P. 1
Stara Grcka - Struve Kalistov

Stara Grcka - Struve Kalistov

|Views: 5,552|Likes:
Published by Jelena Milanović

More info:

Published by: Jelena Milanović on Jan 21, 2011
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

08/21/2013

pdf

text

original

Υ.Υ. STRUVE D.P.

KALISTOV

STARA GRČKA

EGEJSKI SVET U III-II MILENIJUMU PRE Ν. E. Pre 70-tih godina XIX veka obično se smatralo da istorija stare Grčke počinje od tzv. homerskog perioda, tj. od perioda koji je svoj odraz našao u „Ilijadi" i „Odiseji". Tada se smatralo da ove dve poeme daju potpunu sliku grčkog društva XI-VIII veka pre n. e. Međutim, već kod samih starih Grka sačuvale su se uspomene na mnogo raniji period istorije njihove zemlje. To su bile uspornene zabeležene u nizu predanja i mitova koje nalazimo u literarnoj zaostavštini antičkih pisaca kasnijeg doba. Neki od spomenika iz najstarijeg doba kakve susrećemo u balkanskoj Grčkoj i na ostrvima ruševine i ostaci starih građevina pravljenih od grubo klesanog kamena takođe su podsećali na prošlost. Ο tom „kiklopskom" građevinarstvu ništa određeno nisu mogli da kažu ni sami stari Grci; prema predanju graditelji tih drevnih objekata bili su

mitološki jednooki džinovi kiklopi. Preko tih oskudnih podataka tradicije buržoaska nauka XIX veka prelazila je ne poklanjajuci im nimalo pažnje, što se u znatnoj meri objašnjava (hiperkritičkim) pravcem koji je u to doba vladao među stručnjacima. Njegove pristalice uzimale su sebi u zadatak da prave strogo, često sasvim neopravdano razgraničenje između materijala „istorijskog" i „neistorijskog", tj. legendarnog. Oni nisu išli za analizom mitološkog materijala sa ciljem da u njemu pronađu odraze istorijske stvamosti. Rezultat toga bilo je skoro potpuno ignorisanje predstava starih Grka ο davnoj prošlosti njihove zemlje. Do preloma u tom pogledu došlo je tek 70-90-tih godina prošlog veka kad se u direktnoj vezi s velikim arheološkim nalazima ispostaviio da su „homerovskom" periodu grčke istorije u bazenu Egejskog mora prethodili mnogi vekovi razvijene kulture čiji su glavni centri bili Krit, Helada i grad Troja. Istraživanja obavljena tokom XX veka pokazala su da su u Π milenijumu pre n. e. tamo cvetale civilizacije razvijene skoro do istog stepena do kog su u to doba bile razvijene egipatska, vavilonska i hetska civilizacija. Proučavanje istorije naroda koji su tu kulturu stvarali stavilo je pred savremenu nauku čitav niz principijelno važnih problema: problem periodizacije; problem etničke pripadnosti egejskih plemena koji je usko povezan s problemom kritskog i mikenskog jezika i pisma; problem socijalno-ekonomskog karaktera starog Krita i starih gradova na Peloponezu; problem osvajanja ahejskih kraljevstava od strane Dorana i drugi. U rešavanju svih tih problema tek je u najnovije vreme postignut znatan napredak. Taj napredak je bio uslovljen kako značajnim prikupljanjem materijala iz arheoloških nalaza, tako i neumornim radom čitavog niza naučnika na dešifrovanju kritsko-mikenskih slova. Kad su dva engleska naučnika, M. Ventris i D. Čedvik, 1953. g. objavili svoja otkrića ο novoni načinu dešifrovanja mikenskih natpisa njihov rad je urodio plodom. Iako su ta njihova otkrića još daleko od toga da se mogu smatrati konačnim, jer još predstoji savlađivanje velikih teškoća na putu daljeg proučavanja mikenskih natpisa, ipak načini za dešifrovanje koje su predložili M. Ventris i D. Čedvik stiču sve veće priznanje među naučnicima u svetu. U svetlu dosad pročitanih natpisa ukazuju se potpimo nove i izuzetno široke perspektive za proučavanje najstarijeg perioda grčke istorije ο kome se naše znanje do nedavno zasnivalo skoro isključivo na spomenicima raaterijalne kulture.
***

Plemena nastanjena na Balkanskom poluostrvu, po ostrvima egejskog arMpelaga i duž obala Male Azije još od najstarijih vremena održavala su iesan međusobni kontakt; tome je doprinosila činjenica što su sve ove zenflje bile povezane morem," Zahvaljujući tim vezama ne samo da su nastala zajednička obeležja u razvoju tamošnjeg stanovništva, nego je došlo i do toga da su zemlje egejskog bazena več relativno rano formirale poseban kulturni centar koji je živeo paralelno s dragim najstarijim žarištima civilizacije starim Vavilonom, Egiptom, Indijom, Kinom. Do šireg naseljavanja zemalja egejskog bazena, prema postojećim naučnim podacima, došlo je početkom epohe neolita, tj. otprilike u VIIVI milenijumu pre n. e. Tokom iskopavanja na Balkanskom poluostrvu, u Maloj Aziji, na ostrvima egejskog arhipelaga i, između ostalih, na Kritu pronađeni su ostaci rnnogobrojnih naseobina i grobova iz epohe neolita koji na teritoriji mediteranskih zemalja stižu do prelaza između IV i ΙΠ milenijuma pre n. e. Proučavanje spomenika pokazuje da je u to doba privrednu osnovu rodovskih zajednica predstavljala motička zemljoradnja i stocarstvo. Proučavanje arheoloških spomenika Bakanskog poluostrva na teritoriji južno od Dunava pokazuje da je cela ta teritorija bila nastanjena plemenima koja su bila na približno jednakom stepenu

razvitka. Kultura neolitskih naseobina buduće Trakije, Makedonije, Tesalije i Grčke bila je bliska kulturi naseobina na ostrvima Egejskog mora. Mnogobrojni ostaci neolitske epohe na Kritu omogućavaju da se stvori izvesna predstava ο životu stanovništva tog ostrva. Prema arheološkim nalazima, rodovske naseobine toga doba sastojale su se od koliba koje su pravljene neobrađenim kamenim krečnjakom; kolibe su bile kvadratnog oblika. Za kritsku keramiku iz tog vremena karakteristične su posude koje svojim oblikom podsećaju na lađe i koje su imale urezane ili utisnute ukrase. Primitivna umetnost je takođe zastupljena malim grubo izrađenim figurama ptica, životinja i Ijudi. Ove statuete najvecirn delom predstavljaju žensku figuru koja je svojstvena umetnosti svili naroda u doba matrijarhata. Početkom ΠΙ milenijuma pre n. e. egejska plemena su upoznala upotrebu nietala, najpre bakra, a žatirii bronze. To je /.natiio doprmelo razvoju proizvodnih snaga stanovništva egejskog bazena. Pojavu metala buržoaska nauka vezuje za dolazak novih plemena iz Anadolije (Male Azije) u egejski'bazen. Ovakvo svoje shvatanje ona zasniva na postavci ο „vodećim, nadarenim narodima" koji tobože čine pokretačku snagu istorije; takva postavka tipična je za mnoge predstavnike buržoaske nauke. Ne negirajući značaj seobe plemena, moramo primetiti da uvođenje metala u upotrebu nije moralo biti rezultaf migracije. Istraživanja obavljena tokom poslednjih decenija pokazuju da se upotreba metala javljala skoro istovremeno u raznim mestima egejskog bazena na Kipru, na obalama Male Azije i u Makedoniji, tj. svuda gde su se nalazila ležišta bakra. Zahvaljujući nivou proizvodnje koji su dostigla egejska plemena i vezama koje su odavno postojale među njima, veština spravljanja metalnog oruđa širila se među stanovništvom okolnih teritorija relativno brzo. Najstariji proizvodi od bakra vode poreklo otprilike s kraja IV do početka i prve polovine ΙΠ milenijuma pre n. e. Jedinstvo kulture plemena koja su stanovala u bazenu Egejskog mora u bronzano doba omogućuje da je podvedemo pod opšti naziv egejska. Hronološka klasifikacija egejske kulture razrađena je prilično iscrpno. A, Evans je razradio hronologiju Kdta. Ugledavši se na tu hronologiju dragi naučnici su i/radili hronologijn Grčke bronzanog doba: najstarija kultura Grčke podeljena je na tri heladska perioda (stari od 2600. do 2000. g., srednji od 2000. do 1600. g., kasni od 1600. do 1100. g. pre n. e., kao i kultura Kikladskih ostrva (starokikladski od 3000. do 2200, sređnjokikladski od 2200. do 1600. g. i poznokikladski period od 1600. do 1200. g. pre n. e.). Takav sistem periodizacije u znatnoj meri ima formalistički karakter, jer se ne zasniva na promenama u privrednom životu egejskih plemena; ova peiiodizacija uglavnom se zasniva samo na razvoju keramike. Pa ipak, ta periodizacija može da ima pomocni značaj. 1. KONTINENTALNA GRČKA U XXV-XVII VEKU PRE. Ν. E. U prvoj polovini ΙΏ milenijuma pre n. e. stanovništvo Balkanskog polupstrva počinje da se služi predmetiraa od bakia. Teritorija Grčke relativno je siromašna ruđama bakra. Iako su nam sada poznata neka nalazišta ruda koja su bila eksploatisana već krajem ΠΙ niilenijuma pre n. e., ipak

izgleda da je bakar u početku dopreman morskim putem sa Kipra i sa Kikladskih ostrva (Siros, Psira). U širenju proizvoda od bakra po raznim teritorijama opaža se izvesna sukcesivnost. One se najpre javljaju u južnim delovi Grčke na Peloponezu i postepeno prodiru u seveme oblasti zemlje. Upoznavanje tog metala izgleda da se postepeno širilo od ostrvljana ili od stanovnika sa obala Male Azije u dubinu kopna.

U rano bronzano doba nastala su ninogobrojna naselja u dotle nenastanjenim delovima Peloponeza i srednje Grčke. Upravo u to doba javljaju se prva naselja u kasnije poznatim mestima kao što su Tirint, Mikena, Orhomenos, Delfi. U isto vreme niču manja naselja kraj današnjih Zigurije, Korakua, Asine, Hagija-Marine, na ostrvu Itaki itd. Karakterističnu osobinu tili ranih naseobina predstavlja njihov srneštaj na brežuljcima čime se obezbeđivala odbrambena sposobnost. Arhitektura stambenih zgrada u tim naseljima različita je. U Orhomenosu (Beotija) pronađene su, na primer, nepokrivene kuće kražne osnove sa terrieljima od karaena i zidovima od ćerpiča. Međutim, poznati su i drugi tipovi građevina sa ovaliiim ili pravouglim osnovama, čija je jedna strana zaobljena. Svaka kuća je imala dve prostorije spojene vratima, a nasred velike prostorije nalazilo se ognjište. Uz zidove prostorija stajale su velike zemljane posude u kojima su čuvane razne rezerve hrane. U drugu polovinu ΙΠ milenijuma pre n. e. spada podizanje većih građevina koje su se mnogo razlikovale od stambenih zgrada običmh članova zajednice. Takva jedna građevina okruglog oblika sa prečnikom od 28 metara otkrivena je na akropolju Tirinta. Njeni zidovi od ćerpiča stajali su na temelju od kamena, a bila je pokrivena crepom. Opkoljena sa dva reda jakih bedema koji su je opasivali kao dva obniča, ta zgrada je predstavljala jaku tvrđavu. Po svemu sudeći to je bilo sedište najstarijih vladara Tirinta. U drugora starom naselju, u Lerni (Argolida), bila je u istom periodu podignuta zgrada čiji se „dvorski" karakter ističe još više. Ta građevina otkrivena je 1954. g. Jedan njen deo predstavlja prostoriju pravougle osnove, dugu preko 25 metara. Jaki zidovi od čerpiča (debeli oko 90 cm) bili su podignuti na temelju od kamena i oblepljeni sa dva sloja glinenog maltera. U toj građevini iz prizemlja je vodilo na sprat nekoliko stepeništa. U'prizemlju je otkopano više od deset prostorija razne namene prostrane sobe i male ostave. Stanovnici Helade u ΠΙ milenijumu pre n. e. uglavnom su se bavili stočarstvom i zemljoradnjom. Na primer, stanovnici Zigurije gajili su velik broj stoke: krave, svinje, koze i ovce. Grnčarstvo još nije bilo prekoračilo stadijum domaće radinosti posuđe je pravljeno rukom. Oblici posuđa su vrlo izveštačeni. Teško je odrediti namenu mnogih od tih posuda. Iako je posuđe pravljeno bez upotrebe grnčarskog točka, kvalitet grnčarskih proizvoda bio je srazmerno visok. Treba primetiti da je vec u to doba u Grčkoj izrađivan crep kojim su pokrivane ne samo zgrade bogataša (Tirint, Lerna) vec i stambene zgrade srednjih slojeva stanovništva (Asina). Po-

sle XX veka pre n. e. veština pravljenja crepa je iščezla a obnovljena je tek u VII veku pre n. e. Do kraja HI milenijuma metaiurgija je bila slabo razvijena. Bakar je upotrebljavan samo za pfe®"eta noževi, igle, itd. Zanimljivo je da se već u toj ranoj epohi javljaju pečatiirazniotisci na posuđu. Crteži na tim pečatima donekle su slični crtežima na pečatima sa ostrva Krita iz istog vremenskog perioda. Plemena koja su u ΙΠ milenijumu pre n.e. sačinjavala stanovništvo Helade stalno su održavala veze sa stanovništvom susednih zemalja Makedonije, Trakije, Male Azije. Njihovi odnosi nisu se ograničavali na jednostavnu _ razmenu proizvoda, već je pri tome dolazilo i do uzajamnog kulturnog uticaja koji se najočitije ispoljava u proizvodnji keramike. Naročito su bile razvijene veze sa stanovništvom ostrva u Egejskom moru, na prvom raestu Kikladskih. Stanovnici Helade dobijali su otuda opsidijan, keramičko posuđe, figurice od mermera. Naselja na Peloponezu održavala su najintenzivnije veze sa Kritom koji je od kopna bio udaljen samo 150-160 kilometara i odakle su dolazili kameni pečati i posude, privesci amajlije od steatita i keramike. Kontakt između Helade i Egipta nesumnjivo je u to doba ostvarivan posredstvom Krićana. Pitanje socijalne istorije tog perioda veoma je složeno. Početak tog perioda pada u doba u kome su unutar rodovskih zajednica vladali matrijarhalni odnosi koji su kasnije zamenjeni patrijarhalnim. Procvat uređenja prvobitnog društva u Heladi već krajem ΙΠ milenijuma pre n.e. karakteriše pojava imovinskog raslojavanja unutar zajednica. Još u to doba zapaža se bogaćenje pojedinaca, na primer, plemenskih prvaka u Tirintu i Lerni, što svedoči ο stvaranju uslova za kasniju klasnu

podelu društva. Oko 2000. g. pre n.e. u Heladi su se odigrali važni događaji. Jošje Tukidid pominjao velike seobe stanovništva u staroj Heladi. Ti podaci antičke istoriografije nalaze potvrdu u rialazima najnovijih iskopavanja. Izgleda da su se krajem ΠΙ i početkom Π milenijuma pre n.e. digla plemena koja su naseljavala severne delove Helade i krenula na jug u Beotiju i na Peloponez. Prema grčkoj tradiciji, ta novodošla plemena bili su Ahajci._ Neki buržoaski naučnici, na primer, Gloc i Bledžen, smatraju da je dolaskom Ahajaca Helada raskinula sa svojom prošlošću, a pojava snažne, razumne rase, sposobne za asimilaciju izazvala je procvat kulture na poluostrvu. Bledžen govori ο Ahajcima kao ο „novom rasnom elementu". Ali ni jedna od ovih karakteristika ne daje pravu sliku etničkih pomeranja do kakvih je u Heladi došlo krajem ΙΠ niilenijuma pre n.e. Ahajci koji su se doselili u srednju i južnu Grčku verovatno su predstavljali plemena srodna onima koja su u to doba naseljavala Heladu. Poznato je da se u kulturi plemena na Balkanskom poluostrvu u drugoj polovini ΙΠ railenijuma pre n. e. opažaju zajedničke crte koje se tumače ne samo jednakim nivoom njihovog socijalno-ekonomskog razvoja već i etničkora srodnošću tih plemena. Seoba plemena tokom razdoblja koje predstavlja granicu između ΠΙ i Π milenijuma pre n.e. može se tumačiti onim promenama koje su nastajale u prvobitnim društvenim zajednicama zbog porasta broja stanovništva i pomanjkanja teritorija uz opštu nisku produktivnost rada i koje su dovodile do međuplemenskih borbi i potiskivanja jedriih plemena od strane dmgih. Dolazak plemena iz Tesalije ili Makedonije (njihovo prvobitno prebivalište još nije poznato) u Heladu predstavljao je jednu od epozoda međuplemenskih borbi. Njihova je najezda naišla na vrlo jak otpor domaćeg stanovništva. Zbog dugotrajnosti borbe zemlja je bila jako opustošena. Niz naselja i gradova kao što su, na primer, Zigurija, Tirint, Koraku, Asina, naselja na Hagios-Kozmi, nedaleko od sela Vafilo u Lakoniji i druga bila su razorena. Neka od ovih naselja, kao, na primer, Zigurija, sasvim su napuštena a druga su obnavljana, ali u manjim razmerama. Ahajci su se postepeno asimilari s domaćim stanovništvom. Ipak, kultura Helade u narednom periodu XX-XVII veka pre n.e. nije bila jednoobrazna. U oblasti arhitekture, na primer, i dalje se održavala, čak je dobila i veliku rasprostranjenost apsidalna osnova kuc'e, ali se isto tako često nailazi na pravougaone kuće megaronskog tipa: pravougaona građevina sa središnjom prostorijom i unutrašnjim dvorištem. U isto vreme javljaju se i utvrđenja oko izvesnih nastanjenih mesta, kakva su, na prinier, Tirint, Malti (Mesenija) i druga mesta. Društvena proizvodnja postaje sve složenija. Pored stočarstva razvija se zemljoradnja: stanovnici kontinentalne Grčke već su u to doba gajili pšenicu, ječam, grašak, bob. Razvijalo se i zanatstvo. Veštinu u proizvodnji bronze predstavljala je veliko dostignuće tadašnje metalurgije. Način izrade bronze brzo je prihvaćen na širem području. Naročito velik broj proizvbđa od bronze nalazimo iz doba XVffiXVirveka pre n.e. 0 to vreme, zahvaljujuci gmčarskom točku, i grnčarstvo postaje samostalan zanat. Društveni odnosi te epohe doživeli su znatne promene. Razvojem stočarstva i zemljoradnje dolazi do značajne koncentracije sredstava, bogaćenja pojedinih porodica i do daljeg izdvajanja i jačanja privatne svojine kao protivteže rodovskoj svojini. Opravdano je pomišljati na to da se imovinsko raslojavanje unutar rodovskih zajednica još više komplikovalo neravnopravnošću između domaćeg stanovištva i osvajača Ahajaca. Među pojedinim plemenima dolazilo je do sukoba vojnog karaktera, čime se takođe razvijala neravnopravnost između rodova unutar njih

samih kao i izdvajanje vođe i njegove dražine u posebnu grupu rodovske aristokratije. Tokom prve trećine Π milenijuma produžilo se širenje spoljnih veza plemena koja su nastanjivala Heladu. Postoje nepobitna svedočanstva ο direktnim vezama balkanske Grčke s Trojom. Veze sa Kritom razvijale su s& neravnomerno. Po dolasku Ahajaca one su, izgleda, osetno oslabile i obnovljene su tek posle 100-200 godina. Ο tome, na primer, svedoče sudovi đomaće proizvodnje iz Korakua i Tirinta izrađeni prema obrascima kritske keramike XVH[-XVI veka pre n. e., reljef s bikom iz Mikene rađen po uzoru na kritske reljefe tog doba, i dragi proizvodi. Pojačan je kontakt s Kikladskim ostrvima čije je stanovništvo bilo pod istovremenim uticajem kulture s kopna i sa Krita. Pitanje veza sa severnim oblastima Balkanskog poluostrva još je nedovoljno istraženo, Cinjenica da su u Makedoniji pronađeni primerci tzv. minojske keramike koja je bila poznata u celoj Grčkoj dopušta pretpostavku ο stalnom kontaktu stanovništva obe zemlje. Ahajsko društvo dostiglo je vrhunac svog razvoja u XVIXII veku pre n. e., a osnovnu karakteristiku daje mu uspon Mikene, Pilosa i drugih centara Peloponeza. 2. OSTRVA EGEJSKOG MORA V ΠΙ I POČETKU Π MILENUUMA PRE Ν. E. Istorijski razvoj severne grupe ostrva Egejskog mora Lezbosa, Lemnosa, Imbrosa, Tasosa donekle se razlikovao od razvoja južnih ostrva Kiklada. Mala udaljenost Lezbosa, Lemnosa i dmgih ostrva od obale Male Azije gde se sredinom ΓΠ milenijuma opažao snažan napredak kulture doprinela da njihov razvitak bude brži. Međutim, današnje poznavanja te oblasti ne dozvoljava nam da darno iscrpniju sliku razvoja severne grupe ostrva. Južna ostrva Andos, Tenos, Paros, Keos, Sifnos, Melos i druga, koja čine grupu Kikladskih ostrva, mnogo su bolje istražena i proučena. I ovde je u to doba vladalo rodovsko uređenje u kojem su, kako izgle-

da, ostaci matrijarhata sačuvali izvestan značaj. U najstarijem periodu stanovnici Kikladskih ostrva živeli su u rodovskim naseljima koja su predstavljala grape kućica tesno zbijenih jedna uz drugu. Raspored i planovi ovih naselja govore ο tome da su osnovna sredstva proizvodnje predstavljala svojinu čitave rodovske zajednice. Odvajanju pojedinih porodica iz roda odgovara postanak izolovane stambene zgrade megaronskog tipa. Naselja tog tipa nađena su na rnnogim ostrvima. Najstarije se nalazilo na ostrvu Melosu, pored današnjeg Filakopija. Tu je pronađeno nekoliko takvih naselja koja su se redom smenjivala. Nalazi u slojevima iz ΠΙ milenijuma pre n. e. pokazuju da je stanovnicima Filakopija bilo poznato olovo; posuđe su premazivali bojom sjajnom poput laka, ukrašavali ga spiralnim ornamentima, itd. Filakopi su u to doba nesumnjivo predstavljali veliki kulturni centar koji je svoj značaj sačuvao i u kasnijim periodima. Krajem ΠΤ milenijuma stanovnici Kikladskih ostrva su počeli da grade utvrđenja kojima su opasivali svoja naselja zbog ratova vođenih između rodovskih zajednica. Prirodni uslovi Kikladskih ostrva koja su planinskog karaktera nisu mogli potencijalno uticati na razvijanje zemljoradnje i stočarstva kao što

Kikladski idol od mermera. Bronzuno doba. 3400-2800. g. pre n.e.

je, na primer, slučaj u Tesaliji. Ali zato je početkom ΙΠ milenijuma na Kikladima već bio poznat bakar. Pored upotrebe bakra bila je i vanredno razvijena obrada kamena: na ostrvima su pronađene ogromne rezerve mermera, opsidijana i drugih vrsta tvrdog kamena. Najstariji stanovnici Kikladskih ostrva svojim opsidijanom i dmgim vrstama tvrdog kamena snabdevali su sve obližnje zemlje, a ljudske statuete koje su izrađivali od

Svirač ιια liri. Mermerna statua sa Kikladskih ostrva. 2400 -2200 g. pre n.e

mermera i drugih minerala dopirale su u sve lcrajeve egejskog bazena (pronađene su u Grčkoj, Makedoniji, na Kritu i u drugim mestirna). Bez obzira na još veoma primitivna tehnička sredstva kikladskih raajstora, te grubo izrađene statuete iinaju vrednost. Svojim umetničkira kvalitetima naročito se ističu male mermeme glave sa ostrva Amorgosa. Ceo kompleks arheoloških spomenika svedoči ο tome da je kikladsko stanovništvo na granici ΓΙΓ-Π milenijuma pre n. e., u poređenju sa stanovništvom kopnene Grčke, dostiglo znatno viši nivo. U životu ostrvljana značajno mesto zauzimali su ribolov i moreplovstvo. More im je davalo hranu i vezalo ih s dmgira narodima. Već u prvoj polovim ΙΠ milenijuma pre n, e. stanovnici Kikladskih ostrva izrađivali su modele čamaca od olova, a slikama čamaca i riba ukrašavali su svoje posuđe. Trgovina sa susednim zemljama naročito je doprinela napretku moreplovstva, a zajedno s tim, kako na primer piše Tukidid, i razvijanju piraterije. U XVHI-XVn veku Kikladi su se nalazili pod vlašću Krita i, po rečima Tukidida, na njima su bile osnovane kolonije Kricana. Istorija Kiklada je od tog vremena usko povezana sa sudbinom Krita. 3. KRIT U ΧΧΧ-ΧΠ VEKU PRE Ν. E. Procvat rane kritske države u Π milenijumu pre n. e. ostavio je duboke tragove u sećanju kasnijih pokolenja. Stara predanja ο kralju Mmoju koji je od Krita napravio moćnu pomorsku državu, zabeležena su u delima Herodota i Tukidida. U niitovima se Krit prikazuje kao kulturni centar odakle su u Grčku preneti mnogi tehnički pronalasci i izvesni kultovi. Vrlo su važne i kratke napomene ο Krićanima koje nalazimo u egipatskim izvo-

km.5Q U> 3020 W 0

50 km.

Krit u ΧΧΙ-ΧΥΙΙ veku pre n.e.

rima. Međutim, ovim izvoriraa dugo vremena nije pridavan značaj koji oni zaslužuju. Istorija ranog Krita postala je poznata tek posle iskopavanja koja je u vremenu od 1893-1931. g. obavio Artur Evans (1851-1941). Ovaj istraživač je predložio i periodizaciju najstarije istorije Krita pre dolaska Grka. Evans ju je podelio na tri perioda i nazvao ih prema imenu mitološkog kralja Minoja minojskira periodima. Hronološke granice tih perioda Evans je odredio prema predmetima iz Mesopotamije i Egipta koji su nađem na Kritu i čije je datovanje tačno utvrđeno. S kasnijim ispravkaraa Evansova hronološka shema izgleda ovako:
Ranominojski period I 3000-2800. g. pre n.e. Π 2800-2500. g. pre n.e. ΠΙ 2500-2200. g. pre n.e. Srednjominojski period I 2200-1750. g. pre n.e. (Za celo ostrvo; u Knososu i Festosu on se završava oko 2000. g.). Π 2000-1750. g. pre n.e. (samo za Knosos i Festos) ΠΙ 1750-1600. g. pre n.e. Kasnominojski period I 1600-1400. g. pre n.e. (Početak mu se poklapa s početkom Novog carstva u Egiptu.) II 1450-1400. g. pre n.e. (samo u Knososu) ΠΙ 1400-oko 1250. g. pre n.e.

Nedavno izvršene izmene u hronologiji starog Egipta izazvale su pomeranje apsolutnih granica nadole, tako da se kao početak ranominojskog perioda danas računa otprilike sa 2600. godinom pre n.e. Krit u III mileKritsko društvo u III milenijumu pre n.e. nalazilo nijumu pre n.e. se na višem nivou razvitka nego što je bilo društvo kopnerie Grčke i ostrva Egejskog mora. To se mora tumačiti onim izuzetno povoljnim okolnostima koje su vladale na ostrvu Kritu i podsticale razvoj njegovih proizvodnih snaga. Već od najstarijih vremena Krit je bio čuven po plodnosti svoje zemlje i bogatstvu. Zahvaljujući bogatim šumama, njegovo je zemljište zadržavalo vlažnost što je povećavalo plodnost tla. Kritske visoravni, opkoljene planinama, predstavljale su idealne terene za napredak zemljoradnje i stočarstva. Stanovnici Krita koristili su se i preimućstvima koja im je pružalo more bavili su se ribolovom i vodili živu trgovinu s drugim zemljama. Kritsko društvo ΙΠ milenijuma karakterišu znaci razvijenog rodovskog uređenja. Pri vladavini patrijarhaliiih odnosa tamo su još postojali izvesni ostaci matrijarhata. Izdvajanje privatne svojine pojedinaca izazvalo je socijalno-imovinsko raslojavaiije. Već sredinom ΠΙ milenijuma na Kritu su postojale bogate porodice koje su posedovale ne samo sredstva za proizvodnju vec i izvesne predmete koji su predstavljali luksuz, na primer, zlatne ukrase. Ti najbogatiji rodovi živeli su u istočnom delu Krita. Eko^ nomski razvitak stanovništva istočnog dela ostrva verovatno je bio brži nego u zapadnom delu. Stanovništvo Krita bilo je dosta brojno. Najgušće je bila nastanjena plodna ravnica oko današnje Mesare, na južnoj obali. Tamo su vekovima postojala rodovska naselja. Oko njih su se nalazile mnogobrojne rodovske kostumice kružne osnove, pokrivene kupastim krovom od drveta i slame. U tim okruglim grobnicama sahranjivani su tokom vremena članovi pojedinih rodova. Broj sahranjenih u pojedinini grobovima rodovskih kosturnica iznosio je i po nekoliko stotina.

Materijalna kultura kritskog društva tog doba svedoči ο znatnom razvitku proizvodnih snaga. U svakodnevnom životii Krićana široku primenu imala su orađa od bakra noževi, testere itd. Grnčarstvo je takođe bilo veoma razvijeno. Primećuje se da je sredinom III milenijuma naročito cvetala izrada posuđa od kamena. Za izradu minijatura upotrebljavane su lokalne vrste kamena koji je ponekad bio jako tvrd, a oblik posuda uziman je po uzom na keramičko posuđe. Krajem perioda ušli su u upotrebu mnogobrojni žigovi (pečati) koji su izrađivani od slonovače ili steatita u boji. Cinjenica da je njihova upotreba najpre bila razvijena na jugu ostrva dopušta pretpostavku ο tome da su pozajmljeni od Egipćana; sama upotreba pečata ukazuje na razvijenost privatno-vlasničkih odnosa u kritskom društvu. U dragoj polovini ΠΙ milenijuma Krit je iraao dosta žive odnose sa spoljnim svetom: na Kritu su nađeni predmeti poreklom iz Egipta, sa Kikladskih ostrva i, verovatno, iz Sirije. Stanovništvo Kiita imalo je velike koristi od upotrebe bronze u zemljama koje nisu iraale sopstvenu bakarnu rudu. Krit je postao posrednik u trgovini Kipra bakrom i bronzom sa ostrvima i kopnenom Grčkom. Nije isključeno da je već u to doba kritska flota učestvovala u dopremanju kalaja iz Male Azije i, kako misle neki naučnici, iz Španije. Krajem ΙΠ milenijuma na Kritu je došlo do izvesnog pomeranja stanovništva iz naselja koja su se nalazila na istoku ostrva (Mohlos, Psira, Palaikastro) u njegove centralne delove gde su se sada naročito razvili Knosos, Malija, Festos, HagijaTrijada i drugi gradovi. Postanak i razvitak Već početkom II milenijuma pre n.e. na Kritu su države na Kritu procesi raspadanja prvobitae zajednice i obrazovanja klasa dostigli značajan razvoj. Ο rastućoj socijalnoj diferencijaciji kritskog društva jasno svedoče kraljevske palate koje su tada izgrađene u Knososu, Festosu, Maliji i u dragim gradovima. Razlika između života i raskoši vlasnika palata u Knososu i Festosu i uslova pod kojima su živeli stanovnici drugih naselja na Kritu, pokazuje da se oko ΧΧΙ-ΧΧ veka pre n.e. već završio proces obrazovanja nasledne kraljevske vlasti. Imovinska nejednakost stanovništva ostrva jasno se ispoljava i u pogrebnim obredima. Tokom Π niilenijuma pre n.e. Krićani su sahranjivali svoje pokojnike u manjim grobovima raznolikog oblika koji siFbffi namenjeni pojediiiim porodicama.1 Inventar naden u grobovima svedoči ο tome da je kritsko plemstvo raspolagalo ogrorrmim bogatstvom, dok su široke mase stanovništva živele skromno. S istom jasnoćom ističu se socijalni kontrasti pri poređenju stambenih zgrada raznih slojeva kritskog stanovništva. Na fajans pločicaraa koje potiču iz XVIII veka pre n.e. očuvane su slike velikih zgrada od dva do tri sprata. Ove zgrade su zidane velikim kamenim blokovima. Nasred ravuih krovova dizale su se omanje kule. Celokupan izgled ovih kuća ukazuje na to da su njihovi stanovnici bili bogati. Proste kuće siromašnog stanovništva bile su rnale. Nasuprot kućama bogatih vlasnika, koje su bile udaljene jedna od druge, sirotinjske kuće su stajale tesno zbijene jedna uz drugu, formirajući na taj način potpuno zazidane građevinske četvrti. Plan manjeg naselja Gurnije pokazuje skučenost koja je vladala u siromašnim kvartovima. U XX-XVni veku pre n.e. Krit još nije predstavljao jedinstvenu državu. Na teritoriji ostrva bilo je nekoliko samostalnih oblasti koje su se, kako izgleda, nalazile pod upravom pojedinih vladara. Položaj tih vladara, naročito na početku ovog
1 Najčešće se nalaze komorni grobovi - četvorougli i usečeni u stene, ili okrugle grobnice u koje su pokojnike stavljali u zgrčenom stavu. Mnogi pokojnici iz tog perioda nađeni su u pitosima ili u kovčezima od pečene zemlje takođe okruglog oblika,

perioda, verovatno je bio sličan položaju Homerovih vasileusa. Ο bogatstvu kritskih vladara tog doba svedoči raskošno oražje iz Malije. To su rnač i nož od bronze ukrašeni zlatom, slonovačom i kristalom koji su po svemu sudeći pripadali vasileusu kralju vojskovođi. Ratovi koje su međusobno vodili vladari pojedinih oblasti zahtevali su podizanje odbrambenih utvrđenja. Mnoga kritska naselja bila su u to doba okružena masivnim zidovima. Na prelazu između ΓΓΙ u Π milenijuma pre n. e. najmoćniji su bili kritski vladari Knososa i Festosa, dok su vladari Malije i drugih gradova bili manje značajni. U XVni veku na Kritu je došlo do nekih događaja koji su prouzrokovali razaranje kraljevskih palata i niza naselja. Prema mišljenju nekih naučnika (D. Pendlberi i A. Evans), to su učinili zemljotresi koji su na Kritu česti; prema mišljenju drugih (E. Majer), dvorci su propali zbog spoljnopoMčkih događaja: najezda azijskih Hiksa. Odsustvo tragova požara u ruševinama građevina tog doba govori protiv Majerove pretpostavke; protiv nje govori i to što je dvorac u Festosu, koji se nalazio na južnoj obali, bio razoren znatno manje od dvorca u Knososu, dok bi najezdom Hiksa iz Egipta upravo južna obala morala da strada mnogo više. Veliki radovi obnove koji su na Kritu započeli sredinom XVHI veka pre n. e. izvođeni su prema starim planovima. Ta činjenica pokazuje da je stanovništvo ostrva sačuvalo svoje kulturne i socijalne forme i posle katastrofe, a takođe međusobnim ratovima na Kritu i postepenim jačanjem knososkog kraljevstva na račun drugih oblasti pobija teoriju ο najezdi Hiksa. Po svemu sudeći, početkom XVI veka pre n. e. knososkoj dinastiji je pošlo za rukom da pod svojom vlašću ujedini ceo Krit. Potpuna obnova svih naselja na Kritu pada otprilike u XVI vek pre n. e. kad započinje period drugog procvata Krita koji je trajao dva veka. To je bilo doba najvece moći Krita kako u unutrašnjem tako i u spoljn'opolitičkom pogledu. Možemo pretpostaviti da je baš taj period našao odraza u predanjima Grka i u Homerovim epovima. Već početkom Π milenijuma pre n. e. kritsko društvo je dostiglo znatan stepen ekonomskog i socijalnog razvoja: porast proizvodnih šnaga izazvao je odvajanje zanata od poljoprivrede, doprineo unapređenju razmene dobara i znatnom proširenju pomorske trgovine. Promene u proizvodnji pracene su važnim promenama u socijalnoj strukturi društva: izdvajanje realtivno malobrojne aristokratije koja je eksploatisala široke mase slobodnog zemljoradničkog i zanatskog stanovništva. Došlo je do podele društva na klase. Bilo je to mlado klasno draštvo u kome su još postojale ranoge karakteristike prvobitne zajednice. Može se pretpostaviti da se socijalna diferencijacija u smislu jačanja neravnopravnosti odvijala intenzivnije među stanovništvom istočnog dela ostrva gde su tada nastali mnogi gradovi i naselja gradskog tipa. Produbljavanje diferencijacije među slobodnim Ijudima praćeno je daljim razvijanjem ropstva. Ropski rad sredinom Π milenijuma nesumnjivo je mnogo više primenjivan nego ranije, ali obim njegove primene ne dozvoljava da se govori ο njegovoj prevlasti u proizvodnji tog doba. Nažalost, izuzetna oskudica izvora ne dozvoljava da se utvrde konkretne osobenosti robovlasničkih odnosa na Kritu. Izgleda da su robovi Krićana uglavnom bili ljudi zarobljeni u borbama ili izručeni kao oblik dažbine u ljudstvu. Na to ukazuju neke napomene sačuvane u grčkim legendama iz doba kritske moći. Danas poznati pisani izvori koji su ostali iza Krićana upucuju na primenu ropskog rada u dvorcima krupnih i sitnih vladara. Jedino u knososkoj palati za rad na velikim kraljevim dobrima upotrebljavano je mnoštvo robova. Radovi kao što su, na primer, spremanje, čuvanje i briga ο ogromnim količinama namirnica i zanatskilf proizvoda

po dvorskim ostavama i riznicama tražili su stalnu primenii veKkog broja ruku. Te radove su bez sumnje obavljali robovi. Moguće je da se robovski rad u izvesnoj meri koristio uporedo sa radom slobodnih ljudi i na velikim državnim gradnjama na podizanju dvoraca, izgradnji puteva itd. Međutim, bilo bi pogrešno smatrati da je robovski rad na Kritu potisnuo rad slobodnih proizvođača. Finoća proizvoda sa Krita koji potiču iz tog doba svedoči ο tome da je u kritskom zanatstvu preovladao rad slobodnih zanatlija, a ne robova. Specifične osobine poljoprivrede Krita odsustvo irigacionih sistema za čije podizanje se uveliko upotrebljavala robovska radna snaga, relativno male površine oranica dovele su verovatno do toga da je preovladao rad sitnih, slobodnih zemljoradnika. Po svemu sudeći robovski rad u poljoprivredi primenjivan je u manjem obimu, i ίο verovatno ne u svim oblastiina Krita. U zaostalijirn oblastiraa ostrva odnosi zajednice još su imali veliku snagu, a ropstvo je u tom periodu irnao patrijarhalni karakter. Prema tome, na Kritu sredinom Π milenijuma pre n. e. rad sitnih slobodnih proizvođača zanatlija i zamljoradnika vezanih za zajednicu nije gubio svoj značaj u društvenoj proizvodnji, mada se razvijalo i ropstvo. Promene u socijalnoj strukturi kritskog društva dovele su do učvršćenja državnosti, jačanja centralne vlasti. U XVI-XV veku pre n. e. celo ostrvo je sačinjavalo jedinstvenu monarhiju. Takvo objedinjenje postigli su vladari Knososa. Herodotovo saopštenje (I, 173) ο borbi za kraljevsku vlast na Kritu koja se vodila izraeđu dvojice sinova Zusa i Evrope Minoja i Sarpedona predstavlja posredan odraz dugotrajnog spora oko prvenstva između vladara Knososa i Festosa. Obrazovanje jedinstvene države sa naslednom kraljevskom vlašću stavilo je Krit u isti red sa takvim ranoklasnim državama kakve su egipatska, hetska i vavilonska. Treba ukazati i na to da je definisanje kiitskog dmštva kao klasnog, koje se po svom tipu približava ranorobovlasničkim društvima Istoka, istaknuto od strane sovjetske istorijske nauke. Evans, prenoseći norme kapitalističkog društva u Π milenijum pre n. e., gleda u kritskoj državi snažnu pomorsku monarhiju koja je kolonizovala i podredila svojoj hegemoniji obale Sredozemnog mora sve do Španije. Poklanjajući svu svoju pažnju ostacima rodovsko-plemenskog uređenja na Kritu, B, L. Bogajevski je definisao kritsko društvo kao predklasno, prvobitno. Takvo gledište odlučno je odbačeno od strane vecine sovjetskih istoričara. Dešifrovanje kritskih dokumenata iz sredine XV veka pre n. e. koje je nedavno izvršeno potvrdilo je tačnost date karakteristike da je Krit ranoklasna država. Tokom XVH-XV veka pre n. e. država na Kritu učvršćivala se i dalje razvijala. Kraljevska dvorska svita, sudeći prema njenoj veličini u knososkom dvorcu, bila je veoma brojna, sastojala se od ličnih kraljevskih sluga i državnih činovnika. Kraljevski pisari vodili su detaljne zapisnike. U konsoskom dvorcu i u drugim mestima nađene su mnogobrojne beleške na glinenim pločama koje predstavljaju spiskove inventara i Ijudstva. Moguće je da je zbog potreba državne uprave došlo do zapisivanja nepisanih običaja i zakona koji su postojali kod Krićana. Legendarni kritski kralj Minoj javlja se u grčkim predanjima kao mudar zakonodavac. U starim grčkim mitovima priča se kako Minoj u podzemnom carstvu sudi umrlira, držeći zlatni skiptar u ruci. Kritska država širila se i na račun prekomorskih teritorija. Kritski kraIjevi osvojili su Kikladska ostrva i preselili su na njih jedan dio Krićana; moguće je da im je pošlo za rukom i osvajanje Atike, ali, sudeći po legendama, pokušaj Krićana da se učvrste u Megaridi nije bio krunisan uspehom. Antička tradicija očuvala je vesti ο bezuspešnim ratovima Kričana na Siciliji.

Širenje kritske države ostavilo je vidljiv trag u kasnijoj grčkoj tradiciji i Herodot i Tukidid prikazuju kralja iMinoja kao gospodara mora kome se pokoravaju ostrva u Egejskom mora. Grci su nesumnjivo imali razloga kad su kritsku državu nazvali talasokratijom, tj. vladavinora morima. Proces formkanja kritske države očigledno je trajao nekoliko vekova. Teško bi se moglo reci kako je kritska država postupala s pokorenim narodima. Grčka predanja govore ο tome da je kritski kralj vodio borbu protiv gusarenja. Na taj način je sigurno nastojao da obezbedi nesmetane veze s podređenim oblastima, slobodnu plovidbu vlastitih trgovačkih brodova i sticanje prihoda. Tukidid smatra da je ovo poslednje predstavljalo glavni razlog za borbu protiv gusara. Kraljevski prihodi verovatno su se sastojali i od dažbina koje su podanici placali u naturi. Dopremljeno blago čuvano je u ogroranini knososkim riznicama. Dažbine su placane i u Ijudstvu: neka plemena, na primer, Karijci ili Lelegi, snabdevali su kralja brodskom posadora, a dosta siromašna Atika placala je danak u Ijudima (prema legendi, to su bili mladiči i devojke) koji su, izgleda, postajali roblje kritskog kralja. Mnogobrojni su tragovi boravka Krićana na ostrvima Egejskog mora. Osirn predmeta kritskog porekla, nađeni su i spomenici kritskog pisma (na primer, na ostrvima Melosu i Teri). Teško je doći do zaključaka ο unutrašnjoj organizaciji kritske države sredinom Π milenijuma pre n. e. Tukididovo svedočanstvo ο tome da je Minoj imenovao svoje sinove za upravljače pojedinih ostrva dopušta pretpostavku da su članovi kraljevske porodice igrali vodecu ulogu u upravljanju državom, naročito u osvojenim oblastima. Moguće je da je legendarni Androgej, sin Minoja, bio jedan od kritskih upravljača koji su vladali Atikom sredinom Π milenijuma pre n. e. Posedovanje jake flote omogućilo je Kritu da uspostavi svoju dominaciju na rnoru. Treba napomenuti da su Krićani bili prvi narod od svih naroda Sredozemlja koji je stvorio moćnu flotu. Ovu flotu su, kako pokazuju slike na posuđu, pečatima itd., sačinjavali jedrenjaci i brodovi na vesla. Glavnu vojnu snagu na samom ostrvu predstavljala je pešadija naoružana dugim kopljima, lukovima, noževima i mačevima. Njihova odbrambena oprema sastojala se od šlemova i velikih štitova. Veliku ulogu u kritskoj vojsci igrala su borna kola u kojima su se za vreme borbe vozili kraljevi i vojne starešine. U riznicama knososkog dvorca čuvana su ratna kola koja su, kako izgleda, predstavljala znatan deo kraljevske imovine. U vojnim jedinicama Krita nalazili su se ponekad i doseljenici iz udaljenih zemalja: na jednoj od kritskih fresaka prikazan je odred crnaca. Osnovu kritske ekonomije činila je poljoprivreda. Zemljoradnici Krita „plodnoga", kako ga u svojim epovima naziva Homer, počeli su vrlo rano, još početkom Π milenijuma pre n. e., da se služe plugom, što je uveliko doprinosilo plodnosti tla. Gajili su pšenicu, ječam, bob, sočivo, a poznate su im bile i takve kulture kao što su lan, šafran itd. Baštenske kulture kao što su masline, grožđe, smokve i urme gajene su na širokim područjima. Stočarstvo je takođe bilo razvijeno. Gajili su krupnu i sitnu rogatu stoku, svinje i razne vrste živine patke, guske itd. Pojedinci su, kako izgleda, posedovali brojna stada. U slikama na vazama s početka II milenijuma pre n. e. nalaze se predstave čitavili stada. Svakako je od najvećeg značaja bilo gajenje krupne rogate stoke, jer ona nije davala samo mlečne i mesne proizvode već je služila i za rad orali su bikovima. Veliku ulogu na Kritu imao je ribolov. Ο tome svedoče mnogobrojne predstave riba i morskih životinja na kritskim umetničkim proizvodima. Ribolov, veoma usko vezan za moreplovstvo, od davnina je predstavljao zanimanje znatnog dela

stanovništva primorskih oblasti Krita. Sredinom Π milenijuma pre n. e. nastala su mnogobrojna obalska naselja čije se sta~ novništvo bavilo pretežno ribolovom. U to doba je na Kritu zanatstvo dostiglo visok stepen razvoja. Odvajanje zanatstva od poljoprivrede primećuje se tii još krajem ΠΙ milenijuma pre n. e. U Π milenijumu pre n. e. vec su postojali brojni zanati. Kritski proizvodi iz tog doba, naročito od kamena, bronze, slonovače, gline, fajansa i drveta, zadivljuju svojora finocom. Na Kritu su dostigli savršenstvo zanati za obradu metala. U razvijenom bronzanom dobu (od XX do ΧΠ veka pre n. e.) kritski majstori pravili su od bronze oružje: oštrice mačeva, noževe, porube za štitove, vrhove kopalja i strela, itd., razne predmete za kućne potrebe i alat za potrebe zanatlija: sekire, tesarske alatke, testere, klešta, čekić itd. Naročito su fino izrađivane bronzane posude (veliki kotlovi, pehari, čaše, svetiljke i drago) u čijim se oblicima često zapaža podražavanje keramičkih predmeta. Izrada svih tih predmeta zahtevala je mnogo veštine i znanja u tehničkim procesiraa livenja, kovanja, graviranja. Luksuzni predmeti za potrebe kraljeva i plemića, a takođe i kultni predmeti, rađeni su od zlata i srebra. Tako se među votivnim sekiricama sa dva sečiva iz svetilišta pećine Arkalohori nalazi nekoliko primeraka zlatnih i srebrnih sekira raskošno omamentisanih (XVI-XV vek pre n. e.). Procvat metalurgije na Kritu bio je olakšan i time što su se tu, nedaleko od Gurnije, nalazili rudnici bakra. Grnčarsko zanatstvo na Kritu zauzimalo je važno mesto u proizvodnji. Ono se naročito razvilo uvođenjem grnčarskog točka krajem ΠΙ milenijuma. Kvalitet glinenog testa i veština gmčara osobito su došli do izražaja u tzv. ljuskama od jaja malim šoljicama veoma tankih zidova koje su mnogo izrađivane tokom prve četvrtine Π milenijuma kao i u izradi vaza stila „kamares". Oblici kritskog posuđa vrlo su raznoliki. Pored velikih pitosa, ćupova za čuvanje tečnosti i zrnaste hrane, visokih do 2,5 metra, nalazi se mnoštvo posuda tipa pehara, „vaza za voće", posuda u obliku figura, kljunastih vaza, eaša itd. Obrada drveta bila je takođe veoma razvijena. Drvo je uveliko korišćeno u brodogradnji, za građevinski materijal, u proizvodnji nameštaja i drugih predmeta za kućne potrebe. Kricani su verovatno drvo izvoziHi u drage zemlje, jer je ostrvo obilovalo čempresom i drugim vrednim vrstaii)a drveta. " ""Kafnehorezački zanat dostigao je na Kritu svoj procvat sredinom H milenijuma kad su mnogo korišcene kamene ploče i stubovi. Među kritskim zanatima poznat je i tkački zanat. Tkanine su bojene raznim bojama ο čemu svedoče šarena ženska odeća naslikana na freskama. Široka primena slika na zidovima u pericx!u drugog procvata Krita zahtevala je upotrebu naročito živih i sočnih boja. Kricani su ih dobijali od biljaka i morskih školjki. Radovi kritskih juvelira bili su neobično fini. Tu spadaju razni zlatni privesci, ogrlice i amajlije od amestista, karneola i dragih vrsta kamena, zlatni povezi, pečati, prstenovi. Za juvelirski zanat vezana je veština rezbarenja u kamenu i izrada minijatura od slonove kosti. Kritski rezbari su ukrašavali pečate dekoracijama vrlo visokog umetničkog kvaliteta koje su interesantne ne samo kao umetnički rad već i po tome što se mogu koristiti kao ilustrativni materijal za proučavanje kritskog zanatstva, poljoprivrede, raoreplovstva, religije itd. Pravo divljenje izazivaju hriselet'antinske i obične elefantinske skulpture Krićana, tj. skulptura od slonovače i zlata ili samo od slonovače. Za razvoj zaiiata i trgovirie velik značaj imao je suvozemni i pomorski transport Krićana. Još početkom Π milenijuma na Kritu je sagrađen put od Knososa do Festosa kojim su bile povezane severna i južna obala. Osim toga puta izgrađeni su

rnnogi putevi u srednjem i istočnom delu ostrva. Krićani su se služili kolima sa četiri točka, a početkom XVII veka pre n. e. pojavile su se lake dvokolice za konjsku zapregu. Međutim, ne može biti sumnje u to da u kritskoj državi glavna uloga nije pripadala suvozemnom, već pomorskom transportu, ukoliko se možemo osloniti na mnogobrojne slike brodova. Prednji deo brodova, naročito ratnih, građen je tako da je bilo omogućeno kormilarenje. Kormilarenje brodovima Krićani su najpre ostvarivali učvršćenim kormilom, kasnije su prešli na sistem dva kormilarska vesla. Na palubi su često građene kabine, što ukazuje na dugotrajan boravak brodova na putu. Izgradnja pomorskog broda i flote predstavlja jednu od manifestacija stvaralačkog duha Krićana u oblasti kulture i tehnike. Moguce je da je egejska brodogradnja poslužila kao osnova za feničansku i grčku brodogradnju. Razvitak kritskog moreplovstva usko je povezan s trgovinom i gusarenjem. Kao što smo vec5 pomenuli, kritska trgovina vuče svoje poreklo iz davnih vremena. U početku je radijus razmene bio mali i nije prelazio teritoriju Kiklada. Kritska trgovina stiče veci značaj uspostavljanjem knososke talasokratije. Krit je bio veoma rano povezan s Balkanskim poluostrvom. Proizvodi kritskih zanatlija nađeni su čak u Tesaliji i u severnim oblastima Balkanskog poluostrva. Plemenske vođe služile su se ninogim vrstaraa skupocene robeoKricana: umetničkim oružjem, posuđem, proizvodima zlatara. Moguće je da je kultura Krita u prvoj četvrtini Π mileriijuma pre n. e. već iriiala velik uticaj na kulturu Helade. Taj uticaj se na prvom mestu odražava na život aristokratije; u mnogo manjoj meri na život stanovništva manjih zemljoradničkih centara, kakvi su Koraku, Zigurija i drugi. Evans i Pendlberi su smatrali da je jak uticaj kritske kulture na aliajsku u XVII-XV veku pre n. e. bio posledica političke prevlasti Krita nad Heladom. Oni su ahajske vladare smatrali vazalima kritskog kralja ili su ili smatrali kritskim upraviteljima koji su živeli u utvrđenim dvorcima na teritoriji pokorenih piemena Helade. Međutim, pretpostavku ο prevlasti Krita nad Peloponezom opovrgava čitav niz izvora, a na prvom mestu nedavno dešifrovani mikenski natpisi od kojili ni jedan ne pruža osnovu za mogućnost da je i Peloponez bio u zavisnosti od Krita. Pažljivim proučavanjem kulture peloponeskih Ahajaca u poslednje vreme sve se jasnije uočava razlika između te kulture i kritske, bez obzira na pojedine momente koji govore ο pozajmicama ι uzajamnim uticajima (tehnika fresaka, kroj ženske odeće itd.). Podaci antičke tradicije kasnijeg doba takođe ne daju nikakve osnove za pretpostavku ο prevlasti Krićana nad celom Heladom. I Herodot i Tukidid govore samo ο prevlasti Krita nad Kikladiina i Atikom. Poslednje dve decenije u buržoaskoj nauci sve više dolazi do izražaja drago gledište. Ues i drugi naučnici negiraju političku zavisnost kontinentalne Grčke od Krita u ΧνΠ-ΧΠΙ veku pre n. e. Oni ukazuju na značajne razlike između mikenske i kritske kulture i prate velik uticaj same Helade na Krit tokom te epohe. Kao jedan od dokaza ističu sada vec utvrđenu činjenicu ο potiskivanju kritske robe od strane niikenske iz onih zemalja koje su ranije živo trgovale s Kritom. Buržoaski naučnici su napravili još smelije zaključke iz činjenice da su spomenici grčke pismenosti koji datiraju iz sredine Π milenijuma pre n. e. (dokumenti pisani tzv. „linearnim pismom B") pronađeni na Kritu samo u Knososu u slojevima koji se odnose približno na vreme 1450-1400. g. pre aeju činjenicu da dokumenti, pisani „linearnim pismom B", nisu pronađeni u ostalim gradovima i naseljima Krita ovi naučnici objašnjavaju isključivo potčinjenošću Knososa mikenskim vladarima i

samo što ne pretvaraju Knosos u koloniju ahajskog Peloponeza. Prema našem raišljenju, takvo shvatanje ne može biti opravdano. Okolnost da su dokumenti pisani „linearnim pismom B" nađeni samo u Knososu može se objasniti koncentracijom svih trgovačkih veza s Peloponezom u rukama knososkih kraljeva, koncentracijom koja je trajala

nekoliko decenija. Ako se uzme u obzir koliko je bila jaka centralizacija Krita pod vlašću Knososa u XVI-XV veku pre n. e., onda se može shvatiti takav monopolistički položaj knososkog dvorca u odnosima sa Ahajcima na kopnu. Pretpostavljati potčinjenost Knososa Ahajcima sredinom XV veka pre n. e. bilo bi teško vec i zato što arheološki izvori ne pružaju nikakve dokaze ο osvajanju dvorca u to doba. Ahajski period u istoriji Krita, kako je s pravom primetio akademik V. V. Struve, počinje tek krajem XV veka pre n. e., kad su bili razoreni dvorci Knososa i Festosa. Intenzivne trgovačke veze između zemalja ne smeju se smatrati dokazom političke dominacije i uticaja jedne kulture nad drugom. Veze Krita s kontinentalnom Grčkom nisu se ograničavale samo na izvoz luksuzne robe. Kritske zanatlije bile su zainteresovane za pojedine vrste sirovina iz Grčke. Na primer, Krićani su iz Lakonije uvozili prvoklasni bazalt koji su zatim obrađivali u knososkim kamenorezačkim radionicama. Kritski trgovci nisu trgovali samo svojom robom, već su se bavili i posredničkom trgovinom. Njihovim brodovima verovatno su prenošeni mnogi predmeti iz Egipta i Sirije u Grčku. U trgovini Helade s jugoistočnim Sredozemljem Kiićani su igrali veliku ulogu sanio do XV veka pre n. e. kada su počeli da ih potiskuju Ahajci. Ο postojanju trgovačkih veza Krita sa zemljama zapadnog Sredozeralja postoje svedočanstva za nešto kasniji period već sredinom Π milenijuma pre n. e. Kritski trgovci su verovatno stizali do Španije, bogate srebrom i kalajem. Iskopavanja vršena u Maloj Aziji i Siriji svedoče ο dugotrajnim vezama stanovništva tih zemalja s Egejskim bazenom s Kritom, a kasnije i s Peloponezom. Intenzivni odnosi između Krita i Kipra potvrđuju se velikim brojem kritskih i mikenskih proizvoda koji su nađeni na Kipru. Takođe je vođena trgovina sa Malom Azijom s Trojom, državom Heta i sa drugim oblastima. Najintenzivniji su bili odnosi tokom prve polovine Π milenijuma pre n. e. Veoma su zanimljivi podaci ο vezama Krita sa carstvom Ugarit, koje je postojalo na obali severne Sirije krajem ΙΠ i do sredine Π milenijuma pre n. e. U zemlji Ugarit nađeni su mnogobrojni predmeti izrađeni rukama kritskih raajstora. Uz to analiza dela ugaritskih umetnika iz Π milenijuma pre n. e. jasno govori ο tome da su oni kao uzore uzimali motive kritske umetnosti na zidnom slikarstvu, na posuđu itd. Cak se u sepulkralnoj arhitekturi XVIII-XVII veka pre n. e. primećuju tragovi kritskog uticaja. Tako dubok uticaj kritske kulture ne može se objašnjavati samo trgovačkim vezama. U Siriji, a prema mišljenju nekih i u Egiptu, verovatno su postojala naselja kritskih zanatlija i majstora koja su nikla u periodu najvećeg procvata trgovine Krita. Proizvodi kritskih majstora dopremani su duboko u unutrašnjost zemlje i doprle su čak do srednjeg Eufrata ο čemu svedoči motiv spiralnog ornamenta na zidovima dvorca u Mari. Na samom Kritu nađeni su va24 J

vilonski cilindri epohe cara Hamurabija (XVIII vek pre n. e.). Sve to predstavlja nesumnjiv rezultat dugotrajnih veza Krita sa zemljama prednje Azije. Međutim, u periodu opadanja moći Krita u XVIII veku do prve polovine XVI veka pre n. e. prestaju njegove trgovinske veze sa Sirijom. U spoljnoj politici Krita tokom Π milenijuma pre n. e. mora da je vrlo važnu ulogu imao njegov mocni sused na jugu Egipat. Ekonomske i kulturne veze između ove dve države utvrđene su na osnovu mnogobrojnih izvora: nalazima predmeta egipatskog porekla na Kritu i kritskih proizvoda u Egiptu. Ti uzajamni odnosi bili su naročito značajni počevši od epohe vladavine XII dinastije (oko 2000-1740. godine pre n. e.). Za vreme faraona te dinastije Egipćani su uvozili velike količine kritske robe umetnički izrađeno posuđe stila „kamares" nađeno je u slojevima iz tog doba u Fajumskoj oazi (Srednji Egipat), a za vrijeme Amenemheta ΠΙ (18491801. godine pre n. e.) u Gornjem Egiptu, nedaleko od Luksora, bio je zakopan depo koji se sastojao od skupocenih kritskih predmeta među kojima su se nalazile 1 zlatna i 150 komada srebrnih posuda itd. (depo iz Toda). Jačanje kritske moći sredinom II milenijuma pre n. e. našlo je svoj odraz i u odnosima Krita s Egiptom. Za vreme faraona Tumtosa ΠΙ (15031491. godine pre n. e.) Egipćani su se naročito ponosili svojim mirnim odnosima s kneževima u zemlji Kefti (tako se zvao Krit kod Egipćana). Dolazak izaslanika Krita zabeležen je na freskama koje su ukrašavale grobnicu Rehmira, jednog visokog činovnika za vreme Tutmosa ΙΠ, a sam Tutmos ΙΠ u jednoj pobedničkoj himni ο milosti boga Amona prema njemu kaže: „Kefti i Kipar su u strahu". Kritski kraljevi izgleda nisu bili uvek dobro raspoloženi prema Egiptu i uspostavljanje što mirnijih odnosa smatrano je u Egiptu značajnom pobedom egipatske diplomatije. Treba obratiti pažnju na to da se Tutmos ΙΠ ne usuđuje da govori ο pokomosti zemlje Kefti. On samo kaže da su oni ,,u strahu". Neki buržoaski naučnici na osnovu ovih tekstova po grobnicama tvrde da je početkom XV veka pre n. e. Krit bio politički potčinjen Egiptu. Ali za takvu tvrdnju nisu dovoljni ovi podaci. Upoređenje egipatskih vojnih snaga sa snagama kritske pomorske države čini ovu pretpostavku još manje verovatnom: Egipat nije raspolagao značajnom pomorskom flotom. Dugotrajne ekonomske i političke veze Krita s Egiptom dovele su do uzajamnih kulturnih uticaja. U kritskoj umetnosti pojavio se čitav niz novih načina rada pozajmljenih iz egipatske umetnosti. Kritski uticaj u dolini Nila naročito se jasno ispoljava na nekim umetničkim spomenicima nađenim u nekadašnjoj rezidenciji faraona Ehnatona (1424-1388. godine pre n. e.) koja se nalazila na mestu današnje Tel-Amarne. Svi ti odnosi bili su, besumnje, uslovljeni obostranom ekonomskom zainteresovnošću Krita i Egipta za živu trgovinsku razmenu. Krićani su donosili svoje zanatske proizvode, a u zamenu za njih iz Egipta su uzimali poljoprivredne proizvode i razne vrste sirovina, slonovaču, nojeva pera, jaja itd. Kritski irgovci prevozili su iz Sirije u Egipat libanski kedar i, verovatno, drugu iobu. Krajem XV veka pre n. e. trgovina Krita s Egiptom znatno je opala. Kao zamena za kritske proizvode u Egipat su doprernane velike količine robe iz kopnene Helade, dok se na samora Kritu ta roba ne nalazi. Trgoviiiske veze te epohe izgleda da nisu obuhvatale Krit. Takva je opšta slika kritskih trgovinskih veza u prvoj polovini ΠΙ milenijuma pre n. e. Razvijene veze Krita sa spoljnim svetom i značajna trgovinska razmena doveli su do stvaranja sistema mera za težinu, a kasnije i novčanih jedinica. Najveću jedinicu mere za težinu u kritskom sistemu predstavljao je teg od 29 kilograma. Tegovi su

pravljeni od kamena i bakra i bili su pljosnatog ili piramidalnog oblika. Na površini kamenih tegova često su u reljefima prikazane figure hobotnica čiji se krakovi pružaju celom površinom tega. To je predstavljalo izvesnu meru protiv svakog oštećenja tega koji bi se odmah mogao primetiti. Sitnije jedinice mere rađene su u obliku debljih kamenih diskova sa zaobljenim rubovima ili u vidu minijaturne buradi. Nađen je i teg od bronze u obliku glave bika, koji je bio ispunjen olovom. Težina tegova ukazuje na bliskost kritskog sistema mera za težine egipatskom i mesopotamskom sistemu. Egipatski „laki" talent takođe je bio težak 29 kilograma, a približno ista bila je i težina vavilonskog talenta. Sitna kritska jedinica mere za težinu iznosila je 6-6,5 g i odgovarala je polovini egipatske zlatne jedinice od 13 g. Ostali sitni tegovi od oko 3,5 g potpuno su odgovarali jedinicama vavilonskog sistema. Jednakost mera težine na Kritu, u Egiptu i Vavilonu predstavljala je normalan rezultat intenzivnih trgovinskih veza među tim zemljama. Iskopavanja kritskih gradova pružaju veoma važne podatke za proučavanje istorije klasnog draštva Krita. Proučavanje naselja rninojske epohe zasad se ograničava na iskopavanja većih i srednjih gradova. Ο manjim naseljima za sada je poznato relativno malo. Zanimljivo je napomenuti da su se svi veći kritski gradovi nalazili ne na samoj obali mora već na izvesnoj udaljenosti od obale. Takav položaj gradova bio je uslovljen veoma raširenom pojavom piraterije. Glavni grad Krita u Π milenijumu pre n. e. bio je Knosos. U početku, pre ΧΧΙΧΧ veka pre n. e., stambene zgrade stanovnika Knososa tesno su se naslanjale uz zidove ranog dvorca. Sredinom XVI veka prestonica Minoja ponovno je sagrađena, tako da su kuće najsiromašnijeg stanovništva pomerene ka perifemim delovima Knososa. U centru grada, u neposrednoj blizini dvorca, pa čak i na jednom delu njegovog ranijeg areala, sagrađene su stambene kuće plemića i dvorskih činovnika. Nedavno su u Knososu otkopani mnogi ostaci kuća podignutih tokom prve polovine Π milenijuma pre n. e. Njihovo proučavanje pokazuje da je knososko plemstvo gradilo kuće sa nekoliko spratova, ponekad i sa podrumskim prostorijama. Neke zgrade su imale svetlarnike. Prozori se obično ugrađivani na gornjim spratovima, a na donjim veoma retko. Kuće su bile od krupnog ili sitnog kamena koji je vezan rastvorom gline. Unutrašnji zidovi oblagani su malterom u bojama; nađeni su lepi primerci takvog maltera u crvenoj boji. Kuće siromašnih stanovnika bile su raale, prizemne, jednostavne po konstrukciji i planu. Dragi kritski gradovi Tilis, Gumija, Festos imaju zajedničke crte sa Knososom. I u njima su bogataške stambene kuće građene prema sličnom planu: ulaz kroz svetlosni otvor, u prizemlju sobe za primanje i kućno svetilište, na gomjim spratovima stambene prostorije. Gradske ulice su kaldrmisane kamenom; ulice nižih i viših delova grada često su vezivane stepenicama. Kao u Knososu, tako i u centrima drugih kritskih gradova podizane su visoke zgrade koje su dominirale nad ostalima i u kojima su, verovatno, bile smeštene rezidencije gradskih starešina: uz njih se nalazila platforma pravougaone osnove do koje se išlo stepeništem. Postojala su i manja naselja koja su bila naročito mnogobrojna u XVI i XV veku. Sredinom Π milenijumaj>re n. e. sanitarne prilike u kritskim gradovima bile su vrlo dobre. Sistem odvodnih kanala obezbeđivao je čistoću gradova. Voda iz rezervoara, bunara ili izvora dovođena je direktno u stanove kroz zemljane cevi. Vanredan sporaenik kritske kulture predstavlja dvorac u Knososu koji su Grci zvali „Lavirint". Generalni plan kritskih dvoraca veoma-podseca na hetske dvorce Bogazkeje koji spadaju u prvu polovinu Π milenijuma pre n. e. Dvorci hetskih kraljeva kao i kritskih zauzimali su veliku površinu i služili su istoj svrsi: u njima su se, kao i na Kritu,

nalazila skladišta hrane i zanatskih proizvoda, carska riznica i arhive u kojima su čuvane glinene tablice. Knososki dvorac sagrađen je i proširen zahvaljujuci građevinskoj delatnosti Krićana tokom više vekova. Nastanak dvorca datira se otprilike u XXI vek pre n. e. Tokom svoje duge istorije više puta je razaran i obnavljan. Posle razaranja do koga je došlo na prelazu iz XV u XIV vek dvorac više nikad nije obnovljen u potpunosti; bili su nastanjeni samo neki njegovi delovi. Od največeg dela dvorca danas je čitavo samo prizemlje. U vezi s tim treba ukazati na relativnost i konvencionalnost svih vrsta smelih rekonstrukcija arhitekture i zidnog slikarstva knososkog dvorca: oni se ni izdaleka ne bi mogli smatrati tačnim obnavljanjem porušenih spomenika. Knososki dvorac sastojao se od prostorija za svečanosti, stambenih soba, ekonomata i radionica. Planiranje prostorija knososkog dvorca kao i dvoraca otkopanih na Kritu odlikuje se neverovatnom jednostavnošcu uz obilje odeljenja. Na primer: 18 ostava u zapadnom delu knososkog dvorca smešteno je duž jednog hodnika. Tirae je omogućeno da se na jednom mestu čuvaju ogrorane rezerve zanatskih i poljoprivrednih proizvoda. Čitav ogrorani kopleks dvorca zauzimao je teritoriju od blizu 16.000 m2. Centar knososkog dvorca predstavljalo je glavno dvorište; pravouga-

Prestona dvorana u Knososu.

one osnove, ono je zauzimalo skoro polovinu arhitektonskog kompleksa po dužini i trećinu po širini. Tim dvorištem vezivane su u jednu celinu velike i male dvorske prostorije, a istovxemeno za sve njih dvorište je služilo kao svetlarnik. Ista uloga bila je namenjena i drugim dvorištima. U knososkom dvorcu preovlađuje pravougla osnova prostorija, što je inače karakteristično za sve kritske građevinske objekte. U salama kritskih dvoraca naveliko je primenjivan sistem podupirača u obliku stubova koji se sužavaju nadole i na kojima su ležale tavanice i stubišne platforme.

Knososki dvorac imao je dva, a prema mišljenju nekih naučnika čak i tri sprata. U prizemlju su se nalazile radionice i velika skladišta hrane, namenjena za potrošnju, a možda i za prodaju. Ο količini dvorskih rezervi može se zaključiti na osnovu ogromnih zemljanih ćupova (pitosi) koji su u velikom broju pronađeni u dvorskim podrumskim prostorijama, a svojom veličinom premašuju prosečan ljudski rast. Samo u skladištima zapadnog dela dvorca moglo se čuvati oko 78.000 litara masnoće ili vina. Pored skladišta hrane nalazili su se magacini za čuvanje oružja, ratnih kola i kraljevske riznice. Posebno su bile izdvojene prostorije namenjene dvorskoj posluzi i radnicima u dvorskim radionicama, kao i prostorije za vršenje ritualnih obreda.

Palata u Knososu: kraljičin megaron.

Svečane dvorske sale najčešće su se nalazile na gornjim spratovima koji su s donjim bili vezani čitavim sistemom stepeništa. Iz omanje prestone sale u prizemlju išlo se širokim stepeništem u velike sale ο čijoj Ιερού govore fragmenti zidnog slikarstva i keramičkih pločica sa reljefnim ukrasima kojima su oblagani zidovi. Od svih očuvanih prostorija najveća je tzv. sala dvojne sekire, koja se nalazi u istočnom delu dvorca. To je, verovatno, bila velika prestona sala namenjena ceremonijama državnog i religioznog karaktera. Pored sale dvojne sekire verovatno su se nalazile kraljičine odaje, jer je ona imala svoje posebne apartmane salon za prijeme, riznicu itd. U dvorcu je postojala, kao i u svim ostalim vecim kritskim dvorcima, posebna prostorija za kupanje u kojoj se nalazila kada. Za oticanje kišnice i svih nečistoca bio je uređen kanalizacioni sistem. U kade, kupatila i bazene za kupanje voda je sistemom zemljanih vodovodnih cevi dovođena iz izvora koji su se nalazili van palate. U dvorac se ulazilo na više ulaza i kraj svakog su se nalazile prostorije za dvorsku stražu. U doba talasokratije dvorac nije bio zaštićen utvrđenjima. Moć kritskih kraljeva bila je tako velika da im tvrđave i bedemi nisu bili potrebni. Palata u Knososu nalazila se u vrlo lepom predelu. Iz nje se pružao živopisan pogled na reku, okolne voćnjake, polja, njive i vrtove, a u daljini su se videli vrhovi planina Ide i Juktasa.

Nedaleko od glavne, velike paiate otkrivene su još dve građevine koje su spadale u dvorski kompleks i koje su dobile nazive raala palata i kraljevska vila. Te su zgrade bile vezane za veliku palatu vrlo lepim i širokim popločanim ulicama. Glavna sala kraljevske vile, koja je bila podeljena na tri dela, imala je tavanicu na stubovima. Tehnička konstrakcija palate je drukčija nego što je konstrukcija kuća običnih građana. Početkom Π milenijuma dvorski zidovi su građeni od Ιερό otesanih kamenih blokova. Kasnije, u XVI-XV veku, zidovi su pravljeni od lomljenog kamena vezanog glinom i oblagani kamenim pločicama ili malterom. Zidovi na gornjim spratovima rađeni su od ćerpiča. Osim knososke, na ostrvu su pronađene i druge palate: u Festosu, Maliji, HagijaTriadi; prve dve su uglavnom planirane po principu knososke palate. U Vatipetru, 15 km od Knososa, započeti su 1949. g. radovi na otkopavanju još jedne palate koja je, po svemu sudeći, podignuta oko 1600. godine pre n.e. i koja je postojala samo oko sto godina. Otkopavanje ove palate u kojoj je vec otkriven niz prostorija (među njima sala s tragovima stubova, velika ostava sa 16 pitosa, 1953. g. otkriveni su temelji dvorskog svetilišta i dr.) još nije završeno Krit u XIV-XIII Razvitak kritske države pod vlašću kraljeva iz veku pre n.e. mitološke dinastije Minoja (moguća je pretpostavka da je ime Minoj na Kritu bilo tradicionalno poput imena Ramzes u Egiptu ΧΠΙ-ΧΙ veku pre n. e.) bio je oko 1400. g. iznenada prekinut. Uzrok tome ranije je pripisivan katastrofalnom zemljotresu. Međutim, otkopavanjima u Rnososu, Festosu, Hagija-Trijadi, Gurniji, Maliji, Zakrosu i u Mohlosu pokazalo se da su palate i naselja bili porušeni i spaljeni. To svedoči ο nekom neprijateljskom napadu spolja. Pitanje ko je srušio kritsku državu dosad nije razjašnjeno. Pristalice teorije ο usponu Mikene polaze od postavke ο potčmjenosti Krita Mikeni u periodu 14501400. g. pre n.e. i misle da je katastrofa došla kao rezultat ustanka mesnog kritskog stanovništva protiv inostranih mikenskih vlastodržaca. Takvo tumačenje pri postojećem stanju izvora teško bi se moglo prihvatiti kao dovoljno ubedljivo. Nešto je verovatnija druga rekonstrukcija događaja na Kritu prema kojoj su kritsku moć krajem XV veka pre n.e. slomili Ahajci koji su se preselili na Krit sa Peloponeza. Po svemu sudeći, cilj njihovog glavnog udara bili su glavni gradovi Krita. Cela akcija nije se ograničila samo na pljačku materijalnih dobara, već je, verovatno, i deo stanovništva ostrva bio odveden u ropstvo. U mnogim mestima život je potpuno zamro (Palaikastro, Niru-Hani, Plati, Tilis). Nije isključeno da se u mitu ο boravku Argonauta na Kritu u kome se priča kako je Medeja uništila diva koji je branio ostrvo sačuvala uspomena na pohode Ahajaca protiv Krita. Posle razaranja kritskih gradova preživelo stanovništvo je pokušalo da obnovi svoje stanove i postradale zgrade. U XIV veku palata u Knososu je bila delimično raščišćena i nastanjena. Tada se javlja izvesno pomeranje stanovništva ostrva na njegov zapadni deo. Verovatno je u isto doba došlo i do migracije stanovništva sa kontinenta, jer se na nekim mestima javljaju kuće građene u megaronskom tipu kakve su karakteristične za kontinentalnu Grčku Π milenijuma pre n.e. U HagijaTeodori otkrivena je grobnica tipična za kontinent tzv. tolos. Od sredine ΧΠ veka pre n.e. Krit očito gubi svoju samostalnost i ulazi u uticajnu sferu kontinentalne Grčke. U to doba njegovo stanovništvo nije bilo mnogobrojno i može se smatrati da Homerovo kazivanje ο 80 kritskih lađa koje su učestvovale u opsadi Troje predstavlja samo uspomenu na nekadašnju moć Krita. Ahajsku vlast na Kritu svakako su srušili Dorani. U kasnije doba na Kritu je preovladalo dorsko

stanovništvo. Međutim, i u istorijsko doba, prema Herodotovom svedočanstvu, na Kritu su živeli Eteokrićani („iskonski Krićani") koji nisu znali grčki jezik. Kritsko pismo U mnogim kritskim gradovima nađeni su pisani spomenici. Njihovo obilje omogućava da se prati sukcesivni razvoj pismenosti na Kritu. Krićani su već oko ΧΧΠ veka pre n.e. poznavali piktografsko pismo, tj. pojedine pojmove (reči) izražavali su slikama, poput Egipcana koji su to isto činili pomocu hijeroglifa. Razne piktograme (ljudske figure, drvo, strelu, duplu sekiru, alatke itd.) Krićani su urezivali na svojim pečatima ili su ih zaparali na posuđu. Čitali su sleva udesno; ponekad su se služili krstićima radi odvajanja grapa znakova. Oko XVHI veka pre n.e. Krićani su stvorili novo pismo-sistem tzv. linearnog pisma u kojem je svaki znak označavao slog.2 Spomenici prastarog linearnog pisma nisu naročito brojni. To su uglavnom natpisi na pečatima, na raznim predmetima, plombama, itd. Linearno pismo poznato celom Kritu imalo je 137 znakova. Trećina tih znakova potiče iz najstarijeg piktografskog pisma, ostali znaci uvedeni su po prvi put. To ranije slogovno pismo današnja nauka konvencionalno označava slovom „A"· Pitanje jezika kojim su pisani tekstovi linearnog pisma ,,A" zasad se ne može smatrati rešenim. Na samom početku našeg veka u Knososu, a kasnije, prilikom iskopavanja vršenih 1939. i 1952. g., u Pilosu otkrivene su arhive glinenih pločica sa linearnim pismom tipa ,,B" koje su, prema čitanju koje su predložili A. Ventri i D. Cedvik, napisane jednom arhaičkom vrstom grčkog jezika, dosta bliskom dijalektu Homera. Osim kritskih spomenika sa piktografskim i lineamim pismom u Festosu je nađen disk od pečene gline u koji su se s jedne i s druge strane utišnuti slovni znaci. Znaci na tom disku drukčiji su nego znaci već' pomenutih sistema kritskog pisma. Redovi teksta idu spiralno od ivica prema centru. Taj čuveni „festoski disk" nije đo sada dešifrovan. Jedini zaključak do koga su došli naučnici jeste da je to dokument stranog porekla i da je na Krit dospeo iz neke maloazijske oblasti. Pored pisma, Krićani su imali dobro razrađen brojčani sistem. Računanje na'Kritu zasnivalo se na dekadnom sistemu. Kricani ne samo da su poznavali sve četiri aritmetičke radnje (sabiranje, oduzimanje, množenje i delenje) već i razlomke. Brojeve su pisali ovako: jedinice -1, desetice stotine Ο i hiljade X; razlomke su označavali znakom L. Važno je pomenuti da su se pri označavanju brojeva Krićani uvek pridržavali strogog reda u rasporedu znakova. Na primer, broj 7 pisali su ovako a nikadj'|'|!|, 5 samo 'j' j' itd. Isto tako i desetice su označavali prema određenoj šemi, na primer, 40 ==, 70 itd. Epoha postanka i procvata kritske države praćena je izuzetnim napretkom iimetnosti, koja se pokazuje u mnogobrojnim delima građevinarstva i dekorativne umetnosti. Kritska umetnost bila je samosvojna i originalna; ona se razlikovala od umetnosti drugih naroda starog sveta. Krićani nisu gradili velike hramove i piramide, kao što su to činili Egipćani. Glavne tvorevine njihovog neimarstva bile su palate i stambene kuće, što potvrđuje da je celokupna kritska kutura imala više svetovnr karakter. Krićani nisu podizali kolosalne statue mnogobrojnih bogova i vladara Umetnost

2 Pitanje karaktera kritskog piktografskog ili hijeroglifskog pisma još nije konačno rešeno. Neki naučnici misle da je hijeroglifsko pismo na Kritu u stvari slogovno pismo, a da li- nearno pismo predstavlja kasniji kurzivni oblik tog slogovnog pisma.

podignutih na stepen božanstva. Njihova likovna umetnost uglavnom je služila ulepšavanju stanova i raznih, često vrlo raskošnih predmeta za kućne potrebe. To je nesumnjivo moralo da se odrazi u najpovoljnijem smislu na ražvoj celokupne umetnosti. Kriiska umetnost u nmogo manjoj meri stavljala se u službu kulta nego što je to bio slučaj, recimo, sa umetnošću Vavilona i Egipta. Kritski umetnik bio je u mnogo manjoj meri zavisan od krutih kanona koji su držali na uzdi emocije njegovog egipatskog kolege; njegova stvaralačka fantazija mogla je da se izrazi sa većom slobodom. On je lakše i neposrednije prenosio svoje utiske ο stvarnosti u kojoj je živeo. U kritskoj kulturi uopšte se ne opaža onakav uticaj svešteničke kaste kakav je bio u Egiptu. Umetnici prve polovine Π milenijuma pre n.e. stvarali su ne samo lepe dekorativne uzore već i predstave scena iz domaćeg života i religioznih eeremonija koje su se odlikovale svojora realnošću, oštrinom zapažanja i za to doba izvanrednom tehiiičkora virtiidžnofču. U kritskoj umetnosti XVI-XV veka, tj. u poslednjim vekovima kritske države, mogu se zapaziti izvesne crte koje se izgleda javljaju kao odraz daleko odmaklog raslojavanja kritskog društva. Tu imamo u vidu pojavu naročite tzv. dvorske kulture. Njenu karakteristku predstavlja prefinjena stilizacija, prenošenje ornamentainih rnanira u obradu žive prirode. U doba procvata svoje umetnosti Kricani su veliku pažnju poklanjali izradi zidova. U XIX-XVIil veku dvorski zidovi i zidovi u kućama bogatih Krićana ukrašavani su fajans pločicama sa reljefnim predstavama i bojenim reljefima u štukaturi. Kao primer ovog posljednjeg može poslužiti poznati reljef „kraljsveštenik" iz Knososa. On predstavlja vitkog raladića tankog struka i lepo razvijene muskulature, koji nosi ukrašenu pregaču, a na glavi ima neku vrstu ukrasne kape s perjanicom živih boja čije se peniške spuštaju niz leđa. Q4_XVII veka pre n.e. zidno slikarstvo potiskuje reljefe. Sižei fresaka, kako ritualriog tako i svetovnog karaktera, veoma su raznoliki. Velika veština kritskih umetnika naročito se ispoljava u prikazivanju žive prirode. Međutim, tokom vremena kod njih je oslabila oštrina zapažanja u posmatranju spoljašnjeg sveta, pojavio se umetnički šablon i prikazi šu dobili apstraktniji dekorativni karakter. Taj prelaz od realnog ka konvencionalnora najvise se oseča u Knososu. Kao obrazac freske epohe „dvorske" umetnosti, tzv. „freske stolica na sklapanje" javljaju se dekoracije ne zidovima u knososkim svetilištiraa. Freske se sastoje od

dva pojasa dekoracija izrađenih u plavim, žutim i cigla-crvenim tonovima. Figure su naslikane prema određenom stilizovanom šablonu: mladići i devojke u parovima sede na stolicama na sklapanje i jedni drugima dodaju posude. Taj čin je verovatno imao ritualno značenje. Deo ove kompozicije predstavlja popularna slika devojke (,,Pa-

rižanka") sa vrlo vešto očešljanom kosom, koja je obučena u haljinu plave i tamno crvene boje s otvorenim okovratnikom. Tokora poslednjeg stoleca pred propast Knososa po zidovima njegovih palata izrađen je veliki broj novih dekoracija koje su vrio često piikazivale igre s bikovima. Kritski umetnici zabeležili su mnogo raznih momenata iz tih igara koje su iziskivale veliku spretnost i smelost. „Dvorski" stil XV veka uglavnom se ispoljio u Knososu. Inače u drugim gradovima Krita u umetnosti prikazivanja života prirode sačuvale su se stare tradicije. Zanimljivo je to što zidno slikarstvo kritskih centara drugostepene važnosti predstavlja samo slike životinja; ljudskih figura u njiraa ne nalazimo. Kao primer za to mogu da posluže poznate freske iz palate u Hagija-Trijadi. Monumentalna skulptura, kako izgleda, nije igrala veću ulogu u kritskoj umetnosti. Veći značaj imala je sitna skulptura. U epohu prevrata kritske države spadaju statuete od fajansa koje predstavljaju boginje sa zmijama u rukama, obučene u raskošne dekoltovane haljine. Od fajansa su takođe pravljene reljefne predstave koje su prikazivale žive scene, na primer, kravu s teletom ili kozu s jaretom. U kritskoj primenjenoj umetnosti naročito mesto pripada dekorisanju keramike. U ΠΙ milenijumu pre n.e. dekoracije na vazama ograničavale su se na bogate geometrijske ornamente, u Π milenijumu ti ornamenti postaju mnogo raznovrsniji. Oni se izvode krivim i talasastim linijama, sočnim i raznobojnim motivima (spirale, lišće, rozete, itd.); sa ovakvim omamentima često su se preplitali motivi iz biljnog i životinjskog carstva, prvenstveno morske životinje (hobotnice, alge, ribe). Keramičko slikarstvo perioda razvijeBoginja sa zmijama. XVIII-XVI vek. Fajans. Knosos. nog „dvorskog" stila nosi

tragove prefinjene stilizacije. Oko 1600-1400. g. pre n.e. na Kritu se upadljivo razvija umetničko rezbarstvo u kamenu ο čemu svedoče mnogobrojni pečati, a takođe i kameno posuđe s reljefnim predstavama scena iz seoskog života, lova, dvorskog života, itd. Iako se porodični život plemstva veoma razlikovao od života prostog naroda, može se pomišljati da su kritski majstori u svim svojim radovima sledili narodne tradicije kritske umetnosti. Rezultat toga bio je visok stepen razvoja kritskih umetničkih zanata. Posle propasti kritske države i znatnog dela njenog stanovništva umetničke forme izgrađene tokom prethodnih vekova deliniično su nastale odmah, a delimično su se postepeno menjale i gubile svoj prvobitni sadržaj. Religiozna shvatanja Krićana tokom ovog perioda doživljavala su znatne promene. U ΠΙ milenijumu pre n.e. religiozne predstave stanovnika Krita još su bile veoma primitivne. Totemizam (obožavanje životinja i bilja) i kult ženskog božanstva koji je poticao od kulta rodovskih starešina ženskog pola iz prethodne epohe' materijarhata predstavljali su osnovu njihove religije. I tokom Π milenijuma pre n.e. kult ženskog božanstva Krićana ostao je na prvom mestu. Velika boginja (dok ne budu konačno pročitani kritski pisani spomenici, njeno ime ostace nepoznato) uživala je poštovanje Krićana javljajući se u raznim oblicima. Najčešće je to bila boginja prirode kojoj su bila posvećena mnogobrojna svetilišta u planinskim pećinama (na planinama Juktas, Ida i drugim). Neke pećine (na primer, pećina Psihto) služile su kao mesta verskih obreda tokom čitavog ΙΠ, Π i I milenijuma pre n.e. Sveta stabla ili pojedine grane predstavljale su atribute boginje. Izgleda da su se u selima mnoga mesta za verske obrede sastojala od žrtvenika i grupe svetih stabala. U spomenicima kritske umetnosti sačuvani su prikazi zalivanja i sađenja tih stabala. Za kult boginje prirode vezane su ptice, najčešće golubovi. Adoracija te boginje izražavala se ritualnim plesovima i pevanjem sa plesom, što je sve imalo orgijastički karakter. U dvorskim i domaćim svetilištima često se susreću predstave ženskog božanstva čiji su glavni atribut bile zmije. Slobodno se može izraziti pretpostavka da je kult te boginje (tzv. boginje zmija) u poslednjem veku postojanja kritske države bio naročito raširen u krugovima kritskog plemstva. Vrlo lepe minijaturne figure boginje zmija od fajansa ili slonovače sa zlatnim ukrasinia, koje su nađene u palatama veoma se razlikuju od grubih zvonolikih figura izrađenih od gline u vidu minijatura koje se nalaze u svetilištima sirotinjskih kuća. Velika boginje poštovana je kao gospodarica zveri. Ona je često prikazivana u vidu vitke i lepo odevene žene razgolićenih gmdi. Kraj njenih nogu nalazila su se dva lava sa pogledom uperenim u svoju gospodaricu. Na knososkim gemama ona nastupa kao boginja lova koja ubija vepra i tako predstavlja neki prvobitan lik grčke Artemide. Velika boginja koja je poštovana kao boginja prirode i zemlje izgleda da je bila i boginja podzemnog sveta. Pored nje u kritskom panteonu postojalo je i rauško božanstvo koje je takođe poštovano kao oličenje prirodnih sila. Prika/.e labrisa (sekire sa dve oštrice) simbola tog boga nebesa, boga gromovnika nalazimo na Kritu veoma često. Njih susrećemo u dekoracijama na posuđu, urezivali su ih i na stubovima palata. U kucama i palataraa na Kritu nađeni su mnogobrojni labrisi od metala i kamena. Čak su i uz pokojnika u grob stavljani labrisi. Izgleda da je sredinorn Π milenijuma pre n.e. na Kritu izvestan značaj dobilo i obožavanje božanstva u obliku čoveka-bika. Kasnije su ga Grci nazvali Minotaurom. Verovatno je da pojavom pluga u zemljoradnji drevni totemni kult poprima nov Religija Krićana

značaj i vezuje se za muško božanstvo. U kult boga-bika ulazile su igre s bikovima čiji su prikazi u kritskoj umetnosti takođe veoma česti. Manje značajna, dmgostepena božanstva Kricani su poštovali kao pokrovitelje raznih grana zanatske proizvodnje. B. L. Bogajevski je pokazao kako se verske predstave kritskih grnčara vezuju sa njihovom profesijom: niču kultovi posebnili bogova, pokrovitelja grnčarskog zanata. Kod Krićana božanstvo uvek nastupa kao antropomorfno biće; na Kritu se skoro nikako ne nalaze polubogovi, poluživotinje, kao što je to slučaj u Egiptu ili u Prednjoj Aziji. Zooraorfni su na Kritu samo demoni koji u poređenju s bogovima imaju niži rang i kojima pripada drugostepena uloga u kritskoj religiji II milenijuma pre n.e. Predstave Krićana ο zagrobnom svetu bile su vezane za ideju ο zagrobnom životu. Pokojnike su snabdevali oružjem, posuđem i podizali su sepulkralna zdanja. Radi sticanja milosti bogova klali su stoku bikove i koze; pored pokojnika stavljali su male figure bikova. Pogrebni ritual Krićana veoma iscrpno je prikazan na zemljanom sarkofagu iz Hagija-Trijade koji potiče iz XIV Πι ΧΙΠ veka pre n.e. Scene koje su na njemu prikazane predstavljaju sahranu, prinošenje žrtava i obavljanje libacije u slavu bogova, ispraćaj pokojnika u grob. Taj spomenik kao i arhitektura nekih grobnica na Kritu (grob sveštenika-kralja u Kamou, kraljevska grobnica u Isopati) ukazuju na izvesnu sličnost posmitnog kulta kod Krićana i Egipćana. Religiozne ceremonije Krićana, sudeci po sačuvanim prikazima, odlikovale su se velikom raznolikošću. Može se pretpostaviti da su se sastojale od plesova, pevanja prigodnih pesama, svečanih povorki, sličnih povorci sakupljača maslina koju predstavlja vaza od steatita iz HagijaTrijade, prinošenja žrtava u javnim i privatnim svetilištima. Sudeći po natpisima iz Knososa, za vreme nekih praznika žrtvovalo se po nekoliko desetina životinja. U religioznim obredima Krićana karakteristična je vodeća uloga žena koje su bile glavni izvođači svih obreda; slike muškaraca retko se javljaju u scenama kulta, i to samo u veoma kasno doba. Već smo govorili ο odsustvu monumentalnih hramova na Kritu. Jedino je u Gurniji otkopan jedan omanji hram. Kritska svetilišta obično su se nalazila u malim prostorijama sračunatim na obavljanje obreda jednog ili dva lica. U Knososu pored skladišta, radionica i stambenih prostorija, niz soba bio je namenjen ritualnim obredima. U kućama stanovništva iz srednjeg sloja, sudeci po iskopinama, bilo je domaćih svetilišta u kojima su se nalazile male figure boginje, mali žrtvenici, sveto posuđe, sakralni rogovi, labrisi itd. Miriojsku religiju obeležava izvesna sličnost s religijom Heta, Mesopotamije i Egipta, što se tumači kako sličnošću razvoja tih naroda, tako i kulturnim vezama koje su odavno postojale među njima.
***

Kritska kultura i religiozne predstave nesumnjivo su delovale na kulturu kasnijih stanovnika Grčke. Sećanja na epohu procvata Krita našla su odraz u mnogim grčkim mitovima, u Homerovim epovima i u grčkoj istorijskoj tradiciji. U kulturi Grka I milenijuma pre n.e. nalazimo niz elemenata nasleđenih iz bogate minojske civilizacije. Na samom Kritu sve do zimskog perioda poštovane su pećine koje su služile kao kultna mesta minojskih božanstava. U religiji Helena bili su u upotrebi sakralni predmeti koji su imali značaj i u kritskim kultovima prethodnog doba, na primer, sakralni rogovi, sekire. Takođe se

opaža sličnost između minojskih zemljoradničkih obreda i eleusinskih misterija u Atici tokom klasične epohe. Veza između helenskih i minojskih kultova odrazila se u nizu legendi i mitova u kojima se priča da se na Kritu rodio Zevs (Diktejska pećina) i da je na Kritu i umro (pećina Jukta); na istom ostrvu proveli su svoje detinjstvo Apolon, Dionis, Herakle. ~ —-——— Međutim, ove pojave izvesnog nasleđa ne daju osnove za to da grčku mitologiju izvodimo isključivo iz kritskih izvora. Takođe se ne sme preuveličavati rasprostranjenost kritskih religioznih shvatanja, kao što je to činio A. Evans koji je svetilište u Niru-Hani smatrao religioznim centrom odakle su kultovi minojskih božanstava prodirali u udaljene krajeve Mediterana sve do Španije. Mnogi elementi sličnosti mogu se objasniti ne samo čuvanjem minojskih tradicija nego i sličnošću predstava ο prirodnim silama i njihovom delovanju na život čoveka u kritskom i ranogrčkom društvu. 4. TROJA U ΠΙ i Π milenijumu pre n.e. važno žarište kulture predstavljala je Troja. Grad Troja nalazio se na severozapadnoj obali Male Azije, 25-30 kilometara daleko od tračkog Bosfora. Breg (današnji Hisarlik) na kome se nalazila Troja (Πϊοη) dominirao je ravnicom oko reke Skamander koja je opkoljena planinama s juga i istoka. Istorija Troje tesno je povezana sa istoiijom susednih maloazijskih naroda. Približno u ΧΠ veku pre n.e. veoma napredno naselje Trojanaca bilo je razoreno; grcka tradicija pripisivala je njegovo razaranje Ahajcima: basileusi Mikene i drugih grčkih centara tog doba fingiraju u starogrčkim predanjima ο trojanskom pohodu kao starešine vojske koja je opsedala Troju. Podaci ο tom događaju sačuvani su u homerskim epovima „Ilijadi" i „Odiseji". Sredinom XIX veka predstavnici tzv. kritičkog pravca u izučavanju homerskih epova izražavali su sumnju čak i u sarno postojanje Troje. Tek arheološka iskopavanja arheologa-diletanta Henriha Šlimana izvršena u Troji dokazala su njeno postojanje. Koristeci se podacima horaerskih epova, Šlirnan je otpočeo iskopavanje brda Hisarlika i tako je otkrio mesto gde se nalazila Troja. Istina, Šliman se prevario u određivanju sloja korae pripada homerska Troja, jer je kopao ne pridržavajući se osnovnih zahteva arheološke metode. Zbog toga je predmete iz ranijih epoha svrstao u doba ο kojem se govori u Homerovim epovima, pa je tako pomešan materijal naselja iz raznog doba, a zidine homerske Troje bile su čak zbrisane. Kasnijim iskopavanjem utvrđeno je prisustvo rnnogih slojeva grada, najmanje njih devet, koji se odnose na period počevši od ΠΙ milenijuma pre n.e. pa sve do prvih vekova naše ere. Najstarije naselje Najstarije naselje na brdu Hisarliku datira od na mestu Troje početka ΙΠ milenijuma pre n.e. Njegovi stanovnici još su se nalazili u stadijumu rodovskog uređenja. Bavili su se zemljoradnjom i stočarstvom čemu je naročito doprinosila plodnost okolnih teritorija. Omđa za rad pravili su od kamena i dobro su ih glačali. Za upotrebu bakra mogu se samo izražavati pretpostavke. Oko 2800. g. pre n.e. tu se javlja posuđe koje je dopremano sa Kikladskih ostrva. U dnigoj polovini ΠΙ milenijuma na raševinama tog prvog naselja koje je, kako izgleda, stradalo od požara, niklo je novo, bogatije naselje zaštićeno jakim zidovima Troja Π. Staiiovnici ovog grada služili su se bronzom i plemenitim metalinia srebrom i zlatom. To je bila epoha raspada poretka prvobitne zajednice. Bogatstva plemića dostigla su značajne razraere. Kao dokaz za to može poslužiti čuveni depo nađen u Troji koji je Sliman neopravdano nazvao Prijamovim blagom. To blago se sastoji od livenog srebra, bakarnog, srebrnog i zlatnog posuđa, bronzanog i

karaenog oružja, od vanredno finog zlatnog nakita (dijademe, narukvice, minđuše, itd.), zdela itd. Broj sitnih predmeta od zlata preraašio je osam hiljada. Naročito padaju u oči velike uglačane sekire od jaspisa i nefrita, koje su vrlo lepog oblika i imaju neobično fine ukrase.

Zlatna dijadema iz depoa. Troja.

I u drugim depoima ove epohe ima ninogo predmeta od zlata, srebra i bronze koji predstavljaju proizvode visoke umetničke vrednpsti. Obilje ovih nalaza svedoči ο tome da su zanati vezani za obradu metala već bili izdvojeni kao samostalna proizvodna grana. Brzi razvoj metalurgije postignut je zahvaljujući bogatstvu ruda kojima je obilovala Mala Azija (od najstarijih vremena tamo se dobijao bakar, olovo, srebro i zlato). Razvijena proizvodnja stvarala je uslove za živu razmenu. Sudeći prema postojećim podacima, trgovalo se ne samo s najbližim susedima, vec i sa stanovništvom istočnog dela Egejskog bazena. Pojedinačni nalazi trojanskih predmeta na Kipru i u Egiptu dozvoljavaju pretpostavku da su vec u to doba postojale veze između Troje i ovih zemalja. Iskopavanja posljednjih decenija u Trakiji, Makedoniji i kontinentalnoj Grčkoj (u Argolidi) pokazuju da su veze stanovništva Troade sa tim oblastima bile već prilično intenzivne. Veze nisu bile samo trgovinske već i kulturne sličnost se ogleda i u keramicf i u nekim ritualnim obredima (na priraer, u pogrebnim). Materijali koji se odnose na spoljašnje veze Troje u dmgoj polovini III milenijuma pre n.e. najodlučnije pobijaju teoriju E. Majera ο tome da je krajem ΙΠ milenijuma Troja predstavljala centar jedinstvene „bronzane kulture" rasprostranjene na teritoriji cele Male Azije. Može biti reči samo ο bliskim i srodnim kulturama plemena koja su bila tu nastanjena i koja su se nalazila na sličnim stupnjevima društvenog razvoja. Brojni depoi nađeni u Troji takođe svedoče ο opasnostima kojima je Troja bila izložena u drugoj polovini ΙΠ milenijuma. Imovinsko raslojavanje i koncentracija bogatstava predstavljali su glavni uzrok izbijanja žestokih ratova među plemenima. Za narode koji se nalaze u stadijumu raspadanja rodovskih uređenja sticanje bogatstva, kako kaže Engels, već predstavlja jedan od najvažnijih životnih ciljeva. Pljačkanje tuđeg bogatstva njima izgleda lakše i časnije od napornog rada. U to doba Troja je bila opasana debelim bedemima koji su bili visoki i do 3 metra i imali nekoliko kula i kapija. Cela ta tvrđava čije je prostranstvo bilo relativno malo,

(od 175 do 190 metara u prečniku) predstavljala je, kako izgleda, rezidenciju basileusa i raesnih plemića. Kako potvrđuju iskopavanja, najvrednije stvari čuvane su upravo u tom, vrlo dobro zaštićenom i utvrđenom delu Troade. Naselje koje smo ovde opisali stradalo je i nestalo u plamenu požara koji je izbio krajem ΠΙ milenijuma pre n.e. Interesantno je napomenuti da se vreme propasti tog bogatog centra poklapa sa vremenom jačanja moći Heta koji su živeli u centralnom delu Male Azije. U razdoblju između XXI i XVIII veka pre n.e. na ruševinama tvrđave smenila su se tri naselja koja su nicala jedno iza drugog i koja su, kako izgleda, razarana od strane neprijatelja. Najstarije među njima (Troja ΠΙ) imalo je jake bedeme čija je širina dostizala 12 metara. Četvrto naselje propalo je u požaru. Kultura stanovnika tih naselja bila je slabija od kulture stanovnika Troje Π. Međutim, ekonomske veze sa susedima, posebno sa stanovnicima ostrva u Egejskom moru, postepeno su se i dalje razvijale. „Homerska" Od XVDI veka opaža se nov napredak Troje. U Troja to doba na brdu niče naselje koje je bilo mnogo veće od svih prethodnih (Troja VI). Ovo naselje je postojalo sve do sredine XIV veka kad je razoreno zemljotresom. Ponovo obnovljeno naselje (Troja Vn A) bilo je nešto siromašnije. Kultura oba ova naselja skoro je ista. Stanovnici Troje VII Α koristili su odbranibena utvrđenja i druge građevine iz prethodne epohe. Može se pretpostaviti da su oba ova naselja predstavljala onu staru Troju koja zauzima tako istaknuto mesto u grčkim predanjima. Razvitak proizvodnih snaga i porast ekonomskih rezervi omogućili su Trojancima podizanje moćne tvrđave kojom su opasali svoj grad otprilike u XVH veku pre n.e. Neophodnost podizanja takvih visokih bedema s kulama, kako izgleda, bila je izazvana neprekidnim ratovima. Prilikom podizanja bedema gradska teritorija je bila proširena izgradnjom veštačkih terasa podignutih oko brda. Vrlo lepa izgradnja bedema i stambenih zgrada od klesanog kamena, obilje zanatskih proizvoda od metala, gline itd. sve to svedoči ο visokom razvoju privrede trojanskog društva sredinom Π milenijuma pre n.e. Spomenici materijalne kulture govore ο znatnom imovinskom raslojavanju stanovništva Troje u ovo doba. Oni se potpuno slažu sa slikom trojanskog društva koju daje „Ilijada": narodom koji je još živeo u zajednicama upravljali su basileusi vlasnici ogromnih stada stoke. Ropstvo je imalo patrijarhalan karakter i predstavljalo je dopunski izvor bogatstva basileusa u šta je spadalo razno skupoceno posuđe, oružje, drago kamenje, itd. Stanovništvo Troje ΧνΠ-ΧΠ veka pre n.e. održavalo je veoma žive veze s narodima egejskog sveta. U sloju koji arheolozi nazivaju Troja VI nađeni su predmeti sa Peloponeza i sa ostrva Egejskog mora. Posuđe kakvim su se služili Trojanci, tzv. minojsko, često se nalazilo u oblastima kojima se prostirala mikenska kultura. Veze Troje sa severom Balkanskog poluostrva dopirale su veoma daleko. Borodinski depo nađen u Moldaviji sadržavao je trojanske proizvode iz epohe šestog grada. Pored tog kompleksa, na jugu nekadašnjeg SSSR-a nađeno je nekoliko artefakata koji potiču iz Troje VI. Zemljotres koji datira iz sredine XTV veka pre n.e. razorio je Troju VI i, kako izgleda, zadao ogromne gubitke njenom stanovništvu. Stanovništvo obnovljenog grada (Troja VIIA) moralo je da vodi računa ο snazi hetske države. Možda su trojanske vojskovođe priznavale vrhovnu vlast hetskog cara (Trojanci su učestvovali u pohodu Heta protiv Egipta koji se završio porazom Egipćana kod Kadeša u Siriji

1288. g. pre n.e.). Krajem ΧΠΙ ili početkom ΧΠ veka pre n.e. Troja je izgorela. Do požara i razaranja izgleda da je došlo usled nekog neprijateljskog napada kojima je inače obilovala istorija ovog grada. Kako je već ranije rečeno, antička tradicija ovo razaranje pripisuje Ahajcima. Da li su to zaista bili Ahajci ili neki drugi neprijatelji, teško se može utvrditi pri današnjem stanju izvora. Može se pretpostaviti da su izvor grčkih predanja ο ratovima Trojanaca sa Ahajcima stvarni događaji. Pohod Peleja protiv trojanskog kralja Laomedonta i posle toga rat između sinova oba ova vladara Ahila i Prijama mogli su da posluže kao uspomena na višekratne napade Ahajaca protiv trojanskog kraljevstva. U naše vreme pojavila su se nova svedočanstva ο prodiranju Ahajaca na obale Male Azije koje je počelo od XV veka pre n.e. Anadolsko naselje na mestu kasnijeg Mileta pokazuje tragove mikenske kulture. Po svoj prilici Ahajci su nastojali da nasele i druga mesta na obalama Male Azije. Hetski dokumenti govore ο napadu Ahajaca na Kariju, ο njihovom pustošenju Kipra u drugoj polovini Χ3Π veka pre n.e. Možda je Troja bila razorena od strane Ahajaca za vreme njihovih pohoda na severozapadne obale Male Azije. U periodu ΧΙ-Χ veka pre n.e. Troadu je zapljusnuo nov talas doseljenika iz Trakije; ο tome svedoče predmeti tračkog porekla nađeiii na teritoriji tadašnje Troje. Ο preseljavanju Misijaca s Balkanskog poluostrva u Malu Aziju jasno govore geografski nazivi (Misija u Maloj Aziji i Mezija na Balkanu). Sećanje na te seobe tračkih plemena sačuvao je Herodot (VII, 20), iako su prema njegovoj verziji Misijci i Teukri iz Male Azije prešli Bosfor trački i pokorili Tračane. 5. MIKENA Jedan od najvećih centara visoke kuiture koja se rasprostirala teritorijom kontinentalne Grčke u razdoblju ΧνΠ-ΧΠΙ veka pre n.e. bila je Mikena. Grčko predanje govori ο bogatstvu i moći Mikene. Homer je zove „zlatoobilnom". Mikena se nalazila na Peloponezu, u Argolidi. Nije slučajno to što se ta oblast u „Ilijadi" naziva „vrlo suvi Argos". Planinski krš oko te oblasti na nekoliko mesta preseca brežuljkastu ravnicu koja se danas smatra najbezvodnijom i najneplodnijom oblašću na Peloponezu koji je inače siromašan vodom. Glavna reka te oblasti Inah čiji se izvor nalazi u planinama koje seku Argolidu sa zapada na istok hraiii se uglavnom kišama koje padaju po planinama; leti obično sasvim presuši. Drage reke ovog kraja još su siromašnije vodom. U takvim okolnostima u Argolidi, ako se ne uzmu u obzir pojedini predeli relativno plodne zemlje koji su rastureni po zemlji, samo je u jednoj oblasti moguća nešto uspešnija zemljoradnja. To je ravnica u jugoistočnom delu zemlje koja se prostire do obala Argolidskog zaliva koji se duboko useca u Peloponez. Τμ su se nalazili najstariji gradovi Argolide: Argos, Tirint i Mikena udaljena od morske obale 18 km. Zemljište na kome se prostirao grad nalazilo se na bregu (278 m nadmorske visine) koji se smestio između dva brda. Sa dve strane breg je bio okružen dubokim jarugama koje su se zatvarale oštrim stenama. U jednoj od tih jaruga nalazio se izvor iz koga su se stari stanovnici grada snabdevali vodom. U vojno-strateškom pogledu položaj Mikene bio je izuzetno povoljan, jer je breg sa gradom na svom vrhu dominirao čitavim okolnim područjem, a pored toga bio je odlično zaštićen od neprijateljskih napada samom prirodom terena. Položaj Mikene bio je veoma povoljan još i zato što su upravo tu prolazili putevi koji su južnu obalu Argolide vezivali sa njenim severnim delom i sa Istmom.

I pre otkopavanja Mikene ovde su se rtalazili tragovi starog grada kojl su se očuvali na površini zemlje. Još od starina Ijudi su se čudili „kiklopskoj" monumentalnosti zidina koje su nekad opasivale mikenski akropolj. Na svom mestu stajala su i tzv. Lavlja vrata: dva kolosalna kamena pokrivena odozgo debelom pločom nad kojom je stub koji se pri vrhu malo širi; sa obe strane stuba nalaze se dva lava koji stoje u heraldičnim pozama. Takođe je pre otkopavanja bila poznata zgrada u obliku kupole, tzv. „riznica kralja Atreja". Otkopavanje Mikene prvi je započeo Šliman 1874. god. Kao rezultat tih otkopavanja i kasnijih dugogodišnjih arheoloških istraživanja na grčkom kopnu, prilikom kojib je pronađen niz spomenika iste epohe i istog tipa kome pripadaju i mikenski, cela ta kultura dobila je sasvim određen naziv „mikenska".

Lavlja vrata. Mikena.

Naselje na mikenskom bregu izgleda da je nastalo početkom Π milenijuma pre n.e.: tu nikad nije nađena keramika iz ranijeg perioda. Teško se može reći šta je predstavljalo to prvobitno naselje i da li je 0110 imalo odbrambene zidove

Mikenske grobnice

tokom prvih vekova svog postojanja. Mikenska tvrđava tzv. dvorac i drugi najstariji spomenici mikenskog neimarstva potiču iz vremena koje obeležava prelaz od XV u XIV vek pre n.e. Na zapadnoj padini mikenskog brega, na prostoru kasnijih mikenskih utvrđenja, ali, svakako, iza granica najstarijeg naselja i njegovih zidina, ako ih je uopšte bilo, Šliman je otkrio šest grobnica s kraja XVII prve polovine XVI veka pre n.e., tzv. „krug grobova". To su rake pravouglog oblika usečene u stenu. „Krug grobova" dugo je smatran za najstariji objekat mikenske epohe. Međutim, 1951-1955. godine u Mikeni su na jednom platou opasanom debelim zidom kiklopske gradnje (prečnik kruga je 28 m) nađene i otkopane još 24 grobnice poreklom iz XVH-XVI veka pre n.e. Po svom tipu te su grobnice veoma bliske grobnicama koje je otkrio Šliman. Svaka od njih predstavlja raku pravouglog oblika duboko iskopanu u stenovitom tlu. Odozgo je svaka od tih grobnica bila pokrivena pričvršćenom karaenom pločom, i zatim su bile zasute zemljom. Prilikom svake nove sahrane grobnica je otkopavana, otvarana i odozgo se u nju spuštao pokojnik. Ostaci ranije sahranjenog pokojnika pomerani su u stranu da se napravi mesto za novog pokojnika. Po završenom obredu grobnica je ponovo zasipana. U nadgrobnim nasipima nađene su glatke stele koje su ukrašene spiralnim ornamentima i reljefima i koje se brojem i položajem slažu s brojem i mestom izvršenih sahrana. U nekim od tih grobnica nalazi se samo po jedan kostur, u drugima do četiri. Stele na muškim grobovima na sredini ravnog prostora oivičenog ornamentom nose predstavu samih pokojnika s njihovim oružjem i dvokolicama. Na žalost, te su stele većinom vrlo oštećene, tako da su u stvari sačuvani samo fragmenti. Na jednoj čitavoj steli otkopanoj 1952. g. prikazan je lov na bikove, na drugoj razbijenoj u nekoliko komada u okviru spiralnih ornamenata prikazana je scena dvoboja, sa strana su dva lava koji se propinju na zadnje šape, tj. motiv blizak reljefu sa Lavljih vrata. Inventar većine grobova iz „kruga grobova" odlikuje se relativnom skromnošću. Ali zato se drugi grobovi, po broju skupocenih predmeta nađenih u njima, ne mogu uporediti ni sa jednom grobnicom na teritoriji antičke Grčke. Kao primer može da se pomene jedan od grobova koje je otkrio još Šliman (treći) sa blizu 870 predmeta, vecinom zlatnih, među kojima se nalaze dijademe, lančići, zlatni i srebrni pehari bogato ukrašeni reljefima, debeli raskošno ornamentisani poklopci za škrinje, mačevi i noževi savršene izrade, prstenje, predmeti od slonovače, stakla, fajansa, gorskog kristala, jedna vaza od alabastera, mnogobrojni privesci i zlatne pločice u obliku lišća, cveća, leptirova, sfinga i morskih životinja, dragog kamenja i drugo. U tim nalazima brojno je zastupljena i raznovrsna keramika, često su to posude u kojlma se nalazila hrana za pokojnike što svedoči ο razvijenosti sepulkralnog kulta.

Srebrni riton iz četvrtog groba u „krugu grobnica". Mikena

Po svom stilu i tehnici najveći broj nađenih predmeta veoma je blizak kritskim. Uticaj Krita na mikensku kulturu u ovom slučaju je nesumnjiv. Za mnoge primerke nakita i posude od metala ne može se sa sigurnošcu tvrditi da li su rađeni u Argolidi ili su uvezeni sa Krita, tolika je njihova sličnost s kritskim proizvodima, Takav je, na primer, riton (pehar) ifotP liku glave bika sa zlatnim rogovima, izrađen u najlepšem maniru i u stilu kritskih majstora iz epohe procvata kritske umetnosti. Nema surnnje da su neki od tih predmeta uvezeni. Tu pre svega spadaju predrneti od materijala koga nema u Argolidi: proizvodi od slonovače, drago kamenje doneto sa severa, nojeva jaja i slično. Tu spadaju i predmeti na kojima se nalaze gravirana imena egipatskih faraona Novog Carstva. Među mnogim predmetima koji su po svemu sudeći izrađeni u mikenskim naseljima mesto izrade večinora se može odrediti na osnovu sižea. Za razliku od Krita tu preovlađuju ratni motivi i motivi iz lova koji se nalaze čak i na ženskim ukrasnim predmetima. Takva su, na primer, dva zlatna prstena iz četvrte grobnice koju je otkopao Šliman. Na jedriom je prikazan ratnik koji se bori sa dvojicom

neprijatelja, na drugom je scena iz lova: lovac stoji u bojnim kolima i zateže luk, gađajući jelena. Odelo i oružje prikazano na ovim predmetima nije ni po čemu kritsko, iako je u tehničkom pogledu graviranje izvedeno po maniru najboljih kritskih dela. Još je karakterističnija u tom pogledu scena juriša na tvrđavu predstavljena na srebrnoj vazi iz iste grobnice. Kritu uopšte nisu poznate tvrđave onog tipa kakav je dat na ovoj vazi. Taj siže pre svega mogao bi da bude prikaz pohoda mikenskog kralja na obalu Male Azije, iako je tehnika rada na vazi kritska. U drugim slučajevinm imitacija kritske tehnike i stila raarije je uspela ili predstavlja svesno izbegavanje kritskih uzora. Ο tome svedoče sitni zlatni ukrasi u obliku malih figura životinja koje nisu izrađene u kritskom maniru, i prikazi borbe životinja dati na poklopcima škrinja. Tako se mikenska samobitnost ne povlači pred moćnim prodorom kritske kulture. Ona se ispoljava ne samo isticanjem sižea rata i lova na prvo mesto, već se manifestuje i odsustvom scena iz kulta i dvorskog života koje su toliko omiljene na Kritu. Veoma je originalno oružje koje je obilno zastupljeno u nalazima i ima vrlo lepu izradu sa bogatim ornamentima. Tehnika rada takođe je bliska kritskoj, ali su oblici mikenskih mačeva i noževa drukčiji, a i sami predmeti su veci. Konjići niskog rasta upregnuti u mikenska bojna kola ne liče na konje sa kritskih spomenika kasnijeg doba. Na nekim predmetima lokalnog stila i tehnike naročito se upadljivo ispoljava individualnost rane mikenske kulture. Među ove pre svega spada šest maski sa elementima portreta koje su nađene u muškim grobnicama; lica pokojnika su od zlata i elektruma. Slična maska od elektruma, samo nešto grublje izrade, nađena je u Mikeni 1952. g. prilikom iskopavanja tzv. grobnice ,,G". Ovi nalazi moraju se smatrati jedinstvenim, pošto se ni na Kritu niti uopšte u ma kom mestii egejskog podračja dosad nije našlo ništa slično. Tehnika izrade ovih maski takođe je potpuno samostalna. Istim karakteristikama odlikuju se i velike reljefne predstave naoružanih ratnika na stelama. Poređenje s Kritom ovde je nemoguće, pošto do danas tamo nije otkriven ni jedan monumentalni plastični rad u kamenu. Od lokalnih keramičkih nalaza postoji samo jedna zemljana posuda, rađena u kritskom stilu. Ostalo posuđe predstavlja manje uspelu imitaciju kritskih uzora, ili je to posuđe lokalnog stila čime je jasno potvrđeno da se ovde stara srednjoheladska tradicija oduprla svim stranim uticajima i produžila svoj razvitak. Iz svega rečenog proizlazi da uticaj kritske kulture na Mikenu, iako je on bio vrlo značajan u prvoj polovini XVI veka, nije uništio njenu mesnu samobitnost. Arheološki materijal tako obilno i potpuno zastupljen u inventaru iz „kruga grobova" u celiiii čuva nesumnjivu karakterističnost. Zato se ne možemo složiti s Evansovom pretpostavkom ο osvajanju Argolide od strane kritskih kraljeva i ο punoj prevlasti nad mesnim stanovništvom. Mišljenja protivnika Evansovog shvatanja mnogo su ubedljivija. Oni pretpostavljaju da razaranja kritskih palata u XVI veku, ο kojima govori Evans, kao i depoi u grobnicama „kruga grobova" predstavljaju rezultate uspelih napada mikenskih grupa na slabo zaštićene primorske oblasti Krita. Teško bi se moglo pronaći jedno drugo tumačenje tako velike koncentracije bogatstva u mkama mikenskih kraijeva koji su sahranjeni u grobnicama „kruga grobova". Među zarobljemcima iz tih pohoda mogli su da se nađu ljudi kojima su bile poznate veštine kritskih majstora i koji su kasnije stvorili svoju školu u Mikeni. Ovu pretpostavku potvrđuje i ratnički karakter celokupnog inventara u grobnicama. Veliki teški mačevi, noževi, koplja i drugi brojni primerci oražja, razume se, korišćeni su za života njihovih vlasnika. Svakako, ne može biti slučajna ni njihova sklonost ka ratničkim sižeima u primenjenoj umetnosti. U svojim najezdama mikenske grupe su izgleda dopirale i do obala Male Azije. Na takvu pretpostavku posebno upućuje prikaz opsade jedne tvrđave za koju je jasno da nije kritska; ta scena je predstavljena

na srebrnoj vazi iz četvrte grobnice. Dalje proučavanje mikenskih i kritskih pisanih znakova treba da unese više jasnoće u ovo pitanje. Ratničkim pohodima raože se objasniti samo kvantitativna strana blaga skupljenog na jednom mestu, ali nipošto kvalitativan napredak u razvoju mesne kulture ο kome jasno i nepobitno svedoče raaterijali nađeiii u mikenskim grobnicama „kruga grobova". Karakteristično kombinovanje brojnih i to veoma dobrih imitacija kritskog stila i tehnike sa lokalnim sižeima u likovnoj umetnosti i čuvanje čiste mikenske originalnosti u drugim granama materijalne kulture svedoče ο aktivnoj preradi stranog uticaja. I stvarno, kad nova tehnika i stil ne bi imponovali potrebama i ukusu izvesnog dela mikenskog društva, umetnost kritskih majstora ne bi mogla da naiđe na tako širok odziv u mesnom zanatstvu. Sve to dokazuje da je ondašnje društvo već bilo dostiglo značajan stepen svog razvitka i da je slobodno usvajalo kulturu sa Krita koja je bila na višem nivou. Pod takvim uslovima bilo je omogućeno mirno opštenje Mikenjana sa susedima. Konkretnije rečeno, predmeti s imenima egipatskih faraona, kao i drago kamenje, sigumo nisu dospeli u grobnice samo kao plen stečen borbora. Isto se može reći i za predraete od slonovače koji su se mogli dobiti samo iz Egipta i Sirije, gde je u to doba još bilo slonova. Kao indirektan dokaz za to da'su u Mikeni. postojali uslovi za trgovinske veze mogu da posluže dve privatne kuce bogataša čije je iskopavanje obavljeno

Zlatna posmrtna maska iz Mikene, XVI vek pre n.e.

1950-1952. g. One su dobile imena: „kuća trgovca masnoćom" i „kuća trgovca vinom". Na prvom mestu, što je već samo po sebi značajno, obe ove kuće stajale su izvan mikenskih odbrambenih zidova. U prvoj su uz zidove nađeni pitosi, 30 velikih posuda sa glinenim čepovima i među dragim nalazima 39 pločica sa znacima „lineamog pisma B" (to je prvi slučaj da se pisaiie pločice liađu u jednoj građanskoj kući, a ne u palati). U „kući trgovca vinom" takođe su nađeni veliki pitosi, ljudske visine i blizu 50 velikih što čitavih što razbijenih posuda u kojima se, očigledno, čuvalo vino. Teško bi se moglo pomišljati na to da se tolike rezerve masnoće i vina

čuvaju samo za potrebe stanovnika tih kuca, a ne za trgovinu. Međutim, obe ove kuće potiču iz kasnijeg perioda Χΐν-ΧΙΠ veka pre n. e. Prema tome, mikenske grobnice iz „kruga grobova" zasad ostaju kao jedini spomenici iz 1650-1550. g. pre n.e. koji tako jasno i upadljivo prikazuju početni period u uzajamnim odnosima kontinenta sa Kritom i drugim zemjama. Na njima se potpuno zasnivaju naše predstave ο ranoj mikenskoj kulturi, jer nara ništa nije poznato ο nekim drugim grobnicama iz toga doba iz koga potiče „krug grobova", kao ni ο ma kojim spomenicima građevinarstva, bili oni foitifikacijske ili obične namene. Sledeca gmpa mikenskih spomenika već se odnosi na drugu polovinu XVI veka i na XV vek pre n.e. To su takođe pretežno grobnice, samo drukčije konstrukcije. U njima grobna komora ima pravouglu, ovalnu ili okruglu fomiu i obično je usečena u mekšoj steni, ali je s površinom zemlje več vezana naročitim dugim i uskim hodnikom, tzv. dromosom. Dromos je mnogo olakšavao ponovno iskorišćavanje grobnice. Za spuštanje novog pokojnika bilo je dovoljno da se podigne ili pomeri stena koja je služila kao poklopac kojim se zatvarao dromos, dok se kod grobnica „kruga grobova" prilikom svake ponovljene sahrane morala raskopavati humka i rasturati tavanica da bi se odozgo spustio novi pokojnlk. Novi način sahranjivanja rartvaca očuvan je tokom svih docnijih vekova mikenske kulture, u više-manje neizmenjenom vidu. U stvari, između ranijih i kasnijih grobnih komora razlika je samo u dužini dromosa. U grobnicama iz XVI-XV veka njegova dužina obično ne prelazi 3-4 metra, dok ona kasnije iznosi 14, pa čak i 16 metara. Najstarija među poznatim grobnicama ovog tipa nađena je kod Mikene, a takode i u blizini Argosa. Obe su iz sredine XVI veka tj. vreraenski su bliske „krugu grobova". Većina drugih poznatih grobnih komora na koje se nailazi po celom grčkom kopnu i ostrvima, znatno je mlađa od onih iz „kniga grobova". U slučajevima kad je tle u kome se iskopavala grobna komora bilo isuviše meko, tada su ga oblagali kamenom. To je poslužilo kao uzor za novi tip grobova, tzv. kupolaste grobnice (tolosi) koje su građene uporedo s grobnicama-komorama. Karakteristična osobina ovog tipa grobova nastaje onda kada zid od kamena prelazi u tavanicu kupolasta oblika koja je učvršćena nešto isturenim karnenim blokovima. To sve liči na iskopan temelj obložen karaenom i izrađen u obliku košnice s dodatkom dromosa. Neraa nikakvih posebnih vrata između komora i dromosa i posle svake sahrane otvor u zidu kroz koji je unošen novi pokojnik ponovo je zatvaraii i zazidan kamenjem. Najstarije od ovih grobnica, na primer, dve omanje nedaleko od Mikene i nekoliko analognih grobova u drugirn mestima južne, srednje i severne Grčke, sudeći po pojedinim nalazima, potiču iz vremena bliskog epohi ,Jkmga grobova". Tokom vrernena konstrukcija i estetsko doterivanje kupolastih grobnica stalno se usavršavaju. Zidovi komora ne oblažu se više sitnim komadima neobrađenog krečnjaka, već tesanim kamenim pločama (ponegde čak od farskog mermera). Pojavljuju se i vrata, s naročitim zatvaračima od velikih poprečriih greda koja služe kao veza izraeđu same komore i dromosa, takođe obloženog kamenom. Zidovi i kupolasta tavanica ukrašavaju se reljefima. Osim toga povećava se površina i zapremina celog prostora što u pojedinim grobnicama relativno kasnijeg perioda iznosi 14,5 m u prečniku i 13,4 m u visinu. Konačno je bočna komora grobnica izneta na površinu zemlje i njeni spoljni

zidovi sa soklora i krovom građeni su od velikih kamenih blokova a sve je ukrašavano reljetima. Tako je postepeno rasla i razvijala se nova arhitektonska forma koja se širila po teritoriji čitavog grčkog kopna i ostrva. Kupolaste grobnice, osim Mikene gde ih je dosad otkriveno devet, pronađene su još oko Argosa, u Tirintu, u Vafiju, Pilosu, u Atici blizu Atine, u Tesaliji i u drugim mestima. Inventar svih tih grobnica već je davno opljačkan. Srecaii izuzetak u tom pogledu predstavlja samo kupolasta grobnica u Vafiju na teritoriji Lakonije, blizu nekadašnje Amikle i grobnica u Mideji (Dendra) u centralnom delu Argolide, Grobnica u Vafiju koja spada u XV vek pre n.e. predstavlja grob uglednog mikenskog ratnika. U njoj s"e sačtivao bogat pogrebrii inventar; veliki broj ratnih ukrasa, toaietni pribor, bogato iskićeno oružje i omamentisana posuda, uglavnom namenjena za vino. Od svih tih predmeta posebnu pažnju zaslužuje gvozdeni prsten. To je prvi nalaz gvožda iz kritsko-mikenske epohe.3 Prisustvo prstena, nađenog na prstu kostura pored druga dva prstena od zlata i bronze pokazuje da je gvožđe iek počelo da ulazi u upotrebu i da je cenjeno kao zlato. Od drugih predmeta koji su tii nađeni ističu se zlatni pehari sa reljefima na kojima su predstavljeni blkovi, dvostruki lanac kao nakit za vrat sa 80 ametista i narukvice sastavljene od gema. Skoro svi ovi predmeti, naročito ukrasi i toaletni pribor, izrađeni su u čisto kritskorn stilu i tehnici. Količina omžja u opštem broju nadenih predmeta relativno je riiala, naročito ako se uporedi s inventarom grobnica iz „kruga grobova". Grobnica u Mideji (Dendra) sačuvana je u mnogo lošijem stanju, jer su je, kako izgleda, još u davna vremena posetili pljačkaši. Ipak je na podu nađeno nekoliko sitnijih predmeta. Ispitivanje prostorije ove grobnice omogućilo je da se utvrde tragovi dve jame. Na dnu tih jama nađeni su netaknuti grobovi dve žene i dvojice muškaraca. Inventar tih grobnica takođe se sastoji od ukrasa i skupocenih posuda. Na jednom od zlatnih pehara prikazano je more, na drugim srebrnim lov na jelene i bikove koji skaču. Stilizovane glave pet bikova ukrašavaju i srebrni pehar obložen zlatom koji je stajao pored ženskog skeleta. Među ukrasima nađene su velike geme, četiri prstena od gvožđa, bakra, olova i srebra, zlatan lanac napravljen od 36 rozeta i mnogo sitnijih ukrasnih predmeta od slonovače, bronze, fajansa, stakla, pa čak i ljuske od nojevih jaja. Nađeno je i oružje: četiri mača, noževi i vrhovi od kopalja. Mačevi su znatno manji i lakši od onili iz grobnica „kruga grobova". Taj novi tip oružja mnogo je bliži kritsldm obrascima nego što je bilo oružje iz XVI veka. Svi nađeiii predmeti potiču iz druge polovine, pa čak raožda i s kraja XV veka. Na svim posudama i metalnom nakitu takođe se zapaža jak uticaj kritskog stila i tehnike. Kulturni uticaj Krita odražava se i u likovnoj umetnosti tog doba. Ratnički i lovački sižei tako karakteristični za prvu polovinu XVI veka, sada

3 Nalazi gvozdenih predmeta kasnije se češće javljaju. Između ostalog, 1952. g. su nađeni u Farsalu (Tesalija) u grobnici mikenskog doba gvozdeni zasun i ekseri.

Zlatni pehar sa scenom hvatanja bikova. XV vek pre n.e. Potiče iz Vafija.

Zlatni pehar sa prizorom bikova na paši. XV vek pre n.e. Potiče iz Vafija.

ustupaju raesto scenama religioznih obreda, scenama igara s bikovima, prikazima igre u kolu i drugim dobro poznatim sižeima s kritskih spomenika.

Za razliku od ranomikenskog perioda ove karakteristične osobine umetnosti sada mogu da se zapaze u celoj kontinentalnoj i ostrvskoj Grf

čkoj, sudeći prema onome što pruža postojeći arheološki materijal. Stvara se utisak određenog stilskog jedinstva koji je potpuno razumljiv u uslovima širenja kulturnog uticaja iz centara zajedničkih za celu tu teritoriju. Pojava mnogobrojnih imitacija kritskog posuđa „dvorskog" stila pokazuje da i mikenska keramika nije izbegla uticaj kritske kulture, iako se taj uticaj na njoj oseća u znatno manjoj meri. U oblicima lokalnog posuđa, karakteru njegove izrade i ornamenlike čuva se mesni kolorit. I još više, činjenica da se na Kritu pojavljuju mikenski pehari već svedoči ο obratnom uticaju mikenskog stila na kritsku keramiku. Taj proces ne opaža se samo na keramici. Freske iz Knososa koje potiču iz druge polovine XV veka u mnogo čemu su sličnije freskama iz Mikene i Tirinta, nego freskama iz Festosa i Hagija-Trijade. Isto se može reći i ο knososkom dvorcu čije su prestone prostorije po svom planu i veličini donekle slične palatama kontinentalne Grčke. Što se tiče pisma, ο njemu će biti reči kasnije. Građevinarstvo predstavlja jedino područje koje je potpuno očuvalo mesne karakteristike u doba koje ovde analiziramo. Ni megaron koji među mikenskim građevinama zauzima centralno mesto, ni grobne komore s dromosom, ni kupolaste grobnice nemaju nikakve analogije s Kritom. Ukoliko su se na Kritu u XVI-X1II veku i pojavljivale grobnice takvog tipa, njihovo poređenje s grobnicama Helade jasno pokazuje imitaciju. Preraa tome, čak i u drugoj polovini XVI-XV veka pre n.e. tj. u vreme kulminacije uticaja Krita, njegovi odnosi s kontinentalnom Grčkom imaju u izvesnoj meri karakter obostranog procesa. Kasnije, u vezi s katastrofom koja je prouzrokovala konačnu propast kritskih palata krajem XV veka i propadanje kritske kulture, taj proces slabi. Pa ipak, kritska kultura nastavlja sa svojim uticajem na kontinent. Interesantno je to da se u doba kad je umetnost Krita već bila zašla u period propadanja na kontinentu još dugo čuvaju njene mlađe i zdravije forme, dok konačno tzv. „dvorski" stil poslednje delo kritske kulture (XIV, ΧΙΠ i ΧΠ vek) nije i ovde preovladao u punoj meri. Istina, ovo se odnosi samo na proizvode od metala, slonovače, fajansa, na rezano kamenje i delimično na keramiku. Građevinska uraetnost na balkanskom kopnu razvija se dalje svojim vlastitim putem. U XIV veku izgradnja kupolastih grobnica dostiže svoj najveći procvat. Tzv. Atrejeva grobnica predstavlja monumentalnu građevinu savršene tehnike. Unutrašnje strane njenih zidova i dromosi obloženi su glatkim pločama pravilnog oblika i vrlo lepe izrade. Nadvratnik unutrašnjih vrata pokriven je reljefima i ukrasima od bronze. Ako se uporede ovi i njima slični grobovi XTV-XH[ veka sa njihovim prototipom iz XVI veka koji je sličan, onda postaje jasno kako je ta specifično mikenska arhitektonska forrna doživela velike promene u svom razvoju. Fortifikacijska U XIV i ΧΠΙ vek spadaju i svi spomenici mii dvorska kenske fortifikacijske i dvorske arhitekture koji

arhitektura su nam poznati. Najzammljivije građevine ovog tipa jesu mikenska tvrđava i dvorac. Mikenska tvrđava potiče iz onog doba u kome je sagrađena i kupolasta Atrejeva grobnica koja se inače nalazi nedaleko od nje. Moguće da je taj isti mikenski basileus koji je izgradio za sebe raskošnu grobnicu podigao i grandiozne mikenske bedeme i kule. Debljina tih bedema na nekim mestima iznosi 6 metara, a u njih su uzidani kameni blokovi ogromne veličine. Prvobitna visina bedema ne može se utvrditi, jer je sačuvan samo njihov donji deo, ali se može pretpostaviti da je ona bila sačuvana proporcionalno delovima kiklopskih zidina. Severna kapija tvrđave dobila je naziv Lavlja. Ona predstavlja jedan od najčuvenijih heraldičkih spomenika svih vremena; čisto minojski po svojoj tehnici, on niukoliko nije minojski po svojoj monumentalnosti. Giave oba lava su odlomljene. Izgleda da su oni imali strašan pogled uperen na one koji ulaze u tvrđavu. Ispod lavova i poprečne ploče nalazila se velika dvokrilna kapija. Sačuvani tragovi navode na pretpostavku da su tu u razna vremena postojale najmanje dve vrste brava. Kroz Lavlja vrata put vodi na trg koji je sa svih strana okružen ruševinama pojedinih odvojenih zgrada. To su mikenski dvorac sa svim njegovim ekonomskim i stambenim prostorijama. Do centra tog građevinskog kompleksa vode veoma loše očuvane stepenice koje izlaze na terasu usečenu u steni. Glavnu prostoriju predstavlja sala sa četiri stuba i ognjištem u sredini megaron. Uz nju se nalaze susedne prostorije i dvorište ispod koga su ostali sačuvani uređaji za odvođenje vode. Arheološkim istraživanjima nađen je i vodovod za sprovođenje vode iz izvora koji se nalazio nešto iznad tvrđave. Voda se slivala u dobro skriven tajni bazen pored samih zidova tvrđave. Od bazena je voda išla u unutrašnji deo tvrđave takođe dobro pokrivenim kanalima. Takve mere opreza poduzimane su nesumnjivo za slučaj opsade. Sa unutrašnje strane zidova na nekoliko mesta su očuvani fragmenti fresaka. Tehnika njihove izrade slična je kritskoj, ili, kako je već rečeno, kritske freske tog perioda podsećaju na mikenske. U sižeima fresko slikarstva kao i pre sto pedeset godina preovlađuju mesni motivi. Na njima su na prvom mestu scene iz ratničkog života: ratna uzbuna, logorski život, uprezanje konja u bojna kola, bitka između ratnika u kolima koji jurišaju jedni na druge, napad na grad sa predstavom ratnika koji jurišaju i padaju sa zidina, a sa strane predstava grupe žena koje prate tok bitke i slika višespratnog dvorca sa čijih prozora takođe gledaju žene. Severno od tih građevina nalazi se grupa prostorija sa naročito jakim zidovima. Smatra se da su to bile kasarne, skladišta hrane iii prostorije namenjene nekim drugim ekonomskim potrebama. Nedaleko od njih pruža se severni zid u kome se nalazi druga kapija, po konstrukciji slična pr-

'"

ο

. -jja ϋ C»d χ nje i be2 ikakviH ukrasa. Petnaest ldlometara dalj le ™Lrav^e^ ssasvim blizu mo^e obale>u Tirintu'nalazi se <W: . tfu«ire== isstog tipa To jenaselje takođe opasano jakim bed^T memh blokova. ■ '-ilaiatEa; * njen središnji de° zauzima nd β gr~ufc=>ih neobrađemh^ J velika sala (megaronx korrmsalt-rerisani i ukrašeni freskama; na sredini sale bilo anj-Ui^te oko koga Su se nalazila četin stuba koJi su ka0 s I m S"vom gornjem deluSa strana megarona na spratu ;

K

U prizemlju nalazile su se razne prostorije namenjene kraljevoj družiiii, njegovoj rodbini, a takođe i za ostave hrane i opreme. U slučaju opasnosti takva palata je predstavljala sigurno sklonište u koje se moglo skloniti kako stanovništvo samog dvorca, tako i njegove okoline. Ceo ovaj građevinski kompleks koji je bio ispresecan malim dvorištima stajao je u organskoj vezi sa odbrambenim bedemima. Prostor koji je zauzimala tvrđava u Tirintu nešto je manji od mikenskog. S unutrašnje strane zidova centralne sale, kao i u Mikeni, sačuvani su fragmenti fresko slikarstva. Tu su prikazani ratnici, bogato opremljena kola spremna za polazak u lov, scene iz lova na jelene i divlje svinje u kojima učestvuju čopori pasa, raskošno obučene žene u kolima. Tirintske zgrade i nađeni predmeti većini delom spadaju u ΧΤΤΤ vek. Iz tog perioda je i naselje koje se nalazi izvan tirintskih zidova. Ono se sastojalo od pojedinih odvojenih kuca koje su se slabo očuvale i dosad su malo istražene. Razmere i monumentalnost mikenskih i tirintskih građevina navode na pretpostavku da je za njihovo podizanje bilo potrebno mnogo vremena i rada. Malo je verovatnoce da su se građevinski poduhvati takvog obima mogli u okolnostima te epohe ostvariti bez masovnog iskorišcavanja robovskog rada i rada zavisnog stanovništva. Danas je ta pretpostavka vec našla čvrst oslonac u dosad pročitanim dokumentima ο piloskim ekonomskim računicama. U nizu tih dokumenata pominju se žene, deca i rauškarci. J. A. Lencman, autor izveštaja koji je specijalno posvecen ovom pitanju, iziiosi niz ubedljivih dokaza u prilog tezi da ove žene, deca i muškarci spadaju u kategoriju neslobodnog i zavisnog stanovništva. Prema proračunu J.A. Lencmana, samo u tri pomoćne grupe već pročitanih piloskih tekstova čiju je analizu izvršio on sam pomenuto je preko 500 takvih žena koje su se zajedno sa svojom decom nalazile na računu piloskog dvorskog gazdinstva. U piloskim spisima često se nailazi na termin „doero" što, po mišljenju M. Ventrisa, odgovara kasnijern terminu „δοάυλος" kojim su docnije u grčkom jeziku obično označavani robovi. Ako je tako bilo u Pilosu, nema nikakve osnove za mišljenje da se u Mikeni i Tirintu rad robova i zavisnog stanovništva koristio u manjim razmerama. Činjenica da su postojale dve tvrđave (mikenska i tirintska), i to jedna do druge, opravdano postavlja još jedno pitanje pitanje njihovih međusobnih odnosa. Pretpostavka ο izolovanom postojanju Mikene i Tirinta otpada, jer je nemoguće zamisliti da Mikena nije imala izlaz na more. Ostaje kao mogućnost da je Tirint zavisio od Mikene i da je u staroj Argolidi postojala neka teritorijalna zajednica s Mikenora na čelu. Ova pretpostavka potvrđuje se postojanjern niza puteva kojima je Argolida bila ispresecana u raznim pravcima, a koji su se ukrštali kod mikenskog brega. Putevi su građeni na isti kiklopski način kao i tvrđave. Ivice su im bile učvršćene ogromnim stenama, a iz istog ogromnog kamenjja pravljeni su i uređaji za odvod vode. Na nekim mestima pored pu-

Ulaz u Atrejevu grobnicu. Mikena

voj, samo je manja od nje i bez ikakvih ukrasa. Petnaest kilometara dalje od mikenske tvrđave, sasvim blizu raorske obale, u Tirintu, nalazi se drugi spomenik arhitekture istog tipa. To je naselje takođe opasano jakira bedemima složenim od grubih neobrađenih kamenih blokova. U centru je palata; njen središnji deo zauzima velika sala (megaron) čiji su zidovi bili omalterisani i ukrašeni freskama; na sredini sale bilo je veliko okruglo ognjište oko koga su se nalazila četiri stuba koji su kao i kritski bili prošireni u svom gornjem delu. Sa strana megarona na spratu i u prizemlju nalazile su se razne prostonje namenjene kraljevoj družini, njegovoj rodbini, a takođe i za ostave hrane i opreme. U slučaju opasiiosti takva palata je predstavljala sigurno sklonište u koje se moglo skloniti kako stanovništvo sarnog dvorca, tako i njegove okoline. Ceo ovaj građevinski kompleks koji je bio ispresecan malim dvorištima stajao je u organskoj vezi sa odbrambenim bedemirna. Prostor koji je zauzimala tvrđava u Tirintu nešto je manji od mikenskog. S unutrašnje strane zidova centralne sale, kao i u Mikeni, sačuvani su fragmenti fresko slikarstva. Tu su prikazani ratnici, bogato opreraljena kola spremna za polazak u lov, scene iz lova na jelene i divlje svinje u kojima učestvuju čopori pasa, raskošno obučene žene u kolima.

