P. 1
Andric Ivo - Jelena zena koje nema

Andric Ivo - Jelena zena koje nema

|Views: 146|Likes:
Published by Aednat

More info:

Published by: Aednat on Feb 18, 2011
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOC, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

12/18/2015

pdf

text

original

SABRANA DJELA IVE ANDRIĆA REDAKCIJSKI ODBOR Josip Vidmar, Grigor Vite^ Petar D^ad^ić, Muharem Pervić p RiR

B dili Petar D^ad^ie, Muharem Pervić I .'I IZDAVAČI MLADOST — Zagreb, PROSVETA - Beograd, SVJliTl.OST Suraji-vu, DRŽAVNA ZALOŽBA SLOVENIJE - Ljubljanad <—i M O C/3 Cd O o i* td o Iz DANIK1NA VREMENA Šezdestih godina prošloga stoleea prodirala je i .u najudaljenije krajeve ove zemlje neodređena ali jaka želja za znanjem i boljim životom koji znanje i prosvećenost donose sobom. Ni Romanija ni Drina nisu mogle sprečiti da ta želja ne prodre i u Dobrun i ne ozari i popa Kostu Porubovića. A pop Košta, čovek već u godinama, bacio je pogled na svog sina jedinca Vujadina, bledog i bojažljivog de-čaka. Odlučio je po svaku cenu da ga da na škole. Preko svojih prijatelja, nekih sarajevskih trgovaca, uspeo je da ga pošalje čak u Karlovce, »da uhvati bar godinudve bogoslovije«. Toliko je upravo i uhvatio, jer potkraj druge godine umre naglo pop Košta. Vujadin se vrati kući, i tu ga oženiše i za-popiše na očevoj parohiji. Već prve godine žena mu rodi, istina žensko, ali godine su pred njima, i svi su izgledi da će Porubovići još zadugo popovati u Dobrunu.Samo, sa pop-Vujadinom nije bilo sve u redu. Ne hi se moglo određeno kazati, i nifco nije pravo ni znao, ali svak je osećao da ima neka nelagodnost između novog popa i parohijana. A ta nelagodnost nije mogla da se odbije na mladost i neveštinu popa Vujadina, jer se ini je smanjivala nego s vremenom sve više rasla. Pop Vujadin je bio stasit i lep kao svi Porubovići, ali mršav, bled, neobično povučen i ćutljiv, i pored sve mladosti sa nečim starački hladnim i sivim u glasu i očima. Pred samu austrijsku okupaciju zadesi popa Vujadina nesreća, umrla mu je popadija pri porođaju drugog deteta. Otada još se više otuđi od sveta. De-vojčicu dade ženinoj rodbini u Višegrad, a on je živeo u velikoj zgradi kraj dobrunske crkve, sam, gotovo bez ikakve posluge. Obavljao je redovno obrede, odazivao se na sahrane, vršio krštenja i venčanja i čitao na zahtev molitve, ali nije razgovarao ni pio sa seljacima u crkvenoj porti, nije se šalio sa snašama, ni prepi-rao zbog bira s dužnicima. Zato narod, koji inače zazire od ćutljiva i žalosna čoveka, a naročito hoće zdrava i rečita sveštenika, nije nikako mogao da se privikne na pop-Vujadina. Svaku bi mu drugu manu lakše oprostili. Žene, koje i na selu stvaraju dobar ili rđav glas, govorile su za pop-Vujadina da mu kiša iz čela bije, da im se ne mili crkva, i uvek po-minjale »pustog pop-Kostu«. — Tup je i izgubljen — žalili su se seljaci, i se-ćali se odmah pop-Vujadinova oca, pokojnog pop10 -Koste, čoveka gojazna, vesela, a pametna i rečita, koji je živeo lepo i s narodom i s Turcima, i s malim i velikim, čija je sahrana bila opšta žalost. Stariji ljudi su pamtili i Vujadinova deda, pop-Jakšu, zvanog Đakom. I to je bio sasvim drukčiji čovek. U mladosti je bio hajduk, i nije to krio. Kad bi ga zapitali: »Zašto tebe, oče papo, zovu Đakon?« — on bi odgovarao slobodno i nasmejano: — E, sinko, kad sam bio đakon, ja sam se odmet-nuo u hajduke, i kako svaki hajduk mora da ima nadimak, mene su prozvali hajduk Đakon. I to mi ime ostalo. Ali poslije naišle godine i udarile na me časti, kao na šairova kolje, pa im nezgodno bilo da me zovu hajdukom; i tako meni otpade ono »hajduk«, kao žabi rep, a ostadoh Đakon. To je bio starac sa bujnom kosom i velikom bradom ikoja je rasla u strane, i do pred smrt nije po-belela nego ostala riđa i nepokorna. Plahovit, nasilan i oštar, on je imao i među pastvom i među Turcima iskrenih prijatelja i velikih neprijatelja. Voleo je piće i nije mu bilo mrsko žensko sve do pod starost. Ali pored svega toga, bio je mnogo voljen i uvažen. U svojim dugačkim [razgovorima uz viku i rakiju, seljaci nisu nikako mogli da razbistre i dokuče zašto im je pop takav i zašto nije nalik ni na oca ni na deda. A pop Vujadin je sve više greznuo i propadao u samoći i udavačkom životu. Progruša mu se brada i posede kosa ina slepoočnicama, upadoše mu obrazi i posiveše nekako, da mu se zelene velike

11oči i pepeljaste obrve nisu izdvajale iz lica. Visok, prav i ukočen, govorio je samo kad je bilo neophodno potrebno, dubokim glasom bez boje i živosti. Prvi bar donekle školovan pop u toj porodici koja već stotinu godina opslužuje dobrunsku orkvu, pop Vujadin je i sam dobro uviđao koliko je nezgodna njegova narav, kao i njegovo držanje; on je znao šta narod traži i kakvog popa želi. Znao je da je to upravo protivno od onoga što on može i što jeste. To saznanje ga je uvek mučilo ali ono ga je samo još više kočilo i ledilo, čim bi došao u dodir sa svetom. Malo-pomalo, ono je prelazilo u duboku, ne-saViladljivu odvratnost prema svemu tome svetu. Čamotinja i mnoga teška odricanja udovačkog života naglo su produbljivala i širila jaz između njega i parohijana. I dotad je patio što ne može da se približi, zagreje i pomeša sa svetom. Sad je bivalo sve gore, jer je sada bilo stvari koje je morao svesno da krije pred svetom, a to je povećavalo njegovu povučenost. I dosad su svaki pogled i svaka reč izmenjeni s ljudima bili za njega muka i teret i bolno udvajanje. Sada je to postajalo i opasnost. A strah da se ne oda, činio ga je još više nesigurnim, podozrivim. Tako je njegova odvratnost prema ljudima rasla, taložila se u njemu i, kao skrivena gorčina, trovala ga nerazumljivom i nesvesnom, ali stvarnom mržnjom čiji se krug sve više širio. To je bio tajni život popa Vujadina. Mrzeo je sama sebe i svoje 12 muke, muke samačkog života udovca popa. Jer, bilo je dana kad je, onako ozbiljan i prosed, po čitav sat stajao sakriven u senci pored prozora i vrebao da vidi seoske žene kako prolaze na reku da ispiraju rublje. A kad bi ih dočekao i video kako zamiču za vrbak, okretao bi se s gnušanjem u ne-provetrenu polupraznu sobu i nazivao ih glasno najpogrdnijim recima. Nerazumljiva mržnja bi u njemu tada porasla do grla, nestajalo bi mu reci i daha. Pljuvao je oko sebe glasno, ne nalazeći drugog odu-ška ni izraza. Ali kad bi došao sebi, i uhvatio sam sebe u poslednjem besnom pokretu, i razabrao u tišini ustajala vazduha svoje poslednje psovke, on bi se ledio od straha i, isa jezom uz kičmu i lobanju, prošla bi ga svaka misao: evo, on sebe gleda kako ludi i gubi se. Takvi nastupi kidali su i udvajali njegovu ličnost u tolikoj meri da mu je sve teže bivalo da živi i radi kao čovek i sveštenik. Jer, pola sata docnije, on je morao da razgovara sa seljacima, i bled, ukočena pogleda i mukla glasa da odgovara na njihova bezbrojna pitanja, i urice dane za krštenja, molitve i sveštavanja. A razlika između ta dva čoveka, onoga malopređašnjega iz sobe i ovoga oca Vujadina sa seljacima u porti, bila je tolika da se on savijao pod njom, grčio od unutarnje muke, griskao brkove, prolazio rukom kroz kosu, i samo se još toliko savlađivao da ne padne pred seljacima na kolena i ne jaukne: 13— Ludim! Ali dok bi tako razgovarao sa njima, u sebi je pomišljao: evo, sad me upoređuju sa pokojnim ocem i sa svima mojima. I počinjao je da mrzi toga oca i sve svoje. Tako je sve što se dešavalo popu Vujadinu samo uvećavalo tu njegovu skrivenu gorčinu i mržnju. I ta mržnja je rasla u njemu podjednako sa svakim danom provedenim u samoći, i svakim dodirom sa ljudima. Konačno, ona postade istovetna sa nje-igovim rođenim telom, sa svim njegovim pokretima, željama i mislima. Ta mržnja preraste i zaseni sve u njemu i oko njega, postade njegov pravi život, stvarnija od svega drugog, jedina prava stvarnost u kojoj se kretao. Stidljiv kao i svi ljudi iz starih dobrih porodica, častan i prav čovek, on je krio svoje istinsko stanje koliko je god mogao više. Razapi-njan stalno između dve stvarnosti, činio je natčo-večne napore da ne izgubi iz vida onu koju vide zdravi ljudi, da radi po njenim zahtevdrna a ne po zahtevima svoje nutrašnjosti. Dok se jednoga dana ne desi i to, i pop Vujadin pređe na onu stranu kud ga je već godinama gonilo sve u njemu: u otvoreno i za sve ljude vidljivo ludilo. To se desilo u petoj godini udovačkog života pop-Vujadinova. Toga jutra on je izišao na jednu njivu u prisoju, ispod samih stena. Zadržao se kod kopača do pred ručak. Na povratku, iznenadi se kad na jednoj ravni, među borovima ispod puta, ugleda 14 strance iz kasabe. Jedan inžinjer i dva austrijska oficira sa dve žene. Podalje od njih momci su im čuvali ikonje. Stranci su sedeli na prostrtim ćebe-tima: ljudi gologlavi i raskopčani, a žene u lakim haljinama koje su zasenjivale oči belinom. Pop naj-pre zastaide, pa se onda ispe više u stranu i prisloni uz jedan iskrivljen i položit bor. Bio se oznojio i srce mu je lupalo. Sakriven, gledao je netremice taj svet ispod sebe, u kosoj i čudnoj perspektivi. Kao neka slika u snu, taj prizor ga je zbunjivao i dražio. I kao u snu, moglo je svašta da se desi, i neverovatne stvari da se razviju iz ovog prizora. Stranci su jeli i redom pili iz bleštave čaše od metala. I to ga je dražilo. Isprva je strepeo da ga ne otkriju, osećajući još potpuno koliko bi bilo nezgodno i smešno da stranci vide popa kako se položio po krivom boru i zagledao u žene. Ali, malo--poimalo, ostavi ga potpuno i poslednji osećaj obzira i snebivanja. Sati su prolazili. Sam ne zna koliko je tako presedeo, Ijušteći nesvesno prstima koru sa bora. Konačno, ona mlađa, po izgledu devojka, diže se i krenu sa dvojicom oficira uzbrdicom u šumu. Prođoše ispod onjega, tako da im je gledao u teme. Ona se nevešto poštapala, kukovi su joj se dizali naizmence, a na licu, belom i ispreturanom od vetra i jahanja, izbile crvene pege, kao u zdrava sveta posle jela i pića, na vazduhu u topal dan. Ono dvoje pod barom polegoše pokrivši se krajem će-beta na kojima su dotle sedeli. 15Kao da je time bio završen prizor, pop se trgnu - .astrežnjen pođe kući, zaobilazeći pažljivo par Ivoji je ležao, i strepeći da ga ne primete ono troie sto se penju uz breg.

Bilo je davno prošlo podne. Na pitanje momka Radivoja, pop Vujadin promrmlja nešto; nije mogao da sabere misli ni toliko da bi dao neko objašnjenje zašto je ovoliko zadocnio na ručak. Šetajući po praznoj kući, osećao je sebe i zemlju i ovaj dam kao olovo i žeravicu i tvrdo drvo bez soka i slasti Prsti mu se lepe od smole. Mori ga žeđ. Oči su mu umorne Težak korak. Konačno zaspa tupim snom posle jela. Probudio se još mnogo teži. Jedva se priseti, kao nekog bola, susreta sa strancima u šumi. Iziđe i zaputi se prekini putem, uz kamenjak, uz borovu šumu. Sunce je zašlo. Na onoj ravni nije bilo više nikoga. Bačena hartija i raskidan stani«! leže u travi i belasaju se poslednjim naporom u sumrak U mekoj zemlji još se razaznavao trag ženske obuće dubok i kos, i za njegove oči neverovatno malen' Pođe za tragom koji se mešao sa tragovima muških nogu i konjskih kopita. Ali on ga je pratio pogledom, na mahove ga gubio pa opet nalazio. Koracao je zanesen i sve više pognut kao da nešto tra-zi i sabira. Krv mu se slivala u glavu i zajedno sa sutonom mračila put i tragove. Tako je stigao na raskrsnicu gde je svršavala staza i počinjao put Tu mora da su uzjahali. Sad je pusto, i već potpun 16 mrak. Na još svetlom nebu ocrtava se posrmio direk koji danju kazuje put. Lutao je izlokanom stazom držeći se plotova i sagorenih ivica koje su se osipale pod nogama. Noć je vedra, ali omarina ne popušta. Teško se diše, zagušljivo je kao da nad glavom, u mraku, ima gvozden svod. Prešao je potok koji je žuboiio, ali nije davao hlada ni svežine. Našao se u svom šljiviku, pored kuće koja se naslućivala u mraku. Otupeo i premoren, spusti se na zemlju. Čim se malo odmorio, javi se opet seeanje na žene koje je danas video, i uz to sećanje misao: da li sam ja to danas uistinu gledao ili sam samo maštao o tome? Ta misao, obična i prosta u prvi mah, poče da ga muči. Skoči uzbuđen. Je li bila stvarnost ili nije? Dakako da je bila. I htede već da sedne ponovo, ali se zaustavi, pogleda još jednom oko sebe. Bio je potpun mrak, onaj gluvi i teški seoski mraik u kom se javi još poneki glas u daljini, ali izdvojen i stravičan kao poslednji napor sveta pre nego što utone u noć, neprijateljsku i bez svanuća. I opet se javi, kao bolno kucanje u dve slepoočnice, pitanje: jesu li uistinu bile te žene ili je on samo mislio o tome: Prođe ga jeza od ponovnog pitanja; unezveren, uputi se opet na mesto sa koga se malo-pre vratio. Posrtao je u tami, ali se konačno dokopa raskrsnice i uhvati za direk. Sagnu se i poče pažljivo da pipa utabanu ilovaču, malko vlažnu na tom mestu od potoka koji se prelivao. Pipao je klečeći, i tražio tragove ženske obuće, i cepteo i goreo od iBftv p-piit-c-"^ 1 2 I. Andrić: Jelena, žena koje nema 17 straha i želje da se uveri da li je bilo maštanje ili stvarnost. Ništa nije mogao da razabere i zaključi iz dodira vrelih i uzdrhtalih prstiju. — Video sam. Bili su živi ljudi i prave žene__ govorio je sam sebi poluglasno, ali je ipak i dalje grozničavo tražio prstima tragove i prodirao očima tamu me bi li sagledao one hartije koje je video u sumrak, ili misli da ih je video. Na kraju, morao je da napusti traženje. Vrati se u šljivik ponovo, kao osuđen, sa potpuno pokolebanom verom u svoja rođena čula. Tu je legao nauznak na travu koja je bila oštra i mlaka. Dugo je ležao tako, raširenih ruku kao razapet, prikovan neizrnernom težinom svojih rođenih mišića i kostiju. Iz grozničavog po-lusna prenuše ga glasovi. Na Tasića gumnu gorela je vatra, i oko nje se kupila čaljad. Promicali su likovi ljudi i žena, pojavljivali su se u svetlom krugu, i opet se gubili u tami, već kako ih je posao vodio. Glasovi su bili čas jači čas slabiji, ali se reci nisu mogle razabrati, jar je između njega i vatre bio potok i put, a sa obe strane puta po jedna njiva. To su se Tasići spremali da razvijaju žito. Tako se često radilo za velikih vrelina, kad danju nije bilo ni najmanjeg vetrića koji bi odnosio plevu. Čekalo se na noćni vetrić koji je i za najvećih vrućina neminovno nailazio oko devet sati noći, iz prošeka u Stenama. Po strani je go-rela vatra. Na samom gumnu de-vojčice su visoko držale zapaljene lučeve i svetlile radnicima; niz uzdignute ruke visili su im dugi 18 belt rukavi; stajale su nepomične, samo bi pokatkad premostile luč iz jedne ruke u drugu. Seljaci su vitlali lopatama. U crvenom sjaju žito je letelo uvis, zrno se vraćalo kao teška kiša na gumno, dok je pleva plovila polako i, nošena vetrićem, rasipala se i gubila u tami. Ti glasovi su ga naglo prenuli. Razdraženost koja se ceo dan skupljala u njemu odjednom se sva uskovitla i pope do vrhunca. Drhtao je i mucao glasno: — To neće da miruje ni noću, nego se i po mraku vrpolji, mitoklasa lučem i maše rukavima i šamijama. Jutrošnja slika sa strankinjama, koje je posma-trao sakriven iza bora; sumrak i posrtanje za tragovima koji nestaju u mraku; i sad, ova mukla noć sa vatrom kroz koju se, kao kroz rumen prozor koji se odjednom otvorio u tami, vide ljudi kako lopataju i žene kako promiču i mašu; sve je to potpuna ona njegova tajna stvarnost, puna muke i gorčine koja se pretvara u mržnju. Nigde traga od one druge, prave, stvarnosti: popa Vujadina koji služi u crkvi, saslušava seljake, ide pazarnim danom u varoš, dok mu se žene i uplašena deca sklanjaju s puta i iljtiibe ga u ruke. Ničega što bi ga osvestilo i sprečilo da ne radi onako kako hoće, i kako ga sve goni da radi.

i kad bi ustrašeni pobegli. kao da ispira ranu. dolazilo ne samo do pop-Vujadinova oca i deda nego i do njegovog pra-deda. Udarajući se 19 \-fS-p: ■. i da tako olakša srcu i umiri tešku misao. uspomena na njega i njegovo stradanje počela je i u varoši da Medi. ikoji je u to doba godine plitak i mlak. jedinog i milostivog Boga« da ubrani njih i svakoga. I popVujadina zaboraviše pre nego što je izdahnuo u sarajevskoj bolnici. Sutradan proširila se i u kasabi i po selima vest da je pop Vujadin u ludilu pucao na Tasića čeljad i pobegao u šumu. nekad čuvenog prote dobrunskog Melentija. Tako se. opali u pravcu osvetljenog gumna. s onu stranu Rzava. odmah bi skretale govor na popa Vujadina. gologlav. i našao se u sobi kraj prozora koji je gledao na crkvenu portu i Tasića gumno. ali se odmah otimao i bežao. zvera oko sebe. koji su popa Vujadina više cenili nego njegovi parohijani seljaci. među mlade rakite. Branio se tako da su morali da ga vežu. Po logici te iste stvarnosti. tako da mu je duga proseda kosa padala niz pleća.Sve inrmljajiući. nego nešto doboga bolno i mučeničko. da je svaki u saučešću za nesrećnog popa krio i malko nesvesnog straha za sudbinu svoju i svojih. neprirodno brzim korakom. Pokušavali su da ga ne vežu. Sa20 21ino kad bi spustio pogled videlo se da su mu oči krvave ii pogled mutan i bez razumevanja. nesrećan čovek. Pregazio je Rzav. i tako neočekivana i čudna nesreća. visila na zidu. čoveka mudra i književna. zadihan i iznemogao sede u pesak. Plašio je čobane noću po planini. išao je. f -i m *•■!} '■-'. kao da će da poleti. sine pobiše nas! Ti meci ispaljeni u noći na Tasića gumno objavili su konačnu i potpunu prevlast one unutarnje stvarnosti kojoj se pop Vujadin toliko otimao i koju je dotle mučno skrivao. Izdala ga je tako jedna vatra koja se nadaleko videla. Povedoše se i popadaše lučevi. Na tom licu okrenutom nebu nije bilo ničega luđačkog. Po selima se pomi-njao samo još uzgred. Ali dok bi patrola stigla na to mesto. i krstile se moleći »velikog. čudili su se i žalili ga na svoj način. čuvenog muteve-lije Mula Mehmeda. veliki fočanski nož i. u čestim razgovorima o porodici Porubovića. To je bila nevidovma beda. On je voleo da izgleda učevan i tajanstven. Donju usnu je držao stegnutu među zubima.. Glavu je bio jako zabacio. Na dobrunsku parohiju je došao stranac. nisu mogli sebi da dođu od čuđenja. hladio vodom grudi i čelo. a oči napola sklopljene. niko nije mogao da iznese ništa. Seljanke koje su išle u varoš ili iz varoši. Konačno. Vlastima je bilo neprilično. pošto bi se pozdravile i upitale — kao dva mrava što se njuše — više pogledom nego recima. Sa nesrećnim pop-Vujadinom ugasila se porodica Porubovića.•■. Kad je bio na drugoj strani reke. izazvala je sećanje na druge nesireće i druga vremena odavno zaboravljena. Svak živ ga je žalio. Mula Ibirahiim Kuka izazva prvi sećanje na Ani-ku. Tu je u velikoj bolnici na Kovačima. Teško je bilo verovati takvu stvar. Svi su se sada digli da traže i hvataju popa Vujadina. živeo još deset godina ne znajući za sebe ni za ovaj svet. bos i gologlav. pa mračan hodnik u kući. pop Vujadin napipa lovačku pušku koja je.r:i .. Tek tada nastade na gumnu vriska. Naročito varošani. pa ga onda udari u grudi i strese. kao čovek koga gone. koji sve primaju mnogo hladnije i prostije. stisnuvši ga čvrsto. Javiše se i muški glasovi. pa dugo zapomaganje. On opali i drugu cev. sama ostade vatra što je gorela postrani. Sutradan su proveli pop-Vujadina kroz varoš. Ali ma koliko da su nastojali u čaršiji da se sete ma čega neobičnog iz pop-Vujadinova života. I ne prinoseći kako treba ramenu. u govoru. od popa nije bilo ni traga. koji je živeo sto i jednu godinu.«) U varoši je zla sudbina pop-Vujadinova izazvala više uzbuđenja. on je. Bilo je nečega prijatnog u tom tnzanju puške koja mu istegnu ruke. i spavao je kraj vatre koja je dogorevala. i po njemu i do Anikinih vremena. pobeže u noć. i živeo je od ugleda i imetka svoga deda. mumlajući jednako. Dolazili su seljaci i javljali da su ga videli u toj i toj šumi kako pocepan. već pred >ooru. x:o pokućstvo koga se nije sećao. grejao se kod njihove vatre. njega je bio prevario san. Tako su ga vezana otpremili u Sarajevo. i o njoj se govorilo i mislilo još dosta dugo. razbeže svet. ali pre nego što je potpuno nestala u zaboravu. Tu je. a u stvari je bio dokona dobričina i neznalica. uvek puna. u jednoj polumračnoj sobici. ne-verovatno brzo prešao šljivik. na polici. Sve je nadvikivao glas neke starice koja je lelekala kroz nos: — Jovo. sa nožem u ruci. Žene su plakale. on nađe i u mraku.■. Pop-Vujadinova sudbina je stajala pred njima prosta a neobjašnjiva: neveselo dete. Svak je i nehotice nastojao da toj nesreći nađe uzrok i objašnjenje. usamljen mladić. U kasabi je tada bilo mnogo žandara i suvišnih f raj kora koji su gonili nevasinjske ustanike. Seljaci. Kad su žandari stigli. zastajale su u susretu i. (»To je bilo onog ljeta kad je pop Vujadin prevrnuo. Bio je pazarni dan. Sa rukama vezanim na leđima (krajeve od lanca držali su žandari). -— U knjigama i spisima preostalim iza Mula Mehmeda bilo je ii nekoliko požutelih sveščića u koje je on nekad zapisivao sve što se dešavalo u kasabi i što je . a niko nije mogao da je razume i objasni. Cak i taj udarac je bio prijatan.

ne samo Ik-z I oda nego i bez snega. bila je vest o jednom hrišćanskom generalu po imenu Bu-naparti. mala je išla uvek pognuta kao da se stidi sama svoje visine. sa nečim otmenim. i toliko se ote i osili da se njeno nevaljalstvo proču daleko izvan ove naše varoši. isudari gotovo. oči joj postale krupnije. Ali nekad se dobro pamtilo i mnogo pričalo o tom. i tako se i ona skru-ši po zasluzi. Tu su bile zapisane poplave. Odavno su zaboravljena vremena kad je Anika ratovala sa celim hrišćanskim svetom i svima sve-tovnim i duhovnim vlastima. odlazili. pored vesti da se u beogradskom pašaluku pobunila raja i da. sa jadnim muškarcem. pala je svima u oči Krnojelčeva ćerka. koja je veoma rano počela. koji je prešao u Misir u bezumnoj nameti da ratuje sa sultanom. bila je mnogo mlađa od njega. A Anika je prošla kroz svetinu polako. našao u njemu seljaka. niko se nije pravo ni sećao. Ripiide su bleštale i sve oči žminkale na preranom i nezdravom suncu. obilazeći svoj šljivik. i zvali su je Vidinka. jedno mimo drugog. Majka joj je povezivala glavu na neki naročit način. pognuta u pasu. Svakome je izgledalo kao da je nađena na robiji. ispravila se i ispunila preko zime. zveckajući okovima. i da mnogi svet dolazi da ga gleda. Pored ćutljive i nedruževne majke. i sve što je u to vreme uzbuđivalo kasabu i svet u njoj. a naročito sa dobrun-skim protom Melentijem. retko izlazila. Svet je nije voleo ni cenio. bio je ovakav zapis: 23»Te iste godine pronevaljali se u kasabi jedna žena. Pri ulasku i izlasku iz crkve. kao u proleće. osvanulo je neobično Bogojavljenje. koja se izmetne. i mnoga se mladež tu ispoganila. Malko se zbuniše i zaustaviše. čudesni nebeski znaci i prilike. dok se i njemu ne podseku kolena i tako ne povrati stari red u varoši. koji je bio izvan varoši. Kad se Anika rodila.« Mula Ibrahim pročita na dućanu taj zapis. iz tuđeg sveta. Ubio ga je kocem na me-stu. pa i tada samo do očeve radnje i natrag. kao vetar seme. čini nepromišljena dela. Ljudi koji su odlazili tada u Sarajevo pričali su da su ga videli kako. Iduće nedelje po Bogojavljenju sastali su se na toj istoj kapiji. ni pu-<io. Četiri godine je proveo u Vidinu na robiji. vlahinja (Bog neka pomete sve nevernike!). ne gledajući ni preda se i ni u koga od onih što su u nju gledali. U Sarajevu je osuđen na šest godina robije. Kao mladić bio je poznat sa svoje gotovo ženske lepote. Detinjstvo je 25proveo pored majke. doveo je i ženu iz sveta. gde ljudi i žene liče jedno na drugo kao ovca na ovcu. ali malouman. I sasvim je razumljivo da niko nije obraćao pažnju na tu Krnojelčevu devojčicu. sa prkosno stegnutim usnama i oborenih očiju. i pređoše prag. Dete je pobeglo. čudio se isto toliko da Mihailo. i da je ona ćerka jednog pekara kod koga je radio neko vreme posle robije. s kojom nije imao dece. novim korakom i u novom liku. izmučena i smirena imaza. i mlađi i stariji. kako sa sinom podbire šljive. i to tako da odudara i likom i odelom od ostalog ženskog sveta.. To je bio belolik. 24 Otac Anikin je bio Marinko Krnojelac. sačelkuje i prati nju. pomračenje Sunca i Meseca. i u razgovorima se kao stalna mera uzimalo »vreme kad je Anika črvala«. nerodice. Rasla je. nasrnejanih divnih očiju. Ova druga žena. ali je rano ostareo i zapustio se pre vremena. Anđa. i kako je odrasla. Evo kako je bilo. sa ustima koja su u sitnom licu i/. Mnogi su joj muškarci. Iako još uvak vitka. pošto nije veći od pedlja. Mnogi su raspitivali ko je i čija je ova devojčica što sama dolazi u crkvu. Zvali su ga Lale. Litija je gacala po blatu.čuo da se dešava u svetu. nego pravo u vrata na porti prema kojima je išla. pekar. Kasaba nije prestala da govori o Krnojelčevoj kćeri koja se odjednom zadevojčila. Pored vesti da se u jednom gradu u Nemačkoj rodio đavo i da su ga zatvorili u flašu. jer mu je prva žena. ni gledao devojaka. usta manja. kojii nije išao ni sa svojim vršnjakinjama. Na njoj je bila bundica od atlasa. više on nego ona.gledala suviše velika i uvek spremna na plač. umrla dok je bio na robiji. To je bio Mihailo Nikolin. Voda iz koje su vadili krst bila je potpuno bez leda. Ali se i za nju nađe ruka. Sva naježena i ćoškasta. nije išao sa ostalim momcima. A bila je metnula i vlast i zakon pod noge. tuđinskim i uplašenim u držanju. I sve se opet dovede u red i priseti božjih naredaba. s druge strane reke. Marinka su zaptije uhvatile tog istog jutra. neobična 26 kroja. Usred duge i vlažne zime. rasla je mršava i visoka devojčica sa velikim očima. koja je bila neugledna. S njom je Marinko imao još jedno muško dete. To je bila Anikina majka. ni pio. i najstariji ljudi počeše da se sećaju onoga što su slušali nekad u detinjstvu iz razgovora starih ljudi. desi se tako da slučaj nanese po jedno dete. gotovo u isti mah. Nastavio je da radi svoj zanat i živeo mirno kao i pre te nesreće. predvođena zlim ljudima. i tako se saznade za davno zaboravljena Anikina vremena. Bilo mu je oko četrdeset godina kad je. Bilo je zaista kao da je stigla iz druge varoši. ali ne više slučajno. tanak i visok dečak. prolaznika. U kasabi. mršava. Mihailo je očekivao i prišao joj. . Svet se okretao za njom. starije od Anike. Marinko je uzalud dokazivao da to nije istina. A nekoliko stranica dalje. nosi sa ostalim robijašima kreč na Žutu tabiju. Kad se vratio. A svet koji je bio iznenađen naglim i neobičnim preobraženjeni Anikinim. zelena i nemirna. ali samo uvis. da joj se nimalo ne vidi kosa: tako je dete izgledalo još čudnovatije i mršavije. docnije je pomagao ocu u za-iiiilu. punim ne-poveranja i prkosa. Na vratima se susrete. zvani Stranac. ona mršava povijena devojčica pobelela je. pa strci iz reda i izaziva nesreće i zabune. ratovi blizi i daleki.

Još mlad. malo-pomalo. kao svakog stranca. I kao da je prvi put primetila svoje telo. sve je to samo isticalo veliku lepotu i neobičnu ćud njenu. nestalo je. pa posle na treći groš. tanine oči dobiše ljubičast ton. Ali. Njegova je velika sreća bila i to što je pre osam godina. Čovek velike smelosti i izvanredne snage i pameti. duboko diše. bila je sada u onim godinama kad su ženska deca samoživa. Sin mu Lale prihvati i nastavi posao. prolazi je jeza i soba joj se čini hladna i mračna. to je kasaba više govorila o njoj i njenoj udaji. izlazio. Nije bilo potrebno da naiđe neka naročita bolest pa da se ugasi. praznina koja je nastala oko nje. a čim ode u sobu. Nigde se nije mogao skrasiti. Prestade posve da govori. sav predan radu. A kad je zovnu štogod. primila neprijateljski i s nepoverenjem. Anđa. najčešće i ponajduže Mihaila. počeli su i ostali momci da se primiču. kad se vrati i ponovo sedne kraj vatre. Između te tetke i luckastog brata živela je sada Anika. Da devojka ne bi bila sama. Tako je živela Krnojelčeva ćerka. koja je i dotad živela kao senka. ravnodušna prema svima. Tako je prolazilo brzo i tajanstveno devojačko vreme. Nedeljom i praznikom Anika je išla u crkvu. u kući svoga gazde gde je kućanstvo vodila jedna starica koja je ostala tu još od vremena kad je gazda Nikola bio ženjen. Anika ostaje u sobi. a u vezi s njenom udajom pominjalo se iz početka redovno Mihailovo ime. Posle. u kuću im se preseli tetka Plema. čini joj se: ne može nikako da nađe ono mesto na kom je ruku držala. Menjala se neprestano. gledajući u vatru. Ali što je devojka bila ćudljivi ja i zagonetnija. Jedino što je Vidinku vezivalo za ovaj grad. Kad je lepo. Svet se pitao šta je moglo biti između neobične Krnojelčeve . pa mora da izvadi ruku i iziđe u kuću. Kasaba je govorila o Anikinoj udaji. još se više poginu i utanji. trgne se otrež-njena. Njene ponajviše jednosložne reci nisu ostavljale ni najmanjeg odjeka iza sebe. on se pokaza dobar radnik i održa očevu mušteriju. samo da još jednom vidi sunce. dok je gazda Nikola bez prestanka putovao i igrao sa onom kockarskom srećom od koje na kraju ništa ne ostaje u rukama. on bi bio prvi među prvima da nije imao dve strasti koje su ga potkopavale: sikit-nju i kocku. Umrla je u leto iste godine. Anika izlazi u avliju. kao neke oči. nego su se gasile i brisale potpuno čim ih izgovori. Jer u prvo vreme njega je kasaba. tamo gde se od mršavih devo-jačkih rebara počinju da odvajaju i izdižu grudi. pokreti sporiji i prirodniji. Zato je bilo veliko iznenađenje kad je pretprošle zime počeo da se viđa i razgovara sa Anikorn. Tako satima pritište dlanom to mesto i gleda vatru i lončiće u furuni. Raskopča nedra i položi ruku pod pazuho. Pismen i umešan. ali još malko bleda usta. naloži furunu i sedi pored nje. pa ni ona sama. imao je mnogo sreće i u poslovima i u kocki. nije mogao tačno setiti u čemu su sve bile te njene nesreće i stradanja. A kad sunce zađe za avlijski zid. radio na malo ali nasigurno. Drugim očima poče da gleda na sve oko sebe. crnina koju je nosila. i sa svim se razgovara. Inače. Samo je nekim izgubljenim pogledom gledala sve oko sebe. i sve joj kazuje nešto. ostao je udovac i nije se više ni ženio. poče da se neguje i posmatra. najpre pod najam. Živeo je sam. i bez srca i obzira za roditelje i okolinu. ali sama nije odgovarala nikad ništa određeno. u Sarajevu. Ona ih je gledala sve podjednako i slušala mirno. Tu je koža zategnuta i najglađa na ćelom telu. koža po-stajaše belja. ali još mnogo veće kad je ovoga proleća najednom prestao da je sa-(Vkuje. I još je uvek rasla i razvijala se. dotle je 30 Miliailo čuvao kuću i magazu u Višegradu. Činio je sve što čine ostali momci. ćutljiva. sva obuzeta mislima o sebi. Nije plakala. Jer. i opet izlazi. nego njen glas i ono što je rekla. Iako mlad i malouman. Tako je svakom ostajao u sećanju mnogo življe njen lik. s kojom se nikad nije volela ni dobro razumevala. kao da je malopre nešto skupoceno ispustila niz vodu. presta-rela i napola šlepa udovica koja je imala nemirnu i nesrećnu mladost. Miliailo je držao na sebi veći deo posla i odgovornosti. ali to je bilo tako davno da se niko. povučena u se. To mu je konačno stvorilo ugled u kasabi. trepće očima. ona 27T sa jezom bcži od seonke koja se duži. on kao da je nastojao da ni u čemu ne odudara od ostalih va-rošana. leto. Ženili su ga mnogi. Bila je za glavu viša od brata. jesen i ponovo zima. ne može zadugo da se smesti. Kći joj.Ali taj prvi izlazak nije zbunio samo svet nego i Aniku samu. i pošteno delio stečeno. praćena nekom bledom i slabačkom komšinicom. Lepa i velika devojka. O tom su joj govorili 29svakako i momci kod crkve. uzeo ovoga Mihaila. rnuklim glasom gotovo ne otvarajući potpuno prava i puna. i bivala svakim danom sve krupnija i lepša. a pre toga je proveo dve godine u Subotićevoj magazi u Sarajevu. Anika nije još stigla ni da skine crninu koju je za ocem nosila. On je učinio ono čime se u kasabi jedino može održati: stekao je imetak i osigurao položaj. ali on je odbijao uvek šalom ili ćutanjem. bila je iduće zime glavni predmet muških želja i ženskih razgovora. koja se sad već potpuno izvila iz onog bojažljivog i mršavog Krnojelče-vog deteta. pio i pevao s njima. 28 Te iste zime umro je Marinko. Kad naiđe studen dan sa susnežicom i mračnim nebom. Smrt roditelja. Proleće je te godine nastupilo sporo i ćudljivo. Pogled joj se oslobodi. i kako mu je išao posao. polusestra pokojnog Marinka. malo niže. i penje se što može više. Mihailo je isprva redovno sačekivao u porti i izmenjivao sa njom po nekoliko reci. Govorila je prigušenim. Taj gazda Nikola je radio sa stokom i kožom. Miliailo je došao ptre šest godina u kasaba kao momak gazda-Nikole Subotića. zamara je hodanje.

to su neki veliki računi. I on i ona izgovarali su. i sumnje. ali ga je žena bila tako obuhvatila da mu je potpuno ulko-t'ila tu ruku. pokraden. Evo što je u osnovi taj zanos od mesec dana. svom snagom \ I Aiidili' Icli-iiii. u kuk. želeći da je lizobliči i postidi. a koje su Krsta i Krstinica odavno raz-mrsivali. Žaleći da digne s njega i najmanji mišić i oslabi pritisak. zaprepašten i u nedoumici. Mučen tom željom. Bila je još vrelina i nikog nije bilo u hanu osim Krstinice. h'. ne može učiniti. Jest. Još drhteći. I to njegovo strašno i sramno delo stoji pred njim uvek. Bili su od starine puškari. dašćući od iMM'be. tako da se o Mi-haihi i prestalo govoriti. zadi32 han i nemiran. Nije ni pomišljao na Krstu. o kome se i inače ne zna ništa. on i stariji brat radili su i ži-veli zajednički. Nigde one njegove ljubavne žeđi ni sreće koja je previrala u njemu mesec dana. i gubio se samo u nagađanjima. Posle je istrčao napolje i seo na korito hanske česme. — Noge! Drži mu noge! Da li mu je on tada seo na noge i da li je pustio da mu Rrstinica izvuče nož iza pasa? Da li je to učinio? Evo osma godina.svako na svoju stranu. U času kad je Mihailo. sve do samoga početka. i da je čuo kako udara Krstu tri. Još dva puta joj je dolazio toga meseca. a Mihailo je drhteći celim telom pružio ruku koja nije naišla na otpor. U Prizrenu mu je otac stekao na tom zanatu lep imetak. umesto da misli na strahotu i nesreću koja se desila tu pred njegovim očima i sa njegovim učešćem. Pretrnu. potpuno pod vlašću svoje zdrave i okretne žene. ali pođe.*. noću. i svaki put. Eto. bilo ovako strašno. jer je bio pismen i voleo knjigu. (Međutim. nepromenljivo i nepopravljivo. Krstinica je prišapnula Mihailu da dođe sutra po večeri. Pun je bio ljubavne sreće. ona se primakla neobično blizu. uhvaćeni u koštac. grudima. misao mu se kao izludela stalno vraćala na tu sreću od mesec dana. zastao na pragu. bolešljiv i mrzovoljan muž koji je bio. nije obraćao pažnju ni na ono što mu je Krstinica govorila o budućnosti. Mihailo je patio mnogo od želje za ženom. on postavlja sebi to pitanje svaki dan i svaku noć. i u tom mraku on sebi odgovori istinu: da jeste učinio. riđokose i pune žene od tridesetak godina. nasumce. i pomisli na zlo. a jedan očev brat je bio paroh. muž i žena. to je bila njegova sreća. da mu je seo na noge. Osećao se izdan.kćeri i ovoga Mihaila. o svojoj sudbini. profinila i prilično istančala. da je osetio kako mu ona izvlači nož. i isto tako neviđen vraćao u varoš. jer je to neverovatno. vraćajući se jednog dana sa malog imanja u Ljubiždi. naprežući se da skoči. nose po sobi. a onda se u njemu smrači. Jer. mladić se pribrao. Još ded mu je napustio Novu Varoš i naselio se u Prizren. i ta beskrajna sreća 34 koja je žuborila u njemu i prelivala se bez senke. stigao hanu. Pala je po njemu kao što pada zver. on je.) I nikad niko u ovoj ustajaloj kasabi ne bi mogao pogoditi šta je rastavilo MiliaiJa od Anike. Ali otac mu je umro pre vremena. stidno i nemilosrdno. sve veće i sve nemirnije. on sebi odgovori: prvo da nije. ona podiže samo pogled put Mihaila i viknu prigušeno kao da štedi i glas. osramoćen. Kad je sutradan uveče. Tu noć je slabo spavao od uzbuđenja i oštrog zadovoljstva. Mihaila su takođe hteli da dadu u popove. u dubokoj i staroj mržnji koja je veća i jača i od njih i od nje-. kao što jede i spava. živeći u povoljnim prilikama i radeći uvek isti zanat. a ona se još jače pruži po njemu. kolo mladih ljudi oko Anike bivalo ji. i pritisla je fovrka rukama. A kad je došao četvrti put. Sačeka malo. Covek tresnu nogama. Pala je zajedno s njim. ženski među rebra. . kako je izgledalo. koje on ne poznaje. o tome kako će valjda i nju bog pogledati i osloboditi jednom. psovke i izlomljene rečenice iz svađe koja se završavala ovako. Mihailovom bratu bila je dvadeset i treća godina. Krstinica je uspela da obori muža. To je bilo slabačko dete iz četvrtog pokolenja tufegdžijske porodice koja se. u slabine. kolenima. U razgovoru.i. potajno. jer u njemu je kao svitanje. ali niti je hteo da traži sebi de-vojku niti je dao bratu da se ženi preko reda. ali tada ču najpre siktavu svađu. njemu se činilo da skida s njega nepodnošljiv teret i da se pred njim otvara ceo božji veliki i lepi svet. sva ustremlje-nii kao kamen koji je odnekud bačen. video je Knstu i Krstinicu kako se. I on ceo tu je bez značenja i nevidljivo sitan. i još češće. i spustio obe ruke u hladnu vodu. kao fllo se ruši sncg ili provaljuje voda. Mislio je brzo o onom što je maločas video i čuo. Uto je došao odnekud Krsta. koji je i inače bio senka od čoveka. kao otrežnjenje. . sve više hvatalo maha saznanje: da je sve ovo sa njim i Krstinicom. i Mihailo je ostao pri puškarskom zanatu. osećao je da se oko njega stegla zamka koju vuku. jer niko nije mogao ni zamisliti šta krije guzda-Nikolin ortak iza svoje spoljašnosti mirna i radišna čoveka.na koje nema 33 jšjjittHillittli težinom. što je nemo-gućno da se učini. I čudnovato. Po očevoj smrti. pet puta. i sada evo konačno presekli. ne zateče Krstinicu kod ograde. A kad ga je zaista sačekala i uvela u neku napuštenu sobu. Krsta je držao u desnoj ruci sekiru. tako da ga je pritiskivala i podbratkom. pošto protrči kroz oganj koji niko ne vidi. koja je u noćnoj tišini žuborila (njemu je izgledsilo da tutnji). ne pušla jući mu ni za tren onu ruku u kojoj je držao sekiru. kao povod i sredstvo. četiri. 31Mihailova porodica bila je iz Sandžaka. pa onda viku iz one odvojene sobice u kojoj su se sastajali. jer se to ne sme. zajedno sa starijim bratom. Kad je otvorio vrata. još uvek nije verovao potpuno da je to mogućno i da će se ostvariti. ali ga je bilo stid da se na toj stvari sukobi i raziđe s bratom. svratio u Krsti-nice han na glavnoj raskrsnici. on je učinio to što je neverovatno. smrvljen zauvek.

Taj dim. Levom rukom se pridržavala za vrata. na nejednake konake i krivudao. Tada je uvideo kakvo je blago ta stalna vatrica pred vidom i taj modri-kast dim koji golica oči i grlo. i omogućuje čoveku da pusti suzu bez plača. A kad bi se snovi pretvorili u moru. a ako ugleda na kapiji zaptije ili ma koga od vlasti. nosila je crninu za Kr&tom i vodila i dalje han. Ali kad je stigao. kome se docnije i sam čudio. počeo da sprema postupno i polako sve što je potrebno za odlazak a da ine padne u oči svetu i porodici. . uvek isti ali i uvek drukčiji. hranio ga je kao hleb i te-šio kao drug. gotovo šapa-lom. da bi. da nije sama. bio je sve u njemu poremećeno. Mihailu se pričinilo da vreme prolazi mnogo sporije nego što je uistinu prolazilo. Osetio je jasno što će biti ako samo uzme nož u ruku. Putovao je stranom i prečacem. Danima je živeo bez sna i bez jela. Posle nekoliko dana bilo je jasno da Krstinica ostaje pri svome kazivanju o nepoznatim hajduci37ma. video je da Krstinica još uvek čuva tajnu. kad je ušla njihova sluškinja Jevra i stala da kazuje šta je čula u komšiluku. odvraćao mu je misao od onog čega se bojao. Taj nesrećni mladić. Mihailo je stigao neopažen još pre svitanja u varoš. Mihailo je prolazio ulicama. prošao kroz avliju. Česma je žuborila u sav glas i puno korito se prelivalo s pljuskom. Digao se i prišao joj. zato naglo zaokrenu u stranu i odmah zatim jednim strahovitim udarcem desne ruke udari ženu. Ostavio mu je radnju. Presvlačio se i spremao što je najnužnije za bek-stvo. ugledao svoju kuću. ali zaptije i sud smatrao bi nepravdom i bio bi spreman da beži. a desnom mu je dodavala njegov nož. Nalazi« je snage da im sam kaže poneku reč. Kad se posle tri nedelje pridigao. Noću bi sanjao da puši kao što drugi sanjaju susret sa onima koje vole. slušao je sve što se pričalo o napadu na Krstinice han. Sve je tako vesto pripremio da je jednoga dana napustio varoš a da to nije izazvalo ni sumnju ni čuđenje. Sa nestankom stvarne opasnosti. hrabrost ga je izdala i mir napustio. samo je dovela u kuću sestru udovicu sa muškim detetom. da uzdahne duboko i iz-dahne vazduh a da se to ne zove uzdah. poznate predmete. čvrsto rešen da ubija ili da bude ubijen ako se na njega posumnja. bar malo lakše. puškarski sin i nesuđeni pop. uzevši nešto od svoga dela u gotovu. koja ga je sa polu-olvorcnih vrata dozivala prigušeno. govoreći stvarno. Tek negde kod Priboja prvi put je prišao hanu i kupio hleba i duvana. ili kao što uzimaju nečiju ruku oni koji ne spavaju sami. i tako dobio njegovu privolu da može otići u svet. njemu bi bivalo lakše. Osetio se proklet i gonjena zverka. i sve što su ljudi tim povodom govorili o njoj. savlađujući drhtanje. teže. Krstinica je sama sve to ispričala. ona se pridigla. Brzo se ispeo na drum. I to je Mihailo iskoristio. Docnije je oprezno izišao u varoš. i pre ove noći i pre ljubavne sreće od mesec dana. hvatao za duvan kao što se hvata za oružje. Ostavio je širom otvorena vrata na sobi. Mereno onim što se u njemu 36 dešavalo. hapseći ga. Sa rukom na skrivenom nožu. čudeći se i sam kako sav svet ne čuje razbesnelo srce ikako bije i tutnji u njemu. i pade u postelju. Varao se samo u vremenu. sve onako ikako je bio oduvek. priča kako su noćas hajduci napali na Krstinice han i ubili Krstu a nju ranili. Umeren po prirodi i strogo držan od oca i starijeg brata. Tada je s mirom. da se brani od njih. Ćela čaršija. koja je već počela da se otvara. U groznici. — Zaobišao je Novu Varoš. Resio se da beži. i u izuzetno srećnim časovima odvodio ga u potpunu izgubljenost i zaborav. gde je imao roda. Mihailo oseti da ga izdaje snaga. sa namerom da se preobuče i sačeka jutro pa da ide da se prijavi sudu. i ako mu samo priđe zaptija. kad je opasnost prošla. uhapsili nevina čoveka. i potanko opisala »grčke haramije« koje su ih napale. samo da bi zaturio trag ni sam ne zna kakvim goniocima. koja ispusti vrata i s tupom jekom pade u sobu. i duvan prihvatio iskru. suvo i tiho: — Oprala sam ga. Otad mu je godinama svetlela ta vatra pred očima ili sagarala među prstima. Kad je već zadocniio da iziđe iz varoši pre otvaranja čaršije. od koje mu je sada ćela snaga drhtala i vid se mračio. da bije i ubija ponovo ako ustreba. I čim bi kremen kresnuo u mraku. Mihailo je ranije iretko pušio. produžujući sebi život minut po minut. Iako ranjena.Trgnuo ga je glas Krstinice. Na (izgled miran. jer nije kriv za ono za što bi bio optužen! Kriv je drukčije. put vrbaka. on bi. Brat mu je bio po prirodi lakom. ali to saznanje da ne treba ne samo da se prijavljuje nego ni da dopusti da ga uhapse. u kojoj je mirno gorela slaba svetlost voštanog svitca i ležala onesvešćena Krstinica pored Krstinog lesa pokrivenog asurom. Tek tada. Ni u najtežoj vatri nije se odao. budeći se s jaukom. jer je u tami mogao sa nevidljivim dimom da oduva teret sa uznemirena srca. i doplavili Krstin Ieš ili oči Krstine žene. u njemu se odjednom poče da stvara sve brže i jasnije osjećanje da ne treba da se prijavljuje. on se resio još dok je slušao Jevrino pričanje da ostane još neko vreme u kući i da tu sačeka potvrdu ove vesti koja je ličila na nevero-vatno čudo. sudio je jutros sebi i drugima i bio je u svojoj nesreći velik i u svom sudu prav i nepogrešan. i da niko ne sumnja u njene iskaze. bilo je jasno i određeno. stegnutih zuba. 35To je bio malo drukčiji udarac nego ono njeno bockanje nad polumrtvim čovekom. svoju sobu. počeo je u njemu da raste strah i da se zameće igra nezdrave mašte i potresene save-sti. od tada 38 poče da puši stalno i strasno. da beži kroz baštu. Ali čim je zamaknuo za prvi breg i izgubio iz vida svoju njivu i pojatu u Ljubiždi.

