Војислав зограф

СЛИКАРСКА ТЕХНОЛОГИЈА ЈАЈЧАНЕ ТЕМПЕРЕ НА ДРВЕНОМ

НОСИОЦУ
најкраће могуће

Традиционална визaнтијска икона подразумева носилац од даске (у нашим

крајевима најчешће је коришћена липова даска), на коју се поставља смеса
креде и туткала у неколико танких слојева. Број слојева се одређује по искуству
(ја се после дванаестог слоја обавезно забројим...) .
У музејској пракси није редак случај да се нађу даске које на себи имају свега
два-три слоја, као и оне које имају подлогу дебелу читавих 4 до 5мм!

Садашња технологија прераде дрвета дозвољава савременим иконописцима да

користе индустријске плоче влакнатице (панелица, медијапан...) које имају
другачија својства од природне даске и све чешће се користе у савременом
иконопису.

Након сушења и глачања кредне подлоге, поставља се цртеж слободном руком

или преношењем калка (копирањем цртежа). Након тога, многи савремени
иконописци (као некада и стари мајстори), гравирају цртеж шилом или сличном
алатком да би се цртеж сачувао и после наношења боје.
Затим се на места која се позлађују поставља подлога (полимент, болус-у
случају сјајне позлате).

Полимент је нарочито припремљена смеса која се наноси на кредну подлогу и

представља основу на коју се лепе златни листићи. То је уједно и једина врста
подлоге која дозвољава полирање злата до богатог, металног сјаја. Прави се од
врсте фине глине по називу болус која се налази у жутом, црвеном, зеленом и
сивом варијетету.

Када се подлога (полимент или лепак) припреми, даска се позлаћује златним

листићима величине 8х8цм, који су дебели око 0,00011мм и тек након тога се
приступа сликању.

"Од једног 24 каратног Фирентинског флорина који је тежак 3,5гр у 14.веку

искивало се око100 листића величине 8х8цм дебљине око 0,000256мм (прецизна
мерења извршена на златном листићу са олтара у цркви Св.Петра у Фиренци).
Данас се из исте количине искива 1200 листића."

(Војислав Луковић, МАЛА ЕРМИНИЈА ВОЈИСЛАВА ЗОГРАФА, Атос, Београд,

2003.стр.40)

За сликање се користе пигменти (органска или неорганска супстанца у облику

праха која помешана са везивом чини бојени слој), који се мешају са
жуманцетом из кокошијег јајета са кога се одбаци опна и које се помеша са
водом (основни рецепт).

Овај основни рецепт може се обогаћивати додавањем разних уља и лакова, али
тиме већ залазимо у технологију јајчано-уљаних емулзија.

Тако добијена боја назива се јајчана темпера, која је одмах по сликању сува на
додир.
У технолошком смислу, сушење је мало дуже и пожељно је да траје и до шест
месеци.

Тек након периода сушења приступа се лакирању које даје сјај и дубину боји и
представља заштиту бојеног слоја од физичких и хемијских нечистоћа.
Лакирање је уједно и завршна фаза у сликању иконе.