Tirintske zgrade i nađeni predmeti većirn delom spadaju u XIII vek. Iz tog perioda je i naselje koje se nalazi izvan tirintskih zidova. Ono se sastojalo od pojedinih odvojenih kuća koje su se slabo ocuvale i dosad su malo istražene. Razmere i monumentalnost mikenskih i tirintskih građevina navode na pretpostavku da je za njihovo podizanje bilo potrebno mnogo vremena i rada. Malo je verovatnoće da su se građevinski poduhvati takvog obima mogli u okolnostima te epohe ostvariti bez masovnog iskorišćavanja robovskog rada i rada zavisnog stanovništva. Danas je ta pretpostavka već našla čvrst oslonac u dosad pročitanim dokumentima ο piloskim ekonoraskim računicama. U nizu tih dokumenata pominju se žene, deca i muškarci. J. A. Lencman, autor izveštaja koji je specijalno posvećen ovom pitanju, iznosi niz ubedljivih dokaza u piilog tezi da ove žene, deca i muškarci spadaju u kategoriju neslobodnog i zavisnog stanovništva. Prema proračunu J.A. Lencmana, samo u tri pomoćne grupe već pročitanih piloskih tekstova čiju je analizu izvršio on sam pomenuto je preko 500 takvih žena koje su se zajedno sa svojom decom nalazile na računu piloskog dvorskog gazdinstva. U piloskim spisima često se nailazi na termin „doero" što, po mišljenju M. Ventrisa, odgovara kasnijem terminu ,,δαίΰλος" kojim su docnije u grčkom jeziku obično označavani robovi. Ako je tako bilo u Pilosu, nema nikakve osnove za mišljenje da se u Mikeni i Tirintu rad robova i zavisnog stanovništva koristio u manjim razmerama. Činjenica da su postojale dve tvrđave (mikenska i tirintska), i to jedna do druge, opravdano postavlja još jedno pitanje pitanje njihovih međusobnih odnosa. Pretpostavka ο izolovanom postojanju Mikene i Tirinta otpada, jer je nemoguće zamisliti da Mikena nije imala izlaz na more. Ostaje kao mogućnost da je Tirint zavisio od Mikene i da je u staroj Argolidi postojala neka teritorijalna zajednica s Mikenom na čelu. Ova pretpostavka potvrđuje se postojanjem niza puteva kojima je Argolida bila ispresecana u raznim pravcima, a koji su se ukrštali kod mikenskog brega. Putevi su građeni na isti kiklopski način kao i tvrđave. Ivice su im bile učvršćene ogromnim stenama, a iz istog ogromnog kamenja pravljeni su i uređaji za cxivod vode. Na nekim mestima pored puFreska: lov na vepra koga gone psi. Tirint

teva sačuvani su ostaci kiklopskih stražarskih kula. Tako se stvara utisak da je cela teritorija bila ujedinjena pod vlašću mikenskih vladara i stavljena pod vojnu kontrolu dveju jakih tvrđava. Vojrii karakter cele mikenske kultiire XIV-XIII veka pre n.e. potvrđuje se i pojavom (posle prekida od 150 godina) sižea iz vojnog života na spomenicima likovne umetnosti. Sve zajedno, a naročito činjenica da su postojale dve moćne tvrđave, predstavlja još jedan argument u korist pretpostavke da je tamo postojala zajednica državnog karaktera na čijem čelu su stajali mikenski kraljevi. Kako bi se drukčije i mogla protumačiti koncentracija tako značajnih materijalnih dobara u rukama tih kraljeva? Kako bi se drukčije moglo shvatiti postojanje mocnih tvrđava i raskošno izrađenih dvorskih saia sa ekonoraskim i dvorskim prostorijama oko njih, što su sve izradile ruke robova i zavisnog stanovništva? Na osnovu najnovijih iskopavanja i najstarijih predanja danas se može tvrditi da u doba koje analiziramo Mikena nije bila jedini politički i kulturni centar južnog Peloponeza. U antičkim mitovima priča se da je sin boga Posejdona Nelej, pošto je bio proteran iz drevnog grada Jolka u Tesaliji iz koga su na daleki put krenuli Argonauti, osnovao na zapadnoj obali Peloponeza grad Pilos. Nelejevo kraljevstvo bilo je veliko: na istoku se graničilo s mikenPilos

skira kraljevstvom Atrida, na sevem je zahvatalo deo teritorije na suprotnoj obali reke Alfej. Međutim, savreraena nauka do danas nije uspela da utvrdi mesto gde se nalazio drevni Pilos. To pitanje smatrano je kao jedno od najsloženijih i vrlo zamršenih pitanja u istorijskoj topografiji najstarije Grčke. U Grčkoj je bilo nekoliko gradova koji su nosili to ime. Jedan od njih nalazio se u Trifiliji, drugi prema predanjima u Meseniji. Ο ovom poslednjem homerska tradicija ne daje nikakve podatke. U opisu posete Odisejevog sina Teleraaha dvorcu Nestora moguće je da se misli na Pilos u Trifiliji, iako se samo predanje, očuvano u „Odiseji", kako se sada objašnjava, odnosi na mesenski grad koji je nosio isto ime. Obično tačan u svojim saopštenjima, Strabon sa sigurnošću ukazuje na Trifiliju kao na oblast gde se nalazio prestoni grad Nestora, Nelejevog sina. Izgleda da dorska najezda kojom su bili opustošeni mnogi gradovi mikenske epohe nije samo zbrisala sa zemlje mesenski Pilos, već je zatrla i uspomenu na njega. Kad je nemačka arheološka ekspedicija 1907. godine našla oko trifilijskog Pilosa ostatke tvrđave iz mikenskog doba i tri veoma porušena tolosa, izgleda da su bili odbačeni i poslednji ostaci sumnje u to da se baš tu nalazio grad koji se pominje u homerskom spevu. Time bi homerska tradicija bila ozbiljno potkrepljena. Međutim, uporedo s homerskom postojala je i druga tradicija. Čak su i za vreme rimske imperije u Meseniji, uz Navarinski zaliv, u malora gradiću Pilosu, koji je osnovan posle proterivanja Spartanaca iz Mesenije, tj. u IV veku pre n.e., pokazivali ostatke kuće i „Nestorovu grobnicu". U svom poznatom „Opisu Heiade" i Pausanija pominje Pilos u Meseniji, govoreći ο njemu kao ο Nestorovom zavičaju. Ova tradicija izgledala je manje verodostojna i sve do 1939. g. većina stručnjaka je smatrala da se Homerov „peskoviti" Pilos nalazio u Trifiliji. Godine 1919. i 1925. u Meseniji su nađena dva tolosa s mikenskom keramikom kao i tragovi drugih tolosa. Ti nalazi donekle su pokolebali ustaljeno mišljenje ο lokalizaciji drevnog Pilosa u Trifiliji. Uskoro se to mišljenje moralo potpuno napustiti. Prilikom iskopavanja u rejonu Navarinskog zaliva, na bregu Epano Englianos, otkriveni su 1939. g. zidovi neke zgrade „dvorskog" tipa koja podseća na mikensku epohu; građevina je bila uništena požarom. I po svom planu i po veličini i po arhitektonskom stilu otkopani dvorac je u svemu ličio na dvorac u Mikeni i Tirintu. Nađeni su tragovi istih masivnih zidova od kamenih blokova, kamenom popločani podovi, zidovi unutrašnjih prostorija i hodnika pokriveni malterom s tragovima fresaka. Svuda su se videli tragovi vatre koja je uništila ovaj dvorac. Keramika karakteristična za kraj mikenskog perioda omogućila je da se utvrdi da je zgrada izgorela krajem ΧΠΙ veka. Stanovnici dvorca žurno su ga napustili i kasnije je celo to mesto sasvim opustelo. Tako su se ostaci izgorelog dvorca očuvali netaknuti što je arheolozima pružalo nadu da će doći do značajnih nalaza. I stvarno, njihove nade su se ostvarile još tokom iste godine.

<sr

3

PYLOS 1954 *. β

Um

U jugozapadnom delu građevine u jednoj manjoj prostoriji nađeno je 618 glinenih pločica većim delom u fragmentima koje su ispisane „linearnim pismom B". Te pločice i čitav ambijent u kome su pronađene živo podsećaju na knososku arhivu. Pločice su izgleda predstavljale deo arhive dvorca u Pilosu i čuvale su se u drvenim sanducima. U svakom slučaju uporedo s njima ležali su bronzani okovi za sanduke. Tekstovi na njima odnose se najkasnije na ΧΠΙ vek pre n.e. Za vreme arheoloških iskopavanja 1952-1953. g. otkiven je megaron klasičnog kontinentalnog tipa koji se sastojao od velike sale, vestibula i manjeg portika sa dva stuba. Pored toga otkrivena je i draga, nešto manja sala, zatim usko dvorište sa strane i male prostorije koje izgledaju kao ostave, jer su u njima pronađeni fragmenti od oko 6000 posuda raznih tipova. Od toga je sačuvano neoštećenih oko sto posuda. Iznad ostava, kako se može nagađati po ostacima zidova, nalazio se još jedan sprat koji se srušio prilikom požara. I megaron i vestibul bili su ukrašeni freskama. Na nekima od njih sačuvane su slike ljudi, na primer, ratnika za vreme borbe, povorke itd., na drugima su polustilizovani motivi iz biljnog carstva i razne kopnene i morske životinje. Pod megarona prevučen je čvrstim malterom i ornamentisan u obliku šahovske table. U jugozapadnom i severo-

^mri

Plan iskopaiiog dela dvorca u Pilosu (1954. g.). U sredini se nalazi megaron sa krugom za ognjište i portik

zapadnom delu dvorca otkriveni su hodnici, stepenište od 21 stepenika koje je vodilo na gorriji sprat i još niz prostorija stambene i ekonomske namene; u ekonomskim prostorijama nalazili su se pitosi. Iza samog dvorca, na jugoistočnoj padini brega, nađen je glavni ulaz propilon sa drvenim kaneliranim stubovima od kojih su se očuvala samo postolja. Delovi zlatnih i srebrnih predmeta rasturenih po megaronu i drugim prostorijama sveđoce ο bogatstvu stanovnika dvorca. Nedaleko od arhive otkrivena je još jedna prostorija na čijem je podu u gomilama nađeno oko 300 pločica ispisanih „linearnim pismom B"; ovome treba dodati još oko 50 čitavih i fragmentiranih pločica prikupljenih υ toku iskopavanja 1954. godine. Arheološkim ispitivanjem u rejonu dvorca utvrđeno je da je tu bilo nekoliko naselja iz istog doba i mz kupolastih grobnica tolosa od kojih su dosad potpuno otkopane samo tri. Slično dvorcu one ni po čemu ne zaostaju za mikenskim. Na žalost, jedna od tih grobnica u kojoj je izgleda bilo sahranjeno oko 12 ljudi, otkrivena je u vrio raševnom stanju, jer je služila kao teraelj za kuću jednog seljaka, a dve druge opljačkane su još u davnini. Pa ipak i ono malo preostalih predmeta omogućuje da se stvori predstava ο basnoslovnom blagu kakvim su obično opremali umrle kraljeve i njihovu porodicu. U grobnicama su nađeni fragmenti zlatnih ukrasa, ćilibarskih ogrlica, ogrlica od ametista, zlata, staklene paste, raznovrsni privesci, prstenje, pečatni prstenovi, itd. Prema tome, Pilos po svemu sudeći, nije bio manje „zlatoobilan" od Mikene i njegovi vladari po bogatstvu i moci očigledno nisu nimalo zaostajali za mitološkim kraljevima Argolide. Okolina starog Pilosa, plodna i dobro navodnjena, po onome što nam pružaju arheološki nalazi, bila je sredinom Π milenijurna gusto naseljena. Tako je, na primer, u unutrašnjosti Mesenije, kraj današnje varošice Vasiliko, na visokom i strmom brdu otkriveno veliko naselje koje potiče iz Π milenijuma pre n.e. U mikensko doba tu je postojao dvorac oko koga su se nalazila naselja zanatlija, a možda i zemljoradnika; to naseljeno mesto svojim rasporedom podseća na naselje srednjominojskog perioda na Kritu. Grčka tradicija sačuvala je sećanje na bogatstvo i moć vladara iz Pilosa dinastije mitoloških Neleida. Dosad se toj tradiciji, koja je sada potvrđena materijalom iz arheoloških istraživanja, nije poklanjala dužna pažnja. U vezi s ovim pada u oči to što su sve napomene iz homerskog epa ο gradu i domu Nestora uvek popraćene takvim epitetima kao što su ,,raskošan", „bogato ukrašen" itd. Setićemo se i toga da se u , Jlijadi" nalaze mesta koja govore ο uspešnim Nestorovim ratovima sa susednim plemenima, na primer, s Arkađanima i Eliđanima:
„Zivoga plena s polja izobilja sagnasmo onde: goveđih stada pedeset, toliko jošte ovaca, toliko čopora svinja i rasutih krdova kozjih, osim toga sto i pedeset plavogrivih konja, kobila samih, od kojih još mnoge iinahu ždrebe. U Pil Nelejev sve to odagnasmo... („Ilijada", XI, 677-683) prevod Miloš N. Durić, Matica srpska, 1985.

Izgleda da u , Jlijadi" nije slučajno naglašeno i to da su od svih učesnika trojanskog pohoda pobrojanih u tzv. katalogu brodova najjači bili: kralj „zlatoobilne" Mikene koji je sa sobom doveo sto lađa i najstariji i najiskusniji od svih koji su se spremili za rat kraj „peskovitog" Pilosa Nestor koji je ,,pod Troju stigao sa devedeset prostranih lađa". Takođe zaslužuje pažnju i mesto iz Homerove hinine Apolonu Pitijskom, gdje se pominju trgovačke veze Pilosa s Kritom:

„...Ugleda on (Apolon) u daljini mora cmog kao vino Brzu lađu. Nosaše ona mnogo muževa blagorodiiih Krićana iz Minosova grada Knosa... Radi blaga i robe na svom crnom brodu Ploviše oni u peskoviti Pilos ljudima koji se rodiše u Pilosu".

Očevidno je da se u jugozapadnom uglu Peloponeza u Π milenijumu pre n. e. nalazio jedan od najvecih i najznačajnijih kulturnih i političkih centara. Iz tih razloga termine „mikenska kultura" i „mikenska epoha" koji su se učvrstili u nauci treba smatrati kao konvencionalne. Oni su tačni samo u tom smislu što se iskopavanjem drevne Mikene prvi put otkrio pred naukom taj period stare istorije koji je dobio njeno ime.4 Pismo mikenske Skoro pola veka od pronalaska prvih spomenika epohe mikenske kulture u nauci je vladalo mišljenje da mikensko društvo tog doba nije znalo za pismenost. U mnogim, čak i specijalnim delima prelazilo se ćutke preko tog pitanja. Skoro niko nije obraćao pažnju na očigledan nesklad između tobožnjeg nepostojanja pismenosti i relativno visokog kulturnog nivoa ranog robovlasničkog mikenskog društva koje se formiralo u državu i prema tome bio mu je potreban barem najelementarniji način pismenosti. Postepeno, kako se arheološkim istraživanjima nailazilo na naselja mikenske epohe na teritoriji kontinentalne Grčke, uspelo je da se pronađe i nekoliko glinenih posuda i ostrakona s kratkim posvetama koje su bile napisane bojom ili nekim oštrim predmetom. One su datirane u XV-XII vek pre n.e., pa prema tome dokazuju da je u to doba pismenost vec bila poznata. Godine 1939. a zatim 1952. nađene su arhive: arhiva u Pilosu ima više od 900 glinenih pločica, a ona u Mikeni 39 pločica; pločice šu ispisane „lineamim pismom Β", koje je već predstavljalo produžetak razvoja Jinearnog pisma A" i nesumnjivo je proisteklo iz njega, ο čemu svedoči to što se i u jednom i u dragom nalazi velik broj istih znakova. Novi spomenici pismenosti nađeni 1953. g. u građanskim kućama Mikene, koje smo pomenuli ranije, ubedljivo govore u prilog tome da je pismenost već bila razvijena. Prvi primerci tog pisma upoznati su posle nalaza na Kritu, još početkom ovog veka, prvenstveno u Knososu gde se pronašlo oko 3000 pločica. Ta okolnost stvorila je pogrešno uverenje da je „linearno pismo B" kao i pismo „A" kritskog porekla. Tokom dosta dugog vremena oko četrdeset godina posle otkrivanja knososke arhive na Balkanskom poluostrvu nije bila pronađena ni jedna pločica pisana lineamim pismom. Čim se naišlo na prve piloske pločice, neraačkj filolog Krečmer je izrazio mišljenje da su one napisane grčkim jezikom; to mišljenje docnije je prihvatio ruski naačnik S. J. Lurije. Međutim, većina naučnika nije poklonila dužnu pažnju tim njegovim rečima. Time se, izgleda, objašnjava to što V. Georgijev, koji je mnoge svoje radove posvetio dešifrovanju „linearnog pisma B" i predložio pravilnu metodu čitanja tekstova napisanih tim pismom, ipak nije postigao konačan uspeh. On je mislio da „linearno pismo B" ne predaje glasove grčkog jezika, već nekog drugog jezika, istina, njemu srodnog.

4 D. Pendlberi je još 1939. g. primetio da se primenom termina „mikenski I, Π i ΠΓ umesto „kasnoheladski I, II i ΙΠ" ,,ime jednog grada nameće celoj jednoj zemlji". - „Arheologija Krita", Moskva, 1950. g., 24.

Godine 1953, kao što smo već spomenuli, engleski naučnici M. Ventris i D. Čedvik, držeći se iste metode kojom se rukovodio i V. Georgijev, predložili su svoje dešifrovanje znakova „linearnog pisma B", koje je bilo u upotrebi kod stanovništva Pilosa i Mikene, smatrajući ga upravo pismom koje predaje reči i glasove arhajskog grčkog jezika.5 Tira jezikom služili su se i Ahajci koji su se našli na Kritu. Na taj način objašnjava se prisustvo arhive linearnih pločica ispisanih „linearnim pismom B" u knososkoj palati. Radovi M. Ventrisa i D. Čedvika razume se zahtevaju ozbiljnu i marljivu proveru radi čega je neophodno da se na prvom mestu prouče svi tekstovi koji pripadaju pomenutom sistemu pisma. Predstoji još velik posao, ali ni sad ne treba da se umanjuje značaj rezultata rada M. Ventrisa i D. Čedvika u oblasti dešifrovanja mikenskog pisma koji su vec stekli veliko priznanje u nauci. Zasad je još nemoguće odrediti gde se i kad pojavilo „linearno pismo B". Najverovatnije je da je ono poniklo u kontinentalnoj Grčkoj gde je kritsko „lineamo pismo A" bilo prilagođeno grčkom jeziicu u doba procvata minoske kulture, tj. oko XVI veka pre η. ε. Kasnije, napredovanjem Mikene i nekih drugih gradova Peloponeza „linearno pismo B" bilo je preneto na Krit. Kao što je već rečeno, upravo na Kritu, u Knososu, nađeni su najstariji primerci „linearrsog pisma B" koji se odnose na doba vladavine Ahajaca, tj. na dragu polovinu XV veka pre n.e. Što se tiče pločica iz Pilosa, one su mlađe bar za dve stotine godina i datiraju, otprilike, s kraja ΧΠ veka pre n.e. Koliko se dosad moglo utvrdiri, sadržaj pločica je dosta ograničen. Uglavnom to su razrti izveštaji, popisi, računi itd., jednom reči dokumenti iz oblasti ekonomskih obračuna. Mnogo je manje ritualnih tekstova, prvenstveno posvetnih s nabrajanjem žrtvovanih predmeta i žrtvenih poklona. U vezi sa pronalaženjem novih pločica pisanih pisraom ,,B" i radom na njihovom dešifrovanju izgleda još verovatnija pretpostavka koju su izrazili i neki ruski naučnici, tj. da se Krit nalazio pod vlašcu Ahajaca i da dinastija Minosa koja je tamo vladala krajem XV-XIV veka pre n.e. nije bila mesnog porekla, već grčkog. Nosioci mikenske Pitanje etničkih obeležja nosilaca mikenske kulkulture ture kao i pitanje najstarijeg stanovništva Krita dugo su smatrana vrlo složenim pitanjima stare istorije koja su još daleko od svog rešenja i koja su dovodila do velikih razmimoilaženja među naučnicima. Danas se, u direktnoj vezi s dešifrovanjem „linearnog pisma B", ustalilo mišljenje da su nosioci mikenske kulture bili Ahajci. Pročitani piloski tekstovi daju za to solidnu osnovu.

5 M. Ventris and J. Chadwick, Evidence for Greek dialekt in the Mycenaean Archives. Journal of Hellenic Studies. t. LXXm, 1953, 84-103; A. Furumark. Agaische Texte in griechischer Sprachte. Eranos, t. LI, 1953, izd. 3-4 103-120; t. LII, 1954, 18-60; izd. 1-2; Georgijev, Problemi minoskog pisma, Sofija, 1953, (nekih svojih shvatanja i hipoteza, izloženih u OVOITI delu, autor sc danas odrekao); od istog autora, Današnje stanje prouča- vanja kritsko-mikenskih natpisa, Sofya, 1954; Uvod u čitanje i tumačenje kritsko-miken- skih natpisa, „Izvjestija Akad. Nauka SSSR", Odjeljenje literature i jezika, 1955, br. 3,167 itd.; S. J. Lurije, Ogled ο čitanju piloskih natpisa, VDI, 1955, 3, 8, itd.; J. A. Lencman, De- Sifrovanje kritsko-mikenskih natpisa, Voprosy istorii, 1955, br. 9, 181-187. Isti autor, Pi- loski natpisi i problem robovlasništva u mikenskoj Grčkoj, VDI 1955, br. 4, 41 itd. Τ. B. L. Webster, Homer and the Mycenaean Tablets, Antiquity, 29, (1955), br. 113, 10-14; V. G. Childe. The Sociology of the Mycenaean Tablets, Past and Present, 1955, br. 7, 76-77.

U izučavanju tog probleraa važno mesto je zauzelo i pitanje seobe velikih grupa Ahajaca na ostrvo Krit i na obale Male Azije, do koje je došlo oko XIV veka. Nedavno su prilikom iskopavanja u Bogazkeji nađene glinene pločice koje potiču iz XIV i XIII veka pre n.e. i u kojima se pominje kraljevstvo Ahijava. Neki naučnici su to ime odmah vezali za irne Ahaja i izrazili pretpostavku ο preseljenju znatnog broja Ahajaca u Malu Aziju gde su oni osnovali svoju državu. Ta državna forraacija koja je bila kratkovečna izgleda da je najpre nikla na južnoj obali Male Azije, tj. u oblasti koja je kasnije dobila ime Pamfilija.Ako je ova pretpostavka tačna, onda je pomenuto ahajsko kraljevstvo „kraljevstvo Ahijava" u XIV veku imalo veze s moćnom hetskom državom. S te tačke gledišta veoma su zanimljiva zapažanja lingvista koji su analizom nekih imena na koja se nailazi u grčkim mitovima u njima uočili hetski koren. lako su uspomene na moc hetske države izbledile posle njenog pada oko 1200. g., i kasniji grčki autori, na primer, Herodot, uopšte je ne pominju. Ipak izgleda da su se Grci u doba sastavljanja epskih poema još sećali svog moćnog suseda na istoku. Na primer, u opisu podviga Neoptolema u „Odiseji" (XI, 519-521, prevod Miloš N. Đurić, Beograd, 1974) nalazimo sledec'e mesto:
„Kakva, na primer, junaka Euripila, Teiefu siiia. on je ubio kopljem, a mnogi mu Kećani druzi Padaliu okolo njega za volju kupljene žene".

Tako se kod Homera kao učesnici ratnih operacija kraj zidina Troje pominju Kećani, tj. Heti. Ovorae se može dodati i to da je ime proslavljenog vođe Kećana Telefa prema ubedljivora tumačenju akademika G. Kapancjana istovetno s imenom hetskog boga Telepina. Isto ime nosio je i jedan od hetskih careva. Istina, epska tradicija je Telefu pripisivala grčko poreklo, ali to bi moglo da se javi kao posledica kasnije prerade mita. Prema tome, možerno smatrati da su u antičkoj epskoj tradiciji našla svog odraza secanja na nekadašnje uzajamne veze između Ahajaca i Heta. Istina, istovetnost kraljevstva Aiiijava sa ahajskom državom još se ne može smatrati potpuno sigurnom i opštepriznatom i sve što je napred rečeno ο vezama Ahajaca i Heta zasad ostaje hipoteza, Zato bi se teško moglo posumnjati u to da su oko 1400. g. pre n.e. peloponeski Ahajci stvamo osvojili Krit: u to vreme je došlo do razaranja kritskih dvoraca. Katastrofa kojom je pogođen Krit prouzrokovala je seobu nekih kritskih plemena u druga mesta. Tako izgleda da su Likijci, koji su prvobitno bili nastanjeni na Kritu, prešli u Malu Aziju i tu se naselili u oblasti koja je kasnije dobila ime Likija. Treba pomišljati na to da su osim Pamfilije Ahajci prodrli i na severnu obalu ostrva Kipra i naselili je, zbog čega je taj primorski pojas kasnije dobio naziv „Ahajska obala". U vezi s time vrlo je karakteristično to što su izvesni nama poznati dijalekti Pamfilije i Kipra srodni jeziku kojim je govorilo stanovništvo Arkadije na Peloponezu, tj. ahajskom jeziku. Samo se po sebi razume da je Ahajcima, sve dok je postojalo hetsko carstvo, bilo teško da prodru i da se učvrste na zapadnoj obali Male Azije. Međutim, kad je nestalo tog carstva, tada su, prema nekim znacima, na toj teritoriji počele da se naseljavaju pojedine grupe Ahajaca. Prilikom iskopavanja u Miletu nađena je kasnomikenska keramika iz ΧΠ veka. To daje izvesnu osnovu za pretpostavku da je na tom mestu postojalo ahajsko naselje. Još pre no što su s učvrstili na obalama Male Azije Ahajci su zauzimali neka velika ostrva i među njima Lezbos. Ahajci, doseljeni na ova

ostrva, izgleda da su vodili svoje poreklo od severnih, tesalskih Ahajaca. Etablirajući se na maloazijskim obalama, ahajski doseljenici su tek u izuzetnim slučajevima prodrli dublje u kopno, gde se i dalje zadržalo domaće stanovništvo. Tako je raspad hetske države otvorio put prema zapadnim obalama Male Azije istovremeno i severnim Ahajcima i južnirn (peloponeskim) Ahajcima. Α kako jedni, tako su izgleda i drugi već odavno gajili želju za prodiranjem do Helesponta i za učvršćenjem u Troadi. Postoje veoma ozbiljni razlozi da se pomišlja na to da su događaji vezani za osvajačke upade ahajskih trupa u Troadu poslužili kao istorijska osnova za siže „Ilijade". Na taj način su u grčkom epu našli odraza, u formi specifičnoj za njega, realni događaji koji su se odigravali u Maloj Aziji u ΧΙΠ-ΧΠ veku pre n.e. Događaji zabeleženi u grčkom epu, koji mi obično nazivamo trojanskim ratom, očigledno su bili poslednji veliki događaji u istoriji Mikenjana. Pojačano iseljavanje ahajskog stanovništva na istok i u Malu Aziju i istovremeno priliv novih ratničkih plemena sa severa Balkanskog poluostrva izgleda da predstavljaju jedan od glavnih uzroka brzog propadanja. mikenske kulture. Kao što smo već pokazali, vreme razaranja piloskog dvorca posle koga se ii njemu više nije obnavljao život može se dosta tačno datirati u poslednje decenije ΧΠΙ veka pre n.e. Podudaranje ovog događaja sa upadom Dorana na Peloponez, što antička tradicija datira otprilike na kraj ΧΠΙ ili početkom ΧΠ veka, teško bi se moglo shvatiti kao slučajnost. U svetlu ranijih i nedavnili arheoloških istraživanja ne može se potceniti rušilačka snaga tog napada. S njim su zauvek nestale monumentalne palate i grobnice mikenske epohe, zadugo su, i to skoro sasvim, bile prekinute veze između Balkanskog poluostrva i dragih zemalja, opao je opšti nivo materijalne kulture. To je naročito uočljivo u oblasti keramičke proizvodnje u kojoj se tada zapaža prelaz od mikenskih na mnogo primitivnije stilove protogeometrijski i geometrijski stil. Sve to pokazuje da mikensko društvo koje je već na sebi iskusilo delovanje procesa socijalno-imovinske diferencijacije i upoznalo protivurečnosti robovlasničkog uređenja nije bilo u stanju da se odupre navali dorskih zavojevača. Možemo se saglasiti s mišljenjem progresivnog engleskog naučnika Dž. Tomsona, koji inače stoji na pozicijama marksizma, kad kaže da se pobeda Dorana često objašnjava rijihovom rodovskom organizacijom i međurodovskom povezanošću. Stvar je u tome što je mikenska kultura, sudeći prema arheološkim podacima, postala svojina relativno malobrojnog dela stanovništva kontinentalne Grčke, dok je njegov najveći deo nastavljao da živi u neuporedivo primitivnim uslovima prvobitne zajednice. Ο tome govore i novi lingvistički podaci, posebno neka zapažanja S. J. Lurijea koji je primetio da u dešifrovanim mikenskim natpisima na kraju slogova nestaju suglasnici ,,v", ,,p" i ,,c", dok ih ponovo nalazimo u grčkom jeziku kasnijeg doba. U vezi s tim S. J. Lurije izražava pretpostavku koju smatramo veoma ubedljivom, da je jezik mikenskih natpisa, po svemu sudeći, predstavljao jezik relativno male vladajuće grupe, dok se kod širih slojeva sačuvao jezik koji je preživeo dorsku najezdu i iz koga su se kasnije razvili noviji grčki dijalekti. Činjenica da mikenska pismenost iščezava skoro bez traga potpuno se slaže s ovom pretpostavkom i služi joj kao potvrda. Prema tome, nezainteresovanost narodnih masa za odbranu države koja ih je gušila teškim dažbinama i nametala im mnoge obaveze, po svemu sudeći, odigrala je odlučujuću ulogu u prilog uspešnom izvršenju dorskog osvajanja. Nažalost, ο svemu tome može se samo

nagađati, jer ο konkretaim istorijskim činjenicama koje su pratile pad Mikene i Pilosa nema nikakvih sačuvanih podataka. Ali, bilo kako bilo, u ΧΙΠ-ΧΠ veku prestali su da postoje glavni centri mikenske kulture na Peloponezu i stara Grčka je ušla u novi period švog istorijskog razvitka. Socijalna struktura Oslanjajući se na sve raspoložive podatke, momikenskog društva. žemo izvesti nesumnjiv zaključak da je mikenDržava. sko društvo već poznavalo klasnu podelu i da je u svom razvitku došlo do državne organizacije. Na žalost, zasad još malo znamo ο konkretnim osobinama mikenske države i ne možemo sa sigurnošću utvrditi čak ni to da li su u mikensko doba na teritoriji južnog Peloponeza postojale jedna ili dve posebne državne formacije. Pre će biti tačna ova poslednja pretpostavka, jer dosad pročitani piloski dokumenti ne pružaju osnovu za drukčiji zaključak. Prema svim znacima, na čelu Mikene nalazili su se kraljevi. Ο karakieru vlasti mikenskih kraljeva može da se stvori tek približna predstava. Na raznim mestima homerskog epa, koji je, kao što je poznato, zabeležio niz razriih stadijuma u razvitku starog društva sa osobinama socijalnopolitičkog uređenja karakterističnim za te stadijume, vlast kraljeva basileusa nije prikazana jednako. Dok su u nekim slučajevima u epovima basileusi predstavljeni kao vođe plemena koji svoju vlast dele sa većem starešina i narodnom skupštinom, dotle je u drugim slučajevima naglašena autarhičnost njihove vlasti. * Stvarna obeležja mikenske državne strukture bezuslovno moramo tražiti u drugom od ova dva obrasca. Možda bi jasnijoj predstavi ο karakteru vlasti mikenskih kraljeva mogla pomoći analogija s drevnim Pilosom ο kome sad imamo mnogo više podataka. Ako se, na primer, pođe od piloskih natpisa, koji su već pročitani metodom Ventrisa i Čedvika, kao što je činio Lurije* u svom radu, onda se pred našim očima ocrtava složena slika dosta razvijenog socijalno-ekonomskog života piloskog društva. Oslanjajući se na natpise, S. J. Lurije dolazi do zaključka da su na teritoriji koja je pripadala Pilosu postojali krupna imanja. Piloski kralj (,,vanaka") i vojvoda („ravaketa"), nalazeći se na čelu piloske države, posedovali su tzv. „temenar imanja čija je veličina, prema sistemu računanja --------- —: ------------* S. J. Lurije, Ogledi čitanja piloskih natpisa, VDI, 1955, br. 3, 8, itd. Upor. J. A. Lencman, Piioski natpisi i problem robovlasništva u mikenskoj Grčkoj. VDI, 1955, br. 4, 41 itd. U navedenim člancima data je literatura ο tom pitanju.

kakvim se služio Pilos, iznosila 1800 i 600 mera žita, koliko su dobijali jedan i drugi sa tih imanja. Neki od piloskih visokih činovnika („tereta") takođe su posedovali imanja sa kojih su, kao i vojvoda sa svog temena, dobijali po 600 mera žita. Zanimljivo je i to što se u natpisima za ta imanja kaže da su dobijeni ,,od naroda". Veliki zemljišni posedi pripadali su i hramovima. Značajni kompleksi obradive zemlje kako one ,,od naroda", tako i one koja je predstavljala vlasništvo hramova davani su pod zakup krupnim (među njima je bilo i sveštenika) i sitnim zakupcima. Kako potvrđuju natpisi, pojedinim licima je davana i stoka na čuvanje i ishranu. Zemlju su obrađivali robovi, zavisno stanovništvo (karakter te zavisnosti još nije jasan) i sitni zakupci koji su držali parcele ekvivalentne sa 9-10 raera žita. U istim natpisima pominju se i zanatlije koje su živele u posebnim naseljima: drvodelje, kamenoresci, gmčari, pekari, krojači, zlatari i mnogi dragi. Imajući na umu spomenike zanatske proizvodnje tog doba, koji su nam poznati, možemo smatrati da je u sistemu podele rada mikensko zanatstvo

dostiglo mnogo viši stepen nego zanatstvo homerskog doba. Srazmerno visok nivo razmene dobara i stalni ratni sukobi nesumnjivo su uticali na razvoj socijalno-imovinske diferencijacije mikenskog društva. Ο tome posebno svedoče i grobnice iz mikenskog doba koje pokazuju različite stepene imovinskog stanja Ijudi sahranjenih u njima: od grobova običnih ratnika i zemljoradnika sa oskudnim inventarom do raskošnih kraljevskih tolosa. Na taj način piloska država tog doba, prema svim podacima, predstavljala je centralizovanu monarhiju sa veoma razvijenim sistemom administracije. Sam grad Pilos i sva teritorija piloske države koja je možda, kako pretpostavlja S. J. Lurije, obuhvatala i deo Arkadije bila je podeljena na adrninistrativne rejone na čijem čelu su se nalazili posebni upravnici. U natpisima se pominje niz takvih upravnika kako u centru tako i u pojedinim mestima. Iz sadržaja natpisa vidi se da je pomoću tih lica država uzimala od podređenog stanovništva namet koji je plaćan u naturi: pšenica, proso, maslinovo ulje, vinova loza, a takođe i stoka određen broj ovnova, ovaca, volova, krava, svinja. Druge funkcije službenih lica koja se pominju u natpisima zasad još nisu dovoljno jasne. U celini socijalno-političko uređenje Mikene i drugih ahajskih država očigledno bi se moralo okarakterisati kao ranorobovlasničko koje je po svojoj strukturi blisko kritskom i koje je imalo mnogo zajedničkog s ranorobovlasničkim državama starog Istoka. Moguće je takođe da je mikensko društvo po svom karakteru, kako smatraju neki naučnici, u mnogome podsećalo na društvo Heta s kojima su Ahajci ratovali.

Mikenska Ruševine kiklopskih zidina i kula, kao i grobnikultura ce i nekropole iz istog doba sačuvane su ne samo u Argolidi, Meseniji, Elidi, Lakoniji već i u Atici (na teritoriji Atine), u Beotiji i u nizu drugih oblasti evropske Grčke i Makedonije. Sve to otkriveno je iskopavanjem i arheološkira istraživanjima. Vreme XTV-XH veka predstavljalo je period intenzivnog širenja ne kritske, vec mikenske kulture po čitavom istočnom Sredozemlju. Posuđe i drugi predmeti mikenskog stila iz tog doba nalaženi su i još se pronalaze na mnogim ostrvima Egejskog mora, na teritoriji tračkog primorja, u zapadnom delu Male Azije, na Kipru, u Siriji, Egiptu, Južnoj Italiji i Siciliji. Sa sigurnošću se može reći da su sve te zemlje i ostrva u poznomikensko doba bili vezani čvrstim ekonomskim i kulturnim vezama. U poslednje vreme, zahvaljujući preciznijem razgraničenju spomenika kritske i rnikenske kulture, predstave ο mikenskoj trgovirii i spoljnjim vezama s drugim zemljama postale su mnogo određenije u nauci. Niz predmeta za koje se ranije mislilo da su sa Krita doneti u Egipat, danas se smatraju proizvodima mikenskih zanatlija. Trgovinske veze između Mikene i Egipta odnose se već na sam početak XVI veka. Narod Hanebu koji se pominje u egipatskira tekstovima neki istraživači su danas skloni da svrstaju u Mikenjane, a ne u Kricane kao što se ranije mislilo. Može se sraatrati veiOvatnora, mada ne i dokazanom, hipoteza prema kojoj su rnikenski vladari pomogli faraonima Ahmosa (1584-1559. g. pre n.e.) u njegovoj borbi sa Hiksima. U doba Ehnatona (1424-1388. g.) u njegovoj prestonici Ahetatonu bila je rasprostranjena mikenska keramika. Na proizvodima mikenskih majstora, nađenim u samoj Grčkoj, takođe se može uočiti izvestan uticaj egipatske kulture. U to doba procvata i naglog širenja mikenske kulture kontinentalna Grčka u izvesnom smislu prevazilazi Krit. Dok se ranije, krajem XVI i XV veka pre n. e., kad je uticaj Krita na kontinent bio najjači, niikenske kulturne pozajmice nisu ispoljavale u mehaničkom prenošenju tuđe kuliure na drugo tle i dok se, na primer, u fresko-slikama na zido-

vima rnikenskog i tirintskog dvorca kritska slikarska tehnika, kako smo već pokazali, spajala sa lokalnim sižeima, dotle se sada opaža obratan slučaj. Na freskama samog Knososa s kraja XV veka opažaju se uticaji umetnosti kontinentalne Grčke. To se isto može rec'i i ο kritskoj keramici koja takođe potpada pod uticaj mikenskih formi i stilskih rnanira. Međutim, u građevinskoj veštini i izgradnji puteva kontinentalna Grčka je otišla đaleko ispred Krita. U svetiu novih arheoloških istraživanja i dešifrovanja mikenskih natpisa mora da se nametne pitanje potrebe kritičke revizije starih shvatanja ο mikenskoj kulturi koju je u svoje vreme istakao Evans; ta shvatanja svode mikensku kulturu na ogranak kritske kulture koji je lišen svake originalnosti, Obeležja duboke samobitnosti mikenske kulture pokazuju da je u kontinentalnoj Grčkoj živela čvrsto ukorenjena tradicija koja je svoje poreklo vukla iz daleke prošlosti i koja je imala svoj vlastiti put razvitka. Najezdom Dorana taj razvitak je bio usporen i kontinentalna Grčka je za izvesno vreme vracena nazad, ali razvitak nije bio prekinut. Naredni period nasleđio je od mikenske epohe mnogo toga, na primer, mikenska orađa za rad: plug, gmčarski točak, jedrenjak, neke tipove oružja, itd. Ali najvažnije je to što period koji je nastao odmah iza mikenskog, novi, tzv. homerski period već predstavlja vek gvožđa. Mikenska Naše predstave ο mikenskoj reiigiji doskora su religija se gotovo isključivo zasnivale na materijalima arheoloških istraživanja i iskopavanja. Pošto su se mnogi arheološki spomenici koji su u većoj ili manjoj raeri održavali mikenske verske predstave vremenski odnosili na period u kome je uticaj Krita na kontinenfalnu Grčku bio najjači, niz naučnika je izveo zaključak ο tome da je mikenska religija bila vanredno bliska religiji Krićana. Teško da bi se to mišljenje moglo održati bez kritičke revizije, naročito sad kad su na pločicama iskopanim u Pilosu nađena imena bogova koji su nam dobro poznati iz kasnije religije Grka. To su: Zevs, Hera, Posejdon, Ares, Dionis. Ako su ova imena tačno pročitana, onda možemo izvesti zaključak da se panteon olimpijskih bogova počeo stvarati još u mikensko doba u ahajskom društvu, da je on preživeo dorsku najezdu i da ga je konačno nasledilo homersko društvo. Po svemu sudeći, uporedo s ovim verskim predstavama u mikensko doba još su živeli ostaci starog fetišizma, Isto tako ne može biti nikakve sumnje u to da je u mikenskom društvu bilo veoma omiljeno verovanje u zagrobni život i da je kult mrtvih bio široko rasprostranjen; kao uspomena na to ostale su rnikenske grobnice. Sudeći po pojedinim slučajevima kad se u tim grobnicama nailazilo na ostatke leševa, možemo pretpostaviti da su starim Mikenjanima bili poznati izvesni načini balsamovanja prema egipatskom obrascu. GRČKA NASELJA RANOG PERIODA NA BALKANSKOM POLUOSTRVU I U MALOJ AZIJI 1. MIGRACUE PLEMENA TOKOM POSLEDNJE TREĆINE IIMILENUUMA PRE N.E. U ΧΙΠ-ΧΠ veku pre n.e. na Balkanskom poluostrvu i u Maloj Aziji dolazi do velikih seoba plemena tokom kojih je razoreno mikensko i kritsko

kraljevstvo i porušena Troja, a takođe su nastupile duboke socijalnoekonoffiske i kulturne promene u basenu Egejskog mora. Posledice tih pokreta plemena osetile su se i izvan granica kritskomikenskog sveta. Oni su ubrzali raspad hetske države, konačno potkopali vlast faraona XX dinastije u Palestini i Fenikiji i izazvali seobu Etruraca iz Male Azije na Apeninsko poluostrvo, kako pretpostavljaju mnogi naučnici, seobu koja je imala značajne posledice za staru Italiju. Sovjetska istorijska literatura doskora je potcenjivala značaj ovih velikih migracionih procesa, čak ih je ponekad i inogrisaia što je predstavljalo direktnu posledicu uticaja koncepcija N. J. Mara koji je, kao što je poznato, negirao ili svodio na minimum istorijski značaj svake migracije. Međutim, treba reći da ni N. J. Mar ni njegovi sledbenici u tom pitanju nisu bili originalni. Još krajem XIX veka J. Beloh, buržoaski nemački istoričar, pokušao je da negira činjenicu ο seobi Dorana i tvrdio je da su grška plemena tobože od pamtiveka živela na onim mestima gdje ih nalazimo u I milenijumu pre n.e. Seobu plemena u bazenu Egejskog mora, koja je uzela tako velikog maha u drugoj polovini Π milenijuma pre n.e., treba smatrati potpuno normalnom pojavom, uslovljenom neravnomernošću socijalno-ekonomskog razvitka raznih oblasti. Kao neposredan podstrek za takva pomeranja poslužila je seoba dorskih plemena koja su prvobitno živela duž severnih granica egejskog sveta odakle su krenula na jug, potiskujući Ahajce i Krićane. Do ovog migracionog kretanja došlo je zbog porasta proizvodnih snaga koji je izazvao prvu krupnu društvenu podelu rada i u vezi s tim socijalno raslojavanje, pojavu privatne svojine i težnju za sticanjem zemlje, robova, stoke i drugih dobara. Prema tome, masovna seoba dorskih plemena odvijala se u okolnostima raspadanja prvobitne zajednice u njihovoj sredini, dakle, u vreme kad su osvajački ratovi postali neizbežni. „Rat koji je ranije vođen samo radi osvete zbog nekog nasilja ili zbog proširenja oblasti koja je postala nedovoljna, vodi se sad prosto zbog pljačke, postaje stalna grana privređivanja''.6 2. ANTIČKA TRADICUA Ο SEOBI PLEMENA TOKOM POSLEDNJE TREĆINE Π MILENIJUMA PRE N.E. Ο seobi Dorana govore antički autori uglavnom na osnovu mitova i legendi ο starim herojima i delimično na osnovu podataka toponimije. Samo se po sebi razume da te podatke moramo da koristimo veoma oprezno i da se prema njima odnosimo strogo kritički^ Međutim, osnovni pravac seobe i njene glavne etape ne podležu sumnji. Što se tiče datiranja tih seoba, stari autori su ih vezivali za kraj trojanskog rata: „Čak I posle trojanskog rata, primećuje Tukidid, u Heladi su se jednako vršila premeštanja stnovništva i nova naseljavanja, tako da zemlja rrije imala mira i stoga nije napredovala" (I, 12, 1). Antička tradicija sačuvala je jasne uspomene na seobu Tesalaca iz Epira u oblast koja je po njima dobila ime (Herodot, VII, 176; Tukidid, I, 123). Zatim su potisniili Beocane koji se pokrenuše na kadmejsku zemlju, osvojiše je i dadoše joj ime Beotija.

6 F. Engels, Poreklo porodice, privatne svojine i države, Kultura, 1950, Beograd, 168 (na srpskom jeziku; izd. ćirilicom).

Prema Tukididovim proračunima do ovih događaja došlo je 60 godina posle pada Iliona, tj. imajući uvek na umu tradicionalni datum trojanskog rata (1194-1184. g. pre n.e.**) krajem ΧΠ veka pre n.e. Prema podacima antičke tradicije u isto vreme počinje još veći migracioni pokret seoba Dorana. Tukidid smatra da su Dorani zauzeli Peloponez 80. godine posle pada Hiona, tj. 1104. g. Isokrat i Efor navode kasniji datum 1069. g. TJ oba slučaja ove tradicionalne datume treba smatrati samo kao približne hronološke termine. Postoje izvesni važni dokazi ο kojima smo govorili ranije i na osnovi kojih možemo pomisljati đa se seoba Dorana odigravala krajem ΧΙΠ veka. Izgleda da je ona bila vezana sa napred pomenutom seobom Tesalaca i Beoćana. Antička tradicija objašnjava ove masovne seobe borbom moćnih heroja koji su isticali svoja nasledna prava na ovu ili onu zemlju koja je tobože ranije pripadala njima. Predanje ο prodoru Dorana na Peloponez, između ostalog, tesno se preplitalo s pričama ο tzv. povratku Heraklida u kojima se govori ο tome kako se Herakle borio za vlast nad Peloponezom i kako su se njegovi potomci Heraklidi nalazili na čelu grapacije grčkih plemena koja su nadirala na Peloponez, tj. na čelu Dorana. Socijalna podloga ovih mitoloških priča potpuno je jasna. Basileusi Argosa, Sparte i Mesenije nastojali su da podignu svoj autoritet i obraziagali su svoje pravo na osvojene teritorije, pozivajući se na pravo svojih božanskih predaka. I zato je sastavljena zamršena i izmišljena genealogija koja je kraljevski rod vezala za božanskog Herakla ο čijim je junačkim delima stvoren velik broj mitova. Karakteristično je to što antička tradicija provodi strogu razliku izraeđu Dorana i Heraklida. Herakle nastupa kao ahajski junak iz Persejevog roda. On sklapa savez s Egirnijem, sinom Dora, rodonačelnikom dorskih plemena i dobija od njega trećinu kraljevstva. Heraklov sin Hil, koji je posle srarti svoga oca proteran sa Peloponeza, odlazi na sever Doranima i deli tamo vlast sa Egimijevim sinovima Pamfilom i Dimanom. Hilovi potomci zovu se Hileji, a dva druga dorska plemena Dimani i Pamfili; njima su data imena u čast njihovih predaka, Egimijevih sinova, Tako veštački stvorenim genealogijama dorske vođe su nastojale da pošto-poto dokažu svoje ahajsko poreklo. Mnogo vekova kasnije, kad je dorska seoba ostala samo kao uspomena iz daleke prošlosti, spartanski kralj Kleomen I ponosno kaže jednoj atinskoj sveštenici: ,,Ja nisam Doranin, ja sarn Ahajac" (Herodot, V, 72). Moguće je, razume se, da su Dorani primali u svoje zajednice neke od ahajskih rodova. Čak se i sam naziv plemena Pamfila kod nekih istraživača tumači kao „Ijudi svih plemena". Ali je zanimljivo to što su upravo basileusi nastojali da vežu svoje poreklo ne za osvajače, već za pobeđena plemena. Moguće je da je u tome delovalo sećanje na razvijenu ahajsku kulturu mikenskog doba. Mit ο Heraklidima koji su istakli pravo na nasleđe svojih predaka Herakla i Perseja izgledao je većini grčkih autora kao vrlo ubedljiv argument za prodiranje Dorana na Peloponez. Jedini je Tukidid nastojao da otkrije ozbiljnije i realnije uzroke tog događaja. On piše da pre Trojanskog rata i još dugo posle razaranja Troje u Heladi uopšte nije bilo čvrstog vezivanja za jedno stalno mesto stanovanja. „Izgleda da zemlja koja se danas naziva Helada nije od davnina bila stalno naseljena. I ranije su u toj zemlji vršena preseljenja, i svaki je narod lako napuštao svoju zemlju pouskivan nekim drugim, svaki put brojnijim narodom" (I, 2, 1). Te sukobe plemena Tukidid tumači čisto ekonomskim uzrocima. „Težnja za sticanjem vodila je tome da su slabiji padali u ropstvo jačih, dok su mocniji, oslanjajući se na svoje bogatstvo, nametali svoju vlast manjim gradovima" (I, 8, 3). Međutim, Tukidid beleži i druge slučajeve kad su ekonoraski razvijenije oblasti trpele

od napada svojih zaostalijih suseda. „Ako je zbog plodnosti da piše on rasla moć nekih plemena, to su unutrašnji sukobi koje su se javljale među njima i koji su ih vodili propasti, utoliko više izazivali napade drugih plemena" (I, 2, 4). Tako je Tukidid uočio neravnomemost socijalno-ekonomskog razvitka raznih delova Grčke i skrenuo pažnju na to da je socijalna borba (,,unutrašnji sukobi") unutar razvijenijeg društva olakšavala napade zaostalih plemena. 3. PITANJE PRVOBITNIH NASELJA DORANA Pitanje prvobitne domovine dorskih plemena veoma je složeno i zamršeno. Antički autori pominju razne planinske oblasti severne Grčke kao njihovo najstarije prebivalište, naglašavajuci pri tome da Dorani nisu imali stalno nastanjenih teritorija. Tako su, prema Herodotu (I, 56), u vremena koja se ne pamte (,,pod carem Deukalionom" mitskim savremenikom svetskog potopa) zauzimali Ftiotidu u najjužnijem delu Tesalije, zatim stf se premestili na sever u Histieotidu (u podnožju Ose i Olimpa), odatle su bili potisnuti nadiranjern Kadmejaca i nastanili se na Pindu. Ove podatke delimično potvrđuju i drugi autori. Pindar koji se koristio najstarijim izvorima (na primer, Hesiodovom poemom „Egimije"), takođe traži domovinu Dorana u rejonu Pindskog planinskog lanca. Diodor sa Sicilije govori ο boravku Dorana u Histieotidi mnogo iscrpnije od Herodota, koristeći pri tom sve moguće legende. Međutim, sva ta mesta nisu predstavljala prvobitno prebivalište plemena koja nas interesuju i značajno je to da homerska geografija, posebno interesantni pregled učesnika Trojanskog rata u drugom pevanju ,,Dijade", potpuno ignoriše čitav ciklus legendi kojiraa se služe spornenuti autori, iako je samo ime „Dorani" bilo poznato stvaraocima homerskog epa. Ma koliko da je to čudno, najstariji pomen Dorana vezuje se za ostrvo Krit. U „Odiseji" (XIX, 172-177 naved. prevod) čitamo:
„Kreta zemlja postoji u sredini pučine puste, lepa i rodna zemlja. oko nje voda, a na njoj rasuti bezbrojni ljudi; gradova devedeset ima. Onde se jezik meša sa jezikom: tu su Ahejci, Eteokrićani tu su junaci, tu i Kidonci, Doraca tu su plemena tri, i divni Pelazgi."

Tako su prema onome što kaže „Odiseja" još u najstarija vremena kad su u glavnom centru ostrva, u gradu Knososu, još stanovali dogrčki stanovnici Pelazgi, na ostrvo već bili prodrli Dorani koji su kasnije potisli ranije stanovnike ili su se s njima asimilirali. Neki istraživači misle da su prvi dorski doseljenici zauzeli istočni deo Krita. Na to ukazuju i arheološki nalazi (mačevi severnog tipa u tom delu ostrva) i geografska nomenklatura. Gradovi Hierapitna i Dija u toj oblasti odgovaraju Diji i Pindu u južnoj Makedoniji, u blizini Histieotide. Možda bi se baš tu u južnoj Makedoniji morala tražiti prvobitna domovina Dorana. Pristalice ove hipoteze (Vajd-Džeri i drugi) ukazuju da se na ovaj način može vrlo dobro objasniti to što se Dorani ne pominju u drugom pevanju „Ilijade". Prisustvo plemena koja su živela severno od Olimpa i zapadno od Trakije nije privuklo pažnju, jer ona nisu bila blizu ni Ahejcima, ni Trojancima. 4. PRAVAC I OSNOVNE ETAPE SEOBE DORANA

Izvidnički odredi dorskih iseljenika izgleda da su krenuli na jug morskim putem. Egejsko more načičkano ostrvima nije predstavljalo naročitu teškoću za njihovo kretanje, čak i bez obzira na primitivnost tadašnjih sredstava za plovidbu. Možda i nije slučajno to što su prva saopštenja ο Doranima, koja nalazimo u homerskim poemama, vezana upravo za ostrvo Krit i Rodos. U drugom pevanju „Ilijade", iako se tu Dorani ne pominju direktno, nalazi se zanimljiva priča ο njihovom vođi Tlepolemu, Heraklovom sinu, koji je ubio očevog ujaka i iz bojazni od osvete ostale rodbine napustio domovinu: „brzo pograbi lađe i naroda skupi mnogo, na more odmah odbeže..."
„Tad on na Rod stiže na lutanju, mučeći muke. Tu se nasele oni u tri se plemena deleć'; njih je voleo Dive, i ljudma i bozima vladar." („Ilijada, Π-667-669 naved. prevod Miloša N. Đurića)

Postojanje karakteristične dorske podele na tri file na Rodosu i pripadnost vođe rodu Heraklida potvrđuju ovo epsko svedočanstvo, i to tim pre što je u kasnije vreme stanovništvo ovog ostrva bilo dorsko. Tako bi se mogle rekonstruisati, razume se samo kao verovatne, prve etape dorske seobe: iz južne Makedonije neki Dorani su krenuli na ostrva Krit i Rodos, a dragi, kopnenim putem u Tesaliju i Epir. Prošavši Termopoliski klanac oni zauzimaju Driopidu i menjaju joj irae u Doridu. rgSIoh oštro kritikuje antičku tradiciju i tvrdi da u ovom slučaju imamo posla sa potpuno slučajnom glasovnom podudarnošću koja je povod za stvaranje legende ο severnom poreklu peloponeskih Dorana. On naročito ukazuje na raali obim teritorije i na siromaštvo Doride, smatrajući da mnogobrojna plemena nisu bila u mogućnosti da se smeste na tako malom prostoru i da tu nađu za sebe hrane. Međutim, protiv ovakve argumentacije nemačkog istraživača ustao je sovjetski istraživač R. VTSnm iznoseći veoma opravdane prigovore. On je najpre skrenuo pažnju na to da granice Doride nisu bile uvek onakve kakve su bile u klasično doba. U staro doba ova oblast mogla je da bude mnogo veća. S druge strane, ne treba smatrati da je broj Dorana u ΧΠ veku bio naročito velik. Dorida je i kasnije bila dorska i Spartanci su je zvanično priznavali kao svoju metropolu, pa su se smatrali obaveznim da joj pružaju vojnu pomoć u borbi sa susedima (Tukidid, Ϊ, 107, 2; ΠΙ, 92, 4). Može se smatrati da boravak dorskih plemena u Doridi nije bio dugotrajan. Za većinu plemena koja su se selila, ova oblast predstavljala je mešto"kratkotrajnog odmora 11a putu za Peloponez i tek se njihov manji broj ovde nastanio trajno. Izgleda da su se ostali Dorani iz Doride uputili na Peloponez. Prema arkadskoj tradiciji oni su najpre pokušavali da se probiju na to poluostrvo kopnenim putera preko Istma, ali su pretipeli neuspeh. Mnogo vekova kasnije, u vreme grčko-persijskih ratova, Tegejci su se s ponosora sećali podviga svog vođe Ehema, koji je u dvoboju ubio Hila, heroja-eponima jednog od dorskih plemena (Herodot, IX, 26). Prema predanju, posle prvog neuspeha osvajači su izabrali pomorski put i ovog puta su uspeli. Uz pomoc Lokriđana koji su izneverili Ahejce, oni su prešli Krisejski (Korintski) zaliv iz Naupakta prema rtu Riju i onda su pošli na poluostrvo, nastojeci da prodru što dublje (Polibije, ΧΠ, 12, upor. Pauzanija, V, 3, 5 i X, 38, 10). Bez zadržavanja su prošli Aheju i Arkadiju (Pauzanija, V, 4, 1) i zauzeli

najplodnije i najgušce nastanjene delove Peloponeza: Argolidu, Lakoniju, Meseniju, a takođe i Istamsku prevlaku. Osvajanje nove teritorije odvijalo se postepeno, korak po korak. Napad s kopna podržavan je i s mora brodovima koji su krstarili Egejskim morem.Tako je napad na Korint započeo iskrcavanjem u Soligeji na obali Saronijskog zaliva (Tukidid, IV, 42, 4), a prilikom osvajanja Argosa Doranima je kao uporište služio priraorski grad Temenij (Pauzanija, Π, 38,1). Megara je osvojena mnogo kasnije nego Korint i nastaiijena je dorskim (ili doriziranim) doseljenicima. Dorani su i Argolidu osvajali postepeno. Domaće stanovništvo sačuvalo je svoja građanska prava i obrazovalo dopunske file koje su se priključile trima dorskim filama. Mirnim putem priključeni su Fliunt (Pauzanija, Π, 38, 1), Trezen (isti, 30, 10) i Sikion (isti, 6, 5); stanovništvo ovih gradova podelilo je svoja imanja s došljacima, a kasnije se u potpunosti slilo s njima. U drugim slučajevima Ahejci su napuštali svoju domovinu kao što se, na primer, desilo u Epi: dauru (Pauzanija, Π, 26, 1-2). U svakom slučaju po zauzimanju Argosa Dorani nisu nailazili na značajniji otpor u severoistočnom delu Peloponeza. Mnogo sporije i uz savladavanje velikih teškoća odvijalo se osvajanje Lakonije.7 U zapadnom delu Peloponeza Dorani su naselili Meseniju. Ο tim događajima imamo vrlo malo pouzdanijih obaveštenja, jer je mesenska tradicija jako iskrivljena raznirn kasnijim dodacima koji se odnose na period ratova sa Spartom, pa čak i na period posle uspostavljanja nezavisnosti Mesenije (370. g. pre n.e.). U toj tradiciji postoji pomen ο obrazovanju posebnog dorskog polisa (Stenik-lar) na mesenskoj teritoriji koji je imao istu ulogu kao i Sparta u Lakoniji. Nije isključeno da su se Dorani u Meseniji učvrstili tek pošto su je osvojili Spartanci (XI vek pre n.e.). Ižvan Peloponeza Dorani su naselili niz ostrva (Krit, Eginu, Teru, Rodos i druga)ijugozapadnu obalu Male Azije (gradove Knid, Halikamas i druge). Na Krit i Rodos, kao što smo videli, prodrli su veoma rano, ali su tek kasnijom kolonizacijom iz Peloponeza učvrstili svoju vlast na njima.
*8*

Seoba Dorana, uglavnom je za duži period odredila razmeštaj grčkih plemena. Ahejci su se kao posebna etnička grupa sačuvali samo u Arkadiji, u planiriskom predelu koji nije imao izlaz na more (, Jlijada", Π, 114), i zato su bili najizolovaniji u Južnoj Grčkoj. Ovde je i dalje vladao ahejski dijalekt. Većinu doraaćeg stanovništva Peloponeza, kao što smo videli, Dorani sifu potpunosti asimilirali. Jedan deo Ahejaca odselio se u Atiku (Pauzanija, Π, 26,2), na ostrvo Krit („Odiseja", XIX, 177) i na ostrvo Kipar, ali su svoj dijalekat sačuvali samo na Kipru. Za vreme dorske najezde konačno se izdvojila jonska grupa plemena koja je kasnije odigrala tako značajnu ulogu u istoriji antičke Grčke. Njihovo najstarije prebivalište, kako se sačuvalo u tradiciji, bilo je u Atici (,Jlijada", ΧΠΙ, 685) i u Ahaji, samo su ih iz ove istisli Ahejci (Herodot, I, 145) koji su se našli pod pritiskom navale Dorana. Pristizanje saplemenika sa Peloponeza ubrzalo je doseljavanje Jonjana u Atiku (gde je prvobitno živelo dosta Pelazga). Kasnije su Jonjani naselill skoro sva ostrva Egejskog mora i deo maloazijske obale.
7 Vidi dalje poglavlje „Sparta, Krit, Tesalija i Beotija u vremenu od IX do početka V veka pre n.e." 8 Vidi Hrestomatiju iz istorije starog sveta u redakciji akademika V. V. Struvea, knj. Π, Moskva, 1951, 33-34.

Četvrta velika gmpa grčkih plemena eolska, zauzela je Tesaliju i Beotiju još pre Dorana, a kasnije je kolonizovala Lezbos i Eolidu. Teritorija severozapadne grupe plemena nije se bitno izraenila. Jedino su se u primorskim oblastima ponegde učvrstili dorski (korintski) kolonisti, potisnuvši autohtono stanovništvo. 5. GRCIINARODIMALE AZIJE Još pre masovne seobe plemena koju smo opisali, Ahejci su uspeli da se nastane u Maloj Aziji i, kako izgleda, već su tada osnovali Milet koji kasnije postaje jonski. Već u XIV veku pre n.e. Ahejci se spominju u hetskim dokumentima kao zapadni susedi hetskog carstva. Početkom ΧΙΠ veka hetski car Dudhalija vodi uspešan rat s Ahejcem Ataršijašem.* U grčkim mitovima takođe se priča ο čestim seobama iz Grčke u Malu Aziju i obratno, kakvih je bilo još u starijim vremenima. Na primer: mitski junak Belerofont seli se iz Korinta u Malu Aziju i tamo deli vlast s likijskim kraljem Jobatom. Sve do kraja svog života on ostaje na novom mestu. Ali čak i njegov unuk Glauk ne zaboravlja na svoje ahejsko poreklo („Ilijada", VI, 150-210). Arkadski junak Telef takođe se seli u Malu Aziju i postaje kralj Misije. Njegov sin Euripil pominje se u „Odiseji" (XI, 520), kao kralj Kecaria (verovatno Heta; izgleda da se ime Telef, prema mišljenju nekih istraživača, slaže s hetskim imenom Telepin). Posle raspada hetske države Grci su održavali tesne veze s Frigijom i Lidijom koje su se kasnije nalazile na njenoj teritoriji. Tako ο tome pričaju mitovi ο Silenu i frigijskom kralju Midi, ο Tantalu i Niobi, ο Pelopsu i drugima. Čak i bog vina Dionis u jednom od mitova izjavljuje da je on došao iz Meonije (Lidije). Izgleda da su u riznicu grčke mitologije bili uključeni i sižei koji su prihvaćeni iz epova maloazijskih plemena. Ima osnova za pretpostavku da su grčka plemena zajedno s maloazijskim vršila pohode u Palestinu i Egipat. Poznato je, na primer, đa oko 1250. g. pre η e. u Egipat upadaju Akavasa (Ahejci), Turuša (Etrarci, čija je otadžbina, prema Herodotu, bila Lidija), Šardana (Svardeni, preci Liđana) itd. Napadi severnih primorskih naroda na Egipat ponavljali su se i početkom ΧΠ veka pre n.e. za vreme Ramzesa IV. Ovog puta, pored Ahejaca (koji se zovu Danijeni, tj. Danojci), nastupili su i „Peleset" i „Dzakara", tj. Pelazgi i Karijci. Tako su i ova dogrčka plemena, koja su živela u basenu Egejskog mora, pod pritiskom Dorana pošla preko mora u Egipat i Palestinu. Jedan njihov deo smestio se duž palestinske obale.9 U dolini Nila nisu uspeli u svom poduhvatu: natpisi u kojima se slave pobede Merneptaha i Ramzesa IV govore ο potpunom porazu Dorana, a to isto se naslućuje i iz jednog mesta u „Odiseji" (XIV, 262-267, naved. prevod). Tu se govori ο neuspelom pokušaju Krićana da napadnu Egipat s mora i vrio otvoreno se ističe pljačkaški karakter tog pohoda: ,A1' njih obest zavede, i požuda savlada njina, odmah Egipćanima lepa plenjahu polja, njine vođahu žene i ludu grabljahu decu, a njih ubijahu, al* glas po gradu se rasturi brzo. Α kad se pročuje to u gradu, u

9 Filistimljani (Filistejci) - južno od Jafe; Dzakara-Krićani - nešto severnije, u predelu grada Dora.

osvanak zore stignu, i napune polje sve sami pešaci i konji." Dalje se daje detaljan opis kako je ta vojska sa mnogo pešaka, na čijem se čelu nalazio sam faraon, potukla Krićane. Na taj način istočnjački dokumenti potpuno se slažu s grčkom tradicijom ο masovnom preseljavanju stanovništva u istočnoj polovini Mediterana tokom ΧΙΠ-ΧΠ veka pre n.e. Trojanski rat i seoba Dorana, kolonizacija Male Azije i napadi „primorskih naroda" na Egipat i Palestinu predstavljali su pojedine etape ovih masovnih migracija. Istorija Grčke u periodu koji razmatramo ne može se odvojiti od istorije Male Azije. U grčku mitologiju prodrlo je mnogo hetskih, liđijskih i frigijskih sižea. U grčkoj umetnosti primećuje se veliki broj istočnjačkih elemenata. Između ostalog, i sam izgled sfinge u obliku krilatog lava sa ženskim licem potiče od njegovog hetskog prethodnika koji se razlikuje od egipatskog. Čuvena frigijska kapa predstavlja tipičnu hetsku kapu. Na taj način uzajamno prožimanje s istočnjačkini kulturama (maloazijskom, feničanskom i egipaiskom) dalo je grčkoj kulturi izvestan pečat u njenom daljem razvitku. Završnu epizodu ovde opisanih migracija predstavljala je seoba Etruraca u Italiju. Prema ubedljivim dokazima koje navodi bugarski istraživač V. Georgijev, Etrurci su potomci Trojanaca.10 HOMERSKA GRČKA Za period velikih seoba grčkih plemena vezana je i pojava poznatih spomenika epskog stvaralaštva starih Grka „Ilijade" i „Odiseje". Kao što je poznato, sami Grci pripisivali su ova dela pesničkomjstvaralaštvu slepog starca Homera. Uverenost Grka u Homerovu istorijsku realnost bila je toliko čvrsta da se čitav niz grčkih gradova u doba koje nam je relativno dobro poznato međusobno sporio oko toga kome će pripasti čast da se nazove njegovim rodnim gradom. Ο pitanju porekla ovih epova, njihovim sadržajnim, istorijskim i kompozicionim osobinama postoji ogromna literatura koja sadrži stotine i hiljade svezaka naučnih rasprava. Pored sve raznolikosti mišljenja ο tzv. homerskom pitanju danas se ipak sve svodi na to da su oba ova epa stvarana postepeno i u toku dugog vremena. Pojedine grčke pesme živele su u narodu evropske Grčke još u mikensko doba. Međutim, epske poeme nastale na bazi tih pesama, sudeći prema njihovom jeziku koji je u osnovi jonski, ali s primesom nekih eolskih i ahejskih forrai svojim poreklom vezane su za zapadnu obalu Male Azije. Dugo vremena stvarane, prenoseći se s kolena na koleno, epovi su postojali u usmenoj tradiciji i zabeleženi su tek onda kad se razvila pismenost. Kao rezultat toga, u sadržaju oba epa mogu se razlikovati naslage raznih epoha. Pojedine epizode koje nalazimo u njima neosporno obeležavaju odnose i život karakteristične još za mikenski epohu, dok je u većem delu ostalih našao svoj odraz tzv. homerski period; njega obično datiraju približno u period ΧΠ-ΕΧ vek pre n.e. Najzad, u poemama se našao izvesni odraz mnogo kasnijeg perioda VmVI veka pre n.e. koji je neposredno prethodio ili se čak podudarao s vremenom njihovog prvog zapisivanja. U izučavanju tih nanosa iz raznih vremena veliku ulogu odigrali su materijali koje je dala arheologija. Naučnici koji su se bavili tim pitanjem odavno su već zapazili da se spomenici
10 V. Georgijev, Ο poreklu Etruraca, VDI, 1952, br. 4, 133-141.

mikenske epohe redovno nalaze na mestima koja se spominju u epu, dok nikad nisu pronađeni na nekom mestu koje se u epu ne spominje. S dnige strane, predmeti ο kojima je reč u poemama, na primer, Nestorov kondir koji se spominje u „Ilijadi" (XI, 632-635) ili kaciga sa zubima belozubog vepra (X, 261-265) i niz drugih direktno su potvrđeni nalazima tih predmeta i nalazima spomenika mikertske epohe. Istina, sve što je opisano u poemama ni izdaleka nije našlo arheološku potvrdu, a nešto od toga (na primer, u „Bijadi", XIV, 180; u „Odiseji" XVIII, 239-294 fibulekopče, opisi češljeva, ženskih ukrasa za glavu, itd.) nesumnjivo spada u mnogo kasnije vreme čak u VEJ-VI vek pre n.e. Uvezi s tim Lorimer, autor dela koje se specijalno bavi poređenjima homerskog epa sa arheološkim materijalom preporučuje ne bez osnove da se čuvamo preterivanja u iznalaženju karakterističnih elemenata bronzanog doba u tom epu, smatrajući da ih je u njemu znatno manje nego što se to ranije pretpostavljalo.11 Bez ikakva kolebanja možemo reći da će dešifriovanje mikenskih tekstova uneti mnogo novog ne samo u naše predstave ο mikenskoj već i ο tzv. homerskoj epohi. Međutirn, pri tom (dok je proučavainje „lineamog pisma B" još daleko od svog završetka i dok još nisu savladane sve teškoće na putu konačnog dešifrovanja) moramo biti veoma oprezni. Mnogi od zaključaka koji se nameću zasad su još preuranjeni. Iako se niz toponima i imena bogova iz epa slaže se tekstovima, homerski opisi gazdinstva Alkinoja i Odiseja u kojima mnogi nalaze tipične reminiscencije mikenske epohe teško bi se mogli priznati potpuno jednakim sa gazdinstvom piloskog dvorca čiji je opis nađen u natpisima. Na primer, ako u prvom slučaju nailazimo na još veoma ograničeno iskoriščavanje rada robova, čiji broj ne prelazi 50, pa možda i 100, u drugom slučaju imamo složen i razvijen ekonoraski sistem vezan za eksploatisanje rada više stotina robova, zavisnih ljudi i zanatlija. I možda nije slučajno to što se termin „δούλος" ,,rob" koji izgleda odgovora terminu ,,do-e-ro" u piloskim natpisima, a koji mu je veoma blizak po glasovnoj zvučnosti, skoro nikako ne sreće u jeziku homerske epohe da bi se potom javio i ponovo našao široku primenu tek u doba razvijenih robovlasničkih odnosa u klasnoj epohi. Neslaganje epa s natpisima, čak i u slučajevima kad imamo više osnova da u sadržaju poema pretpostavimo reminiscencije mikenske epohe, teško bi se moglo smatrati slučajnim. Ne treba gubiti iz vida da je osnovni sadržaj poema, prema dosad utvrđenom mišljenju u nauci, nastao u gvozdeno doba i uglavnom odražava vev pre n.e. U to vreme mikenski dvorći su već odavno bili pretvoreni u ruševine i mnoge socijalno-ekonomske karakteristike iz prethodne epohe do temelja su zbrisane dorskom najezdom; ο njima su se u sećanju naroda sačuvale samo maglovite uspomene. Zato, iako se u obe poeme svesno zadržava ton pričanja ο davnoj prošlosti i pesnik se obraca muzama „Kćerima velikog Kronovog sina" („Ilijada", Π, 491, u prevodu Miloša N. Durića: „Cerke egidonosnog Diva") da mu pomognu da se seti daleke prošlosti, mi ipak s pravom pretpostavljamo da mu to uvek nije polazilo za rukom, pa je silom prilika, hteo-ne hteo, prošlost često interpretirao pojmovima i kategorijama svog doba. Odavno je već primećemo da, kad se u pripovedanju mora pomenuti metal, pesnik dosledno govori ο bronzi, a ne ο gvožđu, ali se u svojim metaforama i uzrečicama ne pridržava te doslednosti. Kod njega se, na primer, može naci izraz „gvozdeni karakter" ili metafora „gvožđe samo zove muževe" (u smislu: tera ih da se

11 H. L. Lorimer, Homer nad the monuments, L„ 1950, 452.

iate oružja), tj. služi se izrazima koji svedočeoi tome da je u veku kad je sadržaj ovih poema konačno sređen gvožđe već bilo čvrsto ušlo u upotrebu. Ali i pored svega toga homerski ep predstavlja vrlo važan izvor u kome se odražava istorija Grčke, i to ne toliko mikenskog perioda koliko poslemikenskog sa osobinama koje su kao preovladavajuće karakteristične za rodovsko uređenje. 1. PRIVREDNIŽIVOT I SOCIJALNI POREDAK HOMERSKOG DRUŠTVA Podeljenost Ako se ne uzmu u obzir mikenske rerainiscencije, Grčke već samo njihov osnovni sadržaj, .Grčka se u „Ilijadi" i „Odiseji" pojavljuje kao još više razdrobljena i podeljena nego što je' vidimo u kasnijem periodu. Svaka, pa i najmanja zajednica sastavljena od grupe rodova, živi svojim posebnim životom; svaka ima svoje upravne organe: vladara (basileusa), veće starešina, narodnu skupštinu; švaka ima svoju teritoriju koja se sastoji od njiva, livada, vinograda, svoj „polis" koji ne treba, razume se, shvatiti kao državugrad kako se to shvata u odnosu na nešto kasnije doba, već selo, naselje koje izgleda nije uvek bilo ograđeno zidom. Pojedini rodovi i zajednice tek s vremena na vreme ujedinjuju svoje snage radi zajedničkih poduhvata jedan od takvih događaja poslužio je kao osnova za sadržaj „flijade". Ali i pod zidinama Troje zapovednici pojedinih odreda koji ulaze u sastav ujedinjene vojske produžuju sa ljubomornim čuvanjem svoje samostalnosti. Vlast Agamemnona, korae je bila poverena komanda nad celom vojskom Ahejaca, ne uživa neka naročito široka ovlašćenja niti naročit autoritet. Sva važnija pitanja vezana za vođenje rata ne rešava on sam, vec se ona iznose na zbor „ahejskih sinova kovrdžave kose", i to tek posle savetovanja s „blagorodnim" starešinama, „nosiocima skiptara", tj. basileusima kakav je bio i sam Agamemnon. Karakteristično je da na jednom od takvih zborova Ahil smatra dozvoljenim da pred vojnicima govori s Agamemnonom ovim rečima: „Teška pijančino, s očima psecim i jelenjim srcem!" („Ilijada", I, 225-226; prevod Miloš N. Đurić), „kralju izelico, a samo nitkovima vladaš!" („Ilijada", I, 231, isti prevod). Izdvajanje pojedinih vojnili odreda utiče i na opštu organizaciju ujedinjene ahejske vojske. U toj vojsci nema nikakve zajedničke blagajne. Ratni plen odmah se deli među starešine pojedinih odreda ili pripada neposredno onome pod čijim je zapovedništvom izvojevana pobeda. U redovima običnih vojnika pazi se na to da se očuva tradicionalna plemenska podela. Nestor koji kod Homera oličava staru mudrost kaže Agamemnonu: „Ljude na bratstva podeli, ο vojvodo, i na piemena, bratstvo da bratstvu i pleme da plemenu pomaže svom". (,Jlijada", II, 362-363, prevod Miloš N. Đurić). Na taj način čak i kod zajedničkog ratnog poduhvata ispoljava se separatizam svojstven zajednicama u redovnim prilikama, i pojedini delovi ahejske vojske ne slivaju se u jedinstvenu celinu. Čak i u onim slučajevima kad u društvenom i privrednom životu zajednica homerskog doba počinju da se pokazuju preduslovi koji vode obrazovanju zajednica šireg karaktera teritorijalnih i političkih u tim zajednicama novog tipa „gensovi, fratrije i plemena još su potpuno sačuvali svoju samostalnost". Prema tome, rod, fratrija kao zajednica nekoliko porodica, fila kao zajednica nekoliko fratrija koje su se očuvale u vidu ostataka prošlosti po mnogim grčkim polisima kasnijeg doba, u Horaerovo vreme još predstavljaju osnovnu društvenu podelu. ^V>T420* )' f < t Α

Uloga rodovske Rodovsko-plemenski karakter socijalnog uređenja organizacije homerske Grčke ispoljava se u svim oblastima drušivenog života. Na primer, čovek koji bi zbog ovog ili onog uzroka izgubio vezu sa svojom rodovskom organizacijom i bio prinuđen da potraži sklonište u nekoj tuđoj zemlji našao bi se u položaju μετανάστης skitnice bez roda koga su svi prezirali. Pošto je Agamemnon uvredio Ahila, ovaj mu kaže:
,Ali se srce mi gnjevom zaplamti kada se svega setim kako je gadno postiipio Atrejić sa mnom pred Argejcima kao s došljakom prezrenim nekim." (Jlijada" IX, 646-648; prev. Miloš N. Đurić; upor. XVI, 59).

S druge strane, sama činjenica da su se nalazile takve odrođene „skitnice" svedoči ο početku socijalne diferencijacije, ο izrastanju novih društvenih odnosa pored rodovskih. Zaštitu iiiteresa svojih članova u odnosu na „spoljni svet" ostvaruje fratrija. Homerka Grčka ne poznaje nikakve druge organe koji bi vršili istu funkciju u širem obimu i koji bi izlazili iz okvira rodovske organizacije. Zato se „metanast" (tako se u poeraama nazivaju ljudi koji su raskinuli veze sa svojim rodom i fratrijom) nalaze u situaciji čoveka lišenog društvene zaštite; njega može da ubije ko god hoce i da ne bude kažnjen, da ga vređa i da mu otme imovinu. Ali i život čoveka koji je čuvao svoje veze s rodovskom organizacijom prvenstveno su štitili ne društveni organi, već rodbina koja bi se svetila ubici po principu krvne osvete. U poslednjoj strofi „Odiseje" rođaci prosaca koje je Gdisej pobio ,,...i odmah po oružje oni pohite. I kad blistavu med na svoje metnuše telo..." („Odiseja", XXIV, 466-467, prev. Miloš N. Đurić) sastali su se iza grada da se zajedničkim snagama obračunaju s ubicom. Jedan od njih, Eupej, obraca se stanovništvu Itake koje je uzbuđeno događajem, pozivajući ga da se osveti Odiseju:
„Nego pođimo za njim, dok nije pobeg'o brže u Pii il' Elidu duvnu, gde vlast imadu Epejci. Pođimo il' ćemo dovek od danas pokorni biti, Jer je sramota to, i znaće je kolena poziia, ako ne odmastimo ubicama naših sinova i braće" („Odiseja" XXIV, 430-435, prev. Miloš N. Đurić) Inieijativa za krvnu osvetu, prema tome, pripadala je direktnim rođacima po krvi i tek bi se kasnije, na rijihov poziv, za poginulog svetili njegovi saplemenici. Zato je razumljivo što se ubica, plašeći se osvete od strane Blanova file ili fratrije, često odlucivao da napusti svoju domovinu: „Jer kad ubije kogod α narodu čoveka jednog, štono branilaca ne ostavlja za sobom mnogo, bežati mora i svojtu i očinsku ostavljat' zemlju." („Odiseja" ΧΧΙΙί, 118-120, prev. Miloš N. Đurić)

Pored mesta koja govore ο krvnoj osveti kod Homera se pominje i naknada štete koju ubica placa rodbioi ubijenog:
„...Neko od bratova uzme ubice, otkup, a drugi uzme za svojeg ubijenog sina. Mnogu krvarimi plativ u zemlji ostane onaj..." („Ilijada", IX, 632-634, prev. Miloš N. Đurić)

Spor zbog otkupnine opisan je u jednoj od scena prikazanih na Ahilovora štitu („Hijada", XVIII, 497 idd.)· Pominjanje otkupnine i običaja krvne

osvete dopušta pretpostavku da su obe ove institucije postojale istovremeno. To razotkriva jednu od tipičnih crta homerske epohe: njen prelazni karakter. Svakako to što se u mnogo slučajeva veoma primitivni oblici međusobnih socijalnih odnosa pominju uporedo sa mnogo složenijim i razvijenijim oblicima, moramo smatrati kao rezultat uticaja raznih epoha kao plod dugotrajnog formiranja obe poeme, ali u drugim slučajevima te njihove osobine nesuranjivo odražavaju realne istorijske crte doba koje se opisuje. Socijalno-imoIako je u homerovskoj Grčkoj rodovska struktura vinsko raslojajoš predstavljala osnovu društvene organizacije, a u vanje. Nastanak društvenom životu i dalje su postojali mnogi stari aristokratije običaji, homerska epoha u celini je nesumnjivo već predstavljala vreme intenzivnog raspadanja poretka prvobitne zajednice. Upoređujući rod Irokeza i grčki rod, Engels kaže da se između jednog fdrugog „...nalaze skoro dva cela velika razvojna perioda za koja su Grci herojskog doba izmakli Irokezima". Nekad izjednačena sredina slobodnih članova zajednice je već u vreme koje razmatramo izložena primetnom raslojavanju. Izdvojila se rodovska aristokratija čiji su pripadnici „časte stolicorn, mesom i kupama punima vina..." („Ilijada", ΧΠ, 311). Engels ovako definiše taj proces: „Broj stanovništva je rastao s proširivanjem stada i zemljoradnje i s počecima zanata; time su rasle imovinske nejednakosti a sa njima aristokratski element u okvim stare, samonikle demokratije". Pesnik nastoji da na svakom koraku naglasi razliku između rodovskog plemstva i ostalog stanovništva. U opisanim borbama plemićki ratnici bore se na dvokolicama u koje su upregnuti „gustogrivi konji", ili u pešačkom stroju predvode svoje dmžine protiv neprijatelja. Njihova su tela zaštićena oklopom od medi koji je „ukrašen zlatom", glava šlemom s konjskom grivom i s belim očnjacima vepra.12 Korice mačeva pravljene su od čistog srebra. I u mirno doba plemić se znatno razlikovao od ostalih jjudi. Nosio je hiton od tkanine koja je bila tanka ,,kao opnica skinuta s glavice osušenog luka"; preko hitona navlačio je skupoceni ogrtač od vunene tkanine purpume boje sa zlatnom kopčom fine izrade. Pesnik ne štedi boje u svojim opisima domova u kojinia su stanovali plemići:
„Zidovi od medi čiste sa obe tekli su strane od praga pa sve do kraja, a venac od gleđi beše; zlatna su vrata iznutra zaklapala raskošnu kucu; srebmi dovraci onde na medenom stajahu pragu, gomji prag je od srebra, a zvekir bejaše zlatan. Sa svake stiane zlatiia i srebrna bejahu pseta, što ih beše Hefest načinio stvaračkim umom, da junaku kraiju Alkinoju čuvaju dvore..." („Odiseja", VII, 86-93, prev. Miloš N. Đurić)

Za domom se nalazila bašta „ograđena visokom ogradom".
,Jzvan dvorišta bašta do vrata prostrana leži. četiri jutra imade, oko nje je ograda svugde. Tu su lisnata mnoga izrasla visoka debla, kniške, granate i jabuke s obiljem plodova lepih, tu su i smokve slatke i zelene
12 Takve šlernove, kao što se vidi po nalazima u grobnicama, nosili su bogati ratnici još u mikensko doba. U grobnicama ranog gvozdenog perioda ne nailazi se na analogne stvari. Prema tome, ovo je slučaj očite reminiscencije.

masline uz to." („Odiseja", Vn, 112-116, prev. Miloš N. Đuric)

Dalje se pružao vinograd i povrtnjak pun „prorašća raznog za ukras, što švagda raste i buja" (isto, 128). Tako raskošne kuće i imanja homerska epoha, razume se, ne poznaje. Prema tome u datom slučaju, kao i kod opisa oružja, pesnik se, nastojeci da naglasi basnoslovnu raskoš u životu svojih heroja, koja mu je takva izgledala sa stanovišta njegovog vremena, očigledno koristio uzorima prošle epohe onakvim kakvi su se očuvali u sećanju naroda. Prirodno je što on kod lica u svojim poemama naglašava razliku u socijalnom položaju i u njihovom međusobnom ophođenju. Ο Odiseju se, na primer, u „Ilijadi", kaže: ,,A kad bi video koga iz puka i naš'o gde viče, njega
bi mlatnuo žezlom i ove mu viknuo reči: „Ludače, inirno tii sedi te slušaj dragi što zbore, koji su bolji od tebe, a ti si nejuiiak i plašljiv." („Ilijada", Π, 198202, piev. Miloš N. Đurić)

Α dočekujući ugledne ratnike Odisej prilazi svakom od njih i kaže:
, Jesi li lud! Ne liči k'o plašljivac da si 11 strahu! Nego sedi i borcima ostalim reci da sednu..." („Ilijada", Π, 190-191, prev. Miloš N. Durić)

Mogu se navesti i mnoga druga analogna mesta koja su razbacana u tekstu oba speva i koja svedoče ο tendenciji homerskog epa da idealizuje rodovsku aristokratiju i da je u svom poetskom pripovedaju istakne u prvi plan. Takva tendencija objašnjava se privredom homerske epohe. Stočarstvo i Ekonomski život homerskog društva zasniva se na zemljoradnja stočarstvu i zemljoradnji. U poemama se često nalaze mesta gde se govori ο „debelim" ovcama i kozama, ο volovima „velikih rogova", ο svinjama koje se „sjaje od masnoće", ο konjima i „ugojenim mladim kobilama gordim na svoju razigranu ždrebad". Pominju se magarci i mazge koje se upotrebljavaju za oranje. Ο važnoj ulozi stočarstva u ekonomici homerske Grčke svedoči i to što je stoka služila kao merilo vrednosti i igrala ulogu novca koji još nije postojao. Tako je ogrornan kazan od bakra sa tronošcem za njega vredeo 12 volova, „robinja devojka" 4 vola, zlatna ratna oprema 100 teladi, oprema od medi 9, itd. Ništa manji značaj imala je i zemljoradnja. Kao osnovne žitarice pominju.se pšenica i ječam. Njive su obrađivane'pomocu volova i mazgi. Orali su kao i u kasnijem periodu drvenim, dosta primitivnim ralom. Takva rala su skidale tanak sloj zemlje i zato su orali po tri puta. Upotrebljavali su i stajsko đubre za đubrenje njiva. Žetva iz scene koja je prikazana na Ahilovom štitu ovako je opisana u „Ilijadi": j
,JZatim napravi polje na kojem su žetvari želi visoki usev drže' u rukama srpove oštre, riikoveti jedne po brazdama padaliu gusto, dragi vezači u snoplje vezivahu gužvaina slamnim Tri su bila vezača, a ozad su išli dečaci, kupili rakoveti pod rukom ih noseci te ih njima dodavali hitro." (Jlijada", XVm, 550-556; prev. Miloš N. Đurić)

Žito se vršli na guvnu koristeći volove, zatim su ga razvejali na vetru i raleli ručnim mlinovima. Osim žitarica gajili su grožđe, raasline, voće i povrće. Ο tome da je bilo poznato nekoliko vrsta grožđa govore epiteti „svetlo", „tamno" koji su se upotrebljavali za obeležavanje vina. Vino su čuvali u velikim zemljanim ćupovima pitosima, a transportovano je u mešinama ili amforania. U voćnjacima su sadili jabuke, kruške, nar, smokve, masline. Stanovništvo je dobro poznavalo i ribolov i lov. Ali od svega je najvažnije to što je društvo homerskog doba poznavalo gvožđe, čime su se otvarale široke perspektive za dalji napredak proizvodnih snaga. Kako smo već naveli, pesnik je bio veran svom načinu arhaizovanja stvarnosti koju je opisivao i, kako izgleda, sasvim je svesno izbegavao pominjanje gvožđa, koristeći reč bronza umesto reči gvožđe. Pa ipak se u tekstu „Dijade" na 23 mesta, a u „Odiseji" na 25 mesta spominje gvožđe, kako je napred istaknuto u obliku metafora („gvozdeni karakter", „gvozdeno strpljenje", „gvozdeno nebo"). Sama činjenica što su takve metafore upotrebljavane u narodu dokazuje da je upotreba gvožđa bila već široko rasprostranjena. To sada u potpunosti potvrđuju i arheološki podaci, jer je u grobnicama iz doba koje razmatramo nađeno gvozdeno oružje i oruđe. Prema svim arheološkim znacima, najstariji mač od gvožđa pripada XI v. pre n.e. Danas već ima dosta nalaza gvozdenih predmeta iz X i IX v. koji su nesumnjivo mesne proizvodnje. Prema tome, privreda homerskog doba daleko je odmakla od primitivnog stepena koji je karakterističan za privredu poretka prvobitne zajednice. Razvoj proizvodnih snaga dostigao je nivo koji je omogućavao koncentraciju značajnog bogatstva u rukama malog broja ljudi. Epiteti ,,ugle~ dni", „bogati" se u epovima skoro uvek pojavljuju uporedo. Imovinsko stanje uglavnom se karakteriše brojem grla stoke, veličinom ostava punih raznih rezervi i blaga, opremom kuća, brojem posluge, kvalitetom oružja i odeće, itd.; zanimljivo je što se u epovima pri tom retko porainje broj zemljišnih poseda koji su pripadali pojedinim bogatim ljudima. Na primer, svinjar Eumej, koji priča Odiseju po njegovom povratku u otadžbinu ο bogatašinia Itake, ne spominje zemlju, već se ograničava na nabrajanje stada kojima raspolažu. Bez obzira na to što se u homerskim epovima zemlja pominje više puta, čak se i navode opisi scena iz poljoprivrednog života, karakter agrar(Qi

nog uređenja nije nam dovoljno jasan. S jedne strane, zemljišni posedi koji pripadaju homerskim basileusima nazivaju se „temenosi", tj. nose onaj termin koji naJazimo u piloskim natpisima; u njiraa se rim imenom zovu zemljišni posedi koje su „od naroda" dobijali vladari („vanaka") i vojvode („revaketa"). Valja pomišljati da su i homerski basileusi u odnosu na tu zemlju uživali veća prava od običnih Ijudi. Zemlja koju su obrađivali obični Ijudi naziva se „kler" (u bukvalnom prevodu κλήρος „ždreb"), komad zemlje koji se, kako sam termin kaže, dobijao izvlačenjem ždrebom. U tekstu „Odiseje", na primer, nalazimo i direktni pomen ο dodeljivanju zemlje: feački vođa Nausitoj je „svima podelio njive" (VI, 10). U „Ilijadi" se pominju slučajevi kad pojedina lica dobijaju livade i viograde, tj. zemljišne posede koji su bili obrađivani i pre njihovog dodeljivanja novim vlasnicima („Ilijada", VI, 193-195, XX, 184). Svi ovi podaci upucuju na pretpostavku ο postojanju seoske zajednice u kojoj je vršena sistematska podela zemlje. Ali,

s drage strane, već se opažaju znaci raspadanja zajednica. Izgleda da dodeljene parcele nisu uvek jednake, pa to izaziva svađe i sukobć. U ,.llijadi", na primer, nalazimo ovakvo mesto:
>vKao

što se čoveka dva zbog razdela gložiti stanu, mere u rukama držeć', na ortačkoj oračoj zemlji, na maloiri prostom oni za jednak se prepiru deo." („Ilijada", ΧΠ, 421423, prev. Miloš N. Điuič)

Istovremeno se pojavljuju ljudi koji su uspeli da dobiju odjednom više parcela, a s drage strane ljudi koji su lišeni dodeljenih parcela ακληρος). Kad je kraljevska vlast postala nasledna, basileusi su nastojali da parcele koje su im dodeljene temenosi dobiju u privatnu svojinu kako bi njima slobodno raspolagali. Odatle može da se izvede ovaj zaključak: ako u homerskom društvu još nije bila konačno izgrađena institucija privatne svojine na zemlju, onda su u svakom slučaju postojali razni oblici odnosa prema zemlji i neravnopravnost u njenoj raspodeli, a pri kraju tog perioda, izgleda da bi se moglo govoriti ο privatnoj svojini na zemlju. U tom smislu zanimljiv je opis scene koja je izrađena na Ahilovom štitu gde se upoređuju zajednička oranica i temenos. U prvom slučaju:
,,...a mnogo je bilo orača koji okretahu jarme i gonjahu tamo i amo. Kad bi okrenuli vec i na kraj omici stigli, svakom bi čovek pristup'o i u ruke dav'o mu peliar" („Ilijada", XVm, 542-546, prev. Miloš N. Đurić)

U drugom slučaju daje se opis žetve. Žanju najamnici a „među njima ćuteć' na brazdi staj'o je kralj sa žezlom u ruci radosna srca" („Ilijada", ΧνΐΠ, 556-557, prev. MiJoš Ν. Đurić). Slobodni ljudi koji su zbog nepovoljiiih prilika izgubili zemlju i zato bili prisiljeni da traže zaradu na tuđem imanju poznati su u epovima pod nazivima „erit" (εριθος) i ,,tet" (θής). Poslednji termin, koji ima šire značenje, primenjuje se ne samo za najamnika već uopšte na čoveka koji je lišen svoje zemlje. Uslovi piaćanja za rad takvih najamnika vide se iz sledećeg mesta u „Odiseji"; Odisej po povratku kući prerušen u prosjaka razgovora s jednim od Penelopinih prosaca:
,,Bi li nadničit' hteo, ο stranče, da prihvatim tebe na polje vrlo daleko, a dovoljnu daću ti platu, da mi sabiraš trnje i visoko drvece sadiš? Tu bih ti hrane ja za celu godinu dav'o, i još se tebi za raho i obuću za noge star'o." („Odiseja", XVIII, 357-361, prev. Miloš N. Đurić)

Tako vidimo da je na velikim posedima već bio primenjivan najamnički rad. Rad se nagrađivao isplatom u naturi koja se pre svega sastojala od hrane, obuće i odece. Položaj najamnika nije bio lak. Napustivši svoju otadžbinu u potrazi za poslom, on je ostajao bez ičije zaštite, što je poslodavac mogao naveliko da koristi. Evo jednog karakterističriog mesta iz „Ilijade" gde se u sporu između Posejdona i Apolona opisuje samovolja gospodara koji je prisvojio zaradu svog najamnika i zatim ga oterao:
„...Jer Div nas na zemlju posla oholom Laomedontu da služimo godinu dana Za platu uglavljenu, a onaj nam je poslove dav'o.

Ali kad plaćanju vreme donesu veselinke Hore, tada celu platu siloviti kralj Laomedont dvojici nama zadrži i s pretnjom nas od sebe pusti, te nam zapreti da će okovat' nam noge i ruke te nas na prodaju potom na daleka ostrva poslat' i još reče nam uši obojici odseću među." (Jlijada", XXI, 443-455; 450-455; prev. Miloš N. Đurić)

7

Stvarni uslovi života i rada stavljali su najamnika u položaj potpuno nezaštićenog čoveka, koji se ponekad rnalo razlikovao od položaja roba. Kao što se vidi iz navedenog primera, gospodar je mogao bez ikakve odgovornosti da okuje čoveka vezujući mu rake i noge i da mu prodajorn u ropstvo zauvek oduzme slobodu. Na jednom mestu u „Odiseji" (TV, 642) priča se kako se robovi i teti zajedno suprotstavljaju slobodnim ljudima. Međutim, tako suprotstavljanje svedoči ne samo ο podređenom položaju teta već i ο odsustvu strogog razgraničenja između robova i slobodnih koje je tako karakteristično za kasniji period. viei LoTi Ropstvo Ropstvo u homerskom periodu bitno se razlikuje od ropstva kasnijeg perioda. U tom smislu veoma su značajni termini koji služe za pnjam"foha 11 ppnvima rnbovi se obično zovu δμώες, često ,,οίκής" (ukućani) i vrio retko „δούλοι" dok se u epohi razvijenog ropstvridnsičnog perioda termin ,,δοΰλοι" upotrebljava najčešće.* Naziv ,,οίκής" nije slučajan, jer u homersko doba robovi su stvarno ulazili u sastav porodice svoga gospodara i zajedno s ostalim članovima porodice učestvovali u zajedničkom privređivanju. Drugim rečima, ropstvo je još imalo patrijarhalni karakter. Istina, takva karakteristika bila bi jednostrana, ako se ne bi uzeo u obzir i potpuno drukčiji odnos prema robovima, kakvi se slučajevi pominju u homerskom epu. U „Odiseji" se, na primer, daje detaljan opis obračuna s robinjama koje su bile okrivljene zbog grehova počinjenih s proscima Penelope: sve su bile obešene ο jedan brodski konopac. Ništa blaže nije bio kažnjen ni čuvar koza Malantej kome
„... i nos i uši njemu odseku nemilom među, pa mu izrežu siiagu i bace je sirovu psima. Ruke i noge mu još u gnevu izrežu svome." („Odiseja", ΧΧΠ, 475-477. prev. Miloš N. Đurić)

U „Odiseji" ima još interesantnih mesta u kojima se daje opšta ocena rada robova:
,A sluge, kad gospodar više ne upravlja kućom, izgube volju da ono izvršuju što im je dužnost. Jer širokovidi Dive polovinu uzme vriine čoveku onom koga daii robovanja zadese dani!" („Odiseja", XVII, 320-324, prev. Miloš N. Đurić)

Tu se već oseća sasvim drugi ton koji nema ništa sa patrijarhalnom idilom i koji najavljuje dolazak doba kad ce nemilosrdna eksploatacija rada neslobodnih ljudi postati temelj čitavog sistema antičke privrede. Na taj način podaci koje nalazimo u homerskim epovima ο položaju robova razotkrivaju iste karakteristike dvojnosti, i to dvojnosti prelazne epohe. Horaerski vek mora se u celini smatrati sarno početnom etapom onog

složenog procesa koji u konačnoj liniji uvodi antičku Grčku u razvijeni sistem eksploatacije ropskog rada. Glavni izvor ropstva u vreme Homera nije predstavljala unutrašnja diferencijacija društva, već rat i ratni plen. U tom pogledu veoma je karakterističan vec5 pomenuti termin ,,δμώς" koji potiče od glagola „δαμάζω" što znači „pokoriti" „ukoriti". Šatori Agamemriona, Ahila i drugih ahej*) Pored termina ,,δοΰλος" u klasično doba upotrebljavani su i termini ,,άνδραποδον i οίκεύς". Ο tome se govori u istraživanjima J. A. Lencmana, VDI, 1951, br. 2,47 id.; 1952, br. 2, 38, id.

skih vođa smešteni duž trojanskih zidina bili su prepuni svakojakog plena, a najviše zarobljenica koje su im pale u ruke tokora ratnih operacija. To da se oni neprijatelji koji su ostaii u životu tretiraju kao robovi, izgleda da je smatrano pravilom bez izuzetaka. Andromaha, oplakujući Hektora, tužno nariče:
„...pre će se ovaj srušiti grad, jer nesta braniča mu tebe, a ti ga, branjaše, čestite žene spasavaše i ludu decu! One će brzo odavde u prostranim lađaina otić' i ja s njima, a ti ćeš, ο drago mi dete, mene pratiti, onde da radiš nedostojne poslove nekom svirepom gospodaru k'o robinja; il' će te koji za ruku zgrabit' Ahejac i s kule te u jadnu propast baciti, srdit..." („Ilijada", XXIV, 728-736, prev. Miloš N. Đurić)

Prema tome, izgleda da je dobijanje zarobljenika predstavljalo jedan od glavnih ciljeva rata. Zato su i preduzimani naročiti prepadi s mora na stanovnike predela uz obale, kao što je, na primer, bio slučaj s Odisejem kad se on sa svojim saputnicima našao na egipatskoj obali i
,Λΐ' njih obest zavede, i požuda savlada njina, odmah Egipcanima lepa plenjaliu polja, njine vođahu žene i ludu grabljahu decu, * a njih ubijahu." („Odiseja", XIV, 262-265, prev. Miloš N. Đurić)

Pavši u ruke pobednika, rob je postajao njegovo vlasništvo. Roba je vlasnik mogao da pokloni kome hoće, da ga menja za nešto drugo ili da njime nagradi nekog pobednika na igrama. Prema podacima ovih epova eksploatacija robova bila je pre svega vezana za njihovo iskorišćavanje u kućama bogatih ljudi. Na primer, kod Alkinoja:
„Tada u dvoru tome pedeset je sluškinja bilo; jedne su sluškiiije mlele na žrvnjima pšenicu žutu, drage na razboju tkale i rukama sukale pređu Sedeć' u redovima k'o lišće..." („Odiseja", VII, 103-106, prev. Miloš N. Đurić)

Toliko je robinja radilo i u Odisejevoj kući. Jedne su ralele žito, druge donosile vodu sa izvora i bile zaposlene na drugim kućnim poslovima. Za vr™e gozbi robovi su služili svoje gospodare i njihove goste. Bilo je uobičajeno da se robinje stavljaju gostu na raspolaganje da mu pomažu pri kupanju posle napornog putovanja i za masiranje njegovog tela raznim mirisnim mastima. Istina, takav posao ni slobodne žene nisu smatrale ponižavajućim. U epovima se na više mesta spominju i šlučajevi kad su ro binje iskorišcavane u svojstvu naložnica. Sinovi takvih robinja mogli su se smatrati slobodnim „... a mene kupljena rodi žena, inoča, al' me k'o zakonsku poštov'o decu" govori sam ο sebi Odisej u izmišljenoj priči („Odiseja", XIV, 202-203, prev. Miloš N. Đuric). Ropski rad primjenjivan je i u zemljoradnji i stočarstvu. U „Odiseji" nalazimo pomena ο pastirima, ο čuvarima svinja i mnogo ređe ο robovima koji su radili u poljima i po vrtovima. U privredi je, ipak, glavna uloga još pripadala slobodnim ljudima. Nastojanje da se utvrdi uloga rada neslobodnih u draštvenoj proizvodnji i da se ustanovi brojno stanje robova u pojedinim domacinstvima nailazi na nepremostive teškoće. U epovima se ο tome ne govori ništa određeno; kad se u njima i naiđe na broj robova, onda je to uvek i bez izuzetka broj 50, uz to on se redovno odnosi na robove koji su radili u samoj kući. I u, Jlijadi", i u „Odiseji" ο robovima se govori relativno

retko. Na osnovu toga možemo pomišljati na to da u homerskoj Grčkoj ropstvo još nije bilo dostiglo viši razvojni stepen. To se potvrđuje i celokupnom organizacijom privrednog života koji ima jasno izražen naturalni karakter. Svako domaćinstvo zadovoljavalo se skoro isključivo sopstvenom radnom snagom ne osecajući potrebu za sistematskom razmenom sa drugim domaćinstvima. U homersko doba rad svakog pojedinog zemljoradnika još nije bio usmeren u pravcu proizvodnje robe, već je imao mnogo skromnije ciljeve omogućiti vlastitu lshranu i ishranu svoje porodice. I u velikim gazdinstvima basileusa koji se koristio radom robova i najamnika rod sa njegovih njiva takođe se prvenstveno upotrebljavao za podmirenje vlastitih potreba, kao i za njegove brojne goste, ukućane, radnike i poslugu. U Homerovo doba radili su svi društveni slojevi, čak i oni najviši, jer se u to doba rad nije smatrao udesom robova i sluga što je bio slučaj kasnije. Ahil i Patroklo su sami spravljali jelo i piće za svoje goste („Ilijada", IX, 205 idd.), iako su u drugim slučajevima taj posao obavljale robinje i robovi. Mlada braća Nausikaje „besmrtnim bozima nalik", isprežu mazge iz njenih kola; pre toga robovi su upregli mazge u njih („Odiseja", VH, 5-6; VI, 71-73). Sama Nausikaja „besmrtnoj boginji nalik" pere rublje zajedno sa svojim robinjama, zatim se s njima kupa i igra lopte. U bogataškim kućama robinje su prele, ali na istom poslu vidimo i suprugu kralja Odiseja, Penelopu. Taj posao dobro poznaje i Hektorova žena Andromaha. Gospodar raskošnog doma Laert radi sa svojim robovima u vrtu i voćnjaku, a Odisej lično drži plug prilikom oranja. Odisej dobro poznaje i druge vrste rada. On sam sebi pravi postelju i pokazuje neobičnu veštinu u pravljenju lađe („Odiseja", V, 243 idd.). Sudelujući u zajedničkim poslovima zajedno sa slobodnim ljudima, rob homerskog doba svakako nije mogao biti biće „razumno samo toliko da može shvatiti ono što je razumno, ali ne toliko da i samo vlada razumom", kao što je kazao Aristotel. Ο takvora odnosu prema robovima, karakterističnim za Aristotelovo doba, u homerskom epu nema ni pomena. Čak i obratno, u liku roba svinjara Eumeja u epu se prikazuje mudar Odisejev savetnik i prijatelj. On uživa neograničeno poverenje svoga gospodara; njemu je poverena stoka i imovina kojom u priličnoj meri samostalno raspolaže. Na priinjer: „Sam ga je (tj. obor) krmcima svinjar sagradio... da ne zna ni gospa ni starac Laerte...!" („Odiseja", XIV, 8-9, prev. Miloš N. Đurić); on gradi kuću i bez dogovora sa svojim gospodarima kupuje roba za sebe. Α kad Eumeju dolazi Odisej kao običan putnik, on se nimalo ne ustručava, i za svog gosta kolje najbolju svinju iz gospodarevog krda i sladi se svinjetinom zajedno sa svojim gostom („Odiseja", XTV, 414 idd). Pri susretu sa svojim gospodarem Eumej ga ljubi u čelo. To isto čine i drugi robovi dočekujući Odiseja na pragu njegove kuće. Uloga razmene Proizvodnja produkata namenjenih isključivo za prodaju u homerskom društvu bila je vrlo slabo razvijena. Istina, u epovima se spominju pojedini sliičajevi razmene, na primer, priča se ο tome kako su se za zarobljenike razmenom dobijali volovi, oružje ili vino. Za razmenu se obično upotrebljavao ratni plen. Pod tim uslovima prirodno je što je razmena imia epizodan karakter, U vezi s tim vrlo je karakteristično što u homerskom društvu nema novca kao sredstva stalne razmene. Spoljna trgovina je takođe bila još vrlo slabo razvijena. To je potvrđeno i podacima iz arheoloških istraživanja na osnovu kojih se može konstatovati skoro potpuno odsustvo uvoznih predmeta na teritoriji Grčke sve do Vm veka pre n.e. Ako su se neki predmeti i uvozili, to su uglavnojn bili luksuzni predmeti namenjeni potrebama uskog kruga plemstva. U „Odiseji" se na jednom mestu opisuje dolazak prekomorskih trgovaca s robom:
„Onde prevanii dođu Feničani, slavni momari, u craoj noseći lađi silesiju sitnurija starih." („Odiseja", XV, 415-416, prev. Miloš N. Durić)

Među tim „sitnurijama" bio je, na primer, „zlatan đerdan isprenizan mnogim jantarom" („Odiseja", XV, 460). U .Jlijadi" se kao uvozni predmeti pominju bogato

izvezene svešteničke odore, rad sidonskih žena. „Umetan srebrni krčag... veštaka sidonskih delo", koje Feničani „dopremiše plavetnim morem" („Ilijada", ΧΧΠΙ, 743). Pošto Krit u to doba nije više imao ulogu trgovačkog posrednika, to su glavni uvoznici bili feničanski trgovci. Ovi nisu stvarali stalne trgovačke faktorije i ograničavali su se samo na istovar robe ili na njenu rasprodaju direktno s broda. Feničanski trgovci nisu se duže zadržavali na mestima rasgrodaje robe. U slučaju koji se pominje u „Odiseji" (XV, 455-456), boravak feničanskih trgovaca trajao je oko godinu dana u toku koje „mnogo kupljeno blago u prostranu zgrtahu lađu". Dešavalo se i to da napuštajući mesto svog boravka feničanski trgovci opljačkaju mesno stanovništvo i da sa sobom odvedu žene i decu radi prodaje u ropstvo. Uopšte, trgovina je u to doba bila još usko povezana s pljačkora i ratom, i feničanski trgovci nisu uživali simpatije stanovništva Egipta. U tom smislu u „Odiseji" je karakteristično ovo mesto:
„Tada mi pristupi neki Feničanin, prevejan lažac, lupež, koji je zla učinio Ijudima mnoga. On me svojirn kovarstvom navuče te otidem s njime ja u fenički narod, gde imaše dvore s imanjem." („Odiseja", XIV, 288-291, prev. Miloš N. Đurič)

Žrtva prepredenog Feničanina u ovom slučaju bio je Grk koji je nasledio neznatan komad zemlje i zato je naumio da okuša sreću u trgovini. Hrci Homerovog doba uopšte su se veoma malo bavili trgovinom; to zanimanje nije bilo popularno. Tako se jedan predstavnik feničanskih velikaša Eurijal ovako obraća Odiseju u želji da ga uvredi „poragom ovom":
,,Ti se, stranče, meni ne činiš podoban onom koji je igraina vičan u Ijudi kakvih je iruiogo, nego si podoban onom što u mnogovesloj lađi plovi, vođa mornara, a oni sve trgovci sami, samo na tovaie misliš i robu imaš na umu, lakom na dobit, a borcu u igrama podoban nisi." („Odiseja", VIII, 158-163, prev. Miloš N. Đurić)

Zanatstvo Prevlast naturalne privrede i relativno mali udeo razmene u sistemu ekonomskih odnosa homerske Grčke uticali su i na stanje zanatstva. U uslovima kad se svako domacinstvo zadovoljavalo vlastitim sredstvima zanatstvo nije moglo imati povoljne mogućnosti za svoj razyoj. Za razliku od mikenske epohe, homerska Grčka poznavala je vrlo mali broj vidova zanatstva. U epovima se pominju samo grnčari, drvodelje, kožari, kovači oružari. Podela rada unutar pojedinih zanatskih grana skoro uopšte ne postoji. Kovači su, na primer, izrađivali i neke predmete od zlata i srebra, a drvodelje su obavljale sve poslove počevši od seče drveta i završavajući izgradnjom kuće ili proizvodnjom nameštaja i drugih predmeta. Odsustvo svake specijalizacije javlja se i kod kožara. U epu se nalaze mesta gde se spominju neke radionice, ali je to samo izuzetak, na primer, govori se ο kovačnici boga Hefesta, zaštitnika zanatstva koji je iskovao oružje za Ahila. Po pravilu, zanatlije su išle od kuće do kuce i pravili su predmete od materijala svojih naručilaca. Pri tome su u društvenom pogledu bili izjednačeni s gatarima, vračevima i pevačima:
,JCo bi išao stranca iz zemlje tuđinske zvati dragoga kakva sem onog što može da radi za naiod: Vrača ili lekara u nevolji ili zidara ili božanskog pevača što pevanjem zabavlja ljude?" („Odiseja", XVII, 382-385, prev. Miloš N. Đurić)

Izrađujući predmete od materijala naručilaca, zanatlije su se služile sopstvenim aiatom. U „Odiseji" se za zlatara koji je došao Nestoru kaže da je sav alat za rad doneo sa sobom („Odiseja", ΙΠ, 432-435). Pojedini vešti majstori uživali su u homerskoj Grčkoj veliku popularnost. U ,Jttijadi" se, na primer, priča ο beotskom majstoru Tihiju. Kad je trebalo da se izradi štit za salaminskog vladara Ajaksa, on ga je naručio kod tog čuvenog raajstora („Ilijada", VH, 220 idd.). Uopšte uzevši, posao zanatlija u Grčkoj homerske epohe smatran je maiije vrednim od posla zemljoradnika, pa su se i same

zanatlije koje su uglavnom poticale iz redova teta i metanasta nalazile na nižim stepenicama društvene lestvice. 2. POLITIČKA STRUKTURA HOMERSKOG DRUŠTVA Kraljevi Socijalno-ekonomski razvitak grčkog društva hobasileusi merskog perioda koje je niklo na ruševinama ranoklasnog mikenskog društva još nije bio dostigao stepen državnosti. Međutim, u svakoj od mnogobrojnih zajednica ο kojima je reč u epovima već se ističu elementi društvenog uredenja koje svoje poreklo vuče iz duboke starosti, ali pored toga predstavlja i začetke državnih organa. U svakoj zajednici postoji kralj „basileus", veće starešina (geronata) i narodna skupština. Kraljevi homerske epohe bili su vođe pojedinih plemena, vojskovođe svojih saplemenika u ratu. Največu vlast kralj je imao tokom ratnih operacija. Organizacija vojske u to vreme već je dostigla izvesnu visinu. Plemićki ratnici bili su naoružani mačevima i kopljima i od udaraca neprijatelja zaštićeni šlemovima, oklopima, dokolenicama i štitovima. U borbu su polazili na dvokolicama u koje su bili upregnuti dobri rasni konji. Naprotiv, vojnici mobilisani iz naroda bili su slabo naoružani: samo kopljima za bacanje i praćkama. U prvoj bici pod Trojom opisanoj u , Jlijadi" (ΠΙ, 1 iđđ.) obe neprijateljske vojske jure jedna protiv druge: Trojanci vičući, a Ahejci ćutke, pazeći da ne poremete redove stroja. Kasnije Ahejci postavljaju svoj logor u ravnici između mora i opkoljenog grada. Logor obezbeđuju time što su oko njega iskopali rovove, podigli nasipe i kule. Za prolaz vojske i borbenih dvokolica grade kapiju. Za sve to bila je potrebna izvesna organizacija, čime se i opravdavala koncentracija vlasti u rukama predvodnika pojedinih vojnih odeljenja, predstavnika bogatog rodovskog plemstva. Ovi su od običnih vojnika mogli zahtevati bezuslovnu pokornost preteći surovim kaznama onima koji su bili nedisciplinovani. Autoritetu kraljeva doprinosile su i osobenosti borbene taktike tog doba. Bitka je obično započinjala dvobojem vođa basileusa koji su jurili jedan na drugog u svojim dvokolicama. Za njima su u boj polazili njihovi prijatelji, a zatim obični vojnici pešaci. Tada je započinjala bitka prsa u prsa uz upotrebu kopalja, mačeva, teškog kamenja. S ubijenih neprijateljskih ratnika odmah su svlačili opremu koja je predstavljala pobednički trofej. Često su vođene borbe za tela poginulih. Svaka od zaraćenih strana htela je da odvuče tela svojih mrtvaca: jedna zato da ih sahrani, druga da ih podvrgne ruglu i eventualno dobije za njih otkupninu. Kraljevima je bila dužnost da svojim ličnim piimerom deluju na družinu i obične borce. Međutim, jasno je da je umešnost mkovanja skupim oružjem, a naročito bojnim konjima, inače nedostupna običnim vojnicima, predstavljala dužnost ne samo kraljeva vec i ostalih predstavnika bogatog rodovskog plemstva koji su u borbama igrali veoma značajnu ulogu. Homerski kraljevi bili su tesno povezani sa tim plemstvom u njihovoj sredini oni su biii samo prvi među jednakima. U tom pogledu veoma je zanimljivo da su pojedine od pomenutih teritorija u nizu slučajeva imale ρο nekoliko kraljeva. Na primer, na ostrvu Sheriji osira Alkinoja pominje se još dvanaest basileusa, u Argosu tri, u Elidi četiri. Cak i u ratovima neka plemena nastupaju pod vođstvom nekoliko kraljeva. Tako je teimin basileus imao široku primenu. U nekim slučajevima d basileusi stvarno su imali vlast plemenskih vođa, dok su u drugim izgleda imali samo ulogu kraljevih savetnika ili članova njegove družine. Vec samo to pokazuje da čak ni vojna vlast kralja nije bila neograničena. U tom smislu veoma je karakterističan opis jednog vojnog većanja koji nalazimo u „Dijadi" (Π, 50-399). Na tom većanju neki Tersit, po svim izgledima običan redov, „derući se glasno" napada kralja Agamemnona prebacujući mu da je na Ahejce navukao bezbrojne nevolje. Istina, većina drugostepenih basileusa brani Agamemnona „vođu i vladara naroda"; Odisej „obuzdava" Tersita grdnjama, pretnjama i udarcima. Ipak sama činjenica da je moglo doći do takve scene dokazuje da homerski kraljevi nipošto nisu uvek uživali neoboriv autoritet. U takvim okolnostima Odisejeve reči ο štetama koju donosi vlast mnogih osoba i ο potrebi njenog koncentrisanja u rukama jednog jedinog

nosioca skiptra zvuče kao želja, daleka od realne stvarnosti, ili možda kao reminiscencija mikenske epohe. „Jedan nek bude kralj, kome Krona lukavog sinak žezlo i zakone dade, da po njima vlada nad ljudima." („Ilijada", Π, 205-206, prev. Miloša N. Đurića). Prirodno je da su u doba mira kraljeva ovlašćenja bda još skromnija. Njegova glavna funkcija svodila se na učešče u sudu. U homerskom eposu pravosuđu se daje velik značaj:
„Bogobojažljivo vlada, nad ljudima jakim i mnogim, budno štiteći pravdu, te zemlja nosi mu crna pšenice, rađa mu ječma, a voćnjaci puni su roda, stoka mu svagda se množi, a more daje mu ribe..." („Odiseja", XIX, 110-113, prev. Miloš N. Đurić)

Samo se po sebi razume da u vreme koje razmatramo još nisu mogle da postoje koliko-toliko razvijene pravne norme. Na primer, zločin kao što je ubistvo razmatran je samo sa stanovišta štete koju je ubica naneo određenom licu i grupi njegovih srodnika. Na osnovu takvih shvatanja suđenje je poprimilo smisao neke vrste posredničke nagodbe između parničara. Na Ahilovom štitu prikazana je ovakva parnica:
,,...oko krvarine dva čoveka se prela Za ubijenog jednog... Oba su želeli raspru pred pravednim prekinut' sudom, i obojici narod pomagaše grajanjem svojim. Tu su glasnici stišavali narod, a svaki je starac onde na kamenu glatkom u svetome sedeo krugu držeć' u rukama skeptre glasnika jasnoga gria. S njima se dizali jedni pa drugi te zborili pravdu." („Ilijada", XVIII, 498-507, prev. Miloš N. Đurić)

Kao što se vidi iz ovog opisa, u homersko doba sudilo se u prisustvu naroda i sudsku odluku donosile sii starešine. Kraj njih su stajala dva taTenta zlata. Τό je bio ulog koji su na početku sudskog procesa polagali i tužilac i tuženi kao jemstvo. Neshvatljiva je vrlo velika vrednost tog jemstva. Izgleda da u ovom slučaju imamo pred sobom uobičajenu epsku hiperbolu, jer se teško može pretpostaviti da bi se tako velike svote stvarno polagale kao jemstvo u ono doba. Ko je dobijao parnicu nosio je oba zaloga, u protivnom je gubio. Uloga kralja za vreme suđenja bila je izgleda toliko beznačajna da se u opisanoj sceni koja se nalazi na Ahilovom štitu kralj uopšte ne nalazi. Na osnovu drugih podataka iz oba epa može se zaključiti da je kralj u većini slučajeva svoje sudske funkcije delio sa savetom starešina. Osim sudskih i vojnih funkcija kralj je vršio i svešteničku dužnost, dužnost posrednika između plemena i bogova; nije isključeno da je i te funkcije delio sa večem rodovskih starešina. Pitanje nasleđa kraljeve vlasti, prema podacima epa nije jasno. Izgleda da je vlast posle kraljeve smrti ili u slučaju njegove nesposobnosti ža dalje vršenje dužnosti ponekad prelazila na njegovog sina ili nekog drugog od rodbine, ali je mogla da pređe i na neko lice iz sasvim drugog roda. Pri tome su značajnu ulogu igrali i lični kvaliteti kandidata. Karakteristično je to što za vreme dugog odsustva Odiseja iz Itake ni njegov sin Telemah, ni otac Odisejev Laert nisu sraatrani kraljevima i Itaka je živela bez kralja, a prosci, nastojeći da pridobiju Penelopu za ženu, očigledno su računali da se tim putem dočepaju iie samo Odisejeve imovine već i kraljevske vlasti. Kad se postavilo pitanje kralja, sin odsutnog Odiseja, Telemah, kaže proscima:
„I drugih ahejskili ima dabome jošte boljara mnogo, mladih i straih, na itačkom ostrvu ovom. Svaki bi kraljev'o od njih kad nesta Odiseja divnog." („Odiseja", I, 394-396, prev. Miloš N. Đurić)

Odatle bi se moglo zaključiti da u homcrskoj Grčkoj još nije bila konačno utvrđena naslednost kraljevske vlasti. Jednu od najvažnijih kraljevih privilegija predstavljalo je iskorišćavanje temenosa, tj. najboljeg dela zemlje izdvojenog iz društvenog fonda.

Eksploatisanjem te zemlje pokrivani su kraljevi Iični rashodi i troškovi koje je on snosio, čašćavajući i gosteći članove veća za svojom trpezom. Dopunski prihodi basileusa sastojali su se od poklona koje je primao od naroda i od lavovskog dela ratnog plena.

Veće starešina Vece starešina u homersko doba stvamo više nije predstavljalo organ sastavljen od najstarijih i najpoštovanijih Ijudi iz plemena. U to veće na prvom mestu dolaze ljudi iz najuglednijih i najimućnijih rodova, bez obzira na njihovu starost. Kao što je rečeno, nisu bili retki slučajevi da se i članovi veća nazivaju basileusima, ali su se obično zvali gerontima. Ο svim važnijim pitanjima kralj se dogovara sa većem i, kako izgleda, bez toga ne donosi ni jednu važniju odluku, Savetovanja su obično održavana za vreme gozbe u kući basileusa ili pod otvorenini nebom u prisustvu naroda. Teško da bi se mogao detaljnije razjasniti karakter uzajamnih odnosa između kralja i veća starešina. Narodna Narodna skupština je u homersko doba predskupština stavljala zbor svili slobodnih članova zajednice. Sazivao ju je obično kralj zbog raznih pitanja, na primer, u „Odiseji" u vezi sa Telemahovom tužbom na samovolju prosaca u njegovoj kuci, u , Jlijadi" zbog odlučivanja ο nastavljanju rata i ο uzrocima neizlečive bolesti koja je napala vojsku kod Troje. U narodnoj skupštini pretresani su razni predlozi ,,za narodnu korist". („Odiseja", Π, 32). Na zasedanje skupštine ljudi su pozivani putem glasnika, a održavalo se za vreme mira obično u blizini kraljeve kuće, na nekom trgu ili na drugom zgodnom mestu. Ipak, u homersko doba već ne postoji ravnopravnost svih njegovih učesnika: stvarno donošenje odluka vrši veće starešina i kralj. Čak i u onom slučaju kad se Telemah obratio narodnoj skupštini za pomoć, tražeći zaštitu od samovolje prosaca, okupljeni narod nije mogao da donese neku određenu odluku i razišao se zaplašen pretnjama prosaca. Skupština Ahejaca koja je bila sazvana kod Troje takođe nije bila u stanju da spreči svađu koja je nastala među vođama. Na skupštini su glavnu reč vodili predstavnici plemstva namećući narodu svoje odluke. Svoj odnos prema mišljenju geronta i kralja narod je izražavao samo povicima, odobravajući ih ili ne odobravajući. U epovima se rie spominje ništa nalik na glasanje u narodnoj skupštini. Na Itaki, zbog odsustva Odiseja, zasedanja narodne skupštine nisu sazivana tokom više godina. Sve to ukazuje na opadanje značaja narodne skupštine na račun proširenja kompetencije veća starešina. Istina, pitanje uzajamnih odnosa sva tri organa društvene uprave, pri odsustvu pisanih zakona i više-manje utvrđenih pravnih normi, stvarno je rešavano prema realnom odnosu snaga u svakom konkretnom slučaju. Sigurno je jedno: i narodna skupština i veće starešina i kralj u homerskom periodu ostaju još vrlo tesno međusobno povezani. Kralj ne može da zaobiđe savet geronata, a geronti ο svim važnim pitanjima donose odluke u prisustvu naroda. Tako narodna skupština, i pored jačanja moći plemstva, još nije izgubila svoj stari autoritet; s njim još uvek računaju i kralj i geronti. Porodica Porodični odnosi u homersko doba još se karakterišu postojanjem patrijarhalne porodice. Brojno stanje članova takvih porodiea ponekad je bilo dosta veliko; porodica kralja Prijama je, na primer, brojala 50 sinova sa njihovim ženama i 12 kćeri sa njihovim muževima. U drugim slučajevima koji se pominju u epovima porodice su bile znatno manje. Prelaz porodične vlasti na muža i oca još nije uspio da izvrši porobljavanje žene. Njen uticaj na život porodice produžava se i ona i dalje uživa poštovanje draštva. Sferu u kojoj se primenjuje rad žene predstavlja kućno domaćinstvo, u okviru koga žena kao domaćica uživa samostalnost.
Engels U svom delu „Poreklo porodice, privatne svojine i ο društvenom države", Engels daje sledeću vrlo značajnu defrniuređenju homerciju socijalno-ekonomske strukture homerskog ske Grčke društva: ,,U grčkom uređenju herojskog doba nalazimo, dakle, staru gentilnu organizaciju još kao živu snagu, ali već i početak njenog potkopavanja: patrijarhat s prenošenjem imanja u nasledstvo na decu, čime se ide na ruku nagomilavanju bogatstva u porodici, te porodica postaje sila

nasuprot gensu; povratno dejstvo imovinske nejednakosti na uređenje obrazovanjem prvih začetaka naslednog plemstva i kraljevstva; ropstvo, najpre samo ratnih zarobljenika, ali otvarajući već perspektivu porobljavanja sopstvenih plemenskih, pa čak i gentilnih drugova; stari rat plemena vec se izvrgava u sistematsko razbojništvo na kopnu i na moru radi osvajanja stoke, robova, blaga, i pretvara se u redovan izvor prihoda; ukratko, bogatstvo se slavi i poštuje kao najviše dobro, a stara gentilna uređenja zloupotrebljavaju se da bi se opravdalo nasilno otimanje bogatstva. Nedostajalo je još samo jedno: ustanova koja bi obezbeđivala novostečena bogatstva pojedinaca ne samo protiv komunističkih tradicija gentilnog uređenja, koja ne samo što bi proglasila za svetu ranije tako malo cenjenu privatnu svojinu, i koja bi ovo posvecenje istakla kao najviši cilj svake Ijudske zajednice, već koja bi udarila žig opšteg društvenog priznanja i na nove oblike sticanja svojine, koji se razvijaju jedan za drugim, dakle, na sve ubrzanije povećanje bogatstva; ustanova koje bi ovekovečila ne samo sve veće cepanje društva na klase, vec i pravo imućne klase na eksploataciju siromašne klase i vladavinu prve nad drugom. I ustanova se pojavila. Pronađena je „država". Citavo socijalno-ekonomsko uređenje homerske Grčke, prema tome, karakterišu crte kakve su tipične za prelazno doba. Tokom daljeg razvoja proizvodnih snaga stari odnosi, čiji počeci potiču još iz poretka prvobitne zajednice, u homerskom društvu postepeno se zamenjuje novim tipom društvenih odnosa. Konačna pobeda i učvršćenje tih novih odnosa vezani su za nastupajući period u istorijskom životu stare Grčke. SPARTA, KRIT, TESALIJA IBEOTIJA U VREMENU OD IX DO POČETKA V VEKA PRE N.E.

1. SPARTA Izvori koji se odnose na nastanak spartanske države veoma su oskudni i potpuno nesigurni. Istoriju Sparte tendenciozno prikazuju već starogrčld pisci, ideolozi oligarhije, koji su u Sparti gledali oličenje svojih socijalno-političkih ideala. Društveno uređenje Sparte u đelima tih pisaca nesumnjivo je veoma idealizovano. U društvenoj i filozofskoj literaturi stare Grčke stvoren je čitav pravac koji je još u staro doba dobio naziv „lakonofilski". Taj lakonofilski pravac našao je odraz u radovima Ksenofonta, Platona i u nekirn Aristotelovim radovima. Dela drugih predstavnika tog pravca ili uopšte nisu mogla da se očuvaju do našeg doba ili, ukoliko su se sačuvala, predstavljaju samo kratke odlomke, redovno škrtog sadržaja. Međutim.jnL raspolažemo i nešto objektivnijim podacima ο staroj Sparti. Oni se naiaze u delima Herodota i Tukidida. Ova dva najznačajnija starogrčka istoričara nisu spadala u lakonofile i zato podaci ο Sparti koje nalazimo kod njih zaslužuju više poverenja. Vredna pažnje su i kazivanja pesnika liričara VII-VI veka pre n.e. kojfsu u svojim pesmama, delimično sačuvanim i do našeg doba, prikazivali socijalno-političku stvarnost. Takvi su odlomci dela Tirteja i Alkamana. Vrio ozbiljni podaci nalaze se i u Pausanijevom delu „Opis Helade" (II vek pre n.e.)· Najzad, sačuvano je nekoliko starih spartanskih natpisa.

Geografski Teritorija na kojoj je nikla spartanska država nalauslovi Sparte zila se u dolini reke Eurota koja je dobila naziv Lakonija ili Lakedemon. Sa zapada iznad te doline sav u strmim terasama diže se planinski lanac Tajget, koji dostiže visinii od 3000 metara, sa istočne strane niža i manje strma planina Parnon. Oba ova planinska venca završavaja se sa dva izdužena i uska poluostrva koja uokviruju Lakonski zaliv; Tajget se naglo spušta u more rtom Tenar, a Parnon rtom Maleja. Planinski greben Parnon svojim istočnim padinama spušta se dosta blago ka moru, tako da na nekim mestima obrazuje dobre luke i ostavlja širok obalski pojas prilično pogodan za naseljavanje. Zapadne padine Tajgeta strmo se spuštaju u prostranu i vrlo plodnu Mesensku niziju koja na zapadu i severozapadu prelazi u blagu primorsku visiju, a sa juga je zapljuskuje Mesenski zaliv. Sa severoistoka Mesensku niziju zatvaraju visoke planine Arkadije.

Prema tome, spartanska država je, dobivši svoje konačno formirane granice u drugoj polovini VII veka pre n.e., zauzimala južni deo Peloponeza uz obalu zaliva; kopnena je bila samo severna granica koja je delila Lakoniju od Elide na severozapadu, Arkadije na severu i Argolide na severoistoku. Kopnene granice spartanske teritorije prolazile su nepristupačnim planinskim predelima. Primorska obala Sparte takođe nije pružala povoljne uslove za pomorske veze. Samo na jugoistoku i na jugu, uz obale Lakonskog i Mesenskog zaliva, nalazila su se mesta pogodna za pristajanje lađa. Geografska izolovanost Lakonije delimično je doprinosila onoj usporenosti, pa čak i stagnaciji društveno-političkog razvoja koje je karakteristična za istoriju Sparte. Lakonska dolina, kao i Mesenska, bogata je vodenim tokovima i zato je veoma plodna. Ali je površina plodnog zemljišta Lakonije ograničena to je dosta uzan pojas koji se pruža duž srednjeg toka Eurota, čija najviša širina ne prelazi 10 km. I upravo na tom prostoru je i nastao vojno-politički centar spartanske države Sparta.

