P. 1
Zorz Simenon - Megre i Zive Senke

Zorz Simenon - Megre i Zive Senke

|Views: 226|Likes:
Published by pevcina

More info:

Published by: pevcina on Jan 05, 2011
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOC, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

05/11/2013

pdf

text

original

ŽORŽ SIMENON

MEGRE I ŽIVE SENKE

IZDAVAČKO PREDUZECE »RAD« BEOGRAD

NASLOV ORIGINALA Georges Simenon L'OMBRE CHINOISE Copyright 1969. par Georges Simenon. Tous droits reserves.

Urednik MIODRAG TRIPKOVIĆ

Preveo: VLADIMIR Ž. PEJOVIĆ (Megre i žive senke)

MEGRE I ŽIVE SENKE .

Ne obraćajte pažnju... Da bi se ušlo ma u koji deo kuće. — Ne! Zbog gospođe de Sen Mark. s upaljenim farovima i crvenim svetlom pozadi. ali tek što je prošao radnju s vencima.. Na Trgu Vož nije bilo ni žive duše... stajao je policajac na liniji. — Sve ću vam objasniti. Ovde.. na uglu Ulice Bearn. Megre je radoznalo posmatrao ovu smešnu malu priliku. osim u ove dve radnje.. Čuo se neki prigušeni glas. Pa... Pa.. U neurednoj kuhinji bilo ih je dvoje.. Njen prvi porođaj.. Reklo bi se da se u vazduhu oseća prvi sneg. Pokazivala je na jednu drugu zgradu skladnih linija u dnu prostranog dvorišta. — Zločin? — Ne! Gospođa de Sen Mark se porađa. Ali nastojnica nije htela da uđe. — Traže jednog policijskog komesara! — rekoše maločas na Keju Orfevr pružajući mu telefonsku slušalicu. — To je tu.... znate . Ali zločin? — Eto! Oko šest časova svi Kušeovi nameštenici otišli su.... Ona nije baš neka građa. gde je škiljila prašnjava sijalica od dvadeset pet sveća. Govorim iz trafike . hitno su ga pozvali.. komesar Megre spazi čitavu jednu porodicu za stolom.. nije prebacila kaput.. levo. dečak i devojčica. pred porođajem.. Morao je da ponovi tri ili četiri puta: — Ama. Ovo ovde je dvorište..... Uprkos novembarskoj hladnoći. To je bila poruka zbrdazdola. preko kecelje. Iza zavese kretale su se tamoamo neke senke.. — Jesam li to s vama maločas razgovarala telefonom? Izgledalo je da ga već poodavno iščekuje... — Treba da dođete odmah na Trg Vož broj 61. ona je.. Nisam stigla da uspavam decu.. Na manje od sto metara od njih. — To je ovde . Jeste.. Kapije parka bile su već zatvorene.... Gle! Eno kola s lekarom.. Osvetljavala ga je samo jedna sijalica na zidu.. prepunoj pogrebnih venaca od veštačkog cveća.. Ne čujem vas!. Mislim da je posredi zločin.. U dvorištu je bilo mračnije nego na Trgu Vož. — Trenutak samo! Ko su to: »Kušeovi nameštenici«? . Nastojnica je pokazivala na velike prozore na prvom spratu. Iza staklenih vrata moglo se naslutiti neko stepenište.KINESKE SENKE Bilo je otprilike deset časova uveče. mora da se pređe preko njega. U jednoj od njih. Nebom obasjanim bledom mesečinom lagano su promicali oblaci. Jedva tri ili četiri osvetljene radnje. Sve ćete razumeti odmah. čije su nemirne ruke jasno svedočile u kakvom se grozničavom stanju nalazi. Nastojnica je ušla pod svod kapije. pred njim iskrsnu iz mraka neka sitna prilika. Nos joj je bio sav pocrveneo a u očima se čitala uznemirenost... samo svetlucavi tragovi automobilskih guma na asfaltu i otegnuti žubor vodoskoka. Pokušavao je da u mraku pročita kućne brojeve. koju je imala na sebi... — Niste ga obavestili? — promumla Megre.... — Ne mogu . ovdeonde video se poneki osvetljeni prozor. to je moj stan. jadnica.. Uz pločnik su stajala tri automobila. razumete?. govorite glasnije!. Ali zasad o tome ne treba niko da zna!. ogolelo drveće i jednolični obris krovova na noćnom nebu.. Pod arkadama koje opasuju gotovo ceo trg bilo je malo svetlosti.

. — Zašto niste obavestili komesarijat? On je na dva koraka odavde. i pre se moglo nagađati nego što se stvarno čuo gramofon.. opet sa svojim gramofonom!.. Bio je u istom položaju kao i sad... Nastojnica. Ah! Eto onih tamo. Nameštaj svetle boje.. kao senka čoveka koji je polegao po stolu. Htela sam da se uverim. osmotri. a zatim — koraci na stepeništu.. pođe u dubinu dvorišta i pokaza mali trem.. tamo levo. — Ona je tako nežna! ... — Dakle? Nastojnica je bila još tu..... Najobičnija kancelarija... Čula se lupa vratima.. — To je on? — Jeste. — Ništa! Mrtav je! — Sad su baš pozvali gospodina de Sen Marka gore..... za stade. Pisao je.. kada sam izišla da izbacim đubre... Verovatno ste čuli.. jer se iza njih zapažalo još veće komešanje.. u fotelji. — I svi bi oni došli u uniformama!. Govorila je tiho. neprekidno posmatrajući prozore svoga stana. Čovek.... jedna odškrinuta vrata... sve pažljivo oko sebe. — U koliko se časova odigrao zločin?.. U stanu na prvom spratu osećala se neka uznemirenost. pa sam ušla. crvenih očiju. Videla sam ga kroz prozor. molim vas.. S vremena na vreme trgom bi prošao poneki autobus i njegova buka bi još jače istakla tišinu koja bi zatim opet nastupila. — Trenutak samo! Popela sam se na prvi sprat da se obavestim o stanju zdravlja gospođe de Sen Mark... Samo se uveri da oružje nije ostalo u prostoriji. — Jeste! Bio je još uvek na istom mestu! — Pređite na činjenice .. načini ponovo nekoliko koraka pa opet stade. Neka čudna senka. namrgođen.. Negde se otvoriše vrata.. I to baš iznad Sen Markovih!. Laboratorijum u kome se spravljaju serumi. Jednobojni zidovi...... gospodin Kuše je bio tu....... Pogleda na prozore prvog sprata i učini mu se da se bliži čas porođaja.. On obično ostane sam pošto nameštenici odu.. u njegovoj fotelji. Megre načulji uši: nastojnica je još stajala napolju pred vratima a gospodin de Sen Mark je i dalje koračao po dvorištu. Bivši ambasador. I jedan čovek od otprilike četrdeset pet godina. pogledala sam.. Neko je trčao. Više volim da ne ulazim.. tričetiri minuta. Megre je stajao s rukama u džepovima i lulom u zubima.. povlačeći kratke dimove iz svoje lule.. — Svakako su ga poslali napolje.. Već maločas. Pogledajte.. pokrećući nesvesno prstima. Nisam dobila odgovor. u Ulici Bearn..— Zgrada u dnu dvorišta. Mlečna prozorska okna. Pazite. četvrt časa docnije . Bio je zatvoren. Komesar ništa ne dirnu... Zakucala sam na vrata kancelarije. zatim iziđe. Dobio je metak usred grudi. glave položene na rasturene listove hartije pred sobom.. Oko osam časova... — Onaj osvetljeni prozor? — Čekajte. .. — To je sve. — Videćete ga... slabo osvetljeni prozor na drugom spratu.. Pri povratku pogledala sam. Serumi doktora Rivjera... Jedan manji. Svuda naokolo ima krvi... Uzbunili bi celu kuću!.. U dvorištu se ocrta neka visoka i široka prilika i nastojnica dodirnu komesaru ruku i sa strahopoštovanjem izusti: — Gospodin de Sen Mark. Rekla sam vam već da gospođa de Sen Mark. Lepo se videla ruka s nalivperom ili olovkom... onako mala i nervozna.. Megre je postajao nestrpljiv. Mrtav je. Prema tome. — Zatim. čije se lice nije moglo razaznati u mraku.... Danas je trideseti.. pomislila sam čak da je zaspao.

.. poneke već poznajem po hodu. Neka mlada žena prođe žurnim koracima.. Lekar prođe pored njih. Vidite one kante za đubre?. i samo uzdahnu otvarajući vrata svog stana: — Eto! Opet ona luda. ko bi mogao da prodre u Kušeovu kancelariju? — Ja?..... i zgrabi jednu praznu kofu. verovatno je ugledao Megrea i nastojnicu. Sad i ona poče da viče. tamo gore. jedva ako čujem korake prolaznika... nesvesno uđe u kapiju i najzad stade nasred dvorišta. Zgrada je i dalje živela svojim uobičajenim životom. hladnoća ga natera da uvuče vrat u ramena...— Jees! — progunđa Megre češući se po potiljku. — Jeste. Ne računajući Kušeovo preduzeće. — Gotovo svi tako rade kad kuda izlaze. — I niko nije prošao kroz kapiju? — Otkud bih ja to mogla da znam?. pa je pri povratku uzmu... Donesu đubre i ostave ovde praznu kofu... i otvori vrata kancelarije. Ali to još nisu bili isledni organi.. Jurnu prema stepeništu jer začu da neko silazi. Jeste. Kapija sa svojom bednom svetiljkom. Trafika preko puta bila je još otvorena i nekoliko minuta docnije Megre se zatvori u telefonsku kabinu. I neka obaveste Kriminalističku policiju.. a uveče tek nazirem neke senke. — Devojčica. Sada je i sam poluglasno izdavao naređenja... Nešto docnije začu se kako pali kola i odlazi... Istina. prodoran vrisak. Šta mislite.. Senka mrtvaca još se ocrtavala na mlečnom prozorskom staklu. Pred kućom se zaustavi neki taksi. sačekaću vas ovde. gospodin Marten.. umorno lice i telo kome se nisu mogle odrediti tačno godine..... Mračno dvorište. sam... doktore?.... jer ostade za trenutak nepomičan. Zabranjeno je da se đubre baca pre sedam časova uveče. Isledni organi... Jeste li čuli? — Šta? — Čini mi se. — Šta će ovde njegova kofa za đubre?. ostavivši za sobom mirisav trag. Je 1' dečak?. ka mestu gde su stajale kante za đubre. — Niste zapazili ništa neuobičajeno posle šest čaasova? — Ništa! Gotovo svi stanari sišli su da izbace đubre iz svojih kofa. Osvetljeni prozori i prigušeni zvuci gramofona. Načini nekoliko koraka pločnikom... pa najzad progovori: — Ništa za mene? — Ništa. sve te formalnosti? upita ga ona. To je tu. kao očajnički poziv u pomoć. Samo. Kao da je dečji plač. Ovako. Mrtvac se i dalje nalazio u svojoj kancelariji..... gospodine Marten .. okrenu levo. Kako?... Vidi se da ne poznajete ovu zgradu. Samo da su one dve.... Stanuje sa ženom na drugom spratu. Uprkos mraku. — Trebalo bi da ih vidim! Kad bi mi gazda dao pristojan nastojnički stan i ne bi šte-deo na osvetljenju. levo od mog stana. glave položene na rasturena pisma.. Pri svetlosti Megre ugleda suvonjavo.. — Kada će sve to da počne. Megre se obrati ženi: — Jedan činovnik iz Državne arhive. Imajte u vidu da one vrlo dobro znaju da je gospođa de Sen Mark na porođaju. — Dakle. Alo!... To je bezmalo na uglu Ulice Tiren.... . Broj 61.. bar toliko uviđavne da zaustave svoj prokleti gramofon!. — Izvinite! Iz svog stana vidite stanare kad ulaze i izlaze.. Bio je neraspoložen. Svetlosti u prozorima počele su da se gase... Neki čovek s polucilindrom uđe u dvorište.... Imamo dvadeset osam stanara. sad nije reč o tome. Odjednom se s drugog sprata začu vrisak. jer je jedno od njene dece razbilo tanjir. Ali nastojnica nije ni trepnula. gde u toku celog dana poneko dolazi i odlazi. Odjednom su se začuli koraci u kapiji...

Megre se okrenu ponovo mladoj ženi. Mlada žena. za takve prilike neuobičajena tišina bila je karakteristična za ovaj zločin. kod »Selekta«. zar niste pokušali da mu telefonirate? — Jesam! Odgovorili su mi da je slušalica dignuta.. Prevarili ste se!. svih tih dvadeset osam stanara.. Začuli su se koraci u dvorištu.. Megre nije smeo da izgubi ni trenutak. kako je držala torbicu i rukavice. Videlo se da joj je haljina iz neke dobre modne kuće.. Ja sam iz policije. Nastojnica zastade na pragu da ne bi videla leš. ona taman otvori usta da zove u pomoć i jednovremeno ispusti torbicu iz ruke. pored leša. Dobro bi bilo da stanari ne posumnjaju ni u šta.. — Gospodine komesare. u »Mulen bleu«. Megre je stalno ponavljao: — Bez galame. Najzad se smiri. Dolazili su po četvorica ili petorica i nisu ni pokušavali da se prikriju. što dovede najzad do smešne situacije. Jedan od njih je baš dovršavao neku veselu priču... — Ostavite svoje ljude napolju. sve je to odavalo mjuzikhol. na kome je ležala skinuta slušalica. kad je stigao do vrata. — Vi ste igračica? — Bila sam. otprilike. Začu se cepanje svile: naramenica na haljini. tela napetog kao luk. taj mir.. ali me uvek zovu samo Nina. Oboje su pogledali jednovremeno na pisaći sto. naglo se okrenu u mestu. upita: — Gde je leš? Starešina kvarta je bio odsutan i zamenjivao ga je pisar. Policija. kao svaka nervozna žena. da udara nogama.. čiji se život i dalje normalno odvijao.. Nije više morao da je ispituje..»SILAN ČOVEK« Odigra se čitav niz obostrano pogrešno sračunatih pokreta.. iskolačenih očiju. u kome je to veče i najmanji šum odjekivao kao pod zvonom. Ali način kako se šminkala. Očekujem isledne organe. pokušavala da ujeda. izazivački pogled kojim je posmatrala ljude.. potpeticama. svakako tek početnica. Dovoljno je bilo da je posmatra. Podsvesna asocijacija: ubijeni s jedne strane. Dosta lepa devojka. Nije potrebno da se uzbuni cela kuća.. Stigli su oni iz kvarta... Nije ih volela. — Kako se zovete? — Nina. pa je to dobro došlo Megreu da zadrži istragu u svojim rukama.. — I videvši da ga nema u osam časova. — Imali ste s njim sastanak večeras? — U osam časova.. Drugi. ona se otimala i.. I. Trebalo je da večeramo zajedno a zatim da idemo u pozorište . Nina Moanar.. — Ćut'!.. I dok je policijski pisar pregledao kancelariju. Samo jedan neprijateljski pogled bačen na Megrea dok je tražila iglu da prikači pokidanu naramenicu. — Da li odavno poznajete Kušea? — Šest meseci. Mlada žena je dovodila u red svoju izgužvanu haljinu. Ta.. ubica s druge. Dok nije shvatila smisao izgovorenih reci. Ščepa je za ruku i stavi joj svoju šaku na usta.. U istom trenutku na samim vratima ugleda visoku pojavu Megrea. — A sada? . kad spazi leš... Čovek ju je verovatno oborio kada je padao napred..

Bila je mala i mršava.. Ali. bučni govor. Sve se i suviše brzo odigralo te još nije potpuno shvatila novostvorenu situaciju. upali lulu i.. S druge strane. onaj što je odneo sa sobom kofu za đubre.. u kojoj se kretalo sada jedno desetak ljudi. jednu zavesu bledožute boje i... međusobna pitanja. na njemu se ipak zapažala i izvesna uzdržanost. — Gde stanujete? — U hotelu »Pigal«. Arhivski činovnik. Tamo gore. okružen otužnim kliničkim mirisom.. Istražni sudija stade na vrata i pozva nastojnicu.. Videli ste maločas njenog muža kada se vraćao kući. Sudski veštak je vršio pregled leša a fotografi su nameštali svoje aparate. slična nastojnici. Uprkos tome što se već zašlo duboko u noć... ali leđa mrtvaca spreča-vaju da se otvore vrata! Nina je izvukla iz torbice majušnu maramicu i glasno šmrkćući brisala njome nos... najzad . Napolju zaškripaše kočnice.. — Da li se oni često svađaju? — Oni se ne svađaju. Začu se da neko govori preko telefona.— Idem s njim. Čas je stajala skamenjena i posmatrala ukočeno nekog koji se nije mogao videti. siluetu neke žene.. Samo ona viče. iziđe u dvorište. novost ga je iznenadila.. Snažna rukovanja. načinila nekoliko koraka napred. ne sme ni usta da otvori.. U dvorištu odjeknuše glasovi i koraci. Verovatno je zaspala. Isledni organi su stigli. Komesar je posmatrao kuću i iznenada spazi jednu drugu svetlost. ostao je osvetljen još samo salon Sen Markovih. i bez toga se moglo lako zaključiti da je obuzeta besom. Neosporno. — Kako se zovete? — upita je ljubazno Megre. Ali to nije bilo ni potrebno. To je bila nastojnica.. — Da li ima telefon? — Svakako. Znate. Još nije stigla da zaplače. mahala rukama.. Megre je poznao polucilindar i sivomaslinasti kaput gospodina Martena. Megre je preživljavao neprijatne trenutke. gospodin Filip. Policijski pisar primeti: — U svakom slučaju ne može se pretpostaviti da je posredi i krađa.. pošto je bio oženjen . na prvom spratu.. sudari se s nekim u mraku. pak.. pored sve uzrujanosti. — Živeo je s vama? — Ne sasvim... uzbudila čak.. gospodin Filip je stigao elegantan i utegnut. senka gospođe Marten se više nije ocrtavala na zavesi. Bio je to čovek četrdesetih godina. kradimice pretrčalo dvorište i izašlo na ulicu. Nije mogla da se pomiri s mišlju da pusti nepoznate ljude. uredno očešljane smeđe bradice. iza nje. S vremena na vreme Megre bi bacio pogled u kancelariju. On. Bila je ponoć... Pogledajte! Ne vidi se više svetlost u sobi gospođe de Sen Mark. sa sivim kožnim rukavicama na rukama. jadnica. u tom trenutku. — Gospođa Bursje. — Zašto? — Pogledajte! Gvozdena kasa je iza njega! Nije zaključana. ... Osim Kušeove kancelarije. — Ko je to? — Gospođa Marten... Da li će ova gospoda dugo da ostanu ovde?... da vršljaju po kući bez njenog nadzora..... — Ko je posle gospodina Kušea najstariji u preduzeću? — Direktor. On ne stanuje daleko odavde: na adi Sen Luj. Ali. neko smešno biće spustilo se stepenicama. Malo-pomalo atmosfera se menjala. Mlade devojke s gramofonom ugasiše svetlost u svojoj sobi. s rukama u džepovima. oličenje ozbiljnog i dobro vaspitanog intelektualca. Pošto je izmenjao nekoliko najneophođnijih reči. Zatim bi iznenada progovorila. Ulica Pigal. Nije se čuo njen gias. u kome je bivši ambasador razgovarao poluglasno s babicom..

Istina.. iza kancelarije.. Našli su je. sklon gojaznosti. — Na Trgu Vog nalazi se samo naš laboratorijum. Gospodin Filip je pružao sudiji potrebna obaveštenja. pa mu je aorta bila presečena. U pet časova bio sam prinuđen da odem. A da je tako dokazuje i to što ju je gospodin Kuše otvorio.. tih trista hiljada franaka trebalo bi da su ovde? — upita Megre. Gospodin Filip je objašnjavao: — Ne samo tri stotine hiljada franaka koje je. svakako. — uzdahnu on.. Najzad je sve bilo završeno. ničega! Ili. . Lekar je prao ruke u umivaoniku koji je otkrio u jednom plakaru a sudski pisar je ispoljavao vidne znake umora. — Prema tome. zrno je bilo najrasprostranjenijeg kalibra: 6. — Trenutak samo! Da li je gospodin Kuše lično vodio svoje preduzeće? — Daleko od toga. dve ulaznice za pozorište Madlen. Pre desetak godina podigao je jedan laboratorijum. Evo.— Pri takvom životu kakav je vodio. Njegova plava kosa bila je već dosta proređena. projekat o propagandnoj akciji u državama Latinske Amerike. Nered se još više povećao. Kao Nina. ispod mrtvačeve ruke.. Ali. Najzad su uklonili leš i čim su otvorili vrata kase... Trebalo je da idemo zajedno. Dolazilo je do toga da ga ponekad ne vidim čitavih petnaest i više dana. On otvori vrata. U međuvremenu. gospodin Kuše doneo nego i šezdeset hiljada franaka koje su naplaćene danas posle podne i koje sam lično stavio u kasu. tačnije rečeno. Bio je to najobičniji službeni spis: predlog za povišicu jednom službeniku i o otpuštanju nekog nabavljača. Sudski veštak je podnosio usmeni izveštaj: Kuše je dobio pogodak usred grudi. Pogledu se ukaza velika sala sa staklenim krovom u kojoj je bilo poredano bezbroj epruveta. — U gvozdenoj kasi. — To je bilo za nas!. uprkos dobro skrojenom odelu. Mogao je da koristi svoje vreme kako je hteo. Otprilike trista hiljada franaka.. Snažan čovek. u izvesnoj meri prostačkih. Megre je uspeo da nekoliko trenutaka razgleda pažljivo mrtvaca.. Samo on i ja imamo ključeve i znamo šifru . u Pantenu. Kuše ga je finansirao i time mu omogućio istraživanja. tu.. Bilo je samo nekih poslovnih spisa. stegnute lastišem! U novčaniku pokojnikovom. Odstojanje između ubice i žrtve ocenjeno je na tri metra. Uostalom. čim ih ugleda. ali čim ga je razradio.. odakle se vrši uglavnom ekspedicija. otkucanu na mašini.. ali taj ipak nije bio ovog značaja. na primer: baš sam ga danas čekao do pet časova. Megreu se učini da čuje neki šum iza nekih drugih vrata.. ne može se ništa rđavo ni reći. trebalo je pomeriti leš. Imamo i drugih prostorija. jer verovatno ste čuli da su serumi doktora Rivjera poznati širom sveta. Najzad. Gospodin Kuše je imao da mi donese potrebnu svotu za sutrašnje isplate. pa se moralo sačekati da fotografi obave svoj posao. prepustio je svu odgovornost meni. ni on svakako nikad nije uspeo da se potpuno oslobodi nekih. zaista. itd. — Da li doktor Rivjer još sudeluje u poslu? — Poginuo je pre pet godina u automobilskoj nesreći. da bi se otvorila kasa. Fotografi su skupljali glomazne stative svojih aparata. uprkos svoj ovoj gužvi. pa sam ostavio poruku na njegovom pisaćem stolu. on ga je pokrenuo. — Šta se tamo nalazi? — Zamorčići.. . — Pri kakvom životu? — Nikada neću reći nešto rđavo o gospodinu Kušeu. A desno je kancelarija gde rade daktilografkinje i drugi službenici. začuli su se uzvici iznenađenja: sav novac koji je trebalo da se nalazi tu iščezao je. Nina. brižnu u plač. navika. — Kuše ih je proslavio? — Jeste! Doktor Rivjer nije imao novčanih sredstava..35 mm. pre bi se moglo reći niskog rasta. Oči su mu bile plave i verovatno su imale pomalo detinjast izraz. negovanim noktima. po meri sašivenom svilenom rublju. što je izazvalo trenutnu smrt.

klanjao se pred inspektorom. Malo dalje... — Njegova žena?.. Komesar je stekao utisak da je njegovom sagovorniku iznenada sinula neka misao.. Kada se vratila inspektoru... mada nije bio obeležen ni najmanjim događajem..... — Ništa! Ništa ne znam. Istražni sudija se zadrža malo s Megreom.— Silan čovek! — uzdahnu jedan glas iza njega. snebivao se da uđe.... Pomislite samo.... Osećao je potrebu da se kreće.. on je upita: — Ko je to? — Gospodin Marten. Kuše. — Uveravam vas da je to bio silan čovek!.. Čak sam ga grdila zbog toga.. Prepoznao je policajce. U koliko se časova.... Ali je veći deo vremena provodio u Melenu. zagladi svoju srebrnastu kosu.. . Ništa rđavo ne mogu da kažem o njoj... koji su joj izgledali i suviše zvanični.... — Gde je stanovao Kuše? — Bulevar Osman. Bivši ambasador.. Odjednom nastupi uzbudljiv trenutak... Na to je odgovarao: »Pa šta je s tim?« Komesar upita ozbiljno: — Bio je veseo čovek? — Moglo bi se reći da jeste. vlasnik laboratorijuma za izradu seruma. — Pa?.... pogrbljen.. — Ko?. uvek utegnut. — Videla sam je jednom... Uostalom. Ona nije mogla da se odluči da uđe i davala mu je neke znake. Tačno u devet časova. kao slika iz modnog žurnala. Sada se gospodin Marten vrteo oko kanti za đubre. Samo jedna svetiljka.. Treba da znate da on nikada ne izlazi bez rukavica.. Evo ga. Kad bi mirovao... Gospodin de Sen Mark uzdahnu.. klimnu glavom Megreu i uputi se stepeništu koje je vodilo u njegov stan.. čuo sam za njega.. Izgubio je rukavicu pa je sad traži. — Više vam nisam potreban? — Videćemo se sutra. To jest. — Molim vas!.. Teško je da se objasni to. — Prepuštam vam da vodite stvar dalje.. — Poznavali ste ga? — Ne.. I ne samo meni!. gde ima vilu . koračao tamoamo ispod svoda.. palio neke hartije i najzad se pomirio s tim da se vrati kući... Nastojnica je za to vreme stajala po strani.... svod sa prašnjavom sijalicom. Ali u osnovi ne.... Verovatno je čuo svu tu galamu. Gospodin Filip. isledni organi su odlazili.. Ljudi u dvorištu su se rukovali. Čim bi pomislio da mi neka stvar može da pričini zadovoljstvo.. Pretpostavljam da ćete biti u kancelariji. Megre okrenu naglo glavu i spazi nastojnicu. — Zločin je izvršen između osam i devet časova. postajao je mračan i nervozan.. Govorila sam da će ga smatrati za budalu. baš su iznosili leš na nosilima. Naravno.. — Šta se dogodilo? — upita Megrea.. Zatim je prišla nekom čovečuljku koji je. Nikad nisam videla da neko daje takve napojnice kao on..... Plakala je od uzbuđenja i obraćala se Megreu kao svedoku ne usuđujući se da pogleda isledne organe. da radi ma šta. — Kao i obično .. Bila je to Nina. — Gospodin de Sen Mark. čak ni kad ide da kupi cigarete na pedesetak metara odavde...... On silazi.... Dvorište je i dalje bilo obavijeno tamom. izdaleka.. u kućnom kaputu. Kakav dan!... — Ubijen je jedan čovek.. Bilo kome!. kao da se nečega setio. desio.. a na licu joj se odražavala zabrinutost veća nego ikad...... obaveštavaćete me o toku istrage. Razumete?.

