Da li sam pogrešio? pita Erih fon Deniken.

Njegove pristalice su se uplašile, a protivnici likuju. Međutim, ove reakcije su pogrešne.

Deniken daje rešenje koje je negde između. Iskreno priznaje gde je preterao i gde je naseo na
zablude. To šTo je neke kamenčiće izdvojio uopšte ne može da naškodi njegovom mentalnom
mozaiku. Njegov saldo je pozitivan, i između ostalih-zasniva se i na izjavama njegovih bivših
kritičara.
Polazeći sa najnovijeg stanovišta tehni-ke, nastavlja liniju, kojom je pre 17 go-dina šokirao
svet. Tehničari i naučnici vec danas projektuju ne samo tehnike, pomoću kojih izučavaju naš
sunčev si-stem, već prave planove do 2100 godi-ne: tada u svemiru treba da nastan.u čitavi
gradovi - sa svim stvarirna koje život čine lepim, a čime se stari dobri svet rasterećuje. Na taj
način se mogu rešiti problemi sa čovekovom sredi-nom, a zalihe sirovina na našoj planeti već
skoro potpuno iscrpljene mogu se neizmerno zameniti. - Planovi za bu-dućnost nastali u
laboratorijama i na tehničkim stolovima postojaii su još pre više hiljada godina. Denikenovi
dokazi nas uveravaju. Na osnovu ozbiljnih sta-rih izvora dokazuje, da su još u predi-storijskp
doba stanovnici udaljenih planeta napuštali svoje nastambe da bi posetili našu planetu. Tada su
zemljani živeli još u kamenom dobu, ili u ne-kom još starijem vremenu. NJima ta čudna bića
sa njihovom strašnom teh-nikom uopšte nisu bilajasna, u stranci-ma su videli bogove i
posvećivali im kultove, o čijem smislu još i danas ar-heolozi i religijski naučnici vode raspra-
ve te pokušavaju da ih odgonetnu. Deniken kaže: jer ono što im se čini ne-mogućim ne žele da
smatraju za mo-guće.
Erih fon Deniken

Da li sam se prevario?
Nova sećanja na budućnost
Sa prilogom sanskritskog naučnika Prof. dr Dilepa Kumara Kanjilala, Kalkuta
 NOVA SEĆANJA NA BUDUĆNOST

Buducnost ima mnoga imena. Za slabe je ona "Nedostižno". Za bojažljive je

"Nepoznato". Za hrabre je ona - "Šansa".
Viktor Igo (1802-1885)
Mladi čovek u uniforrni vazduhoplovnih snaga SAD nije bio govoi-ljiv; kratko i očigledno
nerado odgovarao je na moja znatiželjna pitanja. To je bilo ujutro u 8 časova, 2. avgusta 1984,
godine. Vozili smo se autoputem 115 u Koloradu. Moj ćutljivi vozač skrenuoje ševrolet na
asfaltirani, krivudavi planinski put. Ne pita-jući očitao sam na brojaCu da smo prešli 5
kiloroetara pre no sto smo se zaustava; ispred iedne neugtedne zgrade – ČENEJSKOG PLA-
NINSKOG KOMPLEKSA. Ispred te nevelike zgrade nalazio se prostrani parhing. Gde se kriju
samo vozaci tib bezbrojnih autoino-bila?
Na ulazu zgrade dočekala me je gospoda K. Kormije, zamenik, šefa odeljenja 7.0. kontakte sa
medijima VASIONSKE KOMANDE SAD. Ona MI uze tašnu sa ramena i kamere i predade ih
iednoi'n naredniku, koji te moje obavezne rekvizite - kao pri tiezbednosnoj hontroli na
aeorodromima - propusti. Pregledali su mi pasoš i na košulju okačili karticu sa brojem i
datumom''Posle prolaska kroz rentgenski tunel i kroz dvoja vrata sa žičanim rešetkama, koja su
se bašumno otvorila i zatvorila, uđosmo u zeleni vojni autobus, koji iza krivine uroni u
stenoviti tunel, osvetljen jakom svetlošću, nalik dnevnoj.

Ispred uerovatno najuećih i najdebljih trezorskih vrata na svelu Dp.limični izgled podzemnih
rezervoara za slalku vodu
Saznadoh da je iz planinskog masiva izminirano 700,000 tona gra-nita. To je bio podatak koji
se mirne duše mogao izmeniti na više u slučaju sumnje, jer se ovde staraju o tome da ne
preteruju. Da ništa ne bi propalo iznete su karnene mase koje su poslužile kao materijal za
izgradnju parkirališta u ovom stenovitom kraju.
Zidovi i plafoni tunela, stubovi za povezivanje i hale osigurani su čeličnom mrežom od odrona
kamena, a da bi se same stene učinile "imunim", u granitje nabijeno 110.000 čeličnih klinova
dužine do 11 metala.
Ovde je izgrađen jedan od najimpozantnijih i najnepoznatijih građevinskih objekata današnjice.
Sastoji se od 15 trospratnih Celičnih zgrada, koje leže na 1319 moćnih čeličnih opruga, od
kojih svaka teži 500 kilograma.

Zgrade počivaju na oprugama teskim 500 kilograma

"Kuće" ovog čeličnog tehničkog sela nemaju direktan kontakt sa stenama, a i medusobno nisu
povezane. Fleksibilne veze treba u slučaju zemljotresa ili atomskih eksplozija da amoi-tizuju
svaku vibraciju i da garantuju slobodno lebdenje.
Trospratne Selične ku-će nemaju direktnu uezu sa stenama. Levo i dcsno čelični klinov dugi do
11 m, koji stabilizuju stene
Komandna soba. Veliki ekran u boji pokasuje konlure konlincnata

Prilikom obilaska postalo mijejasno kome pripadaju ti bezbrojni automobili napolju: njihovi
vlasnici su armija Ijudi VASIONSKE KOMANDE, koja broji 6000 saradnika, od kojih
nekoliko stotina radi u podzemnom kompleksu u planinama Čejena kod Kolorado Springsa;
oni su zaposleni u nervnom centru američke vasionskc kontrole.
Gospođa Kormije je telefonirala i kao u bajci, tiz - čarobne reči Ali Babe "Sezame otvori se'", -
otvoriše se jedna'vrata - kada se nađosmo u zatamnjenoj prostoriji. U dva nivoa sedeloje
dvanaestak Ijudi ispred ekrana i kompjuterskih tastatura. Sa jednog lako iskošenog zida
svetlucale su konture kontinenata ispresecane kri-vim linijama.
 Gde je SALJUT 6

"Ovde kontrolišemo putanje svih satelita koji kruže oko globusa."

"Sve satelite? Ne samo svoje...?"
"Ne, dobro ste čuli: svih satelita!" promrmlja oficir.
"Smem li da izvršim probu na nekom primeru?"
"Molim Vas, ne možete nas iznenaditi!"
"Onda mi recite, gde se sada nalazi SALJUT 6!?"
Oficir sa naže preinajednom kolegi i šapnu mu nekoliko reči. Začu se kloparanje nekoliko
tastera, a na velikom ekranu pojavi se kriva linija koja se produžavala brzinom puža.
"SALJUT 6 nije satelit nego vasionska stanica koju su već više puta posećivala sovjetska
vasionska vozila", objasni moj oficir, dok smo posmatrali krivu liniju. "Stanica je izbačena u
vasionu 29. septembra 1977. godine". Krivalinijazastade. "Vidite, linija pokazuje sadašnju
poziciju SALJUTA 6 - on se upravo nalazi iznad Mađar-ske!"
"Jesu li to proračuni o verovatnoj putanji ili se SALJUT 6 stvarno kreće onako kako se pomera
kriva linija...?"
"Toje sadašnje vreme i sadašnja pozicija", odgovori oficir smešeći se zamišljeno.
Saznao sam da se "tamo gore" nalazi preko 15.000 objekata i među njima delovi raketa i drugi
vasionski otpad. Međutim, 5.312 satelita sada ki-uži oko zemlje na regulisanim putanjama.
Oficir mi je sa
ponosom pokazao jedini "vasionski katalog" slobodnog sveta koji izgleda skoro kao kakav
starinski registar; u njemu je zapisano svako lansiranje satelita sa njegovim ponovnim
povratkom u atmosferu.
Naravno, ovde iza pultova ne sede činovnici sa zaštitnicima za rukave. Sve je
kompjuterizovano, Banka podataka VASIONSKE KOMANDE SAD ne katalogizira samo
satelite, ona poznaje i sve njihove karakteristike: da lije to neki civilni ili vojni objekat? Da li
na njemu funkcioniše svaki uređaj? Kakvu funkciju ima? Na ekra-nima se ocrtavaju, na
pritisak dugmeta, sve trenutne putanje svih 5.312 satelita na dan 2. avgusta 1984. godine! Od
malopre povećao se broj za par satelita...
Medutim, kompjuteri ne pokazuju samo postojeće stanje. Na poziv putem šifre daju buduće
putanje bez obzira koji datum tražimo. Kadaje na početku 1983. godine radioaktivni ruski
satelit KOSMOS 1402 počeo da luta kosmosom kompjuterske galerije, VASIONSKE
KOMANDE su začas proračunale položaj u trenutku povratka u atmosferu i moguće mesto
pada. Saznao sam da predmeti sa prečnikom od oko jednog metra imaju petoprocentnu šansu
da savladaju ponovni ulazak u atmosferu. Veći objekti se raspadaju što na radarskim ekranima
izgleda kao početak raketnog napada.
Prva čovekova dimenzija bilaje zemlja, pa more, zatim vazduh, dok danas vasiona postaje
njegov "element". U tome Sovjeti imaju neuporedivo više iskustava od Amerikanaca. Ako
brojimo sate i dane onda su ruski kosmonauti od 1977. godine proveli u vasioni otprilike 6
godina, a američki samo 300 dana.

Gde su utopije postale stvarnost

Čeličnom nervnom centni u planinama Čejena utopije su odav-— no postale stvarnost. Čitava
vojska briljantnih matematičara -čak daje sastavljena i od samih Ajnštajna - godinama ne bi
mogla postići ono što kompjuteri urade za sekundu. Ukoliko bi neki sovjet-ski nebeski špijun
doleteo u blizinu bilo kog američkog satelita kompjuter koji osmatra dao bi za tren oka alarm.
 VASIONSKA KOMANDA takođe upozorava na opasnost sve prijateljske nacije koje imaju
svoje satelite na putanjama od Japana preko Evrope do Indye. Ovde se izračunavaju i putanje u
kojima ne može doći do sudara i dostavljaju se civilnim ili vojnim ustanovama. Spejs šatl je iz
ove granitne planine dobio termine za startovaiye i
podatke o putanji. Pošto u vasioni vlada priliSna gužva, postoji veliki icteres za putanje sigurne
od sudara. Zahvaljujući brzim informa-djama STS 4je uspeo da za 12 kilometara mimoiđe
starotelo rakete, a STS 9 je uz pravovremeno upozorenje promašio ruski satelitski ostatak za
samo 1.300 metara.
Kontrola Zemlji bliske vasione nema praznina. U leto 1984. godine NASAje izgubila dva
relativno mala satelita kojeje lansirao Spejs šatl. VASIONSKA KOMANDA ihje odmah
ponovo pronašla.
Predali su me drugom oficiru. "Dobrodošli", reče on. "Ovaj tim nosi veliku odgovornost.
Molim Vas da iiikome ne smetate u radu... i da ne govorite glasno!" Našli smo se u prostoriji
za rano upozore-nje. U njoj j e vladala atmosfera neke velike univerzitetske biblioteke, s tim
štoje umesto knjigama, bila ispunjena kompjuterima i ekra-nima, zamračena i snabdevena
filtriranim vazduhom bez bakterija, cistijim od bilo kog vazduha koji dišemo u svetu.
Sve do ovog časa imao sam pogrešno mišljenje da su podmornice pod vodom sigurne od
otkrivanja. Ovde su me učinili mudrijim: kao što se može tačno odrediti položaj svakog satelita
ili nekog njegovog otkinutog komada, tako se može saznati i položaj bilo koje podmor-

Pcigll.d na centralu za rano upozoravanje pretrpanu elektronikom, duboko uplani-

riama Čejena
Bila je atmosfera kuo u čttoonici ncke velike univerzitetske biblioteke

nice nezavisno od toga da li se nalazi usidrena u luci ili je na dnu nekog inora ili okeana.
Međutim, postoji i izuzetak: vrio male pod-mornice, kao na primer, podmornice zajednog
čoveka, koje ne mogu dalansiraju strategijske projektile, ostajale su do sada neprimećene,
siguran sam - ne još za dugo.
"Naš sistem senzora", objasnio mije oficir, "stacioniranje na svim kontinentima pod vodom i u
vasioni. Ovim senzorima -javljačima, kao i radarskim uredajima ili infracrvenim uređajima u
satelitima, ne promiče nijedan start rakete, čaki ako otkažejedan deo senzora. Samo senzori
stacionirani u vasioni daju dnevno, danju i noću, oko 20.000 informacija. Čim neki senzor
registruje nešto neobično (ato može biti 1 erupcija vulkana ili šumski požar) odmah šalje
brzinom svetlosti centralnom kompjuteru - direktno u ovu prostoriju za rano upozoravanje -
informaciju o tom događaju. Centralni kompjuter analizira vesti i izbacije pojedinosti na ovih
pet velikih ekrana! Daću Vam jedan primer da biste imali predstavu o vremenu. Balistički
raketni napad traje, u zavisnosti od mesta sa koga su lansirane rakete, oko 1.800 sekundi, i tada
su rakete već dospele do američkog kontinenta. Pretpostavimo da su rakete lansirane sa
podmornice, u tom slučaju će vreme ranog upozorenja, opet zavisno od mesta na
kome se nalazi podmornica, iznositi samo 600 sekundi. Kompjuteri nam odmah
saopštavajukoji su senzori registrovali događaj,javljaju vreme lansiranja, tačni položaj mesta
lansiranja, brzinu starta, pravac kretanja projektila, tip rakete i još mnoge druge važne podatke.
Tako, dok se ovde ne uključi alarm, moramo biti apsolutno sigurni da se ne radi ni o kakvoj
tehničkoj smetnji ni o lažnoj uzbuni..."
"Kako to utvrđujete?"
"Imamo ovde bezbednosne telefone. Ne mora da se bira nijedan broj. Kada podignete slušalicu
partnerje već na vezi. Na taj način smo povezani sa svim važnim komandnim mestima. Dok
kompju-teri na ekranima daju podatke, mi smo na telefonima. Želimo da proverimo da li
komandna mesta na Grenlandu, Aljasci ili u Sau-dijskoj Arabiji imaju iste informacije kao i
mi. Istovremeno kompjuter traži podatke, a to je sve prethodno isprogramirano, od drugih
tipova senzora, koji, na primer, ne reaguju na infracrvene zrake, nego na radioaktivnost ili
optički.
"Želite li time reći da znate da li je neka raketa sa punjenjem ili nije?", upitah.
"Pa moramo znati! Kako bismo onda razlikovali klopku od prave bombe?"
To me je ostavilo bez reči. Nedovoljno informisan, bojao sam se dabijednajedina pogrešno
ispaljena raketa mogla da izazove svetski rat i do tog trenutka sam mislio dajedan pokvareni
kompjuter može svet dovesti do propasti. Sada znam da Ijudi, kompjuteri i senzori deluju pod
jednim sigurnosnim sistemom, pre nego što VASION-SKA KOMANDA uopšte da prvi alarm
strategijskoj izvršnoj komandi... a zatim da drugi, koji potvrđuje "istinitost napada".

U Rusiji je lansirana raketa

Dok smo razgovarali i dok su podaci neprekidno svetlucali na ekranima, začu se ukratkim
intervalima signal i zasvetle crveno svetlo sa natpisom "Classified" - TAJNA. Svi ekrani
postadoše odjednom prazni, ali samo za trenutak. Zatim, ove brze sluge Ijudskih mozgova
ispuniše eki-ane kolonama brojeva, grafikonima i slikama, a istovremeno brzi štampači počeše
da izbaciju beskonačne trake hartije. Nekoliko oficira zgrabiše telefone i počeše mirno da

Model ultraljubičastog senzora Ocima na nebu ni šta ne promiće

razgovaraju sa partnerima na nekoj udaljenoj tački zemljine kugle. Sia se desilo?
Upravo sada, u 10.33 časova po lokalnom vremenu, 2. avgusta 1984. godine, sajednog
sovjetskog eksperimentalnog poligona ispa-Ijenaje raketa. Za Ijude VASIONSKE KOMANDE
toje rutinska stvar, a za mene upečatljiv doživljaj, jer se samo nekoliko sekundi posle lansiranja
negde u Rusiji saznalo u Kolorado Springsu da je ispaljena raketa, odmahje utvrđeno i mesto
ispaljivanja, identifiko-van je tip rakete, pravac i brzina leta izračunati su i pretvoreni u
preciznu krivulju, cilj nijebio tajna, aveć se znalo i sve okonstrukciji objekta, da li je sa
punjenjem ili nije. Serije daljih podataka su se munjevito smenjivale na ekranima, a
istovremeno su se ispisivale na štampačima.
"Sa koliko tačnosti se može utvrditi mesto pada?"
"Od oko sto metara", odgovori oficir samouvereno.
Strahovito, a uprkos tome, u izvesnom smislu, umirujuće. Pri tom kompjuteri koji ovde rade
enormnom brzinom pripadaju - kako mi je pričao brigadni general Erl S. van Imvegen - tobože
već preva- zidenoj generaciji. Već postoje neuporedivo brži računari sa upravo neshvatljivim
sposobnostima. Na mojepitanje zašto naj-mlađakom-pjuterska generacijajoš nije u upotrebi
rekao mije da VASIONSKA KOMANDA upotrebljava nove aparature tek onda kada se
dokažu u svim zamislivim i teoretskim predstavama odgovarajućih situaci-ja.
VASIONSKA KOMANDA, kao vojna institucija, nema pravo
raspolaganja ni strategijskim ni vasionskim sistemima naoružanja. Jedini njen zadatakje
nadgledanje vasione bliske Zemlji i identifi-kacija i klasifikacija vasionskih objekata. Ovde, u
čeliCnom selu pod planinama Čejena, ne rade politički fanatici, vasionski mamjaci ili fantasti.
Svi ovde služe, i narednik i general, svako na svom zadatku, posmatranju vasione sajednim
ciljem: upozoriti na iznenadni napad Ameriku i ceo slobodni svet.
Uprkos tome - postoji opasnost od napada atomakih bombi.

Zvezdani ratovi - pa šta?

"Predsednik Ronald Regan istupioje 23. maja 1983. godine pred — kamere i najavio
"Inicijativu za jačanje strategijske odbrane" (Strategic Defence Initiative). Te večeri je Ronald
Regan zahtevao
od naučnika Amerike "da nam daju u ruke sredstva koja će atomsko oruzje učiniti zastarelim i
prevaziđenim".
Poziv Ronalda Regana naučnicima Aroerike će u istorijskim knji-gamajednom prevazići apel
Džona F. Kenedija iz 1961. godine kada je odredio Mesec za prvi cilj vasionskog putovanja.
Kenedijeva inicijativa je dovela do sletanja LUNE 9 na Mesec 3. maila 1966. godine i do
mekog spuštanja APOLA 11 sa posadom 20. jula 1969. godine.
1 za realizaciju Reganovog zadatka će biti potrebno vreme, roedutim, njegovo rešenje nije
povezano sa programom Rata zvezda. Do zvezda je još dalek, dalek put. Jednoga dana će
naućnici i tehničari realizovati Reganove inicijative, međutim, rezultat neće imati ništa sa
Ratom zvezda. Govor o Ratu zvezda citiranje već u delovima i emitovan u svet. Mislim daje
nužno da i ja citiram od reči do reči relevantne delove:
"Hteo bih sa Vama da podelim san o budućnosti u koji se svi nadamo. Moramo defanzivnim
sredstvima presresti zastrašujuću sovjetsku pretnju raketama. Kako bi bilo kada bi naš
slobodan narod bezbedno živeo sa saznanjem da se njegova sigurnost ne bazira na
momentalnom americkom protiv udaru na sovjetski napad već na mogućnosti da se
strategijsko-balističke rakete mogu presresti i uništiti pre nego što dosegnu našu zemlju ili
oblasti naših saveznika? Znam daje to krupan tehnički zadatakkoji, možda, ne možemo rešiti
pre kraja ovoga veka. Medutim, tehnologijaje dostigla takav nivo da je za nas pametno da
otpočnemo sa takvim naporima... Pozivam naučnike, koji su nam darivali atomsko oruzje, da
svoje veličanstve-ne talente stave u službu čovečanstva i svetskog mira i da nam daju u ruke
sredstva koja će atomsko oružje učiniti zastarelim i preva-zidenim,., Veceras činiro važan prvi
korak. Izdajem nalog da se nastavi sa intenzivnim naporima i napravi dugoročni istrazivački i
razvojni program koji bi imao daleki cilj da se nkloni pretnja koju donoge atomske rakete."
Da li će biti moguće da se rakete u letu. presretnu i "neutrališu" pre nego što dostignu svoj cilj'?
Da lije, uopšte, poželjno da R.eganov san postane stvarnost? Da li on, na kraju, ne provocira
drugu stranu da proizvedejoš opasnije rakete da bi imala šansu da probije "zaštitni kišobran"?
Šta ova političko-vojna kontroverzija ima sa mojim teorijama?
Mnogo, mnogo toga!
Tehnike koje se mogu razaznati na horizontu daleke budućnosti već su jednom imale svoju
primenu... u dalekoj prošlosti čovečan-stva- Moram se pozabaviti budućim vasionskim
oruzjem kako bi Stalac kasnije mogao da shvati šta se većjednom dešavalo u prastaro vreme.

Tajni projekt LM
UNemačkoj se 1943. godine radilo na jednom tajnom projektu LM. LM je bila skraćenica za
linearni motor. Do tada su projek-tili ispaljivani eksplozivnim pogonskim gasom iz cevi oružja.
Kod linearnog motora magnetna polja povlače/odbijaju projektil i preda-ju ga sledećem
magnetnom polju. Magnetna polja, koja su povezana šinom među sobom, ubrzavaju projektile
brže od najjačeg pogon-skog gasa i to bešumno, bez detonadje. Nemačkim tehničarima je
uspelo - 1943. godine! - ubrzanje projektila teškog deset grama na 1.050 metara u sekundi. Cilj
je bio da se projektil od sedam kilogra-ma ubrza pomoću magnetnih polja na 2.000 metara u
sekundi.
Amerikanci su dalje razvili ovaj tehnički princip, šinski toprail njihovim eksperimentalnim
institutima izleću iz cevi pro-jektili teški dva kilograma startnom brzinom od 20 km u sekundi -
deset puta brže od nemačkih eksperimentalnih projektila iz 1943. godine. Sinski top ubrzava
plazmu, a plazma projektil. Projektili su tako brzi da ih na njihovoj putanji trenje sa vazduhom
ne može ni usporiti ni skrenuti. Ovi projektili se zbog svog delovanja i kinetičke energije mogu
nazvati "ubitačnim" čak i za rakete.
Do sada - kako se može pretpostaviti! - najefikasnije, ali vrlo komplikovano vasionsko oružjeje
nuklearno-napunjeni rentgenski laser. Jedan apsolutno tajni metal okružuje u obliku cilindra
najmi-nimalnije atomsko eksplozivno punjenje. Oslobođena termička energija nuklearnom
detonacijaom utiče na emisiju rentgenskih zraka iz atoma metalnih vlakana. Sa ovom munjom
zraka oslobađa se nekoliko stotina milijardi vati, koji se spregnuti cilindrično raspo-ređenim
metalnim vlaknima upravljaju na cilj. Takav rentgenski laser ne može se, doduše, usmeriti na
jednu tačku kao optički laserski zrak, međutim, računa se da na udaljenosti od preko 4.000
kilometai-a ima rasturanje od oko 200 metara. No, i tadaje dovolj-na ta kinetička energija da se
raketi koja dolazi zada uništavajući l rentgenski udar, da zavareni sastavi na rezervoarima za
gorivo popucaju ili da se raketa izbaci iz kursa. Negativna strana ovoga » principaje što se
rentgenski laser i sam razori od atomske eksplozije. Zbog toga na Zemlji treba imati mnogo
takvih rentgenskih lasera i spremnih za lansiranje ili se moraju stacionirati u vasioni.
Međutim, Bogu hvala, stacioniranje atomskog oružja u vasioni zabranjeno je ugovorima
izmedu Istoka i Zapada.

Uništavajući ultraljubičasti zraci

Ultraljubičasti zraci o kojima ću sada da govorim sasvim su nepodesni za kozmetičke svrhe -
da bi se pocrnelo.
U traženju mogućnosti da se atomske rakete unište laserskim zracima koji imaju svetlosnu
brzinu eksperimentisalo se Ekscim-skim laserom. On funkcioniše na bazi jedinjenja plemeniti
gas-halogen i proizvodi ultraljubičasti zrak talasne dužine od 0,3 mikrometra (1 mikrometar =
1/1.000.000 m). Izgleda kao da je pronađeno Kolumbovojaje: laserski zrak se proizvodi na
Zemlji, ali deluje iz vasione! A to se dešava ovako:
Parabolično borbeno ogledalo se izbacuje na putanju na udalje-nosti od 1.000 kilometara od
Zemlje, a drugi reflektor se lansira na visinu od 36.000 kilometara u geosinhronu orbitu. To
znači da drugi reflektor ostaje stalno na jednom mestu, sinhrono sa okretanjem Zemlje. U
momentu kada neka strana raketa startuje, senzori siste-ma za rano upozoravanje osete toplotu
vrelog mlaza rakete i daju uzbunu. Ogledalo na 1.000 km se pomoću bezazlenog laserskog ili
radarskog zraka upravlja na leteći objekt i ono ga prati. Geosinhroni reflektor na 36.000
kilometara visine je stalno u "optičkoj vezi" sa "borbenim ogledalom" na 1.000 metara. U
blizini zemaljske stanice drži se spremna energija jedne centrale koja se za sekund može
dovesti na laserski zrak. Ako i čim VASIONSKA KOMANDA ovaj projektil definitivno
identifikuje kao neprijateljsko ofanzivno oruzje, i kada najviše komandno mesto naredi
obaranje, sve se događa u
nanosekundama. Ekscimski laser dobija energiju, brzinom svetlosti (300.000 km/sek)
intenzivni ultraljubičasti zrak pojuri ka geosin-hronom reflektoru, a ovaj ga šalje na "borbeno
ogledalo", kojeje već uhvatilo cilj. Cilj se uništava energijom kojaje proračunata na 160 MJ
(megadžula). Masa energije koja se tada oslobađa mogla bi "usput" da istopi za tren kocku leda
od 142 kilograma težine. Munja iz čovečje ruke! Naravno, ova dva ogledala, navedena kao
primer, ne bi bila dovoljna da unište jato raketa. U mislima i u planiranju računa se sa oko 400
"borbenih ogledala" koja bi stalno morala da kruže oko Zemlje, odnosno, koja bi month'ana na
raketama sprem-mm za lansiranje mogla za par sekundi da budu izbačena u svoju orbitu.

Prevaziđena reč NEMOGUĆE

Ono što su pisali autori naučno-fantastičnih romana, a ozbiljni '—'naučnici smatrali utopijom i
odbijali nadmenim smeškom, po-staloje stvarnost.
Ta opskurna reč NEMOGUĆE čestoje dovođena do apsurda, ali je još uvek u upotrebi.
Kao NEMOGUĆE se smatralo da meteori padaju sa neba.
NEMOGUĆIM se smatrao prastari san da se Ijudi vinu u nebo.
NEMOGUĆNOST probijanja zvučnog zida bilaje tobožnji zakon fizike.
Ideja da se atom, najmanja čestica elementa, može cepati važila je kao NEMOGUĆA.
Onaj ko je smatrao mogućim da čovek dosegne Mesec, pa čak i Mars, bioje okvalifikovan
NEMOGUĆIM fantazerom.
NEMOGUĆA je bila, čak do skoro, predstava da se svetlosni talasi, koji se prostiru u svim
pravcima, centriraju najednu talasnu dužinu i odvedu u jednom pravcu na neku malu tačku.
NEMOGUĆE fantaziranjeje bila "spekulacija" da se genetski kod može programirano menjati.
NEMOGUĆE je, tako se govorilo, prenošenje misli od mozga ka mozgu. NEMOGUĆE je
ukloniti zemljinu težu ili ikada premašiti brzinu svetlosti.
NEMOGUĆE, sve je NEMOGUĆE, međutim, delimično to je realnost
Onaj ko već ne veruje realističkim prorocima trebalo bi bar da pažljivije pročita Bibliju. Tamo
naime, stoji u Genezi:
"A toje tek početak njihovog tvorenja; odsada njima neće biti ništa nemoguće, svejedno šta
preduzimaju."
Kineski seljaci imajujednu odgovarajućuposlovicu; "Onaj ko vidi nebo u vodi, taj vidi ribe na
drveću!".
 Kao muva u tamnoj sobi
Velike sile u centrima za ispitivanje razvijaju oružja sa zracima koji se mogu emitovati sa
uništavajućim dejstvom na daljine od hiljade kilometara a koji se sastoje od subatomskih
čestica. Uprkos držanju u tajnosti procuriloje da se u Livermorskim laboratorijama, u
Kaliforniji, eksperementiše oružjem pomoću zrakova od čestica koji lansiraju kao "municiju"
energetski napunjene protone i nega-tivno napunjene elektrone. Ovi zraci ne progorevaju
nikakve rupe, ne uništavaju rakete, međutim, prodiru kroz svaki zid... i onesposo-bljavaju
kompjutere. Nemoguće? Sačekajmo da vidimo.
Navodnoje NEMOGUĆE da se puščano zrno na svojoj balističkoj putanji pogodi drugim
zrnom. Desetogjuna 1984. godine američki tehničari su precrtali to NEMOGUĆE.
Toga ponedeljka, na Duhove u 10.58 časova startovala je raketa sa vazduhoplovnog uporišta
Vanderberg. Njen cilj je bio malo ostrvo Mek, udaljeno 8.000 kilometara ođ Kalifornije na
Atolima u Tihom okeanu. Već u fazi startovanja VASIONSKA KOMANDAje otkrila raketu,
kompjuteri su nacrtali podatke o njenoj putanji na monito-rima i poslali ih radarskoj stanici na
Atolima. Tamo je brzi kompjuter najmlađe generacije izračunao kurs susreta. Jedna rake-ta-
presretač poslata je u pravcu "neprijateljskog projektila" ~ koji je leteo brzinom od 25000 km
na čas. Senzor na glavi rakete-presretača radi tako osetljivo da može da pronađe "toplinu"
ledenog bloka u jezivoj hladnoći vasione. Njegova merenja su predata kompjuteru na raketi
koji u momentu primanja reguliše mlaznice za pravac. Na 200 km visine raketa-presretač je
razvila metalnu mrežu u obliku kišobrana, prečnika 5 metara, koja je trebalo da garantuje da se
model lovca-presretača. On ireba trostrukom. brzinom zvuka da dostigne visinu od
kilonmelara.

prihližavajuči projektili u poslednjem momentu ne mimoiđu. Mreža je bila nepotrebna. Sudarje

bio direktan. Kompjuteri u VASION-SKOJ KOMANDI sujavili puni pogodak!
Tom vežbom u gađanju dokazanoje da se raketakoja leti višestručni brzinom zvuka može
pogoditi raketom koja isto tako brzo leti. NEMOGUCE, mislilo se do pre nekoliko godina.
Akoje neka raketa rsapustila rampu ništa je više ne može zadržati. Da se pogodi?
NEMOGUĆE. 1 ponovo je NEMOGUĆE otišlo u korpu za otpatke.
Borbeni avion SAD, F-15, već danas postiže visinu od 30 kilome-tara. Planira se mašina
"Advanced Fighter" koja bi trebalo, pri u-ostrukoj brzini zvuka, da leti na visini od 40
kilometara, a to su avioni koji imaju već kvalitet satelita. Ovakvi avioni mogu ispod krila da
nose više raketa-presretača, da ih popnu na veliku visinu i da ih lansiraju u pravcu
"neprijteljskih" raketa. Već sada lovci mogn da odnesu rakete u stratosferu i da unište satelite i
orbitalne stanice. Količina troškova za najveću vazdušnu borbu u istoriji sveta se ne može
predstaviti. Do kraja ovog veka treba da se, prema zvaničnim
podacima, utroši 500 milijardi dolara u takvo ispitivanje naoruža-nja. Da li se mogu postavljeni
ciljevi dostići? Zašto se daje toliki novac, zašto se ulaže toliko Ijudske pameti i toliko radne
snage u takve projekte? Da lije naoružavanje kosmosa neizbežno? Kuda sve to vodi?

Rupe u kišobranu
T\o sada je svako oružje nadmašeno protivoružjem. Pametni su dizali glasno svoj glas protiv
militarizacije kosmosa. U studiji "Raketna odbrana u kosmosu" četiri naučnika, koja su sa
ovom matenjom upoznata, otkrila su praznine u planiranom zaštit-nom kišobranu i ukazala na
(neizbežne) rupe kroz koje se kišobran može probiti. Sti-učnjaci za međunarodno pravo
obraćaju pažnju na pravne probleme: velike sile i 80 drugih država potpisale su 27. januara
1967. godine Ugovor o kosmosu, a u njegovom članu 2. stoji:
"Vasiona, uključujući Mesec i druga nebeska tela, ne podleže nikakvom nacionalnom
prisvajanju upotrebom nadmoći, korišćen-jem okupacije ili drugih sredstava".
Zvezdano nebo iznad nas ne sme se učiniti bojištem, njegove zvezde ne treba da se degradiraju
imperijalnim kolonijalizmom.
Što se tiče stacioniranja oružja u kosmosu u članu 4. Ugovora iz 1967. godine stoji:
"Države saugovarači se obavezuju da u orbitu ne dovode nikakve predmete koji nose atomsko
oružje ili drugo oruzje za masovno uništavanje, kao ni da nebeska tela snabdevaju takvim
oruzjem, niti da takvo oružje stacioniraju u kosmosu.
Mesec i druga nebeska tela će države saugovarači koristiti isključivo u mirolj ubive svrhe.
Osnivanje vojnih uporišta, postrojen-ja i utvrđenja, isprobavanje oružja svake vrste i obavljanje
vojnih Vezbi na nebeskim telima su zabranjeni. Upotrebavojnogpersonala za naučno
ispitivanje ili druge roiroljubive svrhe nije zabranjena. Isto tako nije zabranjena upotreba
opreme ili uređaja kojaje potreb-na za miroljubivo ispitivanje Meseca ili drugih nebeskih tela".

Juče dogovoreno - danas već prevaziđeno

Ta osnovu stanja tehnike 1967. godine izgledaloje daje sa ovim

ugovorom svejasno, međutim, ništa nijejasno! Ugovor zabra-njuje samo upotrebu
"atomskog oružja i sredstava za masovno uništenje" u kosmosu. Laser - kojije upotrebljen
protiv rakete koja nosi atomsko onižje - nije nijedno ni drugo. Kremljuje uspelajedna, mora se
reći, genijalna dezinformacija: u Moskvije, naime, lansirana priča o govoru predsednika
Regana o Ratu zvezda, a zapadni mediji su preuzeli ovu zgodnu formuhi. Od tog vremena
kruži mišljenje da Amerika hoće da "instalira" u kosmosu uništavajuće sisteme oružja, zračna
oruzja u više varijanti, dok Sovjeti svoja nastojanja isključivo namenjuju miroljubivoj
budućnosti. Da ne bi smo zamagljivali stva-ritrebalo bi da se primi k znanju da su Sovjeti u
orbitu prvHansirali satelite - ubice... i da su za ispitivanje zračnih oružja do 1983. godine
potrošili vise novca od Amerikanaca. SAD sujošjednom bile druge:
major avijacije Jurij Gagarinje izveo prvi kosmički let sa Ijudskom posadom 12. aprila 1961.
go-dine.
Rukovodilac istraživačkog programa strategijske odbrane SAD, general Dzems A.
Abrahamson, izjavioje 1. decembra 1984. godine ujednom intervjuu:
"Sovjeti su vršili ispitivanja u oblasti zračnog oružja već duže vreme. Imamjedan vrlo
interesantan članak iz sovjetskih izvorakoji je napisan 1982. godine. U njemu je planirana
kompletna arhitek-tura ovoga što mi sada pokušavamo da postignemo i to odaVno pre govora
predsednika".
"Svetska istorijaje zbir onoga što se moglo izbeći", pisaoje nobe-lovac Bertrand Rasel (1872-
1970).
Da li je to spirala bez kraja? Od pronalaska samostrela bilo je pregovora o razoružavanju.
Neprijatelji su obećavali međusobno da ovo Ijuto oružje neće upotrebljavati u borbi. A zašto se
spirala okreće? Zato što se Ijudi boje jedan drugoga, što ne veruju jedan drugom. A zašto ne
verujujedan drugom? Zato štojedan ne zna šta onaj drugi ima ispod štita. Šta je prvo -jaje ili
kokoška? Tako se stalno posle novog oružja pronalazi još novije i pošto je kontrola arsenala
nemoguća, spirala naoružavanja se okreće - kao perpe-tuum mobile.
 Razmišljanja jednog nepolitičara

Nisam agent Stejt Departmenta, ali sam kao Švajcarac koji je

ožalošćen konfliktom Istok-Zapad, zainteresovan za politiku -što znaju moji čitaoci.
Međutim, ne interesuje me ništa drugo osim mira tehničkog razvoja u službi čovečanstva. Isto
tako, išao sam veoma često i boravio isuviše dugo u SAD da bih mogao da poverujem da taj
narod manje žudi za mirom od nekog drugog naroda na našoj planeti.
Izmedu 1820. i 1977. godine - to su poslednje poznate brojke za koje znam - Amerika je
primila 48,06 miliona useljenika iz Evrope (75,2%), iz Azije (5,4%), iz Kanade, Srednje i
Južne Amerike (18,3%). Nijedna druga nacija nema toliko otvorena vrata za use-lje-nike. Zele
li rat ti milioni Ijudi koji još uvek dobrovoljno pristižu? Oni hoće da rade i žive u slobodi, a te
želje ispnnjava samo mir, a ne rat. Posle takozvanog govora o Ratu zvezda, 1984. godine,
ogromna većina od 220 miliona Amerikanaca izabralaje Regana za predsed-nika i oni žele da u
miru sačuvaju svoje blagostanje. (P-eganje dobio većinu u 49 od 50 država). Ne podmećem
Sovjetima manju naklo-nost za mir - samo, ne mogu da ih proveravam sa sigurnošću. 0
blagodeti i prokletstvu demokratije - sve se zna. Osobina i negativna strana diktatureje da se ne
sazna ono što treba da ostane tajna.
Zato mislim da Amerikanci hoće da oslobode svet od nltklearnog terora i da onemoguće
atomske rakete da dođu do svog cilja. One će biti eliminisane već u kosmosu.
Ujednoj televizijskoj diskusiji 6. septembra 1984. godine profesor Edvard Teler, koji je
učestvovao u razvoju atomske i hidrogenske bombe i koji je takođe jedan od inicijatora
projekta Rata zvezda rekaoje:
"Kako se izbegava rat? ... Ako me udariš, ja ću ti vratiti udarac, a moj će udarac biti tako
strahovit, da se nećeš ni usuditi da udariš. Nikada to nije bilo lepo ni prihvatljivo ... Verujemo
da možeino ukloniti zastrašivanje odmazdom, jer umesto odmazde imamo od- j branu ...
Najvažnije je da se umesto napada umemo zaštiti i to je ta - " odbrana za koju seja zalažem."
Teler se založio za razvoj oružja koja nisu uperena protiv čoveka nego protiv oružja protivnika.
Na primedbu da sve te tehnologije budućnostijoš neće funkcionisati, Telerje ležerno
odgovorio: "Ima-mo daleko bolje mogućnosti o kojima ja, na žalost, ne mogu da govorim..."
Pre više hiljada godina ratovali su, oči u oči, pojedini Ijudi, Već su se grupisali i pećinski Ijudi.
Iz pi-vih naselja sukobljavale su se horde kopljima i strelama. Gradovi - države i kraljevstva
organizovali su redovne, različito naoružane trupe. Brodovi su postajali tvrđave sa posadom.
Kao prethodnik tenkova na frontovima pojavljivala su se naoružana borna kola. Nove legure
metala za mačeve i opremu odjedanput su postale poslednji krik. Ljudi su uvek nekad i negde
iražili nove ubistvene tehnike, a gradovi i države su se povezivali pod znakom zajedničkog
interesa. Pojavili su se topovi, revolveri i mi-traljezi - nova oružja kojima se moglo ubiti još
više Ijudi. Jednoga dana ratovi su avionima preneti u vazduh, a nastavljeni podmorni-cama pod
vodom. Na suvom, na vodi i u vazduhu Ijudi su postali perfektne ubice. Zatim su tragali za
četvrtom dimenzijom konflikata - i "otkrili su" kosmos. U međuvremenu se pregovaralo o
razoružan-ju i miru! Uprkos pregovorima o razoružanju, oruzje eskalira u ocigledno
nezadrživoj evoluciji tehničkih pronalazaka. Zvuči para-doksalno, ali to ima i svoju dobru
stranu.
 Evolucija prodire u kosmos
Tstorija velikih političkih razmii-icaje istovi-emeno istorija epohal-—nih tehničkih dostignuća
sviđalo nam se to ili ne. 1 kao štoje svako doba postavljalo svoja pitanja i mi možemo da
pitamo: šta dolazi sutra, šta prekosutra?
Apsurdnaje pretpostavka dajedna od super sila može da pobedi drugu. Kontinuirani razvoj
novih oružja cementira pat - situaciju koja - istorijski posmatrano - samo za sekunde može
poremetiti ravnotežu da bi se u odlučujućoj minuti ponovo uravnotežila.
Pošto se na Zemlji i u bliskom kosmosu - da to ležerno kažemo -ne može više naći ni saksija sa
cvećem, tehnička evolucija prodire u daleki kosmos. Za tu novu dimenziju nisu više dovoljni
novčani, duhovni i tehnički resursi jednoga bloka. To će biti zadatak svih nacija. Kladim se (i
nadam se da ću dobiti opkladu) da ni Rusi ni
Amerikanci neće odleteti na Alfa kentauri (naša najbliža zvezda, udaljena 4,3 svetlosne
godine), nego neka posada bez nacionalnosti, vesnici čovečanstva koje se dogovara u miru.
Prva bojažljiva saznanja te evolucije u kosmosu pojavljuju se već 1967. godine u
međunarodnom ugovoru o kosmosu.
"Prilikom ispitivanja i korišćenja kosmosa, uključujući Mesec i druga nebeska tela, države
saugovarači rukovode se načelom sarad-nje i međusobne pomoći."
Ono što stoji u članu 5. trebalo bi da bude postulat i poruka za povratak zvezdama.
"Kosmonaute, kao poslanike čovečanstva, treba podržavati!"
Mnogo sporije funkcioniše evolucija tehničkog razvoja i bez priti-ska straha od rata. U
slobodnom svetu pritisak vrši svakodnevna konkurencija kojaje podstrek pronalazačima da
stvaraju sve bolje, da smišljaju nove, praktične, jednostavne proizvode sa sve više mogućnosti
primene. Veća prodaja donosi bogatstvo i socijalnu sigurnost. Veća zaradaje stimulans za sve
koji su aktivni u privred-nom životu, a katalizatorje slobodna konkurencija. Tamo gde zakaže
razmena informacija nezamislivo je putovanje prema želji srca, tamo gde nema otvorenih
razgovora naučnika i tehničara, gde je konkurencija zabranjena, a put ka većem izobilju koje je
stečeno vrednim radom pojedinca blokiran, napredak dolazi samo putem naređenja - ono vodi
postavljenom cilju, svejedno da li je - cilj toalet-papirili raketa. Neće biti čudno ako se SAD u
odlučujućoj trci nađe ispred svih.