Podizala ga je od zemlje već sama pomisao da ima nešto na ovom svetu što bi moglo da vrati život od pre one zore u hanu. gazda Nikola ga je izdvojio od ostalih momaka i. kao što smo videli. 41— Nećeš. merio. U njega je gledala Krstinica svojim zver-skim pogledom. To mu je bilo prvo olakšanje otkako se krenuo.škog glasa.Putovao je neprestano dalje. Mihailo je činio u sebi očajne i strelovito brze napore da se probudi. Na samom početku mladosti podsečen i potresen u sebi. To je trovalo sva njegova zadovoljstva i davalo mu čudan izgled i neobično držanje prema devojci. Kad je lanjske godine ugledao Krnojelčevu kćer Aniku. kao što je činio mnogo puta na svojim znojnim ležajima po pojatama i drumskim mehanama. posve neznatnim povodom. Između njenog muklog. Jednog dana došla je po Mihaila stara Plema i rekla mu da ga Anika zove. njemu sinuse vidici za koje nije dotle pomišljao da postoje i kojima nije smeo ni sada da se nada. u velikom Obođaševom hanu. Otrgnuvši se od njenih očiju. zaobilazeći Više-grad. on je vrebao devojčine osmejke i pokrete. imao je da podnese i otrpi mnogo. iako ju je ona izgovorila samo jednom. upoznao se sa gazda--Nikolom Subotićem. i koji je posle sanjao mnogo puta. nenavikao na težak život i grube običaje. . ili dve zver-ke koje se sudare u šumskiom mraku i vide jedna drugoj samo ženice. i u svemu tome tražio sličnost sa Krsti-nicom. A dok se tako lomio u sebi između sna i jave. kao osvet-Ijene iznutra. Ali pogled je postajao sve oštriji i jasniji. punim strašnih i nepoznatih na-mera od kojih valja bežati. Ali kad je trebalo poći dalje i od nada i misli preći na delo i ostvarenje. u isto vreme jasne i neprozirne. To nije bilo toliko boga I stvo koliko nešto tuđinsko i upadljivo u boji. Tako im je prošla godina dana bez pravog sporazuma i bez konačnog prekida. nesrećan i izmučen najstrašnijim snovima. i privlačila sve više poglede na sebe. posle u samoći. jasan i tvrd. inače zagasite. ako budem živa i ako se ne udam. Čovek se branio od misli koja je u taj mah blesnula u njemu i dizala se sve određenija. Na Romaniji. činilo mu se da neprestano sluša Anikin glas: 42 — Misliš? Ta reč se ponavljala u njemu kao ustostručena jeka. Ic. Posle toliko godina. To ga najzad primara da sagleda stvarnost svoga užasa i da se odreče nade na buđenje. sve čudnija. Dve godine je proveo tako u Sarajevu i na putovanjima. neminovan u takvim prilikama. Zvala gaje da ga pita šta misli da radi na Đurđevdan. njene reci. bio je velik nesrazmer koji je još vise zbunjivao Mihaila. nećeš. Mihailo joj sagleda ruke. prisili ga da joj pogleda u lice. (A devojka je za to vreme bivala sve lepša. Posle toga. ali pristade. sa naj-nežnijom kožom i bledorumenim noktima. ali s vremenom poče da se saživljuje i privikava. Pošto su se sporazumeli i pošlo je on obećao da će svakako ići na đurđevdan-ski tel'erie »ako bude živ«. prilazio bi joj radosno i iskreno. Istina. među stokom. u hanu. a pogled im postade oštar. napuniše se u isti mah krvlju i suzama. stisnuta brdima. da razbije te oči trgnuvši se naglo sa promuklim vriskom. Ali se oči nisu uklanjale. i najdužem ljubavnom pogledu dođe kraj. i planuše bojom i žanom krvi i suza. snažne i lepe. i u isto vreme strahovao da je zaista ne pronađe. — Misliš? Ta poslednja reč. on je u isto vreme strepeo od Krsti40 niče u sebi. belog lica bez osme j ka i ove sitnice koju ga je pitala. Po neodoljivom nagonu. zanesen i sre-ćan zbog Anike. kao što se gledaju ljubavnici u prve dane. po pazarištdma gde uvek sve vrvi od ljudi i posla. Njene oči. za-blešten i sa nevericom. ali sve je to iščezavalo pred velikom i neslućenom blagodeti: izgubiti se u radu. on nije mogao da nađe prav put do ove devojke. Anika dodade: — 1 ja ću. Teška mu je bila isprva ta varoš na dve reke. došao je idućeg proleća. pred Mihailom su nicale zapreke. I odmah poče da ustupa kao zverka koju su saterali u tesnac. Time je i njegova tajna muka postala manja i snošljivija. — Nećeš valjda za ovo nekoliko dana. samo da bi je izbacio iz sebe: to je bio poznat pogled koji je video nekad. koji mu se činio suviše blizu. u nameštajuiprostirci. sad se prvi put moglo desiti da prođu dan i noć a da kroz njega nijednom ne prostruji ono crno i strašno u što su se odavno u njemu pretvorili misao na Krstino ubistvo i želja za sopstvenom smrću. čekajući da se taj pogled promeni ili da iščezne kao varka i priviđenje. koji je bio stalno na putu između Višegrada i Sarajeva. Jer. iako se ne može nikad dovoljno daleko pobeći. i najmio se kod njega kao dželebdžija uz stoku. dok konačno ne zavole i grad i ljude kao da su mu rođeni. a onaj sjaj u njemu sve življi i jači.) Prelom. pa bi se onda odjednom trzao i povlačio. Mihailo je gledao pravo u te oči. pored ostalih 39inomaika. sa svetom podrugljivim i nepoverljivim. savlađivao se da je ne vikne glasno. neprelazne i samo njemu vidljive i znane. Krnojelčeva kuća bila je raskošnije nameštena nego kuće ostalih kasabalija. Za sve to vreme oni su se gledali netremice. — Svašta ja mogu učiniti. Konačno. bile su sada. uzeo za ortaka i smestio u svoju kuću u Višegradu. neobično izgovorena. Bilo mu je neprilično da ide devojci u kuću. nego su žarile pred njim nepromenjene i nepomične.

bona. samo gleda Jelenku i Sa-vetu. i danju dolaze. i ona počinje stra-Sim svađu. ili prosto lunjaju sokakom. uoči Đurđevdana. ali tada se tek uvidelo šta može da počini žena otpadnica. U mraku. Dok ga opet ne bi oterali. mutava i gluva. . mogao sam ostati — ponavlja on tužno. Bog sam zna ko sve nije noću dolazio: mladići. krupno i blesavo momče iz begovske kuće. neka me. On se branio od njih i odlazio gunđajući. Šta ti činim? I može tako satima da čeka. sede u avliji ili u kući. ukrao u braće novaca. Taj Đurđevdan ostao je u sećanju sveta kao dan kad se Anika objavila. a vidi se da je mislima odsutan. koja je. li/. 45Bilo je i sasvim ludih. kao onaj Nazif. malo — vikala je ozgo Anika smešeći se. ponovo došla da ga pita za teferič. Deca su pristajala za njim. Cereći se od sreće. Bar dvaput preko dana on dođe pod prozore i nerazumljivim mumlanjem doziva Aniku. Poneki je dolazio što je uopšte gotov na svako zlo. a mnoga je muka ostala zauvek neviđena i nekazana. i pogledajući s vremena na vreme u Anikine prozore. i izvan njega. — VA\. Mnogo se od toga poboravilo. teži i gori nego što se moglo očekivati. Sad je gubio tu misao. dečaci. žarila je i palila ne samo po kasabi nego po ćelom kadiluku višegradskom. sutradan po Đurđevdanu. odgovorio je. iako mu je samrtnički strah vejao uz kičmu. ko zna koji.laze. Je-lenku i Savetu. Sedi tako na nekom sanduku. privodio ga stvarnosti. »da kaže hoće li doći ili neće«. i deo ulice do raskrsnice. odgovorio je da neće ići. ona je smišljala zlo i nesreću kao što drugi svet misli o kući. Još mu je jednom Anika poručila. Anika se sme-jala grohotom. On joj je ispod otvorena prozora nudio pune pregršti šećera. Kao da radi nešto što je razumljivo i unapred utvrđeno. Kad ga isteraju iz kuhinje. i stranci čak iz Čajniča i Foče. ni naslutiti nije mogao šta se u to vreme dešava sa Anikom. i on je otišao žalosno mu-mlajući. kao kroza san. »Ne mogu«. ali bi već sutradan osvanuo pod Anikinim prozorima sa još više šećera. za pojasom. Ljutilo je ludakovo uporstvo i slala je Savetu i Jelenku da ga gone. poneki što se rodio izgubljen i očajan. on sedne ma gde u avliji i bojažljivo se smeška na Jelenku koja ga tera: — Ih. Jesi li opet sjedio kod rospija. Tek. sede na kraj. Od tog vremena pa za godinu i po dana. Kad je. Godinu dana ga je držala misao na Aniku. sa bezbojnim uvek raširenim očima u izmoždenom licu. To je neki nesrećan mlad čovek. Otvorila je kuću muškarcima. Tane kujundžija. koliko god više može šećera. starci. Kod kuće ga grdi žena mu Kosara. Mihailo je proveo nekoliko teških dana boreći se sa sopstvenirn mislima kao sa senkama i priviđe43 Injima. Kad ga je Plema još jednom zvala Aniki. i avliju je nekako prešao. A one prolaze pored njega kao da ne postoji. zadirkivala ga i krala mu šećer iz zembilja. Nazife. Mihailo priđe kamenitom koritu. Aniki je dosadila šala. 44 Malo-pomalo. on je mogao da misli samo na sebe. U neko <lo1m digne se i ode gotovo bez pozdrava. nisu svi uvek dolazili samo zbog nje. To Kosaru dovodi do besnila. ovde. nabavila neke dve seoske skitnice. Konačno. nisu ga videli kad je došao niti znaju kad ode. a sutradan opcl tlođe. pevušeći i mrmoreći. Samo sutradan osvane čitava rpa izdeljana drveta i ispušenih cigareta na mestu gde je sedeo. nego da oprosti i iziđe običnim korakom. o deci i hlebu. Anika se jednom našalila s njime.Sa strašnim naporom nađe osmejak kojim će zavarati protivnika. oko Anikine kuće se stvarao logor. položi obc ruke pod mlaz vode koji ga je sve više olrcžnjavao i primirivao. (Kao teški bolesnici. Još u početku. Anika ga i ne zna. Jer. po džepovima. crvena i krupna poluseljanka sastavljenih obrva. odgovorio je da ne može doći. bio je jedan od najbeznadnijih i najrevnosnijih posetilaca. nego su čekali da padne mrak i dolazili tada redovno. i vratio se pod prozor. Idiot je razabrao šta mu govori. i on nju poznaje samo iz viđenja. koji je grčevito stiskao uza se. kupio dve oke šećera. Inače je povazdan nosao svoj šećer po varoši. Tu je žuhorila česma kod koje nije bilo žive duše. koje stid i razum ne sprečava. sad već nema sumnje. otišao kući. koja je u ovo doba dana pusta. Poneki. nudio joj je šećer. čekajući da vidi Aniku. Otad je dolazio svaki dan vukući u zembilju. s rukama u džepovima. i ostao u očekivanju događaja kao što se očekuje udarac. mršav. ona je potpuno razvila barjak. Taj krug muškaraca oko Anikine kuće naglo se širio i zahvatao sve više ne samo slabih i poročnih nego i zdravih i pametnih ljudi. ženjeni ljudi. Otada pa do ilindanskog vašara. da joj budu kao dvorkinje. dočekuju goste i odlaze s njima u sobe. istovetna sa užasom iz sna. i bilo mu je isto kao da gubi život sam. oko te kuće i na toj raskrsnici kupilo se sve što ne valja i što nije kako bog zapoveda. iako nisu imali izgleda ni da uđu u Ani46 kinu kuću. ruglo svjetsko? Mopio si ostati kod njih. Tako poneki samo sedi po svu noć i puši na kamenu kod česme. I rukom i glavom mu je davala znak da je to još uvek malo. Vikao je dok se Anika nije pomolila. vrata su se za njim zatvorila. ako ih puste. za vratima. i uspe da se savlada toliko da ne istrči i ne zalupi vrata za sobom. Bilo ih je i takvih koji se nisu usuđivali da dođu danju.) A događaji su došli ubrzo. snužden kao da je i njemu samome teško što mora tu da sedi. mirna budala. ne govori ništa i. ali Tane samo odmahuje rukom i odgovara tek pokatkad. —■ Malo je to. ni pomišljao nije.

A druge subote posle one zlo-srećne daće. Čoveka ti je vratila. i ubio bi ga sigurno da ga majka nije sakrila i spasla. U poslednje vreme nije dolazio kući. pazar je cio. to je razumljivije. nespretan i bled mladić. i nije dolazila sebi nikako. Isprva su pokazivali prstom i pratili šapatom one koji su joj odlazili. posle trideset godina zajedničkog života. sama sebi dodijala. jer je otac jedne noći hteo da ga ubije. malo je bilo mlađih ljudi u kasabi koji nisu bili kod Anike. A toga istog dana posle podne došla je Anikina sluškinja. A snaha joj. Njegov sin Andrija bio je jedan od onih koji su najviše obilazili Anikinu kuću. a oni koji su jednom bili primljeni. Bio je najstarije dete u oca. ili bar pokušali da joj se približe. kaže.i morala zadovoljiti Jelenkom i Savetom. Onoliko koliko mu je dala. zaobilazno i pojedinačno. i to sve kriomice. Molila se povazdan bogu i plakala. u lancima te vodili. stara se vratila kući. nego su se kao omađijani uvek ponovo vraćali. a prekosutra joj je poručila: — Od danas pa do mjesec dana. ne dajte. sa subotnjim pazarom u dubokom džepu od čakšira. Govorilo se o njoj kao o nečem što je sramotno i strašno. A ne boji se. noću. a majka mu je kriomi50 ce slala hranu. lepom. Oni koji su odbijani. pa ti vraća i pare. miran i lukav trgovac koji se družio samo sa starijima od sebe. oblivena penom. mirnom i bogatom devojkom iz Foče. doći će mi tvoj sin. A kad je to sve posvršavala. Stara Ristićka. mladi Ristić je pijan i napola nošen društvom otišao Aniki. smrti željela a smrt te ne htjela! Amin. Vi-dcći da je zaista otišao Aniki. sa cijelim subotnjinm pazarom u rukama. ! tek tu joj suze grunuše takvom silinom da izgubi vid i osećanje za prostor. Jnm koje nema 49spavalo u kolevci. okretna i odlučna kao muško. tekao paru i čuvao kuću. crne kose i velikih očiju. oterati ako je samo jednom čuje da uzdahne ili vidi da suzu pusti za otpadnikom. Nad njim su stajale Jelenka i Saveta. ispivši čašu za pokojnikovu dušu. Sad je imao već drugo dete. Kako su bili redi oni koji su uspi-vali da odmah dođu do Anike. koje su sve podjednako mrzele Ani-ku. prosipao pare. . stara Ristićka. Amin. Nek prebroji. on neće prekoračiti prag onoj rospiji. u nadi da će popraviti svoju dvostruku bruku: što joj odlaze i 47 što neće da ih primi. ni para ne fali. pala nasred sobe. ode u drugu sobu pred kandilo. Majka ga je oženila rano. uvek sanjiv i kao izgubljen. ženo. optrčala je ćelu varoš. Diže se i polako poče drt posprema stvari koje je u padu oborila. ako je i Ciganka. bezobzirno. AihIi IHi'im. a na kraju poče svet da se pod-snu-va onima koji ne idu. Zimus. I kletva je došla do Anike već sutradan. Hvatajući se rukama. bliže i običnije postajalo to zlo. mladića. tvoje kletve ni ovoliko. ženski. Sad je mladić spavao na pojati. zavisi. jer je gazda Petar zapretio da će i nju. nali i zapali ponovo kandilo. prekrsti se nekoliko puta ubrzano i poče da kune Aniku. vitka. U kasabi se sazna o svakome sve. V noko doba noći dođe sebi. videla da joj sin ne dolazi na večeru. ali dok sam ja živa. rumen u licu. i izbezumljen dozivao u isto vreme Aniku i majku. bez mnogo smisla i razmišljanja. jednooka Ciganka. poudavala je sve kćeri i oženila jedinca sina. sela je pod samo kandilo i sa rukama skrštenim u krilu čekala čoveka. nego se veri n. Ležao je pred Anikinim vratima. obori i ugasi kandilo. da ga vode kući. Pored žena. Ali i to nije uvek bilo lako ni bez opasnosti. Bože vdiki i jedini. nisu više mogli da se zaustave. nema tajne ni u duši ni na telu. dabogda se gubom razgubala. muški prkos i sujeta počeše da vrše svoje. ogovaralo i prepričavalo. Evo i ja imam sina. dolazili su ponovo. udovica. ali nepopravljiv i uporan u svojoj strasti za Anikom. — Dabogda. Samo su žene bile složno i ogorčeno protiv napasti sa Mejdana i borile se uporno. Amin. i videćeš ko je Anika. Anika je doznala već (sutradan i za Ristićkine reci. kad je 48 sve što se zvalo muško gamizalo uz Mejdan ili bar pogledivalo na nj. bleda. Posle toga se izmakla u dno avlije da izgovori poruku. i ko god je hteo mogao je ući i videti ga. i pade svom težinom un pod. sa snahom. najveći njen protivnik bio je gazda Petar Fili-povac. U kuću su ušli mali nemir i zabrinutost. Videlo se da joj teško pada. ali daleko i gotovo neverovatno. U zoru je Anika naredila po Sa-veti dvojici Turaka. Ali što se više govorilo. hairlija. Kao sve što se govorilo o njoj. To je bilo u doba najvećeg huka Anikinog. kopao nogama. na jednoj daći. I Ciganka pobeže. Najpre se išlo kradom. kaže. Sin joj je bio sitan. bogata. prekrsti se pred njim tri puta i po-klonl bez reci. Prigleda još jednom dete koje je I.Na kraju. bijesna hodila. onoliko je i naplatila. Ristić-ka sa sinom i snahom. Tako je stradala Ristićeva kuća. Ništa joj kletva ne može. izazvala snahu i predala joj punu maramu srebrna i bakrena novca. Kad je stara Ristićka. — Ovo ti šalje Anika. rekla je glasino i prkosno: — Bogami. kad su se žene u jedan glas žalile na Aniku i na svoje ljude i sinove. Opra pod i t'ilitn od prolivenog zejtina. ali Ristićka je i dalje grdila pomamljenicu na sva usta.

i loncima ili golim rukama hvataju ribu. Tanak. i ribari i oni koji love samo jednom godišnje.on. koja zaslepljena i kao obamrla baca ikru i mliječ. bogata čoveka.i ga da se oženi kako bi mogao da ga zapopi. čas pomaže oca. Tako potkraj februara i u prvoj polovini marta meseca naiđe riba u velikoj množini niz Rzav. Sve što ima mrežu. na Mejdanu se nastavljala igra zlog slučaja i ženske ćudi. Te zime Jakša se bio malo smirio. ali ga svratiše u jedan dućan gde su neki tngovački sinovi 54 mezetili ribu i pili meku rakiju. Otvorenih usta. sin dobrunskog prote. Takvo jedno riblje kolo naiđe noću. da se zakaluđerio. Pitaju ga . Dok jednog dana nije iščezla. Dok su se takve i slične stvari dešavale po kućama i govorile po dućanima (uglavnom. Obično ta jata nailaze u tri maha u razmacima od po nekoliko dana. Ali taono posle godinu dana. i hteo je još za vida da se vrati u Dob ran. podrhtavao i ispijao polić nadušalk. ali Tijana nije liU'l. Bacila je obraz pod noge i zapalila kasabu. Tu su sahranili i njega. i traje do pred podne. Šalili su se sa Ga-zijom. visok. Niko ga nije ni tražio. Bilo mu je dvadeset godina. Poslednje kolo obično pokupuju seljaci iz okoline. Posle Đurđevdana očekivao 53se vladika Josif iz Sarajeva. Be-žala je uz Mejdan. Razbio je sobna vrata i pucao na Tijanu. izmršaveo i podivljao. sa velikom crnom ranom na ječermi od plave svile. dukate s vrata i upletnjake iz kose. bogat mladić bez oca i majke. zatvorila čaršiju. i toliko se ribe pojede da svetu dotuži i da joj cena posve padne. ličili jedan na drugi). I svi su ga /. ali je znaju po pričanjima starijih. Dolazili su sarajevske kujundžije i skopljanski Irgovci bakrenim posuđem. Jakša je bio sušta protivnost svome ocu. kažu. najpoznatijim ribarom i pijanicom.i đa čuje. na izmaku zime. Protinica. Gazija je stajao ne puštajući mokru mrežu. Nekako u to vreme započela je Anika svoju borbu sa dobrunskim protom zbog njegovog sina Jakše. odeven napola kao kaluđer a napola kao seljak. crna i sasušena starica. Jakša je bio na deda po majci. Ležala je ceo dan tako presamićena. iako sam nije ništa govorio. Ta tri dana u godini. Jakša je gledao pred sobom Rzav i oko njega i po njemu razasute ribare i decu kao mrave. Sad se otac bori s njim i na-j. kao i sve domaće nesreće. 52 II Anika se bila već nadaleko pročula. proto je bio od onih ljudi koji su teški sebi i drugima i koji od rođenja do smrti nose kao neku tešku misao u sebi. Bilo je vreme ribljeg mresta. nije ni pomišljao da ode u kasabu i da je vidi. Tu je pristigao kaluđer i ubio na mestu. čobanska kći. tolika je trka i bitka bila oko nje. Jakša je svršio brzo posao zbog kojeg je došao. pojavio se nenadano onaj Košta. Kad je već bila ispod samog šanca. čas brani sina. prosute kose. i svaku veru. gubeći papuče. a bio je najviši i najjači mladić u oba kadiluka. 1 to se mesto zove i danas Tijanin grob. Mladić se povukao i neslao iz kasabe. a Jakša Po-rubović. Čak u Čajniče je išao da se rve sa nekim Neđom. nekog Milisava iz Trnavaca. Proto je bezgranično voleo toga jedinca i mnogo se mučio što mu je takav pust i nemiran. za velikog vašara. Deca gaze po plićaku. Još od lane Jakša je đakon. koju niko ne pamti. Prodao je svu lovinu i sad je. sa bičem u ruci. naglo kao što se i pojavila. bio je i nrki Košta. to su kao neki praznici koji se redovno i sigurno ponavljaju svake godine pred proleće. mokar do pasa. Među prvima koji su se vrzli oko Tijane. Tada sve kuće mirišu na zejtin. Proto se nadao da će dotle uspeti da oženi sina i da će ga vladika moći rukoipoložiti. kažu. koji na tovare odnose ribu u sela. i da je uzme. s koje je visila teška sačma i cedila se voda na pod pored njegovih bosih nogu. Ona je. Grejalo je jako sunce. zvani Grk. I plače zbog obojice. Ali su ga našli treći dan gde se sam preklao na Tijaninoj humci. zvanog Đakon. to silazi na Rzav i baca. 51kad je Tijana bila u punom jeku i već dodijala i bogu i ljudima. Upao je pravo u Tijaninu kuću. Bežala je prema jednom šumarku ispod Starog grada. svi su ti dućanski razgovori. a o ženidbi neće nikako da čuje.Na dućanu gazda-Petra Filipovca sastajali su se svi koji su istinski mrzeli i osuđivali Aniku. štedljiva đo I vrdičluka. gde je ra/a-pinju i 'suše. pušila se zemlja i belasala riba. siv u licu sa crnom borom među obrvama. crvene dlake i zelenih smelih očiju. Voleo je više rakiju nego žensko. nego je sve više sakupljala oko sebe pustahi \c. i da tamo boluje. Nije joj se moglo ništa. Tu se posle svake cigarete i svakog razgovora vraćao govor na devojku s Mejdana. pa kod nje ostavljali i robu i zaradu. desi se da Jakša dođe nekim poslom u Višegrad. Pore dobnih sedamdeset godina bila se pročula zbog svoje lepote neka Tijana. Ubica se izgubio u šumi. i oborio ga. Tek u sumrak poslana su iz varoši dva Ciganina koji su je zakopali na tom istom mestu. od mresta do mresta. Bio je više kod kuće. dopuštao je da se govori o ženidbi. ništa do dve male puške za pojasom. Tunke. Ali. dobra.aboravli. Nije imao ni torbe ni štapa u ruci. posmatrala su je čobančad sa visokog šanca. veseljaka i dobričinu. sed još od mladosti. Htco je. iznemogla je i pala. Ali Jakša ne mari mnogo za svešteni čin. Dolazeći toga jutra dobrunskim drumom. Saznalo se da je otišao u manastir Banju. zvanim Kurjaković. obično pred zoru. i odlazili goli kao šešane. kao kuga ili poplava neka. Bio je zarastao u bradu i kosu. kao svi ribari od zanata. U vezi s Anikom prepričavala se mnogo puta »Tijanina uzbuna«. Beloputan. a više od rakije voleo je slobodu i skitnju. I tada svi love. ali je samo lako ranio i ona mu je pobegla u mahalu.

pretio i preklinjao. ali uvek sa merom i ukusom. Alibeg je kao mladić u dvadeset prvoj godini postavljen za komandanta policije u kasabi. i Jelenki. Žene su okretale glavu od njega. A oni nastavljaju da pričaju o Aniki. ali oni ga diraju samo zato da bi i sami mogli da povedu govor o "joj. Umirući od stida. na-sledio veliku i gospodsku ravnodušnost za sve stvari. Nije to roba za mene. resio se da dođe sam da ga vodi. duboka i svečana glasa. a Jakšu da otera odmah natrag u Dobrun. prav kao proštac. vi gazde. siv odnekud i u ođelu. i prekrivale mu čelo i nos i bradu. Po čitave noći provodio je kod Aniike. Sa svim znacima čove-ka gospodskog soja. Dvaput je išao sa ocem u rat. Hedo je već trideset godina vršio tako svoju dužnost. ali se svaki put vraćao na svoj položaj u Višegrad. Kajmakam je bio čovak koji ne voli neprijatne stvari ni u susednom kadiluku. Lice mu je bilo puno nekih dubokih i čudnih bora koje su išle u neočekivanim pravcima. i kad je video da mu sin ne dolazi 57 i da mu ni kajmakam ništa ne poručuje. podizao bi ga i sagradio česmu ili banju o svom trošku. kao ni u koga. Ni to nije pomoglo. a on kao svi lovci praznoverno krije i izbegava taean odgovor. poručivao. Salku Hedu. bio već otkasao na svom visokom konju. ili odlazio na teferiče prijateljima. S godinama je sve više pio. koja je bila opala i po stanovništvu i po prometu. koja je bila Sokolovićka. stareo je polagano i živeo na zadovoljstvo sebi i drugima. I sada ga je primio hladno. f'osliu'c zaptije i narediti da se Jakša otpremi u Dobrim. ruđanskim i glasinačkim begovima. Kasaba je sada govorila samo o protinom sinu. i gde god bi našao izvor tople vode. . doviknuo oštro da se više neće trpe-ti ni'kaikav nered ako njihove kuće. predviđajući to. Trgovina je u to vreme bila okrenula na višegradski most. Pre dvadeset i pet godina. Oštre i nemirne crte njegovog lica složile su se s vremenom u smiren. i da onaj popovski hairsuz-sin iz Dobruna treba odmah da ide kući. Čuo je i on o toj kćeri pokojnog Krno-jelca. Iz toga lavirinta bora gledale su velike okrugle oči bez trepavica. i dosad su se neki žalili da se mnogo digla. Između sasvim se-dog brka i jako progrušane brade bila su otkrivena i jasno ocrtana njegova mladalački rumena usta. proto je proveo dva dana kod vl&'graclskog paroha popa Jose. Jelenska je otrčala i kazala sve Ani-ki. kajmakam već odavno nije imao nekih službenih poslova ni briga. Pojahao je konja kao u važnim i svečanim prilikama. Jedino Alibeg nije hteo da napusti Višegrad. novca i putnika. koja je nešto radila u avliji. i va roš je bila puna robe. sa toplinom u glasu i is-krenošću u očima. ja od vode živim. Tako ga je udesio tridesetogodišnji život zaptije u kasabi. Stranci su rede dolazili. kao nasmejan izraz.ivclovali ili ogovarali i zavideli mu. i naredio mu da ode do te vlahinje i da joj pripreti degene-kom ako se ne smiri. Hedo je izvršio što mu je naređeno. najlepše u Višegradu. Istina je da je i on jedan od mnogih koji su uzalud nastojali da dođu do Anike. ali Hedo je. kajmakam je pozvao stare-šinu višegradskih zaptija. u kom je ostao kao kajmakam. Bio je poznat sa svoje slabosti prema ženama. Broj zaptija je smanjen. Više se nije vraćao u Dobrun kući. Sin bogatog i uglednog Dževad-paše Pljevljaka. Obilazio je svoje imanje u Pljevljima. ali on je od svoje majke. Govorio je bez pokreta. Gazija plaća i izlazi iz dućana otresajući se i <li htureći: — To vi. trgovina je skrenula na drugu stranu i napustila višegradski drum. — Zar ja Aniki? Ne može to mene zapasti od vas gazda — brani se on. Netačan i spor kao ljudski sud i zemaljska pravda. obišao ispodalje Anikinu avliju. Čim je proto izišao. — Čujem da si sastavio madžariju i da spremaš peškeš Aniki — dira ga jedan od mladića. u Vlašku i u Srbiju. ćutljiv i nasmejan. Imao je strast za tople izvore. koja se odmah pokazala na kućnim vratima.los le noći Jakša je video Aniku. Ženio se nekoliko puta i sve su mu žene poumirale. i kome Hedo nikad nije smeo nijednu stvar saopštiti pre nego što bi bila povoljno rešena. izgleda. pogledam astarelag konja. primala samo njega. uzjahao je svoga mirnog vranca i sa dušom punom gorčine vratio se u Dobrun. U kasabi. naročito za račun i sticanje. a ona je. strašivog i napola «lopotf čovcka. Tada se obratio višegradskom kajmakamu. na samoj obali Drine. on će s njime drukčije porazgovarati. Zaptije su mu se menjale i bile ili podmitljive ili . vezane velikom baštom. s godinama. gutale retke brkove. a muškarci su ga s. Imao je dve kuće. Međutim. Bio je 56 vitak i pored neurednog života i godina. Kajmakamu je bio oduvek nelagodan taj dobrun-ski proto. a devojka dovede u red.kakav je ove gotli-ne mrest i koliko je ulovio i prodao. zato je trebalo da u njoj bude znatan broj zaptija sa otresi-tim i nepodmitljivim zapovednikom. a ako to ne uradi. ali ga je saslušao i obećao da će izvide! i stvar. siv u licu. savijajući cigaretu i pomičući se s noge na nogu. kao da uvek dolazi iz vodenice. Videći da ništa ne pomaže. kad je kasaba imala jedan od iznenadnih procvata i kratkih nastupa blagostanja i obilja. ukočena pogleda. 55Proto je uzalud slao ljude. Tražio ih je i obilazio gde god bi čuo da ih ima. višegradski kajmakam Alibeg mogao je odavno da bude na boljem mestu i na većem položaju. i spuštale se kao mlazevi niz opaljeni vrat.

On je pun loga njenog ćutanja. Poznavajući dobro Hedu. Anika ga je slušala mirno. ruke i oči slabe su da to pohvataju. a njegove. Drugo. obilazi neki osmejak. Ali ubrzo je uvideo da se sudari. stekao svoje naročito iskustvo. nije radio svesno. oko Anikine kuće su se dešavale sve nove tuče i sukobi. On se mehanički stalno pojavljivao na svakom mestu gde mu je dužnost nalagala. 1 s licem okrenutim ka čađavoj tavanici kao da ne-llo Čita na njoj. . sa ogromnom pesnicom na stolu. naravno. nego da ga svojom pojavom otera iz svog sreza u drugi. Ta dva saznanja vodila su svaki zvaničan rad Hedin. čvrsto pritisla dlan o dlan. odgovorila je smcšeći se: — Pa. Slabim. odbijali su ih od vrata. kajmakam se konačno resio da sam ode do Anikine kuće i da vidi šta je s tom ženom. a drugi. kao tuđim glasom on je sricao: — Ja kažem: »Anika. nu Icpom glavom zabačenom i prislonjenom uza zid. Lako da joj se nimalo ne vidi kosa. Jedno. jabučice se istakle. Tada je ličio na čoveka kome osa sleti na vrat. I sutra je došao ponovo. i seća se: ne toliko njenih reci koliko njenog ćutanja. bez reci. I to. Tako se kroz dvadeset i pet poslednjih godina bilo sve o Hedinu glavu. kiko su svi znali zbog čega se propio. a oči. Ispitujući neku krivicu. Kajmakam je ostao do pred mrak. Na rastanku.. Isprva se kao mlad zaptija poneki put i isticao. sviće«. i on nije znao ni šta radi ni šta govori. da su zlo i nesreća i . pa do najstrašnijih ubistava i najvećih krađa. a oba jednako tačna. Sve njegove molbe i uve-ravanja nisu pomagali ništa. 60 On je pominjao milovanja i nejasne reci iz minulih noći. Resila je da ga ne prima. Bilo je smešno i žalosno videti toga ogromnog čoveka kako sedi i nabraja kao žena. razmrse i po zasluzi kazne. — Nemam ja oca. Kad je toga dana pred veče došao Jakša. znači metati prst između vrata i dovratnika. i u utrobi ga oseča. pijanstva i korn-šijskih svađa. da će se na kraju svaka stvar nekako rasplesti i resiti. o Gospojini. Lice joj veliko i belo. Dok je Jakša pio u Zarijevoj mehani i dok se Salko Hedo činio da ne zna za to. Ti znaš dobro. ali ne da se sudari sa prestupnikom. gleda u tavanicu. na sva njegova navaljivanja da mu kaže kad će je moći opet videti. pijanci će se otrezniti. na travu. A kad je u neki spor ili zločin bila umešena žena. i čini ono što je najpametnije: čeka da odleti sama.uklopi oči. Ali tada se seti njenog hladnog prkosa koji ga je mnogo namučio. Sedi lako satima. jer ljudi nisu samo kradljivi nego i brbljivi i potkazivači. kao da nešto gata. slekao meki sujeveran strah od zločina i gotovo neko poštovanje prema čoveku koji se resio i počinio neko zlo delo. na pod. — Znaš ti dobro šta sam ti govorio svake noći.nemiri među ljudima stalni i neprolazni i da se u tom ne da ništa izmeniti. To iskustvo se sastojalo od dva naoko oprečna saznanja. On je u I oku godina. možebiti u Dobrunu. a pamtim i ja šta si ti meni govorila. I otišao je jedno poslepodne sa zapti-jom. na dušek. I trgne se kao da je udario u zid. razumljive samo njoj i njemu. spušta se na jabučice i vidno ih obasjava. Ne treba ftl <ln /. Otada se Jakša ulogorio u Zarijevoj mehani. ta njegova pasivnost pretvarala se u potpunu ukočenost. pivma kome je i nesvesno udešavao svoje postupke. i zato se s njima ne treba sudarati dok su pijani i ne znaju šta rade. čvrsto stegnutom 61maramom. on je obrnuto. CnSćavao je i pio povazdan sedeći nepomično na Jednom mestu. Umesto da ga u toj službi ispuni s vremenom osećanje vlasti i sile. a on se ukruti. Toliko mu je stida još ostalo da ne obilazi vrata na Anikinoj avliji i ne sedi sa Jelenkom i Savetom. od poljskih šteta. pušta je da seta.. Zaplija se vratio sam. a ti mi dlanom pokrivaš oči. želeći da se tako dodvore Aniki. a velika pesnica na stolu nemoćno zadrhti. Ruke joj u krilu. jer niftla na svetu ne traje: komšije će se pomiriti. malo trezniji. pijani ljudi su navaljivali na kapiju. čini mu se ništa ga ne bi moglo sprečiti da obema rukama uhvati tu glavu i silovito je savije i zavrti. Tako je i postao starešina. Da mu je da još samo jednom sedne kraj nje. Ona je uporno ćutala. nego što ne koristi lomiti ga. Niko nije smeo da mu pomene Ani-ku. u stalnom dodiru sa ljudskim zlom i ljudskom 'mukom. ubi58 59Ti ca će se ili sam predati ili pobeći u drugi srez gde ima drugih zaptija i starešina. Na sve njegove vatrene reci odgovarala je prezrivo: — Što ne ideš u Dobrun? Otac te zove.suviše revnosne. čim bi naišao na ženu. bez saučešća ali i bez podrugljivosti. a već je vidi kako sedi na min-lltuliilui. Ali te su ga reci očito opijale kao i ljubav sama. ukradena stvar će se naći pre ili posle. Kako nije htela nikoga više da prima. ubistva i nesreće dešavaju kao neko prirodno i neminovno zlo. i o tom nije više htela da govori. Anika nije htela da ga pogleda. koje su postale zagasite. — Šta znam? — pita ga ona mirno. do očiju povezana belom. Od tog ćutanja Jakši se krati dan i magli vid. Tako ga je naučilo iskustvo i vodio instinkt: mešati se u spor u koji su žene upletene. ne zato što ga ne bi mogao slomiti. zaostajao bi i bez velike nužde ne bi išao dalje. Hedine. I tako je redom pominjao pojedinosti iz prošlih noći.

kad mu se čini (Ja poznaje pravu vrednost života. nastade neka zbunjena i neprijatna tišina po čar-šiji. iskradali su se mladići i odlazili prekim putem u pravcu kud su i stariji išli. da mi je kajmakam dolazio još dva puta i da sam mu otpasala sablju kao djetetu. pa Nedeljko mislio da je jazavac u kukuruzu i umalo te nije ubio. osetio je odmah da je ovo nešto drugo. bez želje i potrebe da se ravna prema drugima. Anika je uspela još jednom da uzbudi i prenerazi kasabu. U miješ li da pišeš? Umijem. otegnuta lica. — odgovara Tane. Već sutra se saznalo u kasabi kakvo je pismo pisala Anika proti u Dobrun. proto. Kod Čelikove ćuprije Tane je stigao obe žene. držao u dobrunskoj crkvi kletveno bdenije. Zagasita belina kože sakrivala je potpuno moćni krvotok. Projahale su pokrajnim sokacima. i da ne misli zaista da to pismo šalje proti u Dobrun. iako je ispuštao slova i čitave slogove. a ona Tanu u pero. Ona i Jelenka su jahale mirno gojaz-ne konje. na bagavoim konju koga je u hitnji naj-niio u Ciganina. a isto vre-nir oseća i vidi da mu se taj život izmiče i krati. Kajmakam. prelamala u tamnu rumen usana ili se polako pretvarala u jedva primetno rumenilo oko nokata i oko uha. koji je u životu video mnogo žena.umišljeno samo o sebi. drugi u Dobrun. Sve je to stajalo pred kajmakamom. svečano u svom miru. zastade tu potpuno i pogleda nekim smešnim zabrinutim pogledom u Aniku. Bleđi nego inače. Si a je inoiglo da spreči Turčina ako ne Anika sama? Ona ga nije sprečavala.« Tane. kao da od nje očekuje reč. li sve da napišeš što ti se kaže? 63™ — Pa. Pa ja nikad ne upitah za tvoje zdravlje i tvoje tragove. vodi ga slobodno kući. A što si se zabrinuo za tvog lijepog sina. Nurije su nam podijeljene. kao da bi želeo da mu ona kaže da je to šala. možda ih nije čuo. ali im je bilo prijatno zbog nje gubiti noć i lomiti se po kršu pored Rzava. i da mi je onako star držao legen i peškir. žena koje 65Gotovo uzastopce za Anikom krenuo je i Tane kujundžija. . u kasabi se ne čude više ničemu. Ali otkako je i kajmakam počeo da joj odlazi. I ne gledajući u njega. eno ti ga u Zarijevoj mehani.« Tu zastade. ako ti je drago čuti. I dan-danas ti po udovičkim kućama krpe mantiju. A ti se nađe čovjek da mi pošalješ kajmakama i zaptije. nije 62 bilo ovakvog tela sa ovakvim hodom i pogledom. Svak se povukao u dućan. ja mislim da ću moći. na koji dolaze i građani. Kao da je našao i poznao nešto znano i davno izgubljeno. Hi je se ni osvrtao na smeh i podrugljive pozdrave. on je bez stida i zazora projahao kroz samu čaršiju. Jelenka ga je grdila.. istrijezniće se i brada će mu porasti. pa nešto prebire i računa. A kad je noć pala. Pričalo se da je proto. pa može ti po meni i vladika postati. kao bogata carevina: dovoljno samo sebi. Anika kazuje. istina obrijan je kao mladoženja 64 i mrtav pijan. Mnogi su od njih bili još dečaci i nisu imali čemu da se nadaju. Ćelo to veliko i skladno telo. Sutradan. i sve je to im video očima čoveka zrelih godina. i kao za dokaz šili prsio desne ruke. ali ništa to nije. živi u ćutanju i prezire tuđu potrebu za govorom. Peli se i gledali kroz badžu kako Anika zamiče za breg. koji je i dotle kod pojedinih reci oklevao. Anika je krenula put Dobruna. za njima je išao momak. a oči mu zavlažile od miline. kalem i hartiju. l st'di na minderluku. ali se u naročito velikom broju slegnu seljaci i iz najudaljenijih sela. u izvinutoj odeždi i sa svećama zapaljenim naopako. Ono se dogodilo. Tiiiui je đoneo iz dućana divit. Anika ga opomenu oštro: — Piši! I on nastavi da piše sa onim istim smešnim i zabrinutim izrazom na licu. 5 I. počinje i nehotice da pomišlja kako bi i sam krenuo neopaženo ili pod nekim zgodnim izgovorom za Anikom. Andrić: Jelena. Odahnu i Tane. Ali kad on zamače za brdo. i samo se u oštroj crti. ali se ipak po čaršiji raširio glas da Anika ide u Dobrun. »Ja se nisam bila rodila kad si ti preskakivao plot u Nedeljkovice. Kalfe i šegrti su nalazili nekog posla na tavanu. Otkako se zakopala kasaba i otkako se svet rađa i ženi. Ono se nije rodilo i izraslo u vezi sa svim onim što ga okružuje. niže polako slova. a neprestano mu se izdiže naboran obraz kako jezikom prati kretanje pisaljke. nagnuo se vas na jednu stranu. Tane se samo smeši i pogledava u Anikina leđa. U kasabi se više nije verovalo da iko od ljudi može pomoći. sporo u pokretima kao da je /. I mnogi koji se još maločas smejao Tanu. O Maloj Gospojini drži se kod dobrunske crkve veliki crkveni sabor. Jedni su išli u sela da kupuju kože. i bez velikog izbora. Uoči Male Gospojine.Drukčije nije moglo ni biti. Tane počinje da piše. Onaj bes koji živi u svakoj dokonoj ženi kazuje Aniki. »Ti si proto dobrunski. bez najmanjeg prelaza. Anika |i% dozvala Tana kujundžiju. kajmakam je zastao pred tom lepotom. E znaj. i bolje ti je da ne diraš u ono što nije tvoje. treći u Priboj na pazar. trebalo je čekati božiju ruku. Pa ipak. Sva je čaršija me-njala mesta i krivila vratove da je vidi bar izdaleka kad krene strmim putem ispod Stražišta. koji je jedva stizao. nema šta da skriva i nema potrebe da ma šta pokazuje. iza podne. Anika pored njega. Bolje bi ti bilo da si dirnuo guju pod kamenom. videći šta se dešava u kasabi. po drugoj poseti kajrnakamovoj. a ja džizlija višegradska. naglo.

Samo najpijaniji se gube po strani. niti pokazuje ičim da ih sluša. tek što je ušao. koji su na svim crkvenim slavama nalazili neki povod za tučnjavu. povraćaju. oko Anike je bila već čitava gomila muškog sveta. Momak je bio izmakao i čekao ih je u Jodnom hladu. ali ga starešine drže čvrsto. Tane jedva razabra šta traži od njega. koji u najvećim uzbunama najmanje zna šta hoće. raspasani. U sobi zatekoše protu kako u mraku skida sa zida dugačku pušku. i uz polumračne basamake ustrča u sObu. I propinjući se i otimajući tako. odoh ja. Protini ljudi su dočekani najpre sa smehom. vikali su udvostručenom snagom: — Ne damo! — Nećemo! Braća Limići. proto je. Anika se samo smešila i jahala ne govoreći ništa. tužno zverajući oko sebe. pa posle sa psovkama. Izdiže se da govori. Odmah se okrenu i odjaha žalosno put Višegra-da. Ukazaše mu se retki zubi i blede desni.. koja je na divanani drhtala. stenju. Pijani seljaci su ga gutali i čepali. samo neki gnev koji liči na čuđenje. ali se odmah između njih i žena napravio zid od mladih seljaka i varošana. odjurio put Dobruna. uz tarabe. Sele su na jedno uzdignuto me-sto u velikoj šatri. Dvojica od njih otišli su da kažu nevaljalicama da se odmah gube sa sabora. za-penjeni. najpoznatiji među Liještanima. plakala i tukla se u glavu od nemoćna srama i dvostruke ljubavi i žalosti. Vrati se. noseći ćelo jutro pun fišek limunova koje je juče sam kupio kad je video da Anika nije ništa zaboravila u dućanu. pa ljuljaj ženi djecu! Prepirući se. pa zaboravila na ćepenku. jurnuo je od šatre u kojoj su sedele žene prema vratima parohijske kuće.. uokvireno belom tankom maramom čiji su krajevi padali preko ramena. Tek pred sumrak gotovo. s jedne strane joj Jelenja s druge Jakša. škripe zubima.c. a vika je tolika da ni sam sebe ne ču\. izmahuju noževima i bez ikakve potrebe uveravaju jedan drugog: — Burazere. ali je niko nije video ni za vreme službe ni posle podne oko crkve. ali on je neprestano lutao i tražio. Tane se nađe odjednom oči u oči pred njom. izvan sebe. Knezovi su hteli da se primaknu i da ih izbace silom. s kojeg se videla jako osvetijena šatra sa zaljuljanim svetom. ali ona jaše i ne okreće glave.— Pa šta ti činim? Jelenka besna. Stigoše ga kraj prozora. Lice joj je bilo zažareno od vrućine. života ti. Šta ćeš za nama? Kući se vraćaj. kod Međuselca . koji se ceo dan borio sa samim sobom. Knezovi su potisnuti do protine kuće i jedva se spasti u kapiju. Sve se iskuplja oko osvetljenih šatri ili Oiko vatara koje gore na ravni.Protinica.. Tanu dođe tesna koža na licu. Najviše su vikali i pretili Liještani. dok su drugi zaustavljali svet da ne nagrne uz basamake. pojavila se Anika sa Jelenkom. ona pršte u kikot. otima se. crn i blcđ u svetlosti luča koji neko drži za njim u hodniku. detinjski. u Višegrad po njih. potrča za njim kao i žene koje su ie dotle pridržavale. u sredini porte. oboje pogledaju u Aniku. Smešeći se jednako od sreće. Mrak je potpun. a ostala svetina samo se 68 talasala. — Tane. iako 67mi svi govorili o njoj i iščekivali je. a koji je za roditeljske oči sraman i neverovatan. Kako mu iza leđa nije bilo mnogo sveta.. Idem.. Jelenka se jedva uzdržavala od ismeha. Govorilo se da je tu negde Anika. Stići ćeš ti nas do Dobruna. na-vlažiše se žalosne sive oči. Okretao se s vremena na vreme i gledao kako zamiče dugačka bela Anikina marama. većinom pijanih. zaustavlja konja. Konji im se pomešaše. Narod. Za njima upadoše i neki rođaci j starešine. Međutim. Videvši Anikino lukavstvo. i sami nešto govore. kad više nije mogao da izdrži. Dosta te u Višegradu gledamo. Srne-šila mu se blago. Čim se Tane okrenuo. U crvenom sjaju video je 69raV i ponosit Anikin lik. Dugo je uzalud nastojao da dođe do reci ili da se približi ma kome od pijanih vikača. . Anika se činila da ih ne vidi i ne čuje. Na licu mu nema ni traga od straha ili zbunjenosti. — Limunove . i tek pred veče. proto odgurnu sve. kad se Anika naglo zaustavi i okrenu. i sam proto. u mraku. koja je bila najbolje osvetljena. Srećni što su ove godine našli neki visoki cilj u najuglednijem licu. sa Jakšom koji je stajao jednako . Evo ovdje rni sjediš. proto najednom zastade na samom prugu. Kod vrata parohijske kuće jednako gužva i vika u kojoj se ništa ne može tla razabere. Upravo. U Dobrunu je vašar tekao u punom jeku. nagnut prema An'iki> raširenih ruku. Između zagre-jana i raspevana sveta lunjao je Tane kujundžija. S mrka val o se kad su niz basamake sišli ostali odbornici. uzalud podbadajući cigansko kljuse neosetljivo za udarce. Na samim vratima stoji proto. Zadržali su ga knezovi i stariji ljudi. — Činiš mi. A 66 Tane oborene glave. hteo da ide sam i da je goni iz porte. Tako su jahali stotinjak koraka. sa nekim pokretom punim milošte i predanosti. ja za tebe . Ali gužva je bila takva da je potpuno zaglavila vrata. Čim je dočuo za Aniikin dolazak. jaše u korak za njima. jurnulo je nekoliko pijanih mladića. Malopre je stigao iz Višegrada Jakša. pogled mu se ukoči na srednjoj šatri. kupila sam u Međuselca na dućanu limunova. Jelenka ljutito obode konja i stiže Aniku. i opuštenih uzda.

Jalkša. seljaci su ga umirivali isprekidana daha: __ Oče proto! Molimo te! Protinica je pištala promuklo i tiho. kod Tasića kuća. a drugi izvedoše protu u sobu. Anika je poslala svoju Ciganku da pita kako je Alibeg. odvukoše ga malo dalje u polumrak. do samog patosa. ona dodade: — Doći će rni i sutra. Boreći se i noseći s njim. bradu i široko sivo lice sa očima kao mračnim rupama. koji je nastojao da bude što prisebniji i mirniji pri oproštaju. Ali i Anika se spremala na odlazak. ali ona je nastavljala mirno. prekilinjem te zajedničkim ljebom i ljubavi! Neee! Tako se rvući. i Anikom koja kao nepomična slika sedi u sredini. kao da bdi nad mrtvacem. Proto se bio smirio i razgovarao je s ljudima. To isto veće Jakše je nestalo i/. Samo kod protinice zanoćiše dve žene. U velikoj sobi. pošto se zgledaše. Živeći uz crkvu i sa narodom. provali odjednom novo i bolno osećanje bezgraničnog sažaljenja. u potpunom rasulu i bezvlađu. tihim glasom: — Ili se valjda uklanjaš ti njemu? Kao da ne misli na ono što govori. Uzastopce za njom vratio se i Jakša. sa odblescima znoja i vatre na pijanom licu. da će u svojoj krvi i na svome pragu doživeti ovu bedu koja dolazi nevidljivo i neočekivano. Anika . I to se sve udaljavalo. Odbijala je odlučno Jakšinu ponudu da ih prati do Višegra-da.i jednih taraba zaraslih u ladolež. Sutradan uve-ce. vatre su se gasile. — Ubrzo će se navršiti trideset i jedna godina otkako je sveštenik u Dobrunu. a ne može se ničim sprečiti ni odagnati. ni borbom ni smrću samom. Nije mogao da se održi na ovom trenutku i tražio je mišlju oslonca u prošlosti. ali se u sebi uzbudi i diže neočekivano. Tu konačno klonu njegova izdignula puška. samo s druge strane potoka. ali strahovito: __ Ne. on joj je govorio s gorčinom u glasu: — A jednako ti dolazi kajmakam? Anika je i slušala i odgovarala rasejano. — Svako veče. Te suze kao da sve oživiše i zaljuljaše u njemu. Još jače i grčevitije se savi. koja je hladniji! i bolje prozračena od njegove. pucano je na njega i/. za-plaka prvi put u životu. koji nisu imali nikog bližeg. Konačno. grcao je kroz stegnute zube. na hleb koji mora da jede. a pro-tioica mu se ©besi o pušku. I sedeći tako na sanduku. Sažali se naročito na ono jadno. Napolju se pomalo smirivala graja i rasipala gungula.i/. Seljaci obuhvatiše protu oko pasa. koja je bila začudna posle onakve uzbune i navale. Porta je bila u potpunoj lami. koja gleda na protivnu stranu. kad je kajmakam išao Aniki. Znala je da će joj kajmakam doći čim prezdravi. vratila se Anika u Višegrad. i svom dušom i ćelom mišlju prokle ženu Pogačicu. On se ćutke. i ranije ako mu poruči. ali bol je rastao. Ostajali su još samo kafedžije i prodavci slatkiša i šerbeta. Sažali se na seme čovekovo. u koju je zapao. pijanci su se objašnjavali između sebe ili sa rođacima. ali s njom klonu i pro70 tinica. U potpunoj pustoši koja je bila u njemu. Alibeg je lako ranjen u desnu mišicu.uivali. ali onako usiljeno i neobično kao što se razgovara ■■posle sahrane. spremajući robu i alat u sanduke na kojima su dotle 71|i. kasabe. strašno stvorenje bez stida i razuma. kao da misli o nečem drugom. Svet se razilazio neobičnom brzinonn. Kako da ga ne sretneš? Da se slučajno kajmakam ne uklanja tebi s puta? Jakša se trgnu uvređen. i poslednji i najbliži. Napolju su lajali psi. koji su ih tovarili na konje kao stvari ili odvodili među sobom niz drum. Još poneki je stajao ispred šatre i. po mesečini. naglas i bez uzdržavanja. Posle pohoda u Dobrun. mraka se čulo dozivanje i ojkanje pijanaca.se nije mnogo brinula za to.. ili iznoseći kafu i rakiju ljudima koji su sedeli u pmtinoj sobi. sa licem u dlanovima. I/. presamićen kao siroče. . U svojoj zabuni i nemoći.prignut. Kad se tako isprazni kuća. goreli su i kretali se neki lučevi. Polivene ili napuštene. Kako pijan svet brzo zaboravlja ili nalazi nove povode za ispade. proto je zapalio voštani svitac. Mislile su da je prešao tla odspava malko u toj velikoj sobi. pa se onda diže i pređe u onu veliku sobu koja gleda na portu i Tasića kuće. 72 S rukama u krilu sedeo je na nekom sanduku. veliko i ludo dete Jakšu i na čudo i bruku. Proti-nica i žene pretrnuše kad mu čuše korake. odmah iza večere. uzalud nastojeći da savlada i zaustavi plač. gledao u Aniku. Samo poneki od pijanaca. ležali su u jarku ili pored plota kao posečeni. 73III Te noći. znala je pouzdano da može da izvede sve što zamisli. zaključao vrala i seo pored svece koja mu je obasjavala grudi. i vremenu pre ovoga. žmirkajući. mnogo je zla video i zapamtio. Jedni se zabaviše oko onesvešćene žene. Ali iz sobe više nije dopirao nikakav glas. U pratimoj kući kretali su se još dugo lučevi i svece i sašaptavale se žene zabavljene oko protinice. koja je živela u strahu i snebivanju. digoše se i oprostiše s protom. proto ostade još neko vreme u svojoj sobi. ali su je momci oterali štapovima. Nemoćan i razoružam pred tolikim zlom. To je znala i osećala ćela kasaba. i iskida roditeljima utrobu i popljuje obraz. ali ovom se nije mogao nadati. na dah kojim diše. sramotom i nepravdom. iz kog se nije videlo napolje. ali snažno otimao. Srdžba se u njemu hladila i misli sređivale.

on se od-inetnuo. Dok je trezan. kojih je saznavao sve što Anika radi i šta >sc u kasabi o njoj misli i govori. u kojoj trepću zvezde i plamti stalno Jakšina vatra u brdima. Ni u čaršiji ga niko ne viđa. i kako posle njih nastaje još gušća tama.. I Anika sama ponekad iziđe i iz avlije gleda kako se uporedo sa prvim zvezdama javlja njegova vatra. on je u hanu i po varoši. Rana mu brzo zarasla.|. iako je unizila pro-hi na njegovom pragu i potčinila sebi ćelu kasabu. bez glasa i pokreta. gde se tumači svaki Anikin korak i svaka njena reč pronosi od usta do usta. Otkako se Anika otpadila. Naredio je zap-tijama da idu i hvataju Jakšu. Dok se tako Jakša krije po šumama. Anikin brat. Viče pod Anikinim prozorima. Ubrzo su pre-sluli da ga gone. pa zaboravio i njih i đakona. budalo seoska! Ubi. Još od prvih dana kad se Anika po zlu pročula. i kuko biva sve krupnija i sve crvenija što više osvaja noć na nebu i nad brdima. Doneli su snopove raketa nabavljenih iz Austrije. Sa strahom i nerazumevanjem. na lice mu se vrati njegov obični osmejak i izraz maloumna čoveka. govori se da 75A ii i ka nije mirna ni zadovoljna. . To je sve što se moglo znati o Laki. jer nema kud u Dobrun. Pevušeći. dovode Cigane svirače. koji je oterao sina i nije govorio ni sa ženom ni sa kćerima zbog njega. Još ni polovina dućana nije otvorena. tajno i skriveno. Gazda Petar Filipovac. i njegova vatra je plamtela svako veče nad samim Borovcem. vo-leo je naročito Mihaila i razgovarao se s njim često i dugo kao sa prisnim prijateljem. pa ubi! Misliš. mrk i podbuo. Ne prima više nikog. Živi i spava u pekarnici. ali on samo grize nevidljive usne utonute u sedu bradu i brkove. niko nije znao ni naslućivao. de! Turčin ukleštio pijanim očima i sve nešto žvaće I h"I. kockaju se. Kad neko slučajno pomene njeno ime. kad je opet tako izmahivao nožem po avliji i vikao na sav glas da večeras mora mekog ubiti. kako ga je naučio otac od detinjstva. Anika ga izgura iz avlije i zatvori za li 11 lit vrala. Pričalo se da je tada. šalju vojnike da puštaju niz vodu žute tikve i gađaju u njih kao u nišan. Anika ne preduzima ništa. ali više i teže od svega ostalog sveta. Pred veče zaključa i avliju i naredi Jelenki da pe-va. nije mogao izbeći razgovore po dućanima. i da je išta govorio. a ako se žena otme i jednom i drugom. kako je i koliko patio u onom polumračnom sobičku iza velike furune ovaj mladić zatvorene duše i nerazvijena razuma. nastavlja da bocka brzo i nesvesno jednolične figure na somunima. Moli ga pogledom da progovori reč. — Šta je? Šta se dereš? Šta hoćeš? — pitala ga je prigušeno svojim muklim glasom. neko se boji tvoga iio^ii. Anika sedi pored nje i sluša bez promene na licu. samo se obrve sastavile. Došli mu gosti iz Sarajeva. onda treba ubiti ženu. a lice joj sasvim mirno. sa poštovanjem go-lovo. čim se napi je — a opija se svakog dana — on ide uz Mejdan. ponavlja se reč ikoju je rekla nedavno jednom pijanom Turčinu koji se u poslednje vreme ne odvaja od njene kuće. I sav svet sa nevericom i čuđenjem posmatra te crvene i zelene svetlace kako se rasprskavaju ispod letnjeg neba.Septembar mesec. Ali u svem tom zlu i opštoj pometnji zbog Anike. ti si mlad. a pogled mu siv. Tana i još jednog mladića. njegov svetli dečački pogled se zamrači i ukoči na jednom predmetu. Jedno je bio Lale. Iz dana u dan je postajao nestrpljiviji i masrtljiviji. dvojica ugojenih Osmanlija. ukočen i odsutan. rekla za sebe. ali ja ti kažem da je istina što su stari ljudi govorili. Bila su dva čoveka koji su patili svaki za sebe i svaki na svoj način. preti i zabada svoj veliki nož u kapiju. A čim se smrkne. Često se dešava da njih dvojica sede na gazda-Petrovom dućanu već u rano jutro. Sva se varoš uzbuni od tih neviđenih stvari. nego čekaju po prozorima kad će početi rakete iz kajmakamove bašte. Ali odmah zatim strese samo svoju plavu brašnjavu glavu. Neće da zna za sestru. u belim čarapama bez papuča. To je bio neki bogat i besan Turčin iz Rudog. pravo u Anikinu avliju. U kasabi. Daorju sede u kajmakamovoj bašti pored reke. ali na-glas: — Osevapio bi se ko bi me ubio. U crnoj šumi iznad Banpolja vidi se svako veče vatra koju pali Jakša. govori svojim teškim glasom: — Vidiš. a drugo Mihailo. malo po strani od glavne čaršije. 77on je putovao koliko je god mogao više. Nedaleko od Kmojelčeve pekarnice. Napada na Jelenku i Sa-vetu. U kasabi. Lako odevena. stvori se u dva velika koraka pred Turčinom. da mu se miču dugački riđi brkovi i oštra iicobri jana jabučica na grlu. da ga čuje ćela kasaba od brega do brega. Tišina i hladovina. istrča neočekivano Anika. ali kad je l)io u kasabi. kako se osipaju i padaju kao svetle kap]je. Gazda Petar. pa ih puštaju kad zanoća. U svakoj ženi ima đavo koga treba ubiti ili poslom ili rađanjem. Lale je prestao da dolazi kući. Sva kasaba zna da je to Jakšin oganj u planini. na pola sata od varoši. Zaboravio je da ima no/. bile su dve patnje koje ini u toj kasabi. U Jelenke oštar i visok glas. ili na muškarce koji dolaze i čekaju kao i on. dobrunski proto leži kod kuće bled i nepomičan kao mrtvac. i pored sve razlike u godinama. gde se sve vidi i čuje. Kod njega je po vas dan i svu noć zaplakana protinica. i stoji kao da čeka da ona ti|«lgn ubije. to niko nije mogao znati. ili i jednim i drugim. da kaže ili naredi ma šta. Uzalud su slate zaptije da ga hvataju. nastavljajući da grdi pijanca. i/. vraćajući se kroz kuću i prolazeći pored Jelemke. Šta je smišljao. Deca neće da zaspu. kajmakam provodi večeri u svojoj baš-ti pored Drine i pije s prijateljima. stajala je gazda-Nikolina kuća u kojoj je živeo Mihailo. — Koga ćeš li da ubiješ? Evo. a ne sme u kasabu. Dok jedno predveče.