Nina primeti: — Mislila sam da imate kola. — Jeste li stavili decu u krevet? — Jesam. — Otpratiću vas! Treba da zatvorim kolsku kapiju. Nina se. Uznemirena su. Biću ovde pre početka rada u kancelarijama.. koji je sasvim u dnu prostorije. — Možda pretpostavljate da. Ali ona ne spavaju. da ... Zasad izgleda da je jedino sigurno da onaj koji je ukrao tih trista šezdeset hiljada franaka nije ujedno i onaj koji je izvršio ubistvo. Bulevar RišarLenoar.. Ali ne toliko koliko sada. tri bića nimalo međusobno slična.Napolju su automobili klizili po asfaltu. koja se još pre jednog časa nisu poznavala. Vodoskoci su i dalje pevali svoju pesmu. Gospođa Bursje je htela da postavi jedno pitanje. Razumete?. — ... Nije znao vrednost novca. odlazila je u svoj stan.. Začu neki šum. da je to neko iz kuće? Sada je posmatrala svod. našlo ih se odjednom troje.... sjedinjavao neki tajanstveni afinitet. Davao mi je sve što bih samo zaželela. I eto. a koja je ipak. — Smatraćete da zloupotrebljavam vašu ljubaznost. Neko se pokrenuo.. sve svetiljke ugašene. koja ga je tamo čekala.. Kancelarija preduzeća izgledala je kao da je kroz nju prošla pljačkaška horda... da li je bilo večeras svetlosti u laboratorijumu? — Čekajte!.. Na trgu nije bilo ni žive duše. ali koje je ipak za nju bilo od ogromnog značaja. čini mi se. Ali su svi prozori bili zatvoreni.. osvetljavajući za tren drveće na Trgu Vož farovima.. Da.. možda — kao da su bili članovi neke porodice koji posle sahrane ostaju sami pošto nezainteresovani poznanici odu! To je samo za časak prošlo kroz glavu Megreu dok je posmatrao čas uplakano Ninino lice. .. — Istraga će verovatno odgovoriti na vaše pitanje. Niko nije ni pomislio da ugasi osvetljenje i laboratorijum je bio osvetljen kao za prekovremeni noćni rad. — Slušam. Ne znam šta ćete pomisliti. Megre se potrudi da sam ugasi sve svetiljke. gospođo Bursje. Ona se još nije usuđivala da ga pogleda pravo u oči.... s uvek otvorenim vratima. šum nekod predmeta koji se tare o staklo. koja su vezivala ulicu s dvorištem. i čuo se zvuk njihovih menjača pri promeni brzine. čini mi se? — Mislim da ne. — Metro više ne radi.. neko je bdeo u mraku neke sobe... Kad se vrati u dvorište. — Htela bih da vam nešto priznam. Iza njih se začu škljocanje brave: to je nastojnica zaključavala kapiju.. dodade: — Gde stanujete? — Na dva koraka odavde. pak.. dok je nastojnica ostala na pragu iako se leš više nije nalazio tu. nasred dvorišta.. tu široku kapiju.. iznad svoje glave. Mrtvac više nije bio tu. zatim su se čuli njeni koraci. gospođo Bursje. Još bolje. Nije se mogla odlučiti da se rastane od njega. koja su se zatvarala tek u 11 časova uveče. još nešto. čas izdužene crte nastojnice. držala usiljeno i samo je s vremena na vreme kradimice pogledala Megrea.. nađe Ninu.. Gledajući u zemlju.. i dopuštala svakom nepoznatom da uđe u kuću. Reklo bi se da osećaju.. U svakom slučaju.. Jeste.. verovatno da je tako pošto je gospodin Kuše svojim leđima zatvarao vrata kase. negde gore.... Rekla sam vam da je Remon bio vrlo darežljiv. Kad su izašli na ulicu.. Pogledom je obišla ćelo dvorište i kao da se zadržala na svakom zamračenom prozoru.. Sat na tornju izbi jedan čas... Gospodin Kuše je verovatno bio upalio jednu ili dve sijalice da bi otišao do umivaonika... — Do viđenja sutra. jedno pitanje koga se gotovo stidela.. činilo se bar tako..

. Šta ćete da radite? — Ništa.... Tek kad sam stigla ovamo...— I?. Uostalom. pojela sam porciju ostriga. Megre uzdahnu. Bila je na mukama. spremna da se povuče i na najmanji podsmeh....... Ja. — Ostali ste praznog džepa? — Nije čak ni to! — usprotivi se ona..... ruku zabijenih u džepove: — Do viđenja sutra. — On nije načinio testament? — Otkud ja to mogu da znam?. — Ja? Nasmeja se nervozno.. čini mi se?....... Telefonirala sam. pošto je bio skoro uvek sa mnom. Komesar joj spusti u šaku novčanicu od sto franaka.. Večeras je trebalo da večeram s njim. — Pođite sa mnom do Bulevara Bomarše. — Nešto još gluplje! Mislila sam da večeras tražim od njega novac. Ona se malo strese. Kada je legao u krevet. Remon je bio sila od čoveka... zatim jastoga... — Smešno je...... Zar sam mogla da predvidim?... primetila sam da mi je ostalo toliko da jedva platim taksi.. bila je obučena samo u svilu. Čekajući ga u »Selektu«.... U podne sam platila jedan račun. Istina.. Imala sam nešto malo para u torbici... I eto!.. Tražila sam što je mogućno manje. — Zašto bi mi trebalo?. Rekli ste mi hotel »Pigal«. Očekivala sam da se sam seti. Idući pored njega tiho je plakala.. U ovo doba noći možete još samo tamo da nađete taksi. gospođa Megre se probudi koliko da izusti u polusnu: — Jesi li bar večerao? .... dade znak jednim kolima koja su prolazila tog trenutka i promumla. Kradimice je posmatrala Megrea... — Pitam da li imate nešto ušteđevine. Zar mislite da se ljudi bave takvim stvarima kad sve ide dobro?.. ja ... nisam osećala želju ni za čim. Čak i da sam znala.. ne bih htela.. — A kod kuće? — Stanujem u hotelu. — Nisam mogla nikad ni da pomislim da neće doći.

da poseti gospođu Kuše. Neko zakuca na vrata susedne sobe i Nina načulji uši.. Na pijaci na Bulevaru RišarLenoar vrvelo je kao u košnici. ali bi donde morao da ide peške. zakuca na vrata sobe broj 27. Megre se doveze do trećeg sprata. Ne uznemiravajte se . — Moji susedi? Ne znam! Ali ko uspe da ih probudi u ovo vreme. Dva ili tri puta pređe šakom preko lica. Ne zamerate mi što sam vas sinoć oglobila?. — Imate li ga mnogo? Ona pokaza na toaletni stočić. Čim se probudio. da ponovo ispita Ninu.. — Starog ili mladog? — Ima samo jednog. Naravno.. koju je kvart već obavestio o događaju. i.. čekaće ga na stolu iscrpna obaveštenja. pred Megreom su stajala tri zadatka koje je trebalo da obavi u toku ovog dana redom koji mu se učini zgodan: da ponovo pregleda prostorije preduzeća na Trgu Vož i ispita osoblje. jedva primetan osmeh prelete joj preko lica. na kome se. Onakva kakva je nije bila lepa i više je ličila na mladu seosku devojku nego na varošku kaćiperku. spazi sanjivo lice mlade žene.. zatim neki glas promrmlja: — Šta je to? — Otvorite. Ni mlad ni star . čulo se da se neko pokreće u krevetu. ali je požurila da doda: . kada se kucanje ponovi.. zapahnu ga ustajao vazduh. povuče rezu. — Koliko je sati? — Nema još devet.. Moraću da prodam svoj nakit. — Hoćete li mi doneti doručak?! A zatim Megreu: — Kakav slučaj!. Sve je to moglo da vredi otprilike pet hiljada franaka. kao i svih osoba umešanih manjeviše u dramu. — Ko je to? — upita Megre. To mi je tako neprijatno!. priđe prozoru i podiže zavesu.. najzad.. Žmirkala je očima usled svetlosti koja je naglo prodrla u sobu. kad stigne u svoju kancelariju. i telefon u sobama. jedna narukvica. Do Trga Vož nije bilo daleko. saopštio je telefonom Kriminalističkoj policiji imena svih stanara zgrade. Tramvaj koji je išao u pravcu Trga Pigal i nailazio baš u tom trenutku navede Megrea da se odluči. u jednoj reklamnoj pepeljari. nalazilo nekoliko prstenova. podmetnu jastuk ispod leđa. Megre uđe u polumračnu sobu. ona još nije bila ni ustala. — Nadajmo se da ona nije umešana u neku neprijatnu istoriju? Tako mirna devojka! — Da li prima mnogo poseta? — Samo svog prijatelja. Posetiće prvo Ninu. Hotel je bio komforan. Nina! Jedna ruka se izvuče ispod pokrivača... U hotelskoj kancelariji su ga poznali i — uznemirili se. pa podiže slušalicu. Bilo je toliko hladno da je komesar podigao somotski okovratnik svog kaputa. — Šta hoćete time da kažete? — Ništa! Ne ustaju nikada pre četiri časa po podne! — Uživaju neke droge? Zatreptala je očima u znak potvrđivanja...PAR IZ PIGALA Kada je oko osam časova izjutra izašao iz svoje kuće.. najzad se pridiže u krevetu i sede. časovnik.. imao je lift..

. Megre je posmatrao Ninu i primeti da je ona odjednom nabrala veđe kao kad nekom iznenada padne neka misao na pamet. Ali je ipak više voleo da ga ne sretne.... To ga je zabavljalo.... vašem se prijatelju nije ništa desilo? Nina i komesar izmenjaše poglede. i dalje je pažljivo prisluškivala kao da je uprkos svemu bila zainteresovana onim što se događa u susednoj sobi. pogleda napolje. Ali. Sve je to bilo sumorno. — Izgleda da ne volite kokain. Istog trenutka i žena koja je maločas govorila prinese ruku bradi. koji kao da je s mukom izlazio iz usta... To je zaista bila njena komšinica. Čekajte. s bundom prebačenom preko spavaćice.. već eter. koliko li je sati? — Devet! — odgovori Megre. Sede na ivicu kreveta.. Rože ima nekog posetioca. naglo uleteo u sobu. Uto neko jedva čujno ali učestano zakuca na vrata i ona viknu: — Uđite! Bila je to neka žena tridesetih godina. A rekla bih da je ta osoba ušla ovamo.. Ninina takođe. zar ne? Susedna vrata su se ipak najzad otvorila... — izusti ona polako. Ustade i priljubi se uz radijator... Palo mi je iznenada na pamet da mi je Rože jednom rekao da njegov otac često svraća u naš hotel.. Na toaletnom stočiću ležao je češalj pun iščupane kose.. — Rože Kuše. — Zašto to pitate? — Ne znam.. Smetao joj je poslužavnik na kolenima a njen izraz lica je jasno odavao uzbuđenje: — Njegov sin?. Nina više nije jela... — Šta radi on? — produži komesar posle dugog minuta ćutanja.. spazi jedno bezbojno lice.. Nina.. — Da li ću biti umešana u celu tu stvar? — upita ipak Megrea. kao maločas Nina.. Kada je spazila Megreova široka leđa. zamisli se i promrmlja: — Gle! Gle! Komesar je upita: — Poznavali ste Rožeovog oca? — Nikad ga nisam videla.. a za to vreme čuli su se prigušeni glasovi u susednoj sobi. — Šta vam se dogodilo? — Ništa. male. Dok je umakala komadiće kifle u belu kafu. jeste! Svi učutaše. molim vas... uzdahnu: — Ama... bosih nogu. sva otupela....— Nećete se koristiti time što sam vam rekla. Nemi pogled Ninin uveri ga da je bio u pravu. — Rože se preziva Kuše? — upita Megre. uzbuđeni. otekle očne kapke. — Padaće još kiša.. On se zagleda u tu ženu dok je zatvarala vrata. — Bilo bi mi tako neprijatno da i o meni pišu novine! Naročito zbog gospođe Kuše. — Dozvoljavate? Imala je tamne podočnjake a ispod spavaćice su se nazirala mršava ramena. To znači da je umro vaš prijatelj!. Ninine čarape su se vukle po podu. Ali izgleda da je to nešto važno.. a? — Nije kokain u pitanju.. Sve se to nekako zaplelo. zar ne?. i sobarica unese poslužavnik s belom kafom.. — To znači!.. — Smetam vam. Radi se o smrti Rožeova oca. posmatrajući ukočeno zelenoplavi prozor..... ne baš jedre grudi nedovoljno razvijene šiparice. — Molim? — Čime se bavi? .... jednom prilikom kad se neko penjao stepenicama.. Pa sam dozvolila sebi da. Izgleda da je posredi zločin. umalo se nije povukla..... i. Rože tvrdi da je to bolje i da. ali se zatim ohrabri i promuca: — Nisam znala da imate posetioca? Komesar uzdrhta kad začu taj otegnuti glas. Bilo joj je hladno. — uzviknu druga — . pa je tako. obeshrabrujuće.

Jedva ako je tri nedelje otkako smo zajedno.... Osam časova.. bila sam frizerka. pa čak ni da shvati sve što se dešava oko nje. — Radi li on nešto? Ovo je pitanje još više zbuni. ili što je imala više iskustva u stvarima takve vrste.... rukavice... — Komesar je vrlo dobar čovek! — reče Nina. — Da li je lepo obučen? — Čekajte. Umesto umivanja.. Ima li neko imanje?.. možda zato što je bila još pod uticajem etera. Možda je htela da prebaci Nini da ju je uvukla u klopku.... — Imate li kakvo zanimanje? — Dok nisam došla u Pariz. — Drugim rečima... Odjednom brižnu u plač i proštenja: — Bože moj! Bože moj! — Gadna stvar! — govorila je polako Selina...... pre nego što sam ušla ovamo. kao što sam vam već rekla.. — Nikad dosad nisam čuo za Rožea! — reče Megre. — Ali sada treba da mi pružite izvesne podatke o njemu.. Megre bi mogao da pripije uvo uz njih i sve da čuje. — Ja ništa ne znam.. — Često govori o svom ocu? — Govorio je o njemu samo jednom. Osećalo se da je događaji prevazilaze. . Ne može čovek da bude ipak stalno zajedno... Zapazila sam polucilindar. Nina je u međuvremenu navukla haljinu i sada je posmatrala sobu oko sebe.. Bila je nervozna. U zidu koji je razdvajao ove dve sobe postojala su vrata zaklonjena zavesom i verovatno zakucana. — Ne znam. imaćemo još dosta neprijatnosti. — Hoćete li da mi opišete njegovog posetioca? Jeste li ga viđali ranije? — Ne! To je čovek. da sada očekuje da će je snaći svakojake nesreće.. Ali.. Ah. onda. zar ne? Bila je uzbuđena.Nato mlada žena upita iznenada: — Vi ste policajac.. — I ako je zaista posredi zločin. — Rekao vam je odakle dolazi? — Nisam ga pitala .. — Kako se zovete? — Selina. — Jeste li upisani u registar Sanitarne policije? Odmahnu odrečno glavom. vi ste već znali za to pre nego. da nema više snage da se brani. ne radi ništa. oko osam časova? — Čekajte.. kako bih rekla? Pomislila sam da je izvršitelj i da Rože ima dugova.. Živi na velikoj nozi? — Ne! Mi jedemo gotovo uvek u jednom ekspresrestoranu gde su sva jela po šest franaka... Pokreti su joj bili isprekidani. ne uvre-divši se nimalo. izvlačeći jednu nogu ispod pokrivača i saginjući se da dohvati čarape..... da im ne smetam. verujte. U susednoj sobi su se još čuli prigušeni glasovi.. — Gde ste bili sinoć... — Rože je bio s vama? — Ne. Druga je bila mirnija. samo je obrisala lice mokrim ubrusom.. Sreli smo se oko ponoći kod trafike u Ulici Fonten.. kaput svetle boje. da! bila sam kod »Siranoa« .. pa sam zato i došla ovamo. Nina se oblačila.. ali bilo mu je neprijatno da to uradi pred ovim ženama. — A pre toga? — Išao je s jednom riđokosom koja tvrdi da je manikirka. — Mogla sam da pretpostavim tako nešto!...

— Ne razumem! — Rože je moj pastorak. zakuca na susedna vrata i odmah pritisnu kvaku. Suština događaja se izmenila. vi! — Pa... ne! Drama je zaista bila unutrašnja stvar kuće! Megre nije bio u stanju da kaže zašto. Sada nije znao šta će sa svojim rukama a pogled mu je lutao po uglovima sobe u neredu. Imala je jednog sina. Odjednom se trže i pođe vratima. od stana Martenovih do kancelarije Preduzeća za izradu seruma doktora Rivjera. Megre je posmatrao Trg Pigal. Samopouzdanje mu se polako vraćalo. — Dozvoljavate da vam postavim jedno pitanje. Mladić je bio neobrijan.. zbunjivale su još više... Činovnika čistunca i dostojanstvenog izgleda. Samo je osećao da se nevidljivi konci pružaju i povezuju najsuprotnije tačke prostora. Od cipela pa do kravate. da je to bio neko spolja. Morao je da se upinje da se ne sažali na njega. očni kapci su mu bili crveni a meke usne su odavale potpuni nedostatak volje. Osećao je potrebu da sredi svoje misli.. U trenutku kad— je Megre ušao u sobu. — Gle. — Ja? — Jeste.. brižljivo napomađenih brkova. toliko je nesrećnik izgledao zbunjen. koji toliko preblede da inspektor pomisli da će se onesvestiti. Bezuspešno je pokušavao da progovori. Rožea.. posmatrajući prozore koji su se videli iz dvorišta: »Mislite li da je to neko iz kuće?« I njen se pogled zaustavio najzad na ulaznoj kapiji. .. Pojedine tačke su postale jasnije. — Moja žena je bila prva Kušeova žena... Kakva drama? Nije ništa znao o tome. Jedan čovek u pižami sedeo je u jedinoj fotelji u sobi. naročito u vreme kad vaša ustanova već uveliko radi. vezane na celuloidnoj napravi. Nadala se da je ubica došao otuda. oženio sam se njome. njegov majušni skver. Ovo je imalo dejstvo vihora koji goni oblake po tmurnom nebu..Kroz prozor. u kojoj se i pored otvorenog prozora osećao otužan miris etera. Imao je sivkastu boju lepenke. Drugi je hodao mlatarajući rukama. sada je lice gospodina Martena izražavalo preneraženost.. od. gospodine Marten! Nisam se nadao da ću vas ovde naći. — Sačekajte me obe ovde! Izađe. Kada se razvela. kao da je tamo tražio neko nadahnuće.... Kuća na Trgu Voz dobila je drugi izgled. Druge... od svoje ženidbe! Rekao je to tako kao da je stvar bila razumljiva sama po sebi. žudno je pio vodu iz čaše za zube.. koga je Megre sinoć u dva maha sreo u dvorištu kuće na Trgu Vož. ali je bio siguran u to. Sve je to dovelo Megrea dotle da nije smeo više da progovori. našli ste rukavicu! Megre je gledao u ruke arhivskog činovnika.. — Priberite se.. — I Remona Kušea? — Pa da. firme noćnih lokala. Sin moje žene. od Ninine sobe do sobe ovog para otupelog od etera. Pošto je. Ja. Usne su mu podrhtavale. E pa. gospodin Marten je bio oličenje činovnika sa karikatura. Posmatrao je čas jednog čas drugog čoveka sa sve većom zabrinutošću. Noćas ga je nastojnica pitala.. — Ja. vode od Trga Vož do ovog hotela u Ulici Pigal. To je bio gospodin Marten. Merio je čovečuljka od glave do pete. naprotiv. koji bi se nesumnjivo smatrao obeščašćenim ako bi izašao na ulicu bez rukavica. gospodine Marten? Otkad poznajete Rožea Kušea? To više nije bio strah. bez ijedne trunčice prašine na odelu.

čuo sam kad je po podne poručio telefonom.. u restoranu — Kad ste ga videli poslednji put? — Ne znam..« — Šta ste radili kod »Selekta«? — Čekao sam oca! — Dakle. čuje se sve što se govori u susednoj sobi. — I onda ste mu tražili novac? — Kao i uvek! — U stvari. Ili. I njegov pomalo umoran.. Spusti je u džep i promumla: — Slobodno? — Ako vam to čini zadovoljstvo! — Nadam se da ne pretpostavljate?. pomalo blaziran izgled nije bio lišen izvesne romantične obojenosti. — Recite mi..... Ipak je još bio lep. — Nervozan dečko! Mladić je ispijao treću čašu vode i baci na inspektora pogled pun mržnje. Rože Kuše. Kakvi su bili odnosi između vaše porodice i Rožea? — Retko je dolazio k nama. Imao je verovatno oko dvadeset pet godina. nije vam palo na um da odete do njegove kancelarije na Trgu Vož? — Nije! Megre uze s kamina jednu mladićevu fotografiju. — promuca on. — Trenutak samo! Gde ste bili sinoć oko osam časova? Bez ikakvog oklevanja: — U »Selektu« — reče s ironičinm osmehom koji je značilo: »Ako mislite da ne znam kuda ciljate. Pre nekoliko nedelja. — Vrlo osetljiv! — dovrši Megre. — Dolazio je tamo skoro svako veče sa svojom curom! Uostalom. A njegov nemirni pogled bezuspešno je pokušavao da se na nečem zadrži.. — A kad bi došao? — Ostao bi samo nekoliko minuta. koja je bila okružena fotografijama raznih žena... — Ne pretpostavljam ništa.. zračio je lepotom koja je u stanju da zavede izvesne žene.. ali su mu crte lica bile već umorne a očni kapci teški.. — Njegova majka zna kakav život vodi? — Šta hoćete time da kažete? . prodorno. živeli ste na njegov račun? — Bio je dovoljno bogat da bi. To me samo navodi da vam postavim nekoliko pitanja. Koža mu je bila tamna.Možda je bilo najuzbudljivije videti gospodina Martena.... Ruke su mu uvek bile u rukavicama. — Jeste! Megre ga je gledao pravo u oči.... — Došao sam da obavestim Rožea. mirno. jeste li viđali često svog oca? — Ponekad! — Gde? Megre ga je oštro posmatrao. — poče gospodin Marten... pak. bio vam je potreban novac! I znali ste da će doći u »Selekt«.. — U njegovoj kancelariji. — Kada ste uvideli da vaš otac neće doći.. bačenog kao neka nesvesna čigra u ovaj lavirint. — Moja žena je rekla da bi bilo najbolje da mu baš mi. — Razumem! — Rože je vrlo. dakle. Znate. Njegov sivomaslinasti kaput je sam po sebi oličavao jedan dostojanstven i uredan život.. i skoro je očekivao da vidi kako se njegov sagovornik smanjuje zbog očajanja u koje je zapao.

— Dakle?. Imao sam. Imao sam glavobolju. ona je sedela u fotelji i polako čupkala zubima maramicu gledajući kroz prozor svojim krupnim sanjalačkim očima. Ali jednu stvar ću vam reći odmah: da ste se grdno prevarili. molim vas. I odjednom.. u dvorištu.. načini još nekoliko koraka po sobi. vrlo ozbiljno. Sto se tiče Nine. — Često sam pokušavao da ga nagovorim da nešto radi! — uzdahnu on.. — Pa dobro! Idite k njoj. ne gubeći dostojanstvo.... nabrana čela.. Njegova ruka nesvesno uhvati bočicu s eterom na noćnom stočiću i pomeri je malo dalje. Duž keja.. gospodine Marten! Da li vaša žena zna da njen sin živi na Monmartru i ne radi ništa? Činovnik.. — Često se šetate uveče. Megre je ostajao tu. bolje je da to učinite sada nego docnije . Megre. — upita Rožeova prijateljica. verovatno ste bez para? — Kao što kažete! — Gde ćete ih naći? — Ne brinite se za mene... — Mislim. — Neću imati ništa da vam kažem docnije. Ne mogu da ostavim svoju ženu u.. Na to mladić poče nervozno da dobuje prstima po stolu.. Zamislite. Čovečuljak je tražio mogućnost da se oprosti na pogodan način. ako imate šta da kažete........ reče: — Ali onda.... — To je zaista njegov otac!.. Rože. — Gde ste našli svoju rukavicu.. — Sada ćete ići u kancelariju? — Ne! Telefonirao sam i zamolio da me za danas oslobode. mislim da bi bilo najbolje da vidiš svoju majku. on će naslediti? I ode.. — Kada ste napustili Trg Vož. gde su ga obe žene čekale.. — Vidite da sam još u pižami i da bi trebalo . — reče on gutajući pljuvačku. — Ništa! Možete da se vratite u svoju sobu. pošto se niste sinoć sreli sa svojim ocem. Mladić nije ništa govorio.. a nisam to ni zapazio... — Hoćete li mi reći da li ste sinoć kod »Selekta« sreli nekog od svojih poznanika? — Video sam Ninu! — Jeste li razgovarali s njom? — Izvinite! Nikad nisam s njom ni reči progovorio! — Na kom mestu je sedela? — Drugi sto desno od bara.— Ne pravite se budala... — Ništa! — Jer. Čulo se kako se koraci gospodina Martena udaljavaju na stepeništu. obori pogled k zemlji. tražili ste je noćas kod kanti za đubre. Gospodin Marten se nasmeši usiljeno.. zatim izađe u hodnik i vrati se u susednu sobu. — Nemate ništa da izjavite? — upita ga polako komesar.. — Dobro. Nikako nije znao šta da radi sa svojim rukama u rukavicama... Bilo je na mukama. gospodine Marten? Ako se dobro sećam. pošao sam od kuće s jednom rukavicom. — Do viđenja. — Bila mi je u stanu!. . Sada je Selina bila uznemirena. kuda ste otišli? — Prošetao sam se. Slobodno? I on otvori slavinu na umivaoniku da bi se umio. reda radi.. bez žene? — Ponekad.. Rože je samo slegnuo ramenima i produžio da gleda u Megrea s očiglednim nestrpljenjem. zbunjen. zamišljena.

