P. 1
Teatron144-145

Teatron144-145

|Views: 590|Likes:
Published by aleksandra_rajic

More info:

Published by: aleksandra_rajic on Feb 24, 2011
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

08/01/2013

pdf

text

original

144-145

teatron

JESEN/ZIMA 2008

Petrovaradin.yu Časopis TEATRON finansira Ministarstvo kulture Vlade Srbije Fotografija na naslovnoj strani Alisa.rs www. Milošević Jezička redakcija: Ljubica Marjanović Štampa i povez: Alfagraf. Pozorište “Boško Buha” autor fotografije: Vukica Mikača 4 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 .org.org.theatremuseum.teatron Časopis za pozorišnu umetnost Broj 144-145 Godina XXXIII YU ISBN 0351-7500 Glavni i odgovorni urednik: Ksenija Radulović Uredništvo: Ognjenka Milićević Aleksandra Jovićević Anja Suša Ivan Medenica Slobodan Obradović (sekretar) Miloš Lolić Dizajn i prelom: Milan M. Izdavač MUZEJ POZORIŠNE UMETNOSTI SRBIJE Beograd 11000 Gospodar Jevremova 19 e-mail: office@mpus. Reljkovićeva 20 Tiraž: 400 primeraka Štampanje završeno decembra 2008.

Pevajuće telo u pokretu Gorica Pilipović. Tabu smrti u kazalištu za djecu i mlade 24 Valter Benjamin. Meri Podhraski. Poreklo komičnog u dramama za decu Aleksandra Popovića 15 Volfgang Šnajder. glumica 45 54 SAVREMENA SCENA — KRITIKE Bojana Janković. Nemačka lekcija Slobodan Obradović. Pozorište − mesto komunikacije s mladima i svetom 41 ESEJI Olga Milanović. Iz perspektive deteta 12 Milivoje Mlađenović.SADRŽAJ UVODNIK EDITORIAL 5 7 TEMA BROJA: BUDUĆNOST POZORIŠTA ZA DECU I MLADE Anja Suša. Pozorište i mladi − model koji obećava 35 Diana KržanićTepavac. Maratonci na evropskoj operskoj sceni 61 66 68 70 JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 5 . Program za proletersko dečje pozorište 31 Ljubica BeljanskiRistić. Stogodišnjica smrti Sofije Đorđević (1880−1908) Feliks Pašić. Budućnost pozorišta za decu i mlade 9 Irena Kraus. Antiutopija Gorica Pilipović.

Spektakl anatomije HRONIKA MUZEJA Jelica Stevanović. Priča iz vilinske šume MEĐUNARODNA SCENA Ivan Medenica. Nekorisno ali nužno (Forum evropskog teatra) DRAMA Aleksandar Popović. Srećan naslov Jelena Novak. Jedna je Crvena zvezda PRIKAZI KNJIGA Jelena Kajgo. Povratak sebi Olga Dimitrijević.SADRŽAJ Gorica Pilipović. Sopstveni vrt Zorica Pašić. Glumica za sve uloge IN MEMORIAM Jelica Stevanović. Paradni trčuljak Jerg Menke-Pajcmajer . Ples u američkom modernizmu Feliks Pašić. Aleksandar Radovanović 72 74 76 78 85 93 109 119 121 123 127 130 6 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 . Sa starih fotografija Jelena Kajgo.

U tom kontekstu svako kritičko promišljanje realnosti bilo je nezamislivo. posle Drugog svetskog rata. Kako u uvodnom tekstu temata navodi Anja Suša. Došlo je do značajnih promena u zemljama nekadašnje Istočne Evrope. Namera nam je bila da razmatramo budućnost i projekciju razvoja ovog segmenta teatarske kulture. Poznato je da se reforma pozorišta za decu u Zapadnoj Evropi vremenski poklopila sa studentskim buntom 1968. delom iz finansijskih razloga. prihvatljivih ili neprihvatljivih tema. bilo sasvim očekivano. jeste i jugoslovensko pozorište za decu. svi nosimo u sećanju slike predstava koje smo gledali u detinjstvu. ali i zahvaljujući međukulturnoj razmeni. ali i u državama bivše Jugoslavije. granice između scenske i objektivne realnosti. koji je podrazumevao velike ansamble i gigantske produkcije i koji je pred dečja pozorišta stavljao jedini zadatak – da proizvode iluiziju. te se teatru za decu i mlade poklanja posebna pažnja kroz stimulativne načine finansiranja ili aktivnije integrisanje u obrazovni sistem. a u teatrologiji srazmerno malo obrađivana tema. ali u nešto blažem obliku. Svi autori tekstova su ugledni stručnjaci koji se savremenim pozorištem za decu bave ili kroz proces stvaranja predstave ili kao teoretičari i programatori manifestacija koje promovišu pomenutu vrstu teatra: pored Anje Suše. pretežno je negovan sovjetski model repertoarskog pozorišta za decu. . Smatrali smo da je to vrlo značajna. imajući na umu turobnu realnost. U tematu koji smo nazvali Budućnost pozorišta za decu i mlade pokušali smo da problematizujemo neka od pitanja koja nam se čine ključnim za ovaj segment pozorišnog stvaralaštva: pitanje recepcije. didaktičnosti. od vilinske prašine i veselih songova. što je. koje vrve od prinčeva. a da su u nekim zapadnoevropskim zemljama mogućnosti ove vrste pozorišta odavno prepoznate kao značajne za razvoj i demokratizaciju društva. . to su Irena Kraus. umetničke slobode. Milivoje JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 O 7 . kao i u svemu ostalom.UVODNIK vaj broj Teatrona posvećen je temi pozorišta za decu i mlade. U zemljama Istočne Evrope. Deo te tradicije. princeza i patuljaka u sjajnim kostimima. godine. Padom Berlinskog zida ovakav koncept pozorišta za decu polako je počeo da odlazi u zaborav.

sociološkom kulturološkom kontekstu. Ljubica Beljanski-Ristić i Diana Kržanić-Tepavac. u prvom redu u kontekstu globalnih zbivanja. To su Sofija–Coca Đorđević (sto godina od smrti) i Meri Podhraski (sto godina od rođenja). Uredništvo . kao i obično. na kojem su učesnici iz svih evropskih zemalja raspravljali o najurgentnijim temama savremenog pozorišta. operski i baletski kritičari vrednuju nove predstave domaće produkcije. nedavno održanom u Nici. imale sličnu sudbinu –prerano prekinut umetnički put. U rubrici Hronika muzeja predstavljamo izložbu posvećenu glumici Tatjani Lukjanovoj. Zadovoljstvo nam je da u Prikazima knjiga predstavimo tri nova. u kojoj autorka na prepoznatljiv i osoben način prati pozorišna zbivanja u širem. opšte finansijske krize i sve manjeg interesovanja društvenih i političkih elita za pozorišnu umetnost. Valter Benjamin. te Anatomija uživo: izvođenje i operišući teatar. Izložba je bila otvorena u Muzeju pozorišne umetnosti Sr8 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 bije od oktobra do decembra ove godine. tekst koji do sada nije publikovan (a Uredništvo Teatrona pronašlo ga je uz pomoć Milivoja Mlađenovića. U rubrici Eseji objavljujemo tekstove Olge Milanović i Feliksa Pašića o dvema značajnim glumicama iz naše prošlosti. kojem ovom prilikom zahvaljujemo). Rubrika In memoriam posvećena je kolegama koji su preminuli između dva broja našeg časopisa. a koje su imale jasnu političku konotaciju. Uzbekistana i Izraela koje su bile prikazane u okviru Foruma. kraće i najkreće drame koju je priredio Jovan Ćirilov. te Jedna je Crvena zvezda nemačkog autora Jerg Menke-Pajcmajera. U rubrici Međunarodna scena Ivan Medenica piše o Evropskom pozorišnom forumu. O određenim pomacima i uspesima u operskoj produkciji piše Gorica Pilipović. zatvara Hronika pozorišnih zbivanja Zorice Pašić. tekst se. U skladu s temom broja. U rubrici Savremena scena: kritike naši dramski. objavljujemo i dve drame za decu: Paradni trčuljak Aleksandra Popovića. kao i ovogodišnju selekciju Bitefa. autorke Mirjane Odavić. Volfgang Šnajder. takođe. a pomenutu rubriku. dotiče i predstava iz Gruzije.UVODNIK Mlađenović. zanimljiva izdanja iz oblasti scenske umetnosti: neobičnu antologiju Kratke. delo koje na veoma zanimljiv način skreće pažnju na jedan od najplodnijih perioda u istoriji plesne umetnosti u Americi – period tridesetih i četrdesetih godina dvadesetog veka. knjigu koja se bavi spektaklom anatomije u savremenom pozorištu i Moderna tela Džulije Folks. na izvestan način. a koje su.

In that context. but also owing to intercultural exchange. and putting one sole task before children’s theatres – to manufacture illusion. The Yugoslav children’s theatre was a part of this tradition. to us. images bustling with princes. princesses. Our primary intention was to consider the future and development projections of this segment of theatre culture. In the section we called The Future of Theatre for Children and Youth we tried to raise some issues that. any critical conception of reality was unthinkable. didacticism.EDITORIAL he topic of this issue is theatre for children and youth. and in the countries of former Yugoslavia. seem to be crucial for this segment of theatrical creation: the issues of reception. given the bleak reality. since we are of the opinion that it is an important topic which has been relatively sparingly explored in theatrology. partly due to financial reasons. As Anja Suša writes in the introductory article to this topic. as in all other spheres of life. the Soviet model of repertoire theatre for children was mostly developed. and dwarves in magnificent costumes. With the fall of the Berlin Wall this kind of concept of children’s theatre began to slip into oblivion. was only to be expected. the theatre for children and youth people being given special attention through stimulating ways of financing it. and that in some Western European countries this kind of theatre has long been recognized as having potential to be important for the development of a more democratic society. or being more actively integrated into the educational system. In Eastern Europe following World War II.. JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 T 9 . both in former Eastern European countries. and the border line between stage reality and actual reality. either through creating plays or as theoreticians or program selectors of events promoting this kind of theatre: apart from Anja Suša. acceptable or unacceptable subject matter. All authors writing for this section are eminent experts who are involved with contemporary children’s theatre. artistic licence. including large ensembles and gigantic productions. Some significant changes happened. although in a milder form. It is a well-known fact that in Western Europe the reform of children’s theatre coincided with the student protests of 1968. with elven dust and cheerful songs. which. we all carry with us memories of performances we saw in our childhood..

and Jedna je Crvena zvezda (There is Only One Red Star) by German author Jörg Menke-Peitzmeyer. Anatomy Live: Performance and Operating Theatre. their artistic careers were ended before their time. Ljubica Beljanski-Ristić and Diana Kržanić-Tepavac. written about by Gorica Pilipović. considering the topic of this issue. These were Sofija Coca Đorđević (the hundredth anniversary of her death) and Meri Podhraski (the hundredth anniversary of her birth). The In memoriam section is devoted to our colleagues who passed away since the previous issue of our magazine. as usual. In International Scene Ivan Medenica writes about the European Theatre Forum recently held in Nice. Walter Benjamin. we carry two children’s plays: Paradni trčuljak (Little Parade Runner) by Aleksandar Popović. to whom we express our gratitude). In our Contemporary Scene: Reviews section our drama. Editors . by Mirjana Odavić. the global financial crisis and the declining interest of social and political elites for the theatre. a book dealing with the spectacle of anatomy in contemporary theatre and Modern Bodies by Julia Foulkes. The text also touches on the plays from Georgia. closes with the Chronicle of Theatrical Events by Zorica Pašić. Milivoje Mlađenović. Uzbekistan and Israel which were performed during the Forum. in which the author chronicles events in the theatre in her own recognizable unique manner. The exhibition was held at the Museum of Theatre Art of Serbia and was open to the public from October to December 2008. In our Museum Chronicle we present you the exhibition devoted to actress Tatjana Lukjanova. a work which draws attention to one of the most fruitful periods in 10 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 the history of dance in America – 1930s and 1940s.EDITORIAL the list includes Irena Kraus. It is our pleasure to present three new and interesting publications in the sphere of performing arts in Book Reviews: an unusual anthology entitled Kratke. Wolfgang Schneider. giving them a wider social and cultural context. In our Essays section we carry texts by Olga Milanović and Feliks Pašić about two renowned actresses from our past whose fates were in a way very similar: namely. We are glad to report certain improvements and successes in the operatic production. all having a clear political connotation. a text which has not been published before (the editorial team of Teatron found it with the assistance of Milivoje Mlađenović. and the section. where participants from all European countries discussed the most urgent issues of contemporary theatre. kraće i najkraće drame (Short. primarily in the context of global events. Appropriately. Shorter and The Shortest Plays) edited by Jovan Ćirilov. opera and ballet critics evaluate new performances of Serbian production and this year’s selection of Bitef.

Nezadovoljni površnim pristupom koji je prevladavao u tradicionalnom buržoaskom shvatanju pozorišta za decu. koji je naročito burno odjeknuo u sferi društvene transformacije i kao jednu od svojih glavnih tekovina ostavio svest o neophodnosti socijalno angažovanog pozorišta. Danskoj i Švedskoj. ali i internacionalnoj kulturnoj mapi. čime se postiže vidljivije prisustvo i veća uloga ove vrste pozorišta na lokalnoj. veoma značajan temat. ubrzo je došlo do osnivanja slobodnih trupa koje su počele da se bave pozorištem za decu na drugačiji. ili aktivnijim integrisanjem u obrazovni sistem. sproveli svoju malu pobunu. pozorišni umetnici su. a ipak tako malo obrađivanoj. U Holandiji. tako što su počeli da kritikuju (ponekad i fizički. ali i u drugim zemljama. bacajući paradajz na scenu posle loših predstava. temi u teatrologiji danas – pozorištu za decu i mlade. može se reći. Značajan zato što je jedan ugledan i autoritativan pozorišni časopis u potpunosti stavio na raspolaganje svoj prostor jednoj važnoj. U nekim zapadnoevropskim državama je potencijal ove vrste pozorišta odavno prepoznat kao značajan za razvoj i demokratizaciju društva. i pozorištu za decu i mlade se poklanja posebna pažnja kroz stimulativne načine finansiranja. čime je uspostavljena nova tradicija koja JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 P 11 . kao odjek šezdesetosmaške pobune na makronivou. odgovorniji i umetnički ambiciozniji način. kao u Holandiji) lakrdijaško i besmisleno zabavljačko pozorište koje je u tom trenutku bilo dominantno.TEMA BROJA Anja Suša BUDUĆNOST POZORIŠTA ZA DECU I MLADE red čitaocima Teatrona je. Reforma pozorišta za decu u Zapadnoj Evropi vremenski se podudara sa studentskim buntom 1968.

a deci je i to potrebno. Ali dobra umetnost glavački obrće vaš način razmišljanja. i dalje predstavlja primer progresivnog i inspirativnog teatra za decu i mlade. “2 Problem recepcije je ozbiljna i. komentarišući odsustvo odgovarajućeg kritičarskog aparata u vrednovanju ove vrste teatra i sklonost kritičara da romantizuju svoj odnos prema dečjiem pozorištu. 2. Umesto pasiviziranja (dečije) publike.TEMA BROJA: BUDUĆNOST POZORIŠTA ZA DECU I MLADE danas. Koliko oštra teba da bude granica između scenske i objektivne realnosti? Na koliko umetničke slobo2 Predstavu Baby Drama Suzan Osten je mogla da vidi publika BITEF-a 2008. situacija bila sasvim drugačija. Što se tiče bivšeg jugoslovenskog prostora. utisci iz Europe. Sve su češće međunarodne koprodukcije. Izgleda da odgovornost odraslih nameće neku vrstu čepa na dečija osećanja. pa se tako ovaj temat može smatrati jednim od prvih sveobuhvatnih pokušaja kod nas da se ova vrsta pozorišta s različitih aspekata problematizuje i analizira. 1 U Istočnoj Evropi je. što je urodilo zanimljivom promenom koju je još teško do kraja definisati. ne poštuje i ne propagira. Kada deca treba da povrate na pozornici. jedne od reformatorki švedskog pozorišta za decu. pre svega u načinu razmišljanja. imajući na umu turobnu realnost. međutim. koji pozorište za decu estetski i sadržajno obogaćuju. kako o samoj predstavi tako i o temi kojom se ona bavi. 12 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 . kritika pozorišta za decu prva je linija odbrane od pedagoško-građanskog potcenjivanja pozorišta za decu. koje vrve od prinčeva. a to su: 1. modeli za budućnost“. gotovo postaju odvratne. kritika pozorišta za decu trebalo bi da bude podsticajna za autore. i tu je došlo do zanimljivih promena. ta promena još nije na odgovarajući način institucionalizovana i nije dobila dovoljan stručni publicitet. večna tema svakog pozorišta. od vilinske prašine i veselih songova. koje je tako svojstveno zapadnoevropskoj civilizaciji. to se svodi na mali jecaj. pa čak i drugačiji vizuelni i estetski kod. bilo sasvim logično. Preuzeto iz Wolfgang Schneider. Važan princip ovakvog pozorišta je uspostavljanje onoga što Danci nazivaju kontaktom „oči u oči“ s decom i osluškivanje i prepoznavanje pravih tema koje dolaze iz realnosti u kojoj deca i mladi ljudi žive. scenografe i glumce. kroz razgovor s publikom kojoj se daje mogućnost da postavlja pitanja. 2002. što zahvaljujući međukulturnoj 1 razmeni. Svako kritičko promišljanje stvarnosti je bilo naprosto nezamislivo. dramaturge. odgovorna strateška uloga kod estetski još neiskusnih primalaca. gotovo postaju tužne. Šnajder dalje kaže da „u društvu koje svoju decu i njihovu kulturu ne prihvata kao ravnopravne. pa tako i dečijeg. četrdesetak godina kasnije. koji je podrazumevao velike ansamble i gigantske produkcije i koji je pred dečja pozorišta stavljao jedan jedini zadatak – da proizvode iluziju. princeza i patuljaka u sjajnim kostimima. „Kazalište za djecu: aspekti diskusije. koja je sa svojim pozorištem Unga Klara iz Stokholma napravila značajan preokret u poimanju prihvatljivih granica u pozorištu za decu. dobronamerno đubre. koje uvode drugačije teme i pristupe. i taj proces se često nastavlja i onda kada je predstava završena. Naravno da je reč o nostalgiji. u većini istočnoevropskih zemalja je posle Drugog svetskog rata negovan sovjetski model repertoarskih pozorišta za decu. S druge strane. 3. duhovito primećuje Volfgang Šnajder. reditelje. nije teško zaključiti da su se tokom protekle dve decenije različiti uticaji prožimali i da je pozorište koje pripada nasleđu nekadašnjeg Istočnog bloka neizbežno palo pod uticaj zapadnoevropske pozorišne prakse. čini se. Budući da su pozorišta za decu najčešće veoma mobilna i imaju veoma dobru internacionalnu komunikaciju. Postane mi tako dosadno kad vidim loše dečije pozorište. Kazalište Mala scena. koje menjaju tradicionalnu paradigmu pozorišta za decu i mlade. baš kao i pitanje didaktičnosti pozorišta za mladu publiku ili prihvatljivih i neprihvatljivih tema u pozorištu za decu i mlade. Svi nosimo u sećanju slike predstava koje smo gledali u detinjstvu. niko ih ne uzima ozbiljno. što iz finansijskih razloga. ali u nešto blažoj varijanti. jedan od vodećih nemačkih teoretičara pozorišta za decu i mlade. kao i u svemu ostalom. Stvari gotovo postaju ljute. „Ono što mrzim u dečjoj kulturi jeste umanjenje osećanja. što je. kritika pozorišta za decu može preuzeti važne zadatke. nudi se koncept aktivnog uključivanja dece u predstave. kao neku vrstu kondoma. Deo te tradicije. Padom Berlinskog zida ovakav koncept pozorišta za decu je polako počeo da odlazi u zaborav. „’Crveni obraščići’ i ’sjajne okice’ kod dece su ponekad jedini kriterijum procene pozorišta za decu“. “ Ovo su reči Suzan Osten. jeste i jugoslovensko pozorište za decu. 86– 87. Deca nikoga stvarno ne zanimaju. bez obzira na geografske koordinate. Nasuprot konceptu malih grupa.

tu je veoma zanimljiv i do sada našim čitaocima nedostupan programski esej Valtera Benjamina „O proleterskom pozorištu za decu“. nadajući se da će i kod nas biti podjednako podsticajan za dalje promišljanje teorije pozorišta za decu i mlade. koji je napisan davne 1928. koja poslednjih godina privlači sve više pažnje odličnim programima Bitef Polifonije. godine i koji. kao i tekst Diane Kržanić-Tepavac. Malo pozorište “Duško Radović de pozorište za decu i mlade ima pravo? Ovo su neka od bezbrojnih pitanja na koja savremena praksa pozorišta za decu i mlade širom sveta pokušava da pronađe odgovor. Tako će se u ovom broju naći tekstovi koji iz različitih uglova prilaze temama koje su u fokusu savrmenog pozorišta za decu i mlade. Mi ćemo se potruditi da tematom koji je pred čitaocima ovog broja Teatrona neka od njih približimo našoj pozorišnoj publici i stručnoj javnosti i da ih podstaknemo na dalje razmišljanje.Strašne priče braće Grim. kao što je to bio u drugim sredinama. Ovaj tekst prenosimo u celini. u suštini promoviše sve vrednosti na kojima počiva savremeni progresivni teatar za decu i mlade. Jedna od njih je i Irena Kraus. a preuzeli smo i veoma zanimljiv tekst Volfganga Šnajdera o temi smrti koja je i dalje tabuizirana u pozorištu za decu i mlade. iako s današnje distance može delovati pomalo naivno zbog ideološke obojenosti. koja nam prenosi svoja iskustva međunarodne razmene i pomaže da lociramo srpsko pozorište za decu i mlade u odnosu na međunarodni kontekst. koja čitaoce upoznaje sa svojim dragocenim iskustvom rada na obradi dramske klasike za decu i mlade. dramaturškinja i dramska spisateljica koja je naročito aktivna u pozorištu Mladi Dramaten u Stokholmu. na kraju. JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 13 . Milivoje Mlađenović daje dragoceni doprinos ovom tematu svojim tekstom o dramama za decu proslavljenog dramskog autora Aleksandra Popovića. o kojoj će ovde biti više reči. koja je na čelu srpskog centra međunarodne mreže pozorišta za decu i mlade ASSITEJ. Tu je i tekst Ljubice Beljanski-Ristić. dramskog pedagoga i jednog od najznačajnijih stručnjaka za dečju kulturu u našoj zemlji. i. koje potpisuju autori koji se njime bave na različite načine i kroz različite pristupe – bilo kao umetnici koji učestvuju u kreativnom procesu ili kao teoretičari i programatori manifestacija koje promovišu ovu vrstu pozorišta.

Pomišljam da će biti jedna od onih ulizičkih predstava: „Pogledajte. dok publika ulazi. vrlo brzo sam se postidela sopstvenih strepnji. pomislila sam ljutito! No. Napolje sa dosadnom. Početak nestabilan. Kako je to moguće kada sam dramu toliko puta ranije i gledala i čitala? Nenaviknuta na pozorište. Kada je ubijen švedski premijer Ulof Palme. Kao da se izgovaraju prvi put. zamolila me je da napišem neku vrstu nove verzije Šekspirovog Hamleta. igramo za mlade i govorimo njihovim jezikom. Na putu do naših mesta prinuđeni smo da prolazimo tik pored njih i da ih skoro dodirujemo. umetnički direktor i reditelj. Pre nekoliko godina smo u Mladom Dramatenu napravili sličan pokušaj. Nekoliko scenskih radnika šunja se po sceni. a dijalozi kao da ih nikada pre nisam čula. poneko od njih nonšalantno udara lopticu za stoni tenis. po prirodi bučna tinejdžerska publika sedi kao upaljene sveće. odnosi postaju goruće interesantni. Igra se iznenada zgušnjava. Svi glumci govore geteborškim dijalektom. u svim novinama se moglo pročitati da se jedan od njegovih sinova nalazio na putu kada mu je stigla vest da mu je otac ti ubi14 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 P . U razgovorima smo se često vraćale jednoj zajedničkoj. prašnjavom klasikom!!!” Zašto igrati Čehova ako mu se drama ne shvata ozbiljno.TEMA BROJA: BUDUĆNOST POZORIŠTA ZA DECU I MLADE Irena Kraus IZ PERSPEKTIVE DETETA re nekoliko nedelja bila sam u Backa teatru u Geteborgu i pogledala Čehovljevog Galeba u modernoj verziji prilagođenoj mladoj publici. Agneta Erensverd. igraju stoni tenis. Glumci su već prisutni u sali i. veoma snažnoj uspomeni.

Zatiče se na aerodromu. Mašu. ali ipak…? Godinu dana kasnije sam prisustvovala razgovoru između nekoliko tinejdžera koji su u pozorišnom foajeru razgovarali o predstavi „U senci Hamleta”. ali vam nije ni tako loše. Semjon: Zašto si uvek obučena u crno? Maša: Nesrećna sam. dakle. istina.vrsta duvana za žvakanje – prim. slušajući muziku sa svog I-poda. Meni je mnogo gore. baš u trenutku kada mu javljaju tragičnu vest? I na taj način postaje deo priče. nije baš prebogat. kako. o jednom momku koji je izgubio ćaleta na jedan ekstra brutalan način i onda je potpuno odlepio kad mu se keva odmah preudala… kao. zatičem pri silasku u foaje. Pa ipak se ne oblačim u crninu. Nadam se da mi Šekspir ne zamera. obučenu u crno i prenašminkanu. ili…? Pitanja. prilično mlađi nego u Šekspirovom komadu. koje iz ranijih postavki pamtimo kao par JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 15 . Na neki način upravo taj događaj ponudio nam je polazište za ono što smo želele da uradimo. ko su onda druge ličnosti? Ofelija. Ono neobično sa predstavom Galeb Backa teatra je upravo to da se stiče utisak da je drama napisana ovde i danas. Ali ako je naš Hamlet mladić iz našeg vremena i sin je nekog ministra ili osobe na visokom položaju. Naravno da nam nije namera da se tako govori i na sceni. Semjon: A zašto ? Ne razumem? Zdrava si. Odlučile smo da naš Hamlet bude u pubertetu. koja smo postavljale u samom početku rada: ako iz osnove stvaramo samostalnu fikciju. (Maša uzima snus . tata ti. prevedene naravno. slučajno zatekla tu. ko je onda ona? Da li putuju zajedno? Da li ona uopšte poznaje Hamleta ili je jedna od mnogih mladih koji putuju po svetu i koja se. na primer. slobodno korišćene u odnosu na naš koncept. Pozorište „Boško Buha” jen.) Čak i kod Čehova postoji identična didaskalija (mada sam sebi dala slobode i u brzini prepričala dijalog). tako nekako. dakle. sedi i čeka na sledeći avion. negde u svetu. a na sceni Backa teatra upravo se tako i govori.IZ PERSPEKTIVE DETETA Alisa. onda. čekajući na sledeći let. prev. mada se u mojoj drami ponekad provlači sličan ton. Maša i Semjon. postupiti u nastavku? Da li je moguće zadržati delove iz originalnog teksta? Osavremenjene.

u protivnom nastaje problem. Zanimljivo je kako se sa vrlo malo sredstava može promeniti prespektiva. rat i mir. To je ono što je postalo naš zaštitni znak. Spremna sam da tvrdim da sve. Prevela sa švedskog Vesna Stanišić . osavremenjen jezik i dosledno sprovedeno čitanje teksta. Sigurna sam 16 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 da o svemu tome deci možemo govoriti. što zahteva veliki rad jer je svaka premijera istovremeno i praizvedba komada. koja opet čezne za mladošču. I on se prvenstveno odnosi na pitanje za koga. Nikakvu ulogu ne igra da li je to nova obrada neke poznate klasike. To je nešto što zahtevamo od naše scene. Ne postoji ništa što je i suviše opasno. igramo. život i smrt. izbor nam je lak. toplinom i razumevanjem. šta je velika radost i velika tuga. iako je moje ubeđenje da ne postoji priča koja se deci ne može ispričati. Pitanje ne dolaze sa strane već od nas samih. zaista. priča o majci alkoholičarki koja se tetovira i koja nije sposobna da se brine o svojoj deci. bajka. Perspektiva je. Dete zna šta je ljubav. Bitno je da govorimo s velikom ozbiljnošću. drama o lezbejskoj ljubavi. Bergstrom je tvrdio da deca već do svoje četvrte godine doživljavaju sve velike emocije. Pošto se repertoar rukovodi upravo ovim načelima. u suštini. izgledaju kao dva zalutala sedamnaestogodišnjaka koji ne znaju šta da urade od svojih života. Pre nekoliko godina sam bila na predavanju Matija Bergstroma. okrenuti tako da osnažimo dečju perspektivu? Šta u ovoj priči verujemo da se snažno tiče današnjeg mladog čoveka? Sve što radimo protkano je time. uvek ista. I u predstavi su. uvek govorimo o dečjoj prespektivi. da skoro sve zavisi od tumačenja. napuštenost. Bitan je samo način na koji se to radi. komad o neonacistima. Priče i teme koje odabiramo direktno su pod uticajem ovog načina mišljenja. selekcija se vrši sama od sebe. Kada u Mladom Dramatenu raspravljamo o repertoaru. Nama nastaje problem.TEMA BROJA: BUDUĆNOST POZORIŠTA ZA DECU I MLADE čiji se brak raspada. koji je govorio o mozgu i o emotivnom životu deteta. Identifikacija mora postojati. osim možda Arkadine. S druge strane. deci Tomasa Mana. ili je drama o Klausu i Eriki. kako glumci tako i karakteri koje igraju. Mi smo odabrali da podstičemo novonapisanu švedsku dramu. Velike stvari se maloj deci zaista mogu ispričati. Postoji li u tekstu dečja prespektiva? Može li se tekst obrnuti. s druge strane. Napomena: Autorka je dramski pisac i dramaturg u Mladom Dramatenu u Stokholmu. ili što je nedovoljno bitno da se mladom čoveku ne može ispričati. užasno. Tumačenje. Kroz sve se provlači glas mladosti. I sigurna sam da se to upravo i dešava na dečjim scenama. I da se radu pristupa s ozbiljnošču. finskog naučnika. svi prilično mladi. igra snova u kancelariji. kako se tekst može pročitati na sasvim drugačiji način.

poznat i utvrđen žanrovski obrazac. uspeo da objedini i preslika poetička načela u oba vida dramske književnosti. a deci naročito blisku formu. Suštinske i formalne inovacije dečje drame ogledaju se u posebno shvaćenom scenskom prostoru. koji je. za bajku. zasnovana na klasično tipiziranim likovima i zapletu. koja se pojavila šezdesetih godina u dramama Aleksandra Popovića. drugačiju. u kritici književnosti za decu imenovani kao romantična i komična bajka (u delima Ljubiše Đokića i Boška Trifunovića). u stvaranju drugačije koncipiranih dramskih likova. koja je već kao pripovedna vrsta doživela više transformacija. poetičkom paradigmom na osnovu koje je moguće opisati zakonitosti stvaranja oblika i stilsku usmerenost srpske dramske književnosti za decu u njenom dijahronijskom i sinhronijskom smeru. JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 17 . S obzirom na preovladavajuće motive i dominantni humorni ton. zahvaljujući i dvosmernoj liniji svog književnog rada. „U potrazi za onim bitno novim i drukčijim što je Popović uneo u dobro 1 N Termin arhetip ovde je upotrebljen u značenju uopštenog tipa lika koji se često pojavljuje u određenom razdoblju ili u književnostima svih kultura. dakle i u drami za odrasle i u drami za decu.Milivoje Mlađenović POREKLO KOMIČNOG U DRAMAMA ZA DECU ALEKSANDRA POPOVIĆA akon predratnog perioda. dejstvuje prepoznatljivo. Pepeljuga Aleksandra Popovića izgrađena je na osnovu kanonizovanog oblika bajke. postupku parodiranja i persiflaže. kao glavne karakteristike ironične scenske bajke. predstavljaju ključni momenat u razvoju srpske dramske književnosti. upotrebi specifičnog jezika. neobičnom definisanju žanra. u kojem je preovlađivala nušićevski orijentisana drama. Navedene osobine. označavajući početak modernizacije drame namenjene deci. „prevođenja“ jezika bajke na jezik savremene svakodnevice. Zato se Pepeljuga s potpunim opravdanjem smatra obrascem. U ovoj drami arhetip1 je očuvan. Inovativnost i stvaralačka originalnost očituje se u Popovićevom umeću dekodiranja simboličkog jezika bajke. Pisci ove razvojne etape usmeravali su svoj dramski rad ka mogućnostima transformacije bajke u novu. u književnosti za decu pojavljuje se naročito zanimanje za jedan klasičan. U delu Aleksandra Popovića. izdvojila su se dva tipa. počinju da se raspoznaju tragovi ironijski i farsično uobličenih postupaka.

jasna poruka bajke. Književnost se samoobnavlja podražavanjem. br. ali se i tu manje naglašava pravo zlo rođaka nego nepravednost. I dobro i zlo su otelotvoreni u vidu izvesnih likova i njihovih postupaka. novinar. fantastične događaje. britkost. u: Dramsko doba. razumiju se i njegove sklonosti. 4–5. U svim ovim delima „stvarni svet“ postepeno prodire u prostor tajne. dolazi po svoju nagradu – „autograme članova fudbalske reprezentacije“. „Situacija se nešto oštrije provodi u Pepeljugi. “3 Zajednička odlika ovih drama je inoviranje strukture bajke. Drama je determinisana formom izvođenja pred publikom koju čine deca. Iz dugotrajne stvaralačke veze pisca i reditelja rađaju se značajani teatarski tandemi. lovca Luke i vuka. Do kojih rezultata se može doći proučavanjem transformacije jednostavnog oblika kakav je bajka. parodiranjem. ona rešava da ga.TEMA BROJA: BUDUĆNOST POZORIŠTA ZA DECU I MLADE poznatu bajku. lukava carica u Snežani) i često je privremeno nadmoćno. 163. U bajkama je zlo svuda prisutno. Počela su da se traže suštinska obeležja različitih stilova i žanrova. sa zanimljivim protagonistima. Zagreb 1978. smeštanje dramske radnje u savremeno doba. ironijskim i drugim postupcima. u saradnji sa svojim bratom. danas-sutra“. Dječija književnost. da dela utiču jedna na druge. kako sâm žanrovski određuje Pepeljugu u podnaslovu. Ubeđenje da se zlo ne isplati je vrlo česta. 157). takođe osavremenjena. da u dečijem pozorištu ne treba podvaljivati i podilaziti. Ono što je jedanput pronađeno doživelo je bezbroj varijacija. „Popović kao i Radović gradi svijet u kome se djetetu vjeruje. opet nije toliko u tome što se marljiva. moderna4 „bajka za prikazivanje“. “2 Arhetipska matrica očuvana je i u Popovićevim dramama za decu Crvenkapa i Snežana i sedam patuljaka. Milan Crnković. poslušna. spiker. neviđenih žanrova i stilova. ironijski postupak čitljiv u leksici tipskih i novouvedenih likova. 18 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 . Umetnička intencija Aleksandra Popovića je savremena. jer bez njih nema nadahnutog stvaralaštva za decu“ (Miroslav Belović. U Crvenkapi je iz nove vizure postavljen i pokrenut život glavne junakinje. Popović „prizemljuje“ nadrealne. Jarac živoderac i drugim brojnim dramskim tekstovima. Jednostavni oblici. s trodelnom (tročinskom) organizacijom. strpljiva djevojka nagrađuje. neobjašnjivog. U Snežani i sedam patuljaka radnja se događa „ovde-onde. 169. nesentimentalnoj i neružičastoj svjetlosti djetinjstva koje treba preživjeti u svoj punini. njene mame i bake. Novi simboli za stara osećanja. „isplati“ fudbalskim šutevima u cevanice. 170. Andre Jolles. Novi Sad 2005. Uzurpator izvesno vreme zauzima mesto koje po pravu pripada junaku (zle sestre u Pepeljugi). “5 Taj iskaz o poetici nalazimo i skoro direktno inkorporiran u drami Snežana i sedam patuljaka Aleksandra Popovića. Sva ta traženja izvirala su iz našeg dubokog osećanja da povratka na staro ne sme biti. obiluje mnoštvom aktera. Zagreb 1973. traženje novih formi. te i proističu jedna iz drugih. Popović na osnovu tog zahteva gradi uzbudljivu dramsku strukturu. Zlo nije lišeno svojih privlačnosti (moć veštice. drugarice Ivanke koja je njen antipod. kao što su dobro i zlo večno pohranjeni u svakom čoveku. LOVAC (odskoči u stranu): Zar tako vi meni plaćate?! 4 2 Slobodan Selenić. svijet koji se kupa u nekakvoj posebnoj. lako ćemo utvrditi da je to samo upotreba novih simbola za dobro poznatu osećajnost. Sve to upućuje na izrazitu autorovu sklonost inoviranju motiva i suprotstavljanju neprirodnom i lažnom modernizmu. Kroz sva ova traganja stremilo se poeziji i metaforama na sceni. koliko u tome da cijelo zbivanje odgovara očekivanju i zahtjevima koje postavljamo pravednome toku svijeta. Pozorište od sna i zbilje. „Školska knjiga“ . Izmenio se i rečnik rediteljskih uputstava na probama. kao i u njegovim delima pisanim za lutkarsko pozorište Škrti berberin. u složen oblik kakav je drama? Time se može utvrditi da je književnost u stalnim menama. Scena. Kao unutrašnji stav i kao prava suština poetskog sveta nameće se igra rečima koja inače karakteriše i njegov dramski opus za „odrasle“. 5 3 „Uvek sam žalio što Popović i ja nismo nastavili s radom. da mali doskočljivi gledalac mrzi cilemilizaciju i da traži na sceni istinu. čudesnog i fantastičnog. među njima iz ovovremenog okruženja: predsednik stručnog žirija. među kojima su i radio igre za decu. Novi Sad 1991. Kada „lovac na autograme“ koji je po nalogu zle maćehe odveo Snežanu u šumu. neposrednost. izmenila se i govorna radnja glumca i plastika glumačkog tela i stilistika mizanscena. Sterijino pozorje. leksički i sintaksički ispričana smesom arhaičnog i savremenog jezika. dinamiku. a zadovoljština koju napokon osjetimo. dajući im obeležja realističnog. baš kao i vrlina. Biblioteka. gdje se jadna djevojka suprotstavlja zloj maćehi i dvjema zlim polusestrama. Pepeljuga je ironična scenska bajka. da za decu treba glumiti i režirati bolje nego za odrasle. najsloženije dramske strukture.

) Deco. kako bi ona što potpunije delovala.. da nikad više ne radim zlo. „Vuk Karadžić”.. za sirotu Snežanu. maćeha.. Snežana i sedam patuljaka.. U Snežani i sedam patuljaka JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 19 ... Popović. Odanović. izgrađeni i potpuno novi: Crvenkapina drugarica Ivanka. jeste li videli kako sam prošao?! Ali ako. što podrazumeva da čitalačka publika – deca moraju da imaju saznanja o ovoj književnoj vrsti da bi je mogla pravilno razumeti. Hajde. TOKI-VOKI: Hoćeš li bar jedan šut iz half-linije? LOVAC (odskoči uplašeno): Neka. a gde je navala. Kad bih sad mogao da uradim nešto dobro. osim tipskih likova bajke. manje opasnom. (Ide na rampu. bar sam stekao jedno iskustvo više! . koja je otelotvorenje surovosti. Aleksandar. smatra se. balet i hor koji predstavljaju „tri lutkice. Kada je reč o dramama Aleksandra Popovića za decu Pepeljuga. l986. ne bi trebalo tražiti nigde drugde do u samoj pozorišnoj praksi i u piščevom izuzetnom poznavanju dečje psihologije. 6 Karakteristično je da Popović u didaskaliji.. Zlo se ne isplati .Vujović. pa se.Crvenkapa Aleksandra Popovića: D. Zato on poseže za ironijskim postupkom u izgradnji svojih likova. kod dece može izazvati strah. cveće. kakvu bi ti platu hteo. takav postupak. O... napenali se! LOVAC (odskoči uplašeno): Neka. 88. hvala! Dosta mi je i ovaj golmanski potpis za nauk . nismo još ni odbranu prešli. nego da dramatizuje motive poznatih bajki.. Popović zna zanat dramskog pisca i ima na umu da uprizorenje surovosti na sceni.. da mi se posle zlom isplaćuje.. U navedenom odlomku izražena je i težnja autora da surovost istaknutu u klasičnoj bajci snizi za jedan stepen. U Crvenkapi su. u instrukciji reditelju i glumcu naglašava da didaktičku poruku valja saopštiti s rampe. pojavljuje s moralnim pridikama lovcu kojem je sama naložila da učini zlo.. Tri svetlice s pozornice. već u naslovu uočavamo da pisac nije „izmislio“ građu.. hvala.. pa penali. travke i bube“.. na primer.. Časna reč! . da dramsku bajku učini „bezbednijom“. Pozorište „Boško Buha” TOKI-VOKI: Pa zlo si i učinio.. Snežana i sedam patuljaka i Crvenkapa. na onaj način kako je to izrečeno u bajci.. Tako je od jednog detalja preuzetog iz klasične bajke nastala scenska minijatura s prikrivenim didaktičkim značenjem. Razloge za 6 Aleksandar Popović..

PRINC: Znam. Vajat. General. Još je važnije što elementi imenovani u uvodu usmeravaju očekivanja auditorijuma. Beograd 2001. blazirane dvorske dame. ples i neku kap!. čime se uspostavlja odnos slušalaca prema priči. „nije skidao pogled“ s Pepeljuge. 13. nešto kasnije.. ali tata. ipak je nemoguće o njegovim dramama..TEMA BROJA: BUDUĆNOST POZORIŠTA ZA DECU I MLADE Popović postojećim likovima preuzetim iz bajke pridružuju sledeće likove: TOKI-VOKI. prirodnog i izveštačenog ponašanja. U Pepeljugi. na primer.. Struktura usmenih proznih oblika. samo da. ironičnoj vrsti. Novi Sad – Beograd 1984. Hor (tri devojke. sine tamo mesto. 74. Najlepše bajke. da ‘uzvišeno’ utopi u ‘obično’ ili da to ‘obično’ uzvisi do onih vrhova sa kojih se neminovno i strmoglavo pada u ambis komičnog”8. 53. večitu aktuelnost bajkovitog pripovedanja. Popović je izgradio komično raskošnu scenu: CAR: Pređimo. tri mladića). Beograd 2001. Od sitnog detalja.. nedvosmisleno ukazuju na to da je radnja vremenski i prostorno locirana u savremeno doba. oblaporni i korumpirani ađutant. dakle. maćehin brat rođeni. Ostaju samo car i princ.. pojavljuju se: Grofica Krofnica. Beograd 1984.. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. čija su kretanja bila usmerena u tri pravca – ka romantičnoj. na zakusku. ima veoma značajnu ulogu. „Narodna knjiga“. toliko se zauzeo oko Pepeljuge“10. osim tipičnih likova klasične bajke. a pitanje je samo kako će se ono realizovati u konkretnom slučaju“ (Snežana Samardžija. kandidatkinja broj 169. (Svi panično jurnu u drugi salon. plemenitosti i primitivizma. kako za decu tako i za odrasle. GENERAL (dolazi pred cara iz susednog salona): Raportiram. Jedino Pepeljuga. a elementi jezika i njegove idiomatske oznake.. „dominantni žanr u repertoarskoj orijentaciji dramskog pozorišta za decu predstavljala je bajka. vaše veličanstvo. U dramatizovanim bajkama Aleksandra Popovića postoji vremensko fiksiranje zbivanja u podnaslovnom određivanju. novinar. Iako je poetika Aleksandra Popovića označena kao odstupanje od tradicionalnog. Malo pozorište Beograd. iako prepoznatljiva. ‘’11 Humor razara unutarnju logiku bajke. kuma i teča. Pepeljuga. Popović je umeo „da bajku spusti na ulicu i da ulicu podigne na stepen bajke... ne samo u času kada se pojavljuje sa svojim ironičnim scenskim bajkama nego i ra7 „Za potpuni estetski doživljaj slušalaca uvodna formula. sled događaja. radnja. ali kraljević nije okusio ništa. 22). ujak. Jugoslavenski festival djeteta Šibenik. bez detaljnijih opisa i karakterističnih likova. Šarl Pero. danas-sutra“. O kralju saznajemo. Popoviću je dvor povod za izgradnju dinamične. članovi stručne komisije. U celini uzevši. Pred nama je galerija likova: dementni car. osobine mentaliteta. 10 8 11 20 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 . komično-groteskne unutrašnje dramske priče o „carstvu pred likvidacijom“ koje će „uskoro pasti pod prinudnu upravu“. među devojkama!. pomodarstvom. upućuju na prostor autorovog maternjeg jezika. Život na kraljevskom dvoru u bajci je samo naznačen. Aleksandar Popović.. prostor Balkana. Ađutant. dvadeseti vek. ja. 60. komičnoj i. Bijenale jugoslovenskog lutkarstva Bugojno. aristotelovskog narativnog koda. Ona najpre nosi određenje žanra. stil. Pozorište „Boško Buha”. da bi se docnije stvorio čitav niz varijanata i podvrsta i konstituisao veći broj drugih dramskih žanrova“9. Dobrinko. Uvodna formula nagoveštava tipsko delovanje. tata. ostale kandidatkinje. dragi gosti.. u kome je uvodna formula bajke7 („bilo jednom“) zamenjena simboličnim iskazom koji pretenduje na univerzalnost. Beograd 2004. U Pepeljugi glavna dramska priča se koncentriše oko motiva koji je preuzet direktno iz bajke: skoro bolesna opsednutost maćehe i njenih kćeri „poslednjom modom“. nema takvo određenje. spiker televizijski. Uvođenjem re9 Branislav Kravljanac Antologija srpske drame za decu... Izgiboše oko poslužavnika sa sitnim kolačima!.. strina. naznake izrečene u Peroovoj bajci „kad su poslužili zakusku.. Car silazi s hoklice. Međutim. Iz tog motiva izveden je i sukob u drami: sukob dobra i zla.. Slavija pres. Radnja Crvenkape događa se bez prestanka. Kicoš. Branislav Kravljanac. iako je bio star. iako predstavlja najrazvijeniji i najsloženiji dramski oblik. ) I tebi je. „Alfa“. jezik. „dobrog ukusa“ i malograđanštine.. da je stanje na balu redovno!.. dobijamo malo informacija... kao i dvoranima. lepotica broj 168 i njena mama. govoriti bez podsećanja na uticaj koji je imala bajka. Popunjavanje motivskih situacija karakterističan je postupak u izgradnji drame na osnovu predloška. Od igre do mišljenja. nije. dvorski kicoši. predsednik stručnog žirija za izbor lepotice. tata. izlapeli general koji „gine za sitnim kolačima“. prauzora preuzetog iz usmene književnosti. markiza Liza. O princu takođe. pominjanje tehničkih karakteristika epohe. hor i kor šumskih prikaza. u Snežani i sedam patuljaka istaknuto je i vremensko i prostorno određenje – „događa se ovde-onde. Vikontesa Tesa do nebesa.

na primer. naravno. Tako. baku. protekcije ili rođačkih veza..POREKLO KOMIČNOG U DRAMAMA ZA DECU ALEKSANDRA POPOVIĆA alističkih elemenata preosmišljava se značenje bajke i Pepeljuga Aleksandra Popovića postaje farsičan dramski tekst o kaćiperstvu i pomodarstvu. Naime. dakle govori. familijarnosti. komične. gde su motivi preuzeti iz bajke u drami u direktnoj. spletena oko priprema za bal. U zapletu je moguće pratiti farsičnu strukturu – vuk je klasičan prevarant koji pokušava da obmane Crvenkapu. jeste da sve nevolje koje čoveka sustižu potiču iz neznanja. pred kojim maćeha proverava svoju lepotu i saznaje da li može biti nadmašena. 45. “. takođe. Estetska stvarnost u dramama za decu Aleksandra Popovića. ‘. a ja brže-bolje pružim svoje: ’Izvolite... itd. čudesno ogledalo. O farsičnom svedoče i prerušavanja. praznoglavlju. koja ne haje za školske obaveze. koristoljublju i podmitljivosti. Autor. nego su pridodati i novi elementi: šnajderske lutke pevaju i plešu s Crvenkapom. koja se jednom oglušila o zapovest majke i „skrenula s pravca“. zabune. jer je ispod balkona jezero’. bajka je samo prauzor za izgradnju dramske bajke.. On će to u novinama demantovati. Postupak pisca išao je u pravcu izgradnje jednostavne. Popović u svojim dramama suočava čitaoca/gledaoca s izvitoperenjima svojstvenim našem mentalitetu. oblači se i pri tome ne predstavlja nikakvo čudo) koji su poreklom iz bajke. I u Snežani i sedam patuljaka Popović modifikuje ideju izrečenu u Pepeljugi: prirodna lepota i iskrenost je večna vrednost.. Potporučnik Kicoš treba da prevede goste ‘preko stepenica bez žrtava’. To je. u osnovi želja za vlašću stečena udajom (dramski proces). pretvarajući se u parodične simbole.. poslužite se. ‘zidovi prskaju’.. Detinjstvo.. u drami postaje bezazleni „lovac na autograme“.. ja mu brže-bolje pripalim. otprilike. 13 Osnovna ideja drame Crvenkapa. nadmenost i oholost koja se iz nje rađa. Lovac koji je trebalo da odvede Snežanu u šumu i ubije je. na balkonima vise ‘tikve i automobilske gume. Opsednutost telesnom lepotom. cveće u šumi takođe peva. on ima u novinama tri stupca kao tri kaiša užičke slanine. pevaju šansone.. student druge godine medicine koji je dobio ime po tome što ima „jedan krš od kola marke princ Enesu“. a neko cigaru u usta. I na planu učešća fantastičnih elemenata u novonastalom književnom obliku Crvenkapa predstavlja izuzetak. Očuvana je okosnica radnje – „priča“ o vrednoj. Radnja je jednostavna. U njoj ne samo da su očuvani činioci čudesnog (vuk koji dobija antropomorfne odlike. „on će mene zaposliti iako nemam znanja: moj kum je novinar. koji se transformiše od maćehinog saveznika u Snežaninog pomagača. lovca. Princ nije nikakav princ nego „zdrav“ momak. Ivanku. „Neke scene su čak lakrdijaški nadrealne. ali ipak manje izražen. Međutim.. može13 Branka Jakšić Provči. ‘’12 Slično uporište Popović nalazi i u Snežani i sedam patuljaka. Iako je reč o delima za decu. Patuljci su „uvozni“ – „Made in France“.. i samo čekam da nekome otkaže penkalo. Njenu suprotnost oličava Ivanka „mala našepurena. za razliku od Pepeljuge. prisnijoj i prirodnijoj vezi. savremene dramske priče. plafon visi na jednoj ’rajsnedli’. 3–4. princ u vešernici drži prst na rupi od cevi da ne bi voda poplavila. da drama ne deluje plakatski angažovano. U toj opsednutosti modom i Popovićevoj kritici malograđanštine mogao bi se naći jedan od zajedničkih sadržalaca sve tri drame za decu Aleksandra Popovića. nego je opsednuta praćenjem modnih trendova. u Snežani se oni analoški udaljavaju.. naglašeno didaktički usmerena komedija za decu. korupcije. Bliže određenje bilo bi: farsa za decu.. U drugom delu saznajemo da pod ‘federira’ jer je poduprt štrufnama. pomami za gastronomskim uživanjima.. JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 21 . ismeva primitivizam: „Za koji trenutak na malom čarobnom televizijskom ekranu će svečano proglasiti kraljicu lepote. mita. Novi Sad 2003. i mi sad ne bismo morali da se izgovaramo da nam je aljkavostr hobi. Smeštena je u dramski prostor kuće Pepeljuginog oca i „poljuljanog“ dvorca. praznoglava i lakomislena ćurka“. Za Crvenkapu Aleksandra Popovića karakteristično je najveće odstupanje od klasičnog obrasca u pogledu direk12 tnog preuzimanja motiva. Aleksandar Popović je izgradio i lik koji bi predstavljao Crvenkapin antipod. u dramskoj bajci postaje „čarobni televizijski ekran“. isticanju prividnih životnih vrednosti u vaspitavanju mladih i razlikama u odnosu roditelja prema deci. Time Snežana dobija i značajniji didaktički ton. ali na kraju biva nasamaren. Car će zaključiti: ‘Dobro je kad nije bolje. Tim farsičnim elementima Popović je uspeo vešto da prikrije didaktički ton. ovako moramo da budemo uzbudljivi. izvorište je sukoba u drami koju gradi Popović. Na primer.. kakva čast za našu porodicu! I kakva sekiracija za naš komšiluk!“ Aleksandar Popović podsmehu izlaže i poltronstvo i ulizički mentalitet: „Muvao sam se oko žirija. Na prvom mestu to se odnosi na osudu nepotizma. poslušnoj devojčici. Ali taj fabularni tok je inoviran i nadograđen.