Mihailo ga teši: doći će i njoj jednom kraj. — Neće. išlo do bezumlja. sve je to sada u njemu jedna jedina žena: visoka. Ali pored svih mnogostrukih i mračnih mučenja. Orvaće dokle god bijedne. nije gledao ni u koga. Mihailo je video ^a se »ono sa Krstom« nije svršilo one noći u hanu i da nije iskupljeno ni sa osam godina muka On. samo je obema ru'kam3 pritiskivao ranu. puna Krstinica. j^e seća se više pravo kad je počeo da mesa i izjednačuje Aniku sa Krstinicom. koja je poznavao u dugogodišnjoj samoći i čestom razračunavanju sa samim sobom. s oborenim očima i sa obe ruke na rani. A kad ga Mihailo podseti na priču o Tijani. živela je žena što ga je svaki dan podsećala na Krstinicu koju je trebalo ubiti. koje je Mihailo slušao zamišljen. Tako su se uvek završavali gazda-Petrovi razgovori. veruj bogu. a da se još uvek toliko savladava da ničim ne pokaže sve što se dešavalo u njemu za poslednju godinu dana. video kako ic ndki Srbin probo Arnautina. Mihailo se i sam ponekad čudio otkud mu ta snaga da se kreće među svetom. oduvijek je bila tako poneka Cigančurina i posustalica. Otkako se pamti. Kao avet. javljala se pred njim sramota. Uistini. u mislima. Kako je smeo nadati se? __ jC(lnom je u Sarajevu. sve do svoje rođene nesreće. njegova kratkoveka I irv. Ne koristi zavaravati se. Ali sada to više nije bila kratka varka i časovit strah i gnušanje. opere. da se sakrije. i uvek sa punom svešću . ne§° Je polagano. žena koje nema 81I kad god čuje slučajno i bez ikakve veze sa njim izgovorenu reč nož. Nešto kao tuga i sažaljenje govorilo je u njemu: __ pošlo je vreme da se izvadi nož iz rane. koga su drugi gonili. oborene glave. Mislio je. I ne samo 80 Anika nego i sve one malobrojne i bedne žene koje je u ovih osam godina sreo: poneka skitnica u hanovima ili Ciganka pored druma. Ponekad je kao neko dete mislio na pojedinosti bez reda i veze. ali su muke rasle tako da ih je sve teže bilo skrivati. na Savetu.j. u njemu. Svakoj se nevolji možemo oprijeti. Tu. i ne može joj niko ništa. iznad njega. na pazaru. Nema joj kraja. Ona je danas ovoj kasabi i paša i vladika. po neodoljivoj želji da se beži. mogao je da otrpi mnogo i sakrije vesto svako osećanje. on odmah dodaje u sebi: __ Moj nož je ostao kod nje. jakih ruku i vatrena pogleda. da se očisti. Tu samo odmahne rukom i proguta gorčinu. na bregu do kog može dovikati. koju savladan željom nije mogao da obiđe. — Niko? — Niko. nije znao da je mogućno i ovo čudo od patnje: snivanje istog sna po nekoliko puta uzastopce. gazda Petar ga prekida: — Tijana je bila svetica prema ovoj. sad su pretvorene u novu muku. koja je i pre bila poznata po zlu. Ovih osam godina. Andrić: Jelena. gjo se sklonio i prićutao u ovoj kasabi i uljuljao u varljivu nadu da je to trajno. Ti ne znaš nas ni ovu kasabu. Da je ovaj ogorčeni starac znao kakva su muka bili za Mihaila ti razgovori. Ta nedokučiva igra savesti zahvatala je malo-po-malo ceo život Mihailov. oduvek čini mu se.no i zaboravljeno. ovo se nije zapamtilo. Trebalo bi nas zapaliti sa sva četiri kraja kad se niko ne nađe da ubije rospiju. da bi mu možda bilo lakše da one noći nije ostavio nož u rukama Krstinice. Nož je ostao u rani. manje su zla od nje počinili. Ali ovo! Vidiš li ti šta se radi? Ovo je crkvu osramotilo i vlast predobilo. one su odavno. Jer oni što po drumovima u busiji sjede. A Saveta? Po Saveti bi ova varoš mirno spavala. Ovaj tufegdžijisiki sin. Išao je kao da broji 'korake. Ogorčen iit sa'n'a sebe. Sve nade koje je u njemu nekad izazvala Anika. riđe kose. teža i strasnija od smrti. od te porazne konačne misli njegov strah i unutarnJa muka kao da su bivali manji. ili bi sam. raspredao svoju nesreću. Ovako mu je dolazio kao neki zalog. jedno lice. I priča mu sve redom zla i pokore što ih je Ani'ka počinila. po strahu koji ostaje iza njih. i sve će nas iskopati. nežan i tvrd u sebi. i zaboravi. to Je onm Arnautovih nekoliko koraka do prve kapije. Ranjenik se nije ni obazro za ubicom. nesumnjivo da bi tražio drugog sabesednika. on diže glas i obraća mu se uvek istim recima: — Brate Mihailo. vaspi-tan od umnog i čestitog oca. 79(ji šta biva od Anike.iena nada okretala se protiv njega. Uzjahala nas. A mučenje se uvlačilo do u sitnice svakodnevnog života. Ali sad ga je pristigla bajka. pitao se kako je mogao ma i za čas pomislih da će ono iz hana na raskrsnici moći biti za„|aj<. ali tome ne možemo. neminovnu i blizu.I kao da nikad do sada nisu o tome govorili. Mihailo. A niko joj ništa ne može. kao veza sa strašnim svetom iz koga je te noći pobegao. i znalo joj se mjesto: s askerom po jar78 kovima. £ao rođenu smrt. da radi i razgovara. 5 I. To nit je ko gledao ni zarezivao. U svima je poznao nju. ranjen je te noći smrtno. na primer. u gorak prekor i mučne igre i obistinila sve njegove najtajnije i najstrašnije slutnje. j čudnovato. kao svečano i sabrano. osećajući jasno da će ži-veti sa*110 dotle dok mu ne izvuku nož iz rane. pošao ka prvim otvorenim vratima.

Prolazi tako pored Krnojelčeve ekmeščinice. sve poglede i sve pozdrave. Polako je kresao čakmak o kremen i sa nježnošću držao zapaljen trud među prstima leve ruke. pune hladne radosne vode. samo kad nema svijeta kod nje. I ne seća se kad je prvi put to usnio. mogao samo s vremena na vreme da sagleda i izmeri prevaljeni put kojim je neosetno klizio. Ovako. ukloni. I . to bi i učinio. i odmah je rasu zajedno sa vodom. Imam nešto da joj govorim. on u pregršti.0 onome što se videlo u prošlom snu. izgubi se među množinom snova i misli koje su se u njemu sve brže kretale u divlji i ludi kovitlac. Dim je postajao modar i koluti su dugo lebdeli u vazduhu i tanjili se polako. on je zadrhtao i oba-zreo se oko sebe tražeći uzalud pomoći i saveta. 84 I sam uviđa. Pomišljao je često i na Lala. na ćelom telu. Penje se uz Mejdan. Lale je ostajao pri svom osmejiku srećnog idiota i pri svojim pričama o brašnu. u avliji. Nije više ni mislio na to. Ali posle je celog dana bio miran i pažljivo spremao račune i stvari po kući. Svetio jutro. I to je počelo neosetno. iz koje Lale peva svojim veselim glasom. i neosetno ulazio u mju. u ustima. ili spavanju uopšte? Ni sam ne zna. a sama težina njegove odluke kreće ga na-pred. misao o bekstvu. Lala je zaticao kako pe-vajući glasno bocka velikim crnim nožem pune i bole hlebove grošnjake. Seo se na ravni ponad turskog groblja i metnuo pored sebe rakiju. putovao je i omda kad nije morao. Prolazeći tih dana u rano jutro pored pekarnice. u svakoj varoši. fildžan i meze. Sve se sklanjalo oko te žene i ostavljalo njega samog lice u lice prema njoj. Ali od toga se san polako zgušnjavao. Pre nego što će sunce zaci. Anikina avlija puna svetlosti i oživela cveća. koji mu je zastirao vidik kovitlajući se i razilazeći sporo u nepomičnom vazduhu. približavao stvarnosti. ali u poslednje vreme dešavalo se obrnuto: zaboravljao je trgovačke rokove. Svežina i hlad na licu. Peo se polagano. Mihailo je naročito svraćao dva-tri puta. Kao da neko neumorno ispražnjuje sokake i raskršća pred njim. Jedan razliven rukav Rzava održavao je nebo i svoje rakite. odjednom opet izgovori reč »zbogom«. neku sitnicu ikoju on jasno zapaža. zbog sebe. Tako je pomišljao ponekad da piše ili da poruči Aniki. da obiđe ta vrata! 82 Radio je i onde gde nije trebalo da lično radi. Još je bilo sunce među borovima. Mihailo je osećao da se oprašta i rastaje. koju je i inače često viđao u čar-šiji. ako treba. Tako je on snivao svoj san o obračunu sa Anikom. Na kraju. Sve je ovo život. dočekalo bi ga na svakom drumu. I jednog dana on je sasvim mirno i prirodno prišao onoj Anikinoj Ciganki. U tom sutonu svaka stvar je poikazivala pojačanu težnju da traje i ostane u obliku u kome je. neka me-šavina od ljubavi. i pre nego što se desi neka nesreća da beži glavom preko sveta kao čovek bez časti i krivac. a on je. zbog njega. nepoverenja i surevnjivosti. Ostajalo je. Između njega i brata ove žene koja je ušla u njegovu sudbinu postojala je oduvek neka privlačnost. Mihailo je u sebi gledao i ono što se ne vidi sa ovoga mesta: sva dućanska vrata. o hlebu. ili ma kakvom drugom načinu spašavanja. Posle onih razgo-voia sa gazda-Petrom. još jedno: da napusti sve. pozivaju da se uđe. samo vidi da svaki ponovni sam doda nešto od stvarnosti. Probudi se izgovarajući glasno i sa mnogo bola reč »zbogom«. sve ljude. Ovakav je bio san kako ga se prvi put seća. misao mu se često vraćala na Lala. na javi 1 u snu. nemoćan. sve kućne kapije sa velikim uglačanim pločama na kojima se deca igraju. Oduvek ga je nešto privlačilo tom lepom i bezazlenom mladiću. da zaboravi. Kakve je sve očajne napore činio Mihailo. zadocnja-vao na sastanke. samo oseća svu njenu ogromnu težinu. o vodi. Kad se Ciganka izgubila. i da je on sam razoruža i upokori i. Tako se Mihailu i ta slaba nada izmicala. 85Popio je samo jednu rakiju i zaboravio meze. Mihailo je navodio govor na Aniku. i rekao joj tiho ali sabrano: — Upitaj Antiku mogu li joj doći sutra izjutra ili u podne. Ali umivajući se malo docnije na česmi. Porazgovarali bi koliko se s Lalom moglo govoriti. izdvajao iz snova. meku pojedinost. prašta se sa svim oko sebe. da joj zapreti. možda. da ne prekorači taj prag. I zaboravi i na to. samo da odstrani od sebe te misli. To mu je donekle i polazilo za rukom. sve ga je očito i nezadržljivo gonilo na neizvesno bespuće. On ide prav i sav svečan od neke odluke koja je tolika da ne može odjednom da je obuhvati ćelu. Bila je lepa višegradska jesen. ali bez uspeha. Vrata na kući otvorena. I odmah je uviđao svu uzaludnost takve misli. zbog sveta. uplašio se kao da je otkrio na sebi neku bolest. Sve je lo život. Videći i sam da postaje rasejan i neuredan. Nije mogao da odvoji pogled od duvanskog dima. Činilo mu se da bi kao brat Anikin trebalo da sve to uvidi i oseti. Pod njim u dolini dimili su se crni i crveni krovovi na belim višegradskim kućama. Mladost koja hoće da živi i razum u njemu još su ga zadržavali. On mu je prilazio kad god je mogao. da traži od nje da se ukloni. Kome je rekao zbogom? Nekom snu koji je zaboravio. kuda da beži? Ono od čega bi hteo da uteče. Da je imao pred sobom stvarne teškoće i vidljive neprijatelje. zaputio se na Stražište ka zaravanku na kom je toliko puta dočekao s drugovima veče uz piće i pesmu.

ne prekida pokret. i on bi hteo da pozivi. kao da u nekom čudnom snu sniva drugi čudniji san. ona je zatvorena. — Vidova gora. i ne zaboravi. tu mu teče život. i sa dubokom unutarnjom jezom uze taj nož. Za njim su ostajali kratkoveki dimovi. da mirno spava. Žlijeb. Bi ga stid što se trgnuo onako naglo. pravilnim duhom. pa zatim o pervas na ognjištu. na jednom me-stu i bez promene. na du-šekluku i na jastucima prislonjenim uza zid. Mihailo priđe polagano sobnim vratima i otvori bez oklevanja. Ali dalje je sve kao što treba. Ona progovori prva: — Rekla ti Anika da dođeš sutra ujutro. 86 Odbijao je dimove nad varoš u kojoj su se već palile vatre po kućama. I kao sve na svetu. i onako osamljena i mračna izgleda kao neko staro turbe. i gase se i zavijaju u modrinu koja prethodi noći. i zato joj priđe sam. ovaj šum. Vrata na kući bila su napola otvorena i videlo se kako unutra plamti vatra. u varoši je vidno od posredne svcllosti koja pada ravno sa sredine neba.Mihailo je udisao dim i vazduh. krvav do drška. U grudima je osećao ono zujanje koje izaziva rakija kad se pije na nemirno srce. pogled mu pade na ognjište. — I sad ti vrhovi odgovaraju na poslednji sunčev zrak. otra ga prvo o pepeo. ali ovako se opraštati. nego se opraštao sa svim tim i žalio sve jednim jedinim bolom. Krv je ostala u njoj. on je prelazio dugu avliju. Bila je štetna i opasna. Put uz Mejdan potpuno prazan. Zagledan u tu vatru. Pod strehama guču golubovi. Kabernik. umesto sna. Potpuno odevena. i da se ne okreće. Zavijaju se polako i nestaju sporo. Pored ambara je stajala Anikina jednooika Ciganka. gledao kuće i oštre vrhove brda i proplanke za koje su se. Na niskoj podzidi ispod prozora već je sedeo ludi Murat i slagao oko sebe rpe šećera razdragano mumlajući. Na toj mirnoj svetlosti Mihailo je prešao svoju avliju i u hodu je prebacivao preko sebe jandžik i torbu. da produži. Lijeska. Olujaci. Tu je pustio koren. na podu. višegradski vazduh. otkako sa ovim svetom radi i živi. Na to. i zadenu sebi za pojas. pokopana. može opet da diše svojim starim. 87II kasabi sunce kasno izlazi zbog strmih i visokih bregova koji je okružuju. što možeš ranije. Pritište drvenu bravu na kapiji. kao da je poginula bez borbe i bez samrtnih muka. Išao je pravo kući. Ni na šta određeno nije mislio. ni na prijatelje. pored svoga velikog noža koji je bio spremio za ovo jutro. Pred zoru. . Ulice su bile puste i izgledale šire i svetlije. Mala. Nekako ovih dana navršiće se šest godina otkako je došao među ova brda. zašto je živela. Iznenađen. izgledala je neverovatna brzina s kojom se sve u kasabi vraćalo u stari red. Sunce koje je već bilo zašlo odrazi se sa vrh neba i obasja na Janjcu jedan proplanak koji se dosad nije video. pogleda još jednom krvav nož u pepelu. s godinama. ali niko ne peva iz nje. a hod joj je bio nečujan. kao ovaj dim. Vrati se. za to treba jako srce. vezale njegove misli. na način njemu dobro znan. Jelenka je brala borani ju i potpuno sakrivena u zelenilu pevala kao šturak. Mihailo se diže. Goleš. i sad je ubijena. koje dodiruje godinama i kome zna sve ćudi i nedostatke. Gostilj. koja se bila poremetila i podlegla privremeno. I cvet joj je bio u kosi. To uglačano drvo. vidi i zna dobro: Stolac. koji je prošao pored njega i brzim korakom silazio ka potoku. Mihaila obuze neki miran zanos koji je skraćivao noć i gasio svaku misao na stvarnost. Napolju je izlazilo sunce i Jelenka jednako pevala negde u bašti. Mihailo podiže ruku da se prekrsti. Preseče ga po srcu saznanje da se on ovo oprašta. Visoko u strmoj bašti iznad kuće. ali se uzdrža i tim istim započetim pokretom zatvori vrata. Česma je žuborila glasno. ni na veselja. Ako se opet pojavi neka takva ili slična napast — a pojaviće se kad-tad — kasaba će se opet boriti i nositi s njom dok je ne salomi. Vrata na mnogim kućama su otvorena i crna kao da isteruju mrak. kao što je često činio kad ide na put. ovaj sjaj. i sa mrakom siđe u varoš. Tu je oaašao opet mesta među ljudima. Velji Lug. podseti ga ponovo kako je slatko živeti i trajati dugo. Sve je to život. Anikina neočekivana pogibija izmenila je varoš iz osnova. ni na poslove. to nije posao za svakoga. i jednako je obavijao dimom dragu varoš. Te noći spremio je sve što treba za svoga ortaka gazda-Nikolu. To je onaj isti nož koji je loliko puta video u Lalovim rukama dok je s njim razgovarao u pekarnici. Na zemlji je ležao Ani-kin leš. Cešalj. ni na gazdaNikolu. zaboravljena. 89Kasaba. Staniševac. Tada se u dnu vidika razvi crven i sjajan oblak. Luđak nije ni pogledao Mihaila. U tankom pepelu ležao je bačen crni pekarski nož. kao nikad u ovo doba dana. izgledala je još veća nego obično i bila je svuda. Prolazi pored Lalove pekarnice. Čim je stupio na kućni prag. Anikina avlija je bila širom otvorena. nad kojim je još vladala jutarnja senka. Ali mnogo pre nego Sto se ukaže sunce. Oborena su samo dva jastuka sa minderluka. ne pokopa. kao neki znak. nepomičan kako mogu da leže stoleći-ma mrtve i neme stvari. potpuno zastrta soba bila je u redu. Sav ostudeneo. ali odjednom se trgnu kao da je nagazio na nešto. Govorila je gotovo šapatom. to svi moramo. Rastati se. Nikom se ne odlazi i ne rastaje. samo joj na grudima raskinuta jačerma i pocepana košulja. uz stalan planinski oblik stalna misao. Izlazeći. Blaževo brdo. Niko se nije pitao kako se pojavila ta žena. šta je htela. da ne menja oblik. Na nebu se vidi užareno polje iz koga će izići sunce. Posle onakvog nereda i rasula. da slobodno gleda. zbunjen. a za sobom. Janjac.

to isto jutro kad je trebalo da joj dođe i Mihailo? Da li je bio slučaj? Ili je spremala neku zamku i iznenađenje? I ko je od njih dvojice mogao ubiti Aniku? Sve to Ciganka nije umela da objasni. i da se ne vraća dok je ona ne zovne. kao da je uvek ona ista. »Čudo! Od tolike lepote ništa 91iiijc oslalo. kaže on drugovima gluvo i nabusito. Štrcala je tek kad je čula kuknjavu jedne starice koja je naišla slučajno. Žene su veselije. poljubio oca u ruku i dobio oproštaj i blagoslov. Nakraj oka blešti mu neka nepomična iskra. na zadovoljstvo sebi i drugima. i udarila na Ani-kin leš. ko ulazi u kuću i izlazi. čudnog mladića koji je morao imati skrivenu neku veliku muku. Nije se začudila tome. Nož kojim je žena ubijena nije se nigde našao. hrapavim glasom — a sin da mi je bio. Sad on dolazi gazda-Petru Filipovcu na razgovor. mislio je ponekad o vlahinji sa Mejdana. a Jelenki je naredila da ide u baštu pod bregom. Tu je video da kajmakam i ne pomišlja da goni Jakšu i da se Hedo čini kao da ne zna ko je pucao na kajmakama. sedeći u svojoj bašti pored nar-gile i gledajući u brzu vodu. zaptije su ih tukle bez potrebe. — Propade čovjek kao u mutnu vodu — govori gazda Nikola dubokim. od danas pa do sto godina. iznad česme. I halaljuje mu po sto puta so i hleb koji su zajedno pojeli. niti je ko tražio. samo odmahuje rukom: — Ta će i mrtva da nas truje. Posle Božića će ga oženiti. Lalovu pekarnicu i Krnojelčevu kuću preuzela je i iznajmila opština. I kod dobrunskog prote stvari se okrenule na dobro. Noću je stigao u Dobrun i upao pravo u bolesnikovu sobu. Jakša je hteo da pređe u Srbiju.Salko Hedo je vodio istragu o ubistvu. Kad su ispitivane Jelenka i Saveta i ona Ciganka. Odjednom se resio. Jedino njegov nekadanji gazda i ortak. opustio neke tanke i duge brkove. Sin gazda-Petra Filipovca izmirio se sa ocem. jer je znala da je mladić sulud. A kad se pred njim govori o tom kako se kasaba srećno resila Anikine napasti. ali je na putu saznao da je otac na umoru. dok se za Mihaila znalo da je otišao u protivnom pravcu. zamršeno i bez ikakva izgleda na rešenje. da podbira boraniju. jer nije imao nikoga ko bi ga mogao zameniti. Tu u razgovoru. i koja.« To je bio otprilike predmet njegovog ra/. svaki put pomenu Mihaila. Posle Anikine smrti. Često.mišl janja. Jelenka nije smela da siđe iz bašte dok je ne zovnu. videla prvo Lala kako je ušao i posle nekog vremena istrčao iz kuće. gledajući iz ljubopitstva. To je suza koja se nikad ne odroni. Stotinu godina treba da se njen otrov slegne. što možeš ranije. otišla po Anikinoj naredbi do Lala i rekla mu: — Poručila ti Anika da joj svakako dođeš sutra ujutro. i s Mihailom koji joj inače nikad ne dolazi. 93MARA MILOSNICA . često ga se seća. na putu koji vodi za Uzice. Otkako je izgubio Mihaila. Malo ko i pominje decu Anđe Vidinke. jer je svaka od njih govorila i bez toga istinu. Sad tu žive i rade drugi ljudi. Zašto je Anika zvala brata. Malo iza toga proto se oporavio toliko da 92 je mogao da od jaše do Višegrada. a posle se vratio u Višegrad i nastavio svoj život od pre i od uvek. gazda Petar Filipovac sedi mračan i zlovoljan na dućanu kao i pre. Malo posle ušao je Mihailo. Ali je smatrao da u kasabi nema nikoga s kim bi vredelo porazgovoriti o tome. Oborio glavu i odjednom okrupnjao. Kajmakam je proveo dve-tri nedelje u Pljevljima kod rođaka. gazda Nikola Subotić. i blesne jednako svaki put kad se povede govor o Mihailu. Ali on je jedini koji se tako drži i to govori. s brega. kao ni Jelenka ni Saveta. on je ostao još manje nego Lale i izišao je mirnim korakom. uz rakiju. Izgleda da ga podgriza neka bolest i izdaje snaga. pred veče. i proto je još doživeo da mu se sin zapopi i da ga zameni na dobrunskoj parohiji. Jakša se idućeg leta oženio. 90 Jelenka je jedino mogla da kaže da je. povio noge u kolenima. sarajevskim drumom. Otac ga je poslao odmah u Trnavce. dok se njegova stvar ne stiša i ne zaboravi. Ciganka je izjavila da je isto ono predveče kad je odnela Mihailu odgovor da može doći. i sve se sređivalo kao čudom. Lale joj nije ništa odgovorio. nudeći platno po kućama. jer je ona s njima malo govorila i nikad im nije otkrivala svoje namere. i tako ljuma po varoši. I sva ostala kasaba brzo je dolazila sebi i primala svoj stari lik od uvek. nije nikome bila potrebna. Manje putuje i manje se karta. Od nekih seljaka se saznalo da je Lale viđen iznad Dobruna. I sve je to dobrodošlo Hedi da što pre završi i prekine ovu istragu koja nije mogla ništa da otkrije i utvrdi. s kojim se inače nije viđala. I samog Mihaila počinju da zaboravljaju. dođe gazda Petar kod njega. Sve se zaboravilo kao po mučkom dogovoru. Anika je to jutro htela da ostane sama i »očistila« je kuću potpuno. ne bih ga drukčije žalio. čini mi se. Sav se zdao na posao. Ne samo što nije nikoga pustila u kuću nego je Cigariku i Savetu poslala u Vučine kod neike Kristine. morao se ponovo preseliti u Višegrad. U sebi on iskreno žali Mihaila. Iako je bila Ijubopitljiva što to jutros radi Anika s bratom s kojim je u zavadi. (»Dušu ću ubiti u njoj«.) Jedini od kasabalija. odakle se nisu mogle vratiti pre ručka. Sve je bilo nejasno. Istina. kad umine vrelina. muškarci mirniji. U velikoj lepoj avliji prostru ser-džadu među šimšire. uostalom.

šućur. Bio je ćutljiviji i naprasitiji nego ikad. da se opija i orgija sa engleskim vicekonzu-lom. otvoren prema ulioi. jedan neočekivano bezobrazan gest. vojničkim pitanjima. Pričalo se da je opljačkao sve varoši po Kavkazu. jer je bio 95jrorcl. Lijevi obraz mu je prikrivao. Nepromijenjene su bile i oči. koji se neprimjetno ali stalno širio i dubao. od domaćih.« Uistini je Velipašino kućanstvo bilo više neuredno nego oskudno. Ne brinući se ni za što na svijetu do za svoje vojnike i svoje konje. Iako još uvijek vitak. sa svoje strane. bio dobar prijatelj i neki dalji rođak. derviš reda Mevlevija. dođe do čitave bune u medžlisu. kakav se vidi kod pametne djece i kod uistinu hrabrih i plemenitih ljudi. ugledan trgovac. sultana služim. vješt i pun dostojanstva. davao sve više povoda za mržnju i ogovaranja. vid-jećete tovara i denjkova. s nečim tužnim i mračnim u očima. Ali kako mu je Hafiz-paša. Ali zbog nekog begovskog sijena. kradljiva i lijena. Ali je gotovo nepromijenjen ostao njegov čerkeski profil. Dolazio bi s vremena na vrijeme u Carigrad i prodavao komad po komad očevine. prilično naučio jezik. kad je vojsci trebalo. da je zadužen. a sva njegova pitanja je stalno ostavljao bez odgovora. nisu volili. ondje dmao ni nekadašnjeg interesovanja za vojničke poslove ni upornosti u sukobima sa civilnim guvernerom ili begovima. isposnik i bogomoljac. da pije vino i jede krmetinu. ali slobodan. U Travniku je držao nekoliko odreda konjice i dva bataljona Arnauta. Još od tog vremena on je kod sarajevskih uglednih Turaka u rđavoj uspomeni. I to je odmah zapaženo. A on je. Na sve tužbe da je pijanica. Zanemario je potpuno anadolske trupe u Hercegovini. onako hrabar. Jevrejka iz Besarabije. Inače su. davao savjete. Imao je često gnojna za-paljenja u ustima. A sada.Pred samu austrijsku okupaciju došao je Veliu-din-paša. Sve se više odavao piću. darežljiv i lijep. pohodio ih i pregledao. Andrić: Jelenu. U čaršiji su ga nazivali propalicom. primao posjete. nasilan. ni kučeta ni mačeta. ali. Jedino o tim jedinicama je vodio računa. om je izjavio mirno i sa smiješkom: 96 — Ja volim da pijem. ograničenosti i prazne govorljivosti. kao miiralaj u Bijeljini. i sve više zagrizao u me-kotu donjeg očnog kapka. po drugi put u Bosnu. navrh strmog Loga-vina sokaka. jednako tursko kao i hrišćansko. Kad god bi izišao pred njega komandant toga bataljona. živio je više u Sarajevu nego u Bijeljini. a oni njega da mrze i ogovaraju. prirodnim mirom starog konjičkog oficira. on je rasijano gledao uvijek nekud mimo njega. »Mogao je sve na dvije sohe donijeti — govorili su ljudi u čaršiji — a kad pođe iz Bosne. Volili su ga svi oficiri i svi strani konzuli. prijek i nepristupačan. zvani Čerkez. domaći ga. Nemam ni para ni veresije. kao ćepenak. i uzimao. kao jedinim tragom nekadašnje ljepote. Bio je iz poznate vojničke porodice. iako se vratio kao glavni komandant cjelokupne bosanske vojske. Tu se okrenuo prema odličnim ljudima i pokazao im. i Mula Su7 I. da je ruski prijatelj. žena koje nema 97lcjman Jakubović. U tom je bio tako neusiljen. ovaj put kao glavni komandant sve vojske koja se nalazila u Bosni. Pozvan da se pred medžlisom opravda zbog toga sijena. u kom se čelo. Posluga je bila sakupljena sa svih strana. a već onaj bataljon bosanskog nizama u Sarajevu nije htio ni da vidi. Ali posljednje godine je proveo po zabačenim garnizonima na rusikoj granici. Uzalud ga je vezir. Kosa mu se na sljepoočnicama progru-šala. najstariji od četiri brata Merhemića. on je bio nemilosrdan i bezobziran. ugojeni major Uzunić. miran i otmen čovjek. tadanji vojni komadant. stvarnim. jedinac. gdje su sjedili begovski prvaci i vodili beskonačna vijećanja sa dokonim valijom i podmdtljiivim višim oficirima. nos i teški brk obaraju u jednoj liniji i streme prema snažno izvajanom podbratku. da niko nije mogao da ga umekša ni smio da mu se usprotivi. znajući dobro ruski. i dobivao je srčane grčeve. rođak mu. On sam je. neki crveni lišaj. nevaljala. da otima tuđe. samo što je sada 94 pio još skrovitije i posve sam. od samog početka. Omršala i pognula ise prije vremena. pravilno srezane i tamne. Prije desetak godina bio je premješten u Bosnu. Globio je sarajevske Jevrejc gdje god je mogao. koje su njegovi vojnici rasturili u Sarajskom polju. molio i opominjao da ne dira u tursko i da vodi računa o osjetljivosti begova. Početkom januara je stigao u Sarajevo. dovikujući im pokoju ljubaznost ili dobru želju. Ubrzo poslije toga on je opozvan i poslan ponovo na rusku granicu. bijaše okrupnjao. Stanovao je u Alajbcgovića kućama. Tu je povazdan sjedio u čitanju i molitvi. on je imao jednu malu sobicu čiji je prozor bio velik i. golaćem i ćir-pom. bez harema i sa malo stvari. Otac mu je ostavio znatan imetak. Iako je. Domaz-luk je vodila jedna bolešljiva žena. napredovao vrlo brzo. u veličini djetinje podlanice. Bio je čuven po svojim konjima i teferičima. razgovoran i veseo čovjek. pješaka. iskren. i mogao da se sporazumijeva sa svijetom. on je održao jedan kratak i dotad nezapamćen govor. sa mirnim i ozbiljnim pogledom. na samom kraju Ćumurije a na početku Tašlihana. Kavge ne tražim. ili prosto gledao na ulicu i veselo pozdravljao prolaznike svih vjera. I tako se desilo da je on počeo sve više da ih prezire zbog njihova besmislenog turkovanja. on ih je prekidao u govoru i zbunjivao kratkim. ali me pijana niko nije vidio. Pored Ajaspašine džamije. U medžlisu. I Velikaša sam znatno se promijenio u ovih osam godina. i — evo mu ko mi šta može. Boga se bojim. bila samo još dva čovjeka s kojima se pokatkad sastajao i razgovarao: Mulaga Merhemić. Tu je i Veli-paša često zaustavljao konja da izmjeni pokoju riječ sa tim . umijem da se bi-jem.

ni lice sa onim strašnim lišajem na lijevom obrazu i s mrkim oborenim brkovima. koje su samo na suncu mogle da se vide. Fizički bol ovlada potpuno njome. i tek kad on. paša baci pogled u pekarnicu. i kome je on i otvorio ovu pekarnicu. Malo je izlazio i pregled je izvršio brzo. Cio dan je provodila u dvije polumračne sobe. među hljebovima i tepsijama sa pitama ili mesom. poče da iščezava. koji je bio pun neobičnih sentencija i smio i umio o svemu da govori sa nekom mudrom i veselom gorčinom. a koji ženama tako lako ispune dan. Kad ču viku vojnika i topot seljačkih konja. i opremala je. jednog pazarnog dana. može po jednoj ispruženoj ruci da pozna vrstu žene i 100 njenu pravu vrijednost. bez traga nekadašnje žestine. A krajem marta. Prvih dana. natovareni drvima. ona podiže glavu. lelujav sjaj u vazduhu i padao po svim stvarima. i koja ga je jedino još privlačila. Zadržao se trećeg dana 99<li» |>ikIir\ dok mu ne javiše da će stvar moći urediti. Kad je po podne opet projahao tuda. pa i to malo sve u nekoj dobroćudnoj šali koja nije bila bez prezira. koji počeše da pokazuju kaldrmu. naiđe paša s pratnjom kroz čaršiju. kao nekad. bila je kći mu Mara. Klečeći i odupirući se jednom rukom. pa je onda udao za ovoga Garića. ugašena porculanskog sjaja. kratku i rumenu. Bilo joj je nepunih šesnaest godina. Da ju je doveo prije ne bi valjalo. Pokatkad mu se činila kao zvjerka koja. Od igre novog sunca i mnoge vode stvarao se neki modrikast. Bio je pazarni dan i kod Garića ekmeščinice zakrčiše im put neki seljački konji. a kad je već morao da dođe. Imala je sasvim svijetlu. sjedio je nepomičan. izazivalo u njemu želju da dariva i usrećuje i štiti. Na prostranom ćepenku. kad su je tek doveli iz Travnika. i kad je uminuo bol i prvi strah. Nikad nije mogla da potpuno bez straha gleda u njegove neobično mirne oči. i oborene glave polazila za njim u pašin konak. djetinjski zbunjeno. koja je posluživala. radeći one svakojake sitne poslove koji su nevidljivi. Paša ostavi nešto novaca i preporuči stvar svome starom poznaniku Teskeredžiću. nego joj je sve tijelo imalo tu svijetlu a zarudjelu boju koja <se mijenjala samo sa sjenkom u udubinama ili sa nejednakim i plaho-vitim strujanjem krvi. koja je bila ćut-1 jiva i dobra. s upaljenim prestarelim očima. osluškivao kako mu nešto lagano rije i dubi po lijevom obrazu i širi ranu po još zdravom dijelu lica. i baba-Anuše s Bistrika. a na njemu je kunjao bijel mačak nagorjele dlake. jer ju je stari Mustaj-beg Hafizadić držao nekoliko godina kod sebe. Ona se bojala paše. već bi preevala. valijom Mazhar-pašom. Prvih dana se bavio samo njom. Ovo joj je pravo vrijeme. Majka joj je bila čuvena Jelka. Naredi da mu se traži i dovede ta djevojka. koji je bio miran i sla-bouman mladić. zvana Hafizadićka. Drugog dana pred podne. s 101nekom tužnom usrdnošću. u nje nisu jednolično bijeli i otužni. ona ih je primala ukočeno. napregnuta izraza. Imala je velike oči golubije boje. Ali s vremenom poče da se privikava. gledao iznad svih onim istim rasija-nim i odsutnim pogledom. da je muči. i stidila dana i svijeta. i zagleda joj se u široko djetinje lice i vedre oči. Ipak se polako približavala Sari. vraćajući se s vježbališta. Pred veče bi dolazio po nju pašin momak. usamljena. to je da i oni dijelovi kože koji nisu u stalnom dodiru sa vazduhom i svjetlom. čini mu se. Nije mogla da spava. koji su uvijek bili malko vlažni i lagano . dovedoše mu djevojku u Sarajevo. Što je na njoj bilo neobično. drhti a zjenice joj zapadaju. iz kojih su neprestano kapale suze na velike sive brkove. kao obično kod plavih žena. po svu noć je oticala i grgoljila voda niz sokake. kao maskom. Uštrcaše se podoficiri i zaptije. Pucao je led i grmili novi potoci. Bila mu je prijatna i misao da i sad. upućena potpuno na njega. Veli-paša ode u Travnik da pregleda tamošnji garnizon. Imala je posve djetinjsku ruku. A to je pojačavalo ljubavnu strast i. i tada bivala još zagasitija. Nekoliko nedjelja po svom dolasku. i pomagala u svemu. Paša se nije prevario. po protiv-rjeenim zakonima muškog srca. kapale su. nejasna ali mračna i teška misao o grijehu i sramoti. i paša je vidje onako ispruženu i poleglu po ćepenku. kakva se rijetko viđa kod žena iz ovih krajeva. pognut. i ona bi se umotala i pobulila sve do očiju. tešku i tvrdu kosu. Nikud nije išla i niko joj nije dolazio osim Hamše Ciganke. Teže se privikavala na pašu i njegova milovanja. sastajao se rijetko i govorio malo. Sa civilnim guvernerom. i zaboravljajući sve i ne slušajući nikoga. koje su se polagano kretale. 98 Iako je bio tek početak februara. Bila je odvojena od svojih. Stanovala je nedaleko od pašine kuće. a tri-četiri mjeseca docnije. I lice i ruke su joj bile obrasle.mršavim der-višem. ustrašena. ona je pružala dragu za nekom tepsijom u dnu. Za-volje naročito miris njegove kože. sve strehe. u zasebnoj kućici koju joj je on najmio i namjestio. bio je odjednom otpočelo neko neočekivano proljeće. kao da se sašap-tavaju. Sjednice medžlisa je izbjegavao. poslije prvih noći. ćepenak napola presavijen. ekmeščinica je bila pusta. ona nije mogla nikako sebi da dođe. Oprezno su jahali po poledici koja se kravila. a i u snu se osjećala prokleta. U Travniku je ostao svega dva dana. Kraj zatvorene peći je stajao stari Alija ekmeščija. pojavi se. i naročito cijenio. Dok su se uplašeni seljaci ustrčali oko upornih konja. gadila one Sare Jevrejke. Paša je oživio. koja joj je bila neki rod i živila s dvoje unučadi u velikoj sirotinji. sitnim svijetlim maljama. pri tjerana uz liticu. Djevojka nema nikog do oca. To je bila ta vrsta ženska koju je on uvijek tražio.

vitkijeg. Ako bi rekao: »Tebi se drijema?«. uvijek sa dva psa i sa lulom. sa brojanica-ma.. ona udišući znan miris. . dao bi da se otvore vrata i svi prozori. ona bi se dizala. Tek tada bi padala na dušek. I taj tako upravno položeni nož. a djevojka iznosila čizme. da je mogla sva da stane među njegove skrštene noge. A alko bi rekao: »Hoćemo li. koje mu je slao jedan njegov prijatelj. a 102 ona bi ga dočekivala previjenih ruku na grudima. u kojoj su. sa izgledom na cijelo Sarajevo i na trebevićku kosu. I zaista je bila tako malena prema njemu. kao da smiruje i ograničava njegove ionako rijetke i kratke pokrete. To se između njih dvoje zvalo »sjesti u kutiju«. Tako je pio i pušio. Sara bi donosila hladnu vodu. kćeri?«. spremna. i malo bi govorili. koje su je neobično veselile i uzbuđivale. Iznad njene oborene glave on je ispijao čašice mastike. a u kristalnoj boci. Englez. Tu su bile mnogobrojne fotografije iz vremena kad je kao mlad oficir učestvovao u komisijama za razgraničavanje sa Rusijom. oni bi sjedili tako -mirni i nepomični. čini joj se tuđ i strašan. ona bi mu se primakla. u nemirnoj vodi. sa još neiznakaženim licem i tanjim brkovima. (Čim je tako nekoliko koraka podalje od njega. On bi se tada raskopčavao. često vraćala. jezivo i posve zlo. divnim ljudima u bijelim bluzama i kapama. ona bi. i sve se mršti od bola. Ali dah koji je njegovo tijelo širilo od sebe sve ju je više privlačio. Ne bi se micali. maleno i s nevidljivim maskom. jer bi tim taknula u njegovu sklonost ka 103svemu što je rusko. položen poleđice. Tu je bilo i engleskih litografija o lovu i brodarstvu. i njena duša pogubljena. i spuštala mu se u krilo. i s glavom na njegovim grudima ili njegovom dlanu. Poslije toga bi momak Salih donio nargilu na kojoj je u raspaljenoj tumbećiji tinjala žeravka. a on osjećajući na golim grudima njeno uho. Tako je bivalo svako predveče. Redovito bi nju slao da spava. još po čitave sate. palila svijeću i ostajala pored vrata. dođe joj kao da on to vrši nerazumljiv obred. pomogla mu da se digne. a ne zemnog srama i propasti. i iznad njenog plavog tjemena gledao kako se polako mrači Sarajevo i gasne oblak za oblakom nad brdima. i želila da bude još s njim. pred tim vratima. kad bi počela da gricka porub njegove košulje. A pred skrštenim nogama leži mu dugačak go nož. sklonost koju je stekao živeći dugo po garnizonima na ruskoj granici. Divila se ruskim oficirima. jednu za drugom. a njega ostavljala kraj pića i svijeće. On bi dolazio s vježbe. Drhtala bi i grčevito stiskala zube. i sa ustima punim plača zatiski-vala lice između dušeka i jastuka i grcala: — Turčin .) Gledala bi ga kako ostavlja nargilu i spušta brojanice od ćilibara. Ali bi sutra po podne opet dočekivala pašu s jednolično rumenim licem. i koju je cio život nosio kao skrivenu slabost. A on bi na ta pitanja najviše odgovarao. Bilo je i ulica i pogleda iz Carigrada i Smirne. i koje bi joj on samo rijetko objašnjavao. a uzima ovalno ogledalo s finim drškom i okvirom od pozlaćene branze. a on bi ostajao. kao što se često dešavalo. i sa bezglasnim smiješkom koji je sav od bijelih zuba i sjajnih očiju. i tako bi se savila. satrvena pod osjećanjem da je tu. iznemogla. Gledajući ga tako mrka i ukočena. i kako iz jedne kutijice vadi dže-henem-taš i njim dugo maže lišaj na obrazu. sva drhteći. koji svaki čas prijeti da će pasti. ona bi potvrdila i povlačila se u sobu. i po strmim mahalama niz Bistrik i Megaru planula mnogobrojna sitna svjetla. ili odbijao kolutove bjeli-časta dima s nargile. čija se fotografija. A i kad bi već počelo da se smrkava. Za vida. Tada bi se po nekoliko puta budila s jasnom sviješću — kakva samo u mraku može da se javi — o tom šta je ona i ko je ona sada. gledajući preda se i sve češće ispijajući čašu. i zapitkivala bojažljivo o njima. i čekala. virila kroz klju-čaonicu. kao danju. Samo što je to sve rjeđe bivalo. i u isto vrijeme strepjela od pomisli da bi on mogao ući. i pio. A kad bi mrak bio potpun. slao da sama spava. i tmurnog grada Ake sa razorenim zidinama. U tami bi misao koja ju je mučila uzimala oblik vječite kazne i paklenih muka. poigravale crvene trešnje. krijepio i veselio. kao resasta trava u šumskoj mračnoj vodi.treptali pri govoru. Tako bi sjedio na promaji dok Sara ne bi unijela flašu mastike i sahan sa maslinama i sitno narezanim komadićima hljeba. nožem i ogledalom pored njega. nepomično. i služi službu nečem što je tajanstveno. Ležeći u mraku. sklopljenih očiju. Često bi se dizala i. I Sara i momak bi iščezli. ona bi osluškivala svaki šum sa divanane. Na njima ga je svuda raspoznavala. Pošto bi se oprao i rashladio. plivale dvije trešnje. Mučila se samo još noću kad bi je. i da ne mora da spava. tako sjedeći. i družeći se s Rusima. Tek ako bi se on osmjehnuo i zaprijetio joj. sa oštricom okrenutom naviše.. i udisala ga je satima. i oni bi odlazili 104 zajedno u sobu da legnu. a iz pokrajne sobe bi se vratila Mara. na bistroj vodi. malo znojan i zarumenjen. i zvijezde po nebu. ili s jahanja. Pa bi i opet nastavljao da sjedi. preturala rpu njegovih slika i fotografija. ali se ne bi odmicala od vrata dok joj prsa ne ostudene i noge ne premru.

205.loš sjulra ujutro bi se budila s nesmanjenim užasom u sebi. Ali kako bi dan rastao, i primicalo se popodne, sve bi više rasla njena radoznalost i želja, dok konačno ne bi, potpuno obučena i povezana, počela da s nekim bolnim nestrpljenjem iščekuje veče, noć, mučenje, i sve ono što mora biti. A sumrak bi je zatekao »u kutiji«, kako sa krilom punim razasutih slika bojažljivo zapitkuje: »Šta je s onu stranu mora?«, »Kakvi su ljudi Rusi?« ili: »Kako to da se mogu i sveci i ljudi slikati?« I sve bi se opet ponavljalo. Još jedna stvar joj je padala teško: što ne ide u crkvu. Nije smjela ni umjela da mu to kaže. Ali u prikrivenoj i nikad neizrečenoj uzajamnosti, koja se sve više razvijala između njih, on se sam sjeti i spomenu joj, jednog petka, da bi trebalo da ide u crkvu. Ona se sva zacrvenje i samo se jače privi uz njega. A iduće nedjelje je naročit pašin momak doprati do pod crkveni zid, i tu je opet sačeka posle svršene mise. Vratila se još niže oborene glave, i sva drhteći od prigušena jecanja. Ona je dosta puta, danju i noću, mislila na svoj život i svoju sramotu, ali joj sve to nije nikad bilo ni blizu tako strahovito jasno kao za ta nepuna dva sata koja je provela u crkvi. Kad se pomolila na crkvena vrata, sve se glave okrenuše prema njoj. Stare i mlade žene, ispod crnih ili šarenih marama, premjeriše je od glave do 106 pete, pa onda još dublje oboriše glave u molitvu. Zasu je mržnja i prezir sa svih strana; toliko da se ukoči i zastade u po crkve. Niko nije htio da se skloni i da joj načini mjesta. Kao u snu pade na koljena, ne usuđujući se da gleda ni u oltar, na kom je bio naslikan mršav i žut svetac, a ne mila Gospa kao u njihovoj crkvi u Docu. I prakaratur, koji je na bakrenom tasu skupljao novac po crkvi, zaobiđe daleko oko nje. A fra Grgo bi je za vrijeme same mise, kad god bi se okrenuo, pogledao oštro, srdito, neumoljivo. Na kraju propovijedi on dodade nekoliko riječi koje ona nije razumjela, ali je osjećala jasno da se odnose na nju, i da znače vrhunac njene sramote. Tako je klečala nasred crkve, savijena, pritiskujući razigrano srce, sva u ognju od kog su joj oči htjele da iskoče. Ni sama ne zna kako i kada je izišla, našla momka i pošla za njim. Uzalud se poslije smirivala, prala lice hladnom vodom: oči isu bile nabrekle od plača, a lice puno crvenih pjega koje nisu htjele da iščeznu. Paša primijeti odmah promjenu, ali nije mogao ni riječi da izvuče iz nje; samo je drhtala i stisnutih zuba pritiskivala usta uz njegovu mišicu. Ipak, konačno, ra-zabra šta joj je. Sutra u rano jutro posla po fra Grgu. Fra Grgo je bio pozvan za podne, ali kako su vremena bila nemirna i puna neizvjesnosti, a on sam Ijubopitljiv i zabrinut, vraćajući se s Bistrika, on svrati mnogo ranije u Kršlu. 1071) laj čas je Veli-paša stajao u kasarnskom dvorišni i mjerio kas konju koga je seiz uokrug jahao. On mahnu rukom i seiz odstupi s konjem. Na fra--Gngin pozdrav odgovorni bez ikakva uvoda: __. a što ti ono moje čeljade ne puštaš da s mirom dolazi u vašu bogomolju i moli Boga po svom zakonu? Fra Grgo zausti nešto o svom pozivu i o njenoj duši, ali ga Veli-paša prekide i planu: — Šta imaš ti s njenom dušom? O tom neću da te čujem, i za to te ne pitam nego za crkvu i za nedjelju. Tada fra Grgo, sitan i mršav, dopirući glavom jedva do ordena na pašinim grudima, vas u živim bistrim očima, poteže svoju staru vještinu i rječitost, u kojoj je bilo uvijek i prijetnje i molbe i nasrtljivosti i pokornosti, i koja je rijetko ostajala bez uspjeha. AH ovdje nije ništa pomagalo. Paša je bio jutros svjež, miran i brz na misli i riječi, kao što odavno nije. Korbač je držao pod miškom, a u jutarnjem svjetlu sjale su mu velike bijele ruke iz crne uniforme. Fra Grgo se uzalud upinjao .svojim dugim turskim frazama; nijednu nije uspjevao da dovrši. __ Ništa, ništa; nisam te ja zato zvao. Ono će u iduću nedjelju, kad vam bude molitva, da dođe opet; i ne bude li mjesto i doček kao i za svako drugo žensko .. • Fra Grga jednako otpočinje da govori o vjerskim propisima, o narodu koji nije navikao. 108 — Ništa, ništa, ja se s tvojim narodom ne mogu potezati oko crkve. Ti si im starješina; ja tebe znam. I opet fratar pokuša da malko priprijeti s konzulima, s političkim položajem u zemlji, ali ga paša odlučno prekide: — To ti idi Mazhar-paši pa pričaj! I pljesnu dlanovima, a seiz izvede oba konja iz štale. Iziđoše još dva momka i uštrcaše se oko konja, ogledajući još jednom kolan i pridržavajući uzengije. Uzjaha prvo paša, pa onda narednik. Konji zaigraše, a fra Grgo se izmače u stranu. Prije nego što izjaha kroz kapiju, paša se još jednom okrenu: — Tako, svešteniče, da bude kao što kažem, pa da budeš i ti miran i živ i zdrav u nedjelju. Govorio je blaže, ali mirno i s visoka, kao što govore lađari na lađama i konjanici na konju. Fra Grgo, u svojoj žilavoj i neuništivoj upornosti, htjede još nešto da ikaže, ali se konjanici izgubiše iz kapije, a on ostade tako, s prekinutim pokretom i nedorečenom riječju, pored dvojice vojnika koji su utirali dlanove o koporan i tupo ga gledali.

Ali Mara ne samo da nije više otišla u crkvu, nego nije ni kod kuće mogla da moli. Čim bi pomislila na Boga i molitvu, pred njom bi iskrsnuo u sjećanju onaj događaj u crkvi, i odmah bi joj onaj isti grč stegnuo vilice i sledio grudi, i ona bi prekidala molitvu i predavala se sva strahu i svojoj sramoti. Paša je isprva nagonio da ide, ali je poslije i sam za109boravio na to. Jer, i on je posljednje vrijeme bivao tmumiji, i sve se više gubio u zamišljenom Gutanju. Tako im prođoše proljetni mjeseci. A međutim, dok ona nije ništa slutila, u varoši su se dešavale čudne stvari, i spremale, sudbonosne po nju, promjene. II Nastade ljeto sa toplom kišom noću, a vedrinom i suncem danju. Ocvale bašte po obroncima legoše u zagasito zelenilo. Caršija se crveni od konjičkih trešanja, koje su krupne, ali vodene i ispucale kao uvijek kad je kišna godina. Otpočinjalo je mirno ljeto sa dobrim izgledima. Ali čaršija je bila zabrinuta i nemirna. Poslovi su slabi, novca malo, a vrijednost mu nestalna, uvoz neredovit i oteščan. Seljak izbjegava da išta kupi ili da proda za papirnate kajime. Među hrišćanima neka sumnjiva tišina. Stalno se šire vijesti da je austrijska vojska na Savi, i da samo čeka naređenje da je pređe. I dok su oni u takvom položaju, pred Carigradom besposlice mjesecima četiri bataljona Bosanaca; drugi se, zarobljeni i raštrkani, javljaju iz Rusije i Vlaške. Ogorčenje se okreće protiv osmanlijskih vlasti, u prvom redu protiv valije i vojnog komandanta. Ljudi se iskupljaju po dućanima i kavanama. Širi se onaj šapat koji obično ide pred događajima, i koji u masama stvara neodre110 đeno uzbuđenje i ubija svaku volju za rad. Po dućanima, hodže okružene zabrinutim i pažljivim sluša-ocima, čitaju turske novine, prevode ih i tumače. U magazi hadži-Ive Livajića, fra Grgo Martić čita kriomice i prevodi Pester Lloyd, a po dućanima na Varoši obilazi, sa džepovima punim talijanskih novina, Stepo Petranović, bivši učitelj na srpskoj školi, a sada u službi talijanskog konzulata. Uzastopce za njim ide činovnik austrijskog konzulata Herka-lović, dobro odjeven i ugojen Ličanin, i sa birokratskim dostojanstvom priča svakom o svojoj Carevini i njenoj sili i redu. A dućandžije od sve četiri vjere slušaju, puše, klimaju glavom, ali sami ne govore ništa. Učtivi do pritvornosti, i navikli na mnoga zla i promjene, oni slušaju i pamte svaku riječ, ali kad dođe red na njih da što kažu, oni skreću govor na zdravlje, koje je ipak glavna stvar i najveće dobro, i na ovogodišnju ljetinu, ili se gube u beznačajnim sjećanjima iz minulih godina. A pri tom svak ima svoju misao koja se ne kazuje, i krije, ali s kojom svaki živi, i za koju se, kad treba, bori, troši i gine. Potkraj juna učestaše vijesti o austrijskoj okupaciji toliko, da se uzbuđenje, naročito među Turcima, nije moglo više sakriti. Jednog petka prije podne ode deputacija od trideset Turalka, predstavnika trgovaca, aga i esnafa, valiji da se žali na teško stanje i oskudicu, da mu svrati pažnju na hrišćans'ku opasnost iz Austrije, i da traži povratak bosanskih trupa u Bosnu, i smjenjivanje Veli-paše i Kostan-ipaše, Jermenina. 111Misleći da će je umiriti svojim dugim govorom, valija zadrža deputaciju neočekivano dugo u Kona-ku. Videći da se izaslanici ne vraćaju, čaršija, nepovjerljiva i razdraživana mjesecima, ne izdrža nego planu kao jedan čovjek. Stade klepet ćepenaka i mandala. Iz svih uličica povrvješe zanatlije, kao po dogovoru, prema Carevoj ćupriji. Ogorčenje i zabrinutost toga svijeta dobili su konačno maha, i našli izraz; sve se dešavalo kao samo od sebe; masa se salijevala kao u gotov kalup. Naprijed je išao Salih Vilajetović, zvani Hadži-Lojo, opkoljen svojom gardom od desetak nikšić-kih izbjeglica, raskućenih očajnika. Bio je koščat, mršav i visok, nesrazmjerno dugih nogu i ruku; lice mu je puno strasnih, dubokih brazda, i obraslo posve rijetkom bradom, a pogled velikih modrih očiju neprijatno ukočen. Na njemu su otrcane softinske čakšire od atlasa; grudi gole i rutave, a košulja razdrljena i umrljana od dudova. Mrmljao je neke molitve preda se. S vremena na vrijeme bi stao i okrenuo se svjetini, koja bi se takođe zaustavljala. Nikšiićani bi tada ispalili puške u vis. Nad hadžiji-nom glavom bi lebdio, kao prostrt, oblačak dima od njihovih metaka, i po njemu su padali, kao snijeg, sitni komadići hartije kojom su bile nabijene puške. U tišini, koja bi nastala iza pucnjave, on bi, raširenih ruku, dubokim glasam progovorio nekoliko riječi, na koje je svijet odgovarao povlađivanjem, i nastavljao put. Tako se nekoliko puta zaustavljao i okretao. 112 — Nećemo da Stambolije goje trbuhe na našem! — Nećemo-o-o-o! — Nećemo murtata što prodaju Bosnu kaurima! — Nećemo-o-o-o! I ta riječ, koja kao da je najbolje odgovarala duhu i raspoloženju svijeta, širila se strelovito brzo, i masa ju je ponavljala bijesno i sve češće, i ne slušajući šta uzvikuje predvodnik. — Nećemo-o-o-o! Tako stigoše pred Konak. Tu puškaranje postade još češće. Čulo se i zviždanje oštrih metaka. Vikalo se naročito protiv dvojice omraženih paša.