U godini 2000. i dalje

Hteo bih na jednom primeru da pokažem kako se u Severnoj Americi rađaju ideje za
budućnost;
Nainicijativu agencije NASA održao se od 15. do 19.januara 1984. godine, u krugu
univerziteta u Teksasu, jedan naučni skup. Tema susretaje bila "Tehničke mogućnosti
vazduhoplovstva u 2000. godini i dalje"- Sa univerziteta došaoje 21 učesnik, 28 iz industrije, a
30 iz državnih institucija, kao što su NASA, Vazduhoplovne snage, ili Mornarica. Trudili su se
da pozovu mlade istraživače, koji bi sa sobom doneli svoje neistrošeno oduševljenje. Nije to,
dakle, bio sastanak u prugastim odelima. Sve je bilo opuštenije nego što se
moglo očekivati, Prilikom pozdravne reči predloženo je sedam radnih grupa u koje se gost
mogao uključiti prema interesu i znanjima:
- aerodinamika
- kompjuteri
- navigacija
- materijali
- pogonski motori
- strukture i
- Ijudski faktori.
Svaka radna grupaje izabrala predsedavajućeg kojije postavljao pitanja kao što su:
1. Koji tip aviona je poželjan za 2000. godinu?
2. Koje bi osobine trebalo da ima taj avion? Treba li da bude veliki i spor - brz i mali, ili
kombinacija ove dve varijante?
Da li bi on trebalo da leti u atmosferi ili i u stratosferi?
3. Koliku bi brzinu trebalo da razvija taj avion?
4. Koji se zahtevi postavljaju za materijal?
5. Da li taj avion budućnosti treba da poleće i da aterira verti-kalno?
6. Koje materijale treba razviti?
7. Kakve pogonske motore treba konsti-uisati?
8. Gde je granica opterećenja bukom?
9. Koliki domet treba da iina?
10. Koji se zahtevi postavljaju za navigadju i kompjuter?
11. Može li čovek da savlada potrebne kompjuterske sisteme?
12. Da li je razumna i poželjna simbioza čoveka i kompjutera?
Svaki učesnik je iznosio svoje ideje, mogao je da saopšti svoje rezerve u vezi sa onim štoje
čuo i u razgovoru sa učesnicima drugih radnih grupa da usaglasi mogućnosti realizacije smelih
tehnologija.
Radna grupa za materijale, na primer, došlaje do zaključka da su potrebne nove legure
metala da bi se zamenio aluminijum, uštedelo na težini i isključile temperature od trenja kod
velikih brzina. Predložene su legure od keramike, staklene keramike, grafita, fiber-
glasa ili žilavih ngljemčnihjedinjenja kao štoje kevlar. Kompjuter-ski stručnjaci su objasnili
kako se mogu pomoću novih konzolnih sistema smanjiti vreme sletanja i davanja dozvole za
poletanje za 50%. Računari, stoputa efikasniji i mnogo manji od današnjih, u-eba samostalno
da preuzmu zadatke bezbednosti, da brzinom misli preispitaju mere pilota i da koriguju
eventualne greške. Gradnja potpuno automatskih aviona za teret i kontrohi, koji lete bez
Ijudske posade opisana je kao tehnički moguća za realizaciju. Takođe se mogućim smatra i
veštacka inteligencija, kompjuterska inteligencija sa Ijudskom sposobnošću odlučivanja.
Dok se u izvesnim evropskim zemljama razvija neprijateljstvo prema tehnici "Prema glupom
parnom valjku koji guši osnove naše egzistencije američka omladinaje shvatila da se njena
budućnost može oblikovaii samo tehničkim sredstvima. Amerika je dokazala
svoj postkolumbovski epitet "Novi svet" i danasje to više od ukrasnog prideva.
Prilikom skupa na univerzitetu Ostin, u Teksasu, nije se pojavljivala rezignirajuća reč
"NEMOGUĆE" u diskusijama čak ni onda kad se postavilo pitanje da lije moguće izgraditi
ekonomičnu letilicu koja bi bila u stanju da leti unutar i izvan atmosfere; pri tome je svaki učesnik
bio upoznat sa tadašnjim nesavladivim teškoćama. Unutar atmosfere mogzi da lete avioni sa
propelerima ili mlaznim motorima, a u bezvazdušnom prostoru iznad nje obe ove tehnike otkazuju.
L'nutar atmosfere unutrašnjost aviona treba da izdrži neuporedivo manji pritisak od kosmičke
letelice koja leti u vakuumu apsolutno zaptivena. Prilikom brzog povratka u atmosferu usijava se
spoljna podloga kosmičke letilice zbog trenja sa vazduhom. Mlazni avion ne postiže nikada takve
brzine. U kosmičkoj hladnoći potrebni su za izolaciju robusniji inatenjali nego prilikom leta kroz
zemljinu atmo-sferu koja putnicima i obezbeđuje vazduh za disanje. U kosmosu nema vazduha za
disanje. On se mora sa sobom nositi u prtljažniku ih proizvoditi usput.
 Sve više, sve brže

"Oroblemi kao što su ovi čekaju na rešenje. Oni će biti rešeni ako
ne danas onda sutra, ako ne sutra onda prekosutra. Pod našim evropskim nebom poznati su isti
problemi, oni golicaju tehničare i naučnike, ali se ovi često ne usnđuju da se sa njima uhvate u
koštac, jer se neki pesimistički prorok češka za bradu i govori gluposti o nepoželjnosti takvih
projekata, To, međutim, neće promeniti ele-mentarnu osnovu našeg opstanka. U poštenu,
nepoštedenu stvarnost spada i ono fantastično, štoje u ovom trenutku nezamisli-vo.
Dali ce Amerikanci da izrade letelicu koja može da operiše unutar i van atmosfere? Sasvim je
izvesno.
Projekat teče pod nazivom "Transatmospheric Vehicle" (TAV) -
:ransatmosfersko vozilo. Ono će postizati više od mnogostruko do-
kazanog spejs šatla koji se ispaljuje sa raketom v. orbitu, a vraća se i bez pogona na Zemlju i u
koga se takođe sumnjalo. Dr. Džeri Arnet
r-ikovodilac projekta iz vazduhoplovne baze Rajt Peterson u Ohajn
zjavioje u novembru 1982. godine:
"NačelnamogućnostgradnjejednogTAVpreispitaiia je i mi-sli-mo da će postojati tehnologija da se
izgradi letelica nove generacij.
"Dete prve generacije TAV već ima svoje rodendane. Ono će imati startnu težinu pet stotina do
osam stotina tona, postizaće 29-struku brzinu z^nika i moći će da operiše u visinama od 80 do 100
kilome-tara. To su podaci koji ga svrstavaju u Zemljine satelite u super brzoj orbiti. Obilazak
Zemlje će trajati samo dva sata, a rastojanje od Kalifornije do Evrope će preći za 30 minuta.
Međutim, to će samo biti sposobnosti prvoga deteta TAV, a njegova braća treba da idu više od
"samo sto kilometara". Za veću moć te nove generacije mora se konstruisati kombinovani
pogonski motor koji će u sebi sadržati mlazni motor i raketu.
Rešenje problema leži na stolu. Ono se skraćeno zove SCRAM (Supersonic Combustion Ramjet
Engine - supersonični mla'zni mo-tor sa uimtrašnjim sagorevanjem). U struji kiseonika bržoj od
zvuka sagoreva tečni vodonik. SCRAM startuje pomoću normalnih mlaz-nica koje ga ubrzavaju do
oko dvostruke brzine zvuka. Tek tada se pilot prebacuje na SCRAM: inotori uzimaju potreban
kiseonik di-rektno iz vazduha (kod raketa se on mora nositi sa sobom), Sa snagom oba motora -
mlaznog i SCRAM - letelica postiže 3700 km/'h. Kada stigne u gornju atmosferu mlazni deo
motora se zau-stavlja. Procenat kiseonikaje već nedovoljan za mlazui motor, ali je još dovoljan za
SCRAM i ovaj sada ubrzava vozilo na 6400 km/h i nosi ga na visinu od 35000 metara.
Na OVOJ visini i SCRAM-u ponestaje kiseonika. Sada se uključuje raketni motor: on podiže TAV
na visinu od 150 kilometara, a sa startovanjem drugih raketa diže sejoš više.
Da li je planirani TAV pametna investicija? Ljudi iz Mek Donel Daglas korpoi-acije, najvećeg
preduzeća vazduhoplovne industrije sveta iz Sent Luisa, znaju; TAV može munjevito da obavi
specijalne obaveštajne misije na velikim visinama, TAV može bi'zo da pomogne astronautima koji
su doživeli havariju.
TAV može da spreči ili da izvede napade na kosniičke stanice, može da služi kao brza veza Zemlje
sa nekim vasionskim gradom, može da sleti na bilo kakav aerodrom. Takav avion će biti neupore-
divo brži i moći će da se popne na neuporedivo veće visine od spejs šatla, jer se ovaj kosmički
transporter diže na visinu od 117 km za 8,34 minuta pri brzini od 7424 metara u sekundi.
Ouakoje u aprilu 1984. gudine izgleda tocrteinikonccplpruogTAV. ProizuodačMak Donel
Daglas

TAV će biti novi prototip za transatmosferske putničke avione.

Ovo poslednje se već tiče nas koji smo na Zemlji. Planeri velikih američkih avionskih firmi polaze
već sada oci toga da će bliska atmosfera u sledećem veku biti beznadežno prenatrpana i da put-
nički džambo-džetovi ne smeju više da truju vazduh potreban za život. Interkontinentalni džambo
budućnosti biće TAV: on će izleteti u stratosferu i obrušavaće se, kao orao na svoj plen, na
odredišni aerodrom. Melvin Salvej, rukovodilac projekata kompanije Lokid iz Barbenka u
Kaliforniji - koji sa svojih sto hiljada zaposlenih pred-stavlja treće po redu prcduzeće
vazduhoplovne industrije u SAD, kaže:
"Ni najmanje ne sumnjam da će kroz dvadesetpetgodina svi letovi na dugim prugama ići kroz
kosmos" .
Za 1984. godinu ratno vazduhoplovstvo SAD staviloje na raspo-laganje velikim avioiiskim
firmama - Mak Donel Daglasu, Boingu, Lokidu, Nortropu, Gramanu, Dženera! Dajnamiksu i
Rokvelu –
Crtež prve višenamenske platforme EUREKA koja leti, autonomno funkcionise i koju je moguće
povratiti, koja se razvija i gradi po nalogu ESA (Evropska vasionska uprava) od strane
konzorcijuma SPEJSLAB, pod rukouođenjem MBB-ERNA iz Bremena. Ova platforma za
uiSestruku upotrebu premestiće se iz orbite na putanju blisku Zemlji t tamo će ostati šest meseci.
Prilikom prve upotrebe 1987. godine EUREKA će sa sobom poneti 12 eksperim.ena.ta. Posle
misije platformu će uhuatiti manipulaciona ruka Orbitra i vratićeje na Zemlju.

Eureka!

Ono što je - analogno biološkoj evoluciji - počelo sa malom L vasionskom kapsulom kao
"jednoćelijski organizam", spaja se u j modularni sistem i većejedinice, Tako treba da se sateliti
bez Ijudske posade upotrebe kao dokovi. Evropska vasionska uprava (ESA) gradi takav satelit koji
će se lansirati 1987. godine. Zvaće se EURE-KA, ali ne prema uzviku grčkog matematičara
Arhimeda (287-212. godine pre naše ere) kojije prilikom otkrića osnovnog hidrostatičkog zakona
uzviknuo "Eureka! Pronašao sam!". EUREKAje skraćenica za European Retrievable Carrier
(Evropska platforma za višekratnu
upotrebu). Spejs šati će ovaj novitet EUREKA izneti na njegovu putanju, na visinu od 296
kilometara. Sa ove tačke će se EUREKA popeti sopstvenim motorima, kojima će biti daljinski
komandovano iz Nemačke, na operacionu visinu od 500 kilometara. EUREKA će obaviti nekoliko
eksperimenata, a zatim će je Spejs šatl uzeti i vratiti na Zemlju. Ona će se potom pripremati za
novu misiju, a prilikom drugog lansiranja ponoviće se ista procedura. EUREKA se može u vasioni
povezivati sa drugim platformama u većejedinice. U vezi sa tim proizvođač, firma MBB,
izjavljuje:
"Drugi vasionski segment za višekratnu upotrebu» bez Ijudske posa-de, bliži se cilju. Pošto ovaj
segment postigne orbitalnu visinu EUREKE njime će se polako manevrisati u pravcu EUREKE i
to tako da se zaustavi na sto metara ispred nje, a da posle, nekoliko metara ispred cilja ponovo
zastane. Cilj ovog manevra spajanja ima pasivnu spojku, a 'lovac' aktivnu. Obe platforme se zatim
spajaju."
Nakon pristajanja, druga platforma može da preuzme već (utvrđene) podatke koje možda ne bi
mogla da preuzme preko radija zbog smetnji. Ona takode, može da donese materijal i gorivo za
male raketne motore ili struju za akumulatore. Ne mora se ostati na ovom paru. Više platformi se
mogu povezati u veću jedinicu, i to bi bile vasionske stanice od modularnih zemaljskih sistema.

San o dalekim zvezdama

Oledeća generacija će stalno donositi sa sobom kosmonautičke "sisteme sa Ijudskom posadom,

koji će slobodno leteti i moći da se spajaju.
Predsednik Ronald Regan rekao je 25. januara 1984. godine u svom obraćanju naciji:
"Možemo da pratimo naš san o dalekim zvezdama, možemo da živimo i radimo u kosmosu radi
privredne i ekonomske dobiti. Noćas ću dati uputstvo agenciji NASA da zajednu decenrju razvije
vasion-sku stanicu koja će imati stalnu Ijudsku posadu .
Ujednom članku, 12. avgusta 1984. godine, Reganje dopunio:
"Ova vasionska stanica će biti baza za naučne i komercijalne aktivnosti, ona će unaprediti
međunarodnu saradnju i ohrabriti američku industryu da se premesti izvan Zemlje" .
Američka administracija - koja ništa ne može da sprovede protiv većine trudi se da dobije
saglasnost građana za ove, u pravom smislu

Dieneral Dcgnomiks konstmiše raketu, Kentauer kao nosača tereta u Zemljirtu orbitu

visoke ciljeve. Vasionska vozila se pojavljm'u na tržištu kao igračke, učenici daju sebi oduška
zadacima za razmišljanje o vasionskim dimenzijama. U leto 1984. godine nastao je program za
mlade astronaute da bi se "koristile vasionske snage SAD za stimulisanje omladine Zemlje da
studira tehnologiju" . Ovaj program je napravila NASA sa Nacionalnim institutom za kosmos
(NSI). Mladi ljudi koji se odluče za saradnju pociryu sa vasionskim igrama, vode se od
kompjuterske tehnike do laserske tehnologije, a naravno, država preuzima troškove i, razumljivo
samo po sebi, posećuju se svetski poznati astronautički centri. Najbolji dobijaju čak šansu da kao
"vasionski turisti" uzmu učešća u vasionskom letu. Leonard V. Dejvid, predstavnik NSI, govori
čak o "vasionskoj rasi" koja se može stvoriti.
U starom svetu se ne čuje ništa o usmerenoj pripremi omladine na kosmičku dimenziju iyene
sopatvene budućnosti. Stari svet će biti "zaobiđen". On se uzbuđiue zbog beznačajnih satelita koji
treba da šalju televizijske programe u stanove i smatra letove malobrojnih
 Model iz konstrukcionih hiroa Lokida zapocetnc stepene uisionske sianice

visprenih Ijudi u spejs šatlu već kao efikasno učešće u osvaja-nju kosmosa. Dirljivo!
Ono što se n najvećoj javnostž radi u SAD na pridobijanju om-ladine za vasionaku budućnost
dešava se, naravno, i u Rusiji, samo, možda, ne sasvim uz dobrovoljan pristanak mladih.

Nije utopija!

Prva vasionska stanica SAD imaće oko 36 tona orbitalne mase sa

'200 m' klimatiziranogprostora. Tim od 6 do 8 astronauta radiće oko dva meseca u stanici, a Šatl će ih
uzeti i zameniti novom posadom. Toje početak.
Već krajem veka - za 15 godina! - ova stanica treba da se poveća dogradpjom novih segmenata u jedinicu
za više namena. Ona će biti laboratonja za naučnike i tehničare, opservatorija za posmatranje vasione,
SOS stanica, stanica za astronaute iz dmgih vasionskih
Spejs šatl, Ruka za hvatanje satla neumomi nosoč tereta (lem) izbacuje satelit (desno)

vozila koji su pretrpeli havariju, fabrika za specijalne vasionske proizvode, mesto startovanja drugih
vasionskih letova i građevinski osnov za veće objekte.
Hteo bih da uzmem čitaoca za ruku i da ga upoznam sa mnogo većim objektima da bi dobio predstavu
o kosmičkim gradovima i kako su oni već hiljadama godina okroživali Zemlju.
Pre 17 godina napisao sam u svojoj prvoj knjizi: "Sećanja na budućnost":
"Vek astronautike nije više vek tajni. Astronautika koja teži ka suncu i zvezdama određuje takođe
ponore naše prošlosti".
Bio sam ismejan. Uniformisani Ijudi bi trebalo da prestanu da se smeju kad opišem kako se može
izgraditi vasionski grad za deset miliona Ijudi. U ovom predstavljanju ja, naime, ne polazim od
utopijske tehnologije trihiljadite godine nego od tehnike kojom već raspolažemo.

0 izgradnji vasionskog grada

Tamo gde se gradi mora se doneti materijal. Kao pouzdani vasionski transporteri dokazali su se u
međuvremenu KOLUMBIJA, ČELENDŽER i DISKAVEM. Ujesen 1985. godine ANTLANTIS, sa
najmodernijom tehnikom i devet tona lakši od KOLUMBIJE, dopuniće ovaj kvartet i obaviće vojnu
misiju za Pentagon koji se nalazi u Vanderbergu, 240 km severozapadno od Los Anđelesa. Svaki ovaj
spejs šatl koštaoje dve milijarde dolara.
U sledeće dve godine planiraju se mesečno dva lansiranja šatla, a od devedesetih godina treba da bude
oko 35 lansiranja gidišnje. To Je planerima još uvek premalo, jer bi svaki od ovih nosača tereta došao
u upotrebu u proseku dvaput godišnje. Vreme boravka na Zemlji trebalo bi stoga skratiti kao i boravak
u kosmosu. Takode, neće se ostati na samo četiri šatla - koji se plaćaju iz budžeta agencye NASA.
Čarls H. Eldred, zamenik šefa "Analize vozila", protiče u istraživačkom centru agencije NASA u
Lengliju:
'Komercijalne vasionske aktivnosti vrlo će se brzo približiti budžetu agencije NASA, i one će,
verovatno, brzo premašiti državne izdatke za civilne vasionske projekte".
Naslednici poznatog kvarteta su već u radu. Svaki novi vasionski transporter, građen u seriji, treba
manje da kosta od dosad iz-građenih i da ima aktivno vreme upotrebe od 15 godina. Trajanje jedne
misije treba da se skrati na dva-tri dana, a vreme za održava-nje maksimalno na nedelju dana. Prema
planu agencije NASA trebalo bi da budući šaflovi budu u mogućnosti da uzlete i ateriraju po svakom
vremenu. Sa ovim odlikama svaki nosač tereta treba da obavi četrdeset letova godišnje. Deset novih
šatlova, sa oko četiri stotine upotreba, bilo bi dovoljno za više odjednog starta dnevno. Ispaljivanje u
orbitu bi postalo rutina.
Pri sadašnjem kapacitetu tereta od 30 tona po Šaltu, jedna eska-drila sa400 letova godišnje može da
odnese u vasionu 12 hiljada tona materijala za godinu dana, a za 10 godina 120 hiljada tona.
Ali gde piše da se gi'adi samo deset, a ne 50 vasionskih transpor-tera? Toje "samo" pitaiye finansiranja
ovog gigantskog poduhvata i ujedinjene snage industnje SAD - a ne države - staviće na raspola-ganje
potrebna sredstva čim se ukaže šansa za dobit.
Do 1976. godine naseljavanje kosmosa bilo je u domenu autora naučne fantastike, a zatim se Gerard
K. O'Neil, profesor avijacye i
astronautike na renomiranom Institutu za tclmologiju Masacusets (MIT) prihvatio spckulacija. Hteoje
da sazna da lije fantazija ovog esnai'a piaaca iznikla iz neke bar priblizno realisticke osnove. O'Neil se
zapitao:
- Da li se mogu napraviti vasionske stanice sa preko sto stanov-nika?
- Da li one imaju ekonomskog sinisla?
- Da ]i se inogii i kada isfinansi rati vasionski gradovi sa 10.000, 100.000, pa čak i milion Ijudi?
- Da li se takva populacija u vasioni može ishraniti i kretati? Da li može živeti?
- Da li takva monstmozna građevina može da bude od pomoći zavičajnoj planeti?
- Da li se može obavljati trgovina između Zemlje i te nebeske kolonije i čime bi stanovnici iz vasione
plaćali dobra uzsta sa Zemlje?
Profesor O'Neil je računao, pravio modele, diskutovao sa strucnjacima;"i i napisao jednu visoko
naučnu studiju... koju nijedan naučni časopis nije hteo da objavi. O'Neilovi proračuni troškova i koristi
izgledali su lektorima i uredniciroa isuviše fantastični.
Prci apartmanl vasionskih stanovnika dobijaju oblik

Agencija NASA ne bi bila tako uspešna, kao što jeste, da nije stalno otvorena prema novim idejama.
Oia je stupila u vezn sa O'Neilom i organizovala izložbu u Kenedijfevom astronautičkom
centru na Floridi. Tamo su se mogli videti modeli i tehnički crteži vasionskih naselja koji nisu bili
naučna fantastika. Godinu dana kasnije O'Neil je, po nalogu agencije NASA, nastavio svoju studiju o
naseljavanju kosmosa. Uskoro se ujedinilo 55 univerziteta u Univerzitetsku asocijaciju za ispitivanje
kosmosa.
Radne grupe ispituju tehničke mogućnosti velikih sti-uktura u kosmosu. Zainteresovani publikacijama,
osnovali su 1977. godine u Prinstonu, čuvenom univei'zitetskom gradu u državi Nju Džersi, Institut za
vasionske studije, koji je od države priznat kao opšte koristan. Kada je profesor O'Neil konačno
objavio svoje radove u svima razumljivoj formi Amerikanci su bili tako oduševljeni mogućnošću
naseljavanja kosmosa da su osnovali društvo L-5. Za nekoliko mesed onoje imalo nekoliko stotina
hiljada članova. Knjiga profesora O'Neila "Naša budućnost u kosmosu" prevedena je na nemački
jezik. U mom opisivanju mogućnosti realižacije gigantskih vasionskih gradova pridržavam se radova
O'Neila.
Za izgradnju vasionskih gradova moraju da postoje tri pretpos-tavke:
- Potrebni su nosaSi tereta koji će da donesu Ijude i materijale u orbitu. Ovu premisu spunjavaju
šaflovi.
- U vasioni se morqu utvrditi idealno mesto ili idealna mesta.
- Materijal donet sa Semlje nikada neće biti dovoljan da se izgrade džinovske strukture - sa kućama za
stanovnike vasione, fabrikama i uređajima za provodenje slobodnog vremena. Gde se može naći
potreban materijal i kako se može jeftino doneti na gradilišta?

Pitanje 2: na njegaje odgovoreno pre 200 godina

Gde se može i gde trea naseliti vasionski grad? Pre više od 200 gocna, naime 1772. godine,
matematičar Žozef Lui Lagranž (1736-181;) odgovorioje na ovo pitanje. Postavši sa 19 godina
profesor u Torim onje 1766. godine prihvatio poziv Fridriha Velikog da dođe na BeAisku akademiju
nauka. Posle smrti Fridri-ha 11 preselio se u Pariz Dok njegovi savremenici nisu znali šta bi započeli
sa hrabrim algelirskim i brojčanim teorijama važni mate-matički principi su poveani sa imenom
Lagranž; njegov račun variacije, teorija funkcije hjegovi principi mehanike.
Sada, u vasionskom veku, Lagranžovo delo "0 problemu tri tela" postaloje veoroa aktuelno. Nabazi
Opšteg zakona gravitacije Isaka Njutna, Lagranž se zainteresovao za čudne osobine dve "mrtve tačke"
na putanji Jupitera. Jedna od tih tačaka ide ispred planete Jupiter. Na njegovoj putanji oko Sunca,
stalno za 60°, druga tačka ga prati na istom rastojanju. Lagranž je izračunao da su te "mrtve tačke"
prouzrokovane uticajem gi-avitacije di-ugih planeta i iz toga zaključio da meteoriti koji dođu na takvu
tačku moraju tamo ostati zauvekJer nikada ne mogu da dođu u oblast gravitacije neke druge planete.
Ispitivanja su potvrdila Lagranžovo otkriće.
Ono što je Lagranž izračunao može se verifikovati naodernim teleskopima: na Lagranžovim tačkama,
još nazvanim i libracione tačke, sakupljeni su mali meteoriti. Ne postoji ozbiljan priručnik u kome
ovaj princip nije objašnjen na kratak, razumljiv način:
Libracione tačke, libra.cioni centri su tačke u ravni dve mase koje se okreću jedna oko dmge, kao
Sunce i Jupiter. Njihov položaj odgovara strogim rešenjima problema tri tela prema Ž. Lagranžu
(Lagranžove tačke). Treće telo, kao što je neka mala planeta, ostaje , u libracionoj tački u miru ili
opisuje periodične putanje. Ove tačke, koje je izračunao Lagranž, označavaju se sa L-4 i L-5, i a
mala nebeska tela nazivaju se "Trojanci".
Savremeni matematičari su, uz pomoć kompjutera, izračunali mnogo više L-tačaka od samo dve L-
tačke. Tada se često ne radi samo o problemu tri tačke nego o problemu četiri tačke, na primer, ako
treba odrediti L-tačke između Zemlje, Sunca, planete i Meseca.
Profesor O'Neil izraćunao je sa svojim saradnicima da je L-5 idealno mesto zajedan relativno skromni
kosmički grad. Zbog toga je društvo i dobilo naziv L-5. Druga premisa, lociranje vasionskog grada, je
ispunjena.

Berlin se javlja

Odakle će se uzimati jeftin materijal? Kako će se doneti do L-5?

Mesec se nudi; nalazi se skoro pred vratima. Vađenje i transport kamena sa Meseca sujednostavniji
nego što sebi predstavljamo i to je već danas moguće. "Da bi se jasno videlo često je dovoljno
Crtački prikaz kamenoloma na mesecu

promeniti pravac gledanja" rekaoje Antoan de Sen Egziperi (1900-1944). U Berlinu se tako
radilo.
Pod rukovodstvom profesora Hajnca-Hermana Kelea, sa.Institu-ta za vazduhoplovstvo i
astronautiku Tehničkog univerziteta iz Berlina, nastalaje 1983. godine studija "Nacrt projekta
za izgradnju fabrike na Mesecu"1 . Profesori i studenti su investirali 2000 radnih sati za
odgovor na ovakva pitanja:
- Da li je moguća gi-adnja fabrike na Mesecu i da li je ona ekonomski opravdana?
- Šta se može proizvoditi na Mesecu? Kako se mogu proizvedeni produkti odneti?
- Kolikije tehnički angažman, kolikoje Ijudi potrebno?
- Kolika treba /mora da bude mesečeva stanica?
- Za koji vremenski period se može realizovati ovaj projekat?
- Koje bi državne ili međunarodne organizacije bile fmansijeri? Iz te studije ćemo naznačiti
sledeće zaključke:
- Tehnički problemi u vezi sa gradnjom i radom fabrike na Mesecu izgledaju rešivi
srednjoročno.
- Sistemi za kosmički transport, koji su u stanju da ispune sve logističke zadatke vezane sa
fabrikom na Mesecu, mogu se razviti i staviti u rad, bez uvođenja novih tehnologya značajnih
za ovaj projekat.
- Za izgradnju fabrike na Mesecu i kosmičkih transportmh siste-ma za nju mora se računati sa
vremenskim periodom od 15, maksi-malno 20 godina. Iz fizičkih i energetskih razloga naročito
pogodne godine za izgradnju fabrike na Mesecu bile bi 2000. do 2005.
- Realizacija proizvodiye na Mesecu dovela bi dugoročno do rasterećenja biosfere Zemlje.
- Realizacija fabrike na Mesecu u medunarodnim okvirima bila bi mera koja stvara poverenje i
bitno bi unapredila medunarodnu saradnju za više decenija.

Kraj citata.
Rotacioni bageri će kopati minerale, pri čemu moraju skidati samo površinu. Minerali će se
zatim mleti i magnetski sortirati. "Dalje će se obavljati elektrostatičko zgušivavanje drugih
elemenata" (prof. Kele). Ujednom hemyskom postrojenju za pripremu "rastva-raće se fini
materual pomoću fluorovodonične kiseline i soi-tiraće se različitim postupdma razdvajanja".
Sirovine će se mehanički ople-menjivati do oblika koji omogućava transport do Zemlje ili do
drugih tafiaka Sunčevog sistema.
Sve su to delatnosti koje mogu da obavljaju roboti, ali profesor Kele pretpostavlja da "ljudi ne
žele da im se oduzme ta avantura da sami rade u takvoj fabrici".
Na Mesecu se može proizvoditi gas koji sadrži veliki udeo kiseo-nika, neophodnog životnog
elementa za stanovnike kosmosa, medutim, isto tako nužnogza rakento gorivo i važnog za
proizvodiy'u vode. Projektovano je u velikoj meri samosnabdevanje životnim namirnicama
(kao što su bašte sa hidrokulturama), a čak i životinje treba da obezbede kvalitetniji život
stanovnika Meseca.
Da li će, takođe, na Mesecu biti skupa proizvodnja potrebne energije i da li če nedostajati
energije? Ne! " Na neutralnoj tački izmedu Zemlje i Meseca, na rastojanju od oko 38500 km
od Mesečeve površine, nalazi se solarna elektrana, koja pretvara Sunčevu ener-giju u lasersku
energiju i prenosije do Mesečeve fabrike"17^ Vasion-

Ovako planeri agencije NASA vlde naselja na nekoj susednoj planeti

ska elektrana će isporučivati otprilike polovinu količine energije izračunate za rad Mesečeve
fabrike, dok će se druga polovina proiz-voditi direktno na Mesecu. Na ovom Zemljinom
satelitu u bezvaz-dušnom prostoru ni najmanji vetrić neće okretati vetrenjače, a zbog
nedostatka kiseonika neće sagorevati lož-ulje. Ostaje samo mnogo napadana, mnogo
osvedofiena atomska energija!

,Ko to treba da plati

"Derlinska studija dolazi - uzimajući u obzir sve troškove razvoja —i proizvodnje, uključujući
ijedan transporter za velike terete koji tektreba izgraditi samo za ovu priliku - do potrebe za
finansira-njem od 20 milijardi američkih dolara godišnje za vremenski period od 1976. do
2002. godine. Tada bi već počela da se amortizuje Mesefieva fabrika. Ona bi snabdevala
Zemlju sti-ujom i vrednim sirovinama. Ljudi koji se bave zaštitom prirode i čovekove okoline
mogu da kliču
Koncept agencije NASA nove transportne mašine sa mesec
od radosti! Zemaljska biosfera će se poštedeti i može se obnoviti. Zar to nije cilj za koji se
isplate ovakvi troškovi? Industrija neće nikada biti izlišna: napolje sa njom u vasionu!
Medutim, ovaj cilj se ne može postići bez vrhunske tehnologije.
Američki istraživački timovi potvrđuju rezultat rada na Berlin-skom tehničkom fakultetu.
Na 35. kongresu Međunarodne astronautičke federacije, koji se održao od 7. do 13. oktobra
1984. godine u Lozani u Švajcarskoj, pripadnici agencije NASA, M. Djuk i V. Mendel kao i
gospodin S. Nozet iz Kalifornijskog astronomskog instituta potvrdili su sledeće:
"Rezultat ispitivanja kosmosa biće nužno Mesečeva baza sa stal-nom posadom... Ova baza se
nalazi unutar onoga što se ekonomski može postići na kraju ovoga veka... Ona će biti prvo
samostalno vanzemaljsko naselje Ijudi."18)
Za samo 30 godina moći će turisti koji su umorni od Zemlje posetiti Mesec. Oni će provoditi
praznike sa stanovnicima kosmosa u kilometarski dugačkim cevima od stakla i plastike i neće
morati da se odreknu nijedne prijatne stvari "odozdo". U prospektima će se nuditi hoteli i
restorani, mamiće nas rajski parkovi i sportski tereni, a banke i pošte će nam pružati svoje
usluge. Godine 2020. će prve bebe u svojim pasošima imati upisano "mesto rođenja: Mesec", i
provodiće svoju bestrežnisku mladost na pratiocu Plave planete, koja je udaljena 384400 km.
Kopanje zlata u prošlom veku bila je sirotinjska priredba prema šansama koje nudi Mesec.
Stanovnici Meseca biće bogati. Crna mora sadrže mnogo gvožđa najboljeg kvaliteta. Titana,
koga na Zemlji već sasvim malo ima, tamo ima na gomile. Ležišta boksita - neophodne
sirovine za proizvodnju alumi-nijuma - skoro su neiscrpna. Silikona, koji na ovom svetu
nedostaje, a koji je potreban za proizvodnju solarnih ćelija, na Mesecu ima napretek.
Vrhunac: tamo gore ništa ne korodira! Ležišta gvozdene rude na Zemlji nagriza vazduh, a na
Mesecu nikada nije bilo vazduha. Njegova blaga mogu se iskorišćavati površinski u dnevnim
kopovi-ma.

Infrastruktura

Otudija Berlinskog tehničkog fakulteta predlaže za transport mesečev autobus na pogon

jednostepenim vodonično-kiseoničnim raketama. Ovaj autobus ne bi trebalo da transportuje
Ijude i robu
Tranaporter tereta po modela agencije NASA

od Zemlje do Meseca, nego samo do mesečeve orbite na oko sto kilometara visine, gde će se presedati
i pretovarivati roba.
Saobraćaj između Meseca i zcmaljske orbite obavljao bi teski ti •ansporter koji - uprkos svojim
džinovskim razmerama troši malo energije. On će se zadržavati samo u bestežinskom prostoru između
orbita. -Raketa bi ga stavljala u pokret kratkim guranjem i ne bi mn bili potrebni motori da ga podignu
sa neke planete. Ovakav teški transporter bi se morao sastaviti u vasioni iz delova koje bi tamo doneli
spejs šatlovi. Posada druge, mnogo veće stanice, biće sasta-vljena od školovanih vasionskih radnika
prve stanžce.
Za sindikate će nastati problenii: na Zemlji se rad sa glomaznim predmetima smatra teškim dok gore, u
bestežinskom stanju gde sve lebdi, njihove kolege rukuju njima kao igračkama. U kakve će platne
grupe biti svrstani Ijudi koji rade iste poslove na Zemlji i na Mesecu?
Za stalne gradove u vasioni mesečev autobus nije dovoljan za tiansport materijala. Profesor O'Neilje
izmislio drugu metodu:
"Moramo poci od pretpostavke da se za nekoliko godina mora preraditi nekoliko miliona tona
mesečevog materijala... što drugim

Vasionska odela postaju Idkša, udob-

nija, pokreiljirija i elegantnija. Novorazvijeni materijali to
omogućavaju
Za veze na kratkim rastojanjima služe
ove "vatrene; stolice" čiju je prvu gene-
raciju NASA sa uspehom testirala

rečima znač da lunarna postrojenja moraju biti u stanju da u rokuod nekoliko godina odvezu sa
Meseca oko hiljadu puta veću masu nego što e njihova sopstvena. Ovo ne inoze obaviti nijedna danas
postojeća raketa. Stoga moramo razviti transportno sredstvo koje može da odnese sa Meseca koristan
teret, a da samo ne napušta površinu Meseca."
Kako to treba da se postigne?
0 principu linearnog motora već sam govorio u vezi sa "elektro-magnetskim topom". Profesr O'Neil se
držao ovog principa da bi projektovao svoju "elektrodinamičku centrifugu materijal". On ovako
zamišlja njenu funkciju:
Na Mesecu će se položiti "šina magnetne železnice", dugačka 67 km, koja se niože samo na
poslednjim kilometrima hidraulički pomerati nalik na neki teški top. Na šini se nalaze plitka kola sa
cetiri zida čiji se prednj] zid može veoroa brzo:spustiti daljinskora koman-dom. Ovaj magnetni voz se
natovari matenjasom i teret kreće. Pomoću magnetnih impulsa voz ubrzava kretanje do brzine od 2.38
km u sekundi kojaje potrebna za izlaženje iz mesečeve teže. Posle poslednje korekcije pravca, koju
izračunava kompjuter, voz naglo koči, a prednji zid kola se spušta i u istoj desetinki sekunde oslobađa
tovar koji poleti pod pravim uglom u odnosu na mesečevu površinu i počne da lebdi. Ovaj postupak
omogućava mala mesečeva teža kombinovana sa brzinom elektrodinamične centrifuge za materijal.
Nakon toga voz se vraća nazad.

Pogled na industrijsko i stambeno naselje na Mesecu

Magnetna železnica Trms-Rapid na eksperimentalnoj deonici u Emslandu

 Trans-rapid

Izgradnja ove elektrodinamične centrifuge, kojuje predložio pro-—fesor O'Neil, bila bi do pre
nekoliko godina još nemoguća. Probleme sa velikim brzinama i enormnim otporom trenja rešile su
nemačke firme MBB, AEG i BBC u konzorcijumu "Magnetska železnica Trans-rapid". Od 1984.
godine ona vozi na eksperimental-noj pruzi dužine 31,5 km u Emslandu, u blizini holandske granice,
brzinom do 400 km na sat.
Svim železničarima na svetu bili su poznati problemi trenja izmedu točkova i šina koji su
ogi'aničavali veće bi-zine. Sa magnet-noin železnicom oni se u budućnosti mogu zaboraviti. Ona
raspolaže nosećim, voznim i pogonskim sistemom bez trenja: "Kod magnetne tehnike vožnje, bez
dodira, funkcije nošenja, vođenja i pogona oba

Uprvom planu mesecev autobus - u pozadini cevovod za elektrodinamični transport materijala

vljaju se elektromagnetima ugrađenim u vozilo. Magnetna železnica funkcioniše nezavisno od trenja

izmedu točkova i šine.''
Putniče, dodi u Emsland i pokušaj tamo, između mesta Derpen i Laten, na bešumnoj eksperimentalnoj
železnici da baciš pogled u blisku budućnost!
Magnetna centrifuga za materijal na Mesecu ima upravo idealne uslove. Tamo nema otpora vazduha, a
materijal u kolima, pri naj-većoj brzini, ne može biti oduvan. Snimak rakete pokazuje, da ne bi nastale
pogrešne predstave opisivanjem eksperimentalne železnice u Emslandu, kako se mora zamišljati
centrit'uga za materijal - kao magnetna šina ugrađena u cev.

Gradilište na L-5

Tuda ide materijal katapultiran sa mesečeve površine? Ide ka- drugoj Lagranžovoj tački! Znamo već
da meteoriti ostaju "za-lepljeni" na libracionim tačkama. Građevinski delovi tereta lete u
neprekidnom nizu kroz tamu vasione i skupljaju se u blizini Meseca na tački L-2. Tu se okreće mala
vasionska stanica oko sopstvene ose, a njena posada sortira lebdeći materijal u konvoj od nekoliko
hljada tona, da bi ga pomoću vasionskog šlepera upravila ka tački L-5. Upravo tuje potreban ovaj
teret. Tu treba da nastane prvi, skromni vasionski grad.

1986. Spejs šatl odnosi malu vasionsku stanicu u orbitu Ze'm-Ije. Posade dolaze iza toga. 1987-
1990. Spejs šatlovi nose prethodno isfabrikovane građevinskeelemente do vasionske
stanice. Ona se povećava, a zatimstižu i stanovnici kosmosa.
1990-1995. Gradi se dmga kosmička stanica, a eventualno treća ičetvrta.
1995-2000. Kosmički radnici na orbiti Zemlje sastavljaju dve većstanice od prefabrikovanih modula.
Tamo se nagomila-vaju životae namirnice, voda, kiseonik i.td. za duževreme. U meduvremenuje
postignuto da šatlovi startujučetiri stotina puta godišnje.
1995-2005. Stanica na Mesecu se razvija u naselje. U pogonuje malaelektrana. Izgrađeno je
pristanište na Mesecu. Robotipočinju sa proizvodnjom sirovina. Elekti-odinamična centrifuga za
materijalje u izgradnji. 2000-2005. Jedna od velikih kosmičkih stanicaje gotova i snabdeve-na.
Vasionski šleperje vuče ka tački L-2 u blizini Meseca.Između Meseca i stanice L-2 postoji stalni
saobraćaj.

Druga vasionska stanica napušta zemljinu orbitu i pri-ključnje se stanici L-5. Ona obrazuje bazu kod
kosmičkog grada kojaje, po profesoru O'Neilu, nazvana OSTRVO T, Na visini od 38500 km iznad
Meseca pušta se u pogon pn'a vasionska elektrana. Ona isporuč'uje energiju preko mi-krotalasa i
lasera direktno u mcsecevo naselje. Iste godine će se u mesečevoj Idinici roditi pi'va inesečeva beba,
prvi vanzemaljski čovek.
 Red vožnje za razvoj
Sledeća vremenska tabela za pojedine etape gradnje tehnički je potpuno realna ako i ukoliko se
pravovremeno donesu političke odluke, što se u većini slučajeva ne dogadaJer: "Stalno se
pojavljuju Eskimi koji govore stanovnicima Konga šta treba da rade", rekaoje poljski satiričar
Stanislav Jerži Lem. Ukoliko se ne pojave Eskiini da se umešaju u rad tehničara važiće sledeći
raspored:
2004. TAV stoji na raspolaganju za brzi prevoz.
Fabrike mesefieve kolonije počinju sa transportova-njem prvih sirovina. U meduvremenu ima
već deset rnesečevih beba. Na Zemlji se rasplamsava diskusija: da li ova deca sa Meseca treba da
ostan'u tamo ili se moraju vaspitavati na Zemlji?
2005. Oko stanice L-5 lebdi sve više paleta sa prefabrikovanim delovima i rezervom. Raste
potreba za radnim mestima. Već se nazire prstenasta struktura OSTRVA I. Sa Meseca, takođe,
redovno stižu materijali koji će, pre svega, naći svoju primenu kao izolacioni materijal od
hladnoće i zračenja iz kosmosa.

Međustatus

Tapravimo ipak, na našem putu u budućnost malu pauzu. — • Inventar tehničkih mogućnostije
zapanjujući. Da nisam upoz-nat sa materijom, da ne pratim uvek loptu kojom se igi'a u
eksperimentalnim institutima budućnosti, sigurno bih se ograđio od spiska nezamislivog, a ipak
izvodljivog. Izazvao sam glasno raz-mišljajući u "Sećanjima na budućnost" šok u celom svetu.
Sada se samo vezujem za mogućnosti trenutka. Skoro neprimetno razvoj korača u čizmama od
sedam milja.
Dali će se ostvariti ono štoje moguće u okviru vremenskog plana od 20 godina nije pitanje
tehnike nego samo pitanje pravovremenih političkih odluka. Neko ko veruje u budnćnost, kao što
sam ja, misli da će globalni razvoj primorati političare na pregovore. To je znao Žan Žak Ruso
(1712-1778); "Čovek ne počinje lako da misli. Međutim, kadjednom počne više ne prestaje."
Zemlje sveta će prinudno morati da dodu do oštroumnog konsen-zusa. Sve nacionalne krize
energije vode ka jednoj internacionali golaća. Zagađivanje čovekove okoline podjednim nebom
bez granica neće se zaustaviti na carinskoj rampi. Svetsko stanovništvo raste, globalna kontrola
radanja postaća neizbežna, a glad hara kontinen-tima. Propast sveta?
Pesimističke prognoze, kao ona Rimskog kluba ili studija Global 2000, knjiga "Jedna se planeta
pljačka" ispunile su - umesto da nslove parališuću rezignaciju - pilotsku funlEciju: predvidele su
kaTastrofu na horizontu. Čovečanstvoje do sada preživelo sve apo-kalipse. Uvek, kadaje
stanovnicima Zemlje voda došla do grla, počeli bi da plivaju. Protiv katastrofa, koje stignu bez
najave, čovek je ncmoćan, ali samo protiv takvih. Protiv onih koje se razvijaju polako : koje
decenijama nadolaze i mogu se spoznati, Covek može da n i mobiliše svoje odbrambene
snage, da alarmira pronalazače, da razi-i gra svoju stvaralačku maštu, jer: "Fantazija je važnija
od znanJa" rekao je Albert Anštajn.
Kada je OPEC, organizacija izvoznika nafte, udvadesetostruči sa o svoje prihode izazov je
prihvaćen: razvijene su i unapredene alternativne energije, novom tehnikom usporenaje potrošnja
nafte. Međutim, šta ce se desiti kada se nafta ne bude mogla dobiti ni za kakvu cenu, kada izvori
usahnu? Ubeđen sam da će se i tada automobili voziti i da ćemo se i dalje gi'ejati. Tada će,
neopravdano zabranjivana atomska energija, iako već sada neomiljena, prisilno ispuruti
prazninu, a vodonični motori će "nicati" iz mozgova prona-lazača.
Nećemo đa se sazaljevamo! Sanđuci sa problemima vešto su bili a svuda po svetu, a
011 te probleme nije mogao da drži pod poklopcem. od Medutim, bilo je i biće, osim sanduka sa
problemima i sanduka sa riz- rešenjima, a onaj ko traži izlaz mora da otvori sanduk sa
rešenjiraa. Ba se Iz sanduka sa rešenjima potiče urbi et orbi (svima i svakome) velika ir''oj
ideja za vasionska naselja.
Naša planeta prilično je istrošena. Ona neće moći dovoljno da snabdeva
stanovništvo koje neprekidno raste. Svetsko stanovništvo e-nih je brojalo preko 4,5 milijarde
Ijudi 1982. godine. U februaru 1985. vsb gcdine Svetska banka je prognozirala udvostničenje, a
za 2020. godinu ntrostručenje stanovništva. Ovakav priraštaj odgovara nastaj anj u nove, velike
države za godinu dana, dva velika grada za dan,
a za sekundu jedne četvorofilane porodice! Zapadne industrijske imaju oko 25 procenata
svetskog stanovništva, medutim, one K-adaju oko 75 procenata svetske proizvodnje. Zemlje u
razvoju sa svojih 60 procenata svetskog stanovništva daju 10 procenata proiz-vodnje dok zemlje
sa državnom trgovinom, sa svojih 15 procenata svetskog stanovništva daju 15 procenata
proizvodnje. Za proizvod-DJTI i snabdevanje čovečanstva svim potrebnim dobrima površina
Zemljeje premala. Brže nego što se misli i okeani će biti "ispumpani". Opterećenje čovekove
okoline je u raznim oblastima postalo ne-snošljivo.
Voda se penje, ali namjoš ne stoji do grla. U plivanju će da sazri saznanje da se konačno mora
razmišljati o životu izvan Plave planete.
Poslednje sredstvo je - industrije, elektrane, naselja moraju se premestiti u vasionu.
Zašto, međutim, treba našu lepu Zemlju da oštećujemo, kad se sirovine mogu uzimati sa Meseca,
a kasnije sa asteroidnog prstena? Zašto "ovde dole" graditi neomiljene elektrane, kada ih
možemo smestiti u vasionu? Za moj ukus pametnijeje i bolje prošinti se u vasionu pravovremeno
i dobrovoljno. Pre svega, onaj ko voli mir mora da bude za miroljubivo naseljavanje kosmosa.

