ŽORŽ SIMENON

MEGRE I ŽIVE SENKE

IZDAVAČKO PREDUZECE »RAD«

BEOGRAD
NASLOV ORIGINALA

Georges Simenon

L'OMBRE CHINOISE

Copyright 1969. par Georges Simenon. Tous droits reserves.

Urednik MIODRAG TRIPKOVIĆ

Preveo:

VLADIMIR Ž. PEJOVIĆ (Megre i žive senke)

MEGRE I ŽIVE SENKE
KINESKE SENKE

Bilo je otprilike deset časova uveče. Kapije parka bile su već zatvorene. Na Trgu Vož nije
bilo ni žive duše; samo svetlucavi tragovi automobilskih guma na asfaltu i otegnuti žubor
vodoskoka, ogolelo drveće i jednolični obris krovova na noćnom nebu.
Pod arkadama koje opasuju gotovo ceo trg bilo je malo svetlosti. Jedva tri ili četiri osvetljene
radnje. U jednoj od njih, prepunoj pogrebnih venaca od veštačkog cveća, komesar Megre
spazi čitavu jednu porodicu za stolom.
Pokušavao je da u mraku pročita kućne brojeve, ali tek što je prošao radnju s vencima, pred
njim iskrsnu iz mraka neka sitna prilika.
— Jesam li to s vama maločas razgovarala telefonom? Izgledalo je da ga već poodavno
iščekuje. Uprkos novembarskoj hladnoći, preko kecelje, koju je imala na sebi, nije prebacila
kaput. Nos joj je bio sav pocrveneo a u očima se čitala uznemirenost.
Na manje od sto metara od njih, na uglu Ulice Bearn, stajao je policajac na liniji.
— Niste ga obavestili? — promumla Megre.
— Ne! Zbog gospođe de Sen Mark, ona je, jadnica, pred porođajem... Gle! Eno kola s
lekarom, hitno su ga pozvali...
Uz pločnik su stajala tri automobila, s upaljenim farovima i crvenim svetlom pozadi. Nebom
obasjanim bledom mesečinom lagano su promicali oblaci. Reklo bi se da se u vazduhu oseća
prvi sneg.
Nastojnica je ušla pod svod kapije, gde je škiljila prašnjava sijalica od dvadeset pet sveća.
— Sve ću vam objasniti... Ovo ovde je dvorište. Da bi se ušlo ma u koji deo kuće, osim u ove
dve radnje, mora da se pređe preko njega... Ovde, levo, to je moj stan... Ne obraćajte pažnju...
Nisam stigla da uspavam decu...
U neurednoj kuhinji bilo ih je dvoje, dečak i devojčica. Ali nastojnica nije htela da uđe.
Pokazivala je na jednu drugu zgradu skladnih linija u dnu prostranog dvorišta.
— To je tu... Sve ćete razumeti odmah...
Megre je radoznalo posmatrao ovu smešnu malu priliku, čije su nemirne ruke jasno svedočile
u kakvom se grozničavom stanju nalazi.
— Traže jednog policijskog komesara! — rekoše maločas na Keju Orfevr pružajući mu
telefonsku slušalicu.
Čuo se neki prigušeni glas. Morao je da ponovi tri ili četiri puta:
— Ama, govorite glasnije!... Ne čujem vas!...
— Ne mogu ... Govorim iz trafike ... Pa, znate ... To je bila poruka zbrdazdola.
— Treba da dođete odmah na Trg Vož broj 61... Jeste... Mislim da je posredi zločin... Ali
zasad o tome ne treba niko da zna!...
Nastojnica je pokazivala na velike prozore na prvom spratu. Iza zavese kretale su se tamo-
amo neke senke.
— To je ovde ...
— Zločin?
— Ne! Gospođa de Sen Mark se porađa... Njen prvi porođaj... Ona nije baš neka građa... Pa,
razumete?...
U dvorištu je bilo mračnije nego na Trgu Vož. Osvetljavala ga je samo jedna sijalica na zidu.
Iza staklenih vrata moglo se naslutiti neko stepenište; ovdeonde video se poneki osvetljeni
prozor.
Ali zločin?
— Eto! Oko šest časova svi Kušeovi nameštenici otišli su...
— Trenutak samo! Ko su to: »Kušeovi nameštenici«?
— Zgrada u dnu dvorišta... Laboratorijum u kome se spravljaju serumi... Verovatno ste čuli...
Serumi doktora Rivjera...
— Onaj osvetljeni prozor?
— Čekajte, molim vas... Danas je trideseti... Prema tome, gospodin Kuše je bio tu... On
obično ostane sam pošto nameštenici odu... Videla sam ga kroz prozor, u njegovoj fotelji...
Pogledajte...
Mlečna prozorska okna. Neka čudna senka, kao senka čoveka koji je polegao po stolu.
— To je on?
— Jeste... Oko osam časova, kada sam izišla da izbacim đubre, pogledala sam... Pisao je...
Lepo se videla ruka s nalivperom ili olovkom...
— U koliko se časova odigrao zločin?...
— Trenutak samo! Popela sam se na prvi sprat da se obavestim o stanju zdravlja gospođe de
Sen Mark.. . Pri povratku pogledala sam... Bio je u istom položaju kao i sad, pomislila sam
čak da je zaspao...
Megre je postajao nestrpljiv.
— Zatim, četvrt časa docnije ...
— Jeste! Bio je još uvek na istom mestu!
— Pređite na činjenice ...
— To je sve... Htela sam da se uverim... Zakucala sam na vrata kancelarije... Nisam dobila
odgovor, pa sam ušla... Mrtav je... Svuda naokolo ima krvi...
— Zašto niste obavestili komesarijat? On je na dva koraka odavde, u Ulici Bearn...
— I svi bi oni došli u uniformama!... Uzbunili bi celu kuću!... Rekla sam vam već da gospođa
de Sen Mark...
Megre je stajao s rukama u džepovima i lulom u zubima. Pogleda na prozore prvog sprata i
učini mu se da se bliži čas porođaja, jer se iza njih zapažalo još veće komešanje. Negde se
otvoriše vrata, a zatim — koraci na stepeništu. U dvorištu se ocrta neka visoka i široka prilika
i nastojnica dodirnu komesaru ruku i sa strahopoštovanjem izusti: — Gospodin de Sen Mark...
Bivši ambasador... Čovek, čije se lice nije moglo razaznati u mraku, za stade, načini ponovo
nekoliko koraka pa opet stade, neprekidno posmatrajući prozore svoga stana.
— Svakako su ga poslali napolje... Već maločas... Pazite... Ah! Eto onih tamo, opet sa svojim
gramofonom!... I to baš iznad Sen Markovih!...
Jedan manji, slabo osvetljeni prozor na drugom spratu. Bio je zatvoren, i pre se moglo
nagađati nego što se stvarno čuo gramofon.
Nastojnica, onako mala i nervozna, crvenih očiju, pokrećući nesvesno prstima, pođe u dubinu
dvorišta i pokaza mali trem, jedna odškrinuta vrata.
— Videćete ga, tamo levo... Više volim da ne ulazim...

Najobičnija kancelarija. Nameštaj svetle boje. Jednobojni zidovi.

I jedan čovek od otprilike četrdeset pet godina, u fotelji, glave položene na rasturene listove
hartije pred sobom. Dobio je metak usred grudi.
Megre načulji uši: nastojnica je još stajala napolju pred vratima a gospodin de Sen Mark je i
dalje koračao po dvorištu. S vremena na vreme trgom bi prošao poneki autobus i njegova
buka bi još jače istakla tišinu koja bi zatim opet nastupila.
Komesar ništa ne dirnu. Samo se uveri da oružje nije ostalo u prostoriji, osmotri, tričetiri
minuta, sve pažljivo oko sebe, povlačeći kratke dimove iz svoje lule, zatim iziđe, namrgođen.
— Dakle?
Nastojnica je bila još tu. Govorila je tiho.
— Ništa! Mrtav je!
— Sad su baš pozvali gospodina de Sen Marka gore...
U stanu na prvom spratu osećala se neka uznemirenost. Čula se lupa vratima. Neko je trčao.
— Ona je tako nežna!
— Jees! — progunđa Megre češući se po potiljku, Samo, sad nije reč o tome. Šta mislite, ko
bi mogao da prodre u Kušeovu kancelariju?
— Ja?... Kako?...
— Izvinite! Iz svog stana vidite stanare kad ulaze i izlaze.
— Trebalo bi da ih vidim! Kad bi mi gazda dao pristojan nastojnički stan i ne bi šte-deo na
osvetljenju... Ovako, jedva ako čujem korake prolaznika, a uveče tek nazirem neke senke...
Istina, poneke već poznajem po hodu...
— Niste zapazili ništa neuobičajeno posle šest čaasova?
— Ništa! Gotovo svi stanari sišli su da izbace đubre iz svojih kofa... To je tu, levo od mog
stana... Vidite one kante za đubre?... Zabranjeno je da se đubre baca pre sedam časova
uveče...
— I niko nije prošao kroz kapiju?
— Otkud bih ja to mogla da znam?... Vidi se da ne poznajete ovu zgradu... Imamo dvadeset
osam stanara... Ne računajući Kušeovo preduzeće, gde u toku celog dana poneko dolazi i
odlazi...
Odjednom su se začuli koraci u kapiji. Neki čovek s polucilindrom uđe u dvorište, okrenu
levo, ka mestu gde su stajale kante za đubre, i zgrabi jednu praznu kofu. Uprkos mraku,
verovatno je ugledao Megrea i nastojnicu, jer ostade za trenutak nepomičan, pa najzad
progovori:
— Ništa za mene?
— Ništa, gospodine Marten ... Megre se obrati ženi:
— Jedan činovnik iz Državne arhive, gospodin Marten. Stanuje sa ženom na drugom spratu.
— Šta će ovde njegova kofa za đubre?...
— Gotovo svi tako rade kad kuda izlaze... Donesu đubre i ostave ovde praznu kofu, pa je pri
povratku uzmu... Jeste li čuli?
— Šta?
— Čini mi se... Kao da je dečji plač... Samo da su one dve, tamo gore, bar toliko uviđavne da
zaustave svoj prokleti gramofon!... Imajte u vidu da one vrlo dobro znaju da je gospođa de
Sen Mark na porođaju... Jurnu prema stepeništu jer začu da neko silazi.
— Dakle, doktore?... Je 1' dečak?...
— Devojčica.
Lekar prođe pored njih. Nešto docnije začu se kako pali kola i odlazi.
Zgrada je i dalje živela svojim uobičajenim životom. Mračno dvorište. Kapija sa svojom
bednom svetiljkom. Osvetljeni prozori i prigušeni zvuci gramofona.
Mrtvac se i dalje nalazio u svojoj kancelariji, sam, glave položene na rasturena pisma.
Odjednom se s drugog sprata začu vrisak, prodoran vrisak, kao očajnički poziv u pomoć. Ali
nastojnica nije ni trepnula, i samo uzdahnu otvarajući vrata svog stana:
— Eto! Opet ona luda...
Sad i ona poče da viče, jer je jedno od njene dece razbilo tanjir. Pri svetlosti Megre ugleda
suvonjavo, umorno lice i telo kome se nisu mogle odrediti tačno godine.
— Kada će sve to da počne, sve te formalnosti? upita ga ona.
Trafika preko puta bila je još otvorena i nekoliko minuta docnije Megre se zatvori u
telefonsku kabinu. Sada je i sam poluglasno izdavao naređenja.
— Jeste... Isledni organi... Broj 61... To je bezmalo na uglu Ulice Tiren... I neka obaveste
Kriminalističku policiju... Alo!... Jeste, sačekaću vas ovde...
Načini nekoliko koraka pločnikom, nesvesno uđe u kapiju i najzad stade nasred dvorišta. Bio
je neraspoložen, hladnoća ga natera da uvuče vrat u ramena.
Svetlosti u prozorima počele su da se gase. Senka mrtvaca još se ocrtavala na mlečnom
prozorskom staklu.
Pred kućom se zaustavi neki taksi. Ali to još nisu bili isledni organi. Neka mlada žena prođe
žurnim koracima, ostavivši za sobom mirisav trag, i otvori vrata kancelarije.
»SILAN ČOVEK«

Odigra se čitav niz obostrano pogrešno sračunatih pokreta, što dovede najzad do smešne
situacije. Mlada žena, kad spazi leš, naglo se okrenu u mestu. U istom trenutku na samim
vratima ugleda visoku pojavu Megrea. Podsvesna asocijacija: ubijeni s jedne strane, ubica s
druge.
I, iskolačenih očiju, tela napetog kao luk, ona taman otvori usta da zove u pomoć i
jednovremeno ispusti torbicu iz ruke.
Megre nije smeo da izgubi ni trenutak. Ščepa je za ruku i stavi joj svoju šaku na usta.
— Ćut'!... Prevarili ste se!... Policija...
Dok nije shvatila smisao izgovorenih reci, ona se otimala i, kao svaka nervozna žena,
pokušavala da ujeda, da udara nogama, potpeticama.
Začu se cepanje svile: naramenica na haljini.
Najzad se smiri. Megre je stalno ponavljao:
— Bez galame... Ja sam iz policije... Nije potrebno da se uzbuni cela kuća.
Ta, za takve prilike neuobičajena tišina bila je karakteristična za ovaj zločin, taj mir, svih tih
dvadeset osam stanara, čiji se život i dalje normalno odvijao, pored leša.
Mlada žena je dovodila u red svoju izgužvanu haljinu.
Samo jedan neprijateljski pogled bačen na Megrea dok je tražila iglu da prikači pokidanu
naramenicu.
— Imali ste s njim sastanak večeras?
— U osam časova, kod »Selekta«... Trebalo je da večeramo zajedno a zatim da idemo u
pozorište ...
— I videvši da ga nema u osam časova, zar niste pokušali da mu telefonirate?
— Jesam! Odgovorili su mi da je slušalica dignuta. Oboje su pogledali jednovremeno na
pisaći sto, na kome je ležala skinuta slušalica... Čovek ju je verovatno oborio kada je padao
napred.
Začuli su se koraci u dvorištu, u kome je to veče i najmanji šum odjekivao kao pod zvonom.
Nastojnica zastade na pragu da ne bi videla leš.
— Gospodine komesare... Stigli su oni iz kvarta... Nije ih volela. Dolazili su po četvorica ili
petorica i nisu ni pokušavali da se prikriju. Jedan od njih je baš dovršavao neku veselu priču.
Drugi, kad je stigao do vrata, upita:
— Gde je leš?
Starešina kvarta je bio odsutan i zamenjivao ga je pisar, pa je to dobro došlo Megreu da zadrži
istragu u svojim rukama.
— Ostavite svoje ljude napolju. Očekujem isledne organe. Dobro bi bilo da stanari ne
posumnjaju ni u šta...
I dok je policijski pisar pregledao kancelariju, Megre se okrenu ponovo mladoj ženi.
— Kako se zovete?
— Nina... Nina Moanar, ali me uvek zovu samo Nina...
— Da li odavno poznajete Kušea?
— Šest meseci, otprilike.
Nije više morao da je ispituje. Dovoljno je bilo da je posmatra. Dosta lepa devojka, svakako
tek početnica. Videlo se da joj je haljina iz neke dobre modne kuće. Ali način kako se
šminkala, kako je držala torbicu i rukavice, izazivački pogled kojim je posmatrala ljude, sve je
to odavalo mjuzikhol.
— Vi ste igračica?
— Bila sam, u »Mulen bleu«.
— A sada?
— Idem s njim...
Još nije stigla da zaplače. Sve se i suviše brzo odigralo te još nije potpuno shvatila
novostvorenu situaciju.
— Živeo je s vama?
— Ne sasvim, pošto je bio oženjen ... Ali, najzad ...
— Gde stanujete?
— U hotelu »Pigal«... Ulica Pigal...
Policijski pisar primeti:
— U svakom slučaju ne može se pretpostaviti da je posredi i krađa.
— Zašto?
— Pogledajte! Gvozdena kasa je iza njega! Nije zaključana, ali leđa mrtvaca spreča-vaju da se
otvore vrata!
Nina je izvukla iz torbice majušnu maramicu i glasno šmrkćući brisala njome nos.
Malo-pomalo atmosfera se menjala. Napolju zaškripaše kočnice. U dvorištu odjeknuše
glasovi i koraci. Snažna rukovanja, međusobna pitanja, bučni govor. Isledni organi su stigli.
Sudski veštak je vršio pregled leša a fotografi su nameštali svoje aparate.
Megre je preživljavao neprijatne trenutke. Pošto je izmenjao nekoliko najneophođnijih reči,
iziđe u dvorište, s rukama u džepovima, upali lulu i, u tom trenutku, sudari se s nekim u
mraku. To je bila nastojnica. Nije mogla da se pomiri s mišlju da pusti nepoznate ljude, da
vršljaju po kući bez njenog nadzora.
— Kako se zovete? — upita je ljubazno Megre.
— Gospođa Bursje... Da li će ova gospoda dugo da ostanu ovde?... Pogledajte! Ne vidi se više
svetlost u sobi gospođe de Sen Mark... Verovatno je zaspala, jadnica...
Komesar je posmatrao kuću i iznenada spazi jednu drugu svetlost, jednu zavesu bledožute
boje i, iza nje, siluetu neke žene. Bila je mala i mršava, slična nastojnici. Nije se čuo njen
gias. Ali to nije bilo ni potrebno, i bez toga se moglo lako zaključiti da je obuzeta besom. Čas
je stajala skamenjena i posmatrala ukočeno nekog koji se nije mogao videti. Zatim bi
iznenada progovorila, mahala rukama, načinila nekoliko koraka napred.
— Ko je to?
— Gospođa Marten... Videli ste maločas njenog muža kada se vraćao kući... Znate, onaj što je
odneo sa sobom kofu za đubre... Arhivski činovnik...
— Da li se oni često svađaju?
— Oni se ne svađaju... Samo ona viče... On, pak, ne sme ni usta da otvori...

S vremena na vreme Megre bi bacio pogled u kancelariju, u kojoj se kretalo sada jedno
desetak ljudi. Istražni sudija stade na vrata i pozva nastojnicu.
— Ko je posle gospodina Kušea najstariji u preduzeću?
— Direktor, gospodin Filip. On ne stanuje daleko odavde: na adi Sen Luj...
— Da li ima telefon?
— Svakako...
Začu se da neko govori preko telefona. Tamo gore, senka gospođe Marten se više nije
ocrtavala na zavesi. S druge strane, neko smešno biće spustilo se stepenicama, kradimice
pretrčalo dvorište i izašlo na ulicu. Megre je poznao polucilindar i sivomaslinasti kaput
gospodina Martena.
Bila je ponoć. Mlade devojke s gramofonom ugasiše svetlost u svojoj sobi. Osim Kušeove
kancelarije, ostao je osvetljen još samo salon Sen Markovih, na prvom spratu, u kome je bivši
ambasador razgovarao poluglasno s babicom, okružen otužnim kliničkim mirisom.
Uprkos tome što se već zašlo duboko u noć, gospodin Filip je stigao elegantan i utegnut,
uredno očešljane smeđe bradice, sa sivim kožnim rukavicama na rukama. Bio je to čovek
četrdesetih godina, oličenje ozbiljnog i dobro vaspitanog intelektualca.
Neosporno, novost ga je iznenadila, uzbudila čak. Ali, pored sve uzrujanosti, na njemu se ipak
zapažala i izvesna uzdržanost.
— Pri takvom životu kakav je vodio... — uzdahnu on.
— Pri kakvom životu?
— Nikada neću reći nešto rđavo o gospodinu Kušeu. Uostalom, ne može se ništa rđavo ni
reći. Mogao je da koristi svoje vreme kako je hteo...
— Trenutak samo! Da li je gospodin Kuše lično vodio svoje preduzeće?
— Daleko od toga. Istina, on ga je pokrenuo, ali čim ga je razradio, prepustio je svu
odgovornost meni. Dolazilo je do toga da ga ponekad ne vidim čitavih petnaest i više dana.
Evo, na primer: baš sam ga danas čekao do pet časova. Gospodin Kuše je imao da mi donese
potrebnu svotu za sutrašnje isplate. Otprilike trista hiljada franaka. U pet časova bio sam
prinuđen da odem, pa sam ostavio poruku na njegovom pisaćem stolu.
Našli su je, zaista, otkucanu na mašini, ispod mrtvačeve ruke. Bio je to najobičniji službeni
spis: predlog za povišicu jednom službeniku i o otpuštanju nekog nabavljača, projekat o
propagandnoj akciji u državama Latinske Amerike, itd.
— Prema tome, tih trista hiljada franaka trebalo bi da su ovde? — upita Megre.
— U gvozdenoj kasi. A da je tako dokazuje i to što ju je gospodin Kuše otvorio. Samo on i ja
imamo ključeve i znamo šifru .. .
Ali, da bi se otvorila kasa, trebalo je pomeriti leš, pa se moralo sačekati da fotografi obave
svoj posao. Sudski veštak je podnosio usmeni izveštaj: Kuše je dobio pogodak usred grudi, pa
mu je aorta bila presečena, što je izazvalo trenutnu smrt. Odstojanje između ubice i žrtve
ocenjeno je na tri metra. Najzad, zrno je bilo najrasprostranjenijeg kalibra: 6,35 mm.
Gospodin Filip je pružao sudiji potrebna obaveštenja.
— Na Trgu Vog nalazi se samo naš laboratorijum, tu, iza kancelarije.
On otvori vrata. Pogledu se ukaza velika sala sa staklenim krovom u kojoj je bilo poredano
bezbroj epruveta. Megreu se učini da čuje neki šum iza nekih drugih vrata.
— Šta se tamo nalazi?
— Zamorčići... A desno je kancelarija gde rade daktilografkinje i drugi službenici. Imamo i
drugih prostorija, u Pantenu, odakle se vrši uglavnom ekspedicija, jer verovatno ste čuli da su
serumi doktora Rivjera poznati širom sveta...
— Kuše ih je proslavio?
— Jeste! Doktor Rivjer nije imao novčanih sredstava. Kuše ga je finansirao i time mu
omogućio istraživanja.
Pre desetak godina podigao je jedan laboratorijum, ali taj ipak nije bio ovog značaja...
— Da li doktor Rivjer još sudeluje u poslu?
— Poginuo je pre pet godina u automobilskoj nesreći. Najzad su uklonili leš i čim su otvorili
vrata kase, začuli su se uzvici iznenađenja: sav novac koji je trebalo da se nalazi tu iščezao je.
Bilo je samo nekih poslovnih spisa. Gospodin Filip je objašnjavao:
— Ne samo tri stotine hiljada franaka koje je, svakako, gospodin Kuše doneo nego i šezdeset
hiljada franaka koje su naplaćene danas posle podne i koje sam lično stavio u kasu, stegnute
lastišem!
U novčaniku pokojnikovom, ničega! Ili, tačnije rečeno, dve ulaznice za pozorište Madlen.
Nina, čim ih ugleda, brižnu u plač.
— To je bilo za nas!... Trebalo je da idemo zajedno...
Najzad je sve bilo završeno. Nered se još više povećao. Fotografi su skupljali glomazne
stative svojih aparata. Lekar je prao ruke u umivaoniku koji je otkrio u jednom plakaru a
sudski pisar je ispoljavao vidne znake umora.
U međuvremenu, uprkos svoj ovoj gužvi, Megre je uspeo da nekoliko trenutaka razgleda
pažljivo mrtvaca.
Snažan čovek, pre bi se moglo reći niskog rasta, sklon gojaznosti. Kao Nina, ni on svakako
nikad nije uspeo da se potpuno oslobodi nekih, u izvesnoj meri prostačkih, navika, uprkos
dobro skrojenom odelu, negovanim noktima, po meri sašivenom svilenom rublju.
Njegova plava kosa bila je već dosta proređena. Oči su mu bile plave i verovatno su imale
pomalo detinjast izraz.
— Silan čovek! — uzdahnu jedan glas iza njega. Bila je to Nina. Plakala je od uzbuđenja i
obraćala se Megreu kao svedoku ne usuđujući se da pogleda isledne organe, koji su joj
izgledali i suviše zvanični.
— Uveravam vas da je to bio silan čovek!... Čim bi pomislio da mi neka stvar može da pričini
zadovoljstvo... I ne samo meni!... Bilo kome!... Nikad nisam videla da neko daje takve
napojnice kao on... Čak sam ga grdila zbog toga... Govorila sam da će ga smatrati za budalu...
Na to je odgovarao: »Pa šta je s tim?«
Komesar upita ozbiljno:
— Bio je veseo čovek?
— Moglo bi se reći da jeste... Ali u osnovi ne... Razumete?... Teško je da se objasni to...
Osećao je potrebu da se kreće, da radi ma šta... Kad bi mirovao, postajao je mračan i
nervozan...
— Njegova žena?...
— Videla sam je jednom, izdaleka... Ništa rđavo ne mogu da kažem o njoj...
— Gde je stanovao Kuše?
— Bulevar Osman... Ali je veći deo vremena provodio u Melenu, gde ima vilu ...
Megre okrenu naglo glavu i spazi nastojnicu. Ona nije mogla da se odluči da uđe i davala mu
je neke znake, a na licu joj se odražavala zabrinutost veća nego ikad.
— Molim vas!... On silazi...
— Ko?...
— Gospodin de Sen Mark... Verovatno je čuo svu tu galamu... Evo ga... Kakav dan!...
Pomislite samo...
Bivši ambasador, u kućnom kaputu, snebivao se da uđe. Prepoznao je policajce. Uostalom,
baš su iznosili leš na nosilima.
— Šta se dogodilo? — upita Megrea.
— Ubijen je jedan čovek... Kuše, vlasnik laboratorijuma za izradu seruma...
Komesar je stekao utisak da je njegovom sagovorniku iznenada sinula neka misao, kao da se
nečega setio.
— Poznavali ste ga?
— Ne... To jest, čuo sam za njega...
— Pa?...
— Ništa! Ništa ne znam... U koliko se časova... desio...
— Zločin je izvršen između osam i devet časova...
Gospodin de Sen Mark uzdahnu, zagladi svoju srebrnastu kosu, klimnu glavom Megreu i
uputi se stepeništu koje je vodilo u njegov stan.
Nastojnica je za to vreme stajala po strani. Zatim je prišla nekom čovečuljku koji je,
pogrbljen, koračao tamoamo ispod svoda. Kada se vratila inspektoru, on je upita:
— Ko je to?
— Gospodin Marten... Izgubio je rukavicu pa je sad traži... Treba da znate da on nikada ne
izlazi bez rukavica, čak ni kad ide da kupi cigarete na pedesetak metara odavde.
Sada se gospodin Marten vrteo oko kanti za đubre, palio neke hartije i najzad se pomirio s tim
da se vrati kući.
Ljudi u dvorištu su se rukovali, isledni organi su odlazili. Istražni sudija se zadrža malo s
Megreom.
— Prepuštam vam da vodite stvar dalje... Naravno, obaveštavaćete me o toku istrage...
Gospodin Filip, uvek utegnut, kao slika iz modnog žurnala, klanjao se pred inspektorom.
— Više vam nisam potreban?
— Videćemo se sutra... Pretpostavljam da ćete biti u kancelariji...
— Kao i obično ... Tačno u devet časova. Odjednom nastupi uzbudljiv trenutak, mada nije bio
obeležen ni najmanjim događajem. Dvorište je i dalje bilo obavijeno tamom. Samo jedna
svetiljka. Malo dalje, svod sa prašnjavom sijalicom.
Napolju su automobili klizili po asfaltu, osvetljavajući za tren drveće na Trgu Vož farovima, i
čuo se zvuk njihovih menjača pri promeni brzine.
Mrtvac više nije bio tu. Kancelarija preduzeća izgledala je kao da je kroz nju prošla
pljačkaška horda. Niko nije ni pomislio da ugasi osvetljenje i laboratorijum je bio osvetljen
kao za prekovremeni noćni rad.
I eto, nasred dvorišta, našlo ih se odjednom troje, tri bića nimalo međusobno slična, koja se
još pre jednog časa nisu poznavala, a koja je ipak, činilo se bar tako, sjedinjavao neki
tajanstveni afinitet.
Još bolje, možda — kao da su bili članovi neke porodice koji posle sahrane ostaju sami pošto
nezainteresovani poznanici odu!
To je samo za časak prošlo kroz glavu Megreu dok je posmatrao čas uplakano Ninino lice, čas
izdužene crte nastojnice.
— Jeste li stavili decu u krevet?
— Jesam... Ali ona ne spavaju... Uznemirena su... Reklo bi se da osećaju...
Gospođa Bursje je htela da postavi jedno pitanje, jedno pitanje koga se gotovo stidela, ali koje
je ipak za nju bilo od ogromnog značaja.
— Možda pretpostavljate da...
Pogledom je obišla ćelo dvorište i kao da se zadržala na svakom zamračenom prozoru.
— ... da ... da je to neko iz kuće?
Sada je posmatrala svod, tu široku kapiju, s uvek otvorenim vratima, koja su se zatvarala tek u
11 časova uveče, koja su vezivala ulicu s dvorištem, i dopuštala svakom nepoznatom da uđe u
kuću.
Nina se, pak, držala usiljeno i samo je s vremena na vreme kradimice pogledala Megrea.
— Istraga će verovatno odgovoriti na vaše pitanje, gospođo Bursje... Zasad izgleda da je
jedino sigurno da onaj koji je ukrao tih trista šezdeset hiljada franaka nije ujedno i onaj koji je
izvršio ubistvo... U svakom slučaju, verovatno da je tako pošto je gospodin Kuše svojim
leđima zatvarao vrata kase... Da, još nešto, da li je bilo večeras svetlosti u laboratorijumu?
— Čekajte!... Jeste, čini mi se... Ali ne toliko koliko sada... Gospodin Kuše je verovatno bio
upalio jednu ili dve sijalice da bi otišao do umivaonika, koji je sasvim u dnu prostorije...
Megre se potrudi da sam ugasi sve svetiljke, dok je nastojnica ostala na pragu iako se leš više
nije nalazio tu. Kad se vrati u dvorište, nađe Ninu, koja ga je tamo čekala. Začu neki šum,
negde gore, iznad svoje glave, šum nekod predmeta koji se tare o staklo.
Ali su svi prozori bili zatvoreni, sve svetiljke ugašene.
Neko se pokrenuo, neko je bdeo u mraku neke sobe.

