P. 1
Erich_Von_Daniken_-_Da_li_sam_se_prevario

Erich_Von_Daniken_-_Da_li_sam_se_prevario

|Views: 102|Likes:
Published by mirkohrenkovic

More info:

Published by: mirkohrenkovic on Jan 24, 2011
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

11/11/2015

pdf

text

original

Sections

  • II
  • III

Da li sam pogrešio? pita Erih fon Deniken.

Njegove pristalice su se uplašile, a protivnici likuju. Međutim, ove reakcije su pogrešne.
Deniken daje rešenje koje je negde između. Iskreno priznaje gde je preterao i gde je naseo na
zablude. To šTo je neke kamenčiće izdvojio uopšte ne može da naškodi njegovom mentalnom
mozaiku. Njegov saldo je pozitivan, i između ostalih-zasniva se i na izjavama njegovih bivših
kritičara.
Polazeći sa najnovijeg stanovišta tehni-ke, nastavlja liniju, kojom je pre 17 go-dina šokirao
svet. Tehničari i naučnici vec danas projektuju ne samo tehnike, pomoću kojih izučavaju naš
sunčev si-stem, već prave planove do 2100 godi-ne: tada u svemiru treba da nastan.u čitavi
gradovi - sa svim stvarirna koje život čine lepim, a čime se stari dobri svet rasterećuje. Na taj
način se mogu rešiti problemi sa čovekovom sredi-nom, a zalihe sirovina na našoj planeti već
skoro potpuno iscrpljene mogu se neizmerno zameniti. - Planovi za bu-dućnost nastali u
laboratorijama i na tehničkim stolovima postojaii su još pre više hiljada godina. Denikenovi
dokazi nas uveravaju. Na osnovu ozbiljnih sta-rih izvora dokazuje, da su još u predi-storijskp
doba stanovnici udaljenih planeta napuštali svoje nastambe da bi posetili našu planetu. Tada su
zemljani živeli još u kamenom dobu, ili u ne-kom još starijem vremenu. NJima ta čudna bića
sa njihovom strašnom teh-nikom uopšte nisu bilajasna, u stranci-ma su videli bogove i
posvećivali im kultove, o čijem smislu još i danas ar-heolozi i religijski naučnici vode raspra-
ve te pokušavaju da ih odgonetnu. Deniken kaže: jer ono što im se čini ne-mogućim ne žele da
smatraju za mo-guće.

Erih fon Deniken

Da li sam se prevario?

Nova sećanja na budućnost

Sa prilogom sanskritskog naučnika Prof. dr Dilepa Kumara Kanjilala, Kalkuta

NOVA SEĆANJA NA BUDUĆNOST

Buducnost ima mnoga imena. Za slabe je ona "Nedostižno". Za bojažljive je
"Nepoznato". Za hrabre je ona - "Šansa".

Viktor Igo (1802-1885)

Mladi čovek u uniforrni vazduhoplovnih snaga SAD nije bio govoi-ljiv; kratko i očigledno
nerado odgovarao je na moja znatiželjna pitanja. To je bilo ujutro u 8 časova, 2. avgusta 1984,
godine. Vozili smo se autoputem 115 u Koloradu. Moj ćutljivi vozač skrenuoje ševrolet na
asfaltirani, krivudavi planinski put. Ne pita-jući očitao sam na brojaCu da smo prešli 5
kiloroetara pre no sto smo se zaustava; ispred iedne neugtedne zgrade – ČENEJSKOG PLA-
NINSKOG KOMPLEKSA. Ispred te nevelike zgrade nalazio se prostrani parhing. Gde se kriju
samo vozaci tib bezbrojnih autoino-bila?
Na ulazu zgrade dočekala me je gospoda K. Kormije, zamenik, šefa odeljenja 7.0. kontakte sa
medijima VASIONSKE KOMANDE SAD. Ona MI uze tašnu sa ramena i kamere i predade ih
iednoi'n naredniku, koji te moje obavezne rekvizite - kao pri tiezbednosnoj hontroli na
aeorodromima - propusti. Pregledali su mi pasoš i na košulju okačili karticu sa brojem i
datumom''Posle prolaska kroz rentgenski tunel i kroz dvoja vrata sa žičanim rešetkama, koja su
se bašumno otvorila i zatvorila, uđosmo u zeleni vojni autobus, koji iza krivine uroni u
stenoviti tunel, osvetljen jakom svetlošću, nalik dnevnoj.

Ispred uerovatno najuećih i najdebljih trezorskih vrata na svelu Dp.limični izgled podzemnih
rezervoara za slalku vodu

Saznadoh da je iz planinskog masiva izminirano 700,000 tona gra-nita. To je bio podatak koji
se mirne duše mogao izmeniti na više u slučaju sumnje, jer se ovde staraju o tome da ne
preteruju. Da ništa ne bi propalo iznete su karnene mase koje su poslužile kao materijal za
izgradnju parkirališta u ovom stenovitom kraju.
Zidovi i plafoni tunela, stubovi za povezivanje i hale osigurani su čeličnom mrežom od odrona
kamena, a da bi se same stene učinile "imunim", u granitje nabijeno 110.000 čeličnih klinova
dužine do 11 metala.
Ovde je izgrađen jedan od najimpozantnijih i najnepoznatijih građevinskih objekata današnjice.
Sastoji se od 15 trospratnih Celičnih zgrada, koje leže na 1319 moćnih čeličnih opruga, od
kojih svaka teži 500 kilograma.

Zgrade počivaju na oprugama teskim 500 kilograma

"Kuće" ovog čeličnog tehničkog sela nemaju direktan kontakt sa stenama, a i medusobno nisu
povezane. Fleksibilne veze treba u slučaju zemljotresa ili atomskih eksplozija da amoi-tizuju
svaku vibraciju i da garantuju slobodno lebdenje.

Trospratne Selične ku-će nemaju direktnu uezu sa stenama. Levo i dcsno čelični klinov dugi do
11 m, koji stabilizuju stene
Komandna soba. Veliki ekran u boji pokasuje konlure konlincnata

Prilikom obilaska postalo mijejasno kome pripadaju ti bezbrojni automobili napolju: njihovi
vlasnici su armija Ijudi VASIONSKE KOMANDE, koja broji 6000 saradnika, od kojih
nekoliko stotina radi u podzemnom kompleksu u planinama Čejena kod Kolorado Springsa;
oni su zaposleni u nervnom centru američke vasionskc kontrole.
Gospođa Kormije je telefonirala i kao u bajci, tiz - čarobne reči Ali Babe "Sezame otvori se'", -
otvoriše se jedna'vrata - kada se nađosmo u zatamnjenoj prostoriji. U dva nivoa sedeloje
dvanaestak Ijudi ispred ekrana i kompjuterskih tastatura. Sa jednog lako iskošenog zida
svetlucale su konture kontinenata ispresecane kri-vim linijama.

Gde je SALJUT 6

"Ovde kontrolišemo putanje svih satelita koji kruže oko globusa."
"Sve satelite? Ne samo svoje...?"
"Ne, dobro ste čuli: svih satelita!" promrmlja oficir.
"Smem li da izvršim probu na nekom primeru?"
"Molim Vas, ne možete nas iznenaditi!"
"Onda mi recite, gde se sada nalazi SALJUT 6!?"
Oficir sa naže preinajednom kolegi i šapnu mu nekoliko reči. Začu se kloparanje nekoliko
tastera, a na velikom ekranu pojavi se kriva linija koja se produžavala brzinom puža.
"SALJUT 6 nije satelit nego vasionska stanica koju su već više puta posećivala sovjetska
vasionska vozila", objasni moj oficir, dok smo posmatrali krivu liniju. "Stanica je izbačena u
vasionu 29. septembra 1977. godine". Krivalinijazastade. "Vidite, linija pokazuje sadašnju
poziciju SALJUTA 6 - on se upravo nalazi iznad Mađar-ske!"
"Jesu li to proračuni o verovatnoj putanji ili se SALJUT 6 stvarno kreće onako kako se pomera
kriva linija...?"
"Toje sadašnje vreme i sadašnja pozicija", odgovori oficir smešeći se zamišljeno.
Saznao sam da se "tamo gore" nalazi preko 15.000 objekata i među njima delovi raketa i drugi
vasionski otpad. Međutim, 5.312 satelita sada ki-uži oko zemlje na regulisanim putanjama.
Oficir mi je sa
ponosom pokazao jedini "vasionski katalog" slobodnog sveta koji izgleda skoro kao kakav
starinski registar; u njemu je zapisano svako lansiranje satelita sa njegovim ponovnim
povratkom u atmosferu.
Naravno, ovde iza pultova ne sede činovnici sa zaštitnicima za rukave. Sve je
kompjuterizovano, Banka podataka VASIONSKE KOMANDE SAD ne katalogizira samo
satelite, ona poznaje i sve njihove karakteristike: da lije to neki civilni ili vojni objekat? Da li
na njemu funkcioniše svaki uređaj? Kakvu funkciju ima? Na ekra-nima se ocrtavaju, na
pritisak dugmeta, sve trenutne putanje svih 5.312 satelita na dan 2. avgusta 1984. godine! Od
malopre povećao se broj za par satelita...
Medutim, kompjuteri ne pokazuju samo postojeće stanje. Na poziv putem šifre daju buduće
putanje bez obzira koji datum tražimo. Kadaje na početku 1983. godine radioaktivni ruski
satelit KOSMOS 1402 počeo da luta kosmosom kompjuterske galerije, VASIONSKE
KOMANDE su začas proračunale položaj u trenutku povratka u atmosferu i moguće mesto
pada. Saznao sam da predmeti sa prečnikom od oko jednog metra imaju petoprocentnu šansu
da savladaju ponovni ulazak u atmosferu. Veći objekti se raspadaju što na radarskim ekranima
izgleda kao početak raketnog napada.
Prva čovekova dimenzija bilaje zemlja, pa more, zatim vazduh, dok danas vasiona postaje
njegov "element". U tome Sovjeti imaju neuporedivo više iskustava od Amerikanaca. Ako
brojimo sate i dane onda su ruski kosmonauti od 1977. godine proveli u vasioni otprilike 6
godina, a američki samo 300 dana.

Gde su utopije postale stvarnost

Čeličnom nervnom centni u planinama Čejena utopije su odav-— no postale stvarnost. Čitava
vojska briljantnih matematičara -čak daje sastavljena i od samih Ajnštajna - godinama ne bi
mogla postići ono što kompjuteri urade za sekundu. Ukoliko bi neki sovjet-ski nebeski špijun
doleteo u blizinu bilo kog američkog satelita kompjuter koji osmatra dao bi za tren oka alarm.

VASIONSKA KOMANDA takođe upozorava na opasnost sve prijateljske nacije koje imaju
svoje satelite na putanjama od Japana preko Evrope do Indye. Ovde se izračunavaju i putanje u
kojima ne može doći do sudara i dostavljaju se civilnim ili vojnim ustanovama. Spejs šatl je iz
ove granitne planine dobio termine za startovaiye i
podatke o putanji. Pošto u vasioni vlada priliSna gužva, postoji veliki icteres za putanje sigurne
od sudara. Zahvaljujući brzim informa-djama STS 4je uspeo da za 12 kilometara mimoiđe
starotelo rakete, a STS 9 je uz pravovremeno upozorenje promašio ruski satelitski ostatak za
samo 1.300 metara.
Kontrola Zemlji bliske vasione nema praznina. U leto 1984. godine NASAje izgubila dva
relativno mala satelita kojeje lansirao Spejs šatl. VASIONSKA KOMANDA ihje odmah
ponovo pronašla.
Predali su me drugom oficiru. "Dobrodošli", reče on. "Ovaj tim nosi veliku odgovornost.
Molim Vas da iiikome ne smetate u radu... i da ne govorite glasno!" Našli smo se u prostoriji
za rano upozore-nje. U njoj j e vladala atmosfera neke velike univerzitetske biblioteke, s tim
štoje umesto knjigama, bila ispunjena kompjuterima i ekra-nima, zamračena i snabdevena
filtriranim vazduhom bez bakterija, cistijim od bilo kog vazduha koji dišemo u svetu.
Sve do ovog časa imao sam pogrešno mišljenje da su podmornice pod vodom sigurne od
otkrivanja. Ovde su me učinili mudrijim: kao što se može tačno odrediti položaj svakog satelita
ili nekog njegovog otkinutog komada, tako se može saznati i položaj bilo koje podmor-

Pcigll.d na centralu za rano upozoravanje pretrpanu elektronikom, duboko uplani-
riama
Čejena

Bila je atmosfera kuo u čttoonici ncke velike univerzitetske biblioteke

nice nezavisno od toga da li se nalazi usidrena u luci ili je na dnu nekog inora ili okeana.
Međutim, postoji i izuzetak: vrio male pod-mornice, kao na primer, podmornice zajednog
čoveka, koje ne mogu dalansiraju strategijske projektile, ostajale su do sada neprimećene,
siguran sam - ne još za dugo.
"Naš sistem senzora", objasnio mije oficir, "stacioniranje na svim kontinentima pod vodom i u
vasioni. Ovim senzorima -javljačima, kao i radarskim uredajima ili infracrvenim uređajima u
satelitima, ne promiče nijedan start rakete, čaki ako otkažejedan deo senzora. Samo senzori
stacionirani u vasioni daju dnevno, danju i noću, oko 20.000 informacija. Čim neki senzor
registruje nešto neobično (ato može biti 1 erupcija vulkana ili šumski požar) odmah šalje
brzinom svetlosti centralnom kompjuteru - direktno u ovu prostoriju za rano upozoravanje -
informaciju o tom događaju. Centralni kompjuter analizira vesti i izbacije pojedinosti na ovih
pet velikih ekrana! Daću Vam jedan primer da biste imali predstavu o vremenu. Balistički
raketni napad traje, u zavisnosti od mesta sa koga su lansirane rakete, oko 1.800 sekundi, i tada
su rakete već dospele do američkog kontinenta. Pretpostavimo da su rakete lansirane sa
podmornice, u tom slučaju će vreme ranog upozorenja, opet zavisno od mesta na
kome se nalazi podmornica, iznositi samo 600 sekundi. Kompjuteri nam odmah
saopštavajukoji su senzori registrovali događaj,javljaju vreme lansiranja, tačni položaj mesta
lansiranja, brzinu starta, pravac kretanja projektila, tip rakete i još mnoge druge važne podatke.
Tako, dok se ovde ne uključi alarm, moramo biti apsolutno sigurni da se ne radi ni o kakvoj
tehničkoj smetnji ni o lažnoj uzbuni..."
"Kako to utvrđujete?"
"Imamo ovde bezbednosne telefone. Ne mora da se bira nijedan broj. Kada podignete slušalicu
partnerje već na vezi. Na taj način smo povezani sa svim važnim komandnim mestima. Dok
kompju-teri na ekranima daju podatke, mi smo na telefonima. Želimo da proverimo da li
komandna mesta na Grenlandu, Aljasci ili u Sau-dijskoj Arabiji imaju iste informacije kao i
mi. Istovremeno kompjuter traži podatke, a to je sve prethodno isprogramirano, od drugih
tipova senzora, koji, na primer, ne reaguju na infracrvene zrake, nego na radioaktivnost ili
optički.
"Želite li time reći da znate da li je neka raketa sa punjenjem ili nije?", upitah.

"Pa moramo znati! Kako bismo onda razlikovali klopku od prave bombe?"
To me je ostavilo bez reči. Nedovoljno informisan, bojao sam se dabijednajedina pogrešno
ispaljena raketa mogla da izazove svetski rat i do tog trenutka sam mislio dajedan pokvareni
kompjuter može svet dovesti do propasti. Sada znam da Ijudi, kompjuteri i senzori deluju pod
jednim sigurnosnim sistemom, pre nego što VASION-SKA KOMANDA uopšte da prvi alarm
strategijskoj izvršnoj komandi... a zatim da drugi, koji potvrđuje "istinitost napada".

U Rusiji je lansirana raketa

Dok smo razgovarali i dok su podaci neprekidno svetlucali na ekranima, začu se ukratkim
intervalima signal i zasvetle crveno svetlo sa natpisom "Classified" - TAJNA. Svi ekrani
postadoše odjednom prazni, ali samo za trenutak. Zatim, ove brze sluge Ijudskih mozgova
ispuniše eki-ane kolonama brojeva, grafikonima i slikama, a istovremeno brzi štampači počeše
da izbaciju beskonačne trake hartije. Nekoliko oficira zgrabiše telefone i počeše mirno da

Model ultraljubičastog senzora Ocima na nebu ni šta ne promiće

razgovaraju sa partnerima na nekoj udaljenoj tački zemljine kugle. Sia se desilo?
Upravo sada, u 10.33 časova po lokalnom vremenu, 2. avgusta 1984. godine, sajednog
sovjetskog eksperimentalnog poligona ispa-Ijenaje raketa. Za Ijude VASIONSKE KOMANDE
toje rutinska stvar, a za mene upečatljiv doživljaj, jer se samo nekoliko sekundi posle lansiranja
negde u Rusiji saznalo u Kolorado Springsu da je ispaljena raketa, odmahje utvrđeno i mesto
ispaljivanja, identifiko-van je tip rakete, pravac i brzina leta izračunati su i pretvoreni u
preciznu krivulju, cilj nijebio tajna, aveć se znalo i sve okonstrukciji objekta, da li je sa
punjenjem ili nije. Serije daljih podataka su se munjevito smenjivale na ekranima, a
istovremeno su se ispisivale na štampačima.
"Sa koliko tačnosti se može utvrditi mesto pada?"
"Od oko sto metara", odgovori oficir samouvereno.
Strahovito, a uprkos tome, u izvesnom smislu, umirujuće. Pri tom kompjuteri koji ovde rade
enormnom brzinom pripadaju - kako mi je pričao brigadni general Erl S. van Imvegen - tobože
već preva- zidenoj generaciji. Već postoje neuporedivo brži računari sa upravo neshvatljivim
sposobnostima. Na mojepitanje zašto naj-mlađakom-pjuterska generacijajoš nije u upotrebi
rekao mije da VASIONSKA KOMANDA upotrebljava nove aparature tek onda kada se
dokažu u svim zamislivim i teoretskim predstavama odgovarajućih situaci-ja.
VASIONSKA KOMANDA, kao vojna institucija, nema pravo
raspolaganja ni strategijskim ni vasionskim sistemima naoružanja. Jedini njen zadatakje
nadgledanje vasione bliske Zemlji i identifi-kacija i klasifikacija vasionskih objekata. Ovde, u
čeliCnom selu pod planinama Čejena, ne rade politički fanatici, vasionski mamjaci ili fantasti.
Svi ovde služe, i narednik i general, svako na svom zadatku, posmatranju vasione sajednim
ciljem: upozoriti na iznenadni napad Ameriku i ceo slobodni svet.
Uprkos tome - postoji opasnost od napada atomakih bombi.

Zvezdani ratovi - pa šta?

