Arhimandrit JUSTIN Popović 

ŽITIJA SVETIH 

  

  
2. DECEMBAR 
  

  

‐ SPOMEN SVETOG PROROKA AVAKUMA 

‐ STRADANjE SVETE MUČENICE MIROPIJE 

‐  SPOMEN SVETOG I PREPODOBNOG OCA NAŠEG JOANIKIJA, Devičkog 
Čudotvorca 

‐ SPOMEN SVETOG UROŠA V, cara Srpskog 

‐ SPOMEN SVETE I PRAVEDNE JELISAVETE ‐ EVGENIJE, Srpske carice Jelene 

‐ SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG KIRILA FILEOTA 

‐ ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG ATANASIJA, zatvornika Pečerskog 

‐ SPOMEN PREPODOBNIH OTACA NAŠIH JOVANA, IRAKLEMONA, ANDREJA i 
TEOFILA 

‐ SPOMEN SVETOG PREPODOBNOMUČENIKA GAVRILA 

‐ SPOMEN SVETOG MUČENIKA AVIVA 

‐ SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG ISE, Episkopa Ciklanskog 

‐ SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG MOJSIJA ISPOVEDNIKA 

‐ SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG SOLOMONA, arhiepiskopa Efeskog 

 
SPOMEN SVETOG PROROKA 

AVAKUMA 

  

Sveti prorok Avakum bejaše sin Asafatov, iz plemena  Simeonova. Zbog vrlinskog života 
svog on dobi od Boga dar proročki. Prorokovao je za carovanja Manasije i sina Amona, u 
vremenu  od  660.  do  611.  godine  pre  Hrista.  Prorekao  je  opustošenje  Jerusalima  i 
Vavilonsko ropstvo. Kada Navuhodonosor car Vavilonski udari na Jerusalim, Avakum se 
skloni u zemlju Ismailćansku, odakle se opet vrati u Judeju, gde življaše kao zemljoradnik. 
Jednoga  dana  nošaše  on  ručak  radnicima  na  njivi,  kad  mu  se  najedanput  javi  angel 
Gospodnji  i  reče:  ʺOdnesi  ručak  koji  imaš  u  Vavilon  Danilu,  u  jamu  lavovskuʺ.  I  reče 
Avakum: ʺGospode, Vavilona ne videh, i jamu ne znam gde jeʺ. Tada ga angel uze za kosu 
i  trenutno  prenese  u  Vavilon,  u  daljinu  ogromnu,  na  jamu  lavovsku,  u  koju  Danil  beše 
bačen od cara Kira za kaznu, jer se ne pokloni idolima. ʺDanile, Danile, primi ručak što ti 
ga posla Bogʺ, viknu Avakum. I Danil primi i jede. Potom angel Božji opet uze Avakuma i 
prenese  u  Judeju,  na  njivu  njegovu  (Dan.  14,  33‐36).  Još  je  Avakum  prorokovao  o 
oslobođenju Jerusalima i vremenu Hristovom. Upokojio se u dubokoj starosti i sahranjen u 
mestu Kela. Mošti mu otkrivene u vreme Teodosija Velikog. 

  

  

STRADANjE SVETE MUČENICE 

MIROPIJE 

  

Sveta  devojka  Miropija  rodila  se  u  gradu  Efesu[1]  od  hrišćanskih  roditelja.  Po  smrti  oca 
ona bi preporođena svetim krštenjem. Vaspitavana od svoje majke u strahu Božjem, ona s 
ljubavlju  i  usrđem  odlažaše  na  grob  svete  mučenice  Ermionije,[2]  jedne  od  kćeri  svetog 
apostola  Filipa  (D.  A.  21,  8‐9).  Ona  uzimaše  celebno  miro  koje  isticaše  iz  groba  svete 
Ermionije, davaše ga bolesnicima i isceljivaše ih. Sa tog razloga ona i bi nazvana Miropija. 

U  to  vreme  carovaše  Dekije.[3]  Kada  se  diže  gonjenje  na  hrišćane,  majka  Miropijina  se 
preseli sa njom na ostrvo Hios,[4] gde ona imađaše imanje nasleđeno od roditelja. Tu ona 
življaše povučeno sa svojom ćerkom u svome domu i moljaše se Bogu. Jednom dođe na to 
ostrvo knez Numerijan. Po njegovom naređenju, za ispovedanje vere u Hrista bi uhvaćen 
blaženi  Isidor,  vojnik  po  zvanju,  čovek  u  godinama,  pobožan  i  divan.  Pošto  se  blaženi 
Isidor ne hte odreći Hrista, knez ga prvo stavljaše na raznovrsne muke; zatim mu odseče 
svetu  glavu,  i  česno  telo  njegovo  baci  u  jamu  da  ga  pojedu  zveri  i  ptice,  a  na  izvesnom 
odstojanju postavi stražu da hrišćani ne bi ukrali telo mučenikovo. 
2
Tada sveta Miropija, puna božanske revnosti, dođe sa svojim služavkama noću, tajno uze 
sveto  telo  mučenikovo,  i  česno  obavivši  pogrebne  molitve,  sahrani  ga  na  naročito 
spremljenom mestu.[5] 

Kada knez doznade da je telo Isidorovo ukradeno, on stražare okova u lance i naredi da ih 
vode  po  celome  gradu  da  pronađu  ukradeno  telo,  rekavši  im  naposletku  ovo:  da  ako  u 
određenom roku ne nađu ukradeno telo, glave će im biti odsečene. 

Međutim  sveta  Miropija,  ugledavši  muke  okovanih  i  vučenih  stražara,  i  čuvši  da  će  im 
glave biti odsečene, zabole je duša, i reče sebi: ʺAko ovi stražari trpe tolike muke, i budu 
pogubljeni zbog mene, koja sam ukrala telo, onda ‐ teško meni na Strašnom sudu Božjem, 
duša se moja ima mučiti kao kriva za pogubljenje tolikih ljudiʺ. ‐ I neočekivano za sve, ona 
viknu k vojnicima: ʺPrijatelji, telo koje tražite ja sam uzela dok ste vi spavaliʺ. 

Čuvši  to,  vojnici  je  odmah  dohvatiše  i  pred  kneza  Numerijana  odvedoše,  govoreći: 
Gospodaru naš, evo one koja je ukrala mrtvog zlosrećnog starca. ‐ Knez upita svetiteljku: 
Je  li  istina  to  što  oni  govore  o  tebi?  ‐  Da,  istina  je!  odgovori  svetiteljka.  ‐  Prokleta  ženo, 
viknu knez, kako si smela da to učiniš? ‐ Miropija odgovori: Smela sam zato što prezirem i 
pljujem na tvoju ništavnost i bezbožnost. 

Ove reči strahovito razjariše gordoga kneza, i on naredi da je nemilosrdno biju motkama. I 
biše  je  dugo.  Zatim,  dohvatiše  je  za  kosu,  vukoše  je  po  celome  ostrvu,  mučeći  joj  sve 
delove  tela,  pa  je  najzad  jedva  živu  baciše  u  tamnicu.  U  ponoći  pak,  kada  se  svetica 
moljaše, velika svetlost obasja svu tamnicu, i uđe hor Angela koji pevahu Trisvetu pesmu. 
U  sredini  Angela  bejaše  sveti  Isidor.  I  pogledavši  na  mučenicu  on  joj  reče:  Mir  tebi, 
Miropijo, jer molitve tvoje stigoše do Boga, i evo ti ćeš sada poći s nama da primiš venac 
koji ti je spremljen. 

I pri toj reči svetog Isidora sveta mučenica Miropija s radošću predade duh svoj Bogu.[6] I 
napuni se sva tamnica neiskazanog miomira, da se i sami stražari, osetivši to, zapanjiše i 
skoro  vansebni  postadoše.  A  jedan  od  stražara,  koji  sve  to  svojim  očima  vide  i  svojim 
ušima  ču,  pohita  k  svešteniku,  ispriča  mu  sve,  i  primi  sveto  krštenje.  Potom  i  on  sam, 
ispovedivši  svoju  veru  u  Hrista,  udostoji  se  mučeničkog  venca.  Telo  pak  svete  Miropije 
uzeše hrišćani i česno pogreboše slaveći Boga. 

  

  

SPOMEN SVETOG I PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

JOANIKIJA,  

Devičkog Čudotvorca 

3
  

Prepodobni i bogonosni otac naš Joanikije, veliki čudotvorac Božji u našem narodu, rodio 
se u predelima Srpske Dioklitije (ili Duklje),[7] od roditelja pobožnih i imućnih, no koje on 
potom  prevaziđe  pobožnošću  i  bogatstvom  duhovnim.  Rodio  se  u  drugoj  polovini  14. 
veka i živeo na zalasku slavnog Srpskog carstva i slobodne države, pred početak strašnog 
i  mnogovekovnog  ropstva  agarjanskog,  u  koje  potom  zapade  Srpski  rod.  Sigurno  da  je 
Promisao  Božji  hteo  kroz  Svetog  Joanikija  da  nagovesti  i  pokaže  verujućem  narodu 
Srpskom  i  svima  pravoslavnim  hrišćanima  na  Balkanu,  da  je  glavna  i  bitna  sloboda  ona 
duhovna sloboda, kakvu je stekao Sveti Joanikije svojim životom pred Bogom i u Bogu, i 
da  svi  mi  pravoslavni  hrišćani  na  zemlji  treba  da  se  najpre  borimo  za  tu  duhovnu, 
Hristovu slobodu, bez koje svaka druga sloboda nije prava ni potpuna. Još je kroz Svetog 
Joanikija Čudotvorca Bog hteo da pokaže vernim ljudima Svojim da je Duh Božji svagda 
prisutan među hrišćanima, i da Bog nikada ne napušta narod svoj ako Mu on ostane veran 
do  kraja.  I  zaista  je  tako  i  bilo.  Jer  su  pravoslavni  Srbi,  potpomagani  kroz  mnogobrojna 
iskušenja  predugog  ropstva  Turskog  blagodatnim  i  čudotvornim  prisustvom  i  dejstvom 
Božjim i Svetitelja Njegovog Joanikija Devičkog, sačuvali svoju veru i duhovnu slobodu u 
Bogu,  a onda  su sa  verom i pomoćju Božjom stekli  ponova i  svoju  nacionalnu  i  državnu 
slobodu. 

Slobodu  svoju  u  Gospodu,  koja  se  sastoji  u  vernom  hođenju  i  življenju  pred  Bogom  u 
pravdi  i  istini  i  u  neodstupnom  tvorenju  svake  zapovesti  Božje,  stekao  je  Sveti  Joanikije 
kroz mnogobrojne bogougodne podvige svoje, koji su samo jedinom Bogu bili poznati. Jer 
od rane mladosti svoje on sebe svet posveti Bogu i životu za Boga, zbog čega i napusti svet 
i vrevu svetsku i udalji se u pustinju, to jest u jednu zabačenu klisuru Crne Reke (na Ibru), 
gde  molitveno  samovaše  i  tihovaše  u  jednoj  tamošnjoj  tesnoj  pešteri.  Tu  svoju  tamnu 
pećinu Prepodobnik Božji ubrzo pretvori u svetli hram Božji, jer u duši svojoj izgradi sveti 
i  nerukotvoreni  hram  Božji  u  Duhu,  a  zatim  i  samu  tu  pećinu  pretvori  u  hram  Svetih 
Arhanđela Božjih. 