— Do viđenja sutra, gospođo Bursje... Biću ovde pre početka rada u kancelarijama...
— Otpratiću vas! Treba da zatvorim kolsku kapiju...
Kad su izašli na ulicu, Nina primeti:
— Mislila sam da imate kola.
Nije se mogla odlučiti da se rastane od njega. Gledajući u zemlju, dodade:
— Gde stanujete?
— Na dva koraka odavde, Bulevar RišarLenoar.
— Metro više ne radi, čini mi se?
— Mislim da ne.
— Htela bih da vam nešto priznam.
— Slušam.
Ona se još nije usuđivala da ga pogleda pravo u oči. Iza njih se začu škljocanje brave: to je
nastojnica zaključavala kapiju; zatim su se čuli njeni koraci, odlazila je u svoj stan. Na trgu
nije bilo ni žive duše. Vodoskoci su i dalje pevali svoju pesmu. Sat na tornju izbi jedan čas.
— Smatraćete da zloupotrebljavam vašu ljubaznost... Ne znam šta ćete pomisliti... Rekla sam
vam da je Remon bio vrlo darežljiv... Nije znao vrednost novca... Davao mi je sve što bih
samo zaželela... Razumete?...
— I?...
— Smešno je... Tražila sam što je mogućno manje... Očekivala sam da se sam seti...
Uostalom, pošto je bio skoro uvek sa mnom, nisam osećala želju ni za čim... Večeras je
trebalo da večeram s njim... I eto!...
— Ostali ste praznog džepa?
— Nije čak ni to! — usprotivi se ona. — Nešto još gluplje! Mislila sam da večeras tražim od
njega novac. U podne sam platila jedan račun...
Bila je na mukama. Kradimice je posmatrala Megrea, spremna da se povuče i na najmanji
podsmeh.
— Nisam mogla nikad ni da pomislim da neće doći... Imala sam nešto malo para u torbici...
Čekajući ga u »Selektu«, pojela sam porciju ostriga, zatim jastoga... Telefonirala sam... Tek
kad sam stigla ovamo, primetila sam da mi je ostalo toliko da jedva platim taksi...
— A kod kuće?
— Stanujem u hotelu...
— Pitam da li imate nešto ušteđevine...
— Ja?
Nasmeja se nervozno.
— Zašto bi mi trebalo?... Zar sam mogla da predvidim?... Čak i da sam znala, ne bih htela...
Megre uzdahnu.
— Pođite sa mnom do Bulevara Bomarše. U ovo doba noći možete još samo tamo da nađete
taksi... Šta ćete da radite?
— Ništa... ja ...
Ona se malo strese. Istina, bila je obučena samo u svilu.
— On nije načinio testament?
— Otkud ja to mogu da znam?... Zar mislite da se ljudi bave takvim stvarima kad sve ide
dobro?... Remon je bio sila od čoveka... Ja...
Idući pored njega tiho je plakala. Komesar joj spusti u šaku novčanicu od sto franaka, dade
znak jednim kolima koja su prolazila tog trenutka i promumla, ruku zabijenih u džepove:
— Do viđenja sutra... Rekli ste mi hotel »Pigal«, čini mi se?...
Kada je legao u krevet, gospođa Megre se probudi koliko da izusti u polusnu:
— Jesi li bar večerao?
PAR IZ PIGALA

Kada je oko osam časova izjutra izašao iz svoje kuće, pred Megreom su stajala tri zadatka
koje je trebalo da obavi u toku ovog dana redom koji mu se učini zgodan: da ponovo pregleda
prostorije preduzeća na Trgu Vož i ispita osoblje; da poseti gospođu Kuše, koju je kvart već
obavestio o događaju, i, najzad, da ponovo ispita Ninu.
Čim se probudio, saopštio je telefonom Kriminalističkoj policiji imena svih stanara zgrade,
kao i svih osoba umešanih manjeviše u dramu; kad stigne u svoju kancelariju, čekaće ga na
stolu iscrpna obaveštenja.
Na pijaci na Bulevaru RišarLenoar vrvelo je kao u košnici. Bilo je toliko hladno da je
komesar podigao somotski okovratnik svog kaputa. Do Trga Vož nije bilo daleko, ali bi
donde morao da ide peške.
Tramvaj koji je išao u pravcu Trga Pigal i nailazio baš u tom trenutku navede Megrea da se
odluči. Posetiće prvo Ninu.
Naravno, ona još nije bila ni ustala. U hotelskoj kancelariji su ga poznali i — uznemirili se.
— Nadajmo se da ona nije umešana u neku neprijatnu istoriju? Tako mirna devojka!
— Da li prima mnogo poseta?
— Samo svog prijatelja.
— Starog ili mladog?
— Ima samo jednog. Ni mlad ni star ...
Hotel je bio komforan, imao je lift, i telefon u sobama. Megre se doveze do trećeg sprata,
zakuca na vrata sobe broj 27; čulo se da se neko pokreće u krevetu, zatim neki glas
promrmlja:
— Šta je to?
— Otvorite, Nina!
Jedna ruka se izvuče ispod pokrivača, povuče rezu. Megre uđe u polumračnu sobu, zapahnu
ga ustajao vazduh, spazi sanjivo lice mlade žene, priđe prozoru i podiže zavesu.
— Koliko je sati?
— Nema još devet... Ne uznemiravajte se ...
Žmirkala je očima usled svetlosti koja je naglo prodrla u sobu. Onakva kakva je nije bila lepa
i više je ličila na mladu seosku devojku nego na varošku kaćiperku. Dva ili tri puta pređe
šakom preko lica, najzad se pridiže u krevetu i sede, podmetnu jastuk ispod leđa, pa podiže
slušalicu.
— Hoćete li mi doneti doručak?!
A zatim Megreu:
— Kakav slučaj!... Ne zamerate mi što sam vas sinoć oglobila?... To mi je tako neprijatno!...
Moraću da prodam svoj nakit...
— Imate li ga mnogo?
Ona pokaza na toaletni stočić, na kome se, u jednoj reklamnoj pepeljari, nalazilo nekoliko
prstenova, jedna narukvica, časovnik. Sve je to moglo da vredi otprilike pet hiljada franaka.
Neko zakuca na vrata susedne sobe i Nina načulji uši; kada se kucanje ponovi, jedva primetan
osmeh prelete joj preko lica.
— Ko je to? — upita Megre.
— Moji susedi? Ne znam! Ali ko uspe da ih probudi u ovo vreme...
— Šta hoćete time da kažete?
— Ništa! Ne ustaju nikada pre četiri časa po podne!
— Uživaju neke droge?
Zatreptala je očima u znak potvrđivanja, ali je požurila da doda:
— Nećete se koristiti time što sam vam rekla, zar ne? Susedna vrata su se ipak najzad
otvorila. Ninina takođe, i sobarica unese poslužavnik s belom kafom.
— Dozvoljavate?
Imala je tamne podočnjake a ispod spavaćice su se nazirala mršava ramena, male, ne baš jedre
grudi nedovoljno razvijene šiparice. Dok je umakala komadiće kifle u belu kafu, i dalje je
pažljivo prisluškivala kao da je uprkos svemu bila zainteresovana onim što se događa u
susednoj sobi.
— Da li ću biti umešana u celu tu stvar? — upita ipak Megrea. — Bilo bi mi tako neprijatno
da i o meni pišu novine! Naročito zbog gospođe Kuše...
Uto neko jedva čujno ali učestano zakuca na vrata i ona viknu:
— Uđite!
Bila je to neka žena tridesetih godina, s bundom prebačenom preko spavaćice, bosih nogu.
Kada je spazila Megreova široka leđa, umalo se nije povukla, ali se zatim ohrabri i promuca:
— Nisam znala da imate posetioca?
Komesar uzdrhta kad začu taj otegnuti glas, koji kao da je s mukom izlazio iz usta. On se
zagleda u tu ženu dok je zatvarala vrata, spazi jedno bezbojno lice, otekle očne kapke. Nemi
pogled Ninin uveri ga da je bio u pravu. To je zaista bila njena komšinica.
— Šta vam se dogodilo?
— Ništa. Rože ima nekog posetioca... Pa sam dozvolila sebi da...
Sede na ivicu kreveta, sva otupela, i, kao maločas Nina, uzdahnu:
— Ama, koliko li je sati?
— Devet! — odgovori Megre. — Izgleda da ne volite kokain, a?
— Nije kokain u pitanju... već eter... Rože tvrdi da je to bolje i da...
Bilo joj je hladno. Ustade i priljubi se uz radijator, pogleda napolje.
— Padaće još kiša...
Sve je to bilo sumorno, obeshrabrujuće. Na toaletnom stočiću ležao je češalj pun iščupane
kose... Ninine čarape su se vukle po podu.
— Smetam vam, zar ne?... Ali izgleda da je to nešto važno... Radi se o smrti Rožeova oca...
Megre je posmatrao Ninu i primeti da je ona odjednom nabrala veđe kao kad nekom iznenada
padne neka misao na pamet. Istog trenutka i žena koja je maločas govorila prinese ruku bradi,
zamisli se i promrmlja:
— Gle! Gle! Komesar je upita:
— Poznavali ste Rožeovog oca?
— Nikad ga nisam videla... Ali... Čekajte, molim vas... Nina, vašem se prijatelju nije ništa
desilo?
Nina i komesar izmenjaše poglede.
— Zašto to pitate?
— Ne znam... Sve se to nekako zaplelo... Palo mi je iznenada na pamet da mi je Rože jednom
rekao da njegov otac često svraća u naš hotel... To ga je zabavljalo... Ali je ipak više voleo da
ga ne sretne, pa je tako, jednom prilikom kad se neko penjao stepenicama, naglo uleteo u
sobu... A rekla bih da je ta osoba ušla ovamo...
Nina više nije jela. Smetao joj je poslužavnik na kolenima a njen izraz lica je jasno odavao
uzbuđenje:
— Njegov sin?... — izusti ona polako, posmatrajući ukočeno zelenoplavi prozor.
— To znači!... — uzviknu druga — ... To znači da je umro vaš prijatelj!... Izgleda da je
posredi zločin...
— Rože se preziva Kuše? — upita Megre.
— Rože Kuše, jeste! Svi učutaše, uzbuđeni.
— Šta radi on? — produži komesar posle dugog minuta ćutanja, a za to vreme čuli su se
prigušeni glasovi u susednoj sobi.
— Molim?
— Čime se bavi?
Nato mlada žena upita iznenada:
— Vi ste policajac, zar ne?
Bila je uzbuđena. Možda je htela da prebaci Nini da ju je uvukla u klopku.
— Komesar je vrlo dobar čovek! — reče Nina, izvlačeći jednu nogu ispod pokrivača i
saginjući se da dohvati čarape.
— Mogla sam da pretpostavim tako nešto!... Ali, onda, vi ste već znali za to pre nego... pre
nego što sam ušla ovamo...
— Nikad dosad nisam čuo za Rožea! — reče Megre. — Ali sada treba da mi pružite izvesne
podatke o njemu...
— Ja ništa ne znam... Jedva ako je tri nedelje otkako smo zajedno...
— A pre toga?
— Išao je s jednom riđokosom koja tvrdi da je manikirka...
— Radi li on nešto?
Ovo je pitanje još više zbuni.
— Ne znam, verujte...
— Drugim rečima, ne radi ništa... Ima li neko imanje?... Živi na velikoj nozi?
— Ne! Mi jedemo gotovo uvek u jednom ekspresrestoranu gde su sva jela po šest franaka...
— Često govori o svom ocu?
— Govorio je o njemu samo jednom, kao što sam vam već rekla...
— Hoćete li da mi opišete njegovog posetioca? Jeste li ga viđali ranije?
— Ne! To je čovek... kako bih rekla? Pomislila sam da je izvršitelj i da Rože ima dugova, pa
sam zato i došla ovamo, da im ne smetam...
— Da li je lepo obučen?
— Čekajte... Zapazila sam polucilindar, kaput svetle boje, rukavice...
U zidu koji je razdvajao ove dve sobe postojala su vrata zaklonjena zavesom i verovatno
zakucana. Megre bi mogao da pripije uvo uz njih i sve da čuje, ali bilo mu je neprijatno da to
uradi pred ovim ženama.
Nina se oblačila. Umesto umivanja, samo je obrisala lice mokrim ubrusom. Bila je nervozna.
Pokreti su joj bili isprekidani. Osećalo se da je događaji prevazilaze, da sada očekuje da će je
snaći svakojake nesreće, da nema više snage da se brani, pa čak ni da shvati sve što se dešava
oko nje.
Druga je bila mirnija, možda zato što je bila još pod uticajem etera, ili što je imala više
iskustva u stvarima takve vrste.
— Kako se zovete?
— Selina.
— Imate li kakvo zanimanje?
— Dok nisam došla u Pariz, bila sam frizerka.
— Jeste li upisani u registar Sanitarne policije? Odmahnu odrečno glavom, ne uvre-divši se
nimalo.
U susednoj sobi su se još čuli prigušeni glasovi.
Nina je u međuvremenu navukla haljinu i sada je posmatrala sobu oko sebe. Odjednom brižnu
u plač i proštenja:
— Bože moj! Bože moj!
— Gadna stvar! — govorila je polako Selina. — I ako je zaista posredi zločin, imaćemo još
dosta neprijatnosti...
— Gde ste bili sinoć, oko osam časova?
— Čekajte... Osam časova... Ah, da! bila sam kod »Siranoa« ...
— Rože je bio s vama?
— Ne... Ne može čovek da bude ipak stalno zajedno... Sreli smo se oko ponoći kod trafike u
Ulici Fonten...
— Rekao vam je odakle dolazi?
— Nisam ga pitala ...
Kroz prozor, Megre je posmatrao Trg Pigal, njegov majušni skver, firme noćnih lokala.
Odjednom se trže i pođe vratima.
— Sačekajte me obe ovde!
Izađe, zakuca na susedna vrata i odmah pritisnu kvaku.
Jedan čovek u pižami sedeo je u jedinoj fotelji u sobi, u kojoj se i pored otvorenog prozora
osećao otužan miris etera. Drugi je hodao mlatarajući rukama. To je bio gospodin Marten,
koga je Megre sinoć u dva maha sreo u dvorištu kuće na Trgu Vož.
— Gle, našli ste rukavicu!
Megre je gledao u ruke arhivskog činovnika, koji toliko preblede da inspektor pomisli da će
se onesvestiti. Usne su mu podrhtavale. Bezuspešno je pokušavao da progovori.
— Ja... Ja...
Mladić je bio neobrijan. Imao je sivkastu boju lepenke, očni kapci su mu bili crveni a meke
usne su odavale potpuni nedostatak volje. U trenutku kad— je Megre ušao u sobu, žudno je pio
vodu iz čaše za zube.
— Priberite se, gospodine Marten! Nisam se nadao da ću vas ovde naći, naročito u vreme kad
vaša ustanova već uveliko radi.
Merio je čovečuljka od glave do pete. Morao je da se upinje da se ne sažali na njega, toliko je
nesrećnik izgledao zbunjen.
Od cipela pa do kravate, vezane na celuloidnoj napravi, gospodin Marten je bio oličenje
činovnika sa karikatura. Činovnika čistunca i dostojanstvenog izgleda, brižljivo napomađenih
brkova, bez ijedne trunčice prašine na odelu, koji bi se nesumnjivo smatrao obeščašćenim ako
bi izašao na ulicu bez rukavica.
Sada nije znao šta će sa svojim rukama a pogled mu je lutao po uglovima sobe u neredu, kao
da je tamo tražio neko nadahnuće.
— Dozvoljavate da vam postavim jedno pitanje, gospodine Marten? Otkad poznajete Rožea
Kušea?
To više nije bio strah, sada je lice gospodina Martena izražavalo preneraženost.
— Ja?
— Jeste, vi!
— Pa... od... od svoje ženidbe!
Rekao je to tako kao da je stvar bila razumljiva sama po sebi.
— Ne razumem!
— Rože je moj pastorak... Sin moje žene...
— I Remona Kušea?
— Pa da... Pošto je... Samopouzdanje mu se polako vraćalo.
— Moja žena je bila prva Kušeova žena... Imala je jednog sina, Rožea... Kada se razvela,
oženio sam se njome...
Ovo je imalo dejstvo vihora koji goni oblake po tmurnom nebu. Kuća na Trgu Voz dobila je
drugi izgled. Suština događaja se izmenila. Pojedine tačke su postale jasnije. Druge, naprotiv,
zbunjivale su još više.
Sve je to dovelo Megrea dotle da nije smeo više da progovori. Osećao je potrebu da sredi
svoje misli. Posmatrao je čas jednog čas drugog čoveka sa sve većom zabrinutošću.
Noćas ga je nastojnica pitala, posmatrajući prozore koji su se videli iz dvorišta:
»Mislite li da je to neko iz kuće?«
I njen se pogled zaustavio najzad na ulaznoj kapiji. Nadala se da je ubica došao otuda, da je to
bio neko spolja.
E pa, ne! Drama je zaista bila unutrašnja stvar kuće! Megre nije bio u stanju da kaže zašto, ali
je bio siguran u to.
Kakva drama? Nije ništa znao o tome.
Samo je osećao da se nevidljivi konci pružaju i povezuju najsuprotnije tačke prostora, vode od
Trga Vož do ovog hotela u Ulici Pigal, od stana Martenovih do kancelarije Preduzeća za
izradu seruma doktora Rivjera, od Ninine sobe do sobe ovog para otupelog od etera.
Možda je bilo najuzbudljivije videti gospodina Martena, bačenog kao neka nesvesna čigra u
ovaj lavirint. Ruke su mu uvek bile u rukavicama. Njegov sivomaslinasti kaput je sam po sebi
oličavao jedan dostojanstven i uredan život. A njegov nemirni pogled bezuspešno je
pokušavao da se na nečem zadrži.
— Došao sam da obavestim Rožea... — promuca on.
— Jeste!
Megre ga je gledao pravo u oči, mirno, prodorno, i skoro je očekivao da vidi kako se njegov
sagovornik smanjuje zbog očajanja u koje je zapao.
— Moja žena je rekla da bi bilo najbolje da mu baš mi...
— Razumem!
— Rože je vrlo...
— Vrlo osetljiv! — dovrši Megre. — Nervozan dečko! Mladić je ispijao treću čašu vode i
baci na inspektora pogled pun mržnje. Imao je verovatno oko dvadeset pet godina, ali su mu
crte lica bile već umorne a očni kapci teški.
Ipak je još bio lep; zračio je lepotom koja je u stanju da zavede izvesne žene. Koža mu je bila
tamna. I njegov pomalo umoran, pomalo blaziran izgled nije bio lišen izvesne romantične
obojenosti.
— Recite mi, dakle, Rože Kuše, jeste li viđali često svog oca?
— Ponekad!
— Gde?
Megre ga je oštro posmatrao.
— U njegovoj kancelariji... Ili, pak, u restoranu
— Kad ste ga videli poslednji put?
— Ne znam... Pre nekoliko nedelja...
— I onda ste mu tražili novac?
— Kao i uvek!
— U stvari, živeli ste na njegov račun?
— Bio je dovoljno bogat da bi...
— Trenutak samo! Gde ste bili sinoć oko osam časova?
Bez ikakvog oklevanja:
— U »Selektu« — reče s ironičinm osmehom koji je značilo: »Ako mislite da ne znam kuda
ciljate...«
— Šta ste radili kod »Selekta«?
— Čekao sam oca!
— Dakle, bio vam je potreban novac! I znali ste da će doći u »Selekt«...
— Dolazio je tamo skoro svako veče sa svojom curom! Uostalom, čuo sam kad je po podne
poručio telefonom... Znate, čuje se sve što se govori u susednoj sobi...
— Kada ste uvideli da vaš otac neće doći, nije vam palo na um da odete do njegove
kancelarije na Trgu Vož?
— Nije!
Megre uze s kamina jednu mladićevu fotografiju, koja je bila okružena fotografijama raznih
žena. Spusti je u džep i promumla:
— Slobodno?
— Ako vam to čini zadovoljstvo!
— Nadam se da ne pretpostavljate?... — poče gospodin Marten.
— Ne pretpostavljam ništa. To me samo navodi da vam postavim nekoliko pitanja. Kakvi su
bili odnosi između vaše porodice i Rožea?
— Retko je dolazio k nama.
— A kad bi došao?
— Ostao bi samo nekoliko minuta.
— Njegova majka zna kakav život vodi?
— Šta hoćete time da kažete?
— Ne pravite se budala, gospodine Marten! Da li vaša žena zna da njen sin živi na
Monmartru i ne radi ništa?
Činovnik, zbunjen, obori pogled k zemlji.
— Često sam pokušavao da ga nagovorim da nešto radi! — uzdahnu on.
Na to mladić poče nervozno da dobuje prstima po stolu.
— Vidite da sam još u pižami i da bi trebalo ...
— Hoćete li mi reći da li ste sinoć kod »Selekta« sreli nekog od svojih poznanika?
— Video sam Ninu!
— Jeste li razgovarali s njom?
— Izvinite! Nikad nisam s njom ni reči progovorio!
— Na kom mestu je sedela?
— Drugi sto desno od bara.
— Gde ste našli svoju rukavicu, gospodine Marten? Ako se dobro sećam, tražili ste je noćas
kod kanti za đubre, u dvorištu...
Gospodin Marten se nasmeši usiljeno.
— Bila mi je u stanu!... Zamislite, pošao sam od kuće s jednom rukavicom, a nisam to ni
zapazio...
— Kada ste napustili Trg Vož, kuda ste otišli?
— Prošetao sam se... Duž keja... Imao sam... Imao sam glavobolju...
— Često se šetate uveče, bez žene?
— Ponekad.
Bilo je na mukama. Nikako nije znao šta da radi sa svojim rukama u rukavicama.
— Sada ćete ići u kancelariju?
— Ne! Telefonirao sam i zamolio da me za danas oslobode. Ne mogu da ostavim svoju ženu
u...
— Pa dobro! Idite k njoj...
Megre je ostajao tu. Čovečuljak je tražio mogućnost da se oprosti na pogodan način, ne
gubeći dostojanstvo.
— Do viđenja, Rože... — reče on gutajući pljuvačku. — Mislim... mislim da bi bilo najbolje
da vidiš svoju majku...
Rože je samo slegnuo ramenima i produžio da gleda u Megrea s očiglednim nestrpljenjem.
Čulo se kako se koraci gospodina Martena udaljavaju na stepeništu.
Mladić nije ništa govorio. Njegova ruka nesvesno uhvati bočicu s eterom na noćnom stočiću i
pomeri je malo dalje.
— Nemate ništa da izjavite? — upita ga polako komesar.
— Ništa!
— Jer, ako imate šta da kažete, bolje je da to učinite sada nego docnije ...
— Neću imati ništa da vam kažem docnije... Ali jednu stvar ću vam reći odmah: da ste se
grdno prevarili.
— Dobro, pošto se niste sinoć sreli sa svojim ocem, verovatno ste bez para?
— Kao što kažete!
— Gde ćete ih naći?
— Ne brinite se za mene, molim vas... Slobodno? I on otvori slavinu na umivaoniku da bi se
umio. Megre, reda radi, načini još nekoliko koraka po sobi, zatim izađe u hodnik i vrati se u
susednu sobu, gde su ga obe žene čekale. Sada je Selina bila uznemirena. Sto se tiče Nine, ona
je sedela u fotelji i polako čupkala zubima maramicu gledajući kroz prozor svojim krupnim
sanjalačkim očima.
— Dakle?... — upita Rožeova prijateljica.
— Ništa! Možete da se vratite u svoju sobu...
— To je zaista njegov otac!...
I odjednom, vrlo ozbiljno, nabrana čela, reče:
— Ali onda, on će naslediti? I ode, zamišljena.
Na ulici, Megre upita Ninu:
— Kuda ćete sada?
Jedan neodređen, ravnodušan pokiet, zatim:
— Idem da vidim kod »Mulen-blea« da li će me primiti natrag...
Posmatrao ju je s prijateljskom pažnjom.
— Mnogo ste voleli Kušea?
— Rekla sam vam juče: to je bio silan čovek... Takvi se ne nalaze lako, uveravam vas!... Kad
samo pomislim da ga je neka propalica...
Na oči joj navreše suze.
— To je ovde! — reče ona i otvori neka mala vrata koja su služila kao ulaz za artiste.
Megre oseti da ga mori žeđ i uđe u jedan mali bar da popije čašu piva. Trebalo je da ode na
Trg Vož.