"Predsednik Ronald Regan istupioje 23. maja 1983. godine pred — kamere i najavio
"Inicijativu za jačanje strategijske odbrane" (Strategic Defence Initiative). Te večeri je Ronald
Regan zahtevao
od naučnika Amerike "da nam daju u ruke sredstva koja će atomsko oruzje učiniti zastarelim i
prevaziđenim".
Poziv Ronalda Regana naučnicima Aroerike će u istorijskim knji-gamajednom prevazići apel
Džona F. Kenedija iz 1961. godine kada je odredio Mesec za prvi cilj vasionskog putovanja.
Kenedijeva inicijativa je dovela do sletanja LUNE 9 na Mesec 3. maila 1966. godine i do
mekog spuštanja APOLA 11 sa posadom 20. jula 1969. godine.
1 za realizaciju Reganovog zadatka će biti potrebno vreme, roedutim, njegovo rešenje nije
povezano sa programom Rata zvezda. Do zvezda je još dalek, dalek put. Jednoga dana će
naućnici i tehničari realizovati Reganove inicijative, međutim, rezultat neće imati ništa sa
Ratom zvezda. Govor o Ratu zvezda citiranje već u delovima i emitovan u svet. Mislim daje
nužno da i ja citiram od reči do reči relevantne delove:
"Hteo bih sa Vama da podelim san o budućnosti u koji se svi nadamo. Moramo defanzivnim
sredstvima presresti zastrašujuću sovjetsku pretnju raketama. Kako bi bilo kada bi naš
slobodan narod bezbedno živeo sa saznanjem da se njegova sigurnost ne bazira na
momentalnom americkom protiv udaru na sovjetski napad već na mogućnosti da se
strategijsko-balističke rakete mogu presresti i uništiti pre nego što dosegnu našu zemlju ili
oblasti naših saveznika? Znam daje to krupan tehnički zadatakkoji, možda, ne možemo rešiti
pre kraja ovoga veka. Medutim, tehnologijaje dostigla takav nivo da je za nas pametno da
otpočnemo sa takvim naporima... Pozivam naučnike, koji su nam darivali atomsko oruzje, da
svoje veličanstve-ne talente stave u službu čovečanstva i svetskog mira i da nam daju u ruke
sredstva koja će atomsko oružje učiniti zastarelim i preva-zidenim,., Veceras činiro važan prvi

korak. Izdajem nalog da se nastavi sa intenzivnim naporima i napravi dugoročni istrazivački i
razvojni program koji bi imao daleki cilj da se nkloni pretnja koju donoge atomske rakete."
Da li će biti moguće da se rakete u letu. presretnu i "neutrališu" pre nego što dostignu svoj cilj'?
Da lije, uopšte, poželjno da R.eganov san postane stvarnost? Da li on, na kraju, ne provocira
drugu stranu da proizvedejoš opasnije rakete da bi imala šansu da probije "zaštitni kišobran"?
Šta ova političko-vojna kontroverzija ima sa mojim teorijama?
Mnogo, mnogo toga!
Tehnike koje se mogu razaznati na horizontu daleke budućnosti već su jednom imale svoju
primenu... u dalekoj prošlosti čovečan-stva- Moram se pozabaviti budućim vasionskim
oruzjem kako bi Stalac kasnije mogao da shvati šta se većjednom dešavalo u prastaro vreme.

Tajni projekt LM

UNemačkoj se 1943. godine radilo na jednom tajnom projektu LM. LM je bila skraćenica za
linearni motor. Do tada su projek-tili ispaljivani eksplozivnim pogonskim gasom iz cevi oružja.
Kod linearnog motora magnetna polja povlače/odbijaju projektil i preda-ju ga sledećem
magnetnom polju. Magnetna polja, koja su povezana šinom među sobom, ubrzavaju projektile
brže od najjačeg pogon-skog gasa i to bešumno, bez detonadje. Nemačkim tehničarima je
uspelo - 1943. godine! - ubrzanje projektila teškog deset grama na 1.050 metara u sekundi. Cilj
je bio da se projektil od sedam kilogra-ma ubrza pomoću magnetnih polja na 2.000 metara u
sekundi.
Amerikanci su dalje razvili ovaj tehnički princip, šinski toprail njihovim eksperimentalnim
institutima izleću iz cevi pro-jektili teški dva kilograma startnom brzinom od 20 km u sekundi -
deset puta brže od nemačkih eksperimentalnih projektila iz 1943. godine. Sinski top ubrzava
plazmu, a plazma projektil. Projektili su tako brzi da ih na njihovoj putanji trenje sa vazduhom
ne može ni usporiti ni skrenuti. Ovi projektili se zbog svog delovanja i kinetičke energije mogu
nazvati "ubitačnim" čak i za rakete.
Do sada - kako se može pretpostaviti! - najefikasnije, ali vrlo komplikovano vasionsko oružjeje
nuklearno-napunjeni rentgenski laser. Jedan apsolutno tajni metal okružuje u obliku cilindra
najmi-nimalnije atomsko eksplozivno punjenje. Oslobođena termička energija nuklearnom
detonacijaom utiče na emisiju rentgenskih zraka iz atoma metalnih vlakana. Sa ovom munjom
zraka oslobađa se nekoliko stotina milijardi vati, koji se spregnuti cilindrično raspo-ređenim
metalnim vlaknima upravljaju na cilj. Takav rentgenski laser ne može se, doduše, usmeriti na
jednu tačku kao optički laserski zrak, međutim, računa se da na udaljenosti od preko 4.000
kilometai-a ima rasturanje od oko 200 metara. No, i tadaje dovolj-na ta kinetička energija da se
raketi koja dolazi zada uništavajući l rentgenski udar, da zavareni sastavi na rezervoarima za
gorivo popucaju ili da se raketa izbaci iz kursa. Negativna strana ovoga » principaje što se
rentgenski laser i sam razori od atomske eksplozije. Zbog toga na Zemlji treba imati mnogo
takvih rentgenskih lasera i spremnih za lansiranje ili se moraju stacionirati u vasioni.
Međutim, Bogu hvala, stacioniranje atomskog oružja u vasioni zabranjeno je ugovorima
izmedu Istoka i Zapada.

Uništavajući ultraljubičasti zraci

Ultraljubičasti zraci o kojima ću sada da govorim sasvim su nepodesni za kozmetičke svrhe -
da bi se pocrnelo.
U traženju mogućnosti da se atomske rakete unište laserskim zracima koji imaju svetlosnu
brzinu eksperimentisalo se Ekscim-skim laserom. On funkcioniše na bazi jedinjenja plemeniti
gas-halogen i proizvodi ultraljubičasti zrak talasne dužine od 0,3 mikrometra (1 mikrometar =

1/1.000.000 m). Izgleda kao da je pronađeno Kolumbovojaje: laserski zrak se proizvodi na
Zemlji, ali deluje iz vasione! A to se dešava ovako:
Parabolično borbeno ogledalo se izbacuje na putanju na udalje-nosti od 1.000 kilometara od
Zemlje, a drugi reflektor se lansira na visinu od 36.000 kilometara u geosinhronu orbitu. To
znači da drugi reflektor ostaje stalno na jednom mestu, sinhrono sa okretanjem Zemlje. U
momentu kada neka strana raketa startuje, senzori siste-ma za rano upozoravanje osete toplotu
vrelog mlaza rakete i daju uzbunu. Ogledalo na 1.000 km se pomoću bezazlenog laserskog ili
radarskog zraka upravlja na leteći objekt i ono ga prati. Geosinhroni reflektor na 36.000
kilometara visine je stalno u "optičkoj vezi" sa "borbenim ogledalom" na 1.000 metara. U
blizini zemaljske stanice drži se spremna energija jedne centrale koja se za sekund može
dovesti na laserski zrak. Ako i čim VASIONSKA KOMANDA ovaj projektil definitivno
identifikuje kao neprijateljsko ofanzivno oruzje, i kada najviše komandno mesto naredi
obaranje, sve se događa u
nanosekundama. Ekscimski laser dobija energiju, brzinom svetlosti (300.000 km/sek)
intenzivni ultraljubičasti zrak pojuri ka geosin-hronom reflektoru, a ovaj ga šalje na "borbeno
ogledalo", kojeje već uhvatilo cilj. Cilj se uništava energijom kojaje proračunata na 160 MJ
(megadžula). Masa energije koja se tada oslobađa mogla bi "usput" da istopi za tren kocku leda
od 142 kilograma težine. Munja iz čovečje ruke! Naravno, ova dva ogledala, navedena kao
primer, ne bi bila dovoljna da unište jato raketa. U mislima i u planiranju računa se sa oko 400
"borbenih ogledala" koja bi stalno morala da kruže oko Zemlje, odnosno, koja bi month'ana na
raketama sprem-mm za lansiranje mogla za par sekundi da budu izbačena u svoju orbitu.

Prevaziđena reč NEMOGUĆE

Ono što su pisali autori naučno-fantastičnih romana, a ozbiljni '—'naučnici smatrali utopijom i
odbijali nadmenim smeškom, po-staloje stvarnost.
Ta opskurna reč NEMOGUĆE čestoje dovođena do apsurda, ali je još uvek u upotrebi.
Kao NEMOGUĆE se smatralo da meteori padaju sa neba.
NEMOGUĆIM se smatrao prastari san da se Ijudi vinu u nebo.
NEMOGUĆNOST probijanja zvučnog zida bilaje tobožnji zakon fizike.
Ideja da se atom, najmanja čestica elementa, može cepati važila je kao NEMOGUĆA.
Onaj ko je smatrao mogućim da čovek dosegne Mesec, pa čak i Mars, bioje okvalifikovan
NEMOGUĆIM fantazerom.
NEMOGUĆA je bila, čak do skoro, predstava da se svetlosni talasi, koji se prostiru u svim
pravcima, centriraju najednu talasnu dužinu i odvedu u jednom pravcu na neku malu tačku.
NEMOGUĆE fantaziranjeje bila "spekulacija" da se genetski kod može programirano menjati.
NEMOGUĆE je, tako se govorilo, prenošenje misli od mozga ka mozgu. NEMOGUĆE je
ukloniti zemljinu težu ili ikada premašiti brzinu svetlosti.
NEMOGUĆE, sve je NEMOGUĆE, međutim, delimično to je realnost
Onaj ko već ne veruje realističkim prorocima trebalo bi bar da pažljivije pročita Bibliju. Tamo
naime, stoji u Genezi:
"A toje tek početak njihovog tvorenja; odsada njima neće biti ništa nemoguće, svejedno šta
preduzimaju."
Kineski seljaci imajujednu odgovarajućuposlovicu; "Onaj ko vidi nebo u vodi, taj vidi ribe na
drveću!".

Kao muva u tamnoj sobi

Velike sile u centrima za ispitivanje razvijaju oružja sa zracima koji se mogu emitovati sa
uništavajućim dejstvom na daljine od hiljade kilometara a koji se sastoje od subatomskih
čestica. Uprkos držanju u tajnosti procuriloje da se u Livermorskim laboratorijama, u
Kaliforniji, eksperementiše oružjem pomoću zrakova od čestica koji lansiraju kao "municiju"
energetski napunjene protone i nega-tivno napunjene elektrone. Ovi zraci ne progorevaju
nikakve rupe, ne uništavaju rakete, međutim, prodiru kroz svaki zid... i onesposo-bljavaju
kompjutere. Nemoguće? Sačekajmo da vidimo.
Navodnoje NEMOGUĆE da se puščano zrno na svojoj balističkoj putanji pogodi drugim
zrnom. Desetogjuna 1984. godine američki tehničari su precrtali to NEMOGUĆE.
Toga ponedeljka, na Duhove u 10.58 časova startovala je raketa sa vazduhoplovnog uporišta
Vanderberg. Njen cilj je bio malo ostrvo Mek, udaljeno 8.000 kilometara ođ Kalifornije na
Atolima u Tihom okeanu. Već u fazi startovanja VASIONSKA KOMANDAje otkrila raketu,
kompjuteri su nacrtali podatke o njenoj putanji na monito-rima i poslali ih radarskoj stanici na
Atolima. Tamo je brzi kompjuter najmlađe generacije izračunao kurs susreta. Jedna rake-ta-
presretač poslata je u pravcu "neprijateljskog projektila" ~ koji je leteo brzinom od 25000 km
na čas. Senzor na glavi rakete-presretača radi tako osetljivo da može da pronađe "toplinu"
ledenog bloka u jezivoj hladnoći vasione. Njegova merenja su predata kompjuteru na raketi
koji u momentu primanja reguliše mlaznice za pravac. Na 200 km visine raketa-presretač je
razvila metalnu mrežu u obliku kišobrana, prečnika 5 metara, koja je trebalo da garantuje da se

model lovca-presretača. On ireba trostrukom. brzinom zvuka da dostigne visinu od
kilonmelara.

prihližavajuči projektili u poslednjem momentu ne mimoiđu. Mreža je bila nepotrebna. Sudarje
bio direktan. Kompjuteri u VASION-SKOJ KOMANDI sujavili puni pogodak!
Tom vežbom u gađanju dokazanoje da se raketakoja leti višestručni brzinom zvuka može
pogoditi raketom koja isto tako brzo leti. NEMOGUCE, mislilo se do pre nekoliko godina.
Akoje neka raketa rsapustila rampu ništa je više ne može zadržati. Da se pogodi?
NEMOGUĆE. 1 ponovo je NEMOGUĆE otišlo u korpu za otpatke.
Borbeni avion SAD, F-15, već danas postiže visinu od 30 kilome-tara. Planira se mašina
"Advanced Fighter" koja bi trebalo, pri u-ostrukoj brzini zvuka, da leti na visini od 40
kilometara, a to su avioni koji imaju već kvalitet satelita. Ovakvi avioni mogu ispod krila da
nose više raketa-presretača, da ih popnu na veliku visinu i da ih lansiraju u pravcu
"neprijteljskih" raketa. Već sada lovci mogn da odnesu rakete u stratosferu i da unište satelite i
orbitalne stanice. Količina troškova za najveću vazdušnu borbu u istoriji sveta se ne može
predstaviti. Do kraja ovog veka treba da se, prema zvaničnim
podacima, utroši 500 milijardi dolara u takvo ispitivanje naoruža-nja. Da li se mogu postavljeni
ciljevi dostići? Zašto se daje toliki novac, zašto se ulaže toliko Ijudske pameti i toliko radne
snage u takve projekte? Da lije naoružavanje kosmosa neizbežno? Kuda sve to vodi?

Rupe u kišobranu

T\o sada je svako oružje nadmašeno protivoružjem. Pametni su dizali glasno svoj glas protiv
militarizacije kosmosa. U studiji "Raketna odbrana u kosmosu" četiri naučnika, koja su sa
ovom matenjom upoznata, otkrila su praznine u planiranom zaštit-nom kišobranu i ukazala na
(neizbežne) rupe kroz koje se kišobran može probiti. Sti-učnjaci za međunarodno pravo
obraćaju pažnju na pravne probleme: velike sile i 80 drugih država potpisale su 27. januara
1967. godine Ugovor o kosmosu, a u njegovom članu 2. stoji:
"Vasiona, uključujući Mesec i druga nebeska tela, ne podleže nikakvom nacionalnom
prisvajanju upotrebom nadmoći, korišćen-jem okupacije ili drugih sredstava".
Zvezdano nebo iznad nas ne sme se učiniti bojištem, njegove zvezde ne treba da se degradiraju
imperijalnim kolonijalizmom.

Što se tiče stacioniranja oružja u kosmosu u članu 4. Ugovora iz 1967. godine stoji:
"Države saugovarači se obavezuju da u orbitu ne dovode nikakve predmete koji nose atomsko
oružje ili drugo oruzje za masovno uništavanje, kao ni da nebeska tela snabdevaju takvim
oruzjem, niti da takvo oružje stacioniraju u kosmosu.
Mesec i druga nebeska tela će države saugovarači koristiti isključivo u mirolj ubive svrhe.
Osnivanje vojnih uporišta, postrojen-ja i utvrđenja, isprobavanje oružja svake vrste i obavljanje
vojnih Vezbi na nebeskim telima su zabranjeni. Upotrebavojnogpersonala za naučno
ispitivanje ili druge roiroljubive svrhe nije zabranjena. Isto tako nije zabranjena upotreba
opreme ili uređaja kojaje potreb-na za miroljubivo ispitivanje Meseca ili drugih nebeskih tela".

Juče dogovoreno - danas već prevaziđeno

Ta osnovu stanja tehnike 1967. godine izgledaloje daje sa ovim
ugovorom svejasno, međutim, ništa nijejasno! Ugovor zabra-njuje samo upotrebu
"atomskog oružja i sredstava za masovno uništenje" u kosmosu. Laser - kojije upotrebljen
protiv rakete koja nosi atomsko onižje - nije nijedno ni drugo. Kremljuje uspelajedna, mora se
reći, genijalna dezinformacija: u Moskvije, naime, lansirana priča o govoru predsednika
Regana o Ratu zvezda, a zapadni mediji su preuzeli ovu zgodnu formuhi. Od tog vremena
kruži mišljenje da Amerika hoće da "instalira" u kosmosu uništavajuće sisteme oružja, zračna
oruzja u više varijanti, dok Sovjeti svoja nastojanja isključivo namenjuju miroljubivoj
budućnosti. Da ne bi smo zamagljivali stva-ritrebalo bi da se primi k znanju da su Sovjeti u
orbitu prvHansirali satelite - ubice... i da su za ispitivanje zračnih oružja do 1983. godine
potrošili vise novca od Amerikanaca. SAD sujošjednom bile druge:
major avijacije Jurij Gagarinje izveo prvi kosmički let sa Ijudskom posadom 12. aprila 1961.
go-dine.
Rukovodilac istraživačkog programa strategijske odbrane SAD, general Dzems A.
Abrahamson, izjavioje 1. decembra 1984. godine ujednom intervjuu:
"Sovjeti su vršili ispitivanja u oblasti zračnog oružja već duže vreme. Imamjedan vrlo
interesantan članak iz sovjetskih izvorakoji je napisan 1982. godine. U njemu je planirana
kompletna arhitek-tura ovoga što mi sada pokušavamo da postignemo i to odaVno pre govora
predsednika".
"Svetska istorijaje zbir onoga što se moglo izbeći", pisaoje nobe-lovac Bertrand Rasel (1872-
1970).
Da li je to spirala bez kraja? Od pronalaska samostrela bilo je pregovora o razoružavanju.
Neprijatelji su obećavali međusobno da ovo Ijuto oružje neće upotrebljavati u borbi. A zašto se
spirala okreće? Zato što se Ijudi boje jedan drugoga, što ne veruju jedan drugom. A zašto ne
verujujedan drugom? Zato štojedan ne zna šta onaj drugi ima ispod štita. Šta je prvo -jaje ili
kokoška? Tako se stalno posle novog oružja pronalazi još novije i pošto je kontrola arsenala
nemoguća, spirala naoružavanja se okreće - kao perpe-tuum mobile.