Lakonija i MeArheološka istraživanja u Lakonskoj dolini dala senija tokoin su nauci ostatke građevinskih objekata iz najstainikenske i rijeg perioda. Tu treba ubrojati tzv. Menelajon homerske epohe (XIV-XI vek pre n.e.); ovaj objekat predstavlja ostatke dosta masivne zgrade od klesanog kamena, koja se sastojala od 4-5 posebnih prostorija s hodnikom; površina čitavog iskopanog prostora iznosi oko 300 m2. Menelajon se nalazio nedaleko od teritorije kasnije Sparte, na padinama doline i nije bio utvrđen. U isti period spada i drugi centar preddorske Lakonije koji je nađen na mestu kasnijeg spartanskog naselja Amikle. Amikla mikenskog perioda bila je, kako izgleda, kultni centar. Druga naselja mikenskog perioda u Lakonskoj dolini skoro da nisu sačuvana. Mesenija teritorija starog Pilosa bila je u mikensko doba, sudeci po arheološkim podacima, mnogo gušće naseljena nego Lakonija. Krajem ΧΙΠ i u ΧΠ veku Pilos, Mikena i draga mikenska naselja u Lakoniji i Meseniji bila su razorena i zauvek napuštena. Mikenska epoha se time završava. Nastupa nova homerska epoha već neposredno vezana za kasniju istoriju Helade. Početak hornerske epohe poklapa se sa posljednjim velikim seobama plemenskih grupacija na Balkanskom poluostrvu. Sećanje na te seobe sačuvano je u kasnijoj grčkoj literaturi u obliku predanja ο borbi junaka Herakla za prisvajanje Peloponeza i ο osvajanju poluostrva od strane Heraklovih potomaka, Heraklida, koji su se, kao što je ranije rečeno, našli na čelu grupe grčkih plemena poznatih pod imenom Dorani. U torajpredanju prvi put se pominje podela starogrčkog naroda na jezičke i plemenske grupacije Dorana, Jonjana, Eoljana i dr. na koje su se stari Grci i kasnije delili. ~ Ali oToJTcasnijoj podeli helenskih plemena u Homerovim epovima skoro se i ne govori kao što se ne spominje ni dorsko prodiranje na Peloponez. Sami nazivi Sparta i Lakedemon nalaze se i u .Jlijadi'' i u ^Odisejiii, ali se tu pod tim nazivima ne podrazumevaju gradovi iii oblasti. vec jedino bajni dvorac kralja Menelaja koji je opisan u četvrtoni pevanju „Odiseje". U tom opisu nema ni reči ο naseljima u okolini dvorca, iako su u opisima drugih rezidencija basileusa (na primer, Pilosa, Itake, Alkinojevog dvorca na Sheriji) te rezidencije prikazane kao centri ove ili one oblasti. Prema torae, podaci ο Sparti koje nalazimo u „Odiseji" nisu realni. Taj utisak raste ako obratimo pažnju na opis Telemahovog puta iz Pilosa u Spartu; taj opis je takođe sasvira nerealan: putnici stižu u Spartu ravnim i pravim putem; nema ni reči ο tajgetskom strmom kršu i njegovim predgorjima koja su delila „peskoviti" Pilos od Sparte; pored toga ni po čemu se ne vidi da bi Telemah zaobilazio planinu idući obalom mora; čak i da je putovao obalom, teško se može pretpostaviti da vanredni planinski pejzaži i tegobe putovanja rie bi skrenuli na sebe pažnju pesnika. Prema tome, Sparta se u Homerovim epovima ne prikazuje realno i uopšte nimalo ne liči na kasniju Spartu, kakvu nam je prikazuju Herodot i drugi starogrčki istoričari. Da li to znači da u homerskom periodu Sparte nije ni bilo? Iskopavanjima vršenim na mestu kasnije Sparte utvrđeno je da je tu

niklo naselje u IX veka pre n.e.; nađeni su predmeti keraniičke proizvodnje (uglavnom fragmenti), ukrasni predmeti (naročito male figure od sloriove kosti) koji su karakteristični za homersku epohu i u drugim oblastima Helade. Osobito je interesantna velika sličnost tzv. geometrijske keramike Sparte s posuđem nađenim prilikom iskopavanja u Delfima, najstarijem religioznom centru cele Grčke koji je igrao kmpnu ulogu u verskom i političkom životu Grčke. Skreće na sebe pažnju einjenica da su Delfi bili naročito usko povezani sa istorijski poznatom Spaitom kasnijeg doba. Međutim, iskopavanja nisu otkrila nikakve tragove velikih građevina dvorskog tipa. Na taj način, zasad još vrlp nepotpuni arheološki podaci omogućuju pretpostavku da je sam centar spartanske države nikao tokom kasnohomerske epohe i nije imao ništa zajedničko sa Spartom koju Homer prikazuje u epovima. Đorska najezda Postanak spartanske države, kao što je već rečeno, i nastanak iisko je vezan za seobu dorskili plemena. Podaci ο spartanske države razvoju grčkog jezika pokazuju da su Ahejci predstavljali najstarije grčko pleme, koje je zauzimalo široko teritorijalno prostranstvo. Na Peloponezu, naročito na teritoriji kasnije spartanske države, sve do njenog postanka govori se ahejskim jezikom koji je bio srodan jonskoni. Dorska plemena, zauzevši Peloponez, delimično su uništila mesno ahejsko stanovništvo, delomično su ga podjarmila, a delomično se asimilirala s njim. Podaci ο postanku spartanske države kojim raspolažemo kod antičkih autora, kao što je već rečeno, izuzetno su oskudni i nepotpuni. Najvrednije podatke nalazimo kod Herodota. On navodi dug poimeničan spisak spartanskih kraljeva, počevši od njihovog mitološkog pretka - poluboga Herakla i njegova sina Hila, pa sve do svojih dana (V vek pre n.e ). Ima osnova za mišljenje da se deo ovog popisa spartanskih kraljeva od V do νίΠ-ΧΙ veka pre n.e. zasnivao na manje-više tačnom istorijskom predanju. Taj popis pruža izvesnu mogućnost da ustanovimo dosledan tok pojedinih događaja spartanske istorije. Pri tom treba koiistiti podatke drugih kasnijih grčkih istoričara, ukoliko su oni mogli da objasne istorijska predanja koja Herodot nije uneo u svoje delo. Tako, na primer, istoričar iz druge polovine IV veka pre n.e. Efor, koji je u svojoj „Opštoj istoriji" dao prvi povezani, ali, razume se, legendarno-istorijski prikaz stare Sparte, kaže da su se Dorani najpre učvrstili u gornjem delu doline Eurota, na teritoriji koja je kasnije dobila naziv Aigitis. Na osnovu ovog podatka može se stvoriti opšta predstava ο pravcu kretanja Dorana u njihovom prodiranju u Lakoniju; očigledno je da je njihovo kretanje vršeno sa severa na jug. Krećući se u velikim masama, Dorani su postepeno zauzirnali dolinu Eurota Lakoniju i teritorije koje su se s njom graničile na istoku, Sudeći prema pođacima koji su rastureni u antičkoj literaturi, to njihovo napredovanje bilo je praceno opštim i bezuslovnim porobljavanjem domaćeg stanovništva. Ο tome svedoči i činjenica da je sam politički centar Sparta nastao tek u IX veku, što je potvrđeno arheološkim materijalima, dok je dorska najezda na Peloponez otpočela najranije u VIII veku. Herodot i Tukidid, dajuci najverodostojnije podatke ο Sparti, pišu ο dugotrajnom periodu unutrašnjih i spoljnjih borbi kojima je praćeno osvajanje Lakonije od strane Dorana. Prema Tukididu, od upada Dorana na Peloponez do obrazovanja stabilnog državnog uređenja u Sparti prošlo je najmanje sto godina. I upravo tokom te dugotrajne borbe u Lakoniji je izvršen prelaz ka klasnom društvu i formiran aparat vladajuće klase spartanska država. U IX veku pre n.e. dorski osvajači koji su u to vreme već kontrolisali čitavu teritoriju Lakonije koncentrisali su se u strateški pogodnom mestu doline Eurota i tu se smestili u pet naselja. Ta naselja, koja su se zvala „sela", obrazovala su glavni centar pod imenom Sparta. U takvom formiranju političkog centra tipičnom za Heladu jasno se ispoljava stabilnost patrijarhalno-rodovskih osnova u društveno-političkom životu dorskih osvajača. Ustalivši se u Sparti, Dorani koji su se dotle delili na tri rodovske file - Pamfili, Hilejf i Dimani, podelili su se naknadno u pet grupa koje su doblle topografske nazive: Pitani, Mesoji, Dimni, Kinosure i Limni. U tesnoj vezi s tom

podelom nalazila se i podela Lakonije na okruge (obe); broj tih oba i njihova organizacija nepoznati su. Ta nova podela već se nije zasnivala na rodovskim odnosima, nego su je uslovljavale potrebe vojno-političke organizacije, ugnjetavanje ahejskog zemljoradničkog stanoviiišta i formiranje države. Najezda Doraiia izazvala je naglo zaoštravanje daljeg procesa socijalne diferencijacije unutar ahejskog društva. Veoma je verovatno da je ahejsko plemstvo delimično ušlo u sastav novoobrazovane vladajuće klase dorskih osvajača. Na osnovu odličnog poznavanja istorijskih predanja Herodot priča kako je spartanski kralj Kleoman I na pitanje, ko je on, odgovorio sveštenici boginje Atene da je Ahejac, a ne Doranin. Prema torae, za Herodota je jedna od dve dinastije spartanskih kraljeva bila ahejskog porekla. Na drugom mestu Herodot (IV, 145-150) detaljno prepričava predanje ο Mlnijima koji su se preselili s ostrva Lemnosa u Lakoniju i ušli u sastav spartanskih građana. Kasnije je taj događaj izazvao u Sparti socijalno-poliličku borbu koja se završila seobom pobeđenih na ostrvo Tera. Upoređujući Herodotovo pričanje s podacima koje pruža Pausanija, može se doći do zaključka da su se događaji ο kojima je reč odigrali osam generacija pre Prvog mesenskog rata, tj. krajem XI veka pre n.e. Može se dopustiti mišljenje da se predanjem ο Minijima obeležava najstariji period borbe Dorana za osvajanje Lakonije. Mešovito poreklo spartanske vladajuće klase, prematome, osečalo se još u doba Herodota. Istorijsku verodostojnost ovog Herodotovog kazivanja potvrđuju u izvesnoj meri pomenuti Pausanijini podaci (ΙΠ, 15) a takođe i dva ahejska natpisa sa ostrva Tere (IG, ΧΠ, 584, 1440). Nije ništa manje važno ni pitanje, kad je, pod kakvim okolnostima i u kom obliku vršeno podjarmljivanje širokih slojeva stanovništva Lakonije od strane vladajuće klase. Poseban položaj helota zanimao je starogrčke istoričare. Prema njihovim podacima, posebno prema podaciraa Efora, heloti prvobitno nisu bili pokoreni. Početak njihovog porobljavanja pripisuje se kralju Agisu, koji je pripadao drugom kolenu računajući od dolaska Dorana u Lakomju. Prema podacima drugih istoričara, heloti su pokoreni za vreme vladavine trećeg kolena kraljeva. Istorijska predanja vezuju porobljavanje helota za period izuzetnog zaoštravanja socijalne borbe koja je trajala tokom pet pokolenja. Odatle je jasno da je porobljavanje zemljoradničke mase stanovništa zalitevalo maksimalno naprezanje porobljivačkih snaga. Opravdano je mišljenje da je upravo u tim okolnostima i došlo do zbližavanja ahejskog plemstva s Doranima. Deo ahejskih plemića, koji se još bio sačuvao, izgleda da je bio uključen u sastavUorskih fila: pobeđnici su se na taj način ujedinili sa jednim delom vladajućeg sloja pobeđenih u jedinstvenu vojno-političku organizaciju. Prema podacima najnovijih arheoloških istraživanja, Sparta se pre tzv. Drugog mesenskog rata malo čime razlikovaht od zajednica tog doba. Specifične osobine po kojima se razlikovala od zajednica, koje su se nalazile neposredno oko nje, javljaju se kasnije. Izgleda da je ta formacija tek kasnije dobila naziv „zajednica jednakih" ili zajednica Spartijata. I upravo je taj kolektiv, organizovan na vojnoj bazi, podelio zemljište doline Eurbta pojedinim porodicama, dodelivši svakoj kompleks iste veličine klere za nasledno korišćenje svake porodice. Međutim, pravo vrhovnog vlasnika te zemlje ostalo je zajednici Spartanaca koja je vršila stalnu i stvarnu kontrolu nad korisnicima parcela. Zemljoradničko stanovništvo, porobljeno od strane Spartanaca, koje je dobilo naziv heloti, bilo je vezano za klerove na čijoj je teritoriji moralo da obavlja sve poslove gazdinstva, pod kontrolom lica koja su za to dobijala specijalna ovlašcenja. Saniim Spartancima bio je zabranjem duži boravak na MerovinTa. Ο prvobitnom položaju helota znamo veoma malo. Izgleda da se tek u sledećem, VII veku, položaj porobljenih helota približio položaju robova. Međutim, u odnosima prema helotima i robovima zapažaju se bitne razlike. Heloti ne samo da nisu predstavljali privatnu svojinu Spartijata vec nisu bili ni neposredno eksploatisarti, zato što Spartijati nisu smeli da stanuju na svojiin klerovima, pa prema tome nisu mogli da neposredno vode svoja gazdinstva; heloti su na taj način samostalno vodili gazdinstva klerova i samo su morali da predaju Spartijatima određen deo roda, kao neku vrstu državnog nameta. Vlast nad životom ili smrću helota imala je samo država. To se izražavlo

postojanjem državnog običaja kriptije (o tome kasnije), a takođe i u tome što su efori, primajući dužnost, vršili obred „objavljivanja rata" helotima. Heloti se ne mogu nazvati ni državnim robovima, u punom smislu te reči, jer država stvamo nije imala raogućnost da ih prodaje. Pored helota, u Sparti je bilo robova u punom smislu te reči. Grčki pisac kasnijeg perioda Poluks, autor neke vrste rečnika s tumačenjem pojedinih pojmova, ovako tumači naziv helot: „Središnji položaj između robova i slobodnih ljudi zauzimali su heloti, tesalski penesti i kritski klaroti i mnoiti". Treći sastavni element u fomiiranju spartanske države bile su autonomne zajednicefperijek^ koji su živeli u velikim naseljima, često trgovinsko-zanatskog karaktera, duž morske obale i po zapadnim padinama Parnona, a takođe i u oblasti Skiritis u severnom delu Lakonske doline. Zemljište perijeka bilo je strogo odvojeno od zemljišta koje su prisvojili Spartijati i na kome su nastanili helote. Grčki istoričar Etor, koga smo vec pominjali, piše da su perijeci u početku bili potpuno ravnopravni sa Spartijatima i da ih je tek kralj Agis učinio dažbinskim obveznicima Sparte i lišio političkih prava. Efor dalje priča da u perijeke nisu bili pretvoreni nekadašnji Ahejci koji nisu bili ravnopravni sa Spartijatima, vec su to bili stranci nastanjeni u naseljima koja su ostala iza Ahejaca kad su ih ovi napustili (FGH I, 237; Strabon, Vm, 5, 4). Oslanjajući se na ove podatke, možemo pomišljati da perijeci nisu odmah uključeni u spartansku državu, već da su njihove zajednice, naročito primorske, u početku bile u položaju saveznika spartanske vojne zajednice koja ih je kasnije podredila svojoj vlasti. Docniji grčki geografi i istoričari saopštavaju da se u Sparti nalaziΙο 100 periječkih naselja od kojih su mnoga bila veoma stara. Prema tome, oblast koju su nastanjivali perijeci bila je nastanjena gusto ϊ igrala je značajnu ulogu u daljem razvitku spartanske države. Spartanska država ΙΧ-VIII veka pre n.e. predstavljala je, kao što je već rečeno, prvenstveno vojnu organizaciju. Na čelu te organizacije nalazila su se dva kralja basileusa iz dinastije Agijada i dinastije Euripontida. Dva kralja nalazila su se na čelu spartijatske zajednice u svojstvu vrhovnih vojskovođa. Međutini, njihova vlast bila je realna samo u doba vojnih pohoda protiv neprijatelja spolja. U unutrašnjem životu države imali su beznačajnu ulogu. Oba basileusa ulazila su u sastav gerusije-saveta starešina (geronti). Istovremeno oni su bili i sveštenici dva različita Zevsova kulta. U dužnosti basileusa spadala je kontrola nad pravednom raspodelom zemljišnih poseda u spartijatskom kolektivu. Ovu funkciju, prirodno, nametnuo je sam položaj basileusa koji su se nalazili 11a čelu tog vojnički organizovanog kolektiva. Kasnije, kako kaže Herodot, spartanski basileusi su odlučivali i kod udaje devojaka koje su postale naslednice rodovskih klerova. Kao što smo već rekli, vlast basileusa tesno je vezana za gerusiju koja se sastojala od 28 staraca iznad 60 godina starosti; u nama poznato istorijsko doba ti starci bili su izborna lica. Zajedno sa basileusima koji su ulazili u njen sastav, gerusija je vodila sve poslove spartanske zajednice. Ona je vršila ulogu vrhovnog suda i ratnog saveta. U ovoj poslednjoj ulozi gerusija je predstavljala organ sa jedino savetodavnim funkcijama. Prema shvatanjima kasnih grčkih istoričara, gerusija je bila neodvojivi sastavni deo spartanskog uređenja koje je stvorio legendarni zakonodavac Likurg, što ukazuje na njeno staro poreklo. Vrhovni organ spartanske države bila je narodna skupština apela koja se sastojala od svih punopravnih i punoletnih Spartijata. Stvarna uloga apele u političkorn životu Sparte nije bila velika, jer ona nije raspolagala zakonodavnom inicijativom. U toj skupštini su kao govornici nastupali samo basileusi i lica koja su zauzimala više službene položaje. Ostali su na govore reagovali povicima. Većina se priznavala onoj strani koja bi se pokazala grlatijom. Cak i Aristotel, koji je bio veliki simpatizer državnog uređenja Sparte, takav način rada narodne skupštine naziva ,,dečjim". Moramo pomišljati da apela u IX-VIII veku pre n.e. nije predstavljala neki savršeniji i razvijeniji politički organ nego što je bila u Aristotelovo doba. Međutim, postoji velika verovatnoća da je u periodu formiranja spartanske države apela igrala mnogo vecu političku ulogu od one koju je imala kasnije.

Osobenost spartanskog državnog uređenja predstavljao je kolegijum petorice efora. Kasniji grčki istoričari najviše su se kolebali u procenjivanju uloge tog organa i u pitanju vremena u kome je nastao. Jedni su ga shvatili kao temelj, kao stub čitavog spartanskog uređenja, drugi su, nasuprot tome, smatrali da je zavođenje kolegijuma efora došlo kasnije i da je on služio kao dodatni organ ranije formiranoj državnoj organizaciji. Pri tom, prema mišljenju nekih autora, kolegijum efora predstavlja organ spasonosan za državu, dok su ga drugi smatrali štetnora ustanovom koja ne odgovara osnovnim principima spartanskog uređenja. Ta diskusija u antičkoj istoriografskoj i političkoj literaturi ni izdaleka nije nosila akademski karakter, vec je nikla kao rezultat oštre borbe između pristalica oligarhije i demokratije u Grčkoj IV-ΙΠ veka pre n.e. Vec samo taj i takav odnos prema eforatu upućuje nas na mišljenje da je 011 igrao vrlo značajnu ulogu u političkom životu Sparte. Međutim, izgleda da eforat nije brzo stekao uticaj u spartanskoj državi. U najstarijim spartanskim istorijskim predanjima u prvom planu ne nastupaju efori, već basileusi. Eforat je, po svim izgledima, nikao kao organ predstavraka pet „sela", naselja, od kojih se sastojala Sparta. U toku svog daljeg života kolegijum efora bio je u znatnoj meri nezavisan i od gerusije i od basileusa. Cak i više od toga, efori su formalno bili suprotstavljeni tim vlastima: primajući svoju dužnost oni su zaključivali neku vrstu ugovora s basileusima, garantujući im vlast, ako se ovi budu pridržavali zakona. Na tu osobenost spartanske državne organizacije, koja joj je dala osobine izvesne dvojnosti, skrenuo je pažnju još Aristotel. U svojoj „Politici" (V, 9, 1) on piše: „... tu je kraljevska vlast bila podeljena između dva lica... Teopomp je, sa svoje strane suzio prerogative kraljevske vlasti putem raznih mera i, između ostalog, uvođenjem eforata". Prema tome, kolegijum efora predstavlja jedan od osnovnih organa spartanske države. Pored funkcija kontrolnog karaktera, glavni zadatak eforata sastojao se u tome da održi dominaciju spartanske zajednice nad masora helota nad kojima je ona imala vlast, a takođe i nad nepunopravnim perijecima. U tom cilju u Sparti su preduzimane takve mere kao što je redovno objavljivanje kriptija za vrerae kojih su spartanski ratnici odlazili u razna seoska naselja i vršili noćne prepade na naselja helota, gde su, po rečima jednog od starih pisaca, „ubijali najjače među njima". Tako nečovečnim metodama spartanska država je nastojala da spreči mogućnost helotskih ustanaka. No i pored toga ustanci su izbijali stalno, narastajući ponekad do te mere da spartanska zajednica bez pomoći dragih peloponeskih gradova, svojih saveznika, nije bila u stanju da ih uguši. Mala zajednica Spartijata rešavala je zadatak održavanja svoje prevlasti nad ogrornnom većinom lakonskog stanovništva (nad bespravnim helotima i nepunopravnim perijecima) pomocu stalne vojne napregnutosti, stalne ratne spremnosti građana. Ta okolnost udarila je svoj pečat na celokupan život spartanske zajednice čija se osobenost izražavala u jasno izraženom vojnom karakteru. Vojni karakter spartanske vlasti doprinosio je čuvanju ostataka pretklasiiih odnosa u spartijatskoj sredini. Jedan od tih ostataka predstavljalo je podruštvljavanje života Spartijata vezano za njihovu potpunu odvojenost od privredne delatnosti i za njihovo potpuno pretvaranje u vojnu vladajuću klasu. Na taj način, oko VIII veka pre n.e. na osnovi veoma primitivnih oblika eksploatacije podjarmljenog zemljoradničkog stanovništva formirala se spartanska robovlasnička država. Političko uređenje ove države u mnogo čemu je, kao što vidimo, bilo dosta primitivno. Ono se, s jedne strane, u cilju klasne prevlasti zasnivalo na nizu institucija koje su nikle još u doba raspadanja poretka prvobitne zajednice. Organi koji su nastali kasnije, na primer, eforat, već su predstavljali plod novih uslova i nisu bili u vezi sa rodovskim uređenjem. Za svoje doba, za doba rađanja starogrčkih država, državno uređenje Sparte predstavljalo je nesumnjiv korak napred, jer je to bio oblik državne organizacije vladajućeg kolektiva. Glavno mesto u toj organizaciji iraalo je vojno-političko vaspitanje građana. Ta osobina spartanskog uređenja skrenula je na sebe veliku pažnju ideologa robovlasničkog plemstva. Život svakog Spartijate od samog njegovog rođenja nalazio se pod budnom pažnjom države. Dečaci su živeli u porodici do svoje osme

godine. Kasnije su od njih forrairane grupe agele (bukvalno „stada") koje su se razvijale pod rukovodstvom veoma odgovornih i poverljivih službenih lica jDaiclonoma državnih vaspitača koji su nastojali da surovom disciplinom odtilTđecaka naprave prvoklasne vojnike. Osim vojno-gimnastičkog treninga, dečaci su izlagani raznim lišavanjima (gladovanju, hladnoći) i povlađivani su njihovi pokušaji da po svaku cenu dođu do hrane, bez formalnog narušavanja discipline. Sa navršenom dvanaestom godinom surovost vaspitanja se još više pojačavala; razvijalo se znanje da se misli izlažu u što kraćem obliku (stvaran je „lakonski" govor, pojam koji je i kasnije zadržao svoje značenje); dečaci su mučeni na razne načine kako bi se navikli da podnose fizičke napore i bol. Sa osamnaestom godinom završavano je vaspitanje Spartijata. Sa navršenom dvadeset prvom godinom mladić je postajao vojnik-Spartijat i sam je morao da uzme učešća u treniranju mlađeg naraštaja. Ogšte obrazovanje u tom vaspitnom sistemu zauzimalo je potpuno beznačajno mesto; Spartijati ne samo da se nisu upoznavali sa tekovinama starogrčke kulture, već su bili polupismeni. U tome se slažu svi starogrčki pisci. Ali, prema ubeđenju lakonofila, zbog toga su vojnički kvaliteti Spartijata i spartanske vojske bili na vecoj visini. Opisanu organizaciju spartanske države, prema protivrečnim predanjima, stvorio je veliki zakonodavac i mudrac Likurg. Likurg je, kako proističe iz predanja, umirio Spartu koju su razdirale unutrašnje borbe, uvodeći,.idealan" državni poredak koji se očuvao sve vreme dok je postojala Sparta. Da li je i koliko verodostojno ovo predanje ο Likurgu? Plutarh je napisao veliku Likurgovu biografiju, ali i on sam priznaje, bez obzira na svoju sklonost prema kritičkoj istoriji, da je tradicija ο Likurgu veoma zamršena. Za savreraenu nauku nesumnjivo je jasno da je Likurgov lik legendaran, lišen svake istorijske realnosti. Pa i pored toga nije isključeno da su takve mere kao što su podela tedtorije koju su osvojili Spartijati na klerove, reorganizacija starog saveta starešina kojom je osnovana gerusija, organizaeija eforata istovreraeno sprovođene. Svi ti osnovni zakoni spartanske države mogli su nastati kao rezultat rada velikog organizatora čije je ime kasnije podignuto na stepen božanstva: u Sparti je zaveden poseban kult Likurga kao boga svetlosti. U domačem životu Spartanaca sačuvali su se mnogi običaji koji potiču iz davnina, na primer, udruživanje u grupe prerna godinama starosti. Te su grupe po svemu sudeci predstavljale družine naročite vrste koje su imale određena mesta za redovne sastanke (leshi) sa zajedničkim gozbama, organizovanim zabavama na kojima su omladinci i stariji ratnici provodili veci deo vremena ne samo danju nego i noću. Ženama je bio zabranjen pristup u te organizacije, ali su one bile punovlasne gospodarice u životu porodice koji je, nasuprot životu muškaraca uređenom prema načelima zajednice, bio vrlo zatvoren. Ο ostacima pretklasnih odnosasvedoče i mnogi običaji iz porodičnog života Spartijata; spartanski obred sklapanja brakova sastojao se u krađi devojke-neveste; porodica je bila monogamna, ali su i pored toga bili đozvoljeni slobodni vanbračni odnosi kako muškarcu, tako i ženi (Ksenofont, „Država lakedemonska", I, 7). Kao što je ranije rečeno, u najstarije vreme, tokom procesa uporne borbe za osvojenu teritoriju, formirala se spartanska vojna organizacija. Svi Spartijati od svoje 20. do navršene 60. godine bili su vojnici. Vojska se delila u pet osnovnih borbenih formacija -Jčhosj, po jedan iz svakog od pet „sela" na koja se delio centar spartanske države. Lohos su sačinjavale „zakletvom povezane družine" Ρ enomotije jSiji su članovi i u doba mira živeli zajedničkim životom, čineći tako neku vrstu „bratstva onih koji zajedno obeduju", tzv| sisitije| Ovo vojno uređenje bilo je još daleko od one konačne sređenosti ο kojoj piše Tukidid krajem V veka. Ostaci rodovsko-plemenskih odnosa, ο kojima smo ranije govorili, odrazili su se na karakteru spartanske vojne organizacije. Enomotije su mogle u ratnim prilikania da se previše osamostale što bi ugrozilo jedinstvo discipline. Sličan slučaj spominje još Herodot u opisu bitke kod Plateje 479. g. Zato je u borbi sa svojim susedima Sparta u tom periodu, tj. tokom IX-VII veka pre n.e., često doživljavala neuspehe. Oslanjajući se na primitivnu socijalno-ekonomsku bazu, trpeći zbog stalnih unutrašnjih sukoba, spartanska država je vec u ranom periodu morala da se prihvati

kolonizacije. U predanju koje izlaže Herodot, a koje se odnosi na Minije i spartansku kolonizaciju ostrva Tere, jasno su prikazane prilike u kojima su se ti događaji odigravali. Herodotovi podaci danas su potvrđeni arheološkim i epigrafskira nalazima. Tukidid saopštava da je spartanska kolonizacija ostrva Kitere takođe praćena oštrim sukobima Sparte s drugim gradovima. U tom pogledu veoma je zanimljivo Herodotovo kazivanje ο dugotrajnom i bezuspešnom ratu Sparte s Tegejom jednim od gradova Arkadije. Drugi, još opasniji neprijatelj Sparte bio je grad Argos, glavni politički centar Argolide koji je najbolje očuvao kultumo nasleđe mikenske epohe. Najveći napredak Argos je postigao za vreme vladavine tiranina Fidona koji je, prema predanju, nametnuo svoj uticaj i vlast celom severoistočnom Peloponezu. Treći i najozbiljniji neprijatelj Sparte bila je Mesenija. U doba mikenske epohe u primorskom pojasu Mesenije, naročito na njenoj zapadnoj obali, kako je utvrđeno skorašnjim arheološkim otkrićima, nalazili su se mnogi centri tesno povezani s Kritom. Ravničarske oblasti Mesenije koje su se nalazile unutar zemlje bile su u tom pogledu mnogo nerazvijenije. Prema istorijskim predanjima kojima se grčka literatura uveliko koristila, u Meseniju, kao i u Lakoniju, upadali su Dorani: direktni potomak Herakla i krvni srodnik spartanskih kraljeva Kresfont osnovao je u Meseniji dinastiju kraljeva koja je dobila ime po njegovora sinu Epitu Epitidi. Ako se u tumačenju tih predanja poslužimo arheološkim materijalom, kao i podacima iz istorije i dijalektologije grčkog jezika, možemo doći do zakjučka da je dorskom najezdom bila zahvaćena i Mesenija. I u njoj su porušeni i razoreni veliki centri mikenske kulture, ali ahejsko stanovništvo izgleda nije bilo pokoreno i potlačeno. Po svemu sudeći, i na mesenskoj teritoriji koja se odlikovala velikom plodnošću vršeno je delimično razgraničenje i stapanje Ahejaca i Dorana. U homerskim epovima pominje se Mesenija kao politički ujedinjena teritorija. Isto se kaže ο Meseniji i u istorijskim predanjima koja je u preređenom obliku koristio Pausanija. Popis pobednika na olimpijskim igrama, očuvan u fragmentima Hipije iz Elide, sadrži imena Mesenjana sve do sredine VHI veka što svedoči ne samo ο političkoj nezavisnosti Mesenije već i ο relativno visokom nivou do kojeg se razvila njena kultura. I, konačno, Euripid u svojoj tragediji „Kresfont" koja se sačuvala samo u fragmentima takođe piše ο Meseniji kao slobodnoj i nezavisnoj zemlji. Pa ipak u njoj nije došlo do obrazovanja ahejskih ili dorskih državnih formacija koje bi bile sposobne da brane dalju samostalnost Mesenije. Vojna snaga Mesenije bila je ispod snage Sparte. Uostalom, to je slučaj i kod drugih oblasti Peloponeza. U drugoj polovini VIII veka pre n.e. Sparta je pristupila osvajanju Mesenije. Podrobne, ali legendarne podatke ο tom ratu daje Pausanija (IV, 4, id.). Mnogo verodostojniji materijal uspomene na oštre borbe tokom dvadesetogcdišnjeg rata nalazimo u pesmama (sačuvanim u odlomcima) grčkog pesnika VII veka Tirteja koji je živeo dva pokolenja posle rata. Kako se vidi iz jednog drugog izvora, pri kraju rata s Mesenijom u Sparti je došlo do ustanka tzv.partenija vanbračno rođenih mladića koji su ubrajani u stanovništvo bez građanskih prava. Ustanak je bio ugušen. Ustanici su prisiljeni da napuste Spartu i da se presele na obale južne Itagdje su osnovali koloniju Tarent.

ν
Posle niza poraza otpor Mesenjana koncentrisao se u planinskoj oblasti koja se graniči sa Arkadijom; tu su oni bili potučeni, i Mesenijaje morala da se pokori Sparti uz obavezu da će plaćati danak u visini polovine svog celokupnog roda. Izgleda da su se Mesenjani tada našli u istom položaju u kakvom su se već nalazili heloti u Lakoniji. Međutim, pobedom nad Mesenijom položaj Sparte nije se bitno popravio. Spartanci su morali da drže brojne snage kako bi prisilili Meseniju na pokornost. U isto vreme odnosi Sparte s Argosom, gde se u vremekoje razmatramo učvrstila tiranija Fidona, naglo su se pogoršali. Zapretila je opasnost novog ozbiljnog ratnog sukoba s Tegejom i drugim peloponeskim gradovima.

U takvim uslovima konačno je izgrađeno spartansko društveno-političko uređenje. Izgleda da je upravo u to vreme izvršena reforma kojom je zagarantovana imovinska jednakost Spartijata. Stoga je spartanskajdržava morala da se po mogućnosti ogradi od uticaja trgovinsko-novčanih odnosa koji su se brzo razvijali i da u tom cilju uvede niz mera: zabranu čuvanja skupocenih metala, zabranu za strance da se pojavljuju na teritoriji grada Sparte, a možda i cele spartanske države. Moguće je da je vec lada bio donet zakon ο isključivoj upotrebi arhajskog gvozdenog novca u vezi s čime Plutarh u svojoj čuvenoj biografiji ο Likurgu navodi jednu anegdotu. Zanimljivo je napomenuti i to da Sparta nije primila sistem mera i utega Fidona iz Argosa koji su bili prihvaćeni na celom Peloponezu. Sprovedeno je strogo razgraničenje između periječkih poseda konačno uključenih u sastav spartanske države i državne zeralje koja je u vidu klerova bila raspoređena među Spartijatima. Cilj tih mera bio je da se zaustavi dalji napredak proizvodnje ο čijem stanju svedoče hiljade arheoloških nalaza na području najstarijeg svetilišta u Sparti hrama Artemide Ortije i u drugim delovima grada. Spartanska država je ubrzo morala da izdrži još jedan težak rat sa Mesenijom koja se u drugoj polovini VII veka digla na ustanak. Ustanak je počeo u severnom delu mesenske ravnice u rejonu Andanije. Ustanici, na čijem se čelu nalazio kralj Aristomen iz roda Epitida, bili su u savezu sa Arkadijom, Elidom i Argosom. Tokom prvih ratnih godina Spartanci su trpeli poraze. U pesmama spartanskog pesnika Tirteja, učesnika tog rata, govori se ο natčovečanskim naporima Sparte. Rat se odrazio i u narodnom stvaralaštvu Mesenije. Upravo u to vreme tamo su pevane junačke pesme koje su kasnije podržavali razni autori sledbenici Homera. Mesenjani su se držali junački, ali su ih izneverili saveznici među kojinia je arkadski kralj Aristokrat bio prvi. Tako su Spartanci stekli prednost. U odlučnoj bici kod „Velikog rova", koja se održala devete godine rata, Mesenjani su bili potučeni. Međutim, otpor je nastavljen; Mesenjani su se ukopali na brdu Ejra koje se graničilo sa Arkadijom i tu su se držali jedanaest godina. Predali su se pod uslovom da se mogu slobodno povući u Arkadiju i druge oblasti Helade. Oni Mesenjani koji su ostali u zemlji pretvoreni su u helote i zajedno sa svojim parcelama zemlje raspoređeni među Spartijate. Na taj način krajem VII veka uglavnom se već formirao sistem eksploatacije helota. Očigledno je upravo u to vreme uveden nehuman običaj kriptije ο kome smo ranije govorili. Prema Tukididu, sva pažnja spartanskih vlasti bila je tada usmerena na tlačenje helota. Ustanci helota ponekad su imali takvu snagu da spartanska država nije bila u stanju da ih uguši sama. U takvim slučajevima ona se obraćala susednim zajednicama na Peloponezu i tražila od njih pomoć. Na takvoj osnovi kod Spartanaca se razvila težnja za uspostavljanjem prisnijih veza sa nizom peloponeskih gradova. Ti su gradovi sa svoje strane takođe bili zainteresovani za zbližavanje sa Spartoni, jer je do tog doba ona već stekla vrio sigurnu reputaciju u vojnom pogledu najjače države u Grčkoj. Kao rezultat tih težnji sredinom VI veka pre n.e. na Peloponezu se sklapa savez koji je ušao u istoriju pod imenom Peloponeski savez. Iako se na čelu tog saveza nalazila Sparta, njegovi članovi i dalje su ostali nezavisni. Sparta se malo uplitala u njihove unutrašnje poslove. 2. KRIT Legenda kaže da je Likurg, navodno pre proglašenja zakona vezanih za njegovo irae, tokom svojih putovanja koja je preduzimao u cilju proučavanja ustava drugih zemalja, među ostalim zemljama, posetio i Krit. Ova legenda nesumnjivo se zasniva na istorijski tačnoj činjenici da se između državnih organizacija Sparte i Krita opaža mnogostruka sličnost. Istorijski ova sličnost se objašnjava time što su i u Sparti i na Kritu u I

milenijumu pre n.e. dominantnu etničku grupu predstavljali Dorani, gospodari nad pokorenini stanovništvom koje se sastojalo od Ahejaca, Eteokiićana GiskonskUiKricana") i drugih. Međutim, stvarna sličnost između Šparte i Krita više se opaža u njihovim društvenoobičajnim nego u društvenim ustanovama. Za poznavanje ovih i dragih ustanova, osim nešto malo literarnih izvora, naročito je važan veliki natpis nađen u gradujGortini na južnoj obali Krita, gradu koji je uporedo sa Knososom igrao vrlo značajnu ulogu u istoriji ostrva. Iako je taj natpis, koji se naziva i ,|Gortinski zakon'J, bio uklesan na zidu jedne veli'ke javne zgrade sredinom V veka pre n.e , on ipak predstavlja kodifikaciju kritskog zakonodavstva koje se odnosi na ranogo raniji period. Pomenuti izvori omogucuju nam da stvorimo izvesnu predstavu ο socijalnoj organizaciji kritskog draštva. Celokupno stanovništvo Krita delilo se na dve osnovne grupe slobodni i neslobodni. U slobodne su spadali: punopravni građani dorskog plemena; tzv. „podanici", tj. oni koji su bili u položaju sličnom položaju perijeka, dakle ljudi koji su uživali ličnu slobodu, ali su bili lišeni građanskih prava; oslobođeni koje po zakonu niko nije mogao lišiti slobode, i stranci koji su živeli na teritoriji Krita. Građani su se udruživali u heterije (društva). Osim toga, pored tri file u koje je spadalo dorsko stanovništvo u nekim kritskim gradovima s mešovitim stanovništvom bilo je i drugih fila (na primer, Ajtaleji). Svaka od tih fila pređstavljala je proširenu rodovsku zajednicu. Sličnih fila bilo je i kod „podanika". Heterije su se sastojale od udraženja omladinaca (agele) koji su bili pripadnici vladajućeg staleža (prema tome u heteriju nisu imaJTpristupa „podanici", oslobođeni i stranci svi oni smatrani su za ,,one koji su van heterija"). Na čelu heterija nalazio se arhont. Sporove između lica ,,koja su van heterija" (afeteri) i članova heterija rešavale su posebne sudije. Pošto su črafTovi plemenitih rodova kod rasporeda po heterijama nastojali da očuvaju rodovske veze, heterije su se često podudarale sa filama. File su se delile na klarose. Iz file se izdvajao vojni klaros koji je obavljao specijalne zadatke; izmeW članova ovog klarosa birani su kozmi (stratezi) kojima je pripadala viša vojna vlast u državi. „Podanici" su sačinjavali seoske opštine takođe podeljene na file. Pored zemljoradnje, bili su razvijeni zanati i trgovina. Za oslobođenike u svakom od kritskih gradova bio je određen poseban kvart. I, najzad, nadzor i uprava nad strancima koji su živeli na Kritu poveravana je posebnom službenom licu. Slično spartanskini sisitijama na Kritu su postojale društvene trpeze koje su se zvale „trpeze muškaraca" (andrije). Prema nekim izveštajima te su trpeze izdržavane ulozima klarota. Prema drugima država je sama određivala deo državnih prihoda za organizovanje društvenih trpeza (Aristotel, „Politika", Π, 7,4). Svaka trpeza nalazila se pod nadzorom tzv. pedonoma. U trpezama su učestvovali dečaci koji su dobijali polovinu porcije određenog jela. Kad bi ti dečaci navršili 17 godina, upisivani su u agele i morali su da pohađaju gimnazije gde se glavna pažnja poklanjala fizičkom treningu, dok je obrazovanje zapostavljano; važno mesto zauzimalo je učenje napamet zakona koji su bili sastavljeni u stihovima. Po završenom školovanju u ageli, gde su, kako izgleda, ostajali do deset godina, mladići su prelazili u heterije. Svi mladići koji bi zajedno završili školu morali su da se žene u isto vreme, ali žena bi ulazila u muževljevu kuću tek onda kad je bila u stanju da rukovodi domaćinstvom. Brak je smatran svetim i njegovo narušavanje strogo je kažnjavano. Neslobodno stanovništvo Krita delilo se na zemljoradnike (mnoite) koji su bili opterećeni teškim nametima, a živeli su na državnoj zemlji. Moguće je da su to bili potomci starosedelaca minoskog Krita. Dalje na Kritu su živeli robovi koji su predstavljali svojinu privatnih lica. Te robove možemo podeliti u dve kategorije. Jedni, čiji je pravni položaj odgovarao položaju spartanskih helota, obrađivali su posede (klerove) svojih gospodara i morali su da im predaju izvestan deo roda. Takvi robovi vezani za klerove zvali su se afamiotima ili klarotima. Klaroti su mogli da organizuju svoje porodice i ponekad su čak dobijali pravo da stupaju u brak sa slobodnim ženama; posedovali su vlastitu domaću stoku i mogli

/) O P f >')t S<ž.tt 7c Q,j o<£ -M-o^dnf 19-0"? Λ ^ - Ζ Ί · T J l · ·

fVM^/A- V U i X>rofM. su da nabavljaju kućni inventar za sebe. Za radove u kučama upotrebljavani su kupljeni robovi. Karakteristike socijainog uređenja Krita uslovile su značajnu svojevrsnost državne orgahizacije u 46 kritskih polisa. Zakoni tih polisa imaju jednu zajedničku osobinu: u svakom polisu vladajuća službena lica bili su raniie pomenuti kozmi. Aristoter(,,Politika", Π, 7, 5-8) ne odobrava takav fEIavni poredak i smatra ga najgorim oblikom oligarliije: stvar je u tome što su kozmi kod Kricana imali vrhovnu vlast sanio formalno, a stvarno su bili podređeni tiraniji predstavnika najuticajnijih rodova koji su imali pravo smenjivaiija vladajućih kozma. Tolika vlast plemstva i uopšte „lica od vlasti koja ne žele da se pokore odlukama kozma, piše Aristotel vodi anarhiji, stalnim nesuglasicama i međusobnoj borbi, tako da kritsko uređenje tek u ponečem liči na državno uredenje" (II, 7,7). Kolegijum kozma sastojao se od sekretara i drugih službenih lica među kojima su bila i ona koja su vodila finansijsko poslovanje. Sudska vlast takođe je pripadala kozmima i sudijama koje su im bile podređene. Nešto niže od kozma stajalo je veće starešina koje se popunjavalo iz redova odsluženih kozma; takvi kozrru^nrsiT^oživotni članovi veća koje je predstavljalo vrhovnu upravu i sudsku instancu; ovo veče imalo je skoro neograničena ovlašćenja i upravljalo je demosom prema svom nahođenju (kako kaže Aristotel „samovlasno, a ne na osnovu pisanih zakona"). Broj članova veća iznosio je najviše 28 ili 30. Narodnoj skupštini pripadalo je drugostepeno mesto; ona je imala samo formalno pravo da potvrđuje odluke koje je donelo vece ili kozmi. Jek sredinom ΙΠ veka pre n.e. narodna skupština je dobila veći značaj. U to vreme je sprovedena demokratizacija državnog uređenja Krita, pa je pored veća starešina obrazovano i vece „mladih" koje je imalo specijalna ovlašcenja i obavljalo sudske funkcije. N.arodna skupština okupljala se na trgu (agora), gde se nalazio poseban kamen sa koga su govornici držali govore. Narcxina skupština bila je ovlašćena za donošenje odluka samo onda kada je prisustvovalo najmanje 500 članova. „Gortinski zakon" sadrži niz članova vezanih za pitanja nasledstva, dugova, narušavanja društvenih pravila, itd. Rasprave su na Kritu vođene usraeno u prisustvu svedoka koji su svoje iskaze davali pod zakletvom. Iz istorije Krita prehelenskog perioda sačuvani su samo pojedini podaci koji nemaju značaja za opštegrčku istoriju. Tako je poznato da su građani kritskih gradova za vreme grčko-persijskih ratova uputili u Delfe svoje izaslanike, ali sami u ratovima liisu učestvovali. U Prvi atinski pomorski savez koji je osnovan u V veku nije ušao ni jedan kritski grad.

3. TESAL.UA Društvni odnosi i državno uređenje Tesalije naročito su zanimljivi, jer se tu do V veka sačuvalo bez ikakvih bitnijih izmena društveno uređenje koje u izvesnoj meri podseća na honiersku Grčku. Tesalija predstavlja prostranu, najveću niziju u celoj Heladi, koja je sa svih strana opasana bregovima i planinskini lancima: na severu Olimpom, na zapadu Pindom, na istoku Osom i Pelionom, na jugu Ahajskim planinama i planinom Eta koja se prostire parlelno sa Ahajskim planinama. Kroz tesalsku ravnicu protiče najveca reka Helade Penej. Ta ravnica je veoma plodna i pogodna kako za zemljoradnju tako i za stočarstvo i gajenje konja (sve do helenskog perioda Tesalija je iraala najbolju konjicu u celoj Grčkoj). Iz Tesalije su izvožene velike količine žita i mesa. Veci deo tesalske ravnice u staro doba bio je pod šumom; karakteristično je to da su se još u V veku prestarela službena lica koja su već izgubila vlast i postala samo „eponimi" (po njima su nazivane godine)_zvali „nadzomicima šuma". Između Ahajskih planina i Ete nalazila se druga, manja i ne toliko plodna ravnica, kojom je tekla reka Sperhej. Veoma zgodne luke zaštićene od vetrova, Jolk i Pagasa, nalazile su se na jugu zemlje u Pagasejskom zalivu. Jezik Tesalaca kao i jezik Beoćana predstavljao je u klasičnom periodu mešavinu dva elementa: dorskog i eolskog. Mešovit karakter jezika potvrđuje istorijsku tradiciju prema kojoj je Tesalija u mikensko doba bila nastanjena eolskim plemenima. Ona je tada bila jedna od vodećih kulturnih zemalja u evropskoj Grčkoj što dokazuju i podaci koje nam pružaju iskopavanja i uloga tesalskog junaka Aliila u „flijadi". U to vreme dorskih osvajanja doseljenici su kao i u drugim mestima prigrabili za sebe najplodnije nizinske terene. Staro eolsko stanovništvo Penesti iako je delimično sačuvalo svoje teritorije i svoje plemensko uređenje izgubilo je slobodu i došlo u zavisan položaj od pobednika kojinia je moralo da daje ljudstvo za vojsku i danak.

Statueta ratnika sa kupastom kapom (kacigom). VIII vek pre n.e.

1 Stanovništvo uže Tesalije deliio se na četiri grupe. Prvu su sačinjavali „dinasti" članovi malobrojnih rodova plemstva, Ια-upni zemljoposednici koji su stvarno imali vlast u svojim rukama. U drugu grupu su spadali srednji i sitni slobodni zemljoposednici koji su bili klijenti nekog od „dinasta". Oni su služili u vojsci, prema svom imovnom stanju, kao konjanici ili hipoliti. Ovaj sloj stanovništva nije smeo da se bavi trgovinom ili zanatstvom pod pretnjom gubitka građanskih prava. Cak i na narodne skupove oni su se okupljali ne na običnom tržnom prostoru, kako je to bilo uobičajeno u drugim grčkim polisama, več na specijalnoj „slobodnoj agori" gde je bila zabranjena svaka trgovina. Treća grupu su sačinjavali zanatlije i trgovci koji su predstavljali gnipu stanovništva lično slobodnu, ali politički bespravnu. Položaj osnovne mase proizvođača, penesta, koji su sačinjavali četvrtu grupu, malo se razlikovao od položaja spartanskih helota u VII-VI veku pre n.e. Penest je kao i helot živeo na dodeljenom komadu zemlje, posedovao je kuću i pokretnu imovinu; nije mogao da napusti taj komad zeralje, morao je da predaje vlasniku zemlje određen deo roda i da bez pogovora izvršava sve njegove zapovesti, ali vlasnik zemlje nije imao prava da ubije penesta, niti da ga proda van granica svoga poseda. Ustanci penesta kao i ustanci helota predstavljali su običnu pojavu. Sve ove osobenosti socijalne strukture Tesalije podsećaju na društveno uređenje homerske Grčke. Zemlja je bila podeljena na parcele (klerove). Međutim, ti klerovi nisu imali ništa zajedničko sa sitnim seljačkim posediina koji su nosili isto ime u Atici i Beotiji. U slučaju rata svaki tesalski kler morao je da da 40 konjanika i 80 hoplita. Da bi bio u stanju da da toliki broj opremljenih vojnika svaki je kler morao da zauzima površinu od približno 1600-1800 hektara; jasno da su takvi posedi, klerovi, pripadali samo krupnim zemljoposednicima, a u celoj Tesaliji njih je moglo biti samo oko 200. Sve ostalo slobodno stanovništvo nalazilo se ιι položaju ljudi zavisnih od ovih zemljoposednika od kojih su primali pojedine parcele na obradu. U doba mira svaki od plemićkih rodova (najmocniji su bili Alevadi u Larisi i Skopadi u Farsalu) piedstavljao je sa svojim klijentima posebnu političku jedinicu. Radi zaštite svojih poseda tesalski plemići su gradili utvrđenja. Ali stalne pretnje od ustanaka zavisnih plemena, a takođe i od neprijateljskih upada naterali su tesalske dinaste da još vrio rano izgrade opštetesalsku vojnu organizaciju. Kao što su grčki basileusi za vreme pohoda na Troju formirali jednu zajedničku vojsku pod rukovodstvom raikenskog basileusa Agamemnona, tako su i tesalski tagi u slučaju rata birali jednog opštetesalskog taga. U tim slučajevima funkcionisalo je (kako za izbor taga, tako i za druge potrebe) opštetesalsko narodno vece koje su sačinjavali svi slobodni Tesalci; u doba mira ono se skoro nikada nije sastajalo i cela je zemlja živela podeljena na pojedine rodovske forniacije. Četiri (ili tri) file predstavljale su u najstarije doba u grčkim državama ne samo rodovsku već i teritorijalnu podelu: svi građani pripadnici jedne file, selili su se skiipa, imali su svog filobasileusa i u vojsci su sačinjavali zaseban odred. Tako je bilo u Atici, a sudeći prema rečima junaka ,,llijade" Nestora, i u homerskoj vojsci. Isto stanje je bilo i u Tesaliji. Tesalija se osim toga deliia na četiri tetrarhije: Tesaliotidu, Pelazgiotidu, Hestieotidu i Ftiotidih Na čeln svake tetrarhije nalazio se polemarh (vojskovođa,) što pokazuje da su tetrarhije bile ne sarno administrativne već i vojne jedinice. Istorija Tesalije početkom I milenijuma pre n.e. nije poznata. U grčkoj tradiciji sačuvana je legenda ο tome da su Tesaici pokušavali sa osvajanjem teritorija koje su se nalazile južnije od njihove; raeđutim, prema predanju, Fokiđani su kamenim zidom pregradili Termopilski klanac i na taj način sprečili dalje nadiranje Tesalaca. Ostaci zida sačuvani su, ali prema mišljenju naučnika, oni potiču iz kasnijeg perioda (VII-VI veka pre n.e.). U VI veku Tesalci su bili jedno od najmoćnijih plemena i igrali su vrlo velikuuToguiiopsfegrčkojpoliiici. Toše pokažaloi u'ratu vođenom zbog Apolonovog delfijskog hrama koji je u to vreme pripadao Fokidi. Fokiđani su doneJi odluku da naplaeuju posete hodočasnika koji su dolazili preko deifijske luke Krise. Toje izazvalp revolt grčkih država; otpočeo je tzv. „svefski rat" u lcome su'uzeli učešća Sikionjani,

Atinjani i dragi. Vodeca uloga u ratu pripadala je Tesalcima. Rat je završen tako što je Delfijski hram oduzet od Fokiđana, Krisa je razorena, a Tesalci su zajedno s plemenima koja su držali pod svojorn vlašću dobili vecinu glasova u vecu Delfijske amfiktionije. Tesalci su odigrali odlučujuću ulogu i u lelantskom ratu. To je bio rat između dve trgovačke koalicije: na jednoj strani nalazili su se Sarnos i Halkida, a na drugoj Milet i Eretrija. Tesalci su se priključili Halkidi i zahvaljujuci tesalskoj konjici neprijatelj je bio potučen. Međutim, uskoro zatim Tesalci su bili potučeni od Beoćaiia i Fokiđana. Početkora V veka Tesalci su se borili na strani Persijanaca. Zbog toga posle V veka nisu imali značajniji politički uticaj. Ponovni uspon Tesalije počinje tek u IV veku pre n.e.
4. BEOTUA

Arheološka istrživanja izvršena na teritoriji Beotije, naročito u oblasti Kopaidskog jezera i na prostoru grada Orhomenosa, otkrila su rnnogobrojne spomenike mikenske kulture, a ispod njih neolitski sloj iz ΙΠ milenijuma pre n.e. U mitovima koji se odnose na Beotiju, pored niza raznih najstarijih plemena nekad nastanjenih u Beotiji, pominju se i Miniji. U Vni veku Beoćani su jedan narod koji govori beotskim narečjem. U prvo vreme među naseljima najznačajnije je bilo Orhomenos, gde predanje smešta pomenute Minije, i Teba ο kojoj se u homerskom epu govori kao ο značajnom centru koji je kasnije pokorio naselje Orhomenos. Prema Tukididovom svedočanstvu, stanovništvo Beotije došlo je iz Tesalije, mada se on pomalo ograđuje od ove tvrdnje napomenom da je izvestan deo Beoćana još od ranije živeo u ovoj oblasti. Očigledno je da se seoba iz Tesalije, ako je imala svoje mesto u istorijskom zbivanju, neznatno odrazila na unutrašnji razvoj Beotije.

Socijalno-ekoU Beotiji nije dolazilo do onih socijalnih prenomsko uređenje kakvi su karakteristični za razvoj grčkih Beotije gradova u VII-VI veku pre n.e. Uzrok tome, razume se, ne leži u „tupoumnosti beotskih svinja", kako su se Beoćanima prezrivo rugali njihovi susedi Atinjani, već u posebnom ekonomskom razvoju ove oblasti. U plodnoj Beotiji, čak i pored proraene ekonomskih uslova do koje je došlo u većem delu Grčke, osnovu privrede i dalje je činila zemljoradnja u kojoj je preovlađivalo gajenje žitarica. Beotski zemljoradnik mogao je da živi čak i ako je posedovao mali zemljišni posed, razume se pod uslovom relativno intenzivnog vodenja ovog gazdinstva. Takođe je bilo razvijeno stočarstvo i, naročito, gajenje konja. Na obalama Kopaidskog jezera i u priroorju je postigao značajan razvoj ribolov. U trgovinskom obrtu javljaju se samo poljoprivredni viškovi, jer je zanatsto bilo slabo razvijeno. I u Beotiji su, razume se, socijalno raslojavanje »nutar zajednica i porast imovinske nejednakosti odrazili na položaj seljaštva. Radi očuvanja oranica dodeljenih seljacima rana zakonodavstva su predviđala vanredne mere. Prema rečima Aristotela, tebanski zakonodavac Filolaj propisao je početkom VH veka da ako se u nekoj porodici rađa više deee nego sto iznosi broj deoiiica koje joj stoje na raspolaganju, tada je otac dužan, pod pretnjom smrtne kazne, da prekobrojno dete ne odgaja sam, već da ga preda nekom drugom, tj. onome, ko za njega bude hteo da plati bar mali iznos; to simbolično plaćanje predstavljalo je rudimentum nekadašnje prodaje 11 ropstvo. Kod Tukidada saznajemo da se pre grčko-persijskih ratova vlast u beotskiin gradovima nalazila u rukama manje grape aristokrata koji su poticali od pet velikaških rodova: preci četiri od tili pet rodova zvali su se „Sparti" (bukvalno „posejani"), jer su, prema predanju ο mitološkom osnivaču Tebe heroju-polubogu Kadmu, izrasli iz zmajevih zuba koje je posejao Kadmo; predak petog roda smatran je rođakom Sparta. U vezi sa postepenim, iako zakasnelim, razvojem razmene u državi je počeo da raste značaj bogatih Ijudi koji nisu spadali u rodovsku aristokratiju. Osim toga, pored aristokrata-zemljoposednika, pojavili su se imucni seljaci, koji su prošli surovu životnu školu i uspeli da se obogate zahvaljujući intenziviiijem načinu vođenja zemljoradnje.
vrata

Napredak pomorske trgovine, karakterističan za celu Grčku VIII-VII veka pre n.e., takode mje mogao ostati bez nekog dejstva i na ekonomiku Beodje. Beotski pesnik Hesiod čija se poema „Dela i daiii" pojavila u razdoblju na granici VIH i VII veka pre n.e. osuđuje poslove vezane za pomorsku trgovinu koja je, prema njegovim rečima, zaokupljala sve. Ipak on preporučuje uslove pod kojima se može trgovati izlažući se najmanjem riziku. Sve to Hesiod izlaže u obliku saveta koje daje svom bratu Persu; na istom mestu on saopštava zanimljive podatke iz života svog oca koji je pokušao da se obogati pomoću pomorske trgovine. Hesiodov otac živeo je ranije u eolskoj Kimi i bavio se trgovinom, ali je propao i onda je napustio Kimu preselivši se u Beotiju. Ovde je on, „koji je pobegao od opake sirotinje", uspeo da stekne samo rnali komad zenilje ,,u sirotinjskom naselju Askri". Međutim, uskoro se uverio da mu čak i tako malo parče zemlje u plodnoj Beotiji omogućava sigurniji život od onog koji mu je pružala pomorska trgovina. Za unapređenje seoskih gazdinstava Hesiod preporučuje sledece mere: obrađivati zemlju rukama članova vlastite porodice, smanjiti rađanje dece, raditi neumorno od jutra do mraka, itd. Prema tome, Hesiodova poema predstavlja veoma važan izvor iz kojeg se vidi socijalni i privredni život Beotije u vreme u kome je pesnik živeo. Osnovnu masu stanovništva te oblasti činili su seljaci-zemljoradnici koji su se većim delom nalazili u zavisnom položaju od zemljovlasmcke*rodovske aristokratije. Hesiod šimbolično prikazuje tu zavisnost seljaka i samovolju anstokrata u basni ο slavuju i jastrebu. Jastreb drži slavuja u svojim kandžama i kaže mu: „Zašto cviliš, nesrecniče? Mnogo sam jači od tebe! Pevaj ti kako znaš, odneću te ja, kud mi je volja, Mogu da te pojedem za ručak, a i da te pustim na slobodu. Kratke je pameti onaj što hoce da se meri sa jačim: Pobediti ga neće već ce samo jad poniženja dodati!" (str. 207-211) Zemljoradnička aristokratija u Beotiji uspela je da sačuva svoju političku prevlast mriogo duže od ma koje grčke oblasti, na primer, duže nego ususednoj Atici. Izvesni elementi zaostalosti ispoljavaju se i u beotskim zakonima. U tom smislu veoma je karakterističan beotski zakon ο dužnicima: ako dužnik nije vrado dug, njega su izvodili na trg, na mesto određeno za to i stavljali pred njega korpu; tako je morao da sedi sve dotle dok se u korpi ne nakupi toliko milostinje da se njome može zadovoljiti gnev kreditora. Građani koji su izdržali ovu proceduru gubili su građanska prava. Da li je prezaduženost u Beotiji vodila drugim vidovima torture, na primer, nametanju nekih specijalnih obaveza i ropstvu, nije poznato zbog nedostatka verodostojnih podataka. Beotski savez Politički život Beotije karakteriše se pojavora saveza beotskih polisa koji je nikao davno i u kome je rukovodeca uloga pripadala Tebi, najvećem beotskom gradu. Tukidid (ΠΙ 62, 3, prevod S. Telar, Zagreb, 1957), stavljajući reč u usta Tebanaca, ovako obeležava državno uređenje Tebe na početku grčko-persijskih ratova: ,,U to doba naša država nije imala ustav ni ravnopravnost, te nije bila ni pod vladom nekolicine ni pod vladom naroda. To je sasvim protivno zakonima i naročito razboritoj upravi, a vrlo blizu silništvu, jer je nekoliko ljudi imalo u svojoj vlasti državne poslove". Isrina, poznato

Terakota s kraja arhajskog perioda sa predstavorn četvoroprega. Beotija.

nam je iz Herodotovih podataka da je ta vlast u početku grčko-persijskih ratova već nailazila na organizovani otpor. To se objašnjavalo ne toliko socijalno-ekonomskim protivurečnostima u samoj Beotiji, koliko spoljašnjim neuspesima Beotskog saveza. Postojanje Beotskog saveza već u VI veku samo po sebi predstavlja važan faktor u istoriji Grčke uopšte. U Beotiji je postojala amfiktionija, tj. šavez susednih polisa sklopljen radi zaštite zajedmčkih svetilišta koja su se grupisala najpre oko hrama Posejdona, a zatim oko hrama Atene Itonskg.. Osnovne funkcije ove amfiktionije bile su: briga ο beotskim svetilištima, ο svetkovinania koje su tamo priređivane i koje su u isto vreme predstavljale sajmove gde su se bez straha mogli sastajati trgovci iz raznih delova Beodje i gde su se, konačno, rešavali sporovi (nafočifo spofovToko granica) između pojedinih beotskih polisa. Organi amfiktioiiije raspolagali su ovlašćenjima u pogledu kažnjavanja onih članova koji su zahvatali teritoriju hrama, remetili bezbednost vršenja obreda, a tirne i slobodu trgovine, ili uopšte onih koji se nisu pokoravali odlukama saveta amfik-

tiona. Tokom dugog vremena to su bile glavne funkcije Beotskog saveza i njegovih organa koji su pored ovih imali i druge dužnosti. Plodno tle Beotije predstavljalo je objekt stalne zavisti njenih suseda, Zbog toga je Beotija trpela od napada sa svih strana. Verovatno su vec u prvoj polovini VI veka sevemi susedi Beolije Tesalci pokušali da je podjarme i u tom cilju su upali u Beotiju, ali su u bici do koje je došjgrprelrpeli sLraliovit poraz. Ulsto vreme Beotski savez morao je da vodi tešku i dugotrajnu borbu sa Orhomenosom koji je u to doba bio jedna od najmoćnijih država srediije Grčke i koji'je takođe posedovao plodno zemljište i jaku vojsku. Beotski savez je uspeo da otme Orhomenosu jedan za dragim gradove koji su mu pripadali i početkom VI veka Orhomenos je bio prisiljen da" se priključi Beotskora savezu, pošto mu je pošlo za rukom da sebi obezbedi izvesne privilegije. Manje uspešna bila je dugotrajna borba sa južnira susedom Atinom. Beocani su najpje izgubili grad Eleuteru sa starim hramora boga Dionisa, zatim i celu oblast južno od reke Asopa sa gradom Platejom na čelu, a takođe i primorski grad Orop. "Vođen]e~tolikih ratova bilo je moguće samo uz postojanje jedinstvene armije, Amfora sa tri drške i sa sučeljenim jakog rukovodstva i mogućnosti da se lavovima. VII vek pre n.e. članovi saveza prisile na regrutovanje velikih vojnih kontingenata u savezničku vojsku. Ovi veliki zadaci i ovlašćenja, strani običnim amfiktionijama, uslovili su pretvaranje Beotskog saveza polisa u najstariju saveznu državu koja je već bila u znatnoj meri centralizovana. Najjača u ovom savezu bila je Teba koja je, razumljivo, i u ratu imala rukovodeću ulogu; to je učinilo da je Teba postala i politički rukovodilac saveza i dovelo ju je do finansijske hegemonije, a pored toga i do narušavanja nezavisnosti malih polisa. Međutim, u Beotiji nije došlo do sinoikizma prema atinskom uzoru, nije se izrodila jedinstvena centralizovana tebanska država. To se delimično objašnjava relativnom zaostalošcu Beotije, a delimično i time što je amfiktionija smetala Tebi u uspostavljanju njene hegemonije nad ostalim gradovima koji su ulazili u sastav Beotskog saveza.

Svi članovi Beotskog saveza bili su dužni da daju svoje kontingente u saveznu vojsku. Brojno stanje tih kontingenata utvrđivano je od strane organa saveža prema posebnoj raspodeli, u skladu sa snagama svakog polisa. Pripadnost savezu nije bila stvar dobre volje svakog od njegovih članova: za neizvršenje vojnih obaveza, a pogotovo za otpadništvo od saveza organi saveza izricali su veoma oštre kazne, oduzimajući teritorije, preseljavajucl stanovništvo, itd. Pošto nije bilo opštesavezne zemlje, to su se deonice oduzete krivcu pripajale teritoriji Tebe koja je, zahvaljujući tome, postajala sve moćnija. Pravo na održavanje odnosa sa nebeotskira polisama takođe je bilo oduzeto od pojedinih beotskih država i sva međunarodna politika nalazila se u rukama saveza. Pravo na kovanje moneta pojedinih beotskih država očuvano je sve do vremena grčkopersijskih ratova, ali je svaka od njih morala da na svoje monete stavlja opšte beotski grb ^tjLboginje Atene Itonske; jedino je Oriiomenos sačuvao pravo na kovanje novca sa vlastitim grbom žitnim klasom. Do grčko-persijskih ratova svaka beotska država čuvala je svoje uređenje: na čelu većine država stajao je arliont; na čelu Tespije nalazio se starinski kolegijum aristokrata koji se sastojao od sedani demuha ili basileusa biranih iz nekoliko plemićkih rodova; na čelu Oropa stajao je sveštenik boga Amfiaraja. Tek posle 446. godine državno uređenje pojedinih beotskih polisa ujednačeno je prinudnim putera. Organizacija društvenih ustanova dovoljno nam je poznata iz odlomka traktata nepoznatog autora kome je dato ime Oksirinhijski. U tom odlomku opisano je uređenje koje je vladalo u Beotiji od 446. g. Postoje svi razlozi za pretpostavku da je ustav 446. g. u svojoj osnovi predstavljao obnovu ustava koji je bio na snazi od grčko-persijskih ratova. Njegova je suština u sledećem: na čelu države nalazili su se beotarsi, vlada saveza. Svega ih je bilo (bar od 446. g.) jedanaest; ugledniji članovi saveza birali su po dva beotarha; izbori su obavljani svake treče godine. Pored beotarha funkcionisalo je savezno veće; svaka beotska država birala je po 60 poslanika na svakog beotarha i snosila je sve troškove oko izdržavanja tih poslanika. Na istom principu formirao se i savezni sud, kao i vojska (1000 hoplita i 100 konjanika na svakog beotarha). Plemstvo koje se krajem VI veka nalazilo na čelu Tebe ne samo da je vršilo stalan pritisak na narodne mase grada već je tlačilo i ostale beotske polise. To je bio uzrok da se od Tebe odvoje Eleutera i Plateja i da pređu na stranu Atine. Spartanski arbitražni sud koji je pretresao taj konflikt priznao je Plateji pravo na nezavisnost od saveza, pošto je Sparta nastojala da omete svako udruživanje. Politika Tebe izazvala je u Beotiji jaku opoziciju protiv hegemonije tebanskog plemstva, što je navelo Beotiju da potraži podršku čak kod Persijanaca. Takvo stanje vladalo je u Beotiji do početka V veka pre n.e. GRČKA KOLONIZACUA VIII-VI VEKA PRE N.E. Period VHi-VI veka predstavlja prekretnicu u istoriji Grčke. Daljim razvojem proizvodmh snaga grckog društva upravo u to doba dolazi do značajnih promena u raznim granama proizvodnje: razvijaju se rudarstvo, mnoge vrste zanata, moreplovstvo, poljoprivreda. Gradovi ulo vreme postaju centri zanatstva ijrgovine. Usled porasta sočjjalne diferencijacije zaoštrava se borba između rodovske zemljoposedničke aristokraBje i širokih masa slobodnog i neslobodnog stanovništva. U okolnostima te zaoštrene socijalne borbe odvija se formiranje klasnog robovlasničkog poretka. U takvim uslovima izuzetno važan značaj dobija kolonizacija iseljavanje jednog dela stanovništva grčkih gradova u obalske predele drugih zemalja gde se osnivaju novi polisi. Termin „kolonija" koji je uobičajen u našoj istoriografiji potiče od latinske reči colonia (colo „obrađivati zemlju") i označava naselje latinskih ili riraskih građana. Dugo vremena su to bila vojnozemljoradnička naselja koja su odlukom rimske vlade osnivana u oblastima podređenim Rimu. U tom srrrislu rimskom pojmu colonia više odgovara grčki pojam κληρουχία ali se klemhije javljaju uglavnom tokom klašične epohe U V ilV

veku pre n.e. Ža pojam kolonija Grci su u ranom periodu koristili reč αποικία, koja je vezana za glagol άποικεΐν („živeti u daljini"), u prenosnonTznačenju („preseliti se") i označava grčko naselje u tuđoj zemlji. Grad iz koga se kolonist iselio ostajao je za njega metropola, tj. zavičajni grad. Dok su podaci ο najranijem periodu kolonizacije veoma oskudni, ο kolonizacionom pokretu Grka u periodu VIII-VI veka, tj. ο tzv. velikoj kolonizaciji, imamo mnogo iscrpnija obaveštenja. Na primer, kod Tukidida (na početku njegove VI knjige) nalaze se veoma dragoceni podaci ο kolonizaciji Sicilije. Na osnovu izgubljenih dela istoričara IV veka (Efor, Timej i drugi) navedeni su podaci ο kolonijama kod Diodora sa Sicilije, u Strabonovoj „Geografiji", u tzv. „Periplu" Skimna sa Hiosa (sredina Π veka pre n.e.), u Pausanijinom „Opisu Helade", u „Prirodnim naukama" Plinija Starijeg, itd. Ali ne smemo precenjivati značaj literarnih svedočanstava ο kolonizaciji. Stvamih zapisa iz doba obrazovanja kolonija, naročito ranijeg datuma, uopšte još nije bilo, a podaci kojima se služila kasnija literatura u većini slučajeva predstavljaju prepričavanje raznovrsnih predanja i legendi. Što se tiče datuma koji se tiču osnivanja kolonija, oni su kod većine antičkih autora vrlo proizvoljni. Antički autori hronološke proračune često zasnivaju na dužini života jednog pokolenja koju oni cene na 35 godina. Na primer, prema Tukididovim podacima sicilijska Megara je osnovana sedam pokolenja pre nego što ju je razorio Gelon, tj. 245. godina pre Gelona. U vezi s tim od velikog je značaja arheološki materijal, ali arheološki podaci spadaju uglavnom u period procvata kolonija i ni izdaleka ne daju uvek materijal na osnovi kojeg bi se moglo utvrditi vreme u kome je osnovana neka od ovih kolonija. 1. UZROCII KARAKTER KOLONIZACIJE VIII-VI VEKA PRE N.E. Period ponovnog razmaha kolonizatorskog pokreta spada u vreme od početka druge polovine VEI pa do kraja VI veka pre n.e. Kako pravac tog pokreta, tako i uzroci kojima je bio izazvan, a i njegove istorijske posledice, bili su drukčiji od onih iz perioda rane kolonizacije ostrva i obala Male Azije koji pada u vreme pre tri veka. Kolonizatorski pokret ranog perioda, kao što je vec rečeno, tesno je povezan s migracionim procesima koji su u to doba zahvatili Grčku. Kolonizacija VIII-VI veka odvijala se pod dragim okolnostima. »U drevnim državama, u Grčkoj i Rimu kaže K. Marks prinudna emigracija, koja je poprimila formu periodične organizacije kolonija predstavljala je stalnu kariku u društvenom lancu. Ceo sistem tih država zasnivao se na određenom ograničavanju broja stanovnika koji nije smio da se pređe bez opasnosti po sam opstanak antičke civilizacije. Ali zašto je bilo tako? Zato što im je bilo potpuno nepoznata primena prirodnih nauka za materijalnu proizvodnju. Oni su mogli sačuvati svoju civilizaciju samo tako ako ostanu malobrojni. U protivnom oni bi postali žrtve onog teškog fizičkog rada koji je tada slobodnog građanina pretvarao u roba. Nedovoljna razvijenost proizvodnih snaga dovodila je gradane u zavisnost od određenog kvantitativnog uzajamnog odnosa koji nije smeo da se naruši. Zato je prinudna eraigracija predstavljala jedini izlaz". U početku je ta prinudna emigracija bila vezana za nedostatak zemlje pogodne za obradu čiji se veći deo našao u rukama zemljoposedničke rodovske aristokratije. Sitni proizvođači koji su propadali često nisu nalazili mogućnosti da se zaposle u domovini, te su tako bili prisiljeni da se sele u druge zemlje. Zato su kolonije tog doba najčešće imale agrami karakter. Kasnije u direktnoj vezi s razvojem robne proizvodnje i pomorske trgovine, menja se prvobitni tip naselja grčkih kolonista. Niču kolonije zemljoradničko-trgovačkog karaktera. Deo njihovih stanovnika nastavlja zemljoradnički posao, ali sada već s namerom da svoje zemljoradničke proizvode plasira na tržište. Osnovno zanimanje drugog dela stanovništva postaju zanati i, konačno, izdvajaju se grupe čije je_glavno zaninianje trgovina. U tom pogle-

du veoma je karakteristično što su u kolonizaciji u prvo vreme uzimali učešća ne samo gradovi koji su se kasnije postepeno pretvorili u velike trgovačke centre već i stanovništvo zemljoradiiičkih oblasti. Kasnije je iriicijativa za stvaranje novih kolonija prešla na trgovačke gradove. Pored socijalno-ekonomskih faktora koji su stimulisali razvitak kolonizacije, delovali su i faktori političkog karaktera. Proces formiranja polisa odvijao se u Grčkoj u atmosferi oštre socijalno-političke borbe. Pobeđeni u toj borbi obično su odlazili u tuđe zemlje nadajuci se da ce tamo naći utočište. Često su iseljenicima, koji su odlaziii iz zemlje radi osnivanja kolonije, pristupali i svi oni koji su želeli da promene mesto stanovanja; pri tom to nisu uvek bili ljudi iz reda građana metropole, vec' i iz drugih gradova. Međutiiji. kad je kolonija stvarana inicijativom države, a ne pojedinih građana, onda su za nju vrbovani kolonisti samo iz određenllf klasa stanovništva u tom polisu; ponekad su svi građani u određivanju kolonista učestvovali žrebora. U početku su kolonije osnivane sporadično, a kasnije je to osnivanje postalo sistematsko. Istakli su se gradovi koji su osnovali veliki broj kolonija, na primer, maloazijski grad Milet, Halklda na ostrvu Eubeji i Korint. Kolonije su bile potpuno samostalne državne forraacije, koje nisu bile ovisne dčTsvojiK metropola ni u političkom, ni u ekonomskom pogledu. Svaka od ovih kolonija imala je, po pravilu, vlastito državno uređenje, često, ali ne uvek slično državnom uređenju metropole. Svaka kolonija imalajesvojezakonodavstvoisvojepravosuđe. Građanimakolonije smatrani su njeni stanovnici, a ne građani metropole. Kolonija je imala svoj administrativni aparaf i knvala je svoj novac. U slučaju potrebe, kolonija se ponekad obraćala metropoli i obrnuto metropola je ponekad tražila podršku kolonije, ali sve to nikad nije bilo prinudnog karaktera. Nesporazumi do kojih bi dolazilo između kolonije i metropole rešavani su mirnim putem, mada je među njima dolazilo i do ratnih sukoba. Osnivanje novih kolonija bilo je vezano za udovoljavanje starih običaja i određenih formalnosti. Obično su se pred osnivanje kolonije obraćali za savet Delfijskom ili nekom dmgom proročištu. Dobivši pozitivan odgovor, metropola koja je preduzela osnivanje kolonije određivala joj je organizatora iz redova svojih građana koji se zvao oikist (οικιστής). 57 Ponekad su ga birali samo građani koji su ulazili u sastav kolonista. U dužnost tog oikiste spadala je prvenstveno raspodela zemlje na mestu nove kolonije. Često su oikisti učestvovali iTizradi ustava kolonije. Prilikom osnivanja novih naselja inicijativom države svaki put su izrađivana posebna pravila fiksirana u specijalnom dokumentu koji se obično nazivao „zakon" kolonije. Samo u izuzetnim slučajevima odnosi kolonije i raetropole dobijali su oblik političke zavisnosti. Na primer, Korint je do Peloponeskog rata svake godine slao u svoju koloniju Potideju (na Halkidiku) epidemiurga koji Je u Potideji predstavljao glavnog državnog funkcionera. Masalija (da-

našnji Marselj), fokejska kolonija, koja je sa svoje strane osnovala niz manjih kolonija duž obale Galije i Španije, držala je u svojim rukama vrhovnu vlast nad njima. Međutim, obično su veze između raetropole i kolonije bile ograničene na čisto ekonomske mterese. Osim toga, koloniju i met ropolu vezivao je zajednički kult, kalendar, običaj da se u dane praznika iz metropole upucuju theorije svečana izaslanstva radi učešča na svečanostima u metropoli, itd. Od kolonija u posebnom smislu teba da razlikujemo .kieruhiiR. Kleruhija je naročita vrsta kolonije čije je stanovništvo i dalje smatrano građanima metropole koja je osnovala koloniju kleruhiju. Poznate su nam samo atinske ideruhije, koje su osnivane s ciljemda se učvrsti atinski uticaj· Najstarija atinska ideriihija osriovana je u VI veku pre n.e. na ostrvu Salaniini. Saiamjnski klerasi (kleiah „vlasnik dodeljene deonice zemlje") blli su dužni da plaćaju državi poreze isto kao i Atinjani, da služe vojni rok u atinskoj vojsci, ali su morali da žive u Salamini i pri tom nisu imali pravo da daju pod zakup zemlju koja im je bila dodeljena prilikorn osnivanja kleruhije. Salamjnskom kleruhijom upravljao je arhont koji je bio upucivan iz Atiiie. Atinske klemiiije su postojale i na nekim ostrvima Egejskog mora i na tračkom Hersonesu. Kao nadzomu vlast Atinjani su u kleruhije upućivali posebno ovlašćena lica koja su irnala široka ovlašcenja, ali uopšte uzevši kleruhije su uživale izvesnu saraoupravu i imale svoje organe vlasti; jedino u obnavljanju sudskih procesa klemhije su bile ograničene na određene kategorije, a u svim ostalim slučajevima morale su se obraćati atinskom §udu. Zemljište za osmvanje kleruhija uglavnoni je osvajano ratnirn poduhvatima, pri čemu je pokoreno stanovništvo ili proterivano sa svoje zemlje, ili je moralo da ustupi izvestan deo zemlje obavezujuci se na plaćanje poreza; ponekad se zemljište dobijalo i mirnim putera. Podeljeno na parcele ono je davano siromašnom stanovništvu metropole koje bi izrazilo želju za seobom; to zemljište nije prelazilo potpuno u vlasništvo kieruha, već im je jedino stavljeno na raspolaganje za korišcenje, tako da je i dalje predstavljalo svojinu metropole. 2. OSNOVNIPRINCIPI GRČKE KOLONIZACUE Kolonizatorski pokret u periodu VHI i VI veka odvijao se u tri pravca: na zapad na obale Sicilije i Italije, na sever i severoistok po obalama Helesponta i Propontide i do Ponta Euksinskog (Crnog mora) i, konačno, naJug u Afriku, gde su stvarno osnovane samo dve kolonije. Kolonizacij a zapadnog Mediterana Zapadni deo obala Sredozemnog mora odavno je privlačio pažnju Grka plodnošću zemlje i relativno povoljnim uslovima za njegovo osvaja-

nje. Od Epira i Korkire Italiju deli moreuz širok oko 75 km. Pojedina mesta u „Odiseji" svedoče ο tome da su Grci znali za Siciliju i Italiju još u doba herojske epohe. U nizu italijanskih oblasti nađeni su ostaci građevina iz mikenske epohe, a veze Sicilije s Kritom potvrđuju mnogi istorijski spomenici. Južna obala Apeninskog poluostrva i Sicilija odavno su bile gusto naseljene. U južnoj Italiji živeli su Mesapi (u Kalabriji) i Bruti (u Brutiji). Srednja Italija, u koju su takođe počeli da prodiru Grci, bila je nastanjena mnogobrojnim plemenima italskog ogranka. Na Siciliji su živeli Sikuli, Sikani i Elimi plemena bliska Italicima. Kako izgleda, Sikani su prvobitno živeli u Španiji, ali su ih otuda istisli Liguri. Oni su prvobitno zauzimali celo poluostrvo, ali su kasnije otuda potisnuti na zapad i na jug. Potisnuli su ih Sikuli koji su došli iz Italije. Većina naučnika vidi u njima Italike, srodne Latinjaninia, Oscima i Umbrima. Elimska plemena su verovatno bila maloazijskog porekla. Živela su u manjoj planinskoj oblasti na zapadu Sicilije. Grci su se učvrstili u južnoj i srednjoj Italiji i na ostrvu Siciliji. Na Siciliji su naišli na Feničane koji su tu osnovali niz faktorija od kojih su Motija, Panorm i Solunt izgleda bile najstarije i ostale su feničanske čak u doba procvata helenskih gradova na Siciliji. Feničani su se, prema tome, čvrsto vezali za kranji zapadni deo ostrva. " Istovremeno sa učvršćivanjem Grka u Italiji su se počeli uzdizati i etrurski gradovi. Savez ovih gradova predstavljao je moćnu etrursku državu koja je za izvesno vreme potčinila svom uticaju srednju i severnu Italiju i skoro stalno bila u neprijateljskim odnosima s Grcima. Borba između Grka i Feničana, koji su delovali u isto vrerae kad i Etrurci, predstavlja jedan od najvažnijih događaja u istoriji zapadnog Mediterana. Ostalo stanovništvo Italije i Sicilije u to doba još je živelo u uslovima rodovsko-plemenskog života i nije stvorilo značajnije zajednice. Planska kolonizacija zapadnog Mediterana započela je najranije u drugoj polovini VIII veka. Kao najstariju grčku koloniju u Italiji tradicija pominje Kimu (u latinskoj transkripciji: Cumae) koja se nalazila na zapadnoj obali (u Kampaniji). Međutim, arheološki podaci govore da je ta kolonija nastala u isto vreme kad i ostale grčke kolonije u Italiji i na Siciliji. U osnivanju Kime sudelovali su eubejski gradovi Halkida i Eretrija, a takođe i Eubejska Kima. Istočna obala Sicilije 30-tih i 20-tih godina VIII veka bila je nastanjena grčkim kolonistima iz Halkide, Naksosa, Megare i Korinta. 735. g. Halkida i Naksos su osnovali na Siciliji koloniju Naksos. Iz Naksosa su pri tome uskoro iseljene još dve kolonije Kalana (u podnožju Etne) i Leontina. Početkom VII veka na obali uskog moreuza koji je delio Siciliju od Itaiije nikla je kolonija Zankle (Messana) koju su osnovali pirati iz Kime^a kasnije naselili Halkiđani. Zankle je sa svoje strane osnovala koloniju na suprotnoj italskoj obali Regij čije je stanovništvo kasnije popuJL (Ι njeno Mesenjanima koji su se preselili sa Peloponeza kad je Sparta pokorila Meseniju. Duž severne i istočne obale Sicilije Zanklejci i Halkiđani osnovali su još čitav niz manjih kolonija od kojih su najznačajnije Himera i Tauromenijum (Taormina). Megarani, učesnici halkidske ekspedicije, osnovali su koloniju Hiblejskii Megaru. Osamdeset godina kasnije Megara je ovde naselila još jednu koloniju Selinunt, koja je odigrala važnu ulogu isturenog položaja u borbi Grka s Kartaginjanima.

Godine 734. na Siciliju je došla korintska ekspedicija koja je zauzela ostrvo Ortigiju na ulazu u najbolje pristanište Sicilije. Korincani su odatle prešli na Siciliju i osnovaii Sirakuzu koja je kasnije postala jedan od najvećih i najbogatijih grčkih gradovakolonija na tom ostrvu. Osnivači Sirakuze najpre su se pobrinuli za to da prošire svoju vlast na vrlo plodnu teritoriju koja se graničila s gradom. Kao i ostale grčke kolonije na Siciliji osnovane u isto vreme kad i Sirakuza, tako je i ona u početku predstavIjala zemljoradničko naselje. Trgovina i zanati razvili su se u Sirakuzi tek kasnije. Od maloazijskih gradova u kolonizaciji Sicilije učestvovao je samo gi;ad Lind na Rodosu koji je zajedno s Krićanima početkora VII veka osnovao na južnoj obali Sicilije grad Gelu. Kasnije je zapadno od Gele osnovan Akragant (Agrigent). Južna Italija bila je naseljena Grcima već krajem VIII veka pre n.e. U kolonizaciji južne Italije učestvovao je niz grčkih gradova, a takođe i Ahejci koji su bežali sa Peloponeza. Približno u isto vreme Spartarici su osnovali Tarent. Južnoitalske kolonije kao i kolonije Sicilije nikle su skoro u isto vreme. Naseljavanje obale Tarentskog zaliva trajalo je najviše 10-15 godina. Kao bitan stimulans za ovu kolonizacijii poslužilo je spartansko osvajanje Mesenije koje je izazvalo onakav talas emigracije kakav je pre četiri veka izazvalo dorsko osvajanje. Najstarije ahejske kolonije u južnoj Italiji bili su Sibaris i Kroton. Da bi se zaštitili od neprijateljskog Tarenta i da ga spreče u njegovim daljim ekspanzionističkim težnjama, stanovnici Sibarisa su osnovali Metapont, čije su stanovništvo popunili novim ahejskim doseljenicima sa Peloponeza. Kasnije su nametnuli svoju dominaciju i Sirisu koji se nalazio južno od Metaponta. To je Sibarisu obezbedilo prevlast nad celom obalom Tarentskog zaliva. Kroton je širio svoj uticaj u pravcu juga. Nalazeći se u vrlo plodnoj oblasti, Sibaris i Kroton su pre svega bili zemljoradničke kolonije i takav su karakter sačuvali i kasnije kad su več stekli izvestan značaj u trgovini. Oiii su uspeli da prošire svoje teritorije ne samo duž obale već i u unutrašnjost zemlje sve do obale Tirenskog mora. Sibaris je tu, izmeđH ostalih, osnovao koloniju Posidoniju (kod Rimljana: Paestum). Pod vlašcu Sibarisa, prema jednim izvorima, nalazilo se 100 hiljada stanovnika, prema drugim 300 hiljada. Kroton je takođe raspolagao teritorijom unutar zemlje. Ahejski gradovi Sibaris i Kroton, zajedno sa ahejskim kolonijama koje su zavisile od njih, obra/.ovali su ahejsku konfederaciju sa hramom boginje Here, nedaleko od Krotona, koji je iraao značaj religioznog centra. Ta konfederacija igrala je izvesnu pofificku ulogu; ona nije dozvoljavala da se na njenoj teritoriji osnivaju drage grčke kolonije i uspešno je sprečavala širenje Tarenta na jug. ^ iTTeli fOC, Spartansku koloniju Tarent, prema predanju, osnofala je jedna grapa stanovništva Lakonije koje je bilo obespravljeno i lišeno imanja. Stanovnici Tarenta čuvali su sve do V veka pre n.e. u svom državnom uređenju mnogo toga iz spartanskih ustanova. Ubrzo po svom osnivanju Tarent se pretvorio u velik ekonomski ceniar. Grad je imao jednu od najboljih luka južne Italije, a njegova okolina biJa je čuvena po svojoj plodnosti. Međudm, nailazeci na otpor, na severu od strane Mesapa i Japiga, a na zapadu od strane Ahejaca, Tarent je mogao širiti svoje posede samo u pravcu juga i istoka gde je i osnovao nekoliko kolonija.

Osamdesetih godina pre n.e. na krajnjem jugu Apeninskog poluostrva Lokra Opuntska osnovala je Lokru Epizerfirsku. Poput Sibarisa i Krotona Lpkra je proširila svoje posede po celpj okolnoj teritoriji sve do Tirenskog mora. Za kolonizatorski pokret VUI veka karakteristično je to što grčki kolonisti usmeravajući sve svoje težnje prema plodnim teritorijama Italije i Sicilije nisu poldanjali pažnju obližnjim planinskim obalama Akamanije i Epira. Tek u narednom periodu kad su na dalji razvitak kolonizacije sve više delovali interesi pomorske trgovine koja se vrlo brzo širila i na ovoj teritodji je nikao niz, uglavnom korintskih kolonija. Kolonizacija U isto vreme ili možda nešto kasnije posle ko~ Helesponta lonizacije zapadnog dela Mediterana, oipočelo i Ponta je naseljavanje tračkog primorja i obala Helesponta. Uloga pionira i ovde je pripala Halkidanima. Oni su zauzeli ostrya koja su se nalazila u blizini Halkide, jedno od tri poluostrva Halkidika, , s najvećom kolonijom Toronom. Zapadno poluostrvo Palena bilo je naseljeno Eretrijcima. Osim eubejskih gradova u kolonizaciji Halkidika krajem VII i početkom VI veka učestvovao je i Korint koji je osnovao Potideiu. Istočnu obalu Halkidika zaposeli
■J JJ .. .... .......i

sii polovinom VII veka stanovnici ostrva Androsa. Kolonije koje su nikle na Halkidiku imale su čisto zemljoradnički karakter. Većina tih kolonija nalazila se daleko od morske obale, a od primorskih tek je poneka raspolagala dobrom lukom. Krajem V veka pre n.e. među halkidičkim gradovima ističe se Olint kao krupan trgovačkozanatski centar. Krajem VIII, a rnožda još i ranije, u prvoj polovini VII veka, stanovnici Parosa zauzeli su ostrvo Tasos. Pesnik Arhiloh žali se na neplodnost zemlje na tom ostrvu, ali ne pominje njegovo bogatstvo u zlatu. To svedoči ο tome da su se na ostrvo najpre doselili zemljoradnici. Kasnije su Parošani počeli da se sele sa Tasosa na obližnje obale Trakije gde su osnovali nekoliko beznačajnih naselja. D'alje, na tračkoj obali, polovinom VII veka stanovnici Klazorli£fie osnovali su koloniju Abderu koju su zatim razorili Tračani i ponovo naselili stanovnici grčkog maloazijskog grada Teaosa koji su bežali spasavajuci se od Persijanaca. Otprilike u isto vreme Hios je ovde osnovao koloniju Maroneju. Izgleda da je ona osnovana pre zauzimanja Tasosa od strane Parošana, jer su Parošani morali da izdrže napomu borbu s Maronejcima. Još dalje na sever pružao se pojas zemljoradničkih naselja koja su osnovali stanovnici Lezbosa i Eoljani, među kojima treba spomenuti Sest i samosku koloniju Perint. Obale Propontide i tračkog Baspora nastanlli su iseljenici iz Megare. Na azijskoj obali oni su možda još krajem VIII veka osnovali Astak i Kalhedon, a na evropskoj obali Selimbriju i Vizant (659. g.). Dalja kolonizatorska delatnost Megare u Propontidi obnovljena je tek posle sto godina i to, po svemu sudeći, u direktnoj vezi sa žestokom klasnom borbom koja se odigrala u Megari.

Azijske obale Helesponta i Propontide naseljavane su prvenstveno kolonistima iz Mileta. Izuzimajući Lampsaku (koloniju Fokeje) sve ostale kolonije ovde je osnovao ili neposredno Milet, ili su osnovane uz njegovo učešće i pod njegovim rukovodstvom. Svoje najstarije kolonije Milet je osnovaojoš u VIII veku; to su Sinopa na južnoj obali Ponta i Kizik na obali Propontide. Obe ove kolonije bile su razorene početkom VII veka za vreme najezde Kimeraca, ali su kasnije obnovljene. Najintenzivnija kolonizatorska delatnost Mileta pada u drugu polovinu VII veka. Između ostalih, Milet je tada osnovao Abidos na obali Propontide i niz manje značajnih kolonija. Na ulazu u Propontidu nalazi se već pomenuti Kizik, koji je 675/74. g. po drugi put nastanjen miletskim kolonistima i miletsko naselje na ostrvu Prokonesu koje je bilo čuveno po svojim majdanima mermera. Kolonizacija Prvi od mediteranskih naroda koji su prodrli na južne i zapadne Crno more bili su Karijci. Ovaj narod je ο svom obale Crnog mora boravku na obalama Ponta ostavio sarao slabe tragove. Raniji pohodi Grka u tajanstveni i za njih tada strašan Pont sačuvani su u sećanju Helena u obliku legende ο Argonautima. Opasnosti u koje je zapadao Jason i njegovi saputnici predstavljaju odraz pravih teškoća s kojima su se borili grčki moreplovci ploveći pontskim vodama: vrtlozi i jake struje u moreuzima, plovidba nepreglednom pučinom gde se ne vidi ni jedno ostrvo. U VIII veku pre n.e. pohodi grčkih moreplovaca u Crno more postaju skoro redovna pojava. U početku se grčka ekspanzija odvijala duž maloazijskih obala. Najstarija ovde osnovana kolonija bila je, kako smo već pomenuli, Sinopa. Prema antičkoj tradiciji, ona je nikla 812. godine pre n.e. na mestii domaceg naselja i to na onom delu obale gde se nalazila najbolja luka. Odatle je išao stari put koji je vodio u unutrašnjost zemlje, u Sard i Vavilon. Mesno stanovništvo pleme Haliba odavno je bilo poznato po obradi gvožđa čiji kvalitet nije zaostajao za čelikorn. -Negde, oko 750. g. pre n.e. Sinopa je, sa svoje strane, osnovala koloniju Trapezunt. Možemo pretpostaviti da joj je pri tome pomogla i njena metropola Milet. Krajem VIH veka pre n.e. sa severnog Crnomorskog primorja preko Kavkaza krenula su ka Maloj Aziji plemena Kimeraca. Nailazeći u velikim talasima i pustošeći sve na svom putu, oni su zauzeli Trapezunt i Sinopu i, verovatno ih razorili. Legenda ο ženama ratnicima Amazonkama, koje su osnovale svoj grad Temiscim nedaleko od ušća reke Termodont, izgleda da se zasniva na istorijskom događaju upadu Kimeraca. Tek pošto su Kimerci bili potučeni, Milet je obnovio svoje kolonije. Obnovu Sinope antička tradicija stavlja u 630. g. pre n.e. Tduceg stoleća Milecani su tamo osnovali još niz kolonija, istina, manje značajnih od Sinope. Među njima su bile Sezam i Kromna, kolonije izrasle na mestima naselja koja su vodlla svoje poreklo iz doba pre grčke kolonizacije, zatim Teos, bez neke značajnije uloge, i Kitor. Sinopa je sa svoje strane osnovala niz naselja Keras, Kotiora i neka manja. Zanimljiva je istorija osnivanja Amisa, koji se nalazio na putu između Sinope i Trapezunta, upravo na onom mestu obale odakle su se račvali dobri putevi u unutrašnjost zemlje, u Kapadokiju. Izgleda da je tu postojalo naselje još iz doba Heta.

Krajern VII veka na tom mestu su se učvrstili Fokejci koji su na svojim pola trgovačkim pola piratskim brodoviraa preduzimali vrlo daleke plovidbe. Ali Fokejci nisu uspeli da za duže vreme zadrže Amis u svojim rukaraa: grad su preplavili doseljenici iz Mileta. Uloga miletskih kolonista bila je tako velika da su neki autori, na primer Strabon, smatrali Amis kolonijom Mileta. Tako se 70-tih godina VI veka pre n.e. gusti lanac grčkih naselja pružao duž čitave „desne" obale Pgnta. Stanovništvo svih tih kolonija pripadalo je jonskom ogranku grčke narodnosti. Tek oko 560. g. pre n.e. ovde se pojavila jedna dorska kolonija Herakleja. Herakleja se nalazila na obali u plodnoj oblasti, nedaleko od ušća reke Like, sa dosta dobrom lukom, koja je sa severne strane zašticena rtom. U toj oblasti bili su nastanjeni Marijandini koji su se mnogo pre dolaska Grka intenzivno bavdi zemljoradnjom. Marijandini su se usprotivili pokušaju grčkih kolonista da se nastane na njihovoj teritoriji. Tako Jonjani nisu uspeli da ovde osnuju svoje naselje. Kasnije su u tome uspeli iseljenici iz dorske Megare koji su savladali Marijandine snagom svog oražja. Marijandini su izgubili svoju nezavisnost i dospeli u položaj sličan položaju helota u Sparti: placali su Heraklejcima danak i bili vezani za zemlju koju su obrađivali. Osnovno jezgro stanovništva Herakleje sačinjavali su doseljeniei iz Megare. Grčko osvajanje zapadne obale Crnog mora započelo je znatno kasnije nego što je to bio slučaj sa južnom od sredine VII veka pre n.e. Mesno stanovništvo Tračani odavno je bilo poznato Grcima i ušlo je u grčku mitologiju. Za zapadnu obalu Cmog mora bio je vezan i niz helenskih mitova, na primer, mit ο ostrvu Leuki, rnestu boravka heroja Trojanskog rata Ahila, koji je posle smrti proglašen božanstvom; ovo ostrvo se nalazilo tačno ispod ušća Dunava. Među kolonistima zapadne obale kasnije se razvija kult Aliila koji je poštovan kao vladar mora i nazivan Ahilom Pontarhom. U doba prodiranja Grka na cmomorsku obalu Trakije lokalno stanovništvo nalazilo se u stadijumu raspadanja rodovskog uređenja. Njegova glavna zanimanja bila su zemljoradnja i stočarstvo, a izvestan razvoj postiglo je zanatstvo, između ostalog, metalurgija. Prvi kolonisti zapadne obale takođe su bili iseljenici iz Mileta koji su pre svega osnovali Istriju na omanjem ostrvu južno od delte Dunava. Tu se nalazila dobra prirodna Iuka, a Dunav je služio kao vanredno pogodan vodeni put u unutrašnjost zemlje. Osnivanje Istrije tradicija vezuje za 650. g. pre n.e., što potvrđuju i arheološki nalazi. Treba primetiti da su, nasuprot grčkim kolonijama na južnoj obali Crnog mora koja skoro i da nije arheološki istraživana, gradovi na zapadnoj obali Crnog raora dosta dobro ispitani od strane arheologa. Oko 609. g. pre n.e. Milecani su osnovali na zapadnoj obali Ponta drugi grad Apoloniju. Ona se nalazila na malom ostrvcu u južnom delu Burgaskog zaliva i imala je veoma dobru luku. Apolonija je sa svoje strane osnovala naselje Anhijalu. Zatim je u periodu između 590-560. g. pre n.e. Milet osnovao Odes na mestu sa najboljom lukom na čitavoj obali, tačno na mestu gde se danas nalazi pristanište Odesa. Osirn dobre luke, Odes je imao i tu prednost što se nalazio na ušću reke Penize, koja mu je omogućavala vezu sa unutrašnjošću zemlje.

Otprilike u isto vreme izgleda da je na mestu gde je postojala dosta pogodna luka nikao grad Tomi. Time se završava kolonizatorska delatnost Mileta na zapadnoj obali Crnog mora. Prema tome, ona se razvijala do sredine VI veka pre n.e. Na zapadnoj obali Crnog mora bilo je još nekoliko manjih naselja koja su osnovali Jonjani. Među njih spada gradič Kruni koji je kasnije zbog izuzetnog napretka vinarstva dobio novo ime Dioiiisopolj. Kao i na južnoj obali, tako su se i na zapadnoj obali Crnomorskog primorja dorski kolonisti pojavili nekoliko decenija kasnije, u vreme kadase već završila kolonizatorska aktivnost Mileta. I ovde su Dorani znatnozaostajali za Jonjamnia. Oko 530. g. pre n.e. doseljenici iz Herakleje osnovali su grad Kalatis. Izbor mesta bio je uslovljen plodnošcu ravnice u okolini i blizinom slatkovodnog jezera koje je bilo bogato ribom. Kalatis nije imao prirodne luke. Skoro u isto vreme, oko 520. ^., Megara jepomogla svoju koloniju Kalhedon prilikom osnivanja grada Mesembrije. Ovaj grad nalazTo se na poluostrvu na severnoj obali Burgaskog zaliva i imao je dosta dobro mesto za pristajanje brodova. U naseljavanju Mesembrije sudelovao je i Vizant, Sa svoje strane i Mesembrija je osnovala nekoliko manjiK naselja. U ekonomici nekih zapadnopontskih gradova (npr. Kalatisa) preovlađivala je zemljoradnja; u drugim (Istrija, Apolonija, Odes i Mesembrija) znatno se razvilo zanatstvo i trgovina. Tako je kolonizacija južne i zapadne obale Crnog mora trajala skoro 300 godina od kraja IX veka do prve polovine VI veka pre n.e. Upornosf kojom su miletski Jonjani i megarski Dorani nastojali da ovladaju Pontom pokazuje koliko su Grci cenili obale Crnog mora. Docnija istorija opravdala je njihove nađe. Tokom VI veka pre n.e. crnomorske kolonije su brzo napredovale. Na južnoj obali naročito se istakla Sinopa kao značajan trgovački centar. Ona je izvozila gvožđe koje su obrađivali Halibi, građevinsko drvo, orahe i badem. Koristeći se pogodnostima klime, Sinopljani su počeli da gaje masline, sadeći veliki broj stabala. Kasnije su od toga imali odličan prihod. U ekonomskom poglgdu Sinopa je u VI veku napredovala toliko da je grad počeo da kuje vlastitu monetu. Herakleja, eksploatišući rad Marijandina, izvozila je žito i drvo. Ο trgovini zapadnopontskih gadova postoje detaljni podaci. Primerci grčke keramike na koje se nailazi daleko uz Dunav i njegove pritoke pokazuju da je Istrija u to doba vodila živu trgovinu s udaljenim tračkim plemenima. Intenzivne su bile takođe i veze zapadnopontskih gradova ne samo sa njihovim metropolama vec i s velikim trgovačkim centrima tog doba uopšte. Krajem VII i početkom VI veka pre n.e. Istrija i Apolonija trgovale su sa Rodosom i Parosom, a kasnije sa Samosom. Odes je stupio u trgovačke veze s Korintom odmah po svom osnivanju. Sredinom VI veka pre n.e. u ekonomici zapadnopontskih i južnopontskih gradova vidno mesto zauzimala je i trgovina s Atinom. U periodu 580-5607 g. pre n.e. u celoj Grčkoj raste atički izvoz i smanjuje se obim trgovine s Korintom. U isto vreme veliki značaj dobijaju odnosi gradova južne i zapadne obale Ponta sa gradom Kizikom koji se nalazio u Propontidi i čija moneta od elektruma postepeno postaje osnovna novčana jedinica duž čitavog obalskog pojasa Crnog mora. Kasnija istorija južnopontskih i zapadnopontskih gradova relativno nam je malo poznata.

Sredinom VI veka pre n.e. severne oblasti male Azije pokorio je kralj Lidije Krez. Krez je održavao prijateljske odnose sa grčkim svetom, iako su se maloazijski gradovi nalazili pod njegovom egidom. Nije isključeno da su vrhovnu vlast Kreza morali priznati Sinopa i drugi gradovi južnog Ponta. Međutim, Krezova vlast nije bila dugovečna. Njegovo kraljevstvo uhlzojejan^tila_g^sijska država. Herodotovo svedočanstvo ο tome da su Marijandini bili prisiljeni na plaćanje danak Dariju omogućuje pretpostavku ο zavisnosti Herakleje od persijske države. Nije isključeno da se i Amis nalazio u istoj situaciji. Strabon kaže da je taj grad izvesno vreme bio pod vlašću nekog lica koje je vladalo nad Kapadokijcima. Očigledno je da u tom licu raoramo gledati nekog od satrapa. Zapadnopontski gradovi izgleda da su takođe morali priznati vlast persij.skoJ cara. Herodot kažeda je krajem VI veka pre n.e. za vreme skitskog pohoda Darija njegova flota svraćala u luke na zapadnoj obali Crnog mora. Istina, ta potčinjenost nije trajala dugo. Već 499-493. g. pre n. e. Mesembrija služi kao utočište Vizantijcima i Kalhedoncima koji su se digli protiv Persijanaca i persijske flote upućene da ih uniiri. Da li su u tom pontskom ustanku učestvovali gradovi južnog Ponta, zasad ostaje nerazjašnjeno. Unutrašnja istorija južnopontskih i zapadnopontskih gradova u VI veku pre ri.e. skoro da nam je nepoznata. Zahvaljujući kratkoj Aristotelovoj belešci, imamo izvesnu predstavu samo ο opštem toku đogađaja 11 Herakleji. Prvo je u njoj držala vlast demokratska stranka. Zatim je demokratija'bil'a oborena i u Herakleji je uspostavljena vlast oligarhije. Nije isključeno da su heraklejski aristokrati osnovali grad Kalatis radi toga da im taj grad posluži kao mesto u koje bi mogli da proteruju najagilnije demokrate i tako obezbede svoju vlast u Herakleji. Na ovakvu pretpostavku navodi i to što je Kalatis od samog postanka predstavljao demokratski polis koji je i dalje zadržao demokratsko uređenje. , To su zasada dostupni podaci ο istoriji južnog i zapadnog Ponta u epohi kolonizacije. Kolonizacija Kolonizacija sevemih obala Crnog mora zaposevernih obala čela je tek onda kad su se grčki doseljenici doCrnog inora bro učvrstili na njegovoj južnoj i zapadnoj oba1L Najstarije grčke kolonije na severnim obalama Crnog mora nastale su ne ranije od VI veka pre n.e. U tom pogledu jedirii izuzetak čini malo naselje ranijeg perioda na ostrvu Berezan koje je uskoro prestalo da postoji. Relativno kasnije zaposedanje severnih obala Cmog mora od strane grčkih kolonista objašnjava se velikom udaljenošću tih mesta od njihove otadžbine. Samo po sebi je jasno da su pojedini grčki moreplovci povremeno dolazili na severnu obalu i nešto ranije. Ο tome da su Grcima od ranije bila poznata ta mesta, osim motiva i legendi, svedoče i pojedini predmeti grčke proizvodnje koji potiču iz VII veka pre n.e., a koji su nađeni u oblasti Severnog crnomorskog primorja. Vodeća uloga u kolonizaciji severnih obala Crnog mora pripadala je jonskim Grcima iseljenicima iz gradova maloazijskog primorja, a najviše iz Mileta. U VI veku oni su na ušcu Bugo-Dnjeprovske delte osnovali Olbiju i niz kolonija na istočnoj obali Krima, duž obe obale Kerčkog moreuza koji se u staro doba zvao Kimerijski Bosfor. Najveće od njih su bile: Pantikapej (na mestu gde se danas nalazi Kerč), Nimfej, Teodosija (na mestu današnje Feodosije), Fanagorija, Hermonasa i Kepa na obali

Tamanskog poluostrva koji je u to doba predstavljao grapu ostrva u delti reke Kuban. Od svih bosforskih naselja najsevernije je bilo Tariais koje se nalazilo blizu ušća Dona; istina, ovo je naselje postalo kasnije. Preko Tanaisa održavane su veoma žive veze između bosforskih kolonija i plemena u oblasti Dona. Jedina dorska kolonija na severnoj obali Crnog mora bio je Hersones koji je osnovan u V veku pre n.e. od strane iseljemka iz Pontske Herakleje i nalazi se 3 kilometra daleko od današnjeg Sevastopolja. Nij'e isključena mogućnost da je na mestu Hersonesa, pre dolaska fieraklejskih kolonista, postojalo manje jonsko naselje. Tokom daljeg razvitka grčkih kolonija na severnim obalama Crnog mora pored zemljoradnje vidnu ulogu preuzima trgovina. U VI veku mnogi grčki gradovi već su osećali potrebu za sirovinama sa crnomorskih obala, a naročito za žitom. Osim toga, grčkom zanatstvu bilo je potrebno tržište radi plasiranja svojih proizvoda. Zainteresovanost za to najpre su osetili gradovi sa obala Male Azije koji su bili najnapredniji i ekonomski najrazvijeniji grčki gradovi tog doba. Grčke kolonije sa obala Crnog mora posebno sa severnih, u VI veku pre n.e. dobijaju izuzet.no velik značaj u ekonomskom životu čitave Grčke. One postaju liferanti sirovina, žita i radne snage robova. Tako je od njihove delatnosti zavisilo blagostanje mnogili grčkih gradova. Između grčkih kolonista i mesnih plemena bile su uspostavljene veoma žive trgovinske veze: zanatske proizvode, vino i maslinovo ulje koje su uvozili iz Grčke, a takođe i proizvode lokalnih grčkih majstora grčki trgovci su menjali za poljoprivredne proizvode. Za tu razmenu najviše je bila zainteresovana lokalna plemenska aristokratija koja je posedovala velika stada stoke i plodnu zemlju. Za trgovačke veze s Grcima bili su zainteresovani i širi slojevi lokalnog stanovništva koje je, prema Herodotovom svedočanstvu, gajilo žitarice računajuci na prodaju. Mnogobrojni predmeti grčkog porekla, koji su nađeni prilikom otkopavanja lokalnih naselja i kurgana, veoma rečito ilustruju intenzivnost tih veza. Povoljni uslovi za razvoj grčkih kolonija na severnom crnomorskom primorju sastojali su se u tome što su lokalne zajednice pred samu kolonizaciju već osećale potrebu za razmenom dobara s Grcima. Trgovina s grčkim kolonistima forsirala je sa svoje strane u lokalnim zajednicama proces obrazovanja klasa, pomažuci im u prelazu od uređenja prvobitne zajednice na viši stepen istorijskog razvoja. Tesne veze Grka s lokalnim plemenima takođe su pomogle procesu asimilacije koji se najintenzivnije odvijao na obalama kimerijskog Bosfora. Tako je kultura koja se ovde formirala dobila specifične grčko-lokalne karakteristike. Najstariji Grcima poznati stanovnici severnih obala Crnog mora bili su Kimerci. Pod imenom „Himirraj" oni se pominju i u asirskim klinopisnim tekstovima s kraja VIII veka pre n.e. u kojima se govori ο kimerijskim upadima u Malu i Prednju Aziju, pa čak i u Egipat. U doba Herodota, koji je posetio severno crnomorsko primorje sredinom V veka pre n.e. i koji je ostavio najvrednije podatke ο stanovnicima ove zemlje, period vezan za Kimerce već je predstavljao daleku prošlost; taj period zabeležen je u lokalnoj toponimici. Tako se današnji Kerčki. moreuz tada zvao Bosfor kimerijski, u oblasti pomenutog moreuza nalazila se kimerijska tvrđava, kimerijski prelaz, kimerijska oblast. Stice se utisak da je glavno prebivalište Kimeraca bilo Kerčko poluostrvo.

Međutim, Herodot kaže da su mu pokazali grob „kimerijskog kralja" u oblasti Dnjestra. Drugi antički pisci znaju još manje ο Kimercima. Nije isključena mogućnost da je reč Kimerci kod Grka imala značaj zbirne imenice za oznaku mnogih plemena koja su u drevno doba živela na širokim stepskim prostorima od južnog Buga do Azovskog mora, uključujuci i Krim. Do danas znamo malo ο kulturi Kimeraca. U arheološkoj literaturi uobičajeno je da se temiinom „kimerijska kultura" označavaju spomeiiici prelaznog perioda od bronze u epohu gvožđa koji su nađeni na teritoriji severnog crnomorskog primorja kao rezultat pojedinačnih iskopavanja u depoima i sasvim slučajnim nalazima. Izdvojiti prave kimerijske spomenike, iz čitavog tog rnaterijala, zasad je još teško. Prema Herodotovim podacima, Kimerci su kasnije bili potisnuti sa sevemog ernomorskog primorja navalom Skita i preselili se na iužnu obalu Crnog mora u rejon Sinope. Neki naučnici misle da ako se takva seoba i može smatrati istorijskim događajem, ona nije morala biti opšta, i deo Kimeraca ostao je u planinskoj oblasti Krima; plemena koja su tu živela pominju se kasnije kod antičkih pisaca pod imenom Tauri. Prema svedočanstvu Herodota, u njegovo doba osnovno stanovništvo sevemih obala Cmog mora predstavljali su Skiti ο kojima on daje iscrpna obaveštenja. Pošto je Herodot, po svemu sudeći, posmatrao plemena na sjevernom crnomorskom primorju iz Olbije koja se nalazila u Bug-Dnjeprovskoj delti, to on na prvom mestu opisuje ona skitska plemena koja su živela u neposrednoj blizini tog grada. Herodot ih nabraja poimenično. U tom nabrajanju na prvom su mestu Kalipidi koji se kod njega javljaju pod dragim karakterističnim imenom Heleno-Skiti. To su bili najbliži susedi Olbije i asimilirali su se sa grčkim kolonistirna pre svih ostalih, iskusivši na sebi jako delovanje grčke kulture. Ο susedima Kalipida, Alazonima, Herodot kaže da su gajili žito i za ishranu su upotrebljavali hleb, a jeli su i luk, crni i beli, sočivo i proso (IV, 17). Dalje, iza Alazona, na teritoriji s obe strane Buga, živeli su tzv. Skiti orači koji su prema Herodotovim rečima gajili žito ne samo za sopstvene potrebe već i za prodaju. Očigledno je da se teritorija na kojoj su živeli Skiti orači nalazila u sferi trgovinske delatnosti olbijskih trgovaca. Stanovništvo oblasti udaljenih od Olbije Herodot opisuje na osnovu opštijih osobina. Tako on celokupno stanovništvo velike teritorije koja se pruža na istok od Dnjepra naziva Skitima zemljoradnicima, suprotstavl jajuci im još brojniju grupu Skita nomada koji prema rečima Herodota ,,ne seju i ne oru". Još dalje na istok, kako kaže Herodot, živeli su tzv. kraljevski Skiti koje on karakteriše po tome što su imali vojnu prevlast nad ostalim stanovništvom. Prema tome, Skiti su predstavljali niz očigledno srodnih plemena delom nomadskih, delom stalno nastanjenih. Iz materijala dobijenog putem arheoloških istraživanja proizlazi da je čisto skitska kultura pre svega zauzimala oblasti između donjeg Buga i donjeg Dnjepra i na teritoriji između donjeg Dnjepra i Azovskog mora, uključujuci i teritoriju stepskog dela Krima.'IakosvaHodtthrejonalmaizvesne lokalne osobine, ipak se opažaju i elementi tipološkog jedinstva materijalne kulture: isti oblici keralriike, oružje istog tipa, takođe i oprema za konje, slični tipovi grobnica itd. Materijalna kultura šumsko-stepskog pojasa koja se znatno razlikovala od skitske kulture iskusila je sredinom V veka pre n.e. na sebi njen jak uticaj kojim su, donekle, ublažene razlike između te dve kulture. Etnička srodnost skitskih plemena izražavala se pre svega u

njihovom jez.iku. Ο tom jeziku, na žalost, imamo veoma oskudne podatke koji su, uglavnom, crpljeni iz grčke literature. Pokušaji da se reši pitanje jezika Skita izazvali su u nauci niz protivrečnih hipoteza koje jedna drugu isključuju. Pravilno osvedjavanje problema skitske etnogeneze u našoj literaturi dugo su ometale nemarksističke postavke N. J. Mara i njegovih sledbenika. Danas raeđu lingvistima i skitolozima vlada mišljenje da jezik Skita spada u tzv. severnoiransku grupu jezika. Prema Herodotovim podacima, preko reke Dona nisu živeli Skiti, vec plemena Sauromata, srodna Skitima po jeziku i načinu života. Isto se raože reći i ο meotijskim plemenima koja su živela na obalama Azovskog mora i u oblasti Kubana. Teritorija nastanjena pomenutim grupama plemena bila je sa svih strana opkoljena plemenima koja nisu bila srodna Skitima i koja su se od njih bitno razlikovala načinom života i nivoom socijalnog razvitka. Ο tim plemenima Grci su znali veoma malo i ο njima su prepričavane najfantastičnije priče. Na primer, Herodot, govoreći ο Neurima koji su živeli na teritoriji zapadno od srednjeg Dnjepra i koji su možda predstavljali protoslovensko stanovništvo Evrope, kaže da su svi bili čarobnjaci i da su umeli da se pretvaraju u vukove. Otprilike isto tako maglovitu predstavu imao je Herodot i ο Malanhlenima nastanjenim u oblasti koja se pruža gomjim tokom Dona i u graničnim stepama istočno od Dona. Jasno je da se istorijski razvoj plemena razbacanih na tako velikom prostoru odvijao u vrio raznolikim uslovima i u nejednakom tempu. Uočljive su razlike u nivou njihovog razvoja čak i u onim slučajevima kad su se ove ili one grupe plemena nalazile sasvim blizu jedna druge. Na primer, svi antički pisci jednodušno naglašavaju surovost i zaostalost Taura koji su bili nastanjeni u planinskim delovima Krima. Arheološka istraživanja tog dela Krima stvarno su pokazala da ovde u drevno doba nisu postojali uslovi za razvoj zemljoradnje i stočarstva i da su ribolov i lov predstavljali glavno zanimanje stanovništva. Međutim, privredni život većine plemena nastanjenih u severnim predelima Crnog mora, prvenstveno onih sa kojima su Grci dolazili u dodir za vreme kolonizacije, već je stajao na relativno visokom stepenu. To se naročito odnosi na život stalno nastanjenog zemljoradničkog stanovništva, koje nam je poznato na osnovu iskopinama mnogobrojnih naselja, između ostalih, prema iskopinama velikog Kamengrada na Dnjepru nedaleko od današnjeg Nikopolja. U to doba, po pravilu, oranje se već obavljalo pomoću volovske zaprege i pluga, želo se srpovima, žito je mleveno u naročitim mlinovima. Mnogobrojni ostaci kostiju svedoče ο tome da je gajena krupna i sitna rogata stoka, živina i konji. Ostaci stambenih zgrada i keramika nađena prilikom iskopavanja, raznolika po svojim oblicima i nameni sve to svedoči ο relativnom materijalnom bogatstvu stanovnika takvih naselja. Ο obimu i razvijenosti stočarstva pastirskih, nomadskih naroda svedoče takvi spomenici drevnog života kao što su, na primer, Ulski, Kostromski, Voronješki i drugi kurgani. Samo u jednom od ulskih kurgana koji datira iz VI veka pre n.e. nađeno je preko 400 konjskih kostura poređanlh u pravilnim redovima duž greda za koje su bili vezani. Običaj masovnog ritualnog ubijanja konja pruža nam jasnu predstavu ο veličini konjskih ergela koje su pripadale nomadima. Pretrpanost inventara u velikim kurganima predmetima grčkog porekla uočljivo dokazuje veze mesne plemenske aristokratije sa grčkim gradovima kolonijama. , Velike grobnice kurgani, bogate inventarom i tragovima ritualnih žrtvenih obreda, predstavljaju veliki kontrast ogromnom broju mogila sirotinje koje su skoro bez

inventara; to svedoči ο intenzivnom socijalno-imovinskom raslojavanju koje se odvijalo u ovoj sredini. Stalni ratni sukobi između plemena koji su pobedniku donosili ratni plen i zarobljenike, i trgovina s Grcima kojima je, očigledno, preprodavan deo tih zarobljenika sve su to bile okolnosti koje su forsirale dalji porast socijalne nejednakosti. Međutim, svi su izgledi da društvo na severnim obalama Crnog mora u đoba koje razmatramo još nije bilo izašlo iz poretka prvobitne zajednice; u njemu tek što je počeo proces formiranja klasa i države. Herodot više puta pominje skitske kraljeve. Ti su kraljevi, čak i onda kada su se nalazili na čelu formacije sastavljene od nekoliko mesnih plemena, ipak ostajali samo kao plemenske vođe. Zato, ne sumnjajući u postojanje obično kratkotrajnih formacija mesnih plemena koja su udruživala svoje snage radi zajedničkih vojnih poduhvata velikog obima, kao što su, na primer, bili slučajevi kod skitskih upada u Malu i Prednju Aziju, ipak treba odlučno odbaciti mišljenja nekih naučnika koji tvrde da je kod Skita u doba VH-V veka pre n.e. postojala država. Prvi realni znaci skitske državnosti pojavljuju se najranije u drugoj polovini IV veka pre n.e. kad je na zapadnim obalama Crnog mora nikla velika i snažna formacija pod vođstvom skitskog kralja Ateja, koja je, istina, trajala veoma kratko. Kod Sarmata se ne raože pronaći trag državnosti. Prema svedočanstvima niza antičkih pisaca u sarmatskoj sredini naročita uloga pripadala je ženamaJTo praža osnov za mišljenje da su kod Sarmata ostaci matrijarhata očuvani duže nego kod Skita. Takođe se sa sigurnošću može smatrati da u lokalnoj severnocrnomorskoj sredini nije bilo više-manje razvijenog ropstva. Na osnovu svega što znamo od Herodota i iz kratkih napomena drugih autora ο skitskim roboviraa, može se stvoriti predstava ο patrijarhalnim fonnama ropstva. Teško da bi rad neslobodnih mogao da nađe širu primenu u domaćinstvima stalno nastanjenog stanovništva koje, prema svim raspoloživim podacima, još nije poznavalo privatnu svojinu na zemlju. Valja misliti da u slučajevima kad je gubitak slobode bio vezan za zarobljeništvo, zarobljenici nisu dugo zadržavani kod pobedničkog plemena, već su otpremani van granica, očigledno posredovanjem grčkih trgovaca. Naše predstave ο životu nomadskog i stalno nastanjenog stanovništva na teritoriji uz severne obale Crnog mora zasnovane su kako na svedočanstvima Herodota i drugih antičkih autora tako i na materijalima arheoloških istraživanja. „Skiti piše Herodot ο nomadima ne pribavljaju sebi hranu zemljoradnjom već stočarstvom i svoje stanove podižu na kolima". Jasnu predstavu ο tome kako su izgledala ta kola dobijamo pošmatrajući model načinjen od gline koji je nađen među dečjim igračkama i iskopinama u rejonu Kerča. Taj tip pokretnog stana nikao je, očigledno, još u predskitsko doba u epohi bronze, jer su u grobnicama iz tog doba na severnom Kavkazu nađeni slični glineni modeli, a u jednom kurganu veliki drveni točkovi bez paoka. Za vreme zadržavanja na jednom mestu nomadi su živeli u šatorima napravljenim od valjane vune i imali su ognjište nasred šatora. Takav jedan šator jurta u obliku konusa s cilindričnira poklopcem na otvoru za odvod dima prikazan je na jednoj pantikapejskoj fresci. Nijejiam goznato kako su izgledale stambene prostorije stalno iiastanjenih Skita. Izvesnu predstavu ο njihovim naseljima daju ostaci zemunica i koliba od zemlje koje se nalaze u iskopinama skitskih naselja, a takođe i proučavanje konstruktivnih osobina

velikih kurganskih grobnica u Kijevskoj, Kirovogradskoj, Poltavskoj, Harkovskoj i Voronješkoj oblasti kao i u stepskom delu Krima. Na osnovu mnogobrojnih nalaza lokalnog posuđa različitog oblika i namene, keramika je u životu stanovništva zauzimala veoma vidno mesto. Herodot priča da su Skiti spremali hranu i u bronzanim kazanima (takvi su kazani poznati i iz arheoloških nalaza) i da su se služili drvenim posuđem. Sudeci prema ostacima kostiju, izgleda da su se pretežno hranili stočarskim proizvodima. Ο tome kako je izgledala odeća Skita znamo uglavnom po ukrasima sa zlatnog i srebrnog posuđa i po drugim skupocenim proizvodima, prvenstveno onim grčkim koji su nađeni u Čertomlickom, Kuljbskom, Solohi i u drugim kurganima. Ona se sastojala od kratkog kaftana, uskih kožnih ili širokih nabranih čakšira i kožnih čizama. Na glavi su, sudeci po crtežima na vazama, nosili kapuljaču ili su išli gologlavi. Žene su nosile duge haljine sa uskim rukavima i pojasom, ili ogrtače takođe uskih rukava. Oružje Skita poznato nam je kako po slikama na vazama tako i po mnogobrojnim nalazima skitskih strela, kopalja i kratkih mačeva skinaka. Laki štitovi su služili kao odbrambeno oružje skitskih ratnika. Borbe su vodili uglavnom jašući na konjima, iako se kasnije, s porastom stalno nastanjenog stanovništva i razvojem zemljoradnje, u skitskoj vojsci javljaju i pešaci. Opisima skitskih vojnih običaja Herodot posvećuje veoma vidno mesto i po svemu sudeći preuveličava ratobomost samih Skita. Za religiju Skita karakteristično je to što nije bilo hramova i posebne kaste sveštenika. Jedan od najviše poštovanih bogova, prema rečima Herodota, bio je bog rata čije je oličenje gvozdeni mač zaboden u zemlju kome su prinosili žrtve. Herodot navodi poimence još niz drugih skitskih božanstava, pokušavajući da ta imena prevede na jezik helenskog panteona, ali mu to slabo polazi za rukom; izgleda da su religiozne predstave Skita bile vrlo daleko od religije Grka. Originalnost lokalne kulture jasno se ispoljava na skitskim predmetima izrađenim u kritskom stilu u kome osnovu čine životinje. Za taj stil karakteristična je dinamičnost u obradi životinjskih likova: zveri su najčešće predstavljene ne u statičkom stanju, vec u napetom pokretu. Pro izvodi takve vrste nisu bili samo proizvod lokalnih majstora već i majstora-stranaca kako Grka, tako i istočnjačkih majstora koji su u takvim slučajevima radili očigledno računajući na ukus potrošača sa severnih obala Crnog mora. Nesumnjivo je i to da se u lokalnoj kulturi osećao i uticaj Grka, ali značaj tog uticaja ne treba preuveličavati; on se uglavnom odrazio na užem sloju mesnog društva na rodovskoj aristokratiji koja se trgovinom vezala sa grčkim gradovima. Prirodno, grčki uticaj se proširio i na ona lokalna plemena koja su živela u neposrednoj blizini gradova kolonija. Međutim, i sami grčki kolonisti, kako je već rečeno, osetili su na sebi delovanje lokalne sredine. To se naročito opaža u oblasti likovne umetnosti. Na mnogim nama poznatim spomenicima umetničkih zanata iz gradova kolonija na severnim obalama Crnog mora oseća se pečat lokalne osobenosti po kojoj se oni bitno razlikuju od analognih spomenika centralne Grčke. Ta osobenost izražava se kako u izboru sižea iz lokalnog života koje su za svoje radove uzimali majstori severnih obala Crnog mora, tako i u stilskim karakteristikama tih radova. U tom smislu su veoma karakteristične kuljobske i čertomlicke vaze, rad grčkih majstora, sa prizorima iz domaćeg života Skita, kao i prikazi mesnih božanstava na gradskim raonetama i stilske karakteristike mnogih drugih proizvoda lokalnog umetničkog zanatstva.

Kolonizacija Ako.se kolonizatorski pokret jonskih gradova jugoistočne pod vođstvom Mileta odvijao u pravcu severa, u obale Sredozemoblasti Propontide i Ponta, to je Rodos, koji je nog mora među polisima Doride igrao isto tako vodecu ulogu, svoje iseljenike upućivao starim, poznatim putem duž južnih obala Male Azije. Početkom VII veka u Likiji, na granici Pamfilije, obnovljena je IH ponovo osnovmia kolonija Faselida. lako je pokušaj Grka da se učvrste na obali Kilikije početkom VII veka bio' odlučno suzbijen otporom asirskog 'cara Senaheriba, Grer sirlpak uspeH da ovde osnuju nekoliko, isdna, beznačajnih naselja smjštenih na kraju puta koji je počinjao od obala Ponta blizu Sinope i presecao Malu Aziju pravcem sever jug. Polovinom VII veka Grci prodiru u Egipat, u početku kao najamnici. Naselje tih najamnika, koje se nalazilo na jednom rukavcu ušća Nila, kasnije je napušteno. Docnije su se Grci u Egiptu stabilizovali, pošto su tu osnovali koloniju Naukratis. To je učinjeno uz dozvolu faraona:PsramefIha koji je pokušavao da obnovi snagu i značaj Egipta i u tom cilju rado se koristio uslugama grčkih najamnika i trgovaca. Međutim, Naukratis nisu osnovali Rođani, vec' opet energični i preduzimljivi MHećani. Oni su se u početku učvrstili u jednom od zapadnih ušca Nila, zalim u susednom (Kanopskom) ušću, gde su i osnovali novi grad. Kasnije, kad su Egipat počeli da posećuju trgovci iz dragih grčkih gradova, Naukratis je postepeno počeo da se pretvara u jedan opštegrčki centar.Tome je naročito doprinosila politika egipatskog faraona Amasisa koji je boravak stranaca, posebno Grka, ograničio samo na tu oblast. Pri tome je on dodeljivao potrebne površine kako za opšte helensko svetilište (Helenion) tako i za hramove koje su gradili pojedini gradovi. Tokom iskopavanja u južnom delu Naukratisa otkriveno je egipatsko naselje; uz njega se sa severne strane priljubilo grčko naselje koje se poštepeno širilo. .Tragovi tog grčkog naselja datiraju iz sredine VII veka. Najzad su u severnom delu Naukratisa pronadeni ostaci Heleniona i hramova koje su podigli Milet, Samos i Egina; najstariji kulturni slojevi u tim naseljima nisu stariji od sredine VI veka. Relativno male razmere celog naselja daju osnovu za to da ga svrstamo u tip faktorije. Početkom 30-tih godina VII veka, u periodu zaoštravanja socijalne borbe na ostrvu Teri, kako se da zaključiti iz raznih verzija predanja, kolonisti su, pod vođstvom oikista koji je prigrabio kraljevsku vlast i ime Bata, zauzefi ostrvo Plateju koje se nalazilo nedaleko od obale. Zatim su se preselili na kopno, gde su 631. g. osnovali koloniju Kirenu. Ova kolonija imala je agrarni karakter. Polovinom VI veka u Kirenu je došla nova grupa kolonista. Za novopridošle je trebalo stvoriti zemlju. To je rešeno na taj način što su sa jednog dela svoje teritorije potisnuti Libijci s kojima su Grci, kako izgleda, dotad održavali mirne odnose. Kasnija U periodu rane kolonizacije jtaliie LSicilije zakolonizacija padne obale Balkanskog poluostrva nisu bile Zapada nastanjene. Tek u drugoj polovini VH veka pre n.e. napredovanjem korintske trgovine ovde niče niz korintskih kolonija: Leukada, na Ambrakijskom zalivu Anaktorij i Ambrakija, na obali Dirije Apolonija i Epidamnos (kod Rimljana Dirahij) koje su osnovane zajedno sa Korkiranima. U isti period spada i prcxiiranje iseljenika iz raaloazijske Fokeje na daleki Zapad gde su nedaleko od ušća reke Rodane (Rone) osnovali koloniju Masaliju. Osnivanju

kolonije prethodilo je uspešno putovanje Kolaja sa samosa koga su vetrovi oterali daleko na Zapad do grada Tartesa (na ušću reke Tartes, danas Gvadalkivir). Ugledavši prvi put ovu srebrom bogatu zemlju i stupivši u trgovačke odnose s lokalnim stanovništvom, Kolaj je stekao basnoslovno bogatstvo po predanju oko 60 talenata. Glasovi ο tako srećnom Kolajevom putovanju pobudili su fokejske moreplovce da i sami okušaju sreću. Stigavsi dd Tartesa bili su, prema tradiciji, veoma toplo primljeni kod tamošnjeg kralja Argantonija čiju su zemlju još pre Grka posećivali Feničani (Kartaginjani). Uspeh prvog putovanja pokrenuo je Fokejce na opremanje ekspedicije veceg obima čiji je rezultat bio osnivanje Masalije prvih godina VI veka. Karakteristično je to što su već od samog početka uspostavljeni prijateljski odnosi između kolonista i lokalnog stanovništva; kasnije su se ti odnosi pokvarili. Učvrstivši se u novoj koloniji, Fokejci su ubrzo proširili svoj uticaj osnivanjem niza zavisnih naselja duž čitave istočne obale Iberije (Španije) i Ligurije (južna Francuska) od Majnake (Malaga) do Mopojka (Monako). Oslanjajući se na svoje kolonije, osnovane tokom VI i V veka, Maslaci su u svojim rakama držali svu trgovinu sa severom duž reke Rodana. Pokušaj Fokejaca da se učvrste na ostrvu Korzici gde su 60-tih godina VI veka osnovali koloniju Alaliju (Aleriju), bio je manje uspešan. Posle pada Fokeje, koju je osvojio Harpag, u Alaliju su stigle mnogobrojne izbeglice. Gledajući u Fokejcima opasne konkurente protiv njih su se udražili Kartaginjani i Etrurci. Pomorska bitka kod Alalije (535. g. pre n. e.) zavrsena je totalnim porazorn fokejske ratne flote. Pretrpevši taj poraz, oni su bili prisiljeni da napuste Korziku. Na zapadnoj obali Italije Fokejci su osnovali novu koloniju Hielu koja je poznatija pod imenom Eleja (ili Velija).

3. ZNAČAJ I POSLEDICE KOLONIZACUE VII-VIVEKA PRE N.E. Kolonizacija VII-VI veka pre n.e. imala je izuzetno velik značaj za daIji istorijski razvoj Grčke. Za razliku od kolonizacije ranijeg perioda, uslovljene nizom plemenskih pokreta, kolonizatorski pokret VIII-VI veka organski je povezan s pojavom klasnog društva u Grčkoj, s formiranjem grčke države. Neravnomernost raspodele zemlje koja je prouzrokovala klasnu borbu, kao i napredak zanatstva i trgovine stimulisali su kolonizaciju. Kolonizacija je sa svoje strane doprinosila razvoju grčke trgovine. Prema slikovitoj definiciji Platona, Grci su opkolili Sredozemno raore kao žabe koje sede oko bare. Sad su Feničani bili primorani da im ustupe prvenstvo. Za neplodnu i sirovinama siromašnu centralnu Grčku takvo proširenje trgovinskih veza imalo je velik značaj. Kolonije su sa svojim metropolama bile tesno povezane ne političkim, već baš ekonomskim trgovačkim interesima. Kao rezultat toga stvoreni su izuzetno povoljni uslovi za dalji razvoj robne proizvodnje i uvozne i izvozne trgovine koja je forsirala dalji porast proizvodnih snaga grčkog društva razvoj robovlasničke privrede u celini. Međutim, taj razvoj nije se ni izdaleka jednako odvijao u raznim oblastima Grčke; stanovništvo zajednica koje su se pre drugih oslobodile ostataka rcxlovskog uređenja brže je razvijalo zanate, pomorsku trgovinu i kolonizatorsku delatnost; u drugim zajednicama ostaci rodovskog uređenja sačuvali su se duže, udarajuci poseban pečat na socijalno-ekonomsku strukturu tih zajednica. Zbog toga

proučavanje opštih razvojnih linija stare Grčke mora da ide uporedo s proučavanjem lokalnih karakteristika tog procesa. S te tačke gledišta istorija pojedinih grčkih zajednica je sama po sebi vrlo interesantna. ATIKA U VIIIVIVEKU 1. STARA ΑΤΙΚΑ Najstariji period u istoriji Atike, koja je u svom kasnijem životu postala osnovna teritorija jedne od najjačih i najnaprednijih država Grčke, retko se spominje u izvorima. Arheološkim istraživanjima u samoj Atini i u oblasti oko nje otkriveni su tragovi vrlo starog života, koji dopiru do epohe neolita. Najstarija ođ dosad pronađenih grobnica spada u ΙΠ milenijum pre n.e. Posuđe nađeno u ovom grobu pokraj savijenog kostura, koje je napravljeno od sive gline neveštom rukom, još je vrlo primitivno. U toku iskopavanja na atinskom Akropolju nađeni su spomenici nesravnjeno više kulture u vidu ostataka dvorca mikenskog tipa, a u nizu drugih mesta (Aharna, Erhijđ, Keramik i druga) grobnice iz istog vremena s velikim brojem raznih predmeta, uglavnom keramičkih proizvoda, među kojima se nalaze i proizvodi stranog porekla. Svi ti spomemci,koji datiraju već sa kraja bronzanog doba, stvaraju podlogu za mišljenje da je na teritonji Atike postojalo jedno od žarišta mikenske kulture koje je savreraeno drugim i njenim centrima. Naredni, poslemikenski period u Atici karakterističan je po pojavi keramikelzv. protogeometrijskog i geometrijskog stila. Neki keramički nalazi iz toga doba, kao, na primer, čuvene dipilonske vaze, koje su poznate širom sveta, sačuvale su se do naših dana u vanredno dobrom stanju. Obilje nalaza protogeometrijske i georaetrijske keramike dala su i nedavna iskopavanja vršena na severnim i severozapadnim padinama Areopaga. Skrece na sebe pažnju činjenica da se u kulturnim slojevima koji su značajni po ovoj vrsti keramičkih nalaza gotovo nikako ne susreću uvezeni predmeti. To dokazuje da je i za Atiku karakteristično ono slabljenje veza s drugim zemljama koje je inače tipično za čitavu Grčku poslemikenskog perioda. Za gvozdeno doba u Atici zanimljiva je grobnica sa teritorije Atine iskopana 1949. g., u kojoj je po svemu sudeći sahranjen neki zanatlija i u kojoj je nađeno nekih deset predmeta napravljenih od gvožđa i kamen za oštrenje. U antičkoj literarnoj tradiciji ο Atici najstarijeg doba sačuvani su samo neki podaći ύ ođlomčlma. Tukidid, Herodot i Platon (u jednom od svojih dijaloga) naglašavaju da stanovnici Atike nisu bili došljaci već autohtoni atička zemlja za njih nije bila maćeha nego rođena majka. Zbog neplodnosti tla ova zemlja nije privlačila zavojevače, tvrdi Tukidid, i dorska najezdajuje mimoišla. AlFkasnije,kadse razvfla atinska država, u Atici su se počeli sakupljati iseljenici iz drugih mesta, povecavajuci tako broj njenog stanovništva i doprinoseći svojim radom porastu njenog blagostanja. U predstavama kasiiijih atinskih pokolenja najstariji oblici socijalne organizacije, sačuvani kao ostaci i u toku kasnijeg perioda koji nam je mnogo bolje poznat, predstavljali su rezultat delatnosti niza legendamih vladara. Na primer, mitski kralj Jon, prema predanju, podelio je celokupno stanovništvo Atike na četiri rodovske fde, od kojih se svaka delila na tri fratrije koje su se sa svoje strane delile na 30 rodova, a u svakom rodu bilo je 30 porodica, tako da je u celoj staroj Atici bilo 10.800 porodica.