Prestonica klapa-klapa. Anri Bergson..... na primer. Beograd 1993. made in Germani!Ali da kažete Snežani da mi otvori vrata?! To obraćanje ima i didaktičku vrednost. ne zato da bi čitaoca usmerile ironičnim putem kao u njegovim „večernjim“ dramama. predstavlja eksplicitnu književnu aluziju. jedan vidan mali znak pažnje s moje strane. a koje Kant definiše kao nagli obrt koji vara naša očekivanja.. Uostalom. spretan. 16 22 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 . Smeh uvek sadrži mi14 Otud ne bi trebalo da nas iznenadi nedoumica koju ima Slobodan Selenić: „Popović. Griz. Ceremonijalna strana društvenog života takođe sadrži latentnu komiku. valjalo bi uvek imati na umu Geteovu misao da se ljudi razlikuju po onome što im je smešno. Takav efekat naročito stvaraju scene dvorskog života u drami Pepeljuga. Smeh. kada se ovoliko uvija? GENERAL: Sa strane na štrufnama. a nisam ulovio čak nijednu malu bubicu. sao o sporazumu. hitar. 12. S druge strane. dosta proizvoljno išao od jednog efekta do drugog. Lapis. ugovor koji imamo u našem iskustvu. “ Završne replike. Šiz. (Brzo okolo dođe na rampu i obraća se publici): Deco. Takvih primera ima mnoštvo upravo u dramama Aleksandra Popovića. “ Prirodno. naivni vuk od kojeg se očekuje da je surov i zao.. odskače): Zar to odozdo nije moglo nečim podupreti da manje federira? GENERAL (i on naiđe na sredinu. iza zavese traži vuka.. kao pojačanje.. najzad. kao i replike unutar scena.. Novi simboli za stara osećanja. nijedno odlikovanje za hrabrost. neposredno ukazuje na ekvivalent u sadašnjosti. domislio svoju dramu do kraja. to je konvencija. ne znam treba li da procenjujemo ovu predstavu sa stanovišta odrasle publike ili dece. vrlo često su upućene publici. daću vam svima po jednu finu uvoznu bombonu. To se odnosi na Crvenkapu i Snežanu i sedam patuljaka. odnosno na poglavlja (podela na činove jedino je izvršena u najobimnijoj drami Pepeljuga) i u njima se nalaze osnovne orijentacione tačke sadržine komada.. nije. vispren. A Pepeljuga je u tom pogledu izuzetak i najviše po svojoj strukturi nalikuje Popovićevim dramama za odrasle14: Kviz. s jedne strane. Jednako kao lovac. sposoban. Ozbiljnost s kojom se identifikuje carski dvor gubi se pred saznanjem koje dobijamo u dijalogu između cara i njegovih potčinjenih. vaše veličanstvo.. kako je? Godinama sam lovac. osnovno zbivanje sadržano je u naslovima dramskih slika. već je pre. u: Dramsko doba. navijam za isti klub za koji oni navijaju. 163). Reč je. da je lovac hrabar. takav neuobičajen lovac koji izneverava sporazum izaziva smeh. 15 U Popovićevim dramama za decu ima više takvih i sličnih prizora.. naručujem oranžade... kafe. skoro eliptično.. komična je i baka koja sluša želje slušalaca. On čini da mi odmah nastojimo da izgledamo onakvi kakvi bi trebalo da budemo i kakvi ćemo. vođen svojim talentovanim osećanjem za scenu. Ovaj primer je ilustracija Bergsonove misli da „smeh kažnjava ponašanje. sendviče. o kontrastnim situacijama koje izazivaju smeh. i takav lovac odgovara našem poimanju stvari. Novi Sad 2005.. Mi smo se sporazumeli. jedan vertikalni element dekora se 15 Kad analiziramo komiku u dramama za decu. Sterijino pozorje. MAĆEHA: Nećeš valjda pitati za savet malu i glupu decu? Mala deca su mnogo naivna! Malu decu može svako da potkupi jednom malom bombonicom. Naslovi scenskih slika (poglavlja) kojima se objašnjava smer radnje asociraju na nove aspekte. A onda u Popovićevoj Crvenkapi susrećemo lovca Luku koji sumanuto uleće u Crvenkapinu kuću i pod stolom. pa i on odskače sa njima): Poduprli smo. jednog dana zaista i postati“16. raspituje se za njegovu adresu:„Znate. Medenjak za prsa. vaše veličanstvo! AĐUTANT (“napipa” sredinu i odskače na njoj): U sredinu smo ubacili stari madrac sa tavana.TEMA BROJA: BUDUĆNOST POZORIŠTA ZA DECU I MLADE te ga i zadržati. a vi zauzvrat svoj glas za moju sestru. ali je istovremeno i nagoveštaj ponavljanja. ja častim’. ponavljanja pozorišne igre.. ime koje Aleksandar Popović daje liku princa u drami Snežana i sedam patuljaka – Princ ENESU. a potom i ponavljanja situacije kao takve. ‘ kažem im. Rovac u fraku. jer ne znam da li je pravljena za odrasle ili za decu“ (Slobodan Selenić. nego da jezgrovito. nisam ulovio nijednu medalju. Pridržavam im kapute. dakle. To podsećanje je važno s obzirom na uzrasnu kategoriju kojoj je delo namenjeno. čini mi se. Na primer. vaše veličanstvo! CAR (i sam naiđe na sredinu. a ja kažem: ’Sve je plaćeno. to je zlatno. Oni kažu: ’Da platimo’. Popovićeve drame za decu podeljene su na slike.. partvišima i motkama za podupiranje konopaca za sušenje veša! (Spolja se čuje žagor. za koju je pisano. CAR: Na čemu se drži ovaj patos. generale. ukažu na sadržaj. Crvenkapin antipod – njena školska drugarica Ivanka.

neobjašnjiva sama po sebi. reč je o „šnajderskim“ lutkama. karikaturalno-komično u svetu groteskne komike“ (dr Vladimir Kralj. Smeh. je l’ na nekom žuru i rođendanu. ali ovde komika izvire iz govorne strane situacije. Novi Sad 1966. Beograd 1993. Komika koju govor izražava može se prevesti s jednog jezika na drugi. Tako. ja to volim!“ Komika se ovde javlja iz nesporazuma. prelazeći u novo društvo. JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 23 . “ A drugarica znatiželjno pita: „A gde se boje upoznaju. u čemu mu pomažu general i car. ) Iz navedenog odlomka se vidi (u didaskalijama kojima je nagovešteno gestualno. kao i scenski pokret) da komičan može biti događaj koji skreće pažnju na ono što je fizičko kod jedne ličnosti. “18 Smešan je general koji o jednostavnim ljudskim situacijama izveštava s ozbiljnošću vojnog zapovednika i komična je predstava o ponašanju ljudi u jednostavnoj ljudskoj situaciji. rizikujući da izgubi najveći deo svoje izražajnosti. Bergsonova teorija smešnog u svetu situacijsko-komičnog. Uvod u dramaturgiju. sve dok se ne raspadne i ne izgubi u beskrajno udaljenim analogijama.POREKLO KOMIČNOG U DRAMAMA ZA DECU ALEKSANDRA POPOVIĆA Crvenkapa Aleksandra Popovića nakreće. sve dalje od pola17 „Sve tri vrste komičnog uslovljavaju u estetskom svetu tri načina komičnog koji se javljaju i u pozorišnoj komičnoj umetnosti: Kantova teorija komičnog u svetu karakterno-komičnog. ađutant prileće da ga pridrži i vrati se na mesto. na primer. 32. postaje jasnom samo po svojoj sličnosti s nekom drugom. koja je. drugačije po svojim običaji18 Anri Bergson. 126). Majka kaže Crvenkapi: „Zašto se igraš mojim lutkama?“ Naravno. Komičan prizor dobićemo ako obrnemo situaciju i zamenimo uloge. zne tačke. pita se Bergson. Lapis. „Kakav je to pritisak“. inače. Slična je situacija i kada general raportira: „Stanje na balu redovno! Izgiboše oko poslužavnika sa sitnim kolačima!” Tako forma komičnog17. Sterijino pozorje. onda kad je reč o njenom unutrašnjem životu. „kakva čudnovata sila koja na taj način potiskuje smešno od slike do slike. U Crvenkapi Crvenkapina majka govori njenoj drugarici o važnosti školskog obrazovanja: „Bolje bi ti bilo da malo češće svratiš da se upoznaš s bojama. koja nas tera u smeh jedino svojim srodstvom s nekom trećom i tako dalje beskrajno. Valja razlikovati komiku koju govor izražava od one koju govor stvara.

PRIKAZE (igraju i pevaju): Šuma šumi. i posle ga ubije dosada! MAĆEHA: Jeftinije je otvoriti sva vrata i sve prozore. U njegovim dramama za decu preovlađuje jezik našeg vremena. žele i baklavu seče napola! Jesi li razumeo?19 Popović stvara poseban jezik. Pozorište „Boško Buha“. aliteracija. Njima se postiže veći stepen iluzornosti predočene radnje i pojačava ritam. baka želi da nagradi lovca zato što je spasao nju i Crvenkapu.. po specifičnoj Popovićevoj zakonitosti i logici. šamponez. am-am-am! Tako Aleksandar Popović piše pozorišnu bajku satkanu od mikrostrukturalnih elemenata. obrazac univerzalnog iskaza. milihbrot. esnafa i to nabrajanje proizvodi komičan efekat. CAR: Hitno javite kuvaru. nego ga više zanima slikovitost jezika od značenja upotrebljenih reči. BAKA (gleda u korpu s ponudama): Ovde nema medalje. već zato što mu je to tačka od koje započinje novi uzlet. tatliju.. patišpanj.. pa neka je ubije promaja! Prenebregavajući uobičajena stilska rešenja i standarde. MAĆEHA: Zaista!. Aleksandar Popović nalazi različite forme. njemu igračke brzo dosade. muškaoconu. rolat. muzikalnost predstave. a nekog dugmeta.. dobro je da bar dobijem medenjak. neka svaku vanilu. jedna dosetka razvijena je u bogat i duhovit dijalog. Kada Snežanina maćeha i njen brat smišljaju način kako da se oslobode suparnice. ne smemo na tome škrtariti!. lovče. 54. Pepeljuga. gurabiju. bundevaru. Njihovi karakteri proističu iz drugih karaktera. Rima. nekada iz jezika. Nije mu cilj da se po govoru prepoznaju lica u govornoj komunikaciji... Jer ko ima celu radnju igračaka. naročito. čuma čumi. veliko vam hvala! Zaslužili ste medalju za prsa. on to ne čini zato što nije našao bolji način iskaza. u kome se. onomatopeja – učestale su stilske figure kojima se dočaravaju i oponašaju ra- zličiti zvukova. nemaš ništa protiv takvog odlikovanja. šamrolnu.. simboličkog značenja glagola ubiti. nova neočekivana situacija. Oni deluju tako da njegove komedije za decu postaju pune neočekivanog humora.TEMA BROJA: BUDUĆNOST POZORIŠTA ZA DECU I MLADE ma. metaforičkog. puslicu. tama tami. vrlo rado prihvatam! Kad već nikad nisam dobio medalju. Beograd 2001. kombinuje poeziju i prozu. nekada iz mesta i vremena. fraze čarolijske moći. asonanca. londosku štanglicu. Njihova je funkcija poetska i sasvim pragmatična. njami. Kada ponavlja jednu situaciju. Karakteristična je. bruh-kiflicu. U jeziku je srž Popovićevih dela. To je stalno „vrzino kolo“ jezika. ja ti ga dajem. tajh-puter. 24 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 . Nekoga ubijaju tesne cipele. kitnkez. po svojoj literaturi i. išler. U završnoj sceni Crvenkape. Tako u svim Popovićevim dramama za decu ima i pesama. Popović preuzima jezik određenih socijalnih grupa. način i postupak izgradnje likova. zastupljen je govor različitih 19 Aleksandar Popović. rum-kocku. kremšnit. Jednu od definicija komičnog koja potiče od Aristotela – „Smešno je neka greška i rugoba koja ne donosi bol i nije pogubna“ – možemo ilustrovati primerom iz Popovićeve drame. situacijom koja je nastala iz igre rečima – doslovnog i prenesenog. neverovatna ekonomičnost i savršenost izraza. ja sam od nekog čula da je jedan engleski lord umro zato što je na njegovom odelu bilo previše dugmeta koje je svaki dan trebalo zakopčavati i raskopčavati! TOKI-VOKI: Ili joj treba kupiti celu radnju igračaka najednom! MAĆEHA: To košta! TOKI -VOKI: Košta. MAMA: O. TOKI-VOKI: Ima na ovome svetu mnogo stvari koje ubijaju ljude.. kapric-damu. čokolad bombicu. grilijaš.. lenju pitu. ali se isplati. pa sad ako ti. pišinger. njami. skoro fascinantna. LOVAC: O. ugradnja tih jezičkih elemenata. po svojoj asocijaciji ideja. Jezik njegovih likova blizak je kolokvijalnom govoru. marcipan. Kao i u dramama za odrasle. moku. vrti sav svet njegovih izmaštanih junaka. granclu. Njam-njam-njam. generale. One postaju specifična odlika njegovih drama za decu. hvala vam lovče. komizbrot. nugat. brdaricu. Kod njega je jezik polazište i utočište: slika sredine i slika oblika. ali ima medenjaka za prsa. magijske radnje. reči.. figaro. špric-krofnu. . mafiš. ali povremeno u govor lica prodiru i reči iz starine.

u kome zlo ipak zaslužuje odgovarajuću kaznu. 21 „Ponekad humor folklora ima neke specifične osobine. odstupanja u književnosti moguća su na različitim nivoima: u pogledu vrsta. stvarni čovek koji nije idealan” (Rečnik književnih termina. pored vrlo jasnog irnijskog tona. 254 ). Novi Sad 1984. Novi Sad 2003. s elementima poezije.POREKLO KOMIČNOG U DRAMAMA ZA DECU ALEKSANDRA POPOVIĆA društvenih slojeva. Detinjstvo. 3–4. Pre svega. Nolit. rodova. Ironija i bajka u dramama za decu Aleksandra Popovića. Motivi koji su poreklom iz bajke. Inovacije. lokalizmi. Problemi komike i smeha. „Humor je stvar razumevanja za ljudske ludosti. 50. na primer romana naspram drame ili bajke“. Beograd 1985. reč o stvaranju novog roda. Književna zajednica Novog Sada. “20 Humor21 je ona spona kojom se najlakše postiže istovremeno zadovoljavanje i pedagoških i estetskih ciljeva dramske književnosti za decu. međutim. kojim se razlikuje od humora profesionalnih pisaca. tvrdi Pol Riker. pored naglašene persiflaže svih tradicionalnih strukturnih elemenata. u smislu univerzalnog uspostavljanja harmonije u svetu. duhovita. provincijalizmi. Često. najveći su kvaliteti dramskih dela za decu Aleksandra Popovića. s ublaženom surovošću. maštovita ili delimično fantazmagorična obrada u „scenskim bajkama“ s oprezno ispoljenim optimizmom. „Promena roda se ne događa tako često: tu je. JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 25 . pustio je da se bajka ostvari u onom najbitnijem smislu. setan blagonakloni smešak prema ličnim slabostima u kojima se ogleda ljudska priroda. „Pored svega što je Aleksandar Popović doneo kao novinu. on je ipak u jednom domenu ostao privržen dečjem osećanju i viđenju stvari. narodno stvaralaštvo upravo sadrži veoma dobar i ilustrativan materijal koji je nemoguće ignorisati’’( Vladimir Prop. 19). zapravo. novi originalni motivi i njihova komična. NIŠRO “Dnevnik”. 20 Valentina Pešić-Hamović.

u mojim rukama mirno ćeš snivati!” Umiranje i smrt bili su u umjetnosti za djecu i mlade tabu do sedamdesetih godina. Međunarodni proizvođač odjeće na veliko reklamira svoju jarku. vrhunski se rezultat za nekoliko minuta postiže ubijanjem letećih i puzajućih „neprijatelja”. Očito u našem svijetu postoji zasićena ponuda neizravnog doticaja sa smrti. parapsihologiji. nisam žestoka. točka. Kompjuterske tvrtke od Sege do Nintenda nude smrt u obliku igre. a tko poslom ne ostvari „crkavicu”. dakle. otac. Napustio nas je i zaspao. hipermodernu robu slikama umirućega. Michi. drven. u vesternima. u svim mogućim varijacijama danas se susrećemo sa smrti. u svakome trenutku. glad. smrt je kao tema našla svoj izraz. a da to ne smeta nekom većem broju gledatelja. prirodne katastrofe svjetlucaju na ekranu. Reci iskreno. u svim umjetničkim vrstama. Krepao. na svakome koraku. Vijesti nam u kuću donose smrt u lako probavljivim zalogajima. ujutro i poslijepodne. Primjerice Dürerova Tri jahača apokalipse. „Naš dragi suprug. ” S druge strane. prilika je „mrtva šansa”. I u uvijek živome kolokvijalnome jeziku. djede. ” Michi dopunjava: „Otegnuo papke! Tako kažu na televiziji. Smrtno je dosadno kad na zabavi (ili u kazalištu) vlada mrtvilo. bajka braće Grimm Gevatter Tod (Striček smrt) ili Hofmannsthalova drama Jedermann (Svatko) pokazuju posve različite slike smrti. Padovi aviona. nisu li i tebi ti ljudi blesavi?” Djed se sav zajapuri: „Pogreb umjesto ukopa. ” religiji. u udarnome dječjem terminu. djed i ujak iznenadno je i neočekivano preminuo u 79. godini života. Na televiziji se masovno umire. filozofiji. građanski ratovi. U pogledu djece kao recipijenata umjetnost je po pitanju smrti prilično suzdržana. na kraju je „krepao”. Smrt je prisutna u svim svojim zamislivim i ne26 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 U . rekla sam tiho razgovara sa svojim unukom Michijem posve otvoreno o tom ritualu prešućivanja. a ne umro. Djed obolio od raka i osuđen na smrt u knjizi za djecu Elfi Donnelly Zbogom. umiranje i smrt pronašli su svoje mjesto: odjeća je „za riknut”. Bog ga je pozvao k sebi. Odzvonilo mu. Riknuo. preminuo. sklopio oči zauvijek. mrtav. atentati. književnosti i folkloru. mitologiji. vlada inflacija krvoprolića i pokolja. I nitko se više ne usudi reći da je netko umro. U Schubertovoj pjesmi Smrt i djevojka ona umiruje prestrašenu samrtnicu: „Ne boj se.TEMA BROJA: BUDUĆNOST POZORIŠTA ZA DECU I MLADE Volfgang Šnajder TABU SMRTI U KAZALIŠTU ZA DJECU I MLADE „Umrijeti je onako kako je bilo prije nego što smo rođeni.

brzinom. danas se takozvani tugujući. kao i diljem svijeta zapažena publikacija Elisabeth Reed iz 1972. A sada. u Švedskoj. Mnoga djeca tada počnu razmišljati o smislu života. primjerice. nasmrt bolesne i umiruće. pedagoška i vjerskopedagoška saznanja podupiru ove tvrdnje. postiđenoj privatnosti: stvarna. Bolest i starost. Antropološka. koje se mijenjaju tijekom dječjeg razvoja. Nizozemskoj i Njemačkoj nastupilo sa željom da. S početkom školskog uzrasta pomalo se mijenja odnos djeteta prema smrti. a time i djeca. Thomas Gostischa napisao je svoj komad Die Orgel von Jochens Oma (Vergl Jochenove bake) za one od šest godina JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 27 . ozbiljno shvati i dječje strahove? Mogu odmah reći: postoje komadi. srce prestaje kucati. iako znamo kakvo socijalnopsihološko značenje ono može imati. iako dijete možda sluti da je umiranje povezano s patnjom i žalosti. Na izmaku 20. Katkad negira smrt da bi odagnalo strah. Svi su oni suprotstavljanja različitih preduvjeta dvoje protagonista. u vremenu obilježenu pokretljivošću. Uviđa njenu konačnost i ne izjednačuje ju samo s nemogućnosti kretanja. bežičnom užurbanom komunikacijom i težnjom vječnoj mladosti. Dijete je u međuvremenu steklo razlikovno poimanje smrti. autorova stvarna namjera sastoji se u senzibilnu opisu odnosa starice i dječaka. Naše društvo sve više odbacuje stare. Petogodišnjaci smrt ne vide kao konačni kraj. već je promatraju kao privremenu i reverzibilnu. No kako kazalište za djecu i mlade postupa s tabuiziranjem smrti u našem društvu? Kako dramska književnost za djecu i mlade obrađuje temu smrti? I kako stoje stvari s ambicijama kazališta za mladu publiku.TABU SMRTI U KAZALIŠTU ZA DJECU I MLADE zamislivim izražajima. ali nema njihovih inscenacija. razvojnopsihološka. Pogled se s periferije smrti okreće stvarnoj biti problema: što će biti poslije smrti? S početkom puberteta na površinu ponovno izlazi u nekim razdobljima zatomljeni strah od smrti. Poznajemo dječje predodžbe o smrti. Komad ukida tabu temu starosti osjećajnim prikazima svakodnevnih događaja. Bakin odgoj. smatraju se uzrocima smrti. piše književna znanstvenica Gundel Mattenklott u svojoj povijesti književnosti za djecu i mlade nakon 1945. Krasi ga obostrano razumijevanje i povjerenje. nepovratna smrt ljudi od krvi i mesa. važno i poželjno za prevladavanje boli zbog gubitka drage osobe. drže podalje od samrtne postelje. Dok je prije smrt još bila dijelom života. Osjećajne reakcije sada su očite. između ostaloga. Otprilike u dobi od tri do četiri godine djeca se počinju svjesno suočavati sa smrću. Bez ograničenja smrt se definira kao kraj života. između opisanih saznanja i njihove književne obradbe zjapi dubok jaz. ali i djelovanje nasilja. nepodnošljivi su im. Djeca od šest do sedam godina sve više se bave popratnim pojavama smrti. Ne postoje ustanove za daljnje obrazovanje koje na tu temu ne bi pripremile skup. nema časopisa bez odgovarajućeg tematskog broja. Zanimanje za groblja. Još uvijek izgleda da „smrt” ne potiče posebne osjećaje. čiji su roditelji poginuli u automobilskoj nesreći. naravno. Nad svakodnevicom nadvio se strah od bakine smrti. Izgledi da ih jednom jednostavno više neće biti. Slutnja da će i sami jednom morati umrijeti pretvara se u sigurnost. međutim. bez jasnog znanja o njegovu značenju. U prvome planu riječ je o problemima skrbi o djetetu bez roditelja. Baka i unuk moraju i s time živjeti. psihološka. danas kod svih koji se bave književnošću za djecu nijedna tema ne nailazi na veće zanimanje od prikazivanja smrti i umiranja. grobove i lijesove miješa se s fascinacijom i jezom. samo jedna stvar događa se u ovome društvu uspješnih u stiješnjenoj. pa zbog toga razvija i strah od umiranja. osim pojedinih iznimaka. nije laka stvar pa za nju valja pobuditi razumijevanje. S 8–9 godina dijete ima prilično realnu predodžbu o smrti. Zajedničko žalovanje. Nekoliko primjera! Oma (Baka) Huberta Habiga prema Peteru Härtlingu prikazuje baku i unuka Kallea. Stvara se nužda konstruiranja prihvatljive situacije poslije smrti. sličnu bolesti koja se može izliječiti. nije pristojno umirati. Djeca pitaju o smrti: 80% njihovih strahova odnose se na vlastitu smrt ili smrt u obitelji. Na tim zaključcima Ingun Spiecker-Verscharen u svojoj knjizi Djetinjstvo i smrt temelji raspravu o suočavanju sa smrti u suvremenoj književnosti za djecu i utvrđuje da. Devetogodišnjacima je već jasno da ona bez iznimke pogađa sve ljude. već može dati daljnje podatke: mrtvi ne dišu. Prvi put čini se da dijete uzima u obzir mogućnost smrti za sebe. evo još i jednoga kazališnog festivala! Činjenica jest da su se autori posljednjih godina tako spremno odazvali zadatku da pišu o smrti kao što obrađuju sve teme što ih pedagogija označava kao tabue koje valja srušiti. više se gotovo ne prakticira. Već se upotrebljava odgovarajući vokabular. stoljeća. koje je. Asocijacije sa smrti i umiranjem imaju jednoznačno negativni predznak. Međutim.

Sigurno ćete doći do drukčijeg rezultata. koje joj s pomoću zmija i obrednog plesa predviđaju skorašnju smrt. molim Vas. Vrhunac jednostavne radnje je smrt stolarove supruge. Zastaje. Hanne i Milo otkrivaju mrtvu Lotte. Obećala sam. vodu. Nailaze na splavara Schaluppea. Igra predstavu o smrti germanskog boga Baldera.. Milo u tačkama vozi invalidnu Hannu. nizozemski autor i umjetnički direktor We28 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 derzijdsa iz Amsterdama napisao je 1984. koji nakon majčine smrti sve vrijeme provodi skupljajući novac za operaciju srca.. Još ga dugo ne mogu dovršiti. ili Hannu! Njoj se sve gadi. Lotte promatra krajolik. Pripovijeda o dječaku Milu i djevojčicama Lotti i Hanni u potrazi za takozvanom potopljenom zemljom. Glazba. Prvo je predstavljena živahna starija dama s mnogo duha.. Balderova putovanja mogla su se vidjeti na Međunarodnome kazališnome festivalu u Freiburgu. baratanje čajem i drvetom stvara slike siromaštva i štedljivosti. ali doživljavamo prekrasnu pripovijest s lutkama i plišanim životinjama u velikome svijetu. Ona ne može bez mene. ljigavo i zapušteno”. Putovanje prikazuje umiranje kao radosnu pustolovinu. lijes simbolizira smrt. Kao gledatelji. Pripovjedač je hipohondar. LOTTE: Ali imam još mnogo posla. Smrt i bolest vladaju i komadom Balders Reisen (Balderova putovanja) Petera Seligmana. Likovi su baka i Jochen. ili. Hanne se opire toj spoznaji. u svakom smo trenutku predstave svjesni prisutnosti umiruće djevojčice u mračnoj sobi. nestat ću isto tako nenadano kako sam se i pojavio.. Tužna pripovijest o zlovoljnu stolaru koji izrađuje lijesove i optimističnu glazbeniku napisana je za sedmogodišnju i stariju publiku. a uskoro umire i on sam. Na taj način bakina smrt dobiva još jednu pozitivnu perspektivu.. Moram za Miloa pronaći potopljenu zemlju. Peter Rinderknecht i Simon Hostettler pjevaju i pri tom pripovijedaju o životu. snovima i smrti male Sofije. Schaluppe tiho prilazi. mnogo stariju? Ja sam još tako mlada! A zmije! Jesu li pri sebi? Bolesne su! Morate pokušati još jedanput. Ne biste li mogli umjesto mene uzeti nekog drugog? Recimo. što ga jednog dana želi Jochenu ostaviti u naslijeđe. Još jednom Lotte ustaje sa samrtne postelje i objavljuje ostalim dvoma da su se cijelo vrijeme kretali u krugu: „Mi smo mislili da je potopljena zemlja negdje ondje – ali ona je ovdje. Niste li možda mislili na neku drugu Lotte? Neku. Da se kladimo? Molim Vas.... Hoćete li možda tačke? Napravit ćemo si druge. zrak. A vi me nećete tražiti”. Schaluppe nagovori Miloa da ostane u svome svijetu i ne upućuje se za Lotte. Schaluppea. Ona je glazbalu predala svoju dušu. komad Het verdronken Land van Milo za djecu od sedam godina naviše. ) Schaluppe prati Lotte u smrt. Ili. BIJELA ŽENA: Imaš vrlo malo vremena.TEMA BROJA: BUDUĆNOST POZORIŠTA ZA DECU I MLADE naviše. Stojimo na njoj!” Milo i Hanne odlaze dalje pošto Hanne odbaci štake. čime je cijeli komad obilježen na poseban način. Na brodu na uzburkanome moru ili pri jurnjavi motociklom oduševljava svojom kreativnošću. brežuljke.. koja poslije njezine smrti ponovno oživi svaki put kad Jochen pokrene vergl. koja obogaćuje život svog unuka poslije škole i tako što mu pomaže kod domaće zadaće. „da bih mogla ići s vama”. Komad barata s dvije osnovne slike kojima se želi olakšati emocionalno razumijevanje. a želi im pomoći u traženju pod jednim uvjetom: „Kad je nađete. Peć kao središnja točka života uvijek je prisutna. žene uzimaju zmije i polako odlaze. Lotte. Ad de Bont. Ona mu izvanredno čita i još bolje ga potiče na igru. čamac i tačke drugim očima. (Dok Lotte izgovara tekst. Lotte ga opazi. koji izgleda „mokro. Dugo promatra Lotte. Nakon toga Lotte susreće jednu bijelu i jednu crnu ženu. To svojstvo izražava i jedan stari vergl. Svoja razmišljanja rješava pozna- . što ih je – kako kaže – izumila. I dok Milo odmah shvaća što se dogodilo. a da dječaku ne kaže punu istinu o njezinom zdravstvenom stanju. Ad de Bont napisao je komad pošto mu je sestra stradala u zrakoplovnoj nesreći i – kako je to prikazao u jednom interviewu – kad je razmišljao o tome što bi se dogodilo da mu smrt odnese i majku.. a vergl je simbol za to da i od bake nešto može preživjeti. a isto tako i Sofie oder was das Leben zu bieten hat (Sofija ili što život može ponuditi) Enrica Beelera i Petera Rinderknechta prema romanu Els Pelgrom. Rothschilds Geige (Rothschildova violina) dramski je ispričana Čehovljeva novela Larsa Rudolfssona i Birgit Hageby. violina život. I moram se brinuti o Hanni. Jednoga dana odvezu je u bolnicu... Taj komad trebao bi nas podsjetiti da iz svakog trenutka u životu izvučemo ono najbolje. Rekviziti su simboli. Neću nikomu reći... sestru svoje prijateljice Lotte.

Dok Lotte umire bez jasna razloga. div. I ono što baka pripovijeda o ocu. Kindertotenlieder (Pjesme mrtvoj djeci) Gustava Mahlera. Uz klasični obrazac bajke o dječaku koji odlazi u potragu za srećom i pri tom sazrijeva kroz doživljaje u zlokobnome svijetu-šumi. čarolijom stvara mnoštvo daljnjih uloga stalnom preobrazbom. već se prema kraju. Pozorište „Boško Buha” tom slikom. a može se igrati već za djecu od tri godine. shvaća značenje barem razmišljanja o njoj. dobra vila. čime se nakratko udaljava iz sfere bajke. tu su njezin otac. ali i uputama rasvjeti ski- cira slike koje tužnomu sadržaju daju lijep oblik. da bi na kraju izgledale poput pjesme. već zato što mora umrijeti. osim postojane uloge dječaka. Milo razmatra samoubojstvo. ratnome dezerteru. Hanne. Važna značajka komada je preobražaj. Ne samo da komad počinje izravnim obraćanjem pripovjedačice djeci. ipak se opredjeljuje za život iako mu on – nakon smrti prijateljice – trenutačno djeluje besmisleno. slikom onoga što se događa u životu poslije smrti. katkad na otvorenoj sceni: osim bake. sova. koja do tada nikada nije vjerovala – kako kaže – „besmislici” o potopljenoj zemlji. povezuje priču o čarobnoj šumi sa stvarnosti svakodnevice kao da se to samo po sebi razumije. duga) i fantastične likove (bijela i crna žena koje predviđaju budućnost). Splavara Schaluppea uzeo je iz arsenala figura mitologije mrtvih. Riječ je o drami u obliku bajke. To je izazvano neposrednim součenjem sa sestrinom smrti. Pogođena su i sama djeca. poznatih iz raznih bajki. ali i iskustvima s njom. Med Reventberg napisala je komad Das kleine wilde Tier (Mala divlja životinja) za Narodno kazalište u Göteborgu. šumar. Ne moraju umirati samo stari.TABU SMRTI U KAZALIŠTU ZA DJECU I MLADE Igra. general. orao. Raj? Ad de Bont igra se maštom gledatelja tako što spaja realne mogućnosti (plovidba čamcem. Neusporedivom radikalnošću i jasnom kauzalnošću pripovijeda o mislima o smrti. Ne samo da mu dostaje troje glumaca. odnosno divlje životinje. motiv smrti konkretizira se na primjeru bake koja pripovijeda priče. nijema djevojčica. starica. u velikoj opasnosti od samoubojstva. Ad de Bontov tekst na ključnim mjestima radnje predviđa glazbu u predstavi: Vier letzte Lieder (Četiri posljednje pjesme) Richarda Straussa. mačka. već upravo živi od toga što se. Glazbom. sve više povlači u ispričanu bajku. kad stvari postaju najdramatičnije. Dječaka JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 29 . Glavni lik. hermelin.

glupo! Poslije ovog ispada dječak položi glavu u bakino krilo. ”) Liječnik izjavljuje kako nije ovlašten za duševnu brigu o smrtno bolesnu djetetu. koja je nakon nesreće već jednom bila klinički mrtva. hoću vjerojatno. ključni su trenuci u dječakovu životu. Heiko ispituje starca. Tunstroem pokazuje aspekte bespomoćnosti. Ne vjerujem da mala divlja životinja izaziva ili pojačava strah. loše je! Glupo. u Švedskoj poznat pisac. izgubila je volju za životom („Ne znam isplati li se živjeti kad život samo zadaje bol. DJEČAK: Ali bit ću tužan ako mi odeš! BAKA: Nije glupo ponekad biti tužan. upravo tako. Svećenik se hvata za riječi iz Biblije. To je zatvoreni svijet predodžbi. ti također. ali to nije psihološki strukturirana drama o umiranju. a pri tom još umjetnički dojmljivo u kazalištu za djecu može odigrati susret sa smrti. promotri s distance i utvrdi da nije tako strašno. Ne sviđa mi se trend da se strah izolira. Život je tako pun slika. ” Predstava zahtijeva blizinu publike. a da na njih ne može odgovoriti. „Pogrešno je umanjivati dječji strah od života. Svoje računalo puni podacima o svijetu i predodžbama o Bogu što su ih razvile razne religije. DJEČAK: Jest. bako. a inače će sve biti kao i sada. zar nećeš uskoro umrijeti? BAKA: Da. Dječak ograničene mogućnosti kretanja pokušava prodrijeti u svijet umjetnom inteligencijom. DJEČAK: A ja? Što će biti sa mnom kad budem posve sam? BAKA: Život je stalno oko tebe. Zato je premijerna predstava održana u malenu plavome kazališnome šatoru. jest. koja se na kraju priče ipak ponovno budi. znanstvenika. koji pati zbog prijateljeve bolesti i rastave roditelja. Ima rak i mora umrijeti. sposobna odgovoriti spontanim reakcijama publike. premijerno prikazana 1985. davno je izgubio svoju djetinju vjeru pa često u molitvi čezne za osjećajem naivne zaštićenosti („Bilo je dobro. a netko me držao kao ptičje jaje. 3. Heiko je vezan uz invalidska kolica. Pokušaj je osuđen na neuspjeh. DJEČAK: Je li ružno umrijeti? BAKA: Umrijeti je onako kako je bilo prije nego što smo rođeni. Med Reventberg kaže da jaki efekti odgovaraju jakim osjećajima djece. Koliko se iskreno surovo. U prvotni ga oblik može vratiti jedino ljubav djevojčice. Sve sam vidjela što sam htjela i čula što ljudi govore. DJEČAK: Ali ja se uopće ne mogu sjetiti kako je bilo prije nego što sam se rodio! BAKA: Evo. Ondje prijeko bilo je poput odmaranja na toplom. glupo. tako si stara. Tunstroem. te svećenika i njegovu suprugu o njihovim vjerskim predodžbama. S pomoću iskustveno-pozitivističke metode pokušava rasvijetliti transcendentni. znanstvenik vjeruje u jednu nedohvatnu fizičku silu. DJEČAK: Moraju li svi umrijeti? BAKA: Da. kojima se komad želi suprotstaviti vjerom u okolinu.TEMA BROJA: BUDUĆNOST POZORIŠTA ZA DECU I MLADE div pretvara u divlju životinju. Thomasova majka. kao i smrt djevojčice. ”) Njezin sin Thomas. Određuju fabulu što je pripovijeda autorica. u kojem zli likovi predstavljaju same ružne misli djeteta – a sve završava dobro. mogućnosti ophođenja sa smrti. intimnu atmosferu s pomoću otvorena prizorišta. DJEČAK: I što onda kad umreš? BAKA: Onda će stolac za ljuljanje biti prazan. pokazuje predstava Predodžbe o Bogu Goerana Tunstroema. scena DJEČAK: Ali. nisam se svega toliko bojao. ja sam tako užasno stara. ” Tunstroem dijeli ovu potragu za Bogom u kaleidoskopski slijed scena u drami s postajama. ide u krug i vraća se na početak. a umirovljenik vjeruje u najmanju točku na svijetu. Djeca se boje i to ne valja umanjivati. Realističnim likovima pridružuje simbolične: kardinala koji želi po- . Bakina smrt na početku priče. Riječ je o usamljenosti i strahu od usamljenosti kod djece. filozofske misaone konstrukcije. u kazalištu Unga Klara u Stockholmu. reduciranu promjenjivu 30 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 scenografiju i dva do tri umjetnički vrlo vješta glumca. a Heikova preopterećena majka reagira panično. To je u komadu razina svakodnevice na kojoj Tunstroem pokazuje ljudsku bespomoćnost. metafizički fenomen Boga. a ona mu nježno pjeva uspavanku dok ne zaspi. Zajedno s prijateljem Thomasom. u svome komadu postavlja pitanja o smislu života i održanja pred licem smrti uz pomoć vjere. rezultat apsurdan: „Bog je trapez od grožđica. Vidiš. On to zna i bori se protiv toga tako što kreće u potragu. Sigurno ću uskoro umrijeti.

Pozorište „Boško Buha” stati papa i radi toga postaje otac Abraham. ” I. koje inače rado nudi jasne odgovore i ohrabrujuće završetke. gotovo prekrcan postavljenim problemima i vjerskim shemama. Heiko umire. Komad ne pokazuje njegovu patnju. što ubuduće ne moram živjeti. ovo nije bilo pravedno! Želio je vjerovati u Tebe. To se odražava i na dramski oblik. Iznutra. to je odvažna izjava za javnost. U stvarnosti ni djeca nisu pošteđena. mislila sam. ” i. U obliku fantastične predstave želimo ponuditi publici mogućnost da prepoznaju i prerade vlastitu stvarnost. konačno. To nije baš mnogo. koji dijele svoju bol. a Thomas je uzrujan: „Slušaj. konačno. tu su ožalošćeni (Harlekin. ali skandinavski kazalištarci ni ne žele više: „Ne vjerujemo u bijeg kao protuotrov za teške životne situacije. u rečenici iz prologa: „Znati da ću umrijeti znači znati da živim. Mačka nudi rješenje samoubojstvom. Velikim. ”).Plava ptica. U to vjerujem. ali ni ne prešućuje bol: „Netko me bombardira kamenjem. ” JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 31 . ”) i samoga sebe.. spreman zbog vjere žrtvovati sina Izaka. Sebe bih trebao slaviti. izopćena anđela koji više nema doma u ljudskome svijetu. a kad tamo: ja. Komad mu je nakrcan. malu pankericu. Tunstroem ne uljepšava smrt i ne bježi od vlastite bespomoćnosti. glasnika vjere koji više ne može prenijeti nikakvu poruku. teškim kamenjem. koji nagovješćuju postojanje perspektive: u nadi Thomasove majke u oslobođenje („Kako je lijepo. a njegova smrt olakšanje svima. ” Nedostojan završetak? Harlekinova zaključna rečenica „Još ima nade!” zvuči kao prazna izjava. Harlekina kojemu je dosta crkvenih poruka o spasenju pa si uzima slobodu lude da se iz svojeg ateizma oda vlastitom uvjerenju: „Nigdje ničeg. U kazalištu za djecu. ali ima dijelova teksta.. ” Svećenikov sin Tunstroem upotrebljava potragu za smislom od raka oboljeloga Heika u svrhu žučljiva satiriziranja crkve. u Harlekinovu prihvaćanju života („Živim bez razmišljanja. mačku – simbol tame i Sotone – onaj mefistovski lik koji muči Heikovu savjest mišlju kako je njegova bolest teret. Thomas i mali Panker). Bože. Ali odakle sam došao?. Mogao si mu mirno dopustiti da još neko vrijeme traži. Duge monologe ublažuju scenski prekidi. ali Heiko umire u većim mukama. zar ne? Tražio Te. No možda si se plašio da bi mogao otkriti kakav si ti blef. U prvome su planu riječ i likovi. Autor ne propisuje oblik pozornice.

sa 75 centara u svetu. prevod Andy Jelčić. doživljavamo renesansu bajki o čarobnjacima. Kazalištu za djecu i mlade je dvostruko teško jer mora voditi računa o publici čiji strah od smrti ne valja pojačavati s pomoću neograničeno realističnih prikaza umiranja. O ovoj tezi o promjeni diskursa valja još raspravljati. predsednik Međunarodnog ASSITEJ-a. Pri tom je estetizacija smrti jednako upitna kao što njezina neuljepšana brutalnost izaziva gađenje i strah. Autorima se daje prilika da idu do granica života ili razuma. Kazalište za djecu i mlade pokušava izvući smrt s odjela intenzivne njege u dječju svakodnevicu – u okviru svojih estetskih priredbi. Tunstroem pripovijeda o pripremama na smrt isto kao Baka. nemilosrdna. lokalnih kulturnih delatnosti. priče u kojima se glumi svijet. kao i kulturom i umetnošću za decu i mlade. jer ako kazalište za djecu i mlade sebe želi shvatiti kao kazališnu umjetnost. . Kazalište za djecu i mlade ne bi pri tom trebalo zaobići egzistencijalna pitanja. svijet koji valja živjeti. Kako pripovijedati o njoj? Stari mrtvački obredi gotovo su nestali. de Bont u svojoj Potopljenoj zemlji barata fantastičnim sredstvima i metaforama koje otvaraju mogućnost oslikavanja smrti. Zagreb 2002. da se pri tom sve više gubi religija. ali ipak je nešto sasvim posebno. a druga mogućnost je okretanje temi smrti. Pogađa stare i mlade. Ne o smrti. Balderova putovanja ili Sofija. No djecu i mlade ne može se otpremiti ni rajskom utjehom u koju sami odrasli ne vjeruju. o Bogu i tajnama života. Iz knjige: Wolfgang Schneider. 32 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 Valja obratiti pozornost na još nešto. dr Volfgang Šnajder (Wolfgang Schneider) direktor je Instituta za kulturnu politiku Univerziteta u Hildeisheimu. ali iz koje perspektive? Podižemo Tolkienove i Endeove vizije propasti svijeta do statusa kultnih knjiga. Takvom je prikazana u suvremenome kazalištu za djecu i mlade. kazališne predstave za djecu i mlade o životu i smrti. Kazalište za djecu. Uredništvo Teatrona zahvaljuje Ivici Šimiću. mora odustati od pedagoško-didaktičkih namjera. ali što je s nadom u život prije smrti? Smrt je važna u kazalištu za djecu i mlade kad se spomenuti komadi zaista igraju u kazalištima za djecu i mlade. Kazalište Mala scena. pita Thomas H. na ustupljenom izdavačkom pravu za tekst. Ne može pokazati ni užasno carstvo prašine. Usprkos tome djeca još uvijek razmišljaju o najvišim stvarima. jer ona je apsolutna granica naših vrijednosti i predodžbi. udruženja pozorišta za decu i mlade. Macho u svojoj knjizi o „metaforama smrti”. umetničkom direktoru Kazališta Mala scena. čak da je prekorače. Reventberg je utkala smrt u bajku o samoći da bi osvijetlila jedan aspekt te tematike. možda i nepravedna. Napomena: Prof. To znači konkretan prikaz bez uljepšavanja. S pričama o odlasku. Kazalište za djecu i mlade pripovijeda priče. Filozofija za djecu novi je odgovor na ta pitanja. Opažamo. Od 1997. a da se ne priklone postojećim religijama. predsednik je ASSITEJ-a Nemačke. Biblioteka Mala scena. a većina je ljudi izgubila konkretne predodžbe o tome kako izgleda život poslije smrti. niti slijepi užas kralja pred crvom koji napada lice mrtvog Engidua.TEMA BROJA: BUDUĆNOST POZORIŠTA ZA DECU I MLADE Primjeri ilustriraju različite pristupe tabuu smrti u kazalištu za djecu i mlade. Ova kritika odnosi se na sve primjere osim Tunstroemova. Žele da ih se shvati ozbiljno. međutim. Bavi se istraživanjem područja kulturnog obrazovanja. a ni zavaravati ga jeftinim iluzijama. „O čemu govorimo kada spominjemo smrt?”. Bavimo se krajem. Nijedan od navedenih komada ne uljepšava činjenicu da život prestaje smrću te da smrt može biti grozna. s najavom otpora smrti i plediranjem za život. kao i brojnih drugih značajnih publikacija u oblasti pozorišta za decu i mlade. te obrađujemo mitove o kralju Arturu i svetome Gralu. Smrt nikako nije „jedna od tema”. pripremne i nepripremljene. tuzi i smrti u kazalištu za djecu i mlade poslije velikih šezdesetosmaških nada u revolucionarne promjene zemaljskog života u žarište dolazi njegova prirodna granica. a od 2002. Smrt se predstavlja kao nešto prirodno. kojim Engidu pokušava pripremiti svog prijatelja Gilgameša na gorku istinu smrti. neprobojna granica šutnje. Dok Vergl Jochenove bake i Rothschildova violina realistično razumljivo prikazuju kako smrt može razdvojiti dvoje ljudi. Izdavač je biblioteke Svetska pozorišta za decu i mlade.

po sebi krajnje bitna. neljudskost sadržaja tog sistema ogleda se u tome što je on nemoćan pred ranom dečjom dobi. u okviru pedagodije svakih šest meseci počela primenjivati neka nova metoda s najnovijim psihološkim domišljatostima. ideja u cilju koje se pristupa vaspitanju. Građansko vaspitanje mlađe dece je. ali i najopasnija. klasne povesti. postavlja se pitanje kako da postignemo to da za deset ili dvadeset godina svi delaju po partijskom programu. nemaju nikakav uticaj. jer mnogo pre nego što decu možemo proleterski podučavati (iz oblasti tehnike. stručno polje u okviru kojeg se odvija vaspitni proces. a ne. zato što ta. adekvatno samom klasnom ustrojstvu buržoazije. Za proletarijat bilo bi sasvim nepodnošljivo kada bi se. kao što je to slučaj kod buržoazije. ideologija dokoličara i lezilebovića. Tu fraze nisu ni od kakve koristi. ). Počinjemo od četvrte godine života. moramo ih proleterski vaspitati. Samouverenost parlamentarne tuposti posledica je toga što je to zatvoren krug odraslih. pa tako ni pedagogija nije izuzetak. Ali.Valter Benjamin PROGRAM ZA PROLETERSKO DEČJE POZORIŠTE UVOD d svih sila pred kojima se odjedanput i sasvim nepripremljen nađe bilo koji proleterski pokret koji je u nekom trenutku proizašao iz sheme parlamentarne diskusije. a to nije slučaj kod odraslih. da je interesovanje za „metodu” tipično buržoaski stav. kao u buržoaskim obdaništima. Na taj uzrast samo ono što je istinito može delovati produktivno. svojim sistemom da se razlikuje od buržoaskog. Svugde važi. pre svega. retorike itd. Svakako je proleterskom vaspitanju pre svega potreban okvir. asistematično. Ali. tačnije rečeno na klasnoj svesti. Ali partijski program nije instrument vaspitanja u duhu klasne svesti. Proletersko vaspitanje mora se zasnivati na partijskom programu. novi naraštaj. Na decu fraze. Sistem u ovom kontekstu znači okvir. ideologija do deteta dopire samo u formi fraze. JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 O 33 . Svakako da buržoazija ima svoj sistem vaspitanja. najjača je. Proletersko vaspitanje mlađe dece treba. Sada ćemo obrazložiti zašto je okvir za proletersko vaspitanje od četvrte do četrnaeste godine proletersko pozorište. Za godinu dana možemo postići to da sva deca u zemlji ponavljaju te fraze. Mi s istrajnošću postavljamo jedno sasvim jednostavno pitanje: koji je to instrument za vaspitanje proleterske dece u duhu klasne svesti? Pri tome se ovde nećemo oslanjati na dostignuća metodike nastave i didaktike.

putujućih komedijaša koji su krali decu. pre svega. Stoga izvođenje dečje predstave na odrasle mora delovati kao istinska moralna instanca. koji je za buržoaziju nevidljiv. U dečjem pozorištu nema pozicije koju bi mogla zastupati superiorna publika. Kako bi tek reagovali kada bi izbliza osetili vatru u kojoj se deci stvarnost i igra do te mere stapaju da bi odglumljena patnja ili odglumljeno iskušenje mogli postati stvarni? Ali izvođenje predstava u ovakvom pozorištu nije. Posledica takve svesti je i to što buržoaska pedagogija prezire pozorište. zadocnelog. Aktuelnost s kojom deca stvaraju i delaju zaista je bez premca. Kao što su boljševici prvi pokretom podigli crvenu zastavu. Vaspitači su tačka napetosti u kolektivnom radu. Nasuprot tome stoji proletersko dečje pozorište. Nova saznanja o deci do kojih se došlo u ruskim dečjim klubovima rezultirala su u maksimi: dete je u svom svetu diktator. Da bi bilo delotvorno. Ali ni to nam nije od koristi. pravi cilj napetog kolektivnog rada koji se odvija u dečjim klubovima. Ovde su izvođenja sporedna. Više je to otpor i strah koji izaziva svest o tome da upravo pozorište budi u deci najveću snagu budućnosti. Ako se u devet od deset slučajeva. Taj kolektiv nije nosilac samo najveće snage nego i najaktuelnije. Ono predstavlja srž ljubavi bez sentimenta. osnovni motiv boljševističkog vaspitanja. (A upravo se na tome zasniva režija u buržoaskom pozorištu. nimalo lucidnog vaspitnog rada koji buržoaski režiser vrši nad buržoaskim glumcem. onda nijedna vaspitna ljubav ništa ne vredi. Samo posmatranje će pak (i ovde tek počinje vaspitanje) svaki gest ili čin deteta shvatiti kao signal. A opet samo radnička klasa ima nepogrešivo osećanje za bivstvovanje kolektiva. (Skrećemo pažnju na poznate izložbe najnovijih dečjih crteža. Puna je sentimenta i sujete. Zadatak upravitelja je da te detinje signale oslobodi iz .) Jedino što je važno jeste neposredni uticaj upravitelja na decu preko odabira tema.TEMA BROJA: BUDUĆNOST POZORIŠTA ZA DECU I MLADE Za vaspitanje deteta bitno je da ono obuhvata ceo njegov život. ) Time što ćemo osujetiti upravitelja kao „moralnu ličnost” otvorili smo put istinskom geniju vaspitanja: posmatranju. Upravitelj kluba ne drži mnogo do tog okončavanja. U ovom siste34 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 mu nema onog brzopletog. Stoga „učenje o signalima” nije puka floskula. tako je njihov prvi instinkt bio da organizuju decu. i ispred i iza kulisa. zadataka i postavki. To je pozitivna dijalektika pitanja. vojska. a sa sociološkog stanovišta ono je. Ovde nema neposrednog uticaja. Ovo je činjenica i kao takva je i proverljiva: za buržoaziju ništa nije tako opasno po decu kao pozorište. Ali takav kolektiv je i samo dete. kako psiholozi to vole da tumače. Onaj ko nije sasvim zatupeo možda će se i stideti. kada bismo pametovali ili učinili nešto što je najbolje po nekog drugog a po našim merilima. Pre svih Žan-Pol. SHEMA NAPETOSTI Nećemo se upuštati u raspravu da li je ili nije dečje pozorište koje ćemo ovde opisati potpuni pandan velikom pozorištu na vrhuncu njegove istorije. I to ne kao signal podsvesti. usputna. Tu nije u pitanju samo preživelost starog građanskog bauka. Neminovne moralne ispravke i smernice će dečji kolektiv sâm sebi dati. Pozorište savremene buržoazije određuju ekonomija i profit. Skoro svaki detinji gest predstavlja naredbu ili signal u svetu u koji su samo retko genijalni ljudi bili kadri da zavire. fabrika. tako je za proletersko dete proletersko pozorište dijalektički određeno mesto na kom se ono vaspitava. Jednom rečju: klasa. instrument senzacionalizma. potiskivanja i cenzure. Zašto? Zato što u dečjem klubu ne bi opstao nijedan upravitelj koji bi se i usudio na tipično buržoaski pokušaj da neposredno utiče na decu kao „moralna ličnost”. Budući da se ceo život sa svom svojom nepredvidljivošću i ispunjenošću jedino u pozorištu javlja kao zaokružena celina. ne ugrizemo za jezik pred prizorom detinjeg života. Ovde nema morlanog uticaja. Takav kolektiv bio bi narodni sabor. već kao signal iz sveta u kom deca žive i vode glavnu reč. Njemu je bitna napetost koja se dešava u izvođenju. Organizacija je postala središte proleterskog dečjeg pozorišta. Ali zato odlučno moramo istaći da to pozorište nema nikakve veze s pozorištem savremene buržoazije. Radnička klasa ima privilegiju da se s najvećom mogućom pažnjom okrene dečjem kolektivu. kao u buržoaskom pozorištu. Za proletersko vaspitanje bitno je da se taj proces odvija u ograničenom polju. poput nekog nestašluka kojim će ta deca nakratko prekinuti učenje. proleterskom dečjem pozorištu je kao publika potreban krajnje neumoljiv kolektiv. koje se inače nikada ne okončava. latencije.

i gestovi kao nosioci tih signala. kako bi uspomenama iz mladosti onda mučili sopstvenu decu. znamo da je i za ovu delatnost gest sama suština. Aristokratski diletantizam koji od svojih štićenika očekuje takve „umetniče rezultate”. improvizacije. I upravo stoga predstave i pozorište moraju biti sinteza tih gestova. do izrade rekvizita. neko ko receptivnu inervaciju očnog mišića pretvara u stvaralačku inervaciju ruke.PROGRAM ZA PROLETERSKO DEČJE POZORIŠTE Mali princ. zadatak je raznih sekcija. Jer nema te pedagoške učenosti kojom bi se moglo predvideti kako će deca naučene pokrete i sposobnosti uz hiljade iznenađujućih varijacija JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 35 . muzike. Improvizacija je dominantna: to je stanje u kom svi signali. SHEMA REŠENJA Kao što nasuprot vaspitnom karakteru rada u sekciji stoji izvođenje predstave. slikarstva. isplivavaju na površinu. To se postiže u različitim sekcijama. Smisao svakog detinjeg rezultata nije u proizvodu namenjenom za „večnost” nego u gestu koji postoji u „trenutku”. Svima im je zajedničko to da središnje mesto zauzima improvizacija. tako i nasuprot napetosti stoji rešenje. naposletku. Razvoj tog detinjeg gesta sve do različitih izražajnih formi. rasplet naspram zapleta. Prvi je Konrad Fidler u svojim Spisima o umetnosti pokazao da slikar nije neko ko vidi naturalističnije. Svaki detinji gest predstavlja savršen spoj receptivne i stvaralačke inervacije. Malo pozorište “Duško Radović” opasnog carstva puke mašte i da im dâ egzekutivnu moć nad temama. na kraju je tim štićenicima i ormane i sećanje napunio kršem koji će ovi čuvati s ganutošću i strahopoštovanjem. jer samo ta sinteza u sebi nosi jedinstvenost s kojom se detinji gest po- javljuje u sopstvenom kontekstu. Pozorište kao prolazna umetnost ujedno je i dečja umetnost. Ono što se iz dece izvuče kao zaokružen „rezultat” nikako se ne može po autentičnosti meriti s improvizacijom. plesa. i samo izvođenje predstave je improvizovana sinteza ovih disciplina. poetičnije ili ekstatičnije od drugih ljudi. recitacije. Pre će biti da je slikar neko ko detaljnije opaža rukom tamo gde oko više ne može. Pred tim rešenjem upravitelj u potpunosti stupa u pozadinu. Držeći se striktno likovne umetnosti.

