Gradjansko Procesno Pravo - Knjiga

GRAĐANSKO PROCESNO PRAVO
Novi Sad, april 2009.godine
1
ISPITNA PITANJA IZ GRAĐANSKOG PROCESNOG PRAVA
1) Zaštita subjektivnih građanskih prava u gradjanskom sudskom postupku

2) Samozaštita
3) Sadržaj, predmet i struktura gradjanskog sudskog postupka
4) Norme građanskog procesnog prava
5) Građansko procesno i građansko pravo
6) Izvori građanskog procesnog prava
7) Parnica, pojam i obeležja
8) Pravna priroda parnice
9) Subjekti parnice
10) Pravo na pravnu zaštitu
11) Procesne pretpostavke
12) Pojam, organizacija i načela o radu sudova
13) Pravna pomoć
14) Sudije i sudije porotnici
15) Sastav suda
16) Vrednost predmeta spora, pojam, značaj i određivanje
17) Izuzeće i isključenje sudija i sudija porotnika
18) Organi i ustanove koji učestviju u parničnom postupku
19) Pojam i vrste nadležnosti
20) Stvarna nadležnost
21) Funkcionalna nadležnost
22) Mesna nadležnost, pojam i vrste
23) Prorogacija nadležnosti
24) Atrakcija, delegacija i ordinacija nadležnosti
25) Sukob nadležnosti
26) Prejudicijelno pitanje
27) Parnični i upravni postupak
28) Parnični i krivični postupak
29) Načelo dispozicije i oficijelnosti
30) Raspravno i istražno načelo
31) Načelo obostranog saslušanja stranaka
32) Načelo usmenosti i pismenosti
33) Načelo neposrednosti i posrednosti
34) Načelo utvrdjivanja istine
35) Načelo javnosti
36) Načelo poučavanja neuke stranke
37) Načelo savesnog korišćenja procesnih načela
38) Načelo ekonomičnosti i efikasnosti rešavanja sporova u razumnom roku
39) Pojam, sticanje i sukcesija parnične stranke
40) Stranačka, parnična i postulaciona sposobnost
41) Stvarna i procesna legitimacija
42) Zakonsko zastupanje stranaka
43) Zastupanje pravnih lica
44) Ugovorno zastupanje
45) Pojam i vrste parničnih radnji
46) Parnične radnje suda
2
47) Dostavljanje
48) Vreme vršenja parničnih radni-rokovi i ročišta
49) Propuštanje parničnih radnji i povraćaj u predjašnje stanje
50) Pojam, sadržaj, osnov i određenost tužbe
51) Vrste tužbi
52) Kumulacija tužbenih zahteva
53) Pravna dejstva podnošenja tužbe sudu i tuženom
54) Povlačenje i preinačenje tužbe
55) Upuštanje tuženog u parnicu i upuštanje u raspravljanje
56) Odbrana tuženog
57) Prigovor kompenzacije
58) Protivtužba
59) Suparničarstvo, pojam i vrste
60) Specijalne vrste suparničarstva
61) Obaveštavanje o parnici i imenovanje prethodnika
62) Umešač
63) Troškovi parničnog postupka
64) Oslobađanje od plaćanja troškova postupka
65) Obezbeđenje parničnih troškova
66) Postupak za rešavanje spornog pravnog pitanja
67) Pojam, predmet i teret dokazivanja
68) Dokazni postupak i ocena rezultata dokazivanja
69) Isprave kao dokazno sredstvo
70) Uviđaj kao dokazno sredstvo
71) Svedoci
72) Veštaci
73) Saslušanje stranaka kao dokazno sredstvo
74) Obezbeđenje dokaza
75) Pripremanje glavne rasprave
76) Glavna rasprava
77) Prekid i zastoj postupka
78) Sudsko poravnanje
79) Rešavanje sporova medijacijom
80) Presuda-pojam, donošenje, objavljivanje,forma,sadržaj i dostavljanje
81) Nedostaci, dopuna i ispravljanje presude
82) Osuđujuća, utvrđujuća i preobražajna presuda
83) Konačna presuda i međupresuda
84) Potpuna, delimična i dopunska presuda
85) Presuda na osnovu priznanja, odricanja i zbog propuštanja
86) Rešenje
87) Pravosnažnost presude, pojam, vrste i dejstva
88) Granice pravosnažnosti
89) Pojam i podela pravnih lekova
90) Pretpostavke za dopuštenost pravnih lekova
91) Žalba protiv presude, pojam, obeležja, dopuštenost
92) Žalbeni razlozi
93) Granice ispitivanja presude pobijane žalbom
94) Postupak i odluke drugostepenog suda po žalbi protiv presude
95) Žalba sa alternativnim predlogom za revizijsko odlučivanje-direktna revizija
96) Revizija protiv presude
3
97) Revizija protiv rešenja
98) Zahtev za zaštitu zakonitosti
99) Ponavljanje postupka
100) Odnos između predloga za ponavljanje postupka i drugih vanrednih pravnih lekova
101) Postupak u parnicama iz radnih odnosa i postupak u parnicama povodom kolektivnih ugovora.
102) Postupak u parnicama zbog smetanja državine
103) Izdavanje platnog naloga
104) Postupak u parnicama o sporovima male vrednosti
105) Postupak u privrednim sporovima
106) Osnovna obeležja bračnih i porodičnih sporova
107) Pojam i osnovna obeležja vanparničnog postupka
108) Subjekti vanparničnog postupka
109) Pokretanje i obustava vanparničnog postupka
110) Prethodno pitanje u vanparničnom postupku
111) Sudske odluke i redovni pravni lekovi u vanparničnom postupku
112) Pravosnažnost i vanredni pravni lekovi u vanparničnom postupku
113) Postupak lišenja i vraćanja poslovne sposobnosti
114) Postupak povodom zadržavanja u zdravstvenoj organizacijikoja obavlja delatnost u oblasti
neuropsihijatrije,
115) Postupak proglašenja nestalog lica za umrlo i dokazivanje smrti
116) Postupak produženja roditeljskog prava
117) Postupak lišenja i vraćanja roditeljskog prava
118) Postupak davanja dozvole za stupanje u brak
119) Postupak uređenja upravljanja i korišćenja zajedničke stvari
120) Postupak deobe zajedničkih stvari i imovine
121) Postupak uređenja međa
122) Postupak sastavljanja isprava
123) Postupak potvrđivanja sadržine isprave
124) Postupak čuvanja isprava
125) Postupak poništavanja isprave
126) Sudski depozit
127) Pojam i predmet izvršnog postupka
128) Odnos izvršnog i parničnog, stečajnog i upravnog postupka
129) Subjekti izvršnog postupka
130) Načela izvršnog postupka
131) Nadležnost za sprovođenje izvršnog postupka
132) Pretpostavke za određivanje izvršenja
133) Odluke povodom predloga za izvršenje
134) Sprovođenje, odlaganje i obustava izvršenja
135) Žalba u izvršnom postupku
136) Prigovor na rešenje o izvršenju donetog na osnvovu verodostojne isprave
137) Prigovor na rešenje o izvršenju donetog u skraćenom postupku
138) Prigovor trećeg lica i izlučna tužba
139) Protivizvršenje
140) Sudski penali
141) Izvršenje na pokretnim stvarima radi naplate novčanog potraživanja
142) Izvršenje na nepokretnosti radi namirenja novčanog potraživanja
143) Izvršenje na novčanom potraživanju dužnika radi naplate novčanog potraživanja poverioca,
144) Izvršenje potraživanja da se predaju pokretne stvari radi ostvarivanja nenovčanog
potraživanja,
4
145) Ispražnjenje i predaja nepokretnosti radi ostvarivanja nenovčanog potraživanja
146) Izvršenje obaveze na činjenje, nečinjenje ili trpljenje
147) Izvršenje odluka iz oblasti porodičnog prava-predaja i oduzimanje deteta
148) Izvršenje radi vraćanja zaposlenog na rad
149) Izvršenje odluke o deobi stvari, upisivanje u javne knjige i izdejstvovanje
izjave volje
150) Posebna pravila izvršenja u trgovinskim i sa trgovinskim povezanim stvarima
151) Skraćeni izvršni postupak
152) Založno pravo na nepokretnim i pokretnim stvarima na osnovu sporazuma stranaka
153) Prethodne mere
154) Privremene mere
Literatura:
1. Zakon o parničnom postupku (Sl.glasnik RS br.125/2004)

2. Zakon o posredovanju – medijaciji (Sl.glasnik RS br.18/2005)
3. Zakon o vanparničnom postupku (Sl.glasnik SRS br.25/82 i 48/88 i Sl.glasnik
RSbr.46/95 i br.18/2005)
4. Zakon o izvršnom postupku (Sl.glasnik RS br.125/2004)
5. Udžbenik Građanskog procesnog prava iz 2004.god
Napomena:Proveriti aktuelnost propisa (Zakon o sudovima, tužiocima,

advokaturi...), s obzirom da je donet novi Ustav 08.11.2006.g
5
Tip dokumenta: Propis
Naslov: ZAKON O SUDOVIMA ("Sl. glasnik RS", br. 46/91, 60/91 - ispr., 18/92 - ispr., 71/92,
63/2001 - dr. zakon, 42/2002 - dr. zakon, 27/2003 - dr. zakon i 29/2004 - dr. zakon)
Ključne reči: Sudovi, Sudije, Organizacija sudova, Nadležnost sudova
Glasilo: Službeni glasnik RS, 29/2004 od 17.03.2004
Vrsta propisa: Zakoni
Propis na snazi: 08.08.1991 -
Verzija na snazi: 18.03.2004 -
Komentar urednika: Odredbe čl. 12 do 20 ovog zakona prestaju da važe, odnosno da se primenjuju 1. januara
2007. godine na osnovu Zakona o uređenju sudova ("Sl. glasnik RS", br. 63/2001,
42/2002, 27/2003 i 29/2004).
Zakonom o uređenju sudova ("Sl. glasnik RS", br. 63/2001, 42/2002, 27/2003 i 29/2004)
predviđeno je da odredbe čl. 12 do 20. ovog zakona prestaju da važe, odnosno da se
primenjuju od 1. januara 2007. godine. Osnov za odlaganje početka primene Zakona o
uređenju sudova jeste Ustavni zakon za sprovođenje Ustava Republike Srbije ("Sl. glasnik
RS", br. 98/2006).
Naslov: ZAKON O UREĐENJU SUDOVA ("Sl. glasnik RS", br. 63/2001, 42/2002, 27/2003,
29/2004, 101/2005 i 46/2006)
Ključne reči: Sudovi, Organizacija sudova, Nadležnost sudova, Unutrašnje uređenje suda, Pravosudna
uprava, Prekršajni sudovi, Viši prekršajni sud
Rubrika: IV-1 - Pravosuđe i sudski postupci / Pravosuđe

Na osnovu člana 83. tačka 3. Ustava Republike Srbije, donosim
Ukaz: UKAZ
O PROGLAŠENJU ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O
UREĐENJU SUDOVA
Proglašava se Zakon o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, koji je donela
6
Narodna skupština Republike Srbije, na Četvrtoj sednici Prvog redovnog zasedanja
Narodne skupštine Republike Srbije u 2006. godini, 25. maja 2006. godine.
Predsednik
PR broj 28
Republike,
U Beogradu, 30. maja 2006. godine
Boris Tadić, s.r.
Donosilac: Narodna skupština Republike Srbije
Komentar urednika: Primena ovog zakona bila je predviđena od 1. januara 2007. godine. Osnov za odlaganje
početka njegove primene jeste Ustavni zakon za sprovođenje Ustava Republike Srbije
("Sl. glasnik RS", br. 98/2006).
Naslov: ZAKON O JAVNOM TUŽILAŠTVU ("Sl. glasnik

RS", br. 63/2001, 42/2002, 39/2003, 44/2004, 61/2005,
46/2006 - dr. zakon i 106/2006 - odluka USRS)
Ključne reči: Javno tužilaštvo, Tužilac, Javni tužilac, Visoki savet

pravosuđa, Osnovna plata
Preambula:
Donosilac: Narodna skupština Republike Srbije
Naslov: ZAKON O ADVOKATURI ("Sl. list SRJ", br. 24/98, 26/98 - ispr., 69/2000 - odluka
SUS, 11/2002 i 72/2002 - odluka SUS i "Sl. list SCG", br. 1/2003 - Ustavna povelja)
Ključne reči: Advokatura, Pružanje pravne pomoći, Advokat, Dostojnost poverenja, Odbijanje pravne
pomoći
Glasilo: Službeni list SCG, 1/2003 od 04.02.2003
7
Naslov: ZAKON O JAVNOM PRAVOBRANILAŠTVU ("Sl. glasnik RS", br. 43/91)
Ključne reči: Javno pravobranilaštvo, Republički javni pravobranilac
Nivo dokumenta: Republike Srbije
1. ZAŠTITA SUBJEKTIVNIH GRAĐANSKIH PRAVA U GRAĐANSKOM SUDSKOM

POSTUPKU
Pravo kao društvena pojava uređena zakonom sadrži skup pravila ponašanja u okviru kojih se ostvaruje
zaštita subjektivnih prava pojedinaca, koja oni izvode za sebe iz objektivnog prava.
Tu zaštitu pruža država, po potrebi i aktima realne prinude, ako drugi instrumenti nisu dovoljni da
obezbede ostvarivanje tog prava.
Put sprovođenja pravne zaštite je metod, odnosno postupak u kojem se utvrđuje pravo na zaštitu i izriče
dosuda određene pravne zaštite.
8
To svakako ne može biti jedan uniforman postupak isti u svim situacijama u kojem treba obezbediti
zaštitu prava.
Više je razloga koji ne dozvoljavaju ni isti put ni isti sadržaj pravne zaštite. To su:
 nejednaka priroda, sadržina i dr. svojstva pojedinih subjektivnih prava;

 funkcionalnost prava;
 organizacija institucija koje vode postupak pravne zaštite i
 optimalne granice delovanja prava.
Takođe je nerealno očekivati da se za svako pojedinačno subjektivno pravo uspostavi svojstven put pravne
zaštite.
To ne bi bilo u skladu sa:
- organizacijom društva;
- interesima nacionalne ekonomije;
- zahtevima pravne sigurnosti;
- i uopšte sposobnostima i moći određenog društva da odgovori zadacima koji se traže u pružanju
pravne zaštite,
Prateći evoluciju ostvarivanja pravne zaštite zapaža se prisustvo specijalizacije u postupanju i u samom
metodu ostvarivanja pravne zaštite, ne samo:
- prema vrstama subjektivnih prava, već i
- vrstama organa pred kojima se ona sprovodi.
Specijalizacija u postupanju dovela je do formiranja više postupaka:
1) građanski postupak;
2) krivični postupak;
3) upravni postupak.
U daljem razvoju su se iz ovih i uz ove postupke uspostavili drugi uži i specijalizovaniji postupci:
1) stečajni postupak;
2) zemljišnoknjižni postupak;
3) prekršajni postupak;
4) postupak u upravnom sporu i dr.
To ipak ne znači da se u svakom od ovih postupaka ostvaruje zaštita samo onih subjektivnih prava, koja po
nazivu odgovaraju oznaci jednog od ovih postupaka.
U osnovi je to tačno gledajući predmet postupka – određen subjektivnim pravima koja se pretežno tu štite,
njegovu pravnu konstrukciju, sadržaj pravne zaštite i dr. važnije odluke.
Međutim, nekad se ista subjektivna prava štite i u drugim postupcima i metodama koji su specifični tom
postupku.
Subjektivna građanska prava su – grupacija prava za koju je veoma rano formulisan i izgrađen svojevrstan
metod zaštite – građanski sudski postupak.
U građanskom sudskom postupku se ostvaruju prava iz:

 radnog prava;
 porodičnog prava;
 privrednog prava;
 saobraćajnog prava,
 i drugih prava koja su ranije bila u sklopu građanskog prava.
9
Subjektivno građansko pravo – bez obzira da li se ostvaruje kao pravna vlast, pravna moć ili pravom
zaštićen interes, pretposatvlja u svom sadržaju postojanje jednog ili više ovlašćenja i uz to zahtev da se
putem državne vlasti ovlašćenje ostvari.
Ta ovlašćenja titulara subjektivnog prava – koje je izraženo kao pravni odnos i obaveze drugih subjekata
da postupaju po pravilima tog pravnog odnosa – čine sferu pravnog poretka.
Svest da je određeno ponašanje pravom određeno i obezbeđeno sankcijom preventivno utiče na određena
ponašanja, tako da se ona nekad ostvaruju i bez intervencije prava.
Tek kada dođe do povrede ili ugrožavanja subjektivnog prava, otvara se pitanje pravne zaštite.
Subjektivno pravo je povređeno:
 kad obveznik propusti da izvrši određenu radnju koju je dužan da učini (dužnost činjenja);
 kad izvrši radnju od koje je trebalo da se uzdrži (dužnost uzdržanja) (bilo da je to dozvoljena
radnja za koju je pravnim poslom određeno da se ne vrši, niti da spada u zabranjene – deliktne
radnje);
 kad spreči vršenje radnje u svojoj pravnoj zoni, što je inače trebao da trpi (dužnost trpljenja)
(pravna zaštita je ovde u pravilu represivna – usmerena na sprečavanje protivpravnih postupaka i
otklanjanje nedozvoljenih posledica).
Ugrožavanje subjektivnog prava postoji – kad pravo nije neposredno povređeno, ali je prisutna izvesna
opasnost ili verovatnoća da do toga može doći.
(Npr: osporavanja postojanja jednog prava ili se tvrdi da to pravo ima drugu sadržinu ili se uznemirava
titular prava u njegovom vršenju)
Povodom ugrožavanja subjektivnih prava zaštita je redovno preventivna da bi se predupredila povreda

prava.
Prava pojedinaca postoje da se vrše i da se ostvaruju.
Pitanje pravne zaštite se ne postavlja sve dok se postupa po pravu i dok se pravni poredak ostvaruje saglasno
pravu. Kad je to subjektivno pravo povređeno ili ugroženo, titular prava je ovlašćen da traži pravnu zaštitu –
putem državnih institucija, a nekad i pred ustanovama koje sami subjekti formiraju – arbitražama.
P.S. Najznačajnija crta građanskih subjektivnih prava je – da se prepušta dispoziciji titulara prava da
zaštitu traži ili da to ne učini.
U određenim situacijama put pravne zaštite je otvoren i kada nema subjektivnog prava (pa nema njegove
povrede niti ugrožavanja), a to su slučajevi:
 kod kojih je neophodno da postoji pravom priznata pretenzija na uspostavljanje subjektivnog prava;
ili
 ostvarivanje drugih interesa u sferi prava
npr:
- zahtev da se odredi pravo prolaza;
- traženje da se utvrdi da neko nije titular određenog subjektivnog prava;
- sporazumno traženje da se ukine određeni pravni odnos, ako je za to potrebna odluka suda.
10
2. SAMOZAŠTITA
Samozaštita, iako relikt ranije epohe, kada se zaštita prava ostvarivala aktima pojedinaca ili grupa, po
njihovoj proceni i sa efektima koji su odgovarali njihovoj snazi, prisutna je i danas.
Vršenje prava bilo bi neostvarivo, ako se prava ne bi smela štititi putem samozaštite. Titular prava svakako
treba da preduzme akte da obezbedi ostvarivanje svojih prava ili da otkloni opasnost koja ugrožava njegova
prava.
Takva zaštita je neophodna i u savremenim sistemima, pa je samozaštita i danas dozvoljeni akt zaštite uz
onu koju pruža država.
Nedostatak prava kao društvene institucije i nemoć da se uvek pravovremeno deluje na eliminaciji povrede i
ugrožavanja prava, čak ni putem operativnih državnih organa, opravdava sopstvenu zaštitu prava.
U odnosu na ranija vremena, samozaštita se danas uređuje pravom i sada nastupa kao dopunski
koordinirajući instrument u sistemu pravne zaštite. Neki pravni sistemi,na jedan uopšten način, uređuju
samozaštitu – ovlašćenje da se ona upotrebi i oblike u kojim se može preduzeti.
Mahom se institucionalizuju samo neki do sada afirmisani oblici samozaštite, dok se ostali u nekim pravnim
sistemima tek sporadično određuju ili se samo promovišu u sklopu drugih pravnih instituta.
Tu spada i naš pravni sistem.
Samozaštita je najizraženija u oblicima:
 nužne odbrane;
 stanja (krajnje) nužde i
 samopomoći.
Samozaštita u nužnoj odbrani – uređena je krivičnim zakonodavstvom. Propisano je : „da nije krivično
delo povreda tuđeg dobra (prava) izvršena u zaštiti sopstvenog dobra“.
Naravno, prema licu koje vrši protivpravni napad, ili se ponaša tako da je nesumnjivo da napad neposredno
predstoji, a uz to da je takva zaštita bila neophodna.
Isto tako nije krivično delo povreda tuđeg dobra izvršena u krajnjoj nuždi, u situacijama:
- kad je to neophodno da se od sebe ili svog dobra otkloni neskrivljena opasnost, i
- uz uslov da povreda tuđeg dobra ne bude veća od one koja bi nastupila ostvarenjem opasnosti.
Tome, u osnovi jednaka i nešto pozitivnije izražena pravila za građanskopravne odnose, sadržana su u
zakonodavstvu o obligacionim odnosima i strarnopravnim odnosima (čl.161.ZOO i čl.76.Z o stv.pravu).
Samopomoć – uspostavljanje svog prava sopstenim aktima u pravilu je zabranjeno i kaznenim

zakonodavstvom - kvalifikovana kao krivično delo: samovlašća..Izuzetno, u pojedinim zakonskim
tekstovima, je to u nekim situacijama dozvoljeno :
- bilo kao restitucija;

- bilo kao prevencija
(npr: - pravila čl.122. ZOO – o prigovoru neizvršenog ugovora;
- pravila čl.286 ZOO – o retenciji.
3. SADRŽAJ, PREDMET I STRUKTURA GRAĐANSKOG SUDSKOG POSTUPKA
DEFINICIJA:
Građansko procesno pravo je posebna grana pravnog sistema, koja uređuje građanski sudski postupak,
odnosno aktivnosti i radnje učesnika u ovom postupku.
11
Građanski sudski postupak je put zaštite građanskih subjektivnih prava pred sudskim ustanovama.
Po pitanju pravne forme – građanski sudski postupak je uniforman i pored promena i varijacija u sadržaju i
načinu ostvarivanja pravne zaštite.
On je takođe i trajan – jer je uspostavljeni put zaštite prisutan u dugom vremenu.
Forma ostvarivanja pravne zaštite prilagođena je grupacijama subjektivnih prava koja se štite i organima pred
kojim se pravna zaštita sprovodi.
SADRŽAJ:
Građanski sudski postupak se vodi pred sudom sa strankama i drugim učesnicima, po utvrđenim načelima i
pravilima sa ciljem da se postigne određeni rezultat – pravna zaštita.
To je osnovni put zaštite građanskih subjektivnih prava, koja se ostvaruju aktivnostima suda, stranaka i
drugih učesnika u postupku, usmerenim na utvrđivanje:
1) da li postoji pravo na traženje pravne zaštite;
2) da li postoji povreda ili ugrožavanje subjektivnog prava (da li je traženje osnovano); i
3) dosuđuje se pravna zaštita određenog sadržaja.
Sud, stranke i drugi učesnici u postupku preduzimaju u određenoj formi postupanja niz međusobno
povezanih radnji, koje se preduzimaju po ovlašćenju, saglasno pravu, radi postizanja postavljenog cilja –
dosude pravne zaštite.
Za preduzimanje ovih procesnih radnji unapred je određen: način, redosled, pa i sadržaj ponašanja svih
učesnika u postupku.
Ne može se dozvoliti da u vršenju ovih radnji sud i stranke ili drugi učesnici postupka, postupaju po svom
opredeljenju.
Pokretanjem građanskog sudskog postupka dolazi se samo do hipoteze o povredi ili ugrožavanju
subjektivnog prava i o potrebi da se dosudi pravna zaštita.
Tek posle toga predstoji put utvrđivanja:
- da li postoji pravo na zaštitu,
- da li je pravo povređeno ili ugroženo; i
- da li je sankcija koja se traži – pravu odgovarajuća.
To neminovno podrazumeva: intelektualno ispitivanje, istraživanje, procenu, zaključivanje i saznanje.

Put ostvarivanja pravne zaštite nije samo stvar pojedinca čije je pravo povređeno ili ugroženo, već
predstavlja širi interes društva izražen u pravnoj politici.
PREDMET ZAŠTITE
Put zaštite koji se sprovodi u građanskom sudskom postupku prvenstveno je usmeren zaštiti građanskih
subjektivnih prava, koja čine sadržaj građanskopravnih odnosa.
Promene i u strukturi pravnog sistema i diferenciranje, osamostaljivanje i uspostavljanje novih grana
pravnog sistema (mahom sprovedene u 19. veku) - veoma mnogo su dodirivale oblast građanskog prava.
Dovele su do suženja ove pravne discipline svodeći je na opšta pravila: stvarno, obligaciono i nasledno
pravo.
Treba spomenuti i porodično pravo, radno, trgovačko, saobraćajno, autorsko pravo i pravo industrijske
svojine.
I pored osamostaljivanja ovih pravnih disciplina, pravna zaštita iz njih izvedenih subjektivnih prava i dalje se
ostvaruje u građanskom sudskom postupku, uz određene specijalizacije postupka.
Predmet građanskog postupka su i neka sasvim nova prava, koja nemaju zajedničku vezu sa građanskim
pravom (npr: pravo informatike).
12
Iako je građanski sudski postupak usmeren zaštiti povređenih i ugroženih građanskih prava i drugih
subjektivnih prava, u građanskom postupku se ostvaruje zaštita i kada nema povrede ili ugrožavanja
prava.
To je određeno
 povodom nekih pravnih stanja;
 pravnih pretenzija i interesa i
 u drugim situacijama kad je ovaj put pravne zaštite pogodan i kad je to posebno propisano.
(ovde spadaju naročito: sporazumni razvod braka i promene u drugim pravnim odnosima, ako je za to
potrebna sudska odluka, kao što su:
- određene promene u ličnom statusu i
- drugim pravnim stanjima i
- neka sredstva obezbeđenja.
STRUKTURA
Već u ranom vremenu razvoja građanskog sudskog postupka, sprovedena je specijalizacija u metodama
pravne zaštite, prema predmetu postupka.
Građanski sudski postupak razdvojio se na:
1) parnični postupak i
2) na postupke koji to nisu – neparnični sudski postupci (ovi postupci se redovno označavaju kao
vanparnični postupci u širem smislu)
Tu su najznačajniji:
- zemljišnoknjižni postupak;
- stečajni postupak;
- izvršni postupak;
- postupak obezbeđenja;
- vanparnični postupak ( u užem smislu).
Neki od ovih postupaka vremenom su se izdvojili i postali samostalne procesne discipline, tako da više nisu u
sastavu građanskog sudskog postupka. To su prvenstveno: zemljišnoknjižni i stečajni postupak.
U strukturi građanskog postupka su:

 parnični,
 vanparnični i,
 izvršni postupak.
I Parnični postupak
Parnični postupak je najvažniji put pravne zaštite i najviše razvijena procesna institucija u zaštiti građanskih
subjektivnih prava.
Čl.1 ZPP predvidja parnični postupak kao osnovni i redovan put pravne zaštite i rešavanja gradjanskopravnih
odnosa, osim kada je posebnim zakonom predvidjena druga vrsta postupka.
Utvrdjeno je da stranke imaju pravo na zakonitu, jednaku i pravičnu zaštitu svojih prava.
Načela su preuzeta iz Ustava i odredbe čl.6 Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Doslednom primenom ovako postavljenih načela lakše će se regulisati prava stranke i efikasnije ostvariti
pravda.
Pokreće se tek po predlogu stranke kada postoji spor o povredi ili ugrožavanju subjektivnog prava.
To je isključivo dvostranački postupak u kome:
13
Sud u kontradiktornom i usmenom postupku određenim metodama saznavanja utvrđuje istinu i odlučuje
presudom.
Postupak je dvostepen uz obezbeđenje potrebnog broja vanrednih pravnih lekova.
Ovde postoji specijalizacija za neke uže grupe pravnih stvari i sprovedena je uvođenjem posebnih postupaka.
NEDOSTACI:
Postupak je veoma skup, nije dovoljno brz i pokreće se tek po traženju određenog subjekta. Ovi nednostaci se
otklanjaju uvođenjem vanparničnih postupaka.
II Vanparnični postupak
Vanparnični postupak je metod zaštite subjektivnih prava. Sprovodi se povodom zaštite subjektivnih prava,
pravnih interesa ili drugih pravnih stanja u situacijama u kojima je u manjoj meri izražena konfrontacija
između subjekata ili je spor oslabljen učešćem više subjekata. To su najčešće takve situacije u kojima uopšte
nema spora ili povodom kojih se traži operativnije postupanje suda.
(npr: Lišenje poslovne sposobnosti, oduzimanje roditeljskog prava, podela zajedničke imovine, poništaj
isprave i sl.)
Ovaj postupak obezbeđuje efikasniju i dobru pravnu zaštitu. U ovom postupku sud je ovlašćen da po
službenoj dužnosti pokrene postupak i da prikupi potrebnu procesnu građu.
P.S.
Ovde je sprovedena specijalizacija, tako da su za mnogo uže grupe pravnih stvari formulisani posebni
vanparnični postupci,
III Izvršni postupak
Izvršni postupak je završni akt u ostavrivanju pravne zaštite, mada nije uvek potreban i neophodan
(izvršavaju se samo kondemnatorne – osuđujuće odluke).
Posle donošenja sudske odluke kojom je naređeno da se nešto izvrši obvezanom licu predstoji da to voljno
učini ili će se na to prinuditi.
Ukoliko obvezano lice ne izvrši postavljenu obavezu, sud vodi postupak izvršenja, po službenoj dužnosti ili
po predlogu, ako je tako propisano.
Obvezno lice se poziva ili se aktima realne prinude prisiljava da izvrši svoju dužnost (npr: prodaju se stvari
radi namirenja dosuđenog novčanog potraživanja, oduzima se stvar koja treba da se preda, izriču se i
naplaćuju novčane kazne i sl.)
Osetljive situacije pri izvršenju sudskih odluka traže da ovaj postupak bude precizno normiran i da se
unapred tačno znaju prava i dužnosti učesnika.
Zato se izvršni postupak izdvaja iz vanparničnih postupaka i nastupa kao samostalna procedura – u sastavu
građanskog sudskog postupka.
Izvršnoj proceduri se, u funkcionalnom smislu dodaje jedan samostalan poseban postupak, a to je :
postupak obezbeđenja – tu se procesne radnje vrše u cilju da se obezbedi isvršenje pretpostavljene ili već
utvrđene obaveze (npr: određivanje založnog prava, zabrana raspolaganja, oduzimanje i čuvanje stvari i sl.)
4. NORME GRAĐANSKOG PROCESNOG PRAVA

O građanskom procesnom pravu
Građansko procesno pravo je skup pravila kojima se uređuje put i proces pravne zaštite subjektivnih
građanskih prava i položaj i postupanje subjekata u postupku.
To su pravila kojim se uređuje građanski sudski postupak (parnični, vanparnični, izvršni).
14
Zadatak pravne normative građanskog procesnog prava je da u ostvarivanju organizovane pravne zaštite
u građanskom sudskom postupku - unapred uredi položaj i postupanja, radnje i međusobne odnose suda,
stranaka i svih drugih učesnika u postupku.
Građansko procesno pravo kao funkcionalno pravo je pravo kojim se uređuje položaj i postupanje subjekata
u postupku, a ne njihova organizacija i status.
Građansko procesno pravo se nekad označava formalnim pravom u odnosu na materijalno
(supstancijalno) građansko pravo, kojim se uređuju pretpostavke za uspostavljanje, odvijanje i prestanak
građanskopravnih odnosa.
Građansko procesno pravo utvrđuje pretpostavke za uspostavljanje odvijanja i prestanak pravnih – procesnih
odnosa.
Postupak se odvija kontinuelnim preduzimanjem niza procesnih radnji i zato postoji potreba za dobrom
tehnikom postupka, koja će omogućiti jednak položaj subjekata, pravnu sigurnost i disciplinu.
Osnovni cilj građanskog procesnog prava je u formulisanju institucija građanskog sudskog postupka i
zaštita povređenih i ugroženih subjektivnih prava, a samim tim i zaštita pravnog poretka.
Cilj građanskog procesnog prava ostvaruje se:

1) represivnim i
2) preventivnim aktima
 na represiju se u pravilu ide kada je subjekrivno pravo već povređeno, pa treba sprečiti dalje povrede
i odstraniti nastale protivpravne posledice.
 Preventivna zaštita se dozvoljava onda kada je subjektivno pravo u jednom intezivnijem stepenu
ugroženo. Ovim aktima se deluje na sprečavanju verovatno dolazeće povrede prava ili na
obezbeđivanju uslova da se u slučaju nastupanja povrede – efikasno odredi represivna zaštita.
Norme građanskog procesnog prava
a) priroda normi građanskog procesnog prava
Po liberalističkim pogledima prethodnog veka – država i sudske institucije trebaju da obezbede nesmetan tok
i razvoj sudskog postupka,u skladu sa procesnim pravilima, a samo kretanje postupka mahom je stvar
inicijative i dosta širokih dispozicija subjekata.
Sud se stavlja u položaj posmatrača sukoba između stranaka, snabdeven ovlašćenjima da kontroliše da se
sukob odvija po određenim pravilima i da po dovršetku postupka saopšti, ko je u tome pobednik.
Pod uplivom novih ideja, a najviše shvatanja o socijalnoj funkciji prava, traži se intezivnija intervencija
države u uređivanju društvenih odnosa, tako da put pravne zaštite više nije stvar pojedinca – pa ni onda kada
se traži zaštita takvih prava (privatnih, građanskih)
VEĆ:
Sudska organizacija i sudske institucije treba da omoguće da put pravne zaštite treba da bude svakom
pristupačan, pravno siguran, tako da u postupku ima realne izglede da postigne pravnu zaštitu koja mu
pripada.
Zato je potrebno da sud u postupku raspolaže adekvatnim procesnim instrumentima i da ima šira (oficijelna)
ovlašćenja da interveniše.
b) priroda normi
Pristajući da bude privatna stvar i ulazeći u krug javnopravnih ustanova, građanski sudski postupak uređuje
se prinudnim pravom – ius cogens.
15
Mali broj pravila je dispozitivne prirode, tako što uvode dopunsku normu koja se primenjuje ako voljom
stranaka nije nešto drugo određeno.
Uglavnom su to kogentne norme koje utvrđuju čvrsta pravila o pokretanju, vođenju, razvoju i dovršetku
postupka, kojima se garantuje pravna sgurnost pojedinaca.
c) subjekti
Svako, pa i sam sud, ima da uvažava unapred određeni put ostvarivanja pravne zaštite, postavljen tako da
akteri postupka budu u jednakom položaju i da im bude obezbeđeno ostvarivanje procesnih ovlašćenja u
cilju postizanja pravne zaštite.
I pored toga što su norme građanskog procesnog prava kogentne, subjekti redovno pred sobom imaju
dosta opcija u izboru procesnih sredstava i određivanju toka postupka koji više odgovaraju njihovim
opredelenjima na putu ostvarivanja pravne zaštite. Oni su samo ograničeni tako da treba da preduzmu
određenu procesnu radnju: na način u sadržaju i vremenu kako je to određeno.
Međutim, ni jedna stranka nije dužna da vrši procesne radnje i ne mora prisustvovali izvođenju procesnih
radnji druge stranke. Može se braniti ćutanjem, negiranjem, prigovarati nadležnosti, predložiti dokaze i
sl.
I pored zabrane da sami subjekti utvrđuju pravila procedure i odrede put pravne zaštite, dozvoljava se da u
određenim zonama sudsku funkciju vrše izbrani sudovi (arbitraže) i ovlašćuju subjekte da tu skoro u svemu
utvrde pravila postupka. (ovde se ne radi o situacijama kada se subjekti opredele za neki poseban put zaštite,
prihvatajući tu propisana pravila procedure – postupak smetanja državine, postupak u sporovima male
vrednosti, postupak uređenja međa).
Sud – je dužan da se povinuje pravilima postupka, kao i drugi subjekti, ali ima više opcija u preduzimanju
radnji, a može da neku procesnu radnju uopšte ne preduzme. U opredelenju svojih procesnih akata povodi se
interesima celishodnosti, ali uvek u skladu sa pravom.
d) važenje normi građanskog procesnog prava
1) teritorijalno važenje
Teritorijalni princip domaćih zakona na domaćoj teritoriji proizilazi iz principa državnog suvereniteta.
Stoga se ne dozvoljava da se organizacija sudova i sudski postupci u jednoj državi uređuju po pravu strane
države.
Pravilo: lex fori – ovde ima značenje da sud postupa po procesnim zakonima države čiji je organ i na
teritoriji te države.
IZUZETNO: - kod pružanja:

- međunarodne pravne pomoći mogu se segmentarno uvažiti neki zahtevi stranog procesnog prava pod
uslovom da to nije suprotno našem javnom poretku (npr: saslušanje stranke u postupku u prisustvu
dva svedoka).
2) Važenje u pogledu subjekata
Pravilo lex fori odnosi se i na subjekte koji su povinovani našem sudstvu, bez obzira na njihovo
državljanstvo ili pripadnost i nezavisno od toga da li se u uređivanju odnosa primenjuje domaće ili (strano)
materijalno pravo.
Od toga postoje izuzeci – prvenstveno oni koji se tiču:

 sudskog imuniteta;
 eksteritorijalnost ambasade;
 stranog ratnog broda ili vazduhoplova.
16
Pravilima međunarodnog prava uređeno je pitanje imuniteta:
- šefova stranih država;
- stranih diplomatskih predstavnika u povremenoj misiji;
- stalnih stranih diplomatskih i konzularnih predstavnika;
- međunarodnih organizacija i njihovih funkcionera
IPAK:
U pogledu imuniteta u odnosu na ličnost ovi subjekti mogu da prihvate jurisdikciju našeg suda i da se
tako povinuju našem procesnom pravu.
P.S.
Što se tiče samih država, smatra se da one mogu nastupiti kao procesni subjekti, povodom građanskih i
drugih imovinskih prava , uz primenu procesnog pravila – po pravilu lex fori.
3) Vremensko važenje građanskog procesnog prava
Sudski postupak obično traje duži vremenski period i izražen je promenama u pravu.
Svaka promena procesnih pravila povlači pitanje momenta od kojeg ona stupaju na pravnu snagu i da
li važe za već do tada ostvarene procesne situacije.
Procesni zakoni važe od momenta njihovog stupanja na pravnu snagu i primenjuju se na sve buduće
slučajeve, a procesne radnje preduzete po starom zakonu ostaju na snazi.
U suprotnom, to bi se kosilo sa pravilom o stečenim pravima i praktično vodilo retroaktivnom dejstvu pravne
norme.
Takve pravne situacije u kojima je jedan postupak započet i u toku po starom zakonu, a nije završen
stupanjem novog zakona na pravnu snagu – uređuje novi zakon u uvodnim ili završnim odredbama.
U tim slučajevima postoje već standardna rešenja:

 da se započeti postupak dovrši po ranijim pravilima;
 pravni lekovi iz ranijih propisa mogu se uložiti, iako ih novi zakon ne poznaje;
 procesni rokovi za ulaganje pravnih lekova ostaju u važnosti, iako su duži od novopropisanih;
 promene u organizaciji suda vode nastavku postupka pred drugim sudovima i u pravilu, po proceduri
po kojoj postupaju ti sudovi.
5. GRAĐANSKO PROCESNO PRAVO I GRAĐANSKO PRAVO
S obzirom da je cilj građanskog procesnog prava – zaštita građanskih subjektivnih prava, izvesno je da
postoji čvrsta veza između ovih delova pravnog sistema.
Već davno su napuštena gledišta da je sudski postupak u građanskim stvarima samo jedan pravni posao
između subjekata povinovan normativi građanskog prava.
Ona su negirala postojanje građanskog procesnog prava ili možda njegovu samostalnost, pa se nije ni
postavljalo pitanje veze između ovih disciplina.
Pitanje povezanosti građanskog procesnog prava i građanskog prava inteziviralo se u drugoj polovini 19.
veka kada je došlo do izdvajanja i osamostaljivanja građanskog procesnog prava.
Građansko procesno pravo uređuje metode zaštite građanskih subjektivnih prava, eliminaciju povrede ili
ugrožavanja i uspostavljanje pravnosti u sferi tih prava. Pravnost mora biti u skladu sa sistemom građanskog
prava, načelima i sadržajem tog prava.
17
Ako obavezno lice ne uspostavi poredak građanskih prava, to se postiže u građanskom sudskom
postupku.Izrečena sankcija kao izraz određene zaštite u poretku građanskih prava, ima da odgovori prirodi i
sankciji ovih prava.
Pravna konstrukcija postupka, procesna sredstva i uopšte uređivanje prava da se traži pravna zaštita, način
utvrđivanja subjektivnih prava, ustanovljene da je pravo povređeno ili ugroženo i izricanje odgovarajuće
sankcije - treba da budu adekvatan odraz prirode i sadržine prava koje se štiti, odnosno građanskog prava.
Zato se može govoriti o instrumentalnom karakteru građanskog procesnog prava, pa i svih drugih
procesnih prava.
Pravila građanskog procesnog prava - uređuju pretpostavke uspostavljanja i razvoja odnosa, koji nastaju
povodom sudskog ostvarivanja zaštite građanskih subjektivnih prava, isto kao što
građansko pravo – kao materijalno (supstancijalno) pravo uređuje pretpostavke za uspostavljanje, odvijanje
i prestanak građanskopravnih odnosa. Ovo pravo normira određeni krug odnosa u njihovom materijalnom
sadržaju.
Svako od ovih prava interveniše u određenoj oblasti odnosa, uređujući ih sebi svojstvenim metodama i
uspostavljenim ustanovama, radi postizanja cilja koji pred tim pravom stoji.
Samostalna po predmetu normiranja i kao izgrađene pravne ustanove, ova dva prava koordinirano deluju na
ostvarivanju opšteg cilja prava.
Građansko pravo i građansko procesno pravo imaju jedan opšti cilj.
To je:uređenje odnosa u društvu i njihovo održavanje.
Postojanje građanskopravnog odnosa je osnov da se ostvaruje zaštita u građanskom sudskom postupku.
Njegova vrsta nekad predodređuje nadležnost jednog suda i proceduru posebnog postupka, pa i u sudskom
aktu određena sankcija se izvodi po normi građanskog prava – odnosno, predstavlja konkretizaciju tog prava.
6.IZVORI GRAĐANSKOG PROCESNOG PRAVA
Pravni izvori formulisani i obrađeni u teoriji prava nastupaju i kao izvori građanskog procesnog prava, mada
sa nešto izmenjem značenjem pojedinih grupacija pravnih izvora.
Priroda predmeta normative i zahtevi pravne sigurnosti predodređuju da su pored:
 ustavnih tekstova, najvažniji izvori prava zakonski akti.
 Tu treba uvrstiti i međunarodne sporazume i ugovore koji po određenoj proceduri postaju deo
našeg prava ili nas obavezuju kao međunarodno pravo u određenim pravnim stvarima.
 Neznatan prostor i ne tako važan prepušten je podzakonskim aktima.
To su uputstva o radu sudova, pravilnici o nekim veštačenjima i sudski poslovnici, pravila o naknadi
troškova, tarife i dr. tekstovi.
Autonomni opšti akti su mahom akti kojima se uređuju izabrani sudovi i mirovna veća. Oni, pored odredbi
o njihovoj organizaciji i funkciji sadrže više ili manje procesnih pravila:
(pravila o spoljnotrgovinskoj arbitraži, pravila o radu mirovnog veća i dr.)
Ni običajno pravo nema veći značaj pošto se ovde insistira da sudovi u svom radu postupaju po zakonu.
Samo u nekim oblastima međunarodnog prava koje su još uvek uređene običajnim pravom i koje su
atraktivne u sudskom postupku, ono se može pojaviti kao izvor prava (npr. pravila o imunitetu; položaj
države kao proceskog subjekta...)
Pregled izvora:
U našem pravnom sistemu ne postoji kodeks građanskog procesnog prava, t.j. pravila građanskog
procesnog prava nisu kodifikacijom sistematizovana i smeštena u jedna zakonski tekst.
Legislativni pristup je posebno uređivanje parničnog, vanparničnog i izvršnog postupka, tako da su u ovim
delovima građanskog sudskog postupka doneti posebni i osnovni zakonski akti.
18
Prema prirodi i vrsti postupka u pravnim stvarima povodom kojih se vodi postupak, u pravnom sistemu bivše
Savezne Republike Jugoslavije – pravila građanskog procesnog prava, spadala su u savezno i republično
zakonodavstvo.
Opšti sudski postupci normirani su saveznim zakonoma, a republičkim – posebni postupci – u stvarima
povodom kojih republike donose materijalnopravne propise.
Državna zajednica Srbije i Crne Gore uspostavljena je aktom o proglašenju Ustavne povelje državne
zajednice Srbije i Crne Gore na sednici Savezne skupštine održane 04.02.2003. godine.Prestala je da
postoji 2006.g, a 08.11.2006.g je donet novi Ustav RS. i time su prestali da važe propisi, doneti pre tog
datuma, a odnosili su se na državnu zajednicu SCG.
Građansko procesno pravo po tekstu ustavne povelje nije spadalo u legislativnu nadležnost državne zajednice
SCG. Da bi se održano kontinuitet i postojanost pravnog sistema, u čl.64. UP – pod nazivom: „primena
zakona SRJ“, propisana su sledeća pravila:
 Stav 1. Zakoni SRJ u poslovima državne zajednice SCG, primenjivače se kao zakoni državne
zajednice SCG
 Stav 2. Zakoni SRJ izvan poslova državne zajednice SCG primenjivaće se kao zakoni država članica,
do donošenja novih propisa od strane država članica, osim zakona za koje skupština države članice
odluči da se ne primenjuje.
Istovremeno sa ustavnom poveljom donet je od Savezne skpštine 04.02.2003. godine i Zakon za sprovođenje
ustavne povelje Državne zajednice SCG.
Pravilima čl. 20. Zakona o sprovođenju ustavne povelje, doneti su propisi kojim su detaljizirane odredbe
člana 64, Ustavne povelje i određeno vreme u kojem se propisi imaju usaglasiti.
Značajna je bila odredba člana 20. stav 4. tog zakona u kojoj je određeno da Zakoni SRJ, koji su uređivali
oblast u zakonodavnoj nadležnosti država članica, primenjivali kao opšti akti država članica dok ih njihovi
nadležni organi nisu stavili van snage.
Propisi SRJ se nisu primenjivali u delovima koji su bili suprotni ustavnoj povelji.
Tako su postojala dva sistema građanskog procesnog prava ( sistem države članice Srbije i sistem države
članice Crne Gore).
a) Izvori parničnog procesnog prava:
Prvi zakonski tekst u Jugoslaviji o parničnom postupku bio je:

Zakonik o sudskom postupku i građanskim parnicama od 1929. godine – donet po uzoru na Austrijsko
parnično procesno pravo.
Primenjivan je u toku okupacije 1941. godine i posle rata, kao pravna pravila sve do 1955. godine, kada je
izmenjen Zakonom o ubrzanju parničnog postupka pred redovnim sudovima, a već 1956. godine donet
je potpun pravni tekst: Zakon o parničnom postupku.
Ovaj zakonski akt sa imenama primenjivan je sve do 1976. godine, kada je donet novi Zakon o parničnom
postupku.
Zakon o parničnom postupku iz 1976. godine, poslednje izmene 2002. godine, a sada je osnovni pravni
tekst:
 Zakon o parničnom postupku donet 22.11.2004. godine, koji je u primeni od 23.02.2005. godine,
Sl.glasnik br.125/2004).
 Zakon o posredovanju-medijaciji, Sl.glasnik br. 18/2005
Iz saveznog ZPP iz 1977.godine, ostale su na snazi odredbe, koje se odnose na postupak pred
izabranim sudovima, koje će ubuduće važiti u RS, budući da se radi o procedurama pred nedržavnim
sudovima, o materiji koja treba da se reguliše posebnim zakonom, koji je donet 2006.godine(Zakon o
arbitražama).
Novi zakon ne predstavlja potpunu reformu procedure u parničnom postupku, pre svega zbog toga što
tada još nije bio donet novi Ustav(donet 2006.godine).
19
Novi ZPP zadržao je i postojeću sistematiku, uz veće ili manje promene odredjenih zakonskih
rešenja, ali i neka potpuno nova rešenja.
Osnovni cilj te faze reforme parnične procedure je bio uskladjivanje sa Ustavnom poveljom
državne zajednice SCG, a posebno sa Poveljom o ljudskim i manjinskim pravima i gradjanskim slobodama,
te potrebom za stvaranjem uslova za povećanje efikasnosti rada i iznalaženje optimalnih mera za to.
Zto se posebno vodilo računa o implementaciji i ostvarenju prava na pravično sudjenje, što je
regulisano odredbom čl.6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, a radi
ostvarenja prava svakog čoveka na:
 pravično i javno sudjenje,
 sudjenje u razumnom roku i,
 pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, koji je ustanovljen zakonom.
Težnja zakona je pojednostavljenje postupka, gde god je moguće.
Skraćenje postupka je regulisano rokovima, novim procedurama, procesnim ovlašćenjima suda i većom
disciplinom svih učesnika u postupku.
Pitanja nadležnosti i primene prava u relacijama između država članica, uređeni su Zakonom o
rešavanju sukoba zakona i nadležnosti u statusnim , porodičnim i naslednim odnosima iz 1979. godine.
b) Izvori vanparničnog prava

Pravila vanparničnog postupka sadržana su u zakonskim tekstovima država članica. To su:
 Zakon o vanparničnom postupku Srbije iz 1982. godine, koji je izmenjen 2005. godine i
c) Izvori izvršnog prava

Sadašnji zakonski tekst je:
 Zakon o izvršnom postupku iz 2004. godine (donet 22.11.2004. godine, Sl.glasnik br.125/2004).
I ovde je značajna primena pravila parničnog postupka, kao supsidijarnog izvora (tako i kod vanparničnog
postupka).
Pored drugih zakonskih tekstova koji samo delom sadrže neka pravila važna za postupak izvršenja, potrebno
je navesti:
 Zakon o pomorskoj i unutrašnjoj plovidni iz 1998. godine i
 Zakon o vazdušnoj plovidbi iz 1998. godine
Kojim su formulisani posebni izvršni postupci u ovim pravnim oblastima.
d) Sudska praksa
Sudska praksa nije izvor prava, mada se ne može osporiti snaga judikature.
To se odnosi i na pravna shvatanja, mišljenja i stavove najviših sudova, usvojena povodom opštih pravnih
pitanja i određenih sudskih stvari.
7. PARNICA (POJAM I OBELEŽJA)
Parnično procesno pravo čine pravila kojim se uređuje ostvarivanje pravne zaštite građanskih subjektivnih
prava u (sudskom) parničnom postupku. Ovim pravom se uređuje parnični postupak, odnosno pravila
postupanja suda i stranaka u građanskopravnim sporovma iz ličnih, porodičnih, radnih,
trgovačkih,imovinskopravnih odnosa i drugih građanskopravnih odnosa fizičkih i pravnih lica, osim sporova
za koje je posebnim zakonom predviđena druga vrsta postupka.
Parnični postupak se definiše kao: opšti, osnovni i redovan put pravne zaštite prilikom rešavanja
građanskopravnih sporova.
Parnični postupak spada u kognicione postupke (cognitio – upoznavanje, saznavanje) u kojima sud istražuje
i saznaje faktičke i pravne činjenice i utvrđuje šta je pravo,
20
DOK je:
1. vanparnični postupak više okrenut pravnom administratiranju, evidenciji, operativi, a
2. u izvršnom postupku se sprovodi uspostavljanje pravnosti prinudnim putem na snovu parničnih,
vanparničnih i drugih odluka.
Parnica predstavlja skraćenu oznaku za parnični postupak.
Prema sadržaju parnica čini niz međusobno povezanih radnji suda i stranaka: od podnošenja tužbe i tek
pokrenutog postupka, pa do njegovog definitivnog dovršetka pravosnažnom presudom.
Odvija se između dve suprostavljene strane - tužioca i tuženog.
Naziv parnica se koristi samo da se označe radnje suda i drugih učesnika u postupku zaštite građanskih
subjektivnih prava, koje oni preduzimaju po pravilima parničnog procesnog prava u parničnom postupku.
Bit parnice – je spor između dve strane o subjektivnom pravu, pravnom interesu ili pretenziji. Nemogućnost
da se spor reši sporazumom, poravnanjem ili na drugi miran način, u pravilu je osnovni razlog da se
pokrene parnični postupak.
P.S.Onog momenta kada je sudu podneta tužba sa traženjem da se utvrdi tačnost tvrdnje i osnovanost
traženja, subjekta koji je podneo tužbu (tužioca) spor postaje pravni odnos – parnica.
Predmet parničnog spora, odnosno parnice je utvrđivanje - da li je tačna tvrdnja tužioca o ugrožavanju ili
povredi prava, odnosno pravom priznatog interesa, te ako jeste, da li iz toga njemu pripada pravna zaštita u
sadržaju koji traži (prema tuženom) i o tome se donosi sudska odluka.
Više se u toj stvari između istih stranaka i u istom traženju ne može suditi. Eventualno, povodom uloženog
vanrednog pravnog leka se može naložiti ponovno vođenje postupka i presuđenje.
Nekada se parnica može povesti i:

- ako nema izrazitog spora (granični slučajevi)-npr: ako tuženi ne osporava tvrdnje i zahtev
tužioca, ali ne pokazuje volju da odgovori svojoj obavezi (nema sredstava da vrati dug, nije u
mogućnosti da momentalno izvrši radnju, ne želi da ispuni obavezu dok se o tome ne donese
sudska odluka i dr.) - ovde dužnik nije spreman da izvrši svoju obavezu, iako je to njegova
pravna dužnost; ili
- ako uopšte nema spora (sporazumni razvod braka).
Postupak se pokreće po zahtevu određenog subjekta – tužbom i dvostranački je. To je odnos između
stranaka: tužioca i tuženog. (sud nije ovlašćen da po službenoj dužnosti pokrene postupak).
Samim činom da je sudu podneta tužba sa zahtevom protiv određenog lica, ono stupa u procesni položaj
tuženog. Njemu pripada ovlašćenje da odgovori na tužbu ili da se brani, ali može da ostane i sasvim pasivan.
Sud treba da ispita predloge stranaka, da sprovede dokaze, utvrdi istinitost tvrdnji i presudom odluči: - da li
je zahtev pravno osnovan.
Stranka koja nije zadovoljna presuđenjem ovlašćena je da uloži redovan pravni lek i tim inicira vođenje
drugostepenog postupka, radi kontrole da li je prvostepena presuda pravilna i zakonita. Propuštanjem da se
uloži redovan pravni lek ili donošenjem drugostepene odluke, parnični postupak se definitivno završava.
Postoji još i mogućnost da se pod utvrđenim pretpostavkama uloži vanredni pravni lek.
(parnični, vanparnični i izvršni postupak su relativno samostalni metodi zaštite u sklopu građanskog sudskog
postupka).
Parnično procesno pravo sadrži i dosta pravila koja su zajednička za druge postupke normirane u
građanskoprocesnom pravu.
Posebnim procesnim pravilima se odstupa od ovako prikazanog globalnog parničnog postupka, jer su u
određenim pravnim stvarima propisana specijalna pravila, i to za:
1) postupak u privrednim sporovima;
2) postupak u sporovima iz radnih odnosa;
3) postupak zbog smetanja državine;
21
4) postupak za izdavanje platnog naloga;
5) postupak u sporovima male vrednosti;
6) postupak u bračnim sporovima; i
7) postupak u paternitetskim i maternitetskim sporovima.
8. PRAVNA PRIRODA PARNICE
Pitanje pravne prirode parnice je bilo predmet izučavanja i rasprava još pre izdvajanja građanskog
procesnog prava u samostalnu disciplinu.
Dovoljno je navesti jedan od istaknutih stavova - misli se da je parnica po uzoru na neka shvatanja – u
ustanovi litis contestatio(„sve što nije osporeno, smatra se nespornim“) rimskog prava – samo jedan
pravni posao između stranaka.
Po tom ugovoru, stranke prihvataju da njihov spor reši sud i obavezuju se da će se povinovati presuđenju.
Izdvajanjem građanskog procesnog prava u samostalnu disciplinu različitu od građanskog prava, ovi
pogledi su izgubili značaj. Danas se pitanje može svesti na stavove koji u pravnoj prirodi parnice vide
procesnopravni odnos i učenje o parnici kao pravnom stanju.
a) parnica kao procesnopravni odnos
Premda danas preovlađuju pogledi na parnicu kao procesnopravni odnos, oni su još uvek daleko od
jedinstvenosti u određivanju parnice kao pravnog odnosa. To se najviše ispoljava u označavanju – ko su
subjekti ovog pravnog odnosa.
Gledano sa aspekta glavnih procesnih subjekata, parnica se određuje kao dvostrani ili trostrani pravni odnos.
 prema jednim shvatanjima - parnica je procesnopravni odnos u kojem učestvuju dve strane:
tužilac i tuženi. Sud kao državni organ vrši funkciju suđenja u sporu između stranaka, pa ne sme
istovremeno da bude i subjekat u tom odnosu (dvostrani pravni odnos);
 prema drugim shvatanjima – parnica je duplicitetan dvostrani pravni odnos. Ti odnosi nastaju
između svake stranke pojedinačno i suda. Između samih stranaka nema procesnih prava i dužnosti, pa
tu onda ne može biti ni pravnog odnosa;
 Treća shvatanja – polaze od stava da je parnica trostrani pravni odnos. Prava i dužnosti istina u
nejednakim sadržajima i dejstvu, postoje na strani svih učesnika u parnici.(svake stranke pojedinačno
i suda i između stranaka međusobno).
Izvesno je da je parnica odnos u kojem učestvuje više lica, zato je to bar dvostrani ili, ako se obuhvate svi
glavni subjekti – trostrani odnos.
Procesnim pravom su uređeni: nastanak, razvoj i prestanak tog odnosa, ko su učesnici u njemu i u kakvom
statusu.
Tužilac dolazi u taj procesni položaj po svojoj volji, aktom podnošenja tužbe sudu.
Istog momenta i sud kome je podneta tužba stupa u položaj subjekta koji će voditi postupak i presuditi u
pravnoj stvari.
Od momenta kada je tužba dostavljena licu protiv koga je podneta to lice redovno, protiv svoje volje,
dobija položaj tuženog.
Sud, ako postoje sve pretpostavke dužan je da postupak povede i stvar presudi. On ne sme da odbije suđenje.
Svi ovi subjekti samim tim što su učesnici u postupku i sledstveno svom procesnom položaju, dužni su da
postupaju po propisanim pravilima procedure.
Parnica ili procesnopravni odnosi u parnici su javnopravne prirode.
b) parnica kao pravno stanje
22
Parnica je pojava koja se od postanka, vršenjem procesnih radnji dalje razvija i unapređuje. Sve je to u
jednom cilju da se ispita: da li je osnovano traženje pravne zaštite i da se ona odredi.
Takav razvoj parnice se odvija i traje do presuđenja, čineći osnovu presude kojom se pravno uređuju odnosi
između stranaka. Sud vodi parnicu i upravlja njenim razvojem, pazeći da se ona odvija po određenoj
proceduri.
Takav pogled na parnicu i procesno pravo i slika koja se dobija, bili su povod jednim autorima da odrede da
je parnica – pravno stanje.
Polazište je da se procesnim pravom sudu daju instrumenti da uređuje razvoj parnice i opredeljuje njen tok
radi postizanja cilja tog postupka.
To znači da su pravila procesnog prava i iz toga izlazeća procesna sredstva – instrument u rukama suda.
Parnica posmatrana kao niz povezanih procesnih radnji i njihovih dejstava – predstavlja: jedan skup pravnih
činjenica – pravno stanje. Tek je presuda ona završna pravna činjenica potrebna da se pravno stanje
transformiše u pravo. Presudom se definitivno utvrđuju odnosi između stranaka i uspostavlja pravnost.
Pošto je parnica utkana u presudu – ona tako ulazi u sferu prava, koja se uspostavlja presudom (pravno
stanje prelazi u pravo).
9. SUBJEKTI PARNICE
Subjekti parnice: lica i organi koji učestvuju u parničnom postupku nastupaju sa različitih položaja.
Zato ne mogu imati isti procesni status i značaj u parnici. Parnica je sudski postupak i po prirodi stvari vodi
se pred sudom. Striktno je određena kao dvostranački postupak i tako pravno konstituisana da su to – dva
subjekta sa suprotnim interesima.
Ne može ni započeti ni održati se sa jednom ili više stranaka, koje bi bile u tri ili više samostalnih
(stranačkih) procesnih položaja.
Stoga se ti učesnici postupka označavaju da su:
- glavni primarni parnični subjekti.

- Pored njih u parnici redovno nastupaju i druga lica.
To su:
Zastupnici stranaka, umešač, javni tužilac, svedoci, veštaci, tumači i drugi.
Ova lica se nazivaju sekundarnim (pomoćnim) subjektima, a neka od njih još i trećim licima u parnici
(oznaka za umešače).
a) Sud i stranke – Sud u parnici nastupa u svojstvu državnog organa izvodeći iz ustavnopravnih akata
građu da postupak sprovede i odlukom reši sporni odnos između stranaka, ali isto tako i dužnost da ne
sme da odbije suđenje.
Sud nastupa sa statusom subjekta koji vodi postupak, pazi da se postupak odvija po utvrđenim pravilima,
obezbeđuje ravnopravnost stranaka u postupku i sudskim aktom odlučuje o zahtevanoj pravnoj zaštiti.
Sudska organizacija, funkcija i nadležnost suda su utvrđeni zakonskim aktima. I tu je malo toga
ostavljeno dispoziciji stranaka.
To su npr: ovlašćenje stranaka da ugovore da im spor presudi arbitraža, da se sporazume da sudi
inokosni sudija itd.
Inače, u novom ZPP dominira inokosno suđenje. Stranke su fizička i pravna lica od kojih jedno(tužilac)
traži od suda pravnu zaštitu određenog sadržaja prema drugom (tuženom).
Izuzetno, i neka druga lica i društvene tvorevine mogu nastupiti u svojstvu stranke, ako im je taj status
priznat zakonom ili sudskim aktom (javni tužilac, stambena zgrada, grupa građana i sl.).
Samo jedna od stranaka može da pokrene parnični postupak, tj. da zatraži od suda da vrši svoju funkciju i
utvrdi da li je osnovano traženje pravne zaštite. Druga strana tome ima da se povinuje očekujući da se
postupak sprovede i dovrši po propisanoj proceduri.
23
b) Ostali učesnici u parnici (sekundarni, pomoćni)
Drugi učesnici u parničnom postupku nastupaju ostvarujući neki opšti ili pojedinačni interes ili vršeći neku
svoju javnu ili privatnu dužnost.
To su:
1) Zastupnici stranaka – zakonski, ugovorni i statutarni (vrše procesne akte, ako i sve druge pravne
radnje u ime i za račun stranke);
2) Umešač – je lice koje se radi ostvarivanja nekog svog pravnog interesa pridružuje jednoj od stranaka
u cilju da ona postigne povoljne rezultate u postupku
Vrši parnične radnje sa istim efektom kao da ih je sama stranka preduzela, sa pretpostavkom da ih
stranka odobrava. Presuda se međutim donosi za stranku i jedino na nju se odnose bilo pozitivni bilo
negativni rezultati parnice.
3) Javni tužilac – može da nastupi u parnici radi zaštite opštih interesa ugroženih raspolaganjima
stranaka protivno kogentnim propisima. On se kreće u okvirima predmeta parnice, ne pristupajući ni
jednoj od stranaka.
4) Svedoci – učestvuju u postupku kao izvor informacija o relevantnim činjenicama, isto kao što
veštaci daju stručno mišljenje i podatke o određenim pitanjima o kojima sud ne raspolaže dovoljnim
znanjem. Slična je procesna aktivnost tumača - potrebna da omogući jezičku komunikaciju suda i
drugih učesnika u postupku. Ovi subjekti, učestvovanjem u parnici, izvršavaju svoju javnu dužnost.
10. PRAVO NA PRAVNU ZAŠTITU
Sve do izdvajanja građanskog procesnog prava i njegove afirmacije kao samostalne pravne discipline, nije se
toliko ni postavljalo pitanje prava na pravnu zaštitu. Procesnim odnosima je pridavan značaj jednog od
izražaja građanskog subjektivnog prava, subjektivnog prava u sporu, a pravo na pravnu zaštitu ne više nego
da je jedna svojstvena i relativno samostalna refleksija subjektivnog prava.
Izražena su mišljenja da pravo na pravnu zaštitu postoji kao samostalno pravo, odvojeno od gradjanskog i
gradjansko procesnog prava.
To podvajanje na pravo koje uredjuje odnose(subjektivno) i pravo da se traži zaštita, ako je to pravo
ugroženo ili povredjeno, predstavlja dualističko shvatanje.
Izvorna jedinstvenost prava i prava na njegovu zaštitu predstavlja monističko shvatanje.
a) pravo na povoljnu presudu (konkretno pravo na pravnu zaštitu-pravo na tužbu).
Pravo na pravnu zaštitu je samostalna pravna ustanova, odvojena od subjektivnog prava, povodom kojeg se
vodi parnični postupak.
Ono pripada licu koje zahteva pravnu zaštitu, naspram države od koje se traži povoljna presuda i prema
tuženom da ispuni svoju pravnu obavezu. Pravo na pravnu zaštitu je javnopravne prirode pa je nespojivo i
ne može činiti integralnu celinu sa (privatnim) subjektivnim pravom. Ona su ipak u dodiru, utoliko što je ovo
pravo uspostavljeno radi zaštite subjektivnih prava pred sudom u parničnom, vanparničnom i izvršnom
postupku (u parničnom postupku to je pravo na tužbu).
Pravo na pravnu zaštitu pripada onome ko je nosilac ugroženog ili povređenog subjektivnog prava, tako da je
za postojanje i pripadnost tog prava bitna ova konkretizacija (otuda i naziv - konkretno pravo na pravnu
zaštitu).
Na učenje o pravu na pravnu zaštitu, izraženom kao pravu na povoljnu presudu, upućeno je dosta kritika.
Ukoliko bi ono postojalo izvan subjektivnog prava i nezavisno od procesnog odnosa, to pravo bi svakako bilo
jedno predprocesno pravo. Onda bi trebalo da se prethodno vodi određeni postupak da se utvrdi da li to pravo
postoji. To bi praktično bila parnica o tek pretstojećoj parnici.
24
Vredna pažnje je i kritika: da se i ovo učenje oslanja na ustanove građanskog prava i da ustvari, pravo na
pravnu zaštitu izvodi iz postojanja subjektivnog prava.
b) Apstraktno pravo na pravnu zaštitu
Prihvata se da građansko subjektivno pravo određuje fizionomiju postupka, sadržaj procesnih radnji i akt
presuđenja u pravnoj stvari. Međutim, ono nije ovlašćenje titulara da zahteva da sud vodi postupak i presudi
u sporu, niti da druga stranka u tome da učestvuje, naročito ne u svojstvu tuženog u parnici.
To se izvodi iz jednog samostalnog, apstraktnog prava na pravnu tužbu. Ono je javnopravne prirode i povlači
dužnost suda da sprovede postupak i u sporu presudi, čemu druga strana ima da se povinuje.
Ovo pravo postoji i pripada pojedincima, samostalno i nezavisno od subjektivnog prava. Ono je zato
apstraktne prirode.
Veoma je efektna bila kritika ovog gledišta: - primećeno je da jedno takvo apstraktno pravo koje bi
pripadalo svima i svagda, nije pravo. To je samo faktička mogućnost, sfera delovanja pojedinaca koja stoji
van prava (ipak ovo učenje nije napušteno ni u novijem vremenu).
c) Pravo na pravosuđe
Učenje o pravu na pravosuđe u osnovi je blisko pogledima o apstraktnom pravu na pravnu zaštitu. I ovde
se misli da pojedincima pripada jedno javnopravno ovlašćenje prema sudu (državi).
Sud je dužan da po zahtevu na pravnu zaštitu povede postupak i odluči u pravnoj stvari.
Podnosilac zahteva nema ovlašćenje na presudu, pogotovu ne na povoljnu presudu. Povodom podnete tužbe,
on ima pravo na sudovanje, vršenje pravosuđa, da sud po pravilima procedure sprovede postupak i primenom
prava, presudi.
Sud ne sme da odbije da vodi postupak i da u sporu presudi. Ovo učenje daje dobre odgovore o ustanovi
prava na pravnu zaštitu, dovodeći je u sklad sa procesnim i materijalnim pravom.
11. PROCESNE PRETPOSTAVKE
a) Pojam procesnih pretpostavki
 Podnetom tužbom pokrenut je parnični postupak, parnica postoji mada procesni odnos još nije
potpun;
 To će postati, kada se tužba dostavi tuženom i sa tim uključi u procesni odnos (ne traži se
njegov pristanak);
 Parnica dalje teče i razvija se i unapređuje radnjama stranaka i suda;
 U pravilu donetom presudom o pitanju osnovanosti tužbenog zahteva i njenom

pravosnažnošću, parnični postupak je dovršen.
Pravo na pravnu zaštitu u sadržaju: da nalaže sudu dužnost da započne i sprovede traženu pravosudnu
delatnost (da presudom odluči u pravnoj stvari) – u sadašnjim sistemima predpostavlja da se to ostvaruje –
po unapred propisanim pravilima.
Tome treba da se povinuju svi učesnici u postupku, mada sud tu ima poseban položaj da pazi da se postupak
odvija po utvrđenoj proceduri.
Pravo na pravnu zaštitu ne ovlašćuje stranke da određuju uslove pokretanja i sadržaj postupka. To je stvar
procesnih pravila.
Ova pravila moraju biti uvažavana i na njih se upućuje kada se kaže da stranke imaju pravo na pravosuđe
(pravo na pravnu zaštitu).
25
Uniformnost procedure i tipiziranje koje je tu postignuto, omogućavaju da se grupišu određene pravne
činjenice, koje se po nekoj pravilnosti skoro u istom sadržaju, pojavljuju u svakom postupku. To dozvoljava
da se unapred odredi i njihovo procesno dejstvo (pozitivno ili negativno).
Upravo ta stalnost u pojavljivanju i značajni pravni efekti koje ove činjenice stvaraju, opravdava interes da se
te činjenice utvrde, obrade i ustanovi njihovo dejstvo.
Takvu važnost svakako imaju one pravne činjenice, koje po pravilima procesnog prava, daju odgovor: da li
je konkretno suđenje dopušteno.
Ukoliko suđenje ne bi bilo dopušteno, to nije negacija prava na pravnu zaštitu.
Tada stranka nije ispunila uslove koji se u određenom postupku po pravilima procesnog prava traže.
Pravne činjenice takvog značaja i dejstva označavaju se izrazom procesne pretpostavke.
Može se uzeti da su to pretpostavke koje se odnose na:
 subjektivne ili određene institute postupka – koje se odnose na sud, stranke, tužbu i
predmet spora;
 opšte – u svim postupcima;
posebne – samo u nekim postupcima, stadijumima ili za određene procesne radnje (vrednost
spora, održavanje roka);
 pozitivne – koje treba da postoje (urednost tužbe);
negativne – koje ne smeju da postoje (da stvar nije već presuđena)
 apsolutne – na koje sud pazi po službenoj dužnosti (parnična sposobnost) i
relativne – koje sud uzima u obzir tek po prigovoru stranke
b) Pretpostavke koje se odnose na sud, stranke i predmet spora

Ovde navedene pretpostavke spadaju u grupaciju opštih i mahom su pozitivne.
1. pretpostavke koje se odnose na sud

Pretpostavke koje se tiču suda su sledeće: međunarodna nadležnost domaćeg suda; nadležnost (jurisdikcija)
sudstva; stvarna; funkcionalna i mesna nadležnost suda, koje je podneta tužba.
2. Pretpostavke koje se odnose na stranke

To su: postojanje stranaka; njihova stranačka sposobnost; parnična sposobnost stranaka; pravilno zakonsko
zastupanje, ako stranka nema parničnu sposobnost; pravilno zastupanje pravnog lica; pravilno punomoćje;
postojanje pravnog interesa da se podnese tužba; postojanje prava na vođenje spora (da li je stranka
ovlašćena da nastupi u sporu povodom tuđeg prava.)
3. pretpostavke koje se odnose na tužbu

To su najvažnije pretpostavke da je tužba uredna i da je na vreme podneta.
4. pretpostavke koje se odnose na predmet spora

Pretpostavke iz ove grupe su negativne, tj. ne smeju da postoje, da bi suđenje bilo dopušteno.
To su:
- da ne postoji dvostruka litispendencija (da ne teku dve iste parnice);
- da u toj pravnoj stvari već nije pravosnažno presuđeno;
- da o istom predmetu nije zaključeno sudsko poravnanje
Procesne pretpostavke, gledano u svetlu ishoda postupka, odnose se na pitanje dopuštenosti suđenja u
parničnom postupku.
Nepostojanje pozitivnih ili postojanje negativnih pretpostavki, čini da suđenje nije dopušteno, uopšte ili samo
pred sudom kojem je podneta tužba.
26
12. POJAM, ORGANIZACIJA I NAČELA O RADU SUDOVA
I. sudstvo
Sudski sistem u nas čine: državno i arbitražno sudstvo
Sudovi su državni organi koji vrše sudsku vlast i ostvaruju sudsku funkciju države. Ustavnim aktima je
propisano da se u sudskom postupku štite slobode, prava građana, zakonom utvrđena prava i interesi
pravnih subjekata i obezbeđuju ustavnost i zakonitost.
Pripadnost sistemu državnih organa sadržajno se izražava u tome da se sudovi osnivaju pravnim aktima
države i da su njihova organizacija, sastav, nadležnost i postupak uređeni zakonom.
To se odnosi na broj i vrstu sudova, mesto njihovog uspostavljanja, unutrašnju organizaciju i
funkcionalnu nadležnost, izbor sudskog kolegijuma, nadležnost suda- stvarnu i mesnu, te pravila
procedure po kojoj sud postupa u vršenju sudske funkcije.
Kompetencija sudstva u građanskopravnim stvarima, koje se rešavaju po pravilima parnične procedure
(parnično pravosuđe), uređena je pravilima parničnog postupka.
Propisano je da sudovi raspravljaju i odlučuju u sporovima povodom rešavanja građanskopravnih

sporova iz ličnih, porodičnih, radnih, trgovačkih, imovinskopravnih i drugih građanskopravnih odnosa,
osim u sporovima za koje je posebnim zakonom predviđena druga vrsta postupka ( čl.1. ZPP).
Posebno je uređena nadležnost sudova u drugim pravnim stvarima u vanparničnom i izvršnom postupku.
Zakonodavstvom o sudovima uspostavljene su dve vrste državnih sudova:

1) sudovi opšte nadležnosti i
2) trgovinski sudovi, kao vrsta posebnih sudova
II. Vrste i organizacija sudova u Srbiji
a) Vrste sudova
Sudovi opšte nadležnosti – u sistemu sudstva Srbije razvrstani su po rangu, prvenstveno po kriterijumu
njihove nadležnosti.
To su:
Po Zakonu o uređenju sudova iz 2001. godine R.Srbije koji je izmenjen i dopunjen 2004. godine.
- opštinski, okružni, apelacioni i Vrhovni sud Srbije
Prema zadnjim izmenama Zakona o uređenju sudova od 17.03.2004. godine, odredbe ovog zakona stupaju na
snagu 01.01.2007. godine. To su odredbe koje se odnose na novu organizaciju sudova – uspostavljanje
Apelacionih sudova i Upravnog suda Srbije koji su trebali da se formiraju 01.01.2007. godine. Do tada
važe odredbe Zakona o sudovima Srbije iz 1991. godine i sudski sistem u kome ne postoje Apelacioni sudovi
i Upravni sud Srbije. Trgovinski sudovi su u sudstvu Srbije posebni sudovi. To su trgovinski sudovi i viši
trgovinski sud.
Od 01.01.2009.g stupio je na snagu novi Zakon o uredjenju sudova koji uspostavlja novu organizaciju
sudstva.Sudska vlast je jedinstvena na teritoriji Republike Srbije i pripada sudovima opšte i posebne
nadležnosti.
Sudovi opšte nadležnosti su: opštinski, okružni, apelacioni i Vrhovni kasacioni sud.
Sudovi posebne nadležnosti su: trgovinski, Viši trgovinski sud, prekršajni sudovi i Viši prekršajni sud.
Arbitražno sudstvo je u sastavu sistema sudstva Srbije, kao jedan svojevrstan podsistem.
Pravilo je da se sudovi osnivaju zakonom i da se takvim aktom uređuje njihova organizacija.
Zakonodavstvom o sudovima, određuju se vrste sudova, instance, njihovo područje i sedište suda.
27
Sudsko područje – je teritorija na kojoj određeni sud vrši poslove svoje nadležnosti. Ta ista teritorija
naravno može biti područje suda iste vrste, višeg ranga ili nekog suda druge vrste u okolnostima njihove
kompetencije i nadležnosti.
Procesne radnje, izuzev radnji tehničke prirode: dostavljanje, pozivanje, traženje određenih podataka i dr.
svaki sud vrši na svom području. Kada procesnu radnju treba preduzeti na području drugog suda, to se
ostvaruje zamolnicom putem suda sa te teritorije (pravna pomoć).
Svaki sud ima sedište u određenom mestu na svom području i tu vrši poslove iz svoje nadležnosti.
b) Organizacija sudova
 Opštinski sudovi: - uspostavljaju se za teritoriju jedne ili više opština.

 Trgovinski sudovi - se osnivaju za teritoriju više opština
 Okružni sudovi – osnivaju se za područje dve ili više opština
 Apelacioni sudovi – osnivaju se za područja više Okružnih sudova (uspostavljena su 4
apelaciona suda. Apelacioni sudovi, kao novi sudovi ( isto i Upravni sud, uspostaviće se u
vremenu koje će se odrediti specijalnim zakonskim propisom i početi sa radom 10.07.2007.
godine
 Vrhovni kasacioni sud i Viši trgovinski sud Srbije – osnovani su za teritoriju cele Srbije.
Predsednik suda – predstavlja sud, rukovodi radom suda, sudskom upravom i stara se o urednom vršenju
sudskih poslova.
Predsednika suda bira i o prestanku njegove dužnosti odlučuje Narodna skupština Srbije. On se bira među
sudijama suda na 4 godine i može biti ponovo izabran. Pored poslova predsednika suda, on vrši i sudijsku
funkciju.
Nadzor nad radom sudske uprave i pravilnom funkcionisanju suda pripada predsedniku višeg suda.
Predsednik neposredno višeg suda ovlašćen je da sam donese potrebne akte iz delokruga predsednika nižeg
suda.
Ukoliko on ne donese takve akte zakonodavstvom o sudovima propisano je da se aktom o osnivanju suda
mogu ustanoviti odelenja opštinskih sudova na području određenog opštinskog suda kao samostalna
organizaciona jedinica (za jednu ili više opština sa područja suda ili izvan njegovog sedišta).
Povodom ostvarivanja sudske funkcije u sudovima se uspostavljaju određena tela sa utvrđenim ovlašćenjima
i funkcijama.
To su:
- sudska odelenja i
- sednice sudija (bliže se uređuju sudskim poslovnikom)
Sudska odelenja – se obrazuju u sudovima u kojim više veća ili više sudija pojedinaca postupa u stvarima iz
iste pravne oblasti, kao što su građanske, krivične i druge pravne stvari.
Odelenje – čine sve sudije, koje sude u stvarima iz iste pravne oblasti za koju je uspostavljeno odelenje
(specifičan položaj i sastav ima odelenje za praćenje sudske prakse).
Propisano je izričito da Vrhovni kasacioni sud Srbije ima :
- krivično, građansko, upravno odelenje i odelenje sudske prakse.
Pravno shvatanje usvojeno na sednici odelenja Vrhovnog suda Srbije, obavezuje sva veća u sastavu odelenja.
Sednica svih sudija – je telo na kojem se razmatraju pitanja važna za rad suda. Zbog značaja i delokruga
poslova izdvojena je i posebno uređena:
- opšta sednica Vrhovnog kasacionog suda Srbije;
Opštu sednicu Vrhovnog kasacionog suda Srbije čine: predsednik suda i sve sudije tog suda. Na opštoj
sednici se:
- usvajaju načelni pravni stavovi;
- daju mišljenja povodom primene zakona;
28
- razmatraju pitanja koja se odnose na rad sudova – primenu zakona i utvrđuje godišnji pregled
rada suda;
- donosi poslovnik o uređenju i radu VSS i
- poslovnik Velikog personalnog veća i dr.
Pravosudnu upravu čine – poslovi sprovođenja zakona i dr. propisa koji se odnose na uređenje i rad
sudova.
Ministarstvo nadležno za pravosuđe vrši pravosudnu upravu.
(u sistemu sudova Crne gore vrste sudova su označene drugačijin nazivima prema Zakonu o sudovima Crne
Gore. To su: osnovni, viši, privredni, apelacioni i vrhovni sud CG)
c) Sud Srbije i Crne Gore(Prestao da postoji raspadom državne zajednice SCG i donošenjem novog
Ustava 08.11.2006.god.))
Sud Srbije i Crne Gore je Sud Državne zajednice SCG. Položaj, funkcija, organizacija i ostala pitanja suda
SCG uređena su čl. 40 – 56. Ustavne povelje ustavne zajednice SCG iz 2003. godine i posebnim Zakonom o
sudu SCG iz 2003. godine. Sud SCG ima prerogative Ustavnog suda, koji odlučuje u određenim spornim
situacijama u odnosima između država članica i državne zajednice SCG.
Sud SCG čini 8 sudija izabranih u jednakom broju iz svake države članice.
Za sudiju se može izabrati lice:
- koje je dipl. pravnik;
- ima 15 godina iskustva u struci;
- državljanin je države članice i Državne zajednice SCG;
- koje uživa ugled i dostojno je za obavljanje sudijske funkcije
Sudije se biraju na 6 godine i mogu biti samo jednom birane.
Sudije suda SCG bira Skušđtina SCG na predlog Saveta ministara.
Sudije iz svog reda biraju predsednika suda SCG sa mandatom od 3 godine, bez prava da se mandat ponovi.
Predsednik suda predstavlja i vodi sud SCG i jednovremeno vrši funkciju sudije.
Sudiji prestaje funkcije:
- istekom vremena;
- kada to sam zatraži ili
- kada bude razrešen sudijske dužnosti
Sud SCG odlučuje u stvarima iz njegove nadležnosti: na opštoj sednici, na zajedničkoj sednici, sednici veća
i posebnoj sednici
Na odluke suda SCG ne može se uložiti žalba
Nadležnost
– Sud SCG rešava sporove između institucija Državne zajednice SCG o pitanjima njihove
nadležnosti iz Us. Po. SCG,
– rešava sporove između Državne zajednice SCG i jedne ili obe države članice ili između dve
države članice o pitanjima iz njihove nadležnosti,
– odlučuje o žalbama građana kada im institucija državne zajednice SCG ugrozi prava i slobode
garantovane Ust. Pov. SCG, ukoliko nije predviđen drugi postupak pravne zaštite,
– odlučuje o uslađenosti ustava država članica sa Us. Pov. SCG,
– odlučuje o usklađenosti zakona državne zajednice SCG sa Us.Pov.SCG,
– odlučuje o zakonitosti konačnih upravnih akata institucija državne zajednice SCG.
Sud zauzima pravne stavove i mišljenja koji se odnoce na ujednačenje sudske prakse.
d) Načela o radu sudova

Rad sudova uređen je određenim pravilima načelne prirode utvrđenim u ustavnim aktima (tu spadaju i pravila
utvrđena Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima od 1966. godine – ratifikovani
1971. godine.
29
Pregled načela o radu sudova je delom stvar konvencije i pogleda o značaju pojedinih pravila u sudskom
sistemu i postupku.
1) pravilo je da se (državni) sudovi uspostavljaju zakonom i da se aktom iste pravne snage određuju:
njihovo osnivanje, organizacija, sastav, nadležnost i postupak.
Promovisanje ovih pravila kao ustavnog načela, istovremeno je i zabrana da se podzakonskim
pravnim aktom drugačije uredi sudski sistem, naročito da se osnivaju sudovi druge vrste(načelo
ustavnosti);
2) Samostalnost sudstva – institucionalna odvojenost od drugih državnih organa u vršenju jedne od
državnih funkcija (sudske vlasti), preduslov je nezavisnost suda. Sud je neposredno potčinjen pravu i
kontrola pravnosti njegovog rada ostvaruje se u sudskom sistemu po pravilima o funkcionalnoj
povezanosti sudova i njihovom položaju u tom sistemu (načelo samostalnosti i nezavisnosti suda);
3) Nezavisnost suda izražena više u subjektivnom smislu, utemeljena je i na nezavisnosti sudija.
Sudijska funkcija je stalna. Stalne sudije se biraju na neodređeno vreme i ne mogu se premeštati u
drugi sud i na drugu dužnost (načelo nepokretljivosti sudija);
4) Da bi se obezbedilo kvalitetno vršenje sudijske funkcije i sprečili uticaji u slučaju tog statusa,
propisana je izbornost u imenovanju sudija i utvrđena procedura izbora. Takođe su propisani uslovi
za prestanak sudijske funkcije i postupak u kojem se to sprovodi (načelo izbornosti sudija);
5) Pravilo o učešću građana u vršenju pravosuđa, usvojeno je u našem sudskom sistemu. Vršeći
funkciju sudija porotnika, građani učestvuju u vršenju pravosuđa u kolegijalnom telu i uz stalnog
sudiju. Ovo pravilo je sprovedeno u prvostepenom suđenju i sa veoma malim domašajem u
drugostepenom postupku (načelo učešća građana u suđenju);
6) Pandan tome je pravilo da se sudi u veću s tim da brojčani i strukturalni sastav veća nije uvek isti
(načelo zbornog suđenja). Inače u novom ZPP dominira inokosno suđenje.
7) Pravilo je da je raspravljanje pred sudom javno. To sprečava zatvaranje pravosuđa u uski krug lica
koja vrše sudsku funkciju. Vršenje pravosuđa je javna funkcija i kao takva treba da se ostvaruje
(načelo javnosti u radu sudova);
8) Samostalnost i nezavisnost sudstva ne sme da vodi vladavini suda u vršenju društvenih poslova.
Sudstvo nije iznad prava. Sudstvo ima da obezbedi i ostvari vladavinu prava, pravnu sigurnost u
sistemu organizacije društva, povinavajući se samo pravu. Razumno je očekivati da sudska presuda
kao akt deklarisanja prava bude obavezna za pravne subjekte, tek ako je sud postupao i odlučio po
pravu (načelo zakonitosti);
9) Sud u postupku treba da obezbedi ravnopravnost stranaka. Prirodno je da se prema razvoju postupka
čas jedna čas druga stranka nalazi u više ili manje povoljnom položaju. Pravila o jednakom tretmanu
stranaka usmerena su na to da se učesnicima u postupku omogući nesmetano i potpuno ostvarivanje
utvrđenih i njima pripadajućih procesnih pravila (načelo ravnopravnosti stranaka);
10) Pravo na žalbu ( na redovan pravni lek), odnosno traženje da se pred višim sudom ispita pravilnost i
zakonitost sudske odluke donete od strane prvostepenog suda i ne sme se stranci uskratiti.
13. PRAVNA POMOĆ
a) Unutrašnja pravna pomoć
Pravilo je da svaki sud vrši procesne radnje na svom pravnom području. Izuzetno – ako postoji opasnost od
odlaganja, sud pred kojim teče parnica, može da preduzme procesne radnje i na području susednog suda i o
tome obavesti sud na čijem području je preduzeta procesna radnja (čl.25.ZPP).
Postoje situacije kada se procesna radnja uopšte ne može preduzeti pred parničnim sudom ili su prisutne
takve okolnosti da je celishodnije da se parnična radnja preduzme pred drugim sudom.( npr. potrebno je da
se izvrši uviđaj u drugom mestu, svedok je nepokretan i sl.). Tada je parnični sud ovlašćen da zatraži pravnu
pomoć od drugog suda za tu parničnu radnju – od nadležnog suda.
30
Pismeno, kojim se traži pravna pomoć (zamolnica) treba da sadrži sve podatke i da procesna radnja bude
tačno određena (u pogledu jezika čl.171.ZPP). Pravna pomoć se može tražiti samo za određene procesne
radnje (obično je to izvođenje dokaza).
Sudovi su dužni da jedan drugom ukazuju pravnu pomoć u parničnom postupku. Ako zamoljeni sud nije
nadležan da preduzme radnju za koji je zamoljen, ustupiće molbi nadležnom sudu, odnosno drugom
državnom organu i o tome će obavestiti sud od koga je primio molbu, a ako mu nadležni sud odnosno
državni organ nije poznat, vratiće molbu.
Ako u jednom mestu postoji više sudova stvarno nadležnih za pružanje pravne pomoći, molba za pružanje
pravne pomoći može se podneti bilo kome od tih sudova, ukoliko posebnim zakonom nije drugačije
određeno (čl.170.ZPP).
b) Međunarodna pravna pomoć
Usled teritorijalne ograničenosti sudske (državne) vlasti, neophodno je da pravna pomoć postoji i u
međunarodnim relacijama. To je uređeno u Haškoj konvenciji o građanskom sudskom postupku od 1954.
godine i sprovedeno u našim pravnim tekstovima. (čl- 172. – 175.ZPP).
Pravna pomoć se odvija i po pravilima sadržanim u nizu bilateralnih sporazuma zaključenih sa našom
državom. Pravilo je da naši sudovi pružaju pravnu pomoć stranim sudovima u slučajevima predviđenim
međunarodnim ugovorom, isto tako i kada postoji uzajamnost sa državom stranog suda.
Sud će uskratiti ukazivanje pravne pomoći stranom sudu, ako se traži izvođenje procesne radnje protivno
našem javnom poretku. Pravna pomoć stranom sudu ukazuje se po pravilima našeg prava.
Zamolnica stranog suda prihvata se samo ako je dostavljena diplomatskim putem i ako je sastavljena na
našem jeziku ili je priložen overen prevod.
Isto važi i kada naš sud upućuje zamolnicu za pravnom pomoći stranom sudu.
14. SUDIJE I SUDIJE POROTNICI
a) Sudije
Sudije su lica koja su izabrana u određeni sud da tu stalno vrše sudijsku funkciju. Za svaki sud Narodna
skupština Srbije utvrđuje broj sudija i vrši izbor sudija i predsednika suda (Zakon o sudijama Srbije od 2001.
godine, izmenjen i dopunjen 2004.god, Zakon o sudijama iz 2005.g i 2006.g)
Uslovi da bi jedno lice moglo da bude birano na funkciju sudije su sledeći:
 da ima državljanstvo republike Srbije;

 da ispunjava opšte uslove za stupanje na rad u državnim organima;
 da je završilo pravni fakultet;
 da je položilo pravosudni ispit;
 da je dostojno da vrši sudijsku funkciju
 da poseduje određeno radno iskustvo na poslovima pravne struke, i to:
- za sudiju opštinskog suda 2 godine;

- za sudiju okružnog suda 6 godina;
- za sudiju trgovinskog suda 4 godine;
- za sudiju Apelacionog, Višeg trgovačkog i Upravnog suda 8 godina;
- za sudiju Vrhovnog suda 12 godina.
Zakonom o Visokom savetu pravosuđa Srbije iz 2001. i 2004. godine, ustanovljen je Visoki savet pravsudja
(po Ustavu iz 2006.g Visoki savet sudstva – ima 11 članova čiji je mandat 5 godina.To su: predsednik
Vrhovnog kasacionog suda, ministar nadležan za pravosuđe, predsednik nadležnog odbora Narodne
skupštine.Oni predstavljaju članove po položaju.Pored njih ima još osam izbornih lanova:
31
6 sudija i 2 ugledna pravnika, od kojih je jedan advokat, a drugi profesor pravnog fakulteta sa 15 godina
radnog iskustva.Član VSS uživa imunitet kao sudija.Protiv odluka VSS, dozvoljena je žalba Ustavnom sudu),
kao samostalna pravosudna institucija za vršenje određenih poslova.
Visoki savet pravosuđa čine: 5 stalnih članova (članovi po funkciji i delegirani) i 8 pozivanih članova iz
reda sudija i javnih tužilaca.
Visoki savet pravosuđa:
- predlaže Narodnog skupštini izbor predsednika sudova, sudija, javnih tužilaca, zamenika;
- imenuje sudije porotnike i
- vrši druge poslove.
Narodna skupština može izabrati samo kandidata koga je predložio Visoki savet pravosuđa.
Sudija koji je izabran polaže zakletvu pre stupanja na sudijsku funkciju. Time prihvata da će postupati po
ustavu i zakonu savesno i nepristrasno.
Ne sme biti na dužnostima u organima koji donose i izvršavaju propise, biti član političke stranke, baviti se
bilo kojim javnim ili privatnim plaćenim poslom.
Radi zaštite svojih interesa, sudije imaju pravo da uspostave sudijsko udruženje (profesionalno udruživanje).
Sudiji ne sme biti određen pritvor u postupku pokrenutom zbog krivičnog dela u vršenju sudijske funkcije.
Pritvor se može odrediti tek ako bude dato odobrenje Narodne skupštine (sudijski imunitet).
Za štetu koju učini sudija svojim nezakonitim i nepravilnim radom odgovara država. Pravo države na
regresni zahtev prema sudiji postoji, ako je on prouzrokovao štetu namerno ili krajnjom nepažnjom.
Sudija se udaljuje od dužnosti kada mu je određen pritvor (obavezno udaljenje).
Pravilo o nepremestivosti sudija izloženo je u pravu sudije da protiv njegove volje ne sme biti premešten u
drugi sud. Isto se tako i za privremeno upućivanje u drugi sud traži pristanak sudije.
Veliko personalno veće je telo koje se uspostavlja u Vrhovnom sudu Srbije i čine ga 9 sudija toga suda.
Veliko personalno veće odlučuje u zakonom određenim pitanjima položaja sudija.
Sudijska funkcija prestaje:
- po zahtevu sudije;
- kada sudija navrši radni vek i
- razrešenjem
Po zahtevu sudije sudijska funkcija prestaje Odlukom Narodne skupštine.
Sudiji prestaje radni vek kada navrši 65 godina života ili 40 ghodina staža osiguranja.
Razlozi za razrešenje sudije su sledeći:
1) ako je osuđen na krivično delo na bezuslovnu kaznu zatvora od najmanje 6 meseci ili je osuđen
zbog krivičnog dela koje ga čini nepodobnim za vršenje sudijske funkcije;
2) ako se ustanovi da je zbog zdravstvenog stanja trajno izgubio radnu sposobnost;
3) ako se utvrdi da nestručno i nesavesno obavlja sudijsku funkciju i dr.
O razrešenju sudije i predsednika suda odlučuje Narodna skupština.
b) Sudije porotnici
Pored stalnih sudija koji sudijsku funkciju vrše profesionalno u suđenju učestvuju i građani (sudije
porotnici). To može biti i građanin koji je pravnik.
Može se reći da postoje 2 oblika porotnog suđenja:
 porota može biti kolegijalno telo sastavljeno od građana, koje samostalno sudi o određenim
stvarima postupka ( u pravilu o odgovornosti), dok stalni sudija vodi postupak i odlučuje o
drugim pitanjima (redovno o sankciji). To je pravo porotno suđenje ili porota u užem smislu;
32
 Drugi oblik je ako građani učestvuju u suđenju više ili manje ravnopravno sa stalnim sudijom.
Pretpostavka za to je da se u pravnoj stvari sudi zborno, u veću u kojem su stalne sudije i
građani (mešovito veće).
Smatra se da je učešće građana u suđenju jedan od izraza društvene kontrole pravosuđa, da to uvećava
poverenje građana u sudstvo i da pravosuđe čini ekonomičnijim, smanjujući angažovanje stalnih sudija.
Postoji dosta kritika na račun porote, ali ipak ne mogu opovrgnuti značaj porote.
To su npr:
- da porotnici mahom nemaju potrebnu pravnu stručnost;
- da njihov doprinos suđenju ne daje neke osetnije efekte itd.
Za sudiju porotnika može biti biran:

- domaći državljanin, koji je:
- navršio 26 godina života i
- koji je dostojan dužnosti sudije porotnika
Sudiju porotnika imenuje i razrešava Visoki savet sudstva. Trajanje funkcije sudije porotnika je 5 godina i
imenovanje se može ponoviti.
Sudija porotnik polaže zakletvu.
Sudija porotnik ne može biti advokat
c) Sudijski pomoćnici i pripravnici
Zvanja sudijskih pomoćnika su:

- Sudijski saradnik;
- viši sudijski saradnik i
- sudski savetnik.
U zvanje sudijskog saradnika može biti postavljeno lice koje je:
Dipl. Pravnik i ima položen pravosudni ispit
Za zvanje višeg sudijskog saradnika, može biti postavljeno lice koje: posle položenog pravosudnog ispita
ima najmanje 2 godine radnog iskustva u pravnoj struci.
Zvanje sudskog savetnika može steći lice, koje ispunjava uslove za sudiju Okružnog suda - 6 godine radnog
iskustva u pravnoj struci.
Sudski savetnik vrši stručne poslove značajne za sudsko odelenje i za ceo sud. Posebno je istaknuto da
postoji zvanje savetnika Vrhovnog suda Srbije.
Diplomirani pravnik se može primiti za rad u sudu na poslovima pripravnika, sa radnim odnosom na vreme
od 3 godine.Od ovih lica treba razlikovati diplomirane pravnike, koji su primljeni u sud za pripremanje
polaganja stručnog ispita-volonteri.
15. SASTAV SUDA
U parničnom postupku pravilo je da sud sudi u veću, izuzetno kao sudija pojedinac (mada po ugledu na
evropsko zakonodavstvo je sve više zastupljen) i u opštoj sednici.
Slučajevi u kojima sudi sudija pojedinac određuju se zakonom(stvari manjeg društvenog značaja, manje
ekonomske vrednosti, ako se traži veća brzina i efikasnost).
Predsednik veća može preduzimati samo one radnje u postupku i donositi samo one odluke za čije je
preduzimanje, odnosno donošenje, ovlašćen ovim zakonom.
33
Ako ovim zakonom nije drugačije određeno – sudija pojedinac u rešavanju stvari iz svoje nadležnosti ima
sva prava i dužnosti koja pripadaju predsedniku veća i veću ( čl. 35.ZPP).
U prvom stepenu sporove sudi veće ili sudija pojedinac. Kad sudi u 1. stepenu veće je sastavljeno od od 1
sudije – predsednika veća i dvoje sudija porotnika (čl.36.ZPP).
U drugom stepenu sudi veće sastavljeno od 3 profesionalnih sudija
Sudija pojedinac:
 sudi sporove o imovinskopravnim zahtevima, ako vrednost predmeta spora ne prelazi

3.000.000,00 dinara. U tom postupku stranke se mogu sporazumeti da imovinskopravne
sporove sudi sudija pojedinac, bez obzira na vrednost predmeta spora, osim u slučajevima
predviđenim posebnim zakonom(povodom naplate kamate);
 Sudija pojedinac sudi sporove zbog smetanja državine
 Sudija pojedinac sprovodi postupak i donosi odluku u predmetima pravne pomoći i
obezbedjenja dokaza, u vanparničnom i izvršnom postupku u prvom stepenu.
 Stranke su ovlašćene da se sporazumeju da u odredjenom imovinskom sporu ili privrednom
sporu sudi sudija pojedinac, iako bi trebao sudsko veće.
Sastav prvostepenog suda:

Opšte je pravilo da u prvostepenom sudu nadležni opštinski sud sudi u veću( 1 profesionalni sudija i 2
sudija porotnika) za sporove čija vrednost predmeta spora(VPS) prelazi 3.000.000,00 dinara.
Okružni sud sudi u prvom stepenu u veću, bez obzira na vrednost predmeta spora i to:
 sporove iz autorskog prava;
 sporove koji se odnose na zaštitu ili upotrebu pronalazaka i i tehničkih unapređenja, uzoraka,
modela, žigova i geografskih oznaka porekla;
 prava na upotrebu firme ili naziva (pročitaj čl.490 ZPP).
Trgovinski sud- u privrednim sporovima u prvom stepenu sudi sudija pojedinac, a u drugom stepenu
veće u sastavu od 3 profesionalnih sudija(VPS treba da prelazi 1.500.000, 00).
Sastav drugostepenog suda:

Okružni, apelacioni, viši trgovinski sud, viši prekršajni sud sude u veću:
-po žalbi na odluke nižih sudova, donetih u prvom stepenu,
-povodom sukoba nadležnosti i,
-drugim pravnim stvarima iz svoje nadležnosti.
Sudsko veće može biti sasatvljeno od :

1 sudija + 2 sudija porotnika,
3 profesionalne sudije,
2 sudija + 3 sudija porotnika(kada sudi u drugom stepenu po žalbenom postupku na raspravi),
5 sudija-po vanrednim pravnim lekovima Vrhovni kasacioni sud kad je u pitanju Revizija, a po Zahtevu za
zaštitu zakonitosti u Opštoj sednici-Predsednik i sve sudije(zauzimanje pravnih stavova povodom primene
prava).
16. VREDNOST PREDMETA SPORA, POJAM, ZNAČAJ I ODREĐIVANJE
Na dosta važnih procesnih situacija utiče vrednost predmeta spora.

To su:
 sastav suda;
 raspoređivanje stvarne nadležnosti;
 pravo na reviziju itd.
34
Vrednost predmeta spora - je novčano izražena (ekonomska) vrednost zahteva postavljenog u tužbi.
Tužilac je dužan da već u tužbi označi vrednost spora (predmeta) ako od toga zavisi: sastav suda, nadležnost,
pravo na izjavljivanje revizije, vrsta postupka i dr. procesne situacije.
Vrednost spora se određuje prema glavnom zahtevu tužbe. Sporedni zahtevi, koji kao pripaci mogu da prate
glavni zahtev (kamate, iznos ugovorne kazne i dr.) nisu elemenat za utvrđivanje visine vrednosti predmeta
spora (čl.29.ZPP).
 POSEBNA PRAVILA O ODREĐIVANJU PREDMETA SPORA

1) Vrednost predmeta spora za zahtev koji se odnosi na buduća davanja, koja se ponavljaju (dosuda
izdržavanja, novčane rente) određuje se po njihovom zbiru (čl.30.ZPP). Nije značajno da li su to
mesečna, godišnja ili davanja u drugom periodu. Ali ovo najviše za 5 godina. To znači da se ne sme
označiti ili utvrditi viša vrednost spora, iako će davanje možda trajati duži vremenski period;
2) Postojanje više tužbenih zahteva u jednoj tužbi protiv istog tuženog, koji proističu iz istog
činjeničnog i pravnog odnosa, uređeno je tako da se vrednost predmeta spora određuje po zbiru svih
pojedinačnih zahteva (čl.31.ZPP).
3) Vrednost predmeta spora koji se vodi o postojanju najamnog ili zakupnog odnosa određuje se prema
iznosu jednogodišnje zakupnine ili najamnine (čl.32..ZPP).
4) Povodom zahteva tužbe koji se odnosi na davanje obezbedjenja za izvesno potraživanje ili
ustanovljenje založnog prava, vrednost predmeta spora se određuje prema iznosu potraživanja koje
treba obezbediti (čl.33.ZPP).Ali ako predmet zaloge ima manju vrednost od potraživanja, koje treba
obezbediti, kao vrednost predmeta spora uzeće se vrednost predmeta zaloge.
 VREDNOST PREDMETA SPORA, SASTAV SUDA I PROMENE

Povodom svog sastava, sud odmah po prijemu tužbe ocenjuje vrednost predmeta spora, na osnovu
navoda tužbe i činjenica koje su sudu poznate. Sud postupa brzo i na način prikladan predmetu
utvrđivanja tačnosti označene vrednosti u tužbi (čl.34.ZPP).
To je potrebno da bi se već na početku parnice znalo – da li sudi sudija pojedinac ili veće(znači, obavezan
elemenat tužbe je vrednost predmeta spora).
Sastav suda
U prvom stepenu sporove sudi veće ili sudija pojedinac.

Kad sudi u 1. stepenu – veće je sastavljeno od jednog sudije predsednika veća i dvoje sudija porotnika.
(čl.36.ZPP).
Sastav 2. stepenog suda = Apelacioni i Viši trgovinski sud – sude u veću:
- u 2. stepenu po žalbi na odluke nižih sudova donetih u 1. stepenom postupku;

- povodom sukoba nadležnosti između nižih sudova i dr.
Veće je po pravilu sastavljeno od trojice stalnih sudija, tako da se odstupanja propisuju specijalnim
odredbama (čl.38.ZPP). Ovo pravilno o sastavu veća Apelacionih sudova se do 01.01.2007. godine, odnosi
35
na veće Okružnog suda – pošto je do tada Okružni sud drugostepeni sud i isto tako na drugostepeno veće
VSS.stupio na snagu 01.01.2009. novi Zakon o uredjenju sudova).
Kad odlučuje o reviziji, direktnoj reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti protiv pravosnažnih odluka suda
nižeg stepena, VSS sudi u veću sastavljenom od 5 sudija.
Ako je pravosnažnu odluku doneo Vrhovni sud Srbije – o reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti odlučuje taj
sud u veću sastavljenom od 7 sudija.
17. IZUZEĆE I ISKLJUČENJE SUDIJA I SUDIJA

POROTNIKA
Onda kada postoje neki spoljni i unutrašnji momenti koji dovode u pitanje objektivnost sudije, tada sudija
treba da se uzdrži od suđenja ili da u tome treba da bude zaustavljen, ako insistira da on sudi, potrebno je da
se izuzme.
Ovo nije privatna stvar sudije niti to treba da se prepusti volji sudija – izuzimanje je uređeno kogentnim
propisima.
Momenti koji vode izuzimanju sudije prema značaju i snazi mogućeg upliva svrstavaju se u dve grupe:
1) na one koje samim postojenjem dovode do izuzeća sudije (apsolutni razlozi) i
2) razlozi povodom kojih se prevashodno ceni da li su takve težine da sudija treba da
bude izuzet (relativni razlozi).
Pravila o izuzivanju sudija primenjuju se na odgovarajući način i na zapisničara. O izuzeću zapisničara
odlučuje predsednik veća, odnosno veće ili sudija pojedinac (čl-72.ZPP).
1) Izuzeće u apsolutnom smislu – isključenje
Zakonom su taksativno propisani apsolutni razlozi izuzeća sudije (čl.66.ZPP).

