P. 1
Dual core procesori

Dual core procesori

4.83

|Views: 3,193|Likes:
Published by mackica
Procesori sa duplim jezgrom; usporedbe dve vodece kompanije - vec tradicionalni INTEL i mnogo mladja AMD.
Procesori sa duplim jezgrom; usporedbe dve vodece kompanije - vec tradicionalni INTEL i mnogo mladja AMD.

More info:

Categories:Types, School Work
Published by: mackica on Aug 23, 2008
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOC, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

05/15/2013

pdf

text

original

ARHITEKTURA RAČUNARSKIH SISTEMA

SEMINARSKI RAD: DUAL CORE PROCESORI - INTEL VS AMD

Dual core procesori - Intel vs AMD

SADRŽAJ SADRŽAJ.............................................................................................. .2 INDEKS SLIKA......................................................... ..............................2 TRKA NA TRŽIŠTU................................................................ ..................4 RAZVOJNI PUT DUAL CORA............................................................... .......5 INTELOV PUT DUAL CORA........................................................................................................5 Intel Pentium D 950.........................................................................................................................7 AMD-ova DRUGAČIJA PARALELNA PUTANJA.....................................................................10 AMD Athlon 64 X2 .......................................................................................................................12 PLANOVI ZA BUDUĆNOST................................................ ......................14 ZAKLJUČAK...................................................... ...................................16 LITERATURA.................................................. ......................................19 http://www.intel.com........................................................ ....................19 http://www.amd.com........................................................... .................19 http://www.sk.co.yu/2005/06/sktz01.html............................... ................19 http://www.benchmark.co.yu/modules.php?name=BenchmarkNews&file=articl e&sid=9718.......................................................................... ...............19 INDEKS SLIKA Slika Slika Slika Slika Slika Slika Slika Slika 1 2 3 4 5 6 7 8 AMD Athlon X2 3800+................................ ..................................4 Pentium Extreme Edition....................................... ........................5 Razlika u Intelovim jezgrima ......................................... ................8 Karakteristike Pentium-a D950....................................... ................9 Dva jezgra u Intel Pentium procesoru............................................10 Optimalna konfiguracija sa Pentium-om D950......................... ........10 Blok šema AMD Athlon 64 X2............................ ...........................12 Karakteristike AMD Athlon 64 X2..................................................13

2/19

Dual core procesori - Intel vs AMD

UVOD
Povećanje performansi procesora računara može se postići na dva načina: povećanjem radnog takta i boljim tj. efikasnijim dizajnom procesora. Proizvođači su se do sada pretežno oslanjali na prvi metod – stalna unapređenja tehnološkog procesa izrade obezbeđivala su sve manje tranzistore koji zahtevaju manje struje, manje disipiraju toplotu i tako mogu da rade na višim radnim taktovima. Svakih nekoliko godina bi izašao novi dizajn koji bi se u narednih nekoliko godina ubrzavao sitnim prepravkama, optimizacijama i povećanjem radnog takta. Šezdesetčetvorobitni procesori odavno su postali uobičajeni na tržištu. Ipak, pre otprilike godinu dana, ova „tehnika” je konačno zakazala. Dalje ubrzavanje procesora dodavanje megaheraca postalo je izuzetno skupo i teško, a proizvođači su primorani da nađu drugo rešenje. U svetu vrhunskih servera koje proizvode IBM, HP i SUN, dual-core procesori su već odavno uobičajena pojava, međutim, u PC svetu oni su nešto veoma novo. Kako bi izgledalo spojiti najbolje iz oba sveta, tj. „preneti” koncept multiprocesiranja u desktop segment tako da računar ima više procesora, ali da se i dalje koriste standardne povoljne komponente karakteristične za desktop računare? Na ovu ideju su inženjeri iz AMD-a i Intela došli tokom 2004. godine, da bi sredinom 2005. godine praktično istovremeno obe kompanije predstavile potpuno nov koncept namenjen desktop računarima i jeftinijim radnim stanicama – višejezgarne (dual core) procesore! Ovo rešenje je već poznato u serverima i jakim radnim stanicama, ali tek sada korisnici ne moraju da plate poseban hardver. Novi višejezgarni Athloni i Pentiumi rade u standardnim matičnim pločama i koriste klasičnu memoriju, grafičke i sve ostale kartice. Iz sveta servera je preuzeto „samo” multiprocesiranje, čime Intel i AMD konačno dobijaju mogućnost da korisnicima ponude znatno bolje performanse, ali tako da cena celog računara ostane u razumnim okvirima. Dual-core procesori imaju dva procesorska jezgra smeštena na jednoj silikonskoj podlozi i, po svemu sudeći, predstavljaju dominantni pravac u kojem će se procesori budućnosti razvijati. Težnja je da se obezbedi povećanje performansi bez radikalnih promena u načinu koncipiranja jezgara. Svako jezgro radi kao poseban procesor i ima svoju keš memoriju. Jezgra dele memorijski kontroler, što na prvi pogled može izgledati kao „usko grlo”, ali, ako se uzme u obzir brzina magistrale, razloga za brigu nema. Svako jezgro može posebno da izvršava barem jedan zadatak tako da multitasking na dual-core sistemima značajno dobija na brzini. Štaviše, ide se na to da svako jezgro izvršava istovremeno više tredova, čime će se brzina još značajnije uvećati. U odnosu na klasične single core procesore, dual core procesori različiti su po tome što u jednom komadu silicijuma sadrže dva "fizička" procesora s L2 međuspremnicima. Takvi procesori u osnovi se ponašaju poput računara s dvostrukim procesorima i podržavaju 64-bitne aplikacije.

3/19

Dual core procesori - Intel vs AMD

TRKA NA TRŽIŠTU
Kompanija AMD je bila ta koja je prva krenula sa DualCore idejom, i to jos u toku najavljivanja K8 generacije procesora.Naime, integracijom memoriskog kontrolera, odnosno celo nortbridge-a u procesorsko jezgro otvorena je mogucnost za stvaranje veoma efikasne DualCore arhitekture. Sa druge strane, Intel se ukljucio u DualCore pricu mnogo kasnije, u momentu kada je AMD bio već u potpunosti spreman da na tržište predstavi jedan ovakav procesor. Iako se prema posljednjim informacijama koje su dolazile iz industrije činilo da će prvu etapu dobiti AMD, koji je priveo kraju razvoj dual core Opterona, pobedu je ipak odnio Intel koji je uspio prvi lansirati dual core procesor Pentium Extreme Edition 840. Intel je odigrao pravu igru oko lansiranja svoga dual core procesora. Naime samo nekoliko dana pre isporuke prvih računara s Pentium Extreme Edition 840 procesorima, javnost je bila uverena da se u prodavnicama i kod dobavljača ti računari neće naći pre kraja juna,a izašli su u prodaju već polovinom aprila 2005. godine. Novi AMD-ov Opteron, naslednik 64-bitnog imenjaka lansiranog tačno pre dve godine, trebao je odneti prvu pobedu. To se ipak nije dogodilo. Strateški gledano, za proizvođače procesora trenutno je interesantnije tržište servera budući da su serverske aplikacije već u velikoj meri prilagođene radu u dual-core okruženjima, a i zbog proste činjenice da se radi o isplativijem tržištu. Čini se da u ovom trenutku na tom tržištu prednost ima AMD koji je krajem aprila predstavio prva tri Opteron dual-core procesora za servere. Radi se o procesorima Opteron 865, 870 i 875 koji rade na taktu od 1,8, 2 i 2,2 GHz. Prema rečima ljudi iz AMD-a, dual-core procesori bi trebalo da po performansama nadmaše svoje ekvivalente s jednim jezgrom na istom taktu za oko 40 do 70 procenata. Prelazak na nove procesore kod postojećih serverskih platformi trebalo bi da bude bezbolan i brz proces budući da čipovi dolaze u istom pakovanju kao i postojeći single-core Opteroni i mogu se bez problema postavljati na iste matične ploče, pri čemu je jedina izmena koju je potrebno izvršiti promena BIOS-a. Što se cene tiče, najjeftiniji dual-core Opteron biće nešto skuplji od najskupljeg single-core Opterona 252, čija je cena 851 dolar u slučaju kupovine 1000 komada. Kada je reč o desktop računarima, AMD-ovo prvi dual-core procesor je Athlon 64 X2 koji je „naslednik” AMD-ove ekstremne igračke serije FX. Interesantno je što će novi Athlon 64 X2 čipovi u igračkom okruženju biti zapravo slabiji od trenutno najjačih modela Athlon 64 FX, što je posledica činjenice da igre trenutno nisu dizajnirane kao aplikacije sa više tredova. Ipak, AMD tvrdi da će novi Athloni 64 X2 u multitaskingu daleko prevazići svoje FX ekvivalente.