Jugend und Erziehung : mit Abbildungen aus der Sammlung Benjamin. Suhrkamp Verlag. Frankfurt am Main. Ova nova tendencija predstavlja pokušaj da se zataška sukob između zahteva koje građansko društvo. Proleterska pedagogija superiorna je po tome što deci ne uzima detinjstvo. 1969. tako ona i iz deteta mami najgenijalnije varijacije u punoj raskoši.TEMA BROJA: BUDUĆNOST POZORIŠTA ZA DECU I MLADE spojiti u jednu pozorišnu celinu. Kao što je i za profesionalnog glumca premijera često divna prilika da u uvežbanu ulogu ubaci poneku uspelu varijaciju. Proletarijat ne sme svoje klasne interese približavati omladini preko ideologije kao prljavog sredstva koje je predodređeno da minira detinju sugestibilnost. To naročito važi za decu. U formi igre sadržaji i simboli te borbe mogu – ili čak i moraju – biti uključeni u taj prostor. (1928) Walter Benjamin. Prevela s nemačkog Jelena Pržulj . koja tu i tamo može da podstakne na neku nerealnu akciju i koja se i izjalovi čim čovek na izlazu iz pozorišta malo trezvnije razmisli. Oni ne vuku sa sobom nikakve sladunjave uspomene na detinjstvo koje bi ih kasnije mogle omesti u nesentimentalnim aktivnostima. a ona energiju nikada ne crpe iz onog što je neposredno političko. Neće nam više biti potrebne „liberalne” metode i „empatične” vaspitačice koje su „pune razumevanja” i „vole decu”. Propaganda ideja. Njihovo 36 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 detinjstvo ostvarilo se u glumi. postavlja omladini. Stoga prostor u kom se ono odvija ne treba izolovati od klasne borbe. i kao što je u Rimu za vreme saturnalija gospodar služio roba. tako za vreme predstave deca na bini i podučavaju i vapitavaju pažljivu odraslu publiku. Proletarijat disciplinuje tek mlade proletere – ovde ideološko klasno vaspitanje počinje tek u pubertetu. Deca koja su se na ovaj način bavila pozorištem oslobodila su se u ovim predstavama. Javljaju se nove snage. novi podsticaji koje često ni sâm upravitelj tokom rada nije mogao da predvidi. Buržoazija od dece zahteva disciplinu i njome ih žigoše. On ih postaje svestan tek u ovom divljem izlivu dečje mašte. Über Kinder. Stoga proletarijatu nisu ni potrebne one hiljade reči kojima buržoazija nastoji da u svojoj pedagogiji zamaskira klasnu borbu. Ovakvo pozorište ujedno je i za dete kao gledaoca jedino upotrebljivo. Sve se okreće naglavačke. nema istinski revolucionarno dejstvo. „Kultura omladine” nastoji da postigne bezizgledni kompromis: usisava mladalački entuzijazam preko idealističkih refleksija o sebi samoj. kao i svako drugo političko društvo. kako bi neprimetno formalnu ideologiju nemačkog idealizma zamenila sadržajima građanske klase. Kada odrasli igraju za decu. U novije vreme buržoaska pedagogija i novi buržoaski naraštaji pokušavaju da svoju nespretnost nadomeste u pokretu koji zovu „kulturom omladine”. Istinski revolucionaran je tajni signal nečeg nadolazećeg koji probija iz svakog detinjeg pokreta. to se svodi na lakrdiju. Ono je za dečji svet ono što su karnevali bili u drevnim kultovima. Izvođenje predstave odnosi se prema vaspitnom učenju kao dosledno oslobađanje igre u kojoj odrasli može jedino da bude gledalac. Ovakvo dečje pozorište nosi u sebi snagu koja će uništiti pseudorevolucionarno prenemaganje savremenog buržoaskog pozorišta. Izvođenje predstave jeste ona velika stvaralačka pauza u procesu vaspitanja. ali ne mogu formalno ovladati detetom. Ali to i nije namera.

i za čoveka od vlasti. širenjem vidika i otvaranjem mogućnosti. stvaralaštvom i učenjem. mogu da se pojave i ostvaruju na način i iz razloga koje nismo očekivali. Svi delovi društva su izloženi negativnim uticajima i niko nije pošteđen. prolazimo kao društvo kroz brojne krize koje nije lako izdržati ni prevladati. Iako političke i reformske promene kod nas nisu uvek išle u prilog nastojanjima da se na pozitivan i konstruktivan način prevladaju ovakva stanja. posebno oni u kriznim godinama. najviše trpe marginalizovane grupe. Ono što je zanimljivo kao svojevrstan fenomen takve vrste. ali preti i novim globalnim krizama. štetni učinci po njihov razvoj mogu da budu nepopravljivi. od životnog je značaja pronaći prostore koji će se otvoriti za kreativno angažovanje mladih. adolescenti… To što se dešavalo. posebno kada je u pitanju veza „pozorište i mladi”. dramu i pozorište. Ipak. ako u određenom periodu mladi budu lišeni pravih ljudskih i kulturnih podsticaja. i na to nas upozoravaju stručnjaci. pokazalo se da napredni modeli pozitivnog društvenog i umetničkog delovanja. Stručnjaci koji se bave društvenim krizama i uticajima takvih životnih okolnosti na odrastanje promovišu ideju da kreativno angažovanje mladih. Jedan od osnovnih razloga jeste porast problema i situacija koje postaju nagomilani produkti prepreka za samoostvarivanje. stari i najmlađi. nisu uslovi koje jedno društvo treba da stvara i obezbeđuje onima koji odrastaju. pa sve do danas. i za pedagoga.Ljubica Beljanski–Ristić POZORIŠTE I MLADI — MODEL KOJI OBEĆAVA „Pozošte i mladi – kakva tema za razmišljanje i za umetnika. Najpogođenije oblasti života su upravo one koje i u normalnim uslovima predstavljaju segmente o kojima treba da se vodi posebna društvena briga i zaštita. igrom. posebno kada je rad kroz poJESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 K 37 . čak ni oni koji naizgled profitiraju. normalan razvoj i uključivanje u društvo. radošću. posebno rad kroz igru. i još traje. Jer.” Žan Vilar ada se normalno uključivanje mladih u društvo dovede u pitanje. a društvo sve teže može da ispunjava svoju ulogu stvaranja uslova za život koji će mladim generacijama omogućiti da im vreme odrastanja bude ispunjeno pozitivnim podsticajima. ako ne i sasvim onemogućava. a pre svega saznanjem i osećanjem da im se budućnost gradi u miru i dobrim odnosima sa svetom koji ih okružuje. Negativne posledice se u takvim okolnostima sve više ispoljavaju. Tokom devedesetih godina. predstavlja napredan model pozitivnog društvenog i umetničkog delovanja – model koji obećava.

ali istovremeno zaštićen prostor osnaživanja.. Od samog početka program je bio nadahnut uvidom u posebne aktivnosti jednog broja umetničkih organizacija i umetnika širom Evrope. S tim u vezi. Na sebe nisu preuzimali ulogu psihologa ili socijalnih radnika niti su umetnost koristili kao terapeutsko ili obrazovno sredstvo. izazvao brojne polemike. ne postoje tako čvrste granice koje snaga ljudskog uma. Iako ponašanje čoveka nije isto u realnim životnim situacijama ili dramskom predstavljanju tih situacija.TEMA BROJA: BUDUĆNOST POZORIŠTA ZA DECU I MLADE zorište u pitanju. osvetljavanje. ekspresije i komunikacije u simboličke forme radili da se ne izgubi osećanje stvarnosti i da se sačuvaju i osnaže kapaciteti za pozitivno . najvećim delom iz našeg okruženja. a to je da su umetnici. već upravo obrnuto: zajedno s mladima. savremeni pristupi u oblasti drame i pozorišta u radu s mladima predstavljaju taj izuzetno važan prostor kulturne i društvene samosvesti. stvaraju ovakve prostore istovremeno stvaraju optimalne uslove za pružanje emocionalne podrške. prepoznatljivijim. drama i pozorište nude učenje kroz iskustvo i istraživanje alternativnih rešenja.. pokreću motivaciju i otkrivaju kreativne izazove koji vode ka izboru i koji mogu da podstaknu nalaženje i očuvanje smisla čak i u najtežim okolnostima… Živo ostvarenje ideje ovakvog angažovanja i neposredno istraživačko praktikovanje jednog takvog „modela koji obećava” desilo se krajem devedesetih godina.. drama i pozorište mogu na specifičan način kod mladih da pokrenu promene. nude specifična razjašnjenja. prihvatljivijim. “. razvoja i održivosti je neprocenjiv. sebe i 38 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 svojih mogućnosti. najsnažnije od svih umetnosti. sankcija i ratnog stanja na ovim prostorima doneo kao fenomen vredan istraživanja. pomažu u jačanju samopouzdanja i samopoštovanja. u ovakvim okolnostima osetili potrebu da svoje umetničko iskustvo podele s generacijama mladih. podstiču prihvatanje drugih. okupljenog oko neke ideje. podstiču izvlačenje sopstvenih snaga i pronalaženje načina da se bolje komunicira.. ovu vrstu aktivizacije ostvarivali su upravo oni koji su inače okrenuti sopstvenoj stvaralačkoj i umetničkoj delatnosti i koji u normalnim uslovima ne pokazuju veliko interesovanje za društveno delovanje. S velikim uvažavanjem i divljenjem postali smo svedoci takvih pokretačkih poduhvata koji su stvarali zajedničke svetove u kojima se umetnost – ponovo ističemo. pokušavali su da otkrivaju mogućnosti savladavanja tih izazova i problema kroz pozorište. pored delovanja. U situacijama krize može se reći da umetnici koji u neposrednom dramskom i pozorišnom radu s mladima. ne može prevazići i udruženim snagama stvarati nova dela. ali i otkrivanje sopstvenog stvaralačkog i umetničkog delovanja na način koji sadrži i nov model društvenog aktivizma. gde se umetnost (posebno pozorište) otkrivala kao vrlo aktivan. u procesima procene u odnosu na trenutnu situaciju. njihov zajednički angažman postao je polazište drugačijim pristupima umetnosti. razumevanje i prevladavanje različitih situacija. novu budućnost.. deluje…I.. ali i podstakao neke nove poglede i stavove. izražava. Okupivši se u svojevrsnim kreativnim i umetničkim laboratorijama. kreativnosti i očuvanja slobode. što je posebno važno. upravo zbog svog naziva. Ako prihvatimo stav da. To je bio projekat koji je Evropska kulturna fondacija pokrenula pod nazivom „Umetnost za društvene promene” i koji je. I kao što je istakao jedan od učesnika ovakvog delovanja. pokazalo se. jer poseduju profesionalna znanja. koji su se godinama bavili uglavnom sopstvenom umetnošću. progovarajući jezikom umetnosti i kroz osmišljene procese preobražavanja impulsa imaginacije. pre svega pozorište – na poseban način otvorila za mlade i izgradila uslove za vredna umetnička i životna iskustava. empatijsko razumevanje drugih. novu energiju. kreativne i interaktivne forme rada. Nisu težili ni ka tome da pruže gotove odgovore i rešenja za izazove i probleme realnosti. značaj njihovog stvaranja. posebno kroz inovativne. Bilo je važno i to što se ovi umetnici nisu okrenuli mladima da bi stvarali komercijalno pozorište „za” mlade ili studije glume. kao i u pozorištu. Pokazalo se da je potreba za učestvovanjem u kolektivnom poslu za očuvanje smisla i ljudskih vrednosti u odbranu života na poseban način otvorila svet umetnika i svet mladih jednih ka drugima. Drama i pozorište. otvorenost prema stanjima i iskustvima drugih. postoji značajan zajednički imenitelj: emocije. veštine i osetljivost za aktivnosti koje na kreativan način. i u realnosti. Jezikom i snagom umetnosti aktuelno čine vidlljivijim. kako u našoj tako i u drugim sredinama. „. ali čini da se uradi više od stanja u kome smo se sticajem okolnosti našli. pozorišnim tehnikama. niti su radili s mladima da bi ostvarivali sopstvene umetničke i rediteljske zamisli. sukoba. Posebno je bilo značajno to što je taj projekat potvrdio činjenice koje je život u uslovima krize. jer progovora o realnosti.

kada se otvoreno počinje menjati. Važno je istaći da je Bitef. Malo pozorište “Duško Radović” delovanje i prevladavanje pritisaka. ne samo kao projekat Evropske kulturne fondacije već kao praktično ostvarenje ovih ideja. istovremeno istupajući iz stvarnosti. prevazilazeći političke i kulturološke granice. i na ovim našim prostorima. stvarno desi i oseti kao jedna konkretna društvena promena. JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 39 . Ovaj izuzetno značajan susret realizovan je 2000. Mogućnost da se umetnost za društvene promene. a koji inače nisu bili u komunikaciji. ovakva vrsta rada otkrivala je. ovaj festival neprekidno prati. da angažuje veliku kreativnu energiju koja donosi promenu. godine u podsticajnom okviru najznačajnijeg festivala novih pozorišnih tendencija na našim prostorima – na Bitefu u Beogradu. Bilo je važno da su svoje angažovanje videli u istinskoj interakciji s mladima. kao jedan od važnijih festivala na pozorišnoj karti sveta i jedna od najznačajnijih kulturnih institucija naše zemlje. Dokazao je da u društvu u kome je nastao predstavlja antitradicionalnu pojavu. a za svet jednu umetničku praksu koja svojim trajanjem i uticajima otkriva jedan sasvim specifičan koncept opstajanja kroz turbulentnu realnost. misao jednog kulturologa da i u najtežim trenucima mladi u uslovima stvaralačkog odnosa s odraslima stvaraju bit civilizacije i u tom stvaralačkom procesu u pravom smislu revitalizuju civilizaciju koju nasleđuju. delujući na fiktivnom planu. Pokazalo se da ovakva vrsta procesa pokreće motivaciju i imaginaciju. u kome je svaki član grupe ravnopravan učesnik umetničkog stvaralačkog procesa i akcije koju su osećali kao svoj iskreni društveni angažman. i to promenu u realnosti s onom vrstom transformacije kada se zatvoreno počinje otvarati. u međusobnoj saradnji i razmeni i zajedničkom osnaživanju kroz proces otkrivanja. koji se te godine održavao tridest četvrti put. podržava i istražuje najnovije svetske pozorišne tendencije. U prostorima imaginarnog. realizovana je kroz neposredan susret i razmenu iskustva umetnika koji su bili okupljeni oko ovih programa u zemljama u okruženju. istovremeno postao svojevrsna interkulturalna istorija i budućnost teatra. a učesnici u tim promenama znaju i mogu da osete njihov pun smisao i značenje. Rastući i razvijajući se.OD TRAGEDIJE DO PERFORMANSA Klaus i Erika. ali i postajući njen snažan komentar.

U središtu pažnje našao se problem nasilja. trampe – beskonačni preplet projekata”. Pod nazivom „Polifonija” dobio je značajan prostor u katalogu i okupio veliki broj zainteresovanih. Douglas R. Bah – jedna beskrajna zlatna nit promovisao Daglas R. Uvodni performans pod nazivom „Polifonija igre. i danas se ističe kao koncept koji se utemeljio kao specifičan izraz Bitefovih novih pozorišnih tendencija. Omen teatrom i Erg Status plesnim teatrom) i Centra za novo pozorište i igru CENPI (sa Romskim teatrom Suno e Rromengo). mreže. sankcija.TEMA BROJA: BUDUĆNOST POZORIŠTA ZA DECU I MLADE Nije slučajno što se upravo na Bitefu otvorio prostor za jednu ovakvu misiju. ali koji se nije zatvorio već nastavio da se razvija tokom sledećih godina. uz podršku Evropske kulturne fondacije i Fonda za otvoreno društvo. sukoba i ratova između zemalja u okruženju. Teatrom pokreta Mimart i gostima iz Holandije i Engleske). jedno novo poglavlje u koncipiranju programskog segmenta koji je otvoren. kako ga prevazići. mnogozvučnost. obrazovanja i društvenog angažovanja. Asocijacije nezavisnih teatara ANET (sa Dah teatrom. Ešer. Negujući dalje koncept troglasja. prirode i načina funkcionisanja pozorišnog prostora kao zaštićenog prostora u situacijama u kojima su se našle zemlje u okruženju. Simbolički se vezujući za muzičku formu koja je postala i ostala njen koncepcijski znak. tu su se dogodili i neki spojevi koji su još bili nezamislivi zbog tenzija izazvanih godinama krize. U organizaciji Centra za novo pozorište i igru (CENPI) održan je dvodnevni seminar za umetnike i kulturne menadžere s programom upoznavanja projekta „Umetnost za društvene promene” i predavanjima o umrežavanju. Fokus je bio na osnaživanju kroz pozorište.. otkrivajući svoje troglasne invencije i snagu „čudesnih petlji” između tri. Hofšteter (Godel. program se uvek gradio na tri nivoa: kroz susrete i radionice razmene između mladih. takođe počela postojano da gradi spojeve između tri različite oblasti – pozorišne umetnosti. možda i važnije od građenja spojeva između tri različite oblasti ili tri nivoa realizacije programa. pozorišta”. našle su se zajedno u nekim „novim harmonijama” i javno se oglasile porukama koje su duboko menjale odnose uspostavljene . proširivši svoje ime u Bitef Polifonija. na izazovan i podsticajan način koji je ponudila GEB teorija. organizovan je petodnevni program posvećen projektu „Umetnost za društvene promene” kroz niz radionica i javnih prezentacija pod nazivom „Igrom protiv nasilja”. razmeni iskustava i pojačanoj pažnji u odnosu na ulogu i odgovornost umetnika u radu s mladima. Hofstadter) kao GEB teoriju. I tako. može se reći. rata i sukoba. i sa završnom diskusijom o temi „Ka novom pozorištu”. odnosno na pitanjima umetničke veštine. U organizaciji Centra za dramu u edukaciji i umetnosti CEDEUM (s Pozorištem odrastanja. realizovali u sedam zemalja jugoistočne Evrope. Ali. Stručnjaci Evropske kulturne fondacije organizovali su izuzetno zanimljiv i podsticajan evaluativni sastanak u vidu radionice sa ciljem da se prezentuje dvadeset sedam projekata celokupnog programa „Umetnost za društvene promene” koji su se. I nije slučajno što ovu igru od samog početka prati i potpomaže teorijska postavka koju je u svojoj knjizi Gedel. ali je cilj bio ponovno uspostavljanje vrednosti i značaja saradnje i razmene u regiji. kroz edukaciju i razmenu iskustva pedagoga i umetnika. Centar za dramski odgoj BiH. Tri organizacije. Bach – an Eternal Golden Braid. drame. i kroz otvorene predstave. Evaluacija je bila namenjena umetnicima i njihovoj ulozi u radu s mladima u uslovima krize. reklo bi se. takođe otkrivala svoje „troglasne invencije” kao neku vrste programske metafore i. kao i pitanje kako se od njega zaštititi. kao jedna velika složena kompozicijska igra.. Escher. desio se ovaj susret.. Bitef Polifonija je. progovorila je „Igrom za život” kroz projekat „Magične petlje. Hrvatski centar za dramski odgoj HCDO i Centar za dramu u edukaciji i umetnosti CEDEUM. pod okriljem i sa značajem koji se dobija kada se desi pojavljivanje na Bitefu. program Bitef Polifonije se. a završna prezentacija postavljala je pitanje „Drama za promenu – fikcija ili realnost”. strukturirajući svoje „čudesne petlje” u koncepcijsku postavku. o aktuelnim kulturološkim problemima vezanim za manjinske identitete.. video-prezentacija programa koji su se odvijali na našim 40 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 prostorima. posebno u odnosu na otvaranje i integrativne procese u evropskim okvirima. slikarstvs i muzike. Plavim pozorištem. potpuno različite oblasti: matematike. Prezentacija jednog ovakvog programa u okviru Bitefa pokrenula je. o primerima alternativa i lokalnih inicijativa. kontrapunkt. uvek sastavlja po principu koji pružaju višeglasje. Susret je imao tri programska bloka. prezentacije i razmenu doživljaja s gledaocima.

Tema 39. godine program Bitef Polifonije organizuje CEDEUM uz podršku Bitefa. Postavši redovan prateći program Bitefa. a 6. Bitefa 2005. u oblasti poznatoj pod nazivom „Drama/teatar u obrazovanju” (Drama/Theatre in Education).. „Novi (svetski) pozorišni poredak”. I to je bio put kojim je tokom sledećih godina postojanja išla Bitef Polifonija.radionica koje su se bazirale na autorskim pristupima. pod nazivom „Učini da se tvoj glas čuje – Ka novoj drami i pozorištu u obrazovanju”.. Bitef Polifonija je ponudila„Nove harmonije” kroz projekat trening . a 2. Bitef Polifonija 2004. Fokus je bio na pitanjima koja počinju da se otvaraju i koja traže odgovore kada se govori o interdisciplinarnosti i multikulturalnosti u radu s mladima u drami i pozorištu. ali i izraz onih kreatanja koja u umetnosti.OD TRAGEDIJE DO PERFORMANSA u „stvarnom” svetu. obrazovanju i društvenom angažovanju označavaju nove pozorišne tendencije kada se govori o radu s mladima i za mlade. Bitef Polifonija se samoizgrađivala kroz promene koje su bile odraz društvenih kretanja u okruženju. Bitef Polifonija je u okviru ove teme imala podtemu „Ovo je stvaran svet zašto pozorište”.Bitef se 2001. Negujući tradiciju koju je program „Umetnost za društvene promene” pokrenuo. onda bi se pažljivom analitičaru programa Bitef Polifonije otkrili svi oni nagoveštaji novih kretanja koja su kasnije postala željene okosnice strateških razvoja. obrazovnog i društvenog rada. Bitefa 2004. nosila je višeslojan i prilično mnogoznačan naslov „Na tragu bajke i antibajke«.. godine „Nove tendencije. Bitef Polifonija je prezentovala različite metode i strategije obuke kroz proces-dramu i interaktivni teatar. godine bila je „Budućnost pozorišta je u filozofiji” (Bertolt Brecht). modeli kojima se i dalje samo teži. Tema 37. I ako bismo želeli da napravimo pregled onih dešavanja koja bi se mogla označiti kao nove pozorišne tendencija kada se govori o pozorištu i mladima. i ta tema je u okviru Bitef Polifonije postajala njena „zlatna nit”. uklapajući se u temu 38.. tragom pozorišta za velike i male lične priče“. Bitefa 2003. ali i na pitanjima koja se otvaraju uvodenjem „drame i pokreta” u zvanični obrazovni sistem/kurikulum i onih tendencija u svetu i kod nas.. otkrivajući svoje „troglasne invencije” i snagu „čudesnih petlji” između tri. bila je podsticaj da se i 3. odnegovala da istovremeno bude svojevrsna istorija i budućnost pozorišta za nove generacije. pozabavi „globalnim pitanjima” inovativne prakse teatarskih stvaralaca u različitim oblastima umetničkog. metodama rada. Od 2001. godine bila posvećena velikom stvaraocu i umetniku bajke Hansu Kristijanu Andersenu. a 4. i druge strasti”. i druge strasti” i bavila se reformskim promenama i razvojnim projektima u okviru kojih rad s mladima kroz pozorište sve više otkriva i otvara svoje prostore delovanja. ali je krenula „.. kao i veliki Bitef. procesima evaluacije pod nazivom “Stvaram − dakle. zdravstvena zaštita i slično. posebno kada su u pitanju osetljive teme. Bitef Polifonija.. Vreme će pokazati da li se i Bitef Polifonija. Tema 36. JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 41 . imala je naziv „Novi ugođaji. postojim”. kako u formalnom i neformalnim oblastima obrazovanja tako i u oblastimma kao što su socijalna. Bitef Polifonija je 2005. Bitef Polifonija je uvek pratila izabranu glavnu temu Bitefa.. Bitefa. potpuno suprotstavljene strane. godine bavio temom „Eros&Etos”. Bitef Polifonija se svojom programskom postavkom takođe našla „Na tragu bajke". reklo bi se.

participativno i angažovano pozorište mladih i za mlade koje otvara aktuelne teme. može nas. Možda je to onaj pravi model koji obećava. . slikarstvom i muzikom). društveno nasilje i marginalizaciju ključnih obrazovnih i kulturnih tekovina. koji je inovativan. nosilac realizacije programa Bitef Polifonije od samog početka je Centar za dramu u edukaciji i umetnosti CEDEUM. marginalizovani. Avanture pozorišta u obrazovanju za društvene promene 2000 – 2006”. osetljivim pitanjima i temama. a to je ASSITEJ Srbije. za projekte koji će ostvarivati posebnu edukativnu funkciju kao „pozorište u obrazovanju”. reklo bi se isto tako... dominaciju globalne kulture kompeticije. ali nas može voditi i ka nečemu kakvi tek možemo da postanemo. inkluzivni i interkulturalni pristupi i međunarodna podrška ovakvoj vrsti delovanja. otkrivajući ga kao otvoren prostor slobode i delovanja za istraživanje najosetljivih tema i problema mladih do uključivanja onih koji su isključeni. podstiče promene i menja ustaljenu praksu. tri. istraživati i promovisati inovativno. posebno pozorišta. participatorne i interaktivne predstave. potpuno različite profesije: umetnika. Istakle su se grupe mladih koji se bave novim pozorištem. nacionalni centar međunarodne asocijacije drame/pozorišta i obrazovanja IDEA. dobivši naziv „I to je pozorište – igra.. kao i prethodnih godina. Jubilarni 40. naroda. podjednako tražeći odgovore u stvarnosti i realnom svetu koji ga okružuje ili u mašti i fantastičnim svetovima izmišljenih bića i pojava. kultura. za oživljavanje ideje „porodičnog pozorišta”. Značajno mesto imali su partnerski projekti. godine unosi nove projekte i novog programskog partnera. Bitef Polifonija je posebno bila posvećena aktuelnim pitanjima svakodnevnog života mladih i njihovog odrastanja. međunarodnog razumevanja. u zatvorima… Poseban programski blok bio je posvećen profesionalnim pozorištima za decu koja istražuju nove pozorišne tendencije i neguju visok umetnički kvalitet. bez obzira na to koja će biti glavna tema Bitefa. delom zbog jubileja i svoje tradicije. u radu s decom i mladima i potreba za integrativnom strategijom koja će odgovoriti na kritične trenutke ljudske istorije: socijalno raslojavanje. suočiti s angažovanjem koje nam tek predstoji.. koje se bave aktuelnim ili izuzetno osetljivim temama odrastanja. dakle. getoizirani. za predstave i akcije „prava na pozorište” koje će omogućiti veću pristupačnost pozorišta deci i mladima iz marginalizovanih grupa. ljudi. kreativan i interaktivan. reklo bi se. I.TEMA BROJA: BUDUĆNOST POZORIŠTA ZA DECU I MLADE Nazivi programskih blokova nosili su naslove njegovih knjiga i bili su tematski podsticaji za istraživanje univerzalnih i uvek aktuelnih pitanja o kojima čovek oduvek ima potrebu da priča i za kojima i dalje traga. integracije u društvo. ako to uspemo. Deveta Bitef Polifonija 2008. a Bitef Polifonija je tom nazivu dodala nove teme. nacionalni centar međunarodne asocijacije pozorišta za decu i mlade. ali i na zajedničko delovanje (kao što je to GEB teorija uradila sa tri. Bitef Polifonija će. obrazovanja. Bitef pod nazivom „Pozorišna avantura 1967 – 2006” usmerio je i sedmu po redu Bitef Polifoniju da obeleži svoje delovanje tokom sedam godina postojanja „Varijacije za život. U domaćim okvirima znamo da su to nove repertoarske orijentacije nekih od naših najznačajnijij institucionalnih pozorišta za decu i mlade koja se. odnosima između generacija. san…” Bitef Polifonija se posebno posvetila temi igre kao osnovi u pozorišnom radu s najmlađima. Deseta Bitef Polifonija će. Inače.. Svet prepoznaje jedinstvenu ulogu koju umetnost može da ima u ostvarivanju kulture mira. U svetu se ističe značaj i važnost uloge umetnosti. društvene kohezije i održivog razvoja… Bitef Polifonija će i sledeće godine biti otvorena upravo za ovakvu vrstu sopstvenog angažovanja i pokušaće da odgovori aktivno na ove različite društvene i kulturne potrebe mladih danas. posebno kroz međunarodne partnerske projekte. umetnost. 42 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 otvaraju za inovativne. potpuno različite oblasti: matematikom. godini nosio naziv „I to je pozorište…”.. Bitef je u 2007. pedagoga i čoveka na vlasti. Možda će naše razmišljanje u tom pravcu da nas otkrije onakvima kakvi jesmo. otkrivati nove „troglasne invencije”. Sledeće godine pokušaće da temu „Pozorište i mladi” istraži u „čudesnim petljama” koje će navesti na razmišljanje.

Deca se uče. agresivnoj takmičarskoj i konzumentskoj kulturi i izobilju nasilja i bezosećajnosti. Deca su danas važna ciljna grupa za posebno kreirane proizvode bez kojih se njihovo detinjstvo ne dâ zamisliti. bez razlike. preko novih tehnologija i savladavanjem novih tehnoloških jezika. Deca su uvek na početku velikih i važnih otkrića.Diana Kržanić–Tepavac POZORIŠTE — MESTO KOMUNIKACIJE S MLADIMA I SVETOM Pozorište za lični i društveni razvoj ada kažemo pozorište za decu i mlade. uteha. Koliko svet odraslih uvažava decu? Da li umetnici prihvataju decu i mlade kao ozbiljnu publiku? Šta unižava mladog gledaoca? Više nego ikad mladima je potrebno veliko poštovanje i razumevanje. Pozorište treba da ide u korak s onim što je stvarnost deteta. kroz kulturne i proverene sadržaje. životnost sa scene. kvalitetnu umetnost za mlade. Ovo se odlično uklapa u ideju odraslih kako da deci. prati predstavu šarenog. daje impuls za razmišljanje. tek treba da se suoče s novim iskustvima. suočava s dilemama i obučava umeću introspekcije. Kao za odrasle. veselog i jednostavnog sadržaja. postavljajući pitanja. Mnogo se dece oblači i ponaša kao odrasli. a šarenilo i veseo ton predstave ustupi mesto crnosivom dekoru ili tumačenju komada. suočavanja sa sobom i izrastaJESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 K 43 . više ne nalazi uporište u savremenoj realnosti. sanjajući da što pre odrastu. Pozorište deluje i podstiče lični rast i razvoj na raznim nivoima i ostavlja značajan trag u odrastanju. Moguće je iskoristiti moć pozorišta i osnažiti mlade da tragaju za odgovorima iz realnog života o kojima odrasli i škola ne pričaju. iskrenost. Dva veka vladajuća podela na svet odraslih koji stvara materijalna dobra za kupovinu srećnog detinjstva i dece koja se ništa ne pitaju. da upotrebi sve svoje darove i umeća da kreira dobru. I to ne mora obavezno da izostavi estetski doživljaj. Deca i mladi izloženi su. uz obavezan vrisak kada se ugase svetla u sali i povremeno „pssst!“ iz mraka. I da isprovocira mlade da se indetifikuju sa likovima na sceni i da kroz njihova iskušenja pokrenu put individuacije. najčešće kod sagovornika prizovemo sliku bučnog gledališta koje. obogate detinjstvo u kome treba da bezbrižno uživaju i da ne budu uznemiravani. da se tiče njegovog svakodnevnog života i da. treniraju da budu uspešni takmičari. Umetnik je pozvan da stvara najbolje.

Svakako najznačajnija mreža u pozorištu za decu i mlade je ASSITEJ International. uz posredovanje ASSITEJ Danske. Prioriteti potreba i aktuelnosti tema brzo se smenjuju. Bez udruživanja je nemoguće raditi na ostvarivanju razvioja pozorišne umetnosti za mlade. pre svega. ali ne mogu uticati na promenu opšte slike stanja pozorišta za decu i mlade. oni pokazuju potrebu da se govori i o ljubavi – ljubomori. Tu je i stalno učešće ASSITEJ centra Srbije u transnacionalnim aktivnostima i značajnim međunarodnim događajima i stvaranje novih i učvršćivanje starih poznanstava i otvaranja puteva za saradnju. Aktuelizujući i ove teme. osnovan još 1965. U samoj prirodi mladog bića je znatiželja i potreba da istražuje. Pinokio. pohvala. neodgovarajući i prevaziđen model pozorišta za decu uspostavljen u zemljama Istočnog bloka u 20. Pred pozorišne stvaraoce za mlade u našoj sredini postavljaju se višestruki izazovi. A mladi nepogrešivo prepoznaju najbolje. Izvesno je da je na promenu percepcije slike pozorišta za decu i mlade u našoj sredini uticala slabost i manjkavost obrazovnog i nedostatak vaspitnog sistema. Među pozorišnim umetnicima. razvodu – rastanku. različitim seksualnostima. provere sopstvenih stanovišta. formulišu zajedničke akcije. Od 2003. sa ciljem da pomaže i prati razvoj. Okolnosti u kojima rastu nove generacije. sameravanja. učestvovali Malo pozorište „Duško Radović”.TEMA BROJA: BUDUĆNOST POZORIŠTA ZA DECU I MLADE nje. A svedoci smo obrnutog procesa. od kada je ASSITEJ Srbije ponovo ušao u svetsku zajednicu. uspostavljeni su kontakti i intezivirano učešće ASSITEJ centra Srbija u radu na važnim međunarodnim skupovima. . veku i sada već bivšem sistemu i. pozorište može da pomogne u prvim pokušajima da se mladi snađu u društvu. To je povratak u ASSITEJ International. u kojem su. znatno je pojačano i vidljivo prisustvo naših profesionalnih pozorišta na međunarodnoj sceni i ostvareni veliki pomaci u razumevanju naših prilika i uvažavanju umetnika. I to primaju. Uprkos uverenju da će susret sa tabu-temama uplašiti i zbuniti mlade. uspostavljaju kontakte. Corona La Balance i Lampe. pozorište za mlade u Srbiji u potpunosti je u toku onoga što se događa na međunarodnoj sceni. Sve veći broj pozitivnih reakcija. društvo koje je i samo u stalnom procesu promena (tranzicija). novog impulsa. 2003) i početak rada na dansko-srpskoj pozorišnoj koprodukciji „Okamenjeni princ” (2003). gde dodir s drugačijim donosi jaku podršku u prepoznavanju i oslobađanju . Poslednjih godina pozorište za decu i mlade u Srbiji doživljava vidljivu promenu i značajan napredak. dodatno komplikuje ionako osetljiv proces odrastanja pojedinca. nametnula se ideja da pozorišna umet44 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 nost može i treba da odigra ulogu koja joj prirodno pripada u radu za decu i mlade i koja podrazumeva učešće u procesu šireg i dugoročnog društvenog delovanja. svetsku mrežu i osnivanje ASSITEJ Srbije (tada ASSITEJ SCG. Protivnici međunarodnih mreža najčešće su oni koji u svemu vide pretnju i strah od gubljenja kulturnog identiteta . nagrada i poziva za zajedničke projekte. i potrebna je velika veština da se prepozna pravi trenutak da teško prihvatljiv sadržaj postane potreban i poželjan. Svežim i inovativnim projektima u repertoarskoj ponudi vodećih pozorišta za decu i mlade. ali i pojedinim kreatorima kulturne politike. napuštanju – odbacivanju. razmenjuju umetnike. Mreža predstavlja mesto izazova. U novim realnostima i pozorišni komadi imaju drugačije dejstvo. promoviše viši umetnički kvalitet i veću vidljivost pozorišta za mlade i podiže produkcijske standarde. kritika i priznanja pokazuje da se predstave srpskih pozorišta za mlade umetnički i produkcijski nalaze u samom vrhu svetskog pozorišnog stvaralaštva. Ali od posebne važnosti za početak ubrzanog razvoja i značajnog izlaska profesionalne pozorišne scene za decu i mlade na međunarodnu scenu su svakako dva događaja koja su označila trenutak ponovnog uspostavljanja međunarodnih kontakata. smrti – nestanku. međusobno se podržavaju. narastajuće potrebe dece i mladih za aktualnijim temama i savremenijim pozorišnim izrazom. srpsko pozorište za decu i mlade ima niz pozitivnih iskustava i ostvarenih dobrobiti. . učešća na inostranim festivalima . . Svi koji imaju svoj interes da učestvuju su podjednako važni i jaki partneri. Ali potvrda o visokim umetničkim dometima stiže i od međunarodne pozorišne zajednice u vidu učestalih poziva za gostovanja. Za to su potrebne mreže u kojima se članovi zalažu za iste ciljeve. Lične inicijative mogu se dugoročno nastaviti i svakako imaju veliki značaj. Ovaj napredak prati i priznaje domaća stručna javnost. iskazuje potrebu za istinskim umetničkim delovanjem i omogućuje originalne produkcije.

reditelje. Mladi umetnici treba da sebi po godinama bliskoj puJESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 45 . ASSITEJ centar Srbije. Iskustva s međunarodnih skupova pokazuju da je ASSITEJ Srbije svojim dosadašnjim delovanjem učinio dosta i postigao dobre pozicije u međunarodnoj zajednici. menadžere. Međunarodna mreža može biti ključ poboljšanja opšte mobilnosti njenih članova. po- država kulturnu raznolikost i dijalog među stvaraocima o svim pitanjima daljeg jačanja pozorišta za mladu publiku.MITOVI DANAŠNJICE I POZORIŠTA-SVETOVI sopstvenih snaga. doprinosi promeni slike o Srbiji stvorene devedesetih u svetu i skidaju deo tereta hipoteke kojima su opterećeni mladi. glumce pozorišta za decu i mlade i da se u svojim sredinama visokim umetničkim dostignućima izbore za adekvatno vrednovanje pozorišnih umetnika za mlade i time učestvuju u uklanjanju razlika između pozorišta za mlade i odrasle. scenografe. nacionalnih centara i potrebna podrška u lokalnim sredinama za različite aktivnosti u čijem je središtu interes pozorišta za decu i mlade i kulturni razvoj. ASSITEJ International podržava svoje članove u stvaranju regionalnih mreža i rešavanju specifičnih problema. Pitanje je koliko će umetnici i stvaraoci u pozorištu za mlade u našoj sredini sami prepoznati potrebu i mogućnosti koje su im na raspolaganju. ASSITEJ Srbije je nevladina organizacija koja treba da predstavlja sponu između državnog aparata i civilnog društva. a posebno u oblasti međunarodne saradnje. dramske pisce. ASSITEJ International je nevladina organizacija koja je do sada uspevala da doprinese identifikaciji brojnih problema u pozorišnom stvaralaštvu za mlade i nedostataka u oblasti kulturne politike. kreiranju projekata koji služe razvoju kulturnog okruženja dece i razvoju dramskog pisanja i projekata koji služe daljem profesionalnom razvoju. istraživačkom radu. da prepoznaje potrebe iz oblasti svog delovanja i kreira projekte prema uočenim potrebama. kreiranju raznovrsnih inovativnih procesa i pristupa u radu s mladima. profesionalnog rada. nastoji da zainteresuje i podrži pozorišne stvaraoce. iznad svega. zatim internacionalnih kolaboracijskih projekata.

u saradnji s Pozorištem „Carte Blanche” iz Viborga u Danskoj. saradnja Malo pozorište „Duško Radović“ i Upsalla Stadtstheater. Corona La Balance i Lampe. osnivača teatra Lampe iz Danske. „Tinejdž klub“. interaktivna predstava nastala na inicijativu Ljubice Beljanski-Ristić i radionice na Bitef Polifoniji 2007. gornja granica nije definisana. umetnost i dijalog u pozorištu potreban. podržava učešće naših predstavnika i predstava na svetskim skupovima i festivalima. „Miracle“ u nastajanju. nastao u projektu „Budućnost“. ASSITEJ Turska.Association International du Theatre pour l’enfance et la jeunesse www. festivala i pojedinaca. pokrenuto 2005. jasno je. direktor Pozorišta „Boško Buha“. org ). Ostaje još pitanje kako će državne institucije umeti da prepoznaju i iskoriste stečene međunarodne pozicije ASSITEJ centra Srbije u budućim vremenima kojima preti narastajuća globalna svetska kriza i da li će podržati projekte ASSITEJ Srbije.TEMA BROJA: BUDUĆNOST POZORIŠTA ZA DECU I MLADE blici ponude projekte koji će značajno uticati na promenu staromodnih predubeđenja o zabavnom i lakrdijaškom pozorištu i biti važni u procesu odrastanja mlade publike kojoj je. organizacija. profesionalnih pozorišta. 2007. pokrenuto 2003. kao umetnički direktor Malog pozorišta „Duško Radović“ i Boško Đorđević . koji deluju u oblasti profesionalnog pozorišnog stvaralaštva za decu i mlade u Srbiji. termin pozorište za mlade odnosi se na više starosnih grupa mladih – od 12 godina-tinejdž. predsednika ASSITEJ Danske u 2007/8. manifestacija. „Okamenjeni princ” pokrenut je na ličnu inicijativu Pitera Jankovića. autor Nikola Zavišić. „Boško Buha” (Srbija). zajednički projekat Pozorišta 46 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 . org ASSITEJ Srbija je nacionalni centar koji okuplja oko 40 članova. uz posredovanje ASSITEJ Danske. osim rečima. *uspešni kolaboracijski projekti Navodimo nekoliko veoma uspešnih i međunarodno priznatih i hvaljenih kolaboracijskih projekata – predstava koje su u dva najznačajnija pozorišta za decu i mlade u Srbiji pokrenuli i realizovali Anja Suša. učestvovali Malo pozorište „Duško Radović“. aktivno učestvuje u stvaranju regionalne mreže EPICENTAR (www. ASSITEJ Srbije promoviše i predstavlja srpsku pozorišnu scenu za decu i mlade na međunarodnom planu. „Okamenjeni princ“. i drugim sredstvima koja su na raspolaganju. Pinokio. pod okriljem Švedskog Instituta i šireg projekta „Na granicama Evrope“. theatre-epicentre. 2008. a u cilju nastavka komunikacije s mladima. koji ima važnu ulogu u nekoliko drugih značajnih kolaboracija danskih i srpskih pozorišta koje će u daljem tekstu biti navedene. assitej. 2006. iako se misli na mlade završnih godina studija ASSITEJ International . Predstava je projekt Pozorišta „Boško Buha” iz Beograda. ASSITEJ Danska. podržava međunarodne kolaboracijske projekte. ASSITEJ Srbija 2009. „Igra“. dramaturga i muzičara. umetnicima i svetom . Batida (Danska). profesionalnih pozorišnih grupa. autorka Sara Jensen Topsoe. ASSITEJ centar je osnovan da bi promovisao. podsticao i pratio razvoj pozorišta za decu i mlade u Srbiji na najvišem umetničkom nivou.

Drugo nastaje u trenutku retrospekcije. Dve. ali izuzetno značajne dramske umetnice. na osnovu progresu sklonih kritičara. do prenebregavanja značaja i doprinosa pojedinih predstavnika avangardnog kruga pozorišnih umetnika. Na ovom putu Sofija Đorđević je imala neophodnu podršku napredne kulturne javnosti. Bila je agilan učesnik „istorijske avangarde”. dovodi. pretočim u objektivno svedočanstvo za istoriju srpskog pozorišta. značaj i učinak u permanentnoj evoluciji glumačkog izraza i stila pozorišne umetnosti u nas. osećam dužnost da podsetim na njeno delovanje. kako je definiše Ričard Šekner. koja je toga leta JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 P 47 . nastale u Evropi krajem devetnaestog veka. kada se s većom objektivnošću mogu sagledati učinci prethodnih generacija. po mnogo čemu različite. prekratkog životnog veka. od koje je ostao samo trag sećanja. kako u repertoaru tako i u dramskom izrazu. mala primadona psihološke drame. preselile su se u večnost.ESEJI Olga Milanović STOGODIŠNJICA SMRTI SOFIJE ĐORĐEVIĆ (1880—1908) Tragom istorijske avangarde u srpskom pozorištu re četrdeset pet godina napisala sam monografsku studiju o glumačkoj delatnosti Sofije–Coce Đorđević u Narodnom pozorištu u Beogradu i objavila je u Zborniku Muzeja pozorišne umetnosti Srbije. Odsustvo ukrštanja pozitivnih i negativnih stavova i vrednovanje značaja pojedinih faza za razvoj teatra i njegovo živo angažovanje u aktuelnom kolopletu vremena. koja je. Oslonila sam se na klasičnu teatrološku aparaturu sa željom da jednu legendarnu ličnost beogradskog pozorišta. sto godina posle smrti Sofije Đorđević. između ostalog. Sva zbivanja u teatru koja su u datom momentu imala avangardni karakter bivaju podvrgnuta različitom tumačenju. Jedno potiče od savremenika sklonih konzervativizmu u umetnosti i nespremnih za spoznaju složenih kulturno-umetničkih zbivanja i prožimanja svih oblika saznanja jedne epohe u kreativnom ostvarenju. uticala i na modernizaciju srpskog pozorišta. Prva je bila Sofija Đorđević nazvana od milja „Coca”. Godina 1908. Danas. vrlo često. bila je nesrećna za Narodno pozorište u Beogradu.

od ansambla koji još pati od malobrojnosti. Da bi pokazao koliko glume ima u samoj dikciji. U ovom periodu i publika je preživljavala svojevrsni preporod. rođen je 1858. uspešnog ogledanja u komediji. u ovom uzbudljivom periodu vrenja. Moderna francuska. što od jednog pomalo starinskog pozorišta zahteva velike stvaralačke napore – pre svega. Obim praktičnog posla koji je on obavio skoro je nemoguće sagledati. Dragomiru Jankoviću. Druga. Savka Miljković (1864–1902). Otuda. umetničke inscenacije i jedinstvene publike. ona je pružila podršku bez koje pozorištu nema opstanka. Narodnog pozorišta u Beogradu. mada se teško odvaja od sentimentalnog stila. Težina posla ležala je u znatnoj meri na dramaturzima. Oni su se izgrađivali i usavršavali uporedo s novom dramaturgijom i omogućili da naše pozorište krene umetničkim putem.ESEJI u dvadeset osmoj godini sišla s pozorišne i životne scene. stilske neujednačenosti. Realizam postepeno zamenjuje romantizam. Neposredni kontakt naših najobrazovanijih ljudi sa francuskom civilizacijom stvara od njih neumorne borce za usvajanje savremenog kulturnog obrasca. čiji je zadatak bio da predlažu i kontrolišu umetničku politiku pozorišta. vrlo raznovrstan. Repertoar je. Bez velikih ambicija. tragična heroina klasičnog teatra. manje uspešnog u tragediji. visoki nivo odabranih komada podržavali su članovi Književno-umetničkog odbora. traženja i postepenog usvajanja novog. francuski đak i istaknuti kulturni radnik toga vremena. nemačka i ruska pozorišta postaju privlačniji uzor od bečkog Burgteatra pretežno klasicističkih tendencija. otac Cocin. 48 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 Prevashodna zasluga za kvalitet predstava koje su skromnim sredstvima izvedene na našoj pozornici pripada glumcima. Prema mišljenju savremeni- . odsustva stručnih reditelja. Ipak. do 1885. Od 1872. koja je svojim delovanjem obeležila prvu deceniju dvadesetog stoleća. bila je članica Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu i Narodnog pozorišta u Beogradu. Među brojnim agilnim članovima ove korisne ustanove izdvaja se Bogdan Popović. od 1881. Najveći uticaj za izbor repertoara lišenog kompromisa s konzervativnom publikom imaju Janković i Grol. Pored dramaturga. Risti Odaviću i Branislavu Nušiću. služio se primerima iz odabrane literature. koji dolazi među glumce da bi tumačio tekst. napunivši četrdeset šest leta. Njihovom zaslugom na beogradskoj sceni tih godina izvođen je repertoar koji je prevazilazio tehničke mogućnosti naše pozornice. Iz istorijske perspektive. dok su stariji teško napuštali stil melodrame. profesor uporedne književnosti na Velikoj školi u Beogradu. To je istovremeno doba snažnog poleta „ozbiljne” drame. Narodno pozorište u Beogradu krajem devetnaestog veka nastoji da se modernizuje. Vela Nigrinova. zatim glumac i reditelj Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Pozorišna kritika početkom dvadesetog veka impresionistički osvetljava pozorišne događaje pretežno iz literarnog i glumačkog ugla. Režijom se bave naši istaknuti i obrazovaniji glumci: u prvom redu Milorad Gavrilović. je stalni član Hrvatskog zemaljskog kazališta u Zagrebu. Pored kritičkog izbora stranih komada. gde se i školovao. preminula je poslednjeg dana decembra. Privlačne spoljašnjosti. pevala je u horu i igrala manje uloge. Delimično je prerasla stari repertoar. angažovan je 1893. rođena je 19. bila je jedna od obrazovanijih glumica. Sofija – Coca Miljković. Velja Miljković. posebna pažnja obraća se izvođenju savremenih domaćih dramskih dela. skoro istovremeno prikaže i kod nas. ali nije bila dovoljno zrela da prihvati i podrži umetnost savremenog pozorišta. delimično. pre svega Milanu Grolu. posebno za kulturu scenskog govora. godine u pogledu repertoara Beograd ide skoro uporedo s modernim scenama Evrope. ona je omogućila da se isti repertoar koji je prikazan u evropskim pozorišnim centrima s tradicijom. S obzirom na efemernost glumačke umetnosti ovakva pozorišna kritika dobija istorijski značaj. Njena majka. od 1900. Za člana Narodnog pozorišta u Beogradu. Publika je sa zadovoljstvom primila realistički način glume. Tu je upoznala svog budućeg supruga. Sava Todorović. doslednost s kojom su sprovodili liniju repertoarske politike prevazilazi značaj koji su njihovoj eri davali savremenici. godine u Beogradu. Ilija Stanojević i. Ovom prilikom posvetićemo pažnju Sofiji Đorđević. Ovo je davalo rezultate samo kod mlađih. eksperimenata s operetom i operom i popularnog vodvilja. Bogoboj Rucović. Francuski duh prodire preko francuske dramske literature i novih pozorišnih pravaca zastupljenih u avangardnim teatrima Pariza. gde je ostao do smrti. septembra 1880. gde se razvija novi stil naturalizma i dramskog realizma pod uticajem Antoana i Linje-Poa. U procesu beskompromisnog isticanja umetničkih ciljeva. u Beogradu kao glumačko dete.

Pogled njenih zelenih. gde se predavalo na nemačkom i pomalo učio francuski. kako su kod kuće govorili. njegove tri sestre bile su glumice. koje. Pridobivši interesovanje pozorišne publike i kritike prvim koracima na sceni. Coca je nagovestila glumicu novog tipa. otmen. i bio podjednako dobar u tragediji i komediji.” Rana smrt roditelja teško potresa mladu Cocu. jedna sestra književnica. kako piše Nušić u „Pozorišnom listu”. Sofija Miljković je u pravom smislu reči bila pozorišno dete. U Narodno pozorište u Beogradu stupila je 30. S mudrošću nasleđenom od oba roditelja. pun temperamenta. isključivi svet. Među njima je i istaknuti dramski umetnik Sava Todorović. skoro elegantan. ostvarila jednu od svojih najboljih uloga. posle ovog događaja. Umro je 1901. mada ona lično ostaje udaljena od njega. Na daskama se Sofija – Coca Miljković prvi put pojavila u Novom Sadu. književnici i novinari. tri zeta glumci. i koja sišući majčino mleko usisava i onu atmosferu koja čini pozorišni svet. gde je izlazila pred publiku s nepunih deset godina. Njeno obrazovanje je bilo dosta skromno. u toj veseloj porodici punoj optimizma ona izgrađuje svoju ličnost prema postavljenom idealu. pored uloga devojčica i dečaka. bez detinjstva u običnom smislu reči. Njenu spoljašnost ovako opisuje tada mlada glumica Zora Zlatković: „Lepotu majke nije dobila ali je lepotu dala njenom licu produhovljenost. Prvu ulogu odigrala je SofijaCoca Đorđević u komadu Šumska ruža Milera Kenigsvintera. lik mlade devojke u rasponu od sreće do razočaranja. moralna energija i skromnost osvetljavaju njen umetnički lik i izdvajaju je od drugih glumica. volja. Coca otvorenim očima posmatra svet oko sebe. dva brata glumci. Iz tog vremena savremenici je pamte kao devojčicu koja je svojim držanjem ulivala respekt. još sigurnije postaje njeno utočište. Velja Miljković bio je istaknut glumac Narodnog pozorišta. takvo dete već u prvim svojim godinama majku svoju opaža čas u riti. I ono obara sve prepreke i brane. Osnovna škola i tri razreda Luteranske škole. o kome Janković kaže da je bio „lep kao upisan. između čina.ka. nesposobna da se potpuno veže za život onakav kakav jeste. pod vođstvom kapelnika Dragutina Pokornog. oktobra 1895. JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 49 . Samodisciplina. čije će umetničko sazrevanje ići brzim tempom. koje majka glumica. sa izvesnom melanholijom”. novembra 1897. krupnih očiju. „majka glumica pod pojasom nosi. počinje da igra u savremenom dramskom repertoaru. Za stalnog člana Narodnog pozorišta angažovana je 2. godine. s književnim ambicijama. To ne umanjuje njen naporni rad u pozorištu koje. duhovitosti i fantazije. udaje se za Milana Đorđevića. pevajući sopran. ulogu Marije u komadu Gavrani Anrija Beka. igrajući i izvodeći neprestano svoje uloge. za vreme kratke pauze doji. jer je u svojoj kući”. S osamnaest godina. preterano ozbiljna i zatvorena. sa pogledom „iz glave”. a supruga Savka preminula je sledeće godine. da bi 1899. fascinirale su svakoga koji bi ih samo jednom video na sceni ili govorio sa njom. čas u carskoj porfiri. U domu Velje Miljkovića svakodnevno su se okupljali glumci. dostojanstven. čas sa osmehom na usnama čas sa suzom u očima i te prve impresije ostaju u duši detinjoj i dete se diže i vaspitava sa uverenjem da je to život. Obrazovan. nasledio je uloge Alekse Bačvanskog i Toše Jovanovića. Krajem 1901. ako bi ih naišlo i stupa na pozornicu slobodno i smelo. za koje jedan kritičar kaže da su bile kao u veverice. Zamišljena.

Za razliku od drugih primadona. Sledeće godine. godine postigla prve uspehe kod publike. Sa pedeset dve godine. blesnuo je sada življe. Iz Pariza Sofija Đorđević donosi rafiniran književno-umetnički ukus i razvijenu umetničku individualnost.” Osvežena. ona je ravnopravna u diskusiji. Andre Antoan. dugogodišnji nosilac naturalizma u teatru i predstavnik zolaizma. Strah od radosti gospođe De Žiraden i Miš Pajerona. odobrava Sofiji Đorđević četvoromesečno odsustvo radi umetničkih studija u Parizu. produbljivala je svaku scenu i svoju obimnu osećajnu skalu podvrgavala disciplini duha. duhovitih reči Tristana Bernara. U formiranju njene ličnosti Pariz je dodao novu crtu. željna kritike i saveta. Voje Marinkovića i drugih. U jesen 1906. već je došla u kontakt s velikom francuskom glumicom. Režan Bate igra u baletu Afrodita po Pjeru Loniju. uočivši darovitost i razvoj ove glumice. učinio je veselijom u privatnom životu. O bolesti Sofije Đorđević prvi put se piše početkom 1907. Pariz 1906. U Dositejevoj ulici broj 8 provešće ostatak života. Uprava Narodnog pozorišta. sputane zastarelim režijskim kadrom. predstavlja svoje pantomime. pružao je uzbudljivu sliku došljakinji s Balkana. Milana Rakića. uz malu finansijsku pomoć pozorišne Uprave. Za razliku od velikog broja drugih glumica. no još uvek skromna. na gostovanju u Beogradu u komadima Platonski brak Lemetra. U Parizu posećuje brojna pozorišta i pažljivo odabira ono što želi da vidi. Ibzenova senka lebdi nad izvesnom prazninom nastalom u pozorištu kada se nije otišlo dalje od iskrenih akcenata Anrija Beka i Žila Renara. period izazovnih uloga. Sasvim je mogućno da je Coca baš u njoj videla uzor kom je težila. koliko je Barte imala 1906. gospođicu Sizan Rešamber. ali istovremeno zadržava uloge iz svog starog repertoara. Coca iznenađuje publiku nastupom u opereti Mamzel Nituš kao Deniza. Coci su otvorena vrata beogradskih „boljih kuća”. godine je period umetničke oformljenosti. „božanstvenom” Julijom Barte. razvio smisao za humor i prolepšao njen lik. Najveći deo vremena provodi kod kuće uz knjigu ili ulogu. U braku ostaje u istom krugu značajnih ljudi koje je upoznala u roditeljskom domu: Branislava Nušića. godine pored niza poboljevanja među osobljem Narodnog pozorišta. gorkog smeha Žorža Kurtelina i Žorža Fejdoa. Sofija Đorđević se nije ograničila samo na gledanje pozorišnih predstava . kod Matirena Kolet Vili. što se pripisuje promeni vremena i pro- . Period od 1901. spremna je da prione na brojne uloge koje čekaju sledeću sezonu. plamičak koji je raspalio ulazak u pozorište. obučena u fauna. inspirisanom antičkim studijama Izadore Dankan. ona je oličavala novi stil glume. koja je 1904. s mnogobrojnim pozorištima. U neposlatom pismu Matošu ona piše: „U Parizu sam naučila da i na pozornici male stvari mogu više impresionirati od velikih. do 1905. Ne treba zaboraviti da je Sofija Đorđević na početku svoje karijere imala priliku da gleda i slavnu glumicu Francuske komedije. posvećujući učenju i ličnom usavršavanju sve one malobrojne časove koje je intenzivni rad u pozorištu dozvoljavao. venčanog kuma. predaje upravu Slobodnog pozorišta Firmenu Žemijeu. članicom Komedi fransez. Naturali50 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 zam gubi avangardno obeležje pošto je ovladao evropskim prestonicama. U Varijeteu triumfuje komad Miket i njena majka De Flera i Kajavea. a sâm preuzima vođstvo u pozorištu Odeon.Mala Coca sa majčinom sestrom Stanom Stefanović pisara Ministarstva finansija i novinara. Tamo je sa suprugom boravila do avgusta 1906. glumici koja se po stilu najviše približila pariskoj školi u duhu Antoana. Jovana Dučića. period ljubavi koje joj okolina i publika obilato upućuju. čije je uloge uskoro i sama odigrala. koja je u to vreme bila na vrhuncu slave i predstavljala savremenicu i suparnicu Sare Bernar. Janka Veselinovića. glumačkim veličinama u toku još neokončanih borbi za novo u teatru.