čekala je.Na ulici. — Mnogo ste voleli Kušea? — Rekla sam vam juče: to je bio silan čovek. koja maše rukama i čije se usne uzbuđeno pokreću šaljući strahovita prokletstva.. Oštar pogled je uperila pravo ispred sebe. — To si ti.. Takvi se ne nalaze lako. Na oči joj navreše suze.. u jednoj ruci drži torbicu sa srebrnom drškom a drugu je naslonila na dršku kišobrana. Pozva kurira u kancelariji. Tanke usne. u prolazu steže ruku nekolicini kolega... Dolazim odmah! Gospođa Marten u crnini! I čeka ga već čitav čas u čekaonici Krivične policije.. Ništa za mene?... Deset fotelja prekrivenih zelenim somotom. Neka žena me čeka već čitav čas?. Megre upita Ninu: — Kuda ćete sada? Jedan neodređen. ravnodušan pokiet. Trebalo je da ode na Trg Vož. zatim: — Idem da vidim kod »Mulen-blea« da li će me primiti natrag. Šta kažeš?... proturi glavu kroz odškrinuta vrata čekaonice.. U crnini!... I kada je Megre napuštao dvorište u jedan čas po ponoći. kao bilijar. uveravam vas!.. — To je ovde! — reče ona i otvori neka mala vrata koja su služila kao ulaz za artiste.. nije ni trepnula. U srednjoj fotelji sedi neka žena u crnini.. Da to nije gospođa Kuše?. počasni niz slika: dve stotine fotografija policijskih inspektora koji su poubijani na službi. Na zidu. Megre ju je dosad poznavao samo kao senku na prozoru: sinoćnu čudnu senku na zavesi prozora na drugom spratu. što ga podseti da još nije bio ni na Keju Orfevr i da ga možda čeka hitna pošta. vrlo kruto.. Iako je osetila da je neko posmatra.. »To se često dešava!« rekla je nastojnica. Megre oseti da ga mori žeđ i uđe u jedan mali bar da popije čašu piva. Gospođa Marten?.... kao da se neko očešao o staklo! Pope se polako prašnjavim stepenicama Kriminalističke policije... Jedan sto. I jadni čovečuljak. A?. Ugleda telefonski aparat. . Žane?. koji je zaboravio svoju rukavicu. pošao je sasvim sam u šetnju po mračnim kejovima. Posmatrao ju je s prijateljskom pažnjom. čuo je neki šum.... Napetih crta lica. Kad samo pomislim da ga je neka propalica.

PROZOR NA DRUGOM SPRATU Pošla je ispred Megrea s onom agresivnom dostojanstvenošću tako svojstvenom osobama koje se najviše plaše da ne budu smešne u očima drugih. njegovi pokušaji da prikaže bezbrižnu šetnju sa zastajkivanjem pred izlozima. — Pretpostavljam.. jutros. Odjednom se prsti u crnim končanim rukavicama osetiše nelagodno. da.. Zavaljen. bila je spremna da maše u svim pravcima ne ispuštajući pri tom torbicu. — Primili ste anonimno pismo? Ona je postavljala pitanje i ujedno davala potvrdni odgovor. — Da?. Onda. 155 Bez po muke se moglo zamisliti kako nedeljom po podne idu.. što natera komesara samo da se nasmeje. njen se trup ukrutio.. — Kako da ne! Ah. — Nisam primio nikakvo anonimno pismo. Ništa! Opominjala ga je da se čuva! Bilo je krajnje vreme da mu se da do znanja da ona nije ma ko! Postajala je. izašla iz nekog porodičnog albuma.. A ruka.. I sivomaslinasti kaput gospodina Martena. možete da me razumete. . i najednom gospođi Marten naiđe nadahnuće. njegove kožne rukavice. Ona koja je bila udata za jednog policijskog inspektora. — Imali ste crninu kod kuće? — promrmlja prepredeno Megre. svakako! Ali u isto vreme i borbena! Lopatice nisu dodirivale naslon stolice. — Sestra mi je umrla pre tri godine. — Nećete da me uverite... bolje reći.. Ponudio joj je stolicu pod bledom svetlošću s prozora. koja će se lelujati u vazduhu. već nervozna.. onako živa. uostalom.... s uživanjem je pućkao lulu. — Jesam! I on joj se dobroćudno nasmeši. pošto je moj položaj dosta delikatan. Vidite da. Dostojanstvena poza. jer ceo govor koji je bila pripremila nije više mogao da posluži ni za šta.. ili.. — Izvolite sesti. — Kada ste saznali za smrt svog prvog muža? — Pa. u crnoj končanoj rukavici.... Ali nije to bilo ni slučajno. sin vas nije posetio juče po podne? — Šta hoćete time da kažete? — Baš ništa! Obično pitanje. gospodine komesare. moja sestra iz Bloa. Gospođa Marten je podskočila. kao i svi! Nastojnica mi je rekla da vi vodite istragu i. Fizički. u dosta nepristojnoj pozi. Jelisejskim poljima: crna i nervozna leđa gospođe Marten. njen šešir... da se pitate zašto sam. odbijajući gust dim iz lule. On je znao da je to neophodno. Oštar pogled obiđe sobu unaokolo. Izgledalo je da je. samopouzdani i staloženi hod. dobričina blagog i neodređenog pogleda. — Ne! Megre nije hteo da na taj način iskali svoj bes i da je već pri prvom susretu izbaci iz sedla... gospođo! Sada je to bio onaj pomalo nespretni Megre. uvek navrh glave zbog punđe.. Ona se smesti na nju u potpuno istoj pozi kao maločas u čekaonici.. štap. njen brzi hod energične žene i onaj karakteristični pokret bradom koji podvlači kategorične reči. Hoću reći. na primer. Sam je sedeo u jednoj fotelji. krivicom ovog debelog inspektora. jer je to bila još jedna karakteristična crta koja se lepo podudarala sa svim onim što je već znao o svojoj sagovornici. vanredno dobro je pristajala uz arhivskog činovnika za koga se udala.. — Šta hoćete da kažete? Pretpostavljam da niste očekivali da ću.. s onim izveštačenim izgledom kao da je sigurna u to što tvrdi. Ona skeptično odmahnu glavom.

Govorila sam mu da potraži neko ozbiljno mesto.... Razvod braka je zatražen uz obostrani pristanak.. pa smo se tek onda venčali.. Kad je neko tako dobro vaspitan. da je u stanju da usreći jednu ženu... Ali.... Kuše je samo morao da mi plaća izdržavanje dečaka.. Posle bicikla. ali joj se na licu i dalje obražavao nemir. Tvrdio je da će se obogatiti. bar ne bih ostala bez ičega. Čak ni moj muž — on me je savetovao da ne oblačim crninu! Obratite pažnju da ja jesam i nisam u crnini. onda mu je teško da. Rekla sam mužu istinu u oči. Bio je tada mlađi... gospodine! Moje sestre nisu više smele da odu na vašar u Neji iz bojazni da ne naiđu na njega..... — Postoje vrlo mučni trenuci! — reče. Tvrdio je da je rođen da zaradi mnogo novaca i da će ga zaraditi.. Kuše me je ostavljao skoro uvek samu... — Svi to ne mogu da shvate..... koje povlači penziju.... Marten i ja sačekali smo još godinu dana.. Govorila je suvo. Menjao je mesta i po tri puta godišnje.. Neosetno se približavala pripremljenom govoru.. došli su na red lančići za satove. Njen pogled je postajao sve oštriji.. spusti lulu na sto.. gubio je u besmislenim špekulacijama... Oh! Sve se odigralo vrlo pristojno!. pa je moja majka morala da kupi opremu za dete.— Nastojnica će vam reći da ima bar tri nedelje otkako nije došao da me obiđe. Ne! Ne možete ni da pretpostavite!.. — S obzirom na to što sam se razvela i što me je Remon unesrećio... gde ima dvadeset osam domaćinstava! I to kakvih domaćinstava! Ne govorim o ljudima na prvom spratu! Pa i ti! Iako je gospodin de Sen Mark lepo vaspitan čovek. već ne znam ni sama u kom svojstvu.. njegova žena neće da se pozdravi s čovekom ni za šta na svetu.... crna haljina. — Koliko ste imali godina kada ste se udali za Kušea? — Bilo mi je dvadeset godina. On potvrdi glavom. — Gde ste živeli? — U Nanteru! Jer nismo mogli čak ni stan u varoši da platimo. Vraćalo joj se samopouzdanje... jer on dokazuje vašu osećajnost i.. U to vreme Kuše je radio kao trgovački putnik....... Prodavao je te lanćiče po seoskim vašarima. Da mu se nešto desi. Išao je ispred trkača i pripremao im konačište i hranu. — Kada neko nije u stanju da ishrani jednu ženu. Uveravao me je da vrlo dobro zarađuje. zbog uzajamne nepodnošljivosti..... Jeste li poznavali Kušea?. Megre pomisli da je verovatno s istom žestinom govorila i sinoć kada ju je video kao senku na zavesi.. tako da kad nam se rodio sin nismo imali ni groša ušteđevine... Sama reč »osećajnost« izazva neku promenu u sivim ženinim očima i ona klimnu glavom u znak zahvalnosti.... .... ne treba da se ženi! Eto šta ja kažem! A naročito kad taj neko nema više ni ponosa! Jedva ako bih vam mogla nabrojati sva zanimanja kojima se Kuše bavio ... On se zbog toga nije uzrujavao! Nije se sramio! To ga nije zabrinjavalo!. Eto kakav je to bio čovek! I eto kakav sam život vodila pored njega.. Sav novac što bi zaradio. — Naročito u onako velikoj kući kao što je ova. ili nešto slično tome! I vraćao se bez prebijene pare!. — Gospodin Marten je stanovao u istoj kući u kojoj i mi... ne! Dospeo je dotle da prati biciklistički »Tur de Frans«... ne bih morala. U državnoj administraciji. Imajte u vidu da mi roditelji nisu dozvoljavali da pos-lužujem u radnji. Imao je lepo mesto u državnoj službi. Njen pogled je postajao agresivniji. Htela je da se uveri da je Megre ne ismejava... na primer!.. u potrazi za srećom. Najzad je prislonila svoj kišobran o sto. Nije li možda Megre pogresio što joj nije dozvolio da izgovori sve što je bila pripremila? — Dozvolite da vam se zahvalim na ovom koraku koji ste preduzeli. — Vi ste rođeni u Parizu? — Moj otac je bio poslastičar u Mou. — Jeste li vi pokrenuli brakorazvodnu parnicu? Ona stidljivo obori glavu. — Više volim da ne govorim o tome koliko sam s njim patila!.. Nemam vela! Jednostavno...

.. On nije ličio na svog oca. da bi se specijalizovao u nečem.. — Jeste je posetili? — Sačekala sam je na ulici da bih saznala na šta liči.. Ovo se pretvaralo u moru.. nikad nisam imala sreće.. Ako je već trebalo da neko ode. znao je unapred da će. Ne! Megre nije spavao. iste tanke usne. čim sedne. — Odavno stanujete na Trgu Vož? — Bezmalo osam godina. iste oči. Kakav život! Treba da ti ispričam šta je opet uradio Pjer. izvaditi maramicu iz torbice. Imala je isto takvo pokretljivo lice.. — Vidite.. Njene usne su počinjale da podrhtavaju na zabrinjavajući način. Gospodi Marten se odjednom prekide nit misli. dozvoljava da ga preteknu kolege manje sposobne od njega. Imao je jednu tetku. Samo je još to nedostajalo!. to je trebalo da bude Kuše. ja sam delila njegovu sudbinu u početku njegove karijere.. U početku.... to je tačno.. — uzviknu ona s negodovanjem. i pored svog njenog uobraženog držanja i astrahanske bunde. Ona druga je samo jedna lutka. — A Rožeu je davao sve što bi zaželeo? — On ga je pokvario!. koja je bila nešto punija od gospode Marten. Poseti me ipak s vremena na vreme. Nije bogzna šta.. imao je čak i šofera.. Ženine oči su se ovlažile.Sada se nemirno vrtela na stolici.... Ali u njenom pogledu se oseti neka nesigurnost.. — Samo ja znam koliko sam prepatila.. nismo ni znali da je tu Kušeov laboratorijum... finih. Podigla sam Rožea. — Jadna moja Ermansa!.... bezbojno lice. Ali ipak. — Sada treba da shvatite moj položaj.. zar ne?. Želela sam da mu pružim solidno obrazovanje.. Ali je odlazio i svom ocu!. Kuše se ponovo oženio..... Ona se uzbudi........ Više volim da o tome ne govorim.. dok je on još bio dete. čak i na portrete njegove porodice. — Otkud to znate? .. Kada je napunio sedamnaest godina. ipak ne bih htela.. Boja njenog lica je uvek ostajala jednolično siva. Kuše nije isplaćivao redovno čak ni izdržavanje deteta! A za jednu osetljivu ženu je vrlo teško da dozvoli drugom mužu da izdržava dete koje nije njegovo. ne ume da se progura. Kuše se obogatio.. Kad bi došla k njima. Ali kad bih morala i druge da služim da bih mogla da živim. — I navikao je da traži novac od svog oca? — Imajte u vidu da je meni Kuše sve odbijao! Za mene je sve bilo i suviše skupo! Sama sam šila sebi haljine i po tri godine nosila isti šešir.. ne znam gde. — počinjala bi ona. — Smatrate da vam pripada deo nasledstva? — Ja!. koje su povremeno dobijale izgubljen izraz. Megre pređe rukom preko čela... — Vi ste poslali svog muža da obavesti Rožea? Nije pobledela jer to nije bilo ni mogućno.. ali koja se takođe uvek žalila na svoj život.... na kome se verovatno oduvek izražavao samo tihi bol.. Videla sam njegovu ženu.. Marten mu je našao mesto u jednoj banci. i ja sam bila njegova žena.. Već je četvrt časa posmatrao isto lice i sada mu se činilo da neće više moći da ga izbriše s mrežnjače. iako su mu oči bile poluzatvorene a lula se ugasila u zubima.. Zamislite. ne znam na koji način. vrlo pokretljivih crta. Marten je hteo da se preselimo... I to ga je opet podsetilo na izvesne stare porodične portrete.. Njeni prsti su nervozno lomili srebrnu dršku na torbici.. osetljiv. u svakom slučaju.. to jest u najtežim godina njegovog života.. Videla sam da dolazi automobilom sa šoferom!. Ali je tada sreo Kušea.. Rože nas je napustio da bi živeo sam. Kada smo našli taj stan. Ovo je postajalo sve nesnošljivije.. — Ne bih želela njegov novac ni za šta na svetu! Mi nismo bogati! Martenu nedostaje inicijative. Bio je pun ljubavi.... Mršavo.

I odjednom uvređeno: — Nadam se bar da nas ne prate? Recite, molim vas!... To bi prevršilo svaku meru!... U tom slučaju ne bih se ustručavala da se obratim i višim vlastima... — Umirite se, gospođo... Ništa slično nisam rekao... Sreo sam jutros gospodina Martena sasvim slučajno... Ali je ona i dalje sumnjala i neprijateljski posmatrala Megrea. — Izgleda da ću na kraju krajeva da zažalim što sam došla ovamo!... Htela sam da budem suviše savesna!... I umesto da naiđem na razumevanje i zahvalnost... — Uveravam vas da sam vam beskrajno zahvalan za ovu posetu... Ona je ipak i dalje osećala da nešto nije u redu. Plašio ju je ovaj debeli čovek širokih ramena i kratkog vrata, koji ju je posmatrao svojim naivnim očima prazna pogleda. — U svakom slučaju — izgovori ona oštrim glasom — bolje je da vam sama kažem nego da saznate za to od nastojnice... Jer, najzad, vi biste to ipak saznali... — Da ste vi prva žena gospodina Kušea ... — Videli ste onu drugu? Megre se s mukom uzdrža da se ne nasmeje. — Još ne... — Oh! Ona će proliti krokodilske suze... Na stranu što je ona sada mirna... S milionima koje je Kuše zaradio... Odjednom brižnu u plač. Pri tom joj se gornja usna podiže, što iz osnova promeni njen lik i izbrisa mu suvišnu oštrinu crta. — Ona ga čak nije ni poznavala kada se borio, kad mu je bila potrebna žena koja će mu pomoći, ohrabriti ga... S vremena na vreme bi poneki mukli, jedva čujni jecaj potresao mršavi vrat stegnut crnom svilenom pantljikom. Ona se diže i pogleda oko sebe da se uveri nije li nešto zaboravila. Smrkala je. — Ali sve to sad ne vredi ništa... Nasmeja se gorko, očiju punih suza. — U svakom slučaju, ispunila sam svoju dužnost... Ne znam šta mislite o meni, ali... — Uveravam vas da... Zaista ne bi znao šta da kaže da ona sama nije završila: — Sad mi je svejedno! Činim po svojoj savesti! Ne mogu svi da kažu to isto... Nešto joj je nedostajalo. Ni sama nije znala šta. Baci još jedan pogled unaokolo, načini pokret jednom rukom, pa kao da se i sama začudi što joj je prazna. Megre je ustao da je doprati do vrata. — Zahvaljujem vam što ste došli... — Učinila sam što sam smatrala za svoju dužnost... Našla se u hodniku, u kome je nekoliko policajaca razgovaralo smejući se. Prošla je dostojanstveno pored njih ne okrećući glavu. Pošto je zatvorio za njom vrata, Megre priđe prozoru i otvori ga širom, uprkos hladnoći. Bio je umoran kao posle napornog ispitivanja nekog zločinca. Naročito ga je obuzela ona neodređena nelagodnost koju oseti čovek kad je prinuđen da se sudari s onim stranama života o kojima više voli da ne misli. Niti je to bilo dramatično niti uzbudljivo. Ona ništa nije rekla neobično. Nije otvorila inspektoru nikakav nov vidik. Pa ipak mu se posle ovog razgovora činilo da ga nešto muči u stomaku. Na jednom kraju njegovog radnog stola ležao je otvoren policijski bilten, u kome je bilo dvadesetak fotografija osoba za kojima je izdata poternica. Većinom gruba lica. Glave s očitim znacima degeneracije. »Ernest Štrovic, osuđen u odsutnosti od suda u Kanu zbog ubistva jedne seljanke na Benuvilskom drumu ...« I napomena crvenom olovkom: »Opasan. Uvek je naoružan.«

Tip koji će skupo prodati svoju kožu. Pa dobro! Megre bi više voleo to nego svu tu ljigavu priču, te porodične neprilike, taj još nerazjašnjen zločin čije je rešenje ipak podsvesno naslućivao. Proganjale su ga slike: Martenovi, onakvi kakve ih je zamišljao, nedeljom, na Jelisejskim poljima. Sivomaslinasti kaput i pantljike od crne svile na ženinom vratu ... On zazvoni. Pojavi se Žan, i Megre ga posla da donese podatke koje je tražio o svim osobama koje su bile umešane u ovu dramu. U njima nije našao bogzna šta. Nina je bila jednom uhvaćena, ali samo jednom, na Monmartru, prilikom jedne racije, i bila je odmah puštena pošto je dokazala da ne živi od prostitucije. Što se tiče Kušeovog sina, on je bio pod prismotrom policije zbog kocke a sumnjalo se da se bavi i trgovinom opojnim drogama. Ali nikakva određena prijava dosad nije bila podne-sena protiv njega. Jedan telefonski razgovor sa Sanitarnom policijom. Selina, pak, čije je prezime bilo Loazo i koja je bila rođena u Sent-Aman-Montronu, bila je tamo dobro poznata. Imala je kartu. Dolazila je na pregled dosta uredno. — Nije to rđava devojka! — reče narednik. — Većinom se zadovoljavala s jednim ili dva stalna prijatelja... Sretnemo se s njom samo onda kad se privremeno nađe opet na ulici... Žan, kurir, bio je još tu i sada je nešto pokazivao Megreu. — Ona gospođa je zaboravila svoj kišobran! — Znam... — A! — Jeste, potreban mi je. Komesar ustade s dubokim uzdahom, zatvori prozor i stade leđima okrenut peći. To mu je bio uobičajen stav kad bi osetio potrebu za razmišljanjem. Jedan čas docnije mogao je da sredi u glavi podatke koje je primio sa raznih strana i koji su sada bili razastrti na njegovom stolu. Pre svega, autopsija je potvrdila pretpostavku sudskog veštaka: metak je ispaljen sa odstojanja od tri metra otprilike i smrt je nastupila trenutno. U želucu ubijenog je utvrđena izvesna količina alkohola, ali nije bilo ostataka hrane. Fotografi Kriminalističke policije podneli su izveštaj da nisu našli nikakve otiske prstiju koji bi mogli pomoći istrazi. Najzad, Lionska kreditna banka je izjavila da je Kuše, koji joj je uostalom dobro poznat, svraćao u njeno sedište oko pola četiri i podigao tri stotine hiljada franaka u novim novčanicama, što je redovno činio krajem svakog meseca. Prema tome, moglo se smatrati kao gotovo sigurno da je Kuše po svom dolasku na Trg Vož stavio ove tri stotine hiljada franaka u gvozdenu kasu, pored onih šezdeset hiljada koje su se već nalazile tamo. Pošto je imao još da radi, nije zatvorio kasu, već se na nju naslonio leđima. Upaljena svetiljka u laboratorijumu je ukazivala na to da je u jednom trenutku napustio kancelariju, bilo da pregleda ostale prostorije, bilo, što je verovatnije, da ode do umivaonice. Da li je novac još uvek bio u kasi kada se Kuše vratio na svoje mesto? Verovatno ne, jer u protivnom ubica bi bio prinuđen da odgurne leš u stranu da bi mogao da otvori teška vrata i da dođe do novca. To je bila tehnička strana problema. Jedan ubicalopov, ili jedan ubica i jedan lopov koji su dejstvovali potpuno odvojeno? Megre se zadrža desetak minuta kod istražnog sudije i saopšti mu zaključke do kojih je došao. Zatim, pošto je već bilo prošlo podne, pođe svojoj kući. Išao je pognute glave, što je bio znak da je loše volje. — Jesi li ti preuzeo slučaj na Trgu Vož? — upita ga žena, koja je o tome čitala u novinama. — Da, ja!

Megre se nekako čudno spusti na stolicu i nežno, ali i s izvesnom zabrinutošću, uperi pogled u svoju ženu. Još je pred sobom video mršavo lice, crnu haljinu, oči pune bola gospođe Marten. I njene suze, koje bi na mahove navirale, pa zatim iščezavale, kao presahle usled neke unutarnje vatre!... Gospođa Kuše je imala krzna... Gospođa Marten ih nije imala... Kuše, koji je snabdevao bicikliste na »Tur de Fransu«, i njegova prva žena, koja je morala da nosi isti šešir tri godine... I sin... I bočica s eterom na noćnom stočiću u hotelu »Pigal«... I Selina, koja je išla na ulicu samo onda kad bi privremeno izgubila redovnog prijatelja... I Nina... — Reklo bi se da nečim nisi zadovoljan... Rđavo izgledaš... Kao da si nazebao. To je bilo tačno! Megre je osećao neko peckanje u nozdrvama i činilo mu se da mu je glava šuplja. — Kakav si to kišobran doneo? Izgleda strašno!... To je bio kišobran gospođe Marten! Bračni par Marten, sivomaslinasti kaput i crna svilena haljina, u šetnji nedeljom na Jelisejskim poljima!... — Nije to ništa... Ne znam u koliko ću se časova vratiti! To su utisci koji se teško mogu objasniti: osećalo se da se u kući dešava nešto neuobičajeno, nešto što se ispoljavalo već na samoj fasadi. Da li ta uzbuđenost u trgovini pogrebnih venaca od perli? Po svoj prilici stanari su prikupili među sobom priloge za venac. Ili zabrinuti pogledi frizera čija se radnja nalazila s one strane ulazne kapije? U svakom slučaju, kuća je danas imala neki nezdrav izgled. A pošto je bilo već četiri časa i već počeo da se spušta mrak, pod svodom je bila upaljena ona mala, smešna lampa. Preko puta, čuvar parka je zaključavao kapije. Na prvom spratu sluga Sen Markovih je polako i pažljivo navlačio zavese. Kada Megre zakuca na vrata nastojnikovog stana, zateče gospodu Bursje kako priča o događaju nekom inkasantu, koji je imao na sebi plavo službeno odelo. — Kuća u kojoj se dosad nikad ništa nije dogodilo... Pst!... To je inspektor... Imala je neku daleku sličnost s gospođom Marten — obe su bile žene kojima se ne mogu tačno odrediti godine, obe bespolne. I obe su bile nesrećne, ili su bar smatrale da su nesrećne. Samo što se kod nastojnice ispoljavala još i neka skrušenost, reklo bi se, u neku ruku, životinjsko mirenje sa sudbinom. — Žožo, Lili... Sklonite se s puta... Dobar dan, gospodine komesare... Očekivala sam vas jutros... Kakav slučaj!... Mislim da sam dobro uradila što sam od svih stanara prikupila priloge za venac... Da li se zna kada će se obaviti sahrana?... Jest!... Gospođa de Sen Mark... Znate!... Molim vas da joj ništa ne govorite o tome... Gospodin de Sen Mark je dolazio jutros... Strahuje od uzbuđenja... U stanju u kome se ona sada nalazi... Vazduh u dvorištu imao je plavkastu boju i samo su dve svetiljke, ona pod svodom i ona na zidu, bacale duge žute zrake. — Stan gospođe Marten? — upita Megre. — Na drugom spratu, treća vrata levo... Komesar je poznao prozor, koji je sada bio osvetljen ali na čijoj se zavesi nije ocrtavala nijedna senka. Iz laboratorijuma se čuo zvuk pisaćih mašina. Stigao je neki kurir: — Serumi doktora Rivjera? — U dnu dvorišta! Vrata desno! Hoćeš li da ostaviš svoju sestru na miru, Zožo! Megre pođe stepenicama, s kišobranom gospođe Marten pod rukom. Do prvog sprata kuća je bila obnovljena, zidovi su bili omalani a stepenice obojene. Počev od drugog sprata, nastajao je nov svet — prljavi zidovi, izlizan pod. Vrata stanova bila su obojena ružnom mrkom bojom. Na svim vratima videle su se bilo posetnice pričvršćene iglom, bilo male table od aluminijuma.