Povodom ovih podela K. Marks je u polemici s buržoaskim naučnikom Grotom primetio ,,da su gensovi, iako ih Grci izvode iz mitologije, stariji od mitologije, koji su oni sami stvorili sa njenim bogovima i polubogovima".13 Kao svedočanstvo nekadašnje nesloge među stanovništvom mogu da služe ruševine mnogobrojnih utvrđenja koja su delila i štitila jedne od drugih rodovska naselja, jer su ona bila u stalnim neprijateljskim odnosima. Tragovi takvih utvrđenja i danas se otkrivaju u toku iskopavanja na raznim mestima Atike. Prema tome, ovde nalazimo socijalnu strukturu tipičnu za epohu rodovskog uređenja, koja je neminovno morala proizaci iz skupa svih istorijskih uslova tog doba. Za staru Atiku karakteristična je i druga osobina, dpična za epohu prevlasti rođovskih odnosa rodoplemenska pocepžmošt. Prema atinskim predanjima, na teritoriji Atike u najstarije doba nalazilo se 12 posebnih, odvojenih i međusobno nezavisnih rodovskih zajednica. Kraj toj pocepanosti, opei prema predanju, učinio je mitološki atinski kralj Tezej, koji je stanovništvo cele te oblasti okupio oko Atine i uveo za sve jedno zajedničko veće i jedan pritanej. ,,Od onog doba još i sad piše Tukidid (Π, 15, Zagreb, 1957) slave Atinjani na državni trošak ujedinjenje (sinoikiju) kao svetkovinu božičnu (sc. Atene)." Proces ujedinjavanja Atike, po svira izgledima, trajao je najmanje 200300 godina. Možemo pretpostaviti da se tokom IX-VIII veka pre n.e. Atini, kao rezultat uporne borbe, priključila Paralija obalski deo Atike. Posle toga lokalni kult boga Posejdona prenet je u atinski Akroplj. Odmah žatim pripojena je Dijakrija planinska oblast na severu zernlje. Odatie je u Atinu prenet kult Tezeja. Najduže je očuvao svoju nezavisnost jugozapadni deo Adke oblast Eleusine sa njenim čuvenim hramora boginje Demetri. Sudeci prema himni posvecenoj Demetri, koja se sačuvala i došla do nas, Eleusina je još u VII veku bila nezavisna i, braneći svoju nezavisnost, vodila je s Atinjanima vrlo ogorčenu borbu. Atinski sinoikizam predstavljao je na taj način dugotrajan proces uslovljen bitnim promenama u uređenju starih društvenih odnosa. Razvoj proizvodnih snaga društva i razvoj produkcionih odnosa vezanih za te snage izazvali su potrebu za ujedinjenjem u formacije šireg karaktera koje bi prevazilazile okvir starih rodopleraenskih organizacija. Oko VII veka pre n.e. u Atici se stvaraju preduslovi za uspostavlianie klasnog uređenja i države. U vanrednom delu F. Engelsa „Poreklo porodice, privatne svojine i države" pokazani su osnovni pravci tog procesa za čije proučavanje danas raspolažemo neuporedivo većim brojem izvora. Među njima je na prvom mestu, nesumnjivo, Aristotelov „Atinski ustav", koji se dugo vremena smatrao zauvek izgubljenim i koji je iznenada pronađen kao rukopis na četiri lista papirusa. On je nađen među drugim papirusima koji su 1890. gTiz Eglpa dopremljeni u Britanski muzej. Aristotelov „Atinski ustav" je jedino delo sačuvano do naših dana koje nam otkriva celovitu sliku političke istorije Atine, počevši od VII veka pre n.e. Aristotela vanredno dopunjavaju svedočanstva koja daju Herodot, Tukidid, Diodor Sicilijski, Plutarh i drugi

13 F. Engels, Poreklo porodice, privatne svojine i države. Kultura, Beograd, 1950, 103, izd. ćirilicoiTi.
ΛΛΛ

antički autori ο pojedinim događajima iz atinske istorije ranog perioda, a takođe neki, istina ne mnogobrojni natpisi, monete i arheološki materijal. Na osnovu svih tih podataka može se zaključiti da je atinska zajednica u početku ovog perioda uglavnom bila zemljoradnička. Zanati i trgovina bili su relativno slabo razvijeni. Ipak je socijalno-imovinsko raslojavanje uhvatilo dubok koren. Moćna rodovska aristokratija eupatridi (,,οηϊ koji potiču od blagorodnih očeva") koncentrisala je u svojim rukama najplodniju zemlju. Znatan deo zaostalog stanovništva našao se u zavisnosti'od nje. „Siromasi su piše Aristotel bili u podjarmljenom položaju, i to ne samo oni sami već i njihova deca i žene. Njih su zvali pelatima i šestodeoničarima, jer su pod takvim uslovima arende obrađivali njive bogataša. Sva zemlja uopšte nalazila se u rukama malog broja ljudi. Pri tom, ako ti siromasi ne bi davali zakupninu, mogli su da budu odvedeni u ropstvo, i to kako oni sami, tako i njihova deca. I sami zajmovi obezbeđivani su ličnim ropstvom sve do Solonovog doba" („Atinski ustav", 2, 2). Drugim rečima, kod Atinjana je u VII veku postojao surov zakon za dužnike, inače dobro poznat u staro doba, po kome je dužnik bio obavezan da odgovara kreditoru ne samo svojom imovinom već i ličnom slobodom i slobodom članova svoje porodice; dužnici koji ne bi mogli da odgovore svojoj kreditnoj obavezi pretvarani su u robove svojih zajmodavaca. Tako su prema atičkim razmerama krupni zemljoposednici aristokrati potrebe za radnom snagom podmirivali pretežno radom sirotinje koja je od njih zavisila i radom robova koji su se, zahvaljujući dužničkom ropstvu, regrutovali iz redova ranije slobodnih članova iste zajednice. To je podrivalo snagu zajednice. Teritorijalno-zeraljišni posedi atinske aristokratije bili su uglavnom koncentrisani u predelima tzv. Pediona u bukvalnom prevodu „ravnice", koja se protezala sa severa i severozapada uz sam grad Atinu i predstavljala najplođniji deoove oblasth Izmedu rodovske aristokratije i od nje zavisne sirotinje i robova nalazio se međusloj stanovništva koji je u Atici bio zastupljen sa dve grupe: geomori seljaci-zemljoradnici koji su očuvali svoje posede uglavnom na teritoriji kamenite i neplodne Dijakrije, gde se rod mogao dobiti samo po cenu neverovatno velikog ulaganja radne snage; i demiurzi zanatlije koji su već delimično izgubili vezu sa zemljom. Podelu na eupatride, geomore i demiurge, koja je predstavljala potpuno prirodan rezultat socijalnoekonomskog raslojavanja, atinska tradicija takođe pripisuje delatnosti mitološkog kralja Tezeja. Kasnije, kad su se α Atini razvili zanati, robna proizvodnja i pomorska trgoviaa stanovništvo koje je u vecoj ili manjoj meri izgubilo vezu sa zeraljom u grčkim polisima anričke epohe ova veza skoro nikad nije ni prekidana uglavnom se koncentrisalo u samom gradu Atini, u atinskoj luci Pireju i delimično u obalskom pojasu Paraliji. Ova grupa stanovništva iz razumljivih razloga imala je neke zajedničke specifične interese. Pored domorodačkog stanovništva Atike postepeno se obrazovala i izdvajala kao i u drugim grčkim polisima grupa pridošlih stanovnika tzv. meteka. Meteci nisu mogii da uđu u sastav atinskih rodovskih fila i fratrija, jer su i dalje za to bile potrebne krvne veze sa atinskom zajednicom. Našavši se na taj način van rodovske organizacije, meteci nisu dobili politička i neka imovinska prava kojima su se koristili pravi Atmjani. Meteci, na primer, nisu imali prava vlasništva na zemju na teritoriji Atike, niti su mogli

da imaju vlastite kuće u Atini, plaćali su posebne dažbine itd. Ali su i dalje ostali lično slobodni. Stara rodovska organizacija u obliku fila, fratrija i rodova produžila je sa svojim postojanjem u vreme koje razmatramo, iako je za nju vezana politička struktura vec doživela promene. U Atini je prestala da postoji kraljevska vlast. Kao što je već rečeno, naša saznanja ο atinskim kraljevima bazirana su jedino na predanjima, pa se oni ne mogu smatrati realnim istorijskim činiocima. Prema predanju, poslednji atinski kralj bio je kralj Kodro, koji je žrtvovao svoj život radi spasa otadžbine kad su Atiku napali Dorani. U vreme koje ovđe razmatramo kraljevska vlast je ustupila svoje mesto upravi devetoriće šluzbenih lica arhonata, koji su svake godine birani samo iz reda eupatrida. Sada su među njima bile raspodeljene osnovne funkcije izvršne, vojne i sudske vlasti koja je dode bila koncentrisana u rukama basileusa. Na čelu kolegijuma arhonata nalazio se arhont eponim najstariji arhont čije se ime davalo godini. Atinjani su prema imenima arhonata-eponima računali godine. Iza arhonta-eponima dolazio je arhonat-polemarh u čijoj su se nadležnosti nalazili vojni poslovi i koji je bio glavni vojskovođa atinske vojske, a zatim, i arhont koji je, uglavnom, nasledio religiozne obaveze kralja i koji je za to, po tradiciji, nosio titulu arhont-basileus. Šest ostalih arhonata bili su arhonti-tesmoteti čuvari starih zakonodavnih običaja, koji su putem usmene tradicije prenošeni s kolena na koleno. Sva nabrojana službena lica raspolagala su samostalnom jurisdikcijom i zasedala su u specijalnim zgradama: arhont-eponim u pritaneju, arhont-basileus u tzv. bukoleju, polemarh i tesmoteti takođe u posebnim zgradama. Posle godinu dana vršenja arhontske dužnosti, arhonti su predavali svoja ovlašćenja novoizabranim magistratima koji su dolazili na njihova mesta, a sami su automatski postajali doživotni članovi areopaga. Tako se u Atini nazivalo staro vece koje je dobilo ime po brdu boga Aresa gde je areopag obično zasedao. Nekad je on sam po sebi pređstavljao veće starešina. Sada, popunjavajuci se bivšim arhontima koji su, kao što smo već rekli, birani samo iz redova eupatrida, areopag je postao jedan od organa aristokratske vlasti, i to njen najuticajniji orgaa U političkom životu atinske zajednice, tokom čitavog ranijeg perioda njene istorije, areopag je uživao veliki značaj. On je predstavljao vrhovnu instancu za najveći broj sudskih sporova, njerau je pripadao odlučujući glas pri izboru arhonata; njegov autoritet bio je neosporan. Tako je za socijalno-političku strukturu stare Atine bila karakteristična dominacija rođovske aristokratije. Prisvojivši najbolju zemlju u Atici, atinska aristokratija je u svojim rukama držala i političku vlast. Narodna skupština izgubila je svoj nekadašnji značaj i više uopšte nije imala istaknutije uloge u društvenom životu Atinjana. Atinski narod demos bio je prisiljen da se pokorava vlasti aristokrata sve dotle dok u sebi nije našao dovoljno snage da otpočne ogorčene borbe protiv njih. Istorija Atine i Atike Vli i VI veka pre n.e. prepuna je događaja vezanih za tu borbu. Najstojeći da sačuva i da učvrsti svoju vlast, aristokratija je branila rodovsko uređenje, koje je vec preživelo i koje je kočilo razvoj proizvodnih snaga atinske zajednice. Braneći svoju slobodu i pravo od aristokratije koja ih je ugrožavala, a zatim prešavši u otvoreni napad protiv nje, atinski demos predstavljao je nosioca novog i za to doba naprednijeg sistema društvenih odnosa. Stoga je konačna pobeda demosa nad

aristokratijom označavala uspostavljanje novog progresivnijeg poretka klasnog uređenja i države kao aparata vlasti nove klase robovlasnika. U socijalnom pogledu demos nije bio jednorodan. Pod terminom demos u ovom slučaju treba podrazumevati uopšte sve slobodno starosedelačko stanovništvo Atike kao protivtežu rodovskoj aristokratiji. Pored sirotinje, zavisnih najamnlka i zanatlija u njegov sastav su ulazili i relativno bogati seljaci, koji su uspeli da sačuvaju svoje zemljišne parcele, vlasnici zanatskih radnji, trgovci, brodovlasnici. Uporedo s napredovanjem ekonomskog života, u Atini je rastao broj imucnih i bogatih ljudi nearistokratskog porekla. S druge strane, proces socijalno-imovinske diferencijacije odvijao se ne samo u redovima demosa već i unutar same aristokratije. Jedni su aristokratski rodovi osiromašili, drugi su se uključili u trgovinu i pomorstvo, zbog čega su ih zaokupljali novi interesi koji su se sad razilazili sa interesima zemljoradničke aristokratije Pediona. Najsiromašniji sloj slobodnog stanovništva nastojao je pre svega da izdejstvuje ponovnu podelu zemlje, kako bi zasitio vlastitu glad za'zemljom, ukidanje dugova koji su ga pritiskali i uopšte dužničkog ropstva. Bolje obezbeđeni i bogati slojevi demosa, koji su već osećali sigurniju ekonomsku osnovu pod nogama, borili su se prvenstveno za postizanje političke dominacije i vlasti. Zato im je bilo potrebno da od atinskih eupatrida oduzmu njihove rodovske privilegije u korist onih koji po svom poreklu nisu spadali u rod blagorodnih, ali nisu zaostajali iza njihovih ekonomskih mogucnosti i snage. Kilonova Najstariji događaj koji nam je poznat i koji svedoči zavera ο vanredno napetom stanju koje je vladalo u Atini jeste tzv. Kilonova zavera 640. g. Kilon je spadao u atinske eupatride i bio je oženjen kćerkom megarskog tirana Teagena. U Atini je stekao popularnost kao pobednik na olimpijskim igrama. Prema savetu Delfijskog proročišta trebalo je da zauzme Akropolj na dan „najvećeg praznika Zevsa". Kilon je sebi osigurao podršku svog tasta koji mu je poslao u pomoć naoružan odred vojnika. Tako je on istupio na čelu svojih pristalica, i uspeo je da osvoji Akropolj, ali nije znao da ga zadrži u svojim rukama. Atinjani su Kilonu pružili odlučan otpor. Tukidid kaže da su se Atinjani jednodušno okupili da uguše zaveru i rasporedivši se oko Akropolja počeli su njegovu opsadu. Opsadom su rukovodili devet arhonata sa Megaklom na čelu. Megaklo je pripadao starinskom i uticajnom atinskom rodu Alkmenoida. Usled nedostatka vode i hrane Kilonove pristalice našle su se u bezizlaznom položaju. Sam Kilon uspeo je da pobegne, ali su ostali učesnici zavere bili prisiljeni da se predaju na milost i nemilost onih koji su držali opsadu. Prema prastarom običaju oni su tražili spas kod oltara boginje Atine. Iako su ubistva u hramu bila pod strogom verskom zabranom i smatrana najtežim zločinom protiv religije, Alkmeonidi se nisu obazirali na to i pobili su sve Kilonove pristalice. Gušenje Kilonove zavere pokazalo je da u Atini još nisu bili zreli uslovi za politički prevrat. Pre svega u Kilonovora slučaju treba gledati jednu od epizoda borBefmeđu raznim grapacijama unutar vladajuće aristokratije. Bez obzira na sve, karakteristično je to da atinski demos nije pružio podršku Kdonu i nije iskoristio ovaj slučaj za aktivno nastupanje prodv vlasti rodovske aristokratije.

Kao jedna od posledica narušavanja unutrašnje ravnoteže i unutrašnjih borbi, došlo je, kako izgleda, do slabljenja Atine prema spoljašnjem svetu. Verovatno je baš u to vreme megarski tiranin Teagen osvojio ostrvo Salaminii, otevši ga od Atinjana za koje je to ostrvo imalo vdo velik značaj, jer je štitilo izlaz iz atinske luke. Vojni neuspeh poljuljao je položaj aristokratske grupacije na čijem čelu su se nalazili Alkmeonidi. Njegovi protivnici, koji su takođe pripadali vladajućoj aristokratiji, posle niza godina od Kilonove zavere uspeli su da dobiju organizaciju suda od 300 građana aristokratskog porekla. Sada je taj sud okrivio Alkmeonide zbog skrnavIjenja hrama ubistvima izvršenim u njemu. Zato su neposredni učešnici ubistva, koji su dotle pomrli, iskopani iz grobova, njihovi leševi bačeni su van granica Atike, a svi njihovi živi potomci članovi roda Alkmeonida proterani su iz Atine. Kasnije, posle skoro dva veka, politički protivnici Alkmeonida, koji su nastojali da postignu njihovo ponovno proterivanje, sećali su se tih događaja. Zahvaljujući tome saznali smo i ο Kilonovoj zaveri jedinom narna poznatom događaju u istoriji Atine VII veka pre n. e. To što je pronađena Aristotelova „Atinska država", omogućuje nam da datiramo taj događaj. On se ranije vezivao za doba posle Drakonove kodifikacije. Drakonovi Ο Drakonovom zakonodavstvu ima veoma malo zakoni podataka. Poglavlje Aristotelovog „Atiiiskog ustava" posvećeno opisu Drakonovih državnih refonni izgleda da predstavlja dodatak kasnijeg datiima do čega je, možda, došlo nastojanjem pristalica oligarhije u kasnije doba da svoj politički program potkrepe autoritetom drevnog vremena. Sam Aristotel, u svom dmgom delu „Politika" piše da su Drakonovi zakoni predstavljali samo obično beleženje starih norrni koje su se dotle čuvale u usmenoj tradicji normi tzv. običajnog prava. .Tedan od atinskih natpisa koji potiče s kraja V veka pre n.e., u kome se reprodukuje deo teksta tih zakona, u potpunosti pqtvrđuje ovo svedočanstvo. Između ostalog, u njemu se navode proceduralna pravila ο odgovornosti rodbine ubice za izvršeni zločin koja nesumnjivo vode u vrlo daleku prošlost. Na taj način, Drakonovi zakoni su, preraa svim podacima, predstavljali prvi popis afmškifi zakonodavnih običaja. U tom pogledu veoma je karakteristično to što atinski pisci Drakonove zakone ne označavaju izrazom „νόμοι" „zakoni", vec izrazom „θεσμοί" što u bukvalnom prevodu znači „običaji". Cilj takvog zapisivanja zakonodavnih običaja očigledno je bio u tome da se ograniči samovolja sudija aristokrata koji su usmenu tradiciju tumačili u skladu sa svojim strogo egoističkim interesima. S te tačke gledišta zapisivanje zakona nesumnjivo je odgovaralo željama demosa i treba pomišljati na to da nije bilo ostvareno bez borbe i ozbiljnog pritiska demosa na aristokratiju. Ukoliko je moguće suditi ο sadržaju tih zakona prema pomenutom atinskom tekstu s kraja V veka i prema svedočanstvima antičkih autora kasnijeg doba, u njima se uglavnom radilo ο krivičnim delima: ο raznim vrstama ubistava, ο krađama, ο tome kako se vode procesi i ο kaznama koje su se izricale za razne zločine. Drakonovi zakoni čuveni su po svojoj strogosti, čak i nečovečnosti (pričalo se da su bili ispisani krvlju). Za najmanju krađu predviđenaTje Jinirtna kazna. Drakonovi zakoni su u pogledu kažnjavanja za ubistva trebalo da zamene instituciju krvne osvete. Ali gonjenje ubice i dalje je ostalo u nadležnosti roda poginulog. Za ižmirenje s ubicom zahtevao se pristanak najbliže rodbine: sina, brata, rođaka, zeta, tasta; u slučaju kad ne postoji bliska rodbina, izmirenje je bilo moguće samo po

pristanku najmanje desetorice članova fratrije. Odgovornost za ubistvo padala je jedino na samog ubicu, a ne i na njegov rod. Odgovoran je bio i podstrekač na ubistvo, koji je prema tome bio mdlrektm ubica. U Drakonovim zakonima razlikuju se takođe ubistva s predumišljajern, bez predumišljaja i ubistva izvršena u odbrani. Posebno mesto daje se ubistvu zavodnika majke, žene, kceri ili sestre; ovde su bila svrstana i ubistva izvršena nesrećnim slučajem, na primer, prilikom takmičenja. Ubistva s predumišljajem spadala su u nadležnost suda areopaga i kažnjavana su smrcu, a nanošenje povreda proterivanjem; u oba pomenuta slučaja kazna je sprovođena konfiskacijom imovine. Pretresi ο delima ubistava bez predumišljaja poveravani su specijalnom kolegijumu; ovaj kolegijum je imao 51 člana, bio je sastavljen odljudi starijih od 50 godina koji su pripadali rodovskom plemstvu. Kazna za ubistvo bez predumišlja.ja bila je proterivanje (bez konfiskacije imovine). U slučaju izmirenja s rodbinom ubijenog ili, u slučajevima kad rodbina ne postoji, s članovima njegove fratrije, ubica je mogao da se vrati iz progonstva; pri tom je rodbini ubijenog bilo zabranjeno da traži bilo kakvu vrstu otkupa. Ubistvo u samoodbrani, pod kojim se podrazumeva i zaštita imovine, nije kažnjavano. Za svaku vrstu ubistva određivalo se posebno raesto na kome je obavljan pretres: za ubistvo bez predumišljaja paladijum, za ubistvo sa predumišljajem areopag. Na posebnom mestu obavljana su suđenja onima koji su, nalazeći se u izgnanstvu, ponovo izvršili ubistvo; optuženi u ovom slučaju nije mogao da stane na tle Atike, već je za vreme suđenja koje se obavljalo na obali mora blizu Pireja morao da stoji u čamcu. Suđenje u zgradi pritaneja, gde su zasedali filobasileusi (oni koji su se nalazili na čelu fila), imalo je arhaičan karakter. Tu su pretresana dela nasilne smrti koju su ljudima nanele životinje ili mrtvi predmeti. Ako bi ih sud proglasio krivim, izbacivao ih je van granica Atike ili potapao u more. Za Drakonovo ime vezani su zakoni koji su se odnosili na ponašanje građana. Jedan od takvih zakona određivao je kazne za „besposličenje" i nekoristan život. Tako su Drakonovi zakoni predstavljali prvo pisano zakonoddvstvo Atine. U njima su veoma simptomatične tendencije da se zaštite interesi privatne svojine što se, na primer, vidi u vrlo strogim kaznama za krađe. Samu činjenicu zapisivanja starih pravnih običaja kojima bi se bar donekle ograničavala samovolja sudija eupatrida treba smatrati kao jedan od prvih uspeha demosa u borbi protiv vlasti rodovske aristokratije. Naukrarije Otprilike u isto vreme u Atici se javljaju tzv. naukrarije prve formacije zasnovane na principu teritorijalne podele. Ο pitanju vremena kad su naukrarije nastale, dugo vremena nije bilo jednodušnog mišljenja. Još od najstarijeg doba ο tome su postojala raznolika mišljenja. Herodot kaže da su naukrarije postojale pre Solonovih reformi i pritanima naukrarija pripisuje glavnu ulogu u gušenju Kilonove zavere. Tukidid, u svom kazivanju ο gušenju te zavere, uopšte ne spominje pritane naukrarije. Neki od starih pisaca smatrali su da je naukrarije stvorio tek Solon. Mišljenje koje je pre više od sto godina prihvatio M. S. Kutorga ο tome da su naukrarije postojale pre Solona, kasnije je potvrđeno podacima iz „Atinskog ustava". Zavođenje naukrarija verovatno je bilo vezano za početak razvoja trgovine i pomorstva

u Atici. To mišljenje potvrđuje se namenom naukrarija i etimologijom samog imena (od νοόΰς brod). Svaka naukrarija morala je da da atinskoj floti po jedan brod, a kasnije još i po dva konjanika. Naukrari koji su se nalazili na čelu naukrarija izgleda da su bili podređeni arhontu-polemarhu i komandovali su brodom koji je opremila njihova naukrarija. U Atici je bilo svega 48 naukrarija. Taj broj je očigledno u skladu sa 4 stare rodovske file (po 12 naukrarija u svakoj fili). Jedini naziv naukrarije koji je dosgeo do nas Kolijada ima toponimski karakter, što takođe svedoči ο teritorijalnom principu na kome se takva podela zasnivala. Prema tome, u organizovanju naukrarija koje su, kako kaže Engels, podelile „narod ne po srodničkim grupama, vec po zajedničkom mestu prebivanja"14 treba da gledamo jedan od veoma važnih simptoma raspada rodovskog uređenja i jedan od znakova začetka države. Otprilike u vreme kojim se ovde bavimo u celokupnoj strukturi ekonomskog života Atike već su se osećali rezultati razvitka moreplovstva, trgovine i zanatstva. Znatno je porastao izvoz maslinovog ulja i grnčarskih proizvoda. Na krajnjem jugoistoku Atike, u lauriskim rudnicima, napredovala je proizvodnja srebra. Krajem VH veka već se jasno ističu atinske težnje prema Helespontu. Upravo zbog toga su Atinjani ušli u borbu s Mitilenom i u toj borbi postigli uspeh. Istovremeno su nastavili rat sa Megarom zbog vlasti nad Salaminom. U trgovini tog doba Atina je na sebi iskusila uticaj bogate Egine. Egina je pre Atine pošla putem razvoja pomorske trgovine. Eginski monetarni sistem, pored monetarnog sistema Eubeje, bio je veoma rasprostranjen u gradovima Egejskog bazena. Atinjani su kopirali eginsku monetu i sistem mera za težinu. 2. SOLONOVO ZAKONODAVSTVO Početkom VI veka borba između atinskog demosa i eupatrida dostigla je najvecu oštrinu. „Većina naroda piše Aristotel u svom „Atinskom ustavu" bila je podjanrdjena od strane malog broja ljudi i narod se pobunio protiv plemstva. Buna ie bila snažna i dugo vremena vodili su borbu je.dni protiv drugih". I upravo u to vreme na političku pozornicu Atine stupa Solon, za čije je ime vezano sprovođenje veoma važnih reformi. Za razliku ocl Drakona, ο kome ne znamo skoro ništa, Solon je iza sebe ostavio vrio vidljiv trag u antičkoj istoriografiji. On je u staro doba bio poznat ne samo kao politički radnik već i kao pesnik. Solonove elegije sa svojim politički aktuelnim tendencijama uživale su veliku popularnost i citirali su ih mnogi antički pisci. 594. g. pre n.e. Solon je bio izabran za arhonta i dobio je specijalna ovlašcenja kao aisimnet. Solonovo isticanje u jeku tako oštrog i složenog perioda atinske istorije nije bilo slučajno. Prema Aristotelu, obe zavađene strane podjednako su gledale u njemu potencijalnog zastupnika svojih interesa i pogodnog kandidata za sastavljača novog zakonodavstva ,,Ρο svom poreklu i po popularnosti koju je uživao Solon je spadao među prve ljude u državi kaže Aristotel -ali po svom imovinskorn stanju i načinu života spadao je među srednje" („Atinski ustav", 5). Kasnija tradicija vezivala je Solonov rodoslov za kraljevski rod Kodrida, a njega samog uvrstila je među sedam mudraca starog sveta.

14 F· Engels, „Poreklo porodice, privatne svojine i države", Kultura, Beograd, 1950, 117 (izd. ćirilicom).

Solonove elegije i svedočanstva Aristotela i Plutarha to su naši glavni izvori za poznavanje Solonove delatnosti. Kasniji rimski izvori ο Solonu ne dodaju tome skoro ništa više: podaci Cicerona, Tita Livija, Seneke, Aula Gelija, Diogena iz Laerte i drugih rimskih autora veoma su oskudni i imaju slučajan karakter. Oni uglavnom prikazuju Solona kao filozofa. Solonove elegije, inspirisane odjecima političke borbe, pružaju jasnu sliku stradanja atinskog naroda i samovolje aristokrata. Ο eupatridima Solon piše:
„Prezasicenost mad nadmenosti kad dolazi veliko bogatstvo. Tu nema nikakvog obzira, ni za blaga sveta, Ni za narodno dobro; pljačkaju gde god mogu, I nimalo se ne plaše pravde svetili propisa".

Na jednom drugom mestu Solon govori ο teškom stanju u kome se nalazi atičko seljaštvo:
„U zlikovačkim rakama muči se željeni gmd U strašnim krvavim borbama, zlikovcima jedino dragim, Te nesreće haraju otadžbinom; a od sirotinje jadne Mnogi u tuđinu daleku silom odlaze, Prodani u teško ropstvo, Sto sramne laiice nameće, I po nevolji nose gorku sudbinu roba".

Tako je Solon, poreklom eupatrid, imao dovoljno snage da se uzdigne iznad svoje sredine i da prihvati interese dragih slojeva atinskog društva podjarmljenih od strane aristokratije. To se još jače pokazuje u sledećem odlomku njegove elegije:
, Α vi umirite svoje moćno srce u gradima: Mnogo vam blaga palo, njime ste prezasićeni. Treba da znate meru svog nadmenog duha: inače prestaćemo S našom pokomošću vama, što vam se svideti neće". („Atinski ustav", 5)

Teško bi se moglo objasniti otkud shvatanja ove vrste jednom predstavniku aristokratije kakav je bio Solon, ako se ne bismo upoznali s pojedinim činjenicama iz biografije ovog zakonodavca. Plutarh kaže da je Solon, koji se rodio u bogatstvu, kasnije materijalno propao, pa je počeo da se bavi trgovinom da bi popravio svoj položaj. Zahvaljujući trgovini, obišao je više gradova i tako je proširio svoje vidike. Iz Plutarhovih reči vidi se da su nova zanimanja zahvatila i jedan deo eupatrida koje je, takođe, zahvatilo delovanje procesa socijalno-ekonomskog raslojavanja koji se u Atini odvijao vrlo brzo. Ljudi poput Solona imali su dosta razloga za nezadovoljstvo i sa spoljnom politikom vladajuće aristokratije. U tom smislu veoma je karakteristično kazivanje Plutarha ο okolnostima koje su pratile Solonovo nastupanje na političkoj areni. Prema tom kazivanju, atinska vlada, izgubivši svaku nadu na povratak Salamine koju je zauzela Megara, odlučila je da je se zauvek odrekne i zato je kroz narodnu skupštinu sprovela specijalni zakon. Prema tom zakonu, svako ko bi pozvao svoje sugrađane na obnavljanje borbe za to ostrvo imao je da se kazni smrću. Međutirri, Solon je odlučio da pozove građane u novi rat protiv Megare za osvajanje ostrva Salamine bez obzira na taj zakon. Tom svom pozivu dao je oblik jedne naročite elegije koju je on pročitao sa kamena tribine. Na njegove sugrađane elegija je delovala tako snažno da su oni izdejstvovali ukidanje tog zakoria i izabrali Solona za arhonta ovlašćenog da se stavi na čelo atinskih snaga u borbi za Salaminu. Ta borba okončana je osvajanjem ostrva koje je otada zauvek postalo atinsko. Time je Solonov autoritet još više porastao i omoguceno mu je da se stavi na čelo pristalica programa velikih reformi

kojima je bio cilj ozdravljenje socijalnog života atinskog društva, tj. reformi za koje je vreme bilo već odavno sazrelo. Najvažnije od tih reformi sastojale su se u sisahteji („skidanju tereta"), tj. u rasterećenju kućnih obaveza, ukidanju dužničkog ropstva, zavođenju imovinskog cenzusa kao osnovnog kriterijuma pri određivanju političkih prava i dužnosti građana, u zakonu ο testamentima i u nizu drugih zakonodavnih mera kojima se stimulisao dalji razvitak ekonomskog života stanovništva Atike i Atine. Prva od navedenih mera sisahteja dugo vremena nije bila jednodušno shvaćena u istorijskoj nauci. Kao što je poznato, tu su meru još u staro doba razni autori tumačili na razne načine. Veeina, među kojima su bili Plutarh i Diogen Laerćanin, smatrala je da su sisahtejom bile poništene sve dužničke obaveze seljaštva. Dionizije iz Halikarnasa ograničavao je tu meru samo na najsiromašnije dužnike, a Androtion je smatrao da se sisahteja sastojala samo u smanjenju kamata na dugove i u smanjenju vrednosti novčanih jedinica, vezujući tu meru za Solonovu finansijsku reformu. „Uzevši poslove u svoje ruke kaže naš glavni izvor Aristotel Solon je oslobodio narod kako za dati momenat tako i za budućnost, zabranlvšT da se pozajmice obezbeđuju ličnim ropstvom. Zatim je on sproveo ukidanje dugovanja, kako privatnih tako i državnih, što nazivaju sisahtejom, jer su se ljudi osetili kao da su skinuli teret sa sebe" (,Atinš^usfavit7"5-12). Aristotel, kao i atidograf Folohor, prema tome, priznaje ukidanje postojećih dužničkih obaveza. U stvari, ta zakonodavna mera verovatno nije mogla da bude toliko radikalna. U tom slučaju ona bi bila u protivrečnosti s osnovnom tendencijom kojom su prožete sve ostale zakonodavne mere Solona: suprotstaviti individualnu svojinu rodovskoj svojini i svim sredstvima kojima se može poslužiti zakonodavac podupreti razvoj i zaštitu interesa te individualne svojine. Prema tome, sisahteja je, kako izgleda, predstavljala ukidanje dugova jednom za svagda i pri tome očigledno samo onih dugova za koje je zalagana zemlja a koji su jako tištali atičko seljaštvo. Što se tiče institucije dužničkog ropstva, ona je stvarno zauvek bila ukiriuta. Kasnije, u vreme posle Solona dužnik je garantovao zajmodovcu svojom imovinom, ali ne slobodom svoje ličnosti i članova svoje porodice. I više od toga Atinjam koji su ranije bili prodati u ropstvo zbog svojih dugova otkupljeni su sredstvima državne blagajne i vraćeni u Atinu. Tim povodom Solon je ponosan govorio da je on „vratio u Atinu, božansku domovinu, mnoge koji su bili prodati u ropstvo, ili one koji su pobegli zbog bede i skitali se tako dugo da su zaboravili atički jezik." Sprovođenjem, po našoj pretpostavci, delimičnog ukidanja dugova i potpunog uništenja dužničkog ropstva u Atici je, nesumnjivo, bilo normalizovano stanje, ali time ni u čemu i ni ukoliko nije bilo zaustavljeno dalje narastanje protivrečnosti unutar klase slobodnih. U tom smislu veoma je karakteristično to što glavni zahtev seljaka ponovnu podelu zemije Solon ne samo da nije ispunio vec ga nije ni smatrao svojim zadatkom. To se može lako videti iz njegovih pesama:
,,Κο je došao da pljačka, bio je pun velikih nada i nadao se da će tu naći veliko bogatstvo, Čekao je da ću ja, nežno mazeći, pokazati svoju surovu narav. Ali su se prevarili onda, a sad se zato ljute I gledaju me svi popreko, kao neprijatelja. Bede nema: što sam obećao učinio sam, pomoću bogova I nisam radio uzalud. Razume se ne leži mi na srcu Da vladam silom tiranije

kao ni to da u rodnim tijivama Dadnem sirotinji i blagorodnim

jednake delove".

Takva politika, čija je kompromisnost bila jasna i Solonu, stvorila je mogućnosti za dalju koncentraciju zemljišnih poseda u rukama krupnih zemljoposednika. No i pored toga anuliranje dugova i ukidanje dužničkog ropstva nesumnjivo su predstavljali jednu od prekretnica u atinskoj istoriji. Dalji razvoj ropstva u Atini posle ovog više ne ide na račun članova iste zajednice, već, uglavnom, na račun stranaca. U isto vreme obe ove reforme, ako se može tako reći, sprovedene su na račun stare rodovske aristokratije. Stara rodovska svojina, na kojoj se zasnivao zemljoposed aristokrata, morala je postepeno ustupati svoje mesto individualnoj svojini. U tom smislu vrlo je karakteristična izraena koju su Solonovi zakoni uneli u postojeće nasledno pravo. Pre Soionovih reformi imovina čoveka umriog bez zakonitih naslednika prelazila je na rod ili fratriju kojoj je pripadao. Sad je bilo uvedeno pravo slobodnog zaveštanja po kome se imovina mogla ostaviti testamentom i nekom ko nije bio član roda urarlog. Krčeći put za slobodniji ekonomski razvoj atinske građanske zajednice Solonovi zakoni su predviđali niz mera usmerenih na stimulisanje privredne delatnosti Atinjana. Na primer, sačuvan je Drakonov zakon protiv besposličenja, ali je ublažena kazna za njegovu povredu: kazna smrću zamenjena je atimijom (oduzimanjem građanskih prava) i novčanom kaznom. Ο izvršenju ovog zakona morao je da vodi računa areopag. Solovonim zakonima zabranjen je takođe i izvoz žita iz Atike, a, naprotiv, bio je stimulisan izvoz maslinovog ulja. U okviru zakona ili su doneti detaljno razrađeni propisi koji su se odnosili na red i način sađenja maslinovog drveća, a takođe na kopanje bunara i korišćenje istih. U sušnoj i vodom oskudnoj Atici ovo je bilo od velikog značaja. U Solonovom zakonodavstvu, osim toga, zapaža se tendencija ka stimulisanju zanatstva. Na primer, jednim specijalnim zakonom sin se oslobađao obaveze da izdržava prestarelog oca ako ovaj nije naučio sina bilo kakvom zanatu. U cilju unapređenja atinske trgovine i zato da se Atina oslobodi trgovinskog uticaja Egine sprovedena je novčana reforma i zaveden novi sistem mera i tegova. Pre toga, Atina se služila tzv. fidonovskim sistemom mera i tegova i eginskim monetarnim sistemom. Međutim, u VI veku eubejski monetarni sistem i sistem tegova zahvatio je nešto šire prostranstvo, naročito u perifernim gradovima. Zato je Atina sada prihvatila sistem mera i tegova koji je bio blizak eubejskom sistemu. Nova atinska moneta bila je lakša od eginske: sto novih, solonovih drahmi odgovaralo je vtednosti od samo 73 stare drahme. Rezultat ove reforme bilo je stvaranje povoljnih uslova za daije širenje atinske trgovine. Uporedo sa stimulisanjem proizvodne delatnosti zakonodavstvo je nastupilo protiv svakog luksuza i neproduktivnih troškova. Specijalmm zakonom zahtevalo se smanjenje troškova za sahrane; raskošne i skupe sahrane i žrtvovanjevolova u čast umrlog bili su zabranjeni zakonorn. Takođe je bilo zabranjeno da se grade grobnice skuplje od onih koje bi deset ljudi mogli da sagrade za tri dana. Ova mera obično se tumači kao nastojanje da se spreči tendencija ka suvišnom luksuzu koja se primecivala u redovima atinskih trgovaca i drugih poslovnih ljudi, ali se ona može shvatiti i kao udarac po starom rodovskom plemstvu koje je svoj autoritet održavalo raskošnim obredima u obavljanju starinskog pogrebnog kulta.

Jedriu od najvažnijih reformi vezanih za Solonovo ime predstavljala je tzv. cenzovska, ili, kako je drukčije zovu, timokratska reforma. U skladu s tom reforniom sve slobodno atinsko stanovništvo, osim rneteka, bilo je podeljeno na četiri klase prema visini prihoda i bez obzira na poreklo: (^Pentakosimedimni.koji su sa svojih njiva, voćnjaka i ratarskih ραγίζω;* dobijali ukupno 500 mera proizvoda čvrstih (zrnoH tečnih (vino, maslinovo ulje);{*2) konjamci koji su imali 300 rnera; 3)1zeugid 200 mera i 4) teti čiji je prihod bio ispod 200 medimni, ili siTuopšte bili bez prihcxia."izgleda da su se ti cenzovski razredi formirali već ranije u vezi s oporezivanjem stanovništva po naukrarijama, ali su značaj osnovne političke podele dobiii tek kod Solona. U skladu sa značajem zemljoradnje koja je još uvijek preovladavala i sa snažnim ostacima naturalno-privrednih odnosa, ova podela morala je biti zasnovana na naturalnim prihodima sa zemlje. Moguće je da je vec Solon, određujuci granice izraeđu cenzovskih klasa prema prihodima sa zemlje, svrstavao u te kategorije i imucne ljude koji u svom vlasništvu nisu imali zemljišne posede jer bi u protivnom znatan broj predstavnika trgovačko-zanatskog sloja stanovništva bio lišen mogucnosti da aktivno sudeluje u političkom životu zemlje. Poznato je, na priraer, da je Solon zaveo određenu taksu na žrtvene obrede, procenjujući, između ostalog, medimn žita kao jednu drahmu. Novac je u Atici u VI veku bio vrlo visoko cenjen, pa je, na primer, prema tarifi koju je uveo Solon, ovca vredela jednu drahmu, vo 5 drahmi. Nije nam poznato da li se pridržavalo istog računa i prilikom procenjivanja prihoda. Podela stanovništva. na imovinske klase (pored koje je sačuvana i osnovna podela na 4 file sa po 3 tritije i po 12 naukrarija u svakoj fili) služila je takođe i kao osnova za raspored vojnih obaveza. Građani prvog razreda bili su obavezni da za vreme rata ο svom trošku daju svakovrsno snabdevanje, građani drugog razreda su služili u konjici, zeugiti su predstavljali pešadiju (hopliti) naoružani teškom opremom ο svom trošku, teti su činili lako naoružanu pešadiju (gimneti), a takođe su služili u mornarici. Ista imovinska podela građana služila je i kao osnova za određivanje njihovih političkih prava. Građani koji su pripadali prvim dvema klasama raspolagali su punim aktivnim i pasivnim političkim pravima, tj. imali su pravo da biraju i da budu birani u svaki organ atinske države. Građani trećeg razreda bili su ograničeni u svom pasivnom pravu; nisu mogli biti birani za arhonte, a prema torae, nisu mogli doći u areopag. Građani četvrte klase teti imali su samo aktivno pravo, tj. mogli su da biraju, ali nisu mogli da budu birani. Političko uređenje za vreme Solona svodilo se na sledeće: areopag je i dalje imao funkciju glavnog sudskog organa za kriminalna dela i pored toga opštu kontrolu nad svim ostalim atinskim organima. Treba napomenuti da je aeropag koji se popunjavao iz redova bivših arhonata, uvođenjem sistema izbora arhonata na osnovu cenza, znatno izmenio svoj raniji sastav i karakter. Areopag sad nije učestvovao neposredno u upravi; njegove fiinkcije prešle~šu đelom na narodnu skupštinu (eklesija), a delom na veće od 400 lica (bule) koje je uveo Solon. Formiranje ovog veća još je čuvalo elemente starog rodovskog uređenja. T^ njega je birano po 100 ljudi iz svake od četiri file. ,,Αϋ to je bilo i jedino što je od starog uređenja ušlo u novo državno telo" kaže Engels. U sistem nove uprave koji je uveo Solon, osim narodne skupštine i veća od 400 lica, ulazila su i službena lica. Aristotel pominje arhonte, rizničare, polete (kasnije su ovi rukovodili

izdavanjem državne imovine pod zakup), kolakreta (finansijska dužnost koja je postojala još pre Solona prvobitno su to bili pomoćnici pri prinošenju žrtava) i kolegijum od 11 tamničara. Naukrari sa kojima smo se već upoznali sačuvali su svoje ranije funkcije. Naukrarije za vreme Solona izgleda da su predstavljale glavne finansijske organe. Oni primaju razne uplate i vrše sve isplate. Aristotel kaže da su se čak u njegovo doba, kad su Solonovi zakoni već bili izišli iz upotrebe, kao neki ostatak starog doba, sačuvali izrazi: „naplata se prepušta naukrarima", „izvršiti isplatu iz naukrarskih sredstava". Osim pobrojanih organa u Atini je još funkcionisao narodni sud sud zakletih helijeja. Broj članova ove institucije iz Solonovog doba nije nam poznat, ali znamo da su pravo učešća u njoj, kao i u narodnoj skupštini, imali svi građani (uključujući tu i tete), pod uslovom da su navršili 30 godina starosti. Izbor zakletih izgleda da je vršen žrebom. U kompetenciju suda zakletih, s jedne strane, spadalo je priraanje računa koje su polagala službena lica po navršenom roku svoje službe, a s druge strane, pretresanje (prema apelaciji) sudskih odluka koje su izricala službena lica, a koje su se odnosile kako na prestupe zbog fizičkih nasilja i nanošenja materijalne štete, tako i na prestupe u vezi sa raznim obavezama. Helijeja je imala pravo da raskida državne i privatne ugovore. U kompetenciju helijeje jedino nisu ulažila suđenja za teški kriminal što je i nadalje ostalo u rukama areopaga. Odluke helijeje imale su konačriu, izvršnu snagu. U celini sav ovaj sistem bio je sračunat na to da se suprotstavljanjem oligarhijskih elemenata demokratskim, obezbedi dominantan položaj i interesi trgovačko-proizvodnih slojeva gradskog stanovništva. Zato su visoki položaji bili dostupni samo imucnim; izbori vršeni u narodnoj skupštini morali su im obezbediti te dužnosti. Na taj se način novi poredak gradio već na principima privatne svojine. „Prava i dužnosti državljana odmeravaju se srazmerno veličini njihovog poseda, i ukoliko imovinske klase stiču uticaj, utoliko potiskuju stara tela krvnog srodstva; rodovsko uređenje pretrpelo je nov poraz". (F. Engels) Stare rodovske organizacije izgubile su svoj raniji politički značaj. Odlučujući značaj sada pripada imovinskom cenzusu i teritorijalnom principu na kom se zasniva organizacija naukrarija. Istina, do konačnog učvršćenja poslednjeg principa moralo je da prođe još dosta vremena. Krnjeći interese zemljoposedničkog plemstva, Solonovi zakoni su već samim tim utrli put slobodnom razvoju robovlasničkih odnosa. Zavođenjem imovinskog cenzusa uništene su političke privilegije eupatrida. Pri dodeljivanju društvenih dužnosti, glavnu ulogu nije imao ugled roda, vec imovinsko stanje. Pristup u upravu koji se ranije tako strogo ograničavao prerogativima rodovskog uređenja sada je bio otvoren za imucne ljude koji potiču iz demosa. Tako su sad eupatridi bdi promorani da dele političku vlast s novim robovlasnicima koji su izišli iz trgovačko-zanatskih slojeva atinskog stanovništva. Kao normalan rezultat takvog stanja pojavila se opozicija Solonu od strane stare aristokratije. Time su već Solonovi zakoni označavali revoluciju u pogledu vlasništva. Oni su pomogli razvoj robovlasničkih odnosa i novog društvenog sistema koji smenjuje rodovsko uređenje kao kočnicu daljeg razvoja Atike. Ocjenjujuci značaj Solonovih reformi, Engels naglašava da je Solon „otvorio niz takozvanih političkih revolucija i to zakoračivanjem u svojinu".

Samo po sebi je jasno da ovom revolucijom nije bila ukinuta eksploatacija robova, seljaka i zanatlija i da ugnjetači nisu bili uništeni. Umesto jedne forme ugnjetavanja došla je druga. Na arenu je izašla nova vladajuca klasa robovlasnici. Eksploatacija robova, prirodno, pri tom je ojačala, a položaj seljaštva, iako je ono bilo oslobođeno dugova, ostao je i dalje težak. Socijalna borba Posle sprovođenja Solonovih reformi socijalna posle Solona borba u Atici razbuktala se novom snagom. I pored velikog značaja, ove reforme nisu bile u stanju da pruže potpuno zadovoljenje nijednom od socijalnih slojeva na koje se tada delilo antičko dmštvo. Eupartidi nisu mogli da se pomire s gubitkom privilegija i maštali su ο povratku stanja pre Solona. Atičko seljaštvo, koje je postiglo olakšanje u pogledu teških dugova i koje je bilo oslobođeno dužničkog ropstva, čeznulo je za još vecim poboljšanjem, jer Solonovim reformama nije rešeno njegovo glavno pitanje pitanje zemlje. Glad za zemljom zahtevala je agrarnu reformu radikalnijeg karaktera. I, konačno, Solonovim zakonima nisu bili zadovoljeni ni međuslojevi staiiovništva, oni koji su se nalazili između seljaštva i starog rodovskog plemstva sirotinja koja je već izgubila vezu sa zemljom kao ni svi oni čije je blagostanje zavisilo od razvijenog zanatstva i pomorske trgovine. Ni jedni ni drugi nisu mogli da se mire s tim da je aristokratiji u okviru cenzovskog Solonovog ustava i dalje ostao znatan politički uticaj. Zato se borba između svih ovih grupacija razvijala sve većom žestinom i posle Solona. Bez pretenzija na istorijsku tačnost u antičkoj tradiciji sačuvano je veoma karakteristično predanje, prema kojem je Solonu bilo jasno da poredak koji je stvorio nema izgleda na trajnost. Stoga je on, ne želeci da bude svedok rušenja institucija koje je stvorio, napustio Atiku zahtevajući od njenih građana da mu se zakunu na desetogodišnju vernost novim žakonima. U svom „Atinskom ustavu" Aristotel piše da su Atinjani živeli relativno mirno četiri godine posle Solonovog odlaska, a već pete godine buna je bila tako žestoka da se te godine u Atini nisu mogli održati izbori arhonata. Još četiri godine kasnije, tačno 583/2. g., arhont Damasije po isteku svojih ovlašćenja odbio je da preda vlast i na nezakonit način, uzurpatorski, služio se njome dve godine i dva meseca dok mu konačno nije bila oduzeta silom. Posle svrgavanja Damasija u Atini je biJa obrazovana vanredna vlada koja se sastojala od deset, umesto devet arhonata. Radi karakteristike odnosa snaga koje su se međusobno borile, zanimljivo je kako su u toj vladi bili raspodeljeni položaji: pet je pripalo eupartidima, tri predstavnicima seljaštva geomorima i dva zanatlijama demijurzima. U to doba u Atini su već dosta jasno istupale tri osnovne političke struje: pedijeji, dijakriji i paraliji. Svoja su imena dobili po mestima u kojima su živeli. Pedijeji su bili stanovnici Pedijona, u kome su se nalazili najbolji atički zemljoposedi atinske aristokratije. To je bila reakcionarna aristokratska grupacija koju je predvodio Likurg, pripadnik plemićkog roda Eteobutada. Dijakriji su seljaci, sitni zemljoposednici obrađivači neplodne kamenite zemlje u delu Atike koji je nosio isto ime. Oni su želeli radikalnu agrarnu reformu podelu zemlje i demokratizaciju atinskog političkog sistema. Dijakrijima su se, prema Aristotelovim rečima, „priključili... i... oni koji su izgubili novac davši ga na zajam... i ljudi nečistog porijekla", tj. upropašćeni elementi i meteci koji su težili za izjednačenjem u pravima sa rođenim Atinjanima. Kao vođu te grupacije

atički autori spominju Pizistrata, koji je svojim poreklom pripadao rodovskoj aristokratiji, ali koji je, prema Aristotelovim rečima, „izgledao kao najzagrejaniji pristalica demokratije". Rod Pizistratida u to vreme bio je osiro mašio, čime, očigledno, treba da se tumači žestoka mržnja Pizistrata prema pedijejima. Za razliku od pedijeja i dijakrija, paralije, stanovnici obalskog dela samog grada Atine i Pireja, sastojali su se od raznorodnih elemenata. Među njih su, svakako, spadali obalski nosači i mornari, a takođe i vlasnici brodova i trgovci, kao sitne zanatlije i vlasnici zanatskih radionica. Za sve paralije bilo je zajedničko to što su oni u znatnoj mjeri izgubili neposrednu vezu sa zemljom i čvrsto vezali svoje interese za razvoj atinskih zanata i pomorske trgovine. S te tačke gledišta paralije su mogle imati zajedničke interese. Na primer, svi su bili zainteresovani za porast atinskih pomorskih snaga i trgovine. U to doba na čelu paralija nalazio se Megakle koji je pripadao starom i uticajnom atinskom rodu Alkmeonida. Bilo bi pogrešno smatrati pedijeje, dijakrije i paralije političkim partijama kako što to čine neki buržoaski naučnici koji modernizuju starinu. Niko od njih nije imao, višemanje određen politički program, a pogotovu nije bilo traga neke partijske organizacije. To su bile posebne političke struje oživljavane time što su postojali izvesni zajednički interesi kod ra~ znih slojeva stanovništva. U političkom životu Atine ove struje su odigrale svoju određenu ulogu, jer je politička situacija onog doba u znatnoj meri uslovila postojanje te tri grupacije. 3. PIZISTRATOVA TIRANUA, PIZISTRATIDI Najvažniji događaj atinske istorije u decenijama posle Solonovih reformi bio je politički prevrat kojim je bila učvršcena autokratska vlast tiranija Pizistrata. Pizistrat je kod Atinjana stekao popularnost svojim ratničkim junaštvom; on je to junaštvo ispoljio u ratu koji je Atina vodila protiv Megare za Salaminu. Postavljen na čelo odreda koji je bio poslat na osvajanje Salamine, on ne samo da je zauzeo to ostrvo već je zauzeo i luku Megarana Niseju. Na Salaminu su bili dovedeni doseljenici iz Atine klerusi koji su tu dobili parcele zemlje. Ovom poslednjom merom naročito je bio podignut autoritet Pizistrata među dijakrijima željnim zemlje kojima je on sada postao željeni vođa. Zbog razumljivih razloga aristokratija nije mogla da ostane ravnodušna prema porastu Pizistratovog političkog uticaja i prema dijakrijima pod njegovim vođstvom. Zato je organizovan atentat na Pizistrata koji se svršio nesrećno po njegove poMčke protivnike. Pizistrat je ostao živ, a narodna skupština Atinjana na predlog Aristiona donela je specijalnu odluku kojom se Pizistratu dozvoljavalo da organizuje specijalni odred za čuvanje svog života od novih atentata. Prema svedočanstvima antičke tradicije, Pizistrat je sastavio taj odred od tzv. batinaša, tj. ljudi naoružanih debelim motkama oružjem karakterističnim za najsiromašnije seljake koji nisu bili u stanju da nabave sebi neko skuplje oružje. Uz pomoć odreda „batinaša" Pizistrat je 560 g. pre n. e. zauzeo atinski Akropolj i obezbedio sebi autokratsku vlast. Tako je u Atini uspostavljena forma tiranske uprave. Njen socijalni oslonac predstavljali su dijakriji. Obavezan atičkom seljaštvu zbog obezbeđenja vlasti, Pizistrat je na prvom mestu morao da vodi računa ο seljačkim interesima.

Το se odrazilo u nizu mera koje je on sproveo. Proganjajući svoje najogorčenije neprijatelje zemljoposedničku aristokratiju, Pizistrat se, izgleda, koristio od nje oduzetom zemljom za podelu seljacima. Istovremeno on je za seljake orgnizovao jeftin kredit za nabavku semena, stoke i poIjoprivrednog inventara. ,,Οη je siromasima davao novac za obavljanje poljoprivrednih radova čak i unapred, kako bi se mogli ishraniti obavljajući zemljoradničke radove", kaže Aristotel. Međutira, Pizistratov položaj nije se odlikovao stabilnošću. Njegova politička delatnost bila je uprena protiv aristokratije koja mu je pružila snažan otpor. S druge strane, njegova politička orijentacija na dijakrije izazvala je opoziciju ne samo od strane pedijeja već i od strane paralija koji su bili protiv tiranije. Konačno, šeste godine Pizistratove vladavine njegovi protivnici Megakle i Likurg ujedinivši svoje snage isposlovali su to da on bude proteran iz Atine. Međutim, pobeda koju su odneli pedijeji i paralije oborivši tiraniju takođe nije rnogla da dovede do nekog trajnog rezultata. Između ove dve grupacije postojao je niz nepomirljivih suprotnosti ekonomskog i političkog karaktera koje su ih razdvajale. Njihov savez nije mogao da opstane duže vreme. Uskoro posle pada tiranije odnosi između pedijeja i paralija toliko su se zaostnli đa se vođa paralija Megakle približio proteranom Pizistratu, stupio s njim u pregovore; ovi pregovori završili su se novim političkim sporazumom koji je uz to bio ojačan i uspostavljenim rodbinskim vezama: Pizistrat se oženio Megaklovom kčeri. Uskoro posle toga Pizistrat se vratio u Atinu. Prema atinskim predanjima, taj povratak je proslavljen veiikim svečanostima. Dočekivan pozdravima svojih pristalica, on je ušao u grad u kočijama u kojima je pored njega stajala visoka i lepa žena obučena kao boginja Atena. Pizistratove pristalice govorile su: „Atinjani, primite Pizistrata punim srcem. Sarna Atiiia počastvovala ga je više od svih ostalih ljudi i, evo, sad ga vraća u svoj Akropolj". Učvrstivši svoj položaj u Atini, Pizistrat se uskoro ponovo raziđe s Megaklom. Ovaj se, izgleda, nadao da će Pisistrat s njime deliti vlast, ali pošto Pizistrat to nije učinio, neprijateljstvo između njih dvojice planulo je još većom žestinom. Sve se to svršilo ponovnim proterivanjem Pizistrata iz Atine. Alkmeonidi otada postaju dosledni neprijatelji taranije. Kasnije su oni ulagali mnogo napora za njenu konačnu likvidaciju. Kao ništa manji neprijatelj tiranije pokazao se i eupatrid Kalija, sin Fenipa, koji je, prema Herodotovom svedočenju, kupovao svu Pizistratovu imovinu prilikom svakog njegovog proterivanja. Period svog dragog proterivanja, koji je trajao oko deset godina, Pizistrat je proveo u makedonskom primorju, u Pangeji, koja se nalazila u Trakiji, gde je imao bogate mdnike nedaleko od ušća reke Strume u istom rejonu u kome je kasnije osnovan grad Amfipolj. Pizistrat nikako nije gubio nadu u svoj povratak u Atinu i vršio je sve potrebne pripreme za to. Postoji pretpostavka da je u izgnanstvu kovao čak i svoj novac. Za ponovno osvajanje vlasti Pizistratu je bilo potrebno mnogo novca, vojska i ozbiljna pornoć sa strane. Ovu poslednju pružila mu je tesalska aristokratija, Tebanci i grad Eretrija na ostrvu Eubeji. Raspolažući pristalicama i u samoj Atici, tj. dijakrijima koji su mu ostali verni, Pizistrat se iskrcao na njenu obalu, osvojio Maraton i uz pomoć vojske ponovo ovladao Atinom.

Iskustvo stečeno dvostrukim izgnanstvom nije ostalo bez traga za Pizistrata. Njegova dalja politička delatnost postaje elastičnija i opreznija. On ulaže sve moguce napore za proširenje socijalne baze svoje vlasti i tome delimično uspeva. Posle osvajanja vlasti po treći put, i to ovaj put pomoću oružja, Pizistrat ju je održao u svojim rukama, kao što je poznato, do same smrti. Atinska aristokratija, oslabljena dugotrajnim delovanjem Solonovih zakona, nije više bila u stanju da se suprotstavlja Pizistratu. Njegovi uspesi u spoljnoj politici naterali su mnoge paralije da se pomire sa režimom tiranije. Socijalna i ekoPizistrat nije sebi stavio u zadatak sprovođenje nomska politika novih socijalnih refornii ili izmenu poretka koji Pizistrata je zaveo Solon. Imajući pred očima cilj učvršćenje svoje autariiije, on je nastojao da raznim merama stekne popularnost u širokim slojevima atinskog društva. Prema jednodušnoj tvrdnji starih autora, on je u znatnoj meri postigao taj svoj cilj. Aristotel u svom „Atinskom ustavu" ovako karakteriše Pizistrata kao vlastodršca: ,,Οη je (tj. Pizistrat), uopšte bio human i skroman čovek, blag prema krivcima; siromahe je čak i unapred snabdevao novcem za poljoprivredne radove kako bi mogli da se prehrane obavljajuci zemljoradničke poslove. Ovo je činio iz dva razloga: s jedne strane, zato da se ne bi bavili u gradu vec da se rasture širom čitave zemlje, a s drage strane, zato da, koristeci svoje srednje imovno stanje i baveci se ličnom poslovima, izgube i volju i vreme za javne poslove. Osim toga, sam bi imao više prihoda ako se zemlja obradi, jer je Pizistrat uzimao deseti dio ostvarenih prihoda. Iz istih razloga je zaveo i „sudove po demama", a često je i sam putovao zemljom posmatrajući kako se obavljaju poslovi i mireći žaivađene da ne bi zanemarivali svoje poslove" („Atinski ustav", 14-16). Sudovi po demama, tj. sudovi po mestima stvamo su odgovarali interesima seoskog stanovništva, jer su ih oslobađali neophodnih odlazaka u Atinu gde su vođeni sudski pretresi. Što se tiče Aristotelove ocene drugih Pizistratovih mera, on je, nesumnjivo, u pravu kad kaže da je porast blagostanja zemljoradničkog stanovništva značio proširenje i učvršćenje materijalne baze države. Povećani obim Pizistratove građanskedelatnosti pružao je mogućnosti zapošljavanja siromašnih slojeva gradskog stanovništva. Pri tome je potrebno da imanio u vidu da su najjači Pizistratovi neprijatelji, među kojima su se nalazili i Alkmeonidi, bili proterani iz Atine, njihova imena i zemlja konfiskovani i podeljeni Pizistratovirn pristalicama. Drugi deo atinske aristokratije, s razlogorn gledajući u režimu tiranije izvesnu garanciju od stalnih pobuna i potresa, takođe se pomirio s njime. Uz sve to moramo još da dodamo da se Pizistrat, bar formalno, smatrao da ne narušava tradicije u političkom životu Atinjana. Za vreme njegove vladavine svake godine obavljeni su izbori službenih lica ne izuzirnajući iz ovog pravila ni najveći položaj arhonta-eponima. Međutim, razume se, ova dužnost je izgubila svoj stari značaj i popunjavana je, kao uostalom i sve ostale dužnosti, pristalicama postojećeg režima. Uopšte uzevši, nezavisno od negativnog odnosa atinskih demokrata kasnijeg perioda prema tiraniji, u atinskoj tradiciji sačuvalo se sećanje na godine Pizistratove vladavine kao na „zlatni vek Kronosa". To se unekoliko može objasniti i ekonornskim razlozima. Za vreme Pizistrata Atina je izrasla u veliki zanatski i trgovački centar G'rčke.

Sam Pizistrat, a posle njegove smrti i njegovi sinovi nastojali su da Atini daju sav mogući sjaj. Atina se brzo obnavlja i izgrađuje (naročito se podiže zanatska četvrt Keramik), ulepšava se monumentalnim građevinama hramom boginje Atine na Akropolju, hramovima Zevsa olimpijskog (koji je, istina, ostao nedovršen) i Apolona Pitijskog. Gradi se vodovod, teritoriju Atike pokriva mreža puteva. Isti cilj podizanje značaja Atine imale su Pizistratove mere i u oblasti religijskog kulta. Za vreme njegove vladavine naročito su svečano i raskošno obavljane Panatenske svečanosti u slavu Atine. Taj starinski atinski praznik sada je dobio opšteatičko značenje i trajao je nekoliko dana. S velikim sjajem u Atini su slavljene i svečanosti tzv. Dionisije. Kult Dionisa prvobitno je bio čisto seljački. Sad on postaje opšteatinski, državni kult u čemu bi se takođe ogledala politička orijentacija Pizistrata na seljaštvo. Tokom njegove vladavine takođe se polažu temeiji atinske kulture tog doba i delimično temelji atinske literature. Od religijskih horova, koji nastupaju za vreme gradskih Dionisija, nastaje atička tragedija. Najistaknutiji tragičar Pizistratovog doba bio je Pespis. Istom cilju uzdizanju Atine kao kulturnog centra trebalo je da služi i redigovanje teksta homerskih epova koje je sprovedeno u vreme Pizistrata. Pizistratova U oblasti spoljne politike Pizistrat je postigao izspoljna politika vanredno velike rezultate. Na obali Male Azije, kod samog Helesponta, on je osvojio grad Sigej i upravu nad njim poverio svome sinu. U Trakiji je Pizistrat imao rudnik Paiigeju. Istovremeno je Atinjanin Miltijad (iz roda Filaida) zauzeo poluostrvo Hersones trački. lako je Miltijad tom prilikom osnovao vlastitu dinastiju, ipak su i on sam i njegovi naslednici održavali tesnu vezu s Atinom. Držeći u svojim rukama Sigej na azijskoj obali i Hersones na evropskoj, Atina jetgospodarila prilazom Pontu. To je bilo od ogromnog značaja za nju pošto su u to doba Atinjani veci održavali trajne trgovinske odnose s obalama Crnog mora i posebno sa severnim. Ο tome jasno svedoče veoma česti nalazi atičke keramike iz Pizistratovog doba duž severnih obala Crnog mora. Položaj Atine bio je još bolje učvršćen kad je Miltijad mlađi zauzeo ostrva Lemnos i Imbros koja su otada ostala u stalnom vlasništvu Atine. Pošto se konačno učvrstio u Atini, Pizistrat je osvojio ostrvo Naksos i postavio je tamo svog čoveka, Naksošana Ligdamida. Radi održavanja autoriteta Atine i njenih pretenzija na vođstvo među svim Jonjanima, Pizistrat je izvršio čišćenje Delskog svetilišta uklonivši sve grobnice iz okoline Apolonova hrama. Vodeci aktivnu spoljnu politiku, Pizistrat je, istovremeno, nastojao da održava prijateljske odnose s drugim grčkim državama. On je imao savez s dinastijom Alevada koja je vladala u Larisi, u Tesaliji: Tesalci su, kako je vec rečeno, pružili Pizistratu pomoć i kasnije su pokušali da zatvore put spartanskom kralju Kleomenu prilikom njegovog pohoda protiv Pizistratova sina Hipije. Isto tako prijateljske odnose održavala je Atina i s Makedonijom. Veze s Argosom bile su učvršcene Pizistratovim brakom sa Argivljankom. S Korintom Atinu su vezivali zajednički neprijateljski odnosi prema Egini. Nešto labavije bile su veze sa Tebancima koji su takođe pomagali Pizistrata za vrerne njegovog izgnanstva i sa Lakedemoncima, najuponiijim neprijateljima tiranije; međutim, Pizistratidi su i sa Spartom bili vezani proksenijom (gostoljubivošću).

Unutarpolitički Pizistratov položaj i njegova energična spoljna politika zahtevali su da drži stalnu vojsku. Po svemu sudeći, ona je u Atini po prvi put fomiirana za vreme Pizistrata od najamnika. Materijalna sredstva za izdržavanje tih najamnika, kao i za sprovođenje drugih mera, Pizistrat je cipeo iz raznovrsnih izvora i, rneđu ostalim, putem oporezivanja. Za vreme Pizistrata seljaci su plaćali danak u obliku desetog dela prihoda, što je izazivalo njihovo nezadovoljstvo. U tome je postojala protivrečnost svoje vrste u odnosu na opštu liniju njegove politike koja se, međutim, ispoljila tek za vreme vladavine njegovih sinova. Progresivni značaj Pizistratove tiranije sastojao se u torne što je oštrica njegove vlasti bila uperena protiv stare rodovske atinske aristokratije i svih ostataka rodovskog uređenja vezanih za nju koji su kočili razvitak Atine. Vladavina 527. godine Pizistrat je umro, predavši vlast svojim Pizistratida sinovima Hipiji i Hiparhu. Vlast je pripala Hipiji kao starijem sinu, a Hiparh je s njim delio vlast. U početku su Pizistratidi sledili politiku svoga oca, poštujući zakone, zadovoljavajući se umerenim porezima, nastavljajuci građevinsku delatnost, pomažući dalji razvoj literature i umetnosti, itd. Međutim, bez obzira na vidljiv napredak, tiranija Pizistratida nije bila stabilna kao što je to bio slučaj s tiranijom njihovog oca. I spoljnopolitički položaj Pizistratida postajao je sve nepovoljniji. Sa Tebom su, posle pripajanja Plateje Atici (519. g.), odnosi postali neprijateljski. Slabljenjem Argosa veze s njim izgubile su značaj za Atinu. Atinjani su faktički lzgubili svoje pozicije na Helespontu pošto su Sigej i Hersones trački u ovoj ilt onoj meii morali da priznaju svoju zavisnost od Persije. Tako se u krajnjoj liniji posle Pizistratove smrti tiranija u Atini približila svom padu i bio je potreban samo neposredan povod, pa da dođe do pokreta protiv nje. Kao takav povod poslužila je zavera od 514. g. Na čelu te zavere nalazili su se Harmodije i Aristogiton. U pogledu obima te zavere podaci su protivrečni. Prema jedninia, u njoj je sudelovalo mnogo lica, prema dmgima, svakalco nešto verodostojnijim, broj zaverenika nije bio velik. Ubistvo oba tirana trebalo je da se izvrši za vreme proslave praznika Panatenskih svečanosti, kad su Hipija i Hiparh uzimali lično učešce u povorci i kad se narod, na čiju su podršku zaverenici računali, nalazio pod oružjem. Zavera je uspela samo delimično. Hiparh je poginuo, ali je Hipija ostao u životu. Harmodija su odmah na mestu ubili čuvari tirana. Aristogiton je uhvaćen, mučen i pogubljen kasnije. Posle Hiparhovog ubistva karakter tiranije naglo se promenio. Hipija je postao nepoverijiv, pojačao je stražu, razoružao stanovništvo, počeo je radove na učvršćenju brda Munihija (tvrđava u Pireju) i, kao i ostali tirani, počeo je da upire pogled na Persiju. Rezultat svega toga bio je porast broja nezadovoljnih, ojačao je pokret protiv tiranije, a položaj Hipije uzdrmao se još više. Pad tiranije Atinski izgnanici (prvenstveno članovi aristokratu Atini skih rodova) na čelu sa Klistenom, Megaklovim.sinom, koji je jedno kraće vreme bio u savezu s Pizistratom, pokušali su da upadnu u Atinu iz Beotije i utvrdili su se u malom mestu Lepsidriji. Tu su im se priključile njihove pristalice iz grada. Ne nailazeci na podršku seoskog stanovništva, malobrojni odred izgnanika bio je razbijen. Tako su oni bili prisiljeni da se ponovo vrate iza granica zemlje i da potraže pomoć spolja. Preduzevši akciju da sagrade novi Delfski hram (umesto onog koji je izgoreo 548. g.) i obloživši ga

mermerom umesto ranijeg tufa, Alkmeonidi su time pridobili za sebe delfsko sveštenstvo koje je posle toga mnogobrojnim Pitijinim proročanstvima pozivalo Spartu da protera Hipiju iz Atine. Sparta nije dala da se moli predugo. Krajem 511/10. g. protiv Hipije je bio upućen morskim putem jedan omanji odred pod komandom Anhimolija koji se iskrcao u atinskoj luci -Faleronu. Uz podršku savezničke tesalske konjice Hipija je lako potukao Anhimolija koji je i sam poginuo u toj bici. Tada je opremljena nova, ovog puta kopnena i mnogo veća ekspedicija koju je predvodio sam spartanski kralj Kleomen. Hipijim tesalski saveznici su pretrpeli poraz i bili su primorani da napuste Atiku. Opsada je bila duga i Kleomen se već spremao na povlačenje iz Atike kad je slučajan događaj zarobljavanje Hipijine dece (pri njihovom pokušaju bekstva) potpuno izmenio situaciju. Da bi spasao svoju decu, Hipija požuri sa predajom i skloni se u Sigej. Značaj „Usled svog kratkog trajanja Pizistratova uzurtiranije pacija nije ostavila nikakvog traga" pisao je F. Engels 1884. g. kad su izvori za proučavanje ovog perioda bili veoma ograničeni, a najvažniji „Atinski ustav" uopšte nije bio poznat. Pa ipak, nalaz tako značajnog izvora kakav predstavlja pomenuto Aristotelovo delo, kao i obogacenje nauke mnogobrojnim arheološkim podacima ne samo da nisu pokolebali zaključke Marksa i Engelsa ο početnom periodu grčke istorije vecsu im, naprotiv, dali još jaču potvrdu. To se odnosi i na navedenu ocenu Pizistratove tiranije. Podaci koje nam je pružio „Adnski ustav" potvrdili su i proširili pojedine činjenice poznate ranije iz dela Herodota, Plutarha i Tukidida. Sad je već nesumnjivo to da Pizistrat nije promenio strukturu atinske države koja se stvarala. Prema jednodušnom svedočenju naših izvora, cela Pizistratova delatnost odvijala se u okviru političke strukture koja je u njegovo vreme vec bila forrnirana. On ništa nije preduzimao za njeno menjanje, riastojeći da se na svim državnim položajima nađu njegovi rođaci, prijatelji i pristalice. U tom smislu veoma je karakteristično jedno mesto kod Aristotela. On kaže da se tužilac uplašio i napustio pretres kad je Pizistrat bio pozvan u areopag radi toga da mu se sudi za ubistvo („Adnski ustav", 16). Prilično nerazumljive Aristotelove reči ο tome da su „Solonovi zakoni bili ukinuti tiranijom, koja ih je ostavila bez primene" mogu da se odnose uglavnom na vladavinu Pizistratida, jer Aristotel govori ο tome samo prilikom izlaganja ο Klistenovim refoimama. 4. KLISTENOVO ZAKONODAVSTVO Socijalna borba Posle pada tiranije u Atini je ponovo i sa još posle proterivanja vecom snagom planula socijalna borba. Na čelo Hipije. Pojava najrevolucionarnijeg demosa Atike ogorčenog Klistena. na reakcionarno plemstvo koje je težilo povratku svojih privilegija i priželjkivalo povratak poretka iz vremena pre Solona, došli su Alkmeonidi. Ο mestu i ulozi koju su u ovoj borbi imali robovi, naši izvori cute. Ali, izgleda da se ne može sumnjati u to da su i oni uzeli učešća u pokretu koji se razvio. U tom ranom periodu života atinske države još ne

nalazimo samostalne akcije robova kakvih je bilo kasnije, i možerao samo da pretpostavimo da se njihov protest protiv robovlasništva stapao s borbom atičkog demosa za svoja prava. U tome se i sastojala osobenost klasne borbe u Atini ranog perioda. Na čelu stranke Alkmeonida nalazio se ranije pomenuti Klisten. Aristokrate je predvodio Isagora, Tisandrov sin, koji je u Atini bio izabran za arhonta 508/7. g. Pokušaj plemstva da obnovi svoju dominaciju pobudio je Klistena da istupi s projektom novog državnog uređenja kojim bi se jednom zauvek učinio kraj rodovskim ostacima i oduzelo tle ispod nogu rodovskog plernstva. Odnosi društvenih snaga od Solonova doba naovamo iz temelja su se promenili. Seosko stanovništvo više nije imalo razloga za nezadovoljstvo i ostalo je pasivno. Istovremeno narastao je broj, politički značaj i važnost zanatlijskog i trgovačkog gradskog stanovništva. Zato se Klisten, koji je nastupao kao zastupnik interesa paralija, sada našao na čelu demokratije. U skladu s tako promenjenim odnosom snaga, Klistenova reforma, za razliku od Solonove reforme, imala je za cilj da prevlast u političkom životu obezbedi gradskom stanovništvu. Oslanjajući se na to stanovništvo, Klisten je bez teškoće pobedio svog suparnika Isagoru, što je ovog nateralo da zatraži pomoć Sparte. Da li je do mešanja Sparte u ovu stvar došlo pre ili posle sprovođenja reforme, ne zna se tačno. U svakom slučaju jasno je da je Klisten sa svojim projektom reforme nastupio, a moguce je da ga je delomično i ostvario još pre Isagorinog obraćanja Sparti, jer je obećanje reforme i privuklo revolucionarno raspoložen demos na stranu Klistena. Završiti reformu i konačno je sprovesti u život Klisten je, razume se, mogao samo uklanjanjem spartanskog mešanja. Kao razlog za to mešanje poslužio je zahtev Sparte da ukloni Klistena čiji je rod uprljan davno izvršenim zločinom (za vreme Kiionove zavere). Klisten je dobrovoljno napustio zemlju, ali bez obzira na to spartanski kralj Kleomen ušao je u Atiku 508-507. g. sa svojim naoružanim odredom. Kao rezultat toga bilo je proterano iz Atine 700 porodica i pokušano je da se uklanjanjem veća od 400 lica zavede oligarhijska uprava od 300 Ijudi sa Isagorom na čelu. To je izazvalo revolt atinskog demosa. Kleomen i Isagora su bili opkoljeni na Akropolju i prisiljeni da se povuku iz Atike posle čega su mnogi od njihovih pristalica bili kažnjeni. Klisten se, zajedno s drugira izgnanicima, vratio u Atinu i dobio mogućnost da do kraja sprovede reforme koje je bio započeo. „Plemstvo je nastojalo da povrati svoje ranije povlastice i ponovo je dobilo prevlast za kratko vreme, dok ga nije definitivno srušila Klistenova revolucija (509. g. pre n.e.), a s njim i poslednji ostatak rodovskog uređenja" kaže Engels. Uređenje Klistenov cilj je bio dvostruk: s jedne strane koteritorijainih načno srušiti značaj rodova i rodovskih grapacija i Rla zato „izmešati" stanovništvo. S druge strane pojačati ulogu i značaj u političkom životu gradskog stanovništva Atike. Za postizanje prvog cilja Klisten je zamenio stara rodo-plemensku podelu na 4 file s njihovom podelom na fratrije i rodove noyom podelom na 10 teritorijalnih fila koje su dobile svoja imena prema imenima mitskih heroja Atike. Svaka od ovih novih fila delila se na tritije, a tritije na deme. Za razliku od roda koji je ranije svoje članstvo

obuhvatao nezavisno od mesta u kome živi, deraa je sada predstavljala čisto teritorijalnu jedinicu. Svi građani bili su popisani prema mestu rođenja i označavani su ne po rodu kome su ranije pripadali, već po demi. Tako su se kidale veze između članova pojedinih rodova. Ali, dok se veza između članova rodova gubila, građani koji su se nalazili van rodova po prvi put su u demama dobili pristup u samoupravu pošto je svaka dema predstavIjala ne samo teritorijalnu vec i samoupravnu jedinicu. Dema je sebi birala demarha, posedovala je zemlju zajednice, raspolagala mesnim prihodima, imala je svoje finansije i donosila je vlastite odluke. Deme su bile obavezne da vode spiskove svojih građana. Prema Herodotovom svedočanstvu broj dema iznosio je 100 (po 10 na filu); kasnije je taj broj postepeno rastao do 174. Sitna naselja udruživala su se u jednu demu, na primer, u Atini je bilo nekoliko derna. Nazivi dema često su odgovarali nazivima rodova, a nekim su davana nova imena. lako se nova podela zasnivala isključivo na teritorijalnom principu, ipak file i tritije, koje je uveo Klisten, nisu sačinjavale celovite teritorije. To je bilo učinjeno namemo da bi se izbegla teritorijalna bliskost stanovništva Dijakrije, koja je predstavljala oslonac tiranije, i stanovništva reakcionarne Pedijeje. Tritije, na koje su se delile pojedine file, nisu se nalazile jedna do druge vec po jedna u svakoj od tri oblasti Atike u građu s njegovom okolinom, u primorskoj oblasti i u Mezogeji, koja je zauzimala ostalu teritoriju Atike. Stare file, fratrije i rodovi fornialno nisu bili uništeni, ali su izgubili svaki politički značaj. To je moralo da obezbedi većinu svakoj fili koja bi se sastojala od gradskih elemenata (bivši paraliji). Izgleda da je u istom cilju uvedena analogna proporcionalnost kod izbora članova veca: broj članova veća iz dema morao je da odgovara broju građana koji ga sačinjavaju. Pri tome se očigledno imala u vidu kako gušća nastanjenost, tako i porast gradskih dema na račun seoskih. Porast političkog Drugi Klistenov zadatak, kao što smo rekli, bio značaja gradskog je da se podigne značaj gradskog stanovništva. stanovništva Od Solona naovamo odnos snaga između seoskog i gradskog stanovništva promenio se u korist gradskog. Gradsko stanovništvo raslo je brzo, uz to u velikoj meri na račun pridošlih stranaca meteka, oslobođenika, a da se i ne pominje obespravljeno stanovništvo robovi. Priširujuci strukturu atinskog demosa, Klisten je dao građanska prava mnogim metecima, a možda čak i pojedinim robovima. Povećavši na taj način broj gradskog stanovništva, Klisten je istovremeno, zahvaljujuci svom rasporedu tritija, podigao njegov značaj u političkom životu. Za ekonomiju Atike karakteristična je i činjenica da je izvršeno prevođenje zemljišnog cenzusa na novčani. Robno-novčana privreda je na taj način sve više potiskivala naturalne oblike odnosa. Političke instiZnatno je izmenjena i struktura osnovnih institucitucije za vreme ja, i to, na prvom mestu, u atinskoj buli. Veće od Klistena 400 lica bilo je ukinuto. Umesto njega uvedeno je novo veće od 500 lica u koje se biralo po 50 predstavnika iz svake nove file. Izbori za veće vršeni su po filama i demama proporcionalno broju punopravnih građana. Naukrarije koje su sada zamenjene demama nisu bile uništene, ali su izgubile svoj značaj, ostajući jedino kao poreske zajednice. Znatno je povecan sastav službenih lica. U cilju sređivanja finansija stvoren je kolegijura od 10 apodekata

(prema broju fila); od 501-500. g. već se bira (takođe prema broju fila) 10 stratega od kojih je uz arhonta-polemarha obrazovan vojni kolegijum. U raspodeli funkcija između svih tih novih i starih organa izvršene su izmene u pravcu demokratizacije. Areopagu je bio ostavljen značaj sudske instance za dela izvršena u oblasti teškog kriminala, ali rešavanje đela ο krivicama izdajničke delatnosti protiv države preneto je na narodnu skupštinu. Skupština se sazivala češće i njena je uloga u Atini postala mnogo značajnija. Funkcije veća od 500 lica takođe su bile mnogo šire: ono se pretvorilo u viši administrativni organ koji je potisnuo u pozadinu kolegijum arhonata. Izbori za to veće vršeni su glasanjem pri čemu nijedan gradanin nije mogao da bude njegov član više od dva puta u svom životu. Godina je bila podeljena na deset perioda po 35-36 dana kojima su data imena pritanija i svakih 50 predstavnika fila obavljali su poslove u veću tokom jedne pritanije. Mnogo je porasla uloga helijeje. Tako je porastao značaj svih demokratskih institucija, i to je moralo da posluži kao garancija kako protiv reakcije od strane rodovskog plemstva, tako i protiv tiranije. Da bi sprečio opasnost od pojave nove tiranije, Klisten je uveo jednu specijalnu meru ostrakizam proterivanje sumnjivih lica putem narodnog glasanja15. Svake šeste pritanije (koja je padala u isto vreme kad i početak naše godine) pred narodnu skupštinu postavljalo se pitanje da li će te godine trebati da se pribegne ostrakizmu. U slučaju pozitivnog odgovora obavljeno je osme pritanije glasanje čime se rešavalo pitanje onih za koje se predviđalo proterivanje; za punopravnost giasanja bilo je neophodno najmanje 6000 glasova. Onaj čije se ime nalazilo ispisano na najvećem broju pločica proterivan je na 10 godina i morao je da napusti Atiku najkasnije 10 dana po donetoj odluci, ali proterani nije gubio svoja imovinska prava. Tako se politički preobražaj Atike, koji je započeo Solon, završio Klistenovim zakonodavstvom. Organi rodovske organizacije u životu društva bili su skoro potpuno uništeni, aristokratski način uprave likvidiran je i na vlasti se našla klasa robovlasnika. Celokupno stanovništvo Atike bilo je raspoređeno prema principu teritorijalnosti uz narušavanje starih rodovskih veza; stvorene su nove institucije koje nije poznavala rodovska društvena organizacija. U Atini je stvorena država koja je predstavljala organ eksploatacije, oružje robovlasnika za ugnjetavanje robova. Atinska vojska i flota ubuduće nisu više korišcene samo za odbranu od neprijatelja spolja već i za zaštitu od robova. Cak i takav robovlasnički apologeta, kakav je Platon, mora da prizna da kad ne bi bilo države robovlasnici bi se nalazili u stalnom, užasnom i vrlo velikom strahu za svoj život, za život svoje dece i žena. („Država", X, 578 E). 5. SPOLJNOPOLITIČKI POLOŽAJ ATINE KRAJEM VIVEKA PRE N.E. Prevrat u Adni uznemirio je susedne oblasti gde je još vladala zemljovlasnička oligarhija. Osim toga, Beocani su od gubitka Plateje imali svoje posebne razloge za neprijateljstvo prema Atini. Protiv Atine forrairala se veoma jaka koalicija: Sparta na čelu Peloponeskog saveza, Beotija, Halkida, a nešto kasnije i Egina, Klisten se obratio

15 Od reči ostrakov τό δστρακον - zemljaiia pločica na kojoj je ispisivano ime onog koji se proteruje.

Sardu s kojim su Alkmeonidi odavno bili u vezi, a satrapu Artafemu s predlogom ο savezu i molbom za pomoc. Artafern je zahtevao da mu se da „zernlja i voda" što je praktično značilo potčinjavanje Atine Persiji. Izaslanici su, na svoj rizik, dali svoj pristanak, ali je Atina odbacila zahtev Persijanaca i osudila izaslanike. Početkom 506. g. na Atiku je izvršen napad istovremeno sa tri strane. S juga ju je napala peloponeska vojska koja je zauzela Eleusinu, sa zapada Beoćani, sa severa Halkiđani. Atinjani krenu protiv Peloponežana, ali do bitke nije došlo. Peloponesku vojsku napuste Korinćani koji su bili prijateljski raspoloženi prema Atini. Za njima se povede i drugi spartanski kralj Demarat koji je bio u neprijateljskira odnosima sa Kleomenom i tako se cela vojska rasturi. Oslobodivši se opasnosti sa strane Peloponežana, Atinjani odmah krenu protiv Beocana koji su u to vreme nastupali sa zadatkom da se sastanu sa Halkiđanima. Potukavši Beocane, Atinjani istog dana pređu moreuz Eurip. Potukavši i Halkiđane, Atinjani zauzmu njihov grad Halkidu. Na zemljište oteto od zemljovlasničkog plemstva Halkide Atinjani su naselili 4000 svojih kleruha. Time rat ipak nije bio završen. Tebanci su nastavili borbu; njima su se priključili Eginjani, jaki konkurenti Atinjana na polju trgovine. Tebanci budu po dragi put potučeni, ali Eginjani u to vreme razore atinsku luku Faleron i niz naselja duž obnale. Atinjani stanu da se spremaju za rat protiv Egine, ali u tom im ponovo zapreti opasnost od strane Peloponeza. Kleomen tada pozove Hipiju koji se nalazio u Sigeju, s tim da ga ponovo dovede na vlast u Atini. Međutim, peloponeski saveznici Sparte, i to najprije Korincaiii, suprotstave se daljem mešanju u tu stvar pa je Hipija morao da se vrati u Sigej. Tako Atina ne samo da je pobedila neprijateljsku koaliciju, već je, pored toga, proširila i učvrstila svoje kleruhije na ostrvima Salamini, Lemnosu i Imbrosu. Hipija, međutim, rdje gubio nadu na povratak i zato se obratio Sardu s molbom za pomoć. Atinska delegacija upucena Artafemu sa zadatkom da spreči dalje rovarenje Hipije, dobila je kao odgovor zahtev za njegov povratak u Atinu. Taj zahtev i odbijanje Atine da mu udovolji, poslužili su kao početak rieprijateljskih odnosa između Atine i Persije.
***

Socijalno-ekonomski razvoj Atike kojim je bila prouzrokovana pojava imovinske nejednakosti članova zajednice, razvoj privatne svojine na oruđa i sredstva za proizvodnju, pojava klasa i antagonizma među njima sve je to na kraju krajeva dovelo do uništenja zajedničke svojine i do stvaranja atinske robovlasničke države pozvane da čuva interese individualne svojine. Pa ipak se pokazalo da je potpun razvoj robno-novčane privrede u uslovima robovlasničke demokratije nemoguć. Zaduženja u naturi činila su osnovu ekonomskog života Atinjana i novčanom privredom u Atici nije bio obuhvaćen radni proces u celini. U tome se sastojala jedna od protivrečnosti robovlasničkog načina proizvodnje. Jedino preteranom modernizacijom istorijskih pojava buržoaska istorijska nauka može u staroj Grčkoj da pronađe razvoj kapitalističke proizvodnje prema savremenom uzoru, izjednačavajući proizvoljno rad robova s radom proletarijata kapitalističke epohe.

Nedostatak materijala u postojećim izvorima ne dozvoljava da se detaljnije prati celokupan tok socijalno-ekonomskog razvitka Atike ranog, predržavnog perioda; oni nam pružaju znatno više materijala za političku istoriju Atine. Ali smenjivanje oblika društvenog upravljanja koje je trajalo više vekova, političke reforme Solona i Klistena, završene uspostavljanjem robovlasničke vlasti u Atici, odražavaju proces razvoja atinske privrede, fomiiranje antagonističkih klasa, klasnu borbu i pobedu robovlasničkog načina proizvodnje u zoru V veka pre n.e. Uvođenje ropstva, na osnovu koga su ratni zarobljenici ostavljani u životu i koje je omogucavalo iskorišćavanje njihovog rada za stvaranje i umnožavanje materijalnih dobara, predstavljalo je veliki napredak u razvoju društva. Tek mnogo kasnije, kad je ropstvo potisnulo rad slobodnih Ijudi i izazvalo odnos potcenjivanja prema produktivnom radu, ono je postalo kočnica za dalji razvoj proizvodnih snaga društva. Ima još mnogo nejasnih i nepotpuno proučenih pitanja iz istorije postanka atinske države, ima još mnogo spornih momenata, koji nisu objašnjeni i koji se ocenjuju na razne načine, ali i pored toga marksistička istoriografija, naoružana metodom materijalističkog shvatanja istorijskog procesa, nalazi osnovne zakonitosti u razvoju Atike početnog perioda i utvrđuje glavne puteve rađanja ranog klasnog društva. U delima sovjetskih istoričara (Sergejev, Mišulin, Kovaljov i dragi), rana istorija Atine prestala je da bude istorija pojedinih istaknutih ličnosti i funkcionera Drakona, Solona, Pizistrata i Klistena. Ona je dobila tumačenje zasnovano na pravilnom shvatanju opštih zakona ο postanku klasnog društva, koje je došlo kao smena odnosa prvobitne zajednice. Tokom tog procesa neizbežno su se isticali politički radnici koji su svojom delatnošcu potpomagali sprovođenje neophodnih, često revolucionamih preobražaja. EKONOMSKI RAZVITAK GRČKE U ΥΠ-ΥΙ VEKU PRE N.E. VII-VI vek pre n.e. predstavljaju ne sarao u istoriji stare Grčke već i u istoriji cele antičke epohe period izuzetno burnog i intenzivnog razvoja proizvodnih snaga. Upravo se u to vreme u svim proizvodnim granama opaža veliki napredak. Glauk sa Hiosa pronašao je način za lemljenje gvožđa, a samoski majstori Rek i Teodor uveli su u Grčku veštinu livenja metala koja je već bila poznata na Istoku. Vruća obrada metala njegovo livenje i kaljenje bila je, istina, poznata i u prethodnoj epohi, ali se onda livenje obavljalo putem sipanja rastopljenog metala u male kalupe; manji predmeti livani su čitavi. Na takav način, svakako, nisu se mogli izrađivati krupni predmeti; njih su pravili sastavljanjem detalja pomoću drvenog šablona, tj. na način koji još nije bio dovoljno usavršen. Prethodna epoha nije poznavala ni redovno dobijanje rude. U homersko doba nigde u Grčkoj nije bilo organizovanog rada u rudnicima gvožđa i bakra i potrebni komadi metala obično su dobijani od trgovaca iz istočnih zemalja putem razmene. Sada se, međutim, 11a više mesta u Grčkoj otvaraju rudnici gvožđa. Bakar se uglavriom dobijao na Kipru, na ostrvu Eubeji nedaleko od Halkide i u Argolidi. Započeti su veliki radovi na mnogim drugim rudištima. Zlato se dobijalo u dosta velilrim količinama naostrvimaSifnosu,TasosuiuTrakiji, atakođeiunekimmestimanateritoriji Male Azije; srebro -■ uAtici-u Taurijskim rudnicima, a takođe na Sifhosu, u Trakiji, u Makedoniji,

Epiru, Lidiji. Ranije se pretpostavljalo da je olovo dovoženo u Grčku iz Španije i iz udaljenih mesta na severu Evrope. Danas su nađeni rudnici i tragovi eksploatacije olova na teritoriji same Grčke: nedaleko od Delfa, gde je ono, mada u malim količinama, vađeno sve do vizantijskog perioda. Izgleda da je olovo vađeno i u Trakiji. Za obradu iskopane rude izumljene su male peći. Glavni centri grčke metalurgije nalazili su se tada na Samosu, u Knososu, u Korintu, Halkidi, Lakoniji, Sikionu, Egini i na Lezbosu. U to doba znatno je napredovala i proizvodnja tkanina. Predenje i tkanje u Grčkoj ranog perioda redovno se obavljalo u okviru kućne radinosti, gde su sve osnovne poslove obavljale robinje pod nadzorom same domaćice. Ali vec u homerskoj Grčkoj cenjene su fine, tanke tkanine proizvod feničanskih (sidonskih) tkalja. Širenje luksuza u domaćem životu jonskog plemstva koje je rado imitiralo lidijske običaje, zahtevalo je sve veću proizvodnju raskošnih purpurnih i drugih bojenih tkanina, što je sa svoje strane uticalo na stvaranje tkačkih radioiiica, specijalizovanih u radu za tržište. Stanay-Qižtv.o grčkili gradova u primorskim oblastima Male Azijejtao i u Frigiji i Lidiji, bavilo se gajenjem ovaca, Po svojoj mekoj vuni naročito su bile čuvene miletske ovce,, U to doba naročito se razvio valjaonički zanat. Tkanine su bojene na razne načine. Na Kritu je za bojenje korišćen sok lokalnog bilja. U istu svrhu su upotrebljavane i crvene morske alge, kojih ima u velikim količinama duž obale Male Azije. Miletske tkanine u razriim bojama od kojih se izrađivala odec'a i cilimi prodavane su širom čitavog Sredozemlja sve do zapadnih obala. Miletskim bojenim tkaninama uspešno su konkurisali tkački proizvodi sa ostrva Samosa, gde je ta proizvodnja bila veoma razvijena. Samoski tiranin Polikrat je u tom cilju pozivao miletske i atičke majstore i dobavljao ovce čuvene po finom kvalitetu svoje vune. Atičke radionice tekstila uglavnom su podmirivale lokalno tržište. Kao jedan od važnih centara tekstilne proizvodnje kasnije se istakla Megara. Međutim, tu su izrađivane, uglavnom, jednostavne i grabe tkanine i odeca, čime su zadovoljavane samo potrebe siromašnijeg stanovništva grčkih gradova. Proizvodnja lanenih tkanina u Grčkoj tog perioda nije bila naročito razvijena. One su, uglavnom, uvožene iz Egipta. Izuzetak je u tom pogledu predstavljalo ostrvo Amora koje je bilo poznato po svojim tankim lanenim tkaninama. If mnoflim gradovima, i to pre svega u Atini i na Korintu, naročito je bila razvijena proizvodnja keramike. Zadatak joj je bio da zadovolji najraznovrsnija potraživanja. Tu se ima u vidu kako proizvodnja ambalaže za čuvanje i transport vina i maslinovog ulja, tako i izrada raznovrsnih kućnih potrepština, toaletnog pribora, terakota, crepa, vaza ukrašenih umetničkim slikama na kojima se, ponekad, nalaze scene karakteristične kao prikazi radnih prilika u keramičkim radionicama. Zanimljiva je scena na jednom skifosu (čaši) s crnim figurama. Vlasnik radionice sedi držeći u jednoj ruci kilik (pehar), dok je drugu podigao da udari roba koji beži od njega noseći tri skifosa. Drugi rob gleda u skifos koji je upravo premazao lakom; kraj njega se nalazi lonac s lakom i četkicom. On ne obraća nikakvu pažnju na scenu koja je, očigledno, za njega sasvim uobičajena: jedan muškarac, možda takođe rob, tuče korbačem nekog roba koji je vezaii za nogu i ruku obešen za tavanicu. To je scena iz života koja savršeno karakteriše uslove ropskog rada u keramičkoj radionici.

Istina, valja pomenuti i to da je razvoj keramičke proizvodnje išao ne toliko putem primene tehnički novih načina ili izrade novih oblika posuđa, koliko putem kvantitativnog povecanja produkcije u mnogim radionicama i podizanjem umetničkog kvaliteta ukrasnog slikarsta na posuđu. U to doba veoma su se razvili i drugi zanati. Razvijanjem gradova kao trgovačkih, zanatskih i političkih centara pojavili su se i novi zahtevi u okvira građevinske delatnosti, naročito u vezi s pojavom potreba za izgradnjom javnih objekata. Kiklopski zidovi više ne zadovoljavaju nove zahteve. Akoje ujzgradnji stambenih zgrada došlo do relativno malih promena u njihovim oblicima, a građeviriski materijal drvo i ćerpič ostao kao i ranije, to se u izgradnji hramova i objekata javnog Tcaraktera javljaju ne samo novi arhitektonski tipovi već i nova tehnika. Ranije je glavni materijal za podizanje hramova i javnih objekata bilo drvo. U VII veku počinje građenje hramova od cerpiča, ali stubovi i dalje ostaju drveni. Prvi kameni hramovi grade se od krečnjaka. Tek krajem VI veka upotrebljava se mernier i to ne kao osnovni građevinski materijal, vec samo za izradu detalja. Način slaganja kamena karakterističan za mikensku epohu sačuvan je i sada pri podizanju gradskih zidina ili potpornih zidova, na koje se naslanjaju terase. Za gradnju hramova kamenje se kleše u obliku pravilnih pravougaonika. U VI veku primenjuje se pravilnije slaganje pri kome se ivice pojedinih pravougaonika ne naslanjaju jedna na drugu, čime se postiže veća stabilnost zgrade i njena trajnost. Zidovi hramova obično su malterisani, a zatim bojeni. Stubovi su sastavljeni od više delova, ali nisu bili retki ni monolitni stubovi. Proces građevinarstva raščlanjava se na niz posebnih operacija: u kamenolomima se vadi kamen, zatim se podvrgava prethodnoj obradi posle čega se dopreraa na mesto gde se nalazi buduća zgrada i tu se konačno obrađuje. Pojavljuju se nova oruđa za obradu tvrdih vrsta kamena: dleto, probojac za vajarske radove, razne vrste dleta i, konačno, testera bez baca za sečenje najtvrđih vrsta kamena. Za transportovanje stubova, blokova i dragog, arhitekta Hersifron, graditelj Artemidinog hrama u Efesu, pronašao je naročitu spravu u obliku drvenog okvira na dva točka. Tehnički progres se najmanje primećuje u oblasti zemljoradnje. Zemljoradnja je u VII i VI veku još uvek smatrana počasnim zanimanjem koje obezbeđuje siguran prihod i ljudi koji su bili vezani za zeralju, naročito oni koji su posedovali velika imanja, u mnogim mestima su držali u svojim rukama vodeće političke položaje. Međutim, tehnika zemljoradnje jo|, uvek je bila veoma primitivna. Svuda je vladao sistem plodoreda koji se smenjivao svake druge godine. Svake druge godine njiva je ostajala pod ugarom i za to vreme su zemlju đubrili, tri puta preoravali, a na jesen su sejali. Plug je bio veoma primitivan i nije imao metalni raonik. Orali su pomoću volova, ređe pomocu mazgi. Preoranu zemlju su sitnili motikama, želi sa srpom, snoplje su mlatili na guvnu, koristeći se snagom rogate stoke. Sejali su uglavnom ječam i jednu vrstu pšenice (triticum spetta). Na plodnijim njivama su sejali pšenicu, naročito u kolonijama. Žito su, istina, na većim imanjima, mleli ne samo ručnim žrvnjem već i u naročito podignutim mlinovima, čije su žrvnjeve pokretali magarci, raazge ili robovi koji su taj posao obavljali pod korbačem nadzornika. Što se tiče specijalnih kultura, na primer, gajenja maslinovog drveca, koje je u homerskoj

Vaza koju je izradio antički grnčar Ergotim, a dekorisao slikar Klitija. Druga četvrtina IV veka pre n.e.

Grčkoj bilo veoma slabo razvijeno, ono je od VIII do VI veka dobilo veće prostranstvo, posebno u Atici, gde je masllnovo ulje predstavljalo važan izvozni artikal. Kultivisanje maslinovog drveca u Atini stimulisano je posebnim merama. Pa ipak, ime više klase „pentekosiomedimni" (medimn je mera za tela koja se rasipaju), po imovinskom cenzusu pokazuje da je zemljoradiija u Atici zauzimala mnogo važnije mesto nego gajenje maslina. Razvoj stočarstva u doba koje ovde opisujemo zaostajao je iza zemljoradnje. Potrošnja mesa u većini grčkih gradova bila je mala; meso se jelo uglavnom prilikom svečanih ručkova koji su praceni prinošenjem žrtava. Zato se kod Grka stoka ža klanje zvala „žrtvenim životinjama". Mesoje zamenjivala^riba. Kopaidsko jezero u Beotiji bilo je čuveno po svojim jeguljama. Pored ribe i mesa, Grci su, naročito Atinjani, trošili velike

količine povrća koje se gajilo izvan gradskih zidina. Međutim, ο pravilno sprovedenom radu u ratarstvu i voćarstvu, nema podataka u izvorima kojima raspolažemo. Paraleliio s tehničkim napretkom proizvodnje raste diferencijacija rada. Rad poljoprivrednika sa sela odvaja se od rada gradskih zanatlija, a u zanatstvu izrastaju nove strake i specijalnosti. Tako se u oblasti obrade metala odvajaju struke kovača i livaca, u oblasti kerarničke proizvodnje posao grnčara odvaja se od posla onih majstora-umetnika koji se bave sHkanjem na posuđu, itd. U isto vreme opaža se neka vrsta specijalizacije u oblasti izrade ovih ili onih vrsta zanatske produkcije među pojedinim gradovima. Na primer, u Miletu se koncentriše proizvodnja tkanina, u Korintu proizvodnja oklopa i keramike, u Halkidi se proizvodi oružje, itd. Zanatlije u tim gradovima rade računajući na široku prođu svojih zanatlijskih proizvoda. Ο razvoju robne proizvodnje i trgovine već u VII i VI veku pre n.e. svedoče takve činjenice kao što su sveopšta upotreba monete i jedinstven sistem mera. U to vreme u kontinentalnoj Grčkoj vladala su dva sistema mera i tegova: eubejski i eginski. Preraa eubejskom sistemu, jedinicu mere za težinu predstavlja težina kubne stope vode, što odgovara meri od 26,2 kilograma; zapremina od 1,5 takvih kubika čirii jedinicu rnere za tečnosti metret (39,3 litara); zapremina od dva kubika čini jedinicu mere za tela koja se rasipaju raedimn (52,4 litra). JSistem tegpva bazirao se na talentu. lsta je mera predstavljala osnovu i za novčani sistem. Eubejski talent bio je težak 26 kilograma, a eginski 37. Manje jedinice mera predstavljale su delove talenta, pri čemu je uzajamni odnos tih delova u oba sistema bio isti. Tako su eubejski i eginski talenti sadržavali po 60 mina; mina se sastojala od 100 drahnii ili 50 statera, drahma je bila izjednačena sa 6 obola. Prelaskom Atine sa eginskog na eubejski sistem, što je došlo kao rezultat Solonove novčane refornie, ispoljava se tendencija ka većoj težini atičke drahme, čija mera u VI vku pre n.e. dostiže 4,36 g. Od ostalih sistema treba pomenuti monetarni sistem koji je postojao u Korintu: korintski stater delio se na tri drahme (po 2,78-2,91 g), a ne na dve, na koliko se delio eubejsko-atički stater. Korintski sistem vladao je u svim oblastima koje su bile ekonomski vezane s Korintom u Italiji, na Siciliji, na Halkidiku (Korkira je iz suparništva s Korintom uvela vlastiti monetarni sistem)..Eginski sistem sačuvao je svoj značaj do sredine V vekapre n.e. na Peloponezu, u srednjoj Grčkoj, kao i na mnogim ostrvima (među kdjima je i Rodos). Pojavom monete i razvojem razmene za novac, novčani opticaj dobija sve veći obim u celokupnom privrednom životu. U vezi s tim veoma je karakteristično to što izlazi iz upotrebe običaj da se u grob pored mrtvaca stavljaju skupoceni predmeti i zlato. Međutim, velike količine srebra i zlata i dalje su deponovane u riznice hramova i na taj način povlačene iz opticaja. U VII i VI veku grčki gradovi na obalama Male Azije bili su najbogatiji trgovački gradovi Grčke. U tom pogledu prvo raesto je, nesumnjivo, pripadalo Miletu. Među ostalim gradovima, počevši od polovine VII veka, ističe se Egina, čiji su stanovnici zbog neplodnosti zemljišta na njihovom ostrvu, silom prilika morali da se prihvate trgovine. U rukama eginskih trgovaca koncentrisala se široko razvijena posrednička trgovina. Zahvaljujuci svom pogodnom položaju na raskrsnici puteva za Peloponez i srednju Grčku i poraorskih puteva sa Istoka na Zapad, kao drugi iza Egine ističe se Korint. Početkom VH veka Korint stupa u trgovinske veze sa Zapadom, sa unutfašnjim oblastima Ilirije. Ali vec polovinom VII veka korintski trgovci se sukobljavaju sa konkiirencijom stanovnika svoje vlastite kolonije Korkire i 664. g. između flota ove dve države dolazi do pomorske bitke, prve u istoiiji Grčke. Sa VI vekom na Zapadu stiču značaj velikih trgovačkih centara i centara zanatske proizvodnje takve kolonije kakve su Sirakuza, Tarent i Sibaris koje su u početku bile čisto zemljoradničke. Tokom VI veka postepeno raste značaj Atine. Međutim,

do kraja VI, pa čak ni početkom V veka Korint nije irnao štete od konkurencije Atine s kojom je održavao prijateljske odnose. Razvojem i širenjem trgovine i trgovinskih odnosa brzo napreduje pomorstvo i moreplovstvo. Kao rezultat tehničkih noviiia znatno se produžava navigacioni period. Dok su u VIII veku antički moreplovci obavljali plovidbu u vremenu koje je bilo nešto duže ođ dva meseca godišnje, u VI veku navigacioni period se produžava na 7-8 meseci. U to doba na obali se podižu specijalni lučki uređaji. Izgradnja, ako ne baš prvog, a ono u svakom slučaju najznačajmjeg pristanišnog nasipa pripisuje se Samošanima. Korinćani su prokopali Leukadski zemljouz za prolaz brodova (tačnije rečeno očistili su od nanosa peska moreuz koji je delio ostrvo Leukadu od kopna). Korintski tiranin Perijandar naumio je da spoji Saronijski i Korintski zaliv; stvar se, međutim, svela na podizanje drvene platforme pomoću koje su prevoženi brodovi. U poređenju s pomorskim putevima kopneni su imali drugorazredan i ograničen značaj. Izuzetak su činili savršeni maloazijski putevi koji su spajali primorske grčke gradove sa Sardom i sa nešto udaljenijim istočnim tržištima. U evropskom delu Grčke koji je na sve strane bio ispresecan planinskim lancima i njihovim ograncima, pojedine oblasti su vezivane uskim planinskim stazama po kojima se transport robe mogao obavljati jedino pon.ocu tovarne stoke. Dajući opšti pregled grčke ekonomije treba da imarao na umu da su se njene oblasti, kako u doba koje razmatramo tako i kasnije, razvijale nejednako. Pored gradova u kojima su rano počeli da se razvijaju zanati i trgovina, velik broj grčkih oblasti i dalje je zadržao prvenstveno zemljoradnički karakter. U takvoj situaciji nalazio se veći deo Peloponeza, srednje Grčke i cela severna Grčka. U ovim oblastima još se veoma slabo osećao utlcaj novčanog prometa i razvijenije forme ekonomskog života veoma sporo su potiskivale naturalnu privredu. Važno je da se u karakteristici proizvođačkih snaga i s njima vezanih proizvodnih odnosa tog perioda u grčkoj istoriji naročito naglasi još jedna okolnost. Nova oruđa rada koja se pojavljuju u to vreme upotrebljavaju se u mnogo slučajeva bez nekih primetnih izraena sve do kraja antičke epohe. To se, na primer, odnosi na sav kovački alat, ili na mnogo veći asortiman stolarskog alata ο kojem znamo po slikama sa vaza. Ni helenistički ni rimski period nisu uneli u taj asortiman instruraenata ništa principijelno novo. U jedinom nama poznatom prikazu kovačnice koji se danas čuva u Luvru, na tzv. megarskom peharu iz helenističkog doba, ne susrećemo ni jedan primerak instramenata za koje se nije znalo još u arhajsko doba. Isto se opaža i u razvoju tehnike pomorstva koja je bila izuzetno važna za Grčku. U VII-VI veku pre n.e. mali brodovi sa ravnim dnom iz prethodne epohe, koji su u stvari predstavljali velike čamce, bili.su zamenjeni bržim i većim brodovima koji su građeni od naročite građe za brodove. Tada se uvode i tehničke razlike između ratnih, teretnih i trgovačkih brodova. Prvi, tzv. „pentekonteri" (tj. brodovi sa pet redova vesala), nešto su uži, sa pramcem obloženim metalom i pokreću se ne toliko pomoću jedara, koliko naporom pedesetorice veslača koji se nalaze u njima; drugi su nešto širi i kreću se uglavnom pomoću jedara. Krajem arhajskog perioda pronađene su brze trijere sa dve stotine veslaca koji su raspoređeni u tri reda, jedan iznad drugog. Ti su brodovi bili veoma skupi. U stvari, razvoj antičke pomorske tehnike je tu i stao pošto helenistički i rimski period, po mišljenju stručnjaka, nisu doneli bitne novosti principijelnog karaktera. Istorija antičke tehnike pokazuje primere koji nas u tom pogledu još više začuđuju. Neki tehnički pronalasci iz VII-VI veka odjednom se napuštaju za duže vreme da bi se ponovo pojavili mnogo kasnije. Takva je, na primer, bila sudbina kamenih kalupa za otiske i livenje metalnih predmeta koji su bili dobro poznati ljudima iz arhajskog perioda. U VI i V veku pre n.e. oni se uopšte ne upotrebljavaju. Do tog zaključka dolazimo, prvo,

zato što uopšte ne postoje njihovi tragovi u nalazima i, drugo, zato što se čak parni predmeti iz tog perioda, na primer, minđuše, uvek pomalo razlikuju jedan od drugog. Kalupi za livenje ponovo se javljaju i stiču široku primenu tek u helenističko doba. Razvoj proizvodnih snaga u Grčkoj VII-VI veka pre n.e. odvijao se tarkvom brzinom da se stiče utisak ο nekom naglom prelomiij ο visokom poletu koji nije zabeležen ni u helenističkom periodu koji je inače obeležen čitavim nizom tehničkih novina. Izmene u tehnici proizvodnje nisu mogle, a da ne dovedu do odgovarajucih promena i razvoja samih proizvodnih odnosa. Velike promene u načinu proizvodnje, prema tome, neizbežno su morale da izazovu promenu celokupne društvene i političke strukture. Upravo su te vrste promena celokupnog društvenog i političkog načina života uslovljenog razvojem proizvodnih snaga i novih produkcionih odnosa i vršene u svim naprednim gradovima Grčke u VII-VI vekii pre n.e. Do tog doba su drevne rodovske institucije vec stigle da se pretvore u oruđe gospodstva rodovske aristokratije; predstavljajući pojavu koja je bila očito preživeli ostatak starog, one su se sada pretvorile u prepreku na putu daljeg slobodnog razvitka proizvodnili snaga i novih produkcionih odnosa, kočile su taj proces. Ali rodovska aristokratija koja je u tom periodu predstavljala odumiruću snagu grčkog draštva, očajnieki se borila protiv ofanzive novih socijalnih snaga, snaga koje su se rađale iz robovlasničkih odnosa u razvoju. Tokom borbe vrši se i prelaz od starih formi socijalno-ekonomske organizacije društva na nove, od društva koje je još vezano za mnoge ostatke poretka prvobitne zajednice u klasno robovlasničko društvo i državu; taj prelaz je nesumnjivo progresivan, jer robovlasničko društvo označava korak napred u poređenju sa poretkom prvobitne zajednice: robovlasnički produkcioiii odnosi predodredili su dalji razvoj proizvodnih snaga, stvorili vece mogucnosti za razvoj tehnike u mnogim granama ekonomije stare Grčke.

Κ/. Μ iS JJ^ p f ( A t i c r k i

GRČKO-PERSUSKIRATOVI
Grčko-persijski ratovi odigrali su važnu ulogu u životu svih zemalja u bazenu Sredozemnog mora. Pravilno razumevanje toka događaja i ocena grčko-persijskih ratova nemogući su bez izvesnog upoznavanja sa istorijom Persije koja je u tom ratu nastupila kao protivnik Grka. 1. PERSIJA U DRUGOJ POLOVINI VIVEKA PRE N.E. Osvajanje Kira Sredinom VI veka, za vreme vladavine dinastije i Kambiza Afiemenida, persijska država je dostigla veliku moć. Kirovo carstvo (559—529. g. pre n.e.) obuhvatalo je Persiju, Elam, Partiju, Hirkaniju, Mediju i dobar deo Mesopotamije. Kir je, osim toga nastojao da proširi svoju vlast na sve zemlje koje su ulazile u sastav medske i asirske rnonarhije. Uspesi Persije zabrinuli su susedne zemlje i na prvom mestu jaku državu u severozapadnom delu Male Azije Lidiju, koja je za vreme vladavine Kreza (od 90-tih do sredine 40-tih godina VI veka pre n.e.) stekla veliku moc. Krez je uspeo da ostvari to za čim su bezuspešno težili njegovi prethodnici, a to je osvajanje grčkih gradova u Maloj Aziji. Jonski gradovi koji su raspolagali mnogobrojnim brodovima i vodili živu trgovinu s Crnomorskim primorjem i evropskom Grčkom, predstavljali su za Lidiju veoma primamljiv cilj. Nepokolebljivo uveren u svoju snagu, Krez odluči da napadne Kira,

obezbedivši sebi saveznike vavilonskog i egipatskog cara. Započeti rat okončan je potpunim porazom Lidije i zarobljavanjem samog Kreza. Okončavši 546. godine osvajanje Lidije, Kir je okrenuo svoju vojskii protiv jonskih gradova, želeći da na taj način obezbedi Persiji izlaz na Egejsko more. Grčki otpor bio je bezuspešan: braneći se pojedinačno, grčki gradovi nisu mogli da se odupru pritisku neprijatelja i persijske vojskovođe zauzimale su grad za gradom. Uzalud su Jonjani tražili pomoć Sparte; Sparta je odbila rizično mešanje u poslove Male Azije. Obuzeti panikom stanovnici Fokeje, grčkog grada u Maloj Aziji koji je po svom značaju bio drugi iza Mileta, potovarili su svoje stvari u brodove i preselili se delom u Italiju, a delom na ostrvo Korziku. Ostali su morali da se pokore Persiji. Cela maloazijska Grčka ušla je tako u sastav persijske monarhije. Samo su još ostrva izvesno vreme sačuvala svoju nezavisnost. Povećavajući svoje posede na zapadu, Kir je istom energijom delovao i na istoku: palo je vavilonsko carstvo, Srednja Azija je bila pokorena i granice Persije doprle su do Inda. Fenikija je bez borbe priznala vlast persijskog cara. Posle Kirove smrti njegov sin Kambiz (529-523. g.) nastavlja očevo delo i zauzima Egipat. Sad, kad su Persijanci svojim posedima kao nekim ogromnini lu-

Strelci kraljevske garde iz kraljevskog dvorca u Suzi. Gleđosana opeka, početak V veka pre n.e.

kom obuhvatili istočni deo bazena Crnog mora, stvaranje jake pomorske flote postalo je stvar od prvostepene potrebe.-I Kambiz je preduzeo najenergičnije mere za jačanje feničanske flote; Feničani iskusni pomorci postali su osnovno jezgro pomorske flote Persije. Uskoro se persijska flota koju je dopunila i kiparska flota pretvara u ogromnu snagu. Kambizov naslednik Darije I, sin Histaspa (522-486. g.), ugušio je ustanke koji su izbili u raznim delovima države i postao vladar ogromne teritorije.

Socijalno ekonomsko Granice Darijeve države pružale su se od Helei političko uređenje sponta do Inda i od slapova Nila do obala Cmog Persije i Kaspijskog mora. Nastala kao rezultat osvajačkih pohoda, persijska monarhija nije raspolagala jedinstvenom ekonomskom bazom i predstavljala je nestabilnu vojno-administrativnu formaciju konglomerat mnoštva plemena i naroda, od kojih je svaki i pod vlašću persijskih careva nastavio da živi na svoj sopstveni način koji se razlikovao od života njegovih suseda. Tora glavnom istorijskom osobinom persijske robovlasničke države mora da se objasni i karakter njene politike prema mnogobrojnim podanicima, pa između ostalih i prema grčkim gradovima koji su se našli pod njenom vlašću. Politiku Persijanaca uglavnom su obeležavala ova dva cilja: da se održi u pokornosti stanovništvo prisiljeno na pokornost silom oružja i želja da se carskoj blagajni obezbedi ispravno plaćanje dažbina od strane tog stanovništva. Oba cilja ostvarivana su na dosta primitivan i grub način. U administrativnom pogledu Darijeva monarhija obuhvatala je oko 20 okruga; u svakom okrugu je kao namesnik vladao satrap (koji je često bio člari carske porodice). Car Persije je na te satrape prenosio svoje funkcije građanske, vojne i sudske. Ali, bez obzira na široka ovlašćenja koja je svaki od satrapa imao u odnosu na stanovništvo svog okruga, on lično, njegov život i imovina u celini su zavisili od volje cara. Herodot, čije delo predstavlja glavni izvor za proučavanje grčko-persijskih ratova, saopštava niz slučajeva kad su satrapi navukavši na sebe gnev svoga vladara bili nemilosrdno kažnjavani za najmanju krivicu, a da se i ne pominje izdaja. Osim toga, uz svakog satrapa postavljan je po jedan nadzornik koji je bio dobro obavešten ο svim događajima iz delokruga datog okruga i ο njima je obaveštavao cara. Tako se provincijska vlast nalazila pod stalnom kontrolom centralne vlade. I pitanjima finansija centralna vlast je poklanjala znatnu pažnju. Svaka satrapija predstavljala je posebnu poresku jedinicu. Herodot nam daje iscrpan spisak tih poreskih okruga. Na primer, prvi od njih u koji su ulazili Jonjani, Karijci, Međani, Pamfilijci i drugi narodi nastanjeni u zapadnom delu Male Azije, plaćao je Dariju porez u visini 400 talenata u srebru. Stanovnici desne obale Helesponta, Frigijci, azijski Tračani, Paflagonci i drugi plaćali su 360 talenata, Kilikijci 500 talenata i 360 belih konja. Od tih 500 talenata na izdržavanje konjice koja je čuvala kilikijsku zemlju trošeno je 140 talenata, a preostalih 360 išlo je pravo u Darijevu kasu. Egipatski okrug plaćao je 700 talenata poreza ali u to nisu ulazili prihodi od ribolova u Meridskom jezeru. Iz ovog okruga uzimano je još 120 hiljada medimni žita za ishranu Persijanaca i njihovih najamnika koji su se nalazili u tvrđavi Memfisa. Satrap Vavilonije raspolagao je sa 800 ždrebaca i 16 hiljada kobila, koliko su Persijanci uzimali u tom okrugu na ime danka od stanovništva. Celokupan iznos svih dažbina koje su svake godine ulazile u Darijevu blagajnu, predstavljao je svotu od 14.500 talenata prema eubejskom računanju. Tako su sva plemena i narodi u sastavu te države plaćali redovni godišnji danak. Izuzetak su predstavljali samo Persijanci koji su bili oslobođeni od plaćanja redovnog danka. Persijska država bila je ispresecana širokom mrežom puteva od Sadra do Inda; na njima su bila uređena specijalna odmarališta za putnike. Održavanje i čuvanje tih puteva takođe je ulazilo u funkcije ovog ili onog satrapa, ali opštu kontrolu nad putevima vršili su činovnici iz centra. U oblastima na koje se prostirala vlast persijskog cara bili su smešteni persijski garnizoni. U slučajevima velikih pohoda persijski carevi su pozivali u svoju vojsku mnogobrojne odrede sastavljene od stanovništva raznih oblasti koje su se nalazile pod njihovom vlašću. Na taj način brojni sastav persijske armije mogao je da bude vrio velik za ta vremena. Borbeni kvalitet te, po svom sastavu veoma mešovite arrnije, nije bio visok, jer mnogobrojni podanici persijske države nisu mogli da budu zainteresovani za dalji razvitak njenih vojnih uspeha. Opšti karakter ove države države konglomerata morao je da

se odrazi na organizaciju njenih vojnih snaga koje su se sastojale od niza pojedinih, međusobno slabo povezanih odreda. Posle persijskog osvajanja maloazijskih obala, posle pada lidijskog carstva, prodiranja Persijanaca obalama Helosponta, čime irn se otvarao put u Crno more i naročito posle uključivanja Fenikije i Egipta u sastav persijske države, položaj grčkih jonskih gradova naglo se promenio. Posrednička trgovina na Egejskom mom skoro u potpunosti prelazi u ruke Feničana koji su uživali pokroviteljstvo i podršku Darija, a trgovina sa Egiptom koji je takođe igrao važnu ulogu u trgovinskom bilansu jonskih gradova skoro sasvim prestaje. Pored istovremenog slabljenja veza s Crnim morem sve se to porazno odrazilo na privredu joriskih gradova. Tako gubitak njihove nezavisnosti ne samo da nije bio kompenzovan nekim ekonomskim dobicima, već, naprotiv, bio je obeležen naglim opadanjem nivoa njihovog ekonoraskog života. Tome treba da se doda i to da su jonski gradovi bdi u sastavu raaloazijske satrapije i tako su, zajedno sa Karijcima, Pamfilijcima i drugim narodima nastanjenim u zapadnom delu poluostrva, koji su ulazili u sastav te satrapije, bili obavezni da u persijsku blagajnu ulažu godišnji porez u visini od 400 talenata u srebru što je za ono vreme bila ogromnu suma. U cilju obezbeđenja pokornosti jonskih gradova, Darijeva vlada se meša u njihov unutrašnji život, i to svoje mešanje ostvaruje u formi koja je za njih vdo uvredljiva. U vezi s tim treba da se podsetimo i na neke karakteristike istorijskog života Grka u VII-VI veku pre n.e. uslovljene delovanjem zakona ο neminovnoj povezanosti produkcionih odnosa sa karakterom proizvodnih snaga društva. U konkretnim uslovima grčke stvamosti tokom VH-VI veka borba između odumirućih društvenih odnosa i novog uređenja, koje je dolazilo kao njihova smena, izražavala se u obliku žestokih sukoba između rodovske aristokratije i demosa. U jonskim gradovima, koji su bili najrazvijeniji i najnapredniji u socijalno-ekonomskom pogledu, borba demosa odvijala se sa naročitom upornošću. Pod pritiskom demosa aristokratija je gubila poziciju za pozicijom. Konačna pobeda demosa, vezana za potpunu likvidaciju ostataka rodovskog uređenja koji su kočili razvoj proizvodnih snaga novog draštva već je bila bliska. Međutim, Persijanci u svojoj politici prema grčkim gradovima uvek su se kao po nekom pravilu orijentisali upravo na odumiruću rodovsku aristokratiju opravdano računajući da će u njoj naći najsigumiji oslonac za svoju vlast. U svim grčkim gradovima pod svojom vlašću Persijanci su silom uvodifi aristokratsku tiraniju. Vlastodršci koje su oni dovodili na vlast obično su se u svemu oslanjali na podršku lokalne aristokratije i nemilosrdno su suzbijali demokratske pokrete. Ti vlastodršci bili su odani persijskom caru, ne iz straha, već dušom i telom, jer su znali da bez njegove direktne podrške ne mogu održati vlast u svojim rukama. Samo po sebi je jasno da tim putem nije bilo moguće da se za duže vreme obezbedi dominacija odumrlih društvenih snaga. Zato se sa sigurnošću može reći da je politika persijske vlade bila unapred osuđena na neuspeh, jer je bila u raskoraku sa zakonitošću u razvoju istorijskog procesa koji ne zavisi od volje ljudi. Persijska vlada nije mogla da likvidira demokratski pokret u grčkim gradovima. Zahvaljujući sticaju istorijskih okolnosti taj pokret sada poprima u isto vreme i obeležje antipersijskog i patriotskog što, razume se, nailazi na simpatije i najtopliju podršku demokratskih elemenata širom cele Grčke. Ta podrška je bila utoliko jača što je persijska najezda u to doba zapretila celokupnom grčkom svetu. Širenje persijske monarhije moralo je da dovede do sukoba između Persije i Helena. Spoljna politika Spoljna politika Darija I kao i politika njegovih Darija I. prethodnika svodila se pre svega na to da putem Skitski pohod novih osvajanja još više proširi ionako ogromnu teritoriju svoje države. Zavojevački planovi Darija bili su vrlo veliki, ali on se u prvom planu orijentisao na zapad na evropske obale Egejskog mora, Bakansko poluostrvo i Grčku. S druge strane, Darije je imao u planu da severozapadne granice svoje države

obezbedi širokom i sigurnom barijerom koja bi je štitila od upada podunavskih i severocrnomorskih plemena i da osvoji zemlje u Crnomorskom primorju bogate žitom i sirovinama. To su bili razlozi koji su podstakli Darija da u proleće 514. g. krene protiv Skita s ogromnom vojskom i flotom. Prešavši preko Bosfora tračkog i posluživši se pri tom mostom koji je tu sagradio Grk Mandroklo, bez obzira na otpor tračkih plemena (Herodot, IV, 93), persijska vojska pređe Trakiju. Na obali Dunava persijska kopnena vojska se sastala sa flotom koja je zatim ušla u ušće reke. Preko Dunava su bili sagrađeni mostovi i za njihovo čuvanje je ostavljen pomoćni odred jonskih Grka, pod komandom miletskog tiranina Histije. Prešavši Dunav preko tih mostova Darijeva vojska uđe u skitske stepe. Tu se Persijancima spremao neuspeh. Ne pružajući im otvoreni otpor, Skiti su ih stalno uznemiravali naletima svoje konjice i povlačeći se zavlačili neprijatelja sve dublje u svoje prostrane stepe. Pri tom su pred njima palili sve, uništavali bunare, itd. Darijeva vojska ubrzo se našla u tako teškom i bezizlaznom položaju da nije imala dragog izlaza osim povlačenja. Tako se Darijev skitski pohod završio potpunim neuspehom. To je bio prvi veliki vojni neuspeh Persijanaca. Taj neuspeh je delovao veoraa jako na savremenike. Herodot, na primer, priča ο tome kako su glasovi ο povlačenju Persijanaca kod Grka koji su ostali da čuvaju most na Dunavu, izazvali prvu misao da poruše most i da tako Dariju otežaju povlačenje. Međutim, Histija, koji je uživao Darijevo pokroviteljstvo, uspeo je da ih ubedi da to ne čine. Histija je imao puno razloga za verovanje da bez podrške Persijanaca nece moći da očuva tiransku vlast nad svojim sugrađanima u Miletu. Vrativši se sa skitskog pohoda, Darije je poverio svojim vojskovođama Megabazu i Otanu zadatak da dovrše pokoravanje stanovništva na obalama Helesponta i u Tračkom primorju. Taj zadatak je bio izvršen tokom narednih godina. Odmah posle toga u ruke Persijanaca prešla su, jedno za drugim, ostrva u Egejskom moru: Lemnos, Imbros, Hios, Lezbos, Samos. Tako su se moreuzi i ostrva neophodni za život Grka našli pod Darijevom vlašcu. Na obalama Helesponta i Bosfora trakijskog nadiranju Persijanaca nije mogao da se odupre nijedan grčki grad. Iako se skitski pohod završio neuspehom Persijanaca, njegova posledica je ipak bila zavođenje persijske prevlasti nad južnom obalom Trakije, nad plodnom dolinom Strimona s njegovim bogatim nalazištima zlata i srebra; Makedonija je bila prisiljena da prizna svoju zavisnost od persijskog cara. Na tračkoj obali Persijanci su počeli da grade nekoliko tvrđava, a od novopripojenih zemalja osnovana je nova satrapija. Osvajanjem Lidije još ranije bila je zavedena persijska vlast nad grčkim maloazijskim gradoviraa. Tako se cela istočna obala Sredozemnog mora našla pod vlašću persijskog cara. Brodovi svih primorskih naroda i gradova našli su se u službi persijske monarhije: feničanski, karijski i grčki brodovi sačinjavali su ogromnu flotu sposobnu da održava moć persijske države. Pod takvirn uslovima ubrzo je obnovljena persijska vojna ekspan<rija. Neposredni povod za njenu obnovu predstavljao je ustanak jonskih gradova na zapadnoj obali Male Azije. 2. JONSKI USTANAK INJEGOVE POSLEDICE Uzroci i početak Jonski ustanak nije nipošto izazvan nekim sluustanka čajnim uzrocima. Jonski gradovi bili su pre svega trgovački gradovi. Persijsko zaposedanje Helesponta i Bosfora zadalo je težak udarac trgovini Jonjana sa zemljama na Crnom mora, a konkurencija feničanskih trgovaca svakim danom je donosila sve ozbiljnije pretaje. Osim ekonomskih šteta jonski gradovi su, kao što je već rečeno, potpali i pod

političko ugnjetavanje: u svim gradovima okupiranim od strane Persijanaca namešteni su tirani. Neuspjeh Darijevog skitskog pohoda pokolebao je autoritet njegove armije. I, konačno, mali broj persijskih odreda stacioniranih u zapadnom delu Male Azije ulivao je Grcima nadu u brz uspeh. _______________ ____Događaji su se odigrali ovako. U ziimT500-49S g. došlo je do prevrata na ostrvu Naksosu: pristalice demokratije svrgle su vladajuću aristokratiju na tom ostrvu. Proterani aristokrati zatražili su pomoc Mileta koji je među jonskim gradovima, posle uništenja Samosa od strane Persijanaca, zauzeo prvo mesto. Miletski tiranin Aristagora rado je prihvatio aristokrate, begunce iz Naksosa, i obećao im pomoć. Aristagora je svakako računao da će pohodom na Naksos ojačati moć Mileta i proširiti svoj uticaj. Zato on predloži Artafernu, satrapu Sarda, inače Darijevom nećaku, da preduzme ekspediciju protiv ostrva Naksosa sa zadatkom da ponovo uspostavi vlast zbačene aiistokratske vlade, a istovremeno da pokori ostrvo. Artafern se saglasi sa predloženim planom, a car dade svoj pristanak na njegovo izvođenje i tako u leto 499. g. jaka flota krenu u pravcu Naksosa. Međutim, stanovništvo ostrva praži odlučan otpor i posle četiri meseca uzaludne opsade flota je morala da se povuče. Neuspeh ekspedicije pokolebao je položaj Aristagore; iiije mu bilo teško da predvidi da će ga Persijanci pozvati na odgovomost zbog neuspeha pohoda i da će ga lišiti vlasti nad Miletom. Tada Aristagora (naslednik Histije koji je bio pozvan u Suzu, kod cara) odluči da digne ustanak protiv Persijanaca; nije isključeno da je on delovao u sporazumu sa Histijom; sam pohod protiv Naksosa predstavljao je zgodan izgovor za okupljanje snaga maloazijskih Grka i nije izazivao podozrenje Persijanaca. U svakom slučaju, Aristagora je odmah po povratku sa pohoda na Naksos okupio svoje pristalice u Miletu i oni su se jednodušno izjasnili za ustanak. Protiv te odluke bio je jedino Hekatej, istoričar i geograf, ističući moc persijskog cara, ali njegovi razlozi nisu naišli na odobravanje. Odlučivši da se podigne ustanak, zaverenici pristupiše poslu. Zauzimanje flote od strane zaverenika poslužilo je kao signal za ustanak svim grčkim gradovima na ostrvima i na zapadnim obalama Male Azije. Svuda su bili zbačeni tirani koje su postavili Persijanci, uspostavljena je demokratija i spremljeni odredi za oružanu borbu. Aristagora se, verovatao da bi pružio primer ostalima, odrekao vlasti i predao je narodnoj skupštini. Vođe ustanka shvatile su svu težinu predstojeće borbe. I stvarno, dok se na moru još i moglo da računa na neki uspeh, na kopnu je posle prvih lakih uspeha moralo da dođe do veoma teških borbi sa mnogobrojnom persijskom vojskom. Zato Aristagora pokuša da zadobije podršku Grka evropskog dela Grčke i u jesen 499. g. krenu u Spartu i Atinu. Odnos Sparte Politička situacija Sparte nije bila povoljna za i Atine prema ciljeve Aristagore; odlučnim akcijama Sparte maloazijskim smetali su njeni tadašnji neprijateljski odnosi s događajima Korintom i Argosom, kao i borba između spartanskih kraljeva Kleomena i Demarata. Kleomen je vođi jonskog ustanka pružio mogućnost da obrazloži zahteve. Aristagora, držeći u rukama jednu bakarnu ploču na kojoj je bio nacrtan ,,zemaljski krug" i potkrepljujuci svoje izlaganje podacima sa te karte, u kitnjastom govoru izloži spartanskom kralju svu korisnost poduhvata koji je predlagao mogućnost dobijanja ogromnih koiičina zlata, srebra, bakra tegleće stoke i ribe; nije zaboravio da spomene i prednosti grčkog oružja i taktike u poređenju sa persijskim. Kleomeri je Aristagori postavio samo jedno pitanje: „Koliko dana traje put od mora do prestonice persijskog cara?" Α kad mu Aristagora odgovori da će za taj put biti potrebno tri meseca, Kleomen uvide da je čitav poduhvat neostvariv. Pokušaj Aristagore da podmiti kralja se takođe završi neuspehom. Kleomen osta pri svojoj odluci. Tako se Sparta ogradi od svakog mešanja u maloazijske poslove. Iz Sparte Aristagora krenu u Atinu. Tu su se na vlasti nalazile pristalice Klistena, a nedavno organizovana građanska vojska deset novih fila već je sjajno pokazala svoj visoki

borbeni kvalitet u bojevima protiv Tebe i Halkide, Aktivna podrška koju je satrap Artafem pružao proteranom Hipiji stvarala je kod atinskih vladajucih krugova jaka neprijateljska osećanja prema Persiji, tako da je polidčka situacija u Atini za Aristagoru bila mnogo povoljnija nego u Sparti. Istupivši pred narodnora skupštinom, on ponovi svoje razloge u korist poduhvata koji je ponovo predlagao naglašavajući prednosti grčke pešadije naoružane teškim oružjem. Atinska skupština odluči da se Jonjanima upud pomoc od 20 trijera; uskoro im se priključi još 5 trijera koje je poslala Eretrija Eubejska. ,J upravo ti brodovi kaže Herodot (V, 97) koji nije odobravao jonski ustanak Grka obeležili su početak nesreće kako za Helene, tako i za varvare". Pohod na Sard Među gradovima Jonije koji su se priključili pokretu protiv Persijanaca nije bilo jedinstva akcije; osim toga posle prvih početnih uspeha ustanak se širio veoma sporo. Lidija i Trakija nisu podržali ustanike.'Mnogobrojna ali loša ogranizovana flota Jonjana stupila je u akciju s velikim zakašnjenjem. Ustanak se uskoro proširio na sever na obale Helesponta, na jug na Kariju i Kipar, ali kopnena vojska ustanika nije ništa poduzimala sve do proleća 498. godine, tj. do dolaska Atinjana i Eritrejaca. To su iskoristili Persijanci koji su dobili na vremenu, tako da su mogli da koncentrišu svoju vojsku u zapadnom delu Male Azije. Po dolasku Atinjana i Eritrejaca grčki ustanici su izvršili smeli poduhvat: njihov odred u koji su se uključili i atinski hopliti brzo je krenuo u pravcu Sarda. Nije im pošlo za rukom da osvoje tvrđavu koja se nalazila
< f f ^ ~)°NSK0}4 k SfA kJK l/

na visokoj i nepristupačnoj steni i koju je branio jak persijski gamizon sa satrapom Artahernom na čelu, ali su aspeli da osvoje grad i da ga spale. U nemogućnosti da izdrže u ruševinama Sarda koje su se jako dimile, Grci su se povukli nazad. Na povratku ih je, nedaleko od Efesa, sustigla persijska vojska koja je tek prispela: došlo je do bitke u kojoj su Grci bili potučeni do nogu (kraj leta 498. g.). Ostatak atinske vojske žurno se ukrcao na brodove i vratio se u otadžbinu. Time se završilo učešće Atinjana u jonskom ustanku. „Posle toga su kaže Herodot (V, 103) Atinjani potpuno napustli Jonjane i, bez obzira na uporne raolbe Aristagore..., odbili su im svaku pomoć". Izgleda da su Eritrejci napustili Jonjane. Pohodora 11a Sard, koji se završio tako nesrećno, završeni su pokušaji ustanika da pređu u ofanzivu; sad im je ostalo samo to da se brane od persijske vojske koja je vršila napade. Dok je deo persijskih trupa išao na primorske gradove Male Azije, drugi njihov deo gušio je ustanak na obalama Helesponta. Dosta velike persijske snage bile su upućene na Kipar i posle niza žestokih borbi Persijanci su zaposeli ostrvo. Istina, jonska flota, koja je pristigla u pomoć Kipru, potukla je feničansku flotu, ali taj uspeh više nije mogao da unese bitniju promenu u nastalu situaciju Kipar je ostao u rukarna Persijanaca, a jonski brodovi su bili prisiljeni da se vrate. Mnogo više teškoća zadalo je Persijancima suzbijanje ustanka u Kariji. Otpočevši tu sa vojnim operacijama u proleće 497. g., Persijanci su odneli jednu za drugom dve pobede, ali odmah posle toga, u jesen 496. g., pretrpeli su težak poraz i tek 494. g., pošto su koncentrisali velike snage, uspeli su da nateraju ustanike na polaganje oružja. Još pre toga, 496. g., Persijanci su izolovali s juga i sa severa glavno žarište ustanka — Joniju. Persijska armija, pod ličnim vođstvom satrapa Artaferna, osvojila je Klazomenu i Kimu; persijski obruč sve se više stezao oko Mileta, gla-vnog centra jonskog otpora. Zbog svih tih neuspeha bio je slomljen duh vođe ustanka Aristagore. Predavši komandu jednom od miletskih aristokrata, on je pobegao iz Mileta u Trakiju gde je

ubrzo poginuo u sukobu s Tračanima. U isto vreme poslednji put je pokušao da se aktivno uključi u ustanak i bivši miletski tiranin Histija. On se kao i pre prikrivao odanošću persijskom caru i zato ga je Darije pustio iz Suze, računajući očigledno na njegov uticaj da privoli ustanike na pokornost. Ali, kad je Histija stigao u Sard, satrap Artafern, koji je savršeno razumeo njegovu dvostruku igru, prema rečima Herodota, otvoreno mu je rekao: ,,Ti si obuču napravio, a Aristagora ju je obukao". Histija je bio prisiljen da hitno beži iz Sarda; pokušao je da se zadrži u Miletu, ali je i otuda proteran. 493. g. Histija je dospeo u ruke Persijanaca koji su mu izrekli kaznu. Ni Aristagora ni Histija nisu bili sposobni da postanu prave vođe i organizatori ustanka; i jedan i drugi bili su u stvari samo hrabri avanturisti, koji su mislili na to da iskoriste demokratski pokret u jonskim granicama za svoje lične ciljeve. Pad Mileta Međutim, Persijanci, pošto su koncentrisali svoju vojsku ka Joniji, nisu mogli odmah da pristupe odlučnim operacijama; trpeli su zbog velikih gubitaka koje su imali u prethodnim borbama._Tek u prolece 494. g., dobivši veće pojačanje, persijska vojska je ne obraćajući pažnju na manje značajne gradove, krenula pravo na Milet. Istovremeno se u Egejskom moru pojavila feničanska flota koja se oslobodila zahvaljujući konačnoj pobedi Persijanaca na Kipru i popunila kiparskim, kilikijskim i egipatskim brodovima. Miletu je zapretila totalna opsada, s kopna i mora. Jonjani odluče da glavni udarac zadaju pomorskim snagama Persijanaca, a na kopnu da se ograniče samo na odbranu miletskih bedema. U velikoj luci Mileta, nedaleko od ostrva Lade, u leto 494. g. brzo se skupila jonska flota; njen glavni deo činili su brodovi Mileta, Samosa, Hiosa i Lezbosa, kojima su se priključile flotile raanjih zajednica. Prema rečima Herodota (VI, 8), čitava grčka flota sastojala se od 353 broda, a flota Persijanaca od 600 brodova. Verovatno su obe ove cifre preuveličavane i teško da bi persijska flota bila mnogo veca od grčke. Tokom nekoliko sedmica obe flote su stajale jedna prema drugoj, ne preduzimajući nikakve akcije. Persijanci su računali da ce pomoću jonskih tirana, koji su bili zbačeni u početku ustanka i koji su se sada nalazili u persijskom štabu, uneti dezorganizaciju u redove Grka i delovati na pojedine grupe da napuste savez, obećavajući im pomilovanje. Jonske snage bile su paralizovane usled nedostatka jedinstvene komande i totalnim odsustvom discipline. Istina, iskusni pomorac Dionisije, komandant fokejskih brodova, bio je imenovan za komandanta celokupne flote, ali je Fokeja dala samo tri broda i ostali saveznici nisu priznavali vlast tog komandanta. Uzalud.je Dionisije nastojao da manevrima pripremi grčku flotu za predstojeću tešku bitku — posle nekoliko dana napornih vežbi ove su bile zanemarene i komande brodova iskrcale su se na ostrvo Ladu. Persijska flota iznenada je napala grčku flotu usidrenu kraj obala Lade. Vec kod prve navale Persijanaca brodovi Samošana, čija je posada bila pod uticajem propersijske stranke, napuste borbene redove osim 11 brodova i vrate se u otadžbinu. Njihovim primerom uskoro su pošli brodovi Lezbosa i mnogih drugih zajednica. Hioski brodovi, istina, pružiše jak otpor, ali time su mogli samo da odgode konačan poraz. Ostaci grčke flote pod pritiskom brojne nadmoćnosti persijskih snaga bili su potučeni do nogu. Porazom grčke flote kod Lade bila je zapečaćena sudbina Mileta. Opkoljen s kopna i mora grad je bio zauzet na juriš, stanovništvo delom pobijeno a delom preseljeno na obale Tigra. Grad je porušen; opljačkan je hram Apolona, koji se nalazio nedaleko od Mileta; Persijanci su se dokopali njegovog ogromnog blaga. Kasnije obnovljeni Milet, kako se vidi po iskopinama, bio je znatno manji od prvobitnog. Pad Mileta ujedno je bio i kraj ustanka. Uskoro su biii pokorena i strahovito opustošena ostrva Lezbos, Hios, Tenedos koja su se nalazila u susedstvu Jonije; persijska flota je zatim u pepeo pretvorila Perint, Selimbriju i Vizant, tj. gradove na

evropskim obalama Propontide koji su pružili podršku ustanku. Početkom leta 493. g. Persijanci su okupirali poslednje ustaničke gradove. U njima je bila uvedena persijska uprava i ponovo im je nametnut onaj danak koji su ti gradovi plaćali pre ustanka. Time je došao kraj napretku i procvatu Jonije; njeni gradovi koji su ranije predstavljali najvažnije centre grčke trgovine i kulture otada sve više gube snagu i značaj i ustupaju svoju vodecu ulogu gradovima uže Helade, a u prvom redu Atini. Pa ipak jonski ustanak je, i pored svog tragičnog završetka, odigrao ogromnu ulogu u opštem toku borbe Grka protiv persijske monarhije: punih šest godina najbolje persijske snage bile su vezane u Maloj Aziji, a dve flote i jedna armija uništene su snagama ustanka. Uporna, iako bezuspešna, borba Jonjana pripremila je kasnije pobede grčkog oružja. 3. POLITIČKE BORBE U GRČKIM DRŽAVAMA Politička borba Pošto je jonski ustanak bio ugušen, teško je bilo suu Atini mnjati u to da ce persijski car ostaviti bez posledica učešće Atine i Eretrije u ustanku. U Atini je u to vreme opet planula politička borba. Alkmeonidi, koji su se zalagali za pružanje pomoci ustanku, bili su potisnuti od strane pristalica Pizistratida. Hiparh sin Harna, koji se nalazio na čelu ovih, bio je izabran za prvog arhonta za 496/95. g.; očigledno je većina u Atini, ne računajući na uspeh ustanka, bila protiv mešanja u stvari jonskih Grka. Posle razaranja Mileta, koji se nalazio u prijateljskim odnosima s Atinom, opasnost je zapretila i samoj Atini. U vezi sa stvorenom situacijom postavilo se pitanje neposredne zaštite Atine. Krajem 90-tih godina počinje da stiče prevlast grupacija koja bi se mogla nazvati „pomorska". Vođa te stranke bio je Temistokle, sin Neokla, arhont 493/92. g. Temistokle i nje-, govi istomišljenici smatrali su da glavne napore Atinjana treba usmeriti u pravcu stvaranja pomorske flote i da će predstojeca borba s Persijancima biti krunisana uspehom samo u slučaju ako Atina bude jaka na moru. Protiv tog programa digla se atinska zemljovlasnička aristokratija i deo seljaštva pod vođstvom Miltijada, potomka Miltijada Starijeg, koga je u svoje vreme Pizistrat proterao iz Atine. Posle jonskog ustanka, spasavajući se od Persijanaca, u Atinu se vratio Miltijad Mlađi koji je dovukao bogatstvo pokupljeno u Hersonesu. On je u Atini ustao protiv Temistoklovog programa, smatrajući da Atinjani pre svega treba da se pobrinu za stvaranje takve građanske vojske koja bi se mogla odupreti persijskoj. Atinski narod je konačno usvojio taj plan. Pcred dve pomenute grupacije koje su s jedne strane predstavljale odraz interesa onog dela atinskog stanovništva koji je već izgubio vezu sa zemljom, okrenuvši se zanatima i pomorskoj trgovini, a s druge strane, interese onih koji su bili vezani za posed, u Atini je bilo i takvih elemenata koji su svoje nade otvoreno polagali u Persijance. Među ove su spadale mnoge nekadašnje pristalice Pizistratida, koji su možda održavali tajne veze s Hipijem. Među njih su neko vreme spadali i Alkmeonidi, rukovođeni nepomirijivom mržnjom prema Miltijadu. Unutrašnj e Početkom V veka Sparta je vodila upornu borbu borbe u Sparti s Argosom. Energični spartanski kraj Kleomen i drugim grčkim uspeo je da zada smrtni udarac Argosu. Opijen državaina tim uspehom Kleomen, koji je u svoje vreme odbio molbu Jonjana za pružanje pomoci, sada je postao vatreni pristalica rata s Persijom, očigledno se uzdajući u to da ce posle rata postati vođa cele Grčke. On je rado prihvatio predog atinske vlade da se preduzme ekspedicija protiv ostrva Egine koja je izrazila svoju pokornost persijskom caru:

trgovački interesi Egine koja je bila li suparništvu sa Atinom zahtevali su mirne odnose s Persijom. Međutim, Kleomenov poduhvat je propao zbog uporne i sistematske opozicije dragog spartanskog kraja Demarata, koji je uspeo da obavesti Eginu da je Kleomen krenuo na nju na vlastitu inicijativu, a ne po ovlašćenju Peloponeskog saveza. Kleomen se hitno vrati u Spartu i isposlova da se Demaratu oduzme kraljevska vlast. Demarat pobeže u Persiju, a na njegovo mesto dođe Leotihid, Kleomenov pristalica. Posle toga Kleomen preduze novu ekspediciju protiv Egine, natera je da se pokori i da preda taoce. Međutim, u Sparti se nastavi unutrašnja borba; uskoro su efori utvrdili da se Kleomen, prilikom svrgavanja Demarata, poslužio podmićivanjem. Kleomen je bio prisiljen da se skloni u Tesaliju, a,dade je prešao u Arkadiju. Tu je on uporno podstrekavao Arkađane na nepiijateljske ispade protiv Sparte. U Sparti je pokušavao da pridobije helote. Kleomenova aktivnost postala je tako opasna za Spartu, pa su efori smatrali da je najbolji izlaz iz stvorene situacije da ga zamole da se vrati u otadžbinu i da ponovo primi kraljevsku vlast. Prema Herodotovom kazivanju, Kleomen je uskoro po povratku u Spartu poludeo i izvršio samoubistvo. Najverovatnije je da Herodotova priča predstavlja samo zvaničnu verziju Kleomenove smrti; po svemu sudeći, on je uklonjen kao čovek veoma opasan za interese Sparte. Tako su i Atina i Sparta bile oslabljene neprekidnim unutrašnjim borbama; druge grčke države bile su još manje sposobne za pružanje ma kakvog otpora persijskoj najezdi. Argos, potučen od strane Sparte, nastojao je da povrati svoju izgubljenu moć. Egina, priraorana da se pokorava sili, bila je iscrpljena unutrašnjim borbama. Zajednice sjeverne Grčke sve više su bile za mirne sporazumne odnose s persijskim carem. Grci sa zapada uopšte nisu mogli da učestvuju u toj borbi, jer su bili u neprijateljskim odnosima s Etrurijom i Kartaginom. Vecina manjih grčkih zajednica bila je potpuno zaokupjena svojim lokalnim sitnim interesima i ostajala ravnodušna prema događajima koji su se odigravali izvan njihovih granica. Tako

Ratni brod. Slika sa atičke vaze

je situacija u celoj Grčkoj bila veoma povoljna za predstojeći Darijev pohod.
/■JC i/U ^ tLJ'jt 1/

iunn 4. PRVII DRUGI DARIJEV POHOD Politička borba Pohod protiv Grka nametao je Persijancima preduu Atini zimanje izvesnih pripremnih mera. Bilo je potrebno da se u Joniji zavede čvršći režim kako bi se onemogućio novi ustanak i kako bi se od te zemlje stvorila siguma baza za razvijanje ofanzivnih operacija. Po Darijevom naređenju, Artafern je okupio u Sardu predstavnike nemirnih gradova kojima je bilo saopšteno da se strogo zabranjuju sve neprijatejske akcije među grčkim zajednicama u Joniji i da u slučaju ma kakvih sukoba moraju zatražiti posredovanje satrapa. Došavši u Joniju 492. g. s puta po Trakiji persijski vojskovođa Mardonije, inače Darijev zet, završio je političku reorganizaciju jonskih gradova smelom reformom: on je zbacio sa vlasti vecinu tirana i u jonskim gradovima zaveo demokratiju. Teško bi se sa sigurnošću moglo reci koliko je sa tačke gledišta persijskih interesa bila uspešna ta reforma, ali u svakom slučaju oslabljena neuspelim ustankom Jonija je sad bila čvrsto vezana za Persijance. Početkom proleća 492.^. pripreme su bile završene i Mardonije kome je bilo povereno rukovođenje vojnim operacijama raogao je da otpočne pohod. Po Herodotovim rečima, cilj pohoda bio je osvajanje što veceg broja helenskih gradova. Plan pohoda predviđao je koordinirane operacije kopnene vojske i flote: armija je trebalo da napreduje duž obale Trakije zaštićena i podržavana flotom. Pohod je počeo uspešno: osvojeno je nekoliko

ostrva, među kojima i Tasos, kao i ustaiiičko tračko pleme Brigi. Persijsku flotu je na povratku zadesio neuspeh. Na Halkidičkom poluostrvu bHzu Atoskog rta, koji je od davnina uživao loš glas kod grčkih mornara, persijska flota zapade u veliku buru; stradalo je oko 300 brodova i preko dvadeset hiljada ljudi. Kopnena vojska, prešavši Helespont, prošla je kroz Trakiju i Makedoniju, ali je tokom svog dugotrajnog puta pretrpela velike gubitke u stalnim sukobima sa tračkim plemenima. Ostaci flote koju je razbila bura nisu bili u stanju da pruže osetniju pomoc oslabljenoj armiji i zato je Mardonije doneo odluku da prekine pohod i da se vrati na polazne položaje. Drugi pohod Neuspeh pohoda 492. g. nije naterao Darija da Persijanaca se odrekne odluke da celu Grčku stavi pod svoju vlast; 491. g. on vrši marljive pripreme za novi pohod. Pored vojničkih priprema obavlja i diplomatske: u ime cara upućeni su izaslanici na ostrva Egejskog mora i u države evrpske Grčke sa zahtevima „zemlje i vode" znaka pokornosti. Ostrva, među kojima i Egina, zadovoljavaju taj zahtev bez oklevanja. Njihov prime sledi i najveci broj zajednica u sjevernoj Grčkoj. Ali u Atini i Sparti persijski izaslanici bili su pobijeni; očigledno da su pristalice oružanog otpora Persijancima hteli da preseku svaku dalju mogucnost za ma kakve pregovore s Persijom. Početkom proleća 490 g. u Kilikiji se okupi persijska vojska opremljena za pohod. Na njenom čelu su se nalazile vojskovođe Datis i Artafem. Persijska komanda pravilno je shvatila glavne uzroke Mardonijevog neuspeha: nekoliko meseci bilo je utrošeno na zaobilazni marš preko Trakije koji je bi skopčan sa neverovatnim teškocama, a jaka flota bila je prepuštena na milost i nemilost tokom dugotrajne plovidbe duž obala punih opasnosti. Ovog puta odlučeno je da se persijska aranija morskim putem prebaci u Atiku, u samo srce neprijateljske zemlje; time bi neprijateljske snage bile dezorganizovane. Prisustvo persijske vojske na teritoriji balkanske Grčke trebalo je da pokrene sve pristalice Persije. Na strani Persijanaca u mnogim grčkim gradovima bila je aristokratija koja je računala da ce uz njihovu pomoc sačuvati svoje položaje i svoju staru političku do1 Π/Ι minaciju u borbi protiv demosa. To.se na prvom mestu odnosilo na gradove Beotije i Tesalije. Za prebacivanje persijske vojske duž obala Male Azije bila je skupljena velika flota koja je prema Herodotu iznosila 600 trijera; moguće je da je taj broj nešto preuveličan. To su, izgleda, bili uglavnom transportni brodovi, a ne borbene jedinice. Ο kopnenoj vojsci Persijanaca Herodot kaže da je „bila ogromna i dobro naoružana". Brojke koje navode kasniji autori od 200 do 300 hiljada pešadije i 10 hiljada konjice svakako ne odgovaraju istini. Nema izgleda da bi Persijanci bili u stanju da smeste na brodove više od 15 hiljada pešaka, prvenstveno strelaca i 500-800 konjanika, jer je transportovanje brodovima velikih vojnih kontingenata, naročito konjice, u antičko doba bilo skopčano s izvanrednim teškoćama. Persijskoj armiji priključio se i nekad proterani tiranin Hopija. Računalo se na to da će njegova pojava u Atici olakšati akcije Persijanaca, jer je u Atini još uvek bilo dosta njegovih pristalica. Početkom leta 490. godine persijska flota je krenula iz Kilikije i preko Rodosa se najpre uputila protiv Naksosa, koji je bio kažnjen za svoj otpor 500. g., a zatim preko Delosa prema krajnjem jugu Eubeje. Eubejski grad Karist pokušao je da pruži otpor ali je posle kratkotrajne opsade bio prisiljen da se preda. Persijska flota se uputila u Eretriju. Među Eretrijcima kao i među Atinjanima bilo je dosta pristalica Persije. Neku ozbiljniju pomoći od strane drugih Grka Eretrija nije mogla da očekuje; čak se i pomoćni odred, koji su poslali Atinjani, vratio u Atiku pošto je bio obavešten ο kolebanju Eretrijaca. Međutim, i pored toga pokušan je otpor navali Persijanaca, ali posle šestodnevnih borbi uz gradske zidine lokalna aristokratija pristalice Persije otvoriše kapiju i pustiše neprijatelja u grad. Eretrija je bila zauzeta, razorena, a stanovništvo odvedeno u Persiju. Na taj način Eubeja je pretvorena u izvrsnu bazu za dalje operacije Persijanaca. Sad su Persijanci mogli da započnu sa iskrcavanjem u samoj Atici.