Kada  se  zatim  slava  podviga  Svetiteljevih  pronese  po  okolnim  krajevima  i  među  svim 
verujućim  ljudima,  koji  zbog  toga  u  velikom  broju  počeše  dolaziti  Prepodobnome, 
Joanikije tada napusti svoje mesto podviga i odbeže u neprohodne krajeve Dreničke, gde 
se sakri u gustu šumu zvanu Devič, po čemu kasnije i bi nazvan Devički. Tamo se skloni u 
dolinu  jednog  šumskog  potoka,  i  prebivaše  u  šupljem  stablu  jedne  bukve.  I  ovdašnji 
njegovi veliki i bogougodni podvizi poznati su jedinome Bogu Svevidećem, ali se iz dara 
čudotvorstva  Svetiteljevog  vidi  koliko  su  oni  bili  veliki  i  ugodni  Bogu.  O  njima  se 
delimično  govori  u  starim  Žitijama  i  Službama  napisanim  Svetom  Joanikiju  (o  čemu  se 
može  nešto  više  videti  pod  26.  aprilom,  kada  se  po  drugi  put  slavi  spomen  ovoga 
Prepodobnog).  Kroz  te  svoje  mnoge  i  naporne  podvige,  kroz  raznovrsna  iskušenja 
pričinjavana mu od demona, Svetitelj Joanikije izašao je kao iskusan i slavan pobednik, što 

4
se vidi i iz toga što mu je Bog dao čudotvornu moć i vlast nad nečistim dusima i njihovim 
pagubnim dejstvima. 

Na  ovom  novom  mestu  svojih  novih  podviga  Sveti  Joanikije  je  uskoro  podigao  crkvu 
Vavedenja Presvete Bogorodice, i tako postao prvi ktitor novog manastira Deviča,[8] koji i 
do  danas  postoji.  Nešto  kasnije,  drugi  ktitor  manastira  Deviča  postaje  i  tadašnji  Srpski 
vladar,  despot  Đurađ  Branković  (1427‐1456.  g.),  u  znak  zahvalnosti  Svetom  Joanikiju  za 
čudesno isceljenje njegovim molitvama despotove bolesne kćeri Mare. Kasnije je manastir 
Devič  stekao  ne  malo  monaško  bratstvo,  pa  su  manastirska  bratija  još  dograđivala 
manastir i  manastirsku crkvu. Po prestavljenju pak Prepodobnog Joanikija, a to je bilo 2. 
decembra  1430.  godine,  podignuta  je  mala  crkvica  na  njegovom  grobu,  koja  i  do  danas 
stoji  nepovređena,  dok  su  ostala  manastirska  zdanja  mnogo  puta  bila  rušena  i  ponovo 
obnavljana,  blagodatnom  pomoću  Svetog  Joanikija  i  trudom  blagočestivih  žitelja 
manastira Deviča i okolnih vernika.[9] 

Odmah  po  blaženom  prestavljenju  i  česnom  pogrebenju  Svetog  Joanikija,  počela  se 
projavljivati  njegova  bogodana  čudotvorna  i  celebna  moć.  Zbog  toga  je  pobožni  narod 
obližnjih  i  daljnih  krajeva  počeo  priticati  njegovim  svetim  moštima  i  prositi  od  Svetoga 
blagodatna  isceljenja  za  duše  i  tela  svoja.  A  divni  Čudotvorac  Devički  bogodarežljivo 
isceljivaše  sve  bolesti  i  nemoći  onih  koji  mu  sa  verom  i  ljubavlju  pribegavahu.  Ali,  isto 
tako,  Svetitelj  ponekad  i  kažnjavaše,  i  to  one  koji  Boga  ne  poštovaše  i  sveti  manastir 
Svetiteljev napadaše. Evo jednog takvog primera, koji je zabeležio sveti vladika Ohridski i 
Žički Nikolaj, u svom ʺOhridskom Prologuʺ. 

Za  vreme  Prvog  svetskog  rata  i  austrijske  okupacije  dođe  u  manastir  Devič  jedan  oficir, 
Mađar, s odredom vojske. On dovede igumana, Damaskina, u grobnicu pred ćivot Svetog 
Joanikija,  i  upita  ga  šta  ima  pod  kamenom  pločom?  ʺSvetinjaʺ,  odgovori  mu  iguman. 
ʺKakva  svetinjaʺ,  nasmeja  se  oficir,  ʺtu  su  nekakve  stvari  skriveneʺ.  I  naredi  odmah 
vojnicima,  da  pijucima  lupaju  i  odvaljuju  ploču.  No  dok  se  to  vršilo,  oficira  spopadne 
muka  po  sredini  tela.  On  legne  u  postelju,  i  pred  veče  toga  istog  dana  umre.  Uplašeni 
vojnici  napuste  i  započeti  posao  i  manastir,  pa  pobegnu.  Tako  se  Sveti  Joanikije  pokaza 
strašan neprijateljima svetinje Božje i neodoljiv pobornik pravoslavnih. 

Slično  čudesno  delo  učini  Svetitelj  i  za  vreme  Drugog  svetskog  rata,  kada  u  njegov 
manastir  navališe  muslimanski  nasilnici  i  tlačitelji  pravoslavnih,  takozvani  balisti.  Oni 
napadoše  na  manastir  Devič  i  razoriše  skoro  sva  njegova  zdanja.  No  kada  htedoše  da 
razruše i crkvu nad grobom Svetog Joanikija, biše sprečeni na taj način što se nekima od 
njih ukočiše ruke i prsti zalepiše za drške od budaka i pijuka, tako da ostadoše na mestu 
nepokretni  i  skoro  okamenjenih  ruku  i  prstiju.  Tek  posle  mnogih  molbi  i  molitava 
Svetitelju, on im se smilova i oslobodi uzetosti ove bezbožnike. Tako se, i ovde pokaza sila 
vere hrišćanske pravoslavne i svetiteljska moć i čudotvornost Svetog oca Joanikija. 

5
Divna  su  i  mnogobrojna  čudesa  Svetog  Joanikija,  učinjena  od  vremena  njegovog 
preseljenja  sa  zemlje  na  nebo  pa  sve  do  naših  dana.  Neka  od  najnovijih  čuda  njegovih 
opisana su pod 26. aprilom, a ovde ćemo spomenuti još neka koja tamo nisu izneta. 

U  neko  vreme  turskog  ropstva  beše  zapusteo  manastir  Devič,  te  se  u  njemu  ne  pojaše 
pesma Bogu. Tada neki pravoslavni hrišćanin po imenu Miloš, iz Hercegovine, spremaše 
se da ide u Jerusalim na poklonjenje tamošnjim svetinjama. I baš kad je mislio krenuti na 
put, javi mu se Sveti Joanikije u snu i reče mu, da ne ide u Jerusalim. Bolje ti je, objasni mu 
Svetitelj,  da  ideš  u  Devič  i  tamo  moju  crkvu  počistiš  i  urediš  nego  da  ideš  u  Jerusalim. 
Miloš posluša i dođe u zapušteni Devič, počisti ga, uredi, i učini te ponovo propoja. Tu se 
onda  Miloš  zamonaši  i  ostane  do  kraja  svoga  života,  služeći  Bogu  i  Svetitelju  Božjem 
Joanikiju. 

Čudotvornost Svetog Joanikija privukla je u njegovu obitelj manastir Devič još jednu dušu, 
koja se potom predala bogougađanju. Reč je o prepodobnoj podvižnici Efimiji monahinji, 
u  narodu  poznatijoj  pod  imenom  blažena  Stojna.[10]  Stojna  je  živela  u  prošlom  veku. 
Rođena je u selu Lopižima kod Sjenice, u kući Zarića, sada sasvim raseljenoj zbog zuluma 
turskog  i  agarjanskog  u  Srbiji.  Stojna  je  od  detinjstva  bila  čobanica  ovaca.  Kao  čobanica 
ona je jednom udarila jednu nemirnu ovcu, no udarila je tako da je taj udar naneo više bola 
savesti  i  srcu  Stojninom  negoli  telu  ovčijem.  Taj  udar  nije  bio  smrtonosan  za  ovcu,  ali  je 
Stojna  zbog  toga  mnogo  plakala.  Uveče  je  Stojna  doterala  ovce  domu  oca  svoga,  ali  ih 
ujutru nije više isterala na pašu, jer se te noći razbolela. U bolesti svojoj Stojna umoli braću, 
da je odvedu Svetom Joanikiju u Devič. I braća je zaista i odvedu Svetitelju. Kada je stigla 
do hrama ovog Božjeg Čudotvorca, Stojna položi lice svoje na njegov ćivot, i nije se mogla 
lako rastaviti od ćivota i od mnogih suza. Kroz nekoliko dana, njoj se u Deviču potpuno 
povrati zdravlje, i ona od tada ostane u manastiru, gde se zatim i zamonaši i ostane pod 
imenom monahinja Efimija. 

Mnogobrojna su i neprekidna sve do danas čudesa Svetog Joanikija, činjena Bogom preko 
njega mnogim i mnogim ljudima, i to ne samo pravoslavnim Srbima, nego čak i inovernim 
Šiptarima  i  muslimanima.  Tako  je  Svetitelj  učinio  i  sledeće  divno  čudo.  U  potoku  ispod 
manastira Deviča nalazi se sveta vodica, agiazma. Na tu vodu odvode bolesnike i umivaju 
ih radi isceljenja, jer se tu u blizini podvizavao Sveti Joanikije i podvizima svojim osvetio i 
prirodu vode. Kraj te vode stajao je jedan bakreni tas, gde su zahvalni ljudi metali novac. 
Neki  Arnautin  ukrade  taj  tas  i  odnese  ga  svojoj  kući.  No  on  zbog  toga  polude,  i  bi  od 
srodnika  donesen  pod  ćivot  Svetiteljev.  I  sluga  Boga  Čovekoljupca  Joanikije  milostivo 
isceli ovog Arnautina i povrati mu izgubljeni razum i pamet. 

Najzad, da spomenemo i ovo čudo Svetog Joanikija. Za vreme poslednje obnove manastira 
Deviča  (posle  Drugog  svetskog  rata),  neki  roditelji  dovedoše  u  manastir  svoju 
sumasišavšu devojčicu, moleći od Svetog Joanikija isceljenje za nju. I zaista, posle molitava 
u  manastiru,  po  blagodati  Svetoga,  devojčica  bi  sasvim  isceljena.  Ona  je  potom  odrasla  i 

6
udala se, i sa svojim zdravim dečačićem, koga je u braku dobila, redovno otada dolazi u 
manastir Devič na poklonjenje i blagodarenje Svetitelju Božjem Joanikiju Čudotvorcu. 

Tako  je  divan  Bog  u  Svetima  Svojima,  i  u  ovom  Svetom  Joanikiju,  novom  Čudotvorcu. 
Njegovim svetim molitvama neka Gospod Svemilostivi i nas pomiluje i spase. Amin. 

  

  

SPOMEN SVETOG 

UROŠA V,  

cara Srpskog 

  

PUTEVI  i  načini  kojima  Promisao  Božji  vodi  ljude  večnom  spasenju  neispitljivi  su  i 
nedoznajni.  Ljude,  koji  se  sa  verom  i  pobožnošću  predaju  Bogu  i  prema  moćima  svojim 
tvore svetu volju Njegovu, Bog provodi kroz razne okolnosti i nevolje, dok ih na kraju ne 
dovede  u  Carstvo  Svoje  Nebesko.  Tako  je  bilo  i  sa  ovim  svetim  i  blaženim  Urošem, 
poslednjim carem Srpskim. 