što joj donosi nove pohvale. gde je poslednji put odigrala ulogu Ane Dembijeve. ali pozorištu daje sve. u prvom redu. I dok ostali članovi Narodnog pozorišta koriste letnji odmor. Nešto novo. A divna je bila njena uloga. U ime njenih kolega s balkona Narodnog pozorišta od nje se uzbudljivim govorom oprostio Milorad Gavrilović. objavljenom u časopisu “Delo”...maji na pozornici. Preminula je 26. Februara 1908. Poslednje deliće snage ulaže u ta ostvarenja i time još jednom pokazuje da je između života i pozorišta izabrala ovo drugo. Najverovatnije je i ona bila žrtva tuberkuloze. Svako je imao u tim trenucima jednu drugu Cocu.. fizička snaga polako nestaje. Uz obilje uloga nije izostao kvalitet. preostalu energiju ulaže u kreiranje uloga koje su stalno na repertoaru i neodoljivo privlače publiku. prirodno i intimno. Na koncertu Novinarskog udruženja izvođen je Ćorovićev komad s pevanjem On. reditelj i dramski umetnik. 1905. Beograd je priredio veličanstven pogreb svojoj ljubimici. Anri Bek i njegova drama Gavrani (uloga Marije). Iako ozbiljno bolesna.” U toku dvadeset osam godina života i više od deset godina rada na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. usporio sam korake i dao se u misli: šta je sve to moglo da gane našu slavnu i ravnodušnu masu te da tako žali mladu i simpatičnu Cocu. O tome koliko je ova glumica Narodnog pozorišta u Beogradu. Taj uzvik i tople suze u oku. u kom igra Almazu. Ubrzo dolazi do kraja. Sofija Đorđević je ostvarila preko sto dvadeset različitih likova u stranoj i domaćoj drami. te za trenutak kao zaboravljao da je Coca svoju ulogu završila. bila omiljena kao umetnica svedoče brojni nekrolozi. jula 1908. koja je dovela do gašenja glumačke porodice Miljković. proživevši svoj život u likovima koje je odigrala na sceni. I dok joj duh još teži za visinama. U nekrologu Sofiji Đorđević.. i video onu masu sveta. koja je u dvadeset osmoj godini sišla s pozornice života i dramske scene. Prilikom penzionisanja Milorada Gavrilovića priređeno je Gavrilovićevo veče u bašti “Kolarac” i izvedena tragedija Kin Aleksandra Dime Oca. (fotografija M. i dalje glumi. Ežen Brije i njegov komad Dragana (uloga Margarite) JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 51 . i Sofija Đorđević kao Klarisa Frelih u Sudermanovom Sodomu. što suznih očiju upućuje poslednje zbogom pokojnici. Najznačajnija ostvarenja Sofije Đorđević vezana su u najvećoj meri za dela savremenih francuskih dramskih pisaca formiranih pod uticajem Antoanovog Slobodnog pozorišta. Jovanovića) za njom je upravo žalio i u sećanju se prenosio u to doba. gostuje u Novom Sadu u komadima Golgota Milivoja Predića i Gospodin Alfons Aleksandra Dime Sina. U oktobru ona je opet u postelji. donosila je ona na pozornicu svojom pojavom. Svakodnevno je sve slabija. Jadna Coca!. Cocu koja je bila na pozornici. to je bio najbolji i najsrdačniji oproštaj beogradskog sveta sa svojom Draganom. To su. Povorka ožalošćenog sveta protezala se od Dubrovačke ulice do Pozorišta. piše: „Kada sam ugledao Cocin pogreb. ona gostuje u Nišu i Požarevcu pleneći publiku u ulozi Margarite u Dragani i potresnim umiranjem Mimi u Čergaškom životu. da bi krajem novembra izašla pred beogradsku publiku kao Stana u Čučuk Stani Milorada Petrovića Seljančice. te je njeno prisustvo na našoj sceni umetnički i istorijski značilo korak napred u kritičnom periodu sudara dva stoleća i prosvetno-kulturnih obaveza našeg pozorišta početkom dvadesetog veka. Volja za životom u njoj je uvek samo tinjala dok je volja za pozorištem gospodarila.

u delima Suhovo-Kobiljina Svadba Krečinskog (Lidija). Platonski brak (Simona). na saske vaze i porculan iz fabrika Markize de Pompadur. Miš? To je možda najbolja uloga gđe Đorđevićke jedine naše glumice koja ume prikazati nevinost. G. Kritičari su ocenili da malo koje pozorište ima u mladoj glumici tako savršenog tumača. Bogobojem Rucovićem. U njima se ogledao unutrašnji život njenih junakinja i čitav spektar raspoloženja. Ravnoteža odnosa između forme i sadržine govori o glumici novog tipa koja je svesna da je od darovitosti do umetnosti dug put. Hanela (Hanela). već nizom suptilnih. Paolo i Frančeska (Frančeska da Rimini). delikatesom čistog organa i štedljivog pokreta. ona telesnom pojavom nije bila predodređena za pozornicu. neprirodnom mimikom. Devetnaestogodišnja Sofija Miljković je u ovom komadu ostvarila lik kojim je prešla iz faha malih naivki u likove ozbiljne drame.” Neka unutrašnja lepota osvetljavala je njen lik. Gorkog Palančani (Polja) i Na dnu (Nataša). na čelu. Obnova komedije Miš Eduara Pajerona. koji se smeškaju kroz aristokratski. Publika se gotovo zamarala od napregnutosti i pažnje. njen repertoar čine savremene građanske drame i u ono vreme popularne sentimentalne komedije didaktičkog usmerenja. izrazom na licu. stavom i izgovorenim tekstom. Žil Renar. Jelenom Petković i Dobricom Milutinovićem. Preporod koji je nastupio angažovanjem mladih darovitih glumaca. Žil Lemetr. Udeo Sofije Đorđević u toj obnovi posebno je veliki. realista i simbolista. Ona se u izvesnom smislu identifikovala sa likom Margarite i tako ga vezala za sebe. Najbolje uloge Sofije Đorđević vezane su za savremene dramske komade značajnih evropskih autora: postibzenovaca. na naivnu gđicu de Bri i balerinu Kamargo. koju kao da inkarnira svojom prostotom.” Među dramama francuskih pisaca. uživala je velike simpatije beogradske publike. Čergaški život (Mimi). bezazlenost devojačku. nije posedovala staturu primadone. Takođe su upečatljiva njena ostvarenja u dramama savremenih domaćih pisaca: Branislava Nušića Običan čovek (Zorka). Angažman Sofije Miljković-Đorđević podudara se sa značajnim promenama u našem pozorištu krajem devetnaestog veka. još u prvim danima na sceni ona je bila zapažena baš fizički. Sodom (Klarica Frelih). U Cocinoj spoljašnjosti najveće izražajno sredstvo bile su oči. Ašikovanje (Hristina). Držanje joj je bilo prirodno. Arlezijanka (Bezazleni). osim gđe Todosićke. krhkim stasom. Matoš uputio joj je ove redove: „A Marta de Moazan. Iako se u ulogu koju je tumačila uživljavala do te mere da ju je skoro proživljavala na sceni. Kada ju vidim na pozornici. Henrik Suderman.ESEJI i Miš Eduara Pajerona. omogućila je njen trijumf u ovom žanru. omogućio je obnovu repertoara i čitavog načina rada na sceni. Maks Halbe. Ta građanska tragedija. ona je umela i mogla da u gledaocu izazove čitav splet misli i osećanja. kao i nezaobilazni Molijer. nešto racionalno u njenom duhu formiralo je spoljašnji vid lika koji je tumačila s merom i ukusom. svakodnevni govor u svakidašnjoj sredini. ona je isticala prirodnost. Nije glumila šarmom ženstvenosti niti u jednom registru propisanih poza za odgovarajući žanr. mršava. Uloga Marije u Gavranima zahtevala je nov način igre. Milivoja Predića Golgota (Olga Aleksićeva). Zapažene kreacije dala je i u ruskom repertoaru. su: Alfons Dode. Mirže i Barijer. Iva Vojnovića Ekvinocio (Anica) i Dubrovačka trilogija (Kristina i Ida). na Laturove i Grezove modele. ali je neprestano tražila i htela da gleda i gleda pametne oči Cocine. Za razliku od njenih prethodnica. mimika svedena na najmanju meru. Spoljnim sredstvima glume izrađivala je prostudirani reljef koji je služio što vernijem ostvarenju. u kojima se istakla Sofija Đorđević. Oktav Mirbo. kao što su: Gerhard Hauptman. Kritičari su isticali gracioznost njene pojave i ljupkost pokreta. elegijski suton braće Gonkura i An. funkcionalna i rečita. Posao je posao (Žermena). ne ume da kao ona evocira francusku umetnost. Mala rastom. Nijedna naša glumica. Ljiljan i omorika (Zlodušica). Tom prilikom A. Crvenko (Fransoa). Tentažilova smrt (Tentažil). čija je igra obilovala neprirodnim gestama. Lucifer (Matilda). sećam se na nežne figure XVIII veka. Enriko Buti. neprirodnim smehom. Mladost (Anica). uz ostale istaknute umetnike. bez teatralnih efekata. Svojom pojavom. zahvaljujući izvanrednoj igri Sofije Đorđević. ne baš lepa devojčica. de Renjie-a. Pučanin kao vlastelin (Lucila). Uopšte. . „U momentima igre lice joj je plamtelo vatrom. na Molijerovu Magdalenu Bežar. neprirodnim plačem. Pa ipak. Stiven Filips. naturalista. Moris Meterlink. a oči se širile i gorele neobičnim žarom koji je zagrevao i palio dušu i srce gledalaca. Prema sećanju savremenika. Artur Šnicler. u scenskom smislu. sa Sofijom Miljković. Svetozara Ćorovića 52 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 On (Almaza) i Ajiša (Ajiša). gestikulacija minimalna. Uloga Margarite u Brijeovoj Dragani je sledeće upečatljivo ostvarenje ove glumice. štedljivih pokreta. Sve to nije osiromašilo lik koji je kreirala.

kristalnom čistotom izgovora. Evo šta o tome piše Grol: „Dva primera dobre dikcije u predratnoj mlađoj glumačkoj trupi bili su Bogoboj Rucović i Sofija – Coca Đorđević. u isti mah tačna... pogođenih fizičkim i duševnim bolom. U jednom i drugom primeru to je bio impresivan crtež sa finim senčenjem koji omogućuje samo vrlo osetljiva inteligencija. U svom kratkom životu na sceni. odgovarajućom pojavom i verom u istinitost lika koji tumači. Za formiranje dramskih uloga Sofija Đorđević je imala tri važne osobine: pre svega. recitovanje teksta bez razumevanja. Rečenica je tu bila sa plastičnom sadržinom. za koji naši glumci nisu imali vremena a ni mnogo volje. a da bi lik na sceni izrazio ideju dramskog dela. bile su uobičajene mane naših predstava. to je bio napredak u odnosu na zastareli pozorišni akademizam.” Prava emocija kojom je napajala svoje likove zarazno je delovala na gledaoce i oni su drhtali i plakali. potrebna je opšta kultura. zvučna i intenzivna.(. živopis dikcije mogao je doći samo punom harmonijom izražajnih sredstava. potrebna je glumačka kultura. istakavši se neposrednošću igre i JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 53 . Da bi se sve to odabralo i smestilo na pravo mesto. Ona nije pripadala kategoriji glumaca koji po romantičarskom sistemu čekaju nadahnuće ili glume po slučaju. Novo u ovom slučaju je studijski prilaz tumačenju karaktera uloge. ali za detalje i konačnu celinu potrebno je imati oštro oko i zapaziti bezbrojne varijante života. Umela je da zainteresuje za sudbinu svojih junakinja i ostvari impresivnu iluziju života. s pogrešnim rasporedom rečeničnih naglasaka. i kad ne dobaci najviši krik strasti uzbudljiva samom potpunošću izraza.) To je karakterna crta Mlada Sofija Đorđević sa ćerkom glumca Jevrema Božovića njene igre. potom opštu i glumačku kulturu. Time se ona najviše izdvajala iz obične pozorišne sredine i tim se ponajpre i zbližila sa publikom.” Proradi teksta poklanja se veća pažnja pod uticajem dramaturga Dragomira Jankovića. „Ona nas je svojom vernom igrom zavodila i gotovo prenosila u svet stvarnosti. Kad je Coca bila na pozornici publika je gotovo zaboravljala da gleda život na daskama. Dobar govor omogućava joj učešće u najrazličitijim komadima. ta prirodnost.Sofija Đorđević je počela da glumi u vreme kada je govor na sceni bio bolno mesto naše glumačke umetnosti. Nov prilaz scenskom govoru mladi prihvataju s različitim uspehom.. Njena interpretacija osećajnih mesta u komadu razlikovala se. Za brižljivu izradu dramskog teksta bio je potreban disciplinovan i dug rad.. a zabeležen je i kao odlika u njenim nastupima u opereti. ni vatreni temperamenat Milutinovićev. radovali se i „umirali” zajedno sa njom.) U Sofije Đorđević koja nije imala raskošnu fantaziju Rucovićevu. I u ovom slučaju Sofija Đorđević ne žali truda da postane savesni tumač piščevih ideja. Forsiranje glasa i deklamatorski ton postali su manir. urođeni instinkt za uočavanje bitnih karakteristika lika.(. Sofija Đorđević je prošla kroz dve faze. Rđavo izgovaranje. Poboljšanje su doneli najmlađi. U prvoj. Iz mnogostrukog repertoara najuspešnije je ostvarila karaktere poniženih i uvređenih. Znala je da instinkt omogućuje da se naslute konture jednog lika. pa ipak dirljiv način: tonom glasa. dar posmatranja. istinitošću i neposrednošću naglaska. ona se uklapa u tradicionalni stil. Takve dramske prizore Coca je davala na realan. pored kvarenja jezika mešavinom različitih narečja u krugu članova dramskog ansambla. u razvoju svoga talenta. U sintezi ovih uslova ležala je sposobnost ove glumice za karakterizaciju.

Zanatska faza u Cocinom razvoju svodi se na najmanju meru. s kojim je vezuje intelektualni karakter glume. Ona nije znala za velike i male role. Taj novi duh bio je stran staroj glumačkog gardi. Sofija Đor- . Duh Francuske komedije počeo se osećati na našoj pozornici u poslednjoj deceniji devetnaestog veka. i van francuskih komada. njena ostvarenja. u ozbiljnoj dramskoj književnosti nosio pečat saradnje s piscem i individualnog poimanja njegovih ideja. označavaju značajnu promenu u odnosu na njene prethodnice iz prve dve generacije glumica Narodnog pozorišta. sve je traženje. i mada njen repertoar nije bio sačinjen od isključivo vodećih 54 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 uloga. Milorad Gavrilović. retko uspevajući da nagovesti atmosferu francuskog ambijenta. oštroumnih i duhovitih pod krinkom naivnosti ili pak ozbiljnih i stoičkih. sadržajno intoniranom govoru. sve je studija. napajajući svoje likove sopstvenom krvlju. uz urođenu senzibilnost u odnosu na ljude i život. posvetivši pažnju glumi koliko i pevanju. Pored toga. Imala je još jednu odliku retku u glumačkom svetu – bila je neobično samokritična. Ostvarila je galeriju likova obojenih vedrinom mladosti. Skroman doprinos dala je i razvoju beogradske operete. Sofija Đorđević je imala rang primadone. U njenoj glumi nestaju starinski maniri. Na drugoj strani ovog faha. Ona rano otkriva da talentu treba znanja. bez modernije režije. ona polazi novim putem. U drugoj fazi. godine. čija je umetnost izbijala iz najsitnijih detalja. ova glumica pripada fahu „naivke”. U tom napornom poduhvatu uživala je podršku naše književne i pozorišne avangarde. Po stilu igre Sofija Đorđević pripada francuskoj školi. precizna u gestu. Odavića i Grola. male primadone psihološke drame. umesto toga. od bezazlenih dečaka i devojčica. uzdržana u bolu. Ugled i popularnost nije stekla legendarnim heroinama velikog klasičnog repertoara. Svaki novi umetnički zadatak rešavala je s profesionalnom predanošću. ona je s mnogo invencije pronalazila diskretan način da obeleži tragiku. svoju umetnost podiže na viši nivo interpretacije koji je. podržavana i cenjena od pozorišne publike. njeni partneri su bili očevi ili dragani. te će njeno mesto dugo ostati upražnjeno. Diskretna u otmenosti. Kako se naizmenično nalazila u ulogama kćeri ili karakternih dramskih likova.ESEJI ljubavlju prema dirljivim likovima koje je stvarala. Ni u ovim ulogama nije se ponavljala. težeći da ih ispravi. ova glumica predstavljala je „datum” u istoriji srpskog pozorišta. Prema oceni njenih kritičara i savremenika. prirodne i istinite. Partneri Sofije Đorđević na sceni bili su brojni. Cilj njene igre nije bio efekat već nagoveštaj stvarnosti. isticala je mane i slabosti u igri. tražila je stručne savete i usvajala ih. pre svega dramaturga Jankovića. Na oba pola ovog žanra bila je podjednako uspešna. Momenat preživljavanja ostaje u okvirima uverljivosti i razumne kontrole nad logikom i ritmom teksta. Usavršavajući i dopunjavajući ličnu kulturu. ona se poistovetila sa životnim stradalnicama savremenih dramskih pisaca u raznovrsnoj paleti scenskog realizma i naturalizma. Coca. prvakinja drame Narodnog pozorišta. Sofija Đorđević na još jedan način označava novinu. Po stilu joj je najbliži bio Rucović. Sofija Đorđević se uzdigla do naše „najbolje” naivke i podigla solidne temelje sopstvene glumačke veštine. koja je novi repertoar igrala na ustaljeni način. nestašnih u radosti a bespomoćnih u nevolji. Najčešće. Izgradila je put koji njeni sledbenici nisu mogli zanemariti. Operetu je svojim snagama pretežno iznela dramska trupa. gde su telesne i duševne patnje opterećivale izvestan lik. do devojaka i mladih žena. Na ovaj način brzo dolazi do glumačkog vrhunca i prerasta svoju sredinu. Bez naivnosti u tumačenju i odbacivši šablon svojih prethodnica. prva glumica odnegovana u beogradskoj kulturnoj sredini koja se vinula u više sfere glumačke umetnosti i ostavila tragove koji se ne mogu zanemariti. a od mladih Bogoboj Rucović i Dobrica Milutinović. Ilija Stanojević i Sava Todorović. Njene uloge se kreću u rasponu od sentimentalne komedije i intelektualne drame. Nažalost. međutim. Njene operetske naivke. Otuda su mnoge njene kreacije upečatljiva umetnička ostvarenja. iako delom u zanatskom maniru još nedovoljno oštroumne „naivke”. suprotstavljenih kontrastima socijalne sredine. Prema pozorišnoj nomenklaturi. ona ulogu doživljava s mnogo iskrenosti. Ona je prva Beograđanka. do 1909. glumi francuski. da bi u vreme njenog razvoja i sazrevanja potpuno zamenio uticaj bečkog Burgteatra. Bila je nepoverljiva prema sebi i svojim uspesima. koja se na našoj pozornici s prekidima javljala od 1899. čija srodnost nije uticala na jednoobraznost kreacije. nije imala pravu naslednicu. Svakoj ulozi blagim nijansiranjem dodavala je nove crte. živog duha i kreativne mašte. iako je odvlače od dramskih uloga. takođe nose pečat individualnog i savesnog ostvarenja. kao i lektora Bogdana Popovića i Pavla Marinkovića. Često nezadovoljna svojim ostvarenjima.

1908. 48. 16. 1903.. knj. Pravda. Beograd 1931. „Pitanje o režiji u Narodnom pozorištu”. Zagreb Milanović. 1335. br. P. Djela. 192. I. St(anoje). 1901. Politika. G. „Pozorišni pregled”. 7. Novi Sad 1954. 25. Grol Milan. 383. bila „umetnica nove škole. 544. 75–142. Encyclopedie du Theatre Contemporain. A. „Sofija–Coca Đorđevićka”. „Govor na pozornici kao jedan od najbitnijih elemenata umetnosti”. Bosanska vila. 166. br. 1310. Jefta. 110. 41. Theatralija. Matoš. Ugričić. 11–12.1. Iz predratne Srbije. br. 59. br. 7. 1906. Stanojević. Beograd 1997. 1905. Srpski književni glasnik. Nova Iskra. Fakultet dramskih umetnosti i Institut za pozorište. a ne izveštačeno i lažno ogledalo stvarnosti”. sv. A. Janković. br. 23. Milanović. 1899. u čijim skamijama sede pesnici naporedo sa glumcima. Matoš. 1904. dr Bož(idar). br. br. 697–702. 10. prof. Nikolajević. Srpski književni glasnik. VI. „Sofija–Coca Đorđević”. 1996. 3. Iz predratne Srbije. br. 634. G. br. 873. 2. Paris 1957. 173. 22–23. Grol Milan. 1907.. br. 1900. 480. Beograd. film. 353–354. Ričard. Marinković Pavle. „Coca Đorđevićka”. radio i televiziju. 1908. 1907. JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 55 . 1340. Grol Milan. br.STO GODINA SMRTI SOFIJE ĐORŠEVIĆ (1880-1908) đević je. knj. Sabrana djela.S. Srpsko pozorište u Vojvodini II. priredile i prevele Aleksandra Jovićević i Ivana Vujić. 1902. Njeno delovanje na beogradskoj sceni. br. Pozorište. 1028–1031. 1901. Pogreb Coce Đorđević. Grol Milan. Beograd 1939. Narodno pozorište u Beogradu. Pravda. IV. čime je obezbedila zapaženo mesto u istorijskoj avangardi srpskog pozorišta. Beograd 1962. Tomandl. 270–271. Muzej pozorišne umetnosti Srbije. Pozorišne kritike. 234–237. Zvezda. Politika. Beograd 1992. 90. dr Olga. 46. 1899. br. P. “Propast i krah (američke) avangarde”. posvećeno je utemeljenju dramskog realizma primerenog obrascu savremenog evropskog teatra. 5. II. 220–221. 79–80. Dragomir. 88–126. Nouveau Larousse Universel. knj. Grol Milan. br. knj. 1904. 2. I.II. Jovanović. 16. 617.. Zagreb. dr Mihovil. Srpski književni glasnik. 1322. Olga. (1897–1909). 1908. M. br. I. knj. 146. br. 1049. 1902. br.. Ka postmodernom pozorištu. Pozorišni list. Delo. 1908. edited by Phyllis Hartnoll and Peter Found. 1957. 1902. Oxford University Press. „Neimari srpskog pozorišta”. Narodna Enciklopedija Srpsko-HrvatskoSlovenačka. Dojmovi. prema rečima dr Božidara Nikolajevića. 31–32 The Concise Oxford Companion to the Theatre. 1906. knj. „Pozorišni pregled”. 115–146. Taletov. XIII. 1901. 1934. 1 i 3–4. iako ograničeno na prvu deceniju XX veka. 27. BIBLIOGRAFIJA Brankovo kolo. 6–9. Nedeljni pregled. Zbornik Muzeja pozorišne umetnosti. str. I. 41. Pomenik o tridesetogodišnjici Kraljevskog Srpskog Narodnog Pozorišta od 1869–1899. Grol Milan. sv. 3. 1907. „Sofija–Coca Đorđević (1880–1908)”. Politika. iz koje su progonjeni svako afektiranje i deklamacija i gde se uči: da pozorište treba da bude istinsko i verno. „Pozorišni pregled”. 1908. 1952. br. Paris 1948. Šekner. dio I. Ž. br. Zagreb 1938.I. sv.

očigledno. Stojković već u Istoriji srpskog pozorišta 1833–1936. rodila bez oca. pa i napominje da je podatak neproveren. Jedne noći njena je majka napustila i nju i bolnicu i otišla na put sa koga povratka nema. Januar. Jovanović precizira: ona je kći domara Hrvatskog narodnog kazališta. Pavle Bogatinčević je zapamtio da je otac Meri Podhraske bio hauzmajstor. Jovanović navodi. s najvećim našim glumicama. Nepotpisani autor je. različiti su podaci o njenim roditeljima. Kada joj je bilo četiri godine. kao mesec rođenja (bez datuma). Može se kao pouzdan informator uzeti pomenuti članak u „Pozorišnom listu”. beleži da je Meri Podhraski „nesumnjivo jedna od najdarovitijih mlađih umetnica u zemlji”. od Mare Taborske do Arsenovićke. GLUMICA eri Podhraski! Prvi put sam to ime čuo (pročitao) krajem osamdesetih godina kada sam za štampu priređivao uspomene Svetolika Nikačevića na njegove međuratne pozorišne godine. piše Svetolik Nikačević. u razgovoru. a otac je „neki Italijan”. U ovo drugo Nikačević nije sasvim siguran. koja mu je u sedam sezona bila česta partnerka. blagovremeno se sklonio u Ameriku i mala Meri se. veli. Nekako baš u vreme dok sam se bavio rukopisom Nikačevićeve knjige Srećni dani. Ali.ESEJI Feliks Pašić MERI PODHRASKI. rodom odnekud iz Italije. januar. konsultovao glumicu kad je sastavljao njenu kratku biografiju: „Meseca januara 1909. Enciklopedija Hrvatskog narodnog kazališta (1969) beleži. godine rođena je u Zagrebu Meri Podhratska. pored živog oca. 1913–1941 (2005) Zoran T. od Žanke Stokić do Bobićeve. Igrao je. Nikačević se iz svog skopskog perioda s posebnom nežnošću seća dvadesetogodišnje crnke alabasterskog tena. da je Marica (Mary) Podhraski (Podhrasky) rođena 1909. apsolutni glumački talenat on ne pamti. Borivoje S. To ponavlja i u kasnijoj Istoriji srpskog pozorišta (1978/1979). pomenuo to ime: Meri Podhraski. Kao godinu njenog rođenja Stojković navodi 1908. majka joj se opasno razboli i bude prenesena u bolnicu na lečenje. slažu se svi izvori. U dvotomnoj knjizi Narodno pozorište Kralj Aleksandar I Skoplje. Mala Meri nije imala gde da ostane: odvedu je zajedno sa majkom u bolnicu. Otac. navodi i skopski „Pozorišni list” u portretu glumice Meri Podhraski (10/1940). Da je rođena u Zagrebu. Pavle Bogatinčević mi je. Ali nesreća je išla do kraja. i tačan datum: 21. Detinjstvo je nekako teklo. Zoran T. U bolnici su je 56 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 M . Majka joj je bila kazališna garderoberka. međutim. ali takav bogomdani. uz godinu (1909). o kome zna samo toliko da se zvao Ligori i da je bio trgovac. Četvorogodišnja Meri ostala je sama na svetu.

juna) i Ljudmile u Vanjušinovoj deci Najdjonova (5. U svakom slučaju. Ime joj zatim nalazimo među polaznicima Državne glumačke škole. Šesnaestog decembra 1924. nastupa u ulogama Štefice i Žužice. Lazom Lazarevićem i – Milivojem Živanovićem. Međutim. U Zagrebu igrala uglavnom manje uloge. Žilijet Vernej i Marijet od Plesan u Svadbenom maršu Anrija Bataja. maja 1925. Živanović – Hajduk. između ostalih. Stana u Vučini Milana Ogrizovića. Živanović – Hamlet. u režiji Radoslava Vesnića. Živanović – Ferdinand fon Mah. Tek joj je sedamnaest godina. Umesto da ode u Osijek. učenica glumačke škole. To je jedan od najtežih perioda njenoga života. igrala je neko vrijeme u HNK. Hildegard u Muzici Franka Vedekinda. Živanović – Klozner. Živanović – Litar. pokušao da uzme malu od njenih novih roditelja. slabo je vodila računa o maloj. „Ona se razvijala pred mojim očima i dostigla zavidnu umetničku visinu. koji ih i režira – Pred ispitom zrelosti i Cvjetnoj cesti – Meri Podhraski 27. Ni to nije tačno. Već kao gimnazijalka. Enciklopedija Hrvatskog narodnog kazališta beleži u tri reda: „Završivši u Zagrebu glumačku školu. Lela u Duhu naših dedova Riste Odavića. ona igra Julu u ispitnoj predstavi Mati Frana Galovića. Ljupka. Živanović – Luj Lanion. često i u ulozi njenog reditelja. igrala je Piriku. ona statira i igra u Hrvatskom narodnom kazalištu. koju režira njen profesor Joza Ivakić. Meri Podhraski putuje u Zagreb. temperamentna. Podhratskog. Meri Podhraski je treća generacija škole (1923/1924). ” U januaru 1928. ulogama Vlasnice u Blistavoj Žila Romena (14. po nekoliko godina mlađi od nje. Ofeliji je osamnaest. ” Od februara 1927. Laurenčićem i Božidarom Drnićem mesec dana kasnije igra u Cankarevoj Lepoj Vidi (Prvi student). Ligori.” Podatak nije tačan: Banjaluka nije prva. februara 1926. Trogodišnje školovanje završava 1926. ide iz uloge u ulogu. njegovi članovi spajaju se s onima u Osijeku kako bi se stvorilo Novosadsko-osječko pozorište. Jozo Laurenčić i Vjekoslav Afrić. Stanoje Dušanović beleži u svojim uspomenama: „Ja se sećam. U podeli su. Udesi stvar sa kumom i uzme malu sebi. Hamletu dvadeset sedam godina. Ofelija u Hamletu. Gotovo da nema podele u kojoj nije sa Živanovićem: Anrijeta u Lafu Tristana Bernara. Među prvim njenim ulogama je Pirika u Antoniji Menjherta Lenđela. Idom Pregarc. Najverovatnije je da je u Novom Sadu počela da igra u jesen 1926. Za kratko vreme nijedan glumac nije napravio tako sjajnu karijeru kao ona. već poslednja njena pozorišna stanica. tamo je i bilo mesto za nju. Ali sad se pojavljuje neka kuma koja se sažali na siroče i uzme ga k sebi. U međuvremenu. posle svršenog dramskog konzervatorija u Zagrebu” – sećao se dr Branislav – Brana Vojinović. dražesno lepa. kao da je danas gledam. ministra prosvete. „Došla je u Novi Sad kao devojčica. Đurđa u Božjem čovjeku Milana Begovića. u Antoniji Lenđela. jer kuma. Borivoje Stojković navodi da je prvi put na njegovoj sceni nastupila 2. Tako je Meri Podhratska stekla roditelje i svoje današnje ime. (Kafana „Borov park” – sećao se fotograf ZoJESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 57 . U dva kratka komada Milana Begovića. i sama siromašna. jula). Posle završene glumačke škole Meri Podhraski dobija angažman u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu.” Usvojena kći nadzornika statista i pozorišnog oružara završava u Zagrebu osnovnu školu i četiri razreda gimnazije. ali tada se pojavilo pitanje: dokle tako? Bude doneto rešenje da se ona uputi Domu da nahodčad jer. a pored toga i nebrižljiva. Igra s Dimitrijem Spasićem.MERI PODHRASKI. Kako je ovi nisu hteli dati. S Afrićem. Jovanom Gecom. GLUMICA neko vreme zadržali. Piscu članka u „Pozorišnom listu” priznaje da ne može da objasni zašto je to učinila. a zatim nastupala u Banjaluci. a u decembru s Ervinom Dragman u komadu Njih četvoro Gabrijele Zapoljske (Žena). upravnik novosadskog pozorišta. žena nadzornika statista i oružara zagrebačkog kazališta. Žan u Iskušenju Šarla Merea. U Tolstojevoj Ani Karenjinoj igra Barbu. Božena Kraljeva. Jednoga dana – posle dve godine – pojavi se njen pravi otac. koja je pri Hrvatskom narodnom kazalištu otvorena 1920. Živanović – Direktor kaznenog zavoda. Rešenjem Milana Grola. i svojim prvim izlaskom na scenu već je bila osvojila srca svih nas. posle nekog vremena dolazi u Beograd i preko leta igra u pozorištu kod „Borovog parka”. koji se u međuvremenu vratio iz Amerike i. Ligori nije dočekao kraj suđenja: poginuo je u Osijeku kuda je bio otišao nekakvim poslom. te godine ima još jednu ispitnu predstavu: Igru smrću Averčenka (Ariša). saznajemo iz teksta u „Pozorišnom listu”. po svima pravilima. Jednoga dana kumu poseti njena prijateljica. Novosadsko pozorište formalno prestaje da postoji u aprilu. Živanović – Vučina. to se otvori spor i cela stvar dođe pred sud. valjda gonjen grižom savesti. i vidi malu Meri jadnu i žalosnu. u požaru nestaje barokna zgrada pozorišta koju je podigao Laza Dunđerski. U februaru je ona još u Zagrebu.

dok uloge dramske ljubavnice (la belle première) igra g-ca Meri Podhraski. Margareta Grethen u Geteovom Faustu (Mefistofeles –Živanović). Ana Gerst u Slepoj boginji Ernsta Tolera. Meri Olivijeri. u kome je bila smeštena nevelika sala za slučaj rđavog vremena. četvrtak – prva rasporedna. sa dva prekida. u sažetom izboru. Grofica u Automatu Momčila Miloševića. Ivana u Katinkinim snovima Todora Manojlovića. uz tromesečni izveštaj. romantičarsko-sentimentalni repertoar putujućih družina. uglavnom. Meri Podhraski u Skoplju od početka preuzima glavni teret repertoara. Saveta u Izbiračici Koste Trifkovića. Sa ono malo proba ona je davala genijalna ostvarenja. Žermina Ferio u Zaljubljenoj ženi Porto-Riša. godine kada joj se desio poznati maler zbog koga je prekinula angažman u Skoplju. Gospođica od Bel-Ila u Gospođici od Bel-Ila Aleksandra Dime Oca. N. između ostalih. glas. 58 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 pa se sav repertoarski teret svaljivao na nju. koja po svojoj pojavi. Krvav jagluk. izgrađena je prava pozornica sa svim potrebnim uređajima. Ana u Periferiji Františeka Langera… To su. jede i pije. „Ako se za nekog može reći da je bogom obdareni umetnik. Vojnović za . opet s Milivojem Živanovićem kao najčešćim partnerom. Anrijeta u Njenom kaprisu Žorža Bera/Luja Verneja. na sceni. na čijem je čelu Mihailo–Mika Ristić. Katarina u Pripitomljenoj zloći Šekspira. Dolora u Otadžbini Viktorijena Sardua. Margarita Gotje u Gospođi s kamelijama Aleksandra Dime Sina (Žorž Dival – Živanović). osećajnost. nedelja – kostimska proba. Olga Janković u drami Putem iskušenja Radoslava Vesnića. sa pevanjem – nema interesovanja. B. Za veći broj predstava istog komada – sem nacionalnih. Sofka u Nečistoj krvi Borisava Stankovića. svedoči da je njen brat na pozornici u bašti restorana igrao u toku leta 1929. Lioneta u Kneginji od Bagdada Aleksandra Dime Sina. uloge koje je Meri Podhraski odigrala u prvih pet skopskih sezona. konstatuje da teatru nedostaje par dobrih dramskih ljubavnika. sestra Ljubiše Jovanovića. to je bila ona” – piše Svetolik Nikačević u Srećnim danima. izraz. član Narodnog pozorišta. Dorćolska posla. Fib u Amerikanskoj jahti u splitskoj luci Milana Begovića. Klara u Ledi Miroslava Krleže. Kafanski stolovi bili su razmešteni u pravoj borovoj šumi. Zona Zamfirova. H. Anka u Debori S. igrao g. Opet se vratila u Skoplje i igrala do 1933. Žarko Kotrošanin i Meri Podhraski. Na njoj su izvođene prave pozorišne predstave i varijetski programi: Hajduk Stanko. „Trupa je sastavljena od odličnih beogradskih i putujućih glumaca. Ivkova slava. Mozentala. Koštana. svega nekoliko meseci. subota – proba s dekorom. Đido. komade u kojima je nastupao Ljubiša Jovanović: Stari kaplar. Devojka u Pustolovu pred vratima Milana Begovića. Miler – nalazila se na kraju današnje Kajmakčalanske ulice. utorak – premijera! Predstava može da ide najviše pet puta. samo je još isuviše mlada. Uz omanje zdanje. ” Lepša Brančić u komadu U zatišju Uroša Dojčinovića. Petrovića. organu. ” Milena Jovanović-Nikolić. ” Premijere izlaze kao na tekućoj traci – svake nedelje jedna. a u trupi su čuvena Olga Ilić i razni glumci bez angažmana. Tri bekrije. zaista. Nema publike. Posle sedam meseci teškog života bez angažmana. Regana u Šekspirovom Kralju Liru. Čučuk Stana… Miler: „Žao mi je što ne mogu navesti nijedno ime aktera predstava. „Uloge dramskih ljubavnika je. Dezdemona u Šekspirovom Otelu (Otelo – Živanović). Tolstoja (Feđa – Živanović). na mesto upravnika Narodnog pozorišta Kralja Aleksandra I u Skoplju dolazi dr Branislav Vojinović. petak – druga rasporedna. ali bih smeo da tvrdim da su u njima 'tezgarili' mnogi tadašnji poznati glumci. „Bog i priroda su joj sve podarili: lepotu. Ali u Sarajevu se nije dugo zadržala. sem ako nije nešto izuzetno. Na kraju godine Vojinović. sva u staklu. Marmeladova u Zločinu i kazni Dostojevskog (Porfirije – Živanović). ) Krajem sezone 1927/1928. Pariska sirotinja. ” Milena Jovanović-Nikolić navodi. „Pozorišni list”: „U Skoplju ostaje bez prekida sve do 1932. koji 'pali' kod publike koja sedi u bašti za stolovima. Kiti u Mojoj bebi Margarite Mago. On obnavlja predstavljačko osoblje. angažuje je g. pred kraj sezone. A bila je dugo jedina dramska heroina. Roksana u Siranu de Beržeraku Edmona Rostana (Sirano – Milivoje Živanović). godine. Žena u Pucnju iz publike Petra S. Angelika u Gospodi Glembajevima Miroslava Krleže (Leone – Živanović). ponedeljak – generalna. Liza u Živom lešu L. kada joj odjednom padne na um da usvoji ponudu sarajevskog pozorišta i da ode tamo. Meri Dagan u Suđenju Meri Dagan Bajarda Vilera. stvarala je. Milivoje Živanović.ESEJI ran A. Rođena dramska glumica. a među onima koje dovodi iz Novog Sada su Milivoje Živanović. fizičkoj lepoti i stručnoj kulturi ima sve uslove za to. između ostalog. Nikačević to ovako opisuje: „Sreda – čitaća proba. Koštana. ” Iako mlada. igra se pretežno stari. čiji se snažni dramski talenat sve jasnije upućuje ulogama mladog heroja (jeune heros) i koji ove uloge igra samo po nuždi.

Podhraski bila je u svom štimungu u Amerikanskoj jahti i igrala je s oduševljenjem i finijim nijansama. umela iskreno i vrlo inteligentno proživljavati. vesele Merike”. da bar ta dva. (…) G-ca Podhraski takođe daje ponekad snažne akcente. U francuskim komadima. jer mu se činilo uputnije da se kao Ana na skopskoj pozornici pojavi izvrsna tragetkinja Meri Podhraski. došla u Beograd i dobila angažman u Sekciji za Dunavsku banovinu Narodnog pozorišta u Beogradu. Ako ga je u komadu volela. a najjaču impresiju ostavlja u ulogama infernalnih zavodnica. koliko traje igra. Petar Mitropan u „Južnom pregledu”. ” Nije. u Skoplje dolazi Bojan Stupica.novosadsku sekciju. ” (O „poznatom maleru” nešto kasnije. piše. ako ga je mrzela. godine: „G-ca M. ali nedovedenu do punog izražaja. ” Petar Petrović Pecija piše. krajem 1933/1934. ” Godine 1932. ona ga je stvarno volela. I meni se tada činilo. U JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 59 . Stanoje Dušanović svedoči da se vratila „kao bleda senka one ljupke. ulogu Ane. dala je u Hanibalu. takođe 1931. lektor skopskog pozorišta. takođe još neproverenih glumačkih sposobnosti. o tome zapisuje: „Već pri prvoj podeli je došlo do nesporazuma upravnika i reditelja (Brana Vojnović. naročito s obzirom na njeno slabo poznavanje jezika. ona ga je odista mrzela. Živojin Petrović. ” Stupica i Severova kratko su se zadržali u Skoplju. ” Zanimljivo je sledeće Nikačevićevo zapažanje: „Meri Podhraski živela je i disala sa svojim partnerom. kao najbolju. Režira Anu Karenjinu. dva i po sata. Milivoj Pavlović u „Srpskom književnom glasniku” 1930. ) Posle kratke sarajevske epizode. sigurno podržati. Svetolik Nikačević se ne dvoumi kada među partnerkama koje je imao u svom glumačkom veku. kao Blanš i Betina. G-ca Meri Olivijeri gos- Meri Podhraski podari skopskom binom i publikom kad se daju komadi s pevanjem. najprisnijoj partnerki. kao u nekoj svetloj bračnoj zajednici koju može da raskine samo smrt. bila je hladna i vezana. složene uloge. Bojan Stupica). da bi za Savu Severovu bilo bolje da počne skromnije. ” Godinu dana kasnije Mitropan se osvrće na stanje u ženskom delu skopskog anasambla: „Od 'prelaznog' i mlađeg ženskog osoblja g-ce Lj(ubica) Dragić i M. nažalost. u pregledu oktobarskih događaja 1930. ali je ona sva i potpuno u psihološkim tumačenjima Meri Daganove”. godine: „G-ca Podhraski je nositeljica teških salonskih i seoskih dramskih uloga. da njegove reči ne odzvanjaju u prazno već u njoj nalaze odjeka. da je „g-ca Meri Podhraski tragične. novosadskoj i skopskoj. koja je postojala samo jednu godinu. zabeležena ni reč svedočenja Milivoja Živanovića o njegovoj dugogodišnjoj. lepe. kada zna da će ga ona. u svakom trenutku. ona je umela dati realnosti i jednoj romantičarskoj kreaciji kao što je Čučuk Stana. u ovom slučaju spuštanje zavese. sa krizama duševnim i ustalasanim efektima. Podhraski dele među sobom salonske i seoske dramske uloge. Mestimično reljefnu i interesantnu Amitis. između ostalog. Mladi. njena duša odgovara njegovoj. kao u stvarnom životu. izdvaja Meri Podhrasku: „Divno je osećanje glumca kada u partnerki ima sigurnog saradnika. ali više polaže na spoljašnje efekte. ali će upravnik pristati na jedvite jade. još neiskusni i nepotvrđeni reditelj zahtevao je za svoju suprugu (Sava Severova). Meri Podhraski je napustila Skoplje. u kojoj je ostala nekoliko meseci i onda dobila ponovo stalni angažman u Skoplju.

neposredne u glumačkim evokacijama. Dočekana je s uzvikom: 'Dobro došla!'” Osvrti na predstave skopskog pozorišta. s pravim umet60 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 ničkim zanosom.” U Istoriji srpskog pozorišta (1978/1979) Stojković proširuje ocenu: „Podhraski je bila glumica velike stvaralačke snage. Ta skica je neodvojiva od lika glumice sačuvanog na nekoliko fotografija: krupne oči. sugestivna i osećajna: „G-ca Meri Podhraski svojom pojavom. darom. Gluma Meri Podhraski. ćudljive i malo histerične savremene studentkinje. jak temperamenat i izvanrednu moć uživljavanja. savršenim umetničkim nervom ulogu Roksane. ” (Devojka u Pustolovu pred vratima Milana Begovića). koja žudi da ispije do dna sablažnjivu čašu zadovoljstva i s očajanjem lomi i svoju i tuđu sreću. osim što je raznovrsna u izrazu. ona je osvetlila ulogu kapriciozne i ekstravagantne. ” (Fani Brandl u Uličnim muzikantima Pula Šureka. Obaveštava Živojin Petrović: „Kao uteha za gubitak bračnog para Severova–Stupica. potresna patnica sa jakim dramskim ekspresijama. kao Katjuša Maslova u Tolstojevom Vaskrsenju. vešta i inventivna u preobražajima. Objašnjavajući komplikovanu ulogu Etel. ili vedro biće puno poleta i životne radosti. drukčija. sa razdeljkom po sredini. uvek nova. Sve je to ubedljivo svedočilo o njenom bogatom unutarnjem životu. umetnički obojenim intonacijama i psihološkim nijansiranjem.” (Roksana u Rostanovom Siranu). ali nikad nije delovala rutinerski suvoparno i stereotipno. s vanredno prijatnom i nametljivom pojavom. Svoj utisak o glumi Meri Podhraski Borivoje S. Stojković 1936. ” (Olga Janković u komadu Putem iskušenja Radoslava Vesnića). 1936). ” (Zaljubljena žena Porto Riša). što deluje impresivno do te mere da se ima predstava istinskih životnih zbivanja”. Žerminu Ferio. ” Kritičari naročito ističu njenu sposobnost uživljavanja: „Ona se dublje uživela u dušu kapriciozne. ” (Elga u Elgi Gerharta Hauptmana). gusta crna kosa. 'Lepa zvezda naše pozornice'. dala je ulozi Ane sugestivnu igru koja se ne zaboravlja lako. ona već igra uloge u kojima otkriva „vrlo finu i složenu ustreptalost unutarnjeg života. koliko god oskudni kad je o glumcima reč. igrala je g-ca Meri Podhraski. neposredna je. ” Kada Svetolik Nikačević 1929. primećuje se da „intuicija kod nje govori ubedljivošću preživljenih momenata. sredinom novembra vratila se u Skoplje. „S urođenom sklonošću ka istinskom preživljavanju. Podhraski ima finu osećajnost i živu maštu.ESEJI međuvremenu se iz Sarajeva vratila Meri Podhraski. g-ca Podhraski je dala karakter izvučen iz samog života. duboka u doživljaju. usledila je vest o neočekivanom povratku jedne bivše članice. „Izvrsna je bila g-ca Meri Podhraski. iskrene i tople osećajnosti. ali u isto vreme i inteligentne bogataške ćerke. posle tromesečnog boravka u Sarajevu. Kratkom portretu u Istoriji srpskog pozorišta 1936. upoznaje dvadesetogodišnju lepoticu alabasterskog tena. Podhraski je umela da bude nežna lirska ljubavnica. ” (Etel u Automelodiji Anđelka Štimca). lakim slobodnim držanjem. davši joj prilično nerva. o velikoj stvaralačkoj snazi. „G-ca Podhraski je ulogu Sofke savladala sa mnogo uživljavanja. o lepoti imaginacije. „Jedina je g-ca Meri Podhraski uspela da se otrgne od neodređenosti i da ličnost Elge obeleži životnošću. pomažu da se stvori ram za skicu slike o Meri Podhraski. pri čemu je njena bogomdana darovitost bila stavljena u službu pravilne i životne interpretacije. prefinjene artističke prirode. impozantna heroina klasičnog ili romantičarskog repertoara. ukusom i jakim osećanjem za meru na pozornici. najzad o raznovrsnim raspoloženjima koja su . ” (Lesli Stanli u Pismu Somerseta Moma). g-ca Podhraski je celu ulogu nosila osećajno i ubedljivo. ” (Ana u Periferiji Františeka Langera). odnosno oživotvorila. Stojković dodaje sledeću rečenicu: „Podhraska je usto vrlo lepa glumica. To je bila glumica koja je vrlo mlada svestrano zanatski savladala i ovladala tehnikom glume. „G-ca Meri Podhraski je imala jedan od najlepših svojih glumačkih trijumfa. Uživljavanje je neodvojivo od životne uverljivosti: „Zaljubljenu ženu. gamenski osmeh. sa sposobnošću da svoja umetnička preživljavanja prenese na gledaoce. koja bogatu skalu svoje umetničke osećajnosti izražava iskrenošću predstavljanja i koja lirske nijanse izvlači prirodno. Zahvaljujući mogućnosti da se saživi sa svakom rolom i da tumači preživljavajući na sceni sve momente. „G-đica Meri Podhraski podvukla je. ” Kada se kaže da je Meri Podhraski. kako su novinari nazivali Meri Podhraski. godine sažima u dve rečenice: „Ona raspolaže s retkom inteligencijom. Borivoje S. zanimljiva i naročito prirodna u izražajnim sredstvima. dala veliku umetničku kreaciju. Ona je u svakom trenutku potresno i samopregorno živela i nadahnuto stvarala na sceni nepogrešivim umetničkim nagonom. kome je umetnost jedini put da se izrazi. „S mnogo iskrenog uživljavanja i emocionalnih senčenja izvela je svoju komplikovanu ulogu g-ca Meri Podhraski.

usled preterane upotrebe kokaina. upućena je u Beograd na dalje lečenje. „Još istog dana uveče g. usred lečenja. čime su se punili senzacionalistički novinski stupci 'Pravde'. ” „Skopska scena” javlja 18. piše on. Podhraska se. Najpre se 10. blagajnika teatra. Čuljkovića koji je prekinuo njeno lečenje i neizlečenu je vratio u Skoplje. po izjavi koju mi je dao dr Stojimirović. kao rođena glumica. vanredno lepo vaspitana. g-ca Meri Podhraski. Radenković mi je telefonirao da g-ca Podhraski neće ni po koju cenu da ostane u sanatorijumu i ja sam još iste večeri uputio telegram upravi Sanatorijuma. ” Ono o čemu se u pozorištu znalo. početkom ove godine. i ne sme za izvesno vreme napuštati postelju. „Jednostavno. Uprava pozorišta je. (…) G-ca Podhraski sama je želela da ode iz Skoplja i da potraži leka svojoj glavobolji. ” Upravnik obaveštava da je glumica smeštena u beogradski Sanatorijum dr Stojimirovića. gde se ponovo odala burnom životu koji je živela. ozbiljnije je obolela. u kome sam tražio da g-cu Podhraski predadu njenom prijatelju. potpaljivala vatru u svojoj furuni. Jovanović) „Pravda” javlja da je Meri Podhraski dospela u jedan beogradski sanatorijum za duševno obolele i navodi imena onih koji su je smestili među umobolne. Međutim. izašlo je na glas kada je 1934. Svetolik Nikačević želi da naglasi da se Meri Podhraski.MERI PODHRASKI. a i sa njima je. koji se obavezao i pred Uduruženjem glumaca i Upravom Sanatorijuma da će pod svojom punom moralnom i materijalnom odgovornošću preduzeti staranje o njenom daljem lečenju. ” (Zoran T. ja sam vrlo često prelazio preko njenog stalnog odavanja burnom životu van Pozorišta. pre nego što se ovo desilo. GLUMICA proisticala iz dubokih doživljavanja. u listu oglašava upravnik Brana Vojinović: „Upravnik Narodnog pozorišta u Skoplju o slučaju primadone g-ce Meri Podhraske”. (…) Redak talenat. po njenoj želji. Ona je. oko šest meseci uzimala kokain koji joj je davao jedan poznati skopski apotekar. nažalost. generalnog sekretara Udruženja glumaca. stoga. ” Nekoliko dana kasnije „Pravda” nastoji da završi raspravu tekstom: „Slučaj Miroslava Golubovića. međutim. Golubović je naveo ime skopskog trgovca M. marta 1934. 'Politike' i drugih listova. stvarala na sceni i s malo proba davala genijalna ostvarenja. sem svojih uloga. ” (Premijera AutomeloJESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 61 . Uprava je. Neprestano je govorila o samoubistvu i plakala za najmanju sitnicu. posle nekoliko dana. A zbog svega toga. u zimsko doba. nikad nije pročitala nijednu knjigu. javila da ne želi više da ostane u sanatorijumu. g-ca Podhraski je počela naglo da slabi i da odsustvuje sa proba. Vojinović piše: „G-ca Meri Podhraski je kod mene već devet godina. na koju se poslednjih dana stalno žalila. da lično razgovara sa koleginicom i izvesti da li ona zaista želi da napusti lečenje. Prijatelji i kolege g-ce Podhraski često je obilaze i nadaju se da će je uskoro videti zdravu i veselu. Postoji opasnost da se kod g-ce Podhraski ponovo probudi nagon za kokainom. oslanjala samo na svoju prirodnu obdarenost. Vojinović je zamolio Dušana Radenkovića. ” Sledi demanti Miroslava Golubovića: „Dr Andra Nikolić je izjavio da je primadona g-ca Meri Podhraski težak nervni bolesnik. Nije. još od kada sam bio upravnik Pozorišta u Novom Sadu. odmah preduzela mere da potraži leka svojoj prvoj glumici. (…) Taj brzi prekid lečenja. što mi je ona sam priznala. novembra 1935: „Prvakinja drame skopskog pozorišta. izdvajajući posebno Miroslava Golubovića. obelodanjeno da je gospođica Meri Podhraski upućena na lekarski pregled s koga se vratila s poštedom od sto dana i dijagnozom „depression nerveuse (cocainom et morphinom)”. a u čaršiji šuškalo. ništa radila na ličnom obrazovanju. ” Kada kaže da je. blagajnika Narodnog pozorišta u Skoplju”. To bi bilo katastrofalno i mora se na svaki način sprečiti. verovatno morati da odloži. vladala svojom lepo intoniranom i pravilnom dikcijom kao odličan muzičar svojim nenadmašnim instrumentom. Za mene je bilo glavno da je ona bila vanredna glumica i takva koleginica da su je voleli svi članovi i članice Pozorišta. Zbog toga će se i premijera Automelodije. sve je to činilo vrline ove mlade umetnice. Davali su joj ih bogati skopski trgovci i njeni moćni zaštitnici. nikako neće biti dobar. specijaliste za lečenje te vrste bolesti. Glumica priznaje da je. zatim. Noćima ona nije mogla da spava. jer on ne znači definitivno njeno ozdravljenje. Ređaju se odgovori na tekst u „Pravdi”. Nije slučajno od slučaja Meri Podhraske napravljen slučaj Miroslava Golubovića. Risto Stefanovski u knjizi Teatar u Makedoniji piše: „Od svega bilo je jasno jedno: Meri Podhraski je duže vreme uzimala narkotike. u kom komadu g-ca Podhraska igra glavnu ulogu. ali njen boravak u beogradskom sanatorijumu i prekid lečenja izazvao je vidno interesovanje javnosti. intervenisala kod Ureda za osiguranje radnika da joj se stvori mogućnost lečenja od kokainomanije. „Pošto nije mogla da radi.

