P. 1
Sociologija_skripta_ispit

Sociologija_skripta_ispit

|Views: 882|Likes:
Published by Luka Dragović
Skripta za ispit iz sociologije kod profesora Cupica
Skripta za ispit iz sociologije kod profesora Cupica

More info:

Published by: Luka Dragović on Jan 15, 2011
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOC, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

05/14/2013

pdf

text

original

Sociologija Skripta za ispit

(2.deo)

34. Pojam kultura Kultura (colere – negovati, gajiti; lat.) čini čoveka ličnošću, a ne samo prirodnom jedinkom. Od jedinke se ličnost izgrađuje, jedinka je pretpostavka za ličnost. U kulturi se stalno odvija borba erosa i tanatosa (lepo i ružno). Čoveka od jedinke do čovečnosti uzdiže kultura, koju čine vrednosti, norme, simbolički oblici (kao što je jezik) kojima izražava svoje iskustvo i svest o sopstvenim mogućnostima i granicama. Čovekovo delovanje u kulturi ne zavisi od nagona nego od razumevanja i tumačenja situacija. On uči obrasce i stvara nove. Kultura oplemenjuje, povezuje ljude, zbližava ih. Kulturu jednog društva čine verovanja, mišljenja, ideje, vrednosti koje formiraju njen sadržaj i objekti/simboli/tehnologije, kojima se izražava njen sadržaj. Najšire shvaćena, ona obuhvata: postojeće duhovne i materijalne vrednosti i proizvode koje je čovek stvorio kroz istoriju pogled na svet, i kakav jeste i kakav bi mogao ili trebao da bude (kroz umetnost, religiju, filozofiju..) osećanja i duševna stanja delanja i ponašanja kao proizvod znanja, iskustva, veštine.. načine i sredstva prenošenja verovanja, mišljenja, ideja, vrednosti, znanja, veština, kao i načine i sredstva komunikacije s prirodom, bogom, ljudima..

35. Vrednosti Vrednosti su životni orijentiri, vodiči ljudima u međusobnim odnosima i odnosu prema svetu. Sve što može biti predmet ljudske potrebe, želje i sve što se može ostvariti a da nije protivno kulturi, jesu vrednosti. Vrednosti su merila za sve što se događa, a bez njih, život nema smisla. U uređenim društvima, izdvaja se neka vrhovna vrednost, a sve ostale vrednosti se vrte oko nje. To je sistem vrednosti. Recimo, društvo u kom je osnovna vrednost sloboda je – liberalno društvo. Svaki vaspitno-obrazovni sistem se zaasniva na vrednosnom sistemu okupljenom oko jedne vrednosti i taj sistem se vaspitanjem i obrazovanjem ugrađuje u naredne generacije. Od toga zavisi i stabilnost i kvalitet života u društvu. Svete ideje i vrednosti su istina, pravda, sloboda, ljubav, dobro, lepota, jednakost.. Vrednosti su uporišna tačka kulture. Vrednosni sud je naš stav o nekoj pojavi (ne opis pojave). Za društveni život su od velike važnosti vrednosne orijentacije, odnosno kategorije vrednosne orijentacije. Čovek kao društveno i kulturno biće slabi i gubi instinkte, a ove kategorije mu pomažu da se orijentiše u životu. One se javljaju u parovima (pozitivne i negativne) i smanjuju rizik u životu. 2

Agneš Heler daje klasifikaciju kategorija vrednosne orijentacije i deli ih na primarne, sekundarne i tercijarne. U primarne kategorije, Helerova uvrštava samo jedan par, dobro – loše. Ovaj par se može primeniti na sve druge kategorije (recimo, dobro ne mora biti prijatno, ali prijatno mora biti dobro). Primarna kategorija se primenjuje na sve sekundarne. Sekundarne kategorije se protežu u različite oblasti čovekovog života: dobro – zlo (moralna orijentacija) lepo – ružno (estetska) prijatno – neprijatno (emocionalna) sveto – svetovno (religiozna) korisno – štetno (pragmatična) tačno – netačno (praktična) uspešno – neuspešno (ciljna) istinito – lažno (logička orijentacija)

Tercijarne kategorije vrednosne orijentacije su parovi pristojno – nepristojno (u okviru sekundarne orijentacije, odnosi se na par tačno – netačno) i umetničko – neumetničko (odnosi se na par lepo – ružno, ako gledamo kroz okvir sekundarne). Prema značaju i dominaciji nekog od parova sekundarnih vrednosnih orijentacija, određuje se i karakter društva (recimo, tamo gde dominira par sveto-svetovno, društvo je verski orijentisano). Oslonac svih kultura su univerzalne vrednosti i norme. 36. Norme Na latinskom, norma znači: a) tesarov uglomer, b) merilo, c) pravilo. Danas ona označava merilo, pravilo, propis, model, uzor, standard, uputstva za ponašanje ljudi i održavanje reda u društvu. Za razliku od vrednosti, koje su apstraktne, norme su konkretne. Iza svake norme je moralna vrednost, recimo iza moralne norme je – dobro, iza pravne – pravda. Norme mogu biti pisane (pravne) i nepisane (običajne). One nastaju kada neko ponašanje ili odnos počne da se ponavlja i tako postane prihvaćeno kao pravilo za buduće ponašanje svih u zajednici. Prvo su nastale običajne, pa religijske i moralne, i na kraju pravne norme. U starim društvima život je regulisan običajnim normama iz kojih je nastalo i običajno pravo. Za društvo je bitno da se norma usvoji, jer tada prestaje stalna kontrola društva nad građanima, u vezi sa poštovanjem normi. Norme unose red i normalizuju život. Sokrat: „bolje umreti poštujući norme, nego živeti kršeći ih!“ Danas su pravne norme i pravna prinuda najbitniji regulatori društva.

3

37. Religija – pojam i struktura Jedna završena i savršena definicija religije nije moguća jer nije do kraja moguće definisati pojavu koja se menja i koja ima istoriju. 1. Ako se religija odredi ili definiše kao VEROVANJE U BOGA - kako ćemo onda postupati u slučaju religija bez Boga? 2. Ako se vera definiše kao VERA U PRIRODNO ILI NEPRIRODNO odnosno kada se izjednačava religiozno sa verom u natprirodno ili neprirodno, kako ćemo onda postupati sa religijama koje uče da Bog nije iznad ili izvan religije, već u samoj prirodi - deus sine natural - (Spinoza, Bog = priroda, panteizam i manenističke religije) ? 3. Ako se religija odredi kao VERA U SVETO šta ćemo raditi u slučajevima kada natprirodno uopšte nije sveto, a sveto natprirodno (npr. zli dusi, đavoli - ne doživljavaju se kao nešto sveto) dok se ponekad svetim drži i ono što nije natprirodno (sveta krava, sveti miš...)? 4. Ako se religija odredi kao SISTEM IDEJA VEROVANJA I PRAKSE koji vernicima daje OKVIR ORIJENTACIJE u svetu punom zbrke, po čemu onda filozofsko-etički sistemi ideja ne bi bili religija? 5. Ako se religija odredi kao IDEALNA MOGUĆNOST čoveka, zašto bi ideal bio nužno religioznog karaktera? 6. Ako je religija PREVAZILAŽENJE EGZISTENCIJE, zar se svako biološko nadilaženje može smatrati religijom? 7. Ako se religijom smatra SVAKO SIMBOLIČKO PREVAZILAŽENJE SMRTI (volja da se ne umre), onda se ne briše razlika između religije i drugih simboličkih sistema jer su ti sistemi u krajnjoj liniji pokušaj poricanja smrti, takođe kada je u pitnju ova definicija, šta učiniti sa religijama koje nemaju ideju o zagrobnom životu? 8. Ako se religijom smatraju sva ona verovanja koja SMISLU ŽIVOTA I SMRTI, onda se ne vidi zašto filozofija i umetnost ne bi ušle u pojam religije jer po toj definiciji ko god pita za krajnji smisao života i smrti, taj pita za Boga, pa su rasprave o tome da li Bog postoji ili ne potpuno suvišne, jer je (ne)postojanje Boga isto što i (ne)postojanje smisla o ljusdkom životu is smrti? 9. Ako se religija odredi kao verovanje u NEŠTO NEVEROVATNO, zar nema neverovatnih verovanja koja i po čemu nisu religijske prirode? 10. Ako je religija verovanje u VIŠI SMISAO ŽIVOTA I SMRTI, onda marksizam i komunizam jesu religije. Svaka ideologija je u ovakvom određenju religija. 11. Ako je religija POKUŠAJ IZGRADNJE JEDNOG SVETA REDA NASUPROT SVETU SMRTI (haos) onda bi gotovo sve ljudske delatnosti imale religijski smisao pa bi se izgubila svaka razlika između religioznog i nereligioznog ponašanja. Drugim rečima svaka nauka ima svoj pristup religiji (relativno složena pojava). . Sociolog religije ne pita kao što pita filozof ~Da li Bog postoji?~ nego ako ljudi veruju u Boga, kakve to posledice ima po njihov život, ili kakve posledice verovanje ima po njihov život. . Sociolog religije ne pita da li uopšte postoji život posle smrti, već pita da ako ljudi veruju u zagrobni život, kako to verovanje utiče na njihovo ponašanje u ovom životu? Pitanje šta je religija je filozofsko pitanje, drugim rečima filozofiju interesuje suština neke religije ili nekog verovanja. Filozofija definiše religije odvajajući 4

ono što je bitno od onoga što je nebitno za pojam religije. Filozofa religije ne interesuju različite religije nego samo religija kao pojava. Istoričar religije bavi se poreklom religije ili nekog njenog verovanja u ovom ili onom društvu ili nekoj društvenoj epohi da pritom ne vodi računa npr. o istinitosti tog verovanja. Drugim rečima svaka posebna društvena nauka pristupa religiji iz svog domena interesovanja. Primepr: psiholog religije - kako religija utiče na čovekov psihički život i kakve posledice ostavlja na čovekov ego Jedan svestran istraživač religije može da postavlja čitav niz pitanja ali u svakom trenutku on treba da zna mogućnosti i granice tih pitanja, odnosno šta može dobiti kao odgovor a šta ne. Pitanja: 1. Ako je religija izraz neznanja kako onda napredak u ljudskom saznanju ne potisne religiju kao neznanje? Ako su religijski iskazi neistiniti, zašto mnogi ljudi u njih ipak veruju? 2. Ako je religija stvarno ILUZIJA, da li je moguća stvarnost kojoj iluzije nisu potrebne? 3. Ako su religijski iskazi ISKAZI BESMISLENIH, zar onda ima smisla raspravljati o besmislenim stvarima? 4. Ako je religija OPIJUM NARODA, kako to da narod pored toliko stvarnih i efikasnih opijuma bira baš religiju? 5. Ako religija NE ZADOVOJAVA NIKAKVE BITNE LJUDSKE POTREBE, zašto bi ona bila potrebna ljudima? 6. Ako religija NE ZADOVOLJAVA NIKAKVE POJEDINAČNE POTREBE, zašto bi ona bila potrebna pojedincu? 7. Ako religija ne vrši nikakve društvene funkcije, kako to da se ona održava u društvenom životu? 8. Ako je religija PROTIVNA LJUDSKOM RAZVOJU, kako to da većina umnih glava iz nauke i filozofije nije nalazila suprotnosti izmedju religije i nauke? 9. AKO ČOVEK ZABORAVLJA BOGA, treba se pitati da li on zaboravlja starog a sledi nekog novog Boga? U svakoj religiji nailazimo na veru u neku MOĆ potpuno različitu od moći čoveka bilo da je ova moć shvaćena kao lična ili bezlična; vidljiva ili nevidljiva; imanentna ili transcedentna. Baš zato što se potpuno razlikuje od moći čoveka i što je beskrajno zaobilazi, ona je za njega MISTIČNA. U odnosu na ograničene moći čoveka, ova moć se za njega pokazuje kao neograničena ili apsolutna. Bez obzira na to da li je ova moć naklonjena čoveku lili nije, da li joj se raduje ili se nje boji, ili i jedno i drugo, da li joj se pasivno pokorava ili je aktivno iskorišćava (magija - aktivno iskorišćavanje). Čovek od nje ZAVISI tj. uzima je u obzir kako u svom telesnom, tako u duhovnom životu, tako da njegov život izgleda drugačije, nego kako bi izgledao kada ne bi imao pojma o toj moći. Priznanje da se ova moć javlja u iskustvu ljudi (ne svih) tj. da ona kontroliše čovekov život u njegovom odnosu prema svetu, da drži konce života i smrti u svojim rukama i da uopšte određuje sudbinu čoveka u svetu jeste opšte iako nije univerzalno. Osećanje zavisti od te moći koja može pomoći ili odmoći čoveku u njegovom ovostranom životu, nužno upućuju čoveka da utiče ili deluje na tu moć na određen način. Svoja iskustva prema apsolutnoj, mističnoj moći čovek upražnjava na različite načine, ali najčešće u obliku: 5

1. učenja (dogme) 2. obreda (ritualni radnji) 3. organizacije (ustanove) - crkva, džamija... Drugim rečima svoje iskustvo izražava kao: 1. kognitivno (saznajno) 2. emocionalno (obredi...) 3. akciono pri čemu u konkretnim religijama može biti više ili manje naglašen, a ponekad i odsutan neki od ovih oblika iskustva. Svaka religija ima svoje delove ili elemente koji kada se organizuju na određen način pokazuju prirodu te religije. Na osnovu struk. Imamo religije koje su primitivne (jednostavnije, odnosno jednoznačnije) i složene koje imaju razvijenu strukturu. Struktura ravijene religije obuhvata 10 elemenata: 1. MIT (dogma ili učenje) 2. RITUAL (predstavlja delatnu ravan religije) 3. ISKUSTVO (osećajna ili emocionalna ravan religije) 4. SIMBOLI (značenjska ravan religije) 5. VREDNOSTI (aksiološka ravan) axis - (grč.) vrednosti 6. NORME (moralna ravan) 7. SVETE LIČNOSTI (harizmatska ravan) charizma - (grč.) svojstvo 8. SVETE ZAJEDNICE (socijalna ravan) - ustanove, organizacije 9. SVETO VREME (nadiskustvena ravan) 10. SVETO MESTO (geografska ravan ili geografija duha) Treba pomenuti da elementarni oblici (primarne religije) religijskog života se ne odlikuju ovako složenom strukturom i da oni ili te elementarne religije ne mogu biti ključ za razumevanje razvijenih religija, jer ključ su za njih upravo razvijene religije. Na osnovu strukture imamo razičite tipove religija: 1. dogmatske (dogma je najvažniji element) 2. ritualističke (obred) 3. emocionalne (?) - mislim da je iskustvo ali nisam siguran!!! 4. institucionalne (ustanove) 5. moralne/etičke (vrednosti) 6. religije zakona (norme) 7. harizmatske (ličnost) SINTETIČKA DEFINICIJA RELIGIJE Religijom se može smatrati svako verovanje u mističnu i apsolutnu moć od koje čovek zavisi i koja kontroliše njegov život i smrt ali na kraju može uticati ako se ponaša na određene načine; svoja iskustva sa tom moći čovek može da izražava na kognitivan, emocionalan i praktičan način tj. u obliku učenja, 6

obreda i organizacije. Sticanje i izražavanje iskustva sa tom moći ima za njega odredjeno značenje, a za zajednicu određenji značaj jer bez toga njegov život i život zajednice bi izgledao drugačije.

7

38. Funkcije religije Funkcije koje religija treba da vrši (obavlja) u ličnom ili društvenom životu su sledeće: 1. F-ja učenja ili kognitivna doktrina (o nastanku sveta - mestu čoveka u tom svetu; nastanku društva i prirode). 2. Kompenzatorska f-ja - pruža sredstva nadoknade za stvarne prikraćenosti. 3. Komunikatinva f-ja - omogućava opštenje vernika sa bogom (molitva...) i vernika između sebe. 4. Regulativna f-ja - ovom funkcijom se reguliše ponašanje uz pomoć sistema vrednosti, normi i pravila ponašanja. 5. Integrativna f-ja - religije poezuju ljude. Ta veza je simbolička, ali u kriznim situacijama ppostaje stvarna. 6. Emocionalna f-ja - zadovoljava potrebe za sigurnošću, duševnim mirom... 7. Profetska f-ja - pruža etičke ideale i izaziva kritiku sa stanovišta tih ideala, a na taj način i mogućnost nemirenja/nemira. 8. Legitimacijska f-ja - ovom funkcijom religija opravdava društveni poredak i određena ponašanja u okviru tog poretka. 9. F-ja identiteta i identifijacije sa grupom. Uz naciju religija je najjača grupna svest kod ljudi. 39. Razvoj religije
O PRARELIGIJAMA se možemo obavestiti samo na osnovu posrednih izvora. Ti izvori su iskopine odnosno nalazi u pećinskim staništima iz starijeg kamenog doba. Među tragovima koje je pećinski čovek ostavio iza sebe o svom životu i shvatanju sveta, imaju pre svega posebnu vrednosta za proučavanje prvobitnih religija, imaju lobanju. Pećinski ljudi umrlima su odvajali lobanje od trupa i sahranjivali je odvojeno - u svojim staništima tj. pećinama. To je dokaz da je kod njih postojala neka vrsta KULTA LOBANJE. Zašto je lobanja postala predmet kulta? Verovatno je došlo do toga da je prvobitni čovek pretpostavljao da je glava središte i nosilac neke posebne sile ili sposobnosti pomoću koje se čovek održava u životu. Na to se može nadovezati pretpostavka da će se očuvanje lobanje zadržati za sebe za grupu SILA kojom je pokojnik raspolagao. Kada je reč o lobanji neprijatelja preko nje se možda zadržava moć nad ostalim neprijateljima. ANIMIZAM Naredna faza u razvoju religije je animizam - verovanje po kome je celokupna stvarnost prožeta ili nastanjena duhovima i dušama. Jedan broj istraživača religije smatra da je animizmu prethodio ANIMATIZAM (termin je upotrebio britanski etnolog Maret a znači oduhovljen, oživljen). Tako je ANIMATIZAM označavao verovanje da je sve u svetu oduhovljeno, živo, oživljeno. Tačnije određen animatizam je da u stvarima, pojavama i ljudima deluje neka opšta, bezlićna sila kolu plemena u Polineziji nazivaju MANA (otuda se to verovanje naziva manizam), a u drugim primitivnim plemenima ORENDA, VAKANDA. Animatizam je verovanje u neku opštu tajanstvenu silu koja je u svemu, a posebno i naročito se može manifestovati u pojedinim ljudima ili čak i na pojedinim mestima, dok je animizam verovanje u posebne individualne duhove. Animatizam se još označava kao DINAMIZAM ( dinamis - starogrčka reč i znači sila) i PREANIMIZAM. Jedan oblik animizma jeste i TOTEMIZAM (totem - iz jezika severnoameričkih Indijanaca Odžabve i znači srodstvo). Karakteristika totemizma je verovanje da određena grupa ljudi vodi poreklo od neke životinje ili biljke a ponekad i od nekog prirodnig

8

predmeta. Ono zbog čega se i totemizam može tretirati kao varijanta animizma jeste to što se i kod totemističkih grupa sreće verovanje u duhove. Ono što preovlađuje jeste verovanje u već pomenutu bezličnu silu koja se zamišlja posebno inkorporativno (uključeno) u totemu. Totemska životinja nije predmet kulta kao takva zbog njenih prirodnih osobina i uticaja na čoveka, već kao inkarnacija MANE (sile). U razvoju religijske svesti i slike o svetu sledeći stepen jeste TEIZAM (theos starogrčka reč i znači Bog ili vera u bogove). Istorija religije i etnologije poznaje tzv. fitomorfna (phytos - biljka) i zoomorfna (zoo - životinja) u obliku biljaka i životinja. Tako naš etnolog Veselin Čajkanović ( dela: ,,Slovenska mitologija", ,,Mit u Srba"...) smatra da je u staroj srpskoj predhrišćanskoj religiji, kao u ostalim starim religijama (rimskoj, galskoj, grčkoj...) postojalo tzv. vučije božanstvo. Razvojna tendencija ide dalje ka antropomorfizmu (anthropos - čovek) - božanstvo u ljudskom obliku. Antropomorfno božanstvo može da se odnosi na kako na fizičku, tako i na duhovnu stranu čoveka. Bogovi su zamišljani i kao bića sa fizičkim osobonama čoveka i kao bića sa isključivo duhovnim stvarima, ali razvijenijim nego kod čoveka. Fizički antropomorfizam nalazimo u mnogima narodnim religijama (primer: grčki i rimski bogovi su ličili na ljude). Kasnije razvijene univerzalne religije suzbile su takav oblik antropomorfizma i Boga su predstavljale kao čist duh i kao zaštitnika morala izražavajući na taj način božansku svetost i uzvišenost koje bi bile okrenute fizičkim i materijalnim momentom, odnosno profanim i nečistim. Naravno mnoge su, da bi bile bliže masama, zadržale i znatne ostatke materijalnog, čulnog predstavljanja božanstva (ikone i kipovi). TEIZAM (verovanje u Boga) se javlja u dva osnovna oblika: . POLITEIZAM (vera u više bogova; poli znači više) . MONOTEIZAM (vera u jednog Boga) Politeističke religije nalazimo razvijene u egipatskoj civilizaciji i kulturi, starogrčkoj i rimskoj. Univerzalne monoteističke religije nastale su kada je u pitanju razvoj čovečanstva, u neposrednoj prošlosti - Jevrejstvo, Hrišćanstvo i Muhamedijanstvo (Islam). . Bog je u stvari, sa saznajnog stanovišta sinteza našeg saznanja. . Sa estetskog stanovišta Bog je svaršenstvo lepog. . Sa moralnog stanovišta Bog je najviše dobro. Božanstvo je u stvari u simboličkom smislu ono najbolje u nama. Od ljudi, najbliži Bogu su monasi (monos - jedan), a život monaha u zajednici označava se kao manastir a to je zajednica usamljenika. Kod Grka veliki simbolički značaj imao je grčki krst ( krst sa jednakom horizontalnom i vertikalnom linjom oko kog je opisan krug) a u hrišćanskom svetu latinski krst kao simbol raspeća sa duzom vertikalnom linojom od horizontalne. Krst je simbol orijentacije u jednom prostoru. Krst u obliku kruga kod Grka znači zatvorenu autarhičnu zajednicu ali krug može da znači savršenu ličnost koja savršeno raspolaže svojim osećanjima, razumom i duhom a u fizičkom smislu sa telom. Krst je u rimskom carstvu bo simbol poniženja jer su na njemu razapinjani robovi, razbojnici, ubice i otpadnici. Prvi put sa Hristom krst dobija veličanstvenu simboliku. Razapeti Hrist je prva i najveća žrtva u ime vere u Boga. Hrišćanski tj. latinski krst horizontalna linija predstavlja odnos između ljudi (kao raširene ruke) a vertikalna odnos tj. put ka Bogu, odnosno uspostavlja se vertikala JA - BOG i horizontala JA - TI. Na krstu se ukršta vremenito i večno. Vavilonska kula je građena stepenasto a ta stepenatost jeste put kako da se dodje do neba tj. do Boga. Bog je videći tu gradnju pustio različite jezike da se ljudi ne bi sporazumeli ako se nastavi gradnja do njega.

9

40. Teorije religije (Marks, Dirkem, Veber) Marks se nikada nije detaljnije bavio religijom. Njegove ideje o religiji oslanjale su se na teologe i filozofe 19. veka, kao što je Ludvig Fojerbah, autor “Suštine hrišćanstva”. Prema Fojerbahu, religija se sastoji od ideja i vrednosti koje su ljudi iznedrili tokom svog kulturnog razvoja i pogrešno ih pripisali božanskim silama ili bogovima (recimo 10 božijih zapovesti datih Mojsiju). Fojerbah smatra da su ljudi zbog takvih shvatanja otuđeni od svojih vrlina i da će te vrednosti moći da ostvare u ovozemaljskom životu tek kada shvate da su to njihove sopstvene, a ne vrednosti religije. Marks prihvata ideju da religija predstavlja samootuđenje čoveka. On smatra da ne treba da se bojimo bogova koje smo sami stvorili, kao što ne treba njima da prepisujemo vrednosti koje sami možemo da ostvarimo. Marks: “Religija je opijum za narod”, jer odlaže sreću i blagostanje za zagrobni život i time propoveda pomirljivost sa postojećim uslovima života. On se protivi i ideološkom elementu religije, koji često opravdava razliku između bogatih i siromašnih, kao i poniznost prema ugnjetavanju (“krotki će naslediti zemlju”). Dirkem je velikim delom karijere proučavao religiju u malim društvima. U svom delu “Elementarni oblici religijskog života”, bavi se totemizmom australijskih Aboridžina, kao elementarnim oblikom religije. Totem je sveti predmet (životinja, biljka) sa simboličkim značenjem za neku grupu, uglavnom u vidu zajedničkog pretka. Na osnovu toga, on religiju definiše u okviru distinkcije između svetog i profanog. Sveta životinja se, recimo, ne jede. Totem je svet jer je on simbol same grupe i njenih najviših vrednosti. Dirkem kaže da religija nije samo verovanje, nego i ceremonijali i rituali, kojima se povećava solidarnost među vernicima. Oni odvlače pojedinca od sveta profanog i dešavaju se u važnim životnim momentima – venčanje, rođenje, smrt. U tradicionalnim, malim kulturama, religija uslovljava način razmišljanja (čak su i osnovne kategorije mišljenja nastale kroz religiju – vreme, recimo, kao interval između verskih ceremonijala). Dirkem, kao i Marks, smatra da uticaj religije slabi sa razvojem modernih društava. Naučna misao će sve više menjati religijska objašnjenja, a ceremonije i rituali će ostati prisutne u službi potvrđivanja vrednosti, ali u izmenjenom obliku – slavljenje humanističkih i političkih vrednosti, kao što su sloboda ili jednakost. Maks Veber se religijom bavio sveobuhvatno, širom sveta. Proučavao je svetske religije i radio studije o hinduizmu, budizmu, starom judaizmu, taoizmu. Poznato je i njegovo delo “Protestantska etika i duh kapitalizma”, gde objašnjava o uticaju hrišćanstva na Zapadu. Veberovi spisi se razlikuju od Dirkemovih jer se Veber fokusira na vezu religije i društvenih promena. Od Marksa se razlikuje jer tvrdi da religija ne mora uvek biti konzervativna, već može biti i nadahnjujuća, kao što je to bio protestantizam (tj, puritanizam, kojeg targetira kao izvorište kapitalizma). Prvi preduzetnici su bili kalvinisti, jer su smatrali da je materijalni uspeh znak božanske vrednosti. Veber proučavajući istočnjačke religije zaključuje da su one glavna prepreka za 10

širenje kapitalizma, što ne znači da su nezapadne civilizacije nazadne. Tako su hinduizam i konfučijanizam propovedale da nije materijalno bogatstvo najvažnije, već harmonija sa svetom. Veber na hrišćanstvo gleda kao na religiju spasenja, koja sadrži i “revolucionarni” aspekt, jer podrazumeva stalnu borbu vernika sa grehom ili grešnom vlasti.