Razmišljanja jednog nepolitičara

Nisam agent Stejt Departmenta, ali sam kao Švajcarac koji je
ožalošćen konfliktom Istok-Zapad, zainteresovan za politiku -što znaju moji čitaoci.
Međutim, ne interesuje me ništa drugo osim mira tehničkog razvoja u službi čovečanstva. Isto
tako, išao sam veoma često i boravio isuviše dugo u SAD da bih mogao da poverujem da taj
narod manje žudi za mirom od nekog drugog naroda na našoj planeti.
Izmedu 1820. i 1977. godine - to su poslednje poznate brojke za koje znam - Amerika je
primila 48,06 miliona useljenika iz Evrope (75,2%), iz Azije (5,4%), iz Kanade, Srednje i
Južne Amerike (18,3%). Nijedna druga nacija nema toliko otvorena vrata za use-lje-nike. Zele
li rat ti milioni Ijudi koji još uvek dobrovoljno pristižu? Oni hoće da rade i žive u slobodi, a te
želje ispnnjava samo mir, a ne rat. Posle takozvanog govora o Ratu zvezda, 1984. godine,
ogromna većina od 220 miliona Amerikanaca izabralaje Regana za predsed-nika i oni žele da u
miru sačuvaju svoje blagostanje. (P-eganje dobio većinu u 49 od 50 država). Ne podmećem
Sovjetima manju naklo-nost za mir - samo, ne mogu da ih proveravam sa sigurnošću. 0
blagodeti i prokletstvu demokratije - sve se zna. Osobina i negativna strana diktatureje da se ne
sazna ono što treba da ostane tajna.
Zato mislim da Amerikanci hoće da oslobode svet od nltklearnog terora i da onemoguće
atomske rakete da dođu do svog cilja. One će biti eliminisane već u kosmosu.
Ujednoj televizijskoj diskusiji 6. septembra 1984. godine profesor Edvard Teler, koji je
učestvovao u razvoju atomske i hidrogenske bombe i koji je takođe jedan od inicijatora
projekta Rata zvezda rekaoje:
"Kako se izbegava rat? ... Ako me udariš, ja ću ti vratiti udarac, a moj će udarac biti tako
strahovit, da se nećeš ni usuditi da udariš. Nikada to nije bilo lepo ni prihvatljivo ... Verujemo
da možeino ukloniti zastrašivanje odmazdom, jer umesto odmazde imamo od- j branu ...
Najvažnije je da se umesto napada umemo zaštiti i to je ta - " odbrana za koju seja zalažem."
Teler se založio za razvoj oružja koja nisu uperena protiv čoveka nego protiv oružja protivnika.
Na primedbu da sve te tehnologije budućnostijoš neće funkcionisati, Telerje ležerno
odgovorio: "Ima-mo daleko bolje mogućnosti o kojima ja, na žalost, ne mogu da govorim..."
Pre više hiljada godina ratovali su, oči u oči, pojedini Ijudi, Već su se grupisali i pećinski Ijudi.
Iz pi-vih naselja sukobljavale su se horde kopljima i strelama. Gradovi - države i kraljevstva
organizovali su redovne, različito naoružane trupe. Brodovi su postajali tvrđave sa posadom.
Kao prethodnik tenkova na frontovima pojavljivala su se naoružana borna kola. Nove legure
metala za mačeve i opremu odjedanput su postale poslednji krik. Ljudi su uvek nekad i negde
iražili nove ubistvene tehnike, a gradovi i države su se povezivali pod znakom zajedničkog
interesa. Pojavili su se topovi, revolveri i mi-traljezi - nova oružja kojima se moglo ubiti još
više Ijudi. Jednoga dana ratovi su avionima preneti u vazduh, a nastavljeni podmorni-cama pod
vodom. Na suvom, na vodi i u vazduhu Ijudi su postali perfektne ubice. Zatim su tragali za
četvrtom dimenzijom konflikata - i "otkrili su" kosmos. U međuvremenu se pregovaralo o
razoružan-ju i miru! Uprkos pregovorima o razoružanju, oruzje eskalira u ocigledno
nezadrživoj evoluciji tehničkih pronalazaka. Zvuči para-doksalno, ali to ima i svoju dobru
stranu.

Evolucija prodire u kosmos

Tstorija velikih političkih razmii-icaje istovi-emeno istorija epohal-—nih tehničkih dostignuća
sviđalo nam se to ili ne. 1 kao štoje svako doba postavljalo svoja pitanja i mi možemo da
pitamo: šta dolazi sutra, šta prekosutra?
Apsurdnaje pretpostavka dajedna od super sila može da pobedi drugu. Kontinuirani razvoj
novih oružja cementira pat - situaciju koja - istorijski posmatrano - samo za sekunde može
poremetiti ravnotežu da bi se u odlučujućoj minuti ponovo uravnotežila.
Pošto se na Zemlji i u bliskom kosmosu - da to ležerno kažemo -ne može više naći ni saksija sa
cvećem, tehnička evolucija prodire u daleki kosmos. Za tu novu dimenziju nisu više dovoljni
novčani, duhovni i tehnički resursi jednoga bloka. To će biti zadatak svih nacija. Kladim se (i
nadam se da ću dobiti opkladu) da ni Rusi ni
Amerikanci neće odleteti na Alfa kentauri (naša najbliža zvezda, udaljena 4,3 svetlosne
godine), nego neka posada bez nacionalnosti, vesnici čovečanstva koje se dogovara u miru.
Prva bojažljiva saznanja te evolucije u kosmosu pojavljuju se već 1967. godine u
međunarodnom ugovoru o kosmosu.
"Prilikom ispitivanja i korišćenja kosmosa, uključujući Mesec i druga nebeska tela, države
saugovarači rukovode se načelom sarad-nje i međusobne pomoći."
Ono što stoji u članu 5. trebalo bi da bude postulat i poruka za povratak zvezdama.
"Kosmonaute, kao poslanike čovečanstva, treba podržavati!"
Mnogo sporije funkcioniše evolucija tehničkog razvoja i bez priti-ska straha od rata. U
slobodnom svetu pritisak vrši svakodnevna konkurencija kojaje podstrek pronalazačima da
stvaraju sve bolje, da smišljaju nove, praktične, jednostavne proizvode sa sve više mogućnosti
primene. Veća prodaja donosi bogatstvo i socijalnu sigurnost. Veća zaradaje stimulans za sve
koji su aktivni u privred-nom životu, a katalizatorje slobodna konkurencija. Tamo gde zakaže
razmena informacija nezamislivo je putovanje prema želji srca, tamo gde nema otvorenih
razgovora naučnika i tehničara, gde je konkurencija zabranjena, a put ka većem izobilju koje je
stečeno vrednim radom pojedinca blokiran, napredak dolazi samo putem naređenja - ono vodi
postavljenom cilju, svejedno da li je - cilj toalet-papirili raketa. Neće biti čudno ako se SAD u
odlučujućoj trci nađe ispred svih.

U godini 2000. i dalje

Hteo bih na jednom primeru da pokažem kako se u Severnoj Americi rađaju ideje za
budućnost;
Nainicijativu agencije NASA održao se od 15. do 19.januara 1984. godine, u krugu
univerziteta u Teksasu, jedan naučni skup. Tema susretaje bila "Tehničke mogućnosti
vazduhoplovstva u 2000. godini i dalje"- Sa univerziteta došaoje 21 učesnik, 28 iz industrije, a
30 iz državnih institucija, kao što su NASA, Vazduhoplovne snage, ili Mornarica. Trudili su se
da pozovu mlade istraživače, koji bi sa sobom doneli svoje neistrošeno oduševljenje. Nije to,
dakle, bio sastanak u prugastim odelima. Sve je bilo opuštenije nego što se
moglo očekivati, Prilikom pozdravne reči predloženo je sedam radnih grupa u koje se gost
mogao uključiti prema interesu i znanjima:
- aerodinamika
- kompjuteri
- navigacija
- materijali

- pogonski motori
- strukture i
- Ijudski faktori.

Svaka radna grupaje izabrala predsedavajućeg kojije postavljao pitanja kao što su:
1. Koji tip aviona je poželjan za 2000. godinu?
2. Koje bi osobine trebalo da ima taj avion? Treba li da bude veliki i spor - brz i mali, ili
kombinacija ove dve varijante?
Da li bi on trebalo da leti u atmosferi ili i u stratosferi?
3. Koliku bi brzinu trebalo da razvija taj avion?
4. Koji se zahtevi postavljaju za materijal?
5. Da li taj avion budućnosti treba da poleće i da aterira verti-kalno?
6. Koje materijale treba razviti?
7. Kakve pogonske motore treba konsti-uisati?
8. Gde je granica opterećenja bukom?
9. Koliki domet treba da iina?
10. Koji se zahtevi postavljaju za navigadju i kompjuter?
11. Može li čovek da savlada potrebne kompjuterske sisteme?
12. Da li je razumna i poželjna simbioza čoveka i kompjutera?
Svaki učesnik je iznosio svoje ideje, mogao je da saopšti svoje rezerve u vezi sa onim štoje
čuo i u razgovoru sa učesnicima drugih radnih grupa da usaglasi mogućnosti realizacije smelih
tehnologija.

Radna grupa za materijale, na primer, došlaje do zaključka da su potrebne nove legure
metala da bi se zamenio aluminijum, uštedelo na težini i isključile temperature od trenja kod
velikih brzina. Predložene su legure od keramike, staklene keramike, grafita, fiber-
glasa ili žilavih ngljemčnihjedinjenja kao štoje kevlar. Kompjuter-ski stručnjaci su objasnili
kako se mogu pomoću novih konzolnih sistema smanjiti vreme sletanja i davanja dozvole za
poletanje za 50%. Računari, stoputa efikasniji i mnogo manji od današnjih, u-eba samostalno
da preuzmu zadatke bezbednosti, da brzinom misli preispitaju mere pilota i da koriguju
eventualne greške. Gradnja potpuno automatskih aviona za teret i kontrohi, koji lete bez
Ijudske posade opisana je kao tehnički moguća za realizaciju. Takođe se mogućim smatra i
veštacka inteligencija, kompjuterska inteligencija sa Ijudskom sposobnošću odlučivanja.
Dok se u izvesnim evropskim zemljama razvija neprijateljstvo prema tehnici "Prema glupom
parnom valjku koji guši osnove naše egzistencije američka omladinaje shvatila da se njena
budućnost može oblikovaii samo tehničkim sredstvima. Amerika je dokazala

svoj postkolumbovski epitet "Novi svet" i danasje to više od ukrasnog prideva.
Prilikom skupa na univerzitetu Ostin, u Teksasu, nije se pojavljivala rezignirajuća reč
"NEMOGUĆE" u diskusijama čak ni onda kad se postavilo pitanje da lije moguće izgraditi
ekonomičnu letilicu koja bi bila u stanju da leti unutar i izvan atmosfere; pri tome je svaki učesnik
bio upoznat sa tadašnjim nesavladivim teškoćama. Unutar atmosfere mogzi da lete avioni sa
propelerima ili mlaznim motorima, a u bezvazdušnom prostoru iznad nje obe ove tehnike otkazuju.
L'nutar atmosfere unutrašnjost aviona treba da izdrži neuporedivo manji pritisak od kosmičke
letelice koja leti u vakuumu apsolutno zaptivena. Prilikom brzog povratka u atmosferu usijava se
spoljna podloga kosmičke letilice zbog trenja sa vazduhom. Mlazni avion ne postiže nikada takve
brzine. U kosmičkoj hladnoći potrebni su za izolaciju robusniji inatenjali nego prilikom leta kroz
zemljinu atmo-sferu koja putnicima i obezbeđuje vazduh za disanje. U kosmosu nema vazduha za
disanje. On se mora sa sobom nositi u prtljažniku ih proizvoditi usput.

Sve više, sve brže

"Oroblemi kao što su ovi čekaju na rešenje. Oni će biti rešeni ako
ne danas onda sutra, ako ne sutra onda prekosutra. Pod našim evropskim nebom poznati su isti
problemi, oni golicaju tehničare i naučnike, ali se ovi često ne usnđuju da se sa njima uhvate u
koštac, jer se neki pesimistički prorok češka za bradu i govori gluposti o nepoželjnosti takvih
projekata, To, međutim, neće promeniti ele-mentarnu osnovu našeg opstanka. U poštenu,
nepoštedenu stvarnost spada i ono fantastično, štoje u ovom trenutku nezamisli-vo.
Dali ce Amerikanci da izrade letelicu koja može da operiše unutar i van atmosfere? Sasvim je
izvesno.

Projekat teče pod nazivom "Transatmospheric Vehicle" (TAV) -
:ransatmosfersko vozilo. Ono će postizati više od mnogostruko do-
kazanog spejs šatla koji se ispaljuje sa raketom v. orbitu, a vraća se i bez pogona na Zemlju i u
koga se takođe sumnjalo. Dr. Džeri Arnet
r-ikovodilac projekta iz vazduhoplovne baze Rajt Peterson u Ohajn
zjavioje u novembru 1982. godine:
"NačelnamogućnostgradnjejednogTAVpreispitaiia je i mi-sli-mo da će postojati tehnologija da se
izgradi letelica nove generacij.
"Dete prve generacije TAV već ima svoje rodendane. Ono će imati startnu težinu pet stotina do
osam stotina tona, postizaće 29-struku brzinu z^nika i moći će da operiše u visinama od 80 do 100
kilome-tara. To su podaci koji ga svrstavaju u Zemljine satelite u super brzoj orbiti. Obilazak
Zemlje će trajati samo dva sata, a rastojanje od Kalifornije do Evrope će preći za 30 minuta.
Međutim, to će samo biti sposobnosti prvoga deteta TAV, a njegova braća treba da idu više od
"samo sto kilometara". Za veću moć te nove generacije mora se konstruisati kombinovani
pogonski motor koji će u sebi sadržati mlazni motor i raketu.
Rešenje problema leži na stolu. Ono se skraćeno zove SCRAM (Supersonic Combustion Ramjet
Engine - supersonični mla'zni mo-tor sa uimtrašnjim sagorevanjem). U struji kiseonika bržoj od
zvuka sagoreva tečni vodonik. SCRAM startuje pomoću normalnih mlaz-nica koje ga ubrzavaju do
oko dvostruke brzine zvuka. Tek tada se pilot prebacuje na SCRAM: inotori uzimaju potreban
kiseonik di-rektno iz vazduha (kod raketa se on mora nositi sa sobom), Sa snagom oba motora -
mlaznog i SCRAM - letelica postiže 3700 km/'h. Kada stigne u gornju atmosferu mlazni deo
motora se zau-stavlja. Procenat kiseonikaje već nedovoljan za mlazui motor, ali je još dovoljan za
SCRAM i ovaj sada ubrzava vozilo na 6400 km/h i nosi ga na visinu od 35000 metara.
Na OVOJ visini i SCRAM-u ponestaje kiseonika. Sada se uključuje raketni motor: on podiže TAV
na visinu od 150 kilometara, a sa startovanjem drugih raketa diže sejoš više.
Da li je planirani TAV pametna investicija? Ljudi iz Mek Donel Daglas korpoi-acije, najvećeg
preduzeća vazduhoplovne industrije sveta iz Sent Luisa, znaju; TAV može munjevito da obavi
specijalne obaveštajne misije na velikim visinama, TAV može bi'zo da pomogne astronautima koji
su doživeli havariju.
TAV može da spreči ili da izvede napade na kosniičke stanice, može da služi kao brza veza Zemlje
sa nekim vasionskim gradom, može da sleti na bilo kakav aerodrom. Takav avion će biti neupore-
divo brži i moći će da se popne na neuporedivo veće visine od spejs šatla, jer se ovaj kosmički
transporter diže na visinu od 117 km za 8,34 minuta pri brzini od 7424 metara u sekundi.

Ouakoje u aprilu 1984. gudine izgleda tocrteinikonccplpruogTAV. ProizuodačMak Donel
Daglas

TAV će biti novi prototip za transatmosferske putničke avione.
Ovo poslednje se već tiče nas koji smo na Zemlji. Planeri velikih američkih avionskih firmi polaze
već sada oci toga da će bliska atmosfera u sledećem veku biti beznadežno prenatrpana i da put-
nički džambo-džetovi ne smeju više da truju vazduh potreban za život. Interkontinentalni džambo
budućnosti biće TAV: on će izleteti u stratosferu i obrušavaće se, kao orao na svoj plen, na
odredišni aerodrom. Melvin Salvej, rukovodilac projekata kompanije Lokid iz Barbenka u
Kaliforniji - koji sa svojih sto hiljada zaposlenih pred-stavlja treće po redu prcduzeće
vazduhoplovne industrije u SAD, kaže:
"Ni najmanje ne sumnjam da će kroz dvadesetpetgodina svi letovi na dugim prugama ići kroz
kosmos" .
Za 1984. godinu ratno vazduhoplovstvo SAD staviloje na raspo-laganje velikim avioiiskim
firmama - Mak Donel Daglasu, Boingu, Lokidu, Nortropu, Gramanu, Dženera! Dajnamiksu i
Rokvelu –

Crtež prve višenamenske platforme EUREKA koja leti, autonomno funkcionise i koju je moguće
povratiti, koja se razvija i gradi po nalogu ESA (Evropska vasionska uprava) od strane
konzorcijuma SPEJSLAB, pod rukouo
đenjem MBB-ERNA iz Bremena. Ova platforma za
uiSestruku upotrebu premesti
će se iz orbite na putanju blisku Zemlji t tamo će ostati šest meseci.
Prilikom prve upotrebe 1987. godine EUREKA
će sa sobom poneti 12 eksperim.ena.ta. Posle
misije platformu
će uhuatiti manipulaciona ruka Orbitra i vratićeje na Zemlju.

Eureka!

Ono što je - analogno biološkoj evoluciji - počelo sa malom L vasionskom kapsulom kao
"jednoćelijski organizam", spaja se u j modularni sistem i većejedinice, Tako treba da se sateliti
bez Ijudske posade upotrebe kao dokovi. Evropska vasionska uprava (ESA) gradi takav satelit koji
će se lansirati 1987. godine. Zvaće se EURE-KA, ali ne prema uzviku grčkog matematičara
Arhimeda (287-212. godine pre naše ere) kojije prilikom otkrića osnovnog hidrostatičkog zakona
uzviknuo "Eureka! Pronašao sam!". EUREKAje skraćenica za European Retrievable Carrier
(Evropska platforma za višekratnu
upotrebu). Spejs šati će ovaj novitet EUREKA izneti na njegovu putanju, na visinu od 296
kilometara. Sa ove tačke će se EUREKA popeti sopstvenim motorima, kojima će biti daljinski
komandovano iz Nemačke, na operacionu visinu od 500 kilometara. EUREKA će obaviti nekoliko
eksperimenata, a zatim će je Spejs šatl uzeti i vratiti na Zemlju. Ona će se potom pripremati za
novu misiju, a prilikom drugog lansiranja ponoviće se ista procedura. EUREKA se može u vasioni
povezivati sa drugim platformama u većejedinice. U vezi sa tim proizvođač, firma MBB,
izjavljuje:
"Drugi vasionski segment za višekratnu upotrebu» bez Ijudske posa-de, bliži se cilju. Pošto ovaj
segment postigne orbitalnu visinu EUREKE njime će se polako manevrisati u pravcu EUREKE i
to tako da se zaustavi na sto metara ispred nje, a da posle, nekoliko metara ispred cilja ponovo
zastane. Cilj ovog manevra spajanja ima pasivnu spojku, a 'lovac' aktivnu. Obe platforme se zatim
spajaju."
Nakon pristajanja, druga platforma može da preuzme već (utvrđene) podatke koje možda ne bi
mogla da preuzme preko radija zbog smetnji. Ona takode, može da donese materijal i gorivo za

male raketne motore ili struju za akumulatore. Ne mora se ostati na ovom paru. Više platformi se
mogu povezati u veću jedinicu, i to bi bile vasionske stanice od modularnih zemaljskih sistema.

