Seminarski rad

Uvod

Sa stanovišta savremenog koncepta zdravlja čoveka i sistema

zdravstvene zaštite ljudi, nedvosmislen je zaključak da je stepen
demokratičnosti nekog društveno-ekonomskog i političkog sistema veći
ukoliko je razvio efikasan i racionalan sistem zdravstvene zaštite. U samoj
definiciji zdravlja akcentovano je stanje kohezije fizičkog, psihičkog i
socijalnog blagostanja, uz odsustvo bolesti i stanja onesposobljenosti.
Drugim rečima, zdravlje polazi od stanja unutrašnje ravnoteže, koja vodi
ekonomski i socijalno produktivnom životu, i ravnoteže sa okolinom. Pitanje
ravnoteže se tumači naporima pojedinca i zajednice da uspostave interakciju
sa svojom socijalnom, kulturnom, ekonomskom sredinom putem razmene,
komunikacije, rada i sl. odluka.

U okolnostima potpune adaptacije pojedinca spoljnoj sredini, on će

biti zdrav, odnosno u stanju unutrašnje dinamičke ravnoteže. Uticaj
nepovoljnih faktora će smanjiti adaptabilnu moć pojedinaca, što za posledicu
ima poremećaj ravnoteže i stanje bolesti. Pored stepena adaptacije spoljnoj
sredini, na održavanje ravnoteže pojedinca utiče i njegov potencijal da sam
kreira i kontroliše situaciju.

Zdravstveno vaspitanje nije toliko poseban predmet, koliko je stav

prema poučavanju u celini. Pravo vaspitanje u najširem smislu je
zdravstveno vaspitanje, u kojem su opšta atmosfera, filozofija i praksa škole
usmereni prema jedinstvenom cilju, tj sveopštem razvoju tela, razuma i
duha. Čitav život u školi mora davati osećaj sigurnosti i ohrabriti zdrave
navike.

Procesom promocije zdravlja ljudi se osposobljavaju da povećaju

kontrolu i unaprede svoje zdravlje, a samim tim i da se na globalnom nivou
održi zdravstvena ravnoteža. Kako zdravlje predstavlja refleksiju
svakodnevice, aspiracije pojedinaca da ostvare koheziju fizičkog, mentalnog
i socijalnog zdravlja se ispoljavaju kroz identifikaciju i zadovoljenje vlastitih
potreba, te istovremenog pozitivnog adaptiranja i menjanja spoljnog
okruženja. Karakteristike promocije zdravlja su: obezbeñuje ravnotežu
individue i okoline, potencira pozitivne aspekte zdravlja; orijentisana je na
celokupno stanovništvo, odnosno na svakodnevni život kroz osnovne faktore

1
Seminarski rad

zdravlja. U cilju poboljšanja individualnog zdravlja, od pojedinca se traži da

menja način života u pravcu unapreñenja zdravlja socijalne, ekonomske,
kulturne sredine.

Paralelno sa promocijom zdravlja, neophodno je istaći značaj

strategije prevencije bolesti, čijim merama se smanjuju rizični faktori za
odreñene bolest; smanjuje osetljivost organizma na agense i smanjuju
posledice postojećih bolesti. Treba razlikovati primarnu prevenciju, koja
predstavlja branu pojavi bolesti ili poremećaja, i sekundarnu prevenciju, koja
zaustavlja širenje bolesti, praćenu odgovarajućim dijagnostičkim merama i
lečenjem. Kako je promocija okrenuta široj populaciji, a prevencija
individui, moguće je istaći i komplementarne aktivnosti kojima se one
preklapaju, kao što su smanjenje rizika od bolesti i sl.