11

41.

Rod i religija

U hrišćanstvu, žene su podređene muškarcima – žena je stvorena od rebra muškarca, a svi apostoli su muškog roda. Elizabeta Kedi Stenton krajem 19. veka objavljuje “Žensku Bibliju”, u kojoj kaže da je božanstvo stvorilo muškarce i žene kao jednako vredne, a Biblija je po njoj promuška, ne jer je bog tako hteo, nego jer ju je pisao muškarac. Međutim, u religijama širom sveta postoje ženska božanstva, što ona nežna, što boginje-ratnice. U budizmu, žene su prikazane kontradiktorno, s jedne strane su mudre i blage, a sa druge destruktivne, tajanstvene, prljave. Međutim, u toj religiji žene mogu biti kaluđerice, kao i u hrišćanstvu (“Hristove neveste”). U moderno vreme, posle edikata crkve iz 20. veka, kaluđerice mogu biti opuštenije, služiti u modernim zgradama itd. Katolička crkva, za razliku od mnogih denominacija i sekti, istraja u podršci rodnih nejednakosti. Na liberalizaciju stavova katoličke crkve uticali su feministički pokreti. Anglikanska crkva, iako liberalnija od katoličke, i dalje daje dominaciju muškarcima. Do devedesetih, žene nisu mogle da budu sveštenice. Jedan od “argumenata” za protivnike prava žene da budu sveštenice je i to što bi moglo da dođe do seksualne privlačnosti između vernika i sveštenice. 42. Pojam sekularizacije

Sekularizaciju su sva 3 velika sociologa koji su se bavili religijom očekivali s dolaskom modernizacije. Postoji nekoliko dimenzija sekularizacije – prva, po kojoj se sekularizacija meri po brojnosti verske organizacije. Druga dimenzija se odnosi na to koliko su crkve i druge verske organizacije održale svoj društveni uticaj, bogatstvo i prestiž. Danas su ovi faktori dosta niži nego pre 20. veka. Treća dimenzija sekularizacije se odnosi na verovanja i vrednosti. Drugačije, ova dimenzija se zove – dimenzija religioznosti. Ranije su religiozni ljudi mnogo češće upražnjavali javne obrede, pohađali veronauku itd. Uticaj religije opao je po sve 3 dimenzije sekularizacije, u celom svetu (izuzev SAD, gde je verska tolerancija zapisana u Ustavu, i postoje mnoge denominacije i sekte, pored zvaničnih crkava). Iako je, prema statistici, članova crkve dosta manje, i dalje postoji veliki broj ljudi koji veruju u boga, ali ne pripadaju nijednoj verskoj zajednici. Takođe, u nezapadnom svetu ne može se olako utvrditi da je opao uticaj religije, s obzirom na broj vernika u Južnoj Americi koji dočekuju papu, ponovno prihvatanje pravoslavlja u bivšem SSSRu i jakom uticaju islama na Bliskom istoku. S druge strane, verske razlike su često uzrok ratova širom sveta. U vreme brzih promena, ljudi se često okreću religiji kao mestu spokojnosti. Fundamentalizam je najbolji primer ove pojave. Iako su tradicionalne crkve izgubile na članstvu, u svetu se javljaju Novi verski pokreti (NVP). Mnogi NVP su proistekli iz tradcija velikih religija – hinduizma, hrišćanstva, budizma, dok su drugi nastali iz gotovo nepoznatih tradicija. Neke NVP su stvorile harizmatske vođe. NVP su popularne zbog netradicionalističkih i depersonalizovanih pristupa veri. 12

13

43.

Pojam i određenja morala

Moral dolazi od latinske reči mos, mores, koja označava a) običaj ili zakon i b) modu. Mores znači ćud, mišljenje, vladanje. Moral je regulativna ideja koja utiče na savest, ponašanje i karakter pojedinaca, grupa i društava. Izražava se u atributima dobro i zlo. Oblici ispoljavanja morala su moralne kategorije – moralni sudovi, moralno ponašanje, karakter, savest, dužnost, praavilo i vrednosti. Disciplina filozofije koja se bavi suštinom morala je etika. Filozofija se moralom bavi, ne samo analitički i objašnjavajući, već i procenom kako se treba i ne treba ponašati u svetu u kom živimo. Filozofija morala ima i teorijske i praktične zadatke. Teorijski su analiziranje i objašnjavanje pojma moralnog govora, ispitivanje logičko-gnoseološke prirode i kriterijuma moralnog suđenja, metode rešavanja moralnih sporova, odnos morala prema drugim društvenim pojvavama i istraživanje filozofskih pretpostavki različitih učenja i teorija o moralu. Praktični zadaci se odnose na utvrđivanje i obrazlaganje normi dobrog ponašanja, kritičko preispitivanje postojećeg morala i isticanje novih moralnih vrednosti i ideala. Antropološko istraživanje morala se odnosi na objašnjavanje moralnih sistema u različitim ljudskim zajednica. To je jedna vrste arheologije moralnog života prošlih zajednica. Psihologija se bavi psihološkim osnovama moralne svesti i ponašanja ličnosti kroz svoju posebnu disciplinu – psihologija morala. Zadatak je da se psihološko “jeste” prevede u moralno “treba”. Sociologija ispituje društvene uslove u kojima deluje moral, uticaj društva na moral, prihvatanje morala i ispitivanje posledica koje proizlaze iz (ne)moralnog ponašanja u određenom društvu. Postoji nekoliko načina za određenje morala: Prema obimu, moral može biti određen šire (svako ponašanje koje doprinosi našem blagostanju ili blagostanju drugih, ili ga sprečava) i uže (po kojem se moral definiše uz pomoć dobra i zla). Prema vrsti, moral se određuje na dva načina – ljudsko ponašanje i norme o ljudskom ponašanju. Većina mislilaca koja ga proučava, sklonija je drugom načinu određenja morala prema vrsti. U sadržinskom smislu, moral se najčešće određuje pomoću atributa dobro i zlo (ili ispravno i neispravno). Problem nastaje u različitim shvatanjima dobra – prvo, kojim se dobro određuje prema uticaju na čoveka , drugo, koje proizlazi iz sadržinskog određenja pojma -dobro- i treće – odnos dobra prema stvarnosti. U prvom pristupu, gde je dobro određeno po uticaju na čoveka, postoji dva značenja dobra – dobro kao vrhovno dobro i dobro kao moralna dužnost. Moral u značenju Dobra kao vrhovno dobro je u stvari uputstvo šta je naš cilj i čenz treba da težimo u životu i tu je vrhovno dobro sreća, zadovoljstvo. Po tom 14

shvatanju, moral ne propisuje ništa nego ukazuje šta je dobro, a ovo shvatanje je karakterisalo antičke teorije i Spensera. Dobro kao moralna dužnost podrazumeva da čovek sam sebi nameće dužnost da ostvari moralno dobro, to je zapovest. Određenje morala na osnovu sadržine pojma dobro može se odrediti apstraktno i konkretno. Ako se dobro odredi kao ponašanje po zakonu ili normi, onda je apstraktno, a ako se pod dobrom podrazumeva sreća, mir, znanje, onda je na osnovu tih konkretnih sadržaja dobra, određen i moral. U odnosu prema stvarnosti, pojam dobro može biti određen normativno ili indikativno. U prvom određenju, dobro se određuje subjektivno, dobro je što onaj koji određuje dobro – misli da je dobro. U indikativnom određenju, bitno je šta se u društvu uzima za dobro. U formalnom određenju pojma moral, primat dobijaju oblici kojima se prosuđuje moralnost ljudi – norme, zakoni, zapovesti, preporuke. 44. Kantovo određenje morala

Prema Kantu, pojam dobra i zla se određuje tek posle i pomoću pojma morala. Moralni zakon je aprioran i neproizvoljan. On kategorički zapoveda i univerzalno važi. On je naznačio 4 formule kategoričkog imperativa: 1. Deluj tako da maximum tvoje volje u svako doba ujedno važi kao princip opšteg zakonodavstva (Zakon čistog praktičnog uma) 2. Radi samo prema onoj maksimi za koju ujedno možeš želeti da postane opšti zakon 3. Postupaj tako kao da bi trebalo da maksima tvog delovanje postane opšti zakon 4. Radi tako da čoveštvo u svojoj i u tuđim ličnostima uvek upotrebljavaš kao svrhum a ne kao sredstvo. Prve 3 su činjenične, a četvrta materijalna, iako je Kant ne smatra takvom. Za Kanta je moralno samo ono ponašanje koje proističe iz osećanja dužnosti i moralnog zakona. Konkretnu dužnost Kant izvodi iz činjenice da samim tim što čovek zna da ima neku dužnost, zna i šta mu je dužnost. Kada čovek postupa iz dužnosti, taj postupak je moralno vredan. Najviša vrednost je za Kanta sloboda. Iz ove vrednosti se izvode sve ostale. On ističe i jednakost kao veliku vrednost, jer sloboda jednakosti znači čovekovu autonomiju. Autonomija pojedinca je u stvaranju moralnog zakona kojem se potčinjava. Moralnost je, prema Kantu, “odnos radnji prema autonomiji volje, odnosno prema mogućem opštem zakonodavstvu putem njenih maksima. Radnja koja postoji zajedno sa autonomijom volje, dozvoljena je, ako se ne slaže sa autonomijom – zabranjena je. Sveta volja je ona volja koja se nužno poklapa sa zakonima autonomije”. Kantovo određenje morala je najbolje do sada u filozofiji morala. On za ljudsku vrstu daje 2 pojma – homo noumenon i homo fenomenon. Prvo označava 15

ideju vanvremenskog čoveštva, čoveštva kakvo bi trebalo da bude, a drugo označava pojam postojećeg čoveštva, saznatljivog i vremenskog. Ideja čoveštva (homo noumenon) kod Kanta se izvodi iz moralnog zakona, koji pripada umu. Ako kod čoveka ne deluje taj zakon, on nije čovek. Ideja homo noumenona je regulativna i treba da upravlja čovekovim delanjem. Njome Kant daje opšti vrednosni pojam čoveštva, ona opisuje kakav čovek treba da bude. Empirijski pojam opisuje čoveka onakvog kakav jeste. Čovekovi ciljevi u empirijskom svetu proizlaze iz njegove “moći žudnje”, u vidu slavoljublja, vlastoljublja i gramzivosti. Ovi oblici po Kantu predstavljaju zlo. Kant govori i o blaženstvu, kao nedostižnom i nemoralnom pojmu u građanskom društvu. Šta bi motivisalo ljude u ostvarenom blaženstvu? Ovo shvatanje blaženstva se razlikuje od antičkog, gde je ono određeno kao najviše dobro. Kao takvo, ono je cilj inteligibilnog čoveka, ne empirijskog.

16

45. Određenje morala – Dirkem, Heler, Vejl Formalno određenje morala je odlika mnogih autora i sva su oslonjena na Kantovo određenje. Emil Dirkem kaže da svaki moral predstavlja sistem pravila ponašanja. Jedan aspekt morala je, za njega, prinuda, a drugi izvesna poželjnost. Reč je o motivaciji da se uradi neko delo, a prinudom moramo da nateramo vlastitu ličnost da savlada napor potreban za izvršenje tog dela. Prema Dirkemu, dobro i dužnost su vrednosti na kojima valja insistirati. Njegovo određenje morala nije samo formalno, nego je i sociološko. On polazi od toga da nikada obeležje morala nije bilo pripisano postupku koji za cilj ima egoistični interes individue. Kaže da, ako postoji neki moral, on ima za predmet grupu individua – društvo (uz uslov da društvo može biti shvaćeno kao ličnost, kvalitativno različita od ličnosti koje društvo sačinjavaju). Individua ne može bez društva, ono je dobro i poželjno za nju. Društvo kao dobro je moralni autoritet koji izvesne propise čini obaveznima. Erik Vajl takođe kantovski određuje moral u formalnom smislu. Po njemu, “moral potvrđuje da svaki čovek nosi u sebi ono što u čoveku konstituiše čovečnost”. Zato se čovek ne sme gledati kao predmet ili sredstvo. Vajl upozorava da pozitivizam u različitim oblicima (istoricizam, relativizam, skepticizam, pragmatizam) žrtvuje autonomiju moralne refleksije, čime se moralno ponašanje svodi na činioce koji zavise od nečeg drugog, recimo društvenih ili istorijskih okolnosti, a ne od same individue. Tako se moralno ponašanje utapa u druge pojave i norme i gubi specifikum. Zadatak moralnog čoveka je vaspitanje ljudi radi njihovog potčinjavanja univerzalnom zakonu. Agneš Heler kaže da je moral odnos između pojedinačnog ponašanja i odluke s jedne strane, i društveno-rodnih zahteva s druge strane. Prema njoj, moralni sadržaj postupka je funkcija više povezanih faktora – uzdizanje iznad partikularnih motivacija, izbor onih ciljeva i sadržaja do kojih se čovek uzdiže iznad partikulariteta, postojanost u tom uzdizanju i sposobnost za primenu tih zahteva u konkretnom slučaju. U osnovi morala je podređivanje partikularnih potreba, želja i težnji društvenim zajtevima, što se postiže internalizacijom. U skladu s tim, moralno najpozitivniji je pojedinac koji je internalizovao takve vrednosti datog sistema zahteva, koje objektivno upućuju u pravcu moralnog razvoja čovečanstva.

17

46. Veberovo shvatanje morala (etika ubeđenja ili politički radikalizam) Politički radikalizam je jedan od mogućih stavova, delovanja ili ponašanja u pristupu politici ili realizaciji ciljeva određene politike. Potencijalno i latentno, politički radikalizam postoji u svakoj zajednici. On izlazi na scenu u vreme krize i društvenih lomova. Politički radikalizam je stav primeren revolucionarnoj situaciji, kada je jedna ideologija na izdisaju, a druga se rađa. On je zahtev za potpunom, korenitom promenom odnosa u zajednici koji započinju promenom nosioca ekonomske i političke moći. On podređuje činjenice ideji i konceptu koji želi da realizuje. Nikada se ne zadržava jer se forsiranjem radikalizma posle osvajanja vlasti dovodi u pitanje opstanak nove vlasti. Ideju za koju se zalaže, želi da ostvari u čistom javljanju, bez obzira na stvarnost. Ultraradikalizam apsolutizuje ideju i istinu političke zajednice, pa se tako kod ultraradikala gubi i radikalna sadržina, a ostaje samo radikalni stil – zna se šta se neće, ali ne i šta hoće. U teorijskom smislu, politički radikalizam se može razraditi i kao radikalni demokratizam ili radikalni politički autoritarizam. Radikalni demokratizam u politici ukida političke odnose u kome vlada dominacija određenih pojedinaca i grupa u političkoj zajednici. On uspostavlja demokratske institucije, mehanizme i procedure, a cilj mu je humanistička, racionalna i efikasna politička zajednica. Samo razvijeno, bogato i kultivisano društvo može biti nosilac radikalnog demokratizma. Radikalni politički autoritarizam je potpuno menjanje stare i uvođenje nove vlasti. Po snazi uz koju dolazi na scenu, ne razlikuje se od radikalnog demokratizma. U revolucionarnoj situaciji, r.p.a. mobiliše nezadovolljne mase u manipulativne svrhe i ruši vlast. Karakteristična je totalna kritika društva u kojem vlada dominacija, kao i u svakom drugom radikalizmu. Ali r.p.a. menja jednu dominaciju drugom dominacijom, što znači da on završava samo na radikalizmu političkih sredstava za menjanje vlasti, ne menjajući političke i društvene odnose. U političkoj empiriji, politički radikalizam se najčešće javljao kao faza u sazrevanju određene političke i društvene zajednice. Radikalne partije su često po dolasku na vlast uspostavljale čak i konzervativnije odnose od onih koje su srušile. Različiti oblici radikalnog ponašanja se javljaju i u onim grupama, partijama, pokretima, koji nisu radikalno orijentisani. Svaki radikalizam karakteriše građenje osnovne pozicije na normativnim i vrednosnim stavovima, stavljajući činjenice u drugi plan i upotrebljavajući ih sofistički. Treba razlikovati stvaraoce i nosioce radikalnog projekta, jer ga stvaraoci često ne prepoznaju u rukama realizatora (neretko zato što se u realizaciji izgubi svaka veza sa prvobitnim ciljevima radikalnog projekta). Radikalizam teško prihvata stvarnost. Radikalizam zapada u najveće iskušenje onog momenta kada treba postaviti novo, kada dođe na red ostvarivanje pozitivnog programa i ispunjavanje obećanja na čijim se krilima osvaja vlast. 18

U psihološkom smislu, radikalizam se može pretvoriti u patološku mržnju ljudi onakvih kakvi jesu u ime ljudi onakvih kakvi bi trebali da budu. Radikalni levičari su, u antropološkom pogledu, pesimisti i teže da unište sve postojeće političke i društvene oblike. Njihov antropološki stav je usmeren pesimistički ka većini pripadnika ljudskog roda, a optimistički samo prema revolucionarnoj eliti, u koju gaji neograničeno poverenje. Radikalni levičar tako smatra da nijedan politički režim ne valja, a da su ljudi većinom nepopravljivo inertni, te da se iz letargije mogu pokrenuti jedino nasiljem koje ne zna ni za kakve norme. Često su ciljevi pripadnika radikalne levice potpomognuti mržnjom. Problematična je i teza radikalne levice o kvalifikovanosti i bezopasnosti nove elite, koja dolazi na krilima revolucije, jer ta elita vlada terorom i odgovara isključivo sama sebi. Termin teatarski radikalizam se vezuje za onaj radikalizam u kom je bitniji stil od sadržine (političke sadržine ni nema) i koji potiskuje racionalne načine razmišljanja. On zanemaruje kvalitet ličnog života i smatra da to pitanje treba da sačeka kraj revolucije. Kada politički radikalizam počne da koristi sva sredstva, ne pitajući za opravdanost, on postaje revolucionarni makijavelizam. Radikalni revolucionari ne prezaju od ubistva, progonstva, hapšenja, terora i veruju da to ima stvaralačko, a ne pogubno dejstvo. Cilj opravdava sredstvo, a moralno je opravdano sve što je u datom trenutnku politički celishodno. Radikalni makijavelizam je pun zaokreta iz jedne krajnosti u drugo. S etičkog i moralnog stanovišta, radikalizam uopšte može:
− − − −

da etički i vrednosno utemelji stanje moralnog uzdizanja, sazrevanja, ponašanja – uspostavljanja moralnog života zajednice; da podstakne moralizam i moralističko rasuđivanje stvarnosti u zajednici; da moralnim apsolutizmom ukine pluralizam ideja, ponašanja, pristupa i izbora; da završi u amoralnom relativizmu, razaranju, nemoralnosti i amoralnosti.

Politički radikalizam osnovnu poziciju gradi na čvrstom moralnom, etičkom i vrednosnom stavu, a u realizaciji često dobija suprotne pozicije od proklamovanih. Ipak, u prosuđivanju jedne politike, ne treba posmatrati samo namere, već i učinak. Tek spajanjem tih dveju etika, može tačnije da bude ocenjena etička i moralna vrednost neke politike i političkog ponašanja. Na kraju, jedna od glavnih odlika političkog radikalizma je formulacija politike bez dovoljne argumentacije.

19

47. Veberovo shvatanje morala (politika odgovornosti ili politički realizam) Politički realizam je jedan od načina mišljenja i delovanja u realizaciji određene politike, kao i ponašanja u stvarnosti političke zajednice. U opštem značenju, ovaj stav polazi od činjenica, a ne od mogućih konstrukcija. U značenju delovanja i ponašanja, to je ono delovanje koje se oslanja na hladno, racionalno, objektivno procenjivanja događaja i postupaka. Politički realizam predstavlja hladnokrvnost, trezvenost, racionalnost, objektivnost. To ne znači da nema ideala i vrednosti, već su oni samo suočeni sa činjenicama i tako se procenjuje njihova mogućnost. Kada politički realizam postavlja ciljeve i prema njima određuje sredstva, on ih odmerava prema mogućnosti u konkretnom trenutku. U tom trenutku suočavanja sa ciljevima i sredstvima, politički realista se mora vrednosno opredeliti, što znači da realizam nikako nije vrednosno neutralan (i neopredeljenost prema nekoj politici je takođe vrednosni stav). Politički realizam i njegovo delovanje izbegava rizik, česte i bezuslovne eksperimente, radikalne izmene, čvrste principe i isključivost. Oslanja se na oprobana i dokazana rešenja. Osnova su mu tradicija i tradicionalne vrednosti. S obzirom da je za političkog realistu tradicija samo ono što je kroz istoriju opstajalo a nije ugrožavalo i kočilo život, on se zalaže za tradicionalne institucije, koje ne dolaze u sukob sa postojećom stvarnošću. Tradicija se kod njega ne konzervira, nego prilagođava, kao što se novo prilagođava tradiciji. Politički realista nije branilac statusa quo po svaku cenu. On će reformisati postojeća rešenja kada vidi da više ne odgovaraju realnosti, ali ih neće ukinuti. Izbegava haos, anarhiju, radikalne promene. Po njemu, takođe, nema savršene politike i političke zajednice. Svako idealizovanje je za njega nerealno. Odbacuje svaku kritiku koja odbacuje sve postojeće, a prihvata kritiku zasnovanu na činjenicama koja vodi ka transformaciji postojećeg. Njegova kritička pozicija je kritički realizam i kritički racionalizam. On je za otvoreno društvo i pluralizam ideja, za slobodno tržište ideja, robe i ljudi, za konkurenciju i demokratsko izjašnjavanje. U odnosu na moral, politički realist će uvek izabrati onu ideju koja donosi što veću količinu dobra i uspeha, sa što manje zla, a kroz slobodu i slobodan izbor. On nije moralista, jer ne prihvata moralni rigorizam i moralizam uopšte. Upotreba sredstava je ograničena ciljem koji teži, ali i jednim brojem univerzalnih vrednosti, kao što su humanizam i sloboda. Izopačeni (ekstremni) politički realizam se zove real-politika. Ona je preokupirana političkim sredstvima, bavi se samo tehnikom osvajanja, učvršćivanja, proširivanja i zadržavanja vlasti. Efikasnost opravdava upotrebu svih sredstava (najčešće fizičke sile). Najveća dužnost real-političara je da osvoji i zadrži vlast, a opravdanje – da to radi zbog opšteg dobra zajednice, iako je empirijski dokazano da se radi o ličnoj koristi. 20

Real-politiku njeni zastupnici smatraju moralno neutralnom, tj – amoralnom. To objašnjavaju argumentom da moralna obzirnost slabi učesnika u političkoj borbi. S njom i dolazi raskid politike i morala. Real-politika u krajnjem bilansu vodi totalitarnoj organizaciji zajednice, iako počinje sa slobodnim izborom sredstava.