Ugleda telefonski aparat, što ga podseti da još nije bio ni na Keju Orfevr i da ga možda čeka
hitna pošta.
Pozva kurira u kancelariji.
— To si ti, Žane?... Ništa za mene?... Šta kažeš?... Neka žena me čeka već čitav čas?... U crni-
ni!... Da to nije gospođa Kuše?... A?... Gospođa Marten?... Dolazim odmah!
Gospođa Marten u crnini! I čeka ga već čitav čas u čekaonici Krivične policije.
Megre ju je dosad poznavao samo kao senku na prozoru: sinoćnu čudnu senku na zavesi
prozora na drugom spratu, koja maše rukama i čije se usne uzbuđeno pokreću šaljući
strahovita prokletstva.
»To se često dešava!« rekla je nastojnica.
I jadni čovečuljak, koji je zaboravio svoju rukavicu, pošao je sasvim sam u šetnju po mračnim
kejovima...
I kada je Megre napuštao dvorište u jedan čas po ponoći, čuo je neki šum, kao da se neko
očešao o staklo!
Pope se polako prašnjavim stepenicama Kriminalističke policije, u prolazu steže ruku
nekolicini kolega, proturi glavu kroz odškrinuta vrata čekaonice.
Deset fotelja prekrivenih zelenim somotom. Jedan sto, kao bilijar. Na zidu, počasni niz slika:
dve stotine fotografija policijskih inspektora koji su poubijani na službi.
U srednjoj fotelji sedi neka žena u crnini, vrlo kruto, u jednoj ruci drži torbicu sa srebrnom
drškom a drugu je naslonila na dršku kišobrana.
Tanke usne. Oštar pogled je uperila pravo ispred sebe.
Iako je osetila da je neko posmatra, nije ni trepnula.
Napetih crta lica, čekala je.
PROZOR NA DRUGOM SPRATU

Pošla je ispred Megrea s onom agresivnom dostojanstvenošću tako svojstvenom osobama

koje se najviše plaše da ne budu smešne u očima drugih.
— Izvolite sesti, gospođo!
Sada je to bio onaj pomalo nespretni Megre, dobričina blagog i neodređenog pogleda.
Ponudio joj je stolicu pod bledom svetlošću s prozora. Ona se smesti na nju u potpuno istoj
pozi kao maločas u čekaonici.
Dostojanstvena poza, svakako! Ali u isto vreme i borbena! Lopatice nisu dodirivale naslon
stolice. A ruka, u crnoj končanoj rukavici, bila je spremna da maše u svim pravcima ne
ispuštajući pri tom torbicu, koja će se lelujati u vazduhu.
— Pretpostavljam, gospodine komesare, da se pitate zašto sam...
— Ne!
Megre nije hteo da na taj način iskali svoj bes i da je već pri prvom susretu izbaci iz sedla. Ali
nije to bilo ni slučajno. On je znao da je to neophodno.
Sam je sedeo u jednoj fotelji. Zavaljen, u dosta nepristojnoj pozi, s uživanjem je pućkao lulu.
Gospođa Marten je podskočila, ili, bolje reći, njen se trup ukrutio.
— Šta hoćete da kažete? Pretpostavljam da niste očekivali da ću...
— Jesam!
I on joj se dobroćudno nasmeši. Odjednom se prsti u crnim končanim rukavicama osetiše
nelagodno. Oštar pogled obiđe sobu unaokolo, i najednom gospođi Marten naiđe nadahnuće.
— Primili ste anonimno pismo?
Ona je postavljala pitanje i ujedno davala potvrdni odgovor, s onim izveštačenim izgledom
kao da je sigurna u to što tvrdi, što natera komesara samo da se nasmeje, jer je to bila još
jedna karakteristična crta koja se lepo podudarala sa svim onim što je već znao o svojoj
sagovornici.
— Nisam primio nikakvo anonimno pismo... Ona skeptično odmahnu glavom.
— Nećete da me uverite...
Izgledalo je da je, onako živa, izašla iz nekog porodičnog albuma. Fizički, vanredno dobro je
pristajala uz arhivskog činovnika za koga se udala. 155
Bez po muke se moglo zamisliti kako nedeljom po podne idu, na primer, Jelisejskim poljima:
crna i nervozna leđa gospođe Marten, njen šešir, uvek navrh glave zbog punđe, njen brzi hod
energične žene i onaj karakteristični pokret bradom koji podvlači kategorične reči... I
sivomaslinasti kaput gospodina Martena, njegove kožne rukavice, štap, samopouzdani i
staloženi hod, njegovi pokušaji da prikaže bezbrižnu šetnju sa zastajkivanjem pred izlozima...
— Imali ste crninu kod kuće? — promrmlja prepredeno Megre, odbijajući gust dim iz lule.
— Sestra mi je umrla pre tri godine... Hoću reći, moja sestra iz Bloa... Ona koja je bila udata
za jednog policijskog inspektora... Vidite da...
— Da?...
Ništa! Opominjala ga je da se čuva! Bilo je krajnje vreme da mu se da do znanja da ona nije
ma ko!
Postajala je, uostalom, već nervozna, jer ceo govor koji je bila pripremila nije više mogao da
posluži ni za šta, krivicom ovog debelog inspektora.
— Kada ste saznali za smrt svog prvog muža?
— Pa... jutros, kao i svi! Nastojnica mi je rekla da vi vodite istragu i, pošto je moj položaj
dosta delikatan... Onda, možete da me razumete.
— Kako da ne! Ah, da, sin vas nije posetio juče po podne?
— Šta hoćete time da kažete?
— Baš ništa! Obično pitanje.
— Nastojnica će vam reći da ima bar tri nedelje otkako nije došao da me obiđe...
Govorila je suvo. Njen pogled je postajao agresivniji. Nije li možda Megre pogresio što joj
nije dozvolio da izgovori sve što je bila pripremila?
— Dozvolite da vam se zahvalim na ovom koraku koji ste preduzeli, jer on dokazuje vašu
osećajnost i...
Sama reč »osećajnost« izazva neku promenu u sivim ženinim očima i ona klimnu glavom u
znak zahvalnosti.
— Postoje vrlo mučni trenuci! — reče. — Svi to ne mogu da shvate. Čak ni moj muž — on
me je savetovao da ne oblačim crninu! Obratite pažnju da ja jesam i nisam u crnini. Nemam
vela! Jednostavno, crna haljina...
On potvrdi glavom, spusti lulu na sto.
— S obzirom na to što sam se razvela i što me je Remon unesrećio, ne bih morala...
Vraćalo joj se samopouzdanje. Neosetno se približavala pripremljenom govoru.
— Naročito u onako velikoj kući kao što je ova, gde ima dvadeset osam domaćinstava! I to
kakvih domaćinstava! Ne govorim o ljudima na prvom spratu! Pa i ti! Iako je gospodin de Sen
Mark lepo vaspitan čovek, njegova žena neće da se pozdravi s čovekom ni za šta na svetu...
Kad je neko tako dobro vaspitan, onda mu je teško da...
— Vi ste rođeni u Parizu?
— Moj otac je bio poslastičar u Mou...
— Koliko ste imali godina kada ste se udali za Kušea?
— Bilo mi je dvadeset godina... Imajte u vidu da mi roditelji nisu dozvoljavali da pos-lužujem
u radnji... U to vreme Kuše je radio kao trgovački putnik... Uveravao me je da vrlo dobro
zarađuje, da je u stanju da usreći jednu ženu...
Njen pogled je postajao sve oštriji. Htela je da se uveri da je Megre ne ismejava.
— Više volim da ne govorim o tome koliko sam s njim patila!... Sav novac što bi zaradio,
gubio je u besmislenim špekulacijama... Tvrdio je da će se obogatiti... Menjao je mesta i po tri
puta godišnje, tako da kad nam se rodio sin nismo imali ni groša ušteđevine, pa je moja majka
morala da kupi opremu za dete...
Najzad je prislonila svoj kišobran o sto. Megre pomisli da je verovatno s istom žestinom go-
vorila i sinoć kada ju je video kao senku na zavesi.
— Kada neko nije u stanju da ishrani jednu ženu, ne treba da se ženi! Eto šta ja kažem! A
naročito kad taj neko nema više ni ponosa! Jedva ako bih vam mogla nabrojati sva zanimanja
kojima se Kuše bavio ...
Govorila sam mu da potraži neko ozbiljno mesto, koje povlači penziju... U državnoj
administraciji, na primer!... Da mu se nešto desi, bar ne bih ostala bez ičega... Ali, ne! Dospeo
je dotle da prati biciklistički »Tur de Frans«, već ne znam ni sama u kom svojstvu... Išao je
ispred trkača i pripremao im konačište i hranu, ili nešto slično tome! I vraćao se bez prebijene
pare!... Eto kakav je to bio čovek! I eto kakav sam život vodila pored njega...
— Gde ste živeli?
— U Nanteru! Jer nismo mogli čak ni stan u varoši da platimo... Jeste li poznavali Kušea?...
On se zbog toga nije uzrujavao! Nije se sramio! To ga nije zabrinjavalo!... Tvrdio je da je
rođen da zaradi mnogo novaca i da će ga zaraditi... Posle bicikla, došli su na red lančići za
satove... Ne! Ne možete ni da pretpostavite!... Prodavao je te lanćiče po seoskim vašarima,
gospodine! Moje sestre nisu više smele da odu na vašar u Neji iz bojazni da ne naiđu na
njega...
— Jeste li vi pokrenuli brakorazvodnu parnicu?
Ona stidljivo obori glavu, ali joj se na licu i dalje obražavao nemir.
— Gospodin Marten je stanovao u istoj kući u kojoj i mi... Bio je tada mlađi... Imao je lepo
mesto u državnoj službi... Kuše me je ostavljao skoro uvek samu, u potrazi za srećom... Oh!
Sve se odigralo vrlo pristojno!... Rekla sam mužu istinu u oči... Razvod braka je zatražen uz
obostrani pristanak, zbog uzajamne nepodnošljivosti... Kuše je samo morao da mi plaća
izdržavanje dečaka... Marten i ja sačekali smo još godinu dana, pa smo se tek onda venčali...
Sada se nemirno vrtela na stolici. Njeni prsti su nervozno lomili srebrnu dršku na torbici.
— Vidite, nikad nisam imala sreće. U početku, Kuše nije isplaćivao redovno čak ni
izdržavanje deteta! A za jednu osetljivu ženu je vrlo teško da dozvoli drugom mužu da
izdržava dete koje nije njegovo...
Ne! Megre nije spavao, iako su mu oči bile poluzatvorene a lula se ugasila u zubima.
Ovo je postajalo sve nesnošljivije. Ženine oči su se ovlažile. Njene usne su počinjale da
podrhtavaju na zabrinjavajući način.
— Samo ja znam koliko sam prepatila... Podigla sam Rožea... Želela sam da mu pružim
solidno obrazovanje... On nije ličio na svog oca... Bio je pun ljubavi, osetljiv... Kada je
napunio sedamnaest godina, Marten mu je našao mesto u jednoj banci, da bi se specijalizovao
u nečem... Ali je tada sreo Kušea, ne znam gde...
— I navikao je da traži novac od svog oca?
— Imajte u vidu da je meni Kuše sve odbijao! Za mene je sve bilo i suviše skupo! Sama sam
šila sebi haljine i po tri godine nosila isti šešir...
— A Rožeu je davao sve što bi zaželeo?
— On ga je pokvario!... Rože nas je napustio da bi živeo sam... Poseti me ipak s vremena na
vreme... Ali je odlazio i svom ocu!...
— Odavno stanujete na Trgu Vož?
— Bezmalo osam godina... Kada smo našli taj stan, nismo ni znali da je tu Kušeov
laboratorijum... Marten je hteo da se preselimo... Samo je još to nedostajalo!... Ako je već
trebalo da neko ode, to je trebalo da bude Kuše, zar ne?... Kuše se obogatio, ne znam na koji
način. Videla sam da dolazi automobilom sa šoferom!... Zamislite, imao je čak i šofera...
Videla sam njegovu ženu...
— Jeste je posetili?
— Sačekala sam je na ulici da bih saznala na šta liči... Više volim da o tome ne govorim...
Nije bogzna šta, u svakom slučaju, i pored svog njenog uobraženog držanja i astrahanske
bunde...
Megre pređe rukom preko čela. Ovo se pretvaralo u moru. Već je četvrt časa posmatrao isto
lice i sada mu se činilo da neće više moći da ga izbriše s mrežnjače.
Mršavo, bezbojno lice, finih, vrlo pokretljivih crta, na kome se verovatno oduvek izražavao
samo tihi bol.
I to ga je opet podsetilo na izvesne stare porodične portrete, čak i na portrete njegove
porodice. Imao je jednu tetku, koja je bila nešto punija od gospode Marten, ali koja se takođe
uvek žalila na svoj život. Kad bi došla k njima, dok je on još bio dete, znao je unapred da će,
čim sedne, izvaditi maramicu iz torbice.
— Jadna moja Ermansa!... — počinjala bi ona. Kakav život! Treba da ti ispričam šta je opet
uradio Pjer...
Imala je isto takvo pokretljivo lice, iste tanke usne, iste oči, koje su povremeno dobijale
izgubljen izraz.
Gospodi Marten se odjednom prekide nit misli. Ona se uzbudi.
— Sada treba da shvatite moj položaj... Kuše se ponovo oženio, to je tačno. Ali ipak, i ja sam
bila njegova žena, ja sam delila njegovu sudbinu u početku njegove karijere, to jest u najtežim
godina njegovog života... Ona druga je samo jedna lutka...
— Smatrate da vam pripada deo nasledstva?
— Ja!... — uzviknu ona s negodovanjem. — Ne bih želela njegov novac ni za šta na svetu!
Mi nismo bogati! Martenu nedostaje inicijative, ne ume da se progura, dozvoljava da ga
preteknu kolege manje sposobne od njega... Ali kad bih morala i druge da služim da bih
mogla da živim, ipak ne bih htela...
— Vi ste poslali svog muža da obavesti Rožea?
Nije pobledela jer to nije bilo ni mogućno. Boja njenog lica je uvek ostajala jednolično siva.
Ali u njenom pogledu se oseti neka nesigurnost.
— Otkud to znate?
I odjednom uvređeno:
— Nadam se bar da nas ne prate? Recite, molim vas!... To bi prevršilo svaku meru!... U tom
slučaju ne bih se ustručavala da se obratim i višim vlastima...
— Umirite se, gospođo... Ništa slično nisam rekao... Sreo sam jutros gospodina Martena
sasvim slučajno...
Ali je ona i dalje sumnjala i neprijateljski posmatrala Megrea.
— Izgleda da ću na kraju krajeva da zažalim što sam došla ovamo!... Htela sam da budem
suviše savesna!... I umesto da naiđem na razumevanje i zahvalnost...
— Uveravam vas da sam vam beskrajno zahvalan za ovu posetu...
Ona je ipak i dalje osećala da nešto nije u redu. Plašio ju je ovaj debeli čovek širokih ramena i
kratkog vrata, koji ju je posmatrao svojim naivnim očima prazna pogleda.
— U svakom slučaju — izgovori ona oštrim glasom — bolje je da vam sama kažem nego da
saznate za to od nastojnice... Jer, najzad, vi biste to ipak saznali...
— Da ste vi prva žena gospodina Kušea ...
— Videli ste onu drugu?
Megre se s mukom uzdrža da se ne nasmeje.
— Još ne...
— Oh! Ona će proliti krokodilske suze... Na stranu što je ona sada mirna... S milionima koje
je Kuše zaradio...
Odjednom brižnu u plač. Pri tom joj se gornja usna podiže, što iz osnova promeni njen lik i
izbrisa mu suvišnu oštrinu crta.
— Ona ga čak nije ni poznavala kada se borio, kad mu je bila potrebna žena koja će mu
pomoći, ohrabriti ga...
S vremena na vreme bi poneki mukli, jedva čujni jecaj potresao mršavi vrat stegnut crnom
svilenom pantljikom.
Ona se diže i pogleda oko sebe da se uveri nije li nešto zaboravila. Smrkala je.
— Ali sve to sad ne vredi ništa... Nasmeja se gorko, očiju punih suza.
— U svakom slučaju, ispunila sam svoju dužnost... Ne znam šta mislite o meni, ali...
— Uveravam vas da...
Zaista ne bi znao šta da kaže da ona sama nije završila:
— Sad mi je svejedno! Činim po svojoj savesti! Ne mogu svi da kažu to isto...
Nešto joj je nedostajalo. Ni sama nije znala šta. Baci još jedan pogled unaokolo, načini pokret
jednom rukom, pa kao da se i sama začudi što joj je prazna.
Megre je ustao da je doprati do vrata.
— Zahvaljujem vam što ste došli...
— Učinila sam što sam smatrala za svoju dužnost... Našla se u hodniku, u kome je nekoliko
policajaca razgovaralo smejući se. Prošla je dostojanstveno pored njih ne okrećući glavu.
Pošto je zatvorio za njom vrata, Megre priđe prozoru i otvori ga širom, uprkos hladnoći. Bio
je umoran kao posle napornog ispitivanja nekog zločinca. Naročito ga je obuzela ona
neodređena nelagodnost koju oseti čovek kad je prinuđen da se sudari s onim stranama života
o kojima više voli da ne misli.
Niti je to bilo dramatično niti uzbudljivo.
Ona ništa nije rekla neobično. Nije otvorila inspektoru nikakav nov vidik.
Pa ipak mu se posle ovog razgovora činilo da ga nešto muči u stomaku.
Na jednom kraju njegovog radnog stola ležao je otvoren policijski bilten, u kome je bilo
dvadesetak fotografija osoba za kojima je izdata poternica. Većinom gruba lica. Glave s
očitim znacima degeneracije.
»Ernest Štrovic, osuđen u odsutnosti od suda u Kanu zbog ubistva jedne seljanke na
Benuvilskom drumu ...«
I napomena crvenom olovkom: »Opasan. Uvek je naoružan.«
Tip koji će skupo prodati svoju kožu. Pa dobro! Megre bi više voleo to nego svu tu ljigavu
priču, te porodične neprilike, taj još nerazjašnjen zločin čije je rešenje ipak podsvesno
naslućivao.
Proganjale su ga slike: Martenovi, onakvi kakve ih je zamišljao, nedeljom, na Jelisejskim
poljima. Sivomaslinasti kaput i pantljike od crne svile na ženinom vratu ...
On zazvoni. Pojavi se Žan, i Megre ga posla da donese podatke koje je tražio o svim osobama
koje su bile umešane u ovu dramu.
U njima nije našao bogzna šta. Nina je bila jednom uhvaćena, ali samo jednom, na
Monmartru, prilikom jedne racije, i bila je odmah puštena pošto je dokazala da ne živi od
prostitucije.
Što se tiče Kušeovog sina, on je bio pod prismotrom policije zbog kocke a sumnjalo se da se
bavi i trgovinom opojnim drogama. Ali nikakva određena prijava dosad nije bila podne-sena
protiv njega.
Jedan telefonski razgovor sa Sanitarnom policijom. Selina, pak, čije je prezime bilo Loazo i
koja je bila rođena u Sent-Aman-Montronu, bila je tamo dobro poznata. Imala je kartu.
Dolazila je na pregled dosta uredno.
— Nije to rđava devojka! — reče narednik. — Većinom se zadovoljavala s jednim ili dva
stalna prijatelja... Sretnemo se s njom samo onda kad se privremeno nađe opet na ulici...
Žan, kurir, bio je još tu i sada je nešto pokazivao Megreu.
— Ona gospođa je zaboravila svoj kišobran!
— Znam...
— A!
— Jeste, potreban mi je.
Komesar ustade s dubokim uzdahom, zatvori prozor i stade leđima okrenut peći. To mu je bio
uobičajen stav kad bi osetio potrebu za razmišljanjem.
Jedan čas docnije mogao je da sredi u glavi podatke koje je primio sa raznih strana i koji su
sada bili razastrti na njegovom stolu.
Pre svega, autopsija je potvrdila pretpostavku sudskog veštaka: metak je ispaljen sa odstojanja
od tri metra otprilike i smrt je nastupila trenutno. U želucu ubijenog je utvrđena izvesna
količina alkohola, ali nije bilo ostataka hrane.
Fotografi Kriminalističke policije podneli su izveštaj da nisu našli nikakve otiske prstiju koji
bi mogli pomoći istrazi.
Najzad, Lionska kreditna banka je izjavila da je Kuše, koji joj je uostalom dobro poznat,
svraćao u njeno sedište oko pola četiri i podigao tri stotine hiljada franaka u novim
novčanicama, što je redovno činio krajem svakog meseca.
Prema tome, moglo se smatrati kao gotovo sigurno da je Kuše po svom dolasku na Trg Vož
stavio ove tri stotine hiljada franaka u gvozdenu kasu, pored onih šezdeset hiljada koje su se
već nalazile tamo.
Pošto je imao još da radi, nije zatvorio kasu, već se na nju naslonio leđima.
Upaljena svetiljka u laboratorijumu je ukazivala na to da je u jednom trenutku napustio
kancelariju, bilo da pregleda ostale prostorije, bilo, što je verovatnije, da ode do umivaonice.
Da li je novac još uvek bio u kasi kada se Kuše vratio na svoje mesto?
Verovatno ne, jer u protivnom ubica bi bio prinuđen da odgurne leš u stranu da bi mogao da
otvori teška vrata i da dođe do novca.
To je bila tehnička strana problema. Jedan ubicalopov, ili jedan ubica i jedan lopov koji su
dejstvovali potpuno odvojeno?
Megre se zadrža desetak minuta kod istražnog sudije i saopšti mu zaključke do kojih je došao.
Zatim, pošto je već bilo prošlo podne, pođe svojoj kući. Išao je pognute glave, što je bio znak
da je loše volje.
— Jesi li ti preuzeo slučaj na Trgu Vož? — upita ga žena, koja je o tome čitala u novinama.
— Da, ja!
Megre se nekako čudno spusti na stolicu i nežno, ali i s izvesnom zabrinutošću, uperi pogled u
svoju ženu.
Još je pred sobom video mršavo lice, crnu haljinu, oči pune bola gospođe Marten.
I njene suze, koje bi na mahove navirale, pa zatim iščezavale, kao presahle usled neke
unutarnje vatre!...
Gospođa Kuše je imala krzna... Gospođa Marten ih nije imala... Kuše, koji je snabdevao
bicikliste na »Tur de Fransu«, i njegova prva žena, koja je morala da nosi isti šešir tri godine...
I sin... I bočica s eterom na noćnom stočiću u hotelu »Pigal«...
I Selina, koja je išla na ulicu samo onda kad bi privremeno izgubila redovnog prijatelja...
I Nina...
— Reklo bi se da nečim nisi zadovoljan... Rđavo izgledaš... Kao da si nazebao.
To je bilo tačno! Megre je osećao neko peckanje u nozdrvama i činilo mu se da mu je glava
šuplja.
— Kakav si to kišobran doneo? Izgleda strašno!...
To je bio kišobran gospođe Marten! Bračni par Marten, sivomaslinasti kaput i crna svilena
haljina, u šetnji nedeljom na Jelisejskim poljima!...
— Nije to ništa... Ne znam u koliko ću se časova vratiti!
To su utisci koji se teško mogu objasniti: osećalo se da se u kući dešava nešto neuobičajeno,
nešto što se ispoljavalo već na samoj fasadi.
Da li ta uzbuđenost u trgovini pogrebnih venaca od perli? Po svoj prilici stanari su prikupili
među sobom priloge za venac.
Ili zabrinuti pogledi frizera čija se radnja nalazila s one strane ulazne kapije?
U svakom slučaju, kuća je danas imala neki nezdrav izgled. A pošto je bilo već četiri časa i
već počeo da se spušta mrak, pod svodom je bila upaljena ona mala, smešna lampa.
Preko puta, čuvar parka je zaključavao kapije. Na prvom spratu sluga Sen Markovih je polako
i pažljivo navlačio zavese.
Kada Megre zakuca na vrata nastojnikovog stana, zateče gospodu Bursje kako priča o
događaju nekom inkasantu, koji je imao na sebi plavo službeno odelo.
— Kuća u kojoj se dosad nikad ništa nije dogodilo... Pst!... To je inspektor...
Imala je neku daleku sličnost s gospođom Marten — obe su bile žene kojima se ne mogu
tačno odrediti godine, obe bespolne. I obe su bile nesrećne, ili su bar smatrale da su nesrećne.
Samo što se kod nastojnice ispoljavala još i neka skrušenost, reklo bi se, u neku ruku,
životinjsko mirenje sa sudbinom.
— Žožo, Lili... Sklonite se s puta... Dobar dan, gospodine komesare... Očekivala sam vas
jutros... Kakav slučaj!... Mislim da sam dobro uradila što sam od svih stanara prikupila
priloge za venac... Da li se zna kada će se obaviti sahrana?... Jest!... Gospođa de Sen Mark...
Znate!... Molim vas da joj ništa ne govorite o tome... Gospodin de Sen Mark je dolazio
jutros... Strahuje od uzbuđenja... U stanju u kome se ona sada nalazi...
Vazduh u dvorištu imao je plavkastu boju i samo su dve svetiljke, ona pod svodom i ona na
zidu, bacale duge žute zrake.
— Stan gospođe Marten? — upita Megre.
— Na drugom spratu, treća vrata levo... Komesar je poznao prozor, koji je sada bio osvetljen
ali na čijoj se zavesi nije ocrtavala nijedna senka. Iz laboratorijuma se čuo zvuk pisaćih
mašina. Stigao je neki kurir:
— Serumi doktora Rivjera?
— U dnu dvorišta! Vrata desno! Hoćeš li da ostaviš svoju sestru na miru, Zožo!
Megre pođe stepenicama, s kišobranom gospođe Marten pod rukom. Do prvog sprata kuća je
bila obnovljena, zidovi su bili omalani a stepenice obojene.
Počev od drugog sprata, nastajao je nov svet — prljavi zidovi, izlizan pod. Vrata stanova bila
su obojena ružnom mrkom bojom. Na svim vratima videle su se bilo posetnice pričvršćene
iglom, bilo male table od aluminijuma.
Jedna posetnica, od onih — sto komada za tri franka: »Gospodin i gospođa Edgar Marten«
Desno, jedan trobojni gajtan s malom kićankom na kraju. Kad Megre povuče, u pustom stanu
začu se tanak zvon. Zatim hitri koraci. Jedan glas upita:
— Ko je tamo?
— Donosim vam vaš kišobran!
Vrata se otvoriše. Predsoblje se svodilo na jedan četvorougaonik od kvadratnog metra, gde je
na zidu visio na vešalici sivomaslinasti kaput. Pravo napred, otvorena vrata jedne odaje,
napola salon, napola trpezarija, s radioaparatom na jednom stočiću.
— Izvinite što vas uznemiravam. Jutros ste zaboravili kišobran u mojoj kancelariji...
— Pazite, molim vas! A ja sam mislila da sam ga zaboravila u autobusu. Rekla sam Martenu
...
Megre se nasmeja. Navikao je na žene koje svoje muževe zovu po prezimenu.
I Marten je bio tu, u prugastim pantalonama i domaćem kaputu od debele čoje boje čokolade.
— Uđite, molim vas...
— Ne bih hteo da vas uznemiravam.
— Ne možete nikad da uznemirite ljude koji nemaju šta da kriju!
Van sumnje je da je osnovna karakteristika svakog stana njegov miris. Ovde je to bio otužan
miris na kuhinju i stare haljine.
Jedan kanarinac skakutao je po kavezu i povremeno prskao kapljice vode.
— Ponudi naslonjaču gospodinu komesaru... Naslonjaču! U sobi je bila samo jedna
naslonjača, naslonjača volterovskog stila, presvučena tamnom kožom tako da je izgledalo kao
da je crna.
A gospođa Marten, ni nalik na onu od jutros, pevušila je:
— Popićete nešto, naravno... Morate!... Marten! Donesi neki aperitiv...
Martenu je bilo neprijatno. Možda ga nije ni bilo u kući? Možda je ostalo samo nešto malo na
dnu boce?
— Hvala, gospođo! Nikad ne pijem pre večere.
— Ali imate još vremena...
Sve je to bilo tako žalosno! Žalosno do te mere da je čoveka hvatao strah što je čovek, što živi
na Zemlji, gde ipak sunce svetli nekoliko časova dnevno i gde ima ptica na slobodi!
Ovi ljudi kao da nisu voleli svetlost, jer su sve tri sijalice bile pažljivo obavijene raznobojnom
tkaninom kroz koju su se jedva probijali slabi zraci.
»Naročito taj otužan miris!« pomisli Megre.
Jer to je preovlađivalo u stanu. Uostalom, sto od masivne hrastovine bio je uglačan kao
veštačko klizalište.
Gospodin Marten se usiljeno osmehivao kao svaki dobar domaćin.
— Verovatno imate vanredan pogled na Trg Vož, koji nema premca u Parizu! — reče Megre
iako je vrlo dobro znao da prozori gledaju u dvorište.
— Ne! Stanovi na drugom spratu s ulice imaju i suviše niske tavanice, zbog stila kuća... Znate
da ceo trg potpada pod Zakon o zaštiti starina... Ne sme se ništa na njemu dirnuti... A to je
vrlo nezgodno!... Eto, već godinama želimo da uvedemo kupatilo i...
Megre se približi prozoru. Nehajnim pokretom povuče zavesu na kojoj je sinoć spazio onu
živu senku. Ostade tako, nepomičan, zanet do te mere da je zaboravio i da govori kao dobro
vaspitan posetilac.
Pred njim su se nalazili kancelarija i laboratorijum Kušeovog preduzeća.
Odozdo je zapazio da su prozori od neprovidnog stakla.
Odavde je pak mogao da vidi da su takva bila samo donja okna. Ostala su bila svetla i jasna.
Verovatno su ih čistačice prale dva ili tri puta nedeljno.
Na istom mestu gde je bio ubijen Kuše sada se lepo video gospodin Filip kako potpisuje
pisma koja mu podnosi, jedno po jedno, njegova sekretarica. Mogla se razaznati čak i brava
gvozdene kase.
I vrata koja vode u laboratorijum bila su sada poluotvorena. U njemu su se videle žene u
belim mantilima, u redu duž jednog ogromnog stola, koje su radile na upakivanju staklenih
ampula.
Svaka od njih je imala svoj zadatak. Prva je uzimala prazne ampule iz jedne korpe a deveta je
dodavala jednom namešteniku već pune kutije, s nalepnicama, lepo spakovane, jednom rečju,
robu spremnu za isporuku apotekarima.
— Posluži ipak neko piće! — govorio je glas gospođe Marten iza Megreovih leđa.
Čulo se kako njen muž nervozno otvara plakar i zvecka praznim čašama.
— Samo s prsta vermuta, gospodine komesare!... Gospođa Kuše bi vam mogla verovatno
ponuditi koktele...
Gospođa Marten se zlobno nasmeja, a njene usne kao da se pretvoriše u tanke oštrice.
LUDA