Sveti i pravedni Uroš bio je sin jedinac Srpskog cara Dušana Silnog (1331‐1355. godine) i 
blažene  carice  Jelene,  koja  po  rodu  beše  sestra  Bugarskog  cara  Jovana  Aleksandra  (1331‐
1371. godine). Dušan se oženio blagočestivom i mudrom Jelenom odmah posle uzlaska na 
kraljevski  presto  Srpske  države,[11]  no  po  nekom  tajnom  sudu  Božjem  supružnici  ne 
imahu  dece  za  dugo  godina.  Zbog  neplodnosti  svoje  supruge  Dušan  često  beše 
nezadovoljan  njome,  ali  pobožna  supruga  njegova  Jelena  svu  svoju  tugu  zbog  neimanja 
dece  prenošaše  na  Gospoda,  i  taj  bol  svoj  često  pretakaše  u  tople  i  suzne  molitve  Bogu  i 
Presvetoj  Bogorodici,  moleći  ih  da  joj  podare  jedno  dete.  Posle  skoro  pet  godina 
provedenih  u  braku  sa  Jelenom,  a  bez  dece,  Dušan  se  reši  najzad  da  raskine  brak  sa 
svojom suprugom i da se oženi nekom drugom,[12] jer je želeo da sebi i potomstvu svome 
obezbedi  nasleđe  na  prestolu  Srpske  države.  No  tada  Gospod  Milostivi,  koji  ne  prezire 
molitve  i  moljenja  vernih  slugu  Svojih,  pogleda  milostivo  na  sluškinju  Svoju  Jelenu  i 
molitve  njene  biše  uslišene.  Uskoro  zatim,  Jelena  rodi  sina  svoga  jedinca  (1337.  godine), 
ovoga blaženog Stefana Uroša.[13] 

Majka Uroševa Jelena bila je veoma pobožna i bogoljubiva, pa je i svog sina Stefana Uroša 
učila  bogoljublju  i  hristoljublju.  Jelena  je  neobično  volela  knjige,  posebno  pak  božanske 
knjige Svetoga Pisma, a osobito Evanđelje, pa da bi bolje razumela sveta Božja Evanđelja 
zamolila  je  svetogorskog  starca  Joanikija  da  joj  prevede  na  srpski  jezik  tumačenje 
Evanđelja  od  arhiepiskopa  Ohridskog  Sv.  Teofilakta.[14]  Toj  božanskoj  mudrosti  ona  je 
učila  i  svoga  sina  Uroša.  Ona  je  takođe  bila  veoma  odana  Pravoslavlju,  i  u  vernosti 
7
Pravoslavnoj  veri  učvršćivala  je  i  svoga  muža  cara  Dušana,[15]  a  pogotovu  svoga  sina 
jedinca Uroša. Ni otac Urošev Dušan nije bio nepobožan čovek. Jer stari istoričari svedoče i 
za njega da je bio blagočestiv, ʺvrlo odan pravoslavnoj veriʺ. ʺPodizao je crkve i manastire, 
darujući im velike milostinje, i dajući velike darove dostojanstvenicima i sveštenicima, koji 
su u tim crkvama i manastirima pevali pesmopoje Bogu. U ove manastire spadaju i oni na 
Svetoj  Gori,  u  Makedoniji  i  po  drugim  mestima.  On  dade  za  večna  vremena  monasima 
Srpskog  manastira  Svetog  Arhanđela  Mihaila  u  Jerusalimu  stalni  novčani  prilog,  koji  su 
mu Dubrovčani plaćali za Ston i Pelješac. Upravo stoga on beše nazvan Dušan, što znači 
duševan čovekʺ.[16] 

Blagočestivi  roditelji  Dušan  i  Jelena  sa  svojim  sinom  Urošem  ne  samo  da  pomagahu 
mnoge  crkve  i  manastire,  neto  i  sami  podigoše  nove.  Oni  podigoše  svoju  zadužbinu 
prekrasni  manastir  Svetih  Arhanđela  na  Bistrici  više  Prizrena  (od  1348‐1352.  godine),  u 
kome  prvi  iguman  bi  Jakov,  potonji  mitropolit  u  Serezu.  Zajedno  sa  carskim  pobožnim 
velikašem,  despotom  Jovanom  Oliverom,  podignut  bi  i  živopisan  i  drugi  manastir  Sv. 
Arhanđela  u  Lesnovu  (1347‐1349.  g.),  i  zatim  zajednički  od  strane  svih  njih  manastir  bi 
zaveštan  svetoj  lavri  Hilandaru  na  Svetoj  Gori.  Ova  blagočestiva  porodica,  a  osobito 
ʺhristoljubiva  suprugaʺ  Jelena  i  pobožni  joj  sin  Uroš,  podigoše  i  manastir  Presvete 
Bogorodice, zvani Matejič, u Skopskoj Crnoj Gori kod Kumanova, i crkvu Svete Trojice u 
gradu  Skoplju.  O  tome  ovako  piše  njihov  kasniji  životopisac  svjatjejši  patrijarh  Srpski 
Pajsije  Janjevac:  ʺI  tada  blagočestiva  carica  Jelena  sa  sinom  svojim  dovrši  crkvu  koja  je 
ostala  od  blagočestivoga  i  previsokoga  cara  Stefana  (Dušana)  u  Crnoj  Gori  nesvršena,  i 
trudom  i  podvigom  i  pomoćju  Prečiste  Vladičice  naše  Bogorodice,  i  zastupništvom  i 
pomoćju  svojih  praroditelja  dovršiše  preslavnu  crkvu  u  pohvalu  i  na  slavu  Uspenja 
Prečiste  i  Preblagoslovene  Vladarke  naše  Bogorodice  i  Prisnodjeve  Marije.  Ona  se  i  do 
danas  zove  Crnogorska  Bogorodica,  pošto  je  car  Stefan  Veliki  beše  osnovao  i  beše 
nedovršena,  jer  ga  smrt  postiže.  Takođe  i  u  Skoplju  prema  gradu  podiže  (Jelena  sa 
Urošem)  preslavnu  crkvu  iz  osnove,  u  ime  Živonačane  Trojice,  pošto  je  ranije,  još  od 
praroditelja,  mislim  na  kralja  Milutina,  bila  sazdana  manja.  Ova  crkva  bi  nazvana 
prvoprestolna mitropolija još za velikoga cara Stefana. Posle je mladi car Uroš rasprostrani 
i  ukrasi  velikim  krasotama,  časnim  ikonama  i  odeždama  i  krasnim  sasudima.  Tu  je  bila 
čudotvorna ikona koja se zove Trojeručica, i koja je i do danas u Hilandarskoj crkvi. Ova 
crkva  je  posle  (u  vreme  ropstva)  Božjim  dopuštenjem  i  agarjanskim  nasiljem  bila 
razrušena i do danas se poznaje mesto gde je bilaʺ. Tako piše letopisac patrijarh Pajsije,[17] 
no to je bilo već posle smrti Uroševog oca Dušana, kada ga je mladi Uroš nasledio. 

Pre  toga  pak,  roditelji  Uroša  pošto  poodraste  najpre  oženiše,  a  to  bi  na  ovaj  način.  Kada 
moćni  car  Stefan  Dušan  zauze  Bosnu  i  dođe  u  grad  Dubrovnik,  on  tamo  sa  svojom 
suprugom  caricom  bi  svečano  dočekan  i  primljen.  Iduće  godine  on  posla  otuda  svoga 
protovestijara Nikolu Buću na dvor Francuskog kralja da zaprosi kćer toga kralja za ženu 
svome sinu Urošu. Francuz mu, međutim, odgovori da bi to vrlo rado učinio samo kada bi 

8
i  car  Stefan  i  njegov  sin  bili  ʺrimskog  obredaʺ,  to  jest  kada  bi  prešli  u  rimokatolicizam. 
Kada  se  Dušanov  poslanik  vrati  natrag  i  ispriča  svome  gospodaru  šta  mu  je  Francuski 
kralj  rekao,  tada  se  car  Stefan  nasmeja  i  naruga  odgovoru  latinskog  kralja,  pa  se  onda 
okrete  i  zaprosi  pravoslavnu  nevestu  sinu  svome,  Anku,  kćer  Vlaškog  kneza  i  vojvode 
Aleksandra Basaraba, koju ovaj odmah i dade za Uroša. Tako blagočestivi Uroš bi oženjen 
pravovernom  suprugom.  Negde  u  to  vreme,  to  jest  kada  se  otac  njegov  Dušan  venča  za 
cara  Srba  i  Grka  (na  saboru  u  Skoplju  1346.  godine),  mladi  Uroš  bi  od  oca  proglašen  za 
ʺkralja sve Srpske zemljeʺ i tako postade savladar svome ocu i caru. 

Međutim, ne prođe mnogo godina, a otac njegov Dušan umre iznenada. U to vreme svim 
hrišćanima  i  vladarima  na  Balkanu  beše  zapretila  velika  opasnost  od  opakih  inoveraca 
Turaka,  koji  iz  Azije  behu  prodrli  i  u  Evropu.  Sa  svojom  vojskom  car  Dušan  krete  na 
Turke, ali se na putu iznenada razbole i naprasno umre, 20. decembra 1355. godine. Tada 
nejaki  Uroš,  kome  ne  beše  još  ni  devetnaest  godina,  primi  na  sebe  vlast  velikog  očevog 
carstva, a to beše isuviše veliki i težak teret za njegova slabačka pleća. 

Mladi  Uroš  ne  beše  vlastoljubiv  ni  slavoljubiv.  Starostavni  srpski  letopisi  i  rodoslovi 
opisuju blaženog Uroša kao ʺmladića istinski krasna i lepoga stasa, ali mladoga smislom, 
preterano milostiva i krotka,  koji ...  savete starih  ne  primaše, a držaše  se  saveta mladihʺ. 
Kao  tako  krotak,  blag  i  nezlobiv,  Uroš  nije  hteo  silom  vladati  i  podčinjavati  moćne  i 
neobuzdane velikaše srpske, pa zato i kažu za njega stari letopisci da su dobrom i nejakom 
caru ʺnaneli štete i sami njegovi dvorski ljudi, od kojih on pretrpe mnoga zla i nepravdeʺ. 
Mnoga od tih velikaša počeše se odvajati od mladoga cara i cepati Srpsko carstvo, veliku 
Dušanovu  carevinu.  Prvi  se  odvoji  Urošev  stric  Simeon  Siniša  (Dušanov  polubrat)  i  uze 
pod  svoju  vlast  grad  Kostur  sa  okolinom,  te  se  tamo  proglasio  za  cara.  No  kako  njega 
srpska vlastela (na saboru u Skoplju 1357. g.) nije priznala, Simeon se uskoro spusti niže 
na  jug  i  osvoji  oblasti  u  Grčkoj,  Epir  i  Tesaliju,  te  tamo  zasnova  svoju  samostalnu 
državu.[18] 

Ostali  Uroševi  velikaši  odvajali  su  se  postepeno  od  njega,  ali  su  u  početku  neki  od  njih 
priznavali  njegovu  vrhovnu  vlast.  Takvi  su  bili  sevastokrator  Dejan,  oženjen  tetkom 
Uroševom Teodorom (Dušanovom sestrom), koji je upravljao krajevima oko Skopske Crne 
Gore  pa  do  reke  Strume;  zatim  vojvoda  Nikola  Stanjević,  koji  vladaše  oko  grada  Štipa  i 
reke  Bregalnice,  i  još  neki  drugi.  Jedan  od  najmoćnijih  velikaša  u  početku  bio  je  Humski 
knez  Vojislav  Vojinović,  koji  je  upravljao  Srpskim  pokrajinama  od  Rudnika  i  Drine  do 
Jadranskog  Mora.  Vojislav  je  priznavao  mladog  Uroša  kao  cara,  i  dok  je  on  živeo  čak  je 
sprečavao drskog velikaša Vukašina Mrnjavčevića da čini nasilje nad nejakim Urošem.[19] 
No  kad  Vojislav  umre  (1363.  g.)  njega  nasledi  njegov  sinovac,  nepokorni  župan  Nikola 
Altomanović, koji takođe pakošćaše Urošu. Od Uroša se odvojiše i velikaši braća Balšići u 
Zeti, zatim Rastislavići na severu (na srpskougarskoj granici), koji na veće zlo sviju pozovu 
na Srpsku zemlju neprijatelja sa severa, Ugarskog kralja Ludviga I, koji sa silnom vojskom 
prodre  u  Srbiju  sve  do  Rudnika.  Samo  pomoću  Božjom,  car  Uroš  i  Srpska  zemlja  tada 

9
budu spašeni, te se Ugari povrate natrag.[20] No najdrskiji i najnasilniji od svih tadašnjih 
srpskih velikaša bio je lukavi Vukašin Mrnjavčević, od koga je nejaki car Uroš najviše zla i 
nevolja pretrpeo, kao što ćemo dalje videti. 