21

48. Autonomno i heteronomno u moralu Problem moralne autonomije i moralne heteronomije za svaku politiku je problem njenog odnosa prema slobodi. Pojam autonomija (grč. autonomia, od autos – sam i nomos – zakon) uvodi u moralnu problematiku Kant. Po njemu je autonomija pretpostavka za ostvarenje ličnosti u čoveku, jer čoveka razvija sloboda, a ne priroda. Ideja slobode je osnovna pretpostavka autonomije. Autonomija je za Kanta izvlačenje čoveka iz prirodnog stanja i njegovo „samozakonodavstvo“, što je svojstveno za svakog umnog čoveka. Kant pojam autonomije određuje kao „Primat čoveka“, koji ga izvlači iz dotadašnjeg mehanizma koji je pokretao svest i, dajući mi odgovornost, tog istog čoveka čini kreatorom novog sveta. recimo. Suprotno autonomiji je pojam heteronomija (grč. heteros – drugi, nomos – zakon). Heteronomija znači pokoravanje volje zakonu koji potiče iz druge volje. Ona ubija autonomiju i spolja određuje volju i voljnu radnju čoveka. Taj pojam je za Kanta negativan, jer iz njega proizilaze „nepravi“ principi moralnosti. Heteronomni princip tera čoveka na pasivnost i ne da mu da se samoodredi, kao što to radi autonomni princip. Samim tim, on nije slobodan ni „samozakonodavan“ što znači da nema mogućnost izbora, a mogućnost izbora je pretpostavka za moralno delovanje i ponašanje. U teoriji, autonomna i heteronomna moralna pozicija se jasno mogu razdvojiti. Na praktičnom planu, one su isprepletane i u stalnom rivalstvu. Čovekov razvoj teče od heteronomnog ka autonomnom ponašanju, pa je tako u detinjstvu izraženija heteronomija, a u zrelom periodu autonomija. Ono što određuje pojedinca kao autonomnog ili heterogenog jesu norme ponašanja koje sam sebi postavlja. Kada pojedinac shvati smisao i opravdanost norme (bez obzira da li ju je sam sebi pripisao ili usvojio od drugih), tek tad je doživljava vrednosno. Moralna autonomija i heteronomija pojedinaca i društvenih grupa se snažno manifestuju na oblikovanje političke zajednice – od toga zavisi priroda političke zajednice. Mali je broj političkih zajednica u kojima je dominirala moralna autonomija. Dve političke krajnosti su primeri jednog i drugog moralnog života političke zajednice – demokratija i autokratija. Pod demokratijom se ovde podrazumeva zajednica u kojoj dominira umna, kvalifikovana i kompetentna većina. Demokratija omogućava postojanje lepeze ideja i u njoj ekstremne ideje ne mogu da postoje, a da je ne ukinu. Ona dopušta pluralizam političkih ideja, ali ne i dominaciju. U njoj dominiraju samo najtrezvenije i najtolerantnije ideje, jer „u haosu nije moguća politika“. U demokratskoj politici dominiraju moralno autonomni pojedinci i grupe, jer ona podrazumeva slobodu za sve, pa tako i slobodu izbora. A izbor je šansa da čovekova moralnost izbije iz njegove unutrašnjosti. Demokratska politika je moralna politika, omogućava sazrevanje autonomno moralnih pojedinaca i njihovo delovanje, a oni stvaraju različite oblike i sadržaje demokratske politike. Institucije gube funkcije prisile, a kvalitet života se ogleda u odnosu prema slobodi pojedinca, ne prema slobodi grupa ili društva, jer nema moralnih grupa i društva bez slobodnog pojedinca. 22

U autoritarnoj politici, sloboda je ograničena za sve, jer se ne može govoriti o slobodi tamo gde je jedan slobodan, a svi ostali se tretiraju kao maloletnici. U takvoj političkoj zajednici dominira moralna heteronomija (uz prisustvo amoralnosti i nemoralnosti). Pojedinci se smatraju nedozrelim, nepodobnim za učestvovanje u političkom životu. Sve diktature preziru pojedinca i smatraju ga slugom. Na moralnom planu, kod pojedinaca u vlasti, autoritarna politika podstiče poltronstvo, karijerizam, amoralnost, poslušništvo itd. A kod ostalih – skeptičnost, apatičnost i lukavastvo. Među ljude se namerno seje strah. To što je autoritarna politika legalna, ne znači da je i moralna. Politika je moralna samo onda kada poseduje legitimitet autonomno moralnih pojedinaca i grupa. Ovde kolektivni subjekt oblikuje sve na račun pojedinaca, pod firmom objektivnosti. Kod pojedinaca se podstiču samo one vrednosti i ideali koji imaju važnost samo dok kolektivna volja tako misli. S promenom situacije, menja se stav i prema vrednosnom i moralnom idealu, a pojedinac to bespogovorno prima i izvršava. Individua se potpuno identifikuje sa kolektivom. Oni koji se striktno pokoravaju volji diktatora, vremenom postaju moralne olupine. Jer, sve u moralu pojedinaca – velikodušnost, čast, ponos itd, proizvod je autonomnog ljudskog vaspitanja.

23

49. Moralne teorije – racionalistička, sociologistička, teorija nagona i neorija o natprirodnom poreklu morala Racionalistička teorija morala kaže da se moralna svest i ponašanje zasnivaju na znanju. Onaj koji zna, ne bi smeo da greši. Temelje teorije postavlja Sokrat (vrlina=znanje), a Aristotel ga objašnjava: “Isto je znati šta je pravedno i biti pravedan”. Po Sokratu, moralna svest i ponašanje se uče. Razum i znanje su kontrolori nagona, strasti i potreba koje mogu uzrokovati nemoralno ponašanje. Moralno i korisno ne moraju uvek ići zajedno. Moralno delovanje kada je u pitanju interes može biti štetno, pa čak i opasno. Prigovori ovoj teoriji su da ima onih koji mnogo znaju ali se ne ponašaju moralno i onih koji malo znaju ali se ponašaju moralno. Moral se ne potvrđuje rečima, nego moralnim delima. Za društveni život bitnije je imati moralne ličnosti, nego moralne zakone i norme. Za moral je bitna i volja, koja dolazi motivacijom, a znanje se ne smatra vrlinom samom po sebi, jer ga mogu imati i dobar i loš čovek. Sociologistička teorija morala Ova teorija polazi od stava da je moral proizvod društva i da društvo ugrađuje moral u pojedinca. Ova teorija odbacuje mogućnost određenja morala slobodnom voljom, slobodom pojedinca, ona kaže da je za pojedinca dobro ono što je dobro i za društvo. Najbitniji elementi moralnosti su disciplina, predanost i vernost grupi. Teorija nagona Prema teoriji nagona, čoveka nagoni nesvesno i nepogrešivo vode ka dobrom moralnom izboru. Nagon održava vrstu i zato je moralan. Kada bi ovako bilo, onda bi biološki jači bili i najmoralniji, ali životno iskustvo je pokazalo da su ljudi vođeni nagonima – ljudi bez savesti. Moralne odluke, delovanja i ponašanja, najčešće se protive nagonu. Teorija o natprirodnom poreklu morala Ova teorija smatra da je izvor morala – bog. Bog je u nama. Ako nije, nema ni moralnog ponašanja ni morala. Bog je ljudima dao slobodnu volju i razum, ali i propisao moralne zapovesti. Ako čovek postupi nemoralno, ne mora da bude kažnjen spolja, ali mora iznutra – grižom savesti. Kod ove teorije, ograničavajući činioci su religiozni autoriteti i religiozne dogme, koje pripisuju moralne norme i određuju moralne vrednosti. Ko se njima suprotstavi, biva kažnjen. “Strašni sud” je pored Boga garant moralnog apsolutizma, a rušenje boga dovodi do moralnog relativizma. U zajednicama u kojima vlada rigorizam spoljašnjih normi, nema slobode, pa ni slobodnog izbora.

24

50.

Deontološki i pragmatički pristup moralu

Da bi se opravdala delovanja i ponašanja ljudi, izdvajaju se ova dva moralna pristupa. Jedan je deontološki (deontologija=učenje o dužnostima), a drugi pragmatički (pragmatizam=učenje prema kojem je praktična korist vrhovni kriterijum mišljenja, delovanja, ponašanja). Prema deontološkom pristupu, ljudi moraju uvek da se moralno ponašaju i deluju. To se preporučuje i za politički život. Ko tako ne čini, taj je nemoralan i štetočina. Moralni oblik života je najteži ali i najljudskiji i morala se čovek pridržava čak i kad ima lični gubitak zbog toga. Zarad opšteg dobra, ne sme se sarađivati sa zlim ljudima jer oni mogu privremeno doneti korist zajednici, ali dobro – nikada. Prema pragmatičkom principu, delovanja i ponašanja se mogu meriti, a sve što doprinosi koristi, smatra se dobrim. Ovaj pristup relativizuje moral i mnogo toga nemoralnog se njime može braniti. Moralno delovanje i ponašanje traži da iza izgovorene reči stoji delo.

ROD I PORODICA, OD SLEDEĆEG PITANJA

25

51.

Socijalni konstrukcionizam

Socijalni konstrukcionizam je teorijska orijentacija koja je temelj svih novijih pristupa koji daju kritičke alternative u oblasti sociologije, psihologije i drutih društvenih i humanističkih nauka (kao što su kritička psihologija, poststrukturalizam, analiza diskursa itd). Postoji više pretpostavki u koje “morate poverovati da biste bili socijalni konstrukcionist”: 1. Znanje nije pouzdano – socijalni konstrukcionizam traži da kritički posmatramo tvrdnju da je naše razumevanje sveta pouzdano (kao što tvrde pozitivisti i empiristi). On kaže da moramo biti sumnjičavi prema svojoj predstavi u svetu, što znači da kategorije pomoću kojih shvatamo svet ne moraju nužno podrazumevati stvarne podele. Recimo, to što mi delimo muziku na klasičnu i pop, ne znači da u samoj prirodi muzike postoji nešto što određuje da ona treba da bude tako podeljena. S. konstrukcionizam dovodi u pitanje čak i kategoriju muškarci-žene, i kaže da bismo isto tako opravdano i jasno mogli ljude da podelimo na visoke i niske, recimo. 2. Shvatanje sveta je istorijski i kulturno specifično – svi načini razumevanja sveta su istorijski i kulturno relativni. Ne samo što su specifični za određene kulture i istorijska razdoblja, nego su i proizvod određene kulture i istorijskog perioda. Svaka kultura poseduje posebne oblike znanja i zato nema razloga da verujemo da su naši načini razumevanja nužno bolji od drugih. 3. Društveni procesi su osnov znanja – ono što mi smatramo istinom, to jest trenutno prihvaćen način shvatanja sveta, nije proizvod objektivnog posmatranja sveta, već socijalnih procesa i interakcija u kojima su ljudi angažovani. 4. Znanje i društveno delovanje su nerazdvojno povezani – recimo, pre nastanka pokreta za borbu protiv alkoholizma, mislilo se da su pijanci potpuno odgovorni za svoje ponašanje i bivali su hapšeni. Danas se smatra da oni robuju alkoholu i da nisu skroz odgovorni za svoje postupke, pa ih društvo leči psihološkim metodama, ne zatvara ih. Prema ovim modelima, razlika između socijalnog konstrukcionizma i tradicionalne psihologije je: 1. Antiesencijalizam – socijalni konstrukcionisti ne smatraju da društvo utiče na psihologiju pojedinca više od bioloških faktora. Za njih su oba faktora esencijalistička i kao takva mogu se nazvati socijalnokonstruktivističkim stanovištima. 2. Antirealizam – s.k. odbacuje mišljenje po kom je naše znanje neposredno opažanje stvarnosti. Mi konstruišemo svoje verzije stvarnosti među sobom. Zbog toga je pojam -istina- nepouzdan i ne postoje objektivne činjenice. 3. Istorijska i kulturna specifičnost znanja – psihološke teorije su vremenski i kulturno ograničene. Zato se ni psihologija ni socijalna 26

psihologija ne mogu baviti “pravom” prirodom ljudi i društvenog života, već samo istorijskim proučavanjem određenih oblika političkog i društvenog života, kao i društvenom praksom koja ih stvara. 4. Jezik kao preduslov mišljenja – jezik kojim se ljudi koriste uslovljava način njihovog mišljenja, kategorije i pojmove pomoću kojih stvari dobijaju značenje 5. Jezik kao oblik društvenog delanja – kad ljudi razgovaraju među sobom, oni konstruišu svet, pa je zato korišćenje jezika jedan oblik delanja, a jezik dobija performativnu ulogu, za razliku od pređašnje uloge pasivnog prenosioca misli. 6. Fokusiranje na interakciju i društvenu praksu – socijalni konstrukcionizam odbacuje i gledište psihologije, po kojem su za društvene pojave odgovorni stavovi, motivacija i druge psih.kategorije neke osobe, ali odbacuje i sociološko stanovište po kojem socijalne strukture (ekonomija, brak, porodica) predstavljaju izvor socijalnih fenomena. Soc konstrukcionizam u fokus stavlja društvenu praksu i interakcije između ljudi. 7. Fokusiranje na procese – cilj socijalnog istraživanja se sa struktura prebacuje na načine na koje ljudi u interakciji dolaze do fenomena. Znanje, dakle, nije nešto što neko ima ili nema, već nešto što ljudi zajedno proizvode. Poreklo socijalnog konstrukcionizma Sa sociološke strane, na nastanak ove teorije utiče simbolički interakcionizam (tu mi kao ljudi konstruišemo svoje i tuđe identitete kroz susrete i interakcije s drugima), etnometodologija, i najviše – knjiga Bergera i Lukmana “Socijalna konstrukcija stvarnosti”, u kojoj piše da ljudska bića zajedno stvaraju i održavaju društvene fenomene, kroz društvenu praksu. Ljudi to rade kroz procese eksternalizacije, objektivacije i internalizacije. Recimo, ako ljudi imaju ideju da se sunce okreće oko zemlje, oni je eksternalizuju tako što je stave “u promet” i napišu knjigu o tome. Kada ta knjiga uđe u domen društvenog, ona živi vlastitim životom a ideja koju izražava postaje objekt, što je deo procesa objektivacije. Sledeći naraštaji je internalizuju kao deo svoje svesti, čitajući je U psihologiji, socijalni konstrukcionizam se vezuje za Gergena, koji je pisao o tome da je celokupno znanje kulturno i istorijski specifično. On je pisao i o krizi socijalne psihologije (koja je kao disciplina nastala iz pokušaja psihologa da vladama SAD i Britanije, za vreme WWII, daju znanje koje bi ovi koristili za propagandu. Kulturna i intelektualna pozadina, naspram koje se oblikovao socijalni konstrukcionizam, jeste postmodernizam. Težište postmodernizma nije u društvenim naukama, već u umetnosti. [On odbacuje modernizam, koji se oslanja na prosvetiteljstvo (18. vek). Prosvetiteljstvo je tragalo za istinom i razumevalo prirodu uz pomoć razuma i racionalnosti, što s kosilo sa crkvenim stavovima. Modernizam u umetnosti preuzima svoje traganje za istinom, kroz pravila i proporcije um. dela. U sociologiji, Marks traga za pravilima i strukturom i ekonomske strukture postavlja kao osnove društvenih pojava.] 27

Postmodernizam odbacuje ideju da postoji konačna istina, kao i postojanje strukturalizma, pa tako pop-art umetnost (Vorhol, recimo) polaže pravo na istu vrednost kao i, proporcijski i matematički savršena, Leonardova dela. Postmodernizam tvrdi da mi živimo u svetu koji se više ne može razumeti pozivanjem samo na jedan sistem znanja (recimo, religiju). Koje su glavne teme socijalnog konstrukcionizma? Cilj je da se odbaci tradicionalno psihološko učenje o esencijalizmu, što otvara put alternativnom, socijalnokonstrukcionističkom objašnjenju. U centar interesovanje stavlja se jezik, umesto esencijalizma. Socijalni konstrukcionisti dovode u pitanju diskurse koji imaju etikete “istine”.

28

52.

Rod i seksualnost

Različiti su stavovi kojima se tumači formiranje rodnih identiteta i društvenih uloga na osnovu njih. Debata se vodi između sociologa koji pri proučavanju tog pitanja pridaju veći značaj društvenih uticaja i onih koji to ne čine. Razlika između termina pol i rod je u tome što sociolozi termin pol koriste da istaknu anatomske i fiziološke razlike koje definišu muško i žensko telo. Rod se odnosi na psihološke, društvene i kulturne razlike između muškaraca i žena. Ova razlika je fundamentalna jer mnoge razlike između muškaraca i žena nisu biološke po poreklu. Rod i biologija – pojedini autori tvrde da su aspekti biologije uzrok razlika između muškaraca i žena. Oni kažu da se to vidi recimo u agresivnosti. Ali drugi istraživači tvrde da se nivo agresivnosti muškarca razlikuje od kulture do kulture. Teorije o “prirodnim razlikama” su često zasnovane na podacima o ponašanju životinja, a ne antropološkim dokazima. Socijalizacija roda – drugi put ka razumevanju porekla rodnih razlika je proučavanje rodne socijalizacije. Taj pristup pravi razliku između biološkog pola i društvenog roda; dete se rađa s polom, a razvija rod. Deca kroz kontakte sa raznim agensima socijalizacije, primarnim i sekundarnim,a postepeno usvajaju društvene norme i očekivanja koja se vezuju za taj pol. Rodne razlike nisu biološke, nego kulturološke produkovane. Najveći pobornici ove teorije bili su funkcionalisti, koji govore o pozitivnim i negativnim sankcijama kod dece, za učinjene stvari, u zavisnosti od toga da li se slažu ili ne sa principima koji se vezuju za pol (recimo, neće proći isto dečak koji igra fudbal i koji se igra s lutkama). Tako deca uče očekivane polne uloge. Prema ovom stanovištu, za svaku devijaciju kriva je loša socijalizacija. Na stvaranje rodnih razlika, nesvesno utiče celo društvo, potencirajući više “muške“ slikovnice, crtaće i slično. Frojdova teorija o razvoju roda – Sigmund Frojd kaže da se učenje rodnih razlika kod odojčadi i dece tiče penisa. Ko ga ima, taj je muško, ko ga nema, ta je žensko. On kaže da penis simbolizuje muškost. U uzrastu od 4-5 godina, dečak oseća strah od autonomije koju otac zahteva od njega i zamišlja da otac hoće da mu ukloni penis, jer ga shvata kao suparnika u svojoj ljubavi prema majci. Suzbijanjem erotskih osećanja prema majci i prihvatanjem oca kao superiornog bića, on se identifikuje sa ocem i postaje svestan muškog identiteta, iz nesvesnog straha od kastracije od strane oca. Devojčice pate od zavisti što nemaju penis, a majka iz istog razloga pada u njihovim očima. Kada se devojčica identifikuje s majkom, znači da je prihvatila da je na drugom mestu po vrednosti. Ova Frojdova kontroverzna teorija naišla je na brojne prigovore, specijalno od feministkinja. Teorija razvoja roda, Nensi Čodorou – mnogi autori su koristili Frojdov pristup proučavanju roda, pa su ga modifikovali. Čodorou smatra da je uloga majke najbitnija. Devojčice ostaju vezanije za majku (maženje, ljubljenje, imitiranje), te su zbog toga žene povezanije s drugim ljudima u životu, od muškaraca, ali je i veća verovatnoća da će njihov identitet da se stopi sa tuđim, u početku majčinim, a kasnije muškarčevim. Dečaci osećaj o sebi stiču preko odbacivanja bliskosti s majkom i smatraju 29

muškošću sve što nije ženstveno. Zato su nesposobniji za zbližavanje s drugima, a pogled na svet im je analitički i naglašavaju uspeh u životu. Čodorou obrće Frojdove teze i muškost, a ne ženskost, definiše gubitkom bliskosti s majkom. Muški identitet se formira kroz odvajanje. Njena teorija je i danas važna i pomaže da shvatimo mušku uzdržanost – teškoću koju muškarci imaju sa otkrivanjem osećanja drugima. 53. Stanovišta o rodnoj nejednakosti

Ne postoji društvo u kom su žene moćnije od muškaraca. Uloge muškaraca se uvek više vrednuju. Uprkos napretku, rodne razlike su često osnova za socijalne nejednakosti. Funkcionalisti shvataju društvo kao sistem delova povezanih po nekim pravilima, koji su u ravnoteži. Slično je i po ovom pitanju, pa pokušavaju da pokažu da rodne razlike doprinose stabilnosti društva. Autori koji pripadaju školi mišljenja o “prirodnim razlikama”, smatraju da je podela rada između muškaraca i žena biološki zasnovana. Talkot Parsons takođe smatra da porodica bolje funkcioniše ako je takva podela rada da žene preuzimaju ekspresivne (brinu o deci, emocionalna podrška) uloge, a muškarci instrumentalne (zarađuju za porodicu). Takav sistem daje slogu porodici. Drugi funkcionalistički pristup odgajanju dece je onaj Džona Boulbija, koji smatra da je majjka najvažnija za primarnu socijalizaciju dece. Ako dođe do materinske deprivacije (odvajanje deteta od majke prerano), dete se neće adekvatno socijalizovati. Majku može zameniti supstitut majke, po njemu, ali samo ako je to žena. Feministkinje oštro kritikuju teorije o biološkoj zasnovanosti podele rada između polova. Takođe, istraživanja pokazuju i da teorija materinske deprivacije ne mora da bude tačna. Feministički pristupi Liberalne feministkinje ne smatraju žensku subordinaciju delom većeg sistema ili strukture, kao radikalne feministkinje. Liberalne feministkinje ukazuju na više zasebnih činilaca koji prave razlike – seksizam, diskriminacija na radnom mestu, u obrazovanju... One se bore za jednaka prava kroz zakonodavna i demokratska sredstva i reformišu sistem. Radikalne feministkinje veruju da su muškarci odgovorni za eksploataciju žena i da od toga imaju koristi. Po njima, centralno pitanje je patrijarhat – sistemska dominacija muškaraca nad ženama. Smatraju patrijarhat vremenski i kulturološki univerzalnom pojavom, čiji je izvor u porodicama, gde žene rade besplatno. Smatraju da je emancipacija žene moguća jedino kroz ukidanje porodice i njenog odnosa moći. Šulamit Fajerstoun smatra da je glavni uzrok muške supremacije prisvajanje ženskog tela, a ostale smatraju da je to muško nasilje nad ženama. Pominju i “objektifikaciju” žena, koju vrše mediji, moda, reklame, a gde su žene samo seksualni objekti. Rešenje za oslobođenje žene je isključivo ukidanje patrijarhalnog poretkta. 30

“Crne feministkinje” kažu da se prethodne dve verzije feminizma ne mogu primeniti isto na iskustva belih žena i žena druge boje kože, jer etničke podele među ženama nisu uzimane u obzir u tim feminističkim školama. One ističu značaj istorijskog nasleđa ropstva i segregacije na rodnu nejednakost. Takođe, Bel Huks kaže da porodica ne može biti glavni oslonac patrijarhata, jer je ona glavno oružje protiv rasizma. “Crne feministkinje” kažu da su crne žene u višestruko nepovoljnijem položaju, zbog boje kože, pola i klase.

31

54.

Ženskost, muškost i rodni odnosi

Mnoga rana istraživanja o rodu su se bavila samo konceptom ženskosti, jer se podrazumevalo šta je muškost. Moderno društvo i promene u ulozi žena donose pitanje – šta je muškost i da li je ona u krizi? Konel je pisao o dominaciji muškaraca nad ženama koja i dalje postoji, čak i u kapitalističkim društvima kasnih '80ih. Prema njemu, rodni odnosi su proizvod svakodnevnih radnji i praksi. On razlikuje tri aspekta društva koji formiraju rodni poredak, tj obrasce odnosa moći između polova – rad, moć i kateksis (lični/sexualni odnosi). Rad se odnosi na podelu rada u kući i na tržištu rada; moć deluje kroz društvene odnose kao što su autoritet, nasilje, ideologija u institucijama, državi, vojsci..; kateksis se tiče dinamike u okviru intimnih, emotivnih i ličnih odnosa – brak, sexualnost, odgajanje dece. Konel uvodi pojam rodni režim, da bi objasnio ulogu rodnih odnosa u manjim okruženjima. On smatra da se muškost i ženskog izražavaju na mnogo načina i svi su zasnovani na istoj premisi – dominacija muškaraca prema ženama. Na vrhu hijerarhije nalazi se hegemonska muškost (to nije brutalna sila, već društvena dominacija određene grupe, kroz medije, obrazovanje..; hegemonsku muškost otelotvoruju Brus Vilis, Hemfri Bogart i slični yebachi). Ona je ideal muškosti i mnogi muškarci ne mogu da je dosegnu, ali i dalje profitiraju od nje. Konel to zove patrijarhalnom dividendom, a ta muškost je saučesnička muškost. Ispod hegemonske muškosti je najvažnija homoseksualna muškost. Gej se, u poretku u kom dominira hegemonska muškost, tretira kao nešto suprotno od pravog muškarca. Homoseksualna muškost je na dnu rodne hijerarhije za muškarce. Konel smatra da se sve ženskosti formiraju kao podređene kategorije u odnosu na hegemonsku muškost. Komplementarni model ženskosti za hegemonsku muškost je naglašena ženskost, koju odlikuje usmerenost ka ostvarenju interesa muškarca, nežnost, popustljivost.. Prototip te ženskosti je Merilin Monro, a takva ženskost dominira u reklamama, marketinškim kampanjama itd. Konel dalje odbacuje gledište da su rodni odnosi nepromenljivi. On smatra da ljudi mogu menjati rodne orijentacije, pa recimo žene koje su pripadale naglašenoj ženskosti, mogu postati feministkinje npr. On priča o kriznim trendovima u zapadnim društvima – kriza institucionalizacije (urušava se uticaj institucija koje su davale moć muškarcima – porodica i država), kriza seksualnosti (hegemonska muškost nije toliko jaka više) i kriza formacije interesa (javljaju se grupe sa novim interesima, kao što su gej pokreti ili antiseksistički pokreti). Konel smatra da krizni trendovi mogu ukinuti rodnu nejednakost. Danas dolazi i do krize muškosti, muškarac nema sigurno mesto na tržištu rada, porodici i društvu u celini. Danas od te krize pate i nekadašnji mačomuškarci, koji više ne mogu doći do posla lako bez škole. Zbog toga, dečaci tog tipa odlikaše vređaju i zovu ih štreberima. U doba urušavanja tradicionalnih obaveza i uloga, muškarci prolaze i kroz krizu sopstvene vrednosti, jer nisu više 32

toliko potrebni društvu. U medijima se pojavljuju 2 tipa muškarca – muškarac osvetnik, Rambo tipa, koji brani muškosti čast napadajući one muškarce koji su “omekšali” i seksualizovani nežni muškarac.

33

55.