Morate!.. Pred njim su se nalazili kancelarija i laboratorijum Kušeovog preduzeća... Megre se nasmeja. Jutros ste zaboravili kišobran u mojoj kancelariji. Gospodin Marten se usiljeno osmehivao kao svaki dobar domaćin. naravno. gde je na zidu visio na vešalici sivomaslinasti kaput. Naslonjaču! U sobi je bila samo jedna naslonjača. u pustom stanu začu se tanak zvon.. . Odozdo je zapazio da su prozori od neprovidnog stakla. Rekla sam Martenu . molim vas! A ja sam mislila da sam ga zaboravila u autobusu. jedan trobojni gajtan s malom kićankom na kraju. pevušila je: — Popićete nešto.. ni nalik na onu od jutros. — Ali imate još vremena.. napola salon. Zatim hitri koraci. — Uđite.. I Marten je bio tu.. što živi na Zemlji.. njegova sekretarica. — Ne bih hteo da vas uznemiravam.. otvorena vrata jedne odaje.. zbog stila kuća. u prugastim pantalonama i domaćem kaputu od debele čoje boje čokolade. Martenu je bilo neprijatno. Ovde je to bio otužan miris na kuhinju i stare haljine. — Izvinite što vas uznemiravam. od onih — sto komada za tri franka: »Gospodin i gospođa Edgar Marten« Desno.. Marten! Donesi neki aperitiv. A gospođa Marten. Eto.. presvučena tamnom kožom tako da je izgledalo kao da je crna. napola trpezarija. Pravo napred. Megre se približi prozoru. — Ne možete nikad da uznemirite ljude koji nemaju šta da kriju! Van sumnje je da je osnovna karakteristika svakog stana njegov miris.. Možda ga nije ni bilo u kući? Možda je ostalo samo nešto malo na dnu boce? — Hvala. već godinama želimo da uvedemo kupatilo i. A to je vrlo nezgodno!. sto od masivne hrastovine bio je uglačan kao veštačko klizalište.... zanet do te mere da je zaboravio i da govori kao dobro vaspitan posetilac. — Pazite. nepomičan. gde ipak sunce svetli nekoliko časova dnevno i gde ima ptica na slobodi! Ovi ljudi kao da nisu voleli svetlost. Ostade tako. — Ne! Stanovi na drugom spratu s ulice imaju i suviše niske tavanice. s radioaparatom na jednom stočiću. Kad Megre povuče. Navikao je na žene koje svoje muževe zovu po prezimenu. »Naročito taj otužan miris!« pomisli Megre. Ne sme se ništa na njemu dirnuti.. gospođo! Nikad ne pijem pre večere.. Nehajnim pokretom povuče zavesu na kojoj je sinoć spazio onu živu senku.Jedna posetnica. Ostala su bila svetla i jasna.. Verovatno su ih čistačice prale dva ili tri puta nedeljno. Uostalom. koji nema premca u Parizu! — reče Megre iako je vrlo dobro znao da prozori gledaju u dvorište. jer su sve tri sijalice bile pažljivo obavijene raznobojnom tkaninom kroz koju su se jedva probijali slabi zraci. — Verovatno imate vanredan pogled na Trg Vož. jedno po jedno. molim vas.. Na istom mestu gde je bio ubijen Kuše sada se lepo video gospodin Filip kako potpisuje pisma koja mu podnosi. Odavde je pak mogao da vidi da su takva bila samo donja okna. Sve je to bilo tako žalosno! Žalosno do te mere da je čoveka hvatao strah što je čovek. Znate da ceo trg potpada pod Zakon o zaštiti starina.. Predsoblje se svodilo na jedan četvorougaonik od kvadratnog metra. Mogla se razaznati čak i brava gvozdene kase. Jedan kanarinac skakutao je po kavezu i povremeno prskao kapljice vode. Jedan glas upita: — Ko je tamo? — Donosim vam vaš kišobran! Vrata se otvoriše.. Jer to je preovlađivalo u stanu.... — Ponudi naslonjaču gospodinu komesaru. naslonjača volterovskog stila.

. gospodine komesare!. Prva je uzimala prazne ampule iz jedne korpe a deveta je dodavala jednom namešteniku već pune kutije. — Posluži ipak neko piće! — govorio je glas gospođe Marten iza Megreovih leđa.. s nalepnicama.. Gospođa Marten se zlobno nasmeja. Čulo se kako njen muž nervozno otvara plakar i zvecka praznim čašama..I vrata koja vode u laboratorijum bila su sada poluotvorena. a njene usne kao da se pretvoriše u tanke oštrice. U njemu su se videle žene u belim mantilima. lepo spakovane. u redu duž jednog ogromnog stola.. jednom rečju. Svaka od njih je imala svoj zadatak. — Samo s prsta vermuta. robu spremnu za isporuku apotekarima. Gospođa Kuše bi vam mogla verovatno ponuditi koktele. koje su radile na upakivanju staklenih ampula.

Ali.. — Ali zar se kućevlasnik nije zainteresovao za to? — On je učinio sve što je mogao da bi ih isterao.. pa bi se na taj način mogao rekonstruisati i čitav njihov razgovor.. pa prošaputa: — Luda... Govoreći to pijuckao je vermut. jeste li videli? E pa... Možda je poznavao lopova?.. Megre reče gospođi Marten: — Ah! Da ste nešto sinoć bili na prozoru! Jednim potezom bi moja istraga bila završena! Hteli ne hteli. One koje svako veče puštaju gramofon. odavde biste videli sve što se odigralo u Kušeovoj kancelariji... za to bi trebalo da budem na prozoru! promuca gospođa Marten.... luda još nijednom nije napustila svoju sobu... ljutito objasni komesaru: — To je stara Matilda! Nekadašnja kuvarica! Jeste li je videli? Gadna kao krastava žaba! Stanuje u susednoj sobi. — Zašto viče tako? — Izgleda da se plaši mraka i viče kad ostane sama u sobi. zbuni se tek reda radi. Od jutra do mraka stara Matilda se šunja hodnicima.. Okrene od vas svoju odvratnu. On najednom ustaje i odlazi u umivaonicu... Ko stanuje desno od vas? — Dve mlade devojke sa majkom...... — Stara veštica!. 169 U istom trenutku začu se krik koji je Megre već i ranije jednom čuo. Kladim se da se nikad ne umivaju. — Rekao bih čak da bi ovaj slučaj predstavljao jedno od najzanimljivijih svedočenja u kriminalističkoj praksi. s jedva primetnim osmehom na bledim usnama.. pst!. Vraćajući se. . zar ne? — Pst. U slabo osvetljenom hodniku ukaza se silueta neke žene koja se žurno udaljavala.. tu se pojavljuje jedna zanimljiva pojedinost: to je da je Kuše opet seo na svoje mesto. Naglo ih otvori...LUDA Držeći čašu u ruci.. Urla prosto. dobro! Kladim se da se ona već vratila na isto mesto. Komesar je zgrabio svoj šešir. i. postoje zakoni. Kad se vraća..... Obe su podjednako stare i ružne! Otkako smo u ovom stanu.. — promrmlja gospođa Marten. ako govorite o nekim porodičnim stvarima.. zadubljenog u svoje račune. Vreme je da pođem. ove dve stare žene u jednoj sobici!. — Možda se s drugih prozora na ovom spratu pruža isti pogled?. — Izvinite što sam vas uznemirio. sa svojom ludom sestrom. na žalost. glupu glavu i udalji se!. Na svaki način. — učini gospođa Marten i na prstima pođe vratima. Zamišljam Kušea sasvim samog.... — Ali u isto vreme kakvo uzbuđenje za vas! Stajati mirno na prozoru i videti odjednom da neko preti vašem bivšem mužu! Još gore! Cela ta scena je verovatno bila mnogo napetija.. kad je tako iznenadite. ali dovoljno glasno da je ona druga čuje.. Uvidela sam najzad šta je posredi. Zamisli se za trenutak. Plašljiva je kao dete.... To dovodi dotle da više ne osećate da ste kod svoje kuće.. konstatuje da je za vreme njegovog odsustva neko preturao po gvozdenoj kasi i nije stigao da pobegne.... Prekoreva ga i zahteva da mu vrati novac... — Samo. Sad sam je zatekla na delu.. Gospođa Marten nije znala šta da misli. — To baš nije prijatno! — saglasi se Megre. morate da spustite glas. Neko ko je izdaleka prisustvovao ubistvu! Šta kažem! S dobrim dogledom mogle bi se videti čak i usne govornika.. Ne govoreći o tome koliko je to ružno i nezdravo. Možete biti sigurni da ćete je zateći iza nekih vrata. Ni u njegovom glasu ni u njegovom držanju ne bi se mogla zapaziti nikakva zadnja misao. ali se za svaki slučaj držala rezervisano. On mu govori.

— Bili ste i sinoć tu? — Jeste.. Rože je namerno želeo da stvori utisak da je sinoć bio u »Selektu«. Ona nije bila u hodniku. — Šta je hteo? — Pitao me je imam li aspirina.. ali je pogrešio samo u tome što je izabrao piće koje se retko traži. — Samo polako!... kao što je to izjavio Megreu. Ovaj pokret otkrio je čitavo jedno psihološko stanje. Pred ručak Megre se našao u »Selektu«. — Poznate ovog mladića? Kelner se iznenadi. — Ništa naročito. kao veliki pauk u zasedi. zameniću je. — Hteli ste da mi nešto kažete? — upita ga.. U tom cilju pnbegao je dosta veštom triku.. Ako joj ne bude bolje.. zbunjena ovom podudarnošću i pokuša da odgonetne šta se krije iza toga. rekao sam mu: »Hoćete li me podsetiti šta je to bilo?« »Pa jedan džinfis. Videlo se da je potpuno obeshrabrena. Gledala je oko sebe.. Verovatno je bila strašno zapanjena kada joj se inspektor u prolazu ljubazno javio. Bojala se da mu to ne bude neprijatno! Sada je u svojoj šaci držala novčanicu presavijenu nekoliko puta! Pružala mu je kao džigolou! — Zahvaljujem vam! Bili ste tako dobri!. rekao mi je: »Isto što i juče!« Pošto se nisam mogao setiti da sam ga uopšte video ranije. Sela je za jedan sto blizu bara. ali umesto da mi kaže šta želi da popije.... Dolazite ovamo skoro svako veče. Zato sam se začudio što ste mi pokazali baš njegovu fotografiju. To se nije potpuno obistinilo. Ona spusti glas i produži: — Došla sam do para... a možda će me i zadržati. pa je otišao... počev od boje tkanine kojom je bio prekriven nameštaj do kalendara koji je krasio zid. brate!« A to me je baš najviše i zbunilo! Jer pouzdano znam da sinoć nisam nikome donosio džinfis! Ostao je nekoliko minuta. ali je ustala čim je spazila komesara i prišla mu snebivajući se. sedeo je nedaleko od amerikanskog bara. Ipak se malo nasmeši i reče: . Nekoliko trenutaka docnije ušla je Nina. gde sam maločas sela.... Kad mu je prišao kelner. — Došao je k meni jutros čim ste izašli... Ipak. oko koga je bilo dosta ljudi koji su glasno razgovarali o trkama.. a zašto? — Sećate li se da li ste videli ovog čoveka? — I on joj pruži fotografiju. — Šta je čudnovato? — Nema ni četvrt časa kako je izašao odavde. — A u varijeteu? Jesu li vas primili natrag? — Treba da odem večeras tamo.Sada je imao u glavi potpunu sliku stana... ali nije obraćala ni najmanju pažnju na ljude koji su se tu nalazili. hteo bih da vam postavim jedno pitanje. Izgledala je umorno. Sedeo je baš za onim stolom tamo! Ne bih ga ni zapazio. on mu pokaza fotografiju Rožea Kušea koju je jutros uzeo u Ulici Pigal. Jedna se igračica povredila. Ona razrogači oči. zar ne? — Remon mi je uvek ovde zakazivao sastanke! — Imate svoj stalni sto? — Eno tamo. To nije bilo nimalo čudnovato. već iza svojih odškrinutih vrata. Nije htela javno da vrati Megreu onih sto franaka.. Zateći ćete staru opet iza vrata. Ona pogleda u Rožeovu fotografiju i promuca: — Pa to je moj sused! — Jeste! To je Kušeov sin . Pružite mi ruku. — Čudnovato... Selina se nešto nije osećala dobro...

— Da li bih vam mogao uputiti nekoliko reči nasamo. — reče gospođa Kuše.. u »Mulenbleu« me zovu Elijan. Vi ste gospodin. Sa strane Kuše bila je zasad još samo ova seljanka na čijoj se haljini svila i suviše zategla ispod ruku. — Da li bih mogao da vidim gospođu Kuše? — Pitaću sestru može li da vas primi... Ova gospođa u sobi gde je telo. Gospođa Kuše je bila tu sa još tri osobe. Megre zazvoni na vratima stana na Bulevaru Osman nekoliko minuta pre vremena određenog za večeru. mladog čoveka u crnini: — Moj brat. na jednom poslužavniku u stilu Luj XVI. — Niste danas imali nekih nepredviđenih poseta? Zbunjeno podiže glavu. Najzad. mladi čovek se vrati i zamoli gosta da pođe za njim.. — Jedno pitanje. diskretno. grubih crta lica. .. Mi ćemo preći u žuti salon. — Jeste li ga poznavali odranije? — Vrlo malo. u odelu seljaka ili sitnih građana. Seljanka je neprestano klečala. Tavanice i vrata možda malo suviše ukrašeni. Anri Dormoa. Ali je razumeo... vrlo otmenog držanja. iz Ulice Fonten. kao većina stanova na Bulevaru Osman. U jednom uglu sobe stajao je neki visoki mladi čovek u crnini. — Ona je jutros stigla iz Sent-Amana.. Znate gde je ulaz za artiste.. ona okrenu glavu. veličanstven kristalni luster zveckao bi pri prolaženju... Osećao je vrlo dobro da ovde ne bi voleli da vide previše članova porodice Kuše. nakinđurena kao seljanka nedeljom... Sve je odisalo otmenošću. Naspram njega klečala je žena pedesetih godina... odmah posle podne dolazio je moj pastorak. Verovatno pretpostavlja da sam već našla zamenu za Remona.. sav obasut cvećem. Bio je to lep stan s kraja prošlog veka. Devojka koja mu je otvorila vrata išla je na vrhovima prstiju.. — Sedite.... — Ostanite ovde.. Zatim jednog starijeg gospodina: — Pukovnik Dormoa.. samo ako dozvoljavate. Njen glas je bio osenčen istinskim zamorom. koje je predstavila Megreu. moj stric. Miris cveća se širio svuda. Pita se zašto sam sad s vama. Videlo se jasno da je nedavno plakala. Sto nije bio raspremljen posle čaja i na njemu je još bilo prepečenog hleba i kolača. Velike sobe.. Sa strane Dormoa sve je bilo elegantno. Bilo je tu »rođaka po muževoj strani« i »rođaka iz porodice Dormoa«. molim vas. Sada je bila ponovo napuderisana i jedva se naslućivalo da su očni kapci malo uvenuli.. molim vas. — Otkud to znate?. Svi su već bili u crnini. Još ćete se kompromitovati sa mnom! — Hoćete li da popijete nešto? — Hvala! — reče ona sramežljivo.— Ober nas posmatra. — Zbog čega vas je posetio danas? Zbunjena. ali sobe su zadržale svoj uobičajeni izgled... — Ako bih vam slučajno bila potrebna. zapahnu ga težak miris hrizantema. advokat. jednu gospođu s lepom srebrnastom kosom: — Moja mati.. Sreli smo ga ipak jednom u pozorištu i Remon me je upoznao s njim. U salonu.. To nije bilo tako teško. Ona je pomislila da je komesar hteo samo da ostavi svoju posetnicu te ga je odvela bez reči do sobe koja je bila sva presvučena crnim.... Čim je ušao.? — Megre! Komesar Megre! Povereno mi je da vodim istragu. Jeste. Megre se nije nasmejao.. — To je sestra moga muža... gospođo? Ona se izvini svojim rođacima... I stilski nameštaj... koji pođoše da napuste salon... Pokojnik je već bio položen u sanduk. Na ulazu. On se lako pokloni Megreu. Posećivao je mog muža u kancelariji. Nekoliko trenutaka docnije. bilo je već mnoštvo posetnica... Inspektor priđe mladom čoveku.. Prvo..

— Nije moje da.. — A zatim?... — To je bio čovek ogromne vitalnosti......... bez života. njegove okoline.. Mislim da me je ipak voleo. Nisam htela da ga zadržavam. Ona je veoma zainteresovana. a sama da bude žena jednog malog činovnika!..... s crnim rukavicama na rukama. Moji su se roditelji obavestili o njemu. Istina. Ona pokuša da prikrije svoju srdžbu... muž mi verovatno to nikad ne bi ni rekao. — Ako hoćete.... Verovatno je mogla otmeno da posluži čajem svoje prijateljice.. Sve u svemu.. Pretpostavljam da je ona namerno stvarala situacije da mu se nađe na putu..— Hteo je da sazna je li pronađen neki testament. — Dozvoljavate li mi da vam postavim nekoliko indiskretnih pitanja?. Sreli smo se u Dinaru. — Zašto nesrećna? — Jer je ništa nije moglo da zadovolji. Meke crte lica. Sve što znam jeste da se osećao kao na mukama kad bi je sreo na Trgu Vož. Ona je u stvari napustila Remona zato što nije zarađivao dovoljno novca. samo bi ga prezrivo gledala. Posle tri nedelje pitao me je pristajem li da mu budem žena... A zatim. svojim kišobranom i torbicom. — Nikad mu nisam ništa prebacila! — reče ona. svu izveštačenu. Debeljuškasta. Ona uzdahnu i pokuša da ublaži utisak stvoren ovim rečima: — To je njegovo pravo.. — poče ona.. Našao je za shodno da produži sam: — Postojala je izvesna razlika u godinama. i gospođu Marten.. među vama nije bilo neke veće prisnosti.. svež i rumen. Onda. — Šta vam je govorio o njoj? — Nije je voleo.? — Ne sumnjičim nikoga.. Kada ste se udali za Kušea..... Da li vam je bilo poznato da ta žena stanuje u istoj kući gde je Kuše imao svoju kancelariju? — Jeste! On mi je to rekao. da bi mu se obratio zbog ostalih formalnosti. Zar nije tako? Vi ste mu vodili kuću.. — Niste bili ljubomorni? — U početku... da li je on već bio bogat? — Jeste. Ona je bila dosta lepa.. otrovnog pogleda. — Ne! Ne verujem da mu je ikad zatražila novac... Komesar nije mogao da se uzdrži a da se ne nasmeje zamišljajući ove susrete pod svodom: Kušea kako izlazi iz kola.. Ali se ponekad stideo toga i tada bi tvrdio da je ona u stvari nesrećna. ne može biti govora o nekim posebnim obzirima. S obzirom na okolnosti pod kojima je nastupila smrt... razumete.. Istančano elegantna. da ga sretne ponovo. Upitao me je takođe ko je moj zastupnik. ali su mu poslovi išli sve bolje i bolje. — Bili ste srećni? Gledao ju je pravo u oči i nije morao da sačeka odgovor... ali odmah shvati da se Megre nije mogao prevariti. — Ne sumnjičite li možda. Ne toliko koliko danas......... Mislim da mu pripada polovina imanja i nemam nameru da ga oštetim. ali nekako bez sjaja... svega što je radio i gde je bio poslednjeg dana. zatim sam se navikla.. — Da li vam je muž često govorio o svojoj prvoj ženi? Odjednom su joj ženice dobile oštar izraz.... — Nije pokušala da... Kuše je imao svoje poslove. Vi ste imali svoj život a on svoj.. čovek od akcije i nemirna duha.. — To je sve što znate o tome? .. — Molim vas da me izvinite... u svom prijatno zagrejanom i udobnom salonu. Pokušavam samo da stvorim tačnu sliku života vašeg muža. — Brak iz ljubavi? Jedva primetan osmeh. ali sad bogatog. Ne bi mu ništa govorila. — Pazite šta hoću da kažem.

.. i kad bi mu neko prebacio zbog toga. pametnom i dobro vaspitanom devojkom.? — Neće! Nikakvih naknada. Možda zbog ove tri žene? Najpre prva. — Neće li biti potrebno da. da izvinite. Ustručavala se da ga postavi. — Jeste li utvrdili datum sahrane? — Moj se brat pobrinuo o tome. on je imao prijateljice.. jer. — Nemate čega da se plašite! — Megre se nasmeši pomišljajući na malu Ninu. s njenim uplakanim licem i šakom đinđuva koje je isto popodne odnela u Kreditnu banku. Postao je najzad bogat. — Htela bih da vas pitam. ili pak.. koja je očajavala pri pomisli da njen muž nikad neće imati ozbiljno zaposlenje.. Obaviće se u četvrtak. — Često se viđao s vašom porodicom? — Malo!. bili su mu potrebni devojčurci bez domaćeg vaspitanja. to nije isti mentalitet. koji je proveo trideset godina života u poteri za srećom. Jedna prava mlada devojka... Za njega nije tačno reći da je trošio novac: on ga je rasipao. nailazeći na svakojake teškoće... sa najtradicionalnijim stvarima. I to je osećanje bilo toliko jako da ga je pomisao na to da ga nikad nije video živog.. ali u Parizu je sada tako teško naći prostorije pogodne za laboratorijum... . tek toliko. pukovnikom i gospođom mamom tako dostojanstvenih pokreta.. — Naravno. A ni isti ukusi.. ako ove žene ne traže ništa. da vidi druge ljude.. kao što je bila Nina... prenerazila. Molim vas. Znate. izvinite me. Zatim druge žene! On je voleo svoju ženu! On joj se divio! Poštovao ju je! Ona ga je impresionirala! Ali baš zato što joj se divio. Samo što je on osećao potrebu da se bavi drugde. Oženio se i zato što je bio očaran ovom mladom. kći poslastičara iz Nantera.. hoću da znam da neće doći s te strane neprijatnosti... to znam. snažan.. puneći lulu: — Baš je bio dobričina taj Kuše! To mu je samo po sebi došlo na usne.... koji je počeo ni od čega.— Hteo je da preseli svoje preduzeće. kao da mu je Kuše bio neki stari... Čak možda malo razočarana. skandal.. reda radi.. Zaista. to je tako neprijatno. Megre je teško mogao da zamisli Kušea u ovom salonu s mladim advokatom. I tako je došao do stana na Bulevaru Osman. da bi se s njima raskravio. znači da su gajile izvesnu naklonost prema njenom mužu! I on prema njima. da im govori ne vodeći računa o svom držanju. kao vampžene s filma.... Videlo se da je ona zamišljala prijateljice svoga muža kao uličarke iz romana. Činilo mu se da ga poznaje potpuno... godinama.... pivnice. u Sen-Filip-di-Ruru.. U Dinaru je ušao u krug ljudi koji mu je ranije bio nepristupačan. toliko dobar da je već bio i smešan. priprost čovek. najzad. on to baš nije krio mnogo.. Idući peške Bulevarom Osman nehotično promrmlja.. barovi. svestrano. i da sada može da bude široke ruke. gledajući u stranu. Gospođi Kuše je jedno pitanje bilo navrh jezika. Verovatno su postavljali sto za večeru? — Ostaje mi samo da vam se zahvalim i da se oprostim od vas. Bila je veoma iznenađena..... niste poznavali nijednog neprijatelja svoga muža? — Nijednog! Svi su ga voleli! Bio je veoma dobar.. U susednoj trpezariji čulo se zveckanje posuđa.. Čaj i sitni kolači. još jednom. Građanska porodica. već samo mrtvog. Jedan veseo.. odgovorio bi da je on sam dosta dugo brojao svaku paru. dobri drug. tenis i izleti u polje. Ipak se odluči.. On se oženio! Da bi sam sebi dokazao da mu je odsada sve dozvoljeno! Da bi sebi stvorio domaći život onakav kakav je bio život onih koje je dotle mogao da posmatra samo izdaleka.. Sve je to bilo razumljivo.

sastanci kod »Selekta«. U svakom slučaju postojalo je jedno mesto odakle se moglo videti sve: stan Martenovih.. mlitavog. Gospodin Marten. videla ga je uvek na istom mestu iza mlečnog stakla.. ili gospođa Kuše?. »Moraću da posetim staru Matildu!« reče u sebi Megre. ... A bila je i jedna žena koja se šunjala po celoj kući u svojim mekim papučama i koja je prislanjala uvo uza svačija vrata... prolazeći dvorištem. Nina... u kancelariji. koje je eter iscedio... stara Matilda.. Njen muž je kao lud... koja je udešavala susrete na kapiji. koja će joj pripasti posle Martenove smrti. ceo jedan svežanj velikih novčanica koje su značile čitave godine udobnog života bez brige za sutrašnjicu i strahovanja za penziju. Čuo se plač novorođenčeta i jednoliko pevušenje dadilje. Nastojnica. Gospođi Marten je noćas pozlilo. Sluga je tresao ćilime na jednom od prozora prvog sprata. Kada je sutradan ujutro stigao na Trg Vož zatekao je nastojnicu s dnevnom poštom (veliki svežanj pisama za »Serum« i samo nekoliko pojedinačnih pisama za ostale stanare). s đonovima od filca.Zatim.... mekog tela.. s rukama na stolu. koja je bila na porođaju! Ona luda. i ona Selina.. Jedna je stvar bila sigurna: neko je sada imao onih ukradenih tri stotine šezdeset hiljada franaka! I neko je ubio! »Svi su ljudi egoisti«! govorila je s gorčinom u glasu gospođa Marten. šunjala se oko nekih vrata u hodniku.. koju je negde našao da bi je dotukao kao i sebe samog u toploti hotelskog kreveta? Da li je to Nina... gore.. I sin. koji mu je izvlačio pare! I gospođa Marten.. Hotel »Pigal«. Čudan kraj! Sasvim sam.. Zvali su lekara. Dvorištem su prolazili nameštenici idući na posao u laboratorijum... vikala je na sav glas! Drugim rečima.. Ali se ona brinula jedino o gospođi de Sen Mark. silazio je u dvorište i tražio svoju rukavicu kod kanti za đubre.. u svom sivomaslinastom kaputu. mnogo novca. u koju je dolazio što je mogućno ređe! Naslonjen na poluotvorenu gvozdenu kasu. Da nije to Rože. mlada devojka iz Dinara i malo zadovoljenje samoljublja jednog Kušea koji je postao sinovac jednog pukovnika. nadajući se možda da će u njemu izazvati kajanje. Da li je sada ona imala onih trista šezdeset sasvim novih novčanica podignutih iz Lionske kreditne banke? Da li je najzad imala novac... Niko ništa nije primetio. Ona ga zaustavi: — Idete k Martenovima!? Ne znam da li je to sada zgodno.