Slika 1 AMD Athlon X2 3800+

4/19

Dual core procesori - Intel vs AMD S druge strane, Intel je odlučio da krene od tržišta desktop računara, predstavljajući svetu svoj Pentium Extreme Edition 840 čip baziran na Smithfield jezgru, i to samo nekoliko dana pre nego što je AMD predstavio svoje Opteron serverske čipove. Svi dosadašnji testovi pokazali su da je AMD X2 prezentovao ubedljivo bolje performanse u odnosu na Intelov Extreme Edition procesor, iako Intel to ne vidi kao razlog za brigu. Naime, Intel u svojim laboratorijama trenutno radi na čak petnaest modela dual-core procesora i veruje da je njihov pristup dual-core tehnologiji postavljen na zdravijim osnovama nego u slučaju AMD-a. Kao objašnjenje za ovu tvrdnju, Intel navodi činjenicu da je AMD u svoje procesore inkorporirao memorijski kontroler koji sada zaista daje bolje rezultate sa trenutno popularnim DDR memorijama, međutim, očekuje da će sa porastom brzine DDR memorija postati prespora i kada bude trebalo da se pređe na DDR2, AMD će morati da menja čip-set i memorijski kontroler, dok će Intel tu promenu dočekati spreman. Takođe, Intel objašnjava i to da su rezultati testova trenutno odraz „brutalne sile” budući da softver koji se koristi za testove ne koristi multitreding, što ne daje mogućnost Intelovoj Hyper Threading tehnologiji da dođe do izražaja. Iako je Intelov čip fizički napravljen sa dva jezgra, HT tehnologija ga u stvari čini čipom sa četiri jezgra i adekvatni razvojni alati koji će se uskoro pojaviti trebalo bi da mu omoguće da sa novim aplikacijama pokaže svoje prave performanse. Sledeća generacija Intelovih dual-core procesora ima tri predstavnika, Presler, Yonah i Dempsey, i svi su izrađeni u 65-nanometarskoj tehnologiji, što će dovesti do značajnog smanjenja sada značajne potrošnje. Ovi procesori su se pojavili na tržištu krajem 2005 godine, a u 2006. i 2007. godini nasleđuju ih Conroe, Merom i Woodcrest. Conroe je namenjen desktop računarima, ciljna grupa za Merom su prenosni računari, dok se Woodcrest nalazi u jeftinijim serverima. Po pitanju servera, u narednom periodu na tržište pored Dempseyja stiže i Paxville namenjen high-end serverima koji inkorporiraju do četiri procesora.

Slika 2 Pentium Extreme Edition

RAZVOJNI PUT DUAL CORA
INTELOV PUT DUAL CORA Za novu seriju Pentium D, Intel uvodi dugo očekivani Smithfield, koji je bio njegova prva platforma sa dvostrukim jezgrom koja podržava i hiperobradu po više niti i EM64T. Njegovo prvo pojavljivanje je bilo 2005. godine, pod nazivom Lyndon, koji se proizvodio pomoću 90-nanometarske litografije, i uveo čitav niz novih Intelovih tehnologija, uključujući tu i samokorigujuću Active Management Technology (IAMT). U 2006. godini se obećava nadogradjena verzija pod nazivom Averill, koja je, prema Intelovom potpredsedniku Pat Gelsingeru "način da se uvede dvostruko jezgro u glavni tok korporativnog računarstva." Smithfield takodje označava početak podsticaja za korisnike koji se zove Stable Image Platform Program (SIPP, program platforme stabilne slike), za koji Gelsinger kaže da