Ljudska seksualnost

U tradicionalnim društvima, ljudska seksualnost je povezana sa procesom reprodukcije, a danas su to dve pojave. Sa biološke strane gledano, muškarci su opravdano promiskuitetniji od žena, jer su predisponirani da oplode što više žena, a žene su predisponirane da imaju stabilnog partnera da bi zaštitile biološko nasleđe koje prenose na decu. Neki biolozi smatraju da je u životinjskom svetu u okviru iste vrste vrlo prisutno i žensko neverstvo. Međutim, kod ljudi seks nije samo biološka aktivnost, već i simbolička. U svim društvima, heteroseksualci preovlađuju. Džudit Lorber razlikuje 10 različitih manjinskih seksualnih identiteta – hetero žena i muškarac, gej, lezbejka, biseksualna žena i muškarac, žena i muškarac travestit i transseksualni žena i muškarac. Frojd je ljude nazivao polimorfno perverznim, čime je ukazao da ljude karakteriše niz seksualnih sklonosti kojih se ne odriču čak ni ako su nemoralna ili nelegalna. U svim društvima postoje norme koje se usvajaju kroz socijalizaciju i koje ohrabruju jednu vrstu seksualnog ponašanja, a osuđuju druge. U različitim društvima, razlikuju se čak i prihvaćene vrste seksualnog ponašanja (negde se misli da sex slabi čoveka, negde nema predigre uopšte, negde traje satima; u narodima Južnog Pacifika smatra se da sede osobe smeju svake noći da opšte, a savete o količini seksa daju najstariji stanovnici sela). Zapadne stavove prema seksualnom ponašanju 2000 godina oblikuje hrišćanstvo, koje uglavnom kaže da je svaka vrsta seksualnog ponašanja, osim one koja služi za reprodukciju, sumnjiva. U devetnaestom veku religiozne stavove o seksualnosti menjaju medicinski, iako rani radovi sadrže istu strogost kao crkva (od masturbacije se oslepi, oralni sex izaziva rak). U viktorijansko doba je bilo najgore, smatralo se da moralne žene ne interesuje seks, sem da po dužnosti zadovolje muževe. Danas tradicionalni stavovi postoje uporedno sa liberalnim, koji su procvetali 60ih godina 20. veka. Kinsijeva studija, iz 50ih godina, naišla je na osudu celog društva, ali je rezultirala šokantnim rezultatima u odnosu na očekivanja društva – oko 70% belih muškaraca Amerike je išlo kod prostitutki, 90% masturbiralo, 50% žena imalo predbračno seksualno iskustvo itd. Ljudi su ranije uglavnom krili svoje neprihvatljive seksualne aktivnosti, verovatno ne znajući da ih i drugi imaju. Hipi pokret razbija seksualne norme, a razvio se otprilike tačno kad je otkrivena pilula za kontracepciju, čime se odvojilo seksualno uživanje od reprodukcije.

34

56.

Homoseksualnost

Ona postoji u svim kulturama. U nekim nezapadnim društvima se čak i podstiče. U mnogim društvima, homoseksualne osobe su stigmatizovane zbog svoje seksualnosti. Proučavajući homoseksualnost, Mišel Fuko primećuje da do 18. veka nije ni postojao naziv za gej osobu. Sodomija je bila kažnjavana smrću, ali se nije definisala kao homoseksualni prestup. Termin “homoseksualnost” je u upotrebi od 60ih god. 19. veka, kada je označavao gejeve kao posebnu vrstu ljudi, sa određenim seksualnim poremećajem. Od tada, o njoj se govori u medicinskom smislu, ne kao religioznom grehu. Do pre par decenija, homoseksualnost je bila ilegalna aktivnost. Ali u poslednjih par desetina godina, desilo se par prelomnih stvari. Prvi je bio izlazak iz štampe Kinsijevog izveštaja o seksualnom ponašanju, koji je pokazao učestalost homoseksualnosti u američkom društvu. To je pomoglo rušenju lažnog verovanja ljudi da su gejevi malobrojna grupa poremećenih ljudi. Drugi kritični momenat desio se 1969, na Stonvolskim nemirima, kada je u sukobima sa policijom u javnost izašla njujorška gej zajednica. Treća stvar je epidemija SIDE 80ih, kada je o gejevima počelo otvoreno da se priča. Kanet Plamer razlikuje 4 tipa homoseksualnosti na Zapadu – usputna homoseksualnost (prolazna avantura, koja ne utiče na seksualni život osobe), situacione aktivnosti (redovno upražnjavanje gej sexa ali nisu glavna sklonost pojedinca; kasarne recimo; zamena za heteroseksualni sex), personalizovana homoseksualnost (tajna aktivnost, pojedinci preferiraju homoseksualnost ali je to u društvu neprihvatljivo) i homoseksualnost kao način života (otkriveni gejevi, često pripadnici gej subkulture, gde su gej aktivnosti deo načina života; često su članovi gej pokreta). Prema Kinsijevim otkrićima, tek polovina Amerikanaca je potpuno heteroseksualna (čak 37% muškaraca je imalo gej iskustva do nivoa orgazma). Stopa homoseksualnosti među ženama je bila manja. Rezultati prezentovani u Društvenoj organizaciji seksualnosti 90ih kažu da je procenat muškaraca koji su imali gej iskustvo do orgazma tek 9%. Lezbejstvu je posvećeno manje pažnje nego muška homoseksualnost. Iako politički aktivne lezbejke često poistovećuju sa muškim gej pokretima, one nekada smatraju da ti pokreti zastupaju samo interese muškaraca. A pošto liberalne i radikalne feministkinje zastupaju samo prava hetero žena iz srednje klase, pojavio se lezbejski feminizam. Homoseksualnost nije bolest, homoseksualci nisu ograničeni na bilo koji sektor profesija (frizeri, dekorateri), a proces kojim se na osnovu seksualne orijentacije vrši diskriminacija gej osoba je heteroseksizam. Homofobija je strah ili prezir prema homoseksualnim pojedincima. Gej muškarci danas nastoje da odbace sliku feminiziranosti sa kojom ih drugi poistovećuju, i to na 2 načina – prvi je kroz negovanje “kemp” muškosti (parodiranje stereotipa kroz preteranu feminiziranost), a drugi – kroz negovanje mačo imidža parodiranjem preterane muškosti. 35

Danas je homoseksualnost dekriminalizovana, u Južnoj Africi su prava homoseksualaca striktno zagarantovana ustavom, a Danska, Norveška i Švedska dozvoljavaju gej brakove. Takođe, širom Evrope se priznaju gej veze. U Britaniji se homoseksualni par u stabilnoj vezi definiše kao porodica. Gej aktivisti traže legalizaciju brakova da bi imali isti status kao i drugi ljudi, da bi mogli da donose ključne odluke medicinskog karaktera u slučaju bolesti partnera, zbog prava na nasleđivanje, penziju itd.

36

57.

Prostitucija

Može se definisati kao pružanje seksualnih usluga za novac. Ranije su se koristili termini konkubina, kurtizana ili ropkinja, s tim što su prve dve često imale visoke pozicije u društvu. Ključna dimenzija moderne prostitucije je to da se žene i klijenti ne poznaju i odnos se ne bazira na ličnom poznanstvu. Pol Dž. Goldstin je klasifikovao prostitutke na osnovu profesionalne posvećenosti i profesionalnog konteksta. Posvećenost se odnosi na dužinu trajanja prostituisanja. Povremene prostitutke su one koje se prostituišu da bi dobile novac koji im dopunjava prihode iz drugih izvora. Ostale se žene stalno bave prostitucijom i ona im je jedini prihod. Profesionalni kontekst se odnosi na tip radne sredine i interakciju u koju žena stupa. “Uličarke” rade posao na ulici, “kolgerle” preko telefona (call girls) pronalaze klijente, a onda ili muškarci dolaze kod njih, ili oni kod njih, “kućne prostitutke” rade u klubovima ili bordelu “prostitutka iz salona za masažu” pruža usluge na mestu koje, navodno, nudi samo usluge masaže i slično. Mnoge žene se bave i trampu, pa dobijaju druge stvari, a ne novac, u zamenu za sex. Rezolucija UN iz '51. osuđuje sve koji organizuju i profitiraju iz prostitucije, ali ne zabranjuje prostituciju kao takvu. U nekim državama je zabranjena zakonom, u drugim samo pojedine vrste (dečja, na ulicama), a negde državna uprava daje dozvolu za otvaranje bordela ili sex salona. U Holandiji je prostitucija zvanična profesija. Zakoni protiv prostitucije retko kažnjavaju klijente. Veliki problem je dečja prostitucija; deca koja su pobegla od kuće i nemaju pare za život pribegavaju tome. Postoji 3 kategorije dečje prostitucije – odbegli, koji su ili napustili svoj dom, odsutni, koji žive kod kuće ali redovno odlaze na po par dana i odbačeni, koje roditelji odbacuju. Na Tajlandu i Filipinima je dečja prostitucija deo seks-turizma. Ovo je uobičajena pojava za jugoistok Azije. Prostitucija se obajšnjava kao rezultat tendencije muškaraca da žene tretiraju kao seksualne objekte (iako ne mora uvek biti tako). Ona izražava nejednakost između polova, ali i mehanizam zadovoljenja seksualnih potreba ljudi koji zbog svojih svakojakih nedostataka ne mogu da nađu druge seksualne partnere.

37

58.

Najznačajnije teorije o porodici

Funkcionalizam – porodica obavlja važne zadatke koji doprinose osnovnim potrebama društva i pomažu u očuvanju poretka. Funkcionalisti nuklearnu porodicu smatraju mestom gde se ostvaruju određene specijalizovane uloge u modernom društvu. Sa pojavom industrijalizacije, porodica gubi ekonomski značaj i fokusirana je na produžetak vrste i socijalizaciju dece. Prema Talkotu Parsonsu, osnovne funkcije porodice su primarna socijalizacija i stabilizacija ličnosti. Primarna socijalizacija je proces u kojem deca uče kulturne norme društva u kojem su se rodila. Stabilizacija ličnosti se odnosi na ulogu koja porodica ima u emocionalnom pomaganju odraslih članova porodice. Parsons takođe smatra nuklearnu porodicu najboljim okruženjem u industrijskom društvu – jedan odrasli radi van kuće, dok se drugi brine o kući i deci (muž ima instrumentalnu, a žena emocionalnu ulogu, u praksi). Danas se Parsonsova gledišta o porodici pokazuju kao zastarela i neodgovarajuća, a funkcionalistička teorija o porodici je iskritikovana jer podržava podelu rada u kući i jer se zanemaruje uloga koju druge društvene institucije (mediji, škola) imaju u socijalizaciji dece. Feminizam smatra da porodica nije tako harmonično mesto kao što je tradicionalno opisivano. Beti Frejdan priča o usamljenosti domaćica koje su bile zatočene u kući, što je bio i uzrok gušenja odnosa u porodici. Takođe, nejednaka moć unutar porodice, prema feminizmu, znači da neko ima veću korist od drugih u porodici. Feministički autori su se najviše bavili kućnom podelom rada. Neki su tu podelu vezivali za industrijski kapitalizam, a ostali – za patrijarhat. Industrijalizacija je donela podelu na mušku i žensku sferu i odnos moći koji se oseća do danas. Istraživalo se i verovanje da se tokom vremena porodice izjednačavaju u podeli uloga, kao i obrasci u pristupu i rukovođenju kućnim budžetom. Druga tema je – nejednak odnos moći unutar porodice, a takođe, važna je i tema nasilja u porodici – pretučene žene, silovanje, incest i zlostavljanje dece od strane muža, sve to pod uticajem feministkinja izlazi u javnost. Treća tema kojoj su feministkinje dale doprinos je aktivnost staranja o drugima. Ne samo da žene na sebe preuzimaju teret spremanja kući i brige o deci, već one ulažu i veću količinu emocionalnog truda u održavanju ličnih odnosa. Autori Ulrih Bek i Elizabet Bek-Gernshajm pričaju o činjenici da se brak danas zasniva na osnovu lične volje, a ne iz ekonomskih razloga ili zbog pritiska porodice – to donosi i nove slobode i nove napetosti. Sve više žena želi da ostvari karijeru i danas i žena i muškarac teže da ispune i profesionalne i lične potrebe. Prema njima, današnja “borba polova” je uzrokovana ljubavlju. Ljudi se razvode i venčavaju iz ljubavi, nadaju se i veruju u mogućnost pronalaska prave ljubavi i ispunjenja. Upravo jer se svet brzo menja i postaja apstraktan, ljubav je sve važnija jer je ona bekstvo od modernog života. 38

39

59.

Osnovni tipovi porodice

Bek i Bek-Gernshajm smatraju da je antagonizam između polova centralna drama našeg vremena. Danas su razvodi sve češći jer glavna uloga braka više nije da se bogatstvo prenosi s generacije na generaciju, žena je ekonomski nezavisnija, standard je dovoljan da može da se živi i bez partnera. Domaćinstva s jednim roditeljem su danas česti slučajevi i u velikoj većini, na čelu je žena, a takva domaćinstva se više ne osuđuju kao “razoren dom” i slično. Što se ponovnog stupanja u brak tiče, paradoksalno, pre će se razvedeni ljudi upustiti u to nego neudate ili neoženjeni ljudi istih godina. Međutim, drugi brak je, po statistici, manje uspešni i češće se završavaju razvodom od prvih brakova. Rekonstituisane porodice su one u kojima bar jedan član ima decu iz prethodnog braka. Njihova mana je što biološki roditelj, koji živi na nekom drugom mestu, i dalje ima jak uticaj na dete, što nije dobro, specijalno kada odnosi između bioloških roditelja postanu zategnuti kada jedan stupi u novi brak. Takođe, dolazi do sukoba zbog razlike u stavovima dece svakog od roditelja. Neki autori danas govore o binuklearnim porodicama, misleći na dva domaćinstva nastala posle razvoda, koji čine i dalje jedan porodični sistem (ako ima dece, naravno). “Odsutni otac” - ovaj termin se koristio za porodice gde otac ceo dan radi ili je u ratu, pa retko viđa porodicu. Danas se odnosi na očeve koji zbog razvoda retko ili nikad ne viđaju decu. Mnogo teoretičara je smatralo da je to užasno i da nedostatak oca u porodici prouzrokuje društvene probleme kao što su kriminal i velika socijalna davanja, kao i da loše utiče na uspešnost roditeljstva dece koja su odrasla bez oca. Fransis Fukujama je pomenuo da emancipacija žena utiče na još slobodnije ponašanje mladih, jer oni ne moraju da preuzimaju obaveze od sposobne majke. Posledica neimanja oca u porodici je često odrastanje dece bez autoritetne ličnosti u porodici, kanalisanje seksualne energije i agresivnosti u kriminal, a ne u brak itd. Alternative braku: Kohabitacija – tip odnosa u kom par živi zajedno, a nije u braku. Vanbračna zajednica, koja je, po statistici, nestabilnija 3-4 puta od braka (konkubinat, nekad bilo); Zajednica homoseksualaca – pošto u većini zemalja nije uređen gej brak, njihovi odnosi su zasnovani na privrženosti i poverenju. Sociolozi smatraju da gej veze pokazuju potpuno drugačija obeležja intimnosti i jednakosti od strejt veze. Gej zajednica nema iste norme kao strejt zajednica, koja je zasnovana na tradicionalnoj podeli uloga između muškarca i žene, pa su često gej parovi brižniji. Viks, Hifi i Donovan ukazuju na 3 obrasca u vezi gej veza – postoji više jednakosti među partnerima jer nisu pod uticajem društvenih pretpostavki koje su u osnovi heteroseksualnih veza; drugo, gej partneri se dogovaraju o faktorima i unutrašnjoj organizaciji veze jer nemaju usađene rodne uloge, pa tako ni očekivanja šta bi partner trebalo da radi u vezi; treće, gej parovi između 40

sebe pokazuju više posvećenosti i solidarnosti jer nemaju institucionalnu podršku države. Kao posledica ublažavanja netrpeljivosti prema homoseksualnosti, danas lezbejke mogu dobiti dete na staranje, a u Britaniji, od '99, gej par u stabilnoj vezi se karakteriše kao porodica.

41

Nasilje i zlostavljanje u porodici – porodični odnosi mogu biti prisni i harmonični, ali mogu biti i pod tenzijom, čija su dva najmanifestnija oblika – nasilje u porodici i zlostavljanje dece. Nasilje u porodici definišemo kao fizičko zlostavljanje jednog ili više članova porodice od strane jednog njenog člana. Žrtve su najčešće deca mlađa od 6 godina, posle toga – žene od strane muževa, a zatim i deca ili muž od strane žene. Feministkinje smatraju nasilje u porodici najvažniji oblik dominacije muškarca nad ženom, a neki konzervativni komentatori tvrde da je uzrok tome disfunkcionalna porodica i podrivanje moralnih standarda. Postoji nekoliko faktora zbog kojih je nasilje u porodici uobičajena pojava – jedan predstavlja kombinaciju intenziteta prisnosti i emocionalnosti, jer su porodične veze pune emocionalnog naboja, a ljubav se često menja s mržnjom. Drugi element je da se dobar deo nasilje toleriše, u smislu da se šamari ne smatraju nasiljem iako mogu da budu samo početak mnogo težeg nasilja. Seksualno zlostavljanje dece i incest – seksualno zlostavljanje dece je vršenje seksualnih radnji odraslih sa decom mlađom od onog uzrasta kada mogu da daju svoj pristanak (zavisi od zemlje do zemlje), a incest je seks između bliskih srodnika i ne mora biti seksualna zloupotreba dece (recimo, brat-sestra). Seksualno zlostavljanje je neočekivano rasprostranjena pojava, najčešće u porodicama sa nižim društvenim statusom. Sila ili pretnja nasiljem postoje u mnogim slučajevima incesta, a seksualno zlostavljanje se dovodi u korelaciju sa delikventnim i kriminalnim ponašanjem dece. Liberalniji i otvoreniji stav prema seksualnosti, rast stope razvoda i mogućnost traganja za ličnom srećom, sve to menja stara shvatanja o porodičnim dužnostima, kažu zagovornici porodičnih vrednosti. Njihovi kritičari kažu da porodica samo postaje raznolikija. Ko god bio u pravu, povratak na tradicionalnu porodicu je nemoguć, jer ona u stvari nikad nije ni postojala ili je postojala i sadržala toliko negativnog u sebi da ne može da bude uzor današnjim porodicama. Takođe, društvene promene ranijih oblika braka i porodice su nepovratne – žene se neće vratiti u 4 zida kuće, seksualna partnerstva neće biti kao nekad, a komunikacija je postala suštinska. Razvoda će verovatno biti više (60% brakova koji se danas sklope će pući u roku od 10 godina).

RASA, ETNICITET, NACIJA I NACIONALIZAM, OD 61.

42

61.

Pojam plemena i naroda

Pleme je prastari oblik zajedničkog života koji se zasniva na krvnom srodstvu. Nastaje na niskom nivou civilizacije, kada gotovo da ne postoji privatna svojina ni podela na klase. Postoje jedino rodovi, više rodova čini bratstvo (grč. fratria), a više bratstava pleme. Imena plemena su nastajala, nekada slučajno, a nekada su ih krstila susedna plemena, kao Kelti Germane. Pleme ima svojstveni dijalekat, a spajanje plemena nastaje bližim međusobnim saobraćanjem, što zbog primitivnih oblika razmene dobara, što zbog stapanja dijalekata, rodovskog usvajanja, asimilacije. Plemena odlikuje i veza po zajedničkom pretku i njegov kult, odnosno zajednička mitologija. Plemenske zajednice su imale karakter ratničkih demokratija i nestajale su u sukobima sa neprijateljskim plemenima. Spajanjem plemena nastaje narod, koji naseljava šire područje, spaja srodne dijalekte i pravi zajednički jezik, stvara zajedničku političku i pravnu organizaciju i privredu. Prelaz iz plemena u narod je blag proces i više je kvantitativnog nego kvalitativnog karaktera. Narod (grč. ethnos) je zajednica u prirodnom smislu, kao viši oblik plemenskog ujedinjenja. To je velika mešavina ljudi koja nastanjuje jednu zemlju, oblast ili grad. Etnografija i folkloristika su nauke koje se bave narodom. Narodnost se razlikuje od državljanstva (nem. Naturvolk=”prirodni narod”, Staatsvolk=”narod države”). Rane feudalne države su gajile jezičku heterogenost u svojim carstvima, kao i Rim, što nije slučaj sa novovekovnim nacionalnim državama. Neke nacije su davale imena susednim nacijama prema jednom njihovom plemenu (recimo, Francuzi Nemce – Alemani, Sloveni Nemce – Švabe itd). U epohi apsolutizma, narod u smislu državljana, zvao se podanicima. Reč “narod” koristi se za označavanje donjih slojeva jednog društva (plebs). Tako se pravi jasna granica izmešu elite i mase, koja je posebno naglašena u feudalizmu i robovlasničkom poretku između patricija i ostale sirotinje. Elita s prezirom govori o narodu (gomili, svetini, rulji) da je opasan po društvo, da bi očuvala i opravdala vlast. U Francuskoj revoluciji, narod je podrazumevao Treći stalež, a u socijalističkim, pod pojmom “narod” misli se na proletarijat i ostalu sirotinju (“radni narod”). Narod u etničkom smislu prepoznaje se po kulturnim obeležjima – način života, nošnja, zajednički jezik i poreklo. I pored toga, narod je homogena zajednica koja se ne uobličava sve do pojave moderne države. Tada se narod povezuje političkim vezama, a kulturnim elementima se (specijalno za vreme renesanse i prosvećenog apsolutizma) daje izuzetna važnost. Ovo pre svega važi za jezik.

43

62.

Najznačajnije teorije o naciji

Sve teorije o naciji mogu se svrstati u 3 grupe – idealističke, vulgarnomaterijalističke i empirijsko-pozitivističke. Posebna teorija je austromarksistička, koja je u suštini idealistička. U grupi idealističkih teorija, razlikujemo spiritualističke i subjektivnopsihološke. Spiritualističke se oslanjaju na nemačku klasičnu filozofiju, pre svih – Hegela, i po njima je nacionalnost čisto duhovni princip, što je u skladu sa Hegelovom tvrdnjom da nacija predstavlja određeni stupanj u metamorfozi apsolutnog duha. Pošto Hegel kaže da se apsolutni duh u toku svoje metamorfoze, manifestuje pre svega u državi, to su onda nacije koje nemaju svoje države, prošlosti ni budućnosti, čak ni pravo na opstanak. Subjektivno-psihološke teorije smatraju da je jedini kriterijum za pripadnost naciji – svest o zajednici i težnja za zajedničkim životom. Ova teorija u Francuskoj nastaje s problemom Alzasa i Lorene (pokrajine u kojoj su živeli ljudi koji govore nemački, ali nisu hteli da budu deo junkerske Nemačke) i govori da nije jezik jedini kriterijum za pripadnost naciji, već svest o zajednici. Takođe, u raznonacionalnoj Austro-ugarskoj s kraja XIX veka učvrstila se ova teorija, pa je Ludvig Gumplovič rekao da je za austrijsku naciju bitna kulturna i duhovna zajednica koju razvija država, a nije bitan jezik. Vulgarno-materijalističke teorije shvataju naciju kao biološku činjenicu i uče da je suština nacije da zajedno žive potomci istih predaka čije se osobine prenose s generacije na generaciju. Dakle, nacija je zajednica potomaka istih predaka. Prema ovim teoretičarima, aristokratija nosi najbolje osobine nacije i zato treba da vlada. Vulgarno-materijalističko shvatanje najbolje dočarava teorija rasizma. Rasizam je, uz hegelovsko spiritualističko shvatanje nacije, bio nosilac nemačkog režima i učio je da rasa predstavlja antropološki pojam i znači jedinstven tip čoveka koji je određen određenim fizičkim osobinama. Pomoću ovih zooloških činjenica ne mogu se objasniti društvene pojave, a čista rasa ne postoji nigde na savetu. Austromarksističku teoriju o naciji stvorio je Oto Bauer. Po njemu je nacija društvena pojava koja se razvija u 3 etape. Prva je nacija prvobitne zajednice, homogena je i obuhvata sve pripadnike društva. Druga je klasno društvo, gde naciju čine samo vladajuće obrazovane klase, jedinstvo jezika postoji samo kod tih klasa, a mase radnog naroda su razbijene na niz dijalekata i zato nisu deo nacije. Treća etapa je socijalističko društvo, kada se nacije opet homogenizuju, a mase radnika u punom obimu učestvuju u kulturnom stvaranju. Za Bauera je nacija zajednica kulture, “zajednica ljudi koje zajednička sudbina vezuje u zajednicu karaktera”. To je i njegova osnovna slabost, što gleda na naciju samo kao na večnu, neistorijsku zajednicu kulture. Empirijsko-pozitivističke teorije skupljaju sva obeležja nacije koje se razlikuju jedna od druge – zajednica porekla, jezika, religije, istorijske sudbine itd. Osnovna slabost ovih teorija je eklektizam (uzimanje u obzir svih odlika, ne 44

odvajajući pritom bitne od nebitnih).

45

63.