.. posmatrač bi sa zaprepašćenjem otkrio da on ima.. Zaspala je. Kad bih nešto znao. i eto je izvan sebe!. Toliko je prepatila u životu!. ipak... da li ga je ikad i imao? — Ovi napadi su tako strašni!. Ali sada mu se s brkova skinula boja a oči bile umorne... Gubio je prisebnost. požuri da dovede u red svoju odeću.... Nije stigao da se umije. Došlo je to samo po sebi. bio je zaista smešan... Sa svojim sivomaslinastim kaputom.. — Ne znam ni sam. što sam nije obučen i što su mu se brkovi tužno opustili i dobili neku zelenkastu boju.. Da li je i sam verovao svojim recima? Megre je imao utisak da je Marten govorio tako da bi sam sebe ubedio u to. kao prebijen pas.. Bili ste samo vi. Možda je i on sam imao bolesne živce? — Šta bih ja mogao da mislim?. — Gospođa Marten ih često dobija? — Ne. kroz koja se mogao videti deo kreveta i jedan lavor na podu..... Naročito ne tako jake!. Njen sin. . obojenim brkovima.. Izgleda da je i kao mlada devojka svake nedelje imala nervne nastupe. Zatim smo večerali.. Prava karikatura uobraženog malog činovnika..... u najmanju ruku...... Zaista ne znam.. šta mislite o tom zločinu? Marten ispusti solju koju je držao u ruci... Jednovremeno je isključio gasni reso... i zatvori ih. skloni sa stola razbacane bočice s lekovima. Cele noći nije spavao. — Jednu čašicu? — Hvala. Kunem vam se... Ne. na primer?. Hteo sam samo da se obavestim o stanju zdravlja gospođe Marten... Uostalom. Zatim. — Da nije sinoć imala neku neprijatnost? — Ne... Ona je vrlo nervozna. — Najzad..... Samo da joj nešto osporim. I to baš u trenutku kad u kancelariji imamo toliko posla. — Vi?. — Nastojnica vam je rekla?. Zaista je izgledao jadno. ja.. Gospodin Marten se skloni da propusti Megrea.. Ona je vrlo osetljiva. — I sada još? Marten ga bojažljivo pogleda. Bio je toliko uzrujan da je izgubio svaki kritički smisao. pedeset pet godina.. vi lično.ČETRDESET STEPENI — Polako!.. Neću vas dugo uznemiravati. — Vi ste tako ljubazni! — reče Marten s ubeđenjem. i jedva se usudi da prizna: — Moram da je štedim. To je užasno!. — Niko je nije posetio?. Gledajući ga sad takvog.. Bio je iscrpen i ni na šta više nije reagovao.... na kome je podgrejavao kafu... Ispod iznošenog kućnog kaputa videla se noćna košulja.. Jutros nisam imao vremena ni svog šefa da obavestim.... On zaista u tome nije video ničeg sumnjivog. — Niko!.. Je li slobodno da popijem kafu pred vama?. Uđite. sa strahom se osvrtao unaokolo... što je jasno ukazivalo na to da ih inače boji..... — Šta? — Ništa... kožnim rukavicama.. Po njemu se videlo da mu je sada svejedno što je stan u neredu.. Na vrhovima prstiju priđe vratima spavaće sobe.. Govorio je šapatom i pri tom je bacao brižne poglede na vrata.. Zbuni se kad zapazi da mu uprtači lupkaju po listovima.

. nameštaj je bio ružan i svuda je bilo nekih starih zavesa. — Šta mu to pričaš? — upita gospođa Marten. Prema tome. . — Prema tome.... zar ne?. Šta je učinio za nju?. ne bismo ni ostali u ovoj kući.. Uviđao je jasno da ovaj čovečuljak nema ničeg zajedničkog s tom besmislenom tezom.. Ali ja ne znam ništa..... drži ogledalo uspravno!.... — Rože?. — Nije joj ništa dao. mladim ljudima ne bi se smelo davati toliko novca. Da neće početi da cvokoće zubima? — Svakako da bih vam saopštio. — Šta mislite o svom pastorku? Marten baci iznenađen pogled na Megrea. — Ali. Ali uto Marten načulji uši. ja ... Čim žena nije tu.. I sam bih voleo da znam!. i sami znate — reče teškim glasom.Pređe mršavom rukom preko čela. To više nije život. Pusti ga. Martenovo lice postade crveno kao rak. smatrali biste za svoju dužnost da mi to saopštite. Kuše je bio bogat! Ona je bila siromašna!.. Ono što moja žena uvek kaže. da se otkrije krivac.... Nisi u stanju ni... Ponašao se prema njoj kao prema sluškinji.. Soba je imala turoban i tužan izgled kao i trpezarija. I češalj.. — Komesar je došao da se obavesti o tvom zdravIju.... — Izgubljen čovek... starih tkanina i izbledelih prostirki. — To je komesar. Megre ga je posmatrao s čuđenjem. sažaljivo.. prema kome je bio ravnodušan... Jasno se videlo da je uplašen.. to je jasno!.. A docnije...... Megre nije mogao da je vidi. ni iz ljubavi prema svom sinu.. kunem vam se. Njegova prva žena.... Ništa!. koga se plašio? — Vi ste dobar čovek. Sve što se s njim zbilo... — Žilijeta? — Moja žena. Pozovi ga sad..... bolje. A baš mu je ona pomagala u teškim trenucima njegovog života.. — Opet ćeš se uzbuditi. tako je! — Ali on u suštini nije rđav. — Nije bio pravičan prema Žilijeti. Dugo je tražio krpu da obriše parket. Glas je morao pripadati osobi koja leži potpuno iscrpena.. Ne.... da umiri svoju savest...... Marten pocrvene i zbuni se još više. Skloni ovaj lavor!. Još s vrata Megre oseti pogled gospođe Marten uperen u njega.... ako biste znali nešto što bi moglo da olakša istragu. neverovatno sjajan i svestan.. Šta hoće opet?. Strah ga je potpuno ošamutio. Ali se ona trudila.... Marten pođe da otvori vrata. zar ne. — Ama. zatim poče da skuplja parčad porculana s poda... — Niste ništa čuli? Zaćutaše za trenutak. Ali čega se plašio. ali koja ipak potpuno vlada sobom.. Spazi kako se na izmršavelom licu rađa sladunjav i bolešljiv osmeh.. Do njih dopre jedva čujno dozivanje iz susedne sobe. — Reci mu da uđe.. On je to činio da bi ga se oslobodio. kuća liči na štalu.. gospodine Marten? Pošten čovek.. Ah! Ti muškarci. — Svoju savest?... On je. pogled miran. — Da me je poslušala... Čekaj! Pokvasi ubrus i dodaj mi ogledalo. krivica je njegovog oca. Ona je u pravu! Slažem se takođe s njom da Kuše nije to činio zbog dobrote.... On je samo ponavljao ono što je morao po sto puta da čuje od svoje žene... — Imam trideset i dve godine radnog staža i.....

. Ona ga bojažljivo pogleda i ne odgovori ništa. — Išao sam u laboratorijum. — Imate sestru? — Imala sam ih dve.. policijski komesar koji vodi istragu. gospođo. — reče mu ona. kap po kap.. Zalažemo se za njih.... Megre oseti odjednom kao da prostruja neki talas mržnje. a glas joj postade opor. Marten pogleda u Megrea i ovaj se podiže. Svi su ljudi isti. Do sutra moram da se oporavim. Megre nije dozvolio Martenu da ga otprati. Zar se nije osetila pretnja u njenom glasu?! Marten nije znao kako da se ponaša.... poznato...... Jadan čovek! Reklo bi se da se plaši da ostane sam s njom.. — Zaista ste došli samo da se obavestite o mom zdravlju? — prozbori s nevericom. Megre je govorio tiho. — To znači da je njen muž hteo da je se otrese!. — preklinjao je Marten. . Nejasno. zar ne?. pa me nastojnica obavesti. Pij lagano. Da bi prikrio svoju zbunjenost... — Sutra.... — Dobar dan.. Njene crte lica se ukočiše... čuo je neki šum u hodniku.. Nemojte da pretpostavljate nešto čega nije bilo. Nije ga zadržavala.... slegnuvši rezignirano ramenima. molim vas... — Sve je u strašnom neredu!. Umrla je nedelju dana posle toga. želim vam da se što pre oporavite..... Muž joj je bio propalica i jednog lepog dana je iskoristio jedan od takvih njenih nastupa i zatvorio ju je u bolnicu za duševne bolesti.. počeo je da sipa neki lek u čašu. Dok je prolazio trpezarijom... zbog pogreba.. Održaće se sutra. zatim baci pogled na Megrea i najzad popi lek. — Preklinjem te!... — Poludela je? — upita Megre.. Pretpostavljao je da je gospođa Marten načuljila uši.. Predviđao je već da od ove žene tupog izgleda neće ništa izvući.. Mlađa je takođe patila od iste bolesti. — Ne govorim to zbog tebe! Mada ni ti ne vrediš više od drugih. — Ali sada mi je bolje. — Ostanite pored nje. — Videćete da to nije ništa. Već vam je bolje. s rukom još uvek na kvači. da nisam bila ovde... — Međutim. Ali moja sestra.. jer ipak nije tako strašno kad je tu neka treća osoba.. upropašćujemo zdravlje. To je zbog moje bolesti. kao što vam je. bez sumnje... — nastavi ona. ne znajući ni šta da radi ni kuda da gleda. Stanujete u ovoj kući već odavno? — Već četrdeset godina! — odgovori ona suvo. To nije tako rđavo...... Udala se..... Sustigao je staru Matildu u trenutku kada je ulazila u svoju sobu. Tužno je gledala ispred sebe.. da se grčevito hvata za inspektora. — Baš me briga za lekara! — Ipak treba. Ona ga pogleda u oči.. — Ja sam. Ona zatvori oči da bi dala na znanje da se umorila. — Ne uzbuđuj se!... — Lekar je preporučio... — Patila sam od toga još dok sam bila devojka. — uzdahnu muž. — Šta hoćete od mene? — Jednostavno da vas upitam da nemate možda nešto da mi kažete...... — U svakom slučaju. Nije prošlo ni šest meseci. Drži!. a on se oženio drugom... — Otkrili ste nešto? — Još ne .. Pa ipak je bio siguran da se nije prevario. a bila bi u stanju da se digne iz kreveta i da i sama prisluškuje na vratima.— Ne obraćajte pažnju.. jeste! Vi ste skloni ovim napadima. Ali zakratko.

.... Ona ne odgovori. — Žena mi je jednom rekla da se on oženio devojkom iz vrlo dobre kuće.... Kroz velike prozore video se ceo Trg Vož.. Naravno. koji je bio izvanredno svetao blagodareći prozorima visokim pet metara kakvi se nalaze samo još na kućama na Trgu Vož i adi Sen Luj. ali tako malo da je izgledalo nemogućno da se tako debela žena može provući. jednom njenom školskom drugaricom.. jer više volim da prikrijem ovaj slučaj od gospođe de Sen Mark... molim vas. koji je bio sad osvetljen lakim sunčanim zracima.. Zatim se zatvoriše i iznutra dopreše samo neki prigušeni šumovi. To bi mogla bolje da zna nastojnica... U parku su baštovani zalivali cveće... Ali će on otići prvi. Dadilja. — Jedno malo obaveštenje. Ali stara je držala vrata uporno zatvorena. Da li ste tom prilikom nekoga sreli?. — Da. u kućnom kaputu. u svojim godinama.. . To mu možete poručiti s moje strane. što je sasvim prirodno. Zaista... Ne! mislim da nisam.. i to s nogama napred!.. prođe iz jedne sobe u drugu i baci radoznao pogled na posetioca. Bio je ponosan što je.. Znam da ste... U očima bivšeg ambasadora pojavi se plamičak gordosti.. Ali izgleda da se on sam retko tamo nalazio.... poznato mi je.... Video sam samo njegovo ime u jednom godišnjaku koji je nedavno izašao. Ponekad..... — Uvedite komesara... Hteo bi da me izbaci napolje!.. Gospodin de Sen Mark bio je u svojoj sobi za rad. Mislim da je on bio dosta prost čovek.. — Nastojnica ne zna ništa. Čime vam mogu biti još od koristi?... Najpre je zatvorio jedna vrata.. molim vas. zdravlja... Čini sve da bih otišla sama. — Ni sa kim ne govorim! — Mislio sam da ste možda videli ili čuli nešto.... — Čekajte...... — I niste ništa čuli? — Bolje biste učinili da kažete gazdi da mi sprovede gas u stan. ostavljao je utisak snage. — Ništa niste videli?.. u nekoliko navrata izlazili i šetali tamoamo dvorištem... u koji s vremena na vreme svraćam..... brižljivo očešljane sede kose.. Sreo sam ga dva ili tri puta u dvorištu.. Niste primetili da se neko uputio prema kancelarijama preduzeća?. Negde se čuo električni usisivač.. Uprkos svojim godinama. U njenom stanju.. uznemireni očekivanjem srećnog događaja. dobio dete. došli ste u vezi s tim užasnim slučajem Kuše. — Zamolio bih vas da govorite tiho. To je jedan od razloga zbog kojih je bolje da ne bude obaveštena o slučaju. Kolovozom su lagano promicali natovareni kamioni. Gospodin de Sen Mark se zamisli igrajući se pri tom nožem za sečenje hartije. Ali meni ga ne daje. — Ja sam bio utoliko jače pogođen ovom dramom jer se ona odigrala u jednom za mene vrlo uzbudljivom trenutku. U sobi se neko pokrenuo. zar ne?. Pripadao je klubu »Osman«. 185 Vrata se odškrinuše. O čemu ste hteli da me pitate?! Nisam poznavao tog Kušea. imao sam drugih briga.. Sobe su bile ogromne. — To će reći da je ponikao iz naroda. — Sedite. Ali da pređemo na stvar. — Gas? — Instalacija je sprovedena u celoj kući. u beloj bluzi i s lepim plavim velom na glavi. na izgled sasvim beznačajan podatak dovoljan je da uputi istragu pravim tragom.— Poznajete sve stanare.. — Imate posetnicu? Sobar u prugastom prsluku uze od Megrea pruženu kartu i nestade u prostranom stanu. I atmosfera samog stana odavala je srećnu kuću gde je sve svetio i veselo.. Imao je dosta muka da postane ono što je bio.... jer nema pravo da mi podigne zakupninu. Negde sasvim blizu začu se glas.. kroz koja je Megre stigao da spazi stilski krevet i na jastuku lice neke mlade žene.. moglo bi to da ima posledica...

Nastojnica je donela poštu i. Otišla je da raznese poštu.... koja su se zabavljala brljanjem po nekom čorbuljaku. pošto su vrata u predsoblju ostala otvorena. nervozna osoba. Sećam se da mi je rekla: »Jedna srebrna kašika je nepažnjom bačena u đubre. nalazile su se četiri plehane kante. Sto se mene tiče. kod stepeništa. on mi je doneo nekoliko sendviča s ribljom pastom...... molim vas. U njenom stanju je bio samo jedan pas. Čekajte.. Albert. Nisam hteo da večeram.. To je bilo pre toga. ipak. Ionako nisam znao šta da radim. u blizini nastojnikovog stana... Pošao sam u tom pravcu i spazio sam jednu ženu s drugog sprata. podneću vlasniku zgrade zahtev da se u suton zatvara ulazna kapija.. pretpostavimo da se taj događaj. — Jednog trenutka čuo sam neki šum koji je dolazio sa strane gde se nalaze kante za đubre.. Sobar zatvori za njim vrata.— A ja. počinje da se govori.. — Žurnim korakom se uputila u svoj stan. Šta je gospođa Marten tu tražila otprilike u času kada je Kuše bio ubijen? Da nije njoj palo na pamet da traži muževlju rukavicu? .. Megre polako siđe niza stepenice i nađe se ponovo u dvorištu taman kad je kurir nekog velikog preduzeća uzalud tražio nastojnicu...... o kojoj. Ali ne verujem da to može da ima kakvog značaja... Dobra gospođa Bursje! Bila je sva usplahirena zbog toga! Njen pogled je odavao strašnu zabrinutost! Da se Megre usudio da posumnja u de Sen Markove? Pa makar i da im samo dosađuje raznim pitanjima? — Zahvaljujem vam.« — Šta je onda uradila? — upita Megre. jedna mačka i dvoje dece. — Stojim vam potpuno na raspolaganju. gospodine. svi stanari bacali đubre..... — Gospođu Marten? — Mislim da se tako preziva.. Uostalom. kad padne mrak. To je jedna mala. — Nemam još nikakvog određenog mišljenja! — reče.. odjednom je spazila komesara oči u oči s gospodinom de Sen Markom.... doneo ga je nastojnici neki skitnica koji ga je našao preturajući po đubretu... Ne!.. da je zločin izvršio neko od ukućana. odigrao nešto posle osam časova. Kakvo je vaše mišljenje o celoj toj stvari?.... Pa ipak.. naterao me je da nešto pojedem. Pomislite samo na to da ko god hoće može da uđe u dvorište.. U zabačenom uglu dvorišta.... gos'n. — Recite. kako čujem...... kako ga vi nazivate.. — Možete li mi reći oko koliko časova se odigrao taj događaj? — Nisam siguran.. — Pre pola devet? — Jeste. u koje su... Jedina svetiljka se nalazila na drugom kraju dvorišta.. A pošto nikako nisam pristajao da sednem za sto.. Sećam se toga zato što se i nama samima desilo da na sličan način izgubimo jedan skupoceni prsten. Priznajem da slabo poznajem susede.« Upitao sam je: »Da li ste je našli?« A ona je dosta brzo odgovorila: »Jesam!. Megre je ustao... Ili ipak.. — Mama nije ovde? — Odmah će se vratiti.. koja izgleda kao da uvek trči. Ophodio se s ljudima s izvesnom snishodljivom familijarnošću koja je više svojstvena političarima nego diplomatima. — Jednu cigaru? Gospodin de Sen Mark je bio vrlo veliki gospodin. Uveče taj ugao nije bio osvetljen. A što je najlepše. Jesam. Preturala je po jednoj od kanti. nastojnica je otključavala ulaznu kapiju i puštala čistače da iznesu kante i izruče ih u svoja kola.... Molim vas da me izvinite za ovu posetu.. oko osam i po časova.. ne mogu da prihvatim pretpostavku. moj sobar. Ali to ne može da ima ikakve veze. U šest časova izjutra..

. Tako je bolje.. kao što je to propisano? — Ne! Otkako sam ostala udovica. šunjao se okolo i palio šibice! A rukavica je sutradan bila pronađena! — Jeste li videli dete? — progovori neki glas iza njega. kao što je to jutros nameravao.. Žožo.. da.. I. to se više ne radi! Ili bih.. Ovde je komesar Megre. U redu! Biću tamo kroz pola časa. saopštiše mu: — Neko vas je tražio telefonom. pak. gospođo. Skupili su preko tri stotine franaka... Neki pukovnik.. Samo zvonite polako! Zatim opet Megreu: — Kad biste samo znali koliko prima cveća! Toliko da već ne znaju gde da ga stave. Čekam.. — Znam! Znam! — Što se tiče venca. Alo!... Slabo se čuje. mislim na venac koji su kupili svi stanari kuće.. — Prema tome. pak.. Ponekad ih dođe troje. Bacio se u svoju naslonjaču i jedna mu reč iskrsnu pred oči: pukovnik. ako je takav običaj. I nameštenici su bili vrlo darežljivi. Pa onda.. Molim?. To ste vi. gde se spaljuje đubre..... Otvori vrata kancelarije agenata i pozva: — Lika! Odmah ćeš krenuti... četvoro.. Ali..— Ne! — promrmlja Megre prisetivši se nečeg. naprotiv. Zaboravio je. Ne.. da se položi tek u trenutku sahrane. To je bila nastojnica.. — Treba da saznaš da se nije nešto neobično zapazilo u kantama za đubre iz kuće broj 61 na Trgu Vož.... Ah. S vremena na vreme ponudim ih kojom čašicom vina i oni sami dolaze po kante u dvorište. Kada je stigao na Kej Orfevr. Pronašli ste neki neverovatan testament?. da uzimam taksi.. Šta kažete?.. Jelisejska polja 1762?.. jedno posle drugog? Gospođa Marten je pretraživala samu kantu! Marten. govorite tiše!. da ponovo poseti Kušeovo preduzeće.. — Zahvaljujem vam..... Odgrunu naslonjaču... ne! Nije potrebno.. jer je to suviše teško za mene... Ali je on pratio tok svojih misli... okrećući se prema nekom raznosaču: — Šta je to? — Za Sen Markove! — Stepenište desno. Ispitaćeš sve skitnice koje obično operišu u okolini Trga Vož.. ići ćeš i do Sen Denija. morala nekog da uzmem za taj posao... Koji pukovnik? Nije poznavao nijednog pukovnika. Kog đavola su mogli da traže Martenovi u njima? — Da li ih izjutra iznosite na ulicu... — Ali. šta to sve znači? O nekoj izgubljenoj kašici ne može biti ni reči! U toku dana stanari ne smeju ništa da bace u prazne kante! Šta su onda tražili oboje njih.. a možda se i predomislio.. prebaci nogu preko noge i zapali lulu. Čistači su toliko ljubazni... Bili su primorani da veći deo smeste u sobe za služinčad. Ona je govorila o detetu Sen-Markovih s više nežnosti nego što bi govorila o svojoj deci. da! Postojao je jedan u ovoj aferi! Stric gospođe Kuše! Šta li je hteo od njega? — Alo!.. — Nadam se da niste ništa rekli gospođi? Ona ne sme da sazna. Pitam se da li treba da se pošalje pokojnikovoj kući ili..... Čak nije bio ni zapečaćen?......... Pukovnik Dormoa hoće da govori sa mnom?.. Dakle?... Testament?. Prvi sprat s ulice. prekjuče izjutra..... Nećete da uđete?. skitnice ne mogu da preturaju po njima! — Mislite! Ulaze oni u dvorište... . — Marten je došao da baci đubre mnogo docnije. I Megre se udalji zamišljen.. Ako bude potrebno. gospodine pukovniče?.... Samo zagade sve.. Udaljite se malo od aparata. iz Kriminalističke policije... hoćeš li da ostaviš svoju sestru na miru?... Komesar je još uvek posmatrao kante za đubre.

61 i 3) Nine Moanar. jer su sve bile dobro isušene. Čudna soba. U susednoj odaji. danas gospođe Marten.. Moja sinovica još ne zna za njega. — Imajte u vidu da nije bila zaključana! — reče pukovnik. — Šta mislite o tome? Megrea je obuzela prava veselost. Sto je imao fioku. to nije palilo kod Megrea i on nije seo. Jutros je mojoj sinovici bio potreban novac da isplati nekog dobavljača. Ako hoćete da pođete za mnom. koje je Kuše verovatno s merakom upotrebljavao. — Ne znam čak ni da li postoji ključ. sa stanom u hotelu »Pigal«. Ali meni se učinilo da je potrebno da vas hitno obavestim o tome zbog toga što. pored kreveta. Istina. bez sumnje čekajući nekog. sa stanom na Trgu Vož br. . Evo šta sam našao. te čim se obavi sahrana. u holu ili sali za pušenje. preduzećemo sve korake da se obori.. ali takođe i čitava zbirka višnjevih lula po šest sua komad.. Moram reći da me je to toliko ozlojedilo. Plavkasta pisaća hartija s istom oznakom. Pri tom je radoznalo gledao oko sebe.TRI ŽENE — Gospodin pukovnik vas čeka u gospodinovoj sobi. dostojanstven i miran. — Sedite. Pa tek ova hartija s oznakom hotela »Grand«! Kao što rade mnogi poslovni ljudi koji nemaju svojih kancelarija u centru. — To ste vi. nameštaj je bio stilski. Tako. Bilo je nekoliko skupocenih predmeta. lično. Koverat sa zaglavljem hotela »Grand«. pronašli dotični testament? — reče on najzad. 2) moje prve žene. gospodina Dampjera. uzdignute brade. Kuše je zakazivao tamo pojedine sastanke.. kao kad se nešto konceptira. Stajao je pored stola. kao da pozira nekom vajaru.. Na njemu su se mogle zapaziti turske cigarete. u Ulici Pigal. On u sebi sadrži i suviše razloga za poništenje. ja. kao da je učestvovao u dobroj šali.. koji mu je manjeviše služio kao pisaći sto. Megre se još uvek smeškao. Grimizni kućni kaput! Nešto najupadljivije što je mogao naći! Zatim. rođene Dormoa. molim vas! Samo. danas izjutra.. — Da. Devojka otvori jedna vrata i Megre spazi pukovnika. Zatim nemarno ispisani redovi. da preduzme sve što nađe za potrebno da moja imovina bude podeljena što je moguće tačnije između: 1) moje žene Žermene.. dohvatio je mapu i naškrabao ovih nekoliko redova. Malo dalje ova neočekivana rečenica: Pošto po svoj prilici nikad neću stići da se blagovremeno upoznam sa zakonima koji se odnose na pravo nasleda. oslanjajući se ovlaš jednom rukom na njega. Pretražio sam ovu sobu. nalazile su se i stvari koje su jasno govorile o grubom ukusu vlasnika.. To je bilo pre petnaest dana. kao i u drugim sobama. papuče pocepanih đonova. već je samo raskopčao svoj teški kaput. Moj testament.. pa sam želeo da je poštedim da potpisuje ček. Vrata sobe u kojoj je ležalo pokojnikovo telo bila su zatvorena. spustio polucilindar na jednu stolicu i počeo da puni lulu. Ali. neko se kretao. Ni koverat nije zalepio! Sve je to tako bacio u fioku i odložio za docnije brigu da ovom testamentu da konačan oblik. molim svog advokata. — Sasvim razumljivo — nastavi pukovnik — ovaj se testament ne može održati. verovatno sobi gospođe Kuše. odmah do njih. Posle ovog testamenta Kuše mu je konačno postao simpatičan. baš kao što je bio i sam Kuše. Pored prozora je stajao sto.