U strategiji zdravlja glavna komponenta od koje direktno zavisi

pravilan način života stanovništva, kao i adekvatno korišćenje zdravstvene
službe je zdravstveno vaspitanje. Na nivou celokupne zajednice primarno je
jačanje socioekološkog zdravstvenog potencijala, koji se ogleda u pravilnom
uticaju na životni stil ljudi, fizičku kondiciju, i sl. Ono što ga razlikuje od
individualnog pristupa su usmerenost ka raznim sferama socijalne,
ekonomske i kulturne sredine, uz paralelnu modifikaciju zakonodavne
politike, npr. očuvanje prirode, kontrola zagañenja, urbana politika,
uklanjanje otrovnih materija i sl.1

Pomenuti pravilan način života je u pogledu razvoja zdravstvene

zaštite, pored stalne težnje za produženjem ljudskog života, direktno
proporcionalan sa sposobnošću ljudi da vode ekonomski i društveno
produktivan život. Sledstveno tome, sva istraživanja oko kvaliteta života
okrenuta su definisanju stepena učešća zdravstvene zaštite (lečenje,
rehabilitacija i sl.) u sposobnosti za rad i obavljanje svakodnevnih životnih
funkcija individua, odnosno fizički, mentalni i socijalni domen zdravlja.

1
Cekić S.: Vaspitanje u autičkoj i feudalnoj epohi, Vranje, Učiteljski fakultet u Vranju, 2001.,str.150.

2
Seminarski rad

1. Uloga vaspitača u higijensko zdravstvenom

radu
Deca su aktivni učesnici u životu škole i zajednice, i treba
pothranjivati njihove zdrave navike. Prema tome, zdravstveno vaspitanje u
školi je proces u kojem dete treba da bude najaktivniji učesnik.

Učitelj zdravlja – profesor razredne nastave – pomaže razvoju znanja i

osnovnih veština deteta. On ima na umu da je svako dete jedinstveno i
utvrñuje njegov identitet. On stvara sliku o životu deteta u dva različita sveta
– dete u školi i dete izvan škole; razume vezu izmeñu porodice i škole, pa
prema tome razume oba sveta. 2

U vezi sa tim on proučava kognitivne, emocionalne, fizičke i socijalne

karakteristike deteta. Stalno ima na umu prirodne potrebe deteta da
usklañuje njegove zahteve sa zahtevima društva. Da bi to mogao, učitelj
zdravlja održava duh istraživanja i eksperimentisanja u svom radu.

Učitelj zdravlja i čitav njegov život imaju uticaj na zdravlje u školi i

zajednici i od najveće su važnosti za svakog grañanina, ne samo deteta.3

1. Cilj higijensko zdravstvenoig vaspitanja

Cilj Novog zdravstvenog vaspitanja je sveošti razvoj, harmonija,

ravnoteža emocija, duha i tela kao i intelekta. U svemu tome pojedinac je
okružen uslovima i podsticajima koji ga ohrabruju da izrazi svoju prirodnu
težnju za maksimalnim istraživanjem svojih mogućnosti.

Tako shvaćeno novo zdravstveno vaspitanje usmereno je na

prilagoñavanje stavova i ponašanja prema životu i zdravlju. Rezultat
njegovog delovanja treba da bude aktivno telo, bistar razum pun interesa i
ličnost koja ima skladne odnose sa drugima.

Opšti ciljevi vaspitača u higijensko zdravstvenom radu su:

2
Kamenov E.: Predškolska pedagogija, ZUNS, Beograd, 1989., str.269.
3
ðorñević B. (1985): Savremena porodica i njena vaspitna uloga, Prosveta, Beograd, str.69.