ESEJI

dije Anđelka Štimca održana je 3. decembra 1935. ) Godinu dana kasnije, 26. oktobra 1936, u „Skopskoj sceni” čitamo: „G-đica Meri Podhraska, prvakinja naše drame, dobila je, po savetu lekara, jednomesečno bolovanje usled slabog zdravlja. Ona je odmah otpočela sa lečenjem, te se za izvesno vreme neće moći pojavljivati pred našom publikom. ” Časopis u decembarskom broju obaveštava da je „prvakinja naše drame, g-đica Meri Podhraski, uspešno završila svoje lečenje”: „Sada joj je preporučena još petnaestodnevna kućna nega, nakon koje će se ponovo pojaviti na našoj sceni, i pružiti svojom igrom mnogobrojnim poštovaocima njenog talenta veliko umetničko uživanje. ” „Skopska scena” 5. aprila 1937, u 25. broju: „G-đica Meri Podhraska, prvakinja našeg pozorišta, koja je bila teže obolela, nalazi se na lečenju u Beogradu, u sanatorijumu D-r Ignjatovskog. Njeno lečenje tamo ima velikog uspeha, ali će ono ipak trajati duže vremena. ” Vraća se još jednom na scenu, kao Miki u komadu Život je lep Marsela Ašara. Kritika, još jednom, pozdravlja njen povratak: „Posle toliko dugo očekivanja javila nam se u ovom komadu kao junakinja g-ca Meri Podhraski da i ovoga puta još jednom potvrdi koliko je to naše očekivanje bilo s razlogom. Ona je lako i savršeno ubedljivo nosila svoju ulogu za sve vreme. ” Sve češće poboljeva. U maju 1939. pozlilo joj je posle premijere Šekspirove Zimske bajke, pa ju je u ulozi Pauline zamenila Mimi Predojević. Ministarstvo prosvete potvrđuje 7. septembra 1940. predlog Uprave za plate osoblja pozorišta. Plata „omiljene tragetkinje” Meri Podhraski je među najnižima u ansamblu: 1. 500 dinara. Pero Jovanović, Anđelko Štimac i Josif Srdanović imaju po 2. 800. Te godine, 1940, igra tri uloge: Ružu u Požaru strasti Josipa Kosora (3. septembra), Stanojku u Hadži Đeri Dragutina J. Ilića (17. septembra) i Anicu u Ekvinociju Ive Vojnović (12. novembra). Posle izbijanja rata napušta Skoplje i odlazi u Banjaluku. U banjalučkom pozorištu 8. novembra 1941. u Veroniki Desnićkoj Josipa Eugena Kumičića tumači ulogu Barbare Celjske, a nedelju dana kasnije oprašta se od scene kao Ogrizovićeva Hasanaginica. Umrla je 9. februara 1942. u Banjaluci. Imala je tek nešto više od trideset tri godine. 62
TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008

„Alkohol i opijum su razorili njen mladi organizam”, piše Stanoje Dušanović u svojim uspomenama. „Upropastili su je alkohol i droga”, govorio je Pavle Bogatinčević. „Suviše je volela život, a nadasve ljubav” – piše Svetolik Nikačević u Srećnim danima. „Ona je bila dete ljubavi i posvećivala joj se u svim svojim slobodnim i neslobodnim časovima. Takvu vrstu posvećenosti naučnici nazivaju nimfomanijom, ali ja nisam siguran da je to kod nje baš to. Nimfomanke se obavezno ne zaljubljuju, a Meri je bila velika zaljubljenica. Često je menjala muškarce, ali je u svakoga od njih bila zaljubljena. Dok je trajalo, volela je. Ali, nijedna ljubav, ma koliko velika i vatrena, nije uspela da je odvoji od njene najveće ljubavi – pozorišta. ” Odigrala je repertoar za nekoliko glumačkih života, a i život je ispunila emotivnim intenzitetom za nekoliko života. Meri Podhraski! Prohujala je pozorišnom scenom kao kometa i pala kao sprženi meteorit. Glumica veća od slave koju nije ni doživela. Još jednom Svetolik Nikačević: „Bila je veliki drug. Sa svojim siromašnim ljubavnicima delila je i poslednji dinar, a od bogatih nije htela da uzme ni pare. Želela je da bude slobodna, slobodna od svake obaveze. Umrla je u bedi. Ostavila je za sobom uspomenu na božanstvenu glumicu koja bi, da su bile drugačije prilike i da je ona sama bila drugačija, pod drugim podnebljem zasijala na umetničkom polju kao jedna Greta Garbo. ”

SAVREMENA SCENA: KRITIKE
Bojana Janković

NEMAČKA LEKCIJA

BITEF 2008. Štifterove stvari reditelj: Hajner Gebels Teatar Vidi (Lozana) Manjak prostora reditelj: Kristof Martaler Rote Fabrik (Cirih), GmbH (Bazel) Persijanci reditelj: Dimitri Gočev Dojčes teatar (Berlin)

ve od tri predstave reditelja s nemačkog govornog područja iz selekcije 42. Bitefa stoje s oprečnih strana čuvene rečenice Pitera Bruka da je za pozorište neophodan i dovoljan (da parafraziramo) jedan čovek koji prolazi praznim prostorom dok ga drugi posmatra. Hajner Gebels je svoju predstavu Štifterove stvari lišio glumca, moguće jedinog pozorišnog elementa koji nikada nije doveden u pitanje; Dimitri Gočev, s druge strane, odrekao se ambicioznih rediteljskih postupaka i pustio da veliki deo tereta Eshilovih Persijanaca padne na leđa četvoro glumaca. Ove dve predstave gotovo dijametralno suprotnih rediteljskih poetika i estetika tako nam možda otrkivaju šta sve potpada pod termin „nemačkog pozorišta“. Protagonista Štifterovih stvari zapravo je velika, pokretna umetnička instalacija iz koje izrastaju velike grane, sastavljena od pet otvorenih klavira, čije su „utrobe“ okrenute ka publici, zatim pravih i improvizovanih udaraljki, te mehanizama koji pokreću ovaj komplikovani instrument. Ovom glavnom glumcu Gebels pridružuje odlomke iz tekstova Adalberta Štiftera, austrijskog pisca koji je živeo sredinom devetnaestog veka. Štifterovo pripovedanje prepuno je preciznih i virtuoznih opisa pejzaža: ove, do najsitnijih detalja razrađene, slike čoveka guraju u drugi plan, dok glavna uloga u njegovim pričama pripada zemlji, flori i fauni. Stanje prirode kao da zamenjuje psihološke etide, a čovek i priroda kao da se dopunjuju. Predstava Hajnera Gebelsa započinje sličnom, gotovo savršenom simbiozom, pa pred nama iz muzike koju stvara njegov „glumac“ izrasta drveće. Ova idila, međutim,
JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145

D

63

Štifterove stvari u režiji Hajnera Gebelsa

ubrzo se urušava: prirodne pojave – nepogode, vetar, led, reke – stvaraju se veštačkim, pozorišnim specijalnim efektima, nevidljivim mehanizmima hladnih kutija od fiberglasa. Intervju s Levi-Strosom u kome poznati antropolog priznaje da ljude smatra poprilično lošim društvom, te stoga više voli da uživa u samoći, sukobljava se s ritualnom muzikom Papue Nove Gvineje, mesta gde civilizacija još nije u ratu sama sa sobom. Iz Gebelsove predstave kao da izranja filozofsko-ekološka poruka: naše nebetonsko okruženje više nije naše ogledalo, veze su fatalno narušene. Ova predstava redukuje Brukovu definiciju pozorišta; Gebelsu na sceni nisu potrebni ljudi od krvi i mesa, samo skulptura, neka vrsta mehaničke verzije Kregove supermarionete, koja će nam se na kraju, sasvim nenametljivo i poslušno, i pokloniti nekoliko puta. Sposobnost rasuđivanja, odlučivanja, maštanja, reditelj traži s druge strane rampe. Štifterove stvari su niz muzičkih, glasovnih i vizuelanih asocijacija, koje svoj smisao dobijaju tek u interakciji sa svakim gledaocem pojedinačno. Iako mu nedostaje ansambl ili bar jedan živi izvođač, ovo delo je zapravo imanentno pozo64
TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008

rišno. Pozorište je sinkretična umetnost, a Gebels uspešno sjedinjava Baha i ritualnu muziku, modernu instalaciju i sliku Paola Učela, dokumentarne radio zapise i snimljene delove Štifteroviih romana. Zato ova predstava ne pripada nekom muzeju savremene umetnosti, već sceni, publici koja neće dobiti nijedan semiološki zicer, već poziv da u ritualnoj tišini i mraku pozorišne sale spaja slagalicu Gebelsovih simbola. Napisana 472. godine pre Hrista, samo osam godina posle pobede grčke vojske kod Salamine, Eshilova drama Persijanci je jedina nama poznata antička tragedija koja se bavi događajima iz petog veka pre Hrista, a ne mitovima i davno završenim ratovima. Najstarija sačuvana drama tako je i prvi primer političkog pozorišta. Pred nama ne defiluju ponosni heroji nacije, grčke vojskovođe nigde nisu pomenute imenom, pa se pretvaraju u bezličnu masu surovih ratnika, a pred slikom do nogu potučenog naroda patriotsko likovanje nad trijumfom gotovo je zabranjeno: osionost zbog koje su Persijanci kažnjeni sutra može koštati i Grke. Dimitri Gočev nam nikada ne dopušta da zaboravimo

reditelj pravi detaljnu scensku analizu konkretih likova. ali kroz nju provlači tanane niti arhetipskog i savremenog. pod sve jačim i jačim svetlom reflektora. bezobzirna. Darijev duh (Volfram Koh) paradigma je velelepne prošlosti koja je od novih generacija načinila nezajažljive. iz nje eksplodira dijabolični trijumf. nervnom slomu čitave zemlje koji se pred nama odvija. za obične građane nema mesta na sceni. Atosa (Almut Zilcher). jedinim elementom scenografije (Mark Lamert). svojoj naciji gotovo ponosno saopštava da je rat vođen uzalud. Kraljica majka. dobija zlatni sjaj i s neshvatiljivom dozom ratobornosti i samouverenosti prepričava svoj ratni debakl retorikom pobednika. JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 65 . uglađenim prijemima i koktelima. otkrije da je njen sin. za razliku od mnogih drugih. Nju preuzima kraljevska porodica. koji. sabrana i suzdržana. međutim. Kada. Dok u savršenim smoking pantalonama. Pred velikim pokretnim zidom. savršena slika profesionalne plemkinje. krvoločne osvajače. savršeno spakovana u smokinge i male crne koktel haljine: o budućnosti zemlje kao da se odlučuje na svečanim. ali bez košulje. u sudaru s izveštajem s ratišta ostaje istrenirano mirna. uglađen i savršeno pripremljen. No. egoistična elita. na primer porodica. Margit Bendokat pušta da predstavnik hora balansira između urođenog strahopoštovanja prema Kserksu i predosećanja da je poraz neminovan. preživeo. čim vesti o porazu stignu do Persije. kao da je tom jednom rečenicom izbrisana katastrofa koja se dogodila. a ne braneći svoju zemlju. već samo lične pobede ili poraze. malignu energiju svakog velikog vladara iz celokupne istorije. svedenoj radnoj haljini. u siromašnoj. Kserks pomalo podseća i na odlazećeg predsednika SAD. hipnotičnog patriotizma i svesti da u ratu može da se izgubi mnogo više i konkretnije od teritorije ili ponosa. čija autistična sujeta ne registruje ni na trenutak broj mrtvih. Hor je sveden na ženu iz naroda. ali isto tako oštro odvaja poraženi narod od poraženih vladara. Ovoj studiji poraženih.Štifterove stvari u režiji Hajnera Gebelsa da su Persijanci pobeđeni u osvajačkom pohodu. bivši i sadašnji vladari bore se za što više prostora na istorijskoj pozornici. ona se gotovo šunja po sceni u prisustvu vladarske porodice. Kroz četiri duga monologa na koje je drama svedena. uz gipsane osmehe. Gočev pristupa sa ciničnom distancom. Kserks Samulea Fincija ima ubitačnu.

Njihov privatni rat počinje kao slučajni incident. učestvuju onoliko koliko bi se to zahtevalo i od glumca. racionalno ili emotivno. dva anonimna suparnika. mrmljajući kao La Linea. u kojoj se. odabrao je da pliva u sigurnim vodama svog već decenijama prepoznatljivog reditelj66 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 skog stila. Štifterove stvari i Persijanci nude nam ono što možda najviše i očekujemo od nemačkog pozorišta: rediteljsku inovaciju. međutim. u kome više nema ni trunke racionalnosti. Kristof Martaler. već samo sumanute strasti da se pobedi. jer zvuči kao da je izvađen iz naftalina. ove paradigme svih bolesti modernog društva spremne su da se podvrgnu bolnim kvazikozmetičkim intervencijama. U pokušaju da dostignu svoj fizički i duhovni ideal. a završava se mahnitim. Za razliku od ove dvojice autora. izgladnjivanju i mnogim drugim vrstama torture. obojene su staromodnom new age spiritualnošću. statičnu i minimalističku predstavu koja bi se čak mogla staviti u postdramsku fioku. od Eshilove tragedije napravi emotivno nabijenu.Manjak prostora u režiji Kristofa Martalera Predstava započinje slepstik scenom. uz pomoć pažljive ali ne i drastične adaptacije (Peter Vicman i Hajner Miler). Dimitri Gočev uspeva da. što duže živog tela. uz malu. te tako zarade blaženstvo na ovom ali i onom svetu. a tekst koji pacijenti „Visinsko-nizinske klinike Dr dr Blezi” izgovaraju s komičnom količinom posvećenosti i ozbiljnosti gubi na duhovitosti. Ritam predstave povremeno je nepodnošljivo razvučen: kada jedan od likova potroši gotovo pola sata da svojim . s različitih strana zida – granice između bilo koje dve zemlje – uporno bore za svaki sentimetar scene. jedna od legendi Bitefa. ali nedovoljnu primesu moderne opsednutosti nutricionističkim pravilima i kalorijama uopšte. besmislenim trčanjem ukrug. Ostaje utisak da na temu večnog podmlađivanja i podjednakog straha od života i smrti reditelj nije imao nijednu novu opservaciju. Njegova predstava Manjak prostora povremeno deluje kao gomila već viđenih tema i scenskih rešenja. Intelektulizmi kojim nas ove spodobe gotovo konstantno spopadaju. zdravog. Hajner Gebels sebi daje slobodu da publiku istovremeno atakuje ukidanjem jedine netaknute pozorišne konvencije i zahtevom da u oblikovanju predstave. Apokaliptična banja okuplja crème de la crème hipohondara opsednutih idealom prelepog.

No. Jedna od završnih scena. ali bez trunke entuzijazma. Manjak prostora ima i duhovite i dramatične trenutke. Manjak prostora deluje neoriginalno. jedan je od rektih trenutaka u kome osećamo svu manijačnu. to i dalje ne znači da Martalera treba otpisati – čak i osrednja nemačka predstava i dalje je u svim svojim segmentima bolja od gotovo svega što se može videti na srpskom govornom području. dosada se širi s obe strane rampe. međutim.Persijanci u režiji Dimitri Gočeva sapatnicima prepriča svoja banalna filozofska zapažanja. kad god im se učini da neko od pacijenata klone duhom. u kojoj kompletan ansambl u grobnoj atmosferi izvodi Bahovu Pasiju svetog Jovana. S druge strane. sasvim sigurno. lajtmotiv predstave: pesmu Modern Talking-a You can win if you want dvojica zaposlenih na klinici izvode iznova i iznova. nedovoljno hrabro. jezivu posvećenost s kojom se posetioci ovog modernog lečilišta ustremljuju na smrt. uz savršeno falsetne glasove i prigodnu koreografiju. Najupečatljiviji je. JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 67 . možda i mediokritetski. U direktnom okršaju s druge dve nemačke predstave.

kotrljanja pravih bilijarskih kugli i Macinog uplašenog hoda na prstima zato što je svedok nasilja koje se u pozadini odvija. mučne pauze. Janežič proscenijum koristi kao mesto na kome će glavni junaci. Nasuprot ovom približavanju publici. u kafani bez gostiju. nema podrazumevanog naturalizma. za nijansu ispod. već i zarad prevaspitavanja publike koja je ovakav scenski. svako na svoj način. a i zato što se Janežič odlučio da ukine razgovetnost. u ovom regionu. gotovo sasvim sakriveni od oka gledalaca. u njenim dramama sve se često i zbiva negde na ničijoj zemlji. oblikovali su beznađe likova koji ne očekuju da im postane jasno ni zašto žive ni zbog čega pate. moći da saopšte istine o svom pustom životu koji bi nečim (možda) želeli da ispune. završava se pucnjem iz pištolja narednog jutra.SAVREMENA SCENA Slobodan Obradović ANTIUTOPIJA ŠUMA BLISTA Atelje 212 autorka: Milena Marković reditelj: Tomi Janežič remenski i prostorno novi komad Milene Marković Šuma blista započinje jedne večeri. reklo bi se. predviđenog za zabavljanje kafanskih gostiju. a odigrava se u nekoj bestragiji. demonima iz prošlosti i onima koji u tom ruiniranom zdanju čame u vidu zaposlenog osoblja. uveden je i titl koji publika sve vreme može da prati. uz pomoć mikrofona. Naprotiv. a uvede duge tišine. između stvarnosti i jednog bujnog sna. a on joj zatim u čašu isprazni svu žestinu iz flaše) navikla da gleda samo na gostovanjima na Bitefu. Segment predstave koji je postojao i u prvoj saradnji Janežiča i Markovićeve (Nahod V 68 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 . trgovcima belim robljem. Reditelj se toga odriče ne samo zato što su u pitanju sredstva koja bi u ovom slučaju predstavljala liniju manjeg otpora. pojedini prizori događaju se u pomoćnim scenskim prostorijama. znakovni minimalizam i statičnost (poput scene u kojoj odveć pijana Maca traži od Gazde da joj dospe još. u svratištu namenjenom slučajnim prolaznicima. U potpuno ogoljenom prostoru velike scene ne postoji ništa što skreće pažnju sa likova i glumaca. pronašao svog pisca… Janežičeva režija atak je na srpske pozorišne konvencije: nema šmiranja. poput onog kada Gazda šaketa Trenera razbijajući ga o bilijarski sto. u blizini neke granice. I Markovićeva i Janežič. Ili košmara. što se razaznaje preko prigušenih glasova. Čini se da je Tomi Janežič. Ne bi se moglo reći da je u pitanju sentiment s kojim se Markovićeva prvi put susreće. s povremenim kristalno jasnim naglašavanjem pojedinih replika. I taj poetizovani postupak kojim se spisateljica koristi da bi prikazala svet na izdisaju usaglašen je s predstavom koju je na velikoj sceni Ateljea 212 režirao Tomi Janežič. te je drama tako dobila na dimenziji tragičkog. šapat i mrmljanje (opušteno i neobavezno kao što se govori u kafani). koji ne žive na društvenoj margini već. koju verovatno ne bi posedovala u toj meri da se odigravala u nekoj namenski pravljenoj scenografiji. Finalni proizvod ove saradnje jeste hermetična predstava koja ne želi da brine o udobnosti gledalaca. Zbog tih udaljenih događaja.

gde je nekako više iskreno naivna. Oni su nekada bili ljudi. Gromove kompozicije poseduju raskošan raspon: od mračno kafanskih tonova (Macin song „Pevaljka“ koju u toku predstave čujemo dva puta. ruku na srce. A na nivou provokacije upućene zaparloženoj pozorišnoj sredini. oličen kamionom koji krči šumu. Đuričićeva prikazuje transformaciju nekada lepe. Svakako nije u pitanju predstava koja oduševljava na prvi pogled. Sirova poezija Milene Marković. ali Janežičev pozorišni mehanizam. Šuma blista blista od užasavajućih. Ništa više. On otpeva završnu pesmu i otprati u ništavilo jedan svet koji. Njima je dovoljno „da imaju šta da stave pod zub. ozbiljnih. čija uzdržanost ne nagoveštava ništa dobro. Ta Trenerova provala gneva postaje katarzična scena oslobađanja životne nelagode. stvorila je potresan lik žene čije se rastrojstvo može opipljivo pratiti po etapama. ne uvek ritmički visprena. u kojima se bajkovitost prepliće sa socijalističkim realizmom. ona je i neostvareni san koji umrtvljeno sedi na stolici. značajan deo repertoara Ateljea 212 koji nije ulepljen komercijalom. pred sobom imamo teatarsku antiutopiju koja se uklapa u onaj. s krunicom na glavi i crvenim balonima u ruci – bez ikakve iluzije o svetu u kome živi. prljavog. piše Markovićeva u jednom delu svoje drame. zahvaljujući njima. događa se prava provala emocije i energije. zbog čega će ga Trenera prebiti do smrti. snažno prebacuje rampu – svaki put kada je to potrebno. patetičnih i komičnih prizora. I likovi u Janežičevoj predstavi to potvrđuju. Priroda je lepa. ova predstava o bezizlaznosti postaje silovita. već od pijanstva ka potpunoj destrukciji alkoholom). izvode „male Mace“. žrtve sex-trafickinga (bivše sestre. da imaju nešto da popiju. znojavog. kuvano jaje i tu i tamo intimni odnosi“. Vlastimir – Đuza Stojiljković odigrao je s nekim unutrašnjim mirom. do horske pesme „Šećer za dušu“. Lik Srećka. govori o tranzicionoj promeni koja potresa i čupa ljudska bića iz korena. Nenad Ćirić tumači lik Gazde s osmehom banalnog osvajača ženskih srca. ali ne u drastičnim seksualnim prizorima. da bi se zatim sve vratilo u standardni. Jasna Đuričić. kukavicu. sada su samo u blatu do grla.Simeon izveden u Srpskom narodnom pozorištu) prisutan je i u predstavi Šuma blista. JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 69 . majke. Poslednji momenat napetosti u Janežičevoj predstavi jeste pojava poslovođe (lik koji u alternaciji tumače Lado Leskovar i Predrag – Cune Gojković). Dolazak kapitalizma. u maniru pankdodola. formalno postavljena u vidu songova (kompozitor Tomaž Grom). ona je i ojađeno pijana (glumica gradi svoj slik ne od trezvenosti ka pijanstvu. igrajući raspalu pevačicu Macu koja tumara kafanskim prostorom kojim je (pretpostavljamo) nekada suvereno gospodarila. a danas prilično istrošene Mace. preko pesama koje su nežne i dirljive (Srećkov song „Mili moji“). supruge…). dok Boris Isaković igra Trenera. Ona je i vulgarna. upotpunjuje egzistencijalnu prazninu junaka i. U jeftinom kostimu koji nepogrešivo otkriva kvalitet Macinog života (kostimograf Marina Sremac). onako kako je prikazan možda i nije zaslužio da postoji. gotovo umrtvljeni ritam (baš kako odgovara sudbini likova u drami). koji se pojavljuje onda kada ga niko ne očekuje (bitanga koja je u međuvremenu otkrila Boga i pretvorila se u bezazlenog čičicu). koju na vetrometini. a ljudi su grozni. prikazujući sva ustezanja čoveka koji bi hteo da bude što lojalniji: sve do trenutka kada mufljuz i trgovac belim robljem Lole (Srđan Timarov) ne pokuša da odvede Macu zajedno s ostalim prostitutkama. jednom u vidu rečitativa i drugi put uz muziku prilkom poklona). ruši kafanu i najavljuje izgradnju hotela na njenim temeljima. možda bolji u pojedinostima nego u celini.

ako ne računamo nekoliko rekvizita. bez scene-kutije i gotovo bez scenografije (Zorana Petrov). i. koji je savremen i krajnje sveden (trenerke. ali se. Don Đovani. Može se reći i najkonzistentniji. dva-tri podijuma i stepenište. i fabula osavremenjena. I kao što je u programskoj knjižici dat koncentrat radnje svake numere. su likovi s ovdašnjih splavova. potencirane do krajnosti u njihovim kretnjama. sada koncentrisala na jednu ideju i time ostvarila pročišćenu i zaokruženu predstavu. te u tom smislu delovale pretrpano. To nije faustovska figura iz devetnaestovekovnih tumačenja. On zavodi koga stigne. leži. tj. godine. neopterećena pauzama. naravno. koji je u katalogu likova Mocartovog libretiste Lorenca da Pontea označen upravo tako – mladić. uz Orfeja i Euridiku K. već mlad čovek koji prekoračuje sve moguće granice po cenu sopstvenog života. više nema. prikazanog u okviru BEMUS-a 2005. Svaka režija Cvejićeve očekivana je s velikom radoznalošću. a pogotovo od nekih ranijih koje su prosto vrcale od maštovitih rešenja. te noćne more operskog prikazivanja. u osnovnoj zamisli ostala na liniji Orfeja. zajedno s publikom. Prizori se brzo smenjuju i brzo odigravaju. tako se opera u celini maksimalno zgušnjava i sažima. i zato je tako savremen. helanke. hala III Beogradskog sajma ugogodišnje. . za razliku od te režije. usuđuje se da prekrši i taj poslednji tabu – da ubije. seda. jedinstvenom prostoru bez podele na scenu i gledalište. majice). njen najzamašniji projekat. Cvejićeva je. pa i opere. Dona Elvira. pa i Don Đovani. Don Otavio. postaju masa koja se kreće. i izvođači. razdvaja. I ovde protagonisti proizlaze iz publike. te najuspeliji. promenom dekora i scene. prikazanu u okviru BITEF-a polovinom sedamdesetih godina prošlog veka kao primer novih tendencija i na muzičkoj sceni. ali što je još važnije. Time je prvi put u selekciju ovog festivala ušla jedna klasična opera. ne oseća strah ni pred sopstvenom smrću. Time je. Mocart reditelj: Bojana Cvejić BITEF 2008. ako ne računamo prvu minimalističku operu – Ajnštajn na plaži Filipa Glasa. ustaje. Dona Ana. donelo je Bojani Cvejić učešće na glavnom takmičarskom programu BITEF-a. D 70 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 . A. istrajno zalaganje za inovativni pristup u režiji muzičko-scenskih dela. zahvaljujući konceptu u kojem ne samo glas već i telo pevača postaje glavno sredstvo izraza (trening tela – Fred Gis). I ovde je pokrenula opersku materiju u ogromnom. giba. odnosno galeriju sajamske hale. naime. ne samo u fizičkom smislu već i zbog kostima (Maja Mirković). oni su mladi i to se posebno poklapa s originalnim tumačenjem pre svih Don Đovanija. povlači. Gluka. koji je. ali to nije toliko važno koliko činjenica da je scenska radnja svedena na bitno – na međusobne odnose protagonista. Statičnosti.SAVREMENA SCENA Gorica Pilipović PEVAJUĆE TELO U POKRETU DON ĐOVANI kompozitor: V. . V. konačno.

Nekonvencionalni projekti zaslužuju svoju nekonvencionalnu (tačnije bitefovsku) publiku koja je spremna na izazov i koja je.Posebnu dimenziju čini koreografisani pokret upotrebljen u određenim muzičkim momentima. australijski tenor. u skladu je s novom filozofijom tela u operskoj teoriji. prvo zbog samog fizičkog napora. Bojana Cvejić. Drugim rečima. predstava je totalno demokratizovana. dizajnom svetla (Silvi Garo). težeći za svojevrsnim Gesamtkunstwerk-om. snimatelj Maja Medić. Među gostima. nemački bariton i Mark Fauler. Ana Vujanović i mnogi drugi“). na svojevrsnoj kulminaciji. bacanje i sl. slobodan je da preuzme svoju meru stvari. S druge strane. sjajan estonski sopran. engleski bariton. scenario Ana Vujanović. Ona je od početaka svog bavljenja režijom oformila određeni krug istomišljenika. poput teksta. drugo se od njega i ne očekuje. a pripremljenu efektnim ulaskom statue Komendatorea. Cvejićeva je. Da bi ostvarila svoj koncept. intervenisala i na nekim naizgled sporednim stvarima. muzičku karakterizaciju i dinamičnost prati odgovarajući. duhovito odigranu na filmu (režija Marta Popivoda. montaža Bojan Perišić). uz dvoje naših mladih umetnika spremnih na nekonvencionalni pristup (Amanda Stojović i Nebojša Babić). Ali Cvejićeva je velike zahteve stavila i pred publiku. kada njihovo muzičko saglasje prate uvežbani koraci. a zatim i zbog sposobnosti da uporedo s tim naporom bez greške pevaju. scenski pokret kao glavno sredstvo izraza za govorno pozorište nije ništa novo. Ovakav koncept Cvejićeve. U smislu tog prožimanja muzičke partiture i tretmana tela posebno je zanimljiv finalni ansambl I čina gde. Dirigent Premil Petrović i sopran Katarina Jovanović su i ovaj put bili uz nju. na primer. gledalac je u prilici da bira – da li će samo slušati (i odlično čuti s bilo kog mesta s obzirom na to da su pevači bili ozvučeni) ili i gledati i slušati. tj. ako to želi. na scenu parodije pop pevača. bez greške vodio orkestar sačinjen od muzičara Beogradske filharmonije. uskovitlani scenski pokret – skakanje. da li će posmatrai scenu u krupnom planu ili izdaleka. Cvejićevoj su bili potrebni izuzetni izvođači. ali je za našu opersku scenu epohalno. JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 71 . ali se krug sada proširio učešćem i pevača iz inostranstva. Igra za kojom je Bojana Cvejić težila u svom konceptu ovde je bila potpuna. takođe. bili su Ajle Asonji. preznačujući se u neku drugu publiku u tipičnoj fetišiziranoj tenorskoj ariji koja je zaslužila da bude parodirana. Samo su mladi i uz to odlični pevači mogli da savladaju zahteve koje je Cvejićeva stavila pred njih. Gledalac ima punu kontrolu nad načinom na koji će prihvatiti ono što mu se nudi. odnosno teoretičar muzike. Markus Matais. na pravi način reagovala. da li će krenuti za izvođačima ili ostati da sedi na svom jastučetu. Ajvan Ladlou. kao takva. prevoda na displeju koji je sadržao umetnute besmislice (autori – „Lorenco da Ponte. Sveobuhvatno umetničko delo uključilo je i upotrebu videa i to vrlo spretno – za poslednju scenu večere. I nju je pokrenula iz udobnog položaja gledaoca u fotelji i preobrazila u aktivnog učesnika drame. ili poput pomeranja pauze s uobičajenog mesta između činova na jedan kasniji trenutak. Premil Petrović je. uz još jedno zbunjivanje publike. koja je po obrazovanju muzikolog. takođe muzičarima mlađe generacije. na primer u duetu Dona Ane (Katarina Jovanović) i Don Otavija (Mark Fauler). između ostalog poznata beogradskoj publici kao tumač glavne uloge u operi Zora D Isidore Žebeljan. tj.

te Boris Čičovački) – on je na nemačkom jeziku. ali nije komična. klarinet in Es). avgusta na festivalu u Bregencu. mora se priznati da je osnovni nosilac komičnog efekta uopšte u operi neminovno sâm tekst koji onda može usloviti odgovarajuća rešenja u muzici i režiji. apsurdna. odnosno romskog folklora s granice Ukrajine i Moldavije. Poseban problem je što se komedija i na muzičkoj sceni smatra nižim žanrom. Prva je. blizak i vremenu odvijanja radnje – dvadesetim i tridesetim godinama XX Z 72 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 . Slušalac ipak ne prepoznaje folklor. Iz tog razloga učinjena je prva i osnovna intervencija na libretu (autori su Isidora i Milica Žebeljan. drečavih boja – sopile. Druga intervencija je sasvim legitimna. te tako izlomljenu. tim pre što je tematika morbidna i krajnje ozbiljna. Taj stil je. mada Žebeljanova to ne prihvata ocenjujući takvo tumačenje pogrešnim i navodeći da se rukovodila muzičkom motivikom i harmonskim sklopovima do kojih je došla proučavanjem albanskog. odnosno fragmentarnu strukturu muzike. te Đenka. vrlo problematična sa stanovišta žanra komične opere. pogotovo u kombinaciji s ekspresionističkim izumom tzv. Dalje pitanje jeste – da li je uopšte moguće komponovati komičnu operu u pravom smislu te reči. U ovom slučaju tekst je bio na nemačkom jeziku. Groteska je tipično ekspresionističko sredstvo. sem kad to nije očigledna parodija na starogradsku pesmu ili sevdalinku i sl. Sama operska forma dirigovala je i drugu intervenciju – sažimanje radnje na najbitnije scene. Jer. a koja je premijerno izvedena 20. odnosno strukturnim sredstvima? Pa možda i jeste – ko je video operu Zemlja sreće Vladimira Pejkovića prošle godine na BELEF-u zna o čemu govorim. Naime. zurle. strada tako što ga Mirko ubija pištoljem.SAVREMENA SCENA Gorica Pilipović MARATONCI NA EVROPSKOJ OPERSKOJ SCENI MARATONCI kompozitor: Isidora Žebeljan reditelj: Nikola Rab BEMUS 2008 − JDP a nepunih godinu dana čuveni dramski tekst Dušana Kovačevića dobio je dve potpuno različite interpretacije na muzičkoj sceni. tj. Maratonce gledamo i u formi opere koju je komponovala Isidora Žebeljan za naručioca iz inostranstva. uostalom. što nije problem – postoji prevod. a upravo na taj stil asocira muzika opere. te su komične opere u ogromnoj manjini. ali problem je što srpska publika zna Maratonce napamet i ne može više da se smeje nečemu već toliko puta viđenom. pre čuje kao ekspresionistički zvuk zaoštren u nekim slučajevima do karikature (u orkestru su i instrumenti odgovarajućih. pa i zastrašujuća. opera Žebeljanove je odlična. nemelodičnu vokalnu liniju. što je uslovilo izbacivanje prizora s krematorijumom. uz poneku frazu na srpskom. Mislim da žanrovsko određenje opere Maratonci treba pomeriti s komedije na grotesku. međutim. na primer. pevajućeg govora (Sprechgesang). Posle mjuzikla u produkciji Pozorišta na Terazijama. prenapregnutu. postići komični efekat i muzičkim. . što deluje posebno efektno.

A da bi ostvarila podjednako komplikovanu orkestarsku pratnju. JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 73 . već od pevača traže ogromnu fizičku izdržljivost da bi se nametnuti tempo održao do kraja. koji su retko u prilici da prikažu pravu lepotu svog glasa. U tom brzom smenjivanju scena. sažetost i fragmentarnost toka kao osnovne karakteristike predstave ilustrovane su izvanrednom scenografijom Dankana Hejlera (potpisuje i kostimografiju) na pozornici posutoj zemljom. bitna razlika u odnosu na Kovačevićev tekst jeste pretvaranje Bilija Pitona u ženski lik – Ružicu – što nalazi opravdanje u nameri autorke da nadomesti manjak ženskih glasova u operi. gde je grob i sto i automobil. zapravo da izabere najbolje beogradske muzičare za kamerni orkestar. Marsel Bekman (Laki). u toku bez zastoja. tj. ali se može tumačiti i kao arhetipski sukob žena i muškaraca u otuđenom svetu zla. Njihove teške deonice. zajednički imenitelj svih zanimljivijih operskih projekata kod nas. na kojoj su stvari prosto nabacane jedna na drugu i gde je kuća istovremeno i groblje i bioskop. čarlstona. Što se samih likova tiče. čije su glasovne transformacije impresivne. Robert Pertl (Milutin). Pri tome karikatura i histerija kao česta sredstva izraza postavljaju posebne. nemog filma. Svi su bili potpuno ujednačeni stilski i interpretativno – Valter Rafajner (Aksentije). dok je Aksentijevo karikatura plača s ponavljanjem tonova. i to pre svega muzičkim sredstvima. Na kraju se zaista i ruši. što je ultimativni ishod istorije jednog destruktivnog svetonazora. ne samo što su intonativno i tehnički zahtevne. Isidora Žebeljan je jednostavno morala da računa na izvođače iz inostranstva. kafanske muzike itd. nezahvalne zahteve pred pevače. a gde Topalovići nisu porodica građanskog ukusa već pre staretinaristrvinari u naherenoj kući koja preti da se sruši.KRITIKE veka – iz kojeg su pozajmljeni elementi slepstik komedije. Da bi ostvarila svoju muzički izuzetno komplikovanu partituru. i to na srpskom jeziku. pre svega pevače kakvih kod nas nema. U tom smislu je maestralan bio Marko di Sapija u ulozi Mirka. Isidora Žebeljan je morala da oformi svoj ansambl. s pravim majstorstvom se prelazi iz prizora u prizor. koji će predvoditi Premil Petrović. Andreas Jankovič (Đenka) i Karin Golc (Ružica). Jovita Sip (Kristina). te tako one postaju najbolji primeri uspele muzičke komike: Lakijevo čitanje je u maniru karikirane sevdalinke. često u veoma visokom registru. pretvara se u groblje. Ubrzani pokret. iz scenskog dešavanja na film. Maestralno su rešene i scene čitanja testamenta.

а okvir za radnju su tri ogromna rama koja produbljuju scenu i kroz koje se protagonisti kreću. Prilično jednolična Masneova partitura. intermeco između III i IV T 74 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 . leto je. Hendikep je u tome što Verter nije među najpopularnijim operama. Tabački je na maestralan način podvukao sentimentalnost priče. prefinjen i izbalansiran. pokazuje ljubavna scena u I činu. osmišljeno režiranu i odlično izvedenu predstavu. Мiodrag Таbački је kreirao scenografiju koja asocira na ornamentiku secesije. kojeg karakteriše iskorak iz crno-belog u boju: to je središte radnje. scenofagrafija se sve brže menja. Ako ga je neko slučajno čekao. Scenskom lepotom odiše i III čin. Prema inteligentnoj zamisli reditelja da se radnja smesti u vreme nastanka opere (fin de siècle. tj. a da nijednog trenutka nije doveo u pitanje svoju visoku estetiku. odnosno prvi deluje na posetioca (ako ne računamo uvertiru). fabula je koncentrisana na bitno – na odnose između glavnih likova. a elegancija scene jednostavno ne dopušta lošu ocenu. Ali to razbuktavanje strasti nikako nije vulgarno. kraj XIX veka). a ne književnog predloška ( kraj XVIII). od scene i kostima. Ramovi su u I činu iskošeni. jer su autori najnovije produkcije ponudili izvanredno dizajniranu. Nebojša Bradić je to potencirao stalnim dovođenjem glavnih likova u prvi plan. Аli to divno. melodijski ne naročito zanimljiva. belo cveće је od najlona. boje su decentne i smirene. maštovit. gde se iza Šarlote i Vertera ukazuje ogromno srce. Šarlota je ljupka devojka. tj. razigrani – vlada veselost. pošto je vizuelni utisak u operi kao pozorišnoj formi primaran. za osnovu libreta. ima jedno od najboljih književnih dela – Getеоv roman. Bez suvišnih detalja. uz blagu ironiju eliminiše otužan ukus kiča. dok su scene koje asociraju na više učesnika (crkva. naprotiv. međutim. u II činu su upravni i geometrijski strogi – ona sada vodi ozbiljan život udate žene (i često govori o dužnosti). Drugim rečima. na nesrećnu ljubavnu priču upletenu u život malograđanske porodice. bal) samo naznačene. tj. Počinjem od dizajna.SAVREMENA SCENA Gorica Pilipović SA STARIH FOTOGRAFIJA VERTER kompozitor: Žil Masne reditelj: Nebojša Bradić Narodno pozorište rebalo je da prođe jubilarnih 35 godina da bi se na sceni Beogradske opere ponovo pojavilo najbolje delo Žila Masnea – opera Verter. svi elementi predstave su u funkciji specifičnog ritma radnje koji se ubrzava ka kraju – činovi su sve kraći. čekanje mu se isplatilo. Kako se na vrhuncu Masneove najblaže rečeno lirske muzike. Još jedno izvanredno rediteljsko-scenografsko rešenje jeste. dramatična ljubavna scena. koji je vrlo vešto prilagođen. te istog momenta govori o autorskom pristupu. Ali to srce je sivo. dok zaljubljeni parovi plešu u bašti. uglavnom bez atraktivnih arija. Ispostavlja se da je pristup savremen. na primer. uklopljeno je u preovlađujući belo-crni valer.

alternacije uloga. Ona je uspela da ostvari krajnju raznovrsnost u dominantnom crno-belom valeru. a naročito glumačke sposobnosti. leži u svom sobičku. jer su za predstavu Vertera predviđene po dve. pogotovo u završnoj sceni. dok bih među još manjim ulogama izdvojila Johana Nebojše Babića. osim Alberta koji čeka Šarlotu da se oprosti od Vertera. poznata i po ukrućenosti u nastupu.KRITIKE čina. Liju jedino nedostaje prirodnosti i spretnosti u glumi. ako ne i najbolji beogradski mecosopran. Na prvoj reprizi 11. Aleksandra Stamenković u manjoj. u skladu s usmerenjem ka tragičnom završetku. u skraćenoj perspektivi Mantenjinog Hrista. naprotiv. međutim. iako je morala da obuče ne samo protagoniste već i dečji (muzički svež) i mešoviti (nemi) hor. čiji snažan dramski tenor.. (Traganje za fizičkom podudarnošću između tumača i lika za operu. ali značajnoj ulozi Sofije. pa čak i tri. ali ovaj puta se maksimalno trudila i povremeno uspela. on je jedini dobio ovacije na otvorenoj sceni posle čuvene arije u III činu. Ona je. odnosno kutiji na koju su sada svedeni ramovi. oktobra naslovnu ulogu je tumačio Hon Li. Orkestar Narodnog pozorišta vodio je doskorašnji dirigent Beogradske filharmonije Dorijan Vilson. koji i na tako malom prostoru pokazuje sve svoje velike pevačke. Albert Predraga Milanovića je bio odmeren i dostojanstven. Možda bi ih dobili i drugi da takvih arija ima još. ) U ulozi Šarlote pevala je Nataša Jović-Trivić. trebalo još malo da provežbaju svoje solističke deonice). ne važi. Ona je sada u crnoj haljini. ako zanemarimo i njegovu snažnu fizičku konstituciju koja nikako ne odgovara sentimentalnom i bolešljivom Verteru. I ničeg više nema u toj završnoj sceni. kreće pogrebna povorka kao anticipacija završne tragedije. konačno. Čini se da je Beogradska opera konačno uspela da odneguje čitavu plejadu mladih umetnika. iza providne zavese na kojoj je projektovana zimska slika bašte. Verter kako ranjen. uspevši da dobije od muzičara sasvim prihvatljivu interpretaciju (neki bi. unosila je dah svežine i mladalačke razigranosti. pogotovo kod nas. pati i. tј.. ili i sama tragedija. jer se opšta promena kolorita od belog ka crnom. jedan od najboljih. JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 75 . prevazilazi svoje malograđanske okvire. odnosi i na izvanredne kostime Bojane Nikitović. da dočara lik žene koja se zaljubljuje. doduše. gde se. čisto pevanje i predanost interpretaciji nikako ne ostavljaju publiku ravnodušnom.

izuzetno samozadovoljni i arogantni. osvojiti. nakon koga i sam postaje hrišćanski vernik (zapravo priča iz života svetog Pavla). u dugotrajnom ponavljanju. omotač. daju mu širinu. Stvari ponovo nadvladavaju individuu. Isidora Stanišić ukazuje na svet mode kao na rejon gde se najeksplicitnije odslikava savremena potreba za prikazivanjem spoljašnjeg.SAVREMENA SCENA Jelena Kajgo POVRATAK SEBI PUT U DAMASK koreograf: Isidora Stanišić Beogradski plesni centar lesna inscenacija Put u Damask u koreografiji Isidore Stanišić. Jedna igračica pokušava da postigne isti efekat stavljajući svoju suknju ispod ventilatora. U završnoj sceni slušamo pesmu – Somewhere over the rainbow. Ona ukazuje na puku ispraznost i površnost savremenog života. zadiviti. potpuno obesmišljenim radnjama tokom kojih simuliraju kratak. s kacigama na glavi – one ovde karikiraju lažni glamur pokretima koji su spori. . opsednutost samo onim što se vidi. . za osnovu uzima istoimenu Strindbergovu dramu. izvođači oblače kupaće P 76 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 . One su sasvim opsednute ispraznim i. da bi smanjivanjem svojih koraka nestao u svom ogrtaču i zapravo se transformisao u njega. a druga minđušama. Zatim se smenjuju kratke glumačko–plesne sekvence – od kojih su neke vrlo duhovite – mladić prolazi preko scene u velikoj crnoj bundi. Koreografski efektno rešena je scena u kojoj igračice oblače dugačke suknje i igraju u slivenoj plesnoj celini. opsednutost njima potire svaki dijalog i mogućnost komunikacije. Zatim na sceni vidimo dve igračice koje se opsesivno bave svojim asesoarima – jedna kapom. Ali predstava se ne bavi ovakvim vidom duhovnog preobražaja. Predstava počinje zanimljivom plesnom frazom u kojoj nekoliko igračica igra u cipelama na štikle. Suknje obogaćuju pokret. procenjuje i na kraju prihvata kao merilo ljudskog kvaliteta. s tendencijom da na kraju akteri predstave dožive određeni vid katarze i povratak suštini življenja u svom unutrašnjem biću. Naime. Ljudi postaju samo stvari – one stvari kojima neumitno robuju – postaju samo ljuštura. izvedena na sceni Beogradskog plesnog centra. isto tako potpuno obesmišljen razgovor. i taj efekat je ovde važniji od same igre – važno je biti eksponiran. u kojoj progonitelj hrišćana Savle na putu za Damask doživljava duhovno prosvetljenje.

kao i još nekoliko sličnih. . U domenu koreografije manjkavosti predstave ogledaju se u nedovoljno razvijenim scenama – autorka ima zanimljive ideje koje razvija više na nivou skice. gesta. ona na zanimljiv i duhovit način tretira jednu od važnih društvenih tema. a priču je ubedljivo pratila muzika Anje Đorđević. u predstavi ostaje nedorečen. pa je šteta što neka scenska i koreografska rešenja nisu do kraja realizovana. JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 77 . ali u nekima bi bolje rešeno osvetljenje ili zanimljiva scenografija doprineli jačem utisku. nego u pravcu složene dramsko-plesne celine. opuštaju se. gega. statusa. Predstava Put u Damask ima dobro idejno polazište. konačno. i. pukog prestiža. na prvom mestu. Naime. Ali ovaj zanimljivi postupak. pa se atmosfera komada mora vrlo studiozno i promišljeno graditi. Na primer. ovom prostoru nedostaje pozorišna toplina. dve simpatične epizode donele su Bojana Denić i Ana Dubljević. što se nije uronilo još dublje. scenski zanimljiv i šarmantan bio je Čarni Đerić. što u nekim trenucima odgovara samoj temi komada. simulirajući igru tenisa.kostime. čvršće povezana u celinu. igrači su bili dobri i uigrani – na prvom mestu Milica Pisić. bez mogućnosti daljeg razvoja. sâm ambijent sale Doma kulture „Vuk Karadžić” – koji odskora nosi i ime Beogradski plesni centar. i time ostvario jači i upečatljiviji efekat. a ovde se ironično poigrava s idejom zloupotrebe istog za- rad poze. elitističkom sportu. Međutim. izlaze iz uloga koje su sami sebi nametnuli. . . . pribeglo nekim složenijim scenskim i koreografskim rešenjima. završava se prebrzo. i ispuštaju glasne uzvike. Scena deluje sasvim ogoljeno. Tijana Prendović i Dragana Milošević. autorka ukazuje na manir u jednom pomalo snobovskom. sunčaju. na praznoj sceni sede dve devojke. Dakle. simuliraju skokove u vodu. problem predstave Put u Damask je. nepomične.

u ovom Kandidu. na primer). valjda. pljačke) i koje direktno opovrgavaju naivne optimistične izjave Kandidovog učitelja i sledbenika Lajbnicovih svetonazora. na prvi pogled. bili samodovoljni. svi ti stilski zahvati i zaigranost su. Panglosa. dovitljiv. vladajuće klase. već je dao i kritiku široke lepeze društvenih pojava i institucija (crkve. na primer). često sa jakom persiflažom (Nikola Simić kao Guverner. D 78 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 . vrlo nejasne i zbrkane. Volter u Kandidu napada Lajbnica nižući nezgodu za nezgodom koje su obrušvaju na svet i glavne junake (zemljotresi. u saradnji s dramaturgom Milošem Krečkovićem. Problemi takve strukture romana videli su se već u dramatizaciji. bazirao na prethodnoj dramatizaciji troje čeških autora. zabavan. uglavnom. bez nekog određenog odnosa prema radnji i likovima. gde su njegovu naivnost označavala sredstva poput blentavog smeškanja i zanesenog govora. imalo cilj da prenese smehotresnu crtu same knjige. a što je sve. Kunigunda i Starica plove u novi svet u kadi). reditelj Aleksandar Popovski se pre upustio u razrešavanje filozofske rasprave. a sve to na duhovit. stvarajući plejadu manje ili više živopisnih i grotesknih pojava (recimo. otmice. svakodnevne teme. Nikola Đuričko je od samog Kandida napravio samo ovlašnu skicu. a sâm koncept i ideja šta se zapravo htelo da uradi s ovim tekstom – krajnje neizoštrena. oštar. Fransoa Mari Arme adaptacija dramatizacije i režija: Aleksandar Popovski JDP obro poznati Volterov roman Kandid napisan je još onomad (XVIII vek) kao odgovor Lajbnicu i sličnim filozofskim doktrinama o „najboljem od svih mogućih svetova“. ona deluje kao fabula Kandida preuzeta s Vikipedije – sušto pripovedanje događaja koji se smenjuju. kolonijalnog diskursa). suočavanje. raznolikim scenskim pokretom. postavljenom na sceni „Ljuba Tadić“ Jugoslovenskog dramskog pozorišta. ukočene i nerazrađene (Goran Šušljik kao Propovednik i Martin. u scensku elaboraciju. naglašavajući i podsmehujući se njihovoj naivnosti. Žmureći na jedno oko na ove. Međutim. Nju je Popovski.SAVREMENA SCENA Olga Dimitrijević SOPSTVENI VRT KANDID autor: Volter. tako sklopljena. međutim. i na kraju eventualno pomirenje dva suprotstavljena i davno smišljena koncepta: Lajbnicovog optimizma i Volterove ambivalentne preskripcije da svako treba da „uređuje sopstveni vrt“. Volter se u Kandidu nije obračunao samo sa filozofskim neistomišljenicima i izrugivao s Lajbnicovom doktrinom optimizma. Mada taj aspekt dela deluje. silovanja. To je dovelo do toga da su glumci manje-više igrali poze (neki po više uloga). kada Kandid. kao najzanimljiviji za današnju pozorišnu obradu. Dosadu scenskog pripovedanja Popovski je pokušao da izbegne razigravanjem pojedinačnih scena. sve te tematske mogućnosti ostale su. što bi se reklo. stilizovanom glumom. besomučno ironičan način.

ispraznu scensku igrariju koja se nevešto dograbila u koštac s krajnje pretencioznom tematikom. i ostavljali su utisak naivnosti. Bogdan Diklić je. koju su svi zajedno napravili vezujući krpe da bi je onda predali Kandidu čije nasmejano lice spotlight-u u tom trenutku kao da zrači optimizmom. da ne kažem mizogino. funkcioniše kao opšta metafora života. Iz scenografije Svena Jonkea možemo iščitati neki aspekt apsurda i ludila „ovog sveta“: ogromna. jer predstavlja miks najrazličitijih epoha. preko Kandidove nakostrešene kose. uspevajući da na momente (kada priča životopis u kadi) podigne svoj lik iz puke persiflaže. Celu priču dodatno banalizuju i kontrastno. na vizuelnom planu.. ceo projekat deluje još površnije i naivnije. kontrastira vrlo „ozbiljan“. te tako određuje i svoju poziciju: ovakav kraj miri Lajbnicove i Volterove postulate i dodatno teži ka grandioznom zaključku da se priroda života ne može odrediti samo jednom filozofijom. u težnji za progresom. nažalost. tako pogodna za komički efekat kada je žena u pitanju. pomalo naherena drvena konstrukcija. u skladu s tim. mogu čak da izmame i podsmeh. Čak i da je zaključak predstave imao malo više smisla od ovoga. u ovakvoj tipizaciji ženskog lika bolje snašla. u pojedinim replikama. Rečenice tipa „na kraju je isto što i na početku“ ili Kandidova zapitanost „zašto ima toliko zla. vešto kombinovala. predstava postavljena kao prikaz apsurda. pronašao širi spektar sredstava u portretisanju zanesenog profesora. postavljeni. te je sva ta sredstva. Problem je samo što tako uopšteno postavljen. uz pokušaje ostvarivanja komičnog efekta i u momentima kada priča o silovanju. koja podseća na stražarsku kulu ili kuću koja se ljulja i raspada. Ovaj defile raznolikih scenskih kreatura. materijala i smešnih detalja. prenaglašeni.. čak banalnosti (kao kada Kandid doživi epifaniju i počne da plače nakon jednostavnih reči jednostavnog poglavice Eldorada. „obrađuje svoj vrt“. već pomenutu kritiku crkve i vladajuće klase. ostaje nam činjenica da je Popovski uspeo da duhoviti Volterov tekst pretvori u samodovoljnu. skoro pa poučan pristup životu. ova fokusiranost na životne tajne je u predstavi potpuno potisnula satirične aspekte teksta. JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 79 . crno-belo postavljeni kraj i početak predstave: crni zid koji monolitno stoji i upija reči starca s početka predstave naspram uzla- zne linije. Mada je. kao Panglos. čoveka koji ne ceni materijalne vrednosti na zapadnjački način). tom apsurdu se. do velikih krupnih brkova na muškim likovima. izbegao šmiranje i odigrao luckastog učitelja s očitom simpatijom prema njemu. od Panglosovog bade-mantila s kravatom. nije nam pružio bliži uvid u to šta je bio rediteljski koncept predstave. a trake koje vise s plafona možemo. Dodatno. Popovski nam daje idealizovanu sliku mladog muškarca koji entuzijastično. Ti nagli prelasci iz komičnog u ozbiljno i poučno nisu uspevali. čitati kao ljudske sudbine i puteve koji se stalno prepliću. Kunigunda (Nataša Tapušković) je označena melodramatičnom muzikom i njeni pokreti su. zašto postojimo“.Ženski likovi su još problematičnije. Gordana Đurđević se. ona igra tip viteške deve uz mnogo prenemaganja i neopisive bujice reči. a izgovorene bez ikakvog ironijskog odmaka. Kostim Lane Cvijanović takođe ne doprinosi razrešenju misterije. na prvu loptu. kao Dama i Starica.

u savremenom žargonu: biti upucan od suparničkog klana. tuku svoje drugarice do teških telesnih povreda. Sve nepogode nas zaobilaze. izmiksovali ga i prodavali. Mediji javljaju da je porodično nasilje u modi. ali to je tek sledeće godine! Od svetske finansijske krize možemo imati samo koristi. 80 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 M . kupili su kokain.) Prema podacima Instituta „Milan Jovanović Batut”. U dobra stara komunistička vremena tabanje je bilo muška zabava. „Skuplje grejanje”. Bolje radna grupa nego komisija ili anketni odbor. Kad smo već kod naših sinova i kćeri.SAVREMENA SCENA Zorica Pašić PRIČA IZ VILINSKE ŠUME Hronika pozorišnih zbivanja alo. Profesori su ih. Zlostavlja se do smrti. devojčice će brzo uzeti kriminal u svoje ruke. „Vreme je za nove izbore – saopštava Vojislav Koštunica”. Ministarstvo prosvete oformilo je radnu grupu za prevenciju nasilja među decom. Jeste da će nas zaljuljati u aprilu. a svaki treći nije funkcionalno pismen”. Umesto kreča. Đaci su išli na ekskurzije. Naši stručnjaci nas uveravaju da se to nas ne tiče. To su neki od novembarskih novinskih naslova. Bilo je toga i pre rata. prosvetni radnici nisu štrajkovali. Ambiciozne i sistematične. Za divno čudo. Policija je imala posla. Valjda je nešto ostalo i za krečenje. ) Momci su. „Izbor patrijarha bez lobiranja sa strane”. (Namerno poginuti. Bauk recesije kruži planetom. Mi i Kinezi! Đaci su na vreme pošli u škole. „Četvrtina bez plate”. deca u Srbiji počinju da piju sa deset godina. Svi pogubljeni su pronađeni. Savesno i svesno. „Vreme za nove izbore”. „Država sebi steže kaiš”. Kad ne navežbavaju za turbo pevačice i sponzoruše. Pozorje jesenje Srbije. čiviluka i svega što se pipa i dira. Sve je više maloletnih alkoholičara. Miholjsko leto se odužilo. Bilo je para koliko ’oćeš. utvrdili da se u polovini osnovnih škola troši marihuana. isekle i pored kuće zakopale zajedničkog ljubavnika”. domanicije i ženske emancipacije. (U jednoj beogradskoj osnovnoj školi đaci su sakupili novac za krečenje škole. Sijalo sunce i grejalo siročad. dobili konkurenciju: i devojčice su krenule u akciju. ali – pametnom dosta. Ili izlazi na isto? „Štednja ili propast”. „Umolili Pavla da ostane”. „Svaki četvrti čeka posao. malo pa – Nova godina! Ko bi se tome nadao. Momci to i danas rade. U želji da otkriju veliki svet i njegove lepote – inostranstvo – napredniji đaci su bančili i pomalo krali. na osnovu uzoraka uzetih sa školskih klupa. Taj cunami ne može do nas. Jesen je bila baš lepa. zaboravljali po hotelima i autobuskim stanicama. učila. tu i tamo. neki čak i namerno ginu. međutim. „Učenice tukle drugaricu”. „Štediše u zabludi”. željne afirmacije. Ima još. a u srednjim – droga. ali nije bilo – transparentno. Finansijska kriza. novine pišu da su forenzičari prošli kroz dvestotinak osnovnih i srednjih škola i. „Majka i ćerka ubile.