Nacionalni identitet

Entoni Smit prepričava Sofokleovo delo gde priča o Edipu koji saznaje da nije sin kralja, nego da je usvojen, čime se upućuje na to da je svaki identitet zasnovan na društvenim klasifikacijama, koje se mogu zameniti, čak i ukinuti. Kategorije koje čine svako -ja- su pol, kategorija prostora/teritorije i kategorija društvene klase. Polne klasfikacije su univerzalne i u osnovi su svih drugih razlika. Klasne razlike su vrhovni kolektivni identitet po Marksu. Odrediti klasu kao osnovu identiteta je ograničena stvar, nema kulturnu dubinu, već je samo emocionalno privlačna za ljude. Klase su i teritorijalno rasute, a i ekonomski činioci podležu brzim fluktuacijama i oni ne moguu činiti stabilnim kolektivne identitete. Za razliku od klasnog identiteta, nacionalni i religijski identitet obuhvataju sve klase, a poruka zajednica koje ih promovišu je univerzalna ili nacionalna. Verske zajednice se često povezuju i podudaraju s etnčkim identitetima, čak i ono što je bila striktno verska zajednica, može postati striktno etnička. Verska zajednica može podeliti etnojezičku populaciju, kao u Švajcarskoj. Pojam nacionalnog identiteta uključuje osećanje političke zajednice. Ona podrazumeva neke zajedničke institucije i kodeks prava i dužnosti za sve njene pripadnike. Takođe ukazuje na teritoriju s kojom se pripadnici poistovećuju. Zapadni model nacije podrazumeva teritorijsku kompaktnost. Domovina je skladište istorijskih sećanja, mesto gde su naši mudraci i heroji živeli i koji je čine jedinstveno, a njeni geografski elementi postaju sveti za sve samosvesne pripadnike nacije. S druge strane, imamo element patrie – zajednice zakona i institucija u kojoj vlada jedinstvena politička volja. Takođe, osećanje pravne jednakosti među pripadnicima zajednice je bitna stvar i ogleda se kroz građanska prava. Nacije su, po zapadnom shvatanju, zajednice kulture, čije su pripadnike ujedinili zajednička istorijska sećanja, mitovi, simboli... Komponente zapadnog modela nacije su – istorijska teritorija, pravnopolitička zajednica, pravno-politička jednakost pripadnika nacije i zajednička građanska kultura i ideologija. Nezapadni model nacije je “etničko” shvatanje nacije, koje odlikuje naglašavanje zajednice rođenja i rodne kulture. Etnički koncept ne dopušta izbor nacije kojoj pojedinac želi da pripada, nacija je zajednica ljudi iste loze, ne teritorije. Naglasak je na porodičnim vezama među pripadnicima nacije, što rezultira – narodnim elementom u etničkom shvatanju nacije. Mesto prava u zapadnom građanskom modelu, u etničkom modelu zauzimaju jezik i običaji. Zajedničko za ova dva modela je da oba smatraju da su nacije teritorijalno omeđene jedinice i da imaju domovinu; da pripadnici imaju zajedničku masovnu kulturu, istorijske mitove i sećanja; da imaju uzajamna zakonska prava i duđnosti; da u okviru nacije postoji zajednička podela rada. Nacionalizam sadrži elemente oba modela. Bitna obeležja nacionalnog identiteta su: 1. Istorijska teritorija – domovina 46

2. 3. 4. 5.

Zajednički mitovi i istorijska sećanja Zajednička masovna kultura Zajednička zakonska prava i dužnosti svih pripadnika nacije Zajednička ekonomija, sa teritorijalnom mobilnošću pripadnika nacije

Nacija se oslanja na elemente svih kolektivnih identiteta. Nacija nastaje mešanjem dva skupa dimenzija – građanskog i teritorijalnog, odnosno etničkog i geneaološkog, u srazmerama koje variraju od nacije do nacije. Funkcije nacije mogu biti spoljne i unutrašnje. Spoljne su – teritorijalna, ekonomska i politička. Određuju teritoriju na kojoj će postojati, prihvataju težnju za ekonomskim resursima i podstiču alokaciju resursa među pripadnicima i bira politički kadar, političko ponašanje, vlade... Najupadljivija je politička funkcija, jer daje legitimitet zajedničkim pravima i dužnostima. Nacionalni identiteti imaju intimnije, unutrašnje funkcije – socijalizacija pripadnika nacije kao državljana i građana, društvena spona među klasama kroz zajedničke vrednosti, simbole (zastava, grb), tradiciju, ceremoniju i funkciju podsticanja samodefinisanja pojedinca kroz poistovećivanje sa nacijom. Nacionalističku doktrinu napadaju jer ima neodređena nacionalna merila, jer se ljudi u ime “nacionalnih identiteta” odriču sloboda, i svojih i tuđih, košenje sa globalnom svetskom zajednicom itd. Pozitivna dejstva nacionalizma – spas manjinskih kultura, istorija i književnosti, društvena solidarnost, otpor tiraniji, ideal narodne suverenotsti itd.

47

64.

Nacionalizam

Benedikt Anderson razlikuje rasizam i nacionalizam – nacionalizam ne smatra da pojedinci moraju dap ripadaju nekoj grupi ljudi; mogu da postanu članovi nacije, ali ne i rase kojoj ne pripadaju. Robert Majls tvrdi da te dve ideologije imaju zajedničko poreklo, jer obe zastupaju prirodnu podelu sveta na zasebne grupe koje postoje bez obzira na klasne odnose i da bi opravdale uverenje da je jedna grupa nadmoćnija od druge. Majls se, međutim slaže da neka grupa ljudi mora imati suvefrenu državu. Tomas Eriksen kaže da nacionalizam nekada služi da ujedini različite etnicitete (recimo, mauricijski nacionalizam na Mauricijusu služi da smanji podele između Kineza, Francuza, hindusa i muslimana tamo). Valerštajn razlikuje 3 načina opisivanja onoga što zove peoplehood – rasa, nacija, etnička grupa. Rasa je genetska kategorija, nacija sociopolitička, a etnička – kulturna. On smatra da je nacionalizam nova pojava. Dejvid MekKroun razlikuje građanski nacionalizam i etnički nacionalizam, gde građanski podrazumeva osećaj pripadnosti određenoj državi (kao SAD), a etnički – osećaj pripadnosti narodu (kao kod nas). On razlikuje i naciju od države – država je politička i upravna jedinica, a ljudi mogu da imaju osećaj nacionalnog identiteta koji se ne poklapa sa političkim granicama (Katalonci u Španiji recimo). MekKroun razlikuje i 4 tipa nacionalizma: 1. Nacionalizam i razvoj moderne nacije-države – recimo Francuska ili US, država je proizvod modernog doba, a granice se poklapaju sa granicama etniciteta 2. Kolonijalizam i nacionalizam – u postkolonijalnim društvima, gde nacionalisti formiraju svoju naciju na osnovu razlike prema Drugom, tj, kolonijalnom silom. Često je ovaj nacionalizam po ustrojstvu bio samo kolonijalizam u ogledalu 3. Neonacionalizam – recimo u Baskiji, Škotskoj, Kosovu, težnja za novim nacionalnim državama, često povezan više sa ekonomijom nego kulturom 4. Postkomunistički nacionalizam – SSSR, rušenje Berlinskog zida itd. Postoje 3 tipa ovog nacionalizma.. MekKoun zaključuje da su mnogi od prvih teoretičara nacionalizma pogrešili kad su rekli da će njegova važnost slabiti. 65. Rasizam

Prema Majlsu, rasizam je nova reč i sporan pojam, ali suština je da je to ideologija koja je protiv onih koji su druge rase. Kulturni rasizam Ričardson definiše kao skup ideja i uverenja koji prenose pogrešne utiske o svojstvima i sposobnostima rasnih grupa. Rasijalizam Džon Reks opisuje kao nejednak odnos prema različitim rasnim 48

grupama; razlikuje se od rasizma jer uključuje postupke, a rasizam se tiče samo onoga što ljudi misle. Institucijalni rasizam je još sporniji....

49

66.

Etnicitet

Etnicitet se uvek vezuje za zajedničku kulturu (grč. ethnos, nastalo od ethnikos – nevernik). Milton Jinger pokazuje da postoji razlika između fizički definisane i društveno definisane “rase”, gde su granice između fizičkih rasa kroz vreme postale nejasne. Fizičke rase nisu interesantne sociolozima, po njemu, već samo biolozima i antropolozima. Jinger kaže da etnička zajednica može postati od useljeničke populacije sa zajedničkim “bivšim državljanstvom”, ona može biti supsocijalna grupa sa zajedničkim poreklom (recimo Albanci u Jugi) i etničku zajednicu mogu činiti grupe iz različite kulturne sredine, koje povezuje jezik, rasa ili vera. Džon Ričardson razlikuje 3 načina klasifikacije – “rasa”, crnci/belci, etnicitet, gde treći kriterijum ima prednost nad ostala dva. Za Ričardsona je model etniciteta najprihvatljiviji jer je vezan za sociokulturne kriterijume, a ne rasne, kao i zato što može da obuhvata širok spektar grupa, ne samo crnce i belce. Ali on kaže i da je teško jasno razlučiti pojedine etničke grupe. Bez obzira na manjkavosti, koncept etničkih grupa je najmanje problematičan model klasifikacije. Džejms MekKej ustanovljava dve vrste nastanka etničkih grupa – primordijalno i mobilizacijsko. Primordijalni pristupi govore o podeli na “nas” i “vas”, solidarnosti među ljudima i uopšte o važnosti primarnih ljudskih osećaja (pre svega, potreba za pripadnošću) za formiranje etničkih grupa. Mobilizacijski pristup smatra da u etničkom nema ničega neminovnog, već pojedinci i grupe stvaraju etničke identitete da bi stekli pristup društvenim, političkim i materijalnim resursima. Ovde se, pak, potpuno potcenjuju emocionalna snaga etničkih veza. MekKej smatra da su emocionalne veze iz primordijalnog pristupa i instrumentalne veze iz mobilizacijskog pristupa međusobno povezane i da se kombinuju. U zavisnosti od kombinacije, on razlikuje 5 tipova etničkog: 1. Etnički tradicionalisti – grupe se održavaju na osnovu emotivnih veza, više paze na očuvanje kulture nego na društvene i ekonomske interese (recimo Kurdi ili Kopti) 2. Militante etničke grupe – jaki su primordijalni, politički i ekonomski interesi (recimo ETA u Baskiji ili kosovska OVK); 3. Simboličke etničke grupe – slaba etnička vezanost, kako primordijalna, tako i ekonomsko-politička, poistovećuju se sa etničkom grupom samo ponekad, simbolički (recimo Irci u US koji odlaze samo na paradu za sv. Patrika); 4. Etnički manipulatori – nastoje da ostvare svoje ekonomske i političke interese ali nisu vezani međusobno kao prethodna dva tipa (recimo, škotska stranka SNP, koja se ne poziva isključivo na škotsku kulturu, nego misli da bi Škotska bila bogatija da se njom upravlja uz Edinburga, a ne Londona); 5. Pseudoetnici – imaju potencijal jake etničke grupe koji se nije ostvario, pa su članovi ipak odaniji državi nego etničkoj grupi. Majkl Braun objašnjava etničke sukobe. On smatra da grupa mora da ispuni 6 kriterijuma da bi bila etnička – da ima ime, da veruju u zajedničko poreklo, da 50

ima zajedničke mitove, zajedničku kulturu, osećaj privrženosti teritoriji i verovanje da čine etničku grupu. Uzroci etničkih sukoba su sistemski, domaći i percepcijski. Sistemski podrazumevaju da grupe žive jedna do druge i često do sukoba dođe posle raspada federacije. Domaća objašnjenja odnose se na nacionalizam u okviru države koji se izražava kada etničke manjine shvate da su ugrožene od etničke većine. Percepcijski se odnose na način na koji se etničke grupe međusobno doživljavaju (recimo, Srbi i Hrvati), gde mitovi i falsifikovana istorija satanizuju one druge, pa ne treba puno da se desi sukob.

51

67.

Etnička stratifikacija

Džonatan Tarner govori o čestom poklapanju etničke i klasne stratifikacije. On kaže da, kada koristimo pojam rasa, da mislimo na etnicitet, a kada sociokulturne razlike između etniciteta dobiju i biološke elemente, to dovodi do povećanja etničke stratifikacije, tj, nejednake raspoređenosti određenih etničkih grupa unutar društvenih klasa. Predrasude su uverenja da neke etničke grupe imaju neke nepoželjne odlike, po njemu. Diskriminacija podrazumeva različit tretman drugih zbog njihovog etniciteta; takođe može da znači i nejednak pristup nekih etničkih grupa vrednim resursima u društvu. Diskriminacija se zasniva na predrasudama. Robert Merton pravi razliku između nekoliko tipova ljudi:
   

neograničeni liberal – nema predrasude, ne diskriminiše nevoljni liberal – nema predrasude, ali pod društvenim pritiskom diskriminiše bojažljivi fanatik – ima predrasuda ali uprkos društvenom pritisku, ne diskriminiše fanatik u svim prilikama – ima i predrasude i diskriminiše

Najčešće su 2. i 3. tip ljudi zastupljeni u društvima. Za sociologiju je, međutim, interesantniji problem institucionalne diskriminacije. Ona podrazumeva neprekidan i sveobuhvatan obrazac diksriminacije koji je ugrađen u strukturu društva. Nekad je eksplicitna (robovi u Americi), a nekad suptilna (crnci po getima danas). Dinamika etničke stratifikacije (faktori koji dovode do diskriminacije) Sredstva etničkih populacija – etničke grupe poseduju različite količine resursa (novca, moći, ugleda, obrazovanja) i to je često rezultat diskriminacije u prošlosti. Načelno, što više resursa etnička grupa ima, to joj je lakše da se brani od diskriminacije dominantnije grupe. To se najbolje vidi ako uporedimo afričke crnce koji su bez ičega došli u Ameriku i postali robovi i recimo azijatske biznismene danas, koji zauzimaju visoko mesto u društvu. Prepoznatljivost etničke populacije – ako pripadnici etničke populacije deluju drugačije od većinske populacije na osnovu bioloških razlika (kose oči, boja kože), veća je šansa za diskriminaciju. Zato su ranije Amerikanci evropskog porekla imali prednost pri integraciji u američko društvo u odnosu na druge migrante. Kulturne karakteristike i držanje u posebnim grupama takođe može biti osnova diskriminacije. Ironično, samogetoizacija etničkih grupa vodi još većoj diskriminaciji. Stepen i oblici diskriminacije – najekstremniji tip diskriminacije je genocid – ubijanje pripadnika etničke grupe na nekoj teritoriji, do njenog istrebljenja. Blaži oblici su getoizacija, fizička segregacija i privredna izolacija. Jedan oblik etničke manjine uključuje nižu klasu, a jedan oblik predstavlja manjina srednje klase (middleman minority), gde su pripadnici manjina odvojeni od većine ali mogu da zauzmu deo položaja u privredi i društvu. Resursi i veličina etničke 52

manjine određuju u kakav će se tip manjine pretvoriti određene etnička populacija. Dešava se da unutar same etničke populacije dođe do podele izazvane ogromnim klasnim razlikama jer ne mogu svi članovi velike grupe da mobilišu neke vrste resursa. Stepen pretnje koju predstavlja etnička populacija – osnov za javljanje ugroženosti dominantne populacije može biti gubitak posla, kulturne tradicije, političke moći.. Što je osećaj ugroženosti veći, jača je i diskriminacija prema manjinskim etničkim grupama. Veća etnička grupa po pravilu predstavlja veću pretnju od male. Uverenja zasnovana na predrasudama i etničke grupe – što su ljudi više uplašeni, stereotipi o onima koji za njih predstavljaju pretnju su negativniji. Tako su Afrikanci u US ranije smatrani nižim, nezrelim bićima, seksualno agresivnim, koji uspevaju da iskamče socijalnu pomoć. Slično su doživljavali i Poljaci, Italijani, Irci, ali u manjoj meri, jer su bili beli. Sve gore boldirane elemente etničkog sukoba možemo svesti u jedan model dinamike etničke diskriminacije – model etničkog antagonizma. U sistemu društvenih klasa, diskriminacija potiskuje male etničke grupe ka nižim klasama, što dovodi do napetosti u društvu. Ljudi diskriminišu kada se osećaju da su pod pretnjom, a ta pretnja dolazi iz veličine populacije i resursa koje ta populacija ima. Ako je ciljana populacija velika, ljudi strahuju da će im preuzeti poslove, političku vlast, stanove itd. Resursi koje ima etnička populacija povećava pretnju za one koji ih nemaju. Ugroženi ljudi razvijaju predrasude o određenoj populaciji. Negativni stereotipi samo povećavaju osećaj ugroženosti i opravdavaju diskriminaciju istovremeno održavajući prepoznatljivost te populacije. To dovodi do formiranja geta i enklava te populacije, pošto su svi članovi jednako diskriminisani. Ako etničke grupe održavaju prepoznatljivost, one potvrđuju negativne stereotipe o sebi i ostaju laka meta diskriminacije. Pretnja izazivva negativne stereotipe i diskriminaciju, a diskriminacija pojačava predrasude i održava prepoznatljivost, a prepoznatljivost čini pripadnike etničkih grupa lakim metama diskriminacije. Upravo jer je ovaj proces cikličan, teško ga je prekinuti..

SOCIJALNA STRATIFIKACIJA, od 68.

53

68.

Društvene i prirodne nejednakosti

Mnoge stratifikacione sisteme karakterišu da imaju biološki temelj (rasna stratifikacija specijalno). Žan Žak Ruso je o tome govorio da se prirodna nejednakost ogleda u razlici u godinama, zdravlju itd, a društvena u privilegijama koju neki imaju zbog predrasuda drugih. Ruso je, pritom, prirodne nejednakosti smatrao nevažnim, a društvene važnim. U kastinskom sistemu i feudalizmu, ljudi su po rođenju bivali nejednaki iako nisu bili biološki faktori u pitanju. Biološke razlike postaju biološke nejednakosti tek kad ih ljudi definišu kao takve. 69. Kaste, staleži, klase

Društvene grupe se klasifikuju vertikalno i horizontalno. Vertikalne grupe zahvataju ljude bez obzira na njihovu klasu, starost, pol itd (recimo verske zajednice, nacije i slično). Horizontalne grupe se zasnivaju na nadređenosti i podređenosti i to su – kaste, staleži, klase. Najstariji oblik horizontalnih grupa su kaste. One nisu vezane samo za Indiju, već za sva stara društva – jevrejsko, persijsko, grčko, rimsko, a danas ih ima na Fidžiu, Togou itd. One imaju religiozni karakter ali i ekonomski momenat – što govori o tome da nastaju zajedno sa začecima podele rada u društvu. Na prastari izvor kasti ukazuje i strog religiozni karakter kastinske zajednice, koji je zabranjivao opštenje sa pripadnicima druge kaste. Pojava staleža je istorijsko produženje kastinskog režima. Poseban značaj ima staleška čast; bračna veza između pripadnika različitih staleža nije poželjna, plemići su oslobođeni javnih dažbina, imaju imunitet i pravo na visoke položaje u državnoj upravi i vojsci. Ovde se, međutim, gube religiozni oblici društvene prinude i dolaze pravno-normativni oblici te prinude, a staleški položaji su uređeni pravnim normama. Staleški režimi propadaju u građanskim revolucijama, jer su nespojivi sa dinamičnim buržoaskim, kapitalističkim shvatanjima sveta i napretka. Od tada, klasa je otvorena i pokretljiva grupa. Istorijski materijalizam (Marx) uči da je klasna podela temelj svake druge podele koja je izvor nejednakosti u društvu. U pretkapitalističkom formacijama, klasni položaj ljudi je bio prekriven kastinskim i staleškim oblicima. Ispod ljuske kaste i staleža, skriva se klasno jezgro. Tokom društvenog razvitka, klasa je izgubila, najpre religiozne (kaste), a zatim i pravno-normativne oblike svog postojanja (staleži). Marksisti kažu da je oslobađanje klasa od religioznih i pravno-normativnih oblika njihovog postojanja proces obrnut u odnosu na razvoj iskorišćavanja čoveka od strane drugog čoveka.

54

70.

Klasične teorije stratifikacije (Marks, Veber)

Teorije Karla Marksa i Marksa Vebera su osnova nejvećeg broja socioloških analiza klase i stratifikacije. Marks nije uspeo da za života završi delo u kom je pričao o klasi, pa se njegov stav izvlači iz njegovog životnog dela. Po njemu je klasa grupa ljudi koji ima isti odnos prema sredstvima za proizvodnju. U predindustrijskom društvu, postoje dve klase – zemljoposednici i oni koji obrađuju (kmetovi, robovi, slobodni seljaci). U modernim industrijskim društvima, to su kapitalisti i radnička klasa (proletarijat). Odnos među klasama je eksploatatorskog karaktera, a Marks pokušava da objasni da kapitalisti iskorišćavaju radnike jer oni proizvode više nego što je poslodavcu potrebno, a on profit uzima za sebe. Termin kojim je označavao sve veće siromaštvo radnika u odnosu na gazde je pauperizacija. Takođe, zaključuje da je rad u fabrikama monoton i isrcpljujući. Veberov pristup je zasnovan na Marksovoj analizi, uz izmene i dopune. Prema Veberu, socijalna stratifikacija nije samo pitanje klase, već i statusa i partije. On smatra da klasne podele ne nastaju samo zbog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju, već i zbog ekonomskih razlika koje nemaju veze sa imovinom – stručno znanje, obrazovanje itd. Veruje da pozicija pojedinca na tržištu ima jak uticaj na njegove životne šanse, pa tako visokokvalifikovani radnici i na nižem nivou, dobijaju veće plate nego nkv. Status se, prema Veberu, odnosi na razlike između društvenih grupa u vidu poštovanja ili prestiža, koje im pridaju drugi. Tako se status danas izražava kroz stil života i simbole – mesto stanovanja, odeća, način govora itd. Marks je verovao da razlike u statusu nastaju iz klasne podeljenosti društva, a Veber – da status varira nezavisno od toga, pa tako u Britaniji ljudi iz aristokratskih porodica imaju visok status iako nemaju više bogatstvo. Veber tvrdi da stvaranje partija predstavlja jak aspekt moći. Marks je i pripadnost partijama pokušao da objasni preko klasa. Veber tvrdi da to tako ne može, iako klasne podele utiču na pripadnost partiji. Veber, dakle, ukazuje na povezanost klase, partije i statusa, a Marks kruto svodi društvenu stratifikaciju na klasne podele.

55

71. Funkcionalističke teorije stratifikacije (Parsons, Dejvis&Mur, Tumin, Jang, Rozenfeld) Funkcionalisti smeštaju svoje teorije stratifikacije u okvire teorija o čitavom društvu, koje društvo objašnjavaju kao celinu. Talkot Parsons veruje da se red i stabilnost u društvu temelje na vrednosnom konsenzusu i tvrdi da su stratifikacioni sistemi izvedeni iz zajedničkih vrednosti. Iz tih vrednosti sledi da će pojedinci biti vrednovani i po tome rangirani. Oni koji su uspešni u kategorijama vrednosti društva, biće visoko rangirani. Pošto različita društva imaju različite sisteme vrednosti, način na koji se dolazi do visokog položaja varira od društva do društva. Pošto su u osnovi prihvaćenih vrednosti, stratifikacioni sistemi su, po njemu, ispravni i opravdani. Kao i razlike u ugledu, Parsons kaže da se nejednakost u moći temelji na zajedničkim vrednostima. Stratifikacija je neizbežna i funkcionalna za društvo. Dejvis i Mur su dali najpoznatiju teoriju stratifikacije, koja kaže da u svim društvenim sistemima postoje funkcionalni preduslovi koji su zajednički i koji se moraju zadovoljiti da bi sistem živeo. Jedan takav preduslov je – podela uloga, tako da sve budu podeljene, da ih izvršavaju najsposobniji, da je za njih potrebna obuka i da se izvršavaju savesno. Najbitnija funkcija stratifikacije je – povezati sposobne ljude sa najvažnijim funkcijama. Melvin Tumin je bio protivnik Dejvisa i Mura. Oni su rekli da su najvažniji položaji oni koji su najviše nagrađeni, a on smatra da i radna snaga nekvalifikovanih radnika isto vredi kao radna snaga inženjera. Tumin dokazuje da Dejvis i Mur ignorišu uicaj moći na nejednaku raspodelu bogatstva, pa razlike u plati između grupa mogu biti posledica razlike u moći, a ne funkcionalne važnosti njihovih uloga. On se protivi i njihovoj tezi da samo ograničeni broj pojedinaca ima talenta za najvažnije funkcije, jer em što ne postoji merilo za talenat, em nema dokaza da je za to uopšte potreban talenat, em su rezerve talenata u društvu mnogo veće nego što oni misle, ali se ne iskazuju. Tumin sugeriše da sistemi stratifikacije demotiviše talenta, te da samo bogata talentovana deca mogu da ga otkriju. Što je klasna pozicija pojedinca niža, to je manji broj godina školovanja, pa samim tim i šansa da će dospeti na visoko nagrađen položaj. On priča i o preprekama koje postavljaju ljudi na visokim položajima ostalim ljudima, da ih ne bi izgubili. Najzad, on se ne slaže da je funkcija društvene stratifikacije – integracija društvenog sistema. Majkl Jang govori o disfunkcijama stratifikacionog sistema. Prvo, pripadnici nižih slojeva moraju biti demoralisani, jer su na dnu u sistemu meritokratije (sistem raspodele uloga koji, po njegovoj satiri, podrazumeva da najsposobniji zauzmu vodeće položaje). S obzirom da su u meritokratiji svi zadojeni ambicijom, neuspeh može jako da frustrira. Pripadnici gornjih slojeva u meritokratiji zaslužuju svoje položaje. Oni ne poštuju više donje slojeve kao pre, već u meritokratiji preziru niže klase, što može uzrokovati sukobe. Iako je Jangova slika o meritokratiji fiktivna, ona sugeriše da stratifikacioni sistem koji tako funkcioniše može biti i disfunkcionalan. Eva Rozenfild izdvaja dva društvena sloja – vođa (rukovodioce) i obične ljude (seljaci, mehaničari..). Vlast i ugled nisu ravnomerno raspoređeni po slojevima, 56

već prvi sloj organizuje i usmerava delovanje drugih. Studija Eve Rozenfild (koju je radila po jevrejskim kibucima) potvrđuje funkcionalističko mišljenje da je stratifikacija neizbežna. Talkot Parsons kaže da svaka podela rada zahteva strukturu vlasti.