San o dalekim zvezdama

Oledeća generacija će stalno donositi sa sobom kosmonautičke "sisteme sa Ijudskom posadom,
koji će slobodno leteti i moći da se spajaju.
Predsednik Ronald Regan rekao je 25. januara 1984. godine u svom obraćanju naciji:
"Možemo da pratimo naš san o dalekim zvezdama, možemo da živimo i radimo u kosmosu radi
privredne i ekonomske dobiti. Noćas ću dati uputstvo agenciji NASA da zajednu decenrju razvije
vasion-sku stanicu koja će imati stalnu Ijudsku posadu .
Ujednom članku, 12. avgusta 1984. godine, Reganje dopunio:
"Ova vasionska stanica će biti baza za naučne i komercijalne aktivnosti, ona će unaprediti
međunarodnu saradnju i ohrabriti američku industryu da se premesti izvan Zemlje" .
Američka administracija - koja ništa ne može da sprovede protiv većine trudi se da dobije
saglasnost građana za ove, u pravom smislu

Dieneral Dcgnomiks konstmiše raketu, Kentauer kao nosača tereta u Zemljirtu orbitu

visoke ciljeve. Vasionska vozila se pojavljm'u na tržištu kao igračke, učenici daju sebi oduška
zadacima za razmišljanje o vasionskim dimenzijama. U leto 1984. godine nastao je program za
mlade astronaute da bi se "koristile vasionske snage SAD za stimulisanje omladine Zemlje da
studira tehnologiju" . Ovaj program je napravila NASA sa Nacionalnim institutom za kosmos
(NSI). Mladi ljudi koji se odluče za saradnju pociryu sa vasionskim igrama, vode se od
kompjuterske tehnike do laserske tehnologije, a naravno, država preuzima troškove i, razumljivo
samo po sebi, posećuju se svetski poznati astronautički centri. Najbolji dobijaju čak šansu da kao
"vasionski turisti" uzmu učešća u vasionskom letu. Leonard V. Dejvid, predstavnik NSI, govori
čak o "vasionskoj rasi" koja se može stvoriti.
U starom svetu se ne čuje ništa o usmerenoj pripremi omladine na kosmičku dimenziju iyene
sopatvene budućnosti. Stari svet će biti "zaobiđen". On se uzbuđiue zbog beznačajnih satelita koji
treba da šalju televizijske programe u stanove i smatra letove malobrojnih

Model iz konstrukcionih hiroa Lokida zapocetnc stepene uisionske sianice

visprenih Ijudi u spejs šatlu već kao efikasno učešće u osvaja-nju kosmosa. Dirljivo!
Ono što se n najvećoj javnostž radi u SAD na pridobijanju om-ladine za vasionaku budućnost
dešava se, naravno, i u Rusiji, samo, možda, ne sasvim uz dobrovoljan pristanak mladih.

Nije utopija!

Prva vasionska stanica SAD imaće oko 36 tona orbitalne mase sa
'
200 m' klimatiziranogprostora. Tim od 6 do 8 astronauta radiće oko dva meseca u stanici, a Šatl će ih
uzeti i zameniti novom posadom. Toje početak.
Već krajem veka - za 15 godina! - ova stanica treba da se poveća dogradpjom novih segmenata u jedinicu
za više namena. Ona će biti laboratonja za naučnike i tehničare, opservatorija za posmatranje vasione,
SOS stanica, stanica za astronaute iz dmgih vasionskih

Spejs šatl, Ruka za hvatanje satla neumomi nosoč tereta (lem) izbacuje satelit (desno)

vozila koji su pretrpeli havariju, fabrika za specijalne vasionske proizvode, mesto startovanja drugih
vasionskih letova i građevinski osnov za veće objekte.
Hteo bih da uzmem čitaoca za ruku i da ga upoznam sa mnogo većim objektima da bi dobio predstavu
o kosmičkim gradovima i kako su oni već hiljadama godina okroživali Zemlju.
Pre 17 godina napisao sam u svojoj prvoj knjizi: "Sećanja na budućnost":
"Vek astronautike nije više vek tajni. Astronautika koja teži ka suncu i zvezdama određuje takođe
ponore naše prošlosti".
Bio sam ismejan. Uniformisani Ijudi bi trebalo da prestanu da se smeju kad opišem kako se može
izgraditi vasionski grad za deset miliona Ijudi. U ovom predstavljanju ja, naime, ne polazim od
utopijske tehnologije trihiljadite godine nego od tehnike kojom već raspolažemo.

0 izgradnji vasionskog grada

Tamo gde se gradi mora se doneti materijal. Kao pouzdani vasionski transporteri dokazali su se u
međuvremenu KOLUMBIJA, ČELENDŽER i DISKAVEM. Ujesen 1985. godine ANTLANTIS, sa
najmodernijom tehnikom i devet tona lakši od KOLUMBIJE, dopuniće ovaj kvartet i obaviće vojnu
misiju za Pentagon koji se nalazi u Vanderbergu, 240 km severozapadno od Los Anđelesa. Svaki ovaj
spejs šatl koštaoje dve milijarde dolara.
U sledeće dve godine planiraju se mesečno dva lansiranja šatla, a od devedesetih godina treba da bude
oko 35 lansiranja gidišnje. To Je planerima još uvek premalo, jer bi svaki od ovih nosača tereta došao
u upotrebu u proseku dvaput godišnje. Vreme boravka na Zemlji trebalo bi stoga skratiti kao i boravak
u kosmosu. Takode, neće se ostati na samo četiri šatla - koji se plaćaju iz budžeta agencye NASA.
Čarls H. Eldred, zamenik šefa "Analize vozila", protiče u istraživačkom centru agencije NASA u
Lengliju:
'Komercijalne vasionske aktivnosti vrlo će se brzo približiti budžetu agencije NASA, i one će,
verovatno, brzo premašiti državne izdatke za civilne vasionske projekte".
Naslednici poznatog kvarteta su već u radu. Svaki novi vasionski transporter, građen u seriji, treba
manje da kosta od dosad iz-građenih i da ima aktivno vreme upotrebe od 15 godina. Trajanje jedne
misije treba da se skrati na dva-tri dana, a vreme za održava-nje maksimalno na nedelju dana. Prema
planu agencije NASA trebalo bi da budući šaflovi budu u mogućnosti da uzlete i ateriraju po svakom
vremenu. Sa ovim odlikama svaki nosač tereta treba da obavi četrdeset letova godišnje. Deset novih
šatlova, sa oko četiri stotine upotreba, bilo bi dovoljno za više odjednog starta dnevno. Ispaljivanje u
orbitu bi postalo rutina.
Pri sadašnjem kapacitetu tereta od 30 tona po Šaltu, jedna eska-drila sa400 letova godišnje može da
odnese u vasionu 12 hiljada tona materijala za godinu dana, a za 10 godina 120 hiljada tona.

Ali gde piše da se gi'adi samo deset, a ne 50 vasionskih transpor-tera? Toje "samo" pitaiye finansiranja
ovog gigantskog poduhvata i ujedinjene snage industnje SAD - a ne države - staviće na raspola-ganje
potrebna sredstva čim se ukaže šansa za dobit.
Do 1976. godine naseljavanje kosmosa bilo je u domenu autora naučne fantastike, a zatim se Gerard
K. O'Neil, profesor avijacye i
astronautike na renomiranom Institutu za tclmologiju Masacusets (MIT) prihvatio spckulacija. Hteoje
da sazna da lije fantazija ovog esnai'a piaaca iznikla iz neke bar priblizno realisticke osnove. O'Neil se
zapitao:
- Da li se mogu napraviti vasionske stanice sa preko sto stanov-nika?
- Da li one imaju ekonomskog sinisla?
- Da ]i se inogii i kada isfinansi rati vasionski gradovi sa 10.000, 100.000, pa čak i milion Ijudi?
- Da li se takva populacija u vasioni može ishraniti i kretati? Da li može živeti?
- Da li takva monstmozna građevina može da bude od pomoći zavičajnoj planeti?
- Da li se može obavljati trgovina između Zemlje i te nebeske kolonije i čime bi stanovnici iz vasione
plaćali dobra uzsta sa Zemlje?
Profesor O'Neil je računao, pravio modele, diskutovao sa strucnjacima;"i i napisao jednu visoko
naučnu studiju... koju nijedan naučni časopis nije hteo da objavi. O'Neilovi proračuni troškova i koristi
izgledali su lektorima i uredniciroa isuviše fantastični.

Prci apartmanl vasionskih stanovnika dobijaju oblik

Agencija NASA ne bi bila tako uspešna, kao što jeste, da nije stalno otvorena prema novim idejama.
Oia je stupila u vezn sa O'Neilom i organizovala izložbu u Kenedijfevom astronautičkom
centru na Floridi. Tamo su se mogli videti modeli i tehnički crteži vasionskih naselja koji nisu bili
naučna fantastika. Godinu dana kasnije O'Neil je, po nalogu agencije NASA, nastavio svoju studiju o
naseljavanju kosmosa. Uskoro se ujedinilo 55 univerziteta u Univerzitetsku asocijaciju za ispitivanje
kosmosa.
Radne grupe ispituju tehničke mogućnosti velikih sti-uktura u kosmosu. Zainteresovani publikacijama,
osnovali su 1977. godine u Prinstonu, čuvenom univei'zitetskom gradu u državi Nju Džersi, Institut za
vasionske studije, koji je od države priznat kao opšte koristan. Kada je profesor O'Neil konačno
objavio svoje radove u svima razumljivoj formi Amerikanci su bili tako oduševljeni mogućnošću
naseljavanja kosmosa da su osnovali društvo L-5. Za nekoliko mesed onoje imalo nekoliko stotina
hiljada članova. Knjiga profesora O'Neila "Naša budućnost u kosmosu" prevedena je na nemački
jezik. U mom opisivanju mogućnosti realižacije gigantskih vasionskih gradova pridržavam se radova
O'Neila.
Za izgradnju vasionskih gradova moraju da postoje tri pretpos-tavke:
- Potrebni su nosaSi tereta koji će da donesu Ijude i materijale u orbitu. Ovu premisu spunjavaju
šaflovi.

- U vasioni se morqu utvrditi idealno mesto ili idealna mesta.
- Materijal donet sa Semlje nikada neće biti dovoljan da se izgrade džinovske strukture - sa kućama za
stanovnike vasione, fabrikama i uređajima za provodenje slobodnog vremena. Gde se može naći
potreban materijal i kako se može jeftino doneti na gradilišta?

Pitanje 2: na njegaje odgovoreno pre 200 godina

Gde se može i gde trea naseliti vasionski grad? Pre više od 200 gocna, naime 1772. godine,
matematičar Žozef Lui Lagranž (1736-181;) odgovorioje na ovo pitanje. Postavši sa 19 godina
profesor u Torim onje 1766. godine prihvatio poziv Fridriha Velikog da dođe na BeAisku akademiju
nauka. Posle smrti Fridri-ha 11 preselio se u Pariz Dok njegovi savremenici nisu znali šta bi započeli
sa hrabrim algelirskim i brojčanim teorijama važni mate-matički principi su poveani sa imenom
Lagranž; njegov račun variacije, teorija funkcije hjegovi principi mehanike.
Sada, u vasionskom veku, Lagranžovo delo "0 problemu tri tela" postaloje veoroa aktuelno. Nabazi
Opšteg zakona gravitacije Isaka Njutna, Lagranž se zainteresovao za čudne osobine dve "mrtve tačke"
na putanji Jupitera. Jedna od tih tačaka ide ispred planete Jupiter. Na njegovoj putanji oko Sunca,
stalno za 60°, druga tačka ga prati na istom rastojanju. Lagranž je izračunao da su te "mrtve tačke"
prouzrokovane uticajem gi-avitacije di-ugih planeta i iz toga zaključio da meteoriti koji dođu na takvu
tačku moraju tamo ostati zauvekJer nikada ne mogu da dođu u oblast gravitacije neke druge planete.
Ispitivanja su potvrdila Lagranžovo otkriće.
Ono što je Lagranž izračunao može se verifikovati naodernim teleskopima: na Lagranžovim tačkama,
još nazvanim i libracione tačke, sakupljeni su mali meteoriti. Ne postoji ozbiljan priručnik u kome
ovaj princip nije objašnjen na kratak, razumljiv način:
Libracione tačke, libra.cioni centri su tačke u ravni dve mase koje se okreću jedna oko dmge, kao
Sunce i Jupiter. Njihov položaj odgovara strogim rešenjima problema tri tela prema Ž. Lagranžu
(Lagranžove tačke). Treće telo, kao što je neka mala planeta, ostaje , u libracionoj tački u miru ili
opisuje periodične putanje. Ove tačke, koje je izračunao Lagranž, označavaju se sa L-4 i L-5, i a
mala nebeska tela nazivaju se "Trojanci".
Savremeni matematičari su, uz pomoć kompjutera, izračunali mnogo više L-tačaka od samo dve L-
tačke. Tada se često ne radi samo o problemu tri tačke nego o problemu četiri tačke, na primer, ako
treba odrediti L-tačke između Zemlje, Sunca, planete i Meseca.
Profesor O'Neil izraćunao je sa svojim saradnicima da je L-5 idealno mesto zajedan relativno skromni
kosmički grad. Zbog toga je društvo i dobilo naziv L-5. Druga premisa, lociranje vasionskog grada, je
ispunjena.

Berlin se javlja

Odakle će se uzimati jeftin materijal? Kako će se doneti do L-5?
Mesec se nudi; nalazi se skoro pred vratima. Vađenje i transport kamena sa Meseca sujednostavniji
nego što sebi predstavljamo i to je već danas moguće. "Da bi se jasno videlo često je dovoljno

Crtački prikaz kamenoloma na mesecu

promeniti pravac gledanja" rekaoje Antoan de Sen Egziperi (1900-1944). U Berlinu se tako
radilo.
Pod rukovodstvom profesora Hajnca-Hermana Kelea, sa.Institu-ta za vazduhoplovstvo i
astronautiku Tehničkog univerziteta iz Berlina, nastalaje 1983. godine studija "Nacrt projekta
za izgradnju fabrike na Mesecu"1

. Profesori i studenti su investirali 2000 radnih sati za

odgovor na ovakva pitanja:
- Da li je moguća gi-adnja fabrike na Mesecu i da li je ona ekonomski opravdana?
- Šta se može proizvoditi na Mesecu? Kako se mogu proizvedeni produkti odneti?
- Kolikije tehnički angažman, kolikoje Ijudi potrebno?
- Kolika treba /mora da bude mesečeva stanica?
- Za koji vremenski period se može realizovati ovaj projekat?
- Koje bi državne ili međunarodne organizacije bile fmansijeri? Iz te studije ćemo naznačiti
sledeće zaključke:
- Tehnički problemi u vezi sa gradnjom i radom fabrike na Mesecu izgledaju rešivi
srednjoročno.
- Sistemi za kosmički transport, koji su u stanju da ispune sve logističke zadatke vezane sa
fabrikom na Mesecu, mogu se razviti i staviti u rad, bez uvođenja novih tehnologya značajnih
za ovaj projekat.
- Za izgradnju fabrike na Mesecu i kosmičkih transportmh siste-ma za nju mora se računati sa
vremenskim periodom od 15, maksi-malno 20 godina. Iz fizičkih i energetskih razloga naročito
pogodne godine za izgradnju fabrike na Mesecu bile bi 2000. do 2005.
- Realizacija proizvodiye na Mesecu dovela bi dugoročno do rasterećenja biosfere Zemlje.
- Realizacija fabrike na Mesecu u medunarodnim okvirima bila bi mera koja stvara poverenje i
bitno bi unapredila medunarodnu saradnju za više decenija.

Kraj citata.

Rotacioni bageri će kopati minerale, pri čemu moraju skidati samo površinu. Minerali će se
zatim mleti i magnetski sortirati. "Dalje će se obavljati elektrostatičko zgušivavanje drugih
elemenata" (prof. Kele). Ujednom hemyskom postrojenju za pripremu "rastva-raće se fini
materual pomoću fluorovodonične kiseline i soi-tiraće se različitim postupdma razdvajanja".
Sirovine će se mehanički ople-menjivati do oblika koji omogućava transport do Zemlje ili do
drugih tafiaka Sunčevog sistema.
Sve su to delatnosti koje mogu da obavljaju roboti, ali profesor Kele pretpostavlja da "ljudi ne
žele da im se oduzme ta avantura da sami rade u takvoj fabrici".
Na Mesecu se može proizvoditi gas koji sadrži veliki udeo kiseo-nika, neophodnog životnog
elementa za stanovnike kosmosa, medutim, isto tako nužnogza rakento gorivo i važnog za
proizvodiy'u vode. Projektovano je u velikoj meri samosnabdevanje životnim namirnicama
(kao što su bašte sa hidrokulturama), a čak i životinje treba da obezbede kvalitetniji život
stanovnika Meseca.
Da li će, takođe, na Mesecu biti skupa proizvodnja potrebne energije i da li če nedostajati
energije? Ne! " Na neutralnoj tački izmedu Zemlje i Meseca, na rastojanju od oko 38500 km
od Mesečeve površine, nalazi se solarna elektrana, koja pretvara Sunčevu ener-giju u lasersku
energiju i prenosije do Mesečeve fabrike"17

^ Vasion-

Ovako planeri agencije NASA vlde naselja na nekoj susednoj planeti

ska elektrana će isporučivati otprilike polovinu količine energije izračunate za rad Mesečeve
fabrike, dok će se druga polovina proiz-voditi direktno na Mesecu. Na ovom Zemljinom
satelitu u bezvaz-dušnom prostoru ni najmanji vetrić neće okretati vetrenjače, a zbog
nedostatka kiseonika neće sagorevati lož-ulje. Ostaje samo mnogo napadana, mnogo
osvedofiena atomska energija!