Držeći čašu u ruci, Megre reče gospođi Marten:

— Ah! Da ste nešto sinoć bili na prozoru! Jednim potezom bi moja istraga bila završena!
Hteli ne hteli, odavde biste videli sve što se odigralo u Kušeovoj kancelariji.
Ni u njegovom glasu ni u njegovom držanju ne bi se mogla zapaziti nikakva zadnja misao.
Govoreći to pijuckao je vermut.
— Rekao bih čak da bi ovaj slučaj predstavljao jedno od najzanimljivijih svedočenja u
kriminalističkoj praksi. Neko ko je izdaleka prisustvovao ubistvu! Šta kažem! S dobrim
dogledom mogle bi se videti čak i usne govornika, pa bi se na taj način mogao rekonstruisati i
čitav njihov razgovor...
Gospođa Marten nije znala šta da misli, ali se za svaki slučaj držala rezervisano, s jedva
primetnim osmehom na bledim usnama.
— Ali u isto vreme kakvo uzbuđenje za vas! Stajati mirno na prozoru i videti odjednom da
neko preti vašem bivšem mužu! Još gore! Cela ta scena je verovatno bila mnogo napetija.
Zamišljam Kušea sasvim samog, zadubljenog u svoje račune... On najednom ustaje i odlazi u
umivaonicu. Kad se vraća, konstatuje da je za vreme njegovog odsustva neko preturao po
gvozdenoj kasi i nije stigao da pobegne... Na svaki način, tu se pojavljuje jedna zanimljiva
pojedinost: to je da je Kuše opet seo na svoje mesto... Možda je poznavao lopova?... On mu
govori... Prekoreva ga i zahteva da mu vrati novac...
— Samo, za to bi trebalo da budem na prozoru! promuca gospođa Marten.
— Možda se s drugih prozora na ovom spratu pruža isti pogled?... Ko stanuje desno od vas?
— Dve mlade devojke sa majkom... One koje svako veče puštaju gramofon... 169
U istom trenutku začu se krik koji je Megre već i ranije jednom čuo. Zamisli se za trenutak,
pa prošaputa:
— Luda, zar ne?
— Pst, pst!... — učini gospođa Marten i na prstima pođe vratima.
Naglo ih otvori. U slabo osvetljenom hodniku ukaza se silueta neke žene koja se žurno
udaljavala...
— Stara veštica!... — promrmlja gospođa Marten, ali dovoljno glasno da je ona druga čuje.
Vraćajući se, ljutito objasni komesaru:
— To je stara Matilda! Nekadašnja kuvarica! Jeste li je videli? Gadna kao krastava žaba!
Stanuje u susednoj sobi, sa svojom ludom sestrom. Obe su podjednako stare i ružne! Otkako
smo u ovom stanu, luda još nijednom nije napustila svoju sobu.
— Zašto viče tako?
— Izgleda da se plaši mraka i viče kad ostane sama u sobi. Plašljiva je kao dete. Urla prosto...
Uvidela sam najzad šta je posredi... Od jutra do mraka stara Matilda se šunja hodnicima...
Možete biti sigurni da ćete je zateći iza nekih vrata, i, kad je tako iznenadite, zbuni se tek reda
radi... Okrene od vas svoju odvratnu, glupu glavu i udalji se!... To dovodi dotle da više ne
osećate da ste kod svoje kuće; ako govorite o nekim porodičnim stvarima, morate da spustite
glas... Sad sam je zatekla na delu, jeste li videli? E pa, dobro! Kladim se da se ona već vratila
na isto mesto...
— To baš nije prijatno! — saglasi se Megre. — Ali zar se kućevlasnik nije zainteresovao za
to?
— On je učinio sve što je mogao da bi ih isterao... Ali, na žalost, postoje zakoni... Ne
govoreći o tome koliko je to ružno i nezdravo, ove dve stare žene u jednoj sobici!... Kladim se
da se nikad ne umivaju...
Komesar je zgrabio svoj šešir.
— Izvinite što sam vas uznemirio. Vreme je da pođem...
Sada je imao u glavi potpunu sliku stana, počev od boje tkanine kojom je bio prekriven
nameštaj do kalendara koji je krasio zid.
— Samo polako!... Zateći ćete staru opet iza vrata.
To se nije potpuno obistinilo. Ona nije bila u hodniku, već iza svojih odškrinutih vrata, kao
veliki pauk u zasedi. Verovatno je bila strašno zapanjena kada joj se inspektor u prolazu
ljubazno javio.

Pred ručak Megre se našao u »Selektu«; sedeo je nedaleko od amerikanskog bara, oko koga je
bilo dosta ljudi koji su glasno razgovarali o trkama. Kad mu je prišao kelner, on mu pokaza
fotografiju Rožea Kušea koju je jutros uzeo u Ulici Pigal.
— Poznate ovog mladića? Kelner se iznenadi.
— Čudnovato...
— Šta je čudnovato?
— Nema ni četvrt časa kako je izašao odavde... Sedeo je baš za onim stolom tamo! Ne bih ga
ni zapazio, ali umesto da mi kaže šta želi da popije, rekao mi je: »Isto što i juče!« Pošto se
nisam mogao setiti da sam ga uopšte video ranije, rekao sam mu: »Hoćete li me podsetiti šta
je to bilo?« »Pa jedan džinfis, brate!« A to me je baš najviše i zbunilo! Jer pouzdano znam da
sinoć nisam nikome donosio džinfis! Ostao je nekoliko minuta, pa je otišao... Zato sam se
začudio što ste mi pokazali baš njegovu fotografiju.
To nije bilo nimalo čudnovato. Rože je namerno želeo da stvori utisak da je sinoć bio u
»Selektu«, kao što je to izjavio Megreu. U tom cilju pnbegao je dosta veštom triku, ali je
pogrešio samo u tome što je izabrao piće koje se retko traži.
Nekoliko trenutaka docnije ušla je Nina. Izgledala je umorno. Sela je za jedan sto blizu bara,
ali je ustala čim je spazila komesara i prišla mu snebivajući se.
— Hteli ste da mi nešto kažete? — upita ga.
— Ništa naročito. Ipak, hteo bih da vam postavim jedno pitanje. Dolazite ovamo skoro svako
veče, zar ne?
— Remon mi je uvek ovde zakazivao sastanke!
— Imate svoj stalni sto?
— Eno tamo, gde sam maločas sela...
— Bili ste i sinoć tu?
— Jeste, a zašto?
— Sećate li se da li ste videli ovog čoveka? — I on joj pruži fotografiju.
Ona pogleda u Rožeovu fotografiju i promuca:
— Pa to je moj sused!
— Jeste! To je Kušeov sin ...
Ona razrogači oči, zbunjena ovom podudarnošću i pokuša da odgonetne šta se krije iza toga.
— Došao je k meni jutros čim ste izašli...
— Šta je hteo?
— Pitao me je imam li aspirina. Selina se nešto nije osećala dobro...
— A u varijeteu? Jesu li vas primili natrag?
— Treba da odem večeras tamo... Jedna se igračica povredila... Ako joj ne bude bolje,
zameniću je, a možda će me i zadržati...
Ona spusti glas i produži:
— Došla sam do para... Pružite mi ruku...
Ovaj pokret otkrio je čitavo jedno psihološko stanje. Nije htela javno da vrati Megreu onih sto
franaka. Bojala se da mu to ne bude neprijatno! Sada je u svojoj šaci držala novčanicu
presavijenu nekoliko puta! Pružala mu je kao džigolou!
— Zahvaljujem vam! Bili ste tako dobri!...
Videlo se da je potpuno obeshrabrena. Gledala je oko sebe, ali nije obraćala ni najmanju
pažnju na ljude koji su se tu nalazili. Ipak se malo nasmeši i reče:
— Ober nas posmatra. Pita se zašto sam sad s vama... Verovatno pretpostavlja da sam već
našla zamenu za Remona... Još ćete se kompromitovati sa mnom!
— Hoćete li da popijete nešto?
— Hvala! — reče ona sramežljivo. — Ako bih vam slučajno bila potrebna... u »Mulenbleu«
me zovu Elijan... Znate gde je ulaz za artiste, iz Ulice Fonten...
To nije bilo tako teško. Megre zazvoni na vratima stana na Bulevaru Osman nekoliko minuta
pre vremena određenog za večeru. Čim je ušao, zapahnu ga težak miris hrizantema. Devojka
koja mu je otvorila vrata išla je na vrhovima prstiju.
Ona je pomislila da je komesar hteo samo da ostavi svoju posetnicu te ga je odvela bez reči do
sobe koja je bila sva presvučena crnim. Na ulazu, na jednom poslužavniku u stilu Luj XVI,
bilo je već mnoštvo posetnica.
Pokojnik je već bio položen u sanduk, sav obasut cvećem.
U jednom uglu sobe stajao je neki visoki mladi čovek u crnini, vrlo otmenog držanja. On se
lako pokloni Megreu. Naspram njega klečala je žena pedesetih godina, grubih crta lica,
nakinđurena kao seljanka nedeljom. Inspektor priđe mladom čoveku.
— Da li bih mogao da vidim gospođu Kuše?
— Pitaću sestru može li da vas primi... Vi ste gospodin...?
— Megre! Komesar Megre! Povereno mi je da vodim istragu...
Seljanka je neprestano klečala. Nekoliko trenutaka docnije, mladi čovek se vrati i zamoli
gosta da pođe za njim. Miris cveća se širio svuda, ali sobe su zadržale svoj uobičajeni izgled.
Bio je to lep stan s kraja prošlog veka, kao većina stanova na Bulevaru Osman. Velike sobe.
Tavanice i vrata možda malo suviše ukrašeni.
I stilski nameštaj. U salonu, veličanstven kristalni luster zveckao bi pri prolaženju.
Gospođa Kuše je bila tu sa još tri osobe, koje je predstavila Megreu. Prvo, mladog čoveka u
crnini:
— Moj brat, Anri Dormoa, advokat. Zatim jednog starijeg gospodina:
— Pukovnik Dormoa, moj stric...
Najzad, jednu gospođu s lepom srebrnastom kosom:
— Moja mati...
Sve je odisalo otmenošću. Sto nije bio raspremljen posle čaja i na njemu je još bilo
prepečenog hleba i kolača.
— Sedite, molim vas...
— Jedno pitanje, samo ako dozvoljavate. Ova gospođa u sobi gde je telo...
— To je sestra moga muža... — reče gospođa Kuše. — Ona je jutros stigla iz Sent-Amana...
Megre se nije nasmejao. Ali je razumeo. Osećao je vrlo dobro da ovde ne bi voleli da vide
previše članova porodice Kuše, u odelu seljaka ili sitnih građana. Bilo je tu »rođaka po
muževoj strani« i »rođaka iz porodice Dormoa«.
Sa strane Dormoa sve je bilo elegantno, diskretno. Svi su već bili u crnini.
Sa strane Kuše bila je zasad još samo ova seljanka na čijoj se haljini svila i suviše zategla
ispod ruku.
— Da li bih vam mogao uputiti nekoliko reči nasamo, gospođo?
Ona se izvini svojim rođacima, koji pođoše da napuste salon.
— Ostanite ovde, molim vas... Mi ćemo preći u žuti salon...
Videlo se jasno da je nedavno plakala... Sada je bila ponovo napuderisana i jedva se
naslućivalo da su očni kapci malo uvenuli. Njen glas je bio osenčen istinskim zamorom.
— Niste danas imali nekih nepredviđenih poseta? Zbunjeno podiže glavu.
— Otkud to znate?... Jeste, odmah posle podne dolazio je moj pastorak...
— Jeste li ga poznavali odranije?
— Vrlo malo... Posećivao je mog muža u kancelariji... Sreli smo ga ipak jednom u pozorištu i
Remon me je upoznao s njim...
— Zbog čega vas je posetio danas? Zbunjena, ona okrenu glavu.
— Hteo je da sazna je li pronađen neki testament. Upitao me je takođe ko je moj zastupnik, da
bi mu se obratio zbog ostalih formalnosti...
Ona uzdahnu i pokuša da ublaži utisak stvoren ovim rečima:
— To je njegovo pravo. Mislim da mu pripada polovina imanja i nemam nameru da ga
oštetim...
— Dozvoljavate li mi da vam postavim nekoliko indiskretnih pitanja?... Kada ste se udali za
Kušea, da li je on već bio bogat?
— Jeste... Ne toliko koliko danas, ali su mu poslovi išli sve bolje i bolje.
— Brak iz ljubavi? Jedva primetan osmeh.
— Ako hoćete... Sreli smo se u Dinaru... Posle tri nedelje pitao me je pristajem li da mu
budem žena. Moji su se roditelji obavestili o njemu...
— Bili ste srećni?
Gledao ju je pravo u oči i nije morao da sačeka odgovor. Našao je za shodno da produži sam:
— Postojala je izvesna razlika u godinama... Kuše je imao svoje poslove... Sve u svemu,
među vama nije bilo neke veće prisnosti... Zar nije tako? Vi ste mu vodili kuću... Vi ste imali
svoj život a on svoj...
— Nikad mu nisam ništa prebacila! — reče ona. — To je bio čovek ogromne vitalnosti, čovek
od akcije i nemirna duha... Nisam htela da ga zadržavam...
— Niste bili ljubomorni?
— U početku... zatim sam se navikla. Mislim da me je ipak voleo...
Ona je bila dosta lepa, ali nekako bez sjaja, bez života. Meke crte lica. Debeljuškasta.
Istančano elegantna. Verovatno je mogla otmeno da posluži čajem svoje prijateljice, u svom
prijatno zagrejanom i udobnom salonu.
— Da li vam je muž često govorio o svojoj prvoj ženi?
Odjednom su joj ženice dobile oštar izraz. Ona pokuša da prikrije svoju srdžbu, ali odmah
shvati da se Megre nije mogao prevariti.
— Nije moje da... — poče ona.
— Molim vas da me izvinite. S obzirom na okolnosti pod kojima je nastupila smrt, ne može
biti govora o nekim posebnim obzirima...
— Ne sumnjičite li možda...?
— Ne sumnjičim nikoga. Pokušavam samo da stvorim tačnu sliku života vašeg muža, njegove
okoline, svega što je radio i gde je bio poslednjeg dana. Da li vam je bilo poznato da ta žena
stanuje u istoj kući gde je Kuše imao svoju kancelariju?
— Jeste! On mi je to rekao...
— Šta vam je govorio o njoj?
— Nije je voleo... Ali se ponekad stideo toga i tada bi tvrdio da je ona u stvari nesrećna...
— Zašto nesrećna?
— Jer je ništa nije moglo da zadovolji... A zatim...
— A zatim?...
— Pazite šta hoću da kažem... Ona je veoma zainteresovana... Ona je u stvari napustila
Remona zato što nije zarađivao dovoljno novca... Onda, razumete, da ga sretne ponovo, ali
sad bogatog... a sama da bude žena jednog malog činovnika!...
— Nije pokušala da...
— Ne! Ne verujem da mu je ikad zatražila novac... Istina, muž mi verovatno to nikad ne bi ni
rekao. Sve što znam jeste da se osećao kao na mukama kad bi je sreo na Trgu Vož.
Pretpostavljam da je ona namerno stvarala situacije da mu se nađe na putu. Ne bi mu ništa
govorila, samo bi ga prezrivo gledala...
Komesar nije mogao da se uzdrži a da se ne nasmeje zamišljajući ove susrete pod svodom:
Kušea kako izlazi iz kola, svež i rumen, i gospođu Marten, svu izveštačenu, s crnim
rukavicama na rukama, svojim kišobranom i torbicom, otrovnog pogleda...
— To je sve što znate o tome?
— Hteo je da preseli svoje preduzeće, ali u Parizu je sada tako teško naći prostorije pogodne
za laboratorijum...
— Naravno, niste poznavali nijednog neprijatelja svoga muža?
— Nijednog! Svi su ga voleli! Bio je veoma dobar, toliko dobar da je već bio i smešan... Za
njega nije tačno reći da je trošio novac: on ga je rasipao... i kad bi mu neko prebacio zbog
toga, odgovorio bi da je on sam dosta dugo brojao svaku paru, godinama, i da sada može da
bude široke ruke...
— Često se viđao s vašom porodicom?
— Malo!... Znate, to nije isti mentalitet... A ni isti ukusi...
Zaista, Megre je teško mogao da zamisli Kušea u ovom salonu s mladim advokatom,
pukovnikom i gospođom mamom tako dostojanstvenih pokreta.
Sve je to bilo razumljivo. Jedan veseo, snažan, priprost čovek, koji je počeo ni od čega, koji je
proveo trideset godina života u poteri za srećom, nailazeći na svakojake teškoće...
Postao je najzad bogat. U Dinaru je ušao u krug ljudi koji mu je ranije bio nepristupačan.
Jedna prava mlada devojka... Građanska porodica... Čaj i sitni kolači, tenis i izleti u polje...
On se oženio! Da bi sam sebi dokazao da mu je odsada sve dozvoljeno! Da bi sebi stvorio
domaći život onakav kakav je bio život onih koje je dotle mogao da posmatra samo izdaleka.
Oženio se i zato što je bio očaran ovom mladom, pametnom i dobro vaspitanom devojkom.
I tako je došao do stana na Bulevaru Osman, sa najtradicionalnijim stvarima...
Samo što je on osećao potrebu da se bavi drugde, da vidi druge ljude, da im govori ne vodeći
računa o svom držanju... pivnice, barovi...
Zatim druge žene!
On je voleo svoju ženu! On joj se divio! Poštovao ju je! Ona ga je impresionirala!
Ali baš zato što joj se divio, bili su mu potrebni devojčurci bez domaćeg vaspitanja, kao što je
bila Nina, da bi se s njima raskravio.
Gospođi Kuše je jedno pitanje bilo navrh jezika. Ustručavala se da ga postavi. Ipak se odluči,
gledajući u stranu.
— Htela bih da vas pitam... to je tako neprijatno... izvinite me... on je imao prijateljice, to
znam... on to baš nije krio mnogo, tek toliko, reda radi... hoću da znam da neće doći s te
strane neprijatnosti, skandal...
Videlo se da je ona zamišljala prijateljice svoga muža kao uličarke iz romana, ili pak, kao
vampžene s filma.
— Nemate čega da se plašite! — Megre se nasmeši pomišljajući na malu Ninu, s njenim
uplakanim licem i šakom đinđuva koje je isto popodne odnela u Kreditnu banku.
— Neće li biti potrebno da...?
— Neće! Nikakvih naknada.
Bila je veoma iznenađena. Čak možda malo razočarana, jer, najzad, ako ove žene ne traže
ništa, znači da su gajile izvesnu naklonost prema njenom mužu! I on prema njima.
— Jeste li utvrdili datum sahrane?
— Moj se brat pobrinuo o tome... Obaviće se u četvrtak, u Sen-Filip-di-Ruru...
U susednoj trpezariji čulo se zveckanje posuđa. Verovatno su postavljali sto za večeru?
— Ostaje mi samo da vam se zahvalim i da se oprostim od vas. Molim vas, još jednom, da
izvinite...
Idući peške Bulevarom Osman nehotično promrmlja, puneći lulu:
— Baš je bio dobričina taj Kuše!
To mu je samo po sebi došlo na usne, kao da mu je Kuše bio neki stari, dobri drug. I to je
osećanje bilo toliko jako da ga je pomisao na to da ga nikad nije video živog, već samo
mrtvog, prenerazila.
Činilo mu se da ga poznaje potpuno, svestrano.
Možda zbog ove tri žene?
Najpre prva, kći poslastičara iz Nantera, koja je očajavala pri pomisli da njen muž nikad neće
imati ozbiljno zaposlenje.
Zatim, mlada devojka iz Dinara i malo zadovoljenje samoljublja jednog Kušea koji je postao
sinovac jednog pukovnika...
Nina... sastanci kod »Selekta«... Hotel »Pigal«...
I sin, koji mu je izvlačio pare! I gospođa Marten, koja je udešavala susrete na kapiji, nadajući
se možda da će u njemu izazvati kajanje...
Čudan kraj! Sasvim sam, u kancelariji, u koju je dolazio što je mogućno ređe! Naslonjen na
poluotvorenu gvozdenu kasu, s rukama na stolu...
Niko ništa nije primetio... Nastojnica, prolazeći dvorištem, videla ga je uvek na istom mestu
iza mlečnog stakla... Ali se ona brinula jedino o gospođi de Sen Mark, koja je bila na
porođaju!
Ona luda, gore, vikala je na sav glas! Drugim rečima, stara Matilda, s đonovima od filca,
šunjala se oko nekih vrata u hodniku...
Gospodin Marten, u svom sivomaslinastom kaputu, silazio je u dvorište i tražio svoju
rukavicu kod kanti za đubre...
Jedna je stvar bila sigurna: neko je sada imao onih ukradenih tri stotine šezdeset hiljada
franaka!
I neko je ubio!
»Svi su ljudi egoisti«! govorila je s gorčinom u glasu gospođa Marten. Da li je sada ona imala
onih trista šezdeset sasvim novih novčanica podignutih iz Lionske kreditne banke? Da li je
najzad imala novac, mnogo novca, ceo jedan svežanj velikih novčanica koje su značile čitave
godine udobnog života bez brige za sutrašnjicu i strahovanja za penziju, koja će joj pripasti
posle Martenove smrti.
Da nije to Rože, mlitavog, mekog tela, koje je eter iscedio, i ona Selina, koju je negde našao
da bi je dotukao kao i sebe samog u toploti hotelskog kreveta?
Da li je to Nina, ili gospođa Kuše?...
U svakom slučaju postojalo je jedno mesto odakle se moglo videti sve: stan Martenovih.
A bila je i jedna žena koja se šunjala po celoj kući u svojim mekim papučama i koja je
prislanjala uvo uza svačija vrata.
»Moraću da posetim staru Matildu!« reče u sebi Megre.
Kada je sutradan ujutro stigao na Trg Vož zatekao je nastojnicu s dnevnom poštom (veliki
svežanj pisama za »Serum« i samo nekoliko pojedinačnih pisama za ostale stanare). Ona ga
zaustavi:
— Idete k Martenovima!? Ne znam da li je to sada zgodno... Gospođi Marten je noćas
pozlilo... Zvali su lekara... Njen muž je kao lud...
Dvorištem su prolazili nameštenici idući na posao u laboratorijum. Sluga je tresao ćilime na
jednom od prozora prvog sprata.
Čuo se plač novorođenčeta i jednoliko pevušenje dadilje.
ČETRDESET STEPENI