Horizont planiranja je neograničen. Ako se takozvana teška industrija premesti na L-tačke,

sirovine će se prerađivati u polufabrikate. Tamo gde dođe do diskusije između Ijudi
uniforroisanih gledišta, oponira se da u bestežinskom prostoni to sve uopšte nije moguće!
Tehnička fantazija već razmišlja o fabrikama koje se kao neki ogromni točak okreću polako oko
svoje sopstvene ose i stvaiaju , veštačku težu - centrifugalnu silu kao u mašini za pranje rublja
| naših majki. Kroz okno možemo da posmatramo: što se brže okreće doboš, komadi veša se sve
više stiskaju uz zid doboša. Po sličnom principu se mogu vasionske fabrike i vasionski gradovi
staviti u sopstvenu rotaciju, zavisno od željene teže. Orbitalnoj teškoj indu-striji stoji na
raspolaganju za procese rastapanja sunčeva energija u neiscrpnoj količini. Ona se može bez
slojeva oblaka hvatati za pogon visokih peći i za proizvodnju laserske energije. Pomanjkanje
kiseo-nikaje nevažno, jer se može dobijati čak kao sporedan proizvod iz mnogih sirovina.
Poznatoje da kamenje sa površine Meseca sadrži 20 procenata silikona, 30 procenata metala, 40
procenata kiseonika, dok je ostalih 10 posto mešavina. U kružnom toku se upotrebljeni vazduh
meša i priprema, štoje uostalom metoda koja se dokazala u svim vasionskim vozilima sa
posadom. Prilikom dobijanja kiseonika iz kamenja sa Meseca, ostaju otpaci, koji se mogi-i
primeniti u izgradnji vasionskih gradova. Pepeo, šljake i minerali postaće hu-mus za baštovanske
kulture.
Potpuno nove perspektive se mogu naslutiti. Fizičar Piter Vajk, kojije dugo godina radio na
Kalifornijskom univerzitetu, a sada radi na dugoročnim studijama za agenciju NASA, piše:
"Pretpostavimo da se ovde, na Zemlji, pokuša napraviti legura od aluminijuma i materijalakoji
sadrži antimon. Ova dva metala imaju vrlo različite gustine. Ako se oba rastope onda aluminijum
ispliva na površinu čim metali ponovo počnu da se stvrdnjavaju. Stoga se ovalegura na Zemlji ne
može proizvesti u ekonomičnim količinama. Takva legura bi predstavljala novi materijal za
proizvodnju sunčanih ćelija, koje bi imale bolje dejstvo za 35 procenata od najboljih sunčanih
ćelija koje smo danas u stanju da napravimo." )
U vasionskim laboratorijama se mogii proizvoditi farroaceutski proizvodi, kristali i mešavine
stakla koji se mogu proizvesti samo u bestežinskom stanju ili u maloj teži. Optička industrija će
proizvoditi "kosmički čista" sočiva i specijalne medicinske uređaje.
Međutira, prvorazredni zadatak vasionskih kolonista biće da snabdevaju Zemlju energijom.
Sunce, termonuklearni reaktor, daje svoje zrake milionima godina, a najveći deo nestaje u
Univerzumu. Solarna energija, koja se u nuždi, u velikom stilu dobija na Zemlji, neće nas spasti.
Isuvišeje velika razdajina od mesta proizvodnje do potrošača, isuviše su nesigurni vreme'iski
uslovi, isuviše je veliki gubitak energije u zemljinom vazdušnoni omotaču. U vasioni se ziačenje
usijanog Simca moze hvatati i na satelitima pretvarati u elektricitet, a zatim pomoću mikrotalasa
ili u laseru koncentrisati i slati na Zemlju. To bi Lila efikasna i jeftina pomoć za prenaseljene
zemlje u razvoju, kojejoš uvek grade elektrane, a sebi ih ne mogu priuštiti.

Do meseca i nazad
T^'onačno, i vasionski turizam ne sme da ostane nepomenut. Ako raazvoj na svim poljima bude i
dalje napredovao, a raznm ne govori suprotno, onda će Ijudi imati sve više slobodnog vremena.
U međuvremenu su sva odmarališta već viđena i posećena ili prepu-njena kao mravinjaci. 2010.
godine biće hit-let na mesečevu bazu. Ko ne bi poželeo dajednom u bestežinskom stanju Meseca
hoda v. velikim skokovima. "Doživljaj Meseca" ćejoš više garantovati fasci-nacijn koju smo do
sada osećali prilikom pi-vog susreta sa drugim kontinentima. Inženjer Kraft A. Erike, rođeni
Berlinac i dugogo-dišnji saradnik Vernera fon Brauna u Hantsvilu, u Alabami, govori čak u
prilog turizma na Marsu. "Tamo su gigantske, vulkanski oblikovane pojedinačne planine, pre
svega Olimpus Mons koji je
visok 25000 metara, a prečnik baze mu je 600 kilometara. Čazma
Marineris je razgranati sistem džirovski?i klisara dug 2500 kilone-tara. Haotičnim predelima
vanzemaljske divljine, velikirn kraterima sa peščanim dinamakoje su naneli vetrovi, predeli.ma
sa skulptura-ma titanske visoravni, . tome i mnogo ceniu drugome mogu se dr.'ili posettoci
Maisa pod roze nebom između veličanstvenih izlazaka i
"Prvo- noću bi se mogli osvetljavati veliki gradovi iz kosmosa i tako bi se štedela struja. Drugo,
pojedinačne facete bi se mogle tako pomeriti da se u ugrozenim regionima izbegnu noćni
mrazevi. Treće, mogu se lako oslobađati putevi za brodove prerna arktičkim lukama. Medutim,
ima još mnogo većih mogućnosti. Tako bi se kasnije moglo uticati na klimu - da pustinjski
predeli postanu plodni ili da se pomeranjem ohlaka sprece poplave."
Da bi se znalo kakvu tezinu imaju izlaganja devedesetjednogodišnjeg profesora Obeila, hteo bih
da podsetim na to da je on 1917. gcdine nije štamparska greška! -- konstniisao raketu od 25
metara težine, prečnika 5 metara, sa korisnim teretom od 10 tona, da je 1923. godine (!) opisao
bitne elemente današnjih velikih raketa u svojoj knjizi "Raketa za planetarne prostore" i da je od
1938. do 1940. godine na Tehničkom fakultetu n Beču izvodio eksperimente sa raketama. Od
1941. godine radio je u timu Vernera fon Brauna u Psnemindeu, a zajedno sa njim, bio u agenciji
NASA u Hantsvilu cd 1955. do 1958. godine. Njegovo delo "Ljudi u kosinosu" se pojavilo 1954.
godine. Zahvalan sam svojoj sudbini što sam mogao da upoz-nam profesora Obo-te pn; mnogo
godina, i pouosan što je on, 17. januara 1975. godine, prilikom mogpredavanja u Majsterzinge
hali

u Nirnbergu, bio u auditorijumu; pozdravio sam ga, a publika mu je dugo aplaudirala.

Habitati

Taseljenicima kosmosa potrebna je relaksacija, sport. i blizina porodice i pi-ijatelja. Nastaće

habitati (lat. Habitatio stan).
Prema predstavama profesora O'Neila, u tački L-5 trebalo bi izgraditi OSTRVO I. Teža u
naseljima za stanovanje biće istakao na Zemlji. Ogledala će regulisati sunčevu svetlost u rtmu
dana i noći.
Trava, cveće, drveće, a i životinje uspevaće u biotopima. Vazduh-koji se stalno filtrira i
prerađuje biće bolji od onoga na zavičajuoj planeti. Svi oni kojeje ovamo doterala čežnja za
novim dimenzijama, menadžeri, tehničari, radnici i njihove porodice ne treba ničega što život
čini vrednim življenja da se odreknu. Pošto će želja za ise-lja-vanjem sa Zemlje postati još već,
većje dogovoreno, da kolonisti sa

OSTRVA I, posle prvih razglednica sa srdačnim pozdravima iz vasione, ubrzo počmi sa

gradnjom OSTRVA II. Ono će biti izgrađeno brže. bez grešaka,jer će graditelji već imati
iskustva stečeJia prilikom gi-adnje OSTRVA I,
Džinovski točak OSTRVA II treba, prema planovima O'Neila, da una prečnik od 1,8 km, a obim
ekvatora od 6,5 kilometara. Na tom terenu treba da živi u prijatnim uslovima 140000 Ijudi.
Sume, parkovi, potoci i jezera, centri za provodenje slobodnog vremena, omiljene domaće
životinje su razumljiv komfor.
Pogled na svetiucajuće zvezdane dijamante iz crne vasione, na biiske planete i vasionske
fabrike koje kruze oko habitatajejedin-stven. Vlade i koncerni mogu da kupe habitate kao što je i
OSTRVO II.
Uprkos strogoj kontroli rađanjajednom neće
biti dovoljno prostora na OSTRVU 11. Jednog
dana će biti i tehnologija prevaziđena.

Projekcija agencije NASA totalnog izgleda habitata 21. veka

Krenuće se na gradnjujoš većeg habitata. O'Neil, hrabri vasionski mislilac, izračunao je da se
OSTRVO III tada već može izgraditi sa prečnikom od 6,5 km i dužinom od 32 km, ali ovog puta
ne u konstrukciji džinovskog točka, nego cilindra koji se okreće oko svoje uzdužne ose.
OSTRVO III bi sa svojih 1000 kvadratnih kilometara slobodne površine ponudilo životni prostor
za milion Ijudi.

Troškovi / korist

Qa kosmonautikom nastala je u SAD dinamična industrija rasta. "Amerinkanci su osnovali svoju

agenciju NASA kao civilnu orga-nizaciju od zajedničke koristi koja će što je brže moguće nove
tehnologije što donose dobit davati privatnoj industriji." Iz doku-mentacije švajcarskog
stiiičnjaka za kosmos, dr Bruna L. Staneka, "Komercijalna astronautika - naftni bum 21. veka?"3
preuzimam nekoliko plodova kosmicke ere:
- Od svog zakonskog osnivanja, 1958. godine, agencija NASA je prijavila nekoliko hiljada
patenata čiji smo korisnici svi. To su patenti za nove veštačke materijale koji kao čičak zatvaraju
prtljag, džepove itd., optička vlakna, solarne ćelije, pejsmejkere, klima uređaje, medicinsku
kontrolu u stacionarima za intezivnu negu, mikroprocesore. Rat nije više otac svih stvari, negoje
to kosmonau-tika. Agencija NASA je rezultate svojih istraživanja odmah dalje davala industriji
radi direktne primene u korist svih ... i time u znatnom delu amortizovala svoje sopstvene
investicije.
- Pomoću komunikacionih satelita može se dokazati daje komu-nikaciona mreža sa nadzemnim
vodovima i veza pomoću mikrota-lasa, doduše, moguća, međutim, desetostruko skuplja. Sa
dosadašnjim sredstvima jedva da bi bilo moguće da se svakih 30 minuta dobije snimak oblaka za
celu hemisfei-u.
- Farmerima u Floridi su svakih 30 minuta davane temperaturne karte kadaje postojala bojazan
da nastupe hladne noći. Plantaže su se mogle preventivno grejati, a time su u poslednjim
godinama izbegnuti gubici u proseku od 45 miliona dolara.
- Uz istovremeno pojeftinjenje mogao se, zahvaljujući telefon-skim satelitima, povećati broj
interkontinentalnih poziva od 3 mi-liona 1965. godine, na 200 miliona 1980. godine.
- Satelitski snimci upozoravaju na nevreme, otknvaju nalazišta slatke vode, daju pravovremene
prognoze o žetvi itd. Takođe profitiraju i siromašnije zemlje:
- Indonezijaje uspela da poveže prek'o satelita svoja velika i mnogo hiljada malih ostrva za
neznatno malu cenu u poređenju sa onim koliko bi koštalo povezivanje podmorskim kablovima.
- Brazil je mogao, prilikom otvaranja teško dostupne oblasti Amazona, da se posluži jeftinim
fotografijama koje je iz kosmosa napravio LANDSAT.
- Afričkim državama su satelitski snimci omogućili da prate i uništavaju jata skakavaca, pri
čemu su ušteđene ogromne količine isekticida.
Doktor Stanek beležijedan impresivan uspeh: gi-adnja vasionske r.anice "SKAJIAB" koštalaje
dve milijarde dolara, medutim, onaje
- SAD otkrila mdno bogatstvo u vrednosti od oko 15 milijardi i^lara, sa čijim se korišcenjem
može početi za 15 godina.
Između 1968. i 1972. godine agencija NASAje ispunila program
• meje Džon F. Kenedi dao 1961. godine najveći stepen hitnosti -
; olo sa posadom spustio se na Mesec. Projektovanje, konstruisanje zgradnja Apola - sa
kosmičkom kapsulom teškom 5,8 tona, prečni-
ka osnovice 3,9 metara, jedinicama za snabdevanje od 25 tona i jedinicom za ateriranje na
Mesec, kojaje bila teška 16 tona - koštali su 50 milijardi dolara.
Sadaje gradnja kosmičkog habitata OSTRVO II proračunata na 200 milijardi dolara. Ovi
troškovi se dele na rok od 20 godina, a finansira ih konzorcijum koji se sastoji od država,
industrija i bana-ka. Časopis "Tajm" izvestioje 1974. godine o studijama koje su došle do
rezultata da "tehnološka i ekonomska dobit kosmičkog programa prevazilazi troškove sa 14:1" .
Za 30 godina moći ćejednovasionsko naselje da egzistira nezavisno od Zemlje. Sa tehnološkog i
tmansij-skog stanovišta nema nesavladivih prepreka za izgradnju džinov-skih vasionskih
postrojenja. Mi možemo tirne da počnemo. Sledeće generacije će to morati.

Katalog pitanja
Tz obimne literature povadio sam samo najvažnije podatke koji su potrebni radi razumevanja
velikog putovanja u budućnost. Da sam počeo sa: "Zamislite dapostoji gigantskovasionsko
naselje!" moji čitaoci bi me smatrali autorom naučne fantastike. Da ne bih sebi dozvolio takvu
kvalifikaciju skupio sam podatke u malu enciklope-diju za izgradnju vasionskog habitata.
Polazed sa te osnovice neka svako sebi predstavi šta se može desiti u tim naseljima u vasioni.
Nameće sejedan katalog pitanja kao što je ovaj:
Kome će pripadati to naselje - finansijerima, državama učesnici-ma, preduzetnicima ili, pošto se
stanica kroz kamate i kamate na kamate amortizuje, samim naseljenicima kosmosa?
Ko utvrđuje natalitet? Ko ga kontroliše?
Da li će grad - država koja nastane u kosmosu biti demokratska ili funkcionerska država?
Da li će socijalni sastav da ostane stabilan ili će se razviti stanja slična na Zemlji?
Šta će se dešavati sa umrlim? Da li će postojati rozanjum ili vasionske sahrane?
(Jedva dajeto moguće: u bestežinskom stanju bilabi to zanimljiva predstava). Da li će se leševi
vraćati na Zemlju?
Da li će se u ovim posebnim okolnostima razviti no'vi pravni kodeks?
Da li će ciljevi biti unapred dati sa postojbinske planete Zemlje,
ili će ih naseljenici kosmosa sami odredivati?
Mogu li vasionski gradovi da postanu pretnja za Zemlju? Da li će se vremenom stvoriti
nepoznate vrste bakterija ili virusa
na koje su imuni samo oni koji su rođeni u kosmosu?
Da li će "oni gore" stvoriti druge moralne zakone od "onih dole"? Da li će život biti kraći ili
duži? Da li će vasionske kolonije stvoriti
novu valutu? Ako će je stvoriti kako će se isplaćivati isporuke? Da li će postojati vlasništvo,
osnovni posed, nasledivanje? Dali će stanovnici raznih habitata živeti miroljubivo među sobom
ili se u naslednoj masi skriva bacil permanentnih sukoba? Preti li "krik malih zvezda"? Kako će
se planeta Zemlja ponašati u slučaju konflikta? Može li se ona staviti pod pritisak novog oružja
iz novih industrija?

Špekulacije?
Ovaj katalog pitanja ni izdaleka nema pretenzija da bude potpun. "'Takvim pitanjima mogu se
ispuniti cele knjige. Jedna prognoza je sigurna: tamo gore neće biti perfektno društvo! Čovek
nije savršen.
Spekulišimo malo.
Nekada, možda kroz sto godina, naseljenici kosmosa neće imati na Zemlji rođake. Autarkični
kao što su, bez uspomena na Zemlju odakle su, gordi na svoje slobodno biće oni zaključuju da
kažu zbogom našem Sunčanom sistemu. Kao njihovi prethodnici, hrabri pioniri, oni žele da idu
dalje u Univerzum, da traže avanture u novim dimenzijama.
Vasionski grad okupira naučna elita, a oni se dosađuju osom Zemlja - X - L - tačka- Mesec -
planete. Istraživačka radoznalost ih izgoni iz habitata,
m:
Razvila se prosvećena monarhija ili predsednička demokratija. Naslednici kralja ili predsednika
žele neograničena prava i hoće da vladaju milionima stanovnika, samo ih sprečavaju stari
ugovori sa Zemljom. Regent- svejedno kakvog oblika države - naređuje "svome Barodu" da
otputuje u drugi Sunčev sistem, da bi se konačno oslo-bodili svih prepreka i ugovora.
U vasionskim habitatima se razvila neka nova religija, nazovimo je "Izaslanička misya". Njeni
vernici su bogobojažljivi, bez zle name-re, mole se u crkvama, međutim, oni prirodno poseduju
nagon religioznih preobraćivača da moraju proširiti svoju misiju, ovoga putapo nalogu
duhaUniverzuma. Žele davrše misuu u Univerzumu verom i inteligencijom, da otvore vrata u
vasionu za jedinu pravu religiju. Izaslanička misija pofiinje.
Ovo su četiri scenarija od mnogih zamislivih motivacua da se probije ka novim horizontima.
Premise za sva"provalivanja" bili bi dovoljnojaki inotori koji bi mogli da odvuku džinovske
habitate sa neke L-tačke iz Sunčevog sistema. Sve što se u vezi s tim sada može učiniti i što bi
ubuduće bilo moguće, opisuje profesor Hari 0. Rupe, redovni profesor na i Tehničkom
univerzitetu u Minhenu za astronautičku tehnologyu, i u svoja dva izvrsna i uzbudljiva dela
"Bezgranična dimenzija astro- a nautike")- Posle temeljnog proučavaiya, shvatio sam da se na '
horizontu špekulacija doduše sasvim ocrtavaju mogućnosti, ali da jaki motori ostaju problem.
Pa i ako jedno veliko vasionsko naselje ne mora više da se dize sa Zemlje, ono već operiše u
bestežinskom stanju. Lagano ubrzanje, s vremena na vreme jak potisak, ako je moguće pod
uticajem pri-vlačnih sila neke planete, pomeraće ga na dugom putu didje u kosmos.
Meduzvezdano putovaiye od zvezde ka zvezdi moglo bi tako dapočne.
Nemoguće?

Fantastično

Međuzvezdane sonde malog formata već su u vasioni: PIO-NIR X i PIONIR XI startovali su u

martu i aprilu 1972. godine, a VOJADŽER 1 i VOJADŽER II u aavgustu i septembru 1977.
godine. Sve četiri će napustiti našSunčev sistem. Ove sonde lete bez pogona, a tajnaje ova: na
izračunatoj putanji one se stalno navode u privlačnu oblast neke planete. Putaiye su tako
utvrdene da izgleda kao da će sonde zbogprivlačnih sila da se sruše na planetu, međutim, one ih
promašuju što je uslovljeno njihovim velikim brzinama. U januaru 1986. gocttne VOJADŽER II
proći će planetu Uran, koja je a, prema kosmičkim merilima, brzine se još uvek pokazuju kao
premale.
Nije čudo što mudri Ijudi razmišljaju o tome, da 11 će pri tako sporom kretanju vasionskih
habitata uopšte biti moguća koloniza-cija naše galaksije. Univerzum je, kako su nas učili,
beskonačan i rastojanja samo do nama najbliže zvezde Alfa Kentauri ne mogu se nikada
savladati. Čak i najbrži vasionski brodovi bu putovali veko-vima ili milenijumima.

Komisija 51
Meređunarodnaastronomska unija (IAU) zaključila je 1982.god.na svojoj generalnoj skupštini da
osnuje jednu novuistraživačku grupu pod imenom „Komisija 51“istraživanje vanzemaljskog
života.

Pristupila joj je naučna elita astronomije i astrofizike - od Karla Sagana, preko Džona Bilingema,
Frenka Drakea, Filipa Morisona do Edvarda Parsela, ukupno 210 astrono-ma i 40 naucnika iz
drugih oblasti. Rukovodilac "Komisije 51" postao je profesor Majkl D. Papagianis ), astronom na
univerzitetu u Bostonu, dabiseijedan renomiraniakademikuključiourazrešenje problema, a ne da
se krije iza zida na kome je napisao "NEMO-GUĆE".
Profesor Papagianis stavlja na početak svojih razmišljanja činje-nicu daje čovek za vreme
poslednjih sto godina povećao razdaljinu putovanja za faktor 10 , a brzine za faktor 4000. On
kaže:
"Stoga izgleda apsolutno razumno da se pretpostavi da ćemo u sledećem stoleću ili onom iza
njega biti u stanju da postignemo za jednu desetinu više. To bi nara dozvolilo da povećamo
brzinu za faktor 400 što je oko jedan do dva procenta brzine svetlosti, a da razdaljinu putovanja
povećamo za faktor 10 . To znači rastojanja od deset svetlosnih godina, koja će nas dovesti do
najbližih zvez-da." "Pri brzinama od 2 procenta brzine svetlosti, koje se pomoću atomske fuzije
bez daljnjeg mogu postići, vasionski brod će razda-Ijinu od deset svetlosnih godina do susednih
zvezda preći za otprilike pet stotina godina."
Profesor Papagianis se osvrće na maksimu Alberta Ajnstajna:
"Najveći broj osnovnih ideja nauke same su po sebijednostavne i po
pravilu se mogu interpretirati jezikom razumljivim za svakog." Ovako računa taj astronom iz
Bostona:
"Za manje od četiri stotine godina Americije uspelo da "presedne" sa volovskih kola na raketu za
Mesec. Stoga, razumno računajući može se pretpostaviti da ćejedna kosmička kolonija na nekoj
drugoj planeti da uradi isto u roku od 500 godina, utoliko pre što kosmo-nautima stoji na
raspolaganju sve osnovno tehničko znanje. Ako su jedanput sleteli na neku sti'anu planetu X, oni
u svojoj posadi već imaju specijaliste za sirovine, metalurgiju, cepanje atoma, pogonska goriva,
motore itd., a uz to u prtljažniku nose gotove planove za izgradnju vasionskih habitata. Ono što
se za deset godina od teh-ničkih rešenja moralo savladati, od prvog Sputnjika u orbiti do Coveka
na Mesecu, trebalo bi tehnolozima i kosmonautima da bude moguće za 500 godina. Osim toga,
zajednu vasionsku koloniju nije im potrebna planeta slična Zemlji. Meseci, asteroidi i mrtve
planete izvrsni su izvori sirovina.
Moramo se naučiti da razmišljamo u velikim vremenskim perio-dima. Robert S. Maknamara,
raniji predsednik Svetske banke, dao je očigledan primer: "Ako istoriju univerzuma predstavimo
kao liniju dugačkujednu milju (1609,34 m), onda na njoj Ijudi izgledaju kao delić poslednjeg
santimetra!"
Ako su, dakle, vasionski kolonisti pet stotina godina proveli na putu i upotrebili daljih pet stotina
godina za industrijalizaciju neke planete u susednom Sunčevom sistemu, pre nego štojejedan
mali deo njih otišao dalje bilo starim ili novim, razvijenijim vasionskim brodom, "to znači da bi
talas kolonizacije napredovao otprilike deset svetlosnih godina na hiljadu godina (500 za
putovanje i 500 za razvoj), što znači brzinom od jedne svetlosne godine na vek", kaže profesor
Papagianis.
Na taj način bi se čitav naš Mlečni Put kolonizirao za 10 miliona godina. Nezamislivi vremenski
period? Računa se daje naša Galak-sija stara deset milijardi godina. Sa deset miliona godina bi
totalna kolonizacija bila upravo hiljaditi deo njene starosti.
Papagianis postupa, kao svi naučnici, oprezno kod svojih pro-računa i ne uzima maksimalno
optimističke cifre. On pretpostavlja da će vasionska kolonija svakih pet svetlosnih godina
nailaziti na novi Sunčev sistem. Proksima kentauri, najbliža stabilna zvezda, udaljena je četiri
svetlosne godine. U prečniku od deset svetlosnih godina postoji već deset zvezda, a u prečniku
od dvadeset svetlosnih godina sedamdesetpet, dakle, na svakih šest svetlosnih meseci -jedna
zvezda. Na da.Ijini odsto svetlosnih godina ima ih čak 400.000.
One nisu nanizane jedna za drugom već su nagomilane u dubini prostora. Vasionska kolonija,
koja traži mesto boravka, ne mora u svakom slučaju da putuje 5 svetlosnih godina do sledećeg
Sunca. Ona se može ukotviti na nekoj bližoj planeti.

Astronautska klopka
Ota bi sve moglo da se odigra u vasioni? Radi boljeg razumevanja -'onoga što ću kasnije da
izložim pratićemo zamišljene scenanje.
Vasionski kolonisti iz četiri razloga, koje sam kao primer naveo, potiču od X-generacije rođene u
kosmosu. U njihovom habitatu se voli, živi, umire. Deca se igraju u dečijim vrtićima, odrasli se
usavršavaju u bibliotekama. Radi se samo ono štoje najnužnije.
Postiglo se to da se toleriše rukovodeći tim koji rukovodi koloni-jom, upravlja najmodernijom
tehnikom, iz komandnog centra izbegava meteorite, drži najbolji kurs. Uprkos tome, počinju
zate-gnutosti. Oni što rade smatraju ove gotovane suvišnim. Posle revolucije donose nove
zakone. Ko ih se ne pridržava biće pivom prihkom izbačen na neku planetu sličnu Zemlji. Od
nezadovoljnih, neposlušnih nastaju tako prve male kolonije. Elita posećuje restora-ne i biblioteke
koje su rezervisane samo za njih. Njihova deca završavaju stroge osnovne škole, stariji
univerzitete sa odličnim fakultetima za astronomiju, astrofiziku, .•iavigaciju, nauku o gravi-taciji,
genetiku i kompjuterologiju. Naučnici diskutuju o sinergetskim fenomenima, prepiru se o
strukturama početka i kraja • Univerzuma, svađaju se o totalnom kraju ili ponovnom rođenju 9
posle smrti. Konačno: više nema đubreta, sve se ponovo upotrebljava u kružnom obnavljanju.
Tako se sadašnjost u tipičnom vasionskom bivstvovanju pretvara u prošlost. Medutim, u vazduhu
se oseća napetost. Svaka generacija doživljava nešto neobično. Jedna će biti svedokprvog
kompjutera sa sopstvenom svešću, neka druga učestvuje u astronomskim ot-krrićima o kojima
ranije nije bilo nikakve predstave, jer ciljevi nisu bili ni naznačeni u nekom poznatom katalogu
zvezda; neka treća doživeće uletanje u strani Sunčev sistem, a neka opet leti u prebrzom vozilu
TAV u izviđanje. Na brodu se stalno nešto dešava i bez estradnih animatora. Istražuju se nove
vrste energije. Pronalaze se nove vrste pogonskih motora. Na trzište se iznosi novo voće, novo
povrće kojeje genetski odgajio neki novi genijalni Gregori Johan Mendel, a kojs ima izvrstan
nkus). Godišnja nagrada habitata za pi'onalazak koji je doneo najveću korist stanovnicima
predaje se uz eeremonip.i, u vezi. sa n.acionalnim praznikom, sa narodnim veseljem i iaserskim
koncertom, ali ne postoji vasionski raj. Od hominida preko Ijudi presađenaje na vasionske
koloniste loša osobina svaste, Ijubomore i zavisti. Međutim, prema praviiima igre i silom zakona
ove negativne osobine moraju se uklonit.i u otvorenim razgovorima.
u početku stalno praktikovana, sa povećanom razdaljinom se sma-njila, a u devetoj generaciji
potpuno i prekinula. Ljudi su se tako osećali naprednim i nadmoćnim, da Zemlja ništa više nije
mogla da im ponudi. Na kraju, Zemlja više ne predstavlja u kompjuteru ništa osim i memorisane
pozicije u Galaksiji, uspomenu na prapostojbinu u čipu. Obrazovanje komitetkoji priprema
posetu Zemlji kroz deset hiljada godina, ali i opozicija koja se pita da li se isplati taj trošak? Šta
bi moglo da budejoš interesantno na staroj Plavoj planeti? Sebe smatraju najvećim u
Univerzumu, krunom stvaranja.
U toj prekomernoj nadmenosti razvila se regentska tiranija. Obrazovale su se kaste. Glupim je
smatran jedan deo stanovnika kojije služio kao radna snaga za prostije poslove. Najsiromašniji su
obavljali opasne radove na reaktoru, a njihov životni vek bio je prilično kratak. Srednja klasa
koja se sastojala od činovnika, naučni-ka i mženjera, ujedinjuje se da bi pružila otpor naredbama
regenta, medutim, njegovaje vlast čvrsta: on kažnjava, odobrava istraživa-nja u frustrirajućem
obimu, a eksperimenti se vrše samo pod strogom kontrolom. Medijska sredstva drži na uzici,
kritika je za-branjena. "Veliki brat" je svuda, prisluškuje stanove i radna mesta. Oružje nose
samo pripadnici telesne garde l'egenta. Bilo kuda se vasionski kolonisti kretali, svuda se
iznenada pojavljuje regentov trodimenzionalni laserski hologram. Tako on sebi stvara oreol sve-
prisutnosti: zar ga istovremeno nisu videli na mnogim mestima?
U habitatu izaslanicke misije vlada ambijent manastira. Ovi kolonisti kleče u startnim
otvorima spremni da svoju veru prenesu drugim planetama. Oni vellfiaju univerzalni duh
univerzuma. Svi se osećaju ravnopravnim, svako brine o svakome. Onaj ko hoće da se dalje
obrazuje posle osnovne škole to može da čini držeći se pravila ordena. Eksperimenti za napl'edak
obavljaju se u osiguranim pro-storijama, a u hale habitata, u kojima se nalaze životno važni
sistemi, smeju da uđu gamo specijalisti. Za normalne koloniste postoje tabu-zone, slično svetim
kružocima svih religija. Glavne nauke su:
roolekularna biologija, genetika i radioastronomija. Ujedinjeni u svom misionarskoro nagonu
šalju u Univerzum sonde sa svojim genetskim materijalom. Sa Ijubavlju nazivaju "hiološkim
bombama" sonde koje se šalju raketama na čvrsto gorivo. Upućuju ih na dražesne igračke na
ivici Sunčevih sistema, koje promiču ispod i iznad, levo i desno pored njihovog habitata. Izmedu
pojanja i molitvi ova braća izračunavaju vreme stizanja njihove bombe n.a zadati cilj.
Izotopni sat programiran je na vreme X. On će aktivirati jedno bezopasno punjenje biološke
bombe i osloboditi genetski materijal. Braća izaslaničke misije znaju da će veliki deo ovih
životnih klasa izgoreti na Suncima ili da će pasti na beživotne planete, ali se nadaju da će delić
od njih stići na nebeska tela slična Zemlji, gde će izrasti serne njihove inteligencije i dovesti do
novog početka evolucije. Time bi bio izvršen zadatak izaslaničke misije. Dvanaest učenih
igumana 26. generacije diskutovali su za vreme razrađivanja zadataka o tome štaje bolje učiniti.
Kako ubrzati širenje sperme inteligencije? Šta smo prevideli, propustili? Kako možemo bolje da
služimo duhu Univerzuma? Kreiranaje nova ideja: stvorimo nove Zemlje! Napra-vimo
nabeživotnim planetaroa životne predele! Složili su se u tome da bolje ne mogu da služe svojoj
izaslaničkoj misiji. "Tamo gde naiđemo na primitivan život", rezimiraoje portparol igumana,
"pri-pomoćićemo mu veštačkim mutacijama da napravi skok u evoluciji!"

Vasionski gradovi prolaze kroz Suncev sistem

Priznajem da sam sa puno fantazije izatkao predstave o životu u vasionskim habitatima,

ineđutim, ove pobude za razmišljanje idu u ovom pravcu - nisam napustio trag vrline, nisam
ništa napisao što se naučno i tehnički ne može učiniti. Predstavljeni tehnički sistemi, od malih
vasionskih stanica, preko TAV, mesečeve stanice i OSTRVA 1 do vasionskih habitata - mogud
su. Konstatujem:
-Ranije ili kasnije evolucya će naterati čovecanstvo u vasionu.
- Za širenje inteligentnih životnih oblika nisu nužni superbi-zi vasionski brodovi.
- Stanovnici vasionskih habitata nisu nadljudi. Oni imaju vrline, sposobnosti i poroke kao svi
Ijudi na završetku dvadesetog veka. Do sada se argumentovalo da su vanzemaljci, takozvani
bogovi, hiljada-ma godina ranije morali biti u svemu nadmoćniji od Ijudi, da su morali
pokazivati potpuno "neljudsko" ponašanje. Za takve argu-mentacije nema prinudnih razloga.
-Vanzemaljski posetioci sa stranih vasionskih habitata su povre-dljivi, njihova prebivališta mogu
biti napadnuta spolja i iznutra.
Interesantne teme za istraživanje
U dvanaest knjiga sam sakupio indicije koje treba da dokažu i da učine razumljivim posetu
vanzemaljaca pre mnogo hiljada go-dina. Izgradnjom mosta u budućnost treba da se osvetli i da se
učini razumljivom naša najranya prošlost koja leži u tami. U toj predstavi nije ništa nelogično sem
naše nadmenosti u pretpostavkama da smo mijedini inteligentni oblici života u Univerzumu.
Pretpostavam da jošuvekima mnogoakademikačijejecentralnoi omiljenobavljenje
- gledanje u središte Zemlje.
Realnost naše prošlosti spada u nasledstvo, međutim, šta nam koriste teorije o poreklu, kao štoje
Darvinova, ako - kao što to nauka sve više konstatuje - nisu tačne i nisu sposobne da obuhvate i
ono štoje nespojivo i neshvatljivo? Da li potiskivanje činjenica spada u to - samo zato što se ne
uklapaju u teoriju sa kojom se trguje na naučnom tržištu. Emamiel Kant (1724 - 1804) kaže:
"Nema ničeg praktiCnijeg od dobre teorije", ali sigurno ne u svrhu da se neraz-jašnjena pitanja
potčiste pod tepih.
Razmišljanja koja su stavljena na diskusiju, i to ne samo sa moje strane, trebalo bi ispitati pomoću
najmodernijih tehničkih po-moćnih sredstava koja stoje na raspolaganju fakultetima. Iz rasprave sa
studentima stalno saznajem koliko su zainteresovani za ovu temu, međutim, takode znam, da se sa
tim ne mogu probiti na svojim seminarima. Nove ideje se ne mogu ubaciti u zacementiranu zgradu
razmišljanja nadležnih naučnika. Traži se stanarsko pravo, prostor za nove aspekte našeg porekla i
budućnosti.
Pri tome bi pretpostavke o poseti vanzemaljaca Zemlji mogle istovremeno da daju sveže impulse
za više naučnih grana. Oslo-bođena tradicionalnih "rešenja" takva pitanja bi trebalo bez predrasuda
ispitati i, akoje moguće, naći odgovore na sledeće:
- Kakoje nastao prvi život na Zemlji? Nijedan ozbiljan naučnik više ne tvrdi da je ovo pitanje
skinuto sa dnevnog reda.
- Kako je čovek postao inteligentan? Da li piitem do sada pretpostavljene evolucije, selekcije i
prilagođavanja ili putem spontane mutacije iz vasione? ,

(Nobelovac Fransis Krik pretpostavlja daje život na Zemlji nastao

- smišljeno ili slučajno - tako što su životne klice na Zemlju došle
izvana. Britanski astrofizičar, ser Fred Hojl, smatra čak mogućim da su spontane mutacije nastale
od genetičkog materijala iz vasione).
- Šta su bili povodi za nastajanje najstarijih religija? Prirodne pojave? Načini ponašanja koji se
psihološki mogu rastumačiti ili/i pogrešno protumačeni, nerazumljivi tehnički fenomeni koji su
izazvali posmrtno obožavanje vanzemaljskih posetilaca?
- Kako je nestalo i iz čega se obrazovalo svetski jedinstveno jezgro, , supstanca svih mitologija?
- Iz kog razloga nasleđeni sveti spisi pojave boga stalno dovode u vezu sa vatrom, zemljotresom,
dimom i bukom?
- Sta govore spiskovi i imena "palih anđela", a šta oznake "sinovi
neba" i to ne samo u apokrifskoj knjizi proroka Enoha, koji je u starosti od 365 godina ne umirući
"odleteo u nebo"?
- Zašto su opisi "božjeg suda" identični sa uništavanjem celih
ze-malja?
- ta se može predstaviti pod religioznim ili mitološkim likovima iz predanja koji su sa bukom
nestajali "prema nebu"?
- Iz kojih pobuda su se odlučivali narodi iz praistorijskih i rano
istorijskih vremena na gradnju dosad nerazumljivih gradevina " kao što su piramide u mnogim
zemlama, monumentalno parki-ralište u Stonhendžu, meniri u francuskoj Bretanji?
- Kako se mogu razumeti pomeranja vremena predstavljena u mnogim predanjima? Zašto su za
"bogove" drukčiji protoci vreme-na nego za Ijude?
-Zaštoje za sve religije zajednička misao o povratku Boga ili Bogova? Zašto se Ijudi plaše tog
povratka?
- Zašto su Ijudi uvek tražili blizinu Boga na visokim planinama? Zašto su njima gradili oltare
prevashodno na visokim vrhovima? Kojoj svrsi su služile tamo podnošene žrtve?
- Odakleje došla ideja za prastare religiozne simbole, otkud inicua-tiva za kult Sunca i
zvezda, za kult "letećih brodova"?
- Kako se pojavio kult čisto tehničkih sprava - Nojevog kovčega, Solomonovih letećih kola? Kako
je nastajao hindusko mnogo-boštvo čiji svaki Bog raspolaže specifičnim sposotinostima?
- Zašto na celoj zemaljskoj kugli tako mnogo naroda, nezavisno jedan od drugog, predstavlaju
božije figurice kao "bića sa šlemo-vima"? Zašto su svuda slični motivi na crtežima po
stenama?
- Zašto se rano Covečanstvo podvrglo muci da - grebanjem stvara slike koje se mogu razaznati
samo iz vazduha?
- Zašto su Ijudi izgradili hramove u kojima su živeli "Bogovi"? Zašto građevine hramova često
predstavljaju pretpostavljene du-plikate "nebeskih rezidencija" ili leteća konačišta "Bogova"?
- Odakle su stari kulturni narodi, kao narodi Maja, crpli svoja zapanjujuća astronomska i
matematička znanja? Iz kog izvora su uzeli narodi Maja svoju "tablicu tame" koja pokazuje svako
pom-račenje Sunca i Meseca u prošlosti i budućnosti? Ko im je dao podatke o orbiti Venere, koji
su tako precizni da su posle šest hi-ljada godina morali da se koriguju samo zajedan dan?
- Kako mogu stari hroničari i proroci da tako beskompromisno tvrde da su izvesna znanja dobili od
"nebeskih učitelja"?
- Koliko ima istine u tvrdnji prastarih "Bogova" da su Zemlju
zajedno sa živim bićima "stvorili" u etapama?
Nauka ima reč. Ako odgovori na ova pitanja nastaće jedna nova, zaokrožena slika sveta. Mnogi
pogledi će morati da se revidiraju, međutim: "Saznati da se grešilo samoje priznanje daje čovek
danas lukaviji nego juče", rekao je moj zemljak Johan Kaspar Lafater (1741-1801). Pošto sam
nabrojao šta bi tehnički bilo moguće, hteo bih da pokažem šta bi trebalo da bude još moguće u
sferi fanta-stičnog.

"Terraforming"
žejms Eduard Oberg radi kao kontrolor leta u Džonsonovom ••--astronautičkom centru agencije
NASA u HJUstonu. Onje obja-vio značajnu knjigu "Nove zemlje" 1981. godine. ) U njoj
upozorava na fantastične mogućnosti da se čitave planete, pomoću veštačkih sredstava, preobrate u
Zemlji slične planete. "Možda ovo zvuči zapanjujuće", kaže Oberg, "ali koncept da se planete
pomoću veštačkih sredstava preformiraju delom nye ništa revolucionarno. To je bila već hiljadama
godina tema literature i mitologije."
U stručnom jeziku se postupak za preobražavaiye beživotnih svetova u upotrebljive planete za
Coveka naziva "terraforming". Ovaj pojam se pojavio prvi put 1930. godine u naučno-
fantastičnom romanu V. Olafa Stepldona "Prvi i poslednji Ijudi" i znači preformi-ranje Zemlje Ui
stvaraiye novih svetova. Obergje konkretan.
"Kao prvi kandidat za terraforming nudi se Venera- Nekada se verovalo daje ona bliznakinja
Zemlje. Danas znamo daje na njoj kao u srednjovekovnim vizijama pakla. Za Zemaljske uslove
Venera je isuviše vrela. Njena atmosfera sadrži isuviše ugljen-dioksida i paru sumporne kiseline.
Osim toga ona se isuviše polako okreće."
Planeri terraforminga ozbiljno razmišljaju da izmene te uslove. Komete bi se rnogle, špekulišu oni,
atomskim eksplozijama izbaciti iz putanje tako da se njihovi komadi sudare sa Venerom. Komete
se sastoje delom od leda, a ovaj bi se istopio na užarenoj Veneri i tako bi nastala vodena para koja
je važna za život. Takođe bi naciljani udari kometa ili asteroida mogli da utiču na brže okretanje
Venere u dnevnom i noćnom ciklusu. Obergkaže: "Brži broj okretaja planete stvarajače magnetno
polje i time smanjuje ozračenje od Sunca."
Sledeća mera bila bi proizvodnja plavih algi u genetičkim labora-torijama od kojih bi nekoliko
hiljada tona trebalo ubaciti u atmosferu Venere. Ovejednoćelijske alge posedujujednu
stvarnofenomenalnu osobinu - mogu da žive i na visokim temperaturama. Da bi preživele u
nepovoljnim životnim uslovima one stvaraju velike, debelokorne trajne ćelije sa rezervnim
materijama. I, što je najvažnije, one se masovno razmnožavaju! Svojom razmenom materija
redukovale bi visoko učešće ugljen-dioksida u atmosferi Venere. Pri tome se, kao sporedni
proizvod, ugljen-dioksid pretvara u kiseonik, a takode bi se i atmosfera Venere totalno izmenila.
Međutim, na našoj susednoj planeti bilo bi ipak pretoplo za Ijudsku egzistenciju, a sem toga morao
bi se zaustaviti efekat stakle-ne bašte. Džejms Oberg nema samo jedan predlog. On predlaže
veštačke oblake od prašinekoji stvaraju hlad i sprečavaju osunče-nje i koji bi mase vodene pare
pretvorili u kišu za stvaranje okeana. Posle nekoliko vekova, izračunaoje Oberg, u izvesnim
predelima Venere vladala bi klima slična nekom našem južnom moru.
To neće ići tako glatko i jednostavno kao u ovim fantastičnim idejama koje sam vam skraćeno
skicirao. Pravi problem predstavlja pritisak u atmosferi Venere koji je, otprilike, sto puta veći od
vaz-dušnog pritiska na Zemlji u visini površine mora. Čoveku treba atmosferski pritisak od oko
215 grama na kubni santimetar. Nešto niži i nešto viši pritisak podnosi se bez specijalnog odela.
Međutim, pritisak sadašnje atmosfere Venere bi ga "razmrljao".
Svatakva razmišljanja sujoš u povoju. Medutim, priznati naučni-ci, kao štoje pokojni švajcarski
astrofizičar, profesor Fric Cvikli, koji je predavao na Kalifornijskom institutu za tehnologiju ili
profesor
ovako: "Rastite i razmnožavajte se, vladajte biljkama i životinjama, potčinite Mars."
Čovek odoleva, podnosi najrazličitije klime ili uživa u njima; živi u grenlandskoj hladnoći, u suvoj
pustinjskoj žezi, na ekvatoru u vlažnoj džungli, u proredenom vazduhu na visoravnima Anda. On
se prilagodava. Mada su danas samo teorije, razmišljanja pokazuju - polazeći od tehnološkog i
biološkog znanja - da se vrele (Venera) i hladne (Mars) planete mogu nakraju krajeva preobraziti u
nebeska tela slična Zemlji.
"Bespomoćnost i nezadovoljstvo su prvi preduslovi napretka", rekao je Tomas Alva Edison
(1847-1931) i učinio je "neverovatna" tehnička otkrića koja su promenila svet.