3
Seminarski rad

• Sticanje znanja, formiranje stavova i ponašanja predškolske dece i

učenika, roditelja i vaspitača u skladu sa zdravim načinom života.
Specifični ciljevi su:
• Osposobljavanje dece svih uzrasta da vrše pravilne izbore onih oblika
ponašanja koji se odnose na zdravlje, u predškolskim ustanovama,
školama i zajednici.
• Da deca steknu osnovne informacije o zdravlju.
• Da deca formiraju navike i razviju veštine neophodne za postizanje
zdravog ponašanja.
• Da deca primene stečenog znanja i veštine u svakodnevnom životu.
• Motivisanje dece i onih koji brinu o deci (vaspitača, prosvetnih
radnika, roditelja) za zdrav način života.
• Podsticanje prosvetnih radnika, predškolske dece, učenika, roditelja i
zajednice na aktivan odnos prema unapreñenju zdravlja i životne
sredine kroz različite aktivnosti.
Neophodno je, dakle, obezbediti informacije i osnovne pojmove koji
su vezani za sledeće sadržaje:
• Zdravlje kao pojam, briga za zdravlje, čuvanje, ko se brine o našem
zdravlju i kako to sami radimo.
• Lična i opšta higijena (ruke, telo, kosa), higijena odeće i obuće,
čuvanje odeće i obuće.
• Ishrana i njen značaj za pravilan rast i razvoj, obroci, potrebe,
ponašanje za vreme obroka i izmeñu obroka, a vezano sa hranom.
• Bolesti koje se mogu preneti, ali i sprečiti.
• Lepo ponašanje, druženje, tolerancija, uzajamno pomaganje,
poštovanje (uzajamno i starijih), izbegavati sebičnost.
• Lepa, udobna, bezbedna i čista životna sredina, zelene površine i
zdravlje, uklanjanje otpadaka.
Zdravstveno vaspitanje sprovodi se organizovanim i sistematskim
radom sa:
• predškolskom i školskom decom
• roditeljima (majkama, očevima) i
• zaposlenim u predškolskim ustanovama, osnovnim i srednjim
školama.

Na svim nivoima edukacije, a naročito u neposrednom radu sa decom

svih uzrasta sprovoditi zdravstveno vaspitanje kroz rad u grupi, sa aktivnim
uključivanjem dece, vaspitača i roditelja kroz sledeće metode i oblike rada:

4
Seminarski rad

• Pranje ruku posle igre, pre i posle jela, nakon korišćenja sanitarnog
čvora: kada i koliko često u toku dana, upotreba i značaj tople vode,
dužina pranja, upotreba tečnog sapuna ili sredstva za dezinfekciju
ruku (kroz pozitivan i negativan primer).
• Takoñe, bilo bi uputno da se oprane ruke brišu papirnim ubrusima za
jednokratnu upotrebu, a ne platnenim peškirima.
• Igra sa igračkama: upotreba igračaka koje je lakše čistiti, prati ili
dezinfikovati, prema uputstvu proizvoñača za upotrebu. Ne
ograničavati upotrebu pojedinih vrsta igračaka, nego potencirati
redovno i pravilno pranje ruku posle igre i pre obroka.
• Razgovor i primer da se igračke i prsti ne stavljaju u usta.
• Organizovati u predškolskim ustanovama, igru, pozorišnu predstavu,
kreativne radionice, crtanje, modelovanje i izložbe na temu "Bolesti
prljavih ruku".
• U osnovnim i srednjim školama kroz pojedine predmete obraditi
sadržaje na temu "Bolesti prljavih ruku".
• Formirati "savet učenika" koji će u svakoj smeni, više puta u toku
dana davati "ocenu" stanja higijene sanitarnih prostorija (topla voda za
pranje ruku, ispravni vodokotlići, stanje higijene).
• Na časovima srpskog jezika vršiti analizu literature (pesme, prozni
sastavi) na temu zdravlja, čistoće, higijene i pisanje sastava na temu
"Bolesti prljavih ruku".
• Na časovima matematike raditi zadatke u cilju analize troškova i
koštanja bolesti, lečenja, odsustva iz škole učenika i nastavnika.
• Razgovor i predavanja, radionice, likovni radovi na temu "Bolesti
prljavih ruku", značaj pranja ruku posle igre, pre i posle jela i užine u
školi, nakon korišćenja sanitarnog čvora, kada i koliko često u toku
dana, upotreba i značaj tople vode, dužina pranja, upotreba sapuna ili
sredstva za dezinfekciju ruku (kroz pozitivan i negativan primer).
• Treba ohrabrivati decu, vaspitače i roditelje da zahtevaju stvaranje
optimalnih higijensko-epidemioloških uslova u predškolskim
ustanovama, osnovnim i srednjim školama u cilju stvaranja zdravog
okruženja za život, igru i rad.