— Polako!... Zaspala je... Uđite, ipak... Gospodin Marten se skloni da propusti Megrea. Po
njemu se videlo da mu je sada svejedno što je stan u neredu, što sam nije obučen i što su mu
se brkovi tužno opustili i dobili neku zelenkastu boju, što je jasno ukazivalo na to da ih inače
boji.
Cele noći nije spavao. Bio je iscrpen i ni na šta više nije reagovao.
Na vrhovima prstiju priđe vratima spavaće sobe, kroz koja se mogao videti deo kreveta i
jedan lavor na podu, i zatvori ih.
— Nastojnica vam je rekla?...
Govorio je šapatom i pri tom je bacao brižne poglede na vrata. Jednovremeno je isključio
gasni reso, na kome je podgrejavao kafu.
— Jednu čašicu?
— Hvala... Neću vas dugo uznemiravati... Hteo sam samo da se obavestim o stanju zdravlja
gospođe Marten...
— Vi ste tako ljubazni! — reče Marten s ubeđenjem. On zaista u tome nije video ničeg
sumnjivog. Bio je toliko uzrujan da je izgubio svaki kritički smisao. Uostalom, da li ga je ikad
i imao?
— Ovi napadi su tako strašni!... Je li slobodno da popijem kafu pred vama?...
Zbuni se kad zapazi da mu uprtači lupkaju po listovima, požuri da dovede u red svoju odeću,
skloni sa stola razbacane bočice s lekovima.
— Gospođa Marten ih često dobija?
— Ne... Naročito ne tako jake!... Ona je vrlo nervozna... Izgleda da je i kao mlada devojka
svake nedelje imala nervne nastupe...
— I sada još?
Marten ga bojažljivo pogleda, kao prebijen pas, i jedva se usudi da prizna:
— Moram da je štedim... Samo da joj nešto osporim, i eto je izvan sebe!...
Sa svojim sivomaslinastim kaputom, obojenim brkovima, kožnim rukavicama, bio je zaista
smešan. Prava karikatura uobraženog malog činovnika.
Ali sada mu se s brkova skinula boja a oči bile umorne. Nije stigao da se umije. Ispod
iznošenog kućnog kaputa videla se noćna košulja.
Zaista je izgledao jadno. Gledajući ga sad takvog, posmatrač bi sa zaprepašćenjem otkrio da
on ima, u najmanju ruku, pedeset pet godina.
— Da nije sinoć imala neku neprijatnost?
— Ne... Ne...
Gubio je prisebnost, sa strahom se osvrtao unaokolo.
— Niko je nije posetio?... Njen sin, na primer?...
— Niko!... Bili ste samo vi... Zatim smo večerali... Zatim...
— Šta?
— Ništa... Zaista ne znam... Došlo je to samo po sebi... Ona je vrlo osetljiva... Toliko je
prepatila u životu!...
Da li je i sam verovao svojim recima? Megre je imao utisak da je Marten govorio tako da bi
sam sebe ubedio u to.
— Najzad, vi lično, šta mislite o tom zločinu? Marten ispusti solju koju je držao u ruci.
Možda je i on sam imao bolesne živce?
— Šta bih ja mogao da mislim?... Kunem vam se... Kad bih nešto znao, ja...
— Vi?...
— Ne znam ni sam... To je užasno!... I to baš u trenutku kad u kancelariji imamo toliko
posla... Jutros nisam imao vremena ni svog šefa da obavestim...
Pređe mršavom rukom preko čela, zatim poče da skuplja parčad porculana s poda. Dugo je
tražio krpu da obriše parket.
— Da me je poslušala, ne bismo ni ostali u ovoj kući...
Jasno se videlo da je uplašen. Strah ga je potpuno ošamutio. Ali čega se plašio, koga se
plašio?
— Vi ste dobar čovek, zar ne, gospodine Marten? Pošten čovek...
— Imam trideset i dve godine radnog staža i...
— Prema tome, ako biste znali nešto što bi moglo da olakša istragu, da se otkrije krivac,
smatrali biste za svoju dužnost da mi to saopštite...
Da neće početi da cvokoće zubima?
— Svakako da bih vam saopštio... Ali ja ne znam ništa... I sam bih voleo da znam!... To više
nije život...
— Šta mislite o svom pastorku?
Marten baci iznenađen pogled na Megrea.
— Rože?... On je...
— Izgubljen čovek, tako je!
— Ali on u suštini nije rđav, kunem vam se... Sve što se s njim zbilo, krivica je njegovog
oca... Ono što moja žena uvek kaže, mladim ljudima ne bi se smelo davati toliko novca... Ona
je u pravu! Slažem se takođe s njom da Kuše nije to činio zbog dobrote, ni iz ljubavi prema
svom sinu, prema kome je bio ravnodušan... On je to činio da bi ga se oslobodio, da umiri
svoju savest...
— Svoju savest?...
Marten pocrvene i zbuni se još više.
— Nije bio pravičan prema Žilijeti, i sami znate — reče teškim glasom.
— Žilijeta?
— Moja žena... Njegova prva žena... Šta je učinio za nju?... Ništa!... Ponašao se prema njoj
kao prema sluškinji... A baš mu je ona pomagala u teškim trenucima njegovog života... A
docnije...
— Nije joj ništa dao, to je jasno!... Ali se ona trudila...
Martenovo lice postade crveno kao rak. Megre ga je posmatrao s čuđenjem, sažaljivo. Uviđao
je jasno da ovaj čovečuljak nema ničeg zajedničkog s tom besmislenom tezom. On je samo
ponavljao ono što je morao po sto puta da čuje od svoje žene.
Kuše je bio bogat! Ona je bila siromašna!... Prema tome...
Ali uto Marten načulji uši.
— Niste ništa čuli?
Zaćutaše za trenutak. Do njih dopre jedva čujno dozivanje iz susedne sobe. Marten pođe da
otvori vrata.
— Šta mu to pričaš? — upita gospođa Marten.
— Ali... ja ...
— To je komesar, zar ne?... Šta hoće opet?...
Megre nije mogao da je vidi. Glas je morao pripadati osobi koja leži potpuno iscrpena, ali
koja ipak potpuno vlada sobom.
— Komesar je došao da se obavesti o tvom zdravIju...
— Reci mu da uđe... Čekaj! Pokvasi ubrus i dodaj mi ogledalo. I češalj...
— Opet ćeš se uzbuditi...
— Ama, drži ogledalo uspravno!... Ne... Pusti ga, bolje... Nisi u stanju ni... Skloni ovaj
lavor!... Ah! Ti muškarci... Čim žena nije tu, kuća liči na štalu... Pozovi ga sad...
Soba je imala turoban i tužan izgled kao i trpezarija, nameštaj je bio ružan i svuda je bilo
nekih starih zavesa, starih tkanina i izbledelih prostirki. Još s vrata Megre oseti pogled
gospođe Marten uperen u njega, pogled miran, neverovatno sjajan i svestan.
Spazi kako se na izmršavelom licu rađa sladunjav i bolešljiv osmeh.
— Ne obraćajte pažnju... — reče mu ona. — Sve je u strašnom neredu!... To je zbog moje
bolesti...
Tužno je gledala ispred sebe.
— Ali sada mi je bolje... Do sutra moram da se oporavim, zbog pogreba... Održaće se sutra,
zar ne?...
— Sutra, jeste! Vi ste skloni ovim napadima...
— Patila sam od toga još dok sam bila devojka... Ali moja sestra...
— Imate sestru?
— Imala sam ih dve... Nemojte da pretpostavljate nešto čega nije bilo... Mlađa je takođe patila
od iste bolesti... Udala se... Muž joj je bio propalica i jednog lepog dana je iskoristio jedan od
takvih njenih nastupa i zatvorio ju je u bolnicu za duševne bolesti... Umrla je nedelju dana
posle toga...
— Ne uzbuđuj se!... — preklinjao je Marten, ne znajući ni šta da radi ni kuda da gleda.
— Poludela je? — upita Megre.
Njene crte lica se ukočiše, a glas joj postade opor.
— To znači da je njen muž hteo da je se otrese!... Nije prošlo ni šest meseci, a on se oženio
drugom... Svi su ljudi isti... Zalažemo se za njih, upropašćujemo zdravlje...
— Preklinjem te!... — uzdahnu muž.
— Ne govorim to zbog tebe! Mada ni ti ne vrediš više od drugih...
Megre oseti odjednom kao da prostruja neki talas mržnje. Ali zakratko. Nejasno. Pa ipak je
bio siguran da se nije prevario.
— Međutim, da nisam bila ovde... — nastavi ona.
Zar se nije osetila pretnja u njenom glasu?! Marten nije znao kako da se ponaša. Da bi prikrio
svoju zbunjenost, počeo je da sipa neki lek u čašu, kap po kap.
— Lekar je preporučio...
— Baš me briga za lekara!
— Ipak treba... Drži!... Pij lagano... To nije tako rđavo...
Ona ga pogleda u oči, zatim baci pogled na Megrea i najzad popi lek, slegnuvši rezignirano
ramenima.
— Zaista ste došli samo da se obavestite o mom zdravlju? — prozbori s nevericom.
— Išao sam u laboratorijum, pa me nastojnica obavesti...
— Otkrili ste nešto?
— Još ne ...
Ona zatvori oči da bi dala na znanje da se umorila. Marten pogleda u Megrea i ovaj se podiže.
— U svakom slučaju, želim vam da se što pre oporavite... Već vam je bolje...
Nije ga zadržavala. Megre nije dozvolio Martenu da ga otprati.
— Ostanite pored nje, molim vas.
Jadan čovek! Reklo bi se da se plaši da ostane sam s njom, da se grčevito hvata za inspektora,
jer ipak nije tako strašno kad je tu neka treća osoba.
— Videćete da to nije ništa...
Dok je prolazio trpezarijom, čuo je neki šum u hodniku. Sustigao je staru Matildu u trenutku
kada je ulazila u svoju sobu.
— Dobar dan, gospođo...
Ona ga bojažljivo pogleda i ne odgovori ništa, s rukom još uvek na kvači.
Megre je govorio tiho. Pretpostavljao je da je gospođa Marten načuljila uši, a bila bi u stanju
da se digne iz kreveta i da i sama prisluškuje na vratima.
— Ja sam, kao što vam je, bez sumnje, poznato, policijski komesar koji vodi istragu...
Predviđao je već da od ove žene tupog izgleda neće ništa izvući.
— Šta hoćete od mene?
— Jednostavno da vas upitam da nemate možda nešto da mi kažete... Stanujete u ovoj kući
već odavno?
— Već četrdeset godina! — odgovori ona suvo.
— Poznajete sve stanare...
— Ni sa kim ne govorim!
— Mislio sam da ste možda videli ili čuli nešto... Ponekad, na izgled sasvim beznačajan
podatak dovoljan je da uputi istragu pravim tragom...
U sobi se neko pokrenuo. Ali stara je držala vrata uporno zatvorena.
— Ništa niste videli?... Ona ne odgovori.
— I niste ništa čuli?
— Bolje biste učinili da kažete gazdi da mi sprovede gas u stan...
— Gas?
— Instalacija je sprovedena u celoj kući. Ali meni ga ne daje, jer nema pravo da mi podigne
zakupninu... Hteo bi da me izbaci napolje!... Čini sve da bih otišla sama... Ali će on otići prvi,
i to s nogama napred!... To mu možete poručiti s moje strane. 185
Vrata se odškrinuše, ali tako malo da je izgledalo nemogućno da se tako debela žena može
provući. Zatim se zatvoriše i iznutra dopreše samo neki prigušeni šumovi.
— Imate posetnicu?
Sobar u prugastom prsluku uze od Megrea pruženu kartu i nestade u prostranom stanu, koji je
bio izvanredno svetao blagodareći prozorima visokim pet metara kakvi se nalaze samo još na
kućama na Trgu Vož i adi Sen Luj.
Sobe su bile ogromne. Negde se čuo električni usisivač. Dadilja, u beloj bluzi i s lepim plavim
velom na glavi, prođe iz jedne sobe u drugu i baci radoznao pogled na posetioca.
Negde sasvim blizu začu se glas.
— Uvedite komesara...
Gospodin de Sen Mark bio je u svojoj sobi za rad, u kućnom kaputu, brižljivo očešljane sede
kose. Najpre je zatvorio jedna vrata, kroz koja je Megre stigao da spazi stilski krevet i na
jastuku lice neke mlade žene.
— Sedite, molim vas... Naravno, došli ste u vezi s tim užasnim slučajem Kuše...
Uprkos svojim godinama, ostavljao je utisak snage,, zdravlja. I atmosfera samog stana
odavala je srećnu kuću gde je sve svetio i veselo.
— Ja sam bio utoliko jače pogođen ovom dramom jer se ona odigrala u jednom za mene vrlo
uzbudljivom trenutku...
— Da, poznato mi je...
U očima bivšeg ambasadora pojavi se plamičak gordosti. Bio je ponosan što je, u svojim
godinama, dobio dete.
— Zamolio bih vas da govorite tiho, jer više volim da prikrijem ovaj slučaj od gospođe de
Sen Mark... U njenom stanju, moglo bi to da ima posledica... Ali da pređemo na stvar. O
čemu ste hteli da me pitate?! Nisam poznavao tog Kušea... Sreo sam ga dva ili tri puta u
dvorištu... Pripadao je klubu »Osman«, u koji s vremena na vreme svraćam... Ali izgleda da se
on sam retko tamo nalazio... Video sam samo njegovo ime u jednom godišnjaku koji je
nedavno izašao... Mislim da je on bio dosta prost čovek, zar ne?...
— To će reći da je ponikao iz naroda... Imao je dosta muka da postane ono što je bio...
— Žena mi je jednom rekla da se on oženio devojkom iz vrlo dobre kuće, jednom njenom
školskom drugaricom... To je jedan od razloga zbog kojih je bolje da ne bude obaveštena o
slučaju... Čime vam mogu biti još od koristi?...
Kroz velike prozore video se ceo Trg Vož, koji je bio sad osvetljen lakim sunčanim zracima.
U parku su baštovani zalivali cveće. Kolovozom su lagano promicali natovareni kamioni.
— Jedno malo obaveštenje... Znam da ste, uznemireni očekivanjem srećnog događaja, što je
sasvim prirodno, u nekoliko navrata izlazili i šetali tamoamo dvorištem... Da li ste tom
prilikom nekoga sreli?... Niste primetili da se neko uputio prema kancelarijama preduzeća?...
Gospodin de Sen Mark se zamisli igrajući se pri tom nožem za sečenje hartije.
— Čekajte, molim vas... Ne! mislim da nisam... Zaista, imao sam drugih briga... To bi mogla
bolje da zna nastojnica...
— Nastojnica ne zna ništa...
— A ja... Ne!... Ili ipak... Ali to ne može da ima ikakve veze...
— Recite, ipak.
— Jednog trenutka čuo sam neki šum koji je dolazio sa strane gde se nalaze kante za đubre...
Ionako nisam znao šta da radim... Pošao sam u tom pravcu i spazio sam jednu ženu s drugog
sprata...
— Gospođu Marten?
— Mislim da se tako preziva... Priznajem da slabo poznajem susede... Preturala je po jednoj
od kanti... Sećam se da mi je rekla: »Jedna srebrna kašika je nepažnjom bačena u đubre...«
Upitao sam je: »Da li ste je našli?« A ona je dosta brzo odgovorila: »Jesam!... Jesam...«
— Šta je onda uradila? — upita Megre.
— Žurnim korakom se uputila u svoj stan... To je jedna mala, nervozna osoba, koja izgleda
kao da uvek trči... Sećam se toga zato što se i nama samima desilo da na sličan način
izgubimo jedan skupoceni prsten... A što je najlepše, doneo ga je nastojnici neki skitnica koji
ga je našao preturajući po đubretu...
— Možete li mi reći oko koliko časova se odigrao taj događaj?
— Nisam siguran... Čekajte, molim vas... Nisam hteo da večeram... Pa ipak, oko osam i po
časova, Albert, moj sobar, naterao me je da nešto pojedem... A pošto nikako nisam pristajao
da sednem za sto, on mi je doneo nekoliko sendviča s ribljom pastom... To je bilo pre toga...
— Pre pola devet?
— Jeste... pretpostavimo da se taj događaj, kako ga vi nazivate, odigrao nešto posle osam
časova... Ali ne verujem da to može da ima kakvog značaja. Kakvo je vaše mišljenje o celoj
toj stvari?... Sto se mene tiče, ne mogu da prihvatim pretpostavku, o kojoj, kako čujem,
počinje da se govori, da je zločin izvršio neko od ukućana... Pomislite samo na to da ko god
hoće može da uđe u dvorište... Uostalom, podneću vlasniku zgrade zahtev da se u suton
zatvara ulazna kapija.
Megre je ustao.
— Nemam još nikakvog određenog mišljenja! — reče.
Nastojnica je donela poštu i, pošto su vrata u predsoblju ostala otvorena, odjednom je spazila
komesara oči u oči s gospodinom de Sen Markom.
Dobra gospođa Bursje! Bila je sva usplahirena zbog toga! Njen pogled je odavao strašnu
zabrinutost!
Da se Megre usudio da posumnja u de Sen Markove? Pa makar i da im samo dosađuje raznim
pitanjima?
— Zahvaljujem vam, gospodine... Molim vas da me izvinite za ovu posetu...
— Jednu cigaru?
Gospodin de Sen Mark je bio vrlo veliki gospodin. Ophodio se s ljudima s izvesnom
snishodljivom familijarnošću koja je više svojstvena političarima nego diplomatima.
— Stojim vam potpuno na raspolaganju.
Sobar zatvori za njim vrata. Megre polako siđe niza stepenice i nađe se ponovo u dvorištu
taman kad je kurir nekog velikog preduzeća uzalud tražio nastojnicu.
U njenom stanju je bio samo jedan pas, jedna mačka i dvoje dece, koja su se zabavljala
brljanjem po nekom čorbuljaku.
— Mama nije ovde?
— Odmah će se vratiti, gos'n... Otišla je da raznese poštu...
U zabačenom uglu dvorišta, u blizini nastojnikovog stana, nalazile su se četiri plehane kante,
u koje su, kad padne mrak, svi stanari bacali đubre.
U šest časova izjutra, nastojnica je otključavala ulaznu kapiju i puštala čistače da iznesu kante
i izruče ih u svoja kola.
Uveče taj ugao nije bio osvetljen. Jedina svetiljka se nalazila na drugom kraju dvorišta, kod
stepeništa.
Šta je gospođa Marten tu tražila otprilike u času kada je Kuše bio ubijen?
Da nije njoj palo na pamet da traži muževlju rukavicu?
— Ne! — promrmlja Megre prisetivši se nečeg. — Marten je došao da baci đubre mnogo
docnije.
Pa onda, šta to sve znači? O nekoj izgubljenoj kašici ne može biti ni reči! U toku dana stanari
ne smeju ništa da bace u prazne kante!
Šta su onda tražili oboje njih, jedno posle drugog?
Gospođa Marten je pretraživala samu kantu!
Marten, pak, šunjao se okolo i palio šibice!
A rukavica je sutradan bila pronađena!
— Jeste li videli dete? — progovori neki glas iza njega. To je bila nastojnica. Ona je govorila
o detetu Sen-Markovih s više nežnosti nego što bi govorila o svojoj deci.
— Nadam se da niste ništa rekli gospođi? Ona ne sme da sazna...
— Znam! Znam!
— Što se tiče venca... mislim na venac koji su kupili svi stanari kuće... Pitam se da li treba da
se pošalje pokojnikovoj kući ili, ako je takav običaj, da se položi tek u trenutku sahrane... I
nameštenici su bili vrlo darežljivi... Skupili su preko tri stotine franaka...
I, okrećući se prema nekom raznosaču:
— Šta je to?
— Za Sen Markove!
— Stepenište desno. Prvi sprat s ulice... Samo zvonite polako!
Zatim opet Megreu:
— Kad biste samo znali koliko prima cveća! Toliko da već ne znaju gde da ga stave... Bili su
primorani da veći deo smeste u sobe za služinčad... Nećete da uđete?... Žožo, hoćeš li da
ostaviš svoju sestru na miru?...
Komesar je još uvek posmatrao kante za đubre. Kog đavola su mogli da traže Martenovi u
njima?
— Da li ih izjutra iznosite na ulicu, kao što je to propisano?
— Ne! Otkako sam ostala udovica, to se više ne radi! Ili bih, pak, morala nekog da uzmem za
taj posao, jer je to suviše teško za mene. Čistači su toliko ljubazni... S vremena na vreme
ponudim ih kojom čašicom vina i oni sami dolaze po kante u dvorište...
— Prema tome, skitnice ne mogu da preturaju po njima!
— Mislite! Ulaze oni u dvorište... Ponekad ih dođe troje, četvoro. Samo zagade sve...
— Zahvaljujem vam, gospođo.
I Megre se udalji zamišljen. Zaboravio je, a možda se i predomislio, da ponovo poseti
Kušeovo preduzeće, kao što je to jutros nameravao.
Kada je stigao na Kej Orfevr, saopštiše mu:
— Neko vas je tražio telefonom. Neki pukovnik... Ali je on pratio tok svojih misli. Otvori
vrata kancelarije agenata i pozva:
— Lika! Odmah ćeš krenuti... Ispitaćeš sve skitnice koje obično operišu u okolini Trga Vož...
Ako bude potrebno, ići ćeš i do Sen Denija, gde se spaljuje đubre...
— Ali...
— Treba da saznaš da se nije nešto neobično zapazilo u kantama za đubre iz kuće broj 61 na
Trgu Vož, prekjuče izjutra....
Bacio se u svoju naslonjaču i jedna mu reč iskrsnu pred oči: pukovnik...
Koji pukovnik? Nije poznavao nijednog pukovnika...
Ah, da! Postojao je jedan u ovoj aferi! Stric gospođe Kuše! Šta li je hteo od njega?
— Alo!... Jelisejska polja 1762?... Ovde je komesar Megre, iz Kriminalističke policije...
Molim?... Pukovnik Dormoa hoće da govori sa mnom?... Čekam, da... Alo!... To ste vi,
gospodine pukovniče?... Šta kažete?... Testament?... Slabo se čuje. Ne, naprotiv, govorite
tiše!... Udaljite se malo od aparata... Tako je bolje... Dakle?... Pronašli ste neki neverovatan
testament?... Čak nije bio ni zapečaćen?... U redu! Biću tamo kroz pola časa... Ali, ne! Nije
potrebno, da uzimam taksi...
Odgrunu naslonjaču, prebaci nogu preko noge i zapali lulu.
TRI ŽENE