5/19

Dual core procesori - Intel vs AMD obezbeđuje "konzistentnu platformu za korporativne informacione tehnologije, tako da one ne moraju da menjaju svoje softverske ponude na toj platformi tokom vremena". Pravi dragulj u porodici Smithfield, nešto kasnije bio je Presler, verzija za desk top kompjutere koja se proizvodi koristeći sledeći korak u minijaturizaciji: 65-nanometarsku litografiju. Što se tiče serije Itanium 2, platforma Montecito obuhvata dva jezgra za obradu (mašina) izgravirana na jednom komadu silicijuma, korišćenjem novog 90-nanometarskog litografskog procesa, gde su i svi provodnici za povezivanje izmedju ta dva jezgra takodje izgravirani na čipu. U ovom slučaju, jezgro 0 i jezgro 1 stvarno ne dele svaki resurs na čipu; ona komuniciraju jedno sa drugim preko uobičajene čeone magistrale. Sve nove tehnologije zahtevaju neku vrstu glatkog prelaza, bilo preko neke privremene međutehnologije, ili čak nečeg tako jednostavnog kao što je korisnički podsticajni program. Kada je Intel (konačno) lansirao prvobitni Itanium 2001. godine, njegova arhitektura IA-64 bila je dočekana donekle negativno, ne posebno zbog njene neefikasnosti (iako je Itanium bio sklon greškama), nego zato što softverski prelaz od x86 na IA-64 nije bio gladak postojeće aplikacije za x86 nisu mogle da se izvršavaju ukoliko nisu bile rekompilirane. Kao rezultat ove odbojnosti tržišta, Intel sada mora da se bakće sa podržavanjem stvari koje zastarevaju. Poslednjeg oktobra, Microsoft je ponovo pokrenuo svoju šemu licenciranja po procesoru za Windows, da bi omogućio procesorima sa dvostrukim jezgrom da budu tretirani kao jednostruke jedinice kada se radi o licenciranju operativnog sistema. To bi moglo da se protumači kao dobra vest za Intel. Umesto toga, dolaze vesti da Intel tvrdi da bi procesori sa dvostrukim jezgrom mogli da se pokažu skupljom opcijom za serverske arhitekture od Itaniuma sa jednim jezgrom. Da bi izbegao da istu grešku napravi dva puta, Intel je ovog puta radio na tome da implementira i podrži "postepenu" tehnologiju, koja bi izgladila prelaznu putanju od x86 sa jednostrukim jezgrom na EM64T sa dvostrukim jezgrom. Godine 2002, Intel je špekulisao da bi takva postepena tehnologija bila hiperobrada po više niti (HT, hyperthreading). Ali baš zbog zastarelosti one tehnologije koja je bila namenjena da odvede korisnike: obrade na višestrukim jezgrima. HT je u stvari jedna od mnogih efikasnosti koju su izmislili Intelovi inženjeri kao sredstvo za borbu protiv večitog problema kašnjenja - činjenica je da procesori sa jednostrukim jezgrom mogu da provedu više od polovine broja ciklusa svog generatora takta ne radeći baš ništa korisno. Dakle, HT rasporedjuje izvršavanje dve niti na naizmeničan način nekoliko ciklusa za nit #1, nekoliko ciklusa za nit #2 - ali samo onda kada rezultati jedne niti ne kvare sliku centralne procesorske jedinice za drugu. Drugim rečima, HT jedino naizmenično menja instrukcije koje ne mogu da se nađu jedna drugoj na putu. Ali dok rešenje zasnovano na hardveru, kao što je HT, može biti ekonomično, u praksi, njegovi dobici u performansi mogu da se pokažu promenljivim. Nisu sve optimalno kompilovane niti pogodne za dalje podele. Hiperobrada po više niti bila po svojoj prirodi donekle ograničena u smislu koristi za performansu, a razlog za to je što, iako HT nit "vidi" da ima samo za sebe sve resurse centralne procesorske jedinice, centralna procesorska jedinica nije stvarno replicirala svoje resurse za obe niti. Na primer, kako je skrivena memorija nivoa L1 veoma često prozivana od strane procesora, HT deli skrivenu memoriju na pola i upućuje svaku nit na njenu sopstvenu polovinu. Bitno manja skrivena memorija daje niti uži pogled na memoriju, prisiljavajući je na taj način da češće osvežava njen sadržaj. Iz tog razloga, dvostruko jezgro se mnogo više približava obezbedjivanju 100% dobitka u performansi, "dok hiperobrada po više niti tipično daje 15 do 20% dobitka u perfiormansi." Dakle, Intel je sada

6/19

Dual core procesori - Intel vs AMD suočen sa problemom da li je HT stvarno stepenik ka njegovom sopstvenom dvostrukom jezgru. Intel Pentium D 950 Procesori sa dva jezgra su u modi, a Intel je pripremio i novu generaciju svojih dual core rešenja. Smithfield jezgro se sasvim solidno pokazalo u realnoj upotrebi. Performanse su bile sasvim adekvatne, a benefit koje donose dva jezgra je itekako opipljiv. Od novog Presler jezgra se sa pravom mnogo očekuje. Problemi koje ima Intel sa svojom ponudom Pentium procesora je poznat, jer se jasno može videti da NetBurst arhitektura počela polako da gubi dah. Jednostavna nemogucnost da se iz postojeće arhitekture izvuče što veći broj megaherca, doveo je do očajnickog pokušaja kroz Prescott jezgro. Intel je počeo da demontrira zaokret u pristupu i dizajniranju procesora, uz prećutno priznanje da je NerBurst arhitektura dosegla svoje limite. Kao posledica ove promene, pojavljuje se Dothan Pentium M jezgro. Testirajući ovaj procesor, jasno se moglo videti da je dotično jezgro u stanju da bude veoma konkurentno u odnosu na Athlon 64 procesore, pa pri istom radnom taktu pruža tek nešto manje performanse. Razlog zbog kojeg je Dothan pokazao mnogo bolje rezultate od Pentium 4 jezgra je u efikasnosti po procesorskom kloku (IPC), gde je Dothan mnogo efikasniji u odnosu na NetBurst arhitekturu koja se prvenstveno oslanja na što veći radni takt. Odnos izmedju što većeg radnog takta i efikasnosti po kloku je u velikom broju slučajeva direktno proporcionalan sa dužinom pipeline-a. Ukratko, kod Dothan-a Intel se opredelio za kombinaciju Pentium III i Pentium 4 rešenja, tako da Dothan jezgra poseduju duži pipeline u odnosu na Pentium III, ali i dosta kraći u odnosu na aktuelna Pentium 4 jezgra. Pored toga, Dothan poseduje unapredjene izvrsne jedinice iz Pentiuma III u kombinaciji sa Pentium 4 FSB-om. Ova kombinacija derivata vec postojećih tehnologija je osnova i za buduće Intel procesore. Naravno, u međuvremenu se moraju naći rešenja koja će premostiti prazan hod do pojave nove generacije procesora. Prvi korak u tome je bilo predstavljanje Pentium D dual core procesora baziranim na dva Prescott jezgra. Intel je Pentium D modele ponudo po nešto povoljnijoj ceni od AMD dual core procesora, čime se došlo u simpaticnu situaciju da Intel rešenja budu ekonomičnija od AMD-ovih. U želji da još malo popravi položaj svojih procesora na tržistu, Intel je odlučio da napravi još jedno finalno unapređenje NetBurst procesora i time stave tačku na priču oko ove arhitekture. Naravno, novi proizvodni proces je uvek bio odličan način da osveži ponuda i izvuče koji megaherc više. U novoj 65nm tehnologiji izradjena su nova jezgra pod nazivom CedarMil i Presler, čiji je zadatak da lagano zamene Prescott i Smithfield. Uglavnom, može se reći da ce Pentium 4 procesori izrađeni u 65nm proizvodnom procesu najverovatnije biti i poslednji procesori koji će nositi Pentum 4 oznaku. Jezgro pod oznakom CedarMil u stvari predstavlja aktuelnu Pentium 4 6xx seriju procesora, logično izrađenih u novom 65nm procesu. Ovo konkretno znači da će CedarMil Pentium4 procesori biti gotovo identicni kao i prethodni Prescott modeli, što znači istu arhitekturu i kapacitet L2 keš memorije od 2 MB. Jedina razlika je, logično, manji radni napon i manja količina zagrevanja kao direktna posledica sitnijeg proizvodnog procesa.

7/19

Dual core procesori - Intel vs AMD Radni napon aktuelnih Prescott modela je oko 1.4V, dok će radni napon CedarMil jezgra biti oko 1.3 volta. Ova razlika u naponu i nije nesto spektakularna, ali će ipak uticati na smanjene zagrevanja što je aktuelnim Pentium 4 procesorima definitivno potrebno. Presler jezgro predstavlja naslednika Smithfield-a i donosi sve beneficije u vidu manjeg napona i manjeg zagrevanja, ali donosi i neke bitne promene. Zahvaljujuci 65nm procesu, sada je mnogo lakse da se procesoru posveti više keš memorije što je mogućnost koju Intel nije propustio da iskoristi. Tako će svako jezgro u Presler jezgru imati na raspolaganju pod čak 2 MB drugostepene keš memorije, za razliku od Smithfiedl-a koji je imao samo 1 MB L2 keša po jezgru. Naravno, istorija Pentium 4 procesora jasno govori da svako povećanje kapaciteta keš memorije dovodi do rasta performansi, pa će tako i Presler procesori na osnovu toga nuditi nešto bolje performanse od Smithfield-a. Sa strane samog procesa proizvodnje, dva jezgra u Presleru su drugačije sklopljena. Naime, kod Smithfield-a u jednom jezgru su smeštena dve fizicke „core“ CPU jedinice, dok su kod Preslera dva jezgra odvojena za svaku CPU jedinicu. Intel se opredelio za ovu konfiguraciju kod Preslera, jer ona omogućuje ostvarivanje viših radnih taktova i manji procenat loših jezgra nastalih u proizvodnji. Tako Presler procesor u stvari predstavlja dva CedarMil jezgra koja se nalaze na jednom čipu.