5
Seminarski rad

2. Zadaci nastave zdravstvenog vaspitanja

Učenje sadržaja zdravstvenog vaspitanja podrazumeva prevoñenje

onoga što znamo o zdravlju u željeni način ponašanja, uz prepoznavanje
pravih životnih vrednosti i podsticanje optimalnog razvoja ličnosti.4

Zadaci nastave zdravstvenog vaspitanja su:

• razvijanje psihički i fizički zdrave ličnosti, odgovorme prema

sopstvenom zdravlju;
• stvaranje pozitivnog odnosa i motivacije za zdrav način življenja;
• vaspitavanje učenika za rad i život u zdravoj sredini;
• sticanje znanja, umenja, stavova i vrednosti u cilju očuvanja i
unapreñivanja zdravlja;
• promovisanje pozitivnih socijalnih interakcija u cilju očuvanja zdravlja;
• podsticanje saznanja o sebi, svom telu i sopstvenim sposobnostima;
• razvijanje psihičkih i motornih sposobnosti u skladu sa individualnim
karakteristikama;
• motivisanje i osposobljavanje učenika da budu aktivni učesnici u
očuvanju svog zdravlja;
• razvijanje navika kod učenika za očuvanje i negovanje svoje okoline;
• razvijanje istraživačkih sposobnosti, kritičkog mišljenja i kreativnosti;
• proširivanje znanja o jedinstvu i sveopštoj povezanosti procesa u
prirodi;
• razvijanje odgovornog odnosa prema sebi i drugima;
• uključivanje porodice na planu promovisanja zdravlja i usvajanja
zdravog načina života;
• razvijanje meñusobnog poštovanja, poverenja, iskrenosti, uvažavanja
ličnosti, jednakosti i otvorene komunikacije;
• usvajanje i prihvatanje pozitivnih i suzbijanje negativnih oblika
ponašanja značajnih za očuvanje zdravlja;
• upoznavanje sa najosnovnijim elementima zdravog načina života;
• upoznavanje sa protektivnim faktorima za zdravlje, kao što su: fizička
aktivnost i boravak u prirodi.

4
ð. Jakovljević, V. Grujić, P. Mićović, D.ðokić, Reforme u oblasti zdravstvene zaštite, Institut za zaštitu
zdravlja Srbije, Beograd 1997., str.250.

6
Seminarski rad

3. Kakva je uloga vaspitača u higijensko zdravstenom radu?

Zdravstveno vaspitanje u školi je proces u kojem dete treba da bude

najaktivniji učesnik. Dužnost vaspitača zdravlja – profesora razredne nastave
- je da mu pomogne da postigne što veći duševni i fizički razvoj i da usvoji
znanje i osnovne veštine potrebne u njegovoj životnoj sredini, a istovremeno
da uskladi svoje unutrašnje težnje sa razumnim zahtevima društva.

Učitelj utvrñuje individualnost deteta. Ovo znači da proučava svako

dete pojedinačno i njegove potrebe. Pogrešno bi bilo kada bi stvarao sliku o
savršenom, prosečnom detetu, i onda pokušao, da ostalu decu približi
savršenom prosečnom primeru. Svako dete je jedinstveno, i ima bar jedan
faktor svojstven samo njemu.5

Učitelj stalno vrši analizu i utvrñuje pravu konstituciju deteta (nervni,

maskulini ili adipozni tip i razne prelazne tipove). Tokom analize i sam
mnogo uči proučavanjem sredine iz koje dete dolazi. Ovo proučavanje se
odnosi na sve faze života deteta. Ono je produkt meñusobnih odnosa i
uticaja nasledne konstitucije i životnog iskustva. Učitelj upoznaje dečju
prošlost, uslove kod kuće, njegove roditelje, njihove meñusobne odnose i
odnose prema njemu, položaj u porodici, odnose sa braćom i sestrama,
upoznaje i razume njegove potrebe i značenje njegovog ponašanja. Na ovaj
nacin se stvara slika o životu deteta – sa jedne strane se vidi dećji život u
školi, a sa druge strane sasvim nepoznato područje – sve što se zbiva sa
njime izvan škole. Dete živi u dva različita sveta, često sa dva različita
ponašanja i dva sistema vrednsti. Ovo predstavlja konfliktno područje za
učitelja zdravlja. Učitelj mora da shvata važnost veza razumevanja izmeñu
doma i škole kako bi se bolje upoznao sa sredinom iz koje dete dolazi.