Prema savetu Hipije iskrcavanje je izvršeno u ravnici, nedaleko od Maratona, 40 kilometara daleko od Atine. Ne raspolažući nekom značajnijom flotom, Atinjani nisu bili u stanju da se suprotstave toj operaciji. Tako su računi Persijanaca u punoj meri bili opravdani: neprijatelj je bio iznenađen, ο nekom planu otpora Grka nije moglo biti ni reči. Istina, kad je vest u iskrcavanju Persijanaca stigla u Atinu, u Spartu je bio upućen kurir s molbom za pomoć, ali su Spartanci odbili molbu Atinjana, pozivajući se na običaj koji kod njih vlada, a prema kome se ne može preduzeti pohod pre izlaska punog meseca. Atina je mogla da računa samo na vlastite snage; jedino joj je Plateja poslala jedan odred u pomoć koji se već na samom bojnom polju priključio Atinjanima. Pred atinsku narodnu skupštinu postavilo se osnovno pitanje: da li da se neprijatelj čeka u gradu, iza zatvorenih bedema, ili da mu se pođe u susret? Posle dugih nesuglasica rešeno je da se Persijancima pruži otpor na otvorenom polju. Miltijad je zahtevao neodložni pokret, ukazujući na to da svako odugovlačenje može da aktivira persofilske elemente u Atini i da prouzrokuje katastrpfu. Kod Herodota nema podataka ο brojnorn sastavu atinske armije, ali πεδίο kasniji autori kažu da je broj atinskih vojnika iznosio 9-10 hiljada. Pošto se tu, očigledno, misli samo na osnovne borbene snage na hoplite, trebalo im dodati još izvestan broj lakših pešaka i robova. Pausanija, pisac Π veka pre n.e., kaže da su se u Maratonskoj bici robovi po prvi put borili zajedno s Helenima (I, 32, 4). Podaci antičkih istoričara ο tome da je broj platejskog pomoćnog odreda iznosio oko hiljadu Ijudi, nesumnjivo su preuveličani: Platejci nisu mogli dati toliki broj vojruka. Mesto predstojeće bitke, Maratonska ravnica, oivičena s juga, zapada i severa ograncima Pentelikona i Parnasa, s istoka morem proieže se 9 km u dužinu, a 3 km u širinu. Tri četvrtine severnog dela ravnice predstavljaju baruštinu, južni čini terasu koja postepeno silazi mora. Persijanci su se iskrcali na severni deo ravnice, na jednu usku kosu koja se pruža između baruštine i mora, tj. na položaj koji je vec po prirodi odlično utvrđen. Koji su položaj zauzeli Grci, naučna literatiira sve dosad nije mogla da ustanovi. Herodot se ograničava na to da kaže kako su se Atinjani rasporedili nedaleko od Heraklovog hrama, a to je napomena bez vrednosti, jer nije poznato gde se nalazio taj hram. Najverodostojnija je pretpostavka da su Grci zaposeli brdo koji se nalazi u južnom delu maratonske ravnice; to brdo diže se nad ravnicom u visini od 850 metara i dominira velikim putem za Atinu i tako predstavlja najprirodniji položaj za Atinjane kojima je bilo osnovno da neprijatelju spreče put u srce zemlje. Logor Persijanaca nalazio se severno od atinskog, iza baruština; između neprijateljskih armija pružala se ravnica poprište predstojece bitke. Maratonska bitka odigrala se 13. septembra 490. g. Herodotovo kazivanje ο njoj svodi se u glavnim crtama na sledece: pošto je grčka vojska stigla na Maraton, među stratezima na čijem se čelu nalazio Kalimah, započe duga prepirka oko toga da li da se uđe u borbu ili ne. Konačnu pobedu odneo je Miltijad koji je bio za borbu. Nekoliko dana posle toga Miltijad izvede u ravnicu grčku vojsku postrojenu u borbene redove i trčećim maršem udari na Persijance koje su bili udaljeni 1-2,5 km. Započe oštra borba u kojoj su Persijanci na sredini probili grčke redove, ali je'zato na grčkim kiilima postignuta pobeda; okrenuvši se zatim protiv neprijateljskog centra, Grci su porazili persijsku armiju. Potučeni Persijanci, progonjeni od strane pobednika, pobegoše prema brodovima. Tu dođe do nove bitke; Grci zapleniše 7 brodova, dok su ostali uspeli da pobegnu. Na bojnom polju ostalo je 6400 mrtvih Persijanaca i samo 192 Atinjamna među kojima je bio i polemarh Kalimah. Herodot u svom opisu (VI, 108-117) uglavnom tačno izlaže tok događaja. Razotkriva se i uzrok koji je naterao Atinjane da, ne čekajuci na napad Persijanaca, sami izvrše juriš na neprijatelja. Prepričavajuci govor koji je održao Miltijad pred ratnim savetom, Herodot mu stavlja u usta ove reči: „Ako ne budemo započeli bitku, uveren sam da ce Atinjane

zahvatiti velika pometnja koja će ih opredeliti na stranu Persijanaca; ako Η stupimo u borbu pre nego što se pokaže razdor među nekim Atinjanima, onda uz pomoć pravednih bogova možemo izaći iz bitke kao pobednici". Tako su ne vojni razlozi, već čisto politički i to na prvom mestu nestabilnost pozadine, nagnali Grke da napuste svoje dobro zaštićene položaje i da udare na Persijaiice u ravnici. Persijanci su svakako još i ranije, možda svaki dan, izvodili u ravnicu svoje trupe, postrojene u borbene redove, i pozivali Grke na borbu. Prema Herodotovim rečima, Miltijad je svoje hoplite kojih je bilo maiije nego Persijanaca razvio u borbni poredak dugačak onoliko koliko je bio dugačak borbeni red Persijanaca; pri tome je centar grčke vojske bio osetno oslabljen, ali je Miltijad nastajao da osigura krila, zbijajući u njima redove vojnika. Pošto se postrojila, grčka falanga je krenula u susret Persijaiicima. Kao što smo već primetili, glavna masa persijske pešadije sastojala se od strelaca, čije su strele bile stvamo opasne, ali samo na rastojanju od oko 100 rnetara. Miltijad je očigledno zato i naterao svoje vojnike hoplite da pretrče tih kritičnih 100 metara da bi se izbegli veliki gubici i da bi napad bio što plahovitiji. Postavlja se pitanje: zašto Persijanci nisu bacili svoju konjicu protiv neprijateljskih krila dok je atinska vojska jurišala na njih? Neki od istraživača su smatrali da je konjica morala da drži položaj na krilinia bojnog poretka; međutirn, takav borbeni poredak kao pravilo počinje da se primenjuje u antičko doba tek mnogo kasnije u vreme Aleksandra Makedonskog. U VI-V veku u persijskoj vojsci, koju su sačinjavali odredi raznih narodnosti, konjica se obično nalazila u borbenom poretku izmešana s pešadijom iste narodnosti, pri čemu su se odabrane konjičke snage pod vodstvom vojskovođe, pa i samog cara, nalazile u centru poretka. Tako su, izgleda bili postrojeni 1 redovi Persijanaca na Maratonu. Herodot kaže da su se u centru njihovih redova nalazili pravi Persijanci upravo su tu Atinjani i pretrpeli neuspeh u početku bitke. Pošto su grčki hopliti u upornoj borbi skršili krila a odmah zatim i centar persijske vojske, pobeđeni su se, pema Herodotovim rečima, dali u beg ka svojim lađama. Između raesta bitke i persijskog logora nalazila se jedna mala prirodna prepreka omanja reka; moguće je da su tu Persijanci postavili zaklon. U svakom slučaju, prošlo je izvesno vreme pre nego što su borbom rastureni grčki redovi mogli da savladaju tu prepreku. To vrme su iskoristili Persijanci za ukrcavanje na brodove, i kad su se Grci konačno probili i kad je došlo do nove bitke kod brodova, plen koji im je pao u ruke već nije bio velik. Možemo pretpostaviti da je cifra koju navodi Herodot (VI, 117) ο atinskim gubicima 192 poginula čoveka — ako im se đoda i nekoliko stotina ranjenih, takođe tačno data; persijske strele retko su na mestu ubijale atinske hoplite, koji su bili dobro zaštic5eni svojim oklopima. Tako nam Herodotovo kazivanje, pored nekih preterivanja i prećutkivanja, koja se javljaju kao izraz autorovih patriotskih osećanja, stvamo pruža realan prikaz Ma-

ratonske bitke. Međutim, pretrpljeni poraz, nije naterao Persijance da odmah polože oružje i da se odreknu daljih operacija. Persijska komarida je računala na pomoć svojih pristalica u Atini sledbenike Pizistratida i Alkmeonida; ti njihovi računi nisu bili bez osnove. Herodot čak kaže (VI, 115) da je neko od izdajnika stavio na jednu uzvišicu štit kao ugovoreni signal Persijancima da je u gradu sve spremno za pregovore pri čemu je govorkanje u narodu za tu izdaju upomo vezivalo Alkmeonide. U svakom slučaju, persijska flota, pošto je odmakla od Maratona, zaobišla je rt Sunion i uputila se direktno u Atinu. Atinske vojskovođe su otkrile plan Persijanaca, atinska vojska je odmah krenula nazad i ubrzanim maršem stigla u Atinu pre nego što su pristalice Persijanaca mogle da ostvare svoje izdajničke namere. Tako je grad, kad je persijska flota prišla atiriškoj luci Fleron, već bio pod sigurnom zaštitom. Persijanci nisu smeli da rizikuju da se iskrcaju, već su izvesno vreme stajali na domaku Atine, a zafirif su digli sidra i otplovili u Aziju. Uzorci poraza Tako se završio pohod 490. g. Maratonski poraz Per sijanaca. zadao je nepopravljiv udarac operacijama PersiUloga Miltijada janaca koje su se ranije vrlo uspešno odvijale. i njegova sudbina Kod Maratona su se najočitije pokazale prednosti demokratske građanske vojske Atinjana, koji su branili rođenu zemlju od neprijateljske najezde, nad vojskom persijskih osvajača. U Maratonskoj bici ispoljile su se prednosti grčkog naomžanja i taktike: oštri napad zbijenog stroja hoplita skršio je i rasturio labavu raasu persijskih strelaca i konjanika. Ogromiie su i zasluge Miltijada koji je pravilno ocenio opasnost unutrašnjih neprijatelja i na bojnom polju energično se zalagao za hrabru odluku juriš na neprijatelja ne čekajući na njegov napad. Takvu smelost ispoljio je Miltijad i onda kad se odlučio za riskantno slabljenje centra svojih borbenih redova zato da bi pojačao krila i, konačno, kad je marš hoplita u određenora momentu pretvorio u trku i time njihov napad pretvorio u udarac sličan udarcu maljem. Ubrzo posle Maratona Miltijad je sišao s istorijske pozornice. Na vlastiti rizik, primivši od Atine samo pozajmicu u novcu, on je poduzeo pohod na ostrvo Paros pod izgovorom da će kazniti njegove stanovnike za pomoć koju su pružili Persijancima. Ekspedicija je pretrpela neuspeh, sam Miltijad bio je teško ranjen, a po povratku u Atinu morao je da iziđe pred sud po tužjDi Alkmeonida, koji su zahtevali smrtnu kaznu zato što je prevario atinski narod. Zahvaljujući svojim ogromnim zaslugama, bio je spasen smrtne kazne koja mu je zamenjena ogromnom novčanom kaznom koju nije stigao da plati: umro je ubrzo posle suđenja (489. g.) od rane zadobijene u vojnom pohodu na Paros. Maratonska bitka imala je ogroman značaj, jer je s očiju Grka skinula koprenu kroz koju im se persijska vojska činila nepobedivom i pokazala im da je moguća uspešna borba protiv moćne persijske monarhije. 5. POHOD PERSUANACA 480/79. GODINE

Priprema Persije Neuspeh pohoda Datisa i Artafema nije mogao zanovi pohod da nater'a "Darija da napusti plana ο osvajanju na Grčku Grčke; naprotiv, taj neuspeh još ga je više podsticao na nove napore za postizanje tog cilja. Vojni prestiž Persije bio je odveć pogođen maratonskim porazom i odvec su bili važni motivi koji su „cara careva" terali da proširi svoju vlast na svu zapadnu obalu Egejskog mora. Zato je već 489-488. g. Darije započeo velike pripreme za novi pohod na Grčku, Ali su nastale takve okolnosti da je taj novi mocni pohod mogao biti ostvaren tek 480. g. 486. g., pre nego što su široko zaniišljene Darijeve pripreme bile završene, planuo je ozbiljan ustanak u Egiptu; iste godine umre i sam Darije. Nasledio ga je Kserks, rijegov stariji sin rođen u braku sa Atosom, Kirovom kćerkom. Novom cam trebalo je pune dve godine da uguši egipatski ustanak i smiri bunu u Vavilonu. Tek 483. g. Kserks je uspeo da uspostavi relativan unutrašnji mir u svojoj monarhiji i da nastavi sa prekinutim pripremama za grčki pohod. Neuspesi prethodnih pohoda ubedljivo su pokazali da je osvajanje Grčke moguće sarao pod uslovom da se mobilišu sve snage ogromne monarhije. I stvarno, nijedan pohod koji su pripremali persijski carevi nije bio spremljen sa toliko marijivosti i tako sistematski kao Kserksov; utrošene su tri godine (483-480) za ogromne vojne i diplomatske pripreme. Kserks je najpre preduzeo mere za potpunu izolaciju Grka kako bi ih lišio svake mogućnosti za pridobijanje saveznika. U tom pogledu za Persijance su nesumnjivu opasnost predstavljali zapadni Gi-ci, naročito sirakuska država na Siciliji koja je raspolagala značajnim vojnim i pomorskim snagama. Podaci ο sklapanju naročitog saveza između Kserksa i Kartagine, nepomirljivog neprijatelja zapadnih Grka vrlo su verovatni. Tim sporazumom Persijancima je bila obezbeđena pomoć Kartaginjana koji su svojim akcijama trebali da spreče Sirakuzu u pružanju pomoći Grčkoj. Sledeći primer Darija, Kserks je nastojao da obezbedi saveznike u samoj Grčkoj. Persijska diplomatija postigla je to da su Tesalija i Beotija priznavali vrhovnu vlast „cara careva". Argos, zadržavajući formalnu neutralnost, stvarno je bio na strani Persije. Osim toga, Persijanci su kao i pre mogli da računaju na pomoć persofilskih elemenata i u drugim grčkim državama; mnogobrojni grčki izgnanici koji su se nalazili na Kserksovom dvoru (među kojima je bio i bivši spartanski kralj Demart) pružili su persijskoj komandi veoma korisne informacije ο stanju u Grčkoj. Tako su Persijanci sproveli diplomatske pripreme za obezbeđenje potpunog uspeha pohodu koji se pripremao. Isto tako ozbiljno su sprovedene i vojne pripreme. Mardonije, najbliži Kserksov vojni savetnik, predložio je caru svoj strateški plan, oslobođen onih nedostataka koji su doveli do neuspeha u pohodu 492. g. Pošto je u tom pohodu persijska flota pretrpela katastrofu kod Atoskog rta, Kserks je, po savetu Mardonija, naredio da se sagradi kanal kroz uski zemljouz koji spaja stenoviti rt s kopnoin. Za izvršenje tog zadatka sakupljena je ogromna masa ljudi i posle tri godine rada pod rukovodstvom iskusnih iriženjera sagrađen je kanal kojim su u potpunoj bezbednosti mogli da prolaze dva reda persijskih brodova.

Dalje, za prebacivanje kopnene vojske u Evropu kod Abidosa preko Helesponta sagrađena su dva pontoaska mosta. Herodot kaže da su tirmostovi bili razbijeni burom koja je iznenada naišla i pobesneli Kserks je naredio da se zbog toga Helespont kazni udarcima biča a da se okovi bace u vodu (Herodot, VII, 35). Mostovi su sagrađeni poaovi i armija je prešla u Evropu. Duž cele obale Trakije i Makedonije sagrađena su skladišta za obezbeđenje armije svim potrebama za vreme dugotrajnog marša. Vojne snage, koje je Kserks nameravao da upotrebi protiv Grka, Grcima su izgledale džinovske. Nekoliko strana svog dela Herodot posvećuje opisu mnogobrojnih naroda kojima je raspolagao persijski car i koji su mu stavili na raspolaganje svoje odrede, pešadiju i konjicu, kao i opisima njihove odece i naoružanja. Prema Herodotu, u pohodu na Grčku uzelo je učešća 5,283.220 ljudi. Ovakve, stvarno čudovišne cifre za ondašnja vremena odavno su izazvale razumljivo nepoverenje istraživača. Istoričar vojne veštine Delbrik izračunao je kad bi ovaj broj bio stvaran, onda bi Kserksova armija morala da se na pohodu svrsta u kolonu dugu najmanje 3 hiljade kilometara, drugim rečima, kad bi čeoni odredi te armije prilazili srednjoj Grčkoj, njeni odredi na začelju tek bi kretali sa obala Tigra! Brojke koje navodi Herodot moramo odbaciti kao izmišljene. Najverodostojnija je pretpostavka da je Kserksova arniija brojala oko 100 hiljada boraca i, ako je odnos koji navodi Herodot tačan, otprilike toliki broj su imale i razne pomoćne jedinice. Razume se da je i takva armija morala izgledati Grcima ogromna; zato nije ni čudo što su tako preuveličavali njenu brojnost. Ništa manje nisu bile ni pomorske snage koje je sakupio Kserks: prema Eshilu, persijska flota se sastojala od 1000 brodova, a prema Herodotu od 1208. Ako se uzme u obzir da se u sastavu flote nalazio veliki broj transportnih brodov^ i raznih malih lađa koje nisu bile pogodne za borbu (Eshil određeno kaže da su Persjjanci imali samo 207 brzih trijera), možemo pretpostaviti da je Kserks stvarno uspeo da prikupi blizu 1000 brodova. . Pdčetkom zime 481/80, g. sve pripreme za pohod bile su zavšene, kopnena vojska nalazila se u Kapadokiji, flota blizu Fokeje, na zapadnoj obali Male Azije. Grčkoj je pretila strahovita persijska najezda. Grčka uoči Uspeh maratonske bitke ni izdaleka nije značio persijske najezde. završetak borbe protiv Persije, već samo kratak Temistoklova predah. Međutim, u samoj Grčkoj, kao i ranije, aktivnost vođene su neprekidne borbe između pojedinih polisa od kojih se svaki pre svega borio za svoje uske lokalne interese. Persijska opasnost najjače se osećala u Atini. Sparta je još mogla da se koliko-toliko obezbedi od nje sagradivši lanac tvrđava na Korintskoj prevlaci, ali Atika je'bila otvorena za persijski udarac. Bilo je neophodno da se napregnu sve snage u pripremama za odbranu. Bez obzira na maratonsku pobedu bilo je jasno da se nikakvim pobedama na kopnu ne može očuvati nezavisnost Grčke sve dotle dok Persijanci gospodare morem. Več sada su se sve jače osećale posledice jačanja persijske moći na moru; držeći u svojim rukarna Helespont, Persijanci su presekli veze Atine s obalama

Crnog mora, glavnim izvorom za snabdevanje Atike žitom. Tako je za demos vlast na moru postala pitanje života ili smiti. Međutim, stvaranje pomorske flote i prebacivanje težišta atinske vojne moći na more značilo je i porast političkog značaja gradske sirotinje, jer su iz redova sirotinje vrbovani mornari koji nisu morali imati skupo oružje. Predstavnici konzervativnih agrarnih kragova koji nisu želeli porast političke uloge zanatlija, nosača, mornara, itd. upomo su se protivili ostvarenju „pomorskog programa". Narodna skupština je ostrakizmom uklonila Pizistratide i Alkmeonide protivnike stvaranja jake atinske flote. 486. g. bio je proteran Alkmenoid Megakle, 485. g. dragi Alkmenoid Ksantip. Istovremeno je sprovedena dalja demokratizacija državnog uređenja Atine. U državnoj upravi, arhontima je još uvek pripadala velika uloga, pa iako je Klisten ukinio sve privilegije vezane za poreklo, arhonti su skoro uvek birani iz redova aristokrata. Tom bedemu aristokratije zadat je smrtni udarac; 488/87. g. izbori arhonta vršeni su kockom. Zahvaljujući toj reformi, položaj arhonta faktički je izgubio svaki značaj, a vodeca uloga prešla je u ruke desetorice stratega biranih po filama, i to ne kockom, već Mrotonijom (dizanjem ruku); rukovodioca kolegijuma stratega birala je narodna skupština, takođe hirotonijom. Najvažniju prepreku za ostvarenje programa Temistokla i njegovih pristalica predstavljala je opozicija od strane Aristida. Aristid nije bio vođa samo najbogatijih slojeva gradskog stanovništva i zemljoposednika aristokratskog porekla. Uz njega je bio i dobar deo atinskog seljaštva koje se plašilo navale neprijatelja s kopna i, razume se, zahtevalo da se utvrdi kopnena granica. Ali pobedu su odneli Temistokle i njegovi istomišljenici. Na njihovoj strani bilo je to preimućstvo što Atina kao država nije imala plodne teritorije, već je u to doba čvrstim korakom krenula putevima razvoja zanata i trgovine. To je neminovno u političkom životu podiglo značaj onih slojeva atinskog stanovništva koji su bili vezani za pomenute grane zanimanja. 483/82. g. Aristid je bio proteran ostrakizmom. I, konačno, posle deset godina uporne borbe „pomorska partija", sa Temistoklom na čelu pristupila je izgradnji velike flote. Sredstva za to dobijena su iz prihoda laurijskih rudnika srebra koji su od davnina bili u posedu Atine; prema starinskom običaju, srebro koje se tamo dobijalo deljeno je među sve građane. Upravo 483. g. otkrivena su nova veoma bogata nalazišta srebra, čime se znatno povećala količina srebra. Temistokle je pred narodnu skupštdnu izneo predlog da se to srebro upotrebi za izgradnju flote. Ukazujući na Kserksove vojne pripreme, on je pozvao građane da omoguće upotrebu sveg lauiijskog srebra za izgradnju bojnih brodova. Narodna skupština je prihvatila predlog. Izgradnja bojnih trijera odvijala se izuzetno brzim tempom. Početkom 480. g. Atina je već raspolagla flotom koja je brojala najmanje 180 trijera. Nikad nijedna grčka država nije imala tako jaku flotu. Istovremeno je započela izgradnja utvrđenja u Pireju i njegovo pretvaranje u ratnu luku. Pobeda „pomorske partije" i izgradnja krupne flote izazvale su bitne izmene u ekonomiji i socijalnom uređenju Atine. Do te reforme u životu Atine odlučujuća uloga pripadala je zemljoradmčkim i zemljoposedničkim krugovima koji su davali hoplite osnovnu snagu armije. Izgradnjom flote težište u ratu prelazi na

more i osnovnu bojnu snagu čine mornari koji se vrbuju iz četvrtog imovinskog razreda teta. Posledica toga bila je dalja demokratizacija robovlasničkog uređenja Atine. Savez Atine Vesti ο tome da su Persijanci prokopali Atoski kasa Spartom. nal i sagradili most na Helespontu kao i ο dragim Kongres grčkih Kserksovim pripremama izazvale su veliko uzbugradova đenje u svim grčkim polisima. Spartancima je bilo jasno da će u slučaju persijske pobede nad drugim grčkim polisama Sparta izgubiti svoju nezavisnost. Istina, od persijskih kopnenih snaga Sparta se mogla braniti stvaranjem jake odbrambene linije na Korintskoj prevlaci, ali se persijskoj floti nije mogla suprotstaviti. Osim toga, prisustvo Persijanaca u Lakoniji odmah bi izazvalo ustanak helota i time bi bio slomljen socijalni poredak Sparte. Zato, pored najvece želje vladajuće klase Sparte da izbegnu sukob s Persijom i njenog neslaganja s atinskom robovlasničkom demokratijom, za Spartu je bio jedini izlaz da sklopi odbrambeni saveza s Atinom. Jedino je jaka atinska flota stvorena poslednjih godina bila u stanju da brani spartanske granice od Persijanaca. Za suprotstavljanje tako velikoj opasnosti sam savez između Atine i Sparte još nije predstavljao dovoljnu garanciju za grčku nezavisnost; bilo je potrebno da se stvori neka jača organizacija, da se po mogućnosti, sve grčke države pridobiju za savez. Međutim, tako važan centar kao što su bili Delfi kuda su dolazili Grci iz svih grčkih država, nije hteo da stane na čelo opštegrčkog pokreta protiv Persijanaca, jer je saosećao sa političkom orijentacijom severnogrčkih persofilskih krugova. Zato je delfska proročica iz Apolonovog hrama nagovarala pojedine zajednice da ne uzimajtf učešća u borbi, a Atinjanima je proricala potpunu propast i razaranje. Peloponeski savez predstavljao je suviše usku ligu vezanu isključivo lokalnim interesima. Situacija je iziskivala stvaranje novog opštehelenskog saveza. U jesen 481. g. skoro sve grčke zajednice primile su od Sparte poziv da pošalju svoje predstavnike u Posejdonov hram na Korintskoj prevlaci, nedaleko od Korinta. Na taj poziv nisu se odazvali svi pozvani; neki čak nisu ni odgovorili na njega. Ali kongres je ipak održan. Odlukama tog skupa bili su zabranjeni svi ratovi među grčkim državama, a tamo gde su neprijateljstva postojala trebalo je da se sklopi mir. Tako se Atina izmirila sa Eginom. Zatim su se delegati sporazumeli ο zaključenju odbrambenog saveza, ο broju vojnika koji svaka od ugovorenih strana stavlja na raspolaganje i ο strogom kažnjavanju zajednica koje se dobrovoljno priključe Persijancima. Zatim su preduzete mere za tačnije utvrđivanje obinia i karaktera persijskih vojnih priprema. U Argos, Korkiru, Sirakuzu i primorske gradove Krita upućena su specijalna izaslanstva s misijom da pozovu te gradove na prMjučenje savezu koji je obrazovan. Rezultat tog apela bio je jadan: Argos koji je već ranije imao sporazum s Persijancima saopštio je da će ostati neutralan. Sirakuza nije ničim mogla da pomogne Grcima, jer su njene snage bile vezane neprijateljskim akcijama Kartagine. Korkira je obećala pomoć, ali je njena flota zakasnila za samu bitku. Kritski gradovi su jednostavno odbili poziv. Ipak, kongres je imao ogroman značaj: cilj radi koga su se okupili delegati

raznih gradova i koji Herodot označava rečima: ,,da ujedini sve Helene i da svi sporazumno deluju zajedno" iako ne potpuno, ipak je bio postignut. Svest ο jedinstvenosti opštegrčkih interesa koja se probudila, suočena s jednom velikom zajedničkom opasnošću, našla je svoj izraz u opštehelenskom savezu. Pošto se taj savez smatrao nekom vrstom proširenja ranije postojećeg Peloponeskog saveza, to je rukovodstvo u njemu primila na sebe Sparta. Spartancima Leonidu i Euribijadu poverena je vrhovna komanda nad kopnenim i pomorskim snagama saveza. Grčke oružane Herodot ne govori ništa ο broju grčke vojske; pa snage. ipak se na osnovu njegovih podataka ο broju grčkih Početak ratnih vojnika koji su učestvovali u docnijoj bici kod Plaoperacija teje može pretpostaviti da se kopnena grčka vojska sastojala otprilike od oko 35 hiljada hoplita i isto tolikog broja lake pešadije. Što se tiče flote, tokom celog rata Grci nisu mogli da daju više od 366 brodova, od čega su dve trećine bili atinski brodovi. Okupivši se ponovo nešto kasnije, u prolece 480. g., saveznički kongres je razradio plan ratnih operacija. Prema predlogu Temistokla, s kojim su se Spartanci složili, tek posle velikih kolebanja, odlučeno je da se težište operacija prebaci na more; kopnene snage su imale zadatak da zaštite flotu i da olakšaju njene operacije. U rano proleče 480. g. persijska armija pod vođstvom Kserksa krenula je u pohod; u maju su Persijanci, služeći se ranije sagrađenim mostovima, prešli Helespont i napredujući obalskim putevima Trakije, krajem jula stigli do Terme. Ovde je stigla i flota koja je pratila arniiju ploveći u početku duž obale, a zatim kroz Atoski kanal. Prerna unapred donetoj odluci, Grci su rešili da pred nastupajucom kopnenom vojskom neprijatelja zatvore nekoliko postojećih planinskih prelaza koji su sa severa vodili u Heladu. I zato je tpg proleća 480. g. saveznička grčka vojska kreriula u susret Persijancima, n TesalijiL Tesalci su vodili dvoličnu politiku: s jedne strane, oni su već odavno bili u vezi s persijskim carem, a s druge strane kad je sklopljen opštehelenski savez, uputili su mu molbu za pomoć i obec'ali su svoju podršku u slučaju ako Grci uspeju da. ometu ulazak Persijanaca u Tesaliju. Saveznička vojska je zauzela položaj u Tempejskom klancu prolazu koji iz Makedonije vodi u Tesaliju. Međutim, uskoro je postalo jasno da taj položaj ne mogu da održe. Grčke vojskovođe sudobile obaveštenje da postoje i drugi prolazi u unutrašnjost zemlje, potpuno pristupačni za zaobilazno napredovanje Persijanaca; osim toga, držanje nekih tesalskih plemena bilo je sasvim sumnjivo. Pri nesigurnoj pozadini, odbrana Tempejskog klanca bila je rizična. Vojska je bila primorana da se povlači na jug, prepuštajući Persijancima bogatu Tesaliju s njenim plodnim oranicama i pašnjacima. Socijalna borba Grčke savezničke snage koncentrisale su se kod posle proterivanja Terniopilskog klanca na granici između Tesalije Hipije. Pojava i srednje Grčke. Visoke i strme planine svojim Klistena. okomitim liticama, spuštajući se skoro do same obale mora, ostavljaju tu samo veoma usku stazu. Bilo je odlučeno da se otpor Persijancima pruži upravo u Termopilima. Međutim,

Spartanci, koji su obećali da će dati kopnene trape, poslali su samo 300 ljudi pod komandom kralja Leonide. Njemu je bila poverena komanda nad celom grčkom vojskom u Termopilskom klancu, koja je brojala oko 5000 ljudi. Grčka flota u sastavu od 271 trijera, čim je javljeno da je Kserks stigao u Termu, isplovila je i zauzela položaj na severnom delu Eubeje kod rta Artemisija. Tom flotom je komandovao Spartanac Euribijad, ali pošto su Atinjani dali najveći broj brodova (127), to je u rukovođenju operacijama stvarno vodecu ulogu imao Temistokle. Kraj obala Atike bile su ostavljene 53 atinske trijere, sa zadatkom da štite povlačenje flote u slučaju neuspeha. Persijska flota je krenula u susret Grcima; na putu je veoma nastradala od bure. Persijanci su zauzeli položaje severno od Grka, u Pagasejskom zalivu; istovremeno kopnene tmpe Persijanaca skoro sasvim su se primakle Termopilima. Sad su se snage neprijateljskih zemalja našle jedna prema drugoj na kopnu i na moru; bitka je bila neizbežna. Kserks je, međutim, puna četiri dana oklevao u preduzimanju juriša na Termopile; očigledno je čekao na akciju flote koja se zadržala zbog nevremena. Tek petog dana kopnena vojska Persijanaca udarila je na grčku kopnenu vojsku; istovremeno su persijski brodovi otpočeli su bitku s grčkim brodovima. Na moru se bitka oiegla čitava tri dana i završena je bez rezultata. Grci nisu uspeli da odbace Persijance i da krenu u pomoć braniocima Termopila; ni Persijanci nisu uspeli da potuku grčku flotu. Četvrtog dana persijska flota nije ni isplovila i nije pokušala da goni grčke brodove koji su se povukli. Međutim, Persijanci su na kopnu žestoko jurišali na Termopilski klanac, ali su se njihovi juriši lomili jedan za drugim u sukobu sa nesalomljivim otporom grčkih boraca. Samo zahvaljujući izdaji, Persijanci su uspjeli da nađu put koji je, preko planine, vodio u zaleđe termopilskog položaja. Iskoristivši taj put, Persijanci su izbili u pozadinu branilaca Termopilskog klanca. Time je dalji otpor izgubio svaki smisao. Leonida naredi povlačenje savezničkih snaga, a sam sa svojih 300 Spartanaca (njima se dobrovoljno priključio odred građana iz Tespije) ostade da štiti odstupnicu. Prema starinskom spartanskom zakonu vojnik nije imao pravo na povlačenje ni pod kojim uslovom: opšti prezir, sramno ime „drhtavac", čak i gubitak političkih prava, bila je sudbina onog ko je kršio ovaj zakon. U žestokoj bici do koje je došlo pao je i sam Leonida, a preostali vojnici nastavili su borbu oko tela poginulog vođe. Kad su im se prebijala koplja, nastavljali su bitku mačevima, pa čak i golirn rukama dok nisu svi do jednoga izginuli. Tu pobedu Persijanci su dobili po cenu ogromnih gubitaka; mnogo uglednih Persijanaca, a među njima i dva brata samog cara su tu našla smrt. Herojski podvig Leonide i njegovih boraca delovao je vrlo poresno kako na Grke tako i na njegove neprijatelje. Kasnije su Grci na mestu bitke podigli spomenik s lavom i tekstom koji je sastavio pesnik Simonid i koji glasi: „O stranče, pričaj Spartancima ο našoj smrti; Izvršivši časnu naredbu, ovde smo pali". Pošto su Termopile pale, dalji boravak grčke flote, koja je stradala u borbi kod Artemisija, izgubio je svaku svrhu i postao je čak opasan. Zato je flota žurno

krenula kroz Eubejski zaliv natrag prema Atici. Grčka armija nije mogla ni da pomisli na to da na otvorenom polju stupi u borbu protiv mnogobrojnog neprijatelja; takav poduhvat mogao je da se okonča samo porazom. Sve do Istamske prevlake nije bilo položaja koji bi odgovarao zahtevima dugotrajne odbrane; u to vreme Peloponežani su na prevlaci žurno gradili liniju utvrđenja. Beotija je propustila Persijance bez otpora. Jedan od razloga koji su doprineli tome da se beotska aristokratija opredeli za Persijance bila je nada da ce se uz podršku persijske vojske lako obračunati s narodnim pokretom. Bilo je, istina, i drugih razloga. Beotija se nalazila u onom delu srednje Grčke u koji su Persijaiici bezuslovno morali da upadnu, a neprijateljska najezda bila je posebno strašna za Beoćane koji su većinom bili zemljoradnici. Zatim, vec sama činjenica da su se na čelu borbe protiv Persijanaca nalazili Atinjani zakleti neprijatelji Beoćana bila je dovoljna da se Beoćani opredele za Persijance. Tako je pred neprijateljem bio otvoren put u celu srednju Grčku i persijska armija je prolazila zemljom rušeći i paleći na svom putu sve na što je naišla. Ostao je čitav samo vrlo bogat Delfski hram: Kserks je dobro znao njegov značaj i cenio njegove davnašnje simpatije prema Persijancima. Za sve koji nisu hteli da se pokore persijskim osvajačima nije bilo drugog izlaza nego da pokupe što se može poneti i da beže iz zemlje. Atina u to doba još nije bila spojena zidom sa Pirejem. U slučaju opsade gradsko stanovništvo je bilo osuđeno na neminovnu smrt od gladi. Atinsko stanovništvo i atinska vlada u toj kritičnoj situaciji bili su prisiljeni na jedini izlaz da napuste grad i zemlju prepuštajući ih neprijatelju na milost i nemilost. Još pre toga je u Atini bila proglašena opšta amnestija i svima koji su se našli pogođeni ostrakizmom bilo je dozvoljeno da se vrate u otadžbinu. Pod rukovodstvom areopaga, u potpunom redu, bez ikakve panike i gužve bila je izvršena evakuacija stanovništva. Svaki od onih koji su odlazili dobijao je od areopaga manju poraoc u novcu. Muškarci su upućivani u momaricu, starci, žene i deca s robovima i imovinom prebacivani su na ostrva Salaminu, Eginu i u Trezen. Kad se persijska konjica pojavila na domaku Atine, grad je već bio pust. Samo mala grupa fanatika rešerrih da umru ostala je iza drvenih zidova Akropolja. Persijanci su ih bez po muke poubijali; grad je bio razoren i spaljen, razorena je bila i cela Atika. Persijska flota se usidrila u atinskoj luci Faleronu. Pripreme za Za to vreme grčka saveznička flota okupljala se pomorsku bitku kod Salamine. Štete pretrpljene kod Artemisija delom su nadoknađene opravkom nastradalih brodova a delom zahvaljujuci tome što je stigla pomoć iz Egine i s Peloponeza. Temistoklov pokušaj da nagovori Jonjane koji su se nalazili u sastavu persijske flote da pređu na stranu Grka nije uspeo; samo 4 broda, koje je Naksos po carskoj naredbi uputio kao pomoć persijskoj floti, prešla su na stranu Grka. Prema Eshilovim rečima, koji je i sam učestvovao u predstojećoj bici, grčka flota je brojala 310 brodova, od toga 110 atinskih. Položaj koji su Grci zauzeli kod Salamine bio je odličan: omogućavao je ne samo odbranu ostrva na kome se nalazilo mnoštvo atinskih izbeglica već je sprečavao i kopnenoj armiji Persijanaca da prodre u pravcu utvrđenja na Korintskoj prevlaci. Pa ipak su, prema rečima

Herodota, mnogi stratezi predlagali da se flota povuče i da ne ulazi u bitku. Međutim, pobedilo je Temistoklovo mišljenje. Sad je trebalo naterati Persijance da se odmah upuste u borbu. Herodot kaže da je Temistokle načinio vešt korak kojim je bila rešena cela stvar. On je persijskom caru uputio svog roba sa specijalnom porakom da Kserksu u ime Temistokla koji je, tobože, simpatizer Persijanaca kaže kako su Grci potpuno utučeni i dezorganizovani i kako su spremni da pobegnu od straha; zato bi Persijanci trebalo odmah da napadnu, i pobeda bi im bila osigurana. Za Kserksa, koji nimalo nije sumnjao u svoju snagu, razume se, bila je veoma privlačna mogućnost da okonča rat jednim jedinim udarcem: kod Artemisija je grčka flota uspela da pobegne, sad se mogla opkoliti sa svih strana. Grčka flota se u to vreme nalazila u zaštićenom zalivu koji duboko ulazi u istočnu obalu ostrva kod grada Salamine. Uski prolaz između ostrva Salamine i kopna na jugu skoro sasvim je zatvoren malim ostrvom Psitalijom; tu su se duž obale Atike postrojili persijski brodovi, a na ostrvo je bila iskrcana jaka vojska. Prema zapadnom izlazu iz moreuza, u pravcu Megare, Kserks je uputio pomoćnu formaciju brodova kojoj je bio zadatak da preseče odstupnicu Grcima. Kopnena persijska vojska bila je koncentrisana na obali, u pozadini glavnih pomorskih snaga; sam Kserks nalazio se na visokom brdu sa koga je mogao da posmatra tok bitke. Bitka kod Rano ujutro 28. septembra 480. g. grčka flota poSalamine strojena u borbene redove sa atinskim brodovima na levom krilu i spartanskim i eginskim na desnom, prva je krenula na Persijance. Započe žestoka bitka. Persijski mornari su se borili neobično uporno i hrabro. Ali uskoro u njihovim redovima dođe do zabune; u uskom i plitkom moreuzu zadnji redovi brodova smetali su pokretima pfednjih. Uzaludni su bili svi napori iskusnih feničanskih mornara pod navalom grčkih brodova ogromna persijska flota zbila se u gomilu bez ikakvog reda. Uz lomljavu brodovi su naletali jedan na drugog, razbijali se i na plićacima propadali u velikom broju. U to vreme se Aristid, koji se, posle amnestije, uoči bitke vratio u otadžbinu, s odredom atinskih hoplita, iskrcao na Psitaliju i tamo pobio persijski odred. Do noći sve.je.bilo svršeno: ogromna persijska flota bila je potučena i skoro potpuno uništena. Preostali brodovi nisu bili sposobni za bilo kakve ozbiljnije operacije na moru. Flota koju su sagradili Grci odbranila je nezavisnost Grčke. Period posle Rat još ni izdaleka nije bio završen. Jaka i vrlo brobitke kod jna persijska suvozemna vojska i dalje se nalazila u Salamine Atici, ali posledice pobede koju su Grci izvojevali kod Salamine osetile su se odraah. Zabrinut za sudbinu svoje monarhije za koju je sada pobednička grčka flota predstavljala ne malu opasnost, Kserks odluči da se vrati u Aziju. Predavši Mardoniju komandu nad vojskom, on napusti Grčku. Sutradan posle pobede Temistokle iznese pred vojni savet predlog da se grčka flota uputi na osvajanje Helesponta: time bi bile presečene komunikacije persijskoj vojsci i onemogućene njene akcije. Ali taj plan izgledao je Peloponežanima suviše rizičan, jer su se još uvek plašili napada Persijanaca preko Korintske

prevlake, i zato je predlog bio odbijen. Jedino što je Temistokle postigao bilo je preduzimanje ekspedicije protiv onih ostrvskih polisa, kojisukS'o Andros, Paros i Naksos pružali podršku Persijancima ili su bili neutralni preraa njima. Temistokle je tim ostrvima nametnuo kontribuciju, sakupivši na taj način novac za nastavljanje rata, a pored toga je tamo postavio vlade prijateljski raspoložene prema Atini. Persijanci ni posle Salamine nisu smatrali da je njihova stvar propala; računali su da će konačno slomiti grčki otpor u drugom ratu koji je predstpjao. Mardonije, primivši komandu nad persijskom armijom po odlasku cara, povuče svoju vojsku iz opustošene Atike u plodnu Tesaliju gde se ona zadržala za vreme cele zime 480/79. g. Teškoće pred kojima se nalazila persijska vojska bile su vrlo velike. Mardonije je, razume se, mogao u svako doba da se vrati u privremeno napuštenu Atiku, ali bez pomoci flote nije mogao ni da pomišlja na pelaz preko utvrđene Korintske prevlake. Međutim, za lečenje rana zadobijenih kod Salamine bile su potrebne godine. Zasađ je persijska vojska bila u stanju jedino da štiti obale Male Azije, i to pre svega Joniju, gde je grčka pobeda mogla da izazove novi ustanak. Pošto je prošla neposredna opasnost za Istam, Spartanci su bili skloni da prihvate Temistoklov plan koji su ranije odbacili i zato su predložili da se cela grčka flota uputi prema obalama Azije. Sada su se, međutim, protiv tog plana izjasnili Atinjam koji su po odlasku Persijanaca počeli da se vraćaju u svoju razorenu zemlju — on je izgledao suviše riskantan, pošto su se Persijanci mogli svakog časa vratiti u Atiku. Temistoklu je oduzeta komanda i na njegovo mesto dođe Aristid. Konačno su se Grci odlueili za korapromis: deo flote ostade kraj obale Grčke a dragi deo, otprilike 110 trijera, pod komandom spartanskog kralja Leotihida, uputi se prema ostrvu Delosu. Zauzimajući takav položaj, taj deo flote, u slučaju potrebe, mogao se u svakom momentu vratiti u Grčku, a istovremeno je predstavljao stalnu pretnju obalama Male Azije. Mardonije je u svakom slučaju morao da računa s tom pretnjom. Persijski vojskovođa odluči da pre pieduzimanja ratnih operacija pokuša da odvoji Atinu od opštehelenskog saveza. Po nalogu Mardonija, u Atinu se uputi makedonski kralj Aleksandar, saveznik Persije, koji se ranije nalazio u prijateljskim odnosima s Atinjanima, i atinskoj vladi podnese ovaj predlog: Atina ce dobiti potpunu nezavisnost; Persijanci ce na svoj račun obnoviti sve što je u njoj razoreno i više od toga Kserks se obavezuje da pripoji Atini svaku teritoriju koju ona zaželi, ali sve to pod uslovom da neodloženo sklopi vojni savez s Persijom. Međutim, ma koliko bila privlačna ova ponuda, atinska vlada je nije prihvatila, jer nije htela da izneveri stvar opštehelenske odbrane; atinskim političarima bilo je jasno da dok Persijanci drže ostalu Grčku i Helespont, obećana „nezavisnost" Atine predstavlja samo prazno obećanje. Aleksandrova misija je pretrpela neuspeh. Grčki saveznici su posavetovali Mardonija da nputi izaslanstvo i u druge grčke gradove, tamošnjem plemstvu, sa ciljem da se obezbedi njegova podrška, ali, prema Herodotovim rečima (IX, 2 id.), Mardonije nije prihvatio tu sugestiju.

Tako se rat nastavio. Atinjani su pokušali da iskoriste započete pregovore s Persijancima kako bi izvršili pritisak na Spartu; bilo je potrebno da se Peloponežani nateraju da prebace svoju vojsku υ srednju Grčku. Pokušaj nije uspeo Peloponežani su pod raznim izgovorima izbegavali da uzmu učešća u pohodu, ne želeći da napuste utvrđenu Korintsku prevlaku. Krajem juna 479. g. Mardonije započe ofanzivu i bez ikakva otpora zauze Atiku; Atinjani su ponovo bili primorani da se evakuišu na Salaminu. Mardonije im još jednom, sad poslednji put, predloži mir uz uslove koje je ranije ponudio; Atinjani su ostali nepokolebljivi. Na predlog Aristida, u Spartu je upučeno vanredno izaslanstvo u čiji su sastav ušli: Kinion, Miltijadov sin, Ksantip i Mironid, koji su Sparti postavili zahtev da neodložno krene sa svojom vojskom protiv neprijatelja, pošto ce u prodvnom Atinjani preći na stranu Persijanaca. Pretnja je urodila plodom, jer kad bi otpala Atina i njena flota, Sparta bi se našla u bezizlaznom položaju. U Sparti su znali da je dalje odugovlačenje nernoguće. Na Peloponezu je izvršena mobilizacija i ujedinjene snage Peloponežana, pod koraandom Pausinije, tutora maloletnog spartanskog kralja, pređoše preko Istma i krenuše dalje. Mardonije nije mogao da se zadržava u opustošenoj Atici. On zauze položaj pogodan za operacije njegove konjice ravnicu ispod ogranka Kiterona, nedaleko od grada Plateje. Pelpponeska vojska, pošto se na Eleusinskoj ravnici spojila s Atinjanima, krenu za Persijancima. Bitkakod Po svom običaju Herodot (VII, 113; IX, 32) prePlateje uveličava snagu persijske vojske koja je zauzela položaje kođ T'Iateje: prema njegovim proračunima, Mardonije je imao 300.000 Ijudi azijske vojske i oko 50.000 ljudi upućenih od strane Tesalaca, Tebanaca i drugih grčkih zajednica koje su podržavale Persijance. Međutim, u to vreme Mardonije teško da je imao više od 40-50 hiljada vojnika kojima se priključilo nekoliko hiljada Grka; treba imati u vidu i gubitke kakvi su neizbežni u dugotrajnom pohodu, pa neophodnost postavljanja jakih garnizona u osvojenim zemljama i duž beskrajno dugih komunikacija i, konačno, činjenicu da je deo vojske morao biti izdvojen kao Kserksova pratnja. Cifre koje Herodot navodi ο grčkoj vojsci (IX, 28) mnogo su verodostojnije; on tačno navodi 38.700 hoplita, 35.000 helota i 34.500 ostalih pešaka naoružanih lakim oružjem prema tome svega oko 110.000 vojnika. Ako bismo i odbacili broj helota koji Herodot proizvoljno navodi računajući 7 helota na jednog Spartanca ipak se može dopustiti da je grčka vojska imala oko 30.000 hoplita i verovatno isti broj lake pešadije. Grci nisu imali konjicu. Prema tome, snage obe neprijateljske strane kod Plateje bile su otprilike jednake. Prednost Persijanaca bila je u tome što su imali konjicu i što su njihovi odredi ra/iiih naroda bili lako pokretljivi; te svoje prednosti Mardonije je nameravao da u punoj meri iskoristi. On ostade u ravnici, prepuštajući Grcima da ga napadnu čime je sebe doveo u nezgodan položaj. Grčki vrhovni komandant Pausanija znao je da proceni situaciju, ništa slabije od svog protivnika. Smestivši svoju vojsku po ograncima Kiterona, on se tu zaustavi i ne krenu u ravnicu. Na tim položajima neprijateljske vojske, stojeći jedna prema dragoj, ostale su mnogo dana. Mardonije je, istiiia, pokušavao da

pomocu svoje konjice izazove neprijatelja na borbu. Persijski konjanici su jednirn iznenadnim jurišem pregazili odred Megarana, koji je zauzimao isturen položaj, ali Atinjani su brzim protivnapadom odbili Persijance. Pausanija se posle toga pomeri malo napred, zauzevši položaj na brežuljkastoj kosi pri rabu ravnice; takvo pomeranje moglo je konačno da izazove neprijatelja na borbu, a nije ugrožavalo dobar odbrambeni položaj Grka. Ponovo nastade mučno iščekivanje bitke. U grčkim redovima sve se više čulo gunđanje. Pausanija je, istina, još uvek uspevao da u svojim rakama čvrsto drži diseiplinu vojnika, bez obzira na izazivanje i ismejavanje od strane neprijatelja, ali Grci su teško patili od nedostatka hrane, a što je glavno, građanska vojska čeznula je za što skorijim povratkom kućama. Među Atinjanima opet su počeli da dižu glas pristalice Persijanaca. Prema rečima Plutarha, u logoru kod Plateje aristokrati su ponovo skovali zaveru za zbacivanje demokratije i za to da „svoje predaju varvarima". Zavera je, istina, otkrivena na vreme, ali je ipak bilo jasno da situacija postaje vrlo opasna. Grčke vojskovođe odluče da preduzmu srneli manevar: flota koja se nalazila kod ostrva Delosa dobila je naređenje da krene prema obalama Male Azije. Grci su se, očigledno, sami postarali da vest ο toj odluci dođe do Mardonija. Persijski glavnokomandujući sada je bio primoran da si upi u akciju; njemu je bilo potrebno da što pre potuče grčku armiju, kako bi deo svojih trupa mogao da prebaci za odbranu Azije. U to vreme persijski konjanici su upravo uspeli da zatrpaju izvor sa koga su Spartanci uzimali vodu. Pausanija je tako bio prinuđen da napusti svoj položaj i da se povuče prema Plateji. Iz predostrožnosti Grci su započeli pokret noću, ali povlačenje nije bilo završeno do svanuća. Mardonije zaključi da je di >šao zgodan moraent narušivši svoje borbene redove Grci su se povlatili u pojedinačnim odredima. Persijanci pređu reku Asop i udare na nepri jatelja. Njihove elitne jedinice usmerile su se protiv glavnog jezgra jnčke vojske protiv Spartanaca. Ali ovde se u punom sjaju pokaza gv< >/dena disciplina spartanskih hoplita; pod kišom strela stajali su kao ukopaiii n;t mestu i tek kad su se Persijanci sasvim približili i njihove strele pustale naročito ubojite, Pausanija naredi juriš. On je dobro pamtio Miltijadovo iskustvo i umeo je da ga iskoristi. Kao i kod Maratona Persijanci, koji su se hrabro borili, nisu mogli da izdrže strahovitu navalu zbijenih redova hoplita, okovanih gvozdenim oklopima. Na čelu svog odabranog odre da Mardonije se junački borio, ali je u toj bici poginuo zajeđno sa svim svojM saborcima. Persijanci su počeli da beže. Doduše, njihova konjica je uspevala da štiti povlačenje. Vojskovođa Artabaz, koji je zamenio Mardonija, pokupi preostalu vojsku fbrzim maršem odvede je u Tesaliju, a odatle u Trakiju. Utvrđeni logor Persijanaca, zajedno s ogromnim plenom pao je u ruke pobednika. Za uspomenu na platejsku pobedu, Grci su na poprištu bitke podigli oltar u čast boga Zevsa-Oslobodioca. Platejci, koji su se hrabro borili na svojoj rodnoj grudi, bili su stavljeni pod naročitu zaštitu celog helenskog saveza. Plen otet od Persijanaca u bici kod Plateje bio je iskorišćen za po dizanje bronzanog stuba u obliku tri izvijene zmije. Na vrhu stuba nalazio se zlatan tronožac sa urezanim

natpisom u kome je nabrojan 31 grad-učesnik bitke kod Plateje. Na početku spiska nalazili su se Sparta, Atina i Korint. Posle pobede kod Plateje grčka vojska je krenula na Tebu, oslonac persijskog uticaja, i Tebanci su konačno bili primorani da se predaju i da izdaju vođe persofilske stranke. Izdajice su bile kažnjene, a Teba je izbačena iz Beotskog saveza na čijem čelu se ranije nalazila. Grčka je bila oslobođena i vojnici savezničke armije razišli su se kučama. Bitka kod Još u vrerne kad su Pausanijeva i Mardonijeva vojMikale ska stajala jedna prema drugoj kod Plateje, grčka ffota, pod komandom spartanskog kralja Leotihida i atinskog stratega Ksantipa, uputila se prema obalama Jonije. Persijska flota se u ίο vreme nalazila kraj obala Samosa, ali se nije usudila da stupi u borbu s grčkom vojskom koja joj se približila. To se može objasniti činjenicom da je znatan deo te flote (upravo feničanski brodovi) već bio upućen u otadžbinu, a ostali brodovi bili su izvučeni na obalu nedaleko od rta Mikale. Ovamo je radi njihove zaštite dovedena malobrojna kopnena vojska Persijanaca koja se smestila u utvrđenom logoru. Tu se bez ikakvih smetnji iskrcaše Grci koji su još pre toga stupili u vezu s Jonjanima pristalicama neodložnog ustanka protiv Persijanaca. Odmah je počeo juriš na persijska utvrđenja. Jonjani, koji su se nalazili u logoru Persijanaca, digoše se protiv njih i udariše im s leđa. Persijska vojska bi uništena do poslednjeg vojnika. Istovremeno su zaplenjeni i spaljeni persijski brodovi. U direktnoj vezi sa porazom Persijanaca kod Mikale u jonskim gradovima planuše ustanci protiv vladavine Persijanaca; persijski garnizoni su bili pobijeni, namesnici proterani; ostrva Hios, Lezbos i Samos su se priključila grčkom savezu. Treba imati u vidu da su i sicilijanski Grci posle bitke kod Himere obezbedili svoju teritoriju od eventualnog neprijateljskog napada. Pri tom treba naglasiti i to da je poraz Persijanaca istovremeno predstavljao i poraz persofilski raspoložene aristokratije u grčkim gradovima, čime je bila otklonjena jedna od prepreka za dalji razvoj demokratskog pokreta. Pobeda koju su izvojevali Grci 480-479. g. u stvari je odlučila konačan ishod grčko-persijskih ratova. Na teritoriji evropske Grčke uskoro nije bilo nijednog neprijateljskog vpjnika. Ofanzivna inicijativa u potpunosti je prešla u ruke Grka; zato su kasnije ratne operacije bile pretežno koncentrisane na moru i vođene u formi pomorskih pohoda, koji su ponekad bili odvojeni zrtatnim vremenskim razmacima. Rezultati grčko-persijskih ratova, koji su bili pobedonosni za Grke, imaju svoje objašnjenje u nizu istorijskih uzroka. Celokupna ekonomska i socijalna struktura Grčke početkom V veka pre n.e. dostigla je znatno visi nivo od nivoa na kome se nalazila persijska država, koja je u svoj sastav na silu uključila mnoga plemena i narode raeđusobno nepovezane jedinstvenom ekonomskom bazom. Vojska sastavljena cxl ljudi vrbovanih iz tih plemena i naroda ne samo da nije bila zainteresovana za pobedu persijske države već je njenu vlast nad sobom osećala kao težak teret, dok su se, nasuprot tome, grčki vojnici borili za slobodu i nezavisnost svoje otadžbine i bili prožeti visokim patriotskim oduševljenjerii. Konačna pobeda Grka u tim ratovima otvorila je pred njima široke perspektive za

dalji nesmetani razvoj proizvodnih snaga i postala je jedan od najvažnijih preduslova za nastupajuci procvat grčke ekonomije i kulture. ATINSKI POMORSKI SAVEZ Pentekontaetija Posle odlučujucih pobeda grčkog oružja 480-479. g. u ratu s Persijancima, u istoriji Grčke nastupa period poznat pod imenom „pentekontaetija" „pedesetogodišnjica". Tokom tih 50 godina u Grčkoj se odigrao čitav niz raznih istorijskih događaja koji su snažno uticali na celokupan tok ekonomskog, socijalnog i političkog razvoja čitavog helenskog društva. ^Završnu hronološku granicu perioda pentekontaetije obeležio je niz oštrih konflikata među pojedinim grčkim državama i njihovim grupama. Ti konflikti poslužili su kao neposredan povod za Peloponeski rat. Istorija ovog perioda obrađena je pre svega u prvim delovima Tukididovog dela. U prvoj knjizi njegove „Istorije" nalazi se kratak, ali veoma sadržajan prikaz događaja koji su se odigrali u razdoblju između Kserksovog poraza u balkanskoj Grčkoj do početka Peloponeskog rata (I, 97117). Tom prikazu može da se doda još i opis podizanja utvrđenja oko Atine i Pireja, istorija prelaza pomorske hegemonije u ruke Atinjana (I, 89-96) i ekskurza ο Pausaniji i Temistoklu (1,128138). Iako Tukidida ne bismo mogli da nazovemo direktnim savremenikom čitavog perioda pentekontaetije, ipak je događaje iz tih godina opisao tačno i savesno onako kako je to uobičajeno kod njega. Tukidid je, nesumnjivo, dobro poznavao istorijsku literaturu tog doba koja nije sačuvana, između ostalog i delo Helanika koji je pisao ο pentekontaetiji. Tukidid je imao mogućnosti da proverava podatke iz literature i dokumentarnih izvora ο kojima je takođe bio dobro obavešten, raspitujući se ο svemu kod predstavnika starije generacije direktnih očevidaca i učesnika tog pedesetogodišnjeg perioda. Tukidida sadržajno dopunjuje Diodor Sicilijski. U odgovarajućem delu njegove „Istorije sveta" (IX, 37 idd.) on se, izgleda, koristio podacima Efora koji je napisao istoriju pentekontaetije. Niz važnih vesti ο periodu pentekontaetije daje Plutarh u biografijama najistaknutijih ljudi tog doba: Temistokla, Aristida, Kimona i Perikla. Istorija Atine tih decenija našla je svog odraza u Aristotelovom „Adnskom ustavu" i tzv. PseudoKsenofontovom „Ustavu", koji je napisao strasni pristalica oligarhije i protivnik atinske demokratije. Pojedini podaci za istoriju pentekontaetije mogu da se nađu kod niza drugih pisaca, između ostalog i kod latinskih (Komelije Nepot, Justin). Podaci tih antičkih autora omogućuju nam da sa sigurnošću utvrdimo da u osnovi izlaganja ο istoriji pentekontaetije kod raznih antičkih pisaca stoje raznorodni prvobitni izvori. Iste događaje Tukidid, Plutarii, Diodor i Aristotel prikazuju različito. Najsigurniji izvor ο tom periodu, bezuslovno, treba da bude Tukidid. Kao izvori prvostepene važnosti ο pentekontaetiji služe i natpisi, numizmatički podaci i arheološki materijal. Među natpisima naročito su važni spiskovi atinskih građana koji su pali u borbama, spiskovi forosa koji su Atini plaćali članovi Delskog pomorskog saveza, a takođe i neki drugi dekreti atinske narodne skupštine. Na osnovu svih pomenutih podataka, istorija pentekontaetije može da se rekonstruiše samo u opštim crtama. Izgleda da su mnogi vrlo važni

detalji ο događajima koji su se tada odigravali zauvek izgubljeni. Ali i pored toga dovoljno jasno se naziru osnovne tendencije istorijskog razvoja helenskog društva. Izlazak Sparte Jedan od najznačajnijih događaja u periodu peni njenih peloponeskih tekontaetije koji su obeležili istorijsku situaciju savcznika iz celog tog perioda jeste obrazovanje Delskog poopštegrčkog saveza morskog saveza, koji je kasnije prerastao u pomorsku državu Atinjana. Formiranje Delskog pomorskog saveza neposredno je vezano za istoriju one, nama već poznate lige grčkih država koja je nikla u doba Kserksove najezde na balkansku Grčku i koja je formirana radi zajedničke odbrane grčke slobode i nezavisnosti. U direktnoj vezi s vojnim uspesima te lige izvojevanim u borbi protiv Persijanaca znatno se povečao i stalno se povećavo njen okvir, jer su joj stalno pristupali novi članovi, tj. gradovi koji su ranije bili neutralni ili su se sada oslobodili persijske vlasti. Iako su vojni sukobi između Grka i Persijanaca trajali sve do sredine V veka pre n.e. tzv. Kalijin mir zaključen je 449. g. pre n.e., ipak se posle grčkih pobeda 480-479. g., bitno izmenio karakter rata. Posle bitke kod Plateje na teritoriji balkanske Grčke nije ostao nijedan nepnjateljski vojnik i ofanzivna inicijativa je u celini prešla na strahu Grka. Vojne operacije su sad prenete na more i imale su karakter pojedinih manjih sukoba i pomorskih pohoda. Razne grčke države različito su se odnosile prema tom ratu. Napredni gradovi, tj. oni koji su rano krenuli putem razvoja zanata i pomorske trgovine i koji su u to doba već imali relativno razvijenu robnu proizvodnju, bili su životno zainteresovani za nastavak borbe s Persijancima. Za njih je bilo važno ne samo da se stekne nadmoć nad neprijateljem u toku vojnih operacija već i da se on potpuno istisne s obala Male Azije, Trakije, a naročito s obala Helesponta peko koga su održavane trgovinske veze mnogih grčkih gradova sa zemljama na crnomorskom primorju, iz kojih su se grčki gradovi snabdevali žitom i drugim vrstama hrane i sirovina. U to vreme ključne pozicije, koje su omogućavale kontrolu nad tim voderiim putem, još uvek su bile u rukama Persijanaca, i persijski garnizoni su stajali u takvim gradovima kao što su Sest i Vizant na obalama Propontide, Eion i Dorisk na tračkoj obali. Prema tome, za mnoge grčke gradove nastavak rata s Persijancima predstavljao je pitanje njihovog daljeg nesmetanog ekonomskog razvitka. Jedni od tih gradova već su stekli nezavisnost i nastojali su da je učvrste, drugi su se još uvek nalazili pod vlašcu Persijanaca u oba slučaja njihova budućnost potpuno je zavisila od uspeha predstojećih borbi sa persijskom državom koja je bila već oslabljena prethodnim vojnim neuspesinia. Među tim polisama zainteresovanim za nastavak borbe nalazili su se grčki gradovi na obalama Male Azije i Helesponta, gradovi na tračkim obalama, kao i grčki gradovi na ostrvima. Prema perspektivi za nastavak rata drukčije se odnosila Spaita i mnogi njeni peloponeski saveznici. Kao najjača suvozemna država Grčke, Sparta je od 480. g. smatrana zvaničnim vođom opštehelenskog odbrambenog saveza. Međutim, kao agrarna zemlja koja se nalazila po strani od opštegrčkog trgovinskog prometa, Sparta je bila zainteresovana za rat sanio dotle dok se neprijatelj nalazio na pragu Peloponeza i dok je neposredno pretila opasnost od upada na njenu vlastitu

teritoriju. Osim toga, u poređenju s grčkim državama, a naročito s Atinom, Sparta je imala samo neznatnu flotu i nije raspolagala iskustvom u rukovođenju pomorskim operacijama. Prema tome, njoj je vrlo malo odgovarala uloga rukovodioca u predstojecem pomorskom ratu. Zato su svi gradovi, zainteresovani za nastavak rata, prirodno počeli da se okupljaju ne oko Sparte, već oko borbeno raspoloženih Atinjana, koji su u to doba vec raspolagali najvećom i najjačom flotom u čitavoj Grčkoj flotom proslavljenom u borbama s neprijateljem. Kao rezultat svega toga, stvorena je situacija iz koje su uniitar opštehelenskog saveza morali proizaći oštri konflikti između Sparte sa njenim starim peloponeskim saveznicima i Atine sa gradovima koji su bili uz nju. Bitno razmimoilaženje među tim dvema grupama polisa ispoljilo se ubrzo posle bitke kod rta Mikale, kad se udružena grčka flota vratila obalama Samosa. U tojvreme su gradovi na jonskim ostrvima, odazivajući se pozivu spartanskog kralja Leotihida, koji se zvanično nalazio na čelu pomorskih savezničkih snaga, već bili otpali od Persije i postavljalo se pitanje kako s njima postupiti. Mišljenja Spartanaca i Atinjana po tom pitanju dštro su se razilazila. Ne želeći da prime na sebe bilo kakve vojne obaveze prema tim gradovima, Spartanci predlože da se svi njihovi stanovnici presele u evropsku Grčku, na zemlju onih grčkih polisa za koje su predviđala kazna zbog učešća u ratu na strani Persijanaca. Atinjani su odlučno ustali protiv tog predloga. Njima nikako nije odgovaralo mešanje Sparte u sudbinu gradova na ostrvima sa kojima su oni bili tesno povezani. Još manje su bili zainteresovani za preseljenje Jonjana u evropsku Grčku. Spor se završio pobedom Atine i ostrva Sarnos, Hios, Lezbos i neki drugi polisi sa ostrva uđu u sastav saveza. Atinjani istovremeno uzmu pod svoju zaštitu i druge jonske gradove na samoj obali Male Azije koji su još uvek bili pod vlašću Persijanaca. Od Samosa se grčka flota, popunjena jonskim brodovima, uputi u Heiespont sa ciljem da tu poruši most koji je u svoje doba sagradio Kserks radi prebacivanja persijske aimije na evropsku obalu mpreuza. U Abidosu, Grci saznaju da taj most više ne postoji: porušile su ga bure?Tada su Atinjani, uz podršku nekih drugih gradova, počeli da rade na tome da se odmah pristupi ratnira operacijama protiv persijskih garnizona koji su se nalazili na obalaraa Helesponta i Propontide. Međutim, Leotihid ne samo da nije podržao inicijativu Atinjana vec je, čim je saznao ο tome da je most porušen, proglasio svoju misiju završenom i sa svim svojim brodovima kao i brodovima peloponeskih saveznika Sparte vratio se na Peloponez. Posle odlaska Leotihida, saveznici, sad već pod komandom Atinjana, započnu opsadu dobro utvrđenog Sesta. Iako je opsada trajala dugo, ipak su saveznici početkom 478. g. zauzeli taj grad i sa bogatim plenom razišli se kućama. Ubrzo je između Sparte i Atinjana došlo do novog konflikta. Vrativši se u Atiku posle proterivanja Persijanaca, Atinjani nađu svoj grad u ruševinama. Odmah se prihvate obnove, počnu da podižu kuće, javne zgrade i gradske bedeme sa kulama koje su bile porušene prilikom najezde Persijaiiaca. Ali, iznenada dođe do komplikacija. U Atinu stiže spartansko izaslanstvo sa zahtevom da Atinjani odmah obustave radove na obnovi svojih utvrđenja; zahtev je bio obrazložen tirne da bi u slučaju ponovne provale Persijanaca neprijatelj mogao da upotrebi atinske

zidine i kule, kao i utvrđenja svih ostalih gradova izvan Peloponeza, u svojim operacijama protiv Grka. Razume se, to nije bio pravi razlog. U stvari radilo se ο ovome: i Spartanci kao i stanovnici ostalih peloponeskih gradova koji su bili neprijateljski raspoloženi prema Atini odavno su osećali uznemirenost zbog brzog uzdizanja atinske moći i uticaja. Bilo je jasno: ako Atinjani koji su ionako svojom snagom na moru bili već daleko ispred svih ostalih podignu i prošire svoja utvrđenja, njihova će država postati jedna od najjačih i najuticajnijih država u Grčkoj, tj. Atina će zauzeti ono mesto na koje je tokom svih ovih godina pretendovala sama Sparta. Spartin manevar nije uspeo. Atinjani upute u Spartu svoje izaslanstvo sa Teraistoklom na čelu koji je namerno odugovlačio pregovore. Atinjani su za to vreme danju i nocu radili na izgradnji bedema i kula, koristeći kao materijal sve ono što je moglo da se iskoristi, čak i nadgrobne ploČe. Kad su atinska utvrđenja bila upola gotova, dalji pregovori su izgubili svaki smisao i Temistokle je otvoreno obavestio Spartance ο tome. Nemajući odvažnosti da direktno istupi protiv Atine, Sparta je bila primorana da povuče svoj protest i da joj pruži uveravanja kako joj je tobož jedina namera bila da Atini pruži dobar savet, a ne da je omete u podizanju utvrđenja. Ova epizoda može poslužiti kao dopuna ilustracije atinsko-spartanskih odnosa. Među demokratski raspoloženim atinskim građanima, čije je organizacije predvodio Temistokle, sve se više rasplamsavala mržnja prema Sparti. Atinska demokratija u to doba imala je političku supremaciju i prema njoj su se ravnali demokratski elementi drugih grčkih gradova, dok je Sparta i nadalje predstavljala oslonac najreakcionarnijih, antidemokratskih struja širom cele Grčke. U takvim okolnostima saradnja ove dve države u okviru jedne lige bila je sve manje moguća. Odnosi su išli u pravcu otvorenog raskida. U proleće 478. g. flota grčkih saveznika ponovo je izišla na more i obnovila ratne operacije protiv neprijatelja. Spartanci su smenili Leotihida postavivši na njegovo mesto heroja Plateje Pausamju, tutora maloletnog spartanskog kralja Pleistarha. Iako se u udruženoj grčkoj floti nije nalazi10 više od 20 spartanskih brodova, Pausanija je proglašen za glavnokomandujućeg. Ratne operacije su se odvijale uspešno po Grke. Oni su osvojili Kipar, a odmah posle toga postigli su značajan uspeh kod Helesponta gde su zauzeli Vizant. Pa i pored toga, stalno je raslo nezadovoljstvo saveznika prema spartanskom rukovodstvu. U tome je, izgleda, posebnu ulogu odigralo ponašanje Pausanije. Iako izvori kojima raspolažemo nisu lišeni izvesne tendencioznosti, u njima se ipak tačno odražava raspoloženje koje je vladalo kod mnogih saveznika. Pausaniju su okrivljavali zbog grubosti i surovosti, ο njemu se govorilo da je dozvoljavao sebi da grdi zapovednike drugih grčkih odreda, da je primenjivao telesne kazne na grčke vojnike i da je sebi lično redovno prisvajao lavlji dio ratnog plena. Ali najveći revolt izazvao je time što je posle osvajanja Vizanta pustio na slobodu zarobljene Persijance i u svoju telesnu gardu primio Persijance; osim toga oblačio se kao Persijanac, živeo u istočnjačkom luksuzu i, kako se saznalo, stupio s

Persijancima u tajne pregovore, nadajući se da će uz njihovu pomoć sebi obezbediti vlast tiranina u svojoj otadžbini. Teško bi se moglo reći koliko je sve ovo verodostojno, ali je politička borba u Sparti u to vreme, kako bi se moglo suditi na osnovu nekih karakterističnih momenata, postala veoma oštra, i pripremajući politički prevrat, Pausanija je stvarno mogao da računa na to da će njegovi planovi naići na podršku kod Persijanaca. Bilo kako bilo, situacija u grčkoj mornarici bila je veoma napeta. Protiv Pausanije je sklopljena zavera, čiji učesnici zamalo nisu uspe11 da potope brod na kome se on nalazio. Grčka flota se stvarno raspala na dva dela: spartansko-peloponeski i atino-jonski. Zbog takve situacije Sparta je konačno našla za potrebno da opozove Pusaniju i da na njegovo mesto postavi 0orkida, ali time se malo pomoglo čitavoj stvari. Neprijateljstvo među saveznicima uhvatilo je vec dubok koren i Dorkid se uskoro sa svim spartanskim i peloponeskim brodovima odvojio od opštehelenske flote i vratio na Peloponez. U Sparti su krivicu za rascep pripisivali Atinjanima, pa su jedno vrerae pomišljali čak i na to da ih kazne napadom na Atiku, ali je ipak pobedilo umerenije stanovište. 478. g. Sparta sa svim svojim saveznicima peloponeskim gradovima zvanično istupi iz saveza. Obrazovanje Uskoro po izlasku Sparte i peloponeskih gradoDelskog saveza va iz opštehelenskog saveza, grčke države zainteresovane za nastavak rata sa Persijancima i spremne da ga vode dalje uputile su svoje delegate na ostrvo Delos. Tu je 477. g. na sastanku predstavnika tih država doneta odluka učvršćena zakletvom da se očuva savez koji je od tog vreraena dobio naziv Delski. Delski savez je u početku predstavljao ligu nezavisnih i ravnopravnih grčkih gradova-država. Svaki član saveza sačuvao je svoje državno uređenje, svoju vladu, svoje državljanstvo, tako da građani jednog saveznog grada, na primer, nisu uživali građanska prava u nekoin drugom gradu: u dnigom gradu nisu mogli da imaju zemljišnu svojinu itd. Cilj ove lige sastojao se u tome da se nastavi rat protiv Persijanaca radi osvete za nesrece i razaraiija počinjene u Heladi i radi oslobođenja onih Helena koji su-još bilipod vlašću Persijaiiaca (Tukidid, I, 96; ΠΙ, 10). Za ostvarenje tih ciljeva saveznici su se obavezali da za ujedinjenu flotu opremaju određeni broj ratnih brodova s posadom, a takođe da u savezničku blagajnu na Delosu prenia utvrđenom razrezu ulažu „foros" prilog u novcu radi pokrivanja zajedničkih vojnih troškova. Vrhovni organ saveza trebalo je da bude zajedničko veće koje se sastojalo od predstavnika svih gradova obuhvacenih savezom sa jednakim pravom glasa. Veće bi trebalo da se sastaje na Delosu starom centru jonske amfiktionije koja se formirala oko delskog hrama boga Apolona. Nije poznato da li se to veće sastajalo redovno ili su ga Atinjani sazivali po potrebi. Kao vlasnica najveće i najjače flote, Atina je u tom savezu odmah zauzela rukovodeći položaj. Još pre izlaska Sparte iz opštehelenskog saveza tri najvece ostrvske države Hios, Lezbos i Samos zamolile su Atinjane da preuzmu vođstvo i izraze spremnost da se pokoravaju njihovom riikovodstvu. Sada je Atinjanima bila

poverena vrhovna komanda u predstojećim vojnim operacijama. Atinjani su stvamo igrali glavnu ulogu u organizacionim i finansijskim poslovima Delskog saveza još od njegovog obrazovanja. Na primer, atinski stratezi su u potpunosti preuzeli posao oko razrezivanja forosa po gradovima i određivanja njegove visine. Atinjanin Aristid, koji se vratio iz izgnanstva ubrzo posle Salaminske bitke, prvo je odredio njegov opšti iznos u visini 460 talenata. Pri izračunavanju te svote izgleda da su uzete u obzir kako realne finansijske mogućnosti saveznih gradova, tako i vojne potrebe saveza koji je, svakako, bio zainteresovan za to da raspolaže dovoljno jakim pomorskim snagama. Prema nekim približnim proračunima, tim novcem moglo se tokom 7-8 meseci izdržavati do 300 trijera s posadom od 200 ljudi na svakoj. Nije sasvim jasno da li su tih 460 talenata Aristidovog forosa predstavljali svotu koju su saveznici stvarno ulagali, ili je to bila svota kojom su oni bili samo zaduženi prema proceni njihove, tako reci, potencijalne platne sposobnosti. Pre će biti da je ta svota predstavljala ovo poslednje, jer Atinjani kasiiije skoro nikad nisu uspeli da dobiju foros u onom iznosu koji je bio određen prilikom razreza. Sledećih godina svota razreza više puta se menjala i iznosila je od 410,5 do 495,5 talenata sve do 425. g., kad je ukupan iznos forosa koji su ulagali svi savezni gradovi u vezi sa Peloponeskim ratom povecan do 1300 talenata, tj. bio je više nego dva puta veci od Aristidovog razreza. Što se tiče forosa koji su uplaćivali pojedini gradovi, iznosi tih uloga bili su, sudeći prema natpisima, zaokruženi, a gradovi razvrstani u neku vrstu platnih razreda prema kojima su plaćali 300, 400, 500, 1000, 2000, 3000 drahmi i od 1-30 talenata. Uz to su neki gradovi u raznim godinama oporezivani prema višem ili nižem razredu. Međutim, neki su ostali u istomrazredu sve do 425/24. godine. Ali u čisto vojnom pogledu obrazovanje Delskog saveza odmah je pokazalo svoju opravdanost. Posle proteri vanja Temistokla iz Atine (471. g.) i smrti Aristida, što je odigralo značajnu ulogu u stvaranju i organizaciji ovoga saveza, rukovodstvo vojnim operacijama prešlo je na Kimona Miltijadovog sina, pobednika kod Maratona. Kimon je nesumnjivo bio jedan od najtalentovanijih atinskih vojskovođa tog doba. Saveznici su pod Kimonovim vođstvom započeli aktivne ratne operacije protiv persijskih garnizona koji su još ostali na tračkim obalama odakle je bilo nužno isterati Persijance, jer su Grci iz tračkog primorja izvozili drvnu građu neophodnu za izgradnju ratnih brodova. Očistivši od Persijanaca nekoliko manjih mesta na toj obali, saveznici su opkolili Eion glavno i dobro utvrđeno uporište Persijanaca koje se nalazilo na ušću reke Strimona. Posle pada Eiona Persijanci su konačno isterani iz Trakije. Odmah posle toga Kimon je preduzeo uspešan pohod na ostrvo Skiros. Osvajanju tog ostrva dat je vrlo efektan spolnji izgled. Prema predanju, na Skirosu je ubijen legendarni atinski kralj Tezej. Sad su se Atinjani setili toga i preduzeli su pohod protiv Skirosa pod parolom osvete za Tezejevu smrt. Kad su Atinjani sa svojim saveznicima osvojili Skiros, na njemu su pronađeni i iskopani tobožnji Tezejevi ostaci koji su preneti u Atinu i sahranjeni uz velike počasti. Otada je ovo ostrvo koje je, zahvaljujući svom geografskom položaju, bilo strateški vrlo važno, prešlo u isključiv posed Atinjana. Osvajanje Skirosa bilo je

važno još i zbog ovoga: njegovi stanovnici bavili su se gusarenjem, pa su tako predstavljali stalnu opasnost na pomorskim putevima za Helespont. Za nestanak te opasnosti, preraa tome, bili su zainteresovani svi gradovi u Grčkoj. Otprilike u isto vreme Atinjani su pokorili i Vizant koji je pre toga zauzeo Pausanija. Oslanjajući se na ove uspehe postignute u relativno kratkom roku, Atinjani se sa svojim saveznicima odlučiše na veliki pohod protiv Persijanaca. Stvar je u tome što su svi vojni uspesi saveznika konačno pokrenuli persijsku vladu da preduzme protivmere. Persijanci su opremili veliku flotu od oko 200 trijera i jaku kopnenu vojsku, računajući da će pomoću tih snaga biti u stariju da Grcima nanesu težak udarac kao odgovor na udarce koje su pretrpeli od njih. Međutim, Kimon je uspeo da spreči pripremani udarac. Velika eskadra Atinjana i njihovih saveznika isplovi na more. Kod obale Male Azije, na ušću reke Eurimedonta, po svemu sudeći oko 469. g. (tačan datum nije utvrđen), dođe do velike bitke. Ratne operacije vođene su istovremeno na kopnu i na moru, jer su se Persijanci utvrdili i na obali. Grčka vojska jurišala je na neprijateljska utvrđenja i do nogu je potukla neprijatelja. U pomorskoj bici koja je vođena u isto vreme uništen je veći broj persijskih brodova. Pobednicima je pao u ruke velik ratni plen. Ubrzo posle tog novog, teškog poraza ubijeni su persijski car Kserks i njegov stariji sin Darije; ubistvo su izvršili zaverenici iz kruga dvorskih ličnosti. Na persijski presto dođe mlađi carev sin Artakserks. Ratne operacije su sad bile koncentrisane na maloazijskoj obali kod Helesponta, gde su se pod vlašću Persijanaca još uvek nalazili grčki gradovi Troade i Eolide, dva grada na evropskoj obali moreuza i nekoliko gradova na azijskoj obali. Svi ti gradovi jedan za drugim bili su oduzeti Persijancima. U vezi s oslobođenjem tih gradova pred saveznike se postavilo važno i složeno pitanje njihovog političkog uređenja. Za vreme Persijanaca u tim gradovima su najčešće povlašćen položaj imali gornji slojevi aristokratije; oslanjajući se na njih, persijska država je nastojala da učvrsti svoju dominaciju nad ostalim stanovništvom koje se nalazilo pod njenom vlašcu. Sada su mnogi iz redova persofilskih aristokrata bili pobijeni, drugi su pobegli Persijancima. U gradovima oslobođenim persijske vlasti trebalo je da se zavede nov politički poredak. Vojna i politička supremacija Atinjana učinila je da je glavna reč po tom pitanju pripala njima. Posle oslobođenja jonskog grada Eritre, Atinjani su, na primer, tamo smestili svoj garnizon i, prema svedočanstvu dekreta atinske narodne skupštine od 465. g. koji se sačuvao do naših dana, uveli su u njemu politički poredak po vlastitom nahođenju. Tako su oni odredili broj članova i dužnosti mesnog veća. Prvi sastav tog veca, koje je svakako bilo sastavljeno od samih pristalica Atine, odredili su atinski poverenici, tzv. episkopi. Ti poverenici, kao i starešine garnizona koji je zadržan u Eritri postavljali su i ubuduće mesni činovnički aparat i staino držali pod svojom prismotrom organe lokalne samouprave. U sličnom položaju, svakako, našli su se i drugi gradovi, na primer, Vizant, gradovi na tračkoj obali i dr. u kojima su Atinjani pod izgovorom da ih štite od eventualnog neprijateljskog napada postavili svoje garnizone. Svi novooslobođeni gradovi odmah su uključivani u sastav članstva Delskog saveza; prema tome, i tu su

potpali pod rukovodstvo Atine. Malo-pomalo, Atinjani su počeli da se uplicu ne samo u unutrašnji politički život ponovo oslobođenih gradova već i u život svojih saveznika u okviru Delskog saveza. Pretvaranje Delskog Bilo je mnogo uzroka za postepeno pretvaranje saveza u poinorsku Delskog saveza iz lige ravnopravnih grčkih podržavu Atinjana lisa koji su ujedinili svoje vojne snage radi udružene borbe protiv zajedničkog neprijatelja u pomorsku državu Atine u kojoj su savezni gradovi stvarno dobili položaj atinskih podanika. Već od samog osnivanja saveza Atina je imala vojnu premoć. Tokom vremena odnos snaga u savezu stalno se menjao u korist Atine, što je bilo u direktnoj vezi s ekonomskim napretkom Atine, njenim pretvaranjem u največi centar robne proizvodnje i pomorske trgovine u čitavoj Grčkoj. U isto vreme, u Atini se konačno učvrstilo društveno uređenje antičke robovlasničke demokratije. Demokratski slojevi stanovništva u svim grčkim gradovima vatreno su podržavali to uređenje, i Atinjani su na taj način imaii mnogo svojih pristalica koji su uvek bili spremni da im pruže podršku. U procesu postepenog pretvaranja Delskog saveza u atinsku državu posebnu ulogu odigrao je i sistem razreza i naplate forosa koji se u njemu bio ustalio. Pošto se rat otegao veoma dugo i nije mu se video kraj, za veliki broj grčkih gradova, naročito za one manje, izdržavanje vlastitih brodova i njihovih posada sastavljenih od građana tih gradova kao i održavanje njihove stalne bojne gotovosti postalo je veoma teško. Za te gradove neposredno učešće brodova i ljudstva u vojnim operacijama već od samog početka bilo je zamenjeno uplatom forosa. Takav režim zadovoljavao je i same zainteresovane gradove i Atinjane koji su, kako smo već rekli, razrez i naplatu forosa držali u svojim rukama. Kao rezultat toga, savezniei su bili podeljeni u dve kategorije: na one koji su sopstvenim vojnim snagama neposredno učestvovali u ratnirn operacijama i na one koji su samo uplaćivali doprinos u novcu. Novcem od tih doprinosa stvamo su u celini raspolagali Atinjani, i ta sredstva su upotrebljavali za izgradnju novih bfodova čime su stalno povećavali ionako veliku atinsku flotu. Na taj način pomorska snaga Atine rasla je iz godine u gcxlinu i ubrzo joj niko nije bio ravan na Egejskom moru. Posledice jačanja Atine počele su odmah da se odražavaju. Atinjani su se sve češće mešali u unutrašnje poslove savezničkih gradova, ispoljavajući upornu težnju za njihovim potčinjavanjem svojoj svestranoj kontroli. Pretvaranje Delskog saveza u centralizovanu državnu formaciju pod atinskom dominacijom pokazalo se svesnim i glavnim ciljem atinske politike. Takva stremljenja Atine zasnivala su se na sasvim određenoj istorijskoj podlozi. Porast robne proizvodnje koji se opaža u godinama pentekontaetije, življe veze između gradova, njihove političke uzajamne veze, dugotrajna borba protiv zajedničkog neprijatelja sve to zajedno rađalo je nove tendencije za objedinjavanjem socijalno-političkog života Grčke. I u samoj činjenici obrazovanja Delskog saveza ne može a da se ne vidi jedna od manifestacija te tendencije. Međutim, te nove tendencije razvijale su se u okolnostima punim

suprotnosti; one su se na svakom koraku sukobljavale sa privrženošću autokratiji i političkom partikularizmu koja je bila karakteristična za sve grčke polise. U takvim okolnostima politika, koju je vodila Atina, nije mogla a da ne izazove reakcije od strane gradova kojima je stalo do njihove nezavisnosti. Stvari su se odvijale tako da je često dolazilo do ozbiljnih konflikata između Atine i njenih saveznika. U takvim slučajevima Atinjani su imali sva preimućstva. Savezničke gradove je razdvajalo more na kome je vladala atinska flota. Zato im je bilo teško da ujedine svoje snage za zajednički otpor protiv Atine, a pojedini njihovi pokušaji da napuste članstvo u savezu da bi se oslobodili teške zavisno-sd od Atinjana, odmah su bili sprečavani. U takvim slučajevima Atinjani se nisu ustezali da primene najodlučnije i najoštrije mere. Protiv saveznika koji bi pokazao tendenciju ka otcepljenju Atinjani su upucivali svoju flotu, iskrcavali se na njegovoj teritoriji, smeštali u nemirnim gradovima svoje privremene ili stalne garnizone, konfiskovali zemlju lokalnih građana i na ta konfiskovana imanja dovodili svoje koloniste kleruhe, gušeći svaki otpor snagom oružja. Poznato je dosta slučajeva kad je između Atinjana i savezničkih gradova dolazilo do oružanih sukoba. Još pre bitke kod Eurimedonta Naksos je pokušao da izađe iz saveza. To je bio polis koji je posle ulaska u Delski savez sačuvao svoje vojno-pomorske snage i nije plaćao foros. Atinjani su smesta uputili svoju flotu protiv Naksošana, započeli ratne operacije i naterali Naksos na kapitulaciju. Prema uslovima kapitulacije, Naksošani su bili primorani da predaju svoju flotu Atini i da ubuduće uplaćuju foros. 465. g. pokušao je da iziđe iz saveza Tasos kome su Atinjani oteli njegove posede na tračkoj obali i njegova nalazišta zlata. Kad se Tasos pobunio, Atinjani su protiv njega uputili svoju flotu, u pomorskoj bici potukli Tasošane, iskrcali se na njihovo ostrvo i opkolili sam grad Tasos. Sparta koja je inače bila jako uznemirena porastom atinske moći bila je spremna da priskoči u pomoc Tasošanima, Spartanci su se vec spremali za pohod, nameravajući da upadnu u Atiku i svakako bi izvršili svoju namem da ih u tome nije omeo nezapamćeni katastrofalni zemljotres posle koga je u celoj Sparti ostalo najviše pet čitavih kuca. Opštu pometnju izazvanu tim zemljotresom, iskoristili su heloti i digli ustanak koji je poznat kao jedan od najvećih u istoriji Sparte. U takvoj situaciji Spartancirna nije bilo do pohoda protiv Atinjana i bili su prisiljeni da odustanu od svoje namere da pruže pomoć Tasosu. Prepušteni sami sebi, Tasošani su ubrzo prestali da pružaju otpor. Atinjani su postavili zahtev da se Tasos zauvek odrekne svojih poseda na tračkoj obali u njihovu korist, da preda svoje preostale brodove, da plati kontribuciju i da poruši svoje bedeme i kule. U tom pogledu kao veoma rečito svedočanstvo služi sačuvani atinski natpis iz 446/45. g. dekret Atinske narodne skupštine koji se tiče položaja grada Halkide pošto su Atinjani ugušili njegov pokušaj napuštanja saveza. Prema tom dekretu, svaki građanin Halkide morao je da se zakune da se neće buniti „protiv atinskog naroda ni delom, ni mislima, ni rečima", da se neće „pokoravati onome ko se bude bunio, a ako se ko bude bunio da če ο tome obavestiti Atinjane". Dalje, svaki

građanin Halkide obavezao se ,,da ce plaćati foros", ,,da će biti pošten i odan saveznik", ,,da će pomagati i braniti atinski narod", ,,da će se pokoravati atinskom narodu". Posle likvidacije pobuna na Naksosu, Tasosu u Halkidi i u drugim mestima, vlastite vojne snage zadržali su samo Lezbos, Hios i Samos. Svi ostali saveznici morali su da priznaju vlast Atine i da joj plaćaju foros. Na žalost, nijedan od antičkih pisaca ne daje potpun spisak gradova koji su u to vreme ulazili u sastav saveza. Sudeći prema njihovim pojedinim svedočanstvima, a i prema atinskim natpisima koji su se sačuvali do naših dana, u savezu se nalazio veci deo grčkih gradova sa ostrva i obala Egejide, a to su: jonski Kikladi i Eubeja (u početku bez Karista); jonski i eolski gradovi na zapadnoj obali Male Azije; ostrva uz tu obalu sve do Rodosa; veći deo gradova na obalama Helesponta i Propontide. Posle Kimonovog pohoda u sastav saveza uključeni su karijski i likijski gradovi maloazijskog primorja. Neki od njih nisu hteli da uđu u savez i pružali su otpor, ali je on brzo ugušen. Celokupan broj gradova koji su ušli u sastav saveza na taj način prelazio je 250, ali taj broj nije bio stalan. Tako su u vreme velikog ustanka saveznika, koji je podigao Samos 440/39. g. i ο kome ćemo kasnije govoriti, savez napustili skoro svi karijski gradovi; međutim, te godine niz malih gradova, koji ranije nisu smatrani samostalnim, preveden je u rang saveznika prilikom razreza forosa. Kasnije su, kako pretpostavljaju neki naučnici na osnovi natpisa sa popisom gradova koji su Atini placali foros 425/24. g., u sastav saveza ušli i neki gradovi crnomorskog primorja, koji su sačinjavali poseban Crnomorski okrug. Atinjani su čitavu teritoriju saveza podelili u početku na tri, a od 443/42. g. na pet poreskih okruga: jonski, helespontski, trački, karijski i ostrvski. Kasnije, kako izgleda oko 437. g., jonski i karijski okruzi bili su spojeni u jedan. U te okruge nisu bila uključena samo ranije pomenuta ostrva Samos, Hios i Lezbos, kao države koje su i nadalje raspolagale vlasl itim oružanim snagama i autonomijom i koje nisu plaćale foros. Eia čelu svakog ostrva nalazili su se atinski povereniei, tzv. episkopi, koji su vodili opštu kontrolu nad gradovima okruga i nad plaćanjem forosa. Razrez forosa, u smislu njegovog povećanja ili smanjenja za pojedine gradove podvragavan je reviziji svake četvrte godine. Za taj posao atinska narodna skupština birala je posebna ovlašćena lica, po dvojicu za svaki okrug; njihova dužnost bila je da utvrde platežne mogućnosti gradova koji su bili obavezni na foros. Tek su neki gradovi, uglavnom oni koji su pi ipadali tračkom okrugu, kasnije kao posebnu privilegiju dobili pravo da sami razrezuju foros, ali takvih gradova je bilo samo jedanaest. Konačni razrez forosa za četiri godine potvrđivao je u Atini poseban sud koji je imao 501 građanina zakletog porotnika (u naročitim slučajevima 1501 zakleti porotnik). Na sednicama tog suda predstavnici saveznih gradova mogli su da izraze svoje pritužbe i želje ali u svemu je zavisilo od nahođenja atinskih porotnika od rezultata njihovog glasanja da li će te pritužbe i želje biti uzete u obzir.

Posle potvrđivanja razreza savezni gradovi su bili dužni da svake godine u martu mesecu u vreme velikih Dionizijskih svečanosti, uplate odgovarajući deo forosa kojim su bili zaduženi. Manji gradovi, koji su teritorijalno bili jedan blizu drugog, stupali su radi zajedničke isplate forosa u naročite zajednice sintelije. Svotu prikupljenu od svih članova sintelije davao je državnoj blagajni grad koji je stajao na čelu sintelije. Još 454/53. g. ta državna blagajna, posle poraza koji je Atina pretrpela u Egiptu, bila je preneta u Atinu pod izgovorom da je ona na ostrvu Delosu izložena opasnosti. Prenošenje blagajne iz Delosa u Atinu predstavljalo je poseban vid prerastanja saveza u atinsku državu. Prema svedočanstvima koja nam pružaju fragmenti sačuvanih atinskih natpisa iz tog doba, 1/60 celokupne svote godišnjih savezničkih uplata išla je direktno Atinjanima u tzv. svetu blagajnu boginje Atine. Ta blagajna predstavljala je u stvari neku vrstu rezervnog fonda atinske države. U oiiim slučajevima kad je odlukom atinske narodne skupštine iz blagajne boginje Atine bio uziman novac za pokriće nekih državnih potreba, to se smatralo pozajmicom i novac se morao vratiti uz uplatu određene kamate. „Dugovanja boginji Atini", kao i kamate, Atinjani su takođe podmirivali novcem koji su prikupljali od saveznika. Ubrzo su Atinjani i preostalim delom tog novca počeli da raspolažu kao svojim sopstvenim novcem. Do nas je stigao odjek oštre polemike koja je vođena u Atinskoj narodnoj skupštini prilikom pretresanja pitanja ο upotrebi novca koji se dobija od saveznika. Kad je PeriMe počeo da troši taj novac ne samo za vojne potrebe već i za podizanje hramova u Atini i postavljanje kipova tim radovima omogućavana je zarada mnogim siromašnim građanima njegovi protivnici iz redova oligarhije počeli su da mu prebacuju despotski odnos prema saveznicima. „Aiinski narod vikali su oni gubi poštovanje Helena... Cela Helada smatra da se nad njom vrši direktno nasilje i da se prema njoj postupa despotski; ...Heleni vide da mi sredstva koja na silu dobijamo od njih za vođenje rata trošimo na to da se naš grad, poput neke razvratne žene, pozlati i nakiti, da se ukrasi dragim kamenjem, kipovima i hramovima, što sve košta hiljade talenata" (Plutarh, Perikle, 12) JMa to je Perikle odgovorio u torn smislu da novac ne pripada onome ko ga uplaćuje, već onome ko ga prima i da , Atinjani nisu dužni da polažu računa svojim saveznicima kako troše taj novac, jer se oni bore za njih i odbijaju neprijateljske napade" (na istom raestu). U tom sporu pobedio je Perikle i njegovi istomišljenici. Tako su uplate saveznika postale sastavni deo atinskog državnog budžeta i Atinjani su strogo vodili računa ο tome da se foros uplaćuje tačno i na vreme. Gradovi koji bi zakasnili sa uplatom svojih zaduženja kažnjavani su kamatama na neisplaćenu svotu forosa. Za naplatu tih dugova u savezničke gradove upućivani su posebni inkasanti. Nisu bili retki slučajevi da inkasante prati eskadra vojnika pod komandom jednog ili nekoliko stratega; Atinjani su prema neispravnim dužnicima primenjivali surove represalije. Posle tzv. Kalijinog mira 449. g., kad je završen rat protiv Persijanaca zbog koga je bio sklopljen savez, dalji opstanak saveza izgledao je neopravdan u očima

mnogih saveznika. Međutim, Atinjani, ne samo da nisu smanjili već su, naprotiv, povećali svoje zahteve prema saveznicima. Osim uplate forosa, saveznički gradovi morali su da učestvuju u svim ratovima koje je vodila Atina, da joj pružaju svestranu pomoć i da bez pogovora podnose njenu političku kontrolu. Odnosi između Atine i savezničkih gradova formalno su se bazirali delom na ugovorima, delom na odlukama Atinske narodne skupštine. Po svojoj sadržini, ti ugovori i odluke bili su uvek istog karaktera i iSli su za tim da u ovoj ili onoj meri ograniče nezavisnost savezničkih polisa.Samoupravni polisi Lezbos, Hios, Samos (do njegovog ustanka protiv Atine 440. g.) uživali su samostalnost u svim svojim unutrašnjim poslovima, uključujući čak i to da su mogli da sačuvaju oligarhijsko uređenje. U većini drugih savezničkih gradova Atinjani su vodili političko uređenje kakvo je ođgovaralo njihovim interesima. Kao što već znamo, oni su se pri tom orijentisali na demokratske elemente koji su im bar u početku pružali punu i bezuslovnu podršku. Iz sasvim razumljivih razloga pristaiice oligarhije bile su otvoreno neprijateljski raspoložene kako prema samoj Atini, tako i prema njenom političkom uređenju i Atinskom savezu. Sve njihove simpatije bile su na strani Sparte i Peloponeskog saveza u koje su polagali nadu za obnovu nezavisnosti svojih polisa. U tom pogledu veoma je karakteristično to što je Sparta stalno istupala protiv Atine pod parolom oslobođenja grčkih gradova od atinskog despotizma. Na taj način borba između demokratskih i oligarhijskih grupacija, kojom je bio prožet politički život svih grčkih polisa delo valaje u određenom pravcu i na odnose među zajednicama tih polisa. Sav helenski svet našao se podeljen u dva neprijateljska tabora i u svakom grčkom gradu, bez obzira na to u kojoj se zajednici nalazio, demokrati su se orijentisali prema Atini, a oligarsi prema Sparti. Ako Atinjani nisu bili sigurni u snagu svog uticaja na ovaj ili onaj saveznički grad, oni su ga stavljali pod svoj neposredni administrativni nadzor. Osim raznovrsnih poverenika i izaslanika sa vanrednim ovlašćenjima u izvorima se pominju i atinski arhonti po savezničkim gradovima koji nisu imali neke određene funkcije. Po svemu sudeći, to su bili neka vrsta gradskih guvernera. Veoma značajnu ulogu u učvršćenju atinske vlasti nad saveznicima i dalje su igrale kleruhije koje su obavljale funkcije stalnih atinskih garnizona na teritoriji saveza. Garnizoni te vrste postojali su na ostrvima Lemnosu, Imbrosu, Naksosu, Androsu, u Sinopi na Crnora mom i u mnogim drugim mestima. Tokom pentekontaetije u kleruhije je upućeno preko 10 hiljada atinskih građana. Za njih je zemlja obično oduzimana od savezmčkih gradova povodom raznih represalija, ali su gradovi ponekad prepuštali zemlju klerusima i prema sporazumu, na primer, pod uslovom smanjenja forosa Za saveznike su veliku teškoću predstavljala ograničenja njihove samostalnosti u oblasti sudstva. U početku su Atinjani izuzeli iz delokruga lokalnih sudova sve poslove koji se odnose na međusobne odnose savezničkih gradova i Atine: slučajeve pokušaja saveznika da iziđu iz saveza, pritužbe saveznika na razrez forosa, itd. Istovremeno počeli su sa ograničenjima jurisdikcije saveznika u pogledu drugih dela. Nešto kasnije atinski sudovi su

preuzeli sve predmete građana savezničkih gradova koji su eventualno mogli za sobom povuci odluku ο lišavanju građanskih prava, proterivanje ili smrtnu kaznu. Atinski suđovi su preuzeli i rasprave u velikim građanskim parnicama saveznika, tako da su u nadležnosti lokalnih sudova ostali samo predmeti koji su se odnosili na beznačajne sporove i potraživanja. Nešto širu vlastitu jurisdikciju saveznički gfadovi su sačuvali sarao u slučajevima koji su bili posebno predviđeni njihovim ugovorima s Atinom. Pored političke i vojne kontrole, Atinjani su počeli sa ostvarivanjem i ekonomske kontrole nad svojim saveznicima. Ubrzo po obrazovanju saveza, atinska moneta je dobila tako široku upotrebu u svim savezničkim gradovima da je lokalni novac izdavan samo za opticaj na lokalnom tržištu. Kasnije je atinska moneta postigla potpunu dominaciju na svim tržištima, pa je 434. g. Atinska narodna skupština donela odluku kojom se savezničkim gradovima zabranjivalo da samostalno kuju svoj srebrni novac. Istina, ta odluka nije primenjivana naročito strogo; poznato je, na primer, da je Hios nastavio da kuje vlastiti novac koji je bio u opticaju širom čitavog maloazijskog obalskog pojasa. Zato je 420. g., tj. već u vreme Peloponeskog rata, Atinska narodna skupština donela novu odluku kojom se svim savezničkim gradovima naređuje da izvrše zamenu postojeće valute atinskim novcem, ali pošto je u to doba već počelo opadanje moci atinske države, ta odluka nije bila u potpunosti realizovana. Atinski sistem mera bio je takođe proširen na ceo savez. Pod atinskom kontrolom našla se i trgovina savezničkih gradova čime su atinski trgovci stekli velike dobiti. Tako su Atinjani, na primer, zaveli redovnu kontrolu nad tovarima žita i ostale hrane, koji su preko Helesponta dolazili iz crnomorskih oblasti. Ti tovari raspoređivani su po savezničkim gradovima samo kroz ruke Atinjana. Nešto kasnije, već u godinama Peloponeskog rata, Atinjani su na najužem mestu Bosforskog moreuza kod Hrisopolja postavili svoju carinarnicu i od svakog broda koji je prelazio iz Crnog ili u Crno more počeli su da naplaćuju carinu u visinTod 10% vrednosti tovara. Uzimajući u obzir sve pomenute karakteristike atinske politike prema saveznicima, bilo bi nepravilno kad bismo smatrali da se ona u svemu zasnivala na golom nasilju. Savezom pod atinskom hegemonijom mnogi gradovi su međusobno bili zbliženi. Između njih, s jedne, i Atine, s drage strane, uspostavljene su tešnje ekonomske veze i saradnja. Domiriacijom atinske flote na moru olakšane su i obezbeđene trgovačke veze između saveznika, a centralizovanim rešavanjem konflikata, koji su izbijali u procesu tili odnosa, učvršćivale su se trgovinske vez,e. Tako je poraslo blagostanje mnogih savezničkih gradova. Politika zavođenja demokratskog poretka u tim gradovima kao i politika opšte podrške demokratiji koju je sprovodila Atina takođe je imala velik značaj, jer se u ovom slučaju radilo ο najnaprednijim formama robovlasničkog političkog uređenja. Međutim, sve te pozitivne strane saveza bile su u suprotnosti sa upornim nastojanjem Atinjana da nametnu svoju neograničenu vlast saveznicima i da podignu svoje blagostanje na račun eksploatacije nad njima. Neobuzdana

spoljnopoMčka ekspanzija Atine, kojoj je bio cilj još veće proširenje granica saveza učlanjavanjem sve većeg broja gradova, nije mogla a da ne izazove odlučne reakcije kako od strane samih savezničkih gradova tako i od strane Sparte i peloponeskog saveza koji su se plašili atinske moći. Ipak, pored svih tih uslova tendencija ka objedinjavanju u Grčkoj, koje je po svojim razmerama prelazilo okvire polisa, ispoljavala se u formama koje nisu mogie da budu dugovečne. UČVRŠĆENJE PORETKA ROBOVLASNIČKE DEMOKRATIJE U ATINI PERIKLE Učvršćenje državnog uređenja robovlasničke demokratije u Atini predstavljalo je ne samo u istoriji pentekontaetije već i u istoriji čitave Grčke epohe događaj od izuzetne važnosti kako po svom značaju tako i po istorijskim posledicama. „Naširn državnim uređenjem mi ne kopiramo tuđe institucije; mi sami više služimo kao primer dragima, nego što podražavamo drage. Ovaj poredak zove se demokratija zato što vlast u njemu ne pripada manjini, nego većini građana". To je rekao vođa atinske demokratije Perikle u govoru za koji Tukidid kaže da ga je Perikie ođržao na grobu prvih poginulih Atinjana u početku Peloponeskog rata. Prema govorima političara, koje navode atički istoričari, uopšte uzevši morarno se odnositi vrlo oprezno. Iako nam se citirani Periklov govor sačuvao u tekstu jednog od najboljih i najistaknutijih istoričara antičke epohe, ipak se i u ovom slučaju moramo pridržavati pomenutog principa istorijske kritike. Sam Tukidid upozorava svoje čitaoce da govore koje navodi u svom izlaganju ne prenosi doslovno, vec onako „kako bi svaki od govornika ... najverovatnije mogao da ih održi". Pri tome je Periklov govor imao strogo zvaničan karakter i održari je u vrlo svečanoj prilici, pa smo prema tome u pravu ako u njemu nalazimo izvesnu idealizaciju državnog uređenja koje je tada vladalo u Atini. Osim toga, mnoge aluzije u tom Periklovom govoru su nam nerazumljive: njih su mogli da shvate samo Periklovi savremenici. Ali i pored svega toga, defmicija atinskog političkog uređenja data u ovom govoru besumnje izražava njegovu političku suštinu. Antički sledbenici tog pravnog poretka nazivali su demokratijom samo takvo državno uređenje u kome je vrhovna vlast pripadala večini građana organizovanih u narodnoj skupštini. Treba da naglasimo reč „građanin". Ne večina stanovništva, već upravo većina građana, jer u antičko doba ovi pojmovi nisu bili identični. I upravo zato definišući antičku demokratiju ne smemo ni za jedan trenutak zaboraviti da je tu reč ο jednoj od raznih vrsta robovlasničke države sa svim karakteristikama svojstvenim prirodi države tog tipa. Antički Grci nisu imali statistike. Stoga, oslanjajući se na izvore koji stoje na raspolaganju savremenoj nauci, ne možemo tačno da utvrdimo međusobni brojni odnos raznih grupa stanovništva, antičkih država, pogotovo ako im se prilazi sa stanovišta njihove podele prema političkim obeležjima. Međutim, operišući raznovrsnim indirektnim podacima (koji se odnose na površinu grada, na obaveštenja u dovozu žita, itd.) sa sigurnošću možemo jeci da u Atici i Atiiii broj

slobodnih punoletnih i punopravnih građana muškog pola (jer u Atini kao ni u drugim grčkim gradovima žene nikad nisu imale politička prava), čak ni u najsrećnije vreme, najverovatnije nije bio veći od 20-30 procenata ukupnog broja stanovništva; stanovništvo se u svojoj masi sastojalo od bespravnih robova i meteka, čija su politička prava bila ograničena. Po terminologiji literarnih i epigrafskih izvora, samo ta neznatna manjina stanovmštva upravo je i predstavljala „demos", narod; prema tome, na ovaj demos še odnose Periklove reči ο „ravnopravnosti za sve" u govoru koji nam je preneo Tukidid. Za razliku od demokratskog, oligarhijsko uređenje je predstavljalo takav politički poredak u kome puna građanska prava i stvarna mogučnost aktivnog učešca u upravljanju državom nisu imali svi građani već samo izvestan njihov deo; taj deo građana izdvajan je prema plemićkom poreklu ili, kao što je to bilo u Atini posle timokratske Solonove reforme, prema imovinskom cenzusu. Š obzirom na sadržaj koji su pod terminima „demokratija" i „oligarhija" podrazumevali sami stari Grci, može se reći da prevratom do koga je došlo u Atini krajem VI veka pre n.e. i koji je bio kranisan reformama Klistena, Atinjani još nisu izveli konačno učvršcenje demokratske forme državnog uređenja u antičkom smislu shvatanja demokratije. / Engels naziva taj prevrat revolucijom. To je bila revolucija u tora smislu što je atinski demos posle duge i uporne borbe zauvek odbacio vlast stare aristokradje i likvidirao ostatke rodovskog uređenja koji su ometali dalji razvoj proizvodnih snaga društva. Tom revolucijom bio je završen dugotrajan proces formiranja novih oblika socijalnog poretka zasnovanili na počecima klasne podele i proces nastajanja države kao aparata vlasti. nove klase. Ali reforme Klistena nisu dirale u zakon ο imovinskom cenzusu. Politička prava atinskih građana i posle Klistena su zavisila od njihovog imovinskog stanja. U državnom životu od najvećeg je uticaja bilo veće 500 lica koje je formirano od dobrostojećih građana iz prve tri imovinske klase. Visoke dužnosti u državi mogli su zauzimati isključivo bogati građani koji su spadali u prve dve klase. Ni areopag nije izgubio svoj stari značaj. Nije bila sprovedena ni jedna mera za poboljšanje materijalnog stanja sirotinje. Pored svega toga, Klistenove reforme su predstavljale pobedu demosa kojom je bila oborena vlast rcxlovske aristokratije, ali još nisu predstavljale pobedu demoki-atske forme državnog uređenja. One su bile samo prvi korak u tom pravcu. Za njegovo konačno učvršćenje bio je potreban još niz decenija ispunjenih upomom političkom borbom. Naredna vremenska etapa u borbi za demokratizaciju državnog uređenja u Atini vezana je za ime Teniistokla. Istupajući još krajem 90-tih godina V veka sa svojim predlogom ο maksimalnom povećanju pomorskih snaga atinske države, on je time, u stvari, istakao novi politički program. Pretvaranje flote u kojoj su služili najsiromašniji atinski građani u glavnu vojnu snagu države, neizbežno je moralo povećati ulogu i značaj siromašnih i nedovoljno obezbeđenih slojeva atinskog građanstva u političkom životu Atine, a prema tome i ulogu narodne skupštine, jer su upravo ti slojevi činili njenu većinu.

Posle proterivanja Aristida iz Atine 483/82. g., politička prevlast za izvesno vreme prelazi u ruke grape na čijem čelu se nalazi Temistokle. On postaje najuticajnija politička ličnost u Atini. Nema sumnje u to da je Teraistokle sa svojim jednomišljenicima odigrao vrlo važnu ulogu u organizaciji Atinskog pomorskog saveza. Ta okolnost imala je vrlo važne posledice. Primer atinske demokratije snažno je delovao na opredeljenje građana savezničkih gradova. To naročito važi za one grčke gradove koji su ranije bili podanici Persijanaca. Njihovo oslobađanje od vlasti Persijanaca sprovođeno je uporedo sa zbacivanjem tirana koje su postavili Persijanci i s donošenjem novog ustava. U ovom sniislu mnogi gradovi su direktno pošli stopama Temistoklove Atine. Na primer, Milet, menjajući svoje državno uređenje, kopirao je čak i imena Klistenovih fila. Istina, tokom nekoliko godina neposredno posle istorijskih pobeda 480/479. g., koje su ujedno predstavljale i godine največeg Temistoklovog uticaja, u tom pravcu bili su postignuti samo početni uspesi. U tako velikim savezničkim državama kao što su bili Samos i Mitilena na Lezbosu još uvek se zadržavalo oligarhijsko uređenje. Istih godina demokratija odnosi niz pobeda i na Balkanskom poluostrvu. Do demokratskog prevrata, na primer, dolazi u Tebi gde je bila zbačena aristokratska vlada koja zamalo da nije u potpunosti upropastila taj grad svojom persofilskom politikom. Za primerom Tebe sledi nekoliko drugih gradova Beotije, gde, očigledno, ne bez podrške od strane Atine, na vlast takođe dolaze demokratske grapacije. Na Peloponezu demokratija odnosi pobedu u Argosu i u susednoj Mantineji koja predstavlja najvecu zajednicu u Arkadiji. Dotad Mantineja nije predstavljala jedinstvenu političku celinu i sastojala se od nekoliko neutvrđenih naselja od kojih je svako imalo sopstvenu upravu iz redova lokalnih aristokratskih rodova. Sad su se sve te zajednice ujedinile u jednu pod vlašću jedinstvene demokratske vlade. Stanovnici pojedinih naselja ruše svoje kuće i nastanjuju se zajedno, stvarajući tako jedan veliki grad. Oko tog grada podižu se odbrambeni zidovi i kule. Otprilike u isto vreme demokratija pobeđuje u Elidi; posle Sparte i Korinta to je najveća država na Peloponezu. Kao rezultat učvršćivanja demokratskog uređenja u Elidi uništavaju se stare rodovske pcxiele ϊ zamenjuju sa deset novih teritorijalnih fila koje su, nesumnjivo, stvorene prema atinskom uzoru. Međutim, Temistoklove pobede kao ni njegove političke ideje nisu bile dugovečne. U Aristotelovom „Atinskom ustavu" usput se pominje da je „posle medskih ratova ponovo ojačalo veće areopaga i da je počelo upravljati državom". Možda je to bilo uslovljeno onom pozitivnom ulogom koju je areopag odigrao za vreme Kserksove najezde. Bilo kako bilo, ali prelaz političke prevlasti na stranu oligarhijske grupe na čijem se vrhu nalazio areopag predodredio je pad Temistokla. Uskoro se u Atinu vraća iz izgnanstva Aristid i na političku pozornicu dolazi novi čovek Kimon. Pristalica oligarhije i talentovan vojskovođa, Kimon se za kratko vreme proslavio nizom vojnih uspeha koje je postigao u operacijama protiv Persijanaca. U Atini se protiv Temistokla i njegovih istoimŠIjenika formira jaka oligarhijska grupacija s Aristidom i Kimonom na čelu, u kojoj učestvuju i uticajni

rodovi Filaida i Alkmeonida. Ta grupacija dobija jaku podršku spolja od strane Sparte. Još od Klistenovog doba sve atinske reakcionarne struje (aristokratska i oligarhijska) stalno su se orijentisale na Spartu bile su toliko lakonofilski nastrojene da je to išlo čak do ropske naklonjenosti prema svemu štp je spartansko: prema spartanskom državnom uređenju, običajima, načinu života i odevanja, čak i prema spartanskom načinu govora. Sparta im je uzvraćala na isti način i nastojala da im uvek pruži podršku. Ali mogućnosti Spartanaca u pogledu te podrške često su bile ograničene. Ostvarujući svoju vlast nad masom potčinjenog stanovništva nad nepunopravnim perijecima i bespravnim helotima koji su u svako doba bili spremni na ustanak, spartanska država rakad nije raogla da bude mirna i sigurna u pogledu svoje unutrašnje bezbednosti. Svaka unutrašnja teškoća ili kakav veći spoljnopolitički neuspeh mogli su da dovedu do teških posledica. Međutim, u to doba, u Sparti je vođena oštra borba između kraljeva i eforata koja je svedočila ο dosta dubokom raslojavanju vladajuće zajednice Spartijata na dve međusobno neprijateljske grupe. Unutrašnja politička ravnoteža u Sparti bila je na taj način poremećena, i Pausanija, iskoristivši tako napeto stanje, pripremao je politički prevrat. Ništa bolje Sparta nije stajala ni u oblasti spoljne politike. Kao što već znamo, pokvarili su se međusobni odnosi Sparte i polisa koji su ulazili u sastav odbrambenog saveza na čijem se čelu nalazila Sparta; 478. g. Sparta je morala da napusti tu ligu. Na samom Peloponezu je napredovao demokratski pokret na čijem se čelu nalazila Atina, i Sparta se našla sa svih strana opkoljena demokratskim državama koje su prema njoj bile neprijateljski raspoložene. U takvim okolnostima glavni zadatak spartanske spoljne politike sastojao se u tome da svim mogućim sredstvima nastoji da ostvari prelaz vlasti u Atini u ruke oligarhijske grupe koja bi se prijateljski odnosila prema Sparti. Zajedničkim naporima Sparte i atinske oligarhije ovaj zadatak je izvršen 471. g. kad je Temistokle ostrakizmom proteran iz Atine. U biografiji Kimona, Plutarh kazuje da je neposredni povod katastrofi koju je pretrpio Temistokle bila njegova svađa s Aristidom i Kimonom. Prema Plutarhovim rečima, do ove svađe došlo je zbog toga što je Temistokle „težio demokratiji više nego što je trebalo". U to se svakako može verovati. Za tako odlučnog i energičnog čoveka kakav je bio Teniistokle, sasvim je prirodno da je nastojao da iskoristi svoj ogroman uticaj na proširenje političkog programa atinske demokratije. Ako se uzme u obzir da je tih godina ponovo porastao uticaj areopaga i da su se aktivirale njegove pristalice iz redova oligarhije, ο čemu smo ranije govorili, onda to postaje još razumljivije. Temistokle nije položio oružje ni posle izgnanstva. Nastanivši se u demokratskom Argosu, on iz njega stalno putuje po dragim peloponeskim građovima i radi na pripremanju demokratskih prevrata u njima. Istovreriie.no postaje prijatelj s Pausanijom. Međusobni odnosi Pausanije i vlade u Sparti u to vreme bili su takvi da je on počeo sa aktivnom propagandom među helotima, nameravajuci da pomoću njih organizuje ustanak u samoj Sparti. Sve to moralo je da uznemiri spartansku vladu i da je pokrene na preduzimanje odlučnih mera. Pausanija je bio optužen zbog dopisivanja s persijskim carem kome je 011 možda

za podršku bio obećao velike ustupke u slučaju svoje pobede. Uskoro je spartanska vlada donela odluku ο hapšenju Pausanije. Pošto je na vreme bio obavešten ο tome od strane jednog efora, on se prema savetu log efora sakrio u hram Atine Halkioikos (Nastanjene u kući od medi). Onda efori (jer se ubistvo u hramu smatralo najvecim verskim zločinom) riarede da se zazida ulaz i dignu deo krova, kako bi se zatočenik mogao posmatrati. Kad su primetili da Pausanija umire, izveli su ga napolje. Iznemogao od gladi, pobednik nad Persijancima kod Plateje umre u podnožju hrama. Pausanijina smrt imala je snažan odraz na Temistoklovu sudbinu. Spartanci su požurili da obaveste Atinu da je u veze s Persijancima, u koje se bio zapleo Pausanija, umešan i Temistokle. Kao što je rečeno, njegovo prvo izgnanstvo iz Atine ostvareno je putem ostrakizma. Α to je značilo da se on pod povoljnim okolnostima, može za 10 godina nadati povratku u.Atinu gde mu je ostala porodica, kuca, imovina. Sad je Temistokle bio ponovo pozvan pred sud. Međutim, on nije izašao pred sud, ograničivši se na pismeni iskaz. Tada Atinjani odsutnog Temistokla osude na smrt i konfiskaciju imovine, pa skupa sa Spartom upute Argosu zahtev za njegovim izračenjem. Temistokle je bio primoran da beži iz Argosa. Svuda progonjen, on konačno nije našao drugog izlaza osim da se obrati persijskom caru Artakserksu, sinu onog istog Kserksa čiju je flotu tako sjajno potukao kod Salamine. Persijski car primi Temistokla i dade mu na upravu tri grada u Maloj Aziji. Tako se njegova aktivnost kao vođe demokratskog pokreta završila 7-8 godina pre njegove smrti. Posle izgnanstva Temistokla vlast u Atini potpuno prelazi u ruke oligarhijske grapacije. Posle smrti Aristida na čelo te grupacije dolazi Kimon. Sin Miltijada, bogat čovek i bez sumnje jedan od najtalentovanijih atinskih vojskovođa, on je za ovaj položaj u velikoj meri bio obavezan Sparti.Spartanci nisu imali razloga da se žale na njega, ili da se pokaju zbog pomoći koju su mu pražiH.JJvuda^ u narodnoj skupštini, u sudu i areopagu Kimon je hvalio spartanski poredak i pretpostavljao ga atinskom. Slično Spartancima, on je rat i brigu za vojne poslove smatrao svojim glavnim pozivom. U svemu imitirajuci Spartance, on je čak i svom sinu dao ime Lakedemonije. Njegova najomiljenija uzrečica, kojom se služio svakom zgodnom prilikom, bila je: „Spartanci to ne bi tako uradili". Popularnost koju je Kimon uživao među atinskim građanima zavisila je na prvom mestu od njegovih stvarno sjajnih vojnih uspeha. Posle niza pobeda jkoje je odneo nad preostalim persijskim garnizonima na tračkim obalama i pošto je za Atinu osvojio Skiros, Kimon je, kap što je več rečeno, 469. g. potukao persijsku flotu i persijskulcopnenu vojsku kod ušca reke Eurimedonta. Svaka od ovih pobeda dpnosila je Kirnonu vojni plen kojim se stalno povećavao njegovo inače ogromno bogatstV0. T0 bogatstvo on je uveiiko iskoristio za održavanje svoje popularnostj medu sugrađanima kako bi na taj način sebi i svojim istomišljenicima obezbedio podršku u narodnoj skupštini. U Atini su formalno još uvek funkcionisale narodna skupština i druge demokratske institucije. Međutim, njihov rad je stajao pod stalnom kontrolom areopaga koji je predstavljao glavm oslonac u političkoj prevlasti atinske oligarhije. Zato je i mržnja nekadašnjih pristalica Temistokla pre svega bila

usmerena na areopag. Priželjkujući politički prevrat, oni su areopagu suprotstavljali narodnu skupštinu koja je iraala funkciju vrhovne vlasti. Vođstvo u redovima atinskih demokrata u to vreme pripada Efijal'tu.O njemu, na žalost, znamo vrlo malo. Nesumnjivo, on je u celosti usvajao političke ideje Temistokla i bio ve'oma istaknut grčki orator. U jednoj komediji, uperenoj protiv demokratije, kaže se da je pod utiskom Efijaltovog govora narod kao pobesneli konj pokidao uzde. Mnogo kasnije Platon ga je okarakterisao kao čoveka koji je „opio demos prekomemom slobodom". Takva karakterishka iz usta ideologa atinske reakcije govori mnogo. Efijaltu pripada vdo istaknuta uloga u daljem razvoju političkih događaja. Istorijski razvoj Atine kao velikog centra robne proizvodnje i trgovine, kao pomorske države, odvijao se tako da su se njeni putevi i putevi zaostale konzervativne Sparte morali razici. Treba da se oda priznanje nekim razunmim i dalekovidim Spartancima koji su to razumeli. Izgleda da je mnogima od njih bilo jasno da je vlast oligarhijske grupacije privremena pojava i da u Atini budućnost pripada demokratiji. Predviđajući to, spartanska vlada je tajno i podmuklo počela da sprovodi mere kojima je bio cilj da potkopa atinski uticaj i oslabi Atinu. U tom cilju Sparta je stupila u pregovore s Makedonijom koja je bila neprijateljski raspoložena prema Atini. Vladajući krugovi Makedonije bili su jako uznemireni zbog atinskih uspeha na Halkidiku i na obalama Trakije. I do ustanka na ostrvu Tasosu 465. g., ο kome smo govorili u prethodnom poglavlju, došlo je ne bez podstrekivanja od strane Sparte. Međutim, iste 465. g. sva ta delatnost Sparte bila je paralisana velikim ustankom spartanskih helota. Iskoristivši opštu zabunu izazvanu katastrofalnim zemljotresom na Peloponezu, heloti su digli oružani ustanak protiv Sparte s ci~ ljem da unište stanovništvo tog grada koje su oni jako mrzeli. Zahvaljujuci dalekovidosti kralja Arhidama, koji je u pravi čas postrojio potpuno naoružane spartanske vojnike u borbene redove, heloti nisu uspeli da ovladaju gradom, ali se ustanak brzo proširio na eelu teritoriju Lakonije i Mesenije. Naročito opasnu formu ustanak je poprimio u Meseniji. Tamo je protiv Sparte kao jedan čovek ustalo čitavo stanovništvo. Preimućstva vojne organizacije i nadalje su ostala na strani Sparte, ali je vojna intervencija u Meseniji trajala dugo. Ustanici su se dobro učvrstili u planini Itomi, a Spartanci sa svojom tradicionalnom nesposobnošću za opsade nisu mogli da ih otuda isteraju. Položaj je postao toliko ozbiljan da je spartanska vlada bila prisiljena da zatraži pomoć od saveznika. Ovog puta Spartanci su se obratili ne samo svojim peloponeskim susedima već i Atini, računajući da će im prijateljska oligarhijska vlada, na čijem čelu se nalazio Kimon, pražiti potrebnu oružanu pomoć. Prema rečima Aristofana u Atinu je došao spartanski izaslanik i „bled... prizivajući bogove, naslonjen na oltar" počeo je da moli Atinjane da Sparti pošalju u pomoć vojsku. Kimon se smesta odazva tom pozivu. Spartanska molba, prema njegovom mišljenju, predstavljala je zgođnu priliku da se sa Spartom učvrste prijateljski odnosi i još tešnji kontakt. Međutim, bez odobrenja narodne skupštine bilo je nemoguće da se Sparti pošalje u pomoć opružani odred atinskih građana. Α Efijalt i njegovi istomišljenici u skupštini odlučno ustadoše protiv Kimonovog predloga.