Čuvši pucnjavu i viku, ustrašeni Mazhar-paša obeća izaslanicima sve što traže samo da idu i da umire svjetinu. I zaista, kad deputacija iziđe, svijet poče da se smiruje i vraća. Ali najnemirniji zaobi-đoše Konak i sakupiše se pred Kršlom. Tu se vikalo samo protiv Veli-paše, i tražilo da se pusti bosanski bataljon i porazdijeli narodu oružje. U velikoj sobi sa balkonom, u kojoj su inače bila primanja i svečanosti, sjedio je Veli-paša sa svojim majorom Safvetom i ćurke pušio nargilu. Kad ga je jutros valija zvao, da i on bude kod prijema deputacije, odbio je. A sad je sjedio i činio se da ne čuje urlanje svjetine. Lice mu je bilo blijedo, a rana na lijevom obrazu pomodrila. Uzbuđenom Ismet-paši Uzuniću, koji je neprestano pitao šta da se radi, odgovarao je da je već urađeno što treba. Ismet se ft 1. An;lrić: Jelena, žena koje nema 113nudio da on iziđe pred svjetinu i da je umiri, i pitao šta da joj kaže. — Kaži im da sam izvukao topove, da je konjica spremna, i da ću na svaki pokušaj da uđu u Kršlu narediti da ;se puca. Tada Uzunić učini nešto neočekivano. To je bio nastup one iznenadne i nepromišljene hrabrosti koja se javlja kod slavoljubivih ljudi kad taština savlada i strah i zdrav razum u njima. Naredi da se otvori kapija i izjaha pred iznenađenu gomilu. Bio je u paradnoj uniformi, na bijelu konju, sa golom sabljpm u ruci. Za njim -su jahala samo dva oficira. Koristeći se prvom zabunom i ćutanjem, on otpoče da govori kako carsko oko ne spava nikad, nego uvijek bdije nad spoljašnjom sigurnošću i unutarnjim mirom države, i kako bi se oni, iako u najboljoj namjeri, grdno ogriješili kad bi htjeli da budu brži od carske misli i oštriji od carske sablje. Tu opet nekako upilete neku svoju pobjedu na Crnim Potocima, i spomenu staru slavu Sarajlija, i zamoli ih da se raziđu i da čekaju na sultanov poziv. Kako među njima nije bilo nikoga od vođa, svjetina se pokoleba i poče da se razilazi. Sav zadihan, Uzunić se vrati u sobu gdje su, u nepromijenjenom položaju, pušili Paša i Safvet. Htio je da se pohvali svojim uspjehom, i neprestano je pokušavao da Veli-paši ispriča svoj govor, ali je paša neumoljivo ćutao i ni pogledom nije htio da pokaže da ga sluša. 114 Dva dana poslije ovoga događaja — bila je nedjelja, posljednji dan mjeseca juna — sazva valija Mazhar-paša medžlis. Četrdeset i dvojica prvaka izuše mestve i čivti-jane na basamacima pred Korakom, i posjedaše, po godinama i ugledu, u velikoj dvorani. Niko nije ništa govorio, samo su izmjenjivali pozdrave. U pročelju je sjedio Mazharpaša, još bljeđi nego obično, pun lijepih, praznih riječi; i neodlučan kao uvijek. Do njega, desno, Kostan^aša, visok i bolešljiv Jer-menin, uvijek sa izrazom neke napregnute i mučne pažnje na licu; lijevo Veli^paša, i odmah do njega brigadir Ismet-paša Uzunić, gojan i crven i zadovoljan samim sobom. Poslije dugog i beznačajnog uvoda, valija pri-znade da ih je zvao da im saopšti »tešku i ozbiljnu vijest«, da mu je juče austrijski konzul kazao da je u Berlinu zaključeno da Austrija okupira Bosnu, »pa možda čak i Hercegovinu«, i da je Turska na to pristala. U posljednjim redovima se začu mrmljanje. Valija, koji nikad u životu nije kazao jednu jedinu istinu jasnu i cijelu, kao ustrašen od svojih rođenih riječi poče da mijenja i ublažava kako je to samo konzulovo saopštenje, ali kako iz Carigrada nema nikakvih vijesti; kako treba sa odlukama sačekati, a sad samo porazgovarati za svaki slučaj i umiriti prost svijet. Nasta još jače mrmljanje, iz kog se izdvoji glas hadži-Hafiza Kaukdžića. Obrastao u kratku gustu 8* 115i kao katran crnu bradu, imao je rumeno lice i ženski bijele i pune ruke, što je čudno odudaralo od njegova dubokog glasa i uvijek zažarenih strogih očiju. Nije bilo valije u Sarajevu, u posljednjih petnaest godina, s kojim on nije došao u sukob i koga nije optužio zbog mlakosti, i nije bilo nijedne sjednice medžlisa u kojoj on nije održao svoj govor protiv zanemarivanja vjerskih propisa i protiv opasnog popuštanja hrišćanskoj raji. Govoreći s njim, svak je birao riječi i pazio da ga ne izazove i ne razdraži. Mnogi se još dobro sjećaju tako jedne medžliske sjednice od prije desetak godina. Na toj sjednici se vijećalo da li se može hrišćanima dozvoliti da podignu zvona, i da zvone, u varošima gdje ima i Turaka. Jedan mlad Osmanlija, valijin mek-tubdžija, tvrdio je da može, i da to nije protivno Kuranu. Kaukdžić je citatima iz neke ogromne knji-žurine dokazivao da ne može, i da musliman ne smije živjeti u varoši u kojoj »zvono kuca«. Mek-tubdžija je navodio svoje razloge, a zapjenjeni Kaukdžić svoje i sve se više unosio protivniku u oči. Na kraju ga je, pred valijom i cijelim medžlisom, udario onom knjigom tako po glavi, da su slabunjavog mc4uubdžiju morali umivati i šerbetom zalijevati, dok nije došao k sebi. Kaukdžić je i sada govorio dugo o ugroženom islamu, o neprijatelju u zemlji i izvan nje. Gledajući neprestano u Veli-pašu i Uzunića, zahtijevao je »da carski generali vrše ono za što su postavljeni, i što 116 vjera i sultan od njih traže«, da spreme i izvedu vojsku i organizuju otpor naroda.

mišljenje uvaženog vojnog komandanta. ta se depeša ukrstila sa depešom kojom se Veli-paša poziva u Carigrad. Sipao je uvijek šale i poslovice. znaš — govorio je on Kaukdžiću — da u svakoj stvari gospoda treba da idu pred. Od petka do utorka spremao se paša na put. i koja je odlučila sudbinu djevojke iz Logavina sokaka. objašnjavati šta vojsci treba. na odlučni sastanak sa HadžiLojom i Muhamed-efendijom Hadžijama-kovićem. kad su Turci čaršilije išli u deputaciju Mazhar-paši. licu neprestano igrale. ali njegove rečenice nisu imale ni veze ni smisla. Vidjećete. moja gospodo. Samo se čudim tebi. Nije htio ni Hafiz-pašu da čeka. i iza njih vješto krio ono što misli. Tu nastade graja. — I ništa više nije moglo da ga trgne iz njegove nepomičnosti. depešom. Međutim. čulo se samo kako se sa-šaptavaju oni u posljednjim redovima. bogat i ugledan čovjek. Opet je govorio Mazhar^paša u dugim učenim rečenicama. 119Još neki dan. na sav glas govorio šta misli. i svaku uzbunu. Poslije valije uzeo je. gdje su bijeli ljetni oblaci provirivali iza brda. Kaukdžić ga prekide. koji nisu bili za prijeke mjere. 117Tek tada se Veli-paša okrenu. ali su se pritajili i samo se šapatom 118 i znakovima dogovarali za sastanak još iste večeri. U što se uzda te i kud mislite? Alah selamet! Kauikdžić mu mije ni odgovorio. u kojoj se opet isticao Kauk-džić. na kom je trebalo da se svrgne i valija i sva osmanlijska uprava. a nikšićki bjegunci. iz Carigrada. da se uklone obojica. niti bi oni to razumjeli. čiji je broj uvijek velik. Mazhar-paši odlaknu. pa se odmah okrenu Mazlar-paši. i opet zausti nešto o propasti islama. ili ono što ne zna. većina medžlisa nije ni pomišljala da smiruje. — Čućemo. ja ne mogu. i kako se vrpolji i džapa Kaukdžić. nego da buni. koji će stići do koji dan iz Novog Pazara. dok carska vojska i begovat sjede. »diplomatu na konju«. Ono malo begova i imućnijih ljudi. darežljivosti i poštenja. a na njegovo mjesto postavlja Hafiz-paša. sa izrazom zabrinutog dostojanstva. iza neprijatnog tajca. Uvredljivi govor Veli-pa-šin privolio je sve neodlučne. ali se duže zadržao samo kod Engleza. debeo i ambiciozan prvak. da je spreman da odmah otputuje. narodom. ali ovaj je netremice gledao kroz prozore. nego je htio. Kad se glasovi stišaše. polako. ukazivali na dva glavna krivca. koji je. i šta carska vojska može i smije. on se samo osmjehnuo i rekao Mazhar-paši: — Ako dovede više od dvadeset konjanika. nit može biti. poznat sa svoje iskrenosti. a dotle smirivati uzbuđenje u narodu. i Veli^pašu (kao nasilnika i pijanicu. na Bakije. riječ Ismet-paša Uzunić. ja da mu godinu dana svojim rukama sve konje timarim. još deblji i još ambiciozniji. Obično je hodao kao mješina puna smijeha. samo su mu lukave očice u velikom rumenom. i da bez toga nema ništa. koji se ne brine o odbrani zemlje. koji je sjedio u pročelju. bar zamori duhove. ne pominjući imena. Gdje će hezela i fukara na svoju ruku ratovati? To nit je bilo. On je poznavao tog kancelarijskog oficira. Ali sada je i on sjedio i zabrinuto ćutao. i da nema namjere da se miješa u bosanske stvari. Je li 'vako? Još uvijek uzbuđen. Naročito se čekalo šta će reći Mustaj-beg Fadilpašić. Mazhar-paša se nakašlja. Međutim.. i žalili se na teško stanje. Kaukdžiću i nezadovoljnicima. Kad je čuo o dva eskadrona koja vodi sa sobom. ako i ne umiri. kao svi umni i strašljivi ljudi. Veli-paša je završio svoj govor: za ođbranu zemlje ipreduzeće samo ono što mu bude naređeno sa višeg mjesta. Još više se obradova kad vidje da Veli-paša primi tu vijest mirno. Tako se svršila ta medžliska sjednica koja je značila početak bune. svojom dužinom i svojom prazninom. goli i bosi. Pa i opet nastade tajac. prema njemu i otpoče bez uvoda: — Čestiti valijo. Posjetio je sve konzule.. od kojih je samo polovina medžlisa razumijevala svaku drugu riječ. — Pa ti si čovjek učevan. i toj ulemi s tobom. i sastavi nova ustanička vlada. velim. Vailija zaključi sjednicu s tim da treba sačekati jasne naredbe iz Carigrada. i nikako nije dolazio do stvarnih zaključaka. To je sve. ili od neke hrišćanske države — oni su. opkoljen gomilom svojih ljudi. Ali taj govor. — Ama vidim i ja. Za njim je govorio Kostan-paša Jermenin. Poslije ove medžliske sjednice on je depeširao ponovo i tražio da se smijeni bar Veli^paša. i izbjegavali su da dadu ma kakvo mišljenje ili obećanje. Tada Mazhar-paša i sam pogleda u Veli-pašu. nastojali su da što prije ugrabe svojim kućama. Oni su sada bili u većini. moj hadži-Hafize. bio neprestano kao razapet između svoje strašljivosti i svoje nezadržive duhovitosti. tutnje i halaču po Sarajevu. a medžlis i Kaukdžića za sve vrijeme govora više ne pogleda). i dok su kazandžije i crevari počeli da predvode vojske. suzbiće topovima i konjicom. da ne sluti na dobro. Pri rastanku. Od domaćih je pozdravio samo hadži-Mu120 . To niti su njihovi poslovi. odsutnost bosanske vojske i opasnost od raje. jedini je Salih--aga Šahinagić. salo je na njemu mirovalo. Do njega je Mehmed-beg Kapetanović.Pomagali su ga hodže i siromašniji članovi. ti ćeš razumjeti da ja ne mogu ovim ljudima i ovom usplahiranom hodži (i tu pokaza na Kaukdžića i na medžlis. Mazhar je već tada tražio. a svako miješanje čaršije u vojne poslove. Kostan-pašu kao hrišćanina. bogatiji i ugledniji sjedili su nepomični.

pa poslije. rekao »kćeri« (onako kao kad je govorio: »Hoćemo li. paša se zaustavi da još jednom pozdravi Mula Sulejmana Jakubovica. ni razumjela. odjednom zastalo. bez ijedne promjene u glasu i pokreta u licu. on je bio svjež i živahan. i još jedan momak koji je. vodila ju je kroz alvat. ili. odmah je opet podiže. vodeći je i pridržavajući. Tek u ponedjeljak po podne on progovori o odlasku. a jahali su u otegnutom redu. ali joj je iz usta navirao samo urlik. nosio na leđima njen dušek. dok nije. a svijetle. pa odmah pređe preko toga kao da je to nešto sasvim nevažno i uzgredno u cijeloj stvari. On je i to popodne jednako sjedio na divanani. ali čim on prestade da govori. kako joj je kućna ikirija plaćena za cijelu godinu. i izgubiše. od straha da on ne bi pomislio da ona plače. kao da se prvi put zbuni. Naprijed narednik Arnautin. on odlazi. i dućani se počeli otvarati. pozdraviše zbunjeno. nešto sveto i veliko. Sve je to nju nagonilo u još veći strah i zabunu. pomilovao je kratko po kosi i obrazu. licem na pod. Ali ona i tako niti ga je čula. gledale su tužno i nesigurno. raspasan. major Safvet. dok je ona. koje momci uvezuju. klecnu. promukao. Bilo je dobro odanilo. kao daleku jeku. kćeri?«). kao i svaki dan. I tek pošto je ispušio jednu nargilu. i kako je on uredio da u Merhemića magazi može uzimati što god joj zatreba. ali je govorio . Juče. Prije nego što projahaše uskom Ćumurijom. nešto tiho. a zatim se odmah odvojio i pljesnuo dlanovima. zatvorila vrata i sjela mu u krilo. danju. noću. Nit je on šta govorio. Arnauta. zagledaše se. ne mogući više sakriti drhtanje. Samo je noću još manje spavala. koji ju je uvijek dovodio i odvodio. a ona je. Nosač sjede. svom težinom. našao ga je blijeda i pogružena. a sramota ostaje. svalko predveče. i suze se miješale sa pljuvačkom. Odlazi — ostavlja. pa konačno četiri konjanika. pa pet-šest koraka iza njega paša. A za sve to vrijeme on joj je samo jednom. na što je navikla od djetinjstva. jer je poslije sve dokraja govorio suho. pade prvo na koljena. kao i dosad. Očito je bio teško bolestan. On joj je rekao nekoliko riječi i. Ona je bila oborila nisko glavu. puškaranje i dozivanje straža koje se smjenjuju i iskupljaju. Pored nje je sve ležalo ne-raspremljeno i rasuto. Kao u snu pođe ona preko ulice. na promaji. svijet je izlazio iz kuća. Došla je Sara. s njom je išao Salih. ona je gledala i slušala kao kroza san. Kraj razdriješene posteljine spustiše onu kutiju. i kad se više ništa ne maknu i ne javi. tamnožuta tupa lica. Nije se žalio ni na što. U kući se dizalo i spremalo.. strepeći i pitajući se neprestano šta je ovo i šta će još s njom biti. Držeći jednako svoju ruku na njenim plećima. Već u svitanje isu krenuli uz Bakije tovari sa prtljagom i Sara sa momcima i sluškinjama. grčevito a nesvjesno stiskala uza se kutiju. pa tri niža oficira. a ona je. prevrnula onu kutiju iz koje se prosuše sitnice. Vodi konje i sluge i pse. hrapav. Sve do avlijskih vrata pratila ju je Sara. za to će joj dati pare da kupi.. došla. Htjela je da zazove neko ime. za nju je sve to bio samo jedan jedini udarac od koga je gubila vid i dah. Htjela je da uhvati samo malo daha. Kao obično u rano jutro. a tu je poljubi tankim hladnim usnama u oba obraza. 121— A ako ti je draže da se vratiš ocu. i odjekuju koraci sluškinja u nanulama). na početku. u dvije sljepoočnice. pa onda. i to kao da se prevario. Bilo ih je u svemu dvadeset konjanika. u svoje obično vrijeme. Bila se samo do-vukla do pod prozor. Dok se ovo ne smiri.lagu Merhemića. oružani. a što u njega ne bi bilo. 122 izvela je napolje i predala joj kutiju sa nekim darovima. nisko pognut. ali Mara je dolazila. Sva je kuća bila već uzdignuta i odjekivala od praznine. a nju ostavlja. Ona nije razumijevala šta se to dešava. u Travnik. i uzalud nastojala da izgovori Gospino ime. kad se s njim praštao. 123I sutrašnji dan je zateče tako. Toiga istog jutra je odlazio Veli-paša. kad je drveni most na Ćumuriji zatutnjio pod pašinim konjima. u kojoj je prevladala sjena. ali je uvijek ponovo navirao plač. sa nabreklim bisagama i kabanicama u terkiji. Ona se ogleda po sobi. i Mula Sulejmana Jakubovića u njegovoj ćeliji. Odlazi — ostavlja. jorgan i čaršave. i poče da joj kazuje kako će ona »lijepo ostati«. Razveza se grč što joj je dotle stezao vilice i provali plač koji je prijetio da je uguši. otegnut. Zar će se još jesti i plaćati? Zar i poslije svega ovoga ima još nešto da se radi ili kaže? Evo. Stajali su jedno prema drugom. u potpunoj opremi. Vidjela je da se Sara i ukućani spremaju na put. stvarno. Paša je međutim od jahao u Kršlu gdje je još jednom pregledao svoje konje i odred koji ide s oj im na put. othulknu i otpasa konopce. Osjećala je u grudima neku prazninu. iz same utrobe prema grlu. Ali je sa strahom slušala. gušeći se. kucaju brzo i naizmjence. ti samo reci: Mulaga će naći priliku i poslati te. Nađe se jedan od momaka na koga natovariše svu njenu posteljinu. sa dva trubača. reče joj da on sutra ide »na put«. Svi su bili dobro odjeveni. niti se ona usuđivala da pita. i zamagljuju joj vid. Njegovo i inače zborano lice bilo se 124 steglo i uvuklo nekud u se. uvijek nasmijane oči. hvatala rukama posteljinu. vidjećemo . Ali ja mislim da ti neće biti rđavo. došla Hamša. Salih joj pomože da otključa i skine rezu s vrata. u cijelom tijelu: samo dvije tačke. Pratili su ih konjanici. viku svjetine koja se kupila dolje u gradu. odmah iza njega ađutant mu. naslonila glavu na zid i sklopila uvijek budne oči. sve što se sada dešavalo i govorilo. oči su mu bljeskale i govorio je lako. držeći je za lijevu mišicu. i pošto je kazao nešto beznačajno (a međutim je ona pažljivo slušala kako dolje u alvatu stoji škripa sapeta. Tu zastade.

Oficiri su govorili tiho između se. III Onog istog dana kad je Veli-paša otišao. Jutro je bilo odmaklo i.govorio je Veli-paša sa smiješkom. — To i jest ono. u slučaju da zatreba. E. radi konja. sjedilo je desetak oružanih Turaka. samo se čulo kako masa na pojedinačne poklike odgovara odobravanjem i žamorom. Pripicalo je sunce. Duboko pod njima vidjela se. Šibali su repovima oko sebe. bljesnuše im na suncu nove vinčesterke. ali roba nije bila povješana. i tankom maglom iznad šljivika. s modrim dimovima iznad kuća. Nije se moglo razabrati šta viču. usječena u strmu stranu. još zelen. beli. . taj prizor je imao nešto naročito neprirodno i gadno. i s mukom podiže vjeđe. a od Zelenog mejđana. pravog muslimana i plemenitog čovjeka«. Tako su se gledali ne govoreći ništa. i Hadži-Lojo kupi vojsku —. Jahali su dalje Tašlihanom i Predimaretom.. a kad projaha i zamače za ćošak. odmah zatvoriti. a kad se ispneš. nad njim nagnute kasne kruške i hrastovi. što je došao Hadži-Lojin vakat. I to je bila neka dokona ustanička straža. pokovane žutim limom. A. Mula Sulejman ostade onako stojeći i moljaše u raširene dlanove. nema ništa: novi kamenjak i nova strmina. Dvojica od njih su pridržavali jednu riđu kuju. i zamuknuše svi glasovi. Opao žir. 1 vama i svotn turskom uhu. Neki poustajaše. krešući potkovicama. pored njih otpasano oružje i. i otimati se za švapske krstove. što se na tu daljinu nisu čuli ni njihovi glasovi ni 127smijeh. 126 Sve su se više penjali i sve se više širio pod njima grad. Konji počeše da frkću i da se znoje. kao na paradi. prskao je pod kopitima. pored česme. mi žao što neću ja. U Kazandžiluku su se čuli rijetki čekići. i Bog će milostivi dati pa će vam dobro biti. oko koje je oblijetao crn čupav pas. Paša je ćutao. paša se okretao natrag i govorio Safvetu tako da drugi nisu mogli čuti: — Znam da će ih Austrijanci stucati u zemlju. nego sva unutra. pa je izgledalo kao da sve to rade ćutke i ozbiljno. oni usporiše i konji im se sustigoše. I snizivši glas. Izgubi se iz vida grad. njega je počela da ostavlja svježina i obuzima ona svakodnevna zlovolja. i zalagati krmetinom. Kad ugledaše konjanike. očito. Ispoganili se i iskrvili između se.0 prolaznosti i smrti. ali mi ovdje teško da više dobra vidimo. kraj česme. koji je plovio nad gradom. i ništavosti ovoga svijeta. Naročito hrišćanski i jevrejski. i svi su se okretali za konjanicima koji su jahali. sve dok konjanici ne projahaše. Put je bio ravan i mek. Oslanjajući se rukom na zaglavak sedla. Paša uspori kas. kao otegnuto. kao molitvu. i sad čekamo ko će doći iz bijela svijeta da nas uredi i pokrsti. valjda. onako se i njemu čini da ga svega prožima nešto mračno i kiselo. on se uzbudi. Projahaše višegradsku kapiju. polako i svečano. Zastadoše. moj valjani Veli-pašo. i kad vidje pašu. on. nego gladna fukara i još gladniji begovi. sa željom »da bog pomogne i zaštiti ovog putnika. posakrivani u travi. isturit koji fišek. i tjerali grubu vojničku šalu s njima. — Pfu! Tuhaf vilajet. skitnju i besposlicu. Pa bi i opet zaćutali. na kom su se svaki dan -sakupljale čete. nastade među njima sašaptavanje i zabuna. stoga. posljednja sarajevska kafanica. Sestru im. i nas u ovom kazanu? Vi se rasturate kud koji. dopirao je sve jasniji žamor i prigušeno Micanje. izgovori Ibni Aba-sovo proročanstvo o strašnim. saleb-džija i besposlenj aka oko Sebilja. kao obično. Svačije će ovo još biti. A nek Švabo ostane samo tri godine u Sarajevu. Pokoji Turčin je sjedio na ćepenku. tako da se moglo. Onakvi su u dobra vremena u prangama išli i kamen tucali. nema ovdje više čovjeka. čas jače čas slabije. i pod zlovoljom i žegom pu-lovali dalje. Pred njom je na zeleni ležalo nekoliko momaka. prešla je Mara baba-Anuši na Bistrik. Kako sunce raste. pili rakiju. Alaknuće dva-triput. 125I jutros je Mula Sulejman sjedio na svom malom ćupenku. a naše. i pozdravi ga nekoliko puta vojnički. Teško izgovara riječi. fildžani iz kojih su. — A-a-a-a . Kad mu paša spomenu svoj odlazak. Mori ga ljutina.. kao obično. Dvojica oficira psuju. a nisu vojske kupili ni s gospodom vijećali. Na Baščaršiji je bilo somundžija. Dućani su bili većinom zatvoreni. kao šio se topi so u vodi. a neće moći ništa pomoći«. ko živ bude. i rugali se toj bosanskoj vojsci koja sparuje pse. Penjući se uz Kovače. Ovako s visoka gledan. Samo se u mirnu jutru čuje kako grgolje izvori i pada Mošćanica kroz jazove. i svaki čas se oklizivali na glatkom kamenu. Put poče opet da se penje uz kamenjak. on se diže da ga pozdravi. pa će trčati kući da ih žena zaključa u magazu. a svaki čas miran vazduh prolamao od ustaničkog klicanja: — A-a-a-a-a-a. otirući znoj. jer je ustanička vlada u varoši zabranila svako točenje pića. birali gdje da stanu. i lomiš kao da ćeš u nebo stići. što je bilo — bilo. njima i njihovoj Bosni! Zar je ovo neka zemlja? Penješ se. To su bile ustanioke straže. koja se sklonila ovamo da pije. — Eno begovi u medžlisu vijećaju. a put bivao sve strmiji. — Svi vi odoste! A kome ostavljate ovo veselo Sarajevo. vidjeće i njihovo. posljednjim vremenima »kad će se topiti srce u pravovjernome. oni će prvi natući šapke na glavu. penješ. Na jednoj zeleni.

docnije. pa da vrišti i zapomaže. Hamša. Andric: Jelena. Ali i on stade. Ali je dugo tako stajao i raz-rogačeno gledao u rupu pod sobom. uprljanoj voćem i prašinom. i onaj mladić joj ga dohvati i dade. A ona je stajala uz ogradu. U jednom ćošku je sjedio unučić. Baba-Anušu zateče plačnu. Kad je svršila. jer svijet zbog bune nije izlazio. a inače se povazdan skitaju po mahali. ospičav. tješila je djevojku sa bezbroj sitnih i protivrječnih laži: kako će se paša možda vratiti. Konačno je uspjela da je nagovori da se spremi pa da je vodi do baba-Anuše. rano razvijena. da se malo razabere i umiri. Djevojčica se čas obzirala za sobom. Dobra Ciganka je i sama plakala. raširi ruke i pade u rupu pored njih. tup zvuk. ispruži ruku jače: — Evo šećer. kao što i najmanjim povodom plaču žene koje su se istrošile mnogim radom i čestim rađanjem. gdje prestaju kuće i počinje neki napušten kamenolom. nego povazdan hoda po kući. u Travnik. kako ima baba-Anušu. Prepasa se i otrese. ispusti neki mljaskav. Naročito djevojčica. jer je vriska dolazila na mahove i isprekidano. držeći sva četiri prsta lijeve ruke na ustima. pa se onda vrati i izvede Salčina. Jedan je bio Salčin. naiđoše neki oružani Turci. a listovi. i nju Hamšu. I plačući i sama. onako kratko i s malo suza. čas podizala lakom pogled prema Salčinu. Salčin se ispe na jednu rpu kamenja. mladić se baci na nju. i glodao mokar kočanj od kuvana kukuruza. s koje se otvarao vidik na Sarajevo. kako će se lijepo udati i namiriti ovdje u Sarajevu. Onaj mladić je išao pored njega. debljom. Ona zastade. obori je i iščeznu s njom. Kad ugleda djevojčicu. Videći da se ne miče. da sam ja u tvojim godinama. Rskala je i jednako gledala u njih. i uze ga. ako hoće. mlada kao kap. odvojila se od ostale djece i od-vrljala do navrh Bistrika. češala nogu o nogu i nije se micala. koji joj je nosio zavežljaj. 130 Ona je pogledala čas u šećer čas u njega. Ozdo se čulo kako krklja i bije nogama. Tu negdje susretoše je dvojica mladića. Tako joj je i juče. dobro odjeven. Kad se. trbu-šat dječak. izišla unuka da lunja po đubrištima i pahirči po baštama. ležala je unuka joj. iz koga je ispadao pamuk. Bio je okrvavljen po nosu. tako se on odmicao uz sokak. pa bi onda opet zastajao. i primicala se polako. Onaj drugi je bio iz neke druge mahale. daću ti šećera. podbula i uvezane glave. kako će ona otići svome ocu. oboje u dva mjeseca. Ne može od siromaštva da nabavi rakije koliko joj treba. Tada on izvadi iza pojasa povelik grumen šećera i pokaza joj: — Ajde 'vamo. a kuću punu žena. Pod izlizanim jorganom. Tako konačno dođoše navrh Berkuše. u 131obrasloj rupčagi. sada obrastao bunikom i čkaljem. <) I.Kad je ujutro došla Hamša. žena koje nema 129Otkako su joj prošle zime pomrli i sin i snaha. baba Anuša je uzela djecu k sebi. nego kupuje špirit kod Jevrejina pa sama prži šećer i pravi od toga neko piće koje zove sagrdan. Sokaci su bili pusti i sve kapije zatvorene. zdrava. usta mu pomodrila i . i zatekla je onako uplakanu i slomljenu kraj rasturenih stvari. Mladić je stajao u rupi ispod njega. I dok je još stajala s ustima punim šećera. i nekoliko dana. brzim korakom. A Salčin je jednako čučao na stijeni. padavičar ispruži ponovo ruku: — Evo još. na koje se navalio svom težinom podrhtavali su. odbijao ključem komadiće i davao joj. djevojčica od deset godina. Tada pomisli na neki dubok vir u kom bi je nestalo. Iza podne je krenula sa Hamšom i njenim najmlađim sinom. I prije je volila da pije. kako je lijepa. ogledajući se svaki čas oko sebe. sakat u lijevu ruku i uvijek izubijan po čelu. a on se odmicao. pod teškim bensilahom i oružjem. koji sa naslanjao na njegovo rame. i gornjom. Kad su prelazili Miljacku preko Latinske ćuprije. Mora da joj je dlanom zaklapao usta. mala. ali ubrzo djevojčica poče da jeca. krupan. Mala je bila potpuno umukla. On odbi još jedan grumen. mladić pomolio na sunce bio je blijed. čuvaće kuću. kao što se marni uporno ži-vinče na kukuruz. Ne jede gotovo ništa. nešto mlađi. stranom odbi mali komadić šećera. Najprije se nije čulo ništa do prštanje šljunka i škrapa njegova bensilaha. Mala se primicala. pjegava u licu i s nečim iskusnim i drskim u očima. s Bistrika. ali joj je bilo odveć visoko. ona priđe da uzme. vitak mladić. oko ograda. A djecu zapustila. gledala ga netremice. već u rano jutro. a ona. naj. Tako ju je mamio. samo malo po strani. ali otkad joj je umro Laj jedini sin. Usta su mu bila otvorena. padavičar je viknu: — Mala. ja bih sve igrala i pjevala. — I-i-i. koji je čučao na stijeni i držao u rukama šećer. Ona priđe oprezno. Odjednom se zanese. U dugoj košulji od grube botane. padavičar i ubojica. s nepovjerenjem u pokretima i u pogledu. propila se posve. Ona obori glavu od straha. i pogled joj pade na plitku sijeru vodu i sitan šljunak na dnu. zemljav po koljenima i laktovima. Ali kako je ona prilazila. kao svraka. pa samo što spavaju kod kuće. jedva 128 je uspjela da je digne i da je natjera da se umije i pribere. on izvadi iz njedara težak crn ključ. da ostane tamo.

onako u kutu. Tako je metala i skidala oblog za oblogom. Ona zakuca na kapiju. Sve je bilo odsječeno. Anuša nije ni čula korake uz basa-make. i sve više obasjavalo kamenolom i zarasle rupe po njemu. plakale zajedno sa baba-Anušom. ležeći na tvrdom minderu kod baba-Anuše: 135da oclc Ira-Grgi. Baba Anuša je sjedila nasred sobe.. od brašna koje je sijano na rijetko sito i puno bodljikave pljeve. u varoši. Po sokacima nigdje ženske čeljadi. Kaldrma je bila bijela i šimšir podrezan. ali od struka pa naniže tijelo joj je bilo neosjetljivo i ukočeno. Probudila se u neko doba noći. prekrsti. i zastade ne ispuštajući svežnja iz ruku. Da bi ga zavarala. izgubljena i zgažena. Sad je ležala. Prije nego što su žene počele ponovo da se sakupljaju. kad su išle u drva. sa korom nedojedena hljeba u ruci. previjala se i mlatala oko sebe rukama. Onako onesvješćenu. pa otale. — Ovako Turčin u pako tone. Žene su dolazile i odlazile. Nije nikako dolazila sebi. pa ih onda vadio i onako potopljene gutao.iskrivljena. uvede je u svoju avliju. Tek u neko doba javi se iz susjedne kuće jedna starica. a djetinje tijelo kao neka stvar. a pri lom je mrmljala neke riječi bez veze i smisla: — Ukrsti. Teško je disao i unezvereno gledao. Mara brzo zakrenu glavu i zaputi se drugom stranom. i prije nego što se baba Anuša istrijeznila. brzim i oštrim korakom. dođoše u fratarsku avliju. Mara je stajala pored peći i. A sunce se primicalo podnevu. Odijelo je na njemu bilo sve u komadima. ali je osjećala da se tu vrši nešto ružno i strašno. a nije smjela da se javi. zavijena u mokre krpe natopljene sirćetom. Odvijala je svaki čas obloge. Tako se izgubiše među kućama. u lijevoj ruci držao je otvoren brevijar. Pred ogromnom zgradom austrijskog konzulata poredana neka kola. prekrsti.. Malom se sviđala ta igra. baba je drobila hljeb u čorbu i kašikom topila zalogaje na dno. Nije mogla da razumije ništa. ili da se stvar prijavi vlasti. Tu. dogovarale se. našle su je Ciganke iz Ber-kuše. on je pomagao babi i gurao komad za komadom na dno ćase. Nad njim su zujale muhe. Odjednom Mara ugleda pred sobom fra-Grgu. a nju niko nije ni primjećivao. Tako je zaspala. . Nasred sobe je još uvijek sjedila baba Anuša. i s psovkama ga udarali nogom u slabine. Mara. Mali je srkao mršavu čorbu. Bila je puna modrica. U sunčanoj tišini moglo se čuti kako se dolje. nazirala je kroz tamu jorgan pod kojim je ležala djevojčica i koji se ocrtavao prema prozoru obal i nepomičan kao humka. napolju je bila buna: dućani zatvoreni. ali niko nije znao šta treba da se radi. U Latinluku je sve bilo mirno. kao od prokisla hljeba. sa oblozima na glavi. kad se vrata najednom otvoriše: ljudi su donijeli djevojčicu. ukrsti. i konačno se odluči da učiini ono na što je pomišljala noćas. ali nisu palili svijeće. Ona je išla protivnom stranom. svjetina roti i mrmori. pogleda još jednom sijeru vodu sa šljunkom na dnu. a muktar je dijete poznao i naredio da se prenese kući. poslije uzaludnih razgovora. na ugaženoj travi i razrovanoj zemlji. ne shvaćajući ništa. kroz dva ka-pidžika. Kad bi na dno Bistrika i htjede da skrene pored Kršle. Ali. a po grudima tragovi pjene i pljuvačke. U onoj dolji. korice od sablje. evo. i naviklim pokretima spremala svoje piće i prelijevala iz suda u sud. što zastrašuje i ubija. i da tako preduprijedi svako drugo zlo. i topila ih vodom. Grudi sasvim gole. Nije mogla da zaspi. Jedne su predlagale da se uzmu lijekovi u Jevrejina Predimaretom. Mali je zaspao. vlasti pobjegle. ali nekako čudno živahna. I odluči da bježi odatle čim svane. nerazumljivo klicanje: — A-a-a-a-a! To popodne. Svi su bili zauzeti oko djevojčice. a pop i ljekar bogzna gdje skriveni. ka Latinskoj ćupriji. Širio se oštar i neprijatan miris. drhteći još uvijek od malopređašnjeg prizora. pored crkve. baba Anuša. pa onda bi odjednom zanihala gornjim dijelom tijela i počela da tiho zapjeva: 134 — Isuse mo-o-o-j . fes. ču neku graju i sa humke na kojoj je stajala ugleda pod sobom svjetinu. slatko ime-e-e! Nijema i ostudenila od straha. sjede sa dječakom da jedu. I opet kao neka služba nečem što je zlo. kosa slijepljena. na suncu. Mara pobježe sa svojim zavežljajem niz Bistrik. raziđoše. Gnjevni usitanici su se rojili oko njega kao ose. uza same ćepenke zatvorenih dućana. Mara je slušala taj šapat i gledala lude pokrete. Nasred Atmejdana ležao je nauznak leš turskog oficira. prepušteno samo sebi. zastrtoj ihramima. i kako se s vremena 132 na vrijeme stotine glasova stapaju u otegnuto. Košulja joj je bila prebačena preko glave. druge da se zo133ve ljekar. ležala je djevojčica. Soba je bila obasjana mjesečinom. Na koncu se žene. savijena na uskom tvrdom minderluku. Smrklo se. kao uzeto. Oko lesa su ležali razbacani neki papirići. Tako zauzeta oko jela i djeteta. usplahirano gledala oko sebe. Starica je izvede uza strme basamake i nađoše se na prostranoj đivanani. jedan u tarabama. pošto je uzalud dugo čekala s ručkom. i svak se osjećao nemoćan. On je šetao upoprijeko preko divanane. a nije htio da jede ječmen hljeb. ali se zadugo nije odzivao niko. treće da se zove fratar. Da učini ono što je najteže i najstrašnije. malena. buncala je i pokatkad micala rukama. drugi u zidu. jedva je metao nogu za nogom. i oko njih oružani ljudi na konjima. gubilo se među oštrim sivim stijenama. jer je bio tvrd i opor.

Marijo. I kad je došao do polovine. koja je konačno rješenje. kleče na klupicu pored prozora. I ta pokora je njoj izgledala tako teška i daleka. ali na svoj način isto tako mučno i zagonetno kao i ona moćna bdenja Veli-pašina i baba-Anušina. zla i sramote. Fra Grgo se i sam spremao da bježi iz svog stana i da se skloni u koji konzulat. samo malko unesene unutra. kako širi ruke i uzbuđeno šiba oko sebe bijelim konopcem i teškim brojanicima. njegov pogled nije bio blaži. mislila je ona jednako. i kako upire u nju pogled. Pred tim pogledom i tim riječima. pljunula na krst i pričest. kao što je običaj kod podnevne i večernje molitve: — Sveta Marijo . a po krajevima. i nad brojanicama koje su se preplele i pomiješale sa bijelim konopčićem s pojasa — njoj se učini da i on to nešto tajanstveno radi i nekom služi. mnogog plača i potpunog nerazumijevanja svega što se s njome radilo. sada i u čas smrti naše. — Znaš li ti šta si ti sada u očima božjim i u očima kršćanskog svijeta? Đubre. ustanici. Cijelom dužinom kuće išla je velika divanana. Glavni ulaz je bio okrenut prema Miljacki i kroza nj se ulazilo u prvu veliku avliju. kaže ili učini. on je trza. odluči da jedno od narednih dana pređe konačno u francuski konzulat. i da joj tijelo pred tolikom sramotom iščezava. drhteći i posrćući od gladi. on mirnijim i dubljim glasom dozva babu i naredi joj da vodi djevojku u kuhinju. Ispod te prve kuće bio je prolaz u drugu avliju. sa jednom jedinom mišlju: da je to ono najstrašnije. A kad je on oštrim i jasnim riječima počeo da moli zaključnu molitvu. o kajanju i opraštanju. Unosio joj se sasvim u lice. zimzelen i grmovi srebrnaste igde.. ali krupnije kaldrmisana. prekrsti se i poče da moli naglas: — Anđeo Gospodnji navijestio Mariji. — Da iz godine u godinu pod crkveni suzama pereš. Tu. i da tu poslužuje dok se buna ne smiri i crkva opet ne otvori. da 136 je rasplakala Gospu.. molila je malo glasnije i mirnije. prihvati molitvu i. neumoljiv. kroz bašte i između perđa kod Pamukovića. puno smrada i crva! Grmio je: da je ona svojom rukom otvorila ponovo sve rane Isusove. tako da su imale dva lica. Tu je bila velika Pamukovića kuća. Što je glavno: i ovdje je njena duša bila skrušena i satrvena. I iz tog bunila je trže škripa i kucanje sata. U sredini avlije raste šim-šir. i koje je veće od svakog ljudskog grijeha. Majko božja . sa vijencima luka ili suvih paprika po zidovima. pri tom. u razgovoru sa starim Pamukovićem. u obliku četvorougaonika. zamuckujući i zagrcavajući se. sa vijencem progrušane kose na glavi. koje je. a ona je stajala nepomično. na sprat. sa olovnim utezima.. jedno gleda na Latinluk. a on je bio skriven u Pamukovića kući. Zdravo. sa prozorima oper-važeniin modrom bojom. u nedjelju. kao u magli. oštar. koja je bila veća. Tako se zanosi. ali isto tako . Šaren turski sat.. u toj misli o prokletstvu i vječitoj kazni. nego da ma šta pomisli. čovjek govorljiv i neobično ijubopitljiv a dobar katolik. i gotovo kao neki odmor. manja i niiža. iznova diže nekim riječima o Hristovom milosrđu kome kraja nema. poče da moli drugu polovinu. i u njemu je. da ne stoji na zemlji. pred narodom. Fra Grgo odjednom zastade.. šibao je riječima i trzao iz bunila. on zastade i vikne ne gledajući u nju: — Što ne moliš? Odgovaraj! Ona mehanički posluša. i ona začela po Duhu Svetom. Konačno on zastade. iskucavao je 137podne. ona se usudi da podigne oči. Kad je opet došao red na nju. topi se i postoji samo još u svijesti. bjelje i znat139no veće od ostalih kuća u Latinluku. pa da mogne da izvrši javnu pokoru. uza zidove.. grešnike. ta-kođe u Latinluku. a samo on zna kome. Pa mu se u govoru i opet javljalo neko oprošte-nje. Ovo je izgledalo manje nepoznato i manje strašno. neka mi bude po riječi tvojoj. smeđ.Još nekoliko puta premjeri divananu. na bijelim stubovima. sklopi brevijar i okrenu se njoj. ne može da pridigne ni utješi. da joj se činilo lakše da potpuno potone u onom mraku prokletstva i kazne.. a ona sama tako nemoćna. bez cvijeća i ukrasa. on pređe opet. ni riječi mekše. i sve više gubi. ti ne možeš svoje sramote sprati ni popraviti zlo koje si poradila. Prošlu noć su ga dvaput tražili i dozivali neki Turci. koje su bile već zarasle. i gledala ga i slušala kao kroz maglu kako bije pesnicom po sklopljenom brevijaru. da o hljebu i vodi živiš. IV Pamukovića kuće su bile nedaleko od crkve. Ali kad ona misli da je sve već svršeno. posađeno sitno cvijeće. jer mu je konzul Rive. milosti puna.. To je to: najstrašnije. Tu je bila druga kuća Pamukovića. Marijo . opojna i zagušljiva mirisa. a drugo u Ćuimuriju. Tu bi riješeno i za Maru: da pređe u Pamukovića kuću. Pa i opet prihvati on: — Evo službenice Gospodnje. Zdravo. Ali fratar je oblijetao oko lije. moli za nas. 138 Kad završiše molitvu. đubre. A ona je išla... ali koje. moglo i moralo da dođe. sa rukama sklopljenim nad brevijarom povezanim u crnu kožu. Pognut. na velikoj misi. Bile su dvije kuće. ispod gustih obrva. već nudio da se skloni kod njega. kao da nju i ne vidi. kao crna taoka koju nikakav napor ni bol ne mogu sprati. po sredini. Govorio je o dugoj pokori. I toga dana. u susjedstvu. odnekud. ne-spavanja. Ali. čim se stade mračiti. osjećala je ona. njoj se činilo da se sva nekud skuplja i sužava.

koji su povazdan bili po radnjama. na njoj su sjale i šuštale dimije od teškog crnog atlasa. plete luk u vijence. Ali Mara je mislila da to. uz dovratak. a pogled nestalan. i muči danju i noću. Na drugom kraju prostrane avlije bio je mutvak. S vremenom. Samo je treća. Žene su je posmatrale Ijubopitljivo i bezobzirno. kao i Velipaša. samo što oni to na svoj način snose i kriju. malko preevala. po kuhinji i po avli-ji. i neki drugi ljudi. kao i svi koje je dosad poznavala. i jedva se kretala. Šimun. držao je han na Kiseljaku i samo s vremena na vrijeme dolazio u Sarajevo. Lice puno crvenih i modrih žilica sa dva reda teških podočnjaka iz kojih gledaju nepomične. iza onih pendžera i stubova. koja je stanovala u onoj manjoj kući. da trijebi grah. Zato joj je bilo najmilije da joj daju neki dug posao. I. njihov život pun sigurnosti. kako je koga slučaj nanosio. kao neka sjenka. koji može da radi povučena i sama. brižno krila. a kamoli s njihovom kućom u Docu ili s baba-Anušinkn strašnim kućerkom iz kog je jutros pobjegla. A ona je neprestano stezala i skrivala svoju tešku neposlušnu kosu i stidila se svoga tijela. Tako je upoznala tetka-Anđu. a grudi nepokrivene. i držale se kace. s modrim kolutovima ispod očiju. kasno dolazili i rano odlazili. Jednoga dana Mara ugleda. kako se njoj činilo. ili češlja vunu. bez trepavica. Iz njiho-vih razgovora i iz onog što joj je svaka od njih pričala. bio neki bolji život. I na njima je. a nije se nikad udavala. Zamišljala je kako je unutra namješteno. Pomagala je u poslu. ni s Veli-pašinim polupraz140 nim sobama. da se i tamo krije ono što nju goni od kuće do kuće. njoj se dala prilika da vidi ponekog od Pamukovića. a s druge jedna od snaha. Ali su i Jela i sluškinje više volile da je posma-traju i ispituju. Proveli su je kroz prvu avliju i uveli u kuhinju. Rjeđe je mogla da vidi muškarce. na divanani i samo za trenutak. mračna i vlažna. bilo to isto tmurno i teško dostojanstvo u pokretu i pogledu. iako nije imala snage ni da ga sažvaće ni da ga proguta. gdje su sluškinje i snahe spremale večeru. sa bo-jenim prozorima. drva. U tome je bila neka tajna koju je ona. tek bi minuli preko avlije ili divanane. ali njih je bilo mnogo. Kad je došlo vrijeme večeri. ruka joj je drhtala. Ali ipak je iz njihovih dugih pričanja i jadanja sve jasnije uviđala da se ni iza onih velikih prozora i stubova ne živi dobro. Odlaknulo joj je kad se svršila večera i kad je vidjela da će spavati sa Jelom u istoj sobi. nužno ide uz bogatstvo i gospodstvo. bila je treća avlija. sestru starog Pamukovića. staru Pamukovićku. Tu se otovarivalo sijeno. žuta i podbula u licu. Iza mutvaka. ali je jedno ipak osjetila odmah: ovo je veliko. Bila je prešla pedesetu godinu. Mlađa je bila još dje-vojče. kakvi su ljudi i kako žive. a i od onih koje bi srela nije nikad čula ni riječi ni vidjela smiješka. a njen čovjek. sjedeći u kutu jednog sobička pored kuhinje. kao i na ženskinju. Tu je živila sama. to je više volila da gleda u te bijele stubove i prozorska stakla koja se nisu nikad otvarala. reda i dostojanstva. i stajala. kao osuđena. ni s Alajbegovića rasklimanim čardakom. i iza kojih je. nago da joj daju posla. hod i govor bez pokreta. Išla je polagano. koji ne poznaju ni nesreće. Glava joj je uvezana sa mnogo nekih tamnih marama. i uzimala je pokoji zalogaj. a često nije nii slušala. i da rade s njom zajedno. burad i svakojaka starež. nego je za sve vrijeme mislila o sebi. Bila je ogromna. ali se nije naslanjala na njih. češljajući vunu. ni sramote. lice joj je bilo blijedo. jednostavna prizemna zgrada sa kuhinjama. Starija kćer je bila djevojka već u godinama. I što ih je manje viđala i poznavala. Čudno je bilo kako su primale sve: ohol i siguran pogled. najmlađa snaha bila u svemu drukčija i odudarala od svih ukućana. malena. sa stubovima koji su bijeli. Tu je ostavila zavežljaj. sjajno i bogato i ne može se upore-diti ni s čim što je dosad vidila. sva kao razvaljena. sa jakim podočnjacima i prvim borama. Jela je bila oniska ali krupna. S jedne strane joj najmlađa kćer. do pasa u vuni ili luku. rumena kao svi Pamukovići. velike. kao njena majka. Tu su bile štale. sa di-vananom koja nije drvena i štura. a sramila se opet pred njima što ne može da jede. teška. Zvala se Nevenka. Neprestano je obarala oči. Bila je ugojena i crvena u licu. Zatim je viđala neudate kćeri. Sve je to Mara i gledala i nije vidila. sasvim drukčiji nego njen. Ali tada počeše da dolaze Jela i najmlađa nevjesta. Nekoliko prvih dana proživi u čuđenju i nesnalaženju. vitka.čista. licu i govoru liči na ostale Pamu-koviće. posve okrugle oči. zamagljene od stida i nesna. ni oskudice. Trideset i sedam godina služi u . ono hladno u glasu. jer djece nije imala. i baba Anuša. nego šarena i zidana na svodove. i stari Ilija Garić. Hafizadićka. snahe i sinove. svečano bijela. Ali je i ona svakim 142 danom sve više gubila znakove djetinjstva i počinjala da u hodu. njoj poče da se polako otkriva istina o Pamukovićima: da su i oni mučeni zlom i nesrećom. sjela je s Jelom i sa dvije druge sluškinje za siniju. Ona je strepila od onog što su pričale obje žene. ona je i dalje zamišljala. voće i sve što bi kmetovi i napoličari dol jerivali. kao što su sve 141one koje je dosad vidjela. jer su joj koljena klecala. iako često nije ni razumjevala svaku pojedinost. posmatrala visoku kuću Pamukovića. Jedino stara Jela našla je za nju poneku riječ i nastojala da joj olakša položaj. odijeljena tarabama. Dvije starije nevjeste su već u svemu bile jednake sa ostalim Pamukovićima. Nevenka. glava se zanosila i očni kapci sami padali od nesna. sobama za ostavu i stanovima za poslugu. Ali se rijetko dešavalo da ugleda koga od Pa-mukovića. pored sve svoje brbljivosti. Ona se još glasno smijala i zamuckivala u govoru. Onda bi. vise u tankoj košulji od svilena beza.