Položaj Zemlje
Suncev sistem se sastoji od jednog Sunca i jedne ili više planeta.
U poređeiiju sa 200 milijardi sunaca, našeg Mlečnog Puta, naše Sunce je sasvim obična
prosečna zvezdica. Sa prečnikom od 1,4 miliona kilometara onoje veće od Zemlje "samo" 109
puta.
Od devet planeta koje kruže oko našeg Sunca, Zemlja se nalazi na upravo idealnom rastojanju:
nikada nije prehladno, nikada pretoplo što su idealni uslovi za razvoj svih zamislivih životnih
oblika.
Zna se da na Marsu i Veneri ovo izgleda kritično, međutim, na drugim planetama život sličan
životu na Zemlji ne bi uopšte došao u obzir, zbog ekstremno visokih ili niskih temperatura. Idealno
rastojanje od Sunca čini Zemlju "Ijudskom planetom". Kojoj okolnosti možemo da zahvalimo
za povoljan položaj u ko- 3 smosu?
U stara vremena Ijudi su bili ubeđeni da je Zemlja u središtu Univerzuma, a da se Sunce okreće
oko Zemlje. 280. godine pre naše ere, mladi naučnik Aristarh sa Samosa (300-230) postavioje
hrabru tezu da Sunce i fiksne zvezde stoje nepokretni, a da Zemlja kruži oko Sunca; Aristarh je bio
ismejan, ali danas je poznato da je njegova pretpostavka bila pravilna: Sunce se nalazi u središtu
našeg Sunčevog sistema. Oko 400 godinakasnije, naime 150. godine naše ere egipatski astronom
Klaudije Ptolomej iz Aleksandrije (120-180) dopunioje tadašnje znanje "Ptolomejevim
geocentričnim sistemom" u kome Zemlja stoji u središtu, a oko nje se okreću Mesec, planete i
Sunce, a vrlo daleko izvan toga i jedan krug sa mnogo zvezdica.

Geocentrični sistem ovog Aleksandrinca sadržao je celo antičko znanje astronomije i

matematike.
Nije čudo što je on ostao važeći hiljadu i po godina dok genijalni Nikola Kopernik (1474-1543) iz
istočnopruskog Torna mje napisao 1543. godine svoje glavno delo "Sedam knjiga o kruženju
nebeskih tela". Kopernik je utvrdio: ne Zemlja, Sunce je u središtu našeg planetnog sistema -
prividno kretanje zvezdanog neba potiče od okretanja Zemlje. 1 Kopernik se prevario videći da su
putanje planeta oko Zemlje kružne. Tek su tri zakona Johana Keplera (1571-1630), koji nose
njegovo ime, otkrili:
 - da su putanje planeta oko Sunca elipsaste,
- da se planete kreću najbrže na tački najbližoj Suncu, a najsporije na najudaljenijoj tački
od Sunca,
- da one utoliko sporije kruže oko Sunca ukoliko su dalje od njega.
Ova tri zakonaje dopunio Isak Njutn (1643-1727) kojije prilikom svojih studija u Kembridžu
naišao na Keplerova dela. Njutn, teore-tičar i pažljivi posmatrač svakodnevnih pojava, zapitao se:
zašto predmet, koji se baci u vazduh ponovo pada na Zemlju? Odgovor se nalazi u njegovom
životnom delu "Matematičke osnove prirodn.e nauke" koje sadrži Njutnov Zakon o gi-avitaciji.
Zakon kaže: "Dve mase se privlače silom koja je direktno proporcionalna proizvodu mase, a
indirektno proprocionalna kvadratu njihovog rastojanja". Pojednostavljeno rečeno: između
razdaljine neke planete od Sunca, njene mase i njene brzine postoji uzročni odnos.
Naš Sunčev sistern se uravnotežio. Kao po redu vožnje devet planeta opisuje svoje elipsaste
putanje. Šta bi se desilo kada bi iznenada, zaslugom nekog čarobnjaka, uletela nepoznata planeta u
te putanje, ili ako bi iz njih bila uklonjena neka postojeća planeta?
Ravnoteža bi bila narušena, privlačne snage masa bile bi pome-rene. Posle dužeg vremena bi se,
doduše, sve aranžiralo na novim putanjama, ali bi Mars, recimo, bio lociran bliže Suncu, a Merkur
bi možda bio čak izbacen u drugo sazvežđe. Dakle, mogli bi se stvoriti "Zemlji slični" svetovi ako
se neka hladnija planeta pomeri na putan-ju bližu Suncu ili ako se vrela Venera udalji od Sunca. U
ova-kvim okolnostima ne bi više bila potrebna ogledala prečnika hiljadu kilo-metara da hi se
zagrejala hladna planeta, a ni veštački oblaci od prašine da bi se vrela planeta ohladila. Ali kako bi
se mogle "pomeriti" planete?

Vasionska kolonija u tami vasione

Uz najhrabriju tehničku fantaziju ne može se zamisliti energija koja bi mogla da pomeri planete sa
njihovih putanja. Pogonski motori koji bi to mogli da učine spadaju u oblast najdalje utopije.
Međutim, inženjeri "terraforminga" ne daju se odvratiti sadašnjim statusom. Oni kažu: "Stvorimo
nove odnose gravitadje u nekom Sunčevom sistemu! Minirajmojednu planetu i druga nebeska tela
biće oterana na nove putanje! Nove putanje se mogu, sa priličnom tačnošću, unapred prora&unati,
a kod ovih razdaljina nekoliko dese-tina hiljada kilometara ne znače ništa."'
Hipoteza:
Jedan vasionski habitat već je 500 godina na putu i približava se nekom sunievom sistemu.
Generacija "X" vasionskih naseljenikane pokazuje ni najmanji interes da ode u neki novi svet.
Njihova domovina, njihova "planeta"je vasionsko naselje.
Medutim, posle dužeg putovanja kroz tamu kosmosa habitat mora da dopuni svoje zalihe energije.
Već pred uletanje u novi sunčev sistem astronomi su odabrali šest planeta, izračunali njihove puta-
nje, napravili spektralne analize i izmerili temperature
površine. Robotske sonde su u munjevitim izletima pokupile podat-ke o šansama za život.
Rezultati postoje - 1. planeta: užareno tečna;
2. planeta: temperature preko 700 stepeni; 3. planeta: temperature do 20 stepeni na ekvatoni,
džinovske ledene kape na polovima, orkanske bure od peska i vodene pare, postoji primitivan
život; 4. planeta: led ispod zamrznute površine, stalna zaleđenost, slaba atmosfera sa 96 % ugljen-
dioksida, 2 % azota, 1 % argona, 0,7 % ugljen-monoksida i 0,3 procenta kiseonika; 5. planeta:
sterilna, led, bez atmosfere, mnogo prirodnih bogatstava u rudama; 6. planeta:
džinovsko nebesko telo, atmosfera pretežno od inetana i amonijaka, bez života.
Igumani "Izaslaničke misije" likuju: 3. planeta je pogodna za gajenje života "po njihovom uzoru",
mada se ona mora približiti nešto bliže Suncu. Tada bi se rastopile polarne kape, stvorili bi se
okeani, porasla bi temperatura i počelo bi kruženje voda - oblaci - kiša. Prvo bi se posejale plave
alge koje proizvode kiseonik, zatim razne primi-tivne životne forme, a zatim biljke i živa bića svih
vrsta. Vrhnnac poduhvata bila bi planirana veštačka mutacija najrazvijenije vrste -"stvaranje"
intilegencije.
Prevashodna briga naučne elite kreće se u pravcu stvaranja energije. Sunce ovog stranog sunčevog
sistema je, doduše, izdašno, medutim, nedostaju sirovine. Posle stolećima dugog leta nedostaje
sve, samo ne nedostaje vreinena. Generacije rođene u kosinosu odavno duže žive od njihovih
predaka. Njima ništa ne znači da ostanu pet stotina godina u novootkrivenom sunčevom sistemu,
da otuda koriste sirovine i istovremeno da nadgledaju eksperiment "Izaslaničke misije". Njima,
takode, ne smeta da u meduvremenu odu do tri najbliža sunčeva sistema i da se posle dve i po
hiljade godina vrate, da bi pratili razvoj svog eksperimenta.
Posle dugih proračuna mkovodeća tela sastavljena od naučnika i igumana odlučuju da oba
problema - energije i zadatka misije reše jednim udarcem. Buše kilomet.arski duboke rupe u 5.
planeti, a vasionski habitat se pomera na bezbedno mesto. Istovremeno se aktivira čitav lanac
vodoničnih bornbi. Kao štoje ranije izračunato, onekomadaju 5. planetu i uravnoteženi sklop
ovogsunčevog sistema dospeva u haotično stanje. Treća i četvrta planeta približavaju se Suncu,
šesta se udaljava. Komadi pete planete sudaraju se sa drugim nebeskim telima, a ipak najveći deo
njih skuplja se, kao što je očekivano, ujedan prsten. Komadi se brzo hlade, a timeje naučna elita
rešila problem energije. Od tada roboti mogu da eksploatišu sirovine svake vrste direktno sa
novonastalih asteroida. Senzori javljaju gde se nalazi led, gde gvožđe, gde uran, a gde titan. Verska
braća "Izaslaničke misije" sada imaju svoju željenu planetu na ide-alnoj putanji Sunčevog sistema.
"Terraformmg"!
Ludo. Avetinjski. Utopijski.
To samo tako zvuci. Geneza, biblijska praistorija stvaranja sveta u osnovi ne govori ništa drugo.
"... i tada reče Bog: vodu ispod neba skupiću najedno mesto, da suvo postane vidljivo! 1 to se desi,
i Bog nazva to suvom zemljom, a tamo gde se skupila voda, on nazva more, i Bog vide daje to
dobro...
... 1 Bog reče: neka iz zemlje izraste mlado zelenilo: zelje koje ima seme i drveće sa plodovima
koje po svojoj vrsti na zemlju plodove donosi, u kojemu je seme prema njegovoj vrsti. 1 Bog vide
daje to dobro...
... Neka vi-vi voda od živih bića, a ptice neka lete iznad zemlje, na praznik neba! 1 to se desi. 1
Bog stvori velike morske životinje i sve što tamo živi i kreće se, od čega voda vrvi, i sve leteće
zverke svaku prema svojoj vrsti. 1 Bogvide daje to dobro...
... i Bog reče: neka zemlja stvori živa bića: stoku, gmizavce i polj-sku divljač, svaku prema svojoj
vrsti! 1 to se desi..."
Svestan sam da ovom alegorijom šokiram, da će mi se prebaciti da tehniziram božanski akt
stvaranja sveta. Prema mom razumu, moje mišljenje nije jeretično. 1 strani astronauti - za koje
uzimam slobodu da tvrdim da su nekad postojali - imali su nekad i negde svoje poreklo. Stara,
prastara pitanja odakle smo, kadaje sve počelo i kako - nemaju odgovor.
Da li se život prenosi putem inteligentnih životnih oblika od sunčevog sistema ka sunčevom
sistemu, kao što to smatra mogućim nobelovac Fransis Krik u svojoj knjizi "Sam život"? Da li
inteli-gencija ne nastaje slučajno, dugim prilagođavanjem, nego putem sračunate, veštačke
mutacije "spolja"?
Naravno da mi je poznato da život i inteligencija mogu da nastanu kako na Zemlji tako i negde u
vasioni. Sa pretpostavkom da su obe "ubačene", pitanje se prebacuje u neki drugi sunčev sistem.
Za našim sopstvenim životom ne moramo više da tragamo - mi postojimo. Međutim, gde treba da
istrazujemo vanzemaljske životne oblike? Na Bernadovoj zvezdi (udaljenoj šest svetlosnih
godina), na Alfa ken-tauri (udaljenoj četiri svetlosne godine), na Siujusu (uda-Uenoj osam
svetlosnih godina)?
Ne, mi Ijudi smo sami sebi najbliži. Svejedno gde se može naći odgovor o vanzemaljskom životu,
mi moramo početi sa istraživa-njem kod nas, u našem Sunfievom sistemu. Dok se drugi svetovi
nalaze izvan naših mogućnosti ispitivanja ne ostaje nam nikakav
drugi izbor. Možda ista pitanja uznemiravaju vanzemaljske civiliza-cije. Moramo prvo u našem
Sunčevom sistemu da tražimo odgovor.
Američki astronom Džon A. Bel nabacio je u svojoj studiji "Zoo-loška hipoteza" pitanje da nije
čovek, možda, posebna vrsta koju su odgajili vanzemaljci i koju oni posmatraju iz vasione, kao što
mi u rezervatima za divljač posmatramo ponašanje životinja. U vezi s tim astronom i astrofizičar
profesor Nikolaus Fogt sa univerziteta u Minhenu kaže:
"Intenzivno istraživanje manifestacija vanzemaljske intergencije trebalo bi da otpočne u našem
sopstvenom Sunčevom sistemu. Ukoliko stvarno živimo •u zoološkom vrtu, treba da pokušamo da
se probijemo do rešetaka i da otkrijemo naše čuvare. Možda oni borave sakriveni u asteroidnom
prstenu ili negde u spojnom planetarnom sistemu
Umesto završne reči uz ovaj kompleks problema citiraću Vilhel-ma Jensena (1837-1911) jednim
umnim stihom:
Ko prvi dobije ideju, Prvo mu se godinama smeju. Kada se otkriće
konaCno razume, onda to svako može i ume.
II

FANTASTIĆNA STVARNOST
Prošlost i sadašnjost naša su srcdstva. Buciućnost sama našaje svrha.
BIez Paskal (1623-1662)

Tako se ponašaju Ijudi koji se iznenada konfrontiraju sa hićima i predmetima iz poslovično vedrog
neba, a koja ni u snu nisu sretali, o čijem postojanju nemaju pojma? Kako reaguje čovek iz
kamenog doba na neočekivani bljesak svetlosnog zraka iz džepne lampe? Kakav utisak ostavljaju
vatrometne rakete, koje na tamnom nebu sa grmljavinom proizvode kišu zvezdica, na stanovnike
nekog usamljenog, zaboravljenog ostrva u Južnom moru? Šta se dešava u glavama australijskih
domorodaca pored čijih pećina iznenada pro-tutnje tenkovi? Kako reaguju patuljasti Pigmejci u
afričkoj tropskoj šumi kada se helikopter uz zaglušujuću buku spusti pred njihove kolibe od slame?
Kakvo iznenađenje dožive Eskimi kad ugledaju podmornicu koja ispliva između santi leda u
blizini njihovog igloa? Kako je izgledalo kada su prvi beli zavojevači počastili svojom
iznenađujućom posetom Indijance u Južnoj i Centralnoj Americi?
Susreti tehnički razvijenije sa nekom primitivnom kulturom na-zivaju se "konfrontacije kultura".
Ukolikoje veća razlika svetova koji se susreću, utoliko su grotesknije posledice.
Pnmitivac ne veruje svojim očima i ušima, ne razume šta se dešava. Njegova čula javljaju nešto
totalno nerazurnljivo. On pre-tražuje sve vijuge u svom mozgu, međutim, ne nalazi iskustva sa
kojima može da uporedi ovo upravo doživljeno. Klan se sakuplja, savetuje, nagađa. Odakle dolazi
ono štoje pred njima? Šta hoće od njih ove strane spodobe? Da li ovi nepoznati predmeti
predstavljaju opasnost za njih? Razgovara se i savetuje i zbog nedostatka nekog, za njih
prihvatljivog, objašnjenja. Nastaju priče, legende, pa i nove religije, jer su konfrontacije kultura
stalno u sebi skrivale seme za nove kultove. Toje dokazano.
Takoje bilo i pre mnogo hiljada godina kada su se vanzemaljski kosmonauti "prikazali" prvi put
našim primitivnim precima, kada 511 ovi prvi put videli tehničke naprave koje su im bile
nerazumljive.
Oni nikada nisubili videli nešto slično, nešto uporedivo. Takojebilo prekjuče ijuče, kada su beli
konkvistadori prodrli u netaknute rajeve "divljaka". Znamo šta se dešavalo prekjuče i juče, šta se
još i danas dešava. Ispitajmo to na primeni i izvucimo iz toga zaključke.

Istraživanja u Novoj Gvineji

Raojedna od poslednjih belih mrija na karti sveta koloniziranaje Nova Gvineja prvo od strane
Holandana, Engleza i Nemaca, a njih su zatim, 1920. godine, smenili Australijanci, koji su,
doduše, naselili samo obalsku oblast. Oko 1930. godine u brdovitom predelu Nove Gvineje
živelojejoš preko milion urođenika koji nikada nisu nešto čuli o belim Ijudima. Živeli su u
plemenima, nedodirnuti od stranog sveta, u uslovima kamenog doba i ništa nisu znali o teh-ničkim
tekovinama novoga vremena. Šta su osećali, šta su mislili ovi zakasneli Ijudi iz kamenog doba,
kada su se neposredno konfronti-rali sa civilizacijom dvadesetog veka?
Australijski istraživači Bob Konoli i Robin Anderson tražili su odgovore na ova pitanja. Ono što su
saznali obrazložili su u jednom televizijskom dokumentarnom filmu Obojica su polazili od toga da
još mora da živi neki Australijanac iz tridesetih godina, koji je onda pripadao timu koji je doživeo
prve kontakte sa urođenicima. Oni su se čak nadali dajoš postoje živi prastanovnici Nove Gvineje
koji su bili deca ili mladići u ono vreme kada su ih belci otkrili, dakle, koji mogu da opišu taj
događaj iz svog ugla.
Konoli i Anderson imali su sreću.
Na Novoj Gvineji, drugom po veličini ostrvu ua svetn, na austra-Ujskom obalnom pojasu, izbila je
zlatna groznica 1926. godine. Hiljade Australijanacaje potražilo svoju sreću u vrelim priobalnim
oblastima tog stranog sveta. Groznica nije trajala dugo, jerje mala-rija desetkovala mlade
avanturiste, a, sem toga, zlanti plen je bio mali. Mali broj njihje izdržao. Oni su bili opsednuti
mislju da se u dubini kopna nalaze velike količine tog traženog žutog metala.
Tim uporaim tragačima za zlatom pripadala su i braća MajkL Bendžamin i Džejms Li. Ova tri
tvrdoglava Australijanca imali su hobi da fotografišu i snimaju filmove. Oni su uvek imali sa
sobom -sem oružja na boku i sita za ispiraiye zlata na leđima - i kamere.
Njihov prvi kontakt sa prastanovništvom ostao je kao svojevrsna dokumentacija. Sada,
osamdesetih godina, njihovi zemljaci Konoli i Anderson mogli su da se vrate na to. Njih dvojica su
napravili povećanja od materijala nastalog oko 1928. godine i uspeli su da indentifikuju mesta
događaja i da ih ponovo nađu. Tu su bile i slike osoba koje su mogli da pokažu starijim
stanovnicima.
Nekoliko starih urođenika su se prepoznali na fotografijama. Oni danas drukčije izgledaju, nose
cipele, pantalone i košulje, a fotogra-fije od pre pedeset godina su ih prikazivale u keceljama i sa
kopljima. Jedan staracje ispričao:
"Tada sam još bio dete. Moj meje otac poveo u lov i tada smo prvi put videli belog čoveka. Smrtno
sam se uplašio i počeo da plačem. Taj se čovek pojavio sasvim iznenada. Nikada pre toga nismo
videli takvo biće. Odakle li dolazi? Možda sa neba ili iz reke? Bili smo potpuno zbunjeni."
Bendžamin i Džejms Li potvrdili su taj utisak: "Mi smo bili nešto apsolutno strano za njih, nešto
štojoš nikada nisu videli. Prastanov-nici su, kako objašnjavaju braća Li, zbunjeno stajali pred
svakim predmetom bez obzira da li se radilo o šibici, konzervi, olovci ili makazama. Ono što im je
tada prolazilo kroz glavu objasnili su ovi, još živi, urođenici. Za njih su postojale samo dve
mogućnosti, pričali su oni, ili su ovi stranci morali doći sa neba, ili su to bili duhovi izumrlih
predaka!
"U našem selu se proširila vest da su došle munje. Smatrali smo te belce munjama sa neba.
Drugi su govorili da su to naši preci koji sn se vratili sa onog sveta."
Štabi inače trebalo da misle? Postojala su stara predanja, koja su : poznavali, da su nekada Bogovi
sišli sa neba i da su Ijude podučili.
urođenik nije skriven posmatrao kako jedan od belaca spušta pan-talone i vidljivo izbacuje svoje
izlučevine." Jedan od onih sa neba upravoje uradio ono!", izvestioje špijun. Neki od hrabrijih
omirisali su zaostavštinu belog čoveka i utvrdili da nebesko govno smrdi isto tako kao i zemaljsko.
Sa kolonom nosača braća Li su preko planina prodrli u unu-trašnjost zemlje. Dok su oni posle
višednevnog marša gradili logor urođenici su se sa poniznim držanjem približavali i donosili im
šećernu trsku i druge poklone.
Braći Li je postalo jasno da ne mogu da transportuju sve što im je potrebno od obale u prašumu,
niti nađeno zlato ka obali. Potrudili su se da nađu avionsku vezu. Njimaje takođe uspelo da
privuku urođenike za rad na improvizovanom malom aerodromu. Oni, do-duše, nisu shvatali o
čemu se radi, ali rad im je činio zadovoljstvo. Hiljade Ijudi, žena i dece pevajući su nogama ravnali
tle. "Oni su jednostavno bili srećni što imaju mesto za tapkanje", kaže Bendžamin Li. Pre nego što
je avion pozvan radiom objasnili su urodenicima da će sa neba doći velika ptica, da će sa sobom
doneti mnoge lepe stvari, a u svome stomaku čak i Ijude. Razumljivo, hi-ljade radoznalih
urođenika bile su prisutne kada se avion spustio na utabano zemljište. Jedna stara ženaje ispričala
da su se prilikom sletanja džinovske ptice bacili na zemlju i sakrili lica; mnogi od njih su bili tako
prestrašeni da su pustili vodu, zatirn su pobegli i sakrili se, a mnogi su se čvrsto zagrlili u vrištali
od straha. Bendžamin Li je posmatrao: "Ljudi su bili kao u panici, jer nisu znali sta se otuda
spušta."
Malo po malo, u meri u kojoj je bilo moguće razumevanje, urođenici su shvatili da ovi čudni belci
nisu nebeska bića, medutim, oni su ostali u ubeđenju da oni nisu sa ovog sveta. To mora da su
duhovi njihovih predaka! Odvajkada je postojao običaj da se mrtvi spaljuju, a da se pepeo i kosti
bacaju u reku. A šta su radili ovi stranci? Oni sii stajali satima u reci. Ispirali su pesak i odvajali
male žutekamenčiće iz čudnih činija. Dakle, to su moralibiti njihovi mrtvi precikoji su u recitražili
svoje sopstvene ostatke. Kako se inače može objasniti njihovo neobično ponašanje?
Godine SM prolazile. Nesporazumi su otklonjeni. Belci su ostali, čak su stalno novi dolazili, a
mlada generacija prastanovnika većje
podučavana u školama koje su osnovali belci. Jezička barijera je probijena, nrođenici su počeli da
uče. Međutim, šta bi se desilo, moramo se upitati, da su belci posle kraćeg zadržavanja nestali tako
naglo kao što su se pojavili i da se nikada više nisu vratili?
Sigurno, kao amin u crkvi, nastao bi neki novi kult, neka nova religija, kult o precima koji se
vraćaju, koji su u reci tražili svoje kosti - kult o belcirna koji su sišli sa neba u jednoj ogromnoj
bučnoj ptici i ponovo tamo nestali. Upravo bi se to desilo.

Kargo-kultovi stalno nastaju

Ono što se pre više hiljada godina dogodilo, kada su tudi astro-nauti posetili
pračovečanstvo, ponovo se dešava i u našem veku..
Kargo je reč uzeta iz engleskogjezika i znači: roba, tovar, teret.
Etnolozima i teolozima je poznato da na udaljenim ostrvskim predelima Mikronezije i Melanezije -
arhipelazima u severozapad-nom, odnosno zapadnom Tihom okeanu - postoje brojni kargo-
kultovi. Štaje kargo-kult i kako on nastaje?
Osvajači, misionari, avanturisti, vojnici imaju stalno kod sebe robu (kargo), kada prvi put sretnu do
tada neotkrivena urođenička plemena nedodirnuta nijednom civilizacijom. "Roba" je sve: puška,
konzerva, mreža za komarce, pa i šešir, naočari, kamera. čak donji veš i veštačka vilica. Moramo
sebi predstaviti da su prastanovnicima r "nate stvari koje su za nas razumljive same po sebi,
jednostav---. „ tek one hiksuzne! Oni zainteresovano posmatraju šta stranci aie sa tim stvarima, šta
njima izvode. Pri tome im se budi želja da ; lakve čudne predmete. Medutim, kako? Otkud
strancima 'a bogatstva za koja, očigledno, ne moraju ni da rade? U in'ia "divljaka" razvijaju se dva
alternativna rešenja za tu zago-ili ove strane spodobe imaju svoj kargo sa neba ili od svojih - -h
predaka.
«Jifdiko dode blagoslov sa neba možda bi i oni sami mogli da iAiTa kargo; zbog toga urodenici
pokušavaju da se prijateljski
drugom svetu u kome nema telesnih mana i u kome ima svega što zažele i da u tom drugom svetu
niko ne živi u bedi. Sopstvena posmatranja ih dovode do zaključka da su se rnrtvi vratili i da su za
njih iz svoga čudesnog sveta doneli kargo, skupocena dobra. Tako nastaju kargo-kultovi.

Klasični kargo-kult
Hebridi se nalaze u Tihom okeanu i njima pripada osamde-set ostrva, Jedno od najmanjih je Tana
koje je dugo samo pedesetkilometara, ali ima 11000 staoovnika ijedan aktivni vulkan. Literafrura
navodi sa tog ostrvajedan upravo klasičan slučaj kargo-kulta koji tamo i danas postoji.
Biloje to u maju 1941. godine kada su se urođenid naglo povukli iz svojih sela u džunglu.
Misionari adventista i presbiterijanaca, koji su ostrvljane prevodili u hrišćanstvo, našli su se pred
zagonetkom. Štaje tako naglo ušlo u te Ijude?
Polako se saznalo da se na delu ostrva pojavio "Džon Fi-um" i najavio novi svet u kome niko više
ne mora da radi, jer će kargo biti deljen u ogromnim kolicinacaa. Do danas nije moglo da se
razjasni koje bio taj Džon Frum i da li se iza njega skrivalo neko zivo biće. Da li se kod ove
sumnjive pojave radilo samo o glasini? Glasine se, u svakom sluCaju, kod "primitivnih" prihvataju
zdravo za gotovo isto kao i u našem, navodno prosvećenom, svetu.
Svejedno da U pravi ili izmisjen, taj Džon Frum rasturio je društvenu etrukturu roalog ostrva Tana.
Ostrvljani su u očekiva-nju obećanog karga noćima igrali u divljoj ekstazi, napijali su se i
poklanjali sve što su imaUJerje trebalo da dobiju mnogo lepše stvari. Zaštojoš raditi, pitali su se,
kada će Džon Frum uskoro da ih usreći! Kada su se pojavili australijski hidrokrilni čamci i na kraju
jedan američki nosač aviona, oduševljenju na Tani nije bilo kraja.
U to vreme su se pronosile priče da Džon Frum ima tri sina: Isaka, Jakova i Lastuana (od last one,
poslednji).
Po osti-vu su stvarno tumarala tri osti-vljanina u dugim odorama kao "proroci" Džona Fruma i
obećavala kargo koji treba da stigne. Kada su se, zatim, Amerikanci iskrcali na Tanu situacija sejoš
više iskomplikovala. Ostrvljaiii su ugledali vojnike koji su, kao i oni sami, imali tarnnu boju kože.
Bioje to za njih neoborivi dokaz da kargo ni u kom slučaju ne pripada samo belcima. Amerikanci
su pokla-njali mnoštvo kargoa urođenicima: žvakaću gumu, čokoladu, konzerve, noževe, igračke,
sve što jedna takva bogata okupaciona sila ima u prtljažniku. Urođenici su prihvatali ovu robu kao
stvar samu po sebi razumljivu, jer im je obećana i zato što im taj kargo pripada. Sada su znali da su
"njihov Bog" Džon Frum i njegovi proroci bili u pravu. Međutim, nisu bili zadovoljni. Mislili su -
što se tiče količine robe kojaje iskrcana sa ratnog broda - daje, u stvari, premalo karga za njih,
naročito zato štoje izgledalo da svetbelaca raspolaže neizmer-nim količinama robe. Sve ono što su
velike ptice, transportni avioni, istovarali na improvizovanim aerodromima učinilo ihjejoš pohlep-
mjim. Hteli su da imaju i takve avione kako bi kargo - blagoslov i Djima stigao s neba.
U fazi tog orijastičnog očekivanja blagostanja koje će doći ostrvlja-nin Neloiagje objavio daje on
ponovo rođeni Džon Frum i istovre-meno predodređeni kralj SAD i Tane. Neloiag je naterao svoje
zimljake da na platou Ikelan izgrade pistu da bi kargo ubuduće n-ogao da im stigne direktno sa
neba. lako tako blizu sreći, ostrvljani su, za svaki slučaj, tetovirali na svojoj tamnoj koži slova
USA, jer su bili ubeđeni da će kargo stići do njih samo pod tim čarobnim znakom.

Odakle smo uzeli sopstvene uzore

Odakle smo mi sami preuzeli uzore za naše kultne predmete, naš -'kultni nakit, kultnu odeću? Koji
prastari model je služio za krunu, koji za biskupsku palicu? Od koga se videlo da se određene
radnje mogu izvršavati samo u odeći kojaje protokolarno utvrđena? Šta imitiramo kada se u litiji
na Brašančevo ulicama nosi "nebo"? Zašto se u oltaru zatvara "svetinja"? Odakle potiču uzori za
anđele sa krilima i sveta svetla koja zrače? Odakle su stanovnici Zemlje preuzeli nerazumljive
predstave kao što su one o Spasovdanu? Da li smo sami pronašli "bezgrešno začeće", "praotački
greh", "spase-nje", miropotnazanj e?
Bavljenje kultovima nastalim u našem veku, ponašanjem Ijudi iz kamenog doba sadašnjice,
stvara neku vrstu ogledala u kome ćemo se sami ogledati. Poreklo i razvoj kargo kulta i drugih
kultova stvaraju nam šansu za pogled u našu sopstvenu prošlost. 1 mi ćemo morati da se pitamo o
počecima i o uzrocima naših religijskih svetova.
Ko su bili naši uzori i učitelji?
Amerikanci kao vesnici Bogova

To proleće 1945. godine Amerikanci su na Novoj Gvineji pretvorili oblast oko Holandije u bazu.
Privremenoje tamo bilo stacioni-rano 400000 vojnika. Avioni su neprestano sletali i donosili
rezerve za rat na Pacifiku. Domoroci, većinom Papuanci, posmatrali su sumnjičavo i bez
razumevanja šta se događa. Oni nisu imali pojma o svetskoj politici, o razarajućem ratu na celoj
Zemljinoj kugli. Njihov svet bio je žbun!
Stranci koji su preko noći upali u njihov svet izgledali su neizmer-m bogati i poklanjali su kargo
u velikim količinama. Međutim, te velike, neobične ptice su nestale put neba bi-zo, kao što su se i
pojavile. Osti-vljani su se povukli u sebe. Šta su pogrešno raadili? ako lako navikmiti na blagodeti
kargoa nerado su se odvikavali od ; :klona dobijenih bez muke. Na kraju došli su do zaključka da
bi morali da imitiraju strance dabi ponovo došli do kargoa. Na napuštenim plažama izgradili su sa
materijalom iz šipražja ogromne
s'orske šnpe" u kojima su želeli da uskladište eventualni kargo. Od ;lame i drveta sklepani su
avioni po uzoru na američke mašine. Takođe, nije trebalo da nedostaju ni "poljske bolnice" koje su
videli.: stavljeni su i "lekari" i "bolničarke". Mladi urođenici su se trimovali sjnom drilu.
Holandski činovnici na osti-vu posmatrali su sa
'-izumevanjem ove ludosti i smejali se. No, uskoro je usledilo ' režnjenje. Kargo nije punio šupe.
Ponovo je bilo onako ka-ve američkih vesnika bogova. Ostalaje samo nada da će --;neracije moći
da učestvuju u bogatom kargo - blagoslovu, vredno rade ono što su svakodnevno gledali
Dečje sujeverje? Verovati u to bila bi lažna nadmenost iz koje potiskujemo ono što namje
neraznmljivo. "Najveći broj i najgora zla kojeje učinio čovek čoveku potekla su iz čvrstog
uverenja, u isprav-nost pogrešnih ubeđenja", konstatovao je Bertrand Rasel. Stalno previdamo da
su "naše" religije u suštini nastale na sličan način. Smatram iluzijom da se zapadne religije izvode
iz božje reči, iz božjeg uzora. Između naših religioznih predstava i oblika ponaša-nja i ka.rgo-
kultova postoji razlika u biti, medutim, samo u masi vernika i hiljadama godina prohujalog
vremena kada su utvrđeni časovi rodenja religija. Ali milioni vernika i veliko vremensko rastojanje
ne govore ništa o tome da li je na početku postojala neka zabluda, neko nerazumevanje tehnike.
Prorok Starog zaveta Jezekilj detaljno i tačno je opisivao "gospodina" koji je sa velikom bukom na
njegove oči sleteo na Zemlju u "kolima" sa "krilima" i "točkovima". Jedino vremensko rastojanje
omogućava da se ovaj dogadaj primi kao "božja manifestacija".

B i s e r i iz kruga Kargo-kulta

Moj prijatelj Ulrih Dopatka,bibliotekar Univerzitetske bibIioteke u Cirihu, sakupljao je, odvajao i
arhivirao kargo-kultove iz vremena velikih otkrića, kada su se odigravale konfrontacije kultu-ra.
Dopatka, kojijoš radi na svojoj knjizi, dozvolio mije da unapred preuzmem nekoliko priča, bisera
prošlosti, abonbo na sadašnjosti.
16. oktobra 1978. godine BBC iz Londonaje emitovao u dokumen-tarnoj seriji PANORAMA film
o poletanju rakete u Zahii u Africi. Kameraje pokazala grupu Crnaca koji su sa čuđenjem gledali
ovaj dogadaj. Tumač ih je pitao kakav utisak na njih ostavlja lansiranje rakete. Jedan Crnac je
odgovorio: "To su naši moćni prijatelji koji šalju vatru u nebo!" Moralo bi se još jednom otići tamo
da bi se konstatovalo da li se razvio raketni kult.
Kad su etnolozi prvi put helikopterom posetili pleme Tašadaja na Filipinima, jedna starica je
sakrila lice i bacila se na tle. Njena plemenska braća su se iščudavala ovom nebeskom čudovištu sa
sigurne udaljenosti. Posle opreznih priprema naučnici su prošver-covali magnetofon u pećinujedne
porodice Tašadaja da bi takoreći na izvoru zapisali reakcije. Na "ovoj stvari koja krade glas" ostale
su reči strahopoštovanja i čuđenja pred "velikom pticom" koja im je donela kargo, velike poklone.
Ponadali su se da će stalno dobijati fine, strane poklone samo ako budu dobri sa stanovnicima
"velike ptice".
Tašadaji sujemd za pravilo da su oni koji su iznenađeni u svom primitivnom svetu ispunjeni
radoznalošću i strahom i da pokušava-ju da njima stranu tehnologiju objasne pojmovima iz
poznate životne okoline. Analogno tome, kod Indijanacaje od prvelarekćuće parae lokomotive
postao "vatreni konj", a telegrafski vod duž želez-ničke pruge "žica koja peva." Često su pripadnici
primitivnih naroda pokušavali da imitiraju tehničke konstrukdje. Takoje Frenk Harli konatatovao,
za vreine njegove ekspedicije u Novu Gvineju dvade-setih godina, da su urođenici sela Kajmari
ubrzo po njegovom dolasku pojednostavljeno imitirali njegov hidroavion kojimje došao i da su ga
poklanjali deci kao igračku.
Venecuelski etnolog, gospoda L. Barcelo, izveštava o markantnom slučaju modernog nastajanja
mita. Onaje ispitivala indijansko ple-me Pemon u venecuelskoj oblasti Gran Sabana. Prema preda-
njima Pamona, njimaje doneo kult Bog Hirikavaji koji je posle boravka na Zemlji odleteo
zvezdama, ali je želeo da se jednorn vrati. U svojim istraživanjima gospođa Barcelo je otkrila i
novije crteže na steni Pemon-Indijanaca. Ono štoje videla vrlojuje iznenadilo: Indijanci su u
nebesku oblast svoga boga Hirikavaji uci-tali neki strani objekat koji nije postojao na ranijim
slikama na steni. Naučnica je pitala v-hovnog svešt.enika Pemona, a ovaj je odgovorio, kao da se
to samo po sebi razumc: "To su Rusi!" Kako to? Gospoda Barcelo došlaje na trag ovoj
nerazumljivoj stvari. Neki član plemena čuoje da su Rusi izbaciH u vasionu "nebesko vozilo" -
satelit. Vest se proširila okolo. f'emoni su bili ubeđeni u to da rnogu "preko Rusa" da pošalju vest
svom starorn Bogu Hirikavajiju. Doneli su brzu odluku datri pisme-na coveka iz plemena napišu
pismo Rusima i da ga daju jednom misionaru na dalji postupak. Ovo pismo je odštampano u
jednom malom misionarskom listu i postaloje možda najređi dokument' o ponašanju primitivnih
naroda prema stranoj tehnici:
"Vrlo poštovani Rusi,
Dali biste nam, molimovas, učinili uslugu da ovo pismo pošaljete mome pobratimu Hirikavajiju
kojije pre nekoliko godina otišao na jednu od onih zvezda koje su blizu Mesecu.
Dragi pobratime PIirikavaji,
Šaljem n ovo pismo uz pomoć Rusa da ti dam vesti od tvojih rođaka i da ti kažem da nam od tvog
odlaska ide loše i da mnogo patimo. Ranije Indijanci nisu umirali i bili smo brojni, ali danas nas je
malo, jer nas Kanaroaji (belci) ubijaju. Pošalji nam par dobrih pušaka, ne onih koje dolaze iz
Brazila, nego one iz Uaranapia od kojih se zemlja ti-ese. Tako ćemo uništiti Karamaje i odstreliti
ptice i divijač. Kako si ti tanio gore? Mi ovde imamo mnogo katara, mnogo p"o'iiva, mnugo muva
koje ujedaju i koje nam ne daju da spavamo.
Dragi pobratime, moramo mnogo toga da preživljavamo, jer se niko ne brine za nas. Neka bude
hvala misionai-ima koji nam govore da posle ovog života postoji neki drugi, bolji život za nas, u
kome ćemo uživati ako budemo dobri. Inače, ne znam šta od nas treba da bude. Da li vi gore nosite
odela ili još idete u keceljicama? Pošalji nam komad crvenog platna. Takođe bih hteo da znam
kako si otišao na one zvezde, jer ma koliko razmišljao o tome, ništa mi ne pada na pamet. Možda
si odleteo na nekom orlu lešinaru? Danas nam obećavaju Rusi da se uskoro može tamo leteti.
Najboljeje da ti siđeš ovamo i da im kazfeš kako si odleteo da oni ne bi sa time toliko razbijali
glavu. Ukoliko ovo pismo ne razumeš više, jerje na špan-skom, šaljem ti ovih par reči na
indijanskom: Chiricavai achike non pona adombaton piak! (Hirikavaji, dođi dole, na zemlju, kući
kod tvojih rođaka. Toje sve.
Doviđenja! Tvoj pobratim Uaipajuri"

Istorijske konfrontacije kulture

Pozdravili su nas kao da smo došli sa neba", napisaoje Kristifor

Kolumbo (1451 -1506) u svom brodskom dnevniku posle iskrcavanja na jednom Bahamskom
ostrvu. Ovaj nedvosmisleni nesporazum bestidno su iskoristili njegovi španski sledbenici, Her-
nandi Kortez (1485 - 1547) i Francisko Pizaro (1478 - 1541). Njima je pomogla vera Acteka i
Inka, koja je upravo za vreme dolaska osvajača obećavala ponovni povratak Bogova Kecalkoatla i
Ticia Virakoha.
Urođenici sa Tahitija su smatrali svetskog moreplovca i pronala-zača Džemsa Kuka (1728 - 1779)
za njihovog Boga Rongoa, koji im se ponovo vratio, a kojije, prema legendi napustio njihovo osti-
vo na jednoj "lađi od oblaka". Indijanci iz Virdžinije, priredili su moreplov-cu Valteru Raliju
(1552 - 1618), koji je po nalogu svoje kraljice Elizabete 1 tražio Eldorado iz priče, trijumfalni
doček, a i Pedro Alvares Kabral (1468 - 1526), koji je za portugalskog kralja otkrio Brazil i uzeo
ga u posed, jedva se spasao od podaničkih poklonjenja urođenika. Ovaj se entuzijazam nije
odnosio na surove osvajače, njih su prosto smatrali bogovima koji se vraćaju kući.
Prilikom iskrcavanja na Haili Kolumbo je bio pretrpan poklonima od strane urođenika

Ponovo smo u sadašnjosti. Kada je Hans Bertram pisao i pričao svojim avanturističkim letovima
nije izostavio priču koja opisuje su mu jedne obične pilotske naočari - kabinaje bila svojevreno
otvorena - spasle život u Australiji. Aborgiini, starosedeoci, u napali njega i njegovog pratioca
samo zato što su sa crteža nama već poznavali likove slične pilotima, koji su predstavljeni moćnim
debelim naočarima. To su bili njihovi Bogovi. "Jedanput
Svetskom moreplovcu Džejmsu Kuku urodenici sa Havaja su se podanički bacali pred noge

u životu sam smeo da izgledam kao bog, a to mi je spaslo život od Ijutitih Aborigina!" pričaoje
Hanc Bertram.
Na bozji svet ne asociraju samo lica nego i predmeti. Stvari koje su ostale od belih osvajača
urođenici su uvažavali skoro kao kullnc objekte. Fransis Drejk (1540 - 1596), koji je svojiin
putovanjima korisnim za kiuuu ilubiu 1580. gođine plemićku tit.ulu, doveo je 1579. godine
kalifornijsku obalu u engleski posed. Za proglašenje svojine postavio je - pričvršcenu na jakom
stubn - mesinganu ploču na kojoj je bio izgraviran novčić od šest penija sa likom kraljice Elizabete
I. Stub i mesingana ploča su postali centar za religiozne 'finale urodenika.
Slićno se desilo 1565. godine u Floridi. Tamoje francuski kapetan Žan Ribo, radi obeležavanja
poseda, podigao stub i ukrasio ga grbom. Godinama kasnije dosaoje na Lo mesto njegov zemljak
Landonie i našao stub okićen vencima i okružen žrtvama, a on sam je bio pretrpan pokloninia. Isto
tako se u celoj Africi - svuda gde su Porfrugalci i Španci markirali granice državnim simbolima ili
ih saino obeiežili obojenim st.uboviina - nalaze kultna mesta u znaku sećaiija na pivu pojavu
tajanstvenog belog čoveka-
Načini obožavanja su katkad i komični. Nedodirnuti tehnikom urođenici ne znaju dalije
nekasprava koja se kreće živo biće ili nije. Kada je dvadesctih godina Frenk Harli p.i'eduzeo svoju
ekspcdiciju u papuarske oblasti Nove Gvineje saznaoje da m-ođcnici smatraju ne Raino njega
saniog za božansko biće, već da i njegov hidroavion obožavaju kao nešto "božansko'. Svako veče
su se pojavljivali sa zaklanom svinjom, žrtvom za hidroavion.
Da bi se stvorio kult nije bio potreban ni dn'ektan dodir sa nekom osobom. Neka pozitivna vest o
inerama pi-edsednika SAD Lindona B. Džonsona prodrla je 1964. godine do pacifičkog ostrva
NjuiIanover. Ništa se nije znalo, osiin daje to neko dubro delo, međutim, od togaje nastaia prava
predstava. Osti-vljani su proširili glas daje taj daleki predscdnik odličan vladar i gospodin koji voli
Ijude. a čije bi i-posobnosti mogao da poboljša i njihov skromni doprinos. Kao epsdeinija širio se
od sela do sela k'ult Džonsona. U martu 1965-godine, poglavice koje su vodile glavnu reč u
Džonsonovoin kultu, donele su u misionarsku stanicu nekoliko džakova sa zlatnim nov-ceni - za to
su hteli da kupe predsednika! Svestenici su poslali kući osti-\'ljane sa džakovima objasnivši im da
se predsednik Džonson ne nježe kupiti. Svejedno, kult Dzonsona ima još i danas svoje tihe, i't'-ajne
pristalice. Čak se i princ Filip, vojvoda od Edinburga, suprug engleske kraijice niože radovati
jednom kultu: pleme lounhanas na ostrvu'Tana proglasilo ga je za svoga Boga. Najveća zelja
urođenika
j.e da "Bog Filip" živi sa njima, a da bi u svako doba mogao da im siđe sa neba napravijenaje pista
za sletanje njegovog nebeskogvozila. Za njegovo eventualno pojavljivanje stalno se drže tri mlade
devojke u pripravnosti. Trebalo bi biti Bog.
Istrazivač ponašanja profesor Ireneus Ajbl - Ajbesfeld, rukovodi-!ac grupe za psihologijn
ponašanja na Maks Plankovom institutu u Bavarskom mestu Zevizen i šef katedre u Minhenu,
posmatrao je nastajanje modernog kulta u Zapadnoj Novoj Gvineji. Tamoje, na severnim
ograncima centralnog planinskog lanca, živeo narod Me-ka. On odavno veruje daje njihov praotac
Jelini nekada sa "bukom i grmljavinom!" izronio iz planine, leteo kroz vazduh i stvorio Ijudski rod
i Inljni svet. Kada su belci sleteli avionima ponovilo se ono što se dešavalo i kod drugih
primitivnih naroda: narod Mekaje hitnu potrebu zajednom pistom da bi se njihovim duhovimaa
prilika da ih posete. Ajb - Ajbesfeld kaže: "Pistaje za njih bila mesto pojavejedne nove kulture sa
kojoin su se povezivali religiozno ponavljanje stvaranja i željena dobra."

Gde se duh vara u "duhu"!