reditelj. jasna pravila i agenti. „Ključni zakon koji treba doneti je onaj o scensko-muzičkim delatnostima. pogotovo oni u unutrašnjosti. Valjalo bi propisati da se upravnici biraju konkursom. „to nije nikom potrebno. kultura” – kaže Stojanović. Drugu kategoriju čine oni koje zovu „so pozorišta”. Stanje je alarmantno: valja zaštititi i spasti 39 pozorišnih kuća u zemlji Srbiji. Učesnici skupa su se lepo ispričali. Neposredni povod bilo je ukidanje zaječarskog Pozorišta „Zoran Radmilović”. u Srbiji bila vreme ustanovljavanja prioriteta. treći (u nizu) pozorišni ministar kulture (posle Branislava Lečića i Vojislava Brajovića). mladi glumac dobija oko trideset. istih takvih uprava je koliko hoćeš. Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada već je uskočilo u narod: s predstavom Džandrljivi muž Jovana Sterije Popovića gostovalo je u Lebanu. S druge strane. prebrojava stare i retke knjige. U trećoj kategoriji su oni u stalnom angažmanu koji su zaboravili kad su poslednji put izašli na scenu ili bar svratili u pozorište. Stanje je haotično. o kojem se priča poslednjih sto godina. odgovornost i odgovarajuću nadoknadu za ostvarene rezultate. Politički. Plata im ionako „leže” na tekući račun. poručuje ministar. Čulo se u Zaječaru da pozorišta treba zaštiti od loših uprava. onda zatvara kulturne manifestacije. Hoće li neko ili nešto stradati? „Kao i uvek. (Ljiljana Lašić je. a gladnih pozorišta – jedva sedamdesetak. Administracija je potrebna. ) „Svakom čoveku je u prvom planu egzistencija” – kaže Branislav Lečić. ni zakon o pozorištu. ) Jesenas se u Zaječaru razgovaralo o stanju u srpskim teatrima. ocenjuje da je jesen 2008. ) Iskristalisan je i stav da nema neupotrebljivih glumaca. a to znači da će biti podržani kvalitetni projekti s prostora velike nam države. ne mogu da izađu na kraj s glumcima. Bilo je ladno i promajevito. kad je već ministar bio zauzet na nekom drugom lokalitetu. Reforme su nam neohodne. Jesenas se tražio odgovor na pitanje: ima li pozorište budućnost ili je već kapituliralo pred televizijskim serijama i sapunicama? Uz sve ostale haose. Šta to znači? Znači da se od nečega mora živeti. ) Posebna pažnja biće posvećena demetropolizaciji kulture. s jednom svojom predstavom gostovala u Brusu. kao osnivači pozorišta. kleveće i laže. Rečeno je još da glumci bez završenih pozorišnih fakulteta ne bi trebalo da budu primani u stalni angažman. a ne da ih postavlja lokalna vlast da bi joj služili. ” Nebojša Bradić. izvan projekta Ministarstva. Reditelj Radoje Čupić kaže da je publika željna pozorišta. kad nije u pozorištu. (Pozorišta ne prijavljuju koliko je takvih. glumačkih akademija i diplomiranih glumaca imamo na pretek. zapravo. nezvanično ih je popriličan broj. (Plata prvaka u beogradskim pozorištima je oko šezdeset hiljada dinara. izgleda. uglavnom ne izvršavaju dogovorene obaveze iz budžeta. filmskim producentima odgovara neorganizovan glumački JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 81 . s nacionalnom mrežom koja bi obuhvatila sve potencijale Srbije. Nema ih. na koje se pozorište uvek može osloniti i koji ne traže preko hleba pogače. Ima podosta kandidata za „gašenje”. kultura je neupotrebljiva. reditelj. to nije materijal za pothranjivanje iluzija. Kad ne otvara. to ne kupuje socijalni mir. Glumci u Srbiji nemaju adekvatno definisan ni minimalni standard. Ministar se opredelio za kulturnu kampanju i utvrđivanje faktičkog stanje u srpskim kulturnim institucijama metodom „od vrata do vrata”. Odbio je. osobito za nemaštovitu vlast. Izuzev honorara. onomad. u tom projektu mu se ništa nije sviđalo. Glumačka udruženja i sindikati su slabački. a za dan snimanja na televiziji zaradi se pozorišna plata. Teatri. ne štite ih ni zakon o kulturi. Potreban je snažan sindikat. Lokalne zajednice. „Srbija u Srbiji” je projekat čiji je cilj da programe nacionalnih ustanova kulture učini dostupnim svim građanima. da dokaže kako je kultura jedan od strateških interesa države. onda je na arheološkom nalazištu. o nacrtima zakona da se i ne govori. 000 evrića. samo još da je tu bio neko iz Ministarstva kulture. (Valjda je među nacrtima i onaj o pozorištu. u pozorištima vlada i – glumački. svaki savetnik će ostati na svom mestu. Taj zakon bi predviđao angažman po ugovoru umesto rada u ansamblu. ) Priča se da je jednom našem cenjenom glumcu za deset dana snimanja ponuđeno 20. Da se ne priča dalje: Kosovo je Srbija! Ko drukčije kaže. (Hvala Bogu. Pet stotina ljudi bilo je na predstavi! Čupić se jedino pribojava „uslova za rad”: domovi kulture i sale za priredbe su nam mnogo zapušteni. Čulo se da su glumci u nezavidnom položaju. Mlade iskorišćavaju uprave pozorišta. Nije krio da mu se srce cepalo. nameran je. U prvoj kategoriji su oni koje svi hoće. poslanici će i dalje lepo ručkati u skupštinskim restoranima jeftinijim od studentske menze i naplaćivati putne troškove kao da su im izborne jedinice na Maldivima.KRITIKE SRBIJA U SRBIJI Gorčin Stojanović.

agilna predsednica Saveza dramskih umetnika Srbije. više od deset godina nisu imale stalnog pozorišnog kritičara! Od tabloida. Novi reanimatori su Ljiljana Đurić i Tatjana Nježić. uredno. pa na tržište! U tom slučaju pozorište bi moglo da ostane repertoarsko. ove jeseni je broj svojih godina zaokružila na 90. 000 (i slovima: sedamnaest hiljada) dinara. A dok neko. Savesni izveštač. a glasi: svi napolje. bili ministar Bradić. „Ludus” je. Dnevni listovi. upisana su imena još nekoliko viđenih gostiju. prepoznao ni Mariju Crnobori. Dok ne postavimo crtu dokle ćemo ići. Konkurisala je za nacionalnu penziju. u tom smislu. i uvek se trudio da ispoštuje primarnu obavezu glumca prema kući u kojoj prima platu. glumac Dejan Đurović. da ozbiljno i oštro sudi o pozorištu i da je noge čvrsto drže na zemlji. Kultura i pozorište ne dižu tiraže novina i ne utiču na piplmetar. Svetlana Bojković i Pašić. i to onda kad se još nije ni znalo da postoje bilbordi. a penzija je 17. . izostaje povratna informacija. saopštila javnosti da je htela da skoči s Brankovog mosta. u snažnom uređivačkom i spisateljskom zanosu. izostavio je samo ime glumice Ljiljane Đurić. 82 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 kao bilten. Lepo je znati da ne propušta beogradske pozorišne premijere. glumica. ovenčana svim nagradama i priznanjima. Nije. prva asocijacija su Antigona i Fedra. Devet godina kasnije. uglavnom. Kad bismo mogli umetnicima da ponudimo makar ono što se naziva plata poslanicima u Skupštini. nema više nikoga. Jedino rešenje je uspostavljanje novih relacije u odnosu pozorište – glumac. ” JA I BORA Sad nešto lepo: „Ludus”. Jednog avgustovskog jutra joj je sve dojadilo. objave. zaključila je da više nema razloga da se bori s „ovom usranom državom”. Živim od poziva za promociju knjiga. Pred premijeru akteri se pred novinarima ishvale i prehvale. na njegovom novom rođendanu. Onomad je Eva Ras. S problemom „spoljnih” glumačkih angažmana susretao se i kao reditelj i kao upravnik. Živi od penzije. „Nisam doživeo da se predstava otkazuje zbog snimanja. Novine i televizije to. i Feliks Pašić. dižu ga iz mrtvih i urbi et orbi predstavljaju prve pozorišne novine na Balkanu. a njih je i onih novina koje liče na njih ponajviše. fotografisani s novinama u rukama. List Saveza dramskih umetnika Srbije. i uredniku Aleksandru Milosavljeviću. koje uz svoje zaglavlje pišu da su list s najvećim tiražom. To mu je već druga reinkarnacija. i ne treba mi mnogo. nigde nećemo stići!” Bivši ministar kulture očekuje da će sadašnjem ministru poći za rukom da „uradi nešto u tom smislu”. Crna maca na njenoj guzi – neponovljivo! Sama je. da bi iz ovih ruku prešao u nove predsedničke i uredničke ruke Sonje Jauković i Mirjane Ojdanić. Leprša se po površini. Komunikacija se uspostavlja preko konferencija za štampu. pokrenuo. u vreme ratova i protesta. Lišena svake sujete. nešto ne uradi. Odbijena je. među gostima „Ludusa”. preuzimaju ulogu produžene ruke pozorišnog marketinga. pomalo – dosta. a narod nema para. nove predsednice Saveza. Drugo rešenje zvuči grubo. bolesna je. 1983. plate mi 300 evra. pratilac svih važnih pozorišnih događanja u gradu. Ne uspeva da nađe izdavača za knjigu Divlji jaganjici. a onda mi ljudi ostave koji dinar bakšiša preko cene. glavni urednik. sve bi bilo lakše. odbila je prigodnu rođendansku paradu i slavopojke. Samo treba biti strpljiv i – živ. uspela da novine dovede u stanje hibernacije. Mediji. pre svega. ” Dok se zakoni donesu i odnosi urede. Govorim. Novi „Ludus” načinje ozbiljnu i opširnu temu: pozorište i mediji. Posle premijere. često idem i džabe. Kad se izgovori to ime. o eliti glumišta. Želim da neko čita moje knjige.SAVREMENA SCENA stalež i na muvačinu otimaju glumce iz pozorišta. kaže. beleže da su na promociji „Ludusa”. Od čega i kako živi? „Pa. mnogo će još vode Dunavom proteći. predaju novine u ruke Tihomiru Staniću. Izašlo je osam brojeva. Mihailu Vukobratoviću. ali jesam da glumac (s odobrenjem reditelja) odsustvuje s probe. Dnevne novine. posle sedam godina. To i ispričam na promociji. koji slikom i rečju registruju značajne kulturne i fancy velegradske događaje. ponovo. sve više. Pozorišna kritika nije u modi. između ostalih. Pozorište i mediji žive paralelne živote. predsedniku Saveza. reditelju i upravniku Pozorišta na Terazijama. Ako je sreća. Svetlana Bojković. ali bez stalnog ansambla. Šta se dogodilo s onom Evom koja je kao službenica PTT imala bilbord na Trgu Republike. reditelj Dejan Mijač i glumac Miodrag Krivokapić. Slavljena i hvaljena glumica. izgleda da je. I pozorištnici i novinari o tom odnosu govore pažljivo. da je i ove jeseni odgledala ceo Bitef. godine. Na promociju nosim knjige koje sam platila po fabričkoj ceni i po toj ceni ih prodajem. spisateljica i slikarka. Eto od čega živim. Ojdanićka je.

o različitim. dodeljeno je dr Ivanu Medenici. „Dok prikazuje tri ključne predstave sa 42. O Todoroviću su nadahnuto govorili Renata Ulmanski. uz veliko uvažavanje lika i dela sjajnog glumca – nije šala na početku karijere igrati „eho” i stočić. Nagrađuje se najbolja kritika predstave (ili predstava) s prethodnog Bitefa. „koja (ja) već petnaestak godina imam zadovoljstvo da sa studentima delim teške dramske predmete”. Z. takoreći. Goran Marković i Dušan Makavejev. Duška Marković. iz Saveza dramskih umetnika me je nedavno obavestila da želite da monografiju o Vama. Persijance Dmitra Gočeva i Štifterove stvari Hajnera Gebelsa – dr Medenica. prva rečenica: „Pisala sam (ja) već. ja sam. „napisala sam (ja) knjigu Uvek ispočetka”. „prihvatajući složen zadatak da (ja) opišem i definišem ono o čemu je vojska kritičara i novinara pisala. kad ih. Strane 20. napišem baš ja. O knjigama o teatru i pozorišnim stvaraocima piše se tu i tamo. Priznanje 2008. strana 15: „Dragi Boro. za tekst „Trijumf teatra bez glumaca”. glumcu Bori Todoroviću. istina retko. 31. ja sam tada uočila Vašu osobinu koju je teško igrati na sceni”. za 2006. Početkom novembra promovisana je monografija posvećena „umetniku spontanosti”. na istoj strani: „kada (ja) pokušavam da za čitaoce ’Danasa’ opišem način na koji Vi prinosite darove na srpske scene”. to jest Dragana Bošković. piše epistolu gospodinu Bori Todoroviću. kakav se odgovor na to pitanje daje na beogradskom festivalu”. P. Sve se. kao da sam pretpostavila da ću jednom biti Vaš biograf. povodom Nagrade za životno delo ’Dobričin prsten’. na moje veliko ushićenje. saradnik Dragane Bošković na monografiji – prim. 51: „da završim (ja) ovo teško delo”. „kada je umetnik. piše u obrazloženju žirija kojemu je predsedavao Vladimir Stamenković. kritičar „Politike”. leta Gospodnjeg 2007… od ovog trena Vaš Stefan Cvajg”. Sastavljačica monografije. „maneken beogradskog duha”. Dušan Kovačević. na nekoliko mesta. Prva rečenica epistole. bila je skromna: „Moja knjiga nije velika i genijalna literatura. slatka i duhovita. završava vešću da je neka knjiga izašla. novinska agencija Tanjug je pre tri godine uvela nagradu baš za kritiku. pronicljivo raspravlja o promeni kroz koju prolazi današnje pozorište. ” Dalje: „To sam (ja) istražila i objavila”. „Marko (Marko Misirača. o tome šta danas jeste a šta nije produktivan teatarski eksperiment. i u nju sam (ja). vaš Stefan Cvajg. podsetio je na to da mu je „Dobričin prsten” treća nagrada za životno delo.KRITIKE pozorišna kritika se i ne očekuje. iako je praktično bez uticaja. 25. dobitniku nagrade za životno delo. objavljen u nedeljniku „Vreme”. ) i ja smo došli na spasonosnu ideju”. Promocija je bila u Ateljeu 212. Prvo „Zlatno pero” dobio je Vladimir Stamenković. ” Dalje. iako se na pozorišnu kritiku ne računa. vrlo zanimljivim umetnicima. Laureat. „kada sam (ja) tu predstavu selektovala”. Bitefa – Sonju Alvisa Hermanisa. da „sačinim vredno delo o značajnom životu Bore Todorovića”. „Ali. „Dobričinog prstena”. Ona samo sumira jedan veliki život. samu suštinu glume”. Dragana Bošković. iako pozorištnici. 21. Ipak. Sledeća strana: „Tridesetak godina (ja) pratim Vaš rad. uglavnom. poželeo da baš ja upriličim ovu značajnu knjigu”. vrlo se (ja) trudim da velike pozorišne drame budu snimljene i sačuvane”. „kao urednik TV TEATRA na RTS. drugo Muharem Pervić. pa stići do najvećih priznanja – knjiga u ruci je sledeći korak. u nekoliko navrata. godinu. JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 83 . kritičar NIN-a. ” Posle lepog promotivnog ugođaja. Ružica Sokić. u stvari. „tako Mira Trailović sam (ja) bila oduševljena”. u svim medijima. 33. „Na prvi dan Vaskršnjeg Časnog posta. posle filmskog „Pavla Vuisića” u Nišu i Statuete „Joakim Vujić” u Kragujevcu. „u istraživanje estetike stvaralaštva sam (ja) zaronila”. I dalje: „Napravila sam (ja) emisiju Povratak Harolda Pintera. ” (Pozorište i film kao mediji!). pitaju da li čitaju kritike odgovaraju da ih one ne zanimaju. Poglavlje „Kako je počelo”. o Evropskoj nagradi za pozorište. umontirala Vaše scene iz predstave”. strana 19.

kao ni to da je rediteljski pristup Tomija Janežiča vrlo zanimljiv i značajan. viče. izgleda nikoga potreslo. posle Pedija Čajevskog (’Televizija je čudesni svet običnih stvari’) ovako lapidarno. Odgovorni urednik je Ljiljana Đurić. . „kada sam (ja) ustanovila”. nije. iz mesta. . dakle. zbog nedostatka ozbiljnijih sukoba. Slobodana Unkovskog i Aleksandra Popovskog. Najzad naša predstava koja nervira publiku. Verujte. ni imena korektora. što je. objavljeno je da je novi direktor (direktorka) Drame nacionalnog teatra rediteljka Tatjana Mandić-Rigonat. Ima samo jedan mali problem: predstava traje duga tri sata. ) Prvi je na crtu izašao Atelje 212 s novim komadom Milene Marković Šuma blista. A publika na reprizama počinje da protestuje.SAVREMENA SCENA „odlučujem se (ja) da prikažem”. ” Jovan Ćirilov. monotona i nedovoljno vredna. ni približno. upravnik. beleži: „I tako smo dobili predstavu koja teče polako kao neki ravničarski rečni tok. Mladenović nije objasnio zašto odlazi. Zato vaš kritičar nikako ne smatra da je predstava sasvim promašena. „Uopšte se ne bih (ja) iznenadila kada bi me. jedva se čuje. bivši trener lokalnog kluba. da li ih se sećam”. s puno glamuroznog sveta koji ne propušta glamurozna događanja koja novine potanko opisuju. Izdavač monografije posvećene Bori Todoroviću je Savez dramskih umetnika Srbije. zamor: „Na ovom mestu nama više treba administrator nego ’razbarušeni’ umetnik. predajem scenario). gušenja u mulju ništavila”. čekalo ime administratora koji nije „razbarušeni” umetnik. Bora upitao. pa zaključuje: „Nije. predsednica Saveza. da njegovom temperamentu. čak. Naslov kritike Vladimira Stamenkovića: „Predstava za poštovanje”. a Predag Ejdus. Nesrećnici u periferijskoj kafani stalno vraćaju 84 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 prošlost i sećaju se prošlosti. „to sam (ja) u svom eseju”. naravno. glavni utisak je da je predstava. u kafani. gazda kafane. O Figaru Slobodana Unkovskog sve najbolje. ŠUMA BLISTA Kao što smo već navikli. mnogo godina rada na televiziji (urednik sam u Dramskom programu RTS. dodeljuju se i uručuju nagrade. prostitutke. Ana Tasić u „Politici” ne spori da je „tekst vredan zbog poetičnog uobličenja života bez nade i vizije. a ima i nekoliko songova. saopštio je pučanstvu da u teatru nema sukoba i „skandaloznog rastanka” već da je u pitanju premor. Posle letimičnog pročitavanja ovog dela od 380 strana. ” Dok se. s nestrpljenjem. Nema ni imena lektora. u celini. precizno. usamljeni starac. bila glamurozna. majstora za dekonstrukciju. na redu su nove selekcije. Mocartove opere Figarova ženidba i drame Edena fon Horvata Figaro se razvodi – u režiji Slobodana Unkovskog. Na početku beogradske pozorišne sezone mnogo se očekivalo od tri gostujuća reditelja – Tomija Janežiča. Jedan iskusni pozorišni čovek je predstavi Šuma blista već na premijeri prorekao – veliku izlaznost! Željko Jovanović piše da se Janežiču „nije posrećilo”. bilo mišljenje dobrog dela publike koji je napustio salu tokom prvog repriznog izvođenja (neki. radu. Imena recenzenta nema. šuma blista”. to jest jedne noći. poetičnih momenata. . Predstava počinje dečjom pesmom „Šuma peva. vrlo ljutito). izlazi. priviđa ti se dekontaminacija!) Premijera je. o svom ili Todorovićevom delu. definisao način glume u mediju koji je sve samo ne umetnički”. za svoje prve predstave. Govori se tiho. otprilike koliko i Volterov Kandid ili optimizam (Jugoslovensko . ” To što je Kokan Mladenović napustio mesto direktora Drame Narodnog pozorišta u Beogradu netom pred premijeru predstave Figarova ženidba i razvod – kompilacija tri teksta: Bomaršeove komedije Figarova ženidba ili ludi dan. „Dodajem (ja): i moja kći je reditelj jer je odrasla u medijima”. Ličnosti na sceni se guše i dave. Svi festivali su završeni. (Kad kažeš dekonstrukcija. „zašto sam se (ja) setila ove epizode?”. „kao pozorišni kritičar ’Danasa’. u režiji Tomija Janežiča. ne sećam se (ja) da je neko. predstavu kakvih nema. na kraju godine se premijere spopliću jedna o drugu. Očigledno da se Kokan Mladenović preračunao. . Ipak. kreativnosti ne odgovara ovakav zamarajući posao. (ja) pisala sam”. ostaje nedoumica: o kome Dragana Bošković piše – o sebi ili Bori Todoroviću. međutim. u pogledu pomeranja granica pozorišnog izraza u Srbiji. sporno da u predstavi ima zaista dirljivih. ŠUMA PEVA. Radnja komada dešava se u mraku. I tako dalje. „Posle mnogo. ali ima titl pa može da se pročita šta glumci kažu. verovatno. nije lakše ni publici. (Trio od Vardara pa do Triglava. A odlična je. jedan mladi nabusiti nasilnik. dublje razrade likova i razvoja događaja koji definišu tekst. Na sceni su kafanska pevačica smrvljena životom.

dramsko pozorište, režija Aleksandra Popovskog). Kandida optimistu – optimizam je kada neko ima strast da tvrdi da je nešto dobro, a zna da nije – igra Nikola Đuričko. Stamenković odmah primećuje da „ima izvesne sličnosti sa šahovskim slepilom, s grubim previdom u šahovskoj partiji, odluka da se na repertoar pozorišta na Cvetnom trgu postavi jedna loša dramatizacija Volterovog Kandida, koju je pisalo i dorađivalo čak petoro autora uz očekivanje da će reditelj Aleksandar Popovski od građe sadržane u njoj napraviti uspelu, prestižnu pozorišnu predstavu”. Zaključak: „Kakva je dramatizacija, takva je i ova predstava. ” U Pozorištu na Terazijama nije bilo raspevano najavljivane premijere Orkestra Žana Anuja, u režiji Saše Gabrića. (Kad uprava hoće da zaposli ženski deo ansambla, a da bude malo smešno i, pride, malo tužno, na raspolaganju su joj Ženski orkestar ili Radovićevi Ženski razgovori. ) Kad će premijera? Ne zna se. Najavljena je jedanput, dvaput, pa odložena. Zašto? Došlo je, navodno, do „konceptualnog razmimoilaženja između reditelja i ansambla”. Pošto su se strasti razbuktale, čeka se da se stišaju kako bi se posao nastavio, ili stvar zauvek zaboravila. U Zvezdara teatru proba se Generalna proba samoubistva Dušana Kovačevića. Reditelj je autor. Osam uloga tumači četvoro glumaca: Branislav Lečić, Branimir Brstina, Janoš Tot i Ana Franić. Pisac se ne usteže da objavi kako je to najbolji tekst koji je do sada napisao. Žanr: trgikomedija. Priča je o tome šta se događa sa čovekom kad izgubi nadu da više bilo šta lepo može da mu se dogodi u životu. Samoubicu skidaju s mosta, to jest spasavaju ga, i tu sve počinje. Najavljuje se da će Generalna proba imati i terapeutsko dejstvo. Prvo, dakle, u pozorište, pa – na most!

Tatjana Lukjanova

OKRUGLO PA NA ĆOŠE O festivalima dve reči. Svi su, naravno, bili sjajni. Između ostalih, i drugi Repassage fest na Ubu – smotra najboljih amaterskih predstava s bivših jugoslovenskih prostora – posvećen Aleksandru Popoviću i Raši Plaoviću (dvojici čuvenih Ubljana, uz filozofe Branimira Petronijevića i Božidara Kneževića, a o Draganu Džajiću i Dušanu Saviću, takođe Ubljanima, da i ne govorimo). Četiri od osam nagrada žiri je (predsedavala glumica Ljiljana Lašić) dodelio valjevskom

Amaterskom pozorištu koje je, u režiji Miroslava Trifunovića, prikazalo Popovićev Razvojni put Bore šnajdera. Pozorišta iz bivših jugoslovenskih republika, sada samostalnih država – Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Crne Gore – okupila su se i u Užicu na trinaestom Jugoslovenskom pozorišnom festivalu. Žiri (međunarodni) i ovde je (predsedavala glumica Kaća Dorić) bio darežljiv prema jednoj predstavi, konkretno Snu Ivanjske noći, koja je osvojila i nepodeljenu naklonost publike. Predstava Gradskog dramskog kazališta „Gavella”, kojoj je pripalo i 500. 000 dinara (dar Ministarstva kulture Republike Srbije), dobila je pet „Ardaliona”: za predstavu, za režiju (Aleksandar Popovski), za žensku ulogu (Nataša Janjić), za mušku ulogu (ravnopravno Ozren Grabarić i Vilim Matula). U Bitef teataru renovirana je sala: nova pozornica, savremena sedišta, protivpožarna zaštita, zvučna izolacija. . . Dok je trajala adaptacija, pozorište je bilo „u pogonu”. Održano je pet premijera. Prva predstava u obnovljenom prostoru: Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi Toma Stoparda, u režiji Jovana Grujića. Kraj je novembra, a rekonstrukcija pozorišta „Duško Radović” još nije počela. Objašnjava upravnica Anja Suša: „Stoji. Propalo je nekoliko tendera za bioskop ’Jugoslavija’ u koji je trebalo da se preselimo dok traju naši radovi. Obnova ’RaJESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145

85

SAVREMENA SCENA

dovića’ ne može da počne dok se ne iselimo. Sledeća, 2009, naša je jubilarna godina, šest decenija postojanja. Nadam se da ćemo je dočekati kako dolikuje, tim pre što naše pozorište ima namenski građenu zgradu za dečji teatar. Jubilej bi bio dobar povod da se ubrzaju stvari. Ili, kao što reče jedan naš kolega: Deca nisu glasači pa je društvu najmanje unosno da u njih investira!” U Rabrovu, rodnom selu Žanke Stokić, održana je manifestacija „Žanki u čast”. Toma Kuruzović se predstavio i kao pesnik poemom „Žanki u čast”, odigrana je predstava komada Jasmin na stranputici Ljiljane Lašić. Bilo je, kažu, puno gostiju i uglednih ličnosti. Rabrovčani se nose mišlju da Žankinu svečanost unaprede u nacionalni festival posvećen glumicama koje su odigrale nezaboravne uloge. Hoće li Žanka, konačno, biti rehabilitovana? Sporna presuda, u kojoj piše da je glumica Žanka Stokić osuđena na osam godina gubitka nacionalne časti, zagubljena je, ali su pronađeni drugi dokumenti, dovoljni da se zakaže ročište u beogradskom Okružnom sudu (11. decembra 2008). Valjda će to biti kraj jedne žalosne priče. Biljana Srbljanović, dramska spisateljica, baš se iznervirala. Saopštila je da ju je Liberalno-demokratska partija, čiji je kandidat za gradonačelnika Beograda bila, marginalizovala, sklonila, izbrisala i da su se svi iz LDP-a, osim Vesne Pešić i Žarka Koraća, distancirali od nje. Nije joj ponuđen ni republički mandat, ni mesto odbornika u Beogradu, čak ni u opštini u kojoj živi. Piše, između ostalog: „U Srbiji politike nema. Postoje politička preduzeća, finansirana iz istih izvora na prljav način stečenim novcem, i postoji raspodela karata na stolu. ” Jedan od partijskih drugova Srbljanovićke primećuje da su njeni stavovi daleko od istine. Da li su daleko ili blizu, raspraviće između sebe partijski drugovi. Živa je istina da je Ana Šekularac, modna kreatorka, naše gore list koji stvara u Londonu, čije modele nose Viktorija Bekam, Rozin Marfi, bivša pevačica grupe „Moloko”, glumice Margo Stil, Emilija Foks i Kira Dir, izjavila je da bi volela da obuče Biljanu Srbljanović, pošto bi ona uspešno iznela njen model, a i lepo bi joj stajao! Da informacija bude potpuna, kreatorka bi, ali posle Biljane, oblačila Anu Sofrenović, Anicu Dobru i princezu Jelisavetu. U Centru za kulturnu dekontaminaciju, CZKD,„kod Borke” (Borka Pavićević), priređena je izložba posvećena Miri Trailović, gospođi iz velikog sveta, pod naslovom „Mira (Trailović), 86
TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008

sve što smo zaboravili i ovaj telefon”. Govorila je: „Nikada mi niko nije poslao nezarađeni novac, nikada nisam dobila na lutriji, nikada ništa nisam lako postigla. A kada godine budu prošle, ostaće anegdote i etikete koje najmanje podnosim, da sam bila snalažljiva, entuzijasta, uporna, lepršava. ” Zapravo, Mira Trailović je obeležila jednu epohu. Izložba, drukčija od onih na koje smo navikli, kratko je trajala. (Sada je na sajtu Centra. ) Uz nešto tuge, valja primetiti: na otvaranju nije bilo glumaca Ateljea 212, a ni glumaca iz drugih pozorišta. Izložbu, kao sećanje na glumicu Tatjanu Lukjanovu (savremenicu Mire Trailović), priredio je Muzej pozorišne umetnosti Srbije. Lukjanova je, što se glumačkog odziva tiče, bila bolje sreće. U prohladnom Muzeju afričke umetnosti igra se komad Marije Stojanović Pista za Šeherezadu, u režiji Dare de Luka. Ženski projekat: četiri glumice tumače sedam likova. Goran Jevtić, glumac u usponu, angažovan na sve strane, idejni tvorac i producent ove predstave, priznaje da igra u puno pozorišta, ali da zbog toga kvalitet njegovog posla (još) ne trpi. Trpi on privatno, i njegova okolina. Producentski posao mu je, izgleda, mala odstupnica za budućnost. „Nisam siguran ni za sebe, ni za druge, da ovim tempom i pod ovim stresom može dugo da se izdrži. Imamo deset ful godina, a onda petnaest, dvadeset godina zaborava i patnji. Onog trentka kada posustanemo, brzo i lako će nas zaboraviti. Nikoga neće biti iza nas, jer smo bliske ljude izgubili u onih desetak godina. ” Ima li rešenja? „Deo rešenja bi bio jasna repertoarska koncepcija jednog teatra za nekoliko sezona unapred. Kad imaš koncepciju i repertoar, znaš i koji su ti glumci potrebni. Glumci bi da rade, ali ih potreba da usput i žive gura u mnoštvo uloga i poslova. ” *** „Pozorište nema snagu da menja stvari. Skroman je broj ljudi koji dolazi u pozorište, koji čita knjige. Oni i mi sa scene smo malo društvo koje se zabavlja na temu svoga jada. ” Ko to kaže? Kandid naših dana, u najboljem od svih svetova – glumac Nikola Đuričko. Šta je na kraju godine 2008? Priča iz Vilinske šume Jelene Mijović u Pozorištancu „Puž” (kod Cace i Branka) i Meterlinkova Plava ptica u „Bošku Buhi”. Malo bajke, malo snova i pozorišnih iluzija.

MEĐUNARODNA SCENA
Ivan Medenica

NEKORISNO ALI NUŽNO

Forum evropskog teatra: „Moć i pozorište; moć pozorišta“ (Nica, 11 –14. 12. 2008)

osle nekoliko godina pauze obnovljena je institucija Foruma evropskog teatra, jednog od najznačajnijih godišnjih skupova pozorišnih stvaralaca, kritičara i teoretičara starog kontinenta. Kao i ranijih godina, idejni tvorac i glavni pokretač ovog značajnog projekta je francuski reditelj Danijel Benoa. Dok je on bio upravnik pozorišta u Sent Etjenu, Forum se odvijao u tom gradu, a sada je, otkad je Benoa direktor pozorišta u Nici, preseljen na Azurnu obalu (ove godine je održan od 11. do 14. decembra). Program Foruma sastoji se od višednevnih intenzivnih razgovora o opštim i značajnim pozorišnim, kulturnim, filozofskim i političkim temama, kao i od kraće smotre pozorišnih predstava. Kulturni i politički konteksti su veoma značajni jer je Forum – koji je nekada bio manifestacija Evropske pozorišne konvencije, jedne od vodećih asocijacija repertoarskih pozorišta na našem kontinentu – oduvek imao ambiciju da doprinese razvoju zajedničke evropske strategije u oblasti kulturne politike, konkretno – teatra. Tu ambiciju potvrđuje i podatak da se Forum ove godine – i to ne samo zbog aktuelnog predsedavanja Francuske Evropskom unijom – održavao pod visokim pokroviteljstvom predsednika Republike, Nikole Sarkozija, te da je bilo planirano da ga svečano zatvori ministar za kulturu Kristin Albanel. Dodatna potvrda intelektualnih, kulturnih i političkih ambicija Foruma pronalazi se u činjenici da je njegov počasni predsednik i tradicionalni uvodničar Horhe Semprun, veliki španski pisac, scenarista i bivši ministar za kulturu ove zemlje, a da izveštaje iz evropskih zemalja, koji se namenski pišu za publikaciju Foruma, redovno komentariše i sintetizuje francuski filozof Anri-Bernar Levi. Doduše, zbog njegove neodgovornosti, samopromovisanja i forsiranja
JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145

P

87

Trebalo bi. već njegova eksplicitna tema. naravno. već i da li ima volje. kao i dominacija 88 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 novih tehnologija. intelektualnom dokolicom. te da može mirne duše da ga odbije i da ne razbija glavu dilemom da li se u pozorištu treba poduhvatati takvih trivijalnih. i dalje moguće očekivati ono što je. na tom istom skupu čuje toliko javnih kritika i napada na njihov račun. strasno i utopistički ali s tačnim osećajem za suštinu kulturne politike. intelektualne i političke moći u novim. kulturu/pozorište koja je napada i kritikuje. tokom razgovora. opasne veze. To nije.Orestija političke korektnosti. spremnosti i moći da se protiv takve situacije pobuni. S jedne strane. formulisao jedan učesnik Foruma: vlast mora da podržava. S druge strane. objektivnim i objektivno frustrirajućim okolnostima? Ovde ne bi trebalo da bude pitanje samo to da li je pozorište sposobno da trezveno sagleda i shvati svoju realnu društvenu ulogu. Osnovne teze koje su organizatori ponudili za razgovor odnosile su se na dvosmerni odnos između vlasti/politike i pozorišta u savremenom svetu. pa čak i nipodaštavanja. Odnos pozorišta i politike ove godine nije bio samo opšti okvir. elitne umetnosti. medija i popularne zabave. poprimala i različite metaforične formulacije: Princ i Umetnik. uzgred. finansijski i na druge načine. postavljaju se ne manje provokativna pitanja – da li je samo pozorište svesno izazova koje otvaraju nove ekonomske i političke prilike. čini veliku čast galskom duhu. kulturne. u najboljoj tradiciji francuske polemičke misli. razvod itd. neprioritetnom „društvenom nadgradnjom“ – kao i apsolutne prevlasti medijske kulture i popularne zabave. bez obzira na opravdani pesimizam i u samoj Francuskoj. ubojita i inspirativna formulacija te teme glasila je „Moć i pozorište. dnevno-političkih tema. a i u drugim zemljama Evrope. moć pozorišta“. veoma slab. Danijel Benoa je izneo duhovitu opasku da mu je laknulo kada je ustanovio da je švedski komad o Nikoli Sarkoziju. koji mu je bio ponuđen. na nemali broj javnih otpora. da se protiv njega treba boriti. bez sumnje. odnosa vlasti i pozorišta. koja je političarima mnogo značajnija od bilo koje visoke kulture. pomenuti da – i pored opravdanih zamerki koje su se čule na račun predominacije francuskih učesnika i njihovih lokalnih tema – i u jednoj evropskoj zemlji teško može da se desi ono što je mogućno i što se desilo u kolevci savremene evropske demokratije: da se na račun visokog pokrovitelja i njegove vlade koja je ceo skup finansirala. slučajno. Takva situacija potvrđuje da je. Levijeva opažanja nailaze. otvara se (neprijatna) dilema da li je i koliko politika zainteresovana za pozorište u doba opšte finansijske krize koja se uvek odražava i na budžetske izdatke – pogotovo za one oblasti koje se tradicionalno smatraju „luksuzom“. efektna. Na ovu anegdotu. ali ne i ignorisati. takođe već tradicionalno. On je. a domaćinu skupa je poželeo da nađe dobar kritički komad o Sarkoziju. jer je malo verovatno da bi zbog njega mogao da završi u zatvoru. Francuski kontekst imao je presudan značaj za uobličenje glavne teme Foruma. koju je shvatio kao izraz opšte rezignacije i nemoći pozorišta pred savremenim društvenim izazovima. da li ono preispituje svoju društvenu ulogu. kontekst Foruma evropskog teatra. a koja je. vrlo burno i emotivno reagovao je ugledni francuski teatrolog starije generacije Rober Abirašed. To. jer je pozorišni život u Francuskoj centralistički organizovan još od doba Luja XIV i osnivanja . izneo stav da ovaj marginalizovani položaj pozorišta u pogledu njegovih društvenih moći treba prezirati.

Međutim. demisionirala. na sebi svojstven. radi mira u kući. izneto je mišljenje da nijedan ministar koji je ostvario neki veliki projekt to ne bi mogao da uradi da nije imao direktnu podršku samog predsednika. uspeh u predizbornoj kampanji i održavanje rejtinga. Kao primer se najčešće navodi sveobuhvatan sistem decentralizacije kulture koji je. sačuvala subvencije. ali da je upravo ta ambicija pokazivala njihovo suštinsko interesovanje i interes. u rasponu od televizije do interneta. da ga stave pod svoj patronat.nacionalnog pozorišta. Opasne veze zamenio je bespogovorni razvod uz visoku alimentaciju. koji je. Razlog za ovakvu situaciju pronalazi se u tome što su političari jasno shvatili da im je za marketinški efekat. kada su počeli da se otvaraju danas čuveni regionalni dramski i koreografski centri. U novijoj francuskoj istoriji kulturna politika je i dalje artikulisana na najvišem nivou – sada ministra za kulturu i predsednika. kultura ostaje. ona nije bila. jednom prilikom. doba tog naizgled „idiličnog odnosa“ između vlasti i pozorišta. društvena elita (filantropska buržoazija. formulisan na primeru Holandije. bez velikog uzbuđenja i. na primer) nekada mogle da imaju i ambiciju da kontrolišu ili usmeravaju pozorište. dakle. Glavna dilema u ovoj konfuznoj i emotivno povišenoj raspravi bila je da li TV snimci predstava pomažu ili štete pozorišnoj umetnosti. u tom pogledu. potreba ili način života rezervisan za (izrazitu) manjinu. pa je. između ostalog. ali vam. uopšte. na ovom Forumu. On je istakao da su vlast i. nećemo ukidati ono što vam od nas najviše i treba: novac. te imao i karakter opasnih veza – ambicija države da kontroliše pozorište u pojedinim epohama i sredinama – danas je definitivno prošlo. Od pozorišta su taj prostor. ali mu je. on je bio. odnosi i na Francusku i na većinu drugih evropskih zemalja. a koje su se sručile prevashodno na prisutne direktore francuskih televizijskih kanala na kojima se emituju ovakvi programi. ipak. Comèdie Française. drugim rečima. To. da je kulturna demokratizacija neuspeh. Taj gubitak društvenog značaja konstatovao je. tu društvenu moć. kako se iz rasprave moglo zaključiti. U ovoj zemlji je došlo do uspešnog „razvoda“ u kome je vlast prestala da se interesuje za teatar. Zastrašujuće zvuči podatak da je čuveno parisko pozorište Odeon imalo u dvadeset pet sezona isto onoliko gledalaca koliko samo jedan televizijski prenos neke popularne predstave! Ovaj podatak bio je dobar povod za raspravu o odnosu pozorišta i televizije. kako je tačno uočio bivši direktor Avinjonskog festivala Bernar Fevr D’Arsije. nije problem samo s političarima nego. tako da je proizvela nemušte i burne reakcije. a danas predsedničkog (ova funkcija je na trideset i nekom mestu po značaju u celoj francuskoj administraciji!). a koje je u nadležnosti nekada kraljevog kabineta. Ali. aktivnost. sproveo ministar Andre Malro. njihov doživljaj teatra Orestija kao značajnog društvenog foruma. ogleda u ozbiljnim subvencijama i načinu imenovanja upravnika. sektor medija i/ili popularne zabave neuporedivo važniji od elitne kulture i pozorišta koje tu danas neminovno spada. s njegovim vrlo velikim državnim značajem koji se. pedesetih godina. nažalost. direktan način. uvek bio izuzetno složen i protivurečan. Iako se ovaj uvid. znači: ne zanimate nas. u javnom sektoru. i sâm Sarkozi izjavivši. dobro osmišljena i plasirana. Pristalice su isticale da je svako animiranje moguće JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 89 . nemate više društveni značaj. preoteli savremeni masovni mediji i različiti oblici popularne zabave. sa celokupnom društvenom elitom koja više nije zainteresovana za kulturu.

Evropske unije. . sasvim nezainteresovana za pozorište. samo što to u Rusiji. kao i na Zapadu.. nema. teatar je nezainteresovan za društvo. To je sasvim razumljivo kad se zna. veoma dobro poznat i iz našeg. pre svega. kao i u većini drugih zemalja Istočne Evrope. za razliku od Rusije. pa se zato usmerila na kontrolu medija i filma. Najveći problemi ili dileme prepoznaju se u najvećoj zemlji ovog dela Evrope. da će sledeće godinu Nicu umetnički okupirati trupe i predstave iz Ukrajine (kao što su je sada. prateći delikatan odnos Evropska unija-Rusija. sloboda umetničkog govora postoji. Svoje zanimljvio i otvoreno izlaganje Davidova je završila formulom: vlast je nezainteresovana za teatar. ne pripada Evropi. naprotiv. trebalo da glasi: Evropa je i ono što nije Evropa (ili bar ne EU). ona ispunjava svoje obaveze u pogledu subvencija. Ove godine videli smo predstave iz Izraela (i to pozorišta čije ime sve govori: Izraelsko-arapski teatar). da je bio prostor subverzivne borbe za demokratske ideale. s malim i marginalnim izuzetkom nove dramske produkcije. by the way. Ono se. Na delu je. ali je pozorište ne koristi. kao i sve ostalo. ali njena nezainteresovanost za pozorište dovodi do paradoksalnih posledica: do prodora jeftinog. u nekim drugim zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza još postoji politički teatar. pored bitnih i brojnih geografskih i istorijskih veza. reklo bi se da. Gruzije. komercijalnog teatra u javni. jer joj od njega ne preti nikakva opasnost. ništa bolja situacija nije ni u Istočnoj Evropi. S druge strane. Evropa je sistem vrednosti i standarda koji prevazilazi uske geografske i političke okvire. sva pozorišta su na budžetu). Kada je u pitanju odnos politike i pozorišta. i postalo eskapističko. uostalom. pa čak i filma. razvod između države/društva i pozorišta. Rusiji. aktuelna vlast je. doduše. Kao i na Zapadu. veoma važnu socijalnu ulogu u Sovjetskom Savezu. Na osnovu predstava koje su prikazane u okviru ovogodišnjeg Foruma.. može se spekulisati da se oni nalaze u osećanju bespomoćnosti. povuklo u sebe.. književnosti. shodno tome.Orestija pozorišne publike korisno. a protivnici da snimci predstava rađenih po delima Fejdoa i Gitrija imaju samo komercijalni efekat i da ne stvaraju kulturne potrebe. Poruka je. Pozorišni program Foruma činile su tri predstave koje su sve došle iz politički vrlo osetljivih regiona i/ ili aktuelnih situacija i koje su. pa je zato godinama podržavao režim Borisa Jeljcina. možda. dakle. subvencionisani sektor (u Rusiji. u svesti da je savremeno rusko društvo 90 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 toliko moralno korodirano da mu pomoći. da Forum evropskog teatra nikada nije krio svoj politički raison d’être – činjenicu da je on dinamična. Zanimljivo je i to da nijedna od ove tri zemlje. Danas se situacija drastično promenila: iako rusko društvo još nije suštinski demokratsko. Iako Davidova nije ulazila u razloge za ovakvo stanje. za razliku od sovjetske. To je fenomen koji nam je. naprotiv. odgovornost ne snose samo Rusi i Putin. turistički okupirali ruski tajkuni i njihove dražesne porodice). Uzbekistana i. imale značajan politički impact. Za takvu situaciju. mora da ima fatalistički prizvuk. da je bio slobodni medij s većom ulogom od muzike. naravno. i publika i umetnici vide pozorište kao prostor za bekstvo u nekakav magični svet lepote. naprotiv. kao što je na početku ovog teksta naglašeno. u nedostatku civilnog društva. Zapad je želeo trulu i slabu Rusiju. kao što je odlično primetio Belgijanac Žak Delkuveleri. Ugledna kritičarka Marina Davidova podsetila je da je teatar imao. kreativna i neformalna debata o kulturi (teatru) i politici sa pozicija. zapravo. Cinik bi rekao. srpskog iskustva..

Što se tiče same predstave. u vidu jednog intimističkog porodičnog rituala u koji su uključeni i gledaoci (sve sa razgledanjem fotografija i obedovanjem). u svom drugom delu. izbeglo manipulaciju koju nameću istorijske okolnosti. smela i provokativna teza koja bi nama. reklo bi se. Umetnički najznačajnija bila je predstava Nostalgija iz Jafe koja. plastičnih i uverljivih sudbina u kojima se prelamaju pomenute teme: stara žena hoće da se vrati iz Izraela u rodni Kairo da bi tamo umrla. kao pohvala demokratiji koja se u ono doba u Atini tek rađala. Orestija ali uporno tvrdili da takvi motivi nisu utvrđeni (doduše. Društveni značaj. Grupa vrlo solidnih glumaca jevrejsko-arapskog porekla prikazuje.Evropa ne zaboravlja svoje udaljene oblasti. odlasci i povraci. artikulisan i produbljen kritički stav. veoma staromodan. u kontekstu ovogodišnjeg Foruma evropskog teatra.. pa se tako i danas. posle rata s Rusijom. večitim kandidatima za kandidate za članstvo u EU. zapravo anahron apsurdističko-satirički teatar. u Tbilisiju igra ova predstava koja je. Na Forumu se osećala namera da se taj slučaj proglasi „političkim ubistvom“ prouzrokovanim Veilovim provokativnim i smelim stvaralaštvom. nažalost. Međutim. Eshilova Orestija napisana je. ubijen je na pragu svog stana u Taškentu. direktna satira na račun predsednika Sakašvilija i njegovog dvora. 09. To bi bila veoma značajna. i predsednik. U predstavi Marka Veila teško se mogao prepoznati jedan takav. izokreću ga i problematizuju. kao izraz vere u pravedni i smisleni poredak u kome su božanski i ljudski principi nerazmrsivo povezani. dvoje uzbečkih glumaca očajnički traže pasoš da bi se preselili u „obećanu zemlju“. posebno one koje se graniče s muslimanskim svetom i Rusijom. prevashodno u obliku pripovedanja. upravo one predstave koja je igrana u Nici. što se tiče scenskog jezika. na planu scenskog izraza u njoj sve deluje kao veoma oštra provokacija.. pretpostavljam. ima to što je gruzijsko pozorište.. kako piše u njegovoj biografiji. telohranitelj. Sa savremenim istorijskim iskustvom. To je jedan. da se iz Uzbekistana preseli u Izrael posle raspada Sovjetskog Saveza: samo jedan dan pred premijeru njegove postavke Eshilove Orestije (07.. imala neki posebno veliki umetnički značaj. ali od pre pola veka. stvarajući tako ubojit i aktuelan. sa svešću u šta se pretvorio poredak u koji je Eshil prometejski verovao. to ne znači da u ovoj predstavi nema ničeg politički provokativnog. pokreće pitanja tipična za sredinu iz koje dolazi: traženje identiteta. devojka kreće u Berlin prateći očeve uspomene. današnji reditelji pristupaju ovom grandioznom delu s otklonom i ironijom. trebalo da bude posebno zanimljiva. naime. nije hteo. Pominjanje pozorišnih ljudi jevrejskog porekla iz Uzbekistana koji hoće da se presele u Izrael stvara. 2007). odnosi s precima. užasavajuću analogiju. savremnom dobu primeren politički teatar. koji ponajpre liči na modernu postavku Kralja Ibija. konzervativnu sredinu s mešavinom sovjetske i muslimanske tradicije: od žestokog (zapadnjačkog) roka JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 91 . Reditelj treće prikazane predstave. nisu utvrđeni ni bilo koji drugi motivi jer istraga još nije završena). ona već po izboru teksta daje građu za politički teatar. pogotovo za jednu. Mark Veil. ljubav. nekoliko pojedinačnih. kao i srpsko posle bombardovanja 1999. Naprotiv. iako su njegovi saradnici i prijatelji diskretno. Najveći adut bio je i najveće razočaranje: poznati gruzijski reditelj Robert Sturua prikazao je predstavu u kojoj je samo naslov zanimljiv – Vojnik. Nijedna od ovih predstava nije.

Sâm Forum je najbolji primer: nije čudo što se ovakav projekat.Vojnik. neke ciljane i direktne političke kritike nije. Iz Istočne Evrope je. Ta dinamika se u međuvremenu izgubila. profesor sa Sorbone Emanuel Valon ukazao je na dve opšte. godine). prevashodno u smislu opšte (ne)zainteresovanosti za kulturu. još je sačuvan nukleus onog „simboličkog prestiža“ kulture i teatra iz doba komunizma. bio uhapšen. posle početnog držanja po strani. samo naizgled suprotne političke tendencije od kojih kultura može da ima koristi: regionalizaciju i (evro)globalizaciju. Takav pristup se uočava i kod nas. u doba komunizma. važna društvena. jer preko nje mogu da ostvaruju prestiž. interese i ambicije i u sferi kulture kao jednog od važnih činilaca kohezije u projektu EU. ističe Bani. Žorž Bani. posle pada Čaušeskua. preobilate upotrebe tehnike TV prenosa i referenci na reality-show. Ugledni francuski kritičar rumunskog porekla. ali i dalje potencijalno plodonosna situacija: dugo očekivano osećanje slobode. ali je zato imaju regioni. Centri državne moći nemaju više. inače. bilo da smo iz Zapadne ili Istočne Evrope. Dakle. zapravo projekat EU. što daje pozitivne rezultate. stvorila 92 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 jedna konfuzna. Teza da je kultura zajednički interes regija i ujedinjene Evrope potvrđuje se i činjenicom da je skup u Nici sigurno dosta koštao. Naporedo s regionalizacijom. ali je zato bilo provokacije na opštijem kulturnom i društvenom planu. kao što smo videli. ismevao ga u svom radu. s jedne strane. zgodnih i polunagih glumaca muškog pola. bogatih ili siromašnih. do defilea mladih. s ambicijom Novog Sada da postane veliki festivalski centar i tako najvažnija adresa na mapi srpske kulture. antirežimska tribina. ljubav. jednoj od prvih nezavisnih trupa u bivšem Sovjetskom Savezu (osnovana je još 1976. Slično kao i u Rusiji. Tako se sve banke takmiče koja će da sponzoriše pozorište. jača i proces evropskih integracija koji postavlja nove ciljeve. svi mi ostali. i u Rumuniji je pozorište bilo. izgleda. i po broju učesnika i po intervencijama u raspravama. „rumunski slučaj“. za koji je EU očigledno zainteresovana. ne dešava u Parizu nego prvo u Sent Etjenu. Pošto je i Evropa regija. To je. kultura je nastavila da gubi društvenu ulogu. jer je galantnost organizatora bila vidljiva na svakom koraku. sve s vrlo konkretnim brojkama. niti opšti odnos između države i teatra. sve složenijim odnosima političko-ekonomske moći i pozorišta na starom kontinentu. i bila konstanta u radu Marka Veila i njegovog pozorišta Ilkhom iz Taškenta. Jedna evropska sredina nema velikih problema kad su u pitanju izdaci za kulturu. telohranitelj. a sada u Nici. nije shvatao kakav se sistem uspostavlja u pedesetim godinama. iz zemalja EU ili onih koje su samo kandidati. zapadno tržište je nametnulo svoje norme. recimo. posle nekoliko dana provedenih u zatvoru nastavio po starom i na kraju bio – ubijen. onda se regionalizacija i evropske integracije treba da posmatraju kao dve strane iste medalje. Nisu rumunske banke jedini pozitivni primer u. veliko interesovanje za kulturu. Uprkos tim opštime tendencijama. nemački „delegati“ počeli da prikazuju svoju lokalnu situaciju. i predsednik koji se cepa uživo. osetili smo da smo na istoj . bilo u ovoj predstavi. pored zemalja bivšeg Sovjetskog Saveza. i gubitak interesovanja za kulturu. pa i u malim rumunskim mestima može da se vidi. kao što smo videli. U uvodnom izlaganju. Naveden je i potresan slučaj jednog glumca koji. objasnio je da se. bio vrlo zastupljen. neka Nekrošijusova predstava. Kada su.. kao ni njegova publika. kao što joj i samo ima kaže.. s druge.

sledeće podatke. iz drugih izvora. ljubav.Vojnik. samo Berlin ima veći budžet za kulturu od celokupne Italije i Engleske. marksistički rečeno. nije uložen dovoljan intelektualni napor da se utvrdi šta bi. dakle. i to ne samo u evropskom kontekstu (o čemu u Teatron redovno pišem).. što prema njoj znači JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 93 . To. ima i. naravno. Drugim rečima. zaista. hladnokrvno i taksativno. ali ona nije pokrenula širu raspravu. telohranitelj. Ispostavilo se da neosporna nemačka dominacija u pozorišnoj estetici. iako je naišla na opšte odobravanje. 13% budžeta grada Berlina ide za umetnost. iznela je. sa čisto pozorišnog gledišta. jedan od vodećih kulturnih radnika u njihovom teatru. za ulazak Nemačke u novi milenijum. za razliku od ostatka Evrope i sveta. briljantan stav da je pozorište postalo nekorisno.. Taj državni interes za kulturu potvrđuje i podatak da je. Marija-Žoao Briljante. značajnija tema – „moć pozorišta“ – nije bila. ima oko 200 državnih pozorišta i 90% je na budžetu. da je za potrebe finansiranja mega projekta Geteovog Fausta u postavci vodećeg reditelja starije generacije Petera Štajna 2000. ironično napominjući da se u Nemačkoj izdaci za kulturu ne tretiraju kao subvencije već kao društvena potreba. godine (integralno izvođenje oba dela Fausta u trajanju od dvadesetak sati) osnovan poseban konzorcijum. jaku materijalnu bazu.. Glavni naglasak ovog teksta bio je na prvom delu teme Foruma evropskog teatra – „moć i pozorište“. Upravnica Nacionalnog teatra iz Lisabona. jasno pokazuje da u ovoj zemlji društveni interes za kulturu. U Nemačkoj. To je zato što druga i.. ali da je i dalje nužno. tadašnji kancelar Šreder osnovao savezno ministarstvo za kulturu – dotle su kultura i umetnost bile samo u nadležnosti regionalnih vlada – iako je ova odluka bila gotovo protivustavna! Kada govorimo o ulasku u novi milenijum znam. dovoljna razmatrana na Forumu. samo za pozorište godišnje se izdvaja dve i po milijarde evra. nažalost. u očito globalno izmenjenim odnosima snaga između visoke kulture i politike – da ovog puta preskočimo Nemačku – mogla da bude neka nova „moć pozorišta“. naveo nam je. nije izgubljen. Torton Mas. i predsednik strani – gubitničkoj. s Nacionalnom bankom Nemačke na čelu. Jedna značajna teza bila je nabačena na ovu temu.