Slika 3 Razlika u Intelovim jezgrima Detalj koji deluje dosta impresivno je činjenica da je površina Presler jezgra manja od Smithfield uprkos duplo većoj količini kes memorije. Naime, Presler ima 376 miliona tranzistora Ovo jasno govori koliko prelazak na 65nm proizvodni proces znači Intelu, jer je sada mnogo jeftinije proizvoditi Presler nego Smithfield dualcore procesore. Kada je u pitanju sam proizvodni proces, Intel nije ništa značajnije promenio, ali je ipak uveo par sitnijih modifikacija kako bi umanjio neke negativne momente koji karakterišu postojeće procesore. Novi Intel-ov 65nm proces koristi istu UV litografiju i iste 300mm wafer-e kao što je to slučaj i sa prethodnom generacijom 90nm procesora. I kod novih procesora je stari dobri „Strained Silicon Technology“ i dalje u upotrebi. Sloj izolatora koji se primenjuje je takodje ostao isti (1,2 nm), ali zahvaljujući novim tranzistorskim kanalima omogućeno je da količina „curenja struje“ bude smanjena četiri puta. Ovo na kraju dovodi po povećanja brzine odziva tranzistora za 30 procenata bez dodatnog rasta zagrevanja. Ipak, najvažniji detalj oko procesa proizvodnje je činjenica je Intel kod Presler i CedarMil jezgra uveo jedan dodatni bakarni „layer“ u odnosu na 90nm procesore, čime je dobio da gustina tranzistora bude manja, odnosno da brzinski potencijali u MHz budu veći.

8/19

Dual core procesori - Intel vs AMD Novo izdanje Intelovog dualcore procesora predstavlja prvi 65nm model koji je zvanično predstavljen i dostupan javnosti iako bi se očekivalo da single core jezgra budu prva. Očigledno da Intel želi da stavi akcent na dualcore procesore. Na žalost, brzina magistrale od 1066 MHz i dalje je ostala privilegija Extreme Editon verzija. Povećanje brzine FSB-a bi trebalo najviše da pomogne povećanju brzine komunikacije između dva jezgra, ali sada ostajemo na 800 MHz.

Slika 4 Karakteristike Pentium-a D950 Dva jezgra kod Preslera komuniciraju preko northbridge-a, a ne direktno kao što je to slučaj kod AMD dualcore procesora. Još jedan detalj koji čini Extreme Edition 955 specifičnim: Intel dualcore procesorom je uključena podrška za HyperThreading, čime se u oprativnom sistemu prijavljuju četiri jezgra teoretski sposobna za obradjivanje paralelna četiri thread-a. Na žalost, ova mogućnost nije ostavljena za ostale modele iz serije 900 Dve stvari koje se uvek vezuju za novi proizvodni proces, su smanjenje zagrevanja i povećanja overkloking margine određenog jezgra. Medjutim, u slučaju Pentum-a D 950, test procesora pokazalo se da ovaj se procesor prilično zagreva. Informacija od strane Intela u vezi ove činjenice je da su potrebne nove matične ploče koje će na pravi način raditi sa novim procesorima. Kako je bilo problema oko izbora matične ploče koja će stabilno raditi sa Pentium D 950 procesorom, postoji mogućnost da će kod novije generacije problem zagrevanja biti malo redukovan. U ovom slučaju, kao stabilna platforma, pokazala se Asus P5WD2-E matična ploča bazirana na najnovijem Intel 975 čipsetu. Kada je overkloking u pitanju, od novog jezgra se uvek očekuje da overkloking marginu podigne za bar jednu stepenicu vise. Sa nominalom radnog takta od 3.4 GHz i napona od 1.35V, sa defalut naponom, moguće je ostvariti brzinu od 3.7 GHz. Za sve brzine preko toga potrebno je povećavati napon, što povlači pojavu ekstra zagrevanja. Već na 3.4 GHz procesor se zagreva na nekih 65 stepeni, dok na 3.7 GHz temperatura raste na 70 stepeni. Povećanjem radnog napona, Windows je podignut na brzinu od 4.25 GHz, ali na žalost, nije se moglo stabilo raditi. Sa box kulerom, stabilan rad je moguć na brzini od 4.087 GHz, što je ipak jako dobar rezultat.

9/19

Dual core procesori - Intel vs AMD

Slika 5 Dva jezgra u Intel Pentium procesoru Iako bi Pentium D 900 serija procesora bez problema trebalo da radi na matičnim pločama sa 955X čipsetom, trenutno stanje u praksi je da dosta 955X modela ploča ima određenih problema pri radu sa ovim procesorima. Buduće nove verzije biosa bi mogle da reše ovaj problem, ali se u ovom momentu savetuje upotreba najnovijeg 975X čipset i odgovarajućih matičnih ploča. Karakteristike i performanse Pentium D 950 jasno govore da 65nm proces i modeli iz Presler serije predstavljaju korak napred koji će omogućiti Intelu da održi korak sa konkurentskim AMD Athlon 64 X2 procesorima. Rezultati koje Pentium D 950 ostvaruje su vrlo dobri, i prema iskustvima možemo reći da za nijansu prevazilaze one koje se mogu dobiti od Smithfield procesora. Istina da se pri velokj brzini Pentium D 950 mnogo greje, ali uz kvalitetniji i efikasniji sistem hlađenja moguće je navedenu brzinu koristiti u redovnom radu. Opet, sa druge strane, iako su utisci ovog 65nm jezgra uglavnom pozitivni, možemo reći da ova prva generacija predstavlja samo jedan vid privremenog rešenja, dok se ne pojave 65nm modeli koji će doneti mnogo veće novitete (Conroe, Merom i Woodcrest jezgra). Za sada, Presler ce biti interesantan uglavnom ljubiteljima overklokinga I Intel procesora koji jure maksimalne brzine. Intel za ovu godinu planira jako brz prelazak kompletnog game procesora na novi 65nm procesor, tako da će se tek nešto kasnije pojaviti modeli koji će biti interesantni i za ostale grupe korisnika, koji u ovom momentu jednostavno nemaju dovoljno argumenata za prelaz na nove dual-core procesore ukoliko već poseduju neki od modela. CPU Pentium D 950 3.4 GHz MATIČNEA PLOČA Asus P5WD2-E MEMORIJA 2 x DDR2 800 MHz 512 MB HARD DISK Wester Digital WD600 60 GB GRAFIČKA KARTA nVidia GeForce 7800GTX OPERATIVNI SISTEM Windows XP Pro SP1 DRAJVERI ForceWare 81.98 Slika 6 Optimalna konfiguracija sa Pentium-om D950 AMD-ova DRUGAČIJA PARALELNA PUTANJA