Sudija ne može vršiti sudijsku dužnost – isključenje:
1. ako je sam stranka, zakonski zastupnik ili punomoćnik stranke, ako je sa strankom u odnosu
saovlašćenika, saobveznika ili regresnog obveznika ili ako je u istom predmetu saslušan kao svedok
ili veštak;
2. ako je akcionar, član privrednog društva ili član zadruge kad je jedna od stranaka njegov poverilac ili
dužnik;
3. ako mu je stranka ili zakonski zastupnik ili punomoćnik stranke (srodnik po krvi u pravoj liniji, a u
pobočnoj liniji do 4. stepena ili mu je bračni, odnosno vanbračni supružnik (sadašnji ili bivši)
srodnik po tazbini do 2. stepena – bez obzira da li je brak prestao ili nije;
4. ako je staralac, usvojilac ili usvojenik stranke, zakonski zastupnik ili punomoćnik ili ako između
sudije i stranke, zakonskog zastupnika ili punomoćnika stranke postoji zajedničko domaćinstvo;
5. ako između sudija i lica iz ovog stava teče neka druga parnica ili između njih postoji sukob interesa;
6. ako je u istom predmetu sudjelovao u postupku posredovanja (medijacije) u postupku pred nižim
sudom ili drugim organom ili u zaključenju sudskog poravnanja koje se pobija u parnici;
7. Ako je u stečajnom postupku povodom koga je došlo do spora učestvovao kao stečajni sudija ili član
stečajnog veća.
36
8. Novina je i da sudija porotnik ne može vršiti sudijsku dužnost (isključenje), ako stalno ili privremeno
radi kod preduzetnika ili u pravnom licu, koje je stranka u postupku.
Sudija može biti izuzet ako postoje okolnosti koje dovode u sumnju njegovu nepristrasnost (izuzeće) – u
relativnom smislu.
Na apsolutne razloge za izuzeće, sudija pazi po službenoj dužnosti

Odmah po saznanju da postoji neki od ovih razloga za izuzeće sudija treba da prekine rad na predmetu i da
o tome obavesti predsednika suda koji će mu odrediti zamenu (čl.67.ZPP).
Ako sudija smatra da postoje okolnosti koje dovode u sumnju njegovu nepristrasnost zastaće sa postupkom i
obavestiti o tome predsednika suda koji će odlučiti o izuzeću. Do donošenja rešenja predsednika suda, sudija
može preduzimati samo one radnje za koje postoji opasnost od odlaganja.
Stranke su isto tako ovlašćene da traže izuzeće sudije i u zahtevu treba navesti razloge i okolnosti na kojim
se zasniva traženje (čl.68.ZPP). One to mogu učiniti do završetka glavne rasprave ili ako nije bilo
raspravljanja do donošenja odluke.
Zahtev za isključenje ili izuzeće sudije višeg suda stranka može staviti u pravnom leku ili odgovoru na
pravni lek, a ako se pred višim sudom održava rasprava, onda do završetka rasprave (čl.68.ZPP).
Po zahtevu stranke o izuzeću ili isključenju sudije odlučuje predsednik suda. O isključenju ili izuzeću
predsednika suda odlučuje predsednik neposredno višeg suda.
Pre donošenja rešenja o izuzeću uzeće se izjava sudije, čije se izuzeće traži, a po potrebi izvršiće se i drugi
uviđaji.
O zahtevu za izuzeće predsednika Vrhovnog suda Srbije odlučuje opšta sednica. Rešenje o izuzeću je
deklaratorne prirode.
Protiv rešenja o izključenju ili usvajanja zahteva za izuzeće nije dozvoljena žalba, a protiv rešenja kojim se
zahtev za izuzeće odbija nije dozvoljena posebna žalba.
2) Izuzeće u relativnom smislu

Pored apsolutnih razloga za izuzeće u zakonskom tekstu je propisano da sudija ne može vršiti sudijsku
funkciju i ako postoje takve okolnosti koje dovode u pitanje njegovu nepristrasnost. Zakonska forma je
dovoljno elastična da se tu podvedu svi drugi razlozi koji nalažu izuzeće sudije (dalje srodstvo, neki odnosi
zavisnosti, prijateljstvo, nepijateljstvo).
Međutim, ove okolnosti kvalifikuju se kao razlog za izuzeće tek ako se utvrdi da svojim postojanjem u
određenoj pravnoj stvari dovode u pitanje nepristrasnost sudije (zato su relativne).
Ne traži se dokaz da je sudija pristrasan. Dovoljno je da se dokaže pretpostavka da to može biti usled
postojanja nekih okolnosti ili, kako to zakon kaže da postoje okolnosti koje dovode u sumnju nepristrasnost
sudije (ostalo isto kao i kod apsolutnog).
18.ORGANI I USTANOVE KOJI UČESTVUJU U

PARNIČNOM POSTUPKU
1) Tužilaštvo
Tužilaštva su državni organi koji pokreću kazneni postupak i učestvuju u tom postupku protiv učinilaca
krivičnih i drugih kažnjivih dela, preduzimaju mere na zaštiti određenih državnih i društvenih interesa i ulažu
propisana pravna sredstva u očuvanju ustavnosti i zakonitosti (Zakon o javnom tužilaštvu Srbije od 2001.
izmenjen 2004. godine i 2006.godine)
Javni tužilac preduzima procesne ranje u parničnom postupku kada je na to ovlašćen zakonom.
37
Javni tužilac u parničnom postupku može nastupiti kao stranka u celom postupku (tužba za poništaj braka)
ili samo u jednom delu (uložen zahtev za zaštitu zakonitosti).Takođe može nastupiti i u svojstvu učesnika u
tuđoj parnici-intervenijenta.
Organizacija i utvrđena nadležnost pojedinih tužilaštava prati sistem i organizaciju sudstva.
Pored tužilaštva na nivou države postoje i tužilaštva:okružno i opštinsko.
Ustav 2006.godine je predviđa novi organ Državno veće tužilaca, koje ima 11 članova i čiji mandat traje
5.godina.Čine ga:Republički javni tužila, Ministar pravosuđa, predsednik nadžežnog odbora Narodne
skupštine.Oni su članovi po položaju.Pored njih postoji i osam izbornih članova(6 javnih tužilaca ili
zamenika sa stalnom funkcijom od kojih je jedan iz pokrajine Vojvodine i 2 ugledna pravnika-advokat i
profesor pravnog fakulteta sa 15.godina radnog iskustva).Zakon stupio na snagu 01.01.2009.g
2) Javno pravobranilaštvo
Javno pravobranilaštvo je organ države i drugih političkih jedinica, po zakonu ovlašćen da u
imovinskopravnim odnosima zastupa ove političke jedinice i štiti njihova prava i interese.
Postoje:
- javno pravobranilaštvo na nivou države i
- područna pravobranilaštva
(Zakon o javnom pravobranilaštvu iz 1991.)

Javno pravobrnilaštvo države ima svoje organizacione jedinice u Pokrajini, gradu i opštini, što se bliže
određuje statutom i odlukom ovih jedinica.
Javno pravobranilaštvo se po posebnom sporazumu može ovlastiti da u imovinskopravnim odnosima pruža
pravnu pomoć i drugim pravnim licima.
Tada preduzima pravne radnje u svojstvu zastupnika i ima ovlašćenja – određena u sporazumu sa tim
pravnim licem.
3) Advokatura
Advokatura je društvena ustanova čiji članovi u vidu profesije pružaju pravnu pomoć (usluge) fizičkim i
pravnim licima, uz naknadu.(Zakon o advokatuti iz 1998. izmenjen2002. i 2003.godine)
Tu spadaju svi poslovi pružanja pravne pomoći, a naročito:
- zastupanje stranaka u sudskom postupku, u upravnom postupku i u drugim postupcima pred državnim
i društvenim organima i organizacijama (u disciplinskom postupku);
- sastavljanje ugovora i drugih akata.
Poslove advokature vrši advokat u svojoj advokatskoj kancelariji ili u ortačkom advokatskom društvu
(ortačko društvo ima status pravnog lica).
Uslovi da bi se stekao status advokata koje lice treba da ispuni su:
- završen pravni fakultet,

- položen pravosudni ispit,
- domaće državljanstvo,
- poslovna sposobnost,
- da nije pravosnažno osuđivano za krivična dela koja ga čine nedostojnim za bavljenje advokaturom,
da nije u radnom odnosu,
- da se ne bavi drugom profesionalnom delatnosti.
Tek sa upisom u imenik advokata stiče se status advokata i ovlašćenje da se vrše poslovi advokature.
Advokat može da vrši poslove advokature kao pojedinac, vodilac advokatske kancelarije ili kao član
ortačkog advokatskog društva.
38
Državljanin druge države, koji po pravu te države ispunjava uslove za bavljenje advokaturom ima u nas
pravo upisa u imenik advokata uz postojanje uzajamnosti.
Ortačko advokatsko društvo mogu da osnuju najmanje 2 advokata. Međusobni odnosi, nastup prema
trećim licima i ostala pitanja organizacije uređuju se statutom.
Advokatska komora je profesionalno i obavezno udruženje advokata uspostavljeno na nivou države i užim
političkim jedinicama. Organizacija, prava i dužnosti advokatske komore uređeni su zakonom i opštim
pravilima koja donosi komora.
Ističe se funkcija komore u odlučivanju:
- o sticanju i prestanku statusa advokata;
- na donošenju kodeksa profesionalne advokatske etike i
- saradnji sa državnim i društvenim institucijama na ostvarivanju pravnosti.
Nezavisno od toga da li sam vodi advokatsku kancelariju ili je član ortačkog društva, advokat je dužan da
po pravilima struke i savesno pruža pravnu pomoć i da čuva kao tajnu ono što mu je stranka poverila
ili što je saznao u pružanju pravne pomoći.
Advokat je u pravilu ovlašćen da odredi da ga u poslovima pružanja pravne pomoži zameni drugi advokat ili
advokatski pripravnik, koji kod njega obavlja pripravničku praksu.
Za svoj rad, advokat ima pravo na:
- na nagradu i
- na naknadu troškova
( prema advokatskoj tarifi)
Status advokata prestaje:
- po sopstenom traženju i gubitkom poslovne sposobnosti;
- prestankom srpskog državljanstva, izuzev ako nije upisan u imenik advokata kao državljanin druge
države;
- u sudskom postupku izrečenom zabranom bavljena advokaturom;
- izricanjem u disciplinskom postupku mere brisanja iz imenika advokata;
- osudom na kaznu zatvora dužu od 6 meseci;
- sprovedenim stečajem ili likvidacijom ortačkog advokatskog društva, izuzev ako ne nastavi da
radi na drugom mestu i na drugi način.
19.POJAM I VRSTE NADLEŽNOSTI

Pravilima o sudskoj nadležnosti se unapred određuju delovi i jedinice sistema sudova, poslova koje oni vrše i
odnosi između njih.
Nadležnost se može iznačiti kao delokrug poslova određenog suda.
Nadležnost je pravo i dužnost jednog suda da postupa u određenoj pravnoj stvari.
Odrednica „ pravo i dužnost“ ovde se izražava, kao pravo jednog suda naspram drugih sudova i ostalih
organa, da on postupa u pravnoj stvari i kao njegova dužnost prema strankama, da upravo on odgovori
traženoj pravnoj zaštiti.
Struktura sudova i pravna konstrukcija sudskih postupaka, moraju biti koordinirani.
Pravila o nadležnosti sudova u pojedinim postupcima su jedan od važnih elemenata kojim se odražava i
potvrđuje koordiniranost ovih ustanova.
Pravilima nadležnosti, pre svega treba da se odredi:

- da li pravna stvar spada pod jurisdikciju našeg suda;
39
- koji će sud po mestu da sudi(rasporedsudskih poslova u horizontalnom nivou);
- koji će sud po vrsti da postupa;
- koji će sud da nastupi povodom pravnih lekova(raspored sudskih poslova u vertikalnoj liniji).
Otuda se i ukupan institut sudske nadležnosti razvija na pojedine grupe koje postaju samostalne vrste
nadležnosti:
- međunarodna nadležnost;
- stvarna nadležnost;
- funkcionalna nadležnost;
- mesna nadležnost.
Međunarodna i stvarna nadležnost spadaju u apsolutne nadležnosti, dok funkcionalna i mesna nadležnost
spadaju u relativne nadležnosti.
Osnova razlikovanja na apsolutne i relativne nadležnosti je u posledicama, do kojih se dolazi usled
nenadležnosti.
Ako pravna stvar ne spada u međunarodnu nadležnost domaćeg suda ili, uopšte, nije u nadležnosti sudstva,
već naših upravnih ili drugih nesudskih organa, tužba se odbacuje.
Pravilima o stvarnoj, funkcionalnoj i mesnoj nadležnosti određuje se koji je od sudova sudskog sistema
nadležan da sudi u konkretnoj pravnoj stvari.
Zato je posledica nenadležnosti samo u tome da se parnični predmet ustupa drugom nadležnom sudu
radi daljeg postupanja (izuzetak je kod nadležnosti arbitraže, pošto se tada tzžba odbacuje.
Nadležnost parničnog suda se određuje zakonom.
Ipak, pravila zakona se ne mogu tako formulisati da se uvek, za svaki pojedini slučaj, tačno zna nadležni
sud.Za takve situacije se u zakonu daju samo elementi, putem kojih će se odrediti nadležnost, kao mera
predostrožnosti, da u krajnjem slučaju nadležnost određuje najviši sud(forum subsidiale, forum
ordinatum).
Pored toga, u nekim procesnim situacijama i za neke vrste nadležnosti, ne insistira se na čvrštom
određenju.Dozvoljava se da se nadležnost odredi:
- Aktom suda (forum iudicale),
- Sporazumom stranaka (forum prorogatum), koji može ići i do prenosa pravne stvari u nadležnost
arbitražnog suda,
- Voljom jedne stranke (forum electivum).
Ne sme izmaći pažnji da materija nadležnosti stricto sensu ne spada u procesno pravo(više je to
ustavnopravna normativa).
Ipak, razlozi oportuniteta mogu opredeliti da se neke nadležnosti urede procesnim zakonodavstvom.
20. STVARNA NADLEŽNOST
(competentia ratione materie)
Pravilima o stvarnoj nadležnosti, određuje se nadležnost sudova po vrstama i među sudovima iste vrste, po
njihovom rangu- između nižih i viših sudova.
Ponekad se u pravnim tekstovima govori o nadležnosti vrste suda, premda je to stvarna nadležnost(relacija:
sud opšte nadležnosti-posebni sudovi i izmđu posebnih sudova).
Ovde spadaju i pravila kojim su utvrđeni i okviri nadležnosti arbitražnih sudova, tj. ovlašćenje stranaka da
određene pravne stvari izuzmu iz parnične nadležnosti državnih sudova i prenesu ih na rešavanje arbitraži.
Pravila o stvarnoj nadležnosti određuju nadležnost suda u 1. stepenom postupku, bez obzira da li taj sud po
rangu spada u viši li niži sud.
Dalja nadležnost sudova po istoj pravnoj stvari u instancionom postupku uređuje se pravilima o
funkcionalnoj nadležnosti.
40
Optimum kriterijuma koji se mogu upotrebiti za raspoređivanje nadležnosti i koji u sebi sublimiraju osnove
tog opredelenja su:
1) vrsta predmeta spora(cometentia ratione cause);

2) vrednost predmeta spora(competentia ratione valoris) i
3) subjekti spora (competentia ratione personae).
Tome treba dodati i nadležnost po privlačenju (atrakciji), koja nastupa više kao korektiv nadležnosti
utvrđene po ovim kriterijumima.
Ti kriterijumi se u određivanju stvarne nadležnosti koriste pojedinačno ili u kumulaciji-pojedinih ili svih.
U našem sudskom sistemu pretežno se upotrebljavaju kriterijumi po vrsti i vrednosti predmeta spora, a,
izuzetno, po subjektima.
Pravilima o stvarnoj nadležnosti određuje se koji sud postupa u rešavanju pravne stvari u postupku prvog
stepena.S obzirom, da je u parničnom postupku uvedena dvostepenost suđenja, prvostepena nadležnost u
svim, odnosno u većini pravnih stvari, pripada sudovima nižeg ranga.
Nadležnost suda u daljem postupku i istoj pravnoj stvari, povodom pravnih lekova ili u toku samog
prvostepenog postupka, za neka incidentna pitanja (sukob nadležnosti, preinačenje tužbe), određuje se
pravilima o funkcionalnoj nadležnosti.
Mahom je to određivanje nadležnosti po višem rangu jednog suda naspram suda koji je rašavao u prvom
stepenu (instanciona nadležnost).
U nekim situacijama, to može biti i nadležnost istog suda, koji je doneo odluku, koja se napada pravnim
lekom(prigovor na platni nalog).
Funkcionalna nadležnost je prema tome jedna podvrsta stvarne nadležnosti, obično instacionog karaktera.
Utvrđena stvarna nadležnost po vrsti i rangu određenog prvostepenog suda (pa iako je to pogrešno) vodi
funkcionalnoj nadležnosti višeg suda iste vrste da u daljem postupku odlučuje po pravnim lekovima ili nekim
incidentnim pitanjima.
Ovo pravilo je opšteg karaktera i od njega se odstupa u situacijama u kojim je opredeljeno neko drugo
rešenje (nadležnost suda druge vrste, ako nije uspostavljen viši sud iste vrste).
Uspostavljena struktura sudstva i u parničnom postupku, uvedena dvostepenost suđenja, predodređuje pravilo
da se prvostepena nadležnost u svim ili bar većini pravnih stvari stavi u nadležnost opštinskih i okružnih
sudova.
Time je onda funkcionalna nadležnost rezervisana za više sudstvo.
a) Stvarna nadležnost Opštinskog suda
Prema Zakonu o uređenju sudova od 2001. godine, izmene 2004.g,2005.g i 2006.g, Opštinski sud u 1.
stepenu sudi u građanskopravnim sporovima, ako za pojedine od njih nije nadležan drugi sud.
Isto tako vodi izvršne i vanparnične postupke za koje nije nadležan neki drugi sud.
Opštinki sud u prvom stepenu sudi:

- u stambenim sporovima;
- u sporovim povodom zasnivanja, postojanja i prestanka radnog odnosa;
- o pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa;
- o naknadi štete koju radnik pretrpi na radu ili u vezi sa radom itd.
b) Stvarna nadležnost Okružnog suda

41
Okružni sud u prvom stepenu sudi:
- u građanskopravnim sporovima, kada vrednost predmeta spora dozvoljava izjavljivanje revizije;
- u sporovima o osporavanju ili utvrđivanju očinstva ili materinstva;
- o autorskim i srodnim pravima;
- zaštiti i upotrebi pronalazaka, modela, uzoraka, žigova i geografskih oznaka porekla – ako nije
nadležan drugi sud;
- o zaštiti prava ličnosti uključujući i naknadu štete.
Okružni sud odlučuje o priznanju i izvršenju stranih sudskih i arbitražnih odluka, ako nije nadležan drugi
sud.
Pravila o stvarnoj nadležnosti opštinskih i okružnih sudova uvedena Zakonom o uređenju sudova iz 2001.
godine, stupaju na snagu 01.01.2007. godine. Do tada važe pravila ranijeg Zakona o sudovima iz 1991.
godine, kojim se uređuje nadležnost ovih sudova, uz napomenu da je tim pravilima prvostepena nadležnost –
pretežno na opštinskim, a drugostepena nadležnost – na okružnim sudovima.
Prema Zakonu o sudovima iz 1991. godine, Opštinski sudovi su nadležni da sude u 1. stepenu:
- sporove o imovinskopravnim zahtevima;
- porodične i sa tim povezane statusne sporove;
- sporove zbog smetanja državine;
- sporove o doživotnom izdržavanju;
- sporove o otkazu ugovora o najmu ili zakupu i
- sporove iz stambenih odnosa;
- radnopravne sporove, vanparnične, izvršne i zemljišnoknjižne stvari i dr.
A Okružni sudovi po Zakonu iz 1991. godine u 1. stepenu sude:
- sporove iz autorskog prava;

- sporove povodom zaštite ili upotrebe pronalazaka, uzoraka, modela i žigova ili povodom prava na
upotrebu firme,
- sporove povodom ispravke informacije objavljene u sredstvima javnog informisanja i
- druge pravne stvari.
Okružni sud postupa kao 2.stepeni sud povodom žalbe na odluke donete u 1.stepenu od Opštinskih sudova.
Vrhovni sud Srbije je nadležan da postupa u 2.stepenu, kada je u 1.stepenu sudio Okružni sud.
c) Stvarna nadležnost Trgovinskog suda
Trgovinski sud u prvom stepenu sudi:
1)
- u stvarima između domaćih i stranih privrednih društava, preduzeća,preduzetnika i njihovih
asocijacija (privredni subjekti).
- u sporovima koji nastanu između privrednih subjekata i dr. pravnih
lica.
2)
- u sporovima o autorskim i srodnim pravima i zaštiti i upotrebi pronalazaka, modela, uzoraka, žigova i
geografskih oznaka porekla kad nastanu između subjekata iz tačke 1. ovog stava;
- u sporovima povodom izvršenja i obezbeđenja odluka trgovinskih sudova.
42
3)
- u sporovima koji proizilaze iz primene zakonodavstva o preduzećima ili primene drugih propisa o
organizaciji i statusu privrednih subjekata, kao i
- u sporovima o primeni propisa o privatizaciji.
4)
- u sporovima o stranim ulaganjima, o brodovima i vazduhoplovima, plovidbi na moru i unutrašnjim
vodama i
- sporovima u kojima se primenjuju plovidbeno i vazduhoplovno pravo, izuzev sporova o prevozu
putnika;
- o narušavanju konkurencije;
- zloupotrebi monopolskog položaja na tržištu;
- o zaštiti firme, povodom stečaja i likvidacije.
Trgovinski sud u prvom stepenu:
- vodi postupak za upis preduzeća, drugih pravnih lica i subjekata u sudski registar;
- vodi postupak stečaja, prinudnog poravnanja i likvidacije;
- određuje i sprovodi izvršenje i obezbeđenje odluka trgovinskih sudova i dr.
d) Nadležnost Apelacionog suda

Apelacioni sud nadležan je da u drugom stepenu odlučuje:
- povodom žalbi na odluke Opštinskih i Okružnih sudova;

- da rešava sukob nadležnosti između opštinskih i okružnih sudova;
- da rešava o prenošenju nadležnosti opštinskih i okružnih sudova, kada su sprečeni ili ne mogu da
postupaju u nekoj pravnoj stvari i dr.
e) Nadležnost Vrhovnog kasacionog suda Srbije

Vrhovni sud Srbije nadležan je da odlučuje :
- o redovnim i vanrednim pravnim sredstvima izjavljenim na odluke nižih sudova:
- o korisnoj delegaciji sudova i drugim stvarima.
21. FUNKCIONALNA NADLEŽNOST
Pravila o stvarnoj nadležnosti određuju nadležnost suda u prvostepenom postupku, bez obzira da li taj sud
po rangu spada u viši li niži sud.
Dalja nadležnost sudova po istoj pravnoj stvari u instancionom postupku uređuje se pravilima o
funkcionalnoj nadležnosti.
Optimum kriterijuma koji se mogu upotrebiti za raspoređivanje nadležnosti i koji u sebi sublimiraju osnove
tog opredelenja su:
 vrsta predmeta spora(competentia ratione causae);

 vrednost predmeta spora (competentia ratione valoris) i,
 subjekti spora (competentia ratione personae),
43
Tome treba dodati i nadležnost po privlačenju (atrakciji), koja nastupa više kao korektiv nadležnosti
utvrdjene po ovim kriterijumima.
Ti kriterijumi u odredjivanju stvarne nadležnosti se koriste pojedinačno ili u kumulaciji-pojedinih ili svih.
U našem sudskom sistemu pretežno se upotrebljavaju kriterijumi po vrsti i vrednosti predmeta spora, a,
izuzetno, po subjektima.
Pravilima o stvarnoj nadležnosti određuje se koji sud postupa u rešavanju pravne stvari u postupku
prvog stepena.
Nadležnost suda u daljem postupku i istoj pravnoj stvari, povodom pravnih lekova ili u toku samog
prvostepenog postupka, za neka incidentna pitanja (sukob nadležnosti, preinačenje tužbe),određuje se
pravilima o funkcionalnoj nadležnosti.
Mahom je to određivanje nadležnosti po višem rangu jednog suda naspram suda koji je rešavao u prvom
stepenu (instanciona nadležnost).
U nekim situacijama, to može biti i nadležnost istog suda, koji je doneo odluku koja se napada pravnim
lekom (prigovor na platni nalog).
Funkcionalna nadležnost je prema tome jedna podvrsta stvarne nadležnosti, obično instacionog karaktera.
Utvrđena stvarna nadležnost po vrsti i rangu određenog 1. stepenog suda (pa iako je to pogrešno),
vodi funkcionalnoj nadležnosti višeg suda iste vrste da u daljem postupku odlučuje po pravnim lekovima ili
nekim incidentnim pitanjima. Ovo pravilo je opšteg karaktera i od njega se odstupa u situacijama u kojim je
opredeljeno neko drugo rešenje ( remonstrativni pravni lekovi; nadležnost suda druge vrste, ako nije
uspostavljen viši sud iste vrste).
Uspostavljena struktura sudstva i u parničnom postupku uvedena dvostepenost suđenja, predodređuje
pravilo da se prvostepena nadležnost u svim ili bar većini pravnih stvari, stavi u nadležnost opštinskih i
okružnih sudova.
Tim je onda funkcionalna nadležnost rezervisana za više sudstvo.Ovo je sprovedeno u zakonodavstvu o
sudovima i u njima sadržanim pravilima o nadležnosti.
Funkcionalna nadležnost viših sudova:
1.Okružni sud
-da prvostepeno sudi u pravnim stvarima iz svoje stvarne nadležnosti,
-da drugostepeno odlučuje o žalbama protiv presuda opštinskih sudova (do osnivanja apelacionih),
-da rešava sukob nadležnosti izmedju opštinskih sudova sa svoje teritorije.
2.Apelacioni sud
-odlučuje u drugom stepenu povodom žalbi na odluke opštinskih i okružnih sudova,
-odlučuje o sukobu nadležnosti izmedju opštinskih i okružnih sudova,
-odlučuje o prenošenju nadležnosti opštinskih i okružnih sudova, kada su oni sprečeni.
3.Vrhovni kasacioni sud Srbije

-da utvrdjuje načelne pravne stavove o pitanjima od značaja za jedinstvenu primenu zakona na teritoriji
republike,
-da drugostepeno odlučuje o žalbama protiv prvostepenih odluka okružnog suda (do osnivanja apelacionih
sudova),
-da u trećem stepenu odlučuje o žalbama protiv drugostepenih odluka veća svog suda, odn.apelacionih
sudova kad je takva žalba moguća po zakonu,
-odlučuje shodno zakonu oredovnim i vanrednim pravnim lekovima izjavljenim na odluke nižih sudova,
-o korisnoj delegaciji sudova (forum delegatum),
-odlučuje o sukobu nadležnosti izmedju sudova u republici..
4. Viši trgovinski sud

44
-odlučuje o žalbama na odluke trgovinskih sudova, donete u prvom stepenu,
-odlučuje o sukobu nadležnosti izmedju trgovinskih sudova,
-o prenošenju nadležnosti trgovinskih sudova i,
-nekim drugim procesnim pitanjima.
22. MESNA NADLEŽNOST, POJAM I VRSTE

(COMPETENTIA RATIONE LOCI)
A) Pojam:
Pravilima o mesnoj nadležnosti propisuje se koji će sud prema svom području (teritoriji suda), naspram svih
ostalih po vrsti i rangu – stvarno nadležnih sudova, da u određenoj pravnoj stvari sudi u 1. stepenu.
Taj sud, koji je inače po vrsti i rangu stvarno nadležan, postaje sada i mesno nadležan, pa tim u svemu i
kompetentan da sudi.
Kriterijumi za određivanje mesne nadležnosti su veza između sudskog područja i parnične stvari, izražena u
povezanosti subjekata sa tom teritorijom ili u njenom dodiru sa predmetom spora.
B) Vrste:1.Opšta mesna nadležnost,

2.Posebna mesna nadležnost(isključiva,izabrana,pomoćna i
Medjunarodna)
1) Opšta mesna nadležnost (FORUM GENERALE)

o (čl.39.ZPP) – ako zakonom nije određena isključiva mesna nadležnost nekog drugog suda, za
suđenje je nadležan sud koji je „opšte mesno nadležan“ za tuženog njegovo mesto
prebivališta, odnosno sedišta;
o (čl.40.ZPP) – za suđenje je opšte mesno nadležan sud na čijem području tuženi ima
prebivalište. Ako tuženi nema prebivalište u RS, niti u kojoj drugoj državi, opšte mesno
nadležan je sud na čijem području tuženi ima boravište;
o (čl.41.ZPP) – za suđenje u sporovima protiv RS, jedinice lokalne samouprave kao i drugih
oblika teritorijalne organizacije – opšte mesno nadležan je sud na čijem se području nalazi
sedište njene Skupštine
o Za suđenje u sporovima protiv pravnih lica opšte mesno nadležan je sud na čijem se području
nalazi njihovo sedište. U slučaju sumnje kao sedište smatraće se mesto u kome se nalaze
njihovi organi upravljanja;
o (čl.42.ZPP) – za suđenje u sporovima protiv državljana Republike Srbije, koji stalno žive u
inostranstvu, gde je upućen na službu ili rad od strane državnog organa ili pravnog lica, opšte
mesno nadležan je sud njegovog poslednjeg prebivališta.
2) Posebne mesne nadležnosti (FORUM SPECIALE)

Vrsta predmeta spora, interesi stranaka, potrebe pravne tehnike i drugi razlozi opredeljuju odstupanja od
opšte mesne nadležnosti.
I. Isključiva mesna nadležnost (FORUM EXCLUSIVE)

Isključiva mesna nadležnost značajna je po tome što tu nije dozvoljeno da se zaključi sporazum o prorogaciji
mesne nadležnosti.
45
Pravila o isključivoj mesnoj nadležnosti odnose se na određene pravne stvari i samo za te stvari, čime je
eliminisana opšta i uvedena posebna mesna nadležnost.
1) sud po mestu nalaženja nepokretnosti isključivo je nadležan da sudi sporove povodom:
- prava svojine i drugih stvarnih prava na nepokretnosti;
- smetanja državine na nepokretnosti;
- zakupnih odnosa na nepokretnosti
Ako se nepokretnost nalazi na području više sudova, onda je mesno nadležan (isključivo) svaki od tih sudova
(čl-50.ZPP).
2) pod pretpostavkom da je naše sudstvo međunarodno nadležno, za suđenje je isključivo mesno

nadležan sud na čijem se području vodi upisnik vazduhoplova, odnosno broda. I to samo u
sporovima povodom prava svojine i drugih stvarnih prava na vazduhoplovu, pomorskom brodu ili
brodu unutrašnje plovidbe. Isto i u sporovima iz zakupnih odnosa na vazduhoplovu ili brodu
(čl.51ZPP).
3) za suđenje u sporovima iz odnosa sa vojnim jedinicama, isključivo je mesno nadležan sud prema
sedištu komande vojne jedinice koja je bila neposredni učesnik u pravnom odnosu (čl.55.ZPP)
4) za sporove koji nastanu u toku i povodom sudskog ili administrativnog izvršnog postupka, odnosno
u toku i povodom stečajnog postupka, propisana je isključiva mesna nadležnost. Isključivo je mesno
nadležan sud na području na kojem se nalazi sud koji sprovodi izvršni ili stečajni postupak, odnosno
sud na čijem se području sprovodi administrativno izvršenje (čl.57.).
II. Izabrana mesna nadležnost (FORUM ELECTIVUM)

Uvažavanjem opravdanih interesa tužioca, dozvoljava se da u nekim situacijama, on bira – da li će tužbu
podneti sudu opšte mesne nadležnosti ili drugom sudu koji je određen zakonom.
Izbor ove posebne mesne nadležnosti odnosi se na određeni spor dok su u ostalim pravnim stvarima
relevantna pravila opšte mesne nadležnosti.
Tužilac ovo ovlašćenje može da koristi sve dok tužba nije dostavljena tuženom (do litispendencije), tako što
bi izmenio prvu dispoziciju i zatražio da se tužba uputi drugom nadležnom sudu.
Primer:
1. Ako se jednom tužbom tuži više lica u svojstvu materijalnih suparničara iz (čl.199.stav 1- tačka
1.ZPP), a za njih ne postoji mesna nadležnost istog suda, tužilac je ovlašćen da protiv svih podnese
tužbu sudu koji je mesno nadležan za bilo kojeg od njih.(čl.43.ZPP).
A ukoliko među njima ima glavnih i sporednih obveznika, tada se izbor ograničava na sud koji je
mesno nadležan za nekog od glavnih obveznika.
2. po tužbi lica koje traži dosudu zakonskog izdržavanja, nadležan je pored suda opšte mesne
nadležnosti i sud na čijem području, tužilac ima prebivalište, odnosno boravište (čl.44.ZPP).
3. u sporovima o vanugovornoj odgovornosti za štetu, za suđenje je nadležan i sud na čijem području je

štetna posledica nastala. Ovo se odnosi i na sporove o regresnim zahtevima za naknadu štete protiv
takvih dužnika. Šta više, ako je šteta nastupila usled smrti ili teške telesne povrede, onda je još
nadležan i sud prema prebivalištu, odnosno boravištu tužioca. Ova pravila su relevantna i protiv
ustanove za osiguranje u sporu radi naknade štete trećem licu na osnovu propisa o neposrednoj
odgovornosti te ustanove (čl. 45.ZPP);
4. u sporovima za ostvarivanje prava prema proizvođaču robe na osnovu njegove pismene garantije,
nadležan je pored suda opšte mesne nadležnosti za tuženog i sud opšte mesne nadležnosti za prodavca
koji je kupcu predao proizvođačku garantiju (čl. 46.ZPP)
46
5. u bračnim sporovima, pored suda opšte mesne nadležnosti za tuženog, nadležan je i sud zadnjeg
zajedničkog prebivališta bračnih drugova (čl.47.ZPP)
6. za suđenje u sporovima o utvrđivanju očinstva ili materinstva, mesno je nadležan i sud na čijem
podrućju dete (u svojstvu tužioca) ima prebivalište, odnosno boravište (čl. 49.ZPP).
7. u sporovima zbog smetanja državine na pokretnim stvarima uz sud opšte mesne nadležnosti za
tuženog, mesno je nadležan i sud po mestu u kojem se desilo smetanje državine (čl.50.st.3)
8. kada je u sporu zbog smetanja državine na brodu ili vazduhoplovu (označenim u čl. 51.ZPP) nadležan
domaći sud, tada je pored suda po mestu vođenja upisnika za brod, odnosno vazduhoplov, mesno je
nadležan i sud na čijem se području desilo smetanje državine (čl.51.st.2)
9. za suđenje u sporovima protiv pravnog lica, koje ima poslovnu jedinicu van svog sedišta, u sporu koi
proizilazi iz pravnog odnosa te jedinice, pored suda opšte mesne nadležnosti, za pravno lice mesno je
nadležan, sud prema mestu nalaženja poslovne jedinice (čl.53.)
10. sve dok ostavinski postupak nije pravosnažno završen za suđenje u sporovima iz naslednopravnih
odnosa i sporova povodom potraživanja prema ostaviocu, pored suda opšte mesne nadležnosti,
nadležan je i sud na čijem području se nalazi sud koji vodi ostavinski postupak (čl.56.)
11. u sporovima imaoca menice ili čeka protiv potpisnika na tim ispravama, pored suda određenog po
opštoj mesnoj nadležnosti, mesno je nadležan i sud prema mestu plaćanja. (čl.58.)
12. ako je u sporu iz radnog odnosa tužilac zaposleni, za suđenje je pored suda određenog po opštoj
mesnoj nadležnosti, nadležan i sud na čijem se području rad vršio, vrši se ili je trebao da se vrši. Isto i
sud na čijem je području zasnovan radni odnos (čl.59.)
III. Pomoćna mesna nadležnost(supsidijarne nadležnosti)

(FORUM SBSIDIALE)
1. ako je u sporovima za zakonsko izdržavanje (sa stranim međunarodnim elementom) po pravilima
međunarodnog privatnog prava nadležan naš sud po osnovu toga što tužilac ima prebivalište u nas,
tada je mesno nadležan sud na čijem području, on ima prebivalište. A ako se u ovim sporovima naša
nadležnost izvodi iz toga što tuženi ima u nas imovinu iz koje se može naplatiti izdržavanje, mesno
je nadležan sud po mestu nalaženja te imovine.(čl.44.ZPP);
2. ako je u bračnim sporovima po pravilima međunarodnog privatnog prava nadležan naš sud po
osnovu toga, što su bračni drugovi imali u nas poslednje zajedničko prebivalište ili što tužilac ima u
nas prebivalište, tada je mesno nadležan sud po poslednjem zajedničkom prebivalištu, odnosno sud
na čijem području tužilac ima prebivalište (čl.48.ZPP);
3. ako je sporovima o imovinskim odnosima bračnih drugova nadležan naš sud po pravilima
međunarodnog privatnog prava iz osnova da se u nas nalazi imovima bračnih drugova ili što tužilac
u vremenu podnošenja tužbe ima naše prebivalište ili boravište, mesno je nadležan sud na čijem
području tužilac ima prebivalište ili boravište u trenutku podnošenja tužbe (čl.48.);
4. ako je u sporovima radi utvrđivanja ili osporavanja očinstva ili materinstva, po pravilima
međunarodnog privatnog prava, nadležan naš sud iz osnova što tužilac ima prebivalište u nas, mesno
je nadležan sud na čijem području tužilac ima prebivalište (čl.49.ZPP);
47
5. tužba o imovinskopravnom zahtevu protiv lica koje nema opštu mesnu nadležnost u nas, može
se podneti pred svakim našim sudom na čijem području se nalazi imovina tog lica ili predmet koji se
tužbom traži.(čl.52.)
6. u sporovima protiv fizičkog ili pravnog lica koje ima sedište u inostranstvu, za obaveze koje su
zasnovane u nas ili se tu imaju ispuniti, propisana je mesna nadležnost našeg suda. Ovo onda ako ta
lica imaju kod nas stalno zastupništvo ili je nekoj organizaciji u nas povereno vršenje njihovih
poslova. Tada se tužba može podneti pred sudom na čijem području je osnovano zastupništvo ili je
sednište organizacije kojoj je povereno vršenje poslova. (čl-54.);
IV. Nadležnost sudova za sporove sa međunarodnim elementom

Čl.27.ZPP – domaći sud je nadležan za suđenje kad je njegova nadležnost za spor sa međunarodnim
elementom izričito određena zakonom ili međunarodnim ugovorom.
Ako u zakonu ili međunarodnom ugovoru nema izričite odredbe o nadležnosti domaćeg suda za određenu
vrstu sporova, domaći sud je nadležan za suđenje u toj vrsti sporova i kad njegova nadležnost proizilazi iz
odredaba zakona o mesnoj nadležnosti domećeg suda
P.S. – pročitaj i čl.26.
23. PROROGACIJA (MESNE) NADLEŽNOSTI
Ne insistirajući toliko na strogom održavanju pravila o određivanju mesne nadležnosti, pošto su u pitanju
sudovi iste vrste i ranga (mesna nadležnost je prvostepena), dozvoljava se strankama da svojim
sporazumom promene zakonom određenu mesnu nadležnost –prorogacija mesne
nadležnosti(čl.64.ZPP).
To mogu za sve sporove po vrsti, izuzev onih za koje je određena isključiva mesna nadležnost ili gde bi to
bilo posebnim propisima zabranjeno.
Sporazum mora da se odnosi na unapred određeni spor ili više sporova određenih po tome da svi proističu
iz istog pravnog odnosa.Može se sporazumom i suziti broj sudova, koji su mesno nadležni, tako da bude
nadležan samo jedan sud.
Sporazum važi samo ako je pismeno sastavljen.
Stranke su ovlašćene da sporazumom o nadležnosti utvrde da spor sudi drugi sud, umesto organa koji
je po zakonu mesno nadležan.
Prorogacijom se ne ide uvek na promenu nadležnosti u tom smislu, da se umesto onog po zakonu nadležnog
suda, odredi drugi sud do tada mesno nenadležan.
Može se sporazumom utvrditi da se suzi broj sudova, koji su po zakonu mesno nadležni, tako da bude
nadležan samo jedan od njih ili da to bude jedan drugi sud koji do tada uopšte nije bio mesno nadležan.
Pretpostavka za važnost prorogacije mesne nadležnosti je da u sporazumu određeni mesno nadležni
sud bude istovremeno i stvarno nadležan sud.
Sporazum o nadležnosti zaključuje se u pismenoj formi.
Pošto se podnosi sudu istovremeno sa tužbom, sporazum o prorogaciji mesne nadležnosti se zaključuje
pre pokretanja parničnog postupka, pa samim tim i izvan parnice.
To izaziva pitanje pravne prirode sporazuma o prorogaciji mesne nadležnosti.
Postoje dva shvatanja:
1. Sporazum je procesnopravne prirode, jer jedino u parnici proizvodi
pravno dejtvo.
3. Sporazum nastaje pre i izvan parnice, pa nema kvalitete procesne radnje, jer je potrebno da
bude preduzet u parnici i stoga je sporazum ugovor materijalnog prava.
48
Sporazum o međunarodnoj nadležnosti:
Stranke su ovlašćene da zaključe sporazum o nadležnosti nešeg suda i u sporovima sa međunarodnim
elementom, tako da naš sud bude nadležan, iako to ne bi bio po pravilima koja uređuju međunarodnu
nadležnost.To je moguće pod uslovom da bar jedna od stranaka je državljanin RS ili da pravno lice ima
sedište u RS.
Neki sporovi su izuzeti i naš sud tu ne bi mogao prihvatiti nadležnost.

To su sledeći sporovi:
 Bračni sporovi,
 Paternitetski i maternitetski sporovi,
 sporovi o čuvanju, podizanju i vaspitanju dece,
 sporovi o zakonskom izdržavanju.
Stranke su ovlašćene i da sporazumom utvrde nadležnost stranog suda.
24. ATRAKCIJA, DELEGACIJA I ORDINACIJA NADLEŽNOSTI
I. Atrakcija nadležnosti
Postojanje određene veze između postupka koji je već pokrenut sa drugim postupkom koji se pokreće, može
se upotrebiti kao kriterijum za određivanje stvarne ili mesne nadležnosti, u tom drugom parničnom postupku.
Dolazi do atrakcije – privlačenja nadležnosti, tako da u tom drugom postupku bude nadležan isti sud koji je
nadležan i u prvom postupku.
Povoljnosti atrakcije su mnogostruke i najviše se i najviše se izražavaju u efektima koji proističu iz toga što
se može voditi jedinstven postupak (ekonomičnost postupka, brzina, jednakost pravnih stavova).
Prema vrsti nadležnosti koja se tako određuje i intezitetu privlačenja, atrakcija može biti:
1) potpuna – privlače se i mesna i stvarna nadležnost; ili
2) nepotpuna – privlači se samo mesna nadležnost; ili
3) slabijeg tipa – nadležnost višeg suda privlači stvarnu nadležnost nižeg suda;
4) jačeg tipa – nadležnost nižeg suda privlači nadležnost višeg suda ili nadležnost jedne vrste suda
privlači nadležnost druge vrste suda
Potpuna atrakcija je ako dolazi do privlačenja i mesne i stvarne nadležnosti.Institut protivtužbe je jedna
od procesnih situacija u kojoj se pojavljuje ova vrsta atrakcije. Protivtužbu podnosi tuženi protiv tužioca u
postupku koji je u toku, koristeći već zasnovanu mesnu nadležnost suda u ranije pokrenutom parničnom
postupku (čl.192.).
Jedino tada tužba tuženog ima procesnu prirodu protivtužbe.
Tuženi, istina, može protiv tužioca podneti samostalnu tužbu istog sadržaja pred mesno nadležnim sudom po
prebivalištu tužioca ili po drugim pravilima.
To je onda posebni parnični postupak i tuženi nema procesne povoljnosti, koje bi imao da je podneo
protivtužbu.
Privlačenje stvarne nadležnosti u postupku povodom protivtužbe dozvoljeno je samo u relaciji prema višem
sudu (atrakcija slabijeg tipa).
Naprimer:
Ako je za protivtužbu tuženog stvarno nadležan niži sud, pa se sada ona kao protivtužba podnosi višem sudu
pred kojim se vodi tužbom tužioca već započeti parnični postupak. Ne i obrnuto – što znaći da je ovde
atrakcija slabijeg tipa.
Atrakcija je potpuna i po pravilima o tužbi glavne intervencije. To jedno lice podnosi tužbi protiv tužioca i
tuženog, koji već vode parnici (sada tuženih), tražeći za sebe stvar ili pravo o kojem ta parnica teče. Za ovu
49
tužbu nadležan je sud pred kojim se vodi parnica, pa i onda kada bi po opštim pravilima za tu tužbu bio
(stvarno) nadležan sud druge vrste.
Ta atrakcija je potpuna i jačeg je tipa pošto privlači stvarnu nadležnost suda druge vrste.
Nepotpuna atrakcija postoji kada u određenom parničnom ili drugom sudskom postupku, mesna nadležnost
suda pred kojim se vodi postupak – privlači mesnu nadležnost za parnični postupak, koji se tek pokreće, iako
bi u ovom postupku mesno nadležan bio drugi sud.
Primer:
je tužba koja se podnosi povodom vođenja izvršnog i stečajnog postupka i traži se da se stvar izuzme od
izvršenja ili stečaja(izlučna tužba).
II. Delegacija
a) Nužna delegacija
Ukoliko nadležni sud zbog izuzeća sudija ne može da sudi u određenom parničnom predmetu – po službenoj
dužnosti o tome obaveštava viši sud radi delegiranja drugog suda.(čl.61.ZPP – prema članovima Zakona o
uređenju sudova 2001. godine nadležan je Apelacioni sud i Viši trgovinski sud.
To je situacija kada se sve sudije jednog suda izuzete, bilo po osnovu apsolutnog bilo po osnovu relativnog
izuzeća – ustvari je izuzet ceo sud.
Dovoljno je da su evidentni razlozi za izuzeće svih sudija, tako da više nema uslova da se odredi zamena
sudiji koji je izuzet. Viši sud uvažavajući da postoje razlozi izuzeća sudija, rešenjem delegira drugi stvarno
nadležni sud sa svog područja i određuje da u pravnoj stvari sudi pred tim sudom.
Žalba na rešenje o delagaciji mesne nadležnosti drugog suda nije dozvoljena.
Sud koji traži da se odredi delegacija ne donosi tu odluku, a sud koji o tome odlučuje je inače viši sud.
Izuzeće samo nekih sudija ili postojanje drugih razloga koji sprečavaju sud da postupa, može biti osnov da se
u taj sud, radi ispomoći – privremeno uputi na rad sudija drugog suda.
b)Svrsishodna (korisna) delegacija
Stranke ili sam sud ovlašćeni su da zatraže od najvišeg suda u državi (Vrhovnog suda ili Višeg trgovinskog
suda), da odredi da u parničnom predmetu sudi neki drugi stvarno nadležni sud.
(članovi zakona o uređenju sudova Srbije i ZPP – ovde nisu sasvim saglasni)
Opravdanje za to je – da će se pred tim drugim sudom postupak lakše sprovesti ili da za to postoje drugi
važni razlozi ( svi ili većina dokaznih sredstava se nalazi na području drugog suda; za uviđaj ili veštačenje
važno je da se pred sudijama neposredno izvedu dokazi). Žalba na rešenje o delegaciji ni ovde nije
dozvoljena.
III Ordinacija nadležnosti

U pravnom životu dolazi do situacija da je izvesno da je pravna stvar u nadležnosti našeg suda, bilo naše
unutrašnje bilo međunarodne nadležnosti, a da se iz sistema pravila o nadležnosti ne može utvrditi, koji je
sud u toj stvari mesno nadležan.
Ovde se ne mogu primeniti pravila o delegaciji, pošto se mesna nadležnost i ne zna.
Stranka koja u ovakvoj situaciji namerava da podnese tužbu, ovlašćena je da traži od najvišeg suda države da
odredi (ordinira) mesnu nadležnost jednog od stvarno nadležnih sudova. (Čl.63.ZPP).
****POSTUPAK UTVRĐIVANJA NADLEŽNOSTI****
50
Ispitivanje nadležnosti i ustaljivanje (perpetuatio fori)
Tužilac podnosi tužbu sudu za koga smatra da je nadležan.Tim aktom on vrši i izbor između više
mesno nadležnih sudova, ako je u pitanju elektivna nadležnost.
Odmah, po prijemu tužbe, sud po službenoj dužnosti pristupa oceni da li je nadležan.Nadležnost
suda je procesna pretpostavka za dopuštenost suđenja.Sud ne donosi posebnu odluku o prihvatanju svoje
nadležnosti.Pozitivan stav iskazuje kroz akte usmerene na dalji razvoj parnice.
Prema vrsti nadležnosti i svojoj proceni, sud je ovlašćen ili je dužan da i u docnijem vremenu, do određenog
trenutka u kretanju postupka, po službenoj dužnosti ili po prigovoru stranke, negativno odluči o
nadležnosti.
Za ocenu nadležnosti je važan momenat podnošenja tužbe.
Sud ceni svoju nadležnost prema činjenicama, koje su date u tužbi i sadržane u ispravama, priloženim uz
tužbu, te na osnovu činjenica koje su sudu poznate.
Nepotpuna ili neuredna tužba je, obično, smetnja da se ispita nadležnost, tako da tu predstoji pozivanje
tužioca da tužbu upotpuni ili ispravi.Ne bi se smelo sudu uskratiti ovlašćenje, da na brz i pogodan način
ispita činjenice važne za odluku o nadležnosti, svakako u svetlu činjenica istaknutih u odgovoru na tužbu.
Ova procesnopravna tehnika i usvojena normativna rešenja, dozvoljavaju uspostavljanje važnog
pravila o ustaljivanju nadležnosti.
Sudski postupak ne bi odgovorio zahtevima pravne zaštite, ako bi svaka promena činjenica, značajnih za
određivanje nadležnosti suda, povlačila promenu nadležnosti i ustupanje predmeta drugom sudu.Ovo bi
odugovlačilo postupak i otvorilo put mnogim zloupotrebama procesnih ovlašćenja, radi postizanja što
povoljnijeg položaja u parnici.
Zato je neophodno da se u razvoju parničnog postupka odredi jedan momenat i da se prema stanju
stvari, okolnostima u tome momentu, utvrdi nadležnost suda.
I kada sud docnije odlučuje o nadležnosti, iako su, u međuvremenu, nastupile nove okolnosti, on za osnovu
odluke uzima činjenice , koje su postojale u momentu relevantnom za utvrđivanje nadležnosti, a u našem
procesnom sistemu, to je momenat podnošenja tužbe.
U odnosu na taj momenat ustaljuje se nadležnost suda u određenoj pravnoj stvari i obično se održava do
dovršetka postupka, povlačeći tim i instancionu nadležnost viših sudova (perpetuatio fori).Ovo se
prvenstveno odnosi na mesnu nadležnost.
Pravilo o ustaljivanju nadležnosti ne deluje ako bi nastupanje novih činjenica, vodilo nadležnosti suda
druge vrste, odnosno višeg ranga ili izabranog suda.
Pravilima o ograničenju vremena u kojem je sud ovlašćen da se oglasi nenadležnim, a tuženi da uloži takav
prigovor, na indirektan način, se osnažuje ustaljivanje nadležnosti.
U određivanju međunarodne nadležnosti našeg suda, momenat prema kome se utvrđuje nadležnost,
pa tim i pravilo o perpetuatio fori, pomeren je na jedno dalje vreme u razvoju parnice.To je momenat od
kojeg parnica počinje da teče(litispendencija), što se, po našem procesnom pravu, dešava u trenutku, kada se
tuženom dostavi tužba.
Postupak utvrđivanja nadležnosti
Primarni zadatak suda je da ispita da li pravna stvar spada u sudsku nadležnost (jurisdikciju).
Ako nije nadležan nijedan sud u našem sudskom sistemu, tužba se odbacuje.Ovu situaciju imamo kada je
stvar u nadležnosti upravnih ili drugih državnih i društvenih organa(nesudskih).Nadležnost i postupanje ovih
organa su uređeni po drugim pravilima, koja nemaju mnogo dodira sa pravilima sudskog postupka.
Izuzetno, i kada je po sporazumu stranaka nadležan izabrani sud (arbitraža), čije je mesto
nesumnjivo u sistemu našeg sudstva, posledica nenadležnosti državnog suda je odbacivanje tužbe.
Na sudsku nadležnost sud pazi po službenoj dužnosti u toku celog postupka.
Čim utvrdi da ne postoji sudska nadležnost, sud treba da se oglasi nenadležnim, odbaci tužbu i ukine sve do
tada sprovedene radnje(apsolutna nenadležnost).
51
Nepoštovanje pravila o jurisdikciji je apsolutno bitna povreda procesnog prava, na koju u žalbenom
postupku viši sud pazi po službenoj dužnosti.
Značajna je i u postupku po vanrednim pravnim lekovima, ako se stranka na to poziva, izuzev predloga za
ponavljanje postupka.
Nepostojanje međunarodne nadležnosti našeg suda povlači iste posledice.
Ukoliko nadležnost domaćeg suda zavisi od pristanka tuženog, onda je pre prihvatanja ili odbijanja
nadležnosti, potrebno zatražiti da se tuženi izjasni.Smatra se da je tuženi prećutno dao pristanak, ako je
izjavio odgovor na tužbu, uložio prigovor na platni nalog ili se na drugi način upustio u raspravljanje, a da
nije osporio nadležnost našeg suda.
Stvarna nadležnost
Sud ispituje stvarnu nadležnost odmah po prijemu tužbe.Sud u ovoj situaciji nije ograničen
vremenom, odnosno do kojeg trenutka to treba uraditi.
Propisano je da svaki sud po službenoj dužnosti u toku celog postupka pazi na svoju stvarnu
nadležnost.
Suđenje pred stvarno nenadležnim sudom je apsolutno bitna povreda procesnog prava.Viši sud će uvek
poništiti presudu nižeg suda ako je bio stvarno nenadležan.
Sud je dužan da pazi na svoju stvarnu nadležnost tokom celog postupka.Sud može doneti
rešenje o stvarnoj nenadležnosti sve do presude, pa i u samoj presudi.
Drugačija je situacija, ako je tuženi prigovorio stvarnoj nadležnosti suda, na šta je pred
prvostepenim sudom ovlašćen da to učini sve do dovršetka postupka.Sud je dužan da odluči da li je
prigovor osnovan i da to izrazi rešenjem o svojoj stvarnoj nadležnosti.Ovlašćen je da odloži odlučivanje za
neko dalje vreme u toku postupka, a najdocnije do donošenja presude.
Na rešenje suda, kojim je odbijen prigovor o stvarnoj nenadležnosti (sud se time oglasio
nadležnim), dozvoljena je žalba.
U ovoj situaciji sud može odrediti da nije dopuštena samostalna žalba, već da tuženi svoje protivljenje
može da izrazi u žalbi na presudu.
Značajno odstupanje od ove situacije je kada viši sud nije stvarno nadležan da sudi u prvom
stepenu, već pravna stvar spada u stvarnu nadležnost nižeg suda iste vrste.Pravila nisu stroga i, šta više,
ograničavaju viši sud u vremenu do kada se može oglasiti nenadležnim.
Ovde se sud ne može oglasiti nenadležnim do dovršetka pripremnog ročišta, ili ako se ono nije
održavalo, nakon što se tuženi na prvom ročištu za glavnu raspravu, upustio u raspravljanje o glavnoj
stvari.
Ni prigovor tuženog se posle ovog momenta ne sme uvažiti, pa ni onda ako bi tužilac na to pristao.
Posle pravosnažnosti rešenja o stvarnoj nenadležnosti, predmet se ustupa stvarno nadležnom sudu,
radi daljeg rešavanja.
Mesna nadležnost
I ispitivanju mesne nadležnosti sud treba da pristupi odmah po prijemu tužbe.To je ovde
istaknuto zato što je sud ograničen u vremenu, do kada se može oglasiti nenadležnim, a stranka da prigovori
nadležnosti.
Pored vremenskog ograničenja, za sud važi i ograničenje po vrsti mesne nadležnosti.
Sud se po službenoj dužnosti može oglasiti mesno nenadležnim, samo ako postoji isključiva
mesna nadležnost nekog drugog suda.
To može učiniti najdocnije na pripremnom ročištu, ili ako se ono ne održava, na prvom ročištu za glavnu
raspravu, dok se tuženi nije upustio u raspravljanje o glavnoj stvari.
52
Tuženi je ovlašćen da prigovori mesnoj nadležnosti, nezavisno od vrste nadležnosti.Za ulaganje
prigovora propisano je isto vreme-pripremno ročište ili prvo ročište za glavnu raspravu, sve dok se nije
upustio u raspravljanje o glavnoj stvari.
Pravila o mesnoj nadležnosti nisu tako stroga i ne insistira se na njihovoj striktnoj primeni(dozvoljena
je i prorogacija).Interes tuženog je dovoljno zaštićen, tim što ima pravo na prigovor nenadležnosti, aopšti
interes je usmeren na održavanje isključive mesne nadležnosti, ali svakako ne u toku celog postupka.
Da bi se sprečile zloupotrebe i poremećaji postupka propisane su prekluzija u rešavanju i vreme za ulaganje
prigovora.Time je ojačano pravilo o ustaljivanju mesne nadležnosti.
Povodom pravnih lekova treba reći da pogrešno utvrđena mesna nadležnost predstavlja apsolutno
bitnu povredu procesnog prava.
25. SUKOB NADLEŽNOSTI
a) O sukobu nadležnosti
Do sukoba nadležnosti dolazi u situaciji, kada sud kojem je podneta tužba

Smatra da je stvarno ili mesno nadležan drugi sud, a stav je tog drugog suda:
- da ni on nije nadležan ili
- da je nadležan neki treći sud.
Ovo je tzv. negativni sukob nadležnosti pošto oba suda odbijaju nadležnost.
Pozitivan sukob postoji u slučaju kada bi se oba suda oglasili nadležnim. Pozitivan sukob nadležnosti nije
moguć – zbog pravila o litispendenciji, tako da sud pred kojim je docnije počela da teče parnica odbacuje
tužbu i obustavlja postupak.
Specijalnim pravilima je određena nadležnost suda koji rešava o sukobu nadležnosti između sudova.
1) sukob nadležnosti između sudova opšte nadležnosti u Srbiji, rešava zajednički – neposredno viši sud;
2) sukob nadležnosti između trgovinskih sudova, rešava Viši trgovinski sud;
3) Sukob nadležnosti između sudova opšte nadležnosti i trgovinskog suda, rešava Vrhovni kasacioni
sud Srbije;
4) Sukob izmedju sudova i upravnih organa rešava vrhovni kasacioni sud..
Protiv rešenja kojim je odlučeno o sukobu nadležnosti nije dozvoljena žalba, pošto je to odluka zajedničkog
višeg ili najvišeg suda. (čl.24.ZPP).
Kada se sudovi oglase nenadležnim i odbace traženje, stranka je ovlašćena da upotrebi redovne i vanredne
pravne lekove, ako smatra da je rešenje o nenadležnosti nepravilno.
O sukobu nadležnosti može se odlučiti, iako se stranke pre toga nisu izjasnile o nadležnosti.
Sud kome je ustupljen predmet i koji je izazvao sukob nadležnosti, ne sme ostati pasivan dok se ne reši
sukob. On je dužan da u postupku preduzima one radnje za koje postoji opasnost od odlaganja.
Nejednaki stavovi sudova o nadležnosti na međunarodnom planu – ne rešavaju se po odredbama o sukobu
nadležnosti.
Rešenja su bila specifična povodom sukoba nadležnosti u određenim stvarima između sudova država članica
SCG(od 08.11.2006.g nisu pozitivno pravo).
Zakonom o rešavanju sukoba zakona i nadležnosti u statusnim, porodičnim i naslednim odnosima uređena je
situacija kada su po pravu države članice u istoj pravnoj stvari iz ovih odnosa nadležni sudovi i jedne i druge
države.(unutrašnji sukob nadležnosti).Ovi propisi su prestali da važe raspadom državne zajednice SCG.
Pravilo je tada da je za suđenje nadležan sud one države članice kojem je tužba ranije podneta. Ukoliko su
tužbe podnete istog dana, onda je nadležan sud koji je prvo započeo postupak.
U sporovima povodom nepokretnosti, nadležan je sud prema mestu nalaženja nepokretnosti.
53
P.S. sudska nadležnost (jurisdikcija).
b) Postupak rešavanja sukoba nadležnosti između sudova (relativna nadležnost)
1. Sukob stvarne nadležnosti
Sud koji je oglasio stvarno nenadležnim, po pravosnažnosti rešenja upućuje predmet sudu za koga smatra da
je nadležan (čl.21.ZPP).
Ako sud kojem je predmet ustupljen smatra da ni on nije nadležan, već da je nadležan prvi ili neki treći sud –
izaziva sukob i dostavlja predmet višem sudu, koji je nadležan da reši sukob nadležnosti.
I kada je stav da je stvarno nadležan treći sud ne menja se pravilo nadležnosti ovog višeg suda da reši sukob
nadležnosti. Do tada taj treći sud još nije uključen u sukob nadležnosti. To će postati onda kada mu se dostavi
predmet i tek tada će biti u poziciji da utvrđuje svoju stvarnu nadležnost.
Pravilo je da je sud, koji bi utvrdio da je usled očigledne omaške njemu ustupljen predmet, umesto nekom
drugom sudu – ovlašćen da predmet uputi tom drugom sudu. ( čl.22.ZPP).
Rešenje suda 2.stepena o stvarnoj nadležnosti vezuje sud kome se kasnije taj predmet ustupa. Ovo pod
uslovom da je taj 2.stepeni sud nadležan da odlučuje o sukobu nadležnosti između tih sudova.
2. Sukob mesne nadležnosti

Procesne situacije koje nastaju povodom sukoba stvarne nadležnosti i pravila postupka po kojim se rešava
sukob većim delom su jednaka u situacijama koje se pojavljuju u slučaju sukoba mesne nadležnosti.
(čl.22.ZPP).
26.PARNIČNI POSTUPAK I PREJUDICIJELNO PITANJE
Od pokretanja parničnog postupka otvara se niz pitanja pravne prirode koja valja razjasniti da bi se u pravnoj
stvari odlučilo.
Prejudicijelno pitanje je pitanje pravne prirode, koje:
- u tekućem parničnom postupku treba prethodno rešiti, da bi se postupak nastavio i završio do odluke
u glavnoj stvari.
- da po svom sadržaju može biti samostalan glavni predmet rešavanja u nekom drugom sudskom ili
upravnom postupku.
Prejudicijalno pitanje čini prethodnu stepenicu u odlučivanju (npr: pre odluke o plaćanju kupovne cene treba
utvrditi da li postoji ugovor o prodaji; za odluku o statusu testamentalnog nasleđivanja treba ustanoviti da li
postoji punovažan testament...).
Prema tumačenju pravne norme – prejudicijelno pitanje je i pravno i uslovno pitanje i može biti
samostalan glavni predmet odlučivanja u parničnom ili nekom drugom postupku.
Međutim, ovo pitanje nije i ne može biti samostalan predmet u tekućem parničnom postupku (mada to može
postati), jer stranke nisu postavile takvo traženje, a sud ne sme da sudi izvan zahteva, ili nije nadležan da o
tome presudi, jer ne spada u parnične stvari.
Postupak rešavanja
Svaki organ postupa u pravnim stvarima koje spadaju u njegovu nadležnost.
U našem sistemu je vladajući stav da su državni organi u pravilu dužni uvažavati pravosnažne odluke drugih
organa donete u delokrugu njihove nadležnosti.
To važi i za pravilo rešavanja prethodnog pitanja u parničnom postupku.
54
a) Ako je pravosnažno odlučeno o prethodnom pitanju, to povlači dužnost parničnog suda da tu
odluku uzme u osnovu svog odlučivanja o tužbenom zahtevu
b) Ako o prethodnom pitanju još nije odlučeno u drugom postupku, parnični sud tada ima pred
sobom dva puta:
 da sam reši to pitanje ili

 da zatraži da se to pitanje reši u postupku pred nadležnim organom;
(Značaj i specifičnost procedure u bračnim, paternitetnim i maternitetnim stvarima smatraju da se ove pravne
stvari ne mogu rešiti pred parničnim sudom po pravilima o prejudicijalnom pitanju).
Kada se parnični sud opredelio da sam reši prejudicijelno pitanje potrebno je:
- da po pravilima parničnog postupka ispita i utvrdi činjenice važne za odlučivanje po tom pitanju. On
ne donosi sudsku odluku već stav o jednom pitanju prejudicijalne prirode i unosi se u obrazloženje
presude.
Odluka o prejudicijalnom pitanju ima pravno dejstvo samo u parnici u kojoj je to pitanje rešeno.
Kada je sud odlučio da sam ne rešava prethodno pitanje, tada se prekida parnični postupak. Žalba ne
zadržava izvršenje rešenja.
Sud će odlučiti da sam ne rešava prejudicijelno pitanje,

u slučajevima:
1) ukoliko se drugi postupak u kojem treba da se rešava o prejudicijalnom pitanju pokreće po

službenoj dužnosti, tada je dovoljno da se naloži stranci da inicira pokretanje tog postupka;
2) ako se postupak pokreće po tužbi ili predlogu stranke, tada parnični sud može da uputi neku od
stranaka da u određenom roku pokrene postupak,
Pasivno držanje stranke koja je upućena da zatraži ili da pokrene postupak, daje ovlašćenje drugoj stranci
da predloži nastavak parničnog postupka, ako za to ima interes;
Parnični sud bi ako obe stranke ostanu pasivne, odlučio o postojanju prava ili pravnog odnosa
prejudicijalne prirode, uvažavajući pravila o teretu dokazivanja;
3) pod određenim pretpostavkama prejudicijalno pitanje se u tekućem parničnom postupku može

rešavati, kao samostalan zahtev.
Odluka o prejudicijalnom pitanju se tada smešta u izreku presude, postaje pravosnažna, te ima snagu kao
i svaka druga izreka presude.
Ovde spadaju:
- incidentalni deklaratorni zahtev, koji tužitelj izjavljuje u parnici i
- prejudicijalna protivtužba tuženog, koju on podnosi protiv tužioca u postupku koji se već vodi po
tužbi tužioca.
(npr: incidentni deklaratorni zahtev koji tužilac izjavljuje u parnici).
27. PARNIČNI POSTUPAK I UPRAVNI POSTUPAK
55
Državne funkcije, izražene kao samostalne i nezavisne državne vlasti (sudska i izvršna vlast) ni sada nisu u
doktrini dovoljno određene, niti su utvrđeni pouzdani kriterijuni njihovog razdvajanja. To se dalje prenosi na
određivanje pojmova sudske i upravne stvari, odnosno postavlja se pitanje:
Šta je predmet sudskog (ovde parničnog), a šta upravnog postupka.

Pozitivno pravno određenje uopšteno kaže da se u parničnom postupku sudi u sporovima:
- iz ličnih i porodičnih odnosa;

- iz radnih odnosa;
- iz imovinskopravnih i dr. građanskopravnih odnosa, osim sporova za koje je posebnim zakonom
predviđena druga vrsta postupka. (čl.1.ZPP).
Istina, pravila o nadležnosti, naročito stvarnoj – umanjuju ovu uopštenost i daju bliže odgovore o predmetu
parnične nadležnosti. Šteta je što se u pravilima upravnog postupka ne daje ni takvo određenje, samo se
kaže da je predmet tog postupka – upravna stvar.
Pravna konstrukcija upravnog postupka izgrađenja je i razvijena uz svojevrsne interpretacije procesnih
instituta, prisutnih u procedurama u kojim se ostvaruje zaštita javnih i privatnih interesa.
Upravni postupak se:

- pokreće po složbenoj dužnosti ili predlogu stranke;
- u nekim pravnim stvarima, upravni organ nastupa sa subordinacionim ovlašćenjima prema stranci, a
nekad u položaju organa – koji u sporu između stranaka treba da odluči o pravu jedne od njih;
- istražna maksima je daleko prisutnija, tako da malo prostora ostaje pravilima raspravnog načela;
- pravna zaštita u upravnom postupku više je izraz represije, a manje prevencije.
Rečeno je da je parnični sud dužan da uvažava odluke drugih sudova i državnih organa – pa se to odnosi
i na odluke upravnih organa.
Međutim, pojačana oficijelna ovlašćenja i širina delovanja istražne maksime u upravnom postupku –
dovode u pitanje važnost odluka parničnog suda u upravnom postupku.
Postoji mišljenje da pravila čl. 134. i 135. ZUP – govore u prilog stava da upravni organ nije vezan
pravosnažnom presudom parničnog suda.
Zakonom o upravnom postupku se određuje da je upravni organ vezan osuđujućom presudom
krivičnog suda (isto je propisano u ZPP – za parnični postupak).
Sledeći čl.135. ZUP- propisuje situacije u kojim upravni organ nije ovlašćen da reši predhodno pitanje,
već o tome treba da se donese presuda nadležnog suda.
Tu spadaju:
- postojanje braka i
- utvrđivanje očinstva; kao i
- pitanje da li izvršeno krivično delo – izvršenje kr. dela, upravni organ može utvrđivati, ako više nema
uslova za krivično gonjenje.
28. PARNIČNI POSTUPAK I KRIVIČNI POSTUPAK
I parnični i krivični postupak su postupci koje sprovodi sud. Funkcija im je ista:

- ostvarivanje pravne zaštite povodom povrede ili ugrožavanja prava.
Predmet pravne zaštite u krivičnom postupku je utvrđivanje, da li postoji krivično delo, kvalifikovano
kao društveno opasan akt i krivičnopravna odgovornost učinioca za to delo. Krivični sud tu postupa po
istražnoj maksimi: slobodan je u utvrđivanju činjenica i prikupljanju dokaznih sredstava.
Sankcija je prema učiniocu lična – prevashodno represivne prirode i prema drugim preventivna i
upozoravajuća. Tek indirektno može da bude usmerena zaštiti subjektivnih prava pojedinaca – koliko
56
priroda izrečene sankcije to dozvoljava, ali ne toliko da uspostavi i reparira povređeno subjektivno pravo,
tako da ukine potrebu titulara prava da traži građanskopravnu zaštitu.
*Adhezioni postupak o imovinskopravnom zahtevu*
U nekim situacijama, oštećeni može da postigne građanskopravnu zaštitu i u krivičnom postupku. To

po svom izboru, koji nikako nije definitivan – umesto u parnici ostvaruje u krivičnom postupku, u
svojevrsnom adhezionom postupku o imovinskopravnom zahtevu.
Oštećeni je ovlašćen da u krivičnom postupku postavi tri vrste zahteva imovinske prirode:
1) da mu se povodom izvršenog krivičnog dela dosudi naknada nastale štete;
2) naredi povraćaj stvari ili
3) izrekne poništenje pravnog posla.
Zahteve povodom nekog drugog akta ili zahteve druge vrste ne može da ostvaruje u krivičnom postupku.
Postojanje parnice u takvim zahtevima smetnja je vođenju adhezionog postupka, isto kao što je povedeni
adhezioni postupak prepreka da se o tome istovremeno pokrene parnica.
> Krivični sud ovde postupa po pravilima krivičnog postupka uz potrebnu i odgovarajuću interpretaciju
parničnog prava.
> Krivični sud je ovlašćen da oštećenom dosudi u celini ili delimično imovinskopravni zahtev pod
pretpostavkom da je doneta osuđujuća presuda zbog izvršenja krivičnog dela.
> I kada donese osuđujuću presudu krivični sud se može opredeliti da ne odlučuje o
imovinskopravnom zahtevu oštećenog, naročito, ako bi dosuđivanje tog zahteva izazivalo odugovlačenje
ili na drugi način ometalo vođenje krivičnog postupka. Tada će sud oštećenog uputiti da svoj zahtev
ostvaruje u parničnom postupku.
Prirodno je da krivični sud tako postupi, ako donese oslobađajuću presudu ili obustavi krivični postupak.
> Odluku krivičnog suda, kojom je usvojen imovinskopravni zahtev – osuđeni može pobijati žalbom
pred drugostepenim krivičnim sudom.
Oštećeni može da se žali samo na deo o troškovima postupka.
> Protiv odluke o upućivanju na parnicu ni jedna stranka nije ovlašćena da uloži pravni lek. Svoja
traženja, protivljenja i dr. izjave mogu podneti i izložiti u parničnom postupku.
Pravosnažna presuda krivičnog suda o dosudi imovinskopravnog zahteva ima isto pravno dejstvo kao i
takva presuda parničnog suda.
Vanredni pravni lekovi: ponavljanje postupka, zahtev za zaštitu zakonitosti i zahtev za ispitivanje
pravosnažne presude krivičnog suda - mogu se po pravilima krivičnog postupka izjaviti i povodom
dosuđenog imovinkopravnog zahteva – samo uz ove pravne lekove krivičnog postupka.
Osuđeni izvan pravnih lekova krivičnog postupka ima pravo:

- da traži ponavljanje krivičnog postupka i
- promenu odluke o imovinkopravnom zahtevu – po pravilima parničnog postupka
*Dejstvo presude parničnog suda*

Sudovi i drugi državni organi međusobno su dužni uvažavati njihove akte (odluke).
Krivični sud treba da uvaži postojanje odluke drugog suda ili organa.
Prateći svojstva pravosnažne presude donete u parničnom postupku da mahom deluje –„inter partes“ -
moglo bi se očekivati da bi te presude imale jaču snagu u krivičnom postupku i prostirale se na treća lica.
Pošto krivični sud deluje po istražnoj maksimi, pa ga čak ni priznanje optuženog ne oslobađa dužnosti da
utvrdi istinitost činjenica – ne bi bilo razumno tražiti da presude parničnog suda budu obavezujuće u
krivičnom postupku.
57
PS:Treba prihvatiti da je krivični sud ovlašćen da slobodno ceni važnost parnične presude, njenu snagu i
značaj – bilo kao akta kojim je uređen pravni odnos prejudicijalne prirode bilo kao jedne od bitnih
činjenica za krivičnopravno presuđenje.
*Dejstvo presude krivičnog suda*
Presude krivičnog suda se prema dejstvu u parničnom poatupku svrstavaju u tri grupe:
4) osuđujuće presude;
5) oslobađajuće i odbijajuće presude i
6) presude koje imaju značaj pravne činjenice
Pravilima parničnog postupka propisano je:
a) da je parnični sud u pogledu krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca krivičnog dela –
vezan pravosnažnom i osuđujućom presudom krivičnog suda. Parnični sud poštujući zakonsko
pravilo ne bi smeo da utvrdi drugo ili da drugačije presudi.
b) Presuda krivičnog suda, kojom je okrivljeni oslobođen od optužbe, nema takvu snagu u
parničnom postupku (jednako tome ni presuda kojom je optužnica odbijena).
(uvažava se kao i svaki drugi akt državnog organa ako je njim odlučeno o pitanju krivičnopravne
prirode koje je prejudicijalno u parničnom postupku )
Ukoliko postoji oslobađajuća krivična presuda, prejudicijalno pitanje je već rešeno i parnični sud
treba da to uvaži.
c) Pravom je nekad određeno da je za nastanak građanskopravne situacije – relevantna činjenica

da je izvršeno krivično delo i da je o tome doneta (osuđujuća) presuda krivičnog suda.
Npr: radni odnos prestaje, ako je zbog izvršenog krivičnog dela radnik osuđen na kaznu zatvora
dužu od 6 meseci. Ovde ne bi bilo dovoljno da parnični sud utvrdi da je radnik izvršio krivično delo
i da je za to delo propisana minimalna kazna zatvora od jedne godine dana. Potrebno je da je o tome
doneta presuda krivičnog suda i da je izrečena kazna duža od 6 meseci zatvora.
Tu se presuda krivičnog suda pojavljuje kao pravna činjenica bitna za nastupanje ove pravne
posledice. Izvesno je da ova činjenica proizilazi iz jednog javnopravnog odnosa. Međutim, sam taj
odnos nije osnov za nastanak građanskopravne posledice. To je tek njegovo ishodište
(osuđujuća presuda krivičnog suda) i upravo je ta pravna činjenica predmet utvrđivanja u
***OSNOVNA NAČELA U PARNIČNOM POSTUPKU***
Osnovna procesna načela su:
1.Načelo zakonitosti,
2.Načelo dispozitivnosti i oficijelnosti,
3.Načelo raspravno i istražno načelo,
4.Načelo obostranog saslušanja stranaka,
5.Načelo usmenosti i pismenosti,
6.Načelo neposrednosti i posrednosti,
7.Načelo utvrđivanja istine,
8.Načelo javnosti,
9.Načelo poučavanja neuke stranke,
58
10.Načelo savesnog korišćenja procesnim pravima i
11.Načelo ekonomičnosti postupka.
NAČELO ZAKONITOSTI
Načelo zakonitosti predstvalja dužnost svih subjekata da postupaju po pravu, bilo u svojim stvarima,
bilo u javnim poslovima. Izraz načelo zakonitosti obuhvata i načelo ustavnosti.
Dužnost postupanja po pravu se izražava: u postupanju po procesnom pravu u cilju da se utvrdi i sazna
stvarnost, relevantna za primenu prava, kao i primenu i materijalnog i procesnog prava, da bi se eliminisala
povreda prava ili otklonilo dalje ugrožavanje prava.
Procesna pravila, kojim je uređen sudski postupak, su kogentne prirode.Dužnost suda, stranaka i
drugih subjekata je da se po tim pravilima ponašaju, da vode postupak i u njemu učestvuju, povinavajući se
pravilima procedure.Sud ne može utvrđivati pravila postupka, niti su stranke ovlašćene da sporazumom
utvrde parničnu proceduru.
Parnična procedura je uspostavljena kao jedan, unapred uređeni, poredak postupanja i vršenja
radnji.
Ali i pored relativno stroge normative, procesnim subjektima ostaje dosta prostora da odaberu vrstu radnje,
njen sadržaj i vreme preduzimanja.
Značaj načela zakonitosti u primeni materijalnog prava je bitan kod odlučivanja o osnovanosti
tražene pravne zaštite.
Pravilo je da sud presuđuje na osnovu ustava, zakona i drugih opštih akata.Samo, kada je to izričito
propisano, državni sud može da presudi po pravičnosti (ex aequo et bono).
Ovim se, naravno, ni u čemu ne uskraćuju ili umanjuju ovlašćenja suda u interpretaciji prava-da pravo
tumači, da putem analogije iznalazi pravno pravilo, pa i da pravnu normu stvori ako je prisutna praznina u
pravu.
Načelo zakonitosti prati pravilo jura novit curia-sud poznaje pravo.Sud je dužan da konsultuje
pravne tekstove i utvrdi normu, koju treba primeniti u konkretnoj pravnoj stvari.Potrebno je da ispita da li je
upravo ta norma merodavna za uređenje pravnog odnosa ili neka druga, te da primeni relevantnu pravnu
normu.
Ovo pravilo se odnosi i na strano pravo.Sud po službenoj dužnosti utvrđuje normu stranog prava,
ako se po kolizionim pravilima ili sporazumu stranaka primenjuje pravo neke druge države.
Sud to može sam, proučavanjem stranih tekstova, saslušavanjem lica koji su poznavaoci stranog
prava(eksperti) i na drugi način ili diplomatskim putem, traženjem obaveštenja o stranom pravu putem
ministarstva pravosuđa.
Stranke su, takođe, ovlašćene da pruže dokaze o pravu strane države, podnošenjem javne isprave o sadržini
stranog prava (certificat de coutume). Takvu ispravu izdaje nadležni organ strane države ili za to
kompetentna nedržavna institucija.
Ako strano pravo ne može da se sazna, to nije razlog da se odbije suđenje.Sud tada treba da izvede
pravnu normu, koristeći stranu pravnu praksu i shvatanjedoktrine.
Međutim, ako je sporazum stranaka osnov za presuđenje po stranom pravu, takva situacija dovodi u
pitanje važnost sporazuma i otvara prostor primeni domaćeg prava.
29. NAČELO DISPOZICIJE I NAČELO OFICIJELNOSTI
Sloboda vršenja, raspolaganja građanskim subjektivnim pravima, dispozicija titulara tih prava,
koordinirana sa izvršenjem obaveze dužnika, ne sme da bude negirana ili osetnije umanjena pravilima
parničnog prava.
Parnični postupak je osnovni i redovan put pravne zaštite i rešavanja gradjanskopravnih odnosa, osim kada
je posebnim zakonom predvidjena druga vrsta postupka.
59
Sudska zaštita ovih prava teba da ostane u sferi građanskog prava, da se to pravo odrazi u aktivnosti svih
procesnih subjekata.
Novi ZPP utvrdjuje da stranke imaju pravo na zakonitu, jednaku i pravičnu zaštitu svojih prava.
Bit sudskog postupka, kao i svakog drugog društvenog procesa jesu radnje subjekata od pokretanja, razvoja
( u sadržini i vremenu) do završetka.
Preduzimanje procesnih radnji- isto je u jednom smislu - ostvarivanje prava.
Zato i tu treba očekivati slobodu u vršenju prava, bilo u određivanju da se preduzme radnja, bilo u
određivanju njene sadržine – u skladu sa onim što je pravo i što je u određenom sudskom postupku pravom
dozvoljeno.
Ta sloboda, dispozitivnost u vršenju procesnih radnji je stranačka. Pripada tužiocu u tuženom.

Novi ZPP predvidja da je načelo dispozicije stranaka sada osnovno i prioritetno u odnosu na nečelo
oficijelnosti.
Stranke su dužne da iznesu sve činjenice, na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze, kojima se
one utvrdjuju.
Sud će utvrditi činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti zahteva.
Sud je ovlašćen da utvrdi činjenice, koje stranke nisu iznele i izvede dokaze, koje stranke nisu predložile,
i to u samo dve situacije:
1. Ako iz rezultata raspravljanja i dokazivanja proizilazi da stranke raspolažu
zahtevima, kojima ne mogu raspolagati ili,
2. kada je to posebnim propisima predvidjeno(npr.statusni sporovi).
Načelo dispozicije, kao primarno, konkretizovano je u odredbi člana 223. stavovi 2. i 3. ZPP, koji predvidja
da svaka stranka koja tvrdi da ima neko pravo snosi teret dokazivanja.
Sud je prema sadržaju svoje funkcije opremljen i određenim oficijelinim ovlašćenjima.
Pravila načela dispozicije utkana su u ceo parnični postupak i deluju u skoro svim važnijim procesnim
institucijama.
Već u početku postupka izražena je dispozitivnost (parnični postupak se pokreće tužbom – isključivo po
traženju stranke. Izuzetak je zajednički predlog bračnih drugova za sporazumni razvod braka.
Pravilo da sud ne sudi ( ne pokreće postupak po službenoj dužnosti) sprovedeno je sa svom strogošću u
Prisutno je odstupanje u određenim situacijama u bračnim, paternitetskim i maternitetskim sporovima.
Povodom već pokrenutog postupka, sud po službenoj dužnosti uređuje pitanja smeštaja, vaspitanja i
izdržavanja maloletne dece.
I kada parnični postupak pokreće državni organ u okviru strogih prava i dužnosti, to gledano u svetlu
funkcije suda nije oficijelno pokretanje postupka.
Državni organ tada ima položaj stranke ( tužioca), kao i svako drugo lice koje pokrene parnicu. Za parnični
sud je u osnovi nevažno - da li je postupak pokrenuo pojedinac ili državni organ.
Tužilac je u određenim situacijama ovlašćen da izabere vrstu postupka:

- da li pravnu zaštitu traži po pravilima opšteg parničnog postupka, ili
- u nekom od posebnih postupaka.
Umesto posebnog postupka zbog smetanja državine, ovlašćen je da povede postupak svojinske ili državinske
zaštite po pravilima opšteg postupka.
Pravilo da sud ne sme da dosudi ni više ni drugo od onoga što je traženo(ne eat iudex ultra et extra petita
partium), istovremeno govori o pravu tužioca da označi predmet spora. Tim određenjem po vrsti i visini
zahteva sud je vezan u suđenju i dosudi prava koje tužiocu pripada (manje se može dosuditi).
60
Međutim, jedan put od tužioca određen zahtev po vrsti i visini, kao i u odnosu na dužnika, nije u
daljem postupku nepromenjiv. Tužilac je do određenog trenutka u razvoju parnice slobodan da izmeni svoj
zahtev ili imenuje drugog tuženog i docnije to može uz pristanak tuženog ili uz odobrenje suda, ako je u
pitanju objektivno preinačenje tužbe.
Tužilac je ovlašćen da snizi tužbeni zahtev i da time suzi predmet spora. Isto da povuče tužbu (posle
određenog momenta uz pristanak tuženog) ili da se odrekne tužbenog zahteva – pa da tako dovede do
završetka parničnog postupka.
Stranke se mogu sporazumeti ili odrediti konkludentno da se sa postupkom privremeno zastane (mirovanje
postupka).
Ovlašćene su da zaključe sudsko poravnanje i tim u svemu ili delom reše sporni odnos na način utvrđen
njihovim dispozicijama.
Instancioni postupak po redovnim i vanrednim pravnim lekovima, čineći samostalni stadijum u razvoju
parnice – pokreće se po traženju stranke.
One su ovlašćene da se odreknu od prava da izjave redovni pravni lek ili da ga uopšte ne ulože.
 Oficijelna ovlašćenja suda

Službena ovlašćenja suda izvedena iz pravila načela oficijelnosti i njegovog delovanja u parničnom
postupku, globalno gledano odnose se na dve grupacije procesnih aktivnosti:
1) sud prvo kontroliše ispravnost stranačkih radnji, skladnost sa procesnim pravilima i

dozvoljenost njihovog dejstva u pravu;
2) druga aktivnost suda ispoljava se u vođenju postupka:
- sprovođenju procesnog reda,

- uspostavljanju uslova da svaka stranka ostvari svoja procesna ovlašćenja i održi ravnotežu procesne
pozicije,
- usmeravanju kretanja parnice, dovršetku postupka,
- donošenju odluke.
30. RASPRAVNO I ISTRAŽNO NAČELO
Pravila o odredjivanju i utvrdjivanju procesne gradje, važne za odluku o osnovanosti tužbenog

zahteva, u parničnom postupku se izvode iz raspravne maksime. Afirmisan je i naglašen raspravni
princip, jer stranke i dalje dominiraju u stvaranju činjenične podloge odluke.
Sud činjeničnu gradju ne prikuplja sam, već je dobija od stanaka i podlogu za odluku obrazuje od
činjeničnog materijala, koje su stranke iznele. Dokazi se iznose na predlog stranaka, ali sud i dalje suvereno
odlučuje, koji ce se dokazi izvesti.
Sud, takodje, ima odredjenu ulogu, iako je domet istažnog načela sužen.
Procesna gradja, do koje se dolazi u parničnom postupku je šira od onoga što se označava
činjeničnim stanjem, činjenicama relevantnim za presudjivanje ili utvrdjenim stvarnim dogadjajem.
61
Pored toga, procesna gradja se sastoji od brojnih podataka, okolnosti i drugih činjenica koje treba
preispitati i odrediti njihovu važnost za presudjenje.Tek oni podaci, koji su bitni za odlučivanje,
predstavljaju činjenični skup, upotrebljiv da sud u sporu presudi.Da bi se do toga došlo, potrebna je
aktivnost i suda i stranaka (svakako i drugih subjekata), kako na prikupljanju i formiranju procesne gradje,
tako i na ispitivanju sadržaja i relevantnosti činjenica.
Segmenti raspravnog načela- procesna aktivnost u okviru kojih su i pravila raspravnog načela se
mogu razdvojiti na sledeće segmente:
1) odredjivanje stvarnog dogadjaja, povodom kog se traži pravna intervencija,

2) prikupljanje podataka, okolnosti, činjenica ili informacija o tome,
3) predlaganje i i pronalaženje dokaznih sredstava,
4) rasprava i preispitivanje podataka, radi utvrdjivanja relevantnih činjenica
* PRAVILA RASPRAVNOG NAČELA*
Odredjivanje stvarnog dogadjaja i prikupljanje podataka, te pronalaženje i predlaganje dokaznih

sredstava, povinovano je pravilima raspravne maksime.
Tužilac u tužbi prezentira skup činjenica, tvrdeći da se u stvarnosti desio takav dogadjaj i tim
povodom zahteva pravnu zaštitu odredjenog sadržaja. Za potvrdu svojih tvrdnji predlaze dokazna sredstva i
traži da sud o tome i tim dokaznim sredstvima sprovede dokazivanje i utvrdi tačnost datih podataka i
osnovanost zahteva postavljenog u tužbi.
Tuženi, u hipotezi da se opredelio za aktivnu odbranu, izlaže svoje tvrdnje i iznosi podatke o
stvarnom dogadjaju, kako ih on vidi i prilaže dokazna sredstva u predlogu svojih izjava.Sledstveno pravilima
raspravne maksime, parnični sud se kreće u okvirima tvrdnji stranaka o stvarnom dogadjaju i onih dokaznih
sredstava, koje su stranke predložile prema utvrdjenom stanju stvari i odlučuje da li je zahtev tužbe osnovan.
Sud nije pasivni posmatrač zbivanja, koja se odvijaju u razvoju parnice.Parnični sud se
usmeravanjem stranaka, postavljanjem pitanja, razjašnjavanjem i na drugi prikladan način brine, da stranke
iznesu sve bitne činjenice i označe dokazna sredstva.
Za privatno znanje sudije o stvarnom dogadjaju je nepodeljen stav, da ne sme biti upotrebljeno u
vodjenju postupka i presudjenju.
Dosta se raspravlja o značaju činjenica, koje su se pojavile u parnici, a nisu iznete od stranaka.
Jedni autori smatraju da se takve činjenice ne mogu upotrebiti, dok su drugi mišljenja da je sud ovlašćen
da koristi takve činjenice i da ih uzme u osnovu odlučivanja.To se pravda dužnošću stranaka da iznesu sve
činjenice i instrukcijom sudu, da u utvrdjivanju činjeničnog stanja upotrebi celokupan procesni materijal.
Izvesno je da stranke u svojim tvrdnjama ne mogu da obuhvate sve pojedinosti, koje čine stvarni
dogadjaj.Stranke obično iznose dogadjaj u najvažnijim crtama, ostavljajući da se u postupku upotpuni
saznanje o stvarnom stanju i da se pojedinosti slože u celinu, koja verno odslikava dogadjaj.
Do toga se dolazi u postupku dokazivanja, prikupljanjem podataka od dokaznih sredstava (koje su mahom
stranke predložile).
Dokazi se izvode na predlog stranaka, a sud suvereno odlučuje koji će se dokazi izvesti.
62
On sugeriše strankama da predlože dokaze.Ovlašćen je da izvede i dokaze, koje stranke nisu predlozile, ako
su ti dokazi značajni za odlučivanje.Poziva stranke da u označenom roku deponuju sudu iznos potreban za
pokriće troškova izvodjenja tog dokaza.Ukoliko stranke u ovom roku ne polože depozit, sud odustaje od
izvodjenja tog dokaza.
Praktično, u rukama je stranaka definitivno odredjenje, da li će se u postupku sprovesti dokaz na kojem je
sud insistirao.
*ISTRAŽNA OVLAŠĆENJA SUDA*
Sužena su procesna ovlašćenja suda. Sud samo izuzetno samoinicijativno priukuplja procesnu
gradju. Sud je dobio ovlašćenje (znači da nema dužnost) da koristi istražno načelo radi formiranja procesne
podloge odluke, kada se radi i o nedopuštenim dispozicijama stranaka, kada je to posebnim propisima
predvidjeno.
Sud ne sme da dozvoli raspolaganja stranaka, koja se protive prinudnim propisima i pravilim
morala. Tu je ovlašćen i da utvrdjuje činjenice, koje stranke nisu iznele i da sprovede dokaze, koje stranke
nisu predložile.
Parnični sud deluje po inkvizicionoj maksimi i u vodjenju posebnih postupaka.To su mahom postupci u
bračnim, paternitetskim i maternitetskim stvarima.
31.NAČELO OBOSTRANOG SASLUŠANJA STRANAKA
Maksima audiatur et altera pars(neka se čuje i druga strana), izražena je pravilom da svakoj stranci
mora biti data mogućnost da se izjasni o zahtevima i navodima druge stranke, uvedena je u punom
sadržaju u našem postupku.
Sud je obavezan da na raspravu pozove obe stranke, da bi im omogućio da se neposredno
upoznaju sa (usmenim) radnjama svake od njih, pa i drugim procesnim materijalom, do kojeg se na
raspravi dolazi (informisanost inače ne bi bila potpuna).
Takodje, treba da im omogući da odgovore na radnje druge strane ili preduzmu druga procesna
sredstva, te, prema situaciji, da im za to dozvoli potrebno vreme.
Sud treba da izvesti stranku o nekim važnim procesnim radnjama i kada se ona nije odazvala pozivu
(povlačenjeu tužbe, preinačenje tužbe)
To se odnosi i na pismene radnje. Sud je dužan da podneske i priloge jedne stranke dostavi
drugoj, da bi sa njima bila upoznata i na njih mogla na vreme odgovoriti.
Sa obzirom da stranke ne mogu biti prinudjene da vrše procesne radnje, to pravilo obostranog
saslušanja treba da dovede do ove mogućnosti, a stvar je stranaka da odrede svoje dalje procesno držanje.
Težiste je na informisanju stranaka, ali i na njihovom pravu da odgovore ili upotrebe druga
procesna sredstva, povodom radnji protivne stranke.U tome se ne smeju sputavati.
Naprotiv, upoznavanje sa procesnim radnjama druge stranke, treba da ih podstakne na procesnu
aktivnost.Ono je poziv da se čuje i druga strana, da bi se postupak razvijao i u daljem kretanju koncentrisao
na utvrdjivanje procesne gradje, bitne za presudjenje.
Pravila o obostranom saslušanju stranaka, prisutna su u svim sektorima postupka, mada i tu ima
odstupanja u interesu sugurnosti, brzine i ekonomičnosti postupka.
Novi ZPP je načelo obostranog saslušanja stranaka modifikovao na taj način, što se suprotna strana može
pismeno izjašnjavati i ubzati proceduru (pismena razmena stavova).
32. NAČELO USMENOSTI I PISMENOSTI
63
Parnične radnje se mogu preduzeti u usmenom i pismenom obliku. Stvar je procesnog prava da
odredi da li se parnična radnja vrši usmeno ili se preduzima u pismenoj formi. I jedan i drugi oblik radnji
ima svojih prednosti i nedostataka.
Načela pismenosti i usmenosti su pretrpela izmene u njihovoj konkretizaciji u novom ZPP u odnosu na
dosadašnja rešenja.Pojačan je značaj pismenosti.
Podnesak se više neće zamenjivati davanjem izjave na zapisnik.Posebna novina je i obavezna pismena
forma predvidjena za odgovor na tužbu i parnično punomoćje.
Bez usmenog raspravljanja, po Zakonom predvidjenim uslovima, moguće je donošenje presude zbog
propuštanja, na osnovu priznanja, odricanja, i kad stranka izostane sa ročišta, te donošenja presude nakon
dobijanja odgovora na tužbu, kada nema spora o činjenicama, već samo o pravu.
Usmenost parnične radnje čini postupak efikasnijim, bržim u vremenu, dozvoljava momentalnu
intervenciju da se otklone nedostaci radnje, ili da se ona upotpuni,omogućuje dijalog, raspravu, redovno je
odraz stvarnog, ne traži stručnost ili opštu pravnu kulturu.
Nedostaci: radnja može da bude izraz drugih interesa, da bude netačno ili nepotpuno primljena ili da uopšte
ne bude primljena, zahteva se prisustvo protivnika, potrebno je uvodjenje posebnog evidentiranja.
Pismeno preduzete parnične radnje- prednosti se ogledaju u pouzdanom dokazu sadržaja i
vremena radnje, sprečava proizvoljnost i kasnije osporavanje. Isključena je mogućnost da se pismeni
podnesci zamenjuju izjavama na zapisnik. Na ovaj način se ne troši sudsko vreme, a sa druge strane,
sprečavaju se stranke da izbegnu plaćanje taksi za inicijalne podneske.
Nedostaci: traže bolje poznavanje prava i sudovanja, umanjuje se brzina postupka i sužava prostor za
raspravljanje i neposredno praćenje ponašanja i držanja subjekata u vršenju radnje.
Pogled na organizaciju parničnog postupka, pokazuje da je parnična procedura razdvojena na više
sektora.
Jedna globalna podela dozvoljava da se izdvoje:
 pripremni postupak,
 postupak na glavnoj raspravi,
 postupak po pravnim lekovima.
ZPP- ako za pojedine radnje nije zakonom odredjen oblik u kome se mogu preduzeti, stranke preduzimaju
parnične radnje pismeno, van ročista ili usmeno, na ročistu.
Na pripremnom postupku su oba oblika parničnih radnji (usmenost i pismenost) ravnomerno rasporedjena,
dok na glavnoj raspravi vlada usmenost, a u postupku po pravnim lekovima pismenost.
Pošto je u parničnoj proceduri centralna ustanova glavna rasprava, treba reći da je naš parnični
postupak usmen.(čl.4 ZPP) Zakonom je propisan oblik značajnih parničnih radnji, tako da se tužba i žalba
podnose pismeno, a tužba na ročistu se iznosi usmeno, kao i odgovor na tužbu.
Važi pravilo da se parnične radnje na ročištu preduzimaju u usmenom obliku, a izvan ročišta u
pismenoj formi.
Usmeno preduzete parnične radnje se u njihovom sadržaju evidentiraju u sudskom zapisniku.
Ne postoji mogućnost da se pismeni podnesci zamenjuju izjavama na zapisnik. Na ovaj način se ne troši
sudsko vreme, a sa druge strane, sprečavaju se stranke da izbegnu plaćanje taksi za inicijalne podneske.
33. NAČELO NEPOSREDNOSTI I POSREDNOSTI
Pravila načela neposrednosti usmerena su da obezbede takvu relaciju da isti sud(sudija, veće), koji
je u direktnom kontaktu sa strankama i izvorima informacija, od kojih dobija podatke, bude i sud koji u
pravnoj stvari presudjuje.
Ukoliko su to dva suda od kojih jedan sprovodi dokaze, prikljuplja podatke i prima izjašnjenja, a drugi
presudjuje, onda se govori o posrednosti u postupku.
U našem parničnom postupku vlada načelo neposrednosti: sud o tužbenom zahtevu odlučuje na
osnovu usmenog, neposrednog i javnog raspravljanja.(čl.4)
Dokazni postupak se sprovodi na glavnoj raspravi, pred većem ili sudijom pojedincem.
64
Ako ne može da se dovrši na jednom ročistu, novo ročiste se drži pred istim većem.
Na tom ročistu se prvo izlažu rezultati prethodnog i tek onda se postupak nastavlja, mada veće može da
odluči da se rasprava ponovi.
Presudu donosi veće u sastavu u kojem je učestvovalo na ročistu na kojem je glavna rasprava zaključena,
odmah ili u kratkom roku.
Ustupci načelu posrednosti u prvostepenom postupku više se pojavljuju kao pojedinačna
odstupanja:
 podaci, pribavljeni u postupku obezbedjenja dokaza, upotrebljavaju se u parnici,

 na pripremnom ročistu se može odrediti da predsednik veća izvede dokaze uvidjajem,
 veće na glavnoj raspravi može odlučiti da se neki dokazi izvedu pred predsednikom raspravnog
veća ili zamoljenim sudijom,
 ako je izmenjeno veće, može se odlučiti da se ne ponavljaju izvedeni dokazi, već da se pročitaju
zapisnici o prethodno provedenim dokazima.
 Specifična rešenja su uvedena u postupku pred drugostepenim sudom:
 U ispitivanju činjenica do kojih dolazi iz podataka u parničnim spisima, drugostepeni sud može
prihvatiti utvrdjenje prvostepenog suda– tada postupa po pravilim posrednosti.
 Može odrediti i novu raspravu pred žalbenim većem, da bi se ponovili dokazi, izvedeni u
prvostepenom postupku.
34. NAČELO UTVRDJIVANJA ISTINE

(Načelo traženja istine)
Pitanje istine ili istinitosti u parničnom postupku nema neke svojevrsne izražaje ili posebno
definisanje-prihvataju se stavovi logike, etike, filozofije.Opšti pogled govori da je istina jedinstven i sam
od sebe odrediv pojam.Ne postoje dve ili više istina.
Od brojnih učenja o istini, označenih kao teorija korespondencije, ekvivalencije, redukcije,
ontologizma, evidencije, transcedentalizma, misao procesnog prava se okreće teoriji korespodencije.
Teorija korespodencije smatra da je istina spoznaja, adekvatna predmetu saznavanja, spoljnom svetu,
stvarnosti. Sudija do istine dolazi sopstvenim iskazima i iskazima drugih, istražujući korespodentnost
iskaza i stvarnosti (istina je stvarnost), odn. ispitujući istinitost ekvivalencijom iskaza, sudova (govori se o
istinitosti iskaza, a ne onog što je u njemu izraženo).
Koncentracija je na metodima dostizanja istine, a ne na odredjivanju šta je istina. Ishodište definitivnog
dovršenog sudskog postupka je saznanje istine, ma kako se ona odredjivala. Pravo uredjuje za društvo
vredne odnose, njihovo nastajanje, razvoj, prestanak.
Tek pojava situacija, koje se ne odvijaju po pravu, bilo da su povrede prava ili samo njegovo ugrožavanje,
otvara pitanje njihove eliminacije dobrom voljom subjekata ili u sudskom postupku snagom sudkog akta.
Uporedjenjem u sudskom postupku saznate stvarnosti sa onom koju pretpostavlja pravna

norma, onog što jeste sa onim što treba da bude, dobija se odgovor o pravnom ili nepravnom.
Konstatacija da saznanje stvarnosti (istina) čini osnov presudjenja, nije samo rezultat posmatranja redosleda
u toku stvari, ni samo ishod logičkog izvodjenja.
Saznanje stvarnosti je snagom propisa utkano u celinu postupka i čini fundament parnične
procedure, oznakom utvrdjeno činjenično stanje.
ZPP- sud je dužan istinito utvrditi činjenice, drugim rečima, saznati istinu. Psihološka oznaka”istinito”
ustvari govori o kvalitetu radnji, koje se preduzimaju u saznavanju stvarnosti. Drugim odredbama zakonskog
teksta upotrebljavaju se reči “pravilno utvrditi činjenice umesto istinito”- zakonska pravila o
utvrdjivanju istine.
65
Do procesnog materijala, koji sadrži stvarnog podatke bitne za utvrdjivanje dogadjaja, sud dolazi
svojom neposrednom aktivnošću, izjavama stranaka i po instruktivnim pravilima zakona.(pravne
pretpostavke, javne isprave).
Davno je rečeno da je potpuna pravda, velika nepravda.Iz tih podataka, činjenica, sud saznaje, za
primenu prava, važnu stvarnost, gradi celovitu sliku o relevantnom dogadjaju.
Procesnim pravilima je odredjeno koje izvore informacije sud moze da upotrebi.
To su: uvidjaj,isprave, svedoci, veštaci i stranke.
Ovi izvori od početka su prisutni u sudskom postupku. Sud je u istraživanju stvarnosti tematski vezan
tvrdnjama stranaka o stvarnom dogadjaju.Izvan toga se, u pravilu, ne sme kretati, pa tu sud ispituje samo ono
što je sporno izmedju stranaka. Priznate činjenice sud treba da prihvati i unese u procesni materijal iz kojeg
se gradi predstava o stvarnom dogadjaju.
Priznanje se odnosi samo na nepovoljne tvrdnje za onoga ko priznaje. Zato valja verovati da su to istiniti
iskazi o stvarnosti. Pravilo je da je sud slobodan u izboru i oceni kvaliteta dokaznih sredstava i
postupka, koji od njih dobija (metod slobodne ocene).
Apsolutna istina, ukoliko je uopšte ima,je izvan ljudskog znanja. Ni način saznavanja uredjen
parničnom procedurom nije ništa drugo, do jedan metod kojim se pre odredjuje šta se ne sme, nego da se
nešto mora.U literaturi se govori o pravnoj, sudskoj, formalnoj istini.
Ukoliko se tim misli na pripadnost ili svojstvenost metoda saznavanja, ove se oznake mogu prihvatiti.Ali
nikako u tom smislu da postoji više istina, naročito ako se distanciraju po kvalitetu, te da je jedna od njih
ona do koje dolazi u sudskom postupku.
U istraživanju se može ići samo do nivoa pretpostavke o stvarnosti- verovatnoće.
To su situacije, koje se odnose na neke od procesnih pretpostavki. Umesto ranijih načela tzv.
materijalne istine, koje je u praksi bilo pogrešno interpretirano, sada je formulisan princip prikupljanja
procesne gradje, kao nužna radna metoda koja obezbedjuje zakonitost odluke.
Sud je dužan da utvrdi sve činjenice od kojih zavisi osnovanost istaknutog zahteva, materijalnog ili
procesnog.
Princip prikupljanja procesne gradje konkretizovan je kroz pravilo:

 o dužnosti stranaka da iznesu procesni materijal, da se potpuno izjasne o svim činjenicama, koje su
od značaja za rešenje spora,
 o dužnosti da govore istinu,
 o obaveznom odgovoru na tužbu,
 o staranju suda da se stanje stvari utvrdi pravilno,
 o tome da sud nije vezan za dispozitivne parnične radnje, kojima se prekoračuju granice slobode
raspolaganja,
 da sud može da naredi da se stranka informativno sasluša,
 da sud postavlja pitanja, itd.
35. NAČELO JAVNOSTI
Sledstveno ustavnim pravilima u čl.4 ZPP- propisano je da u parničnom postupku sud odlučuje
na osnovu javnog raspravljanja.Javnost sudjenja se pravda potrebom da gradjani budu upoznati sa
ostvarivanjem ove važne državne funkcije i da se postigne viši stepen poštovanja prava.
Propisano je da svaki punoletni gradjanin ima pravo da prisustvuje i prati sudsku raspravu u
parničnom sporu. To se prvenstveno odnosi na ročiste za glavnu raspravu, zatim na ročiste za raspravu
pred drugostepenim sudom, pripremno ročiste, ročiste za objavljivanje presude i ročista koja se održavaju
pred presednikom veća ili zamoljenim organom.
66
Stranačka (uža) javnost se ne može isključiti. I onda kada je javnost isključena, to se ne odnosi na
stranke, njihove zakonske zastupnike, punomoćnike, umešače.
Isključenje javnosti iz sudjena se odredjuje unapred kao:
1) zakonsko isključenje javnosti –npr. bračni sporovi i sporovi izmedju roditelja i dece.
2) sudsko isključenje javnosti- sud se ovlašćuje da ceni razloge i odluči da li će sprovesti javno sudjenje.
Razlozi koji dozvoljavaju da sud isključi javnost su:

 interesi čuvanja službene ili lične tajne,
 interesi javnog reda,
 zahtevi morala,
 obezbedjenje nesmetanog održavanja rasprave.
Većanju i glasanju mogu prisustvovati samo članovi veća i zapisničar.