"Put za shvatanje realnosti popločan je zabludama, a najveće zablude uvlače sejezičkim

etiketiranjem. Etnolozi, preuzevši to od primitivnih naroda rado označavaju bele osvajače koji se
iznenada ""pojavljuju - "duhovima". Kao duhovi u narodnom verovanju postoje . - novata bića
koja žive u planinama, jezerima, šumama i stepama. Njima se pripisuje natprirodna sila u
odstranjivanju bolesti i kata-strofa. Duhovi su povezani sa sujeverjem. Tamo gde se nešto strašno
desi ili pojavi - prisutni su duhovi. Ako se desi nešto nesvakidašnje wek se pojavljuju opisi koji,
zbog nedostatka tačnih pojmova, ispa-daju nerazumljivi. U početku nisu bili mogući jezičko-
analitički razgovori sa prastanovnicima, jer nije bilo tumača koji bi uneli jasnoću. Da su oni bili
prisutni pokazalo bi se da su "primitivci" opisali kao duhove strance koji su se tako naglo pojavili
samo zato što im je bilo nemogziće smisaono opisivanje i imenovanje neke iznenadne pojave.
Zbog toga mi se ne dopadaju urođenički opisi prvih došljaka u kojima su belci okarakterisani kao
duhovi. Oni koje su domoroci videli bili su daleko od toga da budu "duhovi", a ratni brodovi i
avioni bili su sve drugo, samo ne "sprave" duhova. Primi-tivni narodi su nazvali te "pojave" tako
jedino zbog toga što su im sama dešavanja bila nerazumljiva. Ako su u stručnoj literaturi duhovi
prikazani kao aveti, onda sasvim realne ličnosti postaju priviđenja, a tehnički uređaji mračni
prirodni fenomeni. Svet duhova izdržava sve što mu se pripiše! Skoro sam pročitao kod Getea '
jednu rečenicu koju je on izdiktirao svome sekretaru Ekermanu:
"Stara istinaje u pravu da mi, u suštini, imamo oči i uši samo za ono što poznajemo." Prastanovnici
nisu imali oči i ušiJer nisu poznavali predstavnike tudeg sveta.
Diplomata i pesnik Ervin Vikert opisuje u svom romanu "Na-pušteni hram", koji se pojavio 1985.
godine, istoriju genijalnog hajdelberškog matematičara kojije pronašao vremensku formulu i sa
njom se vratio u treći vek u Italiju. Živeoje sa bogovima da bi na kraju sam ostao u napuštenom
hramu na stubu... Ovo je prijatna klackalica između prošlosti i sadašnjosti. Lik koji se često
pojavljuje u naučno-fantastičnoj literaturije putnikkroz vreme: veliki profesor koji pronalazi
vremensku mašinu i pomoću nje putuje kroz genera-cije u prošlost. Pojavljuje se materijalizovan
na zaprepašće-nje sekretarica i šefova u današnjim biroima, ne govori naš jezik, okreće se, gleda
na kalendar i saznaje daje upao u pogrešno vreme. Pitanje za kviz bi bilo: da li su sekretarice i
šefovi posmatrali tog čoveka iz budućnosti kao "duha"? Da! Znači, bilo bi pravilno reći da se on
pojavio kao duh, a ne daje bio duh, jer u naučno-fantastičnoj verziji on je telesno zaista bio tu. Ja
nisam NLO-apologeta, ali bih hteo nešto da ispravim. Sveznajući su složni u tome da, prvo, ne
postoje NLO, drugo, da oni u najboljem slučaju moraju biti čulna obmana ili, treće, čak
"avetinjska" pojava. Ukoliko, ipak, (ko zna?) postoje NLO njihove posade će se isto tako
zabavljati sa nama kao što se superpametnjakovići zabavljaju kargo-kultovima.
Ja ne pišem disertaciju koja se mora dopasti mome mentom. Ne vodim kargo-kult i slične kultove
u tom pravcu gde se defakto može govoriti o "duhovima" (precima!), kada su prastanovnici istom
reči nazvali Ijudske likove, kada su vanzemaljci postali inicijatorima kultova. Meni je jasno da oko
tih kultova ima mnogo zagonetki, da su se tu našli i prirodni fenomeni koje su Ijudi pogrešno
razumeli. Nisu mi dovoljna pojednostavljena tumačenja, jer ona ne uzimaju u obzir vanzemaljski
elemenat, realnu posetu „nebeskih bića“ kojom su jednom davno, naši preci bili počastvovani. Sve
se u objašnjenjima može prihvatiti ukoliko se i ovaj aspekt uklopi u razmišljanja

naucna fantastika smatra, daje ovako moglo bit

Irongali
'prastanovništvo Salomonskih osti-va u Tihom okeanu Cuva ~ zamršeni mit stvaranja sveta u kome
nastupa centralna figT-ira koja se ne može dovesti u vezu ni sa duhovima ni sa nečim zema-Ijskirn.
Ova figura se zvala Irongali, što bi u prevodu značilo: onaj što odozgo gleda na sve. Ovaj mit
opisuje Irongalija kao hiće kojeje stalno živelo u vazduhu i kome nije bilo potrebno tle. Boravioje
tamo i danju i noćn, a svoje "otpatke" izbacivaoje u more, živeoje sam i samo s vremena na vreme
zaustavljao se iznad mora da bi mahao stopahma. Na kraju Irongali je stvorio drveće, plodove,
životinje i Ijude. Kod njega je sve tako čarobno, kao u čarobnom cirkusu "Ronkali", koji je veliko i
malo ostavljao u čudu.
Mitovi nisu nastali slučajno. Pre sto i više godina nije bilo letećeg belca koji je mogao da lebdi
iznad Tihog okeana, kome nije bilo potrebno tlo pod nogama, a duhovi ne proizvode otpake, koje
je trebalo, zagađujući čovekovu okolinu, izbacivati u more. Ko pažljivo sluša, posmatra, saznaće
kakvu su finu razliku "primitivci" uočavali izmedu duhova i realnih bića. Da su oni "duhovima"
dali lepe žene i da je došlo do polnog odnosa, onda to stvarno ne bi bilo nikakvo avetinjsko
delanje.

Šta je pisao Berozus

Dok je Aleksandar Veliki još vladao Vavilonom, tamo je živeo -"nešto oko 350. godine pre naše
ere - sveštenik Merodaha Bero-zus. Prema vavilonskim svedocanstvima Berozus je napisao na
grčkomjeziku istorijsko delo utri toma (Vabilonika): prvaknjiga se bavila astronomijom i
stvaranjem sveta, druga je govorila o deset prakraljeva pre potopa i 86 kraljeva koji su sledili iza
njega; treća knjigaje Sista istorija kojaje dopirala do Aleksandra. Vabilonikaje sačuvana u
fragmentima, Licijus Seneka ju je citirao, a Flavijus Jozefus, Hristov savremenik, ubrajaoje
Berozusa u najveće naučni-ke prošlosti. Razume se da su Merodahovom svešteniku za njegovo
delo stajali na raspolaganju dokumenti iz ranih vekova, od kojih postoje još samo delovi, jer su sve
velike biblioteke sveta - u Vavilo
Vavilonski prikaz Oanesa 2000 godina stariji od sveštenika Berouzsa

U, Pergamonu, Jerusalimu , Aleksandriji i Rimu – uništene. Pozivajući se na jedno mnogo starije

predanje Berozus je napisao:
"Prve godine se iz Eritrejskog mora (danas Arapsko more, EfD), gde se ono graniči saVavilonom,
pojavilojedno razumom nadareno živo biće imenom Oanes, Imaloje riblje telo. Međutim, ispod
riblje glave izraslaje dmga, Ijudska glava, zatim, Ijudska stopala izrasla iz repa i Ijudski glas.
Njegova slika je sačuvana do danas. Ovo biće se preko dana povezivalo sa Ijudima, ne uzimajući
hranu, predavalo im znanja iz nauke i iz mnogih •umetnosti i učilo ih pismenosti, po-ducavalo
ihjekako se gi'ade gradovi i hramovi, kako se uvode zakoni i premerava zemlja, pokazivalo imje
sejanje i žetvu plodova i uopšte sve što spada u zadovoljavanje svakodnevnih životnih potreba. Od
toga vremena ništa nije pronađeno što prevazilazi ovo. Medutim, Oanesje napisao i knjigu o
nastajanju i obrazovanju država i predao je Ijudima."
Gdeje ovo značajno i ozbiljno izlaganje svrstano od strane malo-brojnih naučnika koji se uopšte
time bave? Pod BAJKE! Berozus, veliki naučnik svoga vremena, diskvalifikovanje, zato što se
njegov izveštaj ne može staviti pod istu kapu sa takozvanim naučnim saznanjima! Stari pisci, koji
potvrđuju Berozusa, svrstavaju se sa njim u pisce bajki.
Namerno se zaboravlja da se u svetoj knjizi Parsa, u Avesti, pod imenom Ima takođe pojavljuje
tajanstveni učitelj iz mora koji po-dučava Ijude, Kod Feničana se biće istog porekla i sposobnosti
naziva Taut, a u staroj Kini, iz vremena cara Fuk-hia ostaloje predanje da se iz vode Meng-hoa
"pojavilo čudovište sa konjskim telom i zmaje-vom glavom koje je na leđima imalo tablu sa
slovnim znacima".
Oanesa, Imu, Tauta i biće iz Kine ne bi nam trebalo podmetati kao "duhove". Oni nemaju "znanja
iz nauke i pismenosti", takođe su nesposobni da podučavaju kako se grade "gradovi i hramovi",
kako se "uvode zakoni i premerava zemlja". Duhovi nemaju običaj "da pišu knjigu i daje daju
čovečanstvu".
U drugom veku posle Hrista živeo je naučnik koji je svojim kolegama na kraju drugog milenijuma
u "spomenaru napisao nešto što je vredno razmišljanja. Toje bio filozof, retoričar i sofista Lucije
Apulej koji je živeo u vreme cara Marka Aurelija (161 - 180. nase ere). Apulej je mnogo putovao,
studirao je u Kartagini i Rimu, poznavaoje egipatske sveštenike i hramove i imaoje pristup starim
predanjima naroda na Nilu. Onje vidovito napisao u svojim "Meta-morfozama":
"Doći će vrerne kada će izgledati da su Egipćani uzalud bogobo-jažljivo i revnosno služili
božanstva, jer će se božanstva vratiti sa Zemlje na nebo, i Egipat će biti napušten ... 0, Egiptu!
Egiptu! Od tvog znanja ostaće samo bajke koje će kasnijim pokolenjima da izgledaju
neverovatne."

Rezime

Ovim razmatranjem kultova, prevashodno kargo-kulta, hteo sam " da naglasim:

- da se novi kultovi (i religije) rađaju iz konfrontacije sa nerazumljivom tehnikom, - da pripadnici
nižih kultura obožavaju predmete viših kultura kao "božanske objekte",
- da pripadnici nižih kultura pokušavaju da na sebe skrenu pažnju,
- da često veruju da su tehničke sprave živa biće,
- da imitiraju radnje i uređaje nerazumljivih stranaca.
Prapočeci mnogih kultova ne moraju se tražiti štapom u magli. Kargo-kultovi su nastali u našem
veku, a kultovi velikih osvajača i moreplovaca u istorijski sagledivim, utvrđenim vremenima. Iz
svih verifikacija je poznato zašto su i kako inicirani kultovi. Zar se ovaj način ponašanja
analogijom ne može preneti i na narode praistorij-ske epohe, tim pre sto mnogi od njih poseduju
obeležja kargo-kultova? Treba se zapitati štaje podstaklo narode iz prošlosti da stvore kultne
objekte koje su obožavali. U svojim mitovima pokušavali su da opišu načine delovanja
nerazumljivih tehničkih uređaja. Kakvi su bili originali, šta su, zapravo, videla primitivna plemena
pre mnogo vekova? Znamo da su htela da privuku nečiju pažnju, ali se pitamo - čiju? Koje nebeske
rezidencije su bile uzori zagrađenje hramova na Zemlji? Koje napravio planove za oživo-tvo-renje
dvorova sa neba? Čiju pažnju su hteli da privuku drevni graditelji kada su u tle urezivali gigantske
crteže koji se mogu videti i sagledati u celinijedino sa velike visine, iz vazduha?.Kome su slali
signale i šta su želeli da saopšte?
Postoje četiri alternative:
- Kultovi i religije su nastali iz fantazije, iz neshvatljivog "duha", kao željeno mišlenje podstaknuto
prirodnim fenomenima.

- Narodi, plemena su se već pre mnogo hiljada godina susreli sa Ijudima više razvijenih kultura
(civilizacija) - na način preisto-rijskog nastajanja kargo-kulta.
- Pre mnogo hiljada godina postojala je jedna zemaljska tehnička civilizacija koja je uticala na
primitivnije životne uslove.
- Obožavani i kopirani "bogovi" bili su vanzemaljci.
U načehije svaka od ovih vai-ijanata moguća. Međutim, prve dve se mogu isključiti za mnoge
kultove, ne za sve. To dokazuju fundi-rane istorijske studije, to potkrepljuju besprekorna predanja.
Ceo svet zna da ni gospodari Inka, ni Julije Cezar, niti Sokrat, ni stari persijski kraljevi nisu uopšte
znali za avione, a kamoli za vasionske brodove. Međutim, mitovi, predanja i istorijske knjige iz
starih vremena pricaju o letećim bogovima, o nastojanju predaka da se izjednače sa letećim bićima.
Istovremeno se tvrdi da au ih nebeski učitelji podučavali životno važnim stvarima. To sve drugi
stari narodi nisu mogli da sagledajujer sami nisu imali pojma o predanju. Treća alternativa se sme
isključiti za mnoge slučajeve kultova - opet ne za sve! U istorijskjm delima se na nalazi ništa o
tehnički visoko razvijcniin civilizacijama u dalekoj prošlosti - sa izuzetkom legcnde o Allantidi.
Međutim, da je Atlantida postojala, onda bi se ona morala svrstati pod četvi-fru alternativu, pošto
sn Atlantidu stvorili po legendi, bogovi koji su njome vladali. Konačno, predanja izričito ne govore
o zemaljskim bićima, o Ijudima koji su posetili rane stanovnike Zemlje, nego samo o nebeskim
prilikamakoje su dolazile sa neba ili iz velike daljine. Međutim, kao kod kargo-kultova, Ijudi
posećuju Ijude, urođenici u nisko razvijenim kulturnim prostorima konačno primećuju da su bića
koja su uvažavana kao bogovi ipak Ijudi. Tome doprinose nastojanja današnjih istraživaca, koji
brzo i vredno izučavajujezike, da bi mogli da kažu iz koje zemlje potiču ili da će s vremena na
vreme da se vrate da bi završili svoje poslove. Ako se uzme u obzir činjenica koliko se čezne za
njima, po mome saznanju, neće se ni bog Inka Virakoha ni njegov kolega iz plemena Maja
Kecalkoatl vratiti na svoja "mesta zločina", a i leteća visočan-stva, "stražari neba" iz izveštaja
Henoha, nestali su zauvek.
Za mene ostaje - jasno! - samo četvrti predlog i samo o njemu se može diskutovati osim ako se ima
tužna hrabrost da se s'vi hroničari iz starih vremena sa njihovim izveštajima žigošu kao lažovi.
Tada inje bilo novinskih agencija. Kako to da se u srži slažu sva opisiva- nja? Ili su možda svi
izveštači indoktrinirani na nekom nebeskom fakultetu?
"Ko napusti izvesno a prati neizvesno, on gubi izvesno, a i neizve-sno je izgubljeno", kaže se u
staroindijskoj Veda, Narajana, Hitopadesa 1,205.

Krunski dokumenat Naca

Naša Zemlja takoreći vrvi od ostataka imitiranih "neheskih rezi-

dencija" i od "avetinjskih aerodroma". U ime svih bih hteo da govorim o klasičnom, mnogo
diskutovanom svedočanstvu na ravni NacaJužno od Lime u Peruu. Čujem kako moji čitaoci
uzdišu: "Evo ga opet sa tim starim šeširom!" Moji će se kritičari radosno ustremiti nato - što mi naj
manje smeta -jer "kritičarje kokoška kojakokodače kad druge nose jaja!" (Dovanino Gvareši
(1908-1968), otac Don Kamila). Ja neću - da li sam lud? - da dosađujem svojim čitaocima, ali: u
međuvremenuje sazrelo vreme zajedno razjašnjenje.
Pre 17 godina napisao sam u "Sećanjima na budućnost" na stra-nama 38. i 39:
'Ravnica Nace, kojaje duga 60 kilimetara- posmatrana iz vazdu-ha - nedvosmisleno nam govori o
ideji aerodroma". Takođe sam se pitao: "Da li je netačna pretpostavka da su linije položene da bi se
kazalo 'bogovima': sletite ovde! sveje pripremljeno onako kako ste to'vi' naredili! Možda graditelji
tih geometrijskih figura nisu imali pojma šta rade. Možda su znali šta 'bogovima' treba za sletanje."
Od objavljivanjate provokativne hipoteze u svim medijimaje o zagonet-noj pustinjskoj površini u
Peruu objavljeno toliko zastrašujućih besmislica, podmetnuto mi je sijaset obznana. Svejedno gde
me pozovu na diskusiju - kao ispaljena iz pištolja - Naca se nađe na tapetu. 1 uvek se ispostavi u
prvom angažovanom razgovoni da diskutanti uopšte ne znaju šta sam stvarno napisao. Ovo je
upravo klasiCan slučaj kako žrtvu odvesti u klanicu. Nisam nadaren za klanicu utoliko pre što sebe
stavljam u bolji položaj, jer poznajem stvari.

Ne želim da izbegavam borbu. Hoću da bez praznina predstavim ono štoje nauci do sada palo na
pamet u vezi sa zagonetkom Nace. Da bi ona i ubuduće imala materijal za bajku poslužiću se istim
či-njenicama koje se ne nalaze u ravnici Nace. Pođimo u osnovnu školu!
Ova, tako strasno osporavajuća, stvar je urezana južno od Lime u tle peruanske pampe.
Generacije i generacije su hodale ili se vozile, naj-manje 1500godina, preko ravnice Nace. Nikome
ni-su upale u oči gravure na tlu, niti je neko vodio računa o njima, sve dok 1939. godine doktor Pol
Kosok, sa univerziteta Long Ajlend iz Njujorka, nije bukvalno otišao u vazduh. Kosokje preleteo
pustinjsku površinu iz-među gradića Palpe i Na-ce u jednomotornom spoi-tskom avionu. Ispod
sebeje video rđastomrku užarenu zemlju i tamnu traku Pan amerikane, Karetere Intei-amerika-ne,
kako se ovaj put zove na španskom. Razlog za Kosokov vazdušni po-duhvat bio je jednosta-van:
rečano mu je da su na oko 60 kilometara du-goj pustinjskoj površini markirane zanimljive li-nije.
Mada je mnogo trazio, na zemlji nije mo

Pet najpoznatijih urezanih crteža u ravnici Naca

gao ništa da otkrije. Iz vazduha je, međutim, jasno video svetle, trapezoidne površine na
tamnomrkoj pozadini. Leteo je prateći kao konac prave linije koje su kilometrima prelazile preko
pravo-ugao-niku sličnim pistama. Kosokova mašina je prozujala iznad jedne perfektne, nežnim
linijaina nacrtane spirale. Nije li to izgledalo kao neki džinovski pauk? Spustioje dubinsko kormilo
na 500 metara i njegova pretpostavka se potvrdila: to je zaista bio pauk koji je bio jasno ugreban u
tle. Kosokje ostao zapanjen. Ugledaoje konture majmuna sa uvijenim repom, a zatim ribu, guštera
i na kraju, na kosim stranama planine okrenutim prema nebu, jednu 30 metara visoku Ijudsku
figuru i dva lica na zracima okruženim glavama.
U stvari, doktor Kosok se bavio praćenjem sistema za navodnja-vanje, kanalima i vodovodom Inka
u njihovom toku Jer oni svakako

Pogled na jednu od "pista" tipičnih za Nacu.

Sedam uzanih linija, saslavni deojvdne fi.gu.re

ne mogu naglo da nestanu. U svom traganju otkrio je najveću, najzagonetniju slikovnicu

čovecanstva. Sećajući se linija piste nekog aerodroma, ovaj istoričarje zatražio savete arheologa.
To nisu mogle biti inustre aerodroma po njegovom mišljenju, jer su aerodromi sa takvom
markacijom nastali tek u našem. veku.
Počelo je odgonetanje. Mislilo se na ostatke starih puteva Inka, ali se to objašnjenje uskoro
napustilo. Zašto su postojali paralelni putevi koji su naglo počinjali i isto se tako naglo završavali?
Pošto se u ravnici Naca veoma često pojavljuju trapezi, došlo se čak na pomisao da se radi o
simbolima neke vrste religije trigono-metrije. Međutim, u to se uopšte ne uklapaju druge urezane
figure,
spirale i životinje.
Nemačka matematičarka i geograf dr Marija Rajhe srelaje 1946.
godine Amerikanca Kosoka. Crteži i malobrojne fotografije tako su fascinirali mladu naučnicu da
se prihvatila razjašnjenja Naca-zago-netke. Gospođa Rajhe se naselila na hacijendi San Pablo, u
blizini crteža na tlu. Počela je sistematski da premerava linije i figure.
Zajedno sa Polom Kosokom obmvila je, tri godine kasnije, esej "Prastari crteži u pustinji Perua.
Proteklo j e 40 godi na.
Mariji su pomogle institucije i peruansko ratno vazduhoplovstvo:
nju više nije napuštala fascinacija zagonetke Naca. Danas stanuje u Naci u hotelu "Turistas" u kome
joj je peruanska vlada, kao znak priznanja za njen trud, stavila sobu na doživotno raspolaganje.
Skoro 40 godina istraživanja u zažarenom, isušenom pampasu! Da lije ovaljudska zagonetka u
međuvremenu razrešena?
U početku je gospođa Rajhe smatrala rešenjem "astronomski kalendar" ,jer u stvari dve od
bezbrojnih uskih linija idu tačno, kao prema kompasu, ka letnjoj i zimskoj solsticijskoj tački. Tada je
naučnica pretražila astronomsku slikovnicu,jer su neke od urezanih figura bile bliske slici zvezda.
Danas se skromno govori o "magičnim linijama".
U stručnoj literaturi sam čitao, a u televizijskim izveštajima video i čuo da se kod ovih fenomena
pretežno radi o ugrebanim crtežima životinja. Ovaj, nama sugerirani, utisak je apsolutno netačan!
Pre svega se, naime, na površini pustinje razaznaju piste, linije slične putevima, koje su široke
trideset, pedeset i više metara, i duge preko

Sa panoramskog tornja na Panameriki turista vidi ovu panoramu sa linijama

dvakilometra! Izmedu njih, pored njih, iznad njih, bezbrojne tanke, neke od njih do metar široke
linije, koje kao da su lenjirom izvučene, prekoviše kilometara idu premavelikim "pistama" i ulivaju
se u njih kao snop zrakova. A tada, o čuda!, ove Unije se penju, ravne kao pod konac, na planinske
strane ili, pak, po pet idu paralelno. Da bi se to mnoštvo učinilo razumljivim da pomenemo da se
neke od tih uzanih linija pod pravim uglom ukrštaju sa "pistama", a da se opet druge sjedinjuju pod
oštrim uglom. Sajednog brežuljka, samo nekoliko metara udaljenog od autoputa Pan amerikana,
pedeset linija se protežu prema severu, jugu i zapadu. Između uzanih linija i "pista" nalaze se veliki
trapezi dugački do osam stotina rnetara. Linije razne širine prekrivaju vazdušni snimak; izmedu
njih se nalaze relativno male ugrebane slike riba, ptica, paukova, majmuna i Ijudi. Što se tiče
dimenzija radi se, na primer, ojednoj prilično maloj ribi kojaje zapravo duga 25 metara, pauk ima
samo 46, a majmun 50 metara. Samo kondor, koji je i najveća ptica Anda, širi svoja krila u širini
od 110 metara, pri dnžini tela od 120 metara. Jedna zagonetna ptica meri, sa svojim
predimenzioniranim kljunom, čak 250 metara.
Ove urezane slike iz Nace bile bi danasjedva vidljive da ih gospođa Rajhe sa svojim
pomoćnicima metlama nije oslobodila od peska i kamenja. Linije i "piste" sn, međutim, tako
snažno urezane u tle, da se, i bez saradnje vrednih kolona čistača, ne mogu sa neba prevideti!
Različiti kvalitet linija i figura dozvoljava pretpostavku da su nastale u raziiim vremenima.
 Slikovne zagonetke sa mnogim znacima pitanja

Kakve se sve špekulacije ne ubacuju u tu "najveću slikovnicu čovečanstva"! Posle hipoteza

gospođe Rajbe profesor Aldon Ma-zon bio je mišljenja da ove figure "predstavljaju verovatno
božanstva" i da su "bez sumnje napravljene za oči nebeskih božan-stava."
Arheolog amater Džim Vudmen oživeo je diskusiju jednosta-vnim pitanjem: za šta bi Indijancima
koristile te ogromne slike urezane u tle pustinje kad se one u svojoj ukupnosti mogu videti samo iz
vazdnha!? Pošto su se naučnid složili u tome daje plemeni-ma prc Inka vazduhoplovstvo bilo
nepoznato, Džim Vudmen je konstatovao: "Pošto naučnici do sada ništa ne znaju o letećim spra
vama starih Peruanaca, ni u kom slučaju ne znači da ti Indijanci stvarno nisu mogli da lete!" Uh!
Vudmen je to hteo tačno da sazna. Ako ne avionima (ili vasion-skim brodovima) Indijanci su
mogli da gledaju tu panoramn iz vazduha u balonu! Ovaj hobi-arheolog tražio je obaveštenje kod
"Medunarodnogistraživackog društva" u FIoridi. Jedan saradnik se setio brazilske marke za
vazdušnu poštu iz 1944. godine, koja je prikazivala stari luft-balon. Toje bio balon kojije
Portugalac Bar-tolomeo Louranko de Gusrnao u sedamnaestom veku pustio iznad Lisabona.
Balonje imao oblik piramide koja stoji na svom vrhu. Kao štoje već rečeno: Džim Vudmenje hteo
da zna. Opremljen dolarima potrebnim za svoj hobi, naručioje da mu se sašije od finog peruan-
skog pamuka trouglasti balon - 25 metar visok, 25 metara širok i zapremine 2250 kubnih metara.
Krstio gaje KONDOR I. Na balonu je visila dva i po metra široka ijedan i po metar visoka
gondola, koju su ispleli Ajmara-Indijanci od lake trske na obali jezera Titikaka. Istraživacko
društvo je preuzelo troškove proizvodnje i isplatilo Indijancima za njihov rad ćitava 43 američka
dolara! U takvim uslovima može se težiti još jednom hobiju. Balon je ispitan blizu Kahuačija,
nekadašnje prestonice Naca-Indijanaca. U balonje dove-denajara sa vatre zapaljene pod njirn.
Džim Vudmen i Džulijen Not ušli su u gondolu. KONDOR 1 se podigao. Sa 130 metara visine
polako se spustio na zemlju. Oba pilota su izašla iz gondole, a balon je, oslobođen Ijudskog tereta,
skočio i Ijuškajući se, lako kao dečji balon, odleteo u visinu. Posle nekoliko kilometara KONDOR
1 se spustio negde na pustinjski plato.
Ovaj Lst balona bez upravljanja dao je istraživačima iz Floride idejn; u Peruu skoro svakog dana
sija sunce, a ravnica Naca se užari. Kako bi bilo kad bi sejedan crni balon od vrlo lakog materijala
u tokn dana sam ugrejao? Možda su Inke sahranjivali svoje mrtve na taj "vazdušasti" način ili su
svoje umrle gospodare slali u gondoli balona da odlete prema Suncu? Bilo kako bilo, Inke nazivaju
"Sino-vima sunca". Da li su bili sveštenici vere, da li su njihovi božji gospodari morali posle smrti
da se vrate ka Suncu?
Ma kako ovaj Vudmenov projekt bio zabavan i smeo, on ipak ima zna&yne začkoljice. Može biti
da su indijanski gospodari uživajući iz visine posmatrali ove urezane slike, može, takođe, biti da se
mogu pretpostaviti kraljevska vazdušna sahranjivanja, ali se pitam: da li su za uzdizanje balona
potrebne "piste"? Pre svega Džim Vudmen je, međutim, polazio od zablude da su gospodari Inka
kao "Sinovi sunca" slati u nebo. Stvaraoci figura i linija kod Nace nisu, medutim, bili Inke! Oni su
živeli pre Inka. Nema nikakvih svedočanstava za to da su se gospodari pre Inka smatrali "Sinovima
sunca". Ovaj origi-nalni pokušaj se treba prihvatiti onakvim kakavje i bio, kao neuspeo start.
Peruanski arheolozi su me ubedivali da se radi o "linijama za zemljoradnju". Sto mu gromova! U
tom predelu ni travka ne raste. Istočni Nemac Zigfrid Vaksman misli da je u mnoštvu linija
razaznao "kulturni atlas istorije čovečanstva".
 Olimpijada u pampi

Čvrsto stojeći nogama na zemlji, minhenski advokat za patente, GeorgA. fon Brojnig • učinioje
urezane slike reliktima Olim-pijade naroda pre Inka. Ravnicaje tako nešto kao gigantski sportski
teren, a indijanski trkači morali su da trče po linijama i figurama pre no što se popnu na
pobedničko postolje.
Televizijski profesor Hoimar fon Ditfurt pokušao je da ozbiljno podrži ovu ideju. Kad trkači udu u
krivinu u njoj bi se moralo nagomilati više kamenja i peska nego na pravim linijama. Merenja su
defakto pokazala u nekim krivinama ovakav rezultat. Medutim, ovo može ozbiljnim da smatra
neko ko taj predeo nikada nije video! Na ravnici Naca kiša pada najviše pola sata godišnje, tleje
isušeno i ništa, ama baš ništa ovde ne uspeva. Zašto bi plemena pre Inka -to sveznajući profesor
nije govorio - priređivali Olimpijadu na tom sasušenom platou? Na ovoj ravnici velikoj preko 1000
kvadratnih kilometara, izmakli bi i najoštrijem oku, a gledaoci ih čak ne bi ni videlijer bi trkači bili
veličine mrava! Nijedan Inka ne bi mogao da razazna - pošto se to vidi samo iz vazduha - oko koje
se figure sportista upravo kreće. Konačno, i mnoge figure leže koso na stra-nama planina. Da nisu
možda sportisti imali sposobnost posetilaca vašara koji stoje zalepljeni na zidovima rotacionih
vašarskih sprava? Gospoda fon Brojnig i Ditfurt treba brzo da zaborave ovu smešnu Olimpijadu
na ravnici Naca.
Sahrana astro kalendara gospođe Rajhe

Ostaje, u stvari, samo "astronomski kalendar gospođe Rajhe". Nauka se u najboljem maniru
prihvatila te hipoteze, međutim, bilaje za to da neke Unije upućuju na odredene konstelacije
zvezda, možda na Plejadu, na isteku godine.
Džerald S. Hokins, profesor astronomije na astrofizičkoj opserva-toriji u Kembridžu u državi
Masačusets, otputovaoje sa saradnicima u Nacu. Ova istraživačka grupa imalaje u svom prtljagu
najmoder-nije merne instrumente i kompjuter u čijoj memoriji su bile sve vazne zvezdane
konstelacije i pozicije koje su se mogle videti iznad Nace u proteklih 6900 godina. Kompjutei' je
brzo odgovorio na pitanja: gde su bile Plejade iznad Nace u proleće 3100. godine pre naše ere?
Gde su bile u jesen iste godine?
Posle dugotrajnih radova na premeravanju i ubacivanja rezultata kompjuter, upitali su elekronski
mozak: koje linije pokazuju na zvezde izmedu 5000. godine pre naše ere i 1900. godine naše

brojki koje je kompjuter odštampao bile su poražavajuće'tezu gospođe Raj he. Profesor Hokins je
kazao: "Ne, te linije upravljene ka zvezdama... sa razočaranjem smo morali da teoriju
astronomskog kalendara". "_ prkos nedvosmislenom naučnom razjašnjenju stalno se pojave vrdnja
daje dokazano da crteži na ravnid Nace odražavaju , i -3-r ogromni astronomski kalendar.
Nesumnjivoje razočaravajuće ngospođu Mariju Rajhe da se njeno životno delo uništi kompjute-
rom. Medutim, ostaje njen epohalni učinak štoje premerila i kate-aorizirala Nacu. Bez tih podataka
profesor Hokins sa svojim timom ne bi mogao da obavi istraživanja.
Traženje objašnjenja za Nacu produžava se i dalje. Antropolog profesor Viliam H. Izbel sa
Državnog univerziteta u Njujorkul3) rronašao je terapiju zapošljavanjem! Izbel je posmrtno rešio
sve probleme tržišta rada Indijanaca. Oni nisu, kaže on, u prošlim sroledma imali magacine za
zalihe gde bi uskladištavali poljopn-vredne proizvode. Zato je za vreme berićetnih godina postojala
opasnost da se stanovnišfrvo prekomerno razmnoži i da gladuje kad dodu godine sa lošom žetvom.
Šta da se radi-pita se Izbel. "Rešenje problema sastojalo se u tome da se interes stanovmštva odrz'i
na ovim ceremonijalnim radovima koji troše dovoljno energije da bi se privredni viškovi redovno
iscrpljivali." Bilo je potpuno beznačajno,

misli ovaj njujorški ša]jivdžija,jesu li Indijanci rezultate svoje tera-pije zapošljavanjem rnogli i
sami da vide. To, upravo, nije ništa prema stvaranju posla da bi se "na taj način regulisao broj
stanov-nika", Na tu se ideju moralo doći' Tom metodom mogli bi se potrošiti i poljoprivredni
viškovi u Evropskoj zajednici i SAD. Ostaje "samo" da se razmisli kakvo bi apsolutno besmisleno
veliko gradilište tre-balo organizovati za mnoge generacije n svetu. U berićetnim godi-nama
skinulo bi se salo na taj način, a radnici bi se tako izmoriii da bi im prošla volja za pravljenjem
dece. Nekada su sveštenici Inka -to bilo na liniji Izbelove teorije - verovatno davali narodu korisne
kalorične tabele. Tu l'i dužnost mogle da preuzmu vlasti Svetske zdravstvene organizacije.
Raspitajte se kod Izbela! Ništa nije previše budalasto da se ipak ne može reći. Helmut Tribuč,
profesor fizičke hemije na Slobodnom univerzi-tetu u Berlinu, razrešio je najveći broj
preistorijskih zagonetki sveta jednimudarcem ' On kratko i jasno kaže dasn velika preistorijska
umetnička dela "uvek građena na mestima na kojima se veoma često pojavljuju fatamorgane". Kao
potvrdu navodi polja sa menirima u francuskoj Bretanji, pominje Stounhendž U Engleskoj,
upućuje na svetilište Olmeka u La Venti, u Meksičkom zalivu, na egipatske piramide i ~ naravno -
na Nacu. Štaje animiralo Ijude na stvaranje njihovih zagonetnih dela? Šta ih je nagnalo na njihov
nerazumljivi rad?
Simsalabim: svuda fatamorgana.
Na nebu se pojavljuju "predstave raskošnih boja", daleka ostrva, šume i građevine. "Samo na
velikim udaljenostima vide se n, nekim prilikama, na nebu odrazi hramova što, sa druge strane,
daje ob-jašnjenje za to što su hramovi morali da budu veliki da bi imali privilegiju svetosti. Time
su mesta kultova - fatamorgane postale zone kontakta sa onim svetom. Prema mišljenju Tribuča to
važi, kao

Linije se ukrštaju. One idu u cik-cak. Ovde bi zakazao i Ariadnin konac

štoje rečeno, i za linije kod Nace, a poštoja, i posle mnogih boravaka u toj ravnici nisam video
fatamorganu dobijam profesorski šamar:
"Deniken tvrdijasno ijednostavno da su džinovske piste u pnstinji Nace postavljene kao piste za
sletanje astronauta sa drugih plane-ta."Nije mi pri tome ništa smetalo "da su astronaiiti, koji su na
svom putu morali da prokrstare veliki prostor, teško mogli da se prepuste avionima sa krilima."
Vratiću se na ovaj šamar. Dalekoje od mene, da ismejavam ideju profesora Tribuča, a što se tiče
nastajanja izvesnih kultova, može biti nešto u tome.
Uzgred, samo ovoliko: ona se ne niože primeniti na ravnicu Naca. Tamo postoje - ko to osporava?
- ne samo horizontalne linije i figure, nego i mnoge druge na kosim stranama brda. Vode, neopho-
dne za fatamorganu, nije bilo na pustinjskoj površini. Tamo skoro nikada ne pada kiša ispod
ravnice, međutim, biloje vode. Budite strpljivi! Vratiću se na tu konstataciju koja izgleda
protivrečna. Pi-vo bih hteo da kompletiram sekvenciju teorija
 Arijadnin konac za Nacu?
A rijadna, kći kritskog vladara Minosa, pomoglaje Tezeju da ne zaluta u lavirintu; ona je ovom
junaku dala klube konca pomoću koga se on vratio u slobodu.
Da lije Svajcarac Henri Stirlajn pronašao Arijadnin konac koji će nas izvesti iz zagonetnog
lavirinta Naca? Njegov napis, koji se pojavio u Parizu 1983. godine, nosi gordi naslov: "Naca,
ključ tajne". Štirlajn tumači linije iz Nace kao "preostale tragove gigantskih osnova za tkanje".
Pretpostavka se bazira na činjenici da su Naca-Indijanci bili izvrsni tkači. U bezbrojnim grobovima
oko Nace, Palpe i Parakasa nadeni su indijanski tkački radovi u očaravajnćim boja-ma i
fantastičnim motivima. Mnoge tkanine nemaju ivicu i sastoje se od konca koji može biti
kilometrima dug. U Parakasu su otkriveni tkački radovi dužine 28 metara i širine 6 metara u koje
je utkan konac dugačak preko 50 kilometara!
Jasnoje da ni baba najstarijeg poglavice nije mogla oko ruku da drži takve konce vrednoj snaji radi
premotavanja. Štirlajn polazi od
toga, da predkolumbovski Indijanci nisu poznavali ni točak ni vrtesku, a ni motovila ili vitla. Ovaj
praktični Švajcarac se pita kako sv. čuvani ovi skoro bcskonačni konci, kako su ih polagali da se
višebojno predivo ne bi nepovratno pomešalo i zamrsilo? U Naci izgleda da odgovor leži na dlanu:
konci su polagani na ravnicu i o tom još i danas svedoče, po Štirlajnu, te duge i raspoređene linije.
One su, dakle, ostaci džinovske tkačnice Indijanaca.
lako nisam netalentovan u stvarima fantazije, ipak ne mogu sebi da predstavim tu gigantsku
tkačnicu. Trebalo bi da zamislimo hil-jade Indijanaca, kako na užarenoj ravnici - jedan za drugim
kao guske - ređa.ju konce. Da li su ih oni na komandu polagali na prave linye na tlu ponovo
podizali i predavali daje? Vredne tkalje - uz t,o još misleći na mustro svog rada - trebalo bi da su
uzimale k sebi te 50 kilumetara duge kor'ce raznih boja u ritmu tkanja? Od kakvog li su samo
Deraskidivog materijala bili proizvedeni ovi konci? Mustra je zahtevala stalnu s'.amerm boje, pa
sam shvatio da tkalje radeći v cik-cak linijama, nikada ne bi mogle da dođu do razboja! Da zami-
sl'mo vojsku Indijanaca kojaje sa koncem u rukama šetala okolo! Oni bi, zbog stotećima duge
kulture tkanja, pored linija ugazili pešačke staze u tle, a ovde se tragovi konzei-viraju skoro kao na
Mesecu. Ništa se od toga ne može videti. Takođe se bojim da bi na mnogim tačkama, na kojima se
ukršta preko 50 linija, došlo do strahovite "salate od konca". Štirlajnov originalni predlog biva do-
t.učen onda kada mora da objasni kako su nosači konca izašli na kraj sa figurama na zidovima
stena.
Smatram pozitivnim što se toliki mozgovi muče rešavanjem za-gonetke Nace. Svaku novu ideju
treba pozdraviti - ukoliko se ne pojavi odmah kao "naučno" rešenje. Zajednoglaika, kao što samja,
malo je isuviše kontroverzna ta naučnost.
Profesor Frederiko Kaufman - Doig1 tobožnja zvezda - arheolog iz Perua opisuje ove linije kao
"magične linije". Njihovo poreklo naslućuje ujednoj staroj peruanskoj kultun, onoj o "letećim
mačka-stim bićima" iz Havina de Huantara u severno-peruanskim Andima. Možda su, rnisli 011,
ove linije vodile do mesta ži'tvovanja. A figure? Indijanci su bili uvereni da su "leteći mačji
bogovi", shodno svom imenu, savladali umetnost letenja. "Leteći mačji bogovi", dakle, mogli su
da posmatraju figure iz vazduha. To mi izgleda kao korak u pravilnom pravcu. Drugi arheolozi
pripisuju ove linije nekim planinskim bogovima, koji su slavljeni kao bogovi koji daju vodu; u
vezi s tim ove linije bi trebalo da predstavljaju simbolične veze sa izvorima.

Prilog sa istoka

Iza gvozdene zavese zagonetkaNaca remeti naučnicima zasluženi mir. Zoltan Zelko iz Budimpešte
godinamaje mozgao kako bi se moglo ući u trag ovom fenomenu, da bi konačno došao do saznanja
da te linije "u stvari odgovaraju geografskoj karti predela jezera Titikaka, koje je dugo 800
kilometara i široko 100 kilometara" . Brate, kako se do toga dolazi?!
Okojezera Titikaka nalazi se oko 40 ruševina iz vremena Inka i pre njih. Ako se ove ruševine
povežu sa određenim uzdignućima u bazenu Titikaka i preko svega povuče mreža linija, onda bi se
pojavio sistem Naca. U toj mreži linija Zoltan Zelko naslućuje sistem za prenošenje vesti: "vesti se
mogu predavati svetlosnim signalima, pomoću reflektujućih zlatnih i srebrnih ploča, a noću
vatrenim signalima. Verovatno su ti signali bili nužni u ovom stenovitom svetu, dabi se onikoji
rade u dolini, mogli rasporedivati i upozoravati na eventualne napade."
Izmeđujezera Titikaka i ravnice Naca, uzdize se planinski lanac sa planinama visokim pet i šest
hUjada metara. Ako su to već "vesti" i "signali onima koji rade u dolini" - zašto onda tako strašno
kompli-kovano. Signali vatrom i dimom sa planine na planinu - kao što je praktikovano kod starih
Švajcaraca, i kao što mi još danas to poka-zujemo na švajcarski nacionalni praznik - mogli su se
davati i bez strahovito skupe i sa mukom položene mreže linija na tlu. Za prenošenje vesti
upotrebljavani su, bar u vreme Inka, nosioci štafete koji su predstavljali pouzdane vesnike.
Izgledaju mi prilično iznuđeni rezultati naučnog razmišljanja. U svakom slučaju oni ne ispunjavaju
naufinu maksimu "približno". Tu se stalno pledira "naj-bliže moguće, prirodno rešenje", a ono što
se iznosi ne približava se i nijednoj od (simpatićnih) premisa. Pošto bih, stvarno, veoma rado
prihvatio neko ubedljivo rešenje (medutiro, do sada bi se moglo svako odbaciti sa malo
argumenata) želeo bih da izložim svoj predlog .
na odgonetku Nace iakoje star već 20 godina. Iscrpno sam ga obradio u svojim krsjigama
"Povratak zvezdama" i "Svet u slikama". Optički zapanjujuće prikazan je u dokumentarnom filmu,
prema mojoj knjizi "Sećanje na budućnost".

Moj prilog Naci

"pretpostavimo da neki vasionski grad vanzemaljaca kruži oko

nase Zemlje. Pošto je posada usmereno razmišljala o mogućoj oblasti za sletanje, izbačenje
vasionski brod za snabdevanje i poslat napovršinu Zemlje. Ogromna pustinjskapovršina,
ravnicaNaca, se nudila, a u neposrednoj blizini su konstatovani i inteligentni oblici života. (U
zagradi i eventualno sletanje u Saharu ne bi omogućilo etnolozima studije na nekoj vrsti
inteligentnih oblika života).
Jasno! Razumljivo da stranim astronautima ne treba "pista" za sletanje. Takođe, nisu postojala bića
koja su mogla da izgrade piste (jedan tehnički visoko razvijeni vasionski brod za snabdevanje ne bi
se spuštao pomoću "gumenih" točkova. U obzir bi došao neki heli-kopter, kao što je inženjer
NASA, Jozef Blumrih, rekonstruisao
Jezekiljev vasionski brod , a možda i sletanje pomoću vazdušnog jastuka po principu Overkrafta).
Efekatje isti: tamo gde se vozilo spušta, u većini slučajeva se uzvitla pesak i kamenje, a na visini
od nakoliko stotina meta.ra ovaj vrtložni efekatje minimalan. Vasionski brod - danas bismo
govorili o spejs šatlu - ne aterira vertikalno. Komandant ce na ekranima precizno naći mesto aterii-
anja koje smatra najsigurnijim.
Ovde nailazim na protivljenja i primedbe daje tle ispod površine Nace isuviše mekano da bi moglo
da nosi neku tešku mašinu. Zar Amerikanci pre sletanja na Mesec nisu bili suoCeni sa istim
proble-mom? Kada je Apolo 11 sletao 20. jula. 1969. godine, i kada je 7. avgusta 1971. godine,
letelica Igl išla na Mesec, bioje to takođe nov teren jer niko nije znao da li tle može da nosi teške
terete. Za naprednu tehnologiju može se pretpostaviti da može da reši i takve probleme.
Prilikom ateriranja je na ravnici Naca ostala trapezoidna površina. Trapezoidje najuži tamo gdeje
mlaz, zbog visine letelice,
malo delovao na tle, a najširi tamo gde je letelica konačno sletela. Tada su stranci, pretpostavimo,
počeli sa svojim radovima, uzimali su uzorke tla, pl'avili mikroskopska ispitivanja, merili gustinu
vaz-duha i mešavine plemenitih gasova. Sa daljine su pratili uzbuđenje •urođenika i po završetku
radova su im, možda, ostavili poklon.
Sa strahom i fruđenjem Indijanci su sa obližnjih brežuljaka i brda pratili njima nerazumljivu
delatnost "bogova". Videli su neku glasnu "stvar" kojaje klizilakroz vazduh izbacujući plamen i
kojaje, dolazed sa neba, napravila vrtlog na tlu, kao orkan. Sadaje stajala mirno u pustinji.
Nezgrapna, Ijudima sličnabića, šetala su okolo u odorama koje su svetlucale kao srebro i zlato,
bušili rupe u zemlji, skupljali kamenje i poslovali čudnim spravama. Onda, jednog dana, strašno je
zagrmelo, oni su požurili na svoje osmatračnice... i videli kako se "božansko vozilo" sa repom od
vatrenih mlazeva, podiglo u nebo.
Na ravnici je ponovo zavladao mir. Najhrabriji su se, sa usteza-nj em, usudili da odu na mesto
događaj a. Bespomoćno su staj ali tamo i nisu znali šta se desilo. Šta bi to moglo biti? Čak ni tako
mudri starci iz plemena nisu imali objašnjenje, a i sveštenici su ćutali. Totemi, misteriozni
pomoćnici, zamoljeni su za pomoć, ali i oni su ostali nemi. Od celog priviđenja ništa nije ostalo
sem trapezne površine očišćene od kamenja i peska. Ostali su samo neki rekviziti "bogova".
Prateći nezasitu radoznalost male grupe su se stalno vraćale na misteriozno mesto. Diskutovali su i
objašnjavali među soborn da se stvarno dogodilo nesto što ih je uznemirilo. Ona stvar je došla sa
neba, dakle, mora da suje naseljavali "bogovi", inače ne bi mogla da leti kao moćni kondor.
Međutim, šta su iin govorili znaci na Zemlji koje su "bogovi" ostavili za sobom, ta povrsina
očišćena od peska i kamenja? Da lije od njih bilo zahtevano da za "bogove" pt'ave takve površine?
Šta su značile te linije koje su se sužavale i koje su išle pravo na sledeći brežuljak i tamo nestajale?
Sveštenici su naredili i narodje slušao. Počeli su da izvlače linije i da ravnaju površine. Oni su
nudili "bogovima" mnoštvo linija, uskih, sirokih, u svim pravcima. Radili su u blaženoj nadi da će
"bogovi" da se vrate, nadali su se da su im za povratak potrebne te linije, što su dovoljnojasno
dokazali.