,Ko to treba da plati

"Derlinska studija dolazi - uzimajući u obzir sve troškove razvoja —i proizvodnje, uključujući
ijedan transporter za velike terete koji tektreba izgraditi samo za ovu priliku - do potrebe za
finansira-njem od 20 milijardi američkih dolara godišnje za vremenski period od 1976. do
2002. godine. Tada bi već počela da se amortizuje Mesefieva fabrika. Ona bi snabdevala
Zemlju sti-ujom i vrednim sirovinama. Ljudi koji se bave zaštitom prirode i čovekove okoline
mogu da kliču

Koncept agencije NASA nove transportne mašine sa mesec

od radosti! Zemaljska biosfera će se poštedeti i može se obnoviti. Zar to nije cilj za koji se
isplate ovakvi troškovi? Industrija neće nikada biti izlišna: napolje sa njom u vasionu!
Medutim, ovaj cilj se ne može postići bez vrhunske tehnologije.
Američki istraživački timovi potvrđuju rezultat rada na Berlin-skom tehničkom fakultetu.
Na 35. kongresu Međunarodne astronautičke federacije, koji se održao od 7. do 13. oktobra
1984. godine u Lozani u Švajcarskoj, pripadnici agencije NASA, M. Djuk i V. Mendel kao i
gospodin S. Nozet iz Kalifornijskog astronomskog instituta potvrdili su sledeće:
"Rezultat ispitivanja kosmosa biće nužno Mesečeva baza sa stal-nom posadom... Ova baza se
nalazi unutar onoga što se ekonomski može postići na kraju ovoga veka... Ona će biti prvo
samostalno vanzemaljsko naselje Ijudi."18

)
Za samo 30 godina moći će turisti koji su umorni od Zemlje posetiti Mesec. Oni će provoditi
praznike sa stanovnicima kosmosa u kilometarski dugačkim cevima od stakla i plastike i neće
morati da se odreknu nijedne prijatne stvari "odozdo". U prospektima će se nuditi hoteli i
restorani, mamiće nas rajski parkovi i sportski tereni, a banke i pošte će nam pružati svoje
usluge. Godine 2020. će prve bebe u svojim pasošima imati upisano "mesto rođenja: Mesec", i
provodiće svoju bestrežnisku mladost na pratiocu Plave planete, koja je udaljena 384400 km.
Kopanje zlata u prošlom veku bila je sirotinjska priredba prema šansama koje nudi Mesec.
Stanovnici Meseca biće bogati. Crna mora sadrže mnogo gvožđa najboljeg kvaliteta. Titana,
koga na Zemlji već sasvim malo ima, tamo ima na gomile. Ležišta boksita - neophodne
sirovine za proizvodnju alumi-nijuma - skoro su neiscrpna. Silikona, koji na ovom svetu
nedostaje, a koji je potreban za proizvodnju solarnih ćelija, na Mesecu ima napretek.
Vrhunac: tamo gore ništa ne korodira! Ležišta gvozdene rude na Zemlji nagriza vazduh, a na
Mesecu nikada nije bilo vazduha. Njegova blaga mogu se iskorišćavati površinski u dnevnim
kopovi-ma.

Infrastruktura

Otudija Berlinskog tehničkog fakulteta predlaže za transport mesečev autobus na pogon
jednostepenim vodonično-kiseoničnim raketama. Ovaj autobus ne bi trebalo da transportuje
Ijude i robu

Tranaporter tereta po modela agencije NASA

od Zemlje do Meseca, nego samo do mesečeve orbite na oko sto kilometara visine, gde će se presedati
i pretovarivati roba.
Saobraćaj između Meseca i zcmaljske orbite obavljao bi teski ti •ansporter koji - uprkos svojim
džinovskim razmerama troši malo energije. On će se zadržavati samo u bestežinskom prostoru između
orbita. -Raketa bi ga stavljala u pokret kratkim guranjem i ne bi mn bili potrebni motori da ga podignu
sa neke planete. Ovakav teški transporter bi se morao sastaviti u vasioni iz delova koje bi tamo doneli
spejs šatlovi. Posada druge, mnogo veće stanice, biće sasta-vljena od školovanih vasionskih radnika
prve stanžce.
Za sindikate će nastati problenii: na Zemlji se rad sa glomaznim predmetima smatra teškim dok gore, u
bestežinskom stanju gde sve lebdi, njihove kolege rukuju njima kao igračkama. U kakve će platne
grupe biti svrstani Ijudi koji rade iste poslove na Zemlji i na Mesecu?
Za stalne gradove u vasioni mesečev autobus nije dovoljan za tiansport materijala. Profesor O'Neilje
izmislio drugu metodu:
"Moramo poci od pretpostavke da se za nekoliko godina mora preraditi nekoliko miliona tona
mesečevog materijala... što drugim

Vasionska odela postaju Idkša, udob-
nija, pokreiljirija i elegantnija. Novorazvijeni materijali to
omogu
ćavaju

Za veze na kratkim rastojanjima služe
ove "vatrene; stolice"
čiju je prvu gene-
raciju NASA sa uspehom testirala

rečima znač da lunarna postrojenja moraju biti u stanju da u rokuod nekoliko godina odvezu sa
Meseca oko hiljadu puta veću masu nego što e njihova sopstvena. Ovo ne inoze obaviti nijedna danas
postojeća raketa. Stoga moramo razviti transportno sredstvo koje može da odnese sa Meseca koristan
teret, a da samo ne napušta površinu Meseca."
Kako to treba da se postigne?

0 principu linearnog motora već sam govorio u vezi sa "elektro-magnetskim topom". Profesr O'Neil se
držao ovog principa da bi projektovao svoju "elektrodinamičku centrifugu materijal". On ovako
zamišlja njenu funkciju:
Na Mesecu će se položiti "šina magnetne železnice", dugačka 67 km, koja se niože samo na
poslednjim kilometrima hidraulički pomerati nalik na neki teški top. Na šini se nalaze plitka kola sa
cetiri zida čiji se prednj] zid može veoroa brzo:spustiti daljinskora koman-dom. Ovaj magnetni voz se
natovari matenjasom i teret kreće. Pomoću magnetnih impulsa voz ubrzava kretanje do brzine od 2.38
km u sekundi kojaje potrebna za izlaženje iz mesečeve teže. Posle poslednje korekcije pravca, koju
izračunava kompjuter, voz naglo koči, a prednji zid kola se spušta i u istoj desetinki sekunde oslobađa
tovar koji poleti pod pravim uglom u odnosu na mesečevu površinu i počne da lebdi. Ovaj postupak
omogućava mala mesečeva teža kombinovana sa brzinom elektrodinamične centrifuge za materijal.
Nakon toga voz se vraća nazad.

Pogled na industrijsko i stambeno naselje na Mesecu

Magnetna železnica Trms-Rapid na eksperimentalnoj deonici u Emslandu

Trans-rapid

Izgradnja ove elektrodinamične centrifuge, kojuje predložio pro-—fesor O'Neil, bila bi do pre
nekoliko godina još nemoguća. Probleme sa velikim brzinama i enormnim otporom trenja rešile su
nemačke firme MBB, AEG i BBC u konzorcijumu "Magnetska železnica Trans-rapid". Od 1984.
godine ona vozi na eksperimental-noj pruzi dužine 31,5 km u Emslandu, u blizini holandske granice,
brzinom do 400 km na sat.
Svim železničarima na svetu bili su poznati problemi trenja izmedu točkova i šina koji su
ogi'aničavali veće bi-zine. Sa magnet-noin železnicom oni se u budućnosti mogu zaboraviti. Ona
raspolaže nosećim, voznim i pogonskim sistemom bez trenja: "Kod magnetne tehnike vožnje, bez
dodira, funkcije nošenja, vođenja i pogona oba

Uprvom planu mesecev autobus - u pozadini cevovod za elektrodinamični transport materijala

vljaju se elektromagnetima ugrađenim u vozilo. Magnetna železnica funkcioniše nezavisno od trenja
izmedu točkova i šine.''
Putniče, dodi u Emsland i pokušaj tamo, između mesta Derpen i Laten, na bešumnoj eksperimentalnoj
železnici da baciš pogled u blisku budućnost!

Magnetna centrifuga za materijal na Mesecu ima upravo idealne uslove. Tamo nema otpora vazduha, a
materijal u kolima, pri naj-većoj brzini, ne može biti oduvan. Snimak rakete pokazuje, da ne bi nastale
pogrešne predstave opisivanjem eksperimentalne železnice u Emslandu, kako se mora zamišljati
centrit'uga za materijal - kao magnetna šina ugrađena u cev.

Gradilište na L-5

Tuda ide materijal katapultiran sa mesečeve površine? Ide ka- drugoj Lagranžovoj tački! Znamo već
da meteoriti ostaju "za-lepljeni" na libracionim tačkama. Građevinski delovi tereta lete u
neprekidnom nizu kroz tamu vasione i skupljaju se u blizini Meseca na tački L-2. Tu se okreće mala
vasionska stanica oko sopstvene ose, a njena posada sortira lebdeći materijal u konvoj od nekoliko
hljada tona, da bi ga pomoću vasionskog šlepera upravila ka tački L-5. Upravo tuje potreban ovaj
teret. Tu treba da nastane prvi, skromni vasionski grad.

1986. Spejs šatl odnosi malu vasionsku stanicu u orbitu Ze'm-Ije. Posade dolaze iza toga. 1987-
1990. Spejs šatlovi nose prethodno isfabrikovane građevinskeelemente do vasionske
stanice. Ona se povećava, a zatimstižu i stanovnici kosmosa.
1990-1995. Gradi se dmga kosmička stanica, a eventualno treća ičetvrta.

1995-2000. Kosmički radnici na orbiti Zemlje sastavljaju dve većstanice od prefabrikovanih modula.
Tamo se nagomila-vaju životae namirnice, voda, kiseonik i.td. za duževreme. U meduvremenuje
postignuto da šatlovi startujučetiri stotina puta godišnje.
1995-2005. Stanica na Mesecu se razvija u naselje. U pogonuje malaelektrana. Izgrađeno je
pristanište na Mesecu. Robotipočinju sa proizvodnjom sirovina. Elekti-odinamična centrifuga za
materijalje u izgradnji. 2000-2005. Jedna od velikih kosmičkih stanicaje gotova i snabdeve-na.
Vasionski šleperje vuče ka tački L-2 u blizini Meseca.Između Meseca i stanice L-2 postoji stalni
saobraćaj.

Druga vasionska stanica napušta zemljinu orbitu i pri-ključnje se stanici L-5. Ona obrazuje bazu kod
kosmičkog grada kojaje, po profesoru O'Neilu, nazvana OSTRVO T, Na visini od 38500 km iznad
Meseca pušta se u pogon pn'a vasionska elektrana. Ona isporuč'uje energiju preko mi-krotalasa i
lasera direktno u mcsecevo naselje. Iste godine će se u mesečevoj Idinici roditi pi'va inesečeva beba,
prvi vanzemaljski čovek.

Red vožnje za razvoj

Sledeća vremenska tabela za pojedine etape gradnje tehnički je potpuno realna ako i ukoliko se
pravovremeno donesu političke odluke, što se u većini slučajeva ne dogadaJer: "Stalno se
pojavljuju Eskimi koji govore stanovnicima Konga šta treba da rade", rekaoje poljski satiričar
Stanislav Jerži Lem. Ukoliko se ne pojave Eskiini da se umešaju u rad tehničara važiće sledeći
raspored:
2004. TAV stoji na raspolaganju za brzi prevoz.
Fabrike mesefieve kolonije počinju sa transportova-njem prvih sirovina. U meduvremenu ima
već deset rnesečevih beba. Na Zemlji se rasplamsava diskusija: da li ova deca sa Meseca treba da
ostan'u tamo ili se moraju vaspitavati na Zemlji?
2005. Oko stanice L-5 lebdi sve više paleta sa prefabrikovanim delovima i rezervom. Raste
potreba za radnim mestima. Već se nazire prstenasta struktura OSTRVA I. Sa Meseca, takođe,
redovno stižu materijali koji će, pre svega, naći svoju primenu kao izolacioni materijal od
hladnoće i zračenja iz kosmosa.

Međustatus

Tapravimo ipak, na našem putu u budućnost malu pauzu. — • Inventar tehničkih mogućnostije
zapanjujući. Da nisam upoz-nat sa materijom, da ne pratim uvek loptu kojom se igi'a u
eksperimentalnim institutima budućnosti, sigurno bih se ograđio od spiska nezamislivog, a ipak
izvodljivog. Izazvao sam glasno raz-mišljajući u "Sećanjima na budućnost" šok u celom svetu.
Sada se samo vezujem za mogućnosti trenutka. Skoro neprimetno razvoj korača u čizmama od
sedam milja.
Dali će se ostvariti ono štoje moguće u okviru vremenskog plana od 20 godina nije pitanje
tehnike nego samo pitanje pravovremenih političkih odluka. Neko ko veruje u budnćnost, kao što
sam ja, misli da će globalni razvoj primorati političare na pregovore. To je znao Žan Žak Ruso
(1712-1778); "Čovek ne počinje lako da misli. Međutim, kadjednom počne više ne prestaje."
Zemlje sveta će prinudno morati da dodu do oštroumnog konsen-zusa. Sve nacionalne krize
energije vode ka jednoj internacionali golaća. Zagađivanje čovekove okoline podjednim nebom
bez granica neće se zaustaviti na carinskoj rampi. Svetsko stanovništvo raste, globalna kontrola
radanja postaća neizbežna, a glad hara kontinen-tima. Propast sveta?
Pesimističke prognoze, kao ona Rimskog kluba ili studija Global 2000, knjiga "Jedna se planeta
pljačka" ispunile su - umesto da nslove parališuću rezignaciju - pilotsku funlEciju: predvidele su
kaTastrofu na horizontu. Čovečanstvoje do sada preživelo sve apo-kalipse. Uvek, kadaje
stanovnicima Zemlje voda došla do grla, počeli bi da plivaju. Protiv katastrofa, koje stignu bez
najave, čovek je ncmoćan, ali samo protiv takvih. Protiv onih koje se razvijaju polako : koje
decenijama nadolaze i mogu se spoznati, Covek može da n i mobiliše svoje odbrambene
snage, da alarmira pronalazače, da razi-i gra svoju stvaralačku maštu, jer: "Fantazija je važnija
od znanJa" rekao je Albert Anštajn.
Kada je OPEC, organizacija izvoznika nafte, udvadesetostruči sa o svoje prihode izazov je
prihvaćen: razvijene su i unapredene alternativne energije, novom tehnikom usporenaje potrošnja
nafte. Međutim, šta ce se desiti kada se nafta ne bude mogla dobiti ni za kakvu cenu, kada izvori
usahnu? Ubeđen sam da će se i tada automobili voziti i da ćemo se i dalje gi'ejati. Tada će,

neopravdano zabranjivana atomska energija, iako već sada neomiljena, prisilno ispuruti
prazninu, a vodonični motori će "nicati" iz mozgova prona-lazača.
Nećemo đa se sazaljevamo! Sanđuci sa problemima vešto su bili a svuda po svetu, a
011 te probleme nije mogao da drži pod poklopcem. od Medutim, bilo je i biće, osim sanduka sa
problemima i sanduka sa riz- rešenjima, a onaj ko traži izlaz mora da otvori sanduk sa
rešenjiraa. Ba se Iz sanduka sa rešenjima potiče urbi et orbi (svima i svakome) velika ir''oj
ideja za vasionska naselja.

Naša planeta prilično je istrošena. Ona neće moći dovoljno da snabdeva
stanovništvo koje neprekidno raste. Svetsko stanovništvo e-nih je brojalo preko 4,5 milijarde
Ijudi 1982. godine. U februaru 1985. vsb gcdine Svetska banka je prognozirala udvostničenje, a
za 2020. godinu ntrostručenje stanovništva. Ovakav priraštaj odgovara nastaj anj u nove, velike
države za godinu dana, dva velika grada za dan,
a za sekundu jedne četvorofilane porodice! Zapadne industrijske imaju oko 25 procenata
svetskog stanovništva, medutim, one K-adaju oko 75 procenata svetske proizvodnje. Zemlje u
razvoju sa svojih 60 procenata svetskog stanovništva daju 10 procenata proiz-vodnje dok zemlje
sa državnom trgovinom, sa svojih 15 procenata svetskog stanovništva daju 15 procenata
proizvodnje. Za proizvod-DJTI i snabdevanje čovečanstva svim potrebnim dobrima površina
Zemljeje premala. Brže nego što se misli i okeani će biti "ispumpani". Opterećenje čovekove
okoline je u raznim oblastima postalo ne-snošljivo.
Voda se penje, ali namjoš ne stoji do grla. U plivanju će da sazri saznanje da se konačno mora
razmišljati o životu izvan Plave planete.
Poslednje sredstvo je - industrije, elektrane, naselja moraju se premestiti u vasionu.
Zašto, međutim, treba našu lepu Zemlju da oštećujemo, kad se sirovine mogu uzimati sa Meseca,
a kasnije sa asteroidnog prstena? Zašto "ovde dole" graditi neomiljene elektrane, kada ih
možemo smestiti u vasionu? Za moj ukus pametnijeje i bolje prošinti se u vasionu pravovremeno
i dobrovoljno. Pre svega, onaj ko voli mir mora da bude za miroljubivo naseljavanje kosmosa.