Efijalt je „preklinjao narod da ne pomaže Spartancima, da ne dopusti obnovu moći države koja u svemu deluje protiv Atine... da je ostavi zgaženu u prašini njene vlastite gordosti" (Plutarh, Kimon, 16). Te reči morale su da zvuče utoliko ubedljivije jer su mnogi Atinjani izgleda več bili obavešteni ο nameri Sparte da pruži pomoć Tasosu koji je digao ustanak. U očima tog dela atinskog stanovništva, čiji su životni interesi bili vezani za razvoj pomorske trgovine i zanata, Sparta je, pored ostalog, predstavljala silu koja podržava najveće atinske supranike u trgovini Korint, Megaru i druge. Atinski neprijatelji oligarhije istovremeno su u njoj videli i jednu od najvećih prepreka na putu daljeg preobražavanja sistema uprave u pravcu demokratizacije. U narodnoj skupštini poče debata. Kimon pojača svoju argumentaciju. Sad on više nije govorio samo ο Atini, već ο čitavoj Heladi koja će bez Sparte postati „hroma". Atinska država ce, prema njegovim rečima, „ostati u zaprezi bez drugog konja". Apelujući na patriotska osecanja svojih sugrađana, Kimon ih na kraju ubedi da izglasaju odluku u slanju u Meseniju 4000 atinskih građana naoružanih teškira oružjem koji su imali da pomognu Sparti. Na čelo tog odreda stavi se sam Kimon. Međutim, dolaskom Atinjana na Itomu, položaj Spartanaca nije se ni malo poboljšao. lako su Atinjani u opsadama tvrđava bili neuporedivo iskusniji od Spartanaca, tu su se i oni pokazali nemoćni da savladaju ustanički otpor. Izvesnu ulogu svakako je odigrala i okolnost da se u sastavu atinskog odreda naiazilo dosta Efijaltovih istomišljenika, koji su, verovatno, više saosećali sa podjarmljenim Mesencima, nego sa omrznutom Spartom. I tako Itoma nije osvojena. Spartanci su posumnjali da su atinski vojnici stupili u tajne pregovore sa opsednutim Mesencima i da uz njihovu pomoć nameravaju da izvrše demokratski prevrat. Sve se svršilo time što je spartanska vlada direktno saopštila Atinjanima da joj više nije potrebna njihova pomoć. Od svih spartanskih saveznika okupljenih kod Itome opozvani su jedino Atinjani. Tako se politika koju je oligarhijska grupacija pod Kimonovim vođstvom vrlo uporno sprovodila završila potpunim neuspehora. Odjeke onog što se kasnije odigralo u Atini nalazimo kod Aristofana. „Uzevši sa sobom 4000 hoplita pošao je naš Kimon vama i spasao je Lakedemon", stoji u jednoj od njegovih komedija. Vrativši se u Atinu Kimon je izgleda pokušao da prikaže stvar tako kao da su Atinjani postigli uspeh, samo u tu verziju, razume se, niko nije verovao. Kimonovi političiđ protivnici odmah su oživeli. Atinski građani su negodovali. Tukidid piše da su Atinjani odmah po povratku odreda sa Peloponeza „raskinuli savez zaključen s Lakedemonjanima... i sklopili savez s Argivcima (Argosom) neprijateljima Lakedemonjana; zatim su i Atinjani i Argivci zaključili savez s Tesalijom koji je bio potkrepljen obostranim zakletvama (I, 102, 4). Sve to označilo je potpunu promenu stare političke linije. Da bi na neki način spasao svoj poljuljani ugled, Kimon ponovo pokuša da krene onim putem na kome se osecao najsigurnijim, na kome njegova reputacija još nije bila poljuljana, tj. putem novog rata s Persijom. Upravo u to vreme protiv Persijanaca se digao Egipat. Ustanak je digao Libijac Inar. Podržalo ga je skoro sve stanovništvo Egipta, koje je mrzelo Persijance. Bližili su se veoma ozbiljni događaji. Inar zatraži pomoc Atine. Nije isključeno da je on i pre toga slao Atini žito i održavao s njom prijateljske veze. Atinjani su se

odazvali na Inarov poziv slanjem svoje flote u sastavu 200 bojnih brodova prema obalama Egipta. Flotom je komandovao Kimon. Jedan deo atinske vojske borio se na Kipru, drugi deo na feničanskoj obali, ali su glavni delovi vojske bili iskrcani na tentoriju Egipta. Tu su oni zajedno s Egipćanima potukli Persijance i opkoliH Memfis. Opsada tog dobro utvrđenog grada trajala je dugo. Odlazak iz Atine ne samo da nije pomogao Kimonu već je, naprotiv, još više iskomplikovao i njegov položaj i položaj njegovih političkih istomišljenika. Iskoristivši Kimonovo odsustvo, demokrati su pod vođstvom Efijalta prešli u odlučnu ofanzivu. Njihov glavni udarac bio je usmeren protiv areopaga. U Atini je započeo niz sudskih procesa protiv pojedinih članova areopaga. Protiv njih su podignute optužbe zbog raznih dela: podmitljivosti, utaje društvenog novca, itd. Za razliku od samog Kimona, čoveka besprekornog poštenja, mnogi njegovi istomišljenici nisuše odlikovali tom vrlinom. Pomenutim procesima bio je jako poljuljan moralni autoritet mnogih članova areopaga. Time je bio potpuno pripremljen teren za konačni obračun s areopagom kao ustanovom koja se nalazila na čelu afinske države i koja je sada bila jako kompromitovana. 462. g. atinska narodna skupština donesi zakon protiv areopaga kojim mu je bio zadat smrtni udarac. Areopagu su zauvek bile oduzete sve njegove dotadašnje funkcije. Od najuticajnijeg društvenog organa areopag sada postaje običan sudski organ u Čiju su nadležnost spadali predmeti manjih krivičnih i nekih drugih prestupa. Tako je oboren bedem atinske oligarhije. Kad je to izvršeno, neprijatelji demokratije su se prihvatili poslednjeg sredstva koje im je još stajalo na raspolaganju: Efijalt je ubijen iz zasede, ali tok događaja time nije mogao da se izmeni. Demokratski prevrat u Atini predstavljao je svršenu činjenicu. Kad se Kimon vratio s Kipra u Atinu, našao se u bespomocnoj situaciji da ma šta preduzme i uskoro je bio kažnjen ostrakizmom. Borba oko areopaga imala je svoj odraz u umetničkoj literaturi. U Eshilovoj tragediji „Eumenidama" glavni junak te tragedije Orest, koji je zbog ubistva majke bio svuda progonjen od strane boginja osvete erinija, obrati se boginji Atini i tako se spase. Boginja ga posavetova da zatraži pravdu od atinskog areopaga. I evo, ono što nisu mogli da učine bogovi, učinili su atinski starci. Oni su opravdali Oresta. Erinije su ustupile svoje mesto Eumenidama koje su ga uzele pod svoje pokroviteljstvo. U istoj Eshilovoj tragediji nalazi se pomen ο tome kako je boginja Atina vec prilikom samog osnivanja areopaga upozoravala Atinjane na opasnost vezanu za promenu njegovog ustrojstva i prelaz prevlasti na stranu demokratije. „Savetujem građanima da se čuvaju kako bezvlašća tako i gospodske vlasti" govorila je ona Atinjanima. Zakon ο areopagu 462. g. udario je temelj novom periodu u istoriji Atine: periodu potpune i dosledne demokratizacije na svim poljima atinskog državnog života. Likvidacijom starih političkih funkcija areopaga raskrčeni su putevi za delatnost narodne skupštine atinskih građana i njenih organa koja sad nije bila ničim sputavana.

Posle smrti Efijalta pobednička atinska demokratija našla je sebi novog vođu Perikla. Uloga same ličnosti ovog stvarno istaknutog političara u atinskoj istoriji preuveličana je kako u antičkoj tako i u savremenoj buržoaskoj istoriografiji. Periklova popularnost među atinskim građanima, njegov bezgranično velik politički uticaj u narodnoj skupštini nisu zavisili od njegovih ličnih kvaliteta, već u prvom redu zbog toga što je politička linija koju je on predvodio stvarno odražavala interese i nade onih slojeva atinskog građanstva koji su ga i istakli na poprište političke delatnosti. Osim toga, tzv. Periklov vek, koji je bio pripremljen celokupnim tokom prethodnog istorijskog razvoja Atine, predstavljao je jednu od najslavnijih stramca atinske istorije; taj vek obiluje nizorn značajnih događaja. I upravo u tom srriislu Marks definiše period vezan za ime Perikla kao „najveći unutrašnji procvat Grčke".

Kresilova skulptura Perikla. Rimska kopija

U vreme koje razmatramo teško da bi Perikle mogao imati nešto više od 30 godina. Sin Ksantipa, pobednika kod Mikale, po majci je bio vezan za rod Alkmeonida: njegova majka bila je necakinja velikog atinskog reformatora Klistena. Za svoje doba Perikle je dobio odlično obrazovanje. Njegovi učitelji bili su filozof Anaksagora i Damon koji je među Atinjanima uživao veliku

popularnost. Kasnije, već kao rukovodilac atinske države, Perikle je stalno održavao tesne odnose sa najnaprednijim i najodabranijim ljudima svog vremena: sa sofistom Protagorom, istoričarem Herodotom, velikim umetnikom Fidijorp. Savremenici su u Periklu gledali smelog i energičnog državnika, odanog idejama demokratije, nadarenog govornika i čoveka koji se odlikovao slobodnim mišljenjem. U tom pogledu karakterističan je i lični život Perikla. Ne obraćajući ni najmanje pažnju na shvatanja koja su vladala u sredini kojoj je pripadao, on se razveo od svoje žene sa kojom je imao dvoje dece i oženio se Milećankom Aspasijom, iako ona nije spadala među atinske građane. Za razliku od ostalih atinskih žena koje su se obično zatvarale u uski krug svoje porodice i domaćinstva, Aspasija je bila visoko obrazovana žena. U njenoj kući okupljali su se najtalentovaniji predstavnici tadašnje inteligencije. U svojoj političkoj delatnosti Perikle je od samog početka prišao demokratskom pokretu, onim srednjim slojevima demosa trgovcima, brodovlasnicima, vlasnicima zanatskih radiomca, srednjim, pa čak i sitnim zemljoposedmcima angažovanim u robnoj proizvodnji koji su bili zainteresovani za napredak pomorske moci Atine, za učvršćenje njenih trgovinskih veza, za razvoj pomorske trgovine i koji su u svoje vreme podržavali Temistokla, a zatim Efijalta. Veze između Perikla i Efijalta izgleda da su bile tako tesne da je zbog izvesne nejasnoće izvora ponekad teško razdvojiti poduhvate jednog od poduhvata drugog. Posle Efijaltove smrti Perikle je nastavio započeti demokratski prebražaj atinske države. Pobeda izvojevana u borbi sa oligarhijskom grupacijom morala je da se učvrsti. U tome se sastojao glavni zadatak politike atinske demokratije na čijem čelu se nalazio Perikle. Posle 462. g. u Atini izgleda da nije bilo nikakvih opštih odjednom sprovedenih reformi tipa onih koje su sproveli Solon i Klisten. Glavni cilj je postignut: oligarhijsko uređenje bilo je srušeno, vrhovna vlast je prešla u ruke atinskog demosa. Postojeci izvori ne dozvoljavaju da se u svakoj određenoj prilici sa dovoljno jasnoce utvrdi kakve je konkretne zakonodavne forme donela ta promena: koji su od preživelih zakona i da li su odmah bili revidirani, kakvi su i kad uvedeni novi zakoni. Aristotel, koji je bio protiv novog poretka, govori ο tim promenama veoma uopšteno i neodređeno: „... državno uređenje sve više je gubilo svoj strogi poredak krivicom ljudi koji su se zanosili demagoškim ciljevima" („Atinski ustav", 26, 1). Reč „ljudi" sigurno treba da se shvati kao oznaka za vođe demokratije. ,,U celokupnoj upravi" piše on dalje „Atinjani se nisu tako strogo pridržavali zakona kao pre". Prema Aristotelovom svedočenju, 475. g. je za arhonta prvi put. bio izabran zeugit, tj. čovek iz treće imovinske klase koji prema timokratskom Solonovom ustavu nije imao pravo da bude biran. Znači li to da je bila ukinuta Solonova reforma zasnovana na cenzusu? Zvaiiično, putem zakona, ona nije bila ukinuta, ali su stvarno atinski građani pripadnici nižih imovinskih klasa imali pristup na sve položaje u državi, izuzev dužnosti stratega. U pseudoksenofontovom „Atinskom ustavu" sasvim određeno se kaže da su na početku Peloponeskog rata arhonti birani iz redova svih Atinjana. Dalje, poznato je da imovinsko stanje kandidata za izbor nije bilo utvrđeno putem proveravanja, vec na taj način što je svakom kandidatu postavljano usmeno pitanje

ima li zeugitski cenzus. Pri tom ni jedan kandidat, ma koliko bio siromašan, nikad na to pitanje nije odgovarao negativno. Tako je utvrđivanje cenzusa prilikom izbora svedeno na formalnost. Istina, i sam položaj arhonta u to doba bio je izgubio svoj nekadašnji značaj. Izuzetak su u tom pogledu činili samo arhonti eponimi i arhonti polemarsi u čiju su nadležnost i dalje spadali sudski poslovi koji su se odnosili na atinske građane i strance, a ο kojima su oni donosili prethodne odluke. Kao drugi dokaz demokratizacije atinskog državnog uređenja služi rasprostranjenost običaja da se za čitav niz dužnosti odgovorna lica biraju kockom, umesto glasanjem, kako su birani ranije. Pomoću kocke počele su da se popunjavaju gotovo sve dužnosti, izuzev dužnosti stratega i onih za koje je bilo potrebno stračno znanje. Prema shvatanju antičkih privrženika demokratskog uređenja, takav način popunjavanja službi bio je vrio demokratičan. Za njih je demokratičnost bila u tome što se svakom građaninu priznavalo pravo na obavljanje državnih dužnosti: neka kocka odluči ko ce od njih vršiti te dužnosti tokom određene godine. Osim toga, popunjavanjem službenih dužnosti pomocu kocke bila je isključena mogućnost prethodnog uticaja na birače, čime su se ranije u velikoj meri služili bogati ljudi. Sve pomenute mere za većinu građana predstavljale bi praznu deklaraciju da nisu bile zasnovane na materijalnoj podlozi u obliku nagrađivanja rada za obavljanje javnih funkcija koje je vršeno iz sredstava državne blagajne. To je otpočelo na osnovu Periklovog zakona ο plataraa zakletih porotnika kojima je bila određena nagrada od 2 obola za svako zasedanje svota, koja je bila otprilike jednaka jednoj nadnici Atinjana. Karakter te mere biće jasan ako uzmemo u obzir da je atinski narodni sud helijeja imao 6000 zakletih porotnika koji su svake godine bili birani kockom. Ali nagrađivanje porote predstavljalo je samo početak celokupnog sistema drugih plaćanja. Na predlog Perikla, državna blagajna je počela da isplaćuje siromašnim građanima tzv. teorikon pozorišni novac. Namena teorikona bila je da se građanima pruži mogućnost za odmor i razonodu za vreme prazrdka kad su u Atiiii davane pozorišne priredbe. Pošto je pozorište igralo izuzetnu ulogu u društvenom životu Atine, ova mera je imala ogroman politički značaj. Zatim je bila uvedena isplata dnevnica članovima veća od 500 lica koji su se sada sastajali mnogo češće nego ranije, plate arhontima i licima koja su zauzimala niz drugih dužnosti, plate građanima koji su se nalazili u redovima atinske vojske i na brodovima atinske flote. Placanje rada na državnim dužnostima obezbedilo je masi atinskih građana realnu mogućnost da aktivno iskoriste svoja politička prava. Od onda je svaki, pa i najsiromašniji građanin Atine bez opasnosti mogao da sve svoje vreme posveti državnom poslu. Tako su, na primer, porotnike počeli da biraju prvenstveno iz najsiromašnijih slojeva atinskog stanovništva; učešće u radu suda za mnoge građane postalo je izvor sredstava za život. U savremenoj buržoaskoj, posebno u američkoj istoriografiji izražavano je mišljenje da se isplata novčane pomoći atinskim građanima, koju su sasvim

proizvoljno izjednačili sa socijalnom pomoći u današnjim kapitalističkim zemljama, pokazala kao nepodnošljivi teret za atinsku državnu blagajnu i u konačnoj liniji predstavljala jedan od uzroka propasti antičke demokratije. Takvo shvatanje je u osnovi pogrešno zbog toga što su izdaci na ime pomoci tokom Periklove vladavine, prema svim znacima, iznosili relativno mali procenat u stavci rashoda atinskog budžeta. Atinska država je lako podnosila izdatke te vrste, zato što je stajala na čelu Atinskog pomorskog saveza i zato što je taj savez vec uspeo da preraste u atinsku pomorsku državu čiji su podanici bili obavezni na redovnu uplatii forosa. Nikom drugom nije palo na um, već baš Periklu vođi atinske demokratije, da prenese državnu blagajnu sa ostrva Delosa u Atinu, čime je Atinjanima bilo omoguceno da se služe tim novcem bez ičije kontrole. Prema tome, dobra koja su uživali atinski građani u ovom periodu zasnivala su se ne samo na eksploataciji robova već i stanovništva mnogili drugih grčkih gradova potčinjenih Atini. U tome se sastojala jedna od dubokih protivrečnosti atinske robovlasničke demokratije. Druga njena karakteristika razotkriva se u Periklovom zakonu od 451/50. g. ο sastavu atinskog građanstva. Pre donošenja tog zakona, atinskim građaninom smatran je onaj kome je otac bio atinski građanin koji je morao da prizna novorođenče, da nad njim izvrši određene obrede i da ga uvede u spisak građana svoje deme. Majka novorođenčeta pri tome nije morala da bude atinska građanka. Klisten, Temistokle, Kimon, istoričar Tukidid po svojim majkama nisu bili atinskog porekla. Prerastanje Atine u jedan od najvećih političkih, ekonomskih i kulturnih centara Grčke, učinilo je da je ona postala privlačna tačka za građane drugih gradova; sva dobra koja su uživali atinski punopravni građani prirodno su kod mnogih dragih izazivala želju da se orode sa Atinjanima ili na bilo koji drugi način uključe u njihove redove. Međutim, finansijske mogucnosti atinske države nisu bile neograničene. Porast broja atinskih građana na sasvim određen način ugrožavao je njihove privilegije. Zato je Perikle u interesu svojih sugrađana 451/50. g. doneo zakon, prema kome se za sticanje atinskog građanstva postavljaju drugi uslovi: odsad je prava atinskog građanina dobijao samo onaj Čiji su otac i majka po svom rođenju spadali raeđu prave Atinjane. Suština tog zakona najjasnije se ispoljila 444. g. Te godine je egipatski vlađar Psametih poslao na poklon atinskom demosu 40.000 medimni pšenice koju je prema nameni trebalo podeliti građanima. Upravo u vezi s tim poklonom sa svih strana su stizale tužbe i atinski sud bio je pretrpan mnoštvom parnica ο nezakonito rođenim. Rezultat tih procesa bilo je osetno smanjenje broja onih koji imaju pravo na dobijanje žita. Tinie je povećan deo koji pripada punopravnim građanima. Periklov zakon 451/50. g. na taj načiri jasno dokazuje da je atinskoj deraokratiji bio potpuno stran princip jednakosti svih ljudi pred zakonom. Taj princip bio je zamenjen drugim: principom jednakosti pred zakonom samo za građane. Pojani građanstva je pri tom bio neraskidivo vezan za privilegije i posebno dostojanstvo čime se građanin izdvajao iz sredine ostalih ljudi, koji nisu bili građani, i koji su, prema tome, spadali u bića niže vrste.

Državno Državnom uređenju Atine u celini, onakvom kakvo uređenje Atine se ono formiralo za vreme Periklovog života karakteristiku je davalo pre svega to što je puna zakonodavna, izvršna i sudska vlast pripadala svim punopravnim građanima koji su bili organizovani u narodnu skupštinu eklesiju. Narodna skupština svoja vrhovna prava nije ni na koga prenosila, već ih je koristila neposredno. To pitanje se uopšte nije ni postavljalo pred aiinske građane, jer su svi bez teškoće mogli smestiti na trgu svog grada. Tu su ss građani okupljali otprilike svakih deset dana radi raspravljanja ο najvažnijim državnim poslovima. Pravo učešća u narodnoj skupštini uživali su svi punopravni rnuškarci koji su navršili dvadeset godina života. Švakom učesniku skupštine bila je zagarantovana sloboda govora i zakonodavna inicijativa. Svaki je mogao da istupi s bilo kakvim predlogom, s kritikom svakog od službenih lica ili vec prihvaćene i sprovedene mere, svakog zakonskog projekta. Kad se ovo ima u vidu, teško je govoriti ο krugu pitanja kojima se bavila narodna skupština. Raspolažući neograničenira pravima, ona je prema svom nahođenju, prema predlogu svakog od svojih učesnika, mogla da pretresa ο bilo kojem pitanju, bilo da je ono spadalo u delokrug sudstva ili se radilo ο nekoj meri čije sprovođenje spada u kompetenciju magistrata. Koliko je nama poznato, u praksi narodne skupštine od najvećeg su značaja bili sledeći poslovi: izbor stratega i drugih viših vojnih funkcionera; objava rata, zakljuČivanje ugovora ο rairu, ugovora ο sklapanju saveza i draga pitanja spoljne politike; dodeljivanje prava građanstva, primanje računa viših službenih lica; donošenje najraznovrsnijih zakona; pretresanje i donošenje državnog budžeta. Sva pitanja rešavana su javnim glasanjem, dizanjem ruku. Tajna glasanja primenjivana su samo u izuzetnim slučajevima. U takvim slučajevima glasalo su spuštanjem raznih kamenčića u urnu. Tajno glasanje praktikovano je i prilikom izricanja kazne ostrakizma. Odluke narodne skupštine, koliko znamo iz atinskih dekreta koji su se sačuvali do naših dana, unošene su u zapisnike. Zapisnici su uvek počinjali ovakvom formulom: „Odlučili su veće i narod". Zatim su unosili kojoj je fili pripadala pritanija, ko je bio sekretar, ko je predsedavao i koji je govornik predložio ovo ili ono. Svi ostali organi atinske države smatrani su organima podređenim i odgbvornim narodnoj skupštini. U te organe spadali su: veće od 500 lica, helijeja, areopag, kolegijum desetorice stratega, kolegijum arhonata i još čitav niz drugih službenih lica koja su svoja ovlašćenja uglavnom sticala kockom. Organizaciona struktura veća od 500 lica bila je uglavnom ista kao i u vreme Klistena. Ono se sastojalo od predstavnika svih deset fila, po 50 pritana iz svake. Pritani su redom obavljali svoje funkcije, po strogo utvrđenom redu prema kome je i godina bila podeljena na deset delova. Funkcije veća sastojale su se u pripremama predmeta za narodnu skupštinu i rešavariju nekih pitanja drugorazrednog značaja u vremenu između dva zasedanja skupštine. Na samoj skupštini takođe su bila u delokrugu veća

Atina. Pogied na Akropolj.

pitanja predsedavanja, određivanja roka za saziv idućeg zasedanja skupštine, sastavljanja dnevnog reda, itd. Prema atinskim zakonima ni jedno pitanje nije moglo da se pretresa u narodnoj skupštini dok prethodno ne prođe kroz veće. Ali time veće ni u kom slučaju nije stajalo iznad skupštine. Tu se u stvari susrećemo sa momentom procedure koji je uslovljen time što skupština zbog svoje glomaznosti nije bila u stanju da pretresa pitanja s potrebnom pažnjom i ozbiljnošću ako ona nisu bila unapred obrađena. S te strane veće nastupa kao radni organ narodne skupštine. Atinski sud porotmka-helija i po svojoj strakturi, i po svojim funkcijama, i po karakteristikama njegovog načina rada predstavljao je jedinstvenu instituciju. Kako je već rečeno, helijeja je imala 6000 porotnika. Ovi su bili podeljeni u deset sudova dikasterija, po 500 ljudi u svakom (po 100 porotnika u svakoj dikasteriji šmatrano je rezervomj. Da bi se sprečilo podmićivanje, sudski predmeti su raspoređivani dikasterijama putem kocke. U naročito važnim slučajevima sastavljane su po dve, čak i po tri dikasterije radi pretresanja jednog predmeta. Sudski proces u atinskoj helijeji bio je izgrađen na principu takmičenja. Porotnici bi saslušali i podnosioca tužbe i tuženog (ili zajmodavca i dužnika) i svedoke, dozvoljavali su im da se svađaju na licu mesta, kad bi porotnicima cela stvar postala jasna, pristupili su glasanju. Pri tom,

Partenon. Zapadna fasada.

atinski sud nije znao za specijalne tužioce. Optužbu u bilo kom predmetu, čak i u slučajevima kad se radilo ο interesima države ili ο čuvanju postojećeg poretka, podnosio je i branio svako ko je hteo. Principijelno se smatralo da su državni interesi i bezbednost pitanja koja treba da leže na srcu svakom građaninu, prema tome, svaki građanin je dužan i može da istupi u njihovu odbranu na sudu. Ni profesionalni branioci nisu nastupali pred sudom. Svaki građanin morao je da se brani Sam. U slučaju da se neko osećao nesposobnim da to učini dovoljno dobro obraćao se stručrijaku u Atini je bilo takvih i zatim je učio napamet govor koji mu je branilac napisao. Karakterističan je odnos atinskog suda prema robovima. Ako je neki rob morao da nastupi kao svedok, on je po zakonu morao da da svoj iskaz samo uz propratno mučenje. Ako bi rob pri tom umro, njegovom vlasniku bila bi nadoknađena vrednost materijalna šteta pričirijena sudskim procesom. Od službenih funkcionera koji su svoja ovlašćenja dobijali svake godine putem izbora u narodnoj skupštini najveći značaj imao je kolegijum desetorice stratega. Na tu dužnost počevši od 444. godine, pa tokom daljih 15 gcxiina biran je i sam Perikle, ponovo svake godine. U vreme Perikla stratezi nisu primali platu. Prema tome, na tu dužnost mogla su da pretenduju samo potpuno obezbeđena lica. Međutim, u rukama stratega bile su koncentrisane najvažnije funkcije administrativne, izvršne i vojne vlasti. Stratezi su komandovali atinskom flotom i vojskom, obavljali su sve poslove spoljne politike atinske države i predstavljali su je u diplomatskim pregovorima, vodili su fmansijske poslove, itd. Raspolažući tako širokim ovlašćenjima, stratezi su se u isto vreme nalazili pod stalnom kontrolom narodne skupštine kojoj su morali da polažu račune. U slučaju da skupština oceni da delatnost stratega nije zadovoljavajuća mogla je da ih razreši dužnosti pre određenog roka i da izabere nove.

Izbora službenih lica u Atini je uopšte poklanjana najveća pažnja. Prema podacima iz izvora, atinski gradani su pretresali ponašanje svakog kandidata: da li poštuje svoje roditelje, da li je odgovorio svojim vojnim obavezama u svim slučajevima kad je to od njega zahtevano, da li je izvršavao svoje finansijske obaveze u odnosu na državu, itd. Lisija kaže cak i ίο da je srnatrano pohvalnim ako kandidat pre izbora podnese izveštaj ο celom svom životu. Takođe je važno da se razmotri pitanje opštih garancija za stabilnost atinskog društvenog poretka u doba PeriMa, Kao što je rečeno, narodna skupština atinskih građana koja se sastajala svakih 10 dana imala je vrhovnu vlast u državi. Prema tome, ona je raspolagala i pravom da menja osnovne državne zakone njen ustav. Posmatrajući stvar teoretski, opasnost od bitnih promena postojećeg državnog poretka javljala se sa svakim sastankom građana na Pniksu gde su se oni okupljali. Da bi se izbegla ta opasnost, u Atini su postojale posebne ustanove koje su atinskom ustavu garantovale izvesnu trajnost. Najvažnija među tim institutima bila je „grafe paranomon" „tužba protiv onih koji su predložili loše zakone". Svaki građanin koji je želeo da koristi svoje pravo „grafe paranomon" morao je ο tome da da izjavu u narodnoj skupštini. Pošto bi to učinio, predlagali su mu da se zakune da to svoje pravo neče koristiti na štetu atinskog naroda, i posle toga bi on iznosio sam prigovor na bilo koji predlog koji je skupštini podnesen na rešavanje ili zakon već usvojen u skupštini koji je, po njegovom mišljenju, u suprotoosti sa postojećim zakonodavstvom. Prigovor podnesen na ovaj način odmali je obustavljao vrednost predloga, odluke ili zakoria, a cela stvar ustupana je narodnom sudu helijeji. U sudu je podnosilac pritugbe morao da dokaže pred sudijama porotnicima osnovanost svog protesta prema pravilima takmičarskog procesa. Kao brariilac osporenog predloga, odluke ili zakona nastupao je onaj građanin. koji ih je υ svoje vreme pocineo narodnoj skupštini ili posebna komisija koja je stvar sprovela u narodnoj skupštini. Saslušavši obe strane, sudije su donosile odluku. Ako pritužba doneta na osnovu „grafe paranomon" bude prihvacena kao ošnovana, onda se osporena uredba ili zakon ukida, a građanin koji ih je u svoje vreme predložio odmah se poziva na odgovornost pred sudom zato što je sugrađane doveo u zabluđu. Sud ga je mogao osuditi na veču novčanu kaznu ili na još strožu kaznu uključujući i progonstvo ili smrtnu kaznu. Na taj način, ako je svaki građanin uživao punu slobodu zakonodavne iriicijative, na njega je, s drage strane, padala i odgovornost. Za svaki svoj predlog odgovarao je svojom imovinom i životom, i nije bio odgovoran samo pred organima države vec i pred svakim drugim atinskim građaninom, jer je svakom bilo omogućeno da ga pozove na odgovornost putem „grafe paranoraon". Međutim, u korišćenju prava žalbe svakog građanina na nezakonitosti bile su moguće i zloupotrebe. Među građanima su se mogli naći i takvi koji su hteli da koriste pravo „žalbe na nezakonitost" u cilju nanošenja štete državi. Takva mogućnost takođe je bila predviđena atinskim zakonodavstvom. Ako je helijeja odbacila pritužbu podnetu putem „grafe paranomon" i za njenog podnosioca glasalo manje od 1/3 porotnika, onda su takvog podnosioca na licu mesta pozivali

na sudsku odgovornost zbog neosnovanosti žalbe i mogli su mu izreći strogu kaznu. Drugu garanciju stabilnosti postojećeg demokratskg poretka predstavljala je naročita procedura za sprovođenje zakona. U državnom pravu Atinjana treba razlikovati zakone „nomoje" i obične odluke „psefizama". Psefizmi su imali kazualan karakter, zakoni opšti. Za sprovođenje običnih odluka nije bila potrebna neka naročita procedura; nasuprot tome, sprovođenje zakona bilp je skopčano sa proceduralnim pravilima kojima se namerno odugovlačilo njihovo pretresanje kako bi se narodna skupština sačuvala od opasnosti da na brzinu i nepromišljeno primi neko rešenje. Svake godine na prvom sazivu narodne skupštine prve pritanije, kpja se održavala 11. dana atinskog meseca „hekatombeona" (oko sredine jula) stavljano je na glasanje pitanje: želi li ona da iskoristi svoje pravo revizije starih zakona i razmatranja novih zakonskih projekata. Ako je narodna skupština dala pozitivan odgpvor na to pitanje, onda su pojedini njeni učesnici istupali sa svojim zakonskim projektima. Svaki primljeni zakonski projekat zatim je predavan veću radi detaljnog pretresanja i redigovanja. Posle toga zakonski projekt, sad već redigovan, ponovo se vraćao pred narodnu skupštinu i pred helijeju na izglasavanje. Njegov tekst se istovremeno ispisivao na tabli radi opšteg uvida, a takođe je čitan građanima u razmacima između sastanaka zakonodavne skupštine, kako bi mogli da ga pažljivo i svestrano prouče. Samo pod uslovom obavljanja čitave ove procedure u Atini je mogao da se donese neki novi zakon.

Uopšte uzevši, državno uređenje koje je u Atini uspostavljeno u vreme PerikldVe vladavine, naročito 11 poređenju sa poretkom oligarhijških polisa, besumnje je imalo obeležje istorijske progresivnosti. Međutim, ne smemo prevideti izvesne nedostatke i protivrečnosti atinskog državnog života. Ni meteci ni atinske žene-majke, žene i kćeri punopravnih atinskih građana a da i ne govorimo ο robovima — nisu imali nikakvih politickih prava u Atini i uopšte nigde, pa prema tome nisu mogli aktivno da učestvuju u državnom životu. Kao što je već rečeno, punopravnih građana u atinskoj državi nije bHo više od 15-20 procenata od celokupnog stanovništva. Tako se pečat klasne ograničenosti koji je karakterističan za sve robovlasničke države te epohe odražavao i na socijalnoj i državnoj organizaciji Atine. Ali od onih koji su ulazili u sastav ove privilegovane manjine svi ni izdaleka nisu raspolagali stvarnom mogućnošću korišcenja svojifi prava. Učešće običnih građana u narodnoj skupštini za vreme Perikla nije placeno davanjem neke pomoci iz državne blagajne. Zato svi oni koji su živeli od svog rada nisu bili u mogućnosti da svakih 10 dana po više časova provedu na Pniksu gde je zasedala narodna skupština. Još manje mogućnosti za to imali su atinski seljaci. Da bi posetili narodnu skupštinu, morali su da dođu u grad. U periodu intenzivnih poljskih radova mali broj seljaka mogao je sebi da dozvoli da napusti polja. Zbog svega ovog, iako je celokupan broj atinskog građanstva iznosio otprilike 30-35 hiljada ljudi, broj učesnika u narodnoj skupštini izgleda da nije prelazio 2-3 hiljade, a samo u nekirn naročitim slučajevima okupljalo se više građana. Međutim, u državnom pravu starih naroda nije postojao pojam kvoruma. Neposre-

\ ··< ν

Λϋwm

Dijana i Alrodita. Istočni zabat Partenona u Atini

Kekropsova grupa. Zapadni zabat Partenona u Atini

dno učešće u narodnoj skupštini građani su shvatili kao pravo, a ne kao obavezu. Zato, ako neki od građana nije dolazio na zasedanje narodne skupštine, smatralo se da taj na neki način prenosi svoje pravo na prisutne i odluke narodne skupštine imale su zakonsku snagu nezavisno od broja građana koji su ih doneli. Tako se došlo dotle da je atinska skupština, naročito u doba Peloponeskog rata, često donosila potpuno slučajne odluke koje su bile u suprotnosti sa interesima države i opštim kursom njene politike. Među funkcionerima koji su birani kockom ili glasanjem u narodnoj skupštini često su se mogli naci nezgodni ljudi i nesposobni za društvenopolitički rad; njihova prednost sastojala se u tome što su na dan izbora prisustvovali zasedanju u Pniksu. Isto tako, zahvaljujuci činjenici da služba stratega nije biia plaćena, nju su mogli vršiti bogati, krupni robovlasnici koji nisu saosećali s demokratijora, pa su na taj način mogli uticati na politički život zemlje i posle Efijaltovih i Periklovih reformi. Samo po sebi je jasno da su protivnici atinske demokratije nastojali da iskoriste slabe strane državnog uređenja za svoje interese. Oni nisu mogli, a nisu ni hteli da se pomire s pretrpljenim porazom i na sve moguće načine nastojali su da vrate svoje izgubljene povlastice. Poslije Kimonove smrti njihov vođa je postao neki Tukidid iz Alopeke koji je u narodnoj skupštini redovno istupao protiv Perikla. Perikle je, međutim, uspeo da odnese pobedu nad Tukididom i da ga, putem ostrakizma, progna iz Atine. Ali oligarhijski elementi ni posle toga nisu položili oružje. Istina, uspeh u borbi protiv demokratskog uređenja mogli su postići tek u godinama teških potresa za vreme Peloponeskog rata, tj. posle Periklove smrti. Periklova vlada morala je istovremeno da se sukobljava i s opozicijom unutar same demokratije. Najsiromašrajim slojevima atinskog

građanstva izgledalo je da sprovedene reforme nisu dovoljne. Oni su težili ka radikalmjem državnom preobražaju i prebacivali su svojoj vladi preieranu umerenost i neodlučnost. Periklova vlada morala je da računa s raspoloženjima te vrste; imajući ih u vidu, ona je sprovodila specijalne mere. Za vreme Perikla, na primer, izvanredni razmah postigla je izgradnja javnih objekata. Ostvarena je najmilija Temistoklova želja: gradska utvrđenja povezana su tzv. Dugim bedemima sa utvrđenjima atinske luke Pirej. U samom gradu podignut je niz veličanstvenih građevina i postavljen ηίζ divnih statua. Među njima je na prvom mestu čudo arhitektonske umetnosti Partenon sa statuom boginje Atine, koju je izradio veliki umetnik Fidija. Ali ne samo ta već i druga arhitektonska dela iz Periklovog doba, kao što su, na primer, Odeon koji je bio namenjen muzičkim takmičenjirna ili čuveni Propileji i dan-danas izazivaju naše divljenje.16 Do danas se sačuvao niz atinskih natpisa iz kojih vidimo kako je atinska država ulagala velika sredstva u svoje građevinarstvo. U jednom od njih imamo popis izdatog novca za čuvenu statuu boginje Atine koju je izradio vajar Fidija. U drugom koji predstavlja finansijski izvještaj objavljen 433. g., pošto je bila završena izgradnja Partenona, daje se iscrpan pregled svih rashoda tokom 15 godina koliko je trajala izgradnja tog objekta: izdaci za materijal, troškovi transporta do Akropolja, troškovi za isplatu radnika i umetnika, itd. Na svim tira građevinama radili su siromašni atinski građani. U tome je socijalni značaj građevinske delatnosti atinske države. Razvijajući intenzivan rad u tom pravcu, Periklova vlada je znala da angažuje i sredstva bogatih građana krupnih robovlasnika. U Atini su i ranije postojale tzv. liturgije, tj. dužnost najimućnijih građana da po izvesnom redu ria svoj trošak cxlgovore obavezama vezanim za organizaciju pozorišnih predstava i opremanje brodova za atinsku flotu.17 U doba Perikla liturgije su predstavljale jednu od najvažnijih stavki u budžetu demokratske države. Postojeći izvori ne pružaju nikakve podatke ο aktivnom suprotstavljanju liturgijama od strane bogatih građana. Možda bi se to moglo objasniti time šfo su sc izdaci, koje im je nametala demokratska vlada, mnogima od njih isplatili zaradom na poslovima koje su mogli da preduzimaju zahvaljujući spoljnopolitičkim uspesima Periklove vlade. Nikad ranije i nikad kasnije spoljna politika Atine nije imala takav zamah kakav je dobila posle zavođenja vlasti demokratije. Ta politika bila je usmerena na dalje učvršćivanje državne moci Atine i proširenje sfere njene političke i ekonomske delatnosti i uticaja. Tom politikora na prvom raestu su bili pogođeni saveznici Atine. Upravo po dolasku demokratije na vlast najjasnije se ispoljilo stremljenje Atinjana da uguše državnu samostalnost saveznika, da ih konačno pretvore u svoje podanike i da istovremeno povećaju broj gradova zavisnih od Atine. Atinjani su sada preuzeli na sebe zadatak da pod svoju hegemoniju stave gradove srednje Grčke i gradove Peloponeza. U takvoj situaciji to se neizbežno moralo odrazitina nesigurnu ravnotežu u međusobnim odnosima grčkih gradova
16 Vidi poglavlje „Umjetnost stare Grčke". 17 Vidi poglavlje „O pitanju ekonomskog života Grčke klasičnog perioda"

koja je u izvesnoj meri postojala u vreme persijske najezde na Balkansko poluostrvo. Kako što je rečeno, Atinjani su raskiriuli savez sa Spartancima i zaključili sporazum sa Argosom i Tesalijom odmah po povratku Kimona sa njegovog neuspelog pohoda u cilju pružanja pomoći Sparti. Vezana mesenskim ustankom, Sparta nije bila u staiiju da to spreči, iako su se u savezništvu Atine sa Argosom krile velike opasnosti po nju, Kad je dugotrajni otpor Mesanaca na Itomi konačno slomljen i ovi kapitulirali pod uslovom da im se dozvoli slobodan izlaz, Atinjani su to odmah iskoristili. Oni su pomogli mesenskim izgnanicima da se smeste u Naupaktu, i tako se taj grad na obali Korintskog zaliva na njegovom najužem mestu našao u sferi atinskog uticaja. To se već kosilo sa interesima ne sanio Sparte nego i sa mteresima najbogatijeg i najuticajnijeg člana Peloponeskog zaveza Koiinta čija se celokupna trgovinska delatnost obavljala preko Korintskog zaliva. Ali Atinjani nisu ostali na tome. Oni se sada mešaju u oružani konflikt između Korinta i Megare i pružajući podršku Megari insistiraju na izlasku Megare iz Peloponeskog saveza kome je ona oduvek pripadala. Megara sad sklapa savez s Atinom i Atinjani u taj grad i u njegovu luku Pagu, koja se nalazi na obali Korintskog zaliva, dovode svoje garnizone. Istovremeno oni podižu dva reda utvrđenja između Megare i njene druge luke Niseje, koja se nalazila na obali Saronskog zaliva, čime se sprečava opasnost da grad bude napadnut s kopna. Učvrstivši se tako na Istamskoj prevlaci, Atinjani su zagradili Sparti put u srednju Grčku. Sad Atinjani nastoje da postignu uspeh u borbi sa svojom starom suparnicom Eginom koja je ušla u rat na strani Korinta. Bez obzira na to što je najveći deo atinske flote bio angažovan u borbi koja se u to vreme vodila u Egiptu, Atinjani su potukli Eginjane u pomorskoj bici, iskrcali se na njihovo ostrvo i opkolili im grad. Pokušaj Korinćana da atinske snage povuku sa Egine, radi čega su iznenada napali na Megaru, završio je neuspehom. Atinjani su naoružali preostale građane u gradu, pa su ovi pod komandom atinskog stratega Mironida potukli Korinćane. Položaj Atine trebalo je da se učvrsti još više predstojećim skorim završetkom izgradnje Dugih bedema između grada i luke. Izgradnjom tih bedema trebalo je da se kruniše podizanje odbrambenog sistema Atine. Uspesi Atinjana konačno su naterali Spartu da se umeša u događaje koji su se odigrali; dotle je Sparta bila zaokupljena gušenjem ustanka mesenskih helota. 457. g. velika peloponeska vojska koja je brojala 11.500 vojnika naoružamh teškim oružjem, pod komandom spartanskog kralja

Zapadni friz Partenona. Figure konjanika

Nikomeda prešla je Korintski zaliv i krenula u srednju Grčku. Spartanci su se još uvek plašili otvorenog sukoba s Atinjanima. Zato je zvanično objašnjenje tog njihovog pohoda bilo posredovanje u sporu koji se vodi između stanovnika male Doride i Fokejaca. Prave Nikomedove namere ispoljile su se tek onda kad je sa svojom vojskom stigao pred Tebu, smestio svoj logor oko nje i sa Tebancima stupio u pregovore. Politička supremacija u Tebi u to vreme već je bila na strani oligarhijske grupe, koja je održavala aktivne veze sa političkim izgnanicima iz Atine. U pregovorima koji su započeli Nikomed je uspeo ne samo da pridobije Tebu za sebe već i da oko nje okupi grupacije u drugim beotskim gradovima koje su bile neprijateljski raspoložene prema Atini. Atinjani su shvatili kakva im je opasnost zapretila i rešeni da je preduhitre mobilisali su sve snage koje su im stajale na raspolaganju. Atinska građanska vojska popunjena odredima iz Argosa, Tesalije i gradova Atinskog pomorskog saveza, u ukupnom broju od oko 14.000 teško naoružanih pešaka, prešla je granice Beotije. U žestokoj i krvavoj bici kod Tanagre Atinjani su bili potučeni. Istina, i njihovi neprijatelji su skupo platili svoju pobedu teškim gubicima. Nikomed se stoga nije usudio da napadne Atiku i povukao se na Peloponez. Posle poraza kod Tanagre Atinjani su se našli u tako teškoj situaciji, da je na predlog Perikla vračen iz izgnanstva Kimon koji je uzeo učešća u

Propileji. Sagrađeni 437-432. g. pre n.e. Arhitekta Mnesikle

pregovorima sa Spartom ο primirju. Pdmirje je zaključeno samo na četiri meseca. Ali Atinjani su uspeli da iskoriste taj rok za to da poprave svoj položaj u Beotiji. Preduzet je novi pohod na Beotiju i atinski strateg Mironid potukao je udružene snage Beocana kod Enofite. Posle te pobede, kojom je bio osvećen poraz kod Tanagre, Atinjani su uspeli ne samo da obnove svoj uticaj nad većinom beotskih gradova već i da ga prošire dalje na sever. Gradovi Fokide i Lokride, suseda Beotije, morali su da zaključe savez s Atinom. U čitavoj srednjoj Grčkoj Spartancima je, kao njihov oslonac, ostala samo Teba. U isto vreme pala je Egina. Prema uslovima pod kojima je kapitulirala, ona je morala da poruši svoje bedeme, da preda svoje bojne brodove i da plaća Atinjanima danak. Ohrabreni tim uspesima Atinjani su obnovili ratne operacije protiv Sparte. Atinska flota pod komandom Tolmida iznenada je ušla u spartansku luku Gitij i tu zapalila brodogradilište. Zaobišavši Peloponez, Tolmid izvrši napad na Metonu i postigne još niz uspeha na obali Etolije. Otprilike u isto vreme Atini su se priključili gradovi Ahaje, a na istoku Peloponeza, na teritoriji Argolide, Atinjani zauzimaju Trezen. Da se poduhvat u Egiptu nije završio katastrofom, mogli su se očekivati njihovi đalji veliki uspesi. Kao što je vec rečeno, Atinjani su tamo uputili jače snage u cilju pružanja podrške ustanku koji je buknuo protiv Persijanaca. Na Ušću Nila i kod Kipra bilo je koncentrisano preko 200 atinskih savezničkih ratnih brodova i znatne kopnene snage za desant. U slučaju uspeha, Atinjani su raogli računati da će se učvrstid na novom tržištu i da će u svoje ruke prigrabiti najbogatiju žitnicu Mediterana.

U početka su se ratne operacije odvijale srećno po Atinjane. Ali su Persijanci oko 454. g. sakupili veliku vojsku. Arinska vojska zajedno sa Egipćanima koji su digli ustanak držala je opsadu Memfisa i tu je bila žestoko potučena, a zatim je odmah uništen i veći deo atinske flote. U Egiptu su Atinjani ukupno izgubili oko 200 ratnih brodova i oko 35.000 vojnika. U takvim okolnostima oni su imali puno razloga da strahuju od nove najezde Persijanacai odpotresa unutar Atinskog saveza. Sad Atinjani više nisu uživali doskorašnju nadmoć na moru u odnosu na saveznike. Opasnost od persijske najezde uplašila je, istina, i Spartu. Kao rezultat toga došlo je do ponovnih pregovora između Atinjana i Sparte koji su završeni sporazumom ο primirju na pet godina. U isto vreme Sparta zaključi tridesetogodišnji mir s Argosom, što je za Atinu bilo vrlo nepovoljno. Međutim, strepnje Atinjana i Spartanaca nisu se opravdale. Grčka ovaj put nije bila izložena persijskoj najezdi. U proleće 449. g. Atinjani su uz pomoć svojih saveznika opremili novu veliku flotu. Kod kiparske Salamine dođe do bitke poslednje u grčko-persijskom ratu. U toj bici Grci su do nogu potukli Persijance, zaplenivši blizu 100 njihovih brodova. Posle bitke kod kiparske Salamine sa Persijartcima je bio zaključen Kalijin mir. Treba napomenuti da ne možemo biti potpuno sigurni u postojanje tog mirovnog ugovora. Na primer, Tukidid ga uopšte ne spominje. Bilo ovako ili onako, ipak nam posle 449. g. više nije poznat nijedan sukob s Persijancima. Prestankom ratnih operacija protiv Persijanaca za mnoge učesnike Atinskog pomorskog saveza nestalo je razloga koji bi opravdali dalji opstanak te organizacije. Na toj osnovi izbio je niz novih komplikacija u odnosima između Atinjana i saveznika. Kao što smo već ranije rekli, Atinjani se nisu ustručavali u primeni represalija prema raznira saveznim gradovima. Na teritoriji mnogih od njih pojavljuju se naselja atinskih građana atinske kleruhije. Tim putem jača atinska kontrola nad njima. U nekim mestima (na primer, na Naksosu, Tasosu, Samosu) dolazilo je do ozbiljnih oružanih sukoba. Posle gušenja pobuna nemirnih saveznika, Adnjani su od njih redovno zahtevali da se razomžaju i njihovo dalje članstvo u savezu svodilo se samo na placanje forosa Atinjanima. U isto vreme Atinjani preduzimaju mere za proširenje granica svoje države. U vezi s tim pod neposrednim rukovodstvom samog Perikla izvršena je velika pomorska ekspedicija u Crno more. Izgleda da je rezultat ekspedicije bio taj da je u Atinski savez ušao čitav niz grčkih gradova sa obaia Crnog mora.18 337/46. g. ponovo započinju sukobi između Atine i Sparte. Spartanci su preduzeli pohod protiv srednje Grčke pod izgovorom da žele da pruže pomoć Delfima čiju su teritoriju okupirali Fokiđani. Izbijanje spartanske vojske u srednjoj Grčkoj povuklo je za sobom ne samo gubitak starog uticaja Atine u Fokidi i Lokridi već i u Beotiji gde su se protiv nje digli na ustanak beotski gradovi. Istovremeno od Atine su se odmetnuli Eubeja i Megara. Atinjani su se tako ponovo našli u teškoj situaciji: morali su istovremeno da vode ratne operacije na

18 Vidi poglavlje „Južna, zapadna i severna obala Crnog mora u V-IV veku pre n.e.

Eubeji i protiv Megare. Toliki napor Atinjani nisu mogli dugo da izdrže. Ređovi atinskih građana zbog neprekidnih ratova jako su se proredili. Na osnovu jednog napisa (CIA, 1, 433) spiska atinskih građana koji su pali u borbama saznajemo da je samo jedna od deset fila u ratnim operacijama protiv Megare, Egine i Egipta 458. g. izgubila 177 građana. Uzimajuči u obzir da broj atinskih građana sposobnih da nose oružje u to doba sigumo nije prelazilo 25-30 hiljada i da se radi samo ο gubicima tokom jedne godine, lako se može zamisliti kako se taj burni period odražavao na brojno stanje građanskog stanovništva Atine. 446/45. g. Atina je započela pregovore sa Spartom ο zaključenju dugotrajnog mira na trideset godina. Taj mir bio je sklopljen pod sledecim usloviraa: Atina se odrekla svih teritorija stečenih na Peloponezu: Ahaje, Trezene, Megare. Ostali su joj samo Naupakt i Egina. Obe ugovorne strane su odlučile da razgraniče svoje uticajne sfere. Svaka od njih obavez^la se da u svoj savez nece primiti one koji pripadaju tuđem savezu, a takođe da u gradovima tuđeg saveza neće pružati podršku svojim pristalicama. Za Atinu je ovaj sporazum bio jednak odricanju od one politike koju je ona tih godina sprovodila. U nekadašnjem okviru Atinjani više nisu mogli da je vode: snaga im je bila skršena. Posle sporazuma sa Spartom Perikle je učinio još jedan pokušaj kako bi podigao poljuljani autoritet Atine. On iznese ideju za saziv opštegrčkog kongresa radi zajedničkog pretresanja opštih političkih i verskih pitanja. Ali shvatajući dobro kuda to može da odvede, Sparta je učinila sve što je bilo u njenoj moći da omete taj Periklov plan. Nešto bolje rezultate postigli su Atinjani svojom delatnošću prema zapadu. Tukidid (I, 44, 1) spominje ugovor koji su oni zaključili sa Korkirom 433. g. Jedan od natpisa iz tog doba kaže da su Atinjani, verovatno prema tom sporazumu, spremili u pomoć Korkiri u početku 10, a zatim 20 ratnih brodova. U dva draga natpisa sačuvani su tekstovi ugovora koje je Atina sklopila sa sicilijanskim gradom Leontinom i južnoitalijanskim Regijem ο savezništvu u slučaju odbrambenog ili napadačkog rata. Osim toga, 443. g. u južnoj Italiji, na mestu gde se nekad nalazio Sibaris, iseljenici iz niza gradova sa Atinjanima na čelu osnovali su novu koloniju Turiju. Prema planu Perikla, taj novi grad trebalo je da predstavlja jedno od uporišta atinskog uticaja u južnoj Italiji. Međutim, Turija nije opravdala nade koje su Atinjani polagali u nju. I u južnoj Italiji i na Siciliji atinska politika je naišla na jak otpor oligarhijskih polisa koji su se orijentisali na Spartu i Peloponeski savez. Šveje vodilo ka novim konfliktitoa, Oni su konačno izbili u obliku dugotrajnog i teškog rata u koji je bio uvučen čitav helenski svet. © PITANJU EKONOMSKOG ŽIVOTA GRČKE KLASIČNOG PERIODA Razmotreniperiod istorije stare Atine tzv. „zlatni Periklov vek" zaista predstavlja period najvećeg ekonomskog, političkog i kulurnog procvaftLie

države. Zato proučavanje tog perioda odavno privlači pažnju naučnika. U inostranoj istoriografiji prilikom njegovog osvetljavanja često se koriste metode tendencioznog modernizovanja ekonomskog i socijalnog života antičke epohe, pri čemu nisu retki slučajevi direktnog falsifikovanja istorijskog materijala. Samo se po sebi razume da nas takvi metodi udaljavaju od istorijske suštine događaja koji su se tada odigravali u Grčkoj. Takvo tendenciozno prilaženje istoriji stare Grčke υ punoj meri se ispoljilo krajem XIX veka u delima najuglednijih predstavnika buržoaske istoriografije, na prvom mestu nemačkih predstavnika: Dunkera, J. Švarca, R. Pelmana, E. Majera i drugih. Na primer, prema tvrđenju E. Majera, stari narodi su prošli u svom razvoju iste faze koje su prošle zemlje Evrope tokom srednjeg veka i u novije doba. Istorijski period koji se odražava u homerskim epovima, Majer naziva grčkim „srednjovekovljem"; od VHI-VII veka pre n.e. Grčka, prema njegovom mišljenju, stupa na put razvoja koji je u V veku uvodi u kapitalizarn sa svim njegovim osobinama. Na taj način, E. Majer deli istoriju čovečanstva na cikluse od kojih se svaki završava kapitalizmom koji, prema njegovom mišljenju, predstavlja najvišu, završnu etapu razvoja. Takvo gledište su u potpunosti prihvatili R. Pelman i J. Beloh koji su takođe tvrdili da je Grčka u V veku pre n.e. bila „kapitalistička" zemlja. Istina, pored pomenutog shvatanja istorije stare Grčke postojalo je i drago, vezano za ime buržoaskog ekonomiste i istoričara K. Bihera. Za razliku od Majera Biher je smatrao da je tokom čitave antičke epohe dominirala tzv. zatvorena domaća privreda (oikos) u kojoj je osnovu privrednog života draštva predstavljala porodica, dom. Glavni zadatak proizvodnje, prema Biherovom mišljenju, svodio se na zadovoljavanje potreba porodice u koju su bili uključeni robovi i „kmetovi", dok trgovina nije igrala važniju ulogu. Zajedničko u shvatanjima E. Majera i K. Bihera a ona su stekla ne mali broj pristalica bilo je to što u svojim definicijama antičke ekonomike nisu polazili od načina proizvodnje na kome se u istorijskom zbivanju zasnivaju društveni odnosi, vec od stepena razvijenosti razmene koju oni tretiraju vrlo proizvoljno. Biherove postavke danas su skoro izgubile uticaj na buržoasku istoriografiju, međutim, gledišta E. Majera i njegovi modernizatorski načini prešli su u većoj ili manjoj meri u nasleđe. Iskorišćavanje kategorija i terminologije feudalne i kapitalističke epohe uz ignorisanje istorijskih osobenosti robovlasničkog sisteraa u delima koja su posvečena istoriji stare Grčke isto tako je karakteristično i za minhenskog istoričara Bengtona, i za firentinskog profesora Džijanelija, i za Francuza Klošea, i za Engleza Frimena.19 Izvestan uticaj tog pravca može da se oseti čak i u delirna tako naprednih engleskih naučnika koji stoje na pozicijama marksizma, kao što su Dž. Tomson i Ueson. Ali tendenciozno modernizovanje naročito je karakteristično za neke američke istoričare. Na priraer, u knjizi profesora
19 H. Bengtson, Griechische Geschichte von den Anfangen bis in die Romische Kaiserzeit, Munchen, 1950; G. Gianelli. Trattato di storia Greca, 2. izd., Roma, 1951; P. Cloche, La democratie Athenienne, Paris, 1951; K. Freeman. Greek city-states, London, 1950. Recen- zije ο tim knjigama vidi u „Vjesniku drevne istorije", 1953; No 4, 94 (Α. K. Berger); No 3, 147 (Α. N. Kazamanovoj) i No 4, (Μ. K. Trofimova).

Prinstonskog umverziteta SAD V. Prentisa „The ancient Greeks" obeležavanje Atine V veka pre n.e. kao kapitalističke države, u poređenju sa definicijama E. Majera, još više je potencirano. U toj knjizi Prentis piše ο „indusirijskom" razvoju Atine, tvrdeći da je taj razvoj Atinu ne samo uveo u kapitalizam već joj je doneo i političku dominaciju građana koje on upoređuje sa proletarijatom. Razume se da Prentis pri tome prećutkuje robovlasnički karakter atinske demokratije koju on, u krajnjoj liniji, definiše , kao neku vrstu „diktature proletarijata" i prema kojoj ispoljava ogorčenu mržnju. „Potpun trijumf demokratije u Atini V veka pre n.e. piše Prentis predstavljao je neograničenu vlast najšire grupe birača, najglupljih, najfanatičnijih i najneodgovornijih".20 U današnjoj američkoj istoriografiji postoji još jedan pravac koji se u istoj meri služi tendencioznom modernizacijom stare istorije i falsifikovanjem istorijskih činjenica. Predstavnici tog pravca (Merš, Kramer, Cimern i drugi) idealizirajuci političko uređenje starih Atinjana iz doba Perikla na sve moguće načine nastoje da savremenu, kapitalističku američku državu prikažu kao direktnog naslednika i nastavljača tradicija antičke demokratije i pišu ο „velikoj istorijskoj misiji američke demokratije". Α da bi „dokazao" ovu originalnu tezu, Merš, na primer, u svojoj knjizi ,,Μοdern Problems in the ancient World" koja je izašla 1942. godiiie bez ikakvih primedbi ili ograda upoređuje američke nezaposlene radnike s neposrednim proizvođačima stare Grčke, koji nisu imali mogucnosti za rad i nastoji da osnivanje atinske pomorske države protumači nastojanjem atinske vlade da „likvidira nezaposlenost"; Cimern razvija čitav program ,,demokratske ekspanzije SAD", pozivajući se na iskustvo stare Atine da bi se „izbegle greške koje su se pokazale kobne za atinski eksperiment". Na taj način modernizacija socijalno-ekonomskih i političkih odnosa starog doba, kao i ranije, koristi se za dokazivanje ovih ili onili doktrina koje po svom sadržaju nemaju ništa zajedničko sa antičkom epohom. Razlika između savremenih buržoaskih naučnika i njihovih prethodnika iz XIX i početka XX veka ne sastoji se toliko u novim metodama koliko u karakteru postavki koje bi oni hteli da obrazlože i dokažu pomoču neodgovornog korišćenja materijala antičke istorije. Međutim, istoričari-marksisti idu priiicipijelno drugim putem. Kad je K. Marks pisao ο vrlo visokom unutrašnjem procvatu Grčke, koji se podudara sa epohom Perikla, imao je u vidu procvat antičke robo vlasnieke privrede i antičke robovlasničke kulture, U vezi s tim treba da napomeaemo vanredno duboka zapažanja Engelsa ο ulozi koju je odigralo ropstvo u istoiijskom razvoju starog draštva. „Vrlo je jeftino napadati opštim frazama ropstvo i slične stvari, i liii potoke visokomoralnog gneva na takve srarnne ustanove... Α upustimo li se u to, onda moramo reći, ma koliko da to zvuči proiivrečno i jeretički da je u tadašnjim okolnostima uvođenje ropstva bilo veliki napredak".21 Nešto ranije Engels kaže: „Tek je ropstvo omogućilo
20 W. Prentice. The ancient Greeks, Princetovvn 1940, 152. 21 F. Engels, Anti-Diihring, izd. Naprijed, Zagreb, 187-188

podelu rada između zemljoradnje i iiidustiije u većirn razmerima, pa time i zlatni vek starog sveta, helenizam. Bez ropstva ne bi bilo grčke države, grčke umetnosti i nauke; bez ropstva ne bi bilo rimske imperije". Procvat ekonomskog, političkog χ kulturnog života Atine i cele Grčke sredinom V veka pre n,e., prema tome, mora se posmatrati u neraskidivoj vezi s celokupnim tokom socijalno-ekonomskog razvoja grčkog društva te epohe. Istorijske karakteristike tog razvoja mogu da se ilustruju i potvrde či~ tavim nizom podataka iz istorije poljoprivrede tog doba, istorije insiitucije ropsiva, istorije razvoja zanatsta i trgovine u Atini i u dragim gradovima tog doba. 1. POLJOPRIVREDA Uslovi pod kojima se razvijala privreda u raznim rejonima stare Grčke bili su vrlo raznoliki. Dok u nekim mestinia relativno raiio počinju da se razvijaju zanati i trgo¥inartt^^dregim—ješ uvek vlada primitivaa zemljoradnja i stočarstvo, Međutim, poljoprivreda u Grčkoj ni kasnije ne gubi svoj značaj. Čak i u takvim oblastima kao što su Atika, gde zemlja nije bila pogodna za zemljoradnju i u čijem su se glavnom gradu Atini rano razvili zanati i trgovina, poljoprivreda je stalno igrala veliku ulogu4-.pct, ložaj zemljoradnika smatran je najčasmjim. Mnage zajedniceLO. Gičkoj u V veku uglavnom su ostale zemljoradniČke. U takvim zajednicama ljudi su.se prema trgovini i zanatstvu odnosili neprijateljski, jer je njihov razvoj narušavao ravnopravnost članova polisa i starinske rodovske tradicije. Među grčkim zemljoradničkim oblastima prvo mesto su zauzimale Beotija, Tesalija, Sparta i zatim Argolida. Postojanje velikih zemljišnih poseda sa sigurnošću može da se konstatuje, kako izgleda, samo u Tesaliji. Prema svedočanstvu Demostena (možda ne potpuno tačnom), tamo je bilo nekoliko krupnih zemljoposednika koji su bili u stanju da iz svojih sredstava opreme veliki odred najamničke vojske naoružane teškim oružjem. U Tesaliji nije bilo mnogo slobodnih seljaka; glavni proizvođači bili su ovde zavisni, za zemlju vezani periesti. Zemljišni fond u Sparti smatran je svojinom države i bio je raspodeljen među punopravnim građanima-članovima zajednice „ravnopravmh". Pojedine parcele dodeljivane Spartancima nisu prelazile 15 hektara. Prema tome, ako se izuzmu kraljevi, koji su imali zemlju i u oknižiHiafperijeka, i neki najuticajniji rodovi plemstva, u Sparti je preovladavao srednji posed. U Atinj za vreme Solona sitniji zemljoradnik ili tet mogao je da dobije sa svoje zemlje, kako izgleda, najviše 200 medimni, tj. 104 hl žita ili oko 79 hl vina i masnoće. Zeugit je posedovao otprilike 3 ili 4 hektara pod vinogradom ili 12-20 hektara oranice; mešoviti posedi (pod žitaricama ili vočnjacima) izgleda nisu prelazili 10 hektara. Najveći posedi pentakosiomedimna nisu prelazili 30-50 hektara. Kasnije, kad je Solonov žemlji§iii cenzus bio preveden na novčani, pentakosiomedimnom je mogao da postane čovek koji poseduje talent, pa ipak broj građana koji su spadali ΰ tu klasu nije bio velik.

Prema tome, u Atini u V veku pre n.e. nesumnjivo je preovladavao sitni zemljišni posed. Sredinom V veka teško bi se mogla nabrojati hiljadu građana koji bi bili u stanju da kupe i održavaju konje za potrebe konjice. Takođe treba imati u vidu da je samo četvrti, ili čak peti deo celokupnog zemljišta u Atici mogao da se koristi za gajenje žitarica. Zato Atinu nije mogla da zadovolji njena vlastita proizvodnja žita, s obzirom na sve veći broj stanovništva. Ο uvozu žita u Atinu tokom V veka nemamo nikakvih podataka, ali je tokom IV veka u Pirej svake godine dolazilo oko 800 hiljada medimna uvoznog žita, dok u isto vreme celokupna domaća proizvodnja žitarica u Atici nije prelazila 427 hiljada medimna, tj. mogla je da zadovolji potrebe najviše 70 hiljada ljudi. Sitni i srednji U svim grčkim gradovima-državama zemljoradnja zemljoposednici je imala veliki značaj. U onim polisima u kojima se vlast nalazila u rukama oligarhije i gde su široki slojevi slobodnog stanovništva bili ograničeni u svojim pravima sitni zemljoposednici su vodili žestoku borbu za očuvanje svojih parcela. Strah od socijalnih pokreta često je terao vladajuće vrhove da im čine razne ustupke. Osim toga, siromašenjem seljaštva opadala je borbena sposobnost polisa, pošto su osnovnu masu građanske vojske u najvecem broju grčkih zajednica sačinjavali seljaci koji su se naoružavali ο svom trošku. U onim grčkim polisima u kojima je uprava bila demokratska, očuvanje sitnog i srednjeg zemljoposeda diktirano je interesima većine građana. Time se u znatnoj meri tumači činjenica što je u nekim polisima postojala državna kontrola nad sistemom zemljoposeda. Povodom toga Aristotel piše (,,Ροlitika", VI, 2, 5) sledeće: ,,Za stvaranje zemljoradničke klase stanovništva u državi od neosporne su koristi neka ozakonjenja koja su u staro doba postojala u miiogim državama..." Aristotel ovde ima u vidu zabranu da se u privatnoj svojini nađu zemljišni posedi iznad određene norme. U drugim slučajevima dozvoljavano je da se zemlja kupuje samo od određenog mesta u pravcu grada i Akropolja. U nekim polisima vrlo dugo je važila zabrana da se prvobitno dodeljeni posedi prodaju (klerovi). Isti cilj imao je i zakon kojim se pripisuje Oksilu (legendarni kralj Elide); po ovom zakonu bilo je zabranjeno davati ili primati u zalog određeni deo dodeljenog poseda. Jedan od načina za očuvanje sitnog i srednjeg zemljoposeda u Atim predstavljalo je uvođenje kleruhija. U periodu prvog Atinskog pomorskog saveza Atini su pripadala zemljišta na teritorijama savezničkih gradova koja su Atinjani davali svojim kleruisma. Time se, s jedne strane, smanjivao broj najsiromašnijih Atike, a uz to su iseljenici obezbeđeni dodeljenom zeraljom, na teritoriji potčinjene zajediiice formirali vojnu koloniju; s druge strane, to je predstavljalo put za ostvarenje političke i vojne kontrole atinske države nad savezničkim zajednicama. Istina, klerusi nisu uvek bili sitni zemljoposednici koji su sopstvenim radom obrađivali đodeljenu zernlju. U kasnijem periodu kolonizacije oni su mogli da žive u Atini, a svoje posede da daju pod zakup. Zemljoradnja, Kao najplodnije oblasti Grčke smatrane su Tesavoćarstvo i lija, Beotija, ravnica između Korinta i Sikiona i niz

gajenje povrća oblasti u Peloponezu: Elida, Argolida, Lakonija, Mesenija. U tim oblastima gajenje žitarica bilo je veoma razvijeno. Od žitanca su sejane pšemca ι jecam. U neplodnim oblastima evropske Grčke osim neplodnosti tia razvoj zemljoradnje ometao je nedostatak padavina, pomanjkanje šuma, a pored toga sve veća konkurencija uvoznog žita kojim su obarane cene žitu domaće proizvodnje. U tim oblastima opaža se razvoj voćarskih kultura, naročito masline i vinove loze. Gajenje maslina bilo je jako razvijeno u celoj Grčkoj, naročito u Atini. Atinska država i pojedim građani bili su vlasnici velikih raaslinjaka širom čitave Atike. Ti maslinjaci nalazili su se pod opštom zaštitom areopaga koji je upućivao posebne nadzornike radi prikupljanja određenog dela roda za ulje namenjeno boginji Atini, pokroviteljici gajenja maslina. Ti nadzornici bili su dužni da obaveštavaju areopag ο licima koja su posekla „sveto" drveće. Regulisanje maslinarstva ostvarivalo se i

zakonodavnim putem. Još u doba Solona donet je zakon prema kojem je rastojanje između dva maslinova stabla moralo da bude najmanje 9 stopa (stopa = cca 30 cm). Za vreme Pizistrata Atinjani pod kontrolom i uz pomoč države sada masline širom Atike koja je inače bila vrlo siromašna drvećem. Tolika briga za po dizanje kulture maslina u znatnoj meri se tiimači time što je ova kultura uopo u , , . , ,, ,
Berba maslina. Atika. V vek pre n.e. ®

šte.igrala veliku ulo...... .

gu u svakodnevnom životu svih Grka. Maslinovo ulje koristilo se za ishranu, u parfimeriji, za osvetljenje, a primenjivano je i u religijskom kultu. Najzad, maslinovo ulje je predstavljalo jedan od najvažnijih artikala grčkog, posebno atinskog izvoza. Pored maslina skoro svuda je gajena vinova loza. Srednjem i sitnom seljaštvu vinogradarstvo je donosilo izvesne koristi. Sađenje novih maslinovih sadnica ekonomski nije bilo naročito rentabilno, jer se na prvi rod moralo čekati 16-18 godina, dok je vinova loza zahtevala manje truda i donosila plodove mnogo ranije. U ugovorima ο zakupu zemlje kao jedan od pošebmh uslova često se pominje sađenje vinove loze i maslina. Najbolje vrste vina proizvodene su na ostrvimna: Hios, Lezbos, Ko|1Rodos, Tasos. Vino je izvoženo u razne zemlje: u zemlje na obalama Crnog mora, u Egipat i Italiju. Stočarstvo Stočarstvo je bilo vdo razvijeno u nizu grčkih oblasti. Dobri pašnjaci nalazili su se u Tesaliji, Beotiji, Etoliji, Akarnaniji, Arkadiji, Meseniji, na Hersonesu tračkom, jonskoj Grčkoj u Magneziji, Kolofonu, Na bogatim pažnjacima cvetalo je gajenje konja i rogate stoke. U oblastima koje nisu raspolagale velikim pašnjacima preovladavalo je sitno stočarstvo: gajeni su magarci i mazge, kao osnovna stoka za rad,

pa koze, ovce i svinje. Bikovi ί voiovi veoma su cenjeni i u mnogim mesti^ v^rje 2&bTMa~ldanja Volovff sposobnih za rad; klanje volova u Atini smatrano je povređom svetinje f za taj zločin sudio je areopag. Stanovnici predgrađa i rejona u blizini gradova bavili su se gajenjera povrča i pčelarstvom. Himetski22 med je, na primer, bio nadaleko poznat. Ipak, Atina rnkad nije imala dovoljno vlastitog povrća, pa su na atinskoj pijaci svoje povrtarske proizvode dobro prodavali beotski i megarski seIjaci. Oblici zemljoNe samo u Atini vec i u nizu drugih grčkih polisa poseda i organi državne vlasti težili su ka izvesnoj kontroli korišćenje zemlje poljoprivrede. Stvar je u tome što se sama država pojavljivala kao krapan zemljoposednik. U Aticije svaka dema raspolagala delom zemlje koja je predstavljala vlasništvo zajednice. To su bile oranice ili livade koje je clema davala pod zakup privatmm lićima. Fornie i uslovi arende bili su različiti: kratkoročni zakup, dugoročni (na 40 god.) i doživotni. Prilikom skiapanja ugovora obično se zahtevalo polaganje garantne svote (ponekad čitav iziios zakiipnine) i pažljivo su preci /.i rani uslovi zakupa: da se ne seku voćke, da se zakupljena zemlja obrađuje, da se održavaju zgrade na njoj, da se na njoj zasade vinova loza ili maslinova stabla, itd. U slučaju neisplaćivanja zakupnine u predviđenom roku, pređuzimane su ođređene mere: raskid ugovora s tirn da arendator ocimah napusti zakupljenu zenilju, popisivanje roda koji je dospeo u vreme raskidanja ugovora, a u nekim slučajevima oduzirnana su čak i građanska prava ne sarno zakupcu lično vec i celom njegovom rodu. Državni pašnjaci delom su davani pod zakup, a delom su ostavljani na opšte korišćenje svim građanima koji su državi plaćali izvesnu nadoknadu za ispašu. U izvesnim slučajevima, za usluge učmjene državi, pravo napasanja stoke na državnim pašnjacima davano je i metecima, kao naročita privilegija. Kao što se vidi, država nije neposredno eksploatisala zemljišta koja su joj pripadala. Načini eksploatacije zemlje bili su različiti. U Spaiti, Tesaliji i na Kritu primenjivala se radna snaga zavisnog i bespravnog štaiiovništva (heloti, penesti, klaroti); u drugim mestima zeralju su obrađivali sami vlasnici. Rad robova primenjivah je u gazdinstvima raznog tipa, ali su sitna i srednja gazdinstva više volela da se koriste sriagom slobodnih radnika iz redova seljaka koji su materijalno propali. Za razliku od Rima, broj robova u pojedinim domaćinstvima nije bio velik. Smatra se da u Atici nije bilo više od 16.000 robova zaposlenih u poljoprivredi. "Čak i U onim gazdinstvima čija je produkcija odlazila na tržište broj robova nije bio velik. Kao primer zemljoradničkog gazdinstva koje je proizvodilo samo za tržište može poslužiti Periklovo gazdinstvo. Po Plutarhovim rečima, Perikle je prodavao celokupan godišnji rod sa svoje zemlje, a zatim su za njegovu kucu na tržištu kupovani svi potrebni proizvodi. Periklovo imanje, kojim je rukovodio robupravnik, predstavljalo je uzor naprednog gazdinstva u V veku pre n.e. Pored
22 Himet (Υμηττός) - planina u Atici.

takvih gazdinstava postojala su i gazdinstva seljaka sitnih zemljoposednika koji su znatan deo svojih proizvoda neposredno trošili u svojim kućama. Atina je u V veku pre n.e. predstavljala polis u kome je preovladavao sitni zemljoposed i slobodni rad seljaka. Uporedo s takvim posedima postojala su i velika imanja aristokratskih rodova na kojiraa je vrlo široko primenjivan rad slobodnih najamnika, a takođe i rad robova. Početkom Peloponeskog rata slika se naglo menja. Sistematsko uništavanje polja i vocnjaka antičkiji seljaka od strane spartanske vojske, dugotrajan rat koji je poljoprivredi oduzeo dobar deo radne snage, sve je to imalo određene posledica. Vrativši se posle rata u svoje selo, atinski seljak je nalazio ruševine doma, zapuštenu zemlju, posečene maslinjake i vinograde. Otada se u Atici upadljivo razvija proces koncentracije zemlje u rukama kmpnih robovlasnika. 2. EKONOMSKI CENTRI GRČKE U V VEKU PRE N.E. Početkom V veka vodeća uloga u ekonomskom razvoju grčkog društva, koja je ranije pripadala Maloj Aziji i ostrvima arhipelaga, prelazi u mke evropske Grčke. U isto vreme veliki značaj stiče niz gradova Sicilije i Velike Grčke. Među polisima centralne Grčke početkom V veka naročito se ističu Atina, Korint i Egina. Napredovanju Korinta dobrim delom je doprineo njegov izuzetno povoljan geografski položaj. Smešten na Saronskom i Korintskom zalivu, Koiint se pretvorio u posrednički centar trgovine između zapadnih i istočnih zemalja Mediteraiia. Trgovinska ekspanzija Korinta širila se na jug u Argos, na sever u Akarnaniju, Etoliju, Epir, na severozapad u Epidamnos i preko Korkire u Siciliju, pa, konačno, na severoistok na Halkidik. Ostrvo Egina je vdo dugo predstavljalo jednog od najopasnijih suparnika Korinta, ali je 457. g. Egina pretrpela poraz u ratu sa Atinom i bila prisiljena da Atinjanima preda svoju flotu, poruši svoje bedeme i da se uključi u Atinski pomorski savez. Posle toga ovo ostrvo gubi svoj značaj koji nikada više nije mogao da povrati. Atina stiče veliki značaj u životu cele Grčke tokom grčko-persijskih ratova. Pre tih ratova Atina je još uvek predstavljala prvenstveno zemljoradničku državu, iako je već u VI veku trgovina imala prilično veliki značaj u njenoj ekonomici. Preraa tome, grčko-persijski ratovi predstavljali su prelomni period u razvoju atinske ekonomske i političke moći. Za istoriju grčkih polisa u V veku karakteristični su: porast stanovništva, razvoj robovlasništva, trgovine i zanata. Svi pokušaji da se utvrdi brojno staiije stanovništva Atine u koliko-toliko tačnijim ciframa dosad nisu dali određene rezultate. U tim nastojanjima obično se polazi od Herodotovog podatka ο broju atinskih građana za vreme ratova s Persijancima i od Tukididovog svedočanstva ο oružanim snagama Atinjana početkom 431. g. Oslanjajući se na ove izvore, a takođe i na još neke indirektne podatke, K. Beloh, na primer, pretpostavlja da je broj atinskih građana na početku 431. g. iznosio 110-140

hiljada, računajući u to i oko 70 hiljada robova. Međutim, ta Belohova pretpostavka vrlo je spoma. A. Frankot izračunava da je u to vreme broj građana s njihovirn porodicama iznosio 96.620 ljudi, broj meteka 45.800 i broj robova 75-150 hiljada. Prema proračunu G. Gloca, građana s porodicama bilo je 135-140 hiljada, meteka 65-70 hiljada i robovi 200-210 hiljada. D. Rom navodi umerenije cifre: građana s porodicama 60 hiljada, meteka 25 hiljada i robova 70 hiljada. Mada su u suštini hipotetične i raada se jako razilaze, ove cifre ipak daju izvesnu predstavu ο približnom međusobnora brojnom odnosu raznih kategoiija atinskog stanovništva: meteka je bilo otprilike dva puta manje.n&r_ go građana, a broj robova odgovarao je otpri I i ke ukupnom broju građana i meteka. Ako je izračunavanje broja stanoviiika jednog grada skopčano s tolikim teškoćama, onda je problem utvrđivanja broja stanovništva cele Grčke još složeniji i skoro nerešiv. Izneta je pretpostavka da je u Grčkoj klasične epohe bilo 7-8 miliona Grka od kojih je polovina živela u metropoli, a polovina u kolonijama. U tako gusto nastanjenim rejonima, kao što su Korint, Korkira, Hios, Samos, gustina naseljenosti mogla je da iznosi 80 ljudi na 1 km2. Međutim, stanovništvo čitavog Peloponeza (površina 22.300 km2) jedva da je prelazilo cifru od 1 milion, tako da je tu naseljenost bila dva puta manja nego u trgovačko-zanatskim oblastima. Još ređe su bili nastanjeni severozapadni delovi Grčke, od Ozolske Lokride do gornje Makedonije gde su ljudi živeli u manjim neutvrđenim naseobinaraa koje su međusobno odvojene šumama. Po broju stanovnika najveći grčki grad u V veku, nesumnjivo je bila Atina, a na Siciliji Gela, Sirakuza, Akragant. Svaki od tih gradova izgleda da nije imao manje od 100 hiljada stanovnika; stanovništvo Korinta kretalo se oko 60 hiljada, stanovništvo Sparte, Argosa, Tebe, Megare između 25-35 hiljada ljudi. Razvojem ropstva, naseljevanjem sve većeg broja meteka po gradovima, građani postepeno napuštaju zanate i sitnu trgovinu. Istina, u tako velikim trgovačko-zanatskim centrima, kao što su bili Atina i Korint, građaiii su se bavili zanatima ne gubeči svoja građanska prava. Ali u velikoj vecini zanatlije su pripadale redovima najsiromašnijeg stanovništva koje nije imalo zemljišnu svojinu. Zanatlija koji bi se obogatio, ne prestajuci da radi sam, nabavljao je sebi pomoćiiike robove, čak bi otvarao prodaviiicu za prodaju svojih proizvoda. Α kad se njegov imetak još više povećao, napuštao je zanat, pređajući posao robovima koji su radili pod nadzorom roba-upravnika. Konkurencija velikih prodavnica u kojima je primenjivan rad robova često je činila položaj sitnog slobodnog zanatlije vdo teškim. Atinski natpisi iz IV veka ο građevinskim radovima u Eleusini svedoče ο velikoj potražnji radne snage iz redova zanatlija-stranaca. Potreba za radnom snagom ponekad je bila tako velika da su u susedne gradove upućivana specijalna lica sa zadatkom da nađu radnike. To što su po gradovima preovlađivale zanatlije i radnici iz drugih gradova kako za V tako i za IV vek nije predstavljalo slučajnu

pojavu. U atinskom natpisu (410-409. g. pre n.e.), u kome se nalazi obračun zarada isplaćenih za izgradnju Erehtejona, na 71 zanatliju dolazi 35 meteka, 20 građana i 16 robova. Osamdeset godina kasnije, što se vidi iz analognih eleusinskih obračuna, broj meteka u odnosu na ostale još je veći: na 94 zanatlije dolazi 45 meteka (meteka zajedno sa strancima 54); procenat građana krece se između 28 i 21, robova između 23-21. Države u kojima su bili razvijeni trgovina i zanati nastojale su da povećaju broj meteka, jer je od njihovog broja u znataoj meri zavisio razvoj zanatstva po gradovima. Angažovanje stranaca u Atini započelo j'e još u VI veku za vreme Šolona, nastavljeno je za vreme Pizis trata i Klistena, a u V veku takvu politiku sprovodio je Temistokle. Zanimljivo je to što se masa meteka, koji su ranije naseljavali druge trgovačko-proizvođačke centre Milet, Halkidu, Korint, Eginu sad kreće prema Atini. Ti meteci su bili delorn iseljenici iz drugih gradova, a delom -iz kolonija. Dva su osnovna razloga zbog kojih su oni napuštali svoje rodne gradove: politički prevrati koji su bili vrlo česti u istoriji svakog grčkog polisa i opšti razvitak spoljne trgovine koji je izazvao masovnu težnju svih trgovačkih i zanatlijskih slojeva stanovništva ka nastanjivanju u velikim privrednim centrima. Položaj roeteka u takvim državama kao što je bila Atina ukratko bi se rnogao okarakterisati ovako. Svaki stranac koji bi u Atini živeo mesec dana mogao je da se upiše u red meteka, ali je za to morao da nađe svog „prostata" (pokrovitelja) koji će zastupati i braniti njegove interese pred državom. Dobivši prostata, metek bi bio upisaii u spisak neke atičke deme prema mestu svog stanovanja. Pri tom, lcako je već rečeno, nije sticao građanska prava. Nije imao prava ni na zemljišnu svojinu, a Periklov zakon (451. g.) zabranjivao mu je stupanje u brak s atinskom građankom. Po svemu ostalom metek je bio ravnopravan s atinskim građanima; on je uživao ličnu slobodu, štitio ga je zakon, mogao je da učestvuje u religijskim kultovima. Metecima je ostavljeno pravo na izbor mesta za stanovanje; obično su se nastanjivali po gradskim demama ili u predgrađima, a najčešće u Pireju. Za usluge učinjene državi metek je mogao da dobije delimično oslobađanje od poreza, ili, što je bilo mnogo ređe, pravo na kupovinu zeffilje; u ovom poslednjem slučaju to se obično podudaralo sa tzv. izotelijom, tj. izjednačenjem meteka u imovinskim pravima s građanima. Izotelija je mogla da bude i nasledna. Samo u izuzetnim slučajevima metek je dobijao puna građanska prava i l ako prelazio u red građana. Svaki raetek bio ie obavezian da plaća državi porez (metekion) u visi----- --------- --- ........ ' '* MMIM··^).·*".**«^. _ '
------------ ■ . -----ΜΜφΜΜΜΜ

ni od 12 dralimi; neudata zena ui udovica koja nema odrasla sma placala je 6 drahmi. Bogati meteci zaduživani su sa izvršenjem društvenih obaveza (liturgija). Svi meteci su bili vojiii obveznici i služili vojsku prema svojoj fizičkoj sposobnosti u teškoj ili lakoj pešadiji, ali najčešće u momarici. Zanati i trgovina predstavljali su uobičajeno zanimanje meteka. U atinskim nadgrobnim natpisima sporninju se meteci mlmari, vlasnici banja, bojadžije, slikari vaza, zlatari, berberi i frizeri, goniči mazgi, kuvari, pekari, itd. U

tekstilnim zanatima pored meteka su radile i njihove žene. Preradom kože obicno~OT se bavHi bivši robovi oslobođenici koji su bili uključeni. u red raeteka. Veliki broj meteka bavio se grnčarstvom i metalurgijom; iz natpisa poznata su nam imena meteka livaca, kovača, bravara, oružara, kožara, itd. Prema tome, nije bilo skoro nijednog zanata u kome rnetecinisu igrali značajnu ulogu. Kaoštoje vecrečeno, jedino nisu mogli ^.se-tofeJžemljoradnjom.... 3. ROBOVLASNIŠTVO U GRČKOM POLISU Broj robova Razvoj proizvodnih snaga Grčke i produkcionih u Grčkoj odnosa koji su odgovarali tim snagalΏa uslovio je porast ropstva. Broj robova u grčkim gradovima raste brže od broja meteka, I građani r mefeci kolTstiK sU veoma često u svojim radionicama rad robova. Robovski rad primenjivari je u svim granama grčkog zanatstva. U poljoprivredu tokom V veka prodire samo sporadično, ali u IV veku rad robova dobija presuđan značaj i u poljoprivredi. Tačne statističke podatke ο broju robova u naprednim centrima Grčke ne nalazimo u izvorima. Brojke koje navode: Ktesikle, pisac ΙΠ-Π veka pre n.e. (400 hiljada robova za Atiku), Aristotel (470 hiljada robova za Eginu), Timej (640 hiljada robova za Korint) nesumnjivo su jako preuveličane. Kao što smo već ukazali, rnora se pretpostaviti da se broj robova u Atini u periodu najvećeg procvata te države kretao između 75 i 150 hiljada. Bez obzira na to što je primenjivan i slobodni najam rad, u zanatstvu je preovlađivao rad robova. Izvori ropstva Robovi su u grčke države obično dopremani izdaleka: razvoj ropstva od VII-VI veka pre n.e. u svim trgovinsko-zanatskim polisima uglavnom se odvijao linijom direktne vanekonomske prisile negrka, „varvara", koje je Aristotel svrstavao u red urođenih robova. Ali pored toga u Grčkoj nisu bili retki slučajevi porobljavanja Grka od strane Grka, Tako su u vreme Polikrata Samoskog zarobljeni stanovnici ostrva Lezbosa bili okovani u lance i upućeni da rade na utvrđenjima grada Samosa. U periodu Peloponeskog rata Atinjani, koji su posle poraza siciiijanske ekspedicije pali u zarobljeništvo Sirakužana, bili su upućeni na radove u kamenolome, Izuzetak je predstavljao slučaj kad su stanovnici pokorenog grada pretvarani u robove; takva sudbina češće je snalazile žene I decii, ali su zarobl jenike obično zameniivali ili otkupljiU Α. %β

vali njihovi sugrađani ili država. · Dužničko ropstvo u Atini uništio je još Solon, ali se ono zadržalo u nekimdrugim oblastima. Meteciioslobođenicipretvaranisuuroboveuslučajevima kad nisu izvršavali svoje obaveze prema državi. Lica koja bi za sebe nezakonito prisvojila pravo građanstva i stranci koji bi nezakonito stupili u brak s građanima takođe su pretvarani u robove. Ali glavnu masu robova uvek su sačinjavali robovi

negrčkog porekla. Najvećim deloiil oni su dopremani iz Ilirije, Trakije, Lidije, Frigije, Paflagonije i Sirije; sa tržišta na obalama Crnog mora u Grčku ie takode dolazio velik broj robova. Jedan Qd najvažnijih izvora ropstva bili su ratovi. Posle bitke kod Eurimedonta Kimon je na tržište robova doveo preko 20 hiljada ljudi, Najvece I tržište robova predstavljalo je ostrvo Hios. Takođe su bila poznata tržišta Efesa, Samosa, Delosa, Kipra, a kasnije tržište Tesalije, Vizanta i severnih crnomorskih oblasti. Međutim, glavni centar trgovine robovima u V veku bila je Atina u kojoj je skoro svakog meseca održana rasprodaja robova; neprodati robovi prebacivani su u druga mesta. Na tržištima robovi su na naročitom podijumu izlagani pogledima kupaca gde je prodavac, koji je takođe mogao biti rob ili oslobođenik, na sva usta hvalio kupcima fizičku vrednost svoje robe. Cene robova nisu bile stalne i zavisile su od potražnje i ponude i od većeg ili manjeg kvaliteta roba. 418. g. rob-muškarac je u proseku vredeo 167 drahmi, žena od 135 do 220 drahmi. Robovi koji su radili po mdnicima u IV veku plaćani su od 154 do 184 drahme. Robzanatlija bio je skuplji. Poznat je slučaj kad je 20 robova rezbara slonovače prodato za 40 mina. Deca robova kao i deca slobodnih građana i robinja pripadala su robovlasniku u čijoj su kuci rođena. Istina, slobodni građanin-otac mogao je da proglasi svoje dete slobodnim građaninom, ali takvo dete nije dobijalo punu ravnopravnost sa ostalim građanima. Jedino u vanrednim okolnostima (kad je, na primer, broj građana bio jako smanjen) deca iz brakova slobodnih i robova postajala su punopravni građani. Uopšte uzevši robovipo rođenju nisu bili mnogobrojni; prema delfijskim natpisima, od 841 robaoslobođenika bilo je samo 217 robova po rođenju. Prema tome, sve što znamo ο izvorima ropstva u Grčkoj govori ο preovlađivanju direktne vanekonomske prinude. Marks je na sledeći način okarakterisao sistem antičkog ropstva: „...Ali i robovski sistem ukoliko je u zemljoradnji, manufakturi, brodarstvu itd. vladajući oblik proizvodnog rada kao u razvijenim grčkim državama i u Rimu zadržava jedan elemenat naturalne privrede. Samo robovsko tržište stalno se snabdeva svojom robom, radnom snagom, putem rata, gusarenja itd., a ova pljačka ne ide posredstvom nekog prometnog procesa, nego je naturalno prisvajanje tuđe radne snage neposrednom fizičkom prinudom." Položaj robova S pravrte tačke gledišta rob je tretiran kao ličnost. u Grčkoj On nije imao porodicu: porodični odnosi robova i robinja nisu smatrani brakora; deca robinje tretirana su kao priplod koji pripada njegovom vlasniku. Robovi su se nalazili u vlasti svoga gospodara. Robovlasnik je mogao da natera roba da se bavi ovim ili onim zanatom, mogao je da ga proda ili da ga ubije. Tek je kasnije pravo gospodara na ubijanje roba bilo ograničeno zakonom. U Atici, na primer, bilo je zabranjeno ubijanje robova. 41i.§reppag koji je obično sudio za teška kriminalna dela, kako smo to već spomenuli, nije preiresao dela u vezi sa ubijanjem robova, i ubica roba obično je osuđivan samo na privremeno izgnanstvo: on se mogao

vratiti u domovinu pod uslovora da prinese žrtvu iskupljenja i da oštećenom robovlasniku isplati „cenu krvi". Kad je samovolja robovlasnika postajala nepodnošljiva za roba, ovaj je mogao da se koristi „pravora skloništa". Takvo sklonište, na primer, u Atini je predstavljao Tezejon (hrara Hefesta) i svetilište Eumenida. Dok se rob nalazio u nekom od skloništa, smatran je neprikosnovenim. Prema atičkom zakonu, rob koji se sklonio pod zaštitu božanstva nije se više vraćao starom vlasniku, već je predavan nekom drugom. Rob nije imao pravo na samostalno vođenje bilo kakvih poslova i u slučaju da je sudu zatrebala njihova izjava davali su je izlažući se mučenju, jer prema shvatanju Grka rob nije mogao da se zaklinje kao što to čini slobodan čovek; smatralo se da je nemoguće da se poveraje u običan iskaz roba. Ako je sud osudio roba na novčanu kaznu, ona je zamenjivana bipevanjem, pri čemu je svaki udarac korbača vredeo jednu drahmu. Ako je rob učinio kažnjivo delo sa znanjem svog gospodara, kažnjavan je sa 50 udaraca korbačem, a ako ga je počinio bez znanja gospodara sa 100. Rob koji bi bio umešan u ubistvo kažnjavan je smrću. Batinjanje i mučenje robova bilo je redovna pojava. Na zahtev gospodara roba su okivali u lance, zatvarali u niske i uske ćelije, gde čovek nije mogao ni da se uspravi, ni da se praži, ni da sedi; robove su mučili istezanjem udova pomoću raznih sprava, kažnjavali ih glađu, terali na teške radove (u mlinove ili u rudnike); robovima-beguncima su usijanim gvožđem udarali žig na čelo. U Adni su se robovi nalazili u relativno boljem položaju nego u drugim grčkim gradovima. Bojazan da bi robovi koji bi se nalazili u nepodnošljivim uslovima mogli dići ustanak, podstakla je državu da se umeša u međusobne odnose robova i robovlasnika i da zabrani samovoljno obračunavanje s robovima. Takav položaj atinskih robova izazivao je negodovanje protivnika demokratije. ,,U Atini vlada prevelika raspuštenost robova i meteka, ovde čovek ne sme da istuče svog roba, i on neće ni da ti se skloni s puta", tako je jadikovao autor Pseudoksenofontovog „Ustava", izražavajući mišljenje najreakcionarnijili atinskih robovlasnika. Možemo pretpostaviti da su i prema domaćim robovima Atinjani bili ninogo humaniji od robovlasiiika dragih gradova. Na primer, u Aristofanovim komedijama se dosta često susreću robovi koji poučavaju svoje gospodare. Međutim, ne smemo da zaboravimo da se najveći deo naših saznanja ο robovima odnosi na robove koji su pripadali državi, a rijihov položaj bio je znatno bolji od položaja robova dragih kategorija. Primena U položaju robova opažarno velike razlike, Rasporobovskog rada lažemo podacima ο robovima-slugama, zanatiijau raznim granama ma, učiteljima, lekarima, trgevcima (Cak i veKprivrede kim), a s druge strane ο robovima zaposlenim u rudnicima i transportu gde se nisu cenile kvalifikacije već izdržljivost i fizička snaga. Robovlasnici su ponekad smatrali da imaju računa da neke od svojih robova drže u povlašćenom položaju, da im obezbede bolje uslove nego ostalim i da im praže izvesne privilegije. Neki od tih robova uspevali su da postignu veće ili manje blagostanje, sticali su izvesnu pokretnu imovinu, a ponekad i nekretnine i imali svoje porodice (razume se uz

odobrenje i uz pomoć svog gospodara). Takvi robovi uglavnom su popunjavali redove oslobođenika. Ali, pored njih bile su hiljade i desetine hiljada robova, naročito po rudnicima, koji su živeli u nepodnošljivim uslovima rada. S njima se postupalo najčešće u skladu sa pravilom „glađu uterivati pamet u glavu" kako kaže Ksenofont; robovi su dobijali samo onoliko hrane koliko je bilo neophodno da ne pomru od gladi. Sve tegobe njihovog rada otežavane su još više time što su ih okivali u lance kako ne bi pobegli. Znatan broj robovaupotrebljavan je za domacu poslugu. U bogataškim porodicama ria čelu posluge sastavljene od robova nalazio se rob-nadzornik, i takav rob je ponekad uživao neograničeno poverenje svog gospodara. Bogati robovlasnici muškarci i žene pojavljivali su se na ulici u pratnji svojih robova i robinja; to je bila uobičajena pojava; često su robovi pratili svog gospodara na putovanjima i u pohodima. Rob vaspitač, kome je povereno dete, pratio je svog vaspitanika u gimnaziju i u školu, noseći njegove stvari. Pa ipak, broj robova domaće posluge u Grčkoj nikada nije dostigao visinu kakvu je imao kasnije u Rimu. Pedeset robova u kući smatralo se u Grčkoj vrlo velikim brojem. Među domaćim robovima posebnu pažnju treba pokloniti ženama-robinjama koje su se bavile predenjem i tkanjem, obavljajući te poslove pod mkovodstvom don^aćice i njenih kćeri. Veliki deo njihovih proizvoda upotrebljavan je u kući za potrebe članova porodice, a višak je prodavan na tržištu. Osim robova za neposredno posluživanje robovlasnika i njihovih porodica u kući, često su se rnogli naći robovi koji su poznavali neki zanat, i u tom slučaju donosili su domaćinu prihod u novcu. Iz redova robinja uzimane su flautistkinje, gitaristkinje, plesačice i prostitutke. Osini robova koji su živeli u kući svog gospodara kao i onih koji su radili za tržište ili koji su iznajmljivani za kratko vreme radi obavljanja poljoprivrednih radova ili radova u radionicama, u Grčkoj je postojala kategorija robova-zanatlija i trgovaca koji su živeli odvojeno od svog gospodara. Ti robovi bili su obavezni da svom vlasniku vraćaju određenu svotu u novcu i imali su poseban naziv: „robovi koji žive odvojeno". Njihov je položaj smatran mnogo privilegovanijim. Oni su mogii da imaju i porodicu. Pored robova koji su pripadali pojedinim robovlasnicima, postojali su i državni robovi. Kao što smo več'reKK,'''državm' rob nalazio se u boljim uslovima i uživao je više samostainosti nego što je to bio slučaj sa roboviraa u privatnom vlasiiištvu. Takav je rob imao poseban stan, mogao je da ima porodicu i vlastito domaćinstvo. Od robova Skita, u Atini je obično formirana policija. Oni su najpre živeli u šatorima na atinskoj agori, kasnije na prostom areopaga. Ti robovi su zadržavali svoju skitsku odeću (zbog čega su se zvali „Skiti") i bili su naoružani kratkim kamama i palicama. U početku se odred Skita sastojao od 300 ljudi, kasnije od 1200. Osim ovih, atinska država imala je svoje robove-radnike koji su radili na javnim poslovima, na izgradnji hramova, u brodogradilištima. Često su robovi zapošljavani i u mornarici kao veslači i mornari; ponekad, u krajnjim slučajevima, robovi su uzimani u armiju; ako bi se pokazali hrabrim, mogli su biti oslobođeni. U posebnom položaju nalazili su se robovi koji su obavljali dužnost

kurira, pisara, sekretara, računskih cinovnika. Takvi robovi redovno su bi. .............. ........................ . ■ ■ ■ ·· "--.···. ■ . .-.·· li vezani za određene magistrate. Ta kategorija robova takođe se delila na dve grupa: niže službenike koji su od države dobijali samo hranu i službenike koji su obavljali odgovornije dužnosti. Jedna od takvih funkcija koje su obavljali državni robovi bila je funkcija sekretara državne arhive; taj rob nije samo čuvao državne zakone vec ih je i poznavao i po potrebi, mogao je da daje tražena obaveštenja. U Atini su dužnosti čuvara po zatvorima takođe obavljali državni robovi. Po naređenju kolegijuma „jedanaestorice" koji je rukovodio zatvorima, ti robovi su mučili zatvorenike, a jedan od njih vršio je dužnost đželata prilikom izvršenja smrtnih kazni. Državni robovi su uživali naročitu državnu zaštitu zagarantovanu zakonom. U slučaju uvrede državnog roba, on se obraćao za pomoć slobodnom građaninu koji je imao patronat nad njim, i patron ga je zastupao pred sudom. Kao okrivljen, državni rob je pred sud dolazio lično, a presudu je izvršavala država.

Oslobađenje Oslobađanje robova je po pravilu predstavljalo rerobova tku pojavu. Do oslobađanja je dolazilo ili putem otkupa pri čemu je otkupninu plaćao sam rob, ili na osnovu testamenta njegovog gospodara, ili na osnovu naročitog dokumenta, kojim je sam vlasnik oslobađao roba. Ponekad, u slučajevima opasnosti koja bi zapretila polisu, na prinier, u momentima teške ratne zategnutosti, državaje sama pslobađala robove da bi ih upotrebila kao vojnike. U tim slučajevima oslobođeni robovi su ulazili u redove meteka, ali uz uplatu naročitog poreza u visini od 3 obola. Rob je i po oslobođenju zadržavao izvesne obaveze materijalne prirode prema svom ranijem gospodaru, ponekad samo za života vlasnika, a ponekad su te obaveze ostale i prema potomstvu bivšeg vlasnika. 4. ZANATSKA PROIZVODNJA Eksploatacija robovskog rada u zanatima uglavnom je vršena na tri osnovna načina: neposredna eksloatacija roba, iznajmljivanje roba dmgom licu na duži ili kraći rok i otpuštanje roba na samostalan rad uz stalnu nadoknadu gospodaru. Mala robovlasnička radionica kao vodeći oblik zanatske proizvodnje

ponekad je nadzor nad radionicama poveravan pouzdanim robovima-nadzornicima. Obično je u jednoj prostoriji radilo od 3-4 do 10-12 robova. Radionica sa većim brojem robova (na primer, radionica za izradu oružja, koja je pripadala ocu oratora Demostena imala je 32-33 roba, kao i radionice sa 100 i više robova) bile su retke, i ono što znamo ο njima uglavnom spada u IV vek. U tim radionicama rad je obavljan veoma primitivnim alatom. Proizvodni proces u grčkim radionicama nije imao nikakvu unutrašnju povezanosti na temelju tehničke podele rada. Robovi su u njima radili nezavisno jedan od drugog i svaki od njih je obavljao sve proizvodne operacije koje su bile neophodne za stvaranje ovog ili onog predmeta. Razume se, neki elementi tehničke podele rada u radionicama, naročito u velikim gradovima, ipak su postojali, ali su oni, kao po pravilu, bili slučajni; neku stalnu i određenu specijalizaciju robova u bilo kojoj grani zanatske proizvodnje ne nalazimo. U vecini nama poznatih slučajeva (koji se uglavnom odnose ne na V, već na IV vek) radionice i robovi-zanatlije koji su radili u njima predsta-

Mala zanatska radionica bila je preovlađujudjoblik zanatske proizvodnje u Grčkoj. Takve radionice (ergasterije) postojale su u svim oblastima zanatske proizvodnje. Na čelu radionice nalazio se robovlasnik bilo kao neposredni učesnik u radu radionice, bilo kao lice koje vodi nadzor nad radom robova;

vljali su samo deo celokupne imovine jednog robovlasnika. Troškovi za organizaciju takvih radionica, uključujući i izdatke za kupovinu ili iznajmljivanje robova, za opremanje radionice, nabavku sirovina i primitivnog alata, obično nisu angažovali celokupno imanje bogatog robovlasnika. Dobit postignutu u trgovini ili zanatskoj proizvodnji robovlasnik obično nije ulagao u proširenje posla, već ju je koristio za razne kreditne operacije: ona je pretvarana u zelenaški kapital ili ulagana u kupovinu zemlje. Na taj način vlasnik jedne zanatske radionice često je bio u isto vreme i trgovac i zelenaš, a ponekad i zemljoposednik. Sve što je ovde rečeno svedoči ο relativno skromnim razmerama razvitka zanatske proizvodnje u Grčkoj V veka pre n.e., i njenom statičnom karakteru. Organizacija Prikazi zanatskih radionica koje često nalazimo na rada u crtežima vaza omogućuju nam da objasnimo i teergasteriji hničku opremu nekih ergasterija. U svim tim prikazima vidimo grčku radionicu sa njenom veoma primitivnom tehničkom opremom i niskim nivoom produktivnosti rada. Skoro potpuno odsustvo bilo kakvih tehničkih naprava, kojima bi se olakšao ili ubrzao proces proizvodnje, predstavlja jednu od bitnih karakteristika grčkog zanatstva. Već saraa primena rada robova predstavljala je kočnicu za napredak tehnike. Totalna ekonomska nezainteresovanost roba za svoj rad, s jedne strane, jeftinoca radne snage i trka za maksimalnim profitom, s druge strane sve je to predstavljalo razlog zašto su izvesna oruđa za proizvodnju, koja su već bila poznata u antičko doba, primenjivana samo u retkim slučajevima. Trka za profitom terala je robovlasnike koji su eksploatisali robovski rad po rudnicima i kamenolomima da ne misle na poboljšanje opreme u rudarskim jamama, na primenu pokretnih valjaka, itd. Grčka ergasterija nema ništa zajedničko s fabrikom. Ona tek pomalo podseća na manufakturu, jer u antičko doba ne nalazimo ono što je karakteristično za manufakturu: „kolektivnog radnika, radnika koji se sastoji od mnogih pojedinaca". Robovlasnici su ponekad iznajmljivali svoje robove dragim licima. Rad takvih robova naročito je primenjivan u rudarstvu, manje u drugim granama proizvodnje. Ponekad je robovlasnik pružao robu mogućnost da vodi samostalno gazdinstvo uz obavezu da svom gospodaru plaća određenu svotu. Ponekad je takav rob odlazio u najam kod dragog robovlasnika. Među vlasnicima radionica često se susreću meteci. To što je u Grčkoj preovladavao robovski rad ne znači da je rad slobodnih proizvođača bio sasvim potisnut. Posebna karakteristika grčke Uloga slobodnog zanatske proizvodnje sastojala se u tomgJiCLSjjzanadije, bez rada u zanatskoj obzira na veliku zainteresovanost grčkih država za proizvodnji

razvoj zanata, uglavnom država koje nisu raspolagale sa dovoljno plodne zemlje u očima društva, naročito u gradovima u kojima je dominirala oligarhija, uživa|^neuporedivo manje poštovanje od zemljoradnika. Bilo bi pogrešno misliti da se građani grčkih polisa, posebno Atinjani, uopšte nisu bavili zanatima. Iako prema predstavama antiekih mislilaca, koji su teoretski tretirali uređenje idealne robovlasničke države, punopravni građanin ne bi trebalo da se bavi zanatstvom, to su se u praksi Atinjani ipak okrenuli zanatima još u Solonovo doba. Demokratska vlada Atine u V veku pre n.e. pomagala je građanima ko~ ji su se bavili zanatima. Takva politika bila je uslovljena kako neđostatkom kvalifikovanih radnika tako i neophodnošću da se stanovništvu gradova koje se nije bavilo zemljoradnjom obezbede sređstva za život. Neke profesije koje su iziskivale naročite kvalifikacije i prirodni talenat, kao što su vajari ili arhitekti i drugi, čak su uživali poštovanje i bavljenje takvim profesijama nije predstavljalo povredu dostojanstva punopravnog građanina. U antičkad^ su se zaastijielili na^jne koji manje i one koji više vređaju dostojanstvo slobodnog čoveka, i zato.se nekim.vrstama zanata građani uopšte nisu bavili.................. ... . Može se primetiti da u pojedinim vrstama zanata sin po porodičnoj tradiciji nastavlja profesiju svog oca. Međutim, kod Grka nije bilo čefiov^ce izolovanosti pojedinih zanata. Slobodne zanatlije obično su rađile iridividualno, ne udnižujući se u korporacije: zanatlijama je u poslu često pomagala njegova porodica žena i sin. Čim se pojavila mogucnost za to, zanatlija je kupovao robove koji su mu pomagali u radu. I obratno, osiromašeni zanatlija bio je prisiljen da prodaje svoju radnu snagu, posle čega se i sam pretvarao u najainnog radnika. Slobodne najamne radnike susrecemo i na građevinskim radovima i u zanatskim radionicama. Atina centar Od VI veka u sistemu ekonomskih odnosa grčkih grčke zanatske polisa počinje da raste uloga Atine. Pobeda izvojeproizvodnje vana,u grčko-persijskom ratu i organizacija Atinskog pomorskog saveza stvaraju čvrstu osnovu kako za politički tako i za ekonomski procvat te države. Atina postaje najveći uvoznik žitaiica i najznačajnije tržište robova, a žito i robovi šu u to doba predstavljali dve najvažnije vrednosti, neophodne svakom polisu. Građevinski radovi, koje je preduzeo Perikle u ogromnim razmerama, proizvodnja oružja, koja je neprestano iziskivala brojnu radnu snagu, razni široko razvijeni zanati u Atini sve je to izazivalo stalni masovni priliv stranih zanatlija, trgovaca i robova. U poređenju s prilivom stranaca i robova udeo atinskih građana kako u zanatskoj proizvodnji, tako i u trgovinskoj delatnosti postepeno je opadao. Krajem V veka prosečna plata svih kategorija radnika koji su učestvovali u izgradnji Erehtejona, počevši od arhitekte pa do zanatlije, iznosila je jednu drahmu dnevno. Ovakvo izjednačavanje u ocenjivanju svili kategorija rada predstavlja posledicu slabe diferencijacije samog proizvoduog procesa. Potražnja radne snage lako je zadovoljavana u uslovima postojanja velikog broja robova i slobodnih zanatlija bez posla. Uz put treba primetiti da

ι

potražnja i ponuda radne snage u okviru robovlasničkog društva nikad nisu dostigle velike razmere. Polaznu tačku pomenute tarifikacije predstavljao je iznos troškova potrebnih za izdržavanje jednog odraslog čoveka. Kao što je vec pomenuto, građani su sudelovali u zanatskim radovima mriogo manje od meteka. Sto se tice meteka, njinia se lsplatilo raditi u ovom ili onom gradu samo u periodu njegovog ekonomskog procvata: čim bi grad u kome su živeli i radili, usled raznih uzroka počeo da zapada u ozbiljne ekonomske teškoce meteci su odniah odiazili u drugi grad. Normalno je da se to vrlo štetno odražavalo na celokupni tok ekonomskog razvoja grčkih država. Za razvoj sitne domaće radinosti uopšte nije bilo pogodnih uslova. Ttiriiyiriiia1ni 7anaflija mng^ je φ ragiina samp na lokalno tržište, dok su potrebe spoljnjeg tržišta pretei.no podmirivane proizvodima zanatskih radionica koje su upotrebljavale robove kao radnu snagu. Metalurgija Dobijanje metala i njegova obrada igrali su vrio važnu ulogu u privrednom životu Grčke. Gvožđe se vadilo u Lakoniji, na mnogim ostrvima Egejskog mora i na južnoj obali Črnog mora (Haliba). Srebro se ređe nalazilo; osim Atike (laurijski rudiiici), ono se dobijalo na ostrvima Kipra i Sifnosu, a takođe na planini Pangeji (u jugozapadnom delu Makedonije). Nalazišta zlata bila su još ređa. Iz te činjenice nastala je liipoteza da veći deo zlata koji je u izobilju nađen po mikenskim grobnicama (sredina Π milenijuma pre n.e.) nije bio lokalnog porekla, vec da je uvezen, možda, iz Male Azije. U samoj Grčkoj u Vl veku bili su poznati rudnici zlata na ostrvu Sifnosu. Pregledom tih rudnika utvrđeno je da je krajem VI veka veći njihov deo bio poplavljen. U V veku najpoznatiji su mdnici Tasosa i pangejski rudnici. Ο nedostatku zlata u Grčkoj svedoče i njeni monetarni sistemi koji su se svi zasnivali na srebmoj, a ne na zlatnoj podlozi. Sačuvano •J . 1 · T T. · . v n. v, je jedno saopstenje ο tome da je Hijeron, tiramn Sirakuze, nasavsi se u oskudici zlata, poslao Ijude da ga traže u Grčkoj, i ovi su ga posle dugog traganja našli samo u Korintu. Pronalasci ležišta ovog ili onog metala najčešće su bili slučajni. Eksploataciju je počiiijala tamo gde se ruda nalazila na površini zemlje. Za eksploataciju srebra ponekad su vršena probna iskopavanja jama ili bunara. Rudarski radovi obayljam. su vrio priniitivnim oruđeni: čekičima, klinovima, pijucima i lopatama. Za eksploataciju rade u zemlji iskopavani su vrlo niski rovovi ili galerije (najviše do 1 metra). Radeći puna 24 časa na dan, za mesec dana moglo su u njima napredovati svega 10 metara.

Pored rovova u V veku počinju da se prekopavaju okna (šahtovi). Najdublje okno prokopano je do 119 nietara. Do danas je pronađeno oko dve hiljade takvih šahtova. Ruda je kopana snagom ruku i razbijanjem rudnih žila, a ponekad zagevanjem rudnih stena, koje su zatim rashlađivane mlazovima vode. U ovom slučaju kopanje rude bilo je olakšano time što su nastajale pukotine u stenama. Rad u uskim i niskim rovovima, pored slabog svetla malih zemljanih svetiljki, u zagušljivom vazduhu i na velikoj dubini u zemlji, bio je veoma težak i brzo je iscrpljivao snagu čoveka. Kao što je rečeno, u rudnicima su uglavnom radili robovi. Radno vreme biloje neverovatno dugo, a nije se znalo ni za kakve redovne odmore. Prema svedočenju Ksenofonta, robovi koji su radili u rudnicima nisu imali više od 5 slobodnih dana tokom čitave godine. Pošto bi rada bila izvađena na površinu zemlje, sitnili su je u ogromnim posudama ili pomoc'u ručnih drobilica, a zatim su je ispirali u specijalnim rezervoarima i, konačno, pošto bi je prethodno ispekli na običnoj vatri, spremana je u topioničke peći. U Laurionu je srebro vađeno iz olovnih ruda topioničkim načinom; pri tom su otklanjane i druge primese. Istopljeno u pećima, srebro je liveno u kalupe. Peći su sigurno bile male, ali ο njima nije moguće reći ništa određenije, jer nisu sačuvane; drvo za gorivo u tim pećinia trebalo je dovlačiti iz dragih oblasti, jer su u Laurionu šume bile rano posečene. Laurijski rudnici pripadali su državi. Jedan deo tili ruđnika eksploatisalaje država neposredno, a drugi deo je davala pojedinim zakupcima na eksploataciju. Kao arendatori primani su uglavnom građani i sarno u izuzetnim slučajevima meteci iz redova onih koji su dobili izoteliju. Zakup je obično bio kratkoročan: rudnici koji su već bili eksploatisani davani su u zakup na tri godine, a nalazišta koja su iziskivala istražne radove, izgradnju sistema šahtova i prokopa, davana su verovatno na 10 godina. U rudnicima mnogih zakupaca radilo je oko 20 hiljava robova. Država je

Pelike sa pričama ο Heraklu u Egiptu. Oko 470. g. pre n.e.

davala u zakup samo male parcele nalazišta, a ako su se radovi proširivali, zakupci su morali da otkupljuju od države nove male parcele. Sirovu rudu zakupci su prodavali ili na tržištu ili kod samog radnika. Metal je obrađivan ručno. Izgleda da livnički i kovački. poslovi nisu bili razdvojeni. Prilikom obrade bakra, bronze i drugih obojenih metala, " prvo su kovani listovi me-tala razne debljine od kojih su kasnije izrađivani potrebni predmeti. Sitniji predmeti rađeni su od čitavih komada metala, a uporedo s tim ubrzo se pristupilo i livenju. Za oblike livenih predmeta upotrebljavana je posebna sprava čija nam konstrukcija nije poznata. Pronalazak te sprave pripisivan je arhitekti Teodoru sa Samosa. Gvožđe se uglavnom upotrebljavalo za izradu oružja i oruđa za rad. Važnu granu metalurgije predstavljalo je kovanje novca. Obojeni metali upotrebljavani su za izradu ritualnog posuđa i raznih ukrasa. Poznato (iaiii je metalno posude, pehari od zlata i srebra, a da i ne govorimo ο namkvicama, prstenju, odevnim predmetima sa utkanim ukrasima od zlata, zlatnim vencima i slično. U oblasti obrade metala specijalizacija zanatstva bila je već dosta razvijena: kod antičkih autora pominju se oštrači, oružari, zlatari, itd. Prihodi od metaloprerađivačkih radionica bili su prilično veliki. Na primer, čuveni bogataš Pasion iz IV veka dao je pod zakup svom oslobođeniku radionicu štitova za 1 talenat; ta radionica davala je čist prihod u visini 100 mina. Demostenov otac imao je od svoje radionice za izradu noževa čist prihod od 30 mina. Uslovi robovskog rada po radionicama nisu nam poznati, ali ipak možemo sa mnogo sigurnosti da tvrdimo, ako su i bili nešto snošljiviji od radnih uslova u rudnicima, ipak je i ovde vladala neograničena samovolja, i robovi su bili izloženi surovim postupcima; radno vreme i u radionicama bilo je vrio drugo. Keramička Keramička proizvodnja predstavljala je takođe proizvodnja veoma važnu granu atinske zanatske proizvodnje. Već u VI veku pre n.e. keramička proizvodnja u Atini je u svom razvoju otišla daleko ispred analogne proizvodnje drugili grčkih gradova. Postojanje deme „lončara" (grnčara, keramičara), ime „Kerameikos" kako se zvao jedan deo Atine nastanjen zanatlijama, govori ο tome da je izrada umetničkog posuđa i posuđa za svakodnevnu upotrebu igrala značajnu ulogu u sistemu atinske privrede. Vec u VI veku u Atini su postojale velike keramičke radionice u kojima je primenjivan rad robova. Tu činjenicu potvrđuje trostruka signatura (potpis) na pojedinim vazama koje su se sačuvale do naših dana: ime vlasnika radionice, grnčara i slikara koji je vazu ukrasio; u nekira slučajevima nalazimo samo imena vlasnika radionice i slikara. Među atinskim grnčarima iz druge polovine VI veka nalazimo poveći broj imena koja nisu grčkog porekla, na primer, Amasis, Kolh, Talejd i draga, što pokazuje da su to bili majstori-stranci. Natpisi tipa „slikao Liđanin", „slikao Skit" verovatno pripadaju slikarima-robovima. Postoji pretpostavka da je poznati slikar-keramičar iz V veka Epiktet takođe bio rob. Drugi čuveni slikar Duris izgleda da je bio metek. Zahvaljujući rnnogobrojnim slikama na vazama koje su se sačuvale do naših dana možemo da pratimo proces rada u keramičkim radionicama i da ga prilično tačno rekonstraišemo. Na jednoj od vaza, na primer, umet-

Hidrija slikana crnofiguralnom tehnikom. Otmica Leukipovih kćeri (gore); Herakle u vrtu Hesperida (dole)

nik je prikazao kako se vadila glina, na drugoj, hidriji (sud za vodu), ukrašenoj ciTiim figurama naslikano je nekoliko scena koje prikazuju sve osnovne faze rada: izrada same vaze na grnčarskom točku koji se okrece rukom, pregledanje gotove amfore; na jednoj slici vidimo mladića koji odnosi tek napravljenu vazu; kraj kolone sa štapom u ruci stoji starac vlasnik ili upravnik koji rukovodi radom; ispred njega je rob koji je na svoja leđa uprtio vreću drvenog uglja, drugi rob loži peć. Gore, na grnčarskoj peći nalazi se maska satira koja je nekad imala rnagijsko značenje po mišljenju Grka služila je kao amajlija za zaštitu posuđa od zlih duhova i urokljivih očiju. Između pojedinih radionica i njihovih vlasnika vladala je žestoka konkurencija. Radeći u pravom smislu reči rame uz rame, atinski grnčari su se savršeno međusobno poznavali i često su se služili raznim smicalicama da bi kudili proizvode konkurenta, a

pohvalili svoje. Sačuvan je zanimljiv natpis na jednoj posudi: „Vazu je izradio Eutimid kako ne bi nikad mogao da je izradi Eufronije". Ova originalna reklama vlastite produkcije, srriišljena radi omalovažavanja konkurenta, vrlo je karakteristična. U keramičkoj kao i u metalurškoj proizvodnji glavnu privrednu jedinicu predstavljala je radionica u kojoj je korišćen rad robova. U takvim radionicama među nepoznatim grnčariraa naročito su se isticala imena stručnjaka-slikara. Bilo je slučajeva kad su neke radionice specijalno angažovale poznate slikare iz redova građana i meteka. Angažovanje pt>znatog umetnika, razume se, bilo je vrlo rentabilno za radionicu i možda se zato imena poznatih slikara (kao što su bili Epiktet, Duris) nalaZe na vazama izrađenini samo u nekoliko radionica. Izgleda da su ti umetnici za njih radili naizmenično. Keramički predmeti imali su odličnu prođu u okolnira mestima. Ta proizvodna grana igrala je u privredi Atine vrlo veliku ulogu. Pored proizvoda koji su se odlikovali visokim umetničkim kvalitetima i finoćom izrade, u Atinise proizvodila i grubo rađena keramika za masovnu upotrebu; to su bili proizvodi bez ikakvih doterivanja i ukrasa kojima su zadovoljavane potrebe mesne sirotinje, crep'za pokrivanje krovova i posuđe koje je služilo kao ambalaža. Proizvodnja Za razliku od keramičke i metaloprerađivačke protekstila izvodnje, koje su, tako reči, od samog postanka predstavljale samostalne privredne grane, predenje i tkanje je i u V veku uglavnom predstavljalo granu kućne radinosti. U toj proizvodnji uvek je preovladavao ženski rad, ali nije bio isključiv. Tkanjem i predenjem bavile su se kako žene iz siromašnih porodica, koje su radile za to da bi komad tkanine ili čak klupko prediva iznele na tržište, tako i bogate domaćice koje su bile okružene kćerkama i robinjama. Prema Platonovim recima žena je gospodar čunka i preslice. Preslica je gesto stavljana u grob pored mrtve žene isto onako kao što su mač i strela _stavljani .u grob.vojnllca. Ta domaća grana proizvodnje na prvom mestu je bila namenjena zadovoliavanju potreba porodice, a na tržište se iznosio samo višak produkcije. Citav proces tekstilne proizvodnje prolazio je kroz ruke žena tkalja i prelja počevši od striže ovaca do šivenja haljine; jedino je bojenje tkanine predstavljalo proces na kome su obično bili zaposleni muškarci. Od sirovina u toi grani fcod Griea je naiveći značaj imala vuna. Lanemh tkanina bilo je mnogo manje, bar u tom ranom pericxlu. Međutim, početkom VI veka u Atici se pored ranijih nošnji od vunenih tkanina upotrebljavaju i ženske lanene tunike. Svila se pojavljuje samo kasnije, i njena upotreha je ograničena. Sa razvojem gradova i povećanjem razmene pokazalo se da kućna radinost nije dovoljna. Osim sitnih slobodnih zanatlija koji su radili za tržište, prema rečima jednog antičkog pesnika, „zato da ne pomru od gladi", javlja se veliki broj specijalizovanih testilnih radionica u kojiraa su radili robovi i robinje. Atinski natpisi sadrže znatan broj imena oslobođenika zaposlenih u tkačnicama i predionicama. Ponekad su i slobodni građani dobijali sredstva za život baveći se tkanjern. Takvo je bilo domaćinstvo nekog Aristarha; prema Sokratovom savetu, on je iskoristio siromašne rođake koji su mu došli iz Pireja, ponudivši im da se bave tkanjem i predenjem. U drugim grčkim polisima nalazimo robove i robinje stručnjake za izradu skupocenih šarenih tkanina koji su radili isključivo za tržište. Radionice u kojima je primenjivan rad robova proizvodile su ogrtače kakve su nosili muškarci čitave Grčke. Osim

radionica u kojima se obavljalo predenje i tkanje, u Atini su postojale i valjaonice u kojima su radili pretežno muškarci. Megara, Korint i Egina bili su poznati po izradi odevnih predmeta za sirotinju i robove; Milet, Kipar i Hios po skupocenim tkaninama, odorama i ćilimima; Sirakuza po raznobojnim tkaninafiia od sicilijanske vune. —■ Građevinski Podizanje hramova, javnih zgrada i odbrambenih radovi postrojenja u Atini obavljalo se na osnovi dekreta narodne skupštine koja je za svaku priliku određivala naročitu komisiju sastavljenu od službenih lica za nadzor nad izvođenjem ovih ili onih radova, U okvir zadataka tih komisija (epistata) ulazilo je sastavljanje i zaključivanje ugovora s preduzimačima. Na osnovu odluke narodne skupštine, arhitekta je sastavljao plan radova uz koji je pored crteža verovatno dolazio i detaljan opis predviđenih radova. Treba praviti razliku između izgradnje objekata javnog karaktera s jedne strane, i izgradnje privatnih kuća koje su podizane iz sredstava njihovih vlasnika kao i privatnih hramova koji su pripadali verskim bratstvima, s drage strane. Glavni građevinski materijal bio je kamen, krečnjak i mermer. Država je nabavljala građevinski materijal posredstvom epistata, a u nekim sluča-

jevima nabavku građevinskog materijala davala je pod zakup. Kamen potreban za te radove dopreman je iz kamenoloma nekad državnih, nekad privatnih. Na građevinskim radovima bio je angažovan veliki broj kako slobodnih građana tako i meteka i robova. Procvat građevinarstva u Atini spada u Periklovu epohu, kad se u Atini razvila velika građevinska delatnost kako na izgradnji odbranibenih utvrđenja, tako i na opremanju i daljoj izgradnji Pireja kao i na podizanju kultnih zgrada. Ovakvu vrstu javnih radova država je obavljala na taj način što je sania neposredno rukovodila izgradnjom ili ih je davala na izvođenje. U ovom poslednjem slučaju odgovornost za radove je u potpunosti padala na zakupce. Pri tom su radovi obično poveravani nekoiicini zakupaca; izvođenje radova na istoj osnovi su uzimali i građani i meteci. Brodogradnja U direktnoj vezi s porastom vojno-političke snage Atine brodogradnja je dobila vrlo velik značaj. Početkom Peloponeskog rata Atina je imala 300 trijera, ne računajućf savezničku flotu Lezbosa i Hiosa. Građnja trijera bila je skupa. Brod je prosečno koštao oko 1 atički talenat. Građa za ržra3Ti brodova""dopremana je u Atinu iz Makedonije, Halkidika, južne Italije, iz Male Azije i Ponta. Velikim građevinskim radovima i izgradnjom vojne flote rukovodila je đržava. Na brodogradilištiiTia su radiJi državni i privatni robovi, ali je rukovođenje poslovima brodogradnje i izvođenje najodgovornijih operacija poveravano brodograditeljima specijalistima iz redova punopravnili građana i meteka. < U izgradnji brodova narodna skupština igra istu ulogu kao i u drugim radovima od državnog značaja. Svaki put ona je birala specijalnu komisiju za rukovođenje poslovima brodogradnje u koju su ulazili blagajnik i nadzornik. Narodna skupština je određivala i broj trijera i tetrera (brodova sa tri i četiri reda veslača), koji treba da se sagradi tokom određene godine. Izrada brodskog trupa redovno je poveravana zakupcima putem javne licitacije, ali je opremanje brodova država vršila sama. Luke i brodogradilišta, koja su se ranije nalazila van granica same Atine, izgradnjom Dugih bedema u V veku pre n.e. uključena

Prikaz jedrenjaka na atičkoj posudi iz V veka pre n.e. Slika predstavlja epizodu iz „Odiseje": Odisej sluša pesmu sirena

su u teritoriju grada. Pirej je tada bio organski povezan sa ostatkom grada, ta-čnije sa njegovim oblaskim delom. Pirejski zaliv, dubok i prostran, postaje tad glavno pristanište kako za ratne tako i za trgovačke"brodbve Atine. Dve dru-ge atinske luke Zeja i Munihij korišćene su išključivo za ratne brodove. U obema lukama bili su izgrađeni dokovi za pristajanje brodova. U IV veku nedaleko od Zeje sagrađeno je skladište za čuvanje brodske opreme i inventara. Tehnika izgradnje luka, pristaništa, brodogradilišta i gradnje novih brodova razvijaia se uporedo s porastom ekonomske i političke moći Atine. Stalno se povećavao broj dokova, a tipovi ratnih i teretnih brodova postajali su sve raznovrsniji. Ratiii brodovi delili su se sada na dve vrste; u prvu su spadali isključivo pravi bojni brodovi koji su imali strogo normiranu posadu; drugu vrstu brodova sačinjavali su transportni brodovi za prevoz desantnih vojnih jedinica, konja, hrane i druge opreme. Ratni brodovi snabdeveni jedrima mogli su da se pokreću pomocu vesala, dok su vojno-transportni i trgovački brodovi uglavnom bili jedrenjaci i imali su manju posadu. 5. RAZVOJ ROBNE PROIZVODNJE I ROBNOG PROMETA U V VEKU PRE N.E. U Grčkoj V veka pre n.e. nesumnjivo je postignut značajan razvitak robne proizvodnje i robnog prometa. Kao i svuda tako su i u Grčkoj razvitak robne proizvodnje i robnog prometa bili organski vezani s takvim nivoom proizvodnih snaga i odgovarajućim karakterom produkcionih odnosa koji već pretpostavlja pojavu privatne svojine, porast društvene podele rada, odvajanje poljoprivrednog rada od zanatskog, razvoj ropstva. Međutim, poslije grčko-persijskih ratova razvoj robne proizvodnje i robnog prometa u piivrednom životu celokupnog grčkog društva u poređenju sa prethodnom epohom, pravi vrio značajan korak napred, i obim trgovinskog prometa neizmerno raste. U balkanskoj Grčkoj niču novi ekonomski centri, čiji trgovinski promet dostiže dotad neviđene razmere. I upravo sada se Atina pretvara u takav krapan centar za čitav helenski svet. Sredinom V veka Pirej postaje najveća trgovačka luka na Egejskom moru, a u doba Perikla pretvara se u centar mediteranske trgovine uopšte. Molovi istočnog, trgovačkog dela Pireja bili su pretrpani izgrađerdm skladištima; pored ostalih, skladište za žitarice nalazilo se na prostoru između vojnog i trgovačkog dela luke. Nešto dalje nalazio se trg Pireja s prodavnicama, bankarskim kontoarima i menjačkim stolovima. Uz Pirej je ležao emporijum mesto gde je istovarivana roba koji je bio odvojen od grada graničnim oznakama. Sve što bi se istovarilo van granica emporijuma, smatrano je švercom. Iza emporijuma počinjao je sam grad. ϋ centru grada u V-IV veku stanovali su brodovlasnici, trgovci, veliki lihvari, preduzimači, itd., a na periferiji: veslači, nosači, lučki radnici i dragi čija je delatnost bila povezana sa morem. Preko Pireja se odvijao izvoz maslinovog ulja, vina, meda, mermera, olova, srebra iz laurijskih rudnika, vune, proizvoda od metala, keramike, itd. U V veku u Pireju su se okupljali brodovi iz skoro celog Mediterana. Tu je istovarivano: žito iz Egipta, Sicilije i Bosfora, zatim crnomorska riba, stoka, kože, miletska vuna, persijski i kartaginski ćilimi, mirišljava ulja iz Arabije, bronza i obuća

iz Etrurije, lanene tkanine za odeču i jedra, papirus iz Egipta, bakar sa Eubeje i Kipra, smola, konoplja, građa za izradu brodova iz Makedonije i Trakije, vosak i građevinsko drvo sa Kavkaza i iz Hirije, olovna ruda (minijum) sa ostrva Keosa i drugo. U Pirej su dopremani i robovi. Veliki deo ove robe nije bio namenjen atinskom potrošaču, i ta je roba preprodavana na istom mestu, odmah pretovarivana u druge lađe i otpremana dalje u druge gradove i zemlje. Celokupan promet Pireja pred početak Peloponeskog rata oporezivan je sa oko 37-48 talenata godišnjeg poreza, što je za ono vreme predstavljaio ogromnu svotu. Severni pomorski putevi iz Pireja vodili su na Halkidik, u Trakiju, Propontidu i Pont; istočni na Hios, Lezbos i u luke Male Azije; južni preko Delosa i na Samos ili preko Parosa i Naksosa na Rodos, a odatle na Kipar, u Fenikiju, Egipat i Kirenaiku; zapadni u Italiju, Siciliju i dalje na zapad. Tražeći uporište za trgovinu, Atinjani su nastojali da svuda osnuju svoje faktorije. Tako su uspeii da se učvrste na obalama Halkidika, u Potideji, Olintu, u Amfipolju koji su sami osnovali. Za osvajanje rudnika Pangeje Atinjani su se borili sve do vladavine Filipa Π Makedonskog. Sama Makedonija je za njih predstavljala veliku sirovinsku bazu odakle su dobavljali i građu za izradu brodova i tračko roblje. I veoma ranom periodu Atina jc usmerila svoju kolonizaciju prema Pontu. Ona je osnovala kleruhije na tračkom Hersonesu i na iužrioi obali Ponta, u Sinopi i Amisu. Pod atinskim uticajem riaŠli su se i grčki gradovi na zapadnim i severnim obalama Cmog mora. Na inicijativu Atinjana, kako je ranije rečeno, na zapadu je osnovan Tur. Istovremeno Atinjani su sklopili savez sa Segestom, Leontinom i Regijem. Prema planovima Atinjana, trebalo je da svi ti gradovi postanu uporišta za dalji razvoj njihove trgovinske delatnosti na grčkom zapadu. Međutim, mora se naglasiti da je upravo na zapadu Atina naišla na najjačeg i po nju najopasnijeg suparnika Korint. Borba s Korintom predstavljala je, kao što je poznato, jedan od važnijih uzroka onog strahovitog sukoba koji je ušao u istoriju pod imenom Peloponeski rat. J

qš,u

" ""'"* .

..... ............................ .

m ........... .