Da bi pomogla svome nejakom sinu Urošu, njegova majka Jelena uze da upravlja istočnim 
delom  carevine,  to  jest  Serskom  oblašću  u  istočnoj  Makedoniji,  ali  tako  da  ona  potpuno 
priznavaše  vrhovnu  carsku  vlast  svoga  sina.  Ona  mudro  i  pobožno  upravljaše  ovim 
krajevima Srpskog carstva i dosta pomagaše svome sinu Urošu. Pre svega drugoga i više 
od svega ona mu pomagaše u pobožnosti i životu po Bogu i radi Boga. Njena pobožnost i 
hristoljubivost  vidi  se  i  iz  toga  što  ona,  čim  po  smrti  Dušanovoj  ostade  udovica,  odmah 
odluči da se zamonaši, što uskoro zaista i učini, postavši tako monahinja Jelisaveta (već u 
mesecu maju  iduće  1356. godine). Kao monahinja‐carica ona češće posećivaše  sina svoga 
Uroša i pomagaše mu u njegovim poslovima. No osobito mu pomagaše u njegovim čestim 
i bogatim milostinjama i darovima crkvama i manastirima. 

Uroš nije bio srebroljubiv ni bogatstvoljubiv. Čim je došao na vlast, on je odmah obavestio 
bogatu  Dubrovačku  republiku,  koja  je  Srpskoj  državi  plaćala  razne  poreze  i  carine  od 
trgovine, osobito u prestonici Prizrenu, da on taj njihov novac od carina ustupa manastiru 
Svetih Arhanđela u Prizrenu. Drugi pak deo toga novca, koji je Srpska država dobijala od 
Dubrovnika  za  ustupanje  Stona  (na  Pelješcu),  Uroš  je  poklonio  Presvetoj  Bogorodici 
Sinajskoj.  Treći  deo  tog  dubrovačkog  novčanog  davanja  blagočestivi  car  Uroš  darivao  je 
srpskom  manastiru  Svetih  Arhanđela  u  Jerusalimu.  Sveti  Uroš  pomagaše  takođe  svojim 
prilozima  i  mitropolita  Melničkog  Kirila,  i  Serskog  mitropolita  Jakova,  i  osobito  monahe 
podvižnike  na  Svetoj  Gori  Antonskoj  i  tamošnje  Svetogorske  manastire.  I  sam  on,  i 
zajedno  sa  svojom  blagočestivom  majkom  monahinjom  Jelisavetom,  pomagao  je  svetu 
lavru Nemanjićsku, Hilandar na Svetoj Gori, i to davanjem čestih i velikih darova i bogatih 
priloga.  Carica‐monahinja  Jelisaveta  podarila  je  sa  Urošem  na  dar  manastiru  Hilandaru 
sedište  Petrićevo  (1360.  godine),  a  zatim  su  dali  i  veliki  dar  lavri  Svetog  Atanasija  na 
Atonu (1361. godine). Uroševim prilozima i darovima urađene su u Hilandaru prekrasne 
velike  ikone  na  velikom  ikonostasu  Hilandarske  saborne  crkve,  dok  je  njegova  majka 
Jelisaveta  bila  ktitorka  nesrećno  zapustele  Karejske  ćelije  Svetoga  Save  u  središtu  Svete 
Gore.  Sveta  Jelisaveta  je  bogato  obdarila  i  svetogorski  manastir  Kutlumuš.  Zatim  je  ona 
postala ʺdrugi ktitorʺ manastira Svetog Nikole pod Kožljem na reci Pčinji, koji je ona posle 
ustupila  Serskom  mitropolitu  Jakovu.  Sveti  pak  sin  njen  car  Uroš  potvrđivao  je  i  darove 
manastirima,  osobito  svetom  Hilandaru,  koji  su  činjeni  od  pojedinih  njegovih  pobožnih 
velikaša. Tako je njegov vlastelin Nikola Stanjević podigao manastir Svetog Stefana, zvani 
Konča,  i  po  želji  ovog  vojvode  on  i  Uroš  ga  zajednički  podare  velikoj  lavri  Hilandarskoj 
(1366. godine)[21]. 

Istinska pobožnost svetog cara Uroša i njegove majke blažene carice‐monahinje Jelisavete 
vidi  se  i  iz  sledećeg.  Srpski  car  Stefan  Dušan  beše  u  nečemu  ʺprestupio  granice  otaca 
svojihʺ,  kako  za  njega  kažu  stari  letopisi,  jer  ne  učini  kao  njegovi  praroditelji  Nemanjići, 

10
nego  se  samovoljno  ponese  i  pogordi  u  uzdizanju  sebe  za  cara  i  proglašenju  Srpskog 
arhiepiskopa  za  patrijarha.  Zbog  ovoga  nastadoše  ne  male  nevolje  i  nesuglasice  između 
Srpske  i  Carigradske  Crkve,  tako  da  vaseljenski  patrijarh  Kalist[22]  izreče  na  kraju 
odlučenje nad carom Dušanom i Srpskim patrijarhom. Tada se, kako kažu stari letopisci, 
ʺpokaja  car  i  zaiska  razrešenje  za  ovo  zloʺ,  ali  se  zatim,  dodaju  letopisci,  Dušan  ubrzo 
ʺrazreši  od  ovoga  života  i  predade  se  grobu,  ostavivši  ovo  zlo  nepogrebenoʺ.  Brigu  oko 
izmirenja Srpske  i Carigradske  Crkve uze na sebe careva supruga,  blažena carica  Jelena‐
Jelisaveta  i  njen  nejaki  sin  Uroš.  Sa  mnogo  poštovanja  i  ljubavi  mudra  i  pobožna  carica‐
monahinja  primi na svoj dvor  u grad  Ser  svjatjejšeg  patrijarha  Carigradskog Kalista,  koji 
lično  dođe  k  njoj  radi  hrišćanskog  mira  i  jedinstva.  Sveti  patrijarh  Kalist  beše  gotov  na 
pomirenje i praštanje  i zato već  stupi u opšptenje  sa  Srpskom  Crkvom, a  to  isto  željaše i 
majka  Uroševa  i  sam  Uroš.  Ali,  po  nedoznajnim  putevima  i  sudovima  Božjim,  patrijarh 
Kalist se iznenada razbole i tu u Seru odmah se preseli ka Gospodu (20. juna 1369. godine), 
kao  što  mu  beše  predskazao  prepodobni  Maksim  Kapsokalivit.[23]  Blagočestiva  carica‐
monahinja i klirici i narod 

Srpske Crkve sa svakom počašću i pobožnošću opojaše i sahraniše počivšeg vaseljenskog 
patrijarha, čvrsto verujući da im je patrijarh Kalist već oprostio i sa njima se izmirio, iako 
nije stigao da sve to i drugima obznani. Nekoliko godina kasnije, blažena carica Jelisaveta, 
uz pomoć i monaha Svetogoraca i blagočestivog kneza Srpskog Lazara,[24] učini da dođe 
do punog i javnog pomirenja Srpske i Carigradske patrijaršije, i to za vreme Carigradskog 
patrijarha  svjatjejšeg  Filoteja  (1363‐  1376.  g.)  i  Srpskih  patrijaraha  svjatjejših  Save  IV  i 
Jefrema  (1375.  godine).[25]  Tom  prilikom  bi  dato  oproštenje  i  pomirenje  za  sve  žive  i 
umrle,  za  cara  Stefana  Dušana  i  sina  mu  cara  Uroša,  za  patrijarha  Joanikija  i  Savu 
patrijarha, i za sve velike i male. Uskoro pak posle ovoga prestavi se u Gospodu blažena 
carica‐monahinja  Jelisaveta  (7.  novembra  1376.  godine),  primivši  pre  smrti  veliku 
monašku shimu sa imenom Evgenija.[26] Sveti pak sin njen, car Uroš, bio je u ovo vreme 
već promenio svetom. A evo kako je to bilo. 

Kao  što  je  već  rečeno,  od  mnogih  srpskih  velikaša,  koji  su  se  počeli  odmetati  od 
blagovernog  i  zakonitog  cara  Srpskog  Uroša,  najlukaviji  i  najobesniji  bio  je  Vukašin 
Mrnjavčević. Sa svojim bratom Jovanom Uglješom Mrnjavčevićem, inače čovekom mnogo 
boljim i plemenitijim od Vukašina, oni su od Srpskog cara dobili posede u Makedoniji, i to 
Vukašin  u  zapadnom  delu  Makedonije,  oko  Prilepa  i  Ohrida,  a  Uglješa  u  istočnoj 
Makedoniji.  Uglješa  je  bio  oženjen  ćerkom  kesara  Vojihne,  namesnika  Drame,  čestitom 
Jelenom (koja se posle Uglješine smrti zamonašila i ostala poznata kao monahinja Efimija), 
i  svojim  sposobnostima  i  pameću  dosta  je  pomagala  Uroševoj majci  Jelisaveti  dok  je  ona 
upravljala  Serskom  oblašću  Srpskoga  carstva.  Vukašin  Međutim  beše  gotov  da  oduzme 
svu  vlast  od  nejakog  cara  Uroša,  i  zato  mu  se  sve  više  nasilno  nametaše  i  svoju  vlast 
proširivaše na račun Uroševe. Jer on proširi svoju oblast i do gradova Skoplja, Prizrena i 
Prištine,  tako  da  i  samu  prestonicu  carevu  učini  svojom  prestonicom.  On  navaljivaše  da 

11
osvoji  i  Rašku  oblast  i  skoro  celu  Srbiju,  ali  mu  se  u  tome  suprotstaviše  ostali  srpski 
velikaši, među kojima beše i verni velikaš Urošev blagočestivi knez Lazar Hrebeljanović. 
Mladi  i  neiskusni  car  Uroš  nastojao  je  da  se  suprotstavi  nametljivosti  i  nasilju 
Vukašinovom,  ali  je  nesrećna  srpska  nesloga  i  sebičnost  učinila  i  tada  da  velikaši  ne 
pomognu  u  tome  mladome  Urošu.  U  starim  letopisima  i  istorijama  piše  o  tome,  da  je 
mladi  car  Uroš,  iako  je  imao  jedva  dvadeset  godina,  u  početku  ipak  pokazivao  veliku 
razboritostʺ,  ali  je  tokom  vremena,  kao  preterano  krotak  i  popustljiv,  počeo  isuviše  da 
sluša ʺsavete mladihʺ, pa je tu njegovu dobrotu i nezlobivost lukavi i prepredeni Vukašin 
iskoristio. Vukašin je mnoge zle stvari činio, pozivajući se pri tome da to radi tobože u ime 
cara,  te  je  tako  ugnjetavao  mnoge  ličnosti  Uroševog  carstva,  ističući  svoju  samovolju  i 
vlastoljublje. Tako se Vukašin podmuklo i nasilnički nametnuo mladome Urošu, i uskoro 
se uz zakonitog cara Uroša proglasio za Srpskog kralja i savladara (najverovatnije avgusta 
ili septembra meseca 1365. godine). Vukašin je pošao i dalje od toga. On je želeo da svrgne 
sa  vlasti  staru  i  svetorodnu  Srpsku  dinastiju  Nemanjića,  i  da  srpski  presto  obezbedi  za 
svoju porodicu. 

Zato je i ne pitajući cara Uroša uskoro proglasio svoga sina Marka za ʺmladog kraljaʺ, čime 
je pripremao zbacivanje i ukidanje vlasti loze svetih Nemanjića. Uza sve ovo, Vukašin beše 
u  sukobu  i  sa  svjatjejšim  patrijarhom  Srpskim  Savom  IV,  jer  većma  slušaše  Ohridskog 
arhiepiskopa,  pošto  ga  patrijarh  Srpski  ukorevaše  da  ne  radi  i  postupa  po  pravdi  Boga 
istinoga. 