I kada je javnost isključena sud može dozvoliti da glavnoj raspravi prisustvuju odredjena službena
lica, naučni i javni radnici, ako je to značajno za njihovu službu i naučnu delatnost.
Na zahtev stranke, glavnoj raspravi mogu prisustvovati najviše dva lica, koja ona označi.
Sud će upozoriti lica, koja prisustvuju glavnoj raspravi, na kojoj je javnost isključena, da su dužna da kao
tajnu čuvaju sve ono što su na raspravi saznala i ukazaće im na posledice odavanja tajne.
Sud odlučuje o isključenju javnosti rešenjem, koje mora biti obrazloženo i javno objavljeno.
Protiv rešenja o isključenju javnosti, nije dozvoljena posebna žalba.
Objavljivanje presude je javno, sastoji se uglavnom u čitanju izreke presude i kratkom
saopštavanju razloga, koji su operedelili takvo presudjenje.
Ako je javnost bila isključena na glavnoj raspravi, izreka ce se uvek javno pročitati, a sud će odlučiti, da
li će se isključiti javnost prilikom objavljivanja razloga presude.
36. NAČELO POUČAVANJA NEUKE STRANKE
Procesnim institutima se sigurno ne može održati jednakost stranaka i ravnoteža procesnog položaja,
ako je na jednoj strani lice, koje ne poznaje pravo,a na drugoj pravnik. Te negativne posledice ovih kretanja
smanjuje se uvodjenjem ili uredjenjem ustanove pomoći neukoj stranci.
Sud je dužan da upozna stranku,koja se iz neznanja ne koristi procesnim pravima, na procesne
radnje koje može preduzeti i na njihov značaj.To se odnosi na umešača, zakonskog zastupnika, pa i na
punomoćnika, koji nema pravnu spremu.
Značajni primeri poučavanja su:

 saopštavanje i upozorenje ili poziv da se pismena ili usmena radnja ispravi ili upotpuni,
 da se odredi tužbeni zahtev,
 da se predlože dokazi,
 da se saopšte važne činjenice,
 da postoji razlika izmedju priznanja činjenica i priznanja tužbenog zahteva,
 da se može zaključiti poravnanje,
 da se može izjaviti pravni lek ili se toga odreći.
Pouka se daje samo o procesnim pravima, to se ipak u svemu ne može sprovesti. Nekad parnična
radnja direktno povlači materijalno pravna dejstva, koja je nemoguće izostaviti iz pouke(sudsko
poravnanje,odricanje od tužbenog zahteva).
Sud u pouci može da ukaže i na neka materijalna pitanja, pazeći da ne prelazi granice
objektiviteta(tužbeni zahtev nije dovoljno odredjen)
U nekim situacijama je izričito uvedena dužnost suda da pouči neuku stranku.
Značajni primeri su:
67
 upozorenje stranci da punomoćnik nije sposoban da je zastupa,
 poučavanje podnosioca pismene radnje, da se podnesak ispravi ili dopuni,
 upozorenje na posledice izostanka sa ročišta,
 savet stranci da uzme punomoćnika itd...itd.
Propust suda da pouči neuku stranku je relativno bitna povreda pravila postupka.
Znači, u novom ZPP poučavanje stranke svedeno je na minimum.Samo u dva slučaja predvidjeno je da će
sud preduzimati neke mere u vezi s pružanjem pravne pomoći i vraćanjem na ispravku podneska neukoj
stranci.
Sud će poučiti neuku stranku, koja nema punomoćnika, koje parnične radnje može preduzeti.
On ima još jedno ovlašćenje u pružanju pomoći stranci: na predlog stranke ili po službenoj dužnosti,
pribaviće ispravu kada se ona nalazi kod državnog organa ili druge organizacije, a sama stranka ne može
izdejstvovati da se preda ili pokaže.
Ovakva ograničenja ovlašćenja, koja predstavljaju konkretizaciju poučavanja stranke, tj. pomoći, posledica
su i davanja prioriteta raspravnom načelu i inicirane načelom dispozicije stranaka, koje imaju obavezu da
pruže sudu potreban procesni materijal.
Obaveza suda je da se stara o prihvatanju kvalitetnih i potrebnih dokaza, pa će postupati u smislu navedenih
zakonskih obaveza, samo kad utvrdi da je to nužno.
37.NAČELO SAVESNOG KORIŠĆENJA PROCESNIH NAČELA
*Nesavesnost i zloupotreba procesnih prava*
Iz ustanove rimskog prava “bona fides”, proisteklo je i u pravu usvojeno načelo savesnog
preduzimanja pravnih akata, bilo da su to akti vršenja ovlašćenja, bilo izvršavanja obaveza.
Najizrazitiji, mada ne i jedini akti nesavesnog postupanja, su radnje zloupotrebe prava.
Zloupotreba prava pretpostavlja delovanje ili držanje u vršenju prava. Zato ti akti nisu izvan
prava, u smislu da nemaju drugog dodira sa pravom, izuzev što su atak na pravo. Samo sto se to delovanje
ili držanje, vrši na takav način da se ide na postizanje efekata suprotnih cilju zbog kojih su prava
uspostavljenja:
 da se nekom nanese šteta,
 da se jedno lice maltretira,
 da se za sebe stekne neka povoljnost, koja se redovnim putem u ostvarivanju prava ne bi postigla.
 da se izbegne primena prinudnih propisa.
(čl.13 ZOO je izričito rečeno, da je zabranjeno vršenje prava nasuprot cilju , zbog kog je ustanovljeno
ili priznato)
Za kvalifikaciju akta zloupotrebe prava traži se krivica- svest o njegovom značenju i htenje da se
preduzme. Izvesno je da tu spadaju namera i gruba nepažnja(dolus i culpa lata), dok obična nepažnja ne
spada (culpa levis).
Radnje preduzete običnom nepažnjom bi bilo rizično odredjivati kao akt zloupotrebe prava, mada sadrže
jednu dozu nesavesnosti.
Parnica je spor, konfliktna situacija izmedju dve strane, u šta su utkani napad i odbrana, opreznost,
rezerve, procena kada i sa kojim sredstvima da se deluje i niz drugih, koji opredeljuju vršenje procesne
radnje, u cilju da se sud uveri u osnovanost ili opravdanost tvrdnji i traženja.Veoma značajno u vršenju
procesnih akata, parnične radnje se preduzimaju samo u sudskom postupku i prema sudu.
Znači, da su pod stalnom kontrolom suda, već od trenutka preduzimanja, pa nadalje u njihovom delovanju.
To dozvoljava sudu da odmah ispita njihovu pravnost i momentalno interveniše, ako utvrdi da su u polazištu
ili ishodu akti nesavesnog postupanja.
68
Doktrina o savesnosti u vršenju prava, odn. zabrani zloupotrebe prava, uvedena je u naš sistem
parničnog (gradjanskog) procesnog prava i promovisana do nivoa načela parničnog postupka.
(čl.9 i 10 ZPP je propisano da su stranke dužne da savesno koriste procesna prava, a da sud treba da
onemogući svaku zloupotrebu tih prava).
* Sprečavanje nesavesnog korišćenja procesnih radnji*
Dužnost je suda da onemogući svaku zloupotrebu procesnih prava, bilo već u preduzimanju
radnje (držanju), bilo po nastanku posledice (čl.10 ZPP).
Sprečavanje nesavesnog korišćenja procesnih prava- instrumenti za sprečavanje nesavesnog korišćenja
procesnih prava su :
 odbacivaje tužbe,
 odbijanje da se uvaži procesna radnja,
 oduzimanje dejstva parničnoj radnji,
 pa i novčana kazna.
Vrsta i odredjenje sankcija nekad su samo propisani u zakonskom tekstu, tako da sudu ostaje dosta slobode,
da odabere način eliminacije nesavesnih postupanja i nastalih posledica.
Sud npr.treba da odbaci tužbu, ako se vodi prividna parnica ili parnica iz obesti ili da izbegne nadležnost
stranog suda (zahteva se da se utvrdi da je stvar svojina tužioca u cilju da bi se poverioci tuženog sprečili sa
se namire na toj stvari, tužbom se traži naknada štete u visini od jednog dinara, tuženi je stranac koji kod nas
ima imovinu sasvim neznatne vrednosti)
Takodje, ne treba uvažiti procesne radnje (držanja), usmerene na to da se postupak nepotrebno odlaže, da
se drugoj strani prouzrokuju troškovi, da se izbegne primena kogentnih propisa ili postigne korist
nespojiva sa moralnim pogledima društva.
U odredjenim situacijama uvažavaju se neke više vrednosti i sudu se uskraćuje ovlašćenje da parničnu
radnju oglasi nevažećom, ako je izvesno da je izraz nesavesnih postupaka.
Sankcionisanje nesavesnih postupaka je u samoj osnovi uvodjenja procesnih pravila, mada se to

možda neposredno ne vidi iz zakonskog teksta (predaja sudskog pismena drugom licu ili stavljanje na
oglasnu tablu suda usled izbegavanja prijema).
Procesna prevara se uvek sankcioniše oduzimanjem važnosti parničnoj radnji i otklanjanjem
posledica koje su iz tog nastupile (npr.stranka je izostala sa ročišta, koje je održano u njenoj odsutnosti, jer se
dogovorila sa drugom strankom da postupak miruje; doneta je presuda zbog propuštanja, pošto je tuženi
izostao s ročišta, a sporazum sa tužiocem je bio da povuče tužbu).
Načelo savesnosti je prošireno i na dužnost stranke i umešača i njihovih zakonskih zastupnika da
govore istinu pred sudom(čl.9 ZPP).
Odnosi se na sadržaj tužbe i odbrane, na izjašnjenje o tužbi i odbrani, na sve druge pismene i usmene izjave
stranaka o činjenicama.Insistira se da izjave budu potpune, da se iznesu sve činjenice važne za
presudjenje.Pošto stranka ne mora aktivno da nastupa u postupku ili se može ograničiti na vršenje samo
nekih procesnih radnji, dužnost da se govori istina, prvenstveno se odnosi na aktivnu stranku.Pasivno držanje
se ne kvalifikuje kao nesavesno postupanje.
Izjave stranaka su više subjektvni iskazi , redovno opterećeni pristrasnim gledanjima, za koje se
pretenduje da su istiniti. Mnogo puta su delom ili u celini netačni. Ali nisu laž, u tom smislu da se svesno
daju netačni iskazi, da bi se postigla neka korist ili ostvario interes.
Važno je obezbediti aktivno učešće subjekata u postupku, po cenu netačnosti u iskazivanju, nego li ih
pretnjom sankcijama usmeriti na pasivno držanje.
Za zloupotrebu procesnih prava propisana ja novčana kazna. Ona se izriče samo za težu
zloupotrebu prava. Novčana kazna se može kumulirati sa drugim sankcijama, predvidjenim za
nesavesno vršenje prava. Ali se ne sme izreći za nesavesne postupke koji nisu kvaliifikovani kao
zloupotreba prava. Stranka koja je pretprela štetu usled akata zloupotrebe procesnih prava, može
zahtevati naknadu po po pravilima gradjanskog prava.
69
Rezime:
Načelo savesnog korišćenja procesnih ovlašćenja i načelo zabrane njihove zloupotrebe, koja su
neodvojiva, regulisana su članom 9.ZPP i konkretizovana u nizu odredbi, te posebno u novoj glavi XV kojom
se reguliše nepoštovanje procesne discipline i uvode odgovarajuće sankcije.
Primenom člana 235. ZPP, koji daje ovlašćenje sudu da može novčano da kazni fizičko i pravno lice,
odgovorno lice u državnim organima, organima jedinice lokalne samouprave i organima teritorijalne
autonomije koja nisu postupila po rešenju suda, daju se garancije procesne discipline.
Čl.254. ZPP koji sankcioniše ponašanje veštaka, takodje uvodi procesnu disciplinu, što je predvidjeno
i odredbom čl.10, stav 1. ZPP, kao osnovnom odredbom.
Adekvatna primena ovih članova mora da bude praćena i upoznavanjem sudskog kadra, kao i svih
učesnika u postupku sa standardima i odlukama suda u Strazburu, pravilima ponašanja i prioritetima u
pogledu poštovanja rokova (sporovi vezani za regulisanje dečjih prava, svih prava iz porodičnih i
radnopravnih odnosa).
Nadalje je potrebno razumevanje “razumnog roka”, koji je specifičan za svaki konkretan slučaj u sudskoj
praksi.
Obezbedjenje “razumnog roka” pravno je konkretizovano nizom odredbi, kojima su skraćeni rokovi.
Posebno se mora ukazati na odredbu člana 78, stav 3.ZPP “Sud će” odrediti stranci rok za uklanjanje
nedostataka, na koje je ukazano stavom 1. i 2. ovog člana, za razliku od ranije formulacije, u kojoj je bilo
predvidjeno da sud može odredjivati rok.
Više nema ni odredbi, koje daju mogućnost produženja zakonskih rokova.
38. Načelo ekonomičnosti i efikasnosti- rešavanje sporova u razumnom roku
Sudstvo i sudovanje je javna služba i kao takva je povinovana pravililima ekonomičnosti. To je

opšti interes nacionalne privrede u čemu se odražavaju i interesi pojedinaca, kao neposrednih korisnika ove
službe i stvaralaca sredstava, kojim se obezbedjuje njeno nesmetano funkcionisanje.
Pravilo je da je sud dužan da vodi postupak bez odugovlačenja i sa što manje troškova. Ovo je
prisutno u konceptu celog postupka i sprovedeno nizom pojedinačnih pravila. Nekada su to naredjujuće
norme, a nekad su norme instruktivne prirode, što dozvoljava sudu i strankama veću slobodu i izbor
izmedju više solucija.
Ipak, opcije suda prilikom izbora procesnih sredstava, vodjene pravilima o ekonomičnosti postupka, ne
smeju da idu na štetu pravilnog i zakonitog sudjenja.
Važniji su primeri dužnosti i ovlašćenja suda u situacijama spajanja postupka iz više parnica,
korisne delegacije, održavanje stvarne nadležnosti višeg suda, postupka u stvarima male vrednosti,
utvrdjivanja vrednosti predmeta spora, odredjivanja pripremnog ročišta, nastavka postupka na sledećem
ročištu, itd ...itd.
U čl.10,stav 1. proklamovano je pravilo o sudjenju u razumnom roku. Sudija mora sam da utvrdi šta je
razumni rok u konkretnoj parnici.( Standardi: dečja prava, radni sporovi imaju prioritet).
Inače, ova načela su konkretizovana:

 kroz nova pravila o ročistima,
 kroz prpisivanje mnogih novih rokova za stranačke i sudske parnične radnje,
 kroz novu koncepciju pripremnog postupka,
 kroz promene u postupku za vraćanje u predjašnje stanje,
 kroz pravila o prekluziji za iznošenje novuma i materijalnopravnih prigovora,
 kroz mogućnost da se u pripemnom postupku odluči,
 kroz uvodjenje presude zbog propuštanja,
 kroz ograničenje broja ukidanja prvostepene presude i obavezno otvaranje drugostepene rasprave itd.
70
*** (p.s.)
Stranke su dužne da iznesu sve činjenice, na kojima zasnivaju svoje zahteve, da predlože dokaze, kojima se
utvrdjuju te činjenice.
Sud utvrdjuje sve činjenice od kojih zavisi odluka o osnovnosti zahteva.
Sud je ovlašcen da utvrdi i činjenice koje stranke nisu iznele, izvede dokaze koje stranke nisu predložile,
ako iz rezultata raspravljanja i dokazivanja proizilazi da stranke raspolažu zahtevima, kojima ne mogu
raspolagati ili kada je to posebnim propisima predvidjeno.
39. POJAM, STICANJE I SUKCESIJA PARNIČNE STRANKE
a) Pojam stranke
U parničnom postupku, pored suda nastupaju još dva osnovna ili glavna subjekta:
 tužilac i tuženi.
Tužilac je lice koje je podnelo tužbu, a tuženi lice protiv koga je tužba podneta.
Iako su u različitim procesnim pozicijama, globalna jednakost njihovog pravnog položaja,
dozvoljava da se označe zajedničkim nazivom- stranke.
Parnični postupak je, isključivo, dvostranački. On nastaje i odvija se izmedju dve strane,
reprezentovane sa dva lica u različitim i suprostavljenim procesnim položajima(stranama).
Parnični procesni odnos ne može ni nastati, ako nema dva lica u pozicijama jedne i druge strane, niti se
održati ,ako u daljem razvoju, na jednoj strani, više ne bude subjekta, koji personifikuje taj procesni
položaj.Ne može ni onda, kada se uspostavi treća samostalna procesna pozicija.
Pojam stranaka je procesne prirode.Izvan parnice nema stranaka, ni tužioca ni tuženog.Tek po
pretpostavkama, utvrdjenim procesnim pravom postaje se stranka i taj položaj održava.
Potrebno je razlikovati situacije:
 ko može biti stranka,
 kako se postaje i
 ko jeste stranka.
b)Ko može biti stranka?
Stranka može biti svaki subjekat prava, svako fizičko i pravno lice.Materijalnopravnim
propisima je odredjeno ko su subjekti prava i kakav je njihov pravni položaj.
Pravilima procesnog prava je taj odnos deklarisan, uz dodatak, da se posebnim propisima može
odrediti, da u postupku, u svojstvu stranke, mogu nastupiti i subjekti, koji nisu fizička i pravna lica.
Taj status je ex lege priznat javnom tužiocu, da u sporu za poništenje braka pokrene i vodi postupak.
I nastup nekih drugih subjekata u parničnom postupku je blizak položaju stranke (stečajni upravnik,
privremeni staralac zaostavštine u slučaju nepoznatih naslednika).
Status stranke se može steći i odlukom suda.
Sud je ovlašćen da jednoj društvenoj tvorevini prizna svojstvo stranke i takav nastup u parničnom postupku
(Ius standi in iudicio-pravo stati pred sud).
To su oblici udruživanja, koji još nisu ispunili uslove da budu pravno lice(subjekti prava), ali i ona
udruživanja, koja na to uopšte ne pretenduju ( udruživanje gradjana u cilju elektrifikacije naselja,
uvodjenje telefona, izgradnje ulice).
Parnični sud može, izuzetno, s pravnim dejstvom u odredjenoj parnici, priznati svojstvo stranke i onim
oblicima udruživanja i organizovanja, koji nemaju stranačku sposobnost, ako utvrdi da, s obzirom na predmet
71
spora , u suštini ispunjavaju bitne uslove za sticanje stranačke sposobnosti, a naročito ako raspolažu
imovinom, na kojoj se može sprovesti izvršenje.
U stvari, priznanjem nastaje jedan pravni subjekt sa atributima sličnim pravnom licu.
Na pozitivno rešenje suda, kojim se priznaje svojstvo stranke u parnici, nije dozvoljena posebna žalba.
c) Kako se postaje i ko jeste stranka.
Položaj stranke se stiče podnošenjem tužbe sudu, tužilac po svojoj volji, a tuženi u pravilu
nevoljno.Relevantan je momenat podnošenja tužbe, pokretanja parničnog postupka.
Docnije promene u pravnom subjektivitetu jednog subjekta, uredjuju se po odredbama o sukcesiji, konfuziji
i drugim pravilima.
Tačnosti odredjenja, da je pojam stranke procesne prirode, odgovara činjenica da se taj status stiče
aktom podnošenja tužbe.Ne traže se neki drugi uslovi, naročito ne da procesni subjekti imaju odredjeni
položaj u materijalnom pravnom odnosu, povodom koga se vodi parnica.
Istina, u pravnom životu je obično prisutno, da su subjekti u materijalnopravnom odnosu, povodom koga se
vodi parnica (stranka u materijalnopravnom smislu), istovremeno i subjekti tog procesnopravnog odnosa
(stranka u formalnopravnom smislu).
Postojanje stranke je pozitivna procesna pretpostavka, i ona mora prisustvovati, već kod
pokretanja postupka i nadalje do zavšetka parnice.
Ukoliko sud utvrdi da lice koje nastupa kao stranka, ne može biti stranka, treba da ispita, da li je taj
nedostatak otklonjiv. Ako jeste, poziva tužioca,da tužbu ispravi ili preduzima druge mere, da bi se postupak
mogao nastaviti.
Do tada se u parnici mogu vršiti samo one radnje, zbog čijeg bi odlaganja mogle nastupiti štetne posledice za
stranku.To znači, da će sud voditi postupak i sa strankom, čiji je subjektivitet doveden u pitanje.
Do ovog dolazi, zato što se samo u parnici može odlučiti, da li jedno lice može biti stranka.
Neuklonjiv nedostatak, kao i propust da se tužba ispravi, povlači odbacivanje tužbe i ukidanje
preduzetih procesnih radnji, ako je to potrebno (žalba je dozvoljena i licu, kome je osporen status stranke).
d) Pravna sukcesija u položaj stranke
Parnični procesno pravni odnos, u pravilu, nije vezan za ličnost odredjenog subjekta, koji je
originerno (izvorno) nastupio u svojstvu tužioca ili tuženog.
Posle pokretanja postupka, promene ličnosti na strani tužioca ili tuženog su izraz pravne sukcesije.
Tada se procesnopravni odnos održava i nastavlja sa drugim subjektima u neizmenjenom sadržaju- procesna
sukcesija.
Procesna sukcesija može biti izazvana gradjanskopravnom sukcesijom ili da nastupi, kao samostalna pravna
pojava.
* Dejstvo gradjansko pravne sukcesije*
Smrt fižičkog lica ili prestanak pravnog lica i druge takve statusne promene vode univerzalnoj
(gradjanskopravnoj) sukcesiji, pa samim tim i procesnoj sukcesiji.
Naslednici fizičkog lica ili pravno lice, koje je sledbenik ranije postojećeg pravnog lica, po samom zakonu
stupa u pogledu prenosivih prava i obaveza u pravni položaj prethodnika.Procesnopravni odnos se nastavlja
sa novim subjektima na, dotada, dostignutom stepenu razvoja i u tom sadržaju.Novi subjekti se ne mogu
tome protiviti.Po svojoj prirodi, sukcesija sprečava pravne sledbenike da preduzmu radnje, koje ne bi mogao
ni prethodnik.
Singularna, parcijalna gradjanskopravna sukcesija nema takvo dejstvo.
72
Otudjenje stvari ili prava, povodom kojih teče parnica, nije smetnja da se parnica izmedju istih stranaka
nastavi i dovrši. Ali lice koje je, u toku parnice, steklo stvar ili pravo, može stupiti u parnicu u mesto tužioca
ili tuženog. Za tu procesnopravnu sukcesiju potrebno je da pristanu obe stranke, izmedju kojih je do tada
parnica tekla.
* Procesnopravna sukcesija*
Procesno pravna sukcesija nastaje u momentu stupanja u parnicu sticatelja stvari i prava, a procesni odnos
se nastavlja sa sadržajem, koji je do tada dostignut.
Do procesnopravne sukcesije dolazi nezavisno od nastupanja singularne gradjansko pravne
sukcesije, pa i onda ako ove nema.
Pored gore navedenog slučaja procesnopravne sukcesije, tu spadaju još neke situacije:
1. Subjetivnim preinačenjem tužbe menja se tuženi ,tako da u parnicu stupa novo lice u tom
svojstvu.
Za preinačenje tužbe potreban je pristanak lica, koje treba da stupi u parnicu, umesto tuženog, a ako se tuženi
već upustio u raspravljanje o glavnoj stvari, potreban je i pristnak tuženog.Ako se tuženi upustio u
raspravljanje o glavnoj stvari umesto tužioca, može da stupi u parnicu kao novi tužilac, samo ako na to
pristane tuženi.
2. Intervenijent može stupiti u parnicu na mesto stranke, kojoj se bio pridružio, ako na to pristanu
obe stranke.
3. Imenovani prethodnik može stupiti u parnicu na mesto tuženog, koji ga je na to pozvao(zakupac-

zakupodavac).
40. Stranačka, parnična i postulaciona sposobnost
1) Stranačka sposobnost (procesna pravna sposobnost)

*Pojam stranačke sposobnosti
Najznačajnija je pravna sposobnost: biti nosilac prava i obaveza.Ona je više uslov postojanja
pravnog subjekta, nego činilac sadržine njegovog pravnog subjektiviteta.
U prethodnim izlaganjima je već rečeno, koja lica mogu biti subjekti procesnog prava u položaju
tužioca i tuženog.
To su:
 fizička lica, pravna lica, lica odredjena zakonom, lica kojim je sud priznao taj status.
Samo fizička lica imaju opštu pravnu sposobnost,tj. sposobnost da budu nosioci svih (u relativnom
smislu) prava i obaveza, pa samim tim i procesnih.
Ova sposobnost, kada se odnosi na procesno pravo i mogućnost da se bude nosilac procesnih prava i
dužnosti, označava se terminom stranačka sposobnost( procesna pravna sposobnost).
Stranačka sposobnost je samo jedan deo opšte pravne sposobnosti.To je takav deo opšte pravne
sposobnosti, koji je uvek u njenom sadržaju, pošto bi se, inače, pravni subjekt našao u položaju, da ne može
da štiti svoja prava.
Pravna lica imaju užu pravnu sposobnost. Mogu biti nosioci prava i obaveza svojstvenih svim
pravnim licima i onih,koja se odnose na njihovu delatnost.
Pravna lica imaju specijalnu pravnu sposobnost, nasuprot onoj fizičkih lica, uslovno odredjenoj, kao
opšta pravna sposobnost.
73
U sastavu pravne sposobnosti pravnih lica je i stranačka sposobnost-sposobnost biti nosilac procesnih
prava i dužnosti.
Lica koja imaju pravni subjektivitet, po zakonu ili kojim je sud priznao taj status, imaju stranačku
sposobnost, tj.mogu biti nosioci procesnih prava i dužnosti.
Moglo bi se reći, uz dosta rezerve, da i ovi subjekti imaju pravnu sposobnst svedenu na pravne akte u oblasti
procesnog prava.
* Nastanak i prestanak stranačke sposobnosti*
Fizička lica stiču stranačku sposobnost u momentu rodjenja, pojavom pravnog subjekta.Ta
sposobnost prestaje sa smrću fizičkih lica, a merodavno je pravo po državljanstvu subjekta.
Pravna lica ( i pravna lica u osnivanju) stiču stranačku sposobnost u momentu nastanka ( po sistemu
registracije ili prijave).Gube je prestankom pravnog lica (u stečajnom ili drugom takvom postupku i kod
odredjenih statusnih promena).
Za strana pravna lica važi pravo, po kojem je pravno lice osnovano.

Medjutim, ako je ono sa stvarnim sedištem u drugoj državi i po pravu te države ima njenu pripadnost, onda
se primenjuje pravo te države.
2) Parnična sposobnost (procesna poslovna sposobnost)
*Pojam parnične sposobnosti
Sposobnost stranke da svojim aktima u postupku punovažno preduzima procesne radnje, označava se
parničnom sposobnošću.
Odgovara poslovnoj sposobnosti u sferi odnosa uredjenih materijalnim pravom. Upotrebljava se i oznaka
procesna poslovna sposobnost, izražavajući tim da se odnosi na vršenje pravnih radnji procesne prirode.
Parnična sposobnost je potpuna.
Razlikujemo:
 parničnu sposobnost fizičkih lica (potpuno poslovno sposobnih lica)

 parničnu sposobnost maloletnih lica i lica kojim je delimično oduzeta poslovna sposobnost,
 parničnu sposobnost pravnih lica.
Dok je stranačka sprosobnost ( procesna pravna sposobnost), kao mogućnost da se bude nosilac
procesnih prava i dužnosti conditio sine qua non pokretanja parnice i njenog postojanja, parnična
sposobnost nema takav znacaj.
I stranka koja nije parnično sposobna može nastupiti u parnici.Samo tada svoja prava i dužnosti vrši
putem zakonskog zastupnika, odnosno staratelja.
Stranačka sposobnost je neodvojiva od subjekta prava, nastaje i postoji dok postoji subjekat prava.
Parnična sposobnost u pravilu nastaje kasnije, a može se desiti i da ne nastane (kod pravnih lica obe
sposobnosti nastaju istovremeno).
Parnična sposobnost je samo jedan specifičan sadržaj poslovne sposobnosti izražen u vršenju pravnih radnji
procesne prirode.
* Parnična sposobnost fizičkih lica (potpuno poslovno sposobnih lica)
Pravilo je da su parnično sposobna ona lica, koja imaju potpunu poslovnu sposobnost (čl.74
ZPP) Prema zakonodavstvu u porodičnim odnosima, fizičko lice stiče potpunu poslovnu sposobnost sa
navršenih 18 godina života.Izuzetno, može i ranije ako je stupilo u brak pre punoletsva.
74
Od tog momenta fizička lica imaju i parničnu sposobnost.
Parnična sposobnost stranog državljanina uredjuje se po pravu zemlje, čiji je on državljanin.Ako
je takvo lice parnično nesposobno po tom pravu, a parnično sposobno po pravu države, pred čijim se sudom
vodi postupak, takvo lice može lično preduzimati procesne radnje.
Parnična sposobnost prestaje smrću fizičkog lica ili na druge načine, povezane sa prestankom
poslovne sposobnosti.
* Parnična sposobnost maloletnih lica i lica kojim je deliimično oduzeta poslovna sposobnost*
Maloletno lice koje je navršilo 14 god života može samostalno i sa važnošću da preduzima one
pravne akte, koji su mu zakonom dozvoljeni, jer ima ograničenu poslovnu sposobnost.Može da zasnuje
radni odnos, da zaključi pravne poslove, povodom novčanih sredstava, ostvarenih radom.
U zoni prava i obaveza, povodom tih dozvoljenih pravnih akata, maloletno lice je parnično sposobno.
Ono može da tuži ili da bude tuženo, a da u tome ne nastupa njegov zakonski zastupnik.
To znači da delom ima parničnu sposobnost.
Maloletnik je parnično sposoban u granicama priznate poslovne sposobnosti.Parnična sposobnost može
biti samo potpuna ili da je uopšte nema.Tamo gde je ima, pa makar i delom vezano za materijalno pravne
odnose, to lice može da preduzima sve procesne radnje, kao i svako drugo parnično sposobno lice.
Maloletno lice, koje nije navrsilo 14 god života je parnično je nesposobno.
Punoletnom licu se rešenjem vanparničnog suda može ograničiti poslovna sposobnost-

delimično lišenje poslovne sposobnosti.Ta lica su jednaka maloletniku starijem od 14 godina u pogledu
vršenja pravnih akata.
Pored toga, rešenjem suda se može odrediti i vrsta pravnih poslova , na koje se takvo lice ovlašćuje, da ih
samostalno i bez odobrenja staraoca vrši.Isto to može odrediti i organ starateljstva.
Punoletno lice delimično lišeno poslovne sposobnosti, jednako je maloletniku starijem od 14 godina,
procesno je sposobno (potpuno) da samostalno nastupa u parničnom postupku, u granicama svoje poslovne
sposobnosti.
Punoletna lica potpuno lišena poslovne sposobnosti, nemaju parničnu sposobnost.Jednaka su
licima do 14 godina.
* Parnična sposobnost pravnih lica*
I pravna lica imaju parničnu sposobnost-mogu sticati svojim aktima procesna prava i dužnosti.Ona
je šira od poslovne sposobnosti i kvalitativno je sadržajnija.
Pravno lice može da nastupi u postupku, povodom prava i obaveza, koja ne moraju biti u sklopu njegove
pravne, pa tim ni poslovne sposobnosti.
Pravno lice stiče parničnu sposobnost već od nastanka, a gubi je prestankom pravnog lica.
Merodavno je pravo države po sedištu suda, u kojem je pravno lice registrovano.
* Nedostaci parnične sposobnosti*
Sud u toku celog postupka po službenoj dužnosti pazi na parničnu sposobnost stranaka-tužioca
i tuženog, a u postupku po vanrednim pravnim lekovima, samo ako je to istaknuto u razlozima, zbog
kojih se taj lek podnosi.
Odmah, po prijemu tužbe, sud ispituje da li stranke imaju parničnu sposobnost.
Ukoliko ustanovi da postoje nedostaci u parničnoj sposobnosti tužioca, sud će ga pozvati, da u
odredjenom roku otkloni te nedostatke ( da prikaže izvod iz matične knjige o zaključenju maloletničkog
braka).
Ako utvrdi da tužilac nema parničnu sposobnost, sud će pozvati njegovovg zakonskog zastupnika, da se
izjasni o podnetoj tužbi.Ukoliko tužilac nema zakonskog zastupnika ili se on ne izjasni, sud o tome
75
izveštava organ starateljstva. Protekne li neuspešno vreme, odredjeno za otklanjanje nedostataka, sud će
tužbu odbaciti (rok se može produžiti)
Sud mahom postupa na isti način, ako se nedostaci ispoljavaju u parničnoj sposobnosti
tuženog.Ukoliko ustanovi da tuženi nije parnično sposoban i da nema zakonskog zastupnika, tužbu ne
odbacuje.Pozvaće organ starateljstva da tuženom postavi zakonskog zastupnika.
Do otklanjanja nedostataka u postupku se mogu preduzimati samo one procesne radnje, zbog
čijeg bi odlaganja mogle nastati štetne posledice za stranku.
Zakonski zastupnik, koji je kasnije stupio u parnicu ili koji je odredjen posle pokretanja postupka, kao
i stranka koja je nakon toga postala parnično sposobna, ovlašćeni su da odobre do tada preduzete parnične
radnje.
Gubitak parnične sposobnosti u toku postupka, kao i smrt zakonskog zastupnika, povlače prekid
postupka, ako stranka nema punomoćnika.
* Postulaciona sposobnost*
U nekim sistemima se stranci, koja je inače u svemu parnično sposobna, uskraćuje ovlašćenje da
sama preduzima sve ili neke procesne radnje, bilo pred svim ili samo nekim sudovima (pred 2 0 ili pred
trgovačkim sudovima).
Da bi mogla da pokrene ili vodi postupak, treba da imenuje punomoćnika, po pravilu iz reda lica koja se
profesionalno bave zastupanjem-advokata.Takva stranka nema postulacionu sposobnost (postulatio-
zahtevanje,traženje,molba). Razlozi za uvodjenje ovog instituta su razliciti interesi profesije, nesmetan i
efikasniji rad sudova...
ZPP- stranku mora zastupati advokat u postupku po reviziji,direktnoj reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti.
U našem pravu ovaj institut je napušten.
Svaka stranka koja ima parničnu sposobnost postulaciono je sposobna.Može pred sudom neposredno i
sa važnošću da preduzima parnične radnje.
41. Stvarna i procesna legitimacija

(Pravo stranke na vodjenje spora)
U pravu uopšte, naročito u procesnom, upotrebljava se oznaka stvarna legitimacija-aktivna i

pasivna ( legitimatio ad causam).
U pravnom odnosu jednom licu, poveriocu, pripada ovlašćenje da prema sadržaju tog odnosa
zahteva neko činjenje ili nečinjenje od nekog drugog lica, dužnika(da plati cenu, da nadoknadi štetu)
Povodom tako odredjenog pravnog odnosa, treća lica nemaju šta da zahtevaju, niti se od njih može
nešto zahtevati.
To je odnos samo izmedju onih lica, koja su u njemu u položaju poverioca i dužnika . Upravo
povodom toga se govori, da su ovi subjekti stvarno legitimisani, poverilac da zahteva (aktivno
legitimisan), a dužnik da tome odgovori (pasivno legitimisan).Vidi se da je to u svemu zona materijalnog
prava.U procesnom odnosu se sa tom kategorijom može operisati, kao i sa drugim materijalnopravnim
pretpostavkama.
Podneta tužba, odnosno tražena pravna zaštita, u situaciji kada postoji stvarna legitimacija-
aktivna i pasivna (tačnije, kada se to u tužbi tvrdi), ne povlači pitanje prava na vodjenje spora, niti se ono
izražava, kao neko posebno samostalno pravo.Ovo pravo postoji, već samim tim, što se traži pravna
zaštita za sebe, povodom svog ugroženog ili povredjenog subjektivnog prava i prema licu koje je dužno
tome da odgovori(pravo na vodjenje spora).
Kod podnete kondemnatorne (tužbe radi osude na činidbu) i konstitutvne tužbe (tužbe radi
preobražaja u pravu), odredjenje stvarne ligitimacije je već prisutno u samoj osnovi zahteva, pa tim i
pravo na vodjenje spora.
76
Ukoliko sud u postupku utvrdi da tužilac nije aktivno stvarno legitimisan (da mu ne pripada pravo koje
traži) ili da dužnik nije pasivno stvarno legitimisan (da nije obaveznik povodom prava tužioca), zahtev
tužbe se odbija iz osnova -da stranke u tom odnosu nisu stvarno legitimisane.
Negativna odluka ne donosi se, zbog toga što tu nije postojalo pravo na vodjenje spora, već zato što je
utvrdjeno da tužiocu ne pripada pravo, koje ističe prema tuženom.
Kada je podneta deklaratorna tužba da se utvrdi da neko pravo ili pravni odnos postoji ili ne
postoji, ne govori se o stvarnoj legitimaciji u smislu kako je ona u prethodnom tekstu odredjena.Tu se ne
traži osuda a činidbu, već samo utvrdjenje da jedan pravni odnos u odredjenom sadržaju izmedju
stranaka postoji ili ne postoji (čl.188 ZPP)
Da bi se ta tužba podnela, potrebno je da tužilac ima pravni interes da traži pravnu zaštitu u
ovom sadržaju. Pravni interes treba da se dokaže, izuzev slučaja da je zakonom unapred priznat.Ukoliko
tužilac ne dokaže da ima pravni interes, uskraćuje mu se traženje pravne zaštite i tužba se
odbacuje.Postojanje pravnog interesa je zona procesnog prava i čini procesnu pretpostavku.
Prema jednim autorima, ovo je svojevrstan primer prava na vodjenje spora, odn.procesne
legitimacije, izvedene iz osnova pravnog ineresa.Izgleda da to nije sasvim tačno.Ovde je više u pitanju
ovlašćenje na pravnu zaštitu odredjenog sadržaja, da se presudom to deklariše.Deklaratorne zaštita
izrečena presudom, nije tipična pravna zaštita.Ona je preventivna i dozvoljava se samo onda, kada se za
to ima pravni interes.Ne treba dopustiti nepotrebno angažovanje suda i uznemiravanje drugih lica.
Pravo na pravnu zaštitu u parničnom postupku pripada subjektu, čije je pravo ugroženo ili
povredjeno.
Karakteristika gradjanskih subjektivnih prava, izražena je u tome da je stvar dispozicije subjekta,
da li će zbog povrede ili ugrožavanja prava, tražiti pravnu zaštitu.Zato je neprihvatljivo, da neko ko nije
titular prava po svom opredeljenju, postavi zahtev radi zaštite prava drugog subjekta.
Ipak, u nekim situacijama se ovde dozvoljava jednom licu da povede postupak i nastupi kao stranka
tužilac. Tada to lice, koje je inače treće lice prema poveriocu i dužniku iz materijalnopravnog odnosa,
nastupa u zaštiti (ostvarivanju) tudjeg subjektivnog prava i za nosioca tog prava.
Značajni su primeri u zaštiti tudjih prava:

 izdavač povodom prava autora čije je delo objavljenjo pod pseudonimom;
 organizacija autora za takozvana mala autorska prava;
 saugovornik radi ispunjenja ugovora zaključenog u tudju korist
U ovim situacijama, vidi se, da na strani tužioca postoji pravo na vodjenje spora, kao
samostalno, izdvojeno procesno pravo.To pravo je procesna pretpostavka za pokretanje i vodjenje
parničnog postupka, na šta sud treba da pazi po službenoj dužnosti.
42. Zakonsko zastupanje stranaka
Zastupanje je vršenje pravnih radnji u ime i za račun drugog lica.

Zastupnik u parničnom postupku je lice, koje preduzima procesne radnje (vrši ih ili ih prima) u
ime i za račun stranke ( sam on nije stranka).
On uvek mora biti poslovno sposobno lice, pa tim i parnično sposobna osoba.Redovno se ne traže
stručnost ili drugi kvaliteti na strani lica, koje vrše zastupanje, izuzev kada ono nastupa kao profesionalni
zastupnik.
77
Ali zato, prema konkretnoj situaciji, ne može biti zastupnik lice, koje ima odredjeni položaj ili interes u
parnici, nespojiv sa interesom zastupanog ( zastupanje više stranaka čiji su interesi suprostavljeni, zastupanje
protivne strane, zastupanje i vršenje sudijske funkcije).
Zastupani je lice u čije ime i za čiji račun se preduzimaju (vrše se ili pripremaju) procesne radnje,
tako da one u svemu deluju, kao da ih je ono samo preduzelo.
Stranka koja se zastupa, može biti i poslovno (parnično) nesposobno lice i lice koje, po svojoj prirodi ili
u datoj situaciji, nije u mogućnosti da neposredno izrazi svoju volju.
Vrste zastupništva:
 zakonsko zastupanje (nastaje po odredbi zakona ili na osnovu zakona aktom nadležnog organa),
 ugovorno zastupanje (uspostavlja se sporazumom),
 zastupanje pravnih lica (statutarno, korporativno, koje se odredjuje zakonom ili pravilima pravnog
lica).
*ZAKONSKO ZASTUPANJE*
1.Zastupanje maloletnih lica putem roditelja

2.Zastupanje putem staratelja
3.Zastupanje putem privremenog zastupnika
1.Zastupanje maloletnih lica putem roditelja
Izuzimajući maloletnike starije od 14 godina u pogledu pravnih akata, koje oni mogu da vrše
samostalno, maloletna lica nisu parnično sposobna.
Za njih parnične radnje preduzima njihov zastupnik. ZPP- maloletnik je parnično sposoban u granicama
priznate poslovne sposobnosti.
Akt davanja ovlašćenja na zastupanje je pravni akt, koji može preduzeti samo poslovno
sposobno lice.Pošto su ovde u pitanju poslovno nesposobna lica, koja ne mogu dati ovlašćenje na
zastupanje, te je zakonom propisano da maloletna lica zastupaju njihovi roditelji (zato je zastupništvo
zakonsko).
Roditelji vrše zastupanje zajednički i sporazumno.Tek, ako izmedju njih postoji neslaganje o
preduzimanju radnje, odlučuje organ starateljstva.
Opšte je pravilo, da roditelji, u svojstvu zakonskih zastupnika maloletnog lica, mogu preduzimati
sve radnje u postupku. Ipak, za vršenje značajnijih pravnih radnji, potrebno je odobrenje organa
starateljstva, a sud po službenoj dužnosti pazi, da se zakonsko zastupanje vrši pravilno( sfera
materijalnopravnih odnosa)
U vršenju radnji iz materijalnopravnih odnosa uvedena su odredjena ograničenja i potrebno je
odobrenje organa starateljstva.
To su sledeće radnje:
 podnošenje ili povlačenje tužbe,
 priznanje ili odricanje od tužbenog zahteva, zaključenja poravnanja... i druge radnje.
Zakonom o porodičnim odnosima je propisano da imovinom deteta upravljaju roditelji, na korist
deteta.Medjutim, sa prihodima od imovine deteta, roditelji slobodno raspolažu, dok je kod akta otudjenja ili
opterećenja imovine, potrebno odobrenje organa starateljstva.To pravilo se prenosi i na parnični postupak.
Roditelji u parnici, povodom ovih odnosa, mogu preduzimati spomenute procesne radnje, samo uz
odobrenje organa starateljstva.
Pravo na zastupanje ne pripada roditelju:

 kod koga dete ne živi ( ako su roditelji razdvojeni),
 kome dete nije povereno ( kod razvoda ili poništenja braka),
78
 koji je lišen roditeljskog prava,
 kome je oduzeta poslovna sposobnost ili
 koji nije iz drugih razloga u mogućnosti da vrši roditeljsko pravo.
Produženje roditeljskog prava prema punoletnom licu, čini da su roditelji i dalje zakonski zastupnici
takvog lica.
Usvojilac je zakonski zastupnik usvojenog maloletnog lica.
Maloletna lica bez roditeljskog staranja, stavljaju se pod starateljstvo i zato važe pravila o starateljskom
zastupanju.
2.Zastupanje putem staratelja
Punoletna lica koja su lišena poslovne sposobnosti i maloletna lica koja nisu pod roditeljskim
staranjem, zastupa staratelj ili neposredno organ starateljstva-organ uprave nadležan za poslove
socijalne zaštite ili centar za socijalni rad, ako je uspostavljen u opštini.To se ne odnosi na pravne akte,
koje takva lica mogu samostalno da preduzimaju (kod delimičnog lišenja poslovne sposobnosti i maloletnika
starijeg od četrnaest godina)
Pravilo ZPP o ovlašćenju zakonskog zastupnika, da preduzima odredjene parnične radnje uz
odobrenje organa starateljstva važi i za staratelja ( i staratelj je zakonski zastupnik)
Staratelj samostalno preduzima akte redovnog poslovanja i upravljanja štićenikovom imovinom, pa je u
tome ovašćen i da vrši procesne radnje.
Posebno su navedeni pojedini pravni akti, koje staratelj može da vrši uz odobrenje organa
starateljstva, pa nije ni bitna pravna kvalifikacija tog akta:
 otudjenje i opterećenje nepokretnosti,
 otudjenje i opterećenje pokretnih stvari,
 raspolaganje imovinskim pravima veće vrednosti.
Zatim je opštom klauzulom rečeno da to važi i za akte , koji prelaze okvire redovnog poslovanja i
upravljanja imovinom štićenika.
U postupku , povodom ovih materijalnopravnih odnosa, staratelj treba da ima odobrenje organa
starateljstva, ako preduzima parnične radnje.
Na sudu je da, s obzirom na prirodu radnje, pazi da li staratelj raspolaže odobrenjem organa starateljstva.
3.Zastupanje putem privremenog zastupnika
Ako se u toku postupka pred prvostepenim sudom pokaže, da bi redovan postupak oko
postavljanja zakonskog zastupnika tuženom trajao dugo, pa bi zbog toga mogle da nastanu štetne
posledice za jednu ili obe stranke, sud će tuženom postaviti privremenog zastupnika sa spiska advokata,
koji sudu dostavlja advokatska komora.
Sud će postaviti tuženom privremenog zastupnika naročito u ovim slučajevima:
 ako tuženi nije parnično sposoban, a nema zakonskog zastupnika,
 ako postoje suprotni interesi tuženog i njegovog zakonskog zastupnika,
 ako obe stranke imaju istog zakonskog zastupnika,
 ako je prebivalište, odn.boravište tuženog nepoznato, a tuženi nema punomoćnika,
 ako se tuženi ili njegov zakonski zastupnik, koji nemaju punomoćnika, nalaze u inostranstvu,a
dostavljanje se nije moglo izvršiti.
Sud o postavljanju privremenog zastupnika odmah obaveštava organ starateljstva.
Privremeni zastupnik u postupku , za koji je postavljen, ima sva prava i dužnosti zakonskog
zastupnika.Ta prava i dužnosti vrši sve dok se tuženi ili njegov punomoćnik ne pojavi pred sudom, odn.dok
organ starateljstva ne postavi tuženom stalnog staratelja ili staratelja za poseban slučaj.
79
Punomoćnik za prijem pismena, imenovan aktom suda (kako je nazvan u zakonskom tekstu čl.141
ZPP), isto tako je privremeni zastupnik.Može se odrediti obema strankama ( i pravnom licu), ali samo sa
ovlašćenjem da prima pismena.
Sud odlučuje rešenjem o postavljanju privremenog zastupnika, koje je bez odlaganja dostavio
organu starateljstva i strankama, kada je to moguće.
Protiv rešenja nije dozvoljena žalba.
Ako je privremeni zastupnik postavljen tuženome iz razloga:

 ako je prebivalište, odnosno boravište tuženog nepoznato,
 ako se tuženi ili njegov zakonski zastupnik nalazi u inostranstvu, koji nemaju punomoćnika, a
dostavljanje se nije moglo izvršiti, sud će oglas o postavljanju privremenog zastupnika objaviti u
službenom glasniku RS.
Članom 83. regulisano je postupanje pred domaćim sudom stranke, koja je strani državljanin i nije
parnično sposobns po zakonu svoje države, ali može da preduzima sama radnje u postupku pred
našim sudom, ako je parnično sposobna po domaćem zakonu.
Ovu odredbu raniji ZPP nije sadržao.
43. ZASTUPANJE PRAVNIH LICA
Pravna lica imaju sposobnost za preduzimanje pravnih akata (poslovnu, odn.parničnu

spopsobnost), u pravnim odnosima svoju volju izražavaju putem odredjenih fizičkih lica.Ovo zato što
pravna lica nemaju svoj prirodni, biološki individualitet i sposobnost da neposredno komuniciraju sa drugim
subjekima.
Ta fizička lica označavaju se nazivom zastupnici pravnog lica, mada su ona više sredstvo transmisije
u ispostavljanju volje pravnog lica.
Fizičko lice koje uspostavlja volju pravnog lica nije njegov zakonski zastupnik.Pravno lice je poslovno
(parnično) sposobno, pa ne treba neko drugi umesto njega da izjavi pravno važeću volju. Fizičko lice nije
ugovorni zastupnik pravnog lica( punomoćnik), pošto tu nedostaje izjava volje pravnog lica, da ga
zastupa to fizičko lice.
Zbog ovog prirodnog nedostatka pravnog lica, snagom zakona ili statutom odnosno pravilima tog
subjekta, odredjuje se fzičko lice koje po svom položaju ili funkciji ovlašceno da izjavi volju pravnog
lica.Otuda se označava prosto zastupnikom pravnog lica, statutarnim ili korporativnim zastupnikom,
odn.organom zastupnikom.
Zakonodavstvom o preduzećima, ustanovama, fondovima, organizaciji države i drugim pravnim
licima propisuje se ko je zastupnik pravnog lica ili način kako se on odredjuje. To su obično organi
pravnog lica:direktor, predsednik kolegijalnog organa, predsednik države ili druga lica po odredjenom
položaju ili funkciji u pravnom licu.
Pored toga, statutom ili pravilima pravnog lica, mogu se odrediti i drugi članovi pravnog lica ,
koji su ovlašćeni na zastupanje (obično za jedan krug poslova i nezavisno od toga da li imaju neki položaj
ili funkciju u pravnom licu)
Pravilima o stečajnom postupku i drugim načinima prestanka pravnih lica, propisuje se da

prestaju ovlašćenja dotadašnjih zastupnika i odredjuje se ko zastupa pravno lice posle pokretanja (otvaranja)
nekog od tih postupaka (stečajni upravnik, likvidacioni upravnik).
Zastupnik pravnog lica ovlašćen ja da u parničnom postupku vrši i prima sve procesne radnje,
pa i da drugom da punomoć sa ovlašćenjem na zastupanje u postupku.
U tome oni mogu biti ograničeni zakonom, statutom, odnosno pravilima (uz upis u registar), aktom
nadležnog organa ili na drugi pravom dozvoljen način.
80
Ograničenja se mogu izraziti, kao neposredno sužavanje ovlašćenja u vršenju parničnih radnji ili se
izvode iz ograničenja u vršenju materijalno pravnih akata (npr.zastupniku po statutu se uskraćuje
ovlašćenje da pravno lice zastupa u sudskom postupku, odredjuje se krug poslova u kojim nije navedeno
zastupanje pred sudom, za podnošenje tužbe za pobijanje dela, stečajni upravnik treba da ima odobrenje
stečajnog sudije).
Zastupnik može drugom dati punomoć, da pravno lice zastupa u vršenju materijalno pravnih akata,
isto kao što to može i za zastupanje pred sudom.Medjutim, samo davanje punomoći za zastupanje u
materijalnopravnim odnosima ne ovlašćuje na zastupanje pred sudom.Šta više, data tzv.opšta punomoć u
materijalnopravnim odnosima ne ovlašćuje čak ni na ugovaranje izabranog suda.
44. UGOVORNO ZASTUPANJE
*O punomoćstvu*
Stranka, iako parnično sposobna, nije dužna da lično pred sudom vrši procesne radnje.Umesto da
sama preduzima procesne radnje, stranka može ovlastiti drugo lice, punomoćnika, da u njeno ime vrši i
prima parnične radnje(dati procesnu punomoć).Tada se sva pravna dejstva ovih radnji,odražavaju na
procesnu poziciju stranke, isto kao da ih je ona sama preuzela (vrše se za njen račun)
Za parnično nesposobnu stranku punomoć daje njen zakonski zastupnik.
Stranka može potpuno slobodno odlučiti:

 da li će ona sama vršiti parnične radnje,
 da li će to od početka i tokom celog postupka ili samo delom,
 da li će imenovati jednog ili više punomoćnika,
 da li iz reda advokata ili lica kojim to nije profesija,
 da li će punomoćniku dati sva procesna ovlašćenja ili samo neka,
 da li će izmeniti ili otkazati punomoćstvo,
 da li će možda sama, pored i uporedo sa punomoćnikom, preduzeti neke parnične radnje ( davanjem
punomoći, stranka se ne lišava prava da sama preduzima procesne radnje)
Više lica u istoj stranačkoj poziciji, suparničari, mogu imati jednog punomoćnika, ukoliko njihove
interesi nisu u koliziji.
Pravni odnos punomoćstva redovno se uspostavlja na osnovu dvostranog ugovora.To upućuje na
usvojenu oznaku ugovorno zastupanje(ugovorom o nalogu, ugovor o radu, o delu, komisionu, otpremanju,
kontroli kvaliteta).
Bitno je da u tom pravnom odnosu jedan saugovornik izjavi volju da ovlašćuje drugog da mu da
punomoć, da u njegovo ime i za njegov račun prema trećim licu, izvrši odredjene pravne radnje.Tako
nastali odnos punomoćstva postaje nezavisan od pravnog odnosa, koji je u osnovi davanja punomoći.
Izuzetno, specifičan odnos punomoćstva može nastati iz jednostranog pravnog posla ili po
odredbi zakona ( zastupanje putem pravobranilaštva).
Opšta punomoć gradjanskog prava i poslovna punomoć u privrednom pravu, po svom sadržaju, ne
ovlašćuju punomoćnika na preduzimnje procesnih radnji.
Da bi to mogao, potrebno je da stranka o tome da posebnu izjavu, tada je to procesna punomoć.
Stranka izdaje punomoć u pismenom obliku, a ne na zapisnik.To čini i onda kada, ako je za pravni
odnos, koji je u osnovi punomoći, dovoljna usmenost.
Nepismena stranka stavlja otisak kažiprsta.Ukoliko se u ovom slučaju, punomoć daje licu, koje
nije advokat, potrebno je prisustvo i potpis dva svedoka.
81
Zakonom o bračnim i porodičnim odnosima, propisano je da u sporu za poništenje i razvod braka, za
podnošenje tužbe, u punomoći se mora izričito navesti osnov tužbe i da se potpis izdavaoca punomoći
overi.
*Punomoćnik*
Punomoćnik može biti potpuno svako poslovno sposobno lice .Ne traže se neki posebni kvaliteti ili
kvalifikacije za obavljanje ovog posla, niti se uvode posebna ograničenja (U starom ZPP u sporovima
pravnog lica iznad odredjene vrednosti, punomoćnik je mogao biti jedino pravnik sa položenim pravosudnim
ispitom.Nova redakcija zakona to više ne predvidja, s obzirom na transformaciju vlasništva i proces
privatizacije, gde svako pravno lice može tražiti adekvatnog punomoćnika, koji će najbolje štititi njegove
pravne interese).
Lice koje se bavi nadripisarstvom ne može biti punomoćnik u parnici.
U parničnom postupku kao punomoćnik nastupa fizičko lice.

Stranku mora zastupati advokat u postupku po reviziji (uvek sa novim punomoćjem po novom ZPP) i
zahtevu za zaštitu zakonitosti.
Stranka može imati više punomoćnika.
Pravni odnos punomoćstva nastaje u momentu davanja punomoći ili kod punomoćstva koje
odredjuje sud, od trenutka donošenja rešenja, kojim se stranci postavlja punomoćnik.Prema sudu i
protivnoj stranci punomoć deluje od dana saopštenja, odnosno dostavljanja pismena ili akta sa podacima o
punomoćniku stranke.
Radnje u postupku, koje punomoćnik preduzima u granicama punomoćja, imaju isto pravno
dejstvo, kao da ih je preduzela sama stranka.
Punomoćnik treba da postupa savesno i sa dužnom pažnjom (po pravilima struke, ako mu je to
profesija), u okvirima ovlašćenja datih u punomoćju.
Dužan je da stranci naknadi štetu, koju bi joj u zastupanju prouzrokovao svojim radnjama ili propuštanjem,
po pravilima o odgovornosti za krivicu(nema važnost klauzula o garanciji punomoćnika za uspeh parnice).
Punomoćnik ima pravo na naknadu troškova za zastupanje i na naknadu za rad.Naknada
plaćena punomoćniku-advokatu po tarifi, ulazi u parnične troškove.
Zabranjen je sporazum o pravu punomoćnika na deo onoga, što je u parnici dosudjeno stranci, koju
zastupa( pactum de quota litis).
Pravo punomoćnika –advokata, ukoliko u tome nije ograničen, je da punomoć prenese na drugog
advokata ili da ga ovlasti da preduzme pojedine radnje u postupku.
Punomoćnik koji nije advokat, može preneti punomoć na drugo lice, samo ako je na to izričito ovlašćen.
Advokat, na koga je preneta punomoć (supstitut), time postaje punomoćnik stranke, pa to važi i
za sud i protivnu stranku( ne i onaj koji je ovlašćen na pojedine radnje).On neposredno odgovara stranci u
vršenju punomoćničkih ovlašćenja, a prvi punomoćnik samo za propuste u odredjivanju prenosa i izboru
lica.
Punomoćnika advokata može pred sudom prvog stepena zameniti advokatski pripravnik, koji je kog
njega zaposlen, samo ako je stranka tako odredila u punomoćju (novi ZPP).Za rad zamenika odgovara
advokat.
Pravilo je da u odredjenim pravnim stvarima, punomoćnik treba da ima položen pravosudni ispit, odnosi
se se i na advokatskog pripravnika, kada nastupa u takvim parnicama.
Zaključak:
Odredbe novog ZPP kojima se reguliše ovlašćenje punomoćnika u postupku su bitno izmenjene.
U postupcima po vanrednim pravnim lekovima stranku mora da zastupa advokat.Pravna zaštita se
tada vrši u Vrhovnom sudu, kao i ocena samo materijalnog prava.Ova odrednica je, u potpunosti, u skladu
sa preporukama Saveta Evrope i standardima (čl.84, stav2. ZPP).
Zakon više ne predvidja obavezu da pravno lice, u sporovima preko odredjene vrednosti, mora
da zastupa pravnik sa položenim pravosudnim ispitom.Ovakva odredba ukazuje na razvijanje načela
82
dispozicije stranaka, koja će sama angažovati što stručnijeg i uspešnijeg punomoćnika.Logično je omogućiti
da pravno lice može da izabere punomoćnika, bez obzira da li ima pravosudni ispit.
S obzirom na transformaciju vlasništva i proces privatizacije, svako pravno lice će tražiti adekvatnog
punomoćnika, koji će štititi njegove pravne interese, u čemu se ogleda njihova dispozicija.
Dosadašnja praksa nametnula je donošenje novine predvidjene članom 88, stav 3. ZPP:
punomoćnika, ako je advokat, može zamenjivati advokatski pripravnik, koji je kod njega zaposlen,
samo ako je stranka tako odredila u punomoćju.
Postupanje od strane advokatskog pripravnika je moguće samo ukoliko se sa tim saglasi stranka, koja je
angažovala advokata, a njegovog pripravnika lično prihvatila da je zastupa u postupku.
Punomoćnik-advokat će morati ubuduće uvek da podnese i posebno punomoćje uz predlog za
Svaki punomoćnik, pa i advokat, je dužan da punomoćje podnese prilikom preduzimanja prve radnje
u postupku.
Ovo su mere koje uvode povećanu odgovornost advokata, a što predstavlja i sadržinu preporuke, koja
ukazuje da se ne može ostvariti reformisanje pravosudnog sistema u smislu ostvarenja efikasnog i kvalitetnog
rada pravosudja, bez povećanja odgovornosti advokatute i njenog paralelnog reformisanja.
*Sadržaj i vrste punomoći*

Obim punomoćja odredjuje stranka.
Uspostavljenje i uredjivanje punomoćničkog odnosa, stvar je slobodnog raspolaganja subjekata.Samo je u
nekim sektorima prisutna kogentna inervencija zakonodavstva, kao i uvodjenje dispozitivnih pravila, koja
važe u delu u kojem učesnici nisu uredili punomoćnički odnos.
Prateći zakonska pravila i forme, izgradjene u pravnom životu, izdvajaju se tri vrste punomoći:
1. Punomoć za pojedinu parničnu radnju,
2. Parnična punomoć (OPŠTA PUNOMOĆ)
a)Parnična punomoć data advokatu
b)Parnična punomoć data licu, koje nije advokat
3. Generalna punomoć.
1. Parnična punomoć za pojedinu parničnu radnju
Stranka može ovlastiti punomoćnika da u postupku preduzme samo jednu ili više unapred
odredjenih radnji (da podnese tužbu, da pismeno predloži dokaze,da uloži pravni lek)
Tada je punomoćnik ovlašćen da preduzme tu odredjenu radnju i sa tim se dovršava njegovo delovanje u
postupku.
2.Parnična punomoć (opšta punomoć)
To je punomoć za vodjenje spora, od pokretanja do dovršetka parnice.

Davanjem parnične punomoći nastaje takav zastupnički odnos, na osnovu kojeg je punomoćnik ovlašćen,
da u postupku preduzima sve procesne radnje, koje može i sama stranka.
Taj obim ovlašćenja, izražen kao zastupanje u svemu u jednoj parnici, dozvoljava da se za ovu
punomoć opotrebi oznaka parnična punomoć.
Treba razlikovati i uvažiti stručnost i odgovornost lica, koja se profesionalno bave zastupanjem
stranaka prd sudom advokata, naspram svih ostalih, koji mogu da nastupe kao punomoćnici.
Zato je u zakonu različito odredjen sadržaj parnične punomoći date advokatu, od one kojom se na
zastupanje ovlašćuje lice, koje nije advokat.
a)Parnična punomoć data advokatu
83
Parnična punomoć data advokatu, u kojoj ovlašćenja nisu navedena ili nisu bliže odredjena,
ovlašćuje advokata da na osnovu takve punomoći preduzima sve radnje u postupku.
Zbog njihovog značaja posebno su istaknuta ovlašćenja punomoćnika advokata:
 da podnese ili da povuče tužbu,
 prizna tužbeni zahtev ili da se odrekna tužbenog zahteva,
 da zaključi poravnanje,
 podnese pravni lek ( redovni ili vanredni)
 odrekne se ili odustane od pravnog leka,
 predloži izdavanje privremenih mera obezbedjenja.
Za podnošenje predloga za ponavljanje postupka, inače vanrednog pravnog leka, advokatu je, po
novom ZPP, uvek potrebna posebna punomoć.
Pored ovih ovlašćenja, koja se odnose na vršenje procesnih radnji u samom parničnom postupku, advokat
punomoćnik je ovlašćen da preduzme i neke druge procesne radnje, koje su u vezi sa parnicom (ali su izvan
parnice), pa i odredjene materijalnopravne akte.
Advokat punomoćnik je još ovlašćen da:

 predloži izvršenje ili obezbedjenje i preduzme potrebne radnje u postupku, povodom takvih predloga,
 primi od protivne strane dosudjene troškove,
 punomoć prenese na drugog advokata ili ga ovlasti na preduzimanje pojedinih radnji u postupku.
b) Parnična punomoć data licu koje nije advokat
Sadržina parnične punomoći date licu koje nije advokat, u kojoj ovlašćenja nisu navedena ili nisu
bliže odredjena, nešto je uža od one date advokatu.
Iz kruga ovlašćenja, koja čine sadržaj parnične punomoći date advokatu, izuzete su odredjene
procesne radnje, koje spadaju u parnične radnje u postupku.Za njihovo preduzimanje takav punomoćnik
treba da ima izričito ovlašćenje stranke.
To su:
 povlačenje tužbe,
 priznanje ili odricanje od tužbenog zahteva,
 zaključenje poravnanja,
 odricanje ili odustanak od pravnog leka.
Punomoćnik koji nije advokat ne sme da prenese punomoć na drugo lice, ako za to nema izričito
ovlašćenje stranke.Zabrana prenosa, bar prema zakonu, ne bi se odnosila na davanje ovlašćenja drugom licu
da izvrši određenu parničnu radnju.
3) Generalna punomoć
To je ovlašćenje punomoćnika da stranku zastupa u svim parnicama, koje ona pokreće ili su
protiv nje pokrenute i nije normirana u parničnom postupku.Ali nije ni suprotna, niti se protivi
pravilima ili prirodi procesnog prava.
Doktrina i pravna praksa prihvataju da je u parnici valjano zastupanje na osnovu generalne punomoći.
84
Stranka koja je dala punomoć, prenosi vodjenje parnice na svog punomoćnika.Davanjem
punomoći, stranka saopštava sudu, da u daljem toku postupka saobraća sa njenim punomoćnikom, a samim
tim i protivnu stranu.
Punomoćnik je dužan da podnese punomoć već kod preduzimanja prve procesne radnje(uz
podnesak, na ročištu ili usmenom izjavom stranke na zapisnik suda).
Ukoliko sud posumnja u istinitost pismene punomoći, ispitaće njenu ispravnost ili će rešenjem
odrediti da se podnese overena punomoć.
Žalba protiv tog rešenja nije dozvoljena.
* Prestanak punomoćja*
Parnična punomoć prestaje dovršetkom parnice.

Medjutim, ona šira ovlašćenja, izvedena iz zakona i sa tim povezan punomoćnički status advokata, važe i
dalje:
 da podnese vanredne pravne lekove,
 da vodi postupak izvršenja i obezbedjenja,
 da primi dosudjene troškove postupka.
Punomoć, data za jedan stadijum parnice ili za odredjene parnične radnje, prestaje dovršetkom te etape
parnice ili sa preduzimanjem označene parnične radnje.
Stranka može u svako vreme opozvati punomoćje, a punomoćnik ga može u svako vreme otkazati.
Opozivanje, odnosno otkaz punomoćja mora se saopštiti sudu pred kojim se vodi postupak pismeno ili
usmeno za zapisnik.
Opozivanje, odnosno otkaz punomoćja proizvodi dejstvo za protivnu stranku od časa kada joj je
saopšteno.Posle otkaza punomoćja, punomoćnik je dužan da još mesec dana preduzima parnične
radnje za lice koje je izdato punomoćje, ako je potrebno da od njega otkloni kakvu štetu, koja bi u to
vreme mogla nastati.
Ako je punomoćniku dato ovlašćenje da može preduzimati sve radnje u postupku, a stranka,
odnosno njen zakonski zastupnik umre ili postane poslovno nesposoban ili ako zakonski zastupnik bude
razrešen dužnosti, punomoćnik je ovlašćen da preduzima radnje u postupku koje ne trpe odlaganje.
U navedenim slučajevima punomoćniku, koji nije advokat, uvek prestaju ovlašćenja, koja se u
punomoćju moraju izričito navesti.
Punomoćje prestaje smrću fizičkog lica.
Smrt ili poslovna nesposobnost stranke, nisu razlog za prestanak parnične punomoći.Umesto datadašnje
stranke ili zakonskog zastupnika kao vlastodavca, sada nastupa naslednik stranke, odnosno novi ili tek
odredjeni zakonski zastupnik.
Prestankom pravnog lica prestaje i punomoćje, koje je ono izdalo. Ako je pokrenut stečajni
postupak, onda punomoć stečajnog dužnika prestaje već kod nastupa pravnih posledica otvaranja stečajnog
postupka.
45. Pojam i vrste parničnih radnji
Parnica predstavlja jedan trajan pravni (procesni) odnos, predodredjen da se stalno razvija i menja, te
da prestane kada se postigne cilj, zbog kojeg je nastala.
Parnična radnja je ono držanje stranke u parnici, koje je preduzeto po pretpostavkama i na način
odredjen pravilima procesnog prava i koje u parnici stvara pravom utvdjeno procesno dejstvo.
85
Parnična radnja je aktivno ponašanje stranke, odnosno akt preduzet usmenom ili pisanom reči upućen
sudu. Parnična radnja se može izvršiti i konkludentnim aktima, iz kojih se pouzdano zaključuje, da stranka
vrši odredjenu parničnu radnju ( obično gestovima, pokreti glavom ili rukom). Ćutanjem, potpuno
pasivnim držanjem, redovno se ne vrše parnične radnje.
Upošteno gledano, a naročito kada je propisano da važnost ili dejstvo radnje jedne stranke zavisi od pristanka
(saglasnosti) druge stranke, ćutanje ima značaj radnje negiranja, protivljenja.Nekada je zakonom
propisano da ćutanje pretpostavlja da je preduzeta odredjena parnična radnja, skoro bez izuzetka,
jednostrani pravni akt.
U literaturi se diskutuje o pitanju odredjenih ugovora (dvostranih akata) i njihovog dodira sa
parnicom, prvenstveno ugovora o zastupanju, ugovora o prorogaciji nadležnosti i ugovora o izabranom sudu
( sudskom poravnanju se pridaje svojevrsna procesna pozicija)
Prihvatanje stava da su to procesni akti, dozvoljava konstataciju da postoje i dvostrane parnične
radnje.Stav da su to procesni akti, izvodi se iz toga što su pretpostavke njihovog nastanka delom, istina
manjim, uredjene procesnim pravom.
Da bi se postigli željeni procesni efekti, nekad je potrebno da obe stranke preduzmu u sadržaju iste
parnične radnje.
Parnične radnje se upućuju sudu i od tog momenta deluju u pocesu, neposredno ili posredno u pogledu
njihovog očekivanog pravnog efekta.Ovo dejstvo parnične radnje nekad nastupa, već samim aktom da je
radnja preduzeta (neposredna ), a nekada tek posle donošenja odluke povodom te radnje ( posredna) ili
kada se ispune odredjene pretpostavke (saopstenje protivnoj stranci, davanje pristanka...).
*Svest i volja subjekta i važnost parničnih radnji*
Parnično sposobno je ono lice koje ima poslovnu sposobnost.Osnov poslovne sposobnosti jednog
lica je njegova sposobnost za rasudjivanje i upravljanje postupcima, da za svoje u pravu relevantno
držanje ima traženi stepen svesti i volje:
 sposobno je da se samo stara o svojoj ličnosti, pravima i obavezama,

 sposobno za rasudjivanje,
 sposobno da svoja prava lično drži, sa njima rukovodi i raspolaže, odn.
 da ima razum i slobodnu volju.
Isti sadržaj psihe subjekta - svest i volja, relevantni su i za parničnu sposobnost.
Svest se odnosi na poznavanje značaja preduzete radnje, njene pravnosti: da je vršenje te radnje uredjeno
pravom i da je ona stvar pravne posledice.
Volja je htenje da se ta radnje preduzme i da iz toga nastupe pravne posledice.

Parnične radnje se preduzimaju u sudskom postupku, povodom pravnog zahteva, postavljenog u
tužbi, radi njegovog dosudjena ili protivljenja da se on dosudi.
Sudski postupak je pravni odnos proceduralne prirode, koji se pokreće, razvija i dovršava radnjama
stranaka.Svaki od učesnika u postupku vrši radnje , da bi za sebe postigao što povoljniji pravni efekat.
Ne može se misliti da neko od ovih subjekata, inače parnično sposobnih (sposobnih za rasudjivanje), nije
znao ili nije mogao znati za pravnost radnje, koju preduzima u ambijentu,u kojem se isključivo operiše sa
pravom.
Sposobnost za rasudjivanje i upravljanje svojim postupcima (svest i volja), kao bitni elementi
postojanja poslovne sposobnosti, releventni su i za parničnu sposobnost (ovde za punovažno vršenje svih
parničnih radnji)
Promene u svesti i volji, koje bi bile izazvane psihičkim poremećajima, mogu dovesti u pitanje
sposobnost subjekta i izazvati (trajni) prestanak parnične sposobnosti.
86
Ako se to pokaže u toku postupka i sud utvrdi da postoje izgledi da stranka nije parnično
sposobna, zastaće sa postupkom, zatražiti da organ starateljstva povede postupak da se stranka stavi pod
starateljstvo i potom odluči o važnosti izvršenih parničnih radnji.
Drugo je pitanje kada je došlo do kratkotrajnog poremećaja svesti volje, mahom izazvanog
spoljnim uzrocima.To stanje se može odraziti na konkretnu parničnu radnju(obično su to radnje izvršene u
zabludi, usled prevare ili pod prinudom)
Sud je ovlašćen da pazi i da pouči stranku i upotrebi druge instrumente, da predupredi ili
spreči takve radnje.I ako se to desi, zavisno od vrste radnje, stranci može stajati na raspolaganju mogućnost
opoziva ili izmene radnje ( eventualno i povraćaj u predjašnje stanje)
Povodom nekih parničnih radnji i presude, donete na osnovu njih, izričito je odredjeno da se mogu pobijati
zbog zablude, prevare ili prinude.
Propisano je da se presuda na osnovu priznanja tužbenog zahteva ili zbog odricanja od
tužbenog zahteva može pobijati, ako je radnja priznanja ili odricanja data usled zablude, prevare ili
prinude; ove izjave se mogu opzvati sve do donošenja presude.
Iz ovih specijalnih odredbi ne sme se izvući zaključak da zabluda, prevara ili prinuda nisu razlog za pravni
lek po opštim pravilima parničnog postupka.
Oni to jesu samim tim što spadaju u sferu utvrdjivanja činjenica i primene materijalnog prava (naravno i
procesnog), što su nesumnjivo opšte predvidjeni razlozi za žalbu.
*Vrste parničnih radnji*
1.Vrste parničnih radnji po dejstvu

2. Vrste parničnih radnji po sadržaju , cilju i funkciji.
1.Vrste parničnih radnji po dejstvu
a) neposredne i posredne
b) opozive i neopozive
a)Neposredne i posredne parnične radnje
Svaka parnična radnja je pravna činjenica i kao takva stvara odredjeno dejstvo u postupku.Za
sud nastaje dužnost da na parničnu radnju odgovori pozitivno ili negativno, pa i tako da prihvata njene
procesne efekte.
Prema trenutku nastanka procesnog dejstva, tačnije da li procesno dejstvo nastupa samim aktom
preduzimanja radnje ili je za to potrebno da se donese sudska odluka, parnične radnje se dele na:
 neposredne i
 posredne.
Neposredne parnične radnje su one koje parničnoj radnji svojstveni efekat stvaraju samim aktom
izvršenja radnje. I kada se povodom takve radnje donosi odluka, ona je samo deklaracija onoga što postoji
tek pod pretpostavkom da je parnična radnja punovažna.
Radnja, koja ne ispunjava pretpostavke koje se traže, nije valjana i kao takva će se oglasiti odlukom suda.
Važniji su primeri ovih radnji:
 tužba u odnosu na pokretanje postupka,
 povlačenje tužbe pre nego što se tuženi upustio u raspravljanje,
 izjave o mirovanju postupka,
 opoziv priznanja tužbenog zahteva,
 povlačenje žalbe.
87
Posredne parnične radnje su one koje aktom vršenja još ne stvaraju toj radnji pretpostavljeni
procesni efekat.Da bi to dejstvo nastalo potrebno je da se donese sudska odluka.Svakako, uz uslov da je
radnja punovažna i da je traženje osnovano.
Nekada je to direktan, sledujući efekat jedne odredjene parnične radnje (prigovor nenadležnosti,
traženje da se ročište odloži); a nekad do dejstva dolazi tek u daljem vremenu , prema stepenu razvoja
postupka ili u sklopu sa drugim procesnim radnjama stranaka i suda:
 tvrdnja da postoje odredjene činjenice,
 predlog da se sprovedu dokazi,
 traženje da se ročište odloži,
 zahtev da se naknade troškovi postupka.
Tužba je u odnosu na pokretanje postupka neposredna radnja, a radnja kojom se traži povoljna presuda
je posredna.
b) Opozive i neopozive parnične radnje
Opoziva parnična radnja je ona koju stranka svojom daljom radnjom može da izmeni ili da joj
sasvim oduzme pravnu važnost.Po prirodi stvari, opozive radnje mogu biti posredne radnje, tj. one koje
nisu dovele do procesne posledice izražene sudskom odlukom.Sa dobrim osnovom se misli da nisu opozive
ni posredne radnje, koje su za stranku bile nepovoljne , već u polazištu ili su to tek docnije postale.
Na to upućuju i pojedina zakonska pravila, koja ograničavaju ili uskraćuju opoziv nekih radnji
(neopozivi su npr.odricanje od prava na žalbu i odustanak od uložene žalbe)
Parnične radnje koje stvaraju procesno dejstvo samim aktom preduzimanja neposredne radnje,nisu
opozive. Posledica te radnje je već nastupila u momentu kada je izvšena, tako da sudska odluka to samo
deklariše (npr. povlačenje tužbe pre nego što se tuženi upusti u raspravljanje).
2.Vrste parničnih radnji po sadržaju, cilju i funkciji
a) Predlozi
b) Tvrdnje
c) Izjave pristanka i saglasnosti, saopštenja, pitanja
d) Raspolaganje zahtevom na pravnu zaštitu i predmetom spora.
a)Predlozi
Predlog je parnična radnja, kojom se postavlja odredjeni zahtev, traženje da se nešto dosudi, po
sadržini stvarne ili procesne prirode.
Stvarni predlozi su pretežno i neposrednije usmereni na donošenje odluke o predmetu spora.
Najvažniji predlozi ove vrste su:

 tužba,
 odbrana tuženog sa traženjem da se zahtev tužbe odbije,
 traženje da se sudskom odlukom odredi kompenzacija,
 pravni lek, uložen radi izmene sudske odluke o tužbenom zahtevu,
 protivljenje da se pravni lek usvoji.
Tu spada i zahtev povodom nekih sporednih i incidentalnih pitanja, kao što je npr. traženje naknade
troškova postupka.
Procesni predlozi su traženja da se sudskom odlukom ostvari odredjeno procesno dejstvo, tek u
daljem ili u krajnjem ishodištu, usmereno na odluku o predmetu spora.
88
Značajniji primeri su:
 prigovor o nadležnosti,
 traženje da se odredi mirovanje postupka,
 predlog radi povraćaja u predjašnje stanje,
 predlog da se sprovedu odredjeni dokazi.
b) Tvrdnje
Tvrdnje su izjave stranaka o činjeničnim i pravnim pitanjima, koje se odnose na predmet spora ili
sam postupak (izjašnjenje o dokazima).
Mogu se saopštiti samostalno, u sklopu sopstvenih, već izjavljenih zahteva ili povodom procesne aktivnosti
druge strane, kao i da se neposredno ugrade u osnovu podnetog predloga ili drugog traženja.
Tipični primeri parničnih radnji, koje imaju karakter tvrdnji su:
 izjave o činjenicama,
 navodjenje, osporavanje ili priznanje činjenica,
 izjašnjenje o dokazima,
 pozivanje na pravno pravilo ili stavove doktrine.
c) Izjave pristanka i saglasnosti, saopštenja,pitanja
 Za nastupanje procesnog dejstva radnje jedne stranke nekada je potrebno da druga stranka izjavi
svoj pristanak.Negativna izjava može biti takve snage, da sasvim sprečava efekte radnje ili se
pak, sudu daje ovlašćenje da konačno odluči o njenom dejstvu.(povlačenje i subjektivno
preinačenje tužbe, nakon što se tuženi upustio u raspravljanje, objektivno preinačenje tužbe,
pošto je tužba dostavljena tuženom).
 Tokom postupka stranke upućuju sudu saopštenja i pitanja, mahom u sastavu nekih drugih
parničnih radnji.Medjutim, prema situaciji u postupku to može biti i samostalna radnja
saopštenja ili pitanja upućena protivnoj strani( saopštava se adresa svedoka, daje se oznaka
dokaznog predmeta, postavlja se pitanje svedoku).
 Parnične radnje posmatrane prema funkciji vršenja, da se postigne tražena pravna zaštita ili
protivljenje tome, dele se na radnje napada i radnje odbrane.
d) Raspolaganje zahtevom na pravnu zaštitu i predmetom spora.
Premda su sve parnične radnje u osnovi dispozicije procesnih prava, neke od njih su u tome izrazite,
pošto se neposredno odnose na samo traženje pravne zaštite.
To su radnje, kojim se definitivno dovršava ili zaustavlja parnični postupak (povlačenje tužbe).
Ovde se izdvajaju radnje, koje u svom procesnom dejstvu ili pored svog procesnog dejstva stvaraju,
odn.imaju i materijalnopravne efekte, bilo direktne bilo indiriktne.
Najvažniji primeri su:
 zaključivanje sudskog poravnanja,
 priznanje tužbenog zahteva,
 odricanje od tužbenog zahteva.
e) Način vršenja i oblik parničnih radnji
*Način vršenja parničnih radnji*
89
Parnična radnja je izvršena u momentu, kada se usmeno izjavi pred sudom ili se preda
pismeno. Sud, po utvrdjenoj proceduri, ima na parničnu radnju da odgovori pozitivno (da je prihvati i
deklariše ili odredi nastupanje pravnih posledica) ili negativno ( da je odbaci ili odbije traženje)
Samo za neke parnične radnje izričito je propisana pismena forma.
To su:
 tužba,
 odgovor na tužbu dat pre održavanja (pripremnog) ročista,
 predlog za povraćaj u predjašnje stanje,
 žalba i drugi pravni lekovi.
Ostale parnične radnje se preduzimaju usmeno na ročištu ili pismeno izvan ročista.
*Usmene parnične radnje*
Polazeći od osnovnog pravila, da sud u prvostepenom postupku raspravlja i odlučuje o

tužbenom zahtevu na temelju usmene rasprave, izvesno je da se sve te radnje vrše u usmenom obliku.
Bilo bi nedozvoljeno sudjenje na osnovu pismenih izjava parničnih stranaka. (izuzetak je kod izdavanja
platnog naloga, u privrednim sporovima).
Šta više, stranke treba usmeno na ročištu (raspravi) da izlože svoje ranije preduzete pismene
radnje: tužbu i odgovor na tužbu.
Procesnim propisima nije bliže uredjen način vršenja, ni sadržaj usmenih radnji stranaka.Pravilo je da se one
vrše na način uobičajen u komunikaciji suda i stranaka, te da su stranke slobodne u odredjivanju njihovog
sadržaja.
Propusti, nerazumljivost, upotreba nedoličnih izraza sprečavaju se ili otklanjaju neposrednom intervencijom
suda.Usmene parnične radnje se vrše na sudskim ročištima.
*Pismene parnične radnje (podnesci)*
*Podnesci i njihove vrste*
Zapaža se da je obimna procesna aktivnost stranaka u vremenu izvan ili izmedju ročišta.Tu se kontakt
suda i stranaka odvija putem pisanih radnji podnesaka stranaka.
Tužba, protivtužba, odgovor na tužbu i pravni lekovi podnose se u pismenom obliku (podnesci)
čl.100 ZPP.
Pripremni podnesci- su oni u kojima se, povodom postavljenih zahteva, saopštavaju činjenice i
dokazi, koji se nameravaju izneti na raspravi.Više su informacija ili upozorenje drugoj stranci.
*Sadržaj podneska*
Konačni i odredjujuci sadržaj podneska je: označenje suda, ime i prezime, naziv firme,
prebivalište ili boravište, odn.sedište stranaka, njihovih zakonskih zastupnika i punomoćnika, ako ih imaju,
predmet spora, sadržinu izjava i potpis podnosioca.
Podnesci moraju biti razumljivi, moraju sadržavati sve ono, što je potrebno da bi se po njima moglo
postupiti.
Ako izjava sadrži kakav zahtev, stranka je dužna da u podnesku navede činjenice na kojima se zasniva
zahtev, kao i dokaze kad je to potrebno.
Podnesci, koje treba dostaviti protivnoj stranci, predaju se sudu u potrebnom broju primeraka
za sud i protivnu stranku.
Tako treba postupiti i kad se uz podnesak podnose prilozi.Isprave koje se prilažu podnesku,
podnose se u izvorniku ili prepisu.
90
Ispravu u izvorniku sud zadržava u spisima predmeta, sve dok je to potrebno ( druga je strana može
razgledati)
Posle toga se vraća podnosiocu na njegov zahtev.Sud može naložiti podnosiocu da spisima priloži prepis
isprave.
Ako je isprava priložena u prepisu, sud će, na zahtev protivne stranke, naložiti podnosiocu da podnese
sudu ispravu u izvorniku, a protivnoj stranci dozvoliće da se upozna sa njenom sadržinom.
Kada je to potrebno, sud će odrediti rok u kome se isprava mora podneti u izvorniku ili u overenom
prepisu, odn. pregledati.Protiv ovih rešenja nije dozvoljena žalba.
*Postupak suda*
Čl.103 ZPP - Ako je podnesak nerazumljiv ili ne sadrži sve što je potrebno, da bi se po njemu
moglo postupati, sud će stranci, koja nema punomoćnika advokata, vratiti podnesak radi ispravke.
Kad sud vrati podnesak stranci radi ispravke ili dopune, odrediće rok za ponovo podnošenje podneska.
Ako podnesak vezan za rok, bude ispravljen, odn, dopunjen i predat sudu u roku, smatraće se da je
podnesen sudu onog dana, kad je prvi put bio podnesen.
Smatraće se da je podnesak povučen, ako ne bude vraćen sudu u odredjenom roku, a ako bude vraćen bez
ispravke, odn. dopune, odbaciće se.
Ako podnesci ili prilozi nisu podneti u dovoljnom broju primeraka, sud će ih umnožiti o trošku
stranke, koja je propustila obavezu. Odredbe ovog člana ne primenjuju se, ako stranka ima punomoćnika
koji je advokat.
Kada je podnesak, koji je u ime stranke podneo advokat, nerazumljiv ili ne sadrži sve što je
potrebno, sud će ga odbaciti.
Novčanom kaznom do 30 hiljada dinara parnični sud kazniće lice koje u podnesku vredja sud, stranku ili
drugog učesnika u postupku.
Ako se novčana kazna nije mogla naplatiti, sud će novčanu kaznu zameniti zatvorom u trajanju do 10
dana, vodeći računa o visini izrečene kazne.
Zaključak:
Podnesci se sudu podnose samo u pismenom obliku (član 100, stav 1. ZPP).
Sud će ih vratiti stranci koja nema advokata radi ispravke (član 103, stav 1. ZPP).
Kada je advokat stranke podneo podnesak, koji je nerazumljiv ili ne sadrži sve što je potrebno, sud će ga
odbaciti (član 103, stav 6.ZPP).
Uvedena je obaveza da će se podnesci, koji nisu doneti u dovoljnom broju primeraka umnožavati o trošku
stranke u sudu, što će skratiti nepotrebna odugovlačenja, koja su dosada postojala u praksi.
Nepoštovanje procesne discipline
Pravna zaštita, u okviru sudske gradjanske procedure, ostvaruje se samo na osnovu zahteva ovšćenog
lica i sud kao državni organ, tako omogućava intervenciju države-da se svakome ostvari pravo na pravnu
zaštitu, putem prava na pravično sudjenje.
Posebno je potrebno naglasiti da se, pored novčanih kazni, uvode ovlašćenja stranaka, da zbog nanete štete
imaju pravo na dosudu naknade štete, što ne predstavlja kaznenu odredbu, već specifični osnov iz zakonske
odredbe člana 182, stav 1.
Novi postupak može biti duži od osnovnog i može se razdvojiti zbog celishodnosti.
Aktivno legitimisana je stranka u postupku, a pitanje je ko sve može biti pasivno ligitimisan, s obzirom na
različite mogućnosti kršenja procesnih ovlašćenja od lica, zbog kojih je stranka u postupku pretrpela štetu.
46. PARNIČNE RADNJE SUDA

91
* O parničnim radnjama suda*
U našem procesnom sistemu parnična delatnost suda nije samo organizovana i kontrolna, tako je
strankama prepušteno da postupak razvijaju i dovedu do stepena da se u pravnoj stvari presudi.
Funkciju sudjenja u parničnom postupku sud ostvaruje vršenjem procesnih radnji.
To su:
 nekad samo radnje prijema i evidencije,
 zatim radnje kojim se postupak usmerava na odredjeno kretanje ili sadržaj,
 radnje preduzete radi prikupljanja procesnog materijala i formiranja činjenične gradje,
 radnje kojim se nešto saopštava,
 radnje koje čine odluke o nekom procesnom ili materijalnom pitanju.
Sudske radnje, istina u nešto izmenjenom značenju, mogu biti usmene i pismene, pa i konkludentno
izražene.
Po svom značaju ili po tome što čine jednu relativno samostalno ili svojevrsno uredjenu celinu, iz kruga
procesnih radnji suda, izdvajaju se odredjene vrste radnji.
To su:
1.odluke (uopšte),
2.radnje upravljanja postupkom,
3.vodjenje sudskog zapisnika,
4.dostavljanje.
1.Sudske odluke i njihove vrste
Sudska odluka je akt suda, donet u vršenju sudske vlasti, kojom se na odredjeni način uredjuje jedna
procesna ili materijalnopravna situacija, te nalaže subjektima na koje se odnosi da po odluci postupe ili da se
njenom odredjenju povinuju.
Po sadržaju presudjenja odluke su:

a) Kondemnatorne - nalaže se odredjeno činjene ili nečinjenje,
b) Deklaratorne-utvrdjuje se postojanje ili nepostojanje procesnog ili materijalnog pravnog odnosa,
c) Konstitutivne - uspostavlja se novi ili menja, odnosno ukida do tada postojeći pravni odnos.
Odluke donosi sudija ili sudsko veće.

Sudija donosi odluku kao inokosni sudija u pravnim stvarima, u kojim sudi sudija pojedinac.Isto, u
svojstvu predsednika veća, u pitanjima o kojim se odlučuje izvan sednica veća, pre održavanja glavne
rasprave ili izmedju ročišta za glavnu raspravu.
Veće donosi odluku u pravnim stvarima u kojim se sudi pred većem, izuzev spomenutih situacija u
kojim i ovde odluku donosi predsednik veća.
Veće odlučuje na nejavnoj sednici i u posebnoj prostoriji.
Izuzetno, u jednostavnijim stvarima, na samoj raspravi.
Članovi veća ne mogu odbiti da glasaju o pitanjima o kojim se treba odlučiti.Doneta je ona odluka za koju se
izjasne svi ili večina članova veća.
Sudske odluke se donose u formi presude ili rešenja.
Presuda je akt kojim se odlučuje o glavnoj stvari.O osnovanosti tužbenog ili, kako se to obično kaže
u meritumu (meritum-zaslužan, od “mereo”-zaslužiti, dobiti, ovde povoljnu presudu).
Skoro bez ikakvih odstupanja, u presudi se odlučuje primenom materijalnog prava.
92
Izuzetno, najviše zbog prirode pravne zaštite, koja se u odredjenim situacijama traži, sud odlučuje
rešenjem.Medjutim i to je meritorna odluka, pošto se njom odlučuje o osnovanosti tužbenog zahteva. ( u
sporovima zbog smetanja državine)
Rešenjem se odlučuje o proceduralnim stvarima, primenom procesnog prava.
To je niz procesnih situacija u kojim treba da se odluči o pojedinim pitanjima o vodjenju postupka, njihovom
toku, kretanju i razvoju.Rešenjem se odlučuje o troškovima postupka, što je materijalnopravno pitanje, ali je
sporedno traženje.
2. Radnje upravljanja postupkom
Radnje upravljanja postupkom (parnicom) su grupacija u koju spada najveći kvantum procesne
delatnosti suda.
Nekad su bliže označene kao radnje koje spadaju u krug pripremnih radnji i radnje koje čine
rukovodjenje glavnom raspravom, misleći tim prvenstveno na vreme njihovog preduzimanja prema
pojedinim etapama postupka.Vrše se po službenoj dužnosti kao samostalne, ili se izražavaju kao sudska
odluka rešenjem.
To su radnje koje sud preduzima u vodjenju postupka, od pokretanja do njegovog dovršetka.Njima
se deluje na razvoj postupka u vremenu.
Na to ukazuje i sam pregled značajnijih radnji upravljanja postupkom:

 zakazivanje i odlaganje ročišta,
 odredjivanje i produžavanje sudskih rokova,
 prekid postupka po odluci suda,
 zaključivanje glavne rasprave,
 dostavljanje tužbe na odgovor,
 održavanje pripremnog ročišta,
 pozivanje da se na ročištu izlože tužba i odbrana,
 odredjivanje da se predje na dokazni postupak i utvrdjivanje redosleda dokazivanja,
 odredjivanje spajanja ili razdvajanja postupka,
 stav o donošenju delimične presude ili medjupresude ....itd.
Značaj identifikacije i izdvajanja radnji upravljanja postupkom, najviše je izražen u uspostavljenom

procesnom režimu njihove važnosti.
Protiv odluka, koje se donose u toku pripremanja glavne rasprave i koje se odnose na upravljanje
postupkom, žalba nije dozvoljena(izuzetak: žalba je dozvoljena na rešenje, kojim se prekida postupak,
rešenje o disciplinskim i kaznenim merama)
Pravilo je nešto drugačije, kada su u pitanju radnje upravljanja postupkom, koje se vrše na glavnoj
raspravi (radnje rukovodjenja glavnom raspravom).Tu samo nije dozvoljenja posebna žalba,tj. žalba se
može uložiti, tek povodom donete presude)
Polazeći od preraspodele ovlašćenja predsednika veća i veća, izvan glavne rasprave i na samoj
glavnoj raspravi, u nekim situacijama se već u toku rasprave, može postaviti pitanje važnosti radnje
upravljanja postupkom, preduzete od predsednika veća.Tada konačnu odluku o važnosti donosi veće u
punom sastavu.
Propisano je da sud nije vezan svojim rešenjem, koje se odnosi na upravljanje postupkom.Može opozvati ili
izmeniti svoje rešenje o odredjivanju ročišta, produžiti dati rok za preduzimanje neke radnje, odustati od
izvodjenja dokaza, izmeniti stav i doneti medjupresudu.
3.Sudski zapisnik
93
Preovladavanje usmenosti u prvostepenom postupku , redovno prisutna trajnost postupka,
instanciona kontrola pravilnosti i zakonitosti rada suda, čine da je neophodno da se radnje suda, stranaka i
drugih subjekata pismeno evidentiraju.
Zato je propisano da sud sastavlja zapisnik o radnjama preduzetim na ročistu, te o važnijim izjavama i
saopštenjima strankama i drugih učesnika u postupku, datih izvan ročišta.
O manje važnijim izjavama ili saopštenjima neće se sastavljati zapisnik, nego će se samo staviti
službena zabeleška na spisu ( prijava promene adrese, predaja isprave ili nekog dokaznog predmeta).
Zapisnik piše zapisničar po kazivanju sudije.
U zapisnik se unosi:
 naziv i sastav suda,
 mesto gde se vrši radnja,
 dan i čas kad se vrše radnja,
 naznačenje predmeta spora,
 imena prisutnih stranaka ili trećih lica i njihovih zakonskih zastupnika i punomoćnika.
Zapisnik treba da sadrži bitne podatke o sadržini preduzete radnje.
U zapisnik o glavnoj raspravi naročito će se uneti:

 da li je rasprava bila javna ili je javnost bila isključena,
 sadržina izjava stranaka i njihovi predlozi,
 dokazi koje su stranke ponudile,
 dokazi koji su izvedeni, uz navodjenje sadržine iskaza svedoka i veštaka,
 odluke suda donete na ročištu.
Zapisnik se mora voditi uredno i u njemu se ne sme ništa brisati, dodati ili menjati.Zapisnik se
sastavlja na taj način, što predsednik veća kazuje glasno zapisničaru šta će uneti u zapisnik.
Stranke imaju pravo da pročitaju zapisnik ili da im se pročita, kao i da stave svoje prigovore na
sadržinu zapisnika.
Ispravke povodom prigovora se pišu na kraju zapisnika. Ono što se precrta u zapisniku, mora
ostati vidljivo.
Zapisnik potpisuju presednik veća, zapisničar, stranke i tumač.
Svedok i veštak potpisuju svoj iskaz na zapisniku, kad se njihovo saslušanje vrši pred zamoljenim sudijom
ili predsednikom veća.
Nepismeno lice ili lice koje se ne može potpisati, staviće na zapisnik otisak kažiprsta, a zapisničar će ispod
otiska upisati njegovo ime i prezime.
Zapisnik sadrži podatke o strankama, sporu, označenje suda, naznačenje predmeta, naznačenje
predmeta.On nije sam po sebi origineran izvor informacija, pa sud ne bi smeo, kao procesnu gradju,
upotrebiti podatke, koji su uneti u zapisnik.
Izuzetak je zapisnik o izvodjenju dokaza pred zamoljenim sudijom drugog suda. Tada je za parnični
sud sam zapisnik izvor informacija.Postoji oboriva pretpostavka tačnosti onoga što se u zapisniku
odredjuje.
O većanju i glasanju sastavlja se poseban zapisnik. Ako je kod višeg suda, u postupku po pravnom
leku, odluka doneta jednoglasno, umesto zapisnika sastavlja se beleška o većanju i glasanju.
47. Dostavljanje ( podnesaka, odluka, poziva)

94
a) O dostavljanju
Shodno pravilima načela obostranog saslušanja, potrebno je da se svaka stranka obavesti o
parničnim radnjama druge strane ili da joj se omogući da to neposredno i na vreme sazna ( dostavom
podnesaka, dostavom poziva na ročište).
Strankama treba dostaviti odluke suda, da bi se sa njima upoznale i postupile po dispoziciji,
odnosno uložile pravni lek.
I treća lica upućuju podneske sudu, pa ih treba dostaviti strankama , kao što se i trećim licima
dostavljaju podnesci stranaka i pozivi suda (obaveštenje o parnici, poziv svedoku, veštaku, tumaču).
Akt dostavljanja povlači odredjene pravne posledice: smatra se da je stranka obaveštena o
radnjama protivne stranke, upoznata je da se protiv nje može doneti presuda zbog propuštanja ili odrediti
mirovanje, saznaje da počinje teći rok za ulaganje pravnog leka, svedok je upoznat da neodazivanje pozivu
vodi novčanoj kazni ili prinudnom dovodjenju.
Zato je u zakonskom tekstu dostavljanje sudskih pismena (podnesaka, odluka, poziva) detaljno
uredjeno, kako u pogledu subjekata, tako i načina, mesta i vremena dostavljanja.
Dostavljanje pismena je u našem postupku isključivo sudska radnja, bilo da to vrši sud neposredno, bilo
po njegovom odredjenju pošta ili nadležni organ opštine.
U savremenim uslovima komunikacije, pismena se dostavljaju preko pošte, a mogu se dostavljati i
preko odredjenog lica, zaposlenog u sudu ili preko nadležnog organa opštine, preko pravnog lica
registrovanog za obavljanje poslova dostavljanja, neposredno u sudu ili na drugi način, odredjen posebnim
zakonom.
Dostavljanje je sudska radnja.
Sam sudija može preduzeti radnje dostavljanja (odlaganjem ročišta, zakazivanjem novog) ili to
naložiti dostavnoj službi suda (obično za dostavljanje u mestu suda, putem sudskog dostavljača)
U dostavljanje se nekad uključuju i drugi subjekti.
Do toga dolazi po izričitoj odredbi zakona ili prema okolnostina nastale situacije.Važniji su
primeri:vojnim licima, pripadnicima policije, zaposlenima u saobraćaju, pozivi se dostavljaju preko vojne
komande odn. neposrednog starešine, licima lišenim slobode preko uprave zatvora, kaznenopopravne
ustanove, odn.vaspitnopopravnog doma.
Dostavljanje se može izvršiti predajom pismena domaru zgrade, susedu adresata ili licu koje s
njim radi, ako su voljni da pismeno prime i predaju ga adresatu.
b) Adresat i primalac pismena
Redovno su adresat (lice kojem je pismeno upućeno) i primalac (lice kome treba ili kome se može
predati pismeno) isti subjekti, bar kada su u pitanju fizička lica.
Pismeno se, medjutim, može predati i odraslom članu domaćinstva adresata (nešto je drugačije za
pismena, koja se dostavljaju lično)
Za stranku koja ima zakonskog zastupnika ili punomoćnika, pismena se dostavljaju ovim licima
(to ne važi kada je punomoćnik državnog organa ili pravnog lica iz reda njihovih radnika po čl.134 ZPP
dostavljanje tada ide prema opštem pravilu; poziv radi izjašnjenja ili saslušanja, dostavlja se lično stranci).
Kada stranka ima više zakonskih zastupnika ili punomoćnika, dostavljanje se vrši samo jednom od
njih.
U slučaju da više lica zajedno tuže, a nemaju zajedničkog zakonskog zastupnika, odn.
punomoćnika, sud ih može pozvati da u odredjenom roku a imenuju zajedničkog privremenog zastupnika
za prijem pismena.
Istovremeno će sud obavestiti tužioce, koga će od njih smatrati zajedničkim(privremenim) zastupnikom, ako
oni u datom roku ne odrede zajedničkog punomoćnika.
c)Dostavljanje u inostranstvu i dostavljanje licima koja imaju pravo na imunitet.

95
Dostavljanje licima (nezavisno od njihovog državljanstva)i ustanovama u inostranstvu ili
strancima, koji imaju pravo imuniteta, vrši se diplomatskim putem, izuzev ako je medjunarodnim
ugovorom drugačije odredjeno.
Ako su u pitanju naši državljani, koji se nalaze u inostranstvu, pismeno se može dostaviti preko
konzulata, odn. konzularnog ili diplomatskog predstavnika.Ovo dostavljanje je punovažno, samo ako
lice, kome se pismeno dostavlja, pristane da ga primi.
d) Punomoćnik za primanje pismena
Stranku ( ili njenog zakonskog zastupnika), koja se nalazi u inostranstvu, a kod nas nema
punomoćnika, pozvaće sud da u odredjenom roku u našoj državi imenuje punomoćnika za prijem
pismena (ovo dostavljanje se vrši diplomatskim putem).
Ako stranka ne odredi punomoćnika za prijem pismena, sud će stranci postaviti privremenog
zastupnika, ovlašćenog za prijem pismena i o tome će je obavestiti.
Ovaj privremeni zastupnik može da vrši samo one procesne radnje , koje su vezane za dostavljanje
pismena.
e) Vreme i mesto dostavljanja
Dostavljanje se vrši radnim danom i to danju.Pismeno se može dostaviti i u drugom vremenu,

ako primalac to prihvata ili ako tako sud odredi( dostavljač treba da pokaže odluku suda).
Dostavljanje se vrši u stanu ili na radnom mestu lica kome je pismeno upućeno .I ovde se
dostavljanje, može izvršiti na drugom mestu, ako primalac na to pristane ili ako tako sud odredi.
Državnim organima, organima lokalne samouprave i organima drugih oblika teritorijalne
organizacije, dostavljanje se vrši predajom pismena u prostoriji za prijem pismena i to licu ovlašćenom za
prijem pismena.
Dostavljanje pravnim licima vrši se u prostorijama pravnog lica, a može se izvršiti i predajom
pismena zaposlenom ili članu pravnog lica, koji se zatekne u kancelariji, odn.poslovnoj prostoriji.
Javnom tužilaštvu i javnom pravobranilaštvu dostavljanje se vrši predajom pismena pisarnici ovih
ustanova.
Dostavljanje advokatu kao punomoćniku može se obaviti predajom pismena njegovom službeniku,
u advokatskoj kancelariji.
f)Način dostavljanja
(predaja pismena i dostavnica)
1.Dostavljanje pismena koja se ne moraju lično predati adresatu,

2.Dostavljanje lično adresatu,
3.Dostavljanje oglasom,
4.Dostavljanje kada je odbijen prijem,
5.Dostavnica.
1.Dostavljanje pismena koja se ne moraju predati licno adresatu
Dostavljanje, u stanu ili na radnom mestu, vrši se predajom pismena adresatu.Ako nisu u pitanju
pismena, koja se predaju lično, otsustvo adresata nije smetnja, da se već u prvom mahu izvrši dostavljanje.
Ako se adresat ne zatekne u stanu, pismeno se predaje nekom od odraslih članova njegovog
domaćinstva.Ta lica su dužna da prime pismeno,tj.ne mogu sa osnovom odbiti prijem i tako sprečiti
dostavljanje.Otsustvo ovih lica dozvoljava da se pismeno preda susedu, ali samo ako on na to pristane.
96
Ako se dostavljanje vrši na radnom mestu, ako se adresat tamo ne zatekne, pismeno se može predati
licu, koje radi na istom radnom mestu.Potrebno je da to lice pristane da primi pismo.
Pismeno se ne može predati licu, koje učestvuje u parnici kao protivnik adresata.
Isto tako, pismeno se ne predaje ovim licima ni onda, ako je već tada izvesno da ona neće moći na
vreme da obaveste adresata (pismeno se vraća sudu, uz naznaku gde se adresat nalazi)
Kada je pismeno predato drugom licu, smatra se da je sa tim danom dostavljanje uredno izvršeno.Ta
druga lica su u pravnoj obavezi, da adresatu na vreme predaju pismeno.Ukoliko to ne budu mogli da učine,
pismeno treba vratiti sudu i saopštiti gde se adresat nalazi.
2.Dostavljanje lično adresatu
Odredjena pismena se, zbog njihovog značaja, lično dostavljaju adresatu.