Jedna"pista" trapeznog oblika prostire se kao skijaška skakaonica i prelazi u tri uzane linije

Pogled na "aerodrom" Naca iz brišitćeg leta

Godine su prolazile, generadje su se rađale i umirale. "Božanska" bića nisu se više pojavila. Da li
su uz sav trud učinili nešto pogrešno? Međutim, pradede su videle te strance svojim sopstvenim
očima!
Sveštenifika mudrost je došla do saznanja da se ovim nebeskim bićima mora dati do znanja da ih
čekaju. Moraju se poslati znaci prema nebu. Izgledaloje daje to rešenje.
Ponovoje otpočeo mučan rad. Pod vođstvom sveštenika, Indijanci su sakupljali kamenje da bi
postavili prostrane znake. Ali kada su podigli crno-mrko kamenje sa pustinjskog tla, pojavio se
svetli do-nji sloj tla koji je sa više kontrasta mogao pokazati vanzemaljcima da ih čekaju. Ponovo
su se sveštenici posavetovali. Složili su se da samo uklone kamenje i kamenčiće, da bi na donjem
sloju tla obrazovali moćne slike. Generacije su zatim stvarale figure u Naci.
Setimo sekako su kargo-kultovi nastajali u ovom veku. Urođenici su pravili avetinjske aerodrome i
kopirali ponašanje američkih "bo-gova".
Bi-zinom ateriranja od .347,5 km/h spustio se 14. aprila 1981. godine prvi američki spejs šatl na tle
u zlatnožutoj pustinji Mojave u Kaliforniji. Mi smo, gledajući televizijski snimak preko satelita,
piisustvovali ovom grandioznom ateriranju. Kada se šati zaustavio na pisti dugačkoj 4592 metara
ceo svetje mogao da vidi kiiometarski duge, uzane, kao konac prave linije koje su dijagonalno
sekle pusti-njsku pistu, išle paralelno i naglo nestajale u žutom pesku. Snimak sličan atem-anju
davnog broda na ravnici Naca.
Ko sada još može glasno da tvrdi da vasionskim vozilima nisu potrebne piste! Linije u pustinji
Mojave post-avila je NASA kao markadju površine, da bi pilot.ima pomogla da slete iz velike
visine. One su nanesene prskanjem!
Hoće li se ponoviti istorija? Da 15 će ponovo jednom arheolozi bespomoćno obarati glave pred tim
linijama i pistama i preklapati o nekom gigantskom kalendaru, hoće !i se opet ignorisati pravo
reše-nje? Da li će se pustinja Mojave smatrati religijom trigonometnje? Da li će ova pomoć za
sletanje predstavljati magične linije, atlas-kul-ture čovecanstva? Da li će se ovde preseliti mesto
Olimpijade? Da li će se "starim" Amenkancima podmetnuti terapija zapošljava-njem? Dali će se
izmanipulisati neka fatamorgana ili pretpostaviti mamut-ska tkačnica? Da li će se ovde naknadno
postaviti neki apsurdni sistem za prenošenje vesti?
Smešno je, u stvari, ali ja smatram mogućim, ako ne čak i verovatnim, da će tako biti, ukoliko se
ne napusti logika koja prvo
Jedinsteni pogledi, utisci prilikom brišućeg leta!Iz pravougaone „piste“izlaze kilometrima duge
linije prave kao strela, kako izgleda u beskonačnost

Prvi SPEJS ŠATL se 14. aprila 1981. godine prizemljio u kalifornijskoj pustinji Mojave... i svetu
preneo utisak o Naci

izvlači iz šešira Lesraislena "prirodna objašnjenja". Pustinja Mojave bi stigla do magičnog hokus-
pokusa, ako SE ne saćuvaju slike koje će nam govoriti o činjenicama. I te će slike jednom biti
prastaro predanje!

Stvaranje ugrebanih crteža

U Naci nisu imali na raspolaganju velike pištolje sa bojom, alipra vljenje figura visoko na ravnici
nije bilo nikakvo čudo. Linije su se mogle izvlačiti uz pomoc kanapa, jedna pojedna, a Indijanci s'a
mogli, daleko jedan od drugog, glasnim komandama Ui signalnim zastavicama da pomeraju
radiiike. Komplikovanijeje sakonturama figura koje se tako dobro mogu videti iz visine. Slobo-dno
postavljene nameću pitanje geodetskih pomoćnih sredstava, a precizne naredbe dozvoljavaju
pretpostavku njihovog postojanja - pri čemu se oni koji su to radili ne mogu više okarakterisati kao
primitivci. Ko je uradio skice za te figure? Marija Rajhe misli da su te figure 'unapred..' blti
"planirane" u manjoj razmcri i "nacrtaxie".'' Pri tome ova matematičarka i geografsasvim pravilno
ocenjuje teškoće;
 "Samo onaj ko je upoznat sa praksom geometra može da shvati k;Avoje prethodno obrazovanje
potrebno Ijudima koji su u stanju ca jedan nacrt nekog crteža u maloj razmeri prenesu u džinovske
razmere nz potpuno zadržavanje proporcija. Raniji Peruanci mora da su imali instrumente i
pomoćna sredstva o kojima mi ništa ne znamo..."
Ko je, onda, iinao instrumente? Stručnjaci kažu - Indijanci iz vremena pre Inka iz oblasti Nace, i
upućuju na keramiku Nace i njenu vezu sa izotopom ugljenika C—14. U centnma stare kulture
Naca, u obližnjoj pustinji Parakasa, pronadeni'su mnogi grobovi Indijanaca u kojima je - sem
mumificiranih leševa - pronadena i keramika i fino izatkani štofovi čije su boje ostale sačuvane!
Na štofovima i keramici često se mogu razaznati Ijudi sa krilima. Mene bi samo začudilo da takve
predstave nisu ugledale svetlo dana. 1 ovde imitacije stranih, krilatih bića pokazuju tipično
ponašanje pred kargo doživljajima. Arheolozi skreću pažnjn i na crteže na keramici

koji, u nekim retkim slučajevima, pokazuju značajnu sličnost sa urezanim figurama u Naci.
Primeri za to su riba i ptica. Vreme nastanka keramičkih predmeta se može odrediti sa priličnom
tačnošću, pa se po njemu može odrediti i starost urezanih slika u prostoru.
Ovu metodu ne smatram valjanom. Iz starosti keramike ne može se obavezno zaključiti da su
crtači ugrebanih slika i grnčari živeli u isto vreme. Možda su ove džinovske figure na tlu već
odavno posto-jale kada su ih Indijanci uzeli kao motive za ključeve, vaze i sudove za piće. Gde je,
uopšte, bio početak postavljanja te "najveće šume slika čovečanstva"? Da li postoji mogućnost da
su te figure i sistem linija stvorili nosioci neke vrlo stare kulture, a da su ih, tokom vekova i
milenijuma, neki drugi narodi renovirali i restaurirali?
Svaka kultura je imala svoj centar, kažu stručnjaci. Gde je bio centar Naca kulture?
 Gde je bio centar Naca kulture

Danas se pretpostavlja da se centar Naca-kulture nalazio direktno u Naca-dolini, na obali reke Rio
Grande de Naca, u predelu tadašnje haciende Kahuahi. Tamoje, naime, otkriven grad u kome je
stanovalo više hiljada stanovnika. Uz to, nađena je piramida visoka 22 metra, sa malom di-venom
svetinjom na vrhu. Jošjedan impresivan nalaz opkoljavao je ivicu grada Kahuahi: na stotine
ostataka drveća rogača štrcala su u pravilnim redovima iz tla, kao neka negovana kultura. Nađenje
i kompleks stubova koji se sastojao od četvorougaonika od dvanaest redova sa po 20 stubova u
svakom, koji su bili nabijeni u tle na rastojanju od oko dva metra. Ovaj zanimljivi raspored
stubova označen je kao kalendar. Šta bi inače? Američki istraživač Dankan Strong pronašao je u
neposrednoj bli-zini zagrebanih crteža drveni stub i datirao ga, pomoću metode C-14, u vreme oko
525. godine naše ere plus - minus 80 godina. * Zaključak bi bio sledeći: ukoliko su oni koji su
izgrebali slike na tlu postavili i ovaj stub u zemlju, onda bi to znafiilo da su morali biti aktivni na
Naca-ravnici oko 525. godine naše ere?
Arheolozi pretpostavljaju da su oni koji su izgrebali i konstruisali slike, zabili ovaj mali drveni
stub "da bi se i sami bolje snašli u ovom

Neshvalljivo lepe, bof:ate bojama ikanine iz Nar.e predstauljaju krilala bića

 zamršenom lavirintu linija"'. AJi zašto samojedan kolac? Za ovu namenu bi moralo, logično, da
sve vrvi od markacije! Ko može sa
sigurnošću da tvrdi da taj solo-kolac nije zabijen u zemlju kada sn već odavno postojale "piste",
linije i figure? Ja nisam bio tamo, jesu li bili arheolozi?
Ne može se reći sa potpunom sigurnošću kada je Naca-ravnica dobila svoje "lice" kojeje danas
najveća zagonetka. Toje moglo biti pre hiljadu ili pre hiljadupetstotina godina, a možda i pre. Da li
je zarnislivo da su figure tek kasnije, od strane nekog tehnički verzira-nog naroda, uključene u
mrežu linija?

Kada me je Naca slavila

Nešto u vezi sa navodno jednostavnom zanatskom umetnošću ranih stanovnika Nace izgleda mi,
bez daljeg, nerazjašnjeno.
U jesen 1979. godine, kada su me gradski oci Nace slavili i proglasili za počasnog gradanina,
gradonačelnik me je odvezao •u svome džipu do podzemnih timela na ivici Naca-doline. Ušli smo
u 20 metara duboku rupu ispod isušenog tla. Tudaje prolazio vodeni kanal koji ne bi bio
perfektnije napravljen ni u vreme starih Rimlja-na. Iz moćnih, istesanih monolita izbijalaje voda u
tunel u kome bih mogao da stojim uspravno. Gradonacelnik meje vodio u tri ulaza i svuda smo
videli istu sliku. Ovi podzemni tuneli, objasnio mi je gradski otac, dugi su kilometrima, a voda se
hvata daleko gore na ograncima Anda i dovodi se u dolinu.
Postoji i druga, retko pominjana zagonetka:
Rio Grande de Naca teče uporedo sa Rio Ingenio, svojom istočnom paralelnom rekom, od Anda
naovamo, u pravcu Pacifika. Rio Ingenio prolazi skoro bez vode, severno od Naca-ravnice; pri
visokom vodo-staju često je plavila ovu ravnicu. Doduše, na ravnici kiša pada najviše pola sata
godišnje, ali to ne sprečava reku da iz Anda donosi kamenje i vodu. Zarjednostavna Indio-kultura,
nije mogla da dovede vodu na polja iznad zemlje, umesto daje vodi podzemnim kanalima
isklesanim u monolitu? Još više od toga! Pre 1500 i više godina eksplozija stanovništva nije
primoravala poljoprivredne farme da u ogromnim količinama proizvode poljoprivredne proizvode.
tndijan-ski seljaci su mogli da svoje skromne njive u dolinama Naca ili Palpa
postave direktno pored vode. Kako, zašto, zbog čega su nastali ovde ovi kilometrima dugi
podzemni tuneli? '
Gradonacelnik Nace mije objašnjavao da pođ-zemni kanali imaju ukupnu dužinu od nekoliko
stotina kilometara. Pitam se, koji su investitori i radnici mogli da savladaju ovo moćno postrojenje,
infra-stmkturno delo prvog ranga? U stilu Naca-kulfrure ne može se ništa slično naći. Ljudi koji su
bili u stanju da pve monolite podze-mno obrađuju i prerađuju mogli su i nad zerpljom da gi'ade,
medutim, Naca-kultura nije ostavila nikakva megalitska svedoča-nstva iznad zemlje. Da li je
mreža tunela za vodu postojala pre početka Naca-kulture? Da li je ona konačno služila za
isušivanje površine?
Avionski snimci pokazuju da povremene poplave Ria Ingenia idu pored "pista", a tamo gde mali
rukavac meandra poplavi uzane linije on ih ne dotiče. Zanimljivo. Ovaj fakat mi nameće
špekulativno pitanje; da li su kanali ispod zemlje vođeni tako da se poplave Ria Ingenia "hvataju"
u tunelima? Ova - spekulativna - pretpostavka bi govorila da su graditelji kanala identični sa gi-
aditeljima mreže linija. Činjenicaje, uostalom, daje preko cele godine svuda oko Nace bilo
dovoljno sveže vode.

Recni meanderi pored "pista"! Da lije ispod legendarne ravnice izgradena džinouska kanalizacija
koja će odstranjivati vodu od ugrebanih crteza?
Naca i njena "konkurencija"

"Ouket sa bitnim cvetovima tumačenja Nace sam svezao. Teorije —koje se mogu primenit.i samo
na Nacu blede, ako se izgubi "jedinstvenost" obeležja ove ravnice sa imenovanjem mesta koja
pokazuju iste karakteristike:
- Na pustinjskom tlu Majesa i Sihuasa u peruanskoj provinciji Arekvima nalaze se džinovski
ugrebani crteži iz vremena pre Inka.
- Tek pre kraćeg vremena peruanski pilot Eduardo Gomez de la Tore u pampasima Sanhozea,južno
od Naca-ravnice, pronašao je gigantske linije i crteže. Pilotje svoje avionske snimke predao
etnološkom muzeju u Limi 27. avgusta 1984. godine. Ova novo-otkrivena "Naca - ravnica" treba
da je veća od stare "najveće slikovnice svetske istorije".
- U severnom Peruu, u Bale de Zana, postoje ugrebane slike Ijudima sličnih prilika sa džinovskim
očima.
- Na udaljenosti od 400 kilometara vazdušne linije od Nace, od južnog peruanskog grada Molendo
pa do pustinje i planina čile-anske provincije Antofagasta, nalaze se velike, u pravcu neba
upravljene markacije na pustinjskom platou i nakosim zidovima, džinovski pravougaonici, siubovi,
merdevine sa krivim prečkama i strane bregova pune ornamentalno izvedenih četvorougaonika.
Video sam u pustinji Tai-apakar, na teško dostupnom stenovitom zidu krugove sa zracima
uperenim prema unutrašnjosti, ovale sa ornamentima šahovske table i jednu, skoro uspravnu, 121
metar visoku, figuru sličnu robotu sa majmunčetom.
- Jugoistočno od Los Anđelesa, nedaleko od gradića Blit, na reci Kolorado, nalaze se velike u tle
ugrebane slike Ijudi i životinja.
- U blizini gradića Sakaton u Arizoni u tle je urezan jedan predimenzionirani lik.
- Od reke Kolorado nizvodno do Meksika, od Stenovitih planina do Apalača na severnoj strani
Amerike, nalazi se oko 5000 (!) takozvanih brežuljaka - slika, indijanskih maundsa, veštačkih
brežuljaka, slikovnica sa bizcnima, pticama, zmijama, medvedi-ma, gušterima i Ijudima. Neki od
tih brežuljaka su bili grobovi, medutim, kao slike se mogu razaznati samo iz vazduha.
- Izdužena polja od lave u meksikanskoj pustinji Sonora snab-devena su velikim znacima uperenim
u pravcu neba.

Blite. Kao i u Naci uklcinjenoje kamenje sa rdastomrke podloge

- U Engleskoj su najpoznatiji "'beli konj iz Ufingtona" u Berkšajru, dug 110 metara i "dugi čovek
iz Vilmingtona" visok "0 metara. Samo iz vazduha se mogu raspoznati čitavi lanci maun-
dsa. Najvažniji su:
- Hod Hil, Storpein, Dorset
- Hambldon Hil, Kajld Oukford, Dorset
- Bedbari Hil, Šepuik, Dorset
- Ćajlsberi Kemp, Fovand, Vajltšajr
- Fidžsberi Rings, Uinterborn, Dontsi
- Hemšil Dajčis, Berford St. Martin, Vajltšajr
- Gasidž Kaudaun, Gasidž St. Mihael, Dorset
- Odžberi, Darnford, Vajltšajr.
- 200 miljajužno od Tabuka, blizujordanske granice, u pustinji Saudijske Arabije, na tlu je
nacrtana.više geometrijskih figura dugih 100 do 200 metara. One na vrhu prikazuju trouglov.e u
obliku piramide koji se završavaju "kaminima". Vrh "kamina" nosi džinovski, crni prsten čiji je
prečnik veći od osnove piramide. U
centru prstena se nalazi krupna crna tačka. Sve slike se mogu
videti samo iz vazduha.
- Prilikom analiziranja satelitskih snimaka oblasti oko Aral-
skog mora sovjetski geolozi su učinilijedno senzacionalno otkriće:
od Kap Duana do unutrašnjosti sasušenog poluostrva Ustjurt
našli su na tlu zanimljive trouglaste formacije. Iz aviona su tada
vršena posmatranja ovih retkih slika u nenaseljenoj pustinjskoj
oblasti.
Fotografije su pokazale nešto neobično. U skoro neprekidnom lancu nizali su sejedan za drugim,
na dužini od više stotina kilome-tara, džinovski trouglovi, sa dužinama stranica do kilometar i po, i
ovali. Arheolozi i geolozi su seli u helikopter da utvrde šta se to nalazilo na zemlji.
Ispostavilo se da su to slike napravljene grebanjem. Sovjetski arheolog Vsevolod Jagodin,
šefodelenja za arheologiju Uzbekistan-ske akademije nauka20), stavioje u akta:
"Uobičajene metode arheološkog istraživanja ove oblasti potpuno su nepodesne. Gigantske
razmere ovih tvorevina čine ih potpuno neshvatljivim za Ijudske veličine. Njihov reljefje tako
gladak, da se

"Beli konj iz Ufingtona", Berksajr, Engleska, dugačak 110 m

po tim "delovima" može ići nekoliko stotina puta, a da se ne zna da se pod nogama imajedan
jedinstveni arheološki spoinenik".
Najveće figure koje se stalno ponavljaju slične su velikim džako-vima sa trouglastim strelama
naslonjenim na njima. Na vrliu trou-glova nalaze se prstenovi sa prečnikom od oko 10 mefcara.
Časopis "Sovjetska kultura" pisao je:
"Ovaj kiklopski sistem mogao se do sad ispitati u dužini od 100 kilometara. Naučnici su ubeđeni
da se on još dalje provlači kroz oblast Kazahstana i da svojim protezanjem prevazilazi svetski poz-
nat sistem tajanstvenih linija i crteža u Peruanskoj pustinji Naca, taj, po svojim razmerama, jedino
uporedivi arheološki fenomen".
Rasporedena na velikfij poursini ujuinoarabijskoj puslinji nalazi se ova800 mclara dugaeka
geomelrijska figura

Šta bi trebalo i šta bih smeo sebi da predstavim pod tim "džaka-stim slikama" sa "strelama"? Pošto
sam u ranijim godinama nasedao mnogim pogrešnim informacijama odavno mije prešlo u naviku
da o arheološkim zanim.ljivostiina izveštavam tek onda kada ih vidim i fotografišem. Za putovanje
u Sovjetski Savez granice su previsoke i preguste, a pogotovu za oblasti u koje ni sami Rusi ne
mogu jedno-stavno otputovati. Pisao sam prijateljima u Rusiji i zainolio ih za informacije, akoje
moguće i za fotografije. Uskoro su stigli iscrpni odgovori, i od profesora čija imena na žalost ne
smem da spomenem. Poslali su mi fotografije iz stmčnih publikacija koje nisu dostupne javnosti, a
i članke iz časopisa. Kaleidoskop ćiriličnih slova treperio mi je pred očima - i nije mi ništa
govorio. Ali zašto imamo mudre prijatelje i poznanike?
Moram srdačno da se zahvalim profesoru Rolfu Ulbrihu, slavisti na Slobodnom univerzitetu u
Beriinu, za brzu i nebirokratsku pomoć. Tako sam u stanju da iz ruskih informacija isfiltriram
precizne opise.
"Nova Naca" na ruskom Aralskom moru
Tedanistraživačp'uštenje malimavionomkodjedne od "strela". U njegovom izveštaju je stajalo da su
zagonetne slike izgledale iz vazduha kao gigantske zelene linije: "One su se odvajale od belo-
mrko-svetlozelene pozadine, kao tamnozelene trake." Zavisno od godišnjcg doba, ova oblast se
prevlači oskudnom stepskom travom, tmovitim žbunovima i belo-plavkastim, azijatskim pelenom
vrste dzusan; ovaj se prostor uskoro ponovo sasuši, a onda, u vreme suše, ove zelene linije sveile
kao čudovišni signali prema nebu... Medutim, na flu se one ne mogu razaznati. Ovaj
malitimjeznao,izvazdušnog osmatranja, da se nalazi u neposrednoj blizinijedne "strele", ali ništa
odtoga nisuvideli. Zbnnjeno sulutali oko mesta sletanja. Dabi mogli nešto bolje da vide predeo,
dva čoveka su se popela na krilo aviona i podigli su, kao akrobate, trećega na ramena. Ovaj je javio
da se na oko 200 metara udaljenosti sa stepskog tla uzdiže taiTinozelena linija. Otišli su tamo. U
blizini zelene trake otkrili sujedva pnmetno uzvišenje, niski zid od lanca kamenja koji je na
najvišem mestu
Jvdan od zagonetnih zelenih trouglova u ruskpj pu.'ilinji Vslrju.ri

Noca - zagonetna slika gtedana iz vazduha

merio 80 santimetara. Ovaj "objekat" bioje dokaz veštačke tvorevine Tu nenaseljenoj pnstinji. Na
odi-eđenim rastojanjimaljudi su pronašli brežuljke od skupljenog krečnjaka, a u njima i kosture i
kei-amičke sudove. Doživeli su fantastičnu realnost: čiin su se našli na jednoj od zelenih linija,
mogli su, na dužini od više stotina metara, da prate njihov tok prav kao lenjir, međutim, ukoliko bi
se pomerili saino par metara cela linija je nestajala kao odnesena magičnoin rukom.
Ove tvorevine su premerene. Pocetak linije obeležili su kame-njem i pratili je. Prosečna
dužina strane jedne "linije džaka" utvrđenaje na 800 do 900 metara, a dužina "strele" u nastavku
na 400 do 600 metara što, dakle, znači da su cele figuracije bile duge oko jedan i po kilometar.
Na unutrašnjim stranama "linija džaka"
20) lovištima za velike lovove na lutajuće životinje (rnislilo se na
ste-pske magarce i antilope), Prva pretpostavka ,je bila da su ove životinje uterivane u "džakove", a
da su na kraju "džaka" bili posta-vljeni pastiri da zadrže ovu divljaG. Euski arheolozi su uskoro
odbacili ovu ideju; za pretpostavku takvog lova ovi "džakovi" su bili neupotrebljivi, jer su morali
da budu ograđeni gaterima; antilope su moglejednim skokom da pobegmi preko pastira. Nije
otkriven trag ostataka neke ograde. U stepi takođe nije bilo drveta. U ovaj koncept se, uz to nisu
uklapale ni "strele" koje su pokazivale sve moguće pravce. Ćasopis "Sovjetskakultura" takode
otvoreno govori o "arheo-loškom čudu".
Doktor Ivanovič, Vladimir Avinski, geolog i minerolog, član So-vjetske akademije nauka, vidi u
tvorevini na platou stepe na Usjurtu "znake" za vanzemaljska bića. Ukoliko smo u Usjurtu tako
bespo-moćni kao u Naci, o obe stvari se bar objektivno može reći da se njihovi znaci mogu
razaznati samo iz velike visine... Suprotno od Nace, gde se linije i figure mogu videti sa obližnjih
brežuljaka i planina, na platou na Usjurtu nema nikakvih uzdignuća. Ja bih za oba fenornena
prihvatio mnoga od ponuđenih objašnjenja, kada bi linije i figure bile vidljive stanovnicima
Zemlje, kada one ne bi bile tako nedvosmisleno upravljene ka nebu, Na kraju ta dokazana
činjenica navodi čoveka na razmišljanje da ove dve stvari nisujedne vrste. Bađava je - zato što je
ona ranije otkrivena - prenositi objašnjenja za Nacu na Usjurt. To ništa ne donosi.
Pre oko 40 godina, kada smo se morali polako - a u mnogim krugovima veoma nerado - npoznati
sa mišlju da nismo jedini inteligentni životni oblici u univerzunru, pojavilo se razmišljanje kako
bismo mogli da o svojoj egzistenciji signaliziramo drugim životnim oblicima. Tada se govorilo o
tri mogućnosti:
- U vasionu će se odašiljati radio signali.
- Dalekim planetama davaće se svetlosni signali.
- Na markantnim tačkama Zemlje postaviće se optiCke markacije
koje se ne mogu prevideti.
Predlog broj 1) je sproveden, međutim do sada nema odgovora, a i predlog 2) je ostao bez
svetlosnog odjeka.
Za izgradnju optičkih markacija predloženo je da se prostrane površine zaseju biljkama svetlih
boja, tako da od kontrasta nastanu geometrijski ili matematički simboli od univerzalne važnosti.
 III.

INDIJA ZEMLJA HILJADU BOGOVA

Onaj ko hoce da brine ?.a budućnost mora prihvatiti prošlost sa
slruhopošLovanjem, a sadašnjosl sa nepovcrenjcm.
Žozef Žuber (1754-1824)

U Tprospektima sejužnoindijskom gradu Madrasu pripisuje "umerna klima". Ja tu pnjatim

klimatsku situaciju nisam uhvatio ni prilikom moje četvrte posete - posle 1968, 1975 i 1980.
godine. Ponovoje bilo zagušujući vrelo, opet mi se pri najmanjim pokretima lepila košulja za telo.
Razumljivoje što su maharadže na svakom koraku zahtevale od svojih slugu da im lepezama od
palme stvaraju blago kretanje vazduha. Ovi letnji dani 1984. godine izgledali su mi vreliji od svih
visokih temperaturakoje sam doživeo.
Na žalost, nisam došao u klimu umerenog blagorodnog nerada, u glavni grad države Tamil Nadu
na Koromandelskoj obali Bengal-skog zaliva. Pozvali su me da održim dva predavanja - jedno u
Istraživačkom institutu Kupusvami Sastri, jednoj od uglednih san-skritskih škola, ajedno na
Univerzitetu Ana. Osim toga u programu je bilo, shodno mojoj želji, razgledanje hramova.
Na međunarodnom aerodromu Madras, sačekao me je profesor Mahadevan, mali, živahni naučnik
britanskog porekla, i po običaju zemlje njegovi pratioci su me okitili vencima odjasmina i
sandalovog drveta. Da taj Ijupki običaj služi i za ugodnost čula mirisa trebaloje uskoro da iskusim.
Nije slučajno što se iz tropskog sandalovog drveta dobija mirišljavo sandalovo ulje.
Za vreme petnaestominutne vožnje do hotela profesor Mahade-van mije pružio prve potrebne
podatke. Ovaj grad sa tri i po miliona stanovnika udaijen je železnicom 2188 kilometara od Nju
Delhija. Toje grad naučnih instituta i društava, muzeja i biblioteka, raspo-laže značajnom
industrijom vagona i kamiona, vodeći je u elektrotehnici i takodeje filmski grad.
Ove činjenice, kao što sam prilikom posmatranja kroz prozor kola zaključio, ne smeju da izazovu
zapadnjačke predstave. Na jednoj raskrsnici fakirje pustio svoju kobru da se bori sa mungosom;
dok
je semafor stajao na crvenom mali smešan leopard, vezan za dugački konopac, pokušao se
osloboditi. Kada je semafor prešao na žuto, izgledalojedaće mungos da podlegne,
anazelenomjebrzim obrtom pobedio kobru. Aplauz posmatrača. Saobraćaj se odvijao kroz tuma-
rajuće, muvajuće, mršave tamne stanovnike, kroz grupe prosjaka. Ljudi koji su trčali između ruda,
vukli sujoš uvek najjeftiniji taksi koji ne zagaduje čovekovu okolinu, rikše. Svuda su bili prodavci
sladoleda, trgovci novinama, tezge kao leteće radnje. Neki bogalj, vredan sažaljenja i pretrpan
prljavštinom prosioje ispred prozora automobila koji sam spustio da ovom siromašku dam nekoliko
rupija, a tada me je zapahnuo oblak smrada, miris znoja i mokraće, zadah izduvnih gasova iz
autobusa. Shvatio sam blagoslov venca od sandalovog di'veta i prineo ga nosu. Nepoznati mladić
svirao je svome dresiranom majmunu da bi ovaj igrao uz zvuke frule.
 Toje prednost koju domaći imaju pred svima koji dolaze iz dmgih klimatskih zona. Osećaju se
prijatno u svome elementu i ne znaju ništa o pomeranju vremena zbog dugogleta. Stranac odahne i
trudi se da ispuni očekivanje. Imao sam upravo vremena da odem pod fuš i da promenim veš, kada
su me već pozvali u sanskritsku školu Kupusvami Sastri.

Predavanje u sauni
Kolokvijum je bio u auditorijumu jedne od niskih zgrada, sa-
građenih oko velikog školskog dvorišta. Na užoj strani je bio stp sa mikrofonom, a iza slike
indijskih bogova pretrpane bojom. Spori ventilatori mešali su vazduh gust kao testo. Prekrštenih
nogii - kako se može tako dugo izdržati?! - sedeli su nastavnici i studenti na podu ili su stajali oko
zidova tamo gdeje bilo mesta samo za stopala, a ne i za sedenje. Opet sam dobio venac. Usred
gužvejedan mladi čovek mije predstavljen kao električar. Uputio sam ga u njegov zadatak sa
dijaprojektorom, kojije bio zreo za muzej, i dogovorio se sa njim da digne palac uvis kad projektor
bude spreman za rad. Palacje ostao dole. Dok je rukovodilac Instituta izgovarao reči pozdrava,
posma-trao sam moga električara koji se, uglavljen u masu studenata odevenih u belo, očajno trudio
da struju uvede u projektor. Poslao mi je jedan bespomoćni smešak preko glava studenata.

Krajickom oka sam posmairao "moga" električara

Govornik se pokloni i odstupi. Mislio sam da sam sadaja na redu, ustao sam, baciojošjedan brzi
pogled na palac moga električara, koji još nije bio podignut, i krenuo ka mikrofonu, međutirn, ruke
su me nežno ponovo vratile u stolicu. Drugi, treći, pa i četvrti govornik uzeo je reč, ajasam razumeo
samosvojeimejersu svigovorilitamilskim jezikom koji Evropljanin ne mora da savlada, iako on
pripada dra-vidskimjezicima, najvećoj porodici jezika centralne ijužne Indije, i starijije od ostalih
indijskih novihjezika. Posle oko 45 minuta data mi je reč - na najboljem engleskom. Počela su kla-
njanja sa svih strana. Prišao 5am mikrofotiu u goloj vodi. Biloje mirno, mogla se čuti špenadla daje
pala na zemlju.
Otvorio sam usta, međutim, pre nego što sam mogao da formu-lišem reč ustadoše dva mladića i
zapevaše visokim glasovima neku litanijsku naizmeničnu pesmu. Profesor Sri K. Šandrasekran mi
došapnu da se radi o himni iz Rigvede, zbirke najstarijih indijskih žrtvenih mitova, kojima se slavi
hiljaduglavi, hiljaduoki, hiljadunogi stvaralac univerzuma i svih svetova. Ova pesma mi je prijatno
Prekršlenih nogu sedeli su profesori i studenti

zvučala, a električar je digao palac u vis! Sačekao sam malo po završetku himne i zamolio da se
ugasi svetlo, da bi se dijapozitivi mogli efikasno projektovati. Ugasiše se svetla. Ventilator se
zaustavi, a i projektor ostade bez stmje. Svetlo se ponovo upali. Moj električar mi zadovoljno
namignu - kako to? - i iz svoje kutije cigareta izvuče srebrnasti papir, zatraži od studenata oko sebe
da mu daju isti materijal... i uvi dva kabla time. Eureka! Gasi svetlo! Pušio sam se od vrućine, a imao
sam prermjeru: moje prvo predavanje u sauni mogloje dapočne.
Posle predavanja - o kome sam sledećeg dana, posle učtivog za-hvaljivanja, mogao da pročitam u
štampi na engleskomjeziku da je bilo interesantno - sedeli smo uz čaj sa mlekom i limunom. U
državama Tamil Nadu i Gujarat vlada najstroža probibicija, u dru-gim državama je ublažena, a samo
u Biharu, zapadnom Bengalu i Kašmiru alkoholje dozvoljen. Turisti mogu dobiti dozvolu koja važi
za celu Indiju i sa njom mogu u sporednim prostorijama hotela okvasiti grlo. Mi smo, dakle, sedeli
uz čaj. Upitao sam protesora Mahadevana šta znače one crvene, žute i mrke tačke na čelu koje sam
video kod mnogih Indusa, žena i muškaraca ije li tačno da se
tim tačkama signalizha ko je oženjen, veren ili na neki drugi način zavzet...
Profesor Mahadovan se nasmeši:
"Toje sve glupost. Centar nervnog sistema se spaja u sredini čela, tačno iznad korena nosa. Ta tacka
treba ovo mesto simbolički da drži hladnim. Za markiranje se obično upotrebljava puder od
sandalovog drveta, ali i sok od korena i1i prah krečnjaka. Međutim, ova tacka ima i religiozno
značenje zavisno od toga da li po dužini ide odozgo na dolc, kao zapeta, ili obrnuto. Ako stoji
odozgo na dole ona znači Boga Višnn, a odozdo na gore Boga Šivu, jednog od glavnih bogova
Indusa, kojije bog razaranja ali i dobrotvorac. Dabi čovek stalno bio svestan da je stvoren od pepela i
da će ponovo postati pepeo, često se uz ovu tačku na čelu povlači i jedna vodoravna linija od pepela.
Postoje Indusikoji nopšte ne uzimajuboju nego samo nanose pepeo na čelo."
Doktor MahaUngam, kome se zahvaljujem za poziv u Madras, je - kako sam primetio na licu mesta -
tako poznat u Indiji, kao šareni pas lutalica, i to ne samo kao uspešan fizičar i inženjer; godinamaje
bio član Parlamenta i pripada mnogim renomiranim institucijama.

profesor R. Nagasuami
On ima ključ za sva vrata. Dr. Mahalingam me je upoznao sa
arheologom R. Nagasvamijem, profesoroin na Drža-vnom univerzi-tetu. Ranijeje bio direktor
muzeja u Madrasu, a danas je arheolog najvišeg ranga u Tamil Nadu. Ovaj visoki, mršavi, crnokosi
naučnik pozdravio meje kao starog prijatelja. Poznavaoje već neke od mojih kajiga, koje su se
pojavile iia više indijskih jezika, i pokazao se kao čovek bez predrasuda: bio je zainteresovan da više
aazna o mojini teorijama, a pošto sam ga ocenio kao radoznalog čoveka, kojije uz to bio
kompetentan, želeo sam da mu razjasnim neke stvari iz moje literature.

Mahabalipuram
Naš pi-vi zajednički poduhvat vodio nasje u gi'ad hramova Maha-balipuram, udaljen sat vožnje
automobilom, na obali okeana. Prvo, vozeći se obalnim putem nazvanim "raarina", dobio sam utisak
o finoj beloj plaži koja se proteže Bengalskim zalivom, a koja treba daje druga po veličini peščana
plaža na svetu. Uveče, pri povratku. posmatrao sam mravinjak Ijudi kojije tražio osveženje od
parališuće vrućine u povetarcu i vodi. Tapkali su bosonogi po pesku i u blagirn talasićima. Religija
ne dozvoljava da se skinu dugačke odore. Pratioci su nie posavetovali da, ukoliko nekad poželim da
se okupam, ni u kom slučaju ne otplivam dalje, jer ima ajkula.
Putje vodio pored plaže kroz siromašne četvrti, zatim kroz suvu oblast sa malo palmi i mnogo likom
pokrivenih koliba od blata. Iza siromašiuh tezgi trgovci su nudili turistima plodove, a tu i tarno svilu
i pamuk. Ispred roštilja na drveni ćumur Cučale su majke sa decotn i pekle kukumzno korenje ili
(skoro bezukusne) lepinje. Slatkasti mžris mešao se sa smradom iz otvorenih odvodnih kanala.
Pritiskam na nos sveži venac od sandalovog drveta, koji. sam togjutra doblo na poklon. Upitao sam
da li postoji razllka izmedu venca od cvcća i od sandalovog drveta. Doktor Mahalingam se nasmeši:
"Cveće brzo ivene, a sandalovo drvo dugo zadrzava svoj pnjatan mins. Venac od sandalovog
drvetajemči dugo prijateljstvo."
Sttptilna vrsta prijateljstva koja u sebe uvlači još i nos'
Direktno na obali nalazi se petospratni hram Jalasijana, hram kralja Rajasimha, izgrađen u sedmom
veku. Druge hramove inore je plimom i osekom uništilo, sastrugalo.
A tada Mahabalipuram! Prvi pogled na taj 25 metara dugi, devet.
metaravisokikamenihramjezapanjujiići,adetaljnijcposmatra-nje fascinirajuće. Pun figura bogova,
životinja i duhova, koje su direktno isklesane iz kamena, toje -kako reče profesor Nagasvaini -
najveći i umetnički najznačajniji kameni hram Indije. Reljefu bazi pokazuje scene iz života Arjune,
junaka Mahabharate. Reljef prikazuje kako Arjuna uzima "nebeska kola" od Indre i u njima odlazi u
vasionu. Indra je staroinđijski junački bog sa Ijudskim likom, koji je svoj ubitacni buzdovan, svoje
tajno oružje vadša upotrebljavao protiv demona, a koji se slavi kao "kralj bogova". Arjunaje na nebu
video mnoga nebeskakola, a planete su mu izgledale kao lampe, "mada su to velika, zasebna tela" .
Arjunaje morao da ispašta za neko nedelo pa su i te scene uklesane u ovaj reljef, najveći ravni reljef
na svetu. Ova kamena slika se zato i naziva "Pokajanje Arjune", ali i "Silazak
Ganga sa nafca", pri čemu pukotina u steni treba da predstavlja Gang, glavnu reku prednje
Azije.

Arjunin spomgnik

Tarno gde se sastavljaju stene i zemlja ukopano je osam manda- pama, pcćinskih hramova. lako su u
literaturi tako nazvani oznaka "pećina" nije odguvarajuća. Pre bili govorio o većini nišama. Ispred
inaudapama Jamapuri nalaze se s'tlni rnonplitni slonovi, a sa dcsne strane, dijagonalno na ivici
balansira ogromni kamoni blok i izgleda kao da de se svakog momenta snišiti. Medutim, on se
održava
a toj drskoj poziciji već 1300 godina! Krišna, inkarnacija boga Višnua, trebalo bi da gaje nekad
oblikovao i napravio iz stena "kao od butera", što bi bila jedna od metoda prerade i obrade koja bi
priličila "bogu pastira". Poštovan od Indusa kao neka vrsia spasite-Ija, Krišna je taj masivni kamen
stavio u takav položaj da bi Ijude stalno podsećao na svoju snagu, a možda i zbog toga, mislimja, da
bi zaboravio svoju zaljubljenost u mlekaricu (Gopis) kojuje posma-trao dok se kupala. Taj kamen,
težak oko 200 tona, u stvari sakriva mnogo toga, a legenda o tome kakoje Arjuna podigao inalim
prstom brdo Govardhana daj e veći značaj starom j unaku. Sam o na kraLkom rastojanju od
balansirajućeg monolita nalazi se gramtni blok sa nklesanom kadom (koja ima prečnik od 2 metra), u
kojoj je Kriana trebalo da oblikuje i obrađuje kamenje - kao buter. Meni su Lakve kade, istom
metodoni isklesane iz stene, poznate još iz južnog Japana i visoravni u Peruu. Internacionalnost
takvih retkosti slalno me zapanjuje.

V ouom koritu treba daje bog Krišna prerađluao iublikmao kame.nje. "kaubvicr"
 Modeli rata

A psolntna atrakcija Mahabalipurama su pet rata, božjih kola. 1 ona su inodelirana iz stenja i nisu
pokretna kao božja kola od drveta i metala, u drugim hramovirna, čiji se točkovi okreću. Takve
ratejoš i danas vuku slonovi ili Ijudi u procesijama i tada svaka kola nose figure bogova, stvarnih
vlasnika kola.
Ovih pet rata posvećeno je braći Pandava koji se zovu Judistira, Bima, Arjuna, Nakula, Šahadeva - i
princezi Draupadi.
Jedna od bozjih kola su kopija jednostavne kolibe, a druga, posvećena Arjunu, imaju krasne
skulpture, krov u obliku piracade, lavove u prirodnoj veliCini i slonove i volove
priljubljenejedneuzdruge. Treća rata se sastoji od kućice i hrama u kome sedi božanski junak.
Cetvrtaje višespratna i ukrašavaje vrh osmougaonogtornja. Peta boa kola izgleda da su ovde zalutala.
Ona stoje na strani i sićušna su pored ogromnog slona koji kao da bi ih mrzovoljno odgurnuo od
sebe.