Ovakvo stanje i ponašanje nasilnika Vukašina nije mogao dugo da izdrži mladi i nejaki car 
Uroš.  Pod  tim  i  takvim  nevoljama  i  ozlobljenjima  on  uskoro  izgubi  zemaljsko  carstvo, 
svoje,  ali  zato  zadobi  večno  i  neprolazno  Carstvo  Božje  na  nebesima.  Blaženi  car  Srpski 
Uroš  V  preseli  se  najzad  dušom  svojom  ka  Gospodu,  u  četvrtak,  dana  2.  ili  4.  decembra 
1371.  godine,  ne  napunivši  još  ni  35  godina  života.  Po  njegovom  životopiscu  patrijarhu 
Pajsiju  i  nekim  od  kasnijih  Srpskih  letopisaca,  car  Uroš  je  bio  ubijen  rukom  bezakonog 
Vukašina, ali ako to i nije bilo tako, Vukašin je ipak bio posredni ubica Urošev, kao što to 
kažu  najstariji  Srpski  letopisci  i  rodoslovi.[27]  O  tome  najstariji  letopis  piše  ovako.  Car 
Uroš, ʺsvrgnut je sa carske časti u otačastvu svome, no ipak usred zemlje svoje i u carskom 
dostojanstvu slavno pređe k Bogu, godine 6880. (to jest 1371.), meseca decembra, četvrtoga 
dana, a te iste godine, pre njegovog prestavljenja, sinovi Ismailovi (tj. Turci) ubiše na reci 
Marici kralja Vukašina i despota Uglješu, koji su ga zbacili sa prestolaʺ.[28] Stari letopisac, 
upoređujući  svrgnuće  zakonitog  Uroša  sa  nepravednim  svrgnućem  zakonitog  cara 
Judejskog Rovoama (sina Solomonova), od strane Jerovoama, ili svrgnuće zakonitog cara 
Vizantijskog  Mihaila  III  od  strane  njegovog  konjušara  Vasilija  Makedonca,  dodaje  još  i 
ovo:  ʺKao  što  onaj  car  Rovoam,  ili  da  kažemo  Mihailo  car  Grčki,  koji  od  svoga  sluge 
postrada, tako i ovaj (blagočestivi car Uroš) mnoga ozlobljenja i tegobe i mučenja primi od 
svojih slugu Vukašina i Uglješeʺ.[29] 

12
Vukašin  i  Uglješa  pogiboše  u  boju  sa  Turcima  na  reci  Marici,  kod  mesta Černomena,  26. 
septembra 1371. godine. Turci su iznenada bili ugrozili krajeve gde je vladao sam despot 
Jovan Uglješa (pošto se carica Jelena ‐ Jelisaveta, posle 1365. godine, bila povukla iz Sera i 
otišla  svome  sinu  Urošu  ili  u  svoju  zadužbinu  manastir  Matejču).  Vukašin  je  tada  sa 
svojom vojskom pošao bratu Uglješi u pomoć, ali su obojica doživeli strašnu pogibiju od 
Turaka  na  opomenutoj  reci  Marici.  Ova  turska  pobeda  otvorila  je  širom  vrata  najezdi 
besnih  i  bezbožnih  Ismailćana  na  hrišćanske  narode  u  tima  krajevima,  čije  stradanije 
ovako opisuje savremenik i očevidac njihov, starac Isaija Svetogorac: ʺI tolika nevolja i zlo 
ljuto zahvati sve gradove i krajeve zapadne, koliko niti uši ikada čuše, niti oči videše. A po 
ubijanju  muža  ovog,  hrabrog  despota  Uglješe,  prosuše  se  Ismailćani  i  poleteše  po  svoj 
zemlji,  kao  ptica  po  vazduhu,  i  jedne  od  hrišćana  mačem  klahu,  druge  u  ropstvo 
odvođahu. A one koji su ostali, njih smrt prerano pože. Oni pak koji smrt preživeše, glađu 
pogubljeni  biše.  Jer  takva  glad  bi  po  svim  krajevima,  kakva  ne  bi  od  postanka  sveta,  ni 
potom takva, Hriste  Milostivi,  da ne  bude.  A one  koje glad  ne pogubi, ove  dopuštenjem 
Božjim  vuci  noću  i  danju  napadahu  i  žderahu.  Avaj,  jadan  prizor  bi  za  gledanje!  Osta 
zemlja od svih dobara pusta; i ljudi, i stoke, i drugih plodova. Jer ne bi kneza, ni vođe, ni 
nastavnika  A  među  ljudima,  ni  da  izbavlja  ni  da  spasava,  no  svi  se  ispuniše  strahom 
ismailćanskim, i srca hrabra junačkih ljudi u najslabija srca žena pretvoriše se. U to vreme, 
i  Srpske  gospode  (to  jest  vladara)  sedmi,  mislim,  rod  kraj  primi.  I  uistinu,  tada  živi 
oglašavahu za blažene one koji su ranije umrliʺ. 

Sveti  car  Uroš,  sedmi  i  poslednji  vladar  Nemanjić,  pogreben  je  u  manastiru  Uspenja 
Presvete  Bogorodice  u  Nerodimlju,  kod  današnjeg  Uroševca,  grada  koji  je  po  njemu  i 
dobio  ime.  Njegove  svete  mošti  objavljene  su  od  Boga  na  čudesan  način  na  211  godina 
posle  njegove  smrti  (oko  1584.  godine).  Manastir  Uspenja  u  Nerodimlju  u  to  vreme  beše 
zapusteo.  No  Presveta  Bogorodica,  kojoj  je  manastir  bio  posvećen,  učini  preko  nekog 
pobožnog  pastirčeta  da  hram  bude  očišćen  i  obnovljen.  Kada  se  potom  u  prvu  nedelju 
okupio  mnogi  narod  u  hramu,  onaj  isti  pastir  povikao  je  svima  prisutnima:  ʺHodite  i 
pomozite  mi  da  izvadim  mošti  Svetoga  Uroša,  mladoga  caraʺ.  Tada  bi  podignut  veliki 
kamen  od  groba  unutra  u  crkvi,  i  nađoše  se  krasne  mošti,  koje  ispuštahu  blagouhane 
mirise, tako da su se svi divili i vikali ʺGospode pomilujʺ. Tada bi načinjen i divan kivot od 
orahovog drveta i u njega položene česne mošti Svetoga cara mučenika. O svemu ovome 
bi  izvešten  i  tadašnji  arhijerej  Vasilije,  u  Novobrdskoj  mitropoliji  Gračaničkoj.  Mitropolit 
Vasilije  dade  pismo  za  skupljanje  priloga  radi  obnove  manastira,  te  ovaj  manastir  u 
Nerodimlju bi obnovljen i ukrašen u čast Matere Božje i novojavljenog Svetog Uroša cara. 
Glavni  ktitor  manastira  bio  je  neki  blagoverni  hrišćanin  iz  Janjeva,  sa  Kosova,  po  imenu 
Jovan  Živković,  kao  što  o  tome  opširno  piše  i  svedoči  svjatjejši  patrijarh  Srpski  Pajsije 
Janjevac, koji je i napisao odmah Žitije i Službu Svetom caru Urošu mučeniku, i to napisao 
po javljenju u snu i želji samog Svetitelja, kako svedoči o tome sam rečeni patrijarh.[30] 

13
Moštima  Svetog  Uroša  cara  dolazili  su  pobožni  ljudi  još  dok  su  one  ležale  u  ʺmanastiru 
Svetog  Urošaʺ  u  Nerodimlju,  i  mnogi  su  od  njih  dobijali  duhovne  i  telesne  pomoći  i 
isceljenja.  Tako  je  njegovim  svetim  moštima  došao  da  se  pokloni  jeromonah  Mihailo 
Hilandarac, čak iz Svete Gore (1695. godine). Godine pak 1705, meseca maja 11, preneo je 
Uroševe svete mošti u Sremski manastir Jazak srpski monah Hristifor, a zajedno sa njima 
poneo  je  i  Žitije  i  Službu  Svetoga.  (Jedan  pak  deo  svetih  moštiju  cara  Uroša  donet  je  u 
manastir  Studenicu).  Iz  Jaska  su  mošti  Svetog  Uroša  prenošene  u  manastire  Vrdnik  i 
Krušedol,  pa  su  zatim  opet  vraćane  u  Jazak.[31]  Za  vreme  poslednjeg  Svetskog  rata  (14. 
aprila  1942.  godine)  mošti  Svetog  cara  Uroša  morale  su  ispred  bezbožnih  ustaša  biti 
uklonjene iz manastira Jaska, i tada su prenete u Sabornu crkvu Sv. Arhanđela u Beograd, 
gde  i  do  danas  počivaju.  Svetiteljski  lik  Sv.  cara  Uroša  nalazi  se  naslikan  na  mnogim 
freskama  i  ikonama  po  starijim  i  novijim  srpskim  manastirima  i  crkvama.  Njegovim 
svetim molitvama neka Gospod Svemilostivi pomiluje i spase sve nas i sve ljude Svoje, jer 
Njemu  priliči  svaka  slava  i  poklonjenje,  Ocu  i  Sinu  i  Svetome  Duhu,  sada  i  uvek  i  kroza 
eve vekove. Amin. 

  

  

SPOMEN SVETE I PRAVEDNE 

JELISAVETE ‐ EVGENIJE,  

Srpske carice Jelene 

  

SVETA  majka  Svetog  cara  Uroša  V  i  supruga  cara  Dušana.  O  njenom  životu  i 
bogougodnim  delima  opširnije  se  govori  u  Žitiju  njenog  sina  Sv.  Uroša.[32]  Pobožna, 
pravoslavna, hristoljubiva i čovekoljubiva, prestavila se u miru kao monahinja Jelisaveta u 
svojoj  zadužbini  manastiru  Matejči  kod  Kumanova,  primivši  pred  smrt  veliki  monaški 
obraz sa imenom Evgenija. Još za života smatrana od Svetogoraca za svetiteljku. Na njen 
grob u manastir Matejču dolazile su žene nerotkinje ili one kojima se ne drže deca ili koje 
nemaju  materinskog  mleka,  i  molile  joj  se  i  palile  sveće.  U  starim  tipicima  i  zapisima 
naziva  se  blaženom  i  svetom.  Godine  1643,  oktobra  16,  Srpski  patrijarh  je  poslao  deo 
njenih  svetih  moštiju  Ruskom  caru  na  poklon.  Njena  sveta  desna  ruka  čuva  se  danas  u 
manastiru  Savini  u  Boki  Kotorskoj  (i  to  od  1759.  godine),  a  njeno  sveto  ime  uneto  je  i  u 
stihiru Srpskim Svetiteljima i Prosvetiteljima. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 
14
KIRILA FILEOTA 

  

PREPODOBNI  otac  naš  Kirilo  beše  poreklom  iz  Trakije,  iz  sela  Filea,  koje  je  pripadalo 
derkonskoj eparhiji. Rođen od pobožnih roditelja, on na svetom krštenju Dobi ime Kirijak, 
i  još  kao  dete  izuči  svete  knjige.  Po  bistrini  uma  i  po  razumu  on  prevazilažaše  sve  svoje 
vršnjake, jer beše Bogom prosvećen. 

Kada poodraste, blaženi Kirijak primi čin čteca od mesnog episkopa. I od tada se posveti 
Crkvi Božjoj: čitao je svete knjige, pevao psalme, molio se Bogu, pravio mnoga metanija, 
svojim  molitvenim  tihovanjem  ispravljao  je  nemir  koji  duša  zadobija  od  druženja  s 
drugima;  na  svetoj  liturgiji  stajao  je  sa  dubokom  pobožnošću.  Oblaci  svete  tuge  često  su 
pokrivali njegovu hristočežnjivu dušu i ispunjavali je smirenjem i pokajanjem. 

Zbog  svega  toga  vrlinski  ljudi  su  ga  poštovali  i  nazivali  mladim  starcem,  a  rđavi  ga 
osuđivali  i  mrzeli  njegovu  pobožnu  revnost.  No  mladi  Kirijak,  smatrajući  sebe  nižim  od 
drugih, sve je to podnosio sa smirenim trpljenjem i molio Gospoda da mu da spasonosnu 
radost u stradanjima za Njega. Pritom je vapio ka nebu: Ne daj, Gospode, srcu mome da 
zastrani na zle pomisli (Psal. 140, 4). Blaženi Kirijak često govoraše i ovu pouku: ʺDobro je 
pružiti  ruku  pomoći  onome  koji  pada  u  provaliju,  ali  pri  tom  paziti  da  sam  ne  padneš 
zajedno s njim. No ako je čovek, sastradavajući drugome, u opasnosti da sam padne, bolje 
je da se uzdrži od takve pomoći bližnjemu i svoju korist pretpostavi koristi bližnjega, jer 
niko  drugi  nije  toliko  blizak  nama  koliko  mi  sami  sebi.  Onaj  pak  koji  može  da  ispravi  i 
druge, neka se druži sa rđavim i neka ih ispravlja; a onaj koji je slab kao ja, neka beži od 
rđavih, da se ne zarazi njihovom zloćom i pokvarenošću. Jer niti se miris vrline niti smrad 
zloće može sakritiʺ. 