Važno je,na primer, da se zna:da je podneta tužba, da počinje da teče rok za ulaganje pravnog leka, da u
utvrdjenom roku treba postupiti po naredbi.
Zato je propisano da se tužba, platni nalog, vanredni pravni lek, presuda, rešenje protiv koga je
dozvoljena žalba, dostavljaju lično stranci, njenom zakonskom zastupniku, odnosno punomoćniku.
Ako se lice kome se pismeno mora lično dostaviti ne zatekne u stanu ili na radnom mestu,
dostavljač treba da sazna kada to lice može da nadje.
Zatim će sastaviti pismeno obaveštenje o vremenu i mestu sledećeg dostavljanja i pozvati adresata da
tada bude u stanu ili na radnom mestu, radi prijema pismena.Obaveštenje za adresata se ostavlja kod
spomenutih lica, kojim se može predati pismeno, za koje nije propisano lično dostavljanje.
Ukoliko u tom vremenu na mestu dostavljanja ne zatekne adresata, dostavljač će u predaji pismena,
postupiti po pravilima za dostavljanje onih pismena, koja se ne moraju lično predati(dostavljanje javnim
tužilaštvima, javnom pravobranilaštvu i drugim državnim organima i pravnim licima-čl.134 ZPP).
3.Dostavljanje oglasom
Kada stranka ili njen zakonski zastupnik u postupku do momenta dostavljanja drugostepene
presude, kojom se parnica dovršava promene svoje prebivalište, dužni su da o tome odmah obaveste sud.
Ako oni to ne učine, a dostavljač nije mogao saznati njihovu adresu, sud će odrediti da se sva
dalja dostavljanja za tu stranku, vrše stavljanjem pismena na oglasnu tablu suda. Dostavljanje se tada
smatra izvršenim, po isteku 8 dana od dana stavljanja pismena na oglasnu tablu suda.
4.Dostavljanje kada je odbijen prijem
Lice kome je pismeno upućeno, odrasli član njegovog domaćinstva ili ovlašćeni radnik državnog
organa, odn.pravnog lica, ne mogu da spreče dostavljanje odbijanjem prijema.
Kada, bez zakonskog razloga, odbiju da prime pismeno, dostavljač će pismeno ostaviti u stanu ili
u prostorijama gde to lice radi.
Na dostavnici ce napistai dan i sat dostavljanja, razlog odbijanja prijema i mesto gde je pismeno
ostavljeno, te se sa tim smatra da je dostavljanje izvršeno.
Dostavnica je sudski pismeni akt u koji se unose svi bitni momenti povodom dostavljanja. Ima snagu
javne isprave i kao takva je osnovni dokaz pravilnosti dostavljanja.
Medjutim, ne i jedini.Ako je dostavnica nestala ili nije u svemu uredna (datum je netačan ili nečitljiv),
dostavljanje se može dokazivati i drugim dokaznim sredstvima.
Dostavnicu potpisuje dostavljač i primalac pismena sa tim da primalac treba slovima da napiše dan prijema.
Zaključak:
Odredbe novog zakona predvidjaju, da se dostavljanje može izvršiti i preko pravnog lica, registrovanog za
obavljanje poslova dostavljanja u zemlji ili inostranstvu (članovi 127,130,stav2. ZPP).
Ovakva mogućnost će omogućiti ubrzavanja postupaka.
97
Svim pravnim licima dostavljanje se mora izvršiti preko lica ovlašćenog za primanje pismena (član
128.ZPP).
Ovakva odredba ukazuje na odgovornost dostavljača, bilo da je sudski, poštar ili neko treće ovlašćeno
lice.Da bi se sankcionisalo njegovo nepoštovanje, sud je u obavezi da primenjuje ovlašćenja iz glave XV
ovog zakona.
Radi poštovanja privatnosti stranke, dostavljanje se može izvršiti od 07,00 do 22,00 časa (član 134,
stav1. ZPP), ali u posebnim situacijama (stav 2) predvidjeno je da se može izvršiti i u drugo vreme i na
drugom mestu, na osnovu posebne odluke suda, koju je dostavljač dužana, na zahtev, da pokaže.
Član 140. ZPP, koji se odnosi na bezispešno dostavljanje, ne odnosi se i na lično dostavljanje, predvidjeno
članom 136.ZPP, ali svakako daje mogućnost efikasnije dostave.
Sporazum o adredsi dostavljanja (član 143.ZPP) takodje će predstavljati bitnu olakšicu u pogledu načina
uručenja poziva i pismena.
Zakon više ne sadrži odredbe, koje ukazuju na obavezu suda da po službenoj dužnosti pribavlja adrese
stranaka.
Budući da je kog nas uobičajeno da se onemogućava razgledanje spisa licima, koja nisu stranke u
postupku, bez obzira na dokazivanje njihovog pravnog interesa, sudska praksa mora da omogući doslednu
primenu odredbe člana 145.ZPP, da se ne bi kršilo načelo javnosti u smislu evropskih standarda.
48. Vreme vršenja parničnih radnji- rokovi i ročišta
1.Rokovi
a) Rokovi i njihove vrste
b) Računanje i održavanje rokova
a) Rokovi i njihove vrste
Rok je vreme odredjeno za preduzimanje pismene parnične radnje i vreme u kojem se radnja još ne
sme izvršiti (dilatorni rok).
Za usmene radnje to su ročista, pa je vreme održavanja ročista, bilo u celini bilo delom, vreme
odredjeno za preduzimaje parničnih radnji (prigovor mesne nadležnosti može se izjaviti tokom pripremnog
ročišta ili na prvom ročištu za glavnu raspravu do upuštanja tuženog u raspravljanje).
Parnična radnja izvršena po isteku roka se po pravilu se ne uvažava( drugačije je ako je rok monitoran,
odnosno instrukcioni nepravi rok).
Treba razlikovati:
I
* Procesnopravne rokove (uredjene procesnim pravilima),
* Materijalnopravne rokove (normirani materijalnopravnim propisima i relevantni su za vršenje ovlašćenja i
dužnosti u takvim pravnim odnosima).
Kada materijalnopravni rok vodi prekluziji prava, na šta sud pazi po službenoj dužnosti, pošto je u pitanju
primena prava, a ovde pravo više ne postoji, zahtev tužbe, odnosno prigovora se odbija.
Medjutim, propuštanje roka za podnošenje tužbe, uvedenog materijalnopravnom normom, povinava se

posledicama, predvidjenim za protek procesnih rokova i tužba se odbacuje.
Rokovi se redovno odredjuju za parnične radnje stranaka, nekad i za radnje suda (presuda se
donosi odmah ili u roku od 8 dana od zaključivanja rasprave)
Ipak, rokovi odredjeni za radnje suda su mahom instrukcione prirode, pa njihovo neodržavanje ne povlači
neposredne sankcije.
98
Rok se obično odredjuje kao:
II (bezuslovan,zapovednički,imperativ)
* Peremptorni rok (protekom roka prestaje pravo da se radnja preduzme-nastupa prekluzija-prestanak
važenja prava, pošto su svi zakonski rokovi prošli, a ništa nije učinjeno da se takvo pravo sačuva)
* Dilatorni rok (radnja se ne sme izvršiti pre nego što protekne odredjeno vreme-ne može se tražiti
nastavak postupka, pre nego što protekne tri meseca od dana kada je nastupilo mirovanje).
III
* Zakonski rokovi (odredjeni zakonom),
* Sudski rokovi (odredjeni odlukom suda).
Nekad je zakonom odredjena najviša dužina roka, do koje se sme odrediti sudski rok (sud
može odrediti rok za odgovor na tužbu u trajanju do 15 dana, izuzetno i najduže u trajanju do 30 dana).
Ni sud ni stranke ne mogu menjati zakonske rokove.Oni ex lege prestaju da teku, kada se postupak
prekine, a počinju da teku iznova od momenta kada se postupak nastavi).
Sudske rokove odredjuje sud prema okolnostima, koje se pojavljuju u postupku i prirodi parnične
radnje.Rok se može produžiti po predlogu zainteresovanog lica, ako postoje razlozi koji to
opravdavaju.Predlog se naravno mora podneti pre nego što rok protekne.
Sudski rokovi prestaju da teku u slučaju mirovanja postupka (isto i prekida), a počinju iznova kada se
postupak nastavi.
U procesnom sistemu prisutna je i podela na:
IV
* Subjektivne rokove (tok roka zavisi od saznanja stranke o dogadjaju ili od nastupanja mogućnosti da radnju
preduzme; npr.rok za ulaganje predloga za ponavljanje postupka),
* Objektivne rokove (početak toka roka zavisi od nekog momenta ili okolnosti, izvesne u nastupanju,
nevezano od saznanja ili mogućnosti stranke).
b) Računanje i održavanje rokova
*Računanje rokova*
Procesni rokovi se u parničnom postupku računaju u danima, od ponoći do ponoći, mesecima i

godinama (vreme odredjeno prema ročištima računa se i u užim vremenskim jedinicama).
Dan dostavljanja saopštenja ili drugog dogadjaja od kojeg počinje da teče rok, ne uračunava se u vreme
odredjenog roka.
Praznični dani i dani na koje se ne radi u toku roka, računaju se u vreme odredjeno za rok.To ne važi za
zadnji dan roka.Ukoliko zadnji dan roka pada na državni praznik, u nedelju ili koji drugi dan kada sud
ne radi, rok ističe protekom prvog idućeg radnog dana.
Kod rokova odredjenih na dane, rok ističe u ponoć zadnjeg dana po broju dana roka.
Kada je dužina roka odredjena u mesecima ili godinama, rok se završava protekom onog dana
poslednjeg meseca, odn.godine koji po svom broju odgovara danu na koji je rok počeo da
teče( četvoromesečni rok koji je započeo 30. aprila, završava se u ponoć 30. avgusta).A ako tog dana nema
u poslednjem mesecu, rok se završava zadnjeg dana u tom mesecu (četvoromesečni rok započeo 31.jula
završava se 30. novembra).
99
*Održavanja rokova*
Rok je održan i radnja stranke je u pogledu vremena važeća, ako je izvršena pre isteka roka,
preduzeta pred sudom ili je pismeno predato sudu ( rešenje je drugačije kod dilatornih rokova).
Po pravilu, radnju preduzetu po isteku roka, sud ne uvažava.
Izuzetak su instrukcioni odn.monitorni rokovi.U stvari, oni i nisu pravi rokovi, pošto se njima stranka
samo poučava ili upućuje da izvrši procesnu radnju.
Stroge posledice propuštanja rokova u nekim situacijama su ublažene.To se čini uvodjenjem
pretpostavke da je radnja izvršena u roku, mada podnesak do isteka roka nije bio predat sudu:
1. Podnesak upućen sudu preko pošte preporučenom pošiljkom ili telegrafski, uzima se da je sa
danom predaje pošti predat sudu.
2. Za lica koja su u vojsci na obaveznoj vojnoj službi, dan predaje podneska vojnoj jedinici,
smatra se danom predaje sudu.
3. Za lica lišena slobode, dan predaje podneska upravi zatvora ili zavodu za izvršenje zavodskih
sankcija, smatra se danom predaje sudu.
4. Posebno je uredjena situacija, ako je podnesak vezan za rok, predat ili upućen nenadležnom
sudu pre isteka roka, a stigne nadležnom sudu posle proteka roka.
Tada se smatra da je na vreme podnet, ako se njegovo podnošenje nenadležnom sudu, može pripisati
neznanju ili omašci.
Ova pravila se primenjuju i na rok u kojem se prema posebnim pravilima mora podići tužba, a i na rok
zastarelosti potraživanja ili kakvog drugog prava.
2. Ročišta
Pravilo da sud odlučuje o tužbenom zahtevu na osnovu usmene, neposredne i javne rasprave i
najvažniji deo aktivnosti procesnih subjekata se odvija pred sudom.
Sprovodeći pravila, sud organizuje postupak tako da odredjuje vreme, mesto i predmet usmene rasprave
(ročište), obaveštavajući o tome i pozivajući stranke i druge učesnike u postupku.
U pravnom životu je redovna pojava da se rasprava odvija na više ročišta, pa i o istom predmetu
raspravlja.
Ročište je deo postupka, odredjeno vreme i mesto u kojem se, u prisustvu procesnih subjekata,
vrše usmene parnične radnje ( na ročištu se ne vrše pismene radnje).
Pod pojmom rasprave ne treba razumeti samo dijaloge, suprostavljanja.Tu su i sva razmatranja,
izlaganja, saslušanja i uopšte ispitivanja jedne stvari.
Sud odredjuje predmet izvodjenja rasprave na ročištu i radnje koje će se na ročištu obaviti.
To može biti pripremno ročište, odredjeno za preispitivanje i pripremu procesnog materijala o kojem
će se tek u daljem postupku temeljno raspravljati.
Najvažnije je ročište za glavnu raspravu- ročište na kojem se raspravlja o osnovnim pitanjima
bitnim za odlučivanje o zahtevu tužbe.
Značajno je i ročište za javnu raspravu pred instancionim sudom.
Za sprovodjenje dokaza uvidjajem izvan suda, radi saslušanja procesnog subjekta, koji ne može da
dodje pred sud ili povodom obezbedjenja dokaza, odredjuje se posebno ročište.
Ročište se održava radi rasprave o predlogu za donošenje dopunske presude, predlogu za povraćaj u
predjašnje stanje i predlogu za ponavljanje postupka.
100
*Mesto održavanja ročišta*
Ročište se, po pravilu, održava u zgradi suda.Kad je to nužno, ročište se održava i na drugom
mestu(uvidjaj na nepokretnosti, saslušanje svedoka u bolničkim prostorijama).
Izuzetno, to može biti i područje drugog, ali samo susednog suda.
I razlozi uštede u vremenu ili troškovima postupka mogu opredeliti, da se ročište održi izvan sudske
zgrade(ročište za glavnu raspravu u mestu gde stanuju stranke i svedoci; uvidjaj na mestu nalaženja
pokretne stvari).
Mesto održavanja ročišta odredjuje sud.Žalba nije dozvoljena.
*Vreme održavanja ročišta*

Vreme održavanja ročišta (dan i sat), odredjuje sud rešenjem.Žalba nije dozvoljena.
Sud poziva stranke i druga lica, čije je prisustvo potrebno, da dodju na ročište i upozorava ih na posledice
neodazivanja(usvojen je izraz “zakazivanje ročišta”).
Uz poziv se stranci dostavlja podnesak, povodom kojeg je odredjeno održavanje ročišta.Ukoliko se
podnesak ne dostavlja, onda u pozivu treba navesti :
 ko su stranke,
 naznačiti predmet spora,
 radnje koje će se na ročištu izvesti, kao i
 svojstvo u kojem se lice poziva.
Dan i sat održavanja ročišta treba tako odrediti, da se poziv dostavi na vreme, da bi se pozvani mogao
pripremiti i urediti svoj dolazak na sud.
Za pripremno ročište i ročište za glavnu raspravu, strankama se poziv dostavlja najmanje osam dana pre
dana održavanja ročišta.
Zakazivanje i pozivanje na ročište može se izvršiti i tako što će se rešenjem o odlaganju ročišta,
prisutnim odmah saopštiti i vreme održavanja sledećeg ročišta.
Ročište se redovno održava u prisustvu obe parnične stranke ili bar jedne, uz pretpostavku da je druga
bila uredno pozvana.
Izuzetno, neka ročišta se mogu održati, iako se stranke nisu odazvale pozivu ( ročište za raspravu
o predlogu za povraćaj u predjašnje stanje; ročište za izvodjenje dokaza pred predsednikom veća...)
Sud obično ne odredjuje vreme trajanja ročišta.Moguće je ipak predvideti da će ročište trajati više
dana.Ročište se može prekinuti i pred istim sudom nastaviti sledećeg dana.
Ročište se dovršava, kada se iscrpi predmet raspravljanja ili kada se rasprava odloži za drugo
ročište (odlaganje ročišta).
Sud može odložiti ročište, kada je to potrebno radi izvodjenja dokaza ili kad za to postoje opravdani
razlozi.
Protiv rešenje o odlaganju nije dozvoljena žalba.
49. Propuštanje parničnih radnji i vraćanje u predjašnje stanje
a)Propuštanje rokova
Zbog nepostojanja čvrste obaveze na vršenje parničnih radnji, prirodi procesnog prava ni malo ne
odgovara podela na prave i instrukcione (monitorne) rokove.
Rokovi u pravnoj nauci se, inače, dele na:
 Prave rokove,
 Instrukcione rokove.
Ova podela je izvedena na osnovu različitih posledica propuštanja rokova.
Dok je za propuštenje pravih rokova posledica gubitak prava ili sankcija, koja se sastoji u
nametanju dalje pravne dužnosti subjektu, dotle kod instrukcionih rokova posledice i nema ili je tek
indirektno izražena u otežavanju položaja subjekta.
101
Posledice propuštanja pravih rokova u procesnom pravu su različitog intenziteta i skoro su identične
sa posledicama propuštanja instrukcionih rokova.
Ipak, postoji razlika, jer pravi rokovi imaju izraženu pravnu posledicu.
Pošto je vršenje procesnih radnji izraz ovlašćenja subjekta, a ne njegova pravna dužnost (obaveza) da
deluje, razumno je da sankcionisanje propuštanja roka ne ide dalje od prestanka prava da se radnja
preduzme-prekluzije (ne i prinudi da se ona vrši).
U ovoj situaciji je ishodište odbacivanje radnje, koja bi bila preduzeta po isteku roka.
Ovo se, pre svega, odnosi na zakonske rokove, koji su većim delom prekluzivne prirode (rok za predlog za
povraćaj u predjašnje stanje, rok za pravne lekove, rok za prigovor mesne nadležnosti).
Ipak, postoje zakonski rokovi, čije propuštanje ne dovodi do prestanka prava na vršenje radnje
i koji se zato ne kvalifikuju kao prekluzivni.
Posledice ovog propuštanja su druge vrste i prirode.
Sudski rokovi, nasuprot zakonskim, redovno i sami po sebi, ne vode prekluziji prava na
preduzimanje parnične radnje, bar ne u vremenu pre nego što je sud odlučio o stvari, povodom koje je dat
sudski rok ili u vremenu u kojem bi to dozvoljavao razvoj postupka (pismeni odgovor na tužbu, može se
izjaviti i po proteku roka, praktično sve dok na ročištu nije dat usmeni odgovor ili dok glavna rasprava nije
zaključena)
Šta više, u nekim situacijama i kad je sud odbacio radnju zbog proteka roka, stranka može preduzeti
istu radnju, ako to dozvoljava dalji razvoj postupka.
Već je poznato, da se podnesak vezan za rok, koji je ispravljen odn.dopunjen u roku odredjenom od
suda, smatra da je predat sudu onog dana, kada je prvi put bio podnet.
I kod propuštanja sudskih rokova, posledica može biti takva (ćutanjem), da se smatra da je preduzeta neka
druga radnja. ( uzima se da je vraćeni neuredni podnesak povučen, ako se u roku ne vrati sudu; propuštanjem
da se na vreme položi kaucija za obezbedjenje sudskih troškova, smatra se da je tužba povučena, odn.da je
tužilac odustao od pravnog leka).
b)Propuštanje ročišta
Ročiste nije samo vreme u kojem se vrše usmene parnične radnje, već se može posmatrati i kao
rok za preduzimanje procesnih radnji, utvrdjen jednim dogadjajem, vremenskim intervalom, odredjenim
dužinom ročišta.
Naročito, kada se radnja treba preduzeti do nekog momenta u toku ročišta:

 Prigovor mesne nadležnosti se može uložiti najdocnije do dovršetka pripremnog ročišta, ili
 Ako pripremno ročište nije održano, sve dok se tuženi, na prvom ročištu za glavnu raspravu, nije upustio
u raspravljanje.
 Prigovor da je po sporazumu nadležan izabrani sud.
Kao što je već rečeno, ročište nije samo vreme u kojem se vrše parnične radnje, već je to i specifičan
način preduzimanja parničnih radnji pred sudom i u prisustvu stranaka.Propuštanjem ročišta, stranka
propušta i vreme i način, tj. mogućnost da u tom vremenu i na taj način preduzima i saznaje parnične radnje,
odn. Da aktivno učestvuje u tom delu postupka.
Sa propuštanjem ročista, neodazivanje stranke pozivu suda da na ročiste dodje, izjednačava se
napuštanje ročista pre dovršetka, i u odredjenim posledicama, kao pasivno držanje stranke.Nepojmljivo
je da sud propusti ročište.Sud može održati ročište i kad je prisutna samo jedna stranka.Izuzetno, kako je već
izloženo, neka ročišta se mogu održati i onda ako su izostale obe stranke.
Propuštanjem ročista, stranka je prekludirana u vršenju procesnih radnji, koje su se mogla
preduzeti samo na tom ročištu.
To su mahom pripremno ročište i prvo ročište za glavnu raspravu (ulaganje prigovora mesne
nadležnosti,imenovanje prethodnika)
102
Izostanak jedne stranke sa pripremnog ročišta ili ročišta za glavnu raspravu, vodi mirovanju postupka,
ako to predloži prisutna stranka.Isto je ako izostanu obe stranke ili ako prisutne stranke neće da
raspravljaju.Posledica je da stranke ne mogu preduzimati parnične radnje u vremenu od 3 meseca od
dana mirovanja.
Propuštanju se, u odredjenim situacijama pridaje značaj povlačenja tužbe. Za tuženog je naoštrija
posledica propuštanja ročišta- donošenje presude zbog propuštanja.
c) Povraćaj u predjašnje stanje
*Propuštanje radnje i restitucija,

*Pretpostavke za dozvolu restitucije (Povraćaj u predjašnje stanje),
*Postupak suda i odluka.
*Propuštanje radnje i restitucija*
Ako stranka propusti ročište ili rok za preduzimnje neke radnje u postupku i usled toga izgubi
pravo na preduzimanje te radnje, sud će toj stranci, na njen predlog, dozvoliti da naknado izvrši tu
radnju(povraćaj u predjašnje stanje), kada postoje opravdani razlozi za propuštanje.
Kada se dozvoli povraćaj u predjašnje stanje, postupak se vraća u ono stanje u kome se nalazio pre
propuštanja i ukidaju se sve odluke, koje je sud zbog propuštanja doneo.
Posledice propuštanja procesnih radnji, mogu se sanirati po pravilima propisanim za povraćaj u
predjašnje stanje-restituciju
Propuštanje u procesnom sistemu je značajno, ako je stranka prekludirana u pravu da tu parničnu radnju
docnije preduzme, a ne postoje uslovi da se osnovne negativne posledice prepuštanja otklone nekom drugom
radnjom.
Važni primeri prekluzije su:

 Protek roka za žalbu dovodi do pravosnažnosti presude,
 Propust roka da se žalba ispravi ili dopuni vodi odbacicvanju žalbe,
 Propust ročišta sprečava izjavu prigovora mesne nadležnosti.
*Pretpostavke za dozvolu restitucije*

(Povraćaj u predjašnje stanje)
Osnovne pretpostavke da se dozvoli povraćaj u predjasnje stanje su:
 Prekluzija u vršenju procesnih radnji, nastala usled propuštanja roka ili ročišta,
 Nastupanje negativnih posledica za stranku,
 Opravdanje propuštanja,
 Poštovanje roka za podnošenje predloga za povraćaj u predjašnje stanje.
Propuštanje je opravdano, ako je do toga došlo, usled nekog dogadjaja objektivne ili subjektivne
prirode, koji je stranku sprečio da parničnu radnju izvrši do isteka roka ili da dodje na ročiste
(saobraćajna nesreća, elementarna nepogoda, bolest)
Predlog za povraćaj u predjasnje stanje se podnosi sudu, kod koga je trebalo izvršiti propuštenu
radnju, u subjektivnom roku od 8 dana od dana kada je prestao razlog, koji je izazvao propuštanje ili ako
je stranka docnije saznala za propuštanje, da dana kad je za to saznala.
103
Posle proteka 60 dana od dana propuštanja, ne može se tražiti povraćaj u predjašnje stanje(objektivni
rok).Ne može se tražiti povraćaj u predjasnje stanje, usled propuštanja roka za podnošenje predloga za
povraćaj ili izostanka sa ročista odredjenog povodom tog predloga.
Zabrana “restitutio restitutionis non datur”, uvedena je da se stalnim traženjem povraćaja ne ugrozi
donošenje odluke ili nastupanje njene pravosnažnosti.
* Postupak suda i odluka*

Predlog za povraćaj u predjašnje stanje se podnosi sudu, kod koga je trebalo da izvršiti propuštenu
radnju.Ukoliko se restitucija traži zbog propuštanja roka, stranka je dužna da istovremeno sa
podnošenjem predloga izvrši i propuštenu radnju.
Podneti predlog za povraćaj u predjašnje stanje ne utiče tok parnice. Sud, medjutim, može odlučiti da se
postupak prekine do pravosnaznosti rešenja o predlogu.
Neblagovremen ili nedozvoljen predlog odbacuje predsednik veća rešenjem.
Odluka o osnovanosti predloga za povraćaj u predjašnje stanje je u nadležnosti predsednika veća

ili veća, zavisno da li se propuštanje desilo u pripremnom postupku ili u vodjenju glavne rasprave.
Povodom predloga sud odredjuje ročište, radi rasprave o osnovanosti traženja. Ročište se
održava i u odsustvu stranaka i nema mirovanja postupka.Rasprava na ročištu nije potrebna, ako su
činjenice, na kojim se predlog zasniva, opštepoznate.
Kada sud usvoji predlog i dozvoli restituciju, parnica se vraća u ono stanje u kojem se nalazila
pre propuštanja.Odredjuje se ponovo održavanje ročišta, odn.oglašava se da se pismena radnja prihvata,
kao da je podneta u roku.Sudske odluke koje su bile donete, povodom propuštanja parnične radnje se
ukidaju.
Protiv rešenja, kojim je predlog za povraćaj u predjašnje stanje usvojen, nije dozvoljena žalba.
Izuzetak je žalba iz osnova da je predlog usvojen, iako je bio protekao rok za traženje povraćaja u
predjašnje stanje.
Medjutim, protiv rešenja kojim je predlog odbačen ili odbijen, žalba je dozvoljena.
Zaključak:
Član 106. ZPP tačno odredjuje načine računanja rokova.

Rešene su ranije dileme iz prakse, posebno nastale u vezi s primenom Zakonske regulative o radnim
odnosima.
Regulisano je da će se podnesak, upućen sudu telegrafskim putem, smatrati blagovremenim, samo ako
uredan podnesak bude dostavljen naknadno, pošiljkom, u roku od tri dana.
Rokovi koji su odredjeni u institutu vraćanja u predjašnje stanje su skraćen, što umanjuje
zloupotrebe.
Predlog se mora podneti u roku od 8 dana od prestanka razloga za propuštanje, tj.saznanja za razloge, a
najduže do 60 dana(član 112, stavovi2. i 3. ZPP).
Predvidjeno je i da uz predlog stranka mopra podneti i predložiti odgovarajuće dokaze, a ako to ne učini bez
ročišta, predlog će se odbaciti (član 115.ZPP).
Načelo usmenosti je postalo izuzetak (član 115.ZPP).
104
50. Pojam, sadržina, osnovi i određenosti tužbe
*Pojam tužbe*
Tužbom se pokreće parnični postupak i zato taj akt ima prirodu inicijalne procesne radnje.Spada u
sferu dispozicije, kao i sama parnica.Ne postoji drugi način da se postupak pokrene, niti parnica može da
opstane, ako više nema tužbe.
Tužba je procesna radnja, kojom tužilac traži od suda, da mu prema tuženom dosudi pravnu zaštitu
odredjenog sadržaja.Traži se da presudom naredi tuženom odredjeno držanje ili da mu se, na pravno
obavezujući način, saopšti kakvo njegovo ponašanje treba da bude.
Na to može da odgovori samo sud, kao nosilac sudske vlasti i u pravnom sistemu jedino ovlašćena
ustanova, da donosi sudske akte.
Tuženi, u većini situacija, može da ispuni svoju obavezu ili da na drugi način prihvati ono, što se u tužbi
tvrdi da je njegova dužnost, a to daljnje vodjenje sudskog postupka čini suvišnim.
Po sadržaju pravne zaštite, koja se prema tuženom traži, zahtev može biti:
 Osuda tuženog da nešto čini ili ne čini(kondemnacija);
 Utvrdjenje da neko pravo postoji ili ne postoji, odn.da je isprava istinita ili neistinita (deklaracija);
 Odredjivanje promene, preobražaja u sferi pravnih odnosa (konstitucija).
Tužbom se odredjuje predmet postupka.Sud može samo o tome da raspravlja i odlučuje i ne sme
da dosudi ni više, niti nešto drugo.
Tužba se podnosi sudu, pismeno ili usmeno za sudski zapisnik.
Tužilac treba da ima pravni interes da podnese tužbu.Za neke tužbe se to generalno i ex lege pretpostavlja
(skoro sva traženja kondemnacija i konstitucija), dok za neke tužbe tužilac treba da dokaže da postoji
pravni interes, izuzev ako je postojanje pravnog interesa priznato specijalnim zakonskim pravilom ili
sudskim aktom( traženje deklaratorne pravne zaštite)
Iako je u svemu uredjen parničnim procesnim pravom, tužbeni zahtev ima dosta dodira i uticaja,
kao odredjujući deo tužbe, na materijalnopravne odnose ( prekid zastarevanja, izazivanje dospelosti).
Gradjansko subjektivno pravo ili samo ovlašćenje iz tog prava su, mnogo puta, u biti zahteva, da
se prema tuženom izrekne tražena pravna posledica.
Iz prava svojine se zahteva povraćaj stvari, povodom prava službenosti traži se zabrana uznemiravanja, iz
ugovora o prodaji se zahteva isplata cene, usled povrede prava traži se naknada štete.
Medjutim, netačno bi bilo misliti, da su materijalna prava uvek osnov u tužbenom zahtevu i
traženoj pravnoj posledici.Tome je primer tužbeni zahtev sa traženjem deklaracije, da pravo ili pravni
osnov ne postoji, a on je upravo negacija subjektivnog prava.
Kako je već ranije rečeno, predmet spora (parnice) je tužbeni zahtev.

Osnov dosudjenja pravne zaštite ili izreke o pravnoj posledici, redovno je neko gradjansko
subjektivno pravo, izvedeno iz materijalnopravne norme.
Ali ono nije predmet spora, kako se tvrdi u civilističkim učenjima o parnici.
Izvesno je, da se usvajanjem tužbenog zahteva, on sadržinski prenosi u pojedinačnu pravnu
normu, formulisanu u izreci presude, imajući tada prirodu (nekad samo dejstvo) pojedinačnog, konkretnog
gradjanskopravnog pravila.
Isto je i sa odbijanjem tužbenog zahteva, samo što tu dejstvo pojedinačne norme ide u prilog
tuženom (kaže se da se pravna zaštita dosudjuje tuženom).
Sve dok se sadržaj tužbenog zahteva ne prenese u pojedinačnu normu, donetu sudskim aktom, on
postoji kao pretenzija.
105
Kada se sudskim aktom:
 Izrekne sankcija,
 Donese dopunska, alternativna pojedinačna norma u cilju reparacije ili restitucije povredjenog
prava,
 Autoritativno deklariše postojanje ili nepostojanje pravnog odnosa,
 Ili odredi promena u sferi prava,
može se govoriti o relevantnom subjektivnom pravu ili ovlašćenju sadržanom u toj normi.
Medjutim, tada više nema spora, pa onda ni ta pojedinačna norma i subjektivno pravo, njom utvrdjeno, ne
mogu biti predmet spora.
Predmet spora je pretenzija na izricanje u tužbenom zahtevu odredjene pravne posledice ili
donošenje pojedinačne norme-sam tužbeni zahtev.
*Sadržina tužbe*
Tužba se podnosi pismeno, u formi i sadržini podneska ili se daje usmeno na zapisnik parničnog
suda.I kada se daje usmeno na zapisnik suda, tužba treba da bude sastavljenja isto kao i tužba koju sama
stranka podnosi.
Tužba treba da bude u sadržini i formi propisanoj za sve podneske (ovde naročito treba izdvojiti:
oznaku suda, oznaku i podatke o strankama i njihovim zastupnicima i potpis).
Već iz opšteg pravila o podnescima, mogao bi se izvesti potpun sadržaj tužbe.Ipak, neki posebni
zahtevi o sadržaju tužbe, prvenstveno preciznost i rigoroznost odredjivanja, opredelili su donošenje
specijalnih pravila o sadržaju tužbe.
Zato, pored formule da tužba treba da sadrži sve ono što i svi drugi podnesci, u zakonskim
pravilima o tužbi posebno su izdvojeni neki elementi, koji u ovom podnesku treba da budu označeni.Na
jednima se insistira da moraju biti navedeni u tužbi, a za druge se prepušta stranci, da ih unese u tužbu u
cilju kasnijeg, i za nju povoljnijeg, vodjenja postupka.
Prema posledicama koje nastaju, ako se izostave ti elementi, odredjuju se:

 obligatorni elementi tužbe i
 fakultativni elementi tužbe.
*Obligatorni elementi tužbe*
Obligatorni elementi tužbe su:

 Zahtev u pogledu glavne stvari i sporednog traženja,
 Činjenice na kojima tužilac zasniva taj zahtev,
 Oznaka suda,
 Oznaka stranaka,
 Potpis,
 Vrednost spora (u parnicama povodom nenovčanog zahteva)
 Predlog dokaznih sredstava
(ima veliku važnost radi dokazivanja navedenih činjenica).Neki autori smatraju predlog dokaznog
sredstva obligatornim elementom tužbe.Medjutim, izostanak predloga o dokazima ili prosto saopštenje da
dokaza nema, ne bi dovelo tužbu u pitanje, jer još uvek stoji na raspolaganju pribavljanje dokaza
saslušavanjem stranaka.
Sa tužbom u kojoj nisu uredno označeni svi obligatorni elementi, postupa se kao sa
neurednim ili nepotpunim podneskom.Takva tužba se odbacuje, ako se nedostaci ne otklone u roku.
*Fakultativni elementi tužbe*
Fakultativni elementi tužbe su ona traženja, izjave ili podaci, koji se mogu uneti u tužbu, ako stranka
smatra da je to potrebno ili ako hoće već u tužbi da saopšti neku svoju pravno relevantnu izjavu ili da izrazi
neko svoje traženje:
106
 Saopštava pravni osnov tužbe,
 Traži da se treće lice obavesti o parnici,
 Predlaže da se obezbede dokazi,
 Zahteva izdavanje privremenih mera,
 Izjavljuje da odustaje od ugovora,
 Saopštava da je spremna da primi odredjenu novčanu svotu, umesto onoga što traži u tužbenom
zahtevu.
*Stvarni (činjenični) i pravni osnov tužbe*
Potrebno je da se posebno obrati pažnja na pravni osnov tužbe-pravni institut, kategoriju, pravilo
ili subjektivno ovlašćenje, kojim stranka obrazlaže svoje pravo na dosudu ili interes da joj se dosudi
tužbeno traženje.
U našem procesnom sistemu pravni osnov tužbe je fakultativni elemenat.
Stranka je dužna da navede činjenice i izjavi svoj tužbeni zahtev.Na sudu je da utvrdi, da li za to
ima osnova u pravu i odredi pravilo iz kojeg se to pravo izvodi (nekad i pre presude, radi donošenja neke
prethodne odluke)
Ipak, u pravnom životu stranka redovno navodi i obrazlaže pravni osnov svoje tužbe.
Medjutim, to ni sud ni stranku ne obavezuje.
Ako se iz navedenog osnova ne može stranci dosuditi ono što traži, sud je dužan da ispita, da li postoji
neki drugi pravni osnov, da se pozitivno odgovori na njen zahtev.
Isto tako i stranka je ovlašćena, da u postupku izmeni ranije odredjeni pravni osnov ili da u ovom
delu sasvim povuče svoje izjave.
U tužbi mora da se saopšti stvarni dogadjaj i navedu sve činjenice, koje čine taj dogadjaj.
U tužbi se može reći: “Tuženi je 1. marta 2003.g trebao da plati iznos od 1.000,00 dinara, pa pošto to nije
učinio, traži se da se obaveže na plaćanje tog iznosa”
Ovo je neuredna tužba i ne bi bila podobna, da se s njom postupa, jer joj nedostaje činjenični i pravni
osnov.
Medjutim, sa dopunom:”Tuženom je, po dogovoru, 1.februara 2003.godine dat zajam u iznosu od 1.000,00
dinara sa obavezom vraćanja u roku od 30 dana; pošto dug nije vratio, traži se da se osudi da taj iznos
isplati”.
Vidi se, da dodavanjem kvalifikatornih elemenata pravnog odnosa, tužbeni zahtev postaje dovoljno
odredjen (metod individualiziranja).
Individualizacija, bitna za odredjenost tužbenog zahteva, postiže se oznakom pravnog osnova, te
dosuda iz nekog drugog osnova ne bi bila dosuda istog zahteva
U procesnim sistemima, u kojim se od stranke ne traži oznaka pravnog osnova tužbe, niti da
eventualno označen osnov, obavezuje sud ili stranke, razumno je da se insistira na potpunom saopštenju
činjenica.Tu spada i naš sistem.
Tek kroz to se tužbeni zahtev može odrediti i razlikovati od mogućih drugih takvih traženja
(metod supstanciranja).Stranke ovde nisu opterećene dužnošću, da u tužbi postave pravni osnov svog
traženja.za to je, po pravilu, potrebno znanje i stručna pomoć pravnika.
Isto tako nisu izložene riziku pogrešne pravne kvalifikacije, što vodi odbijanju zahteva na pravnu
zaštitu.
Sudjenje se odvija i donosi presuda, kratko rečeno maksimom “mihi factum, dabo tibi ius”-dajte mi
činjenice, daću vam pravo.U spomenutom primeru se po metodu supstanciranja, tužba ne bi
odbila.Saopštene su sve činjenice i sud treba primenom prava da presudi, da li je tuženi obavezan da tu
novčenu svotu plati.
107
*Odredjenost, priroda i značaj tužbenog zahteva*
Iako je u parničnom postupku neosporna aktivna uloga suda, naročito u vodjenju postupka i
iznalaženju prava, sud ne sme da dosudi ni više ni drugo od onoga što je tužbom traženo (Non eat iudex
ultra et extra petita partium).
To je suština koncepcije pravne zaštite, koja se ostvaruje u parnici.Promovisana je zakonskim tekstom-čl.2
ZPP: “Stranke imaju pravo na zakonitu, jednaku i pravičnu zaštitu svojih prava. Sud ne može odbiti da
odlučuje o zahtevu, za koji je nadležan.”
Posledica toga je da tužbeni zahtev, mora biti tako odredjen, da se tačno znaju subjekti i vrsta, odn.obim
tražene zaštite-subjektivno i objektivno odredjenje.
Svi zahtevi se mogu svrstati u tri sadržaja po vrsti zaštite:
 kondemnatorni (osudjujući)- traži se da se tuženi osudi da se nešto čini ili ne čini(da preda stvar, da
plati novčanu svotu, da dozvoli prolaz preko svog zemljišta);
 deklaratorni (utvdjujući)- traži se da se sudskom odlukom utvrdi postojanje ili ne postojanje nekog
pravnog odnosa,odn.istinitost ili neistinitost isprave (da li je zaključen ugovor o prodaji, da ne postoje
tudja stvarna prava na nepokretnosti, da je istinit potpis na ispravi);
 konstiutivni (preobražajni)- traži se da se izrekne neka promena u sferi pravnih odnosa ,tj.da se
postojeći odnos ukine ili izmeni ili da se uspostavi novi(da se brak razvede, da se umanji iznos
ugovorne kazne, da se utvrdi konkursni rok).
Tužbeni zahtev je , po svojoj pravnoj prirodi, procesni institut.

Tužba se upućuje sudu sa traženjem da se tužiocu prema tuženom dosudi pravna zaštita u sadržaju
označenom u tužbenom zahtevu.Tuženi, kao što je već rečeno, tome ne može da odgovori.Traži se sudska
odluka.
Tužbeni zahtev je predmet parnice i uspostavlja se po pravilima parničnog procesnog
prava.Zato tužbeni zahtev ne može biti jedno od ovlašćenja gradjanskog subjektivnog prava, a još manje
samo to pravo preneto u sferu sudskog postupka.
Osnov dosudjenja pravne zaštite redovno je neko gradjansko subjektivno pravo, izvedeno iz
materijalne norme.Sve dok se sadržaj tužbenog zahteva ne prenese u pojedinačnu normu donetu
sudskim aktom, on postoji kao pretenzija.
Postojanje pravnog interesa je procesna pretpostavka i to treba tužilac da dokaže.Sud, postupajući
ex officio, odbacuje tužbu ako utvrdi da tužilac nema pravni interes da traži sudsku deklaraciju.
Zaključak:
Novinom u članu 187, stav 1. ZPP predvidjeno je da tužba mora da sadrži i vrednost predmeta
spora, dok je stavom 2. utvrdjeno da će tužiocu, koji živi u inostranstvu, ukoliko ne označi punomoćnika
za prijem pismena, sud odbaciti tužbu.
Ovakva odredba, s obzirom na tumačenje u pogledu načela postupka, ukazuje da vrednost predmeta spora
predstavlja bitan elemenat tužbe, samo kada je od značaja za nadležnost suda, njegov sastav i u
pogledu vrednosti, koja je od uticaja na ostvarenje prava na podizanje vanrednog pravnog leka
revizijom.
Tužba sa više tužbenih zahteva reguliše alternativno ovlašćenje tužioca, koje će sada otkloniti
probleme u praksi, s obzirom na sadržinu člana 190, stav 2. ZPP i ranije uobičejeno, a nepotrebno,
odredjivanje veštačenja radi utvrdjenja vrednosti dugovane nenovčane činidbe.
108
51. Vrste tužbi
Prema prirodi prava, povodom kojeg se traži pravna zaštita, tužbe se dele na:
 stvarnopravne (reivindikaciona, konfesorna, publicijanska),
 tražbenopravne,
 porodičnopravne,
 naslednopravne,
 stečajne,
 izvršne,
 u užem smislu procesne ( tužba za poništaj presude izabranog suda) i druge.
U parničnom procesnom pravu važna je podela tužbi po sadržaju pravne zaštite, koja se tužbom
traži:
1. za osudu na činidbu (kondemnatorna),
2. za utvrdjenje (deklaratorna),
3. za preobražaj (konstitutivna).
To su opšti tipovi tužbi i mahom sva traženja pravne zaštite mogu se zahtevati jednom od ovih tužbi,
nezavisno od prirode prava, povodom kojeg se zahteva pravna zaštita.
1.Kondemnatorna tužba
Kondemnatornom tužbom se traži od suda da se tuženi osudi na odredjenu činidbu (činjenje) ili
nečinjenje( trpljenje i uzdržavanje).U obligacionom pravu to je: davanje, činjenje, nečinjenje ili trpljenje, a
u izvršnom postupku je:plaćanje, davanje, činjenje, nečinjenje ili trpljenje.
To su, na primer, tužbe sa zahtevom da se tuženom naredi:

 da plati svotu od 10.000,00 dinara,
 da preda državinu nepokretnosti,
 da ne sprečava prelaz preko svog zemljišta,
 da se u noćnom vremenu uzdrži od vršenja preduzimačke delatnosti, koja ometa mir susedstva ... itd.
Za podnošenje kondemnatorne tužbe dovoljna je tvrdnja tužioca, da je povredjeno neko njegovo

pravo, pa je tuženi dužan da otkloni nastale posledice ili da uspostavi pravnost, koju nalaže pravni red.
Dospelost prava nije uslov za podnošenje tužbe, već materijalnopravna pretpostavka za dosudu
tražene zaštite.
Pozitivan odgovor na ovu tužbu je donošenje kondemnatorne presude.Već sada treba reći, da je
jedino je ova presuda podobna da se prinudnim putem izvrši.
2.Deklaratorna tužba
Procesnim pravom je dozvoljeno da se traži pravna zaštita i onda ako je prisutna neizvesnost u
postojanju nekog prava ili pravnog odnosa.Neizvesnost, svakako, ugrožava pravo ili pravnu poziciju
pojedinca i remeti normalan tok pravnog života. Zato se uvažava interes pojedinaca, da traže da se takva
nesigurnost eliminiše, donošenjem odgovarajućeg sudskog akta, deklaracijom o postojanju ili
nepostojanju prava ili pravnog odnosa odredjenog sadržaja (clan 188 ZPP).
Kada se govori o postojanju prava ili pravnog odnosa, misli se na jedno pravo (ovlašćenje) ili na
celovit , kompletan pravni odnos:
 da je ugovoreno ovlašćenje na jednostrani odustanak od pravnog posla,
 da je zaključen ugovor o zakupu,
 da nije posebno ugovoren otkaz,
 da na nepokretnosti ne postoji službenost prolaza.
109
Kada je u pitanju neizvesnost o postojanju prava ili pravnog odnosa, gledano sa aspekta tužbe,
razlikujemo:
1.Pozitivnu tužbu na utvrdjenje
( tvrdi se i zahteva se da se ustanovi da pravo postoji),
2.Negativnu tužbu na utvrdjenje
(tvrdi se da pravo drugog subjekta ne postoji i traži se da se to ustanovi presudom).
Specijalnim pravilom je dopušteno da se ovom tužbom traži utvrdjenje istinitosti ili neistinitosti
isprave.To se odnosi na pitanje autentičnosti potpisa izdavaoca isprave, a ne i na istinitost njene
sadržine(da je ostavilac svojeručno potpisao testament, da je falsifikovan potpis na priznanici o isplati
zajma)
Pitanje istinitosti sadržine jedne isprave, utvrdjuje se u postupku, u kojem se isprava prezentira, radi
dokazivanja odredjenih tvrdnji postupka, u kojem autentičnost potpisa na ispravi nije samostalan zahtev
tužbe.
Deklaratornom tužbom se, inače, ne može tražiti utvrdjivanje činjenica .Tim se, naravno, ne misli
na činjenice, čije je utvrdjivanje potrebno, da bi se deklarisalo postojanje ili nepostojanje prava.
Ne može se uvek tražiti pravna zaštita, koje se postiže sudskom deklaracijom o postojanju ili
nepostojanju prava.
To sužavanje prava na deklaratornu tužbu, izraženo je pravilom da podnosilac tužbe mora imati
pravni interes da zahteva ovu vrstu zaštite (cl.188).
Pravni interes predstavlja jednu konkretnu relaciju iz koje se izvodi opravdana potreba tužioca da
traži deklaraciju suda o postojanju (nepostojanju) prava odredjenog sadržaja. Ovakva tužba se može podići,
kada je to posebnim propisima predvidjeno, odn. kad tužilac ima pravni interes da sud utvrdi postojanje
ili nepostojanje nekog spornog prava ili nekog pravnog odnosa, pre dospelosti zahteva za činidbu iz istog
odnosa ili istinitost, odn. neistinitost neke isprave, ili kad tužilac ima neki drugi pravni interes.
Postojanje pravnog interesa je procesna pretpostavka i to treba tužilac da dokaže. Sud, postupajući
ex officio, odbacuje tužbu, ako utvrdi da tužilac nema pravni interes da traži sudsku deklaraciju.
3.Konstitutivna tužba
Promene u sferi prava izražene u pravnim odnosima, stvaranju novih, promeni postojećih ili
ukidanju dotadašnjih, redovno su rezultat volje subjekata, koji su te odnose već uspostavili ili tek hoće da
ih uspostave(zaključivanje, izmena ili raskid ugovora, promena ili opoziv testamenta).
Medjutim, nisu ni malo retke situacije u kojim je dozvoljena promena jednostranom izjavom volje, mada
je odnos nastao dvostranim pravnim poslom (saglasnom izjavom dve volje).To može biti po ovlašćenju iz
zakona, bilo da je ono dato radi normalnog odvijanja pravnih odnosa, bilo kao sankcija za postupke protivne
pravu.
Na primer:
 otkaz ugovora o zakupu ili ugovora o stanovanju, zaključenih na neodredjeno vreme;
 raskid ugovora o prodaji zbog nedostatka stvari;
 raskid ugovora o posluzi zbog oštećenje stvari.
Isto tako, ovo ovlašćenje može biti utvrdjeno sporazumom stranaka.

Na primer:
 pravo preče kupovine,
 pravo odustanka kod ugovora o kupovini na probu.
Tako stvorene promene u pravu nastaju, već samom izjavom volje, izražavanjem dve saglasne
volje ili saopštenjem volje ovlašćenog lica drugom subjektu.Nije potreban akt državnog organa (obično
sudskog), kojim bi se sankcionisalo nastupanje promene. Ukoliko se jedna strana protivi promeni ili ne
110
prihvata da je promena nastala tvrdeći, da u sferi prava nije stvoreno ništa novo, subjektu koji je izjavio
promenu stoji na raspolaganju deklaratorna tužba.Može da traži da se utvrdi postojanje ili nepostojanje
pravnog odnosa odredjene sadržine.
U nekim specijalnim situacijama, zakonom se dozvoljava promena u odredjenim pravnim
odnosima (mahom dvostranim poslovima), po posebnom pravnom režimu.
Jedna grupa tih situacija je ona u kojim stranke mogu saglasnom voljom da vrše promene u
pravnim odnosima.Medjutim, ako se tome protivi jedna strana, onda se drugoj dozvoljava da traži
promenu tih pravnih odnosa (izmena ugovora ili njegov raskid zbog promenjenih okolnosti).
Ovde stranka ne može da postigne promenu izjavom samo svoje volje(jednostrano).
Zato je potrebno da podnese tužbu sa zahtevom na promenu (preobražaj) i da se sudskom presudom
uspostavi ta promena, ako je zahtev osnovan da se konstituiše preobražaj u pravu.
Drugu grupu čine one situacije u kojim se promena u pravnim odnosima ne može postići ni ako
o tome postoji saglasnost subjekata. Neophodno je da se u sudskom postupku traži promena i da se o tome
donese preobražajna presuda (tužba radi poništenja braka, tužba radi razvoda braka).
I u jednim i u drugim situacijama preobražaj se uspostavlja presudom i nastupa u momentu njene
pravosnažnosti.
Pravni interes za podnošenje kontitutivne tužbe se ne traži, izuzev ako je nešto drugo
odredjeno( tako, pravo na tužbu za poništaj braka pripada i trećim licima, ako za to imaju neposredan pravni
interes). Dovoljna je tvrdnja tužioca da je ovlašćen da zahteva promenu u pravnim odnosima i da je
zakonom propisano, da se promena ostvaruje ili jedino može ostvariti donetom presudom.
52.KUMULACIJA TUŽBENIH ZAHTEVA
1.Pojam i vrste kumulacije tužbenih zahteva

(Objektivna i subjektivna kumulacija)
Kumulacija tužbenih zahteva je spajanje više tužbenih zahteva u jednoj tužbi protiv istog
tuženog.Procesnim pravom je to dozvoljeno, s tim da su propisane pretpostavke za kumulaciju i širina
ovlašćenja, koje tužilac ovde ima.Pravila o kumuliranju tužbenih zahteva propisana su zakonom ili
proizilaze iz prirode pravnih odnosa, povodom kojih se traži zaštita.
U vezi sa tim razlikujemo: objektivnu kumulaciju i subjektivnu kumulaciju.
1.Objektivna kumulacija može biti:

a) Prava kumulaciju
a)Spajanje zahteva povezanih istim činjeničnim i pravnim osnovom,
b)Spajanje zahteva koji nisu povezani istim činjeničnim i pravnim osnovom.
b) Eventualna kumulacija.
2.Subjektivna kumulcija (kumulacija stranaka)
Postoji i postavljanje više zahteva u:

3. Kumulacija zahteva iz alternativnih obligacija,
4. Procesna fakultas alternativa.
(Ovi slučajevi u stvari nisu objektivna kumulacija)
------------------
1.Objektivna kumulacija
Kada se govori o kumulaciji tužbenih zahteva ili objektivnoj kumulaciji, da bi se razlikovala od

subjektivne (kumulacije stranaka), misli se na spajanje više tužbenih zahteva u jednoj tužbi protiv istog
tuženog. Kumulacija tužbenih zahteva odnosi se na spajanje glavnih zahteva.
111
Treba napomenuti, da upotrebljene termine (“kumulacija” i “spajanje”), treba uzeti sa rezervom, pošto ne
odgovaraju u svemu sadržaju ovog procesnog instituta.
2.Kumulacija stranaka (subjektivna kumulacija), koju ne tako retko prati i kumulacija tužbenih zahteva,
normirana je pravilima o suparničarstvu.
-----------------------
1.Objektivna kumulacija
Kao što je već rečeno, pravila o kumuliranju tužbenih zahteva, propisana su zakonom ili proizilaze iz
prirode pravnih odnosa, povodom kojih se traži zaštita.Stvar je dispozicije tužioca da li će, u okvirima
dozvoljenog, podneti jednu tužbu sa kumuliranim zahtevima ili će svaki pojedini zahtev ostvarivati
posebnom tužbom, pa čak samo i jedan njegov deo.
Sud nije ovlašćen da spituje celishodnost spajanja zahteva, niti da naloži tužiocu da zahteve
kumulira.Ipak, uvažavajući prednosti zajedničkog rešavanja, pretežno ekonomičnosti i racionalnosti
postupka, ovde su i sudu data odredjena ovlašćenja.
U nekim slučajevima, kada postoje uslovi za kumulaciju, sud može da odredi spajanje postupaka,
povedenih samostalnim tužbama, u cilju zajedničkog rešavanja.
Medjutim, postupanje suda i odlučivanje u spojenim parnicama, uglavnom ide po drugim pravilima, i ne
spada u ustanovu objektivne kumulacije.
*Prava kumulacija*
a) Spajanje zahteva povezanih istim činjeničniim i pravnim osnovom.
Tužilac je ovlašćen da u jednoj tužbi protiv istog tuženog istakne više zahteva, ako su medjusobno
povezani istim činjeničnim i pravnim osnovom(više zahteva za naknadu štete prouzrokovane istim
dogadjajem).
Iako u zakonu za ovu situaciju nije neposredno rečeno, relevantno je pravilo da se povodom svih
zahteva postupa po istim procesnim pravilima.
Stvarna nadležnost suda se ne dovodi u pitanje.Ako se utvrdjuje po vrednosti predmeta spora, ovde je
to zbir vrednosti svih zahteva.
Pojmljivo je da se za sve zahteve izvede stvarna nadležnost višeg suda po pravilima o atrakciji
nadležnosti.
Sud je ovlašćen da odredi odvojeno raspravljanje o pojedinim zahtevima i da odluči delimičnom
presudom.
b)Spajanje zahteva koji nisu povezani istim činjeničnim i pravnim osnovom.
Tužilac je ovlašćen da u jednoj tužbi protiv istog tuženog istakne i zahteve, koji nisu povezani
činjeničnim i pravnim odnosom.
Tu je izričito rečeno, da se mogu spojiti samo oni zahtevi o kojim se rešava po istoj proceduri.
Što se tiče stvarne nadležnosti, pravilo je da se traži nadležnost istog suda za svaki pojedini
zahtev.
Odsustvo pretpostavki bitnih za kumulaciju ne vodi odbacivanju tužbe.
Ako je nadležan isti sud, zahtevi se razdvajaju(izdvajaju) i za one koji se ne mogu spajati povešće se
samostalan postupak.
Ukoliko taj sud nije nadležan za neke od spojenih zahteva, oni se izdvajaju i upućuju na rešavanje
nadležnom sudu (zakonom su propisana odstupanja u bračnim i nekim drugim sporovima, povodom
izdržavanja i zbrinjavanja dece).
112
Nejednak sastav suda, gde jedni zahtevi idu pred sudiju pojedinca, a drugi pred veće, nije smetnja
njihovoj kumulaciji.Pravilo je da tada sudi veće i o zahtevima za koje je propisana nadležnost sudije
pojedinca.
*Eventualna kumulacija*
Tužilac može u tužbi da istakne dva ili više tužbenih zahteva u odredjenom redosledu, tražeći od
suda da usvoji sledeći, ako nadje da prethodni nije osnovan (po odnosu eventualnosti). To je za tužioca
pogodnost, ako nije siguran u tačnost ili potpunost činjenica sa kojima raspolaže ili u pravno mišljenje suda.
Pored stvarne nadležnosti suda za sve zahteve i iste procedure, propisane za njihovo rešavanje, za
ovakvu kumulaciju traži se i da su zahtevi u medjusobnoj vezi. Ta povezanost može biti stvarna ili pravna,
što opravdava relaciju eventualiteta izmedju zahteva.Odsustvo takve veze ili drugih pretpostavki vodi
odbacivanju tužbe.
Razdvajanje ili izdvajanje nekih zahteva ovde bi dovelo do samostalnih tužbi podnetih uslovno, što u
našem procesnom pravu nije dozvoljeno
I ovde može biti primenljivo pravilo o proširenju nadležnosti sudskog veća.
Litispendencija (zabrana jednovremenog podnošenja iste tužbe) nastupa za sve tužbene zahteve.
Povodom tako podnete tužbe, sud je dužan da raspravlja o zahtevima prema redosledu, koji je odredio
tužilac.Tek ako utvrdi da prvopostavljeni zahtev nije osnovan, sud raspravlja o osnovanosti sledećeg
zahteva.Presudjenjem da je prethodni zahtev osnovan, dalji zahtevi su bespredmetni.
Žalba tuženog protiv presude, kojom je usvojen sledeći (eventualni) zahtev, pretpostavlja da će
drugostepeni sud ispitati presudu u celini.
3.Kumulacija zahteva iz alternativnih obligacija
Parničnim procesnim pravom nije uredjena situacija, kada su stranke uspostavile obligaciju sa dva
ili više predmeta, tako da dužnik treba da preda samo jedan i time se oslobodi obaveze (duas res in
obligatione, una res in solution).
Ukoliko je pravo izbora na poveriocu, on već kod podnošenja tužbe treba da izvrši izbor predmeta.
Medjutim, ako je pravo izbora na dužniku, on to pravo ima sve dok u postupku prinudnog izvršenja jedan
od predmeta ne bude, ma i delimično predat poveriocu.
U izvršnom postupku je uredjeno izvršenje alternativno dosudjenih obaveza, što znači ako su
stranke uspostavile obligaciju sa dva ili više predmeta, tako da dužnik treba samo jedan da ispuni i time se
oslobađa obaveze, onda poverilac treba prema dužniku da izjavi traženje da se dosude oba predmeta-da
postavi dva ili više zahteva u alternativnom odnosu.
4. Procesna fakultas alternativa
U obligacionom odnosu može biti utanačeno, već od početka ili naknadno, da se dužnik oslobadja svoje
obaveze, dajući neki drugi predmet umesto onoga što je ugovoreno(fakultas alternativa-una res in
obligatione, due res in solutione).
Poverilac je tada ovlašćen da postavi tužbeni zahtev, tražeći da mu se dosudi samo ono što je predmet
obligacije.Dužnik, i pored dosuđenja tog zahteva, ovlašćen je da preda taj drugi predmet i oslobodi se
obaveze.To može učiniti sve dok poverilac u postupku prinudnog izvršenja ne dobije, ma i delom,
predmet koji mu je dosuđen.Pravo na predaju drugog predmeta dužnik može da ostvari, iako to nije
navedeno u tužbi, niti izrečeno u presudi.
I kada uopšte nije ugovorena fakultas alternativa, pravila parničnog postupka dozvoljavaju u
sporovima radi predaje stvari, da poverilac već u tužbi ili docnije do zaključenja glaavne rasprave, izjavi da
je voljan da umesto dugovane stvari primi odredjenu novčanu svotu.
113
Ukoliko usvoji tužbeni zahtev, sud će u presudi izreći da se tuženi može osloboditi davanja stvari plaćanjem
te novčane svote.
Takva izjava tužioca predstavlja ponudu na zamenu ispunjenje i sud je dužan da je unese u izreku presude i
o tome se ne raspravlja i ne sudi.
Tuženi je ovlašćen da tu ponudu prihvati i isplati navedenu novčanu svotu, pa da se tako oslobodi
svoje novčane obaveze.Ovo može da učini, sve dok tužilac nije u postupku prinudnog izvršenja, ma i
delom, primio ispunjenje obaveze.
53. Pravna dejstva podnošenja tužbe sudu i dostavljanje tužbe tuženom

(LITISPENDENCIJA)
1.Pravna dejstva podnošenja tužbe sudu
Osnovno dejstvo podnošenja tužbe sudu je u tome, da je u tog momenta ex lege pokrenut parnični
postupak.
Svejedno je kojim je putem tužba podneta:
 predajom sudu,
 upućivanjem preporučenom pošiljkom,
 na drugi način predvidjen pravom
Tada je uspostavljen procesni odnos, istina nepotpun, izmedju suda i tužioca.
To važi i onda ako nisu prisutne procesne pretpostavke, koje dopuštaju sudjenje.Parnični postupak je bio
pokrenut i trajao do odbacivanja tužbe, bar kao pravna činjenica.
Pored osnovnog i najvažnijeg procesnog dejstva (pokretanje postupka), podnošenjem tužbe dolazi i
do drugih procesnih posledica.
Na primer, nadležnost se redovno odredjuje prema činjenicama, koje su postojale u momentu podnošenja
tužbe; to je trenutak prema kome se utvrdjuje važnost ugovora o prorogaciji nadležnosti; procesne
pretpostavke za dopuštenost sudjenja u pravilu treba da su prisutne već u vremenu podnošenja tužbe.
Podnošenjem tužbe nastaju i materijalnopravne posledice, nekad dosta značajne.
Najvažnije su:
 prekida se tok zastarevanja potraživanja(odbacivanje tužbe i nova tužba u roku od tri meseca čine da
je relevantan raniji trenutak prekida);
 prekida se tok vremena potreban za nastupanje održaja;
 tim momentom izvršen je izbor izmedju alternativnih obaveza;
 zatezna kamata na iznos neisplaćenih kamata i na povremena novčana potraživanja pripada poveriocu
od dana podnošenja tužbe;
 naslednici tužioca mogu produžiti započeti postupak za poništaj i razvod braka uz dokazivanje da je
za to bilo osnova.
Ista dejstva imaju podnošenje incidentalnog deklaratornog tužbenog zahteva, izjava daljih zahteva putem
preinačenja tužbe, podnošenje protivtužbe i neke druge procesne radnje takvog značaja.
2.Pravna dejstva dostavljanja tužbe tuženom

(litispendencija)
a) Pojam i dejstva litispendencije

* Litispendencija
* Procesna dejstva litispendencije
* Materijalna dejstva litispendencije
b) Litispendencija i otudjenje stvari ili prava u toku parnice

114
a) Pojam i vrste litispendencije
*Litispendencija*
Od momenta kada se tužba dostavi tuženom, po pravilima o dostavljanu pismena, procesno pravni
odnos postaje kompletan i tuženi je uključen u parnicu.Zato se i kaže da od tog trenutka parnica počinje
da teče ili da nastupa litispendencija (“lis pendet”-parnica visi, u smislu da postoji)
Povodom zahteva koji se istaknu u toku postupka, parnica počinje da teče od momenta kada je o
tom zahtevu obaveštena protivna stranka (zavisno od toga koje izjavio zahtev).
Litispendencija prestaje kada:

 presuda kojom se dovršava parnica postane pravosnažna,
 stranke zaključe poravnjanje,
 tužilac povuče tužbu ili
 kada parnica prestane na neki drugi nacin.
Pravna dejstva litispendencije su procesna i materijalnopravna.
*Procesna dejstva litispendencije*
Najznačajnije dejstvo litispendencije je zabrana pokretanja nove parnice o istom zahtevu

izmedju istih stranaka( ne bis in idem). Ne sme se dozvoliti da se u istoj stvari (pravnoj) vodi dvostruki
postupak, a još manje da se donose dve presude, koje bi mogle biti različite.
Tužbu, u kojoj je docnije nastupila litispendencija, odbacuje sud po službenoj dužnosti.To čini i
onda ako je ta tužba ranije podneta, a nije bila dostavljena tuženom pre tužbe iz docnije pokrenute parnice.
Jednaki su efekti kod preinačenja tužbe dodavanjem novog tužbenog zahteva i isticanja
incidentalnog tužbenog zahteva(isto i prigovora kompenzacije).
Pravna dejstva litispendencije relevantna su i onda ako je doneta presuda u parnici, koja je docnije
počela da teče. Povodom žalbe ta se presuda ukida i tužba se odbacuje (na ovu prcesnu povredu sud pazi po
službenoj dužnosti). Tek će pravosnažnost ove presude sprečiti to dejstvo litispendencije. Snaga
pravosnažno presudjene stvari vodi odbacivanju tužbe i dovršetku postupka u parnici, koja još teče, premda
je u toj parnici ranije nastupila litispendencija.
Ova dejstva litispendencije su drugačije uredjena u odnosu na postupak pred stranim sudom.Ako se
pred stranim sudom vodi postupak o istom zahtevu i izmedju istih stranaka, naš sud će pod odredjenim
uslovima prekinuti postupak.
To su sledeći uslovi:
 da je prvo pred stranim sudom pokrenut postupak;
 da je u pitanju spor za čije sudjenje ne postoji isključiva nadležnost našeg suda;
 da jedna od stranaka predlaže prekid;
 da postoji uzajamnost.
Nastavak kod nas prekinute parnice zavisi od ishoda postupka pred stanim sudom, odnosno našeg
priznanja strane odluke.
Treba spomenuti i druga procesna dejstva litispandencije:
 već je rečeno, da se incidentalni deklaratorni tužbeni zahtev može izjaviti, tek pošto parnica počne da
teče;
 posle dostavljanja tužbe njeno( objektivno) preinačenje je dozvoljeno ako tuženi pristane ili to odobri
sud;
 treće lice, u svojstvu umešača, može da pristupi jednoj od stranaka, pošto litispendencija nastupi;
 pošto parnica počne da teče, može se zatražiti da se treće lice obavesti o parnici (o otudjenju stvari i
prava u toku parnice).
115
*Materijalnopravna dejstva litispendencije*
Značajno je navesti pravilo da držalac stvari postaje nesavesan od momenta, kada mu je tužba
dostavljena.
To važi i za pravilo da u obligacijama u kojima nije odredjen rok ispunjenja, dužnik pada u docnju
kada mu tužba bude dostavljena.
b)Litispendencija i otuđenje stvari ili prava u toku parnice

Parnični postupak ne bi smeo da ometa ili sprečava akte raspolaganja i upotrebe stvari ili prava
o kojima se vodi postupak, kako u odnosu na tužioca tako i tuženg.
Međutim, isto tako se ne sme dozvoliti da stranke, naročito tuženi, takvim aktima ugroze ili onemoguće
redovan tok postupka i ostvarivanje pravne zaštite.
Zato je u procesnom sistemu propisano da otudjenje stvari ili prava o kojim je parnica počela da teče, ne
sprečava da se parnica medju istim strankama dovrši(pravilo ne važi ako su ti akti preduzeti pre
dostavljanja tužbe, pošto tada još nije bio uspostavljen potpun procesnopravni odnos.
Povodom ovog rešenja postoje dva shvatanja:

 Teorija irelevancije-da se parnica tada dovršava kao da ti akti nisu bili ni preduzeti,
 Teorija relevancije-da su stranke dužne da usklade svoja traženja u parnici sa nastalim promenama u
pravnim odnosima.
Učenje o relevanciji je savremenije i prihvatljivije shvatanje, koje preovladava u nauci.Naročito u
svetlu pravila da sud presudjuje na osnovu činjenica koje nastanu i postoje do zaključivanja glavne
rasprave.Na kraju bi se moglo pomisliti da su akti usmereni na promene u procesnom odnosu bili pravo, a ne
dužnost.
Potrebno je razdvojiti procesne pozicije stranaka.
Ukoliko po dostavljanju tužbe, tužilac otudji stvar ili pravo, parnica se nastavlja, kao da ti akti nisu
bili ni preduzeti.Ex lege se tužiocu priznaje pravo da sada vodi tudju parnicu.On ima pravo na vodjenje
spora.Zato nastali nedostatak aktivne stvarne legitimacije ovde nije relevantan.
Sticalac stvari ili prava bio bi ovlašćen da uskrati tužiocu pravo da vodi spor ili da podnese tužbu glavnog
mešanja protiv tužioca i tuženog i da traži za sebe stvar ili pravo o kojem se vodi spor.Postoji i mogućnost
sticaoca da stupi u parnicu umesto tužioca, ako na to pristanu obe stranke.
Nije razlog da se nešto menja, ako bi tuženi u toku parnice otudjio stvar ili pravo, izuzev da je to volja
tužioca.Presuda kojom je dosudjena otudjena stvar ili pravo, sprovodi se u izvršnom postupku kao i svaka
druga presuda.Ukoliko se izvršenje ne može sprovesti, tužilac je ovlašćen da u izvršnom postupku zahteva
protivvrednost, odnosno naknadu štete.
I ovde sticalac može da stupi u parnicu umesto tuženog, ako na to pristanu obe stranke ili da upotrebi
tužbu glavnog mešanja(za šta će retko biti uslova).
54. PREINAČENJE I POVLAČENJE TUŽBE
Preinačenje tužbe
1. (pojam i vrste)
Stvarno velika dispoziciona ovlašćenja tuzioca, do tog stepena da se kaže da je on “dominus litis”,
ipak ne smeju biti toliko široka, da ugroze nesmetan tok postupka ili da drugu stranu stave u neravnopravan
položaj.Zato su, pored ostalih, propisana odredjena ograničenja u promeni tužbe i izražena u institutu
preinačenja tužbe, strožijoj proceduri kojoj se povinavaju te promene tužbe.
Tu spadaju samo one situacije, kada se na odredjen način menja tužba u pogledu tužbenog zahteva
(objektivno preinačenje) ili tuženog (subjektivno preinačenje).
Sve moguće objektivne i subjektivne promene nisu kvalifikovane kao preinačenje tužbe.
116
Preinačenja tužbe nisu:
 izričito je propisano da to nije izjavljivanje incidentalnog deklaratornog tužbenog zahteva,
 dopuna, izmena ili ispravka pojedinih navoda tužbe, bez promene tužbenog zahteva,
 nastupanje novog tuženog u parnici, po pravnom dejstvu univerzalne sukcesije,
 promena tuženog, na osnovu pristanka obe stranke, kad na njegovo mesto stupa umešač ili lice koje je
pribavilo stvar ili pravo o kome se vodi parnica,
 proširenje tužbe, da se uz tuženog, označenog u tužbi, tuže i druga lica,
 smanjenje tužbenog zahteva...
Dok preinačenje tužbe predstavlja:

 promene stvarnog osnova tužbe, uz zadržavanje istog tužbenog zahteva,
 isticanje novog tužbenog zahteva umesto onog koji je bio označen u tužbi, uz održavanje istog
činjeničnog stanja,
 tužilac poveća postojeći tužbeni zahtev.
Tužbe se može preinačiti od momenta, kada je podneta pa do zaključivanja glavne rasprave.
2.Objektivno preinačenje tužbe
Tužba se može preinačiti od momenta kada je podneta pa do zaključenja glavne rasprave.
Tužba je u objektivnom smislu preinačena kada tužilac:

1) umesto dotadašnjeg zahteva istakne novi tužbeni zahtev,
2) poveća postojeći tužbeni zahtev,
3) uz postojeći, istakne još drugi tužbeni zahtev.
U prvom slučaju, povodom ranijeg tužbenog zahteva, imamo situaciju povlačenja tužbe. Tuzilac povlači
svoj dotadašnji zahtev, pa u tom delu treba primeniti pravila o povlačenju tužbe.
U drugom slučaju, preinačenje tužbe povećanjem tužbenog zahteva ili isticanjem daljih tužbenih zahteva,
redovno je i kumulacija tužbenih zahteva.Zato su za dopustivost preinačenja u ovim situacijama relevantna i
pravila o objektivnoj kumulaciji.
Kod trećeg slučaja, povodom novoistaknutih zahteva i u delu povećanja postojećeg zahteva, litispendencija
počinje da teče od momenta kada je tuženi o tome obavešten.
Tužilac je slobodan u preinačenju tužbe u vremenu od njenog podnošenja do dostavljanja tuženom.
Od tog momenta pa do zaključivanja glavne rasprave, za preinačenje je potreban izričit ili konkludentno
izjavljen pristanak tuženog.
Pristanak tuženog nema snagu definitivnog uskraćivanja preinačenja tužbe.I kada se tuženi protivi,
sud može dozvoliti preinačenje, ako bi to bilo celishodno za konačno rešenje odnosa medju strankama i
akoza to postoje ostale pretpostavke procedure.
Stvarna nenadležnost parničnog suda nije smetnja preinačenju.
Predmet se tada dostavlja nadležnom sudu, koji će nastaviti postupak, odlučiti o preinačenju i eventualno o
dozvoli preinačenja, ako tuženi nije izjavio pristanak.
Sud nije ovlašćen da ceni opravdanost ili celishodnost preinačenja, ukoliko tuženi na to pristaje.
Tuženom treba ostaviti dovoljno vremena, da se pripremi za raspravu o preinačenoj tužbi.
Protiv rešenja kojim se prihvata preinačenje tužbe, nije dozvoljena posebna žalba.
117
3.Preinačenje tužbe u subjektivnom smislu
Preinačenje tužbe promenom tuženog povinovano je nešto strožijim pravilima. Tužilac je u odnosu
na originernog tuženog slobodan u takvom prienačenju tužbe, sve dok se tuženi nije upustio u
raspravljanje o glavnoj stvari.
Od tog momenta pa do zaključenja glavne rasprave, za preinačenje je potreban pristanak
tuženog.Odlukom suda se ne može zameniti pristanak, ni otkloniti protivljenje tuženog-kaže se da ono ima
snagu veta.
Od novoimenovanog tuženog se traži pristanak da stupi u parnicu umesto dotadašnjeg tuženog.On
preuzima parnicu, tačnije stupa u procesnopravni odnos od njegovog početka, tj. već od podnošenja
tužbe.Na njega se tada odnose i povoljni i nepovoljni efekti dotadašnjeg razvoja postupka (prekid toka nekog
roka, protek vremena da se prigovori nadležnosti).Zato je sasvim razumljivo što se ovako preinačenje uvek
uslovljava pristankom tuženog.
Povlačenje tužbe
1.Pojam, uslovi i način povlačenja tužbe
Slobodu tužioca u opredeljenju da li će podneti tužbu i tako pokrenuti parnični postupak, prati
njegovo pravo da izjavom o povlačenju tužbe sasvim zaustavi postupak-nema tužbe, nema parničnog
postupka.Do tada izvršene procesne radnje suda i stranaka gube pravni značaj, pošto su bile preduzete u
parnici i sa ciljem da deluju u toj parnici, koja je sada prestala.Samo neka njihova dejstva ostaju i mogu biti
uzeta kao pravne činjenice u nekom novom postupku.
Povlačenje tužbe i dovršetak postupka nije smetnja da tužilac ponovo podnese istu tužbu i protiv
istog tuženog.
Parnična radnja povlačenja tužbe ima neposredno procesno dejstvo.Samim aktom preduzimanja te
radnje, postupak prestaje (izuzev ako je za to potreban pristanak tuženog).Pravila procesnog reda traže da
sud o tome donese rešenje i deklariše dovršetak parnice.
Tužiocu se, ipak, ne može dozvoliti takva sloboda, da ovu procesnu radnju upotrebljava neograničeno
i bilo kad u toku postupka.
Zato je propisano vreme do kada se u toku parnice tužba može povući i pravo tuženog da se od
odredjenog momenta u razvoju postupka tome usprotivi.
Tužba se može povući od podnošenja pa sve do zaključivanja glavne rasprave.Posle toga se
donosi presuda i stvar je tužioca da li će upotrebiti za njega donetu pozitivnu odluku.
Vreme u kojem se tužba može povući od podnošenja do zaključivanja glavne rasprave, razdvojeno
je aktom upuštanja tuženog u raspravljanje o glavnoj stvari.
Pre tog momenta tužilac je ovlašćen da svojim jednostranim aktom povuče tužbu.Pošto se tuženi upusti u
raspravljanje, tužilac može povući tužbu tek uz pristanak tuženog.
Tužilac se tada može odreći tužbenog zahteva i time sprečiti dalje vodjenje postupka.
Izjava o povlačenju tužbe daje se usmeno na ročištu ili podneskom izvan ročišta.
Kada se tužba povuče na ročištu u odsustvu tuženog, koji se već upustio u raspravljanje, sud
dostavlja tuženom obaveštenje o povlačenju tužbe.Ako se tuženi u roku od 15 dana od dana obaveštenja o
povlačenju tužbe ne izjasni o tome, smtraće se da je pristao na povlačenje.
Povučena tužba se smatra kao da nije bila podnesena. I može se ponovo podneti.
2.Pretpostavke o povlačenju tužbe predstavlja:
 neaktivnost tužioca u odredjenim procesnim situacijama ex lege ima značenje da je izjavljeno

povlačenje tužbe,
 pristanak tuženog, ako je potreban,
 ako tužilac u odredjenom roku ne vrati sudu izmenjeni ili dopunjeni tužbeni podnesak,
118
 ako se u istom postupku ponovo ispune uslovi za mirovanje postupka,
 ako ni jedna stranka u roku od četiri meseca od dana mirovanja ne predloži nastavak postupka,
 u sporovima male vrednosti, ako tužilac ne dodje na prvo ročište, a tuženi se ne upusti u
raspravljanje....
55.Upuštanje tuženog u parnicu i upuštanje u raspravljanje

(Tuženi u parnici)
A)Opšte o položaju tuženog
Tuženom, kao stranci prema kojoj se od suda traži izricanje odredjene pravne posledice, povoljne za
tužioca, po prirodi i pravnoj strukturi parničnog postupka predodredjeno je da se od takvog napada
brani.Ipak, to za njega nije pravna dužnost.Tuženi može da ostane potpuno indiferentan prema tužbi i
postupku koji je protiv njega pokrenut.
Ovakvo shvatanje je prisutno kod tuženog:

 zato što je možda uveren, da postavljeni zahtev tužbe neće biti usvojen,
 što prihvata da se protiv njega donese osudjujuća presuda,
 što je sasvim ravnodušan prema ishodu parnice,
 ili je na to motivisan nekim drugim razlozima.
Od tuženog se ne traži da izjavi ili odredjenim aktima pokaže, da se upušta u parnicu.Pasivno držanje
tuženog neće sprečiti nastanak (razvoj) parnice i njegovo uključivanje u taj odnos-to se ex lege ostvaruje
(izuzetak je pravo tuženog da odbije da nastavi parnicu, sve dok tužilac ne obezbedi troškove postupka).
Medjutim, tuženi redovno ne prihvata osudu i ne propušta da se brani, pošto bi njegova pasivnost lako
dovela do osudjujuće presude. On se upušta u parnicu u smislu njegovog aktivnog učestvovanja u postupku.
Istina, nekad će tuženi imati interes da se odluči presudom na osnovu priznanja, te će zahtev tužbe
priznati.Ovim aktom priznanja on se upušta u parnicu, što znači da odbrana nije jedini način upuštanja
tuženog u parnicu.
b)Upuštanje u parnicu
To je radnja tuženog, tj.pravni akt preduzet pismeno ili usmeno, izričito ili prećutno, kojim on
saopštava svoje opredeljenje da vršenjem parničnih radnji učestvuje u postupku.Moglo bi se reći, da je
to stupanje u parnicu.Medjutim, taj izraz je više u upotrebi, da se označi nastup trećeg lica u postupku.Aktu
upuštanja u parnicu se ne daje neki poseban ili izrazitiji značaj, zbog različitog procesnog intenziteta i
sadržaja koji ta radnja može imati, načina i vremena u kojem se preduzima.
Nije institucionalizovan, kao svojevrsni procesni akt, koji bi stvarao značajnije pravno dejstvo.
c)Upuštanje u raspravljanje
Odredjene procesne situacije i držanje tuženog u tim situacijama, inače blisko radnjama upuštanja u
parnicu, dobija u parnici svojevrstan naziv i ima posebno značenje kako za samog tuženog, tako i za sud i
protivnu stranku.To su situacije i procesne radnje tuženog, koje se označavaju izrazom “upuštanje u
raspravljanje”, preciznije raspravljanje o glavnoj stvari.
Značajniji primer su:

 ako se vec održalo pripremno ročiste, ili ako ono nije održano nakon što se tuženi na prvom ročistu za
glavnu raspravu, upustio u raspravljanje o glavnoj stvari, viši sud se ne može oglasiti svarno
nenadležnim;
119
 ili sud se može oglasiti mesto nenadležnim najkasnije na pripremnom ročistu, ili ako ono nije
održano, do upuštanja tuženog u raspravljanje o glavnoj stvari na prvom ročišti za glavnu raspravu;
 za preinačenje tužbe promenom tuženog, ako se tuženi već upustio u raspravljanje o glavnoj stvari,
potreban je i pristanak tuženog.
Nemaju karakter upuštanja u raspravljanje parnične radnje tuženog, kojim bi se otvarala neka
procesna pitanja, ne dodirujući meritum stvari, bez obzira da li su preduzete na pripremnom roičištu ili
ročištu za glavnu raspravu.
Posledice koje povlače upuštanje tuženog u raspravljanje, nastaju i kada protekne vreme utvrdjeno
procesnim redom za preduzimanje te radnje.Za akte subjektivnog preinačenja i povlačenja tužbe, traži se
pristanak tuženog , ako se upustio u raspravljanje o glavnoj stvari.
Upuštanje u raspravljanje, kao akt i momenat koji vodi prestanku ili sužavanju ovlašćenja na
preduzimanje nekih važnih procesnih radnji, definitivno je samo u zakonskom tekstu. Istina, samo u pogledu
vremena kada nastupaju posledice tog akta, dok ono što čini sadržinu upuštanja u raspravljanje nije
odredjeno.
Iako nije propisao koje radnje čine upuštanje u raspravljanje, prema smislu zakona treba uzeti, da
je to usmeno izjašnjenje tuženog o elementima tužbe, koji se tiču tužbenog zahteva.
56. Odbrana tuženog

1.Obična odbrana
Tuženi, koji se odlučio za aktivno držanje i koji nije izjavio da priznaje tužbeni zahtev, redovno
se opredeljuje za odbranu.
Tvrdi da sudjenje nije dopušteno pred parničnim sudom ili da uopšte nije dopušteno, pa da tužbu treba
odbaciti ili se protivi da se tužba usvoji i za njega donese nepovoljna presuda.
Izuzetno, uzdržavanju tuženog se ne pridaje karakter pasivnog držanja.Isto važi ako se tuženi, po
osnovu sudskog imuniteta, protivi jurisdikciji našeg sudstva.
Tuženi izjavljuje odbranu pismenim ili usmenim aktom, a to je često istovremeno i radnja
upuštanja u parnicu(često i radnja upuštanja u raspravljanje).
Sadržajno se odbrana može izraziti kao protivljenje tužbi iz osnova procesnog ili materijalnog
prava.Tuženom nije uskraćeno da izjavi odbranu istovremeno i po jednom i po drugom osnovu.
Odbrana tuženog iz osnova procesnog prava svodi se mahom na tvrdnje da ne postoje procesne
pretpostavke, koje dopuštaju sudjenje bilo uopšte, bilo pred sudom kome je podneta tužba (traži se
odbacivanje tužbe ili donošenje odluke o nenadležnosti). Nekad se tvrdnje odbrane pravdaju upravo
činjenicama, koje su već date u tužbi ili se tome dodaju nove činjenice, koje potvrdjuju snagu odbrane.
U doktrini i pravnoj praksi, pa i u zakonodavstvu, te tvrdnje se nazivaju procesnopravnim
prigovorima(exceptiones; odbrana-per exceptionem).
Nedostatak prikladnijeg izraza, nedovoljna definisanost prigovora kao svojevrsnog procesnog sredstva, idu u
prilog tome da se može zadržati ovaj izraz za ovakvu odbranu tuženog.
Takve tvrdnje, odnosno prigovori, u stvari su samo iniciranje, da ne postoje pretpostavke koje dopuštaju
sudjenje i o kojima sud pazi po službenoj dužnosti(ne postoji sudska nadležnost, tužilac nema stranačku
sposobnost, stvar je već presudjena)
Samo je njihov manji deo takve prirode da se mogu označiti pravim procesnim prigovorima.
Odbrana tuženog u sferi materijalnog prava ili kratko rečeno odbrana usmerena na osporavanje
tužbenog zahteva, izražava se nešto drugačije.Različito od procesnog prava koje je većinom “ius cogens” i
povodom čije primene, sud po službenoj dužnosti utvrdjuje činjenice, ovde se sud, ograničen pravilima
raspravnog načela, može kretati u okvirima tvrdnji stranaka o činjenicama (izuzetak su kogentna pravila
materijalnih prava).Nevezanost suda pravnim osnovom tužbe samo nešto olakšava njegovu poziciju, ali ne
pojačava ovlašćenje suda u utvrdjivanju činjenica.Stoga se tu očekuje veća uloga stranaka, prvenstveno
120
okrenuta činjeničnoj osnovi tužbe.I upravo zato je ovde izrazitija aktivnost tuženog (njegova
odbrana).Prihvatljivo je da se označi kao obična odbrana, da bi se razlikovala od odbrane tuženog putem
materijalnopravnih prigovora.
Odbrana tuženog (obična) se može sastojati u prostom negiranju činjeničnih tvrdnji tužbe, uz
svako uzdržavanje da se saopšti stvarni tok dogadjaja.
Razumno je takvo postupanje tuženog, ako se uopšte nije desio dogadjaj označen u tužbi, pa donekle i ako se
desio, a on u tom zbivanju nije učestvovao.Nekad, opet, takvom odbranom tuženi hoće da dovede tužioca u
poziciju da sve njegove tvrdnje dokazuje, i tek docnije, prema ishodu postupka, svoju odbranu upotpuni ili
proširi (tuženi tvrdi da nikada nije dobio zajam od tužioca; tuženi izjavljuje da nije naneo štetu tužiocu).
Ipak, treba reći, da u praktičnom pravnom životu tuženi redovno ne ostaje pri prostoj negaciji. Već u
polazištu u odbrani saopštava, da su zbivanja u svemu bila drugačija i da to stanje stvari ne daje osnova
tužbenom zahtevu.Do istog se dolazi, ako se samo delom dodaju dalje činjenice takvog značaja, da to sada
postaje sasvim drugi dogadjaj iz kog se više ne može izvesti traženi zahtev tužbe(tuženi iznosi da ne duguje
cenu za stvar, pošto je zaključeni pravni posao ugovor o poklonu).
I odbranu kojom se tvrdi da iz činjenica, navedenih u tužbi, tužiocu ne pripada pravo na
povoljnu presudu, treba uzeti kao običnu odbranu.(npr.tuži se radi ugovorene naknade za izvršenje
nemoralnog dela).
2.Odbrana materijalnopravnih prigovora
Svi prigovori uloženi u parničnom postupku su procesne radnje i, u tom smislu, procesni
prigovori (po funkcionalnom kriterijumu), nezavisno da li se osnivaju na procesnom ili materijalnom
pravu. Ovo u distanci prema prigovorima i drugim odgovarajućim izjavama materijalnog prava, datim izvan
sudskog postupka, koji onda i dalje zadržavaju prirodu materijalnopravne radnje(prigovor nedostatka
kvaliteta, saopštenje da se vrši kompenzacija).
Medjutim, procesni prigovori, odredjeni u spomenutom smislu, mogu biti izjavljeni iz osnova procesnog i
materijalnog prava, pa je vec prisutna konvencija u izražavanju, da se oni, po tom kriterijumu, označavaju i
dele na procesnopravne i materijlanopravne prigovore.
Time se, naravno, ne misli reći, da prigovori materijalnog prava nisu ili uopšte ne mogu biti procesni
prigovori.Oni to jesu kada su izjavljeni u parnici(prigovor kompenzacije u parnici je procesni prigovor,
uložen iz osnova materijalnog prava)
Tuženi se brani prigovorima (materijalnopravnim), kada on dodaje ili ističe druge činjenice,
koje pokazuju:
1) da pravo tužbe nije ni nastalo,
2) da je pravo tužbe prestalo,
3) ili da postoji odredjeno pravo, koje mu dozvoljava da uskrati izvršenje obaveze tražene u tužbi.
1)Tuženi se brani prigovorom, tvrdeći da i pred postojanja činjenica navedenih u tužbi, pravo tužioca
nije nastalo:
 tužilac nema pravo na predaju stvari iz ugovora o prodaji, pošto je ugovor zaključen u
vremenu, kada on nije bio poslovno sposoban;
 ugovor o promeni je zaključen pod prinudom pa tužiocu ne pripada pravo na predaju stvari;
 šteta na stvari primljenoj na čuvanje prouzrokovana je višom silom, te tužilac nema pravo na
naknadu.
2)Odbrana putem prigovora se može izraziti i u tvrdnji da je pravo tužioca postojalo, ali da odredjene
činjenice govore, da je sada već prestalo:
 tužilac oprostio dugovanje;
 tuženi ne mora da preda stvar, pošto je prirodnim dogadjajem stvar uništena;
121
 ugovor je prestao delovanjem fiksne klauzule, pa nema osnova da se traži njegovo
ispunjenje.
3)Prigovori tuženog se mogu sastojati u iznošenju činjenica iz kojih se izvodi postojanje svog
prava, koje mu dozvoljava da uskrati izvršenje u tužbi odredjene obaveze trajno, privremeno i uslovljeno
odredjenom činidbom tužioca:
 usled proteka vremena zastarelo je pravo tužbe, pa se uskraćuje ispunjenje obaveze;
 u sudskom postupku se izjavljuje kompenzacija sa potraživanjem tužioca;
 saopštava se da je tužilac dužan da (prvi) izvrši svoju obavezu, pre nego što zatraži ispunjenje
obaveze tuženog;
 tvrdi se da je tužilac svoju obavezu izvršio neuredno, te se uskraćuje izvršenje sopstvene
obaveze(exceptio non rite adimpleti contractus);
 izjavljuje se pravo na zadržavanje stvari (retencija).
Postavlja se pitanje i ovde, kod materijalnopravnih prigovora, da li se sve tri grupacije mogu
označiti odbranom tuženog putem prigovora?
Za prve dve to nije sasvim izvesno (neki autori ih označavaju da su nepravi prigovori).
Sud, u našem procesnom sistemu, po službenoj dužnosti primenjuje pravo na utvrdjene činjenice i donosi
odluku o osnovanosti tužbenog zahteva.Zato nije potrebno da tuženi u odbrani istakne da pravo tužbe nije
nastalo ili je da je docnije prestalo.
Treća grupacija prigovora u odbrani tuženog su oni pravi (procesni) prigovori, u smislu
excipiendo reus fit actor-ulaganjem prigovora tuženi dolazi u položaj tužioca.Sledstveno tome, tužilac je
doveden u poziciju da se brani.Zavisno od načina odbrane, koju upotrebi tužilac i daljeg nastupa tuženog,
ovde dolazi do promene procesnih pozicija(na prigovor tuženog sleduje replika tužioca,duplika
tuženog,triplika tužioca itd..)
Dejstva prigovora su:

 peremptorna (trajna),
 dilatorna (do odredjenog vremena),
 recipročna (ona koja vode presudjenju na istovremeno izvršenje obaveza.
Vrste prigovora:
1.Prigovor zastarelosti i prigovor kompenzacije,
2.Prigovor da je tužilac dužan da prvi izvrši svoju obavezu,
3.prigovor neizvršenog ugovora (exceptio non adimpleti contractus).
57.Prigovor kompenzacije
1.Pojam i vrste
Kompenzacija ili prebijanje dugova je pravni istitut, koji u svom standardnom obliku ima za
neposredno dejstvo istovremeno ukidanje bar dva potraživanja.To su ona potraživanja, koja postoje izmedju
dva subjekta uzajamno, sa različitim pravnim pozicijama u njima, kao potraživanje i protivpotraživanje.To
je efektan i veoma pouzdan način gašenja obaveza.
Naročito je važno, što sprečava docniju neizvesnost u naplati jednog potraživanja, do čega se može doći , ako
naplati potraživanja ne pristupa istovremeno.
Pravilima obligacionog prava utvrdjeni su uslovi kompenzacije i pretpostavke za njeno

sprovodjenje (prvenstveno uzajamnost, istorodnost i dospelost potraživanja).
Ako su uslovi za kompenzaciju prisutni, ona u našem sistemu ne nastupa ex lege sa momentom, kada su se
stekli uslovi za prebijanje.Za kompenziranje je potrebno da jedan od subjekata saopšti da svoje
122
potraživanje prebija sa potraživanjem drugog.Izjava o prebijanju ima konstitutivni značaj, pošto sa
njenim sopštenjem drugom subjektu potraživanja prestaju.
To su situacije kada:
 ako su jednaka, oba se gase;
 ukoliko su različita ondaa niže prestaje u celini, a više do iznosa nižeg.
Medjutim, momenat gašenja potraživanja ide unazad, ona prestaju ex tunc, sa danom kada su se bili
stekli uslovi za kompenzaciju.
Inače, sprovodjenje kompenzacije pretpostavlja, da subjekat koji daje izjavu o prebijanju, priznaje
postojanje potraživanja drugog subjekta (protivljenje ovog lica može dovesti do spora da li je kompenzacija
valjana i da li su potraživanja prestala).
Kompenzacija može biti sprovedena pre parnice.Ne postoje smetnje da se ona izjavi u i u toku
parnice.Može se izjaviti i u formi parnične radnje, uz uslov da ispunjava i pretpostavke, koje se traže
materijalnim pravom(naročito, da bude saopštena drugoj strani).Tada je to odbrana tuženog, isticanjem
činjenice da je potraživanje tužioca prestalo, pa da tužbeni zahtev nije osnovan.
Ovakva kompenzacija, inače čisto gradjanskopravna, naziva se još i vansudska kompenzacija, pošto
nastaje, bez ikakve procesne aktivnosti suda.
Sud u presudjenju samo deklariše da li je, sprovedena kompenzacija izmedju stranaka, bila valjana i da li je
dovela do prestanka potraživanja.
Procesnim pravom je uvedena i delom i uredjena ustanova sudske kompenzacije(ili procesne , u koju
spada i kompenzacija putem protivtužbe).
To je sudska kompenzacija, zboga toga što se sprovodi procesnim aktima parničnih subjekata i ostvaruje
konstitutivnom presudom suda(compensatio per iudicem).
Ovde izjava tuženog o prebijanju nije konstitutivni akt, koji neposredno dovodi do kompenzacije.To je tek
dejstvo sudske presude.
Izjava tuženog o prebijanju je tvrdnja, da on ima prema tužiocu pravo, podobno da se kompenzira, pa da
uskraćuje izvršenje svoje obaveze, tražeći da sud ta dva potraživanja prebije i ulaže procesni prigovor
kompenzacije materijalnopravnog sadržaja.Tačnije je reći, radi kompenzacije , pošto se tek traži da sud
odredi prebijanje potraživanja.
2.Prigovor kompenzacije u parničnom postupku
Tuženi je ovlašćen da uloži prigovor kompenzacije do zaključenja glavne rasprave.Nije

dozvoljeno da se prigovor i traženje kompenzacije iznese u žalbi ili u toku drugostepenog postupka.
Zabrana se ne odnosi na kompenzaciju, izjavljenju izvan sudskog postupka, koja je punovažno
sprovedena, po pravilima gradjanskog prava, i koja je dovela do gašenja potraživanja, pre nego što je
zaključena glavna rasprava.
Ta vanprosecna kompenzacija može biti upotrebljena kao razlog za ulaganje tužbe.To je zato što ona nema
prirodu procesnog prigovora, uloženog radi kompenzacije.
Potraživanje iz kompenzacionog prigovora ne sme u ostvarivanju da bude više od potraživanja
tužbe. Deo koji prelazi tužbeno potraživanje može se ostvariti u posebnom postupku ili drugim
sredstvima.
Povodom potraživanja i zahteva, istaknutog u kompenzacionom prigovoru, nastupa
litispendencija.Tuženi ne sme taj zahtev da postavi u nekom drugom postupku, prigovorom ili
samostalnom tužbom-sve do prvosnažnog dovršetka parnice.
Po pravilima parničnog postupka tužilac nije ovlašćen da na prigovor kompenzacije tuženog odgovori
istim takvim prigovorom(to je isključivo sredstvo odbrane tuženog).
123
3.Presuda
Presuda u postupku, u kojem je uložen prigovor kompenzacije, pokazuje u sadržaju dosta

specifičnosti.
Sud ne sme da odluči delimičnom presudom, ni o tužbenom ni o prigovornom potraživanju.
Kompenzacija se odredjuje konstitutivnim delom izreke presude i nastupa u momentu njene
pravosnažnosti (odluka o prigovornom potraživanju postaje pravosnažna).
Imamo tri situacije:
1. Utvrdjenje suda da su potraživanje tužbe i potraživanje tuženog, istaknutog u prigovoru, osnovana

(dokazana su i priznata), pretpostavlja prethodnu deklaraciju o njihovom postojanju u izreci presude-prva i
druga stavka presude.
Zatim se u trećoj stavci, dispozicijom konstitutivnog značaja, odredjuje kompenzacija tih potraživanja.To
dovodi do njihovog prestanka ako su iste visine.Ali, ako su nejednaka, dovodi do potpunog gašenja nižeg od
njih i u srazmeri prema drugom, višem potraživanju, ostatak se dosudjuje tužiocu (samo tužbeno
potraživanje može biti više).
2. Utvrdjenje suda da tužbeno potraživanje postoji i negativan stav prema prigovornom potraživanju,
vodi usvajanju tužbe i osudi tuženog.
I o prigovoru kompenzacije se donosi odluka-odbija se kao neosnovan.
Izreka presude i u ovom delu ima karakter definitivnog presudjenja, tako da tuženi u nekom drugom
postupku više ne bi mogao tražiti dosudu tog potraživanja ili ga upotrebiti radi prebijanja.
3. Negativan stav suda prema tužbenom potraživanju vodi odbijanju tužbe.Prigovor kompenzacije se
ne razmatra, pošto nema pretpostavki da se kompenzacija sprovede.Tu je dovoljna konstatacija da je prigovor
bezpredmetan.
Tuženom se ne može dosuditi to potraživanje ni ako bi ga tužilac priznao.On je uložio zahtev radi
kompenzacije, a za to nije bilo uslova u ovom postupku.
Svakako, tuženom i dalje stoji na rapolaganju, da to potraživanje ostvaruje u nekom drugom sudskom
postupku samostalnom tužbom ili prigovorom, odnosno da ga izvan sudskog postupka upotrebi izjavom
gradjanskopravne kompenzacije.
58. Protivtužba
1.O protivtužbi
a)Pojam protivtužbe
Protivtužba jeste tužba tuženog izjavljena protiv tužioca.Tuženi podnosi protivtužbu sudu, pred
kojim se prema njemu vodi postupak po tužbi tužioca.
Po pravilima o atrakciji nadležnosti i tuženi je ovlašćen da koristi mesnu nadležnost suda, uspostavljenu
tužbom tužioca, redovno po svom prebivalištu.Isto vredi i za (stvarnu) nadležnost višeg suda, iako bi za
protivtužbeni zahtev bio stvarno nadležan niži sud.
Ovo pravilo ne vredi i obrnuto, jer je stvarna nadležnost višeg suda za protivtužbu, kao i suda druge vrste,
smetnja da se protivtužba podnese pred nižim sudom ili sudom druge vrste.
Potreba da se promeni sastav suda i stvar prenese u nadležnost veća, nije prepreka podnošenju
protivtužbe.
Protivtužba se može podneti do zaključenja glavne rasprave, pismeno ili usmeno na
zapisnik.Neophodno je da se poštuju procesne pretpostavke, propisane za podnošenje tužbe.
Protivtužba se podnosi u cilju zajedničkog raspravljanja i odlučivanja o tužbenom i protivtužbenom
zahtevu.
124
Sud nije ovlašćen da ocenjuje opravdanost zajedničkog raspravljanja.
Nenadležnost suda ili nepostojanje drugi pretpostavki da se podnese protivtužba, ne vodi odbacivanju
protivtužbe.
Sud će se oglasiti nenadležnim i protivtužbu, sada kao tužbu, ustupiti nadležnom sudu ili će po protivtužbi
postupiti kao da je podneta samostalna tužba.
Protivtužba je kao tužba sredstvo napada.Na osnovu cilja, zbog kog se podnosi i efekata koji se
njom postižu, protivtužba ima primesa odbrane.
Ipak, protivtužba nije odbrana naspram tužbe.Zato treba očekivati da tuženi, zavisno od procesne
situacije, izjavi i odbranu na tužbu i podigne protivtužbu.Pored toga, u odbrani može da upotrebi prigovore
kao komplement protivtužbi.
b)Pravo na protivtužbu
Pošto je protivtužba tužba, to je tuženi nesumnjivo ovlašćen da, povodom protivtužbenog zahteva,
pokrene odvojeni parnični postupak izjavom samostalne tužbe.Iz istog ovog osnova u odbrani može da
upotrebi odgovarajući prigovor, ako to dozvoljava procesna situacija.Stvar je tuženog, tj. njegove procene
kojim će putem ostvarivati pravnu zaštitu.
Medjutim, u tom izboru on je ograničen pravilima posebnih procesnih pretpostavki, koje važe za podnošenje
protivtužbe i ulaganje prigovora.
Protivtužba se može podneti:
1) Ako je zahtev protivtužbe u vezi sa tužbenim zahtevom (koneksna),
2) Ako se ti zahtevi mogu prebiti (kompenzaciona),
3) Ako se protivtužbom traži utvrdjenje nekog prava ili pravnog odnosa od čijeg postojanja ili
nepostojanja, bar delom, zavisi odluka o tužbenom zahtevu(prejudicialna).
2.Vrste protivtužbi prema uslovima za njihovo donošenje

a) Koneksna protivtužba;
b) Kompenzaciona protivtužba;
c) Prejudicialna protivtužba.
a) Koneksna protivtužba
Protivtužba je koneksna, ako izmedju zahteva tužbe i zahteva protivtužbe postoji odredjena
veza.Ta veza može biti faktička ili pravne prirode (iz istog dogadjaja tužilac zahteva novčanu naknadu
štete, a tuženi uspostavljanje ranijeg stanja na ostećenoj stvari; povodom “vezanih” ugovora, tužilac traži
ispunjenje obaveze iz jednog ugovora, a tuženi iz drugog).
b) Kompenzaciona protivtužba
Ako tuženi ima potraživanje prema tužiocu, koje se može prebiti gradjanskopravnom
kompenzacijom, odnosno prigovorom kompenzacije u sudskom postupku, on je ovlašćen da
kompenzaciju zahteva i putem protivtužbe - da traži da sud presudom prebije ta potraživanja i izrekne dalje
pravne posledice koje iz toga nastaju.
Prednost protivtužbenog traženja kompenzacije naspram prigovornog je u tome da se o ovom zahtevu
rapravlja i odlučuje i onda ako tužilac povuče tužbu, odrekne se tužbenog zahteva ili se zahtev tužbe odbije.
Pored toga, protivtužbom tuženi može postaviti zahtev u višem iznosu od tužbenog potraživanja.Ovim se
otklanja rizik da sud utvrdi niži iznos potraživanja tuženog, pošto se u prigovoru nije smeo istaći viši iznos
od onog u tužbenom zahtevu, te da samo u tom delu sprovede kompenzaciju i dosudi tužiocu razliku u
iznosima.
125
c)Prejudicialna protivtužba
Prejudicialna protivtužba tuženog je pandan incidentalnom deklaratornom zahtevu tužioca.Tom

protivtužbom tuženi traži da se utvrdi postojanje ili nepostojanje nekog prava ili pravnog odnosa,
uslovnog za donošenje odluke o tužbenom zahtevu.
Sigurno je da i ovde izmedju tužbe i protivtužbe postoji izvesni koneksitet.Medjutim, uslovi potrebni za ovu
protivtužbu izdvajaju je u posebnu grupu.
Primeri su:
 na tužbu radi naplate cene iz okvirnog prodajnog ugovora, tuženi ulaže protivtužbu, sa zahtevom da
se utvrdi dali je ugovor nevažeći;
 protiv tužbenog zahteva za predaju nepokretnosti, tuženi podnosi protivtužbu, da se utvrdi da je on
održajem stekao svojinu na toj stvari.
Interes tuženog je da svoju odbranu osnaži protivtužbom i donošenjem pravosnažne presude u ovoj stvari,
stekne pravo da je može upotrebiti i izvan postupka.
3.Postupak suda
Uvodjenje protivtužbene zaštite u procesni sistem je odgovor na potrebu da se obezbedi jednakost

u ostvarivanju prava stranaka i postupak učini ekonomičnijim.To se najviše izražava u vodjenju
zajedničkog postupka i jednovremenim presudjenjem o zahtevima stranaka.Ustupak drugim, važnijim
interesima, je ovlašćenje suda da delimičnom presudom odluči o zahtevu tužbe ili protivtužbe. Ovo može
neposredno u toku vodjenja jedinstvenog postupka ili do toga dolazi, ako se prethodno odvoji postupak o
pojedinim zahtevima i odluči posebnom presudom.
59. Suparničarstvo
(Množina subjekata na strani tužioca i tuženog)
(Pojam i vrste)
Opšte o suparničarstvu (subjektivnoj kumulaciji)
Kada se u parnici u istoj stranačkoj ulozi pojavljuje više procesnih subjekata reč je o
suparničarima.Zbog množine subjekata govori se i o subjektivnoj kumulaciji.Bitno je da se ne uspostavlja
neka treća procesna pozicija, pošto parnični postupak nastaje kao dvostranački i takav se mora održati do
dovršetka.Zato nastup više lica u istoj stranačkoj ulozi, ni u čemu ne ugrožava dvostranačku prirodu
parničnog postupka, a može da iskaže značajne prednosti.
Ta lica, zadržavajući svojstvo tužioca ili tuženog, prema procesnom položaju u koji stupaju, u
medjusobnom odnosu su suparničari.
Otuda se i procesna ustanova, koja uredjuje položaj i odnose tih lica u parnici naziva suparničarstvo
(litis consortium).
Suparničarstvo je aktivno i jednostrano(više lica nastrani tužioca) ili pasivno i jednostrano (više
lica nastrani tuženih).Odnosno, obostrano množina subjekata i na jednoj i na drugoj strani.
Do zaključenja glavne rasprave može uz tužioca pristupiti novi tužilac, ili tužba može biti proširena na
novog tuženog.
Novim ZPP-om je predvidjena mogućnost naknadnog zasnivanja aktivnog suparničarstva.Pored tužioca,
može naknadno da stupi u parnicu novi tužilac, ali samo ako tuženi, koji se upustio u raspravljanje na to
pristane.
U relaciji sa spajanjem tužbenih zahteva (objektivnoj kumulaciji), suparničarstvo je kao nastup više
lica u istoj stranačkoj ulozi (subjektivna kumulacija).
126
Mnogo puta se u istoj parnici pojavljuju i objektivna i subjektivna kumulacija, pa i onda ako je
suparničarstvo prisutno na jednoj strani.
U parničnom postupku u kojem nastupaju suparničari, redovno se uspostavlja toliko procesnih
odnosa koliko ima tužbenih zahteva, kako u situacji, kada na obe strane učestvuje više lica, tako i kada je i
suparničarsvo samo na jednoj strani.Ti odnosi mogu postojati po parovima ili tako da jedno isto lice bude
učesnik u više parničnih odnosa sa različitim subjektima na drugoj strani.
Uvažavajući prednosti suparničarsva, prvenstveno ekonomičnost postupka i jednakost sudjenja,
te materijalnopravne situacije, koje nekad nalažu ovakav način ostvarivanja pravne zaštite, procesnim
pravom su utvrdjene pretpostvke za pokretanje i vodjenje postupka sa subjektima u suparničarskom
odnosu. Uspostavljnje suparničarstva u parnici, da više lica tuži ili da više lica bude tuženo istom tužbom,
nije dozvoljeno ako te pretpostavke nisu prisutne.Po specijalnim zakonskim propisima, dopušteno je
uspostavljanje suparničarstva u nekim posebnim situacijama.Izuzev nužnog suparničarstva, koje je uvedeno
neposredno zakonom ili se izvodi iz prirode materijalnopravnog odnosa i koje se mora uvažiti, već u
pokretanju postupka se prepušta volji tužioca da li će povesti jedan parnični postupak sa strankama u
suparničarskom odnosu ili će svoje zahteve ostvariti u posebnim parnicama.
Tuženi nema ovlašćenja da se parnica vodi sa suparničarima, niti se može protiviti pravilno
uspostavljenom suparničarstvu.
Isto ni sud nije ovlašćen da odredi ili uspostavi suparničarstvo.
Nekad u toku parnice, dolazi do formiranja suparničarstva.To može biti voljom procesnih subjekata
ili usled vanprocesnih dogadjaja.
Pod pretpostavkom da postoji uslovi za suparničarstvo tužilac je ovlašćen da, do zaključenja
glavne rasprave, proširi tužbu i na druga lica. Zato je potrebno da ovo lice izjavi pristanak, pošto u parnicu
stupa prema stanju u kojem se ona tada nalazi. Raniji tuženi se tome ne može protiviti, iako ovim dobija
status suparničara.
Najvažnije su sledeće vrste suparničarstva:

a) materijalno suparničarstvo,
b) formalno suparničarstvo,
c) obično (prosto) suparničarstvo,
d) jedinstveno suparničarstvo,
e) nužno suparničarstvo,
f) eventualno suparničarstvo,
g) suparničarstvo tužioca i tuženog po tužbi trećeg lica,
h) Suparničarstvo po tužbi glavnog dužnika i jemca.
Navedene vrste suparničarstava možemo svrstati u nekoliko grupa:
1.Suparničarstva po uslovima i načinu nastanka;
a) Materijalno suparničarstvo,
b) Formalno suparničarstvo,
2.Suparničarstva po načinu vršenja procesnih radnji i njihovom dejstvu;
a) Obični (prosto) suparničarstvo,
b) Jedinstveno suparničarstvo,
c) Nužno suparničarstvo,
3.Specijalne vrste suparničarstva;

a) Supsidijarno (eventualno) suparničarstvo,
b) Suparničarstvo tužioca i tuženog po tužbi trećeg lica,
c) Suparničarstvo po tužbi protiv glavnog dužnika i jemca.
127
1. Vrste suparničarstva po uslovima i načinu nastanka
a) Materijalno suparničarstvo
Materijalno suparničarstvo se uspostavlja, kada izmedju potencijalnih parničnih subjekata postoji

odredjena predprocesna pravna ili stvarna veza, povodom predmeta spora.Tada više lica mogu tužiti ili
više lica može biti tuženo jednom istom tužbom. Ova različitost predprocesne veze dovodi do razvijanja
materijalnog suparničarstva na dve podvrste:
1) Veza pravne prirode izražava se kao postojanje predprocesne pravne zajednice u
materijalnopravnom odnosu, iz koga su nastala prava i obaveze povodom kojih se vodi postupak.
Primeri su: tužba bračnih drugova, radi vraćanja njihove zajedničke stvari; tužba protiv više solidarnih
poverilaca, protiv više solidarnih dužnika radi isplate duga.
2) Veza stvarne prirode postoji kada prava i obaveze, povodom kojih se vodi postupak, proističu iz
iste činjenice i pravne osnove (idem factum idem ius).
Pod činjeničnim osnovom se misli na jedan isti dogadjaj ili zbivanje (više lica prouzrokuju štetu ili oduzmu
tudju stvar).
Pretpostavke za nastupanje materijalnog suparničarstva su da je za svaki zahtev stvarno
nadležan isti sud.
Za mesnu nadležnost važe pravila o atrakciji.Ako za sve suparničare ne postoji mesna nadležnost istog suda,
nadležan je sud koji je mesno nadležan za jednog od tuženih.Atrakcija se opravdava vanprocesnom
povezanošću materijalnih suparničara.
b) Formalno suparničarstvo
Za uspostavljanje formalnog suparničarstva je značajna odredjena vanprocesna relacija izmedju

prava i obaveza, povodom kojih se vodi postupak.Zahteva se da su ta prava i obaveze iste vrste i da
proističu iz bitno istovrsne činjenične i pravne osnove (simile factum simile ius).
Formalni suparničari su, dakle, oni medju kojima, s obzirom na predmet spora, izvan parnice nema ni
pravne ni stvarne povezanosti, kao kod materijalnog suparničarstva, ali su njihova prava i obaveze
povezane bitno istovrsnim činjeničnim i pravnim osnovom(jednom tužbom se može tražiti naknada štete
od više izvodjača radova, koju su svaki u svom poslu izazvali, u takvoj su situaciji više štediša, koji od banke
traže isplatu svojih štednih uloga).
Pretpostavke za formalno suparničarstvo su da je isti sud i stvarno i mesno nadležan, povodom
svakog zahteva i za svakog od tuženih.
2.Vrste suparničarstva po načinu vršenja procesnih radnji i njihovom dejstvu
a) Obično(prosto) suparničarstvo
U formalnom i jednim delom materijalnom suparničarstvu, učesnici u procesnim odnosima su

obični suparničari (izuzimaju se neki materijalni suparničari koji su u pravnoj zajednici i spadaju u
jedinstvene suparničare)Ta običnost izražava se u samostalnosti njihovih procesnih položaja.Svaki
suparničar deluje za sebe i protivnik nastupa samo prema njemu,a preduzeta procesna radnja se usmerava na
odredjenog suparničara. Drugima ne šteti, a i ne koristi.
Sasvim je pojmljiva situacija da jedan suparničar prizna činjenice, pa i tužbeni zahtev, a da drugi ospori
tačnost činjenica i osnovanost tužbenog zahteva (jedan dužnik priznaje dugovanje, a drugi osporava).
Presudjuje se za svakog suparničara posebno, a isto tako nastupa i pravosnažnost presude.
Procesni rokovi teku za svakog suparničara odvojeno i samo na njega se odnose posledice propuštanja
rokova.
Obični suparničar može biti saslušan kao svedok u delu postupka, koji se odnosi na drugog običnog
suparničara.
128
b)Jedinstveno suparničarstvo
*Pojam jedinstvenih suparničara*
Predprocesna pravna zajednica u materijalnom suparničarstvu nekada je takve prirode, da se u

parnici može presuditi samo na jedan način prema svim učesnicima u postupku, oni su tada jedinstveni
suparničari.
Znači, jedinstveni suparničari postoje, kada se ili po zakonu ili zbog povrede spornog odnosa, spor može
rešiti samo na jednak način, usvajanjem zahteva prema svima ili odbijanjem zahteva prema
svima.Zbog toga se jedinstveni suparničari tretiraju kao jedna stranka.
Sud donosi jednu presudu jednaku za sve suparničare-jedinstvenu presudu
(npr.presuda po tužbi da se utvrdi da je testament nepunovažan, zbog nesposobnosti ostavioca, jednaka je za
sve tužene testamentalne naslednike.
Jedinstveni su i neki materijalni suparničari( neposredno na osnovu zakona)-npr.sporovi povodom
utvrdjivanja i osporavanja očinstva.
*Sadržaj i dejstvo procesnih odnosa*
Pravna fikcija, izrazito sankcionisana u zakonskom tekstu, je da su jedinstveni suparničari jedna

stranka.
Ipak, nije propisano ni uvedeno da su ovi suparničari dužni da odrede lice koje će biti ovlašćeno da za
sve njih preduzima relevantne procesne radnje.
Naprotiv, svaki od njih je ovlašćen da sam vrši parnične radnje od uticaja za ceo (ovde jedinstven)
postupak.
Upravo zato se i otvara pitanje važnosti procesnih radnji, ukoliko su nejednake ili su medjusobno
suprotne.
Zakonskim propisima to nije uradjeno na opšti način.
Propisano je:
 U situaciji da jedni suparničari propuste da preduzmu odredjenu parničnu radnju, dejstvo takve
procesne radnje, izvršene od drugih suparničara, prostire i na njih;
 Parničnu radnju, za čije je vršenje protekao rok prema jednom suparničaru, on može da preduzme sve
dok takav rok teče za bilo kojeg drugog suparničara.;
 Uočljiva je intencija da se subjektima, u odnosu jedinstvenog suparničarstva, obezbedi što povoljniji

položaj- tome je blizak stav, usvojen i u doktrini i pravnoj praksi, da u koliziji procesnih radnji
jedinstvenih suparničara, sud treba da uvaži onu, koja je za sve njih najpovoljnija;
Analizirajući sve ove situacije dolazimo do zaključka:

Jedinstveni suparničari, u stvari, ne mogu pojedinačno da preduzmu nepovoljnu radnju.Potrebno je da
takvu radnju preduzmu zajedno ili da se s osnovom pretpostavi da su svi saglasni s tom radnjom.
Kada jedan suparničar prizna činjenice, koje drugi osporavaju, priznanje ne stvara ni za njega
negativne posledice-ta radnja se ne uvažava.
Tek, ako bi svi dali jednake izjave o priznanju, ova bi radnja bila relevantna u postupku.
Zavisi i od situacije, šta je povoljna, a šta nepovoljna radnja.
Istupanje iz parnice (povlačenje tužbe) jednog od suparničara na strani tužilaca, ne vodi prestanku
parnice.Do toga ne dolazi ni ako se tužba povuče prema nekom od suparničara na strani tuženih.
Lica, koja su u tužbi mogla nastupiti, kao potencijalni jedinstveni suparničari, mogu pristupiti parnici
u svojstvu umešača sa položajem jedinstvenog suparničara.Tada je njihova procesna pozicija ista, kao da su
po tužbi nastupili u položaju stranke.
129
c) Nužno suparničarstvo
Priroda materijalnopravnog odnosa, povodom koga se vodi spor, nekada zahteva, a i nužno je, da
se tužbom obuhvate svi učesnici tog odnosa ili, bar, svi oni koji su u tom odnosu u obavezi, i to na
strani tuženih(nužnih pasivnih suparničara).
Insistiranje na takvom zahtevu prema onom ko tuži (na nužnom aktivnom suparničarstvu), u nekim
situacijama bi osetno otežalo ostvarivanje pravne zaštite.
Nužno suparničarstvo je, po sadržaju procesnih odnosa i dejstva parničnih radnji, jedinstveno
suparničarstvo.Izdvajanje ovog jedinstvenog suparničarstva izvodi se iz nužnosti, da svi učesnici ili svi
obveznici jednog odnosa budu obuhvaćeni tužbom i daljih konsekvenci koje iz toga nastaju.
Jedino nužno suparničarstvo nije fakultativni institut.Kada javni tužilac podnosi tužbu radi poništaja
braka, on tužbom mora obuhvatiti oba bračna druga.Oni su tada jedinstveni i nužni suparničari, jer propust da
se tužbom obuhvate sva ova lica je smetnja ostvarivanju pravne zaštite.
Značajni su primeri nužnog suparničarstva:

 tužba javnog tužioca, odnosno trećih lica radi poništaja braka (oba bračna druga moraju biti tužena
pošto se traži ukidanje njihovog bračnog odnosa);
 tužba trećih lica radi poništaja usvojenja, podnosi se protiv usvojioca i usvojenika;
 tužba radi utvrdjivanja prava službenosti, podnosi se protiv svih suvlasnika poslužnog dobra
(službenost tereti nepodeljeno celu nepokretnost i deluje jednako prema svim suvlasnicima
nepokretnosti);
 tužba protiv bračnih drugova, radi utvrdjenja prava svojine na predmetu zajedničke tekovine (bračni
drugovi su titulari nepodeljenog prava svojine na zajedničkoj imovini);
 tužba protiv naslednika nepodeljene ostavine, radi utvrdjenja založnog prava na predmetu nasledja
(naslednici su do deobe titulari zajedničke svojine).
60. Specijalne vrste suparničarstva

a) Supsidijarno (eventualno) suparničarstvo
Kod ove vrste suparničarstva tužilac u jednoj tužbi može obuhvatiti više tuženih, tako što će
tražiti da tužbeni zahtev bude usvojen prema sledećem, ako pravosnažno bude odbijen prema onome
koji je u tužbi naveden pre njega (supsidijarno, eventualno).Redosled raspravljanja odredjuje tužilac.
Ovo suparničarstvo je dozvoljeno samo ako tužilac prema svakom od tuženih ističe isti zahtev ili ako prema
pojedinim ističe različite zahteve, koji su u medjusobnoj vezi ( npr.zahteva se obeštećenje od jednog
tuženog, a ako se utvrdi da on nije prouzrokovao štetu, onda od drugog).
Takodje isti sud mora biti i stvarno i mesno nadležan za svaki od zahteva.
Ako sud usvoji zahtev prema prvotuženom, on presudom odbija tužbu prema drugotuženom.
Tužilac praktično traži da sud obaveže na prestaciju samo jednog tuženog (ovo suparničarstvo je uvek
jednostrano,na strani tuženih-pasivno), iako je u tužbi označio više osoba na strani tuženog.
Znači, sud sprovodi postupak i odlučuje po redosledu po kojem su odredjeni tuženici.Tek ako
odbije zahtev protiv prethodnog i kada ta presuda postane pravosnažna, nastavlja postupak prema sledećem
tuženom.Za tužioca doneta pozitivna presuda prema nekom od prethodnih tuženih, traži da se presudom
odbije tužba prema sledećim tuženicima.
b) Suparničarstvo tužioca i tuženog po tužbi trećih lica
Povodom parnice koja se vodi izmedju tužioca i tuženog o nekoj stvari ili pravu, trećem licu je
dozvoljeno da podnese tužbu protiv ovih lica i da zahteva, u celini ili delom, da mu se preda ta stvar ili
130
pravo.Stranke u već tekućoj parnici, tužilac i tuženi, u novoj parnici dobijaju položaj pasivnih
suparničara (tužena strana).
Treće lice, ovde u svojstvu tužioca, time ne stupa ili ne meša u tudju parnicu.Ranije povedena parnica
izmedju sadašnjih tuženih je samo povod pokretanju nove parnice.Ta prethodna parnica ostaje u
neizmenjenom sadržaju.
Zato nije ispravno da se ovakva tužba trećeg lica naziva “tužba glavnog mešanja”, što je bilo prisutno u
ranijem pravu.
Treće lice može podneti ovu tužbu od momenta nastupanja litispendencije, pa do
pravosnažnosti dovršetka već tekuće parnice.
Tužba trećeg lica podnosi se istom sudu, pred kojim već teče parnica izmedju drugih lica.
Sa podnošenjem ovakve tužbe trećeg lica ne dolazi, samo po sebi, do jedinstvenog postupka u tim
parnicama.Tu je sud ovlašcen da spoji postupak u ranijoj i novoj parnici radi zajedničkog
rešavanja.Ukoliko sud ne spoji postupak, razumno bi bilo da se u ranijoj parnici zastane do dovršetka
postupka u novoj parnici.
Znači, sud spaja parnice povodom ranije tužbe i tužbe trećeg lica.Ako se sud ne odluči na spajanje
parnica, postupak povodom prvobitne tužbe će zastati, dok sud ne donese odluku povodom tužbe trećeg
lica.Tužba trećeg lica je prejudicialnog značaja za rešenje spora povodom prvobitnog tužbenog zahteva.
c) Suparničarstvo po tužbi protiv glavnog dužnika i jemca
Izričitom zakonskom odredbom je dozvoljeno, da se jednom tužbom tuže, kao pasivni

suparničari glavni dužnik i jemac.Po prirodi procesnih odnosa, njihov položaj većinom odgovara odnosima
običnih suparničara.
Pretpostavka je, da ovako postavljeni zahtevi, nisu u suprotnosti sa sadržajem ugovora o
jemstvu.Na primer, da nije ugovoreno da jemčeva obaveza dospeva, tek ako se poverilac ne naplati iz
imovine glavnog dužnika ili da je na drugi način uredjen redosled plaćanja.
Ovo suparničarstvo se može uspostaviti, ako glavni dužnik nije ispunio svoju obavezu i pored pismenog
poziva ili ako jemac duguje kao jemac platac (solidarno jemstvo).
Pravilo je ako isti sud nije mesno nadležan za glavnog dužnika i jemca, onda se tužba podnosi
pred sudom, nadležnim za glavnog dužnika.
*Dostavljanje pismena suparničarima i imenovanje zajedničkog punomoćnika

Nekada veliki broj procesnih subjekata u postupku sa licima u suparničarskom odnosu može da
usporava razvoj parnice.Naročito su prisutne teškoće u dostavljanju pismena.
Zato je sudu dato ovlašćenje u situaciji kada više lica tuži (znači za aktivno suparničarstvo), a nemaju
zajedničkog zakonskog zastupnika, odnosno punomoćnika, da ih pozove da u odredjenom roku imenuju
zajedničkog zastupnika za primanje pismena.
Istovremeno, sud će obavestiti tužioce, koga će od njih smatrati zajedničkim punomoćnikom za
primanje pismena, ako oni u datom roku ne imenuju takvog punomoćnika.Imenovani punomoćnik nije
ovlašćen da preduzima druge procesne radnje, izuzev prijema pismena i onoga što se tiče samog dostavljanja.
Ova ista pravila se primenjuju i kada je više lica tuženo u položaju jedinstvenih
suparničara(pasivno suparničarstvo)
Za obične suparničare to ne važi i njima se pismena dostavljaju pojedinačno.
131
61. Obaveštavanje o parnici i imenovanje prethodnika
1. Obaveštenje o parnici
Radi postizanja izvesnih materijalnopravnih efekata prema trećem licu, povezanih sa tim i nekih
procesnopravnih koristi, svaka stranka je ovlašćena da podneskom, putem suda, obavesti odredjeno lice
da je parnica povedena(litis denuntatio). Za to je predvidjeno vreme od podnošenja tužbe do pravosnažnog
dovršetka parnice.
Važniji su primeri:
 tuženi kupac, da bi očuvao svoja prava, treba da obavesti prodavca o pravnim pretenzijama trećeg lica
na stvari;
 ostavoprimac, da bi otklonio svoju odgovornost, dužan je da obavesti ostavodavca o zahtevima
trećeg lica, povodom stvari primljene na čuvanje;
 stranka obaveštava o parnici ttreće lice, potencijalnog umešača, da bi obezbedila pravo da protiv
njega upotrebi presudu donetu u tom postupku.
Obaveštenje o parnici je nekada povezano i sa pozivom trećem licu da pristupi parnici, pa i da u

parnicu stupi umesto te stranke (zastarelost poveriočevog potraživanja se prekida obaveštenjem trećeg o
parnici i pozivanjem u zaštitu; prethodnik se obaveštava i poziva da stupi u parnicu umesto tuženog).
Tada je obaveštenje o parnici u sklopu druge radnje, u stvari, njeno obrazlaganje, pa mu se zato pridaje
svojstvo te radnje.
Potrebno je da stranka pripremi podnesak, označi razloge obaveštavanja, navede stanje u
razvoju parnice i saopšti druge podatke.
Iz osnova da traži da se treće lice obavesti o parnici, stranka nije ovlašćena da zahteva prekid parnice,
produženje rokova ili odlaganje ročista.
Podnesak stranke se sudskim aktom prosledjuje trećem licu po pravilima o dostavljanju sudskih
pismena.
Pravna dejstva obaveštavanja o parnici stranka može postići upućivanjem privatnog pismena ili
neposrednim saopštenjem trećem licu.Izlaže se, medjutim, teškoćama u dostavljanju obaveštenja, naročito u
slučaju odbijanja prijema, te riziku dokazivanja da je obaveštenje dato.
2. Imenovanje prethodnika u parnici
Lice koje je tuženo kao držalac stvari ili korisnik prava, a tvrdi da stvar drži ili pravo vrši u ime
trećeg lica, ovlašćeno je da to treće lice putem suda pozove (imenuje ) da umesto njega stupi u parnicu u
svojstvu tuženog(nominatio auctoris).
Tuženi, prema tome, ne osporava svoju legitimaciju.Sta više, on je, obično, priznaje time što upućuje na lice
koje ima jače pravo na stvari, odnosno na pravu (dovoljna je detencija stvari ili prava da bi se imala
stvarna legitimacija).
To procesno pravo tuženi može da ostvari najdocnije na pripremnom ročistu ili ako se ono ne održava,
na glavnoj raspravi, pre nego sto se upusti u raspravljanje o glavnoj stvari.
Pozitivan ishod imenovanja prethodnika dovodi do toga da tuženi izlazi iz parnice, a da na
njegovo mesto dolazi pozvani prethodnik
Pristanak tužioca se ne traži.Izuzetno, ako su protiv tuženog istaknuti i takvi zahtevi, koji ne zavise
od toga da li tuženi drži stvar ili vrši pravo u ime prethodnika, potrebno je da tužilac pristane na promenu
tuženog (pored traženja da se stvar vrati, zahteva se i naknada za štetu prouzrokovanu na stvari).
Pojmljivo je u ovoj situaciji da treći stupi u parnicu, povodom zahteva u kojim se on pojavljuje kao
prethodnik i za šta se ne traži pristanak tužioca, a da originerni tuženi ostane u parnici za ostale
zahteve(uspostavlja se suparničarstvo).Tužilac je tada dužan da svoju tužbu izmeni i uskladi sa
novonastalom situacijom.
132
Treći imenovani prethodnik je lice koje ima jače pravo na stvar ili pravo povodom kojeg se vodi
parnica (davalac stvari na čuvanje ili najam; titular prava plodouživanja datog u zakup; sopstvenik
nepokretnosti povodom koje postoji pravo službenosti).On nema procesnu dužnost da stupi u parnicu
umesto tuženog.Prihvatanjem poziva, imenovani prethodnik stupa u parnicu, prema stanju njenog razvoja,
koji je do tada nastao(on može pristupiti parnici i samo u svojstvu umešača)
Pristupanje trećeg lica i sticanje položaja tuženog, definitivno je ako to prethodnik izjavi
pismeno.Propuštanje odgovora na upućeni poziv, nalaže sudu da odredi ročište i da imenovanog
prethodnika na to ročište pozove.Ukoliko treće lice ne dodje na ročište ili izjavi da ne prihvata poziv,
parnica se nastavlja prema tuženom, označenom u tužbi.
62. Umešač u parnici

(intervencija trećeg lica)
* Pojam i vrste intervencije*
Iako je parnica strogo dvostranački odnos, pod odredjenim pretpostavkama je dozvoljen nastup
trećim licima.Svakako, to nije u svojstvu treće stranke, s nekim posebnim ili nekim samostalnim procesnim
položajem, a ni sa procesnim efektom da se doneta presuda na njih neposredno odnosi.Tada se govori o
mešanju ili intervenciji u tudju parnicu.
Treća lica se mogu mešati u tudju parnicu radi ostvarivanja nekog svog privatnog interesa ili radi zaštite
opšteg interesa u svojstvu državnog organa.Iz ovog osnova se razlikuju pretpostavke za njihov nastup i
njihove procesne pozicije.
Razlikujemo sledeće vrste intervencije:

1. Obični umešač,
2. Umešač sa položajem jedinstvenog suparničara,
3. Javni tužilac,
4. Organ starateljstva.
1.Obični umešač
a) Pretpostavke za stupanja u parnicu umešača
Običan umešac je treće lice, koje stupa u parnicu ili na strani tužioca ili na strani tuženog, da svojim
procesnim radnjama pomogne u parnici da uspe stranka kojoj se pridružio.Za intervenciju i sticanje
položaja umešača pretpostavka je da treće lice ima pravni interes, da u parnici uspe stranka kojoj se
pridružuje.On istovremeno i kontroliše njen rad.
Pravnost interesa se odredjuje na osnovu toga da presuda, doneta u parnici, može imati dejstvo na pravnu
sferu umešača, redovno negativno:
 presuda na nadoknadu štete, zbog nedostatka na stvari, ovlašćuje tuženog prodavca da se regresira
prema proizvodjaču stvari;
 presudom utvrdjena obaveza gradjevinara, da u stanu popravi instalacije, ovlašćuje ga da zahteva
naknadu štete od prodavca opreme;
Nije dovoljno, ako su izražaji te presude toliko udaljeni, da tek refleksno utiču na pravnu sferu umešača.Na
primer, interes umešaca da tužilac uspe u parnici, da bi iz postignutih sredstava naplatio svoje potraživanje,
prvenstveno je ekonomski interes.Pravnost interesa će se ovde, eventualno, izraziti u sredstvima, kojima
se to docnije postiže, što se nikako ne sme označiti pravnim interesom.Naravno, mešanje se ne može
opravdati ni postojanjem nekih altruističkih, etičkih, ili drugih interesa.
Treće lice treba da ima stranačku i parničnu sposobnost(odnosno zakonskog zastupnika).
133
Intervencija se može prijaviti u vremenu od početka parnice do pravosnažnosti odluke o
tužbenom zahtevu.Isto je i u postupku, nastavljenom po vanrednim pravnim lekovima.
Medjutim, umešač, koji nije prijavio intervenciju do pravosnažnosti odluke o tužbenom zahtvu, nema
pravo da podnese vanredni pravni lek i inicira vodjenje ovog postupka.
Tek ako je ovlašćeni procesni subjekt uložio vanredni pravni lek, treće lice, u tako nastavljenom
postupku, može da prijavi intervenciju.
Za istupanje iz parnice nisu propisani uslovi ili ograničenja.
Umesač prijavljuje intervenciju sudu, navodi kojoj se stranci pridružuje i obrazlaže osnov svog
mešanja usmeno na ročistu ili pismeno.Prijava je dostavlja strankama, a stanci odsutnoj sa ročista
obaveštenje se upućuje prepisom zapisnika.
Sud po službenoj dužnosti ispituje postojanje pretpostavki za intervenciju. Ako ustanovi da tih
pretpostvki nema, rešenjem uskraćuje trećem licu da se umeša u parnicu (pozitivno rešenje se ovde ne
donosi).
Svaka stranka, u toku celog postupka, može izjaviti protivljenje da treće lice nastupi u parnici u
svojstvu umešača ili da i dalje održava taj položaj.Sud je dužan da o tom odluči rešenjem, bilo pozitivno
ili negativno.Protiv odluke, kojom se odbija protivljenje stranke i odobrava mešanje, nije dozvoljena
žalba (posebna).
Treće lice je ovlašćeno da uloži žalbu na rešenje, kojim je odbijena njegova prijava mešanja.Do
pravosnaznosti tog rešenja, ono može da preduzima parnične radnje, na koje je umešac ovlašćen.
Do pravosnažnosti rešenja sud utvrdjuje, da su procesne radnje umešaca prestale da važe, izuzev onih, za
koje se može uzeti, da ih je stranka prihvatila.
I pored stečenog položaja umešača, sud nije u obavezi da tom licu dostavlja pozive i druga
pismena.Ipak, u sudskoj praksi se to ,većim delom, čini.Medjutim, tok rokova za vršenje procesnih radnji i
tada započinje od dana dostavljanja tog pismena.
b) Procesni položaj umešača u parnici
Stepen razvoja parnice i nastale prekluzije u preduzimanju procesnih radnji, odnose se i na

umešača.On ima da prihvati parnicu u stanju u kojem se nalazi u momentu pristupanja.Ne može da
vrši procesne radnje, koje tada i stranka ne bi mogla preduzeti(proteklo je vreme za ulaganje prigovora mesne
nadležnosti;više se ne može tražiti obezbedjenje troškova parničnog postupka).
Odnosno rok ili već započeti tok roka za preduzimanje parnične radnje odredjen stranci, važi i za
umešača.To važi i onda kada mu se dostavljaju pozivi i druga pismena od kojih počinje da teče rok.
Opravdanje intervencije izraženo u postizanju uspeha stranke, kojoj se umešac pridružuje, vodi
zaključku da radnje umešaca treba da budu povoljne, korisne za tu stranku.
Pismene radnje umešaca sud ne sme da uvaži, ako se pokazuju nepovoljnim za stranku. Isto pravilo važi
i za radnje preduzete na ročistu u odsustvu stranke.Na ročistu na kome je prisutan umešač, stranka je
ovlašćena da odmah izjavi da oduzima pravnu snagu radnjama umešača.Stranka je ovlašćena da to učini i
kasnije, ako su radnje opozive, kao što to može i sa radnjama, koje je ona lično preduzela.
Radnje umešača se prenose ne stranku, ako ih ona prihvata.Treba primetiti, da se prihvat obično
izražava konkludentno ili prećutno, izostankom protivljenja.Ove radnje u daljem imaju tretman radnji te
stranke i više nema značaja, što ih je originerno preduzeo umešač.U slučaju da je radnja umešača suprotna
radnjama stranke, ne postavlja se pitanje koja je od tih radnji povoljnija i koja važi.Relevantna je radnja
stranke.
Umešac svojim učešćem u parnici ne sme da opterećuje i ugrožava položaj stranke, u smislu da
se njena procesna prava umanjuju ili prestaju.Povodom donete presude, zbog izostanka na ročiste na
kojem je prisustvovao umešač (držao se sasvim pasivno, iako je intervencijom mogao sprečiti takvu
presudu), stranka je ovlašćena da traži povraćaj u predjašnje stanje, ako je opravdano izostala sa ročista.
Umešač nije ovlašćen da vrši procesne radnje, kojim se raspolaže tužbenim zahtevom ili
zaustavlja razvoj, odnosno tok parnice.
134
Ne bi bilo dozvoljeno: da zaključi poravnanje, da preinači tužbu, da se odrekne tužbenog zahteva, da prizna
tužbeni zahtev, da povuče tužbu, da se odrekne ili povuče pravni lek.
Protivna stranka nije ovlašćena da osporava važnost radnji umešača.Ona, istina, može da inicira,
da ih sud po službenoj dužnosti odbije.Nema prava ni da traži da se umešač obaveže da naknadi troškove
parničnog postupka.
Naprotiv, umešač je ovlašćen da zahteva, da mu suprotna stranka plati troškove postupka, koje je
imao svojim nastupom u parnici.
Po pristanku tužioca i tuženog, umešač može stupiti u parnicu kao stranka , na mesto stranke
kojoj se pridružio.
c) Dejstvo presude na umešača(intervencijsko dejstvo presude)
Pravosnažna presuda, doneta u pravosnažnom postupku prema stranci kojoj se umešač pridružio,
može imati negativne reperkusije na pravnu sferu umešača.
Ovo je naročito vidno, ako povodom donete presude za tu stranku nastaje odredjeno pravo prema umešaču,
redovno iz istovetne ili slične situacije i utemeljeno na aktivnoj ili pasivnoj dužnosti te stranke, utvrdjenoj u
presudi:
 tuženi-prodavac je obavezan da kupcu-tužiocu vrati cenu i naknadi stetu, zbog nedostataka na stvari,
pa se sada tužbom okreće prema svom prodavcu-umešaču sa istim zahtevom;
 tuženom zakupcu je oduzeta stvar po osnovu prava svojine tužioca, te podnosi tužbu radi naknade
štete protiv davaoca stvari u zakup umešača;
 tužilac-cesionar je odbijen sa zahtevom za naplatu na njega prenetog potraživanja prema tuženom-
cezusu pošto potraživanje ne postoji, pa podnosi tužbu i traži naknadu od cedenta-umešača u tom
postupku.
U takvoj situaciji je ovlašćena stranka, koja je izgubila parnicu, da traži u sada pokrenutom postupku, koji
je ona pokrenula protiv umešača, da se upotrebe utvrdjene činjenice i pravni stav suda iz te ranije
presude.Tuženom umešaču ovde ne bi bilo dozvoljeno, da osporava tačnost tih činjenica i valjanost
stava suda, sa ciljem da otkloni dejstvo ove presude (umešac i prvi prodavac ne može da osporava tačnost
činjenica o nedostacima na stvari;umešač i zakupodavac ne sme da se brani tvrdnjom, da je netačno
utvrdjeno, da on nije vlasnik stvari date u zakup).
To može tek ako ima osnova da uloži prigovor, da su radnje stranke u ranijoj parnici ili celo vodjenje
postupka biti nedostatni(exceptio male gesti vel conducti processus).To može, pre svega, dokazom da je
stranka preduzela štetne ili propustila povoljne radnje, odnosno opozvala ili na drugi način
dezavuisala radnje umešača, koje bi, da su bile sprovedene, dovele do drugačijeg ishoda parnice.
Ista mogućnost postoji, da je raspolagao takvim dokaznim sredstvima odbrane, koji bi doveli do uspeha
stranke u postupku, a da ih nije mogao upotrebiti, pošto je tek docnije obavešten o parnici.
Sve ovo se prenosno odnosi i na treće lice, koje se nije uključilo u postupak, mada je bilo
obaveštavano ili je bilo upoznato sa parnicom (potencijalni umešač).Naravno, u kojoj bi moglo da nastupi u
svojstvu umešača i da postizanjem uspeha stranke, predupredi donošenje negativne presude.
Presuda donesena u parnici u kojoj je treće lice učestvovalo kao umešač, proizvodi prema njemu
procesni efekat koji se zove intervencijsko dejstvo.Znači, suština ovog dejstva presude se ogleda u tome, da
umešač ne može poricati ni činjeničnu ni pravnu ocenu stvari, izraženu u presudi u kojoj je intervenisao na
strani koja je izgubila parnicu, te je zbog toga i podnela tužbu protiv ranijeg umešača, a sada tuženog.
Intervencijsko dejstvo presude može biti odbijeno od strane umešača prigovorom nesavesnog vodjenja
spora.
2.Umešač sa položajem jedinstvenog suparničara
Umešač sa položajem jedinstvenog suparničara postoji, ako se po zakonu ili zbog prirode pravnog
odnosa, pravno dejstvo presude proširuje i na umešača, jednako kao i na parničnu stranku.
135
On u toj parnici, iako je umešač, ima položaj jedinstvenog suparničara.Takav položaj postoji, kada samo
jedan od suvlasnika poslužnog dobra podnese tužbu radi ukidanja službenosti prelaza protiv vlasnika
povlasnog dobra.
Drugi suvlasnik poslužnog dobra može tada da se umeša u spor.
Budući da se učinci pravosnažne presude odnose i na umešača, opravdano je da mu se priznaju sva
ovlašćenja, koja se priznaju strankama kod jedinstvenog suparničarstva.
Umešač sa položajem jedinstvenog suparničara može da izjavi vanredni pravni lek i u parnici u
kojoj, do nastupanja pravosnažnosti odluke o tužbenom zahtevu, nije učestvovao kao umešač, kao i da
učestvuje u postupku povodom zahteva za zaštitu zakonitosti.
Pravilo je da prijavom intervencije ovakav umešač stiče položaj jedinstvenog suparničara.Ipak, pošto
on nije stranka, već samo ima položaj stranke, nema procesna ovlašćenja, ni terete koji se isključivo
odnose na stranku.Nije ovlašćen da povuče tužbu, da preinači tužbu ili da snizi tužbeni zahtev,tj.da
preduzima takve procesne radnje, kojim se raspolaže parnicom ili disponira tužbenim zahtevom.Zatim,
umešač se ne može izrekom presude na nešto neposredno osuditi ili mu nešto biti dosudjeno.
U situaciji kada dodje do kolizije radnji, sud treba da ceni njihovu važnost po kriterijumu povoljnosti( i
pored priznanja stranke, važi njegova radnja, kojom osporava tačnost odredjenih činjenica;može da uloži
pravni lek, iako se stranka toga odrekla).
Ovakvom umešaču se dostavljaju sudska pismena.On ima pravo na svoje rokove, posebno od rokova
koji teku za stranku.
Propisano je izričito da umešač sa položajem jedinstvenog suparničara, kao što je već rečeno, može
da uloži vanredne pravne lekove, iako nije pre pravosnažnosti presude prijavio mešanje.Praktično, ovlašćen
je da ostvaruje intervenciju i posle pravosnažnog dovršetka parnice.
P.S.
*Umešač nije stranka u postupku, nego lice koje se pridružuje jednoj od stranaka i koje ima pravni interes da
u parnici uspe stranka kojoj se pridružio.
*Samo prema umešaču, koji je po pristanku obeju stranaka stupio u parnicu, umesto stranke kojoj se
pridružio, može da glasi odluka.
*Rok za žalbu umešača na strani tuženog teče od momenta, kada je tuženi kao stranka primio prvostepenu
presudu.
*Umešač sa položajem jedinstvenog suparničara može nezavisno od stranke, na čijoj se strani umešao, čak i
protiv njene volje, podneti žalbu da bi sprečio donošenje nepovoljnije odluke.
*Nosilac prava iz nedeljivog pravnog odnosa, može se kao umešač sa položajem jedinstvenog suparničara,
uključiti u postupak podnošenjem vanrednog pravnog leka, kako bi spor bio rešen na jednak način prema
svim nosiocima takvog pravnog odnosa.
*Umešač s položajem jedinstvenog suparničara može izjaviti reviziju i ako to nije učinila stranka na čijoj se
strani umešač nalazi.
3.Intervencija javnog tužioca
Dispozicija stranaka ne sme da predje granice utvrdjene kogentnim propisima i pravilima morala.Sud
na to pazi po službenoj dužnosti i neće uvažiti raspolaganja stranaka, koja su tome protivna.
Treća lica mogu intervenisati u parnici radi zaštite opšteg interesa ili radi ostvarivanja sopstvenog pravnog
interesa.
136
Ako je razlog intervencije zaštita opšteg interesa, umešač nastupa u svojstvu državnog organa.U sistemu
državnih organa drugom( odnosno trećem) kompetentnom organu su poverena procesna ovlašćenja, da u
odredjenim situacijama interveniše u parnici i pruži pomoć sudu u saznavanju i eliminaciji nedozvoljenih
pravnih akata stranaka.
Parničnim procesnim pravom je to povereno javnom tužiocu, koji je za to više opremljen i koji, već i
inače, ima izvesne kompentencije u parničnom postupku(u odredjenim slučajevima pokreće i vodi parnicu ili
nastupa u parnici kao podnosilac vanrednog pravnog leka).
Zadatak javnog tužioca je prvenstveno sopštavanje činjenica, koje stranke nisu iznele i predlaganje dokaza,
koje stranke nisu tražile.On je ovlašćen na intervenciju samo kada postoji sumnja da jedna ili obe stranke
koriste svoje pravo u postupku da bi onemogućile primenu prinudnih propisa o prirodnim bogatstvima, da bi
izbegle javne finansijske obaveze ili da bi onemogućile primenu prinudnih odredaba medjunarodnih ugovora.
Javni tužilac prijavljuje intervenciju pismenim podneskom sudu, pred kojim se vodi parnica.Ni
jedna strana se tome ne može protiviti.I sud ima pravo da inicira intervenciju javnog tužioca, ako smatra da
za to postoje pretpostavke i da je njegovo mešanje potrebno.Sud je obavezan da o tome obavesti javnog
tužioca, odredi mu rok da prijavi intervenciju i da do tada zastane sa postupkom.Neuspešan protek roka ne
znači da javni tuzilac gubi pravo na intervenciju.
Javnom tužiocu, koji je prijavio intervenciju, sud dostavlja pozive za ročiste i sve odluke protiv
kojh je pravni lek dozvoljen. Prilikom intervencije javni tužilac ne pristupa ni jednoj od stranaka. On
nastupa u opštem interesu, radi sprečavanja nedozvoljenih akata stranaka.
4.Intervencija organa starateljstva
Poslove socijalne zaštite vrši nadležni opštinski organ uprave ili uspostavljena specijalizovana
ustanova-centar za socijalni rad, ako su na nju preneta ova javna ovlašćenja.
Organ strateljstva u parničnom postupku učestvuje kao stranka, odnosno zakonski zastupnik stranke ili
može da nastupi u položaju intervenijenta, štiteći interes dece ili drugih lica, povodom kojh se ostvaruje
socijalna zaštita.
Tako je propisano u sporovima iz porodičnih odnosa izmedju roditelja i dece.Organ starateljstva ima
pravo da učestvuje u postupku, kada proceni da to zahtevaju opravdani interesi deteta, koje je stranka u
sporu.Može se očekivati da ga i sud obavesti o potrebi da učestvuje u postupku.
U svojstvu intervenijenta, na strani lica povodom koga se ostvaruje socijalna zaštita, organ
starateljstva je naročito ovlašćen:
 da stavlja predloge radi zaštite prava i interesa tih lica,

 da iznosi činjenice koje stranke nisu navele,
 da predlaže da se izvedu odredjeni dokazi,
 da ulaže pravne lekove.
Sud je dužan da organu starateljstva, koji je prijavio intervenciju, dostavlja pozive za sva ročista i
sve odluke koje se u postupku donose.
137
63. TROŠKOVI PARNIČNOG POSTUPKA
1. POJAM I SASTAV TROŠKOVA PARNIČNOG POSTUPKA
a) POJAM TROŠKOVA PARNIČNOG POSTUPKA
Sudstvo, njegova organizaciona uspostavljenost i delatnost finansiraju se iz budžetskih sredstava.
Neposredni korisnici sudske delatnosti, prema vrsti sudskog postupka koji se vodi, jednim delom
iz svojih sredstava doprinose finansiranju sudstva – plaćanjem propisanih taksi povodom preduzetnih
procesnih radnji (neplaćanje takse ne oduzima važnost parničnoj radnji taksa se naplaćuje prinudnim putem u
administrativnom postupku).
Neposredni korisnici koji nastupaju u svojstvu učesnika u konkretnom sudskom postupku, po utvrđenim
pravilima plaćaju izdatke koji nastaju u tom postupku.
Opšti je pristup da u parničnom postupku u polazištu te efektivne izdatke plaćaju obe stranke.
Po pravilu unapred – da sredstva budu obezbeđena pre nego što izdaci nastanu.Ovo polaganje novčanog
pokrića za troškove rasporedjuje se tako da svaka stranka obezbedjuje plaćanje izdataka, koji nastanu
povodom parnične radnje koju ona preduzima.Davanje pokrića, medjutim, nije za stranku definitivno
plaćanje troškova postupka.Po dovršetku parnice, sud odredjuje ko i kako plaća troškove postupka.Utvrdjuje
se koja stranka ima pravo na naknadu troškova parnice prema protivnoj stranci ili na drugi način raspodeljuje
nastale troškove.
b) IZDACI KOJI ČINE TROŠKOVE PARNIČNOG POSTUPKA
Troškove parničnog postupka čine izdaci nastali u toku parnice ili povodom parnice (čl. 146.
ZPP).
Prvi su oni koji su učinjeni od početka do završetka parnice i neposredno u parnici (iznos sudske takse,
izdaci povodom sprovođenja dokaza, nagrada za rad advokata ili drugog zastupnika koji na to ima pravo,
nagrada tumaču, troškovi prevoza stranke do suda).
Drugi su oni izdaci koji su učinjeni pre ili u toku parnice, a nisu neposredno izdaci u parnici – bitno je
da nastaju povodom parnice, koja će se povesti ili se već vodi (troškovi neuspelog poravnanja pre pokretanja
parnice, nagrada za pravni savet o opravdanosti i načinu pokretanja parnice, troškovi za prevod dokumenata,
izdaci za obezbeđenje dokaza koje je izvedeno pre parnice).
2. PRAVILA O PRETHODNOM SNOŠENJU TROŠKOVA PARNIČNOG POSTUPKA
Svaka strana prethodno snosi troškove, koji su nastali ili će nastati povodom radnji koje
preduzima (isto i za radnje njenog umešača).
Prirodno je da stranka sama plaća izdatke, koji su potrebni za preduzimanje parnične radnje (taksa,
nagrada advokatu za pripremanje podneska).
Isto je i za dalje novčane izdatke, koji će nastati sprovođenjem postupka povodom izvršene radnje – stranka
koja je tu radnju preduzela treba da uplati novčano pokriće. To se prvenstveno odnosi na očekivane izdatke
u sprovođenju dokaznog postupka.
Izuzetno, troškovi postupka, koji nastaju povodom parničnih radnji javnog tužioca preduzetih u svojstvu
stranke ili intervenijenta plaćaju se unapred iz sredstava suda. Isto je i sa troškovima stranke, potpuno
oslobođene od plaćanja troškova postupka.
Sud docnije određuje da li ovi izdaci padaju na teret stranke ili konačno ostaju kao izdaci sredstava suda.
Posebno su propisana pravila o dužnosti da se unapred položi novčana svota potrebna za
sprovođenje dokaznog postupka (čl. 148.)Ta dužnost, medjutim, nije pravna obaveza stranke.Jednako, kao
138
što nije takva obaveza ni njeno aktivno nastupanje u parnici.Ipak, propuštanje da se položi odredjeni iznos
radi pokrića troškova, povlači indirektnu sankciju-sud odustaje od sprovodjenja postupka u tom delu.
Povodom izvršene radnje i troškova koji se u njenom sprovođenju očekuju, sud rešenjem utvrđuje
visinu pokrića i poziva stranku da u određenom roku taj iznos uplati.
Ako su izvođenje istog dokaza predložile obe stranke, tada im se nalaže da utvrđeni iznos polože u
jednakim delovima. U oba slučaja posledica propuštanja uplate je odustanak od sprovođenja tog dokaza
(čl. 148).
I kada sud po službenoj dužnosti odredi sprovodjenje dokaza , poziva jednu ili obe stranke da uplate
potrebno pokriće.Propust uplate pokrića povlači iste posledice-odustanak od izvodjenja dokaza.
Izuzetno, ako je sud po službenoj dužnosti odredio izvodjenje dokaza, radi utvrdjivanja, da li su
raspolaganja stranaka suprotna kogentnim propisima, sud neće odustati od sprovodjenja ovih
dokaza.Tada se troškovi postupka isplaćuju iz sredstava suda (u konačnom rešenju se odredjuje na čiji teret
padaju ti troškovi)
3. UTVRDJIVANJE I NAKNADA TROŠKOVA PARNIČNOG POSTUPKA
a) UTVRDJIVANJE IZDATAKA KOJI ČINE TROŠKOVE POSTUPKA
Već je rečeno, da u troškove postupka spadaju izdaci, koji su bili potrebni za pokretanje i
vodjenje parnice.Troškovi su bili potrebni u tom smislu, da su bili neophodni za postizanje uspeha u
parnici:
 Za tužioca –dosuda tužbenog traženja,
 Za tuženog- odbijanje tužbe(isto i odbacivanje)
Sud zato treba pažljivo da ceni sve okolnosti spora, da bi utvrdio koji su troškovi bili potrebni i u kojoj
visini.
Ako je visina nagrade, koja se plaća profesionalnom punomoćniku ili drugom licu propisana tarifom,
onda se uzima iznos u visini koja je naznačena u tarifi(nagrada advokatu, nagrada za veštačenjeprema
tarifi ustanove, kao i nagrada za drugu ekpertizu, prevodjenje i tome slične usluge).
Izričito je propisano da troškove parničnog postupka čini nagrada advokatu i drugim licima
kojima je na to priznato pravo(za zastupanje putem javnog pravobranioca, odredjuju se troškovi u visini
nagrade advokatu).
Uvažava se, znači, da je profesionalna pravna pomoć uvek potrebna, bez obzira da li stranka ima pravnu
spremu.
Stranka koja je vična pravu, ne može za svoj rad trražiti naknadu, iako su tim umanjeni troškovi
zastupanja putem profesionalnog punomoćnika.Uzima se da stranka nema pravo na sve troškove, ako
imenuje više zastupnika ili zastupnika izvan sedišta suda, mada bi bilo dovoljno zastupanje putem jednog
zastupnika ili zastupnika koji deluje u sedištu suda.
Izdaci za putovanje svedoka su troškovi postupka, ako je odlučeno da se svedoci saslušaju pred parničnim
sudom.
b) OBAVEZA NA NAKANDU TROŠKOVA POSTUPKA
1.Opšte o obavezi naknade troškova parnice
Pošto svaka stranka unapred plaća troškove povodom radnji koje preduzima, to sud, po
dovršetku parnice ili u određenim situacijama već po preduzimanju radnje, utvrđuje troškove postupka i
raspodeljuje ih između stranaka.Ne može se očekivati da se ostane na tome, da svaka stranka i konačno
snosi izdatke, koje je imala u parnici.
139
Razumno je, da to bude onaj ko je dao povod parnici – ko je parnicu nepotrebno poveo ili parnicu
izazvao, zato što nije bio spreman da udovolji svojoj pravnoj dužnosti = protivnoj strani naknadi njene
izdatke (i njenom umešaču).
Obaveza na plaćanje troškova postupka je obligacija, koja nastaje po pretpostavkama procesnog
prava.Sadržinu te obligacije, sud utvrdjuje po dovršetku postupka ili u nekim slučajevima odmah po nastanku
troškova povodom preduzete parnične radnje.
Stranke, nezavisno od procesnog položaja, postaju u toj obligaciji poverilac ili dužnik-titular prava na
naplatu, odnosno obveznik na plaćanje troškova postupka.
Opšte je pravilo da obaveza na naknadu troškova postupka nastaje po osnovu uzročnosti.Samo
u nekim situacijama se za odgovornost traži krivica ili se odgovara za slučaj (po analogiji sa pravilima
obligacionog prava o odgovornosti za štetu.
2.Obaveza naknade po osnovu uzročnosti
Propisano je da je stranka koja je izgubila parnicu dužna da protivnoj stranci naknadi troškove
postupka. (čl.149.).Odnosno, stranka koja je „dobila“ parnicu ima pravo na naknadu troškova
postupka.Iz ovog se vidi da je kriterijum objektiviziran-uspeh u parnici.
Tužilac, koji je izgubio parnicu i prouzrokovao tuženom izdatke, je dužan da ih i naknadi (tuženi nije dao
povod parnici).
A ako je tuženi izgubio parnicu, onda je on izazvao troškove tužiocu i ima da ih naknadi (tuženi je dao
povod parnici).
Odgovornost se određuje prema činjenici, da li je u držanju stranaka bilo osnova da se parnični postupak
pokrene i vodi.
Na to pitanje- odgovor daje uspeh stranke u parnici.
Krivica se ne utvrđuje, pošto nije elemenat obvezivanja, pa tim ni razlog da se stranka oslobodi naknade ili
da se ona umanji.
Isti je način raspodele troškova i ako obe stranke samo delom postignu uspeh u parnici.
Prvo se utvrđuju troškovi za svaku stranku pojedinačno.
Zatim se prema visini uspeha određuje srazmer koliko svakoj stranci pripada od ukupnog iznosa njenih
troškova i to se dosuđuje (samo razlika).
Sud može ovde, s obzirom na postignuti uspeh stranaka i visinu troškova, odrediti da svaka stranka snosi
svoje troškove.
Isto je tako sud ovlašćen da naloži jednoj stranci da naknadi sve troškove koje je protivna stranka
imala. To onda ako ova druga stranka nije uspela u parnici samo u neznatnom delu svog zahteva, a povodom
toga dela nisu nastali neki posebni troškovi.
3. Obaveza naknade po osnovu krivice i odgovornosti za slučaj
U određenim situacijama, koje se pojavljuju u toku postupka, odstupa se od pravila o obavezi

naknade troškova po osnovu uzročnosti.To se pre svega odnosi na troškove koji su nastali povodom
pojedinih radnji ili jednog bloka tih radnji.
Ukoliko je izvesno da su troškovi izazvani krivicom jedne stranke ili slučajem koji se njoj dogodio, oni se
po traženju dosuđuju protivnoj stranci, nezavisno od definitivnog uspeha u parnici. (čl. 151)Po pravilu se
o tome odmah odlučuje posebnim rešenjem..
Sud ovde može odlučiti i da zakonski zastupnik ili punomoćnik stranke nadoknadi troškove
protivnoj stranci. Ali ovo samo iz osnova odgovornosti po krivici (čl. 151. npr. (zakonski zastupnik
namerno nije došao na ročište; propust usled slučaja koji mu se desio, kao što je zakašnjenje prevoznog
sredstva, ne bi bio osnov da se obaveže na plaćanje troškova).
140
4. Specijalna pravila o naknadi troškova postupka
Zakonom o parničnom postupku ili drugim propisima su za neke posebne situacije formulisana
specijalna pravila o naknadi troškova postupka (ovde se prikazuju samo pravila ZPP).
Nekad su bliža odgovornosti po osnovu uzročnosti, a nekad se polazi od pretpostavke da postoji krivica ili
se odredjuje da se odgovara za slučaj.
1) I kada je za tužioca doneta povoljna presuda, on može biti obavezan da tuženom naknadi
troškove postupka. Ovo onda ako tuženi nije dao povod tužbi i ako je odmah priznao tužbeni zahtev. (čl.
152.).(npr.tužilac nije prethodno opomenuo tuženog da izvrši svoju obavezu, a to je trebao da učini)
2) Tužilac koji povuče tužbu obavezan je da tuženom naknadi troškove postupka, osim ako je
povlačenje tužbe usledilo odmah posle ispunjenja zahteva od strane tuženog (čl. 153.)Ovo pravilo treba
primeniti, i ako je preinačenjem tužbe, umesto datadašnjeg imenovan novi tuženi.
3) Ako je parnica dovršena sudskim poravnanjem, tada svaka strana snosi svoje troškove. (čl.
154.).Stranke, naravno, mogu u poravnanju odrediti drugačiju raspodelu troškova.
4) Ukoliko je povodom izvršenja pokrenuta parnica radi izlučenja stvari i utvrdi se da je tuženi,
kao poverilac u izvršnom postupku, sa opravdanjem verovao da na predmetu izvršenja ne postoje prava
trećih lica , sud može odrediti da svaka stranka snosi svoje troškove.
5) Pravilo je da suparničari podmiruju troškove na jednake delove. Ukoliko je znatna razlika u
srazmeri njihovih udela u predmetu spora, sud će tada odrediti da suparničari naknade troškove prema toj
srazmeri.
Solidarna odgovornost suparničara u glavnoj stvari, vodi njihov solidarnoj obavezi na naknadu
troškova protivnoj stranci.
Međutim, za troškove izazvane posebnim parničnim radnjama pojednih suparničara, ostali suparničari
ne odgovaraju (čl. 156.)
6) Kada učestvuje u parnici kao stranka javni tužilac ima pravo na naknadu efektivnih
troškova.Nagrada za rad mu ne pripada.A troškovi, koje bi po odredbama zakona trebao da podmiri
javni tužilac, isplaćuju se iz sredstava suda.
Svaka stranka snosi svoje troškove, koji su nastali učestvovanjem javnog tužioca u postupku. Isto i izdaci
javnog tužioca povodom intervencije padaju na teret sredstava tužilaštva. (čl. 157.).
7) Za izdatke koji nastanu u sprovođenju dokaza, koji su naloženi po službenoj dužnosti, sud
određuje da li će te troškove podmiriti samo jedna ili obe stranke ili će ti troškovi pasti na teret suda.
8) Troškove postupka za obezbedjenje dokaza plaća stranka, koja je predložila vodjenje tog
postupka.Isto tako, ona je dužna da naknadi troškove izazvane protivnoj stranci, odn.postavljenom
privremenom zastupniku.
9) Po predlogu stranke svedok ili veštak mogu biti obavezani da naknade troškove izazvane
neopravdanim izostankom ili neopravdanim odbijanjem da se svedoči, odnosno veštači.
4) DONOŠENJE ODLUKE O NAKNADI TROŠKOVA PARNIČNOG POSTUPKA
O naknadi troškova postupka sud odlučuje na traženje stranke ili po službenoj dužnosti, ako su
bili isplaćeni iz sredstava suda.
Odluka se donosi bez raspravljanja u obliku rešenja. (čl. 159.).
Stranka je dužna da određeno naznači troškove postupka po vrsti i visini. Zahtev za naknadu
troškova postupka-troškovnik, stranka treba da podnese najkasnije do završetka raspravljanja u
postupku povodom kojeg se traže troškovi.
Ukoliko se u postupku donosi odluka bez prethodnog raspravljanja, stranka je dužna da postavi zahtev
za troškove već u predlogu o kojem sud treba da odluči(u predlogu za izdavanje platnog naloga, u žalbi ili
drugom pravnom leku, u predlogu za odredjivanje mera obezbedjenja).
141
Medjutim, ako se izvan rasprave preduzme procesna radnja, kojom se postupak ili jedna etapa postupka
dovršava, zahtev za troškovima se može podneti u roku od 15 dana od dana obaveštenja(povlačenje
tužbe, odustanak od pravnog leka).
Propuštanjem vremena odredjenog za podnošenje zahteva, stranka gubi pravo na naknadu
troškova(propust se može otkloniti, ako postoje pretpostavke za povraćaj u predjašnje stanje).
Sud odlučuje o troškovima postupka u presudi ili u rešenju kojim se pred tim sudom dovršava
postupak.(u postupku smetanja državine, kod izdavanja platnog naloga).
I kada je o troškovima postupka odlučeno u presudi, odluka se smatra rešenjem(ovo je značajno za pravne
lekove, ako se ulažu na presudu samo u delu o troškovima).
Ukoliko se presuda ili rešenje kojim je naložena naknada troškova postupka usmeno objavljuju, sud je
ovlašćen da visinu troškova odredi docnije u pismeno izrađenoj presudi ili rešenju.
A kada je sud odlučio delimičnom presudom ili međupresudom, može odrediti da se odluka o troškovima
donose u presudi kojom se (ceo) postupak dovršava. (čl. 160.).
U toku vodjenja postupka-pre njegovog dovršetka, sud će posebnim rešenjem odlučiti o
troškovima, ako pravo na troškove ne zavisi od odluke o glavnoj stvari(situacije u kojima se za troškove
odgovara po osnovu krivice ili za slučaj).
5) TROŠKOVI U POSTUPKU PO PRAVNIM LEKOVIMA
Stranka treba, već u pravnom leku, da postavi zahtev i označi visinu troškova koje traži.
Kada sud odbaci ili odbije pravni lek, odlučuje i o troškovima nastalim u postupku povodom
uloženog pravnog leka.
I kada usvoji pravni lek i napadnutu presudu preinači ili je ukine i tužbu odbaci, sud treba da odluči o
troškovima u postupku po pravnom leku, a isto i o troškovima nastalim u ranijem postupku.
Medjutim, ako je pravni lek usvojio i napadnutu odluku ukinuo, te naložio ponovno sudjenje, uputiće taj
sud da po dovršetku postupka, odluči i o troškovima postupka povodom uloženog pravnog leka.Ovako
može postupiti i ako samo delimično ukine napadnutu odluku.
Specijalno je pravilo, kada su zbog iznošenja novih činjenica i predlaganja novih dokaza izazvani
troškovi u postupku povodom pravnog leka.
Te troškove, nezavisno od ishoda postupka, snosi stranka koja je iznela nove činjenice ili predložila nove
dokaze.
Takodje je propisano da stranka koja odustane od pravnog leka, treba protivnoj stranci da naknadi
troškove nastale povodom pravnog leka.
64. OSLOBOĐENJE OD PLAĆANJA TROŠKOVA PARNIČNOG POSTUPKA
1)Pojam i pretpostavke za oslobodjenje od plaćanja troškova postupka
Oslobodjenje od plaćanja troškova postupka (siromaško pravo) može tražiti stranka, koja prema
svom opštem imovnom stanju nije u mogućnosti da snosi troškove parnice, bez štete po nužno
izdržavanje svoje i svoje porodice.
Strani državljanin ima pravo na oslobodjenje od plaćanja troškova postupka po pravilima o
uzajamnosti (uzajamnost nije uslov za ostvarivanje samog prava na oslobadjanje od plaćanja troškova).
Oslobođenje od plaćanja troškova postupka može biti:
 potpuno oslobađanje i
 oslobađanje od plaćanja sudskih taksi (čl. 164. ZPP).
Potpuno oslobađanje obuhvata oslobađanje od plaćanja taksi i oslobađanje od polaganja predujma za

troškove svedoka, veštaka, tumača, uviđaja i sudskih oglasa, pa, u širem smislu i postavljanje
142
punomoćnika.Efektivni troškovi stranke i stvarni izdaci postavljenog unomoćnika se tada isplaćuju iz
sredstava suda.
Oslobađanje od plaćanja taksi odobrava se po blažim kriterijumima i to onda kada bi se plaćanjem taksi
znatno umanjila sredstva za izdržavanje stranke i članova njene porodice.
Stranka može staviti predlog za oslobađanje od plaćanja troškova tokom celog postupka, uz koji
se podnosi potvrda nadležnog organa uprave o imovnom stanju(iznos poreza koji se plaća i drugih izvora
prihoda).
2)Postupak suda povodom predloga za oslobodjenje od plaćanja troškova postupka
Po traženju stranke, sud prvog stepena donosi odluku o oslobođenju od plaćanja troškova
postupka (čl. 165.).
Sud treba pažljivo da ispita navode koji su u predlogu označeni i, po potrebi, da pribavi druge podatke i
obaveštenja o imovnom stanju stranke.
Odluka se donosi u formi rešenja (protiv pozitivnog rešenja nije dozvoljena žalba.)
Sud prvog stepena može u toku postupka izmeniti ili ukinuti rešenje o oslobađenju od plaćanja
troškova. To može samo onda, ako utvrdi da je stranka u mogućnosti da podmiruje troškove postupka.
3)Postavljanje punomoćnika stranci oslobodjenoj plaćanja troškova
Stranka koja je potpuno oslobođena plaćanja troškova ima pravo da traži da joj se postavi
punomoćnik.
Stranka tada ne plaća nagradu, niti stvarne izdatke postavljenog punomoćnika.
Postavljeni punomoćnik nije u ugovornom odnosu sa strankom.On vrši javnu funkciju, sa
ovlašćenjima utvrdjenim u rešenju o postavljanju.
Po pravilu se za punomoćnika postavlja advokat.Medjutim, ako u sedištu suda nema dovoljno
advokata, sud može postaviti za punomoćnika i drugo lice sa pravnom spremom, sposobno da stranci
pruži potrebnu pravnu pomoć.
Punomoćnika iz reda advokata postavlja predsednik nižeg prvostepenog suda ili ga odredjuje
predsednik višeg prvostepenog suda, ako se niži prvostepeni sud nalazi u sedištu takvog višeg suda.
Protiv pozitivnog rešenja o postavljanju punomoćnika nije dozvoljena žalba.
Postavljeni punomoćnik može iz opravdanih razloga zatražiti razrešenje.O tome odlučuje izvan
rasprave predsednik veća ili na raspravi veće.Protiv rešenja o razrešenju punomoćnika nije dozvoljena
žalba.
Sud prvog stepena može u toku postupka ukinuti rešenje o postavljanju punomoćnika, ako utvrdi
da je stranka u mogućnosti da plati zastupanje.
4)Naknada troškova postupka
a) Naknada troškova kada je rešenje o oslobodjenju izmenjeno ili ukinuto u toku postupka
Ako sud u toku postupka izmeni ili ukine rešenje o oslobodjenju od plaćanja troškova postupka,
uključujući i postavljanje punomoćnika, uredjuje i pitanje dotadašnjih troškova.
Sud tada može naložiti stranci da potpuno ili delimično naknadi troškove i takse od kojih je bila oslobođena,
kao i stvarne izdatke i nagradu postavljenog punomoćnika (prvenstveno se odredjuje naknada izdataka
isplaćenih iz sredstava suda).
Tada su ovi izdaci stranke stavka u njenim troškovima parnice i može od protivne stranke tražiti njihovu
naknadu po opštim pravilima.
143
b) Naknada troškova po dovršetku postupka
Takse i troškovi isplaćeni iz sredstava suda, stvarni izdaci i nagrada postavljenog punomoćnika,
čine deo troškova parnice.O naknadi tih troškova od protivne stranke i namirenju izdataka iz sredstava
suda, odlučuje se po opštim pravilima o naknadi troškova postupka (ovde u korist sredtava suda).
Ako se utvrdi da protivnik stranke oslobođene od plaćanja troškova nije u stanju da plati
troškove na koje je obavezan, sud može naknadno odrediti da te troškove plati, u celini ili delom,
stranka koja je bila oslobođena plaćanja troškova postupka. Troškovi se tada naplaćuju iz onoga što je
toj stranci dosuđeno.Ta stranka ima pravo da za ono što je platila traži naknadu od protivne stranke, pa i
u posebnoj parnici.
65. OBEZBEĐENJE TROŠKOVA PARNIČNOG POSTUPKA
1. PRAVO NA OBEZBEĐENJE TROŠKOVA PARNICE (PRIPADA TUŽENOM)
Svrha ustanove obezbedjenja praničnih troškova je da se tuženom osigura naplata njegovih

dosuđenih troškova postupka iz depozita, koji polaže tužilac(cautio iudicatum solvi, aktorska kaucija).
U našem sistemu to pravo ima tuženi u parničnom postupku, koji se vodi pred domaćim sudom, prema
tužiocu, koji je strani državljanin ili lice bez državljanstva koje kod nas nema prebivalište.Isto pravilo važi i
prema pravnom licu, koje nema našu pripadnost.
Po mišljenju jednih autora, to pravo ima tuženi bez obzira da li je naš državljanin.Primećuje se da
se ovaj stav kosi sa čl.ZRSZ, koji govori o reciprocitetu oslobodjenja od troškova u relaciji strani i
domaći državljani.
Tuženi nema pavo da traži aktorsku kauciju u sledećim slučajevima:
1) ako u zemlji državljanstva tužioca naši državljani nisu dužni da daju obezbeđenje (prema
pravilima Haške konvencije o gradjanskom sudskom postupku 1905. i 1954. i slično je u većini
naših bilateralnih sporazuma, državljanini jedne države potpisnice domiciliran u nekoj od tih država,
oslobadja se obaveze polaganja aktorske kaucijepred sudom bilo koje države potpisnice te
konvencije)
2) ako tužilac ima pravo azila kod nas,
3) ako se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje tužioca iz njegovog radnog odnosa u našoj zemlji,
4) ako se sudi u bračnim sporovima, sporovima o utvrđivanju ili osporavanju očinstva, odnosno
materinstva i sporovima o zakonskom izdržavanju,
5) ako je u pitanju menična ili čekovna tužba, protivtužba ili izdavanje platnog naloga.(čl.83ZRSR)
2. ULAGANJE ZAHTEVA I POSTUPAK SUDA
Tuženi je dužan da uloži zahtev radi polaganja aktorske kaucije najdocnije na pripremnom
ročištu.Ako se pripremno ročište ne održava, onda na prvom ročištu za glavnu raspravu, pre nego što
se upusti u raspravljanje o glavnoj stvari.
Izuzetno, zahtev se može uložiti i docnije, do pravosnažnog dovršetka parnice- čim je tuženi saznao da
postoje pretpostavke za traženje obezbeđenja.
U rešenju, kojim se zahtev usvaja, sud će odrediti iznos obezbeđenja i rok u kojem se treba
položiti, te upozoriti tužioca na posledice propuštanja da se u roku deponuje određeno obezbeđenje.
Obezbeđenje se u pravilu polaže u novcu.Sud može, na traženje tužioca, odobriti da se
obezbeđenje da i u drugom pogodnom obliku (deponovanjem hartija od vrednosti, dragocenosti).
144
Na novčanom iznosu ili drugom predmetu tuženi stiče založno pravo za naplatu dosuđenih troškova
postupka.
Propuštanje da se u roku deponuje određeno obezbeđenje, vodi pretpostavki da je tužba
povučena.Odnosno pretpostavci da je tužilac odustao od pravnog leka, ako je zahtev bio stavljen tek u tom
delu postupka.
Dokaz da je položeno obezbeđenje tereti tužioca.
Tuženi,koji je na vreme uložio zahtev, nije dužan da nastavi postupak u glavnoj stvari, sve dok
se pravosnažno ne odluči o njegovom zahtevu. Pravosnažno i za tuženog pozitivno rešenje, daje mu pravo
da se i dalje uzdrži od procesnih aktivnosti, sve dok tužilac ne položi obezbeđenje.
Sud je, u slučaju odbijanja zahteva, ovlašćen da odredi da se postupak nastavi i pre
pravosnažnosti tog rešenja.
66.POSTUPAK ZA REŠAVANJE SPORNOG PRAVNOG PITANJA
Ovo je potpuno nova glava koja je uneta po preporuci Saveta Ministara Evrope (čl. 176)ZPP od
2004.g.
Kad u postupku pred prvostepenim sudom, u većem broju predmeta, postoji potreba da se zauzme stav o
spornom pravnom pitanju, koje je od prejudicijelnog značaja za odlučivanje o predmetu postupka pred
prvostepenim sudovima, prvostepeni sud će po službenoj dužnosti ili na predlog stranke pokrenuti
postupak pred Vrhovnim sudom Srbije radi rešavanja spornog pravnog pitanja.
Broj spornih pitanja je faktička star, koja zavisi od veličine suda i ukupnog broja predmeta, a u
vezi sa brojem ovih spornih pitanja.Međutim, moguće je da se više sudova iz delokruga istog okružnog
suda udruže, ako im se pojavi ista vrsta predmeta.
Sud, koji je pokrenuo postupak za rešavanje spornog pravnog pitanja, dužan je da zastane sa
postupkom, dok se ne okonča postupak pred Vrhovnim sudom Srbije.(Zastoj postupka, koji sud u tom
slučaju određuje, treba da je opisno određen, a ne i oročen. Čl. 177. st. 1.)
Zahtev, koji se upućuje VSS treba da sadrži kratak prikaz utvrđenog stanja stvari u konkretnoj
pravnoj stvari, argumente stranaka o spornom pravnom pitanju i razloge zbog kojih se sud obraća sa
zahtevom za rešenje spornog pravnog pitanja. (Sud može da iznese i sopstveno tumačenje spornog pitanja.
St. 2.)
Prvostepeni sud je dužan da, uz zahtev za rešavanje spornog pravnog pitanja, dostavi i predmet
Vrhovnom sudu Srbije. Ukoliko nema sve napred pobrojano VSS se neće baviti zahtevom. Čl. 178.
VSS je dužan da reši sporno pravno pitanje u roku do 90 dana od dana prijema zahteva. St. 2.
VSS će odbiti da zauzme stav o spornom pravom pitanju, ako ono nije od značaja za odlučivanje
u većem broju predmeta. St. 3.
Ako VSS odluči da rešava sporno pravno pitanje, odluku o tome objaviće u Biltenu VSS ili na
drugi pogodan način. Čl. 4.
VSS odlučuje o zahtevu za rešavanje spornog pravnog pitanja po pravilima postupka za usvajanje
pravnih stavova. Čl. 179:U pravnom shvatanju, koje zauzima povodom zahteva za rešavanje spornog
pravnog pitanja, VSS razmatra sporno pravno pitanje i iznosi razloge kojima obrazlaže svoju odluku.
Pravno shvatanje se dostavlja sudu koji je pokrenuo postupak i objavljuje u Biltenu VSS. Čl. 180.
Ako je VSS zauzeo pravno shvatanje o spornom pravnom pitanju, stranke u postupku, u kome
se ponavlja isto prethodno pitanje, nemaju pravo da ponovo traže njegovo rešavanje u parnici koja je
u toku. Ova mogućnost se odnosi na sve slučajeve.
Pravo nije ograničeno pravom na izjavljivanje revizije.
U vanparnici ili postupku izvršenja nije moguće ovo primeniti, jer ako se pojavi sporno pitanje,
sporne činjenice, stranke se upućuju na parnicu, a ne rešavaju u ovim postupcima.
145
67. POJAM, PREDMET I TERET DOKAZIVANJA
1)Pojam i svrhe dokazivanja
Od subjekata se očekuje da se, svojim držanjem i ponašanjem u stvarnom, realnom svetu,

pridržavaju pravom propisanog reda, odnosno da poštuju realni pravni poredak.Sve dok se ne postupa
protivno pravnom redu, funkcija prava ostaje na nivou apela svesti onih kojim je apel upućen.
Pojava povrede pravnog poretka (subjektivnih prava), stvara zonu neprava.To traži neposrednu
intervenciju i odredjivanje sankcije da se to nepravo eliminiše.
U sferi gradjanskopravnog poretka, to se mahom odvija u gradjanskom sudskom postupku.Pred sudom
je da utvrdi stvarno držanje pojedinaca i ono koje je po pravu trebalo da bude, pa da izricanjem
sankcije naloži eliminiciju povrede i uspostavljanje pravnosti.
Zadatak suda nije nimalo jednostavan.Sud pred sobom ima tvrdnju tužioca o držanju tuženog i iz
toga nastalom ovlašćenju da zahteva zaštitu odredjenog sadržaja.Pored toga, sud ima i, redovno,
protivtvrdnju tuženog, da je njegovo držanje bilo saglasno pravu, pa da tužilac nije ovlašćen da traži
zaštitu.
Da bi se odgovorilo na traženje stranaka, sud prvo treba da sazna ili identifikuje pravo i, zatim,
da utvrdi držanje stranaka, ono što se desilo ili se još možda dešava(tuženi osporava da je nastala šteta, a
ako je do toga ipak došlo, da on nije odgovoran).
U parničnoj proceduri je na strankama, da svojim tvrdnjama saopšte sudu podatke o onome što
se u svetu prava desilo.
Za tužioca je to obavezno, ukoliko uopšte hoće da se postupak vodi.Nedostatak prikaza srvarnih dogadjaja
povlači odbacivanje tužbe.
Tuženi nema tu dužnost i njegovom pasivnom držanju ne treba pridavati značenje, da su tačne tvrdnje
tužioca o dogadjajima i iz toga nastalom ovlašćenju na pravnu zaštitu.
Sud u postupku treba da ispita istinitost tvrdnji stranaka ili, kratko rečeno, da sazna istinu.
Osnovni metod u postizanju saznanja o stvarnosti je dokazivanje u cilju utvrđivanja istinitosti tvrdnje
stranaka, sprovođenje dokaznog postupka.
Centralni delovi tog postupka su:

 Ispitivanje dokaznih sredstava,
 Ocena procesnog materijala, dobijenog tim putem i
 Finalni akt-utvrdjivanje relevantne stvarnosti.
U tvrdnjama stranaka iznose se sopstveni pogledi.I to su sudovi o stvarnosti, ali obojeni njihovim
interesima i subjektivnim pogledima.Prikazuje se sled, niz činjenica, koje u svom skupu, daju jedan isečak
stvarnosti.Redovno, to su oprečni prikazi.
Sud dokazivanjem dolazi do sopstvenog saznanja o stvarnosti, da je u realnom svetu, u
odredjenom vremenu i prostoru, jedno zbivanje postojalo ili da nije postojalo.Iz toga se može dati
odgovor o istinitosti stranačkih tvrdnji i njihovom pravu na povoljnu presudu.
2) Terminologija
S obzirom na relativnu samostalnost ovog dela postupka i posebnost materije, došlo je do stvaranja i
specifičnih izraza, sa kojima se ovde operiše.
Dokaz je izraz koji se i u pravnom i u laičkom govoru upotrebljava u više značenja.Nekada se pod
tim misli na dokazno sredstvo-izvor informacija, a nekada je to samo obaveštenje, dobijeno od dokaznog
sredstva.A, mnogo puta, takva informacija je potvrda da postoji neka važna činjenica(„pravi“, „nepobitni“
dokaz).
146
Dokazno sredstvo (dokaz) je izvor, nosilac informacija od kojih sud dobija obaveštenja o
činjenicama, važnim za presuđenje (u našem procesnom sistemu: uviđaj, svedok, veštak, ispava, saslušanje
stranke. )
Dokazivanje je, u užem smislu, jedan postupak u kojem se, po utvrđenim metodima, ispituje tačnost
tvrdnji o spornim činjenicama(izvode se dokazi i cene se postignuti rezultati).
Predmet dokazivanja su tvrdnje stanaka o činjenicama iz kojih izvode za sebe pravo na dosudu
tužbenog ili prigovornog zahteva.Isto je i sa pretpostavkama suda o činjenicama, koje dovode u pitanje
pravnost stranačkih zahteva-saglasnost sa kogentnim pravom.
Dokazna snaga je podobnost dokaznog sredstva da se u postupku upotrebi u dokazivanju značajnih
činjenica, bitnih za presuđenje(obično, jednog naspram drugih dokaznih sredstava, mada je kod nas
proklamovano, da su sva dokazna sredstva iste snage).
Dokazni razlozi (dokazni argumenti) su elementi zaključivanja o pouzdanosti dokaznog sredstva i
sadržaja dobijenih informacija.
Glavni dokaz i protivdokaz je samo jedna relacija dokazanosti. U hipotezi da je sud, putem
određenih dokaznih sredstava i od njih dobijenih informacija, došao do uverenja o postojanju važnih
činjenica (glavni dokaz), tome se mogu suprostaviti protivdokazi da bi se to uverenje oslabilo ili sasvim
izmenilo.
Dokaz o protivnom je dokazivanje da nisu tačne činjenice utvrđene prezumptivnim putem (nasuprot
pretpostavci o bračnosti deteta rođenog u braku, bračni drug majke deteta može predožiti dokaz o protivnom-
da on nije otac deteta).
3) Uverenje o istinitosti i verovatnost
Saznanju suda o stvarnosti ne sme se pridati značenje da je tim, ako uopšte i postoji, dostignuta
apsolutna, definitivna istina.
Kada je dostignuto saznanje toliko čvrsto, da nema osnova da se misli ili sumnja da su se zbivanja
dešavala drugačije ili da su mogla ići drugim putem, tada se to označava izrazom „uverenje o istinitosti“(To
je izvesnost da se dogadjaj odigrao baš na takav način).
Ali nekada se strogoća ovog postulata može ublažiti i prihvatiti niži stepen saznanja stvarnosti.To
stanje se označava izrazom „saznanje stvarnosti do stepena verovatnosti“.
Tačno saznanje stvarnosti, potpuno i istinito utvrđene činjenice, pretpostavka su za pravilnu primenu
prava.Sud će i sa manjim kvantumom dokaznih sredstava ili upotrebom drugih izvora informacija doći do
saznanja o stvarnosti.To saznanje, uverenje do stepena verovatnosti, obično je dovoljno u primeni
procesnog prava.Tu se ništa ne rešava definitivno i sve je usmereno jednom cilju-da se presudi o osnovnosti
zahtevane pravne zaštite(utvrdjivanje nadležnosti,izuzeća sudija, utvrdjivanje pravnog interesa, odredba da se
tužba preinači, održavanje ročišta...)Ne bi bilo ni malo racionalno u ovim i sličnim pitanjima zaustaviti tok
postupka u upustiti se u temeljno istraživanje.Manja šteta bi proistekla iz greške proistekle iz saznanja,
izvedenog do stepena verovatnoće.
Vidi se da ovde zona saznanja do stepena verovatnosti, ne ide izvan primene procesnog prava. U
meritornim stvarima i pitanjima materijalnog prava, po pravilu, insistira se na saznanju do nivoa
uverenja o istinitosti.
4) Predmet dokazivanja (Thema probandi)
Dokazivanje je osnovni metod kojim sud postiže saznanje pravno relevantne stvarnosti. Sud u
parničnom postupku, povinovan pravilima raspravne maksime i zabranom presudjenja izvan tužbenog ili
prigovornog zahteva (ne eat iudex, ultra et extra petita partium), stvarnost saznaje utvrđivanjem istinitosti
tvrdnji stranaka o činjenicama.
I kada se kaže da sud utvrdjuje istinitost činjenica, misli se na istinitost stranačkih tvrdnji o
činjenicama (njihovih sudova).
147
Sud utvrdjuje postojanje ili nepostojanje činjenica važnih za primenu prava.
Nisu predmet dokazivanja sve tvrdnje stranaka o činjenicama ili, kraće, sve činjenice.
Sud, već u samom pristupu parnici, na osnovu podataka sa kojim raspolaže, formira stav o
dopuštenosti sudjenja, pravnoj prirodi spora i činjenicama relevantnim za presudjenje.
Kada utvrđuje činjenice važne za primenu procesnog prava sud deluje po pravilima istražne
maksime, za šta je u dokazivanju snabdeven potrebnim kvantumom oficijelnih ovlašćenja.Isto tako postupa
i kada je u pitanju primena kogentnih propisa materijalnog prava.
U utvrđivanju činjenica relevantnih za primenu materijalnog prava, sud je, uvažavajući dispozicije
stranaka i pravila raspravne maksime, u istraživanju ograničen na fond činjenica saopšten tvrdnjama
stranaka. Ali nije i dužan da pristupi dokazivanju svih njihovih tvrdnji o činjenicama.
Stav, formiran na početku, o pravnoj prirodi spora, uključujući i hipotezu o rešavanju tog spora u okviru
tužbenog ili prigovornog zahteva stranaka, dovoljan je osnov da sud usmeri dokazivanje na one
činjenice, koje su relevantne za primenu prava (odlučne, bitne, važne i značajne činjenice).
Ni sav raspoloživi fond odlučnih činjenica nije predmet dokazivanja.Dokazuju se samo one
činjenice, koje su sporne izmedju stranaka, povodom kojih su one iznele oprečne tvrdnje.To se odnosi i
na činjenice o kojim se protivna stranka uopšte nije izjasnila, pošto pasivno držanje još ne znači priznanje
da su tvrdnje protivnika tačne.
Saglasno iznete i priznate činjenice se ne dokazuju.Sud ih unosi u osnovu presudjenja u takvom
sadržaju u kojem su saopštene, izuzev ako se disponira tim zahtevom, kojim se, inače, ne sme raspolagati.
Notorne ili opštepoznate činjenice se ne dokazuju.To su činjenice, koje su poznate širem krugu
ljudi u državi, regiji ili u nekom mestu na području suda.Pretpostavlja se onda i da su poznate svim
članovima veća i strankama.Sud ih uzima u obzir po službenoj dužnosti.Ipak, ne sme se uskratiti rasprava o
njihovoj opštoj poznatosti i značaju, koji su imale u konkretnoj pravnoj stvari(zemljotres, poplava, ratni
sukob, sprovedene generalni štrajk).
Sud ne utvrdjuje sva dešavanja u stvarnosti, koja se tiču dogadjaja, odnosno prava povodom
kog se traži zaštita.Čim utvrdi odlučne činjenice, dovoljne za presuđenje, sud prestaje sa daljim
dokazivanjem i donosi presudu.
Specijalno zakonsko pravilo, u odredjenoj situaciji, oslobadja sud dokazivanja o visini novčane
naknade ili količini zamenjivih stvari, koje se dosudjuju povodom prouzrokovane štete.Dozvoljeno je da
sud odredi visinu novčane svote ili količinu zamenjivih stvari, prema slobodnoj oceni.
5) O predmetu dokazivanja utvrdjivanja indicija, zakonskih retpostavki i stavova iskustva
a)Dokazivanje putem indicija
Kada nedovoljnost dokaznih sredstava ili njihova nepotpunost, sprečavaju neposredno

utvrđivanje pravno relevantnih činjenica, tada se izlaz redovno nalazi u utvrđivanju indicijalnih
(upućujućih) činjenica, koje su, inače, same po sebi, nebitne za primenu prava u konkretnom slučaju.Iz ovih
činjenica-indicija, po pravilima logike, se izvodi zaključak o postojanju činjenica važnih za primenu
prava.
Zato je preduslov da se pristupi utvrdjivanju ovih činjenica u hipotezi, da one ukazuju ili mogu ukazati na
postojanje odlučnih činjenica.Te činjenice, u pravilu, tek u jednom skupu i medjusobnoj povezanosti,
ukazuju na postojanje odlučne činjenice(primeri to pakazuju: tuženi je dobio na kraću upotrebu vozilo
tužioca i vratio ga sa oštećenjima.Nema ih ili su teško dostupni podaci da je tuženi oštetio vozilo, što on
inače ne priznaje.Medjutim, utvrdjeno je: da je vozilo predato neoštećeno; da ga je tuženi ubrzo vratio i sam
smestio u garažu tužioca; da vozilo nije korišćeno u vremenu dok tužilac nije zapazio oštećenja.Ove, ne
toliko bitne, ali indicijalne činjenice, upućuju na zaključak o odlučnoj činjenici:da je tuženi oštetio vozilo).
Utvrdjene indicijalne činjenice se mogu upotrebiti i da osnaže istinitost informacije o odlučnoj
činjenici, date od nekog drugog, ne toliko pouzdanog dokaznog sredstva (obično podaci dobijeni
saslušanjem stranaka).Istina, one su ovde više instrument ocene, nego li samog izvodjenja dokaza.
148
b)Dokazivanje putem zakonskih pretpostavki
Specifičan način dokazivanja indicijama je utvrđivanje odlučnih činjenica putem zakonskih

prezumpcija.Zakonom se formulišu pretpostavke o postojanju pravo relevantnih činjenica
(praesumptiones iuris).
I tu se postojanje relevantnih činjenica izvodi iz dokaznih indicijalnih činjenica.
Zato su upravo ove indicijalne činjenice neposredan predmet dokazivanja, istina, u cilju utvrdjivanja
odlučnih činjenica.
Indicijalne činjenice su unapred, više ili manje, određene u zakonskoj formuli(baza
prezumptivnosti). Iz dokaza, da je tvrdnja o njima istinita, snagom zakonskih pravila se utvrđuje da postoji
pravno relevantna činjenica.
Zaključak o postojanju odlučne činjenice zamenjuje pravilo pravne pretpostavke.Neki primeri
zakonskih pretpostavki to pokazuju: ocem deteta rodjenog u braku, kao i u roku 300 dana od prestanka braka,
smatra se muž majke deteta.
Zakonske prezumpcije spadaju u oborive pretpostavke(praesumpiones iuris tantum).Utvrdjenje
indicijalnih činjenica i po pravilima o zakonskim pretpostavkama postojanje odlučne činjenice, nije smetnja
da se protivdokazom ospori istinitost tvrdnji o odlučnim činjenicama i njihova indicijalna ili
prezumptivna dokazanost (probatio vincit praesumptionem-dokazano pobedjuje pretpostavljeno).
Uspešnim protivdokazivanjem može se eliminisati presumptivna konstatacija o postojanju pravno relevantne
činjenice (upoređenjem krvnih grupa dokaže se da bračni drug nije otac deteta).
U dokazivanju se operiše i sa neoborivim, zakonskim pretpostavkama.S aspekta procesnog prava,
neoborive zakonske pretpostavke, u stvari i nisu pravila, koja bi se upotrebljavala u dokazivanju
prezumcijama(praesumptiones iuris et de iure).
Utvrdjene činjenice putem ovih pretpostavki, ne podležu proveri o istinitosti, pa nemaju drugi značaj, do da
su samo pravom izrečene fikcije(npr.odredjeni stepen ili vrsta srodstva trećeg lica i dužnika, pretpostavka je
da je trećem licu bilo poznato, da dužnik, preduzetim raspolaganjem, nanosi štetu poveriocu).
c)Dokazivanja pravila iskustva
Pravila iskustva su stavovi o određenim pojavama, izraženi u saznanju njihovog značenja i

delovanja, izgrađeni naučnim ili stručnim ispitivanjem pojava ili dužim praćenjem i posmatranjem,
dostupnim svakom razumnom licu (statističkim proračunima se odredjuje optimalna veličina objekta, koji
se gradi; na vlažnom tlu u gradnji treba upotrebiti specijalne izolacione materijale).
Ti stavovi su činjenične prirode u tom smislu, da ono obkjašnjavaju i pokazuju delovanje neke pojave u
stvarnosti, omogućujući da se ta pojava potpuno sazna i u samom nastupanju i delovanju.
Pravila iskustva, prvenstveno ona koja su formirana naučnim ili stručnim ispitivanjima, redovno su
predmet dokazivanja (saslušanjem veštaka ili eksperata).
Ne sme se, ipak, osporiti pravo sudije da sopstvenim istraživanjem sazna pravila iskustva, niti da odredi
dokazivanje radi utvrdjivanja iskustvenih stavova, za koje se može reći, da bi trebali da budu poznati većini
ljudi.
Stavove iskustva nekad prihvata legislativa i unosi ih u formulaciju pravnog pravila.Tada su ona
element normativiteta i spadaju u sferu tumačenja i primene prava(članovi domaćinstva, nužni smeštaj).
6) Priznanje činjenica
a) O pojmu priznanja činjenica
Priznate činjenice ne treba dokazivati.
149
Već iz toga da se govori o potrebi dokazivanja, izvesno je da se priznanje može odnositi na pravno
relevantne činjenice i na činjenice indicijalne prirode iz kojih se izvode odlučne činjenice.
Priznanje činjenica je procesna radnja jedne stranke kojom saopštava, da su delom ili u celini,
tačne činjenične tvrdnje protivne stranke, na kojim ona zasniva svoj zahtev u parnici.
Priznanje je aktivna procesna radnja (držanje), pa i onda kada je dato konkludentno.
Zato se pasivnom držanju stranke i propuštanju da se ospori činjenična tvrdnja protivnika, ne sme
pridati značaj priznanja.
Napominjemo da se upotrebljava i oznaka n e s p o r n e činjenice, što ne sme voditi zaključku, da je
priznanje dovoljno da se ne ospori tvrdnja protivne stranke.
Kao i svaka druga procesna radnja stranke, priznanje treba da bude preduzeto u toku parnice,
pred sudom. Može se izjaviti usmeno na ročištu ili pismenim podneskom.(vremenski: sve dok se u
postupku mogu iznositi nove činjenice).
Uzima se u obzir i priznanje dato pred drugim sudom, koji je zamoljen da za parnični sud izvrši odredjene
parnične radnje (priznanje dato izvan suda, može se u dokazivanju uzeti kao indicija).
Priznanje mogu izjaviti i tužilac i tuženi.Priznanje se može dati izričito ili konkludentnim
radnjama.Izjava o priznanju ne sme biti ograničena nekim rezervama ili uslovima, koji bi priznanju
oduzimali značaj ili dovodili u pitanje takvo značenje.Na sudu je da pazi da izjava o priznanju, bude data
u formi i sadržaju, koji ne dovodi u sumnju, da je preduzeta ta procesna radnja.
b)Pravna priroda i procesno dejstvo priznanja činjenica
Priznata činjenica je rezultat jednakih izjava stranaka o postojanju određene pravno

relevantne činjenice.Ona je jednostrani akt stranaka, povezanih istim ciljem, izraženim u efektima
priznanja.
Kad je u pitanju pravna priroda priznanja činjenica, dovoljno je reći da su to dve pojedinačne
procesne radnje stranaka istog sadržaja-tvrdnja jedne stranke o činjenicama i ista takva (potvrdna) tvrdnja
druge stranke.
I željena procesna dejstva tih radnji su ista:
 Priznate činjenice više ne treba dokazivati;
 Sud ih uzima na osnovu presudjenja,tako kako su saopštene.
Takav njihov sadržaj i procesno dejstvo ne čine ih ni malo različitim od ostalih procesnih radnji.
Dalje posmatranje efekata priznanja, dovodi do pitanja:da li se ovom radnjom na indirektan način
disponira gradjanskim subjektivnim pravima ili se samo saopštava znanje stranke o činjenicama?
Sud može da odbije priznanje, ako su već dokazane drugačije činjenice.
Sud neće uvažiti priznanje i odrediće dokazivanje odlučnih činjenica, ako nalazi da stranka
njihovim priznanjem disponira zahtevima,kojima ne može raspolagati.
Može se pojaviti i situacija, da je sud već utvrdio odlučne činjenice, a stranke da postigle odredjenu
dispoziciju, sankcionisanu izrekom presude, svojim docnijim činjeničnim tvrdnjama i priznanjem
predstavljaju stvarni dogadjaj drugačije od utvrdjenog.Ovde ne treba očekivati da sud uvaži te drugačije
činjenice i da ide protiv svog uverenja o istinitosti dogadjaja.
Sud i pravila procedure nisu instrumenti u rukama stranaka, kojim bi one izdejstvovale za sebe
povoljniju presudu.
c)Anticipirano priznanje
Pravilno je da se priznanje daje pošto je činjenična tvrdnja izjavljena i sa njom upoznat davalac
priznanja.Dešava se i ništa ne menja na stanju stvari, da je jedna stranka saopštila odredjene činjenične
tvrdnje i da, tek posle toga, druga stranka potvrdi tačnost tih činjenica ili se na njih pozove.
Treba uzeti u obzir, da su u momentu potvrde ili poziva na njih, te činjenice postale priznate i da je
priznanje dala stranka, koja je izjavila te činjenične tvrdnje.
150
Stranka, koja iznosi činjenice, pretenduje da su njene tvrdnje tačne i može se reći, istina
prenosno, da ih unapred priznaje.Čim se druga strana pozove na (tačnost) te činjenice i upotrebi ih za
osnovu svojih traženja, one tim postaju priznate činjenice i povlače procesna dejstva, koja se tome pridaju.
Antipicirano priznanje stranka može opozvati ili izmeniti, menjajući svoje činjenične tvrdnje, sve
dok se druga strana ne pozove na te činjenice.
d)Opoziv priznanja
Imajući u vidu značajna dejstva ove radnje procesnim pravom je uredjen opoziv odnosno poricanje
priznanja.
U toku postupka stranka može da izmeni svoje izjave i da saopšti da potpuno ili delimično poriče
istinitost, već priznate činjenice ili da priznanje ograniči dodavanjem drugih činjenica.Dužna je da
opozivanje obrazloži i da za to navede opravdane razloge.
Sud je tada ovlašćen, uzimajući u obzir sve okolnosti, da prema svom uverenju ceni, da li će takvu
činjenicu smatrati za priznatu ili osporenu.
Da bi se dobio odgovor na to, sud treba da ispita i tačnost činjenice koja je priznata, pretpostavljamo ne
više od stepena verovatnosti.To bi bilo dozvoljeno, ako se opoziv prihvati.
Priznanje je opozvano i kada stranka dodaje druge činjenice, koje, kada bi bile tačne,
ograničavaju ili oduzimaju značaj priznatoj činjenici.Takve tvrdnje stranke i saopšteni razlozi za njih, nisu
ništa drugo, do opoziv priznanja i takve izjave treba tretirati kao izričit opoziv priznanja.
7) Teret dokazivanja (onus probandi)
a)Teret dokazivanja-pojam i sadržina
Stranke su dužne da iznesu sve činjenice na kojim osnivaju svoje zahteve (onus preferendi) i za
to predlože dokaze. Ne insistira se da stranka saopšti sve činjenice.Dovoljno je da iznese one na kojim
osniva svoj zahtev.Isto tako i da predloži sve, njoj poznate dokaze, iako bi neki bili na njenu štetu(nemo
contra se edere tenetur- niko nije dužan da dokazuje protiv sebe).
To, medjutim, ne sputava sud da sprovede dokaze i upotrebi utvrdjene činjenice, iako se to, na kraju,
pokazuje nepovoljnim za stranku, koja je te činjenične tvrdnje saopštila i dokaze predložila.
Šta više, sud može da odredi i sprovodjenje dokaza, koje stranke nisu predložile, uz rezervu da stranke
za to polože iznos troškova, ako je to potrebno.
Sud nije samo pasivni primalac tvrdnji, koji ih evidentira i u tom krugu ispituje njihovu
istinitost.Naprotiv, on u ovom delu postupka ima službena ovlašćenja, koja mu dopuštaju daleko aktivniji
nastup.
Sud opredeljuje odlučne činjenice, određuje dokazna sredstva, poziva stranke da iznesu ili dopune
činjenice i dokaze i, uopšte, da razjasne sva ono što je za pesuđenje važno.
Ipak, pravila raspravne maksime ograničavaju sud u ispitivanju i utvrdjivanju činjenica (sud i
ne deluje na način svojstven inkvizicionoj maksimi).
Treba verovati da će stranke, vodjene svojim interesima, izneti sve činjenice za njih povoljne, što daje
predmetu spora jednu potpunost.
Sud je ovlašćen da inicira, poziva stranke da upotpune i razjasne svoje činjenične tvrdnje.
Može se desiti da predložena dokazna sredstva nisu dovoljna ili, što je isto, da su raspoloživa
dokazna sredstva nepouzdana ili se od njih dobijene informacije ne mogu upotrebiti u postupku.Takva
situacija bi mogla paralisati vodjenje i razvoj parničnog postupka.Sud bi se našao u bezizlaznom
položaju: ne sme da odbije presudjenje, a ne može ni da presudi, zbog toga što ne postoji uverenje o
istinitosti činjenica.U kaznenim i nekim drugim postupcima, izlaz iz ovakve situacije se rešava
donošenjem jedne posebne, svojevrsne presude-odbijanja osude zbog nedostatka dokaza.
151
Nedokazanost činjeničnih tvrdnji stranaka u parničnom postupku, dovodi u pitanje pravni osnov
njihovih zahteva (tužbenog i prigovornog).Uvek je aktuelna izreka: „Idem est non probari, et non esse“-isto
je ne biti dokazano ili ne postojati.
Na kraju, može se konstatovati:

 stranci se dosuđuje zahtevana zaštita, tek ako je dokazano da postoje pravno relevantne činjenice, na
kojim to traženje osniva;
 dokazivanje tereti onog ko nešto tvrdi, a ne onoga koji to negira;
Ovo pravilo je prisutno u našem procesnom sistemu.Istina, nije izričito odredjeno, ali se vrlo lako izvodi
iz drugih odredbi.
Propisano je da svaka stranka treba da iznese činjenice na kojima osniva svoj zahtev i predloži dokaze,
kojim se utvrdjuju te činjenice.
Pravila o teretu dokazivanja više su usmerena posledici- na koga pada rizik
nedokazanosti.Dovoljno je da su činjenične tvrdnje stranke dokazane informacijama drugih dokaznih
sredstava, a ne onih koje je ta stranka predložila.
Ne sme se uzeti da nema dokaznih sredstava(unapred dosuditi da nije dokazano), ako je stranka
saopštila da za dokaz njenih tvrdnji jedino preostaje saslušanje stranaka.
Ista situacija je i sa nepouzdanim dokazima.Tada, još uvek, ostaje dokaz saslušanjem stranaka, eventualno i
dokazna sredstva, predložena od protivne stranke.Tek ako uopšte nema dokaznih sredstava ili su
dobijene informacije neupotrebljive, može se reći da dokazi ne postoje.
Nedokazanost se pojavljuje i u odnosu prema grupi činjenica, bitnih za dosudjenje zahteva
odredjene stranke.Izražava se kao nedostatak uverenja o istinitosti činjeničnih tvrdnji jedne stranke o
postojanju odlučnih činjenica, iz kojih ta stranka izvodi pravo na dosudu tužbenog ili prigovornog
zahteva.Ovde je dokazano da je netačna tvrdnja o važnim činjenicama, pa nema osnova, da se stranci dosudi
zahtevano.
Stoga, pojam nedokazanosti možemo tretirati kao situaciju kada sud u nedostatku dokaznih sredstava
ili i pored izvedenih dokaza, nije stekao uverenje o istinitosti tvrdnje stranke o relevantnim činjenicama.
b) Pravila o teretu dokazivanja
Može se reći, uz već pomenute rezerve, da je u osnovi teret dokazivanja na stranci, koja tvrdi da
postoje odlučne činjenice i da na nju pada rizik nedokazanosti.Ovo je opšte pravilo i, na prvi pogled, u
primeni deluje jednostavno.Medjutim, pravni život, mnogo puta, to demantuje.Izvedena pojedninačna
ovlašćenja se često ukrštaju i menjaju sadržaj prema momentalnoj poziciji subjekata u pravnom odnosu(u
ugovoru o prodaji stranke naizmenično imaju položaj poverioca ili dužnika, zavisno koja se obligacija
posmatra).
Pravila o teretu dokazivanja tiču se materijalnog prava, te i spadaju u sferu tog prava.
Rezime:
Zakonom je regulisano da se neće dokazivati činjenice, koje su opštepoznate i utvrdjeno da su to
one činjenice, koje je sud saznao u vršenju sudske funkcije i to ukoliko ih je saopštio na raspravi
strankama(član 222, stav 3. ZPP).
Olakšanje za sakupljanje procesne gradje, uz uslov sudiji kako može vršiti svoja ovlašćenja, da ne bi došlo do
zloupotrebe, proceduru će učiniti efikasnijom.
Najveće novine u pogledu dokaznih sredstava su kod instituta veštačenja.Došlo je do konkretizacije
načela dispozicije stranaka, koje moraju da naznače predmet i obim veštačenja u predlogu i predložiti
lice za veštaka.
Istražno načelo je suženo.
Došlo je do promene načela pismenosti i usmenosti, s obzirom na to da sada veštak mora da da svoj nalaz
u pismenom obliku.
152
Postupak mora biti efikasan, tačno su utvrdjeni rokovi, a obaveze veštaka se moraju dovesti u vezu sa
odredbom glave XV.
Veštak, koji ne poštuje utvrdjenu proceduru, može biti i novčano kažnjen iznosom do 30.000,00 dinara,
ili biti obavezan na isplatu troškova, koje je prouzrokovao stranci (član 254.ZPP).
I u odnosu na veštaka primenjuje se institut izuzeća i isključenja s obzirom na objektivne razloge i
subjektivni odnos veštaka i stranaka.
Novina je da će se ako stranka sazna za razloge izuzeća ili isključenja posle izvršenog veštačenja, zbog čega
prigovara veštačenju, postupati kao da je zahtev stavljen pre veštačenja.
Moguću štetu snosiće ko je skrivio-stranka ili veštak.
68. DOKAZNI POSTUPAK I OCENA REZULTATA DOKAZIVANJA
1.ODREĐIVANJE I IZVOĐENJE DOKAZA
Prvenstveno je na strankama da predlože dokazna sredstva radi utvrđivanja istinitosti njihovih

tvrdnji o relevantnim činjenicama.Tu spada i izjava da je stranka spremna da se sasluša u svrhu
dokazivanja. Predlog se može izjaviti usmeno i pismeno, sve do zaključivanja glavne rasprave, pa, uz
izvesna ograničenja, i u postupku po pravnim lekovima.
Predlog treba da bude tako formulisan, da se označe činjenice i dokazna sredstva, kojim se te
činjenice dokazuju.
Sud rešenjem određuje koje će se činjenice dokazivati i kojim od predloženih ili drugih dokaznih
sredstava.
Sud je ovlašćen, po službenoj dužnosti, da odredi dokazivanje sredstvima, koje stranke nisu
predložile, ako je to značajno za utvrđivanje bitnih činjenica, ali uz uslov da stanke polože pokriće
troškova dokazivanja (ukoliko postoje). Kada sud pretpostavi da stranke idu na raspolaganje zahtevima sa
kojim ne mogu disponirati, sud je, takođe, ovlašćen da ispita činjenice, koje stranke nisu saopštile i da o tome
sprovode dokaze, koje stranke nisu predložile.
Rešenje o izvodjenju dokaza donosi veće parničnog suda na glavnoj raspravi.
Izvesna ovlašćenja ima i predsednik veća u toku pripremanja glavne rasprave:
 Odredjuje veštačenje, ako se stranke tome ne protive;
 Sprovodi uvidjaj izvan suda, ako su stranke sa tim saglasne;
 Poziva svedoke i veštake na glavnu raspravu;
 Nalaže pribavljanje spisa, isprava i predmeta, potrebnih na glavnoj raspravi;
Medjutim, sudsko veće na glavnoj raspravi definitivno odlučuje, koji će se dokazi i na koji način
izvesti.Može da uvaži ili da odbije dokaze, koje je odredio ili već izveo predsednik veća.
U rešenju o izvođenju dokaza određuju se sporne činjenice o kojima treba sprovesti dokazivanje i
dokazna sredstva koja će se upotrebiti.
Protiv tog rešenja nije dozvoljena žalba, bez obzira da li se predlozi stranaka usvajaju ili odbijaju.Tim
rešenjem, koje je više izraz polaznog stava suda i opredeljenja o usmeravanju i načinu vodjenja postupka, sud
nije vezan u daljem toku parnice.Može ga upotrebiti ili sasvim opozvati, zavisno od razvoja postupka i
potreba dokazivanja.
2. VREME I MESTO DOKAZIVANJA
Dokazi se izvode na glavnoj raspravi pred većem parničnog suda (načelo neposrednosti) i
redovno u zgradi suda, izuzev ako je određeno drugo mesto.
Prepušteno je oceni suda, da odredi redosled izvođenja dokaza.Samo je za dokaz saslušanjem
stranaka propisano da se izvodi, pošto su drugi dokazi već sprovedeni (ako ih uopšte ima).
153
Nekad se mora odstupiti od pravila o neposrednom izvođenju dokaza pred većem parničnog suda,
a nekad to opredeljuju razlozi oportuniteta.
Ako se dokaz ne može izvesti u sudskoj zgradi pred sudom, može se odrediti ročište za izvođenje
tog dokaza na nekom mestu, izvan sudske zgrade (svedok je nepokretan).
Međutim, ukoliko se svedok ne nalazi na području parničnog ili njemu susednog suda, to može izvesti samo
drugi zamoljeni sud.
Isto tako, ako to pravdaju potrebe postupka, veće parničnog suda može odlučiti, da se neki dokazi
izvedu pred predsednikom veća ili zamoljenim sudom.Na to rešenje nije dozvoljena posebna žalba.
Tada predsednik veća ili sudija zamoljenog suda odredjuju ročište za izvodjenje tog dokaza.Stranke se na to
ročište pozivaju, osim ako unapred nisu izjavile, da ne žele da prisustvuju ročištu (ročište se, znači, može
održati i bez prisustva stranaka).
Predsednik veća i sudija zamoljenog suda, u izvodjenju ovog dokaza, imaju sva ovlašćenja veća parničnog
suda.Dokazi, koji su izvedeni pred predsednikom veća u pripremnom postupku i koje je veće prihvatilo i
dokazi koji su po ovlašćenju veća izvedeni pred predsednikom veća ili sudijom zamoljenog suda,
sprovode se čitanjem o tome sastavljenog zapisnika.
Ako se, prema okolnostima, može pretpostaviti, da se neki dokaz neće moći izvesti ili da se neće
moći izvesti u primerenom roku, ili ako dokaz treba izvesti u inostranstvu, sud će u rešenju o izvođenju
dokaza odrediti rok do kada će čekati izvođenje takvog dokaza.
Po proteku roka, sud će sprovesti postupak, bez obzira što taj dokaz nije izveden.
3.OCENA REZULTATA DOKAZIVANJA
a)Ocena dokaza u našem procesnom sistemu
Pošto je dokazni postupak dovršen i glavna rasprava zaključena, pred sudom je niz informacija i
podataka(oprečnih, nejasnih i nepotpunih) dobijenih od dokaznih sredstava.
Redovno oprečnih, mnogo puta nejasnih i skoro nikad toliko potpunih da daju jedostavan i prihvatljiv
odgovor o istinitosti tvrdnji stranaka o odlučnim činjenicama.
Na sudu je da iz tog materijala izdvoji ono što smatra istinitim prikazom stvarnosti bitne za
presuđenje: da formira svoj sud o stvarnom dogadjaju, uverenje o istinitosti, pa da, u svetlu toga, utvrdi
da li su tačne tvrdnje stranaka o pravno relevantnim činjenicama.
Ova aktivnost suda naziva se ocena rezultata dokazivanja ili, kraće, ocena dokaza.
Oceni rezultata dokazivanja se pristupa nakon dovršenja dokaznog postupka glavne rasprave.U
oceni dokaza sud ispituje pouzdanost samog dokaznog sredstva, kao izvora informacija (isprava je
oštećena, prepravljana, nešto je izbrisano). Zatim, se koncentriše na utvrđivanje vrednosti informacija,
koje je saznao ili dobio od dokaznog sredstva. Ovi momenti su, naročito, značajni u situaciji kada su o istom
date protivrečne informacije i kada treba oceniti koja je od njih tačna. U oceni dokaza sud uzima u obzir i
držanje stranaka.
Sudija je u našem procesnom pravu slobodan u oceni rezultata dokazivanja i saznavanju
stvarnosti, pa tim i u dostizanju uverenja o istinitosti tvrdnji stranaka o relevantnim činjenicama
(Metod slobodne ocene dokaza).
2)Dokazivanje po metodu zakonske ocene dokaza
U ranijim sistemima vladajući, a i sada prisutan u ne malom broju stranih prava, metod zakonske
ocene dokaza uvek pokazuje osnovnu karakteristiku- pravilima zakona se unapred određuje kvalitet i
dozvoljenost upotrebe pojedinih dokaznih sredstava i kroz to dokazanost činjenica.
Sudija ne ceni izvedene dokaze.On treba da prihvati da je dokazana ili nedokazana ona činjenica za šta
govore pravila zakona.Sadržaj tih pravila varira od sistema do sistema (npr.iskaz nema vrednost, ako
154
svedok saopštava ono što je čuo od drugog;određene činjenice samo se ispravama mogu
dokazivati;svedočenje dato pod svečanom zakletvom je istinito itd).
Uvažavajući potrebu i opravdanost njihove primene, neka pravila su uvedena i u naš sistem. Najizrazitije je
pravilo: istinito je ono što je javnom ispravom potvrđeno ili određeno.
Postoje i ograničenja u upotrebi dokaznih sredstava(npr.sporazum o mesnoj nadležnosti se dokzuje
pismenim ugovorom; u postupku izdavanja platnog naloga potraživanje se dokazuje tačno odredjenim
ispravama)
 DOKAZNA SREDSTVA (Uvidjaj, isprave,svedoci,veštaci i stranke)
1.Pojam i vrste dokaznih sredstava
Dokazna sredstva(dokazi) su sva lica i predmeti koji su po pravilima parničnog procesnog prava i
svojoj prirodi podobni da se u sudskom postupku, upotrebe kao izvori informacija o stvarnim događajima,
relevantnim za presuđenje.
Procesnim pravilima je detaljno propisan postupak za prijem ili dobijanje informacija, prema vrsti
dokaznog sredstva.
Po svojoj prirodi, dokazna sredstva su:
 realna (uviđa i isprave) i
 personalna (svedoci, veštaci i stranke).
Prema tome da li daju informacije o odlučnim činjenicama ili o indicijama, dokazna sredstva
mogu biti:
 neposredna i
 posredna.
Napominjemo da se ove oznake koriste i da se odredi, da li dokazno sredstvo daje sudu neposrednu
informaciju o onome što se dokazuje (uvidjaj, u odredjenom smislu i isprave) ili samo saopštava podatke
iz kojih sud, tek svojom misaonom operacijom, treba da dodje do saznanja o relevantnim činjenicama
(svedok, veštak).
Već je spomenuto, da se zakonom ne odredjuje redosled izvodjenja dokaza, niti da se pojedinim
dokaznim sredstvima pridaje jača dokazna snaga.
Izuzetno, dokaz saslušanjem stranaka se može odrediti, tek sko se iz već izvedenih dokaza vidi, da je to
potrebno radi utvrdjivanja različitih činjenica.
69. ISPRAVE KAO DOKAZNO SREDSTVO
a) Pojam isprave
Isprava u parničnom postupku je svaki predmet, na kome je znacima pisma uneto neko saopštenje,
izjava, misao ili drugi takav podatak. Obično je isprava napisana na papiru, mada se to može učiniti i na koži,
drvetu, kamenu ili drugoj stvari, koja će trajnije održati pismeni zapis. Nije bitna ni vrsta pisma ni jezika na
kojem se piše (uz ispravu napisanu na stranom jeziku podnosi se overen prevod).
Dokazivanje ispravom izvodi se čitanjem isprava, što je veoma blisko dokazu uviđajem.Nekim
vrstama isprava pridata je jača dokazna snaga (javne isprave).
b) Vrste isprava
Najznačajnija podela isprava je na:
 javne i
 privatne isprave.
155
Javna isprava je isprava koju je izdao državni organ u granicama svoje nadležnosti i u obliku koji je
za to propisan (presuda, rešenje, izvod iz matične knjige venčanih).
Svojstvo javne isprave imaju i isprave izdate od određene zajednice ili organizacije, u okvirima vršenja
njihovih javnih ovlašćenja, utvrđenih zakonom i u formi koja je propisana za te isprave (rešenje centra za
socijalni rad o imenovanju staratelja, diploma).
Privatne isprave su sve ostale isprave, nezavisno od toga da li su izdate od državnih organa, drugih
pravnih lica ili pojedinaca, jednom rečju, sve one koje nisu javne (ugovor opštine i građevinskog prduzimača
o popravci opštinske zgrade).
Posebnim propisima se može odrediti da se privatna isprava, u pogledu dokazne snage,
izjednačava sa javnom ispravom (izvod iz matičnih knjiga koje vodi crkva, pred sudom zaključen ugovor o
ustupanju i raspodeli imovine za života).
Ipak, to od privatne ne čini da ona postaje javna.Nije prihvatljiv stav, da se overom privatne isprave ona,
kao dokazno sredstvo, izjednačava sa javnom ispravom.
Jedino akt overe pred državnim organom, klauzula data na privatnoj ispravi o tačnosti potpisa,
rukopisa ili prepisa, ima svojstvo javne isprave.
Interesantna je i podela isprava na:
 dispozitivne i
 dokazne.
Dispozitivne isprave su one kojim se neposredno, izjavom datom u pismenoj formi, uspostavlja,
menja ili ukida jedan pravni odnos (davanje pismene ponude za neki sporazum, pismeno zaključeni ugovor).
Dokaznim ispravama se samo potvrđuje da je drugim, već preduzetim aktima, izazvan neki efekat u
pravu.Sama isprava tome nije izvorište.Pravi cilj sastavljanja ovih isprava je da se obezbedi pismeni dokaz
izvršenih pravnih akata i povodom njih nastalih dejstava(potvrda o prijemu stvari radi popravke, izjava da
će se poštovati vreme odredjeno otkazom).
c)Dokazna snaga isprava
 Dokazna snaga javnih isprava
Sud je u obavezi da uzme istinitim da postoji ono što je javnom ispravom određeno ili
potvrđeno. Pretpostavka za to je da isprava ima svojstva i kvalitete, koji se traže za važnost i upotrebljivost
svake isprave i posebno one propisane za javnu ispravu.
Uredno overena strana javna isprava ima istu dokaznu snagu, kao i domaća javna isprava, uz
uvažavanje pravila o uzajamnosti.
Pre svega, isprava treba da bude uredna, da nije oštećena, naročito na mestima gde je upisan tekst;
da u njoj nije nešto brisano, prepravljano ili dopunjavano; da ne postoje neki drugi takvi nedostaci ili znaci,
koji upućuju na falsifikat isprave.
Sud, zatim, treba da ispita formalnu stranu isprave:
 da li je izdavalac isprave uopšte lice ovlašćeno da izda javnu ispavu i da li je upravo ono izdalo tu
ispravu (njena autentičnost);
 da li je isprava izdata u granicama nadležnosti izdavaoca;
 da li je sastavljena u za to propisanom obliku i snabdevena pečatom i potpisom izdavaoca.
Pored saznanja, koje postiže neposrednim pregledom isprave, sud može pozvati na ispravi
označenog izdavaoca, da se izjasni da li je isprava autentična.I, po potrebi, dužan je sudu da dostavi
uredan prepis isprave i saopšti druge značajne podatke.
Ukoliko sud prihvati ispravnost i važnost isprave, tada je u obavezi da uzme istinitim, ono što se u toj
ispravi određuje ili potvrđuje (npr,pravila o zakonskoj oceni dokaza).
To se, medjutim, ne odnosi na stranke.
Strankama je dozvoljeno da dokazuju, da su u javnoj ispravi neistinito utvrđene činjenice ili da je isprava
nepravilno sastavljena i da uspešnim dokazivanjem obore pretpostavku istinitosti onoga što se u ispravi
156
određuje ili potvrđuje(sadržaj meničnog protesta je netačan; na dostavnici je neistinito označen dan predaje
pismena;izvod iz sudskog zapisnika o sadržaju poravnanja je netačan; u izvodu iz matične knjige je pogrešan
datum).
Stranke mogu da dokazuju da je isprava nepravilno sastavljena i da se ne može upotrebiti kao
dokazno sredstvo(ispravu nije sastavilo lice, koje označeno kao izdavalac;isprava nije sastavljena u
propisanom obliku;priloženi prepis isprave ne odgovara originalu).
Postoje pojedinačni pravni akti državnih i drugih organa, ovlašćenih za izdavanje javne isprave, u
kojima je dispozicija izraz odluke u određenoj pravnoj stvari (presuda, rešenje). Ne sme se dozvoliti da se
pred parničnim sudom ispituje istinitost dispozicije sadržane u ovim aktima.
 Dokazna snaga privatnih isprava
Propisima parničnog postupka nije uredjeno pitanje dokaza privatnom ispravom.Izvesno je da

treba poći od toga, da ono što je u ispravi upisano iznad potpisa, potiče od izdavaoca isprave.
Sasvim je drugo pitanje da li je sadržaj istinit, što je obično i predmet dokazivanja.Zato, tek ako se na
ispravu poziva stranka, koja nije izdavalac isprave, privatna isprava može imati važnost u
dokazivanju.
Povodom dokaza privatnom ispravom, može se osporiti autentičnost potpisa izdavaoca.Može se
tvrditi da izdavalac nije ispisao tekst u sadržaju, koji je iznad potpisa.Naravno, najčešće se dovodi u
pitanje istinitost sadržaja tog teksta, iako se prihvata kao tekst potpisnika.
Privatna isprava na kojoj je overen potpis izdavaoca kvalifikovana je u tome: da je od nadležnog
organa potvrdjeno, da je ispravu izdalo (potpisalo) lice, koje je na ispravi u tom svojstvu označeno.Ni
ovde strankama nije uskraćeno da ospore autentičnost potpisa.
Privatnom ispravom se mogu dokazivati odlučne i indicijalne činjenice (nekad je i samo postojanje
isprave indicijalna činjenica).
Svojevrstan je značaj dokazivanja određenim dispozitivnim ili, može se reći, pravostvarajućim
ispravama. Sud je tu na samom izvorištu promena u pravu i neposredno se upoznaje sa relavantnim
činjenicama. Ovde izostaje potreba da se ocene rezultati dokaza, baš kao i kod dokazivanja uviđajem.Zato,
možda, nije ni daleko od istine da je upotreba isprava specifičan način dokazivanja uvidjajem.
d) Podnošenje isprave
 Isprava je kod stranke koja se na nju poziva

Stranka, koja se na ispravu poziva i koja se kod nje nalazi, dužna je da je preda
sudu.Uskraćivanje podnošenja dozvoljava zaključak, da je netačna tvrdnja da isprava postoji ili da je isprava
drugog sadržaja od onog koji saopštava ta stranka.
 Isprava je kod protivne stranke

Kada se jedna stranka poziva na ispravu i tvrdi da se isprava nalazi kod protivne, sud će tu
stranku rešenjem pozvati da u određenom roku podnese ispravu.
Posebna žalba na ovo rešenje nije dozvoljena.
Stranka može poricati da se kod nje nalazi tražena isprava ili uskratiti da je preda.
Ako stranka poriče da je kod nje isprava, sud će pre donošenja rešenja, to ispitati i po potrebi
sprovesti dokaze.
Stanka je ovlašćena da uskrati predaju isprave iz razloga, zbog kojih svedok ima pravo da uskrati
svedočenje ili odgovor na pojedina pitanja.
Ipak, i kada ovi razlozi postoje u određenim slučajevima, stranka nije ovlašćena da uskrati predaju isprave.
Razlozi uskraćivanja predaje isprave:
 ukoliko se sama stranka u parnici pozvala na tu ispravu radi dokazivanja svojih tvrdnji;
 ako je u pitanju isprava, koju je po zakonu dužna predati ili pokazati;
157
 ako se isprava, po svom sadržaju, može smatrati zajedničkom za obe stranke(testament,ugovor).
Rešenje kojim se stranka obavezuje da preda ili pokaže ispravu, ne može se prinudno
ostvariti.Propisano je da će sud po svom uverenju, ceniti postupak stranke, koja odbija predaju isprave ili
osporava da se isprava kod nje nalazi.
 Isprava je kod trećeg lica

Povodom parničnog postupka, postoji dužnost trećeg lica da pokaže ili preda ispravu, koja se kod
njega nalazi, ali samo onda, ako je po zakonu dužna da je podnese ili ako je u pitanju isprava, koja je
po sadržini zajednička za to lice i stranku koja se na ispravu poziva(predaja fakture,predaja obveznice
kada je ug isplaćen).
Predlog redovno izjavljuje jedna od stranaka.Na njoj će biti dužnost da položi pokriće, pošto treće
lice ima pravo na naknadu troškova.
Pre nego što naloži trećem licu da podnese ispravu, sud će to lice pozvati da se izjasni, da li se kod
njega nalazi isprava i da li je spremno da je podnese.
Ako treće lice poriče, da se kod njega nalzi isprava, sud će to ispitati.
Protiv rešenja suda dozvoljena je posebna žalba.
Rešenje se može prinudnim putem izvršiti.
 Isprava se nalazi kod državnog organa ili pravnog lica, kojem je povereno vršenje javnih
ovlašćenja.
I kada se isprava nalazi kod državnog organa ili pravnog lica, kojem je povereno vršenje javnih
ovlašćenja, stranka treba tu ispravu da pribavi i podnese sudu ili će je sud pribaviti po službenoj
dužnosti.
70. UVIĐAJ KAO DOKAZNO SREDSTVO
Uviđaj je procesna radnja suda, koja predstavlja neposredno čulno uočavanje ili utvrđivanje svojstava
i stanja nekog lica ili stvari, važnih za presuđenje(razgledanjem, saslušanjem, dodirivanjem).
Upravo zbog te neposrednosti, visoka je snaga ovog dokaza, po nekim autorima, i najviši stepen u
istinitosti saznanja.
Nažalost, nije čest slučaj da predmet uvidjaja postoji samo u trenutku izvodjenja dokaza i to sprečava širu
uptrebu ovog dokaznog sredstva.
Sudija svojim čulima neposredno prima informaciju, pa se ovde ne postavlja pitanje ocene
dokaza.Delom postoji kontrola sudskog veća, ako je uvidjaj obavio predsednik veća ili zamoljeni sudija,
odnosno kontrola u postupku po pravnim lekovima.
Uviđaj se može sprovesti radi utvrđivanja, bilo odlučnih, bilo indicijalnih činjenica ili radi
razjašnjavanja nekih okolnosti značajnih u postupku.
Izvodi se pred većem parničnog suda ili po ovlašćenju veća, pred predsednikom veća. Takođe, može se
izvesti i putem zamoljenog suda, kada je za sudsko veće izvor informacija zapisnik o izvedenom slučaju.
Mnogo puta je, radi pravilnog saznanja uviđajem, potrebna određena stručnost – tada se može
odrediti da se uviđaj izvodi uz učešće veštaka, tako da se ova dva dokazna sredstva istovremeno upotrebe.
Valja usvojiti stav da se uviđaj na telu stranaka ili drugih lica može izvesti tek po njihovom
pristanku (razgledanje telesne povrede).
Ukoliko se stvar nalazi kod jedne od stranaka ili trećih lica, analogno će se primeniti pravila o
pribavljanju isprava.
158
71. SVEDOCI
a) Opšte o svedoku i svedočenju
Svedok je fizičko lice, koje sudu saopštava svoja čulna zapažanja o činjenicama (događajima),
važnim u određenoj pravnoj stvari. To su, obično, događaji koji su se odigrali u prošlosti i koje je
svedok neposredno opažao, mada mogu biti i obaveštenja, do kojih je došao iz kazivanja drugih lica,
redovno očevidaca.
Ne traži se određeni uzrast ili punoletstvo da bi jedno lice moglo biti svedok. Dovoljno je, da je u tom
trenutku bilo psihički i intelektualno sposobno da zapaža određene činjenice i da je u takvom stanju u
momentu kada ih saopštava sudu.
Potrebno je da činjenice, o kojim se svedoči, budu unapred određene (predmet svedočenja).
Ne traži se da svedok ima stručnost, ali i ako je ima, ne sme da je upotrebi u svedočenju, radi
saopštenja svog mišljenja ili prosudjivanja u stvari o kojoj svedoči (testis non est iudicare).
Istina, treba ceniti što će takav svedok biti u položaju, da bolje zapaža i vernije reprodukuje zapaženo.
Stranka i njen zakonski zastupnik ne mogu biti svedoci u svojoj pravnoj stvari(oni se tu mogu
upotrebiti kao druga dokazna sredstva-saslušati kao stranke).
Ni sudija i sudija porotnik ne mogu biti svedoci u pravnoj stvari koja se pred njima vodi.
Pravno lice, ni putem svog zastupnika, ni predstavnika, ne može biti svedok.
b)Dužnost svedočenja
Svedočenje je javna (građanska) dužnost.