57

72. Sociološka učenja o društvenim klasama (Darendrf, Bernhem, Kroner, Gajger) Danas postoje 2 shvatanja o klasama – subjektivističko, koje izjednačava klase sa statusnim slojevima, oslanja se na Marksovu teoriju o društvu. Ta teorija je uticala i utiče i na nemarksiste, pa tako Maks Veber razlikuje 3 stratifikacijska područja – ekonomsko, socijalno i političko područje (svako ima svoju moć koja ga održava). Na ekonomskom sloju postoje klase, na socijalnom statusni slojevi, a na političkom – stranke. Dakle, i Veber smatra da su klase ekonomski slojevi. On smatra da je klasa grupa ljudi na istom klasnom položaju; a klasni položaj određuje mogućnost monopola u pribavljanju potrošnih dobara, društvenom položaju i subjektivne životne sudbine. Marksov uticaj na Vebera se vidi i u Veberovim stavovima o klasnoj borbi, gde Veber kaže da do borbi dolazi kada se sukobe interesi među protivnicima. Nemarksistički sociolozi koji prihvataju Marksovo shvatanje klasa kao ekonomskih slojeva, za vreme krize 30ih, pričali su o tzv. trendu ka jednakosti ljudi, koji je imao 3 stupnja – pravnu jednakost (18. vek), političku jednakost (opšte, tajno i jednako pravo glasa) i socijalnu jednakost (na kraju 19. veka). Ovo treće je podstaklo ekonomski boljitak ljudi, kao i mere pomoći države – penzije, zdravstvena zaštita, osiguranje itd. Ralf Darendorf u vezi sa tim kaže da je u pitanju strukturna tendencija ka izjednačavanju ljudi. Industrijsko društvo nije povećalo nejednakosti, kao što Marks tvrdi, nego je institucionalizovalo načelo jednakih prava. Darendorf navodi 3 faktora koji su delovali u pravcu izjednačavanja dohotka ljudi – 1. pravno regulisanje minimalnog dohotka, koji ne sme ići ispod tog minimuma; 2. porast realnog dohotka slabije plaćenih poslova preko to minimuma; 3. visoko oporezivanje poseda i vrhunskih dohodaka. Darendorf ipak kaže da nigde ne postoji jednakost u prihodima, već 2 nepromenljiva elementa stalno psotoje – postojanje društvene slojevitosti i nejednaka raspodela društvene moći. Ovo poslednje je za Marksa najbitnije, jer politička dominacija potiče iz proizvodnih odnosa. Nemarksistički sociolozi tvrde da industrijska društva više ne potvrđuju Marksova shvatanja klase. Oni smatraju da se promenila ekonomska strukture za vreme prelaska od predmonopolističkog ka monopolističkom kapitalizmu, a to zbivanje je proces razbijanja kapitala na kapital-funkciju i kapitalsvojinu. Bernhem, Kroner i Gajger vide pojavu nove klase u klasnoj strukturi koja se menja na prelazu iz predmonopolističkog ka monopolističkom kapitalizmu. Po Bernhemu su sredstva za proizvodnju izvor društvene moći i (pošto se na tom prelazu desilo da vlasnici svojine često ne upravljaju svojom svojinom, već to radi neko drugi - menadžeri) smatra da samo mala grupa ljudi postoji u društvu, koja kontroliše prouzvodnju. Menadžersko društvo smatra temeljom novog eksploatatorskog klasnog društva i preuzima od Marksa mišljenje da je privredna moć izvor političke moći. Kroner smatra da u novijem kapitalizmu postoji klasa funkcionera. Do te klase on dolazi preko teorije delegacije (uspostavio je Engels, kad je pričao da plaćeni nameštenici vrše društvene funkcije za kapitaliste). 58

Gajger misli da klasna struktura savremenog kapitalizma ne može da se objašnjava Marksovim modelom jer radnička klasa nije osiromašila, nije postala jedinstvenija, i dalje postoji srednji sloj koji se nije proletarizovao, klasna svest radnika nije porasla itd. On se fokusira na srednji sloj i birokrate i kaže da klasno društvo koje Marks opisuje – više ne postoji. Dalji razvoj društva vidi kroz tendenciju vladavine birokrata, koji sve više ovladavaju privredom.

59

73.

Radnička klasa u savremenom društvu

Marks je verovao da će radnička klasa (“plavi okovratnici”, kako ih je zvao) bivati sve brojnija i da će postati zamajac revolucionarnih promena u društvu. U stvarnosti, ona je sve malobrojnija (u Britaniji iznosi oko 20%), a menjaju se i uslovi u kojima ona živi. Mnogi “plavi okovratnici” su se poburžoazili i približili srednjoj klasi, kažu neki sociolozi. Goldtorp pobija tezu o poburžoaziranju jer radnici danas slabo napreduju i nezadovoljni su, bez obzira na viši standard. Nemaju ambicije da napreduju ili se približe normama i vrednostima srednje klase. Rezultati njegove studije jasno govore da radnici ne prilaze srednjoj klasi, ali imućniji “plavi okovratnici” su imali neke sklonosti kao “beli okovratnici” (kancelarijski radnici) na nižim položajima, kao što je instrumentalni kolektivizam (sindikalne akcije za poboljšanje uslova rada). U svakom slučaju, tradicionalna radnička klasa je razbijena na fragmente ili potpuno nestaje u savremenom društvu. 74.Srednja klasa u savremenom društvu Izraz srednja klasa odnosi se na spektar onih koji se bave različitim profesijama (nastavnici, medicinski radnici itd), a sinonim je - “beli okovratnici” kancelarijski radnici. Oni zauzimaju radna mesta sa većom zaradom od onih koje imaju manuelni radnici, jer su obrazovaniji ili stručniji. Oni prodaju intelektualni i fizički rad, za razliku od radničke klase, koja prodaj samo rad da bi stekla sredstva za život. Srednja klasa nije ni toliko homogena kao niža, niti njeni pripadnici potiču iz istog socijalnog miljea, kao pripadnici više klase. Širenje birokratije i države blagostanja dovelo je do ogromnog broja menadžera ili profesionalaca koji sprovode vladine socijalne programe. Menadžeri, administrativni radnici i profesionalci, posao dobijaju zahvaljujući diplomi i taj posao je prilično siguran. Pripadnici srednje klase se brane od pojedinaca neželjenih u njihovim profesijama osnivanjem profesionalnih udruženja. 75. Viša klasa u savremenom društvu

Najveće bogatstvo je koncentrisano u rukama najmanjeg broja ljudi. U Britaniji najbogatijih 10% poseduje pola ličnog bogatstva, a niža klasa tek 8%. Za vreme trajanja programa privatizacije konzervativaca Margaret Tačer, malo se poboljšala procentaža u deonicama, pa više populacije danas poseduje deonice nego pre 30 godina. “Bogati” nisu homogena grupa ni statična kategorija. Deo njih potiče iz bogatih porodica, neki su bogatstvo sami stekli. Sve više žena postaje bogato, sve više mladih pripadaju toj grupi. Takođe ni rasna pripadnost nije kriterijum za bogatstvo. Do većeg talasa bogatih je dovela poltiika podsticanja preduzetništva 80ih i prodor informacione tehnologije 90ih. Treba razlikovati pojmove viša klasa i službenička klasa; višu klasu čini mali broj pojedinaca koji imaju bogatstvo i moć i koji to mogu da prenesu na potomstvo (prvih 1% vlasnika bogatstva), Ispod njih je službenička klasa – direktori, profesionalci, menadžeri (5% populacije, po Goldtorpu).

60

76.

Klasa, način života i potklasa

U moderno vreme se javlja mišljenje da klasa ne treba da se određuje samo prema ekonomskim činiocima, nego i na osnovu kulturnih faktora (način života, obrasci potrošnje). U ovom pristupu važnu ulogu imaju simboli. Identitet pojedinca se strukturiše na osnovu toga kako se oblači, šta jede, gde se rekreira. Prema Pjeru Burdijeu, klasne grupe se identifikuju na osnovu kulturnog i ekonomskog kapitala. I drugi autori se slažu s njim, kao što je Sevidž, koji pregrupiše srednju klasu na zaposlene u javnim službama, menadžere i “postmoderniste” (život bez principa, privlače ih raznolike stvari) i svi se razlikuju po načinu života. Izraz potklasa koristi se da se opiše onaj deo populacije koji je na samom dnu klasne strukture. Oni imaju loš standard i marginalizovani su ili izopšteni iz načina života koji vodi većina populacije. Često se povezuju sa zapostavljenim eničkim manjinama (Azijati u Engleskoj, crnci u US, Turci u Nemačkoj itd). 77. Rod i stratifikacija

Dugo se zanemarivalo pitanje roda u stratifikaciji iako je jedan od najilustrativnijih primera stratifikacije. Ovo pitanje je “starije” od pojave klasa, muškarci su uvek dominirali nad ženama. Do skoro se zastupalo gledište da klasne nejednakosti određuju rodnu stratifikaciju, što feministkinje dovode u pitanje. Goldtorp je takođe zastupao gledište da su ženski poslovi beznačajni u odnosu na one koje obavljaju muškarci (što zbog katkad kraćeg radnog vremena, što zbog porodiljskog) i priznaje žensku podređenost. Podrazumevalo se da je većina žena ekonomski zavisna od muža i da je njihova klasna pozicija određena muževljevom, ali u praksi to nije tako i žena može biti recimo menadžer dok je njen muž radnik, i tako imati ključnu ekonomsku ulogu u domaćinstvu. Postoje i “klasno mešovita” domaćinstva, kad muž i žena rade na radnom mestu različite kategorije, pa su i njihove klasne pozicije različite. Postoje i porodice gde su samo žene zaposlene. To dovodi do zaključka da bi klasna pozicija trebalo da se odredi na osnovu zanimanja svakog pojedinca, bez obzira na uticaj porodice. Taj pristup ima manu jer ne podrazumeva nezaposlene, domaćice, penzionere.. Sve veća zaposlenost žena utiče na bogatstvo domaćinstva, ali i na odlaganje rađanja dece itd. 78. Tipovi i posledice socijalne pokretljivosti

Izraz društvena pokretljivost odnosi se na kretanje pojedinaca i grupa kroz različite društveno-ekonomske pozicije. Vertikalna pokretljivost podrazumeva kretanje gore-dole na društveno-ekonomskoj skali. Oni koji stiču prihod su uzlazno mobilni, a oni koji gube su silazno mobilni. Na 2 načina se proučava socijalna mobilnost – sagledajući karijeru pojedinca u toku njihovog radnog veka (intrageneracijska mobilnost) ili mereći u kojoj meri deca odlučuju da se bave istim zanimanjima kao njihovi roditelji ili stariji preci (intergeneracijska mobilnost). 61

Nivo vertikalne pokretljivosti govori o otvorenosti društva, jer pokazuje da li talentovani pojedinci iz nižih slojeva mogu da napreduju na lestvici. Lipset i Bendiks su sredinom 20. veka sproveli opsežno međunarodno istraživanje društvene pokretljivosti u industrijskim društvima, koje je pokazalo da SAD nisu više otvoreno društvo od zapadnoevropskih. Neki autori su dovodili u vezu socijalnu mobilnost u oba smera i osećaj zadovoljstva životom.

62

79.

Teorije stratifikacije Pjera Burdijea

Pjer Burdije je svoj pristup nazivao konstruktivističkim strukturalizmom ili strukturalističkim konstruktivizmom. On smisao konstruktivizma objašnjava postojanjem spoja habitusa (tj, obrazaca ponašanja, delovanja i mišljenja) i društvenih struktura (tj, polja, grupa, klasa..). Burdije se suprotstavljao gidensovskom dihotomnom proučavanju sociologije. On se protivi i standardnom strukturalizmu (“koji aktere šalje na godišnji odmor”) i individualizmu (“koji ih vraća u igru u obliku kalkulatora bez povesti”). Odbacuje i dihotomije mikro/makroanaliza, struktura/istorija, lično/društveno, svesno/nesvesno i dr. Burdijeova teorija vuče koren iz marksizma iako jasno raskida sa marksističkim ekonomizmom, uvodeći razne vrste kapitala i naglašavajući simbole. On tvrdi da nisu ekonomski sukobi jedini u društvu, već su prisutni i simbolički pristupi, pre svega između vladalaca i vladanih. Burdije preko svojih ključnih pojmova habitusa, polja, prakse, uvodi svakodnevno ljudsko delovanje u fokus sociologije, naročito kad je reč o slojevitosti. On rekonceptualizuje pojam prakse i daje mu novo analitičko mesto. Govori o uticaju intuicije u sociološkom saznanju, uvažava praktična znanja aktera u gradnji naučne slike. Najvažniji pojmovi, po Burdijeu: Kapital – to su sva dobra, i materijalna i simbolička ili efektivno raspoloživi resursi i moći. On razlikuje više vrsta kapitala – ekonomski, simbolički (prestiž, status), kulturni, socijalni. Različite vrste kapitala se mogu menjati iz jedne u druge – konvertibilne su. Ekonomski kapital se meri visinom prihoda, nepokretnom i pokretnom imovinom; kulturnu – školskom spremom, obrascima ukusa i kulturnim znanjem; simbolički – učešćem u procesima odlučivanja i zauzimanjem značajnih položaja; socijalni – brojem i prirodom društvenih kontakata. Polje – to nije precizno ograničen ili statičan domen, nego dinamično “polje sila”. Polje su segmenti na koje se deli inače prazan pojam društva. “Više je od agregata anarhije, manje od rezultata koordinisanog plana”. Polje je dinamično i fleksibilno. Polje je mreža objektivnih odnosa između položaja. Pojam polja se suprotstavlja krutim pojmovima “aparata” i “sistema”. Ono što drugi nazivaju aparatima, kao što su crkve, škole, države, to su u stvari samo polja u kojima dominantni akteri žele da upregnu delovanje polja u svoju korist, noseći se sa otporom podređenih. Pojmom polja, Burdije potpuno menja termin “klase”. Sva polja su autonomna ali i povezana sa drugim poljima. Habitus – ovim pojmom se obeležavaju akteri u određenom polju, koji nose određeni kapital. To je sistem prenosivih dispozicija, koji povezuje društvenu strukturu i ličnu istoriju. Stiče se socijalizacijom i to putem sugestija, ne putem svesti, a odnosi se i na mentalne i na telesne matrice koje usmeravaju naš život (držanje, način govora, vrednosna opredeljenja). Pojam habitusa je izmišljen da bi se objasnio paradoks da ljudsko ponašanje može da bude 63

nesvesno, mehanički orijentisano prema nekim ciljevima. Iz svega ovoga proishodi Burdijeova teorija o klasama, koje se konstituišu preko svojih praksi. Da bi se identifikovale, moraju se razmotriti svakodnevne prakse njihovih pripadnika, kroz koje se dele i grupišu. Klase se određuju kao spoj svih njihovih svojstava, a ne kroz jedno konkretno svojstvo, kao u marksizmu. On debate o ideologiji objašnjava pojmom orkestracije habitusa, gde habitusi jedne klase bez plana i namere, koordinišu svoje ponašanje, jer su međusobno slični. Time se izbegava i funkcionalistički objektivizam (sistem određuje ponašanje) i individualistički subjektivizam (pojedinci racionalno biraju pravce svog delanja). Dejstvo habitusa u funkciji reprodukcije postojećeg poretka, Burdije ispituje kroz školstvo. Uprkos proklamovanoj demokratiji, školski sistem prikrivenim mehanizmima učrvršćuje razlike među klasama. Kroz školu, decu se uči da usklade individualne aspiracije sa objektivnom verovatnoćom životnog postignuća i time deca uče da ne žele ništa više od onoga što je za pripadnike njihove klase realno da će postići. Na sličan način, Burdije objašnjava i mušku dominaciju nad ženama. Primena pojmova u društvu znači svakodnevnu praksu da bi se ostvario kontinuitet društvenih klasa. Habitus generiše prakse i proizvode, ali i sudove kojima se te prakse potvrđuju kao sistem distinktivnih znakova (distinkcijarazlikovanje). Temeljna kategorija u kojoj se habitus pokazuje je ukus (sposobnost za prihvatanje određene klase klasifikovanih objekata, oseća se na “utrobnom” nivou - “to je da povratiš, koliko je kič”). Burdije prati ispoljavanje habitusa kroz ishranu, jer je hrana arhetip kulturnog dobra. Dalje, prati kroz brigu o telu, sport, telesno držanje, kulturno znanje i praksa, uređenje kuće itd.. Na osnovu tih praksi, Burdije pravi 3 idealna tipa života: a) Buržoaski stil života, označava se kao “osećaj distinkcije”, sadrži krupnu buržoaziju i intelektualce. Ideja “ukusa” je buržoaska ideja jer samom svojom definicijom implicira slobodu i mogućnost izbora. Da bi se prikrili društveni uticaji na formiranje ukusa, buržoaska strategija pribegava “naturalizaciji”, stavu da je ukus urođena stvar, što vodi klasnom rasizmu; b) Ukus srednjih klasa se označava kao “kulturna dobra volja”; srednji slojevi su često žrtve alodoksije – prihvatanja legitimnosti dominantne kulture, uz odsustvo sredstava za njeno prisvajanje. Ovaj ukus i dalje zadržava osećaj distinkcije i konstituiše se kao suprotnost vulgarnosti nižih klasa. c) Radništvo i seljaštvo žive životom koji je “izbor nužnog”. Želja za distinkcijom je ovde greh jer je nerealna – solidarnost i izjednačavanje su preduslov opstanka, što rezultira sankcionisanje individualnosti (“šta ti misliš da si bolji od nas??”). Praksa je središnji pojam Burdijeovog rada. To je ono što ljudi rade u svom praktičnom, neteoretskom odnošenju prema svetu, za šta postoji i formula koja opisuje rezultat interakscije habitusa i polja – habitus x kapital + polje = praksa. Burdije se bavio trima momenata epistemologije. 64

Burdije je nailazio na kritiku da se njegov rad odnosi samo na francusko društtvo, iako je suština njegovo rada u načinima, a ne u rezultatima.

65

80.

Pojam elite i teorije o elitama (Pareto, Moska, Mils)

Teorija elita se razlikuje od drugih jer polazi od toga da moć u društvu monopolizuje tek neznatna manjina, pa se društvo deli na one koji vladaju i oni kojima se vlada. Teoriju elita prvi su razvili Vilfredo Paleto i Gaetano Moska. Oni se takođe suprotstavljaju Marksovom stanovištu o moći i državi, smatraju vladavinu elite neizbežnom. Obojica se slažu da elitu čine pojedinci sa superiornim svojstvima. Pareto misli da su oni lukaviji i inteligentniji, a Moska da imaju bolje organizacione sposobnosti od drugih. Pareto ističe psihološke karakteristike vezane za elitu. Kaže da postoji 2 tipa vladajuće elite – lavovi i lisci (kao Makijaveli): lavovi stiču moć sposobnošću za akciju i vladaju silom (vojne diktature, recimo); lisci vladaju lukavstvom i prevarom, diplomatskom manipulacijom (evropske demokratije su primer). Sve elite duguju svojim kvalitetima svoje pozicije. I sve su sklone dekadenciji. Takođe, oba tipa elite imaju nedostatke osobina onog drugog tipa, pa će lavovima faliti mašte i lukavstva i moraće da dovedu lisice iz mase u elitu. Postepeno će one promeniti karakter eliti. Za Pareta je istorija groblje aristokratije i bekonačno kruženje elita. Paretovu teoriju kritikuju jer ne razlikuje zapadne demokratije, komunističke jednopartijske države, fašističke diktature itd. Takođe, ne zna se čime meri superiorna svojstva elite. Moska smatra da se kroz istoriju pojavljuju samo 2 klase – klasa koja vlada i klasa kojom se vlada. Prva monopolizuje moć, a druga deluje pod kontrolom prve. I on elitu smatra superiornijom, s tim što tvrdi da su kvaliteti potrebni za dugu vladavinu elite različiti od društva do društva. Za razliku od Pareta, Moska smatra da moderne demokratije nisu oblik dominacije elite, jer je u demokratskim društvima elita otvorena – veća lepeza ljudi može biti njen deo. Iako je potencirao demokratiju, okarakterisao ju je kao predstavničku vladavinu, s elitom koja predstavlja interese naroda. Moska je bio elitista i prezirao je mase. Mils ne veruje da je vladavina elita neizbežna, kao prethodna dvojica. On osuđuje dominaciju elita nad masom, smatrajući da se ona temelji na eksploataciji masa. Zbog toga se odlučuje za teoriju elita koja se temelji na sukobu masa i elita. Mils ne smatra da je elita superiornija, već da oni koji su na vrhu institucija monopolizuju moć i identifikuje 3 najjače institucije u društvu – velike korporacije, vojska, država. Mils povezuje interese i aktivnosti te tri elite i vladajuću manjinu naziva elita moći. Ona uključuje podudaranje ekonomske, vojne i političke moći. Do toga je došlo koncentracijom ekonomske moći u par korporacija, centralizacijom države i jačanjem vojske usled opasnosti od izbijanja međunarodnog sukoba za vreme Hladnog rata (što je očekivano jer Mils proučava samo Ameriku 50ih godina). Često unutar elite moći pojedinci prelaze sa položaja u jednoj eliti na položaj u drugoj.

66

81.

Integracija – pojam i faktori

Integracija znači uspostavljanje mđeđuzavisnosti delova, bilo živog bića, bilo društva. Ona znači potvrđivanje postojećeg poretka i njegovo učvršćivanje. Integracija se može postići ili saradnjom, dobrovoljno, ili prinudom, nasilno – pa tako teorija govori o demokratskoj i nedemokratskoj integraciji. Svrha integracije je da otupi antagonizme u društvu ograničavanjem sukoba i najjača je tamo gde je najveća solidarnost. Borbe između društvenih grupa ne moraju uvek biti faktor dezintegracije. Socijalna integracija postoji kada su društveni sukobi svedeni na najmanju meru, kada postoji klasni mir i red. Postoji mogućnost da je u sistemu postignut visok nivo društvene integracije, a nizak sistemske integracije (to znači da je država silom postigla socijalnu integraciju, i to ne može da traje dugo). Važni činioci integracije su nacije i klase. Politički poredak, kao pojam, bio je u upotrebi tradicionalne teorije, nova nauka o politici, pod uticajem kibernetike i sistemske teorije, daje političkom poretku naziv – politički sistem. Tako je tradicionalno učenje o državi postalo učenje o političkom sistemu. Učenje o političkom sistemu nastaje razvijanjem sistemske teorije (mešavine strukturalno-funkcionalističke i kibernetske teorije). Po toj teoriji, društvo je organ, koji mora da seo dredi prema svojoj okolini i da pazi na uslove svog opstanka, te je zato potrebna integracija svih jedinki u jedan sistem. Kao američki duhovni proizvod, ova teorija teži da usavrši tehničku racionalizaciju proizvodnih i društveno-političkih procesa (otud njen rečnik preuzet iz matematike, tehnike, kibernetike – input, output, feedback itd). Organicistički karakter sistemske teorije dopunjuje se mehanicističkim elementima (što vodi od strukturalne srodnosti biologije i tehnike, tela i aparata). Karl Dojč razlikuje 4 tipa društvenih sistema: 1. 2. 3. 4. sistemi sistemi sistemi sistemi koji sami sebe razaraju kada za to postoje okolnosti nesposobni za život i koji ne umeju da reše probleme sposobni za život uprkos izloženosti problemima koji se sami razvijaju i šire

Za kibernetske sisteme, bitnu ulogu igra teorija učenja. Taj sistem na proces vladanja ne gleda kao problem moći, već kao problem vođenja i upravljanja, pokušavajući da pokaže da je to u osnovi problem komunikacije. Tako Dojč ide tragom Parsonsa i kaže da je politički sistem podsistem socijalnog sistema, zadužen za postizanje ciljeva. Dejvid Iston je u okviru sistemske teorije konstruisao “tečni model” političkog sistema. U njemu iz okolinu teku inputi u vidu zahteva i potreba individua i grupa, a iz političkog sistema ističu outputi u vidu političkih odluke i delovanja, koje povratno deluju na strukturu, a time i na inpute. Sličnu priču imao je Gabrijel Olmond. I kod njega postoji sistem input-output, ali se on bavi i politekonomijom i simboličkim vrednostima. 67

82.