— Gospodin pukovnik vas čeka u gospodinovoj sobi. Ako hoćete da pođete za mnom...
Vrata sobe u kojoj je ležalo pokojnikovo telo bila su zatvorena. U susednoj odaji, verovatno
sobi gospođe Kuše, neko se kretao. Devojka otvori jedna vrata i Megre spazi pukovnika.
Stajao je pored stola, oslanjajući se ovlaš jednom rukom na njega, uzdignute brade,
dostojanstven i miran, kao da pozira nekom vajaru.
— Sedite, molim vas!
Samo, to nije palilo kod Megrea i on nije seo, već je samo raskopčao svoj teški kaput, spustio
polucilindar na jednu stolicu i počeo da puni lulu.
— To ste vi, lično, pronašli dotični testament? — reče on najzad. Pri tom je radoznalo gledao
oko sebe.
— Da, ja, danas izjutra. Moja sinovica još ne zna za njega. Moram reći da me je to toliko
ozlojedilo...
Čudna soba, baš kao što je bio i sam Kuše. Istina, nameštaj je bio stilski, kao i u drugim
sobama. Bilo je nekoliko skupocenih predmeta. Ali, odmah do njih, nalazile su se i stvari koje
su jasno govorile o grubom ukusu vlasnika.
Pored prozora je stajao sto, koji mu je manjeviše služio kao pisaći sto. Na njemu su se mogle
zapaziti turske cigarete, ali takođe i čitava zbirka višnjevih lula po šest sua komad, koje je
Kuše verovatno s merakom upotrebljavao, jer su sve bile dobro isušene.
Grimizni kućni kaput! Nešto najupadljivije što je mogao naći! Zatim, pored kreveta, papuče
pocepanih đonova.
Sto je imao fioku.
— Imajte u vidu da nije bila zaključana! — reče pukovnik. — Ne znam čak ni da li postoji
ključ. Jutros je mojoj sinovici bio potreban novac da isplati nekog dobavljača, pa sam želeo da
je poštedim da potpisuje ček. Pretražio sam ovu sobu. Evo šta sam našao...
Koverat sa zaglavljem hotela »Grand«. Plavkasta pisaća hartija s istom oznakom.
Zatim nemarno ispisani redovi, kao kad se nešto konceptira.
Moj testament...
Malo dalje ova neočekivana rečenica:
Pošto po svoj prilici nikad neću stići da se blagovremeno upoznam sa zakonima koji se
odnose na pravo nasleda, molim svog advokata, gospodina Dampjera, da preduzme sve što
nađe za potrebno da moja imovina bude podeljena što je moguće tačnije između:
1) moje žene Žermene, rođene Dormoa;
2) moje prve žene, danas gospođe Marten, sa stanom na Trgu Vož br. 61 i
3) Nine Moanar, sa stanom u hotelu »Pigal«, u Ulici Pigal.
— Šta mislite o tome?
Megrea je obuzela prava veselost. Posle ovog testamenta Kuše mu je konačno postao
simpatičan.
— Sasvim razumljivo — nastavi pukovnik — ovaj se testament ne može održati. On u sebi
sadrži i suviše razloga za poništenje, te čim se obavi sahrana, preduzećemo sve korake da se
obori. Ali meni se učinilo da je potrebno da vas hitno obavestim o tome zbog toga što...
Megre se još uvek smeškao, kao da je učestvovao u dobroj šali. Pa tek ova hartija s oznakom
hotela »Grand«! Kao što rade mnogi poslovni ljudi koji nemaju svojih kancelarija u centru,
Kuše je zakazivao tamo pojedine sastanke. Tako, bez sumnje čekajući nekog, u holu ili sali za
pušenje, dohvatio je mapu i naškrabao ovih nekoliko redova.
Ni koverat nije zalepio! Sve je to tako bacio u fioku i odložio za docnije brigu da ovom
testamentu da konačan oblik.
To je bilo pre petnaest dana.
— I vas je verovatno zgranula tolika bezočnost — govorio je pukovnik. — Kuše jednostavno
zaboravlja da pomene svog sina! Samo ta pojedinost dovoljna je da se pokrene postupak za
poništenje...
— Poznajete Rožea?
— Ja?... Ne...
Megre se i dalje smeškao...
— Rekao sam maločas da sam vas zamolio da dođete samo zato što...
— Da li poznajete Ninu Moanar?
Nesrećnik podskoči kao da mu je neko stao na žulj.
— Otkud mogu da je poznajem! Dovoljna je samo njena adresa, Ulica Pigal, pa da dobijem
predstavu o... Ali šta sam, ono, govorio?... A! da! Vi ste videli datum testamenta? Odskora
je!... Kuše je poginuo posle dve nedelje... Bio je ubijen!... Pretpostavite sada da je jedna od tih
dveju žena o kojima je reč znala za njegovu nameru... Imam puno razloga da verujem da nisu
bogate...
— Zašto dve žene?
— Šta hoćete da kažete?
— Tri žene! Testament pominje tri žene! Tri Kušeove žene, ako baš hoćete!
Pukovnik je bio zabezeknut, i najzad poverova da se Megre šali.
— Ja sam ozbiljno govorio... — reče. — Ne zaboravite da u kući leži mrtvac! I da je u pitanju
budućnost nekoliko osoba!...
Bio je u pravu. Pa ipak, komesar se s mukom uzdržavao da se ne nasmeje. I sam ne bi znao da
kaže zašto.
— Zahvaljujem što ste me obavestili o svemu tome...
Pukovnik je bio razočaran i ljut. Nije mogao da shvati da se jedan službenik Megreovog
značaja tako ponaša.
— Pretpostavljam da...
— Do viđenja, gospodine pukovniče... Molim da isporučite moje poštovanje gospođi Kuše...
Kad se našao na ulici, nije mogao da se uzdrži da ne progunđa:
— Sila je bio taj Kuše!
Eto, sasvim hladnokrvno i ne nasmejavši se verovatno, uneo je sve tri žene u svoj testament,
uključio i prvu, koja je postala gospođa Marten i koja se isprečavala svaki čas pred njim i
gledala ga s prezirom, kao živi prekor! Uključio je i dobru malu Ninu, koja je činila sve što je
mogla da ga razonodi!
Nasuprot tome, zaboravio je da ima sina!
Megre je dugo razmišljao koga prvo da obavesti o novoj novosti. Gospođu Marten, koju će ta
radosna vest bez sumnje da natera da skoči iz kreveta? Ninu?...
Uostalom, bogatstvo je još tako daleko od njih...
Taj će se predmet vući godinama! Ići će se na sud! Na svaki način, gospođa Marten neće to
pustiti tako lako!
Pukovnik se zaista poneo pošteno! Mogao je da spali testament a da niko za to i ne sazna...
Razpoložen, Megre prođe pešice Evropskim kvartom. Slabašno sunce je ipak zagrejalo
vazduh. Sve je nekako izgledalo veselo.
— Sila je bio taj Kuše!
Kad je stigao u hotel »Pigal«, ne progovorivši ni s kim ni reci, uđe u lift i nekoliko trenutaka
docnije zakuca na Ninina vrata. Iznutra se začu šum koraka. Vrata se odškrinuše taman toliko
da se proturi jedna ruka, koja osta ispružena u prazno.
Jedna ženska ruka, već pomalo smežurana. Megre se ne pokrenu s mesta i ruka postade
nestrpljiva; najzad se pojavi lice neke stare Engleskinje i otpoče nemušti razgovor.
Megre je najzad shvatio da Engleskinja čeka svoju poštu, čime se moglo objasniti njeno
malopređašnje ponašanje. Jedino što je bilo najzad jasno to je da Nina više nije stanovala u
sobi, da je verovatno napustila hotel.
»Suviše skupo za nju!« pomisli Megre.
Zastade, neodlučno, pred susednim vratima.
Najzad ga jedan sobar natera da se odluči, jer ga s nepoverenjem upita:
— Šta tražite ovde?
— Gospodina Kušea...
— Ne odgovara?
— Nisam još kucao.
Megre se ponovo nasmeja. Bio je dobro raspoložen. Jutros mu se odjednom učinilo kao da
sudeluje u nekoj veseloj pozorišnoj lakrdiji! Ceo život je lakrdija! I Kušeova smrt je lakrdija,
a naročito njegov testament!
Brava se pokrenu. Prva stvar koju učini Megre bi da povuče zavesu i da odškrine prozor.
Selina se čak nije ni probudila. Rože je trljao oči i rekao:
— A! to ste vi...
Video se očiti napredak. U sobi se nije osećao eter. Odeća je bila na podu, u gomili.
— ... šta hoćete?!
Sede na krevet, uze sa noćnog stočića čašu vode i ispi je na dušak.
— Pronađen je testament! — saopšti Megre. Pri tom je prišao krevetu i pokrio nagu nogu
Seline, koja je ležala zgrčena kao oroz na pušci.
— Pa šta onda?
Rože nije ispoljavao nikakve znake uzbuđenja. Tek nešto malo radoznalosti.
— Onda? Čudan je to testament! Verovatno će zbog njega poteći reka mastila a pravnici će
zaraditi dosta para. Zamislite, vaš otac zaveštava celokupno svoje imanje svojim trima
ženama!
Mladić je morao da se napregne da bi shvatio šta mu Megre govori.
— Njegove tri...
— Jeste! Njegova sadašnja zakonita žena. Zatim vaša majka! Najzad njegova mala prijateljica
Nina, koja je još juče bila vaša susetka! Poručuje svom advokatu da izvrši podelu zaostavštine
tako da svaka od njih primi jednak deo...
Rože je prestao da trepće. Izgledalo je da razmišlja. Ali da razmišlja o nečemu što se na njega
lično ne odnosi.
— Da čovek pukne od besa! — reče on najzad ozbiljnim glasom koji je odudarao od njegovih
reči.
— Tačno sam tako i ja rekao pukovniku.
— Kom pukovniku?
— Stricu gospođe Kuše... Izigrava sad kod nje »mušku glavu« porodice...
Mladić spusti noge s kreveta i zgrabi pantalone, koje su bile prebačene preko naslona jedne
stolice.
— Izgleda da vas ova novost nije mnogo uzbudila.
— Mene, znate...
Zakopčavao je pantalone, tražio češalj, najzad je počeo da zatvara prozor kroz koji je ulazio
dosta hladan vazduh.
— Nije vam potreban novac?
Megre se odjednom uozbilji. Njegov pogled postade težak, ispitivački.
— Nemam pojma.
— Ne znate da li vam je potreban novac?
Rože uperi u komesara pogled pun mržnje i Megre se oseti nelagodno.
— Pljujem ja na...!
— Ne bih rekao da zarađujete suviše novca!
— Ne zarađujem ni prebijene pare!
Zevnu, baci mračan pogled na svoj lik u ogledalu. Megre spazi da se Selina probudila. Ležala
je nepomično. Verovatno je čula deo razgovora, jer je s radoznalošću posmatrala oba čoveka.
Međutim, i njoj je bila potrebna čaša vode! I cela atmosfera ove sobe, s tim neredom, s tim
otužnim mirisom, ta dva otupela bića, kao da je bila oličenje — kvintesencija jednog
obeshrabrenog sveta.
— Imate li nešto ušteđevine?
Rožeu je bilo već dosta tog razgovora. Potraži svoj kaput, izvadi tanak novčanik, na kome su
se videli njegovi inicijali, i baci ga Megreu.
— Pretražite!
Dve novčanice od po sto franaka, nekoliko novinskih isečaka, vozačka dozvola i stari broj iz
neke garderobe.
— Šta nameravate da radite ako vam uskrate vaš deo nasleđa?
— Ne želim ja ništa od nasleđa.
— Nećete da pobijate testament?
— Neću!
To čudno odjeknu. Megre, koji je dotle pažljivo posmatrao prostirku, podiže glavu.
— Zadovoljavate se sa tri stotine šezdeset hiljada franaka?
Na to se mladićevo ponašanje promeni. Pođe prema inspektoru, zaustavi se na manje od
jednog koraka od njega, tako da su im se ramena skoro dodirivala. I, stegnutih pesnica,
promumla:
— Ponovite!
Tog trenutka, bilo je nečeg dripačkog u njegovom držanju. Mirisalo je to na predgrađe, na
kafanske tuče.
— Pitam vas da li bi vam onih Kušeovih tri stotine šezdeset hiljada franaka bilo... 197
Imao je tačno toliko vremena da uhvati u letu ruku svog sagovornika. Inače bi primio jedan
od najlepših udaraca u svom životu!
— Umirite se!
I zaista, Rože je bio miran! Nije se otimao! Bio je bled. Pogled mu je bio ukočen. Čekao je da
ga komesar pusti.
Da li zato da ponovo zamahne? Što se tiče Seline, ona je skočila iz kreveta i pored toga što je
bila polunaga. Osećalo se da je spremna da otvori vrata i da zove u pomoć.
Sve je prošlo mirno. Megre je stezao Rožeovu podlakticu samo nekoliko trenutaka i, kad je
pusti, mladić se ne pokrenu.
Nastupi dugotrajno ćutanje. Reklo bi se da se niko ne usuđuje da ga prekine, kao što u borbi
svako izbegava da udari prvi.
Najzad progovori Rože.
— Opet vam kažem da se varate. — Podiže sa poda zelenkasti kućni ogrtač i dobaci ga svojoj
prijateljici.
— Hoćete li mi reći šta nameravate da radite kad potrošite ovih dvesta franaka?
— Šta sam radio dosad?
— Postoji sad samo jedna razlika: vaš otac je mrtav i više nećete moći da ga globite...
Rože sleže ramenima, kao da je hteo reći da se Megre u tome nimalo ne razume.
Stvorila se situacija koju je skoro nemogućno opisati. Nije tu bilo ničeg dramatičnog, u
punom smislu te reci. Ali je u svemu tome bilo ipak nečeg uzbudljivog! Možda ova boemska
atmosfera lišena poezije? Možda ovaj novčanik i tih dvesta franaka?...
Ili ta žena, koja se sad uznemirila zbog saznanja da sutrašnjica neće ličiti na prethodne dane,
da će biti primorana da traži nov oslonac?
Ili ni to! Izgleda da je Rože sam izazvao strah. Jer njegovo držanje i ponašanje nisu
odgovarali njegovoj prirodi, poricali su sve što je Megre znao o njegovom karakteru! 198
Njegova mirnoća... A to nije bilo namešteno!... Bio je zaista miran, miran kao neko koji...
— Dajte mi svoj revolver! — reče iznenada inspektor. Mladić ga izvuče iz džepa svojih
pantalona, pruži ga, sa senkom osmeha.
— Obećavate mi da...
Nije dovršio, jer je primetio da je žena spremna da viče od straha. Ona nije ništa razumevala.
Ali je osećala da se odigrava nešto strašno.
U Rožeovim očima se pojavi ironičan izraz.
To bi skoro bekstvo. Megre, koji više nije imao šta da kaže, nijedan pokret da suzbije, povuče
se, potučen, nalete na dovratak i priguši psovku.
Kad se našao na ulici, više ga nije držalo njegovo veselo jutrošnje raspoloženje. Više mu se
nije činilo da život liči na veselu operetu. Diže glavu da pogleda u prozor iza koga se nalazilo
ono dvoje. Bio je zatvoren. Ništa se nije videlo.
Osećao se nelagodno, kao čovek koji je odjednom prestao da shvata šta se oko njega događa.
Prisećao se dva-tri Rožeova pogleda... Ne bi umeo da ih opiše... Ali, u svakom slučaju, to nisu
bili pogledi kakve je mogao da očekuje... To su bili pogledi koji se nisu slagali sa ostalim...
Vratio se nazad istim putem, jer je zaboravio da se u hotelu obavesti o novoj Nininoj adresi.
— Ne znam! — reče vratar. — Platila je sobu i otišla sa svojim prtljagom! Nije htela taksi...
Verovatno je izabrala neki jevtiniji hotel u ovom kraju.
— Čujte, dakle... ako... ako se nešto desi u hotelu... Tako... nešto neočekivano... molim vas da
me obavestite lično u Kriminalističkoj policiji... Komesar Megre...
Bio je ljut na samog sebe zbog ovih reči. Šta bi moglo da se desi? Istina, mislio je još uvek na
one dve novčanice od po sto franaka u novčaniku, na zastrašeni Selinin pogled.
Četvrt časa docnije, ulazio je u »Mulenbleu« na ulaz za artiste. Sala je bila prazna, mračna,
fotelje i nasloni loža bili su presvučeni nekom zelenom tkaninom. 199
Na bini, šest žena, naježenih od hladnoće uprkos bundicama koje su imale na sebi, neprekidno
su ponavljale isti pokret — pokret beskrajno jednostavan — dok se jedan debeljuškast
čovečuljak napinjao urlajući neku melodiju.
— Jedan!... Dva!... tralalala... Ali, ne!... tralalala... Tri!... tri, boga vam...
Nina je bila druga u redu. Poznala je Megrea, koji je stajao pored jednog stuba. Čovek ga je
takođe video, ali se nije obazirao.
— Jedan!... Dva!... tralalala...
To potraje oko četvrt časa. Ovde je bilo hladnije nego napolju i Megreu su se ledile noge.
Najzad čovečuljak obrisa čelo, uputi neku psovku svojoj trupi, u znak pozdrava.
— Čekate mene? — povika izdaleka Megreu.
— Ne!... Nju...
Nina je prilazila, zbunjena, i pitala se da li treba da pruži ruku komesaru.
— Imam važnu novost da vam saopštim...
— Ne ovde... Ne smemo da primamo posete u sali... Sem uveče, jer to donosi prihod...
Seli su ispred jednog malog bara.
— Pronađen je Kušeov testament... Ostavlja celu svoju imovinu trima ženama...
Gledala ga je začuđeno, i ne pretpostavljajući šta za nju znači ta vest.
— Na prvom mestu njegova prva žena, iako se preudala... Zatim druga... Najzad vi...
Netremice je gledala u Megrea, i on vide kako joj se zenice šire, zatim tamne.
Najzad sakri lice šakama i zaplaka.
BOLNIČAR

— Imao je neku srčanu bolest. Znao je to. — Nina proguta gutljaj nekog aperitiva crvene
boje.
— Zbog toga se čuvao. Govorio je da je dosta radio, da je došlo vreme da uživa malo...
— Govorio je ponekad o smrti?
— Često!... Ali ne o... o takvoj smrti!... Mislio je na bolesno srce...
To je bio jedan od onih malih barova u koji zalaze uglavnom samo stalni gosti. Vlasnik je
krišom posmatrao Megrea i pretpostavljao, valjda, da je neki imućniji zanatlija. Pored šanka
se vodio razgovor o popodnevnim trkama.
— Bio je ponekad tužan?
— Teško je da se to objasni! Jer to nije bio čovek kao drugi. Na primer, izašli bismo zajedno
u pozorište. Zabavljao se. Zatim, bez ikakvog razloga, nasmejao bi se i rekao: »Život je ipak
velika svinjarija, zar ne, Ninet?...«
— Brinuo se o svom sinu?
— Ne...
— Govorio je o njemu?
— Gotovo nikad! Samo kad bi došao da mu iskamči pare.
— I šta bi onda rekao?
— Uzdahnuo bi: »Jadan kreten!...«
Megre je već predosetio to. Iz bilo kog razloga, Kuše nije voleo svog sina. Izgledalo je čak da
ga se gadi. Da ga se gadi do te mere da i ne pokušava da ga izvuče iz blata.
Nikad mu nije držao pridike. A novac mu je davao da bi ga se otarasio, a možda i iz samilosti.
— Kelner! Koliko vam dugujem?
— Četiri franka i šezdeset!
Izađoše zajedno iz kafanice i za časak se zadržaše na ulici.
— Gde stanujete sada?
— U Ulici Lepik, prvi hotel levo. Nisam pogledala još ni kako se zove. Dosta je čist...
— Kad postanete bogati, moći ćete ... Ona se osmehnu tužno.
— Znate vrlo dobro da nikad neću biti bogata! Ne leži mi to...
Što je najčudnije, Megre je i sam mislio tačno tako! Nina nije bila u stanju da se ikad obogati!
Ne bi ni sam znao da kaže zašto.
— Otpratiću vas do Trga Pigal, a tamo ću se popeti u tramvaj...
Pođoše polako, on ogroman, težak, ona tako majušna prema širokim leđima svog pratioca.
— Kad biste samo znali kako se osećam izgubljena, ovako sama! Srećom, tu je varijete sa
svoje dve probe dnevno, dok se nova revija ne spremi...
Njoj je trebalo da načini dva koraka prema jednom Megreovom, tako da je skoro trčala. Na
uglu Ulice Pigal, ona naglo zastade, dok komesar nabra veđe i promumla kroza zube:
— Mamlaz!
U stvari se još ništa tačno nije videlo. Preko puta hotela »Pigal« okupilo se jedno četrdesetak
osoba. Jedan policajac, na pragu, pokušavao je da rastera gomilu.
Samo to! Ali je postojala ona naročita atmosfera, ona tišina koja nastaje na ulici samo onda
kada se desi neka nesreća.
— Šta je to? — promuca Nina. — U mom hotelu!...
— Ne! Nije to ništa! Idite kući...
— Ali... Ako...
— Idite kući! — naredi joj odsečno.
Ona posluša, zbunjena, dok komesar načini sebi put kroz svetinu. Jurio je kao bik. Neke žene
su počele da ga grde. Policajac ga poznade i pusti u hotelski hodnik.
Šef kvarta je bio već tu i razgovarao s portirom, koji uzviknu kad spazi Megrea:
— To je on!... — Poznajem ga...
Policajci se rukovaše. Iz jednog malog salona, koji je gledao na ulicu, dopirali su jecaji,
stenjanje i prigušeni šapat.
— Kako je to uradio? — upita Megre.
— Devojka koja je živela s njim izjavljuje da je stajao kod prozora, potpuno miran. Ona se
oblačila. Posmatrao ju je zviždućući... Prekinuo je koliko da joj kaže da ima lepe butine, ali da
su joj listovi suviše tanki... Zatim je produžio da zvižduće... I odjednom više ništa nije čula...
Bila je preplašena naglim osećanjem praznine... Više ga nije bilo tu... Nije mogao da izađe na
vrata ...
— Razumem! Nikoga nije povredio kad je pao na pločnik?
— Nikoga! Poginuo je na mestu! Kičma je slomljena na dva mesta...
— Evo ih! — izjavi policajac sa linije. Šef kvarta objasni Megreu:
— Ambulantna kola... Tu nema šta više da se uradi... Da li vam je poznato ima li roditelje,
koje bi trebalo obavestiti?... Baš kad ste naišli, portir mi je govorio da je mladića neko jutros
posetio... Neki krupan, snažan čovek... Taman mi je opisivao tog čoveka kad spazih vas... To
ste bili vi!... Treba li da podnosim izveštaj, ili ćete se sami time pozabaviti?
— Podnesite izveštaj.
— A ko će da obavesti porodicu?
— To ću učiniti ja.
Otvori vrata salona i spazi neki predmet opružen po podu i ceo prekriven čaršavom koji su
skinuli s jednog kreveta.
Selina je tiho jecala sva utonula u jednu naslonjaču, a neka debela žena, verovatno vlasnica
hotela, tešila ju je:
— Pa on se nije ubio zbog vas, zar ne? Vi tu ništa niste krivi... Vi mu niste nikad ništa
odbili...
Megre ne pridiže čaršav, ne javi se čak ni Selini.
Nekoliko trenutaka docnije, bolničari su preneli telo u ambulantna kola i odvezli ga u Institut
za sudsku medicinu.
Onda se malopomalo i svetina sa ulice rasturila. Oni koji su pristigli poslednji više nisu znali
da li je posredi bio požar, samoubistvo ili hapšenje nekog džeparoša.
»Zviždukao je... I odjednom više ništa nisam čula...«
Megre se polako, sasvim polako penjao stepeništem kuće na Trgu Vož i, ukoliko se
približavao drugom spratu, postajao je sve turobniji.
Vrata stare Matilde bila su odškrinuta. Bez sumnje, žena je stajala iza njih i prisluškivala. Ali
on samo slegnu ramenima i povuče gajtan zvonceta na vratima Martenovih.
Lula mu je još bila u zubima. Jednog trenutka pomisli da je stavi u džep, ali samo još jednom
slegnu ramenima.
Začu se zveket stakla, kao da neke boce udaraju jedna o drugu. Prigušen šapat. Dva muška
glasa, sve bliže vratima, i najzad se ona otvoriše.
— Dobro, doktore... Molim, doktore... Hvala, doktore...
Jadan i sasvim smlaćen gospodin Marten, koji još nije stigao ni da se obuče i koga je Megre
zatekao ponovo u onako žalosnom stanju kao i jutros.
— To ste vi?...
Lekar se uputi prema stepeništu, a gospodin Marten uvede inspektora u stan, bacivši brz
pogled u spavaću sobu.
— Njeno se stanje pogoršalo?
— Ne zna se... Lekar neće da se izjasni... Doći će večeras ponovo...
Uze neki recept s radioaparata i zagleda se u njega svojim praznim očima.
— Nemam nikoga da ode čak ni u apoteku!
— Šta se dogodilo?
— Skoro kao i noćas, samo u jačoj formi... Počela je da drhti, da muca neke nerazum-ljive
stvari... Poslao sam po lekara i on je konstatovao da ima temperaturu gotovo četrdeset
stepeni...
— Bunca?
— Ali kažem vam da se ne može razumeti šta govori! Treba leda, i gumena vreća, da joj se taj
led stavi na čelo...
— Hoćete li da ostanem ovde dok otrčite do apoteke?
Gospodin Marten umalo ne odbi ponudu. Ipak se pomiri sa sudbinom i posluša. Obuče kaput,
pođe razmahujući rukama, tragičan i smešan, vrati se jer je zaboravio da uzme novac.
Megre nije imao nikakve namere kad je ponudio da ostane. Ni za šta se ne zainteresova, ne
otvori nijednu fioku, ne pogleda čak ni gomilu pisama koja se nalazila na jednom stolu.
Slušao je neujednačeno disanje bolesnice, koja je s vremena na vreme duboko uzdisala, zatim
je mrmljala neke nerazumljive slogove.
Kad se gospodin Marten vrati, zateče ga na istom mestu.
— Imate sve što vam treba?
— Imam... Ali je to ipak grozno!... Nisam čak ni kancelariju obavestio!...
Megre mu pomože da razbije led i da ga stavi u vrećicu od crvene gume.
— Niko vas nije posetio jutros?
— Niko...
— Niste primili ni neko pismo?
— Ništa... Neke prospekte...
Čelo gospođe Marten je bilo oznojeno a njena proseda kosa se lepila za slepoočnice. Usne su
joj bile bezbojne. Ali oči su joj ostale neverovatno žive.
Da li je poznala Megrea, koji je držao vrećicu s ledom iznad glave bolesnice?
Ne bi se moglo reći, ali je izgledalo da se malo smirila. Samo joj je čelo bilo crveno; ostala je
nepomična, pogleda uperena u tavanicu.
Megre odvuče gospodina Martena u trpezariju.
— Treba da vam saopštim nekoliko novosti.
— Ah! — reče on i sav se strese.
— Pronađen je Kušeov testament. Ostavlja trećinu svog imetka vašoj ženi.
— Šta?
I Marten sav ustrepta, preneražen, uzbuđen ovom novošću.
— Kažete da nam ostavlja?...
— Trećinu svog imetka! Verovatno to neće ići tako glatko. Verovatno će se njegova druga
žena usprotiviti... Jer i ona dobija samo trećinu... Treća trećina je namenjena drugoj osobi,
poslednjoj Kušeovoj prijateljici, nekoj Nini...
Zašto je izgledalo da je Marten očajan? Više nego očajan! Uništen! Reklo bi se da su mu i
ruke i noge odsečene! Gledao je netremice u pod, nesposoban da se pribere.
— Druga novost nije tako dobra... Reč je o vašem pastorku...
— Rožeu?
— Izvršio je samoubistvo jutros bacivši se kroz prozor svoje sobe u Ulici Pigal...
Odjednom se mali Marten naroguši, uputi Megreu zloban pogled pun besa, i zaurla:
— Šta mi to pričate?... Hoćete da poludim, zar ne?... Priznajte da je sve to samo trik da biste
me naterali da progovorim!...
— Ne tako glasno!... Vaša žena...
— Sad mi je svejedno!... Vi lažete!... To je nemogućno...
Nije se mogao poznati. Odjednom je izgubio svu svoju skromnost, sve ono lepo vaspitanje do
koga je toliko držao.
Bilo je zanimljivo videti sad njegovo unezvereno lice, drhtave usne, njegove ruke, kojima je
vitlao po vazduhu.
— Kunem vam se — bio je uporan Megre — da su oba ova saopštenja zvanična.
— Ali zašto bi on to uradio?... Kažem vam, čovek da poludi od svega toga!... Uostalom, do
toga je u stvari već i došlo... Moja žena je na putu da poludi!... Videli ste je!... A ako se tako
produži, poludeću i ja... Svi ćemo poludeti!...
Pogled mu je bio bolesno nemiran. Izgubio je svaku kontrolu nad sobom.
— Njen se sin bacio kroz prozor!... I taj testament...
Lice mu je bilo zgrčeno i odjednom on brižnu u plač, tragičan, smešan, grozan.
— Molim vas! Umirite se...
— Ceo jedan život... Trideset dve godine... Svaki dan... U devet časova... Bez ijedne
zamerke... Sve to zato da...
— Molim vas... Pomislite da vas vaša žena čuje, da je teško bolesna...
— A ja?... Mislite da nisam bolestan ja?... Mislite da ću moći dugo da podnesem takav
život?...
Nije mu ličilo da plače i baš zbog toga su njegove suze delovale tako uzbudljivo.
— Vi tu niste ništa krivi, zar ne?... To je samo vaš pastorak... Vi niste odgovorni...
Marten pogleda u komesara i odjednom se smiri, ali ne zadugo.
— Nisam odgovoran... Pade u vatru.
— Iako je sve palo na mene! Meni ste našli da pričate te priče!... Na stepeništu, stanari me
gledaju popreko... Kladim se da sumnjaju da sam ja ubio Kušea!... Odlično!... Uostalom, ko
može da tvrdi da i vi sami ne sumnjate u mene?... Zašto dolazite ovamo?... Ha! Ha! Ne
odgovarate!... Ne smete da odgovorite... Odaberu uvek najslabijega!... Čoveka koji nije u
stanju da se brani... I žena mi je bolesna... I...
Mlatarajući pri tom rukama, zakači laktom radioaparat, koji se zanjiha jedan trenutak i sruči
na pod uz zveket razbijenih cevi.
Tada se ponovo pojavi mali činovnik.
— Radio od dvanaest hiljada franaka!... Tri godine mi je trebalo da ga otplatim...
Iz susedne sobe začu se stenjanje. On načulji uši, ali se ne pokrenu.
— Da vašoj ženi nije nešto potrebno?
Sad Megre zaviri u sobu. Gospođa Marten je i dalje ležala. Komesar srete njen pogled i nije
bio u stanju da kaže da li je taj pogled izražavao napregnutu inteligenciju ili je bio pomućen
groznicom.
Nije pokušala da govori. Pustila ga je da ode.
U trpezariji, Marten je stajao pored jedne komode, na koju se nalaktio, šakama stegao glavu i
gledao u zid, na nekoliko santimetara od lica.
— Zašto li se ubio?
— Pretpostavite, na primer, da je baš on... — Tišina. Začu se da nešto kipi na vatri. Jak miris
zagorelog. Marten nije ništa primećivao.
— Nečeg ima na štednjaku? — upita Megre.
Uđe u kuhinju, ispunjenu parom. Nađe na gasnom rešou lonac s mlekom, koje je već iskipelo.
Okrenu ručicu za gas, otvori prozor, ugleda kućno dvorište, laboratorijum za izradu seruma
doktora Rivjera, direktorova kola na ulazu. Iz kancelarije se čula lupa pisaćih mašina.
Ako se Megre ovde zadržao malo više, to nije bilo bez razloga.
Želeo je da pruži Martenu vremena da se pribere, da zauzme izvestan stav. Napuni polako
lulu, zapali je upaljačem za gas koji je visio na zidu iznad rešoa.
Kada se vratio u trpezariju, čovečuljak se nalazio još u istom stavu, ali se videlo da se smirio.
Uspravi se s uzdahom, potraži maramu, glasno šmrknu.
— Sve to mora rđavo da se svrši, zar ne? — poče on.
— Ima već dva mrtva! — odgovori Megre.
— Dva mrtva ...
Napor. Napor koji je morao biti strahovit, jer je Marten, koji je bio na ivici da se ponovo
uzbudi, uspeo da savlada svoje živce.
— U tom slučaju mislim da je bolje...
— Da je bolje?...
Komesar se nije usuđivao da diše. Zadržao je dah. Osećao je pritisak u grudima, jer je nazirao
da je sasvim blizu istine.
— Jeste... — promrmlja Marten za sebe. — Utoliko gore!... To je neophodno... neophodno...
Ipak ode nesvesno do otvorenih vrata spavaće sobe i zagleda se u odaju.
Megre je iščekivao i dalje, nepomičan, ćutljiv.
Marten ne reče ništa. Ne ču se ni glas njegove žene. Iako je moralo nešto da se odigrava
između njih.
Ova se situacija oduži. Komesar poče da gubi strpljenje.
— Dakle?...
Čovek se polako okrenu prema njemu, sa sasvim drugim licem.
— Molim?
— Rekli ste da...
Gospodin Marten pokuša da se nasmeje.
— Da šta?...
— Da bi bilo bolje, da bi se izbegle nove drame...
— Da bi bilo bolje šta?
Prevuče šakom preko čela, kao kad neko s mukom oživljava svoje uspomene.
— Molim vas da me izvinite! Toliko sam uzbuđen...
— Toliko da ste zaboravili šta ste hteli da kažete?
— Jeste... Više ne znam... Vidite!... Ona spava...
Pokazivao je na gospođu Marten, koja je sklopila oči i čije je lice postalo zažareno, verovatno
zbog leda na čelu.
— Šta vam je poznato? — upita Megre tonom kakvim se govori s nekim prevejanim
prepredenjakom.
— Meni?
I ubuduće će svi odgovori biti istovetni! Ono što se kaže »praviti se budala«. Ponavljače s
čuđenjem svaku reč.
— Bili ste spremni da mi kažete istinu...
— Istinu?
— Hajdete, molim vas! Ne pokušavajte da se pravite ludi. Vi znate ko je ubio Kušea...
— Ja?... Ja da znam?...
Ako nikad dosad nije dobio šamarčinu, sada je za dlaku nedostajalo da zaradi jednu poštenu, i
to od Megreove ruke!
Ovaj je, pak, stegnutih vilica, posmatrao nepokretnu ženu, koja je spavala ili se pretvarala da
spava, zatim čovečuljka, čiji su očni kapci bili još otečeni, lice izbečeno a brkovi opušteni.
— Preuzimate na sebe svu odgovornost za sve što može da se dogodi?
— Šta može da se dogodi?
— Grešite, Martene!
— U čemu grešim?
Šta se to desilo? U toku samo jednog minuta, možda, čovek koji je hteo da progovori stajao je
između dve sobe očiju uperenih u krevet svoje žene. Megre nije ništa čuo. Marten se nije
pokrenuo.
Sada je ona spavala! A on se pravi nevin!
— Molim vas da me izvinite... Izgleda da me ponekad glava ne služi najbolje. Priznajte da se
može poludeti ako...
Izgledao je i dalje utučen, mračan čak. Imao je držanje osuđenog na smrt. Pogled mu je
izbegavao Megreovo lice, lutao po poznatim stvarima i najzad se zaustavio na radioaparatu.
Saže se, okrenut komesaru leđima, i poče da skuplja razbijene delove.
— U koliko časova treba da dođe lekar?
— Ne znam... Rekao je: »Večeras«...
Megre izađe i zalupi za sobom vrata. Nađe se lice u lice sa starom Matildom, koja se toliko
zbuni da ostade nepomična, otvorenih usta.
— Nemate ništa da mi kažete, ni vi?... A?... Možda ćete i vi pokušati da tvrdite da ništa ne
znate?...
Pokušavala je da se pribere. Obe šake je držala ispred kecelje, uobičajeni stav starih
domaćica.
— Pođite u svoju sobu ...
Njene filcane papuče zakliziše po parketu. Zastade, neodlučna, pred odškrinutim vratima...
— Hajde! Ulazite...
Megre uđe za njom, zalupi vratima udarcem noge i ne pogleda ludu, koja je sedela pored
prozora.
— A sada, govorite!... Jeste li razumeli?... I spusti se svom težinom na jednu stolicu.
ČOVEK S PENZIJOM