Učitelj zdravlja mnogo uči. Stalno proučava dete, njegovo menjanje iz

dana u dan. On ga prati, proučava i pregleda fizičke karakteristike: da li se
menja na bolje ili na gore, da li raste i da li je živahno. On prati i proučava
intelektualno sazrevanje: da li napreduje ili nazaduje njegova sposobnost
koncentracije, opažanja, shvatanja činjenica, indukcije i dedukcije? Potom
dolazi do praćenja emocionalnog sazrevanja: da li mu njegov rad u školi
pruža osećaj postignuća i uspeha ili ga ograničava i stvara mu osećaj manje
vrednosti, da li se uči samosavladavanju, samoupravljanju, samodisciplini,
odlučnosti i odgovornosti. Konačno prati saradnju: koliko živi u zajednici sa
5
ðorñević B. (1985): Savremena porodica i njena vaspitna uloga, Prosveta, Beograd, str.26.

7
Seminarski rad

drugovima, kao ravnopravan član, kao voña ili, pak, kao sledbenik? Može li
se osećati u razumnoj meri kao član školske zajednice koja ga ceni, poštuje i
da je u stanju da doprinosi toj zajednici? Ukoliko to nije tako, ne samo da će
njemu biti nanesena šteta, već čitava njegova ličnost može biti oštećena, a
posledica može biti i fizičko oboljenje.6

Da li se dete ponaša na poželjan način, pokazuje li bilo kakav problem

u ponašanju, reaguje se pitanjem »kakvo značenje to ima?«. Dete poseduje
prirodni poriv da uskladi svoje zahteve zahtevima društva. Učitelj zdravlja je
u naročito povoljnom položaju da primeti prvi znak takve sklonosti i da se
upita šta to znači. Ako nije u stanju da reši takav problem, potrebno je da
zatraži savet profesionalca. Moraju nastojati da otkriju prve znakove smetnji
duha ili tela, tako da mogu preduzeti potrebne mere dovoljno rano.

6
Kulić R., Despotović M., Uvod u andragogiju Svet knjige, Beograd, 2004., str.62.

8
Seminarski rad

4. Školska okolina – ureñenje školske zgrade

Postoji školska okolina kao celina. Većina škola su uglavnom

nepodesne, loše planirane, zastarele; a zahodi su vrlo često udaljeni od same
zgrade. Vodosnabdevanje je obično udaljeno od nužnika i potpuno
neprikladno. U školskoj zgradi mnogo toga je u suprotnosti sa poukom u
školi i nije u skladu sa ohrabrivanjem da se usvoje ispravne higijenske
navike. Dužnost je učitelja zdravlja da podstakne odgovorne da se pobrinu
za ureñenje školske zgrade, a istovremeno da podupre nastojanje za ureñenje
prostorija za zdravlje. Ako shvate tu svoju dužnost i preuzmu na sebe
odgovornost, učitelji su u stanju da preko roditelja povedu akciju za ureñenje
školske zgrade.7

Tek tada će učitelj biti u stanju da neprestano proverava potrebe i

uslove koji bi omogućavali, najpovoljniji razvoj deteta. Njegovi će se
pogledi menjati kao što se menjaju pedagoški nadzori, ali kada te promene
nastupe on će ih moći uočiti i osigurati sve što je potrebno da ih zadovolji.

Učitelji kao celina, ne uzimaju aktivno učešće u stvaranju vaspitne

politike onako kako bi mogli. Zadrže li duh istraživanja i eksperimentisanja
u svom radu, moći će dati koristan prilog razvoju vaspitnih principa i
tehnika.