Unutrašnja Trgovina unutar zemlje u V veku uglavnom se odtrgovina vijala kopnenim putevima. Svako putovanje brodom, zbog malih teritorija koje su zauzimali grčki polisi, predstavljalo je izlazak van granica zemlje. Kopnena trgovina najčešće se ograničavala na okvire jedne države. Planinski karakter zemlje, stalni međusobni ratovi grčkih polisa, nerazvijenost kopnenih puteva i sledstveno iome skupoća kopnenog transporta robe, skoro potpuno odsustvo plovnih reka pored dobrih pomorskih veza, sve su to bili uslovi koji su onemogućavali kolikotoliko značajniji razvoj unutrašnje trgovine. I, konačno, robovlasničko društvo kao takvo moglo je da se razvije i živi sarno pod uslovom postojanja široke razgranate mreže gradova-kolonija koji su se graničili s lokalnim plemenima odakle su nabavljani glavni proizvođači robovi. Centralna Grčka, takođe, nikad nije imala dovoljno žita, i zato joj je bio neophodno potreban dovoz iz Sicilije, Egipta i sa Ponta. Sve je to stimulisalo razvoj spoljne trgovine. Za razvoj unutrašnje trgovine bila je pre svega potrebna mreža kolskih puteva. Briga ο razvoju puteva pojavila se samo u tako razvijenim državama kao što je bila Atina. Atinski putevi služili su istovremeno i za trgovinske i za vojne potrebe. Dva

takva puta vezivala su Pirej i Atinu; jedan je išao duž Dugih bedema, sa njiliove unutrašnje strane; drugi, oivičen maslinovim stablima, vodio je do atinske kapije. Sagrađene su još tri kopnene magistrale koje su se završavale na granici Beotije. Jedna je vodila iz Eleusine u Plateju, druga iz Atine u Tebu, treća iz Atine u pogranični grad Orop. Mala dužina tih puteva svedoči ο slaboj razvijenosti kopnene trgovine. Uopšte, puteva nije bilo mnogo, a uz to bili su nepodesni i slabo su održavani. Kola na čeiiri točka, koja su služila kao transportno sredstvo, nisu mogla da prođu na svim mestima; osim toga, nedostatak volova u Atici (njih su morali da kupuju u Beotiji) otežavao je upotrebu tih vozila. Zbog toga su za transport robe obično upotrebljavani veliki karavani tovarnih mazgi ili magaraca koje su pratili goniči. Suvozemni prevoz bio je vrlo skup; ponekad su troškovi suvozemnog prevoza robe bili jednaki svoti koja je odgovarala polovini vrednosti celokupne robe u transportu; pomorski transport bio je, razume'se, znatno jeftimji. Unutrašnjom trgovinom uglavnom su se bavili sitni prekupci i razno sači. Oni su obično išli peške pored svog natovarenog magarca ili su svoj tovar nosili na ramenima. Uglavnom su trgovali životnim namirnicama, divljači, sitnim domaćim potrepštinama, odevnim predmetima, cvećem, itd. Osim raznosača bilo je i trgovaca koji su držali male prodavnice po pijacama. Uz neke od ovih prodavnica nalazile su se i male radionice. Vlasnici takvih preduzeća prodavali su robu izrađenu u vlastitoj radionicikao i onu koju su nabavljali kod drugih zanatlija-trgovaca. Na pijacama su prodavani poljoprivredni proizvodi žito, hleb, povrće, voće, riba, razni proizvodi atinski i uvozni, kao i stokaTroblje. Svaka vrsta robe imala je određeno mesto. Roba je izlagana ili pod otvorenim nebom ili pod provizorno izrađenim šatorima. U gradovima sa velikim trgovinskim prometom izgleda da je država iz svojih sredstava podizala pokrivene galerije u koje su se smeštale trgovine. Na predlog Perikla, u Pireju je izgrađena specijalna galerija za trgovine brašnom. Na tržište su sa svojom robom dolazili i robovi koji su „živeli odvojeno" da bi tu unovčili svoje proizvode, i slobodne zanatlije individualni majstori koji su prodavali posuđe, oružje, vunu, i seljaci koji su prodavali povrce i žito. Tu se takođe prodavala roba izrađena u malim i velikim robovlasničkim radionicama. Na pijacama velikih trgovačkih gradova okupljali su se ne samo građani i seljaci iz mesta i okoline već i stranci iz drugih oblasti. Osim pijaca koje su radile iz dana u dan, održavani su pored velikih hramova ili za vreme svečanosti posebni sajmovi na kojima su se sticali prodavci i kupci iz mnogih grčkih gradova. Neprikosnovenost grčkih hramova i običaj da se sklapa primirje za vreme trajanja opštegrčkilfsvečanosti predstavljali su garanciju za bezbednost putovanja svih trgovaca. Među tim sajmovima veliku populamost uživao je sajam u Delfima. Opšti nadzor nad celokupnom pijačnom trgovinom poveravan je u grčkirn gradovima naročitim službenicima „agoranomima". Oni su skupljaK pijačninu, vodili su računa ο redu, posredovali u svim sporovima koji su izbijali prilikom pogodbi, itd. Agoranomi su, takođe, bili ovlašćeni da kažnjavaju one koji su varali na vagi ilimeri, protiirali falsifikate ili pokvarenu robu, itd. Trgovina žitom obavljana je u Atini pod kontrolom posebnih službenika „sitofilaka" (čuvara žita); rijih je bilo 5 u Atini i 5 u Pireju. U drugim gradovima gde

se pitanje snabdevanja žitom nije postavljalo tako oštro kao u Atini ovu dužnost obavljali su agoranomi. ' Ο tačnosti i ispravnosti mera i vaga vodila su računa posebna službena lica, tzv. metronomi koje je biraia narodna skupština. Na svakoj pijaci kao neophodno potrebno lice nazelenaškog lazio se trapezit (menjač). Raznovrsnost moneta, kapitala raznolikost valuta i odstupanja u kovanju novca doveli su do neophodnosti da se vrši zamena rao· / neta. Za svoje usluge menjači su naplacivali izvesnu svotu, ponekad dosta veliku. Prodaja i preprodaja strane monete i njena zamena za lokalnu u početku su predstavljali glavne operacije trapezita. Zamena moneta raznih gradova morala je da dobije naročito važan značaj širenjem spoljne trgovine. Svaka nova oblast, uključivši se u sistem opšte trgovine, ubacivala je na tržište i svoju monetu. Tako se posao trapezita komplikovao. Od njih se zahtevalo da bude dobro upoznati sa svim monetarnim sistemima, da znaju da razlikuju vrednost moneta i da imaju jasnu predstavu ο međusobnom odnosu raznih monetarnih sistema. U takvim prilikama isplata i primanje novca predstavljali su vrio složenu operaciju. Tako se trapeziti postepeno od običnih menjača pretvaraju u posrednike prilikom raznih trgovinskih operacija i postaju svojevrsni „bankari" koji primaju novac i isplaćuju ga u drugoj moneti. Pojavljuje se obračun bez isplate u gotovom novcu. Duga pogađanja kraj menjačkog stola zamenjena su usmenom i ličnom naredbom ulagača ο prevođenju novca sa njegovog računa na nečiji dragi ili naredbom da se nekome izvrši isplata u gotovini. Tako su trapeziti bili primorani da vode posebne računske liste za svakog svog ulagača. Te operacije se pojavljuju u V veku, ali do njihovog razvoja dolazi uglavnom tek u IV veku. Razvoj

Likovi Atine i njene sove. Dva novčića od deset drahmi, iskovana u Atini Oko 486. godine pre n.e.

Osim trapezita, u finansijskim operacijama takvu ulogu, ako ne i veću, igrali su krupni centri sa hramovima kojima su upravljale amfiktionije. Hramovi su u obliku darova i poklona dobijali ogromna sredstva. Bogatstvo hramova povećavalo se i putem iznajmljivanja zemlje koja je pripadala hramovima, naplatom novčanih kazni, kreditnim operacijama pri kojima su kamate hramovima ponekad donosile ogromna sredstva. Neprikosnoveriost hramova dovela je do toga da su im na čuvanje poveravali

svoj novac ne samo pojedina privatna lica već i države. Tako se u situaciji njihovih dužnika našao niz polisa, a neki veliki politički uticajni robovlasnici postali su njihovi ulagači. Spoljna Kao što smo vec naglasili, razvoj trgovine potrgovina morskim putevima predstavljao je za Grčku i njenu kolonijalnu periferiju pitanje života. Uporedo s pomorskom trgovinom, napredovala je i tehnika moreplovstva. Iako se plovidba tokom celog V veka i u većem delu IV veka po pravilu odvijala samo duž obala, ipak su se moreplovci u slučajevima preke potrebe i u to vreme usuđivali da preplove relativno velika prostranstva na morima. Isto to moglo bi se reci i ο dužini navigacionog perioda. Plovidba trgovačkih brodova kao po pravilu obavljala se uglavnom samo tokora letnih meseci, od aprila do septembra, ali su poznati pojedini slučajevi plovidbe i u zimskim mesecima. R/Ai/fcLt^! , E/iPORi Među trgovcima koji su obavljali svoje poslove u dragim zemljama posebnu kategoriju su sacinjavali oni koji su imali svoje vlastite brodove i kao kapetani upravljali njima; od njih su se razlikovali trgovci koji su svoju robu transportovali tuđim brodoviraa. Prvi su se zvali naukleri, a 1 ·' · . W .liift ι' ι ■ ■ <c3t drugi empon. I trgovci i brodovlasnici u slučajevima nedostatka gotovog novca koji im je bio potreban za njihove operacije morali su stalno da se obraćaju trapezitima ili svojim liferantima. Kao zalog kreditoru se stavljao na raspolaganje brod i]i tovar, ili i jedno i drugo. Ponekad se zajam uzimao uz zalog iznosa koji je brodovlasnik imao da dobije za prevoz tuđe robe. Kamate na te pomorske zajmove, s obzirom na rizik vezan za njih, bile su vrio visoke; kretale su se od 10 do 30 i više procenata, zavisno od dužine plovidbe broda. Perspektiva velike zarade u slučaju srećnog završetka trgovinske ekspedicije terala je grčke trgovce i brodovlasnike da pristaju na tako velike kamate. Odnos države U direktnoj vezi s porastom trgovinskog prometa i prema trgovini s proširivanjem tržišta pojavljuje se potreba za izvesnom organi zovanošću trgovinskih odnosa. Potrebu za tim osećali su neposredni učesnici u trgovini trgovci i država. Na toi osnovi pojavila su se udriiženja trgovaca i brodovlasnika u obliku kompanija. Međutim, uplitanje države u trgovinske odnose imalo je neuporedivo veći značaj. U životu svakog polisa trgovina je igrala važnu ulogu. U cilju obezbeđenja i pomaganja pomorske trgovine stvarane su jake pomorske flote. Da bi država bila obezbeđena neophodnom robom, Atina je u ime narodne skupštine sklapala posebne trgovinske ugovore s drugim polisima. Atinska država je naročitu pažnju poklanjala regulisanju trgovine žitora, jer je to bio artikal za koji nisu bili zainteresovani samo komercijalni kmgovi vezani za trgovinu žitom več i celokupno stanovništvo Atine. Kad bi transport žita iz Sicilije sarno malo zakasnio odmah su skakale cene hleba; prekupcf i trgovci, u cilju unosnije prodaje žita, ponekad su stvarali lažnu paniku na gradskom tržištu. Boreći se protiv ovakvih i sličnih zloupotreba, država je dozvoljavala da se pod žitni zalog daju vrio veliki zajmovi. Prema atinskim zakonima uvoz žita bio je dozvoljen samo u Pirej.

Međutim, ove mere, lako su unele lzvestan red u trgovmu zitom, ipak su bile nedovoljne. Intervencija države u poslovima privatne trgovine nije se ograničavala samo na regulisanje trgovine žitom. Među najvažnije stavke državnifi prihoda spadao je porez na trgovinski promet. Pravo naplate tog poreza država je prenosila putem javne licitacije na pojedine zakupce ili kOmpanije nekoliko zakupaca. Na primer, u Atini se za vreme Peloponeskog rata pravo naplate poreza u Pireju svake godine prodavalo na javnoj licitaciji za 30 talenata, ali je stvarni iznos sakupljenog poreza znatno premašivao svotu koju je određivala država. Porezi na trgovinu naplaćivani su i u svim značajnim trgovačkim lukama Sredorz^mnog'i CHro^'mora. Naplata p'oreza obavljana je pregledom tovara svakog broda koji je ulazio u luku ili izlazio iz nje; pregled su vršili posebni službenici. U slučajevima kad bi prilikom pregleda broda pronašli prikriven tovar, njega bi konfiskovali, a visinu poreza udesetostručili. U slučaju nekih poremecaja u novčanom sistemu ili kad bi državi hitno zatrebao novac, država je za sebe uzimala monopol na prodaju uvezene robe. U nekim gradovima proglašavan je privremeni monopol na izvoz žita ili ulja iz roda te godine. Otkupljujući žito, ulje ili neke druge namirnice prema utvrđenim cenama, država ih je zatim prodavala po najvišim i. ■ -' J 1 ..., cenama na inostranim tržištima. Ali sve oye mere imale su privremenkarakter, i posle njihovog ukidanja ponovo je uspostavljana slobodna trgovma. U cilju obezbeđenja svojih potreba država je ponekad stavljala zabranu na izvoz nekih proizvoda, uglavnom deficitarnih. U Atini se to pre švega odnosilo na žito. Za vreme rata često je zabranjivan izvoz životnih namirnica i ratnog materijala kako se time ne bi koristila neprijateljska strana. Ne raspolažemo podacima ο zakonima iz oblasti trgovine u V-IV veku. Ali činjenica da su postojali specijalni sudovi za pretresanje dela iz oblasti trgovine ukazuje na nesumnjivo postojanje trgovinskog zakonodavstva u grčkim državama. Verovatno se u to doba javljaju i prvi pokušaji kodifikacije propisa ο pomorskoj trgovini kojima se tokom naredne epohe u velikoj meri koristio Rodos. 6. PRIHODII RASHODI ATINSKE DRŽAVE Izvori prihoda Prikaz ekonomskog života Grčke ne bi bio potpun kad se ne bisrao osvrnuli na finansijsku delatnost grčkih polisa. Ο budžetu većine polisa imamo samo nepotpuna obaveštenja koja se uglavnom odnose ne na V nego na iduće vekove. Potpuniju sliku možemo stvoriti samo ο finansijskom životu atinske države. Posle obrazovanja Atinskog pomorskog saveza temelj državne privrede Atine činili su danak (foros) koji su Atinjanima svake godine 'uplaćivali članovi saveza, prihodi od monopola na kovanje moneta i niz trgovinskih monopola po savezničkim lukama. Celokupna svota forosa u početku je iznosila 460 talenata godišnje. Iznos forosa koji se naplaćivao od većine savezničkih zajednica tokorii prvihpedeset godina (478-426. g.) izgleda da se menjao vrio malo; porast opšteg prihoda Atine pred početak Arhidamovog rata (od 460 na 600 talenata) pre bi se mogao tumačiti kao porast broja savezničkih zajednica, nego kao povećanje forosa pojedinih gradova. Foros se obično

uplaćivao jedanput godišnje, prilikom svetkoviqa velikih Dionisija. Za zakašnjenje uplate saveznici su kažnjavani dopunskim zaduženjem na foros, a u slučajevima potrebe i kaznenim ekspedicijama. Šezdeseti deo celokupnog iznosa forosa ulagan je u neprikosnoveni dr/avni fond blagajnu boginje Atine. U stalne državne prihode spadali su takođe i prihodi od državnih poseda koji su u nekim slučajevima bili prilično veliki (na primer, prihodi od laurijskih rudnika, kamenoloma i solana). Značajan prihod imala je državnablagajna i od carinskih dažbina: od pijačnine koja je naplaćivana za pravo prodaje robe na pijaci i od carine za robu koja se izvozila iz grada. Izgleda da u V veku još nije postojala jedinstvena carina: najneophodniji proizvodi carinjeni su po niskoj tarifi, manje neophodni po višoj. U IV veku već je bila uvedena jedinstvena carina koja je iznosila jedan odsto. Natpisi koji su stigli do nas svedoče ο naplatama vršenim prilikom prodaje nekretnina i ο prodaji prava na naplatu raznih dažbina. U svim pomenutim slučajevima država je naplaćivala carinu u svoju korist. U takvim slučajeviraa procent se kretao od 1/2 do 5; obično je s povećanjem prodajne cene procent bivao niži. U državnu blagajnu ulazile su i sudske takse i sudske novčane kazne kao i novac od rasprodate konfiskovane imovine. Meteci i slobodnjaci plaćali su državi direktne dažbine; građansko stanovništvo bilo je oslobođeno direktnih dažbina.

1

r<z c H ; CĆHha,^

Liturgije Imućni građani imali su specijalnu obavezu da jedan deo svojih prihoda daju društvu. To su bile tzv. liturgije. Smisao ovog termina može da se odredi rečima „delatnost u korist države". Postanak liturgija potiče još iz onog doba kad su se državne dužnosti obavljale besplatno, kad su vojske opremane na vlastiti račun, kad država nije imala nikakvog stabilnijeg prihoda, i zato su onda bogati građani koji su upravljali državom u svom interesu smatrali časnom dužnošću da na sebe preuzmu velike izdatke za podmirenje potreba svih građana. Bogati meteci bili su angažovani u liturgijama kao i ostali građani, ali su bili išključeni iz Iiturgija vojnog karaktera kao i iz nekih liturgija vezanih za kult. Najznačajnije su bile liturgije vezane za organizaciju svetkovina koje su se ponavljale periodično: horegija i gimnazijarhija. Horeg je morao da sastavi hor koji je nastupao u pozorišnim takmičenjima prilikom svečanosti, da ga snabde potrebnim kostiraima, da plaća njegovu obuku, hrani sve njegove učesnike tokom obuke i za vreme svetkovina. Za vreme sličnih takmičenja svaka od postojećih deset fila obično je opremala svoj hor. Gimnazijarhija se sastojala u organizovanju gimnastičkih takmičenja, na primer, trke s bakljama koje su se u Atini priređivale pet puta godišnje. Osim troškova za obuku učesnika u takmičenju, gimnazijarsi su bili dužni da se brinu za osvetljavanje i ukrašavanje mesta na kojem su priređivana takmičenja. Kao i horezi, oni su uzimani iz svake file, prema izboru koji je vršio arhont-bazileus. Liturgija vezana za rat zvala se trijerarhija. Rashode za građenje novih trijera i njihovo opremanje jarbolima i jedrima država je preuzimala na sebe. U početka je u obaveze trijerarha spadalo samo to da vodi brigu ο dobrom stanju broda i njegove oprerne. Ponekad je to zahtevalo krupne izdatke, naročito ako brod više nije bio nov. Izgleda da su se u V veku povecali troškovi trijerarha za opremanje broda: na račun trijerarha nabavljana je i sitna oprema za brodove, a osim toga on je morao da prikupi i obuči posadu, a ponekad i da je plaća.

U onom periodu kad je Atina raspolagala sa 400 brodova u spiskove trijerarha bilo je upisano 1200 bogatih građana s takvim proračunom da svaki od njih bude zadužen obavezama trijerarha najviše jednom u tri godine. U godini svoje trijerarhije, trijerarh je morao da napusti sve svoje poslove i da lično vodi računa ο brodu. Radi olakšanja teškoća skopčanih s ovom liturgijom, trijerarh je bio osiobođen svih ostalih liturgija i vanrednih poreza. Posle sicilijanske ekspedicije, kad su rashodi na građenje i održavanje flote porasli, a finansijska kriza u Atini postala još jača, Atinjani su morali da se odreknu individualne trijerarhije i da uvedu nove forme sintrijerarfiiiu: bilo je dozvoljeno da se udružuju dva do tri trijerarha radi održavanja jednog broda. Međutim, ova forma nije naročito olakšala položaj trijerarha, a stvorila je mogućnost za neurednost i neodgovoran odnos prema obavezi. Zato je sintrijerarhija bila kratkog veka. Izgleda da se u vezi s otporom bogataša prema sistemu trijerarhije građanima kojima su liturgije bile preteše dozvoljavalo da svoje liturgije prenesu na drugog bogatijeg građanina. Ο toj svojevrsnoj instituciji znamo samo iz izvora koji se odnose na IV vek, ali može se pretpostaviti da je ona postojala i u V veku. Kod raspoređivanja horegije arhont, a kod raspoieđivanja trijerarhije stratezi određivali su kratak rok (obično 3 dana) za podnošenje žalbi na nepravilnosti u zaduživanju liturgijama; u toku tog roka građanin zadužen liturgijom bio je dužan da prenese svoje zaduženje na drugog građanina bogadjeg od sebe i osiobođenog obaveza. Građanin koji se pozivao na zamenu mogao je ili da primi na sebe ponuđenu liturgiju ili da pristane na zamenu svog imanja za imanje oriog koji ga je pozvao. Pošto bi došlo do zamene imovine, ovaj bi bio dužan da obavlja liturgiju iz imovine koju je dobio u zamenu. Tako se oko liturgija bila bitka između bogatih i siromašnih građana atinske države; u periodu vladavine oligarha pored ukidanja demokratskih institucija obično su ukidane i liturgije. Eisfora U periodima teškim po atinsku državu građani i meteci su zaduživani privremenim i vanrednim direktnim porezom (eisfora). Prvi put je taj porez bio uveden u Atini oko 428/27. g. Nepoznato je na koji je načiii u V veku naplaćivana eisfora; neki naučnici misle da je ona u to doba ubirana u vidu poreza na prihode od nekretnina. Ali pošto su njome zaduživaiii i meteci, koji su plaćali 1/6 celokupnog poreza, verovatnija je pretpostavka da je to vec u V kao i u IV veku bio porez i na nepokretnu i na pokretnu imovinu. 428. g. celokupan prihod od eisfore iznosio je 200 talenata. Eisfora je u Atini smatrana najomraženijim zaduženjem, jer se prema ukorenjenini shvatanjima smatralo da je direktni porez nespojiv sa građanskom slobodom. Zato su eisforu primenjivali samo u slučajevima najvece nužde. Čak i tada kad je ovaj porez ubiran u toku dužeg vremena, on je uvek smatran samo privremenom merom. Prema tome, atinska država je raspolagala raznovrsnim izvorima prihoda, ali su sva sredstva prikupljana u Atici ipak bila mnogo manja od onih svota koje su dolazile od atinskih saveznika. Tako je ekonomska moć atinske države u V veku bila vezana za političko i vojno podjarmljivanje drugih grčkih gradova. Rashodi Rashodi za prinošenje žrtava i priređivanje prosla-

atinske države va gutali su dobar deo državnog budžeta. Atina je imala više praznika nego ijedan drugi polis. 410/9. g. za proslavu Velikih Panateneja bilo je potrošeno 5 talenata i 10 mina i za prinošenje žrtava 51 mina i 74 drahme. Znatan rashod predstavljali su
*· ** .................................................................................................................................................................................................................................................. . <*·

i izdaci zanagrade na tim takmičenjinia. Pobednicima na konjskim ili gimnastičkim takmičenjima davane su stotine amfora sa svetim uljem, kao i zlatni i srebrni venci. U vojnim takmičenjima na ime nagrada pokTanjani su i bikovi koji su procenjivani na 1 minu po glavi. Još veća sredstva u doba Kimona i Perikla trošena su na utvrđenje Atine: za podizanje Dugih bedema, za utvrđenje Šuniona, Pireja, Eleusine i drugih mesta u Atici. Uz te rashode dolazili su i rashodi za podizanje javnih zgrada. Celokupan iznos rashoda za potrebe građevinarstva u vreme Perikla izgleda da je dostigao svotu od 6-8 hiljada talenata. U atinskom budžetu važnu stavku predstavljali su rashodi za vojne potrebe. Izdržavanje suvozemne vojske i konjice pre Perikla nije ništa koštalo državnu blagajnu, jer se svaki građanin naoružavao i izdržavao ο svom trošku. Kasnije je te rashode znatnim delom primila na sebe država. Pri tora treba imati u vidu da je sredinom V veka osim vojske od 3350 ljudi smeštene u samoj Atini postojala i stalna vojska van Atine pomorska i kopnena. Velike rashode iziskivalo je i održavanje flote koja je brojala od 200-300 trijera, kao i održavanje atinskog uticaja među saveznicima. U periodu Periklove uprave, kad je politika prema saveznicima bila ako ne blaga, a ono bar umerena, održavanje kontrole nad saveznicima iziskivalo je relativno male rashode. Međutim, za vreme Peloponeskog rata, kad je saveznički foros znatno povećan i opozicija saveznika postala naročito opasna, rashodi za održavanje saveznika u pokornosti naglo su porasli. Osim ratne flote, država je izdržavala i dva specijalna broda „Salaminiju" i „Paraliju" koji su uglavnom služili za razna izaslanstva. Ukupni godišnji rashodi sredinom i krajem V veka u Atini iznosili su prosečno od 30-40 do 80 talenata. Za vreme rata državni rashodi su naglo rasli. Opsada Samosa, na primer, koštala je Atinu preko 1275, a Potideje 2000-2400 talenata. Troškovi sicilijanske ekspedicije koja je, istina, prema Tukididovom svedočanstvu, predstavljala najskuplji vojni poduhvat Atinjana, iznosili su najmanje 4500-5000 talenata. Na kraju treba da se zadržimo i na pitanju rashoda za plaćanje službenih lica. Plata članova helijeje koju je uveo Perikle u početka je iznosila 2 obola dnevno za svakog sudiju. Od vremena Kleona ona je povećana na 3 obola dnevno; na istoj visini ostala je i u IV veku. Celokupan iznos rashoda na helijaste zavisio je od broja dana u koje je zasedala helijeja i ĆKI broja prisutnih helijasta. Oko 425. g. ukupan rashod za sudstvo dostigao je sumu od 50-60 talenata. Plate članova veca, koje je takođe ustanovljeno u doba Perikla, predstavljale su u V veku rashod od 15-20 talenata godišnje. Arhonti, koji su raspolagali i nižim personalora, bili su plaćeni na ovaj način: svaki arhont je dobijao 4 obola dnevno, a država je uz to iz svojih sredstava hranila dobošara i flautistu.
***

Sve što je rečeno u prethodnom izlaganju svedoči ο tome da je u Grčkoj u V veku već postojala relativno razvijena robna proizvodnja i robni promet. Karakterističnu istorijsku osobenost ekonomskog razvitka Grčke predstavljalo je to što je klasa robovlasnika, u čijim se rukama vršila koncentracija privatne svojine nad sredstvima za proizvodnju, esploatisala rad osnovnih proizvođača, robova, metodama vanekonomske prinude. Prema rečima K. Marksa to je bilo „naturalno prisvajanje tuđe radne snage putem direktne fizičke prinude". Odatle vrlo jasno proizlazi da robna proizvodnja u antičkoj robovlasničkoj Grčkoj, nezavisno od stepena razvijenosti trgovine, nije mogla da dostigne svoju višu formu, tj. nije mogla da postane ono što je kapitalistička proizvodnja. PELOPONESKI RAT 1. POLOŽAJ υ GRČKOJ NA POČETKU RATNIH OPERACUA

Značaj PeloponePeloponeski rat predstavlja najvažniju prekretnicu skog rata 11 istoriji klasične Grčke. U tom ratu sukobile su se s jedne strane, Atina koja se nalazila na čelu nekoliko stotina helenskih polisa uključenih u sastav Atinskog pomorskog saveza (arhe), i s dmge strane Sparta, vodeća država Peloponeskog saveza koji je obulivatao većimi država na Peloponezu. Tako je sam rat po imenu saveza pod rukovodstvom Sparte nazvan „Peloponeski rat". Peloponeski rat je trajao od 431. do 404. g. i obeležio je prelomni moment u istoriji Helade. Ako je tokom prethodnog perioda robovlasnička Grčka živela u periodu uspona, a epoha Perikla, predstavlja doba „najvećeg unutrašnjeg procvata Grčke", onda posle Peloponeskog rata Atina gubi svoju nekadašnju moć i čitav sistem polisa ulazi u period dugotrajne krize iz koje se izlaz pokazao mogucim tek pošto je celu Grčku pokorila Makedonija. Posle sjajnih uspeha izvojevanih u grčko-persijskim ratovima celokupan tok događaja nametnuo je Heladi pitanje puta njenog daljeg razvoja: ili pobeda Atine koja bi značila napredak trgovine i zanatstva, borbu za hegemoniju na moru i demokratski razvoj (razume se u okviru antičkog robovlasničkog uređenja) ili pobeda Sparte koja bi značila pobedu zemljoposedničke aristokratije i, prema tome, odricanje od svili dostignuća koje je Helada stekla istorijskom pobedom nad Persijom u prvoj polovini V veka. Peloponeski rat se kako svojom dugotrajnošću i obimom ratnih operacija, tako i žestinom borbe, a konačno i svojim istorijskim značajem znatno razlikovao od veoma čestih i uobičajenih ratova u staroj Grčkoj između pojedinih polisa, pa čak i njihovih koalicija. Pre svega, privlači pažnju sama dugotrajnost tog rata. Ne uzimajući u obzir kratkotrajne prekide, rat je trajao punih 27 godina; pii tonie su neposredne aktivne operacije između glavnih protivnika Atine i Sparte trajale blizu 20 godina, a da se nije jasno pokazala premoć ni na jednoj strani. Radi upoređenja podsećamo na to da je svaka od velikih persijskih ekspedicija na Grčku velikib za svoje doba rešena jednom ili dvema bitkama. Dugotrajno odvajanje miiogih desetina hiljada ljudi od mirnog, svakidašnjeg posla porazno je delovalo na ekonomiku čitave Grčke. Elementarne nesreće zemljotres, suša, strahovita glad i epidemija još su
9Q1

više pogoršale rušilačke posledice rata i zaoštrile krizu sistema polisa uopšte. Tukidid, savremenik i učesnik Peloponeskog rata, ovako karakteriše njegove posledice: „Međutim ovaj rat veoma se mnogo odužio i doneo toliko nevolja Heladi koliko ni jedan drugi rat u istom vremenskom razmaku. Jer, niti je ikada toliko gradova bilo osvajano i opustošeno, jednom od strane varvara a dragih od samih Helena, koji su međusobno ratovali (a bilo je i takvih gradova koji su posle osvajanja promenili i stanovništvo) a nije bilo nikada ni toliko progonstava i ubijanja ljudi, jednih u samom ratu a drugih u građanskim neniirima". (I, 23).23 Peloponeski rat ni po čemu nije predstavljao događaj od lokalnog značaja; on je imao međunarodni karakter. Izbivši na osnovu konflikta između Atine i Peloponeskog saveza, rat je odmah buknuo širom cele teritorije kontinentalne Grčke i grčkih ostrva, zatim se preneo na zapadne periferne oblasti helenskog sveta na Siciliju i konačno je uvukao u ratni vrtlog i Persiju. U većoj ili manjoj meri u ratnim operacijama su učestvovale sve zemlje istočnog Mediterana. Posledice rata najkatastrofalnije su se odrazile na njegove glavne učesnike: kako na pobeđenu Atini tako i na pobednika Spartu. Peloponeski rat, za razliku od svih prethodnih ratova, vođen je sa izuzetnora žestinom, jer je u njemu osim političkog momenta borbe za hegemoniju u Grčkoj, odlučujuću ulogu igrao socijalni faktor. Posebno velik značaj imao je antagonizam između zemljišne robovlasničke aristokratije i robovlasničke demokratije koja je u prvom redu izražavala interese trgovačko-zanaflijskih krugova. Osim osnovnog antagonizma između Atine i Sparte, tokom rata takođe su znatnu ulogu igrale i komšijske rasprave između pojedinih polisa, koje su bile uobičajene u staroj Heladi. U toku borbe između dve grupacije grčkih država po prvi put je ako se ne računaju mesenski ratovi došlo do masovnog istupanja robova, a vrio je karakteristično da je do toga došlo kako na jednoj, tako i na drugoj strani. Mnogobrojne pobune helota za vreme piloske operacije, kao i bekstvo hiljada atmskih robova u Dekeleju, znatno su uticali ne samo na tok ratnih operacija već i na konačni ishod rata. I upravo to usko preplitanje političkih i socijalnih protivrečnosti predodredilo je kako dugo trajanje i razorni karakter rata tako i njegove socijalno-političke posledice. Ne samo generacijama koja su došla kasnije nego čak i savremenicima tog rata, naročito mlađim koji su doživeli 404. g., bilo je sasvim jasno da se Peloponeski rat veoma razlikovao od svih prethodnih ratova. Pre svega, ovde treba obratiti pažnju na naš glavni, a često i jedini izvor Tukididovo delo koje on započinje izjavom da počinje da „piše od samog početka, jer je mislio da će rat biti veliki i najznačajniji od svih prethodnih" (I, 1, 1). Tukididovo stvaralaštvo kako se vrio tačno izrazio akademik S. A. Žebeljev, predstavlja „najviši obrazac antičke istoriografije". Nasuprot svojim prethodnicima, posebno svom starijem savremeniku Herodotu, Tukidid je stvarno nastojao da napiše naučnu istoriju događaja. On se široko i vrlo marljivo koristi dokumentacijom i nastoji da kritički priđe podacima koji mu stoje na raspolaganju. Tukidid kaže: „Nisam smatrao da su zaslužile da se zabeleže činjenice ο
23 Svi citati dati su premaknjizi Tukidid: „Peloponeski rat" u prevodu Dušanke Obradović. (Prosveta, Beograd, 1999.)

Izvori

ratnim događajima koje bi doznao od kakvog slučajnog namernika, ili onako kako one meni izgledaju, nego ο događajima kojima sam lično prisustvovao ili sam ο njima čuo od drugih, ali polazeći od najstrožeg ispitivanja svakog pojedinog detalja" (I, 22, 2). U mnogim slučajevima Tukidid se opravdava da nije bio u stanju da konstatuje istinu. On uvek naglašava šta su, prema njegovom mišljenju, osnovni uzroci događaja. Nabrojivši neposredne uzroke rata (korkirski i potidejski konflikti, megarska psefizma), Tukidid kao osnovni uzrok rata navodi to ,,što su Atinjani postali velika sila i što su ulivali strah Lakedemoncima i tako ih primorali na rai" (I, 23, 5). Tukidid je sam aktivno sudelovao u društvenom životu i političkoj borbi svog polisa Atine. Potpuno je jasno da su njegova politička ubeđenja bio je pristalica umerene oligarhije morala da utiču na njegovu ocenu unutrašnje političke borbe u Atini. Tukidid je bio neprijateljski raspoložen prema demokratiji. On daje vrlo negativnii karakteristiku najvećeg vođe demosa Kleona; takođe, osim praznih nedokazanih uvreda, u potpunosti prećutkuje delatnost uglednog Kleonovog sledbenika Hiperbola; Tukidid iskreno odobrava umerenu oligarhiju Teramena 411. g. kiio „najbolje državno uređenje" i potpuno nezasluženo pripisuje joj uspehe atinske flote postignute pod rukovodstvom Alkibijada. Ropstvo je, prema Tukididu, normalan prirodni položaj za „varvare". Žestoka politička i socijalna borba, koja se rasplamsala u čitavoj Heladi za vreme Peloponeskog rata, u očima Tukidida predstavljala je samo dokaz divljanja i moralnog srozavanja Helena. Ne shvatajući socijalne uzroke građanskog rata na Korkiri, on se ograničava na jadikovke zbog zločinačke ljudske prirode. „Ljudska priroda, koja je sada potpuno nadvladala zakone, i koja je bila navikla da protivno zakonima čini zlo, sa radošcu je otkrivala da ne vlada svojim strastima, jer su one jače od pravičnosti, i da je neprijatelj svega što je uzvišeno" (ΠΙ, 84, 2). Tukididu takođe nije jasna povezanost unutrašnjeg političkog razvoja i ratnih operacija zaraćenih strana. Može biti da on upravo zato i prećutkuje važne događaje koji su se zbivali u unutrašnjoj istoriji Atine kako neposredno pred početak rata i u periodu koji je nastao odmah posle Periklove smrti tako i za vreme Nikijinog mira. On, na primer, ne govori ništa ο napadima na Perikla i ο ljudima oko njega u godinama 433-431, ni uzgred ne spominje ostrakizam Hiperbola itd. Plutarhove biografije Perikla, Nikije i Alkibijada na sreću delimično popunjavaju tu neprijatnu prazninu u

delu najvećeg istoričara klasične Grčke. Bez obzira na kritički odnos prema mitovima, Tukidid ipak veruje u postojanje Haribde i Lestrigona. Takođe poklanja mnogo pažnje raznim pričama, predskazanjima i proročanstvima. No i pored svega toga, Tukidid uvek nastoji da bude objektivan u opisima događaja koliko god je to raoguće i da se oslobodi ličnih simpatija ili antipatija. Tukididova objektivnost naročito se jasno ispoljava u iznošenju činjenica vezanih za njegov vlastiti neuspeh u amfipoljskoj ekspediciji. Posledica tog neuspeha bila je osuda koju je istoričaru izrekla atinska narodna skupština i njegovo izgnanstvo iz Atike (IV, 104107). Antička istoriografija je Tukididovim delom dostigla najveći domet u svom razvoju. Njegova izjava ο tome da njegovo Tukidid. Rimska kopija grčkog originala delo „nije sastavljeno s ciljem nekog književnog nadmetanja, za trenutno slušanje, već kao tekovina za sva vremena" (I, 22), našla je između ostalog svoju potvrdu i u činjenici da niko od starih istoričara nije čak ni pokušao da ponovo opiše događaje koje je izložio Tukidid. Sva trojica autora koji su se specijalno bavili Peloponeskim ratom (Ksenofont, Kratip i Teopomp) počinjali su svoje izlaganje od onog mesta na kome se prekida Tukididova istorija. Poslednji period rata (411. do 404. g.) najmanje je poznat. Za taj period kao glavni izvor služi nam Ksenofontova „Grčka istorija" i osim toga fragmenti iz dela Diodora sa Sicilije, kao i Plutariiove biografije Alkibijada i Lisandra. Za analizu socijalno-polidčkog uređenja Atine, karakteristiku njgnog ekonomskog stanja u početku rata, položaja i raspoloženja razmh grupa atinskog stanovništva među njima i robova od velikog su značaja Aristofanove komedije, Pseudo-Ksenofontov „Atinski ustav", istoimeno delo Aristotela, kao i neki govori atinskih oratora.

Za istoričara važan izvor predstavljaju i natpisi iz tog perioda, Uglavnom to su tekstovi ugovora, inventarski spiskovi i računi atinskih hramova, podaci ο uplati forosa od strane članova Atinskog pomorskog saveza, neke odluke eklesije. Njihovi tekstovi objavljeni su u zbomiku grčkih natpisa ,Jnscriptiones Graecae" (u daljem tekstu IG), a izlaze i u tekućim brojevima arheoloških časopisa, pre svega u časopisu „Hespeiia". Zahvaljujući tim epigrafskim tekstovima, možemo da ustanovimo obim danka kojim je Atina opterećivala članove arhe-e, da utvrdimo visinu troškova za pojedine ekspedicije, kao i da ocenimo sadržinu savezničkih ugovora Atine sa mnogim polisima.

Odnos protiv„Najistinitiji uzrok, ali onaj ο kome se najmanje ničkih snaga govori, mislim da je bio taj što su Atinjani postali velika sila i što su ulivali strah Lakedemoncima i tako ih primorali na rat" — tako utvrđuje Tukidid glaviii uzrok najvećeg rata u istoriji Helade (I, 23, 5). I stvarno, nagli porast raoči Atine tokora pentekontaetije 50-godišnji period između poraza armije Kserksa i početka Peloponeskog rata zapretio je hegemoniji Sparte čak i na samom Peloponezu. Taj porast odvijao se u okolnostima žestoke klasne i socijalne borbe. Jačanje Atine nesumnjivo je vodilo pobedi demokratije, dok se osnovni princip spartanske politike sastojao u jačanju i širenju oligarhijskog uređenja. Preplitanje spoljnopolitičkih sa socijalnim momentinia neizbežno je vodilo ratu. Prema tome, osnovni uzrok predstavljala je borba Atine i Sparte za hegemoniju u Heladi, za puteve daljeg demokratskog ili aristokratskog razvitka helenskih polisa. Međutim, Atina se ne može smatrati napadačem. Inicijativa za izazivanje rata nesumnjivo se nalazila na strani peloponeskog saveza. Tukidid piše ο tome retrospektivno, ocenjujući situaciju pred početak Dekelejskog rata (VII, 18, 2): ,,U prethodnom (Arhidamovom) ratu smatrali su su Lakedemonci prekoračenje prava postojalo je sa njihove strane, jer su Tebanci ušli u Plateju dok je važio ugovor pa, iako je ranijim sporazumom bilo ugovoreno da se ne pribegava oružju ako je suprotna strana voljna da se podvrgne arbitraži, oni su se i pored toga, oglušili, kada su ih Atinjani pozvali na sud". Razurae se da sve to ni izdaleka ne znači da je Atina 433-431. g. težila ka miru. Politika Perikla bila je nepomirijiva, rat je bio agresivan, nepravedan, pljačkaški i s jedne i s druge strane. Druga grupa protivrečnosti, iako manje važnih, ali zato još oštrijih, bila je vezana za sukob interesa atinske trgovine i trgovine uticajnih članova Peloponeskog saveza Korinta i Megare. Sva tri povoda za ovaj rat: korkirsko, potidejsko, čak i megarsko pitanje imali su za podlogu atinskokorintski antagonizam. Razmimoilaženje političke linije Korinta i Sparte u odnosu na Atinu osjeca se tokom celog rata i uvek su upravo koriritski predstavnici bili ti koji su postavljali zahtev za preduzimanje najodlučnijih mera protiv Atine. 435-431. godine Atinska arhe predstavljala je najveću političku ligu koja je obuhvatala istočnu polovinu Mediterana. Osim same metropole u sastav arhee ulazili su bez izuzetka svi grčki polisi zapadne obale Male Azije od obala Crnog mora do Rodosa, skoro sva ostrva Egejskog bazena (osim Melosa, Tere i Krita), većina polisa sa obala Propontide, Trakije, Halkidika i mnogi pricrnomorski polisi. Na severu i na zapadu saveznici Atine bili su Tesalija, Korkira, Epidamnos i Zakint. U centralnoj Grčkoj Atinjani su uživali podršku Platejaca, Mesenjana u Naupaktu i većine

Akarnanaca. U većoj ili manjoj meri sa Atinom se solidarisalo stanovništvo mnogih jonskih gradova Velike Grčke i Sicilije. Nije slučajno što Aristofan naziva atinski demos „gospodarem tolikih gradova, vlastelinom teritorije od Sarda do Ponta" („Ose", 700) i nastavlja: „Gradova, ostrva koji nam donose danak biće oko hiljadu, biće i više". Satirični stihovi:
„Kad bi bilo naređeno da svako uzme na hranu dvadesetoricu Atinjana, Dvadeset hiljada građaiia moglo bi da živi u izobilju i uz pečenu zečetinu, Da se ne diže od stolova i da se medenim kolačima hrani ne skidajuci venac"

omogućuju nam da stvorimo preteranu, ipak jasnu sliku ο veličini atinske države. U sačuvanim spiskovima atinskih saveznika, koji se odnose na uplate forosa upisano je preko 300 polisa iz Atinske arhee. Foros je u proseku iznosio po 600 talenata godišnje. Početkom rata u Akropolju je čuvan kovani novac u vrednosti od 6000 talenata i 3500 talenata u raznim skupocenim predmetima (Tukidid Π, 13). Oružane snage Atine sastojale su se od ratne flote u kojoj se broj trijera24 peo na 300 i kopnene vojske koja je imala oko 27.000 hoplita. Ako je atinska kopnena vojska brojera a posebno borbenim kvalitetom znatno zaostajala iza spartanskom, na moru Atinjani nisu imali premca. U govoru održanom pred početak rata koji Tukidid pripisuje Periklu, govornik je istakao prednosti Atinjana u oblasti finansija i, naročito, u pomorstvu. Govoreći ο slabim stranama Peloponežana, on je rekao ,,da je najvažnije što Ce biti onemogućeni oskudicom u novcu. I što ga budu sporije nabavljali moraće da odugovlače; ali kada dođe vreme ratu onda nema čekanja" (I, 142, 1). Međutim, Atina koja je raspolagala ogromnim rezervama novca i gospodarila morem bila je sasvim nepovrediva za arniije svojih neprijatelja, Ο gordosti koju je ispoljavala Atina svesna svoje moći najbolje sveđoči hiperbolična Periklova izjava koju je dao sugrađanima: ,,Pa ako bih mogao smatrati da sam vas ubedio, ja bih vam savetovao da odete i da svoju zemlju sami opustošite i na taj način pokažete Peloponežanima da zbog takvih stvari nećete pokleknuti" (I, 143, 5). Dugi bedemi koji su vezivali Atinu s Pirejem predstavljali su za to doba apsolutnu i neosvojivu prepreku čak i za spartansku armiju koja se dugo nalazila u Atici. Prema Marksovoj opasci, Atinjani su ,,kao proizvođači robe osećali nadmoć nad Spartancima, jer su ovi za rat raspolagali samo ljudstvom, a ne i novcem". Tukidid u ime Korinćana najljucih neprijatelja Atine daje jasnu karakteristiku Atinjana. Na kongresu Peloponeskog saveza predstavnik Korinta kaže: ,,Vi, izgleda, uopšte niste računali s tim šta predstavljaju Atinjani s kojima vam predstoji borba... Atinjani vole sve novotarije, odlikuju se brzinom u prosudivanju i ostvarenju jednom donetih odluka... oni se ušuđuju i na ono što prevazilazi njihove snage, sposobni su na rizik bez oklevanja i ne gube nadu čakni u najkritičnijim okolnostima... Pobeđujući neprijatelje, Atinjani ih progone što je moguće dalje, a doživljavajući poraz povlače se što manje... Ako se Atinjani prevare u nekom poduhvatu, onda u zamenu za to

24 Trijere su ratni brodovi sa tri reda vesala. U klasično doba trijera je bila dugačka 40-50 metara, široka 36 metara, a imala je nosivost od oko 250 tona. Posadu trijere činili su veslači (170) i mornari (20). Maksimalna brzina koja se nije mogla trajno održavati iznosi- la je oko 10 milja na čas. Glavno oružje trijere bio je izduženi kljun krme koji je bio obložen gvožđem i isturen nad samom površinom vode.

pothranjuju nove nade i tako nadoknađuju ono što im nedostaje. Posedovanje i nada u ono čega se prihvate slivaju se u jedinstvenu celinu samo kod Atinjana, zahvaljujući brzini kojom oni prilaze ostvarenju svojih namera". (I, 70, 1—7)25 Neprijatelj Atine bio je Peloponeski savez u koji su ulazili skoro svi polisi Peloponesa, izuzev Argosa i delimično Ahaje. Od naročite važnosti bilo je to što je Megara koja se nalazila na samoj Istamskoj prevlaci u to vreme bila orijentisana prema Sparti. To je Spartancima pružalo mogućnost da bez prepreka upadaju u Atiku kao i da održavaju vezu sa svojim mnogobrojnim saveznicima u centralnoj Grčkoj. Među te saveznike spadao je Beotski savez, Istočna Lokrida, Fokida, Ambrakija, Leukada i Anaktorij. Lakedemonjani su osim toga mogli da računaju na podršku dorskih kolonija na Siciliji, posebno Sirakuze. Glavnu snagu Peloponeskog saveza predstavljala je kopnena vojska. Prema rečima Plutarha („Perikle", 33), pad komandom Arhidama za vreme prvog upada u Atiku nalazilo se 60.000 peloponeskih i beotskih hopliPeloponeska ratna flota uglavnom se sastojala od korintskih i megarskih brodova. Sa pomoćnim eskadrama Sikiona, Pelene, Eleje, Ambrakije i Leukade celokupno brojno stanje peloponeske flote izražavalo se dosta velikim brojem od 300 plovnih jedinica što je bilo skoro jednako veličini

25 O tome koliko je u Heladi bio raširen „atinski" način mišljenja najbolje svedoči to što Tukidid stavlja u usta spartanskog kralja Arhidama, koji je pred rat opominjao Pelopo- nežane. misao koja nije baš karakteristična za Lakedemonjane da se rat obično rešava ne silom oružja, nego novčanim sredstvima (οΰχ οπλών τό πλέον άλλα δαπάνης I, 83, 2).

atinske flote. Međutim, borbena sposobnost peloponeskih brodova bila je vrlo slaba. U pomorskim bitkarna tog'doba pitanje pobede rešavala je umesnost posade i sposobnost manevrisanja krmom. U tom pogledu niko nije bio ravan atinskim trijerama. Osim toga, atinska flota koja se sastojala od 300 trijera bila je u početku pojačana sa još 120 trijera Korkirana. Zato su „Tako su Lakedemonci izdali zapovest onima iz Italije i Sicilije, koji su stali na njihovu stranu, da, srazmerno veličini svojih gradova, načine nove brodove" (Π, 7, 2). Što se tiče finansijskih sredstava spartanskih saveznika, ona zaista nisu rnogla cfa se porede sa novčanim sredstvima arhee, ali su i oni raspolagali dosta velikim rezervama novca. Za izdržavanje llote od 300 trijera samo za vreme aktivnih ratnih operacija flote bilo je potrebno najmanje 3 talenta dnevno.26 Takve su otprilike bile rezerve i vojno-ekonomski potencijal obe strane. Međutim, unutar atinske pomorske države stanje je bilo dosta zategnuto. Bez obzira na spoljašnju sređenost prilika, mnogobrojne unutrašnje protivrečnosti potkopavale su čvrstinu atinske pozadine. Pre svega tu je bio klasni antagonizam izraeđu robova i robovlasnika. Državno uređenje Atine bilo je demokratičnije od svih uređenja širomxitave Grčke; tu su svi građani neposredno učestvovali na izborima. Međutim, ne smemo zaboraviti da je ta demokratija bila robovlasnička demokratija. Pitanje broja robova u Atici nije još ni do sad rasvetljeno u nauci, bar ne konačno. Ali čak i u slučaju da prihvatimo minimalni broj 70 hiljada ljudi, dolazimo do zaključka da je broj robova znatno premašivao broj njihovih gospodara. Tako je bilo i za vreme Peloponeskog rata. Pa ipak bekstvo više od 20 hiljada atinskih robova, većinom zanatlija, Spartancima u Dekeleju (VII, 27, 5) predstavljalo je težak udarac za ekonomsku moc Atine, iako ovde robovi nisu predstavljali stalnu pretnju interesima države kao što su to bile hronične pobune i ustanci helota u Sparti. Od vrlo velike važnosti bilo je i pitanje uzajamnih odnosa između Atine i njenih saveznika. Treba imati na umu da je sam broj stanovnika u savezničkim gradovima bio deset puta veći od broja stanovnika Atike. Od toga koliko su saveznici bili pokorni Atini zavisila je i sama mogućnost Atine da vodi ratne operacije. Saveznici su, međutim, bili ogorčeni pre
26 Na drugoj savezničkoj skupštini održanoj u Sparti zimi (431. g.) korintski poslanici kažu: „Flotu u kojoj su jači, napravićemo ili od novca koji svaki od nas poseduje, ili od novca iz Delfa ili Olimpije... Sto se tiče novca koji na je za to potreban, dobićemo ga nametima" (I, 121, 3-5). Delfi su zaista uvek aktivno nastupali protiv Atinjana. Delfsko proročište savetuje Epidamnjanima da svoj grad predaju Korinćanima (I, 25, 1), poziva Lakedemonce da otpočnu rat protiv Atine (I, 118, 3; 123, 1) i obečava im svoju ličnu pomoć (Π, 54, 4). Ο tome da su Spartanci sakupili sa svih strana Helade veće svote novca namenjene vođenju rata, saznajemo i iz fragmentarnog natpisa IG V. 1,1. U njemu se, iz- među ostalih, pominju Efešani i Hiošani - stanovnici gradova koji su spadali u atinsku arhe. Ti darodavci izgleda da su bili pripadnici lokalne aristokratije, u svakom slučaju, bogati ljudi; tako su sami Hiošani darovali 8000 medimni. Spartanci su takođe dobijali priloge s ostrva Melosa, iz Ahaje, možda iz Lokride i drugih mesta. t

svega zato što su morali da plaćaju Atini godišnji danak veci od onog koji su plaćali pod vlašću persijskog cara.27 Osim toga Atinjani su na sve moguće načine i ekonomski i politički vršili pritisak na svoje saveznike. Perikle ne govori uzalud ο „mrskoj vladavini" Atinjana nad svojim saveznicima i direktno im se obraća rečima: „Jer vlast koju vi sad držite jeste tiranska vlast." (Π, 63, 12). Ista misao, samo još oštrija, formulisana je u govoru Kleona: ,,Vi (Atinjani) ne vidite da je vaša vlast tiraiiija nad onima koji pletu protiv vas zavere, a vaši su podanici i protiv svoje volje." (ΙΠ, 37, 2). Tukidid izražava istu misao kao svoje lično mišljenje: „Tako je, dakle, većina Helena bila ogorčena na Atinjane, jedni želeći da se oslobode njihove vlasti, a dmgi bojeci se da pod nju ne potpadnu." (II, 8, 4). Cak i za vreme pregovora sa Spartancima sami Atinjani izjavljuju da su ,,već od mnogih bili omraženi" (1,75,4). Istina, ovakva karakteristika može da bude i preterana, jer su simpatije Tukidida prema oligarhiji van svake sumrije. Među demokratskim elementima Atinjani su, nesumnjivo, uživali izvesnu podršku. I, najzad, treću grupu protivrečnosti u atinskom društvu činile su protivrečnosti između zemljoposjedničke oligarhije, potomaka eupatrida s jedne strane, i trgovačko-zanatlijskih demokratskili grupacija s druge strane7 Grapaćija koja je pružala podršku Periklu oslanjala se na veliku većinu atinskih građana; u nju su spadali trgovci i zanatlije koji su radili za izvoz, imućniji građani koji su sudelovali u velikim građevinskim radovima u Atini i, konačno, mnoge hiljade građana koji su na ovaj ili onaj način primali od države platu na račun prihoda od arhee. U političkoj borbi veliku je ulogu igralo seljaštvo Atike koje je svojom kolebljivošću davalo prevagu ovoj ili onoj strani. Tokom skoro punih petnaest godina Periklove vlasti, opozicija oligarhijeT)iIa'je potisnuta, ali ne i likvidirana, i čim je došlo do spoljnopolitičkih komplikacija buknula je povećanom snagom. Qd_velikog je značaja bila, naročito u poslednje vreme Periklove uprave, i opozicija radikalno-demokratskih krugova na čelu sa Kleonom. Ta grupa zastupala je one slojeve atinskog građanstva koji su bili zainteresovani za maksimalnu ekonomsku i političku ekspanziju. Pa ipak u periodu koji je neposredno prethodio objavi rata, Periklovi protivnici nisu se usuđivali na direktno istupanje protiv njega i smatrali su prikladnijim da njegov autoritet podrivaju indirektiiim putem, napadajući Ijude koji Su mu'Bfli bliški i kompromitujući ih. Kao mete napada bili su izabrani Fidija, Aspasija i Anaksagora. Fidiju su okrivili za krađu velikih vrednosti pri izradi statue boginje Atine. Bez obzira što krivica nije dokazana strpali su ga u zatvor, gde je, prema Plutarhovim rečima, i umro. Fidija je bio lični Periklov prijatelj, a uz to je upravo Periklu bila poverena kontrola nad atinske flote. Međutim, borbena sposobnost peloponeskih brodova bila je vrlo slaba. U pomorskim bitkarna tog doba pitarije pobede resavala je umesnost posade i sposobnost manevrisanja
27 Mit ο Aristidovoj „pravednosti" dobrim delom se zasnovao na tome što je on savezničke uplate u blagajnu na Delosu odredio u istom odnosu u kojem su helenski polisi plaćali danak Persijancima. Pa ipak je tokom nekoliko decenija celokupan iznos forosa porastao sa 460 na 600 talenata.

krmom. U tom pogledu niko nije bio ravan atinskim trijerama. Osim toga, atinska flota koja se sastojala od 300 trijera bila je u početku pojačana sa još 120 trijera Korkirana. Zato su „Tako su Lakedemonci izdali zapovest onima iz Italije i Sicilije, koji su stali na njihovu stranu, da, srazmerno veličini svojih gradova, načine nove brodove" (Π, 7, 2). Što se tiče finansijskih sredstava spartanskih saveznika, ona zaista nisu mogla da se porede sa novčanim sredstvima arhee, ali su i oni raspolagali dosta velikim rezervama novca. Za izdržavanje flote od 300 trijera samo za vreme aktivnih ratnih operacija flote bilo je potrebno najmanje 3 talenta dnevno.28 Takve su otprilike bile rezerve i vojno-ekonomski potencijal obe strane. Međutim, unutar atinske pomorske države stanje je bilo dosta zategnuto. Bez obzira na spoljašnju sređenost prilika, mnogobrojne unutrašnje protivrečnosti potkopavale su čvrstinu atinske pozadine. Pre svega tu je bio klasni antagonizam između robova i robovlasnika. Državno uređenje Atine bilo je demokratičnije od svih uređenja širorrtčitave Grčke; tu su svi građani neposredno učestvovali na izborima. Međutim, ne smemo zaboraviti da je ta demokratija bila robovlasnička demokratija. Pitanje broja robova u Atici nije još ni do sad rasvetljeno u nauci, bar ne konačno. Ali čak i u slučaju da prihvatimo minimalni broj 70 hiljada ljudi, dolazimo do zaključka da je broj robova znatno premašivao broj njihovih gospodara. Tako je bilo i za vreme Peloponeskog rata. Pa ipak bekstvo više od 20 hiljada atinskih robova, većinom zanatHja,"Spartancima u Dekeleju (VII, 27, 5) predstavljalo je težak udarac za ekonomsku moč Atine, iako ovde robovi nisu predstavljali stalnu pretnju interesima države kao što su to bile hronične pobune i ustanci helota u Sparti. Od vrio velike važnosti bilo je i pitanje uzajamnih odnosa između Atine i njenih saveznika. Treba imati na umu da je sam broj stanovnika u savezničkim gradovima bio deset puta veći od broja stanovnika Atike. Od toga koliko su saveznici bili pokorni Atini zavisila je i sama mogućnost Atine da vodi ratne operacije. Saveznici su, rneđutim, bili ogorčeni pre

28 Na drugoj savezničkoj skupštini održanoj u Sparti zimi (431. g.) korintski poslanici kažu: „Flotu u kojoj su jači, napravićemo ili od novca koji svaki od nas poseduje, ili od novca iz Delfa ili Olimpije... Sto se tiče novca koji na je za to potreban, dobićemo ga nametima" (I, 121, 3-5). Delfi su zaista uvek aktivno nastupali protiv Atinjana. Delfsko proročište savetuje Epidamnjanima da svoj grad predaju Korinćanima (I, 25, 1), poziva Lakedemonce da otpočnu rat protiv Atine (I, 118, 3; 123, 1) i obećava im svoju ličnu pomoć (Π, 54, 4). Ο tome da su Spartanci sakupili sa svih strana Helade veće svote novca namenjene vođenju rata, saznajemo i iz fragmentarnog natpisa IG V. 1, 1. U njemu se, iz- među ostalih, pominju Efešani i Hiošani - stanovnici gradova koji su spadali u atinsku arhe. Ti darodavci izgleda da su bili pripadnici lokalne aristokratije, u svakom slučaju, bogati ljudi; tako su sami Hiošani darovali 8000 medimni. Spartanci su takođe dobijali priloge s ostrva Melosa, iz Ahaje, možda iz Lokride i drugih mesta.

svega zato što su morali da plaćaju Atini godišnji danak veći od onog koji su plaćali pod vlašću persijskog cara.29 Osim toga Atinjani su na sve rhoguće načine i ekonomski i politički vršili pritisak na svoje saveznike. Perikle ne govori uzalud ο „mrskoj vladavini" Atinjana nad svojim saveznicima i direktno im se obraća rečima: „Jer vlast koju vi sad držite jeste tiranska vlast." (Π, 63, 1-2). Ista misao, samo još oštrija, formulisana je u govoru Kleona: ,,Vi (Atinjani) ne vidite da je vaša vlast tiranija nad onima koji pletu protiv vas zavere, a vaši su podanici i protiv svoje volje." (ΙΠ, 37, 2). Tukidid izražava istu misao kao svoje lično mišljenje: „Tako je, dakle, većina Helena bila ogorčena na Atinjane, jedni želeći da se oslobode njihove vlasti, a drugi bojeći se da pod nju ne potpadnu." (II, 8, 4). Čak i za vreme pregovora sa Spartancima sarni Atinjani izjavljuju da su ,,već od mnogih bili omraženi" (1,75, 4). Istina, ovakva karakteristika može da bude i preterana, jer su simpatije Tukidida prema oligarhiji van svake sumnje. Među demokratskim elementima Atinjani su, nesumnjivo, uživali izvesnu podršku. I, najzad, treću grupu protivrečnosti u atinskom društvu činile su protivrečnosti između zemljoposjedničke oligarhije, potomaka eupatrida s jedne strane, i trgovačko-zanatlijskih demokratskih grupacija s druge strane. Gmpaćija koja je pružala podršku Periklu oslanjala se na veliku većinu atinskih građana; u nju su spadali trgovci i zanadije koji su radili za izvoz, imućniji građani koji su sudelovali u velikim građevinskim radovima u Atini i, konačno, mnoge hiljade građana koji su na ovaj ili onaj način primali od države platu na račun prihoda od arhee. U političkoj borbi veliku je ulogu igralo seljaštvo Atike koje je svojom kolebljivošću davalo prevagu ovoj ili onoj strani. Tokom skoro punih petnaest godina Periklove vlasti, opozicija oligadiije bila je potisnuta, ali ne i likvidirana, i čim je došlo do spoljnopolitičkih komplikacija buknula je povećanom snagom. Od velikog je značaja bila, naročito u poslednje vreme Periklove uprave, i opozicija radikalno-demokratskih krugova na čelu sa Kleonom. Ta grupa zastupala je one slojeve atinskog građanstva koji su bili zainteresovani za maksimalnu ekonomsku i političku ekspanziju. Pa ipak u periodu koji je neposredno prethodio objavi rata, Perijdovi protivnici nisu se usuđivali na direktno istupanje protiv njega i smatrali su prikladnijim da njegov autoritet podrivaju indirektnim putem, napadajući ljude koji šu mu bili bliski i kompromitujući ih. Kao mete napada bili su izabrani Fidija, Aspasija i Anaksagora. Fidiju su okrivili za krađu velikih vrednosti pri izradi statue boginje Atine. Bez obzira što krivica nije dokazana strpali su ga u zatvor, gde je, prema Plutariiovim rečima, i umro. Fidija je bio lični Periklov prijatelj, a uz to je upravo Periklu bila poverena kontrola nad

29 Mit ο Aristidovoj „pravednosti" dobrim delom se zasnovao na tome što je on savezničke uplate u blagajnu na Delosu odredio u istom odnosu u kojem su helenski polisi plaćali danak Persijancima. Pa ipak je tokom nekoliko decenija celokupan iznos forosa porastao sa 460 na 600 talenata.

atinske flote. Međutim, borbena sposobnost peloponeskih brodova bila je vrlo slaba. U pomorskim bitkarna tog doba pitarije pobede reŠavala je umesnost posade i sposobnost manevrisanja krmom. U tom pogledu niko nije bio ravan atinskim trijerama. Osim toga, atinska flota koja se sastojala od 300 trijera bila je u početku pojačana sa još 120 trijera Korkirana. Zato su „Tako su Lakedemonci izdali zapovest onima iz Italije i Sicilije, koji su stali na njihovu stranu, da, srazmerno veličini svojih gradova, načine nove brodove" (Π, 7, 2). Što se tiče finansijskih sredstava spartanskih saveznika, ona zaista nisu mogla da se porede sa novčanim sredstvima arhee, ali su i oni raspolagali dosta velikim rezervama novca. Za izdržavanje flote od 300 trijera samo za vreme aktivnih ratnih operacija flote bilo je potrebno najmanje 3 talenta dnevno.30 Takve su otprilike bile rezerve i vojno-ekonomski potencijal obe strane. Međutim, unutar atinske pomorske države stanje je bilo dosta zategnuto. Bez obzira na spoljašnju sređenost prilika, mnogobrojne unutrašnje protivrečnosti potkopavale su čvrstinu atinske pozadine. Pre svega tu je bio klasni antagonizam između robova i robovlasnika. Državno uređenje Atine bilo je demokratičnije od svih uređenja širom-čitave Grčke; tu su svi građani neposredno učestvovali na izborirpa. Međutim, ne srnemo zaboraviti da je ta demokratija bila robovlasnička demokratija. Pitanje broja robova u Atici nije još ni do sad rasvetljeno u nauci, bar ne konačno. Ali čak i u slučaju da prihvatimo minimalni broj 70 hiljada ljudi, dolazimo do zaključka da je broj robova znatno premašivao broj njihovih gospodara. Tako je bilo i za vreme Peloponeskog rata. Pa ipak bekstvo više od 20 hiljada atinskih robova, većinom zanat1ija,Spartanciraa u Dekeleju (VII, 27, 5) predstavljalo je težak udarac za ekonomsku moć Atine, iako ovde robovi nisu predstavljali stalnu pretnju interesima države kao što su to bile hronične pobune i ustanci helota u Sparti. Od vrlo velike važnosti bilo je i pitanje uzajamnih odnosa između Atine i njenih saveznika. Treba imati na umu da je sam broj stanovnika u savezničkim gradovima bio deset puta veći od broja stanovnika Atike. Od toga koliko su saveznici bili pokorni Atini zavisila je i sama mogućnost Atine da vodi ratne operacije. Saveznici su, međutim, bili ogorčeni pre

30 Na drugoj savezničkoj skupštini održanoj u Sparti zimi (431. g.) korintski poslanici kažu: „Flotu u kojoj su jači, napravićemo ili od novca koji svaki od nas poseduje, ili od novca iz Delfa ili Olimpije... Sto se tiče novca koji na je za to potreban, dobićemo ga nametima" (I, 121, 3-5). Delfi su zaista uvek aktivno nastupali protiv Atinjana. Delfsko proročište savetuje Epidamnjanima da svoj grad predaju Korinćanima (I, 25, 1), poziva Lakedemonce da otpočnu rat protiv Atine (I, 118, 3; 123, 1) i obećava im svoju ličnu pomoć (Π, 54, 4). Ο tome da su Spartanci sakupili sa svih strana Helade veće svote novca namenjene vođenju rata, saznajemo i iz fragmentarnog natpisalG V. 1, 1. U njemu se, iz- među ostalih, pominju Efešani i Hiošani - stanovnici gradova koji su spadali u atinsku arhe. Ti darodavci izgleda da su bili pripadnici lokalne aristokratije, u svakom slučaju, bogati ljudi; tako su sami Hiošani darovali 8000 medimni. Spartanci su takođe dobijali priloge s ostrva Melosa, iz Ahaje, možda iz Lokride i drugih mesta.

svega zato što su morali da plaćaju Atini godišnji danak veći od onog koji su plaćali pod vlašcu persijskog cara.31 Osim toga Atinjani su na sve rrioguće načine i ekonomski i politički vršili pritisak na svoje saveznike. Perikle ne govori uzalud ο „mrskoj vladavini" Atinjana nad svojim saveznicima i direktno im se obraća rečima: „Jer vlast koju vi sad držite jeste tiranska vlast." (Π, 63, 1-2). Ista misao, samo još oštrija, formulisana je u govoru Kleona: ,,Vi (Atinjani) ne vidite da je vaša vlast tiranija nad onima koji pletu protiv vas zavere, a vaši su podanici i protiv svoje volje." (ΙΠ, 37, 2). Tukidid izražava istu misao kao svoje lično mišljenje: „Tako je, dakle, većina Helena bila ogorčena na Atinjane, jedni želeći da se oslobode njihove vlasti, a drugi bojeći se da pod nju ne potpadnu." (II, 8, 4). Čak i za vreme pregovora sa Spartancima sami Atinjani izjavljuju da su ,,već od mnogih bili omraženi" (1,75, 4). Istina, ovakva karakteristika može da bude i preterana, jer su simpatije Tukidida prema oligarhiji van svake sumnje. Među demokratskim elementima Atinjani su, nesumnjivo, uživali izvesnu podršku. I, najzad, trecu grupu protivrečnosti u atinskom društvu činile su protivrečnosti između zemljoposjedničke oligarhije, potomaka eupatrida s jedne strane, i trgovačko-zaiiatiijskih demokratskih grupacija s druge strane. Grupaćija koja je pružala podršku Periklu oslanjala se na veliku većinu atinskih građana; u nju su spadali trgovci i zanatlije koji su radili za izvoz, imucniji građani koji su sudelovali u velikim građevinskim radovima u Atini i, konačno, mnoge hiljadc građana koji su na ovaj ili onaj način primali od države platu na račun prihoda od arhee. U političkoj borbi veliku je ulogu igralo seljaštvo Atike koje je svojom kolebljivošću davalo prevagu ovoj ili onoj strani. Tokom skoro punih petnaest godina Periklove vlasti, opozicija oligadiije bila je potisnuta, ali ne i likvidirana, i čim je došlo do spoljnopolitičkih komplikacija buknula je povećanom snagom. Od velikog je značaja bila, naročito u poslednje vreme Periklove uprave, i opozicija radikalno-demokratskih krugova na čelu sa Kleonom. Ta gmpa zastupala je one slojeve atinskog građanstva koji su bili zainteresovani za maksimalnu ekonomsku i političku ekspanziju. Pa ipak u periodu koji je neposredno prethodio objavi rata, Periklovi protivnici nisu sc usuđivali na direktno istupanje protiv njega i smatrali su prikladnijim da njegov autoritet podrivaju indirektnim putem, napadajuci ljude koji šu mu bili bliški i kompromitujući ih. Kao mete napada bili su izabrani Fidija, Aspasija i Anaksagora. Fidiju su okrivili za krađu velikih vrednosti pri izradi statue boginje Atine. Bez obzira što krivica nije dokazana strpali su ga u zatvor, gde je, preraa Plutarhovim rečima, i umro. Fidija je bio lični Periklov prijatelj, a uz to je upravo Periklu bila poverena kontrola nad

31 Mit ο Aristidovoj „pravednosti" dobrim delom se zasnovao na tome što je on savezničke uplate u blagajnu na Delosu odredio u istom odnosu u kojem su helenski polisi plaćali danak Persijancima. Pa ipak je tokom nekoliko decenija celokupan iznos forosa porastao sa 460 na 600 talenata.

sredstvima koja su Fidiji stajala na raspolaganju (Diodor, XH, 38). Takp je Fidijinom osudom bio snažno pogođen ličiii autoritet Perikla. Proces protiv Periklove žene Aspasije koja je bila okrivljena za bogohuljenje i pored toga što je bila opravdana na „ponizne Periklove molbe" (Piutarh, Perike, 32), jako je pokolebao politički ugled vođe atinske države. Najzad, treći Periklov drug, filozof Anaksagora takođe je bio okrivljen za bogohuljenje. U ovom slučaju izgleda da stvar nije došla do suda. Međutim, tri uzastopna napada na Perikla, koji su dolazili jedan za "đrugim, neposredno svedoče ο tome da se opozicija u Atini aktivirala još pre objave rata. Pa ipak, bez obzira na unutrašnju borbu, atinska demokratija bila je uverena u svoju snagu. Ton Periklovih govora kod Tukidida, odnos ovog istoričara prema rukovodiocu atinske politike (II, 65, 13), opšta ocena Periklove delatnosti od strane svih grčkih istoričara sve to svedoči ο tome da je osnovna masa demosa bila čvrsto zbijena oko svog vođe. Ali to najbolje pokazuje ocena atinske demokratije koju joj daje njen zakleri neprijatelj autor pseudo-ksenofontovskog „Atinskog ustava". Naglašavajući skoro u svakom poglavlju neprijateljstvo i prezir prema državnom uređenju svoga polis, autor vrlo često priznje da je atinska „konstitucija" pružila sve mogućnosti za ostvarenje vlasti robovlasničkog demosa. On piše (I, 4): „Ako nekog čudi to što Atinjani u svakom pogledu pretpostavljaju prosti i siromašni svet i uopšte demokrate blagorodnim, plemenitim građanima, onda oni time, kako se sad ispostavlja, i čuvaju demokratiju. Upravo, kad sirotinja, ljudi iz naroda, uopšte niži ljudi, postignu blagostanje i kad se stvori mnogo takvih ljudi, onda oni učvršćuju demokratiju". Pored toga treba da imamo na umu da je „Atinski ustav" pisan već posle smrti Perikla, pod još sasvim svežim utiskom pustošenja Atike od strane Peloponežana, pod utiskom kuge i niza drugih nedaća koje su se sručile na Atinu. Autor sam završava svoj spis-paskvilu odavanjem priznanja moći koju je imao demos: ,,Da bi se izvršio pokušaj obaranja atinske demokratije, malo je šaka ljudi" (ΠΙ, 12). Spartanska pozadina s obzirom na saveznike Sparte bila jejmnogo sigurnija od atinske. Saveznici Sparte bili su zamteresovani za uništenje Atine više nego sania Sparta. Korintska i tebanska oligarhija stalno su podsticale Lakedemonjane na odlučujuće akcije. Prvi su preuzeli na sebe tešku obavezu da finansiraju Peloponeski savez, a drugi su napadom na Plateju neposredno otpočeli vojne operacije. Veoma važnu okolnost predstavljalo je to što polisi koji su ulazili u sastav Peloponeskog saveza nisu plaćali foros. „Lakedemonjani su se koristili hegemonijom, ne uzimajući danak od svojih saveznike" (I, 19, 1). Parola αυτονομία* pod kojom su Spartanci vodili rat bila je nesumnjivo vrio popularna među Helenima.
* Αυτονομία u staro doba označava ne samo samoupravu u današnjem smislu te reči, već i potpunu nezavisnost nekog polisa. Upor. Α. B. Ranovič, „Aleksandar Makedonski i grčki gradovi Male Azije", VDI, 1947, No 4, 59 idd.

Zato se ona susreće u svim govorima vođa Peloponeskog saveza. S druge strane, ta parola ne bi mogla da ima političko dejstvo kad αυτονομία ne bi u ovoj ili onoj meri bila ostvarivana u uzajamnim odnosima između Sparte i

njenih saveznika. Ο većoj stabilnosti Peloponeskog saveza najbolje svedoči činjenica da za skoro 30 godina, koliko je trajao Peloponeski rat, nije bilo ni jednog slučaja da se bilo koji član njenog saveza odvoji od Sparte. Međutim, u Sparti je druga grapa protivrečnosti bila zaoštrena još jače nego u Atini; to je antagonizam između robova i robovlasnika. Presudni problem unutrašnje politike Sparte predstavljalo je pitanje kako da se heloti drže u pokomosti. Tukidid naglašava da je „većina mera koje su Lakedemonjani poduzimali uvek bila usmerena na njihovu odbranu od helota" (IV, 80, 3). Sparti je posebno opasno izgledala pobuna helota za vreme operacije kod Pila. Međutim, celim nizom raznih mera među kojima je na prvom mestu bio veoma žestok teror ubistvo 2000 najzaslužnijih helota (IV, 80, 4), upućivanje preko granice 700 helotskih hoplita s Brasidom (IV, 80, 5), 600 helota i neodamoda32) u Sicijilu (VII, 19), a ponekad i oslobađenjem helota (V, 34, 1), Spartanci su ipak uspeli da postignu svoj glavni cilj i da onemoguće opšti ustanak helota za vreme rata. Neposredni povodi Prvi^plet protivrečnosti koji je neposredno izazvao za rat rat nikao je na Jadranskom moru u vezi sa Korkirom. Korkira (današnji Krf) najsevernije i najveće ostrvo u grupi Jonskih ostrva, sa površinom od 950 km2, predstavljala je najvažniju tačku na poraorskom putu za Veliku Grčku. Tu je u svoje doba osnovao koloniju Korint i stanovništvo ostrva bilo je povezano rodbinskim vezama sa članovima Peloponeskog saveza. Ne vodeći neposredno nikakvu značajniju trgovinu, Korkira je ipak raspolagala velikim rezervama. Prema Tukididu, Korkirani su bili „gospodari celog ondašnjeg mora" i, što je naročito važno, kao vlasnici 120 trijera bili su na trecem, a možda čak i na drugom mestu po veličini flote u celoj Heladi. „Jer u ono vreme oni su po bogatstvu bili ravni najbogatijima među Helenima, a u pripremama za rat još i jači. Α što se tiče flote, bilo je i malo hvalisanja" (I, 25, 4). 436. g. u korkirskoj koloniji Epidamnosu (danas Drač) demokrati su proterali oligarhe koji su, udruživši se sa susednim plemenima, počeli da terorišu lokalno stanovništvo. Žalba upućena Korkiri ostala je bez rezultat, jer vladajuca aristokratija Korkire nije želela da istupi protiv oligarhije Epidamnosa. Tada su Epidamnjani uputili svoju delegaciju u Korint koji je poslao u pomoć veći broj kolonista, a zatim 75-80 brodova i 2000 hoplita. To je predstavljalo casus belli između Korkire i Korinta.J>bici kod Leukimne na Korkiri (u leto 435. g.) Korkirani su odneli pobedu. Tokom čitave iduće godine Korinćani su opremali ogromnu flotu od 150 trijera; od toga su 600 trijera dali njihovi savezriici: Ambrakioti, Megarani, Elejci i drugi. Tada su se Korkirani, videci da sami ne mogu da se odupru opasnosti, obratili atinskoj eklesiji s molbom da ih primi u sastav arhee.

32 Neodamodi su oslobođenici iz redova helota. Oni su uživali ličnu slobodu, ali nisu imali političkih prava.

Angažovanje na strani Korkire značilo je neusmnjiv i skori početak rata sa Peloponeskim savezom. S druge strane, odbijanje pomocTKorkiri značilo je gubitak velike flote koja bi mogla da se koristi protiv Atine. Osim toga u ovom slučaju otpadala je i nada za dobijanje zeralje na Siciliji. Eklesija se u početku kolebala, ali je konačno odlučeno da se Korkiri ponudi zaključenje odbrambenog saveza. Možemo pretpostaviti da Je u diskusiji koja se vodila u eklesiji pobedila strana koja je zastupala interese trgovačko-zanatlijskih krugova vezanih za trgovinu sa zapadom. Za slučaj napada na Korkirane u početku im je poslato u pomoć 10, a zatim još 20 trijera. U bici kod Sibotskih ostrva koja se odigrala između korintske i korkirske flote (u septembru 433. g.) korkirška flota je pretrpela poraz, ali atinske eskadre koje su se na poprištu nalazile u ulozi posraatrača, spasle su Korkirane od potpunog uništenja. Tukidid kaže da je to bila „najveca bitka Helena protiv Helena među svim dotadašnjim bitkama." Korintska flota brojala je 150 trijera, korkirska 110 svojih i 10 atinskih trijera. Druga atinska eskadra stigla je posle bitke. Korinćani su zarobili 1050 Korkirana. Od njih 800 su prodali kao ldbove, a 250 građana, uglavnom aiistokrata, uskoro su pustili kucama. Vraćanje te grupe aristokrata kasnije je dovelo do dugotrajnog i upornog građanskog rata na ostrvu. U periodu diplomatskih priprema za rat Korinćani su bili najžešći protivnici Atine. Sparta se možđa rie bi ni odlučila da otpočne rat da nije bilo nastojanja, pretnji, pa čak i ultimatuma korintskih izaslanika. Međutim, veliki govor korintskih izaslanika u Atini za vreme korkirskog incidenta (I, 37-43) očigledno ostavlja Atini otvorena vrata za pregovore i očuvanje položaja koji je bio zagarantovan tridesetogodišnjim mirom. Stvar je u tome što su se trgovinski interesi Korinta sve do sredine 30-tih godina samo ponekad sukobljavali s atinskim trgovinskim interesima. Glavni pravac atinske ekspanzije bio je istok (Mala Azija) i severoistok (Propontida i Pont). Istina, počevši od sredine V veka Atina preduzima određene korake sa ciljem da se učvrsti na severnoj obali Korintskog zaliva pa čak i u Italiji, ali prema uslovima tridesetogodišnjeg niira sa Spartom morala je da se odrekne svih svojih privremenih uspeha u toj oblasti. Za razliku od Atine glavna sfera uticaja Korinta pružala se na Zapad (Sicilija, južna Italija) i na severozapad (obale Jadrana). Osim toga, u slučaju rata protiv Atine sva korintska trgovina padala je pod kontrolu neprijatelja. Izlaz na zapad kroz Korintski zaliv kontrolisao je Naupakt gde su se naselili najžešći neprijatelji Peloponežana Mesenjani, potomci spartanskih helota. Put kroz Saronski /ali ν bio je mnogo duži i opasniji, jer je prolazio nedaleko od Pireja, Prema tome, u slučaju poraza Korint je mogao da izgubi sve, a u slučaju pobede đa đobije vrio malo. Tako je bilo do 435. g. i delimično u vreme samoskog ustanka. Međutim, kad su Atina i Korkirastupileusavez, Korint se odmahnašao odsečenod Sicilije, aistovremeno i od severnog dela Baikanskog poluostrva. Položaj Korinta na zapadu postao je još gori kad je Atina 432. g. obnovila ugovor ο savezu sa Leontinom i Reijem (IG, I2, 51 i 52). Sad Korint nije imao drugog izlaza osim rata.

„Pravi uzrok rata iznieđu Korinćana i Atinjana zaključuje Tukidid (I, 55, 2) bio je taj, što su Atinjani, dok je još važio ugovor, učestvovali u pomorskoj bici na strani Koritirana." Međutim, Spartanci još nisu bili voljni da otpočnu rat. Korkirani su u Sparti imali velik uticaj i kad su u početku konflikta s Korintom ponudili da se stvar reši arbitražom Peloponežana, Spart je prihvatila predlog. Očigledno je da Sparta nije želela rat profiv Korkire. Zato su Korinćani bili prisiljeni da sačekaju slučaj kojim bi čitav Peloponeski savez bio uvučen u rat s Atinom. U tome im je pomogao i potidejski incident koji je poslužio kao dragi povod za rat. Potideja je bila kolonija Korinta na Halkidiku; nalazila se na vanredno pogodnom mestu prevlake koje je spajalapoluostrvo Palenu s kopnom. Inače to je bio manji polis, usko vezan za svoju metropolu Korint koji je u Palenu svake godine upućivao više činovnike polisa epidemijurge. Situacija na obalama Halkidika bila je u to doba neobično komplikovana. Helenski gradovi tih obala ulazili su u sastav Atinske arhee i plaćali su dvostruke iznose. Foros Potideje povećan je 435. g. od 6 talenata na'15. To je strahovito revoltiralo stanoviiištvo. Sa kontinentalne strane halkidičfi polisi naTazili su se pod jakirn pritiskom kako Makedonije, pod energičnim i neobuzdanim kraljem Perdikom, tako i tračkih plemenskih saveza, posebno plemena Odiisa. Položaj helenskih gradova bio je takođe zararšen nepoverenjem koje su prema njima gajili Atinjani pod čijom su stalnom kontrolom nalazili. Osim toga Atinjani su, u želji da ovladaju nalazištima zlata u Trakiji i građevinskim materijalom iz makedonskih šuma za izgradnju brodova, nastojali svim silama da učvrste svoje pozicije u toj oblasti gde su, posle dugotrajnih neuspelih pokušaja, 437. g. osnovali koloniju Amfipolj. Sve to primora Potideju da potraži izlaz u učvršćenju svojih veza s Korintom i Peloponeskim savezom. Zbog takvog stanja stvari Atinjani zatraže od Potideje ,,da razori svoje bedeme sa strane Palene (sa morske Strane), da preda taoce i da zbaci epidemijurge" (I, 56, 2). Kako bi naglasili ozbiljnost svojih zahteva, Atinjani u tu oblast upute 1000 hoplita i 30 brodova, a kasnije još 40 brodova sa 2000 hoplita. Korint je sa svoje strane obećao Potidejcima maksimalnu pomoć Peloponeskog saveza uputivši odred peloponeskih dobrovoljaca jačine 1600 hoplita i 400 lako naoružanih vojnika. U proleća 432. Potideja se zvanično odvojila od Atine i zaključila odbrambeni savez sa Halkiđanima i Beoćanima. Atinska vojska stvori obruč oko Potideje i prisili Peloponežane da se zatvore u grad. Opsada Potideje bila je drugi „povod spora između Atinjana i Peloponežana koji je doveo do rata" (I, 56, 1).33

33 Tukidid pravi oštro razgraničenje između korkirskog i potidejskog konflikta. Govoreći ο prvom, on uvek suprotstavlja Atinjane i Korinćane (sr. I, 55, 2); u drugom slučaju pro- tiv Atinjana više ne stoje sami Korinćani, već svi Peloponežani (I, 56, 1). Konflikt između Atinjana i Peloponeskog saveza pokazao se u celini tek za vreme opsade Potideje (leto 423. g.).

Najzad treci povod koji je konačno predodredio odluku Peloponežana da objave rat bila je tzv. megarska psefizma. Megara, najbliži sused Atike s jugozapada, nalazila se na samom Istmu. Njene luke, Paga i Niseja,TĆoje su se nalazile na Korintskom odnosno Saronskom zalivu, predstavljale su vanređna skloništa za ukotvljavanje flote. Osim toga, Megara je održavala uske veze s nizom kolonija koje je sama osnovala na Siciliji (Trotil, Taps, Megara Hiblejska, delimično Selinunt), kao i sa Vizantom i Kalhedonom na Bosforu (IV, 75, 2). U borbi između Atine i Sparte pozicija Megare nije bila čvrsta i sigurna._Međutim, njena teritorija bila je izuzetno značajna po obe strane. Držaci Megaridu, posebno Geranijski prolaz, Atina bi zatvorila spartanskim falangama izlaz sa Peloponeza i odsekla bi ih od njihovih saveznika u srednjoj GrČkoj. Za Spartu je Megara značila obezbeđenje kontakta sa savezničkom Beotijom. Borba za Megaru predstavljala je jedan od uzroka prvog rata izmeđirKtine i Sparte (I, 103, 4); uz to megarski demokrati u čijim se rukama nalazila vlast u pilosu stalno su se kolebali između atinske demokratije i peloponeske oligarhije. Odnosi između Megare i Atirie narocito su se zaoštrili zbog izlaska Megare iz Atinske ariiee, što je usledilo 446. g., kao i zbog njene podrške Korintuu borbiprotiv Korkire (1,46, 1; 48, 4). U zimu 432. g. atinskaeklesija donale je specijalnu odluku ο Megari (megarsku psefizmu), preraa kojoj su za Megarane, „uprkos postojećem ugovoru... bile zatvorene luke koje su se nalazile u atinskom posedu, kao i atičko tržište" (I, 67, 4). Kao motiv za takvu odluku navodilo se da su Megarani „uzorali svetu zemlju... i pružili utočište odbeglim atinskim robovima" (I, 139, 2). Izgleda da je poslednja okolnost odigrala veoma važnu ulogu, pošto su je Atinjani gotovo zvanično istakli za vreme pregovora sa Spartom. Prema tome, Tukidid ne govori ο masovnom bežanju robova samo u vreme ratnih operacija već i u prethodnom periodu. Takva odluka eklesije predstavljala je pravu katastrofu za malu Megaru. Diplomatske Pregovori između Peloponeskog saveza i Atine pripreme za rat do kojih je došlo tokom 432. g. interesantni su sa gledišta diplomatskih priprema za ratT Pri tom treba ukazati da su spartanski diplomati, bez obzira na svoju uobičajenu neumešnost, ovog puta bili vrlo vešti i pod parolom slobode za sve Grke obezbedili za sebe maksimum saveznika za predstojeći rat kako među slobodnim helenskim polisima tako i među atinskim saveznicima. Pitanje rata faktički je bilo rešeno na skupštini održanoj u Sparti tokom jula i avgusta 432. g. kad su tužbe saveznika na samovolju Atinjana (među njima su bile najoštrije izjave korintskih delegata) naterale spartansku apelu da proglasi Atinu krivom za narušavanje tridesetogodišnjeg ugovora. Ubrzo posle toga Lakedemonjani su sazvali sastanak delegata Peloponeskog saveza radi donošenja zvanične odluke. Pošto je većina država glasala za rat, on je postao neizbežan. Na skupštini su bili utvrđeni kontingenti pojedinih

saveznika; tom prilikorn doneta je odluka ,,da ne može biti odlaganjai" (I, 125, 2). Međutim, Sparti je trebalo još vremena za vojne i diplomatske pripreme, što je potrajalo još oko godinu dana. Tukidid.dosta iscrpno govori ο vojnim pripremama Lakedemonjana. Shvatajući da ne mogu da pobede Atinu bez prevlasti u pomorskim snagama, Lakedemonjani su, „Tako su Lakedemonci izdali zapovest onima iz Italije i Sicilije, koji su stali na njihovu stranu, da, srazmerno veličini svojih gradova, načine nove brodove." (Π, 7, 2). Što se tiče diplomatskih priprema za rat, prvi zahtev Peloponežana bio je da se proteraju krivci za bogohuljenje na boginju", što je praktično označavalo zahtev za proterivanje Perikla koji je po svojoj'majci vodio poreklo od roda Alkmeonida, krivaca za ubistvo Kilona. Jasno je da je takav zahtev bio demonstrativan. „Boreći se tobože pre svega za bogove... Lakedemonjani nisu toliko računali na proterivanje Perikla koliko na to-da će njihov zahtev izazvati razdraženost građana protiv njega" (I, 127, 2). Kao odgovor na ovo Atinjani su postavili svoj protivzahtev ο tome da se iz Sparte proteraju ljudi uprljani ubistvima helota na Tenaru_(464. g.) i ubistvom kralja Pausanije u hramu Atine Halkioikos. Druga etapa diplomatske borbe započela je zahtevom Spartanaca da se prekine opsada Potideje i da se da sloboda Egini. Glavni zahtev Spartanaca u toj etapi odnosio se na ukidanje megarske psefizme, pri čemu su njihovi izaslanici izjavili da rata neće biti ako Atinjani prihvate te ustupke. Međutim, ovi zahtevi Sparte bili su odbačeni. Posljednji izaslanici došli su u Atinu krajem zime 431. g. s ultimatumom: „Lakedemonjani žele rnir i biće mir, ako vi (Atinjani) ostavite Helenima autonomiju" (I, 139, 3). Ova mera spartanske diplomatije iniala je velik politički značaj. Ocenjujući situaciju u Heladi posle tebanskog napada na Plateju, Tukidid kaže: „Javno mišljenje, međutim, više je naginjalo Lakedemoncima, posebno zbog toga što su obećali da ce osloboditi Heladu." (Π, 8, 4). Na osnovu Periklovog predloga atinska eklesija je odgovorila na spartanski ultimatum oštrim odbijanjem. To je značilo prekid diplomatskih odnosa i u najskorije vreme moralo je da dovede do otvorenog rata. Ratne operacije otpočeli su Tebanci. Za vreme prolećnih poljskih radova 431. g. odred od 300 Tebanaca, pod komandom dvojice beotarha, iznenada je napao na Plateju koja se nalazila na granici Atike. Međutim, Platejci su u zoru organizovali kontranapad i zarobili 180 Tebanaca među kojima je bilo više predstavnika najuglednijih beotskih rodova. Zbog jakog i naglog nadolaska reke Asop glavnina tebanskih trupa nije uspela da priđe Plateji i zarobjenici su pobijeni od strane Platejaca koji su bili jako ozlojeđeni izdajničkim napadom na njih. U vezi s tim u Atici su zadržani svi Beoćani koji su se našli u Atici. To javno narušavanje tridesetogodišnjeg ugovora predstavljalo je početak Peloponeskog rata.

2. ARHIDAMOV RAT

Strateški planovi Prvi period Peloponeskog rata nosi ime Arhizaraćenih strana damov rat po imenu spartanskog kralja Arhidaraa Π koji je u početku rata komandovao trupama Peloponeskog saveza. Arhidamov rat trajao je od početka aprila 431. g. pre n.e. do zaključenja mira između Atine i Sparte 421. godine pre n.e. Strateški plan Sparte Arhidam je formulisao u svora govoru Peloponežanima i saveznicima. Arhidara je izjavio da vojska kojom on ko manduje predstavlja ogromnu armiju „najveću i najhrabriju vojsku" (Π, 11,1). Atinjani nisu bili u stanju da ira suprotstave čak ni polovinu broja hoplita i za njih bi bilo bezumlje da prihvate bitku na otvorenom polju. Znajući to, Arhidam je hteo da provokacijom izazove Atinjane i da ih uvuče u bitku, računajući na njihovu razjarenost ,,kad budu videli kako pustošimo njihovu zemlju i uništavamo njihova dobra" (II, 11, 6). Arhidam se, osini toga, nadao da če Atinjani ,,kod kojih je stasala mnogobrojna mladež i koji su za rat bili spremniji nego ikada ranije, možda ipak izaći protiv njih i da neće gledati kako im se pustoši zemlja" (Π, 20, 2). U Arhidamovom planu vidi se nastojanje da se Periklova grupa liši podrške mnogobrojnog atičkog seljaštva koje bi u slučaju peloponeske najezde izgubilo svoj imetak; nezadovoljstvo seljaštva trebalo je jako da potkopa Periklove pozicije. Tako se peloponeski glavnokomandujuci nadao da će okončati rat jednim jedinim udarcem. Jedino u slučaju neuspeha tog plana trebalo je da stupi u dejstvo flota koja je bila postepeno pripremana; istina, i tada joj je bila dodeljena drugorazredna uloga. Moguće je da su Spartanci računali i na pomoć atinskih oligarha. Nije slučajno što je Perikle odbio pregovore sa spartanskim izaslanikom Melesipom koji je bio upućen u Atinu pred Arhidamov upad u Atiku. Atinjani su ga vratili uz svoju pratnju „kako Melesip ne bi s kime stupio u vezu" (Π, 12, 2). Atinska strategija izložena je u Periklovom govoru: „Savetovao im je isto što i ranije: da se pripremaju za rat i da sa polja unesu u grad sve što

Grčka u vreme Peloponeskog rata: i. Atina i njeni saveznici 431. g. pre n.e.; 2. Sparta 11 njeni saveznici; 3. Neutralne oblasti Grčke; 4. Brasidin put 423. g. pre n.e.; 5. Sicilijanski pohod Atinjana 415. g. pre n.e.

1

3#7

imaju, da ne ulaze u ratni okršaj, nego da se presele u grad i da ga brane; da treba da opreme brodove u kojima leži i njihova snaga, i da drže čvrsto vlast u rukama nad saveznicima." (Π, 13, 2). To je bio odbrambeni deo plana; u njemu je bila uzeta u obzir ogromna nadmoć Peloponežana u kopnenim snagama i istovremeno se izražavala želja da im se nametne iscrpljujući rat u kojem bi odlučujuću ulogu morala da odigra flota i finansijska moć Atine. Dugotrajna blokada obala Peloponeza i prekid trgovinskih veza s Korintom morall su, prema Periklovom planu, da nateraju neprijatelja da pre ili kasnije zatraži mir. Prema tom planu34 važna uloga pripadala je atinskim uporištima na Jonskom moru. Kako je vec5 rečeno, preko njega su prolazili glavni putevi korintske trgovine; iz Sicilije je na Peloponez odlazilo i žito. Radi uspeha blokade trebalo je da se ona sprovede s obe stFatieTZatosuTitinjani „slali izaslanike sve više u oblast oko Peloponeza, u Korkiru, Kefaloniju, Akarnaniju i Zekint, jer im je bilo jasno da će, ako se budu uzdali u njihovo prijateljstvo, moći sa svih strana ratovati oko Peloponeza" (II, 7, 3). Kao najbolja potvrda pravilnosti i realnosti toga može poslužiti priznanje njegove celishodnosti koje daje principijelni protivnik Perikla: „Vladari mora raogu da čine to što tek ponekad uspeva vladarima kopna pustošiti zemlju jačeg; brodovima se upravo može prilaziti mestima gde neprijatelja ili uopšte nema, ili gde ih je malo... Kad bi oni (Atinjani) vladali morem živeći na ostrvu, mogli bi da nanose štetu drugima kako hoće, a da sami ne trpe ništa loše" (Pseudo-Ksenofont, „Atinski ustav", Π, 4 i 14). Strateški plan Perikla kao i svaki ratni plan nije bio plan čisto vojničke prirode, već je isto toliko predstavljao i jednu socijalno-političku meru. Njegova najslabija strana sastojala se u tome što je on žrtvovao interese

34 Pitanje ο tome koliko je Periklov plan bio realan izazivalo je i još uvek izaziva velika neslaganja u literaturi. Mnogi oštro osuđuju Perikla zato što nije uzeo u obzir odnos klas- nih snaga u Atini, snagu -opozicije i odnos atičkog seljaštva prema njemu. To nije tačno. Perikle je savršeno dobro znao i imao je na umu sve te okolnosti (upor. njegov govor koji navodi Tukidid, Π, 59-64). Nikakav drugi plan rata Atina nije mogla da izradi zbog ogromne nadmoći Peloponežana na kopnu. Vojno-ekonomski potencijal Atine u početku rata bio je veći nego potencijal Sparte koja je uspela da slomi svog neprijatelja tek posle epidemije kuge, sicilijanske katastrofe i uz pomoć persijskog zlata. Celokupan tok Arhi- damovog rata, naprotiv, pokazao je dalekovidost Periklove politike. Mi nemamo nikakvog razloga da ne verujemo u Tukididovu procenu situacije, pošto je Tukidid, pod svežim uti- scima vojne katastrofe, ipak dao objektivnu karakteristiku Periklovog plana: „Pošto su u Siciliji pretrpeli poraz s najvećim delom vojske i sa flotom, a u gradu već bili na ivici građanskog rata, ipak su skoro deset godina odolevali starim neprijateljima, a sa njima i onima iz Sicilije, kao i saveznicima koji su se u najvecem broju protiv njih odmetnuli, a zatim, pružali su otpor i Kiru, sinu persijskog kralja, koji se pridružio Peloponežanima i davao novac za njihovu mornaricu. I nisu se predali sve dok sami, zbog ličnih svađa, nisu udarili jedni na druge i propali. Tako je Perikle u ono vreme s puno razloga predviđao da će Atina lako moci da dobije rat ako ga bude vodila samo sa Peloponežanima" (II, 65, 12- 13).

atinskog seljaštva čija je imovina bila podvrgnuta nemilosrdnom uništavanju i potpunom razaranju. Sama ta okolnost već je predodredila porast opozicije Periklovom kursu u opkoljenoj Atini i zadala je ogromne štete borbenoj sposobnosti Atine na početku rata. Drugi ozbiljan minus atinskog plana bio je u tome što je floti bio namenjen samo pasivni zadatak blokade Peloponeza bez iskrcavanja desanta i stvaranja uporišta na neprijateljskoj teritoriji. Tek je radikalna robovlasnička demokratija, koja je pod rukovodstvom Kleona i Demostena došla na vlast u toku rata, dopunila Kralj Arhidam II. Rimska kcopija grčkog originala Periklov plan, uključivši u njega aktivna dejstva flote; to je i dovelo do Nikijina mira koji je bio povoljan za Atinu.

Početak ratnih Tokora prve dve godine rata ratne operacije su operacija se odvijale prema strateškim planovima zaraćenih strana. Sredinom juna 431. g. peloponeska vojska je upala u Atiku. Međutim, zahvaljujući sporosti Arhidama, Atinjani su stigli da posakrivaju ljude i svu pokretnu imovinu iza Dugih bedema i po ostrvima. „Atinjani su... počeli da sa polja preseljavaju u grad žene, decu i da prenose pokretnu imovinu... uništavali su čak i drvene delove zgrada, sitnu i tovarnu stoku prebacili su na Eubeju i na draga susedna ostrva" (II, 14, 1). Peloponežani su se pored Enoje, preko Eleusine i Trijaske ravnice uputili prema najvećoj atinskoj demi Aharnjana. Arhidamov račun bio je jednostavan: hteo je da natera Atinjane na borbu. Prerna njegovom mišljenju, pretnja pustosenjem Atike morala je da deluje na Atinjane gore od samog stvamog pustošenja. Posle uništenja svih

dobara Atinjani ne bi imali više šta da gube i zato bi bez sumnje ostali iza gradskih zidina. Kad Arhidamova politika iščekivanja nije dala željeni rezultat, on započe pustošenje Atike, naročito oblasti Aharnjana. Ta dema se nalazila samo 9 kilometara daleko od Atine, tako da su Atinjani sa zidina svoje prestorace gledali kako propadaju njihova dobra. Broj hoplita koje su Aharnjani spremili u atinsku armiju iznosio je oko 3000 pa se lako može zamisliti koliko je bilo njihovo negodovanje zbog Periklove neaktivnosti. Da bismo u potpunosti shvatili socijalno-ekonomski značaj štete koju je Atika doživela zbog najezde Arhidama treba da uzmemo u obzir još dve okolnosti. Prvo: bez obzira na znatan napredak zanata i trgovine, ipak je još u vreme Perikla „većina njih (Atinjana) od početka u davnini i u buduće vreme do samog rata živela u porodicama na svojim poljima; otuda im nije bilo lako da pokrenu s mesta čitavo imanje, naročito zato što su posle persijskih ratova tek nedavno bili obnovili svoja gazdinstva" (Π, 16, 1). Kraj ovog citata mogao bi izgledati kao preterivanje od strane Tu-kidida jer je od Kserksovog poraza prošlo pola veka. Međutim, ne treba da zaboravimo karakteristiku antičke poljoprivrede. Stanovnici Atike uglavnom su gajili baštenske kulture bavili su se vinogradarstvom i gajenjem maslina što iziskuje dugogodišnji rad, pre nego što počne da pristiže rod. Dovoljno je da se setimo onog jasnog prikaza koji daje ideolog antičkog seljaštva Aristofan u „Aharnjanima" (175-203). Prorok Amfitej donosi u bocama tri vrste ugovora iz Lakedemona. Saznavši za to, njega progone Aharnjani
„Zdepasti, stari, jaki i tvrdoglavi, Kao kamen čvrsti ljudi, borci maratonski, I svi na sav glas povikaše: ,,Ah, najpodliji! Ti nosiš mir, a vinogradi su nain Pogaženi."35

Okusivši od sve tri vrste ugovora: petogodišnjeg, desetogodišnjeg i tridesetogodišnjeg, junak komedije Dikeopol izjavljuje da prvi od njih zaudara na smolu i vojničku opremu (aluzija na službu u raomarici i armiji), dragi na izaslanike i savezničko odugovlačenje, a treći na nektar i ambroziju. Scena se završava Dikeopolovim rečima:
„Njega uzimam ja i pijem i crpim; Α Aharnjani nek idu k vragu Slobodan od rata i briga njegovih,

35Upor. takođe: „Smrću ću im se svetiti za moje zgažene njive. Smrću za spaljene voćnjake i vinograde" („Arhaiijani", 231-232, 512). i takođe: ,,I neka bude! Posekoše smokve u vrtu mome Sam sam ih sadio, gajio i odgajio svojom rukom!" ili: „Pogažen je moj vinograd i nema više maslina dragih!" („Mir", 628-629, 634).

Vraćam se kući da slavim Dionisa."

Jasnoje daje uništenje voćnjaka moralo daogorči i baci u očajanje atičke seljake koji su sedili sakrivenl iza nepristupačnih bedema Atine.36 Međutim, Perikle je jednako odugovlačio sa sazivanjem narodne skupštine u Atini, dugo je obuzdavao provalu nezadovoljstva hoplita iz seoskih dema i na taj način stvarno je spasao kopnenu vojsku od neminovne propasti. Pošto su na teritoriji Atike proveli oko mesec dana Peloponežani su morali da odstupe od Aharnjana i da se preko Oropa povuku u Beotiju. Zatim se, otpustivši savezničke kontingente, vratiše kućama. Iduce, 430 g., napad se ponovi, s tom razlikom što je Ariiidam ušao u Atiku početkom juna i od Ahamjana krenuo na jugoistok u pravcu laurijskih rudnika. Tog letnjeg pohoda Peloponežani su ostali u Atici najduže oko 40 dana. Ovog puta zemlja je bila opustosena mnogo teže nego prethodne godine. Ali ni 430. g. atinski hopliti nisu izašli u susret neprijatelju. Tokom prve dve godine rata akcije Atinjana izvođene su, prema Periklovom planu, uglavnom na moru. U leto 431. g. mocna eskadra u sastavu 100 atinskih, 50 korkirskih i nekoliko jonskih trijera opustošila je obale Peloponeza. Nesumnjiv uspeh postigla je atinska eskadra u jonskim vodama. Tu, u Akarnaniji, ona je zauzela korintsku koloniju Solij, čime su bile prekinute kopnene veze Korinta sa severozapadom; na stranu Atine prišla su sva četiri polisa Kefalonije. Strateški vrio važno ostrvo Zakint još ranije je stupilo u alcciju na strani Atine. Prelaz stanovništva Kefalonije i Zakinta na stranu Atine utoliko je značajniji što su to bile kolonije Korinta i dorske po sastavu stanovništva. Istina, u ovom slučaju možda je delovao primer Korkire, koja se, bez obzira na svoje rodbinske veze s Peloponežanima, takođe priključila Atinskom pomorskom savezu. Važnu atinsku meru u prvoj godini rata predstavljalo je proterivanje Eginjana. Celo ostrvo bilo je očišćeno od starosedelaca i sva zemlja podeljena među 2700 kleruha. Iduće godine moćna atinska flota sa 4000 hoplita, pa čak i sa konjicom, krenula je na more pod komandom samog Perikla. Flota se sastojala od 100 atinskih i 50 hioskih i lezboskih trijera. Tom prilikom opustošena je peloponeska zemlja oko Epidaura, Trezena, Hermione i mesto Prasija u Lakoniji. I konačno u zimu 429. g. posle velikih napora osvojena je Potideja37 Uopšte uzevši, Atinjani su na severu tokom prve dve godine rata
36 Upor. Pseudo-Ksenofont „Atinski ustav", II, 14: „Pri takvom stanju od navale nepri- jatelja najviše stradaju seljaštvo ι bogati Atinjani, dok demokratski elementi koji dobro znaju da od njihove imovine neprijatelj neće ništa spaliti i uništiti, žive bez brige, bez stra- ha od njegova dolaska." 37 Za opsadu Potideje Atina je utrošila velika sredstva. U doba najveće zategnutosti 4600 hoplita primalo je po dve drahme dnevno (ΙΠ, 17, 3), što je iznosilo preko 1,5 talenata dnevno. Ništa manje nije stajalo ni održavanje flote. Opsada je trajala 2,5 godine i ukup- no je stajala oko 2000 talenata. To je predstavljalo otprilike 1/3 gotovine kojom je raspo- lagala atinska blagajna početkom rata. Sačuvana su dva atinska natpisa koji se odnose na opsadu Potideje i njeno osvajanje. Natpis IG, I2,945 uklesan je na nadgrobnom spomeniku Atinjanima koji su izginuli 432. g. za vreme opsade Potideje. Natpis IG I2, 397 postavili su 429. g. atinski kolonisti (έποικοι) upućeni u Potideju radi njenog naseljavanja.

postigli značajne političke uspehe. Uspeli su da pridobiju veci brpj tesalskih polisa (II, 22, 3). Osim toga sklopili su savez sa Sitalkom, kaljem riajvećeg tračkog plemena Odrisa, i osigurali za sebe njegovu vojnu pomoć protiv Halkidičkog saveza. Ustupivši Terniu mjke4onskom kralju Perdiki, Atinjani su i njega pridobili za svog saveznika. Prema tome, s vojne tačke gledišta ni jedna od zaraćenih strana nije postigla odlučujući uspeh tokom prve dve godine rata; uopšte uzevši, rat se odvijao u skladu s Periklovim predviđanjima. Pad Perikla Međutim, dve međusobno povezane činjenice znatno su doprinele pogoršanju položaja Atine i Perikla lično. Prva je bila oavaLaizbeglica iz cele^Atike. Živo Tukididovo kazivanje prikazuje nevolje kojima je stanovništvo bilo izloženo. „Kad su došli u glavni grad, samo je mali broj dobio smeštaj i našao utočište kod prijatelja i rođaka, dok je većina našla sklonište u nenaseljenim delovima grada, u hramovima... Α što se tiče takozvanog Pelargika, koji se nalazio u podnožju Akropolja i u kome se nije smelo stanovati zbog proročanstva... Neki su se smeštali i u kulama na gradskim zidinama i gde god je ko mogao. Jer, kad su se svi ovi sakupili, u gradu rnje bilo dovoljno mesta. Međutim, pridošlice su kasnije za svoj smeštaj razdelile Duge zidove, kao i veći deo Pirejskog zida" (II, 17, 1-3). Ο teskobi koja je zavladala u Atini govori i Aristofan u „Vitezovima" (791792):
,,I to mi se zove Ijubav! Zar ne vidiš kako se on vec osmu zimu zavlači U podzemlja, bmad i u vlažiie kuće, podrame i gnezda jastrebova".

S druge strane, položaj Atine u drugoj godini rata komplikovao se zbog strahovite epidemije crne kuge koja je buknula u prenaseljenom gradu. Bolest je najpre iz Persije preneta u Pirej, a zatim i u Atinu. Teskoba, očajne higijenske prilike, nespremnost atinskih vlasti da prime i smeste ogroman broj izbeglica iz Atike, sve je to još više pogoršavalo nesrecu. „Atinjani su bili pritisnuti i drugom nevoljom koja je nastala seobom seljaka u grad, pa su naročito trpele ove pridošlice. Pošto za njih nije bilo stambenih zgrada, oni su boravili po kolibama koje su u ovo letnje doba bile zagušljive te se pomor dešavao u strašnom neredu. Tela umrlih ležala su jedna preko drugih, a polumrtvi ljudi valjali su se ulicama i oko izvora, vapijući za vodom. Hramovi u koje su se smeštali bili su puni mrtvaca koji su u njima umrli" (Π, 52, 1-3). Epidemija je trajala dve godinejposlekratkog prekida nastavila se još godinu dana. Q ogromnom rnortalitetu stanovništva svedoči to što je od 27.(XX) hopiita od kuge umrlo 4.400 ljudi. tj. 15%. U odredu hoplita koji se nalazio kod Potideje od 4000 vojnika za 40 dana urario je 1500 ljudi. Veliko smanjenje broja građana Atine u potpunosti je onemogućilo akcije hoplita i istovremeno zbog opadanja broja veslača znatno su smanjene mogućnosti aktivnog delovanja flote. Sve te nesreće sručivši se na Atinu iznenada su prouzrokovale bitne promene u odnosu snaga unutar eklesije. U velikoj meri raspala se ona stabilna većina demosa na koju se Perikle oslanjao. Oligarsi koji su se još

uvek nadali sporazumu sa Spartom počeli su da aktiviziraju svoju delatnost; osim toga, atički seljaci koji su izgubili svu svoju imovinu, smatrajući da je Perikle kriv za njihove nevolje, oštro su ga napali. Zbog svega toga Perilde je kažnjen velikom novčanoni kaznom i iduce godine nije bio ponovo izabran za stratega. U avgustu mesecu 430. g. u Spartu su upućerii izaslanici, ali pregovori nisu uspešno privedeni kraju, jer su uslovi za mir bili preterano teški. Iako se iduće godine raspoloženje demosa promenilo i Perikle ponovo bio izabran za stratega, unutrašnja politička borba u Atini ipak se sve više zaoštravala. Pošto je u septembru 429. g. Perikle uraro od kuge, atinski demos je ostao bez svog priznatog vođe. To je još više zaoštrilo političku borbu u Atini. Istina, zemljoposednička aristokfatija se još nije usuđivala na aktivno političko istupanje, prikrivajući svoje lakonofilsko raspoloženje i ograničavajući se na klevetničke pamflete protiv robovlasničke demokratije (slično pseudo-ksenofontovskom „Atinskom ustavu"). Zato se tim oštrije ispoljavaju protivrečnosti u samom demosu gde se vodi borba između dve glavne struje: umerene koja se oslanja na krupne robovlasnike pod vodstvom Nikije i radikalne koja pod rakovodstvom *· ** J1 Kleona zastupa interese krugova zainteresovanih za očuvanje i proširenje arhee. Opsada Plateje Pi ve dve godine rata pokazale su da Atina teško može da vodi borbe na kopnu. Glavni cilj prva dva pohoda na Atiku 431. i 430. g., koji se uglavnom sastojao u uništenju dugogodišnjih poljoprivrednih kultura, uglavnom je vcc bio postignut. Međutim, sama Atina i dalje je ostajala van domašaja neprijatelja. Osim toga, Peloponežani su se ozbiljno pribojavali epidemije koja je harala u Atici. Zbog svega toga su Sparta i njeni saveznici unekoliko promenili svoje ratrie planove. 429. g. nisu vršili upad u Atiku. Tokom idućih godina Arhidamovog rata oni su se tamo pojavili sanio dva puta: 428. g. pod komandom Arhidama kad su se ograničili na pustošenje plodne Trijaske ravnice i 427. g. kad je ekspedicija u Atiku bila izazvana pre svega željom da se pruži podrška Mitileni koja je digla ustanak. Otada, tokom 15 godina sve do Dekelejskog rata na Atiku nije bila izvršena ni jedna neposredna neprijateljska najezda. Glavna pažnja Spartanaca bila je usmeravana na sporedna ratišta gde su očekivali uspeh. Jedno od tih ratišta bila je Plateja. Taj mali poliš,istina^žaMčenlasokmbedemima, imao jesamo 400 vojnika sposobnih za borbu. Plateja je bila posebno važna kao istureni atinski položaj u Beotiji i oduvek je predstavljala opasnost za saobraćaj izmedu Tebe i peloponeske arniije koja je upadala u Atiku. Posle pobede izvojevane nad Kserksom, Platejci su uživali „zaštitu svih Helena", ali su se uvek orijentisali na savez s Atinom, plašeći se agresije Tebanaca. I eto, na tako mali polis, 429. g. krenula je cela amiija Arhidamovih hoplita jačine 60.000 ljudi. Opsada Plateje koju je iscrpno opisao Tukidid veoma je zanimljiva u vojno-tehničkom pogledu. Zato ćemo se na njoj malo đuže zadržati.

Neprijatelj je čitav grad opasao gusto pobijemm koljem i zemljanim nasipom. U gradu su Platejci radili neprekidno 70 dana i danju i noću na podizanju novog nasipa s time da on bude viši od bedema opkoljenog grada. Platejci su istovremeno nadograđivali i unutrašnji zid koji je išao paralelno s nasipom. Da bi se sprečio požar, drveni delovi bederaa oblagani su kožom. Osim toga opsednuti su pravili potkope pod neprijateljski nasip i izvlačili zemlju unutra, u grad, tako da se neprijateljski našip stalno slegao. Kao dopunsku meru bezbednosti, Platejci su s unutrašnje strane gradskih zidova podigli još jedan zid. Pokušaji neprijatelja da probije gradske zidove pomoću naročitih sprava za opsadne operacije bili su sprečeni pomoću ogromnih balvaiia koji su debelim gvozdenim lancima bili pričvršćeni na vrhu zidova. Te su balvane spuštali na neprijateljske sprave za probijanje zidova, lomili su tako isturene delove ofanzivnog oružja, a zatim su ih ponovo dizali pomoću istih lanaca za koje su bili pričvršćeni. Videći da nemaju uspeha, napadači su odlučili da Platejce uguše dimom. S obzirom na malu teritoriju grada, ova je mera pružala izglede na uspeh. Ispunivši ceo prostor između nasipa i bedema granjem vezanim u snopove, Peloponežani su ga zapalili. ,,I nastade toliki plamen koliki niko nikad do onog vremena nije video, raspiren ljudskom rukom" (II, 77, 4). Međutim, veliki pljusak spreči uspeh akcije. I tek posle ovog neuspeha Peloponežani su podigli opsadno utvrđenje38 oko Plateje i ostavili garnizon za opsadu; ostalu vojsku pustili su da se raziđe kućama. U opsednutom gradu bilo je 400 Platejaca, 80 Atinjana i 110 žena koje su dobrovoljno ostale u gradu. Svi robovi su na vreme bili udaljeni iz Plateje, verovatno zbog straha od izdaje. Sve starce, decu i većinu žena Platejci su još mnogo ranije evakuisali u Atinu. Pored svih upornih nastojanja Peloponežani još dugo vremena nisu mogli da osvoje grad koji se hrabro branio. U zimu, koristeći se nevremenom, polovina opsednutog garnizona u sastavu od 220 ljudi pokuša da se izvuče iz opsednutog grada pomoću unapred spremljenih merdevina. Popevši se na bedeme Platejci su se po mraku izvukli iz grada, pobili dobar deo garnizona koji je držao opsadu i probivši se najpre u pravcu Tebe krenuli su zatim ka Atini i tarao srećno stigli. Tek u leto pete godine rata, posle dve godine opsade, predade se Lakedemonjanima preostalih 200 Platejaca i 25 Atinjana. Lakedemonjani ih sve do jednog pobiju, a žene odvedu u ropstvo. Sam grad Spartanci sravne sa zernljom. Opsada Plateje jasno pokazuje nesavršenstvo opsadne tehnike tog doba i još bolje ilustruje nepristupačnost Atine za snage peloponeske armije. Ne treba zaboraviti ni to da je Atina raspolagala Pirejem. Dugotrajna odbrana Plateje još jednom je ubedljivo pokazala da se strategija Peloponeskog saveza nalazi u ćorsokaku.

Građanski rat na Kao što vidimo, razvoj ratnih operacija Pelopo38 To utvrđenje sastojalo se od dva paralelna zida od cigle u razmaku od 4,5 metra kojim su opasali Plateju. Zidovi su bili učvršćeni i kulama koje su se nalazile na malim raz- macima. Spoljni zid bio je namenjen odbrani od eventualnog napada Atinjana.

Lezbosu i Korkiri nežana tokom dve i po godine posle Periklove smrti ponovo je dokazao neosvojivost Atine. Štaviše, Atina je za to vreme čak i proširila svoju uticajnu sferu na zapadu u Akarnaniji i na jonskim ostrvima. Međutim, Periklov plan u svom ofanzivnom delu nije ni izdaleka pokazao onaj efekat koji su Atinjani očekivali. Biokada Peloponeza sprovođena je dosta intenzivno, ali ne u tolikoj meri da prisili neprijatelja na kapitulaciju. Doduše, među spartanskira saveznicima primec'uje se izvestan zamor. Tukidid, na primer, govori da su Peloponežani vec „bili izgubili volju da idu u rat" (ΙΠ, 15, 2), pa ipak bez aktivnih i rizičnih ratnih operacija, kao što je desant na Peloponez, Atinjani nisu mogli da očekuju pobedu. ΙΙία vrerne otpočinje i naglo pogoršavanje unutrašnjeg položaja arhee a s njom, razume se, i položaj same Atine. Četvrte i naročito pete godine rata, uverivši se u vojnu nepristupačnost Atine oligarsi u polisima pod kontrolom Atine počinju s oružjem u rukama otvoreno da istupaju na strani Peloponeskog saveza. Ako su u početku rata šukobi imali uglavnom spoljnopolitički karakter i zasnivali se pre svega na spartansko-atinskom antagonizmu, sadašnje ratne operacije već dobijaju drukčije obeležje. Glavnu ulogu počinje da igra unutrašnja politička borba borba između oligarhije i demokratije koja se obično izražavala u obliku građanskog rata u polisima saveznicima Atine. Kao mesto za svoj prvi nastup protiv državne vlasti atinske eklesije oligarsi su izabrali „prekrasnu zemlju vina i pešme" Lezbos. Ovo ostrvo u severoistočnom delu Egejskog mora, koje iiiia površinu od 2400 km2 i 150.00 stanovnika^najveće je i najbogatije u čitavom Egejskom arhipelagu. Za razliku od vecine članova arhee Lezbos je, kao i Hios, uživao izvesnu autonomiju i raspolagao vlastitom ratnom flotom. Lezbos nije predstavljao jednu jedinstvenu državu. Na njemu je bilo nekoliko nezavisnih golisa. U sevemom delu ostrva nalazila se Metimna koja je imala demokratsko državno uređenje. Na jugoistoku je ležao najveći polis Lezbosa Mitilena u kojoj je vladaia oligarhija. Ostala naselja ostrva: Antisa', Arisba, Pira'i Eres politički su se orijentišala na Mitilenu. Stanovništvo Lezbosa bilo je većim delom u rodbinskim vezama sa Beoćanima (III, 2, 3; Vm, 100, 3) i lezboska aristokratija održavala je političke veze sa tebanskom oligarhijom. U početku rata simpatije Mitilene prema Sparti znatno su ojačale i lokalna aristokratija pristupila je ozbiljmm pripremama za uštanak. Mitilenjani su počeli da zagrađuju svoje luke branama, utvrđivali su bedeme, opremali brodove, na Pontu su najmili razne radnike, kupovali zito itd. Najvažnija meru im je bila organizacija prisilnog sinoikizma sa ostalim stanovriičima Lezbosa. 'Osim toga, oni OT^vaMčnorzatf g^jeontakt š"Peloponeskim savežom. ~ Zbog toga su Atinjani u svojoj luci zadržali 10 mitilenskih trijera i u Mitilenu uputili 40 svojih brodova koji su bili spremljeni za plovidbu oko Peloponeza. Ti brodovi stavljeni su pod komandu Klejpida. Međutim, Mitilenjani su bilina vreme obavešteni ο tomeipreuzelišuodgovarajuće odbrambene mere. Klejpid se nije usudio da izvrši otvoren napad. Pregovori do kojih je došlo nisu dali nikakve rezultate i Mitilenjani su uputili u Lakedemon jednu trijeru s nalogom da traži pomoć. Nijedna od

neprijateljskih strana ni Klejpid, ni ustanici nisu započinjali aktivne operacije, očekujući pomoć: prvi iz Atine, drugi iz Lakedemona. Međutim, nešto kasnije, Atinjani su uz pomoć savezničkih odreda sa morske strane zatvorili obe mitilenske luke. U međuvremenu su izaslanici iz Mitilene stigli u Lakedemon; Spartanci su ili odmah pozvali na svečanosti u Olimpiju gde se održavalo opštepeloponesko savetovanje. Prikazavši položaj Atinjana kao vrio nezavidan, izaslanici su ukazali na iscrpljenost materijalnih sredstava Atine i zamolili Spartu da uputi vojsku u pomoć Lezbosu, predloživši joj da istovremeno izvrši napad na Atinu s kopna i s mora. Spartanci su rado prihvatili tu sugestiju. Međutim, mobilizacija saveznika koju su odmah objavili odvijala se veoma sporo, tako da su na Istam došli sanii Spartanci, a u suret im je izašlo 100 atinskih trijera. Osim toga 100 drugih atinskih brodova izvršilo je pustošenje obala Lakonije što je prisililo Spartance da se hitno povuku. S velikim zakašnjenjem, tek krajem maja 427. g., upućeno je Lezbosu 40 peloponeskih lađa. Dotle je ovamo već stigao odred hoplita od 1000 ljudi pod komandom atinskog stratega Paheta, koji je ogradio Mitilenu zidom i zatvorio grad i s kopna i mora. Ne dočekavši peloponesku eskadru koja je sporo napredovala prema Lezbosu, mitilenski oligarsi su bili prisiljeni da za odbranu grada naoražaju demos. Čim su dobili oružje u ruke, Mitilenjaiii su odmah istupili protiv oligarha i postavili zahtev da se svim građanima podeli hleb, preteći da će u slučaju odbijanja zahteva predati grad Atinjanima. U takvoj situaciji, plašeći se narodnog gneva, oligarsi su se opredelili za prihvatanje vlasti Atinjana i početkom jula 427. g. predali su grad Pahetu. Pahet zarobi 1000 oligarha i uputi ih u Atinu. Peloponeska eskadra, koja je stigla posle kapitulacije Mitilene, nije se usudila da uđe u sukob s Atinjanima na otvorenom moru, vec' se vrati na Peloponez. Pitanje ο tome kakva kazna treba da se primeni protiv Mitilenjana izazvla je u atinskoj eklesiji veliku raspravu. Na prvoj skupštini (sređinom avgusta 427. g.) na predlog Kleona, sina Kleenetova, odlučeno je da se kazne smrću ne samo mitilenski oligarsi koje je Pahet uputio u Atinu već i svi Mitilenjani; decu i žene treba prodati u ropstvo. Međutim, na idućem zasedanju pitanje je ponovo pretresano i, bez obzira na Kleonovo protivljenje, eklesija malom većinora glasova odluči da se kazna primeni samo na 1000 aristokrata, da se poruše bedemi Mitilene i da joj se oduzme flota. Sva lezboska zemlja (osim zemlje demokratske Metimne koja je ostala vema Atini) bila je podeljena među 2700 atinskih kleruha. Lezbljani su kleruhijama plaćali godišnji danak u visini od 54 talenta. Slični su se događaji odigrali i na Korkiri. Tu su pobune otpočele odmah čim su se iz Korinta vratili aristokrati koji su bili zarobljeni u bitkama kod Epidamnosa i kod Sibotskih ostrva. Korkirani su početkom rata odlučili da očuvaju odbrambeni savez s Atinom, ali da ne objavljuju rat Peloponeskom savezu. Međutim, oligarski organizuju zaveru i ubiju vođu proatinske partije Pitiju i 60 drugih demokrata. Samo nekoliko vođa demokratije spasi se

bekstvom u Atinu. Oligarsi u čije je ruke pala vlast najpre su proglasili oružanu neutralnost Korkire prema obema zaraćenim stranama. Ipak, pošto je stigla trijera iz Korinta sa spartanskim izaslanicima, organizovan je drugi napad na demokrate. Borbe su trajale nekoliko dana. ,,0be stranke pošalju svoje ljude u polja, pozivajući robove i obecavajući im slobodu. Vecina robova priđe narodu da se zajedno bore, adrugoj stranci priđe osam stotina plačenika s kopna" (ΙΠ, 73). Uporna borba završi se pobedom demokrata. To je izazvalo oružanu intervenciju obe zaraćene strane, jer je Korkira predstavljala ključ za čitav Jonski ariiipelag. Peloponežani su uputili na Korkiru 53 broda, Atinjani, prvo 11, zatim još 60 trijera, što je nateralo Peloponežane na povlačenje. Po dolasku druge atinske eskadre korkirski demokrati su se tokom sedam dana obračunavali s oligarsima i njihovim pristalicama. „Neki su pali kao žrtve lične mržnje, druge su pobili dužnici zbog novca koji su im dugovali" (ΙΠ, 81,4). Jedan deo izgnanih oligarha utvrdi se na planini Istonu (severno od grada Korkire). Borba između izgnanika i građana trajala je veoma dugo sve dotle dok na ostrvo nije stigla 425. g. jaka atinska eskadra koja se tu zadržala na svom putu za Siciliju. Uz pomoć Atinjana demokrti su napali istonsko utvrđenje i zauzeli ga na juriš. Sve zarobljenike su pobili, a žene odveli u ropstvo. Na kraju Tukidid melanholično konstatuje: „Tako se svrši ovaj teški međusobni obračun, bar za vreme tog rata; ono što je ostalo u životu od druge partije (oligarha), nije vredno pome113

Koddrsidfmitilenski događaji imaju mnoge zajedničke crte, aU i dosta razlika Pre svega pomenućemo da se najžešca socijalno-politička borba odvija upravo u najrazvijenijim, najnaprednijim polisima. U tome je inaČe slaba strana robovlasničke demokratije uopšte.U tome leži ι jedan od glavnih uzroka poraza Atine. Zajedničko za događaje na Lezbosu ι Korkin jeste to što se inicijativa u oba mesta nalazila u rukama oligarha. Kako u jednom, tako i u drugom slučaju oligarsi traže pomoć Sparte, dok se demokrati orijentišu na Atinii. „Što se tiče saveznika, to kod njih gomila takođe progoni blagorodne svojim pakosnim klevetama i mržnjom" piše verovatno pod utiskom događaja koje smo izložili aristokratski orijentisan autor pseudo-ksenofontovskog „Atinskog ustava" (I, 14). Ako su se oligarsi u nizu polisa tokom pi"vog perioda rata uzdali u pobedu Sparte, koja je, prema njihovom mišljenju, bila neizbežna i strpljivo je čekali, to se oni sada otvoreno opredeljuju za ustanke i na prvom mestu traže pomoc Peloponežana. Socijalni oslonac militenskih aristokrata bio je veoma uzak. Njihova vlast stvarno se držala zahvaljujući ne poverenju većine građana vec samo tome što mitilenski demos nije raspolagao teškim naoružanjem. Socijalna baza korkirske oligarhije bila je još slabija. Ona dolazi na vlast putem zavere i smatra da vlast može da se zadrži samo pomocu oružanih snaga Peloponežana. Osini toga, Korkirani, Dorani po svom poreklu, morali su, prema starohelenskom shvatanju, da se više ne~ go iko drugi osećaju strani Atinjanima, a bliski Spartancima.

U svom opisu korkirskih događaja Tukidid nam daje nekoliko zanimljivih detalja koji karakterišu socijalni sastav oligariia. Na prvom mestu to je plemstvo i bogataši: razni zelenaši, krupni vlasnici brodova, zemlje i robova.. Zategnutost političke borbe na Korkiri koju je tako živo opisao Tukidid ne može da se tumači samo plemenskim razlikama. Odlučujuća uloga pripadala je ovde socijalnom momentu. Slobodna, ali eksploatisana sirotinja obračunavala se sa svojim tlačiteljima. Od izuzetnog je značaja svedočanstvo koje smo naveli ranije, a koje se odnosi na učešće robova u građanskom ratu na Korkiri. Ο raspoloženju grčkih robova u V veku slabo smo obavešteni, a još manje znamo ο njihovom direktnom ili indirektnom učešcu u socijalno-političkoj borbi tog doba. Iz Tukididovih reči jasno proizlazi da se kao prvo na Korkiri nalazio veliki broj robova, kao drugo da su oni, kako se i moglo očekivati, bili koncentrisani po poljima, pa su se prema tome bavili skupljanjem letine (sredina avgusta), i kao treće, „većina robova priključila se demokratima", jer su se njihovi glavni eksploatatori, očigledno, nalazili u sastavu oligarhijske grupacije. Konačno, kao četvrto, većina robova je prišla na stranu demokrata zbog obećanja da će im dati slobodu. Međutim, i u ovom slučaju robovi su predstavljali samo pione u rukama vladajućih klaea. Čitav Tukididov kontekst ne svedoči ο samostalnoj ulozi robova u građanskom ratu na Korkiri, već samo ο napetosti tamošnje građanske borbe, jer su se robovi nalazili izvan građaiiskog društva, pa je i sama činjenica da im se neko obratio za pomoć protiv svojih sugrađana izgledala savremenicima kao nešto sasvim posebno,

Zaoštravanje Zasad još nismo dodimuli veoma važno pitanje ο socijalno-političke unutrašnjoj borbi u Atini koja se odigravala u naborbe u Atini petim zbivanjima iz 427. g. Pre svega moramo da pogledamo kakvo je bilo finansijsko stanje Atine. U jednom od Periklovih govora Tukidida ukazuje se na bogatstvo državne blagajne kao na odlučujući faktor u ratnim proračunima: „Snaga Atinjana gradi se na prilivu novca od saveznika, a u ratu najčešće pobeđuje mudrost i obilje novca" (Π, 13, 2). I stvarno, na početku rata Atina je imala što u novcu, što u raznim vrednostima najmanje 9000 talenata. Osim toga, tokom prvih pet godina rata Atinjani su od saveznika dobili najmanje 3000 talenata na ime forosa. Međutim, vojni rashodi prvih ratnih godina progutali su gotovo celu tu sumu ogromnu u odnosu na ondašnje grčke prilike. Dve hiljade talenata odnela je opsada Potideje. Samo izdržavanje flote stajalo je Atinu 1000 talenata godišnje. Prema tome, atinska blagajna se nalazila u stanju koje ni izdaleka nije bilo sjajno, pogotovo zato što su ratne operacije koje su neprestano trajale stalno iziskivale nova dopunska sredstva. Na dnevnom redu su se nalazile odlučujuće mere kako u finansijskoj tako i u čisto vojnoj oblasti. Već u doba mitilenske ekspedicije Atinjarri su pribegli za tadašnje doba jednoj izuzetnoj meri kao što je uvođenje jedrtokratnog direktnog poreza na imovinu građana. „Sarai Atinjani su tada po prvi put dali 200 talenata direktnog poreza εισφορά (ΠΙ, 19,1). Eisfora je

predstavljala vanredni porez namenjen potrebania rata i bila je zavedena specijalnom odlukom eklesije. Placali su je građani tri najviše solonovske klase prema stanju svojih prihoda. Naplata poreza davana je pod zakup. Istovremeno ie Atina uputila r.saveznicima radi naplate poreza dvanaest brodova pod komandom stratega Lisikla39 sa četvoricom drugova" . Lisikle je obilazio savezničke zemlje u Maloj Aziji i sakupljao novac. Zajedno s velikim brojem atiiiskih vojnika poginuo je na ravnici Meandfa za vreme napada Karijaca. Istu sudbinu je pre njega doživeo i drugi sakupljač poreza među „saveznicima" Melesandar. Međutim, i eisfora i sakupljanje novca od saveznika koje je obavljao Lisikle predstavljalo je samo kap u moru ratnih rashoda. Finansijsko pitanje komplikovalo se još i time što se osim neophodnosti popune ispražnjene državne blagajne u cilju aktiviranja ratnih operacija pred Atinu postavljalo još jedno pitanje koje nije bilo manje važno od pitanja rata to je ishrana gradske sirotinje i pauperizovanog seljaštva sateranog u Atinu iz čitave Atike. Odluke u vezi sa „buntovnim saveznicima" vođe demosa su donosile užimajući u obzir sve pomenute okolnosti. Na primer, kako je ranije rečeno, konačnom odlukom eklesije ο mitilenskom pitanju predviđeno je da se čitava teritorija Lezbosa (osim Metimne) podeli između 2700 atinskih kleruha. Pri tom, to nisu bile kleruhije običnog tipa kad su se sami klerusi preseljavali na novu teritoriju i radili vladajući svojim parcelama. „Lezbljani su sami obrađivali svoju zemlju i morali su da plaćaju u novcu po 2 mine godišnje za svaku dodeljenu parcelu" (ΠΙ, 50, 2). Prema tome ove su kleruhije bile nominalne. Vlasnici lezboskih parcela Atinjani mogli su da ostanu u Atini, ali je time skoro 3000 građana dobilo dopunski prihod od po dva obola na dan. Perikle je uspio da dugo (punih 15 godina) rukovodi bučnom eklesijom koja se stalno kolebala u svom raspoloženju prvenstveno zbog toga, što je, s jedne strane, uživao puno poverenje širokih masa demosa kao borac protiv oligarhije, a s druge strane, zato što je i sam bio socijalno vezan za aristokratske krugove. Pripadajući po svom poreklu rodu Alkmeonida, a pošto je i sam bio dosta bogat, Perikle je uživao poverenje mnogih aristokrata kojima su ležali na srcu državni interesi Atine. Aristokrati su se mirili s vlašću Perikla još i zbog toga što se on stalno udaljavao od demokratskog poretka. Tukidid daje veoma tačnu karakteristiku njegove uprave. „Ime joj je bilo demokratija, a u stvari, vlast se nalazila u rukama prvog građanina" (Π, 65, 9). „Njemu kaže Plutarh nije smetalo to što su mu mnogi od njegovih prijatelja stalno dosađivali raznim prekorima... što su horovi pevali zajedljive pesme prebacujući mu i grdeći ga zbog načina na koji vodi rat" („Perikle", 33). Jedino pustošenje Atikei strahovita epidemija kuge su za izvesno vreme pokolebali veru u Perikla. Napadi na njega dolazili su sa dve strane. Pre svega nastupili su lakonofilski aristokrati pod parolom
39 Posle Periklove smrti Lisikle je jedno kraće vreme bio vođa demokratske grupe. On je bio stočarski trgovac i jedan od Periklovih prijatelja, a posle smrti Perikla oženio se As- pasijom. Aristofan („Vitezovi", 132 i 765) naziva Kleona najgorim čovekom posle Lisikla. Lisikle je 428/27. g. izabran za stratega.

mira sa Spartom. Ο popularnosti te parole, ο njenoj privlačnoj moći čak i van aristokratskih kragova svedoči već i sani glavni motiv u Aristofanovim „Aharnjanima". Kako uživa Dikeopol (1169-1234) koji je zaključio separatni mir sa Spartancima u poređenju s nesrećnim vojnikom Lamahom! S druge stane, atički seljaci i obični ljudi Atine na čija se ramena svalila glavna težina rata takođe su počeli da aktivno izražavaju svoje nezadovoljstvo. To nezadovoljstvo koje je dolazilo sa dve strane vrlo dobro je okarakterisao Tukidid. „Atinjani su se u svojoj politici povodili za njegovim (Periklovim) sugestijama...; ali su im privatni život zagorčavale nesreće: običnom narodu zato što je izgubio i ono malo što je imao, a bogatima zato što su izgubili svoja divna imanja koja su se sastojala od raskošnih kuća raspoređenih na teritoriji Atike, od skupocenog nameštaja i više od svega zato što su umesto mira imali rat" (Π, 65, 2). Bez obzira na to što ne treba izjednačavati raspoloženje oligarhijske opozicije i širokih seljačkih rnasa obe ove grape predstavljale su dva sastavna dela, ako se može reći, „opozicije zdesna i sleva". Osim ove opozicije koja, razume se, nije mogla da iraa vecinu u atinskoj ekiesiji postojala je još jedria socijalna grapa koja nije bila manje opasna po vlast Perikla. To su bili oni krugovi demosa čiji su ekonomski interesi zavisili od moći arhee: zanatlije i trgovci koji su se bavili izvozom, zatim „brodska golotinja", građani koji su radili na podizanju hramova, masa kleruha, helijasta itd. Priznati vođa te grupe postepeno je postajao Kleon. U opadanju Periklovog autoriteta njegova je uloga bila vrlo znapajna. Plutarh („Perikle", 35) smatra da je veoraa verovatno da i poslednji proces protiv Perikla nije podstakao niko drugi nego Kleon. Ο Periklovim strepnjama svedoče i Herniipovi stihovi:
„Cim ugledaš (Perikle) da su Na tocilu započeli oštriti kamu, Cim zablešte oštrice njene, vrištiš od stralia, plašeći se Kleonova munjevita gneva" (Isto, 33).