— Prvo i prvo, provode život u neprekidnoj svađi!

Megre i ne trepnu. Zagnjurio se do guše u svu tu prljavštinu svakidašnjice, koja je bila
odvratnija i od same drame.
Starica je stajala pred njim, s jezivim izrazom veselosti i pretnje ujedno.
Govorila je! Govoriće još dugo! Iz mržnje prema Martenovima, prema pokojniku, prema svim
stanarima ove kuće, iz mržnje prema celom čovečanstvu! I iz mržnje prema Megreu!
Ostala je da stoji, ruku sklopljenih na svom velikom, mekom trbuhu, i reklo bi se da je celog
života iščekivala ovaj trenutak.
To što joj je lebdelo na usnama nije bio osmeh. To je bio izraz potpunog blaženstva.
— Prvo i prvo, provode život u neprekidnoj svađi! Imala je vremena. Razvlačila je rečenice.
Uživala je u tome da iskaže svoj prezir prema ljudima koji se svađaju.
— Gore nego đubretari! To traje oduvek! Toliko da se već pitam kako je dosad nije ubio.
— A! Vi ste to očekivali, a?...
— Kada se živi u kući kao što je ova, treba biti spreman na sve...
Pazila je kako naglašava svoje reči. Da li je bila više odvratna nego smešna, više smešna nego
odvratna?
Soba je bila velika. Bio je tu jedan razmešten krevet, sa sivim čaršavima, koji se verovatno
nikad nisu sušili na svežem vazduhu. Jedan sto, stari ormar, štednjak.
U jednoj naslonjači, luda, koja je gledala preda se s lakim, razneženim osmehom.
— Izvinite. Primate ponekad posete? — upita Megre.
— Nikad!
— Vaša sestra nikad ne izlazi iz ove sobe?
— Ponekad šmugne na stepenište... Obeshrabrujuća memla. Zadah sirotinje, nečistoće,
starosti, možda zadah smrti?
— Ne gubite iz vida, uvek je započinjala svađu žena! Megre je jedva imao snage da joj
postavlja pitanja.
Video ju je kao u magli. Slušao je.
— Zbog novčanih pitanja, prirodno! Ne zbog žena... Mada ipak, jednom, kada je vršila
obračun njegovih troškova, posumnjala je da je bio u javnoj kući: video je on svoga boga...
— Ona ga tuče?
Megre je govorio bez ironije. Pretpostavka nije bila manje verovatna nego ma koja druga.
Zaplivao je u toliko nestvarne okolnosti da ništa nije moglo više da ga iznenadi.
— Ne znam da li ga bije, ali, u svakom slučaju, razbija tanjire... Posle toga plače i govori da
nikad neće moći da ima pristojno domaćinstvo...
— Sve u svemu, do svađe dolazi gotovo svakog dana!
— Ne velike svađe! Ali prekori. Dve ili tri ozbiljnije svađe nedeljno...
— To vam zadaje mnogo posla!
Nije bila sigurna da ga je razumela, pa ga pogleda pomalo zabrinuto.
— Šta mu najčešće prebacuje?
— »Kad neko ne može da prehrani jednu ženu, ne treba da se ženi!
»Ne sme se varati žena obećanjima povišice kad to nije istina...
»Ne preotima se žena čoveku kao što je Kuše, koji je sposoban da zaradi milione...
»Činovnici su ništarije... Treba raditi za samog sebe, ne plašiti se rizika, imati inicijative, ako
se hoće nešto postići...«
Jadni Marten, sa svojim rukavicama, sivomaslinastim kaputom, napomađenim brkovima!
Megre je mogao da zamisli sve izraze koji su mu bili upućivani u lice, bilo kao sitna kišica ili,
pak, kao pljusak.
Pa ipak, on je učinio sve što je mogao! Pre njega je Kuše primao ista prebacivanja. Njemu se
govorilo: »Pogledaj gospodina Martena! Eto pametnog čoveka! I on verovatno namerava da
dovede jednog dana ženu u kuću! Ona će dobiti penziju ako mu se nešto dogodi! Dok ti...«
Sve je to ličilo na groznu šalu! Gospođa Marten se prevarila, bila je prevarena, prevarila je
sama ceo svet!
U osnovi je tu bila strašna zabuna!
Kći poslastičara iz Moa želela je novac! To je bila polazna tačka! To je bila nužnost! Bila je
rođena da ima novac i, po sebi se razume, muž je bio taj koji je morao da ga zaradi!
Kuše ga nije dovoljno zarađivao! Ona neće imati čak ni penzije ako on umre?
Preudala se za Martena! Eto!
Samo, Kuše se obogatio i stekao milione, ali kad je sve bilo dockan! A Martenu se nisu mogla
dati krila ni na koji način, ničim se nije mogao naterati da napusti svoju Arhivu i da prodaje, i
on, serume ili ma šta drugo što donosi novac!
Nije imala sreće! Nikad nije imala sreće! Život se poigravao njome i odvratno je varao!
Zelene oči stare Matilde su bile uprte u Megrea, zelene kao meduze.
— Da li ju je posećivao njen sin?
— Ponekad.
— Svađala se takođe i s njim?
Reklo bi se da je starica iščekivala već godinama ovaj čas. Nije joj se žurilo! Imala je ona
vremena!
— Davala mu je savete:
»Tvoj otac je bogat! Trebalo bi da se stidi što ti nije stvorio sjajniji položaj! Nemaš čak ni
automobil... A znaš li zašto! Zbog te žene, koja se udala za njega zbog njegovog novca! Udala
se za njega samo zbog toga!...
»I ne govorim o tome da samo bog zna šta ti on sprema za docnije... Da li ćeš ikad dobiti
nešto od imanja koje ti pripada?...
»Zbog toga bi trebalo da mu sada izvučeš što više novca, da ga skloniš na neko sigurno
mesto...
»Ja bih ti ga čuvala, ja, ako hoćeš... Reci! Hoćeš da ti ga ja čuvam?...«
Megre, pogleda uperenog u prljavi pod, razmišljao je nabrana čela.
Činilo mu se da u ovoj zbrci najrazličitijih osećanja nazire jedno, koje je nadjačavalo druga,
koje je možda povuklo sva ostala: nespokojstvo! Nespokojstvo, bolesno, suludo...
Gospođa Marten je govorila uvek o tome što bi se moglo dogoditi: muževlja smrt, beda, ako
joj ne ostavi penziju... Strahovala je zbog svog sina!...
To je bila mora, napast.
— Šta bi joj na to Rože odgovorio?
— Ništa! Nikad nije ostajao dugo! Verovatno je na drugom mestu imao pametnijeg posla...
— Da li je dolazio na dan ubistva?
— Ne znam.
Luda, u svom uglu, i sama stara koliko i Matilda, gledala je neprestano u inspektora i blaženo
se smeškala.
— Da li su Martenovi ovih dana razgovarali o nečem zanimljivijem nego obično?
— Ne znam.
— Da li je gospođa Marten silazila oko osam časova uveče?
— Ne sećam se više! Ne mogu da budem sve vreme u hodniku.
Da li je to činila nesvesno, ili je to bila prefinjena ironija! Na svaki način, nešto je čuvala u
rezervi. Megre je to osećao. Sav gnoj još nije izašao!
— Svađali su se uveče...
— Zbog čega?
— Ne znam...
— Niste prisluškivali?
Ona ne odgovori. Izraz njenog lica kazivao je: »To je moja stvar!«
— Šta znate još?
— Znam zašto je bolesna!
Sad je tek nastalo pravo slavlje! Ruke, još uvek skrštene na trbuhu, počele su da podrhtavaju.
Postignut je životni cilj!
— Zašto?
To je moralo da se sladi.
— Zato što... — Čekajte da pitam sestru da joj nije nešto potrebno... Fani, da nisi žedna?!...
Gladna?!... Nije li suviše toplo u sobi?...
Mala tučana peć se sva usijala. Starica je nečujno klizila po odaji, u svojim papučama s
đonovima od filca.
— Zato što?
— Zato što se nije vratio s novcem!
Izgovori te reči slog po slog i zaćuta kao zalivena. To je bilo sve! Odbijala je da govori dalje!
Dovoljno je rekla.
— S kakvim novcem?
Uzaludan trud! Ne odgovori više ni na jedno pitanje.
— To se mene ne tiče! Čula sam samo ono što sam rekla. Možete da to tumačite kako
hoćete... Vreme je da se postaram za sestru...
Otišao je i ostavio staricu da se bogzna na koji način stara o svojoj sestri.
Bio je prosto bolestan od svega toga. Osećao je neko gađenje, kao u morskoj bolesti.
»Nije se vratio s novcem...«
Možda bi se sve to moglo objasniti? Marten je odlučio da pokrade prvog muža svoje žene da
bi se oslobodio stalnih prekora zbog svoje nesposobnosti. Videla ga je kroz prozor. Izašao je
sa tri stotine šezdeset novčanica...
Samo što ih, kad se vratio u svoj stan, više nije imao pri sebi! Da li ih je sklonio na neko
sigurno mesto? Da nije i on sam bio posle toga pokraden?! Ili se, pak, uplašio svog postupka i
bacio sav novac u Senu?
Da li je on izvršio ubistvo? On, jadni mali gospodin Marten u sivomaslinastom kaputu?
Maločas je hteo da progovori. Odavao je zaista čoveka koji se oseća krivim i koji više nema
snage da i dalje ćuti, koji više voli da bude odmah zatvoren nego da i dalje ostaje u mutnom
iščekivanju.
Ali zašto li se onda žena razbolela?
A naročito, zašto li se onda Rože ubio?
A da sve to nije samo plod Megreove mašte? Zašto ne bi bila osumnjičena Nina, ili gospođa
Kuše, ili čak pukovnik?...
Komesar je polako silazio stepeništem i skoro se sudario s gospodinom de Sen Markom.
— Gle! to ste vi... Blagonaklono mu pruži ruku.
— Čega ima novog?... Očekujete li uskoro da resite ovu zagonetku?...
Gore se začu krik lude, koju je sestra verovatno opet ostavila samu da bi zauzela busiju iza
nečijih vrata!

Lepa pratnja. Mnogo sveta. Dobro obučeni, otmeni ljudi. Naročito rodbina gospođe Kuše i
susedi sa Bulevara Osman.
Jedino je Kušeova sestra, u prvom redu, odudarala od tog društva, iako je učinila sve što je
mogla da bi bila elegantna. Plakala je. Naročito je bilo nezgodno što je s vremena na vreme
glasno šmrkala i time izazivala ljutite poglede pokojnikove tašte.
Odmah iza porodice, osoblje preduzeća.
I, zajedno sa nameštenicima, stara Matilda, veoma dostojanstvena, sigurna u sebe, u svoje
pravo da bude tu.
Crna haljina koja je bila na njoj verovatno je služila samo za to: da učestvuje na pratnjama!
Njen se pogled ukrsti s Megreovim. Ona ga udostoji jednim lakim pokretom glave.
Širili su se zvuči orgulja, bas crkvenog pojca, tanak glasić đakonov: »Et ne nos inducat in
tentationem...«
Šum pomaknutih stolica. Katafalk je bio visok, pa ipak se nije video od cveća i venaca.
»Stanari sa Trga Vož br. 61.«
Svakako je i Matilda dala svoj prilog. Da li su se i Martenovi nalazili na spisku priloženika?
Gospođa Marten nije bila prisutna. Bila je još u krevetu.
»Libera nos, domine...«
Poslednja molitva za pokoj duše. Najzad kraj. Predstavnik pogrebnog preduzeća povede
lagano povorku. Megre spazi u jednom uglu Ninu. Njen nosić je bio sasvim crven, ali se ona i
ne potrudi da ga malo prekrije puderom.
— To je strašno, zar ne? — reče ona.
— Šta je to tako strašno?
— Sve! I sama ne znam! Ta muzika... I taj miris hrizantema...
Ujedala se za donju usnu da ne bi glasno zajecala.
— Znate... Mnogo sam razmišljala... I... sad bih rekla da se nečeg pribojavao...
— Idete na groblje?
— Zašto me to pitate? Mogli bi da me vide, zar ne?... Možda je bolje da ne idem... Pa ipak,
toliko bih želela da znam gde će da ga ostave...
— To ćete moći da saznate od čuvara...
— Tako je...
Šaputali su. Koraci poslednjih posetilaca gubili su se iza vrata. Kola su polazila.
— Rekli ste da se nečeg pribojavao?...
— Verovatno nije pretpostavljao da će umreti na ovakav način... Ali je znao da mu ne
preostaje još mnogo da živi... Imao je dosta ozbiljno oboljenje srca...
Videlo se da je umorna, da se čitave časove njen mozak naprezao samo oko jednog jedinog
pitanja.
— Reči koje je izgovorio i kojih se sada prisećam ...
— Plašio se?...
— Ne! Pre bi se reklo suprotno... Kad bi se slučajno povela reč o groblju, rekao bi smejući se:
»Jedino mesto gde čovek može da bude miran... Dobri kutić na PerLašezu...«
— Voleo je da se šali?
— Naročito kad nije bio raspoložen... Razumete me?... Nije voleo da neko primeti da ga more
brige... U takvim trenucima je tražio ma kakav razlog da se kreće, da se smeje...
— Kad je, na primer, govorio o svojoj prvoj ženi?
— O njoj mi nikad nije govorio.
— A o drugoj?
— Ni o njoj! Nije govorio o nekom posebno... Govorio je o ljudima uopšte... Smatrao je da su
to čudne male životinje... Ako bi ga neki kelner prevario pri naplaćivanju računa, gledao bi ga
s većom simpatijom nego druge... »Bitanga!« izustio bi. A to bi rekao nekako veselo,
zadovoljno!
Bilo je hladno. Pravi jesenji dan. Megre i Nina nisu imali više šta da traže u ovom kvartu Sen-
Filip-di-Rula.
— U »Mulen-bleu« sve je kako treba?
— Da!
— Doći ću da vas pozdravim jednog od narednih dana...
Megre joj steže ruku i uskoči u autobus.
Osećao je potrebu da bude sam, da razmišlja, ili bolje reći, da pusti mozgu na volju. Zamišljao
je pogrebnu povorku, koja će uskoro stići na groblje... Gospođu Kuše... Pukovnika... Brata...
Ljude koji su verovatno govorili o čudnom testamentu...
— Šta li su tražili oko kanti za đubre?
Jer je tu, verovatno, bio čvor cele ove drame. Marten se vrteo oko kanti pod izgovorom da
traži rukavicu koju nije našao a koju je imao ipak sutradan na ruci. Gospođa Marten je takođe
preturala po đubretu, a pominjala je neku srebrnu kašiku koju je nepažnjom bacila...
» ... Zato što se nije vratio s novcem...« rekla je stara Matilda.
Sada, u ovaj čas, moralo je da bude veselo u kući na Trgu Vož! Luda, koja je sada bila sama,
verovatno je urlala kao i obično!

Autobus je bio prepun. Neko, odmah do Megrea, govorio je svom susedu:

— Čitao si o onom slučaju s hiljadarkama?
— Ne! O čemu je reč?
— Voleo bih da sam bio tamo... Kod Bugivalske brane... Neki lađar ih je prvi spazio i uspeo
da upeca nekoliko... Ali primetio ga je čuvar brane... Pozvao policiju... Tako da je najzad
jedan policajac nadzirao pecače novca...
— Ozbiljno? Na svaki način, to ih valjda nije sprečilo da poneku stave na stranu...
— Novine kažu da je pronađeno tridesetak novčanica, ali da ih je verovatno bilo mnogo više,
jer su i u Mantu upecali još dve... Šta veliš? Hiljadarke plivaju duž cele Sene!... To je bolje od
kečiga...
Megre nije ni trepnuo. On je znao nešto više od ostalih. Lice mu nije ništa odavalo.
»... Zato što se nije vratio s novcem...«
Dakle, to je to? Malog Martena je obuzeo strah ili kajanje pri pomisli na svoj zločin? Marten
je priznao da se šetao iste večeri na adi SenLuj, jer ga je bolela glava!...
Megre ipak nije mogao a da se ne nasmeje, jer je zamišljao gospođu Marten, koja je sve
videla sa svog prozora i koja je čekala...
Njen se muž vratio, umoran, potišten. Pratila je svaki njegov pokret. Očekivala je da vidi
novčanice, možda da ih prebroji.
Počeo je da se svlači. Spremao se da legne.
Sada će da pokupi njegovo odelo i da pretrese džepove?
Zabrinutost je rasla. Posmatrala je Martena kome su se brkovi opustili.
»No... no... Novac?«
»Kakav novac?...«
»Kome si ga dao?... Odgovaraj!... Ne pokušavaj da lažeš...«
Megre siđe iz autobusa na Pon Nefu, odakle je već mogao da vidi prozore svoje kancelarije, i
trže se kad ču sopstveni šapat:
— Kladim se da je Marten, u svom krevetu, počeo da plače!...
LEGITIMACIJA