10/19

Dual core procesori - Intel vs AMD Činjenica da AMD koristi kraće protočne obrade za instrukcije - što znači manje raspoloživih resursa za raspodelu između više niti - bila je eksploatisana od strane intela kao konstruktivni nedostatak. Ali kada je AMD prikazao u radnom stanju svoj "x64"procesor Opteron sa dvostrukim jezgrom i primamljive rezultate ispitivanja performanse koji su pokazali da Opteron nadmašuje Intelova pakovanja sa uključenom HT, AMD je okarakterisao svoj AMD64 kao nešto čemu uopšte nije potrebna hiperobrada po više niti. AMD se slaže sa Intelom da je doba višestrukioh jezgara pred nama , ali vrsta paralelizma koja će nas tamo dovesti, tvrde u AMD-u, nije hiperobrada po više niti. Tako je AMD-ova marketinška poruka uperena direktno na Intelov put ka višestrukim jezgrima, koji AMD možda vidi kao Intelovu slabu tačku. "Hiperobrada po više niti stvarno ne radi dobro kada procesor ima dugačku protočnu obradu, a vi možete imati nevolje da je efikasno nahranite podacima," tvrdi Margaret Lewis, AMD-ov komercijalni softverski strateg. Ona navodi AMD-ove kraće protočne obrade kao konstruktivnu prednost. Lewis kaže da nije bilo ni arhitektonske ni ekonomske potrebe za hiperobradom po više niti u AMD-ovim procesorima, pa kompanija neće dodavati nova svojstva Opteronu samo da bi preslikavala Intelovu strategiju. U AMD-u smatraju da hiperobrada po više niti nije bila ispravan pristup. Arhitektura [AMD64] bila je još od 1999. godine projektovana sa mogućnošću dvostrukog jezgra. Posedovanje dva fizička jezgra će vam obezbediti potencijal za mnogo bolju performansu nego ako imate jedno jezgro koje je podeljeno na dva logička dela, što je upravo ono što radi hiperobrada po više niti. AMD-ova strategija je da dokaže da hiperobrada po više niti nije bitna u prelasku na dvostruko jezgro. Intel će morati da ubedi ljude koji se bave razvojem softvera upravo u suprotno; a kako tvrdi Nathan Brookwood, Intel je možda već preduzeo prave korake u tom pravcu: "U toku poslednje dve godine," izjavljuje Brookwood, "celokupan posao koji je Intel uradio da bi prilagodio svoj softver za hiperobradu po više niti, odnosi se direktno na rad koji su oni morali da obave da bi ga adaptirali za višestruka jezgra. Zato je Intelova inicijativa za hiperobradu po više niti u osnovi pripremila pumpu, privukla pažnju nezavisnih proizvodjača softvera i, u mnogim slučajevima, preduzela prve korake za dobijanje koristi od toga." AMD radi na svom uspehu sa AMD64 kao načinu da sprovede implementaciju jedne potpuno nove sistemske arhitekture. Sa uvodjenjem Opterona i AMD64 počeli su da postaju arhitekti sistema, zato što sada obezbeđuju U/I tehnologiju, memorijsku tehnologiju, celokupnu funkcionalnost "severnog mosta", NUMA [neuniformnu memorijsku arhitekturu], kao i samu centralnu procesorsku jedinicu. Na taj način ljudi koji se bave nacrtom sistema priznaju da menjaju način na koji oni treba da razmišljaju u pogledu dizajna sistema." Najveće zaveštanje konzistentnosti AMD-ove konstrukcije i razvojnih planova možda je činjenica da su njihove serije Opteron i Athlon 64 u suštini uvek bile konstrukcije sa dvostrukim jezgrom počevši od 1999. godine, samo bez drugog jezgra.Od samog početka, AMD je podelio arhitekturu Athlon 64 na dva dela: u suštini na komunikacije i izvršenje. Komunikacioni deo bi se bavio memorijskim interfejsom - i, u budućnosti, arhitekturom HyperTransport - dok se izvršni deo bavi unutrašnjom obradom. Između ta dva dela oni su stavili crossbar komutator visoke performanse. Na taj način, celokupna prva generacija procesora Opteron i Athlon 64, sa jednim jezgrom na čipu, komunicirala je sa memorijom preko tok brzog crossbar komutatora, a on bi se sa svoje strane dosađivao, zato što bi sve dolazilo i odlazilo preko jednog porta. Ali sada, oni imaju dva jezgra, pa komutator najzad radi nešto korisno. Činjenica da je dvostruko jezgro bilo tamo od samog početka, pruža izvestan dokaz o toime da su u AMD-u razmišljali o tim problemima još krajem 90-ih godina, kada drugi ljudi još

11/19

Dual core procesori - Intel vs AMD uvek nisu usvojili ni u svojim mislima ni u procesu projektovanja ono što je u stvari trebalo da se radi. HyperTransport je ulazno/izlazni mehanizam propusnog opsega od 22,4 Gb/s, prilagodljiv za mnoge namene, koji se koristi u najnovijim AMD-ovim arhitekturama na nivou ploče, sa ciljem da zameni FSB vezu između procesora i memorije. To nije vlasnička AMD-ova tehnologija, nego, umesto toga, rad čitavog konzorcijuma. Ali, podrška tim otvorenim standardima je ono po čemu se razlikuje AMD-ov pristup dvostrukom jezgru od Intelovog, posebno zato što će kompaniji AMD biti potrebna široka industrijska podrška da bi se AMD64 učinio kamenom temeljcem sledećeg 64-bitnog standarda za višestruka jezgra. AMD-ovi stručnjaci su čekali na 90-nanometarski proces da bi mogli da proizvedu masovan, ekonomičan čip sa dvostrukim jezgrom "za radničku klasu". Baš kada su pre skoro dve godine doneli 64-bitno računarstvo za mase uvođenjem procesora Opteron, počeli su da rade istu stvar u vezi dvostrukog jezgra. To je pravi način da se krajnjem korisniku pruži sledeći nivo računarske performanse, zato što hiperobrada po više niti razrešava samo neka od pitanja dobijanja bolje obrade po više zadataka i niti istovremeno. AMD Athlon 64 X2 Athlon 64 X2 procesori u sebi poseduju i integrisane kompletne nortbridge funkcije.Zahvaljujući tome, kompletna komunikacija između dva jezgra odvija se u samom procesoru, što znaci da se ove operacije odvijaju u punoj brzini rada kompletnog procesora. Ove karakteristike su od velikog značaja za ukupnu brzinu i efikasnost dual core procesora.Problem sa kojim se susreću oba DualCore rešenja je propusna moć memorije, jer sada dva jezgra moraju deliti isti memoriski opseg.

. Slika 7 Blok šema AMD Athlon 64 X2 Zvanična ponuda AMD vezana za Athlon 64 X2 procesore sadrži ukupno četiri modela(4200+,4400+,4600+,4800+)koji se međusobno razlikuju po radnom taktu i keš

12/19

Dual core procesori - Intel vs AMD memoriji koju poseduje svako jezgro.Athlon 64 X2 4200+ ima radni takt od 2.2 GHz, a svako jezgro poseduje po 512 kb L2 keš memorije. Model sa 4400+ oznakom ima istu frekfenciju, ali svako jezgro poseduje 1MB drugostepenog keša. Isti princip vazi i za 4600+ i 4800+, gde su radni taktovi 2.4GHz uz razliku u kapacitetu L2 kes memorije.