htjede da se digne. Nije se. PAMUKOVIĆEVA NEVJESTA Pošto se dva-tri puta vidik. Po udaji. a Mara je. ali bi uvijek snižavala glas kad bi naišao ko od Pamukovića. ružan. njena majka. Ona je vodila računa o svima a niko o njoj. pošto otplače. koja 146 boluje već nekoliko godina. sjeda pored Mare i počinje da češlja vunu. a suze joj kaplju bezglasno na pod.Pamukovića. naglas. i koje treba snositi. A nevjesta je namjerno i sve češće ostajala s njom nasamo. hrže. volila je mnogo da govori. kćer jednog dunđerina s Bistrika. Tka bez šestak. obara još dublje glavu. na Blagovijesti po podne. nastavlja svoje pričanje. Stale su da se izmjenjuju ceremonije i učtivosti. i još više od pomisli da će čuti još nešto strasnije. U razgovorima sa Nevenkom i Marom. Pa144 mukovići i njihova kuća bili su za nju sav život i cio svijet. skota Pamukovića! Jao. kad su se snahe dovele. sve brzo i usiljeno. ni ona sama. i kako je provela ove dvije godine u Pamukovića kući. na silu je ušla u tu kuću. ali je bila blijeda i silom je stezala zube da joj ne dirhti donja vilica. i uvijek je s nekim nemirom i strahom razgovarala sa njom. kao nerotkinja. Sirota. Pratila ju je djevojka. Ali ti otrpi. Ali nevjesta priča i priča. Ne izlazeći nikad nikud iz mutvaka. A dotuži li ti. ona je govorila o Pamukovićima i njihovim sudbinama kao o zlu koje se ne da promijeniti. ali ne daj na se. Onda stara dozva Pamukovića djevojku: . unesrećio mlađi brat starog Pamukovića. kad se zaplače. jedan silovit i prekrasan mladić. na kom je tkala platno za dijete. pa da baš ne možeš. uvela je rano i otupila potpuno. nego lijepe riječi i pogleda. samo je bila licem o pod i kvasila suzama i pljuvačkom stari ćilim. nego je privuče k sebi. ona se vrtila po cio dan po mutvaku. znaš gdje su naša vrata. Gore nego što je meni bilo sa tvojim ocem neće ti biti. Neočekivan. A nevjesta. spava ili boluje. Otada je ostala u toj kući. Iako uzetih nogu i nepomična na šiljtetu. dok je mlada drhtala pod njenim rukama. i da priča: kako se udala. koji je poslije otišao u svijet i negdje poginuo. ne zna kako se to desilo da ju je najmlađi Pamuković vidio jedne nedjelje u crkvi i odmah zagledao. s ocem i starim Matanom Boštorom i isprosio je. — Šušti i pucketa vuna i kuckaju zubi na grebenima. a kad čun proradi i brdo lupne. ■— Sinko. pred crkvom s Nikolom Pamukovićem. zar. A mala je klečala pred njom. U istoj onoj sobici pored mutvaka u kojoj je Mara češljala vunu nastavili su joj stan. sedam uobičajenih dana. od rođenja. OVO JE PRIČALA NEVENKA. ali čim je 10* 147majka zagrli. kad je ko umro ili bolovao. vrteći se vječno u istim poslovima. Kad joj se niti pomrse i čunak zapne. Kad se malo smirila i pribrala. ni kako je uspio da savlada otpor svojih i da je dovede i vjenča. i sedmog dana po podne pođe majci. Ma koliko je stara dozivala. A onda je poljubi kratko u oba obraza i u kosu. ona nije mogla da dođe sebi. u svijetlim dimi jama i tamnoj ječertmi. Prve dvije godine ne rodi. onda i pjesma stane. Niko nije znao da li ona jede. puna uzlova. šta uradi od djeteta! Jao. i sve potanje joj pričala o sebi i o Pamukovićima. Nakon četiri nedjelje ona je vjenčana na ranoj misi i prevedena u Pamukovića kuću. Čovjeka pazi i njih slušaj. doći će vrijeme pa ćeš ih sve zadjenuti za pojas. sitna i gola kao ovca koju strigu. suđeno. navikli na nju kao na stvar. ne govoreći nikom ništa. spremala i naređivala. Uđe mirno vi kuću i u sobu. kao sluškinja. I ime bi joj zaboravili da je nije trebalo dozivati. Cijela kuća je na njoj. i tek proljetos zanese. Ona je kuća teška i opaka. Nije plakala. došao je on. hladnom Ijubaznošću koju ima bogat svijet. sluša kako podvlači i s nekim gorkim zadovoljstvom ponavlja ono što je najružnije d najteže. Sad je bila već u šestom mjesecu. djeca i unučad izrodila. bojala nje nego Pamukovića. Starica jauknu i stade da kune: — Jao meni! Turčin pogani. prizvala je sasvim blizu sebi i zagrlila je. i sve pje10 !■ Andrić: Jelena. zapravo. i za to malo tijelo nevjerovatan urlik ispuni sobu. tanka. Najviše bi volila kad bi se sad nevjesta odjednom nasmijala i kroz smijeh rekla da sve to nije istina nego samo strašna priča. i pjesma se nastavlja. ona sačeka. pognute glave. ne dajem te što će ti biti dobro i lako. Nećeš biti gladna ljeba. sitna i pognute glave. i dok se mala uzalud otimala. Onako kako pjevaju žene pri poslu: ni pjesma ni riječi nemaju ni početka ni kraja. Dočekale su je jetrve i zaove sa onom okrutnom. Pamti kad se stari Pamuković oženio. Imala je naviku da razgovara sama sa sobom. i prekine samo pokatkad. sva umotana i pognuta. Strepi od onog što čuje. Mari je bilo teško i neprijatno da gleda u njene grozničave crne oči. nju obori na koljena grčevit plač koji je prijetio da je uguši. nego što je tako. Malena. Svi su. Kako su joj ruke u vuni. Za to vrijeme Mara. blijeda. žena koje nema 145vuši. ona ostavlja stan. ali je stara ne pusti. kao kad se u bogatašku kuću dovodi sirota dunđerska kćerka. Nju je. Kad joj dodija i zabole je krsta. Niko. u neprilici. ona i ne otire suze nego samo za-krene glavu u stranu. I prekrsti je brzo kao pred opasnošću. I ljeti i zimi sva umotana nekim šamijama i podvezama. izroda! Tako je naricala i uzvikivala kod svake modrice na koju je nailazila. Tako su ostale do sutona zajedno. Kad su prosci otišli. Mnogo oštrija i rječitija bila je nevjesta Neven-ka. kad ]o] je bilo šesnaest godina. stara je govorila sa svojim nepromjenljivim mirom i uvijek istom snagom u glasu i očima. žustra u hodu. raz-driješi na njoj haljine i poče da je pregleda.

otvara 149/. kao bičem. i izišao još bljeđi. A žene ga polijevaju i krste. i to ne uvijek. U pako. u hintovu. blijedeći i drhteći od studeni. Kad on poče da goni. strašno i nesumnjivo. A ona ga je volila. veliko i sjajno. Ali mučeći se tako i lomeći. besposličar i psovač. Vidila je da čine ikrivo svakom. gledala sve to sa svoga prozora. — Joj. znatno mlađi od nje.io tetka-Anđin čovjek. Stoji ga jeka. plaćala štete i dugove. već sutradan. a on pršte. ona je polako upoznavala Pamukoviće. i svađaju. Vidila je da stara Pamuko-vićka ima nastupe gotovo svakog mjeseca. i svaki čas joj mravoi putovali uz kičmu i preko tjemena. otmeno i lijepo. A lice joj. Krila je i uljepšavala njegove ispade. crni mu i konji i kočijaš. da je uistini Turčin. Vidila je da se svakom od njih. Tu Šimun obara lice i čelom struže pod. bezuslovno. već su se bez prestanka rađale nove. A to bijaše za nju izvor bezbrojnih muka. blijedolik. i ono o Simunu. Ona se u četrdesetoj godini upalila i udala za nj. siv i žut u licu. i kuću. Sje-đoh. Povazdan. i zvao da piju dalje. Jela joj je pričala da Ga je vidila na svoje oči. i priča. bez ijedne svijetle tačke i šare.. Djevice! — Majko prečista! A nevjesta je. . iako ga dižu i ušutkuju. čini mi se. stid koji ju je izjedao iznutra. Pa ipak. a lijevo mu oko napola zaklopljeno. i oko njih. Meni se neće. i san joj postade lak od straha i misli. nikom. šaren i pokovan žutim limom i čivijama. i saznavala mnoge stvari. koje nisu nikako prestajale. i nevjeste i je-trve se potkradaju. u fijaker. gospodski boraju čakšire. Napast da dolazi za Šimunom do samih avlijskih vrata. šapuću molitve i na prstima odlaze i dolaze. njihovo. Vidi njihovu snagu u svemu što rade i govore. Jao.s njima. iako je sva trnula od užasa i studeni. to joj je bio treći čovjek. i svaki čas pada kao svijeća.. panjkaju. noću. Kad poče preko jaiije i preko kamenja i jendeka. pa da sutra povazdan ne može ništa da okusi osim kafe i duvana. materinski. i kako su vitke i lijepe jetrve u tankim košuljama od svilena beza. Jedne noći dođe Simun kući s takvom lomljavom da se nije mogla sakriti. glomazno. Od dana kad su unijeli njen sanduk sa ruhom. Tako se nevjesta vrati i osta među Pamukovićima kao »kućni duš-manin«. da ih mrzi cio svijet. I nije mogla da ne vidi kako se Šimunu. Saznala je da stari Pamuković ostaje pokatkad do zore nad tefterima i računima. da ne vole nikog. ostavi mi čovjeka. iako im dolaze sva gospoda i fratri. On je bio rodom iz Travnika. A ako njihov sin hoće ženu. i život u njoj. kao što samo žene u tim godinama mogu. dok ne izbismo na Miljaoku. balijo nečisti. jedva me. izjeda je i muči i ne ostavlja nikad ta potreba da se brani od njih i upoređuje s njima. blijed. Ona je samo nedjeljom išla majci. ali koji ne bi priznala ni pokazala nikad. plamti u večernjem svjetlu. pa sjedi. nove i strašne. zajedno sa fijakerom. liječila mu mamurluke i rane. ne pušta nikog sebi nego urliče i ludi i bije sobom o pod. Sjedi. i grdila siktavo i prigušeno: — Odlazi. kako mu fino pada vezena košulja oko blijedih ruku. kovrčave kose i škiljav. . Anđa je bila najsmjelija. škorav i kovrčaste kose. I između sebe se biju. sna i straha. ne može ništa da im prizna. među njihovo pokućstvo. On ga je vukao još s kapije za džemadan. koluta očima. ali »gluhim barutom«. Boga molite! Svete soli dajte! U Ferhadiji me srete Turčin. Leži na zemlji. bolesno. da se zaključava u sobu. Nevjesta je povazdan mislila na to. a žene su ga uvlačile u avliju. U ime Svetoga Trojstva. jao! Pa goni.iva rana ili na nozi ili na ruci. još više. Poslije ne bi mogla dugo da zaspi od straha i. vidi da je sve na njima. kaže Ši-mune.. I opet bije čelom o zemlju i trese cijelim tijelom. poče. — Spasi. i da se prepire s najstarijim sinom. ona je uvijek osjećala pred njima. 150 — Jao. da ne priznaju nikom ništa. Ona se i sama noću budila i prisluškivala kako se Anđa i ostale Pamukovićke. neka dođe po nju. vraže! Šimun se kao posječeno drvo klatio između raz-mahanih žena i nepomična Turčina. i svakom njihovom stvari. u svoj toj strahoti i poniženju. otimaju oko Š imuna kao oko grešne duše. kao pčele. odlazi od krštene duše. Sjedi. isturi na Cu-muriji. tamno. Prileže na po148 sao i poče pomalo da upoznaje Pamukovdće. i noću još. da ga ja pitam kako se maksumu rebra lome. joj! . i davala novac za nove pijanke. dok se jedne noći ne otkri pred njom. kad dođe u godine. pritajen neprijatelj i nijema žrtva. Zato gledaju da udaju i ožene svako još za mlada. koji je stajao u sjenci. Ona Ga je tukla brojanicama i 151kistom na njima. pa je po noći kriomice peru i previjaju. vodeći ženu za sobom. A nevjesta se naganjala i pripijala uz drvene prečage na prozoru da vidi ili čuje. Vidila je mnogo skrivenih zala. ona se u mislima pre-pirc i mjeri . jevtin. ječeći kao najteži bolesnik. mrtva. dugo i šapatom. pa goni. To je b. pa kroz vodu! Zalud ja pomažem iza glasa i propinjem se. i da sam mislila da ga udajem u krštenu kuću a ne u pustahije. od zluradih i sarnoljubivih misli. uz dovratnik. koji je dane i noći pio po Sarajevu i okolini. I on je došao. pa poslije toga odleži po pet-šest dana. s fesom nakrivo.— Da odeš kući i kažeš gazdarici i tetka-Anđi da ja nemam nego ovo dijete. Neko vrijeme iza toga. Taj njen odlazak se s vremenom i zaboravi. na kapiji.

mucajući nerazumljive psovke. izdvojiti od ostalih i vladati po svojoj volji i svojim zakonima. nađu na drugom svijetu (jer. A zatim. Pred njegovom mržnjom i zloćom stajala je još uvijek u strahu i ne154 »hvatanju. gledao u nju nekim ne toliko pijanim koliko zlim pogledom. A kad ona i poslije prve godine ne zanese. ali pored svega toga. — Niko im ništa ne može! I kad se svi. mogu da mole Lstc molitve d izgovaraju iste riječi. savila se u kolut i počela samu sebe da jede. oštro gazi. nikog se ne boji i ne stidi. da dolazi u zoru. nego da će dovijeka i na svakom mjestu oni ostati ovakvi. Tim mislima se kidala i mučila do potpune klonulosti. ili da se vraća tek sutradan. koje je um jela da izazove i razvije ali ne i da rasplete i riješi. Samo što se to redovno sve gubilo negdje između jave i sna. bolan. griješe. 152 — Niko im ništa ne može! Eto. otežući riječ kroz pljuvačku: — Kučko bezdjetna! — Niko. Ali je on prekide promuklo i Ijutito. lakomi. A sutra su mučne misli počinjale iznova. ni smisla. Ne očekujući ga više te noći. ko je pogan i podao. ona je spavala. pognut i ispruženih ruku. i da će se i tamo oni izdići. njenoj majci. skriveno. Ona se povede i dočeka se lijevom rukom o pod. Videći ih jasno kakvi su. jedu i gaze. ali one su se javljale uvijek ponovo i budile je i dizale na novo mučenje. sramotni. ovako kako jesu. Jeli. Bio je kaljav. Odjednom on trgnu nogom i udari je čizmom u grudi. ovo ne može biti ovako. Bio je razbarušen i posrtao je. Okretao se po avliji. ispružene ruke na odbranu i zaprepašćen više od njone neočekivane smjelosti nego od samog udarca. kao da se odjednom istrijeznio. sa Bogom i božijom pravdom kao saveznicima. kakvu nikad nije vjerovala da može čovjek sam u sebi naći. Isprva nije mnogo pio i nije kasno dolazio kući. a on je. A na kraju tih misli. Pamukovići. Samo: zlo. Prva i stalna misao joj je bila: otkud toliko zlo? Bez zračka dobrote. Tako je uzalud mišlju tražila mjesto na kome bi ih izobličila i srušila po pravu i zasluzi. ali spremna da se brani. a na drugoj sebe. zato je odlučila da nađe svoje riječi i svoje molitve koje su samo za nju. da mora biti negdje neko ko će ih razgolititi. odjednom se javljala iznad nje druga. ali svako od njih drži glavu visoko. Najgore joj je bilo s mužem. i čučnu iza bunara. kazniti. Čula je kako on baulja niz basamake i kako mu lupa ona jedna čizma. Mari. lijepo se nosi. sa jednom nogom bosom a drugom 155obuvenom.. ali ona je znala i osjećala da je mrzi. predjel u kom se pravo i zaistinski zna ko je prav a ko kriv. i vrati se tek trećeg dana iza ponoći. slobodno gleda. doveo od majke. preziru i ni-podaštavaju svakog. Smirivala se jedino u molitvi. dužni su. često joj je iznemogla misao bježala tamo). Skoči i obuče se na brzu ruku. Ali on iziđe. pominjući njenu majku. pored svega.U stalnom dodiru s Pamukovdćima i njihovom rodbinom. Ni tu nije nalazila rješenje. uništiti.. kao da hvata neku pticu. što mi to govoriš? On zausti opet nešto gadno. on poče češće da se opija. a koje Pamukovići ne bi nikad mogli saznati ni izgovoriti. u kojoj se već naslućivalo svitanje. nježnosti za ma koga i za ma šta što nije Pamukovića. Nevenka je sve više razmišljala o svemu oko sebe. duboko. pomože mu da sjedne. Jedino tu je nalazila ono za čim je toliko žudila. ali bi je molitva okruživala kao nekim zi153(Umu iza koga je bila nesigurna ali zaklonjena. ni razloga. uvijek je za-stajala i padala satrvena i nemoćna pred pomišlju da se nikad neće prokazati ni objaviti njihova zloća i rugoba. naviknu se da uvijek gleda: na jednoj strani Pamu-koviće. — Nikola . Što je više trpila i saznavala. A kad bi joj klonula misao pala. sažaljenja. Jednom ode na Kiseljak. ostade tako. On. Ona strča niz basamake u avliju. . a ko dobar i čist. ima što želi. poče da je goni po sobi. Tako se mučila i strahovala Pamukovića nevjesta. S teškom mukom mu je skidala zabrekle čizme. raspadaju se. ugledni. posle njenog prvog bježanja. Šimunu. Kao kroz tamu. Tako je jačala u sebi. još od onog dana kad ju je. a dati pravo njoj. ona se dokopa vrata. mrze jedni druge. protivna misao: da ipak. jer ga ona udari onom skinutom čizmom ravno u lice. čađav i ispolijevan vinom i jelom. pretrča hodnik i stade u tami kraj basamaka. njoj se sve čini — ma koliko da je grehota — da nijedno od njih neće oboriti oči ni pred sjajem božjeg lica. sa njihovim opakom silom i ljepotom. radi šta hoće. muklo. gazila je kroz to njihovo zlo i nije mogla da mu vidi kraja. Probudi je promukao glas. otkako im je »sagledala naličje«. ona je lakše snosila i njihov prezir i onu dotle nepodnošljivu razliku između njene prostote i siromaštva i njihovog gospodstva i nedostižive ofcmenosti. teških i slatkih riječi. skoči i onako kako je bio. nesalomljivi. dobro jede. i svima koje Pamukovići preziru. I često bi sama sebe uspavala šapćući u kraj od jorgana takve molitve od nekih novih. trepćući. ali ne dovrši psovku. truju se. Kako je bila brža od njega. Svojim još djetinjskim mozgom upuštala se na puteve koji su za nju preteški i za koje dotle nije znala ni da postoje. za njom. moćni. a u stvari potpuno osamljena i prepuštena sama sebi. ona je sve više u svojim mislima i molitvama nalazila olakšanje i utjehu. pa i tu se uvlačila misao na njih i njihovo zlo. Pomišljala je često da oni.

ona s druge. posjete. kažem ti! Nađe je. ali je po kući išla svijetlih očiju i još hitrija u radu. izdaleka. ali tiho. A sve to ne bi niko čuo ni vidio. sa smiješkom i dobrim. koje mu je davalo smiješan izgled i nesigurno držanje. kako sjedi čudnovato raširenih nogu. Mari se učini da to nevjesta snuje neke misli koje ona ne može da zna. otrže se od bunara. tu. pa i same nevjeste. Stara je grizla usne. Tek u trećoj godini. sva se skupi. Zaustavio se tada i dugo je gledao pogledom koji nije mogla da razumije. Ne reče nikom ništa. pobježe u onu manju avliju. Uglavnom. dok se on ne otrijezni ili ne smiri. podignut na direcima obraslim ladoležom. kad je već bila počela da gubi svaku nadu. Ali joj je uvijek bilo prijatno njegovo lice. A nevjesta je nije ni primjećivala. Gledajući je tako zanesenu. kad bi se zadesila po poslu u prvoj avliji. koji je nailazio. Nevjesta je likovala. ni u koga do u ovog stranca. Pokatkad bi zastao i vrebao raširenih ruku. U sumraku. kao oči u grabljivica. Konačno je od dugog očekivanja. tanak. sa praznim. provodi veći dio dana. Onizak i prosijed. pa iako joj nije nikad ništa govorio. Takav miran osmijeh nije ona nikad vidila ni u hrišćana ni u Turaka. Onako lako obučena i bosa. pune mržnje. bilo je Nevenkino žuto lice posve bijelo. čak i toga djeteta koje će se tek roditi. Oslabi je i obori više nenadana radost nego trudnoća. Nevenka. kad god bi se desilo da u piću ili inače nasrne na 156 nju — a dešavalo se često i bez razloga — ona se branila i odgovarala mu. Bojala se svega što je maločas čula o Pamukiovićima. a u velikoj kući su srećni da je ne gledaju onako žustru i bremenitu. kao i sve ostalo što se oko nje dešavalo. ma ko da je dolazio. jer ona ih je. Dosjetiše se brzo. Jednog dana Jela i Nevenka poka-zaše Mari kroz tu ogradu engleskog vicekonzula kako seta po . i pogled joj se. ovoga proljeća. Sta su mu govorili o njoj? Šta je htio? Je li poslan da ispituje i kažnjava pogledom tih žutih staračkih očiju. i izgubi se među kacama i buradima. Zna samo da ne spava i da se muči. u strahu i nerazumijevanju. nju je njegovo prisustvo uvijek uznemira-valo. potpuno odsutna. težak starac. nekim promijenjenim glasom i mnogo jasnije nego on: — Kuja ti je stara Pamukovićka. — Šta-a-a? I poče iznova bijesna jurnjava oko bunara. i morala je rukom da pritište usta da ne vrisne od prkosa i veselja. Tak tada se Mara usudi da joj pogleda u lice. Ona je bila brža i spretnija. Švajcarac u turskoj službi. U toj Telalovića kući bio je engleski konzulat. sačeka zoru. Nerotkinja je likovala. pa se onda vrati i leže. I. činila se nevjesta. zatrudnje nevjesta iznenada. gledale su nekud kroz prozor. gotovo šapatom. kao da je hodža. On je jednom srete samu u avliji. golim i oštrim grebenima u krilu i izgubljeno gleda u daljinu. ona je ipak često. dovodila u vezu (iako nije znala kakvu) sa samom sobom. I izgledalo joj je da njega ne treba da se boji. Kao da se sve tri godine skrivena plača i očajnih zavjeta još jednom vratiše i pre-tvoriše u bolan pobjednički zanos. U tišini se moglo čuti kako oboje dašću. bio je doktor Kečet. Samo je on u posljednje vrijeme dolazio sve rjeđe. kao da prodire obje Pamukovića kuće. Bilo je još novih i neviđenih stvari koje su Maru zbunjivale. usta izdužena i stegnuta. Ipak se sporazumješe da se u maloj sobi iza mutva-ka nastavi stan na kom će nevjesta odsad da tka dok ne uđe u kasne mjesece. Jedini od posjetilaca kog se nije bojala. Ali ona uhvati zgodan čas kad on posrnu. Kroz razmaknute daske na ogradi vidila se kuća i drven doksat. nju je bilo strah svih posjeta. Jednog dana dozva je stara Pamukovićka i poče da joj. kad će moći samo da šije. svaki čas prevlače vjeđama. Dok odjednom i ona odgovori. a da ostavi težak kućni posao. smiješio se već sa avlijskih vrata i pozdravljao veselo. a oči još crnje i svjetlije. nemir i nesreće bez kraja. I čeljad primijeti promjenu. Dolazio je stari hadži-Ivo Livajić. jedno predveče. a ipak strašno i dobro vide? Ako nije to.— Gdje si? Izlazi. pa bi onda bježala i zaključavala se. A sutra se život nastavi kao da ništa nije bilo. ali od kog je drhtala svu noć. ili s nekim događajima i promjenama koje mogu nastati. pod-šišan i podbrijan. straha. kazuje kako bi trebalo da se brine za bez. ali za koje sluti da donose osvetu. i to preobučen u tursko odijelo. sijed kao ovca a crn i rohav u licu. u cijeloj stvari bilo više bola nego radosti. Osim tih posjetilaca viđala je još jedno strano i neobično lice. viđala ljude koji dolaze i odlaze. nego je i dalje gledala kroz prozor. blijeda i uporno mirna. ali je on nasrtao neprestano. pored Mare. koje se. kujo! To je ponavljao neprestano. i počeše da se gone oko bunara. Sad. Matan Boštor. — Skači u bunar. i prijekora. i sva obuzeta sjećanjima i mislima u osveti i djetetu. završila svoje pričanje. pritište rukama grudi i obori glavu još dublje. i nagle sreće. iako se svaki čas udarao o ćoskove kamenitog bunara. Odmah iza štala bila je visoka ogra159da koja je dijelila Pamukovića avliju od Telalovića baštc i kuće. Iako je živila u mutvaku i sobici pored njega. Tako su stajali — on s jedne strane bunara. ogroman. zašto je gleda tako dugo i uporno? — Sve to ona ne može da zna i razmrsi. 157Tu je nevjesta. gubio u daljini. Prije svega. Ali otada. Kad padne sumrak dolazio je fra Grgo. zabrinutim pogledom. A nju je pokatkad gušilo opijeno srce. pelene i haljinice. i da ne sklanjaju pogled pred njom. a koje mogu i nju da zahvate. pa brat stare 158 Pamukovidke.

ja kajun. Konzul je hodao brzo. nije se ni sjećala tačno šta je to usnila. još i nekom naročitom bolnom radoznalošću. Kako je mutvak nizak i prozor na sobici malen. čaršija pusta i sve kuće zatvorene. ni od njega sebi da dođe. i zemlja je bila meka kao što biva sutradan poslije ljetnje kiše. njoj se činilo da i on to vrši neki obred kome ona ne može da nasluti značenje. da Bog skruši dušmane Turke. koji je išao redovno svake nedjelje uz konje na Kiseljak. a koji je ispunjava i onim običnim strahom od svega što je vidila kod Veli-paše. Toga istoga dana. nasmijana i obnevidela. Posmatrajući ga kako neprirodno uzdignute glave. Ni u mutvaku nije bilo nikoga.1 A dza toga nastaje takva tišina da se čuju i topot koraka i muklo mrmljanje onih koji po vladaju. Jela i nevjesta su joj pričale kako je taj konzul sulud. pred zoru. jedini! 162 jom neba. ona se savije i. i ti ljudi koji se spremaju u rat. kako okuplja oko sebe Cigane. Lopta joj je bila malena. odijevao i nagonio svoje momke da ih kupaju i šišaju. prestade da odlazi. gore-dolje. fra-Grge ili Nevenke i. Rasanjena Jela sjedi i moli krunicu i umiruje djevojku: — Prekrsti se. Mara je poslije odlazila i sama iza štala i gledala Engleza kroz ogradu. ali njoj se sve činilo tako daleko i nepoznato. A ona ne može dugo da se smiri. i o Turcima koji se spremaju da ga dočekaju u Klokotima. sa reverima i porubom od ljubičaste svile. on je kupio i dovodio kući. Svi su ga slušali pažljivo i sa strahom. lutao po najudaljenijim sokacima. Iza podne ostade potpuno sama. prosjake i budale. i gubila u njoj. sjedeći u sobici i češljajući vunu. kao da se u tami koja je okružuje odškrinuo svijetal prozor. prestadoše svi gosti da dolaze. naročito pred veće. usni neobičan san: da se na nekoj čudnoj i prostranoj livadi igra lopte. Neko vrijeme je viđala još samo Matana Boštora. Ali u noći počeše da je bude dozivanja straža s jedne strane Miljacke na drugu. pa onda i on izostade. pružala ruke i pogled za loptom. kad glasovi postanu rjeđi. a avlija ograđena visokim zidom. Bio je mlad i krupan i crven u licu. Tako jednom. Poneke od tih budala su mu dodijavale i dolazile same. mutavo. tako da se u visini potpuno izjednačavala s nebeskom vedrinom. Pamukovića momak Marijan. za dokaz da je budan. samo je osjećala veliko olakšanje. modra. sakato. I dok joj srce naglo bije. d tjerao s njima nerazumljive šale. koji su bili neobično stari i ružni »kao da su se u paklu okotili«. To negdje pred Pamukovića kapijom neko izvija tankim jezovitim glasom: — Ja haj u. Sad je. Na njemu je neka dugačka kućna haljina od crna atlasa. da se gotovo nije ni bojala. i kako mu oči sjaju kao ludilom. Jer. žena koje nema 161skom. i nešto svijetlo i nemirno za očnim kapcima. u varoši je bila buna u punom jeku. koji služi i kao bojni poklič). ali je ipak odlazila. pa lezi i spavaj. Napolju mora da je još . Doksat je tada bio obasjan sun160 cem na zalasku. da joj se činilo kao da će se svaki čas rasprsnuti i izgubiti u daljinama. sasvim jednaka s bo1 Ti koji postojiš od vijeka (to je jedan od mnogih epi-tetona božijih. i svirka i klicanje četa koje prelaze Ću-murijom. i tek prema jutru. gleda prema zapadu. put neba. i u smijehu i pogledu rasipala se sva u svjetlost ogromnog dana. Sve što je ludo. u gumenim čizmama i dugoj kabanici od kože. u sobici se smrkavalo rano. ču kako u mutvaku Jela d Nevenka razgovaraju o Šimunu. Andrić: Jelena. Pokatkad se trgne iza sna i skoči s vri11 I. golo i boso gmizalo po sokacima. tetka Anđinom mužu. sjedeći u mutvaku i pušeći. i uvijek je vodio na kaišu po nekoliko pasa. i razabra da je zbog bune i on pobjegao s Kiseljaka i vratio se kući. tu ih je darivao. savladana strahom i umorom. kao u nekoj igri: — Jek dur Alaaah!2 — Jek dur jek!3 — odaziva se drugi. 2 Jedan je Bog! Jedan je. Sve dva po dva nejednaka glasa dozivaju se. Ostalo joj je još malo od one prijazne jeze i lakoće u grudima. činilo joj se da joj sva utroba teži i polijeće nekud uvis. Zato je djevojka svaki put strepila: da li će je uhvatiti? Taj strah ju je golicao po grudima i nagonio na neki bolan i sladak smijeh koji nije mogla nikako da zaustavi.doksatu. sinko. tako joj blizu izgleda onaj koji viče. Pokatkad bi zastajao visoko uzdignute glave. Bojala se i toga stranca i da je ko od Pamukovića ne vidi. i ta mjesta. zaspi tvrdim i slatkim snom. smeđa i bujna a oborena niz čelo i podrezana u pravoj crti. Sve to skraćivalo joj je dah i nadimalo je cijelu. pričao o Švabi koji je s topovima i velikom spremom već kod Jajca. obasjan. kako često noću pjeva i budi komšiluk. Po livadi je rasla zagasitozelena trava. Cijelo njeno prekinuto djetinjstvo i zaustavljena mladost razvezali se sad niz tu livadu. i ona bi vidila kako se sunce odražava na njegovoj ljubičastoj haljini. ona očekuje nove glasove i napregnuto gleda u tamu u kojoj naslućuje Je-lin lik. baba-Anuše. I sutradan je još bila pod čarom toga sna. A najčudnija joj je bila njegova kosa. bacala i dočekivala loptu. Ali jedan po jedan. Upravo. Dok opet ne prekinu tišinu glasovi stražara. A neprestano je dalje trčala. nego su bježale čim ugledaju njega ili njegove momke. osim toga. u trku. A on je često. a neke nisu htjele ni za koje pare da mu drugi put dođu. A kako je. sve od novih do-zivanja. kao kod dječaka.

sa dlanovima očajno pripijenim uza zid. Obuze je dotad nepoznat strah. koja nije ništa slutila o onom što se sinoć desilo. Ali Nevenka iznese vijest u tnutvak. — Trže je Jelin glas: bila je u mutvaku. Pade joj na um jedino to da je juče. kad je bila u štali. Pijanac se pokoleba. Kad se malo pribra. ukaza se rumen sjaj po avlijskoj kaldrmi i na vratima riđ čovjek. Izlomljene u krupnim i brzim suzama. do koljena u vuni. vlažnoj i uvijek polumračnoj perdi. Niko nije ni primjećivao kako joj je lice izmijenjeno i pogled nemiran i nov. Ni glasa ni suze nije puštala. nju nije rekao ni fra Grgo u svom najvećem gnjevu. prigušeno psujući: (64 — Ovamo dolazi. ni sinoćnjeg sna. Okrenut leđima. kako joj poigravaju mišići na rukama i grudima. niti se usudila da je sama pred sobom izgovori. ali smrtonosno. Mara ne smjede dalje da sluša nego po-bježe u onaj sobičak. Šimun nije mogao da vidi niili je čuo kad su se vrata otvorila. i tu ona pokleknu i proplaka.. a nad njima se ukaza onaj mršavi strogi svetac sa sarajevskog oltara. Otkako su je odveli iz Travnika. slike: njena majka Ha-fiizadićka pa stari Ilija Garić. mastan i gladak od kiridžijskih ruku. kad su se već rastajale. Travanjka .se činilo da vidi samu sebe kako kleči. nego je i dalje mrsio: — Mala . zaredaše pred njom. ustrašena. bez glasa i suza. mumlajući. i gdje su rasle uz tarabe neke bijele i odvratne gljive. Skoči i pođe prema štalama. Kao da je neko zatvorio za njoim neka vrata. tu negdje u mraku. teškim djetinjim plačem. u najgorim časovima i za besanica. i Anuša. Naprezala se svom snagom da se sjeti ma čega za što bi se uhvatila i što hi je izvelo među one koje nije đavo zaoglavio. Držeći u svakoj . sjede. Mara nije mogla da razabere šta govore.. a onda pade u ra-zastrtu vunu i ponovi. ali se i on odroni sa suzom i pojavi se Bogorodica sa oltara iz dolačke crkve. crven i podbuo u licu. čula nevjestin glas: — Odavno je njega sotona zaulario. Crven odraz sunčeva zalaska padao je neposredno s neba i ispunjavao cijelu avliju. u kojoj je osjećala nešto kao modro. sad je izrečena. djevojka se neko vrijeme nije micala s mjesta. poče hladnim prstima da prebire vunu i natiče na grebene. Jela.. Tada se iznenada i polako otvoriše vrata. neka žena dobacila je njenoj majci. zemljakinja moja . vidila kako preko grede visi komad konopca. umirivala je i davala joj vode kojom je kvasila tjeme i grudi. Tišim. Tu je bio najružniji i najza-bačeniji kut u Pamukovića kućama. Sutra ujutro jedva iziđe u mutvak. pun neeešljane vune. ali tvrdim i suvim glasom je dodala Jela: — Kad koga đavo zaoglavi. meko i raspli-nuto. kad se vrata otvoriše — sa avlije pade tamnocrven sjaj po vuni i po njima svima — i na vratima se ukaza letka Anđa. — Sve slika u sliku utonu i splinu. samo njena majka Hafizadićka i strašni Šimun. a vodnjikavim i pocrvenjelim očima je nastojao da dade neki dobar i nasmijan izraz. a niko je ne srete. Te iste noći je Šimun dva puta pokušao da se objesi. i dozivala je da joj nešto pomogne. i Jela.11* 163tla u. pomišljala je. u sebi. Samo jednom u životu čula je tu riječ. izdade je snaga i ona posrnu u onoj uskoj. pa Sara. u jednoj svađi. zelena i blatna. preko sokaka. sa crvenim lampasima i srebrnim balčakom. ali odmah poče da se otima. i sve do večeri je radila i kretala se sva ostudenila po kuhinji. teško je pleo riječi. — Jesi li ti mala Travanjka? A? Glas mu je bio hrapav i dubok. tanak i čvrst. pomišljala na tu riječ. riječ milosnica.. gdje se salijevalo sve iz kuhinje. bilo je nešto što Mari satjera svu krv u srce. raširenih očiju i blijeda. a na mahove joj . Osjećala je kako joj krv u šiji struji i zastajkuje na mahove. Čuvši to. ni Jelina ili Nevenkina imena. j. strese sa sebe vunu. U tome kako ih je pažljivo i bez šuma zatvorio. ali ničeg 166 više ne može da se sjeti. gledaj ti nje! Videći kako polako odgrće nogama vunu i nastoji da joj priđe. i ona je posrnula pod njom kao pod konačnim udarcem..oš Uržc i gluvlje nego obično. obilnim. iznenada. Radila je sporo i izgubljeno. gdje je kaldrma bila uvijek vlažna. samo je. I ne zatvarajući vrata za sobom. pa onda zatvori za sobom vrata. ali je nikad ni od kog nije čula. a pred očima se čas smrkava. diže i povuče sve do zida. prije ili poslije. Htjela je nekog da zovne. Sva se 1651'aiiiukovi. ponovo oživjele. Ali je žena bila jača i odvukla ga je. ne boj se ti — i nastojao da joj se približi. Tu je stajala. Ali prije nego što je stigla do štale. On je i dalje sve pleo neke riječi bez naročitog smisla i zbunjeno odmicao nogama vunu. dva puta je ustajala.. pa Veli-paša. čas iskri u bolnim i razdražljivim iskrama. Ali te noći ne zaspa nikako. — He. Već pred zoru. Samo se ledila od užasa koji ju je okruživao kao vazduh. To je bio kraj od nekog ulara. Diže se.ća kuća odjednom zatvorila i ućutala. još jednom. Kroz bunilo je slušala topot nekih konja i kola. nesretni sine. ona je i sama. i za sobom zalupi vratima. ni tetka Anđa nije mogla više da izdrži s njim. Razgovarala je potiho s Jelom. dozivanje straža i viku ustanika. nego je dozvala Pamukovića sinove da ga na smjenu čuvaju. i da su s njom. To je bio Šimun. gnjevan i brz. Prođe obje avli-je. istina. Treba ti turska milosnica! Ostavši sama u polumračnoj sobi. raširenih ruku i ispružena vrata. Anđa ga bez riječi obuhvati oko pasa i povuče natrag. Čim se nađe sama. pa fra Grgo. raširi ruke d ispruži vrat kao za udarac. U glavi joj stalno šumi. i Nevenka. konopac mu ne gine. On zastade malo. ona se.

ruci skut svoga modrog plašta. Na kaljavom i posve izmijenjenom licu nije se javljao ni zračak svijesti ni razuma. i tamo besposleni sjede. Medžlis zabranjuje točenje rakije.. umivajući i raspasujući Maru. Nije prestajala da jauče i da se jada. zadrža još nekadanji sjaj i bujnost. Ništa ne znam. Jer Austrijanci su već bili prošli Klokote. onako bremenita. 168 Vremena su bila sve teža i nemirnija. od svih. A sluškinje su. čija je ljepota izgledala neuništiva. i odnekud ima svega. suhog mesa i svakojake hrane. d to -samo kao zvjerstvo i užas. bez ikakva obzira i stida. spremili su dva velika čaršava da ih izvjese na dvije kućne kapije kao zastave na dan kad Švabo uđe u Sarajevo. Njeno lice. Varoš koja je odavno ličila na logor i mravinjak bez reda. kopnila i nestajala vidno. Ali bilo je nešto u toj nesreći što je ovu otvrdlu i prerano ostarjelu usjedje-licu naročito uzbuđivalo: to izludjelo dijete koje je »šatro Turčin«. djevojka pade ničice. Odmah istr-ča i dozva Jelu. A glas joj je bio izmijenjen. Nevenka je bila toliko otežala i oslabila da se jedva kretala. zakretale glavu u stranu i s grozom uzmicale korak po korak. i onako zamršena i nenjegovana. koja nikad nije imala svoje kuće ni znala šta je sreća ni porodica. koja je radila u kuhinji. za kojom bi djeca trčala po sokacima samo da su je Pamukovići puštali na ulicu. bila je neobično osjetljiva kad se radilo o djeci i porodu. strahovitom brzinom je opadala i ružnjala. Nanijeli su žita. Toliko zlo i tolika patnja. Njegovala je Maru. Odmah 169poslije ovog prvog nastupa. Niko se ne brine za ručak ni za večeru. nego po stražama i logorima. Svijet daje obilnu milostinju. a i onaj koji spava ne može da sastavi ni cio sat a da ga ne probudi ili puška ili bubanj ili vika: jek dur Alah! Samo daleka jeka svega toga dopirala je u mut-vak gdje je Jela brinula brigu sa dvije blagoslovene žene. kao da samo čekaju porođaj pa da proglase njenu . Izgledalo je nevjerovatno da tolika ljepota može propasti u tako kratko vrijeme. Pokrij me. a drugom je hvatala kraj od plašta i navlačila ga na sebe. Bila je mirna.. ali nekako teško i polako. 167. I Jela i Nevenka su je njegovale koliko se moglo. nije htjela da se pere ni presvlači i. Nisam kriva.. dočekala je prve ranjenike koji su svojim 170 pričanjima unosili nova uzbuđenja u svijet. konačno. od djevojke koja je spajala u sebi čar djeteta i ljepotu žene ne ostade do jedna nesrećnica izgubljena pogleda.. ne daj! Zakloni me (kI svih. u Pamukovdća kući sašaptavale su se žene i dogovarali muškarci.. poružnjaše usta. Svuda su me gonili. Svi Pamukovići su bivali sve pažljiviji i sve ljubazniji prema njoj. Međut. i pruži se prema njoj po kaldrmi. koja je poznala muškarca jednom u životu. i pogleda kroz prozor. Nađoše djevojku gdje leži u istom položaju. i nije više dolazila sebi. Malo ko spava kod svoje kuće. odnekud iz grla. Sve ljude kao da je ispunila svijest o važnosti i svečanoj veličini svakog dana i svakog časa. teška i plava. Gospo draga. i to ne više u prvim mjesecima. znajući odavno da od riječi nema koristi. koja je bila u posljednjim danima i nepodnošljivo mučila sebe i druge. i bilo je jasno da im je put do Sarajeva slobodan. V Od toga dana kći travničkog pekara i Veli-pašina milosnica borila se stalno sa utvarama i priviđenjima. koja je stajala pred porođajem. kod Turaka i kod naših. ili da. s licem na blatnoj kaldrmi. držana za nevolju i sevap. i zastadoše. Izgledalo je da se nikad neće rastati s djetetom. ali s vremenom i ona poče da se krza na krajevima. Jela otrča da donese svete vode i posvećene soli. 0 tom više nije moglo biti sumnje. koja nije bila mnogo dalje od njega. koja je vidila mnogo zla i navikla na bolest i umiranja. ali djevojka je odbijala hranu. prilazila joj je. Džamije pune ljudi. I sama Jela. grudva u znojne čvorove i mijenja boju. i ovu bolesnicu. smirivala i tješila Nevenku. množi i rasplođuje! Poražena svim tim. Gledale su je kako se valja. na svakom koraku. ne govoreći nikom ništa. A Sarajevo se spremalo na otpor. Svukud su me vodili. i u svakom se javlja želja da tu svečanu strogost prenese i na druge. ugasi se pogled. Otrčaše za štale. Jednom se rukom odupirala o zemlju. Zaptije hvataju po ulicama besposlene mladiće. užasnute. oružan i dostojanstven. Svak ide mrk.. i još se sve. bez veze. Tek. jasan i odlučan kakav nikad dotad nije imala.im. Sad je imala pored sebe plahovitu i ogorčenu Nevenku. Ukloniše nevjestu da ne gleda. Jela. Jedna od sluškinja. krsteći se. izgledala je kao nakit neprolazne ljepote. Ne mogući sačekati da joj priđe posve blizu. Jede se gdje ko stigne. gone ih u Tabiju da tamo pretovaruju municiju. odjevena u dronjke. kao pod-sječena. samo je plakala mnogo i bez povoda. Prema savjetu koji irn je poručio fra Grgo. a malom rukom neprestano grčevito hvata i navlači nešto iznad sebe. ni od ljudi pomoći. U avliji im se pridružiše druga sluškinja i Nevenka. I sve je to Jela radila i snosila sama.. kako je Jela govorila. kao da hoće nečim nevidljivim da se pokrije. Za nekoliko nedjelja. Jela je primijetila da je nesrećndca trudna. Jela nije ipak gubila priseb-nost. Nije se imalo kud s ovom djevojčicom u kojoj se naglo gasio razum. Tako je ostala tu u Pamukovića kući. postade mršavo i grubo. Ne daj me! Vikala je kroz plač i na sav glas. ču plač i dozivanje. trebalo je da rodi. svak hoće da nešto uradi za opštu stvar. bila je potresena i zbunjena pred tolikom nesrećom. Jedino kosa. Uzalud su je dozivale po imenu.

djevojke su šaputale molitve gledajući rasijano u svoje sklopljene ruke ili u svježu zemlju. Kad bi posvršavala što treba kod Mare. Obje kapije na Pamuko172 vica kući otvorene su širom. Šestoga dana pred veće izdahnu Mara bez riječi i bez molitve. Jela je hranila dijete vještački. prenese ga u sobicu u kojoj je ležala Mara i položi na njene nabrekle grudi. Mislila je na Maru i njenu sudbinu i na ono malo stvorenje. njeno visoko sljeme zaustavljalo je zalutale puščane metke. ostali su samo Jela i Marija. pukoše prvi topovi nad Sarajevom. Pred podne. kad dođe čas porođaja. Sa danom koji je odmicao umukla je topovska vatra posve. Odjednom se sa nevidljivog druma. i on se rasplakao i raspričao. išli su što su mogli bržim korakom. Najprije momci. ona uze jednog jutra dijete. sakrila bi se. Sad je plakala i naglas molila Boga da ubrani i zakloni sve žene. . Kako je Pamukovića kuća znatno nadvisila ostale. Nevenka rodi muško dijete. Na groblje je izišla sva Pamukovića posluga. Još prije mraka. Muhamed Hadžijamaković. ali je plakalo jakim glasom i neprestano tražilo hranu. I u jednoličnoj topovskoj grmljavini čulo se s vremena na vrijeme jasno kako puščano olovo udara u dasku na krovu i kako daska pod njim prašti. Stariji muškarci su izišli na ulicu. oko njih austrijski vojnici u punoj spremi. Marino dijete je slabim glasom i sa nekoliko pokreta i grimasa odgovorilo na studen i na svjetlost ovoga svijeta. začuše glasovi. Nedoneseno i kržljavo. Kraj groba. Dva dana docnije. nego je sklopljenih očiju i zabačene glave puštala da rade s njom šta hoće. Momci priđoše sasvim do druma da bolje vide. pa zatim i obje djevojke prekinuše molitvu i priđoše zidu. Marijan je pobio krst i sjeo pored njega. ali nije imala hrane. kao da ni u kući ni napolju ni u cijelom svijetu nema ničeg većeg ni važnijeg od onoga što ona sada radi. čuvajući ga objema rukama.potpunu ravnopravnost sa svima ostalim Pamukovićima. Same su joj se riječi otimale. u toj kutiji su on i Jela sahranili dijete. Videći Jelu kako plače i šapuće. Dijete je bilo zdravo i Nevenka se osjećala dobro. sahranjeno bez imena i krsta pod šljivom u Pamukovića bašti. Vazduh je bio svečano uzdrhtao. ali videći da mlijeko kod Nevenke nikako ne dolazi. Tek iza podne prestade njeno zapomaganje. ispevši se na jednu gomilu kamenja po kojoj je rasla gusta i spržena kupina. 174 U jednim kolima koja su išla pozadi sjedio je hodža i još neki ljudi iz medžlisa. i tu bi 171rodila bez glasa i bez njihove pomoći. a pred svima jaše oficir na bijelu konju. i brzo se kretala Jela. i ugasilo se odmah. crni i krupni Kauk-džić i još dvojica uglednih ljudi. Stari Marijan je među sanducima i stareži iza mutvaka izabrao jednu praznu kutiju na kojoj se još vidio natpis neke austrijske fabrike klinaca. na Tašlihanu se čula gromka muzika austrijskih jegera. bio je lak na suzi i govorljiv. a puščana je bivala sve rjeđa i sve dalja. koraci i zveket oružja i lanaca. Ali se bolesnica nije opirala niti je dirala dijete. Malo podalje sjedila je Jela. nesrećne druge i mučenice. ali se teško odvajala od ovog groba. uz ogradu. Otkako je počela topovska paljba. sve dok ne primijeti da Mara ima groznicu. Ali nevjesta je bivala sve oštrija i sve manje pristupačna. Nesvjesno je produžavala molitvu. topovska paljba učesta. Jela je završila molitvu i htjela da se digne i da pozove ostale. 173Iako je Jela po dva puta dnevno hranila Nevenkinog sina. pogled joj je bio uperen u humku pred njom tako oštro kao da gleda nešto u daljini. koji je prolazio odmah iza grobljanskog zida. dotrča i priša-nu nešto staroj Pamukovdćki: iako tek u sedmom mjesecu. kako je bolje mogla. koja se za sve to vrijeme nije nigdje smirivala. Od dana kad je primijetila na njoj vatru. polovinom avgusta. koji je bio već u ljetnoj sjeni. Posluga je bila naročito uplašena. spremale trave i lijekovi. tri momka i dvije djevojke. milosnica se porodila. Sahranili su je sutradan u groblju na Carini. Momci su poravnali grob. povezani svi jednim lancem. koje nije živilo ni pola sata. Momci se odmah prebaciše na drugu stranu. koje nije bilo krupno. Bolešljiv i zbunjen kapelan zamotao je po svršenom obredu svoje knjige i otišao. negdje u najdalji i najzabačemji sobičak u mutvaku. i te njene rođene riječi još su je više rastu-živale. koji se pored Šimuna na Kiseljaku odao piću. i nikad im ne bi dala ni pokazala svoje dijete. U mutvaku se grijala voda. Nije htjela da primi ni najimanju nj inu uslugu ni pažnju. Marijan je uzeo drvenu kutiju pod mišku. I da je mogla da radi onako kako joj srce ište. To je još više zbunjivalo i plašilo Pamukovića čeljad. Kako se zbog vojske nije moglo ni pomišljati da se taj dan ide na groblje. i bila je spremna da siđe u podrume ako ustreba. Završavala je svoju kratku molitvu za dušu ove upokojene Mare iz Travnika. šest dana i šest noći Jela je njegovala bolesnicu. sva zauzeta poslom oko porodilje i djeteta. Mara je u svojoj sobici ridala i vrištala bez prestanka. odnio u baštu i zakopao ispod najveće šljive. Jedino je Jela bez straha pretrčavala po nekoliko puta avliju između kuće i mutvaka. Sva porodica se preselila u donji sprat velike kuće. Marijan. Ima toliko godina da niko nije vidio da je suzu pustila. posmatrahu prizor na drumu. Konačno. a djevojke su polegle po zidu držeći se za ruke i privijajući se jedna uz drugu od straha. Vodili su ih na guhilište. a djevojke. Jela. Jela je odmah prelazila Nevenki i nastavljala kod nje da radi isto tako brzo i predano.