Indijski panteon
Upanteonu božanstava koja se slave u Indiji sakupljeno je oko 40000 božanskih likova i svakom se
pripisuju odredene sposo-bnosti, Mi, zapadnjaci, vezani za monoteističkti religiju, naginjemo tome
da ovo ro&oStvo bogova politeističkih verskih saveza odbacimo kao sujeveije. Naroaje teško da iza
toga neraziimljivog raspoznamo neki emisao, Kako se može, mislimo mi, slaviti Šiva predstavljen
kao asketa, premazan pepeloio leša, sa trećim okom na čelu? Kako je Garudah roogao da služi kao
životinja zajabanje "princu ptica", bogu Višnuu koji je ličio na orla? Kako je Genesa, sin Sivin, koji
kao trbušasti covek sa glavorn glona, često jašući na pacovu simbolički predstavljen? Ovo pitanje
inozemo postaviti 40000 puta ...
Medutim, pre nego što se sve zanimljivosti odbace kao čisto eujeverje, kao mnogobozačke
predstave, trebalo bi prizvati u svest nastajanje kargo-kultova' Bića Indijske nutologije, koja su
listom doSla sa neba, bila su jaka kao slonovi, lukavi kao pacovi, brzi kao tigrovi, leteli sukao ptice,
videli su sve kao da imaju 1000 očiju, mogli su da hvataju sa mnogo ruku. UkoUko sve to ne
posmatramo kao pogrešno rastumačenu tehniku, onda se ponašamo kao "gladijatori koji se bore
vezapih očiju" (Volter), Ova mitska izmešana bića roogu naći objašnjenje u tehnlSkoro
nerazumevanju u vezi sa načinom raznuilljanja prema sopstvenim željama,
Ispod skulptura postoje i "Maruti", nebeski mladići, koji sa bogo-vima i pored tijih posmatraju kako
Aquna ispašta svoj gi'eh. U Vedama nastupaju kao grupa bogova bure, deca oblaka, svetle kao vatra,
a njihova nebeska kola su brza kao munja. Preko ramena nose strelasto oružje, a na zglobovima
metalno prstenje, ispred grudi zaštitnu ploču sa ugraviranim nedefinisanim znacima. U rukama

Boija Arjunina kola su najveća i najlepša u mestu hramovaMahabalipuram

Maruti drže munje, a glave im pokrivaju šlemovi. Zašto? U Vedama ovi mladid se bore u raskošnim
odećama za Indru, gospodara neba. To se može ovako pročitati u pesmama Siavasve Rigvedi,
himnama bogovima:
"Hvaljeni... koji ste odrasli u dalekom vazdušnom prostoru ili u dalekom prostoru velikoga neba...
Dodite, Maruti, sa neba, iz vaz-duha, ne odlazite u daljine! Vi Ijudi koji sevate munjom, kamenim
pucnjevima, brzi kao vetar koji uzdrmava brda, vi Maruti, grmeće snage. Vi prolazite kroz noći,
dane, vi umešni, kroz vazduh, kroz prostor, vi gromovnici. Kada prolazite kroz ravnice i besputne
pre-dele vi Maruti ne imajte nikad štete. Kad se vi stabilni Maruti, vi Ijudi sunca, vi muževi neba
pokažete zauzdavajući konje u trku. Jednog dana dostići ćete kraj puta. Vi premeravate snagom
 vazdušni prostor. Zajedno rođeni, zajedno odrasli, izrasli ste u lepotu- Na čast nekje vaša veličina,
Vi Maruti, nekaje vredna pogleda vaša pojava kao ona sunčeva. Pomozite i nama n besmrtnosti!
Neka vas ne spreče ni brda ni reke. Idite tamo gde ste naumili, vi Maruti, i idite u nebo i na
zemlju..."
Značajno hvaljenje izgleda, sposobnosti i očekivanja od "dece oblaka"! Da li su to opisani proizvodi
nesputane fantazije ili uzori? Ovi bogovi bure mora da su čisto zbog najezde iz vasione banuli na -
Zemlju sa svojih hrabrih vožnji kroz vazduh, jer su ovekovečeni u
hiljadamaskulpturauhramovima.Ponovojedonesenoohrabrujuće ukazivanje na to da li se ipak
uporednom analizom slike i teksta konačno može otkriti, dokučiti tehnika kojaje stajala na
raspolaga-nju Marutima. Sem ovih bogova bure staroindijska predanja o bogovima i junacima nude
vrio interesantne objekte za ozbiljno, neprejudicirano ispitivanje. U odlasku sam otkrio ujednom
reljefu hramaljupki ženski lik saproporcionalnim grudima što mi se učinilo kao halucinacija. Vratio
sam se da se uverim i u dmgoj prespektivi ista skulptura se pokazala kao muškarac. Koracao sam
levo-desno i figura je istovremeno menjala pol. To nije bila halucinacija: ume-tnikje predstavio
dvojni lik u svim telesnim obeležjima, pa i u licu. Očigledno tom starom kamenorescu nije bilojasno
kogaje pola bilo ovo božanstvo. U ophođenju sa bogovima mora se naučiti ovo: oni
Su dobri za iznenađenja, oni smeju sve, oni mogu sve, pa i da nas
zavaravaju.
Ušli smo u sedmospratni hram na samoj obali, koji u svojoj unutrašnjosti skriva goli lik boga
Višnua, zaštitnika sveto-v», a na strani mora, u tamnoj svetosti stoji crni, petnaestougaoni stnb.
Ovaj stub predstavljaLingam, reče doktor Mahalingam, i nasmeši se-jer taje reč deo njegovogimena,
a na staroindijskomjeziku znači 'oinaku" a i "polni organ". Medutim, to znači više od falusa, koji se
recuno u Grčkoj kultno slavi kao znak snage i plodnosti. Lingamje -dol boga Šive. Često se sreće u
obliku realističkih (falusnih) stubova. Tingam takođe važikao simbol stvaralačke snage, međutim,
istovre-meno važi i za "bezlični lik", tobože svetski duh, i u većini slučajeva muje pridodat "joni",
"materinsko krilo", simbol prirodne snage koja rada. Joni predstavlja stopu iz čije se sredine izdiže
Lingam.
Doktor Mahalingam pokaza napolje, na more:
'Ovde ispred nas, ispod obale, zakopana su pod vodom svedoča-nstva naše prastare kulture. Tamo je
stajalo pre 4, 5 ili još više milenijuma sedam hramova. Mi takođe ne znamo sa sigurnošću

Kao u prastara vremena volovi sluie još uvek kao tegleće iivoiinje jednostavnih napniva
koliko su stare naše Vede. Još je dalek put pred nama dok ne upoznamo našu prošlost. Iz
svih predanjaje nedvosmislenojasno da su u pocetku bili bogovi..."
Povratak. Seljacijoš uvek rade na svojim poljima iako se polako spušta tama. Volovi su vrikli starinske
piugove, skoi'o prcpotopska idila. Skriperumpudur. Ime tog siromašnog sela neću nikada da
zaboi'avim. Tamo na plaži propadala su od vetra i nevremeiia neka drvena božja kola izbledelih boja,
koja nisu mogla više da učestvuju ni u kakvoj procesiji. Zbog slabog svetla fotografisao sam ovo
nekad gordo vozilo sa tri kamere i sa raznim objektivhna, posmatran za to vreme od strane devojaka u
sariju koje su, čuceći oko motocilda, ćaskale sa nekim brkatim momkom. Kada smo krenuli mora daje
jedna kamera, koju sam ostavio na krovn automo1.)ila pala, a da tok nismo primetili. Nekoliko
trenutaka kasnije obide nas onaj momak svojim motodklom. i divlje gestikulirajući dado nam znak da
stane-mo. Ozaren pruži mi moju kameru. Rupije, koje sam hteo da mu dam, nije primio. to je Indija.
mi se čini šareriijim gradom od drugih indijskih gradova s.Cae poznajem. Tamilske žene vole svileni
sari u smelim bojama, aker i plavoj, žutoj i zelenoj, crvenoj i rezeda. Ove svetleće boje
nadvladavaju sve sive tonove ulične slike. Zašto, ne znam, ali mnogi prolaznici imaju na sebi okačene
vence od cveća, možda je to neka posetakoja se timc' pozdravlja. Muškarci nose na glavama ne ma-nje
šarene turbane, a devojke imaju cveće u crnoj kosi. Žuti motocikl-taksi 1 smrdljivi izduvni gasovi
provlače se kroz Ijv.dsku gomilu.
TreLa daje apostol Toma mučenički umro u Madrasu. IJ baziliki San Toma cuvaju se njegove kosti, a
takođe i vrh koplja koje ga je pogodilo. Na osnovu takozvanih dokumenata o Tomi onje važio za
Isr.sovog blizanca. "Neverni Toma", koji je sumnjao u vaskrsnuće Hrista bi trebalo daje po predanju
držao propovedi u Indiji. Onje postao patron gnostičkih spisa i slavi ga sirijska ortodoksija. U Madrasu
je proveo među Tominim hrišćanima svoje životno veče.

U parku teozofskog društva sludira se i uci u senci dn'cća

 STAROINDIJSKI TEKSTOVI U JEDNOJ "SKRIVENOJ NAUCI"
A đarkod Madrasaje svetsko sedište Teosofijskog društva. Uprkos
mnogim tvrdnjama, teosofija, što na grčkom znači božija nauka
mudrosti, trebalo bi da bude jedna nova religija, koja će ovom društvu pribaviti i pružiti stare duhovne
činjenice: da evolucija doseže van Ijudskog sveta do kosmosa i da se Čulna, nevidljiva materija
može proučiti nedokučivim sposobnostima.
Teosofijsko di"uštvo je osnovala 1888. godine u Njujorku Ukra-jinka Helena Potrovna Blavatski
(1831-1891), i ono danas ima ogranke u skoro svim zemljama, osiin u komunističkim državama.
"Skrivena nauka" u tri knjige koje je napisala Helena Blavatski, pojavila se u Londonu 1888. g. Delo
je izazvalo pažnju javnosti ne samo zbog toga štoje autorka nveravala da su celokupni izvori koje je
preradila uzeti iz starih, indijskih, sanskritskih tekstova i iz tibetanskih predanja (koja su i danas
zakopana u tibetanskim Krip-tima), već je navela i mesta starih skrovišta, ali njeni podaci ipak nisu
provereni već su izvrgnuti ruglu.
Bitan osnov za skrivenu nauku je knjiga Dzian, čije je vreme nastanka nepoznato. Do skoraje sveta
knjiga sa svojim simbolima bila nerazumljiva, gotovo besmislena. Danas se makar zna, da Dzian nije
namenjen nekom proroku ili nekom od mnogobrojmh bogova, već je to više fonetski, celokupan opis
prastarih tibetanskih škola, pregled svih znanja najstarijih tibetanskih predanja, knjige Kan-dsur u 108
i knjige Tandsur u 225 tomova.
Pismoje nrezano u drvenom hloku širinejednog metra, 10 do 20 cm debljine i 15 cm visine. Prvo je
preveden stoti deo teksta koji govori o bogovima i njihovim delatnostima na Zemlji. Ne nađe li se
vreme postanka ovih knjiga - koje su starije od Zemlje? - prihvatiće se da su nauke iz knjige Dzian
dospele sa one strane Hiinalaja, iz Japana , Kine i Indije. Poznati delovi Dziana nalaze se u hiljadama
tekstova prevedenih na sanskrit.
Nije nikakvo čudo, dakle, štoje gospođa Blavatski, još za života dobijala podršku indijskih naučnika.
Oko 1890. g. najznačajniji sanskritski ekspertje bio Svama Dajanand Sarasvati. Kada se spe-cijalista
za Indiju Maks Miler, profesor u Oksfordn, negativno izrazio o izvorima koje je gospoda Blavatski
koristila, Sarasvati je uzeo reč;
kada bi g. Maks Miler došao kod mene, odveo bih ga do Gupta- u blizini Oke Mata na Himalajima,
gde bi ubrzo saznao da su Kalapani (izvori) koji su preplavili Evs-opu samo mi-ve odbaćenih kopija
pojedinih mcsta iz naših svetih knjiga. Postojaloje prvobiino ispoljavanje i ono još uvek postoji, neće
biti izgubljeno zauvek za svet, već će se ponovo pojaviti, ako Ijudi budu imali strpljenja da to
sačekaju.
 KOSMIĆKA EVOLUCIJA
Okrivena nauka" od H. Blavatskije do danas osporavana, a pošto vana samo od ezoteričnog i
teosofijskog društva. Knjiga Dzian ne može da prihvati naukn baziranu samo na materiji. Ja,
takođe, ne krijem da sam bio skeptičan. Moram da pokažem zašto sve to danas gledam drugim
očima.
Stojimo pred realnim tehnickim mogućnostima da u svemiru gradimo velike hahitate i da ih
opremamo pogonskim motoriina, koji ih mogu pustiti da gotovo neograničeno dugo putuju od
sunčevog sistema do sunčevog sistema. Da bi se veštački dobila sila zemljine teže, takvi
prostorni giganti će verovatno dobiti formu ogromnih točkova, koji će se polako okretati oko
sv6je ose. Nisam bez razloga pričao o budućim stanovnidma svemira sa religioznom sklonošću
ka misionarstvu. Smela, ali ipak mogućaje pomisao dajedan deo stanovništva habitata provodi
dugačak put u dubokom snu - da bi se uštedela energija i hrana. Autori naučne fantastikc, čiju
maštu stvarnost često pretekne, pišu o milionima oplođenih jaja, koja se, nošena n veštačkim
matericama, nalaze u blizini nekog sunčevog sistema.
(0 kućnoj upotrebi ove metode se žučno diskutuje!)
Sve to i još nešto više se već nalazi u knjizi Dzian, napisano 11 nepoznatom, davnom vremenu
od - do sada - nepoznatih autora! Budu li naučnici uvukli u kalkulaciju veštački-realizujuće
svemirske habitate, lakše će im pasti značenje, navodno, nerazumljivih teksto-va.
Ovde su, dakle, strofe iz knjige Dzian 3. Tu se govori o Kosmičkoj evoluciji.
"(Strofa 1)... Nije bilo vremena, jerje ležala uspavano u beskraj-nim skutimatrajnosti...
... Tama ispuni beskonačni svemir, jer su otac, majka i sin ponovo bili jedno i sin nije bio
dovoljno budan za novi točak i njegovo putovanje po svetu...
... životje nesvesno pulsirao u svetskim prostranstvima ...
... ali gde je bio Dangma, dokja Alaja svemira u Paramarti bio i veliki točak Anupadaka?
(Strofa 2) ...Gde su bili građevinari, svetli sinovi osvanulih Man-vantara? ... Stvaraoci forme iz
ne-fcrme, korena sveta? ... Jos nije kucnuo čas, zrak još nije u klicu bljesnuo; Matripanda još
nije nabujao.
(Strofa 4) ... Poslušajte vi, sinovi zemlje, svoje učitelje - sinove vatre. Učite da ne postoji ni prvi
ni poslednji, jer sve je jedan jedini broj, koji iz nebroja nasta.
... Poslušajte, šta smo mi, potomci pi-vobitne sedmorke, iz prapla-mena rođeni, od naših očeva
naučili...
... iz sjaja svetlosti, kojije sijao iz večite tame, izviriše u prostoru ponovo probuđene energije...
(Strofa 5) ... Ako započinje svoje delo, razdvoji iskre donjeg car-stva, koje radosno trepereći
lebdeše u njihovim sjajnim stanovima i iz toga stvoriše klice za točkove. On ih postavi n šest.
pravaca sobe i u sredinijedan, glavni točak.
... četa sinova svetla stoji u svakom uglu i Lipika u srednjem točku. Oni kažu: Ovo je dobro. Prvi
božanski svetje gotov ...
... Fohat napravi pet koraka i u svakom uglu četvorougla načini leteći točak...
(Strofa 6)... Konačno se kreću sedam malih točkova pridržavajući jedan di'ugog.
... on ih gradi kao slike staryih toćkova i pričvršćuje ih u večna središta.
... kako ih Fohat gradi? Sakuplja vatrenu prašinu, pravi kugle od vatre, trči kroz njih i oko njih i
ispunjava ih životom, a onda ih stavi u pokret u ovom i onom pravcu ...
... u četvrtom je sinovima naređeno, da stvore svoje verne slike-Patiće i patnju prouzrokovati.
Ovo je prva bitka.
... starijitočkovi se okreću dole-gore... Materinski mrestispunjava sve. Dogodiše se bitke između
stvaranja i razaranja i bitkc za prostor. Klica se pojavi i stalno se nanovo pojavljivala."
 U JEDNOM STRANOM SVETU
Za ovaj originalni tekst, pazljivo pročitan, nije potreban nikakav "komentar. Mogla bise naći
zamerka da se izvori za knjigu Dzian ne mogu kontrolisati. Zbog čega sam ja bio tako blizu
izvora besprekornih objašnjenja? Sledećeg dana sam upitao profesora Ma-hadevana, kojije došao
po mene u hotel, dr Mahalingama i profesora Nagasvamija.
"Postoje li mesta na koja su odloženi stari, pretežno nepoznati i još neprevedeni rukopisi?"
"Naravno da postoje takve 'zakopane' kolekcije tekstova u mana-stirima i školama hramova",
odgovori naučnik. "Tamo su odložena i čnvanakao bitan deo naše rane istorije. Konzervisana su,
zato što su mnoga izložena totalnom ti-uljenju, često se kopiraju nova, što predstavlja Sizifov
posao za visokokvalifikovane Ijude koji provode ceo život na tome".
Profesor Nagasvami se uključi: "Mogu Vam pokazati, nedaleko odavde, jednu zapanjujucu
kolekciju!"
Posle četrdeset petominutne vožnje dođosmo u malu, krečom ofarbanu, dvospratnu kuću. Kustos,
dostojanstveni starac, pozdravi profesora Nagasvamija naklonom, sa rukama ispred gmdi preko
krsta, pozdravnim gestom oko koga se i ja potrudih. Razgovor gospode vođen na tamilu nisam
razumeo, ali pročitah iz izraza lica kustosa daje spreman da nam pokaže svoje blago.
Nakratkom sastanku obavljenom stojeći informisan sam kakoj'e nastala ova kolekcija: dr U. V.
Svaminata Ijer ju je nosio sa sobom dok je decenijama putovao Indijom otkupljujući stara
predanja i spasavajući ih od propadanja. Preko 3000 rukopisa se nalazilo u ovoj kući, najvećim
delom neprevedenih, a 91 knjiga o sanskritu nosi ime preminulog dr Ijera, bilo kao autora ili kao
izdavača. Njegove kolege ga pominju uz veliko poštovanje.
Profesor Nagasvamije počeo da nas vodi. Na metalnim policama pažljivoje poređano i složeno
više stotina vrpcama povezanih drva, otprilike deset santimetara debljine i 30 do 40 cm dužine.
Pažljivo, profesor Nagasvami dohvati jedan drveni svežanj, odveza povez i razdvoji drvajedno
od drugog. Sad se pokazalo šta ona štite: tanke, drvene lamele i listove palme, neke sa rupicama
levo i desno, kroz
Profesor Mahadevan bioje uvek prisutan

koje je, kao kod žaluzina, bio provučen kanap, a neke koji su se rasklapali kao police. Urezano -
odštampano? - stajaloje na hiljade malih pismenih znakova. Nagasvami, kojije otvarao sledeći
svežanj, objasni daje svaki znak, mikroskopski precizno, vrhom noža urezan;
pri tome, za vreme rada, oznake pisma nisu podizane; tek posle stavljanja znakova bila bi
očišćena prašina od boje ili pepeo u finim lamelama, tako da bi ono štoje bilo napisano postalo
vidljivo.
"Štaje saopšteno?"
Profesor Nagasvami sleže ramenima:
"To su delovi vedskih tekstova, a takode i veoma stare tamilijske literature. Neki delovi teksta
sukopirani na papiru, neki su se mogli prevesti, ali dalekoviše od polovine se do sada nije moglo
dešitrovati. Toje delimičan odgovor."
Zapazio sam podzemna skloništa u Ladaki, Mali Tibet, zi kojima sam se pre nekoliko godina
divio hiljadama folija palme, takođe presovanih između daščica; i tu je preveden samo mali deo.
Šta li je bio cilj i namera ranih hroničara i da li su oni radili po nekom višem nalogu kada su
svoja saopštenja držali nerazumljivim zajedno vreme, koje će tek kasnije shvatiti ceo sadržaj?
Izgleda mi značajno da su stari tekstovi nastajali za pametnije, učenije genera-cije - kao ovde,
kao Kandsur i Tandsur. Mora da j e postojao poseban smisao, što su Ijudi u toliko religioznih i
mitoloških predanja može
Na tankim đruenim fi>iijanw urezanoje milimetarsko pismo
se reći bili zakleti da za buduće generacije sacuvaju tekstove nepro menjenim. Hrišćani nisu,
nažalost tako postupa.'.i sa svojorn Biblijom. Nazivanaje onako kako su to raniji auton želeli,
bi'taje prepravljana i sakačena, nemilo i nepogodno razdvajana, gorela 1.1 apokrifima, stalno i
uvek sa novmi rečima prilagodavana razume-vanju u tom dobu. Pri tomeje sačuvana. reč '•eligija,
koja potiče 00' italijanske reci religio što znači očuvati. Božije pohvalo au dobijai! utemeljitelji
religije i "bogovi", čija je briga bila, kao ovde ili na Tib'.'tu, da se sačuvaju predanja i sifrovane
poruke za stoleće ko-smičkog kretanja.

LINGAMI TROSTRUKOG ZNAČENJA

Za vreme jednoipočasovne vožnje za Kančipuram - jedan od sedam svetih gi-adova Indije i
religiozni centar sa 124 hrama i molitvena mesta - upitah usput profesora Nagasvamija o celoku-
pnom smislu Lingama kojih ima u svakom indnskom hramu:
"Da li je Lingam simbol za falus?"
"Ne samo to", reče on. "Pravo značenjeje vatreni stub, ali Lingam ima tri medusobno dodirna
značenja - vatreni stub kao sirobol kosmičke vatre, falusa kao davaoca života i ose sveta."

Starije žene sa unncima u zavežljajima na ledima prose sve, od olo-vki, preko cigareta do pertli.
Pred uiazom u najveći Šiva- hram zadrža nas Čuvar da bisroo se izuli, a uz to sam morao da
prcdam i kameru. Unutiašnjost je mracna, vlažna, vnića i pomalo nepnjatna. Opet je zadah znoja
mase milostivo prevučen mirisima sandalovine, mirisi truleži ne mogn se osetiti od mirisa cveća-
Odnekud sa bedema se čuje visoki ton flaute, praćen ritmičnim udarcima sihara, vrste laute; ova
vrsta muzikeje, kako sam saznao, povezana za određena dnevna vreine;,. na, zato što u
intervalima prima boje i raspoloženja; postoji od 500. godine pre Hrista.
Ispred kovčega stoje vernici i mole se figurama bogova ohojenih jakim bojarna i ukrašenih
vencima cveća. Sveće različitih boja
Piramidrti kramovi u Kancipuramii strrni KU ' "isoki kac oni (2 kuliureMaja

Smnje žene sa unncima u zavežljajima 'na leđima prose sve, od olo-vki, preko cigareta do pertli.
Pred ulazom u najveći Šiva-hram zadrža nas čuvar da bismo se izuli, a uz to sarn morao da
pi'cdam i kamcru. Unutrašnjost je mracna, vlažna, vnića i poirialo neprijatna. Opet je zadali znoja
mase inilostivo preričen mirisima sandalovine, mirisi truleži ne mogii se osetiti od inirisa cveća.
Odnekud sa bedema se čnje visoki ton flaute, praćen ritmičnim udarcima sihara, vrste laute; ova
vrsta muzikeje, kako sam saznao, povezana za određena dnevna vreme na, zato što u intervalima
prima boje i raspoloženja; postoji od 500. godine pre Hrista
Ispred kovčega stoje veroici i mole sejigurama bogova obojenih jakim bojama i ukrašenih
vencima cveća. Sveće različitih boja
trepere. Neke skulpture su umotane n sknpoccizu svilu, i drže neobično oruđe u i-ukan-ia. U
jednoj niši, obasjanoj žutom bojom
Profesor Nagaswami odgovarao je na moja pitanja

pravci neba: popovi su zabadali štap u zemlju; kod izlaska sunca senkaje pokazivala na zapad, a
kod zalaska na istok... Takoje glavna osovina hrama bila određena.
Graditelji su vezivali kanap na štap i povlačili krugove određujući veličinu hrama. Paralelno sa
osovinom istok-zapad povlačene su linije. Na mestima gde su se ukrštale linije i krugovi dobijali
su se segmenti koji su ležali bliže ili dalje od centra odredenog za svetilište. Centarje bio sveto
mesto, sedište boga komeje hram bio posvećen. Ovde, u svetilištu, tačno u sredini stajao je
Lingam, iznad koga je konačno građena piramida. Iz sredine je u svim pravcima zračila božija
snaga. Niše oko centra su sa oltarima bile ostavljene po-dređenim bogovima. Ne postoji hram
bez dvanaest kalendarskih božanstava, bez segmenata za dvanaest meseci i bez pobožnih mesta
za različite zvezdane bogove na rubovima hrama, koji su bili pove-zani sa zvezdanim nebeskim
svodom."
Svetlosmeđi momak, opasan samo plavom maramom oko kuko-va, sa žutim, lakiranim noktima,
skrenu ka nama na triciklu, skrećući na sebe pažnju prodornom zvonjavom. Nudio je iz neke
kutije neraspakovani sladoled i kockice zamrznutog voćnog soka. Nismo hteli ništa da kupimo.
"Znam koje to!", provokativno reče momak pokazujući najednu skulpturu sa zida hrama.
"Ako pogodiš, dobićeš deset rupya od mene!", reče profesor Ma-hadevan.
"Toje plešući Šiva, bogovi Parvati su ga gledali..."
"U redu", priznade Mahadevan." A koji ples izvodi Šiva?"
Momak prekopa po svom mozgu, igrajući se prstima, a onda se ozari:
"On izvodi nebeski ples!"
Momak pokupi svoje rupije i ponosno se odveze dalje.
"Je li to bio nebeski ples?" upitah.
"Toje kosmički ples o razaranju i stvaranju, koji su bogovi pratili flautama, cimbalima i ostalim
instrumentima... Odmah pored Šive vidite Indru, gospodara univerzuma sa Matalijem, borcem u
vaz-dušnim bitkama..." objasni profesor Nagasvami.
Mora da sam kod "borca u vazdušnim bitkama" uši vidljivo okrenuo u pravcu vetra, jer mi
sledećeg dana profesor Mahadevan dade tekst koji se odnosi na boga Matalija iz Ramajane,
drugog po veličini epa Indijaca pored Mahabharate. Odatle pročitah:
"'Brže Matali!, reče Indra. 'Požuri sa mojim nebeskim kolima. Čestiti Rama se namerio na svoje
neprijatelje...'MataIi okrenukola, koja su sijala kao sunčevi zraci, na mesto gde se pošteni Rama
sreo sa svojim neprijateljima. 'Uzmi ova nebeska kola!', povika Matali Rami. 'Bogovi pomažu
pravedne. Ovamo, popni se u zlatna kola, nebeske moći te potpomažu. Biću tvoj vozač i ubrzaću
grmeća kola.'
Odeven u nebeske vrste materijala, Rama se pope u kola i baci se u jednu bitku, kakvu Ijudske
oči nikada ranije ne videše. Bogovi i smrtnici su posmatrali borbu drhteći i gledajući kako Rama
napada nebeskim bornim kolima. Oblaci smrtonosnih zrna zatamniše sjaj-no lice nebeskog
svoda. Postade mračno nad bojnim poljem.
Brda, doline i okean su prodrmani strašnim vetrovima, pojavi se bledo sunce. Kad se bitka ni
time ne završi Rama u svom besu uze Bramino oružje napunjeno nebeskom vatrom. Bilo je to
krilato, svetlosno oružje, smrtonosno kao munje s neba. U kružnom luku
Šiva koji igra (levo) Primer za bogatstvo oblika (desno)
munjevito oružje ubrzano se sjuri i probode Ravanovo metalno srce. Kad se sve umiri, na ki-vavu
poljanu pade kiša nebeskog cveća i sa neba se začu umirujuća muzika nevidljivih harfi."

U takvim tekstovima - osim indijskih, savremenih i priznatih akademika - nisam razabrao

nijedno prihvatljivo objašnjenje. Da su koristili govore nekih mojih kritičara, bila bi to - s
obzirom na sujetu njihovog esnafa - razumljiva reakctja. Pošto sam okarakteri-sao samo "borce u
vazdušnim bitkama" sa njihovim akcijama i oružjem iz Ramajane, želeo bih da do reči dođe i 5.
knjiga Mahabha-rate, u kojoj su nabrojana sva božija oružja, kojima su ubijeni ratnici koji su na
telu nosili metal. Ukoliko bi ratnici na vreme saznali za dejstvo ovog oružja, kidali bi svaki
metalni deo sa tela, skakali u reke, prali sve što su dodirnuli i sebe. Usled dejstva ovog oružja
ratnicima je opadala kosa i nokti sa ruku i nogu. Sve preživelo je bledelo, jerje bilo "prekriveno
smrtonosnim dahom bogova."
Mahabharata:
"Popaljen žarom oružja, svetje posrtao u vrelini. Slonovi su bili nagoreli i teturali su se tarno -
amo... Voda je ključala, sve ribe pomreše... Drveće se redom rušilo... Konji i kola izgoreše...
Ukazao sejeziv prizor. Leševi sii bili unakaženi zastrašujućom vrelinom i više nisu ličili na Ijude.
Nikad pre nije bilo tako užasnog oružja, nikada ranije nismo čuli o nekom takvoim oružju ."

Bioje to raport nalik na neki iz Hirošime posle pada prve atomske bombe, 6. avgusta 1945. g.! Ne
bih želeo da Mahabharata sadrži sećanja na budućnost...
Svitaloje. Vrućinaje bila nešto slabija. Vatrice od drvenog uglja su raspirivane. Gore, na
piramidi, treperelo je svetlo.
Ovi, prema nebu ispruženi tornjevi, nosili su na vrhu tvorevine slične bačvama.
"Živi lli neko gore?" upitah.

"Ne, tamo niko ne živi niti je živeo. Od sprata do sprata vode stepenice", objasni Nagasvami."
One bi trebalo da nas opomenu kolikoje strm i naporan putka nebu. Krug na vrhu, koji ste nazvali
bačvom, simbolizujejedno vozilo, blizinu nebu.."Smem li to prihva-titi od reči do reči ili samo
kao alegorijsko tumačenje?"

Ramajana, Mahabharata... Da li to čine tekstovi, da sam pri pogledu na piramidne kule

Kanhipuramu morao misliti na raketnu. bazu?

Profesor Nagasvami slegnu ramenima, kao da želi da mi naznači: "Prihvatite to kako želite."
Onda skrenu razgovor na di-ugu temu i -pita:
"Želite li da kupite svilu? Južna Indijaje centar indnstrije svile, jer se i fabrike nalaze u
susednoj državi Misoreu kod Bangalorea..." Smeškao se: "Mogao bihjednu količinu, ali svilu
pravimo i mi..." nije završio do kraja.

BOGOVI U RANOJ ISTORIJI LETA U SVEMIR

Donošenje mog cilja moram srazmerno selektirati i što je moguće više saznati o oniin bogovima
koji se sreću na putevima za svemir: Rai'm, Indri, Arjiini, Marutima; ostaje još jedan snažni
eskadron, koji se nalazi u Mahabharati i u Vedima na nebu.
Tn sv i božanski blizanci Asvini, kočijaši, koji su obišli zemlju u tolai jednog dana u sjajnom
nebeskom vozilu. Tuje i prijateljski bog sunca, Surija; koji drži stalno u rukama lotosov cvet i
koji je za bogove preuzeo izvidničku ulogu sa svojim nebeskiin vozilom. Zato što je iz velike
daljine sve video ušao je u literaturu kao "božanski špijun". Tu je i iz lotosa rodeni Agni, bog
vatre, vlasnik "svetlećih kola, zlatnih i obe.sjanih"i. On dovodi izgorele žrtve bogovima, čineći se
na zernlji kao vatra, a na nebu kao munja. Tu je i Garduah, plemeniti knez ptica, koji je Višnmi
koristio za bi-že napredovanje, samostalno delovao, bacao bombe, gasio požare, leteo čak do
Meseca. Tuje i Visvakarman, graditelj bogova, koji nije samo Indri sagradio
priato,kakva dolikuje jednom kralju bogova,već je pravio i najlepša nebeska vozila u voznom
parku bogova.
Višnu-Purana, koja datira iz 4. ili 5. veka pre Hristaje predanje relike tradicije, u kome je jedno
poglavlje posvećeno razdobljima kada su praočevi čovečanstva dolazili sa neba u "sopstvenim
leteli-cama":
"Dok Kalki još govori sa neba dođoše dvoja, kao sunčevi zraci asa-jna kola, od plemenitih
metala svih vrsta napravljena, koja su se samostalno pokretala, zaštićena blistavim oružjem."
Uzgred rečeno, Kalki se takođe koristio nebeskim vozilom kojim se moglo upravljati "pomoću
volje pilota".
U svom delu "The Prehistory of Aviation" ("Preistorija avijacije"), Beitold Laufer, Čikago 1928,
je izveštavao o čoveku Vicvile koji je sa svojom ženom "kroz vazduh" utekao hapšenju u nekoj
kraljevskoj palati, ili o kralju Rumanvatu koji je dao da se sagradi ogroman nebeski brod u kome
bi mesto našli stanovnici čitavogjednog grada. 0 tome govori i indijska legenda: "Dakle, smesti
se kralj sa oso-bljem harema, svojim ženama, poklonicima i jednom grupom iz 'vakog dela gi'ada
u nebeska kola. Dosegoše daljine nebeskog svoda i konačno pratiše pravce vetra. Nebeska kola
preleteše zemlju iznad okeana i onda su upravljena u pravcu grada Avantisa, gde se održavala
neka svečanost. Mašina se zaustavi kako bi kralj mogao ia prisustroje svečanosti. Posle kratkog
međusletanja, kralj ponovo sTartova dok ga je gledalo bezbroj radoznalaca koji se diviše nebe-
sldm kolima." Mnogobrojna božanstva u sanskritskoj literaturi mogla su se poređati prema
osobinama kojima se neko božanstvo odlikovalo i prema uređajima koje su bogovi posedovali.

LEKCIJA

Slika je bila veoma smešna, ali sam se usudio da se glasno nasmejem tek kad su oba moja
profesora, zajedno sa šoferom, počela da se smeju.
Na ivici puta, nedaleko od induskog hrama, tukle su se dve lake žene - one se u celom svetu
mogu brzo prepoznati - sa nekim

lako igračice ne smeju uiše u hramove, jos uvek se godinama studiraju stari hramovi plesovi na
slaru hramnu muziku u specijalnim školama. One se zatim izvode u dvorištu hrama
vojnikom koji, verovatno, nije platio ilije premalo dao. One od toga napraviše zabavu vukući
vojniku kapu sa glave. Čim bi je dohvatio i ponovo namestio na glavu, ona bi nanovo letela na ulicu.
To se ponovijošnekolikoputa, svedokvojnikujednomskoku ne dohvati svoju kapu i, čvrstoje stežući
pod miškom, ne pobeže. Omalovažava-jućim gestom jedna od devojaka podiže svoj sa strano
izrezani sari do zadnjice: Možeš malo da me..." (Takode internacionalna vrsta bezglasnog
sporazumevanja)".
"Jesu li to bile bludnice iz hramova?" upitah sa najlepšom, švaj-carskom bezazlenošću. Pogodi me
prigovarajući pogled profesora Nagasvamija i on reče:
"Ne postoji nekakva hramovna prostitucija. Nekada sn plesovi, pesme i muzika uvođeni u rituale
molitvi kao i u mnogim dnigim nemonoteističkim religijama. Odabrane, neudate devojke su godi-
nama podučavane umetnosti hramovnog plesa. Tck •u 18. veku se tradicionalni život promenio
dolaskom Evropljana. Oni sv bili ti koji su se udvarali hramovnim igračicama zbog njihovih čari i
lepote. Osim toga, mogli su biti sigzirni da su dame neudate. Britanci nisu znali ništa o hramovnim
igračicama. Mislili su za njih da su prosti-tutke popova. Apsurdna pomisao - prostitucija najednom
svetom mestu! Nije poznat nijedan slnčaj koji pokazuje da je u hramu bilo seksa. Pre 30 godinaje
hramovni ples zakonom zabranjen, stvarno besmisleno i bez razloga. Od davnina cenjene porodice,
koje su Tokom 1800 godina, preko nebrojenih generacija negovale hramovni ples, ostaLe su bez
hleba. Šteta."

VIMANI SVUDA

Pre mog leta za Kalkutu, profesor Nagasvami me je odveo u P.-žavni muzej na drumu Panteon koji
u više svojih zgrada krije arhealoške kolekcije kulturnog razvoja južne Indije iz ranog doba preko
Palava-Čalukija i Čola-dinastija.
Vimani, leteće rezidencije nebeskih bića, falanga zvezdanih bogova. Lingama. Pred kipom u bronzi
Šive u plesu Nagasvami
Objasni:
Vimana (levo) Lihgam(desno)

Šiva ( levo) Ganeša (desno)

"Siva igra i jednom nogom stoji na leđima nekog čoveka, što bi u govoru simbola trebalo da iskaže
neznanje. Levom rukom maše zvonom koje simbolizuje zvučne talase, treperenja univerzuma. U
desnoj drži plamen koji predstavlja iluziju - kosmos će nići i ponovo nastati iz plamena. U gestu
srednje, treće ruke može se razumeti znak za univerzalnu zaštitu."
Profesor Nagasvami bio je direktor ovog muzeja i poznavao je svaki njegov deo kao svoj džep.
Čuvari muzeja ga pozdraviše sa poštovanjem. Sa priinetnim.zadovoljstvomje posmatrao učiteljice i
učitelje koji su svoje razrede vodili kroz velike kolekcije, tiho ih podučavajući.
Skoro se sapletoh na lik čoveka u bronzi sa slonovskom suriom. Bile su mi poznate slične grdosije iz
centralne Amerike - 20000 vazdušnih kilometara udaljene odavde!
"Kako nazivate ovo biće sa surlom?"
"Toje prikaz Ganeše, jednog od pet velikih bogova Hinduizma, jednog od oiiih koji su služili Sivu.
Ganeša važi za odstranjivača prepreka i čuvara učenosti."
Grupna fotografija sa "mojim "profcsorima ispred boijih kola, koja su sagrađena oko 100. godine
pre naše ere u čast naučnika Tiruvaluuara

"Da li se njegova tradicija može ustanoviti?"

Profesor odmahnu glavom:
"Najmanje dve hiljade godina, verovatnoje i stariji. Ovaj Šivin sin je pominjan još u Vedenima."
"Sta znači njegovo ime?"
"Ganeša je sastavljena sanskritska reč. 'Ganasi' su čete, 'isa' je gospodar, prema tome znači: gospodar
četa."
Preduzeo sam sve da sakupim dostupan materijal o "odstranji-vaču prepreka". Nisam očekivao
nikakve prepreke.
 IZNENAĐENJE U KALKUTI

Kalkuta. Glavni grad istočno-indijskih ujedinjenih država Behgala, najprljaviji grad na svetu. U
avionu sam pročitao daje gradom zavladala epidemija dezinterije. Ko se posle ovoga da zadržati da
ne poseti Kalkutu, možeje odmah brisati iz svog voznog reda jer uvek postoji nekakva epidemija. Ko
preživi Kalkutu nada-1;eje imun protiv prijavštine. Toliko o Kalkuti.
Na aerodromu me je sačekao moj bengalski izdavač Ajit Dut sa istraživačem sanskrita, profesorom
Kanjilalom, kojeg poznajem iz ranijih susreta i sa kojim sam se dopisivao.
Pre deset godina - tako sam upoznao Kanjilala - držao sam predavanje na univerzitetu o mojoj
životnoj temi. Među slušaocima se nalazio i profesor Kanjilal, atakujud na mene u diskusiji svojim
temeljnim znanjem sanskrita, komeja nisam bio dorastao. Dockan saznah od drugih profesora da
Kanjilal zauzimajedan poseban rang:
onje, takoreći, odrastao uz sanskrit. Takoje mali, tamnokosi čovek sa svojim debelim staklima
naočara uspeo: on je obučavan na Sanskrit-koledžu u Kalkuti, studirao je u Oksfordu, bio rektor
poznatogViktorija-koledža Kocbehara u zapadnom Bengalu. Danas je drža-vni delegat za pitanja
sanskrita, počasni član Azijatskog društva i zvanični profesor na Univerzitetu u Kalkuti. Njegova reč
kao stručnjaska na sanskritje veorna eenjena.
Tek pošto smo se ugurali ujedan taksi profesor Kanjilal reče bez uvoda:

"Bojim se da Vi imate pravo!"

"Kako bi to trebalo da razumem?"
'Ovo ovde sve objašnjava", reče i gurnu mi u ruku 321 sitno kucanu stranicu na engleskomjeziku.
Pročitah naslov rukopisa:

LETEĆE MAŠINE U STAROJ INDIJI

Progutah tekst preko noći. To što je profesor Kanjilal u višego-dišnjem radu otkrio i komentarisao,
bilo je (ovde spada ta reč) -senzacionalno, tako senzacionalno da će moji akademski kritičari bežati
od istine tvrdnjama kako ovaj profesor Kanjilal ne postoji, kako nikada nije ni postojao, a tekstovi su
neki moj pronalazak. Zbog toga, dajem ovde, uz odobrenje naučnika, kompletnu adresu:

Profesor dr Dileep Kumar Kanjila

'Nishi-Saran'
Railpukur Road
Deshbandhunagar
Calcutta-59
Profesor Kaiyilal mi je dozvolio da jedan odlomak iz njegovog dela, kojije sam izabrao, odštampam
u ovoj knjizi. Ostaje mi samo da kažem da autor konstatuje u uvodu da je proučio celokupnu vedsku
literaturu, klasićne sanskritske tekstove kao i budističku sanskritsku literaturu o tragovima
vanzenuJjaca, savetovao se sa kolegama, diskutovao sa popovima.
Rezultatje poražavajući - za protivnike moje hipoteze.
"Čestoje potrebno više hrabrosti promeniti svoje mišljenje, nego mu ostati veran."
Fridrih Hebel
1813 -1863.
 LETEĆE MAŠINE U STAROJ INDIJI

Profesor dr Dileep Kumar Kanjial

Rigvedi postoje poznate himne posvećene božanskim blizanci-ma "Asvinas", "Rbhus" i

ostalim božanstvima. Iz ovih himni izranjaju prva ukazivanja na vozila koja su bila sposobna
da sa živim bićimalete kroz vazduh. Leteća vozila su opisana u Rigvedi prvo kao "Rathas".
(Rečje po smislu prevodiva kao "vozilo" ili "kola"), "Rbhusi" su konstruisali leteća kola za
"Asvinas", blizance, koji su među bogovima važili za lekare.2 Ova leteća kola su bila izuzetno
udobna. U njima se moglo svuda leteti, čak i iznad najviših slojeva oblaka i u "nebo".' U
hirnnama je pomenuto da su leteća kola bila brža i od misli/ Leteći aparat je bio veliki, sastojao
se iz tri dela i bio je trouglast. Za upravljanje njim bile su potrebne najmanje tri osobe.
Vozilo je imalo tri točka koja su se prilikom leta uvlačila." Spome-nutoje daje leteće vozilo
imalo tri "stuba". Leteća vozila su v Rigvedi obično izrađivana od metala (zlata, srebra ili
gvožda), ali js, ipak, najviše korišćeni metal u vedskim tekstovima zlato koje tako divno sija.
Tvorevine poput eksera i nitni činile su vozilo stabilnim. Opisano nebesko vozilo je pokretano
pomoću tečnosti, čiji naziv danas nije moguće korekt.no prevesti. Reči "madhu" i "aiu" najver-
nije prevedene znače "med" i "tečnost". Kola su se kretala lakše nego ptica na nebu, krivudala
u pravcu Sunca i Meseca i sletala na Zemlju uz veliku buku.
Značajnaje činjenica, da su u Rigvedi spomenuti pogonski mate-rijali u različitim stanjima. Pri
tome je jasno naznačeno da se vozilo kretalo po nebu bez ikakvih "zaprežnih konja".1 Kad se
spuštalo iz oblaka na zemlji su se sknpljale velike mase Ijudi da prisustvuju sletanju. Osim
mesta za tri pomenuta pilota, nebesko vozilo je nudilo i mesta za kralja Bujua spasenog u
brodolomu, za Surijasovn ćerku, za gospodu Čandru kao i zajoš dve do tri osobe. Voziloje
moralo posedovati i amfibijske sposobnosti s obzirom daje bez štete moglo da se spusti na
morsku površirm i odatle da stigne do obale.
U Rigvedi 1.46.4. su pomenuta čak tri leteća vozilakoja su služila za različite spasilačke
operacije. Izvedenoje preko 30 herojskih dela, niedn kojima sn spasilačke akcije na moru, u
pećinama, u neprija-teljskim borbenim redovima i komorama za mučenje. Prema opisu u
Rigvedi, ova specijalna vozila su bila veoma prostrana, izvodila su različite operacije i
prilikom starta stvarala veliku buku. Po svom i izgledu bila su veličanstvena.
Pojedine reči u ovom teškom odnosu zahtevaju u vedskim teksto-vima posebnu pažnju. Te reči
su Reč "madhu" znači u klasičnom sanskritu "med", ali
se u leksikonu poredi sa reči "soma", "tečnom supstancom". ' "Ana",koja se obično odnosi na
kuvani pirinač, znači ovde prevreli pirinčan sok. Pretpostavlja se daje reč o mešavini alkohola i
soma-soka, koja
je čuvana u tankovima i kasnije upotrebljavana kao gorivo, ZanimIjivo je, takođe, da su leteća
vozila ostavljala tragove točkova, kada su se kretala po zemlji. Neki leteći aparati su uzletali i
sletali po utvrđenom planu: tri puta danju i tri puta noću.11 "
U Rigvedi 1.166.4-5,9 je let "Marutsa" približan stvarnosti. Zgra-de su se tresle, manje drveće i
biljke su bili počupani, eho buke kod "a se odbijao o brežuljke i pećine, a izgledaloje kao da će
se d sve te buke letećeg vozila, pomutiti i iscepati u komade . Na ovom mestu bih, kao
stručnjak, rekao nešto o reči "Vimana". "^Dsana" u smislu letećeg vozila se pojavljuje tek u
Jajurvedi 17.59. ?re togaje reč različito upotrebljavana, kao npr. "vazdušna vatra",
-scunar dana" ili kao "stvaralac neba". U svim ovim odvraćanjima r reč povezivana sa
rastezanjem nebeskog svoda i njegovim dirnen-:;jama. Ipak, u Jajui-vedi 17.59, kao i delovima
teksta koji slede,je Vimana" jasno prikazana kao leteći objekt.
Reč koja je u ovim stihovima pretvorena u nominativ stoji za nešto "što ispunjava sjajem
(divotom) nebeski svod", "obasjava ceo region", "što sadrži tečnu supstancu" i "u čijoj moći su
bili izlazak i zalazak Sunca i Meseca". U celokupnoj klasičnoj i pm-anijskoj lite-raturi je
zajednička imenica za leteća vozila "Vimana".
Slede pojedini izvodi iz tekstova, kao dokaz kako su, kao u junačkom epu Ramajani reči
"Vimana" i "Ratha" upotrebljavane za leteće objekte:

- Zajedno sa Karom on se pope u leteće vozilo, koje beše ukrašeno draguljima i licima demona.
Pokrenu se uz buku koja beše ravna gromovima iz oblaka. (3.35.6-7)
-Popni se u vozilo, draguljima ispunjeno i što može u vazduh leteti. Pošto si zaveo Situ
(suprugu jednog kralja), ja ću vas vazdušnim putem dovesti do Lanke (današnji Cejlon)... Tako
su Ravana i Marisa ušli u vozilo, koje beše ravno palati ("Vimana")... (3.42.7-9)
- Ti, Surke, misliš dosegnuti blagostanje tima što ćeš nabaviti vazdušno vozilo? (3.30.12)
- Onda se samostalno vozilo, koje je imalo brzinu misli, ponovo pojavi u Lanki sa sirotom
Sitom i Trijatom. (4.48.25-37)
- Ovo je divno vazdušno vozilo, nazvano Puspaka i kao sunce sija. (4.121.10-30)
- Leteći objekt, koji beše ukrašen labudom, podiže se u vazduh uz veiikubuku.(4;123.1)
- Sve haremske dame kralja majmuna Sugrive završiše žurno doterivanje i popeše se u vozilo...
(4.123.155)
Tekstovi u Ramajani su opisivali nebeska vozila kao letelice napred zašiljene, koje su se
izuzetno brzo kretale i koje su imale trup sjajan kao zlato. Nebeska vozila su imala više komora
i perlama ukrašene prozore. U unutrašnjosti su se nalazile udobne, bogato dekorisane
prostorije. Donji spratovi su bili opremljeni kristalima, a celokupan unutrašnji prostor bioje
zastrt tepisiitia i prostirkama. Vozila su bila vrlo prostrana i snabdevena svim oblicima luksuza.
Onaiz Ramajane su mogla da prevezu do dvanaest putnika. Uzletala su ujutro iz Lanke
(Cejlon) i popodne stizala u Ajodaju, posle dva medusletanja u Kiskidaji i Vasistasrami. Pri
tome su vozila preval-jivala distancu od tačno 2880 kilometara za devet sati. To bi odgovaralo
brzini od 320 km na čas!
Sa izuzetkom dva slučaja u svim prethodno pomenutim odlom-cirna reč "Vimana" je stalno
korišćena pri opisu letećeg objekta.
Dovde prikazani tekstovni odlomci ne dovode do zaključka da su se vozilima koristila
"božanska" ili "nebeska" bića. Leteće konstruk-cije su koristili probrani Ijudi, vladajuće
porodice ili vojskovode. Ipak je u sanskritskoj literaturi stalno ukazivano na to da tehnika za
konstrukciju letećih objekata potiče od bogova. Takođeje postojala jasna razlika između
bogova u njihovim velikim svemirskim gi-ado-vima i odabranih Ijudi, koji su u nekim
slučajevima mogli da posećuju te gradove.
Takoje bilo rečeno u opisu putovanja Arjune na nebo. Arjimaje morao da prođe mnoge
nebeske regione gde je posrnatrao stotine drugih vazdušnih objekata. Neki od njih su bili u
letu, drugi na tiu, a neki su bili spremni da uzlete.10
U tekstovima Sabaparvan su doneseni detaljni ukazi na ova "Ijudska bića". Trebalo bi da su oni
u ranijim vremenima došli na Zemlju, da bi studirali Ijude. Ova "nebeska bića" su se po želji
kretala u vasioni ili na zemlji. Različite konstrukcije, takozvane Sabe, koje su opisane mogle su
imati svoje putanje na nebu kao i današnji 18
sateliti. U unutrašnjosti ovih gigantskih satelita, koji bi se danas mogli opisati kao svemirski
gradovi, letele su različite vrste "Vima-na". Svemirske konstrukcije su bile ogromne i sijale su
kao srebro na nebu. Bile su opremljene hranom, pićem, vodom i svim potrepšti-nama za život,
čak i oružjem i municijom.
Jedan od ovih svemirskih gradova, koji se okretao oko svoje ose, zvao se Hiranjapura, što bi se
prevelo kao "grad od zlata". Njega je
sagradio Brama za demone Pulamu i Kalaku. Gradjebio neosvojiv, a žene demoni su bile tako
uspešne u odbrani, da su se čak i bogovi držali podalje.
Ipak, jednomje došlo do bitke. Onaje opisana u glavi 168, 169. i 173. Vanaparvana (delu
Mahabharate). Arjuna, božanski junak Mahabharate, bio je protiv demona u svemirskim
gradovima, čiji broj se zastrašujuće povećavao. Kad se Arjuna približio svemirskom objektu.
žene demoni su se branile nezamislivim omžjem. Citat:
"Zastrašujuća bitka se rasplamsa, a dokje trajala vazdušni grad u nebo odlete i onda se ponovo
Zemlji približi. Klatio se sajedne strane na drugu. Posle žestoke obostrane borbe Arjuna ispali
smrtni hitac, koji rasturi grad u komadiće i oni padoše na Zemlju. Preživeli demoni se podigoše
iz ruševina i nastaviše da se bore". Na kraju su svi demoni uništeni, a Indra i ostali bogovi
nagradiše Arjunu kao junaka.