Megre se ne pokrenu s mesta i ruka postade nestrpljiva. Taj će se predmet vući godinama! Ići će se na sud! Na svaki način. čime se moglo objasniti njeno malopređašnje ponašanje. koja je postala gospođa Marten i koja se isprečavala svaki čas pred njim i gledala ga s prezirom. Uostalom... ako baš hoćete! Pukovnik je bio zabezeknut.. komesar se s mukom uzdržavao da se ne nasmeje. . nije mogao da se uzdrži da ne progunđa: — Sila je bio taj Kuše! Eto. Iznutra se začu šum koraka. već pomalo smežurana.. ono... Megre prođe pešice Evropskim kvartom. A! da! Vi ste videli datum testamenta? Odskora je!. Molim da isporučite moje poštovanje gospođi Kuše.. — Ne zaboravite da u kući leži mrtvac! I da je u pitanju budućnost nekoliko osoba!.. — Pretpostavljam da. Jedna ženska ruka. Megre je najzad shvatio da Engleskinja čeka svoju poštu... uđe u lift i nekoliko trenutaka docnije zakuca na Ninina vrata...... Jedino što je bilo najzad jasno to je da Nina više nije stanovala u sobi. Nije mogao da shvati da se jedan službenik Megreovog značaja tako ponaša. — Zašto dve žene? — Šta hoćete da kažete? — Tri žene! Testament pominje tri žene! Tri Kušeove žene. Kad se našao na ulici. Imam puno razloga da verujem da nisu bogate. Kuše je poginuo posle dve nedelje.. Pretpostavite sada da je jedna od tih dveju žena o kojima je reč znala za njegovu nameru. Ulica Pigal. — Poznajete Rožea? — Ja?. Slabašno sunce je ipak zagrejalo vazduh.. da je verovatno napustila hotel. — reče. I sam ne bi znao da kaže zašto.. gospodine pukovniče... govorio?.. kao živi prekor! Uključio je i dobru malu Ninu. zaboravio je da ima sina! Megre je dugo razmišljao koga prvo da obavesti o novoj novosti.. sasvim hladnokrvno i ne nasmejavši se verovatno.. Pukovnik je bio razočaran i ljut. — Kuše jednostavno zaboravlja da pomene svog sina! Samo ta pojedinost dovoljna je da se pokrene postupak za poništenje. Ali šta sam.. Ne. — Da li poznajete Ninu Moanar? Nesrećnik podskoči kao da mu je neko stao na žulj. — Zahvaljujem što ste me obavestili o svemu tome.. — Ja sam ozbiljno govorio. koja je činila sve što je mogla da ga razonodi! Nasuprot tome... — Otkud mogu da je poznajem! Dovoljna je samo njena adresa. bogatstvo je još tako daleko od njih... Pa ipak. najzad se pojavi lice neke stare Engleskinje i otpoče nemušti razgovor. Bio je u pravu.. — Rekao sam maločas da sam vas zamolio da dođete samo zato što. Bio je ubijen!. koju će ta radosna vest bez sumnje da natera da skoči iz kreveta? Ninu?. pa da dobijem predstavu o. Megre se i dalje smeškao... — Sila je bio taj Kuše! Kad je stigao u hotel »Pigal«.. Razpoložen. ne progovorivši ni s kim ni reci.— I vas je verovatno zgranula tolika bezočnost — govorio je pukovnik.. uneo je sve tri žene u svoj testament.. koja osta ispružena u prazno. Sve je nekako izgledalo veselo. i najzad poverova da se Megre šali. gospođa Marten neće to pustiti tako lako! Pukovnik se zaista poneo pošteno! Mogao je da spali testament a da niko za to i ne sazna. »Suviše skupo za nju!« pomisli Megre. — Do viđenja..... uključio i prvu. Gospođu Marten... Vrata se odškrinuše taman toliko da se proturi jedna ruka..

uze sa noćnog stočića čašu vode i ispi je na dušak.. pred susednim vratima. Zamislite. — Pronađen je testament! — saopšti Megre. baci mračan pogled na svoj lik u ogledalu. U sobi se nije osećao eter.. — Nemam pojma. — Mene.. — Ne odgovara? — Nisam još kucao.. tražio češalj. — . Rože je prestao da trepće. — Da čovek pukne od besa! — reče on najzad ozbiljnim glasom koji je odudarao od njegovih reči...Zastade. najzad je počeo da zatvara prozor kroz koji je ulazio dosta hladan vazduh. koja je ležala zgrčena kao oroz na pušci.. Megre spazi da se Selina probudila. Verovatno je čula deo razgovora. Tek nešto malo radoznalosti. Njegov pogled postade težak.. . — Jeste! Njegova sadašnja zakonita žena.. — Pljujem ja na. Izgledalo je da razmišlja.. koja je još juče bila vaša susetka! Poručuje svom advokatu da izvrši podelu zaostavštine tako da svaka od njih primi jednak deo. Najzad ga jedan sobar natera da se odluči. Odeća je bila na podu. koje su bile prebačene preko naslona jedne stolice. Jutros mu se odjednom učinilo kao da sudeluje u nekoj veseloj pozorišnoj lakrdiji! Ceo život je lakrdija! I Kušeova smrt je lakrdija. Selina se čak nije ni probudila. — Njegove tri. Zakopčavao je pantalone.. — Pa šta onda? Rože nije ispoljavao nikakve znake uzbuđenja... jer ga s nepoverenjem upita: — Šta tražite ovde? — Gospodina Kušea. Video se očiti napredak.. Mladić spusti noge s kreveta i zgrabi pantalone. — Onda? Čudan je to testament! Verovatno će zbog njega poteći reka mastila a pravnici će zaraditi dosta para. Prva stvar koju učini Megre bi da povuče zavesu i da odškrine prozor.. Ali da razmišlja o nečemu što se na njega lično ne odnosi. — Izgleda da vas ova novost nije mnogo uzbudila. Bio je dobro raspoložen. — Tačno sam tako i ja rekao pukovniku. Megre se ponovo nasmeja. neodlučno. Rože je trljao oči i rekao: — A! to ste vi.! — Ne bih rekao da zarađujete suviše novca! — Ne zarađujem ni prebijene pare! Zevnu. a naročito njegov testament! Brava se pokrenu. — Ne znate da li vam je potreban novac? Rože uperi u komesara pogled pun mržnje i Megre se oseti nelagodno. — Nije vam potreban novac? Megre se odjednom uozbilji. znate. Ležala je nepomično. u gomili. Izigrava sad kod nje »mušku glavu« porodice. vaš otac zaveštava celokupno svoje imanje svojim trima ženama! Mladić je morao da se napregne da bi shvatio šta mu Megre govori. ispitivački.. šta hoćete?! Sede na krevet. Pri tom je prišao krevetu i pokrio nagu nogu Seline. Zatim vaša majka! Najzad njegova mala prijateljica Nina.. — Kom pukovniku? — Stricu gospođe Kuše. jer je s radoznalošću posmatrala oba čoveka..

. — Opet vam kažem da se varate. vozačka dozvola i stari broj iz neke garderobe. Nastupi dugotrajno ćutanje. Rože sleže ramenima. Ali je u svemu tome bilo ipak nečeg uzbudljivog! Možda ova boemska atmosfera lišena poezije? Možda ovaj novčanik i tih dvesta franaka?. promumla: — Ponovite! Tog trenutka.. ta dva otupela bića. koji je dotle pažljivo posmatrao prostirku. na kome su se videli njegovi inicijali.. Jer njegovo držanje i ponašanje nisu odgovarali njegovoj prirodi. mladić se ne pokrenu. — Podiže sa poda zelenkasti kućni ogrtač i dobaci ga svojoj prijateljici. Osećalo se da je spremna da otvori vrata i da zove u pomoć. kao što u borbi svako izbegava da udari prvi. Bio je zaista miran. podiže glavu. — Zadovoljavate se sa tri stotine šezdeset hiljada franaka? Na to se mladićevo ponašanje promeni. Rože je bio miran! Nije se otimao! Bio je bled. Reklo bi se da se niko ne usuđuje da ga prekine. — Hoćete li mi reći šta nameravate da radite kad potrošite ovih dvesta franaka? — Šta sam radio dosad? — Postoji sad samo jedna razlika: vaš otac je mrtav i više nećete moći da ga globite. da će biti primorana da traži nov oslonac? Ili ni to! Izgleda da je Rože sam izazvao strah.Međutim. izvadi tanak novčanik. . — Nećete da pobijate testament? — Neću! To čudno odjeknu... — Pitam vas da li bi vam onih Kušeovih tri stotine šezdeset hiljada franaka bilo.. ona je skočila iz kreveta i pored toga što je bila polunaga. Stvorila se situacija koju je skoro nemogućno opisati. stegnutih pesnica.. — Imate li nešto ušteđevine? Rožeu je bilo već dosta tog razgovora. zaustavi se na manje od jednog koraka od njega. 197 Imao je tačno toliko vremena da uhvati u letu ruku svog sagovornika. Inače bi primio jedan od najlepših udaraca u svom životu! — Umirite se! I zaista. Nije tu bilo ničeg dramatičnog. — Pretražite! Dve novčanice od po sto franaka.. Megre. poricali su sve što je Megre znao o njegovom karakteru! 198 Njegova mirnoća. Megre je stezao Rožeovu podlakticu samo nekoliko trenutaka i. s tim otužnim mirisom. pruži ga. kao da je hteo reći da se Megre u tome nimalo ne razume. na kafanske tuče. koja se sad uznemirila zbog saznanja da sutrašnjica neće ličiti na prethodne dane. i njoj je bila potrebna čaša vode! I cela atmosfera ove sobe.. Najzad progovori Rože. Ili ta žena. tako da su im se ramena skoro dodirivala. Potraži svoj kaput. Pogled mu je bio ukočen. — Obećavate mi da. kao da je bila oličenje — kvintesencija jednog obeshrabrenog sveta... Mladić ga izvuče iz džepa svojih pantalona. Čekao je da ga komesar pusti.. u punom smislu te reci. s tim neredom. miran kao neko koji.. Sve je prošlo mirno. A to nije bilo namešteno!. Da li zato da ponovo zamahne? Što se tiče Seline. bilo je nečeg dripačkog u njegovom držanju. i baci ga Megreu. — Dajte mi svoj revolver! — reče iznenada inspektor. I.. sa senkom osmeha. Mirisalo je to na predgrađe. — Šta nameravate da radite ako vam uskrate vaš deo nasleđa? — Ne želim ja ništa od nasleđa. nekoliko novinskih isečaka. kad je pusti. Pođe prema inspektoru.

koji je stajao pored jednog stuba. — Čujte. Tri!. — Ne ovde. zatim tamne.. — Na prvom mestu njegova prva žena. Bio je ljut na samog sebe zbog ovih reči.. kao čovek koji je odjednom prestao da shvata šta se oko njega događa. — Čekate mene? — povika izdaleka Megreu. Diže glavu da pogleda u prozor iza koga se nalazilo ono dvoje. Zatim druga.... i ne pretpostavljajući šta za nju znači ta vest. Komesar Megre.. zbunjena. Sala je bila prazna. Nju. Verovatno je izabrala neki jevtiniji hotel u ovom kraju. mislio je još uvek na one dve novčanice od po sto franaka u novčaniku.. Vratio se nazad istim putem.. boga vam. — Ne znam! — reče vratar.. Seli su ispred jednog malog bara.. Četvrt časa docnije. To bi skoro bekstvo. Megre. Ne bi umeo da ih opiše.. Dva!. tralalala...Nije dovršio.... fotelje i nasloni loža bili su presvučeni nekom zelenom tkaninom.. Bio je zatvoren.... tri.. Ne smemo da primamo posete u sali.. ulazio je u »Mulenbleu« na ulaz za artiste. uputi neku psovku svojoj trupi. u svakom slučaju... Nina je prilazila. — Ne!. ako se nešto desi u hotelu. Sem uveče. jer je zaboravio da se u hotelu obavesti o novoj Nininoj adresi.. u znak pozdrava. Najzad čovečuljak obrisa čelo. Ništa se nije videlo. — Pronađen je Kušeov testament. nešto neočekivano. Ali je osećala da se odigrava nešto strašno. Dva!.... iako se preudala.. Tako. Gledala ga je začuđeno.. na zastrašeni Selinin pogled... Šta bi moglo da se desi? Istina. Ali. potučen. — Platila je sobu i otišla sa svojim prtljagom! Nije htela taksi. — Jedan!.. Najzad vi. ali se nije obazirao... nijedan pokret da suzbije. Poznala je Megrea. ne!. Čovek ga je takođe video. Netremice je gledala u Megrea.... mračna.... Ostavlja celu svoju imovinu trima ženama. i on vide kako joj se zenice šire. jer to donosi prihod. Ali. Ona nije ništa razumevala. — Imam važnu novost da vam saopštim....... Ovde je bilo hladnije nego napolju i Megreu su se ledile noge. Prisećao se dva-tri Rožeova pogleda. Kad se našao na ulici. Nina je bila druga u redu. tralalala... dakle. i pitala se da li treba da pruži ruku komesaru. nalete na dovratak i priguši psovku... ako. .. povuče se. molim vas da me obavestite lično u Kriminalističkoj policiji. to nisu bili pogledi kakve je mogao da očekuje. U Rožeovim očima se pojavi ironičan izraz..... šest žena. To potraje oko četvrt časa... Osećao se nelagodno. jer je primetio da je žena spremna da viče od straha. više ga nije držalo njegovo veselo jutrošnje raspoloženje... Više mu se nije činilo da život liči na veselu operetu. tralalala... To su bili pogledi koji se nisu slagali sa ostalim. Najzad sakri lice šakama i zaplaka. koji više nije imao šta da kaže. 199 Na bini. naježenih od hladnoće uprkos bundicama koje su imale na sebi. neprekidno su ponavljale isti pokret — pokret beskrajno jednostavan — dok se jedan debeljuškast čovečuljak napinjao urlajući neku melodiju. — Jedan!.....

— Govorio je ponekad o smrti? — Često!.. Nikad mu nije držao pridike.. dok komesar nabra veđe i promumla kroza zube: — Mamlaz! U stvari se još ništa tačno nije videlo. dok se nova revija ne spremi. dok komesar načini sebi put kroz svetinu. — Kelner! Koliko vam dugujem? — Četiri franka i šezdeset! Izađoše zajedno iz kafanice i za časak se zadržaše na ulici.. težak.. a možda i iz samilosti.. Na uglu Ulice Pigal. Znao je to. Izgledalo je čak da ga se gadi. zar ne. Na primer. Govorio je da je dosta radio... da je došlo vreme da uživa malo... Ona posluša. na pragu.. Pored šanka se vodio razgovor o popodnevnim trkama. — Govorio je o njemu? — Gotovo nikad! Samo kad bi došao da mu iskamči pare. nasmejao bi se i rekao: »Život je ipak velika svinjarija. moći ćete . ona tišina koja nastaje na ulici samo onda kada se desi neka nesreća.... Ona se osmehnu tužno. izašli bismo zajedno u pozorište.. — Ali. zbunjena. da je neki imućniji zanatlija. — Ne! Nije to ništa! Idite kući.. Policajac ga poznade i pusti u hotelski hodnik. Ali ne o.. — Kad biste samo znali kako se osećam izgubljena.. Vlasnik je krišom posmatrao Megrea i pretpostavljao. Mislio je na bolesno srce. — U mom hotelu!. Zatim.. — Znate vrlo dobro da nikad neću biti bogata! Ne leži mi to. Zabavljao se. Iz bilo kog razloga. Njoj je trebalo da načini dva koraka prema jednom Megreovom. ona tako majušna prema širokim leđima svog pratioca. . — I šta bi onda rekao? — Uzdahnuo bi: »Jadan kreten!. To je bio jedan od onih malih barova u koji zalaze uglavnom samo stalni gosti. ona naglo zastade..« — Brinuo se o svom sinu? — Ne. Ako. prvi hotel levo. Pođoše polako. Jedan policajac. Dosta je čist... — Bio je ponekad tužan? — Teško je da se to objasni! Jer to nije bio čovek kao drugi. — Kad postanete bogati. — Idite kući! — naredi joj odsečno.. pokušavao je da rastera gomilu.. — Šta je to? — promuca Nina.. — Otpratiću vas do Trga Pigal.. Samo to! Ali je postojala ona naročita atmosfera. Da ga se gadi do te mere da i ne pokušava da ga izvuče iz blata. — Zbog toga se čuvao.« Megre je već predosetio to. Nisam pogledala još ni kako se zove.. Ninet?.. Megre je i sam mislio tačno tako! Nina nije bila u stanju da se ikad obogati! Ne bi ni sam znao da kaže zašto. Preko puta hotela »Pigal« okupilo se jedno četrdesetak osoba.. Jurio je kao bik. valjda. a tamo ću se popeti u tramvaj. o takvoj smrti!. tu je varijete sa svoje dve probe dnevno. Kuše nije voleo svog sina. — Gde stanujete sada? — U Ulici Lepik. bez ikakvog razloga. tako da je skoro trčala.. ovako sama! Srećom. on ogroman. Što je najčudnije.. A novac mu je davao da bi ga se otarasio. — Nina proguta gutljaj nekog aperitiva crvene boje..BOLNIČAR — Imao je neku srčanu bolest.. Neke žene su počele da ga grde...

Jednog trenutka pomisli da je stavi u džep. bacivši brz pogled u spavaću sobu.. Megre ne pridiže čaršav. žena je stajala iza njih i prisluškivala. doktore. sasvim polako penjao stepeništem kuće na Trgu Vož i. I odjednom više ništa nije čula. To ste bili vi!. — Njeno se stanje pogoršalo? — Ne zna se. Taman mi je opisivao tog čoveka kad spazih vas. potpuno miran.. Ona se oblačila. dopirali su jecaji.. a neka debela žena..... Da li vam je poznato ima li roditelje.. Prekinuo je koliko da joj kaže da ima lepe butine... Doći će večeras ponovo..Šef kvarta je bio već tu i razgovarao s portirom. Vrata stare Matilde bila su odškrinuta. Dva muška glasa.. koji uzviknu kad spazi Megrea: — To je on!. Začu se zveket stakla. Više ga nije bilo tu. Prigušen šapat. zar ne? Vi tu ništa niste krivi. Baš kad ste naišli... — A ko će da obavesti porodicu? — To ću učiniti ja. stenjanje i prigušeni šapat. — Kako je to uradio? — upita Megre. Lula mu je još bila u zubima. snažan čovek. sve bliže vratima... Bila je preplašena naglim osećanjem praznine.. Treba li da podnosim izveštaj. — Razumem! Nikoga nije povredio kad je pao na pločnik? — Nikoga! Poginuo je na mestu! Kičma je slomljena na dva mesta. — To ste vi?. Hvala.. ili ćete se sami time pozabaviti? — Podnesite izveštaj. Oni koji su pristigli poslednji više nisu znali da li je posredi bio požar. »Zviždukao je. Neki krupan... Bez sumnje. Nekoliko trenutaka docnije. Lekar se uputi prema stepeništu. Onda se malopomalo i svetina sa ulice rasturila... — Nemam nikoga da ode čak ni u apoteku! — Šta se dogodilo? . Zatim je produžio da zvižduće.. portir mi je govorio da je mladića neko jutros posetio. Ali on samo slegnu ramenima i povuče gajtan zvonceta na vratima Martenovih.. Posmatrao ju je zviždućući. kao da neke boce udaraju jedna o drugu.. Jadan i sasvim smlaćen gospodin Marten.... Šef kvarta objasni Megreu: — Ambulantna kola. koji još nije stigao ni da se obuče i koga je Megre zatekao ponovo u onako žalosnom stanju kao i jutros... doktore.. doktore... Vi mu niste nikad ništa odbili. ukoliko se približavao drugom spratu. Iz jednog malog salona. — Devojka koja je živela s njim izjavljuje da je stajao kod prozora. a gospodin Marten uvede inspektora u stan.. Otvori vrata salona i spazi neki predmet opružen po podu i ceo prekriven čaršavom koji su skinuli s jednog kreveta.. verovatno vlasnica hotela.. ne javi se čak ni Selini. i najzad se ona otvoriše. tešila ju je: — Pa on se nije ubio zbog vas.. Lekar neće da se izjasni.. Uze neki recept s radioaparata i zagleda se u njega svojim praznim očima. — Poznajem ga.... Policajci se rukovaše.. postajao je sve turobniji... samoubistvo ili hapšenje nekog džeparoša.. I odjednom više ništa nisam čula. ali samo još jednom slegnu ramenima. — Dobro.... Molim.. bolničari su preneli telo u ambulantna kola i odvezli ga u Institut za sudsku medicinu.... — Evo ih! — izjavi policajac sa linije. ali da su joj listovi suviše tanki. Nije mogao da izađe na vrata . koje bi trebalo obavestiti?. Tu nema šta više da se uradi... Selina je tiho jecala sva utonula u jednu naslonjaču...« Megre se polako. koji je gledao na ulicu.

uzbuđen ovom novošću. — Rožeu? — Izvršio je samoubistvo jutros bacivši se kroz prozor svoje sobe u Ulici Pigal.... Verovatno će se njegova druga žena usprotiviti. — Druga novost nije tako dobra. vrati se jer je zaboravio da uzme novac. Da li je poznala Megrea. ali je izgledalo da se malo smirila.. koji je držao vrećicu s ledom iznad glave bolesnice? Ne bi se moglo reći. ne pogleda čak ni gomilu pisama koja se nalazila na jednom stolu. Odjednom se mali Marten naroguši.. — Pronađen je Kušeov testament.. Neke prospekte. — Trećinu svog imetka! Verovatno to neće ići tako glatko.. — Ne tako glasno!. To je nemogućno. — Niste primili ni neko pismo? — Ništa. i zaurla: — Šta mi to pričate?. ne otvori nijednu fioku.. zateče ga na istom mestu. Megre mu pomože da razbije led i da ga stavi u vrećicu od crvene gume. samo u jačoj formi.... Zašto je izgledalo da je Marten očajan? Više nego očajan! Uništen! Reklo bi se da su mu i ruke i noge odsečene! Gledao je netremice u pod. — Niko vas nije posetio jutros? — Niko.. — Šta? I Marten sav ustrepta.. Bilo je zanimljivo videti sad njegovo unezvereno lice. Samo joj je čelo bilo crveno... — Treba da vam saopštim nekoliko novosti. poslednjoj Kušeovoj prijateljici... Usne su joj bile bezbojne.. njegove ruke.. Ipak se pomiri sa sudbinom i posluša. zatim je mrmljala neke nerazumljive slogove. Kad se gospodin Marten vrati. Vaša žena.. Treća trećina je namenjena drugoj osobi. Obuče kaput. . Ostavlja trećinu svog imetka vašoj ženi. — Imate sve što vam treba? — Imam..... uputi Megreu zloban pogled pun besa. ostala je nepomična. koja je s vremena na vreme duboko uzdisala. Ali je to ipak grozno!. Čelo gospođe Marten je bilo oznojeno a njena proseda kosa se lepila za slepoočnice. tragičan i smešan.. — Hoćete li da ostanem ovde dok otrčite do apoteke? Gospodin Marten umalo ne odbi ponudu. — Bunca? — Ali kažem vam da se ne može razumeti šta govori! Treba leda. pođe razmahujući rukama... kojima je vitlao po vazduhu. Jer i ona dobija samo trećinu. — Sad mi je svejedno!. da joj se taj led stavi na čelo. Megre odvuče gospodina Martena u trpezariju..... Nije se mogao poznati. nesposoban da se pribere.— Skoro kao i noćas.. Počela je da drhti. Poslao sam po lekara i on je konstatovao da ima temperaturu gotovo četrdeset stepeni. Vi lažete!..... zar ne?. pogleda uperena u tavanicu. sve ono lepo vaspitanje do koga je toliko držao... — Kažete da nam ostavlja?.. nekoj Nini. — Kunem vam se — bio je uporan Megre — da su oba ova saopštenja zvanična...... Ni za šta se ne zainteresova.. Megre nije imao nikakve namere kad je ponudio da ostane. i gumena vreća. — Ah! — reče on i sav se strese... preneražen. Ali oči su joj ostale neverovatno žive.. Reč je o vašem pastorku. drhtave usne. Odjednom je izgubio svu svoju skromnost. da muca neke nerazum-ljive stvari. Slušao je neujednačeno disanje bolesnice.. Nisam čak ni kancelariju obavestio!. Priznajte da je sve to samo trik da biste me naterali da progovorim!.. Hoćete da poludim.

.... Iz susedne sobe začu se stenjanje..... — Iako je sve palo na mene! Meni ste našli da pričate te priče!... — Dva mrtva .. Nije mu ličilo da plače i baš zbog toga su njegove suze delovale tako uzbudljivo. — Nečeg ima na štednjaku? — upita Megre.. otvori prozor..... Mislite da ću moći dugo da podnesem takav život?.. U trpezariji. Okrenu ručicu za gas.. Videli ste je!.. potraži maramu. stanari me gledaju popreko. tragičan. Odlično!. Začu se da nešto kipi na vatri. Vi niste odgovorni... Trideset dve godine.. Tada se ponovo pojavi mali činovnik... jer je Marten. na koju se nalaktio.... ali se videlo da se smirio. I taj testament.... Kažem vam. — Radio od dvanaest hiljada franaka!.. na primer. Ha! Ha! Ne odgovarate!. — Da je bolje?. On načulji uši.. Želeo je da pruži Martenu vremena da se pribere.. poludeću i ja. smešan. glasno šmrknu. — Da vašoj ženi nije nešto potrebno? Sad Megre zaviri u sobu.. — Sve to mora rđavo da se svrši. grozan.. koji se zanjiha jedan trenutak i sruči na pod uz zveket razbijenih cevi. Uostalom.. — Tišina.. Moja žena je na putu da poludi!. — Njen se sin bacio kroz prozor!. Napor koji je morao biti strahovit... Napor. Svi ćemo poludeti!.. na nekoliko santimetara od lica.. to nije bilo bez razloga.. Mlatarajući pri tom rukama... Nađe na gasnom rešou lonac s mlekom.. Kladim se da sumnjaju da sam ja ubio Kušea!.. U devet časova. To je samo vaš pastorak. — U tom slučaju mislim da je bolje.. Iz kancelarije se čula lupa pisaćih mašina.. Uostalom. Marten nije ništa primećivao. — Molim vas! Umirite se. koje je već iskipelo.. zakači laktom radioaparat. Odaberu uvek najslabijega!. Gospođa Marten je i dalje ležala.. Tri godine mi je trebalo da ga otplatim.. Pustila ga je da ode. šakama stegao glavu i gledao u zid. ispunjenu parom. do toga je u stvari već i došlo.. — Ima već dva mrtva! — odgovori Megre.. Jak miris zagorelog.... — Vi tu niste ništa krivi. ko može da tvrdi da i vi sami ne sumnjate u mene?. ali se ne pokrenu. ali ne zadugo.. Svaki dan. Uspravi se s uzdahom. Komesar srete njen pogled i nije bio u stanju da kaže da li je taj pogled izražavao napregnutu inteligenciju ili je bio pomućen groznicom.. Bez ijedne zamerke. — A ja?. čovečuljak se nalazio još u istom stavu. Čoveka koji nije u stanju da se brani. Sve to zato da..... I. — Nisam odgovoran. — Zašto li se ubio? — Pretpostavite... A ako se tako produži. da je teško bolesna. Pade u vatru. Napuni polako lulu..... koji je bio na ivici da se ponovo uzbudi. Nije pokušala da govori.. zar ne?.. Mislite da nisam bolestan ja?. čovek da poludi od svega toga!. Uđe u kuhinju.. Izgubio je svaku kontrolu nad sobom. Lice mu je bilo zgrčeno i odjednom on brižnu u plač. Zašto dolazite ovamo?. Ako se Megre ovde zadržao malo više. — Ceo jedan život.. direktorova kola na ulazu. laboratorijum za izradu seruma doktora Rivjera. Marten pogleda u komesara i odjednom se smiri. da je baš on.. Marten je stajao pored jedne komode.— Ali zašto bi on to uradio?. da zauzme izvestan stav. Pomislite da vas vaša žena čuje.. uspeo da savlada svoje živce. Na stepeništu... Kada se vratio u trpezariju.... Pogled mu je bio bolesno nemiran.. Ne smete da odgovorite.. . I žena mi je bolesna. — Molim vas. zar ne? — poče on. ugleda kućno dvorište.. zapali je upaljačem za gas koji je visio na zidu iznad rešoa.....