Horizont planiranja je neograničen. Ako se takozvana teška industrija premesti na L-tačke,
sirovine će se prerađivati u polufabrikate. Tamo gde dođe do diskusije između Ijudi
uniforroisanih gledišta, oponira se da u bestežinskom prostoni to sve uopšte nije moguće!
Tehnička fantazija već razmišlja o fabrikama koje se kao neki ogromni točak okreću polako oko
svoje sopstvene ose i stvaiaju , veštačku težu - centrifugalnu silu kao u mašini za pranje rublja
| naših majki. Kroz okno možemo da posmatramo: što se brže okreće doboš, komadi veša se sve
više stiskaju uz zid doboša. Po sličnom principu se mogu vasionske fabrike i vasionski gradovi
staviti u sopstvenu rotaciju, zavisno od željene teže. Orbitalnoj teškoj indu-striji stoji na
raspolaganju za procese rastapanja sunčeva energija u neiscrpnoj količini. Ona se može bez
slojeva oblaka hvatati za pogon visokih peći i za proizvodnju laserske energije. Pomanjkanje
kiseo-nikaje nevažno, jer se može dobijati čak kao sporedan proizvod iz mnogih sirovina.
Poznatoje da kamenje sa površine Meseca sadrži 20 procenata silikona, 30 procenata metala, 40
procenata kiseonika, dok je ostalih 10 posto mešavina. U kružnom toku se upotrebljeni vazduh
meša i priprema, štoje uostalom metoda koja se dokazala u svim vasionskim vozilima sa
posadom. Prilikom dobijanja kiseonika iz kamenja sa Meseca, ostaju otpaci, koji se mogi-i
primeniti u izgradnji vasionskih gradova. Pepeo, šljake i minerali postaće hu-mus za baštovanske
kulture.
Potpuno nove perspektive se mogu naslutiti. Fizičar Piter Vajk, kojije dugo godina radio na
Kalifornijskom univerzitetu, a sada radi na dugoročnim studijama za agenciju NASA, piše:
"Pretpostavimo da se ovde, na Zemlji, pokuša napraviti legura od aluminijuma i materijalakoji
sadrži antimon. Ova dva metala imaju vrlo različite gustine. Ako se oba rastope onda aluminijum

ispliva na površinu čim metali ponovo počnu da se stvrdnjavaju. Stoga se ovalegura na Zemlji ne
može proizvesti u ekonomičnim količinama. Takva legura bi predstavljala novi materijal za
proizvodnju sunčanih ćelija, koje bi imale bolje dejstvo za 35 procenata od najboljih sunčanih
ćelija koje smo danas u stanju da napravimo." )
U vasionskim laboratorijama se mogii proizvoditi farroaceutski proizvodi, kristali i mešavine
stakla koji se mogu proizvesti samo u bestežinskom stanju ili u maloj teži. Optička industrija će
proizvoditi "kosmički čista" sočiva i specijalne medicinske uređaje.
Međutira, prvorazredni zadatak vasionskih kolonista biće da snabdevaju Zemlju energijom.
Sunce, termonuklearni reaktor, daje svoje zrake milionima godina, a najveći deo nestaje u
Univerzumu. Solarna energija, koja se u nuždi, u velikom stilu dobija na Zemlji, neće nas spasti.
Isuvišeje velika razdajina od mesta proizvodnje do potrošača, isuviše su nesigurni vreme'iski
uslovi, isuviše je veliki gubitak energije u zemljinom vazdušnoni omotaču. U vasioni se ziačenje
usijanog Simca moze hvatati i na satelitima pretvarati u elektricitet, a zatim pomoću mikrotalasa
ili u laseru koncentrisati i slati na Zemlju. To bi Lila efikasna i jeftina pomoć za prenaseljene
zemlje u razvoju, kojejoš uvek grade elektrane, a sebi ih ne mogu priuštiti.

Do meseca i nazad

T^'onačno, i vasionski turizam ne sme da ostane nepomenut. Ako raazvoj na svim poljima bude i
dalje napredovao, a raznm ne govori suprotno, onda će Ijudi imati sve više slobodnog vremena.
U međuvremenu su sva odmarališta već viđena i posećena ili prepu-njena kao mravinjaci. 2010.
godine biće hit-let na mesečevu bazu. Ko ne bi poželeo dajednom u bestežinskom stanju Meseca
hoda v. velikim skokovima. "Doživljaj Meseca" ćejoš više garantovati fasci-nacijn koju smo do
sada osećali prilikom pi-vog susreta sa drugim kontinentima. Inženjer Kraft A. Erike, rođeni
Berlinac i dugogo-dišnji saradnik Vernera fon Brauna u Hantsvilu, u Alabami, govori čak u
prilog turizma na Marsu. "Tamo su gigantske, vulkanski oblikovane pojedinačne planine, pre
svega Olimpus Mons koji je

visok 25000 metara, a prečnik baze mu je 600 kilometara. Čazma
Marineris je razgranati sistem džirovski?i klisara dug 2500 kilone-tara. Haotičnim predelima
vanzemaljske divljine, velikirn kraterima sa peščanim dinamakoje su naneli vetrovi, predeli.ma
sa skulptura-ma titanske visoravni, . tome i mnogo ceniu drugome mogu se dr.'ili posettoci
Maisa pod roze nebom između veličanstvenih izlazaka i
"Prvo- noću bi se mogli osvetljavati veliki gradovi iz kosmosa i tako bi se štedela struja. Drugo,
pojedinačne facete bi se mogle tako pomeriti da se u ugrozenim regionima izbegnu noćni
mrazevi. Treće, mogu se lako oslobađati putevi za brodove prerna arktičkim lukama. Medutim,
ima još mnogo većih mogućnosti. Tako bi se kasnije moglo uticati na klimu - da pustinjski
predeli postanu plodni ili da se pomeranjem ohlaka sprece poplave."
Da bi se znalo kakvu tezinu imaju izlaganja devedesetjednogodišnjeg profesora Obeila, hteo bih
da podsetim na to da je on 1917. gcdine nije štamparska greška! -- konstniisao raketu od 25
metara težine, prečnika 5 metara, sa korisnim teretom od 10 tona, da je 1923. godine (!) opisao
bitne elemente današnjih velikih raketa u svojoj knjizi "Raketa za planetarne prostore" i da je od
1938. do 1940. godine na Tehničkom fakultetu n Beču izvodio eksperimente sa raketama. Od
1941. godine radio je u timu Vernera fon Brauna u Psnemindeu, a zajedno sa njim, bio u agenciji
NASA u Hantsvilu cd 1955. do 1958. godine. Njegovo delo "Ljudi u kosinosu" se pojavilo 1954.
godine. Zahvalan sam svojoj sudbini što sam mogao da upoz-nam profesora Obo-te pn; mnogo
godina, i pouosan što je on, 17. januara 1975. godine, prilikom mogpredavanja u Majsterzinge
hali

u Nirnbergu, bio u auditorijumu; pozdravio sam ga, a publika mu je dugo aplaudirala.

Habitati

Taseljenicima kosmosa potrebna je relaksacija, sport. i blizina porodice i pi-ijatelja. Nastaće
habitati (lat. Habitatio stan).
Prema predstavama profesora O'Neila, u tački L-5 trebalo bi izgraditi OSTRVO I. Teža u
naseljima za stanovanje biće istakao na Zemlji. Ogledala će regulisati sunčevu svetlost u rtmu
dana i noći.

Trava, cveće, drveće, a i životinje uspevaće u biotopima. Vazduh-koji se stalno filtrira i
prerađuje biće bolji od onoga na zavičajuoj planeti. Svi oni kojeje ovamo doterala čežnja za
novim dimenzijama, menadžeri, tehničari, radnici i njihove porodice ne treba ničega što život
čini vrednim življenja da se odreknu. Pošto će želja za ise-lja-vanjem sa Zemlje postati još već,
većje dogovoreno, da kolonisti sa

OSTRVA I, posle prvih razglednica sa srdačnim pozdravima iz vasione, ubrzo počmi sa
gradnjom OSTRVA II. Ono će biti izgrađeno brže. bez grešaka,jer će graditelji već imati
iskustva stečeJia prilikom gi-adnje OSTRVA I,
Džinovski točak OSTRVA II treba, prema planovima O'Neila, da una prečnik od 1,8 km, a obim
ekvatora od 6,5 kilometara. Na tom terenu treba da živi u prijatnim uslovima 140000 Ijudi.
Sume, parkovi, potoci i jezera, centri za provodenje slobodnog vremena, omiljene domaće
životinje su razumljiv komfor.
Pogled na svetiucajuće zvezdane dijamante iz crne vasione, na biiske planete i vasionske
fabrike koje kruze oko habitatajejedin-stven. Vlade i koncerni mogu da kupe habitate kao što je i
OSTRVO II.
Uprkos strogoj kontroli rađanjajednom neće
biti dovoljno prostora na OSTRVU 11. Jednog
dana će biti i tehnologija prevaziđena.

Projekcija agencije NASA totalnog izgleda habitata 21. veka

Krenuće se na gradnjujoš većeg habitata. O'Neil, hrabri vasionski mislilac, izračunao je da se
OSTRVO III tada već može izgraditi sa prečnikom od 6,5 km i dužinom od 32 km, ali ovog puta
ne u konstrukciji džinovskog točka, nego cilindra koji se okreće oko svoje uzdužne ose.
OSTRVO III bi sa svojih 1000 kvadratnih kilometara slobodne površine ponudilo životni prostor
za milion Ijudi.

Troškovi / korist

Qa kosmonautikom nastala je u SAD dinamična industrija rasta. "Amerinkanci su osnovali svoju
agenciju NASA kao civilnu orga-nizaciju od zajedničke koristi koja će što je brže moguće nove
tehnologije što donose dobit davati privatnoj industriji." Iz doku-mentacije švajcarskog
stiiičnjaka za kosmos, dr Bruna L. Staneka, "Komercijalna astronautika - naftni bum 21. veka?"3
preuzimam nekoliko plodova kosmicke ere:
- Od svog zakonskog osnivanja, 1958. godine, agencija NASA je prijavila nekoliko hiljada
patenata čiji smo korisnici svi. To su patenti za nove veštačke materijale koji kao čičak zatvaraju
prtljag, džepove itd., optička vlakna, solarne ćelije, pejsmejkere, klima uređaje, medicinsku
kontrolu u stacionarima za intezivnu negu, mikroprocesore. Rat nije više otac svih stvari, negoje
to kosmonau-tika. Agencija NASA je rezultate svojih istraživanja odmah dalje davala industriji
radi direktne primene u korist svih ... i time u znatnom delu amortizovala svoje sopstvene
investicije.
- Pomoću komunikacionih satelita može se dokazati daje komu-nikaciona mreža sa nadzemnim
vodovima i veza pomoću mikrota-lasa, doduše, moguća, međutim, desetostruko skuplja. Sa
dosadašnjim sredstvima jedva da bi bilo moguće da se svakih 30 minuta dobije snimak oblaka za
celu hemisfei-u.
- Farmerima u Floridi su svakih 30 minuta davane temperaturne karte kadaje postojala bojazan
da nastupe hladne noći. Plantaže su se mogle preventivno grejati, a time su u poslednjim
godinama izbegnuti gubici u proseku od 45 miliona dolara.
- Uz istovremeno pojeftinjenje mogao se, zahvaljujući telefon-skim satelitima, povećati broj
interkontinentalnih poziva od 3 mi-liona 1965. godine, na 200 miliona 1980. godine.
- Satelitski snimci upozoravaju na nevreme, otknvaju nalazišta slatke vode, daju pravovremene
prognoze o žetvi itd. Takođe profitiraju i siromašnije zemlje:
- Indonezijaje uspela da poveže prek'o satelita svoja velika i mnogo hiljada malih ostrva za
neznatno malu cenu u poređenju sa onim koliko bi koštalo povezivanje podmorskim kablovima.
- Brazil je mogao, prilikom otvaranja teško dostupne oblasti Amazona, da se posluži jeftinim
fotografijama koje je iz kosmosa napravio LANDSAT.
- Afričkim državama su satelitski snimci omogućili da prate i uništavaju jata skakavaca, pri
čemu su ušteđene ogromne količine isekticida.
Doktor Stanek beležijedan impresivan uspeh: gi-adnja vasionske r.anice "SKAJIAB" koštalaje
dve milijarde dolara, medutim, onaje
- SAD otkrila mdno bogatstvo u vrednosti od oko 15 milijardi i^lara, sa čijim se korišcenjem
može početi za 15 godina.
Između 1968. i 1972. godine agencija NASAje ispunila program
• meje Džon F. Kenedi dao 1961. godine najveći stepen hitnosti -
; olo sa posadom spustio se na Mesec. Projektovanje, konstruisanje zgradnja Apola - sa
kosmičkom kapsulom teškom 5,8 tona, prečni-
ka osnovice 3,9 metara, jedinicama za snabdevanje od 25 tona i jedinicom za ateriranje na
Mesec, kojaje bila teška 16 tona - koštali su 50 milijardi dolara.

Sadaje gradnja kosmičkog habitata OSTRVO II proračunata na 200 milijardi dolara. Ovi
troškovi se dele na rok od 20 godina, a finansira ih konzorcijum koji se sastoji od država,
industrija i bana-ka. Časopis "Tajm" izvestioje 1974. godine o studijama koje su došle do
rezultata da "tehnološka i ekonomska dobit kosmičkog programa prevazilazi troškove sa 14:1" .
Za 30 godina moći ćejednovasionsko naselje da egzistira nezavisno od Zemlje. Sa tehnološkog i
tmansij-skog stanovišta nema nesavladivih prepreka za izgradnju džinov-skih vasionskih
postrojenja. Mi možemo tirne da počnemo. Sledeće generacije će to morati.

Katalog pitanja

Tz obimne literature povadio sam samo najvažnije podatke koji su potrebni radi razumevanja
velikog putovanja u budućnost. Da sam počeo sa: "Zamislite dapostoji gigantskovasionsko
naselje!" moji čitaoci bi me smatrali autorom naučne fantastike. Da ne bih sebi dozvolio takvu
kvalifikaciju skupio sam podatke u malu enciklope-diju za izgradnju vasionskog habitata.
Polazed sa te osnovice neka svako sebi predstavi šta se može desiti u tim naseljima u vasioni.
Nameće sejedan katalog pitanja kao što je ovaj:
Kome će pripadati to naselje - finansijerima, državama učesnici-ma, preduzetnicima ili, pošto se
stanica kroz kamate i kamate na kamate amortizuje, samim naseljenicima kosmosa?
Ko utvrđuje natalitet? Ko ga kontroliše?
Da li će grad - država koja nastane u kosmosu biti demokratska ili funkcionerska država?
Da li će socijalni sastav da ostane stabilan ili će se razviti stanja slična na Zemlji?
Šta će se dešavati sa umrlim? Da li će postojati rozanjum ili vasionske sahrane?
(Jedva dajeto moguće: u bestežinskom stanju bilabi to zanimljiva predstava). Da li će se leševi
vraćati na Zemlju?
Da li će se u ovim posebnim okolnostima razviti no'vi pravni kodeks?
Da li će ciljevi biti unapred dati sa postojbinske planete Zemlje,
ili će ih naseljenici kosmosa sami odredivati?
Mogu li vasionski gradovi da postanu pretnja za Zemlju? Da li će se vremenom stvoriti
nepoznate vrste bakterija ili virusa
na koje su imuni samo oni koji su rođeni u kosmosu?
Da li će "oni gore" stvoriti druge moralne zakone od "onih dole"? Da li će život biti kraći ili
duži? Da li će vasionske kolonije stvoriti
novu valutu? Ako će je stvoriti kako će se isplaćivati isporuke? Da li će postojati vlasništvo,
osnovni posed, nasledivanje? Dali će stanovnici raznih habitata živeti miroljubivo među sobom
ili se u naslednoj masi skriva bacil permanentnih sukoba? Preti li "krik malih zvezda"? Kako će
se planeta Zemlja ponašati u slučaju konflikta? Može li se ona staviti pod pritisak novog oružja
iz novih industrija?

Špekulacije?

Ovaj katalog pitanja ni izdaleka nema pretenzija da bude potpun. "'Takvim pitanjima mogu se
ispuniti cele knjige. Jedna prognoza je sigurna: tamo gore neće biti perfektno društvo! Čovek
nije savršen.
Spekulišimo malo.
Nekada, možda kroz sto godina, naseljenici kosmosa neće imati na Zemlji rođake. Autarkični
kao što su, bez uspomena na Zemlju odakle su, gordi na svoje slobodno biće oni zaključuju da
kažu zbogom našem Sunčanom sistemu. Kao njihovi prethodnici, hrabri pioniri, oni žele da idu
dalje u Univerzum, da traže avanture u novim dimenzijama.

Vasionski grad okupira naučna elita, a oni se dosađuju osom Zemlja - X - L - tačka- Mesec -
planete. Istraživačka radoznalost ih izgoni iz habitata,
m:
Razvila se prosvećena monarhija ili predsednička demokratija. Naslednici kralja ili predsednika
žele neograničena prava i hoće da vladaju milionima stanovnika, samo ih sprečavaju stari
ugovori sa Zemljom. Regent- svejedno kakvog oblika države - naređuje "svome Barodu" da
otputuje u drugi Sunčev sistem, da bi se konačno oslo-bodili svih prepreka i ugovora.
U vasionskim habitatima se razvila neka nova religija, nazovimo je "Izaslanička misya". Njeni
vernici su bogobojažljivi, bez zle name-re, mole se u crkvama, međutim, oni prirodno poseduju
nagon religioznih preobraćivača da moraju proširiti svoju misiju, ovoga putapo nalogu
duhaUniverzuma. Žele davrše misuu u Univerzumu verom i inteligencijom, da otvore vrata u
vasionu za jedinu pravu religiju. Izaslanička misija pofiinje.
Ovo su četiri scenarija od mnogih zamislivih motivacua da se probije ka novim horizontima.
Premise za sva"provalivanja" bili bi dovoljnojaki inotori koji bi mogli da odvuku džinovske
habitate sa neke L-tačke iz Sunčevog sistema. Sve što se u vezi s tim sada može učiniti i što bi
ubuduće bilo moguće, opisuje profesor Hari 0. Rupe, redovni profesor na i Tehničkom
univerzitetu u Minhenu za astronautičku tehnologyu, i u svoja dva izvrsna i uzbudljiva dela
"Bezgranična dimenzija astro- a nautike")- Posle temeljnog proučavaiya, shvatio sam da se na '
horizontu špekulacija doduše sasvim ocrtavaju mogućnosti, ali da jaki motori ostaju problem.
Pa i ako jedno veliko vasionsko naselje ne mora više da se dize sa Zemlje, ono već operiše u
bestežinskom stanju. Lagano ubrzanje, s vremena na vreme jak potisak, ako je moguće pod
uticajem pri-vlačnih sila neke planete, pomeraće ga na dugom putu didje u kosmos.
Meduzvezdano putovaiye od zvezde ka zvezdi moglo bi tako dapočne.
Nemoguće?

Fantastično

Međuzvezdane sonde malog formata već su u vasioni: PIO-NIR X i PIONIR XI startovali su u
martu i aprilu 1972. godine, a VOJADŽER 1 i VOJADŽER II u aavgustu i septembru 1977.
godine. Sve četiri će napustiti našSunčev sistem. Ove sonde lete bez pogona, a tajnaje ova: na
izračunatoj putanji one se stalno navode u privlačnu oblast neke planete. Putaiye su tako
utvrdene da izgleda kao da će sonde zbogprivlačnih sila da se sruše na planetu, međutim, one ih
promašuju što je uslovljeno njihovim velikim brzinama. U januaru 1986. gocttne VOJADŽER II
proći će planetu Uran, koja je a, prema kosmičkim merilima, brzine se još uvek pokazuju kao
premale.
Nije čudo što mudri Ijudi razmišljaju o tome, da 11 će pri tako sporom kretanju vasionskih
habitata uopšte biti moguća koloniza-cija naše galaksije. Univerzum je, kako su nas učili,
beskonačan i rastojanja samo do nama najbliže zvezde Alfa Kentauri ne mogu se nikada
savladati. Čak i najbrži vasionski brodovi bu putovali veko-vima ili milenijumima.

Komisija 51

Meređunarodnaastronomska unija (IAU) zaključila je 1982.god.na svojoj generalnoj skupštini da
osnuje jednu novuistraživačku grupu pod imenom „Komisija 51“istraživanje vanzemaljskog
života.