Otkad postoji. sitan Jevrejin. vas u bradi. a ona njemu pre-sovan cvijet. Čaršija govori. ni cijele vesele godine. Zajažena životna radost javlja se kao silovita strast i ispad. i poručivala: kako njena ljubav ne zna za razliku između dana i noći. nikad ne bi na tom mjestu i u takvim prilikama nastala varoš. ali pisma izmjenjuju i viđaju se svaki dan. a ona ne odmiče sa prozora. sklonio se u Bosnu. kao da nešto neočekivano i strašno otkriva i priznaje: 175— Jelo. Koristeći se dobrim vezama i svojim znanjem jezika. gdje je postavljen za šumarskog kapetana u kasabi. a ne povoljni uslovi i prirodan razvoj. Kad se prvi put vidjela s Ledenikom? Šta su govorili? Ljubavnici to i sami zaboravljaju. i služilo je više kao jamstvo za nemirne i oskudne godine koje mogu uvijek naići. Dah oteža. a mušterije mu mezete pečenu džigericu. Bijaše proljeće. Tek što po-sijedi i pogne se jače. odrastao u Beču. 178 Rifka je kći starog Pape. beli je k'o od srče. smjelost. pa onda odjednom brižnu i teškim jezikom. Nema joj punih šesnaest godina. Na povratku. bio poručnik kod dragonera pa zbog mnogih avantura i nekih novčanih nezgoda morao da napusti službu. teško. vrisne pa zubima otkida cjepku od lučeva dovratnika na dućanu. sve na njoj trepti. 12 !• Andrić: Jelena. LJUBAV U KASABI Kasaba leži u kotlini.. bruka raste. da dobro zatvore vrata na groblju. stekao djecu i navršio dvadeset petu godinu. Osta-rivši tako rano. sigurna mjesta. On je njoj pisao »zvijezdo moja«. tarući posljednju suzu. oštra žmirkava pogleda. on poslije živi još pedesetak godina. eh — uzdisao je i zastajkivao. Slali su je u Sarajevo da uči školu. nepomičan i uzet. Ledenik je iz hrvatske plemićke familije. Hoće da je udaju za rabina u Bijeljinu. žena koje nema 176 177Zatvoren vidik. u proljeće neočekivanim mrazovima. olujačke stijene i Liještanska kosa zatvaraju je visokim. kost i koža. Ono što težak život i nemilosrdna borba još ostave u njima od čovjeka. Na pjeskovitu i vodoplavnu ušću. Ona je odgovorila: »Što me zovete zvijezdom. i dogovarala se sa njim o kućnim poslovima i o tom kako da se što prije nađe jaka i zdrava žena koja će moći dojiti Nevenkinog sina. udaju.. Poslije kišna dana ostane mnogo vodene pare u vazduhu. jednom stečeno. Danilo. žilav. šutljiv. sunce moje?«. i molio je da udesi kako da se vide noću »kad spava svijet i njegova glupa Ijubopitljivost«. žive dugo. nego se moralo. kraj mangale. viknu. igra i drhti: haljina. kasapin. I tu se jednom javila ljubav: kad je Rifka zavoljela Ledenika. anđela smo božjeg zakopali. Rzavski bregovi. Međutim. prekide ga naglo i grubo i. pognut. Ma kako udešavala hod. Jevrejina. Kad bi mladić dorastao. kriti. vijeća mi svojom ženom: šta da se radi da ne bude veće bruke. a već odavno ne može mirno da prođe kroz čaršiju. kašljuoaju i dozivaju se. u njoj nije nikad bilo mirna posjeda. Niko ih više ne viđa zajedno. pusto! Oborivši glavu ćutao je jedno vrijeme. kosa. poslovan. uporedo s Marijanom. koje prijete i haraju poplavom po dvaput na godinu. A mlade dućandžije koje moraju uvijek da imaju po jednu takvu piliću (kad se jedna uda druga dora-ste). Sti-calo se jest. ]2* 179Papo. Tako se rađaju. svaki dan ponovo osvajati. žene. On je slao šarene bombone. Za veselje ne znaju. mršava zemlja. divlja klima. . koji se grčio od plača. pojedinačni ili skupni. Smirenim glasom ih je opominjala da ništa ne zaborave pored groba. a nikog da je požali i suzu pusti nad njom. ne znajući upravo ni sam šta hoće da kaže — eh.— Eh. cvrkuću. On prošeta ispred njene kuće. Svijet zapazi i poče da govori. grudi. I Murat Bektaš. česte pohare i ratovi. borben i manijački. dižu glave s posla. zakopasmo sirotu. rašire se i blješte svakim listom na suncu koje se kratko javi pred veče. gotovo pravilnim krugom čiji prečnik nije veći od pS sata hoda. a danas je prvi gazda i trgovac. Jela je išla pred njima. Da nije velikog kamenog mosta koje je najvažnija tačka na putu za Istok. on je već bio oboružan za život u kasabi i završen kao tip: mrk. smiju se i plješću. Kasaba posivi i zbije se još jače među brda i šljivike. najmlađeg Pamukovića. Samo stabla ozelene. davali su već djeci kasabalijski izgled. vidi se da je džamdžlj-sko. nije bio nikom lak život. anđe. stiču. prati je samo očima. zakopasmo grešnicu. Preko rođaka vode pregovore o mirazu. iako izdaleka. ljeti bijena sušama a zimi usovima. U vanrednim slučajevima pokazuju neočekivanu solidarnost. Svak je ponešto uzeo od nje. Eh. koji je prije pedeset godina došao iz Sarajeva kao siromah staklar. ponajviše ćutljiv i zabrinut. a da se gotovo i ne mijenja. Djevojku zatvaraju. Jela se trgnu. gluvo. E. jauknu gotovo. Zato u toj kasabi koju je stvorila nužda i želja za sticanjem. dozva djevojke koje su sa zida jednako gledale niz drum za povorkom osuđenika. ožive. tako stisnuta vijencem bregova da joj se posljednje kućice oslanjaju o njihove izdanke. oženio se. među dvije gorske rijeke nestalna toka. smiruju u vjerskoj ceremoniji ili ustaljenim i prostim formama familijarne privrženosti i trgovačke časti. i više. blagodarnost i veličinu. ali bogatstvo se tu nije nikad pokazivalo ni mirno uživalo.

kad mi postane jasno sve što sam izgubio i što me okružuje. Rifka se odluči da popusti Ledeniku i da iziđe noću u baš-tu na sastanak. ne očajavam još. oskudici najnužnijeg komfora. ucesta. žena. Predstojnik obećava.be. Kratko: zalogaj za bogove. sjedi na minderluku i gleda kako se sve jače smrkava. da familija nastoji da što prije uda malu. Ledenik preskoči visoku ogradu. Dok se penjao. A treće noći upada njen brat. u gaćama i košulji. neće nikad moći civilizovati. moj pisar. Ali kad on. Dopisujemo se i to je zasad sve. bar za neko vrijeme. i dodira ruku i igre očiju. sad vidiš kakvo sam sentimentalno magare postao u ovoj pustinji. dovoljno sam ti pisao. mali flert. ne boj se. Tek pomrčina ih rastavi. A majka obilazi i grdi je što badava troši svijeću i goni je da legne. zaključuju kako sve to ne vrijedi buke ni skandala. Rifka pada u cvijeće.Ledenik uzme dogled i ispne se na brijeg pored mosta. Međutim. Mnogo predveče. po mom tvrdom uvjerenju. Govori zatim s Ledenikom. ima kći u sedamnaestoj godini. čamotinji i grubosti koja me okružuje. da bar malo od tamošnjeg sjaja dopre i do mene! Kad otpoče ljeto. osamljen izaslanik nekog dalekog. I o nečistoći. koža začudo čista i tanka. Ali. izgleda. Prvo je veliki rimski most na jedanaest moćnih. treće 182 noći. Cjelivaju se dugo kroz tara. Praštaju se srdačno. Idućeg dana Hajmo Romano predvodi jevrejske prvake koji traže da se Ledenik kazni i ukloni. Geza. sleti u meku lijefau kraj nje. Tada ona odlazi u mračnu sobu da grize prste. čujem kako joj majka ljutito zatvara kapke na prozorima. Izmijenimo nekoliko riječi (od same zabune ona jedva govori) i već nas svi gledaju kao čudovišta. neizmjerno mi je žao što moram da kvarim vašu avanturicu sa onom Jevrej-čičom. Ledenik bježi. Kosa joj je zagasito-crvena i semitski 181bujna. — Liber fon Ledenik. . Poče spremanje u Papinoj kući. Ledenik ga uvjerava kako je cijela stvar neznatna. Ne mogu da se načude ovom svijetu »koji od ničega pravi ljubavne tragedije«. o činovnicima s kojima sam prisiljen da služim. nije samo prvi utisak. on tako blizu. ti već pogađaš. u nekoj ljubavnoj groznici. ali kad je tako. Ništa se ne mijenja ako ne nagore. među mršavom stokom i tupim ljudima. kaže da se u varošici previše govori o tom i da su Jevrej i. Kad bi mogao da čitaš ta pisma! Destilo-vana nevinost. eskadrona. Hoće da mu piše. kad se ne može na sokak od prašine i balege. sto puta ljepša i hiljadu puta nevinija. prekrasno svedenih lukova. ne znajući šta da čini s dugim večernjim satima. ukloniće se drage volje. Među ovdašnjim nemogućnim i gotovo nevidljivim ženama. ne! . na njenoj još za koji čas kišno sunce. nadimaju se grudi i dah se kida i drhti. Mala. Brat puca dva puta u tamu. I sve što sam ti pisao o ovdašnjim ljudima. piši mi često d mnogo. Jevreji prijete tužbom na vladu. Učila je školu. Otac je ugledan građanin. Nego. Poslaću vas u komisiju. nevaljali Gezule. Kad prođem ispred njene kuće. ovdašnji čovjek.. Najprije su govorili kroz ogradu. ova mlada Španjolka mi je jedina nada i utjeha. Vijori joj i pokatkad bljesne crvena kosa. Smiju se dugo i gromko. U jednog ovdašnjeg trgovčića. izgubi mu se obeznanjena u naručju. . Svakako. prljavim i neukim.se poruke iz Bijeljine i u Bijeljinu. ne. da bi samo čelikom mogao iz njih izbiti tu iskru. I oni za koje mi izgleda da u sebi negdje nose nešto duha. Sutra na noć opet: Ledenik pada sa ograde. to jest djevojčica. i ovdje mi se događaju neobične stvari. Ja živim među divljacima. piše svom drugu ]y. koji mi nosi i donosi pisma. U ovoj divljoj i šturoj sredini imaju dvije stvari koje me tješe i vesele. gotovo tamne. To je sigurno. španjolskog Jevrejina. U ovom divljem kraju. Dijeli ili rijeka. onako s visoka. iako nisam daleko od očaja. Njegova je strana već u sjeni. izgleda. (Đavolji čovječe!) Kure und gut: valja da se uklonite. Čini joj se nemogućno c!a je tolika noć pred njom. pisao sam ti o mojoj novoj službi. I šta će još biti od mene! Ej. samo što je za dvadeset godina mlađa. a na licu im ostaju crveni ožiljci od parmaka. 180 Dragi Gezule. u mene. Eto. I opet ponavljam: odveć sam teško kažnjen. ona se protivila i ustrašeno i sve slabije vikala: — Ne. i malog crvenokosog stvorenja. mrgodan i onizak mladić. a da se ništa 'neće dogoditi. urođenicima. ali to ovdje nije nikako dOToljno da se do žene dođe. neka je udaju! Mestaće ovih pisama koja me i dimu i nasmiju. a Rifka na podzidu u svojoj avliji. Konačno. svjetlijeg svijeta. Ostaće mi onda samo ovaj most skladnih linija. raširene ruke se sklapaju. ogorčeni na mene. Sjećaš li se kapetanice fon Grajzing? Malo podsjeća na aju. tapše ga po ramenu. Pa đavo s njima. nego se potvrđuje iz dana u dan. Zaljubljena je. bijela kecelja sja na suncu. on je kao zalutao. nama se ne otkrivaju. ja odmaram oči na tim ogromnim lukovima i divno srezanim sastavima. Zapravo je i ona tuđinka kao i most. a oči smeđe. Nikad je ne puštaju samu. koji su vrlo fanatični. tako su zakopčani i sedam puta zakukuljeni. Ovi ljudi ne samo što nisu civilizovani nego se. Druga neobična stvar je. o šumama po kojima mi je suđeno da se lomim. razdrljen. ali joj već kod rijoči »mili« zaigra pod grlom. 0 tom hoću da ti pišem. jer ono malo duha i razuma što imaju upotrebljavaju upravo zato da se otimaju svakom pokušaju civilizacije. U to doba Ledenik. Grčevito prep-liću prste. Vidimo se na ulici. baronu Gezi Durnajsu.

s drhatom očekuje naredni. niti je sjenka hladna. značilo bi izdavati duplikat svoje rođene bijede. a onda je rijeka uze na maticu i ponese. Ona ot-puza preko sobe. a iz sjene više nje odvoji se Ciganka Hata i brzo je pokriva. Napale muhe i komarči. Niti misli više da Ledeniku prokrade pismo. Tu se gubi korak. gdje se spaja s nebom. ali sve to kao u snu. onda bjelasne njena koža. ugojiće se i imaće šestoro mladih. Sad je jedina stvarnost grč koji se javlja svakih desetak minuta: najprije kao nepodnošljivo golicanje u listovima. Neću. 184 Samo kad se. pa se opet gubi u sjenci. Jedne noći. ne bi li kiša pala. A poslije toga nema ništa do grč i ovaj mrak. Da ti pišem kako mi je. smiju se. da preduzmem posao ovdje u šumi dok se stvar ne smiri u onoj smrdljivoj varošici. i sama rekne poneku riječ. A sutradan nađoše les u jednoj zatoči. Nepomični i razdrljeni. čuje kako neko od braće izlazi iz kuće i ne zaključava vrata. poigrava na jednoj nozi. Po bregovima se upaljuju šume: na horizontu im se vidi dim. Predstojnik me zamolio da se radi ugleda vlasti i svoje sopstvene sigurnosti odrečem toga flerta. Ostavi 185za sobom širom otvorena vrata. razabire kako joj govore. 186 Vidjele su se povorke Turaka kako idu oko Drine sa hodžoin na dovu. Iako je bilo tek svitanje. jarci i kanali. U sobi je ona teška hladovina prizemnih prostorija sa debelim zidovima i željeznim kapcima.. na dušeku uvrh sobe. pa onda savije i ukoči noge u koljenima. pa konačno. Sačeka malo pa se onda diže. niti ima šta da pase na sagorjelim brežuljcima. A kad taj popusti. hamalin Hubo. i gluva tišina soba prenatrpanih prostirkom. jer niti može da miruje od obadova. Tu živi u baraci od brvana i piše prijatelju u Beč: 183Predragi Geza. Sa posljednjeg basamaka se baci u vodu. — Belćim je kapetan ozid'o noćas! — Ozido bogme. To je moglo biti nekad. Dvaput pade prelazeći kuću. bok i rame. crn pri dnu a bjeličast pri vrhu. ni da se pravda pred svojima. među kladama. — udara Hubo dlanom o dlan. Ali se ubrzo saznade da je djevojke nestalo. ali Hata. Kako se dućani otvaraju. učiteljicu i majku. trgne Rifka i grčevitim pokretom zbaci čaršav. Skandal se dogodio. Ide oštar istočni vjetar i snosi prašinu i dnevne otpatke sve na jednu stranu. obliveni znojem. a ne mogu da je ispuste. A nad svima ubijeljelo nebo kao vreo sač. pred svitanje. Uz brijeg se penje pop. da potpuno ne podivljam. Nikako da se sjeti ljubavi. ev'ovakooo . njen brat s revolverom. uvijek okađenih i opra-šenih. da se zaustavi! Pokušava da se digne. i grč. drhte u tromoj razdražljivosti i iskaljuju zlovolju na ženama i šegrtima. kraj same ceste. idiot. i prokine polumrak. pa još uvijek sve liči na skotološtvo. Ribe je bjehu načele. Stoka riče po stajama. Malu Jevrejku će međutim da udaju. Zaudaraju kasapnice. jedne noći. nit im muhe daju da spavaju. a glas ne može dugo da živi među tolikim tkaninama: sve se duši i smiruje. da više liče na oltare nego na stanove za žive ljude. a za njim starice i seljaci. Ljudi dašću . Kakav je ovo narod! Ovdje mi ne ostaje drugo nego da kupam seljanke. koji je toliko neminovan. savrh čaršije su je vidjeli općinski metlar Liskić i. pa tužbe kod predstojnika. neprestano bježi preko ograde. Diže se. Hatu bijaše prevario san. ima osam dana da sam u šumi. pridržavala se i opet otiskivala. I ponavlja se padanje u dubinu bez dna. oni idu redom kroz čaršiju i pričaju da su vidjeli polunagu Rifku gdje nekud protrča. Možda dotle izradim premještaj u Sarajevo. Sve su radili hitno i šutke. Jedan čas ostade nepomična.. Pridržavala se avlij-skog zida. a suša već otpočela. i pođe kraj Velikog hana. Oko nje se raširi košulja. Međutim Rifka logom leži. a onda se otrže i potroa niz strmu ulicu. da se grči i trza već od misli na njega. okrvavljenih ruku i dlanova. Bolje da ti odmah kažem: izgubio sam i malu Jevrejku i onaj lijepi most. Bog s njom! Ovdje ću morati ostati sve do jeseni. Neka me đavo odnese ako išta razumijem od tog posla! Piši mi. Brzo iziđe komisija i izvrši pregled. Samo da više ne pada kroz taj mračan i uzak prostor. Na pijaci pade ponovo. niz basamake koji vode Drini. idu na groblje i čine molepstvija. zatrese grudi i steže grlo. Voštane svjećice im se savijaju i tope prije nego što dogore. Od one noći Rifka stvarno i ne dolazi sebi.po ćepencima i magazama: niti ima pazara. Sahraniše je odmah pred veče. Jevrcji se rastrkaše kao mravi. psovkom i šamarima. Dijeli se dan od noći.Ledenik odlazi u šumu na Setihovo. čuje doktora. haljinama. uvijek je vraća na postelju. u bijelim pantalonama. Nit ima vjetra. I kroz pritvorene kapke i debele zavjese još se naslućuje da napolju trepti jara. u kom daždi nerazumljiva sramota na nju. Neka đavo nosi sve Jevreje ovoga svijeta! Zajedno sa ovom ludom zemljom! Ogovaranja. koja bdi više nje. Ljeto je tada bilo tek u polovini. Vidi šta se oko nje radi. u dnu jevrejskog groblja. Dućandžije pucketaju jezikom. Pod mojim nadzorom premjeravaju i bilježe ove proklete šume. . razgovori i ljubav kroz ogradu (možeš li me zamisliti u toj pozi?). Samo Ledenik. Padala je na koljena.

pravi kao ledenice. Na Setihovu Ledenik piše svom prijatelju: 189Ubiću se. zemlja se zasiti i voda poče da se povraća iz groba i stvara lokvu unaokolo. U svačijim očima kasaba. Udari studen vjetar i burna kiša. sve bi bilo dobro. otimajući se drijemu: u mraku su im se raz-garale cigarete. bogate obje. vještica? Da nije ovo bosa. romo-neći. a sve se jedno pred drugim pretvara da spava. iznesoše čabrove na sohama i odoše na Bektaševe česme. Ukaza se duboko nebo. svaki sa svojim momkom. džarndžija. prhka zemlja je najprije upijala. Svijet se već zabrinu za zimu. ispod velikog kamena. Nikad se nije zapamtila tolika suša. Leži povazdan u sjeni. Zvjerajući povuče se u kut. Zaključao vrata i ne smije da otvori prozore. draži ga otegnuto seljačko pjevanje što se svaki čas javlja s plandišta: Žedan vode. raskolačenih očiju. ni otave. čekajući da dobro zanoća. opremiše ih u Sarajevo. 190 Papo. Milan Glasinčanin sazva kom-šije i povjeri im kako mu je onaj Petar što se doselio iz Mađarske kazao da kiša neće pasti dok god se utopljenica ne baci opet u Drinu. državnoj zgradi sa kupatilom. Utanjila voda je. Poče da ih hvata strah. ubiću se sigurno. pa onda sjedoše. skače za njom. mokra Jevrejka? Lovi je. Pa ipak kiša ne udari. prekupci po selima. kuća se prolama od svatova. opaljen. Kupaju se u znoju i guše suzama. koji je prolazio s lopatom i trnokopom na ramenu. Kad stigoše na groblje. Izvadiše kese. Izbezumi se kad ostade u mraku. crvena. Pred veče se javi glas iz presušenog močara: uu. Prevrnu lampu. Da znam da će šta pomoći. koji je predvodio one što su zalijevali Rifkin grob.. Niti bi sijena. Zapališe. Kad bih mogao do jeseni da izdržim ovaj ognjeni. Niko nije ništa govorio. Draže ga cvrčci što neće vazdan da umuknu. Sagorjela. Čabrovi su se klatili i zapljuskivali ih vodom po bosim nogama. Ispod njih se na strmim bjela-salo kamenje u jevrejskom groblju. na travi. a ljudi su sjedili kraj njih. Sutra u rano jutro iziđe grobar i kad vidje izrovanu i još vlažnu zemlju oko grobnog kamena. Na zidu škilji lampa. Željan đevojaka. još nije ni iz zemlje i već sagorje. djeci udara svaki čas krv na nos. . jedan otkopa trnokopom zemlju.Obje rijeke se sasušile i došle uske i još zelenije. Suša. ne može da spava. Nije to do mrtvih. drhti i prislanja lice uz hladno gvožđe. Ujednačiše se dani u mirnoj jesenjoj svjetlosti. pa to ti je. poigrava od žege. Krave i koze zasušiše. Sve više mlatara rukama. voćka opada. prljavi Sibir. Oko začađala stakla joj oblijeće žućkasta leptirića. osluškuje da li se šta čuje iz mraka. Jedna snaha iz Sarajeva. ili bar dok joj se u grob ne salije sedam kablova vode. Vriježa se suši i kovrča.. i počeše salijevati vodu. a mrk ko kupuje. Gezule. Povratiše zorniju. U avliji mu def bije. Vrtlari na Okolištima prestali da zalijevaju baš-te i bostane. i krupne zvijezde noću. iskupiše se. Ljudi spavaju pred kućama. Opasa se i obu čaršija. ali je uzdrhtao i prsti mu krupni i tvrdi od rada. Povazdan im se čuje šum nad usnulom kasabom. a sjeme sam uzeo u Pavla na dug . žito izdade posve. zalijevao bih i ja i raskopo sve što je grobova oko kasabe. sa svakog se cijedi smola u obilnim krupnim kapima. fitilj ugasnu. nego božije davanje. Siđe sa Setihova. — Armes \Vesen!1 Popušiše po cigaretu. Oko njega svuda visoki borovi. ali zemlja neće više ni noću da se hladi. — To je budalaština: zalijevati grobove. Ledenik konačno uspio da bude premješten u Sarajevo. U Papinoj kući sve mirno i zatvoreno. pa mu se izmiče. naslanjajući se leđima na Rifkin kamen. i tek kod predstojnika saznade sve o Rifkinoj smrti. Milan Glasinčanin. Svak se obazire za žitom i sijenom. brani se orahovim lišćem od komaraca. jedne večeri.. još uvijek malko pogružen od misli na Jevrejku. dobrom društvu. pijuckajući i pogledajući u nebo. Napuniše sve sudove i uprtiše sohe na ramena. Kuda je ušla. Dugo su vijećali. Veseo je ko prodaje. savijaju sporo. Mnogo se svijeta pobolje. ama za nevolju je svijetu. ženi dvojicu sinova odjednom. napipa sjekiru. pomodrila. Skače i podupire sohom vrata. Eno 188 u mene kukuruz. Noću štekće lisica i uzrujaju se psi. žedan vode. I.. cestara. Kad se pogasiše 187svjetla u kasabi ispod njih. Kao da saziva mrakove. Svaki je otresao blato s nogu. ali se bojim da neću moći. uu. omršavio. Osim Milana Glaslnčanina pomahni-taše još dvojica Turaka. uu. Tek pod sami kraj ljeta vrelina se izbješnje i leže. Pušili su i razgovarali. Žene se onesvješćuju dok pređu preko njive. a on otputova sutradan u rano jutro. Predstojnik mu još jednom čestita na avansmanu. Nikad mira. pršte cilindar. — Ja šta je nego budalaština. Trgovci se krenuše na put. koji je bio još hladan od noći. Tu čuči. U hitnji sališe i ona dva i razbjegoše se kućama. Preznaja se u sparnoj sobi pa odjednom opet hladni. sa strane. opsova nešto i dozva Stanišu. na Sarajevu. nasta-više još čas-dva razgovor o suši. Tu. druga iz Rogatice. slušajući uvijek kako presićen grob bljuje vodu i klokoće. ali kad salise i peti čabar. zbiše i utabanaše dobro nogama. pušeći. Samo znoj i smola i neprestan tlak na umirtviljen mozak. polako punila čabrove.

čeka te u dućanu. Dok momci ne počeše da se kupe u puškarnici i gađaju u nišane iza kojih su. Ali na ljude je naišlo ono skupno ludilo i bijes koji se javljaju pokatkad u izdvojenim i učmalim sredinama. 194 Te jeseni su šljive rodile kao nikad. klizeći čas na jednoj nozi. pasja noga! A oči mu sjaju kao u čovjeka koji je meraklija i na dobru pušku i na lijepo žensko. A Avdaga samo prilegne po tezgi i nišani polako. Često dolaze šegrti i zovu majstore. kad bi se pogodilo. Najmili su i Sumbu Ciganina da svira u žurnu pred njima. Prodavalo se i prodavalo i opet su sve kace bile prepune. i žene su provirivale iza prozora. Malopomalo. Kad pogodi. Jadnica 191ĆORKAN I ŠVABICA Komendija je došla tiho i bezazleno. I kad ona. svi su umorni i zaneseni kao da su gledali u zvijezde. nekad poznat bekrija i saroš a sad čovjek oženjen i miran. Avdagin šegrt je bio tako bijen da zbog toga ne smije više da uđe kad ga zove. moje suho zlato.Te jeseni dorasla kći u Perka opančara. pa se podbija na kaldrmu i crveni. ona prelazi cio cirkus po zategnutoj žici. moj đer-dane. nego izdaleka viče: — Majstore. ispunila kuće šapatom i plačem. usitni. ljigavo i nedokučljivo zlo. Ali uveče je igračica na žici ono što baca kasabu u zanos i plijeni sve što je muško. svaki čas prepriječi sohu na dućanska vrata pa zapne u puškarnicu. to je onaj u sredini iza kog se. a odziva se dućan za dućanom: — Ohohooo . krupna i sva zborana pod lažnom plavom frizurom. oko usta sa tragovima od petrovaca jabuka. A poslije toga nastaju strašne pijanke i pjesme i tučnjave. sad odjednom pobijelje. nego cilja u Ledu sa labudom. a ako ne pogodi. a oni ih rastreseno psuju i gone. došo Mula Mujo iz Okrugle. podigne Leda i po njoj polegao labud koji zamahne dva-triput krilima. Tek dragog dana. i te male pognute kućice.. čupava. Kovači koji zvonko tuku u nakovanj ili djevojka koja maše rupcem. bio je Ćorkan. zabrza. i onda se sve spusti iza zaklona. đerdane. Svi gledaju otvorenih usta i zadivljeni. prelijevale se i širile nadaleko miris alkohola u vrenju. on opsuje nešto u brkove i nestrpljivo pruža ruku za punom puškom. na kraju. kaka je bijela. sakupljala su se samo djeca. napunjenu pušku. mladići i gazde. Prve večeri su prošle mirno. kad pogodi. i muška srca velikim željama i zanosima. utanji se i prelomi u pasu.. A majstor se i ne okreće. Strast se širi i raste. onda ga goni i bije čim stigne.Andrić: Jelena. Svrh čaršije otpočne Vejsil Arnautin koji peče kadaif za Ramazan.. žena koje nema 193U kratkoj suknji i crnim dugim čarapama sve do kukova. od ma kakva neznatna povoda. i povazdan se vježbala na Mejdanu da drže štap na nosu i da jedno drugom daju gromke šamare ikoji ne bole. Direkto192 rova žena. što izgledaju smireno kao čovjek poslije rada. Mak-nuše se i dućandžije. skoči direktoru u naručje i iščezne iza platna. a mušterijama staje dži-gerica u grlu od smijeha. puni i dodaje puške. pretvore se u pakao. Udari rukom po vreloj tepsiji i podvikne: — Evo ga vruuuć . on se malo izmakne pa posma-tra golu ženu od bijela lima i labuda na njoj. On gađa uvijek samo u jedan nišan. Još ljetos crmpurasta. Ona je uzburkala varoš. Za njima su išla bezbrojna djeca i Boško policaj. U svijesti žena i odraslih kćeri ona je stalno živila (i u snovima) kao bezlično. Miješaju se školska djeca. Tako je s vremena na vrijeme i prije bivalo. I Turkinje im dodaju pokoju paru za zejtin ili svijeće. Danilo kasapin podvrisne i otkida zubima lučku od oglodana dovratnika. Dok su pobijali kolje i zatezali konopce. čas na obje. . samo ne bi li pomoglo da se skine urok i napast sa kasabe. Nabijeljen klaun sa bubnjem. I. pa se sva kasaba. — Sikter i s njim zajedno! Šta imam ja s Mula Mujom? I prihvaća novu. postade opšta strast da se gađa u nišan. Prvi koji je igračicu vidio i počeo o njoj da govori. i govori sam sebi. izlazile figure od lima. A o Gospojini se digle žene u Čajniče Bogorodici kao nijedne godine. Avdaga Sarač. pa kad prolazi kroz čaršiju po-mještaju se i dovikuju dućandžije s obje strane. mašući malim zelenim amrelom. dok im u raširenim očima igra svjetlost. poluglasno: — Ih. Samo su mala djeca jednako govorila o akro-batu i klaunu. Kad ne pogodi. odjednom izbezumi. Mala pritište rukom grudi da joj se ne tresu. igračica u kratkoj suknja od žute svile i direktor u izlizanom fraku i čizmama. Ta jevtina igračica iz malog cirkusa porasla je u kasabi do kobne i tajanstvene veličine. prođoše komendijaši kroz varoš. kad su podigli i cirkus i manjd šator u kom su bili nišani za puškaranje.. Jedni po cijele dane i noći ne dolaze kući„ druge donose krvave ili onesviješćene. i koji je najviše ludosti i bruke zbog nje počinio. Te je jeseni došla i pjesma: Oj. Ali ovaj put su se propili i provalili i oni najmirniji i oni koji su se davno prošli pića i skit-nje.

Teret je na njemu za trojicu. jer je on oduvijek neminovan kad se kasaba propije. Počinje komendija. Čim se napije. de? I teglio sam ja što nije živ čovjek teglio. A poslije predstave nastavlja da pije i dvori gazde. 198 to je njegov bol zbog kojega on sad podnimljen i zamišljen sjedi i koji uzalud pokušava da kaže. Ćorkan je prvi planuo. i sve bješnje. nigdje ja prijatelja nemam! Crkne u nekoga goveče. ja izmećarih šesnes' godina u Suljage. Eno mu četiri sina. da nanese vode za cirkus. i vas drhtim dok ne popijem polić. I ta ogromna razlika između ta dva Ćorkana. od godina i putovanja. Ćorkan ječi i sve više pada u onu bolnu.Sin Ciganke i nekog askera Anadolca. bolan. na koncu. i opet da im bude preteško. U njemu raste ljubav. on je bio i hamal i sluga i pomalo budala cijele kasabe. Pobjesni štene: pobogu. — Ništa se nemojite . Otkako ovo dođe. Steru se neke bjeline i muči ga potreba da se ispovjeda. a Ćorkan se diže sa sijena i ide da pomete dućane. Sjedi u polusjeni. A Ćorkan se promijenio kao prema nekoj nesreći. Svašta ima 196 na svijetu. a ja onda jako izlazim. Da mi je sve one džakove soli i žita i sve one fučije vode što sam ih ja na svojim leđima prenio. Nastavlja: . zovni Ćorkana da oguli i zakopa. Jer se pijanu čovjeku otvara komad raja u koji on nikad neće ući. Probudio se s jakom mržnjom na sama sebe. Zaboravlja lako. a njemu se čini da to rastu njegove snage. Svašta. svi vi zaključate svak svoju kuću i pozaspete. I s tih visina gleda na svoj život i na kasabu. Uvijek se pjeva i vrišti i šapće o igračici. do nesvijesti. Smelo je mene samo otkako je ona došla. šta ćeš. a čim padne mrak. na rubu. i igrao i pio. To je stav vojskovođe i čovjeka koji misli. On je posluživao i u cirkusu. Ej-hej. bure za buretom. Kako je težak! »A ona igra na žici!« I laka je kao pero i nogom treperi i samo što ne zuji kao zlatna buba. zaljubljen. Svijet još sutra ujutro prolazi pa začeplja nos. Za desetoricu. — Eh. posječe me. sva Cetini sam ih ja na noge podigo. Predstojnik zatvara kavane i prijeti da će protjerati i cirkus i igračicu. Sinoć je jeo samo kiseo kupus iz rasola i nije mnogo pio. A poslije. pa mi uzjaši na vrat a nogama me tuče u prsa. Tu podiže visoko glavu i govori s gorkim ponosom kao čovjek koji je radio i koji zna. On je na svim svadbama i svečanostima oblačio nekakve zelene i crvene dronjke i veliku kapu sa lisičjim repom. Gazde spavaju. nesrećan bastard. 0 sviću jutra s jakom rosom. stalno je na opasnim visinama. A u mene crvene oči. zatrpao bih dvije ovakve kasabe da se nikako ne vide. Pokatkad kratko uzdahne i gubi se u govoru. Tako je bilo Ćorkanu u sve ove dane otkako se zagledao u Švabicu. kako je jutros težak! Jedva se valja. Gazde mu pale na glavi fišek od hartije. jer je veći od svega što čovjek može i pomisliti a kamoli reći. pa eto! Nigdje nema onog svagdanjeg Ćorkana. ali znam ja i vidim sve. ali ništa ne pomaže. Meo je. sve svršava ružno i strašno. Ali niko ne zna šta je Ćorkan! Bolan. umorna od bijede. Padaju večeri koje dugo zadržavaju nad kasabom rumen sjaj jesenjeg sunca. meću mu barut u cigaretu ili ga zalijevaju rakijom i biju da. Gazde se smiju i plješću po bokovima. Ćorkane. i u snu drhti. da ubiješ i baciš niz vodu. on se prvi napoje i suzna oka gleda igračicu na žici i rukom koja drhti udara takt sa muzikom. k'o gospodska. A ja trčim i ponjiskujem k'o at. pa i to radi kao u snu. kao čauš. razdražljivu iskre-noist u kojoj pijanice tako često plaču. donosio paljevinu i vodu po danu. vidi sebe »u srcu« i »kakav jest«. Djeca bjesna. ljeti u usiianu vazduhu nad lučevim krovom. ima toliko godina. zaspi u zelenim cirkuskim kolima. kad se pogase fenjeri ispred cirkusa a igračica. pa bije li bije. Svaki se dan ponavljaju terevenke. Nesvjesti mu se. On je služio svakom i za svaki posao. Jedva stiže da posvršava najnužnije svagdanje poslove. s noge na nogu. samo rukom zaklanjam oči da mi ih ne izbije. Obučem one čak-šire još od pokojnog Sumbula što su mi ostale. oživljuju pjanci. Svašta! — Sve tako neke misli od kojih mu se srce širi i on se cio nadima i raste. a pred njim sve kao da raste neka uzbrdica. uzmem nadničara. još im otac na197bavio matnuze i kandžiju. ubi me sve-osve. i sve se više penje. kao što je prije činio gotovo svaki dan. i gotovo da i nije istario. takvog su ga pamtili svi i takvog ga dodaje naraštaj naraštaju. on. Neće više da pjeva kroz čaršiju ni igra na raskršću. Glava mu je pala na grudi. Pa ipak. ni pomisliti se ne može šta sve još može biti. Tu Ćorkan toči gazdama i sam pije bez svake mjere mnogo i tumači im šta je to ljubav koju osim njega niko od njih ne poznaje. nego ja. A već kanala i đeriza nije nitko očistio. pa po svu noć vučemo đubre. bolan. što svaki dan igra i tambura nasred čaršije za veselje i zabavu dućan-džija.smijati! Nisam ni pismen ni bogat. a kasaba je odmah prihvatila vatru. svi se slegnu u mehane. — Ej. Čim zanoća i zapale se svjetla. i onog drugog Ćorkana što kopa kanale i grobove i sahranjuje sve što ugine u varoši. U piću on trabunja o igračici i hvali se kako je on jedini 13* 195koji je s njom govorio »pemskim jezikom k'o oficir kakav«.

Već se hvata maglica iznad strništa i vatra postaje jasnija. Ali Ćorkan jok! Poginuću. dok su svi spavali. Avdaga pije rakiju iz kavenog fildžana i svaki čas ga prazni i svaki čas se kuca. Piju odmjereno. Avdagi suklja dim iz brkova. Svaki čas su posrtali i dočekivali se na plotove koji su se uvijali i praskali. nego svaki čas okinu novu pjesmu. visoko. k'o na onoj žici. Gomila zastade. kicoš sa mađarskom frizurom. a kec je u kolu Dimšo Sarajlija. Evo. Sumbo zasvira i najednom svi vrisnuše u jedan glas. a na kolibici se pireko dana sasušilo lišće. Ukočilo ga je pa zalud pjeva i pije kad bez prestanka drhti i čuje sam sebe. i tako čekao gazde. a gazda Stanoje naređuje da mu sviraju Ćorkanovu žalost. Jesenje nebo nisko. Tako se ponavljaju dani sa predstavama i pucanjem i dječjom drekom. pomalo i slušaju. i kako mu glas pisti u ušima kao bol. Smješka se jedva vidljivo Avdaga i prijeti mu glavom. stoji na jednoj nozi. ali on nikako ne dolazi sebi. Drugih večeri on zaboravlja sebe potpuno i priča samo o Švabici. Gazde se pomalo smiju. vodi kolo. — Aman! A ja se probudim. Vriska. S tutiijem im se primiču daljine i visine. neko ne prenese glas da je predstojnik konačno naredio da komendija mora za dvadeset i četiri sata seliti. a za njim ostali sa vriskom i galamom i tukući Ćor-kana svaki čas po ćulahu. Dok. — Jaoooh! — Umri. koji osjećaju oko sebe i u sebi. U neko doba se ugasi vatra. čini mi se. ne bih. — E. i velikim bijesnim pijankama koje samo čekaju da veče padne i raspaljuju se same od sebe i povlače sve za sobom. Ćorkane! A šta bi ti s njom kad bi ti je dali pa rekli. Oni krenuše u varoš. Odmah se prozori zahuknuše. Gazda Stanoje. Dođoše gazda Stanoje i Košta Mutapčija i još neki. čini mi se srce mi se ovoliko nadulo. jedno predveče. A za sto forinti vi bi je i u falake vezali. ja zaspim. Neki dućani se nikako ne otvaraju. Pognut i sijed. razroka Ciganka. Razgaraju se zvijezde. pa Mangu-raš. Vrijeme prolazi. na Ragibegovoj pojati pa sanjam: ona. prestojnik je zaprijetio i vi ćete je svi ostaviti. pa sve rukom pipam sijeno i frževe u tavanu. 201Neka noć kad je kasaba pjancima tijesna. Skidoše zaponce da zamezete dok ne dođu ostali. eškuna! Osvaja noć. Zelena obala. a ono jedino oko mu došlo okruglo i kruži po svima. pošto sam živ! Bolan. Moraju da ga guraju da im siječe meso i toči rakiju. Ćorkan jede. Dašće od sipnje i uzbuđenja. evo ti je. Ispod nogu im grgolji voda. Sva kasaba pije. ali igra dobro i pažljivo prepliće nogama. bolan. izišao van grada i kraj same rijeke načinio kolibicu od rakitova granja. Upravo toga dana Ćorkan je još u podne. a Avdaga samo mezeti umačući ovla-žen kažiprst u so d jedva dotičući sir. kasaba je kao mračna igračka. Do njega je Šaha. i jedva se udjenuše u mali drveni most koji tutnji pod njima. ili se sjeća mrtvih i plače ljuto kao da su juče pomrli. muškobana. krupan. Pije se i prolijeva. Gazde otpočeše razgovor. valahi. pa Avdaga i hadži Seta. — A. — Eškuna. raširila ruke. 'vako uveče. nje ne dam. ne bih je. Kolo svršava. Ćorkane! . Dok opet ne zaspim. smijeh. pred veličinom. Ćorkan sjedi nepomičan. koga sva kasaba zove Zalumac. ustrašeno i ludo. svaki sjedinjuje svoj glas. Ćorkan je pozelenio. — Sva čaršija zajedno nema srca koliko ja. izmijenjen. U njemu nešto drhti takvom brzinom da mu oduzima riječ i snagu da se ičega . Presjekao ga po slabinama pa ne smije i ne može da se makne. Nad njima igra para i prašina. I tu Ćorkan ispusti zalogaj iz ruke i pokaza dlanom kako igračica balansira nogom na žici. a zvijezde krupne i svaki čas se krune i padaju. Pred snagom. silan i tuđ. pa Santo gvožđar. pred lakim koracima i raširenim očima. Prvi je došao Avdaga Sarač. dotakao. Po podne je za199klao jagnje i metnuo u vodu lubenice i rakiju. šatro bi je. pasji sine. Zapališe. a lice mu došlo nepomično. tvoja je. ne smije dirnuti u nju. a drugom nogom samo 'vako što čini. pa čini s njom što hoćeš? A? — Morebit ne bih ništa. I dođe mi neka žalost.sjeti. Sručiše se kao potok u Zarijiinu mehanu. Upravo je Sumbo otirao brkove i izduhivao žurnu da zasvira. Tako su ušli u grad: naprijed Sumbo svirajući bez oduška tanko. Čuje se samo žurna i podvri-skivanje i mukli tresak. Piju brzo.— Ama. Niko ne govori o Švabici ni o predstojniku. pa svaki čas lagano zašušti na vjetru koji ide pred veče. Sa vjetrom i šumom. srce je u mene! I bije se gromko u grudi. pa samo gleda od jednog do drugog. Eto! — Lažeš. i skrivenim plačem po kućama. onako. — Ih?! — E. Car da je. Nastade zabuna i šutnja. kad stiže Pašo kasapin i donese 200 glas da sutra u podne mora da ide komendija i Švabica.

Oni ga opkolili i mašu granjem i fenjerima. Blijed sat pred zoru. kao što govore soldati: — Vaša holka nama tancuje. Njegova je sjenka nestalna. Gazda Stanoje ih reda i komanduje. bolan! Popečemo je na žicu još noćas da igra. svirke i doviki-vanja. drugi traže ulaz u čador. i padaju i dočekuju se na čadorsko platno. tancuje. Mejdan je odjekivao kako su zakucavali sanduke. hvata ga za kaput i. trne svijest. pa makar . Gazdu Stanoja je napala štucavica. Ali umjesto da budi igračicu. to je golicava vrelina od misli na nešto čudno i neobično kao što je tijelo tuđinske žene na žici.. zadihan i pod-bijajući se svaki čas na kaldrmu. što ti mene večeras uvrijedi. Pred Konakom bijahu pobijeni mali borići i hrastove grane i povješanii fenjeri. direktor je još jednom ogledao bravu na kolima i onda. I Ćorkanu je usadio u ruku neku hrastovu granu. Prekide ga urlik. svaki nosi borić pred sobom ili fenjer od hartdje.. silovito ili sramotno. — Da igra! — Coček! Sve se izmiješalo. Komendija je vadila kolje i savijala konopce. 203Sve se gura i dovikuje. Plaćena je grdna globa. 205Pijanci su postajali nestrpljiivi. koja je odmah pored cirkusa. kratka i smiješna. Ćorkan baci granu i utrnulom rukom pipa platno. ili ma šta što je bolno. govori trijezno: — Kamo ta djevojka da igra? Platićemo. pa i on korača nesvjesno je držeći i jednako mrmlja: — Tolika ljubav i dosluk. Toliki so i hljeb mi pojedosmo zajedno. — Otvaraj! — Da se igra! — Stan'te da mu ja kažem! Ali svi viču u jedan glas. Pomalja se direktor sa svijećom. I Ćorkan zaboravio svoju žalost. — E. neki na zemlju. a on da budi djevojku da se obuče. ovaj . — Sjedajte! — viče Stanoje. gazda Stanoje. Oni odmah povadiše borove i granje. Gazda Stanoje je najbliži direktoru. E. ev' ovdje me boli! Ali se ne čuje ništa od pjesme. Sumbo zalud započinje pjesmu. samo se s vremena na vrijeme sav strese.. povratila mu se smjelost i snaga. otišao u žandarsku kasarnu. Stanoje ga miri i govori mu trijezno i s visine: — Šuti. Sutradan je pukla bruka. Vraćali su se u dućan po pare. Najbješnji je Ćorkan. Gazde su zvane kod predstojnika. a ti i prestojnik da držite svijeću. jer su sinoć oficiri slavili neku svečanost. Neki sjedaju na klupe. Platna se u mraku bjelasaju i nišu. fala ti. Jedni tuku u prozore cirkuskih kola. — Kamo je? 'Vamo s njom! — Žicu! Žicu! — Zateži žicu! 204 Na koncu se Stanoje i direktor sporazumješe da oni uđu u cirkus i posjedaju. Jedva uđoše. Ogrnuo se nekom kabanicom i podrhtava od studeni i straha.— Ode ti Švabica! A Ćorkanu se ražalilo. teško diše i sjedi smireno kao da je u crkvi.. sijekući ga zelenim hladnim očima. I neki novi se pridružili. Ostali su zbunjeni svjetlom i još pjanije žmirkaju. pa ti meni da rečeš. ali posrće i koleba se. Ispadaju iz mehane kao da ih ko baca. doste i prijatelju. — Molim lepo. Neki zapinju za konopce ili daske. slabi vid. Svijeće da držite! Svi psuju prestojnika. Neko uzeo pa udara svom snagom u žuti limeni tas na Mušanovoj ber-bernici. Miješa se Dimšo Sarajlija kao tumač i zanosi malo. Svi trepću očima i zgledaju se. pa idu kao litija. Sve je još tu. i upravo je svitalo kad su stigli žandari. Oborio je glavu. Ona će da igra. Gazda Stanoje predvodi. pa ti da me uvrijediš. ispeo se na neku burad i viče gazdi: — Šta prestojnik? Pilim ja tebi i njemu. Prošla je ponoć. apetiti se gase. baš ti fala! Ako! 202 I oko mu suzi. Jedino što može da se izdigne i uzbudi rasijanu i tupu svijest. Ćorkan se drži kao domaćin. jer svaki naređuje drugu. tancuje. Pokušava da razgrće i tapće piljevinu. mašu rukama. Neki neće. neprestano ga prekidaju. Tijela se hlade i zamaraju. Ali se guraju drugi. I sve je poraslo veliko i važno. U cirkusu Ćorkan teškom mukom zapaljuje dvije lampe. Pašto kasapin je zaspao na klupi od tanke ne-oblanjane daske koja se pod njim uvila. Stigoše do cirkusa. Kraj njega Ćorkan posrče i govori: — Uvrijedio si me. nego mlataraju rukama i pjevaju. A pred .

haj. i čađi od sinoć. Oran je i lak. na život oduvijek. na žalost. Same mu noge poigravaju. amaaan! Stope ću mu ljubiti! Pomagaj. sitno. Ciganina fukare. Svi! Svi! I smijao se glasno od zadovoljstva da je sve to prošlo i da je sam i veseo i slobodan. (On je. nego se uputi izvan varoši. Smijao se još dok je uzimao (»na odradu«) sir i somun u Suljkovu du207ćanu. i poče veselo da se vraća. Posmatra kako kroz ispale frževe i pukotine probija sunce u dugim prugama i kako u njima jače zatitra prašina kad se on makne na sijenu. Pred njim se otvara poznata čaršija kao na doček. u toku rata izgoreo do temelja. Miluje ga vedar dan. kukavca! Nikad višeee! Nemoj. opkoljena zelenilom. Raširio je prazne ruke kao da drži nevidljivu šargiju. ali bez želje i sjećanja koje bi ga mučilo. Kasnije je počeo. dina ti! Ali Ibrahim Čauš je tukao odmjereno i strahovito. nisam. a koštunjavi Ibrahim Čauš ga je tukao volovskom žilom natopljenom u sirce.) A ta plaža. A kad je sišao sutradan opet. ciganski: da ga ne bije. Silazeći niz merdevine. on ne može da se sjeti muke i svega što je prošlo. — Prošlo te.. Isprsi se jače. Nešto mu oči zalijeva. Pomisli na čaršiju. pjeva i poigrava. nasred Mejdana. Ćorkane! — Piše li ti Švabica? — Budali vazda Bajram! — Pozdravio te Ibrahim Čauš. kolutajući očajno jedinim okom. jede. na rad. Mejdan je prazan. Još se jednom sjeti: — Eh. tiridiridiridiridiridam. slatki! Ubiše me.. — Nisam. Uboji i masnice su narasli u beskraj i ispunili ogromnu noć koja mu ne da oči da otvori. bez misli i riječi. a iz utrobe mu se širi neka vesela snaga po cijelom tijelu. nego su mu umjesto glasa samo mjehurići pjene prskali na ustima. po hljeb i duvan. bila je sva od ble-dožutog ili crvenkastog . Stegli su ga. i koju mjere samo odmjereni uzdasi i gutanje pljuvačke. a desnom se bije po pucetima od koporana kao da kuca u žice. sa ogromnim tamno-zelemim krovovima i tankim dimom iznad njih. noge savija u koljenima a glavu naginje čas lijevo. dođe mu smiješno kako meće nogu za nogom s jedne prečke na drugu. ti-ridam . I sve se to natovarilo na kola i zorom drugog dana krenulo. Sunce mu udara u oko i blješti kao da se igra s njime. Samo kad se okrene na stranu gdje je bijen. Ćorkana su jedinog zadržali u hapsu. kao što je uvijek činio. a? A on usitnio. smiju i dovikuju: — Ooo. ti-ridam. tiče Švabica. Bolovi su pomalo iščezavali. zbijena u gomilu. zdravo svanuo. bio ga je sve dok mu se nije oduzeo glas i dok više nije mogao da vi206 če. ostaće u sećanju onih koji su ga poznavali. Osmog dana on se probudi lakši. Poslije je pao u san i spavao dugo. I tu je danas zgarište. nego radosno more. Naročito njegova plaža. i u snu je osjećao onaj sladak mir što nastupa poslije muka. Sve je nepromjenljivo i istinsko na svom mjestu. i spavajući sve je jecao i cvilio kao što čine mala štenad u snu. kao suze. tako je duga i široka. nije se više ni vraćao na pojatu. Anđrić: Jelena. Bio ga je kako mu je naređeno: »dok ne istjera vas sevdah i kenjčiluk iz njega«. Na svaki udarac je odgovarao sve višom vikom. 14 I. malen i povučen. tup.veče je splasnuo čador cirkusa kao prišt. Ćorkan je uzmahivao glavom na svaki udarac i govorio ubrzano i zagrcavajući se. Pod njim je kasaba. gdje bi on smio govoriti protiv predstojnika. i šta se njega. Kad se probudio. ali samo načas. Preklinjao ga je plačljivo. kao veselje. na zelenom ostrvu. a ne vidi nikog. koja nema kraja ni buđenja. hajhaj! Samo napola čuje da mu dovikuju. haj. Ćorkan prolazi kroz čaršiju igrajući. sagrađen svega nekoliko godina pre ovog drugog svetskog rata. I kad bi htio. našao je kraj sebe hljeb i lonac ostudenila graha po kom se bila stinula kora. jer nije kriv. Ibrahim Čauš. da silazi. on za jeca ali se ne budi. Nije to čaršija. Penjao se na brijeg pored starih šanaca iz kojih je rasla bunika i nizak divlji jorgovan. žena koje 209ŽENA NA KAMENU Hotel »Marina«. Brzo se vraćao u grad. Ibrahim Čaušova djeca su se penjala na hapsanski prozor i gledala ga. Inače je i dallje spavao dan i noć. U sumrak su ga ispustili i odmah se odvukao na pojatu i nastavio da spava. gospodin prestojnik. i prepliće nogama: — Ti-ridam. svi su oni mene namučili: i Švabica i prestojnik i gazde i Ibrahim Čauš. Sve mu u ušima šumi i sve mu <se u očima slijeva i talasa. i lice mu djetinje maleno i puno suza. Čini mu se da je manji od djeteta. ukočen. Ponavlja se stara igra. Tako mu prođe nekoliko dana. ti-ridam! 208 Čaršilije se naginju s ćepenaka. čas desno: — Ti-ridarn. nisam. Lijevu ruku drži daleko u stranu i poigrava prstima. Tako su ga ostavili. Pokatkad je i budan po cijele sate.

Niko ni za kog ne zna. i siđe niz stepenice ili skoči sa stene u more. Ne spava. One. slično njemu. i ćutanja sa nepoznatim značenjem. ugrađene u strmu liticu. kao predana žrtva. knjige. Na glatkim površinama džinovskih stena gosti su se sunčali kao na naročito udešenim kamenim posteljama. pravilnim. Gosti se uglavnom misu među sobom poznavali. S vremena na vreme. kao po 210 prećutnom dogovoru. obično nedeljom i praznikom. Kupači su. 212 po njenim kostimima. Većina je imala svoje stalno mesto i zauzimala ga svakog dana. kao što prosuta kaplja tečnosti zauzima oblik prema fizičkim zakonima svoga sastava. svetlom i modrom 14* 211miru zemlje. Da. debeo. sa rukama sklopljenim na grudima. Tu je na čudnoj tački svog nekadašnjeg života. Oko takvih žena boje prosto pevaju. Sedi na baštenskom zidu. kome sve više služi sve veći broj ljudi našeg vremena. a ukoliko je bilo smeha i razgovora. maramama i toaletnim predmetima mogao se naslutiti njen lični ukus i smisao za boje To su te žene koje imaju u najvećoj meri razvijeno. ona je dolazila uvek u isto doba dana. na obali bi zavladao opet mir. Pa šta bismo mogli kazati i o ovoj statuarno ispruženoj ženi. da bi se ubrzo zatim vratio na svoje mesto i zauzeo pređašnji položaj. naročito oko žena. kao što leže kamene kneginje na sarkofazima. teglice i flasice sa mastima. ali nečujno tiho i tako skladno da je to više kao deo vasionske harmonije. kao da je to sve što imaju da kažu drugima o sebi. prolazi brzo. operskoj pevačici na letovanju. bleštavi mir. Niko nikom nije tu smetao. sedela je tada na visokom zidu koji je okru-žavao njihovu prostranu baštu. kao što ni on ne mora da vodi ni o kom drugom.. Samo ponekad. uzdignutoj nad morem i izloženoj suncu bez senke. Sve se to prepliće u njoj. Oko većine kupača. jasno izgovorene ali nerazumljive reci. i posle kraćeg plivanja vraćala se na svoje mesto. širio se užaren. koja je ležala malo podalje od ostalih. Ipak. koje je tu duboko. a nepo-grešno kao priroda sama. koje dnače ne bi umele da ih vide. a usamljen zrikavac iz hotelske bašte ili otrgnut povik s mora krnjili su ga samo na okrajku i samo trenutno. za koju nije ni slutila da živi u njenom sećanju. Pored zida prolazio je sporedni put. Sa njih su skakali u more. zabavljeni svaki sam sobom. predana kultu sunca i tela. neupadljivim skokom. ali lepo razvijena i negovana. Na jednoj od tih kamenih ploča. Ništa ini gotovo ne znamo o ljudima kojii prolaze pored nas ili leže u našoj blizini. raspoređivala oko sebe svoje šarene sitnice. čitali na svojim kamenim ležajima. i o ugledu onih kojima sve to pripada. kao urođeno. i otkad je na svetu. zauzimajući položaj koji odgovara potrebama njegovog tela. S vremena na vreme bi se dizala. gledali kroz velike tamne naočari na modru pučinu. već prema godinama starosti i mogućnostima i prilikama u kojima se kreću. ubrusima. koju samo mladost daje. Zid je bio od tvrdog kamena. skakala u more. remeteći tišinu i kvareći utvrđeni red. U stvari. čas na leđima čas sa licem na ubrusu. Polubudna. svaki sa spokojnim osećanjem da niko ne vodi računa o njemu. i ne da zaboravu da se ustali. nego neodređenom početku toga doba. Bez sjaja i svežine. kao bunovan. novine. svagda sama i bezimena. Takve žene kao da izvlače iz prirode nove boje i stvaraju između njih nove odnose i prelive. predavala se sunčevoj vatri i polusećanjima i polusno-vima koji su navirali odnekud iz nje. i svi omi zajedno gube se u njoj. bio je manji ili veći krug raznobojnih predmeta koje su sa sobom donosili na kupanje. Odlazila je među posljednjima. ali sanja. 213Izlomljeni pokreti neki. smeštaila se žena srednjih godina. u njenoj četrdeset osmoj godini? I ona sama se trudila da zaboravi i ko je i šta je. ili se sklopljenih očiju prepuštali jari i sjaju velikog sunca na beskrajnom modrom nebu. govore i žive bojama. opet se vraća. ležala satima. dešavalo se to bez vike i bez mnogo pokreta. preko dva metra visok. sveden . Ničim nije padala u oči. neba i mora ležala su tela fakirski nepomičnih kupača kao pod uticajem svemoćne i nepoznate opojne droge. ako ne možda tom svojom jako podvučenom težnjom za neupadljivošću. možda bliže krajnjoj granici. a izlazili su iz mora preko betonskog stepeništa ili se peli uz gvozdene lestve. leži na tri koraka odstojanja. Veliki ubrusi za kupanje u jarkim bojama.na meru ženskog bića i moć naših ljudskih čula. između mladih bračnih parova ili prijatelja. Na stenovitoj obali.kamena. Pravi bedem koji je prolazniku davao tačnu sliku o veličini i bogatstvu bašte koja se krije iza njega. raznobojne kutije cigareta i šareni nedeljni časopisi raznih jezika. A čim bi oni otišli. posut iglicama . sa svim onim što jesu i što hoće. Šta živi i kruži u ženama i ljudima koji u raznim položajima leže nepomični na kamenim pločama male plaže pod avgustovskim suncem? U svakom od njih je ćela ova vatrena vasiona. protegnuta. okrećući tako sa svake strane svoje telo suncu. niko ne pomišlja i ne sluti šta se dešava u stvorenju koje. Polagano i mirno. tanka i sklopljenih očiju. bez njenog izbora i protiv njene volje. svoje boje. i rušila se strmo u more. one ih samo otkrivaju našim očima. lopte. one šire oko sebe. U tom žarkom. Sad vidi jasno. Svaki se spuštao na vreo kamen. prostirala pod sebe svoj veliki ubrus od sunđerastog tkanja narandžaste boje. iskrcali se i zadržali koji čas na obali. uvek na istoj. osećanje za boje i sklad boja. I ništa se više ne bi moglo kazati o toj ženi. Marti L. kao biljke. naišli bi u barkama i na motornim čamcima kupači sa velikih plaža. neki od njih digne se.