. — Ja?. — U koliko časova treba da dođe lekar? — Ne znam. Ponavljače s čuđenjem svaku reč... otvorenih usta.. zatim čovečuljka. Ova se situacija oduži. okrenut komesaru leđima... — promrmlja Marten za sebe... Imao je držanje osuđenog na smrt... Izgleda da me ponekad glava ne služi najbolje. stegnutih vilica. kao kad neko s mukom oživljava svoje uspomene. molim vas! Ne pokušavajte da se pravite ludi. — Molim? — Rekli ste da... ćutljiv. — Toliko da ste zaboravili šta ste hteli da kažete? — Jeste... Megre izađe i zalupi za sobom vrata.. . Martene! — U čemu grešim? Šta se to desilo? U toku samo jednog minuta. jer je nazirao da je sasvim blizu istine. i to od Megreove ruke! Ovaj je. — Preuzimate na sebe svu odgovornost za sve što može da se dogodi? — Šta može da se dogodi? — Grešite. Izgledao je i dalje utučen. Marten ne reče ništa. Megre je iščekivao i dalje. Marten se nije pokrenuo.. Saže se. Ja da znam?. mračan čak.. — Meni? I ubuduće će svi odgovori biti istovetni! Ono što se kaže »praviti se budala«. — Utoliko gore!. pak. Vi znate ko je ubio Kušea. verovatno zbog leda na čelu.. Komesar poče da gubi strpljenje.. Pogled mu je izbegavao Megreovo lice. — Istinu? — Hajdete. lutao po poznatim stvarima i najzad se zaustavio na radioaparatu. — Da bi bilo bolje. koja je sklopila oči i čije je lice postalo zažareno. Nađe se lice u lice sa starom Matildom.. da bi se izbegle nove drame. — Da šta?.. Vidite!.... čovek koji je hteo da progovori stajao je između dve sobe očiju uperenih u krevet svoje žene.. — Bili ste spremni da mi kažete istinu. Ipak ode nesvesno do otvorenih vrata spavaće sobe i zagleda se u odaju.. Megre nije ništa čuo.. Priznajte da se može poludeti ako. Ona spava. koja je spavala ili se pretvarala da spava... Ne ču se ni glas njegove žene..Komesar se nije usuđivao da diše.. Čovek se polako okrenu prema njemu. — Jeste. Gospodin Marten pokuša da se nasmeje.. — Dakle?. nepomičan. Iako je moralo nešto da se odigrava između njih... Više ne znam. i poče da skuplja razbijene delove. čiji su očni kapci bili još otečeni... Osećao je pritisak u grudima. koja se toliko zbuni da ostade nepomična. lice izbečeno a brkovi opušteni.. neophodno. Ako nikad dosad nije dobio šamarčinu. možda. — Šta vam je poznato? — upita Megre tonom kakvim se govori s nekim prevejanim prepredenjakom.. Rekao je: »Večeras«. posmatrao nepokretnu ženu. Zadržao je dah. sa sasvim drugim licem.. To je neophodno. Pokazivao je na gospođu Marten. Sada je ona spavala! A on se pravi nevin! — Molim vas da me izvinite.... — Molim vas da me izvinite! Toliko sam uzbuđen. sada je za dlaku nedostajalo da zaradi jednu poštenu. — Da bi bilo bolje šta? Prevuče šakom preko čela.

koja je sedela pored prozora. — Hajde! Ulazite. uobičajeni stav starih domaćica.. Njene filcane papuče zakliziše po parketu.— Nemate ništa da mi kažete. A?.. ni vi?. — A sada. — Pođite u svoju sobu . ... zalupi vratima udarcem noge i ne pogleda ludu. pred odškrinutim vratima.. I spusti se svom težinom na jednu stolicu.. Zastade..... Obe šake je držala ispred kecelje. Megre uđe za njom... Jeste li razumeli?.. neodlučna. Pokušavala je da se pribere... govorite!.. Možda ćete i vi pokušati da tvrdite da ništa ne znate?.

nečistoće. sa svojim rukavicama. Da li je bila više odvratna nego smešna.. prema pokojniku. Govorila je! Govoriće još dugo! Iz mržnje prema Martenovima. koji se verovatno nikad nisu sušili na svežem vazduhu. — Gore nego đubretari! To traje oduvek! Toliko da se već pitam kako je dosad nije ubio. — Kada se živi u kući kao što je ova. i reklo bi se da je celog života iščekivala ovaj trenutak. Pretpostavka nije bila manje verovatna nego ma koja druga. napomađenim brkovima! Megre je mogao da zamisli sve izraze koji su mu bili upućivani u lice. Zagnjurio se do guše u svu tu prljavštinu svakidašnjice. Mada ipak. Slušao je.. provode život u neprekidnoj svađi! Megre i ne trepnu. ako se hoće nešto postići. Posle toga plače i govori da nikad neće moći da ima pristojno domaćinstvo. Pazila je kako naglašava svoje reči. — Prvo i prvo. provode život u neprekidnoj svađi! Imala je vremena. — Nikad! — Vaša sestra nikad ne izlazi iz ove sobe? — Ponekad šmugne na stepenište. — Ona ga tuče? Megre je govorio bez ironije.. Zadah sirotinje. Razvlačila je rečenice. možda zadah smrti? — Ne gubite iz vida. Zaplivao je u toliko nestvarne okolnosti da ništa nije moglo više da ga iznenadi.. koji je sposoban da zaradi milione. sivomaslinastim kaputom. »Činovnici su ništarije. pa ga pogleda pomalo zabrinuto. prirodno! Ne zbog žena. — Zbog novčanih pitanja. — Šta mu najčešće prebacuje? — »Kad neko ne može da prehrani jednu ženu. više smešna nego odvratna? Soba je bila velika. To što joj je lebdelo na usnama nije bio osmeh. U jednoj naslonjači. a?. ali. — A! Vi ste to očekivali.. u svakom slučaju. uvek je započinjala svađu žena! Megre je jedva imao snage da joj postavlja pitanja. Starica je stajala pred njim. stari ormar. mekom trbuhu. razbija tanjire. ne treba da se ženi! »Ne sme se varati žena obećanjima povišice kad to nije istina. To je bio izraz potpunog blaženstva. koja je bila odvratnija i od same drame.. — Sve u svemu. Bio je tu jedan razmešten krevet. prema svim stanarima ove kuće. pak. imati inicijative. štednjak.. Video ju je kao u magli. Dve ili tri ozbiljnije svađe nedeljno. koja je gledala preda se s lakim. s jezivim izrazom veselosti i pretnje ujedno. kao pljusak. luda. ne plašiti se rizika.. Obeshrabrujuća memla. kada je vršila obračun njegovih troškova... Jedan sto.. »Ne preotima se žena čoveku kao što je Kuše. Treba raditi za samog sebe.. posumnjala je da je bio u javnoj kući: video je on svoga boga.ČOVEK S PENZIJOM — Prvo i prvo. — Izvinite. — To vam zadaje mnogo posla! Nije bila sigurna da ga je razumela.. jednom. bilo kao sitna kišica ili... Uživala je u tome da iskaže svoj prezir prema ljudima koji se svađaju. do svađe dolazi gotovo svakog dana! — Ne velike svađe! Ali prekori... starosti. . sa sivim čaršavima.. ruku sklopljenih na svom velikom..« Jadni Marten.. treba biti spreman na sve. — Ne znam da li ga bije. razneženim osmehom.. iz mržnje prema celom čovečanstvu! I iz mržnje prema Megreu! Ostala je da stoji... Primate ponekad posete? — upita Megre..

. — Šta bi joj na to Rože odgovorio? — Ništa! Nikad nije ostajao dugo! Verovatno je na drugom mestu imao pametnijeg posla... koje je nadjačavalo druga.. Da li ćeš ikad dobiti nešto od imanja koje ti pripada?. Činilo mu se da u ovoj zbrci najrazličitijih osećanja nazire jedno. koje je možda povuklo sva ostala: nespokojstvo! Nespokojstvo.. suludo. Izraz njenog lica kazivao je: »To je moja stvar!« . »I ne govorim o tome da samo bog zna šta ti on sprema za docnije. on je učinio sve što je mogao! Pre njega je Kuše primao ista prebacivanja... u svom uglu. — Da li ju je posećivao njen sin? — Ponekad. Gospođa Marten je govorila uvek o tome što bi se moglo dogoditi: muževlja smrt. Njemu se govorilo: »Pogledaj gospodina Martena! Eto pametnog čoveka! I on verovatno namerava da dovede jednog dana ženu u kuću! Ona će dobiti penziju ako mu se nešto dogodi! Dok ti. ili je to bila prefinjena ironija! Na svaki način. Sav gnoj još nije izašao! — Svađali su se uveče.. da ga skloniš na neko sigurno mesto. napast. ničim se nije mogao naterati da napusti svoju Arhivu i da prodaje. — Da li je dolazio na dan ubistva? — Ne znam. gledala je neprestano u inspektora i blaženo se smeškala.. serume ili ma šta drugo što donosi novac! Nije imala sreće! Nikad nije imala sreće! Život se poigravao njome i odvratno je varao! Zelene oči stare Matilde su bile uprte u Megrea. muž je bio taj koji je morao da ga zaradi! Kuše ga nije dovoljno zarađivao! Ona neće imati čak ni penzije ako on umre? Preudala se za Martena! Eto! Samo.. ja. ako joj ne ostavi penziju. Reci! Hoćeš da ti ga ja čuvam?. »Zbog toga bi trebalo da mu sada izvučeš što više novca... bila je prevarena. — Da li su Martenovi ovih dana razgovarali o nečem zanimljivijem nego obično? — Ne znam. ako hoćeš. po sebi se razume. — Niste prisluškivali? Ona ne odgovori.. bolesno. i on. koja se udala za njega zbog njegovog novca! Udala se za njega samo zbog toga!. Nije joj se žurilo! Imala je ona vremena! — Davala mu je savete: »Tvoj otac je bogat! Trebalo bi da se stidi što ti nije stvorio sjajniji položaj! Nemaš čak ni automobil. — Da li je gospođa Marten silazila oko osam časova uveče? — Ne sećam se više! Ne mogu da budem sve vreme u hodniku. »Ja bih ti ga čuvala.. — Zbog čega? — Ne znam... razmišljao je nabrana čela. Da li je to činila nesvesno.. zelene kao meduze.. ali kad je sve bilo dockan! A Martenu se nisu mogla dati krila ni na koji način..« Megre.« Sve je to ličilo na groznu šalu! Gospođa Marten se prevarila.... To je bila mora. Megre je to osećao. prevarila je sama ceo svet! U osnovi je tu bila strašna zabuna! Kći poslastičara iz Moa želela je novac! To je bila polazna tačka! To je bila nužnost! Bila je rođena da ima novac i. beda. — Svađala se takođe i s njim? Reklo bi se da je starica iščekivala već godinama ovaj čas. pogleda uperenog u prljavi pod. Strahovala je zbog svog sina!. A znaš li zašto! Zbog te žene... nešto je čuvala u rezervi. Kuše se obogatio i stekao milione.. Luda. i sama stara koliko i Matilda...Pa ipak..

. u svoje pravo da bude tu.... Samo što ih. zajedno sa nameštenicima. Videla ga je kroz prozor. Blagonaklono mu pruži ruku. — Čekajte da pitam sestru da joj nije nešto potrebno...« Možda bi se sve to moglo objasniti? Marten je odlučio da pokrade prvog muža svoje žene da bi se oslobodio stalnih prekora zbog svoje nesposobnosti. Mnogo sveta... u prvom redu. Mala tučana peć se sva usijala.. Vreme je da se postaram za sestru. Dobro obučeni. — S kakvim novcem? Uzaludan trud! Ne odgovori više ni na jedno pitanje. jadni mali gospodin Marten u sivomaslinastom kaputu? Maločas je hteo da progovori. otmeni ljudi. kao u morskoj bolesti.— Šta znate još? — Znam zašto je bolesna! Sad je tek nastalo pravo slavlje! Ruke. koju je sestra verovatno opet ostavila samu da bi zauzela busiju iza nečijih vrata! Lepa pratnja. ili čak pukovnik?. da nisi žedna?!. Očekujete li uskoro da resite ovu zagonetku?. još uvek skrštene na trbuhu. u svojim papučama s đonovima od filca. Gladna?!. stara Matilda. — Zato što. više nije imao pri sebi! Da li ih je sklonio na neko sigurno mesto? Da nije i on sam bio posle toga pokraden?! Ili se. kad se vratio u svoj stan. Možete da to tumačite kako hoćete. — To se mene ne tiče! Čula sam samo ono što sam rekla. Postignut je životni cilj! — Zašto? To je moralo da se sladi. počele su da podrhtavaju. Izašao je sa tri stotine šezdeset novčanica. sigurna u sebe. Bio je prosto bolestan od svega toga. uplašio svog postupka i bacio sav novac u Senu? Da li je on izvršio ubistvo? On. iako je učinila sve što je mogla da bi bila elegantna.... Jedino je Kušeova sestra. »Nije se vratio s novcem. Nije li suviše toplo u sobi?. Gore se začu krik lude. pak. Odmah iza porodice.. Otišao je i ostavio staricu da se bogzna na koji način stara o svojoj sestri. osoblje preduzeća. Crna haljina koja je bila na njoj verovatno je služila samo za to: da učestvuje na pratnjama! Njen se pogled ukrsti s Megreovim. — Čega ima novog?....... odudarala od tog društva. Naročito rodbina gospođe Kuše i susedi sa Bulevara Osman. — Zato što? — Zato što se nije vratio s novcem! Izgovori te reči slog po slog i zaćuta kao zalivena.. Fani... I. zašto li se onda Rože ubio? A da sve to nije samo plod Megreove mašte? Zašto ne bi bila osumnjičena Nina. Komesar je polako silazio stepeništem i skoro se sudario s gospodinom de Sen Markom. Osećao je neko gađenje. Ona ga udostoji jednim lakim pokretom glave. Naročito je bilo nezgodno što je s vremena na vreme glasno šmrkala i time izazivala ljutite poglede pokojnikove tašte.... koji više voli da bude odmah zatvoren nego da i dalje ostaje u mutnom iščekivanju. Plakala je. ili gospođa Kuše. veoma dostojanstvena. To je bilo sve! Odbijala je da govori dalje! Dovoljno je rekla. Ali zašto li se onda žena razbolela? A naročito. Odavao je zaista čoveka koji se oseća krivim i koji više nema snage da i dalje ćuti. . Starica je nečujno klizila po odaji.. — Gle! to ste vi.

Pukovnika. Osećao je potrebu da bude sam. — Znate. Megre i Nina nisu imali više šta da traže u ovom kvartu SenFilip-di-Rula...« Poslednja molitva za pokoj duše. — Tako je. na primer... zadovoljno! Bilo je hladno. Bila je još u krevetu.. — Reči koje je izgovorio i kojih se sada prisećam .. Pa ipak. ili bolje reći.. Njen nosić je bio sasvim crven. da se čitave časove njen mozak naprezao samo oko jednog jedinog pitanja. Koraci poslednjih posetilaca gubili su se iza vrata.. Možda je bolje da ne idem.... — To je strašno. Ako bi ga neki kelner prevario pri naplaćivanju računa. Smatrao je da su to čudne male životinje. Videlo se da je umorna.. pa ipak se nije video od cveća i venaca.. Da li su se i Martenovi nalazili na spisku priloženika? Gospođa Marten nije bila prisutna. Mnogo sam razmišljala. zar ne? — reče ona. — Plašio se?. I.. A to bi rekao nekako veselo... da pusti mozgu na volju... Ujedala se za donju usnu da ne bi glasno zajecala.. U takvim trenucima je tražio ma kakav razlog da se kreće. »Libera nos.. Dobri kutić na PerLašezu.. ali se ona i ne potrudi da ga malo prekrije puderom. tanak glasić đakonov: »Et ne nos inducat in tentationem. — Rekli ste da se nečeg pribojavao?.. Pravi jesenji dan. — Šta li su tražili oko kanti za đubre? . 61. — U »Mulen-bleu« sve je kako treba? — Da! — Doći ću da vas pozdravim jednog od narednih dana.... Šaputali su.. Kola su polazila...... Razumete me?. »Stanari sa Trga Vož br. — A o drugoj? — Ni o njoj! Nije govorio o nekom posebno.. Katafalk je bio visok.« Svakako je i Matilda dala svoj prilog.. — Kad je. Ali je znao da mu ne preostaje još mnogo da živi.« Šum pomaknutih stolica.. Brata... Megre joj steže ruku i uskoči u autobus.« — Voleo je da se šali? — Naročito kad nije bio raspoložen. sad bih rekla da se nečeg pribojavao. — Ne! Pre bi se reklo suprotno........ bas crkvenog pojca.. Ljude koji su verovatno govorili o čudnom testamentu.... Najzad kraj. da se smeje. Megre spazi u jednom uglu Ninu. koja će uskoro stići na groblje.. toliko bih želela da znam gde će da ga ostave. govorio o svojoj prvoj ženi? — O njoj mi nikad nije govorio.... Predstavnik pogrebnog preduzeća povede lagano povorku.... Gospođu Kuše. Nije voleo da neko primeti da ga more brige.. Kad bi se slučajno povela reč o groblju... — Šta je to tako strašno? — Sve! I sama ne znam! Ta muzika.... gledao bi ga s većom simpatijom nego druge.. — Idete na groblje? — Zašto me to pitate? Mogli bi da me vide.. Govorio je o ljudima uopšte.. — Verovatno nije pretpostavljao da će umreti na ovakav način. zar ne?.. rekao bi smejući se: »Jedino mesto gde čovek može da bude miran......Širili su se zvuči orgulja. — To ćete moći da saznate od čuvara. domine. Imao je dosta ozbiljno oboljenje srca. da razmišlja. I taj miris hrizantema... Zamišljao je pogrebnu povorku.. »Bitanga!« izustio bi.

Sada će da pokupi njegovo odelo i da pretrese džepove? Zabrinutost je rasla... možda da ih prebroji. ».« rekla je stara Matilda. » ..« Megre siđe iz autobusa na Pon Nefu. Zato što se nije vratio s novcem.. to je to? Malog Martena je obuzeo strah ili kajanje pri pomisli na svoj zločin? Marten je priznao da se šetao iste večeri na adi SenLuj. Tako da je najzad jedan policajac nadzirao pecače novca. Megre nije ni trepnuo. Lice mu nije ništa odavalo...... a pominjala je neku srebrnu kašiku koju je nepažnjom bacila. Ne pokušavaj da lažeš.. Sada. Posmatrala je Martena kome su se brkovi opustili.. jer ga je bolela glava!. To je bolje od kečiga... koja je sve videla sa svog prozora i koja je čekala. Novac?« »Kakav novac?. Šta veliš? Hiljadarke plivaju duž cele Sene!..... verovatno. Neko. odmah do Megrea.« Dakle. Očekivala je da vidi novčanice.Jer je tu.... Zato što se nije vratio s novcem. Počeo je da se svlači. verovatno je urlala kao i obično! Autobus je bio prepun.... potišten... počeo da plače!.. jer su i u Mantu upecali još dve. u ovaj čas. »No.. to ih valjda nije sprečilo da poneku stave na stranu. ali da ih je verovatno bilo mnogo više. — Novine kažu da je pronađeno tridesetak novčanica. Gospođa Marten je takođe preturala po đubretu.... i trže se kad ču sopstveni šapat: — Kladim se da je Marten. umoran. .. Kod Bugivalske brane.. no.. Njen se muž vratio. Spremao se da legne. — Ozbiljno? Na svaki način. koja je sada bila sama. bio čvor cele ove drame..... jer je zamišljao gospođu Marten. On je znao nešto više od ostalih. moralo je da bude veselo u kući na Trgu Vož! Luda. Pozvao policiju..« »Kome si ga dao?. govorio je svom susedu: — Čitao si o onom slučaju s hiljadarkama? — Ne! O čemu je reč? — Voleo bih da sam bio tamo. u svom krevetu....... Odgovaraj!.. Ali primetio ga je čuvar brane. Megre ipak nije mogao a da se ne nasmeje. Neki lađar ih je prvi spazio i uspeo da upeca nekoliko. Marten se vrteo oko kanti pod izgovorom da traži rukavicu koju nije našao a koju je imao ipak sutradan na ruci.. odakle je već mogao da vidi prozore svoje kancelarije.. Pratila je svaki njegov pokret..

— Dobar dan. Zvižduk. vašu ličnu kartu. i tu je bilo predviđeno sve.. peo se na klupu da ponovo skine svoje kofere. Onda. Košulje. — Pasoš? On se okrenu. Pođite za mnom. Nekoliko putnika iz trećeg razreda uputilo se prema carinarnici dok su carinici počeli da pregledaju vagone drugog i prvog. I mladić izbaci najteži kofer na peron. — U redu! Znak kredom na prtljagu. gospodine Marten!.. Marten je išao za mladim čovekom i s mukom vukao svoj prtljag. Ipak... bile su uvijene u novine. Voz samo što nije stigao na treći kolosek. — Uđite! Unutra je bilo mračno. vrata uvučenog u somotski okovratnik svog teškog kaputa. Neka žena se svađala s carinicima. oivičena mnogobrojnim tajanstvenim vratima.. I neka ogromna senka se izdvoji iz mraka — komesar Megre. — Ali... Njegov prtljag je bio uzor reda. Pojedini pažljivi ljudi spremali su svoje kofere unapred i razmeštali stvari na sedištima. Samo jedna sijalica sa zelenim abažurom visila je tako nisko nad stolom da je osvetljavala samo nekoliko listova hartije. pusta. da se ne bi isprljale.. u drugom razredu... Nikad nije zamišljao tako dugački stanični peron. Bilo je jedanaest časova uveče. gospodine! — Marten Edgar Emil.... — To će se već videti sutra ujutro.... spazi jednog mladića sa službenom kapom na glavi.. beskrajna... To je bila prava trkačka staza. Šta to.. — Možete da ponesete svoj prtljag.? — Požurite. Tu ste.. ..... Svetiljke su stvarale svetlosne krugove po tlu. Sada su ga Belgijanac i Belgijanka gledali s užasom. tople gaće i letnje gaće... — Kuda?. po kojima su promicali ljudi. Treća sleva.. Najzad se otvoriše poslednja. voz.... Bio je potpun mrak. ali ipak ponosni što su putovali s jednim zločincem. nešto se pokretalo u dnu odaje. koji je nisu puštali da pođe. Brojte svetiljke. eno tamo? Ne! Vi ne vidite ništa! Ali pazite. Gospodin Marten.. u jednom kupeu u kome je pored njega bio još jedan stari bračni par Belgijanaca. Prođe nekoliko trenutaka. dakle!. Vraćamo se odmah u Pariz. Jedan glas u hodniku ponavljao je pred svakim vratima: — Pripremite pasoše. Tako je postupio i jedan čovek nemirnih očiju. Eto! To je granica. lične karte! Čovek u sivomaslinastom kaputu upinjao se da vrati svoje kofere u mrežu. — Vidite onu prvu ogradu.. jedan budilnik.. — Francuz?. Prsti su preturali po novčaniku.. izbečenih očiju. — Imate li nešto za carinu. — Nema smisla da skidate kaput. vi ostali? — Izvinite! Gde tačno počinje Belgija? — upita čovek.. — Izvolite.. — Kunem vam se. vraćajući se iz bifea. s rukama u džepovima.. Bilo je spakovano dvanaest pari manžeta. cipele i par iznošenih papuča..LEGITIMACIJA Počelo je to u Žemonu. Voz će krenuti.. — izusti neki prijateljski glas.