Dužnost svedočenja obuhvata:
 odazivanje pozivu suda i
 istinito saopštavanje onoga što je zapaženo.
. Svedok se u pozivu, pored ostalog, obaveštava o pravnom sporu, povodom kojeg se poziva da
svedoči.Tek pošto stane pred sud,svedok se neposredno upoznaje sa predmetom svedočenja i poziva da
iznese sve što mu je poznato o činjenicama, o kojim treba da svedoči.
Zato i svedok, koji misli da mu o toj pravnoj stvari, nije ništa poznato, treba da se odazove pozivu i sudu
prepusti da to ceni.
Svedok kome je zabranjeno da svedoči i svedok koji je ovlašćen da uskrati svedočenje, dužni su
da se odazovu pozivu.
Svedok treba istinito da saopšti sve ono što je zapazio, osetio ili video o predmetu svedočenja.Ne
može se staviti na teret svedoku, ako je o nečemu stekao pogrešnu predstavu i to tako saopštio pred
sudom.
Tek prikaz predstave u drugačijem sadržaju od one koja jeste ili svesno propuštanje, da se saopšti sve što
je poznato i tim uputi na drugačiju sliku stvarnosti, čini iskaz svedoka neistinitim (lažno svedočenje je
krivično delo).
Zakletva, koju svedok inače ne mora dati, samo je instrument ojačanja istinitisti svedočenja.Daje
se unapred, da će se istinito svedočiti ili posle svedočenja, da je iskaz bio istinit( promisorna i asertorna
zakletva, odn.obećavajuća i potvrdjujuća).
c)Zabrana svedočenja o činjenicama, koje su službena ili vojna tajna.
Lica koja su obavezna da čuvaju službenu ili vojnu tajnu, ne smeju da svedoče (ako se odnosi i na
branioca okrivljenog). Samo ih nadležni organ može osloboditi dužnosti čuvanja tajne i time dozvoliti da
se u određenom postupku saslušaju kao svedoci.
159
Neovlašćeno svedočenje i odavanje tajne pretstavlja krivično delo, pa zato sud ne sme da sasluša ova
lica i kada bi, uprkos zabrani, bila spremna da svedoče.
d) Uskraćivanje svedočenja
Određena lica, koja mogu biti svedoci i svedočiti, ovlašćena su da u nekim situacijama uskrate
svdočenje u celini ili delom.
Propisano je da svedok može uskratiti svedočenje:

 O onome što mu je stranka kao svom punomoćniku poverila o nekoj pravnoj stvari;
 O onome što mu je stranka ili drugo lice poverilo kao verskom ispovedniku,
 O onome što je saznao kao advokat, lekar ili drugo lice koje obavlja određenu profesiju ili
delatnost, a obavezan je da čuva kao tajnu ono što je u toj aktivnosti saznao (sudija, medicinska
sestra, novinar).
Obaveza čuvanja tajne se obično utvrdjuje u kodeksima, statutarnim pravilima ili nekad u pojedinačnim
aktima.
Sud je dužan da ova lica upozori da mogu uskratiti svedočenje.
Ta lica mogu svedočiti i stvar je njihovog stava, da li će to prihvatiti ili svedočenje
uskratiti.Negativne posledice, koje pogadjaju svedoka, ako ipak svedoči, ovde ne povlače nevažnost
svedočenja.
Protiv rešenja, kojim je odlučeno o uskraćivanju svedočenja, stranke nemaju pravo na posebnu
žalbu.
Svedok to rešenje može napasti u žalbi protiv rešenja, kojim su mu izrečene procesne kazne, zbog
neosnovanog uskraćivanja svedočenja.
e) Uskraćivanje odgovora na pitanja
Svedok koji je dužan da svedoči i pristupio je svedočenju, ovlašćen je da uskrati odgovor na pojedina
pitanja.Naime, u zakonskom tekstu je rečeno, da svedok može da uskrati odgovor na pojedina pitanja,
ako za to postoje važni razlozi.
To je moguće u situaciji, ako bi odgovorom na pitanje sebe ili svoje bliske srodnike izložio teškoj
sramoti, znatnijoj imovinskoj šteti ili krivičnom gonjenju(po krvi u pravoj liniji do bilo kog stepena
srodstva;u pobočnoj liniji do trećeg stepena;svog bračnog druga ili srodnike po tazbini do drugog stepena,
ako je brak prestao;staratelja ili staranika;usvojitelja i usvojenika).
Svedok nije ovlašćen da uskrati odgovor na pitanja sa pozivom na opasnost od nastanka

imovinske štete:
 pravnim poslovima, pri kojim je bio prisutan kao pozvani svedok;
 radnjama što ih je u pogledu spornog odnosa preduzeo kao pravni prethodnik ili zastupnik jedne
od stranaka;
 činjenicama koje se tiču imovinskih odnosa uslovljenim porodičnim ili bračnim vezama;
 činjenicama koje se tiču rodjenja, sklapanja braka ili smrti;
 Kada je po posebnim propisima dužan podneti prijavu ili dati izjavu.
Svedok ne bi smeo, da u svom iskazu nešto izostavlja, sa pouzdanjem, da je upravo to pitanje na

koje ne želi da odgovori.Ovaj momenat bi on trebao da iznese pred sud, da se o tome odluči po pravilima
postupka.
Protiv rešenja, kojim je odlučeno o uskraćivanju odgovora, stranke nemaju pravo na posebnu
žalbu.Svedok to rešenje može napasti u žalbi na rešenje, kojim su mu izrečene procesne kazne, zbog
neosnovanog uskraćivanja odgovora.
160
f) Pravila postupka o saslušanju svedoka
Svedoci se pred sud pozivaju dostavljanjem pismenog poziva.

Lica koja se zbog starosti, bolesti ili teških telesnih mana ne mogu odazvati pozivu suda,
saslušavaju se u svom stanu ili na drugom mestu, gde se nalaze (ovo dokazivanje se redovno izvodi pred
predsednikom veća ili zamoljenim sudijom).
Svedoci se saslušavaju pojedinačno i bez prisustva svedoka, koji će se docnije saslušati. Saslušani
svedoci ostaju u sudnici, ako ih predsednik veća sasvim ne otpusti ili im ne naloži da se privremeno udalje
iz sudnice. Saslušani svedoci se mogu ponovo saslušati ili suočiti.
Svedok daje odgovore usmeno, a ako ne zna jezik, na kome se vodi postupak, saslušava se putem
tumača.
Ako je svedok gluv, postavljaju mu se pitanja pismeno, a nemi svedok daje pismene
odgovore.Ukoliko se saslušanje ne može izvesti na taj način, sud će pozvati tumača.
Svedok se najpre opominje, da je dužan da istinito govori i da ne sme ništa prećutati, te se
upozorava na posledice lažnog iskaza.
Svedok se upozorava na pravo da uskrati svedočenje ili odgovor na pojedina pitanja.
Posle toga, od svedoka se uzimaju opšti podaci i pita se za njegov odnos sa strankama. Zatim se
poziva da iznese sve što mu je poznato o činjenicama o kojim treba da svedoči. Tek po dovršetku
iskazivanja, svedoku se mogu postavljati pitanja, radi provere, dopune ili razjašnjenja(putem predsednika
veća ili po njegovoj dozvoli neposredno). Nisu dozvoljena pitanja u kojim je odgovor već sadržan ili
sugerisan (sugestivna pitanja), a ni pitanja u kojima se netačno pretpostavlja, da je svedok već nešto
rekao (kapciozna pitanja).
Svedok se uvek pita otkuda mu je poznato ono o čemu svedoči.
Sud može odrediti da se svedoci suoče, ako se njihovi iskazi ne slažu o važnim činjenicama.Tada
se oni istovremeno pred sudom saslušavaju(pojedinačno) o svakoj okolnosti o kojoj se ne slažu o njihovi
odgovori se unose u zapisnik(obično se u zapisniku daje i opis držanja svedoka prilikom suočenja).
Sud može odlučiti, da svedok položi zakletvu (svetovnog karaktera), pre ili posle svedočenja.Ako
se svedok ponovo saslušava, neće se zaklinjati po drugi put, već samo opomenuti da je dao zakletvu.
Ne zaklinju se svedoci, koji su maloletni ili ne mogu shvatiti značenje zakletve.
Svedok ima pravo na troškove i to treba da zahteva odmah po dovršetku svedočenja(sud na ovo
upozorava svedoka).
g) Sankcije prema svedoku
Ako se svedok ne odazove pozivu suda, a svoj izostanak ne opravda ili se bez odobrenja ili
opravdanja udalji, sud može narediti njegovo prinudno dovođenje i kazniti novčanom kaznom.Sud će
uvažiti i opravdanje, koje je dato posle donošenja rešenja, pa to rešenje opozvati.
Svedok, koji uskrati svedočenje ili odgovor na pojedina pitanja, iako za to, po oceni suda, nema
opravdanje, može se kazniti novčano. Ako i posle toga odbije da svedoči, sud je ovlašćen da naloži
njegovo zatvaranje. Zatvor traje sve dok svedok ne pristane da svedoči ili dok njegovo svedočenje
postane nepotrebno, ali najduže mesec dana.
Sud može opozvati rešenje o novčanoj kazni, ako svedok naknadno pristane da svedoči.
Žalba na rešenje o novčanoj kazni ili određivanju zatvora ne zadržava izvršenje rešenja.
Medjutim, ako se u žalbi pobija i odluka suda, kojom nisu prihvaćeni razlozi za uskraćivanje svedočenja
ili odgovora na pojedina pitanja, rešenje postaje izvršno, tek po pravosnažnosti.
Protiv svedoka vojnih lica i službenika policije, ne može se narediti zatvaranje.Sud o tome
izveštava njihovu komandu, radi izricanja disciplinskih mera(odnosi se i na njihovo privodjenje).
Sud će, na zahtev stranke, odlučiti da svedok naknadi troškove postupka, koje je izazvao svojim
neopravdanim izostankom ili neopravdanim odbijanjem da svedoči.
161
72. VEŠTACI
a) Veštak i veštačenje
Pravilno i potpuno utvrdjivanje relevantnih činjenica, naročito u savremenim uslovima života,

mnogo puta traži odredjenu stručnost, da bi se postiglo to saznanje.Nepreglednost i raznolikost parničnih
stvari govore, da se ne može očekivati, da sudija raspolaže takvom stručnošću, koja bi prelazila okvire
profesionalnog znanja i stečenog iskustva.
Lica, koja svoju stručnost stavljaju na raspolaganje sudu, su sudski veštaci. Ne smeju biti
anonimne ličnosti.
Veštak je određeno fizičko lice, odabrano po njegovoj stručnosti i uz njegovu pravnu, profesionalnu i
etičku odgovornost za rad, na koji se poziva.
Zato, i kada se izvesnoj ustanovi ili drugom pravnom licu, povere ovi zadaci, veštak je pojedinac, kojeg
po ovlašćenju suda, odredjuje ovlašćeni organ pravnog lica.
Veštak mora imati sposobnosti kao i svedok(percepcija i reprodukcija).Iako nije propisano da
veštak treba da bude poslovno sposoban, podrazumeva se da će sud upravo takvo lice i odrediti za
veštaka(veštak nije nezamenjiv kao svedok).
Izvođenje dokaza putem veštaka(veštačenje), redovno se sastoji u tome da veštak iznosi pred sud
svoj nalaz i mišljenje o predmetu veštačenja.
Veštak u nalazu daje prikaz stručno obrađenih podataka, koje je zapazio, bilo da ih je sam
izdvojio, bilo da su mu od suda saopšteni. Ukazuje, u svetlu struke, na njihovu pojavu, postojanje i
delovanje i o njima izvodi zaključak.
Mišljenje veštaka je njegov stav, formiran po pravilima struke(standardima, stavovima iskustva,
pravilima nauke) o uzrocima određenih događanja, značaju njihovog postojanja i efektima njihovog
delovanja(mišljenje uvek mora biti obrazloženo).
Veštak obično daje nalaz i mišljenje, mada u nekim slučajevima, može biti pozvan da da ili jedno ili
drugo.
Na veštaka se, u delu odredjenog veštačenja, ne prenosi vršenje sudijske funkcije.
Veštak ima pravo na nagradu za rad i naknadu troškova.
b) Odredjivanje veštaka
Veštaka određuje veče parničnog suda u rešenju kojim se nalaže izvođenje ovog dokaza. O tome
se prethodno saslušavaju stranke, premda se u hitnom slučaju veštak može odrediti, iako o tome stranke nisu
ranije informisane.
Predsednik veća na pripremnom ročištu može odrediti dokazivanje veštačenjem i imenovati
veštaka, međutim, to ne sprečava veće da na glavoj raspravi odbije veštačenje ili odredi drugog veštaka.
Veće može ovlastiti predsednika veća ili sudiju zamoljenog suda da oni odrede veštake, ako je
već njima povereno izvodjenje dokaza veštačenjem.
Sud može uvek odrediti drugog veštaka umesto onog koji je bio postavljen, povećati broj određenih
veštaka ili smanjiti.
Veštačenje redovno obavlja jedan veštak. U složenijim stvarima sud može odrediti dva ili više
veštaka.Oni deluju timski, ako se slažu u nalazu i mišljenju i rezultate veštačenja tada daju zajednički.U
protivnom svaki veštak saopštava svoj nalaz i mišljenje.
U sudovima se formiraju liste stalnih sudskih veštaka, unapred odabranih po njihovoj stručnosti i
drugim svojstvima, koj ih čine pouzdanim da u sudskom postupku nastupe kao veštaci.
Specifična i složenija veštačenja se poveravaju za to specijalizovanim ustanovama (ispitivanj da li je novac
lažan,daktiloskopsko veštačenja, grafološka utvrdjivanja)
Protiv rešenja suda o odredjivanju veštačenja i ličnosti veštaka nije dozvoljena žalba.
162
c) Dužnost veštačenja
*Opšte o dužnosti veštačenja*
Osnovna dužnost veštaka je da, savesno i po pravilima struke, pripremi i saopšti svoje mišljenje o
predmetu veštačenja. Po traženju oslobodiće se dužnosti veštačenja iz istih razloga iz kojih svedok može
uskratiti svedočenje ili odgovor na pojedina pitanja, kao i iz drugih opravdanih razloga(prezauzetost,
putovanje, nedostatak specifične stručnosti).Traženje može izjaviti i organ ustanove ili drugog pravnog
lica u kome veštak radi.
*Izuzeće veštaka*
Snaga nalaza i mišljenja veštaka, koja najviše počiva na njegovoj stručnosti, uglavnom nepoznatoj
sudu i strankama, ozbiljno se dovodi u pitanje, ukoliko se iz nekih razloga može posumnjati ili se sumnja
u objektivitet veštaka.Zato je i uveden institut izuzeća veštaka.
Propisano je da se veštak može izuzeti iz istih razloga iz kojih može biti izuzet sudija ili sudija porotnik
(čl.71 ZPP).
Ipak, postoji odstupanje, da se za veštaka može postaviti lice, koje je u toj pravnoj stvari, već bilo
saslušano kao svedok.
Stranka je dužna da podnese zahtev za izuzeće, čim sazna da za to postoje razlozi, a najkasnije pre
početka izvođenja dokaza veštačenjem.
Ako je sud, pre odredjivanja veštaka, saslušao stranku o ličnosti veštaka, stranka treba, već tom prilikom,
da saopšti svoj zahtev.
Ipak, ako je stranka, tek po izvedenom veštačenju, saznala da postoje razlozi za izuzimanje i zbog tog
prigovora veštačenju, sud će uzeti da je ovim pravovremeno uložen zahtev za izuzimanje i o tome
oslučiti.
O zahtevu za izuzeće odlučuje veće parničnog suda.
Ukoliko je izvodjenje ovog dokaza bilo povereno predsedniku veća ili sudiji zamoljenog suda, onda oni
odlučuju o zahtevu za izuzeće.
Protiv rešenja, kojim je usvojen zahtev za izuzeće, uopšte nije dozvoljena žalba.
Na rešenje, kojim je odbijen zahtev za izuzeće, nije dozvoljena posebna žalba. Novina je što se pored
izuzeća predviđa i isključenje.
d) Izvodjenje dokaza veštačenjem
Rešenjem o izvođenju dokaza veštačenjem određuju se:

 veštak,
 predmet veštačenja i
 način na koji će se veštačenje sprovesti.
Zavisno od prirode i vrste veštačenja, sud može odrediti veštaku da u određenom roku pismeno
pripremi nalaz i mišljenje i dostavi sudu, pre održavanja rasprave ili da na samoj raspravi usmeno izloži
svoj nalaz i mišljenje.
Bilo da su nalaz i mišljenje dati pismeno ili će se tek usmeno izložiti, sud poziva veštaka na ročište,
na kome se ovaj dokaz izvodi.
Od toga se u praksi odstupa, ako su u pitanju neka stereotipna veštačenja, mada će se, na traženje stranaka
ili po odluci suda, i tu saslušati veštaci(izveštaj o analizi krvnih grupa, laboratorijski nalaz o količini
alkohola u krvi)
163
Veštak, koji je već pismeno predao svoj nalaz i mišljenje, na raspravi usmeno saopštava i šire
obrazlaže.Ukoliko je već bilo nekih primedbi i prigovora, može biti pozvan da istovremeno i na to
odgovori.
Pismeni nalaz i mišljenje se redovno dostavljaju strankama pre održavanja ročišta na kojem će
se o njima raspravljati.
Veštak, koji tek na ročištu treba usmeno da saopšti nalaz i mišljenje, poziva se da predmet
veštačenja pažljivo razmotri.Zatim, da tačno navede sve šta je našao ili opazio i da o tome iznese svoje
obrazloženo mišljenje.
Od veštaka se traži da saopšti opšte podatke (genaralije) i upozorava se na posledice davanja
lažnog iskaza.
Sud rukovodi veštačenjem, postavlja pitanja veštaku i traži dopunu ili druga razjašnjenja, po
sopstvenoj inicijativi ili traženju stranaka.
Istovremeno i veštak može njemu potrebna razjašnjenja, razgledanje spisa ili pružanje drugih podataka,
pa i izvodjenje potrebnih dokaza(kod grafološkog veštačenja da stranka pred sudom napiše odredjeni tekst).
Više odredjenih veštaka mogu podneti zajednički nalaz i mišljenje, ako se o tome slažu(pismeno
ili usmeno). Ukoliko se ne slažu, onda svaki veštak posebno iznosi svoj nalaz i mišljenje.
Ako se podaci veštaka o njihovom nalazu bitno razlikuju ili su nejasni,nepotpuni ili protivrečni, a
to se ne može otkloniti daljim saslušanjem, sud će naložiti da se veštačenje ponovi sa istim ili drugim
veštacima.
Protiv ovih rešenja suda nije dozvoljena žalba.
e) Sankcije protiv veštaka
Veštak, izdvojena ličnost po stručnom znanju, zamenjiv je drugim licem, koje raspolaže takvim
znanjem. Veštak se može samo novčano kazniti ( do 30.000,00 dinara) i jedino zbog toga što se nije
odazvao urednom pozivu suda da pristupi ročištu ili što je bez opravdanja odbio da veštači(za svedoka kazne
su strožije).
Rešenje o kažnjavanju se može opozvati, ako veštak naknadno opravda izostanak ili pruži uverljive
razloge koji ga oslobadjaju veštačenja.
Sud, na zahtev stranke, može naložiti veštaku da stranci naknadi troškove, koji su ovakvim
postupcima veštaka izazvani.
73. SASLUŠANJE STRANAKA KAO DOKAZNO SREDSTVO

a) Stranke kao dokazno sredstvo
I pored neprocenjivog značaja ovog dokaznog sredstva, u situaciji kad drugih dokaza nema, dokazu
saslušanjem stranaka se ne pridaje veći značaj.
Iskazivanje stranaka obično je obojeno njihovim interesima i predubedjenjima, tako da se u njihovu
objektivnost ne može mnogo pouzdati.
U samom zakonskom tekstu je rečeno, istina ne više od sugestije, da se dokazu saslušanjem stranaka
pristupa, tek ako nema drugih dokaza ili su sprovedeni dokazi nedovoljni da se utvrde bitne činjenice.
Iskazivanje stranaka, dato u toku izvodjenja dokaza saslušanjem, treba strogo razlikovati od
saopštenja i informacija, koje stranka daje u sklopu svojih činjeničnih tvrdnji, po pozivu suda
(informativno saslušanje) ili svojoj inicijativi.
Ove druge izjave(saopštenja i informacije) su parnične radnje, koje, kao tvrdnje o činjenicama, tek treba
da budu dokazane.
Za važnost iskaza datog u saslušanju ne traži se da stranka bude parnično sposobna, dovoljne su
sposobnosti percepcije i reprodukcije.
164
Pravilo je da se za stranku, koja nema parničnu sposobnost, saslušava njen zakonski zastupnik.
Sud, ipak, može odlučiti da umesto zakonskog zastupnika ili i pored njega, sasluša samu stranku(ne odnosi
se na punomoćnika stranke).
Za pravno lice saslušava se lice koje je zakonom ili pravilima određeno da ima položaj zastupnika.
Saslušanje stranaka sud određuje po predlogu samih stranaka ili po službenoj dužnosti. Pravilo
je da se u izvođenju dokaza saslušaju obe stranke.
Medjutim, ako je sud uveren, da stranci nisu poznate u postupku važne činjenice ili da saslušanje jedne
stranke nije moguće, može odrediti da se sasluša samo druga stranka.Ovo pravilo važi i onda kada jedna
stranka uskrati uskrati davanje iskaza ili se ne odazove pozivu suda radi saslušanja.
b) Izvodjenje dokaza saslušanjem stranaka
Stranke se posebno pozivaju na ročište na kome će se saslušati, a poziv se dostavlja lično stranci,
odnosno licu koje će se za stranku saslušati. Potrebno je da se u pozivu naznači, da se stranka poziva radi
saslušanja i da se upozori da će se, u njenoj odsutnosti, dokazivanje može izvesti saslušanjem samo
druge prisutne stranke.
Stranka se ne mora odazvati pozivu i za to ne trpi nikakve pravne sankcije .Čak i ako je prisutna
može da uskrati saslušanje u tom svojstvu.
Međutim, neodazivanje pozivu ili odbijanje da se sasluša kao dokazno srestvo, dovodi stranku u
nepovoljan procesni položaj.Sud će ceniti takvo držanje stranke.Može, iako za to ne postoje razlozi, izvesti
zaključak, da tvrdnje te stranke nisu tačne.
Obe stranke prisustvuju izvođenju ovog dokaza.
Dokaz saslušanjem stranaka može se izvesti i pred predsednikom veća ili sudijom zamoljenog
suda. Ali samo ako stranka, zbog neotklonjivih smetnji ne može doći pred sud ili ako bi njen odlazak
izazivao preterane troškove.
Stranka nema posebno pravo, da joj se naknade troškovi povodom saslušanja, već to može ostvarivati u
celini troškova, po dovršetku parnice.
Zato je ovde izvedeno pravilo da i preterani troškovi pravdaju posredno izvodjenje ovog dokaza.
U našem pravu je, izričito, propisano da se stanka ne sme pozvati da položi zakletvu, za razliku od
drugih pravnih sistema, koji blagonaklono gledaju na zakletvu stranke.
Pravila o dokazivanju svedocima shodno se primenjuju i na saslušanje stranaka, jer u zakonu postoji
sadržajna sličnost izmedju ovih dokaza.
Rezime:
Saslušanje stranaka će se izvoditi kada je njime moguće utvrditi bitne činjenice, a ne samo sporne,
kako je to bilo ranije regulisano (član 262).
Moguće je da, kad tokom postupka stranka umre ili ponovno saslušanje nije moguće iz drugih razloga, sud
pročita zapisnik sa njenim iskazima (član 263, stav 3).
Ove promene bitno je povezati sa izmenama vezanim za obezbedjenje dokaza regulisanim odredbama
iz glave XXI ZPP i uočiti da više ne postoji odredba da se stranke ne mogu saslušavati u postupku
obezbedjenja dokaza.
Ovakve promene, kombinacija mogućnosti čitanja iskaza stranke i ukidanja zabrane njenog saslušanja u
postupku obezbedjenja dokaza, svakako će olakšati rad sudu.
165
74. OBEZBEĐENJE DOKAZA
(HITAN POSTUPAK!)
1) Pojam i značaj obezbedjenja dokaza
Izvođenje dokaza se sprovodi u određenom vremenu u razvoju parnice-na glavnoj raspravi, a do

tada dokazi treba da se održe i očuvaju, kako bi se iz njih dobile informacije o činjenicama, važnim za
presudjenje.
S obzirom da vremenski razmak, od pokretanja postupka do momenta izvodjenja dokaza, nije ni malo
kratak, izvesno je da se dokazna sredstva nekad ne mogu održati ili očuvati do trenutka državanja glavne
rasprave.
Rešenje je, čak i po cenu odstupanja od načela neposrednosti, da se po odredjenoj proceduri, dokazi
ranije izvedu i rezultati očuvaju, da bi se upotrebili u postupku dokazivanja.
Stranka je ovlašćena da predloži da se dokazi obezbede, ako postoji opravdana bojazan da se neki
dokaz kasnije neće moći izvesti ili da će njegovo docnije izvođenje biti otežano (svedok je teško bolestan,
roba je sklona brzom kvarenju).
Predlog za obezbeđenje dokaza može se podneti i pre pokretanja parnice i u toku parnice pre nego što
se otpočne sa dokazivanjem.
Obezbeđenje dokaza se može tražiti i pošto odluka kojom se postupak okončava postane pravosnažna,
ako je to potrebno pre ili u toku postupka po vanrednim pravnim lekovima.
Dokaz saslušanjem stranaka nije dozvoljen u postupku obezbedjenja dokaza. Ovaj postupak je
hitan. (čl. 269).
2) Pravila postupka obezbedjenja dokaza
a)Nadležnost
Za postupanje po predlogu za obezbedjenje dokaza, podnetom u toku parnice, nadležan je

parnični sud (predsednik veća).
To ne znači da će upravo taj sud izvesti predloženi dokaz.Izvodjenje dokaza se nekad može ili mora
poveriti sudiji zamoljenog suda.
U ovoj situaciji uvedene je i pomoćna nadležnost za slučaj da dokaz treba odmah izvesti.
Dozvoljeno je da se obezbedjenje dokaza traži pred nižim sudom prvog stepena na čijem se području
nalaze stvari, koje treba razgledati, odnosno, pred sudom na čijem području boravi lice, koje treba saslušati
(postupa sudija pojedinac).
Za obezbedjenje dokaza pre pokretanja parnice nadležan je niži sud prvog stepena, na čijem
području se nalaze stvari, koje treba razgledati ili na čijem području boravi lice, koje treba saslušati.
Ova pravila prenosno važe i za nadležnost u situaciji, kada se obezbedjenje dokaza predlaže po
dovršetku parnice, pre ili u toku postupka po vanrednim pravnim lekovima.
b) Predlog za obezbedjenje dokaza
Stranka podnosi predlog pismeno (može i usmeno, na ročištu).
Predlagač je dužan navesti:
 Činjenice koje treba dokazivati u hipotezi, da su važne za ostvarivanje odredjenih zahteva;

 Dokaze koje predlaže da se izvedu;
 Razloge koji ukazuju da je prisutna bojazan, da se ti dokazi docnije neće moći izvesti ili da će
njihovo izvodjenje biti otežano.
166
Predlog koji se podnosi pre pokretanja parnice, može se izjaviti, a da se ne označi druga
strana.Ovo je važno kad se još uvek ne zna ko će biti protivnik u predstojećem parničnom postupku.
c) Postupak obezbedjenja dokaza
Pravilo je da se, pre donošenja odluke, predlog za obezbedjenje dokaza dostavi protivnoj stranci
radi izjašnjenja (ako je poznata).
Ukoliko bi to dovelo u opasnost izvodjenje dokaza, sud je ovlašćen da o predlogu odluči odmah, pre
nego što se protivnoj stranci dostavi predlog ili pre nego što se ona o tome izjasni.
U prvom slučaju, predlog se dostavlja zajedno sa rešenjem, kojim se dozvoljava obezbedjenje dokaza.
Pozitivno rešenje treba da sadrži:

 Dan i mesto održavanja ročišta,
 Činjenice o kojim će se izvesti dokazi,
 Dokazna sredstva koja će upotrebiti i, eventualno,
 Ime veštaka koji će se saslušati.
Protivniku, koji je nepoznat ili se ne zna njegovo boravište, sud može postaviti privremenog zastupnika.
Sud je ovlašćen da odredi, da se po rešenju odmah pristupi izvodjenju dokaza, pre nego što se ono
dostavi protivniku.
Protiv rešenja, kojim je usvojen predlog o obezbedjenju dokaza i rešenja, kojim je naloženo da se
odmah izvedu dokazi, žalba nije dozvoljena.
Zapisnik o izvedenim dokazima, zajedno sa priloženim predmetima i ispravama, dostavlja se
parničnom sudu ili se čuva kod suda , koji je dokaz izveo, ako parnica još nije pokrenuta.
75. PRIPREMANJE GLAVNE RASPRAVE
*O značaju i sadržaju pripremanja glavne rasprave*
Polazeći od najznačajnijeg postulata našeg procesnog sistema-da se na glavnoj raspravi, u

prisustvu stranaka i svih drugih učesnika u postupku, raspravlja o stvarnoj osnovi tužbenog zahteva
(meritorno), podrazumeva se da se pre toga preduzme sve što je neophodno, da se glavna rasprava uspešno
održi.
Potrebno je da se prethodno razmotri i odluči o nizu proceduralnih pitanja, uglavnom onih koja se
odnose na dozvoljenost sudjenja (postojanje procesnih pretpostavki) i na neke incidentalne stvari.
Zatim, da se pripremi sav materijal, koji će sud razmatrati na glavnoj raspravi:
 Pribave spisi i drugi predmeti,
 Razjasne i odrede sporne činjenice,
 Ispita valjanost dokaznih predmeta.
(tu je važan polazni stav suda o pravnoj prirodi spora)
Ovim zadacima treba da odgovori postupak pripremanja glavne rasprave-koliko je ovaj postupak
uspešan, toliko se očekuje da bude efikasna i glavna rasprava.
Stranke su ovlašćene, da u pripremanju glavne rasprave, pismenim podneskom najave činjenice i

dokaze, koje će na glavnoj raspravi izneti, odn.predložiti.
Postupak pripremanja glavne rasprave započinje od momenta podnošenja tužbe i traje sve do
zakazivanja glavne rasprave (ovlašćenja predsednika veća ostaju sve do početka održavanja glavne
rasprave).
167
Vodjenje pripremnog postupka u pravnim stvarima iz nadležnosti veća je povereno predsedniku
veća.On tu nastupa na osnovu izvornih zakonskih ovlašćenja.Ovde se ne raspravlja o osnovanosti tužbenog
zahteva, mada postoje odstupanja, već o procesnim pitanjima, koja po prirodi stvari ili po zakonskoj odredbi,
spadaju u ovaj postupak.
O mnogim se može rešavati pred većem na glavnoj raspravi ili pred predsednikom veća izvan ročišta za
glavnu raspravu.
Na kraju, treba reći, da povodom stava ili rešenja predsednika veća o činjenicama, dokazima i drugom
procesnom materijalu, koji će se razmatrati na glavnoj raspravi, konačnu odluku donosi veće na glavnoj
raspravi.
U zakonskom tekstu su detaljno odredjena procesna pitanja o kojim se u pripremnom postupku
rešava:
 stupanju prethodnika u parnicu,
 učešću umešača,
 obezbedjenju dokaza,
 preinačenju tužbe,
 troškovima postupka u slučaju povlačenja tužbe,
 prekidu i mirovanju postupka,
 privremenim merama obezbedjenja,
 spajanju parnica,
 razdvajanju postupka,
 odredjuvanju sudskih rokova ili njihovom produženju,
 zakazivanju ročišta ili njihovom odlaganju,
 povraćaju u predjašnje stanje,
 oslobodjenju stranaka od plaćanja troškova postupka,
 obezbedjenju parničnih troškova,
 polaganju predujma za troškove parničnih radnji,
 postavljanju privremenog zastupnika,
 dostavljanju sudskih pismena,
 merama za ispravljanje podnesaka,
 urednosti punomoći,
 i nekim drugim stvarima i svim ostalim pitanjima, koja se tiču upravljanja postupkom.
Postupak pripremanja glavne rasprave sprovodi se u 4 etape:
1. Prethodno ispitivanje tužbe,

2. Dostavljanje tužbe tuženom na odgovor,
3. Održavanje pripremnog ročišta,
4. Zakazivanje glavne rasprave.
1.Prethodno ispitivanje tužbe
Po prijemu tužbe, prvi je zadatak suda da ispita urednost tužbe- da li su izlaganja podataka i
traženje jasni i da li sadrži sve što je potrebno, da bi se po njoj moglo postupati.
Redovno su otklonjive prirode nedostaci u pogledu:
 važnih sastojaka podneska,
 razumljivost tužbe,
 bitnih elemenata tužbe,
 subjektiviteta stranaka
 zastupanja.
168
Sud tada poziva stranku da u određenom roku tužbu pojasni ili upotpuni-u protivnom se tužba
odbacuje.
Apsolutna nenadležnost suda vodi odbacivanju tužbe, a kod relativne nadležnosti sud se
proglašava nenadležnim i dostavlja tužbu nadležnom sudu.
Tužba koja nije podneta u određenom roku se odbacuje.
Povodom podnete tužbe i time pokrenutog parničnog postupka, sud je, već u ovoj etapi, u
položaju da odlučuje i o procesnim pitanjima, koja se ne odnose neposredno na tužbu (pokriće za
troškove postupka, o privremenim merama obezbeđenja).
U nekim slučajevima, sud ne sme da u ovoj etapi postupka odbaci tužbu, iako je izvesno da za to
postoje uslovi.
To su sledeće stituacije:
 da o tužbenom zahtevu već teče parnica,
 da je stvar pravosnažno presuđena,
 da je o predmetu spora zaključeno sudsko poravnanje,
 da ne postoji pravni interes tužioca za podnošenje deklaratorne tužbe.
O tome predsednik veća može da odlučuje tek na pripremnom ročištu.

Prethodno ispitivanje tužbe i rešavanje drugih procesnih pitanja, sprovodi se na osnovu onoga,
što je u tužbi navedeno i podataka koji su sudu poznati.Ovi zadnji mogu poticati iz njegovog službenog
delovanja ili su to opštepoznate činjenice.
Sud po pravilu ne donosi rešenje o urednosti tužbe.Ovo se saznaje iz stava ili držanja suda, da u
pravnoj stvari nastavlja postupak(upućivanje tužbe na odgovor, odredjivanje da se održi pripremno
ročište, a neka da se odmah pristupi glavnoj raspravi.
2.Dostavljanje tužbe na odgovor
U složenijim pravnim starima, naročito ako je u tužbi stavljen veći broj zahteva, predsednik
veća je ovlašćen da zatraži od tuženog da pismeno odgovori na tužbu.
Stvar je procene predsednika veća o celishodnosti da se ova etapa sprovede.
Izvesno je da traženje odgovora na tužbu do odredjenog stepena, zadržava razvoj postupka i povećava
troškove parnice (u privrednim sporovima je pravilo da se tužba dostavi na odgovor).
Sud će tužbu sa prilozima dostaviti tuženom na odgovor u roku do 30 dana od dana prijema tužbe sudu.
Tuženom se odredjuje rok, do kojeg on može da odgovori na tužbu.Propisano je da je tuženi
dužan da, u roku do 30 dana od prijema tužbe sa prilozima, podnese sudu odgovor na tužbu.
Sud je dužan da tuženog pouči o sadržini odgovora i posledicama propuštanja da odgovori na tužbu u
odredjenom roku.
Tuženi nije uopšte obavezan da odgovori na tužbu.Ako se na to i odluči, on može pismeno odgovoriti i
docnije, sve dok na ročištu ne izloži tužbu usmeno ili se prema razvoju postupka to više ne može učiniti.
Šta više, tuženi je ovlašćen da pismeno odgovori na tužbu i ako na to nije pozvan.
Pre isteka datog roka predsednik veća ne bi smeo da ide na sledeću etapu-da odredi održavanje
pripremnog ročišta ili da zakaže glavnu raspravu.
Tuženi se u odgovoru na tužbu redovno brani.Može da iznese svoje stavove i tvrdnje o zahtevu
tužbe i da o tome predloži dokaze, kao i da ukaže na procesne smetnje, koje sprečavaju sudjenje.Može,
pored toga, da otvori ili da traži rešavanje nekih incidentalnih pitanja (imenuje prethodnika,zahteva
polaganje aktorske kaucije).
Dešava se da tuženi u odgovoru iznese i svoj protivtužbeni zahtev.Ne sme se odbaciti, ali ga treba
odvojeno razmatrati, kao posebnu i samostalnu procesnu radnju(ne odnosi se na prigovor
kompenzacije, pošto je to stvar odbrane putem prigovora).
Podnet odgovor na tužbu je prepreka, da se protiv tuženog docnije donese presuda zbog
propuštanja.
169
Tuženi u odgovoru na tužbu može priznati tužbeni zahtev-tada se donosi presuda na osnovu
priznanja.
Povodom podnetog odgovora na tužbu, predsednik veća je ovlašćen da donese sve odluke, koje je
mogao doneti i u prethodnom ispitivanju tužbe.
Po isteku roka ili po podnetom odgovoru na tužbu, predsednik veća može odrediti održavanje
pripremnog ročišta ili odmah zakazati glavnu raspravu.
Rezime:
Obavezan odgovor na tužbu (članovi 281. i 282. ZPP), mora se dostaviti u roku od 30 dana od
dana prijema tužbe.
Načelo pismenosti će ubrzati proceduru.
Posledice neispunjenja ove obaveze od strane tuženog, koje se ogledaju u mogućnosti donošenja presude
zbog propuštanja, mogu nastupiti samo ukoliko sud postupi u smislu odredbe člana 282, stav 2.ZPP).
I odgovor na tužbu mora da sadrži činjenice na kojima tuženi zasniva navode i dokaze, kojima se one
utvrdjuju (član 284.ZPP).
Ako tuženi dostavi odgovor sa nedostacima zbog kojih se po njemu ne može postupati, smatraće se da
odgovor nije ni dat (član 285.ZPP), što kao posledicu takodje ima donošenje presude zbog propuštanja.
Ukoliko nisu ispunjeni uslovi predvidjeni odredbom člana 276, stav 2. ZPP, pripremno ročište se mora
zakazati u roku do 30 dana od dana kada je istekao rok za dostavljanje odgovora na tužbu, a ako
tužilac ne dodje, tužba će se smatrati povučenom (član 289. ZPP).
Ako sa ročišta za glavnu raspravu neopravdano izostanu tuženi i tužilac, tužba će se smatrati
povučenom(član 296, stav 2.ZPP).
3. Pripremno ročište
a) Odredjivanje pripremnog ročišta
Kada predsednik veća, prema postojećem procesnom materijalu, smatra da je korisno da,
neposredno sa strankama i drugim učesnicima u postupku, raspravi ili razjasni odredjena pitanja, on će
zakazati pripremno ročište.
Pripremno ročište se ne sme održavati u postupku, koji se vodi pred sudijom pojedincem.Nije ni
potrebno, jer sudija pojedinac može, pravilnim korišćenjem procesnih instrumenata, postići iste ili više
rezultate na ročištu za glavnu raspravu, a da ni u čemu ne umanji ekonomičnost postupka.
Predsednik veća rešenjem odredjuje dan održavanja pripremnog ročišta, tako da strankama ostane
dovoljno vremena da se pripreme, a najmanje osam dana od pozivanja.U nekim posebnim postupcima se
ide na kraći razmak vremena.Stranke se istovremeno pozivaju da na ročište donesu sve isprave, koje će im
poslužiti kao dokazi i sve predmete koje treba razgledati u sudu.
I sud će za ročište pribaviti ili naložiti da se dostave spisi, isprave ili drugi predmeti, koji se nalaze kod
suda ili odredjenih pravnih lica.
b) Održavanje pripremnog ročišta i donošenje odluka
Pripremno ročište je javno. Pripremno ročište se neće održati ako se stranke nisu odazvale pozivu
ili su se odazvale, ali neće da raspravljaju-tada dolazi do mirovanja postupka.
Isto važi i u situaciji kad na pripremnom ročištu izostao tuženi, a , iako za to postoje uslovi prisutni tužilac
ne predloži donošenje presude zbog propuštanja.
Izostanak jedne stranke, pa i tuženog, nije smetnja održavanju ročišta-sud raspravlja sa prisutnom
strankom, naravno, ako ne postoje uslovi da se donese presuda zbog propuštanja.
170
Ako na pripremno ročište ne dođe tužilac a uredno je pozvan, smatraće se da je tužba povučena, osim ako
tuženi ne zahteva da se ročište održi.
Pripremno ročište počinje izlaganjem tužbe, a potom tuženi iznosi svoj odgovor na tužbu, čak i
onda ako je pismeno odgovorio.
Stranke su ovlašćene da svoje ranije pismene izjave i traženja upotpune ili izmene, a sud ih može pozvati da
daju potrebna razjašnjenja.
Predsednik veća na pripremnom ročištu u upravljanju postupkom ima sva ovlašćenja, koja imaju
predsednik veća i veće na glavnoj raspravi.
Pripremno ročište se može održati na više ročišta.
Predmet ispitivanja i raspravljanja na pripremnom ročištu su proceduralna pitanja i pripremanje
građe za održavanje i uspešno sprovodjenje glavne rasprave.
Predsednik veća i na pripremnom ročištu može doneti meritorne odluke:
 Presudu na osnovu priznanja tužbenog zahteva i,
 Presudu na osnovu odricanja od tužbenog zahteva.
Šta više, tek tada se može doneti presuda zbog propuštanja.Može primiti na zapisnik poravnanje
stranaka.
Pravilo je da se na pripremnom ročištu prvo raspravljaju pitanja, koja se tiču smetnji za dalje
vodjenje postupka(pitanja u ranijim etapama odložena za kasnije odlučivanja).Ovde predsednik veća ima,
još uvek, sva ovlašćenja, koja je imao u etapi prethodnog ispitivanja tužbe:
 Pozivanje da se otklone nedostaci,
 Odlučivanje o nadležnosti i,
 Odbacivanje tužbe.
Predsednik veća može, tek na pripremnom ročištu, doneti rešenje o odbacivanju tužbe u
situacijama:
 Da o tužbenom zahtevu već teče parnica,
 Da je stvar pravosnažno presudjena,
 Da je o predmetu spora zaključeno poravnanje i,
 Ako tužilac nema pravni interes da podnese tužbu za utvrdjenje.
Ovo su za tužioca negativna rešenja i sud ovde nastupa po službenoj dužnosti.
Drugačije je ako tuženi o tome izjavi prigovor i traži donošenje ove odluke, a predsednik veća smatra da
nema osnova, da se iz tih razloga tužba odbaci.
Predsednik veća svoj pozitivan stav o dopuštenosti sudjenja, saopštava time što nastavlja da raspravlja na
pripremnom ročištu.
Konačnu odluku o traženju tuženog, doneće veće na glavnoj raspravi-posebno ili zajedno sa odlukom u
glavnoj stvari.
c) Dokazivanje na pripremnom ročištu
Prirodno je da je predsednik veća ovlašćen, da na pripremnom ročištu izvede dokaze, radi

utvrdjivanja činjenica, važnih za odluku o proceduralnim pitanjima.
Ispitivanje i utvrdjivanje činjenica značajnih za odluku o osnovanosti tužbenog zahteva,
rezervisano je za veće na glavnoj raspravi.
To ne sme ni biti tema raspravljanja na pripremnom ročištu.
Ipak, ovo bi bilo dozvoljeno u delu koji se tiče kogentnih propisa, ako je to već na pripremnom ročištu
potrebno(npr.povodom donošenja presude na osnovu priznanja).
Od ovakvog striktnog razgraničenja u podeli procesnih zadataka, postoje neka odstupanja.Razlozi
tome leže u ekonomičnosti i racionalnosti vodjenja postupka.
171
Kada predsednik veća smatra da je neke činjenice potrebno utvrditi putem veštaka, on je ovlašćen da
odredi veštačenje, imenuje veštaka i pozove jednu ili obe stranke da deponuju novčani iznos za
izvodjenje ovog dokaza.
Ovo se može realizovati pod pretpostavkom da se ni jedna stranka ne protivi, da se izvede dokaz
veštačenjem.
Sud će obavestiti imenovanog veštaka o predmetu veštačenja, staviti mu na raspolaganje podatke
povodom veštačenja i pozvati ga da do glavne rasprave pripremi nalaz i mišljenje.
Pored toga, predsednik veća može, kada je potrebno, obaviti uvidjaj, ako se izvodi izvan suda.Traži
se saglasnost stranaka za izvodjenje dokaza uvidjajem.Uvidjaj može da prati i veštačenje, koje se odredjuje
po, napred navedenim, pretpostavkama.
Sudsko veće na glavnoj raspravi nije obavezno, da uvaži od predsednika veća odredjene ili
ovako izvedene dokaze.
4. Zakazivanje glavne rasprave
Pošto je pripremno ročište dovršeno i ako nema smetnji da se nastavi sa postupkom, predsednik
veća zakazuje ročište za glavnu raspravu.
U zakonu je sugerisano da se, već na pripremnom ročištu, odredi vreme održavanja glavne
rasprave i da se usmenim proglašenjem rešenja strankama saopšti poziv(druga lica se pozivaju
pismenim putem).
Ukoliko na ovakav način nije odredjeno vreme održavanja glavne rasprave, predsednik veća će o tome
docnije doneti posebno rešenje, te pozvati stranke i sve ostale učesnike(zastupnike,svedoke,veštake i druga
lica)
Tuženom se dostavlja tužba, ako to nije ranije učinjeno, kao i tužiocu pismeni odgovr na tužbu.
76. GLAVNA RASPRAVA
*O pojmu i značaju glavne rasprave*
Najvažniju instituciju parničnog potupka čini glavna rasprava-rasprava o osnovanosti tužbenog

zahteva.
Tu se u punom svetlu odslikavaju osnovna pravila postupka: neposrednosti, usmenosti, kontradiktornosti
i javnosti.
Sud je ovde, u kolegijalnom sastavu ako se sudi pred većem, u položaju da neposredno vodi i prati
usmenu javnu raspravu-da ispita i utvrdi procesnu gradju relevantnu za presudjenje.
Osnovna procesna aktivnost u parničnom postupku je koncentrisana na glavnoj raspravi.S obzirom, da se
zna da je pripremni postupak utkan u glavnu raspravu, a presudjenje izraz saznanja do kojih se na njoj
došlo, onda se, s pravom, može konstatovati, da je glavna rasprava, u stvari, prvostepeni parnični
postupak.
Glavna rasprava se održava na jednom ili više ročišta, uz napomenu, da, kao stadijum postupka,
zahvata i procesne radnje, koje se preduzimaju izvan ili izmedju ročišta(od početka do dovršetka glavne
rasprave)
Pored pravila neposrednosti, interesi pravne sigurnosti i ekonomičnosti postupka, izražavaju
težnju da se glavna rasprava sprovede na jednom ročištu i da se tu formira kompaktna procesna
gradja.Medjutim, u stvarnosti je to veoma teško.
I kada se glavna rasprava vodi na više ročišta, njena celovitost, u smislu kontinuiteta i procesnog jedinstva,
održava se intervencijom pravila, koja odredjuju da se na novom ročištu izlože procesni rezultati sa
ranijih ročišta ili da glavna rasprava otpočne iznova.
172
Stranke su slobodne da, tokom cele glavne rasprave, iznose činjenične tvrdnje, predlažu dokaze,
saopštavaju svoje pravne stavove i vrše sve druge procesne radnje, koje se na glavnoj raspravi mogu
preduzeti.Ipak, ne gubi na značaju ni procesna radnja izvršena docnije.
Povreda pravila o dužnosti, da se glavna rasprava održi, sankcionisana je poništenjem odluke, te
instrukcijom da se glavna rasprava sprovede i tek onda presudi u pravnoj stvari (Apsolutno bitna povreda
procesnog prava).
*Javnost glavne rasprave*
Glavna rasprava je javna i otvorena prisustvu lica, koja žele da prate suđenje – opšta javnost.
Mogu prisustvovati samo punoletna lica i pri sebi ne smeju imati oružje ili opasno oruđe.
Javnost, medjutim, može biti isključena rešenjem veća, donetim po oceni veća ili u sprovodjenju
zakonskog propisa, kojim je unapred odredjeno, da se u pravnoj stvari ne sudi javno(prvenstveno u statusnim
stvarima pojedinaca).
Veće, po sopstvenoj oceni, može odlučiti da se javnost isključi:

 Ako to traže interesi čuvanja službene, poslovne ili lične tajne,
 Ako to traže interesi javnog reda,
 Ako to traže interesi morala,
 Ako se merama za održavanje reda ne bi nesmetano moglo obezbediti sprovodjenje glavne rasprave.
Javnost se, zavisno od okolnosti, može isključiti za celu glavnu raspravu ili samo za jedan njen deo.
I kada je javnost isključena, veće može dozvoliti da glavnoj raspravi prisustvuju pojedina službena lica,
naučni i javni radnici.
Stranke su , takodje, ovlašćene da traže da se dozvoli, da raspravi prisustvuju i lica koja ona
označe(najviše dva lica).
Sva lica, kojima je dozvoljeno da prisustvuju nejavnoj raspravi, upozoravaju se da su dužna da čuvaju kao
tajnu ono što su na raspravi saznala i na posledice odavanja tajne.
Potrebno je razlikovati stranačku javnost.Na stranke, umešače, njihove zakonske zastupnike i
punomoćnike, ne odnosi se isključenje javnosti.
Pored toga, ovi procesni subjekti su ovlašćeni da razgledaju spise i da uzimaju ili traže izdavanje njihovih
prepisa(treća lica treba za to da imaju opravdan interes).
Rešenje veća o isključenju javnosti mora biti obrazloženo i javno objavljeno.Protiv tog rešenja
nije dozvoljena žalba.
Sledeće važne faze glavne rasprave su:
1) Rukovodjenje glavnom raspravom,
2) Otvaranje glavne rasprave i održavanje ročišta za glavnu raspravu,
3) Tok glavne rasprave,
4) Zaključenje glavne rasprave.
1.Rukovodjenje glavnom raspravom
a) O rukovodjenju glavnom raspravom
Rukovodjenje glavnom raspravom je upravljanje postupkom u stadijumu glavne rasprave,

na ročištu ili izvan ročišta.
Glavna rasprava se održava na ročištu pred većem i sasvim je razumno pravilo da njom rukovodi
predsednik veća-prvi medju jednakim (primus inter pares).
Veće, kao kolegijalno telo, po prirodi stvari, ne može neposredno da vodi raspravu.
173
Medjutim, kada je to stvar sudskog akta-donošenja odluke, tada veće može nastupiti i nastupa u
vodjenju glavne rasprave.Nekad je vrlo teško razdvojiti funkcije predsednika veća i veća u rukovodjenju
glavnom raspravom.
Zakonom nije čvrsto uredjen postupak na glavnoj raspravi-samo su odredjene konture postupka i
osnovni momenti u odvijanju glavne rasprave.Predsednik veća, odnosno veće su slobodni da u tim okvirima
vode raspravu na način, za koji smatraju, da je najcelishodniji u konkretnoj pravnoj stvari.
Radi identifikacije sadržaja i ovlašćenja u vom delu postupka, korisno je rukovodjenje glavnom
raspravom razdvojiti na:
 Formalno upravljanje,
 Materijalno upravljanje.
Formalno upravljanje raspravom se odnosi na spoljašnji razvoj glavne rasprave.To je odredjivanje
kretanja i redosleda procesnih aktivnosti i vrsta parničnih radnji ili njihovih grupa:
 Otvaranje glavne rasprave,
 Oredjivanje da se prvo pristupi veštačenju,
 Naredjenje da se svedoci suoče,
 Pozivanje stranaka na saslušanje,
 Saopštavanje rešenja.
Materijalno upravljanje raspravom su one radnje, koje su neposredno usmerene na saznanje

stvarnih dogadjaja i formiranje procesne gradje:
 Pregledanje dostavnica,
 Samo izvodjenje dokaza,
 Postavljanje pitanja,
 Razgledanje predmeta.
Treba napomenuti, da sva procesna aktivnost suda na glavnoj raspravi ne spada u rukovodjenje
raspravom.
Pravilo je da sud nije vezan rešenjima, koja donosi u rukovodjenju glavnom raspravom.Ne sme biti
sputan, čak ni svojim aktima.Mnogo puta unapred je neizvesno koje radnje treba preduzeti, pa treba uvažiti
promenu stavova ili opredeljenja suda, već izraženih u donetom rešenju.
Nije dozvoljena posebna žalba na rešenje o rukovodjenju glavnom raspravom.
b) Rukovodjenje glavnom raspravom od predsednika veća

Predsednik veća u rukovodjenju glavnom raspravom preduzima sledeće procesne radnje:
 Otvara glavnu raspravu,
 Proverava urednost pozivanja,
 Utvrdjuje da li su došla pozvana lica i,
 Da li postoje pretpostavke da se glavna rasprava održi.
Zatim,
 Poziva stranke da iznesu tužbu i odgovor na tužbu,
 Dozvoljava im da se osvrnu na izlaganje protivnika ili dopune svoje navode,
 Traži od njih da se izjasne i dopune svoje tvrdnje,predloge i druge izjave,
 Rezimira procesne rezultate sa prethodnih ročišta,
 Upozorava stranke na manjkavost procesnih radnji,
 Upućuje ih da uzmu punomoćnika.
Predsednik veća nadalje :

 Izvodi dokaze,
 Čita isprave,
174
 Razgleda predmete,
 Ispituje svedoke i veštake,
 Postavlja pitanje i dozvoljava strankama da postave pitanje,
 Daje reč članovima veća,
 Poziva i udaljava svedoke,
 Nalaže da se u zapisnik unese bitan sadržaj rasprave,
 Stara se o održavanju reda,
 Brine se da se preduzmu sve potrebne radnje na pripremi novog ročišta i,
 Preduzima druge procesne radnje.
Predsednik veća je dužan da se stara, da se u toku rasprave iznesu sve važne činjenice i dokazi,
na šta su stranke inače ovlašćene i što se od njih očekuje, te da se predmet spora svestrano raspravi.
Ove procesne radnje predsednik veća vrši u ime veća, kao predsedavajući u tom telu.To se razlikuje
od ovlašćenja koje predsednik veća ima u pripremanju glavne rasprave i koja mu pripadaju po samom
zakonu.Ovlašćenja u rukovodjenju glavnom raspravom, izvode se iz zakonom utvrdjenih ovlašćenja veća u
vodjenju glavne rasprave.Njihovu važnost može dovesti u pitanje član veća i stranke-tada o valjanosti tih
radnji odlučuje veće.
Pravni život ne traje samo na ročištima, niti procesna aktivnost zamire izmedju dva ročišta.
Predsedniku veća je zakonom dato ovlašćenje da izvan ročišta za glavnu raspravu donosi rešenja:
- ispravljanju podnesaka,
- postavljanju privremenog zastupnika,
- urednosti punomoći,
- polaganju pokrića za troškove parnice,
- oslobodjenju od plaćanja parničnih troškova,
- obezbedjenju parničnih troškova,
- dostavljanju sudskih pismena,
- obezbedjenju dokaza,
- privremenim merama obezbedjenja,
- prekidu i mirovanju postupka,
- troškovima postupka ako se tužba povuče
- zakazivanju i odlaganju zakazanog ročišta,
- spajanju parnica,
- odredjivanju rokova i njihovom produžavanju,
- ispravci i dopuni zapisnika o izvodjenju dokaza pred zamoljenim sudijom,
- I da primi na zapisnik poravnanje stranaka.
- Zatim, treba da donese presudu na osnovu priznanja ili odricanja od tužbenog zahteva.
c)Ovlašćenja u rukovodjenju glavnom raspravom
Izuzimajući ovlašćenja predsednika veća koja on vrši u ime veća, o nekim značajnijim procesnim
pitanjima može se odlučiti samo na sednici veća-treba ih postaviti na ročištu za održavanje glavne
rasprave.
Tu su najvažnija pitanja o:
 izvodjenju dokaza,
 postojanju odredjenih procesnih pretpostavki,
 valjanosti zabrane da se postavi neko pitanje ili da odgovor,
 zaključivanju glavne rasprave,
 spajanju i razdvajanju parnice,
 izricanju kazne zbog zloupotrebe procesnih prava ili narušavanja reda.
175
2. Otvaranje glavne rasprave i održavanje ročišta za glavnu raspravu
Glavnu raspravu otvara predsednik veća i objavljuje predmet raspravaljanja.

Predsednik veća zatim utvrdjuje da li su došla sva pozvana lica.Ukoliko nisu, proverava da li su
ona bila uredno pozvana ili su, eventualno, svoj izostanak opravdala.
Ako je sa prvog ročišta za glavnu raspravu izostao tužilac ili ako na ročište nije došao tuženi, a
nema uslova da se donese presuda, rasprava se može održati.To važi ako i docnije sa nekog ročišta
izostane jedna od stranaka.Tada se raspravlja sa prisutnom strankom i ostalim učesnicima u postupku.
Medjutim, sud i tada može odložiti održavanje ročišta, ukoliko to ne bi bilo oportuno(nisu dšli svedoci i
veštaci).
Svoj stav da su prisutne pretpostavke i da pristupa održavanju ročišta, sud obično izražava tako
što otpočinje sa raspravljanjem-daje reč strankama, rezimira dotadašnje rezultate raspravljanja.
3.Tok glavne rasprave
a)Početak ročišta i opšti pogled na procesne aktivnosti na ročištu.
Različit je postupak u situacijama da li se prvo ročište za glavnu raspravu održava, a da ranije

nije bilo pripremnog ročišta ili je pripremno ročište prethodno sprovedeno.
Ako pripremno ročište nije održano, prvo ročište za glavnu raspravu počinje tako što predsednik
veća poziva tužioca da izloži tužbu (usmeno).Zatim se daje reč tuženom da iznese svoj odgovor na tužbu
(i onda ako je već pismeno odgovorio).Ukoliko je jedna od stranaka izostala ili neće da raspravlja, treba
pročitati njen pismeni sastav.
Ako je pripremno ročište održano, stranke se neće pozvati da iznesu tužbu, odnosno odgovor na
tužbu, čak i onda ako je neka stranka izostala sa pripremnog ročišta.
Predsednik veća će upoznati veće sa tokom i rezultatima tog ročišta.Stranke su tada ovlašćene da
upotpune izlaganje predsednika veća pojedinostima, koje one smatraju da su značajne.
U daljem toku postupka raspravlja se o predlozima stranaka i činjeničnim navodima, kojim
stranke obrazlažu svoje predloge ili pobijaju predloge protivnika, o dokazima koje su stranke ponudile i
drugim pitanjima, značajnim za odluku u sporu.
Zatim se pristupa izvodjenju dokaza i raspravlja o rezultatima izvedenih dokaza, te rešavaju procesna
pitanja o kojim treba odlučiti pre presudjenja.
Predsednik veća se stara da se u toku postupka iznesu sve važne činjenice i sve razjasni-da se predmet spora
svestrano raspravi.
Stranke treba da iznesu sve činjenice, kojim obrazlažu svoje predloge i da zato ponude dokaze, te
da se izjasne o navodima i predloženim dokazima protivne stranke.
U iznošenju novih činjenica i dokaza nisu vremenski ograničene-one to mogu učiniti u toku cele glavne
rasprave.Isto tako, stranke su ovlašćene da iznesu svoje poglede i stavove o pravnom rešenju spora.
Ograničene su samo u izjavljivanju odredjenih prigovora ili predloga ili nekih drugih parničnih
radnji i to na jedan period ili momenat u razvoju glavne rasprave.To je u zakonu označeno kao-
upuštanje tuženog u raspravljanje o glavnoj stvari na glavnoj raspravi:
 nadležnosti,
 imenovanju prethodnika,
 obezbedjenju troškova.
Za taj momenat i procesne posledice u zakonu je data definicija, kada je propisano da stranka može da
stavi odredjeni prigovor ili predlog ili preduzme neku drugu procesnu radnju, dok se tuženi na glavnoj
raspravi ne upusti u raspravljanje o glavnoj stvari, takav prigovor, predlog ili procesnu radnju tužilac
može preduzeti dok ne završi izlaganje tužbe, a tuženi dok ne završi svoj odgovor na tužbu.
176
Izvođenje dokaza određuje sud rešenjem, u kome će se naznačiti sporna činjenica o kojoj treba
izvesti dokaz i dokazna srestva.
Predložene dokaze koje ne smatra važnim za odluku, sud će odbiti i u rešenju naznačiti razlog odbijanja.
Protiv rešenja kojim se određuje ili odbija izvođenje dokaza nije dozvoljena posebna žalba.
Sud nije u daljem vremenu parnice vezan za svoje ranije rešenje o izvođenju dokaza.
Predsednik veća vodi dokazivanje. Kada završi saslušanje pojedinog svedoka, veštaka ili stranke,
članovi veća mogu neposredno postavljati pitanja(predsednik veća daje reč članovima veća).
Stranke treba da saopšte pitanje i da zatraže da predsednik veća to pitanje postavi licu, koje se
saslušava.Predsednik veća može da odobri, da stranka neposredno postavi pitanje licu koje se saslušava.
Kapciozna, sugestivna i ona pitanja, koja se ne odnose na predmet spora nisu dozovljena.
Ako predsednik veća zabrani stranci postavljanje određenog pitanja ili davanje odgovora, stranka
može zahtevati da o tome odluči veće.
Saslušani svedoci i veštaci ostaju u sudnici, osim ako ih sud, po izjašnjenju stranaka, sasvim ne otpusti ili
ne odredi da se privremeno udalje iz sudnice.
b)Raspravljanje i odlučivanje o procesnim pretpostavkama
U toku glavne rasprave može se postaviti pitanje postojanja neke procesne pretpostavke o čemu
treba da se odluči, naročito ako se odmah po prethodnom ispitivanju tužbe odredilo održavanje glavne
rasprave ili su u pitanju pretpostavke, o kojim definitivnu odluku može da donese tek veće na glavnoj
raspravi.
Posebno su uređene situacije kada stranka prigovori:
 da rešavanje o tužbenom zahtevu ne spada u sudsku nadležnost,
 da sud nije stvarno ili mesno nadležan,
 da o istom zahtevu već teče parnica,
 da je stvar pravosnažno presuđena ili,
 da je o predmetu spora zaključeno sudsko poravnanje.
Sud (veće) će tada prvo rešiti da li će o ovim prigovorima raspravljati i odlučivati (odvojeno od
glavne stvari ili zajedno sa njom).
Ako je veće rešilo da o nekom od ovih prigovora raspravlja zajedno sa glavnom stvari i ne
prihvati prigovor, rešenje o odbijanju prigovora uneće se u odluku o glavnoj stvari.
Isti je postupak ako je veće rešilo da odvojeno raspravlja o prigovoru, a prigovor nije prihvatilo i
odlučilo da se odmah nastavi glavna rasprava i tada se rešenje o prigovoru unosi u odluku o glavnoj stvari.
(ovde nije dozvoljena posebna žalba, iako se rešenje usmeno saopštava).
Ako je veće rešavalo odvojeno od glavne stvari i prigovor odbilo, ne donoseći odluku da se odmah
nastavi sa raspravljanjem, tada se rešenja dostavlja stranci.Ovde je dozvoljena samostalna žalba na to
rešenje i do njegove pravosnažnosti se zastaje sa vodjenjem glavne rasprave.
Žalba protiv rešenja je dozvoljena, ako se prigovor usvoji i tužba rešenjem odbaci (zbog
relativne nenadležnosti predmet će se ustupiti drugom sudu).
c) Spajanje parnica i odvojeno raspravlajnje o pojedinim zahtevima iz iste tužbe
Ako pred istim sudom teče više parnica između istih lica ili u kojima je isto lice protivnik raznih
tužilaca ili raznih tuženih, te parnice se mogu spojiti rešenjem suda radi zajedničkog raspravljanja, ako
bi se time ubrzalo raspravljanje ili smanjili troškovi.
Za sve spojene parnice sud može doneti zajedničku presudu mada može presuditi samo u jednoj parnici,
ako za to postoje uslovi.
Parnice se mogu spojiti i kada je za jednu nadležno veće, a za drugu sudija pojedinac.
177
Spajanje parnica je u nadležnosti predsednika veća izvan ročišta za glavnu raspravu ili veća na
ročištu za glavnu raspravu.Sud nije vezan za svoje rešenje o spajanju parnica, te može odlučiti da parnice
razdvoji i da se o njima posebno rešava.
Protiv ovih rešenja nije dozvoljena posebna žalba.
d) Održavanje reda na glavnoj raspravi
Predsednik veća se stara da se u toku glavne rasprave održava red u sudnici i poštuje
dostojanstvo suda.
Ako lice koje učestvuje u postupku ili lice koje samo prisustvuje raspravi, vredja sud ili druge
učesnike, ometa red ili se ne povinava naredbama za održavanje reda od strane predsednika veća,
predsednik veća će opomenuti to lice.
Ukoliko je opomena neuspešna, tada veće može naložiti da se to lice udalji iz sudnice ili ga novčano
kazniti do 30.000,00 dinara-ili i jedno i drugo.
Udaljavanje stranke nije smetnja da se ročište održi i bez njene prisutnosti.
Ukoliko se udalji punomoćnik, veće će na zahtev stranke odložiti ročište.
Žalba protiv rešenja o udaljavanju ili novčanoj kazni ne zadržava izvršenje rešenja (o zameni
novčane kazne zatvorom).
Ako javni red narušava javni tužilac, predsednik veća će o tome obavestiti ovaj organ ili odložiti
ročište i tražiti da se odredi drugo lice da učestvuje u parnici.
e) Odlaganje ročišta za glavnu raspravu
Ukoliko se na ročištu ne sprovedu procesne aktivnosti, utvrdjene prilikom zakazivanja glavne

rasprave ili nastupe drugi razlozi koji traže odlaganje ročišta, veće rešenjem odredjuje odlaganje
ročišta.Nekad su unapred propisane situacije za to:imenovanje punomoćnika, udaljavanje punomoćnika,
zakonski zastupnik ne pokazuje dovoljno pažnje.
Predsednik veća je dužan da se brine da se za iduće ročište pribavi i pripremi sve što je potrebno
da bi se rasprava dovršila na tom ročištu.
Ako se ročište odloži, novo ročište održaće se, po mogućnosti, pred istim većem.Tada se glavna
rasprava nastavlja, a predsednik veća ukratko saopštava tok prethodnog raspravljanja.Medjutim, predsednik
veća može odlučiti da rasprava počne iznova.
Ako se rasprava drži pred izmenjenim većem, glavna rasprava treba početi iznova, ali veće može,
pošto se stranke o tom izjasne, da odluči da se ponovo ne saslušavaju svedoci i veštaci i da se ne vrši nov
uviđaj, već da se pročitaju zapisnici o izvođenju ovih dokaza.
Radnje izvršene na prethodnom ročištu ne gube važnost-glavna rasprava čini jednu procesnu
celinu.Ne prestaju ni prekluzije koje su nastupile.
Nije dozvoljena žalba protiv rešenja o odlaganju ročišta ili rešenja, kojim se odbija predlog da
se ročište odloži.
4.Zaključenje glavne rasprave
Kada veće smatra da je predmet dovoljno raspravljen, tako da se može doneti odluka, sud će
saopštiti da je glavna rasprava zaključena.
Veće se potom povlači na većanje i glasanje, radi donošenja odluke.
Veće može odlučiti da glavnu raspravu zaključi i kad je ostalo da se pribave odredjeni spisi, koji
sadrže dokaze potrebne za odlučivanje ili ako treba sačekati da stigne zapisnik o dokazima izvedenim od
zamoljenog sudije, a stranke odustanu od raspravljanja o tim dokazima ili sud smatra da to
raspravljanje nije potrebno.
178
Veće može u toku većanja i glasanja odlučiti da se zaključena glavna rasprava ponovo otvori,
ako je to potrebno radi dopune postupka ili razjašnjenja pojedinih pitanja.
77. PREKID I ZASTOJ POSTUPKA

(čl. 214, 215 – 219)
*O prekidu postupka*
Neizbežno je da u vremenskom razvoju postupka dolazi do povremenih zastoja.Pored zastoja koji

nastaju zbog organizacionih ili drugih sličnih momenata, koji se jedva mogu unapred identifikovati, postoje
zastoji koje predvidja sam zakon:
- Zastoj u postupanju do prijave tačne adrese stranke ili drugog učesnika u parnici,
- Odlganje raspravljanja, dok se ne pribave odredjeni podaci,
- Zastajanje u postupku dok se ne odredi drugi zakonski zastupnik,
- Zastajanje sa postupkom u roku datom javnom tužiocu da prijavi inervenciju,
- Zastoj u vodjenju glavne rasprave do pravosnažnosti rešenja o prigovoru,
- Zastoj u raspravljanju do pravosnažnosti medjupresude.
Ovim zastojima se ne pridaje poseban proceduralni značaj, ni u njihovoj kvalifikaciji, ni u odredjivanju
procesnih posledica.Oni su tek odraz jednog stanja ili momenta u razvoju parnice, zbog kojeg se samo
na kraće vreme zaustavlja tok postupka, da bi se otklonile tehničke smetnje.
Ali postoje i takve situacije, da se zbog nekog uzroka u samoj parnici ili usled spoljnih dogadjaja,
treba u jednom dužem i unapred odredivom vremenu sasvim zastati sa vršenjem procesnih aktivnosti.
Takav zastoj proizvodi pravne posledice i kvalifikuje se kao svojevrsna procesna ustanova-prekid postupka.
Prekidom postupka parnica se konzervira u stanju, u kojem se u tom momentu zatekla.Ipak, i pored toga,
parnica i dalje postoji i teče, ako je već nastupila litispendencija.
Do prekida postupka može doći od pokretanja parnice do njenog pravosnažnog dovršetka.
O prekidu postupka odlučuje predsednik veća u pripremnom postupku ili na glavnoj raspravi
izvan ročišta, a veće na ročištu za glavnu raspravu.
Uzroci ili dogadjaji koji dovode do prekida postupka odnose se na sud, stranke ili na samu sadržinu
parnice.
Za neke je zakonom unapred odredjeno da njihovo nastupanje izaziva prekid postupka, a za neke se to
prepušta oceni suda ili se sudu nalaže da to odredi.I u jednoj i u drugoj situaciji sud o tome donosi
rešenje.Samo, u prvom slučaju to je deklaracija o onome što je već nastalo, a u drugom se prekid
konstituiše rešenjem suda i nastupa u tom momentu.Znači razlikujemo dve vrste prekida parničnog
postupka:
a) Prekid postupka po sili zakona,
b) Prekid postupka po oceni suda.
a) Prekid postupka po sili zakona
Pravilima parničnog postupka posebno su propisani slučajevi koji ex lege dovode do prekida
postupka(čl.214 ZPP).Time nije zatvorena lista pravnih činjenica, koje izazivaju ovaj zastoj u
postupku.Pored toga, prekid postupka se može odrediti i drugim zakonskim aktima.
Član 214.ZPP
Postupak se prekida:
1. kad stranka umre (novina u zakonu);

2. kad stranka izgubi parničnu sposobnost;
179
3. kad zakonski zastupnik stranke umre ili prestane njegovo ovlašćenje za zastupanje (novina u
zakonu);
4. kad stranka koja je pravno lice prestane postojati, odnosno kad nadležni organ pravosnažno odluči o
zabrani rada;
5. kad nastupe pravne posledice otvaranja postupka stečaja ili likvidacije (novina u zakonu);
6. kad usled rata ili drugih uzroka prestane rad u sudu;
7. kad je to drugim zakonom određeno.
U gore navedenim slučajevima postupak se obavezno mora prekinuti.

Više ne postoji mogućnost odredjivanja prekida do okončavanja krivičnog postupka ili postupka u vezi sa
privrednim prestupom.Nova redakcija zakona otklanja probleme u vezi sa različitim postupanjem pri
obaveznom prekidu.
b)Prekid postupka po oceni suda
Ovde propisani slučajevi zastoja su samo jedna mogućnost, a od ocene suda zavisi da li će odlučiti da
se postupak prekine.To su fakultativni razlozi prekida postupka i odredjeni su čl.215 ZPP.
Sud će po svojoj dužnosti ili oceni nastale situacije odrediti prekid postupka.
Čl. 215.ZPP
Prekid postupka sud može odrediti:
1. ako je odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju (čl. 12);

ako se stranka nalazi u području koje je zbog vanrednih događaja (poprava i sl.) odsečeno od suda.
*Pravne posledice prekida postupka*
U vremenu prekida postupka sud ne sme da vrši procesne akte, a stranke ne mogu preduzimati
parnične radnje.
Povodom procesnih radnji suda, propisan je jedan izuzetak.
Ako je do prekida došlo posle zaključenja glavne rasprave, sud može doneti presudu.
Razumno je da se dozvoli presudjenje, pre nego što izblede utisci raspravljanja, a postignuta saznanja tek
postanu sećanje na dogadjaje, koji su se dešavali na raspravi.
Doneta presuda se ne dostavlja strankama, pošto bi se mogla otvoriti pitanja o kojim se ne sme odlučivati,
dok traje prekid postupka.
Sud, naravno, u vremenu prekida ne može odbiti prijem radnji, koje su stranke izvršile.
Strankama nije uskraćeno da u toku prekida vrše parnične radnje.
Medjutim, preduzete radnje prema drugoj stranci ne stvaraju nikakva pravna dejstva.Njihov procesni
značaj nastaje i dejstva počinju, tek pošto je postupak nastavljen.
Navedene situacije su regulisane čl.216 i 217 ZPP.
Čl. 216.ZPP
- Prekid postupka ima za posledicu da prestaju teći svi rokovi određeni za vršenje parničnih radnji.
- Za vreme trajanja prekida postupka sud ne može preduzimati nikakve radnje u postupku. Ako je
prekid nastupio posle zaključenja glavne rasprave, sud može na osnovu te rasprave doneti odluku.
- Parnične radnje, koje je jedna stranka preduzela dok traje prekid postupka, nemaju prema drugoj
stranci nikakvo pravno dejstvo.Njihovo dejstvo počinje tek pošto postupak bude nastavljen.
180
Čl. 217. ZPP
- Postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u čl. 214. tač. 1-5 ovog zakona nastaviće se kad
naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici
pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine.
- Ako je sud prekinuo postupak iz razloga navedenih u čl. 215. tač. 1. ovog zaona, postupak će se
nastaviti kad se pavosnažno završi postupak pred sudom ili drugim nadležnim organom, ili kad sud
nađe da više ne postoje razlozi da se čeka na njegov završetak.
- U svim ostalim slučajevima prekinuti postupak nastaviće se na predlog stranke čim prestanu razlozi
prekida.
- Rokovi koji su usled prekida postupka prestali da teku počinju teći za zainteresovanu stranku u celosti
iznova od dana kad joj sud dostavi rešenje o nastavljanju postupka.
Čl.218. ZPP
- Protiv rešenja kojim se utvrđuje (čl. 214) ili određuje (čl. 215) prekid postupka dozvoljena je
posebna žalba.
- Ako je sud na ročištu odbio predlog za prekid postupka i odlučio da se postupak odmah nastavi
protiv tog rešenja nije dozvoljena posebna žalba.
*Nastavljanje postupka*
Prekid postupka je, po svojoj prirodi, privremeni zastoj u parnici.Potrebno je smetnje otkloniti, da
bi se postupak nastavio.I pored toga, nastavljanje postupka je jednim delom stvar dispozicije stranaka.
Postupak prekinut zbog smrti stranke, gubitka parnične sposobnosti, smrti zakonskog zastupnika, prestanka
njegovog ovlašćenja za zastupanje, prestanka ili zabrane rada pravnog lica i nastupanja pravnih posledica
otvaranja stečaja (čl.214 ZPP), nastavlja se kada naslednik ili staratelj ostavine, novi zakonski zastupnik ili
pravni sledbenici pravnog lica izjave sudu da preuzimaju postupak (relevantan je momenat izjave).
I protivna stranka, kod koje nije nastao razlog za prekid, može predložiti sudu da se postupak nastavi.
Tada se parnica nastavlja sa danom kada sud spomenuta lica pozove da preuzmu postupak.
Znači, prekinuti postupak se u svim ostalim slučajevima, nastavlja prestankom razloga prekida, a na zahtev
jedne od stranaka.
Zastoj je regulisan čl.219 ZPP, s tim što se mora napomenuti da se ne radi o n ovom institutu, ali je
sada definisano ponašanje suda u pogledu ovog instituta.
Za razliku od prekida, utvrdjeno je da zastajanje sa postupkom ne utiče na rokove za preduzimanje parničnih
radnji.
Obavezan zastoj postupka predvidjen je :
 Kada se prihvati postupak medijacije,

 Dok se reši sporno pravno pitanje,
 Do donošenja odluke o izuzeću ili isključenju ili,
 Do donošenja odluke o vraćanju u predjašnje stanje.
Čl. 219. ZPP
- Sud će zastati sa postupkom kad je to izričito predviđeno zakonom ili kad u tom postupku oceni da je
to celishodno.
181
- Sud donosi rešenje o zastajanju sa postupkom po službenoj dužnosti kad odluči da zastane sa
postupkom da bi sačekao ishod neke procene delatnosti ili da bi pružio mogućnost da se preduzme
neka radnja u postupku.
- U rešenju o zastajanju sa postupkom sud određuje i koliko će zastajanje trajati.
- Protiv rešenja o zastajanju sa postupkom nije dozvoljena posebna žalba.
- Sud nastavlja postupak po službenoj dužnosti čim prestanu razlozi koji su izazvali zastajanje sa
postupkom.
- Kad sud zastane sa postupkom može da preduzima samo one radnje za koje postoji opasnost od
odlaganja.
- Zastajanje sa postupkom ne utiče na rokove za preduzimanje parničnih radnji.
78. SUDSKO PORAVNANJE
Sudsko poravnanje je izraz načela dispozicije.

Stranke slobodno odlučuju da li će pokrenuti parnični postupak( ne precedat iudex officio).
Odlučuju i o obimu zaštite u parnici.
Svojom voljom, takodje, mogu da okončaju parnični postupak raspolažući predmetom spora-tužbenim
zahtevom.
Odredba ZPP koja sadrži dopuštenost raspolaganja reguliše sledeće momente:
 Stranke se mogu odreći tužbenog zahteva,
 Stranke mogu priznati zahtev protivnika,
 Zaključiti sudsko poravnanje.
U pitanju su tzv. „materijalne procesne dispozicije“, kojima se raspolaže predmetom spora.

Na osnovu priznanja ili odricanja od tužbenog zahteva, dolazi do meritornog okončanja spora
donošenjem odluke, zasnovane na preduzetom disponiranju:
 Presuda na osnovu priznanja,
 Presuda na osnovu odricanja.
Obe forme raspolaganja su individualne i imaju značaj jednostranih parničnih radnji.Priznanje zahteva
preduzima tuženi, a odricanje od tužbenog zahteva preduzima tužilac.
Zajedničko disponiranje predmetom spora, stranke ostvaruju sudskim poravnanjem, koje je kao posebna
ustanova regulisano ZPP (čl.322-329) i predstavlja ugovor sa procesnopravnim dejstvom.
Zakonski termin nije odgovarajući, ali je opšteprihvaćen.Ne poravnava se sud, nego (parnične)
stranke.O ovom poravnanju se govori još kao o procesnom.Termin, medjutim, nije šire prihvaćen.
Prema odredbi čl. 322. st. 1. ZPP stranke mogu, u toku celog postupka pred parničnim sudom prvog
stepena, zaključiti poravnanje o predmetu spora.
St. 2: Poravnanje može da se odnosi na ceo tužbeni zahtev ili na jedan njegov deo.
Lice koje namerava da podigne tužbu može, preko nižeg suda na čijem području protivna stranka ima
prebivalište, da pokuša da postigne poravnanje.
Sporazum stranaka o poravnanju se unosi u zapisnik, a poravnanje se smatra zaključenim, kada stranke
posle pročitanog zapisnika o poravnanju potpišu zapisnik.
Sud će u toku postupka ukazati strankama na mogućnost sudskog poravnanja i pomoći im da zaključe
poravnanje. Pred sudom se ne može zaključiti poravnanje u pogledu zahteva, kojima stranke ne mogu
raspolagati.
Sve navedene odredbe jesu odlučujuće za odredjivanje pojma ove ustanove u našem pravu.
Ove odredbe pokazuju da se sudsko poravnanje ne može svesti samo na izjavu stranaka, da su se poravnale o
sudskom zahtevu.
Ono predstavlja i sporazum (ugovor) stranaka o materijalnopravnom odnosu, koji je posredan predmet
parničnog postupka, ako je parnica uopšte i pokrenuta.
182
Sudsko poravnanje jeste ugovor, kojim stranke uredjuju svoje gradjanskopravne odnose, kojima
mogu slobodno raspolagati, zaključen u pismenoj formi pred nadležnim sudom i dopušten od strane suda,
koji proizvodi propisana procesna dejstva.
Može biti zaključen:

 Po pokretanju parničnog postupka i,
 Pre pokretanja parničnog postupka.
1.Kada je zaključeno sudsko poravnanje po pokretanju parničnog postupka, ono dovodi do

delimičnog ili potpunog prestanka postupka, u zavisnosti da li je tužbeni zahtev poravnanjem obuhvaćen u
potpunosti ili delu.
Sudsko poravnanje je procesna smetnja novoj parnici izmedju istih stranaka o istom zahtevu (ne bis in
idem).Ono ovde proizvodi dejstva kao i pravosnažna presuda.
Tokom celokupnog postupka parnični sud po službenoj dužnosti vodi računa, da li se vodi parnica o
predmetu o kome je ranije zaključeno sudsko poravnanje.Ako utvrdi da se parnica vodi o zahtevu o
kome je zaključeno sudsko poravnanje, odbaciće tužbu.
Kada se stranke poravnaju o zahtevu kondemnatorne prirode, sudsko poravnanje jeste izvršna isprava,
na osnovu koje se odredjuje prinudno izvršenje.
2. U slučaju kad je sudsko poravnanje zaključeno pre pokretanja parnice, nastaju sve, gore
navedene posledice, osim prestanka postupka, jer parnica nije ni pokrenuta.
S druge strane veoma je bitna uloga suda.
Punovažnost ugovora, u svakom slučaju zavisi od stava suda o dopuštenosti poravnanja.Potrebno je da se
ispune sve pretpostavke, predvidjene ZPP.Tek tada ovo poravnanje proizvodi procesna dejstva, kojim se
principjelno razlikuje od odgovarajućeg ugovora mataerijalnog prava-ugovora o poravnanju, koji je
regulisan odredbama ZOO (Čl.1089-1098).
*Pravna priroda sudskog poravnanja*
O pravnoj prirodi poravnanja, koje je veoma kompleksna ustanova, postoje tri shvatanja:
1) Procesnopravno (publicističko) shvatanje,

2) Materijalnopravno shvatanje,
3) Mešovito (procesnopravno i materijalnopravno) shvatanje.
1. Publicističko, procesnopravno shvatanje
Ovo shvatanje ima u vidu procesna dejstva poravnanja.

Poravnanje nije ugovor, već predstavlja dve paralelne, podudarne parnične radnje stranaka, tužioca i
tuženog, koji raspolažu (pravozaštitnim) tužbenim zahtevom i izražavaju svoju volju za prestankom
parničnog postupka.
Za punovažnost poravnanja nije bitno, da je sadržina materijalnopravnog odnosa, povodom koga je
zaključeno, uneta u zapisnik, jer je bez uticaja na parnicu.
Pored svih procesnopravnih dejstava, sudsko poravnanje nema navedeni značaj u našem pravu.
Unošenje sporazuma stranaka u sudski zapisnik jeste bitan uslov punovažnosti sudskog poravnanja, što je
nespojivo sa ekstremnim procesnopravnim shvatanjem.
2.Materijalnopravno shvatanje
Po ovom stanovištu, poravnanju se oduzima svaki procesni značaj.
183
Smatra se gradjanskopravnim ugovorom.Shvatanje je prisutno u praksi naših sudova, ali je vezano za
problem pobijanja sudskog poravnanja.
U ovom kontekstu navedeni stav ima vrednosti, ali samo dok se ne prenese na ustanovu poravnanja u celini.
U širem smislu ne može se braniti:
- Uloga parničnog suda u zaključivanju poravnanja jeste veoma značajna,
- Pored materijalnopravnih uslova, ovo poravnanje mora da ispuni i procesnopravne, koji su propisani za
punovažnost parničnih radnji stranaka.
- Evidentno je da, pored materijalnopravnih dejstava, ima i veoma značajne procesnopravne posledice.
3.Mešovito shvatanje
Ovo shvatanje preovladjuje u našoj praksi.

Zasnovano je na aktuelnom normativnom konceptu ustanove sudskog poravnanja.
Po njemu, sudsko poravnanje ima dvojaku, mešovitu prirodu.Predstavlja istovremeno i materijalnopravnu i
procesnopravnu ustanovu.
Ima obeležja mešovitog ugovora gradjanskopravne i procesnopravne prirode.
Gradjanskopravna komponenta:
ugovor o (posrednom) predmetu spora (odredjenom gradjanskopravnom odnosu).
Procesnopravna komponenta:
sporazum stranaka koje raspolažu tužbenim zahtevom, kao neposrednim predmetom spora; sporazum koji
dovodi do okončanja parničnog postupka i svih onih procesnih posledica odredjenih ZPP.
*Zaključenje sudskog poravnanja*
Sudsko poravnanje jeste složena institucija.Pretpostavlja ispunjenje i materijalnopravnih i

procesnopravnih uslova.Može se zaključiti tokom i pre pokretanja parničnog postupka.U oba slučaja
uloga suda je značajna, ali ne i odlučujuća.
Poravnanje je, pre svega, akt stranaka, koji je podvrgnut odgovarajućoj kontroli postupajućeg suda.
a) Uloga i nadležnost suda
 Tokom postupka, parnični sud ima dve uloge:
1.Sud je ovlašćen da strankama ukaže na mogućnost zaključenja poravnanja i da im u tome

pruži pomoć;
Prednosti sudskog poravnanja kao forme, kao forme mirnog rešavanja sporova, su nesumnjive i po
interese stranaka i po šire društvene interese.
Poravnanje u više aspekata supstituiše pravosnažnu sudsku odluku o predmetu spora, uz značajnu uštedu
vremena, sredstava i rada svih procesnih subjekata.
Ovaj način okončanja postupka najčešće pogoduje interesima obe stranke.
Ne stvara se osećaj gubitka spora, sprečavajući tako nepotrebno i dugo parničenje, kao i, eventualne,
instancione postupke.
Pomoć suda prilikom zaključenja poravnanja, u navedenom smislu, ima puno opravdanje, ali samo do
onih granica, dok ne počne ugrožavati slobodu stranaka.
2. Druga uloga je kontrolna;

Sud ocenjuje da li je sporazum stranaka u skladu sa odredbama ZPP.
U slučaju negativnog odgovora, donosi rešenje kojim ga ne dozvoljava.
184
Protiv ovog rešenja je dopuštena žalba.
Sud zastaje sa postupkom da nastupanja pravosnažnosti rešenja.
Kad smatra da je poravnanje dopušteno, sud ne donosi rešenje.
Sporazum unosi u zapisnik, i, na zahtev stranaka, izdaje overen prepis u koji je uneto poravnanje, koje
ima isto dejstvo kao i sudska presuda.
 Kada se poravnanje zaključuje pre pokretanja parničnog postupka, inicijativa za zaključenje

potiče od stranaka.
Uloga suda je kontrolna.
U ovom slučaju, delatnost suda, po svojoj prirodi, jeste vanparničnog karaktera, jer ne pretpostavlja
meritorno sudjenje o predmetu spora.Nije izvesno postojanje spora, niti namera lica, koja daje inicijativu za
zaključenje poravnanja, da stvarno pokrene parnični postupak.
Kada je pokrenut postupak, poravnanje se može zaključiti sve dok postupak traje .Dakle, i u
toku žalbenog postupka, sve do pravosnažnog okončanja spora.
Za zaključenje poravnanja nadležan je prvostepeni sud.
Ako do zaključenja poravnanja dolazi tokom postupka po redovnim pravnim lekovima, nadležan je onaj
prvostepeni sud, koji je doneo odluku pobijanu žalbom.
b)Pretpostavke za zaključenje poravnanja
Za punovažno zaključenje poravnanja potrebno je ispuniti:

1) materijalnopravne i,
2) procesnopravne pretpostavke.
Prve odgovaraju onim koje se inače zahtevaju za punovažno zaključenje ostalih ugovora.
Znači, u materijalnopravne pretpostavke spadaju:

 Postojanje saglasnosti volja ugovornika o zaključivanju poravnanja,
 Predmet i osnov poravnanja,
 Propisana pismena forma ugovora.
Procesnopravne pretpostavke se tiču:

 Postojanja stranačke i parnične sposobnosti,
 Sudske nadležnosti,
 Sastava suda.
Navedeni uslovi se medjusobno prožimaju i ne mogu se jasno i precizno odvojiti i razgraničiti.
Od svih navedenih elemenata ZPP posebno govori o onim, koji se odnose na:
 Predmet i,
 Formu ugovora,
 Davanje, odnosno uskraćivanje saglasnosti (dozvole) suda za zaključenje ugovora.
U pogledu predmeta ugovora je izričito naglašeno, da stranke ne mogu zaključiti poravnanje u

pogledu zahteva, kojima ne mogu slobodno raspolagati.
Poravnanje nije dozvoljeno kad su u pitanju odnosi regulisani prinudnim normama.
Principjelno, predmet poravnanja mogu biti samo oni gradjanskopravni odnosi, koji su regulisani
dispozitivnim pravnim normama-norme kojim stranke slobodno mogu raspolagati.
Poravnanje je nedopušteno i ako su, pored načelne dopuštenosti disponiranja, u konkretnom slučaju stranke
raspolagale zahtevom protivno prinudnim propisima i pravilima morala.
Kada se poravnanje zaključuje po pokretanju parničnog postupka, zaključuju ga parnične stranke-
tužilac i tuženi.
185
Situacija je nešto složenija, kada se u ulozi stranaka pojavljuje više lica u svojstvu suparničara.
-Obični, formalni suparničari zadržavaju samostalan položaj u parnici, pa radnje koje preduzimaju u
postupku, niti koriste, niti štete ostalim.
Ako pojedini suparničar sa protivnom strankom zaključi poravnanje, dejstva poravnanja se ograničavaju na
ugovornike.
-Drugačije je sa jedinstvenim suparničarima.
Svi jedinstveni suparničari moraju pristupiti zaključenju poravnanja sa suprotnom strankom ili licima, koja se
na protivnoj strani nalaze u položaju jedinstvenih suparničara.Neophodno je i da potpišu zapisnik u koji je
uneta sadržina poravnanja.
-Umešač nije ovlašćen da zaključi ugovor o poravnanju.
-Glavni umešač može da zaključi ugovor sa strankama, koje u novoj parnici imaju položaj pasivnih
suparničara.
-Zakonski zastupnik parnično nesposobne stranke ostvaruje svoja ovlašćenja u pogledu zaključivanja
poravnanja prema odredbi ZPP.
-Punomoćnik može biti izričito ovlašćen za zaključenje poravnanja.
-U okvirima parnične punomoći, advokat je ovlašćen i na zaključivanje poravnanja.Lice koje nije advokat
nema to pravo.
Za zaključenje poravnanja mora imati izričito ovlašćenje.
U svakom slučaju, stranka može isključiti mogućnost da punomoćnik uopšte zaključi poravnanje.
Sudsko poravnanje ima obeležja formalnog ugovora i parnične radnje za koju je propisana
pismena forma.Ispunjenje propisane forme ima značaj bitnog uslova za njegovo zaključenje i punovažnost
parnične radnje (forma ad solemnitatem).
Ugovor o poravnanju mora biti unet u sudski zapisnik i potpisan od strane stranaka.Ne može se svesti
na konstataciju o tome, da su se stranke odlučile da okončaju postupak.
Sudsko poravnanje je zaključeno kada stranke, po pročitanom zapisniku o poravnanju, potpiši sudski
zapisnik.
*Pobijanje sudskog poravnanja*
Novi ZPP izričito predvidja da se poravnanje pobija tužbom.