Pojam manipulacije

Manipulacija (manus – ruka, pulare – ugladiti; lat.) se u početku odnosila na obradu nekog predmeta veštim korišćenjem ruku. Kasnije se odnosi na vešto upravljanje stvarima ili ljudima, da bi se ostvario zajednički cilj. Danas ima striktno negativno značenje kojim se označavaju odnosi među ljudima, gde jedni vrše uticaj na druge iz interesa. Srodni pojmovi – socijalizacija, ideologizacija, propaganda, indoktrinacija, ispiranje mozga, duhovna batina itd. Jedan od naziva za manipulatore je i – Ribar ljudskih duša. Socijalizacija i manipulacija – biti svestan razlike između ova dva termina, znači biti podoban odupreti se manipulaciji. Onaj ko socijalizuje, želi da nauči drugog kako sve može da misli; onaj ko manipuliše, nastoji da drugog navede da misli kao što on misli. Onaj ko socijalizuje, nudi stavove, alternative, podstiče sumnju, daje proverene podatke, razuman je, nudi ideje, ne ideologiju, ne širi svesno laži itd. Manipulator – sve suprotno. Ideologija i manipulacija – ideologija je način mišljenja pojedinaca i grupa, koji je društveno uslovljen i odgovara klasnom društvu. Ideologija počinje da svesno obmanjuje/laže kada pokušava da se nametne kao jedina istina društva. Ideološki jezik je sredstvo komunikacije, kada želi da izrazi interes klase, a sredstvo manipulacije, kada želi da prikrije lični interes postavljajući ga kao opšti. Tako ideologija postaje svesna obmana, što je jedno značenje pojma ideologije; drugo je – klasna svest. Dalje, ideologija i manipulacija se poklapaju u prvom značenju. U ekonomskoj oblasti, manipulacija se manifestuje reklamom. U političkoj oblasti, manipulacija se manifestuje propagandom. U pedagoškoj oblasti (obrazovanje), manifestuje se indoktrinacijom. U oblasti slobodnog vremena – industrijom zabave, u oblasti religioznog života – religioznim propovedima. Reklama je smišljeno, sistematsko širenje simbola moćne grupe proizvođača, koja tim simbolima prikriva težnju za profitom, prikazujući svoj poslovni interes kao interes svih. Propaganda je smišljeno, sistematsko širenje simbola neke političke grupe, koja tim simbolima prikriva svoj politički interes prikazujući ga kao interes svih, da bi ih, bez prinude, navela da misle i čine ono što toj grupi odgovara, pritom verujući da slobodno donose odluke. Indoktrinacija je plansko, sistematsko, širenje ideologije vladajuće klase, da bi mladi kroz obrazovanje usvojili tu ideologiju kao vlastitu, ne osećajući potrebu za promenama. Industrija zabave – metodičan način delovanja na masovne nagone čime se eksploatišu nagoni i ukusi mase. Religiozna propoved je sistematsko širenje simbola od strane grupe “duhovnih pastira” da bi masu neosetno navela da bez sumnji prihvata i sledi jedno verovanje, čija vrednost zavisi od psiholoških, ne logičkih dokaza. Elementi manipulacije su: 68

1. manipulator (izvor poruke, odašiljalac) 2. poruke koje se šalju u masu (sadržaj, oblik, vreme) 3. masa kojom se manipuliše (primalac poruke) 4. socijalno-psihološki uslovi u kojima se poruka saopštava 5. tehnička sredstva kojima se prenosi poruka 6. javni problem na koji se odnosi poruka 7. posledice koje poruka izaziva Spoj ovih elemenata je u stvari definicija manipulacije. Lasvelova alternativa ovome je “who says what in which channel to whom with what effect”. Pre pojave mass media, sve što je čovek rekao ili uradio, nije prelazilo okvire porodice, radne grupe, sela, klase. Sve što danas kaže preko mass medija, dopire do miliona slušalaca i gledalaca – posledice su šire. Reč je tvoja, ali posledice reči nisu, i često se reč vrati iskrivljena i ružna. Zato nije dobro kriviti tvorca ideje za posledice ideje, već samo za namere koje je imao kad je poslao ideju. Poruku ne čini samo tekst, nego i kontekst. Umberto Eko kaže da kontekst menja smisao, funkciju i informativnu kvotu poruke. Manipulator uvek očekuje da će njegova poruka imati posledice na nivou pojedinačne svesti i ponašanja, grupnog stava i ponašanja ili sistema kao celine. Zatvorenim umom psiholozi zovu osobinu čoveka da prihvata sve poruke autoriteta vladajuće grupe. Manipulativni postupak uglavnom služi da učvrsti postojeće stavove, retko da menja i stvara nove (sem u slučaju dece u procesu obrazovanja, koja nemaju nikakve stavove). Manipulacija je i suptilna tehnika za otklanjanje sukoba u društvu, jer čovek ne teži slobodi nego prihvata jedinu mogućnost koju ima. Tu postoji i problem privatnog i javnog mišljenja građana, ali poredak postoji čak i kad se većina građana oseća otuđeno.

OD 83. - MOĆ, VLAST, TIPOVI PORETKA

69

83.

Pojam i određenja moći

Moć je višeslojan pojam i, prema disciplinama, može se istraživati lingvističko, filozofsko, teološko, antropološko, psiohološko, politikološko, pravno znaćenje moći. Filozofiju prevashodno interesuje suština ovog pojma, i za nju, moć ima 3 značenja – moć kao puka moć, moć kao nadmoć i moć kao mogućnost. Moć kao puka moć je neutralna u odnosu na čoveka, nju imaju i priroda i životinje i čovek i tiče se preživljavanja i razvoja. Moć kao nadmoć podrazumeva čoveka kao subjekta, hijerarhiju i zavisnost (nadređene i podređene) i ispoljava se u vidu vladanja, zapovedanja, prisvajanja, otimanja... Moć kao mogućnost se odnosi na čovekove stvaralačke potencijale. Stvaralaštvo je moć. Stvaralačka moć oslobađa čoveka od zavisnosti i uspostavlja kvalitetnije odnose među ljudima. Čak i moć kao nadmoć, ako nije nasilna, može biti stvaralačka moć. U sociološkom shvatanju, bitna su dva značenja – moć pojedinaca u odnosu na društvene grupe i moć društvenih grupa u društvu. U sociološkom shvatanju moći se istražuju oblici, struktura i funkcionisanje moći. U politici i političkoj nauci, pojam moći ima centralno mesto. Prvi ga je obrađivao Tomas Hobs. Prema Hobsu, moć čoveka čine sredstva kojima raspolaže radi dobijanja nekog budućeg vidljivog dobra. Može biti originalna ili instrumentalna. Prirodnom moći Hobs smatra čovekove izvanredne osobine – mudrost, kondicija, snaga, plemenitost... Instrumentalna se zasniva na prirodnoj moći, gde su te osobine instrument za postizanje još većeg bogatstva, uvažavanja, prijateljstva. Ali, za Hobsa, najvažnija je moć države (moć najvećeg broja ljudi udruženih po splorazumu u jednu ličnost). Određenja moći – Maks Veber pod moći podrazumeva izglede jednog čoveka ili više njih, da sprovedu svoju volju u zajedničkom delanju, uprkos otporu drugih koji učestvuju u tom delanju. U suštini ovog objašnjenja je nametanje volje. Ono se postiže prihvatanjem ili slamanjem otpora, a najbitnija sredstva za to su disciplina i vlast. Robert Birstet definiše moć kao latentnu sposobnost da se nametne sila u određenu društvenu situaciju. Po njemu, moć se javlja u formalnoj organizaciji, neformalnoj organizaciji ili neorganizovanoj zajednici. Bertran Rasel smatra moć “osnovnim pojmom u društvenim naukama, u smislu u kom je energija osnovni pojam u fizici”. Feliks Openhajm smatra da je moć sposobnost uticaja, ograničavanja, kažnjavanja. Robert Dal kaže da “moć ima neko nad nekim u onoj meri u kojoj može postići da taj drugi učini nešto što inače nikad ne bi učinio”. Talkot Parsons, za razliku od prethodnih shvatanja moći, oslanja se na autoritet, saglasnost i realizaciju ciljeva. Moć je, prema Parsonsu, “uspešan medij za mobilisanje utvrđenih obaveza u interesu kolektivnog delanja”. On 70

smatra da se nijedna pretnja silom koja nema legitimitet ili opravdanje ne može smatrati moći. Nikos Pulancas određuje moć kao sposobnost jedne društvene klase da ostvari svoje specifične objektivne interese. Rajt Mils smatra moćnim ljudima one “koji mogu da ostvare svoju volju čak i kad se drugi opiru”. On gleda na moć kao suma-nula; svako ima onoliko moći, koliko je oduzeo drugom. Hana Arent smatra da moć nije svojstvo pojedinaca, već grupa. Pojedinci imaju jačinu, a kada je ta jačina toliko jaka da može da uništi moć grupe, onda govorimo o sili. 84. Fukoovo shvatanje moći

Mišel Fuko je smatrao da moć nije nešto što je koncentrisano u rukama malog broja ljudi, već da je to obeležje svih društvenih odnosa. Moć je tesno povezana sa znanjem – jedno drugo stvaraju. Moć ne vezuje za silu i smatra da ona deluje tek kad ljudi imaju određenu slobodu. Fuko smatra da je moć diskurs psihijatrije, te da je psihijatrija stvorila mentalno obolele osobe, kao kategoriju, što je činilo deo razvoja sistema državne administracije. Administracija je omogućavala nadzor i kontrolu ljudi. Nekada su mentalno obolele osobe izbacivali iz gradova, izopštavali iz društva, a danas su oni u zatvorenim ustanovama; ubice takođe, iako su nekada javno egzekutovani. To govori o promeni načina kažnjavanja sa fizičkog na psihički plan. Uz nadzor nad populacijom, moć delom prelazi u ruke stručnjaka koji imaju znanje da tu moć upotrebe za menjanje ljudi (veza znanja i moći, opet). Fuko ne tvrdi da su odnosi znanje-moć isključivo represivni, već i da imaju i pozitivne efekte koji dovode do određenih ciljeva. Recimo, kažnjavanje radnike motiviše da rade bolje. Za njega, moć se ne poseduje, nego upotrebljava, a pojedinac mora imati taktiku i tehniku za tako nešto. Fuko većinu dotadašnjih gledišta o moći smatra neprikladnim – Marksizam mu je ograničen, jer se temelji na klasnim odnosima moći. Pluralizam i teorija elita su mu neprikladni jer se odnose samo na moć koja je u rukama države. Nijedna od tih teorija moći ne podrazumeva svakodnevne aktivnosti ljudi. U knjizi Nadzor i kazna, on opisuje aktivnosti države u relaciji moć-znanje, kroz panoptikon (zatvor koji se temelji na Bentamovoj ideji; u sredini je toranj sa kojeg čuvari vide sve što se događa u svakoj ćeliji, a da pritom zatvorenici toga ne moraju biti svesni; time se ograničavaju aktivnosti zatvorenika iz straha da li ih posmatraju ili ne). Tehnike nadzora u bilo kom sektoru društva dovode do samodiscipline onih koji su pod nadzorom. Fukoova teorija govori da je moć prisutna u nizu društvenih odnosa, ne samo u onima vezanim za državu (kao što misle pluralisti). Moć nikada nije ni potpuna i često joj se ljudi odupiru. On međutim, zanemaruje činjenicu da se moć demonstrira i kontrolom nad ekonomskim resursima, vojnom silom itd. 71

72

85.

Majkl Man – izvori društvene moći

Manov stav je da država može biti nezavisan izvor moći i da je politička moć jednako važna kao ideološka, vojna i ekonomska moć. On sledi teorije globalizacije po kojima se moć ne ograničava samo unutar nacionalnih granica, već da se mreže moći mogu protezati po celom svetu. Man kaže - “kad bih mogao, u potpunosti bih ukinuo koncept “društva”.” On smatra da društveni sistemi nisu celine, nisu unitarni, pa tako odbacuje Parsonsovu podelu na podsisteme i Marksovu podelu na ekonomsku bazu i društveno-političku nadgradnju. On to opravdava time da ljudsko ponašanje nikad nije bilo uslovljeno teritorijom na kojoj žive, o čemu govore širenje kulture masmedija, pa čak i velike svetske religije, koje ne ograničavaju nacionalne granice (hrišćanstvo, islam). Smatra da se društvo, kao što je recimo britansko, nije politička celina koja se izolovano može analizirati, jer je Britanija članica NATO, EU, britanske kompanije su u vlasništvu multinacionalnih kompanija sa sedištem u inostranstvu itd. Da bismo razumeli britansku kulturu, politiku, ekonomiju, moramo da sagledamo i druge delove sveta. Man kaže da je moć sposobnost postizanja ciljeva kroz ovladavanje okolinom. Ona se pojavljuje u dva oblika: 1. Distributivna moć – moć nad drugima, sposobnost pojedinaca da navedu druge da im pomognu pri realizaciji svojih ciljeva; to je obeležje pojedinaca. 2. Kolektivna moć – u rukama je društvenih grupa i demonstrira se nad drugim društvenim grupama (recimo, kolonizacija). Na osnovu toga, on smatra da se moć upotrebljava na dva načina: 1. Ekstenzivna moć – sposobnost organizovanja većeg broja ljudi da bi se postigla bar minimalno stabilna saradnja (recimo, uticaj religije na vernike); 2. Intenzivna moć – sposobnost čvrste organizacije i snažne mobilizacije učesnika (recimo verska sekta). Man uočava razliku i između autoritavne i difuzne moći: 1. Autoritativna moć se ogleda putem svesnih zapovesti koje jedan šalje, a drugi poštuje (recimo, fudbaler koji izađe s terena kad dobije crveni karton); 2. Difuzna moć se širi na spontaniji način i uključuje odnose moći koji funkcionišu bez jasnih naredbi. Recimo – mehanizmi tržišta. Zbog lakšeg shvatanja, kombinacijom se dobija 4 tipa moći (tabela). AUTORITATIVNA DIFUZNA 73

INTENZIVNA EKSTENZIVNA

strukture vojnog zapovedništva militarizovano carstvo

opšti štrajk tržišna razmena

74

Man nalazi korene moći u 4 izvora – ekonomski, vojni, politički, ideološki. Što se ekonomskih tiče, nadovezuje se na Marksa, s tim što ne misli da je najbitniji. Ideološki uljučuje moć nad idejama, politički se odražavaju u aktivnostima države, a vojna se temelji na fizičkoj sili. Naglašava da je svaki izvor nezavisan od drugih – npr, crkve imaju jaku ideološku moć, ali slabiju ekonomsku; u komunističkoj Poljskoj je komunistička partija imala političku moć, ali je ideološka pripadala Solidarnosti i rimokatoličkoj crkvi itd. Ostale teorije naglašavaju važnost određenog izvora moći – Marks ekonomskog, pluralizam ideološkog (u demokratskim zemljama), teorije elita i teorije usredsređene na državu – političkog izvora. Man smatra da svaka sveobuhvatna teorija mora obuhvatiti sve te izvore plus vojnu moć.

75

86.

Poreklo i oblici moći

Po poreklu, moć izvire iz prirodnih sposobnosti čoveka i iz prirode socijalnih odnosa koji nastaju u različitim istorijsko-društvenim epohama. Ono što je bitno za korišćenje moći koju pojedinac ima je njihova racionalna ili iracionalna upotreba. Racionalna upotreba je omogućavala sadržajniji i bogatiji socijalni i politički život; iracionalna je bila češća i zatvarala je i uništavala politički i socijalni život i zajednicu. U ovoj funkciji, pojedinačna i grupna moć bila je moć kao nadmoć. Kroz istoriju, različiti su bili izvori moći – u antici, moć počiva na ratničkoj privredi i ropstvu u oikosu. Moć je u tim zajednicama bila oličena u “patria potestas”. U feudalizmu, moć izvire iz zemljišnog poseda i u funkciji je tog poseda. Feudalni posed je temelj upravne, sudske, vojne i religiozne vlasti. Nastankom kapitalizma, menja se odnos prema političkoj i socijalnoj moći, osnov svega je – novac. Moć sa novcem, postaje pokretljiva, “fluidna”, nije ni fiksirana ni nasledna, kao u feudalizmu. Oblike moći Čupić izdvaja prema 2 kriterijuma – posedovanje i oblast ljudske delatnosti u kojoj se ispoljava. Po prvom kriterijumu imamo pojedinačnu i društvenu moć, a po drugom – ekonomsku, političku i du hovnu moć. Sadržaji ovih moći su isprepletani i nema čistog tipa moći. Pojedinačna moć je moć proroka, ratnika, vladara, upravljača, organizatora... Ona izvire i iz sposobnosti ličnosti, ali i iz spoljašnjih okolnosti (bogatstvo, položaj na društvenoj lestvici..). U mnogim političkim zajednicama (despotije, diktature), ova moć je bila dominantna moć. U takvim zajednicama, počivala je na fanatizmu, sili, strahu. Ona eliminiše svaku drugu vrstu moći. Društvena moć u najširem smislu ima vladajuća grupa ili klasa, mada mogu i one koje nisu na vlasti da je poseduju (recimo, buržoazija za vreme apsolutizma, koja je imala još i ekonomsku moć). Takve grupe su čvrste i homogeno struktuirane, sa tačno određenim ulogama i funkcijama. Počivaju na principu hijerarhije. Na nivou globalnog društva, to je moć organizovanja društva radi opstanka i razvoja. Ona je organizovana povezanost ekonomske, duhovne i političke moći društva. Ekonomska moć proističe iz raspolaganja materijalnim dobrima. Zasniva se na vlasništvu ili kontroli sredstava za proizvodnju. U predkapitalističkim društvima, vezivala se za vlasnike-posednike i bila je fiksirana i nasledna. Nosioci ove moći su imali i političku moć. Pojavom buržoazije, ekonomska moć prelazi u njene ruke i u tom periodu je razdvojena od političke moći. Kapitalističko društvo bitno počiva na ekonomskoj moći – moći kapitala i novca. Tu se moć proverava na tržištu. Ekonomska moć je u kapitalizmu posredna, a borba na tržištu u čistom, liberalnom kapitalizmu, je surova. Politička moć je najprivlačnija od svih vrsta moći. Za Platona i Aristotela, ona je moć celine, obuhvata celu zajednicu i niko nije van njenog uticaja. To proizlazi iz njihovog shvatanja politike kao praktične delatnosti u kojoj se čovek potvrđuje. Prema Aureliju Avgustinu, politička moć je neprirodna, kao i 76

vladavina čoveka nad čovekom. Toma Akvinski smatra da nije neprirodna, jer čak i među anđelima postoji hijerarhija. Politička je moć, po njemu, podređena duhovnoj moći. On je ograničava pravnim odnosima. Tomas Hobs smatra da je politička moć ugovorno udružena moć ili moć države, koja čuva društvo. Džon Lok, nasuprot Hobsu, smatra da se samo ograničavanjem moći postiže njena korisnost za društvo. Po Loku, ljudi sklapaju društveni ugovor između sebe, da bi osigurali veću pravnu sigurnost, blagostanje i prosperitet u prirodnom stanju. Državi treba ograničiti političku moć i vlast. Žan Žak Ruso isključuje svaki oblik nasilja iz moći. Moć ne sme imati svako jednako, ali niko ne sme imati toliko da ugrožava drugoga, ni toliko da je ima premalo. Nikolo Makijaveli izjednačava politiku i političku moć. Politiku svodi na hladno tehničko osvajanje moći. On prezire onoga ko stvar obavlja napola, s pola okrutnosti, pola vrlina. Moćnom čoveku su potrebna sva sredstva da očuva vlast. Duhovna moć obuhvata moć ideja, znanja, religijsku i uopšte kulturnu moć. Ove duhovne tvorevine pokreću društva, daju mu smisao i određuju ciljeve razvoja. Posednici ove moći bi trebalo da bitno utiču na vladavinu u društvima, ali češće su u službi vladara.

77

87.

Struktura moći

Struktura moći proizlazi iz njenog određenja. Ako je moć nametanje i sprovođenje volje pojedinaca i grupa u zajedničkom delanju, onda strukturu moći čine nosioci, ubeđivanje, materijalno bogatstvo, statusni simboli, kontrola društvenih normi, sila, dominacija i hijerarhija. Nosioci moći su pojedinci i društvene grupe. Oni moć zasnivaju na jednom ili više elemenata, a što su ti elementi realističniji, nosilac moći je stabilniji u sprovođenju volje. Iracionalna moć je nepredvidiva i kratkotrajna. Ubeđivanje – moć ubeđivanja zavisi od znanja, položaja u strukturi, posedovanju tehničkih sredstava, sposobnosti ubeđivanja... Oni koji poseduju moć ubeđivanja, često izbegavaju upotrebu fizičke (ali ne i psihičke) sile. Poseban način ubeđivanja je manipulacija. Materijalno bogatstvo bitno utiče na moć i sigurnost. Ekonomska moć je uvek imala veliki uticaj na ostale oblike moći. Ona prisiljava užasnom pretnjom – pretnjom glađu. Najčešće deluje prikriveno, reallna je i omogućava širok i dubok manevarski prostor. Statusni simboli doprinose održanju moći. To su – odlikovanja, titule, publicitet, prisustvo značajnim javnim skupovima, rang, nagrade; psihološkog su karaktera i imaju značajne socijalne i političke posledica. Kontrola društvenih normi je sredstvo koje učvršćuje moć. Odnosi se na pravne norme (zakone), moralne norme (moralni imperativ), religijske norme (zapovedi) i običajne norme. Često se ove norme premeštaju u unutrašnjost svesti, gde je kontrola manje vidljiva ali ne i manje efikasna. Sila je najdrastičniji element moći. Podrazumeva prinudu, najčešće fizičkom silom. Ova moć je kratkotrajna, skupa, nepopularna i podstiče otpor. Nije čak ni efikasna, a onaj ko je koristi oseća stalan strah od onog nad kojim je koristi. Upotreba sile može biti legitimna i nelegitimna. Upotreba sile u odbrani razlikuje silu od nasilja. Dominacija i hijerarhija su principi moći. Dominacijom se moć manifestuje i potvrđuje, kad ona prestane, prestaje i moć kao nadmoć. Hijerarhija je unutrašnji princip moći, a dominacija spoljašnji. Hijerarhija vertikalno povezuje piramidalnu strukturu moći.

78

88.

Funkcije moći

Moć u pojedinačnom, društvenom, ekonomskom, političkom i duhovnom životu ima sledeće funkcije: Funkcija održanja – kod pojedinaca se odnosi na njihovo održanje u socijalnoj grupi kojoj pripadaju; ako je moć pojedinaca vezana za položaj/radno mesto, onda to pretpostavlja zadržavanje i osiguravanje tog mesta. Ovoj funkciji podležu i ekonomska i politička i duhovna moć. Funkcija stvaralaštva – najbitnije svojstvo duhovne moći. Posredno je bitna i za ostale oblike moći, jer njome često demonstriraju nadmoć. Funkcija pokretanja – vitalna funkcija moći. Pojedinačni i društveni razvitak se vezuje za ovu funkciju. Usmerena je pozitivno i u službi je napretka. Ona nosi u sebi jednu vrstu radikalizma prema postojećim stanjima i odnosima moći. Integrativna funkcija – integracija nastaje i održava se nametanjem, pritiscima, uveravanjem, silom.. Moć dominacijom i hijerarhijom povezuje celinu. Integrativna funkcija može imati i pozitivne i negativne posledice po razvoj drušštva, zato je bitno da se zna zbog čega se, u ime kog cilja, kako i čime vrši integracija. Nju sprovode moćni pojedinci, moćne organizovane ili neformalne grupe, moćna država. Integracija koncentriše i centralizuje moć, ali zato pospešuje i otpor. Iracionalna moć izaziva snažan otpor, za razliku od racionalne, a u periodima kada prevlađuje, iracionalna moć može da skreše bilo koji otpor, zato ona uvek učvršćuje totalitarni, diktatorski, despotski sistem. Ako je tu moć integrisala jedna ličnost, onda je, po Hegelu, slobodan samo jedan, a svi ostali su potčinjeni. U demokratskim društvima, više različito integrisanih moći daju ravnotežu moći (tada moć kao nadmoć gubi snagu). Kontrolna funkcija – svaka moć ima sredstva kojima kontroliše nametanje i sprovođenje volje – fizička sila ili sila prinude; društvene norme kojima raspolažu moćnici (zakoni, moralni imperativi, božije zapovesti) i sredstva nagrađivanja i kažnjavanja. Kompenzatorska funkcija – podrazumeva psihološke kompenzacije za frustracije i komplekse koje ima pojedinac. Zbog zadovoljenja prikraćenosti, često se kroz istoriju događalo razaranje svega u zajednici zbog negativnog kompenzatorskog dejstva moći (u rukama iskompleksiranih), Legitimacijska funkcija – podrazumeva opravdanje društvenog poretka u kome moć deluje. Tako moćne grupe brane vladajući poredak koji im omogućava realizaciju sopstvenog interesa (tajkuni recimo).

79

89.

Pojam i oblici vlasti

Pojam vlasti je regulativne i instrumentalne prirode. Vlast je polivalentna, proizlazi iz moći i najsnažnije kanališe delovanje moći. Vlasti ima i van politike i prava, ali ne i van ustanova, organizacija, institucija. Često se pojam vlasti izjednačava sa pojmom moći i autoriteta. Maks Veber razgraničava moć i vlast. Prema Veberu, vlast je, otprilike, stanje gde se volja jedne ili više osoba na vlasti izvršavaju od strane svih ostalih. Za moć je karakteristično nametanje volje uprkos otporu, a za vlast – prihvatanje i izvršavanje zapovesti. Moć se demonstrira i kratkotrajna je, a vlast učvršćuje i može trajati dugo. Veber izdvaja i dva dijametralno suprotna tipa vlasti – vlast po sili konstalacije interesa i vlast po sili autoriteta. Najčistiji tip po sili konstalacije je – monopolistička vlast na tržištu, a po sili autoriteta – vlast glave porodice ili monarhova vlast. Prva vlast se zasniva na uticaju koji se vrši na, formalno slobodno, delanje podređenih. Druga vlast se zasniva na obavezi na poslušnosti. Oblici vlasti – roditeljska, crkvena, vlast u društvenim institucijama i organizacijama (privrednim, kulturnim...) i politička vlast. Prema uticaju, politička vlast je najznačajnija. Roditeljska je bitna za socijalizaciju, a crkvena je često dominirala kroz istoriju. Politička vlast je takav oblik vlasti koji u organizovanju političkog života na nekoj teritoriji omogućava pojedinačnoj ili grupnoj volji da se uz pomoć moći nametne i utiče na delanje i ponašanje svih drugih, uz upotrebu različitih sredstava. Politička vlast postoji i izvan državne, ali svaka politička vlast je orijentisana ka državi. Državna vlast je najmoćnija politička vlast. Sistem nametanja prinude je tu najzaštićeniji, a najšira su i sredstva i instrumenti kojima raspolaže.

80

90.