A zatim je odmah krenuo dalje. I da li je sve to upravo tako bilo i koliko je stvarno trajalo o tom ona ni onda nije mogla da sebi da računa. htela bi da se pokrije. obalom ili putevima između baštenskih ograda. gonjeno nepojmljivim. imala je običaj da se krišom ispne na visoki zid i da sa njega gleda na more ili posmatra retke prolaznike na putu ispod sebe. privukla je sasvim uz grudi. Isto je kao u noći kad se na spavanju otkrije. Čovek se još jače nagnuo. bez mere. kao i onda. vratila u prvobitni položaj. . pa studen stane da je napada i osvaja. Nepomična kao kip. Sa obe ruke držao je kapu na grudima. do vrata skrivena iza zida. U daljini se videlo more i na njemu dva nevelika ostrva od mrka kamena. Čina se pribrala i rekla sebi da je to »samo« 215Muni. savlađuje i fizičke zakone. izrazu lica i ćelom držanju niti je ona bila devojčica iz gospodske kuće. nešto sporije. nagonski je brzo spustila uzdignutu nogu. 216 Sve je postalo bezimeno. uvek na istom mestu i uvek u istom položaju. bezimenim snagama. sve do utrobe. i to u takvoj fakirsikoj bedi i golotinji da su morali sakupljati priloge za njegovu sahranu.. niti Matija nadničar i čudak. pola nadničar a pola prosjak. svagdašnji Matija. ali oštro i siktavo kao dva tanka sečiva kad munjevito i ploštimice pređu jedno preko drugog. struju hladnog vetra s mora. Matija je škrtim pokretom skinuo izbledelu kapu. nego neprestano odlaže da izvrši pokret koji je u sebi učinila. Oči su mu bile velike. Najprije je posrnuo kao da je od njenog naglog pokreta odjednom izgubio oslonac. svi su ga voleli i tražili.. tako da je cvoknula zubima i da joj iz suve zemlje. vVl'I kad mu je uhvatila pogled. kao da velikom. iznad čarape. govorio vrlo malo. ali ne može da se odvoji od dragog sna. ako ne i više. — I. kao da ga je zov-nula. provrveli bolni mravci uz noge. ugledala je ispod sebe starog Matiju. a kamoli danas. podigla je malo više nogu. kraja i konačnog izgleda. Tako je sva puna studenih trnaca i bolno prijatne jeze. Ona je skočila sa le-stvica. naročito za baštenske radove. Nekoliko godina docnije (bila je tek udata) saznala je jednog februarskog dana. nepomičan u svom neprirodnom položaju. sinjorina Glas mu se gubio. I sa slašću trpi studen. Zbog njegove vred-noće i potpune ravnodušnosti prema novcu. Matija se još više nagnuo prema njoj. nije ni primećivala da li ko prolazi putem ni da li je gleda. kad je nisu napuštali iz bašte. Taj običaj joj je ostao i docnije kad je mogla slobodno da izlazi i kad joj nije više ni priličilo da tako šiparički čuči na zidu. Naglim i slobodnim pokretom tela zaokrenula se i odjednom prebacila na drugu stranu zida. Nepomična devojka je gledala jedan trenutak tog čoveka kao da ga nikad nije videla. Pedesetogodišnjak bez kuće i bez žene. kad je jednog dana opet tako sela na to svoje omiljeno mesto. Bilo joj je petnaest godina. Zanesena. Nije odmah sišla na zemlju. Još kao devojčica. priseoajući se s na-poirom s koje strane je došao i otkad tu stoji ispod zida. kao probuđena. prateći celim telom taj pokret. hvala! Tako se izgubio u zelenilu. sve do kukova. ni zid nije bio zid. izgleda. sa obe noge odjednom. (Zavijorila je svetla suknja. dokon. ona je još podigla nogu. svom težinom. koja je sada izgledala neočekivano bliza i neverovatno tvrda. tako da je bradom dodirivala koleno. Tarući se jedna o drugu. i. ali se zadržao na nogama. ni prohladni vetar ono što je inače. a drugu je podigla i potpeticom se oduprla o samu ivicu zida.. skupocene vatre. bez ikakve veze sa njegovim od rada već iskrivljenim telom i prosjačkim odelom. Sve je bilo izmenjeno. i letelo nekud kao vetrom nošeno maslačkovo paperje. koji je i . čiste. Okrenuo se još jednom. i kako prodire u telo sa istom onom studenom jezom koja ulazi i na oči što gledaju staklasto modro i naborano more. Duvao je lak burin. i zanosu koji. još nekoliko trenutaka posma-trala čoveka na putu. na onoj uzdignutoj nozi. kao da je vezan za njene pokrete. Tek u jednom trenu. da je u svom sobičku ispod krova umro stari Mati ja. Sva ostudenela. u neobri-janotn preplanulom licu njihov pogled je bio sav od neke bogate. 217— Hvala. sa malo uzdignutom glavom. sporedno i lako. smeškao se stalno i čoveku i životinji i biljci koju okopava. Izgledalo je da u tom položaju ne može dugo ostati i da će pasti. Jedna noga joj je visila niza zid. i hodom i izgledom opet onaj stari. zašuštale su svilene čarape tiho. I već je sa obe noge stajala na srednjoj preoanici drvenih lestava u vrtu. bezazleni Matija. Onda bi danima lutao. Tada je primetila da mu se oči šire i da su neobično sjajne. Osećala je kako hladna 214 struja vazduha ide uz nago stegno.) I već je sve bilo opet izmenjeno i vraćeno u svoj prvobitni svagdašnji položaj. i treptala očima kao zatečena u lakoj krivici. Samo je još mrmljao. Okrenula je glavu i. Boreći se sa stidom kao sa hladnom strujom. Ali zna i danas. Još jednom je osetila uz naga stegna. dobroćudan osobenjak. postala je mirna i sigurna. da je sama odjednom učinila kraj tome izuzetnom trenutku. slučajno. posle trideset i toliko godina. osećajući kako trne od nekog straha i visine. a odmah zatim je.. Radio je kao da je vezan za zemlju. kao pred kapelicom pored puta. ali bez uspona i pada. nov i živ.pre toga i posle toga izgledao posve nevero-vatan. a koji je negde između te dve nevero vatnosti ipak bio i postojao tako živo i sigurno kao svaki drugi javni i priznavani događaj njenog života. on je radio po imućnijim kućama. uzbudljivom brzinom plovi na iskričavom talasu. Ostajući nepomičan i jednako zagledan u nju. (Šta je to što vide oči koje tako gledaju?) Još malo je podigla nogu. On je ispružio glavu napred. To je bio snažan pogled. Po svom položaju.ostareliih razgranatih pinija.

jer za velike i teške promene svog života čovek ne bi mogao nikad da kaže tačno kad su počele. da ućutka pitanja. to je podmuklo i varljivo. sa izuzetkom letnjih meseci. nagore. a sve to bez nežnih reci i tepanja (bez reci uopšte) i otužnih roditeljskih milovanja. a bolno privlačna slika? Osećajući potrebu da se brani i sa naporom nalazeći snagu za to. uvek i samo isto: vijugave. ide avetinjski sporo preko stena i neba i modre površine imora. Ali kad su joj zahvalili i već krenuli ka izlazu. ali nasmeja-nih i nezlobivih sudova. (Njegov ukus nije nikad bio mnogo fin ni njegov ton naročito delikatan. na strašno i stidno. I ona je dala svoj prilog u novcu. zbog obilja strasti za sve. Negde. ukratko. od nekog vremena. samo otac. fino 220 građena jedrilica. bez svih onih znakova slabosti koje tako često opterećuju tela i najlepših žena. da nije nikad ni bila. ali je u njima bilo neke prirodno hrabre i vesele svetlosti koja je pomagala da se stvari pre zapaze i bolje vide. sa kapom u ruci. meka. žena se malo podigla i naglo okrenula. ali nije razmišljala mnogo o značenju tih reci. Otac. hvala! Trgnula se gnevno i sa naporom izronila iz neželjenih snoviđenja. ona ga nije osećala. Tako. bez straha i poroka. sa kojim je bila vezana nedoglednim veza219ma. Sve ovo što joj se dešava od nekog vremena. Zatim. jednog trena. Otud je donela novu. ne iskrsne opet i ne ispreči se pred nama. ogromna. bezbojna žena sa pasivnom dobrotom ljudi koji su dobri jer drukčiji ne bi mogli biti. To je počelo otprilike pre tri ili četiri godine. najpoverljivijeg prijatelja. Živela je njegovim životom. a urođene uzdržljivosti u svemu. kao što ni ti njegovi šaljivo oštri i preterani sudovi nisu bili uvek doslovno i u celosti tačni. Sad je ležala sa licem u dlanovima kao u rasklopljenoj knjizi. sinjorina. iz-nakaženo snom? Zar je prokletstvo starenja toliko moćno da ne shvata samo našu sadašnjost. koji je bio raskošan. Njen ose-ćajni svet bio je tada još netaknut. evo. u polumraku. Dok jednog dana. nego vlada i našim seća-njima-snovima? Otkud i čemu ta slika od pre tridesetak godina. da ne može uopšte biti. neočekivanim povodom. 218 Sva još pod težinom sna. ona ga je brzo posle svoje prve udaje napustila. strašne i tajne puteve svoje borbe sa godinama. jednostavan do prividne grubosti.) Čula je. oba kratkotrajna i bez pravog značenja i . bez suviška sokova. i izgledao kao da takav samo i može biti. ljigava. I od tada je živela stalno daleko od njega. da ili zaboravi. Ali u crvenom mraku iza sklopljenih očnih Jkapaka mogla je da pročita opet isto. samostalnosti i iličnoig dostojanstva. svoje snage. Živela! Šta sadrži ta reč? Dva braka. pre nekoliko godina počela je da primećuje u sebi i na sebi prve promene i znake starenja. dovoljan sam sebi. a pokretljivo kao laka. opirala se budnim de-lom svesti. njenim osećanjima sebe. Potreba da o njemu misli ili čak govori nikad se nije javljala u njoj. A more. on je rekao ne njoj. Otprilike. dosledan. opipljiva. čas opet kao da su se maločas pojavile i otkrile njegovim očima. izvitoperena. A sada. i da se kod svakog od njih kida između čeličnih i pakleno oštrih zubaca: jeste — nije — jeste? Trudila se 221da ne odgovara ni da ni ne. Još u detinjstvu čula je jednom prilikom jedan od onih njegovih »inženjerskih« grubih. u protivnosti je sa njom celorn otkad je i kakva je. sve se menja. jer sve bi to bilo duboko ispod onog što su otac i kći ose-ćali jedno za drugo i mislili jedno o drugom. Ali ona su se javljala opet. stvarna. I okrećući se jednako pozdravlja. vedar. odjednom je zamolila da pričekaju i otrčala u spavaću sobu. Čovek sa velikom telesnom snagom i potpunom ravnotežom duha. ženstveno i osetljivo. Otkud sad ovo neočekivano sećanje.Mladić i devojka koji su došli po taj prilog pričali su da pokojnik nema ni košulje u kojoj bi ga ukopali. koje je oduvek najveća radost njenog života. jedina i velika. nego sa svima njenim shva-tanjima. veća i crnja nego što je bila pre tog kratkog i varljivog zatišja i olakšanja. sliven sav iz jednog komada i teško pristupan uticajima spolja. Ta muka izgleda ponekad teška. — Hvala. Tu se javlja njen otac. belu i finu muževljevu košulju i predala im je da u njoj sahrane siromaha Matiju. bez niskih obzira i sitnih računa. porodičnom tradicijom. u potpunoj protivnosti ne samo sa njenim željama. na terasi. Čas izgleda kao da su oduvek bile tu. na nešto njoj potpuno neobično i neprijateljski tuđe. na neki način. slobodan. a njeno telo. i u kom je ona imala uveik i u svemu ne samo oca nego i najboljeg. bez suza i potrebe za osloncem. I sada. bez izgleda i pravog odmora. uzaludne ali neprekidne borbe bez saveznika. sa vaspitanjem i. Rođena i odrasla na moru. nego jednom od svojih drugova da je »ženina mašina stalno na oprav-ci«. smešna. ne zamračuje samo budućnost. koji je u njoj voleo mnogo više nego ćerku jedinicu. Više lebdi kao džinovska senka nego što ide. bela. uzgred. on je tu svoju ćerku (»inženjersko dete«) i vo-leo upravo zbog njene snage volje. bez traga tupe težine i mckote. sa dvosmislenim smeškom na licu. ono je bilo i ostalo skladno i snaž-no i mramorno čisto. jednostavnosti duha i odlučnosti u mišljenju i postupcima. A zatim dođu dani i čitave nedelje kad izgleda da »planine« i nema. protegnut i ogroman. kao crna planina koja zaklanja svet i neće se nikad pro-meniti ni pomeriti s mesta. Godinama. bilo je u tom njen prvi i glavni protivnik i mučitelj. nekad pre nekad posle. a raspolagala je njime i vladala kao ogromnim i beskrajno raznovrsnim bogatstvom. nikad majka.

Zatim velika desetogodišnja ljubav sa pravim čovekom. To je bilo njeno najbolje doba. Za svih dvadesetak godina toga svog života ona nikad nije propustila da leto ne provede na nekoj plaži. besmislene optužbe. bez trzavica i poniženja koja inače često prate tu vrstu uspona. da grozničavo proučava svoju kožu. Samo bez bruke! Nedeljama i mesecima bavila se pitanjem najpodesnijeg kostima za kupanje. interes obamre. mirna. nego ludilo koje joj zaklanja svet i život. A ako. sjajni vrhunac svake njene godine. iznutra se prlja. bez bleska i velike radosti. i uzgred. bilo lepo i dostojno. svemogući bože. pitanjem ikoje je nekad rešavala kao kakav mladić sportist. Sama sebi nije mogla da veruje. iz godine u godinu. daju draž i toplinu licima skromnih starica i dostojanstvo čelu mislioca. A to što je u početku izgledalo kao užas u koji je teško verovati i strašan san koji se mora raspršiti. jer te bore izazivaju kod onog ko ih gleda ista ona osećanja sa kojima ih ta žena nosi. ali bez bruke. I sve je tako išlo. onda opet on . sa krajnjim naporom. žena koje nema 225liom hvata taj svoj novi pogled. jer u tuđim očima traži da vidi samo jedno: utisak koji ostavlja njena pojava. ali ne može da se zaustavi. probija. nešto nakazno. Njen glas je i sada pun. I raslo je i ustaljivalo se docnije sa svakom godinom.samog proleća počinjala da se pita i posmatra. čini joj se. primajući sve kao najprirodniju stvar na svetu. naviru u njoj te misli i strašne. Svaka reč je peče i boli. a ipak uvek vidljivih. ni u čem. tvrd. kao iz dubokih haluga i planinskih provalija. I ljudi su govorili o tom kao o malom čudu. Izgledalo je i drugima i njoj samoj da prirodni zakoni zaista nemaju vlasti nad tim telom. zaista došlo dotle da ono nije više za plažu ni za pokazivanje. i uvek na najsrećniji način. Ali je isto tako dobro znala da ta njena pitanja znače: je li mogućno da stari i ružnja primetno i nezaustavljivo. Išlo je. lako. da ni sama ne može bez straha da ga gleda. Ni seda vlas nije časna kad liči na sramotu koju sakrivaš a sakriti je ne možeš. Jer sumnja i briga vide ono što sreća i pouzdanje ne mogu nikad da sagledaju. među veseo i svirepo blešlav svet? Ovih poslednjih nekoliko godina ona je tako od .Andrić: Jelena. Ni hora na licu. i pre svega vidljivih bora na licu lepe žene koja počinje da stari — bije hlad i pustoš. smeška mu se. sačekalo je na početku idućeg leta već kao deo stvarnosti i stalna briga. a ka223moli da ga iznosi na sunce. Ne život. Laka senka između nje i njenog leta na moru. vidi sebe onakvu kakva je u toku mnogih godina svoje izuzetno duge mladosti morala biti u očima drugih. nego čak i samo telo kao da se teško čisti a lako prlja. Dalje. starost nije dobra ni lepa. kolebljiv i ispitivački oštar. Uselila se u nju i tinjala tu kao pritajena bolest. jadan. ali on i kroz osmejak. I suviše su govorili! A ona 222 nije ni mislila na to. njena dvadesetogodišnja karijera oper-ske pevačice. koje se odmetnulo i postalo joj neprijatelj. kao mračni i kiseli sokovi. nešto od tog sjaja mladosti. koji su joj potrebni za njeno letovanje. i beskrajnim. A mladost je čista. ovde na suncu i vazduhu. Ali tada se. zla nagovest koja je otišla sa njom da zimuje. Evo i sada. Ni u čem. pa čak i neizbežni kraj. Govori sama sebi kao da se sa nekim nevidljivim prepire. ni sunca ni šarenila ni žamora na morskoj obali? Je li mogućno da je sa ovim prokletim telom. Iz tih jedva vidljivih. neočekivana i neverovatna. A šta da misli o svojim očima? Ništa nije teže ni strasnije nego gledati svet oko sebe očima bivše lepotice. ona ga nije ni očekivala. nije moglo biti odgovora na ta njena bezglasna pitanja. po provincijskim muzejima. gotovo sramotno. Pogled takve žene koja stari postaje s vremenom sve više nemiran. ali te iste bore na licu lepe žene koja počinje da stari izgledaju kao zli pečati i ožiljci poraza. kao zalutao putnik geografsku kartu. Ne. to je sterilizovana čistoća apoteke a ne čistoća cveta. sve do tog leta. ostaje uvek malo prašine u borama lica i naborima odela. govorila je često u sebi: — Je li moguće. čak kao da se ne mogu — proklete bile! — ni oprati kako treba. 224 Samo od sebe. ni u čemu! Nije čak ni čista! Ne samo što pažnja otupi. čoveku koji stari i pođe za rukom da se održi uredan i čist. I ona govori u sebi. jer je znala da ih upućuje u beznadnu prazninu. pun nepoverenja u druge i nepouzdanja u sebe. Sad tek. na silu. Bezbrižna. U njima ostaje uvek senka starenja. prvi put javila misao o promenama. mučeno suludim mislima kakve nikad ranije mije poznavala. naopakim objašnjavanjima sa starenjem i starošću. njeno tumačenje uloga zrelije i dublje nego ikad.dubljeg traga. pa je čovek sklon da se zapusti u odelu i držanju. skromno. sumnjičav i zao. sigurna. u kojoj je sve. pre četiri godine. Ona i u ogledalu sa stra15 I. sa još lepšim obećanjima za iduću. je li moguće? Nije bilo. sigurna. (Nigde i nikad više bezbrižnog sjaja nekadašnjeg!) A i kad se uspe da mu vrati. obzir oslabi. jer se njeni sokovi obnavljaju. ispitujući svaki pokret i pitajući se sa strepnjom hoće li bar još ovog leta moći da se pokaže na nekoj maloj plaži. Bore ulivaju svakom poštovanje. brzo. da naga prolazi između ogledala. nastojeći da ga zbriše ili bar umekša. kao što na bronzanim i mramornim bistama. Strepeći od svog pitanja. i čini od nje usamljeno stvorenje. dok su sokovi starosti ustajali i kad još nisu potpuno usahli. bez senke u sebi i oko sebe. To je njen život poslednjih godina. da za nju uskoro neće više biti radosnog leta. ne misleći na gomilu sveta koji je okružuje drukčije negoli na pesak i kamen i nebo i more. One se ne mogu kozmetikom sakriti ni masažom zbrisati.

dešava se svakoj ženi na svetu: mlada i lepa ne ostaje valjda nijedna. a njoj to ne treba. a ta misao kazuje joj da leži negde među ljudima. bar ne ovde na suncu. 226 Tako je mislila i u mislima sebi govorila kruta i nepomična žena na steni. kad bi ove žene znale kako to prolazi i kako . najposle. bolna studen. a od nje se raz-gara oganj. ona otvori oči. uplašena. ne ovako! Sa strahom se uhvati kako tiho. klevetala starost. i njoj samoj tako odvratnog da bi najviše volela baciti prvi flakon koji dohvati i razbiti veliko ogledalo. po samoj prirodi stvari. jadno štene u sebi«. sigurna u sebe i bez misli o svom telu.) Došavši do svih tih mučnih i nepodnošljivih zaključaka. Ali od te silne. zajedno sa poslednjim tragom života na njoj i sa svim njenim okeanima i kontinentima.daje ćelom licu izgled nečeg lakomislenog i luckastog. Ali ipak. ispod koje se osećao večiti kamen. To je dobro.) Ne znati ko si. Treba čvrsto stisnuti očne kapke i biti bezbrižan. jer njoj su se najposle otvorile oči za ono što se zove starost i starenje.. a koža joj je posuta jezom. ogorčene želje za nestankom pali se u njoj. izgubiti se bez želje i mere. ne treba misliti na to. jer mu svi svodovi u njoj umnožavaju jeku. — Ne. Mrzi to svoje cviljenje. koje odmah zabole kao dve rane. zajedno s tim pogledom. Od nožnih prstiju počinje studen. nastojala da zaustavi tok svojih pogrešnih misli. potpuno. To je dobro. a pravu meru svoje nesreće uviđa tek kad počne da stari. i ona neće da vara samu sebe. ide u tako oštrim zaokretima da se jedan zaključak sudara sa drugim. Poslednjim naporom se pita: kud je sva njena krv mogla otići iz nje? Još je samo misao živa u njoj. izlazi iz mora zabacujući mokru kosu. »Pa kako da me se ne tiču? Jer to što se dešava meni. steni na kojoj si. jer stari. dli se sprema da skoči u nj. ali nije mogla da zaustavi ono ludo izdvojeno »ne ovako«. Tako. u ovo ledeno doba ćele zemlje. da je nesreono svako telo koje živi samo za sebe i samo sebe radi. nepomična. ona je. orno bi samo povećalo stid i užas. I zadrhti 228 od pomisli da bi ono jednog dana moglo postati glasno. Do besa je dovodi što ne može da uništi ili bar ućutka »to nemoćno. leti bezglasno i slepo na onom prohladnom vaz-dušnom talasu. Ta misao izaziva u njoj želju da beži. Zaklopiti oči. ili bar bez misli. u sebi. sastaje se sa isto takvim studenim talasima koji su krenuli od laktova i sa šije. potiskujući studen i pretvarajući je u vatru. kao jecaj koji ne prestaje. modrim neba nad sestrinskom. to obično znači da smo ih za stotinu drugih stvari zatvorili. ni dostojanstvo starosti. i pored tople stene ispod sebe i avgustovskog sunca nad sobom. kao lelek od kog odzvanja ćelo njeno telo. a koji samo ona čuje. ona je izmišljala i preuveličavala. Branila se od tih misli. ali ne traje dugo. možda ne svakoj ili ne ovako? Ne ovako!« — I sa nekom gorkom. i širi se lagano. Najposle. ni šta si. Ona nije više razmišljala o starosti. zahvata najtanja unutarnja tkiva i. i da bi ga neko od ljudi mogao čuti. Dešava joj se u poslednje vreme da tako uzme ma kakvu beznačajnu reč i da je ponavlja dok ne pređe u tužnu melodiju. — Ne ovako! Jao. Samo to. Sad je ispunjena ledom. ni koliko prostora zauzimaš ni kako izgledaš. Takva je ta kleta starost da se sve okreće protiv onog protiv koga je i inače sve. Samo jedno bi htela u ovom trenutku: da može da sedi onako kao nekad na zidu koji je zatvarao vrt njene mladosti. Ostaje samo nestanak. i penje se i širi. Predati se sav prostim a velikim stvarima koje se ne menjaju. ni otkud dolaziš ni kuda ideš. ne deliti ga na mladost i starost. o trovanim mislima ništa nije nalazilo milosti. Da iščezne. Neće ništa i ni do čega joj nije stalo. suncu. Svakoj!« I opet menja pravac misli. neprimetno. naravno da se dešava. živa i brza. Zbrisati svaku misao i poređenje i ocenu. S vremena na vreme. beskrajno sitna dskra. Sve to izgledalo joj je kao samoobmana i jevtina uteha. (Od njih dolazi zlo.. ni mudrost.« A onda odjednom prekinu sopstvenu misao u polovini. Ne ovako! Ne ovako! Udarala je čelom o meku tkaninu. šta ja tu naričem i dozivam! Šta me se tiču ostale žene i sav svet?« Ali igra misli je otpočela u njoj i sad. preći usne. bar ne tako brzo. zauvek. Ali za povlačenje je dockan. Ne kidati ludo život. Dešava se. Pred njenim zabludelim. »Da. sav led u njoj pretvoren je u oganj. Sama sebi govori kroz maglu i vrelinu: »Ot229kud ovolika krv u meni? Otkud pritiče i kako je ovako vrela? Sagoreću!« . u samoj sredini teta. okrećući se kao bolesnik s boka na bok. zaboraviti da ih imaš. ne može da se zadovoljava sopstvenim varkama. da se skloni od sveta i sa ovog dnevnog videla. oseća ga neprestano u grudima kako se niše poput tvrdog crnog klatna i ponavlja. malen po obimu. Ni slabost. ali strašan po snazi. tamnijom modrinom mora. a svaki čas uhvati samu sebe u tom. iznenadnom jasnošću uviđa da ovako stare samo oni koji se svoje starosti stide. tamo gde se rebra razdvajaju. kao čudovišna oaza mraka i leda na jari kamenog tla i usijanog vazdu-ha. 15* 227»Ah. prava. pa sve više mrzne i ledi. cvili. I misao progovori u njoj odmah ponovo: »Ah. da ima još jednom onu snagu da oseti kako. Dobro. A od tog drhata telo se ježi. A to me može i nikad više neće moći. (A kad god mi tako mislimo da su nam se za nešto »otvorile oči«. gotovo nepristojnog. Kratak pogled uhvati neku mladu ženu ili devojku kako. jer one primećuju i mere promene.

Ćelo njeno telo sa svim što je ikad bilo. na kamenu. iako samo s leđa. duže od svake rnere i svakog trajanja. sama sebi neznana. Nadimaju joj se mokre slabine u ritmu još ubrzanog daha. Sva je u gipkom. potkićeno nizom oniskih bledozelenih tamariska. otvara oči. dignuvši visoko ruke. tanki i oštri. I to ovde. Oseća kako joj negde u dnu utrobe klija i niče tiho blaženstvo bez imena. Lazar sedi za jednim od njih. spaliti ovo telo koje je tako podlo izneverilo. Na otvorenoj verandi velikog restorana beli se dug niz malih zastrtih stolova. poslednji trag nekog života u kome je. kao nepomičan dekor. A ta magla je i obavija spolja i ispunjava iznutra kao neotpornu dolinu. sa svetom koji nepromenjen postoji izvan njenih misli i svih pramena u njoj. iznutra.. i to je način da se nestane. Sve to traje. Sagoreti bez ostatka. Za sve. Isplivala je. sam. imena i vidljivih znakova nekog malog ljudskog postojanja. dugokos. Spava. svemoćnim. Oseća se laka a velika i moćna kao svet. nego lako izronila. Stupala je prirodno uspravna. Nju vidi dobro. Sagoreti potpuno. svima na vidiku? Zaista? Ali pitala se sve slabije. pažljivo odc-ven. do dna. blesnu kad se izdignu i gasnu kad se spuste. promena i odnosa mladosti i starenja. Nije ni znala šta je to očekivanje. vazdušasto lakom a neprobojnom oklopu. koja sedi bliže. evo. kao hod časovnika koji otkucava vreme svih živih ljudi i lagano je nosi u predele bez patnje. Sve postoji. ne pita se o trajanju. Pokreti je umiruju. sagoreti. tvrđe i tamnije nego što se moglo očekivati. neopozivim ognjem. 233IGRA Napolju toplo i svetio. bez pokreta i šuma i svakog životu poznatog osećaja. Tonula je. bacila se bez zaleta. jednostavno. slabijim. Da. a sa svakom stepenicom uspona rasla je u njoj snaga mirnog zadovoljstva koje nema potrebe ni da se krije ni da se pokazuje. Ceo vidik ispunjava more. Oseća kao 231veliku blagodat prostor koji je pred njom i koji je privlači. blesnu i gase se. penje se kroz ceo trup i širi se pri tom kao list palme. časnim. pognuvši malo glavu. i ko su ti »svi«? Pa to i ne postoji. Zna samo još jedno: da će zaspati na kamenu. Otvara modru kutiju sa kremom i mehaničkim pokretom maže to telo koje je u jednom minutu dva puta umiralo. bezimena. isturenih grudi (ali ni premalo ni suviše). Bujna i živa kosa. Pela se uz okomite že-lezne lestve. Čuju se pljusak talasa i ljudski glasovi koji ništa ne znače i ništa ne mogu. apsolutno. »Spavati . i raste. S naporom nalazi snage za male pokrete u tom svetu koji ni studen ni vatra nisu mogli da umrtve i unište. Za stolom prema njegovom dvoje mladih ljudi. čini joj se. na licu je iznela svetlu masku žitkog sjaja. u kojoj boje nemaju više imena ni mirisi značenja. ne ostaje ništa drugo do nestati. 230 Od toga je na nju sve više nailazila meka klonulost sna. Ničeg čega bi se trebalo plašiti. dopiru sve do očiju i pritiskuju i golicaju sklopljene očne kapke. leđima. oseća životnu toplotu svoje krvi i njeno odmereno udaranje u vratnim žilama. strmoglavce. koji se večito menja i uvek je isti.. pred kojom se boja neba i mora i sunca i laki miris vrelog slanog kamena gube u vasionoj magli. a vršci mu. trajanja i dotrajavanja. otpadaju jedna pa druga. Slika oko nje nepro-menjena. On je plav. a žena. Popevši se na stenu sa koje je krenula. Bilo i nestalo. široka negovana lica. Zaronila je lice u vlažnu mekotu lakta na savijenoj ruci. kao na-vrele dobre suze.« Šta znači »spavati« ? Šta »kamen«? — Pa i to se gubi u okeanu nepostojanja. Nije se prenula iz kratkog sna. kao vazdušni okean ne-merljivo sitnu trunku. pogled se miri sa poznatim prcdelom i po njemu razasutim kupačima. u kojoj se gubila sva njena vrela kosa. zaobljen ali još vitak vrat. Sporo ali lako se digla pokretima besmrtne boginje koja otkopčava sandalu sa jedne noge. bez težine i zvuka. beskonačno dugo. kao da ga je tu ne232 očekivano našla. jedanput od ognja. bilo svirepih mere-nja. Ni zbunjenosti ni zlih misli! Sve je stvarno. želelo. Ona je u posve lakoj. na crvene pruge. A dva otvora u toj maski bila su ispunjena modrim. i u isto vreme je i diže i spušta i — nosi nekud sa sobom. prava kičma. Kad je izronila. živi i kreće se i hoće nešto. Teško diže glavu. U dnu te magle nazire se još malo rumenila. — Možda i jeste sve dobro. Žena mu zaklanja muškarca i on može da ga vidi samo na mahove i samo malo kad se pomeri ulevo ili udesno. svest ne gasne i nestanka nema. izgubiti se u opštem požaru svet ova kao vatra u vatri. drugi put od leda. . mislilo i osećalo leglo je u tu malu logu i tu našlo trenutak mira i utočišta. prikopčavajući ispod desnog uha podvezu na gumenoj kapi. ne zna kraja. delom svesti. gledala je sa lakim čuđenjem dve nehatno bačene sitne sandale i spustila se (lakoćom morskih stvorenja) ničice na svoj narandžasti veliki otirač. čistim. Sve sama mladost. Prišla je ivici strme stene i. Muškarac mu je okrenut licem. Pa ipak. hvatajući se snažno i lako rukama za prečage iznad sebe. Umesto lude vatre i strašne studeni. More je bilo hladnije. beskrajnim i večitim nebom kome je na sredini cvalo sunce. stojeoi u savršenoj ravnoteži na drugoj. U tom svetu ima i mora biti negde i nekako mesta za sve. ne misli o cilju. ognjen svet u koji se ne može gledati. I sve je isto. u finom luku. Ali ona nije očekivala ništa. Večnost. svetlom. gotovo radosno. a još. Najposle. gubi se pred blagom ali silnom snagom sna. brojeva. I sandale padaju. seća se slabo. Preobražena i očeličena. širokoj haljini svetle boje. Zar ću zaista zaspati? — pitala se jednim. šta je to »ovde«.Da. obrnulo ceo njen život u protivno od onoga što je uvek bio i što je jedino mogao biti. mirna i srećna u okrilju dobrog trenutnog zatišja.

bezmirisni. A odmah zatim žena je nervozno tražila svoje cipele. majmunskim u sebi. prekrivene sa tri strane svilom široke suknje.Kad je prošao pogledom naniže. njena stopala gubila bi svoju lepotu i svežinu. veselo i razvučeno u zadovoljan osmejak!). neprimećen. Ali igra se nije zaustavljala tu. I jedući. Naglom pramenom. onako bose. One su. da joj je glavno i jedino važno: igra. snažni i glatki. za trenutak. i obrnuto. u nogama. slučajni i neslućeni gledalac. Fini zglobovi. na parketu je ugledao dve njene noge. nekako izdvojene i same u svom skloništu. kao izdubljeni tabani. izrazite kao ruke. dok žive. nije mahala pri govoru rukama. pa su opet postajala stopala smelo ispravljenog dvonošca. kao da crtaju. osim u skoku. Mišić jedan nije se kretao na njoj. ni do Lazara. od najnižih vrsta do čoveka. Čas bi izvukla jednu nogu iz mokasina. niti su dopuštale njenoj obući da miruje. onaj najniži. čas drugu. ni suviše slabi ni jaki. da bi još teže i bolnije na nju pao. počinjale da metu parket i dobijale pri tom neki trezven. sačinjavali su pozornicu na kojoj su te četiri figure izvodile svoju skrovitu i samo sa Lazarovog sedišta vidljivu igru. Lazar je jeo sporo i nepažljivo. nalazila ih. pa nezgrapne šape. daleko odbacila moka-sin sa palca. u strelovitim skraćenjima. Pa bi onda napuštala svoj pokušaj. na svojoj zaklonjenoj i pokrivenoj pozornici kojoj je Lazar jedini. Pa bi onda odjednom sve stalo. u stopalima. postavši opet ono što su. čas obe odjednom. čas razbludno nežne i nevino čiste. posmatra tu igru nogu. počele da prolaze kroz nove mene i metamorfo236 ze. jer bi odmah stale da se taru. bezazlenoj igri. niz drveni naslon stolice. nerazumljive i čudne znakove. domaćinski izraz. svezi dah koji samo ženino telo može ponekad da ima za željna čoveka. Pre-vijali su se u svim pregibima. 237Ta se igra nastavljala i predvideti se nije moglo dokle će trajati ni kuda će otići. ne znaju šta je dodir sa zemljom. pa bi se odmah izvlačila iz nje. koje neki vest i smeo redite] j. prema ritmu neke nečujne muzike. zatim bi se sastavile i grlile. Zatim su te ljudske noge. izgleda. zbrčkana. robovski deo tela na kom počiva sva težina. i odmah brišu. pa nerazvijeni udovi izumrlih vrsta gmizavaca. Žena se neprestano izuvala i obuvala. Izgledalo je kao da i ne govori. ono je bilo mirno. Samo ni to nije trajalo dugo. Koža mlada i zagasita. Ali to bi. a njeni lepo sadelanii. Oduprevši se snažno prstima o pod. Odmah zatim. pripijale i milovale u nežnoj. I razgovor njihov bio je tih i diskretan. nosački. Parket i na njemu četiri noge stolice. i samo za tren oka. ćelo telo mlade žene bilo je i ostalo nepomično. bez reda. (Kad god bi podigao oči i uspeo da sagleda za trenutak njegovo lice. šta će sve moći da postanu i budu te dve male noge u igri koju igraju same sa sobom i samo za sebe. I po nečem se -moglo zaključiti (on ne zna kako i ne zna po čemu) da od njih bije onaj neodređeni. i napresikok. tabani bi se izravnali i stajali nepomični. nije prestajao da. i odmah počinjala istom nogom da ga slepo i uzbuđeno traži i privlači. Ona su ulazila. Bečili su se jedan na drugog. koji je osuđen da tu težinu do-veka nosi i koji se ne odvaja od zemlje. Da li ta igra njenih nogu prati smisao njenih reci? Ili odgovara na njegove! Ili nije ni jedno ni drugo. Sa njegovog mesta izgledalo je kao da toj ženi nije stalo do razgovora ni do ljubavi ni do hoda. koju osim njega niko nije mogao da primeti. u svoju obuću. ta stopala su se menjala dalje i u neprestanim pokretima prelazila ceo prirodni razvitak. Život celog nepomičnog tela te žene bio je. Ništa. kao neophodan prelaz od jedne igre i promene do druge. Na njenim devo-jačkim stopalima. grčih i borali u ljutite grimase. Taj par bosih nogu i par crvenih mokasina kretali su se kao četiri figure u pozorištu lutaka. Samo su stopala pod stolicom igrala svoju čudnu i nerazumljivu pipirevku. otpočinjali su svoju igru. cerili se i mrštili. Ali tada bi drugom nogom ćudljivo poremetila ravnotežu. brižan. ili vrlo malo i vrlo tiho. u duhu neke fantastične režije. gipke. kao i sve ostalo. kao vajani. I sa njima je žena tada izvodila čudnu pantomimu kojoj 235je Lazar uzalud nastojao da prozre ili pogodi smisao. Ona su bila peraja. U daljem nizu preobražaja. i treperele jedno vreme kao krila koja. dizala samo jednu navrh palca i balansirala njom neko vreme. ili oba odjednom. da ih nekoliko trenutaka docnije obe veselo sakrije u svoju meku crvenu obuću. bez čarapa. pokušavala da navuče levu na desnu nogu. I sve to bez prelaza. da se ponašaju kao dva rđavo vaspitana deteta. Sve je bilo obično i svagdanje. i odjednom izgledala kao da su stara i jadna. svaka za sebe. Njene dve bose noge bi kružile. svezi d neizmučeni. Pa su postajale žive. nalivene krvlju. Ćelo ženino telo bilo je gotovo nepomično. čak pomalo nečista. Nov nemir je ubrzo ulazio u te noge. ni suviše velike ni suviše male. u plitkoj mokasinskoj obući. A za sve to vreme. samo su živi pokreti tih 234 nogu zadržavali njegovu pažnju. nego izražava njene neiz-rečene . tanjile se. Ona nije pomerala glavu ni kretala ramenima. nije dopirala nijedna razgovetna reč. koji im je najbliži. sa nečim životinjskim. nisu mirovale jednog trena. Ponovo bi se razdvojile. ni vlas u bujnoj kosi. bledele. jedno pa drugo. koja su sad mirno počivala jedno uz drugo. trajalo samo kratko. Ali noge mlade žene. i da po njoj nagađa kako može da izgleda u licu ova mlada žena i kakve je prirode razgovor koji se vodi između nje i njenog druga za stolom. postajale su odjednom kratke i bezoblične. menjale boju. ni volan lake svilene haljine. nevidljiv. Pravo i mirno držanje devojke sa dobrim i 'Strogim vaspitanjem. jer ne nose velik teret tala i jer ga ne nose odavno. čas lekovito i darežljivo dobre. u prigušenoj senci široke suknje i stolice. kuckaju i sudaraju nestašno i ljutito. upravo. te noge su se lako i živo odvajale od da kome inače robuju. pokreće nevidljivim koncima po smislu nekog nepoznatog teksta.

da je sva ličila na besnu scenu i skandal. ali za dugog čekanja ja sam uvek verovala i znala da ćemo se sastati i da ste stvoreni vi za mene a ja za vas. Ali ona je govorila tako brzo i tako mnogo da nisam više ništa razbirao. Izgledalo je kao da se smeši.. ja se moram žrtvovati i ostati kraj vas.. govorila. Sve je suđeno. koja valjda i nema kraja. vatra se bila ugasila. Posle prvog vriska još je samo jecala. — Ah. tako da sam napola sedeo.. Devojka je zaboravila da nalije vode. A žena je. Čitajući. patiti. vi ste bolesni. 239ŽENA OD SLONOVE KOSTI Ovo mi je pričao moj prijatelj: Kupio sam je u Kineza koji je bio bezobrazno ponizan i kliktao kao ptica. jednako se smeškajući. na kojoj se. Kao da me prođe čamotinja i rđavo raspoloženje. ne sačekavši kraj te igre. i usporuje mi hod. dok konačno ne sede na krevet kraj mene. . dok mi knjiga ne oteža i redovi se ne izlomiše i pome-šaše. ne bi li me ta nenadna napast ostavila. tada se desi nešto što je sasvim svratilo moju pažnju. i hitao sam kući da što pre odem sa ulice.. pogledao na sat i — trgnuo se. te noge igraju zbog sebe i za sebe svoju igru.. Tada se setih žene u džepu. i nikad reci. kad sve vređa i ništa nije na svom mestu. Nisam se ni začudio koliko bi trebalo. ali ja ću vas negovati kao mati. koja je počela da prelazi u očaj. koju neće nikad više videti ni s leđa ni u licu. Izvadih je i postavih pod lampu na astal. Jer. U zabuni i neprilici. Bleštala su joj ramena i jagodice. Pomorandže su bez soka. zmajevi i majmuni što ih prodaju Kinezi. stvarati. Samo se ispravih malko na jastucima. — Ali sad je sve dobro. bili ste tvrda srca. A bezbrojan svet talasa i šumi. ja gotovo viknuh ono na što sam najmanje mislio. A i šta bi bilo od vas bez mene? Ja stadoh da se zbunjujem. digao <se i zaputio na obalu. Ali igru nije zaboravio. smeškajući se i bez pozdrava. u jesenjoj magli. sve veća i bliža. sad. Sećam se dobro. Sad sam lepo video da tu nema spasa ni pomoći. Iz sive neke svetlosti rasla je mala žena od slonove kosti i primicala se. a srce puno. Uzalud sam zvonio i dozivao poslugu. Anđrić: Jelena. — Znala sam da mora tako da bude. Video je da će zadoeniti na brod ako odmah ne krene. Čitao sam dugo. samo kad god bih čuo kako se ponavlja reč »večnost« i . pomislio sam da bi trebalo ugasiti svetlost. ali sam bio odveć umoran i sve mi se to učini teško i daleko. 242 Ali upravo zato vas ne mogu ostaviti. Učinilo mi se da sam čuo kako je knjiga pala. nego je uzbuđeno nastavljala. — Ne. — Od čega sam ja^a-a-a?! — Od slonove . Ja se još više podigoh. malena a svetla i skladna stvar. žena koje nema 241— AK. soba zaudara ugljenom. odsad ćemo zajedno živeti. ovaj. kao sestra. u krugu svetlosti ispod lampe. U jednom trenutku odvojio je oči od prizora pod stolicom. 16 I. ne govorite ništa. u postelji.. Ona vrisnu kao ranjena. kako vas je svet iskvario. nezavisno od svega što njih dvoje govore. U desnom džepu nosio sam ženu od slonove kosti. Ali to veče kao da sam bio veseliji. kao svi oni bogovi. jer vi ste tako rđavi. vi ne možete da shvatite ljubav i dobrotu. kao da je do malopre tu bila pa samo na čas otišla i sad se opet vraća. — Da. Dovršio je brzo ručak i. život i rad i smrt. Prošavši pored mladog para nije se okretao ni video kako izgleda ta žena nemirnih nogu. ja sam znao kako istno nemoćni prema ljudskoj gluposti i sebičnosti kad one uzmu na se dirljiv i uzvišen oblik. žele i misle? 238 Nije nalazio odgovora. I obuze me takav užas kakav sam dotad poznavao samo u retkim strašnim snovima. ali ona nije ni gledala u mene. Sen240 ke se lepo rasporediše. Od sada je sve naše zajedničko. Ipak se ispravih i odlučih da gonim tu bedu od sebe svim silama. Tako sam išao svako veče.. Kako ste mogli tako dugo oklevati! — Ali. — Ali. Jedno veče.'misli i skrivena osećanja? Nešto što ona ni sama ne sluti i ne zna? Ili. Uostalom. ja sam s časa na čas pogledao na nju kako stoji. . na kraju. kako ste otupeli! Ah. Računao sam upravo da je danas nastao sedmi mesec otkako živim u tom zagušljivom igra-du. Kad sam došao kući. vi ste od kosti! — Šta-a-a^a sam ja-a-a-a?! I žena se zašili i nakostreši. ah. vi ne možete usrećiti nikog. sam i nezadovoljan. nezadovoljan kao mladi ljudi koji rano kući idu. mrak je padao. Ja sam klimao glavom u znak da je uistinu tako. — Bože moj — govorila je žena — koliko smo bili rastavljeni. pa doveka! — Ali! Ali žena je padala sve više u vatru.. Ona je bila rezana vesto. večno . od . stalno vraća misao: da će od svih ovih ljudi jednom biti kosturi. kao da sam manje osamljen.

Digoh se. izbezumljen od straha i zadihan od trčanja. osluškujući kako će da padne i prsne. a kad me pritište. Tek na krajevima one su malko modelirane kao usne u žena kavkaske rase. Čak sam pomišljao da je gonim napolje. ali u njenom glasu i pokretu bilo je nečeg što je više od običnog pozdrava. kao poslata odnekud. 244 Jeza me podilazila i ruke su mi još drhtale kad je uzeh. pravo u oči. i da je sve što nam se dešava jedna jedina i velika stvarnost. I. ali nebo je bilo zastrto. pretrčavao je basamake odmahujući onom ikraćoim. čuo sam i svoj kratak. Večnost. kao čovek nejasnih namera. Činilo mi se da se neću resiti more dok ne čujem kako će zvučno prsnuti u parčad na granitnoj kaldrmi. Trnci me prođoše ponovo. Bila je nedelja. da je od kosti. Jer. nasmejana. pa na mračnu ulicu. po očima svoje posluge. ali su mi ruke i noge bile kao uzete. poslednjim očajnim snagama. i boli. da ona ne odobrava njemu nego njegovom protivniku. Vazduh mi se činio težak i zagušljiv. Čekao sam. hromom nogom i zaboravljajući da izgleda smešan kad trči. Kud je odletala? Da li to aveti nevidljivu igru vode? — To samo načas pomislih. da sam je kupio za svoj pošteno zarađen novac. kao pazušci na lišću bilja. Na njoj su lepo ležale senke. lutka. Svim silama je nastojao da izgleda bezazleno i neusi-ljeno. koju sam bio zaboravio da ugasim. stajala je mala žena od slonove kosti. Nihala se lagano i gledala ga. Otvorih prozor. Rekao sam joj. Odzdravio je i zaustavio se. posve stidljivo. Ali žena se sve više širila. još u strahu i nedoumici. one pokazuju od kakve je vrele. i tiho. pribio uz neki stari zid na kraju grada. Čim su prošli kapiju parka. ali i ti kutovi usana gube se u neodređenoj senci. sve novi putevi i sve širi vidik: dvanaest milja zelene ravnice uokvirene pojasom mora i beskrajem neba. Nada mnom kao i oko mene bili su samo gusti oblaci teškog. tamne i slatke krvi ponutrica ovog sitnog i dozrelog tela. izvesno. Sav protrnuo. i kad sam se. on je napustio društvo. Nigde živa stvora. Zastade i ona. Ni ptice nije bilo. kao nekim čudom. video sam kako se strahovitom brzinom. Čekam. sa nekom porukom. on je iznutra . ali nisam čuo da pada na kamen i da se lomi žena od slonove kosti. Pred njim su se otvarale sve nove terase. Iskrsla je tu pred njim neočekivano. Kineskinja. pored jedne ma246 le kamenite stražarnice koja je bila napuštena i prazna. Da bi izduvao srdžbu. Pritisnut i nemoćan. Kosa mi je na glavi kao led. Sve sam se više primicao zidu. Videći da nit mogu da se borim ni da bežim. sve isprekidano. i ja kao kroz redak dim ugledah krug zelenkaste svetlosti. sa zagasitim poluafri-kanskim licem. Ali ona je samo nihala sa-žaljivo glavom. Svim silama. Mislio je: najposle. i nije se micala. i sa pametnim očima punim zdravlja i veselosti. Ona pozdrava stranca nerazumljivim recima. susreo je iznenada jednu devojčicu neodređenih godina. I probudih se. kao more i lava. evo jedna zemlja u kojoj je samoća vesela! Hitajući tim stazama urezanim u bedeme i sa stalnim izgledam na daleke vrtove i još dalje more. 245BAJRON U SINTRI Idući u Sitttru. stara svest: da aveti nema. širi dim prema meni. Veruj mi. ali dim je konačno ispunio i kuću i sve ulice. Jedva nekako dođoh do reci. narugao sam joj se da je smešna. Nepravilne kao slučajno raspukla voćka. a ona mi sad zasela za vrat. ali žena ne pada. čest i odme-ren dah. Nije osećao napor. Govorio sam kao čovek koji se bori za svoj život. Činilo mu se ne da se penje. jer mi se odmah povrati jasna. ja podigoh glavu put neba. zagušljivog dima. ali sam čuo samo Jcako mi muklo bije srce. ukoliko je još raspolagao njima. Ništa nema uzbudljivije od usana ovih portugalskih žena! One imaju nešto i od ve-getakiog i od mineralnog sveta. sačinjena od same vlažne tame i tišine koja zastrašuje. bez zvezda i oblika. Bežao sam po kući. sedoh pored lampe i sagnuti glavu pod mišlju: da ću je. i sad strepim od đavoljeg posla te noći. nego da raste. magla oko mene poče da se raz-ređuje i ustupa. U čistoj haljini od bela platna. Konačno sam vikao što me grlo nosilo. ali najednom primetih kako žena kraj mene poče da se širi. Pogledah na mirnu lampu. i zastadoh. a osvetljene plohe se smešile. Stajala je na ivici bedema. Nisu mogli da se slože kojim putem treba da se vrate. za-vikah iz glasa. iako nije znao čega. Nastojao sam da otpužem s postelje. zatvorih prozor. malim nosom širokih nosnica. još negde sresti. gle. vlažeći jezikom uvek suve usne. koje odaju neposrednost.»ostati večno«. Mislio je: mora da izgledam strašno smešan i nesiguran. Protrah oči. Bio sam vas u znoju. dok ne izgubi svaki obilik i kao siv mlak dim ne ispuni sobu. Bajnon se porečkao sa društvom. — Pa u moju ste kuću banuli iz bela sveta i ras-pakovali svoja osećanja! Na meni ste naišli dobra dela da činite! Sa mnom da delite tu vašu glupavu večnost i da mi pomažete u poslu koji iovako sam jedva svršavam?! Odmah se gubite! Napolje! 16* 243Ne sećam se više šta sam joj sve kazao u tom strahu i sa paslednjom misli ne bih li je kako uvre-dio i ne bi li tako otišla. preda mnom bi se otvorio siv ponor i ja bih svaki put pretrnuo od užasa i ponovo zanemeo. ja počeh da bežim. Srce mi je bilo pod samim grlom. od nekog. Zaniahnuh i bacih ženu svom snagom na ulicu. Ispod lampe. Čula se svirka odnekud. belosvetska. Bila je kasna gradska noć. Njega je naročito ljutilo što u ovakvim slučajevima vidi uvek.

svoje oči i. so. koje su se podgurkivale i smejale. Činilo mu se da i ona nešto govori. Čini mu se: sve što je ćelo njegovo biće oduvek tražilo. dešavalo se čudo. i miris bela platna njene haljine izbeljene na suncu. Mislio je da je nazove imenom voćke ili minerala. istinsko. Govorio je ljudskom licu koje živi u Sintri. Tak-tak-tak! Ne dižući oka sa posla.kao ličnosti. Video je njenu čistu beonjaču kakva se nalazi samo kod primitivnih. njegovo hromo trčanje u bezglasni dugi let. što žene nikad ne daju. Izgledalo je da se čovek umnogostručava i da mu svako čulo živi za sebe i takvim intenzivnim životom da to znači u isto vreme i bogaćenje i smrt njega . kao senka. novom i svetlom mišlju obuhvatao ovo živo i nasmejano ljudsko stvorenje. Bez reći . To je trajalo otprilike godinu dana. išlo gađenje. ulje i malvasija označavali su njeno biće. stvarima i likovima i mogao da uživa u njoj a da se ne oda nimalo. U mu-njevitim vizijama. ovim od sivih stena i zelenih padina i drugim od svega što nije dopušteno ni mogućno. Posle izvesinog vremena napustio je Lisabon. Izvesne reci u govoru vezao je za nju. U tom trenutku. ni 249razgovarao sa avetima. mala i velika. od žena. Sad je mogao kazati da zna šta je to istinski trenutak zanosa i zaborava! U paklu. i od života samog. svoje srce. 247Nad dvostrukim ponorom. jer mu je izgledalo da bi značilo umanjiti je i ograničiti. I za sve to vreme on je tapkao u mestu ili sporo obilazio oko devojčeta koje se opet neprestano okretalo prema njemu. Sad nije rekao ni reci. Bajron je prvi put imao sve ono što snovi obećavaju. to je manje važno. koje se njuše i posmatraju pre nego što otpočnu čudnu igru u kojoj se glade i vređaju naizmence. i što nam život stalno oduzima. sakrivao je pod recima. posve mladih žena. iz mrkih žbunova u kojima se gubio put. i svoje roditelje. nemoćan. a što je njegova večita žeđ. ima svoju krv. zajedno sa zahuktalim krvotokom. igrajući se ne-primetno sa dva zrna soli između palca i kažiprsta. Tu na nepcu Bajron ga je ljubomorno zaustavljao i čuvao kao slast u sebi. kao zalutao i usamljen talas. i mnogo više našao je sada na ovom zelenom visu. Nepoznato zlo koje ga je oteralo iz Engleske i šibalo svetom kao da ga je s planom isteralo ovamo. koje su se raspaljivale na ovom malom stvorenju. Trgnuo se kao probuđen i nastavio svoj prekinuti trk uz strmu putanju. Dodir sa njom. Na kamenitim klupama društvo je već čekalo. Bosonoge lisaboniske ribarke. Gledajući druge zemlje. jer mu se sada činilo da krvnički zakoni života protežu svoju moć i u carstvo mašte i da od njih nema ni bežanja ni spasa. Gde je najmanje nalazio njenog traga. najvećoj živoj svetinji. On je mogao za ručkom od dvadeset osoba da dozove zelenu Sintru i njeno Mailo stvorenje. pa Portugal. Ali. Ali odmah zatim gasio je svaku želju. Vratili su se u Lisabon istim putem kojim su i došli. ali je odustao. kao šumski požar na čobanskoj žeravici. i to potpuno odvojeno. Na kraju su ga te staze i oštra nizbrdica same svele pred dvorac ispred koga je krenuo. a sva čulna groznica toga susreta u čist podvig duha bez bolne svesti i granice. Bajron je mucao neke slogove. njegova uobrazilja. on kao nevidljiv nesmetano uživa u njenom prisustvu. gledajući ga kako pored mora sam sa sobom razgovara i smatrajući ga luđakom. kako je predlagalo društvo i čemu se Bajron ranije toliko protivio. to je bilo u licima. Sve je to jurilo sada kroz njega. a ta ga je misao ispunjavala nekim beskrajnim stidom i snebivanjem i bezgraničnim poštovanjem prema ljudskoj ličnosti. I moj napola otvoren prozor kucnu nekoliko puta o zid.sav bio u plamenu. uzbuđena visinskim vazduhom i blizinom žene. Bio je uopšte miran kao jagnje i pun neke fine pažnje ne samo prema ljudima nego i prema predmetima. Bajron se oseoao osiroteo. U svom potpisu imao je jednu malu jedva primetnu crtu koja je označavala ženu sa brega u Sintri. i nekom oslobođenom. i kad god ih neko izgovori pred njim. Ponovo ga je podigla zla matica i poneki niz život. A onda je Malo stvorenje počelo da gasne i bledi kao priviđenje i san u zoru. sva njegova čula radila su pojačanom snagom i brzinom. lečio ga je i čuvao od svih susreta. neobjašnjivo i neopisivo: zeleni breg u Sintri pretvarao se u nebesku svetlost bez kraja. zadah njenog mrkog tela i suve kose. Navikao >se da je u mislima zove Malo stvorenje — little creature — ali to nije izgovarao kao reci. I dok je tako kao omađijan kružio oko nje. recima i pokretima žena. Limun. ostavivši začuđenu devojku bez pozdrava. on je čuvao i njegovao svoju tajnu. svakako. samo se nasmeših kao čovek koji zna dobro sve oko sebe i živi mirno u sreći koja je iznad iznenađenja. svoje ime. A u naro250 čito srećnim trenucima. ovakvi trenuci su retki. neočekivane oaze na kojima nema stanka ni zadržavanja. letela je smrtonosnom brzinom. Tako su se gledali i obilazili kao dve zverke. nisu bile u pravu. koji je samo doticao nepce. 251JELENA. Lutao je još dugo uskim stazama i obroncima. očajan. I sve je bilo još teže i bolnije nego pre doživljaja u Sintri. u sećanju. svoju kuću. i ponovo su učestali susreti i sudari za kojima je. On nije bio sam. i da postepeno gubi svoju moć. I na odstojanju je osećao. koji je u stvari život svakog čulnika. za sutona na morskoj pučini. govoreći sa ljudima i šaleći se sa ženama. Idućih dana živeo je u najmirnijem i najlepšem snu svoga života. Bajron je začuo glasove ispod sebe. To je bio jedan cigli kratak dah iza sklopljenih usana. pa ipak bio dovoljan da je označi ćelu. ne odvraćajući očiju od njegovog pogleda i pazeći na svaki njegov pokret. ŽENA KOJE NEMA OD SAMOG POČETKA U tišini i nepomičnom vazduhu letnjeg dana javi se odnekud neočekivan i nevidljiv pokret. i njene osvetijene ženice kao od 248 topaza.