Slika 8 Karakteristike AMD Athlon 64 X2 AMD se za ovu seriju procesora odlučio za poznati socket 939.ovim potezom je očuvana kompatibilnost sa velikom većinom već postojećih socket 939 pločama, te će one zahtevati samo instalaciju nove verzije BIOS-a, kako bi u potpunosti podrzale Athlon 64 X2 procesore.Novi procesori se zagrevaju manje od Athlon 64 Newcastle jezgra. Dvojezgarni procesori sasvim solidno funkcionišu sa 32-bitnom verzijom Windowsa XP,naravno 64-bitna verzija Windowsa XP je poželjna. Demonstracija brzine DualCore procesora najbolje nam može pokazati DivX kompresija.Koristeći standardan DivX 5.2.1 kodek i XMpeg softver za kompresiju može se ostvariti ubedljivo najveća brzina kompresije. Reč je o kompresiji slike pune rezolucije 720x480.Kada se uradi "crop" slike brzina raste na 100 frejmova u sekundi.Ovo konkretno znači da se video materijal može kompresovati čak četiri puta brže od realnog vremena. Nakon testiranja Athlona 64 X2 4800+ može se reći da DualCore procesori predstavljaju pravac u kome će se kretati razvoj računara. U ovom momentu, AMD sa Athlon 64 X2 procesorima nudi ubedljivo najbrže desktop racunare. Najveći problem AMD će sada biti da zadovolji potražnje trzista za ovim

13/19

Dual core procesori - Intel vs AMD procesorima,odnosno da u što kraćem roku osvoji 65 nm proizvodni proces kako bi cena X2 procesora mogla značajno da padne.

PLANOVI ZA BUDUĆNOST
U jednom intervjuu od 31. marta ove godine, Intelov menadžer Grupe za platforme stonih sistema, Jeff Austin, rekao je da tehnologija hiperobrade po više niti neće biti proširena na buduće procesore Itanium 2, ali da ostaje mogućnost da će budući Itaniumi 2 koristiti jedan drugi oblik implicitne obrade po više niti. Austin je izjavio da taj poseban oblik neeksplicitne obrade po više niti tek treba da se napravi. Austin je takođe tvrdio da trenutno ne postoje planovi da se procesori sa dvostrukim jezgrom Pentium D opreme sa hiperobradom po više niti, mada će HT nastaviti da postoji u kompanijinom novom procesoru sa dvostrukim jezgrom Pentium Extreme Edition. S obzirom na buduću ulogu HT,Intel i dalje vidi budućnost za tu tehnologiju u kratkom roku, navodeći dobitak u performansi od 25% u nekim ispitivanjima koja su se odnosila na serverske platforme. "Imajući u vidu količinu silicijuma koja je odvojena za taj dobitak," rekao je Austin, "cena implementiranja HT je zaista zanemarljiva." Hiperobrada po više niti nije mogućnost softvera da eksplicitno naredi procesoru koliko i gde da započne i završi nove niti. Medjutim, i Austin i Intelov portparol George Alfs tvrde da će koristi od hiperobrade po više niti postati vidljivije kada ljudi koji se bave razvojem softvera nauče da koriste njene prednosti. Većina očiglednih koristi od tehnologije HT mogu danas da se ostvare, tvrdi Alfs, korišćenjem prednosti postojeće istovremene obrade više zadataka u operativnim sistemima kao što je Windows XP - dodeljivanjem jedne niti jednom zadatku. Jedan jedini pogled na Task Manager, kaže Alfs, otkriva broj zadataka koji su raspoloživi kandidati za obradu po više niti, uključujući tu i HT. Ako bi postojala aplikacija sposobna da radi na dve niti, a operativni sistem je u stanju da radi na više zadataka, kao što je Windows XP, operativni sistem bi svakako imao mogućnost da preuzme tu aplikaciju, rasporedi je na dve od četiri niti i onda krene da rasporedjuje druge aktivnosti na preostale dve niti koje su na raspolaganju. To rasporedjivanje bi moglo da izadje na scenu, projektuje Austin, ako kompajler radi na dve niti procesora sa dvostrukim jezgrom, sposobnog za HT, a dve druge niti bi onda bile na raspolaganju za zadatke kao što su pretraživanje protiv virusa ili elektronska pošta. Ono što još ostaje da se vidi je kako bi operativni sistem razdvojio niti za zadatke koji su na po dve niti - da li da se svaka aplikacija rastavi na oba fizička jezgra, ili da se izvrši hiperobrada po više niti svake aplikacije unutar jezgra koje je samo za nju. Prvi 65-nanomertarski procesor za stone sisteme čija je isporuka predvidjena u prvoj polovini 2006. godine, trenutno pod šifrovanim nazivom Presler, ne smatra se delom "porodice" Smithfield. Jedna od implikacija je da Presleru možda neće biti dato ime "Pentium D", kao i da bi za njega moglo da se uvede sasvim novo označavanje. Presler (za stone sisteme) i Dempsey (za Xeon servere) su dvoprocesorska pakovanja, koja su prvobitno označavana sa "DP" (dvostruki procesor, dual processor), za razliku od pakovanja "DC" (dvostruko jezgro, dual-core). Intel sada klasifikuje pakovanja sa višestrukim procesorima kao ona sa višestrukim jezgrima, sve dok ona dele isti raspored pinova.