7
Kamenov E.: Predškolska pedagogija, ZUNS, Beograd, 1989., str.67.

9
Seminarski rad

5. Zdravstveno vaspitanje u školi

Neophodno je razmotriti zdravstveno vaspitanje deteta i roditelja–

zdravstveno vaspitanje deteta u prvom redu.8

Zdravstveno vaspitanje nije toliko poseban predmet, koliko je stav

prema poučavanju u celini. Pravo vaspitanje u najširem smislu je
zdravstveno vaspitanje, u kojem su opšta atmosfera, filozofija i praksa škole
usmereni prema jedinstvenom cilju, tj sveopštem razvoju tela, razuma i
duha. Čitav život u školi mora davati osećaj sigurnosti i ohrabriti zdrave
navike. Besmisleno je govoriti o čistoći škole ako ona to nije ili o pranju
ruku ako nema vode, nema sapuna ni peškira, o disanju i svežem vazduhu u
prostoriji koja je hermetički zatvorena. Zato je normalno da deca postanu
aktivni učesnici u životu škole i zajednice i da igraju ulogu u održavanju
čistoće. Učitelj zdravlja razmatra čitavo to pitanje prilagoñavanja deteta
zahtevima života i sudelovanje u zajednici i objašnjava mu da shvati, da
mogućnost koju mu pruži škola i zajednica nisu rezultat spontanog rada
generacija.

Okolina, atmosfera i opšti ton u školi su vrlo važni. Zdravstveno

vaspitanje se može uspešno sprovoditi u saradnji sa školskom zdravstvenom
službom (školska sestra, patronažna sestra, savetovalište dispanzera). Uz
malo dobre volje i saradnje sa obe strane, redovni lekarski pregledi mogu
biti koristan deo zdravstvenog vaspitanja. Svaka socijalna situacija u školi
može biti korisna prilika za diskusiju o zdravlju.

8
Potkonjak M., Potkonjak N.: Opšta pedagogija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1974.,
str.25.

10
Seminarski rad

6. Učitelj zdravlja kao član zajednice

Primeri vrede više od pretpostavke. Uticaj učitelja na zdravlje u školi i

zajednici mnogo će zavisiti od njegovog zdravlja, njegovog stava i njegovog
ličnog primera. Ovde se ne misli na njegove pedagoške metode i akademsku
naobrazovanost, već na njegov čitav život. Danas postoji osećaj da je učitelj
odeljen od svoje zajednice.

To je velika šteta, jer on vrši dužnost koja je od najveće važnosti za

svakog grañanina. Stručno znanje mu omogućuje da o mnogim problemima
govori sa autoritetom i na taj način utiče na dobrobit zajednice. A učitelj koji
ima osećaj za zajednicu može mnogo učiniti da stvori nove standarde i nove
ideale lične i društvene odgovornosti.9

Na kraju rada ćemo prikazati koji sve faktori utiču na nivo zdravlja i
na šta sve vaspitač treba da obrati pažnju u higijenskom zdravstvenom radu.

9
Zvačko – Pehar L., Razvojni problemi i vaspitanje predškolske dece, Kultura, Beograd, 1990., str.120.

11
Seminarski rad

2. Zaključak

Sa stanovišta savremenog koncepta zdravlja čoveka i sistema zdravstvene

zaštite ljudi, nedvosmislen je zaključak da je stepen demokratičnosti nekog
društveno-ekonomskog i političkog sistema veći ukoliko je razvio efikasan i
racionalan sistem zdravstvene zaštite. Tako da zaključna razmatranja će mo
svesti na definisanju zdravstvene higijene kao osnovu za voñenje jednog
najprostje rečeno zdravog življenja.

U samoj definiciji zdravlja akcentovano je stanje kohezije fizičkog,

psihičkog i socijalnog blagostanja, uz odsustvo bolesti i stanja
onesposobljenosti. Drugim rečima, zdravlje polazi od stanja unutrašnje
ravnoteže, koja vodi ekonomski i socijalno produktivnom životu, i ravnoteže
sa okolinom. Pitanje ravnoteže se tumači naporima pojedinca i zajednice da
uspostave interakciju sa svojom socijalnom, kulturnom, ekonomskom
sredinom putem razmene, komunikacije, rada i sl. odluka.

Život u školi mora davati osećaj sigurnosti i ohrabriti zdrave navike.