. koncentracija. savremeni svet eksplodira. potvrđuje. spokoju i posvećenosti. Tako dolazimo do zaključka da se – kao i bezbroj puta dosad u istoriji pozorišta – svaki vapaj za novim formama. Kada ponovo osveste to svoje. razbujala kretenizacija. Nasuprot svetu vizuelnog opa94 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 žanja.. da razvije ili obnovi stare/nove oblike borbe i otpora savremenoj civilizaciji kojom vlada brzina. kao Rimsko carstvo nekada. u miru. u kojima je element fizičkog prisustva izvođača posebno istaknut i maksimalno pojačana energetska razmena između njih i publike.. srednjeg veka. veka – nije prostor/medij na/u kome šira zajednica samu sebe predstavlja. ugrožava pa i menja ne samo „vrednosti“ savremenog čoveka već i njegove perceptivne navike i bioritam. opsednutost mladošću i fizičkom lepotom. pozorišni stvaraoci i njegovi sve malobrojniji (ali kvalitetniji) poklonici neće morati da se brinu za svoju ulogu. starih. usled toga. onda ćemo izaći ispod zemlje i pokušati da stvorimo novi. a šta je drugo bila Artoova revolucija? Koreni pozorišta i. Kada nadzemni. Stavovi gospođe Briljante ohrabrila su me da izveštaj sa Foruma evropskog teatra završim svojim razmišljanjima o „novim moćima pozorišta“. Tu ulogu odavno su preuzeli mediji masovne komunikacije. Šekspirove i Elizabetine Engleske. subverzivnih društvenih tema. znači da teatar svestan sebe. smirenost. Sofokla i Perikla.MEĐUNARODNA SCENA sledeće. konzumiranje. koja u Nici nisam stigao da razvijem. drugim rečima. ) tela. pozlaćenim. recimo. rituale koji obnavljaju naša. snažna energetska razmena – prizivaju pozorišnu situaciju koja je vrlo intimna. trenutno naglašeno manjinska verovanja. On može da bude još celishodniji i efektniji ako se. Francuske iz doba Kralja Sunca ili Andre Malroa i Žana Vilara. koncentraciju i spokoj. o čemu svedoči i skup u Nici – i tamo izvoditi. To. namenjena malom broju gledalaca/slušalaca/ primalaca i koja je. Mi ćemo se. ontološko svojstvo. slušanje. youtube-u i modnim časopisima – teatar svestan sebe može i treba da afirmiše. zgrtanje. svodi na vraćanje korenima. Taj otpor ne sastoji se. i iluzorno je očekivati da pozorište može da je povrati. a nekada i problematizujući bazične principe na kojima se zasniva. Grčke Eshila. artikuliše na nivou teatarske estetike. značaj i moć u društvu. naglašeno fizičko prisustvo. suštinski ritualna. moći koje proističu iz njegove strukturne samobitnosti. ili bar ne u prvom redu. Jasno je svakom ko ne pati od optimističkog slepila da pozorište danas – za razliku od. Spojene zajedno. Ono što pozorište može – kao mesto na kome se okupljamo da razmenjujemo ono što nam je bitno (slobodna parafraza Ričarda Šeknera) – jeste da deluje subverzivno. Međutim. potpuno samobitnog diksursa pozorišta koji može imati moć da se suprotstavi ne samo etičkom i društvenom aspektu savremenog života već i njegovoj psihološkoj i fiziološkoj osnovi. prepuštajući funkciju društvene reprezentacije novim i brzim medijima.. nalaze se u ritualnom. površnost. u završnom obrtu. da se ne izletim pa ne kažem – sakralnom. Prelazeći u underground. može da uznemiruje. čulnu prisutnost stvarnih (umornih. . teatar može da deluje iz kontre. spokoj. dobrovoljno povući u svoje katakombe – u one u koje nas savremeni svet i inače gura. ne mora da bude i osujećujući. preispituje i demontira te nove principe društvene reprezentacije. bile spore predstave. provokativnih. umesto na tematskom. potvrđujući. sumanute brzine i krajnje površne pažnje – koji svoju reprezentaciju ostvaruje na televiziji. potpuno suprotne principe: naglašenu sporost. drugim rečima. zasnovane pre na slušanju nego na gledanju. snažnu interakciju između publike i izvođača. koreni njegove neiscrpne snage. iskušenička. da problematizuje. čak i onda kada se dešava u raskošnim. posvećenička. nelepih. kritičkih. kao ranohrišćanske zajednice. koristeći se samo sebi svojstvenim sredstvima. sterilno lepih tela. brokatnim baroknim salama. sve ove odlike – sporost. predstavlja. televizija pre svih. auditivno opažanje. Mejerholjdove sovjetske Rusije iz dvadesetih godina 20. To bi. novom ulogom i novom snagom. preispitujući. marginalni društveni položaj koji teatar danas poprima gotovo svugde u svetu. u pokretanju nekih angažovanih. Pozorište više nije mesto opšte „društvene reprezentacije“ – ono na kome cela zajednica sebe obnavlja.

DRAMA Aleksandar Popović PARADNI TRČULJAK Igra za lutke u dva dela .

paradni trčuljak Dalila. kamila s tepiha Kvocoška Sida Žaba Glava glumice Događa se tuda-svuda 96 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 .DRAMA LICA Pardon.

Sve bliže i bliže. Pardon i Dalila (uglas snažno): Pardon!!! Sida: A zašto „Pardon“? Dalila: Pardon: Dalila: Pardon: Dalila: Pardon: JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 97 . nego pusti glas preko trga da stakla zazveče na prozorima! (Mrak i promena dekora.paradni trčuljak.. Dalila: Pardon: (Puno. Trg nekih smešnih šešira. pa tu zastane): Ah. plemeniti neznače.. jedna kisela bombona. Oko cvetova i šešira smuca se Kvocoška i proviruje... nekih plavičastih i oranžastih treperavih osvetljenja. ko neki prpuljak. nekih veselih cvetova. ti nisi još. A šta ćemo jesti? Kolače. Pardon: Dalila: Pardon: Dalila: Pardon: Dalila: Pardon: Ja sam trčuljak.) Pardon i Dalila (nastupajući pevaju u duetu): Kroz koprive striže.. Kroz odžake liže. ko neki smotuljak ... ko neki žapčuljak.. ah. odvažni trčuljku. ko neki džabuljak... Dalila. To volim. Preko brda gmiže. i evo ga stiže. Iz drugog pravca nastupaju u maršu Pardon i Dalila. Nemoj samo sad da mi cvrčiš kao palačinka na usijanom tiganju..... može biti. Evo ti.ALEKSANDAR POPOVIĆ: PARADNI TRČULJAK PRVA SLIKA: (NA PRVOM CUGU) (Kolaž: persijski tepih – oko središnje šare ide ukrug šest kamila) Dalila: Pardon (dođe pred tepih i gleda kako kamile šetaju ukrug): Hej.... naša će slika dospeti u novine! Ah.. Iz jednog pravca na trg dolazi Sida s đačkom torbom na leđima. sestrice! Zar vam nije dosadno?! Dalila (izađe iz kruga i ode u ugao tepiha bliže Pardonu.. Svetlo lagano narasta.. nekih smešnih noseva koji se sijaju kao ogledalca. U redu. u redu. da budeš moj pomoćnik? Hoću. kao akontacija. a šta ti radiš? Ništa. nemoj samo da prekardašiš sa svojim zahtevima. Hoćeš li. Ja sam Dalila. napravićemo paradu... puno malih treperevih zvončića. Pleh muzika: pompezni marš.... Ti si ništic? Ali imam plan kako ću postati neko i nešto. Hvala. Kad već imam lakovane čizme... Niz gelender kliže.. ) Hor glasića (uz zvončiće prihvati pesmu u bržem ritmu): Ko neki bombuljak.. Dalila. moram ih nekako upotrebiti. A voliš li da pevaš? Volim kad sam sita. ah. Ona se osvrće i gleda levo-desno... ko neki klempuljak... Pardon: neka velika zvezda da bi sebi mogla dozvoliti luksuz da jedeš ananas dinje s kristal šećerom..

. ti ćeš jednoga dana postati neka velika ličnost. leva-desna. a ja moram doći u školu na vreme! Kvocoška: Živeo naš paradni Pardon s sa svojim baletskim Dalilama! Pardon: Kniks. kako ti kažeš. kad si ti tako pametna. ) Sida: Sida: I malo ti je što si paradni.. i moja.. jedan-dva!.... Persido–Sido... molim drugarica učiteljica kaže: „Ne treba nikad kriti oči!” A kako treba? Treba svoga sagovornika uvek gledati pravo u lice.. jer već je prilično kasno. ne mogu. Ala si ti neka svilena Dalila! Čuvaj se samo nazeba i nemoj neprestano da gledaš u beton! A zašto? Zato što svaki slon gleda u beton.. I nikad ne kaže: „šta je“. ona sve po notama svira kašičicom u porcelanskoj šolji.. daj mi tvoj mali autogram! Šta će ti? Treba mi. ali daj mi autogram na tarabi! Daću ti.. sad ga više nemam. Pa ne može se ni jedna parada napraviti s nekim ko nema diplomu malog baletskog tečaja pri Domu kulture „Braća Stamenković“. moram ja da pravim parade! Pa pravi ih kad si tako srećan! A mogu li se maline sa šlagom praviti bez šlaga? Ne mogu.. Sida: Pardon: Dalila: Sida: Pardon: Sida: Pardon: Pardon: Sida: Pardon: Sida: Pardon: Sida: Pardon: Sida: Dalila: TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 . još kad bi mi izašla slika u večernjim novinama na srednjoj strani.DRAMA Pardon: Zato što sam ja izmislio da se tako fino zovem. Kako se ti zoveš.... a ti nisi slon nego si notalna Dalila..... Cin-cin-cin! Pardon: Pardon: Sida: Dalila: Pardon: 98 I nikad ne kaže „neću“.. a ja ću onda moći da se pohvalim da imam mali autogram velike ličnosti! A na čemu da ti dam autogram? Imaš li spomenar? Imao sam i spomenar. Pardon! Sida: Dalila: Nego. samo da potrčimo do tarabe. nego još imaš i tako lepo vaspitanu Dalilu! Pa kad bih ja voleo da budem mnogo omiljen i slavan.. Molim te..... Dalila? Sida: Hvala. Nego. znam ja.. i što si trčuljak. kniks!. devojčice? Ja se zovem Persida – Sida. Sida: Dalila: (Dalila se graciozno nakloni.... To znači da Dalila nije sluhista? Ni govora! Dalila je notalna Dalila. Dalila.. kako ti kažeš... ali ostao mi je u šupi na klaviru kad sam cepao drva.. Dalila? Mooo-lim.

.. pričuvaj mi čizme dok se ja ne vratim i nemoj da se družiš s mangupima! Reći ću im: „Plezite se vi. Dalila.. ako sam te nešto uvredila! Kovocoška: I hoćeš li da se upoznaš sa mnom ili si ti jedna mnogo uobražena Dalila? Dalila: Nisam uobražena. Možda me nagovaraš na neko zlo? (Sida i Pardon brzo odu.......Kvocoško? moja najbolja Kvocoška: Najozbiljnije! Dalila: Izvini onda. nikako ne mogu da se setim ko bi mogao da mi ih dâ. Imam stvari... nešto pod kišobran.. štedim pendžeta.. pričekaj da izujem čizme... am!.. nisam ih ni ja još dobio... Daj mi jednu kiselu bombonu! Daću ti kad se vratim.. a nemam ništa ni slatko. Am-am-am. jer ja uvek trčim bos. neće da sluša.. pojela sam! JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 99 .. Mora biti da imaš punu kuću stvari kad si tako čuvaran. Hajdemo. ja nisam mangup. Dalila: Ti imaš domaće vaspitanje... nešto u džepove. i gotovo.. ali bez kuće. ni slano. pa ćeš za uzvrat i ti meni nešto dati.. (Kamila se okreće od nje. izgleda kao da njih dve igraju neku okretnu igru. je l’ tebi pokisnu stvari bez kuće? Ne pokisnu.. molim te.. ) A vrlo verovatno da ti i nisi neka balerina! Dalila: Jesam! Kvocoška: Ala te je majka lepo vaspitala da svoju najbolju drugaricu Kvocošku tako vređaš! Dalila: Pa jesi li ti ozbiljno drugarica.. da se trampimo!. Dalila: Hvala. pa ako ti jedna bude sita.. neće da sluša. samo ne znam da li si ti mangup.. ja sam gladna. pljujte s prozora na glave prolaznika. Sido! Kvocoška: Nisam mangup.ALEKSANDAR POPOVIĆ: PARADNI TRČULJAK Pardon: Ako ćemo morati da trčimo.. sklonim ih ja. ja sam Kvocoška! Dalila: Milo mi je. ) Kvocoška (čim odu Sida i Pardon ona dođe kod Dalile): Ja sam vam najviše pljeskala kad ste marširali!.. Kvocoška: Izvinjavam se.... Dalilo. (Kamila se okreće od nje. ne mogu. Pardon: Kvocoška: Imaš lakovane čizme! Dalila: Pardonove čizme? Dalila: Kvocoška: Pojedi ih! Dalila: Zar obe?! Pardon: Kvocoška: Načni ih od leve. ali ako pojedeš levu lakovanu čizmu! Dalila: Dobro. ali se opet plašim da ti nisi mangup?... Pardon: Sida: Kvocoška: Daću ti pola. ja sam dobra Dalila“. A kad padne kiša. drugu ostavi za užinu! Dalila: Pojela bih ja. Sida: Kvocoška: Drago mi je što smo se upoznale. ja to neću da radim... Kako se to okretanje ponavlja... ) I ja sam tebe nazvala balerinom!..

) Čuješ li kako nam se smeju? (Čuju se zvončići. Kvocoška: Kvoc-kvoc-kvoc!. pa se smeje i krevelji... ) Pardon: Po glasu bih rekao kao da je to neka Kvocoška. ) Kvoc-kvoc-kvoc!. (Brzo se sakrije između cvetova i šešira..DRAMA Kvocoška: Idi sad pa se pohvali Pardonu šta si uradila. ) Pardon (spazi je): Eno je. Kvoc-kvoc-kvoc!... (Brzo se izgubi između šešira i cvetova. Kvocoška: Onda će te najuriti iz parade i na tvoje mesto ću doći ja!. šta to radite?!(Zvončići i komešanje raznobojnog svetla. Šta sad da radim?...... spremna da se ma s kim koška. svi nam se smeju. (Zvončići i komešanje raznobojnog svetla... vi plave i ljubičaste.... pa se radosno rakolji i poigrava. zvončići. ) Dalila: Ko nam se smeje?.. Kvoc-kvoc-kvoc!. Ja nisam bila dobra!.. Nagovorili su me da ti pojedem levu lakovanu čizmu!. Kvoc-kvoc-kvoc-kokoška.. (Zvončići i raznobojna svetla naizmenično. oboje utučeni i tužni):Morao sam preko trga da promarširam u vunenim čarapama. ) Dalila: Svi nam se rugaju. to sam ja Kvocoška.. ) Pardon: A oko nje igraju balet plavičaste žvrljotine i ljubičaste škrabotine!. ) Dalila: Kvocoška: Tapiramo odžake!... eno!.. (Zvončići. pa će umesto nje primiti mene. (Čuju se zvončići. Ona je mangup!... ) Aha-aha. zvončići.. Kvoc-kvoc-kvoc-kokoška. (Najednom zastane i osluškuje. pa čak i ona! Kvocoška (proviruje gore negde visoko iznad nekog cveta): Kvoc-kvoc-kvoc!. Ja sam se družila s mangupima!.) Popela se na okrugli ružičasti astal ispred poslastičarnice.... sve na račun tuđeg troška.. Pardonu!. (Prestane da igra i peva. Kvocoška nije dobra!..... Ha-ha-ha.... ) Kvocoška (čim Dalila ode. . Pardonu!.. Kvocoška: Kvoc-kvoc-kvoc!. Pardon (čuju se zvončići): Svi..... ) Hej... Dalilo........ Kvocoška se sakrije): Koja? Kvocoška (opet proviruje): Kvoc-kvoc-kvoc!. Oprosti mi. Dalila: A ako se on naljuti što mu se u brk podsmevam? Pardon (dolazi s Dalilom. ide neko.. 100 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 . (Zvončići.. kvoc-kvoc-kvoc!.. neću nikad više! (Odjuri. ) Pardon: Dalila (sva očajna): Pardonu!. Kvoc-kvockvoc!..... ) Ali što sam Dalilu natociljala!.... ) Dalila (gleda levo-desno... to sam ja Kvocoška!. Dalila: A ako se on namrgodi? Kvocoška: Ti mu reci: „Ha-ha-ha!“. Ona igra i peva u stilu mjuzik-hola): Kvoc-kvoc-kvoc-kokoška.... Nasađena na tri ćoška. glupa moja Dalilo. Muzika džez. (Oko nje naizmenično raznobojna svetla iz pištolja. (Zvončići. (Zvončići..... to sam ja Kvocoška!...... Sad će je Pardon najuriti iz parade.. ona izađe između cvetova i šešira....

ALEKSANDAR POPOVIĆ: PARADNI TRČULJAK

Pardon:

Istina je... to će ovoga proleća biti moderno za male žute kuće: crveni krov s rodom na natapiranom odžaku! A šta to? Okrugle minđuše od žutog zlata... aha! Kupi mi minđuše od žutog zlata da i ja budem moderna!

Pardon:

I ti si mi zbog toga, mala i glupa Dalilo, pojela alat! Ja sam ti pojela samo čizmu, nemoj sad da preuveličavaš. Pa čizme su komandantu parade isto što su odžačaru one njegove crne okrugle četke!... Isto što su i krojačici igla i naprstak!... Lako je tebi da filozofiraš sa mnom kad sam ja mala i glupa Dalila, pa sem malog tečaja baleta pri domu kulture „Braća Stamenković“ nemam drugih kvalifikacija. Misli ti šta hoćeš, mala Dalilo, ali ja bez leve lakovane čizme ne mogu više da obavljam svoj paradni zanat! Šta će onda s nama biti? Rastaćemo se zanavek... ah! Uh, a ja? Ti se vrati na persijski tepih da se šetaš ukrug sa svojim sestricama oko cvetne šare. Biće mi dosadno... naučila sam da slušam pleh-muzike i igram male balete... nemoj me ukočiti u razvoju! Moram! Zašto moraš? Zato što ti nisi bila dobra... meni je žao, ali sama si kriva... kriva si kao na oko nakrivljena bereta... Ako sam ja kriva, nisi ti kriv... ti si bio dobar... a ako mene kazniš, ni tebi neće biti lako na srcu... Ostaćeš sâm kao stari panj... pa kad ti ostaneš
JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145

Dalila: Dalila: Pardon: Dalila:

Pardon:

Dalila: Pardon: Jeste, ali ti si neposlušna... i svako ko je neposlušan, on ima da bude demodiran... zbog toga ti ništa neću kupiti... Pojela si mi levu lakovanu čizmu!... Zašto si to učinila? Pardon: Dalila: Pardon: Dalila: Bila sam gladna... Što nisi pojela kolač ili bananu? Dalila: Tako si mi obećao... ali kad ti nemaš ni kolač, ni bananu... Nemam ja ni rukavicu... mogla si mi pojesti i neku drugu malu rukavicu koju nemam! Kad sve što nemaš ne može da me zasiti... Zar ti baš uvek moraš biti sita, mala glupa i proždrljiva, Dalilo?! Pa tako smo se dogovorili kad smo se prvi put u životu sreli na persijskom tepihu... Ti si se vrtela ukrug oko cvetne šare! A ti si rekao: „Hajde da se igramo parade, kupiću ti kolač!“ I ti si pristala. Dalila: Dalila: Ja jesam, ali ti... ti mi nisi kupio kolač... Dalila: Pardon: Dalila: Pardon: Dalila: Pardon:

Pardon:

Dalila:

Pardon: Dalila: Pardon:

Pardon: Dalila:

Pardon:

101

DRAMA

tako sâm kao što je sâm najcrnji mrak bez ijednog svica, šta ćeš?... Šta ćeš ti na ovom velikom svetu tako sâm bez tvoje Dalile? Pardon: Ne znam... još da imam dve čizme, možda bi me primili u vojnike... i možda bi mi dali naduvenu kesu da gruvam u artiljeriji... a ovako?... A ovako? Pardon: Pardon: A ovako s jednom čizmom, ko zna... jedna čizma je za jednu nogu... jednu nogu imaju suncokreti... možda bih mogao da se upišem u suncokrete... A šta rade suncokreti? Sunčaju se. Dalila: Dalila: Pardon: I imaju naočare za sunce?! Pardon: Kad bi to imali, ja se ne bih dugo premišljao, ali nemaju ni naočare za sunce, ni more za kupanje, ni lopaticu za pesak... imaju samo sunčanje i sunčanje, pa opet sunčanje. O, ne idi – ne idi, moj lepi Pardonu, u suncokrete, provreće ti mozak!... Ali opet moram negde gde primaju s jednom čizmom, samo ne znam gde... Sida: Pardon: (Pardon zamiče između smešnih šešira. ) Sida: Dalila: Pardon: Kuda ćeš, Pardonu? Pardon: Da uprtim korpu... ako ću ma gde odlaziti, moram poneti svoj špajz bez hrane. Sida: Pardon:

jem za tobom, da te zamolim da mi oprostiš što sam pogrešila, pa nisam bila dobra... neću nikad više! Ne vredi, Dalilo, ne vredi... ni ja sâm ne znam kuda ću... gde me oči vode i noge nose... Gde je to? Ne znam... možda je i u nekoj zalutaloj šumi... ili u nekom neprohodnom i izgubljenom tavanu, teško meni!... Moraću za savet da pripitam nekog đaka, oni svašta uče u školi, pa su mnogo naučeni i bistri, više znaju od mene i tebe, Dalilo!... (Školsko zvonce. ) Čuješ li, to se smeje školsko zvonce za odmor... brzo se skloni, Dalilo!... (Gura Dalilu. ) Zašto da se sklonim? Zato što nisi bila dobra, a ja od nekog đaka koji ovde protrči da kupi kiflu hoću da tražim savet... Mogu da mi kažu: „Ne damo ništa onome ko nije bio dobar“... Skloni se!... (Gura Dalilu između smešnih šešira. ) Sakrij se i ne mrdaj dok ja ne dobijem odgovor šta da radim s jednom čizmom!... (Odgura Dalilu i brzo se vraća natrag. Dotrči Sida s kiflom, on je presretne. ) Sido! Ko me to zove? Ja! Ko si ti? Doskora sam bio paradni, a sad sam samo najobičniji trčuljak bez postavljenja... takozvani Pardon... Imaš kratko i zvučno ime na kojem bi ti mogla pozavideti svaka šivaća mašina, pa čak i trkački automobil!

Dalila: Dalila:

Dalila: Pardon:

Dalila:

Pardon:

( Izlazi s korpom na leđima; nosi je kao što se nosi ranac na kajišima. ) Dalila: 102 Kuda odlaziš, Pardonu, reci mi da i ja doputu-

TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008

ALEKSANDAR POPOVIĆ: PARADNI TRČULJAK

Pardon:

A u stvari ja sam samo jedan mali i šućmurasti besposličar... Vidim ja...

Pardon: Sida:

Misliš: majica? Pa i majica. E, tu grešiš iako si đak... to je namerno! A što? To je moj izum... glavu provučem kroz rukav, a ruku kroz okovratnik... Strašno! Nije strašno nego je praktično... Zar to još niste učili u školi? Nismo! Onda ću i ja tebe nešto da naučim... kome je desnica mnogo razvijena i ima atletski mišić, čvrst i velik kao što je čvrsta i velika carigradska lubenica... taj zna da mu je desnoj ruci u rukavu tesno... kao što je meni... Znaš, ja tri puta dnevno radim fiskulturu!... To je zdravo. Jeste, samo nije najbolje što uvek radim istu fiskulturu istom rukom! Koju fiskulturu? Kojom rukom? Desnom rukom dižem i spuštam kašičicu od tanjira do usta i natrag... gore-dole... srk-srksrk!... srk-srk-srk! Pa posle? Ali ne posle, nego još mnogo pre, čak u sredu... upoznao sam se s jednom žutom Dalilom s persijskog tepiha i bilo nam je slavno... predstavljali smo parade i kreveljili smo se gde god smo stigli... ja sam cupkao, a ona je tako lepo i
JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145

Sida: Pardon: Sida:

Pardon: Šta vidiš, Sido? Sida: Ma čekaj, reci ti prvo meni, otkud znaš kako se ja zovem... Pa zar se ti ne sećaš?! Sida: Sida: Pardon: Sida: Pardon: Sida: Pardon: Čega? Pardon: Mi smo se upoznali! Kad? U jedan lepi plavičasti sumrak. Ja se ne sećam... gde je to bilo? Na prozoru sobe u kojoj ti spavaš... imala si dugačku žutu spavaćicu s oranžastim tufnicama... Sida: Sida: Pardon: Zaista, ja imam takvu spavaćicu od flanela! Pardon: Ti si ležala na belom uzglavlju... i smešila si se na mene iako su ti oči bile sklopljene... ja sam znao da ti u stvari žmuriš... marširao sam jednu uspavanku s mojom Dalilom po ramu tvog širom otvorenog prozora... paradirali smo sve ukrug oko tvoje saksije s muškatlom! Zaista, ja u svom prozoru gajim muškatlu u saksiji! Reci mi onda, stara moja poznanice Sido, šta ti vidiš na meni. Vidim da je kod tebe sve nekako naopačke. Sida: Pardon: Pardon:

Pardon:

Sida: Pardon:

Sida:

Sida: Pardon:

Pardon:

Sida:

103

. Sida: Pardon: Sida: Pardon: Čizmu u slatkom kupusu?! Ne. To je moj špajz bez zimnice..DRAMA notalno dizala prašinu..... molim te. kad već novine ne čitaš? Od tih otmenijih stvari upotrebljavam samo ratluk na čačkalici. Sido. imaš lovačku korpu na leđima.. pa pranje stepenica.. 104 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 . Pitaj me! Ako strpljivo pričekam u polju iza nekog grma. Dao sam joj za kaznu otkaz i rekao joj: „Vrati se na persijski tepih da se šetaš ukrug. a opet.... to ti je bila poslednja šansa da dođeš do neke crkavice. da pucaš? Znam da pucam jabukama i kestenjem u usijanoj rerni! Baš sam hteo to i da te pitam.. ne znam. a ovako. Znaš li da varaš na dominama? Jaoj... za stan. ... sećam se kad su mi jednom zatrebale novine da od njih napravim molersku krunu. ne znam kako ću da sastavim kraj s krajem. ne. mesec brzo istrči.. jer... lift. Još je sreća što ne pušim! Znaš li ti još nešto da radiš sem što znaš da cupkaš u lakovanim čizmama? Šta znam: možda i znam? Znaš li da igraš na sportskoj prognozi? Nisam za to ni čuo.. Znaš li da budeš lovac. A upotrebljavaš li neki deterdžent.. hoće li se neki zec na ražnju prevariti da uskoči u moj špajz? Sida: Pardon: Bez garnira. Sida: Dalila (samo njen glas otpozadi): Am!!! Pardon: I gotovo. hvala ne mogu!!! Pardon: Sida: Pardon: A ti? Očajan sam. a gde su sitni troškovi. A za loto i hipo-toto? Pojma nemam. kao što si i pre radila!!! Dalila (samo njen glas otpozadi): Neću!!... dok mi odjutros na vrlo misteriozan način nije poručala levu čizmu.. Ili pohovanu s pomfritom? Sida: Pardon: Čitaš li ti uopšte dnevnu štampu? Sumnjam. higijena ti nije jača strana!.......... i sve je bilo cakum-pakum. Ovaj........ za ogrev. daj me već jedanput upitaj nešto što znam! Kad si ti ko bukva cepanica. treba platiti račun za struju. zvončići cikavo): Kvoc-kvoc-kvoc!.. onako. samo levu lakovanu čizmu. ja sam ih kupio na kilo. Jadna li ti koža.. kad ti ne znaš da deterdžent nije za jelo!To je sredstvo za snežno belo pranje rublja!... I nisam te pitala zbog toga.. S kojeg kraja da pipnem.. vidim da si musav. probaj nešto na dominama. Ali u kutijama s deteredžentima ima nagradnih kupona. Sida: Pardon: Sida: Pardon: Sida: Pardon: Sida: Pardon: Sida: Pardon: Sida: Pardon: Kvocoška (proviri... trčuljku.

ooooooooooo-op!!!.. zar ne čuješ da ti se zvončići smeju! Sida: Čuvaj se da ne nazebeš bez pulovera iz grmaaaaa!.. on se najslađe smeje!. jesi li uskočio? Žaba (proviruje iz Pardonove korpe): Ja nisam zeka! Pardon: Žaba: Nego? Ja sam žaba. pa u korpu -đumbas!!!... Pa posle? Pardon: Sida: (Školsko zvonce jenjava. Niko preko plota ne može da vidi šta se tamo s druge strane plota događa s tobooom! Kvocoška (kratko u mraku): Kvoc-kvoc-kvoc!. (Skoči i odleti sa scene. Neka se smeje.. a ko se poslednji smeje. nekih likom opletenih flaša. ) Plot je visok.. kas. Pa u korpu. ZAVESA Pardon: Sida: Pardon: DRUGA SLIKA (U polju nekih kišobrana.) Posle se upiši u neku nižu muzičku školu.. Reci ti meni nešto što mogu s ovim što imam.ALEKSANDAR POPOVIĆ: PARADNI TRČULJAK Sida: Ćuti... ) Pardon: Kad se budeš vraćala iz školeeeeeee.. nekih abažura... ) udari prečicom kroz polje pored grmaaaaaaaa!.... glupi trčuljku....... ja ću probati da ulovim zeca na ražnju u svoj špajz... .... tu zajedljivu Kvocošku!. nekih lepih kristalnih čaša. Sad sam se setio!.. JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 105 . A šta imaš? Imam vunene čarape. Pardon: Znam ja nju.. trčuljku!. pa ću se onda smejati.) Pardon (s korpom na leđima sedi i peva): Sida: Pardon (samo njegov glas otpozadi): Sidooooo! Sida: Pardon: Sida: Pardon: Gde siiiiiiiii?! Evo me iza plotaaaaaaa! Piši mi kad stigneeeeeeeš! Zaboravio sam da ponesem plajvaz i štrikaće igleeeee! Preko polja. Ne znam samo šta da radim s ovom jednom lakovanom čizmom.. Zvoni zvonce za početak časaaaaaa! Prošao je odmoooooooor! Kvocoška: Kvoc-kvoc-kvoc!. Sida: Pardon: Sida: (Svetlo sasvim trne.. (Školsko zvonce... kas!. U vunenim čarapama znam da preskočim plot.. ) Zar ti nećeš sa mnoooom?! Htela bih al’ ne moguuuuu!.. (Svetlo lagano trne. Sida otrči.. Zeko. pa nauči da radiš drvorez na violini! Al’ kad nemam violinu.. Pokloni je nekom muzeju. Dođi da vidiš da li mi je u špajz uskočio zec na ražnju.

Pardooooon!...... put mi je dalek. žabo.. ) Sida: Život je more. znaš li šta je ovo? Sida: Dalila: Sida: Kvocoška (opet odnekud proviri. na tim talasima. jer ja nisam žaba kao neka obična žaba! Dalila: Pardon: Žaba: A kakva si ti neobična žaba? Sida: Ja sam začarana žaba koja zna da skače preko tarabe! Zar je i to neko znanje? Jeste.. ooooo-p!. žagor dece. iz moga špajza. (Dolazi ucveljena i plačna... ali kad ne znam da ulupam jaja žicom.. nikad ga više neću naći.. ali se mnogo u životu kajem... Dalila: Sida: Sida: Dalila: Dalila: Sida: 106 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 .. možda se s tobom rastajem zanavek. neću te!.. Razumeš li? Baš ništa! Pa šta ti znaš?.. iza devete tarabe naći ćemo desetu staru šupu i u šupi na ekseru visi jedanesti čarobni kaput..ga – ti!.. Dotrči Sida i naleti na Dalilu. A znaš li u avanu da istučeš tučkom kocku šećera? Ne znam! A znaš li s tiganja da obrneš palačinku u vazduhu? Ne znam! Znaš li ti uopšte šta je to tiganj? Ja? Ti. ta sam. ) Nigde ga nema.. Pardon: Iskoči.DRAMA Kvocoška (odnegde proviri.... Zašto tako tužno pevaš.. Ti – ga – ti!... .. talasi ga kreću. kad ti kažem!. dobri moj Pardon! (Zapeva tužno uz tamburicu. cikavo zvončići... (Veselo školsko zvonce... Čekaj.... Ma da nisi ti ta Dalila koja je Pardonu poručala levu lakovanu čizmu?! Aha. cikavo zvončići): Kvockvoc-kvoc!. Žaba: Ne slušaj ti zlobnu Kvocošku.. Dalila? Zato što nisam bila dobra.. Kad preskočimo devet taraba. sedne i plače... čovek zida sreću. ) Sida: Dalila!... Smeje mi se Kvocoška što sam umesto zeca na ražnju ulovio žabu na lastišu! Dalila: Na put se krećem.. Gde siiiiiii?. Ti – ga nećeš pogoditi!. Pa hoćeš li od sada biti poslušna? Hoću! Hoćeš li svake nedelje praviti trčuljku puding sa suvim grožđem?! Bih ja. ) Dalila: Dalila (samo njen glas van scene): Pardooooon!... Dalila: Sida: Pardon: Žaba: Dalila: Sida: (Pardon skoči s korpom i odleti sa scene. ): Kvoc-kvockvoc!.

čudnog li čuda!.. Dalila: Lažeš.. zlobna Kvocoško? Dalila: Sida: Kvocoška: Smejem se vašem bivšem paradnom trčuljku koji je preko trga promarširao u vunenim čarapama!. Kvoc-kvoc-kvoc-kokoška. ) Život je more.. sad znaš! Znam! I nisi više tako glupa kao što si bila pre glupa kad si pojela levu lakovanu čizmu! Eh. ) Dalila: Sida: Rajsferšlus? Rajsferšlus.. Ala si ti neka glupa Dalila kad ne znaš da je ovo rajsferšlus. dobra Dalilo... ) Dalila: Sida: To je neki mali voz. to sam ja Kvocoška!.... Sida povlači neki veliki stilizovani rajsferšlus... Ali on ne može bez leve lakovane čizme....... Sida: To znamo!. Dalila: Dalila: A kome si ti to opet smeješ... pa neka preleakira sve leve stvari: i čizme. Ko zna gde je on sad?.. Kad već toliko luduje za tim levim lakom! Ali gde da ga nađemo da mu damo ta leva lakovanja?. nego je to samo jedan mali rajsferšlus za crvene vindjakne. preskočite preko devet taraba. kvoc-kvockvoc... komarci su ga izujedali. skače sa žabom po barama! Sida i Dalila (uglas): Jaoooooo.. Bilo. piskutavi zvončići): Kvockvoc-kvoc!. čičkovi ga zamrsili... i brkove.. Pardoooooooon! Pardoooooon!!! Dalila: Auuuuuuuu!... I svakog čuda za tri dana dosta! Sida: Kvocoška: Kvoc-kvoc-kvoc!.. Ne tuguj. Kvoc-kvoc-kvoc!... ah.. sve na račun tuđeg troška... vunene čarape su mu JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 107 .. pa prošlo. to nije nikakav voz. to sam ja Kvocoška!.. tu je iza grma.. Sida: Ko se to kliberi u visokoj travi? (Stilizovano.. pa ćete se i sami uveriti... da budem pametna.ALEKSANDAR POPOVIĆ: PARADNI TRČULJAK (Violina stilizovano... Kvocoška (proviruje tu i tamo. Sida povlači veliki rajsferšlus.. pa igra i peva u stilu mjuzik-hola): Kvoc-kvoc-kvoc-kokoška... talasi ga kreću..... Kvocoška (izađe. Ti mnogo lažeš! Dalila: Sida: Kvocoška: Ako mi ne verujete.. spremna da se ma s kim koška.. Nasađena na tri ćoška. Eno ga Pardon. čeka da mu zec na ražnju uskoči u špajz. ti si zlobna!..... mila. i uši... mala glupa Dalilo.. i ulice....... na tim talasima čovek zida sreću.. Sida: Nije-nije!. Dalila: Kvocoška: Pantalonice je ukaljao..... A da li znate.... da me naučiš šta je to rajsferšlus... Eto.... uh. oh... Ja znam gde je on. Možda se u očajanju bacio pod avion?.. Kvoc-kvoc-kvoc!... da smo se ranije sreli. da je u špajzu umesto zeca na ražnju ulovio žabu!. ja ću sad reći trčuljku da ti sve oprosti i da te ponovo primi u društvo. Kupićemo mu u februarskoj radnji levi lakovani lak. (Zapeva tužno uz tamburicu.

Glava glumice: To je strašno! Dalila: Jesi li je čula... Kvoc-kvoc-kvoc!. violina zakriči.. Glava glumice (peva dalje): Presuda je: na đuveče. molim vas.... Kvoooc. kad si mene nagovarala da pojedem levu lakovanu čizmu? Kvocoška: Nisam verovala da će i moje delo doći na videlo..... kraljico kujne naše!.....DRAMA skroz mokre. pustite me da još malo budem pakosna... Kvoc-kvoc-kvoc! Dalila: Sida: Dalila: Mnogo je lagala! Bila je mnogo zlobna i zavidna! Nagovorla me je da paradnom trčuljku Pardonu pojedem levu lakovanu čizmu! Kvocoška: E. Kvoc-kvoc-kvoc!. opet ne bi umela biti tako pakosna i zla! Glas glumice: Šta je Kvocoška uradila? Kvocoška: Ništa-ništa!.. Kvoc-kvockvoc!. Ja se plašim!. i čuće se.... Pa što mi odmah to ne kažeš da se Kvocoškinih zala već toliko nakupilo da ćemo s njom smesta morati na suđenje! Kvocoška: I šta će sad sa mnom biti?. To je muzički uvod za pesmu. Kvoc-kvoc-kvoc!.. čuće se kad dođe veče.. nazepšće...... Kvoc-kvoc-kvoc!. Kvocoško.. I nek život dalje teče. baš hoću. kraljice-kuvarice! 108 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 ... Kuvarica kratko reče. Iako si Kvocoška..... presuda je na đuveče. Saksofon se raskokodače.. Sida: Ne vredi ti sad da moliš. pa tako joj i treba kad je bila mnogo zla! A nama treba nešto drugo. Za Kvocošku kobno veče.... uta-ta!.. Kovocoška je jedna napravila puno zala i treba joj suditi! Dalila: Sida: Dalila: E... pa što je mnogo – mnogo je!.. Šta nama treba? Treba nam da nađemo mog dobrog trčuljka......... Hej. Kvoc-kvoc-kvoc!. ) Sida: Glava glumice (s kuvarskom dijademom od belog uštirkanog platna sa šlingerajima): Ko me zove.. (Glava glumice se lagano spušta naniže... Ona je i mene nagovorila da pojedem levu lakovanu čizmu. Kuvarica će ti suditi!. Dalila: A kako se nisi plašila. zgrabi Kvocošku i brzo je odnese sa scene.. pa ćeš sad sama u nju upasti. Sida: E.. nemojte.. ) Sida i Dalila (zapevaju u duetu): A kad dođe tužno veče... Oprostite mi. Pardon (samo njegov glas iza scene): A-a-a pćiha!!! Kvocoška: Čujete li!. Ona je kraljica kujne s krunicom od belog uštirkanog platna... Kija kao nilski konj!. Ti si htela drugome jamu da iskopaš.. Kvocoško!. Kvoc-kvoc-kvoc!. ko me ište? Sida: Mi.. (Sa strane uleti ruka glumice.... Sido!.. Glava glumice: Zna se. na pirinču da se peče... Sida: Kvocoška: Jaoj.

Vide mu se samo ruke i glava... ) Glava glumice: Presuda je bila da Kvocoška ode na đuveče. ko neki žapčuljak. ali. i to muzikalnih! (Dolazi Pardon u čarobnom kaputu na šesnaest redi dugmeta koja sviraju. ) Svi (pevaju uz harmoniku): Kroz koprive striže. Zar me ne prepoznajete?! Nešto si nam poznat po čuvenju! Ko si ti? Pa to je vaš paradni trčuljak.. sve bliže i bliže. ali.. nečarobni stari kaputi su ili na jedan ili na dva reda dugmeta..... moj Pardon ima vunene čarape.. Dalila: Sida: A da nije ušao u šifonjer? Nigde ga nema... kroz odžake liže.. Svira harmoniku veselo i cupka po taktu. ) Hej. a ti ih nemaš?!.. (Brži ritam. ko neki prpuljak.. a ovaj stari čarobni kaput ima šesnaest redi dugmeta. neke žabe... vas dvoje!.. putevi nam se razilaze. pre nego što se rastanemo. ja sad moram da skrenem nalevo.. ko neki smotuljak . ) JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 109 . Dalila: Sida: Žaba: Pardon: Dalila: Pardon: Sida: Pardon: Svi (uglas): Čak do zemlje! Sida: Žaba: Zaista?! A ko obuče takav čarobni kaput čak do zemlje. i evo ga stiže. pomislite. kao u zemlju da je propao! Svi (uglas): Odlično! Pardon: Pored toga... Zar ćemo se rastati?! Da. preko brda gmiže. vi ste samo neki trčuljci... neke Dalile.. (Glava tone. a mene kod kuće čeka brdo domaćih zadataka. ko neki džombuljak. On dolazi pritiskujući rukama na dugmeta svoga kaputa. Pardon!!! Sida: E. Asocijacija na harmoniku. Šta to kod vas tako veselo svira? Pardon: To svira moj jedanaesti čarobni kaput iz desete čarobne šupe koja se nalazi iza devete tarabe!. ipak. Pardon! Nisi ti moj Pardon „. “ Ja ih nemam zato što imam čarobni kaput.. snela nam je jaje i tako je zaslužila pomilovanje. jer čarobni je kaput čaroban zato što je dugačak! (Zasvira harmoniku i svi zaigraju i zapevaju.....paradni trčuljak. možda se sakrio iza nekih vrata. niz gelender kliže.... nažalost. .. ) Ko neki bombuljak. on sakrije noge i niko ne može da zna da li on na nogama ima dve ili samo jednu lakovanu čizmu! (Jedna ruka sa strane spusti Kvocošku na scenu među prisutne i odozdo izroni glava glumice. tamo mi je kuća..ALEKSANDAR POPOVIĆ: PARADNI TRČULJAK Sida (pođe ukrug po sceni): Hajd’ za mnom da ga potražimo.. Kaput je do zemlje. ko neki klempuljak. Za njim cupka žaba.

Brzo ode. odjekuje ključna misao komada. karaktera . dajem vam časnu reč!. I najozbiljnije teme čovekovog trajanja. I dok se u toj. A kada upotrebi poučan ton. U Paradnom trčuljku. Verbalne dosetke i jezička igra imaju u Paradnom trčuljku veliki performativni potencijal – lako se pretvaraju u uzbudljivu scensku igru. Kao i ostale Popovićeve drame namenjene lutkarskom izvođenju. Pardon – „jedan mali i šućmurasti besposličar”.. Paradni trčuljak je efektna... nežno. Umesto do tada dominantnog lutkarskog uprizorenja koje je „imitiralo” „večernju” pozorišnu formu. zastupljen je govor različitih društvenih slojeva. paradni trčuljak izvedena je prvi put u beogradskom Malom pozorištu 1973. ZAVESA 110 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 . samo zasviraj mi ćemo ti otvoriti. godine.. Mesingani konj. oko nje „igraju balet plavičaste žvrljotine i ljubičaste škrabotine”. žapčuljak... ) jesu najava mogućnosti stvaranja novog pozorišnog oblika u lutkarstvu kod nas. zanimljivi dijalozi. zabavna „igra za lutke u dva dela” i „događa se tuda-svuda”. dođi kod nas u goste. ja mogu da se požurim. SVI (mašu za Sidom i viknu uglas): Do viđenja!. naizgled besciljnoj. songovi. Ali čim završiš.... društvo!. ) Do viđenja!. igri kokoška Kvocoška rakolji u ritmu džez muzike. BELEŠKA O DRAMI PARADNI TRČULJAK* ALEKSANDRA POPOVIĆA Dramski tekstovi za decu Aleksandra Popovića (Princ žabac. Milivoje Mlađenović *Lutka-igra Pardon. Škrti berberin... tvoreći stabilnu muzičko-ritmičku formu. Kvocoško!!! Sida: Onda je opet sve u redu. Paradni trčuljak itd. Primite me u svoju paradu! Svi (uglas): Primamo te. Sido.. ali ipak povezani elementi radnje. (Onda se okrenu publici i poklone se. infantilizma i utilitarne vaspitnosti.DRAMA Kvocoška: Neću više nikada biti pakosna i nevaljala. Aleksandar Popović prilagođava strukturu svog dela prirodi lutke: oslobađa je velikih uvoda.. lokalizmi. Stilska srodnost Popovićevih „večernjih” drama i pozorišnih i lutkarskih komada za decu je jasno uočljiva. Pardon: Sida (mahne publici): Do viđenja.. videćeš pored vrata tamburicu umesto zvonca. kod nas te ništa neće podsećati na školu. saopštava dečjoj publici: „šta ćeš ti na ovom velikom svetu tako sâm”... da podseti decu na „domaće vaspitanje”. I u Paradnom trčuljku jezik likova blizak je kolokvijalnom govoru. odlikuju je labavi. priprema i razmišljanja. klempuljak. kako je „glavni junak’’ sâm sebe imenovao otmeno i zvučno da bi mu mogla „pozavideti svaka šivaća mašina”. nadmeće se u nadrealnoj igri rečima s kamilom Dalilom i devojčicom Sidom. da bih na vreme napisala domaće zadatke!. trčuljak). Popović duhovito... a hor zvončića peva ritmične pesmice neobičnih deminutiva (bombuljak. provincijalizmi. Popović često upotrebi folklorni fond – poslovice najčešće.

DRAMA Jerg Menke-Pajcmajer JEDNA JE CRVENA ZVEZDA JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 111 .

i u tom slučaju treba prilagoditi sve što uz to ide. Moguće je pak da ga igra i muškarac. Naslov se može prilagoditi imenu kluba.DRAMA Napomena: Komad je napisan za glumicu. Krisi bi tako postala Kris. nije mi važno koji je klub u pitanju. Kao što je slučaj u mom komadu „Čovek na čoveka“. Adaptirao Nikola Zavišić 112 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 .

) A šta ste vi? Grobari? (Peva na melodiju „Od Vardara pa do Triglava“. A ja isto to na Vošu Bedni Novi Saaad. Tog dana Zvezda je odigrala prvi fudbalski meč. to sam zapamtila! Kako to znam? Tako što je Zvezda igrala pre godinu i po dana tamo za ulazak u Ligu kupa Uefa! Basta dao onaj strava gol! Stadion im se zove Diskobolia Drodzisk Vielkopolski.JERG MENKE-PAJCMAJER: JEDNA JE CRVENA ZVEZDA (Ulazi Kristina u „Zvezdinom” dresu. Najdalje što idem s računanjem je da gol postignut u gostima vredi dvostruko. jer gol u gostima vredi kao dva u slučaju nerešenog rezultata! Jasno kao dan! Ne. A pored fudbala možeš još svašta da naučiš. obraća se onima koji sede.) Samo tebe volim znaj. Ili Hajduk! Sad više nema onog iz Splita. (Imitira huk stadiona koji odgovara istim stihom. sreća.. dok je Drugi svetski rat još trajao.) Ćale ti u đubretarimaaa. lupam sad. (Imitira huk stadiona koji odgovara istim stihom..) Ajmo. Kad si bio dete malo. Što onda shodno tome nema i recimo – Uskok ili Jatak? To bi bila liga. Recimo. Znači igraš kod kuće. Mrzim da računam. fudbal je užasno jednostavan. grupa omladinaca je osnovala Omladinsko fiskulturno društvo. Zvezda izgubi. Nit’ dužeg imena nit’ tupavijeg kluba! Dobili smo ih i na Marakani i tamo u njihovoj zabiti! Ma Poljaci! Užas! A istorija? Februara 1945. Hraniš se ti iz kontejneraaa.) A šta kažete za Javor iz opake Ivanjice? No comment! Bolje da se zovu Lavor! Mnogo je tačnije. ali je udario snažno i uhvatio OlmeJESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 113 ... spontano reaguje i komunicira s publikom. Delije! Na noge! Ustajte! (Ako niko ne ustane. koji je završen pobedom nad ekipom Prvog bataljona Druge brigade KNOJ-a od 3:0 (2:0). (Imitira huk stadiona koji odgovara istim stihom. ali brate – Hajduk.. obraća se svima. Selo je – ne grad! (Ako ima reakcija. izgubi. Kosta Tomašević je bio prvi predsednik kluba.) Samo napred! (Huk lude mase.) Napred Zvezdo! (Imitira huk stadiona koji odgovara istim stihom. ali i strelac prvog gola u istoriji Zvezde. Ime Crvena zvezda dali su zajednički prvi potpredsednici Sportskog društva Zoran Žujović i Slobodan Ćosić. a ako neko ipak ustane. Voliš Partizan!!! (Pauza) Niste valjda za Vošu? (Peva na istu melodiju. tačno između Zelene Gore i Poznanja! A pored ima neko selo Opaljenica.) Pobedu nam zato daj. znam da je nemoguće. ali samo refren. obojena u Zvezdine boje.) Dete kaki sad u nošu. ali kapiram Osmanlijska treća! A možda se ložite na basket? Ono: sto dvadeset devet – sedamdeset šest! Aman! Nema šanse. U revanšu na Marakani nam je dosta i 1:0.) Uvek ću te bodriti! (Imitira huk stadiona koji odgovara istim stihom. a gde bi bio. KAO.. a prvi igrač – ekonom je bio Predrag Đajić! Sve znam! Ako ideš na tekme. stadion Sveti Nikola! Darko Pančev – osvajač Zlatne kopačke gađao je blizu sredini gola. kao.) KRISTINA (peva): Kada Zvezdo igraš ti. ne treba ti škola. Keva šljaka za sto dinaraaa. A to važi samo za evropske kupove. Grodzisk Vielkopolski? Niko ne zna? Naravno! To mi je prvo veliko gostovanje! Drodzisk Vielkopolski vam je u Poljskoj. A onda velika 1991! Mesto: Bari. 2:1 u Milanu. Komšija te zlostavljao. Jasno je kō daaan. godine. recimo! Gde je. na primer. koje će četvrtog marta prerasti u Crvenu zvezdu. pa revanš u gostima.. Geografiju..

Prve su mi utakmice i tako bile čisto sranje. Inače nisi pravi navijač. recimo. verni navijači. da ne smrdi posle. One neviđene makazice spreda! Deda me vodio. ja sam crveno-bela. A na televiziji se i tako sve mnogo bolje vidi.. dubina korena idealnih 5 cm. Do kraja utakmice je slistio sve.. Da. Deda je preživeo dva infarkta.. dosadne posete rođaka sa sela.. i gledamo dvadeset dva idiota koji trče za loptom! Nisam razumela to. Usmrdeo se propisno. Ali to je bulja. Obožavala bih ga! A ovako se jedva izvučeš iz kreveta.. Oči mog dede.. recimo. A onda sam jednostavno nastavila da idem na tekme. Darko. garantujem vam. biologija: 80% lolium perene. Sedeo je tako i menjao kanale i samo umro. Uuuu! Zvezda je život. škola. Ali pravi šok je usledio tek kad ga je pogledala u oči. To mu dugujemo. Krupniković dva komada. A ja sam šteknula u čarapu kutiju Drine da baba ne vidi. Ko. Robi Vilijams? Znaju njihovi fanovi. kad te pesma ponese. Nego kod kuće.. srce je magnet! Ili tako nekako. i da ga je baba uhvatila da puši. Glavom se ništa ne uči – uči se srcem. radila Svetlana (tada) Veličković ili... Kao Zvezda. Baka je dušu ispovraćala po sobi. Išla sam jer sam obožavala mog dedu. a profesori ti se unose u facu i čude što nemaš domaći. Trava na Marakani. Ja sam (peva: Guantanamera) Crveno-bela. jače Jer svi živimo zbog nje.. 1. Crvene beonjače mog dede. (Peva: Internacionala) 114 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 Ustajte.. Crvena zvezda je šampion Evrope! Najveći uspeh jugoslovenskog klupskog fudbala. A onda je jednog dana moj deda stvarno umro.. ispale su mu na itison. 20% poa pratenzis. O. Ja uvek imam domaći. Vi kojima je Zvezda sve I zapevajte. Malo sam se zanela. Kad bi samo sve to bilo crvenobelo! Ceo život bi mi bio igra.DRAMA tu u raskoraku.. Pobede dan se javlja Tutnji ceo stadion Iz naših grla pesma slavlja Jer je Zvezda – šampion. Jedna je Zvezda Na svetu jedina Zvezda! Najluđa stvar na stadionu je ta pesma! Nema veze ko kako peva. bubnjeve i jedno desetak hiljada ljudi oko sebe koji isto to pevaju. a moji – da. Darko. Čim smo prišli stadionu. Ali ne zbog Zvezde. Tada me fudbal nije zanimao nimalo. Kasnije mi je baka opisala da se verovatno pre smrti borio za život i da su mu beonjače bile crvene.. zvezde Granda recimo. ekipa iz razreda. Jer deda više nije imao oči. ali i kad god gledam finale iz Barija. Ali ne na stadionu. smrad piva. Moj prvi odlazak na stadion. jedva se dovučeš do škole.. njih baš boli za njega! Kad ga je baka našla. čuvanje brata.. Čekala sam da se svakog trenutka sruši mrtav tu usred gomile i već sam smišljala šta ću tačno da kažem baki.. moji. Darko. trube. Kad ne znaš više gde si i ko si. a prvo bi ga dobro nalupala... Tako da mu je bakin gulaš bio na glavi. Baka nije bila kod kuće.. Pardon. ja sam bila kažnjena pa nisam smela da izlazim iz svoje sobe. Bila sam mala i nisam ništa ni videla od ljudi ispred mene. sve ostalo su sitnice. Gde još? U crkvi? Ko još ide u crkvu da peva? Ja mislim na pravo pevanje. Zbog .. prošao je treći dan kako je umro. ali kad je Zvezda u pitanju nema problema! Ozbiljno. spremanje sobe.. kuća. Usrala sam se. svi stisnuti kō sardine.. čak ni da zovem dedu telefonom. dala sam mu cigarete. razvela bi se od njega momentalno. čak i po dedi. pranje veša. Rulja koja urla i psuje.9% mase organske supstance po metru kvadratnom..) Ludnica. A zamislite onda još zastave. zna šta je te 1991. nije se smirio. 90% gustina zasejanosti. Glava je sito. gde danas uopšte može da se peva javno? Na koncertu. Ispred televizora. ispod stočića na kome je stajao TV. cela se naježim! Ja stvarno mislim da navijač mora da zna sve o svom klubu. Evo. ono iz duše. Navijač to nauči spontano. Ja pevam onako. nešto bedno pojedeš s nogu.. (Peva neki aktuelni hit. i dok nije usisao celu kutiju. gromko. Ponela sam mu i žvake. na primer. na primer.. Nego zbog dede. A mene boli uvo za njih. Zvezda – Partizan 3:0.