Na zajedničke akcije bogatili zemljoposjdnika i sirotinje protiv Perikla aludira i Tukidid, dajući karakteristiku raspoloženja Atinjana prvih godina rata: „... ali su im privatni život zagorčavale nesreće: običnom narodu (δήμος) zato što je izgubio i ono malo što je imao, a bogatima (δυνατοί) zato što su izgubili svoja divna imanja..." (Π, 65, 2). Prema tome, privremena osuda Perikla izgleda da je predstavljala rezultat aktivnosti opozicionog bloka „zdesna i sleva". Međutim, savez dve grupe od kojih je jedna zahtevala mir, a druga se borila za aktivizaciju ratnih operacija nije mogao da bude trajan. Periklov pad, a zarim i njegova smrt predstavljali su uvod u žestoku političku borbu u eklesiji. Ona vecina demosa na koju se u svojoj vlasti oslanjao Perikle konačno se pocepala. Gornji slojevi demosa, koje su činili krupni zemljoposednici i krapiii bogataši zelenaši, privremeno su se udružili sa starim Periklovim neprijateljima sa lakonofilski raspoloženom aristokratijom. Cilj te gmpe predstavljao je mir sa Spartom; ona se nadala da će posle zaključenja mira

pomocu Sparte ugušiti radikalnu demokratiju. Međutim, vođe ove grupacije u vreme rata bile su primorane da deluju veoma oprezno kako ne bi došli u situaciju da budu okrivljeni za izdaju. Priznati vođa ove grupe bio je Nikjiit. Osnovna masa gradskog demosa pod rukovodstvom bogatih zanatlija ergasterijarha bila je za aktiviranje ratnih napora Atine, za rat do pobede. Izgleda da su ti slojevi gradskog stanovništva posle Arhidamove najezde uživali podršku nekih grupa seljaštva koje je izgubilo svu svoju imovinu i nadalo se poboljšanju svog statusa jedino posle potpune pobede nad Peloponežanima. Zato Ahamjani u istoimenoj Aristofanovoj komediji nastupaju kao zakleti neprijatelji mira sa Spartom. Na čelu te grupe

nalazio se Kleon. Političke struje u Atini posle Periklove smrti jasno se karakterišu ličnostima Nikije i Kleona. Nikija, sin Nikerata, pripađao je najistaknutijem sloju atinskog plemstva. Svoju političku karijeru počeo je još za života Perikla i kao i Perikle zauzimao je položaj stratega. „Posle Periklove smrti Nikija je odmah dobio veći položaj na koji je bio doveden uglavnom glasovima bogataša i plemića koji su ga suprotstavljali drskom Kleonu; istina, i narod se prema njemu blagonaklono odnosio i podupirao je njegovo častoljublje" (Plutarh, Nikija, 2). Aristotel, pristalica umerene aristokratije, smatra Nikiju pored Tukidida, Melesijinog sina i pored Teramena za „najboljeg političkog radnika u Atini" („Adnski ustav", 28, 5). Veoma oprezan u svojim ocenama, Tukidid takođe govori ο Nikiji kao ο čoveku koji „celim svojim životom sledi utvrđene principe vrline" (VII, 86, 5). Sve ove sjajne karakteristike, razume se, nisu bile uslovljene ličnim osobinama Nikije, vec na prvom mestu dme što se njegova politička linija u veoma zategnutoj situaciji Peloponeskog rata potpuno slagala s ličnim shvatanjima Tukidida, Aristotela i Plutarha. Nikija je bio jedan od najvecih bogataša u celoj Heladi. Njegova je imovina vredela najmanje 100 talenata, pri čemu se največi dio sastojao od gotovine (Lisija, XIX, 47). Zahvaljujući tome, on nije mnogo stradao od Arhidamove najezde. Prema Ksenofontu, Nikija je imao 1000 robova koji su radili u laurijskim rudnicima zarađujući tamo za svog gospodara svaki po jedan obol na dan („O prihodima" IV, 14). Nikija se osobito proslavio svojom darežljivošću u vreme raznih proslava koje su u Atini bile vdo česte. „Simpatije naroda stekao je horegijama, gimnazijarhijama i drugim sličnim darežljivostima, nadmašujući u raskoši i umešnosti da ugađa ljudima sve svoje prethodnike i savremenike" (Plutarh, Nikija, 3). Nikijina plašljivost i neodlučnost ušle su u poslovicu. I stvarno, u prenapetoj političkoj atmosferi Atine tog doba, on je bio stalno na oprezu. Možda time i treba da se objasni njegovo nastojanje da svoju imovinu pretvara u novac, jer ga je najlakše mogao nositi sa sobom. Aristofan u svom delu „Vitezovi" (1-154) koristi upravo te Nikijine karakterne osobine za porugu. U vreme rata Nikija nije mogao da nastupa otvoreno s parolom ο miru sa Spartom, ali je zato maksimalno koristio sve mogućnosti za vođenje pregovora ο miru. Tokom čitave svoje vojno-administrativne delatnosti Nikija se trudio da nikad ne preuzima na sebe odgovomost za bilo kakve odlučujuće mere. To se vidi kako iz njegovog ponašanja za vreme kampanje kod Pila tako i na Siciliji. Zato je on predstavljao veoma pogodnu ličnost za one kmgove koji nisu želeli širenje ratnih operacija, već su pre bili za njihovo obustavljanje. Bilo je jasno da rukovodilac tipa Nikije neće doned pob.edu Atini. Protivnik Nikije bio je Kleon, sin Kleajnetov, priznati vođa atinske radikalne demokratije. Za razliku od Nikije Kleon je poticao iz običnog narodžL Prema sholijama za Aristofanove „Vitezove" (uz 44 red), Kleonov otac „držao je radionicu u kojoj su radili robovi kožari". Aristofanovo ismejavanje Kleona najbolje svedoči ο tome kako ga je atinsko plemstvo mrzelo baš zbog njegovog porekla. Jedan od junaka

,,Vitezova" Demosten, pitajući Škembara: ,,Je si li ti od plemenitih?", saznaje da taj potiče iz naroda, pa mu kaže:
„Srećaii si izvukao loz! Rođen si, vidiin, u srećan čas," —

i nastavlja:
.JDemagogija, zna se nije za školovane, Nije za čestite, poštene građane, Vec je za neznalice, nevaljalce"

Dalje Škembar u istoj komediji prekoreva Demosa:
,A1' liciš ti na gomilu razmažeiiih dečaka I guraš od sebe blagorodne prijatelje. Α svećarima, kožarima, štavljačima I kožoderima sav se predaješ radosno"

Kleon, čovek čvrstog karaktera, koji zna šta hoće, i uz to odličan govornik, nastupio je s programorn radikalnih mera kako vojnog, tako i političkog i finansijskog karaktera. Nikija je, bez obzira na sve svoje bogatstvo i veze, bio prisiljen na stalno povlačenje pred svojim preduzimljivim i energičnim protivnikom. Pre svega, Kleon je bio tesno povezan sa širokim masama atinskog demosa. Čak je i Tukidid, lični neprijatelj Kleona, koga prikazuje kao čoveka koji je ,,bio najbezobzirniji", ipak morao da prizna da je ,,οη u to doba imao najveći uticaj na Atinjane" (ΠΙ, 36, 6). Svoj optimizam u ocenjivanju šansa zaraćenih strana Kleon je crpao iz tesne veze s demosom i u tome je bila njegova snaga. Osnovna Kleonova ideja sastojala se u tome da Atina može da pobedi Spartu pod uslovom da se ne ograniči na odbranu, već da vodi ofanzivne operacije na teritoriji samog Peloponeza. Kao preduslov za takve operacije trebalo je da bude ostvareno sledeće: 1) smirivanje nemirnih „saveznika"; 2) materijalno obezbeđenje atinskih građana i 3) finansijsko obezbeđenje široko organizovanih ofanzivnih operacija. I upravo na tačkama ovog programa u celini treba razmatrati pojedine Kleonove mere i govore. Kleonova gledišta ο savezničkom pitanju jasno izlaže Tukidid (ΠΙ, 3740). Kleon je u eklesiji zahtevao da se kazne smrću svi Mitilenjani, a da se njihove žene i deca prodaju kao roblje. Ova mera izgleda veoma stroga i nepravedna. Međutim, treba priznati da je njegov strogi i surovi predlog predstavljao logičnu posledicu njegovog shvatanja (a i Periklovog) ο tome da atinska vlast nad saveznicima predstavlja tiraniju, koja se, prema tome, može održavati samo tiranskim sredstvima. Mnoge i žestoke napade izazvao je Kleon protiv sebe predlogom da se povećaju plate helijasta (članova suda) od 2 na 3 obola po zasedanju (Aristotel, „Adnski ustav", 62, 2). Aristofan u svojim „Vitezovima" ne naziva ga drukčije nego „Kleon od tri groša". Međutim, prema Kleonovom planu ovo je bila mera kojom je trebalo da se bar donekle ublaže ratne tegobe stanovništva, i nije bila dovoljna čak ni za bedni minimum.

Učešce u helijeji za vreme rata često je predstavljalo jedini prihod atinske sirotinje, jer ljudi nisu imali mogućnosti da nađu druge izvore za ishranu. Na pitanje Dečaka (Aristofanove „Ose"):
,,Ah, moj oče, da sudije Ne zasedaju u helijeji, Gde bi nam ti našao ručak, Gde večera, šta bi radio onda? Šta bi smislio? I gde bi našao spas? Di bismo strmoglavce u vodu?

Starac odgovara:
Vidi bog, ja ne znam, Gde bismo našli ručak" (Isto, 305—312)

Taj dopunski godišnji rashod Kleon je pokrio osetnim povećanjem forosa. Dok je za vreme Aristida foros iznosio 460, a za vreme Perikla 600 talenata, u doba Kleona on je dostigao ogromnu svotu od 1300 talenata (Plutarh, „Aristid", 24). Takvo povečanje dažbina mada je bilo neophodno sa stanovišta ratnih potreba Atine, ono je za stabilnost arhee značilo veliku opasnost, jer je neizbežno moralo da pojača separatističke tendencije saveznika. Surovo obračunavanje s Mitilenjanima bilo je, kako izgleda, namenjeno tome da zaplaši ostale polise pod vlašču Atinjana. Niz natpisa sa spiskovima obveznika forosa pruža mogucnost da se na konkretnim primerima prate promene u broju obveznika i porastu njihovih uplata. 433/32. g. njihov ukupan broj iznosio je 166, a 425/24. g. on se već bio popeo na 304. Takav porast, razume se, nije usledio zbog povećanja članstva Atinske arhee, vec je došao kao posledica toga što su Atinjani od metoda kolektivnog oporezivanja saveznika prešli na naplatu od svakog polisa posebno. Jasno je da je pri tome celokupan iznos forosa porastao najmanje dva puta. Jedna od najvažnijih karika Kleonova programa zbog koje su bile preduzete sve pomenute mere trebalo je da se sastoji u ostvarenju široke ofanzivne taktike; ova taktika trebalo je da zameni Periklovu taktiku blokade sračunatu na čekanje i da Atini obezbedi pobedu. Međutim, neophodan uslov za sprovođenje takve politike bilo je savladavanje sporosti i izdaje u vlastitom taboru. Za razliku od Perikla koji je u svojim rukama faktički bio koncentrisao i političko rukovodstvo i vojnu komandu, Kleon je uglavnom mogao da deluje jedino kroz. eklesiju, jer se većina stratega obično slagala sa opreznim Nikijorn. Od tog doba (427. g.) primećuje se otvoreno neslaganje izraeđu eklesije i izvršnih organa vlasti. Pri tome je radikalna eklesija često bila prisiljena da se meša čak i u privatne naredbe stratega da bi obezbedila sprovođenje svoje političke linije. Taj nesklad između demagoga i stratega, između političkih i vojnih vođa veoma je otežavao opšte rukovođenje državom. Ipak taj nesklad nije bio rezultat lične tvrdoglavosti Kleona ili nervoze članova eklesije več se javio kao posledica političkog nepoverenja radikalne demokratije preraa stratezima aristokratima.

Operacija kod Tokom dve godine sve do letne kampanje 425. g. Pila opšte vojno rukovodstvo još je bilo u rukama Nikije i njegovih pristalica. To je bio period relativnog zatišja. Izvesne aktivne vojne operacije pominju se samo na zapadu centralne Grčke i na dalekom zapadu na Siciliji. U leto 426. g. mladi atinski strateg, kasnije čuveni vojskovođa Demosten, predvodeći flotu od 30 brodova, opustošio je obale Peloponeza i stigao do Akarnanije. Tu je ujedinio pod svojom komandom sve zapadnogrčke saveznike Atine: Akamance, Zakinćane, Kefalonce a delimično i Korkirane. Pošto je opustošio leukadska polja i uverio se u nepristupačnost same Leukade, Demosten se uputi u Naupakt rešen da otuda preduzme napad na Etoliju, jednu od najvecih oblasti centralne Grčke kako bi u slučaju uspeha mogao da napadne Beotiju sa zapada. Međutim, posle prvih uspeha njegovi hopliti su se sukobili sa taktikom Etolaca naoriižanih lakim oražjem, koje je za Atinjane bilo neobično. Ovi su se klonili sukoba na otvorenom polju, ali su obasipali Atinjane i njihove saveznike malim kopljima i strelama. Tako su atinski hopliti, pod teškim oklopima i sa teškim oružjem, bili potučeni od strane svojih „zaostalih" protivnika40 i Demosten je bio prisiljen da se povuče prema Naupaktu. Poraz Atinjana u Etoliji podstakao je Peloponežane na ofanzivu u tom rejonu. Lakederaonjani su još prethodne godine osnovali koloniju Herakleju u Trahiniji.41 Oslanjajući se na tu koloniju, Peloponežani su uputiJi 3000 hoplita kao pomoć Etolcima. Ta jaka armija opustošila je zemlju ozolskih Lokriđana i Naupakćana i zatim se uputila na zapad u Akarnaniju protiv Demostena koji je nešto ranije bio potučen od strane Etolaca. Međulim,-0vaj je izvukao pouku iz svog prošlogodišnjeg poraza i za borbu izabrao teren koji je bio jako neravan. U bici kod Solija (novembra 426. g.) sakrio je jedan deo svojih hoplita u zasedu; zahvaljujući tora manevru do nogii je potukao mnogobrojniju vojsku Peloponežana i tako učvrstio uticaj Atine na zapadu. Poraz peloponeske armije od 3000 hoplita u stvari je predstavljao prvu veliku pobedu Atine na kopnu. Bitkom kod Solija ne samo da je Peloponežanima skinut oreol nepobedivosti već je zahvaljujući toj pobjedi bio ojačan uticaj radikalne partije u Atini koja je pored svog političkog rukovodioca Kleona stekla i vojskovođu Demostena. U isto vreme aktivira se atinska politika na Siciliji. 427. g. u Atinu je stigla delegacija iz sicilijanske kolonije Leontine koju je predvodio poznati sofist Gorgija. Procenivši situaciju sa svih strana, Atinjani odluče da na ime pomoći Leontinjanima upute za početak 20, a zatim još 40 trijera. Međutim, ubrzo po dolasku atinske flote delegati svih zaraćenih sicilijanskih polisa održaše u Jeto 424. g. kongres u Geli na kome su zaključili rair. To je bilo
40 „Bacajući mala koplja Etolci su stizali begunce i zahvaljujući svojoj brzini i lakoći naoružanja mnoge ubijali na mestu" (ΙΠ, 98, 2). 41 Strateški položaj Herakleje bio je izuzetno povoljan. Ona je na prvom mestu zatvarala izlaz iz Termopilskog klaiica i zabijala se kao klin između Atine i Tesalije koja je bila u dobrim odnosima s Atinom. Asim toga, ležeći nasuprot Eubeji, Herakleja je vezivala deo atinske flote. Kasnije je Brasida upotrebio Herakleju kao bazu za pohod u daleku Trakiju.

učmjeno zbog toga što je atinska eklesija otvoreno ispoljavala preteranu zainteresovanost za Siciliju, tako da su čak i saveznici Atine smatrali da ona za njih ne predstavlja ništa manju opasnost od Sirakuze. Sicilijanska ekspedicija postigla je vrlo važan uzgredan rezultat koji je predodredio celokupan dalji tok ratnih operacija sve do Nikijinog mira. Sa atinskoni eskadrom uputio se Demosten, prošlogodišnji pobednik nad Peloponežanima kod Solija. Bez obzira na to što su se pred atinskom flotom nalazila dva važna zadatka pražanje poraoci korkirskim demokratima i rat sa Sirakuzom Demostenu je bilo dozvoljeno da upotrebi brodove i za ratne operacije na Peloponezu. Vreme za operacije u neprijateljskoj pozadini bilo je vrlo pogodno. Spartanska vojska pod komandom mladog i neiskusnog Arhidamova sina Agisa nalazila se u to vreme u Atici. Peloponeska flota bila je upućena u korkirske vode. Obala poluostrva na taj način stvarno je bila nezaštićena. Kao mesto desanta izabran je Pil. Taj skoro nenastanjeni rt nalazio se u jugozapadnom delu Peloponeza, u Meseniji, udaljen više od 70 kilometara od Sparte. Demostena su na prvom mestu privlačili veoma povoljni prirodni uslovi za odbranu Pila. Obilje šume i kamena olakšavalo je podizanje veštačkih odbrambenih utvrđenja, pogodna luka omogućavala je dopremanje hrane, a nenastanjenost okoline otežavala je neprijatelju vođenja ratnih operacija. Ali najvažnije je bilo to što je Pil ubuduće mogao da predstavlja centar za ujedinjavanje Mesenjana u njihovoj borbi za oslobođenje od Sparte. I na to ukazuje Tukidid: „Mesenjani su tu od davnina stanovali... i zato, držeći Pil kao uporište, mogli bi da im (Lakedemonjanima) zadaju mnogo štete i, pored toga, da sa sigurnošću brane teren" (IV, 3, 3). Demosten koji se nalazio u tesnom kontaktu sa Mesenjanima iz Naupakta i sprovodio u život program atinskih demokrata, nesumnjivo je računao s time da u slučaju uspeha digne masovni ustanak helota u Meseniji. Verovatno mu je čak i samo mesto desanta prepomčio neko od Mesenjana iz Naupakta. Iskoristivši predah koji je trajao šest dana dok Spartanci još nisu stigli da u potpunosti ocene sav značaj atinskog desanta, Demosten je u Pilu izvršio sve pripreme potrebne za odbranu. Zalim je sam sa pet trijera ostao u mestu, a ostale uputio ϋ pravcu Korkire. Demostenov poduhvat bio je vrlo riskantan. Predstojalo mu je da na spartanskom terenu izdrzi pritisak svih sriaga Peloponeškog saveza, pri čemu nije bio siguran ni u mogućnosti povlačenja zbogtoga što se atinska flota uputila prema svojoj maršruti, a pet trijera ne bi bilo dovoljno za odbijanje napada Peloponežana. I stvarno, saznavši za to da se iskrcao desant, efori su odmah povukJi Agisa iz Atike, a sve raspoložive odrede kako one sa Spartijatima tako i one sa susednim perijecima hitno su uputili prema Pilu. Osim toga pozvali su rezerve iz čitavog Peloponeza i ispred Korkire povukli 60 trijera. Uz takvu nadmoć, Lakedemonjani su se nadali da će brzo završiti s Demoštenom. Da bi ga izolovali od luke, na pustom ostrvcetu Sfakteriji, koje je od Pila odvojeno samo uskim moreuzom od 120 metara, iskrcan je jedan odred sa 420 hoplita izabranih kockom svih lohova, ne računajući helote koji su ih posluživali. Spartanci su nameravali da moreuz između Pila i Sfakterije prosto zatvore gusto zbijenim brodovima.

Opazivši te pripreme, Demosten je brzo uputio dve trijere s nalogom da stignu atinsku flotu i da je pozovu u pomoć, a odatle je sam na obalu iskrcao posade sa tri preostala broda, naoružao ih štitovima opletenim od vrbovog pruća i spremio se za odbranu obale od napada nekoliko desetina peloponeskih brodova. Napadi Spartanaca s mora koji su trajali dva dana završeni su njihovim porazora. Tada Spartanci odluče da pređu na dugotrajnu opsadu Pila. Međutim, tri dana kasnije pristiže atinska flota koja se vratila na Demostenov poziv i u žestokoj bici u zalivu gotovo sasvim uništi peloponeske brodove. Situacija se iz osnova promenila. Sada se spartanski odred na Sfakteriji našao izolovan s kopna i osuđen na smrt od gladi. Pošto su se u tom odredu nalazili najugledniji Spartijati, mkovodeća lica Sparte upute se na mesto borbe i ponude atinskim stratezima primirje čiji su uslovi bili vrlo teški za Lakedemonjane. Sparta se obavezala da na atinskoj trijeri odmah uputi u Atinu svoju delegaciju s ponudom mira. Atinjanima je za vreme pregovora ustupljena čitava peloponeska ratna flota, i to rre sarrio ona kod Pila već i iz cele Lakonije. ZaUzvrat Spartanci će pod atinskom kontrolom svakodnevno za sve vreme primirja slati određenu količinu hrane garnizonu u Sfakteriji. P'o povratku delegacije, Atinjani su obećali da ce Spartancima vratiti ratne brodove. Međutim, spartanski izaslanici su neprijateljski dočekani u Atini. Nadajući se da će Atinjani koji su vec 428. g. tražili rriir prihvatiti sadašnju ponudu za završetak rata, Spartanci im ponude ,,mir, savez, prijateljstvo i uzajamnu podršku". Kao odgovor na ove opšte fraze Kleon „koji je u to doba bio vođ đemosa i uživao najveće poverenje narodnih masa" (IV, 21, 3)42 postavi zahtev da se Atinjanima vrate ne samo megarske luke Niseja i Paga vec čak i peloponeski Trezen i Ahaja. Takve zahteve Sparta nije mogla da primi. Pa ipak ižaslanlći predlože da se predlozi pretresu s atinskim delegatima. Ali Kleon, plašeći se da bi raoglo doći do sporazuma između Spartanaca i Nikijine grupe, kategorički postavi uslov da se pregovori vode samo u eklesiji. Izaslanici su se posle toga vratili u Pil. Situacija se komplikovala. Lekedemonjani su pomoću raznih manevara doturali hranu na Šfakteriju. Oni su helotima obećavali slobodu u zamenu za dobacivanje hrane na ostrvo, upucivali su odvažne ljude sa vrećama maka i sa medom, pa su tako hranili opkoljene. Dolazila je jesen, a s njome i bure što je prisililo atinsku flotu da se vrati u Pirej. I atinski desant u Pilu u to vreme patio je od nedostatka vode i hrane. Kleon je dotle stalno korio Nikiju zbog neaktivnosti i zahtevao je odlučne mere. Koristeci se Kleonovom izjavom ο tome da se Sfakterija može zauzeti za 20 dana, Nikija mu predloži u eklesiji da sam preduzme tu operaciju, jer je bio siguran da taj predlog ne može biti izvršen. Međutim, Kleon ga
42 U ovoj, kao i u prethodnoj karakteristici Kleona prevod u izdanju 1915. g. opet je ne- tačan. Rečenica: ανηρ δημαγωγός κατ'έκεΐνον τόν χρόνο ων καΐ τώ πλήνει πιθανωτατος prevedena je: ,,U to doba u očima narodnih masa najuticajniji demagog". I bez obzira na to što „demagog" po svom smislu ne odgovara reči δημαγωγός ništa bolje nego „imperija" - imperium, u prevodu se uopšte ne oseća smisao veoma važne reči πιθανωτατος - ,Jcoji je uživao najveće poverenje".

prihvati. Odbio je da uzme atinske hoplite koji su mu bili ponuđeni i povede pod Sfakteriju samo jedan odred saveznika.43 Tuje zajedno s Demostena razradio plan istovremenog juriša na Spartijate lako naoražanim snagama; pri tome je imao u vidu iskustvo iz poraza koji su atinski hopliti đbživeli u Etoliji. I stvarno, krajem augusta 425. g. ostrvo je zauzeto na juriš; zarobljena su 292 hoplita među kojima i 120 Spartijata. „Gusta lakonska kaša, zakuvana kod Pila" (Aristofan „Vitezovi", 61) imala je ogroman politički odjek širom čitave Helade, naročito u Atini i Sparti. Pre svega, Atinjani su postigli veoma velik vojni uspeh na spartanskoj teritoriji u borbi sa dotad nepobedivim Spartancima. Drugo, Spartijati, vaspitani u duhu legende ο termopilskom podvigu Leonide, živi su se predali, i to još Atinjanima koji su u njihovim očima bili prezreni. Trece, operacija kod Pila pokazala je slabost hoplitske falange u poređenju s peltastima koji su bili naoružani lakim oružjem. Četvrto, Pilos i Sfakterija su ostali u rukama Atinjana i pretvorili se u uporišta veoma privlačna za helote koji su počeli masovno prilaziti Mesenjanima iz Naupakta; ovi Mesenjani bili su ovde kao stalan garnizon Atinjana. Mesenjani su, sa Spartancima i helotima imali zajednički jezik, tako da im nije bilo teško da se kreću čitavom Mesenijom i da dižu bunu među helotima. Naglašavajući težak položaj Sparte, Tukidid detaljno razrađuje značaj operacije kod Pila. On piše: ,,U Pilu su oni (Atinjani) smestili garnizon, a Me-senjani iz Naupakta uputili su tamo kao u svoju zemlju (Pil je nekad pripadao Meseniji) najsposobnije ljude koji su, govoreći istim jezikom kao i stanovnici Lakonije, počeli da je pljačkaju i da joj nanose veliku štetu... a, pošto su uz to i heloti počeli da beže u Pil, oni su (Lakedemonjani) bili zabrinuti zbog opasnosti od još nekog prevrata u svojoj rođenoj zemlji" (IV, 41, 2—3). U toj po Spartu teškoj situaciji zbog malog broja Spartijata bilo je od najvećeg značaja da se na neki način izbave zarobljenici koji su već bili odvedeni u Atinu. Zato su Spartanci bez obzira na gordo držanje Kleona i dalje nastojali da ostvare pregovore s Atinom. Međutim, posle sjajne pobede na Sfakteriji Kleonov autoritet postao je čvrst i neosporan, pa je Nikija sa svojim pristalicama izgubio svaki uticaj na narodne mase. Zato nije slučajno to što Aristofan u svojim „Vitezovima" koji su se davali 424. g., stavlja u usta Nikiji misao ο bekstvu iz Atine zbog moći Kleona koji je posle svojih pobeda uživao dotad nečuvene počasti. Tako operacija kod Pila ne samo da je naterala Spartu da moli za mir već je i u Atini dovela na vlast partiju koja je želela rat. Situacija u Atini bila je takva da je Nikijina grupa morala da predu^me bilo kakvu akciju. Vrlo ozbiljno je poljuljan lični autoritet Nikije glavnog komandanta koji se protivio zbog operacije kojom je neprijatelj nateran da

43 Ovo Tukididovo saopštenje (IV, 28, 4) baca jasno svetlo na političku borbu u Atini. Demosten u Pilu nije imao atinske hoplite. Kleon ih takođe nije poveo sa sobom. Pošto su hopliti bili iz bogatih, u najmanju ruku do.bro stojećih krugova, izgleda da Kleon nije imao poverenja u njih i nadao se pobedi oslanjajući se na sirotinju i „brodske golaće". Pred- viđanje mu se sjajno ostvarilo. Teško da bi se to moglo smatrati samo srećnim slućajem kako bi to želeo Tukidid zaslepljen ličnom mržnjom (IV, 28, 5).

moli za mir. Osim toga, kao glavna i odlučujuća snaga pokazali su se peltasti i saveznici, dok teško naoružani hopliti, koji su u atinskim oružanim snagama predstavljali ljude iz imućnijih slojeva, a da se i ne pominju aristokratski vitezovi, tokom sedam godina rata nisu izvojevali nijednu značajniju pobedu. Zbog svega toga Nikija se, bez obzira na početak jeseni, odmah po pobedonosnom povratku Kleona i Demostena sa spartanskim zarobljenicima uputio protiv Korinta. U taj pohod pošao je kao komandant velike flote koju je sačinjavalo 80 brodova sa 2000 atinskih hoplita, 200 konjanika i sa pomocnim odredima Milećana i drugih saveznika. Ova ekspedicija imala je ne toliko vojne koliko političke ciljeve. Nikijini vojni uspesi trebalo je da posluže kao protivdejstvo uspesima njegovih političkih protivnika. Međutim, uspelo mu je da postigne uspeh veoma sumnjivog karaktera. Kađ.su se Atinjani iskrcali jugoistočno od Korinta, kod Soligeje, pred njim se našlo pola korintske armije. U žestokoj bici koja se odigrala Atinjani se nisu borili da pobede, već su se povukli na svoje brodove čim su videli da pristižu korintske rezerve. Zatim se jedan deo Atinjana iskrcao kod Metane u Argolidi i osvojio je, napravivši pri tom, po uzoru na Pil, nasip na prevlaci koja vodi u Tre/.en. To su bili raršavi rezultati jednog velikog pohoda. Ali iduće godine, u leto 424. g., Nikija je preduzeo veoma u,spelu pperaciju i osvojio dorsku Kiteru, „ostrvo koje se nalazi na zgodnom mestu prema Lakoniji i koje je nastanjeno lakedemonskim doseljenicima" (Plutarh, „Nikija", 6). Posle katastrofe kod Pila Spartanci su se nalazili u očajnom stanjn. „Rat se približavao neumitnom brzinom... sa svih strana... U svojim vojnim poduhvatima Lakedemonjani još nikad nisu pokazali toliko neodlučnosti... Mnogobrojni udesi koji su ih u kratkom roku zadesili naterali su im sfrah u kosti; bojali su se da ce ih opet zadesid neka nesreća" (IV, 55, 1—3). Kao najozbiljniji razlog „miroljubivosti" Sparte Tukidid smatra strah Spartanaca „... da kod njih ne dođe do nekog državnog prevrata, posle teške nesreće koja ih je iznenada pogodila" (IV, 55, 1). „Pod državnim prevratom" Tukidid očigledno podrazumeva ustanak helota od čega su Spartanci oduvek strepeli, a koji bi u to vreme kad su se u Pilu učvrstili Mesenjani iz Naupakta bio naročito opasan; ο tome Tukidid govori i u svom daljem izlaganju. Govoreci ο tegobama Sparte uoči Brasidine ekspedicije, on kaže: „Osim toga Lakedemonjani su želeli da nađu izgovor za slanje jednog dela helota kako im ne bi palo na um da zbog situacije izazvane gubitkom Pila izvrše neki prevrat" (IV, 80, 2). Neophodno je primetiti da su Atinjani za svoje ratne uspehe (425/424. g.) u znatnoj meri imali da zahvale fmansijskoj politici Kleona. Sudeći po odlomcima jednog natpisa (IG I2, 63-65), koji predstavlja odluke eklesije ο uplati forosa od strane saveznika, celokupan iznos forosa bio je udvostručen, i mnogi gradovi su morali da uplate tri i četiri puta više nego što su dotad plaćali. Naročito je bio povecan foros Jonije koja je bila zastrašena primerom Mitilene. Izgleda da je iste godine, verovatno u vezi s prethodnom reformom

forosa Kleon sproveo odluku ο povećanju plata helijastima. Stoga je on s ponosom mogao reci ο sebi:
„O narode! Kako bi te mogao koji drugi građanin voleti iskrenije i silnije? Otkako sam u Veću novcem napimio blagajnu tvoju" („Vitezovi", 773-4).

Prema jednom drugom natpisu (IG, I2, 324, 20), Nikija je za kitersku ekspediciju dobio 100 talenata. Bez finansijskih sredstava, koja su prikupljena zahvaljujući Kleonovoj energiji, atinska blagajna ne bi bila u stanju da finansira velike ekspedicije 245. i naročito 244. g. Osvajanje Kitere predstavljalo je vrhunac atinskih uspeha. Izgledalo je da je potrebno učiniti još malo napora i konačno će sjajna pobeda Atine biti osigurana. Atinski radikali planirali su da odlučujući udarac zadaju u Beotiji napadom na najjačeg spartanskog saveznika istovremeno sa tri strane. Demosten se uputi sa 40 brodova u Naupakt i tu prikupi vojsku od Akarnanaca i Mesenjana, računajući da ce udarivši sa zapada zauzeti beotsku luku Sifu na obali Korintskog zaliva. Trebalo je da beotski demokrati dignu ustanak u Heroneji koja se nalazila na severnoj granici Beotije; glavne snage Atmjana pod komandom Hipokrata spremale su se da udare sa istoka na Delij. Sva tri udarca trebalo je da selzvedu istovremeno kako se Beoćanima ne bi pružila mogućnost da vode pojedinačnu borbu s neprijateljem. Međutim, Hipokrat zakasni, a zavera demokrata bude otkrivena. Zbog toga Deraosten nije postigao uspeh i cela beotska arniija sruči se na Hipokrata koji je do tada već uspeo da zauzme Delij i da ga utvrdi. U bici kod Delija Beočani su duboko ešalonirali svoju falangu (njihov stroj bio je sastavljen od 25 redova; kod Atinjana dubina stroja iznosila je samo 8 redova), i, primenivši čuveni Epaminondin „kosi stroj", odneli su veliku pobedu (novembra 424. g.). Gubici Atinjana iznosili su oko 1000 poginulih hoplita; poginuo je i strateg Hipokrat. To je za Atinu bio najveći poraz u toku celog Arhidamovog rata.

Ratne operacije Neuspeh Sparte i srozavanje njenog autoriteta stvou Trakiji rili su kod običnih Spartijata težnju ka aktivizaciji ratnih operacija i odlučnijoj politici. Postajalo je sve jasnije da se od vođa spartanske politike raoraju zahtevati radikalnije raere. Međutim, osnovna tendencija spartanske oligarhije sastojala se u to doba u postizanju mira s Atinom l oslobađanju zarobljenih Spartijata. Predstavnik tih novih stremljenja postao je Brasida mlađi i najenergičniji vojskovođa niedu svim spartanskim vojskovođama. On je naumio da izvede veoma riskantan i za Lakedemonjane neobičarTpodufiyat. Shvatajuc'i da snaga Adnjana počiva na njihovoj pomorskoj državi i imajući u vidu nesposobnost Peloponežana za operacije na mom, Brasida odluči da pokuša sa prodorom u pozadinu atinske države i to kopnenim putem, tako da 'oi prošavši celom kopnenom Grčkom preko Makedonije izbio pred gradove na tračkoj obali. Taj plan bio je vezan za veliki rizik, jer bi vojska morala da se kreće teritorijom Tesalije, koja je bila prijateljski raspoložena prema Atinjanima, i u slučaju nekih komplikacija Brasida ne bi raspolagao sigurnim putevima za povlačenje.

Spartanski oligarsi plašili su se tako riskantnog koraka na kome bi mogli doživeti neuspeh. Zbog toga su odbili da pruže materijalnu i vojnu podršku Brasidi. Pa ipak, računajući na to da bi u slučaju uspeha imali koji adut više u pregovorima ο miru, a u slučaju neuspeha bi se oslobodili nemirnog i preduzimljivog Brasida, nosioci spartanske politike su mu dozvolili da pripremi takvu ekspediciju. Brasidin pohod mogao je da donese Sparti velike koristi. Na prvom mestu otvarao se novi front koji bi morao da oslabi atinski pritisak na Peloponez. Osim toga, savez gradova Halkidika zaplašen obračunavanjem s Potidejom, obaćao je da će organizovati opšti ustanak protiv tiranije Atine i da će preuzeti na sebe finansiranje ekspedicije. Uspeh tračke ekspedicije obećavao je Sparti sjajne perspektive, jer je vodio raspadu
*) Pored termina ,,δοΰλος" u klasično doba upotrebljavani su i termini ,,άνδραποδον i οίκεύς". Ο tome se govori u istraživanjima J. A. Lencmana, VDI, 1951, br. 2,47 id.; 1952, br. 2, 38, id. * Vidi dalje poglavlje „Sparta, Krit, Tesalija i Beotija u vremenu od IX do početka V veka pre n.e."

4. POHOD ΝΑ SICILUU Posle kongresa sicilijanskih polisa održanog u Geli i neslavnog povratka prve atinske eskadre događaji na Siciliji odvijali su se skoro bez ikakve veze s tokom rata u kontinentalnoj Grčkoj. Antagonizam između dorskih polisa sa Sirakuzom na čelu i halkidijske grupe u sastavu: Naksos, Leontina, Katana, Mesana i Himera nije prelazio okvire lokalnih konflikata, jer je Sirakuza nastojala da stvari ne idu predaleko kako se Atini ne bi pružila mogućnost za uplitanje u sicilijanske poslove. Velikodržavničke tendencije Sirakuze preplitale su se sa socijalnom i poiitičkom borbom. U jonskim polisama Sicilije obično je vladalo demokratsko uređenje. Bez obzira na to što se u samoj Sirakuzi vlast nalazila u rukama demokrata, Sirakuza je obično pružala podršku jonskim oligarsima. To joj je omogućavalo stalno uplitanje u unutrašnje poslove njcnih protivnika, a da pri tom stvari ne idu do otvorene intervencije. Veoma su karakteristične i značajne socijalne promene do kojih je došlo u Leontini još pri kraju Arhidamova rata. Prema Tukididu, „Leontinjani su u svoju sredinu primali mnogo novih građana i demos je pomišljao na ponovnu podelu zemlje" (την γην αναδασασθαι) (V, 4, 2). Ονο izuzetno važno svedočanstvo dokazuje koliku je oštrinu poprimala socijalna borba u periodu Peloponeskog rata. Već i saraa činjenica dobrovoljno uključivanje novih građana u svoju sredinu predstavlja izuzetan događaj u istoriji polisa tog doba pošto su polisi uvek nastojali da ograniče broj građana. Revolucionarni zahtev za ponovnu raspodelu zemlje neobičan je za Heladu V veka pre n.e. Ta parola postaje popularna tek kasnije, u periodu raspada robovlasničkog društva u Grčkoj, u IV i naročito u ΠΙ veku pre n.e. Ali najkarakterističniju stvar predstavlja tesna veza ta dva momenta: ponovne raspodele zemlje i primanja novih građana. Izgleda da je primanje novih građana bilo uslovljeno željom da se demos osnaži u predstojećoj borbi za zemlju.

Na taj način pruža nam se mogućnost da stvorimo dosta jasnu predstavu ο programu demokratske partije u Leontini; ova partija uglavnom se sastojala od seljaka koji su ostali bez zemlje i pali u položaj zavisnih, dok su oligarsi bili krupni zemljoposjednici i robovlasnici. Demokratski raspoložen deo građana, osećajući da je preslab za borbu protiv oligarha koji uživaju podršku moćne Sirakuze, prilivata se radikalne mere i zvanično uključuje u sastav polisa veliki broj novih građana, po svim izglediraa iz redova lokalnog stanovništva, a možda i iz redova varvara.* Reagujući na to, bogataši su zatražili pomoc Sirakuze i proteraju prost narod, posle čega su srušili grad i sami se preselili u Sirakuzu. Demokrati su se tada utvrdili u dva omanja mesta na leontinskoj teritoriji i „započeli rat sa Sirakužanima". Erasistratov sin Feak koji je 422. g. došao iz Atine kao njen izaslanik sa zadatkom da organizuje pomoć Leontinjanima nije postigao ništa i prepustio je Leontinjane njihovoj sudbini.† Moramo pretpostaviti da žestoka borba između bogataša i siromaha u Legntini, ο kojoj kod Tukidida nalazimo samo škrto saopštenje, nije predstavljala veliki izuzetak u uslovima sicilijanskog života. Demokratske grapacije kako u samoj Leontini, tako i u drugim grčkim kolonijama na Siciliji uvek su računale da će dobiti podršku moćne atinske demokratije. Sredinom zime 415. g. u Atinu je stigla delegacija iz Segeste, jonske kolonije na zapadu Sicilije, s molbom za pomoć u borbi protiv Selinunta i Sirakuze koja ga podržava. Molba je bila motivisana pretnjom Sirakuze daciFse umešati u Peloponeski rat na strani Sparte. Izaslanici su naglašavali da Segesta raspolaže dovoljnim novčanim sredstvima za finansiranje cele ekspedicije. U takvoj situaciji Atina je morala da se umeša u sicilijanske poslove ako je htela da sačuva makar malo uticaja na zapadu. Njen autoritet već je bio poljuljan time što nije pružila pomoć Leontini. U slučaju odbijanja molbe Segešćana za pomoć, Atina bi rizikovala da izgubi sve svoje pristalice na zapadu. Eklesija odluči da uputi delegaciju radi proveravanja stanja na licu mesta i naročito radi utvrđivanja gotovine novca kojim Segešćani raspolažu. Delegacija se vratila u leto iste godine; sa sobom je donela 60 talenata srebra na ime mesečne isplate posadama 60 trijera; Segešćani su se spremali

* Leontinska parola ο podeli zemlje (γης αναδασμός) zajedno sa zahtevom korkirskih demokrata da se ukinu dugovi, (χρεών αποκοπή) ο čemu smo govorili ranije, kao da nas prenosi u revolucionarnu situaciju iz doba Agisa, Kleomena i Nabisa. Analogija je još veća zato što je u Leontini izvršeno značajno proširenje okvira građanstva. † To je onaj isti Feak, Alkibijadov vršnjak i vođa lakonofilskih oligarha, ο kome smo go- vorili u vezi s ostrakizmom Hiperbola. Zaista, teško da bi se mogla pronaći ličnost manje pogodna za pružanje pomoći leontinskim radikalnim demokratima.

da mole Atinu da im pošalje toliki broj trijera. Sad je pred Atinom stajalo ozbiljno pitanje slanja velike vojne ekspedicije na Siciliju. Pitanje Sicilije bilo je izuzetno važno za Atinu i zbog zaoštravanja unutrašnje poMčke situacije. U to doba pojačala se borba između aristokratije i demokratije koja se izražavala suparništvom između Alkibijada i Nikije za prevlast u eklesiji. Stari Alkibijadov plan koji se sastojao u tome da se demokratska koalicija suprotstavi Sparti na samom Peloponezu bio je srušen u bici kod Mantineje. Alkibijad je zbog toga podneo nov, potpuno nerealan plan ο stvaranju atinske države na Siciliji. Taj plan je dobio punu podršku većine eklesije: „Svi su podjednako sagorevali od strasne želje za pohodom: stariji ljudi ili zbog toga što su gajili nadu da će pokoriti one države protiv kojih polaze, ili zato što su bili sigurni da je poraz apsolutno isključen zbog tako velikih snaga; ljudi zrelog doba čeznuli su da vide tu daleku zemlju i da se upoznaju s njom, nadajući se da će ostati živi; ogromna masa, u tom broju i vojnici, računali su na zarade do kojih će doći za vreme pohoda i na takvo proširenje atinske moći da bi mogli neprekidno zarađivati i u budućnosti. Tako je većina građana sagorevaia u bezgraničnoj čežnji za ratom, a ako se nekome to nije dopadalo, taj nije dizao glasa protiv rata da ne bi bio proglašen zlonamemim prema državi" (VI, 24, 3—4)*. Neophodno je primetiti i to da vecina običnih građana nije imala pojma ο značaju pohoda i veličini snaga protivnika. Plutarhovo svedočanstvo („Alkibijad", 17; „Nikija", 12) ο tome da je „mnoštvo ljudi sedelo po palestrama i na polukružnim klupama crtajuči kartu Sicilije i položaj Libije i Kartagine", pokazuje kako je bila maglovita predstava običnog Atinjanina ο zapadnom Sredozemlju. Bez obzira na oštro protivljenje Nikije (VI, 9-14) koji je tvrdio da se Alkibijad povodi za ličnim interesima i da njima žrtvuje srecu polisa,† eklesija je ipak odlučila da se u Segestu uputi 60 brodova. Kao vođe ekspedicije određeni su Alkibijad, Nikija i Lamah. Ponovan Nikijin govor kojim je ukazivao na nepromišljenost i riskantnost ovog poduhvata primorao je eklesiju da stratezima da ovlašćenje u pogledu sastava ekspedicije, i pri tom je odlučeno da se uputi ne manje od 100 trijera i 5000 hoplita. Predlog ο slanju ekspedicije na Siciliju primljen je u eklesiji ogromnom većinom glasova. Očigledno je da su za taj predlog glasali ne samo pristalice radikalne demokratije čiji su predstavnici, kao na primer Hiperbol, već odavno iznosili planove ο velikoj ekspanziji na Siciliju. Ovog puta Alkibijadu su pružile podršku i mnoge pristalice Nikije, predstavnici imućnih slojeva grada. To su verovatno bile neke grupe zanatlija i trgovaca. U natpisima (IG, I2,98-99) objavljene su dve odluke eklesije: prva ο opremanju 60 brodova, druga ο povećanju broja trijera do 100, ο prikupljanju vojske i ο odobrenju iznosa od 3000 talenata za taj pohod. Ova

* Socijalni sastav ove kategorije ljudi mogu obeležiti Plutarhove reči („Nikija", 12): ,,Βο- gataši u bojazni da se ne bi pomislilo kako žele da izbegnu liturgije i trijerarhije ćutali su i protiv svoje volje". † S ovim se slaže i Tukidid (VI, 15, 1-4).

svota predstavljala je svu gotovinu državne blagajne koja je nastala od budžetskih viškova tokom perioda posle Nikijinog mira. Izgleda da je oko 417. g. inicijativom Alkibijada foros bio ponovo povećan na 1300 talenata. Krajem maja 415. g. iz Atine je krenula ekspedicija od 136 brodova (u tom broju bilo je 100 atinskih trijera), 5100 hoplita (od kojih su 1500 bili građani Atine), 1200 lako naoružanih i oko 26.000 veslača. Iza ovako ogromne flote išlo je više od 130 teretnih brodova. Tukidid tim povodom ponosno primećuje: „Ovde je bila skupljena najskuplja i najuglednija vojska od svih koje su opremane do tog vremena" (VI, 31, 1). U toku jula i augusta zaobišavši Korkiru flota je stigla u Italiju i počela je polako da plovi duž obale na jug. Atinjani su svuda nailazili na oprezno nepoverenje lokalnog stanovništva koje se čak i u halkidskim polisima više bojalo Atine nego Sirakuze. Konačno su se Atinjani zaustavili.kod Regija, i pošto ih stanovništvo nije pustilo u grad, cela vojska se smestila u predgrađu. Brodovi koji su se vratili iz Segeste doneli su tužnu vest da Segešćani nemaju novca. Među strateziraa je došlo do razmirica. Nikija predloži da se cela stvar svede na pohod protiv Selinunta s tim da se ovaj polis primora na sklapanje mira sa Segestom posle čega bi se Atinjani, đemonstrativno ploveći duž obala Sicilije, vratili u Atinu. Alkibijad je bio za to da se obrate pojedinim sicilijanskim polisima i pokušaju da ih pridobiju na svoju stranu, a posle toga da se izvrše napadi na Selinunt i Sirakuzu. Lamah je smatrao da treba zauzeti Sirakuzu iznenadnim napadom. U sporu je pobedu odneo Alkibijad. Pa ipak, ni u Meseni, ni u Katani nije postigao uspeh. Jedino je Naksos otvorio svoje kapije Atinjanima. Međutim, Alkibijadovo odsustvo bilo je u Atini iskorišćeno za otvaranje sudskog procesa protiv njega. Nekoliko dana pred odlazak ekspedicije jedne noći bio je oštećen veći broj herma kamenih stubova sa poprsjem Hermesa, boga trgovine i zaštitnika puteva. Taj događaj izazvao je u Atini mnoga prepričavanja. Ο njemu se govorilo kao ο lošem znamenju za ekspediciju. U eklesiji su govornici istovremeno oštećenje herma ocenjivali kao dokaz za to da postoji „zavera kojoj je cilj državni udar i obaranje demokratije" (VI, 27, 3), Krivci nisu bili pronađeni.* U gradu su kružile glasine da krivica pada na učesnike misterija tajnih religioznih skupova. Kao jednog od krivaca spominjali su Alkibijada koga su takođe okrivili kao bezbožnika i bogohulnika. Akibijad je još pre odlaska ekspedicije predlagao da se organizuje suđenje, smatrajući da će se opravdati i skinuti sa sebe optužbu, ali su njegovi neprijatelji bili za to da se sačeka i da mu se sudi u odsustvu vojske koja rau je odana. Po odlasku ekspedicije u Atini su bila pohapšena mnoga lica zbog herma i misterija. U gradu je brujalo od glasina ο postojanju zavere kojoj je cilj zavođenje tiranije, a kao kandidat za tiranina jednoglasno je spominjan Alkibijad. Svi pohapšeni bili su kažnjeni, a za Alkibijadom je upućen vladin brod „Salaminija" s naređenjem da odmah dođe pred sud u Atinu. Pitanje razaranja herma ostalo je nerazjašnjeno. Pre svega, bilo je potrebno da se utvrdi ko je izvršilac zločina? Pitanje je bilo vrlo složeno i zamršeno. Bez obzira na razne aluzije na koje se nailazi u delima nekih

autora, prvenstveno u govoru Andokida „O misterijama" treba da se složimo s Tukididom: „... kako onda, tako ni kasnije niko nije mogao da kaže ništa sigurno ο krivcima za taj zločin" (VI, 60, 2). Ipak malo je verovatno da bi to mogao da bude Alkibijad. Od razaranja herma on nije mogao da ima nikakve koristi. Mnogo je važnije drugo pitanje: koji su se politički krugovi nalazili na čelu kampanje protiv Alkibijada? Tukidid je izgleda sklon mišljenju da je to bio vođa radikalne demokratije. On kaže: „Sva ta govorkanja prihvatiše ljudi za koje je Alkibijad bio veliki teret, jer im je smetao da se učvrste na položaju vođe demosa" (VI, 28, 2). Plutarh po* Plutarh („Alkibijad", 18) smatra da su herme mogli da oštete Korinćani koji su time hteli da spreče odlazak ekspedicije i da na taj način spasu svoje koloniste Sirakužane.

minje „demagoga Androkla", ali odmah kaže da je kao tužilac protiv Alkibijada nastupio vođa lakonofilske partije Kiraonov sin Tesal („Alkibijad", 19). Po svemu izgleda da su u optuživanju Alkibijada uzeli učešća svi njegovi protivnici: kako oligarsi tako i radikali. Radikalno-demokratska grupacija obezglavljena ostrakizmom Hiperbola nesumnjivo je nastojala da iskoristi sve mogučnosti za obračun s Alkibijadom i da time u znatnoj raeri ojača svoj uticaj. Nepomirljivi oligarsi tipa Tesala, Kimonova sina, nisu mogli da oproste Alkibijadu njegovu raniju delatnost i čitavu sicilijansku avanturu. Pobedili su udruženi napori Alkibijadovih protivnika. Pod pritiskom uporno širenih glasina ο zaveri protiv demokratije, eklesija prihvati mišljenje ,,da su sve to učinili zaverenici u cilju zavođenja oligarhije ili tiranije" (VI, 60, 1). Pohapšen je veliki broj „uglednih građana" među kojinia je bio i Nikijin brat Eukrat. Osumnjičen je bio i Alkibijad. Imovina osuđenih bila je konfiskovana i rasprodata na licitaciji. Iz natpisa (IG, I2, 329 i 330) saznajemo veoma zanimljive podatke ο konfiskovanoj imovini rušilaca herma hermokopida. Jedan od njih bio je pirejski metek Kefisodor koji je imao 16 robova; od njih su petorica bili Tračani, jedan Skit i jedan Kolh. Pada u oči relativno mali broj robova koje su posedovali čak i bogati ljudi. Inventar pobrojan u jednom od natpisa (IG, I2, 330) možda je pripadao Alkibijadu. Čuvši da ga poziva sud, Alkibijad jje pobegao na Peloponez, a zatim u Spartu gde je postao duhovni vođa svih antiatinskih planova. Kad je čuo da ga je eklesija osudila na smrt, on je navodno izjavio: „Dokazaću da sam živ" (Plutarh, „Alkibijad", 22). I stvarno, on je Atinjarrima zadao ogromne gubitke na Siciliji, Joniji i u samoj Atici. Ostavši bez Alkibijada Nikija i Lamah podele međusobno sve oružane snage i morem se upute ka Segeti. Tu zaplene još 30 talenata i za 120 talenata prodaju u ropstvo celokupno stanovništvo jednog malog lokalnog grada Hikare. Jedan dio Hikarana kasnije je služio u atinskoj floti. Zatim su se kopnom, preko čitavog ostrva, uputili na istočnu obalu prema Katani. U zimu 414. g. Atinjani krenu odatle morem prema Sirakuzi i prestigavši njenu vojsku koja je stajala pod Katanom zadaju Sirakužanima neke manje štete. Međutim, posle toga, zbog Nikijine neodlučnosti, atinska vojska se vrati u Katanu, omogućivši tako svom protivniku da iskoristi vreme za podizanje odbrambenih bedema oko čitave Sirakuze.

Tokom zime obe strane su nastojale da pridobiju za sebe maksimalan broj saveznika: Atinjani su pridobili za sebe pomoć Segeste, Katane, Naksosa i jednog dela Sikula. Sirakuza je obezbedila podršku Korinta i Sparte. Uglavnom jonska Mesana je ostala neutralna, jer je Alkibijad izdao pristalice Atine njihovim protivnicima. Dorska Kamarina, plašeći se jačanja Sirakuze, takođe je sačuvala neutralnost. Polien (I, 43), ne navodeći izvore, kaže da je u Sirakuzi 414. godine došlo do velikog ustanka robova. Taj ustanak bio je tako značajan da su sirakuski robovlasnici samo pomoću prevare savladali ustanike. Pa ipak više od 300 robova uspelo je da prebegne Atinjanima. U ovakvoj situaciji veliku ulogu odigrao je Alkibijad koji je u međuvremenu stigao u Spartu gde je izjavio da je sicilijanska ekspedicija pre svega uperena protiv Lakedemonjana. Alkibijad je uporno savetovao da se Sirakuzi uputi u pomoć jedan ugledan spartanski vojskovođa i da se osvajanjem Dekeleje istovremeno obnove ratne operacije u Atici. Tek u leto 414. g. posle godinu dana boravka na Siciliji Atinjani su započeH opsadu Sirakuze. Lamah je poginuo još u samom početku opsade i cela ekspediciona armija našla se pod komandom Nikije koji je bacio sve snage na podizanje opsadnih zidina oko Sirakuze. Veći deo tih zidina bio je završen u junu iste godine, ali Atinjani ipak nisu uspeli da spreče da u Sirakuzu prodre spartanski vojskovođa Gilip koji je tamo bio upućen po Alkibijadovom savetu. Gilip je sa sobom doveo oko 3000 vojnika i što je još važnije ubedio opsednute da im iz Peloponeza dolazi velika pomoć. Položaj Atinjana time se naglo pogoršao. Na inicijativu Gilipa opsednuti počeše energično da rade na podizanju zida koji je u odnosu na onaj koji su podigli Atinjani išao pod pravim uglom. Atinjani su svoj zid podizali s namerom da Sirakuzi zatvore vezu sa kopnene strane. Sirakuski zid bio je gotov pre atinskog. Atinjani su uz to pretrpeli nekoliko poraza u sukobima na kopnu i svojom nebudnošću propustili u Sirakuzu još 12 peloponeskih brodova. Tako je propao glavni taktički zadatak Atinjana pri opsadi: potpuno odvajanje Sirakuze od veza s kopnom. Opsednuti su sagradili svoj zid koji je sekao atinski pod pravim uglom pruživši ga daleko iza linije atinskih utvrđenja i na taj način su obezbedili neometano dopremanje hrane i vojne pomoći od strane saveznika kopnenim putem. Za Atinjane je situacija na moru bila još ozbiljnija. Pošto su dugo vremena bile u upotrebi, atinske trijere su zahtevale kapitalne opravke. Nestalo je njihovog najvažnijeg borbenog kvaliteta brzine. Broj veslača znatno se smanjio zbog gubitaka. Usled nepovoljnog razvoja događaja počelo je njihovo bežanje na stranu neprijatelja. To što Atinjani nisu imaE konjice stvaralo je opsednutim Sirakužanima mogućnost da faktički drže pod opsadom one koji ih tobože opsedaju, pa su Atinjani imali velikih problema zbog nestašice hrane. Gubitak prevlasti na moru pretio je da dovede Atinjane do potpune propasti, jer im je bio presečen put za povratak kući. U takvoj situaciji Nikija se obrati Atini (VII, 11-15) sa zahtevom da mu vojska bude odmah povučena ili da mu se dopremi novo, veliko pojačanje. U tom njegovom pismu, koje Tukidid smatra originalnim, situacija Atinjana

prikazana je kao bezizlazna. Nikiji je iz Pireja kao pomoć upućen najbolji atinski vojskovođa Demosten, pobednik kod Pila, koji je pošao sa 65 brodova, 1200 atinskih hoplita i izvesnim brojem saveznika. Pošto je mobilisao nove rezerve na Jonskim ostrvima, Demosten stiže u Sirakuzu krajem jula 413. g. Plutarh daje slikovit prikaz Demostenovog dolaska („Nikija", 21): ,,U to se pred lukom pojavio Demosten koji je neprijatelja jako zaplašio svojim sjajnim naoružanjem. Plovio je vodeći na 73 broda 5000 hoplita i najmanje 3000 kopljanika, strelaca i praćkara s ukrašenim oružjem, grbovima na trijerania, sa mnoštvom veslačkih komandira i flautista da bi na neprijatelja učinio snažan utisak i da bi ga fascinirao". Da ne bi ponovio greške sporog Nikije koji je prepustio inicijativu neprijatelju, Demosten već prve noći po svom dolasku izvrši juriš na sirakuska utvrđenja na Epipolama uzvišenju gde je sirakuski zid zaobilazio atinske opsadne objekte. Međutim, posle početnih uspeha Atihjani su pretrpeli velike gubitke* i bili primorani na povlačenje. Tada Demosten i Eurimedont, drugi strateg koji je došao s njim, predlože neodložno povlačenje ispred Sirakuze gde je vojska stajala bez cilja u veoma rđavim klimatskim uslovima, pa je mnogo ljudi stradalo od bolesti, a flota nije imala mogućnosti za manevrisanje zbog uske luke. Nikija je ustao protiv toga, ističući da i Sirakužani trpe velike gubitke i računajući na svoje pristalice u gradu.† Izvesno značenje imalo je i pomračenje Meseca koje je Nikija shvatio kao loš predznak za plovidbu i zbog toga je predlagao da se povlačenje odloži za 27 dana (VII, 50, 4). Pomorske bitke održane 3. i 7. septembra 413. g. završene su totalnim porazom atinske flote koja je već odavno bila izgubila svoju borbenu sposobnost. Atinska armija bila je odsečena u Siciliji. Nikija i Demosten pokušali su da se povuku u dubinu kopna na ostrvu, ali ni tu nisu imali sreće; opkoljeni sa svih strana neprijateljima, Atinjani su se predali. Obojica vojskovođa bili su ubijeni, a ostali zarobljenici su posle sedam meseci rada u kamenolomima doživeli uobičajenu sudbinu: prodati su u ropstvo. Tako je nastradala ogromna atinska armija i jaka flota. Tukidid ο sicilijanskoj katastrofi govori kao ,,o najvažnijem vojnom poduhvatu... u čitavoj helenskoj istoriji... Atinjani su bili svuda potučeni do nogu... Propalo je, kako se kaže, sve: i suvozemna vojska i flota. Nije ostalo ništa" (VII, 87, 5-6). Sicilijanska ekspedicija predstavljala je prelomni moment u celora Peloponeskom ratu. Do tog vremena Atina ne samo da se uspešno odupirala moćnoj koaliciji u čijem sastavu se nalazila polovina Helade već je vodila i energične ofanzivne operacije koje su joj donele znatne uspehe u

* U noćnoj bici na Epipolama Atinjani su izgubili 2000 ljudi, prvenstveno hoplita (Plutarh, „Nikija", 22). † Plutarh („Nikija", 2), koji uvek teži gomilanju dramskih konflikata, tumači Nikijino ponašanje strahom od osvete demosa: ,,Jo5 se više plašio Atinjaiia s njihovim sudom i lažnim optužbama".

Arhidamovom ratu. Čak je i neuspela bitka kod Mantineje i pored pretrpljenog poraza ipak pokazala snagu Atine u ekspanzivnim poduhvatima na Peloponezu. S te tačke gledišta treba posmatrati i sicilijansku ekspediciju. Tačno je da se ona završila katastrofalno što je kasnije dovelo do sloma atinske pomorske države. Međutim, već sama činjenica da je Atina opremila moćnu osvajačku ekspediciju i uputila je daleko od otadžbine samo pet godina posle rušilačkog Arhidamovog rata svedoči ο tome da je ona raspolagala velikim snagama i sredstvima. Kao glavni razlog za upućivanje te ekspedicije treba smatrati ne samo trgovačke interese Atinjana na zapadu već na prvom mestu opštu tendenciju ka ekspanziji na kojoj je počivala ekonomija ove jake robovlasničke države. „... Rat predstavlja onaj važan opšti zadatak, onaj veliki zajednički posao koji se preduzima bilo radi osvajanja objektivnih uslova za život, bilo radi toga da se ono što je osvojeno sačuva i ovekoveči".* U uslovima antičkog polisa obnavljanje starog načina života „... istovremeno predstavlja po neophodnosti ponovnu obnovu stare forme i njeno razaranje. Na primer, tamo gde svaka individua treba da poseduje ovaj ili onaj broj akri zemlje, tamo već smeta prirast stanovništva. Ako se preduzimaju mere za otklanjanje ovog, onda se pribegava kolonizaciji, a kolonizacija rađa neophodnost osvajačkih ratova".† Osvajački rat te vrste upravo je i predstavljala sicilijanska ekspedicija. Izbor pravca pohoda bio je diktiran željom da se Peloponeski savez liši podrške koju su mu pružali sicilijanski polisi i nadom u lak uspeh na Siciliji zbog razdora koji je vladao među lokalnim polisima. Sicilijanska katastrofa dovela je do nagle promene u odnosu snaga zaraćenih strana. Jednu od najvažnijih činjenica koje su delovale za vreme rata predstavlja kvalitet i kvantitet protivničkih oružanih snaga. Atina je izgubila oko 50 hiljada ljudi, od kojih preko 10 hiljada hoplita i preko 200 brodova, a ο utrošenom novcu da se i ne govori. Radi poređenja ukazaćemo da je u najvecoj bici Arhidamova rata u bici kod Delija Atina izgubila samo 1000 hoplita. Moralno-politički faktor nije imao ništa manji značaj od značaja ogromnih materijalnih gubitaka. Kod Sirakuze Atinjani su bili potučeni ne samo na kopnu već i na moru. Tako je šezdesetogodišnji period neosporne prevlasti Atine na moru bio završen. Α flota je upravo i sačinjavala glavnu kariku Atinske pomorske države. Kao jedna od prvih posledica poraza na zapadu je ustanak saveznika na istoku. I konačno, raožda je najvažniju posledicu sicilijanske katastrofe predstavljalo znatno slabljenje stabilnosti atinske pozadine. Srozavanje autoriteta demosa u Atini odmah je iskoristila oligarhija koja je sada otvoreno nastupila protiv toliko omrznute demokratije. 5. ZAVRŠNIPERIOD RATA

* K. Marks, Forme koje su prethodile kapitalističkoj proizvodnji, 1940, 8 (na ruskom). † K. Marks, cit. delo, 27.

Dekelejski mir Ranije smo govorili ο tome da je Alkibijad dao Spartancima dva savjeta: prvo, da upute u Sirakuzu spartanskog vojskovođu kako bi se spriječHa kapitulacija opsjednutog grada, što je u ranogome predodredilo dalji tok događaja na Siciliji; drugo, da obnove ratne operacije protiv Atine, i to u vecem obimu, posebno, da zauzmu Dekeleju. Tako se zvala jedna od atičkih dema, na 120 stadija (oko 2 km) sjeveroistočno od Atine. geografski položaj Dekeleje bio je veoma važan, jer je ona dominirala nad putom za Orop. Kroz Dekeleju je prolazio i najkraći put prema najvažnijem atinskom posjedu — ostrvu Eubeji.* Alkibijadov savet imao je u vidu stvaranje stalnog peloponeskog uporišta na Atici do čega bi došlo osvajanjem Dekeleje. Oslanjajući se na nju Peloponežani bi mogli da drže pod stalnoni vojnom kontrolom Atinu i Atiku. Na taj način govorio je Alkibijad Spartanci će prigrabiti „bogatstvo neprijateljske zemlje... a Atinjani ce odmah izgubiti prihode od laurijskih rudnika srebra i sve ostale prihode koje sad imaju od zemlje i sudova. Α što je najvažnije, izgubiće prihode od saveznika" (VI, 91, 7). Alkibijadov savet bio je prihvaćen i tokom zime 414/13. g. Sparta se intenzivno spremala za ratne operacije, računajući na to da su Atinjani zapali u teškoće na Siciliji. Spartanci su od saveznika tražili specijalne isporuke gvožđa i alata. U rano proleće 413. g. Agis upade u Atiku i učvrstivši Dekeleju smesti se u njoj s jakim garnizonom. Položaj Atine veoma se pogoršao. Više od 20.000 odraslih robova, što je predstavljalo četvrtinu svih atinskih robova (od kojih su većina bili zanatlije), prebeglo je na stranu neprijatelja.† Time je odmah bila dezorganizovana zanatska proizvodnja.

* Od Eubeje Atina je imala više prihoda nego od čitave Atike. Za vreme dekelejskih događaja Eubeja je igrala posebnu ulogu. Tukidid kaže (VIH, 95, 2): „Posle blokade Atike Eubeja je za njih (Atinjane) bila sve". Upor. Aristotel, „Atinski ustav", 33, 1: Atinjani su ,,u to doba od Eubeje... dobijali više nego od Atike". † Ovo je izuzetno važan dokaz ne samo za to da je u Atici postojao veliki broj robova koji su se bavili zanatima već i za naglo pogoršanje njihovog materijalnog položaja. Analogne podatke daje Tukidid i ο mnogobrojnim hioskim robovima koji su masovno, otprilike u isto vreme, bežali na stranu Atinjana zbog surovog postupka njihovih gospo- dara - oligarha. Zanimljivo je da se uporedi položaj robova na početku (prema Pseudo- Ksenofontovom „Atinskom ustavu", I, 10) i na kraju Peloponeskog rata. Početkom rata (napominjemo da se „Atinski ustav" datira u 425. godinu), bez obzira na najezde Pelopo- nežana svake godine, atinski robovi ipak nisu bežali Spartancima. Jedino je za vreme Dekelejskog

Prema rečima Tukidida (VII, 27, 5), Atinjani su izgubili svu zemlju, izginula je sva sitna i tovarna stoka, konji su padali od iznemoglosti. Konačno, zbog toga što je Atini pretila opasnost od direktnog napada, u gradu su zavedene stalne straže koje su držali svi građani i meteci na gradskim bedemima. Straže su se održavale punu godinu dana, i danju i nocu. „Zbog neprijatelja koji se nalazio u Dekeleji svi su Atinjani bili stal: no pod oružjem, jedni na utvrđenjima, drugi u borbenim redovima" (Vlli, 69, 1). Uzimajući u obzir ogromne gubitke Atinjana na Siciliji, udarac koji im je nanesen iz Dekeleje morao je konačno da razori svu ekonomiku zemlje, Ako su prvi napadi Peloponežana pre svega nanosili štete intenzivnim poljoprivrednim kulturama, to je okupacija Dekeleje lišila Atinjane mogućnosti da se uopšte bave zemljoradnjom. Sva hrana morala je da se uvozi sa strane preko pirejske luke. I upravo u to vreme u Atinu stiže vest ο pogibiji Nikije i Demostena što je značilo ne samo ogromne ovog puta i nenadoknadive gubitke u ljudstvu i brodovlju već i neposrednu opasnost od ulaska neprijateljske flote u luku Pirej. Dokovi su bili bez brodova, blagajna bez novca i nigde se nisu mogli naći veslači za flotu. Osim toga, pretilo je otcepljenje saveznika. Atina je bila na rubu propasti. Početak raspada Po opštem mišljenju, sudbina Atine bila je rešena. Atinske arhee Krajem 413. g. izgledalo je da Atina ne može da se održi ni do leta. Zato su neutralni polisi žurili da se što pre priključe budućim pobednicima ,,ako ih niko ne bude ni pozivao" (VIII, 2, 1). Sparta i njeni saveznici odluče da učine poslednji napor da bi što pre okončali ratne operacije koje su trajale predugo i da u naknadu za dvadeset godina ratnih napora i lišavanja obezbede sebi pobednički mir. Konačno su i oligarhijski vrhovi polisa u sastavu Atinske arhee shvatili da je došlo vreme za ustanak protiv omrznute vladavine Atine. Uspeh te borbe bio je uslovljen stvaranjem ratne flote. Jonski gradovi nisu imali utvrđenja, pošto su Atinjani hteli da ih liše svake mogućnosti otpora. Lakedemonjani nisu mogli ni pomišljati na ustanak u Joniji pre nego što izgrade sopstvenu flotu.* Za sve to bila su pre svega potrebna materijalna sredstva. Očekujući skoru pobedu, „Spartanci su naredili savezničkim državama da sagrade 100 brodova, sami su se obavezali da će dati 25

rata položaj robova u Atini zbog blokade bio toliko pogoršan da su počeli slučajevi masovnog bežanja na stranu Spartanaca. * Istina, postojala je sirakuska ratna flota koja je odnela pobedu nad Atinjanima, ali su i sami pobednici bili iscrpljeni do maksimuma. Tako je kao pomoć Peloponežanima stiglo samo 22 broda i to tek u septembru 412. godine. Peloponežani su, osim toga, imali 16 vlastitih brodova koji su im preostali iza bitaka kod Sirakuze. Sve to ni izdaleka nije bilo dovoljno.

brodova, a na toliki broj obavezali su se i Beocani" (VIII, 3, 2). Kad se uzme u obzir to da Sparta nije imala iskustva u moreplovstvu, sve je ovo zaista predstavljalo vrhunac onog što je ona mogla da učini. Radi obezbeđenja sredstava za održavanje flote, kralj Agis koji se stalno nalazio u Dekeleji počeo je da skuplja novac među saveznicima. U to vreme izbilo je na videlo suparništvo kralja Agisa koji je težio za samovladom i Alkibijada koji je uživao podršku uticajnog efora Endija. Agisu u Dekeleju dođoše predstavnici atinskih podanika sa Eubeje i Lezbosa s molbom da im se pošalju brodovi. Obećano im je 20 brodova dd čega 10 beotskih.* Za ustanak su se istovremeno spremali hioski i eretrijski oligarsi koji su takođe zatražili pomoć Spartanaca, ali se nisu obratili Agisu, vec neposredno Lakoniji. Njoj su uputili svoje predstavnike i persijski satrapi: Tisafem koji je upravljao ardskom i Farnabaz koji je upravIjao askilitskom satrapijom. Obojica Persijanaca obratili su se Spartancima s predlogom da stupe u rat protiv Atinjana na sektorima koji se graniče sa njihovim satrapijama: Tisafern u Joniji, a Famabaz na Helespontu, obećavajući spartanskoj floti značajnu materijalnu pomoc. Na predlog Alkibijada Spartanci su odlučili da otpočnu ratne operacije pre svega u Joniji. Smešten u centru Jonije, Hios je bio najveći među savezničkim posedima Atine. Posle gušenja ustanka u Mitileni 427. g., jedino je Hios raspolagao vlastitom ratnom flotom koja se sastojala od 60 trijera. Hiosom su upravljali oligarsi. Kod Tukidida Alkibijad ih naziva „najbogatijim od svih Helena" (VIII, 45, 4). Tu je naročito bilo razvijeno robovlasništvo. Hiošani su „imali mnoStvo robova, više nego ijedna država osim Lakedemona. Robovi su, zbog njihove mnogobrojnosti, za svaku krivicu veoma surovo kažnjavani" (VHi, 40, 2). Tom činjenicom Tukidid objašnjava masovno bežanje hioskih robova Atinjanima posle početka ustanka. Osiguravši podršku spartanske flote, u junu 412. g., pošto im je stigao Alkibijad sa 25 peloponeskih brodova, Hiošani su digli ustanak koji je počeo br/.o da se širi na celu Joniju. Ustanicima su se priključili Eritra, Klazomena, Teos, a kasnije, zahvaljujući ličnim vezama Alkibijada s lokalnim oligarsima, i glavni grad Jonije Milet. Posle ioga protiv Atinjana se digla skoro čitava Jonija, naročito zato što su Spartanci u prvo vreme svuda nastupali sa popularnom parolom Sloboda Helade. Uviđajući uspeh ustanka i shvatajući njegdv žnačaj za konačan poraz Atine, Peloponežani su uputili na Istok svu svoju raspoloživu flotu. U zimskoj kampanji 411. g. spartanski nauarh Astioh već je imao pod svojom komandom 94 trijere, ne računajući α taj broj hioske brodove. Konačno Peloponežanima je prišao i Rodos. Otcepljenje Jonije išlo je neverovatno brzo, jer su saveznici već odavno teško podnosili atinsku vlast. Sve jača eksploatacija savezničkih polisa, oholost atinskih vlasti, surovi obračuni sa ustanicima sve je to jačalo nezadovoljstvo među atinskim saveznicima i bila je dovoljna jedna varnica pa da se razbukti požar opšteg ustanka. Dolazak peloponeske flote i

* Veze Beoćana sa Lezbljanima naročito su se ispoljile za vreme ustanka u Mitileni.

Alkibijada koji je uživao još i podršku Tisaferna, pa prema tome, i persijskog cara, odigrall su odlučujuću ulogu. Međutim, Atinjani više nisu imali ratnu flotu koja bi mogla da se suprotstavi njihovim neprijateljima. Izgledalo je da za Atinjane nije bilo nikakve nade. Njihova najbolja

^rniija i flota propale su na Siciliji. Neprijatelj se učvrstio u srce Atike činie je potpuno dezorganizovana ekonornija zemlje. Sad se rušio poslednji oslonac Atinjana njihova pomorska država. Ali i u takvoj situaciji atinska demokratija, bez obzira na svu težinu udaraca koji su se sručili na nju sa svih strana, ipak je smogla snage da razvije snažan otpor. Spontano se nameće poređenje između Atine iz 412. g. i Sparte iz 425. godine. Za Spartu je bio dovoljan jedan krupan poraz na Sfakteriji, pa da zatraži mir i obustavi sve ofanzivne operacije. Međutim, atinski demos, nalazeći se u skoro bezizlaznoj situaciji, borio se punih 8 godina ne samo protiv čitave Helade već i protiv Persije: čak i u poslednjem periodu rata on je ne jednom nanosio osetne udarce jačem neprijatelju. 412. g. demos mobiliše sva sredstva za borbu. Program operacija sastojao se u tome da se „pošto-poto opremi flota dobijanjem građe i novca, da se osigura vernost saveznika, prvenstveno Eubeje, da se razumno smanje državni rashodi i da se formira neka magistratura u kojoj bi se nalazili najstariji građani i čija bi dužnost bila da prethodno razmatra tekuče poslove" (VIII, 1, 3). Taj program odlučno je sprovođen u život. Atinjani su dobijali građu, učvrstili rt Sunion za obezbeđenje prolaza brodovima s hraiiom iz Eubeje, likvidirali su svoje uporište na obali Lakonije koje je bilo osvojeno za vreme sicilijanske ekspedicije, i saznavši za otcepljenje Hiosa, odmali su uputili 20 brodova radi suzbijanja ustanka. Osim toga, 30 brodova je poslato za obilazak oko Peloponeza, a spremane su nove desetine brodova za slanje u Joniju. Najveći značaj u to doba (kraj 413. g.) imale su finansijske teškoce. Državna blagajna bila je prazna. Ni flote nije bilo. Za opremanje, a pre svega za održavanje nove flote morala su se obezbediti ogromna materijalna sredstva; ta sredstva mogla su da se izvuku jedino od saveznika koji su se otvoreno bunili zbog visine postojeceg finansijskog poreza. Istina, demos je tada prvi put načeo rezervu od 1000 talenata koliko je još Perikle ostavio u slučaju krajnje nužde. Ali ti fondovi ni izdaleka nisu bili dovoljruL, ϋ cilju poboljšanja stanja državnog budžeta sprovedena je i veoma važna finansijska reforma. Atina je ukinula foros doprinos koji se naplaćivao neposredno od saveznika kao direktni porez i uvela je carinu u visini 5% od vrednosti svih poljoprivrednih proizvoda koji se uvoze i izvoze pomorskim putem. Glavni cilj ove reforme sastojao se po svoj prilici u tome da se povećaju prihodi državne blagajne. Sama po sebi takva reforma išla je za tim da smanji nezadovoljstvo saveziiika. Osim toga, ta carina uglavnom se naplaćivala na Helespontu što je predstavljalo tehnički lako izvodljivu meru i zahtevalo relativno male oružane snage. U to doba već se primjećuju nove konture politike demosa u odnosu prema saveznicima što se jasno vidi po odluci ο posadi sedam zaplenjenili hioskili trijera. „Robovima koji su se nalazili na njima poklonjena je slo-

!

/

boda, a slobodni su bili okovani u lance" (VHI, 15, 2). U tom aspektu karakteristični su i događaji na Samosu. Iskoristivši prisusfvo tri atinske trijere, samoski demokrati su organizovali ustanak, pobili oko 200 plemićagrađana, a 400 oligrha osudili na izgnanstvo. Zemlju i kuće plemstva demos je konfiskovao. Uverivši se u pouzdanost samoskih demokrata, Atinjani su im tada dali autonomiju faktičnu samostalnost. Veoma je karakteristična činjenica da su na osnovu samoskog demokratskog ustava geomori, krupni zemljoposednici, bili lišeni svih političkih prava, čak i prava epigamije (sklapanja braka) s licima koja pripadaju demosu. To je bio jedan od malobrojnih slučajeva u istoriji starog sveta, kad je pobednički demos pribegavao lišavanju svojih protivnika njihovih političkih prava. U vezi sa pobedom samoske demokratije treba da poraenemo još dva zanimljiva momenta. Na Samosu je boravio Hiperbol, vođa radikalne demokratije koji je 417. g. ostrakizmom prognan iz Atine. Može se pretpostaviti da je on u izgnanstvu postao jedan od vođa samoskih demokrata, jer su ga tamo 411. g. ubili oligarsi za vreme njihovog onižanog ustanka. U vreme oligarhijskog prevrata 411. g. u Atini samo se na Sarnosu očuvao demokratski poredak. Oslanjajući se na Samos, atinski mornari su u savezu s lokalnim demokratima obnovili demokratiju u Atini.* Ceo kompleks mera koje je preduzimao atinski demos svedoči ο promenama koje su se naslućivale u odnosima prema saveznicima. Radi očuvanja arhee Atina po prvi put za vreme rata pokušava da se čvršće osloni na demokratske grupe savezničkih polisa. I upravo ta politička linija omogućila je Atini 412. g. da odgodi svoju propast. Samos i dalje ostaje čvrsta baza njihovih eskadri. Na Hiosu Atinjani zaposedaju i učvršćuju važan punkt Delfinij. Na Lezbosu vode se borbe s promenljivim uspehora. Raspadanje arhee bilo je usporeno. Jačanje oligarhijMeđutira, istovremeno s mobilizacijom snaga deskih eiemenata mosa u Atini se pojačavala i aktivnost raznih grapa u Atini oligarha koji su svi istupali pod zajedničkom parolom vraćanja „poretku očeva". Ta parola bila je veoma pogodna za udruživanje raznih grupa, ponekad čak i sa potpuno suprotnim prograraima, i to pre svega zbog njene neodređenosti. Pod ,,zakonima predaka" podrazumevali su se kako demokratski ustav Klistena (Aristotel, „Atinski ustav", 29, 3) tako i timokratsko zakonodavstvo Solona, pa čak i Drakonovi zakoni. Proširuje se socijalna baza oligarha. Ranije su im pripadali samo predstavnici starih aristokratskih lakonofilskih rodova i jedini njihov oslonac

* Svakako ne treba precenjivati razmah demokratskih reformi Atinjana. One su vršene onoliko koliko je bilo neophodno za očuvanje samo osnove atinske vlasti nad saveznici- ma. Osnovni faktor u međusobnim odnosima Atine i njenih saveznika bila je eksploataci- je poslednjih. Zato ni demokratske reforme nisu uzele maha.

predstavljala je „zlatna omladina" koja se grupisala u tajne organizacije heterije. 412. g. daju im svoju podršku najbogatiji atinski građani. U VIII knjizi Tukididovog dela stalno se govori ο trijerarsima koji su „nezavisno od Alkibijada i još u većoj meri nego on težili ka obaranju demokratije" (Vm, 47, 2 i drago). Takojedošlo do udruživanja oligarha i bogatih građana „koji su prema Tukidiđu vukli na svojirri leđima najveći teret". Glavna parola tog saveza bilo je ograničenje državnih rashoda. Pod tim se pre svega podrazumevalo potpuno ukidanje plata buleutima (većnicima članovima bule), sudijama i naknada za posete zasedanjima narodnih skupština. Sprovođenjem ovog programa u život atinska sirotinja bi automatski bila lišena učešča u upravljanju državom, a vlast bi defakto prešla u ruke oligarha i grupa koje im pružaju podršku. Međutim, ostvarenje takvog programa u punom njegovom obimu bilo bi skoro nemoguće ne samo iz političkih razloga, jer demos ne bi dobrovoljno ispustio vlast iz svojih ruku, već i zbog ekonomskih razloga, jer su razna državna davanja faktički predstavljala jedini izvor za prehranu širokih masa demosa koji je bio sateran sa svojih njiva iza Dugih bedema i ostao bez ikakvih sredstava za život. Većinu mornara atinske flote koja se nalazila kod Samosa takođe su sačinjavali teti koji su bili životno zainteresovani za očuvanje demokraiije. Prema tome, u normalnim uslovima nije se moglo računati na ukidanje ustava ni mirnim, ni oružanim putem. Međutim, na strani antidemokratskih grupacija bila je još jedna važna okolnost. Stvar je u tome što su najaktivniji branioci demokratskih ustanova teti većinom bili odsutni, pošto su služili u floti koja se u to doba stalno nalazila u Joniji. Na taj način jedna od najaktivnijih političkih grupa atinskih građana nije bila u mogučnosti da uzme neposredno učešće u radu eklesije. U to vreme deo bivših vođa radikalnih elemenata, kao što su Pisander i Harikle, prebegao je oligarsima, čak je stao na čelo antidemokratskih poduhvata. Zato su oligarsi 412. g. relativno lako odneli dve važne pobede. Pre svegaTodmah posle sicilijanske katastrofe delimično je bio narušen atinski ustav. U programu koji smo citirali nešto ranije skreće na sebe pažnju poslednja tačka: ο organizovanju ,^magistrature u kojoj bi se nalazili najstariji građani i kojoj bi bila dužnost da prethodno veća ο tekućim poslovima". Ta magistratura zvala se probule. Dotle je takvu magistraturu predstavljala bule koja je delovala kao pritanija. Može čak da se kaže i više: stvarno „prethodno razmatranje tekućih poslova" predstavljalo je osnovnu funkciju bule, jer je eklesija koja se često okupljala sama donosila odluke ο svim tekućim pitanjima. Na taj način, uvođenjem nove magistrature uloga stare bule svodila se u stvari na nulu. Novo se sastojalo u tome što su ranije članovi bule birani žrebom i što je bula stvarno predstavljala organ mase građana koji je, iako nije posedovao dovoljno iskustva u upravljanju, ipak bio demokratski.

Nova magistratura probule formirala se iz redova najstarijih građana· Pošto su birani posle neuspeha na Siciliji, oni su većinom zastupali mišljenje oligarha i konzervativnih slojeva stanovništva, a ne radikalnog demosa. Konačno, stalnost članstva ovog organa omogućavala je da se na njegove članove deluje u duhu kakav je bio povoljan za oligarhe i bogataše. Drugu pobedu oligarhije predstavljali su izbori stratega održani 412. g. Ovog puta većina stratega sa Frinihom na čelu pripadala je oligarhiji. Neki od njih bili su vođe oligarha 411. g. Dragi, iako su se 411. g. izjasnili protiv oligarhijskog prevrata, ipak su spadali u red najimućnijih građana i tako su i oni morali da budu protiv radikalne demokratije. Pošto se u rakama stratega nalazila komanda nad celokupnom flotom jedinom oružanom snagom Atine tog doba, to je situacija bila bremenita političkim komplikacijama. I stvarno, privremeni uspeh oligarhijske zavere iz 411. g. bio je omogućen samo u uslovima direktne popustljivosti ranijih organa vlasti. Svojevrsnu karakteristiku raspoloženja kod mase običnih atinskih građana tog doba daje Aristofanova komedija „Lizistrata". Atinjanka Lizistrata čije ime u prevodu treba da znači ,,ona koja raspušta vojsku", sakupila je odred žena iz cele Helade i zauzela je Akropolj u kome se čuvala državna blagajna. U polemici sa starcem probulom, Lizistrata izlaže čitav program reformi. „...Kao što mi najpre u koritima i čabrovima Peremo vunu i čupamo čičkove, tako biste i vi morali da iz grada Izbacite sve pođlace i kukavice i da opasno tmje počupate. Sve izgrebenati, sve što je uvaljano i sve što juri za dobrim prikodima i Kao krpelj pije narodu krv, njih vi morate pritisnuti noktima I očistiti sve, sazovite dobre građane i navijte ih na preslicu saveza!" (596—601). Zahtev da se iz grada isteraju svi „podlaci"57 svi što ,jure za prihodima" iz usta Aristofana potpuno odgovara parolama oligarha. Lajtmotiv čitave komedije ismejavanje rata pod parolom „neka traje rat" (6 πόλεμος έρπετω) takođe je pozajmljen od lakonofila. U poređenju s jačanjem njenih protivnika, demokratija je strahovito oslabila. Već smo rekli da se teti, koji su predstavljali njen borbeni oslonac, delom nisu vratili iz Sirakuze, a delom su se nalazili u sastavu flote na Samosu. Osim toga, kod demosa se osećala jaka zabuna zbog sve težih vojnih poraza. I konačno, stalna stražarska služba nije ostavljala ljudima vremena za društvene poslove. Politička apatija uzimala je sve više maha, a to je takođe predstavljalo jedan od važnih faktora za pobedu oligarha. Angažovanje U toj situaciji na strani Sparte po prvi put otvoreno Persije istupaju persijski satrapi Tisafern i Farnabaz. „Car careva" Darije 11 je još na poCeticu Feioponeskog rata postavio svojim satrapima zahtev da plačaju danak ne samo za gradove koji su

57 U originalu τους μοχθηρούς - epitet koji Aristofan obično upotrebljava u odnosu na vođe demosa. Setićemo se da i Tukidid govori ο Hiperbolovoj μοχθηρία.

stvarno pod njihovom vlašću već i za celu teritoriju njihovih satrapija. Praktično tu se radilo ο helenskim gradovima Male Azije i ο ostrvima Egejskog arhipelaga koji su ulazili u sastav atinske arhee i zato nisu plaćali danak Persijancima, Tisafern i Farnabaz, razumljivo, nisu mogli da računaju na to da će se Atinjani dobrovoljno odreći svoje vlasti. Zato je zaključenje persijskospartanskog saveza bilo potpuno logično. U, ime tog saveza, čija se suština sastojala u tome što su isplate rashoda za peloponesku flotu vršene persijskim novcem, Sparta je čitavu Joniju prepuštala Persijancima, a to je predstavljalo direktnu i/.daju opštehelenske stvaa. U toku polugodišta (leto 412 zima 411. g.) jedan za drugim zaključena su tri ugovora između Lakedemonjana i Persijanaca.58 Poređenjem tekstbva ugovora razotkriva se suština međusobnih odnosa između Lakonaca i Persijanaca. Prvim ugovorom Sparta je prepuštala Persiji ,,svu zemlju i sve gradove na koje se prostire vlast cara i koji su bili pod vlašću carevih predaka". Na taj način su ne samo obala Male Azije već i ostrva, pa čak i deo Balkanskog poluostrva, formalno morali da pređu pod vlast Persije. U drugom ugovoru, koji je na zahtev Sparte bio revidiran, ostala je pomenuta formula iz prvobitnog ugovora, ali je zato dodata još jedna specijalna tačka: „Bez obzira koja se vojska nalazila po carevom zahtevu na ze" . 59
<J

X

mlji cara, car je dužan da je izdržava". To je značilo da su Spartanci zvanično preuzeli funkciju persijskih.najaim^a. I tek u trecem ugovoru carski posedi ograničavaju se na „carsku zemlju koja se nalazi u Aziji". Lakedemoniani su se obavezali da neće pljačkati carsku zemlju i zato je Tisafern počeo da im daje novac za izdržavanje flote, ali već u obliku privremene pozajmice.** Na taj način Persija je računala da će u slučaju pobede Sparte povratiti helenske gradove na maloazijskoj obali, ali se zato obavezala na izdržavanje peloponeske flote. U julu 412. g. pod svežim utiskom hioskog ustanka to je izgledalo dovoljno. Međutim, posle zaključfenja drugog ugovora Atinjani su zadržavali svoje pozicije kod saveznika. Alkibijad je došao u Joniju zajedno sa spartanskiai vojskovođorn Halkidejem. Poslije Halkidejeve smrti Alkibijad je faktički rukovodio celokupnom spartanskom politikom na Istoku i uspostavio je prisne veze s Tisafernom. To je kod Spartanaca izazvalo nepoverenje prema njemu i zbog toga je došlo do naređenja za ubistvo Alkibijada. Alkibijad je tada prebegao Tisafernu i pokušao da iskoristi svoj uticaj za smanjenje persijske pomoći Sparti. Prema Alkibijadovim rečima, interesi Persije nisu zahtevali da pobedi Sparta, već da se oba protivnika što više iscrpe; zato je bilo potrebno da se od

58 Tekstove tih ugovora vidi kod Tukidida, Vin, 18, 37 i 58. 59 Treći ugovor zaključen je već posle prelaska Alkibijada Tisafernu.

politike bezuslovne podrške Sparti pređe na pružanje nežnatne pomoći slabijoj zaraćenoj strani. Praktično to je značUo ograničenje finansijske pomoći Sparti i mogućnost određenog kontakta između Alkibijada i Atinjana. I stvarno, u to vreme Alkibijad stupa u vezu s pristalicama oligarhije, upravo s nekim od stratega koji su komandovali atinskom flotom na Samosu. Obećao ira je da će privući Tisaferna na stranu Atine i da će se i sam vratiti u Atinu pod uslovom da u njoj bude ukinuta „opštepriznata glupost" (όμολογουμενη ανοια) demokratija koja ga je izgnala. Alkibijadova ponuda prihvaćena je rado od strane vecine stratega oligarha u floti. Kao jedini dalekovidi Alkibijadov protivnik među oligarsima pokazao se strateg Frinih60 koji je savršeno dobro uočio da Alkibijad ne misli na uspostavljanje oligarhije, već tiranije. Veoma su zanimljiva Frinihova razmišljanja ο cxinosima atinskih saveznika prema demokratiji i oligarhiji: pobeda oligarhije u Atini, prema njegovom mišljenju, morala bi da uslovi uspostavljanje oligarhijskog poretka i kod saveznika. Međutim, oni saveznici koji su se već odvojili od Atine nesumnjivo će više voleti potpunu slobodu, a oni koji su ostali u savezu neće biti pouzdaniji: „Ropstvo, bilo ono skopčano sa demokratijom ili s oligarhijom, oni sigurno neće pretpostaviti slobodi, pa ma kakvo državno uređenje dobili" (Vin, 48, 5). „Osim toga nastavlja Frinih saveznici su sigurni da im tzv. „odlični i dobri" (καλοί καγαθοί)61, neće zadavati neprilika manje nego demokrati, pošto oni savetuju narod i sprovode u život surove mere od kojih uglavnom izvlače korist za sebe. Biti pod vlašću takvih Ijudi za saveznike bi značilo izlagati se kaznama bez osude suda i s nasiljem" (isto). I tako je vođa atinskih oligarha priznavao da saveznici pretpostavljaju demos aristokratiji. Otuda Frinih dolazi do zaključka da su svi pokušaji oligarhijskog prevrata u Atini preuranjeni su pa čak i štetni. Međutim, većina stratega oligarha odlučila je da pokuša da promeni državni poredak u Atini. U tom cilju u Atinu je upućena delegacija s Pisandrom na čelu koja je trebalo da postavi zahtev ο ukidanju demokratije, vraćanju Alkibijada i uspostavljanju prijateljskih odnosa s Tisafernom. Oligarhijski U januaru 411. g. Pisandar je sa svojom pratnjom prevrat 411. g. došao iz Samosa u Atinu i postavio pomenutc zahteve. Bez obzira na slabost radikalne demokratije, zasedanje narodne skupštine bilo je veoma burno: demos nije hteo da se složi s dobrovoljnim odricanjem od svojih demokratskih prava. Pristalice prevrata tvrdile su kako drugog izlaza nema „... pošto Peloponežani imaju skoro isto onoliko brodova spremnih za borbu koliko i Atinjani, ali imaju vjše savezničkih država i car i Tisafern daju im novac kojeg je kod Atinjana nestalo" (VIII, 53, 2). Međutim, demos je bez obzira na svu

60 Jedan od vođa oligarhijskog prevrata u Atini 411. g. 61 Tj. aristokrate.

težinu položaja Atine i dalje nastojao da očuva demokratiju. Zato je Pisandar bio primoran na delimične ustupke, tako da je ostao samo pri zahtevu da se vrati Alkibijad, a pitanje promene državnog poretka ostavio je za kasnije. Taj predlog bio je primljen u eklesiji koja je Pisandra i još 10 građana odrećEla kaodelegatezaodlazalcTisfffemui Alkibijadu. „Atinjani odluče da Pisandar i s njim deset ljudi oduTisafermn i da s njima uspostave takve odnose kakve smatraju za najbolje" (VIH, 54, 1). Na istom zasedanju razrešen je dužnosti Frinih. Eklesija je ovu odluku izglasala zato što je Frinih bio protivnik Alkibijada i kao strateg se suprotstavljao pregovorima s Alkibijadom na Samosu. Posle sastanka skupštine Pisandar se povezao sa svim tajnim organizacijama (ξυνωμοσίαι) koje su postojale u gradu od ranije da bi vršile pritisak na sudove i izbor službenih lica, i savetovao im je da udruže svoje snage, da donesu zajedničku odluku i da obore demokratiju (VIII, 54, 4). Međutim, pregovori s Alkibijadom otegli su se i konačno su sasvim prekimiti, jer Alkibijad još nije bio stekao dovoljno uticaja kod Tisaferna bar ne onoliko kako je to on predstavljao u toku pregovora; obe pregovaračke strane bile su nepoverljive jedna prema dragoj. I upravo tada Tisafern zaključi sa Spartom treći ugovor, koji je za nju bio povoljniji nego dva prethodna. Vrativši se na Samos, Pisandar zajedno sa ostalim zaverenicima dođe do zaključka da oni i bez pomoći Alkibijada mogu da uspostave oligarhijski poredak u Atini. S grupom svojih istomišljenika on se po drugi put uputio u Atinu s ciljem da izvrši prevrat. Uz put Pisander je u svim savezničkim polisima uvodio oligarhijski poredak. Poslednjih dana maja Pisandar stiže u Atinu sa značajnim omžarrim snagama. U to vreme tamo je već vladao pravi teror heterija. Bio je ubijen vođa radikalnih demokrata Androkle. Uz formalno zadržavanje stare konstitucije, sva vlast je faktički prešla u ruke oligarha. Demokratske ustanove još su formalno funkcionisale kao i ranije, ali su na zasedanjinja kao govornici istupale samo pristalice oligarhije i stvarno su bez diskusije prirnani samo njihovi predlozi. Narod je ćutao, zaplašen terorom i strepeći od izdaje. Ako bi se neko usudio da se suprotstavi zaverenicima odmah bi ,,bio ubijen, a ni ubice ni osumnjičene za ubistvo niko nije pozivao na odgovornost" (VIII, 66, 2). Osim Androkla, zaverenici su ubili još nekoliko pristalica demokratije. Broj učesnika zavere znatno je preuveličavan. Među njima su se nalazila i takva lica koja su ranije bila smatrana braniteljima Periklovog ustava. ,,Ti ljudi su i izazvali najviše nepoverenja u narodu i doprineli bezbednosti oligarha, jer su čvrsto usadili nepouzdanje u redove samih demokrata" (VIH, 66, 5). Početkom juna sazvana je skupština ne na uobičajenom mestu za zasedanje, na Pniksu, več u Kolonu (oko dva kilometra van grada). Tu je pre svega bila ukinuta „tužba protiv onih koji su predložili loše zakone" (ργαφή παρανόμων), a zatim primljen Pisandrov predlog koji su podržali Antifont, Frinih i

Teramen.62 Predlog se odnosio na izbor petorice proedra koji su putem postepenog kooptiranja morali da povećaju broj članova bulee najpre na 100, a zatim na 400. To veće trebalo je da upravlja državom potpuno samostalno, sazivajući po svom nahođenju skupštinu od 5000 punopravnih građana. Istovremeno je ukinuta plata svim državnim magistratima. U prevratu su sudelovale dve grupe oligarha: ekstremna i umerena. Na čelu ekstremista nalazili su se Pisandar, Antifont i Frinih koji je, uverivši se u neminovnost prevrata, uzeo aktivnog učešća u događajima 411. g. Tukidid smatra da je Antifont bio vođa prevrata (VIII, 68, 1). Antifont je i ranije bio poznat po svojim antidemokratskim shvatanjima. Na sastancima u narodnim skupštinama nikad nije istupio, jer se deraos prema njemu „odnosio s nepoverenjem". Upravo zahvaljujući Atifontu zavera je bila organizovana tako ,,da je stvar mogla da ima toliki uspjh". Pisandar i Frinih su ranije pripadali radikalnoj grupaciji i bili su stalno izlagani podsmehu u komedijama, ali su 411. g. prešli na stranu oligarha. Program ekstremnih oligarha svodio se na napuštanje svih tekovina atinske demokratije i na vraćanje uređenjima pre Solona. Istovremeno to je, razume se, značilo napuštanje pomorske države. U socijalnom pogledu oni su uglavnom bili predstavnici stare aristokratije. Grupu umerenih oligarha predstavljao je Teramen, sin probuleuta Hagnona. On je nastojao da ograniči broj atinskih građana na taj Tiačiil šfo bi se biračkim pravom koristilo samo 5000 Atinjana koji su Έ3Κ u stanju da sebi nabave hoplitsko naoružanje. Oslanjao se na bogate građane, zanatlije i trgovce, trijerarhe, „bolje Ijude", kako ih naziva Tukidid. Bez podrške tih elemenata ekstremni oligarsi očigledno nisu mogli ni da računaju na uspeh. Aristotel i Tukidid smatrali su Teramenov program najboljim od svih mogućih ustava. Drugo mišljenje ο Teramenu po našem uverenju pravilnije izražava Lisija koji kaže da je Teramen „... u svojoj podlosti došao dotle da je istovremeno zbog vemosti njima (oligarsima) vas učinio robovima a, zbog vernosti vama, izdao je svoje prijatelje i dopustio da izginu" (ΧΠ, 67). Odluke skupštine u Kolonu predstavljale su kompromis između obe tačke gledišta. Prema broju punopravnih građana, izgledalo je da je pobedila Teramenova linija. Brojem od 5000 bili su obuhvaćeni svi hopliti, a to je i predstavljalo osnovni zahtev

62 Izvori ne objaSnjavaju zašto je promenjeno mesto skupštine - umesto Pniksa Kolon. Izgleda da su tu igrala ulogu dva faktora: prvo, bilo je poželjno da u zasedanju skupštine uzme učešća minimum građana i inicijatori su računali da će se mnogi Atinjani plašiti da idu daleko van gradskih zidina i da se izlože riziku od napada Spartaneta koji su se nalazili u Dekeleji; drugo, zasedanje je moralo da se drži pod oružanom zaštitom straže koja bi mogla da se upotrebi ne samo za otpor Peloponežanima već i za zastrašivanje atinskih radikala.

umerenih oligarha: prelaz vlasti u ruke ljudi „koji su posedovali teško naoružanje". Međutim, stvarno su pobedili ekstremni oligarsi-Skupština od 5000 lica trebalo je da se saziva jedino po nahođenju bulee. Α u bulei su se uglavnom nalazili ekstremni oligarsi koji su nastojali da se odbace svi „ostaci" deriiokrafije. Zato je ispalo da su „5000 bili izabrani samo kao paravan dok se faktično uprava državom nalazima u rukama... 400" (Aristotel, „Atinski ustav", 32, 3). Odluke skupštine u Kolonu i izbori proedara jedino su odražavali nov odnos snage u Atini. Periklov ustav je još pre njegovog zvaničnog ukidanja od strane Pisandra u stvari bio sahranjen terorom oligarhijskih heterija. N.a vlasti su se našle heterije u kojima su bili zastupljeni ekstremni oligarsi: Antifont, Frinih, Pisanđar i drugi. Teramenove parole koje toliko hvale Tukidid i Aristotel faktički su predstavljale privid iza koga su se krili ekstremni oligarsi. Ne treba ni da pominjemo to da su široke mase demosa kako u jednom tako i u drugom slučaju biie lišene ne samo sredstava za život već i elementarnih političkih prava. Došavši na vlast, ekstremni oligarsi su počeli da pojačavaju teror. „Četifi stotine su ubili nekoliko Ijudi, neke su pozatvarali, neke proterali" (Vin, 70, 2). Prema rečima jednog od mornara Hereje, koji je pobegao na Samos, oni „svakog izlažu telesnim kazanama i ne dopuštaju da im se ma u čemu protivreči, siluju žene i decu građana i nameravaju da pohapse i potrpaju u zatvore rodbinu svih samoskih boraca" (VIII, 74, 3). Što se tiče spoljnopolitičkih poslova, ekstremni oligarsi su odlučili da ne zovu Alkibijada u Atinu. Alkibijad je i dalje ostao kod Tisaferna. Oligarsi su uglavnom računali na to da ce kao lakonofili lako zaključiti mir sa Spartom. I zaista, ne odugovlačeći mnogo, oni su odmah uputili svog izaslanika Agisu u Dekeleju. Međutim, Agis na ponudu mira odgovori iznenadnim napadom na Atinu, računajući da su Dugi bedemi u periodu unutrašnjih nesuglasica ostali bez odbrane. Druga delegacija, poslata direktno u Lakoniju, takođe nije urodila plodom za atinske oligarhe zbog toga što je Sparta zahtevala da se Atina potpuno odrekne arhee; na taj zahtev nisu smeli da pristanu čak ni najljući lakonofili, jer su se plašili negodovanja demosa. Položaj „Četiri stotine" znatno se pogoršao zbog odvajanja niza saveznika. Ako se ranije ustanak ograničavao samo na Joniju, to je sada osim Tasosa na stranu Lakedemonjana prešao niz gradova na moreuzima: Abidos, Lampsak, Vizant, Kalhedon, itd. Još veci udarac predstavljao je ustanak na Eubeji. „Atinjani su tom nesrećom bili pogođeni više nego svim prethodnim: treba imati u vidu da su u to vreme od Eubeje oni imali više prihoda nego od Atike" (Aristotel, „Atinski ustav", 33, 1). Još ranije Beoćani su zauzeli Orop, koji je ležao prema Eubeji. U bici kod Eretrije flota kojom su rukovodili oligarsi pretrpi sraman poraz. Protiv 42 peloponeska broda borilo se 36 atinskih. U toj bici Atinjani su izgubili 22 trijere zajedno s njihovim posadama. Neposredno poslije poraza atinske flote došlo je do ustanka u Eretriji. Ustanici su uveli oligarhijsku upravu. U natpisu

(IG, ΧΠ, 9, 187) bule Eretrije daje prokseniju nekom Tarentincu „koji je sudelovao u oslobođenju grada od Atinjana". Međutim, odlučujući udarac ekstremnim oligarsima zadala je samoska flota koja se pod rukovodstvom Trasibula i Trasila opredelila za uspostavljanje demokratije i pozvala sebi Alkibijada. Delegacija koja je u ime „Četiri stotine" krenula na Samos, vratila se, kako se moglo i oČekivati, bez ikakvog rezultata. Veliki broj teta koji su služili u floti nije hteo ni da čuje ο nekom kompromisu. U takvoj situaciji atinski oligarsi su ođlučili da učine sve što je moguće radi postizanja mira sa Spartom, ne prezajući čak ni od direktne izdaje države. U tom cilju oni su uputili u Spartu drugo izaslanstvo s Frinihom i Antifontom na čelu formalno radi vođenja daljih pregovora, a stvarno za to da se Peloponežanima preda Pirej i „zaključi mir pod bilo kakvim podnošljivim uslovima" (VIII, 90, 2). Ekstremni oligarsi nesumnjivo su više voleli da dođe do spartariske okupacije nego do demokratije. Oni su otpočeli da podižu utvrđenja na izlazu iz luke Pireja tobože za odbranu luke od napada samoske flote, a stvarno se ovo izvodilo radi predaje tog utvrđenja Spartancima. Politički i vojni neuspesi vladajuće grupe ekstremnih oligarha očigledno su morali da dovedu do zaoštravanja protivrečnosti među pristalicama prevrata. To se pre svega odrazilo na ponašanju Teramena. Teramenova grupa koja je uživala dosta velik autoritet među hoplitima, naročito u Pireju, strepela je s jedne strane od toga da će krajnji otigarsi ostvariti svoje planove, a to bi značilo likvidaciju Atine kao samostalnog polisa. S drage strane, neuspesi ekstremista i pre svega ponašanje atinske flote na Samosu primoravali su umerene oligarhe na manevrisanje kako bi izbegli odgovornost za zločine počinjene od strane „Četiri stotine". Sve te okolnosti ponovo su zaoštrile političku situaciju u Atini. Kao signal za akciju poslužilo je ubistvo vođe ekstremista Friniha63 posle njegovog povratka iz Sparte. Tad su pirejski hopliti, saznavši za približavanje peloponeske flote'porušili_utvrđenja koja su bila u izgradnji i s oružjem u rukama krenuli u Atinu. Ekstremni oligarsi bili su prisiljeni na povlačenje i početkom septembra sazvano je jedino zasedanje narodne skupštine u svim tim mesecimalćoje je razrešilo vlasti „Četiri stotine" i predalo je „skupštini od 5000Jjudi". Sto se tiče ostalog, potvrđene su odluke skupštine u Kolonu. Političko uređenje zavedeno u Atini formalno je odgovaralo Periklovora ustavu. Bula je ponovo birana kockom; opet je funkcionisala narodna skupština kao i ranije. Međutim, iz broja punopravnih građana odstranjeno je približno 5/6 Atinjana. Sva politička prava sačuvana su samo za 5000 imućnih. Osim toga, obustavljeni su svi vidovi isplate sirotinji iz državne blagajne. Vlast je na taj način prešla u ruke Teramenove grupe, tj. u ruke umerenih ojigarha koji su zastupali interese bogatih građana. Na tom zaseđahju skupštine odlučeno je da se vrati AMbijad. Poslije ovog zasjedanja_vođe ekstremnih oligarha sa Pisandrom na čelu, pobegli su Lakedemonjanima u Dekeleju. Antifont koji je

63 Prema Lisiji (ΧΠΙ, 71) i IG, I2, 100 Friniha su ubili Kalhedonjanin Trasibul i Megaranin Apolodor.

ostao u Atini ubijen je po presudi suda. Pristalicama ekstremnih oligarha izrečena je atimija (tj. lišeni su političkih prava). Najvažnije pitanje za Teramenovu grupu posle osvajanja vlasti predstavljao je sporazum s atinskom flotom na Samosu gde je vec od Tisaferna stigao Alkibijad. Za vreme diktature ekstremnih oligarha Samos je postao centar demokratskog pokreta. Ovde je još ranije bila ustanovljena široka demokratija (razurae se u antičkom smislu), pri čemu su, kako je već rečeno, lokalni aristokrati geomori bili lišeni političkih prava; zahvaljujući tim merama, Samos je od atinskog demosa dobio autonomiju. Glavni oslonac demokratskog pokreta na Samosu predstavljala je atinska flota. „Brođska sirotinja" koja se uglavnom sastojala od teta bila je vrlo odlučna u odbrani svojih prava. Broj atinskih građana koji su se nalazili u floti na Samosu iznosio je bar 10.000 ljudi, tj. bio je tek nešto manji od broja građana koji su ostali u Atini. Zahvaljujuci pomoći atinskih mornara, samoski demokrati su lako savladali oružani ustanak lokalnih oligarha u kojem je ubijen Hiperbol. Skoro u isto vreme stigla je vest ο obaranju demokratije u Atini. U floti je počela velika uzbuna pod rukovodstvom Trasibula i Trasila. Na zboru svih mornara odlučeno je da se stratezi i trijerarsi razreše dužnosti pod sumnjom da su sarađivali s oligarsima. Umesto njih izabrana su nova lica među kojima Trasibul i Trasil. Nova komanda ie pozvala Alkibijada na Samos. U avgustu 411. g. on je došao floti. Alkibijad na opštem zboru obeća da ce izdejstvovati pođršku Tisaferna i uništiti vlast oligarha u Atini. Na istom zboru Alkibijad je bio jednoglasno izabran za stratega, pri čemu su mu Atinjani „predali sve poslove" (VIII, 82,1), što je značilo da mu se faktično predaje vrhovna komanda. Delegaciji koja je došla na Samos u ime „Četiri stotine" Alkibijad odgovori da je on spreman na pomirenje pod uslovom da vlast bude predata u ruke 5000, tj. da se ukine ekstremna oligarhija.64 Mornarske mase vatreno su želele da pođu u Atinu i da silom povrate stari ustav. Međutim, Alkibijad je sprečavao taj korak mornarice pre svega zato što nije hteo da dođe do potpunog uspostavljanja demokratije, ali i zato što je hteo da se vrati u Atinu kao pobednik.65 Osim toga, on je iriorao da drži stalnu vezu sa Tisafernom. Odlaskom samoske flote znatno bi se popravio položaj Peloponežana, koji su sa svojih 112 brodova mirovali u miletskoj luci. U takvim okolnostima Alkibijad se uputio Tisafernu, uzevši sobom samo 13 trijera. Odnosi između Peloponežana i Tisaferna u to doba naglo su se pogoršali. Po savetima Alkibijada, Tisafern je pokušavao da održi ravnotežu između Atinjaria TPeloponežana; isplatio je samo deo novca obećanog za izdržavanje veslača. Time je flota zatvorena u Miletu bila osuđena na pasivnost. Zato je novi nauarh

64 Upravo taj zahtev je podstakao Teramena da istupi protiv vladavine „Četiri stotine". 65 Alkibijad je „smatrao da treba da se vrati slavan, a ne praznih ruku i bez dela" (Plutarh, „Alkibijad", 27).

Mindar iskoristio ponudu Farnabaza i iz Mileta pošao u Helespont, raČunajući na i nadajua se da će podlci ustanafc među iokaMm saveznicima Atine. Ovakva situacija primoraia je Tisaferna da stupi u neposredniji kontakt s Alkibijadom, jer je ovaj sada postao neograničen gospodar jedine flote u Joniji.
%

Borba za moreuze Međutim, položaj Atine u moreuzima se naglo po.. 66 ■ ... . ν

goršavao. Helespont i Bosfor imali su izuzetrio velik ekonomski i strateški značaj. Kontrolišuci prolaze za Pont, oni su omogućavali dosta uredno snabdevanje žitom i ribom najvažnijim piehrambenim artiklima za opsednute u Atini. Prelaz gradova na moreuzima u ruke Peloponežana za Atinjane je bez preterivanja značio smrt od gladi. Gubitak moreuza pretio je da izazove veliku katastrofu i u finansijskom pogledu. Posle ukidanja forosa skoro sav prihod Atine, koji je i inače postao neznatan, dolazio je od naplate carine za promet robe u visini od pet odsto. Osim toga, ovo je bila jedina oblast u Atinskoj arhei u kojoj nisu harala ratna pustošenja. Vec'inu lokalnih polisa predstavljale su kolonije Mileta. Posle ustanka u Miletu trebalo je očekivati pokušaje otcepljenja i od strane helespontskih polisa. I stvarno, u maju 411. g., na poziv stanovnika Abidosa njima je kopnenim putem iz metropole Mileta došao Derkilid s omanjim odredom Spartanaca. Dva dana kasnije otcepio se Lampsak*, a zatim i Kizik. U augustu je Farnabazu došla prva peloponeska eskadra u sastavu od 10 brodova i podstakla stanovnike Vizanta na ustanak. Konačno se u septembru cela peloponeska flota od 86 brodova pod komandom nauarha Mindara uputila u Helespont gde je u to vreme bilo samo 18 atinskih trijera. Položaj je bio veoma kritičan, ali su Trasibul i Trasil ubrzo stigli sa svojim eksadrama u moreuz i tu su se sjedinili s ostacima helespontske flote. Pod njihovom komandom nalazilo se ukupno 76 trijera, tj. za deset brodova manje od flote Peloponežana. U bici kod Kinosemate (u Kariji) atinska flota, i pored toga što je bila malobrojnija, ipak je potukla Peloponežane. Uništila je 21 neprijateljski brod, a izgubila 15 svojih. Ne bi trebalo potceniti rnoralni značaj te bitke. Posle sicilijanske ekspedicije atinska flota je prvi put pokazala svoju sposobnost da dobije bitku. Pobeda kod Kinosemate pala je u vreme dolaska Teramenove grupe na vlast, što je takođe podiglo autoritet umerenih oligarha. Žestina borbe za moreuze stalno je rasla, Povlačeći se.prema Abidosu, Mindaru je bila potrebna pomoć i pozvao je peloponesku eskadru koja je pobedila u bici za Eubeju. Osim toga, njemu je u pomoc pošlo 14 brodova sa Rodosa pod koraandom Dorijeja. Atinjani su očekivali dolazak Alkibijada koji je, vrativši se od Tisaferna, upomo tražio novac i naoružavao flotu na

66 Istina, kasnije je atinski strateg Strombihid prisilio Lampsak na kapitulaciju.

Samosu.67 U pomoć je takođe hitao i Teramen koji je u Atini opremio još 30 1 trijeraT ' " Odlučne bitke odigrale su se krajem 411. i početkom 410. g. kod Abidosa i Kizika. Atinjarii su kod Abidosa pokušali da preseku put Doiijevoj eskadri koja je išla na sever. Atinjani (Trasibul i Trasil) su-raspolagali sa 84 broda. Toliko je imao i Mindar, bez eskadre Dorijeja (14 trijera). Bitka je trajala ceo dan sa promenjivim uspehom; na konačni ishod uticao je dolazak Alkibijadovog odreda koji je stigao u poslednji čas. Atinjani ostvare sjajnu pobedu i zaplene 30 neprijateljskih brodova, ne izgubivši ni jednog svog. Značaj ove pobede bio je utoliko veći što je u bici učestvovala i pešadija Farnabaza pred kojini su njegovi savezmci doživeli poraz.68 U bicikod Abidosapersijska anmjase ppprvi put u drugojpolovini V veka otvoreno borila protiv Atinjana. Atinska pobeda kođ Kizika bila je još potpunija. Nauarh Mindar koji je bio potučen u prethodnoj bici držao se veoma oprezno i gledao je da izbegne sukob. Peloponesku flotu koja se kretala uz samu obSlu stalno je pratila velika Famabazova suvozemna armija. Međutim, Alkibijad se približio neprijatelju samo sa svojom eskadrom prisilivši Mindara da prihvati borbu. U to vreme ostatak atinske flote (eskadre Teramena i Trasibula) presekao je Peloponežanima vezu s njihovom matičnom lukom. Naa. pustivši sve svoje brodove, peloponeska posada pobeže na obalu i tu se odigra dmga bitka u kojoj su učestvovali Persijanci. Atinjani su i ovde p o b e d i l i . — — ■ ■ . . . . . . . . . . . . . . * Prema Diodorovom saopštenju (ΧΙΠ, 51), „... u ovoj bici atinski stratezi su dobili sve brodove, velik broj zarobljenika i ogroman plen, jer su u isto vreme pobedili dve tako velike vojske". Međutim, Atinjani nisu bili u stanju da u punoj meri iskoriste svoje pobede. Na prvom mestu smetalo im je pomankanje novca za isplatu veslača. Posle bitke kod Abidosa pobednici su se odmah podelili u eskadie i pošli "đa knp^cfanair: Tmsabul u rejon Tasosa, TeramerTu Maked«iiju. Isto

67 Opisom ovih događaja (septembra 411. g.) završava se Tukididova „Istorija". Naš glavni izvor za opis završnog perioda Peloponeskog rata biće Ksenofont (pre svega njegova Ελληνικά - „Grčka istorija", L., 1935). U daljem izlaganju citiraćemo: „Ksenofont..."), zatim Diodor Sicilijski i Plutarh (biografija Alkibijada i Lisandra), a za istoriju unutrašnjeg stanja Atine značajni su govori Lisije (naročito ΧΠ i ΧΙΠ govor protiv Eratostena i Ago- rata). 68 Ksenofont, I, 1, 2. Najiscrpniji opis ove bitke vidi kod Diodora, ΧΙΠ, 45—46.

to dešilo se nešto kasnije posle bitke kod Kizika. Atinske vojskovođe uglavnom su se brinnle o novcu za izdržavanje flote. Alkiske vojskovođe su se uglavnom brinule ο novcu za izdržavanje flote. Alkibijad je u Kiziku „boravio 20 dana i od Kizičana naplatio veliku kontribuciju... Selimbrija... je platila kontribuciju... Odatle su se oni (Atinjani) uputili u Hrisopolj koji se nalazi u kalhedonskoj oblasti, i pošto su ga opasali zidom, otvorili su carinarnicu u kojoj je naplaćivana carina u visini 10% od brodova koji su dolazili s Ponta" (Ksenofont, I, 1, 19-22). Pitanje finansija u Atini jako se zaoštrilo, jer su sve rezerve novca bile utrošene. Pomorski rat zahtevao je sve veće izdatke. Stratezi su bili prisiljeni da sanii sakupljaju novčana sredstva, a to ih je u znatnoj meri činilo nezavisnim od polisa. Još za vreme vladavine „Četiri stotine" u atinskoj floti na Samosu padale su izjave ο tome da „vojska u svojim mkama drži svu flotu i zato može da prisili potčinjene države da joj daju novac isto onako kao što bi joj davali kad bi ona delovala iz Atine... država već nije imala novca za vojsku; naprotiv, vojska je morala sama da ga traži" (Tukidid, VIII, 76,46). U sličnoj situaciji nalazila se i peloponeska flota. Tom okolnošcu se u znatnoj meri objašnjava porast samostalnosti vojskovođa. Armjje žaraćenih stranau sve većoj meri postaju ličrie armije, i tonaprvommestu tako srećnih vojskovođa kakav je bio Alkibijad ili kasnije Lisandar. U tom pogledu je veoma karakterističan prezir Alkibijadovih vojnika prema njihovim sugrađanima koji su se nalazili pod komandom Trasila. Vojska, ranije sastavljena isključivo od punopravnih građana polisa, brzo se pretvara u armiju najamnika koja je u slučaju potrebe mogla da okrene oružje protiv svojih sugrađana. Taj proces odigrava se ne samo u Atini; kod neprijatelja se to ispoljava još očitije. Peloponežani u početku služe Tisaferna, a zatim njegovog suparnika Farnabaza i konačno postaju obična najamnička vojska persijskog cara. Dovoljno je da se ukaže na to sa koliko ponosa Ksenofont govori ο svotama koje su Spartanci primali od Farnabaza. Rat koji su Spartanci započeli pod parolom borbe za slobodu Helena u svom logičnom razvoju doterao je dotle da su ti isti Spartanci svojim oružjem Persijancima potčinjavali helenske gradove. Kao indirektna posledica svega ovog došlo je do opadanja discipline u atinskoj a posebno u spartanskoj floti. Prelaz iz Jonije Farnabazu takođe je bio u velikoj meri izazvan raspoloženjem peloponeskih veslača.69 Pa ipak, bez obzira na sve veće teškoće u vođenju rata, Alkibijad je u moreuzima postigao niz sjajnih pobeda. On je prosto zbrisao neprijateljsku

69 Kad je sirakuski demos razrešio đužnosti komandanta ekspedicione eskadre aristokratu Hermokrata, ovaj je pozvao na zbor posade trijera koje su mu bile podređene i tom prilikom kritikovao akcije svog polisa (Ksenofont, I, 1, 27-31).

flotu. Zauzeo je Perint, Selimbriju70, Kalhedon i Vizant. U rukama neprijatelja ostao je samo Abidos. Plovidba moreuzima ponovo se našla u rukama Atinjana. Zavedena carina od 10 odsto na svu robu obezbeđivala je značajne iznose ža izdržavanje flote. Svi ti aspesi bili su utoliko veci što su izvojevani u borbi ne samo s Peloponežarama već i s Farnabazom. Obnavljanje Vojni uspesi atinske flote ponovo su stavili na dnedemokratije vni red pitanja ustavnog poretka. Disproporcija izu Atini među ogromne većine teta u armiji i njihove političke bespravnosti bila je utoliko oštrija što se atinski hopliti koji su uživali puna politička prava nisu usuđivali ni da iziđu van Dugih bedema. lako je Agis u Dekeleji izgubio nadu u mogućnost da umori Atinu glađu sve dotle dok se pomorski putevi iz Ponta nalaze u njenim rukama, ipak su celokupnu situaciju u Atici Peloponežani držali u svojim rukama. To je još više ukazivalo na vojnu slabost atinskih hoplita. Odnos snaga u samoj Atini takođe se promenio u korist radikalnih demokrata. U doba oligarhijskog prevrata imucno atinsko građanstvo delilo se prema svojim političkim shvatanjima u tri grupe. Jedna od rijih bila je uz ekstremne oligarhe, druga, koja je svojim vođom smatrala Teramena, takođe je podržavala ekstremne oligarhe. I konačno, treča, priKčno velika grupa „pasivnih" okupljala je pristalice Periklova ustava; ta grupa bila je dezorijentisana propašću sicilijanske ekspedicije i otcepljenjem Jonije, i zato se nije odupirala zaverenicima. Poraz ekstremnih cligarha zbrisao ih je sa poprišta kao aktivnu političku snagu. Grupa pasivnih postepeno prelazi na stranu opozicije protiv Teramena. Nju ohrabruju akcije atinske flote koja pod rukovodstvom Alkibijada postiže velike pobede. Sve to slabilo je pozicije Teramena i njegovih pristalica. Zato je kao potpuno logičan stigao zahtev za vracanjem na stari Periklov ustav. Još 410. g., posle pobede kod Kizika, „narod je oteo vlast" (Aristotel, „Atinski ustav", 34, 1) od vlade Pet hiljada. Na čelo radikalnog demosa došao je vlasnik radionice muzičkih instramenata Kleofont. Kleofont je „prvi uveo podelu dva obola" svim vrlo siromašnim građanima (isto, 28, 3).71 Α da bi se pružila zarada velikom broju stanovništva, 409. g. je obnovljena izgradnja Erehtejona koja je, kako izgleda, završena 406. g.

70 Natpis IG, I2, 116 govori ο izuzetno blagim uslovima koje je atinska eklesija postavila Selimbriji. Atinjani su im vratili taoce koji su se nalazili kod njih i dali punu autonomiju, dvojici Selimbrana dali su prokseniju itd. Čak ni u Vizantu koji je zauzet na juriš niko od stanovnika nije bio ubijen ili prognan (Plutarh, „Alkibijad", 31). 71 Krajem rata ova pomoć je povećana na 3 obola. Te dopunske rashode državne blagajne za pomaganje najsiromašnijih građana buržoaski istoričari samo što ne smatraju glavnim uzrokom propasti atinske države. Kao

Paralelno sa izgradnjom Erehtejona tih godina su započeli i drugi građevinski radovi na Akropolju. Celokupan broj ijudi zaposlenih u tim javnim radovima iznosio je nekoliko stotina. Nadnica je iznosila 1 drahmu dnevno (6 obola). U to vreme broj građana koji su se koristili „diobolijom" (koji su dobijali pomoć od dva obola), prema natpisu IG, I2, 304, u 410/09. g. iznosio je samo 240-250 ljudi dnevno. Da bi se izbegla opasnost ponovnog oligarhijskog prevrata, odmah ria prvom zasedanju skupštine održanom po obnavljanju demokrafije đoneta je odluka ο čuvanju ustava. Ta odluka sačuvana je u besedi Andokida „O misterijama" (§ 96-98). Ona glasi: „Ali, ako bi neko oborio demokratiju u Atini, ili bi prihvatio da obavlja neku dužnost posle njenog obaranja, smatrace se za neprijatelja države i biće ubijen, a ubica neće biti kažnjen; njegova imovina biće konfiskovana, a deseti njen deo bice predat boginji... Svi Atinjani dužni su da se zakunu u filama i demama da će ubiti takve ljude. Tekst zakletve glasiće: ,Ubiću i rečju i delom, i glasanjem i vlastitom rukom, onako kako budem mogao, svakog ko bi oborio demokratiju u Atini i svakog ko bi obavljao ma koju dužnost posle obaranja demokratije i svakog ko bi pokušao da postane tiranin ili bi pomagao tiraninu'". Te mere bile su dovoljne da se u Atini, bez obzira na sve teškoće, očuva demokratski poredak sve do Lisandrovog uvođenja tiranije „Tridesetorice". Posle bitke kod Kizika, Sparta je predlagala da se zaključi mir na osnovu razmene Dekeleje za Pil i očuvanja arhee u granicama iz 410. g., ali ni pobednik Alkibijad koji je vladao na moreuzima, ni atinski demos opijen pobedama nisu hteli da pristanu na mir ni pod kakvim drugim uslovima osim pod uslovora status cjuo-a. Odlučujuću ulogu u ovom odigrala je pozicija vođe radikala Kleofonta koji je tih godina uživao veliku popularnost kako zbog uvođenja „diobolije" tako i zbog svog poštenja. Sve do kraja Peloponeskog rata Kleofont je upravljao finansijskom politikom Atine. Ta funkcija bila je veoma odgovorna i u doba mira. Kleofontov zadatak bio je utoliko teži kad je državna blagajna bila prazna, a on je morao da pronađe sredstva za isplatu pomoći gradskoj sirotinji. Pa ipak, 011 je izvršavao svoj zadatak. Krajem rata visina pomoći je čak povećana od 2 na 3 obola. Pri tom treba ukazati na njegovo variredno poštenje koje nije bilo uobicajeno u staroj Atini; to podvlači Lisija. „Bez obzira na to što je Kleofont" piše Lisija ,,kao što nam je svima poznato, niz godina držao u svojim rukama rukovodstvo svim državnim poslovima i što se predpostavljalo da je on na tom položaju stekao veliku imovinu, posle njegove smrti nigde se nije pojavio novac, a svi njegovi rođaci i cela svojta,

„dokaz" te svoje tvrdnje, oni množe broj svih atin- skih građana sa brojem dana u godini i sa 2 (obola), i tako dobijaju ogromne cifre. Me- đutim, pomoć nisu dobijali svi građani, već isključivo oni kojima je ona bila najpotrebnija-

kojima bi ih on mogao ostaviti, bili su, po opštem priznanju, siromašni ljudi" (Lisija, XIX, 48). Konačno, u leto 407. godine Alkibijad je ocenio da je došao momenat za njegov povratak u Atinu. Dok su Atinjani na ostalim frontovima trpeli neuspehe 409. g. izgubili su Pil72 Alkibijad je uništio čitavu peloponesku flotu i uspostavio vlast Atine nad moreuzima. Njegov dolazak u Atinu bio je veoma svečaii: „Atinske trijere su sa svih strana bile ukrašene ninoštvom štitova i plena; vukle su za sobom veliki broj zaplenjenih brodova i nosile su još više ukrasa sa krma pobeđenih i potopljenih brodova. Jednih i drugili bilo je najmanje dve stotine" (Plutarh, „Alkibijad", 32). Alidbijadu su vratili svu njegovu ranije konfiskovanu imovinu, svečano su sa njega skinuli prokletstvo i ovenčali ga zlatnim vencima. Konačno bio je izabran za stratega sa neograničenim ovlašćenjima kao jedini čovek sposoban da spase i povrati nekadašnju moć države.* U njegovim rukama našle su se sve omžane snage Atine, jer su drugi stratezi Trasibul i Adimant -bili izabrani prema njegovoj želji (Diodor, ΧΠΙ, 69). Ksenofont i Plutarh postavljaju pitanje da Π je Alkibijad hteo da postane tiranin i ističu veliku snagu njegovog uticaja u masama: „Sirotmju i golaće Alkibijad je osvojio u tolikoj meri da su oni strasno želeli da od njega naprave tiranina. All najmoćniji gradani, uplašeni, jako su požurivali njegov odlazak" (Plutarh, „Akibijad", 34-35). Ne mislimo da bi bilo celishcxino razmatrati pitanje ο tome šta je Alkibijad želeo. Važno je to da je celokupan tok događaja u ovoj ili onoj formi postavljao na dnevni red tiraniju. Dugotrajan rat koji je iscrpeo finansije, koji je vojsku odvojio od građanstva i vezao vojnike za njihovog vojskovođu, rat u kome su nedaće bile potencirane jakom socijalnoekonomskom krizom u svim zaraćenim državama, neminovno je morao da pojača tendenciju ka umštenju demokratskog poretka i uspostavljanju tiranije. Još je važnija bila evolucija samog atinskog demosa. Tokom Peloponeskog rata demos se u znatnoj meri deklasirao. Seljaštvo je bilo lišeno zenilje i živelo je u gradu od pomoći koju je primalo iz državne blagajne. Zanati i trgovina su takođe trpeli velike teškoce zbog rata. I konačno, desetine hiljada najodanijih pristalica demokratskog uređenja teta izginule su na Siciliji i u drugim

72 O gubitku Pila priča Diodor (ΧΙΠ, 64, 5): „Saznavši da se sve atinske snage nalaze na Helespontu, Lakedemonjani preduzmu pohod na Pil u kome se nalazio mesenski garnizon... Opsednuti u Pilu, Mesenjani su se neko vreme uspešno odupirali neprijatelju, oče- kujući atinsku pomoć. Međutim, njihov položaj je uskoro postao nepodnošljiv... Tako su Lakedemonjani zauzeli Pil koji je bio 15 godina u atinskim rukama". Eskadra koju je Atina uputila u Pil vratila se s pola puta, jer zbog bure nije mogla da obiđe Maleju.

nesrećnim ratnim operacijama. Tako je nestalo socijalne baze demokratskog uređenja. Alkibijadova delatnost, a nešto kasnije i Lisandrova, predstavljale su izraz tog perioda raspadanja klasičnog polisa i sazrevanja novih političkih formi koje su najavljivale helenizam. Ratne operacije Za vreme Alkibijadovog boravka u Atini moglo je u Joniji izgledati da će na kraju krajeva Atinjani biti pobednici. Atinska flota ponovo je gospodarila Egejskim morem i u takvim okolnostima povratak saveznika koji su se otcepili morao je da predstavlja stvar narednih meseci. Pokušaj Sparte da stvori svoju vlastitu flotu mnogo ju je koštao i završen je njenim totalnim neuspehom. Najbolje snage te flote sirakuski momari bile su povučene na
* „Bio je proglašen za glavnokomandujućeg cele vojske sa neograničenim ovlašćenjima" (Ksenofont, I, 4, 20). Diodor (ΧΙΠ, 69) dodaje: ,J dadoše mu sve oružane snage nakopnu i moru".

Siciliju radi borbe protiv armije Kartaginjana koja je brojala 100 hiljada boraca; ova armija je za tri meseca osvojila Selinunt i Hirrieru i uspešno napredovala u dubinu zemlje. Izdržavanje flote prevazilazilo je snage Sparte i peloponeski mornari su se pretvorili u obične najamnike persijskih satrapa, u početku Tisafernove, a zatim Farnabazove. Jedina nada ležala je u daljoj pomoći Persije. Od 411. do 408. g. zaključno persijska politika u helenskim poslovima nije se odlikovala stabilnošcu. Dok je Farnabaz vodio čvrst kurs za pružanje podrške Sparti protiv Atine i davao Peloponežanima sve što im je bilo potrebno za rat, Tisafern se uglavnom držao starih Alkibijadovih saveta ο maksimalnom iscrpljenju oba protivnika. Konačno su i Atinjani i Lakedemonjani uputili u Suzu delegaciju samom „caru careva" Dariju Π.

Erehtejon. Pogled sa Partenona.

Jasno je da se u datoj situaciji, kad su Atinjani gospodarili Egejskim bazenom, Persija potpuno opredelila za podršku Sparti. Spartanci su dobili uveravanje da c'e njihovi planovi imati punu finansijsku podršku. Atinska delegacija nije ni primljena kod cara; štaviše ona je još iz Gordija vracena natrag Farnabazu koji ju je držao kod sebe tri godine kao neku vrstu počasnih zarobljenika. Tisafem se privremeno nalazio u neniilosti. Radi koordiniranja persijske politike na Zapadu tamo je upućen mlađi Darijev sin Kir, koji je bio imenovan za kojrana (vladara) Male Azije. Sa sobom je nosio 500 talenata kao pomoć Lakedemonjanima. Računajući da će kasnije iskoristiti peloponeske hoplite da bi prigrabio persijskog presto za sebe, Kir se prema Spartancima odnosio veoraa predusretljivo; redovno im je isplaćivao pomoć za održavanje flote, isplatio je đužnu pomoć koja nije bila isplaćivana nekoliko ranijih meseci i povecao je plate veslačima sa 3 na 4 obola dnevno. To što je Sparta dobila na raspolaganje ogromne izvore pokazalo se kao važan faktor koji je predodredio pobedu Peloponežana. U isto vreme kad je u Malu Aziju stigao Kir, tamo je došao i novi spartanski nauarh Lisandar dostojan protivnik Alkibijada. U Lisandru je Sparta stekla vojskovođu novog tipa koji je mnogo podsećao na Brasidu i Gilipa. Lisandar je oštro nastupio protiv politike stare spaitanske oligarhije; on je otvoreno težio ka samovladi. Pojava grupe Spartanaca koji deluju samostalno i svoju političku liniju suprotstavljaju priznatom zvaničnom rukovodstvu, predstavljala je pravi prevrat u spartanskim uslovima. Ako je u prethodnom periodu ideal Spartanaca bio hrabar vojnik, disciplinovan i bezgranično odan odlukama efora, to u toku dugotrajnog rata svi istaknuti spartanski vojni komandanti postepeno počinju da deluju samostalno i da u ovom ili onom stepenu istupaju protiv vladajuće oligarhije svog polisa.

Za razliku od većine spartanskih vojskovođa Lisandar je bio odličan diplomata i uspeo je đa se sprijatelji s Kirom, ne mareći čak ni za to što je morao da izgubi nešto od svog ličnog dostojanstva. „Svojim ugađanjem Lisandar je konačno očarao (Kira) i nagovorio ga na rat" (Plutarh, ,,Lisandar", 4). Pošto je dobio povećanje plate veslačima, Lisandar je za matičnu luku svoje flote izabrao Efes, i bojeći se da stupi iTBoj neposređno s Alkibijadom, mimo je čekao da atinski stratezi pogreše. Lisandar je u fxnansijskom pogledu bio potpuno obezbeđen persijskim novcem pa je mogao da čeka da ekonomija Atine sasvim propadne pod opterećenjem izdataika za flotu. Međutim, raspolažući neograničenom vlašću u tolikoj meri kakvu nije imao ni Perikle, Alkibijad nije preduzimao nikakve akcije, pošto je leto 407. proveo u Atini, a jesen i zima nisu bile pogodne za ratne operacije na moru. Rok njegovih neograničenih ovlašćenja bližio se kraju i početkom 406. g. u Atini su postepeno počela da preovladavaju deraokratska raspoloženja. Međutim, iskoristivši privremeno Alkibijadovo odsustvo, koji je otišao na sever po novac za flotu, Lisandar u bici kod Notija (marta 406. g.) porazi atinsku flotu koja je izgubila 15 trijera. Lisandar je odneo pobedu zato što je pravilno ocenio međunarodnu situaciju i što je bez obzira na svoje spartansko vaspitanje shvatio da težište u ratu leži na kopnu, već na moru, i ne na Peloponezu, već u Maloj Aziji. Politička shvatanja i metode delovanja Lisandra veoma jasno prikazuje Diodor (ΧΙΠ, 70, 4): „Vrativši se u Efes, on pozva sebi najuticajnije ljude iz gradova; predloži im da organizuju heterije i objavi im da će ih učiniti vladarima u njihovim gradovima ako se stvari budu dobro razvijale". Plutarh („Lisandar", 5) dodaje: „Svoje prijatelje i one koji su ga lepo primali, postavljao je na visoke i počasne položaje, poveravao im je komandu nad vojskom; radi njihove koristi sam je postojao saučesnik njihovih nepravdi i grešaka". I stvarno, iskustvo iz događaja 411. g. u Atini pokazalo je da su jedno od najjačih orađa borbe protiv demokratskog uređenja predstavljale heterije. Lisandar je svuda pružao podršku tim oligarhijskim organizacijama. Lukav i servilan prema jačim od sebe, tiranin prema narodu, Lisandar je odlično shvatao da se vlast oligarha može ođržati jedino silom, i on je silora svuda nametao režim heterija. Bitka kod Notija koja nije biia naročito značajna u vojnom pogledu pokazala je svoju bremenitost ozbiljnim političkim posledicama. U eklesiji je sva krivica za poraz bačena na Alkibijada. U ovom slučaju izgleda da je poraz atinske flote bio stvarno iskrišcen za to da se predupredi eventualno uvođenje Alkibijadove tiranije. Prema Diodoru (upor. Isokrat, XVI, 38) AMbijad je bio okrivljen za održavanje prijateljskih odnosa s Tisafernom i za nair.eru da prigrabi tiransku vlast čim se završi rat. Kao tužilac protiv Alkibijada tobože je nastupio vođa radlkala Kleofont. Ovo nam pruža osnovu za mišljenje da je uklanjanje Alkibijada predstavljalo posledicu rada radikalno-demokratskih grupa koje su još iz vremena

Hiperbolovog ostrakizma bile veoma nepoverljive prema Alkibijadu i ovog puta su našle zgodan izgovor za njegovo uklanjanje. Atinjani su izabrali deset novih stratega s Kononom na čelu. Ne samo da nije bio izabran Alkibijad, već nije bio izabran ni jedan od njegovih pristalica. Čira je čuo za to, Alikibijad ponovo napusti Atinu i nastani se na svom ličnom iraanju u Trakiji. To je bio njegov konačni raskid sa svojim rođenim gradom.73 Samo pred bitku kod Egospotama on je tobože upozorio atinske stratege na opasnost koja preti atinskoj floti. Ostavljajući po strani lične osobine Alkibijada koji je bio bogat, imao jake veze i koji je bio sposoban, ali savršeno neprincipijelan atinski aristokrata, važno je da utvrdimo zašto mu je i u kojim okolnostima pošlo za rukom da odigra tako krupnu ulogu u istoriji Atine. Nesumnjivo je to da je glavni uzrok njegovih uspeha ležao u onoj dubokoj krizi koju je preživljavala atinska robovlasnička demokratija. Teško da bi Alkibijad mogao da odigra takvu ulogu, na primer, z.a vreme grčko-persijskih ratova ili u periodu procvata atinske demokratije.

73 Alkibijad je ipak još uživao veliku popularnost u Atini. U komediji „Žabe" koja je prikazana 405. g. Aristofan se ponovo vraća na pitanje ο Alkibijadu: „Dionis: Šta mislite vi, recite, Ο Alkibijadu? Grad boluje za njim. Euripid: Α šta ο njemu misli grad? Dionis: Šta misli! Želi ga, mrzi, ipak hoće da ga ima! Α šta vi mislite, kažite mi? Euripid: Ja mrzim građanina koji je spor U pomoći državi, a brz u nanošenju nesreće. Ko je za sebe spretan, za grad je lenj. Dionis: Odlično, to bogovi vide! Α ti šta misliš? Eshil: Ne treba mladog lava gajiti u gradu. Cim odraste - nateraće sve na poslušnosf". (14221433)

Jonski trem Erehtejona, istaknuti deo zapadne fasade.

Položaj Atine nešto se poboljšava 406. g. kad je Lisandar bio opozvan u Lakoniju zbog nezadovoljstva efora njegovim samovlasnim akcijama. Dužnost nauarha tada je preuzeo Kalikratid. Vaspitan u starim spartanskim običajima, Kalikratid je smatrao da mu čast ne dozvoljava da traži novac od Kira i više je voleo da se obrati za pomoć Milećanima. Nasledivši od Lisandra 90 trijera, on je novcem miletskih oligarha opremio još 50 brodova i sa tako mocnora fiotom pođe protiv atinske flote koja se nalazila pod koraandom Konona. Došavši na Sarnos, Konon ograniči zbog finansijskili teškoća broj svojih trijera na 70, ali ih je zato potpuno obezbedio veslačima. Da bi naterao Atinjane da prihvate bitku, Kalikratid izvrši napad na demokratsku Metimnu i zauze je na juriš. Tada Kononova flota izađe na more Γ približi se Lezbosu tako da su mu Peloponežani presekli veze sa bazom na Samosu. Atinjaiii su izgubili 30 brodova: ostali su se sklonili u Mitilenski zaliv gde je ih Kalikratid u potpunosti blokirao. Položaj blokiranih bio je očajan. Grad je ostao bez hrane, a bitka 40 brodova protiv 140 predstavljala bi pravu ludost.

Kad je u Atinu stigla vest ο blokiranju Kononove flote, preduzete su vanredne mere. Atinski demos je treći put tokom nepune decenije stvarao veliku flotu. To je predstavljalo ogroman napor ne samo u finansijskoekonomskom pogledu već i u svim drugim oblastima polisa. Pre svega bio je potreban ogroman broj veslača. Prema Diodorovim rečima (ΧΙΠ, 97) Atinjani su dali građanska prava metecima i uopšte svim strancima koji su bili voljni da stupe u redove vojske. Ksenofont (I, 6, 24) dodaje da su posade bile sastavljene ,,od svih odraslih stanovnika Atine kako slobodnih, tako i robova". Ovo saopštenje je utoliko značajnije, jer su robovi služeći u floti automatski dobijali slobodu i građanska prava.74 Za mesec dana bilo je opremljeno 110 trijera; njima se priključilo preko 40 savezničkih brodova (od toga 10 samoskih). Ovom flotora, poslednjom atinskom flotom u toku čitavog Peloponeskog rata, komandovalo je 8 stratega, >J> ι4Γ£ι ιλ\ Kod Arginuskih ostrva (blizu Lezbosa) Atinjani su se sukobili sa 120 brodova Kalikratida i odneli sjajnu pobed