.. A njegove su oči.. kršio ruke u rukavicama.. Sen Kanten! Koraci u hodniku. koji bi mogao da bude protumačen na sto najrazličitijih načina.. S vremena na vreme komesar bi provirio kroz prozorče koje ga je delilo od susednog kupea.. Megre mu još nije uputio nijedno pitanje. Onda sam. zar ne?.. Ali šta bih time postigao?. Znate vrlo dobro... Bez komplikacija.. pretio je stalno da mu padne na glavu. Neki debeli putnik pokuša da otvori vrata kupea. pošto priznajem sve. preklinjale... sa dva podoficira. a u rukama je i dalje držao svoje tako lepo uređene kofere.. Ne znam zašto sam to uradio .. s vremena na vreme. Megre je punio svoju lulu i polako nabijao duvan kažiprstom.. koji ni sama gospođa Marten bez sumnje ne bi mogla da prepozna. i pomiri se najzad s tim da potraži neko drugo mesto.. nosa priljubljenog uz staklo. Kako je samo uspevao da ne zajeca? Verovatno mu je svaki živac zadavao strahoviti bol. Marten.. bolje reći.. Žemon. Dim se ne izbacuje unapred. Agent koji je bio postavljen da pazi na kuću broj 61 na Trgu Vož telefonirao je Megreu nekoliko časova pre toga: — Naš čovek je spreman da beži.. zar ne? Pošto priznajem.. dvadeset puta Marten je otvorio usta. Lična karta!. Megre uzdahnu. Baš kao da je govorio gluvom. Pazite i dalje na ženu.... Marten nije imao lisice na rukama. Osećao sam ih u svom džepu. primeti da su zatvorena. Uzdah koji ništa nije govorio. — Imate li šibicu? — Nemam. Sedeo je u susednom kupeu... I Megre se pope u isti voz u kome je već bio Marten.. kao kad bi u zoološkom vrtu posmatrao neku egzotičnu životinju u kavezu. tiho. Nije prestajao da puši a svojim sitnim očima je neprekidno. Postoji jedan način pušenja koji veoma nervira onog koji posmatra pušača: pri svakom dimu usne se požudno otvaraju i čine jedno malo »pok«.. Megre je pušio baš tako a njegova se glava polako klatila zdesna ulevo i sleva udesno.. — Pustite ga da ide.. Hteo bih da se to brzo svrši. razumete me?. Prvo sam pomislio da ih negde sakrijem. radoznalo posmatrao svog saputnika. Uzeo je taksi i odvezao se na Severnu stanicu... koji su celog puta pričali nepristojne priče. naginjao se napred.. osta jedan trenutak da gleda unutra.. Vidite i sami da sam na izmaku snage. Deset puta. Njegov prtljag se nalazio iznad njega u mreži. Najzad je to moralo da se dogodi: jedan glas koji se ne može opisati. grozničavih očiju.... jasno govorile Megreu: »Pomozite mi najzad!.« Ali se komesar nije pokretao.. Sada su se obojica vraćali u Pariz u službenom kupeu.. Bilo je to zaista jezivo! Zabio se u svoj ugao..Sada se nije varao! Marten je plakao.... i jedan od kofera. ili. Reći ću to advokatu koga budem morao da odaberem... — Mislite li da će to dugo trajati!.. Moja žena ne voli miris duvana. ali se nije usudio da progovori. Do Mobeža.. Nadao sam se da ću uspeti da pređem preko granice. s lulom u zubima.. Izgledao je potpuno spokojan.... Izgledalo je da njegove zenice kažu: »Zaista?« — Nadao sam se... Deset puta. dvadeset puta komesar na to nije obratio nikakvu pažnju. Nema smisla da odričem.. — Pošto priznajem sve. Kancelarija železničke policije.. ili čoveku koji ne razume ni jednu jedinu francusku reč. Megre je i dalje ćutao. rđavo uravnotežen.. već izlazi lagano i stvara čitav oblak oko lica.. po ritmu točkova. Čitao sam u novinama da je pronađen jedan deo novčanica... Priznajem sve. . i samo je s radoznalošću posmatrao Martena. Uvek bi spazio Martena kako utučeno sedi na svom mestu.. Neće. Ne pušim.. — Kuše me je iznenadio. — Ja sam. izgledalo mi je da me ceo svet na ulici posmatra...

pogleda radoznalo svog saputnika. stežući grčevito rukama mršava kolena. — Gospodine Marten!... jedna sasvim mala gomila za ostale ukućane. ali nije mogao da ga vidi. zadovoljni mačak! Megre je spavao! Marten pogleda na vrata — bilo je dovoljno da ih jače gurne. nalete pravo na uperen pogled gospođe Marten. Osećao ga je...Išao sam duž keja. Onda sam prošao preko Marijinog mosta i na adi Sen Luj uspeo sam da se oslobodim svežnja.. — Trebalo je da vam sve priznam prvi put kad sam vas sreo. sa svakom stvarčicom tačno na svom mestu... koji je sedeo otvorenih usta i zatvorenih očiju.. A u njenom sadašnjem stanju.. pored boca s mlekom i svežeg hleba pred vratima. . ili o času dolaska voza. Nije se mogao usuditi da uđe u sobu.« Nastojnica je u svom stanu raspoređivala poštu: jedna velika gomila pisama za Preduzeće za izradu seruma doktora Rivjera. — Otvorite sami. Marten ućuta. Marten je preklinjao: — Smatrate da je neophodno potrebno da. — Vodite me u zatvor? Proveli su pet časova u vozu a Megre nije progovorio ni deset reci.. Nadao sam se da ću. Nisam imao hrabrosti. Zatim ugledaše trpezariju. — Dajte mi ključ.. lepo uređenu... U dvorištu su odzvanjali mnogobrojni koraci. — Ali. A sam za sebe: »Šta li moraju da misle u kancelariji?!. Doveo sam vam natrag vašeg muža. I. — Hoćete li da spremim kafu? Megre zakuca na vrata spavaće sobe. Plašio sam se da me ne primeti neki lađar.. Neko se pokrenu u krevetu u susednoj sobi. — Trg Vož broj 61! — reče šoferu. Ujednačeno disanje. — Sa inspektorom. Severna stanica.. još sanjivi. zar ne?.... ili o vrućini. Pa i to! Reči koje nisu imale nikakve veze ni sa zločinom. naročito ženski: osoblje Preduzeća za proizvodnju seruma dolazilo je na posao. Marten je taman zaključavao vrata.. Marten se dugo rešavao pre nego što je izgovorio glasno: — To sam ja!.. Skljocnuo je jezičak brave... Duboka tišina. — Smem da uđem? Nikakvog odgovora. Nije trebalo da gubi glavu. Marten je bio iza njega. ni sa trista šezdeset hiljada franaka! Govorio je o luli.. kao da je hteo da se sakrije pred iskušenjem. Nisam imao vremena da obavestim. Gurnu vrata... Vrata stare Matilde škripnuše. nepomična. podiže kofere i položi ih na dve stolice. preplavili su sve ulaze... Gospodine Marten!.. Koferi su bili teški. . Da prikrije svoju zbunjenost.. U kupeu je bilo veoma toplo.. Ona tu ništa nije kriva.. Morali su dosta dugo da čekaju na taksi.. Voz je stao vrlo daleko od stanične zgrade. i glasovi. Dolazili su iz vaše kancelarije da pitaju da niste bolesni. Stanovnici predgrađa. Megre ga povuče za sobom. pažljivo očešljana. Marten nije hteo da se zaustavlja... Morao je da vuče svoje teške kofere uza stepenice.. Jedva je disao od napora a u rukama je osećao bol...... Jedno sivkasto jutro. Bilo je minut do devet. još se jače zabi u ugao. koja je ležala. Izgleda da je kod vas ključ od. Dim iz lule lebdeo je oko svetiljke na tavanici.. — Izvinite što vas uznemiravam.. kao da prede veliki.. Na reci je bilo čamaca. i sad prostenja: — Nismo smeli da. Prozori su bili zamagljeni.

.. Još jedan minut samo. Izgledalo je kao da ispunjavaju ceo prostor.. Nije htela da ispusti ono što je držala u šaci. Ali niko nije govorio. praćen zabrinutim pogledima. zbog neuspeha. Jedna žena na samrti. ili ću da vičem!. Nešto se ipak dešavalo.. Mršava. Ona iznenada ujede inspektora za šaku. Sada je plakala. Zadovoljavao se da joj samo drži ruku. tako oštre da je bio primoran da okrene glavu i da promuca: — To se desilo na stanici u Zemonu.. da moli za oproštaj. — stenjao je Marten. skoro bez života. — Grubijane!. Trebalo bi mnogo reci. Celim svojim držanjem izgledalo je da se izvinjava. da bi se ispunila sva ta praznina koja se osećala oko svake ličnosti. zadržale su i dalje svoj izraz. da sprečavaju svetlost da prodre.... ona ispolji strahovitu snagu. ledene... — Sram vas bilo!. A ti?. možda samo zato da zauzme neki stav? — A ti. Megre načini jedan korak napred i ščepa gospođu Marten za ruku. Pustite me. da bi sprečio ženu da uništi hartiju. Plašio se da ne dotrče susedi. tako da glasovi odzvanjaju kao u nekom tunelu ili pećini. Megre je gledao na drugu stranu. u neposrednom susedstvu. stežući je možda malo jače.. Nije se usuđivao da interveniše. vlažna ruka gospođe Marten.. Kidala je zubima jedan list bele hartije koji je grčevito stezala. Izdigla se u krevetu i besno se branila. Ja sam u položaju životinje koju su pustili da ugine.. govora. Plakala je a i nije plakala. Prešao je očima preko teksta ispisanog pisaćom mašinom i sa zaglavljem u vrhu: Advokatska kancelarija: Laval i Tiole Pariz . te čudne sive oči. i bio bih već u Belgiji... dozvolio si da radi šta hoće. Ali oči. vatren. skriveno: jedna ruka je klizila jedva primetno ispod jorgana. ali je ispod oka pratio njeno pomicanje i iščekivao trenutak kada će ta ruka stići do cilja. Dozvoljavaš mu da to čini?.. Približavala je ruku svojim ustima. Dobila je još tamniju boju lica. Naprezao je sluh.. Ali nije mogla dugo da izdrži s tako napetim živcima i on uspe da joj rastavi prste. zbog srdžbe. klecajući. Zar se neko brine o meni?... Jedva čujno šuštanje hartije.. čitavih rečenica. Megreova leđa su bila suviše široka za usku sobu. Lekovi na noćnom stočiću. Izgovorili bi tek s mukom poneki slog. Žena. već sledećeg trenutka.. kao što se neumitno spušta magla. one. Tući jednu ženu! Ne! Megre je nije tukao. — Hoće li doći lekar danas izjutra? — Ne znam. Praznina koja se može skoro opipati... samo jedne! Kao da bi jedna reč mogla da izazove katastrofu! Oslabila je. preklinjem vas.. — Pustite me!. zatim bi opet nastupila tišina. prikradala se lagano jastuku.. — Gospodine komesare. Prokleti grubijane!.Prigušen krik lude. Sive se oči okrenuše polako prema njemu. polako. Ona samo jauknu od bola.. samovoljan. Ali oko je postajalo sve blistavije jer je ruka najzad stigla do željenog predmeta. da će uprkos svemu da se i dalje drži na oprezu.. Prišao je kaminu i počeo da ispravlja zgužvanu hartiju kojoj su nedostajali uglovi. koja je ispoljavala takvu energiju na kakvu je Megre retko nailazio u svojoj policijskoj praksi! Njegov polucilindar pade na krevet. Ušao je Marten. Izgledalo je da je potpuno iscrpena..... Reklo bi se da se plaši jedne reči. Pa ipak. — Vama je sad gore? Znao je da mu ona neće odgovarati..

... napomena: Predmet Kuše i Marten.. zbunjen više nego ikad. Ubistvo. ... Iz Preduzeća za izradu seruma čulo se kucanje pisaćih mašina. U vezi s članom. novembra.. — Ima tu i postscriptum — promrmlja inspektor. može se reći da ukoliko se ponekad i pokažu blagonakloni... Krađa. Posredi je samo novac... i koja. Imajte u vidu da se nikad ne može predvideti odluka porotnika.... Martene?.... prikupili smo podatke o trećoj korisnici.. da bi se odstranila... To je žena sumnjivog vladanja i dosad nije preduzela nikakve mere u cilju zaštite svojih prava. — Koliko pretpostavljate da ćete dobiti?.. Ovaj se strese. Šta velite. Zakona. ... — Dva miliona pet stotina hiljada franaka. . Ali o tome nema ni govora. Nini Moanar... od svih na taj način ostvarenih iznosa zadržaćemo deset odsto (10 %) na ime troškova . od čega tri miliona otpada na preduzeće poznato pod imenom »Preduzeće za izradu seruma doktora Rivjera«. očima... Mislim na presudu. postoje presedani.. Njegova žena je ležala u krevetu.... Gospođa Marten je prestala da plače.. Vaše mišljenje?. koji je govorio sve. predlažemo za tu svrhu iznos od dvadesetak hiljada franaka.. Megre je čitao poluglasno samo pojedine pasuse. uglavnom.Desno. Ah! da je samo vaša žena obnovila odnose sa svojim bivšim mužem.. pokuša da zauzme odbrambeni stav. jedino novac.. — promrmlja komesar. Što se nas tiče.... čast nam je da vam potvrdimo da imate osnova da zahtevate polovinu imovine koja je ostala iza Remona Kušea.... čini nam se da bi bilo najpreporučljivije da joj se ponudi izvesna suma na ime odštete.. Možda će se utvrditi predumišljaj. Zapisnik od 18... Dvadeset godina?... Ispred ovog postskriptuma stajala je oznaka: Strogo poverljivo. S druge strane. neće. . Doduše. Ponovo se ispružila i svoj hladni pogled uperila u tavanicu.. Polako je savio tu hartiju i stavio je u svoj novčanik. što bi za osobu u položaju gospođice Moanar bilo dovoljno primamljivo.. jer nije posredi zločin zbog ljubavi.. Deset godina?.. kako pokretne tako i nepokretne. Da vas oslobode. Hoćete li da čujete moje mišljenje?. da nijedan testament ne može lišiti zakonitog sina dela imovine na koji ima pravo. Marten je stajao u vratima. Istina.. Oko njega je vladala grobna tišina. dok prema krivicama materijalne prirode izvanredno su strogi. to je samo prema ljubavnim dramama.. i imala je već izgled mrtvaca... .. S obzirom da je trenutno bez ikakvih sredstava.. — Priličan novac!. Dve strane zbijenog teksta bez proreda.. prema raspoloživim podacima.. da je prirodni naslednik Rožea Kušea njegova majka.. Marten gotovo nije ni disao.... — Manje dvadeset hiljada koje bi se dale Nini. Učini mu se da se na ženinim usnama pojavio jedva primetan pobednički osmeh. s celim svojim telom.. da dobije u vremenu. s eventualnim odstupanjem predstavlja vrednost od oko pet miliona franaka. to je sigurno. crvenim slovima.. ukočena pogleda. Prema izvesnim obaveštenjima i gospođa Kuše. Stavljamo vam se potpuno na raspolaganje za preduzimanje svih potrebnih mera u cilju obaranja testamenta i. da je drugi brak zaveštaoca sa gospođicom Dormoa sklopljen pod uslovima.. ima nameru da osporava testament... Ali.... Očekujemo vašu odluku o tom pitanju. Ne mislim na novac... Reklo bi se da je govorio samo da bi govorio. i gospođa Kuše će uložiti svakako polovinu tog iznosa... rođena Dormoa. S obzirom da je smrt Rožea Kušea nastupila posle očeve smrti.. ne znajući šta da radi sa svojim rukama. Megreu se ugasila lula.

Ne!. U hodniku se začu neko šuštanje: stara Matilda. čak i ako je oslobođen kazne.... Martene! Šta ste učinili s revolverom?...— To je sasvim razumljivo! To su sve sitni građani. To je bilo nešto jače.... sa svojim avetinjskim licem. Priđe prozoru.. Sada je bio bleđi od svoje žene. Tu je Difajel!.. Oni smatraju da nemaju razloga da se plaše prijateljica koje nemaju ili u koje su sigurni. morao je da se pridrži za dovratak.. Vidite od kakvog je značaja ovaj prozor. Ali imaju mnogo razloga da se plaše lopova.. To je kamen spoticanja. Odjednom pitanje: — Recite mi. I ne samo ubica. trgovci. u dvorištu.. svojim mekim trbuhom ispod karirane kecelje... Jer bi to moglo da navede na pomisao o saučesništvu. Ja više verujem da je u pitanju glava. — Gospođo Marten!.... skoro nestvarno: potpuno odsustvo svakog života.. Ona je u godinama kada čovek ume da uživa u životu i bogatstvu. I saučesnici... da nije tog prozora... Sad se više nije moglo reći da oko njega caruje tišina.. Da ne bi pao..... Megre sede u jednu naslonjaču...... Svakako će se zapaziti činjenica da se odavde moglo sve videti. Oštri glas nastojnice... — Samo što će gospođa Marten sada biti bogata. koja se sva zatrese ali ipak izdrža.. apsolutnije. Sve.. . svakako... Dvadeset godina? .. A to je vrlo ozbiljno!. A u zakonu ima jedan član po kome ubica nema pravo da nasledi žrtvu... čujete me?. — Jedino. Marten je stajao ukočen...

. Ko ga je negovao.. Tri stotine šezdeset novčanica koje je gospodin bacio u Senu. čini neke pokrete prstima po zidu... on je žalosno omašio.. — Ja sam ga ipak najzad našao u kanti za đubre.. Video je da Megre čeka.... Marten je drhtao od nestrpljenja. gospođa Marten se ispravi u krevetu.. da je mešala slogove. ali zaboravlja na stolu svoju rukavicu. Prebacivala mi je da sam joj upropastio ceo život... — Bacio sam ga u Senu.... — Jeste.. — Uzeli ste svoj revolver i otišli ste tamo. Postajao je nestrpljiv... gospođo Marten? — Kao da je ostavio svoju posetnicu! Moglo se poverovati da je to učinio namerno. da me razbesni. Megre začu iza sebe tihi glas čoveka u sivomaslinastom kaputu..... Ali ćeš ipak otići tamo!. Propustio si priliku još jednom. Bila je grozna.. Može da se pomisli da si to učinio namerno. hteo je da me uhapsi! Eto šta je hteo da učini! Kao da se nije obogatio zahvaljujući samo meni!.. a lice joj je bilo kao u furije. kao što si gubio svaku priliku koja ti se pružala u životu!.. Jadni Marten se naprezao da shvati šta mu je ona htela da kaže. Kao što mu je žena prebacivala. koja je bila sva u vatri: — U kanti!.... Kuše se vratio dok ste još bili u njegovoj kancelariji... u početku. Svi su muškarci isti! Išlo je tako daleko da mi je zamerao što stanujem u istoj kući u kojoj je on imao svoje preduzeće. — Ja.. Bila je na prozoru... — Mesecima mi je pokazivala kroz prozor kancelariju i Kušea.. Pomislio je da ste vi izvršili krađu. — Gospodinu padne na pamet da krade. koji je imao običaj da odlazi u umivaonicu. Shvataš li sada?. — Da li ste joj rekli da idete tamo? — Nisam! Ali je ona to dobro znala. — reče Megre. Optuživao me je da delim sa svojim sinom novac koji mu je on davao. Šta je zaista mogao da znači taj četvorougaonik. Pod izgovorom da tamo tražite kašičicu. — I vi ste pucali? — On je već podigao slušalicu da pozove policiju! — Vi ste pošli ka đubrištu.. Položaj je stvarno bio grozan. Prelaz je bio nagao. Jer si krađu ti izvršio!.. koja je još gledala u tavanicu.. Time je sudbina bila rešena! Dok je komesar izvlačio revolver iz svog džepa i stavljao ga na sto. Njegova uloga je bila završena. Jesi li zadovoljan? .. iz straha od zatvora. A piskavi glas žene.. kad je zarađivao jedva toliko da jede suv hleb?.. Marten je sedeo oborene glave..CRTEŽ NA ZIDU — Odgovorite!.... zatrpali ste revolver u đubre... Pratio je Martenov pogled i spazi da gospođa Marten. Pošao sam.. Taj revolver . ili taj trapez koji je ona iscrtavala svojim mršavim prstom? — Pa? Ovog se trenutka Megre iskreno sažali.. Videlo se da se dosad najviše uzdržavala. Njeno uzbuđenje je bilo toliko da joj je ponekad nekoliko reci naviralo jednovremeno na usne.... — I izdaleka ste spazili da je vaš muž zaboravio rukavicu. Koga ste onda sreli? Ona izbaci: .. da nisam u stanju da prehranim jednu ženu.......

. nećete ništa da nasledite... Vaš se muž vratio.... I sada.... tako da se on jedva održa na nogama. Smrt Kušea. — Dosta. Rože se baca kroz prozor. On vas posmatra... Ah! Da je Marten bio čovek!... Vi mu dajete energične znake. Priseti se izvesnih pogleda. — Marten ne zna ko je ubio... pak.. Iznenada je postala tako ozbiljna... sledeće noći. da ispravite njegovu zaboravnost... Vi ne možete da razumete srce jedne majke. zbog kukavičluka jednog!.... »To najzad i njemu otvara oči. odlazi!. gde bi otkrio leš.... Video vas je u dvorištu. zaista zatvori za sobom vrata i okrenu ključ u bravi.. — I nikog više?.. Njegova žena je sedela na krevetu i pratila očima policajca.... I to je ona besna dreka koju je čula iza vrata stara Matilda. Uzalud tražite novčanice.... Gade mu se žene s kojima spava... u kome se zaglibio. Ubili ste zbog njega. zbog one rukavice koju je ostavio na stolu!.... poslednji.. izvesnih pokreta usana.... pogled u sobu.. .. Nisu mogli da intervenišu.. »Pretpostavlja da sumnjam na njega. Govorio je nekim prigušenim glasom naglašavajući svaku reč.. Čitavo bogatstvo u Seni... već svom ocu. Ostali ste oboje u dvorištu.... Zamišlja kako će ga uhapsiti.... Megre baci još jedan. droge.... Poverovaće se da je on krivac..... Marten nije smeo ni da se pomakne.. Policija neće posumnjati u vas i vi ćete doći k njemu s milionima. Jadni moj Martene.. kao ružan san.. I.. uplašena komesarovim glasom.... Rublje za čitave mesece.... pošto ste vi izvršili ubistvo. — Toliko da se učini zbog ovog novca!... Njegova žena. On vas ispituje. jer je jadnik u suštini veliki poštenjak. — Jadni poštenjak! — ponovi gospođa Marten s neočekivanim besom... Sve se odigralo van njihovog dometa. uprkos testamentu!. koja sam uvek bila tako nesrećna. Nije imao više novaca. molim vas! — preklinjao je Marten.. Sprečili ste ga da ode ocu. valjda.. Ali vi ste bili tu... u toku prethodne scene..... — I šta još?. tako mirna da Megre sa zabrinutošću pomisli šta li ona sad sprema... Vidi vas kroz odškrinuta vrata. Ali ga ipak u izvesnoj meri pravdaju prilike u kojima je živeo... Megre otvori naglo vrata i stara Matilda umalo ne pade napred! Ona pobeže. a ni o čemu ne govorite.. I u poslednjem trenutku uvideti da će se novac izmaći!.. On leže da spava.. On vas poznaje.. Jeste. Najzad skače kroz prozor!« Marten se naslonio na zid i lice pokrio šakama. — Ha! Ha!. »Možda to nije simpatičan mladić... — Prilikom moje poslednje posete Marten se toliko uplašio da je bio spreman da prizna krađu. Niste ni o čemu govorili. A on ne može da se brani a da ne optuži majku. Lepo spakovani koferi. i on ćuti. Njemu se sve to gadi... Vi ga ispitujete. Ja..— Matoru budalu s prvog sprata . Mislim da je dolazio i vaš sin. zar ne? Samo što ga vi niste smeli pustiti da ode u očevu kancelariju. kao da je samo iščekivala trenutak da mu upadne u reč i da ga napadne sa svoje strane.. Marten ne zna da ste vi ubica i odlazi da saopšti novost Rožeu... Više volite da sami spremite Martenov prtljag. Ova budala Marten je bacio novčanice!. »A ovaj je shvatio. Ceo dan prolazi.. Ali.. — Nije išao k vama.... gledala je netremice u komesara... ispitivati. Šta ste rekli Rožeu? — Da ode. istovremeno s Martenom... a iznad svega ova porodična drama čije zamršene konce on jedini naslućuje.. vi ste ubica! To mu vičete u lice!. Onda Megre pokaza pismo onih advokata.. Začu se krik lude. ceo Monmartr. i prvi put. zar ne?.. »Neka otputuje u inostranstvo.. Zbog toga ste se razboleli. Je li tačno?.... Megre spusti svoju tešku šaku na Martenovo rame. Hvata vas groznica.... vi ustajete iz kreveta i pretražujete odelo koje je on skinuo. — I on je otišao.. Marten je mislio na novčanice koje je konačno bacio u Senu. Izvršili ste ubistvo nizašta.. A ja?!. intuitivno pogodi šta se u stvari dešava....

... — Telefoniraću Bolnici svete Ane. opružila se ponovo u krevetu s dubokim uzdahom i mrmljala: — Neka mi donesu ključ. proguta pljuvačku i osmehnu se kao neko ko stiže do cilja: — Ipak čete svi doći da me molite za malo novca... koja će umeti da održi svoje mesto u društvu. kako ustaje. Nekoliko trenutaka docnije Megre je kao stranac prolazio kroz ulični žamor.. Pukovnik je već verovatno preduzeo neke mere.. — Smatrate. Ništa nije video oko sebe. ovu atmosferu svakidašnjih prebacivanja i svađa. Najzad. mršava. I gospođa Kuše. Ili je možda ona oduvek bila poremećena. obeshrabrena. — Ne više od pet franaka odjedanput.. pokušavala da misli ali.. — Ona neće dobiti ništa! Ni jedne jedine pare. To je bilo prirodno.. koji je posmatra iz kreveta! Upitni ženin pogled! »Bacio sam ih u Senu . Megre se peo polako uza stepenice. Ona nikad nije bila sasvim kao ostali. — Jadni moj Martene.... promrmlja poluglasno.. Šta je to tako pažljivo pratila pogledom po sobi? Njeno se čelo nabiralo. I Kuše se oženio njome! »Šta će sa mnom biti ako ti se nešto dogodi?« Megre je morao da zastane da bi prešao Bulevar Bomarše.. pobeđena.. — promuca on. Svi ti milioni. Šta li je sada gledala tako pažljivo? Oko nje su se nalazili samo najobičniji predmeti. Gospođi Kuše pripašće sve. skuplja s poda muževlje odelo i traži novac! I Marten.. rođena Dormoa.. Jedna ga je slika mučila više nego druge: gospođa Marten. Stvar koja mu se retko dešavala — strahovito ga je bolela glava.. Marten povika: — Strah me je! Ništa se nije promenilo u stanu. Bez ikakvog vidnog razloga seti se Nine.. — reče Megre. naročito s glasovima koji su mu i dalje odzvanjali u glavi. ovu ženu koja je..Gospođa Marten je bila mršava. Neki kamion je ulazio u dvorište i čuo se piskavi glas nastojnice.. Marten je plakao! Uhvatio je ruku svoje žene i trljao njome svoje lice. ludo. i on uđe u jednu apoteku da popije prašak. Megre je spazio na polici balonče sa šljivovicom. Gradski zvuci su se stapali s drugima. otvorio vrata stana na Bulevaru RišarLenoar. Reći ću svom advokatu da vam ništa ne da. Ona ga je gurala od sebe. Očekivao je da mu komesar potvrdi. — Testament će biti poništen... zar ne?. Marten uzdrhta od glave do pete.. . Dosta sam patila u životu zbog.« Od tog trenutka baš postalo je sve nekako nenormalno. Imala je nadmen. ovaj tmuran život.. Dvaput je njena ruka načinila pokret kao da nešto odbija od svog lica..... Niko nije obraćao pažnju na njene suviše tanke usne. prezirni osmeh na licu. Moć navike! Marten je očajavo pri pomisli da mora da napusti ovaj stan.. To je bila mlada devojka za koju se moglo reći da je lepa. Ona je konačno izgubila razum! — Ne može je čovek mrziti. Shvatio je da to više nije bilo prolazno buncanje izazvano groznicom. Crte njenog lica su postale sada još bolnije. Reklo bi se da je gospođa Marten činila ogroman napor da savlada neku nepristupačnu planinu. smatrate da je potrebno da se odvede u bolnicu!.. u izvesnoj meri! Još dok je živela u poslastičarnici u Mou! Samo što se to nije primećivalo. sad poslednji put. Bilo je tuklo sve jače. To je otmena žena. — Pogodi ko je došao? Gospođa Megre je postavljala sto za četiri osobe.

Nadam se da bar danas više nećeš da izlaziš? Megre nije izašao... Gospođa Megre se svaki čas smejala naglas jer nikad nije uspela da upozna karte i činila je sve moguće gluposti. — Izgledaš umoran. dok je njen muž. zašto je ne baciš? Na Megrea je sve to delovalo kao topla kada. — Onda... Njen muž..— Tvoja sestra! To nije bilo teško pogoditi jer svaki put kad bi došla iz Alzasa donosila je balonče šljivovice i šunku sušenu na dimu. U devet časova uveče igrao je karte sa sestrom i zetom. sav očajan. — Otišla je s Andreom da kupi nešto u varoši. vodio je jednu ciglanu. kršio ruke na pustom stepeništu. — Jesi li sigurna da nemaš devetku? — Imam jednu. Više ga nije bolela glava. Cela trpezarija je mirisala na šljivovicu. Čestit čovek.. koju su jedna sanitetska kola odvozila u Bolnicu svete Ane. . Više nije mislio na gospođu Marten.

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->