Organizam mi ne podnosi alkohol. Ludnica! A na stadionu – haos! Tad se još činilo da idemo dalje. Kiprani su išli dalje. Peva. I onda me. pre finala Kupa. Kad Milijaš šutne s trideset metara. Zvezda je Bog i predsednik Partije. ojađenih. crkva. Zvezda. Radije bih se našla usred stampeda podivljalih bizona nego ispred stadiona JNA posle poraza na derbiju.) Subašić mu dodaje s leve strane. Sve dok strahuješ šta će da se desi nije ti dobro. Ale. Jedite govna. zabole me! A inače moram nekad nekog da zagrlim iz čista mira. ali niko nije usamljen.. ni ekstazi. Urlanje. uhvatilo.. neodbranjivo pored nemoćnog Morfisa.. i truje recimo komšijskog psa na kvarno – kad Milijaš dâ onakav gol. Može da bude i najpijaniji i najsmrdljiviji šljaker seljak koji kod kuće mlati ženu i sitnu decu. Bićemo svuda gde se igra I do smrti verni smo njoj. Kad uzmemo titulu. Milijaš leđima okrenut prema golu. Zvezda. Baš ću njih da grlim. Mislila sam da će ga sigurno radovati. Da ih pošaljete trezne na stadion.) Pune tribine ludih navijača I baklje svetle. Malo piva popijem i odmah – proliv. Osim ako ne damo gol.. (Pokazuje. Ko nije bio pred samoubistvom sad kad su nas Kiprani izbacili iz Lige Uefa? 3:3 na Marakani. Tu smo da te bodrimo I uz tebe stojimo. ništa. guranje. Sve se doživljava kolektivno. babe iz tramvaja koje naglas kukaju kad im ne ustaneš. mi smo šampioni. Bubnjevi tutnje i pesma se ori. Ale. U stvari. Ili. Ale. ale. Glupo je da živiš i misliš da su ti svi neprijatelji – smarač-ortak iz klupe. eto. Kobaja je postala do jaja! Tu sam se zaljubila! U Zvezdu. ako mene pitate. podivljaju. ali njegovi golovi. Crvene i bele ruže. Očajnih. Zvezda. (Peva. ceo Sever gori. Kada inače grlite ikoga osim roditelja? Ako ih uopšte grlite? Ili dečka. bar tako mi je deda pričao. Napred Zvezdo! Samo napred! Ranije je Komunistička partija ljudima služila da kolektivno dožive svašta. A ako izgubi njihov tim.. Ali ostali piju i to sve u šesnaest! Neki samo zato i dolaze – da se razbiju od pića. A sudija je i partijski sekretar i sveJESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 115 . posadila sam cveće dedi na grobu. Ni pivo. Zar nisam? (Gleda ka nebu. padaju sve granice. Svejedno je ko je pored tebe i ko te grli kad Zvezda dâ gol. Kako je odvalio protiv Apoela na Marakani! Dobro. jednostavno si čovek koji se raduje. da je makar neko u porodici nastavio tradiciju i ostao veran Zvezdi.) Mi volimo Crvenu zvezdu I život joj dajemo svoj.. okreće se i razvaljuje loptu kako samo on ume! Neviđena bomba.. jer je to samo po sebi pijanstvo. Užasno je glupo. ale. ništa ti ne treba. Dobra utakmica je bolja od svakog pijanstva. tek tako. Ozbiljno. spušta. Prošle godine.. To sam mu ostala dužna.) I u dobru i u zlu Uvek Zvezdo mi smo tu. naravno. razvalićemo se od alkohola. suicidalnih ima. na belo-crvenom oblaku tamo gore. A Zvezda je zamenila i jedno i drugo. A onda – odjednom. ro- ditelji koji te maltretiraju zbog džeparca. Ja ne pijem. ale!!! Na stadionu nema usamljenih. ne bi znali ni koji se sport dešava dole. još ranije. ali i radost... A napred Zvezdo – le. ale. To mi prija. devojke? Kad ste poslednji put „ljubili stranca“? Ja to radim svake nedelje na utakmicama. Smrad piva pretvorio se u miris hmelja. Delija u ekstazi. ale – a. To prlja smisao fudbala. Užas. A uz Zvezdu uvek imaš mnogo više lepih trenutaka nego ovih drugih. Ali makar nisi u tome sâm. (Peva. I tuga. ale. ale. postala sam Ciganka. to se samo tako kaže. Divljaci. sve mi je to odjednom postalo super. Svejedno je ko si. prima je na grudi. Zajedno. Mislim da je tako i sa seksom.JERG MENKE-PAJCMAJER: JEDNA JE CRVENA ZVEZDA dede.

.. Toliko o utorku. I tako mi sve pare idu na Zvezdu. ali ipak me malo i zanima ko se sa kim smuvao. da idem u bioskop ili tako nešto. ali ja da znam. a šta je „aut”. To mi održava korak s ekipom iz škole. Pogotovo ako je Zvezda igrala van Beograda. ali mi je ujedno i izvor prihoda. Ali ipak. pa sam se umorna vratila s gostovanja. Ivanjica. A nekad kad legnem da spavam. Iako mrzim cigare. utorak mi je jedini dan kad ne nosim crveno-belo. Kula. smeta kad ga navijači Rada prozivaju s tribina majmunskim poklicima. Naravno. pre škole. A onda ispitujem sebe u vezi s poslednjom utakmicom. Samo tebe volim znaj. Ali kojim? Ponedeljkom. A šteta! Zamislite da sam došla u nekoj crkvenoj odori da vas dižem na noge. da malo odmorim misli od Zvezde.. Bez veze je što se dešava tako nešto. 116 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 (Pauza) Naravno da bi bilo bolje da stvarno imam sa kim da pričam. Platu meni veću daj! Predsedniče! Stadion ti kliče! Ne zvuči loše. da niko ne vidi. Ne kapiramo se. On kažnjava svaki faul. Grobarska svinja. umesto da se molim. Novi Sad. i da li je iz mene govorio instinkt ili je sve bilo predodređeno da se baš tako desi. A onaj peder od gazde u kafiću dole kod mene me pre dve nedelje otpustio. a niko od ekipe se nije pojavio. Za sreću. I da li mislim da ću zadržati mesto u reprezentaciji Gane i koliko još planiram da budem u Zvezdi. Takav je najčešće moj ponedeljak. Jedino što se na tim sastancima Partije ili u crkvi ljudi baš ne grle kao mi na stadionu. ovde sada. Dok me dežurni ne izbaci... Utorkom pokušavam da se malo zabavim i da nešto korisno radim. Ali isplati se. a svi pričaju o nekoj komediji u „Ster sinemas”. najviše Engleze i Špance. I onda zaspim. horor neki. Moj džeparac to nikad ne bi pokrio.. nešto moram da pojedem. to jest pitam sebe. pogledam sve novosti sa Uefa koma na netu i obavezno kupim Total Soker da saznam novosti. ali retko mi se posreći takva akcija. Onda to čitam na odmorima. Bože pusti me u raj! Napred Boog! On je strog! Ili: Partija je najbolja. I ne smeš javno da psuješ predsednika ili Boga. Toliko o meni i njima. I pričam o besmislenim stvarima s drugaricama koje ništa ne kapiraju. O tome kako sam namestila prvi gol. Sama u učionici. Znam da mi je deda pominjao kako valjda negde u Egiptu može da se viče i psuje na Boga. Uvek ću te bodriti! Samo tebe volim znaj. A zamislite kako bi tek u crkvi zvučao ovakav tekst. Svašta se pitam tako. Ne mora samo o fudbalu. U crveno-beloj posteljini. Nekad možda samo majicu.. a da ne osetim. ali to ispod duksa. ili lupetaju o nekakvoj muzici koja me ne zanima uopšte. Sutra ih sretnem. Bus ili voz. Utorak služi za komunikaciju. Zrenjanin. i kako sam drugi dala sama. Zamislim da sam Ibrahim Gaj.) Kada Bože igraš ti. Jagodina. Ne. ali nisam sigurna. Nije mi neki spektakl sve to. ja intervjuišem samu sebe. i ja čekala pola sata. ne smeta mi to nimalo. Ponekad i ja pušim s ekipom u dvorištu utorkom. karta za utakmicu. pa ga ja onda pitam.DRAMA štenik. Poslednji put smo se dogovorili da se nađemo da gledamo neki film u „Takvudu”.. Tako štedim pare da ne bih morala da kupujem ženske časopise. (Peva. Često nemam ni za sok na odmoru. A ostali iz razreda puše u dvorištu i razglabaju o žurkama na kojima su se porazbijali preko vikenda. Da... Ponedeljkom posle škole najčešće spavam. U sredu izlazi Zvezdina „Revija”. Ili u Centralnom komitetu Partije. Ili bar kod nas to tako ne može. A onda uveče gledam na TV preglede drugih liga. Predsednika volim ja. To je skuplji časopis. ili kenjaju o nekim besmislicama sa TV koje ja i ne gledam. sva ta gostovanja Zvezde koštaju para. šta je „in”. ali budala imaš svugde. da li njemu. to jest meni. Gaj je crnac. Čim me video u Zvezdinoj . može i o drugim stvarima. I kako sam se osećala. A u suštini ista stvar. na koje ja nisam ni bila pozvana. kažem sama sebi.

pomoć starijima. sa desne strane se zbog otpora vazduha stvara povećani pritisak. A petak? Petak je skoro pa subota. a Firmovac šleper pljuga. Grobar je ugojeni totalni alkos. To je bio znak za moje matorce da me pošalju kod nekog psihijatra. Milijaš. Na Novom Beogradu ima grafit nekih vernika: Bog će stati na svačiji put. okupljaju se u sportskom centru. A ja kao iz topa – Burzanović. mislim se ja. Igor Burzanović. Za mene je to pitanje časti! I eto me opet bez kinte. Zato najčešće tada radim domaći. privlačna sila dveju masa. ali to slabo može da pomogne. Ali nisam bila baš koncentrisana. Prošle godine sam imala četvorku iz fizike. Bed lak.. Pogađate. a onaj Vošin nesretnik izlazi nervozan: „Ima neko upaljač?“ A? Nije neka senzacija od vica.. A. Zato su Milijaševi slobodnjaci tako nezgodni za golmane.. Prošlo leto je bilo najgore. samo jednu stvar. Bez Zvezde sam kao paralizovana. bez Zvezde je život pakao. Ne bi buljili tako belo u mene ni da sam im rekla da sam nekog ubila. Kao da ne postojim. Džaja.. I tako ne bih imala vremena za bilo šta drugo. (Pauza) Najveća katastrofa su letnje pauze. Subašić. Ali nekoliko takvih i eto mi dve karte za gostovanja i burek. Znam. Navija za Voždovac. Za kintu! Na primer ovaj: Delija. Koroman. jadan čovek. samoinicijativno. Pitali su me šta mi je. Kad sam cele nedelje sa Zvezdom. A kad igramo na Marakani. Otkrio me domar i pozvao policiju. Jedno jutro ustanem ja i odem u školu. Noću ne mogu da spavam. Nema šanse da zaspim pre pet. Šta god da me pita profesor! Ja samo odgovaram sa Zvezdom. Sve sam pokušala – kurseve jezika. Prvo me pitao da li znam ko je Dragan Džajić. volontiranje na festivalima. a fizika utorkom. drugi. Nema veze. A nedelja. a sa leve je potisak. možda ću da prizovem početak sezone.. uopšte nisam baš toliko loša u prirodnim naukama.. ne znam – Isusa Hrista. Dan za vic. Ko zna kakva je tek njega muka pritisla. a subota je veliki dan – utakmica. podeljeno sa r na kvadrat. Znate to. Svako ima pravo na jednu želju. Gaj. sve. Prodala sam nekoliko autograma igrača. U subotu uveče mi ne pomaže da intervjuišem samu sebe. engleski je bio petkom. Prošle nedelje me pitao ko je razvio teoriju gravitacije. Ko. odmah je bolje – dolaze novi igrači. U četvrtak već na netu izlaze informacije o sledećoj tekmi. nisam je skinula. a ja sam im rekla da samo hoću već jednom ponovo u školu. Jebi ga. neću ni da mrdnem. vratimo se i tako tek uveče. Džaja je bio najveća Zvezdina zvezda. Dok se drugi vraćaju sa žurke. A po ceo dan mi se samo plakalo. čoveče! Isto tako je mogao da me pita da li sam čula za. Ne. znam. Sve zbog Zvezde. povređeni igrači. Marković. Grobar uzme tonu piva. Belo su me gledali. Obično me ludilo hvata oko četvrtog časa. Na svako pitanje ja odgovaram prezimenima – Kleo. (Skicira sledeće na tabli..JERG MENKE-PAJCMAJER: JEDNA JE CRVENA ZVEZDA majici. kao da ne bude nejasno. One tri-četiri nedelje kada su igrači na odmoru. ja sedim nad fotosintezom. zaprepastio se on. Ali keca kō vrata iz engleskog. Ako idemo negde na gostovanje. Kad krenu pripreme. Možeš da me spakuješ u koverat i pošalješ negde na mesec dana – ja se neću buniti. Grobar i Red Firmovac dobiju po 25 godina zatvora. Sastav. ime sudije. ulevo. odmah mi rekao da se pakujem i da nemam tu šta da tražim tako obučena. četvrti čas. I onda sam provalila da mogu da pišem viceve za Zvezdinu „Reviju”. Život nema smisla.. pola šest.) Kada se lopta okreće ulevo oko svoje ose. to je sve okej. Sedela sam u svojoj klupi. mora od nečeg da se živi. sedimo negde zajedno do kasno. ali ta pauza pre početka priprema je katastrofa. Profesor pita ko je ovo otkrio. Dan za „Reviju”. Pitaju tipa šta želi da ima u zatvoru. Fizika.. Naravno. Svejedno jesmo li pobedili ili nismo. O suboti ne moram ni da vam pričam. Delija izabere ženu. kažem mu ja. I zabola sam keca iz fizike. Ali.. Nedelja je zapravo i dalje subota. F jednako K puta m1 puta m2. A neko je dole JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 117 . Na svu sreću i on je bio ljubitelj fudbala. Ne može svako da bude Cigan. danju bauljam kao zombi ili samo ležim u krevetu i buljim u plafon. Delija ima sedmoro dece.. Mislila sam da ako se budem pravila da je sve kao inače. Kad prođe 25 godina. u pitanju je Isak Njutn.. u stvari. U završnoj fazi leta lopta skreće u smeru manjeg otpora. To mi je sreda.

DRAMA dopisao – osim na Džajin. I znate šta su mi uradili? Odvukli su me u kabinet matematike i totalno me presvukli. moći ću svako posle podne da idem da gledam Zvezdine pripreme. A onda mi je taj doktor ispričao kako je Džaja u svoje vreme okrenuo dva puta celu odbranu Grobara i petom dao gol. Hit! Tako je i bilo. povadio pirsinge. Ja sam ustala i krenula (peva): . Matori se ubi pokušavajući da mu objasni da mora normalnije da izgleda. Onda se svađamo jer ja ne dam da neko pljuje po njemu! Ako odrasti znači biti moj matori. silovanim devojkama i sličnim slučajevima. da sam hrabra devojčica kad se tako otvoreno suočavam s tako strašnim stvarima iz svog života. proći će je to čim završi školu. Sredio se. I nikad se ne obraduje poklonu. na matematici. Nema ništa. svako mi dao po jedan deo garderobe. A ne kō moj tata koji već večeras u sedam spremi sebi šta će sutra da obuče. da nije nekoliko dana ni primetio kako sam mu zalepila Vidića u dresu Mančestera iznad kreveta. Samo neku idiotsku zbirku. a sin kao otac. mogao bi deda da mi bude. napravio tatue i nije prao kosu jedno nedelju dana. Obukli me skroz normalno. mnogo je bolji od svakog pirsinga ili tetovaže. nema šanse! Kad moj tata počne da se žali kakva sam. sakrio tetovaže. Suze su im orosile oči. tako sam postajala sve bolja i kreativnija u lupetanju. Mislila sam da mu to malo osveži život. grču. On nema Zvezdu. znači da sam umrla. Da me tata redovno bije kad god Burzanović dâ gol. da ne pravim frku i da učestvujem u tom nekom njihovom programu. a doktori su me s razumevanjem bodrili da nastavim dalje. ono. Ako to prođe. posle nekoliko dana. I stalno je u nekom strahu. Hoće da mi uzmu Zvezdu! E. da me razredna kažnjava klečanjem na kukuruzu svaki put kad Zvezda igra nerešeno s autsajderom. kenjao mi kao šta ja njemu kačim iznad glave neke polupismene seljake. A ja bih odmah posle ručka sela na bus i otišla da gledam Zvezdin trening. Ali nisam otišla. Morala bih samo da smislim nekoliko desetina viceva za „Reviju”. Eeee. ali jok.“ A-a. profesor me nije prepoznao. (Pokazuje i to. I gde god Zvezda igra. a ja među njima u Zvezdinom dresu. (Pauza) A onaj doktor što navija za Voždovac mi je rekao da treba opet kod njega da dođem kad prođe raspust.. Tako sam i rekla u učionici kad smo pričali o tome. Ako nema pare. Ujutru grupna terapija s anoreksičarkama. Kao da se uopšte ne raduje. Neke marke. žicka pred svaki put kad igramo negde napolju. Nikad to neće proći. Zašto ne bih i kao baba nosila Zvezdin dres? 118 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 Matori Peđica ima skoro sedamdeset godina. Jednom se živi. Uuu. To ne može da prođe. Sad skoro kad su delili otkaze kod njega u firmi. I kakva je pouka ove priče? Ja lično bih bila srećna kad bi moj tata šetao sa Zvezdinim dresom po kući. Mislio da sam nova u razredu. (Pokazuje. Odmah krenuo da me ispituje Pitagorinu teoremu. A onda se matori jedan dan ispirsovo. da sam oslonac cele grupe i slične stvari. Baš smo skoro u školi čitali neku priču o matorom koji je kao moj. a visi na Severu. toliko se usro da će i njega da odjave s posla. A u stvari nije ni čudo što je on takav kakav je. Pa se onda slika pred Milanskom skalom ili u tom Drodzisku Vielkopolskom na onom njihovom trgu. što sam se tu sita nalupetala. A pljuje po Peđici. Izgledala sam „normalno“. Izmišljala sam razne priče. Na kraju je otac izgledao kao sin. duga kosa.) A onda sam ja njemu pričala kako sam gledala Zvezdin trening gde je onaj ludi Poljak Borovnicki prešao osmoricu i sam sebi nabacio na glavu i dao gol. Posle toga. A kad je primetio.) Na kraju sam dobila uput za nekakvu kliniku na Bežanijskoj Kosi. Ono ništa. I ako budem dobra. tatui svuda. I još su me našminkali i sredili mi kosu. mama mu kaže: „Pusti Dragane. prati je. Znam ja te fazone. Ja bih mu ga i kupila čak. Na nju su svi pali. tata. pirsing na svaka tri centimetra. šta god da mu kupiš.. Najbolje sam smislila priču o dedi. A i Zvezdin dres strava izgleda. Sin mu je bio neki padavičar. da pričamo. I sinu se smuči cela priča. On ne bi uradio ništa nepredviđeno ma da ima još samo danas da živi. postane mu neprijatno od matorog. ali potrudila bih se. Doktor mi je rekao da se tamo ponašam normalno. nema efekta. Nikad. onda radije – neka hvala. Kako se bližila pauza za ručak. Bio je to najbolji odmor ikada.

KRAJ BELEŠKA O AUTORU Jerg MenkePajcmajer... da tako kažem. ali ni Engleska nije loša.. do 2002. Uvek ću te bodriti! Samo tebe volim znaj. Jerg Menke−Pajcmajer živi kao slobodni autor i glumac u Berlinu. „Uradiš li tako nešto još jednom. da stignem u tu Evropsku uniju kao. krenulo je dobro.. godine autorskom nagradom Nemačkih pokrajinskih pozornica.. I ja to dobro znam. posle škole? Kompjuter. prethodnica moje zemlje. posle mnogo godina svi smo ponosni što možemo da branimo naše boje i što igramo dobro. od 1998. ono. Ništa loše ne može da mi se desi dok god uredno imam domaći. MTV Adria ili ViEjčVan? Pojma nemate? A ja uvek znam tačno šta ću! Gospodine Milijaš.JERG MENKE-PAJCMAJER: JEDNA JE CRVENA ZVEZDA Kada Zvezdo igraš ti. Njegov komad Ustajte ako ste ‘Mangupi’ odlikovan je 2006. tako je rekao. lekari rade svoj posao...... Odmah me je upisao u dnevnik. (Odlazi pevajući.. na utakmici protiv Javora povredili ste zadnju ložu. I. Boli me uvo. letiš iz ove obrazovne ustanove. čet na netu. Uvek ću te bodriti! . koji sa mnom provodi puno vremena.. moje majke. opomena pred ukor. uradiću sve što je do mene. JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 119 . studirao je dramaturgiju na Nemačkom književnom institutu u Lajpcigu. nadam se angažmanu već sad u zimskom prelaznom. posebno zahvaljujem našem fizioterapeutu doktoru Branku. godine u Vestfaliji... I radim taj domaći.) Kada Zvezdo igraš ti. I? Šta ćete onda? Mislim.“ Obrazovne ustanove.... Pored mnogih glumačkih angažmana. da li će Antić moći u tom slučaju da računa na vas na sledećoj prijateljskoj utakmici naše reprezentacije? Pa.. ja lično volim Španiju. momci su sjajni. Videćemo za reprezentaciju. Pobedu mi zato daj. rođen je 1966. voleo bih da to bude neka jaka evropska liga. Srbije. Bio je aktivni fidbaler u pokrajinskoj ligi...

120 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 .

možda među prvima. šireći svoje umetničke uticaje. revolucionaran prekid sa svakom teatarskom konvencionalnošću i konzervativizmom.PRIKAZI KNJIGA Jelena Kajgo PLES U AMERIČKOM MODERNIZMU zdavačka kuća Clio objavila je. ali takođe i period kada će veliki broj umetnika iz Evrope emigrirati u Ameriku. u prevodu Ivane Ašković. igrajući bosa u prozirnim haljinama. ostvarila neizmerno značajan. kritikovala stege i artificijelnost klasičnog baleta. knjigu Moderna tela Džulije Folks. ova umetnica je. modernističkih škola poput Blek mauntin koledža (Black Mountain College). Zatim. Iako je njen ples. bio lišen viših značenja ili društvenog angažmana. To je vreme kada ekonomska kriza i pad berze skreću pažnju američkih umetnika na goruće probleme u društvu. delo koje na veoma zanimljiv način skreće pažnju na jedan od najplodnijih perioda u istoriji plesne umetnosti u Americi – period tridesetih i četrdesetih godina dvadesetog veka. 1932. ili Novog Bauhausa (New Bauhaus). I plesnu umetnost je zahvatio. osnivanje avangardnih. na prvom mestu. Još na samom početku veka ova začetnica moderne igre je. takođe je omogućilo prenošenje i razvijanje avangardnih umetničkih ideja u američki industrijski i mas-medijski modernizam. Beograd 2008. 1937. talas revolucionarnih promena oličen. I 121 . To je period kada Njujork počinje da preuzima od Pariza i drugih evropskih metropola ulogu novog svetskog umetničkog centra. Amerika se susreće i sa trupom Sergeja Djagiljeva i čuvenim Ruskim baJESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 Džulija Folks MODERNA TELA prevela Ivana Ašković Clio. inspirisan antičkom Grčkom. godine. zahvaljujući svom genijalnom igračkom impulsu i sasvim oslobođenom pokretu. u pojavi Izadore Dankan.

odnos prema Jevrejima i homoseksualcima nije bio nimalo blagonaklon u zemlji koja je demokratiju i jednakost propagirala kao svoje najsvetije ciljeve. pred Drugi svetski rat. koja je istovremeno težila da seksualnu privlačnost žene transormiše na sceni. njegovi igrači su izvajane atlete kroz čiji ples on slavi snagu i lepotu muškog tela. Međutim. 1928) Helen Tamiris. slika jedne poletne. Ali. kao i opšta klima u umetnosti. podstaknut apstraktnim pravcima u umetnosti. poput Izadore Dankan. 1929) Marte Grejam. Inovativnost ovih umetnika podsticala je razvoj modernizma u Americi. na Pikasov i Brakov kubizam. Jer Izadora Dankan. Takođe. Helen Tamiris. Zato se on sa scene. inače profesor istorije na New School University u Njujorku. američki igrač i koreograf Ted Šon bori se za prava i popularizaciju muških igrača. fascinantnom estetikom. ili koreografiju Život pčele (The Life of the Bee. avangardni. S druge strane. u njenu intelektualnu i emotivnu snagu. aktuelnoj društvenoj hijerarhiji. nisu zalazili u dublje komentarisanje društvenih i politčkih pitanja. Džulija Folks. modernizam u plesu je najčešće napadan kao pokret pun pesimizma. Rut Sent Denis. 1929) Doris Hamfri. sada preuzima ulogu snažne individue u pokretu. Čarls Vajdman. ali i u društvu. potisnut kao umetnička grana na same margine američkog društva. napredne Amerike. ples na univerzitetima razvijao je ezoterični. Tu ulogu preuzela je jedna druga grupa autora s Martom Grejam na čelu – Doris Hamfri. zatim Tri crnačke duhovne pesme (Three Negro Spirituals. I dok je modernizam u posleratnim godinama dobijao sve veću institucionalnu snagu i prihvatanje široke publike. društveno-političkom planu. Najbolji primer za to je čuveni koreograf Mers Kaningam sa svojim inovativnim eksperimentima i sasvim apstraktnim radovima. Edna Gaj. podsetivši ih. udaljavajući se od vrućih društvenih tema. Čak i pedagozi i vlasnici studija koji nisu bili rasistički nastrojeni smatrali su da će prisustvo crnih igrača odvratiti bele igrače od pohađanja nastave. .PRIKAZI KNJIGA letom. ne samo na umetničkom već i na širem. Ovi koreografski radovi. u Americi se rađa i nova struja avangardnih. Takođe. moderan ples je ostao u svom ekskluzivnom domenu. u umetnosti često tretirana kao seksualni objekat. apstraktni stil. homoseksualaca i žena. A za razliku od njegovog institucionalnog. igraju gotovo nagi. što je omogućilo igračima da se i dalje zalažu za umetničke eksperimente i promene. društveno kritički anagažman. Za to vreme. ostvarivši velike domete u sferi teatarske umetnosti i u periodu druge polovine dvadesetog veka. misticizma. Jevreja. egzotike. kao i probleme individue u otuđenom društvu. rađa se nova estetika pokreta koja ne mora nužno biti lepa za oko – „Ružnoća može biti lepa ako progovori glasom punim snage”. i dalje na margini društvenih tokova. iako s novom. Ketrin Danam. inspirisanu jednom studijom Morisa Meterlinka o hijerarhiji među pčelama – zapravo. intelektualnih autora. za razliku od feminističkih ideja. koje najčešće nisu nailazile na blagonakloni prijem. Te ideje najbolje su prikazane kroz dela – Jeretik (Heretic. najčešće homoseksualnih sklonosti. . što je odgovaralo vladajućim nomenklaturama i društvu koje je bilo u velikoj ekonomskoj krizi. proklamujući kroz radove svojih koreografa borbu za prava crnaca. gde radnici rade danonoćno za svoje bogate poslodavce. Ted Šonovi fizički jaki i uigrani muški igrači bili su otelovljenje snage radničke klase. istraživački. . snažnih. Ted Šon. Inovativni stil Nižinskog sasvim je očarao američku publiku. neoklasičnu formu igre. Balanšin osniva trupu Američki balet i kreira potpuno apstraktnu. Oni. različitih nivoa apstrakcije i odstupanja od stvarnosti. Balanšin i Nižinski. koja s uznemirujućom snagom vlada svojim telom i svojim životom. što mu je iznova omogućavalo da deluje subverzivno. Nije na odmet podsetiti se da u Americi s početka dvadesetog veka afroamerički igrači nisu imali slobodu pristupa časovima plesa u plesnim studijima. Izvan pažnje publike klasičnog teatra. seli na univerzitete – poput Beningtona. naginjali 122 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 su levičarskim idejama pravde i jednakosti. govorila je Marta Grejam. On insistira na muževnim pokretima. svojim izlomnjenim formama i uglastim pokretima. naviklu na površne vodvilje i mjuzikle. u svojoj knjizi Moderna tela. rasne i klasne diskriminacije. u plesnoj umetnosti. Naime. Takođe. main-stream umetničkog angažmana. osim nekih sporadičnih izliva poštovanja i naklonosti. upravo tamo pronašao plodno tle za kreativni. Tako među prvima Marta Grejam ukazuje na pitanja roda i seksualnih sloboda. žena kao tradicionalno slabiji i dobrim delom obespravljeni pol. pa njihova pojava na sceni ostavlja publiku bez daha. razvija zanimljivu tezu da je ples.

pesnik. Vršac 2008. usvojeno i izrečeno. 130 drama. Nenad Prokić je tada primetio: „U tim čudnim dramama sve izgleda kao tačno shvaćeno. Iz toga je nastao srećan naslov: Kratke. Čehova. Ili. treće kao pesnički dijalozi. Pogledajmo ko se pridružio piscima iz Najkraćih drama na svetu. Ćirilov je. glumac. u obimu: 350 strana džepnog formata. utvrdio da ima drama kraćih od najkraćih. što bi. Dušana Kovačevića. U međuvremenu je radoznali pronalazač i sakupljač „dramskih krhotina“. Od doJESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 P 123 . međutim. Ova antologija proširuje spisak za još 43 pisca i 55 tekstova. U antologiji su se. ali i onih koje su. ipak jeste. esejista. pozorišni upravnik.Feliks Pašić SREĆAN NASLOV KRATKE. bilo drugo ime za dramske minijature. Handkea. reditelj. Sve u svemu. romansijer. Apolinera. Krleže. Ima. ili je među dramske pisce uveo i autore koji nisu iz tog društva. prevodilac. “ Priređivač je pak kratko objasnio da su neke kratke drame nastale kao spisateljska igrarija. Petru Krdu) Najkraće drame na svetu. našli tekstovi Gavrila Stefanovića Venclovića. Prethodna knjiga sadržavala je 75 drama 46 autora. između ostalih. Kao da je drska interpretacija velike ljudske nervoze u njima našla svoju najadekvatniju formu. u dramska proizveo i dela koja to formalno nisu. Nušića. druge kao igra žanrom. ili tako ne izgleda. po obimu. znatno duže od kraćih. Nikolaja Koljade. Vitkjeviča. sastavljač rečnika. za izvođenje. Aleksandra Popovića. sasvim u duhu igre koji je uneo u ozbiljan antologičarski posao. putopisac. prema Prokiću. dramaturg. KRAĆE I NAJKRAĆE DRAME NA SVETU priredio: Jovan Ćirilov KOV. duhovito se u predgovoru izvinjavajući što su neki njegovi uvodi u drame duži od samih drama. pozorišni kritičar. re devet godina (1999) objavio je Jovan Ćirilov – filozof. antologičar – kod istog izdavača i kod istog urednika (Književna opština Vršac. kraće i najkraće drame na svetu. Marinetija. naravno. Šopenhauera. Joneska. Hajnera Milera. poliglota. i drama kraćih od jedne stranice koje su pisane namenski. a u osnovi ipak nije. Ljubomira Simovića. a 89 autora. Beketa. dramski pisac. leksikograf.

Osip Brik. Fridrih Hebel. Scena u Berlinu. Onda ću ovde da vas opljačkam. izvanredan je jezgroviti antinacistički prizor Maksa Friša. Dragan Lukić. Stranih autora. “ Kratke. Groteskno-apsurdna je parabola Đordano Bruno Rusa Igora Terentjeva. od svog šestog meseca. i opet je bilo veselo. Kratke. ali ih valja čitati polako i pažljivo. Italijanski futurista Frančesko Kanđulo u Trbuhu posude piše„satiru statičnog duha i mehaničke antihumanosti Nemaca“. pisana ijekavicom. leto 1945. profesor u Dartmaustu. iz 2001. čak i kada u prvom utisku deluju kao takve. Elfride Jelinek. sa šest jezika (engleski. ili najkraće drame. filozofsko-poetske dijaloge. a Stanislav Vinaver neuporedive parodije operskih libreta. s obzirom na vreme nastanka. U belešci uz ovu dramu Ćirilov napominje da o piscu. nisu tek puke vežbe pera i duha. Antonen Arto. ON: O. dok Elfride Jelinek u Šumi pravi grotesku na temu Magbeta. jednočinke. kao da je na tragu krležijanske barokne rečenice. (Za informaciju. Priređivač je strane drame mahom sâm preveo. a u trećoj ono što je ispričano u 124 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 drugoj. Zoran Jovanović. hrabar je primer poziva na rasnu toleranciju. K. dramske prizore. situacije su groteskne. ) Najoriginalniju dramu. Horhe Luis Borhes. to su: Laza Kostić. uostalom. ruski. gde je i umro 1998. Maks Friš. a ceo život. Tomas Bernhard. Dijalog između Engleza i Indijanca. Vladimir Hlebnjikov. Ponekad nije bilo hleba ni na tačkice. pa se Romeo u Slugama javlja kao bezočni feudalni eksploatator. jedna od zvezda američke stand up komedije. uključujući i dva hrvatska (Juraj Dević. Miloš Radović. koji je pre dva veka zabeležio Džon Smit. Heni Jangmen. Drame su kratke. Edvard Gordon Kreg. uzmemo li je kao kratku (najkraću) dramu. Sam Šepard. televizijske scenarije. Može biti da je omaškom izostavljeno njegovo ime uz tekstove gde nije naznačen prevodilac. Đakomo Leopardi. Vladimir Majakovski. Zoran Spasojević. Armando Ljamas. u državi Masačusets.“ . a onda je došao cirkus u moju malu varoš i ponovo je opet bilo veselo. ali očigledno pretpostavlja da je reč o ženskoj osobi. Ivan Terentjev. a onda je dolazio cirkus u moju malu varoš. rana jednočinka Ive Andrića. Bertolt Breht. Rođen je u Londonu 1906. Jovan Jovanović Zmaj. Tu je i jedan skeč montipajtonaca. dvadeset devet je na broju: Amaru. Slobodan Šnajder). revolucionarna groteska koju su u četiri ruke napisali Osip Brik. Najkraća drama u antologiji ima tri reda: ON: Da li možda znate gde je Central park? JA: Ne. Ljiljin „ljubavnik utroje“. ako nisu neverovatne. i – tako do kraja. Aleksandar Vampilov. Sanja Domazet. Boro Drašković. skečeve. antologičareva je uspomena na detinjstvo. Frančesko Kanđulo. suprug Ljilje Brik. Bertolt Breht prerađuje Šekspira u klasnom ključu. i Majakovski. Konac komedije. recimo povodom Drame nazvane »A« Španca Alfonsa Sastre. Ivo Andrić. parodije. napisao je Fridrih Hebel: „Originalna drama: u drugoj sceni će biti ispričano ono što se u prvoj nije dogodilo. za vreme okupacije. italijanski. nemački. Alfred Žari. vešali su patriote i moju mladu tetku – tek je napunila dvadeset godina – a onda je došao cirkus u moju malu varoš. Beketa ili Kafke. kraće i najkraće drame na svetu obuhvataju japansku komičnu međuigru kjogen. Dejvid Mamet. Beleška Jovana Ćirilova uz Klovnerije.PRIKAZI KNJIGA maćih. Rajner Marija Rilke. „mikrodrame“. proveo je u Njujorku. hrvatsku narodnu dramu. pravim imenom Henri. lutkarske igre. Heni Jangmen je muškarac. pa scenariji Dušana Radovića za tri epizode serije Laku noć. na šta. satirična je i reska moderna agitovka. sasvim ranopravno stoji uz bok najboljim tekstovima u antologiji: „Da. Stanislav Vinaver. Osim drama koje je izabrao. otvorena duha. ali i one koje su neki autori napisali specijalno za ovu priliku. deco! Posebnu zanimljivost čini Radio-Oktobar. Hanok Levin. Najstariji je indijski liričar Amaru (IX vek). srpske narodne igre. Biljana Srbljanović. u jednoj rečenici. opet. Lalinski monolog Mite Kradića. i opet je bilo veselo. ne retko osećamo odjeke Joneska. obrti se završavaju u paradoksima. Heni Jangmen. španski). komične monologe. varijetske kuplete. upozorava i Jovan Ćirilov. dijaloške pesme. francuski. u moje detinjstvo stizao je cirkus. Ćirilov je u antologiju uvrstio i tekstove koje je naručio. I tako dalje. Manifest Biljane Srbljanović. Džordž Smit. ili kraće. Dragoslav Andrić. Džesika Hargrouv. Humor je najčešće apsurdan. godine. Dušan Radović. ne zna ništa. Gustav Ernst. Iza dosetke katkad se pomoli kakva skrivena misao ili zrnce dubljeg smisla. klovnerije. a s autorskim potpisima – dramolete. Alfons Sastre. oca su mi odvodili u zatvor kao taoca. Dragan Aleksić.

Lajdena. ona se ovim pitanjima bavila i u analitičnoj i provokativnoj doktorskoj tezi „Lokus gledanja: seciranje vizuelnosti u pozorištu” (objavljena kao: Visuality in the Theatre: The Locus JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 J 125 . i nakon smrti. obrazovala i bivala podučavana zakonskim normama. edukacije i moralisanja u nekim od progresivnijih evropskih gradova. Između ostalog. Čuvena Rembrantova slika Čas anatomije doktora Nikolausa Tulpa prikazuje jedan od takvih časova. avni čas anatomije bio je u šesnaestom i sedamnaestom veku jedan od vidova zabave. Kriminalac je tako. Časovi anatomije držani su obično zimi (raspadanje posmrtnih ostataka tada je usporenije) u za te svrhe posebno konstruisanim pozorištima. i gotovo uvek to su bili leševi pogubljenih kriminalaca. Padove. Amsterdam 2008. ne iznenađuje činjenica da knjiga koja se bavi spektaklom anatomije u savremenom pozorištu dolazi odatle. upravo da bi se njihovo telo učinilo dostupnim ovim spektakularnim događajima. Interesovanje za ovakve događaje je bilo veliko. a usitnjavanje i dekomponovanje njegovog tela smatrano je dodatnim kažnjavanjem. Doktor je pred publikom secirao leš i objašnjavao procedure svog delovanja i funkcije organa u sistemu organizma. dolazilo do težeg osuđivanja pojedinih izgrednica. a ponekad je spektakl anatomskog teatra bio dopunjavan i muzičkim izvođenjima. usled veće potražnje za njima. poput Amsterdama. Secirani su obično muški leševi. Ženski leševi ređe su bili secirani. Londona. Ta činjenica pokazuje snažnu vezu anatomskog teatra s pravnim sistemom. bio izložen javnoj osudi. Budući da se nekoliko ovakvih pozorišta nalazilo u Holandiji. Ovim izdanjem Amsterdamskog univerziteta ujedno je pokrenuta i nova serija Media Matters. Urednica knjige. a navodi se čak da je.Jelena Novak SPEKTAKL ANATOMIJE ANATOMIJA UŽIVO: IZVOĐENJE I OPERIŠUĆI TEATAR ANATOMY LIVE: PERFORMANCE AND THE OPERATING THEATRE Autor: Maaike Bleeker Amsterdam University Press. Publika se zabavljala. a kao rezultat njenog interesovanja za aspekte telesnosti u savremenom pozorištu već su se pojavili brojini tekstovi. Maaike Bleeker jedna je od najperspektivnijih holandskih teatrološkinja.

ova autorka deluje i kao dramaturg sarađujući na brojnim teatarskim projektima. autor: Mike Tyler. Jenniches. pokazujući orgija- . Kunzmann. Bleeker je profesorka. U delu Camillo – Memo 4. ponekad i njihovi autori. Jernigana nad kojim je 1993. Kroz proces stimulisanja i prikupljanja suza posetilaca ove instalacije Hrvatin problematizuje protokole manipulisanja emocijama u teatru. metaforično – funkcionalnih celina organizma. U predstavi su digitalne slike suprotstavljene telu glumca Franka Shepparda. dok stihovi sugerišu da je i Jerniganova psiha nekako preživela neobično iskustvo. Umetnici su želeli da problematizuju telo kao misleću strukturu. De Anatomishe Les (1964). Excavations: Fresh but Rotten (2004). godine u Teksasu izvršena 126 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 smrtna kazna. a ponekad i delovi dramskog teksta (ako ga ima). posebno anatomskih procedura. Jenniches. Stoga joj je. Zanimljivo je što su ovi tekstovi u konačnoj dramaturgiji knjige isprepleteni s teorijskim tekstovima. Telo je zamrznuto i specijalnom tehnikom isečeno na hiljade slojeva. nakon što joj je doktor pričao o tragičnom iskustvu suočavanja sa smrću deteta. možda. kao i šefica katedre za studije pozorišta na univerzitetu u Utrehtu. Publika kroz interaktivni kompjuterski program ima uticaj na tok predstave. Copraij.P. a koji je darovao telo nauci. izvezene živopisnim bojama. Knjigu Anatomija uživo moguće je posmatrati i kao dnevnik o aktualizovanju telesnosti. Digital Cadaver započet je kao ciklus pesama (autor Mike Tyler) o fikcionalnom liku J. jer su podaci dostupni preko interneta) bezgranična digitalna anatomska iskustva. te na taj način omogućavaju čitaocima da se podrobno upoznaju s teatarskim delima kojima nisu mogli da prisustvuju. Palgrave Macmillan. Mapiraću dokumentovanih osam predstava onim redom kojim su u knjizi navedene: Holoman. U toku predstve umetnica izvodi simulaciju operacije/autopsije tokom koje se publika upoznaje s bebinom grotesknom ručni-rad-anatomijom. i dokumentaritički tekstovi koji. u savremenom pozorištu. vođena kroz svet virtuelne realnosti u kome ima priliku da izvede i seciranje sopstvenog organizma. kroz koju je vođena publika. Tekstove koji knjigu čine moguće je podeliti u dve grupe: teorijski tekstovi koji se bave problemima savremenog anatomskog teatra i kontekstualizuju ih u polje savremenih izvođačkih umetnosti. Marijs Boulogne je nekoliko godina bila zaokupljena izradom figure bebe. koja se odigrava pred najviše četiri posetioca. U predstavi Crash. omogućava budućim studentima medicine (a i svim radoznalcima. Holoman. koji je nadalje seciran u teorijskim tekstovima. Kunzmann su sensing presence no 1 izveli u istorijskom De Waag anatomskom pozorištu u Amsterdamu. Holomanu. Koreografija De Anatomische Les. autorka: Ivana Müller. navedeni su i svi učesnici. beleže mnoštvo detalja vezanih za pojedine „anatomske predstave”.PRIKAZI KNJIGA of Looking. pokazuje telo plesača koje tokom započetog časa anatomije iznenada oživljava i počinje da pleše. Boulogne je od tkanina sačinila bebu u prirodnoj veličini. kontekstualizuju i teoretizuju opisano delo. 2008). Knjigu sam čitala najpre se informišući o arhiviranim delima koja demonstriraju spektakularni anatomski pozorišni svet. autor: Eric Joris/CREW i Körper (2000). Pored detaljnog opisa predstava. autori: Copraij. Digital Cadaver (1997). Sasha Waltz kroz plesnu predstavu stiže do bazičnih pitanja: „Šta je telo?” i „Od čega je sačinjeno?”. autorka: Sasha Waltz. sensing presence no 1: performing a hyperlink system (2001). čiji su život i smrt inicirani životom i smrću kriminalca i ubice J.0: The Cabinet of Memories – A Tear Donor Session rekonceptualizovan je teatar memorije Giulija Camilla. Ovi tekstovi su nazvani „Performance documentation”. Sem svojih akademsih aktivnosti. teoretisanja i kontekstualizacije u pogledu savremnog anatomskog teatra. dajući predloške za tok živog kretanja koji podražava prethodno zadate obrasce. makar ovlaš. autor: Glen Tetley. uključujući i organe.P. zasnovana na vizuelnosti Rembrantove slike Čas anatomije doktora Nikolausa Tulpa. Camillo – Memo 4. poput simulatora. Under My Skin (2005). naglašena pionirska dimenzija ovog projekta koji će svakako dovesti do dalje produkcije. poput operskog leksikona. U Under My Skin telo umetnice je predstavljeno kao instalacija/lavirint koji čini niz prostorija.0: The Cabinet of Memories – A Tear Donor Session (1998). i dodeljeno mesto „otvaranja” knjige. Crash (2004). čije digitalizovane fotografije čine revolucionarni The Visible Human projekat koji. autorka: Marijs Boulogne. autor: Emil Hrvatin. studija kulture i filozofije. publika je. uz pomoć savremene tehnologije. Na taj način potencirana je arhivska priroda prikupljenih radova i. debljine lista papira. Maaike Bleeker navodi da je njena fascinacija anatomijom u teatru započela nakon prisustvovanja ovoj predstavi. pretpostavljam.

Martin. Dokumentovani opisi predstava o kojima je bilo reči „prošivaju” glavno „meso” knjige otelotvoreno u teorijskim tekstovima o telu (sem jednog. Michal Kobialka. Susan Foster. O seciranju i tehnologijama kulture u programu podučavanja glumaca – primer iz Zapadne Nemačke iz šezdesetih. Delirijum mesa: „Svi mrtvi glasovi” u sadašnjem prostoru. Digital Cadaver. ona problematizuje status i funkciju pre svega tela na sceni danas. Operišući teatri: Delovi tela i estetika postaparthejda. Knjiga Anatomija uživo je uzbudljiv. Digitalni leševi i virtuelna disekcija. Ko si bio?: Vidljivi i visceralni. bez povezanosti s predstavama o kojima je reč u knjizi. Sally Jane Norman. Anatomije žive umetnosti i Maaike Bleeker. ali i podrobno izvedena kulturološka analiza javnog seciranja i pokazivanja unutrašnjosti tela. Massumi i Matrix. i data paralela savremenog doba s renesansnim periodom u tom pogledu. tekstovi su pisani za konferenciju The Anatomical Theatre Revisited. Teorijski tekstovi umrežavaju telo.ANATOMY LIVE: PERFORMANCE AND THE OPERATING THEATRE stičan svet plešućih telesnih iluzija. Tekstovi mogu biti tesno povezani s prethodno dokumentovanom predstavom kao što je slučaj s tekstom Digitalni leševi i virtuelna disekcija José van Dijcka u kome je analizirana predstava Holoman. godine u Amsterdamu): Gianna Bouchard. nauku i teoriju i dinamizuju njihova međusobna delovanja. Njena informativna dimenzija značajna je koliko i teorijska. Ili pak. podroban i provokativan doprinos savremenoj teoriji teatra. Reinsceniranje Monstruoznog. José van Dijck. Ian Maxwell. Anja Klöck. Rachel Fensham. dramatičan. Okularna anatomija i teatarska arhitektura kao materijalna fenomenologija u rano modernoj Evropi. mogu biti teorijski. uz raznovrsne aspekte anatomije. Karen Ingham. Pannil Camp. Ne budi neveran već verujući: Iluzija i sumnja u anatomskom teatru. JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 127 . Massumi and the Matrix. Informišući nas o radikalnim ostvarenjima savremenog pozorišta koje je secirano. ali koristeći kao teorijski objekt rad (film Matrix) čija su svojstva iskorišćena za zaoštravanje teorijskih pozicija. poput teksta Maaike Bleeker Martin. Bojana Kunst. teatar. Čas anatomije profesora Moxama. održanu 2006. Gde si sad? Lociranje tela u savremenoj predstavi.

128 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 .

bez trunke sklonosti ka ekscesima i samoreklamerstvu. U dve vitrine vidimo Lukjanovu privatno. ona je do tog pijedestala stigla i na njemu ostala. a titula značajnija. Autorka izložbe. Skromnim. Jedna vitrina je posvećena njenim prvim koracima po scenskim daskama – kratko posleratno obučavanje u Dramskom studiju koji je oformljen pri Narodnom pozorištu. uspela je u nečemu što se ne događa često – da pronikne u dušu glumice čiji život i delo nam prestavlja. Naročito ako je to umetnica tiha i suptilna. Tu je malo eksponata.. nenametljivim izborom sadržaja. pa ni spoznaje. Utoliko je svakoj glumici koja se vine do epiteta velika. kakva je bila Tatjana Lukjanova. svoja saznanja i utiske jasno predoči i pretoči posetocima. o petogodišnjici njene smrti. što samo potvrđuje koliko se autorka poistovetila s glumicom. jer ona nije dozvoljavala da njena intima postane predmet javne rasprave. ali i formom.. Ovo vrlo vešto postiže skromnim. Stoga treba odati priznanje Muzeju pozorišne umetnosti Srbije koji je rešio da se ovoj umetnici oduži svojevrsnim omažom – izložbom i knjigom-katalogom. Zauvek. te uloge odigrane na sceni JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 S 129 . nenametljivim. eto.HRONIKA MUZEJA Jelica Stevanović GLUMICA ZA SVE ULOGE TATJANA LUKJANOVA  LJUBAV PREMA IGRANJU I NEPREKIDNOST IGRE STVARANJA Izložba Muzeja pozorišne umetnosti Srbije autorka: Mirjana Odavić vi koji se bave pozorištem znaju da je dramska literatura škrta kad su u pitanju ženski likovi. i da malim brojem eksponata (problem skučenih i krajnje neprimerenih uslova u kojima Muzej radi nikako da se reši).. put dotle bio teži. Tako i treba. kultna.. viši kustos Mirjana Odavić. i termini koji pokušavaju da objasne sredstva kojima se služi autorka postavke. neraskidivo su vezani za Lukjanovu. Pa ipak. besmrtna.

knjiga je istinski odraz Lukjanove u jednom drugom mediju. Toliko različiti likovi! Posvećena pozorištu čitavim svojim bićem. poput najveštijih aforizama. sama srž njene sprege s pozorištem i njene tanane osećajnosti. diplome. kojima. Napomena: Izložba je otvorena 21. smešten na unutrašnju koricu knjige. I uloge koje su joj bile strane. tj. sadržaj deli po uzoru na dramski tekst – na prolog. plišana. činove i epilog.. Sa zidova dve male izložbene prostorije Muzeja posmatraju nas brojni likovi kojima je Lukjanova podarila život. gotovo nestvarnog tila. To je neka Tanjina zavesa. opremom eksponata. osvojene nagrade. po nekim elementima svoje pojavnosti onovremene. sugeriše karakter i vodi nas ka suštini umetničkog i ljudskog trajanja Tatjane Lukjanove. Autorka postavke se odlučuje da nam ovu raznolikost karaktera dočara krupnim planom. A baš neke od njih su joj. već nas svojom otmenom tamnozelenom prozirnošću posutom cvetićima vodi u njegove neslućene dubine. Svaka fotografija je pozorišna scena za sebe: okvir koji asocira na portal omogućava nam pogled na jedan pozorišni trenutak zaustavljen zauvek. svojim odmerenom jednostavnošću i elegancijom (u izboru i obradi materijala. Da bi podvukla glumičinu posvećenost teatru.. kojom autorka Odavić ponovo potvrđuje svoju suštinsku povezanost s umetnicom koju predstavlja. u režiji P. Fotografije su izložene hronološkim redom i prate glumicu od prvih nastupanja do silaska sa scene. Knjiga nas podseća i na ovo dvojstvo mladog i starog koji su u Lukjanovoj živeli paralelno – srećnim spojem starog i novog. blagim. tj. . igrala je sve što su joj ponuduli.HRONIKA MUZEJA teatra u okviru kojeg se školovala. te uloge odigrane u Beogradskom dramskom pozorištu kojem je posvetila čitav svoj plodni umetnički vek. oktobra 2008. čini da ga vidimo Tanjinim setnim. Izložbu prati knjiga-katalog. U preostalim vitrinama nalazimo tragove angažmana Tatjane Lukjanove u dramskim programima radija i televizije. ali i u opremi). opredelivši se za velike formate fotografija na kojima je subjekat njene izložbe najčešće sâm ili sa partnerom. Hinga. takođe u Mađelijevoj režiji). zbog kojih je plakala. od nežnog. zavesa koja uokviruje portal nije uobičajena pozorišna. ostvarene tokom kratkog boravka u ovom ansamblu – do početka 1947. Opet pristup koji najviše odgovara temi. za koje je mislila da nikad neće savladati. u Muzeju pozorišne umetnosti Srbije. Higinsa. one studentske i prve profesionalne. A likovno. omogućile da se popne na sâm vrh teatarskog Parnasa. povelje. modernog preloma i dizajna (grafički oblikovao Jovan Tarbuk). daje misli same umetnice koje su. ispostaviće se. Kao što je već pomenuto. umesto podnaslova. koji tajnoviti svet teatra ne skriva. do duboke starosti je svoj specifični glas poklanjala likovima dečaka i devojčica. izvanredno je igrala detinjaste bake. Ali.. autorka Odavić i formom postavke. U prilog ovome govori i DVD (produkcija DEFINITION). a pripadajući staroj etičkoj školi glume koja nije dozvoljavala da se uloga odbije. Kroz čitav svoj scenski život ova glumica se susretala sa zadacima koji su bili neprimereni njenim godinama: prvi put je staricu igrala u svojoj trideset drugoj godini. Mađelija) i Berta (Bertino blago A. vazdušastog. do portreta koji je ovekovečio njene poslednje dane.. a po drugima izuzetno savremene i svevremene glumice. u teatar večno zaljubljenim očima. a kojima je ušla u istoriju teatra – pre svih Mod (Harold i Mod K. koji sasvim modernim sredstvima dočarava život ove. crno-belih 130 TEATRON 144-145 JESEN/ZIMA 2008 fotografija i jednostavnog.

između ostalog. Pronašavši pripremljen i neobjavljen Godišnjak sezone 1940/41.IN MEMORIAM nje RU „Đuro Salaj“. Rođen je 29. da bi nekoliko meseci bio saradnik Srpske književne zadruge. posle čega su sledile rekonstrukcije nekoliko potonjih sezona. Na sreću. Narodno pozorište je napustio samo jednom. a jedno vreme je bio i v. svoje naslednike na odgovornom mestu čuvara istorije Pozorišta. Kada je odlazio u penziju. u koju je otišao 1998. da bi potom prerasla u Istraživačko-dokumentacioni centar. u Simićevu kraj Požarevca. A nije bilo pitanja iz prošlosti našeg nacionalnog teatra na koje nije mogao da nam odgovori. Četiri godine. bar mali deo svojih sećanja i istraživanja pretočio je u knjigu Pregled istorije Narodnog pozorišta u Beogradu 1868–1993. nesebično je uputio u posao i predao nam u amanet obnovu Godišnjaka. zahvaljujući kojem je. Uvek nam je bio na raspolaganju za pomoć bilo koje vrste. i nezaobilazni je teatrografski i teatrološki izvor za sva proučavanja istorije ovog teatra. nas. od 1958. u Teatronu br. Jelica Stevanović JESEN/ZIMA 2008 TEATRON 144-145 ALEKSANDAR RADOVANOVIĆ (1931–2008) a samom početku sezone. koja je objavljena povodom 125-godišnjice Narodnog pozorišta i koja je sada jedan od nezamenljivih osnovnih izvora za nas koji nastavljamo tamo gde je on stao. napustio nas je Aleksandar Radovanović. ali se ubrzo vratio na svoje mesto šefa propagande u Pozorištu. bio je stručni saradnik za filmsko. U to vreme je počeo da saradjuje i sa časopisom Teatron. do 1962. a potom i magistrirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu.d. u toku sezone 1974/75. decembra 1931. Poslednje godine pred penziju. šefa Pozorišne komune.. potom šefa propagande. koji je shvatio značaj ovog dokumenta i zahvaljujući kojem je Godišnjak ugledao svetlo dana 1999. prešao u Narodno pozorište – najpre na mesto lektora. proveo je na mestu rukovodioca službe stare koliko i samo Pozorište. pozorišno i književno obrazova- N 131 . septembra. istoričar Narodnog pozorišta u Beogradu i nekadašnji saradnik Teatrona. svoja znanja je odneo sa sobom. Diplomirao je. odakle je 1962. kratko. obratio se Muzeju pozorišne umetnosti Srbije. Aca je bio hodajuća enciklopedija istorije Pozorišta. 15. 107. pokrenuo izuzetno značajan projekat – rekonstruisanje Godišnjaka Narodnog pozorišta. Nažalost. publikacije koja je redovno objavljivana do početka Drugog svetskog rata.. koja se tada zvala Arhiv.

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->