Struktura, funkcije i vrednovanje političke vlasti

Za strukturu političke vlasti, značajna su 3 problema – problem stabilnosti i trajnosti vlasti, problem elemenata vlasti i problem odnosa između tih elemenata. Kada je u pitanju stabilonost, u stabilnom društvu može da bude i stabilna vlast, ali to ne znači i za parcijalno moćnu vlast, jer ona ne počiva na jedinstvenoj, već disperzivnoj moći. Takva vlast ne podrazumeva silu, već sporazume, stabilnija je i dugotrajnija. U nestabilnim društvenim okolnostima, vlast može da bude moćna, ali ne i stabilna i trajna. U strukturi vlasti ima 2 elementa – upravljači i upravljani (vladajući i podvlašćeni). Upravljači mogu biti pojedinci, male grupe, slojevi, klase, međusobno raspoređeni po moći, položajima, funkcijama. Podvlašćeni su uvek u većini. Uzajamni odnos između upravljača i podvlašćenih je složen; zavisi od tipa društva, moći, interesa i ciljeva i jednih i drugih. Funkcija političke vlasti – funkcionalna logika podrazumeva da vlast ima ulogu da učvršćuje i održava stabilnost upravljača, da su elementi vlasti dobro integrisani, da vlast ima neku funkciju, da se funkcionisanje zasniva na prihvatanju, prinudi, sili, vrednostima itd. Osnovna pretpostavka funkcionisanja vlasti je da se svako odstupanje i suprotstavljanje vlasti sankcioniše i kažnjava, proglašavajući se za neprijateljsko. Vrednovanje političke vlasti – vlast sama po sebi ne može da se vrednuje, njene vrednosti se mogu konstatovati. Cilj vlasti je pribavljanje legitimiteta, a to pribavljanje počiva na vrednostima i principima (religioznim, običajnim, moralnim, pravnim, političkim). Tokom istorije, menjali su se i vrednosti na kojima je zasnovan legitimitet. Na početku ljudskog političkog organizovanja, legitimitet je pribavljan u mitovima i religioznim vrednostima (vladari prikazivani kao bogovi i to ih je pravdalo). U hrišćanskoj kulturi je nametan argument o božanskom poreklu političke vlasti (monarh je podređivan bogu i njegovom zakonu). Tek novovekovni duh podučava čoveka da razlikuje teorijske od praktičnih argumentacija. To je bio osnov za rekonstrukciju klasičnog prirodnog prava, pa nove teorije prirodnog prava zahtevaju legitimizaciju vlasti nezavisno od religija, ontologija, kosmologija.. U rešavanju praktičnih pitanja, ovim teorijama više odgovaraju formalni principi uma, a ne sadržajni principi boga ili prirode. Legitimitet se dobija procedurama – ugovor, pristanak, saglasnost.. Politička vlast stiče legitimaciju zadovoljavajući proceduralni princip i postupak. Vlast se oslanja na vrednosti, ali za upravljače i sama predstavlja najvišu vrednost. Sa antropološko-humanističke strane, svaka vlast otuđuje i deli ljude.

81

91.

Politička vlast, društvene grupe i pojedinac

Pojedinac je u politici završavao ili kao bog ili kao zver. Ako nije uspevao da se popne na božansku piramidu vlasti, smatran je zverkom koja ugrožava moć vladajućih. Logika svake vlasti je usmerena protiv slobodnog i samostalnog pojedinca. Zato se o vlasti ne može govoriti kao o dobroj ili o lošoj, već o manje ili više ograničenoj kontrolisanoj, podnošljivoj itd. Iskustvo je pokazalo da je klasična liberlna misao u pravu – samo vlast ograničava vlast. Osim liberalne teorije, i logika vlasti i logika politike pojedinca uzima posredno, preko raznih oblika grupisanja i organizovanja. Jedna od teškoća vezana za priznanje pojedinca u logici političke vlasti je njegova atomiziranost. Svaki pojedinac je autonoman i ne želi da učestvuje na posredan način u zajednici, već participacijom i komunikacijom. Život pojedinca van zajednice je nezamisliv. I Platon i Aristotel kažu da čovek postaje čovekom tek u zajedničkom životu s drugim ljudima. Ko živi van zajednice, taj je “ili zver ili bog”. Kant takođe čoveka zove bićem predodređenim za društvo, a Hegel kaže da se “prava nezavisnost čoveka sastoji jedino u prožimanju individualnosti i opštosti; individua tek u opštem nalazi pravu sadržinu svoje stvarnosti”. Kod Hegela (za razliku od prethodne trojice), pojedinac je samo momenat, društvo ima primat nad pojedincem. Nasuprot Hegelu je Niče, koji karakteriše pojedinca suverenošću nad sobom. Čovek se rađa dva puta – jednom kao prirodno biće/jedinka, a drugi put kao ličnost! Učestvovanje u zajednici može pomoći čoveku da odraste u pojedinca kao ličnost, ali može se desiti i da izgubi identitet i da se utopi u neku grupu. U zajednici se pojedinac prilagođava, orijentiše, poistovećuje. Pitanje je kako to radi i kakvo je društvo u kom to radi. Ako se potpuno uklopi u društvo, pojedinac gubi svoje ja – zaboravlja ga, prenosi odgovornost na grupu i nesposoban je da samostalno reši neki problem, otuđuje se od samog sebe u ime karijerizma, položaja, funkcije.. To može da ima i pozitivnu stranu – recimo poistovećivanje s nacijom, čime se oslobađa lokalnih ograničenosti ili kolonijalnih porobljavača, ali čim ideja nacije zagospodari njime u vidu ideologije, ona uništava njegovu pojedinačnost. Najpoželjnije je ono stanje u kojem pojedinac ne gubi aktivnost u grupi s kojom se poistovećuje, a da pritom grupa ne guta njegovo Ja. Nemoć pojedinca govori o moći grupe ili organizacije, kao što nemoć društva govori o moći vlasti. Logika grupe počiva i na potčinjavanju i identifikaciji s njenim interesima i ciljevima. Grupe daju puno normi obaveznosti, dužnosti, odgovornosti, a malo prava. Mnogi autori smatraju da grupa ima presudnu ulogu u formiranju društvene prirode i ideala individue. Na osnovu stepena identifikacije pojedinca s političkim grupama, grupe i pojedince delimo na autoritarne i demokratske. Autoritarni pojedinci u politici su ličnosti koje zavise od autoriteta (vođe ili grupe) i imaju potrebu za autoritetom. Autoritarna pojedinačna nemoć uvek traži zaklon iza grupne moći (partija, nacija, klasa) – pojedinačna nemoć se organizuje kao grupna moć i time se ubija lični identitet. Autoritarne ličnosti glorifikuju poslušnost i vođu, one se plaše moći ali za njom i žude. One nemaju 82

poverenje u sebe, nesposobne su da donesu odluku ili sud. To grupa radi za njih. Autoritaran pojedinac je agresivan i sadista. Taj sadizam koristi autoritarna politička grupa ili organizacija. Van grupe, postaju nihilisti, očajnici, kukavice i brzo se mentalno raspadnu.

83

Autoritarne grupe su zatvorene, homogenizovane, hijerarhijski uređene, oslanjaju se na dominaciju, disciplinu i kontrolu članova. Netolerantne su i iznutra i spolja, zahtevaju potpunu identifikaciju članova sa njima. Svaki oblik pojedinačnog rasuđivanja odbacuju, a u različitim situacijama, od svojih članova mogu da naprave masu, teroriste, glasačku mašineriju. Na svest pripadnika utiču strogom i šematizovanom ideologijom. Kritika unutar grupe ne postoji, za svaki neuspeh se krivi neko drugi. Stabilnost, jedinstvo i sigurnost su primarni pojmovi u ovim grupama. Socijalna i statusna mobilnost je strogo hijerarhizovana i zatvorena. Na kraći rok, ove grupe su efikasne, ali na dugi rok, uništavaju same sebe. Više se oslanjaju na ličnu kontrolu vođa, nego na bezličnu kontrolu normi i zakona. Ljude su često vodili vođe autoritarnih grupa, pomračenih umova, ali ljudi odatle kroz istoriju nisu izvukli pouku. Ritual žrtvovanja u kolektivu je sveta stvar, što autoritarne grupe u tom trenutku čini nekrofiličnim (otud često simboli sa lobanjama, kostima itd, kao što je četnički grb). Autoritarnost je u suštini – loša stvarnost. Demokratski nastrojeni pojedinci su ličnosti koje vodi razum, racionalno delanje i ponašanje i prihvatanje različitosti. Oni su tolerantni i prihvataju sve rizike, ideje, obrasce, i sve ih procenjuju prema racionalnim mogućnostima. U komunikaciji zastupaju dijalog i sporazum. Ne prihvataju ekstremizam, radikalizam i fanatizam. Računaju na razum većine. Demokratski orijentisani pojedinci su u suštini autentične ličnosti. Bore se za svoju ideju, sve dok ih argumentima ne zaustavi razumnija ideja, koja ih brzo osvaja i koju nemaju problem da realizuju. Nisu, dakle, robovi ideja. Ne dozvoljavaju da grupa uništi njihovo pojedinačno ja. Odvajaju proces donošenja odluke i proces realizacije, ne prihvataju misaonu uniformisanost ni vladavinu discipline. Grupa se sastoji od različitih pojedinaca, a tamo gde manjina nema pravo, smatraju, da je pravo ukinuto uopšte. Demokratske grupe su otvorene grupe, uređene na principu saradnje i saglasnosti. Tolerantne su i iznutra i spolja, njihovi programi su fleksibilni. Razvijena je demokratska procedura, a kontrolni mehanizmi su mozaičkog, difuznog i subkoordinarnog karaktera, da bi se sprečile nepravilnosti. Izbegava se totalna kontrola. Demokratske grupe okupljaju sličnomišljenike, a ne istomišljenike. Deluje se po principu sinteze, ne jedinstva mišljenja. Hijerarhijsko ustrojstvo je otvoreno, pa nema pojedinačne ograničenosti na određenim funkcijama. Javne su i otvorene za kritiku. One nedemokratsko više obeležavaju nego što kažnjavaju. Smatraju da je pravo na grešku jedno od osnovnih prava. Demokratske političke grupe vlast prihvataju realno i racionalno. Ako ne osvoje vlast, kritički je prate i odobravaju ili osporavaju svaki njen potez. Naravno, i u ovim grupama postoje pojedinci ili frakcije koje žele da jačaju svoju poziciju kroz grupu, ali što manje toga ima, to je demokratska grupa bliža idealu. Zastupaju pluralizam, ne monizam.

84

92.

Autoritarne vladavine – pojam i tipovi

Vladavina je organizovano upravljanje ljudima u zajednici ili društvu. Sa sociološko-antropološkog stanovišta, postoji dva tipa vladavine – autoritarna i demokratska. U autoritarne vladavine spadaju despotija, tiranija i diktatura. Despotija je oblik vladavine koju karakteriše apsolutna volja vladara – despota. On je jedini slobodan i sve i svi pripadaju njemu. U njemu je često spojena božanska i svetovna vlast. Vladaju uz pomoć straha, a zakoni koje donose, važe za sve sem njih. Despotska vladavina razara zajednicu. Najpoznatiji oblici despotske vladavine su faraonizam, azijski carizam i sultanizam. Tiranija je oblik vladavine koja takođe počiva na samovolji. Aristotel opisuje tirane kao vladare kod kojih cilj realizacija ličnih interesa i vođenje luksuznog života. Tirani ne veruju građanima, pa su uvek spremni na proganjanja istih. Preziru moralne ljude i uništavaju sve i svakoga ko dovede u pitanje njihovu vlast. Tiranin mora da zna šta ljudi rade (preko uhoda) i ne sme da dozvoli interakciju između ljudi (da bi sprečio da se stekne poverenje između ljudi). Tirani se oslanjaju na laskavce, rđave ljude, ne trpe plemenite i slobodne. Cilj tirana je da učine podanike poniznim, da poseje nepoverenje među građane i da im onemogući svaki pokušaj da ga skinu s vlasti. Tiranske karakteristike praktikuju mnogi apsolutistički vladari i savremeni diktatori. Diktatura je oblik vladavine u kojoj (najčešće) jedna ličnost uzurpira vlast i održava je bez kontrole. Diktatura se pojavila u Rimu, kad je nastala kriza Republike i zavladao haos. Sula i Cezar su bili magistrati koji su vremenski ograničenu diktaturu pretvorili u ograničenu. Na osnovu obima sadržaja i načina vladanja, razlikujemo običnu, cezarističku, totalitarnu i manipulativnu diktaturu. Običnu diktaturu karakteriše uzurpacija vlasti. Obični diktatori su skloni tiranskom luksuzu. One oblasti društvenog života koje ih ne interesuju, mogu da povlaste i oslobode potpune kontrole (kultura, nauka..). Povremenim akcijama intervenišu, kao što su bile intervencije prema profesorima univerziteta za vreme Frankove diktature u Španiji ili komunističkih diktatura u Mađarskoj, Poljskoj, Čehoslovačkoj, SFRJ. Cezarističku diktaturu karakteriše neograničena samovolja diktatora koji stalno drži zemlju u pretnji vanrednim stanjem ili proizvodi okolnosti koje bi opravdale vanredno stanje. On potpaljuje podanike obećavajući ekonomsku stabilnost, poslove i sreću svima. Sadrži u programu i reformu zdravstvenog i socijalnog zakonodavstva, ciljajući ono što je najvrednije ljudima – zdravlje. On truje javnost svojim opakim propagandistima i senzacijama koje uništavaju vrednosni sistem (Kurir) istovremeno dezorijentišući i pogrešno usmeravajući javnost. Senzacije izjednačuju laž i istinu, pravdu i nepravdu, dobro i zlo, pa ljudi gube vrednosne orijentire i kompase. Cezaristički diktator se oslanja na tajnu policiju, proceduralne trikove vezane za 85

izbore i zloupotrebu referenduma (raspisuje ih za one probleme za koje građani nisu ni kvalifikovani, čime se skida odgovornost sa odgovornih). Ova diktatura podstiče fanatizam, ekstremizam i radikalizam i obezvređuje institucije vlasti. Totalitarna diktatura je neograničena vladavina koja hoće celokupni društveni i politički život da kontroliše. Drži sve institucije u rukama. Upravlja masovnim medijima i kulturnim životom. Pojedinci su izolovani, a ekonomski život monopolisan, vođen planskom privrednom. Tajna policija je jaka. Nacionalizam i staljinizam realizuju totalitarnu diktaturu. Manipulativna diktatura je kombinacija karakteristika obične, cezarističke i totalitarne diktature. Manipulativni diktatori pribegavaju duhovnom nasilju nad vrednostima. Izjednačuju žrtvu i dželata, demokratu i zlotvora. Oni siromaše stanovništvo i zaoštravaju sukobe do rata, a monopolima uništavaju ekonomiju. Ova diktatura uništava srednje slojeve i nosioce razvoja, inovacija, konkurencije. U najznačajnijim duhovnim institucijama (crkva, akademija nauka i umetnosti), podstiče nagomilane frustracije iz istorije zajednice i projektuje na osnovu njih nerealne i iracionalne šovinističke koncepte (Memorandum SANU iz 80ih, npr). Najkorisniji su joj stalni, a nedovoljno jaki neprijatelji. Ova diktatura otvara prostor za promociju kriminalaca, profitera, ološa društva. Najmoćniji masmediji postaju najvulgarnija sredstva zabave. Građane svodi na narod, a narod na masu. Nespremnost većine na promene je indikator poslušničke svesti. Autoritarne vladavine formiraju i autoritarnu političku kulturu, obrazac mišljenja, delovanja i ponašanja, koji se zasnivaju na – zatvorenosti, isključivosti, netrpeljivosti prema drukčijem, osvetoljubivosti, upotrebi nasilja. Ta kultura se oslanja na autoritarizam i tradicionalizam (zatvorenost zajednice, jaka homogenizacija, kolektivizam, antiindividualizam, antiintelektualizam). 93. Demokratija – pojam, vrste, uslovi

Demokratija u izvornom značenju znači – vladavina naroda. Taj oblik je menjao sadržaj tokom istorije, od vladavine proste većine u kojoj svi učestvuju (omniokratija), do vladavine procedura (proceduralna demokratija), koja omogućava svima iste šanse, bez obzira na rasu, pol, religiju. Dejvid Held je podelio demokratije na klasične demokratije (atinska, protektivna, razvojna i neposredna) i oblike demokratija i oblike demokratije zasnovane na delovima klasičnih oblika (kompetitivni elitizam i tehnokratska koncepcija, pluralistička koncepcija...). Vrlina demokratije je, da je u odgovornom društvu moguća odgovorna vladavina i da je otvorena za sve interese, probleme i razvoj. U savremenoj demokratiji, jako je bitna procedura. Demokratska vladavina sa razvijenim procedurama i kontrolnim mehanizmima ima par bitnih karatkeristika – demokratska izborna procedura (princip većine se koriguje proporcionalnim sistemom), sloboda misli i pravo na javno izražavanje (sučeljavanje argumentovanih misli), visoka kvalifikovanost onih koji konkurišu za funkcije, prihvatanje konsenzusa koji omogućava miran način rešavanja problema i odlučivanje uz demokratske principe. Vrednosti na kojima se takva demokratija 86

zasniva su – ideal tolerancije, nenasilja, bratstva i “postepenog menjanja društtva putem slobodne rasprave ideja”. Za dobru liberalnu demokratiju, potrebno je: 1. Vladavina zakona, ne vladavina samovolje; 2. Jednakost i ravnopravnost građana pred zakonom, ne selektivni zakoni; 3. Stranački pluralizam koji omogućava konkurenciju u političkom životu; 4. Podela vlasti na zakonodavnu, sudsku i izvršno-upravnu 5. Disperzija ili dekoncentracija vlasti po horizontalnoj i vertikalnoj osi; 6. Slobodni i tajni izbori, uz razrađene kontrolne mehanizme; 7. Slobodni mediji, koji podležu samo profesionalnim standardima; 8. Slobodno tržište roba i ideja i 9. Građanska prava (ind. i kol.) izvedena iz prirodnih prava. U uspostavljanju vladavine zakona, bitni su kontrolni mehanizmi u i oko vlasti. Za podelu vlasti je bitna nezavisnost sudstva, gde su profesionalni kriterijum jedini činilac. Decentralizacijom se daje značaj lokalnoj vlasti. Spoljni omotač kontrole i kritike vlasti, koji ispravlja propuste, jesu nevladine organizacije. 94. Preduslovi za dobar demokratski poredak – socijalni i kulturni Za dobar liberalno-demokratksi poredak, osim normativnih uslova, treba stvoriti i socijalni i kulturni preduslov da bi takav poredak funkcionisao. Socijalna struktura mora biti stabilna, a položaj srednjih slojeva utemeljen. Drugi preduslov je kulturni, posebno razvijena demokratska kultura, koja pretpostavlja razvijene sledeće elemente: 1. Podizanje nivoa opšte kulture građana; 2. Prihvatanje univerzalnih vrednosti kao merila i orijentira; 3. Formiranje i poštovanje ličnosti – vaspitanje i obrazovanje za autonomnu ličnost, slobodnog građanina, a ne podanika; 4. Poštovanje i garantovane individualnih i kolektivnih prava (nacionalnih, religijskih..) 5. Poverenje između građana i poverenje građana i vlasti – regularnim izbornim sistemom, korektnom kampanjom itd..; 6. Javni duh i javnost (javnost ima korektivnu funkciju) i 7. Odgovornost za izgovorenu reč i odgovornost pred sopstvenom savešću učesnika u vlasti Sredstva za razvoj demokratske političke kulture su dijalog i tolerancija. Dijalog vuče korene iz stare Grčke, gde su se razgovorom donosile najpravednije odluke. Dijalog je bio uzvišeni čin političkog mišljenja, delanja i ponašanja. Grci su smatrali da sili i nasilju nije mesto u politici. Kada nema dijaloga, onda se upotrebljavaju sila i nasilje. Problemi se u politici produbljuju ako se ne razgovara. Samo iz susreta više argumenata i mišljenja, moguće je naći pravi odgovor (“Dijalog je susret, a od “sresti” je - “sreća”, Čupić na predavanju :)). Čovek dijaloga je otvoren i racionalan, ne trpi silu i nasilje. Dijaloga u politici nema bez različitosti, iskrenosti, poštovanja sebe i drugih. Političkog dijaloga nema tamo: 87

− − − − − − − − − −

gde je merilo istine moć; gde se političke odluke donose u uskim krugovima elita; gde se građani pretvaraju u masu; gde ne postoji saradnja i univerzalne vrednosti (sloboda, ljubav, prijateljstvo) među građanima; gde se podstiču verski, nacionalni, rasni i drugi sukobi; gde političari ne odgovaraju za grešku, manipulišu građanima, šire loša osećanja (zavist, mržnju, pakost) i loša stanja (strah, lukavstvo, strepnju); gde se u političkom životu devalviraju reči i jezik (kada nema dela iza reči); gde se u politici obećava, a obećanja ne ostvaruju; gde vlada politika tlačitelja i tlačenih, moćnika i nemoćnih; gde svi govore, a niko nikoga ne čuje.

Da bi se formirala dijaloška politička kultura, potrebno je poštovati ličnosti, individualna prava izvedena iz prirodnih prava, religijska i nacionalna prava, poverenje i iskrenost među građanima.

88

Drugo veliko sredstvo političke kulture je tolerancija (latinska reč, označava trpeljivost). Dva su značenja tolerancije – trpeljivost prema drugom mišljenju, ubeđenju, ponašanju odnosno prihvatanje i poštovanje razlika. U prvom značenju, tolerancija je zajedničko podnošenje štete, odricanje od dela svojih potreba, interesa, ubeđenja, spremnost na kompromis. Tolerancija je ovde zasnovana na žrtvi i pobeda je nad zlom. Tolerantan čovek je omiljen i dobar za društvo. U drugom značenju, tolerancija je prihvatanje razlika i svest da život bez razlika ne može da se odvija. Kad prihvati razlike, čovek prihvata i pluralizam. Razlike su u osnovi života i ne bi smele da se upotrebljavaju u produbljivanju sukoba do razaranja i uništenja. Naprotiv. Susret razlika bi morao da oplemeni život, da ga produbi i proširi, da ga obogati. Zato su nacije u kojima vlada tolerancija, a koje su još i multinacionalne, multikonfesionalne, multikulturalne, mnogo više oplemenjene od onih netolerantnih i homogenih. Tolerantan nije onaj koji je nemoćan ili koji se brani; to nije ni ravnodušnost ni ignorisanje. Subjekt tolerancije su pojedinci, grupe, zajednice. Država mora biti garant tolerancije. Nema tolerancije prema nasilju i netoleranciji. 95. Značaj i funkcije vaspitanja i obrazovanja

Da bismo obrazovali čoveka, moramo pred sobom imati ideal čoveka. Zajednica bez razgovora i tolerancije nema budućnost. Imaće je samo ako mlade vaspita prema dijaloškom mišljenju, vrednostima i prednostima koje proističu iz razliika. Đuro Šušnjić kaže da racionalan i human sistem vaspitanja i obrazovanja treba da zadovolji sledećih 5 uslova: 1. Da prenosi kulturno nasleđe i tradiciju na mlade – na mlade treba preneti skraćen deo pozitivnih vrednosti koje neko društvo sadrži u istoriji. Tradicija je “best of” istorije, njeni najsvetliji trenuci. Istorija se mora spoznati jer, ko ne razume svoju istoriju, osuđen je da je ponovi. Mlade ne smemo opteretiti prošlošću, da ne bi bili primorani da se odluče za pogrešan izbor između škole pamćenja i škole mišljenja. Dakle, mlade treba naučiti da misle, a ne da reprodukuju. Činjenice se pamte da bi se iz njih učilo, ne da bi sve ostale u glavi. U suprotnom, desiće se da neki misle ispod svojih mogućnosti zahvaljujući školi, a neki iznad, zahvaljujući sebi. 2. Pripremanje mladih da preuzmu neku od postojećih radnih uloga – ovde su važnije tehničke i stručne osobine od moralnih i humanističkih vrednosti. Radnu ulogu na mašinama može isto da obavlja i moralan i nemoralan čovek. Pritom se mora paziti da se mladi ne obučavaju strogo za uske uloge, već da budu spremni i za neke naredne, koje će doći daljom podelom rada. To znači da treba i da budu naučeni sposobnošću alternativnog mišljenja, da bi bili dovoljno elastični za promene.

89

3. Stvaranje vrednosne svesti ili savesti kod mladih – ne valja ako sistem stvara velike stručnjake a slabe ličnosti. Mladi često izlaze etički nepismeni iz škole. Jung ističe da ličnost ne može da vaspita onaj ko je sam nema, što je problem i kod nas i sa našim predavačima, vaspitanim u duhu ideološkog jednoumlja. Škola mora biti odvojena od stranke, baš kao i crkva. Sistem mora da izabere i da li će da usmerava mlade duhovnim, materijalnim ili mešavini tih vrednosti? Da li ćemo mlade vaspitati u takmičarskom ili solidarnom duhu? Društvo mora da ima i vrhovnu vrednost. Na univerzalnim vrednostima moraju se temeljiti vaspitanje i obrazovanje, a ne na klasnim ideologijama i interesima. 4. Razvijanje mogućnosti svakog pojedinca – intelektualnih, moralnih, društvenih, kulturnih. Mlade treba podstaći da ostvare sklonosti koje u sebi imaju, da im se razvije volja za saznanjem. Ne samo da im se daju životne istine, nego da im se razvije ljubav prema istini i životu. Obrazovanje mora učiti i kako da se bude dobar čovek, pored toga kako da se bude dobar stručnjak. Šušnjić kaže da je nužan prelaz iz normativne svesti u kognitivnu, tj, iz svesti koja propisuje kako se mora misliti i činiti ka onoj koja opisuje stvarnost kakva jeste i kakva može biti. Život kao razgovor, a ne kao govor! 5. Odnos vaspitno-obrazovnog sistema prema izuzetnima, genijima. Sistem nije dobar ako je sredstvo za izjednačavanje i uprosečavanje svih, pa i darovitih. Geniji ne mogu da se ostvare u sistemu koji ih sapliće. Oni zaslužuju da im vreme kojem čine čast obezbedi uslove za razvoj. U njima je čovek dostigao najviši oblik, prosečnost ne sme biti merilo. Sistem mora biti i proces obrazovanja i vaspitanja, ali i odabir najvrednijih. Dakle, na osnovu ovoga, moraju se doneti odluke. Škola pamćenja ili škola mišljenja? Priprema za postojeću ili potencijalnu ulogu u podeli rada? Usvajanje vladajuće ideologije ili univerzalnih vrednosti? Govor ili razgovor, kao metod? Sputavanje genija ili afirmativan odnos prema njemu?

Ja glasam za ovo drugo. :) Srećno, Parun!

90

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->