Prepodobni Kirijak sagradi u svome domu jednu malu keliju, toliku da može u njoj praviti 
metanije i moliti se. I provede u njoj mnogo godina molitveno tihujući, posteći se, pojući 
psalme,  i  neprekidno  se  moleći.  Pritom,  da  ne  bi  pao  u  duhovni  nemir,  on  se  bavljaše 
rukodeljem:  krpljaše  i  popravljaše  mreže  svojim  komšijama,  ne  za  platu  već  iz  ljubavi 
bratske. I govoraše sebi: ʺNištavko, kada ruke tvoje rade, neka i jezik tvoj peva i um tvoj 
neka se moli, jer Bog traži od nas da ga stalno imamo u našem umu i sećanju . I ako hoćeš 
da dela ruku tvojih budu božanska a ne zemaljska, ti ih čini radi siromaha.ʺ 

Prepodobni nošaše teške verige na telu svom, i svo mu telo beše izranavljeno od njih, i od 
rana izlazaše smrad. No sve to on podnošaše s radošću, i govoraše: ʺSve je to lako za one 
koji  hoće  da  se  istinski  pokaju,  jer  sveti  apostol  blagovesti  božansku  istinu:  Stradanja 
sadašnjega  vremena  nisu  ništa  prema  slavi  koja  će  nam  se  javiti  (Rm.  8,  18).ʺ  Za 
hristoljubiva  stradanja  Gospod  obdari  prepodobnoga  darom  suza.  Preteranim  postom, 
mnogim  plačem,  stalnim  sećanjem  na  Boga,  i  neprestanim  molitvenim  tihovanjem 

15
prepodobni  se  uznošaše  u  božanska  sozercanja,  puna  i  prepuna  neprolaznih  radosti  i 
blagovesti. 

Ostavljajući često duhovna sozercanja, prepodobni govoraše sebi: ʺPrljavko, ostavi to što je 
gore na nebu, jer je nečist pred Bogom svaki bezakonik i gordeljivac. Bolje ti je, silazi češće 
umom u ad da vidiš tamo slične sebi i ljuta mučenja onih kojima ćeš se uskoro pribrojati, 
jadniče. Gle, već je pred vratima poslani od Boga anđeo. Što sediš? Ti si pred odlaskom sa 
kojeg  se  niko  ne  vraća.  O,  kako  ćeš  podneti  crva  neuspavljivog?  kako  ćeš  podneti  oganj 
neugasivi? Ta tebe će Bog odvojiti od pravednika i nastaniti s demonima čija si dela vršio. 
Ti se Boga nisi bojao, ljudi se nisi stideo, na sebe se nisi smilovao, ko će se onda na tebe 
smilovatiʺ? 

Pre  no  što  je  postao  monah,  prepodobni  Kirijak  je  u  velikoj  meri  posedovao 
samoukorevanje, krotost, prenošenje svih briga na Gospoda i ljubav prema ljudima. Tako, 
kada jednom prilikom pođe da obiđe svoj vinograd i radnike u njemu, on zateče radnike 
gde ne rade već leže. No da ih ne bi posramio, on sam leže na zemlju sakrivši se, i ležao je 
puna tri sata, dok radnici sami nisu ustali i počeli da rade. 

Prepodobni  Kirijak  imađaše  brata  mlađega  od  sebe,  Mihaila,  koji  beše  neipsmen,  ali 
veoma  bogoprosvećen,  trudoljubiv,  milostiv,  bratoljubiv,  povučen,  bogoljubiv, 
celomudren,  čiste  duše.  U  blizini  njihovog  sela  beše  jedna  crkva  njihovih  predaka, 
posvećena Spasu Hristu, zapustela i zanemarena. Postavši monah sa imenom Matej, brat 
prepodobnoga  obnovi  tu  crkvu,  pretvori  je  u  manastir  i  skupi  u  njemu  bratstvo. 
Prepodobni Kirijak, sam strog podvižnik, često dolažaše u manastir i poučavaše bratiju, pa 
se vraćaše svome domu gde molitveno tihovaše. Najzad ostade u manastiru, zamonaši se 
dobivši ime Kirilo, i življaše sa bratom i monasima u manastiru. 

Po Božjem ukazanju prepodobni Kirilo sagradi sebi keliju na mestu gde je ranije bio trnjak, 
i nastani se u njoj. U početku je išao na zajedničku molitvu sa bratijom, kao i u trpezariju, 
gde je obično čitao Žitija Svetih. Posle tri godine on stade odlaziti u crkvu samo subotom, 
nedeljom i praznikom. Ostalo vreme on je provodio u molitvenom tihovanju, jer je veoma 
voleo tišinu i usamljenost, pošto je usamljenost majka tišine, a tišina opet majka božanskih 
misli i sozercanja, pomoću kojih se um čovečji sjedinjuje s Bogom. 

Tako  tihujući  molitveno  oko  tri  godine,  prepodobni  Kirilo  nije  prestajao  koriti  sebe  i 
govoriti:  ʺSada  koga  imaš  da  poslužiš?  kome  noge  da  opereš?  pred  kim  da  se  poniziš? 
kome da iskažeš milosrđe? kako da se vežbaš u trpljenju, pošto nema nikoga da se protivi 
tvojoj  volji?ʺ...  i  slične  prekore,  tako  smiravajući  sebe  i  osuđujući  sebe  pre  Opšteg  suda. 
Tako razmišljajući, prepodobni boravljaše u keliji, tugujući i plačući dan i noć. Rukodelje 
njegovo  beše  pletenje  panakamilavki,  od  kojih  je  neke  prodavao,  neke  poklanjao,  a  neke 
davao  manastirskoj  bratiji  da  im  ne  bi  bio  na  teretu.  Često  je  radio  da  bi  oterao  od  sebe 
nemar i čamotinju, jer kako govoraše: počivanje i besposlenost su paguba duše i mogu da 
joj škode više nego demoni. 
16
Prepodobni savetovaše bratiju manastira i upućivaše na gostoprimstvo, poučavajući ih da 
tišine svoje radi ne postanu narušioci zakona ljubavi, nego da primaju dolaznike i posluže 
im,  sećajući  se  reči  Spasiteljevih:  ʺKada  učiniste  jednome  od  najmanje  moje  braće,  meni 
učinisteʺ (Mt. 25, 40). 

Po  svome  dolasku  u  manastir,  prepodobni  se  revnosno  trudio  da  psaltir  nauči  napamet. 
No  kad  polovinu  nauči, on  pokloni  psaltir  nekome siromahu  koji beše u  nevolji. Sledeće 
pak noći, pošto očita polovinu psaltira koju je znao napamet, i učini 500 metanija, kao što 
je činio svake noći, on leže na svoju rogozinu da spava. Ali beše veoma žalostan što nije 
završio  ceo  psaltir.  Te  noći  njemu  se  u  viđenju  javi  neko  u  belim  haljinama,  i  dva  puta 
otpeva sa njim ceo psaltir. I od tada je prepodobni ceo psaltir znao napamet. A ponekad je 
i tumačio bratiji neke psalme. 

U  ono  vreme  Skiti  zavladaše  Trakijom,  i  mnogi  se  od  opasnosti  skloniše  u  utvrđenja. 
Prepodobni  Kiril  se  povuče  u  jedan  manastir  na  Crnom  Moru,  gde  ga  bratija,  a  naročito 
iguman, koji beše vrlinski čovek, primiše s radošću. Iguman odredi prepodobnome jednu 
keliju u kojoj ovaj molitveno tihovaše. Njegov vrlinski život se ubrzo proču, i k njemu se 
radi  duhovne  koristi  stadoše  sticati  mnogi  iz  okolnih  sela,  pa  i  iz  samog  Carigrada.  To, 
pod uticajem đavola, izazva  zavist kod  igumana. I  on, ne mogući savladati zavist, ode  k 
prepodobnome i izobliči ga, tobože po Bogu, zbog načina njegovog života, kao da je sve to 
đavolja prelest i gorda samoglavost. Čuvši to, prepodobni se baci pred noge igumanu, i sa 
smirenjem reče: ʺZahvaljujem Bogu i tvojoj svetinji, jer si ne samo poznao nečistotu duše 
moje, nego si me i očinski izobličio i kako treba poučio, i ja sam reči tvoje saslušao kao reči 
Božje  a  ne  kao  reči  čovečije...ʺ  ‐  Iguman,  čuvši  to,  i  videći  da  prepodobni  iskreno  sa 
samoukoravanjem i istinskim smirenjem pripada k njemu i pokajnički ga moli, da bi došao 
u  poznanje  istine,  udivi  se  i  ne  reče  ni  reči.  No  zablagodarivši  u  sebi  Bogu  za 
bogodarovano  smirenje  Kirilovo,  iguman  se  vrati  u  svoju  keliju,  osuđujući  sebe  što  je 
licemerno  izobličio  nevinog  slugu  Božjeg.  A  i  prepodobni  osuđivaše  sebe  i  moljaše  se 
Bogu  da  ga  ne  napusti.  Kasnije,  kada  se  varvarski  Skiti  povukoše,  prepodobni  Kiril  s 
metanijskim  pokajanjem  izmoli  od  oca  igumana  blagoslov  i  vrati  se  u  svoju  prvobitnu 
keliju. I molitveno tihovaše u njoj, podvizavajući se u svetim vrlinama. 

Blaženi otac Kirilo govoraše: ʺOtkako sam postao monah ne sećam se da mi je prošao dan 
bez pojanja psalama, molitve, rukodeljija i suza, koje su dar Božjiʺ. ‐ A prepodobni je imao 
dar suza više od osamnaest godina, i mogao je plakati kada je hteo: nekada imajući u vidu 
svoje grehe, nekada stradanja Gospodnja, a često i nevolje beslovesnih životinja. Pritom je 
govorio: ʺI one imaju dušu nerazumnu ‐ ψυχην αλογον te prema tome stradaju i pate. On 
je  pravio  razliku  između  suza,  i  govorio:  ʺJedno  su  ropske  i  blagodarstvene  suze,  one 
bivaju  iz  straha  od  batina  i  mučenja;  drugo  su  suze  iz  ljubavi;  drugo  opet  suze  od 
demonskog  uticaja, i  njih nazivam  ropskim a  ne  i blagodarstvenim, njih  neka bi  Gospod 
uništioʺ.  Još  blaženi  govoraše:  ʺKo  voli  Boga,  nikada  ne  oskudeva  u  suzama,  jer  kada  se 
pokrene u njemu osećanje Boga, odmah se pokreće i srce njegovo na ljubav prema Njemu, 

17
i  oči  njegove  liju  obilje  suza.  Ove  suze  rađa  molitveno  tihovanje  po  Bogu,  molitva,  post, 
trpljenje, dok nas suze ne ubele više od snegaʺ. 

Kada blaženi otac Kirilo stiže u devedesetu godinu, razboli se. No, iako iscrpen starošću i 
premoren bolešću, on nije ostavljao svoje ranije podvige. Trpeo je kao da je od dijamanta, 
kao da  je neko drugi stradao u njemu,  kao da  je bestelesan. I dostiže u krajnje  bestrašće, 
provevši u molitvenom tihovanju oko 60 godina, hraneći se sa po malo hleba, zelja i vode. 
Jednom je rekao učenicima svojim: ʺOd kako postadoh monah ja se do sita ne napih vode. 
A  kad mi  se jezik prilepljivao  za grlo, ja sam  uzimao po  gutljaj  dva  vode,  da  bih  mogao 
progutati jedan ili dva zalogaja hlebaʺ. 