14/19

Dual core procesori - Intel vs AMD Dempsey tehnički nema dvostruko jezgro, što je gledište koje podržavaju neki inženjeri izvan Intela, a što je u upadljivoj kontradikciji sa Intelovom trenutnom definicijom. Iako su prethodne najave davale utisak da je Intel planirao da upakuje dva procesora Smithfield u jedno pakovanje Presler, Preslerova jezgra neće biti ni u kakvoj vezi sa Smithfieldom (Pentium D). Kao što smo do sada videli, konkurentske kompanije Intel i AMD su imale veoma različit pristup postizanju sledećeg nivoa performanse centralne procesorske jedinice. Svaki dobro osmišljen marketinški program ima svoj period iščezavanja; svaki tehnološki program na kraju ima svoj "pad". Priča o obradi na višestrukim jezgrima koja je u ovom trenutku tek započeta, na kraju će se, naravno, završiti. Početni planovi za taj kraj sada se već prave, a kraj računarstva na višestrukim jezgrima će doći verovatno za desetak godina. Intelovi inženjeri majstorišu sa radikalno novim proizvodnim konceptima, uključujući tu i ono što je viši istraživač Justin R. Rattner opisao na skupu Spring IDF kao "trodimenzionalne procese". Na primer, u slaganju poluprovodničkih podloga za čipove jednu na drugu, dve ili više matrica su spojene zajedno: u stvari, one se u ključnim tačkama dovode u električki kontakt, što teoretski omogućava do 10 miliona veza između njih, u poređenju sa tek nekoliko stotina pinova koji su danas na raspolaganju u rešenjima povezivanja sa podnožjima. Pre nego što uvede slaganje poluprovodničkih podloga za čipove jednu na drugu, Intel mora da isproba jedan proces koji se nalazi negde između, a to je slaganje matrica jednu na drugu, što bi moglo da omogući nešto manje veza, ali bi bilo i manje osetljivo na one gadne probleme pregrevanja. Iako upotreba višestrukih niti na višestrukim jezgrima stvarno rešava pitanje kašnjenja procesora, sirova računarska moć tih višestrukih jezgara - i, u budućnosti, veoma mnogo jezgara - povećava potrebu za memorijskim propusnim opsegom. Ovde je fundamentalni problem da smo ograničeni brojem pinova. Mi doslovno ne možemo da provučemo dovoljno provodnika od i ka čipu da bismo dobili onu kloličinu informacija koja nam je potrebna na njegovom ulazu i izlazu." Trodimenzionalne arhitekture mogle bi da obezbede dugoročno rešenje problema memorijskog propusnog opsega. Rattner nije predstavio jasniji osnovni nacrt Intelovih tehnologija za sledećih pet i više godina, koje kompanija zove Platforma 2015. U to vreme, može se pretpostaviti da će dilema hiperobrade po više niti već odavno otići u istoriju. Ali, on je stvarno postavio jasan okvir za vreme i način za koji on veruje da će se u kompaniji Intel voditi istraživački i razvojni programi, od sada do 2015. godine. Ratner je rekao da će potpuno novim arhitekturama centralnih procesorskih jedinica biti potrebno četiri do pet godina da se razviju i sazru pre nego što budu spremne za proizvodnju. U tom istom vremenskom okviru, postepena pomeranja u arhitekturama centralnih procesorskih jedinica mogu (i trebalo bi) da se dešavaju svake dve godine. Dakle, Intel želi da ostvari novu arhitekturu jer, kako je Rattner rekao, "ako ne pogodite taj prozor za projektovanje, moraćete da sačekate sledeći ciklus." Intel ima još samo jedan ciklus istraživanja i razvoja pre nego što sebi pruži dovoljno vremena da razvije sledeću arhitekturu centralne procesorske jedinice - onu koja prevazilazi granice koje nameće fizika. AMD-ov korporacioni potpredsednik za razvoj tehnologije, Craig Sander , kao odgovor Rattneru, ekskluzivno je dao dugoročni vremenski raspored svoje kompanije. Suprotno od predvidjanja pojedinih inženjera, tu nije predvidjen 45-nanometarski proces kao kraj puta. "Posle 65 nm, AMD-ova putna mapa se nastavlja sa 45-nanometarskom tehnologijom, koju zatim prate 32 nm i 22 nm. Ovo je, uzgred budi rečeno, u saglasnosti sa namerama većine 15/19

Dual core procesori - Intel vs AMD vodećih proizvodjača poluprovodnika, kao što je zacrtano u Medjunarodnoj putnoj mapi za poluprovodnike (International Roadmap for Semiconductors - ITRS). ITRS predvidja da će vreme izmedju svaka dva "čvora" biti približno tri godine. Ako je tačan ovaj trogodišnji korak, proizvodnja na 22-nanometarskom čvoru počeće 2016. godine. Vrlo je verovatno da će konkurentske sile skratiti vreme izmedju čvorova, posebno kada je u pitanju 45-nanometarski čvor. To će se verovatno dogoditi iz dva razloga: 1) konkurencije i 2) opšte zavisnosti tih poluprovodničkih kompanija od raspoloživosti opreme za obradu poluprovodnika koja će omogućiti takva sažimanja na manje dimenzije." Medjutim, biti će potrebne fundamentalne promene, kada litografski procesi predju na nivo ispod 45 nm. Problem je što, iako možda izgleda kako proces minijaturizacije može da se produžava u nedogled, veličina elektrona je konstantna. Kada uredjaji postanu izuzetno mali 45 nm ili manj, suočićete se sa šumom i ostalim vrstama neizvesnosti. Ta neizvesnost se manifestuje kao nestabilnost, što prouzrokuje u osnovi probabilističko ponašanje uredjaja. To je suprotno od determinističkog, koje predstavlja stabilan režim rada, što smo navikli da očekujemo od računara, počevši od prve von Neumannove konstrukcije pa sve do danas. Jedno od rešenja da kome rade Dr. Palem i njegov tim kod CREST-a je koncept probabilističkog računarstva - to su uredjaji sa tranzistorima tako malim da su skloni greškama, ali ipak mogu da se upotrebe da rešavaju odredjene razmere problema gde se margina greške može tolerisati. Probabilističko računarstvo, pokušava da uspostavi okvir gde možete da podržavate Mooreov zakon na njegovom osnovnom nivou, kada pravite te veoma guste čipove koji se povećavaju giga - a uskoro i tera-puta - do milijarde tranzistora i više od toga. Mogućnost koju istražuje tim Dr. Palema je mehanizam koji ispravlja greške - ne mnogo različit od procedura za proveravanje grešaka u digitalnom strimingu - koji bi mogao da proračuna greške napravljene na nivou probabilističkih bitova, ili Pbitova. U svom nedavnom članku pod naslovom Dizajn algoritma svesnog energije preko probabilističkog računarstva, tim CREST projektuje da bi takav mehanizam za ispravljanje grešaka mogao da obezbedi "potencijalni put za podršku Mooreovog zakona dalje od svih predvidjenih ograničenja!"

ZAKLJUČAK
Privlačnost Mooreovog zakona je u tome to on omogućava sistem za brzo poboljšanje arhitekture, uz obećanje isplativosti koja kompenzuje troškove takvog poboljšanja. On ne uzima u obzir fizička ograničenja koja bi jasno označila kraj njegove razvojne putanje, iako su se granice koje su koje su zapažane u prošlosti, na kraju pretvarale u senke. Ipak, jasno je da će, u jednom trenutku, postati nemoguće da se dobijaju stalna poboljšanja u performansi kroz nastavljanje sa minijaturizacijom, i da će Mooreov zakon prestati da se primenjuje u poluprovodničkoj industriji, onakav kakvog smo ga poznavali. Ali, čak i ako industrija stvarno prerasta Mooreov zakon, neke osnovne realnosti, koje su otkrivene sa njegovom pojavom, primenjivaće za deset godina, isto tako bespogovorno kao i danas. Itanium je obezbedio elegantnu i efikasnu arhitekturu, zajedno sa prelaznom putanjom, koja je omogućila korisnicima da prihvate tehnologiju uz minimalne promene u njihovim postojećim softverskim ulaganjima. Ali, Itaniumove arhitekture EPIC i IA-64 nisu obezbedile direktnu kompatibilnost sa postojećim x86 kompilovanim kodom, ostavljajući ljudima koji se bave razvojem softvera da premoste taj razmak. Za softver pod Linuxom, koji se u velikoj većini danas i tako distribuira kao izvorni kôd, to i nije bio neki veliki problem. Što se tiče prodavaca sistema Windows, nova verzija softvera je značila da on treba da se stavi u novu kutiju (makar samo virtuelno), a često i novo odelenje za servis i podršku. Takvi prodavci