Pristupila joj je naučna elita astronomije i astrofizike - od Karla Sagana, preko Džona Bilingema,
Frenka Drakea, Filipa Morisona do Edvarda Parsela, ukupno 210 astrono-ma i 40 naucnika iz

drugih oblasti. Rukovodilac "Komisije 51" postao je profesor Majkl D. Papagianis )

, astronom na
univerzitetu u Bostonu, dabiseijedan renomiraniakademikuključiourazrešenje problema, a ne da
se krije iza zida na kome je napisao "NEMO-GUĆE".
Profesor Papagianis stavlja na početak svojih razmišljanja činje-nicu daje čovek za vreme
poslednjih sto godina povećao razdaljinu putovanja za faktor 10 , a brzine za faktor 4000. On
kaže:
"Stoga izgleda apsolutno razumno da se pretpostavi da ćemo u sledećem stoleću ili onom iza
njega biti u stanju da postignemo za jednu desetinu više. To bi nara dozvolilo da povećamo
brzinu za faktor 400 što je oko jedan do dva procenta brzine svetlosti, a da razdaljinu putovanja
povećamo za faktor 10 . To znači rastojanja od deset svetlosnih godina, koja će nas dovesti do
najbližih zvez-da." "Pri brzinama od 2 procenta brzine svetlosti, koje se pomoću atomske fuzije
bez daljnjeg mogu postići, vasionski brod će razda-Ijinu od deset svetlosnih godina do susednih
zvezda preći za otprilike pet stotina godina."
Profesor Papagianis se osvrće na maksimu Alberta Ajnstajna:
"Najveći broj osnovnih ideja nauke same su po sebijednostavne i po
pravilu se mogu interpretirati jezikom razumljivim za svakog." Ovako računa taj astronom iz
Bostona:
"Za manje od četiri stotine godina Americije uspelo da "presedne" sa volovskih kola na raketu za
Mesec. Stoga, razumno računajući može se pretpostaviti da ćejedna kosmička kolonija na nekoj
drugoj planeti da uradi isto u roku od 500 godina, utoliko pre što kosmo-nautima stoji na
raspolaganju sve osnovno tehničko znanje. Ako su jedanput sleteli na neku sti'anu planetu X, oni
u svojoj posadi već imaju specijaliste za sirovine, metalurgiju, cepanje atoma, pogonska goriva,
motore itd., a uz to u prtljažniku nose gotove planove za izgradnju vasionskih habitata. Ono što
se za deset godina od teh-ničkih rešenja moralo savladati, od prvog Sputnjika u orbiti do Coveka
na Mesecu, trebalo bi tehnolozima i kosmonautima da bude moguće za 500 godina. Osim toga,
zajednu vasionsku koloniju nije im potrebna planeta slična Zemlji. Meseci, asteroidi i mrtve
planete izvrsni su izvori sirovina.
Moramo se naučiti da razmišljamo u velikim vremenskim perio-dima. Robert S. Maknamara,
raniji predsednik Svetske banke, dao je očigledan primer: "Ako istoriju univerzuma predstavimo
kao liniju dugačkujednu milju (1609,34 m), onda na njoj Ijudi izgledaju kao delić poslednjeg
santimetra!"
Ako su, dakle, vasionski kolonisti pet stotina godina proveli na putu i upotrebili daljih pet stotina
godina za industrijalizaciju neke planete u susednom Sunčevom sistemu, pre nego štojejedan
mali deo njih otišao dalje bilo starim ili novim, razvijenijim vasionskim brodom, "to znači da bi
talas kolonizacije napredovao otprilike deset svetlosnih godina na hiljadu godina (500 za
putovanje i 500 za razvoj), što znači brzinom od jedne svetlosne godine na vek", kaže profesor
Papagianis.
Na taj način bi se čitav naš Mlečni Put kolonizirao za 10 miliona godina. Nezamislivi vremenski
period? Računa se daje naša Galak-sija stara deset milijardi godina. Sa deset miliona godina bi
totalna kolonizacija bila upravo hiljaditi deo njene starosti.
Papagianis postupa, kao svi naučnici, oprezno kod svojih pro-računa i ne uzima maksimalno
optimističke cifre. On pretpostavlja da će vasionska kolonija svakih pet svetlosnih godina
nailaziti na novi Sunčev sistem. Proksima kentauri, najbliža stabilna zvezda, udaljena je četiri
svetlosne godine. U prečniku od deset svetlosnih godina postoji već deset zvezda, a u prečniku
od dvadeset svetlosnih godina sedamdesetpet, dakle, na svakih šest svetlosnih meseci -jedna
zvezda. Na da.Ijini odsto svetlosnih godina ima ih čak 400.000.

One nisu nanizane jedna za drugom već su nagomilane u dubini prostora. Vasionska kolonija,
koja traži mesto boravka, ne mora u svakom slučaju da putuje 5 svetlosnih godina do sledećeg
Sunca. Ona se može ukotviti na nekoj bližoj planeti.

Astronautska klopka

Ota bi sve moglo da se odigra u vasioni? Radi boljeg razumevanja -'onoga što ću kasnije da
izložim pratićemo zamišljene scenanje.
Vasionski kolonisti iz četiri razloga, koje sam kao primer naveo, potiču od X-generacije rođene u
kosmosu. U njihovom habitatu se voli, živi, umire. Deca se igraju u dečijim vrtićima, odrasli se
usavršavaju u bibliotekama. Radi se samo ono štoje najnužnije.
Postiglo se to da se toleriše rukovodeći tim koji rukovodi koloni-jom, upravlja najmodernijom
tehnikom, iz komandnog centra izbegava meteorite, drži najbolji kurs. Uprkos tome, počinju
zate-gnutosti. Oni što rade smatraju ove gotovane suvišnim. Posle revolucije donose nove
zakone. Ko ih se ne pridržava biće pivom prihkom izbačen na neku planetu sličnu Zemlji. Od
nezadovoljnih, neposlušnih nastaju tako prve male kolonije. Elita posećuje restora-ne i biblioteke
koje su rezervisane samo za njih. Njihova deca završavaju stroge osnovne škole, stariji
univerzitete sa odličnim fakultetima za astronomiju, astrofiziku, .•iavigaciju, nauku o gravi-taciji,
genetiku i kompjuterologiju. Naučnici diskutuju o sinergetskim fenomenima, prepiru se o
strukturama početka i kraja • Univerzuma, svađaju se o totalnom kraju ili ponovnom rođenju 9
posle smrti. Konačno: više nema đubreta, sve se ponovo upotrebljava u kružnom obnavljanju.
Tako se sadašnjost u tipičnom vasionskom bivstvovanju pretvara u prošlost. Medutim, u vazduhu
se oseća napetost. Svaka generacija doživljava nešto neobično. Jedna će biti svedokprvog
kompjutera sa sopstvenom svešću, neka druga učestvuje u astronomskim ot-krrićima o kojima
ranije nije bilo nikakve predstave, jer ciljevi nisu bili ni naznačeni u nekom poznatom katalogu
zvezda; neka treća doživeće uletanje u strani Sunčev sistem, a neka opet leti u prebrzom vozilu
TAV u izviđanje. Na brodu se stalno nešto dešava i bez estradnih animatora. Istražuju se nove
vrste energije. Pronalaze se nove vrste pogonskih motora. Na trzište se iznosi novo voće, novo

povrće kojeje genetski odgajio neki novi genijalni Gregori Johan Mendel, a kojs ima izvrstan
nkus). Godišnja nagrada habitata za pi'onalazak koji je doneo najveću korist stanovnicima
predaje se uz eeremonip.i, u vezi. sa n.acionalnim praznikom, sa narodnim veseljem i iaserskim
koncertom, ali ne postoji vasionski raj. Od hominida preko Ijudi presađenaje na vasionske
koloniste loša osobina svaste, Ijubomore i zavisti. Međutim, prema praviiima igre i silom zakona
ove negativne osobine moraju se uklonit.i u otvorenim razgovorima.
u početku stalno praktikovana, sa povećanom razdaljinom se sma-njila, a u devetoj generaciji
potpuno i prekinula. Ljudi su se tako osećali naprednim i nadmoćnim, da Zemlja ništa više nije
mogla da im ponudi. Na kraju, Zemlja više ne predstavlja u kompjuteru ništa osim i memorisane
pozicije u Galaksiji, uspomenu na prapostojbinu u čipu. Obrazovanje komitetkoji priprema
posetu Zemlji kroz deset hiljada godina, ali i opozicija koja se pita da li se isplati taj trošak? Šta
bi moglo da budejoš interesantno na staroj Plavoj planeti? Sebe smatraju najvećim u
Univerzumu, krunom stvaranja.
U toj prekomernoj nadmenosti razvila se regentska tiranija. Obrazovale su se kaste. Glupim je
smatran jedan deo stanovnika kojije služio kao radna snaga za prostije poslove. Najsiromašniji su
obavljali opasne radove na reaktoru, a njihov životni vek bio je prilično kratak. Srednja klasa
koja se sastojala od činovnika, naučni-ka i mženjera, ujedinjuje se da bi pružila otpor naredbama
regenta, medutim, njegovaje vlast čvrsta: on kažnjava, odobrava istraživa-nja u frustrirajućem
obimu, a eksperimenti se vrše samo pod strogom kontrolom. Medijska sredstva drži na uzici,
kritika je za-branjena. "Veliki brat" je svuda, prisluškuje stanove i radna mesta. Oružje nose
samo pripadnici telesne garde l'egenta. Bilo kuda se vasionski kolonisti kretali, svuda se
iznenada pojavljuje regentov trodimenzionalni laserski hologram. Tako on sebi stvara oreol sve-
prisutnosti: zar ga istovremeno nisu videli na mnogim mestima?
U habitatu izaslanicke misije vlada ambijent manastira. Ovi kolonisti kleče u startnim
otvorima spremni da svoju veru prenesu drugim planetama. Oni vellfiaju univerzalni duh
univerzuma. Svi se osećaju ravnopravnim, svako brine o svakome. Onaj ko hoće da se dalje

obrazuje posle osnovne škole to može da čini držeći se pravila ordena. Eksperimenti za napl'edak
obavljaju se u osiguranim pro-storijama, a u hale habitata, u kojima se nalaze životno važni
sistemi, smeju da uđu gamo specijalisti. Za normalne koloniste postoje tabu-zone, slično svetim
kružocima svih religija. Glavne nauke su:
roolekularna biologija, genetika i radioastronomija. Ujedinjeni u svom misionarskoro nagonu
šalju u Univerzum sonde sa svojim genetskim materijalom. Sa Ijubavlju nazivaju "hiološkim
bombama" sonde koje se šalju raketama na čvrsto gorivo. Upućuju ih na dražesne igračke na
ivici Sunčevih sistema, koje promiču ispod i iznad, levo i desno pored njihovog habitata. Izmedu
pojanja i molitvi ova braća izračunavaju vreme stizanja njihove bombe n.a zadati cilj.
Izotopni sat programiran je na vreme X. On će aktivirati jedno bezopasno punjenje biološke
bombe i osloboditi genetski materijal. Braća izaslaničke misije znaju da će veliki deo ovih
životnih klasa izgoreti na Suncima ili da će pasti na beživotne planete, ali se nadaju da će delić
od njih stići na nebeska tela slična Zemlji, gde će izrasti serne njihove inteligencije i dovesti do
novog početka evolucije. Time bi bio izvršen zadatak izaslaničke misije. Dvanaest učenih
igumana 26. generacije diskutovali su za vreme razrađivanja zadataka o tome štaje bolje učiniti.
Kako ubrzati širenje sperme inteligencije? Šta smo prevideli, propustili? Kako možemo bolje da
služimo duhu Univerzuma? Kreiranaje nova ideja: stvorimo nove Zemlje! Napra-vimo
nabeživotnim planetaroa životne predele! Složili su se u tome da bolje ne mogu da služe svojoj
izaslaničkoj misiji. "Tamo gde naiđemo na primitivan život", rezimiraoje portparol igumana,
"pri-pomoćićemo mu veštačkim mutacijama da napravi skok u evoluciji!"

Vasionski gradovi prolaze kroz Suncev sistem

Priznajem da sam sa puno fantazije izatkao predstave o životu u vasionskim habitatima,
ineđutim, ove pobude za razmišljanje idu u ovom pravcu - nisam napustio trag vrline, nisam
ništa napisao što se naučno i tehnički ne može učiniti. Predstavljeni tehnički sistemi, od malih
vasionskih stanica, preko TAV, mesečeve stanice i OSTRVA 1 do vasionskih habitata - mogud
su. Konstatujem:
-Ranije ili kasnije evolucya će naterati čovecanstvo u vasionu.
- Za širenje inteligentnih životnih oblika nisu nužni superbi-zi vasionski brodovi.
- Stanovnici vasionskih habitata nisu nadljudi. Oni imaju vrline, sposobnosti i poroke kao svi
Ijudi na završetku dvadesetog veka. Do sada se argumentovalo da su vanzemaljci, takozvani
bogovi, hiljada-ma godina ranije morali biti u svemu nadmoćniji od Ijudi, da su morali
pokazivati potpuno "neljudsko" ponašanje. Za takve argu-mentacije nema prinudnih razloga.

-Vanzemaljski posetioci sa stranih vasionskih habitata su povre-dljivi, njihova prebivališta mogu
biti napadnuta spolja i iznutra.
Interesantne teme za istraživanje

U dvanaest knjiga sam sakupio indicije koje treba da dokažu i da učine razumljivim posetu
vanzemaljaca pre mnogo hiljada go-dina. Izgradnjom mosta u budućnost treba da se osvetli i da se
učini razumljivom naša najranya prošlost koja leži u tami. U toj predstavi nije ništa nelogično sem
naše nadmenosti u pretpostavkama da smo mijedini inteligentni oblici života u Univerzumu.
Pretpostavam da jošuvekima mnogoakademikačijejecentralnoi omiljenobavljenje
- gledanje u središte Zemlje.
Realnost naše prošlosti spada u nasledstvo, međutim, šta nam koriste teorije o poreklu, kao štoje
Darvinova, ako - kao što to nauka sve više konstatuje - nisu tačne i nisu sposobne da obuhvate i
ono štoje nespojivo i neshvatljivo? Da li potiskivanje činjenica spada u to - samo zato što se ne
uklapaju u teoriju sa kojom se trguje na naučnom tržištu. Emamiel Kant (1724 - 1804) kaže:
"Nema ničeg praktiCnijeg od dobre teorije", ali sigurno ne u svrhu da se neraz-jašnjena pitanja
potčiste pod tepih.
Razmišljanja koja su stavljena na diskusiju, i to ne samo sa moje strane, trebalo bi ispitati pomoću
najmodernijih tehničkih po-moćnih sredstava koja stoje na raspolaganju fakultetima. Iz rasprave sa
studentima stalno saznajem koliko su zainteresovani za ovu temu, međutim, takode znam, da se sa
tim ne mogu probiti na svojim seminarima. Nove ideje se ne mogu ubaciti u zacementiranu zgradu
razmišljanja nadležnih naučnika. Traži se stanarsko pravo, prostor za nove aspekte našeg porekla i
budućnosti.
Pri tome bi pretpostavke o poseti vanzemaljaca Zemlji mogle istovremeno da daju sveže impulse
za više naučnih grana. Oslo-bođena tradicionalnih "rešenja" takva pitanja bi trebalo bez predrasuda
ispitati i, akoje moguće, naći odgovore na sledeće:
- Kakoje nastao prvi život na Zemlji? Nijedan ozbiljan naučnik više ne tvrdi da je ovo pitanje
skinuto sa dnevnog reda.
- Kako je čovek postao inteligentan? Da li piitem do sada pretpostavljene evolucije, selekcije i
prilagođavanja ili putem spontane mutacije iz vasione? ,

(Nobelovac Fransis Krik pretpostavlja daje život na Zemlji nastao
-

smišljeno ili slučajno - tako što su životne klice na Zemlju došle
izvana. Britanski astrofizičar, ser Fred Hojl, smatra čak mogućim da su spontane mutacije nastale
od genetičkog materijala iz vasione).
- Šta su bili povodi za nastajanje najstarijih religija? Prirodne pojave? Načini ponašanja koji se
psihološki mogu rastumačiti ili/i pogrešno protumačeni, nerazumljivi tehnički fenomeni koji su
izazvali posmrtno obožavanje vanzemaljskih posetilaca?
- Kako je nestalo i iz čega se obrazovalo svetski jedinstveno jezgro, , supstanca svih mitologija?
- Iz kog razloga nasleđeni sveti spisi pojave boga stalno dovode u vezu sa vatrom, zemljotresom,
dimom i bukom?
- Sta govore spiskovi i imena "palih anđela", a šta oznake "sinovi
neba" i to ne samo u apokrifskoj knjizi proroka Enoha, koji je u starosti od 365 godina ne umirući
"odleteo u nebo"?
- Zašto su opisi "božjeg suda" identični sa uništavanjem celih
ze-malja?
- ta se može predstaviti pod religioznim ili mitološkim likovima iz predanja koji su sa bukom
nestajali "prema nebu"?
- Iz kojih pobuda su se odlučivali narodi iz praistorijskih i rano
istorijskih vremena na gradnju dosad nerazumljivih gradevina " kao što su piramide u mnogim
zemlama, monumentalno parki-ralište u Stonhendžu, meniri u francuskoj Bretanji?
- Kako se mogu razumeti pomeranja vremena predstavljena u mnogim predanjima? Zašto su za
"bogove" drukčiji protoci vreme-na nego za Ijude?
-Zaštoje za sve religije zajednička misao o povratku Boga ili Bogova? Zašto se Ijudi plaše tog
povratka?

- Zašto su Ijudi uvek tražili blizinu Boga na visokim planinama? Zašto su njima gradili oltare
prevashodno na visokim vrhovima? Kojoj svrsi su služile tamo podnošene žrtve?
- Odakleje došla ideja za prastare religiozne simbole, otkud inicua-tiva za kult Sunca i
zvezda, za kult "letećih brodova"?
- Kako se pojavio kult čisto tehničkih sprava - Nojevog kovčega, Solomonovih letećih kola? Kako
je nastajao hindusko mnogo-boštvo čiji svaki Bog raspolaže specifičnim sposotinostima?
- Zašto na celoj zemaljskoj kugli tako mnogo naroda, nezavisno jedan od drugog, predstavlaju
božije figurice kao "bića sa šlemo-vima"? Zašto su svuda slični motivi na crtežima po
stenama?
- Zašto se rano Covečanstvo podvrglo muci da - grebanjem stvara slike koje se mogu razaznati
samo iz vazduha?
- Zašto su Ijudi izgradili hramove u kojima su živeli "Bogovi"? Zašto građevine hramova često
predstavljaju pretpostavljene du-plikate "nebeskih rezidencija" ili leteća konačišta "Bogova"?
- Odakle su stari kulturni narodi, kao narodi Maja, crpli svoja zapanjujuća astronomska i
matematička znanja? Iz kog izvora su uzeli narodi Maja svoju "tablicu tame" koja pokazuje svako
pom-račenje Sunca i Meseca u prošlosti i budućnosti? Ko im je dao podatke o orbiti Venere, koji
su tako precizni da su posle šest hi-ljada godina morali da se koriguju samo zajedan dan?
- Kako mogu stari hroničari i proroci da tako beskompromisno tvrde da su izvesna znanja dobili od
"nebeskih učitelja"?
- Koliko ima istine u tvrdnji prastarih "Bogova" da su Zemlju
zajedno sa živim bićima "stvorili" u etapama?
Nauka ima reč. Ako odgovori na ova pitanja nastaće jedna nova, zaokrožena slika sveta. Mnogi
pogledi će morati da se revidiraju, međutim: "Saznati da se grešilo samoje priznanje daje čovek
danas lukaviji nego juče", rekao je moj zemljak Johan Kaspar Lafater (1741-1801). Pošto sam
nabrojao šta bi tehnički bilo moguće, hteo bih da pokažem šta bi trebalo da bude još moguće u
sferi fanta-stičnog.