Car,  koji  je  i  do  tada  radi  duhovnih  pouka  posećivao  prepodobnoga,  čuvši  za  njegovu 
bolest,  otide  sa  celom  svojom  porodicom  da  ga  poseti.  Tom  prilikom  carica,  videći 
blaženog  starca  nemoćnog  i  izmučenog,  hranjaše  ga  svojim  rukama  jelom  koje  beše 
donela,  i  napoji  ga  sa  malo  vina.  U  razgovoru  prepodobni  izreče  proroštvo  caru  da  će 
odneti  pobedu  nad  agarjanima,  što  se  i  zbi  kasnije.  Pošto  car  uze  blagoslov  od 
prepodobnoga,  izađe  iz  kelije,  i ugledavši  da  je  manastirska  crkva  napukla,  naredi  da  se 
sruši do temelja i podigne nova, što i bi učinjeno. 

Tako, dakle, prepodobni otac naš Kirilo imađaše trideset godina kada otpoče svoj podvig; 
i podvizavaše se u dobroj borbi oko šezdeset godina. Za sve to vreme on nije ni od kakve 
bolesti  bolovao.  Od  90.  do  93.  godine  poče  pomalo  poboljevati.  U  svojoj  93.  godini  on 
prestade ustajati, veoma iznuren od starosti i dugogodišnjih podviga. A kada dođe u 96. 
godinu, on oronu potpuno, i poznavši kraj svoga života zamoli nas, veli pisac žitija, da ga 
ne sahranjujemo u hramu Gospodnjem, smatrajući sebe nedostojna, već u grob njegovog 
brata,  i  glavu  njegovu  da  pokrijemo  kamenom,  a  telo  zemljom.  I  pošto  provede  mnogo 
dana bez hrane, ispovedi se i pričesti Svetim Tajnama i lice njegovo postade kao oganj. I 
predade  prepodobni  blaženu  dušu  svoju  u  ruke  Božije,  a  njegovo  sveto  telo  bratija 
sahraniše česno drugog decembra 1111. godine. 

Posle  jedanaest  godina  od  sahrane  prepodobnoga  ja,  veli  životopisac,  imajući  veliko 
poštovanje  prema  njemu  i  želeći  da  vidim  i  celivam  svete  mošti  njegove,  usudih  se  te 
otvorih  grob,  i  nađoh  njegovu  svetu  lobanju  punu  božanskih  mirisa,  stavih  je  u  kivot  i 
postavih u hramu manastirskom, pred očima sviju, na isceljenje duša i tela onima koji je sa 
verom  celivaju,  na  slavu  Gospoda  našega  Isusa  Hrista,  kome  priliči  svaka  slava,  čast  i 
bogopoklonjenje,  sa  bespočetnim  Ocem  Njegovim  i  Životvornim  Duhom,  sada  i  uvek  i 
kroza sve vekove. Amin. 

  

  

ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

18
ATANASIJA,  

zatvornika Pečerskog 

  

JA  sam  vaskrsenje  i  život:  koji  veruje  u  mene,  ako  i  umre  živećeʺ  (Jn.  11,  25).  Ove  reči, 
rečene  povodom  Lazara  četvorodnevnog,  ispuni  Spasitelj  i  na  prepodobnom  ocu  našem 
Atanasiju,  zatvorniku  Pečerskom,  želeći  da  i  mi  ispunimo  reč  bogataševu,  rečenu 
povodom ubogog Lazara: , Ako im dođe ko iz mrtvih pokajaće seʺ (Lk. 16, 39). 

Ovaj  prepodobni  Atanasije  bejaše  monah  u  svetom  manastiru  Pečerskom,  i  vođaše  život 
svet i bogougodan. Posle duge bolesti on  umre. Bratija obrisaše telo njegovo i uviše, kao 
što  priliči  umrlom  monahu.  Pokojnik  ležaše  dva  dana  nepogreben,  zbog  nekog  zastoja. 
Noću igumanu bi javljenje, i on ču glas koji govoraše: ʺČovek Božji Atanasije dva dana leži 
nepogreben, a ti se ne brineš o tomeʺ. 

Čim osvanu treći dan, iguman dođe sa bratijom k pokojniku da ga pogrebu; i gle, oni ga 
nađoše  gde  sedi  i  plače.  Svi  se  zaprepastiše  videći  ga  živa,  i  stadoše  ga  raspitivati,  kako 
ožive, i šta je video ili čuo. A on im ništa ne odgovaraše osim: ʺSpasavajte se!ʺ ‐ Međutim 
oni još više navaljivahu molbama na Atanasija da im kaže što korisno po dušu. Tada im on 
reče: Ako vam i kažem, vi mi nećete poverovati i nećete me poslušati. ‐ Bratija mu se onda 
zakleše da će držati sve što im on bude rekao. Tada im vaskrsli reče: 

ʺImajte  poslušnost  u  svemu  prema  igumanu;  kajte  se  svakog  časa,  i  molite  se  Gospodu 
Isusu  Hristu,  i  Njegovoj  Prečistoj  Materi,  i  prepodobnim  ocima  Antoniju  i  Teodosiju,  da 
biste ovde, u ovoj obitelji, završili svoj život i udostojili se biti sahranjeni sa svetim ocima u 
pešteri: jer su ove tri vrline iznad svih drugih. I ko sve to postigne izvršiti po propisu, biće 
blažen, samo da se ne gordi. O ostalome nemojte me pitati, nego molim: oprostite miʺ. 

Rekavši to, on ode u pešteru i, zatvorivši za sobom vrata, provede tamo dvanaest godina 
nikuda ne izlazeći. I za to vreme nikada ne vide sunce. A plakaše dan i noć neprestano. Od 
hrane  uzimaše  po  malo  hleba  i  vode,  i  to  svaki  drugi  dan.  I  u  toku  svih  tih  godina  on 
nikome  ne  progovori  ni  reči.  A  kad  dođe  vreme  da  se  prestavi  on  prizva  svu  bratiju,  i 
govori im sve ono što im i ranije reče o poslušnosti i pokajanju, pa se s mirom upokoji u 
Gospodu. I položen bi česno u toj pešteri gde se podvizavao.[33] 

Po  prestavljenju  svom  prepodobni  Atanasije  čudotvorenjem  obavesti  bratiju  o  svome 

blaženstvu.  Jedan  od  bratije,  po  imenu  Vavila,  bolestan  mnogo  godina  od  nogu,  bi 
donesen k moštima blaženog Atanasija, i dotaknuvši se tela njegova odmah se isceli; i od 
tada pa sve do smrti on više nije bolovao ni od nogu, niti od koje druge bolesti. O ovom 
pak javljenju svoga svetog iscelitelja Vavila ispriča bratiji, među kojima je bio i sam pisac 
ovoga žitija sveti Simon, ovo: Kada ja ležah i jaukah od bolova, iznenada uđe ovaj blaženi 
Atanasije i reče mi: ʺDođi k meni, i ja ću te iscelitiʺ. Ja taman htedoh da ga upitam, kako i 

19
kada  on  dođe  ovamo,  no  on  tog  trenutka  postade  nevidljiv.  Poverovavši  blaženome  koji 
mi se javi, ja zamolih da me odnesu k njemu, i tako se iscelih. 

Od  toga  vremena  razumeše  svi  da  je  prepodobni  zatvornik  Atanasije  ugodio  Bogu  i 
udostojio se blaženstva. Svetim molitvama njegovim neka se udostojimo i mi, vaskrsnuvši 
iz grehovne smrti, poživeti bogougodno u pokajanju, i potom dobiti život večni u Hristu 
Isusu,  Životodavcu  našem,  kome  slava  sa  Izvorom  života  ‐  Bogom  Ocem,  i  Životvornim 
Duhom, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNIH OTACA NAŠIH 

JOVANA, IRAKLEMONA, ANDREJA i TEOFILA 

  

OVI  prepodobni  oci  behu  rodom  iz  grada  Oksiriha,[34]  deca  hrišćanskih  roditelja.  Od 
mladosti  svoje  oni  se  bavljahu  čitanjem  svetih  knjiga.  Zatim,  podstaknuti  željom  za 
bogoutodnim  životom,  oni  ostaviše  svet,  i  rukovođeni  Bogom  otidoše  u  unutrašnju 
pustinju.[35] Tamo, u pustinji, oni sretoše jednog svetog čoveka, veoma starog, i proživeše 
pored njega godinu dana, rukovođeni od njega u duhovnom izgrađivanju sebe. Kada sveti 
starac taj umre, oni ostadoše na tom istom pustinjskom mestu šezdeset godina i življahu 
podvižnički,  mučeći  sebe  strogim  postom  i  oskudicom.  Njihova  jedina  hrana  behu  divlji 
plodovi, i voda koju oni pijahu dvaputa nedeljno. Običnih dana u toku nedelje oni su se 
odvajali  jedan  od  drugog,  i  sve  te  dane  provodili  svaki  zasebno  u  obližnjim  gorama  i 
pešterama,  moleći  se  Bogu:  u  subotu  pak  i  nedelju  oni  su  se  skupljali  i  zajedno  uznosili 
blagodarnost  Bogu,  primajući  sveto  Pričešće  od  svetog  Angela  Božjeg.  I  tako  se  s mirom 
upokojiše. ‐ Ovo ispriča veliki pustinjak Tivaidski Pafnutije, koji je sam video ove muževe 
i opisao njihov život.[36] 

  

  

SPOMEN SVETOG PREPODOBNOMUČENIKA 

GAVRILA 

  

OVAJ sveti prepodobnomučenik beše iz mesta Alone, u eparhiji Prikoniskoj. On se u ranoj 
mladosti zamonaši, i življaše celomudreno u vrlinama. Nakon izvesnog vremena u njemu 
se  javi  neodoljiva  želja  da  mučenički  postrada  za  Gospoda  Hrista.  Zato  otputova  u 

20
Carigrad.  Tamo  je  on  u  Patrijaršijskom  hramu  bdio  i  mnogo  se  od  sve  duše  molio 
Gospodu Hristu, da ga prosveti i nauči na koji način da postrada za Njega. Jednoga dana, 
pričestivši  se,  on  izađe  na  ulicu.  Jedan  osioni  Turčin  ga  uvredi;  on  mu  odvrati  i  naruži 
njegovu  muslimansku  veru.  Zbog  toga  druga  Turci  skočiše  na  njega,  i  stadoše  ga 
nemilosrdno tući. Zatim ga odvedoše sudiji. Jedan ga Turčin optuži kao hulitelja njihove 
vere, a ostali istupiše kao svedoci. Sudija naredi te monaha Gavrila odvedoše u tamnicu, a 
on  napisa  optužnicu;  i  onda  zajedno  sa  optužnicom  uputi  kajmakamu  i  prepodobnog 
Gavrila. 

Kajmakam  pročita  optužnicu,  i  upita  Gavrila:  Je  li  to  istina?  ‐  Istina  je,  odgovori 
prepodobni.  ‐  Tada  ga  kajmakam  stade  savetovati,  i  govoraše  mu:  Ostavi,  čoveče, 
hrišćansku  veru,  pa  primi  našu.  Zar  ne  vidiš  kakvu  slavu  i  kakvo  carstvo  poseduje 
Muhamedova vera? ‐ Mučenik odgovori: Ne dao Bog, da me zahvati bezumlje i ludilo, te 
da  se  odreknem  Gospoda  Isusa  Hrista,  istinitog  Sina  Božjeg  i  istinitog  Boga,  savršenog 
Boga  i  savršenog  Čoveka,  a  da  vašeg  Muhameda  nazovem  prorokom.  Ja  Isusa  mog 
ispovedam,  i  verujem  da  je  On  istiniti  Bog,  a  za  vašeg  Muhameda  izjavljujem  da  on  nije 
prorok nego običan čovek i nepismen, pritom varalica i neprijatelj Spasitelja našeg Hrista. 
Zato Muhameda prezirem, i odbacujem veru njegovu. ‐ Na to mu kajmakam reče: Čoveče, 
ti  si  valjda  pijan?  ili  si  s  uma  sišao?  ‐  Niti  sam  pijan,  odgovori  mučenik,  niti  sam  s  uma 
sišao, nego blagodaću Hrista mog ja imam i zdrav um i zdravu dušu. 