Počelo je to u Žemonu. Bilo je jedanaest časova uveče. Nekoliko putnika iz trećeg razreda
uputilo se prema carinarnici dok su carinici počeli da pregledaju vagone drugog i prvog.
Pojedini pažljivi ljudi spremali su svoje kofere unapred i razmeštali stvari na sedištima. Tako
je postupio i jedan čovek nemirnih očiju, u drugom razredu, u jednom kupeu u kome je pored
njega bio još jedan stari bračni par Belgijanaca.
Njegov prtljag je bio uzor reda, i tu je bilo predviđeno sve. Košulje, da se ne bi isprljale, bile
su uvijene u novine. Bilo je spakovano dvanaest pari manžeta, tople gaće i letnje gaće, jedan
budilnik, cipele i par iznošenih papuča.
— U redu!
Znak kredom na prtljagu.
— Imate li nešto za carinu, vi ostali?
— Izvinite! Gde tačno počinje Belgija? — upita čovek.
— Vidite onu prvu ogradu, eno tamo? Ne! Vi ne vidite ništa! Ali pazite... Brojte svetiljke...
Treća sleva... Eto! To je granica...
Jedan glas u hodniku ponavljao je pred svakim vratima:
— Pripremite pasoše, lične karte!
Čovek u sivomaslinastom kaputu upinjao se da vrati svoje kofere u mrežu.
— Pasoš?
On se okrenu, spazi jednog mladića sa službenom kapom na glavi.
— Francuz?... Onda, vašu ličnu kartu...
Prođe nekoliko trenutaka. Prsti su preturali po novčaniku.
— Izvolite, gospodine!
— Marten Edgar Emil... Tu ste, dakle!... Pođite za mnom...
— Kuda?...
— Možete da ponesete svoj prtljag...
— Ali... voz...
Sada su ga Belgijanac i Belgijanka gledali s užasom, ali ipak ponosni što su putovali s jednim
zločincem. Gospodin Marten, izbečenih očiju, peo se na klupu da ponovo skine svoje kofere.
— Kunem vam se... Šta to...?
— Požurite... Voz će krenuti...
I mladić izbaci najteži kofer na peron. Bio je potpun mrak. Svetiljke su stvarale svetlosne
krugove po tlu, po kojima su promicali ljudi, vraćajući se iz bifea. Zvižduk. Neka žena se
svađala s carinicima, koji je nisu puštali da pođe.
— To će se već videti sutra ujutro...
Marten je išao za mladim čovekom i s mukom vukao svoj prtljag. Nikad nije zamišljao tako
dugački stanični peron. To je bila prava trkačka staza, pusta, beskrajna, oivičena
mnogobrojnim tajanstvenim vratima.
Najzad se otvoriše poslednja.
— Uđite!
Unutra je bilo mračno. Samo jedna sijalica sa zelenim abažurom visila je tako nisko nad
stolom da je osvetljavala samo nekoliko listova hartije. Ipak, nešto se pokretalo u dnu odaje.
— Dobar dan, gospodine Marten!... — izusti neki prijateljski glas.
I neka ogromna senka se izdvoji iz mraka — komesar Megre, vrata uvučenog u somotski
okovratnik svog teškog kaputa, s rukama u džepovima.
— Nema smisla da skidate kaput. Vraćamo se odmah u Pariz. Voz samo što nije stigao na
treći kolosek...
Sada se nije varao! Marten je plakao, tiho, a u rukama je i dalje držao svoje tako lepo uređene
kofere.
Agent koji je bio postavljen da pazi na kuću broj 61 na Trgu Vož telefonirao je Megreu
nekoliko časova pre toga:
— Naš čovek je spreman da beži... Uzeo je taksi i odvezao se na Severnu stanicu...
— Pustite ga da ide... Pazite i dalje na ženu...
I Megre se pope u isti voz u kome je već bio Marten. Sedeo je u susednom kupeu, sa dva
podoficira, koji su celog puta pričali nepristojne priče.
S vremena na vreme komesar bi provirio kroz prozorče koje ga je delilo od susednog kupea.
Uvek bi spazio Martena kako utučeno sedi na svom mestu.
Žemon... Lična karta!... Kancelarija železničke policije.
Sada su se obojica vraćali u Pariz u službenom kupeu. Marten nije imao lisice na rukama.
Njegov prtljag se nalazio iznad njega u mreži, i jedan od kofera, rđavo uravnotežen, pretio je
stalno da mu padne na glavu.
Do Mobeža, Megre mu još nije uputio nijedno pitanje.
Bilo je to zaista jezivo! Zabio se u svoj ugao, s lulom u zubima. Nije prestajao da puši a
svojim sitnim očima je neprekidno, radoznalo posmatrao svog saputnika.
Deset puta, dvadeset puta Marten je otvorio usta, ali se nije usudio da progovori. Deset puta,
dvadeset puta komesar na to nije obratio nikakvu pažnju.
Najzad je to moralo da se dogodi: jedan glas koji se ne može opisati, koji ni sama gospođa
Marten bez sumnje ne bi mogla da prepozna.
— Ja sam...
Megre je i dalje ćutao. Izgledalo je da njegove zenice kažu: »Zaista?«
— Nadao sam se... Nadao sam se da ću uspeti da pređem preko granice...
Postoji jedan način pušenja koji veoma nervira onog koji posmatra pušača: pri svakom dimu
usne se požudno otvaraju i čine jedno malo »pok«. Dim se ne izbacuje unapred, već izlazi
lagano i stvara čitav oblak oko lica.
Megre je pušio baš tako a njegova se glava polako klatila zdesna ulevo i sleva udesno, po
ritmu točkova.
Marten, grozničavih očiju, naginjao se napred, kršio ruke u rukavicama.
— Mislite li da će to dugo trajati!... Neće, zar ne? Pošto priznajem... pošto priznajem sve...
Kako je samo uspevao da ne zajeca? Verovatno mu je svaki živac zadavao strahoviti bol. A
njegove su oči, s vremena na vreme, preklinjale, jasno govorile Megreu:
»Pomozite mi najzad!... Vidite i sami da sam na izmaku snage...«
Ali se komesar nije pokretao. Izgledao je potpuno spokojan, i samo je s radoznalošću
posmatrao Martena, kao kad bi u zoološkom vrtu posmatrao neku egzotičnu životinju u
kavezu.
— Kuše me je iznenadio... Onda sam...
Megre uzdahnu. Uzdah koji ništa nije govorio, ili, bolje reći, koji bi mogao da bude
protumačen na sto najrazličitijih načina.
Sen Kanten! Koraci u hodniku. Neki debeli putnik pokuša da otvori vrata kupea, primeti da su
zatvorena, osta jedan trenutak da gleda unutra, nosa priljubljenog uz staklo, i pomiri se najzad
s tim da potraži neko drugo mesto.
— Pošto priznajem sve, zar ne?... Nema smisla da odričem...
Baš kao da je govorio gluvom, ili čoveku koji ne razume ni jednu jedinu francusku reč. Megre
je punio svoju lulu i polako nabijao duvan kažiprstom.
— Imate li šibicu?
— Nemam... Ne pušim... Znate vrlo dobro... Moja žena ne voli miris duvana... Hteo bih da se
to brzo svrši, razumete me?... Reći ću to advokatu koga budem morao da odaberem... Bez
komplikacija... Priznajem sve... Čitao sam u novinama da je pronađen jedan deo novčanica...
Ne znam zašto sam to uradio ... Osećao sam ih u svom džepu, izgledalo mi je da me ceo svet
na ulici posmatra... Prvo sam pomislio da ih negde sakrijem... Ali šta bih time postigao?...
Išao sam duž keja... Na reci je bilo čamaca... Plašio sam se da me ne primeti neki lađar...
Onda sam prošao preko Marijinog mosta i na adi Sen Luj uspeo sam da se oslobodim
svežnja...
U kupeu je bilo veoma toplo. Prozori su bili zamagljeni. Dim iz lule lebdeo je oko svetiljke na
tavanici.
— Trebalo je da vam sve priznam prvi put kad sam vas sreo... Nisam imao hrabrosti... Nadao
sam se da ću...
Marten ućuta, pogleda radoznalo svog saputnika, koji je sedeo otvorenih usta i zatvorenih
očiju. Ujednačeno disanje, kao da prede veliki, zadovoljni mačak!
Megre je spavao!
Marten pogleda na vrata — bilo je dovoljno da ih jače gurne. I, kao da je hteo da se sakrije
pred iskušenjem, još se jače zabi u ugao, stežući grčevito rukama mršava kolena.
Severna stanica. Jedno sivkasto jutro. Stanovnici predgrađa, još sanjivi, preplavili su sve
ulaze.
Voz je stao vrlo daleko od stanične zgrade. Koferi su bili teški. Marten nije hteo da se
zaustavlja. Jedva je disao od napora a u rukama je osećao bol.
Morali su dosta dugo da čekaju na taksi.
— Vodite me u zatvor?
Proveli su pet časova u vozu a Megre nije progovorio ni deset reci. Pa i to! Reči koje nisu
imale nikakve veze ni sa zločinom, ni sa trista šezdeset hiljada franaka! Govorio je o luli, ili o
vrućini, ili o času dolaska voza.
— Trg Vož broj 61! — reče šoferu. Marten je preklinjao:
— Smatrate da je neophodno potrebno da... A sam za sebe:
»Šta li moraju da misle u kancelariji?!... Nisam imao vremena da obavestim...«
Nastojnica je u svom stanu raspoređivala poštu: jedna velika gomila pisama za Preduzeće za
izradu seruma doktora Rivjera; jedna sasvim mala gomila za ostale ukućane.
— Gospodine Marten!... Gospodine Marten!... Dolazili su iz vaše kancelarije da pitaju da
niste bolesni... Izgleda da je kod vas ključ od...
Megre ga povuče za sobom. Morao je da vuče svoje teške kofere uza stepenice, pored boca s
mlekom i svežeg hleba pred vratima.
Vrata stare Matilde škripnuše.
— Dajte mi ključ.
— Ali.. .
— Otvorite sami.
Duboka tišina. Skljocnuo je jezičak brave. Zatim ugledaše trpezariju, lepo uređenu, sa svakom
stvarčicom tačno na svom mestu.
Marten se dugo rešavao pre nego što je izgovorio glasno:
— To sam ja!... — Sa inspektorom...
Neko se pokrenu u krevetu u susednoj sobi. Marten je taman zaključavao vrata, i sad
prostenja:
— Nismo smeli da... Ona tu ništa nije kriva, zar ne?... A u njenom sadašnjem stanju...
Nije se mogao usuditi da uđe u sobu. Da prikrije svoju zbunjenost, podiže kofere i položi ih
na dve stolice.
— Hoćete li da spremim kafu? Megre zakuca na vrata spavaće sobe.
— Smem da uđem?
Nikakvog odgovora. Gurnu vrata, nalete pravo na uperen pogled gospođe Marten, koja je
ležala, nepomična, pažljivo očešljana.
— Izvinite što vas uznemiravam... Doveo sam vam natrag vašeg muža... Nije trebalo da gubi
glavu.
Marten je bio iza njega. Osećao ga je, ali nije mogao da ga vidi.
U dvorištu su odzvanjali mnogobrojni koraci, i glasovi, naročito ženski: osoblje Preduzeća za
proizvodnju seruma dolazilo je na posao. Bilo je minut do devet.
Prigušen krik lude, u neposrednom susedstvu. Lekovi na noćnom stočiću.
— Vama je sad gore?
Znao je da mu ona neće odgovarati, da će uprkos svemu da se i dalje drži na oprezu.
Reklo bi se da se plaši jedne reči, samo jedne! Kao da bi jedna reč mogla da izazove
katastrofu!
Oslabila je. Dobila je još tamniju boju lica. Ali oči, one, te čudne sive oči, zadržale su i dalje
svoj izraz, vatren, samovoljan.
Ušao je Marten, klecajući. Celim svojim držanjem izgledalo je da se izvinjava, da moli za
oproštaj.
Sive se oči okrenuše polako prema njemu, ledene, tako oštre da je bio primoran da okrene
glavu i da promuca:
— To se desilo na stanici u Zemonu... Još jedan minut samo, i bio bih već u Belgiji...
Trebalo bi mnogo reci, čitavih rečenica, govora, da bi se ispunila sva ta praznina koja se
osećala oko svake ličnosti. Praznina koja se može skoro opipati, tako da glasovi odzvanjaju
kao u nekom tunelu ili pećini.
Ali niko nije govorio. Izgovorili bi tek s mukom poneki slog, praćen zabrinutim pogledima,
zatim bi opet nastupila tišina, kao što se neumitno spušta magla.
Nešto se ipak dešavalo, polako, skriveno: jedna ruka je klizila jedva primetno ispod jorgana,
prikradala se lagano jastuku.
Mršava, vlažna ruka gospođe Marten. Megre je gledao na drugu stranu, ali je ispod oka pratio
njeno pomicanje i iščekivao trenutak kada će ta ruka stići do cilja.
— Hoće li doći lekar danas izjutra?
— Ne znam... Zar se neko brine o meni?... Ja sam u položaju životinje koju su pustili da
ugine...
Ali oko je postajalo sve blistavije jer je ruka najzad stigla do željenog predmeta.
Jedva čujno šuštanje hartije.
Megre načini jedan korak napred i ščepa gospođu Marten za ruku. Izgledalo je da je potpuno
iscrpena, skoro bez života. Pa ipak, već sledećeg trenutka, ona ispolji strahovitu snagu.
Nije htela da ispusti ono što je držala u šaci. Izdigla se u krevetu i besno se branila.
Približavala je ruku svojim ustima. Kidala je zubima jedan list bele hartije koji je grčevito
stezala.
— Pustite me!... Pustite me, ili ću da vičem!... A ti?... Dozvoljavaš mu da to čini?...
— Gospodine komesare... preklinjem vas... — stenjao je Marten.
Naprezao je sluh. Plašio se da ne dotrče susedi. Nije se usuđivao da interveniše.
— Grubijane!... Prokleti grubijane!... Tući jednu ženu!
Ne! Megre je nije tukao. Zadovoljavao se da joj samo drži ruku, stežući je možda malo jače,
da bi sprečio ženu da uništi hartiju.
— Sram vas bilo!... Jedna žena na samrti...
Žena, koja je ispoljavala takvu energiju na kakvu je Megre retko nailazio u svojoj policijskoj
praksi! Njegov polucilindar pade na krevet. Ona iznenada ujede inspektora za šaku.
Ali nije mogla dugo da izdrži s tako napetim živcima i on uspe da joj rastavi prste. Ona samo
jauknu od bola.
Sada je plakala. Plakala je a i nije plakala, zbog neuspeha, zbog srdžbe, možda samo zato da
zauzme neki stav?
— A ti, dozvolio si da radi šta hoće...
Megreova leđa su bila suviše široka za usku sobu. Izgledalo je kao da ispunjavaju ceo prostor,
da sprečavaju svetlost da prodre.
Prišao je kaminu i počeo da ispravlja zgužvanu hartiju kojoj su nedostajali uglovi. Prešao je
očima preko teksta ispisanog pisaćom mašinom i sa zaglavljem u vrhu:
Advokatska kancelarija:
Laval i Tiole
Pariz
Desno, crvenim slovima, napomena: Predmet Kuše i Marten. Zapisnik od 18. novembra.
Dve strane zbijenog teksta bez proreda. Megre je čitao poluglasno samo pojedine pasuse. Iz
Preduzeća za izradu seruma čulo se kucanje pisaćih mašina.
U vezi s članom... Zakona...
S obzirom da je smrt Rožea Kušea nastupila posle očeve smrti...
... da nijedan testament ne može lišiti zakonitog sina dela imovine na koji ima pravo...
... da je drugi brak zaveštaoca sa gospođicom Dormoa sklopljen pod uslovima...
... da je prirodni naslednik Rožea Kušea njegova majka...
... čast nam je da vam potvrdimo da imate osnova da zahtevate polovinu imovine koja je
ostala iza Remona Kušea, kako pokretne tako i nepokretne... i koja, prema raspoloživim
podacima, s eventualnim odstupanjem predstavlja vrednost od oko pet miliona franaka, od
čega tri miliona otpada na preduzeće poznato pod imenom »Preduzeće za izradu seruma
doktora Rivjera«...
Stavljamo vam se potpuno na raspolaganje za preduzimanje svih potrebnih mera u cilju
obaranja testamenta i...
... od svih na taj način ostvarenih iznosa zadržaćemo deset odsto (10 %) na ime troškova ...
Gospođa Marten je prestala da plače. Ponovo se ispružila i svoj hladni pogled uperila u
tavanicu.
Marten je stajao u vratima, zbunjen više nego ikad, ne znajući šta da radi sa svojim rukama,
očima, s celim svojim telom.
— Ima tu i postscriptum — promrmlja inspektor. Ispred ovog postskriptuma stajala je oznaka:
Strogo poverljivo.
Prema izvesnim obaveštenjima i gospođa Kuše, rođena Dormoa, ima nameru da osporava
testament.
S druge strane, prikupili smo podatke o trećoj korisnici, Nini Moanar.
To je žena sumnjivog vladanja i dosad nije preduzela nikakve mere u cilju zaštite svojih
prava.
S obzirom da je trenutno bez ikakvih sredstava, čini nam se da bi bilo najpreporučljivije da
joj se ponudi izvesna suma na ime odštete.
Što se nas tiče, predlažemo za tu svrhu iznos od dvadesetak hiljada franaka, što bi za osobu u
položaju gospođice Moanar bilo dovoljno primamljivo.
Očekujemo vašu odluku o tom pitanju.
Megreu se ugasila lula. Polako je savio tu hartiju i stavio je u svoj novčanik.
Oko njega je vladala grobna tišina. Marten gotovo nije ni disao. Njegova žena je ležala u
krevetu, ukočena pogleda, i imala je već izgled mrtvaca.
— Dva miliona pet stotina hiljada franaka... — promrmlja komesar. — Manje dvadeset
hiljada koje bi se dale Nini, da bi se odstranila... Doduše, i gospođa Kuše će uložiti svakako
polovinu tog iznosa...
Učini mu se da se na ženinim usnama pojavio jedva primetan pobednički osmeh, koji je
govorio sve.
— Priličan novac!... Šta velite, Martene?...
Ovaj se strese, pokuša da zauzme odbrambeni stav.
— Koliko pretpostavljate da ćete dobiti?... Ne mislim na novac... Mislim na presudu...
Krađa... Ubistvo... Možda će se utvrditi predumišljaj... Vaše mišljenje?... Da vas oslobode,
neće, to je sigurno, jer nije posredi zločin zbog ljubavi... Ah! da je samo vaša žena obnovila
odnose sa svojim bivšim mužem... Ali o tome nema ni govora... Posredi je samo novac, jedino
novac... Deset godina?... Dvadeset godina?... Hoćete li da čujete moje mišljenje?... Imajte u
vidu da se nikad ne može predvideti odluka porotnika... Istina, postoje presedani... Ali,
uglavnom, može se reći da ukoliko se ponekad i pokažu blagonakloni, to je samo prema
ljubavnim dramama, dok prema krivicama materijalne prirode izvanredno su strogi...
Reklo bi se da je govorio samo da bi govorio, da dobije u vremenu.
— To je sasvim razumljivo! To su sve sitni građani, trgovci... Oni smatraju da nemaju razloga
da se plaše prijateljica koje nemaju ili u koje su sigurni... Ali imaju mnogo razloga da se plaše
lopova... Dvadeset godina? ... Ne!... Ja više verujem da je u pitanju glava...
Marten je stajao ukočen. Sada je bio bleđi od svoje žene. Da ne bi pao, morao je da se pridrži
za dovratak.
— Samo što će gospođa Marten sada biti bogata... Ona je u godinama kada čovek ume da
uživa u životu i bogatstvu...
Priđe prozoru...
— Jedino, da nije tog prozora... To je kamen spoticanja... Svakako će se zapaziti činjenica da
se odavde moglo sve videti... Sve, čujete me?... A to je vrlo ozbiljno!... Jer bi to moglo da
navede na pomisao o saučesništvu... A u zakonu ima jedan član po kome ubica nema pravo da
nasledi žrtvu, čak i ako je oslobođen kazne... I ne samo ubica... I saučesnici... Vidite od
kakvog je značaja ovaj prozor...
Sad se više nije moglo reći da oko njega caruje tišina. To je bilo nešto jače, apsolutnije, skoro
nestvarno: potpuno odsustvo svakog života.
Odjednom pitanje:
— Recite mi, Martene! Šta ste učinili s revolverom?...
U hodniku se začu neko šuštanje: stara Matilda, svakako, sa svojim avetinjskim licem, svojim
mekim trbuhom ispod karirane kecelje.
Oštri glas nastojnice, u dvorištu. — Gospođo Marten!... Tu je Difajel!... Megre sede u jednu
naslonjaču, koja se sva zatrese ali ipak izdrža.
CRTEŽ NA ZIDU

— Odgovorite!... Taj revolver ...

Pratio je Martenov pogled i spazi da gospođa Marten, koja je još gledala u tavanicu, čini neke
pokrete prstima po zidu.
Jadni Marten se naprezao da shvati šta mu je ona htela da kaže. Postajao je nestrpljiv. Video
je da Megre čeka.
— Ja...
Šta je zaista mogao da znači taj četvorougaonik, ili taj trapez koji je ona iscrtavala svojim
mršavim prstom?
— Pa?
Ovog se trenutka Megre iskreno sažali. Položaj je stvarno bio grozan. Marten je drhtao od
nestrpljenja.
— Bacio sam ga u Senu...
Time je sudbina bila rešena! Dok je komesar izvlačio revolver iz svog džepa i stavljao ga na
sto, gospođa Marten se ispravi u krevetu, a lice joj je bilo kao u furije.
— Ja sam ga ipak najzad našao u kanti za đubre... — reče Megre.
A piskavi glas žene, koja je bila sva u vatri:
— U kanti!... Shvataš li sada?... Jesi li zadovoljan? ... Propustio si priliku još jednom, kao što
si gubio svaku priliku koja ti se pružala u životu!... Može da se pomisli da si to učinio
namerno, iz straha od zatvora... Ali ćeš ipak otići tamo!... Jer si krađu ti izvršio!... Tri stotine
šezdeset novčanica koje je gospodin bacio u Senu...
Bila je grozna. Videlo se da se dosad najviše uzdržavala. Prelaz je bio nagao. Njeno
uzbuđenje je bilo toliko da joj je ponekad nekoliko reci naviralo jednovremeno na usne, da je
mešala slogove...
Marten je sedeo oborene glave. Njegova uloga je bila završena. Kao što mu je žena
prebacivala, on je žalosno omašio...
— Gospodinu padne na pamet da krade, ali zaboravlja na stolu svoju rukavicu...
Megre začu iza sebe tihi glas čoveka u sivomaslinastom kaputu.
— Mesecima mi je pokazivala kroz prozor kancelariju i Kušea, koji je imao običaj da odlazi u
umivaonicu... Prebacivala mi je da sam joj upropastio ceo život, da nisam u stanju da
prehranim jednu ženu... Pošao sam...
— Da li ste joj rekli da idete tamo?
— Nisam! Ali je ona to dobro znala. Bila je na prozoru...
— I izdaleka ste spazili da je vaš muž zaboravio rukavicu, gospođo Marten?
— Kao da je ostavio svoju posetnicu! Moglo se poverovati da je to učinio namerno, da me
razbesni...
— Uzeli ste svoj revolver i otišli ste tamo... Kuše se vratio dok ste još bili u njegovoj
kancelariji... Pomislio je da ste vi izvršili krađu...
— Jeste, hteo je da me uhapsi! Eto šta je hteo da učini! Kao da se nije obogatio zahvaljujući
samo meni!... Ko ga je negovao, u početku, kad je zarađivao jedva toliko da jede suv hleb?...
Svi su muškarci isti! Išlo je tako daleko da mi je zamerao što stanujem u istoj kući u kojoj je
on imao svoje preduzeće... Optuživao me je da delim sa svojim sinom novac koji mu je on
davao...
— I vi ste pucali?
— On je već podigao slušalicu da pozove policiju!
— Vi ste pošli ka đubrištu. Pod izgovorom da tamo tražite kašičicu, zatrpali ste revolver u
đubre... Koga ste onda sreli?
Ona izbaci:
— Matoru budalu s prvog sprata ...
— I nikog više?... Mislim da je dolazio i vaš sin... Nije imao više novaca...
— I šta još?...
— Nije išao k vama, već svom ocu, zar ne? Samo što ga vi niste smeli pustiti da ode u očevu
kancelariju, gde bi otkrio leš... Ostali ste oboje u dvorištu... Šta ste rekli Rožeu?
— Da ode... Vi ne možete da razumete srce jedne majke...
— I on je otišao... Vaš se muž vratio... Niste ni o čemu govorili... Je li tačno?... Marten je
mislio na novčanice koje je konačno bacio u Senu, jer je jadnik u suštini veliki poštenjak...
— Jadni poštenjak! — ponovi gospođa Marten s neočekivanim besom. — Ha! Ha!... A ja?!...
Ja, koja sam uvek bila tako nesrećna...
— Marten ne zna ko je ubio... On leže da spava. Ceo dan prolazi, a ni o čemu ne govorite...
Ali, sledeće noći, vi ustajete iz kreveta i pretražujete odelo koje je on skinuo... Uzalud tražite
novčanice... On vas posmatra... Vi ga ispitujete... I to je ona besna dreka koju je čula iza vrata
stara Matilda... Izvršili ste ubistvo nizašta... Ova budala Marten je bacio novčanice!... Čitavo
bogatstvo u Seni, zbog kukavičluka jednog!... Zbog toga ste se razboleli... Hvata vas groz-
nica... Marten ne zna da ste vi ubica i odlazi da saopšti novost Rožeu...
»A ovaj je shvatio... Video vas je u dvorištu... Sprečili ste ga da ode ocu... On vas poznaje...
»Pretpostavlja da sumnjam na njega... Zamišlja kako će ga uhapsiti, ispitivati... A on ne može
da se brani a da ne optuži majku...
»Možda to nije simpatičan mladić... Ali ga ipak u izvesnoj meri pravdaju prilike u kojima je
živeo... Njemu se sve to gadi... Gade mu se žene s kojima spava, droge, ceo Monmartr, u
kome se zaglibio, a iznad svega ova porodična drama čije zamršene konce on jedini na-
slućuje... Najzad skače kroz prozor!«
Marten se naslonio na zid i lice pokrio šakama. Njegova žena, pak, gledala je netremice u
komesara, kao da je samo iščekivala trenutak da mu upadne u reč i da ga napadne sa svoje
strane.
Onda Megre pokaza pismo onih advokata.
— Prilikom moje poslednje posete Marten se toliko uplašio da je bio spreman da prizna
krađu... Ali vi ste bili tu... Vidi vas kroz odškrinuta vrata... Vi mu dajete energične znake, i on
ćuti...
»To najzad i njemu otvara oči, zar ne?... On vas ispituje... Jeste, vi ste ubica! To mu vičete u
lice!... Ubili ste zbog njega, da ispravite njegovu zaboravnost, zbog one rukavice koju je
ostavio na stolu!... I sada, pošto ste vi izvršili ubistvo, nećete ništa da nasledite, uprkos
testamentu!... Ah! Da je Marten bio čovek!...
»Neka otputuje u inostranstvo... Poverovaće se da je on krivac... Policija neće posumnjati u
vas i vi ćete doći k njemu s milionima... Jadni moj Martene, odlazi!...
Megre spusti svoju tešku šaku na Martenovo rame, tako da se on jedva održa na nogama.
Govorio je nekim prigušenim glasom naglašavajući svaku reč.
— Toliko da se učini zbog ovog novca!... Smrt Kušea... Rože se baca kroz prozor... I u
poslednjem trenutku uvideti da će se novac izmaći!... Više volite da sami spremite Martenov
prtljag... Lepo spakovani koferi... Rublje za čitave mesece...
— Dosta, molim vas! — preklinjao je Marten.
Začu se krik lude. Megre otvori naglo vrata i stara Matilda umalo ne pade napred!
Ona pobeže, uplašena komesarovim glasom, i prvi put, valjda, zaista zatvori za sobom vrata i
okrenu ključ u bravi.
Megre baci još jedan, poslednji, pogled u sobu. Marten nije smeo ni da se pomakne. Njegova
žena je sedela na krevetu i pratila očima policajca.
Iznenada je postala tako ozbiljna, tako mirna da Megre sa zabrinutošću pomisli šta li ona sad
sprema.
Priseti se izvesnih pogleda, u toku prethodne scene, izvesnih pokreta usana. I, istovremeno s
Martenom, intuitivno pogodi šta se u stvari dešava.
Nisu mogli da intervenišu. Sve se odigralo van njihovog dometa, kao ružan san.
Gospođa Marten je bila mršava, mršava. Crte njenog lica su postale sada još bolnije. Šta li je
sada gledala tako pažljivo? Oko nje su se nalazili samo najobičniji predmeti.
Šta je to tako pažljivo pratila pogledom po sobi?
Njeno se čelo nabiralo. Bilo je tuklo sve jače. Marten povika:
— Strah me je!
Ništa se nije promenilo u stanu. Neki kamion je ulazio u dvorište i čuo se piskavi glas
nastojnice.
Reklo bi se da je gospođa Marten činila ogroman napor da savlada neku nepristupačnu
planinu. Dvaput je njena ruka načinila pokret kao da nešto odbija od svog lica. Najzad,
proguta pljuvačku i osmehnu se kao neko ko stiže do cilja:
— Ipak čete svi doći da me molite za malo novca... Reći ću svom advokatu da vam ništa ne
da...
Marten uzdrhta od glave do pete. Shvatio je da to više nije bilo prolazno buncanje izazvano
groznicom. Ona je konačno izgubila razum!
— Ne može je čovek mrziti. Ona nikad nije bila sasvim kao ostali, zar ne?... — promuca on.
Očekivao je da mu komesar potvrdi.
— Jadni moj Martene...
Marten je plakao! Uhvatio je ruku svoje žene i trljao njome svoje lice. Ona ga je gurala od
sebe. Imala je nadmen, prezirni osmeh na licu.
— Ne više od pet franaka odjedanput... Dosta sam patila u životu zbog...
— Telefoniraću Bolnici svete Ane... — reče Megre.
— Smatrate... smatrate da je potrebno da se odvede u bolnicu!...
Moć navike! Marten je očajavo pri pomisli da mora da napusti ovaj stan, ovu atmosferu
svakidašnjih prebacivanja i svađa, ovaj tmuran život, ovu ženu koja je, sad poslednji put,
pokušavala da misli ali, obeshrabrena, pobeđena, opružila se ponovo u krevetu s dubokim uz-
dahom i mrmljala:
— Neka mi donesu ključ...
Nekoliko trenutaka docnije Megre je kao stranac prolazio kroz ulični žamor. Stvar koja mu se
retko dešavala — strahovito ga je bolela glava, i on uđe u jednu apoteku da popije prašak.
Ništa nije video oko sebe. Gradski zvuci su se stapali s drugima, naročito s glasovima koji su
mu i dalje odzvanjali u glavi.
Jedna ga je slika mučila više nego druge: gospođa Marten, kako ustaje, skuplja s poda
muževlje odelo i traži novac! I Marten, koji je posmatra iz kreveta!
Upitni ženin pogled!
»Bacio sam ih u Senu ...«
Od tog trenutka baš postalo je sve nekako nenormalno, ludo. Ili je možda ona oduvek bila
poremećena, u izvesnoj meri! Još dok je živela u poslastičarnici u Mou!
Samo što se to nije primećivalo. To je bila mlada devojka za koju se moglo reći da je lepa.
Niko nije obraćao pažnju na njene suviše tanke usne...
I Kuše se oženio njome!
»Šta će sa mnom biti ako ti se nešto dogodi?«
Megre je morao da zastane da bi prešao Bulevar Bomarše. Bez ikakvog vidnog razloga seti se
Nine.
— Ona neće dobiti ništa! Ni jedne jedine pare... promrmlja poluglasno. — Testament će biti
poništen. I gospođa Kuše, rođena Dormoa...
Pukovnik je već verovatno preduzeo neke mere. To je bilo prirodno. Gospođi Kuše pripašće
sve. Svi ti milioni...
To je otmena žena, koja će umeti da održi svoje mesto u društvu...
Megre se peo polako uza stepenice, otvorio vrata stana na Bulevaru RišarLenoar.
— Pogodi ko je došao?
Gospođa Megre je postavljala sto za četiri osobe. Megre je spazio na polici balonče sa
šljivovicom.
— Tvoja sestra!
To nije bilo teško pogoditi jer svaki put kad bi došla iz Alzasa donosila je balonče šljivovice i
šunku sušenu na dimu.
— Otišla je s Andreom da kupi nešto u varoši... Njen muž. Čestit čovek, vodio je jednu
ciglanu.
— Izgledaš umoran... Nadam se da bar danas više nećeš da izlaziš?
Megre nije izašao. U devet časova uveče igrao je karte sa sestrom i zetom. Cela trpezarija je
mirisala na šljivovicu.
Gospođa Megre se svaki čas smejala naglas jer nikad nije uspela da upozna karte i činila je
sve moguće gluposti.
— Jesi li sigurna da nemaš devetku?
— Imam jednu...
— Onda, zašto je ne baciš?
Na Megrea je sve to delovalo kao topla kada. Više ga nije bolela glava.
Više nije mislio na gospođu Marten, koju su jedna sanitetska kola odvozila u Bolnicu svete
Ane, dok je njen muž, sav očajan, kršio ruke na pustom stepeništu.