"Terraforming"

žejms Eduard Oberg radi kao kontrolor leta u Džonsonovom ••--astronautičkom centru agencije
NASA u HJUstonu. Onje obja-vio značajnu knjigu "Nove zemlje" 1981. godine. )

U njoj
upozorava na fantastične mogućnosti da se čitave planete, pomoću veštačkih sredstava, preobrate u
Zemlji slične planete. "Možda ovo zvuči zapanjujuće", kaže Oberg, "ali koncept da se planete
pomoću veštačkih sredstava preformiraju delom nye ništa revolucionarno. To je bila već hiljadama
godina tema literature i mitologije."
U stručnom jeziku se postupak za preobražavaiye beživotnih svetova u upotrebljive planete za
Coveka naziva "terraforming". Ovaj pojam se pojavio prvi put 1930. godine u naučno-
fantastičnom romanu V. Olafa Stepldona "Prvi i poslednji Ijudi" i znači preformi-ranje Zemlje Ui
stvaraiye novih svetova. Obergje konkretan.
"Kao prvi kandidat za terraforming nudi se Venera- Nekada se verovalo daje ona bliznakinja
Zemlje. Danas znamo daje na njoj kao u srednjovekovnim vizijama pakla. Za Zemaljske uslove
Venera je isuviše vrela. Njena atmosfera sadrži isuviše ugljen-dioksida i paru sumporne kiseline.
Osim toga ona se isuviše polako okreće."
Planeri terraforminga ozbiljno razmišljaju da izmene te uslove. Komete bi se rnogle, špekulišu oni,
atomskim eksplozijama izbaciti iz putanje tako da se njihovi komadi sudare sa Venerom. Komete
se sastoje delom od leda, a ovaj bi se istopio na užarenoj Veneri i tako bi nastala vodena para koja
je važna za život. Takođe bi naciljani udari kometa ili asteroida mogli da utiču na brže okretanje
Venere u dnevnom i noćnom ciklusu. Obergkaže: "Brži broj okretaja planete stvarajače magnetno
polje i time smanjuje ozračenje od Sunca."

Sledeća mera bila bi proizvodnja plavih algi u genetičkim labora-torijama od kojih bi nekoliko
hiljada tona trebalo ubaciti u atmosferu Venere. Ovejednoćelijske alge posedujujednu
stvarnofenomenalnu osobinu - mogu da žive i na visokim temperaturama. Da bi preživele u
nepovoljnim životnim uslovima one stvaraju velike, debelokorne trajne ćelije sa rezervnim
materijama. I, što je najvažnije, one se masovno razmnožavaju! Svojom razmenom materija
redukovale bi visoko učešće ugljen-dioksida u atmosferi Venere. Pri tome se, kao sporedni
proizvod, ugljen-dioksid pretvara u kiseonik, a takode bi se i atmosfera Venere totalno izmenila.
Međutim, na našoj susednoj planeti bilo bi ipak pretoplo za Ijudsku egzistenciju, a sem toga morao
bi se zaustaviti efekat stakle-ne bašte. Džejms Oberg nema samo jedan predlog. On predlaže
veštačke oblake od prašinekoji stvaraju hlad i sprečavaju osunče-nje i koji bi mase vodene pare
pretvorili u kišu za stvaranje okeana. Posle nekoliko vekova, izračunaoje Oberg, u izvesnim
predelima Venere vladala bi klima slična nekom našem južnom moru.
To neće ići tako glatko i jednostavno kao u ovim fantastičnim idejama koje sam vam skraćeno
skicirao. Pravi problem predstavlja pritisak u atmosferi Venere koji je, otprilike, sto puta veći od
vaz-dušnog pritiska na Zemlji u visini površine mora. Čoveku treba atmosferski pritisak od oko
215 grama na kubni santimetar. Nešto niži i nešto viši pritisak podnosi se bez specijalnog odela.
Međutim, pritisak sadašnje atmosfere Venere bi ga "razmrljao".
Svatakva razmišljanja sujoš u povoju. Medutim, priznati naučni-ci, kao štoje pokojni švajcarski
astrofizičar, profesor Fric Cvikli, koji je predavao na Kalifornijskom institutu za tehnologiju ili
profesor
ovako: "Rastite i razmnožavajte se, vladajte biljkama i životinjama, potčinite Mars."
Čovek odoleva, podnosi najrazličitije klime ili uživa u njima; živi u grenlandskoj hladnoći, u suvoj
pustinjskoj žezi, na ekvatoru u vlažnoj džungli, u proredenom vazduhu na visoravnima Anda. On
se prilagodava. Mada su danas samo teorije, razmišljanja pokazuju - polazeći od tehnološkog i
biološkog znanja - da se vrele (Venera) i hladne (Mars) planete mogu nakraju krajeva preobraziti u
nebeska tela slična Zemlji.
"Bespomoćnost i nezadovoljstvo su prvi preduslovi napretka", rekao je Tomas Alva Edison
(1847-1931) i učinio je "neverovatna" tehnička otkrića koja su promenila svet.

Položaj Zemlje

Suncev sistem se sastoji od jednog Sunca i jedne ili više planeta.
U poređeiiju sa 200 milijardi sunaca, našeg Mlečnog Puta, naše Sunce je sasvim obična
prosečna zvezdica. Sa prečnikom od 1,4 miliona kilometara onoje veće od Zemlje "samo" 109
puta.
Od devet planeta koje kruže oko našeg Sunca, Zemlja se nalazi na upravo idealnom rastojanju:
nikada nije prehladno, nikada pretoplo što su idealni uslovi za razvoj svih zamislivih životnih
oblika.
Zna se da na Marsu i Veneri ovo izgleda kritično, međutim, na drugim planetama život sličan
životu na Zemlji ne bi uopšte došao u obzir, zbog ekstremno visokih ili niskih temperatura. Idealno
rastojanje od Sunca čini Zemlju "Ijudskom planetom". Kojoj okolnosti možemo da zahvalimo
za povoljan položaj u ko- 3 smosu?
U stara vremena Ijudi su bili ubeđeni da je Zemlja u središtu Univerzuma, a da se Sunce okreće
oko Zemlje. 280. godine pre naše ere, mladi naučnik Aristarh sa Samosa (300-230) postavioje
hrabru tezu da Sunce i fiksne zvezde stoje nepokretni, a da Zemlja kruži oko Sunca; Aristarh je bio
ismejan, ali danas je poznato da je njegova pretpostavka bila pravilna: Sunce se nalazi u središtu
našeg Sunčevog sistema. Oko 400 godinakasnije, naime 150. godine naše ere egipatski astronom
Klaudije Ptolomej iz Aleksandrije (120-180) dopunioje tadašnje znanje "Ptolomejevim

geocentričnim sistemom" u kome Zemlja stoji u središtu, a oko nje se okreću Mesec, planete i
Sunce, a vrlo daleko izvan toga i jedan krug sa mnogo zvezdica.

Geocentrični sistem ovog Aleksandrinca sadržao je celo antičko znanje astronomije i
matematike.
Nije čudo što je on ostao važeći hiljadu i po godina dok genijalni Nikola Kopernik (1474-1543) iz
istočnopruskog Torna mje napisao 1543. godine svoje glavno delo "Sedam knjiga o kruženju
nebeskih tela". Kopernik je utvrdio: ne Zemlja, Sunce je u središtu našeg planetnog sistema -
prividno kretanje zvezdanog neba potiče od okretanja Zemlje. 1 Kopernik se prevario videći da su
putanje planeta oko Zemlje kružne. Tek su tri zakona Johana Keplera (1571-1630), koji nose
njegovo ime, otkrili:

- da su putanje planeta oko Sunca elipsaste,
- da se planete kreću najbrže na tački najbližoj Suncu, a najsporije na najudaljenijoj tački

od Sunca,

- da one utoliko sporije kruže oko Sunca ukoliko su dalje od njega.

Ova tri zakonaje dopunio Isak Njutn (1643-1727) kojije prilikom svojih studija u Kembridžu
naišao na Keplerova dela. Njutn, teore-tičar i pažljivi posmatrač svakodnevnih pojava, zapitao se:
zašto predmet, koji se baci u vazduh ponovo pada na Zemlju? Odgovor se nalazi u njegovom
životnom delu "Matematičke osnove prirodn.e nauke" koje sadrži Njutnov Zakon o gi-avitaciji.
Zakon kaže: "Dve mase se privlače silom koja je direktno proporcionalna proizvodu mase, a
indirektno proprocionalna kvadratu njihovog rastojanja". Pojednostavljeno rečeno: između
razdaljine neke planete od Sunca, njene mase i njene brzine postoji uzročni odnos.
Naš Sunčev sistern se uravnotežio. Kao po redu vožnje devet planeta opisuje svoje elipsaste
putanje. Šta bi se desilo kada bi iznenada, zaslugom nekog čarobnjaka, uletela nepoznata planeta u
te putanje, ili ako bi iz njih bila uklonjena neka postojeća planeta?
Ravnoteža bi bila narušena, privlačne snage masa bile bi pome-rene. Posle dužeg vremena bi se,
doduše, sve aranžiralo na novim putanjama, ali bi Mars, recimo, bio lociran bliže Suncu, a Merkur
bi možda bio čak izbacen u drugo sazvežđe. Dakle, mogli bi se stvoriti "Zemlji slični" svetovi ako
se neka hladnija planeta pomeri na putan-ju bližu Suncu ili ako se vrela Venera udalji od Sunca. U
ova-kvim okolnostima ne bi više bila potrebna ogledala prečnika hiljadu kilo-metara da hi se
zagrejala hladna planeta, a ni veštački oblaci od prašine da bi se vrela planeta ohladila. Ali kako bi
se mogle "pomeriti" planete?

Vasionska kolonija u tami vasione

Uz najhrabriju tehničku fantaziju ne može se zamisliti energija koja bi mogla da pomeri planete sa
njihovih putanja. Pogonski motori koji bi to mogli da učine spadaju u oblast najdalje utopije.
Međutim, inženjeri "terraforminga" ne daju se odvratiti sadašnjim statusom. Oni kažu: "Stvorimo
nove odnose gravitadje u nekom Sunčevom sistemu! Minirajmojednu planetu i druga nebeska tela
biće oterana na nove putanje! Nove putanje se mogu, sa priličnom tačnošću, unapred prora&unati,
a kod ovih razdaljina nekoliko dese-tina hiljada kilometara ne znače ništa."'

Hipoteza:
Jedan vasionski habitat već je 500 godina na putu i približava se nekom sunievom sistemu.
Generacija "X" vasionskih naseljenikane pokazuje ni najmanji interes da ode u neki novi svet.
Njihova domovina, njihova "planeta"je vasionsko naselje.
Medutim, posle dužeg putovanja kroz tamu kosmosa habitat mora da dopuni svoje zalihe energije.
Već pred uletanje u novi sunčev sistem astronomi su odabrali šest planeta, izračunali njihove puta-
nje, napravili spektralne analize i izmerili temperature
površine. Robotske sonde su u munjevitim izletima pokupile podat-ke o šansama za život.
Rezultati postoje - 1. planeta: užareno tečna;
2. planeta: temperature preko 700 stepeni; 3. planeta: temperature do 20 stepeni na ekvatoni,
džinovske ledene kape na polovima, orkanske bure od peska i vodene pare, postoji primitivan
život; 4. planeta: led ispod zamrznute površine, stalna zaleđenost, slaba atmosfera sa 96 % ugljen-
dioksida, 2 % azota, 1 % argona, 0,7 % ugljen-monoksida i 0,3 procenta kiseonika; 5. planeta:
sterilna, led, bez atmosfere, mnogo prirodnih bogatstava u rudama; 6. planeta:
džinovsko nebesko telo, atmosfera pretežno od inetana i amonijaka, bez života.
Igumani "Izaslaničke misije" likuju: 3. planeta je pogodna za gajenje života "po njihovom uzoru",
mada se ona mora približiti nešto bliže Suncu. Tada bi se rastopile polarne kape, stvorili bi se
okeani, porasla bi temperatura i počelo bi kruženje voda - oblaci - kiša. Prvo bi se posejale plave
alge koje proizvode kiseonik, zatim razne primi-tivne životne forme, a zatim biljke i živa bića svih
vrsta. Vrhnnac poduhvata bila bi planirana veštačka mutacija najrazvijenije vrste -"stvaranje"
intilegencije.
Prevashodna briga naučne elite kreće se u pravcu stvaranja energije. Sunce ovog stranog sunčevog
sistema je, doduše, izdašno, medutim, nedostaju sirovine. Posle stolećima dugog leta nedostaje
sve, samo ne nedostaje vreinena. Generacije rođene u kosinosu odavno duže žive od njihovih
predaka. Njima ništa ne znači da ostanu pet stotina godina u novootkrivenom sunčevom sistemu,
da otuda koriste sirovine i istovremeno da nadgledaju eksperiment "Izaslaničke misije". Njima,
takode, ne smeta da u meduvremenu odu do tri najbliža sunčeva sistema i da se posle dve i po
hiljade godina vrate, da bi pratili razvoj svog eksperimenta.
Posle dugih proračuna mkovodeća tela sastavljena od naučnika i igumana odlučuju da oba
problema - energije i zadatka misije reše jednim udarcem. Buše kilomet.arski duboke rupe u 5.
planeti, a vasionski habitat se pomera na bezbedno mesto. Istovremeno se aktivira čitav lanac
vodoničnih bornbi. Kao štoje ranije izračunato, onekomadaju 5. planetu i uravnoteženi sklop
ovogsunčevog sistema dospeva u haotično stanje. Treća i četvrta planeta približavaju se Suncu,
šesta se udaljava. Komadi pete planete sudaraju se sa drugim nebeskim telima, a ipak najveći deo
njih skuplja se, kao što je očekivano, ujedan prsten. Komadi se brzo hlade, a timeje naučna elita
rešila problem energije. Od tada roboti mogu da eksploatišu sirovine svake vrste direktno sa
novonastalih asteroida. Senzori javljaju gde se nalazi led, gde gvožđe, gde uran, a gde titan. Verska
braća "Izaslaničke misije" sada imaju svoju željenu planetu na ide-alnoj putanji Sunčevog sistema.
"Terraformmg"!
Ludo. Avetinjski. Utopijski.
To samo tako zvuci. Geneza, biblijska praistorija stvaranja sveta u osnovi ne govori ništa drugo.
"... i tada reče Bog: vodu ispod neba skupiću najedno mesto, da suvo postane vidljivo! 1 to se desi,
i Bog nazva to suvom zemljom, a tamo gde se skupila voda, on nazva more, i Bog vide daje to
dobro...
... 1 Bog reče: neka iz zemlje izraste mlado zelenilo: zelje koje ima seme i drveće sa plodovima
koje po svojoj vrsti na zemlju plodove donosi, u kojemu je seme prema njegovoj vrsti. 1 Bog vide
daje to dobro...
... Neka vi-vi voda od živih bića, a ptice neka lete iznad zemlje, na praznik neba! 1 to se desi. 1
Bog stvori velike morske životinje i sve što tamo živi i kreće se, od čega voda vrvi, i sve leteće
zverke svaku prema svojoj vrsti. 1 Bogvide daje to dobro...
... i Bog reče: neka zemlja stvori živa bića: stoku, gmizavce i polj-sku divljač, svaku prema svojoj
vrsti! 1 to se desi..."

Svestan sam da ovom alegorijom šokiram, da će mi se prebaciti da tehniziram božanski akt
stvaranja sveta. Prema mom razumu, moje mišljenje nije jeretično. 1 strani astronauti - za koje
uzimam slobodu da tvrdim da su nekad postojali - imali su nekad i negde svoje poreklo. Stara,
prastara pitanja odakle smo, kadaje sve počelo i kako - nemaju odgovor.
Da li se život prenosi putem inteligentnih životnih oblika od sunčevog sistema ka sunčevom
sistemu, kao što to smatra mogućim nobelovac Fransis Krik u svojoj knjizi "Sam život"? Da li
inteli-gencija ne nastaje slučajno, dugim prilagođavanjem, nego putem sračunate, veštačke
mutacije "spolja"?
Naravno da mi je poznato da život i inteligencija mogu da nastanu kako na Zemlji tako i negde u
vasioni. Sa pretpostavkom da su obe "ubačene", pitanje se prebacuje u neki drugi sunčev sistem.
Za našim sopstvenim životom ne moramo više da tragamo - mi postojimo. Međutim, gde treba da
istrazujemo vanzemaljske životne oblike? Na Bernadovoj zvezdi (udaljenoj šest svetlosnih
godina), na Alfa ken-tauri (udaljenoj četiri svetlosne godine), na Siujusu (uda-Uenoj osam
svetlosnih godina)?
Ne, mi Ijudi smo sami sebi najbliži. Svejedno gde se može naći odgovor o vanzemaljskom životu,
mi moramo početi sa istraživa-njem kod nas, u našem Sunfievom sistemu. Dok se drugi svetovi
nalaze izvan naših mogućnosti ispitivanja ne ostaje nam nikakav
drugi izbor. Možda ista pitanja uznemiravaju vanzemaljske civiliza-cije. Moramo prvo u našem
Sunčevom sistemu da tražimo odgovor.
Američki astronom Džon A. Bel nabacio je u svojoj studiji "Zoo-loška hipoteza" pitanje da nije
čovek, možda, posebna vrsta koju su odgajili vanzemaljci i koju oni posmatraju iz vasione, kao što
mi u rezervatima za divljač posmatramo ponašanje životinja. U vezi s tim astronom i astrofizičar
profesor Nikolaus Fogt sa univerziteta u Minhenu kaže:
"Intenzivno istraživanje manifestacija vanzemaljske intergencije trebalo bi da otpočne u našem
sopstvenom Sunčevom sistemu. Ukoliko stvarno živimo •u zoološkom vrtu, treba da pokušamo da
se probijemo do rešetaka i da otkrijemo naše čuvare. Možda oni borave sakriveni u asteroidnom
prstenu ili negde u spojnom planetarnom sistemu
Umesto završne reči uz ovaj kompleks problema citiraću Vilhel-ma Jensena (1837-1911) jednim
umnim stihom:

Ko prvi dobije ideju, Prvo mu se godinama smeju. Kada se otkriće
konaCno razume, onda to svako može i ume.

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->