Tada  se  kajmakam  strahovito  razjari,  i  u  besu  naredi  predstojniku:  Uzmi  ovoga  i  odseci 
mu glavu! ‐ Predstojnik uze mučenika i predade ga dželatu. Dželat ga odvede na gubilište. 
Tamo sveti mučenik kleče i radosno se pomoli Bogu, pa prekloni pod mač blaženu glavu 
svoju, i dželat mu je odseče. I presvetla duša njegova ode ka mnogoželjenom i premilom 
Gospodu  našem  Isusu  Hristu,  da  primi  od  Njega  trostruki  venac:  venac  devstvenosti, 
venac podvižništva i venac mučeništva. A česno telo njegovo agarjani baciše u more. 

Sveti prepodobnomučenik Gavrilo postrada u Carigradu 1676. godine. 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA AVIVA 

  

OVAJ sveti mučenik živeo za vreme Likinija (307‐323) i bio đakon u selu Talsi. Putovao je 
po selima čitajući vernima Sveto Pismo i utvrđujući ih u veri. Bi uhvaćen u selu Talsi radi 
ispovedanja  Hrista  i  bačen  u  oganj,  gde  je  mučenički  i  završio.  Hrišćani  uzmu  njegove 
svete mošti, i pomazavši ih mirisima, položiše ih pored moštiju svetih mučenika Gurija i 
Samona u mestu zvanom Vitelakikla. 

21
Toga radi spomen svetog Aviva vrši se još zajedno sa Gurijem i Samonom 15. novembra. 

  

  

SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG 

ISE,  

Episkopa Ciklanskog 

  

JEDAN  iz  trinaest  otaca  Sirijskih,[37]  učenik  svetog  Jovana  Zedaznijskog.  Veliki 
čudotvorac. Reku iz daljine navratio molitvom u blizini grada Ciklana. Mošti mu počivaju 
u crkvi njegovog imena u Ciklanu u Siriji. Upokojio se krajem šestoga veka. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

MOJSIJA ISPOVEDNIKA 

  

  

SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG 

SOLOMONA,[38] 

arhiepiskopa Efeskog 

  

UPOKOJIO se u miru Gospoda svoga. 

  

  

 
  

  

NAPOMENE: 
22
1. Efes ‐ glavni  grad Maloazijske oblasti Asije,  na  reci Kaistri, nedaleko od Jegejskog 
Mora, na zapadnoj obali Male Azije; veliki trgovački centar. 

2. Praznuje se 4. septembra. 

3. Dekije ‐ rimski car, carovao od 249‐251. godine. 

4. Hios ‐ ostrvo u Jegejskom Moru. 

5. O Svetom mučeniku Isidoru Hijoskom videti opširnije pod 14. majom, kada se slavi 
njegov sveti spomen. 

6. Sveta Miropija postradala 251. godine. 

7. Po  nekima  to  je  Dioklitija  u  Zeti  (prema  Primorju),  a  po  drugima  to  Je  Dioklitija 
Hvostanska (u današnjoj Metohiji). 

8. Delovi te prvobitne crkve sačuvani su i do danas, a o tome govori i natpis na jednoj 
staroj fresci Svetog Joanikija koja je sačuvana ka zidu te stare crkve. 

9. Najnovije  obnavljanje  manastira  Deviča  izvršeno  je  posle  njegovog  rušenja  za 
vreme II svetskog rata, i to počev od 1947. godine do nedavno, od strane sadašnjih 
devičkih monahinja na čelu sa igumanijom: Paraskevom. 

10. Njen život opisao je Ep. Nikolaj Ohridski i Žički u knjizi ʺBlažena Stojnaʺ, Beograd 
1924. 

11. Dušan se krunisao za Srpskog kralja na Malu Gospojinu 1331. godine u Svrčinu, a 
Jelenom se oženio i venčao jula meseca 1332. godine. Kasnije, 1346. godine, Dušan 
se proglasio za cara Srba i Grka sa prestonicom u gradu Skoplju. 

12. Prema  dubrovačkim  dokumentima,  to  je  trebala  biti  Jelisaveta,  ćerka  nemačkog 
kralja Fridriha Lepog Austrijskog. 

13. Da je Sveti car Uroš V bio sin jedinac cara Dušana i carice Jelene, i da osim njega oni 
nisu imali druge dece, vidi se jasno iz carske povelje Dušanove kojom on potvrđuje 
priloge i povlastice manastiru Sv. Nikole u Dobrušti, gde se kaže da je Uroš njihov 
ʺjedinorodni sinʺ. 

14. Sveti  Teofilakt  Ohridski  živeo  u  11.  i  12.  veku.  Napisao  divna  tumačenja  na 
Evanđelja,  koristeći  se  ranijim  tumačenjima  Svetih  Otaca,  osobito  Sv.  Jovana 
Zlatousta. Spomen Sv. Teofilakta slavi se 31. decembra. 

15. Zbog njene čvrste privrženosti Pravoslavlju, blaženu i hristoljubivu caricu Jelenu (u 
našem  narodu  poznatu  i  pod  imenom  Roksanda)  mrzili  su  latini  (rimokatolici)  i 

23
16. Tako  piše  o  Dušanu  stari  istoričar  Mavro  Orbin  u  svojoj  istoriji  ʺKraljevstvo 
Slovenaʺ (izd. u srpskom prevodu SKZ, Beograd 1968, str. 34). 

17. Patrijarh  Pajsije  Janjevac  bio  Srpski  patrijarh  od  1614.  do  1647.  godine.  Napisao 
Žitije i Službu Sv. cara Uroša V (Stare Srpske biografije XV i XVII veka, preveo L. 
Mirković, SKZ Beograd 1936, str. 138). 

18. Simeon je vladao u svojoj novoj prestonici Trikali u Tesaliji do 1369. godine. Njega 
je  zatim  nasledio  njegov  sin  Jovan  Uroš  Nemanjić,  koji  se  uskoro  zamonaši  kao 
monah  Joasaf  kod  Prepodobnog  Atanasija  na  Meteorskim  stenama  u  Tesaliji,  gde 
njih  dvojica  zatim  podignu  manastir  Veliki  Meteor,  posvećen  Preobraženju 
Gospodnjem, koji i do danas postoji i u kojem se nalaze svete mošti njih obadvojice. 
Spomen ovog Svetog Joasafa Nemanjića i Prepodobnog Atanasija Meteorskog slavi 
se 20. aprila. 

19. Knez Vojislav je bio zaratio sa Dubrovnikom i još nekima na zapadu carevine, pa je 
miroljubivi car Uroš posredovao i izmirio zavađene strane u Onogoštu, današnjem 
Nikšiću  (avgusta  1362.  g.),  u  čemu  je  pomogao  i  njegov  ugledni  dvorjanin  i  verni 
saradnik, Sv. knez Lazar 

Hrebeljanović (o kome videti opširnije pod 15. junom).  

20. Ovaj  Ugarski  kralj  Ludvig  bio  je  pre  toga  sklopio  mir  sa  Mlečanima  da  bi  lakše 
mogao  da  pođe  u  ʺkrstaškiʺ  rat  ʺprotiv  šizmatika  u  Raškojʺ,  to  jest  protiv 
pravoslavnog cara Uroša i pravoslavnih Srba. No to mu nije uspelo. 

21. Ovaj  Urošev  vojvoda  Nikola  uskoro  se  zatim  zamonašio  i  povukao  u  manastir, 
najverovatnije u sam Hilandar. 

22. Sv. patrijarh Carigradski Kalist (1350‐54. i 1355‐64. g.), praznuje se 20. juna. 

23. Njegovo sveto žitije i ovo proroštvo videti pod 13. januarom. 

24. Opširnije o životu i delima Svetog kneza Lazara videti pod 15. junom. 

25. Spomen Sv. Jefrema, patrijarha Srpskog, slavi se 15. juna. 

26. Telo  svete  Jelisavete  ‐  Evgenije  pogrebeno  je  u  njenom  manastiru  Matejči  kod 
Kumanova.  Datum  njenog  blaženog  prestavljenja,  7.  novembar  1376.  godine, 
zabeležen  je  u Romanovom  tipiku  u man. Hilandaru.  Prema  tome  njen  bi  se  sveti 
pomen trebao vršiti toga dana, ali se ona ovde spominje pod današnjim datumom 
(o čemu videti dalje) zajedno sa svojim 

24
 sinom Urošem.  

27. Patrijarh Pajsije Janjevac napisao je Život cara Uroša tek 1642. godine, i on iznosi da 
je  Vukašin  ubio  cara  Uroša.  O  tome  govore  i  mlađi  Srpski  letopisi  i  rodoslovi,  iz 
toga  doba,  ili  nešto  malo  stariji  od  Pajsija.  Međutim,  najstariji  tekstovi  Srpskih 
letopisa  (Pećki  rukopis  iz  16.  veka),  kao  i  izvesni  savremeni  zapisi  u  Dubrovniku, 
govore  i  svedoče  da  je  car  Uroš  umro  uskoro  posle  Maričke  bitke,  te  prema  tome 
nije  bio  direktno  ubijen  od  Vukašina.  Ali,  njegovoj  preranoj  končini  (umro  je  u 
svojoj  35‐oj  godini)  kao  namučenog  pravednika,  nesumnjivo  je  doprineo 
nemilosrdni Vukašin Mrnjavčević. 

28. Lj. Stojanović, Stari Srpski rodoslovi i letopisi, Beograd ‐ Sremski Karlovci 1927, str. 
131 i u ʺGlasniku SUDʺ, 53 (1883), str. 13. 

29. Tamo, str. 131. 

30. Govoreći za sebe kako je jedva pristao, i to po Božjem izvoljenju i umoljavan mnogo 
od drugih, da napiše Žitije i Službu Svetom Urošu, patrijarh Pajsije na kraju Žitija 
ovako moli za oproštaj: ʺAko što bude bilo pogrešno..., a vi, braćo, ispravljajte, a ne 
kunite,  Gospoda  radi.  Jer  ne  pisa  Duh  Sveti,  niti  muž  sveti,  no  ruka  grešna  i  duh 
malaksao, u poslednja vremena nevoljna i nasilna od bezbožnika. Sam Gospod zna 
da  jedino  iz  usrđa  i  ljubavi  napisah  ovo  vašoj  ljubavi,  da  blagodat  Božja  bude  sa 
svima  vama  i  da  budemo  mi  jedno  stado  i  jedan  pastir.ʺ  (izdanje  SKZ,  Beograd 
1936, str. 151) 

31. Ovde  u  manastiru  Jasku,  uskoro  po  prenosu  moštiju  Sv.  Uroša,  došao  je  da  se 
pokloni Sv. Urošu neki Turčin Mustafa iz Sarajeva, kome je noga bila oduzeta. Sveti 
Uroš mu je pomogao i iscelio ga, i zato mu je Turčin iz zahvalnosti priložio darove. 

32. Sveta carica ‐ monahinja Jelena ‐ Jelisaveta prestavila se 7. novembra (1376. godine), 
no spominje se ovde na današnji dan zajedno sa svojim sinom Sv. carem Urošem. U 
starom Dečanskom pomeniku pominju se zajedno ʺcar Uroš i Jelena monahinjaʺ. 

33. Blaženi  Atanasije  upokojio  se  oko  1176.  godine.  Njegove  mošti  počivaju  u 
Antonijevoj pešteri. 

34. U srednjem Egiptu, na levoj obali reke Nila. 

35. To  jest  Tivaidsku;  ona  se  nalazila  u  južnom  Egiptu,  i  bila  omiljeno  mesto  drevnih 
podvižnika. 

36. U četvrtom veku. 

37. Ovi sveti oci praznuju se 7. maja. 

25
38. Moguće je da je ovaj Sv. Solomon Efeski isto lice sa Sv. Solohonom, arhiepiskopom 
Efeskim, koji se spominje 1. decembra.  

26