Besmisleno je govoriti o čistoći škole ako ona to nije ili o pranju ruku ako
nema vode, nema sapuna ni peškira, o disanju i svežem vazduhu u prostoriji
koja je hermetički zatvorena. Zato je normalno da deca postanu aktivni
učesnici u životu škole i zajednice i da igraju ulogu u održavanju čistoće.
Uloga vaspitača u higijenskom zdravstvenom radu je da razmatra čitavo to
pitanje prilagoñavanja deteta zahtevima života i sudelovanje u zajednici i
objašnjava mu da shvati, da mogućnost koju mu pruži škola i zajednica nisu
rezultat spontanog rada generacija.

Nadam se da će ovaj rad doprineti bar malo većem interesovanju za

iznalaženje adekvatnog rešenja i sticanja navike muanjivanja mogućnost i
sticanja navike sprečavanja bilo kakve zaraze koja će i tekako ostaviti pečat
na našem organizmu.

12
Seminarski rad

3. Literatura
1. Simić S., Dimitrijević Z., Anñelski H. Metode procene zdravstvenog
stanja, Gradski zavod za zaštitu zdravlja, Beograd 1996.

2. ð. Jakovljević, V. Grujić, P. Mićović, D.ðokić, Reforme u oblasti

zdravstvene zaštite, Institut za zaštitu zdravlja Srbije, Beograd 1997.

3. Bergant Milica (1973): Promene u porodici i problemi porodičnog

vaspitanja, Pedagogija, Beograd

4. Cekić S.: Vaspitanje u autičkoj i feudalnoj epohi, Vranje, Učiteljski

fakultet u Vranju, 2001.

5. ðorñević B. (1985): Savremena porodica i njena vaspitna uloga,

Prosveta, Beograd,

6. ðorñević J., Potkonjak N.: Pedagogija, Naučna knjiga, Beograd

7. Jovanović B.: Škola i vaspitanje, Učiteljski fakultet, Jagodina, 1985.

8. Jovanović Branko (1998): Porodično vaspitanje, Jagodina, Učiteljski

fakultet u Jagodini.

9. Kamenov E.: Predškolska pedagogija, ZUNS, Beograd, 1989.

10. Krneta LJ., Potkonjak M., Potkonjak N.: Pedagogija, Zavod za

udžbenike i nastavna sredstva Srbije,Beograd, 1965.

11. Krnjajić S., Socijalno ponašanje učenika, Beograd, 2004.,

12. Krulj S. Radenko, Kačapor Sait, Kulić Radivoje: Pedagogija, Svet

knjige, Beograd, 2002.

13. Kulić R., Despotović M., Uvod u andragogiju Svet knjige, Beograd,
2004.

13
Seminarski rad

14. Potkonjak M., Potkonjak N.: Opšta pedagogija, Zavod za udžbenike i

nastavna sredstva, Beograd, 1974.

15. Potkonjak M., Potkonjak N.: Opšta pedagogija, Zavod za udžbenike i

nastavna sredstva, Beograd, 1974

16. Potkonjak Nikola (1996): Pedagoški leksikon, Beograd, Zavod za

udžbenike i nastavna sredstva.

17. Trebješanin Ž.: Rečnik psihologije, drugo izdanje, Beograd, Stubovi i

kulture, 2001

18. Trnavac N., ðorñević J.: Pedagogija, Naučna knjiga, Beograd, 1995.

19. Zvačko – Pehar L., Razvojni problemi i vaspitanje predškolske dece,

Kultura, Beograd, 1990.

14
Seminarski rad

Sadržaj

Uvod............................................................................................................ 1

1. Uloga vaspitača u higijensko zdravstvenom radu..................................... 3

1. Cilj higijensko zdravstvenoig vaspitanja............................................... 3

2. Zadaci nastave zdravstvenog vaspitanja................................................ 6

3. Kakva je uloga vaspitača u higijensko zdravstenom radu?.................... 7

4. Školska okolina – ureñenje školske zgrade ........................................... 9

5. Zdravstveno vaspitanje u školi............................................................ 10

6. Učitelj zdravlja kao član zajednice...................................................... 11

2. Zaključak ............................................................................................... 12

3. Literatura ............................................................................................... 13

15