) Da. Naravno da posle nikad ne uđe niti je ugledaju moje oči. Na podu je ležao moj prtljag već spremljen za put. uspeo sam da nađem u tome izvesnu pravilnost. što pre pregaziti. kao u hladnu vodu ili strašnu šumu. Došli su decembarski dani. kao dželati koji imaju da se obračunaju sa ovećem. ali ceo stav. a već u rano jutro sedeo sam u vozu koji me je vozio u nizinu. pa zatim u grad. Nikad nije postojala. što ne postoji. ona se javlja gotovo isključivo u vremenu od kraja aprila pa do početka novembra. Ali sve je bilo na svome mestu. Sve je bilo prirodno. kao poslom. negde iza moje senke. još crven od večernjeg neba. Osećam je u sobi po jedva čujnom šuštanju listova u knjizi. Ali najčešće stoji. avgustu gotovo svakodnevno.) Ponekad čujem posve nejasan razgovor. bez leka i objašnjenja. koje u stvari ne znači ništa. ili po neprimetnom pucketanju parke253ta. koje ne sluti na dobro. razvejavanja i sapira-nja biti tačno izvršena. kako sunce raste. Sve su redi oni sitni šumovi koje sam navikao da čujem iza sebe u sobi. priviđenje počinje da se gubi i bledi. potpuno nestanu šale za koje znaju samo bezbriž-nost mladosti i večiti svet snova. Turisti su u paničnom bekstvu napuštali planine. vitka. zapalih sve sijalice i počeh da raspoređujem poslednje sitnice. odavao je ženu koju su velika žalost i neodoljiv plač oborili na zemlju. Među koferima. U polutami nisam mogao da razaberem pojedinosti. kad je popodnevno sunce žitko i kad ga čovek pije bez kraja i zamora kao da pije samu žeđ. (Muzikom slučajnog. to sam prežalio i preboleo kao bolest koja se boluje samo jednom u životu. pokriven pletivom sunca i senki od lišća. ona se gotovo ne odmiče od mene dok sedim na terasi. ponovo me ogrnuše trnci. kao neki red. I potpuno isto kao sa ženom od krvi i mesa. da može ući. koje je nikad nisu videle. usamljenog zvuka koji izgleda neobičan i značajan. Sad je nema. Planula je bela svetlost i trenutno ugasivši crven prozor obasjala predsoblje i sve što je u njemu. ležala je Jelena. grančicama. A ja satima živim u svesti o njenom prisustvu. da je čekam sa radošću. oni sivi dani pred kraj godine kad samci ljudi otkazuju pozive za veče i rone sve dublje u svoju nepodnošljivu samoću. sa ljupkom šalom. po zakonima ikojima je teško uhvatiti kraj. (Ja to zovem priviđenjem zbog vas kojima ovo pričam. lišćem. Nestaje i umire kao što nestaju aveti i priseni. Preko zime vrlo retko. koji su bili ispod njega. I to. u to nije moglo biti sumnje. za mene lično bilo bi i smešno i uvredljivo da svoju najveću stvarnost nazivam tim imenom. Uđoh u sobu. i sa njom dolaze na mahove u moj život sumnja i nemir i tuga. Samo neopisivo i neizrecivo uživam u tom delieu sekunde. tako njena javljanja bivaju češća i življa. nevidljiva i nečujna. s:a muzikom ili mirisom. razumljivo i lako objašnjivo. U maju retka i neredovita. i opet ne okrećem glave niti dižem pogleda. a i tada opet u vezi sa suncem i svetlošću. i koja rida nad stvarima spremnim za put. Tako prošle jeseni. kako se samo može očekivati od stvorenja koje je i žena i avet. vratih se. U julu. i spasti se i izići na neku radosnu čistinu. Na pragu. Ne smiruju se ni noću. priviđenje je u vezi sa suncem i njegovim putem. Dok sam se vraćao kući. A u oktobru. kao da pita nekoga pred kapijom za moj stan.kad počne da se skraćuje sunčeva staza i lišće da biva rede. pod belom svetlošću. Na zapadnom 254 nebu neko mračno crvenilo. puni sveta. Sa brega na kom sam ži-veo sišao sam u pokislu alpsku varošicu da zadržim mesto u sutrašnjem vozu i uredim sve što je potrebno za putovanje. Ćudljivo i nepredvidljivo. Nevidljiva žena počinje da se utkiva u moju senku. a na jasnoj kori drveta ukaže se munjevita veverica koja već menja dlaku. Rđavo sam večerao i nemirno spavao. Čini mi se da je bio poslednji dan toga meseca. vladao je u njemu već polumrak sa kojim se nemoćno borio jedini prozor. Ali ja sam već navikao da je i ne očekujem i da sav utonem u slast koju daje beskrajni trenutak njenog javljanja. nadajući se da će je tako. pored mene su prolazili ogromni modri autokari. samo jednim pokretom glave dadoh znak da je šala uspela. ona je spuznula sa čiviluka i pala po koferima. i po njima popreko bačena moja planinska pelerina od tamnozelenog sukna. toliko sam siguran da je to ona i da će 252 sada ući. nečujna. Ali . Nastupio je kraj oktobra. Osetih kako 255se svlači s mene jeza koja me je bila ogrnula. Ponekad vidim samo kako pored moga prozora rnine njena senka. Tako ona dolazi uvek. Opažajući i pamteći danima i godinama njeno javljanje u najrazličnijini oblicima. A to što se ne pojavljuje.i bez glasa. mirisom celog jednog pre-dela ili severca koji nagoveštava prvi sneg. Kad sam ušao u predsoblje. sa licem okrenutim zemlji. Poučen svojim dugim iskustvom. bez znaka i oproštaja. Na podu su ležali koferi. dva mala i jedan veliki. Očevidno. u predsoblje. sa glavom na najvećem od njih. ja znam da ona spava u mojoj senci kao u čudesnom logu iz kog ustaje i javlja mi se neredovno i neočekivano. uvek čudno i neočekivano. Pre svega. Pretrnuo sam i u istom trenutku nesvesno posegnuo za prekidačem pored vrata. Prate ih neke stroge kiše kao njihovi pomagači. što je mnogo više od svega što mogu da daju oči i uši i sva sirota Čula. ako joj se potpuno predaju. stoji hladno i nepomično kao svedok da će sva ta krvnička rabota uništavanja. . Usiljavajući se da idem mirno. koferi i ogrtač na njima. Zdrava boja koju su stekli na visini i na suncu stoji im na licu kao maska kroz koju gledaju nemirne oči d ispod koje se naslućuje ustrašeno bledilo. Već drugi dan kako duvaju neki vetrovi.

posle svega. Kako je malen i zbrkan svet opipljivih stvari prema vrelim. dolazila mi je kao vrela pustinja bez granica. sva ispaštanja i sve patnje u životu mogu se meriti snagom i dužinom nesanica koje ih prate. Dakle. Nesigurnim korakom deteta koje zna imena predmeta oko sebe. Nikad nisam voleo prete-ranu osećajnost ni ta polujasna. jer u tom trenutku protrnuh istom onom jezom od pre dva meseca. sa prosutom kosom i licem u dlanovima! Kružio sam oko svoga otkrića nekoliko trenutaka. zajedno sa lampom i hartijama. mrač17* 259nini i vrelim poljima nesanice. iako manje savršeno. pisaći sto. Nagonski sam se povlačio iz te mučne igre koju nisam tražio i u kojoj nisam gospodar. Da bi se zagrejao. svaka na svome mestu: vrata. i to dva puta. mrtvim snom. Da bih joj se osvetio. Ništa nije pomagalo. To je bila nesvest nepotrebnog i odbačenog tela. prenesoh opet sto na staro mesto. veliko ogledalo. redom. U takvom jednom trenutku mora da se prvi put javila čoveku misao o uskrsnuću iz mrtvih. plava. konačno i nepovratno. metalni pokov na njemu. Moja rođena podlanica. Jer dan nije njihovo pravo područje. Sa toga mesta video se na levoj bravi savijen i tanak refleks svetlosti i ličio je na vlas plave kose. ugasio i posljednju lampu. Bilo mi je još hladnije. Zima je odmicala. život ne bi bio ovo što jeste: smrt bez mira i izvesnosti. U niši je le258 žao prtljag. Svaka preboljena patnja nestaje tu kao reka ponornica. Ah. Nisam smeo da priđem i da je se dotaknem. okean sna. kao po naredbi. Ostajala je postelja. u predsoblju alpskog hotela. u kom nema ni kofera. Velika soba sa mnogo prozora bila je nedovoljno gre-jana. to je bila jedna jedina vlas. Najpasle sve se stvari zaustaviše. hteo sam da je kaznim prezirom. i tvrda kao otkinuta žica. pamaknuo sam jedan mali sto do u dno sobe. svetlosti i prišao postelji. Priviđenje se javljalo retko. koja kao grob pokriva zaboravom i leci svaku muku. Pogled mi je pao na dve ndklovane brave najvećeg kofera. Odjednom mi se učini da na niklovanom zatvaraču vidim plavu žensku vlas. Zastajkujući u poslu. stvarnih ni avetinj-skih! Tama i uzaludan napor da zaspim zamoriše i zaludeše moju svest do te mere da sam počeo da gubim predstave o dimenzijama sopstvenog tela. ali ne i sve njihove osobine. lampu. Odakle mi je pogled padao na jedno udubljenje u kom su bili naslagani moji koferi. žena koje nema 257šio i zaspati. gdje je bio škrti kalorifer. kad sam ugledao vlas kose kako podrhtava. drugi put od jave. prođoh kroz tu stvarnost nižeg reda. ili sagori bez traga i spomena. . Skočih.Jedne noći sedeo sam u svojoj sobi i radio. Iza mene ostade niša u polumraku. prevaren i unižen. i mučio sam se i dalje. kao arenu za noćne borbe. nd žena. hotelske etikete jarkih boja i. Zato me je ćela ova igra srdila i mučila. telefon. na velikim. da se ne bavim njome i da je ne proveravam više. ponovo. Zapalio sam i stolnu lampu i seo na stolicu na kojoj sam sedeo pre spavanja. morao sam uvideti da nisam sposoban da mislim ni na šta drugo. bez travke i vode. koja je pod sjajem male lampe na noćnom ormariću izgledala kao ratište ili tragični predeo velikih geoloških poremećaja. Čudna i mučna stvar sa plačem nad koferima i kosom u bravi od nikla bila je srećno zaboravljena. divan. san je ležao negdje u daljini. I zaspao sam brzo i tvrdo. U dnu sobe zapalih još jednu. gledao sam rasejano gornji. Mala stolna lampa bacala je nevelik krug svetlosti ikoji je samo deli-mično osvetljavao nišu sa prtljagom. Osećao sam se satrven i malen. ipak je neko morao ležati na tim koferima. U zamorenoj svesti činilo mi se da od nezapamćenim vremena ležim ovako i da je misao na vlas plave ženske kose samo jedan od bezbrojnih snova koje snivam. nedoglednim regionima nesanice! Kako je mutno i ružno ono što otvorene oči mogu da vide! Vrtlog koji je bolna zemna svetlost naglo otvorila preda mnom kružio je sve sporije. tragove nosačke 256 nestrpljivosti i dana i noći provedenih u furgonima. Sva iskušenja. I to je bilo sve. Ta misao mi dade snage da se otrgnem i da upalim elektriku. ležeći budan. kao ljuštura pojedene školjke. Dan je samo bela hartija na kojoj se sve beleži i ispisuje. a zatim. ali to nije bio onaj san ikoji sam toliko žu-đeo pre moga ustajanja. hladila se sve više. na kojoj je počivao moj levi obraz. Dalji i nedostižniji od najvećeg blaga i naj smeli jeg svetskog rekorda. Ustadoh. sumnjiva stanja duha u kojima nas uobrazilja tako lako odvodi na svoje pogrešne i jalove puteve. prelećući s jedne na drugu. i legao. osvetljeni kofer. U stvari. koju niko ne dira. Andrić: Jelena. zidnu. Ali tu se i sve reša-va i briše. još ostalo od mene moglo je da leži mirno. Upletena čvrsto u bravu. a ja sam ginuo za jednom jedinom kapi njegovom. bedni ostatak onoga čoveka koji je sinoć oko deset sati ušao u ovu sobu i seo da radi. Pogasio sam. kad bi leći bilo isto 17 I. morao sam neprestano da mislim na taj svoj prezir. jedanput od prisena. Usiljavao sam se da ne mislim na malopređašnje otkriće. Ispravio sam jastuke i poravnao čaršav. Ni traga od neke ženske kose. spavati snom bez snova. nepomičan i obasjan. I kad sam u tom uspeo. i kako je noć odmicala. a račun se plaća noću. To što je. ni plača. kao modrice na telu. Zaspati. ni ženske kose.

kada. Kad bih samo neosetno pomaknuo oboren pogled ulevo. poplava sreće počinje ponovo. kreće i ruši u brzacima i slapovima — nepomična i nema. koji ne govore o svojim željama. ali živu i trajnu. Možda bi se moglo reći da svak voli putovanje. i nosio je. tolika je i tako strahovito brzo raste. smirenim ljudima. da plavi i briše naše likove. vedro i slobodno gledanje njenih očiju koje nastaju nije se još izoštrilo i saželo u određen pogled. ali već živa i stvarna. a u isto vneme znam da tu. Na drugoj obali. Stojim oborenih očiju i ne mičem se. Drugim recima. sa svakim minutom. Neki dan sam odšetao izvan varoši. imam za to stvaran i naročit razlog. ponekad i po dvojica u isto vreme. kao da me je čekala. već na samom polasku na put. preliva se preko oštre crte na kraju vidika i daždi negde po svima svetovima. snese pored mene. kao reka ponornica. Ali ja. Dešava se da je sretnem. koja se tako retko pojavljuje. bez nagrizene voćke koju su ispustila negde deca pri kupanju. Gledam u daljinu. Zimska voda. Pod kakvim vidom ću je još sresti? Kuda će me odvesti ovo priviđenje. kao prašinu. i naći ćete istu strast. Šiprag go i rakite prozeble. spazih Jelenu kako prolazi kroz sobu iza mene. koje ima svežinu planinskog mleka i zumbulovog soka. Zimsko poslepodne. ja skrenem pogled sa sedišta pre-koputa. već sedi i sve stvarnije biva stvorenje čije mi samo prisustvo pričinja neizmernu radost koja raste u neproračunljivoj proporciji. mirnim očima. jer to ni sam ne mogu nikad da predvidim niti umem docnije sebi da objasnim. na prozoru. razasuta borovi. Tada se dešava. bez insekta. uveren sam da bih ugledao Jeleninu ruku i kraj njenog sivog rukava. zbog toga što ona postoji takva kakva jest i što je meni dano da je gledam i imam pored sebe. kao iza rešetaka. »A ko ne voli? Razgovarajte sa ženama i mladićima. Govorili su svi. bez nade na ostvarenje. izleteti iz nje. Čim počne da zri leto. Zato volim da putujem sam. kad ja i moja senka postanemo zanavek jedno. Diže se izdaleka vetar.Jednog svetlog jutra stajao sam pred ogledalom i češljao se. sav obuzet njenim neočekivanim prisustvom. tako se javljala zimus. umerenim gutljajima oživljavalo je razgovor. jalovica. gledaju svet svojim čistim. zgušnjavaju u lik moje saputnice. i u njoj iščezavamo nas dvoje. Jelena. koja je tekla mutnozelena i žustra. kad kažem da volim da putujem. za koju ne znam da U dolazi iz mene ili iz svetova oko mene. tu je sada Jelena. u uglu mog oka. život. jedan mladić. Tek što sam se sme-stio u kupeu. uzvitlanu masu. To je bio negovoreni monolog koji je. oštra i nemilosrdna kao oružje. bez pruta i lista. ali sa osmehom u kojem je bilo nešto od prigušenog kliktanja i radosnog polaska. plovim. Tako sada mislim. kao svoj drugi. Taj razgovor je prihvatilo ćelo društvo. izgubi se u onim brušenim krajevima stakla gdje se lome zlatni i modri refleksi zimskog jutra. Najposle je. — Volim da putujem! — rekao je odjednom. letim. Kad ispred velikog vagonskog prozora stanu da teku i struje površine bašta i njiva i da se u kovitlac savijaju oživele mase ograda. u srećnim trenucima. i vaskoliki beli svet sa nama. voz kreće 262 i za nekoliko trenutaka napušta rastrgana i tužna predgrađa. kad to vreme dođe. neka snaga. i nju položiti zajedno sa mnom u grob? Ovog trenutka mislim da će ona tada. Minu kao nejasna senka duž celog ogledala. i kupe. Kako. Zagledajte u dno duše starijim. kao sve gušći i tamniji talas. i otići svetom da obilazi prozore živih. ne bih mogao da kažem. Eto. ili bar misao o njemu. Zaustavio sam se na obali reke i sišao niz kamenito korito do same vode. Vetar koji mi se primicao dizao je sa borova. lepši. Dobro vino koje su pili u malim. sve 260 većom brzinom. jer ne bih mogao kazati gde sam. Tada mi se učini da između mojih prstiju i pramenova kose. i ja putujem. prema meni. A već nekoliko sekundi posle toga. zamrlu. draže od svega i opasnije od svake opasnosti stvarnog života? Hoće li. I pre nego što sam mogao da je dobro sagledam. zgusnutu u lik i ispravljenu. s krša i s vode tanku senku. koje brzina pretvara u tečnu. Tako se javila malo-pre. da se pojavi Jelena. ali u sebi. i zato putujem često. koje je prazno kao da nekoga čeka. glasnik sutona. Široko. NA PUTOVANJU Neko je počeo da govori o putovanjima. 263Tako me u zamasima koji obeznanjuju nosi ta vasionska Ijuljaška od jedne savršene sreće do druge. digne me kao vlaga klicu put svetlosti. koje je uvek kraće i hladnije nego što čovek misli da će biti. kao leptir iz čaure. 261Uzbudio me je taj mladićki osmejak i podstakao da i ja kažem nešto o putovanju. predele i daljine oko nas. Ali ja to neću nikad učiniti. bez ribe. neočekivano i tiho. Te oči koje se kreću polagano i menjaju izraz . od Jeleninog i mog prisustva do nestanka i nas i svega sa nama u sreći opšteg postojanja. odjednom postade hladno i sivo. srećan sam. Zar onda nije svejedno gledati u daleku tačku na obzorju ih' u lice ženi koja nastaje preda mnom? Jer radost zbog njenog sve osetnijeg prisustva. jer se uvek ili penjemo ili spuštamo. pa ćete videti. sa belim čipkama na uzglavlju!). Tako mlade žene iz svog tela. i pod kojim vidom i prividom. sa prolećnim vetrićem. nepristupačnoj i kamenitoj. na putovanjima je još ponajčešće pored mene. nečujno tekao ispod njihovih glasnih pričanja. na kraju širokog vidika koji se topi. I ni na jednoj tački toga beskrajnog luka nema zastajanja ni za trenutak. Videh lepo kako se redom povijaju pod njim borovi na protivnoj obali. Da. Gledam uporno u daljinu i znam da se svi ti predeli i predmeti. na sedištu pored prozora (bledozelena čoja. u tamnu crtu hrastove šume u dnu vidika ili u majur koji se ocrtava pola na zemlji a pola na nebu. vozim se. A veliko čudo te radosti i jeste u tome što svakog trena mogu da zaustavim tu plimu sreće i da je vratim i ograničim na naša dva tela i na uski prostor kupea u kojem se vozimo. drveća i telegrafskih žica.

nestane kao priviđenje. Pogled tih očiju nije nikad počivao samo na meni. A ja sam putovao kao brižan samac. koja je rasla i prelivala se i odnosila sa sobom sve što se moglo pomisliti ili reći. ali uvek na putovanju. Sitnice i slučajni susreti imaju u takvim prilikama često izgled značajnih stvari i velikih doživljaja. Va-gonski prozor uzalud je hvatao i kosio sve nove predale u sve novoj igri svetlosti i oblaka. Dok je tako držala sklopljene oči. ne uspevajući 265da zadrže sav sjaj. i jeste.neosetao. ostane koji sat vremena (između dva voza. koji svoj dan i svoju noć. Stvari su u garderobi. i ćelu prostoriju prelile mlečnim sjajem. a ja u neizrecivoj slasti njenog prisustva. uvek čudno i neočekivano. večeras. Sve ima naročito značenje i vrednost. ispod kojih su živeli i sopstvenim plamenom sijali svetovi od kojih su trepavke. u kojem su oživeli svi predmeti. raznobojna roba po tezgama i rafovima i lica kupaca i prodavačica. koji je na dvoja velika vrata neprestano ulazio i izlazio. ili između voza i aviona. zaobišlo i javilo se na Jeleninoj strani. Tu se dobro živi. nastupala je kod mene ista igra i za264 mena pojačanih čula i njihovo neograničeno umno-gostručavanje. jasan. nihalo prazno isedište. Išla je put kase da plati. tečnim masama. stajao izgubljen u stepi koja se sterala od mojih nogu do neodređene crte nebeskog svoda. Uzbuđen sam kao da otimam od života. Ušao sam u jednu veliku. naviklo na dotadašnje pojave i vidike. Brzo i zadihano idem iz ulice u ulicu. Prolazim nepoznatim gradom kao raskošnim tuđim 267voćnjakom. A preda mnom je stalno utvrđen sat i minut moga odlaska. kradem od smrti. dugo ćutali. gledao iznad sebe glečere i na njima sunčev sjaj koji izgleda nepomičan. Zaboravio sam se i prekinuo za sekund ćuta-nje. Bilo je doba godine kad dani počnu primetno da kraćaju. Td sati imaju uvek naročitu boju i naročito mesto u našem životu. kao grana sa koje je ptica odletela. Sunčano popodne iza kiše. pazarujem. jer te oči su prostirale ispred sebe nepoznate krajine nevinih svetova u -kojima se gubio i moj gledani lik. i ja sam mogao na neobjašnjiv način da uživam u svemu onom što one vide u isto vreme dok gledaju u mene. nagoveštava nepoznate a slućene deiove kontinenta i okeana. Žena na kasi . u ritmu brzog voza. ne odvajajući očiju od nje. pred najvećim i izuzetnim prizorima koje. upoznajemo i osećamo samo izdvojeno i ponaosob. kida i rasipa u očima putnika. zahvaljujem. Nosim poklone za druge. bezimen. kao nebo boju. punu sveta. a koji kao da ne dolazi od sunca. treptao neoivičen oreol moćnog ali jedva vidljivog sjaja. liče na deo globa koji. obraze i vrat. Tako sam. Samo retko u životu. Prodavačica je napustila svoje mesto i pratila je. Tako smo. U tom trenutku ugledao sam Jelenu. Ništa nije ni kako je bilo ni kako će biti. a ne kao ja. i ono što pogleda. Sav raniji život iza mene je. Razgledam. u džepu je vozna karta za dalje putovanje. a idem pun radosti. nekim čudom. bogato uređenu pa-pirnicu. nego onako kako bi moglo biti i kako. spomenike i zgrade. odjednom čuo kako se iz njih diže beskrajno tanak šum. sve odjednom. stojeći na visini od tri hiljade četiri stotine metara. Oko njih je. pomiriše ili okusi. kao da ću moći sve poneti u sećanju. zemlja i nebo prostiru pred nama. kao da to mene sa svih strana darivaju nekim dra-gocenim predmetima i uz njih pogledima i osmej-cima koji vrede hiljadu puta više od predmeta. Samo u jednom trenutku nisam mogao odoleti želji. izvinjavam se. ja sam posma-trao njeno čelo. kao let-nja jara oko voćnih plodova. sa istinskom ženom savršenog bića i lika. za jesenjeg dana bez sunca. u sećanjima naše svakidašnjice). muzika jedna koju ulio teško može da razabere a nikako ne ume da zadrži. koja je za mene oličavala u sebi snagu i lepotu sveta. (Takvi trenuci nemaju imena i ostavljaju samo bled trag docnije. Tako je bilo i sada. Dešava se da nam u stranom gradu. A kad nas je sunce. osetan samo po onom što vredi sam po sebi. što sam bez Jelendnog prisustva u stvari uvek i bio. Stvara se prazno područje potpune slobode. video sam odjednom na prevojima tih beskrajnih talasa neki sjaj koji oko. izvan tih prazničnih trenutaka. Na ovakvim putovanjima sa Jelenom takve. prigušeno osvetljen iznutra. Prema meni se. One su se kretale i svetlele sa ravnodušnom tač-nošću nebeskih mena. udruženi. Tako sam nekad. prelazeći prostor. Tada sam ugledao njene teške i čudne očne kapke. Sve je to proticalo i odlazilo nekud u bezobličnim. jedva može da uhvati i primeti. Napolju je bilo još prilično vidno kad su u radnji planule svetlo-sti. poklone koje ću poneti prijateljima kod kuće. na jednoj okuci. i ono što čovek pomisli. i ostvarivale se lakoćom sna i brzinom misli. To je bilo dovoljno da žena. sav budući tek preda mnom. inače retke. zamene čula bile su neprestano i potpuno mogućne. I dok sam osluškivao kako tiho i oštro šumi i cvili trava koju vetar povija u tankim sivim talasima. ili broda i voza. sve do istovremenog osećanja pojava koje inače. Svraćam u radnje i kupujem sitnice. Sav život je odjednom postao čvrst. tek toliko koliko je trebalo da joj sa pola reci kažem kako sam naizmerno srećniji od svih ljudi na zemlji. 266 A biva da se Jelena javi i drugom prilikom i na drugi način. ona zaklopi za trenutak oči. zagasitog zlata u čudesnim prelivima. ona po zakonu svoga bića i postanka. bleštale tankim odsevima žeže-nog. dok sam. na povratku. razgledam izloge. pod sivim nebom. a u isto vreme zbunjivale moja čula i zavodile ih na neslućene staze i u zanosne varke. svoj hleb i svoj log dele sa avetima. i gubio se na krajevima u pokrenutom i žitkom predelu koji brzina vožnje nosi. opet jednom.

Paketiće od kupovine složio sam u svoj kofer. istrčao sam napolje. ubilačka pustinja. Činilo mi se da pored mene prolazi povorka sa maskama na licima. koje pri zatvaranju kažu metalnim glasom. Kad sam izgubio svaku nadu. pločnik. Bio je dvosmisleni prelazni čas između dana i noći. nisam još bio platio. Jelene je nestalo iz svih mojih godišnjih doba. dade još nešto od sebe. Krenuo sam levo. ja ću zatvoriti! Žena za kasom jednako je stajala i gledala za Jelenom. zagledan u nju. Bila mi je okrenuta leđima. koliko noć i daljina dopuštaju. To nije njen element. a druga: ne! Prolazimo kroz vlažnu tamu i pust. bez i najmanje nade da će ih ikad išta moći utažiti i ugasiti. iz kola koja jure širokom i slobodnom ulicom. i koje je ćelo predano usrdnom naporu da nekom ko odlazi. raširenih ruku. Izmučen i umoran. Ono od čega bih hteo da pobegnem ide sa mnom. vratio sam se na polaznu tačku. Gledao sam levo pa desno. Na nesreću. stigao sam na stanicu pred sam polazak voza. Ali je u tom pretekao jedan stariji nameštenik. pitajući se neprestano da li je to zaista mogla biti Jelena. Potrčao bih naglo i tamo nalazio — neku nepoznatu ženu. Ni putovanja. Brzo sam istresao novac pred ženu na kasi. a ipak nejasno i nerazumljivo. A ono što bih. Ma šta da je bilo. Jelena se neće više javiti. i devojka u beloj haljini. Sve je bilo stalno tu: bogat majski sumrak. Tek jesen je pokazala kako su plitkog korena i kratkog veka bile moje obmane. da od njega zadrži nešto. najsrećniji čovek sa najlepšom ženom kakva se mogla samo sagledati u predvečerje dugog dana mog samotničkog leta. ne-dogledna. nadajući se uvek višem. nazire Jele269nin stas. Sve je bilo maglovito i neodređeno. a koga. izgledala mi je veličanstvena tako raskriljena u prostoru. sa telom koje se pokorava nekoj meni nepoznatoj potrebi. Ali malo docnije opet bi mi se učinilo da se u gomili. punog odricanja. Po njenom stavu i držanju činilo mi se da nekom tamo hoće da dovikne još nešto ili da glasno pozdravi nekog u daljini. A u isto vreme tu su i moja glad i moja žeđ. i varoš u zelenilu. a zatim čvrsto i nervozno pnitišćem njegove dve brave. kao čovek koji je nepovratno izgubio ono do čega mu je najviše stalo. Mrak. Sve sam više gubio poverenje u svoje oko i svoj korak. I ne samo jesen. pritišćući gas. Bio sam potpuno zanesen gledajući kako se svak kao čarolijom menja čim pogleda Jeleni u lice. DO DANA DANAŠNJEG Odavno sam primetio da se Jelena javlja sve rede. Pa i bez nade. nagnuta prema nevidljivom sabesedniku — priviđenje. ugašeno lice bele kuće. i sve se može jesti i piti kao vino i voće. dragim imenom. Onda sam se opet vratio pred radnju i pošao desno. smestio se u avetinjsiki osvetijenom kupeu.primila je rasejano novčanicu. Pretrčao bih nepropisno i — uzalud. Svet je vrveo širokim trotoarima u oba pravca. kako može da se vidi kroz sumrak i senku olistalog drveća. Zastajao sam po-stiđen. tkao otmičar. mesecima sam je nosio u sebi tako. sredinom su milela kola u neprekinutoj povorci. jarosna. Preda mnom je noć bez sna. Jelena se zaputila ka izlazu. Tek kad su se vrata za njom zatvorila. kao nikad pre ni posle. Tako sam putovao svetom. beogradskih ulica. letnji lik žene koja se nesvesno i nepoštedno predaje nečem u daljini i tami — i odjurio sa njim. pre mene stiže u mesto koje je cilj mog puta. Gurajući se i saplićući. Čini mi se da je živo biće neće preživeti ni videti joj kraja. koja je hladno prelazila pogledom preko mene kao preko brojke u dugom nizu brojaka. neosvetljen predeo. ceo vidokrug tog sutonskog trenutka: olistala kruna velikog drveta. i dočekuje me na stanici. ali i stvarna žena sa slatkom krvi. Sve me je varalo. istrgnuo sam. izgleda. a mala prodavačica išla je za njom sve do vrata. preda mnom. vodi u hotel i prati po gradu. ne vidim. u čekanju. vukući svoje paketiće i unezvereno gledajući oko sebe. Da to ne bih morao učiniti. otvorio je širom vrata i rekao glasno i radosno: — Neka. odjednom je ustala i stojeći predala joj novac. Tako sam ćelo jedno leto živeo od jednog jedinog nerazumljivog i munjevitog viđenja. setio sam se da 268 pohitam i da joj priđem. jedna: da!. sa potajnom i . sve nejasnije. sa sve manje. nejasno sam sagledao Jele-nin lik u belini. ma i najmanje. A meni valja živeti. ali dugo mi je trebalo da priznam sebi tu činjenicu. Gde se tu izgubila Jelena? U kom pravcu je krenula? Kako da je nađem? — Učinio sam ono što je najgore i najnera-zumnije. a preko svega toga razgranat topal. samo jedno je bilo jasno: da se takvim gubitkom čovek ne može pomiriti. Tu sam stajao još jedno vreme. probijao se grubo i zagledao svakoj ženi u lice. ja sam se zadovoljavao sa malo. Uzeo sam svoje stvari. 271Posle. više ne pomažu. koji se slučajno desio tu. Nisam ni pomislio da kočim ili da zaustavim. onako u prolazu. vlaga. Gledajući Jeleni u lice. a kad je htela da vrati ostatak i podigla pogled do Jele-ninog lica. koji dugo traje a u kom je sve puno života. Sve je tu. ogromne do bezumlja. jednom od najlep-ših. Još dugo sam krstario tim živim i prometnim delom grada. na protivnoj strani ulice. ali joj ni tada glasa nisam čuo. sa očitom na-merom da ih otvori. Sve sam to video u jednom magnovenju. i navikama koje odgovaraju mojima. Sve je bilo osvetljeno. Naprotiv. Naslućivalo se da je u jednom od onih položaja koji su neobični i u kojima se čovek ne zadržava dugo. Živeti sa nadom. Vozeći se u sumrak ozelenelom ulicom. i čekati. Na mahove bi mi se pričinilo da za ugao zamiče Jelena. Činilo mi se da sam se udvojio i da vidim sam sebe kako dugo sedim nepomičan sa koferom na kolenima.

»samurovina«. Moglo bi se reći da sam uvek ži-veo od sećanja na jedno priviđenje. Budim se u svet svoga sadašnjeg života. . ali žilav čovak i savršen trgovac. farme. grčkom ili francuskom jeziku. nikad više neće pojaviti. kao da govori: »Nebesko sunce!«. treptavom svetlošču sunca i vode. istina. Skromnim parobrodom. U najgorim časovima noći — a noć je bila uvek zlo vreme moga života — biva ponekad da se javi nešto kao slutnja njenog prisustva. Tako sam imao prilike da po-smatram iz blizine kako pokazuje krzna nekoj ugojenoj Gnkinji. svetlosti! U Carigradu je trebalo da se nađem sa jednim zemljakom. samo predelom kroz ikoji se kretala: talasima. Tako ostajemo dugo u tom bolnom položaju jednog započetog i jednog neodređenog pokreta. Moje divljenje bilo je veliko i vodilo me daleko. bez mere i videla. mog zemljaka nije još bilo. trgovac je hvatao i moj pogled. i onda ga vesto bacao na pod.nepriznavanom nadom u sebi. »vizon sago«. krećem se među predmetima. Neko iščekivanje stalno je raslo u meni. Jelene nema. nikad. a ne znamo gde ni na čemu smo. obasjan predeo i u njemu. žena koje nema 273ih je izgovarao u pobožnom zanosu. i sve novim krznima zatrpavao moj predeo sa Jelenom. A uz isvako od tih imena dodavao je jednu jedinu reč: »fino!«. Ne znam koliko sam je posmatrao. a ta nema imena. Ono što je živo i jasno u mojoj svesti. mrkožut i nagrizen bolešću. I ja živo želim da podignem desnicu i primim sitan. Jelenin lile u hodu. Živim sa ljudima. istočnjačkoj lepotioi. Ovog puta se budim. ali u svetu poremećenih odnosa i dimenzija. koja je stajala u stavu ukrotiteljke zve-rova. Nije bila naga. iz njega vode dva puta: ili u potpunu nesvest ili u buđenje. Zbogom. U stvari. Ne zna se i ne pita se više šta je dole a šta gore. svoju robu i svoju računicu. To viđenje trajalo je uvek kratko (padanje zvezde preko let274 njeg neba!). ali odevena. odsečno i poslovno. »astrahan«. ali ja nisam mogao da odvojim oči od tih životinjskih koža. želeo da vidim — ne javlja se više ni u snu. Ponudili su mi da sedoem i pričekam. obišao sam nekoliko mediteranskih gradova. to je naša želja koja je jedna. Gazda je lično uzimao jedno po jedno krzno. »Bogorodica prečista!« (U tamnom uglu radnje nazirala se zaista mala ikona Bogoirodičina!) Siguran u sebe. »Bog Savaot!«. mladim lišćem. prostirući ga tačno pred noge visokoj krupnoj Grkinji. a bolje bi bilo da se ovako ne javlja uopšte. onda je prisutna tako kao da je to najprirodnija stvar na svetu i kao da će do18* 275veka i bez prometne ostati tu. kao mukla muzika ispod svih glasova života oko mene. Tako je. Ne postoje četiri strane sveta. Ali sad mi se čini da je to bila obmana. Otvarao se svet. i tako je — istinu valja priznati — vazda i bilo. kao zaniihanom mrežom. Siv. »sil«. kao nikad. Po toj želji i znam da postojimo. a kad je tu. ubedljive reci padale su zajedno sa krznima i sve više rasile tonom i značenjem. Urakli smo sastanak u velikoj krznarskoj radnji njegovog prijatelja Jermenina. a on 18 I. I Jelena je prisutna. Prošlo je možda zauvek vreme kad sam je viđao na svetlosti dana. ona i ne zna za mene. »moderno!«. bio je zauzet. »indijsko jagnje«. Pri tom je čeličnim glasom izgovarao ime životinje na turskom. znači: u svet bez Jelene. Kad sam se prenuo. ali samo utoliko što znam da negde pruža ruku kojom hoće nešto da mi doda. Pa ipak -— i to treba priznati! —• sve mislim da bi se mogla javiti još jednom. i nepoznati predeli iz kojih dolaze. ali sada ne traje ni toliko. U jednom trenutku — nisam ni razabrao ime krzna koje je trgovac izgovorio — preda mnom se prosu devi-čanski. Andrid: Jelena. »otmeno!«. u svoj njenoj veličini i lepoti. koju prati oma-len i mnogo stariji muž. »retko!« — Komad za komadom padao je na gomilu. »Vizon«. Bilo je tako Iepo da se nikako nisam mogao oteti pomisli 272 da se ja to praštam sa svim što se zove lepota i bogatstvo sveta. U tom trenutku ugledao sam je. rastresao ga i širio pred našim očima. da bi se morala javiti. ko smo ni kako se stvarno zovemo. A uvek mi se čini da sam najbliži tome u toploj atmosferi koju stvara množina ljudi u pokretu. kao nevidljiva ali uvek prisutna senka u punoj sve-tlostii sunčanog podneva. Putovanja gube za mene draž i smisao. Ta me je misao stalno pratila. velik i izdužen. Jedno za drugim prostirala su se preda mnom neobična krzna i sa njima šume. Od tog dana više se nije javila. šta iza a šta ispred. stepe. nečujan i gotovo nevidljiv mladić donosio je gomile skupocenih koža iz kojih je bio studen dah sumračne magaze. Sopstvenik radnje. »hermelin«. Poslednje moje viđenje sa njom (čudno i nezaboravno) bilo je. Između nas je uvek bilo tako: kad je nema. a sada živim od uspomena na ta svoja sećanja. u kratkim etapama. ona je jedino što nas vezuje i sve što znamo jedno o drugom. na jednom putovanju. tvrde. samoobmana obmanutog čove-ka. ali nju ne može ništa više da dozove. Kad sam stigao. trgovac je još nabrajao: »vidra«. U tom se položaju ne može izdržati dugo. a ja znam samo za nju. izgubljen i van sebe. »pantera«. nevidljiv predmet koji mi nudi. Živ sam. »kanadska kuna«. očima kojima sam gledao sve ostale pojave vidljivog sveta. »vizom safir«. prosto. nego samo jedna. onda je nema kao da se zaista nikad.

stotine lica lepih žena koje nisu Jelena. umoran a miran i vedar. čini mi se. koje se već gubi među hiljadama drugih. na sportskim stadionima. S naporom se probijam kroz taj narod. da očekujem samo to. Jednom mi se desilo da sam je. desetine. nečujno. nošen masom koja je sporo napuštala stadion. da M je to uopšte mogućno recima kazati! Da. Moje uzbuđenje poraste naročito pri dolasku i odlasku. To izgleda nevenovatno i potpuno besmisleno. i kome se ne dešava da. kao bolest za koju čovek ne zna i ne sluti. u praznične dane. unapred im razara smisao i oduzima svaku vrednost. najposle se nalazimo gotovo jedno pored drugog. na javi i u snu. Svi moji napori da se oduprem težini mase samo me još više udaljuju od njenog lica. Gledao sam kako ispred mene promiču.) Nije mi jedno leto zamračilo to očekivanje Jeieninog pisma! U planini. Ne verujem u zabunu. i ikako se ustalila? To ne znam. Trudim se da ne izgubim Jelenino lice. Ljudska masa nas. a zatim je beznadno i nepovratno postajalo tuđe. Najposle. na mahoive kao da uhvatim i pojedinu reč (ne zvuk. i . nema pisma za vas.« I gleda me čudno. bilo je jedno vreme kad sam očekivao njeno pismo. posma-trajući sa većom pažnjom nepregledno more ljudskih lica nego ono zbog čega su se svi tu sakupili. uskomešana gomila nas je opet rastavila. . Igranka od pet do osam. jer nije Jelena niti je ikad mogla biti to. Kome se nije dešavalo. kao i po izrazu njenog lica. najposle. ali ne mogu da spavam. A kad. Hoću da je pitam. osećam ga pod prstima. zaista ugle276 dao. 277poručuje pogledom ono što nije stigla da mi kaže. Svako od tih lica izgledalo je za trenutak kao da je njeno. sa planine.U holu velikog hotela u R. ja mogu da mislim samo na nju i njeno pismo. naginjem se i zakrećem glavu. To je jedna od onih neodređenih ljudskih želja-nada koje mnogog od nas prate godinama i koje se ne ostvaruju nikad. Očigledno ima nešto da mi kaže. o svečanostima. Sve sam bliže Jeleni. Udvostručenom snagom joj se primičem. Vraćam se uveče. A u isto vreme sam u svakom od tih trenutaka znao da neće doći. a zatim pouzdano. ali sve zajedno — ne razumem. tajanstveno osmehnut. Kad sam postavio sebi prvi put to pitanje. čini mi se. Naročito preko leta. ja ne spavam pravim snom i ne snivam kao drugi ljudi. kao da neko sporo a neprekidno mesa karte. samo čine život podnošljiivijim. I jeste. Kao u snu. i uzaludno. Čujem kako šušti hartijia. (Jer. Sve je potpuno kao u snu. kaže čovek. mnogi od nas je mnogo puta mislio o nepoznatom ili zaboravljenom prijatelju u daljini i njegovom neočekiva278 nom pismu sa dobrim. I svaku od tdh žena ja sam za trenutak gledao kao nju. Borim se s njenim pismom. A bivalo je čitavih nedelja kad me nije napuštala ni danju ni noću. na povratku. Najpre sa malo kolebanja. ali se od uzavrele graje ništa ne razahire. Vidim joj izraz lica. naprežem oči i vidim. Klonuo. Mora da je bilo neko pismo. puštam da me nepregledna povorka ljudskih talasa nosi ikud hoće. Tu provodim sate. kao i na moru. I to pismo koje ne stiže. spazio sam njenu glavu. Izraz njenog lica biva sve rečitiji. stupajući u polumračno predsoblje svoga stana. Sam ne znam da li da o tom govorim. Kad se javila u meni ta iluzija. Od bezbrojnih vidova pod kojima se javljala. nije izostao. ako se to može nazvati viđenjem i ako sve nije samo besmislena i mučna igra bez kraja. i bez smisla. a koja mi živi ljudi stvarno pišu. Pismo! Kad čujem u prolazu ili kad negde pročitam tu reč. ja sam video samo toliko da već odavno očekujem njeno pismo. srdačnim porukama koje bi mogle uneti više smisla i svetlosti u naš život. obuzet svojom slutnjom. uništava sva ona koje primam. . u svakom trenutku dana i noći. sa određenom sadr-žinom. Ali u ovom slučaju ja sam mislio o tom kao o stvarnom pismu određene ličnosti. i sasvim sam blizu. Ona mi neprestano. varala moja čula. I ovo moram da kažem. kao zanihana ljuljaška. ali ne može da mi priđe od ljudske gužve koja nas okružuje i deli. očekujem da mi kaže nešto. Sve češće sam tražio d posvećivao takva mesta gde se skupljaju zatalasane gomile sveta. Već pomišljam ikako ću se naći pored nje i kako će mi bar sada reći sve što očekujem i što je odavno trebalo da mi kaže. To je živ i vreo šapat. »Ne«. leto je godišnje doba kad je čovek najviše podložan proizvoljnoj igri živaca i kad se pogrešna misao najlakše useli u nas i neobičnom snagom ustali na jednom određenom predmetu. uzbuđen tražim pismo. ali u tom trenutku njen šapat pada i razbija se kao tanak mlaz vode na kamenu. to je bila zabuna. kao mrtva. čas primakne čas razdvoji. mutila moju misao i — iščezavala. u nepravilnim razmacima li nejednakom snagom. zaista. Grozničavo se naprežem da shvatim. 279Padam od umora. izgleda mi da je zaista i lepo i važno to što hoće da mi saopšti. svedeni oči i zaspim. samo je taj još nedostajao! Ali ni on nije mogao izostati i. još ga nazirem. a ona mi igrom usana kazuje nešto. Po njemu. Prolazeći holom čujem da neko izgovara moje ime. Bilo je zatim jedno vreme . »ne. U trenutku kad smo bliže jedno drugom. Trčim do portira. baci nemiran pogled put stolića na kojem pismonoša ostavlja poštu? Jer. Misao o Jeieninoiin pismu nailazila je povremeno. čas tone čas se pomalja na treperavoj pučini ljudskih lica. a moglo je biti samo od njie. više nego mrtva. a onda je odmah tonula i odlazila sa talasom telesa. Bivalo je da se za nekoliko meseci izgubi ili bar pritaji u meni. Za to vreme. Pa ipak je bilo tako. nego smisao!). da ne može doći.

Neko je pored mene izgovorio jednu reč povišenim glasom. ili čaik usred razgovora sa ljudima. miran. i mogu da čekam. i na ceo svet. Ali kad bi sutra osvanulo njeno pismo. odjednom iskrsne preda mnom bela hartija puna crnih slova. I to izgleda kao pismo sa gustim. gde mu je i mesto. ali nečitljivo. ni ljudska misao ni ljudska reč. Misli o njenoj odsutnosti ili njenoim prisustvu sustiizale su se.« — Tako sam govorio. kao da nisam dotad ni znao ko sam i kako se zovem. Onda se pitam da li bi ona uopšte mogla da piše ovim našim ljudskim pismom. Kao senka je počivala na mom ramenu. svaki kao sunce. Doći će i taj dan. na tu prokletu ženu čije pismo uzalud očekujem. To se ponavljalo mnogo puta. nepovratno i potpuno.. bez prestanka. Ono što nisam mogao da odgonetnem u snu. Bogat sam. jer kad sam opet mogao nešto da shvatim i znam. sam ne znam kako ni zbog čega. sa nemirom u utrobi. pismo! To će biti svečana i svetla izvesnost praznika. Ne znam kad je. obmana i čekanja. Izgovoriće nevidljiv pismonoša sa stepeništa moje ime. PROVINCIJALIZAMA I NEKIH MANJE POZNATIH IZRAZA Sve turske reci navedene su u onom redovno nepravilnom obliku i u onom često izmenjenom značenju u kom se upotrebljavaju u narodnom govoru u Bosni i Hercegovini. I radost će biti savršena i potpuna. Da. ustalasanih povorki i obasjanih lica u prolazu. U šetnji. gde ona letuje. Dah je slobodan. Nisam smeo da se oikrenem. Prenuo sam se. znamo šta sve postoji a šta ne? Dobro. Opet proleće. »Pa ona i nema ruku. »Ne. »Nikad neće pisati? Ne postoji? A šta je to što me je probudilo. Odlazio sam ka prozoru kao čovek koji traži svetlosti i vazduha. Sad je proleće. Na primer. A ja bih nastavljao razgovor sa ljudima oko sebe. ne zna šta je pero ni hartija. Trebalo je odgovoriti. A zatim bi se opet. kao senka leptira. Meseoima sam tada živeo mirno i vedro. kao čudom.. pravilnim redovima. ona i ne sluti da postojim. nje više nije bilo. Osećao sam samo 280 bol u podlanici. Tu se prekida moje čitanje. bez milosti. gnevan i rešen da jednom raščistim to pletivo od obmana u koje me zapliću moje rođene misli. ničeg nije bilo i ničeg nema. Izgubio sam se tražeći je. i nosile ome kao talasi. ali ja čitam uporno dalje. Pismo. tada i tada. ali trudeći se da ne budem neuotiv i suviše rasejan sabesednik. I kovitlac oiko Jelene počinjao je iznova. listo što i njeno prisustvo!) I ja ću se odazvati lako i prirodno. javila u meni stara misao. odletela ta ruka sa mene. Tako sam se ne jednom budio usred noći. koje će se i meni samom toga trena objaviti. misleći jednako na 281iščezlo pismo.slova. sa porukama . Predlaže mi da se negde sretnemo ili me poziva da svratim na dan-dva u malo mesto na moru. budan. Tačna vest o Je-leninom dolasku ili određen poziv da ja dođem tu i tu. Pisma je nestalo. To je bila više misao na žensku ruku. Moj odgovor je bio zbunjen. Ali. pnoleće je. I ja čitam Jelenino pismo koje nisam nikad primio. sa gorčinom u ustima. Pitanje je bilo upućeno meni. Ni nje same nema. kivan na sebe. kao da tome trenutku nisu prethodile godine sumnji. ali sam u isti mah uviđao da time ništa nije razjašnjeno ni utvrđeno. najposle. A ja sam stajao zanesen i svečano krut. U meni su se opet smenjiivale kratke sraivane radosti i duga stvarna mučenja. i udarao žestoko dlanom o prozorsku dasku. I moja se misao po stoti put okretala i jurila u suprotnom pravcu. Znam da u svetu ima mnogo napola otvorenih prozora u koje kuca prolećni vetrić. Taj trenutak pune izvesnosti. imena mesta ili datuma. Nazivi Turci i turski upotrebljeni su često u toku .« I krug je počinjao opet da se vnti. ja sam često pokušavao da pročitam na javi. Veze su dobre i vozom i brodom. kao nejasan šum iz daljine. a bez stvarnog osnova. ali ništa nije ni izgubljeno ili isključeno. Svi su putevi otvoreni. Pa onda je nailazilo vreme kad bi sve to srećno zaboravljao. smeta govor ovih oko mene. Nikad. 282 Dok sam tako stajao neodlučan od sreće. sunčevih odblesaka na metalu d u vođi. Opet proleće! Preda mnom je sto i osamdeset sunčanih dana. Znam da se svuda i svagda može javiti Jelena. Gubilo se negde u predelima maštanja i zaborava. Mučenje sa Jeleninim pismom presta-jalo je odjednom. diglo i dovelo do ovog prozora? I šta mi. praznih sedišta u kupeima. Pri čitanju mi. opet budan. Otvaram oči. ni ja ni moj svet iščekivanja. ali senka koja ima svoju nemer-Ijivo malu pa ipak stvarnu težinu i isto takvu mekoću i tvrdinu. jedne večeri. jasnog sigurnog. Ostala je za trenutak-dva nepomična (uporedo sa njom zastao je i moj dah).. Ipak. U pismu Jelena mi javlja svaki put nešto radosno. Slutim i hiljade drugih nepoznatih mogućnosti i prilika. radeći svoj posao ćelom svojom voljom i punom snagom. Samo da ne prestanem da je iščekujem! 283REČNIK TURCIZAMA. I čitanje se prekidalo uvek kad bi došlo do nekog određenog podatka. (U stvari. poneo bi me naglo. a onda mi je položila ruku na rame. ali reci jedne ne mogu da razumem. i u tami vidim prugastu svetlost koja prodire kroz razmaknuta rebra na roletni moga prozora. neće i ne može pisati. žena koje nema. Čini mi se da su mi pregršti pune nekih čudesnih zlatnika. može se krenuti brodom iz.. osetio sam da se iza mene odjednom stvorila Jelena. Ne bih mogao kazati kako ni po čemu sam to osetio. neće se nikad javiti!« — govorio sam sad u sebi. d bez izlaza i rešenja. potiskivale jedna drugu.

skladište maksum — dete. dubok i širok jarak 286 ječerma — jelek. rodni kraj. policajac zembilj — torba pletena od slame žurna — svirala igda — vrsta biljke izmećarica — služavka ihram — beli ogrtač muslimanskih hadžija jalija — rečna obala jandžik — kožna torba jeger — vrsta flanela jendek — opkop. sporedna mala vrata na ulicu ili susednu baštu kasaba — varošica kaur — čovek druge vere. prijatelj vakat — vreme valahi — bogami! valija — guverner pokrajine u Turskoj. kratak gornji haljetak kadaif — slatkiš od testa kadiluk — okrug kajim — turski papirni novac kajmakom — upravnik varoši. vezirov zamenik kalem — pisaljka od trske kapidžik — vratašca. ekmeščija — pekar ekmeščinica — pekara esnaf — zanat. naravno ne u rasnom i etničkom smislu. umivaonik liti ja — verska povorka kod pravoslavaca magaza — dućan sazidan od kamena. šipka kojom se zatvaraju vrata ili ćepenci . a služi za zagrejavanje sobe ili kuvanje kave mandal — prevornica. kao i za baštu zasejanu njima botana — vrsta platna (»amerikan«. sreski načelnik. isposnik def — muzički instrument divanana — prostor ispred soba na gornjem spratu. i si. tesar i zidar ujedno đeriz — odvodni kanal nu-žnika. obe-šenjaštvo kujundžija — zlatar legen — lavor. zavičaj Vlahinja — podrugljiv naziv za hrišćanku 285degenek — batinanje (udariti batine) derviš — muslimanski kaluđer. alakati — spominjati boga u borbi. zanatlijsko udruženje eškuna — u zdravlje! zaptija — stražar. oblast. rov. nemusliman kenjčiluk — nestašluk.pričanja i za bosanski muslimanski svet. nose se umesto suknje din — vera dova — molitva doksat — trem dosluk — prijateljstvo do st — prijatelj dunđerin — drvodelja. carski namesnik vilajet — pokrajina. svakako belćitn — valjda.) brevijar — molitvenik kod katoličkih sveštenika burazer — brat. nego kao pogrešni ali tada uobičajeni nazivi. banje. u naturi bostan — zajednički naziv za dinje i lubenice. verovatno bensilah — kožni pojas bcr — davanje parohu. često u staklu divit — mastionica dimije — muslimanska ženska odeća. nejako dete mangala — naročit sud u kome se drži žeravica. bodriti Alah selamet! — Bog ti pomogao alvat — prostrana soba u prizemlju asker — vojnik asura — prostirka od rogoza Bajram — veliki muslimanski praznik balega — životinjski izmet balija — pogrdan naziv za muslimane badža — otvor na krovu za dim sa ognjišta bez — platno beli — zaista.

rub perde — pregrada. savet mindcr — slamnjača ili vunom napunjeno šiljte. optok. poklon prakaratur — lice koje pomaže svešteniku u crkvi. kod katolika prange — lanci. momak. sudija mtirlat — izdajica mutav — nem mutvak — kuhinja nm/crelija — upravnik zadu-žbinskog imanja (vakufa) nanule — drvena obuća nargila — pribor za pušenje posebne vrste duvana tu'ohlanjan — nerendisano drvo nizani —■ redovna turska vojska nurija — parohija oka — stara mera za težinu (1.mastika — vrsta rakije mahala — gradska četvrt. stavlja se na minderliik minderluk — sedište. dobro delo sevdah — ljubav. pod kojom se na ognjištu peče hleb ili pita sevap — milosrđe. okvir.) orvali — besneti parmak — daska od ograde pendžer — prozor pervaz — ograda. ulica madžarija — zlatan turski novac meraklija — čovek koji voli uživanja. okovi na nogama porta — crkveno dvorište rabin — svešteno lice kod Jevreja Ramazan — mesec posta kod muslimana ripida — kod pravoslavaca crkvena utvara koja se nosi na litijama rospija — rđava žena saroš — pijanica sahan — tanjir ili zdela od bakra sac — poklopac od železa ili zemlje. zaklon peškeš — dar. i na kome se sedi kad je dućan otvoren . neobičan ćasa — posuda. sud ćepenak — drveni kapak kojim se zatvara dućan.283 kg. konjušar sepet — velika košara serdžada — mali čilim sikter — marš! gubi se! sinija — niska okrugla trpeza soldat — vojnik somun — okrugao mek hleb somundžija — čovek koji pravi ili prodaje somune softinski — đački soha — drvena motka srca — staklo tabija — kamena utvrda sa topovima. mauzolej tuhaf — čudan. ljubavni zanos seiz — sluga. starešina gradske četvrti (mahale) mtila — gospodin. sveska tumbećija — vrsta duvana koji se puši na nargilu turbe — nadgrobna kapelica. sofa miralaj — pukovnik misa — bogosluženje kod rimokatolika Misir — Egipat muklar — opštinski kmet. zabava u prirodi tefter — poslovna knjiga. koji zna da se provodi masive — laka obuća od kožo mcdžlis — odbor. bastijon tepsija — plitka bakrena posuda za pečenje pite 287terkija — stvari koje se kaiševima privežu na stražnjoj strani sedla teferič — izlet.

. zahvala — SADRŽAJ Ani kina vremena . plesačica džamija — muslimanska bogomolja džamdžija — staklar dželebdžija — trgovac volovima džemadan ■—• vrsta muškog prsnika od čohe džehenem-taš-lapis — srebrni nitrat džizlija — bludnica. nitkovi hintov — kočije. wrw2 8.hvala. derati se. Mara milosnica Ljubav u kasabi Ćorkan i Švabica Žena na kamenu Igra. fijaker hodia — muslimanski sve-štenik čakmak — kresivo čauš — turski muzikant.. hrapav šućur . pokloniti hamal — nosač haramija — razbojnik hezela — propalice..ćirpo — golać ćulah — mala kapa od sukna ulema — muslimansko učeno sveštenstvo falake ■— drvena sprava kojom se stežu noge onome koga šibaju po tabanima fildžan — šoljica za crnu ka-fu.. prostitutka sargija — vrsta tambure šerbe .. žena koje nema Od samog početka Na putovanju Do dana današnjeg Rečnik . propalica 288 halakati — vikati. galamiti halaliti — oprostiti... učesnik u svatovima čivtijani — ženske gaće. pomoćnik čehaje. vrsta dimija čkalj — korov čoček — vrsta turskih igračica. prostak fučija — drveni sud za vodu hairlija — srećan čovek. bez drške frajkor — austrijska vojna formacija frž — čvor u drvetu fukara — siromah. o" i > O ow . Žena od slonove kosti Bajron u Sintri Jelena.voda zaslađena še— cerom i voćnim sokovima šešana — vrsta puške šiljte dušcčić na kom se — sedi škorav — grub. srećković hairsuz — nesrećnik.

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->