Glavom xxiv regulisane su dosadašnje teorijske dileme ( ranije je pobijano vanrednim pravnim lekom-
predlog za ponavljanje postupka).
Sudsko poravnanje je ništavo, ako je zaključeno suprotno prinudnim propisima, javnom poretku i pravilima
morala.
Dalje je regulisano da sudsko poravnanje ima dejstvo kao i sudska presuda i da se ona može pobijati samo
tužbom.
Ako se sudsko poravnanje poništi, postupak se nastavlja u parnici, kao da ono nije bilo ni zaključeno.
Ovakvu odredbu nametnula je praksa, koja je pokazala, da je u ovakvim situacijama, nakon poništenja
poravnanja, započinjala nova parnica.
Treba naglasiti da, odluka koja je doneta u postupku posredovanja (medijacije), predstavlja
vansudsko poravnanje, koje se dostavlja sudu, sudiji koji sudi, radi zaključenja sudskog povananja, koje vodi
okončanju predmeta.
186
79. REŠAVANJE SPOROVA MEDIJACIJOM (POSREDOVANJEM)
Novi ZPP uvodi kao jedno od načela mirno rešavanje sporova putem medijacije (posredovanja)-
jednog od alternativnih rešavanja sporova.Ovo načelo je uvedeno čl.11 i konkretizovano u zakonu (odredbe o
troškovima, zastoju, načinu odlučivanja), s tim što je posle ZPP donet i poseban Zakon o medijaciji, kojim
se još konkretnije utvrdjuje ovakav način regulisanja sppornih odnosa medju strankama.
Odredbe člana 327, 328, 329. ZPP regulišu osnovnu proceduru u postupku posredovanja
(medijacije), za vreme trajanja parničnog postupka pred sudom i odredjuju osnovna načela ovog postupka.
Medjutim, Zakon o posredovanju-medijaciji (Sl.glasnik br.18/2005) detaljno reguliše pravila ovog
postupka.
Odredbe ovog zakona se primenjuju u spornim odnosima, a naročito: u imovinskopravnim odnosima
fizičkih i pravnih lica, trgovinskim, porodičnim, radnim i drugim gradjanskopravnim odnosima, upravnim,
krivičnim, u kojima strane mogu slobodno da raspolažu, ukoliko zakonom nije propisana isključiva
nadležnost suda ili drugog organa.
Odredbe ovog zakona će se primenjivati nezavisno od toga da li se posredovanje obavlja pre ili
posle pokretanja postupka za rešavanje spornog odnosa, sa ili bez uputa suda ili drugog organa.
Ne primenjuju se na sporove povodom otkaza ugovora o radu i isplate minimalne zarade.
Posredovanje je svaki postupak, bez obzira na njegov naziv, u kojem strane žele da sporni odnos
reše mirnim putem, uz pomoć jednog ili više posrednika-medijatora, koji stranama pomažu da postignu
sporazum.
Posrednik-medijator nije ovlašćen da stranama nameće obavezujući sporazum.
Načela postupka medijacije (posredovanja):
 Posredovanje se sprovodi na osnovu izričite saglasnosti strana;

 Jednakost i ravnopravnost strana;
 Nezavisno i nepristrasno postupanje posrednika;
 Privatnost postupka;
 Isključenje javnosti;
 Tajnost svih informacija, predloga i izjava vezanih za postupak posredovanja, osim onih koji se
moraju otkriti u skladu sa zakonom, primenom sporazuma o pravnanju ili kada to nalaže javni
interes;
 Podaci, izneti u postupku posredovanja, ne mogu se koristiti u parničnom, arbitražnom ili
drugom postupku;
 Postupak posredovanja je hitan.
Postupak posredovanja započinje prihvatanjem predloga za pokretanje postupka, na koji stranka, koja je
primila predlog, treba u roku od 15 dana od dana prijema da da odgovor, jer će se, inače, predlog za
posredovanje smatrati odbijenim.
Stanke mogu da se sporazumeju o načinu sprovodjenja posredovanja, a ako to nisu u mogućnosti,
posrednik će postupak posredovanja sprovesti na način koji smatra odgovarajući, imajući u vidu okolnosti
spornog odnosa, interese stranaka, uz poštovanje načela hitnosti.
Posrednik može da vodi zajedničke i odvojene razgovore sa stranama.
Može da daje predlog mogućih načina za rešavanje spora, a nikako samog rešenja.
Postupak posredovanja se okončava:

 Zaključivanjem sporazuma strana;
 Odlukom posrednika, posle konsultacije sa stranama, da postupak obustavlja, jer dalji postupak nije
opravdan;
 Izjavom strane o odustajanju od daljeg postupka.
187
Pokretanjem postupka posredovanja ne prekida se zastarevanje potraživanja i ne utiče na
zakonske rokove za pokretanje i vodjenje odgovarajućeg postupka, osim kada je posredovanje procesni
uslov za pokretanje tog postupka po posebnim propisima.
Medijacija je moguća u svakom stepenu postupka, sve do njegovog pravosnažnog okončanja.
Zakon o medijaciji propisuje da kada stranke predlože ili sud oceni, da bi spor mogao da se uspešno reši
medijacijom, uputiće stranke na taj postupak i zastati sa parničnim postupkom.
Sud upućuje strane na ovaj postupak po prijemu odgovora na tužbu ili posle održanog pripremnog
ročišta.
Postupak posredovanja može da traje 30 dana.Sud može vreme trajanja produžiti iz opravdanih
razloga.
Posrednik je treća neutralna osoba, koja posreduje izmedju dve strane u cilju rešavanja njihovog spornog
odnosa, a u skladu sa načelima posredovanja.
Posredovanje mogu obavljati sudije, advokati i drugi istaknuti stručnjaci iz različitih oblasti, zavisno od vrste
spornog odnosa.
Predsednik suda, odnosno starešina drugog organa bira medijatore (posrednike) iz redova istaknutih
stručnjaka (sudija, advokata i dr.), koji ispunjavaju uslove za obavljanje posredovanja, predvidjene ovim
zakonom i upisuje ga u Spisak posrednika.
Bliži način vodjenja Spiska uredjuje ministar pravosudja.
Posrednik mora da ispunjava sledeće uslove:
1) Da ima visoku stučnu spremu;
2) Najmanje pet godina radnog iskustva u postupcima rešavanja sporova i konflikata;
3) Da je prošao program obuke za posrednika;
4) Da je upisan u Spisak;
5) Da nije pod istragom i da nije osudjivan za namerno počinjeno krivično delo;
6) Da je dostojan za obavljanje posredovanja.
Posrednik može biti izuzet u postupku u kome ima lični interes i zbog sumnje u njegovu pristrasnost.
Posrednik se mora isključiti ukoliko je sudeći sudija, arbitar ili sudi istim stranama u drugom sporu.
Posrednik ne može biti ni advokat, koji zastupa jednu od strana.
U postupku posredovanja stranku može da zastupa njen punomoćnik.
Postignuti sporazum predstavlja vansudsko poravnanje koje medijator dostavlja sudu radi zaključenja
sudskog poravnanja. U postupku pred sudom ne smeju se koristiti predlozi i izjave stranaka i njihovih
punomoćnika datih u postupku medijacije. Rok za medijaciju je 30 dana. Ukoliko u tom roku stranke ne
postignu sporazum sud zakazuje glavnu raspravu.
Postupak posredovanja (medijacije) je dobrovoljan, poverljiv i hitan.
Strane sporazumno snose troškove posredovanja, kao što ih i predujmljuju na jednake delove.
O troškovima neuspelog postupka posredovanja rešava se u parničnom postupku i njihova visina se
odredjuje prema advokatskoj tarifi.
80.PRESUDA
(POJAM, DONOŠENJE, OBJAVLJIVANJE, FORMA, SADRŽAJ, DOSTAVLJANJE)
Presuda u našem pravu predstavlja jednu od dve vrste oblika sudskih odluka (presuda i rešenje).
Odlukom se uređuje određena procesna ili materijalna situacija i nalaze subjektima da se povinuju njenom
određenju.Osnovu sudskih odluka čini odlučivanje kao misaona logička operacija primene prava na
konkretan slučaj i izricanje određene pravne posledice.
Presudom se odlučuje o glavnom i osnovnom pitanju parničnog postupka – o osnovanosti tužbenog
zahteva. Odlučuje se da li tužilac zaslužuje onu pravnu zaštitu, koju zahteva i za koju tvrdi da mu pripada.
Presudom se (uz male izuzetke) odlučuje primenom materijalnog prava na one činjenice koje ovo
pravo određuje kao relevantne za nastupanje određene pravne posledice. Donosi se (kada je
188
prvostepeni postupak u pitanju) na osnovu usmenog, neposrednog i javnog raspravljanja, najčešće po
zaključenju glavne rasprave. Za razliku od rešenja sud je vezan presudom koju je doneo.
Presudu donosi sudija pojedinac ili veće, shodno tome kome je u konkretnoj pravnoj stvari,povereno
suđenje.
Međutim, i u slučajevima kada nadležnost ima veće, sudija pojedinac ima ovlašćenje za donošenje
određenih presuda.
U pitanju su presude zasnovane na izričitom ili prećutnom raspolaganju stranaka:
1) presuda na osnovu priznanja;
2) presuda na odnosvu odricanja;
3) Presuda zbog propuštanja;
4) Da primi na zapisnik – sudsko poravnanje
Ove presude može doneti predsednik veća u toku pripremanja glavne rasprave.
Isto tako, izvan ročišta za glavnu raspravu, ovlašćen je da povodnom izjave tuženog, odnosno tužioca (date
pismeno ili na zapisnik ) o priznanju, odnosno o odricanju od tužbenog zahteva, donese presudu na osnovu
priznanja, odnosno odricanja.(Isto tako i presudu zbog propuštanja i primi na zapisnik sudsko poravnanje).
U slučaju kada sud odluči o spajanju više parnica o svim zahtevima istaknutim u navedenim parnicama –
može biti odlučeno zajedničkom presudom.
U slučaju kada sud odredi odvojeno raspravljanje o pojedinim zahtevima istaknutim u istoj tužbi – po
završetku odvojenog raspravljanja može doneti posebne odluke (presude) o tim zahtevima.
Donošenju presude se, po pravilu pristupa po zaključenju glavne rasprave, kada veće ili sudija pojedinac
oceni da je predmet dovoljno raspravljen da se može odlučivati. Sud se tada povlači na većanje i
glasanje. Izuzev kada se odlučuje o jednostavnim pitanjima, ovo je nejavan stadijum postupka. (isključena
je opšta i stranačka javnost), pa su prisutni samo članovi veća i zapisničar.
Ovim stadijumom postupka rukovodi predsednik veća koji se stara da se sva pitanja svestrano i potpuno
razmotre.
Glasa poslednji kako ne bi uticao na mišljenje ostalih članova veća. Članovi veća ne mogu odbiti da glasaju
o pitanjima koja postavlja predsednik veća.
Ako se o pojedinom pitanju glasovi podele na više različitih mišljenja tako da ni jedno nema većinu,
pitanja se moraju razdvojiti i glasanje se ponavlja sve dok se ne postigne većina. No, ako i to ne
pomogne, to je pokazatelj da pojednina pitanja nisu dovoljno raspravljena i razjašnjena, pa je neophodno
ponovno otvaranje glavne rasprave.
O većanju i glasanju se sastavlja poseban zapisnik u koji se unosi tok glasanja i odluka koja je doneta.
Odvojena mišljenja članova veća prilažu se uz njega, ako nisu u njega uneta.
Potpisuju ga svi članovi veća i zapisničar. Zapisnik se zatvara u poseban omot i može ga razgledati
samo viši sud kada odlučuje o pravnom leku, uz novo kovertiranje i oznaku *razgledan*.
Ako je u postupku po pravnom leku, odluka višeg suda doneta jednoglasno, zapisnik se ne sastavlja,
nego se na izvorniku odluke stavlja beleška o većanju i glasanju.
Prema načelu neposrednosti – presudu donosi isti onaj sudija ili veće koji su učestvovali na ročištu na
kojem je glavna rasprava zaključena.
Odluka se donosi neposredno po zajključenju glavne rasprave, dok su utisci sudije i članova veća još
sveži (izuzetno: složeni predmeti – za 8 dana od dana zaključenja glavne rasprave.).
Završna faza u donošenju presude je njeno objavljivanje.
Presuda se donosi i objavljuje u ime naroda.
Sudija pojedinac ili predsednik veća javno čita izreku presude i ukratko saopštava njene razloge. Od ovog
trenutka, sud je vezan svojom odlukom.
189
Do ukidanja ili preinačenja presude može doći samo na inicijativu ovlašćenih subjekata u postupku po
redovnim ili vanrednim pravnim lekovima.
Tek od ovog momenta se stranke mogu odreći prava na žalbu, a presuda u pogledu te stranke postaje
punovažna u granicama u kojim je izvršeno odricanje.
Ako je javnost na glavnoj raspravi bila isključena, izreka presude će se uvek javno pročitati, a sud će
odlučivati da li će se isključiti javnost prilikom objavljivanja razloga presude. Svi prisutni slušaće čitanje
izreke presude stojeći.
Presuda je najznačajnija radnja suda, zato mora biti pismeno izrađena u vidu posebnog dokumenta,
isprave.
Rok za izradu je 8 dana od dana donošenja (u složenijim predmetima rok se može produžiti za još 15
dana).
Izvornik presude potpisuje sudija pojedinac, odnosno predsednik veća. Strankama se dostavlja overen
prepis presude sa upustvom o pravu na izjavljivanje pravnog leka protiv presude.
Određen je i obavezni sadržaj presude.
Presuda mora imati sledeće elemente:
1) UVOD;
2) IZREKU I
3) OBRAZLOŽENJE.
Uvod presude mora sadržati one podatke koji bliže određuju identitet suda koji je doneo presudu (članovi
veća) identitet stranaka (ime i prezime, prebivalište ili boravište, odnosno sedište, označenje njihovih
zastupnika i punomoćnika) naznačenje da se presuda izriče (donosi) u ime naroda, vrednost predmeta spora,
kratko označenje predmeta spora i dan donošenja presude.
Izreka (dispozitiv, petit) najznačajniji je deo presude. Sadrži odluku suda o usvajanju ili odbijanju pojedinih
zahtev a koji se tiču glavne stvari (tužbenog zahteva ) i sporednih traženja i odluku o postojanju ili
nepostojanju potraživanja istaknutog radi prebijanja (kompenzacije).
U obrazloženju presude sud izlaže zahteve stranaka i njihove navode o činjenicama na kojima se ti zahtevi
zasnivaju, dokaze, kao i propise na kojima je zasnovao presudu. Dakle, i odbrana tuženog, njegovi
procesnopravni i materijlnopravni prigovori; podaci o spornim (bitnim) i nespornim činjenicama, kao i o
onim koje su bile dokazivane.
Izlažu se elementi koji su ušli u sastav premisa iz kojih je izveden zaključak o osnovanosti tužbenog zahteva.
Daje odgovor zašto je određenu normu kvalifikovao kao pravno relevantnu za donošenje odluke, zašto je
tumači na taj način, zašto je neke činjenice smatrao relevantnim, a druge ne, zašto je izveo određene dokaze i
kako i zbog čega tumači njihovu dokaznu stranu.
Značajniji nedostaci u izreci i obrazloženju presude (nerazumljivost, protivrečnost i sl.) imaju značaj
apsolutno bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog koje se mogu izjavljivati redovni i vanredni
pravni lekovi.
U obrazloženju presude na osnovu priznanja, odricanja ili propuštanja izneće se samo razlozi koji
opravdavaju donošenje ovakvih presuda.
Po izradi, presuda se dostavlja parničnim strankama, tačnije – overen prepis, prema opštim pravilima o
dostavljanju.
To je višestruko značajan momenat, jer rezultira brojnim procesnopravnim posledicama:
a) od tada presuda proizvodi i procesnopravno dejstvo prema strankama;
b) počinje teći rok za izjavljivanje žalbe;
c) paricijski rok;
d) rok za donošenje dopunske presude.
190
Zaključak:
S obzirom na obavezu dostavljanja pismenog odgovora na tužbu, više ne postoji presuda zbog
izostanka, ali se uvodi nova-presuda zbog propuštanja.
Član 338. ZPP odredjuje uslove za njeno donošenje.
Rok za izradu prvostepene presude faktički je produžen: u složenijim predmetima sud može odložiti
pismenu izradu presude, pored predvidjenih osam, na još 15 dana (član 341, stav 1. ZPP).
Ovaj rok uglavnom odgovara postojećoj sudskoj praksi i omogućiće sudovima da presude izradjuju u
zakonskom roku, kada je to nužno zbog težine i komplikovanosti donete odluke.
Dopunska presuda se donosi na predlog stranke, koji se može podneti u prekluzivnom roku od 15
dana.Ako stranka to ne učini, smatraće se da je tužba u tom delu povučena (član 343.ZPP).
Time se postiže pravna sigurnost.
Zakonom se utvrdjuje da pravosnažna presuda deluje i prema trećim licima po utvrdjenim uslovima,
što ukazuje na proširenje dejstva pravosnažnosti(član 347, stav 2. ZPP).
Vremenske granice pravosnažnosti vezuju se za činjenično stanje, utvrdjeno do zaključenja glavne rasprave
(član 347, stav 3. zpp).
Na ovaj način sudska praksa je pretočena u zakonsku regulativu, koja će sprečiti proizvoljna tumačenja
učesnika postupka i suda.
81. NEDOSTACI, DOPUNA I ISPRAVLJANJE PRESUDE

(sankcija sudijama je prijava Nadzornom odboru. Ukoliko se probije rok nema suđenja u razumnom roku
niti pravičnog suđenja – prema standardima Saveta Evrope).
Nedostaci presude mogu biti brojni i raznovrsni, pa se na njih i reaguje različito. Sistem vezanosti suda
presudom ograničava njegovu intervenciju radi otklanjanja sitnijih sadržinskih ili formalnih nedostataka.
Intervencija može biti samo takva da se njome principijelno ne menja sadržaj pravne zaštite o kojoj je
presudom odlučeno. U pitanju je postupak ispravljanja prvostepene presude.
Zna se da 1.stepeni sud mora da odluči o celokupnom ili svim zahtevima istaknutim u postupku. Ukoliko to
nije učinio, obvezan je da na predlog stranke (rok za prtedlog je 15 dana od prijema presude) odluči o
preostalom delu zahteva (ili zahtevima) donošenjem dopunske presude.
Zna se takođe da donošenju presude (kao završnom aktu u postupku) prethodi niz radnji svih procesnih
subjekata uređenih procesnopravnim normama. Spomenute radnje regulišu prinudne kogentne norme, pa
nepoštovanje istih ima za posledicu nevažnost konkretne parnične radnje, ali se taj nedostatak ne prenosi na
presudu.
Uprkos tom nedostatku, presuda predstavlja važeći pravni akt. Akt koji vezuje sud i proizvodi određena
pravna dejstva.
Nedostaci u postupku predstavljaju bitne povrede odredaba parničnog postupka i samim tim razlog zbog
kojeg se mogu izjavljivati pravni lekovi.
Sam sud nema ovlašćenje da reaguje na te nedostatke.
To ovlašćenje pripada samo strankama.
No, takva presuda može postati pravosnažna, a po proteku rokova za izjavljivanje vanrednih pravnih lekova i
nenapadiva.
Ispravljanje presude jeste posebna parnična radnja 1.stepenog suda kojom se, u izvorniku ili prepisima
odluke otklanjaju greške u imenima i brojevima, kao i druge očigledne greške u pisanju i računanju,
nedostaci u obliku ili nesaglasnost prepisa presude sa izvornikom.
Intervencija se tiče samo sitnijih sadržinskih i formalnih nedostataka presude ne menjajući i pravni sadržaj
zaštite o kojoj je odlučeno.
191
Ispravljanje vrši predsednik veća, odnosno sudija pojedinac u svako doba (nema roka), na sopstvenu ili
inicijativu parničnih stranaka.
To čini posebnim rešenjem koje se unosi na kraju izvornika presude, a strankama se dostavlja prepis
rešenja. O ispravljanju presude, sud može odlučiti bez saslušanja stranaka.
Ako između izvornika i prepisa presude postoji nesaglasnost u pogledu neke odluke sadržane u izreci
presude, strankama će se dostaviti ispravljen prepis presude sa naznakom da se ovim prepisom zamenjuje
stari prepis.
Rok za izjavljivanje pravnog leka u pogledu ispravljenog dela presude, teče od dana dostavljanja ispravljenog
prepisa presude.
82.OSUĐUJUĆA, UTVRĐUJUĆA I PREOBRAŽAVAJUĆA PRESUDA
Ova podela je izvršena prema prirodi pravne zaštite koja se ostvaruje (izriče) presudom. Izraz je načela
dispozicije u postupku i vezanosti suda za zahteve stranaka. Tako da, ako rezultati parničnog postupka
dokažu osnovanost zahteva istaknutog tužbom, sud odlučuje određenom vrstom presude, imajući u vidu
prirodu postavljenog zahteva
(kondemnatorna tužba – zahtev osnovan – kondemnatorna presuda).
Kada rezultati postupka pokažu neosnovanost zahteva, istaknutog u tužbi, sud - bez obzira na prirodu
konkretnog tužbenog zahteva odlučuje presudom deklaratornog karaktera, jer se ograničava na
utvrđivanje (deklaraciju) njegove neosnovanosti.
Osuđujuća (kondemnatorna) presuda se zasniva na:

- kondemnatornom zahtevu, kojim tužilac od suda zahteva da tuženog osudi na izvršenje ili nečinjenje
(uzdržanje ili trpljenje) određene radnje činidbe.
- Ona zadržava i deklaratorni (utvrđujući) karakter ne dovodeći do promene u materijalnopravnom
odnosu;
- utvrđuje postojanje one pravne posledice za koju tužilac tvrdi da je nastupila ili (ređe) da će prema
redovnom toku stvari nastupiti,
- a zatim tuženom nalaže izvršenje određene činidbe.
No, ovo nije perfektan oblik zaštite, jer se na nju često nadovezuje potreba za prinudnim ostvarivanjem u
izvršnom postupku, u slučaju kada tuženi odbija da postupi po nalogu sadržanom u presudi.
Činidba koja se presudom nalaže tuženom mora biti dospela do momenta kada se pristupa donošenju
presude kondemnatornog sadržaja.
Donošenju osuđujuće presude redovno predhodi utvrđivanje postojanja pravnog odnosa koji je od
uslovljavajućeg značaja za donošenje odluke o tužbenom zahtevu:
- ako je odgovor negativan, zahtev se odbija kao neosnovan,
- a ako je pozitivan, onda sud može usvojiti tužbeni zahtev.
Pitanje može imati karakter:
> posebnog tužbenog zahteva za utvrđivanje incidentnog, prejudicijalnog koji uz zahtev za osudu na činidbu
ističe tužilac,
> a može biti istaknuto protivtužbom (ili prigovorom) tuženog.
U oba slučaja, o postojanju ili nepostojanju pravnog odnosa uslovljavajućeg značaja mora biti odlučeno
izrekom osuđujuće presude.
O postojanju pravnog odnosa uslovljavajućeg značaja za osuđujuću presudu, sud mora da odluči i kada
stranke to pitanje nisu istakle u vidu posebnog zahteva.
192
U složenijim parnicama i pod propisanim predpostavkama može odlučivati i posebnom vrstom presude –
međupresudom.
U manje komplikovanim predmetima, odluku o postojanju uslovljavajućeg pravnog odnosa unosi u
obrazloženje osuđujuće presude.
Sadržaj:
I.
U izreku osuđujuće presude unosi se odluka suda o osnovanosti tužbenog zahteva. Mogu biti sadržane
odluke:
 postojanju ili nepostojanju potraživanja istaknutog radi kompenzacije,
 odluka o incidentalnom, prejudicijalnom zahtevu za utvrđivanje,
 izjava tužioca o alternativnom ovlašćenju, ako je data i
 konstatacija suda da se tuženi može osloboditi obaveze plaćanja određenog novčanog iznosa za koji
je tužilac izjavio da ga prihvata umesto zahtevane stvari.
U izreku presude se unosi i ovlašćenje tuženog da uskrati izvršenje činidbe sve do ispunjenja protivčinidbe
tužioca na osnovu uspešnog upotrebljenog prigovora neizvršenja ugovora.
Bitno obeležje osuđujuće presude je da se u njoj određuje i rok u kojem je tuženi dužan da izvrši činidbu
koja mu se presudom nalaže.
Po pravilu rok za izvršenje činidbe (paricioni rok) iznosi 15 dana;
1. za činidbe koje se ne sastoje u novčanom davanju može se odrediti i duži rok, dok je
2. u meničnim i čekovnim sporovima paricijki rok znatno kraći = 8 dana.
Obično se kaže da je ovo rok za dobrovoljno izvršenje obaveze utvrđene osuđujućom presudom, ali tuženi
to može uraditi (dobrovoljno) i po isteku roka. Međutim, tužilac ne može zahtevati prinudno izvršenje sve do
isteka ovog roka.
II.
Utvrđujuća (deklaratorna) presuda – se donosi povodom deklaratornih tužbenih zahteva kojim se od suda
traži da utvrdi postojanje ili nepostojanje određenog prava ili pravnog odnosa ili istinitost, odnosno
neistinitost određene isprave.
Ovde tužilac traži zaštitu i obraća se sudu ako je njegovo pravo samo ugroženo, ali ne i povređeno. Tužilac
takođe mora dokazati pravni interes, izuzev, ako neki materijalnopravni propis ukazuje da se zaštita postiže
podnošenjem tužbe.
Pravna zaštita koje se ostvaruje povodom zahteva deklaratorne prirode iscrpljuje se u unošenju sigurnosti i
izvesnosti u pravne odnose parničnih stranaka, pa ne predpostavlja potrebu prinudnog ostvarivanja.
Ovo, međutim ne isključuje kasnije ostvarivanje kondemnatorne zaštite, povodom odnosa o čijem je
postojanju pravosnažno odlučeno.
U toj novoj parnici, ova presuda vezuje sud i od prejudicijalnog je značaja za donošenje odluke o tužbenom
zahtevu (izuzetak: (ne) istinitost isprave).
 navedeni oblik deklaratorne presude je aspekt samostalnog ostvarivanja ove vrste pravne zaštite, ali
ovaj vid pravne zaštite može biti ostvaren i povodom zahteva kondemnatorne prirode, ali tada nema
samostalan značaj (već prejudicijalan).
 donosi se i povodom svih ostalih zahteva kada ih sud odbija kao neosnovane, pa doneta presuda ima
obeležje negativnog utvrđenja.
III.
Preobražajnu (konstitutivnu) presudu, sud donosi kada smatra osnovanim tužbeni zahtev istaknut
preobražajnom tužbom (tužba za razvod braka, raskig ugovora, poništaj odluke izabranog suda –
arbitraže...).
Ovom presudom se odstupa od opšteg principa ostvarivanja sudske funkcije po kome sudska odluka ne
može dovoditi do promene u materijalnopravnom odnosu.
Nastupanjem pravosnažnosti preobražavajuće presude potpuno se ostvaruje zahtevana pravna zaštita, pa
nema potrebe za njenim prinudnim ostvarenjem.
193
83.KONAČNA PRESUDA I MEĐUPRESUDA
Konačnom presudom se okončava prvostepeni postupak u onom delu u kome je odlučeno o tužbenom
zahtevu ili pojedinim zahtevima, ako ih je više.
Značaj konačne presude ima:
 potpuna presuda ( kojom je obuhvaćen celokupni tužbeni zahtev ili svi istaknuti zahtevi),
 delimična i
 dopunska presuda.
Konačnom presudom se može odlučivati i pozitivno i negativno – odbiti li usvojiti tužbeni zahtev ili ga
delimično usvojiti, a delimično odbiti.
Presuda može biti:
1. osuđujuća,
2. utvrđujuća ili
3. preobražavajuća.
Međupresudom se ne završava onaj deo postupka u kojem je izrečena, već predstavlja izraz težnje za
ekonomičnijim i efikasnijim ostvarivanjem pravne zaštite. Ona predstavlja izuzetak od pravila da se presuda
donosi po zahtevu i u granicama zahteva stranaka. ZPP – ovlašćuje sud da, iz razloga celishodnosti, kada je
tuženi osporio i osnov i iznos tužbenog zahteva, prvo donese samo presudu o osnovu tužbenog zahteva.
Ova presuda se, dakle, može doneti samo povodom kondemnatornih zahteva, koje je tuženi osporio
i u pogledu osnova i u pogledu iznosa.
Prema zakonskoj formulaciji međupresudu nije dopušteno doneti, samo povodom onih kondemnatornih
zahteva, koji se odnose na novčano potraživanje ili određenu količinu zamenjivih stvari (samo tada je
moguće kvantitativno izražavanje tužbenog zahteva).
Ipak,nema principijelnih razloga da se i u ostalim sporovima kondemnatorne presude dopusti donošenje –
međupresude.
Zatim, može se doneti samo kada sud (ne i stranke) utvrdi da je u pogledu osnova stvar sazrela za donošenje
odluke.
Međupresuda je deklaratorna presuda, kojom se utvrđuje postojanje pravnog odnosa prejudicijalnog
značaja za donošenje odluke o tužbenom zahtevu.
Kad je odgovor negativan, međupresuda se ne može doneti, već će sud konačnom presudom odlučiti da
tužbeni zahtev odbije (i ova presuda ima utvrđujući značaj).
Ostvarena pravna zaštita je provizornih obeležja (nema samostalnu funkciju, osim težnje za efikasnim
rešavanjem sporova).
Međupresuda može steći formalnu, ali ne i meterijalnu pravosnažnost, jer se njom ne odlučuje o zahtevu
tužbe ili protivtužbe.
Delovanje međupresude i izvan parnice u kojoj je izrečena ugrozilo bi se načelo dispozicije u postupku.
Takođe bi i ustanove incidentnog, prejudicijalnog zahteva za utvrđivanje i protivtužba istih obeležja bile
suvišne ustanove.
Ne unosi se u izreku osuđujuće presude, kao što je slučaj sa odlukom o prejudicijalnom zahtevu ili
odlukom o zahtevu protivtužbe, nego samo u obrazloženje.
194
84.POTPUNA, DELIMIČNA I DOPUNSKA PRESUDA
Sve ove presude imaju obeležja dopunske presude, jer dovode do okončanja prvostepenog posupka u kojem
su izrečene.
Razlikuju se prema tome da li se određenom presudom odlučuje o svim zahtevima (i glavnim i sporednim)
ili se odlučuje o delu zahteva ili samo nekim, ako ih je više.
ZPP – predpostavlja obavezu suda da presudom odluči o svim zahtevima koji se tiču glavne stvari i
sporednih traženja. Ako je više parnica spojeno radi zajedničkog raspravljanja, o zahtevima istaknutim u
njima sud može odlučiti jednom presudom. Ovakav sistem kod nas, dakle, ima značaj načela. Delimično
odlučivanje ima značaj izuzetka zasnovanog na razlozima procesne ekonomije i efikasnosti – celishodnosti.
Za pojam ove presude je bitno da je sud odlučio o svim istaknutim zahtevima. Nevažno je da li ih je u celini
prihvatio ili odbio, ili delimično usvojio, a delimično odbio (neke odbio – ako ih je više).
Delimičnom presudom – parnični sud odstupa od načela da presudom odlučuje o svim istaknutim tužbenim
zahtevima.
Razlozi:
- efikasnost i ekonomičnost vođenja postupka.
Odluku da li će odlučiti delimičnom presudom sud donosi po sopstvenoj ili inicijativi stranaka, ako su deo
zahteva ili samo pojedini zahtevi tužbe ili protivtužbe sazreli za konačnu odluku u sledećim slučajevima:
1) priznanja tužbenog zahteva;
2) odricanja tužbenog zahteva, ili
3) što ih sud smatra već dovoljno raspravljenim.
Prilikom odlučivanja o svrsishodnosti donošenja delimične presude, sud mora uzeti u obzir, naročito
veličinu zahteva ili dela zahteva koji je sazreo za odluku.
Ako je za odluku sazreo samo zahtev tužbe ili protivtužbe, sud može doneti delimičnu presudu, ali samo pod
uslovom da su u pitanju zahtevi koji se međusobno ne isključuju.
U ovom slučaju, glavna rasprava se zaključuje u delu u kome je zahtev sazreo za odlučivanje, pa se pristupa
donošenju presude prema opštevažećim pravilima. Ali,
delimična presuda se može izreći i ranije, već tokom pripremnog postupka, a na osnovu stranačkog
disponiranja predmetom spora.
U pogledu pravnih lekova i eventualnog izvršenja, delimična presuda je samostalna.
Dopunska presuda – pokazuje, međutim da se delimično odlučivanje ne zasniva uvek na navedenim

razlozima, nego može biti rezultat pogrešnog rada suda. Tu su sadržani i cilj i opravdanje dopunske
presude. Nije bitno kako je sud kvalifikovao određenu presudu, već da li je presudom odlučeno o
celokupnom ili svim zahtevima istaknutim u postupku.
Dopunska presuda se može doneti samo ako je sud propustio da odluči o svim zahtevima, o kojima je morao
odlučiti presudom. Njome se odlučuje o preostalom delu, ne odlučenom predhodnom presudom. Inicijativa
za njeno donošenje može biti samo od strane parničnih stranaka i to u roku od 15 dana od dana prijema
presude kojom je propušteno da se u delu ili nekom zahtevu odluči. Predlog se podnosi istom prvostepenom
sudu.
Postavljeni rok, treba reći, ne ugrožava interese parničnih stranaka, jer se o delu ili onim zahtevima o
kojima nije odlučeno, može pokrenuti nova parnica (ali uz gubitak u ekomomičnosti i efikasnosti).
Neblagovremen ili neosnovan predlog za dopunu sud će odbaciti, odnosno odbiti rešenjem. Protiv ovog
rešenja je dopuštena samostalna žalba.
U slučaju pozitivnog odgovora postupak može imati različit tok:
1) može se zakazati glavna rasprava, i to u onom slučaju da preostali deo zahteva ili zahtevi nisu
dovoljno raspravljeni ili kada je došlo do promene u sastavu veća (zbog načela neposrednosti);
195
2) ako su preostali zahtevi dovoljno raspravljeni i nije došlo do promene u sastavu veća, presuda se
može doneti bez ponovnog otvaranja glavne rasprave;
3) ako se predlog za dopunu presude odnosi samo na troškove postupka, odluku donosi predsednik veća
bez održavanja ročišta;
4) veće može odbaciti ili odbiti predlog kao neblagovremen i neosnovan.
ZPP – uspostavlja relaciju između predloga za donošenje dopunske presude i žalbe protiv presude, kojom je
samo delimično odlučeno o istaknutim zahtevima:
1) ako se žalba protiv određene presude podnosi samo iz razloga što sud nije odlučio o svim zahtevima
koji su istaknuti tokom parnice – žalba se smatra predlogom za donošenje dopunske presude;
2) ako su uporedo podneseni i predlog za dopunu i žalba protiv te presude ali iz drugih razloga,
prvostepeni sud zastaje sa dostavljenjem žalbe drugostepenom sudu sve dok ne donese odluku o
predlogu i dok ne protekne rok za izjavljivanje žalbe protiv odluke o predlogu.
Ako protiv odluke o predlogu za dopunu presude bude izjavljena žalba, ova žalba se zajedno sa
žalbom protiv prvobitne presude dostavlja drugostepenom sudu.
Ove presude su konačne i delimične u odnosu na celinu zahteva iznetih u parnici. Ne nalaze se u uzajamnom
odnosu i imaju sasvim samostalnu pravnu sudbinu.
85.PRESUDA NA OSNOVU PRIZNANJA, ODRICANJA ILI ZBOG PROPUŠTANJA
Zajednička nit koja povezuje ove presude jeste da ne moraju biti donete u stadijumu glavne rasprave, čak i
pre pripremnog ročišta. To su dakle presude koje bi spadale u onu grupu presude čijem donošenju ne
prethodi kontradiktorno raspravljenje. Mada, to ne mora biti slučaj (presuda na osnovu priznanja ili
odricanja).
Presuda na osnovu priznanja - je izraz načela dispozicije u postupku. Predstavlja i izražava ovlašćenje
tuženog u pogledu raspolaganja predmetom spora.
Zasnovana je na priznanju tužbenog zahteva (pristajanje na pravnu posledicu koju zahteva tužilac).
Priznanje jeste parnična radnja kojom tuženi izričito izjavljuje da je tužbeni zahtev osnovan. Presuda može
biti samo takva da se njom usvaja tužbeni zahtev, u delu u kom je priznat. Presuda, dakle, nije rezultat
silogističke operacije suda, već predstavlja izraz volje tuženog.
Ovo obeležje presude se snažno reflektuje u domenu pravnih lekova (samo postojanje nedostatka volje).
Tužbeni zahtev može priznati i zakonski zastupnik, ali on za ovu radnju mora imati i posebno ovlašćenje
organa starateljstva.
Punomoćnik tuženog, ako nije advokat može priznati tužbeni zahtev na osnovu izričitog ovlašćenja, a
advokat i na osnovu parnične punomoći (mada stranka može ograničiti ovlašćenja advokata).
Umešač nije ovlašćen, jer se priznanje ne može kvalifikovati kao radnja koja pomaže stranci kojoj se umešač
pridružio.
Jedinstveni suparničari mogu samo zajednički izvršiti priznanje.
Sloboda raspolaganja ograničena je zahtevom da konkretni vid raspolaganja koji ne sme biti protivan
prinudnim propisima i pravilima morala.
U pitanju je radnja od posrednog uticaja na postupak, tj. ne rezultira neposrednim procesnopravnim

dejstvima:
1. Njihovo nastupanje predpostavlja donošenje odgovarajuće presude.
2. Preduzima se prema sudu i ne zavisi od saznanja, pristanka ili saglasnosti tužioca.
3. Ne može biti vezano ni uslovom ni rokom.
4. Kao radnja od posrednog značaja za postupak, priznanje može biti opozvano.
5. Opoziv, takođe ne zavisi od stava tužioca i može biti izvršen sve do donošenja presude.
196
Tužbeni zahtev je moguće priznati tokom celokupnog parničnog postupka, sve do zaključenja glavne
rasprave, i to, usmeno na ročištu, a pismeno izvan ročišta. Tuženi to može učiniti već u odgovoru na tužbu.
Po izvršenom priznanju 1.stepeni sud bez daljnjeg raspravljanja pristupa donošenju odgovarajuće presude.
No, donošenje presude može biti odloženo u cilju predhodnog pribavljanja obaveštenja o tome, da li –
priznanjem stranka raspolaže predmetom spora protivno prinudnim normama i pravilima morala.
Donošenje presude nije uslovljenio stavom tužioca, šta više, ova presuda je zbog snažne redukcije
žalbenih razloga i oficijelnih ovlašćenja 2.stepenog suda pogodnija za interese tužioca.
- Ako je priznanje tužbenog zahteva učinjeno tokom pripremnog postupka, ili je izjava data izvan
ročišta za glavnu raspravu – presudu donosi predsednik veća ili inokosni sudija.
- Ako je izjava data na ročištu – odluku donosi veće ili sudija pojedinac.
Sud se ne upušta u pitanje osnovanosti tužbenog zahteva niti ispituje tačnost premisa iz kojih se izvodi
odluka. Ovlašćenja su ograničena na ispitivanje – da li postoje potrebne procesne predpostavke za
donošenje presude i da li je konkretni vid disponitanja dopušten.
Ako je odgovor negativan, a ima mesta daljem vođenju postupka, sud ga nastavlja prema stadijumu u kome
se nalazio u momentu davanja izjave o priznanju.
Presuda na osnovu priznanja može se pobijati samo:
- zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka ili
- zbog toga što je izjava o priznanju data u zabludi ili pod uticajem prinude ili prevare.
Ostali razlozi nemaju navedeni značaj, jer su u potpunosti supstituisani voljom tuženog.
Presuda na osnovu odricanja je, takođe, izraz načela dispozicije u postupku. Predpostavlja i izražava
ovlašćenje tužioca u pogledu raspolaganja predmetom spora.
Odricanje je parnična radnja kojom tužilac izričito izjavljuje da se odriče od tužbenog zahteva. Samim tim
odluka na odricanju može biti samo presuda kojom se odbija tužbeni zahtev.
Sud, u granicama preduzetog raspolaganja tužioca, donosi presudu i u potpunosti ili delu odbija tužbeni
zahtev. Presuda, dakle, nije rezultat silogističke operacije suda, već predstavlja izraz volje tužioca.
Sve što važi za presudu na osnovu priznanja, važi i za presudu na osnovu odricanja.
Presuda zbog pripuštanja je nova pojava u našem ZPP (umesto ranije presude zbog izostanka).
U pitanju je presuda kojom se usvaja tužbeni zahtev kada se ispune propisani uslovi, a u slučaju potpune
neaktivnosti tuženog u parnici. Razlozi:
- efikasnost postupka, ali
- i sankcija za neaktivnost tuženog.
Iako na prvi pogled može izgledati, ona ipak nije izraz napuštanja načela obostranog saslušanja
stranaka, jer je tuženom, predhodno, bila pružena prilika da se izjasni o zahtevima tužioca.
Presuda se donosi, ako tuženi ne podnese odgovor na tužbu u određenom roku (30 dana) i njome se usvaja
tužbeni zahtev ako su ispunjena 4 uslova:
1) ako je tuženom uredno dostavljena tužba sa poukom o posledicama propuštanja;

2) ako činjenice na kojima se zasniva tužbeni zahtev nisu u suprotnosti sa dokazima koje je sam tužilac
doneo ili sa činjenicama koje su opštepoznate;
3) ako osnovanost tužbenog zahteva proizilazi iz činjenica navedenih u tužbi;
4) ako ne postoje opštepoznate okolnosti iz kojih proizilazi da su tuženog sprečili opravdani razlozi da
odgovori na tužbu.
197
Ako su ispunjeni svi ovi uslovi, presuda zbog propuštanja se neće doneti, ako sud nađe da je reč o zahtevu
kojim stranke ne mogu raspolagati.
Ako je o tim okolnostima potrebno pribaviti neka obaveštenja, sud će odložiti donošenje ove presude dok se
ta obaveštenja ne pribave.
Međutim,
a) ako iz činjenica navedenih u tužbi ne proizilazi osnovanost tužbenog zahteva, sud će zakazati
pripremno ročište, a ako tužba na ročištu nije preinačena, sud će doneti presudu kojom odbija tužbeni
zahtev.
Ako tužilac preinači tužbu, ne može se doneti presuda zbog propuštanja (sve ide iz početka).
Donošenje presude zbog propuštanja može se odložiti i kad nema dokaza da je tuženom uredno dostavljena
tužba, a nesumnjivo mu je upućena.
Tada će sud odrediti rok (ne duži od 30 dana) da se izvidi da li je tuženom uredno dostavljena tužba.
(podsećanje: naš državljanin u inostranstvu – dostavljanje je punovažno samo ako to lice pristane da ga
primi).
Ako sud utvrdi da je tužba tuženom bila uredno dostavljena, doneće presudu zbog propuštanja.
Protiv odluke suda kojom se odbija predlog tužioca da se donese presuda zbog propuštanja (razlog:
nedopuštenost raspolaganja) nije dozvoljena posebna žalba.
Presuda se žalbom ne može pobijati zbog pogrešno uili nepotpuno utvrđenog ćinjenićnog stanja.
Ograničeno je i isticanje novih činjenica i dokaza.
86. REŠENJE
Sudske odluke u našem pravu imaju oblik presude ili rešenja.

Odlukom se uređuje: određena procesna ili materijalna situacija i nalaže subjektima da se povinuju njenom
određenju.
Odlukom se odlučuje o tužbenom zahtevu rešenjem „kad se ne odlučuje presudom“.
Rešenjem se, po pravilu, odlučuje o procesnopravnim pitanjima, primenom procesnopravnih normi na
činjenice određene procesnim pravom.
Postoje izuzeci predviđeni ZPP-om(kada su odluke meritorne):

1) u postupku zbog smetanja poseda (državine);
2) u postupku izdavanja platnog naloga;
3) prilikom određivanja troškova postupka; i
4) prilikom izricanja novčanih kazni zbog ometanja rada suda (nepoštovanje procesne discipline,
zloupotreba procesnih ovlašćenja, ometanje dostavljanja spisa ili pismena, nepoštovanje i vređanje
suda, odbijanje svedočenja, odbijanje dostavljanja traženih isprava ..)
U ovim slučajevima se odlučuje rešenjem.
Rešenja se mogu klasifikovati po raznim kriterijumima:

1. da li su u neposrednoj vezi sa tekućim postupkom i u funkciji pružanja pravne zaštite ili nisu ( ....
rešenja koja se odnose na održavanje reda u sudnici );
2. prema procesnopravnim posledicama koje izriču mogu imati značenje poziva, naloga i naredbe;
3. da li ih sud donosi po službenoj dužnosti ili na predlog stranke;
4. da li se donosi u vidu posebnog pisanog dokumenta ( isprave) ili ne;
5. moraju li biti obrazložena;
6. da li vezuju sud ili ne;
7. da li neposredno dovode do okončanja onog stadijuma postupka u kojem su izrečena ili ne,
odnosno dali su:
198
a) konačna
- (rešenje o smetanju državine;
- rešenje o izdavanju platnog naloga;
- rešenje kojim se postupak okončava odbacivanjem tužbe zbog nedostatka određene
procesne predpostavke ili postojanja procesnih smetnji za dalje vođenje postupka) i
b) predhodna (sva ostala).
Za razliku od presude, koja se, po pravilui, donosi zaključenjem glavne rasprave, rešenja se donose tokom
celokupnog postupka:
- na ročištima ili
- izvan njih.
Donosi ih sudija pojedinac, odnosno, ako je nadležno veće, predsednik veća izvan ročišta i na pripremnom
ročištu, a veće na ročištima za glavnu raspravu.
Rešenja o odbacivanju tužbe zbog postojanja procesnih smetnji ili zbog nedostatka pravnog interesa
tužioca za podnošenje tužbe za utvrđenje, sud može doneti, već nakon prijema tužbe, po predhodnom
ispitivanju tužbe, ali isto tako i kasnije (pripremno ili ročište za glavnu raspravu).
Kao i prilikom donošenja presude, sudija pojedinac ili predsednik veća, rešenje donosi primenom
odgovarajuće, najčešće procesnopravne norme na odgovarajuće činjenično stanje.
U slučaju, kada odlučuje veće, rešenje se donosi većinom glasova članova veća.
Sva rešenja koja se donose na ročištu, objavljuje predsednik veća.

Rešenja doneta izvan ročišta se ne objavljuju, već se saopštavaju strankama dostavljanjem overenog
prepisa rešenja.
Ako se određenim rešenjem odbija predlog jedne stranke bez predhodnog saslušanja protivne, toj stranci se
ne dostavlja rešenje.
U pogledu rešenja objavljenih na ročištu, strankama se dostavljaju samo ako je protiv njih dostavljena
posebna ( samostalna) žalba.
Kad se ne dostavlja, rešenje prema strankama ima dejstvo čim je objavljeno.
Rešenja ne moraju uvek biti sačinjena u vidu posebne pismene isprave. Nekad se samo unose u zapisnik ili
konstatuju u vidu odgovarajuće beleške.
Kada se pismeno izrađuju moraju da sadrže uvod i izreku.
Obrazloženje imaju samo u sledećim slučajevima:

1) ako se rešenjem odbija predlog stranke;
2) ako se rešenjem odlučuje o predlozima stranaka, koji su u međusobnoj suprotnosti;
3) i u drugim slučajevima kada je to potrebno.
87. PRAVOSNAŽNOST PRESUDE

(pojam, vrste, dejstva)
Parnični postupak nije sam sebi cilj. Zaštita povređenih ili ugroženih subjektivnih prava služi individualnim
interesima ali i ostvarivanju pravnog poredka (ili je dostižan pod uslovom da se definiticvno reši pitanje
postojanja subjektivnog prava i okonča spor).
Presuda zato mora imati odgovarajući kvalitet i obeježja koja su sadržana u pojmu pravosnažnosti, kao
specifičnoj formi njenog važenja, kao pojedinačnog, individualnog pravnog akta.
Pravosnažnost ima dva vida i značaja:

 Prvi obuhvata mogućnost pobijanja presude redovnim pravnim lekovima (formalna pravosnažnost), a
 drugi (materijalna pravosnažnost) izražava njena dejstva u drugom postupku.
199
U momentu donošenja, pravosnažnost predstavlja samo potencijalno svojstvo prvostepene presude. Svojstvo
koje se ne mora ostvariti.
Sve dok se ne iscrpe mogućnosti instancione kontrole putem redovnih pravnih lekova, presuda ne dobija
svojstvo pravosnažnog akta.
Samo izuzetno, u našem pravu postaje pravosnažna trenutkom donošenja. (To su sporovi pred izabranim
sudovima, ali pod uslovom da stranke nisu ugovorile mogućnost pobijanja arbitražne presude – pred
arbitražom višeg ranga).
Pravosnažnost je predpostavka za nastupanje i nekih drugih pravnih posledica. Tek po njenom sticanju,
presuda može imati:
- činjenično;
- preobražajno;
- izvršno i
- intervencijsko dejstvo.
Formalna pravosnažnost - presude natupa, kada se više ne može pobijati redovnim pravnim lekovima. U
našem pravu broj redovnih pravnih lekova je ograničen. Žalba protiv presude (rešenja) omogućuje kontrolu
presude u još jednoj, višoj instanci.
Nastupanje formalne pravosnažnosti u direktroj je korelaciji sa gubitnom prava na izjavljivanje žalbe.
Gubitak ovog prava, u našem pravnom sistemu najčešće nastupa u različito vreme za svaku od parničnih
stranaka (može i istovremeno).
Tako je kod 1.stepene presude. Važi načelo „tzv. podeljene pravosnažnosti“. Činjenice od kojih zavisi
gubitak prava na žalbu (protek roka za žalbu, odricanje ili odustanak od pravnog leka) posebno deluju prema
strankama, što predpostavlja i posebno nastupanje formalne pravosnažnosti – prema svakoj.
Neki pravni sistemi su prihvatili sistem „jedinstvene pravosnažnosti“ – presuda prema jednoj stranci ne
može postati pravosnažna sve do momenta dok i protivna stranka ne izgubi ovo pravo.
Kod nas, stranka se može odreći žalbe od trenutka kada je presuda objavljena, odnosno dostavljena.
Odustanak je moguć sve do donošenja odluke 2.stepenog suda.
Formalna pravosnažnost presuda donetih u 1. i poslednjem stepenu, ali i

2.presuda, nastupa istovremeno prema obe parnične stranke trenutkom donošenja.
Formalna pravosnažnost može nastupiti odvojeno i za pojedine delove presude, najčešće u slučaju
delimičnog pobijanja presude.
Mutatis, mutandis – važi i za delimično odricanje ili odustanak od podnesene žalbe(promeniti neophodno)
Materijalna pravosnažnost - nastupa po nastupanju formalne pravosnažnosti presude prema obe parnične
stranke.
Izražava njen novi kvalitet i dejstva.
Nastupanjem materijalne pravosnažnosti svi procesni subjekti, ponekad i širi krug lica, bivaju snagom
zakonske istine vezani utvrđenjem suda o postojanju spornog subjektivnog prava. Ovakva presuda ima važna
dejstva u nekoj drugoj parnici, sporu.
Dejstva imaju 2 osnovna vida:
- prvi – ne bis in idem nedopuštenost novog postupka između istih stranaka o istom zahtevu;
- drugi – vezanost suda koji odlučuje u nekoj drugoj parnici pravosnažnom presudom kojom je
odlučeno o postojanju nekog pravnog odnosa, koji u toj parnici ima značaj predhodnog,
prejudicijelnog pitanja.
Oba dejstva - izražavaju ideju pravne sigurnosti i težnju da se spreči mogućnost donošenja sadržajno
različitih (pa i identičnih) presuda u istoj stvari. (u ovom slučaju pravosnažnost ima funkciju kao kod
dvostruke litispendencije).
200
 Ako bi se pokrenula nova parnica o istom između istih stranaka, onda bi sud po službenoj dužnosti,
vodeći računa o tom, tužbu odbacio kao nedopuštenu. Tako je sve do donošenja presude u novoj
parnici.
 Ako bi i u toj novoj parnici, doneta presuda, povreda pravila: ne bis in idem dobija kvalifikativ
apsolutno bitne povrede parničnog postupka o kojoj drugostepeni sud vodi računa ex officio, pa bi
ukinuo ovakvu 1.stepenu presudu i odbacio tužbu kao neosnovanu.
 U slučaju da naknadno bude doneta nova pravosnažna presuda, ZPP daje prednost ranije donetoj, ali
po proteku roka za donošenje predloga za ponavljanje postupka, kasnijoj.
Pravosnažna presuda može imati i neka druga dejstva: činjenično, preobražajno, izvršno i intervencijsko.
Ova derjstva, međutim, ima svaka presuda.
Da li će u konkretnom slučaju nastupiti navedene posledice, zavisi od ispunjenja nekih dodatnih uslova:
- Nekad je u pitanju pravna priroda (preobražajno i izvršno dejstvo)
- nekad postojanje specifične pravne veze i trećeg lica (intervencijsko dejstvo), a
- u trećem slučaju zakon neposredno određuje presudu kao pravno relevantnu činjenicu (činjenično
dejstvo).
Činjenično dejstvo, prsuda proizvodi kada je materijalnopravnim propisima određeno da samo postojanje
pravosnažne presude ima značaj pravno relevantne činjenice od koje zavisi nastupanje određenih pravnih
posledica.
Primeri:
1) ZOO – propisuje da sva potraživanja utvrđena pravosnažnom presudom zastarevaju u roku od 10
godina i u slučaju da za određeno potraživanje važi kraći rok zastarelosti;
2) Presuda kojom se posle smrti tužioca utvrđuje da je zahtev za razvod braka bio osnovan, dovodi do
toga da preživeli bračni drug gubi pravo na nasleđivanje.
Samo konstitutivne presude imaju preobražajno dejstvo. Promena u pravnom odnosu nastupa sa
pravosnažnošću presude.
Ostale presude nemaju preobražajno dejstvo.
Samo pravosnažna osuđujuća (kondemnatorna) presuda ima izvršno dejstvo. Pravosnažnost ovih presuda
predpostavlja mogućnost njihovog (prinudnog) izvršenja.
Samo izuzetno, na osnovu neposrednog zakonskog titulusa, presuda se može prinudno ostvariti i pre
nastupanja njene pravosnažnosti.
Pravosnažnost čini predpostavku za izvršnost, ali presuda postaje izvršna tek po proteku paricionog roka.
Intervencijsko dejstvo je takvo dejstvo pravosnažne presude u novoj parnici između jedne od stranaka iz
spora o kome je pravosnažno presuđeno i trećih lica, koja su u tom postupku imala:
- svojstvo umešača,
- imenovanog predhodnika ili je
- pozvano da kao umešač stupi u parnicu.
88. GRANICE PRAVOSNAŽNOSTI (OBJEKTIVNE, SUBJEKTIVNE, VREMENSKE)

Bitno obeležje parničnog postupka čine:
 dispozitivna i raspravna ovlašćenja stranaka,
 dvostranačka struktura i vremenska ograničenost postupka.
Stranke:
- pokreću postupak,
- određuju predmet i granice odlučivanja,
- obezbeđuju potrebnu procesnu građu,
- raspolažu predmetom spora.
Sudska presuda utvrđuje postojanje subjektivnih prava prema njihovom stanju, u određenom trenutku razvoja
postupka i između precizno određenih subjekata što mora biti uzeto u obzir – prilikom određivanja njenih
dejstava.
201
Samo u datim okvirima opravdano je važenje presude u okviru kojih moraju biti određene odgovarajuće
granice.
Pravosnažnost predstavlja ograničenja izražena u njenim objektivnim, subjketivnim i vremenskim
granicama, izvan kojih principijelno ne bi mogla ni delovati.
I objektivne granice pravosnažnosti
Presuda mora imati sledeće elemente:
1) Uvod – u kome su sadržani podaci o identitetu suda, identitetu stranaka, naznačenje da se presuda
donosi u ime naroda, VPS, označenje predmeta spora, dan donošenja presude;
2) Izreka (dispozitiv, petit tenor) – presude sadrži odluku suda o usvajanju ili odbijanju tužbenog
zahteva i sporednih traženja i odluku o postojanju ili nepostojanju potraživanja istaknutog radi
prebijanja;
3) U obrazloženju sud navodi zahteve stranaka i njihove navode o činjenicama na kojima se ti zahtevi
zasnivaju, dokaze kao i propise na kojima je zasnovao presudu.
Pravilima o objektivnim granicama pravosnažnosti, rešava se pitanje na koje se od navedenih delova presude
pravosnažnost odnosi. ZPP-u ne daje izričit odgovor, ali na osnovu odredbe po kojoj „presuda koja se više
ne može pobijati žalbom postaje pravosnažna ukoliko je njome odlučeno o zahtevu tužbe ili protivtužbe“
nedvosmisleno može zaključiti da je, od svih delova presude, samo odluka o tužbenom zahtevu - izreka
presude, podobna za sticanje pravosnažnosti.
Objektivne granice pravosnažnosti proizilaze iz načela dispozicije.

Pravosnažnost se odnosi na odluku suda o tužbenom zahtevu istaknutom u tužbi, ali i na odluku o zahtevu
protivtužbe.
Stavovi suda o incidentnim, prejudicijelnim pitanjima nisu obuhvaćeni pravosnažnošću, sve dok ih stranke
ne učine predmetom odlučivanja u parnici (istaknu: tužilac posebnim zahtevom, a tuženi posebnom
protivtužbom).
Ako to nije učinjeno, čine samo elemenat procesne građe na osnovu kojeg se donosi odluka o tužbenom
zahtevu.
ZPP – dalje, izričito kaže da pravosnažnost stiče i odluka suda o postojanju ili nepostojanju potraživanja
koje je tuženi istakao prigovorom radi prebijanja (kompenzacije), uz ograničenje da stiče priznanje samo u
granicama tužbe.
O eventualnoj razlici u korist protivpotraživanja, sud ne može odlučivati.
Ako želi odluku o celokupnom potraživanju, tuženi mora istaći kompenzacionu protivtužbu ili višak
potraživanja ostvariti u samostalnoj parnici.
Odstupanja od načela da pravosnažnost obuhvata isključivo odluku o zahtevima koje su stranke učinile
predmetom odlučivanja u postupku:
Prvo se odnosi na prekoračenje tužbenog zahteva:
1) drugostepeni sud ne vodi računa exofficio, već samo po predlogu žalioca o postojanju
prekoračenja tužbenog zahteva (kao apsolutno bitne povrede odredaba parničnog postupka),
pa ako ovaj predlog ne bude istaknut u žalbi (ili žalbe ne bude, presuda stiče pravosnažnost i
u onom delu, kojim je prekoračen tužbeni zahtev;
(mutatis mutandis –promenivši ono što treba promeniti,tj.uz neophodne izmene, uzimajući u
obzir različite okolnosti; to važi i u slučaju da stranka uopšte nije upotrebila pravni lek)
Drugi izuzetak postoji:
2) u bračim i sporovima iz odnosa roditelja i dece u pogledu nekih pitanja, sud je ovlašćen da
odlučuje po službenoj dužnosti.
202
Treba reći da se na osnovu same izreke ne može sasvim pouzdano odrediti na koji se konkretni zahtev
presuda odnosi, pa u tumačnju izreke služe elementi obrazloženja presude.
II. subjektivne granice pravosnažnosti

ZPP – izričito određuje da pravosnažnost presude deluje samo prema strankama, ali i prema trećim licima
zbog prirode spornog prava ili pravnog odnosa koji postoji između stranaka i trećih lica ili kad je odredbama
zakona to predviđeno.
Ništa sporno, delovanje pravosnnažnosti presude inter partes nužno proizilazi iz dvostranačke organizacije
parničnog postupka i iz metoda postupanja u parničnom postupku izraženom u načelu dispozicije i
raspravnom načelu.
Stranke su te koje učestvuju u postupku i imaju svojstvo procesnog subjekta, treća lica ne, pa samim tim
samo stranke mogu imati štete i/ili koristi iz njega.
Zatim postoji mogućnost da stranke same raspolažući predmetom spora (priznanjem ili odricanjem od
tužbenog zahteva), određuju sadržaj pravne zaštite.
Takođe,
ishod spora najčešće zavisi od procesne građe koju, po pravilu, dobija od stranaka. I dejstva presude moraju
biti ograničena u navedenom smislu. Uz neke izuzetke, naravno.
Ti izuzeci su:
- nekad, posledica specifičnih obeležja pravnog odnosa o kome je odlučeno (sporovi o ličnom statusu),
- nekad izražava princip (univerzalne i singularne) sukcesije u pravu, a
- nekad u cilju obezbeđenja uslova za nesmetano ostvarivanje pravne zaštite i sprečavanje procesnih
zloupotreba.
Primeri:
1) konstitutivna (ali i deklaratorna) presuda u bračnim i sporovima iz odnosa roditelja i dece deluje: erga
omnes (prema svima), a ne samo prema parničnim strankama. Takvo dejstvo predstavlja posledicu
specifične prirode ovih odnosa koja isključuje mogućnost da se kvalifikacija o njihovom postojanju
ograniči samo na parnične stranke.
Proširenje dejstva pravostanžne presude u ovim sporovima je rezultiralo ograničenjima načela
dispozicije i proširenjem oficijelnih ovlašćenja suda koji o njima odlučuje.
2) Pravosnažna presuda o prenosivim subjektivnim pravima i obavezama deluje i prema univerzalnim
sukcesorima stranaka. Univerzalna sukcesija predpostavlja stupanje pravnih sledbenika u sva
prenosiva prava i obaveze sledbenika u sva prenosiva prava i obaveze predhodnika pa i ona utvrđena
pravosnažnom presudom u parničnom postupku.
Razlozi pravne sigurnosti i zaštite interesa stranaka čine osnov i opravdanje šireg delovanja presude.
3) Delovanje pravosnnažne presude prema singularnim sukcesorima stranaka zasnovano je na načelu da
sukcesor ne može steći više prava nego što što može preneti njegov pravni predhodnik.
Razlozi za ovakvo rešenje leže u težnji sprečavanja korišćenja sukcesije za ostvarivanje nedopuštenih
ciljeva i zloupotreba. Tako, ako neka stranka otuđi stvar ili pravo o kome teče parnica, to ne sprečava
da se parnica dovrši između istih stranaka, ali tada presuda deluje i prema licu koje je steklo stvar ili
pravo. Isto važi i za zabeležbu spora izvršenoj u zemljišnim knjigama ili katastru nepokretnosti.
4) Kao šire delovanje pravosnažnosti, treba tazumeti intervencijsko dejstvo presude prema umešaču,
imenovanom predhodniku ili licu obaveštenom o postojanju parnice i pozvanom da u njoj uzme
uščešće.
III. Vremenske granice pravosnažnosti
Postupak je vremenski ograničen.

Pravosnažnost presude prema odredbama ZPP vezuje se za činjenično stranje utvrđeno do zaključenja
glavne rasprave. O činjenicama koje su naknadno nastale ili prezentirane sudu, sud nije ni mogao odlučivati,
tako da ne mogu ni biti obuhvaćene pravosnažnom presudom.
203
Bitno obeležje našeg procesnog sistema, jeste, što se pravosnažnost (i prvostepena i drugostepena) presude
ograničava na ono činjenično stanje, koje je utvrđeno u 1.stepenom postupku.
Dopuštenost isticanja novih činjenica i dokaza u žalbi protiv presude ne rezultira, kao u nekim pravima,
ponovnim raspravljanjem i odlučivenjem o tužbenom zahtevu na osnovu procesne građe formirane tek u
2.stepenom postupku.
Rasprava pred 2. stepenim sudom se zakazuje samo kad 2. stepeni sud utvrdi da je zbog pravilnog
utvrđivanja činjeničnog stanja, potrebno izvesti dokaze koji su bili izvedeni u 1.stepenom postupku.
Ako, pak, instancioni sud utvrdi, da je radi pravilnog utvrđivanja činjeničnog stanja potrebno utvrditi nove
činjenice i izvesti nove dokaze, mora ukinuti 1.stepenu presudu i predmet vratiti 1.stepenom sudu na
ponovno odlučivanje.
Na ovaj način, uprkos dopuštenosti isticanja novih činjenica i dokaza, odluka o tužbenom zahtevu (i
1.stepena i 2.stepena) može biti isključivo zasnovana na onom činjeničnom stanju, koje je utvrđeno u
1.stepenom postupku.
Pravosnažnost se vezuje za činjenično stanje utvrđeno do zaključenja glavne rasprave. No, meritorna odlika
se, ponekad donosi i bez održavanja glavne rasprave, pa i bez održavanja pripremnog ročišta, (presuda na
osnovu priznanja ili odricanja od tužbenog zahteva, presuda zbog propuštanja).
Tada trenutak zaključenja glavne rasprave prestaje biti relevantan.
Relevantan može postati trenutak zaključenja pripremnog ročišta, a kada ni taj trenutak ne može biti
upotrebljen za određivanje vremenske granice, ona se mora utvrditi prema momentu donošenja određene
presude.
Veoma je važno odrediti preciznu vremensku granicu, jer činjenice koje nastanu posle ovog momenta nisu
obuhvaćene pravosnažnošću.
Tako, ranije odbijen zahtev kao neosnovan, moguće je kasnije ponovo istaći, a sud ga usvojiti, jer su se
izmenile činjenice od kojih zavisi osnovanost (zahtev nije bio dospeo – zahtev dospeo).
89. POJAM I PODELA PRAVNIH LEKOVA
Ustanova pravnih lekova je u uskoj vezi sa ostvarivanjem načela zakonitosti. Stvaranje uslova za pružanje
zakonite pravne zaštite rešava se na dva načina:
1. Prvo - se traži da se pravilima postupka obezbede najpovoljniji uslovi za što uspešnije
ostvarivanje pravne zaštite. Međutim, ma kako besprekorna, pravila postupka ne isključuju
donošenje nezakonite presude.
Sankcionisanje ukidanjem ili promenom nezakonite presude jeste opravdanje i cilj pravnih lekova.
Takođe, mogućnost kontrole sudskih odluka od strane sudova višeg ranga, pozitivno deluje i na rad
sudova nižeg ranga – preventivna funkcija pravnih lekova.
2. Drugo - u najširem smislu pravni lekovi su parnične ranje ovlašćenih subjekata, kojim se, u
sopstvenom ili javnom interesu, od nadležnih sudova zahteva ukidanje ili promena (preinačenje)
nezakonitih sudskih odluka i donošenje novih, zakonitih.
Pravni lekovi izražavaju ideju zakonitosti, no njihovo postojanje delimično ugrožava ostvarivanje nekih
drugih kvaliteta prevne zaštite – efikasno i ekonomično rešavanje sporova i pravnu sigurnost. Zato se broj
pravnih lekova ograničava.
Podela pravnih lekova može se izvršiti prema različitim kriterijumima:
1) redovni i vanredni – prema tome da li se njima pobijaju nepravosnažne ili pravosnažne sudske
odluke. Bitno obeležje našeg parničnog postupka je sužavanje broja redovnih pravnih lekova, a
povećanje broja vanrednih pravnih lekova.
Redovni pravni lekovi su:
 žalba protiv presude;
 žalba protiv rešenja;
 prigovor platnog naloga (primena ograničena na postupak izdavanja platnog naloga).
204
Svi ostali pravni lekovi su vanredni:
 Žalba sa alternativnim predlogom za revizijsko odlučivanje (direktna revizija);
 Revizija protiv presude;
 Revizija protiv rešenja;
 Zahtev za zaštitu zakonitosti;
 Ponavljanje postupka.
Razlike između redovnih i vanrednih pravnih lekova su brojne:
a) najznačajnije se tiču dopuštenosti. Pretpostavke za dopuštenost redovnih pravnih lekova znatno su

restriktivnije od onih koji važe za vanredne.
 Prvi se mogu zasnovati na svim greškama u postupku i suđenju, kao i na razlozima koji se
apriorno ne mogu pripisati pogrešnom radu suda. Uslovi za dopuštenost vanrednih pravnih
lekova su sve rigorozniji (ograničava se na određene nedostatke u postupku i suđenju).
b) U postupku po redovnim pravnim lekovima naglašenija su:

 oficijelna ovlašćenja instancionih sudova, a izražena su u interesu stranaka i drugih ovlašćenih
lica, da nezakonitost odluke bude što ranije sankcionisana ukidanjem ili preinačenjem, dok još
nisu angažovana znatnija sredstva, vreme i rad i dok još nije nastupila pravosnažnost i
posledice koje pravosnažnost donosi.
 Redovni pravni lekovi imaju suspenzivno dejstvo, vanredni ne.
Parnica prestaje po donošenju drugostepene presude.
2) Suspenzivni i nesuspenzivni – podela je prema dejstvima. Ako sprečavaju nastupanje

pravosnažnosti pobijane odluke, suspenzivni su. I samo trajanje rokova za izjavljivanje ovih pravnih
lekova sprečava nastupanje pravosnažnosti. U našem pravu suspenzivno dejstvo imaju:
 Žalba protiv presude (samostalna i posebna);
 Žalba protiv rešenja i
 Prigovor protiv platnog naloga
Samostalna žalba protiv rešenja nema uvek suspenzivno dejstvo. Kao odluke o procesnim pitanjima, rešenja
ne mogu steći materijalnu pravosnažnost. Zato se govori o odlaganju izvršenja, a ne odlaganju
pravosnažnosti.
Izuzetak su meritorne odluke u formi rešenja:
- platni nalog i
- rešenje u parnicama zbog smetanja državine
Sprečavajući pravosnažnost pobijanih odluka pravni lekovi suspenzivnog dejstva sprečavaju i njihovu
izvršnost. I kada su neosnovani, suspenzivni pravni lekovi u našem pravu sprečavaju da pobijana odluka
postane pravosnažna.
Šta više, rezultiraju njenim ukidanjem i donošenjem druge (potvrđujuće) odluke.
Čak i nedopušteni suspenzivni pravni lekovi odlažu nastupanje pravosnažne odluke:
 do proteka roka za izjavljivanje,
 do davanja izjave o odricanju ili
 odustanku od pravnog leka ili
 do momenta donošenja odluke o nedopuštenosti.
Ova podela odgovara podeli na redovne i vanredne pravne lekove.
3) Devolutivni i remonstrativni – podela je zasnovana na tome da li se odlučivanje o pravnom leku
poverava sudu višeg ranga ili onom istom koji je doneo pobijanu odluku.
Devolutivnost je u bliskoj vezi sa potrebom da se prilikom rešavanja o pravnom leku obezbedi
objektivnost i nepristrasnost. Najčešće, pravni lekovi, zasnivaju se na, posrednim ili neposrednim,
205
greškama u postupku i suđenju, pa bi se moglo postaviti pitanje objektivnosti i sposobnosti priznanja
sopstvene greške, ako bi se istom tom sudu poverilo odlučivanje o pravnom leku.
Takođe, sudovi višeg stepena, kao kvalifikovaniji i stručniji, daju više garancija za kvalitetnije
vođenje postupka.
Ovako se ostvaruje i kontrola odluka (i rada) sudova nižeg ranga, zatim načelo višestepenosti i
jedinstvo pravnog sistema.
Kada se pravni lekovi zasnivaju na razlozima koji se ne mogu pripisati pogrešnom radu suda,
principijelno nema smetnji da se istim sudovima poveri odlučivanje o tim pravnim lekovima.
Unapred se ne može dovoditi u pitanje njihova objektivnost. No, takvih, remonstrantivnih pravnih
lekova, u našem pravnom sistemu skoro da nema (predlog za ponavljanje postupka i prigovor protiv
platnog naloga).
Svi ostali pravni lekovi su koncipirani kao devolutivni. Drugo je pitanje, što se, zbog ograničenog
broja instanci i ranga suda koji je doneo pobijanu odluku, devolutivnost, ponekad, ne može ostvariti.
Izuzev prigovora protiv platnog naloga, svi redovni pravni lekovi su devolutivni, a vanredni – ima i
jednih i drugih
4) Dvostrani i jednostrani – podela je zasnovana na tome da li se stranci pruža mogućnost
izjašnjavanja o pravnom leku protivnika, ili se uskraćuje.
Dvostrani su izraz načela obostranog saslušanja stranaka. Izjašnjavanje o pravnom leku protivne
stranke ostvaruje se ustanovom odgovora na pravni lek. Dvostrani pravni lekovi u našem pravu su
pravilo, a jednostrani izuzetak (žalba protiv rešenja). Široko postavljanje pravnih lekova kao
dvostranih u interesu je stranaka i drugih ovlašćenih lica, ali i u interesu efikasnosti i ekonomičnosti
postupka.
Pravni lek i odgovor na njega najčešće je jedina mogućnost da se sud koji odlučuje o pravnom leku
upozna sa stavovima stranaka o dopuštenosti i osnovanosti pravnog leka. Naročito, što, po pravilu,
sud odlučuje na nejavnoj sednici bez održavanja glavne rasprave.
To čini samo:
- o žalbi protiv presude 2.stepeni sud ako oceni da je zbog pravilnog utvrđivanja činjeničnog stanja
potrebno ponoviti već izvedene dokaze, i
- kod ponavljanja postupka, kada se zakazuje posebno ročište za raspravljanje o predlogu.
O ovoj podeli se može govoriti i u drugom značenju.
Dvostrani bi tada bili oni koji su pod istim uslovima dostupni za obe strane (svi, osim zahteva za zaštitu
zakonitosti).
5) Samostalni i nesamostalni – Ako se protiv odluke pravni lek može izjaviti neposredno po njenom
donošenju ili dostavljanju, samostalan je.
Ako se može podneti samo u ili uz pravni lek protiv neke naredne odluke, tada je nesamostalan.
(Samo žalba protiv rešenja može biti nesamostalan pravni lek).
6) Ograničeni i neograničeni – Nema pravnog leka koji nije ograničen u određenom smislu, pa ova
podela ima relativan značaj.
Ipak, kao osnov podele uzima se to: da li je u određenom pravnom leku dopušteno isticati sve (neograničeno)
ili samo neke (ograničeno) nedostatke u postupku i suđenju, koji je predhodio donošenju pobijane odluke.
Žalba protiv presude i žalba protiv rešenja imaju obeležje neograničenog pravnog leka u punom značenju
pojma. Mogu biti zasnovani:
1. na svim nedostacima i greškama u postupku i suđenju,
2. bitnim povredama odredaba u parničnom postupku,
3. pogrešno ili nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju,
4. pogrešnoj primeni materijalnog prava,
5. a dopušteno je i isticanje novih činjenica i dokaza.
206
No, ograničenja ni ovde nisu sasvim eliminisana.
Žalbe protiv presuda:
- na osnovu priznanja,
- odricanja,
- zbog propuštanja,
- presude u sporovima manje vrednosti - jesu ograničeni pravni lekovi.
Postojanje neograničenih pravnih lekova izražava interes za stvaranjem najpovoljnijih uslova za što širom i
potpunijom kontrolom prvostepenih odluka,
a ograničenih interes za efikasnijim i ekonomičnijim ostvarivanjem pravne zaštite.
Zato su kod prvih i naglašena oficijelna ovlašćenja drugostepenog suda.
90. PRETPOSTAVKE ZA DOPUŠTENOST PRAVNIH LEKOVA
U postupku po pravnim lekovima angažuju se značajna sredstva, vreme i rad svih procesnih subjekata.
Kontrola odluke u svakoj narednoj instanci čini postupak dužim, skupljim i složenijim. To su posebne
pretpostavke od kojih zavisi dopuštenost pravnog leka. Ako ne udovoljava ovim uslovima smatra se
nedopuštenim i odbacuje bez upuštanja u pitanje njegove osnovanosti.
Bitno obeležje našeg pravnog sistema je težnja da se pravni lekovi učine dostupnim što širem krugu
subjekata bez obzira na njihovo opšte ili stručno znanje. Maksimalno su ograničeni uslovi koji se odnose na
sadržaj i formu, a stranka ili drugi ovlašćeni subjekt ne snosi odgovornost zbog toga što je svoj pravni lek
pogrešno kvalifikovala.
Dopuštenost se ceni prema njegovom sadržaju i prema prirodi odluke, koja se pobija.
Odlučivanje o ispunjenju uslova i dopuštenosti pr.lekova se poverava sudu koji je doneo 1.stepenu odluku.
Njemu se i podnose. Ako 1.stepeni sud ne odbaci nedopušten pravni lek, to čini sud kome je povereno
odlučivanje o pravnom leku.
1) Rokovi
Težnja da se što pre stabilizuju pravni odnosi i obezbedi pravna sigurnost i efikasnost pravne zaštite je
glavni razlog što se podnošenje pravnih lekova ograničava strogim zakonskim rokovima.
Tek ako je izjavljen u okvirima propisanog roka, pravni lek (uz ispunjenje ostalih uslova), može biti predmet
meritornog odlučivanja. Propuštanje roka ima za posledicu gubitak prava na pravni lek. Ako se ipak
podnese, smatra se neblagovremenim i odbacuje.
Dužina i vrste rokova su različiti i zavise od konkretnog pravnog leka.
Naše pravo, u pogledu redovnih i većine vanrednih pravnih lekova, poznaje samo jednu vrstu rokova –
subjektivne rokove. Oni, po pravilu, različito počinju i ističu za svaku od parničnih stranaka, jer se računaju
od momenta koji posebno nastupaju prema strankama.
Neki procesni sistemi, pored ovih, poznaju i druge, objektivne rokove. Protekom ovih rokova prestaje
mogućnost izjavljivanja pravnog leka. Tako se postiže istovremeno nastupanje pravosnažnosti u slučaju kada
obe stranke ne koriste pravni lek.
Kod nas, ZPP – samo za predlog za ponavljanje postupka, pored subjektivnih rokova – od 30 dana,
određuje i objektivni koji iznosi 5 godina, računajući od dana nastupanja pravosnažnosti pobijane odluke.
Opšta pravila o rokovima i njihovom održanju primenjuju se i na pravne lekove, koji se računa od prvog
narednog dana po dostavljanju odluke.
Ako poslednji dan roka ističe na državni pranik, nedelju ili drugi dan kada parnični sud ne radi, rok ističe
protekom prvog narednog dana (važi i za telegram, vojnici u službi, lišeni slobode, omaška suda).
Rokovi za izjavljivanje pravnih lekova jesu zakonski rokovi.
207
ZPP – ipak omogućuje njegovo produžavanje, i to:
 primenom pravila o dopuni sadržinski nepotpune žalbe, sud određuje rok u kome se takav
pravni lek mora dopuniti, odnosno ispraviti.
 Do produženja roka može doći i zbog pogrešne pouke o pravnom leku, kada se u upustvu
odredi duži rok od propisanog.
Postupajući po njenu stranka može propustiti zakonski rok. Sudska praksa takav pravni lek
smatra blagovremenim, ali se u nekim odlukama to ograničava samo na neuke stranke.
Teorija misli drugačije: - Takav pravni lek se mora smatrati neblagovremenim, jer je u pitanju zakonski rok,
koji sud ne može produžavati. Kao kod svakog propuštanja koje rezultira prekluzijom, stranka može
zahtevati vraćanje u pređašnje stanje, obrazlažući predlog greškom suda. I to važi i kad sud nije dao pouku o
pravnom leku.
U slučaju ispravljanja 1.stepene presude zbog nesaglasnosti između izvornika i prepisa presude – u pogledu
neke odluke sadržane u izreci, rok za izjavljivanje pravnih lekova u pogledu ispravljenog dela odluke počinje
teći od dana dostavljanja ispravljenog prepisa presude.
Dok traje rok, pravni lek se može višekratno podnositi u vidu raznovrsnih „izmena i dopuna“.
Kad je opravdano, propuštanje roka koje rezultira prekluzijom, može biti sanirano vraćanjem u pređašnje
stanje.
2) Forma i sadržaj
Pravni lekovi moraju imati određenu formu i sadržaj. Postoje procesni sistemi u kojima su ovi uslovi veoma
rigorozni. U našem pravu pravni lek mora imati pismenu formu.
Ostali uslovi su redukovani iz više razloga:
a) teži se stvaranju uslova za što liberalnijim korišćenjem pravnih lekova, tako da ih sa lakoćom
ostvaruje i stranka koja ne raspolaže potrebnim opštim i stručnim znanjem;
b) ne postoji obavezno zastupanje stranaka od strane kvalifikovanih punomoćnika (advokata) izuzev u

postupku po reviziji, direktnoj reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti.
c) Oficijelna ovlašćenja instancionih sudova veoma su velika.
Žalba protiv presude mora da sadrži:

1. označenje presude protiv koje se izjavljuje žalba;
2. izjava da se presuda pobija u celini ili u određenom delu;
3. razlog žalbe;
4. potpis podnosioca žalbe.
Uslovi pod rb.1 i 4 se nazivaju nužnim, obligatornim, obaveznim elementima pravnog leka, a uslovi pod
rb.2 i 3 su fakultativni, neobavezni elementi. Ako pravni lek ima navedene elemente smatra se potpunim i
podobnim da bude predmet meritornog odlučivanja, uz ispunjenje drugih uslova, od kojih zavisi i
dopuštenost žalbe.
Kada je u pitanju predlog za ponavljanje postupka moraju se navesti i:
1. zakonski osnov po kom se traži ponavljanje (razlozi);
2. okolnosti iz kojih proizilazi da je predlog podnesen u zakonskom roku;
3. dokazi kojim se potkrepljuju navodi predlagača.
Iako je obavezni sadržaj maksimalno sužen i redukovan, ni ovaj minimum zahterva podnosilac ne mora
ispuniti u momentu izjavljivanja. Ako ne postoje, to još ne podrazumeva odbacivanje.
208
1.stepeni sud ima obavezu da podnosioca pozove da ga u određenom roku dopuni ili ispravi ili da da
propisani sadržaj. Tek, ako se tako ne postupi, pravni lek se odbacuje. Ovo se po našem ZZP – u - odnosi
samo na to kada se ne može utvrditi koja se presuda pobija ili ako žalba nije potpisana.
3) Ovlašćenje za izjavljivanje(ili apstraktan pravni interes)
Podnosilac mora biti ovlšćen za izjavljivanje pravnog leka (procesna legitimacija). Ovlašćenje se daje:
 subjektima na koje se odnosi pravosnažna odluka ili se predpostavlja njihov interes za pobijanjem
određenih odluka.
 Ovlašćenje, u javnom interesu, ima nadležni državni ogran – javni tužilac.
Kad su u pitanju redovni pravni lekovi – javni tužilac može samostalno izjaviti žalbu, u svojstvu
zakonskog intervijenta, uporedo sa strankama ili drugim ovlašćenim licima.
Kada su u pitanju vanredni pravni lekovi, nadležni javni tužilac – može izjaviti samo one na koje je izričito
ovlašćen (zahtev za zaštitu zakonitosti). Navedene pravne lekove ne mogu izjaviti stranke niti neki drugi
subjekti.
Stranke su izričito ovlašćene:

1. za podnošenje žalbe protiv presude,
2. revizije protiv presude,
3. revizije protiv rešenja,
4. za podnošenje predloga za ponavljanje postupka.
Ovlašćenje imaju i:
 univerzalni sukcesori.
 Umešač je, takođe, ovlašćen, pod uslovom da je stupio u parnicu do nastupanja pravosnažne
odluke.
Ako stranka preduzme radnju koja je u suprotnosti sa izjavljivanjem pravnog leka (odricanje
ili odustanak), pravni lek umešača je nedopušten.
U ime i za račun ovlašćenog subjekta, zakonski zastupnik takođe može izjaviti i pravni lek.
Pravni lek nije parnična radnja za koju se zahteva saglasnost organa starateljstva. U ime i za račun parnično
sposobne stranke, pravni lek može podneti punomoćnik. Punomoćnik – advokat, može biti izričito ovlašćen
za preduzimanje ove parnične radnje, ali isto i advokat sa parničnim punomoćjem.
Izuzetak je predlog za ponavljanje postupka-advokat mora imati posebno punomoćje.)
Za podnošenje predloga za ponavljanje postupka, advokat mora imati posebno punomoćje.
Punomoćnik koji nije advokat na osnovu parničnog punomoćja, može podnositi redovne, dok mu je za
podnošenje vanrednih pravnih lekova potrebno izričito ovlašćenje stranke.
Stranka može zabraniti punomoćniku podnošenje svih ili samo nekih pravnik lekova.
Stranku mora zastupati advokat u postupku:
1) po reviziji i
2) zahtevu za zaštitu zakonitosti.
4) Pravni interes
Da bi neko lice moglo izjaviti pravni lek, zahteva se, pored apstraktnog pravnog interesa i postojanje
pravnog interesa. Taj uslov se ne postavlja u pogledu javnog tužioca, jer postupa na osnovu izričitih
zakonskih ovlašćenja.
Podnosilac mora imati potrebu da određena odluka bude izmenjena ili ukinuta. Smatra se da pravni interes
postoji, ako je podnosilac zahteva doveden u nepovoljniji položaj od onog koji je imao pre donošenja
presude.
209
Postojanje pravnog interesa kod redovnih pravnih lekova se vezuje za uspeh ili neuspeh stranke u parnici.
U meri u kojoj se presudom usvajaju zahtevi tužioca – tuženi je izgubio spor i obrnuto.
Ako se presudom u potpunosti usvaja tužbeni zahtev, pravni interes ima samo tuženi. Ukoliko se
tužbeni zahtev u potpunosti odbija pravni interes ima samo tužilac.
Ne priznaje se pravni interes stranci čiji su zahtevi usvojeni da pobija presudu, jer je nezadovoljna njenim
obrazloženjem.
5) Nepostojanje odricanja i odustanka od pravnog leka

Pravni lek je nedopušten ako je podnesen od strane lica koje se odreklo ili je odustalo od pravnog leka. Po
dejstvima - odricanje, odnosno odustanak, ima značaj negativne procesne predpostavke, smetnje za vođenje
žalbenog postupka.
Ovo se odnosi samo na redovne pravne lekove.
Vanrednih pravnih lekova se ne može odreći (predlog za ponavljanje postupka).
91.ŽALBA PROTIV PRESUDE

(pojam, obeležja, dopuštenosti)
Žalba protiv presude je redovan pravni lek protiv nepravosnažnih presuda 1.stepena. Dopuštena je protiv
svih 1.stepenih presuda.
Pravo na žalbu ima značaj ustavne garancije kojom se svakom jamči pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo
protiv odluke kojom se rešava o njegovom pravu ili na zakonu zasnovanom interesu.
Odluka o troškovima postupka smatra se rešenjem.
Ako se presuda pobija samo zbog odluke o troškovima postupka, tada se ona može pobijati samo žalbom
protiv rešenja.
Žalba protiv presude jeste:

1. suspenzivan pravni lek. Podnošenje žalbe sprečava nastupanje pravosnažnosti. I trajanje rokova za
izjavljivanje pravnog leka ima suspenzivno dejstvo. Suspenzivnost se ograničava na pobijani deo
presude.
2. Žalba je devolutivan pravni lek (o pravnom leku odlučuje sud višeg ranga od onog koji je doneo
pobijanu presudu).
3. Žalba protiv presude je dvostrani pravni lek – omogućuje parničnoj stranci da se upozna i izjasni o
pravnom leku protivnika.
Sud ima obavezu da primerak blagovremene, potpune i dopuštene žalbe dostavi protivnoj stranci na
odgovor u roku od 8 dana. Primerak odgovora se dostavlja i žaliocu. Neblagovremeno podnesen
odgovor, sud neće razmatrati.
4. Žalba protiv presude je samostalan pravni lek i pravni lek koji nije sadržinski ograničen. Može se
izjaviti iz svih razloga zbog kojih presuda može biti nezakonita.
Sadržinska ograničenja se odnose samo na presude zbog priznanja, odricanja ili propuštanja. Dopušteno je i
isticanje novih činjenica i dokaza (osim za pomenute presude).
Kao kod ostalih pravnih lekova, da bi se po žalbi postupalo i da bi imala propisana dejstva, zahteva se
ispunjenje određenih uslova. Ako tome ne udovoljava, nedopuštena je, pa se odbacuje.
1) Rokovi
Rok za podnošenje žalbe iznosi 15 dana, od dana dostavljanja presude parničnim strankama.
U meničnim i čekovnim sporovima, kao i u sporovima male vrednosti – rok iznosi 8 dana.
Prekidom postupka prestaju teći i zakonski i sudski rokovi, pa i rok za žalbu.
Ako stranka za vreme prekida postupka podnese pravni lek, žalba dobija dejstvo tek od dana dostavljanja
rešenja strankama o nastavljanju postupka.
210
Propuštanje roka ima za posledicu gubitak prava na pravni lek. Ako ipak bude podneta, žalbu će
odbaciti rešenjem predsednik veća 1.stepenog suda. Ako on to propusti da učini – odbaciće je 2.stepeni sud.
U slučaju opravdanog propuštanja roka, postoji mogućnost vraćanja u pređašnje stanje pod istim
uslovima koji važe i za ostala propuštanja sankcionisana prekluzijom.
2) Sadržaj
Žalba protiv presude mora da sadrži:
1. označenje presude protiv koje se izjavljuje žalba (obavezni element);
2. izjavu da se presuda pobija u celini ili u određenom delu(fakultativni element);
3. razlog žalbe(fakultativni element);
4. potpis podnosioca žalbe(obavezni element).
Označenje presude i potpis podnosioca žalbe su nužni, obligatorni, obavezni elementi žalbe, dok su
izjava da li se žalba pobija delom ili u celini i žalbeni razlozi fakultativni elementi. Ako žalba ima
navedene elemente, smatra se potpunom i podobnom da bude, uz ispunjenje drugih uslova, predmet
meritornog odlučivanja.
Obavezni sadržaj žalbe je maksimalno sužen i redukovan, ali ni ovaj minimum, podnosilac zahteva ne mora
odmah ispuniti (ne važi za advokata-odbacuje se).
 Ako se na osnovu podataka iz žalbe ne može utvrditi koja presuda se pobija, ili ako žalba nije
potpisana, 1.stepeni sud će rešenjem pozvati žalioca da u određenom roku dopuni ili ispravi žalbu
podneskom. Ako žalilac ne postupi po nalogu, sud će rešenjem odbaciti žalbu.
 Ako žalba ima drugih nedostataka u sadržaju, 1.stepeni sud će žalbu dostaviti 2.stepenom sudu, ne
pozivajući žalioca da je dopuni ili ispravi. Razlozi: lakoća ostvarivanja pravnog leka i nestručnih
stranaka.
3) Ovlašćenje za podnošenje
Stranke su izričito ovlašćene (na njih se odnose pravosnažne presude, pa im se mora obezbediti mogućnost
pobijanja).
Univerzalni sukcesori, takođe (univerzalna sukcesija rezultira procesnopravnom sukcesijom).
Umešač: javni tužilac kao umešač u javnim interesu (njegovo ovlašćenje za razliku od običnog umešaća, ne
zavisi neposredno od ponašanja stranaka).
Zastupnik za nesposobno parnični stranku – zakonski zastupnik (ne zahteva se saglasnost organa
starateljstva), a u ime i za račun parnično sposobne stranke, punomoćnik (advokat ili ne ) sa izričitim
ovlašćenjem za preduzimanje ove parnične radnje ili na osnovu parničnog punomoćja (uz uslov da mu
stranka ne zabrani podnošenje žalbe).
4) Pravni interes
Podnosilac, pored apstraktnog pravnog interesa, mora imati pravni interes za podnošenje žalbe. Mora imati
potrebu da određena presuda bude izmenjena ili ukinuta.
Smatra se da pravni interes postoji ako je presudom žalilac doveden u nepovoljniji položaj od onog koji
je imao ili zahtevao stupanjem u parnicu. Postojanje pravnog interesa vezuje se za uspeh ili neuspeh
stranke u parnici. U meri u kojoj se presudom usvajaju zahtevi ružioca, tuženi je izgubio spor, i obrnuto.
Ako se presudom u potpunosti usvaja tužbeni zahtev, pravni interes ima samo tuženi.
Ukoliko se u potpunosti odbija tužbeni zahtev, pravni interes ima samo tužilac.
Ne priznaje se pravni interes stranci čiji su zahtevi usvojeni da pobija presudu jer je nezadovoljna njenim
obrazloženjem.
Postojanje pravnog interesa ceni se prema izreci presude, upoređivanjem njegog sadržaja sa zahtevima
istaknutim u parnici.
Postojanje pravnog interesa umešača ceni se prema pravnom interesu stranke kojoj se pridružio.
Kao stranka, odnosno umešač, nadležni javni tužilac postupa po osnovu zakonskih ovlašćenja, tako da se na
njega ne primenjuju odredbe o obaveznom postojanju pravnog interesa podnosioca žalbe.
211
5) Nepostojanje odricanja i odustanka od žalbe
Žalba je nedopuštena ako je podnesena od strane lica koje se odreklo ili je odustalo od podnesenog
pravnog leka.
Odricanje, odnosno odustanak ima negativne procesne predpostavke (procesne smetenje) za vođenje
2.stepenog postupka.
A) Odricanje od žalbe - je jednostrana, izričita i neopoziva izjava parnične stranke, kojom se odriče
prava na žalbu.
Osnovno dejstvo:
1. gubitak prava na podnošenje pravnog leka;
2. žalba postaje nedopuštena, a
3. presuda u granicama odricanja postaje formalno pravosnažna.
Odricanje je moguće tek od momenta objavljivanja, odnosno dostavljanja presude. Mogu ga izvršiti
samo lica koja su ovlašćena na izjavljivanje žalbe.
 Umešač nije ovlašćen, jer takva radnja ne koristi stranci kojoj se pridružio.
 Odricanje jednog ili samo nekih jedinstvenih suparničara, nema dejstvo (samo ako su ga preduzeli svi
jedinstveni suparničari).
 Punomoćnik – advokat, može izvršiti odricanje na osnovu parnične punomoći, a
 punomoćnik koji nije advokat, mora imati izričito ovlašćenje za preduzimanje odricanja.
U pitanju je jednostrana parnična radnja, koja se preduzima prema sudu, usmeno (na ročištu) i pismeno
(iznvan ročišta). Saznanje ili pristanak druge strane nije bitno za njegovu punovažnost.
Odricanje mora biti izričito. Ne može se opozvati. Ipak, ako je preduzeto od strane punomoćnika, prisutna
stranka može oduzeti dejstvo ovoj radnji punomoćnika. Moguće je i delimično odricanje od pr.leka.
B) Odustanak
Lice koje je izjavilo žalbu, može od nje odustati, odnosno povući je.
Osnovno dejstvo:
 Podnesena žalba postaje nedopuštena;
 A presuda u granicama povlačenja pravnog leka postaje formalno pravosnažna.
Ponekad se razlikuje subjekt koji je podneo pravni lek, od onog koje preduzima odustanak. Odustanak je
dopušten sve do donošenja 2.stepene odluke.
OSTALO VAŽI SVE KAO I ZA ODRICANJE???
212
92. ŽALBENI RAZLOZI
Presuda se može pobijati zbog:
 Bitne povrede odredaba parničnog postupka

 Pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja;
 Pogrešne primene materijalnog prava.
Razlozi obuhvataju, dakle, sve pogreške koje su hipotetički moguće u procesu rešavanja spora i donošenja
presude. Pravni lek je dopušteno zasnovati i na razlogu koji se ne bi mogao pripisati pogrešnom radu suda.
Mogu se iznositi nove činjenice i novi dokazi, ako žalilac učini verovatnim, da ih bez svoje krivice nije
mogao izneti, odnosno, predložiti do zaključenja glavne rasprave.
Izuzeci:
 presude na osnovu priznanja i odricanja mogu se pobijati zbog bitne povrede odredaba parničnog
postupka ili zbog toga što je izjava o priznanju, odnosno odricanju data u zabludi ili pod uticajem
prinude ili prevare.
 Presuda zbog propuštanja ne može se pobijati zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog
stanja – isključuje se izjavljivanje pravnog leka zbog novih činjenica i dokaza.
1. Bitne povrede odredaba parničnog postupka
A) Relativno bitne povrede odredaba parničnog postupka
Odnosi se na podobnost povrede koja nema apsolutan značaj da dovede do određenih procesnih posledica.
Relativnio bitne povrede odredaba parničnog postupka smatraju se one povrede u pogledu kojih 2.stepeni sud
ustanovi postojanje kauzalne veze. Ako to nije slučaj, povreda gubi procesni značaj. Postojanje ovih povreda
ima za posledicu ukidanje pobijane presude i vraćanje predmeta 1.stepenom sudu, radi njihovog saniranja.
ZPP – kaže da relativno bitna povreda odredaba parničnog post. postoji ako 1.stepeni sud nije primenio ili je
nepravilno primenio neku odredbu ovog zakona, a to je bilo ili je moglo biti od uticaja na donošenje zakonite
i pravilne presude.
Žalba može biti zasnovana na svakoj procesnoj povredi.
2.stepeni postupak tek treba da pokaže kakav je njen značaj. Žalbeni razlog može biti svaka povreda, pa i
ona za koju se u instancionom postupku utvrdi da nije ili nije mogla uticati na zakonitost presude.
Do ukidanja presude, međutim, može doći samo pod uslovom da se dokaže postojanje veze između povrede
i eventualne nezakonitosti presude. U drugom slučaju, radi se o (relativno) bitnim povredama parničnog
postupka.
B) Apsolutno bitne povrede odredaba parničnog postupka
Procesni i pravnopolitički sadržaj određenih odredaba parničnog postupka rezultirao je znatno oštrijim
sankcionisanjem njihovih povreda.
Povrede dobijaju apsolutan karakter.
Sud se ne upušta u ispitivanje da li je povreda u konkretnom slučaju mogla negativno uticati na zakonitost
presude (ne utvrđuje se postojanje kauzalne veze).
Smatra se da samo postojanje povrede takvog (apsolutnog) karaktera rezultira navedenom posledicom.
Za razliku od relativno bitnih povreda, ove povrede su, razumljivo, taksativno određene odredbom ZPP-u.
213
Apsolutna bitna povreda postoji u sledećim slučajevima:
1) nepropisno sastavljen sud, povreda pravila o izuzeću sudije i porotnika;

2) povreda pravila o apsolutnoj nadležnosti (ne spada u sudsku nadležnost);
3) odlučeno o zahtevu po tužbi podignutoj posle zakonom propisanog roka;
4) povreda pravila o relativnoj nadležnosti (stvarno nadležan viši sud iste vrste ili sud druge vrste);
5) odluka suda zasnovana na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka;
6) protivno odredbama ZPP-u, sud doneo presudu zbog propuštanja, na osnovu priznanja ili odricanja;
7) ako stranci, nezakonitim postupanjem nije data mogućnost raspolaganja pred sudom (načelo
neposrednosti, načelo obostranog saslušanja stranaka, načelo kontradiktornosti);
8) povreda pravila o upotrebi jezika i pisma u postupku (sud odbio zahtev stranke);
9) povreda pravila o parničnoj sposobnosti stranaka, pravila o zastupanju stranaka;
10) ne bis in idem (odlučeno o zahtevu o kome je već pravosnažno presuđeno ili o kome je već zaključeno
sudsko poravnanje ili već teče parnica);
11) povreda načela javnosti;
12) povreda pravila o obliku i sadržaju presude (nerazumljiva presuda, protivrečna, nejasna,
neobrazložena).
Pored ovih taksativno navedenih, prihvaćeno je da i prekoračenje tužbenog zahteva (i kvalitativno i

kvantitativno) jeste apsolutna bitna povreda odredaba parničnog postupka.
Sve navedene povrede se mogu grubo razvrstati u tri osnovne grupe:
 povrede pravila o procesnim pretpostavkama;

 povrede pravila o načelima postupka;
 povrede pravila o odlučivanju, s tim što neke mogu pripadati različitim grupama.
2.stepeni sud o postojanju ovih (apsolutno bitnih povreda vodi računa po službenoj dužnosti, bez obzira da li
je žalilac pravnim lekom naveo njihovo postojanje, izuzev tri povrede:
1. povreda odredaba o mesnoj nadležnosti;

2. povreda odredbe o pravu stranke na upotrebu svog jezika i pisma u postupku;
3. povreda pravila o obavezi suda da odlučuje u granicama tužbenog zahteva.
O ovim povredama 2.stepeni sud odlučuje isključivo po predlogu žalioca
2. Pogrešno ili nepotpuno utvrđeno činjenično stanje

Razlog za podnošenje žalbe se odnosi na povredu obaveze 1.stepenog suda da tačno utvrdi sve relevantne
činjenice od kojih zavisi osnovanost tužbenog zahteva, kao i drugih zahteva istaknutih u postupku.
Povreda može imati dva osnovna oblika:

A) pogrešno utvrđeno činjenično stanje i
B) nepotpuno utvrđeno činjenično stanje
A) pogrešno utvrđeno činjenično stanje
Činjenično stanje pogrešno je utvrđeno ako je 1.stepeni sud izveo pogrešan zaključak o postojanju neke bitne
činjenice, a ona ne postoji, i obrnuto ili je neku bitnu činjenicu pogrešno utvrdio.
214
Pogrešno utvrđeno činjenično stanje može biti posledica pogrešne ocene dokaza. 1.stepeni sud izvrši
pravilan izbor bitnih (relevantnih) činjenica, pravilan izbor dokaznih sredstava, ali je, po izvedenom
dokazivanju, netačno zaključio o njihovom postojanju (činjenica).
Ovde postoji mogućnost meritornog odlučivanja 2.stepenog suda i preinačenja pobijane presude.
Pogrešno utvrđeno činjenično stanje može biti i posledica pogrešnog izbora dokaznih sredstava. Tada
2.stepeni sud mora ukinuti presudu i predmet vratiti 1.stepenom sudu na ponovno suđenje, jer nema
ovlašćenje da u instancionom postupku utvrđuje činjenično stanje izvođenjem onih dokaza koji nisu bili
upotrebljeni u 1.stepenom postupku.
B) nepotpuno utvrđeno činjenično stanje
Činjenično stanje je nepotpuno utvrđeno ako je parnični sud propustio da utvrdi sve činjenice koje su
relevantne (bitne) za donošenje 1.stepene presude.
ZPP naglašva – da nepotpuno utvrđeno činjenično stanje postoji i kad na to ukazuju i nove činjenice i novi
dokazi. U ovom slučaju 2.stepeni sud ukida presudu i predmet vraća 1.stepenom sudu na ponovno
odlučivanje.
O postojanju ovog žalbenog razloga 2.stepeni sud ne vodi računa po službenoj dužnosti. Oficijelna
ovlaščenja suda, ipak, nisu ni sasvim isključena.
3. Pogrešna primena materijalnog prava
Pogrešna primena materijalnog prava postoji kada sud nije primenio odredbu materijalnog prava koju je
trebalo da primeni ili kad takvu odredbu nije pravilno primenio. Dakle, dva vida:
a) sud nije primenio odgovarajuću pravnu nornu (sumpsumciona greška) i
b) sud je ispravno zaključio koju pravnu normu treba primeniti, ali ju je na pogrešan način
tumačio i razumeno (interpretaciona greška)
To rezultira i različitim procesnim posledicama:
U prvom slučaju (sumpsumciona greška), to redovno ima za posledicu da nisu utvrđene bitne (relevantne)
činjenice sa stanovišta pravne norme koju je, prema mišljenju 2.stepenog suda trebalo primeniti. To dalje
znači da se pobijana presuda mora ukinuti i predmet vratiti 1.stepenom sudu na ponovno suđenje.
U slučaju interpretacione greške bitno je smanjena mogućnost istovremenog pojavljivanja nedostatka

činjenične prirode. 1.stepeni sud je tačno odredio relevantnu normu. Prema njoj je utvrđivao činjenično
stanje, ali je pogrešno razumeo pravnu normu. U ovom slučaju 2.stepeni sud ima uslove da sam reaguje i
odluči u meritumu.
O ovom žalbenom razlogu 2.stepeni sud vodi računa ex-officio.
 nove činjenice i dokazi (beneficium novorum).

Pravni lek može biti zasnovan i na novim činjenicama i dokazima. Svrha ovog razloga je u tome da ukaže na
to da je činjenično stanje u pobijanoj presudi pogrešno ili nepotpuno utvrđeno.
* Jedni procesni sistemi 2.stepeni postupak ograničavaju na kontrolu zakonitosti rada 1.stepenog suda i
nije dopušteno isticanje novih činjenica i dokaza.
* U onim sistemima u kojim 2.stepeni postupak omogućuje ponovno raspravljanje i odlučivanje o
tužbenom zahtevu nije zabranjeno isticanje novih činjenkica i dokaza. Čak i isticanje novih zahteva.
215
* Nove činjenice i dokazi dopušteni su i u našem pravu, ali instancioni postupak ima kontrolnu funkciju
(ne može se ponovo raspravljati). Pojam obuhvata samo one činjenice i dokaze koji se tiču osnovanosti
tužbenog zahteva. Nisu obuhvaćene činjenice i dokazi koji se odnose na određena procesna pitanja.
Činjenica je nova ako nije bila istaknuta u 1.stepenom postupku. Dopušteno je isticati samo one činjenice
koje su postojale do momenta zaključenja glavne rasprave (proizilazi iz kontrolne funkcije 2.stepenog
postupka u našem pravu).
Nove činjenice ne mogu biti takve da dovode do preinačenja tužbenog zahteva, jer je preinačenje tužbe
dopušteno samo do zaključenja glavne rasprave. Izričito je zabranjeno isticanje prigovora procesne
kompenzacije koji nije bio upotrebljen u 1.stepenom postupku.
U svakom slučaju, zabranjeno je isticanje novih zahteva.
Izuzetak čini zahtev za naknadu parničnih troškova nastalih povodom žalbe.
Dokaz je nov ako nije bio predložen u 1.stepenom postupku.

Pod njim se podrazumevaju dokazi koji su predloženi za utvrđivanje novih činjenica, ali i dokazi koji se
odnose na činjenice istaknute i dokazivane u 1.stepenom postipku.
Pravo na isticanje novih činjenica i novih dokaza ima samo savestan žalilac. On mora učiniti
verovatnim da ih, bez svoje krivice, nije mogao izneti, odnosno predložiti do zaključivanja glavne
rasprave.
Sud će, prema potrebi, sprovesti uviđaj radi provere istinitosti navoda žalioca. Ne može se isticati ni
prigovor zastarelosti.
Napomena:
2.stepenim sudovima – beneficium novorum – treba samo izuzetno dozvoliti.
Ako su usled iznošenja novih činjenica i predlaganja novih dokaza, nastali troškovi u postupku povodom
žalbe, ove će troškove, nezavisno od ishoda spora nadoknaditi žalilac koji ih je predložio.
 ograničenje žalbenih razloga
Presude zasnovane na disponiranju stranaka predmetom spora, priznanjem ili odricanjem od tužbenog
zahteva, ne mogu biti pobijane, iz svih navedenih tazloga.
Konkretnim disponiranjem, stranka je odredila sadržaj pravne zaštite, oslobađajući sud obaveze utvrđivanja
činjeničnog stanja i primene materijalnog prava. Zato je isključena mogućnost da se 1.stepenom sudu pripišu
greške u suđenju.
Od svih žalbenih razloga, ove dve presude je moguće pobijati, zbog grešaka u postupku izraženih u vidu
apsolutnih bitnih i relativnih bitnih povreda odredaba postupka.
Ove dve presude, žalilac koji je preduzeo određeno raspolaganje, može pobijati, zato što je izjava o priznanju
ili o odricanju data u zabludi ili pod uticajem prinude ili prevare(mane volje).
Presuda zbog propuštanja se ne može pobijati zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog
stanja.
Presuda u sporovima male vrednosti ne može se pobijati zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog
činjeničnog stanja, ali ni zbog relativno bitnih povreda odredaba postupka.
Razlog:
Efikasnije i ekonomičnije rešavanje sporova.
U svim ovim slučajevima ograničenje žalbenih razloga, rezultira zabranom isticanja novih činjenica i
dokaza.
Isticanje razloga zbog kojeg se određena presuda ne može pobijati, nema za posledicu odbacivanje pravnog
leka kao nedopuštenog.
216
Zabrana je ograničena na nedopuštenost žalbenih razloga, čineći nedopuštenim upuštanje instancionog suda u
njihovo postojanje. Ako je pravni lek zasnovan samo na nedozvoljenim razlozima, 2.stepeni sud ga ne
odbacuje, ali se ograničava na utvrđivanje onih razloga o kojim vodi računa po službenoj dužnosti.
93. GRANICE ISPITIVANJA PRESUDE POBIJANE ŽALBOM
Načelo dispozicije prate značajna oficijelna ovlašćenja 2.stepenog suda. Do pokretanja postupka dolazi po
inicijativi stranke ili drugog ovlašćenog lica.
Do okončanja postupka, takođe, može doći po inicijativi podnosioca, povlačenjem pravnog leka. U svemu
ostalom oficijelna ovlašćenja suda su široka, doduše i nešto sužena novim ZPP-u.
2.stepeni sud ispituje 1.stepenu presudu u onom delu u kome se pobija žalbom.
Međutim, ako se iz žalbe ne vidi u kom se delu presuda pobija. 2.stepeni sud će uzeti da se presuda pobuja u
delu u kome stranka nije uspela u parnici.
2.stepeni sud ispituje 1.stepenu presudu u granicama razloga navedenih u žalbi. Ali, takođe, pazi po
službenoj dužnosti na određene apsolutno bitne povrede odredaba parničnog postupka, kao i na pravilnu
primenu materijalnog prava.
Apsolutno bitne povrede parničnog postupka na koje 2.stepeni sud pazi po službenoj dužnosti su
odredbe:
- o sastavu suda;
- o sudiji (izuzetog ili isključenog);
- o apsolutnoj nadležnosti;
- o nezakonitom raspolaganju;
- o onemogućenju raspravljanja;
- o stranačkoj sposobnosti i zastupanju.
Na sve ostale apsolutne bitne povrede odredaba parničnog postupka, sud vodi računa samo po predlogu
podnosioca (žalioca).
Isto važi i za postojanje prekoračenja tužbenog zahteva.
2.stepeni sud, pazi, po službenoj dužnosti samo da li se nedostaci odnose na stranku koja se žalila.
Ako je u žalbi formulisan predlog u pogledu sadržaja i vrste odluke koja se zahteva od 2.stepenog suda, sud
ovim predlogom nije vezan. Može preinačiti pobijanu presudu, kada je traženo ukidanje, a ukinuti je kada je
zahtevano preinačenje.
Kada žalba sadrži razloge zbog kojih se određena presuda ne može pobijati, 2.stepeni sud njima nije vezan. A
ako sadrži samo nedopuštene razloge, 2.stepeni sud je ne odbacuje, već se ograničava na utvrđivanje onih
razloga o kojima vodi računa po službenoj dužnosti.
94. POSTUPAK I ODLUKE DRUGOSTEPENOG SUDA PO ŽALBI PROTIV PRESUDE
Postupak po žalbi se odvija u dva dela:

1) pred sudom koji je doneo pobijanu presudu; i
2) pred sudom 2.stepena.
Postupak pred 1.stepenim sudom služi utvrđivanju postojanaja predpostavki od kojih zavisi dopuštenost
žalbe. Ako je odgovor potvrdan, postupak delimično ima i pripremnu funkciju.
Deo postupka pred 2.stepenim sudom odnosi se na odlučivanje o osnovanosti pravnog leka, ali sasvim ne
isključuje odlučivanje o dopuštenosti žalbe.
217
1. Postupak pred 1.stepenim sudom
Žalba se podnosi sudu koji je izrekao 1.stepenu presudu (u dovoljnom broju primeraka). Po prijemu
žalbe, predsednik veća toga suda, pristupa ispitivanju blagovremenosti, potpunosti i dopuštenosti pravnog
leka.
U slučaju negativnog odgovora, predsednik veća žalbu odbacuje rešenjem.
Ako je odgovor pozitivan, primerak žalbe 1.stepeni sud dostavlja protivnoj stranci, koja može u roku od 8
dana, od prijema žalbe, podneti tom sudu, odgovor na žalbu. Primerak odgovora na žalbu 1.stepeni sud
dostavlja žaliocu. Neblagovremeno podnet odgovor na žalbu se ne odbacuje nego se dostavlja 2.stepenom
sudu koji ga uzima u obzir, ako je to moguće.
Po prijemu odgovora na žalbu ili po proteku roka za odgovor na žalbu, 1.stepeni sud žalbu i odgovor na
žalbu (ako je podnesen) sa svim spisima dostavlja 2.stepenom sudu.
Ako se u žalbi navodi da su u 1.stepenom postupku učinjene povrede odredaba parničnog postupka,
predsednik veća 1.stepenog suda mora dati objašnjenje povodom navoda iz žalbe, a po potrebi i sprovesti
izviđaje radi provere njihove istinitosti.
Razlog:
Što efikasnije vođenje postupka pred 2.stepenim sudom.
2. Postupak pred sudom 2.stepena
Ovo je deo postupka rezervisan za raspravljanje i odlučivanje o osnovanosti žalbe i zakonitosti pobijane
presude. No, i u ovom delu postupka je moguće odlučivanje o dopuštenosti žalbe i odbacivanje pravnog
leka (ako svoj posao nije dobro obavio 1.stepeni sud).
Kada se spisi predmeta dostave 2.stepenom sudu, predsednik žalbenog veća određuje sudiju izvestioca.
Izvestilac ima zadatak da se bliže upozna sa predmetom i pripremi (usmeno ili pismeno) izveštaj veću,
radi razmatranja predmeta.
U tom cilju, ovlašćen je da zahteva izveštaj 1.stepenog suda o postojanju britnih povreda odredaba
parničnog postupka, kao i da traži, radi utvrđivanja tih povreda, sprovođenje izviđaja.
2.stepeni sud, po pravilu, o žalbi odlučuje bez rasprave.
Usmenu raspravu zakazuje samo izuzetno:
 kad nađe da je radi pravilnog utvrđivanja činjeničnog stanja potrebno ponoviti već izvedene dokaze;
 kada je u istoj parnici 1.stepena presuda već jedan put ukinuta, a pobijana presuda se zasniva na
pogrešnom i nepotpunom utvrđenom činjeničnom stanju ili su u postupku pred 1.stepenim sudom
učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka.
Na raspravu se pozivaju stranke, odnosno njihovi zakonski zastupnici ili punomoćnici, kao i oni svedoci
i veštaci za koje sud odluči da se saslušaju.
Ako sa rasprave izostane jedna ili obe stranke, sud će odlučiti o žalbi i doneti odluku uzimajući u obzir
naročito ono što je izneto u žalbi i u odgovoru na žalbu (ako je podnesen).
Rasprava počinje izveštajem sudije izvestioca, koji izlaže stanje stvari ne dajući svoje mišljenje o
osnovanosti žalbe. Posle toga čita se presuda ili deo presude koji se pobija žalbom, a po potrebi i zapisnik o
glavnoj raspravi pred 1.stepenim sudom. Onda žalilac obrazlaže svoju žalbu, a protivna strana odgovor
na žalbu. Stranke na raspravi mogu iznositi nove činjenice i dokaze, uz uslov da to učine verovatnim, da
ih, bez svoje krivice, nisu mogle izneti, odnosno predložiti do zaključenja glavne rasprave.
Ne može se nastaviti raspravljanje po novim dokazimai predlozima, već samo po onim koji su već bili
predloženi.
Odredbe o raspravi i postupku pred 1.stpenim sudom shodno se primenjuju i na raspravu i postupak pred
2.stepenim sudom.
218
Prema ZPP-u, 2.stepeni sud može u sednici veća ili na osnovu održane rasprave:
1) odbaciti žalbu kao neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu;
2) odbiti žalbu kao neosnovanu i potvrditi 1.stepenu presudu;
3) ukinuti presudu i uputiti predmet 1.stepenom sudu na ponovno suđenje;
4) ukinuti 1.stepenu presudu i odbaciti tužbu;
5) preinačiti 1.stepenu presudu i odlučiti o zahtevima stranaka.
On može ukinuti 1.stepenu presudu i samo u pogledu iznosa tužbenog zahteva, a ne i osnova: (uvedena je
neka vrsta 2.stepene međupresude).
2.stepeni sud nije vezan predlogom tužbe.
Prema prirodi odlučivanja 2.stepena odluka može biti u formi presude ili rešenja.
Odluke kojima se ukida pobijana presuda ili odbacuje pravni lek imaju procesnopravni karakter i donose se
u formi rešenja. Izražavaju kasatorna ovlašćenja 2.stepenog suda.
Odluke kojima se odlučuje u meritumu (odluka o odbijanju žalbe kao neosnovane i odluka o preinačenju
presude) donosi se u formi presude. U ovom slučaju odluka izražava reviziona ovlašćenja suda višeg ranga:
1) neblagovremenu, nepotpunu ili nedopuštenu žalbu, 2.stepeni sud odbacuje rešenjem. Ovu odluku,
pre svega, donosi 1.stepeni sud. Odlučivanje 2.stepenog suda poprima supsidijarni (rezervni)
karakter, jer je ograničeno na slučajeve kada je 1.stepeni sudija pogrešno zaključio da je žalba
dopuštena.
2) Odluka o odbijanju žalbe kao neosnovane i potvrđivanju 1.stepene presude, rezultat je kontrole
osnovanosti prvnog leka. 2.stepeni sud donosi ovu odluku kada utvrdi da ne postoje razlozi zbog
kojih se presuda pobija, kao ni oni razlozi o kojima vodi računa po službenoj dužnosti. O odbijanju
žalbe odlučuje se novom presudom. Odluka ima meritoran karakter.
3) Do ukidanja presude i vraćanja predmeta 1.stepenom sudu na ponovno suđenje dolazi zbog
postojanja određenih bitnih povreda odredaba parničnog postupka i nedostataka u činjeničnom stanju,
na kojima je zasnovana ukinuta presuda. Odlučuje se rešenjem. Postojanje relativno bitnih povreda
redovno ima za posledicu ovu vrstu odlučivanja.
Kada je u pitanju postojanje apsolutno bitnih povreda odredaba parničnog postupka, one moraju biti
takve da ne predstavljaju smetnju koja čini nedopuštenim vođenje postupka i odlučivanje o tužbenom
zahtevu.
Ako se apsolutno bitna povreda parničnog postupka odnosi na:
 povredu pravila o stranačkoj i parničnoj sposobnosti ili
 odredaba o zastupanju stranaka, do ove odluke dolazi, samo pod uslovom da je povredu moguće
otkloniti ili je već sanirana. Do ove vrste odlučivanja dovodi i
 kvalitativno prekoračenje tužbenog zahteva.
Kada je u pitanju kvantitativno prekoračenje tužbenog zahteva, 2.stepeni sud će ukinuti 1.stepenu
presudu u delu u kome je prekoračen tužbeni zahtev. Do ukidanja presude i vraćanja predmeta
1.stepenom sudu dolazi i zbog nedostataka u činjeničnom stanju. Odnosno, zbog novih činjenica i
novih dokaza, a radi pravilnog utvrđivanja činjeničnog stanja. Ovu odluku (rešenje), 2.stepeni sud će
doneti i kad je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje bilo nepotpuno utvrđeno.
Postupak se vraća u stadijum glavne rasprave onom 1.stepenom veću koje je donelo ukinutu
presudu. Ako posumnja u objektivnost tog veća, 2.stepeni sud određuje da se nova rasprava održi
pred drugim većem. Ako je presuda ukinuta zbog relativne nenadležnosti, predmet se vraća
nadležnom sudu.
219
U obrazloženju presude, odnosno rešenja, 2.stepeni sud treba da ceni žalbene navode od značaja i
da navede razloge koje je uzeo po službenoj dužnosti.
Ako presudu ukida 2.stepeni sud će, zavisno od razloga ukidanja, u obrazloženju navesti:
 sve odredbe koje su povređene,
 u čemu se povrede sastoje i
 sve uočene nedostatke od uticaja na donošenje pravilne odluke; odnosno, navešće u čemu se
sastoje nedostaci i zašto su nove činjenice i dokazi važni i od uticaja za donošenje pravilne
odluke; odnosno, ukazaće zašto su nove činjenice i dokazi od uticaja za donošenje pravilne
odluke.
4) 2.stepeni sud, rešenjem, ukida 1.stepenu presudu i odbacuje tužbu u slučaju postojanja onih
procesnih smetnji (apsolutno bit. povr. odred. p.post.), koje čine nedopuštenim vođenje parničnog
postupka i odlučivanje o tužbenom zahtevu:
a) apsolutna nenadležnost;
b) litispendencija i presuđena stvar;
c) odlučeno o zahtevu po tužbi koja je podneta posle zakonom propisanog roka;
d) ako postoji neki neotklonjiv nedostatak u stranačkoj ili parničnoj sposobnosti ili u zastupanju
stranaka.
5) Preinačenje presude znači njeno ukidanje i istovremeno donošenje nove odluke o tužbenom
zahtevu.
Razlozi:
a) ako je na osnovu rasprave utvrdio drugačije činjenično stanje nego ono u 1.stepenoj presudu;
b) ako je 1.stepeni sud pogrešno ocenio isprave ili posredno izvedene dokaze, a odluka
1.stepenog suda je zasnovana isključivo na tim dokazima;
c) ako je 1. stepeni sud iz činjenica koje je utvrdio izveo nepravilan zaključak o postojanju
drugih činjenica, a na tim činjenicama je zasnovana presuda;
d) ako smatra da je činjenično stanje u 1.stepenoj presudi pravilno utvrđeno, ali da je 1.stepeni
sud pogrešno primenio materijalno pravo;
e) ako utvrdi da je 1.stepenom presudom kvantitativno prekoračen tužbeni zahtev.