U Vanaparvanu postoje i drugi svemirski gradovi, koji su se okretali oko svoje ose. ' Imali su
irnena Vaihajasi, Gaganacara i
n/i

Kecara. U Sabaparvanu su opisane neobične tvorevine, koje je konstruisao i kasnije

transportovao u ove gradove bog Maja. (Pojam ove tvorevine nije jasno preveden. Po poreklu
reči može se izvući značenje "ispnnjene prostonje"). U vezi sa ovim značajnaje činjenica da su
prave orbitalne stanice kružile oko Zemlje, koje su imale otvore hangara toliko široke da bi
mogle dozvoliti ulazak letećih objakata. Stari opisi približavaju se današnjim razmišljanjima i
crtanim konstrukcijama vasionskih habitata.

Sa ovih vasionskih habitata su poletali, sa jedne strane leteći ohjekti prema Zemlji, a s druge
strane, na Zemlji su takođe pravljcna leteća vozila. Veliki deo njih nosi ime "Vimana". Samo u
Mahabha-rau postoji 41 mesto gde se pominje leteća "Vimana". Ćesto je vrlo teško povući
razliku između "Vimana" koji su uzletali iz svemirskih gradova i onih koji su konstruisani na
Zemlji. Ovu konstataciju bi najbolje dokazale sledeće rečenice:

- Bogovi stvoriše mehaničku napravli zbog određenog cilja."

- Širokogruda osobakoja se pope u nebesko vozilo zadivi bogove."'
- 0 ti, Uparikara Vasu, prostrane leteće mašine če doći tebi i ti ćeš bitijedini čovek koji izgleda
kao božanstvo, kada budeš sedeo u tom vozilu. 24
- Pomoću čarolije jedne molitve dođe bog Jama u Kunti u vaz-đušnom vozilu.25
- 0 ti, potomče Kurua, ovaj zli čovek dođe na samoletećem telu, koje se moglo kretati u svim
pravcima i beše poznato kao Saubapu-ra... - Kadaje nestao iz vidokruga umirućih, visoko gore
na nebu primeti 27
hiljade neobičnih letećih objekata.
- On uđe u Indrinu omiljenu božansku palatu i vide hiljade letećih vozila za bogove, neke samo
odložene, a neke u pokretu.
- Grupe iz Marutsa dođbše u božanskim letelicama i Matali me (Arjuna), posle razgovora,
povede svojim letećim objektom i pokaza mi ostala vozila.- Takođe su se Ijudi kretali po nebu
u letelicama, koje su bile
ukrašene labudovima i udobne kao palate.
33 - Gospod mu predade letelicu koja se samostalno pokretala...
- Bogovi se pojaviše u sopstvenim letećim vozilima, da bi prisustvo-vali borbi između
Kripakarije i Arjuna. Čak Indra, gospod bog, dođe specijalnim letećim objektom koji je mogao
da primi 33 božanska bića.
U obimnim tekstovima budističke literature se pojam "Vimana" u smislu letećeg objekta nalazi
na više mesta. Tako su u Vimana Vatuu, koji pripada Mahavamsi, veličanstvena mesta nazvana
"Vi-mane" služila srećnim "duhovima" kao gradovi za stanovanje.
Tu je govoreno o sjajnoj palati, koja je lebdela u vazduhu. Neki naučnici naginju tome da
pojam "Vimana" u budističkoj literaturi prikažu kao palate u kojima su boravili bogovi i srećne
duše. Reč "Vimana" je vrlo retko upotrebljavana u vezi sa Ijudskim mestima za stanovanje.
Tako izraz "Vimana" jasno opisuje leteći objekt u pi'vom delu Sulavamse. Tačan opis u tekstu
glasi:3'"... Veliki grad je bio napunjen stotinama letelica od zlata, dragulja i perli i zato je
izgledao kao zvezdani svod."
Veliki deo budističke literature shvata pojam "Vimana" u znače-nju pokretne, nebeske
vazdušne palate ili vazdušnih kola.
U ovom značenju je izraz upotrebljavan u vedskoj i puranskoj literaturi, a kasnije je često
korišćen i u klasičnoj literaturi. Tri primera su dovoljna kao ilustracija:
- Veliko božanstvo izađe iz letelice.
-Božanskoletećevozilo,kojimjeupravljaoMatali,pojavi se sa neba.
- Kada je kralj Suparna išao na igru kockicama, njegova žena
Sursoni siđe iz letelice.
Drugi, autentični prizor na leteće objekte u staroj Indiji nalazi se u delima Kalidasa. Tako on
opisuje, sa očiglednim detaljima i sa naučnom preciznošću, različitefazeRaminogletaodLanke
(Cejlon) do Ajodaje.' Kad se podigao u visinu, pred njim se ukaza panorama talasastog mora,
morskih životinja i podvodne formacije. Morska
obala je ličila na ivicu tankog gvozdenog točka.' Vozilo se kretalo gore-dole, neki put izmedu
oblaka, neki put u nižim slojevima u
kojima su ptice letele, i onda opet na "putevima bogova"/ Nakon leta iznad dela okeana, nekih
reka, jezera i pustinje nebesko vozilo je sletelo u Utarakosalu. Ljudi koji se skupiše na mestu
sletanja bili su zaprepašćeni. Raina se spnsti niz elegantne, od sjajnog metala načinjene,
stepenice.3
Posle toga pope se Rama sa Baratom i ostalima uz iste stepenice u nebesko vozilo ukrašeno
zastavama. Barata se udvarao Siti, koja je sedela u unutrašnjosti. Letelicaje letela
otprilikejednu milju usporenom brzinom, a onda je ubrzala i stigla u Ajodaju, Ramin glavni
grad.
Sve u svemu tojejasan opis leta od oko 2900 kilometara. 1 to od Lanke (Cejlon) do Ajodaje
preko Setubande, Misore i Alahabada.
Kalidasa pominje pojedine zapanjujuće detalje, koji bi trebalo da nas nateraju da se zaniislimo
nad ovim. Kadje kralj Dusianta silazio iz Indrinog broda, primeti sa čudenjem da točkovi
vozila ne dižu nikakvu prašinu niti prave ikakve šumove iako su se okretali. Zapanjeno je
registrovao da točkovi uopšte ne dodiruju zemlju. Matali objasni da je to nadmoćni kvalitet
Indrinih vozila.Dokaz potvrduje da je bilo dve vrste letelica - onih koje su proizveli i koristili
bogovi, i onih koje potiču iz radionica na Zemlji. ' " '
Primer za letelicu konstruisanu na Zemlji je prica o dva brata, Prandara i Pajadara. Oni naučiše
od demona Maje, kako se prave nezavisni, mehanički vazdušni aparati. Razlika izmedu
objekata koje su koristili bogovi i onih koje su hansdli obični smrtnici.
Kod ovih staroindijiskih predanja postavlja se pitanje da li su Banska bića, koja su se pela u
ove aparate, bila fizička ili ne. Naime, predstava o bogovima kao apstraktnim bićima ili kao
perso-
prirodnih sila protivreči predstavi o životnim bićima u letećih tvorevinama, koja su saobraćala
između Zemlje i svemira. Pripišu li se bogovima neke Ijudske aktivnosti i čak Ijudski karakter,
oro protivurečnosti biće jasne. Vedski tekstovi kategorično potvrduju da je bilo 35 nebeskih
bogova. Nasuprot tome, puranski tekstovi se čvrsto drže broja od 100 nebeskih Asurasa. U
vedskim tekstovima su božanski blizanci "Asvinas" prikazani kao veoma mladi. Bili su u
Ijudskom obl'ku i imali su Ijudske kvalitete. Osim toga Sajana jasno tvrdi u jednom komentaru
u Rigvedi da su se bogovi vratili na Zemlju sa nekog dalekog "mesta na nebu".
U naučnoj raspravi o pitanju da li su bogovi bili duhovne ili fizičke prirode, Jaska, autor
Nirukte donosi kompromisno rešenje. On, oaime, zastupa shvatanje da su oba mišljenja tačna.
Bogovi su bili kako fizički tako i duhovni. Nasuprot tim shvatanjima, savremena Btraživanja
glavnih osobina vedskih bogova podržavaju tezu da su bogovi bili fizička bićakoja su se pre
mnogo godina pojavila u našem Siunčevom sistemu. Ep Mahabharata, koji se sa svoje strane
poziva na neke stare izvore, opisuje ove bogove kao fizička bićakoja se nisu znojila, čije oči
nisu sijale, koji su večno izgledali mladi i čiji "Vend" (gde se verovatno misli na zrake oko
tela) nikad ne venu.
Kod velikogbroja opisanih raznovrsnih letećih objekata može se logicki postaviti pitanje
kakoje jedno takvo vredno saznanje moglo da padne u zaborav i zašto nikad nisu pronađeni
arheološki ostaci letećih aparata. Bližim ispitivaiyem se dolazi do zaključka daje bilo malo
pionira tehnike koji su posedovali znanja o letećim aparatima. Visvakarma i Maja su bili retki
koji su to znali. Osim toga, korišćenje ore tehnologije je bilo ograničeno samo na elitu i nije
bilo raspro-acranjeno među širim masama. Čak i danas je tako da samo bolje i poslovni Ijudi
mogu uživati u putovanju avionom, dok široke inase u zemljama u razvoju ne mogu sebi
priuštiti putovanje takvim traosportnim sredstvom. Tehnologija letenja starog doba je bila
dobro sakrivena tajna. Sem toga, navika starih Indijacaje bila da odhičujuće aspekte nauke
ograničavaju samo na uzan krug učitelja i učenika. Bogovi su postavljali obavezu svojim
učenim Ijudima da tajne o letećim aparatima ne poveravaju neukim osobama. Zloupo-treba
ovih starih znanja je bila zabranjena uz pretnje strašnim kaznama. U Sainaranganasutradaru je
jasno naznačeno da otkri-vanje tehničkih pojedinosti ili delova mašina mora ostati tajna,
Bodananda komentar Vaimanika Sastre definise daje samo čovek koji poseduje sva znanja
Vimana ovlašćen za letača. Budući pilot bi, pre nego što bi smeo da praktikuje letenje, morao
da izuči 32 vrste tajni Vimanasa. Pošto Viinanas nije korišćen samo kao transportno sredstvo
već i kao strategijsko oruzje, razumljiva je diskrecija oko njegovog sastava i porekla. Dmgi
razlog nestajanja umetnosti leten-ja Ijudi i bogova su i raznorazne bitke i katastrofe završene
hiljadama godina pre rođenja Hrista. Tako jedna gmpa indijskih astronoma misli da se bitka
kod Kumksetre dogodila oko 3102. godine pre Hrista. Ovaj datum se dobija iz astronomskih
posma-tranja koja su u starim tekstovima pomenuta u vezi sa ovom bitkom. Druga grupa
astronoma beleži datum bitke Barata - rata oko 2449. g. pre Hrista, dok evropski naučnici
veruju da se događaj zbio oko 1000. god, pre Hrista, Konzervativni indijski naučnici
postavljaju nastanak četiri Vedena, Bramanas i Upanisade izmedu 6000. i 2000. pre Hrista, a
neki od njih čak i u dalju prošlost, Čak i jedan tako temeljan i nrudar zapadnjački naucnik kao
H. Jakobi datirao je nastanak Vedena oko 4500, g. pre Hrista.
U Mahabharati su opisana snažna razaranja izazvana moćnim oružjem bogova. Tragičnost
opisanib situacija može se porediti sa oniro koje bi danas izazvao atomski rat. Razaranja su bila
tako strašna daje preživeliina trebalo mnogo vremena za organizovanje nove zajednice. U
nieđuvremenu ili mračnim penodima nauke gube se tragovi korišćenja letećih mašina svih
vrsta.
Uništenja svetskih razmera se nalaze i u raznim sanskritskim tekstovima. Katastrofe koje su
povukle Ijudsku dvilizaciju u sapa-tništvo nisu pomenute samo u Vedenima i Puranasima nego
i u kasnijoj klasičnoj indijskoj literaturi. Različiti razarajući talasi su imali različite uzroke, od
kojih su sledeći zabeleženi u sanskritskoj literaturi:
- kosmičko razaranje (ratovi bogova),
- prirodne katastrofe (kao poplave i zemljotresi), r regionalni i sveteki ratovi.
Po indijskom predanju Ijudska civilizacija je veoma stara i ne može hiti svrstana u vremenske
okvire zacrtane modernim naučnim
ispitivanj em. Zbog svih ovih razloga ne bi trebalo da bude Cudno ako ne izrone nikakve
relikvijeletećih aparata na arheološkim nalazišti-ma. U Evropi se već danas nalazi malo
ostataka iz prvog svetskog rata, a predmeti iz tridesetogodišnjeg rata se u najboljem slučajujoš
nalazeu muzejima.
U indijskim sanskritskim tekstovima se ne radi o nekoliko stotina godina, već o nekoliko
hiljada godina. Ne sme biti čudno ako se saznanje o korišćenju letećih mašina prevede u doba
Vedena i ako često bude isprepletano legendama. Ratna razaranja i naredne katastrofe su
izbrisale znanje, način gradnje i planiranje prastarih letećih uređaja, ali ipakje ostalo sećanje na
to u epskoj formi. Delovi ovih sećanja žive još i danas u folkloru, kao kod kineskih zmajeva
letača ili indijskih božanskih kočija.
Ostaje pitanje samo zašto su ludi pri gradnji hramova imitirali božanska vozila.
Ove nebeske tvorevine su pre više hiljada godina bile za Ijude nešto nepojmljivo, božansko, što
je duboko delovalo na njihovu sposobnost predočavanja. Ove božanske palate su bile
opremljene poslugom (popovima) i svim ostalim pogodnostima. Nazivane su u religioznom
području kao "hramovi". Da bi se bogovi na Zemlji isto tako dobro osećali kao u svojim
nebeskim rezidencijama, Ijudi su probali da oponašanju prilikom konstrukcije hramova leteće
tvore-vine nebeskih bića. Prvobitni bogovi su dolazili iz velikih daljina kosmosa. Kako se
može pročitati u Vanaparvanu, stanovali su u izuzetno velikim i udobnim gradovima van
Zemlje. 0 jednom tak-vom gradu se kaže daje osvetljen, veomalep i pun kuća. U njemu je bilo
drveća i vodopada. Imaoje četiri ulaza koje su čuvali stražari opremljeni najrazličitijim
oružjem. U 3. glavi Sabaparvana (sasta-vni deo Mahabharate) su opisivani takvi svemirski
gradovi. Maja, arhitekta Asurasaje izradio za Judistiru, najstarijeg od Pandavasa, skupštinsku
salu od zlata, srebi-a i ostalih metala, koja je bila snabdevena sa 8000 radnika prebačenih na
nebo. Kadaje Judistira upitao mudrog i učenog Naradu da li je ikada ranije konstruisana tako
prekrasna sala, Narada muje saopštio da slične nebeske sale postoje za svakog od bogova -
Indru, Jamu, .Varunu, Kuveru i Bramu. Ovi gradovi su se neprestano nalazili u svemiru i bili
su opremljeni svim uređajima za udoban život. 0- Jaminom svemir-skom gradu se može
pročitati daje bio okružen belim zidom i daje blještavo treperio kada se svojom putanjom
kretao po nebu. Čak i dimenzije ovih nebeskih tvorevina su u sanskritskoj literaturi pre-nošene.
Kuverin svemirski grad bi trebalo da bude jedan od
najlepših u galaksiji. Merioje (preračunato u današnje mere) 550 X 800 kilometara, lebdeoje
slobodno u vazduhu i bio ispunjen zlatno-sjajnun zgi'adama,
Opisi ovakvih letećih gradova su od pamtiveka stalni deo staroin-dijskih epova u čiju se
istinitost ne sme sumnjati. Teškoćaje ležala saroo u tome što smo mi tek u novije vreme
shvatili precizno znaSe-nje izraza kao što su "Vajihajasi" (leteti), "gaganakara" (vaz-duh) ili
"Vimana" (leteći aparat). Tek saznanja o modernoj tehnici dozvoljavaju razumnu
interpretaciju.
 STOUNHENDŽ
Samo u Evropi postoji jos uvek oko 200 kamenih spomenika --kružnog oblika ili u obliku
točka; oni su posvećeni Zevsu, "bogu visina", "gromovniku" kojije stvarao elementarne sile. 1
Stounhendž.1 Engleskoj se može uračunati u takve tragove. Dvorski arhitekta Inigo Džouns
(1573-1652) se kao prvi, po nalogu kralja Džemsa 1 (1603-1625) temeljno bavio "visećim
kamenjem", gotovo koncen-tričnim kamenim krugovimakod Selisberija, Vildsir. Stare hronike
govore o tome daje Džons uveravao u svojoj ekspertizi kralja, daje Stounhendž podignut u čast
boga Koelusa (latinski i nebeskog), koga "drugi nazivaju Uranom"*. Džonsje pisao kralju:
"Podvlačim da u vezi sa tim saopštim da nije podobno šta preci o Loelusu u predanjima kazaše.
Posebno istoričar Diodorus Sikulus piše: Prvi koji je vladao Atlantidom bio je Koelus... On
nauči Ijude zajedno da zive, polja da obrađuju, gradove da grade. On odgoji divljake da žive
civilizovanim životom i da međusobno komunicira-ju... VladaojejednimveUkim delom Zemlje
od istoka ka zapadu. Bio je uspešan posmatrač zvezda i razjašnjavao je Ijudima šta će se
dogoditi. Prema položaj'u Sunca podelioje godinu na mesece... Zbog njegovog velikog znanja
o zvezdanom nebu, zasuše ga Ijudi be-amrtnim pocastina i poštovaše ga kao boga. Nazvaše ga
Koelusom vezujući to za njegovo znanje o nebeskim telima... Sve uspra.vljeno kamenje ovog
antikviteta predstavlja simbolične plamenove... koji-ma se izražavalo poštovanje nebu... U
ovom antikvitetu je postavljeno mnogo kamenja kao imitacija celokupnog dela različitih
zvezda koje nam se na nebu pc'javljuju u formi kruga nazvanog nobeskom krunom...
Stounhendž je podigni'it. baš zbog toga što je posvećen nebeskom bogu Koelusu..." Dvorsk.
arhitekta I. Dzouns je naveo izvore iz kojih je citirao i iz svega je rezimirao da su kameni
krugovi postavljeni kao veliki spomemk Koelusn da bi sve generacije mogle da se podsete na
"nebeskog". Vatreno kamenje (Lingami) kao sećanje na bogove, kameni krugov u spomen
"nebeskom" koji stvori kalendar... postoji vcliki broj zagonetnih stecišta, iz kojih se ukoliko se
temeljno proučava, može učiti.

OMALOVAZAVANA PRAISTORIJA

Zastu etnolozi i arheolozi ne dođu na to da uporede vidljive

osta-tke na Zemlji koje, kao znaci pitanja, žude za odgovorima? Tn se ne radi o sakrivenim
tekstovima, spomenicima bez porekla. Sve je svakorne dustupno. Verovatno je jedan od
razloga visok stepen specijalizovanosti stručnih oblasti. Stalno se pitarn da li postoje arheolozi
koji bi se, sa aspekta budućih svemirskih letova i oružane cehnike, makar periferno pozabavili
tiin pitanjem? Da li će jednom biti pokrenuta uporedna arheologija s obzirom na mitsku |,
7
književnost' Egiptolozi preoravaju svojn oblast, amerikanisti svoj teren, indiolozi
podkontinent itd. Da li om ikad razmenjuju svoja sa-znanja?
od prvih, visoko ceujenih Ijudi svoga esnafa, profesorA.E.Volhajm da Foneska12, koji se bavio
mitovima starih Indijaca:
"Onaj koji ovde nalazi samo besmislene fabule i alegorije nema pojma o njihovom značenju
(mitova, EvD). Mitologija je nešto sasvirn drugo: onaje najuzvišeniji izraz najuzvišenijih-
istina... ali, onajejoš nešto mnogoviše, onaje, takođe, i praistorija čovecanstva." Koliko je
Volhajm bio u pravu, da mitovi sadrže istinu, pokazuje takođe i Bojina Samarangana
Sutradara. Tamo se može naći "230 linija (redova) posvećenih osnovnom konstrukcionom
principu le-tećih mašina. Uz to je specijalno pomenuto kako se vidlj'vi i nevidljivi objekti
mogu napasti." Iz saradnje arheologa sa etnolozima bi se mogao izvući zaključak o starosti
mitskih predanja. Južno od Bopala leži pećinski lavirint Biinsbetka sa mnogim, dobro
očuvanim pećinskim crtežima. Ispod je veliki točak, pored božanski lik, koji se vodi kao lord
Krišna. Simbolika nebeski bog/točak doseže, dakle, hiljadama godina una-

Crlezi na steni u blizini grada Gaisila prikazuju diinovske prilike sa šlemouima. Naialost,
vandali se nisu mogli uzdrSati da ne ureiu svoja nevazna imena

zad, čak do kamenog doba. Toliko stari bi mogli biti i Krišna - mitovi. Zapadno od Kalkute,
blizu Gatsile, radnici su u jednom rudniku uranijuma na zidu pronašli pećinske crteže među
kojima velike likove slične Ijudima sa kacigama na glavi - kao ilustraciju mitova. (Pre 25
godina su slične figure "epohe okruglih glava" takođe pro-nađene u Tasili-brdima u Sahari).
Čak se i bogGaneša14 u indijskoj pećinskoj umetnosi pojavljuje u Ijudskom obliku i s glavom
slona. 0 ovim "rušiocima prepreka" obavestio sam se u Indiji, Javi i spisima u domaćim
univerzitetskim bibliotekama. Čudnovata ob-darenost ovaj Ganeša.

POPULARNI GANESA

Ganesajebio sin Šivin; njegovo ime na staroindijskom — znači "gospodar Gana", uslužni duh
Šive. Ganešaje takođe važio zaposrednika između čoveka i svemoći i zbogtogaje često pomi-
njan na početku sanskritskih tekstova. Simboličkije prikazan kao debeo čovek sa glavom slona
(ijednom kljovom), koji ima četiri ruke ijaše na pacovu.
Do danasje Ganesa ostao najpopularniji Hindu-bog. Ne začuđuje što su rušioci prepreka željeni
na celom svetu - na primer prilikom gradnje kuće: "Kada Indus gradi kuću postavlja prvo
Ganešinu sliku na mesto gradnje. Kada piše knjigu, prvo pozdravlja Ganesu. Ga-neša služi i
kao zaglavlje, a takođe se poziva pre svakog putovanja."
Za indijske saobraćajne okolnosti, toje razumljiva zaštitna mera. Slika ili skulptura "uklonitelja
prepreka" upozorava na raskršćima, pozdravlja na železničkim stanicama i radnjama, brine se,
takođe, na portalima banaka za miran platni promet. Ganešinoj popularno-sti ne može ni prići
od Indije, preko Nepala do Kine, Jave, Balija, Bornea, Tibeta, Sijama i Japana, nijedna domaća
ili strana filmska zvezda.
Kako je trbušasti došao do svog renomea?
Najstariji sin boga i boginje, Šive i Parvati, stoji na poternici, međutim, podatak nije korektan.
On nije rođen od roditeljskogpara, pre je stvoren iz mozga. Nebeska bića su se pre posete
Zemlji savetovala kako bi se prepreke u ovom stranom svetu mogle otklo-niti. Morali su da
naprave mesta za sletanje božanskih vozila,

Varijanteprikazivanja.Boga slonova Ganeše: levo - čouečja priiika saglavom slona i surlom sa

s.trane (muzej u Denpasaru, Bali/Indonezija) - u sredini: od surleje postala tvorevina slična
crevu. — desno: surlaje konaino postala crevo

sagrade nedostupne, pećinske depoe. Skup zamoli Šivu za pomoć :

'O bože nad bogovima, trooki, korisniče trozupca, samo ti si u sra-nju da stvoriš biće sposobno
da otkloni sve prepreke..." Šiva i Parvati izmisliše biće sa Ijudskim telom i glavom slona koja
je gledala u svim pravcima i rukarna, nogama i surlom kojima se moglo služiti: Ganeša, iz
mozgova svojih konstruktora nastali bog za više svrha. Rane predstave pokazuju
kvazisintetičkog potomka bogova sa oreolom, "kako sa neba leti", a u induskim hramovima on
je, takode, usko povezan sa devet planeta.
Na ostfvu Bali, najzapadnijem od malih Sundskih Ostrva, posetio sam takozvane slonovske
špilje, posvećene Ganeši. Tamo se naš odstranitelj prepreka Gana naziva "bog sa sm-lom". Uz
to, na Baliju
nikad nije postojalo živih slonova. A ovako je u balinezijskim hrainovima opevan dolazak
Gane :

Oprosti mi, čast pripada Sivi.

Tvoj sluga nudi ti esenciju
vrućeg i mirišljavog dima
od sandalovine i tamjana.
Dozvoli bogu Gani da siđe,
pomoćniku bogova, da siđe sa božanskog neba...
U jednoj nemačkoj disertaciji su sa naučnom revnošću sasta-
vljena imena i osobine koje su Ganeši tokom vremena pripisane;
upravljač, pobednik prepreka, davalac uspoha, onaj sa visećim sto-makom, onaj
sauvijenomsurlom. Kao robotjepostavljenza"čuvara vrata i ulaza", gde je potukao sve kojima je
ulaz bio zabranjen zbog toga ima i jednu polomljenu kljovu. (Jedan robot-čuvar sličnih
karakteristika se pojavljuje i u sumerskim Gilgameš-epovima. Ovo je za akademike koji
paralelno istražuju!)
Šta čini slona-boga unikatom? Nadam se da mi se nece protivu-rečiti kada poreknem
egzistenciju Ijudi sa slonovskim surlama u prošlitn vremenima. Figura, koja se svuda može
sresti, ne može biti luda ideja nekog nadrealističnog umetnika. Likovi sa Ijudskim de-lovima
tela i glavama sa suriama po uzoni na slonove pojavljuju se isto tako zagonetno kao i "leteći
geniji", Ijudi sa krilima, lavovi sa krilima kojih su puni muzeji. Razmišljam, zaštojedno
dvopolno biće dobija surlu, zašto su životinje vezane za zemlju ukrašene krilima? 1 spekulišem
da su stalno oživljavani uzori - kargo-kult - koje rani savremenici nisu mogli da shvate.
Apelujem na pažljiv pogled mojih čitalaca: nisu li danas Ijudi sa "surlama" među nama?
Vojnik sa gas-maskom, astronaut sa crevom za kiseonik, robot sa kablom za snabdevanje
energijom, na primer.

Da li je Ganeša bio specijalitet starih Indijaca? Nipošto. 1 drugi narodi su imali svoja bića sa
surlom:
U Dikiz-Delti u Kostariki kameni kip pokazuje Ijudsko biće sa upadljivo velikim očima i
neobično spljoštenom lobanjom. Iz ogromnih usta, od uveta do uveta,pojavljuje se crevo - surla
koje preko ramena završava ujednoj tanku sličnoj kutijci na leđima.
U Kostariki Ganešin kolega(levo)

Jedna verzija Ganeše na Monte Albanu u Meksiku

 BOŽANSKA VOZILA U KAMENIM HRAMOVIMA

U velikom Šiva-hramu u Prambananu na Javi našao sam oba-veštenje potvrđe.nim. Ovo

uređenje su u 19. veku podigli kraljevi Sailendra-dinastije. Arheolozi su, međutim, pronašli
daje na istom mestu postojala građevina koja je morala biti mnogo starija.
Medu indijsko-budističkim uredenjima sa daleko više od 100 hramova - nedaleko od
Džogdžakarte - postoji glavni hram, po-svećen. Sivi, koji se sastoji od moćnog tornja,
zaštićenog sa bokova sa dva manja, dodeljena Brami i Višnuu. Ispred se nalaze još tri manja
hrama koji su određeni kao "vozila bogova". Oko šest tornjeva kvadratno je poređano još 156
simetričnih kovčega iste veličine za prateće hogove. Četiri prilicno uska stepenika sa klimavim
gelende-rom su se ulivala u tamne portale. Veličanstvena gradevina predstavlja boga Šivu kako
se sa svojim pratiocima useljava u hram.
Kamene statue četvororukog Sive sa glavom u ovalnom oreolu stoje u centralnom Vimanu.
Šiva nosi tiaru i narukvice na zglobo-virna ruku. U bočnoj odaji vrebaoje Ganeša. Dvadeset
četiri cuvara štitila su pozornicu, a dvadeset dva muzičara i plesača brinulo se za zabavu za
vreme dugog putovanja.
Bića indiske mitologije koja liče na anđele

Svaka muzička grupaje nebeski posmatrač, svakoje postavljen u gracioznu pozu. Zidovi
balustrade pričaju kamenim slikama ceiu indijsku istoriju onako kako je ona ispredana u
Ramajani. Lica bogova pokazuju bes i nadu, gnev i radost koje se odražavaju i u crtama lica
junaka, slugu i zlikovaca.
Prikazano je leteće vozilo kojim je oteta kraljica Sita i ono kojim juje kralj Bima oslobodio.
Višnuov šaljivdžija Garudah nedostaje u stripovima isto tako malo, kao i kralj majmuna
Hanuman, koji, trebalo bi daje leteo svojim leteeim aparatom od Indije do Cejlona.
Bića sa surlom stražare na stepenicama

BOROBUDUR

BOROBUDUR
U blizini provincijskog glavnog grada Džogdžakarte na srednjoj Javi najznačajniji i najveći
spoinenikjužne hernisfereje Boro-budur. Pre više od 20 godina, 1963. se budističko svetilište
našlo u naslovima svetske štampe. Hramu je pretio raspad isto kao pećin-skom hramu Abu
Simbel iz vremena pre Hrista na zapadtioj obali Nila u gornjem Egiptu. Abu Simbel je po
nalogu UNESCO-a od 1964. do 1968. podignut dobrih 65 metara iznad vode Nila kojaje
nagrizala građevinu i na novom mestu je verno originalu, ponovo sastavljen. Takođe je poziv
za pomoć "spasite Borobudur" izazvao eho. Opet je 28 zemalja u okviru UNESCO-a sakupilo
novac, strričnu snagu i uređaje, a IBMje poklonio kompjuter. Arheokizi su jadikovali:
"Potrebna namje stručna snaga, novac i radnici dabismo sanirali podzemlje hrama, kamenje i
skulpture, a ne kompjuter!" IBM-ovi stručnjaci su ubedili indonežansku vladu, a takode i
arheologe, u neophodnost njihovog nemog shige. Bez kompjutera nikada 55000 kubnih metara
blokova andezita, 1460 reljefa na terasama, kpji su rastavljeni u zamršenu slagalicu, ne bi posle
restauriranja našli staro mesto. Kompjuteru su uneti u memoriju podaci o pre-aetom,
pretesterisanom, prečišćenom kamenju i zatimje liferovao sve u pravilnom redosledu prilikom
ponovnog sastavljanja hrama. 1 tako, bez obzira što je radilo preko 10000 radnika nije došlo do
nereda.
Borobudurje po nekim našim proračunima sagrađen oko 800. g., zaboravljenje i ponovo
otkriven 1835. Da nije bilo obnove, ostalo bi se kod pretpostavke daje hram postavljen na
prirodnoj, geološkoj, brežuljkastoj kupi. Danas se zna: brežuljakje iskopan ad hoc. Ipak dobar
učinak!
Borobudur - mistični dijagram

Uspon ka Borobuduru
Sasvim gore: kameni krst sa Stupom

1300 reljefa = 2,5“km površine

 1472 Stupe uskršnjavanju

Borobudur

Prethodno je hram-piramida bio visok 42 metra, a sada imajoš naočitih 35 metara visine. Devet
terasa je naslagano poput kamene torte. Preko pet kvadratnih terasa se dižu tri kruzne platforme
koje se ujednom kamenom krugu završavaju Stupom.
Devet stepenovanja kao kod Maja-piramida. Arhitekti iz iste škole?
Kvadrat u osnovi ima dužinu stranice 123 metra, sledeći su za nekoliko metara povučeni
unazad, tako da je nastao hodnik kojim se može ići okolo. Zidovi hodnika pnkazuju sa obe
strane 1300 re-ljefa sa prizorima iz života Bude, začetnika religije, rođenog u Katmanduu, u
Nepalu. Poređane jedna do druge ove slike daju površinu od dva i po kilometra. Nije li
dovoljno!? Postoji još 1212 tabli sa ornamentima svih vrsta, 1740 trouglaste, završne table, 100
spremišta za vodu u obliku monstruoznih glava, 432 figure Bude i 1472 Stupa, jedna
zapanjujuća orgija fantazije, bogatstva i umetno-sti ručnog rada, "jedna himna u kamenu
Budinom putu ka izbavljenju"' Borobudur znači otprilike "brdo akumulacije", a ta-kođe i
"gospodar svetog brda".

BUDA I NJEGOVI BOGOVI

Hinduizam je nastao iz simbioze vedsko-bramanske religije i prearijskih religija
dravidskejužne Indije kao i verskih formi dose-Ijenika. Za razliku od ostalih religija, kod
hinduizma, kome pripada 300 milionavernika indijske Unije, nije poznatutemeljitelj. Hindui-
zam je "večna religija", koja postoji od kad je sveta i veka, svako mu može pripadati ukoliko se
prikloni Vedi i obimnom Panteonu božan-stava.
Buda (560-480) znači na staroindijskom "budni", "obasjani". U početku se zvao Sidarta - na
staroindijskom: onaj, kojije dosegao cilj - i potekao je iz plemenite porodice, odrastao u
kneževskim palatama svoga oca sa obiljem luksuza u zemlji ispred nepalskih Himalaja. Sa 29
godina shvatio je beskorisnost svoga postojanja, napustioje domovinu i tražeći put spoznaje
vežbaoje sedam godina umetnost meditacije da bi dosegao - kako to budisti nazivaju "srednju
stazu".
Prethodnoje hram-piramida bio visok 42 metra, a sada imajoš naočitih 35 metara visine. Devet
terasa je naslagano poput kamene torte. Preko pet kvadratnih terasa se dižu tri kruzne platforme
koje se ujednom kamenom krugu završavaju Stupom.*
Devet stepenovanja kao kod Maja-piramida. Arhitekti iz iste škole?
Kvadrat u osnovi ima dužinu stranice 123 metra, sledeći su za nekoliko metara povučeni
unazad, tako da je nastao hodnik kojim se može ići okolo. Zidovi hodnika pnkazuju sa obe
strane 1300 re-ljefa sa prizorima iz života Bude, začetnika religije, rođenog u Katmanduu, u
Nepalu. Poređane jedna do druge ove slike daju površinu od dva i po kilometra. Nije li
dovoljno!? Postoji još 1212 tabli sa ornamentima svih vrsta, 1740 trouglaste, završne table, 100
spremišta za vodu u obliku monstruoznih glava, 432 figure Bude i 1472 Stupa, jedna
zapanjujuća orgija fantazije, bogatstva i umetno-sti ručnog rada, "jedna himna u kamenu
Budinom putu ka izbavljenju". Borobudur znači otprilike "brdo akumulacije", a ta-kođe i
"gospodar svetog brda".

BUDA I NJEGOVI BOGOVI

Hinduizam je nastao iz simbioze vedsko-bramanske religije i prearijskih religija
dravidskejužne Indije kao i verskih formi dose-Ijenika. Za razliku od ostalih religija, kod
hinduizma, kome pripada 300 milionavernika indijske Unije, nije poznatutemeljitelj. Hindui-
zam je "večna religija", koja postoji od kad je sveta i veka, svako mu može pripadati ukoliko se
prikloni Vedi i obimnom Panteonu božan-stava.
Buda (560-480) znači na staroindijskom "budni", "obasjani". U početku se zvao Sidarta - na
staroindijskom: onaj, kojije dosegao cilj - i potekao je iz plemenite porodice, odrastao u
kneževskim palatama svoga oca sa obiljem luksuza u zemlji ispred nepalskih Himalaja. Sa 29
godina shvatio je beskorisnost svoga postojanja, napustioje domovinu i tražeći put spoznaje
vežbaoje sedam godina umetnost meditacije da bi dosegao - kako to budisti nazivaju "sred-iyu
stazu".
Filozof Karl Vit je pisao:
"Ono štoje u građevini vidljivo kao ostvarenjejejedan moćni hik, jedna velika kupola
izlomljenog prostora, koja je vidljiva na krista-lizovaniro formama mase. Sa svih horizonata
bmji stvoreni prostor.,, Prostor opušta snazne mase, a da ih ne razruši daje građevinskoj masi
poletnu elastičnost, duboku mekoću, moćnu napetost, pokretnost i nestvarnu uzbuđenost... Sve
ove forme mase ističu potenciju celokupnog prostora,i masa se stapaju je-dno u drugo... Ova
masa se nadima i usijava od ekspanzije."
Indijaje takođe bilavredna mog četvi'togputovanja. Air Indiaje na domaćem letu napravila još
jcdno medusletanje u Madrasu. Profesor Mahadevan se oprosti od mene, dajući mi svežanj
novina i magazina; mogao sam, osim sa listova na engleskom, raspoznati samo po
fotografijama, da sadrže izveštaje o mojim predavanjima na visokim školama Madrasa i
Kalkute i reportaže o mojim poseta-ma mestima,
Šarena naslovna stranajednog magazina iz Šri Lanke mijerparala oči: pokazivalaje - upravo
onako kako arheolozi zahtevaju - poznatu
Naslovna strana
magazMa iz ŠriLanke
nadgrobnu ploču Palenke. Iscrpno obrađena u mojoj knjizi "Dan kada su bogovi došli") koja leži duboko
ujednoj od Maja-piramida.
Bez preterivanja: ovaj crtež me je oborioiPokazivalajeusprav-nu, trostepenu nadgradnju Stupa! "Buda" u
njemu prikazan sa bosim nogama, graciozno ispruženih ruku, sa tiarom na glavi, bio je kao i stotine puta
viđeni Buda u Borobuduru.
Staje bilo pi-vo -jaje ili kokoš? Stajejednom za svagda bilo na početku: duhovni prikazjednog objekta ili
reprodukcija? Nesumnji-vo, ni jedno umetničko delo ne nastaje bez konkretne predstave o gotovom
delu. Kakve su se bezumne predstave stvarale u Ijudskim mozgovima dokazuje, i dan danas za
iznenađenja dobri, kargo-kult.
"Ujednom uređaju oblika zvona ili polukugle sa vrhom usmere-nim u pravcu svemira može se dosegnuti
nebo, rezidencija srećnih bogova!" Tako su voleli da govore praistorijiski Indijci...i onda sagra-diše
svoje Stupe.
Trenutno se na svetu koristi 2400 elektronskih banaka informa-cija sa, otprilike, pet milijardi podataka
iz svih naučnih oblasti, tehnike, medicine, duhuvne nauke, sporta, umetnosti, religije itd. Za samo
nekoliko minuta se tražene osnovne informacije mogu dobiti odštampane na stolu.

Zašto se arheolozi i etnolozi ne služe ovim poklonom tehnike da sačuvaju obaveštenja i uporede ih, da
se popnu preko baštenske ograde monumentalnih, neobičnih građevina?

"SVAKA GENERACIJA MORA ZAVRŠITI SVOJ DNEVNI MARŠ NA PUTU NAPRETKA. JEDNA
GENERACIJA, KOJA NA VEĆ OSVOJENOM TERENU KORAČAUNAZAD, UDVOSTRUČUJE
MARŠ SVOJOJ DECI."
Dejvid Lojd Džordž (1863-1945)
 Izdavac:
IPP "Divit", Beograd

Makedonska 25 UOOOBeograd

7.a izdavača:
Zoran Milisavljević

Prevod:
Dragoljub Zivojinović

Stampa:
IPP "DIVIT", Beograd

Tiraž:
500 primeraka

Beograd, 1998. god.

ISBN 86-81883-34-8
Denikena je za poređenje između da-našnjeg statusa tehnike i svemirske tehnologije
vanzemaljaca inspirisala poseta strogo čuvano SPACE COM-MAND, američki svemirski
komand. Sa SPACE COMMAND - a osmatraju se čitavi kontinenti, registroje se svaki
atomski pokušaj kao i svaki start rake-te. Taj pogled u tajni svet uzbudljiv je kao i
zaključci, koje Deniken izvlači na osnovu svojih osmatranja. Čak i oni koji sumnjaju u
njegovu teoriju moraju se zamisliti, kada saznaju o tzv. CARGO -KULT - u, o susretuS
"primitivrah Ijudi" sa modernom tehnotogijom. Takve konfrontacij? kultura su čudne, a
po-sebno zbog toga, jer se javljaju na mnogim mestima na svetu u različito vreme.
Za ovu knjigu Denikin je vršio ispitiva-nja u Indiji. Od profesoraje dobio uput-stva za
prastara verska predanja, koja - može se slobodno reći - nadmoćno potvrđuju njegove
analogne zaključke:
pre više hilj'ada godina su postojali veli-ki vasionski brodovi, postojali su sve-mirski
gradovi, i postojao je već i rat zvezda, dok su naši prapreci živeli u pećinama.
Kođindijskih predanja Deni-ken daje reč stručnjaku za sanskrit: Dr. Dilep Kumar Kanjilal
(Dileep Kumar Kanjilal) profesor na univerzitetu u Kal-kuti. Principal of the Calcuta
Sanscrit College (direktor Sanskrit koledž u Kal-kuti). Sve što Kanjilal iznosi na suvopa-
ran, akademski način dato je kao odgovor u vidu pitanj'a sa naslovrie strane knjige:

Deniken nije pogrešio.

"DENIKEN NESUMNJIVO ZNA;

KAKO DA NAS SVAKIM NOVIM HICEM JOŠ BOLJE
UBEDI"