16/19

Dual core procesori - Intel vs AMD verovatno neće dati svoju podršku Itaniumu, sve dok on ne osvoji svoje mesto na tržištu... što do sada nije uspeo da uradi. Tržište zahteva jasnu i konzistentnu putanju između arhitektura, ne samo zato da bi stari softver mogao da se ponovo instalira na novim mašinama, nego i da bi proizvodjači, dileri i ljudi za tehničku podršku i obuku mogli u potpunosti da izbegnu koegzistenciju više verzija. AMD je nacrtao sliku konzistentne platforme kroz ploču; Intel je počeo sa izradom slične slike. U ovom trenutku istorije, i AMD i Intel su zdrave kompanije, sposobne da idu svojim sopstvenim razdvojenim putevima u konstruktivnim inovacijama. Na primer, kako AMD ide na usvajanje HyperTransporta, dok Intel ostaje (za sada) veran čeonoj magistrali, postajaćemo svedoci kako se AMD-ove i Intelove arhitekture sve više i više razlikuju. Ali, ako nas za deset godina na našem putu stvarno očekuju tehnološke barikade, to će, pogoditi obe kompanije, manje ili više u isto vreme, bez obzira za koji put su se odlučile. Znatno pre tog trenutka, razvojni putevi obe kompanije moraće da uključe jasan i konzistentan način prelaska za postojeći softver i aplikacije. Kakve god promene kompanije AMD i Intel napravili u sledećih deset i više godina, ključ za njihov uspeh biće u tome da mi to što je moguće manje osetimo. Sve dok ne bude izgledalo da se razvoj usporio ili da je naleteo na prepreku na svom putu, najverovatnije je da će svako naći načina da tvrdi kako je Mooreov zakon, još jednom, bio zadovoljen. Sada izgleda sasvim sigurno da će 64-bitne centralne procesorske jedinice sa više jezgara - procesori sa dve ili više mašina koje dele opterećenje - biti standardna oprema u serverima, radnim stanicama, pa čak i u stonim sistemima i mobilnim računarima, i to već u 2007. godini. Razlog za ovo ne predstavlja nikakvo iznenadjenje: evolucija mikroprocesora sa jednim jezgrom najzad je došla do kraja svog puta, zato što se sudarila sa zakonima fizike. Počela je trka izmedju proizvodjača da naprave industrijski standard za mašinu sa dvostrukim jezgrom, a to će im se isplatiti u ogromnim količinama, kako u performansi, tako i u profitu. I Intel i AMD Corp. su u poziciji da stvore sledeću industrijski standardnu arhitekturu. Ali, po prvi put u istoriji, kompanija Intel se našla u lošijem položaju, jer njen rival AMD ulazi u trku sa podjednakim - neki bi rekli, čak i boljim izgledima - da postavi kamen temeljac. Prošlog avgusta, AMD je uspešno prikazao prvu 64-bitnu platfomu sa dvostrukim jezgrom, komaptibilnu sa x86, sada programiranu za opšte uvodjenje na tržište u drugom kvartalu 2005. godine. Ova firma je proširila svoj prikaz na učesnike skupa LinuxWorld prošlog februara. Kao odgovor na to, Intel predstavlja svoje planove za novi Pentium Extreme Edition i Pentium D sa dvostrukim jezgrom, čiji je 64-bitni skup instrukcija EM64T u osnovi kompatibilan (u suštini identičan) sa skupom AMD64 koji je AMD predstavio za svoje procesore Opteron i Athlon 64. Boreći se protiv neuobičajene percepcije tržišta da bude viđen kao njegov sledbenik, Intel sada izjavljuje da to što on u ovom trenutku proganja nije konkurentni proizvođač, nego pre jedan čisto ekonomski princip. Glavna tema na Intelovom poslednjem skupu Spring IDF bio je Mooreov zakon. Zasnovan na opservacijama koje je izvršio Intelov osnivač Gordon Moore, a koje je objavio 1965. godine, njegov zaključni princip je da broj tranzistora u centralnoj procesorskoj jedinici može ekonomski da se povećava dva puta svake dve godine. Na isti način na koji je javno propagiran deo teorije relativnosti (E = mc 2) i bio prilagodjavan i preoblikovan tako da podrži skoro svaki popularan princip, Mooreov zakon je

17/19

Dual core procesori - Intel vs AMD bio reinterpretiran tokom svoje četrdesetgodišnje istorije da bi se odnosio na povećanje performanse procesora, povećanje brzine generatora takta i, poslednjih godina, čak na i povećanje produktivnosti američke administrativne radne snage. Na skupu Spring IDF, kompanija Intel je na kratko prestala da deklariše Mooreov zakon kao svoju "mantru". "Sve je u Mooreovom zakonu", objavio je na najnovijem kompanijskom forumu za razvoj Intelov stariji potpredsenik Pat Gelsinger. Usvajajući sopstvenu fleksibilnost tog principa, Gelsinger je primetio da se "to udvajanje tranzistorskog budžeta svakih 18 do 24 meseca nepokolebljivo nastavlja. Ono što je omogućeno su poboljšanja u frekvenciji i u performansi, ali sada, sa promenom u Mooreovom zakonu, potreba tržišta da se ne menja obim potrošnje nas je prisilila da promenimo način na koji ćemo to koristiti u budućnosti." Ta potreba tržišta na koju se Gelsinger poziva su manji zahtevi za naponom, što se omogućava daljom minijaturizacijom. "Što se nas tiče," nastavio je Gelsinger, "sve je u arhitekturama sa više jezgara. Koristeći Mooreov zakon, ovim prelaskom na više jezgara, pomeranjem sa hiperobrade na dvostruko jezgro, pa na više jezgara, obezbedićemo najbrže poboljšanje performanse našeg doba." Postoji mogućnost, naveo je Gelsinger, za desetostruko povećanje performanse procesora u sledeće četiri godine - "što se postiže putem paralelizma." Razlog je vrlo jednostavan: više nije moguće da se prave novi procesori sa jednim jezgrom, čak ni uz stalno smanjivanje dimenzija litografskih procesa, koji bi mogli da se taktuju u opsegu od 3,5 do 4,0 GHz, a da se oni pritom ne "samospale". Zato je paralelizam jedini mogući način za kompanije AMD i Intel da ostvaruju stalne dobitke u performansi tempom na koji smo do sada navikli. Ukratko, nove centralne procesorske jedinice moraju da raspodele svoja opterećenja izmedju dve ili više mašina za obradu. Ako treba da se definiše jedinstvena nova industrijski standardizovana arhitektura, njeni vodeći principi i uspeh na tržištu mogli bi u potpunosti da zavise od toga kako će se ta buduća opterećenja deliti i kako će se postizati paralelizam u njihovoj obradi. Intel ove godine skoro istovremeno uvodi četiri nove dualno-procesirajuće platforme. Iako prividno opremljen za posebna tržišta, Intel bi mogao da se osloni na svoju bazu korisnika da bi odredio koja od tih platformi ima najveći značaj.

18/19

Dual core procesori - Intel vs AMD

LITERATURA
http://www.intel.com http://www.amd.com http://www.sk.co.yu/2005/06/sktz01.html http://www.benchmark.co.yu/modules.php?name=BenchmarkNews&file=article&si d=9718 http://www.overklok.net/modules.php?name=News&file=article&sid=55

19/19

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->