Donošenje meritorne odluke od strane 2.stepenog suda, ne ugrožava kontrolnu funkciju instancionog suda,
jer se on nalazi u istom položaju u kojem je bio 1.stepeni sud. Nova presuda nije zasnovana na drugačijoj
činjeničnoj osnovi u odnosu na 1.stepenu. Ovo se odnosi na razloge
pod (b) i (c).
Zabrana je izričito formulisana: “ Drugostepeni sud ne može preinačiti presudu na štetu stranke koja se
žalila, ako je samo ona izjavila žalbu“(reformatio in peius).
Dodatno tumačenje: 2.stepeni sud može dosuditi manje ili sasvim odbiti ono što je zahtevano žalbom, ali ne
može dosuditi manje od onog što je dosudio 1.stepeni sud.
Donošenje i sadržaj 2.stepene odluke

Primenjuju se ista pravila kao ona što se odnose na 1.stepenu presudu.
U obrazloženju presude, odnosno rešenja, viši sud ceni žalbene navode koji su od značaja za donošenje
presude. Navodi i razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti.
( dalje o obrazloženju: kraj prethodne i početak ove strane).
Po donošenju presude, 2.stepeni sud je dužan vratiti spise 1.stepenom sudu u roku od 30 dana, od dana
donošenja odluke (da dovoljnim brojem prepisa za stranke ili druga zainteresovana lica).
220
1.stepeni sud je dužan da odmah po prijemu rešenja 2.stepenog suda zakaže ročište za glavnu raspravu u
roku do 30 dana od dana prijema rešenja 2.stepenog suda.
Prvostepeni sud je dužan da izvede sve parnične radnje i da raspravi sva sporna pitanja na koja je ukazao
drugostepeni sud u svom rešenju.
*************** *************** **************
REZIME( O ŽALBI):
Načelo dispozicije stranaka dolazi do punog izražaja i u odredbama vezanim za ovaj institut.
Naime, u žalbi se mogu iznositi nove činjenice i predlagati novi dokazi, samo ako žalilac učini verovatnim da
ih, bez svoje krivice, nije mogao izneti, odnosno predložiti do zaključenja rasprave(član 359, stav 1. ZPP).
Više se ne mogu u žalbi iznositi prigovor zastarelosti i kompenzacioni prigovor (stav3. ZPP).
Ove novine će sprečiti dosadašnje zloupotrebe procesnih ovlašćenja.
Razlozi zbog kojih se presuda može pobijati nisu izmenjeni, ali kada su u pitanju bitne povrede, koje se
odnose na svojstvo stranke i zastupanje, one se sada moraju odnositi na stranku koja se žali.
Sastav suda i sudije spojeni su u jednu tačku i dopunjeni u skladu sa institutima isključenja i izuzeća.
Nadalje, sadržina tačke 12, člana 361. ZPP, koja govori o nedostacima presude, zbog kojih se ona ne
može ispitati, zbog tačno nabrojanih razloga, više ne predstavlja apsolutno bitnu povredu, zbog koje se
presuda mora ukinuti.
Uvedeni su rokovi od 8 dana za dostavljanje spisa sa odlukom prvostepenog suda drugostepenom sudu,
kada su ispunjeni uslovi predvidjeni odredbom člana 367, stav 1. ZPP.
Jedna od najbitnijih izmena, sadržana u članu 369, stav 2. ZPP, odnosi se na obavezu
drugostepenog suda da zakaže raspravu i odluči o žalbi i zahtevima stranaka, kada je u istoj parnici
prvostepena presuda već bila ukinuta po odredbama ovog zakona, a pobijana presuda se zasniva na
pogrešno i nepotpuno utvrdjenom činjeničnom stanju ili su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene
bitne povrede odredaba parničnog postupka.
Pri ovakvom zakonskom ovlašćenju sudova, stranke sada sasvim sigurno imaju izvestan kraj postupanja u
rešenju spornog odnosa.
Nadalje, sa sigurnošću će moći da se utvrdi da li u konkretnom slučaju prvostepeni sud nije postupao
po nalozima drugostepenog suda, prilikom prvog ukidanja ili u drugostepenoj odluci nalozi nisu dati
adekvatno i ne sadrže sve što je potrebno navesti u smislu odredbe člana 382, stavovi 2. i 4. ZPP.
Pored efikasnijeg sudjenja, izbeći će se zloupotrebe procesnih ovlašćenja i mnogo objektivnije utvrditi
stručnost i savesnost sudskog kadra.
Uvedena je obaveza drugostepenog suda da vrati spise prvostepenom sudu u roku od 30 dana od dana
donošenja odluke (član 383. ZPP), a prvostepenog suda da, po prijemu rešenja drugostepenog suda
zakaže ročište za glavnu raspravu u roku od 30 dana od dana prijema rešenja drugostepenog suda (član
384. stav 1. ZPP).
Rasprava pred drugostepenim sudom po žalbi održaće se i ako izostane jedna ili obe strane,
koje su uredno pozvane, a činjenice i dokazi se mogu iznositi pred sudom samo u okviru ovlašćenja iz člana
359. ZPP, ako ih bez svoje krivice nije mogao izneti tj. predložiti do zaključenja glavne rasprave.
Novina je i da drugostepeni sud presudu može ukinuti samo u pogledu iznosa tužbenog zahteva,
ako nadje da u pogledu osnova ne ostoje razlozi za ukidanje odluke.Ovo će doneti veću pravnu sigurnost
strankama i sudjenje učiniti ekonomičnijim, jer će se izbeći ponovna utvrdjenja ili veštačenja vezana za
osnov.
U slučaju prekoračenja, kad je dosudjeno više od traženog, presuda će se samo ukinuti u ovome
delu, a ako je odlučeno o nečem drugom u odnosu na traženo, presuda se ukida i vraća na ponovno
sudjenje.
Tako je u potpunosti razgraničeno postupanje suda zbog prekoračenja u pogledu visine zahteva od
prekoračenja u pogledu samog zahteva.
221
95. ŽALBA SA ALTERNATIVNIM PREDLOGOM ZA REVIZIJSKO ODLUČIVANJE
( DIREKTNA REVIZIJA)
Ovo je:
- devolutivan;
- ograničen;
- dvostran;
- suspenzivan pravni lek
Ovo je pravni lek sa dvostranom pravnom prirodom jer u sebi sadrži i žalbu i reviziju. Samim tim, ona
može biti u zavisnosti od ispunjenih uslova, vanredan ili redovan pravni lek. Te dve mogućnosti su
alternativno postavljenje, pa ukoliko su ispunjeni zakonom predviđeni uslovi, onda je to vanredan
pravni lek (direktna revizija), a ako nisu, onda je to redovan pravni lek (žalba protiv presude).
Protiv 1.stepene presude protiv koje je dozvoljena revizija, stranke mogu izjaviti žalbu Vrhovnom
sudu Srbije u roku od 15 dana od dana dostavljanja presude, ako stranka u žalbi predloži da o ovom leku
odlučuje Vrhovni sud Srbije, a protivna stranka se sa tim složi (saglasi).
Presuda se može pobijati ovim pravnim lekom ako su ispunjeni sledeći uslovi:
1) da je u pitanju parnica u kojoj je dopuštena revizija;
2) da obe strane zastupa advokat;
3) da se stranke saglase; i
4) da je u pitanju veći broj predmeta.
Pravni lek je dopušten protiv 1.stepene presude.
Žalba se izjavljuje sudu koji je izrekao 1.stepenu presudu (u dovoljnom broju primeraka). Žalbu 1.stepeni
sud dostavlja na obavezan odgovor suprotnoj stranci uz obaveštenje da se u odgovoru na žalbu može
saglasiti da o ovoj žalbi odlučuje Vrhovni sud Srbije.
1.stepeni sud će po prijemu odgovora na žalbu, ukoliko je žalba blagovremena, potpuna i dopuštena,
dostaviti žalbu i odgovor na žalbu sa svim spisima 2.stepenom sudu.
2.stepeni sud će ako ne odbaci žalbu, predmet dostaviti Vrhovnom sudu Srbije.
1.stepeni sud pošto ispita gore navedene uslove, predmet upućuje Vrhovnom sudu Srbije koji će, u veću od
3-oje sudija odlučivati o dopuštenosti pravnog leka direktne revizije, odnosno, ispituje da li su ispunjeni
formalni uslovi.
Ako se stranka:
- u odgovoru na žalbu ne saglasi da o izjavljanom pravnom leku neposredno odlučuje vrhovni sud
Srbije, ili
- stranke nije zastupao advokat u postupku po ovom pravnom leku,
2.stepeni sud odlučiće o žalbi na 1.stepenu presudu po opštim pravilima.
Ako se protivna stranka saglasi da o pravnom leku odlučuje Vrhovni sud Srbije, Vrhovni sud Srbije
prihvati da o njemu odlučuje, zbog ujednačenja sudske prakse, zauzimanjem stava o nekom pravnom
pitanju, smatra se da je žalba protiv 1.stepene presude povučena.
O osnovanosti ovog pravnog leka odlučuje veće sastavljeno od 5 sudija. Na ovaj način, presuda se može
pobijati samo zbog:
1. pogrešne primene materijalnog prava i
2. apsolutno bitne povrede odredaba postupka, koje se tiču nezakonitog raspolaganja stranaka.
Vrhovni sud Srbije ispituje pobijanu presudu u granicama razloga navedenih u ovom pravnom leku.
222
Odluka se donosi u roku od 3 meseca od dana prijema predmeta u Vrhovni sud Srbije.
Vrhovni sud Srbije može odbiti ovaj pravni lek i potvrditi 1.stepenu presudu ili preinačiti 1.stepenu
presudu (usvajanjem žalbe).
Zaključak:
XXVIII glava uvodi novi vanredni pravni lek, poznat u uporednom pravu, čiji osnov se može naći i
u preporuci P(84) 5, glava IV, stav 7, tačka d.Svoje opravdanje nalazi u potrebi za ujednačavanjem
sudske prakse, razmatranjem nekog spornog pitanja, koje je bitno u konkretnoj situaciji, pre svega za
nekog od učesnika u postupku.
Nalaženjem sporazuma stranaka da preskoče redovni pravni lek, žalbu i direktno se obrate Vrhovnom
sudu i u mnogo kraćem vremenskom periodu dodju do njegovog pravnog stanovišta, omogući će strankama
u postupku da se opredele u postupanjima za eventualne buduće parnice.
Procedura je propisana odredbama članova 389-393.ZPP, a u slučaju da Vrhovni sud Srbije utvrdi da
nema uslova da postupa po ovome pravnom leku, postupak će se nastaviti po pravilima za žalbeni
postupak.
Ovaj pravni lek će svoju primenu najčešće naći kod pravnih lica, koja imaju veći broj mogućih parnica, pri
čemu će odluka po direktnoj reviziji opredeliti tužioca da li da udje u spor.
Zakon donosi i novinu, koja se odnosi na funkcionisanje apelacionog suda.
On će imati ovlašćenja da dozvoli reviziju i protiv drugostepene presude, koja se ne bi mogla pobijati
revizijom i kad je potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa, ujednači sudska praksa ili
je neophodno novo tumačenje prava (član 395. ZPP).
Ova odredba primenjivaće se tek kad počne rad apelacionih sudova.
Pri postupku revizije predvidjeni su rokovi u kojima se mora postupati u pojedinim fazama, radi efikasne
procedure (član 402. zpp)
Revizijski sud neće obrazlagati presudu u kojoj se ponavljaju žalbeni razlozi, jer se ne bi
postiglo novo tumačenje prava, niti doprinelo ujednačenju tumačenja prava (član 405, stav 2. ZPP).
Takva odredba u smislu preporuka Saveta Evrope svakako će omogućiti da se sudije kasacionog suda
rasterete bespotrebnog ponavljanja istih ili sličnih pravnih obrazloženja.
96. REVIZIJA PROTIV PRESUDE
Revizija protiv presude je:

1. vanredan;
2. nesuspenzivan;
3. najčešće devolutivan;
4. ograničen i
5. dvostran pravni lek,
koji je dopušten protiv pravosnažnih 2.stepenih presuda.
Prihvaćena je tzv.“zabrana preskakanja instanci“. Revizija je dozvoljena ako je predhodno bila izjavljena
žalba o kojoj je 2.stepeni sud odlučio presudom (izuzetak: „tzv.direktna revizija“).
Revizija je devolutivan pravni lek. O reviziji odlučuje Vrhovni sud Srbije. Mada, do početka rada
Apelacionih sudova, kada u prvom stepenu odlučuje nadležni okružni sud, revizija ima svojstvo
remonstrativnog pravnog leka.
Revizija je dopuštena protiv presuda koje su već stekle pravosnažnost, tako da, po definiciji, ne može imati
suspenzivno dejstvo. ZPP – posebno naglašava da revizija ne zadržava izvršenje pravosnažne
(kondemnatorene) presude protiv koje je izjavljena.
223
Ograničenost revizije dvojako je izražena. Ograničenja se odnose na pobijanje određenih 2.stepenih
presuda. Revizioni razlozi su, takođe, ograničeni.
Ima obeležje dvostranog pravnog leka. Primerak blagovremene, potpune i dopuštene revizije dostavlja se
protivnoj stranci, koja u roku od 15 dana od dana dostavljanja pravnog leka može dati odgovor.
Dopuštenost revizije
Revizija nije dopuštena protiv pravosnažnih presuda donesenih u 1.stepenu (izuzetak: direktna revizija).
Nije dopuštena ni protiv presuda donetih:
1) u sporovima male vrednosti;
2) u sporovima zbog smetanja državine;
3) kao i protiv presude u bračnim sporovima.
Nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u

novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela
pravosnažne presude ne prelazi 500.000,00 dinara.
Nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u

novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora ne prelazi 500.00,00
dinara.
Međutim, u određenim sporovima revizija je dopuštena bez obzira na vrednost predmeta spora:
1. u parnici o pravu na izdržavanje ili o pravu na ukidanje izdržavanje;

2. u sporovima o pravu na naknadu štete zbog izgubljenog izdržavanja usled smrti davaoca
izdržavanja;
3. u imovinskim sporovima nastalim iz protivustavnih i protivzakonitih pojedinačnih akata i radnji
kojim se pravna i fizička lica zavisno od sedišta, odnosno prebivališta, stavljaju u neravnopravan
položaj na jedinstvenom tržištu ili se na drugi način narušava jedinstvo tržišta, uključujući i
parnicu o naknadi štete tim prouzrokovane;
4. u sporovima protiv autorskog prava, zaštite i upotrebe pronalazaka i tehničkih unapređenja,
uzoraka, modela i žigova, firme ili naziva, kao i u sporovima iz nelojalne utakmice i
monopolističkog ponašanja – kad se odnose na imovinskopravni zahtev.
Neblagovremenu reviziju (rok od 30 dana od dana dostavljanja presude) odbacuje predsednik veća
1.stepenog suda, bez održavanja ročišta.
Revizija mora (isto kao žalba) da sadrži:

1) označenje presude koja se pobija;
2) izjavu da se presuda pobija u celini ili u određenom delu;
3) razloge revizije i
4) potpis podnosioca
Pod brojem 1 i 4 su nužni elementi, stavke pod brojem 2 i 3 su fakultativni elementi.
Ako ne sadrži nužne elemente, odbaciće se 1.stepeni sud.
Revizija se ne može izjaviti:

- ako je izjavilo lice koje nije ovlašćeno na podnošenje revizije;
- ako je reviziju izjavilo lice koje nije advokat;
- ako je izjavilo lice koje je odustalo od revizije;
- ako lice koje je izjavilo reviziju nema pravni interes za podnošenje revizije;
- ako je revizija izjavljena protiv presude protiv koje se po zakonu ne može podneti.
224
Razlozi za podnošenje revizije
Bitno obeležje revizije je što se po ovom pravnom leku, kontrola pobijane presude ograničava na pravna
pitanja.
Revizija se može izjaviti:
- zbog apsolutno bitnih povreda odredaba parničnog postupka, osim one o relativnoj nadležnosti;
- ako je sud u toku postupka nepravilno primenio ili nije primenio neku odredbu ZPP-u, a to je bilo ili
je moglo biti od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude;
- zbog pogrešne primene materijalnog prava;
- zbog prekoračenja tužbenog zahteva, ali samo ako je ta povreda učinjena u postupku pred 2.stepenim
sudom.
Postojanje ostalih, relativno bitnih povreda odredaba parničnog postupka, može imati značaj razloga za
izjavljivanje revizije, ali pod uslovom da je ova povreda nastala u postupku pred 2.stepenim sudom.
Revizija se ne može izjaviti zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Ne mogu se isticati
nove činjenice i novi dokazi.
Granice ispitivanja presude pobijane revizijom
Revizija jeste ograničen pravni lek, međutim, i u tim granicama revizioni sud raspolaže znatnim ofcijenim
ovlašćenjima. Do pokretanja postupka dolazi po inicijativi advokata stranke.
Povlačenjem revizije može doći do okončanja, na inicijativu istog subjekta.
Revizijski sud ispituje pobijanu presudu samo u onom delu u kome se pobija revizijom i u granicama
razloga navedenih u reviziji.
No, sud, po službenoj dužnosti pazi na apsolutno bitne povrede odredaba parničnog postupka, koja se
odnosi na stranačku sposobnost i zastupanje, kao i na pravilnu primenu mateijalnog prava.
Revizioni sud, po službenoj dužnosti, pazi samo ako se nedostaci odnose na stranku koja je izjavila reviziju.
Ako je u reviziji formulisan predlog u pogledu sadržaja, vrste odluke koja se zahteva od revizionog suda,
sud ovim predlogom nije vezan. Pobijanu presudu može preinačiti, iako je traženo ukidanje i obrnuto.
Ako revizioni sud utvrdi da revizija sadrži samo nedopuštene razloge, revizioni sud je ne odbija, već se
ograničava na utvrđivanje onih razloga o kojima vodi računa ex-officio. Tek, ako nema ni takvih razloga,
revizioni sud će presudom odbiti reviziju kao neosnovanu.
Postupak po reviziji
Deo postupka se odvija pred sudom koji je izrekao 1.stepenu presudu. Njemu se i podnosi revizija.
Funkcija ovog suda je da ispita postojanje pretpostavki od kojih zavisi dopuštenost revizije i preduzima
radnje za što uspešniju pripremu postupka.
Neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju odbacuje predsednik veća 1.stepenog suda bez
održavanja ročišta.
Ako ispunjava uslove, revizija se dostavlja protivnoj stranci i javnom ružiocu nadležnom za podizanje
zahteva za zaštitu zakonitosti, u roku od 8 dana. Javnom tužiocu dostavlja i prepis presude protiv koje je
revizija izjavljena.
225
Protivna stranka, u roku od 15 dana od dana dostavljanja revizije 1.stepenom sudu, može podneti odgovor
na reviziju. Po prijemu odgovora ili isteku roka za odgovor, predsednik veća 1.stepenog suda, reviziju i
odgovor na reviziju, dostavlja sa svim spisima revizijskom sudu, preko 2.stepenog suda, u roku od 15
dana.
Kada primi reviziju, sa svim raspoloživim spisima, predsednik revizionog veća iz svog sastava određuje
sudiju izvestioca. Izvestilac ima zadatak da se bliže upozna sa predmetom i pripremi (usmeno ili pismeno)
izveštaj veću radi razmatranja predmeta.
U tom cilju ovlašćen je da zahteva izveštaj od 1.stepenog i 2.stepenog suda o postojanju povrede
odredaba postupka, kao i da traži, radi utvrđivanja tih povreda, sprovođenje izviđaja.
Revizioni sud (Vrhovni sud Srbije) o reviziji odlučuje bez rasprave, na zatvorenoj sednici veća.
Odluke revizionog suda
Kao i žalbeni i revizioni sud raspolaže kasatornim i revizionim ovlašćenjima, s tim što se reviziona
ovlašćenja ovom suda bitno sužuju.
Preinačenje 2.stepene presude može biti samo reakcija na pogrešnu primenu materijalnog prava.
Daskle, revizioni sud u sednici veća može:
1) odbaciti žalbu kao neblagovremenu, nepotpunu ili nedopuštenu;

2) odbiti reviziju kao neosnovanu i potvrditi pobijanu presudu;
3) ukinuti 1.stepenu ili 2.stepenu odluku i predmet vratiti 1.stepenom ili 2.stepenom sudu na ponovno
suđenje, a reviziju usvpjiti;
4) ukinuti pobijanu presudu i odbaciti reviziju;
5) preinačiti pobijanu presudu (usvojiće reviziju).
Takođe, može ukinuti 1.stepenu presudu i samo u pogledu iznosa tužbenog zahteva, a ne i osnova tužbenog
zahteva (neka vrsta revizione međupresude).
Prema prirodi odlučivanja, revizijska odluka može biti u formi rešenja ili presude.
Odluka kojom se ukida pobijana presuda ili odbacuje pravni lek ima procesnopravni karakter i donosi se u
formi rešenja. Izražava kasatorna ovlašćenja suda.
Odluke kojima se odlučuje u meritumu (2) i (5) donose se u formi presude. U ovom slučaju odluka
izražava reviziona ovlašćenja Vrhovnog suda Srbije.
1. neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu presudu, revizioni sud odbacuje rešenjem (ako to već
nije učinio 1.stepeni sud).
2. Ako utvrdi da ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni oni razlozi na koje pazi po
službenoj dužnosti, revizioni sud će presudom odbiti reviziju kao neosnovanu i potvrditi 2.stepenu
presudu. Odluka ima meritoran karakter i rezultat je kontrole osnovanosti pravnog leka (revizije).
3. Do ukidanja presude i vraćanja predmeta na ponovno suđenje dolazi zbog postojanja propisanih
apsolutno bitnih povreda odredaba parničnog postupka, zbog kojih se može izjaviti revizija; u
slučaju pogrešne primene materijalnog prava i zbog kvalitativnog prekoračenja tužbenog zahteva
pred 2.stepenim sudom.
Ako utvrdi da postoji bitna povreda odredaba PP zbog kojih se revizija može izjaviti (izuzev povreda
odredaba o apsolutnoj i relativnoj nenadležnosti, ili je odlučeno o zahtevu po tužbi posle roka
litispendencije, ili u slučaju ne bis in idem), revizioni sud će rešenjem ukinuti u celini ili delimično presudu
226
2.stepenog ili 1.stepenog suda ili samo presudu 2.stepenog suda i predmet vratiti na ponovno suđenje istom
ili drugom veću 1.stepenog ili 2.stepenog suda, odnosno drugom nadležnom sudu.
Ako revizioni sud nađe da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nepotpuno
utvrđeno i da zbog toga nema uslova za preinačenje, rešenjem će usvojiti reviziju, ukinuti u celini ili
delimično pobijanu presudu 1.stepenog ili 2.stepenog suda ili samo presudu 2.stepenog suda i predmet
vratiti na ponovno suđenje istom ili drugom veću 1.stepenog, odnosno 2.stepenog suda.
Ako je 2.stepenom presudom kvalitativno prekoračen tužbeni zahtev (odlučeno o nečem drugom),
revizioni sud će ukinuti 2.stepenu presudu i vratiti predmet na ponovno suđenje.
4. Ako je u postupku pred 1.stepenim ili 2.stepenim sudom učinjena neka od apsolutno bitnih povreda
odredana parničnog postupka, koja se tiče apsolutne nenadležnosti, litispendencije, pravila ne bis in
idem ili je odlučeno o zahtevu po tužbi posle isteka zakonskog roka, revizioni sud će ukinuti
rešenjem donesene odluke i odbaciti tužbu.
5. Preinačenje podrazumeva ukidanje pobijane presude i istovremeno donošenje nove odluke o
tužbenom zahtevu.
Razlozi:
 ako revizioni sud utvrdi da je materijalno pravo pogrešno primenjeno (bilo da je reč o
supstancionoj ili interpretativnoj greški) i
 kvantitativno prekoračenje tužbenog zahteva od strane 2.stepenog suda (dosuđeno više nego
štoje traženo).
Donošenje meritorne odluke od strane revizionog suda ne ugrožava kontrolnu funkciju instancionog suda,
jer se on nalazi u istom onom položaju u kome se nalazio 2.stepeni sud. Nova presuda nije zasnovana na
drugačijoj činjeničnoj osnovi u odnosu na 2.stepenu.
Kad je u pitanju drugi razlog preinačenja presude, treba reći, da ovde, zapravo, revizioni sud ukida 2.stepenu
presudu u delu u kome je prekoračen tužbeni zahtev.
U obrazloženju presude, odnosno rešenja, revizioni sud treba da oceni razloge koji su bili od odlučnog
značaja za njegovu odluku, kao i da označi razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti.
Odluka revizionog suda dostavlja se 1.stepenom sudu preko 2.stepenog suda u roku od 30 dana od dana
donošenja odluke. Primerak odluke se dostavlja i javnom tužiocu.
1.stepeni sud je dužan da odmah po prijemu rešenja revizionog suda, zakaže ročište za glavnu
raspravu u roku od 30 dana od dana prijema rešenja revizionog suda.
1.stepeni sud je dužan da izvede sve parnične radnje i da raspravi sva sporna pitanja na koja je ukazao
revizioni sud u svom rešenju.
227
97. REVIZIJA PROTIV REŠENJA
Po svojim osnovnim obeležjima, revizija protiv rešenja odgovara reviziji protiv presude.
U postupku povodom ovog pravnog leka shodno se primenjuju odredbe o reviziji protiv presude.
U pitanju je:
 vanredan,
 nesuspenzivan,
 devolutivan,
 ograničen i
 dvostran pravni lek.
Revizija se može izjaviti protiv onih rešenja 2.stepenog suda kojima je postupak pravosnažno okončan.
Revizija protiv rešenja nije dozvoljena u sporovima u kojima ne bi bila dozvoljena revizija protiv presude.
Revizija je uvek dozvoljena protiv rešenja 2.stepenog suda, kojim se izjavljena žalba odbacuje, odnosno
kojim se potvrđuje rešenje 1.stepenog suda o odbacivanju revizije.
Revizija je uvek dozvoljena i protiv rešenja 2.stepenog suda kojim je pravosnažno odlučeno o predlogu za
PODSETNIK:
Rešenjem se meritorno odlučuje:
1) u postupku zbog smetanja državine;

2) u postupku izdavanja platnog naloga;
3) prilikom određivanja troškova postupka;
4) prilikom izricanja novčanih kazni zbog ometanja rada suda.
OSTALO VIDETI REVIZIJU PROTIV PRESUDE !
98. ZAHTEV ZA ZAŠTITU ZAKONITOSTI
Zahtev za zaštitu zakonitosti je:
1) vanredan;
2) nesuspenzivan;
3) devolutivan;
4) ograničen i
5) dvostran pravni lek.
Može se podneti protiv odluka koje su stekle pravosnažnost u 1. ili 2.stepenu.

Dopuštenost pravnog leka, ne zavisi, dakle, da li je odluka prethodno bila pobijana žalbom.
Ne primenjuje se, kao kod revizije „zabrana preskakanja instanci“. Ovim pravnim lekom mogu se pobijati i
presude i rešenja.
Važi jedno opšte ograničenje:Zahtevom za zaštitu zakonitosti ne mogu biti pobijane odluke koje je povodom
revizije i zahteva za zaštitu zakonitosti doneo Vrhovni kasatorni sud Srbije..
O zahtevu za zaštitu zakonitosti odlučuje VSS. Ovo je ograničen pravni lek. Dopušten je zbog određenih
razloga koji su za nijansu restriktivniji od onih za izjavljivanje revizije. Ima obeležje dvostranog pravnog
228
leka.Primerak blagovremenog, potpunog i dozvoljenog pravnog leka dostavlja se strankama na odgovor
u roku od 15 dana od dana dostavljanja.
Za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti ovlašćen je Republički javni tužilac. Ovlašćenje ostvaruje u
javnom interesu. To može činiti po službenoj dužnosti ili na predlog stranke u roku od 3 meseca.
Rokovi za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti(ZZZ):

Rok iznosi 3 meseca (najčešće). Moguće su 4 varijante:
1) protiv 1.stepene odluke protiv koje nije bila izjavljena žalba, računa se od dana kada se ta
doneta odluka više nije mogla pobijati žalbom;
2) protiv 2.stepene odluke protiv koje nije bila izjavljena revizija, računa se od dana kada je
odluka dostavljena, onoj stranci kojoj je kasnije dostavljen;
3) protiv 2.stepene odluke protiv koje je izjavljena revizija, u roku od 30 dana od kada je
javnom tužiocu dostavljena revizija one stranke čija mu je revizija ranije dostavljena;
4) protiv pravosnažne odluke donesene u sporu koji se odnosu na ugovor o prometu
nepokretnosti, javni tužilac može, u roku od 1 godine dana, izjaviti zahtev za zaštitu
zakonitosti zbog toga što je ugovor po svojoj sadržini ili cilju protivan prinudnim
propisima, javnom poretku i pravilima morala. Rok se računa od dana pravosnažnosti
odluke. Ako je protiv odluke izjavljena revizija, rok se računa od dana donošenja odluke po
reviziji kojom je postupak završen.
Razlozi za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti su izuzetno složeni + RAZLOZI

PREDVIĐENI ZA REVIZIJU (4). Javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti, ako je
protivno odredbama ZPP-u sud zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima
stranaka. Ovo zato što je osnovni cilj ovog pravnog leka uspešno ostvarivanje pravnog poretka.
Kad odlučuje o zahtevu za zaštitu zakonitosti, VSS ispituje samo one povrede na koje je ukazao
podnosilac zahteva.
ZZZ mora da sadrži:
1. označenje presude koja se pobija;
2. izjavu da se presuda pobija u celini ili u određenom delu;
3. razlog zahteva za zaštitu zakonitosti;
4. potpis podnosioca.
ZZZ se ne može izjaviti:
1. ako je izjavilo lice koje nije ovlašćeno za podnošenje ZZZ;
2. ako je ZZZ izjavilo lice koje nije advokat (ili javni tužilac);
3. ako je izjavilo lice koje je odustalo od ZZZ;
4. ako lice koje je izjavilo nema pravni interes;
5. ako je ZZZ izjavljen protiv presude protiv koje se po zakonu ne može podneti.
Ako javni tužilac na predlog stranke ne podigne ZZZ u zakonom predviđenim rokovima, ta stranka je
ovlašćena da u roku od 30 dana, od dana prijema obaveštenja da javni tužilac neće izjaviti ZZZ, sama
izjavi ovaj pravni lek.
Stranku u ovom postupku mora zastupati advokat.
Postupak i odlučivanje o ZZZ
ZZZ podnosi se 1.stepenom sudu koji je ovlašćen da neblagovremen, nepotpun ili nedozvoljen pravni
lek odbaci. Ako ne, dostavlja ga strankama na odgovor u roku od 8 dana. Po prijemu odgovora ili po
proteku roka od 15 dana za odgovor, zahtev se, putem 2.stepenog suda upućuje VSS zajedno sa
predmetom i svim spisima.
229
Predsednik veća VSS određuje sudiju izvestioca sa zadatkom da se bliže upozna sa predmetom i pripremi
izveštaj (usmeno ili pismeno) veću radi razmatranja predmeta.
O ZZZ se odlučuje na sednici veća bez održavanja glavne rasprave. O sednici se obaveštava i javni
tužilac, odnosno advokat stranke.
Ako su protiv iste odluke podneseni i revizija i ZZZ o oba pravna leka VSS odlučuje jednom odlukom.
Odluke po ZZZ gotovo u svemu odgovaraju odlukama koje donosi revizioni sud.
Može(Vrhovni kasatorni sud):

1) odbaciti zahtev kao neblagovremen, nepotpun i nedozvoljen;
2) odbiti zahtev kao neosnovan i potvrditi pobijanu odluku;
3) ukinuti odluku i predmet vratiti 1.stepenom ili 2.stepenom sudu na ponovno suđenje;
4) ukinuti odluku i odbaciti tužbu;
5) preinačiti pobijanu odluku.
Zaključak:
Ovlašćenje javnog tužioca za podizanje ovog vanrednog pravnog leka postoji samo u pogledu bitne
povrede parničnog postupka iz člana 361, stav 2, tačka 5.ZPP(„Ako je odlučeno o zahtevu koji ne spada u
sudsku nadležnost), a koja se odnosi na član 3, stav 3. ZPP,tj.nedozvoljeno raspolaganje stranaka (član
417.ZPP).
Rok za podizanje skraćen je sa dve na jednu godinu.
Ukoliko tužilac ne podigne zahtev, stranka koja je podnela predlog ovlašćena je da u roku od 30 dana
sama izjavi ovaj pravni lek, o kome će se odlučivati na sednici na koju se poziva i stranka, a ispitivaće se
samo povrede na koje je ukazao podnosilac zahteva.
99. PREDLOG ZA PONAVLJANJE POSTUPKA
Ponavljanje postupka (PP) je:

1) vanredan;
2) nesuspenzivan;
3) revonstrativan;
4) dvostran i
5) ograničen pravni lek
Na ovaj način se pobijaju odluke kojim je pravosnažno okončan parnični postupak. Mogu se pobijati i
presude i rešenja i pravosnažnost 1.stepenih i 2.stepenih odluka.
Predmet pobijanja mogu biti i:
 pravosnažne presude zasnovane na disponiranju stranaka, zatim
 meritorna rešenja kojima se postupak pravosnažno okončava,
 rešenja u parnicama zbog smetanja državine i platnog naloga, kao i
 rešenja o odbacivanju tužbe ili žalbe.
Nije u primeni „zabrana preskakanja instanci“. Dopuštenost pravnog leka ne zavisi od toga, da li je
pobijana odluka pre nastupanja pravosnažnosti bila pobijana žalbom.
Ovo je remonstrativan pravni lek. To ostaje i kada odlučuje 2.stepeni sud. Njegov smisao nije da
obezbedi kontrolu rada nižeg suda. Odlučivanje 2.stepenog suda je posledica nedostataka nastalih u
postupku po žalbi o kojim, shodno remonstrativnom obeležju pravnog leka treba sam sud da odluči.
Pravni lek je dvostran. Primerak predloga za PP se dostavlja drugoj stranci na odgovor.

230
Ograničen je, jer se može podneti samo iz određenih taksativno nabrojanih razloga.
Ne može biti zasnovan na:

 relativno bitnim povredama odredama parničnog postupka, ni na
 pogrešnoj primeni materijalnog prava, ali ni na
 svim apsolutno bitnim povredama odredaba parničnog postupka,
nego na najznačajnijim.
Dopušteno je i isticanje novih činjenica i dokaza koji opravdavaju ponavljanje postupak.
Postupak može imati 3 podstadijuma:
1. najpre se odlučuje o dopuštenosti pravnog leka;

2. zatim, u slučaju pozitivnog odgovora, odlučuje da li dopušta ponavljanje postupak, i
3. najzad, ponovo se raspravlja i odlučuje o tužbenim zahtevu.
Pretpostavke za dopuštenost pravnog leka
Za podnošenje predloga za ponavljanje postupka –in aabstracto, ovlašćena su ona lica na koja se
neposredno odnosi pravosnažnost presude. Podnosilac mora imati i konkretan pravni interes. Pravni lek
mora biti blagovremen.
Najčešće se određuju 2 vrste rokova:

- subjektivni u trajanju od 30 dana i
- objektivni u trajanju od 5 godina.
Po isteku roka, pravni lek je nedopušten.
U predlogu za ponavljanje postupka moraju se navesti:

1. zakonski osnov po kome se traži ponavljanje;
2. okolnosti iz kojih proizilazi da je predlog podnesen u zakonskom roku;
3. dokazi kojima se potvrđuju navodi predlagača.
Razlozi za izjavljivanje pravnog leka
Razlozi za izjavljivanje pravnog leka i ponavljanje postupka taksativno su navedeni:
1. povreda načela obostranog saslušanja stranaka i kontradiktornosti postupka;

2. povreda odredaba o parničnoj sposobnosti i zastupanju stranaka;
3. ako se odluka suda zasniva na lažnom iskazu svedoka ili veštaka;
4. ako se odluka suda zasniva na ispravi koja je falsifikovana ili u kojoj je overen neistinit sadržaj;
5. ako je do odluke suda došlo usled krivičnog dela sudije, odnosno sudije porotnika, zakonskog
zastupnika ili punomoćnika stranke ili protivne stranke ili kog trećeg lica;
6. ako stranka stekne mogućnost da upotrebi pravosnažnu odluku suda koja je ranije među istim
strankama doneta o istom zahtevu;
7. ako se odluka suda zasniva na drugoj odluci suda ili na odluci nekog drugog organa, a ta odluka
bude pravosnažno preinačena, ukinuta, poništena;
8. ako je naknadno pred nadležnim organom pravosnažno rešeno predhodno pitanje na kome je
odluka zasnovana;
231
9. ako stranka sazna za nove činjenice ili nađe ili stekne mogućnost da upotrebi nove dokaze na
osnovu kojih je za stranku mogla biti doneta povoljnija odluka da su te činjenice ili dokazi bili
upotrebljeni u ranijem postupku
10. ako je, po pravosnažno okončanom postupku pred domaćim sudom, Evropski sud za ljudska
prava doneo odluku o istom ili sl.pravnom odnosu protiv Srbije.
Rokovi za izjavljivanje pravnog leka
Subjektivni rok za podnošenje predloga za ponavljanje postupka iznosi 30 dana. Njegovo računanje zavisi
od razloga zbog kojeg se pr.lek podnosi:
1) u slučaju (1), od dana kad je odluka dostavljena stranci;

2) u slučaju (2), od dana kad je odluka dostavljena stranci, odnosno kad je stranka saznala za razlog;
3) u slučaju (3-5) od dana kad je stranka saznala za pravosnažnu presudu u kr. postupku, odnosno od
dana kada je saznala za obustavu tog postupka ili za okolnosti zbog kojih se postupak ne može
pokrenuti;
4) u slućaju(6 i 7) od dana kada je stranka mogla upotrebiti pravosnažnu odluku koja je razlog za
ponavljanje postupka;
5) u slučaju 8 od dana kad je odluka dostavljena stranci;
6) u slučaju (9) od dana kada je stranka mogla izneti nove činjenice ili dokaze.
Ako su ovi rokovi počeli teći i pre nego što je odluka postala pravosnažna, taj rok će se računati od
pravosnažnosti odluke.
Pored subjektivnog određen je i objektivni rok.

Iznosi 5 godina, a računa se od nastupanja pravosnažne odluke. Po njegovom proteku, ne može se zahtevati
ponavljanje postupka, bez obzira da li je istekao subjektivni rok.
Protekom subjektivnog, objektivni rok gubi značaj.
Objektivni rok se ne određuje za:
 povrede načela obostranog saslušanja stranaka,
 povrede pravila o stranačkoj i parničnoj sposobnosti i
 u slučaju, ako je, po pravosnažno okončanom postupku pred donaćim sudom, Evropski sud za ljudska
prava doneo odluku o istom ili sličnom pravnom odnosu protiv Srbije.
Postupak po predlogu za ponavljanje postupka

Predlog se podnosi sudu koji je doneo odluku u 1.stepenu. Neblagovren, nepotpun i nedozvoljen
predlog, odbacuje predsednik 1.stepenog veća rešenjem bez održavanja ročišta. O dopuštenosti se ne
donosi posebno rešenje. Predlog se dostavlja protivnoj stranci, uz rok od 15 dana da da odgovor. Po
prijemu odgovora ili bezuspešnom proteku roka, zakazuje ročište za raspravljanje o predlogu. Ročište se
održava pred predsednikom 1.stepenog veća. Po održanom ročištu, odlučuje o osnovanosti pravnog
leka i o ponavljanju postupka.
Odluka o ponavljanju postupka pretpostavlja prethodno ukidanje pravosnažne odluke donete u
prethodnom postupku. Po pravosnažnosti rešenja o ponavljanju postupka određuje se ročište za glavnu
raspravu na kojem se raspravlja o osnovanosti tužbenog zahteva, mada se može zakazati pre
pravosnažnosti rešenja o ponavljanju postupka.
Ako se ponavljanje postupka zahteva zbog novih činjenica i dokaza, predsednik veća može
raspravljenje o predlogu za ponavljanje postupka spojiti sa raspravljenjem o glavnoj stvari. Tada se
rešenje o ukidanju pobijane odluke i dopuštenosti ponavljanja postupka, unosi u odluku o glavnoj
stvari.
232
Nova glavna rasprava čini jedinstvenu procesnu celinu sa ranijom. Dopušteno je isticanje novih
činjenica i dokaza. Nova odluka, bez obzira da li ima meritorni ili procesni značaj, smatra se 1.stepenom. Iz
navedenog razloga moguće je njeno pobijanje svim raspoloživim pravnim lekovima i redovnim i vanrednim).
Ako se razlog za ponavljanje postupka odnosi na postupak pred sudom 2.stepena, po održanom ročištu
za raspravljanje o predlogu, predsednik veća 1.stepenog suda dostavlja predmet višem (2.stepenom)
sudu. Po izvršenom dostavljanju, predsednik 2.stepenog veća određuje sudiju izvestioca, koji, po potrebi,
pribavlja izveštaj od 1.stepenog suda o povredama postupka, a može da zahteva da se zbog utvrđivanja tih
povreda sprovedu izviđaji.
O ponavljanju postupka 2.stepeni sud odlučuje bez održavanja rasprave.
Ako 2.stepeni sud nađe da je opravdano ponavljanje postupka i da nije potrebno održavanje nove glavne
rasprave, ukida svoju odluku kao i odluku višeg suda (ako takva odluka postoji) i donosi odluku o glavnoj
stvari.
Ako zaključi da je potrebno održavanje glavne rasprave, viši sud vraća predmet 1.stepenom sudu, radi
njenog održavanja i donošenja meritorne odluke.
Zaključak:
Osnovna novina u vezi s ovim pravnim lekom je predvidjena u članu 422, tačka 10. ZPP.
Pravosnažno okončan postupak po predlogu stranke može se ponoviti, ako je Evropski sud za ljudska
prava doneo odluku o istom ili sličnom pravnom odnosu protiv Srbije.
Ovakva odredba pruža zaštitu pojedincima u pogledu kršenja njihovih prava, da na lakši, efikasniji i
jeftiniji način izvrše zaštitu svojih prava pred nacionalnim sudom.
S druge strane, omogućava državi da kada u sličnim situacijama postoji utvrdjeno kršenje ljudskih prava
od strane nadležnog evropskog suda, u ponovljenoj proceduri pred nacionalnim sudom reguliše pravo
gradjana.
100. ODNOS PREDLOGA ZA PONAVLJANJE POSTUPKA I DRUGIH VANREDNIH

PRAVNIH LEKOVA
Bitno obeležje našeg parničnog postupka čini veći broj vanrednih pravnih lekova, koji se delimično razlikuju,
ali imaju i niz zajedničkih obeležja. Nekad se zasnivaju na gotovo identičnim razlozima i mogu se izjaviti
protiv svih odluka u rokovima koji se u potpunosti ili delimično podudaraju, uz nadležnost istih ili različitih
instancionih sudova.
Razlozi pravne sigurnosti i efikasnosti zahtevaju da se reguliše i njihov odnos, način i redosled postupanja.
Neki pravni lekovi namenjeni su pobijanju istih odluka. Zasnovani su na gotovo istim razlozima i povereni
na rešavanje istim sudovima. Navedeni odnos postoji između revizije i zahteva za zaštitu zakonitosti
Republičkog javnog tužioca. U pitanju su sasvim koordinirani pr.lekovi o kojima odlučuje isti sud, VSS. Iz
navedenog razloga propisano je spajanje postupka i jedinstveno odlučivanje u slučaju uporednog
podnošenja tih pravnih lekova.
Drugačije je rešen odnos PPP i ostalih vanrednih pravnih lekova. Kada je uporedo podnesen PPP i neki drugi
vanredni pravni lek, nema uslova za zajedničko postupanje i odlučivanje, jer to sprečavaju i funkcionalni i
organizacioni razlozi.
S druge strane, vođenju paralelnih, odvojenih postupaka protive se razlozi pravne sigurnosti i efikasnosti
postupka.
Dopušteno je postupanje samo po jednom pravnom leku. Postupak po drugom se prekida sve do
završetka prethodnog.
233
Pri donošenju odluke, po kojem će se od više izjavljenih pravnih lekova, postupak nastaviti ili prekinuti,
primenjuje se više kriterijuma:
1) razlozi zbog kojih su pravni lekovi podnešeni;

2) dokazi kojima se potvrđuje postojanje tih razloga;
3) redosled njihovog izjavljivanja;
4) ali i procena postupajućeg suda.
ZPP posebno reguliše odnos PPP i revizije. U pogledu ostalih vanrednih pr.lekova upućuje na shodnu
primenu odredaba, odnosno PPP i revizije.
I – prva grupa postupanja:
1. ako je u roku za izjavljivanje revizije stranka podnela PPP samo iz razloga zbog kojih se može
podneti i revizija, smatra se da je podnela reviziju;
2. izjavljena revizija zbog povrede pravila ne bis in idem ili litispendencije, a istovremeno ili posle toga
PPP iz bilo kog razloga, sud će zastati sa postupkom povodom PPP do završetka postupka po
reviziji;
3. izjavljena revizija iz bilo kog razloga, osim iz razloga povrede pravila ne bis in idem ili
litispendencije, a istovremeno ili posle toga PPP zbog postojanja pravosnažne presude za određena
kr.dela , koja su uticala na zakonitost pobijane presude, sud će zastati i sa postupkom po reviziji do
završetka postupka povodom PPP;
4. u ostalim slučajevima kada je izjavljena revizija, a istovremeno ili posle toga podnese PPP, sud će,
ceniti okolnosti, razloge i dokaze, odlučiti koji će postupak nastaviti, a koji prekinuti;
II – druga grupa postupanja:
1. I(1) i I(3) važe iako je prvo podnesen PPP, a potom izjavljena revizija;
2. U ostalim slučajevima u kojima stranka podnese PPP, a zatim izjavi reviziju, sud će zastati u
postupku po reviziji do završetka postupka povodom PPP.
Odluku o prekidu postupka po jednom, a nastavljanju postupka po drugom pr.leku, rešenjem donosi
predsednik veća 1.stepenog suda, ako jedan pr.lek ranije stigne 1.stepenom sudu, nego što predmet povodom
drugog pr.leka bude upućen 2.stepenom, odnosno revizijskom sudu.
U suprotnom, odlučuje 2.stepeni, odnosno revizijski sud.

Protiv rešenja 1.stepenog ili 2.stepenog, odnosno revizijskog suda nije dopuštena žalba.
234
101. POSTUPAK U PARNICAMA IZ RADNIH ODNOSA I
POSTUPAK U PARNICAMA POVODOM
KOLEKTIVNIH UGOVORA
Redovan vid pravne zaštite povređenih ili ugroženih subjektivnih prava jeste opšti (redovni)
parnični postupak. Njegova pravila su oblikovana na najopštiji način, tako da odgovaraju većini građansko
pravnih sporova.
Pored opšteg metoda ostvarivanja pravne zaštite, većina procesnih sistema poznaje i posebne
parnične postupke, koji su nešto više prilagodjeni specifičnoj prirodi odredjenih sporova, statusu parničnih
stranaka, prirodi upotrebljenih ili raspoloživih dokaznih sredstava ili pretpostavljenom društvenom značaju
spora.
Razlozi uvodjenja posebnih parničnih postupaka (prilagodjavanje pravila postupka posebnim obeležjima
odredjenih sporova) su:
 ekonomičije i efikasnije rešavanje određenih sporova,
 obezbeđenje dodatnih garancija za kvalitetnije ostvarivanje pravne zaštite u sporovima kojima se
pridaje veći društveni značaj.
ZPP poznaje sledeće posebne parnične postupke:

1) Postupak u parnicama iz radnih odnosa,
2) Postupak u parnicama zbog smetanja poseda (državine),
3) Postupak izdavanja platnog naloga,
4) Postupak u sporovima male vrednosti,
5) Postupak pred izabranim sudovima,
6) Postupak u privrednim sporovima.
Odredbe posebnih parničnih postupaka su ”lex specialis” u odnosu na pravila opšteg parničnog
postupka. U delu u kome sadrže različita rešenja isključuju primenu odredaba opšeg parničnog postupka.
Medjutim, zajednička nit svih pobrojanih postupaka jeste propisivanje i mogućnost supsidijarne primene
normi opšteg parničnog postupka.
Postupak u parnicama iz radnih odnosa
Odstupanja od opšteg parničnog postupka su simbolična i gotovo zanemariva. U osnovu je inspirisana

težnja za što bržim i efikasnijim rešavanjem sporova koji nastanu iz radnih odnosa. Ta ideja je i neposredno
izražena u odredbi ZPP u kojoj je sadržana instrukcija o obavezi suda da u rešavanju ovih sporova naročitu
pažnju posveti potrebi njihovog hitnog rešavanja.
Prema rešenjima Zakona o uređenju sudova, za rešavanje u radnim sporovima stvarno nadležni u
opštinski, ali i okružni sudovi.
Opštinski sudovi sude u sporovima povodom:

- zasnivanja, postojanja i prestanka radnog odnosa,
- pravima, obavezama i odgovornostima iz radnih odnosa,
- naknadi štete koju radnik pretrpi na radu ili u vezi sa radom,
- sporova vezanih za primenu propisa o štrajku,
- sporova o zaključenju i primeni kolektivnih ugovora, ako spor nije rešen pred arbitražom itd…
Okružni sudovi sude:

- u sporovima povodom štrajka;
- povodom obaveznog socijalnog osiguranja, ako nije nadležan drugi sud; povodom matične evidencije;
- povodom izbora i razrešenja organa pravnih lica ako nije nadležan drugi sud.
235
Takođe, prema odredbi ZPP-u, ako je u sporu iz radnog odnosa tužilac zaposleni, za suđenje je nadležan,
pored suda opšte mesne nadležnosti, sud na čijem se području rad obavlja ili se obavljao.
Treba reći, da dolaze do izražaja naglašenija oficijelna ovlašćenja suda, tako da on može, i po
službenoj dužnosti, da određuje privremene mere, koje se primenjuju u izvršenom postupku radi
sprečavanja nasilnog postupanja ili radi otklanjanja nenadoknadive štete. Odluku o određenju privremene
mere po predlogu stranke, sud će doneti u roku od 8 dana od dana predaje predloga. Protiv rešenja o
određivanju privremene mere nije dozvoljena posebna žalba (novina u zakonu).
U presudi, kojom nalaže izvršenje neke činidbe, sud će odrediti rok od 8 dana za njeno izvršenje. Rok za
podnošenje žalbe iznosi 8 dana.
Mogućnost podnošenja revizije je ograničena. Revizija je dopuštena samo u sporovima o zasnivanju,
postojanju i prestanku radnog odnosa.
Postupak u parnicama povodom kolektivnih ugovora
Ovaj postupak je hitan, a nadležni u sporovima povodom kolektivnog ugovora (ako spor nije rešen
pred arbitražom), prema Zakonu o uređenju sudova, su okružni sudovi.
U ovom postupku, učesnici u zaključivanju kolektivnog ugovora ostvaruju zaštitu prava utvrđenih
kolektivnim ugovorom, kad nastane spor u postupku zaključivanja, odnosno izmena i dopuna kolektivnog
ugovora ukoliko spor nije rešen mirnim putem ili putem arbitraže, koju su obrazovali učesnici kolektivnog
ugovora, u skladu sa odredbama zakona.
Po pravilima ovog postupka, sud postupa i u slučaju spora o reprezentativnosti sindikata, odnosno
udruženja poslodavca.U ovom postupku, jedna od stranaka je reprezentativni sindikat.
Sud će u presudi, kojom nalaže izvršenje neke činidbe odrediti rok za njeno izvršenje.Posebno će obratiti
pažnju na hitnost rešavanja spora.
Žalba se može izjaviti u roku od 8 dana od dana dostavljanja presude.
Dozvoljena je revizija.
102. POSTUPAK U PARNICAMA ZBOG SMETANJA DRŽAVINE (POSESORNI POSTUPAK)
Bitno obeležje pravne zaštite u ovom postupku, koji se još naziva posesornim, jeste zaštita
državine (poseda), kao faktičke vlasti određenog lica nad nekom stvari ili pravom, od oduzimanja ili
uznemiravanja.
Državina prava moguća je samo u pogledu prava stvarne službenosti, koju ima lice, koje koristi
nepokretnost drugog lica u obimu koji odgovara sadržini te službenosti.
U samom postupku se ne raspravlja i ne odlučuje o pravu na državinu (posed).Smisao ovog
postupka jeste da se što efikasnije i brže zaštiti državina određenog lica (posrednog ili neposrednog
držaoca) bez upuštanja u pitanje savesnosti i zakonitosti državine i što više ograniče slučajevi
samopomoći.
Odstupanja ovog od opšteg parničnog postupka, dovode do redukcije procesnih garancija u
postupku, ali se, s druge strane, potpuna pravna zaštita državine može ostvariti putem petitorne zaštite,
koja se vodi po pravilima opšteg parničnog postupka (utvrđuje se postojanje i zaštita prava na
državinu).Petitorijska tužba-tužba kojom se zahteva dobijanje nekog prava uopšte.
Imeđu parnica o smetanju državine i parnica o pravu na državinu nema identiteta, pa pravila o
litispendenciji i pravnosnažnosti ne sprečavaju njihovo uporedno ili sukcesivno postojanje.
Tužilac, dakle, pravnu zaštitu državine ne mora ostvarivati u posesornoj parnici, nego to može učiniti
I putem petitorne zaštite u opštem parničnom postupku.
S druge strane, tuženi koji je u parnici zbog smetanja poseda pravosnažno osudjen na povraćaj stvari
ili prestanak uznemiravanja, može uspešno ostvarivati zaštitu svojih interesa u petitornom postupku.
236
Prilikom odredjivanja rokova i ročišta po tužbama zbog smetanja državine, sud će uvek obraćati
pažnju na potrebu hitnog rešavanja, prema prirodi svakog pojedinog slučaja.
Postoje dve vrste sporova:

1. Sporovi zbog oduzimanja poseda.
(Tužiocu se radnjama tuženog oduzima državina odredjene stvari.Može imati različite forme, ali
rezultira prestankom faktičke vlasti tužioca na stvari i dovodi do državine drugog lica.)
2. Sporovi zbog uznemiravanja poseda
(Ne dolazi do gubitka državine na stvari, ali se tužilac uznemirava u njenom nesmetanom korišćenju.)
Za rešavanje ovih sporova stvarno su nadležni opštinski sudovi.

 Mesno nadležan za nepokretnosti je isklučivo sud na čijem se području nalazi nepokretnost;
 Za odlučivanje u sporovima na pokretnim stvarima, pored suda opšte mesne nadležnosti, mesno je
nadležan i sud na čijem se području dogodilo smetanje;
 Za vazduhoplove i brodove, pored suda na čijem se području vodi registar (upisnik) u koji je
vazduhoplov, odnosno brod upisan, nadležan je i sud na čijem se području smetanje dogodilo.
Najznačajnija odstupanja od opšteg parničnog postupka odnose na:

 pokretanje postupka,
 hitnost postupka,
 predmet raspravljanje i odlučivanja,
 ograničenje prigovora,
 određivanje privremenih mera,
 odluku i njeno izvršenje.
Prema ZOSPO, pokretanje ovih parnica je ograničeno prekluzivnim rokovima materijalnog prava.
Zaštita se može tražiti u subjektivnom roku od 30 dana, i računa se od dana saznanja za smetnje i učinioca.
Objektivni rok iznosi 1 godinu dana i računa se od dana nastalog smetanja. Protekom objektivnog ili
subjektivnog roka više se ne može tražiti posesorna zaštita.
Tužbeni zahtev je kondemnatornog karaktera i prema prirodi smetanja, može biti usmeren na povraćaj
oduzetog poseda ili na prestanak uznemiravanja.
Pravo na zaštitu ima lice, koje je bilo držalac stvari pre njenog oduzimanja, odnosno držalac
stvari koji je u državini uznemiravan radnjama trećeg lica.
Određena stvar može biti u svojini jednog lica (posredni držalac), a, po nekom pravno priznatom osnovu, u
državini drugog lica (neposredni držalac).
Posredni držalac je vlasnik stvari, a neposredni držalac je lice koje stvar drži po ugovoru.Neposredni
držalac ima pravo na posesornu zaštitu prema svakom licu, koje čini smetanje.
Posredni držalac posesornu zaštitu može zahtevati protiv trećih lica.
Pravo na posesornu zaštitu imaju obojica, prema svakom licu koje čini smetnje državine.
Pasivnu legitimaciju imaju lica koja su izvršila smetanje poseda, ali i treće lice po čijem je nalogu izvršeno
smetanje.
Postupak je hitan, a to se ogleda u gotovo svim odredbama postupka, prilikom odredjivanja rokova i
ročišta-prema prirodi svakog pojedinog slučaja.
Raspravljanje o tužbi zbog smetanja državine, ograničiće se samo na pretresanje i dokazivanje
činjenica poslednjeg stanja državine i nastalog smetanja.Isključeno je smetanje o pravu na državinu, o
pravnom osnovu, savesnosti ili nesavesnosti državine ili o zahtevima za naknadu štete.
Sud mora odlučiti o zahtevu u roku do 90 dana.
U toku postupka sud može, po službenoj dužnosti I bez saslušanja stranaka, odrediti privremene
mere, radi otklanjanja hitne opasnosti i protivpravnog oštećenja ili sprečavanja nasilja ili otklanjanja
nenadoknadive štete.
237
Odluku o određivanju privremenih mera sud donosi u roku od 8 dana od dana predaje predloga.
Protiv rešenja o odredjivanju privremene mere nije dozvoljena posebna žalba.
Rok za ispunjenje dužnosti, koje su naložene strankama, sud će odrediti prema okolnostima pojedinog
slučaja.
Rok za izjavljivanje žalbe iznosi 8 dana.
Sud može odlučiti da žalba ne zadržava izvršenje rešenja.
O meritumu spora sud odlučuje rešenjem, koje ima kondemnatorni (osudjuujući) karakter. Može
biti različitog sadržaja.
Kod uznemiravanja tuženom se nalaže zabrana daljeg uznemiravanja pod pretnjom novčane kazne.
U slučaju oduzimanja državine, nalaže se njeno vraćanje.
U oba slučaja mogu se odrediti i druge mere, neophodne za zaštitu od daljeg smetanja.
I pored značajnih oficijelnih ovlašćenja suda, nije dovedeno u pitanje da je reč o sporovima dispozitivnog
karaktera. Tuženi može priznati, a tužilac se odreći tužbenog zahteva. Stranke mogu zaključiti sudsko
poravnanje. Moguće je doneti odluku (rešenje) zbog propuštanja (izostanka).
Paricijski rok nema karakter zakonskog, već sudskog (sud ga određuje prema okolnostima
pojedinog slučaja).
Taj rok za ispunjenje dužnosti trebalo bi biti što kraći.
Rok za žalbu iznosi 8 dana, a sud, iz važnih razloga, može odlučiti da žalba ne zadržava izvršenje
rešenja.
Hitnost postupka i mogućnost petitorne zaštite razlog je ograničenja u domenu pravnih lekova.
Skraćen je rok za izjavljivanje žalbe (8 dana).
Revizija nije dozvoljena.
Ponavljanje postupka se može zahtevati samo zbog:
 povrede načela obostranog saslušanja stranaka,
 povrede pravila o stranačkoj i parničnoj sposobnosti, kao i,
 povrede pravila o zastupanju stranaka (rok: 30 dana od pravnosnažnosti Rešenja o smetanju
poseda).
Iz istih, gore navedenih razloga određeno je da tužilac (poverilac) gubi pravo da zahteva prinudno
izvršenje, ako u roku od 30 dana od proteka roka, koji je rešenjem utvrđen, nije tražio izvršenje radnje
određene u rešenju. Time se želi kazniti nezainteresovanost tužioca.
Jedna od najznačajnijih pogodnosti za tužioca, koju mu obezbeđuje posesovna zaštita, jeste da rešenje o
smetnju poseda zadržava svojstvo izvršne isprave u slučaju da tuženi ponovi smetanje.
Na predlog poverioca, sud, na osnovu izvršne isprave donosi novo rešenje o izvršenju u slučaju
ponovnog smetanja.
Poverilac je ograničen prekluzivnim rokovima. (subjektivni rok= 30 dana I objektivni rok= 1 godina).
103. POSTUPAK IZDAVANJA PLATNOG NALOGA
Osnovno obeležje ovog postupka čini meritorno odlučivanje suda samo na osnovu zahteva,
istaknutog u tužbi, koji tužilac dokazuje ispravama priloženim uz tužbu ili dokazima naznačenim u njoj.
Sud odlučuje posebnom vrstom rešenja–platnim nalogom (mandatom).
Odbrana i izjašnjavanje tuženog odlaže se do donošenja odluke o zahtevu(do izdavanja platnog naloga).
Tek potom se tuženom dostavlja platni nalog i primerak tužbe sa prilozima i daje mu se mogućnost
korišćenja posebnog pravnog sredstva–prigovora protiv platnog naloga.
Duži vremenski period ovaj postupak je davao znatan doprinos efikasnosti zaštite subjektivnih
prava u našem procesnom sistemu, stvaranjem uslova za brže rešavanje sporova.
Promene, ostvarene u izvršnom potupku, posle kojih je dopušteno određivanje izvršenja na osnovu
verodostojne isprave, umanjile su njegov značaj.
238
Pretpostavke za izdavanje platnog naloga
Platni nalog može biti donet (izdat) samo u pogledu zahteva kondemnatornog karaktera, ali
samo onih koji se odnose na dospela novčana potraživanja.
Dodatne pretpostavke od kojih zavisi dopuštenost postupka i izdavanje platnog naloga zavise od vrednosti
predmeta spora.
Ako novčano potraživanje ne prelazi iznos od 100.000 dinara, olakšano je izdavanje platnog naloga,
pa sud izdaje platni nalog, ako je u tužbi naveden osnov i visina dugovanja i naznačeni dokazi, na osnovu
kojih se može utvrditi istinitost tužbenih navoda.
Ovaj platni nalog se naziv nedokumentarnim i može se izdati samo protiv glavnog dužnika, ali ne i
sporednog.Ne može se izdati ni u svim privrednim sporovima.
Ako potraživanje prelazi 100.000 dinara, platni nalog se može izdati pod uslovom da se potraživanje
dokazuje verodostojnom ispravom, priloženom uz tužbu u izvorniku ili overenom prepisu.
U privrednim sporovima prepis ispave može biti overen od strane ovlašćenog organa pravnog lica. Ovaj
platni nalog se naziva dokumentarnim.
ZPP-u navodi isprave koje naročito smatra verodostojnim:

1. Javne ispave;
2. privatne isprave na kojima je potpis obveznika overio organ nadležan za overavanje;
3. menice i čekovi sa protestom i povratnim računima, ako su oni potrebni za zasnivanje zahteva;
4. izvodi iz overenih poslovnih knjiga;
5. fakture;
6. isprave koje po posebnim propisima imaju značaj javnih isprava.
Postoji još jedno ograničenje: kad se na osnovu verodostojne isprave može tražiti izvršenje po
Zakonu o izvršnom postupku(ZIP), sud će izdati platni nalog, samo ako tužilac učini verovatnim
postojanje pravnog interesa za izdavanje platnog naloga.
Ograničenje je razumljivo, jer se tužiocu obezbeđuje brža i efikasnija zaštita u izvršnom postupku, pa bi
parnični postupak bio nepotreban teret za stranku i sud.
Ako tužilac ne učini verovatnim postojanje pravnog interesa, sud će tužbu odbaciti.
Sud će izdati platni nalog, iako tužilac nije to predložio, ako su ispunjeni svi uslovi za izdavanje platnog
naloga.
Izdavanje platnog naloga
Platni nalog predstavlja odluku, posebnu vrstu rešenja, kojom se usvaja tužbeni zahtev.
Iz tog razloga, može se doneti samo pod uslovom, ako iz činjenica navedenih u tužbi, priloženih ili
naznačenih dokaza, proizilazi osnovanost tužbenog zahteva.
Ako to nije slučaj, platni nalog se ne može izdati, pa se dalji postupak nastavlja prema pravilima opšteg
parničnog postupka ili nekog od posebnih postupaka.
Protiv rešenja suda, kojim se ne usvaja predlog za izdavanje platnog naloga, nije dopuštena žalba.
Postupak, dakle, dobija poseban karakter, tek od momenta izdavanja platnog naloga.
Platni nalog izdaje predsednik veća, bez održavanja ročišta i dostavlja se obema strankama.
Tuženom se uz njega dostavlja i primerak tužbe sa prilozima.
Tek od ovog momenta tuženi dobija priliku za odbranu. U platnom nalogu sud određuje tuženom rok od 8
dana, po prijemu naloga, a u meničnim i čekovnim sporovima rok od 3 dana, da ispuni zahtev tužbe
(zajedno sa troškovima), ili, u istom roku da podigne prigovore protiv platnog naloga, uz upozorenje da će
neblagovremeno podnesene prigovore odbaciti.
239
Pravni lekovi protiv platnog naloga
Platni nalog se pobija samo prigovorom. Ako se pobija samo zbog odluke o troškovima
postupka, odluka se pobija samo žalbom protiv rešenja.
Prigovor ima obeležja redovnog pravnog leka, jer je namenjen pobijanju nepravnosnažnih
sudskih odluka, donesenih u formi platnog naloga.
Ima suspenzivno dejstvo, jer sprečava nastupanje onog dela platnog naloga koji je pobijen.
Prigovor je remonstrativan pravni lek, jer o njemu odlučuje isti onaj sud, koji je doneo pobijanu odluku-
platni nalog.
Neblagovremene, nepotpune ili nedozvoljene prigovore sud će odbaciti bez održavanja rasprave.
Rok za izjavljivanje prigovora iznosi 8 dana, a u meničnim i čekovnim sporovima 3 dana.
ZPP-u ne sadrži odredbe o sadržaju prigovora, niti o razlozima zbog kojih se može izjaviti. Prigovor se može
podneti i iz svih onih razloga, zbog kojih je moguće žalbom pobijati prvostepenu presudu.
ZPP kaže da se može odustati od podnesenih prigovora (sve do zaključenja glavne rasprave).
Platni nalog ostaje na snazi. (Ne postoje principijelni razlozi da se i na prigovor ne primene odredbe o
odricanju od pravnog leka).
Postupak povodom prigovora.
Po podnošenju prigovora, prvo se pristupa ispitivanju da li je prigovor (prigovori) blagovremen,

potpun i dozvoljen.
Ako nije, odbacuje ga predsednik veća bez održanja ročišta.
Prigovor ima funkciju i značaj odgovora na tužbu i pravnog leka.
Ako je prigovor u redu, predsednik veća zakazuje ročište za glavnu raspravu. U toku ročišta za glavnu
raspravu, stranke mogu iznositi nove činjenice i predlagati nove dokaze, a tuženi može isticati i nove
prigovore, ali samo protiv pobijanog dela platnog naloga.
Prigovor mesne nadležnosti tuženi može istaći samo u prigovoru protiv platnog naloga.
(Teorijska razmatranja: preinačenje tužbe nije dozvoljeno, kao ni spajanje ovog postupka sa nekim drugim,
kao i mogućnost izjavljivanja tužbe).
Ako tuženi prigovori da li su postojali zakonski osnovi za izdavanje platnog naloga ili da postoje
smetnje za dalji tok postupka, sud je dužan da prvo odluči o tim prigovorima.
Ako ustanovi da je prigovor osnovan, rešenjem ukida platni nalog i po pravnosnažnosti rešenja otpočinje
raspravljanje o glavnoj stvari, ako tom raspravljanju ima mesta.
Ako ne usvoji prigovor, prelazi na raspravljanje o glavnoj stvari, a rešenje suda (o prigovoru) unosi u
odluku o glavnoj stvari.
Ako povodom prigovora nedospelosti sud nađe da je zahtev tužbe dospeo posle izdavanja platnog
naloga, ali pre zaključenja glavne rasprave, presudom ukida platni nalog i odlučuje o tužbenom zahtevu.
Sud se može po službenoj dužnosti oglasiti mesno nenadležnim samo do izdavanja platnog
naloga, a po njegovom donošenju,samo na zahtev tuženog.
Ako po prigovoru tuženog utvrdi da je mesno nenadležan, ne ukida platni nalog, nego ga, po pravosnožnosti
rešenja, kojim se oglašava nenadležnim, ustupa nadležnom sudu.
Drugačija je sudbina platnog naloga, ako se po njegovom izdavanju sud oglasi stvarno
nenadležnim.U ovom slučaju ukida platni nalog i po pravosnažnosti rešenja o nenadležnosti ustupa predmet
nadležnom sudu.
Rešenjem kojim se odbacuje tužba, ukida se i platni nalog.
Bez pristanka tuženog tužilac može povući tužbu samo do podnošenja prigovora, a sa pristankom
sve do zaklučenja glavne rasprave. Tada sud rešenjem ukida platni nalog.
Ako tuženi, do zaključenja glavne rasprave, odustane od podnetih prigovora, platni nalog ostaje na
snazi.
240
Odluke o prigovoru
Povodom prigovora sud odlučuje presudom ili rešenjem.
Presudom uvek odlučuje kad:

1. potvrđuje izdati platni nalog,
2. potvrdjuje platni nalog u slučaju odustanka tuženog od podnesenih prigovora,
3. ukida platni nalog, kada utvrdi da zahtev tužbe, u momentu izdavanja platnog naloga, nije bio dospeo,
ali da je dospeo do zaključenja glavne rasprave.
Rešenjem se odlučuje o:
1) ukidanju platnog naloga, kada se usvaja prigovor o tome, da nisu postojali uslovi za izdavanje
platnog naloga ili da postoje smetnje za dalje vođenje postupka;
2) ukidanju platnog naloga i kada se sud oglašava stvarno nenadležnim;
3) i u svim ostalim slučajevima kada donosi rešenje o odbacivanju tužbe.
Sve ove odluke se smatraju prvostepenim, tako da se mogu pobijati raspoloživim redovnim i
vanrednim pravnim lekovima.
Ako se presudom potvrdi platni nalog, ne određuje se novi paricioni rok, nego važi onaj određen u platnom
nalogu.Medjutim, kako rok za izjavljivanje žalbe (15 dana) odlaže nastupanje pravnosnosnažnosti izvršnosti
pobijane presufe, rok se produžuje do isteka roka za žalbu.
104. POSTUPAK U PARNICAMA O SPOROVIMA MALE VREDNOSTI
Smisao uvođenja i postojanja ovog postupka jeste da u pogledu sporova manje imovinske
vrednosti (i manjeg društveno političkog značaja), uz zadržavanje neophodnih procesnih garancija, obezbedi
ekonomičnije i efikasnije pružanje pravne zaštite.
Cilj se ostvaruje pojednostavljivanjem pravila postupka i redukcijom pojedinih procesnih ustanova.
Pravila postupka primenjuju se samo na sporove kondemnatorne prirode.
Suđenje se poverava sudiji pojedincu opštinskih sudova.
Novčana vrednost spora jeste osnovni kriterijum za primenu pravila ovog postupka. No, bez obzira
na vrednost spora ne smatraju se sporovima male vrednosti sledeći:
 Sporovi o nepokretnostima,
 Sporovi iz radnih odnosa,
 Sporovi zbog smetanja državine.
ZPP- za sporove male vrednosti smatra:

 sporovi u kojim se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, koje ne prelazi iznos od
100.000,00 dinara,
 sporovi u kojima se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, a tužilac je u tužbi naveo da
pristaje da, umesto ispunjenja tog zahteva, primi novčani iznos koji ne prelazi 100.000,00 dinara,
 sporovi u kojima je predmet zahteva predaja pokretne stvari čija vrednost ne prelazi 100.000,00
dinara,
 privredni sporovi čija vrednost predmeta spora ne prelazi iznos od 300.000 dinara,
 postupak po prigovoru protiv platnog naloga, ako osporena vrednost platnog naloga ne prelazi
100.000 dinara.
Tužbeni zahtev, tokom postupka, može pretrpeti kvantitativne promene i biti povećan ili smanjen preko
relevantne granice.
Postupak se nastavlja uz uvažavanje tim promena.
Prvostepeni postupak.
241
Naznačajnije razlika između postupka u sporovima male vrednosti i opšteg parničnog postupka
ispoljava se u tome što se iznošenje relevantne činjenične i dokazne građe dopušta samo u
prvostepenom postupku do zaključenja glavne rasprave (pravilo proizilazi iz odredaba o ograničenju
žalbenih razloga).
Sud ima obavezu da pouči stranke da sve relevantne činjenice i dokaze iznesu do zaklučenja glavne
rasprave, jer to kasnije, u žalbi, neće moći učiniti.
Postupa sudija pojedinac, tužba se ne dostavlja tuženom na odgovor i nema pripremnog ročišta.
Povećan je broj slučajeva u kojim se mogu doneti presude zbog propuštanja, ili u kojima se smatra da je
izvršeno povlačenje tužbe.
Ako tuženi ne dođe na ročište za glavnu raspravu, a uredno je pozvan, doneće se presuda, kojom sud usvaja
tužbeni zahtev.
Ako tužilac izostane sa bilo kog ročišta za glavnu raspravu, kada je uredno pozvan, smatraće se da je
povukao tužbu.
Ako s nekog docnijeg ročišta izostanu obe strane, tužba će se smatrati povučenom. O ovom će sud
upozoriti stranke.
Redukovana su i pravila koja se odnose na sadržaj zapisnika o glavnoj raspravi.
Zapisnik o glavnoj raspravi sadrži pored podataka, koji se odnose na identitet postupajućeg suda i
stranaka, predmet spora i:
1. izjave stranaka od bitnog značaja (naročito odricanje ili priznanje tužbenog zahteva, preinačenje
tužbe, odricanje od žalbe);
2. bitnu sadržinu izvedenih dokaza;
3. odluke protiv kojih je dozvoljena žalba i koje su objavljene na glavnoj raspravi;
4. da li su stranke prisustvovale objavljivanju presude i ako jesu, da su poučene pod kojim uslovima
mogu izjaviti žalbu.
Ako tužilac preinači tužbu, tako da vrednost predmeta spora prelazi iznos od 100.000,00 dinara,
postupak će se dovršiti po odredbama o redovnom postupku.
Ako tužilac, do zaključenja glavne rasprave o opštem parničnom postupku, smanji tužbeni zahtev
tako da ne prelazi više od 100.000,00 dinara, dalji postupak se sprovodi kao postupak male vrednosti.
Meritorna odluka ima formu presude. Objavljuje se odmah po zaključenju glavne rasprave. Prepis
presude se dostavlja samo onoj stranci, koja nije bila prisutna objavljivanju presude.Prisutnoj stranci
prepis presude se dostavlja samo na njen zahtev(najkasnije na ročištu na kome se objavljuje presuda).
Sud je dužan da pouči stranke pod kojim uslovima mogu izjaviti žalbu.
Postupak po pravnim lekovima
Težnja za bržim i efikasnijim okončanjem postupka u sporovima male vrednosti, dovela je do

ograničenja uslova za izjavljivanje redovnih pravnih lekova.
Odstupanje od opšteg parničnog postupka, čini nedopuštenost revizije.
Posebna (samostalna) žalba dopuštena je samo protiv onih rešenja, kojima se okončava postupak.
Sva ostala rešenja protiv kojih se može izjaviti žalba imaju nesamostalan karakter.
Presuda ili rešenje kojim se okončava parnica u sporovima male vrednosti, može se pobijati samo
zbog apsolutno bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog
prava.Nedozvoljeno je isticanje, novih činjenica i dokaza.
Rok za izjavljivanje žalbe je skraćen. Iznosi 8 dana od dana objavljivanja, odnosno dostavljanja
presude ili rešenja.Isto iznosi i paricioni rok, kao i rok za dostavljanje predloga za dopunu presude, kada
je sud propustio da odluči o delu ili svim zahtevima istaknutim u tužbi.
242
105. POSTUPAK U PRIVREDNIM ODNOSIMA
Specifičnost privrednih odnosa ima za posledicu da se ovi sporovi poveravaju posebnim,

specijalizovanim sudovima-trgovinskim sudovima, za koje se pretpostavlja da će ih kvalifikovanije i
uspešnije rešavati od sudova opštne nadležnosti.
Osnovno obeležje ovog postupka jeste težnja za što bržim i efikasnijim rešenjem spora.
Zbog toga određene procesne ustanove delimično odstupaju od pravila prihvaćenih u opštem postupku:
- rokovi su bitnije skraćeni,
- isključeno je mirovanje postupka,
- sud može odlučiti bez glavne rasprave,
- isticanje novim činjenica i dokaza u žalbenom postupku podleže principjelnim ograničenjima,
- naglašeno je načelo pismenosti.
Prema Zakonu o uredjenju sudova, rešavanje privrednih sporova se poverava trgovinskim sudovima
u prvom stepenu, a odlučivanje po žalbi višim trgovinskim sudovima.
U sporovima radi utvrđivanja postojanja ili nepostojanja ugovora, radi izvršenja ugovora, kao i u
sporovima radi naknade štete usled neizvršenja ugovora, pored suda opšte mesne nadležnosti, mesno je
nadležan sud mesta gde je tuženi, po sporazumu stranaka, dužan da izvrši ugovor.
Za sporove ( kao i statusne sporove) koji proističu iz upisa u registar, odnosno brisanja iz registra,
mesno je nadležan prvostepeni sud prema mestu upisa u registar.
U prvom stepenu sudi sudija pojedinac, ako je vrednost predmeta spora do 1.500.000,00 dinara i u
sporovima za plaćanje kamate, bez obzira na vrednost spora, a u drugom stepenu veće od 3 sudije
(predsednik veća + 2 sudija porotnika).
Stranke se mogu sporazumeti u toku postupka u privrednim sporovima, da sudi sudija pojedinac, bez
obzira na vrednost spora.
Sudija pojedinac sprovodi postupak i donosi odluke u predmetima pravne pomoći i obezbedjenja dokaza.
U ostalim slučajevima sporove rešava veće.
Kada sudi u prvom stepenu veće čine trojica sudija, jedan sudija predsednik veća i dvojica sudija
porotnika.
U drugom stepenu veće je sastavljeno od trojice sudija.
Kao i u ostalim posebnim postupcima i u ovom je propisana supsidijarna primena odredaba opšteg parničnog
postupka.
Zastupnik stranke je lice upisano u registar kao ovlašćeno lice(statutarni zastupnik).Stranka ne
može izmeniti, niti opozvati radnju svog statutarnog zastupnika..
Predsednik veća prvostepenog suda će, po potrebi, sam ili na zahtev sudije izvestioca drugostepenog suda
sprovesti izvidjaj, radi provere istinitosti navoda žalioca.
Pojam privrivrednih sporova.
Prema Zakonu o uređenju sudova, trgovinski sud u prvom stepenu sudi:

1. U sporovima između domaćih i stranih privrednih subjekata, u sporovima koji nastanu između
privrednih subjekata i drugih pravnih lica u obavljanju delatnosti privrednih subjekata; u sporovima
povodom izvršenja i obezbeđenja odluka trgovinskih sudova;
2. U sporovima o autorskim i srodnim pravima i zaštiti i upotrebi pronalazaka, modela, uzoraka, žigova
i geografskih oznaka porekla kad nastanu između privrednih subjekata ili privrednih subjekata i
pravnih lica;
3. U sporovima koji proizlaze iz primene Zakona o privrednim društvima ili primene drugih propisa o
organizaciji i statusu privrednih subjekata, kao i u sporovima o primeni propisa o privatizaciji;
243
4. U sporovima o stranim ulaganjima; o narušavanju konkurencije, zloupotrebi monopolskog i
dominantnog položaja na tržištu i zaključenju monopolističkih sporazuma; o zaštiti firme; povodom
upisa u sudski registar; povodom stečaja i likvidacije; o brodovima i vazduhoplovima;
Privredni sporovi se odredjuju po personalnom, kauzalnom kriterijumu i mešovitom kriterijumu:
Po personalnom kriterijumu se odredjuju kada su obe stranke društvenopolitičke zajednice, preduzeća ili
privredna društva, a po kauzalnom kriterijumu, kada su u pitanju sporovi , koji se odnose na brodove i na
plovidbu na moru i u unutrašnjim vodama-to su sporovi na koje se primenjuje plovidbeno pravo.
Po mešovitom kriterijumu privredni sporovi se odredjuju onda, kada su to sporovi izmedju imalaca radnji i
drugih pojedinaca, koji u vidu registrovanog zanimanja obavljaju neku privrednu delatnost.
Prvostepeni postupak
Težnja za efikasnijim rešavanjem ovih sporova dolazi do izražaja u odredbama koje se tiču
pripremanja glavne rasprave. Po prijemu i ispitivanju dozvoljenosti tužbe, sudija je dostavlja tuženom za
odgovor.
Izuzetak su privredni sporovi, koji se smatraju sporovima male vrednosti (vrednost predmeta spora
300.000 din.).
Po prijemu odgovora na tužbu, ili po proteku roka za odgovor (15 dana), sudija odlučuje da li će zakazati
pripremno ročište ili ročište za glavnu raspravu.
Pripremno ročište zakazuje se samo ako bi to, s obzirom na složenost predmeta i druge okolnosti,
doprinelo bržem ili jeftinijem rešenju spora.
Otvaranjem postupka stečeja ili likvidacije nad pravnim licem ili preduzetnikom prestaje punomoćje
koje je izdao zastupnik pravnog lica.Po otvaranju stečajnog postupka ili likvidacije, punomoćnici moraju
imati punomoćje, koje je izdao stečajni upravnik.
Ako stranke sporazumno predlože da se sprovede postupak posredovanja (medijacije), sud će odložiti
ročište, uputiti stranke na postupak posredovanja i zastati sa postupkom.
Posrednik se bira sa liste medijatora, koje sastavlja predsednik suda.
Sudija će zakazati ročište za glavnu raspravu ukoliko stranke ne reše spor putem posredovanja po proteku
roka od 30 dana.
Kad sud odluči da se održi ročište za glavnu raspravu, staraće se da se novo ročište zakaže u roku do 30
dana.
Postupak po pravnim lekovima.
Drugostepena instanca (Viši trgovinski sud) je činjenična instanca. Dopušteno je isticanje novih
činjenica i dokaza, ali pod uslovom da žalilac učini verovatnim da ih bez svoje krivice nije mogao izneti,
odnosno predložiti do zaključenja glavne rasprave. Predsednik veća prvostepenog suda će, prema potrebi,
sam ili na zahtev sudije izvestioca drugostepenog suda sprovesti izviđaj, radi provere istinitosti navoda
žalioca.
Redaktori ovog rešenja imali su u vidu negativne aspekte ustanove beneficium novorum: nepovoljan uticaj
na koncentraciju procesne svađe u prvostepenom postupku, brže rešavanje sporova, procesnu disciplinu i
savesno vođenje parnice.
Rok od 8 dana za žalbu protiv presude, odnosno rešenja, a rok od 3 dana za podnošenje odgovora na
žalbu.
Rok od 8 dana za izvršenje činidbe, a za činidbe koje se ne sastoje u novčanom davanju sud može
odrediti duži rok.
Ograničenja dolaze do izražaja i u sistemu vanrednih pravnih lekova.
Revizija je dozvoljena pod uslovom, da vrednost pobijanog dela pravosnažne presude prelazi iznos
2.500.000,00 dinara.
Bez obzira na vrednost pobijanog dela pravosnažne presude, revizija je uvek dozvoljena:
244
1) U imovinskim sporovima koji nastanu iz protivustavnih i protivzakonitih akata i radnji, kojim se
pravna ili fizička lica, zavisno od sedišta, odnosno prebivališta, stavljaju u neravnopravan položaj na
jedinstvenom tržištu ili se na drugi način narušava jedinstvo tržišta, uključujući i parnice o naknadi
štete, koja se tim prouzrokuje.
2) U sporovima zbog povrede autorskog prava, zaštite i upotrebe pronalazaka i tehničkih unapredjenja,
uzoraka, modela i žigova, firme ili naziva, kao i u sporovima iz nelojalne utakmice i monopolističkih
ponašanja, kad se ne odnose na imovinskopravni zahtev.
Rok za podnošenje predloga za vraćanje u pređašnje stanje je 30 dana.
106. Osnovna obeležja bračnih i porodičnih sporova
Izražen javni interes i ideja o posebnoj zaštiti braka i porodice, uslovila je naglašenije korišćenje normi
prinudnog, kogentnog karaktera. Shodno tome, stvoreni su posebni postupci u kojima je sužena i delimično
ograničena primena osnovnih načela parničnog postupka: načela dispozicije i raspravnog načela, uz
povećanje oficijelnih i istražnih ovlašćenja suda.
Određeni organi, pre svih organ starateljstva, dobili su značajne uloge u postupku, a pojedine procesne
ustanove specifična obeležja i funkcije.
Postoje 3 vrste ovih postupaka:

1) postupak u bračnim sporovima;
2) postupak u sporovima iz odnosa roditelja i dece i
3) postupak u sporovima za izdržavanje
(Ovi postupci su uređeni Porodičnim zakonom uz supsidijernu primenu ZPP-u).
A. Bračni sporovi
Bračni sporovi su oni u kojima se zahteva promena bračnog statusa supružnika, prestankom braka na
osnovu razvoda ili poništaja. Promena bračnog statusa ostvaruje se isključivo sudskim putem.
Postoje 3 vrste ovih sporova:

1. spor za razvod braka;
2. spor za poništaj braka;
3. spor za utvrđivanje postojanja braka.
U ovim sporovima bračni drugovi moraju učestvovati u svojstvu stranaka.
Stvarno nadležni su opštinski sudovi, a mesna nadležnost naših sudova postoji uvek, ako tuženi ima
prebivalište u Srbiji. Nadležnost postoji i kada tuženi nema prebivalište u Srbiji:
1) ako su oba bračna druga državljani Republike Srbije, bez obzira na prebivalište;
2) ako je tužilac državljanin R.Srbije i ima prebivaslište u Srbiji;
3) ako su oba bračna druga imala svoje poslednje zajedničko prebivalište u Srbiji.
Ako su oba supružnika strani državljani koji su imali svoje poslednje prebivalište u Srbiji, uz 2
uslova:
a) da tuženi pristaje na vođenje postupka pred sudom Srbije i

b) da je po probisima zemlje čiji su državljani bračni drugovi dopuštena nadležnost stranih
sudova.
245
Nadležnost suda R.Srbije postoji i kada je tužilac državljanin R.Srbije, a po propisima države čiji bi sud bio
nadležan ne postoji ustanova razvoda braka.
I. Sporovi za razvod braka

Sporovi za razvod braka su sporovi u kojima jedan bračni drug tužbom, a oba predlogom, zahtevaju da se
njihov brak razvede i na taj način dođe do prestanka postojećeg bračnog odnosa.
Ako među supružnicima postoji spor u pogledu razvoda, postupak se pokreće tužbom, a ako spora nema –
predlogom za sporazumni razvod braka.
Oficijelna i istražna ovlašćenja suda su šira i veća, ukoliko je postupak pokrenut tužbom. I tužba i predlog za
sporazumni razvod braka su preobražajne, konstitutivne prirode.
Specifičnosti ovog postupka najviše dolaze do izražaja u rešenjima mirenja.
Postupak mirenja je procesni izraz ideje o zaštiti braka i porodice. Smisao ovog postupka je u tome da bračni
drugovi uz pomoć organa starateljstva ili suda, odustanu od razvoda braka. Mirenje sprovodi nadležni organ
starateljstva ili sud. Ako supružnici imaju maloletne dece, postupak sprovodi organ starateljstva.
Trajanje:
- pred organom starateljstva do 3 meseca, +
- pred sudom jedno ili više ročišta.
Ako se ovaj postupak završi neuspešno, brakorazvodni postupak se nastavlja upućivanjem tužbe tuženom.
Naglašena oficijelna i istražna ovlašćenja suda, pa sud može utvrditi i one činjenice koje stranke nisu iznele,
ako govore u prilog održanju braka, odnosno u prilog maloletne dece.
U težnji da se brak održi liberalizovana su pravila o povlačenju tužbe. Tužba za razvod braka, može se, uz
saglasnost tuženog, povući sve do pravosnažnog okončanja postupka.
Bez saglasnosti – sve do zaključenja glavne rasprave.
Predlog mogu povući do pravosnažnosti presude o razvodu braka. Smatra se da je predlog povučen kada od
njega odustane jedan od bračnih drugova. Odricanje od tužbenog zahteva u ovim parnicama se izjednačava
sa povlačenjem tužbe.
II. Sporovi za poništaj braka

Sporovi za poništaj braka su oni sporovi u kojima bračni drugovi, treća ovlašćena lica ili nadležni državni
organi, zahtevaju poništaj braka iz razloga apsolutne ili relativne ništavosti.
Tužba za poništaj braka je konstitutivne (preobražajne) prirode i usmerena je da dovede do prestanka bračnog
odnosa donošenjem presude kojom se brak poništava (pravosnažnošću presude).
Kada se poništaj braka traži iz razloga apsolutne ništavosti, pored bračnih drugova, pravo na tužbu priznaje
se i trećim licima koja imaju neposredan pravni interes da dođe do poništaja braka, kao i nadležnom javnom
tužiocu. (treća lica:roditelji kod maloletnika).
Kad postupak pokreću treća lica, bračni drugovi se, zbog nedeljivosti bračnih odnosa, nalaze u položaju
jedinstvenih, nužnih i pasivnih suparničara. Kad tužbu podnosi ponomoćnik, u punomoćju se izričito mora
navesti osnov za podizanje tužbe, a punomoćje mora biti overeno.
III. Sporovi za utvrđivanje postojanja braka

Sporovi za utvrđivanje postojanja baraka su sporovi u kojima bračni drugovi, treća lica koja imaju
neposredan pravni interes zahtevaju utvrđivanje postojanja ili nepostojanja bračnih odnosa. Tužba ovde ima
deklaratorni (utvrđujući) karakter. Tužilac mora dokazati pravni interes za isticanje ovih zahteva.
Načela
Načelo dispozicije je, u opštem interesu, podvrgnuto značajnim ograničenjima. S druge strane, naglašena su
oficijelna ovlašćenja suda
-nemo iudex sine actore-
246
Postupak se ne pokreće po službenoj dužnosti, nego na inicijativu stranaka (poštuje se načelo dispozicije).
Oficijelna ovlašćenja suda dolaze do izražaja kada odlučuje o pitanjima koja stranke nisu učinile
predmetom raspravljanja i odlučivanja u parnici.
Ograničenje načela dispozicije se ogleda i u zabrani raspolaganja tužbenim zahtevom:ne može se doneti
presuda na osnovu priznanja, presuda zbog propuštanja, dok odricanje od tužbenog zahteva ima dejstvo
povlačenja tužbe.
Izuzetak:sporazumni razvod braka (predlog) jeste forma disponiranja.
Istražno načelo je dominantan metod prikupljanja činjenične građe. Činjenice na kojima stranka zasniva
svoj zahtev, sud može utvrđivati i kada nisu sporne. Nekad su ta ovlašćenja i šira, pa obuhvataju i činjenice
koje stranke nisu iznele (ako govore u prilog održanju, odnosno punovažnosti braka).
Načelo javnosti je redukovano. Opšta javnost je isključena na svim ročištima, a u postupku mirenja i
punomoćnici.
Razlog: priroda pračnih odnosa (intima).
Bitno obeležje u ovim sporovima izraženo je u ideji da se organizacijom postupka, sadržajem i dejstvom
pojedinih procesnih ustanova obezbedi što bolja zaštita institucije braka i zaštita interesa dece.
O meritumu stvari, sud odlučuje presudom. Presuda kojom se razvodi ili poništava brak ima
konstitutivno dejstvo i deluje ex nunc. Presuda u sporovima za utvrđenje braka ima deklaratoran
karakter. Presude kojima se odbija zahtev za poništaj ili razvod braka su deklaratorne prirode. Presude
(konstitutivnog) dejstva deluju erga omnes- prema svima, a ne samo prema supružnicima.
O pitanjima procesne prirode, sud odlučuje rešenjem.
Pobijanje 1.stepenih presuda u bračnim sporovima se ostvaruje žalbom, kao redovnim pravnim lekom.
Presuda kojom je brak razveden po predlogu za sporazumni razvod braka, pošto je zasnovana na
raspolaganju stranaka, može se pobijati samo zbog bitne povrede odredaba postupka ili zbog toga, što je
predlog za sporazumni razvod dat u zabludi ili pod uticajem prinude ili prevare. Pobijanje presuda koje
imaju preobražajni karakter je nije dozvoljeno putem vanrednih pravnih lekova.
B. Sporovi iz odnosa roditelja i dece
Sporovi iz odnosa roditelja i dece (sporovi za utvrđivanje i osporavanje očinstva – materinstva), su

statusni sporovi u kojima se utvrđuje postojanje roditeljskog odnosa između određenog lica i deteta.
Zahtevi za utvrđivanje imaju deklaratorni, a zahtevi za osporavanje očinstva i materinstva preobražajni
karakter.
Naglašena su oficijelna i istražna ovlašćenja suda, isključena je javnost i povećana uloga organa starateljstva.
Prema zahtevima sadržanim u tužbi, tužbe se dele na:

1. tužbe za utvrđivanje očinstva i materinstva;
2. tužbe za osporavanje očinstva i materinstva
U prvom slučaju: tužbu mogu podneti:

 lice koje sebe smatra ocem deteta, dete nezavisno od godina i majka deteta.
Nije dopušteno utvrđivanje očinstva deteta koje je začeto veštačkom
oplodnjom majke.
U drugom slučaju: tužbu mogu podneti:
247
 za dete rođeno u braku ili pre isteka toka od 300 dana od prestanka braka, važi
oboriva zakonska pretpostavka po kojoj se muž smatra ocem deteta. Posle
smrti deteta nije dopušteno osporavanje ni očinstva ni materinstva.
Stranke u sporu: (potencijalni) roditelji i dete (ukupno:troje)
U meritumu sud odlučuje presudom a o procesnim pitanjima rešenjem. Presuda u sporu za utvrđivanje
očinstva i materinstva, bilo da se usvaja ili odbija tužbeni zahtev, ima deklaratornu prirodu. Presuda, kojom
se, u sporovima za osporavanje očinstva i materinstva, usvaja tužbeni zahtev ima preobražajno dejstvo.
Pravosnažnošću presude dolazi do promene, prestanka roditeljskog odnosa između određenih lica. Ako se
presudom, tužbeni zahtev odbija kao neosnovan, presuda ima deklaratornu prirodu. Sve presude deluju –
erga omnes.
1.stepen odluke pobijaju se žalbom. Oficijelna ovlašćenja 2.stepenog suda su izrazita. Sud po službenoj
dužnosti mora voditi računa o interesima maloletne dece. Nije ograničen razlozima žalbe, a presudu ispituje
u celini.
Revizija je dopuštena.
O troškovima postupka sud odlučuje po slobodnoj volji, a ne prema eventualnom uspehu stranke u sporu, već
prema tome, da li je stranka neopravdano prouzrokovala određene troškove.
C. Sporovi za izdržavanje
Sporovi za izdržavanje su pretežnim delom ograničeni na sporove za izdržavanje dece. Rešenje je
zasnovano na ideji o posebnoj zaštiti dece.
U pogledu zahteva za izdržavanje bračnog druga, postupak se vodi po metodama koji važe za
imovinskopravne sporove u kojima sud ne raspolaže oficijelnim i istražnim ovlašćenjima.
Izdržavanje se može tražiti uz bračne sporove ili u odvojenoj parnici u roku od 2 godine od razvoda braka,
pod uslovom da su pretpostavke za izdržavanje nastale pre razvoda braka i trajale neprekidno do
zaključenja glavne rasprave u parnici za izdržavanje.
Stvarno nadležni su opštinski sudovi.
Samostalna parnica se pokreće tužbom (uz puno poštovanje načela dispozicije) i lica koje smatra da ima
pravo na zakonito izdržavanje, ali i po tužbi obveznika izdržavanja da se zbog izmenjenih okolnosti, povuče,
snizi, izmeni ili ukine način izdržavanja, koji je određen ranijom odlukom suda.
Žalba i revizija su dozvoljene.
Načela vanparničnog postupka:

1.Načelo posebne zaštite nesposobnih lica,
2.Načelo jedinstva čitavog postupka,
3.Načelo materijalne istine.
107. POJAM I OSNOVNA OBELEŽJA VANPARNIČNOG

POSTUPKA
Sudska zaštita građanskih i određenih drugih subjektivnih prava i interesa povodom tih prava,
ostvaruje se po pravilima građanskog procesnog prava u parničnom, vanparničnom i izvršnom postupku
(u krivičnom i upravnom postupku).
Postupanje suda, stranaka i drugih učesnika u ovim postupcima, uređeni su posebnim pravilima:
parničnim, vanparničnim i izvršnim procesnim pravom.
Izvršno pravo uređuje pravnu zaštitu usmerenu na prinudno ostvarivanje građanskopravnih i drugih
potraživanja. To je samostalan i izgrađen sudski postupak.
Parnično procesno pravo (parnični sudski postupak) spada u deo građanske procedure u kojim su sa punim
izražajima prisutne i uz strogo poštovanje primenjene najeminentnije institucije građanskog procesnog prava,
248
izvedene iz uspostavljenih načela ovog metoda pravne zaštite (dispozicije, vezanosti suda tužbenim
zahtevom, raspravnosti, neposrednosti, kontradiktornosti, saslušanja stranaka, pravosnažnosti.....).
Vanparnično pravo normira proceduru zaštite građanskih i određenih drugih prava, izražavajući pri tome
samo neke od elemenata osnovnih ustanova građanskog procesnog prava, ipak dovoljne da zadrži
fizionomiju ove procedure. Zahtevi da se neke pravne stvari reše efikasnije pa i sama priroda tih stvari, traže
da se ustanovi specijalna procesna normativa koja bi uspešno odgovorila tim zahtevima.
Dok se kod parničnog postupka mogu odrediti najvažnije oznake izražene u ukupnosti ili bar pretežnosti,
takve oznake nisu prisutne kada je u pitanju vanparnični postupak.
Vanparnični postupak se pokreće:

1. pokreće se i po traženju subjekta i po službenoj dužnosti (pa i na oba načina);
2. sud nije u tolikom stepenu vezan zahtevom i sadržajem pravne zaštite koja se traži;
3. može biti jednostranački, dvostranački i višestranački (broj subjekata se može menjati u toku samog
postupka);
4. pokreće se i vodi i kada nema pravnog spora;
5. nije uniforman ni u sadržaju ni u određivanju pravne zaštite koja se dosuđuje;
6. nije osnovna funkcija ovog postupka pravna zaštita povređenih ili ugroženih subjektivnih prava.
Iz ovog se ne može izvući opšta i zajednička formula, primenjiva za određivanje vanparničnog
postupka. Prisustvo velike raznovrsnosti između pravnih stvari o kojima se rešava vanparničnim
postupkom i ciljevi koji se ovde žele postiči, čine da se procedura formuliše od jedne do druge pravne stvari
povodom koje se rešava, te svakoj od njih ili njihovim grupama se prilagođava.
Zato se ne može propisati jedna uniformna procedura, odnosno jedan uniforman vanparnični postupak.
Ustvari, vanparnični postupak je više jedan skup pojedinih takvih postupaka.
Stoga bi bilo ispravnije govoriti o vanparničnim postupcima ili u upotrebi oznake „vanparnični postupak“
prihvatiti rezervu da se tim misli na skup pojedinih vanparničnih postupaka.
Doktrinatni stavovi u određivanju vanparničnog postupka

U naporu da se odredi i definiše vanparnični postupak, pravna misao ga je upoređivala sa izgrađenim i
relativno dobro određenim parničnim postupkom.
Nijedno od tih učenja se ne može potpuno prihvatiti, ali je njihov značaj veliki, jer su osvetljene najbitnije
crte vanparničnog postupka, pa sve zajedno dobro oslikavaju ovaj postupak.
1) Teorija spora
Vanparnični postupak se često naziva nespornim ili postupkom u nespornim stvarima, jer se, za razliku od
parničnog postupka, rešava u stvarima koje nisu sporne. No, spora ima, u ne malom broju vanparničnih
postupaka, ali razlika postoji u kvalitetu i prirodi spora (spor o pravu i spor o činjenicama).
 Spor u parničnom postupku je uvek spor između dve strane sa različitim interesima i
procesnopravnim traženjima. Po subjektima, intezitetu, formi i sadržini to je tip pravnog spora u
kojem se spornost izražava u najoštrijem vidu i u potpunosti.
 Spor u vanparničnom postupku je spor druge vrste, nije toliko izrazit, ni intezivan, nije pravi spor,
ali je ipak spor. Sa ovog aspekta vanparnični postupak se može označiti kao nesporni postupak, u
smislu da su to pravne stvari u kojim se redovno ne pojavljuje tip spora svojstven parničnom
postupku. Spor nije element kvaliteta vanparničnog postupka i nije bitan momenat njegove pravne
konstrukcije i određenja.
2) Teorija stranaka
Teorija stranaka je samo jedna modifikacija teorije spora u kojoj se težište stavlja na subjekte u sporu. U
parničnom postupku postoji spor isključivo između dve stranke, a ostale građanskopravne i druge stvari:
249
jednostranačke, dvostranačke u kojima nem aspora i višestranačke, rešavaju se po pravilima vanparničnog
postupka.
3) Druge teorije
Prisutne su i druge terorije: teorija koja prihvata kriterijum da se u vanparničnom postupku donose odluke sa
konstitutivnom snagom (u parničnom, deklaratorne, ali i konstitutivne i kondemnatorne); teorija
preventivnog cilja vanparnične pravne zaštite (parnična pravna zaštita je represija, mada ima i obrnutog);
teorije koje imaju kriterijum: snažna diskreciona ovlašćenja suda.
Vanparnična stvar
Nepostojanje definicije vanparničnog postupka i nedostatak dobrih kriterijuma da se odredi kada sud u
rešavanju građanskopravnih stvari postupa po vanparničnoj, a kada po parničnoj proceduri, prouzrokuje da se
utvrđivanje vanparnične nadležnosti, pristupi tzv“legalnim metodom“ – sud postupa po vanparničnoj
proceduri kada je to zakonom određeno.
Pravna zaštita koja se ostvaruje u vanparničnom postupku delom je komplemantarna (dopunska), čineći, sa
zaštitom u parničnom postupku, kao osnovnom, redovnom, potpunu zaštitu u određenim građanskopravnim
odnosima.
Zakonom o vanparničnom postupku propisano je da državni sudovi sprovode vanparnični postupak, te da
sud postupa po vanparničnoj proceduri: u ličnim, porodičnim, imovinskim i drugim pravnim stvarima za koje
je ovim ili drugim zakonom propisano da se rešavaju u vanparnom postupku.
Kada, u graničnim slučajevima, zakonom nije izričito propisano da se stvar rešava po pravilima
vanparničnog postupka, a spada u sudsku nadležnost, te stvari se rešavaju po vanparničnoj proceduri pod
pretpostavkom:
1) da se ne odnosi na zaštitu ugroženog i povređenom prava;
2) niti da se zbog učesnika u postupku mogu primeniti pravila parničnog procesnog prava.
Izvori
Svakako najvažniji izvor je Zakon o vanparničnom postupku iz 2005.g. Njime se uređuje nadležnost suda
da postupa po vanparničnoj proceduri, procedura i određeni materijalnopravni odnos povodom vanparničnih
stvari.
Sve vanparnične stvari se, po prirodi pravnih odnosa povodom kojih se vodi postupak, svrstavaju u dve
grupe:
1. postupci povodom ličnih i porodičnih odnosa (mahom statusne stvari) i
2. postupci u imovinskim i sa njima povezanim drugim odnosima.
Postupci povodom ličnih i porodičnih odnosa:

- lišenje poslovne sposobnosti;
- zadržavanje u zdravstvenoj organizaciji koja obavlja delatnost u oblasti neuropsihijatrije;
- proglašavanje nestalog lica za umrlo;
- dokazivanje smrti;
- produženje roditeljskog prava;
- vraćanje roditeljskog prava;
- davanje dozvole za stupanje u brak.
Postupci povodom imovinskih i određenih dr.odnosa:

- raspravljanje zaostavštine;
- određivanje naknade za eksproprisanu nepokretnost;
- uređenje upravljanja i korišćenja zajedničke stvari;
- deoba zajedničkih stvari ili imovine;
250
- uređenja međa:
- sastavljanje, potvrđivanje, čuvanje i poništenje isprave;
- sudski depozit.
Vanparnične stvari određene su i nizom drugih pravnih tekstova, iz oblasti:

o porodičnih odnosa;
o stambenih stvari;
o meničnih i čekovnih odnosa;
o pitanja svojine;
o obligaciono-pravnih odnosa;
o parnične ili neke druge procedure;
o registracije pravnih lica;
o overe potpisa i rukopisa;
o pa i nekih upravnih stvari.
Pošto ni jedna vanparnična procedura nije potpuno uređena, određeno je da se shodno primenjuju pravila
Zakona o parničnom postupku, čime parnično procesno pravo postaje supsidijaran, dopunski izvor pravila
vanparnične procedure.
Sukob vanparničnog i parničnog postupka
Bliskost vanparničnog i parničnog postupka i nedovoljnost kriterijuma da se oni dobro distanciraju, može
dovesti do toga da se po pravilima jednog postupka rešava u pravnoj stvari koja spada u drugi
postupak.
Tada se govori o sukobu vanparničnog i parničnog postupka.
ZPP: - kada se u vođenju parničnog postupka utvrdi da bi pravnu stvar trebalo rešavati po vanparničnoj
proceduri, a odluka još nije doneta – sud rešenjem obustavlja parnični postupak.
Po pravosnažnosti rešenja o obustavi, rešavanje pravne stvari se nastavlja po pravilima vanparničnog
postupka, pred nadležnim sudom. Radnje koje je predvideo parnični sud (uviđaj, veštačenje, saslušanje
stranaka, određivanje obezbeđenja i dr.) i odluke koje je doneo, nisu bez važnosti samo zbog toga što su
usledile u parničnom postupku.
Posle donošenja odluke u glavnoj stvari u parničnom postupku, sud više nije ovlašćen da obustavi taj
postupak.
Ako su uloženi pravni lekovi postupak se nastavlja po pravilima parnične procedure. To što je odluka
donesena u parničnom postupku ne može biti jedini razlog pravnom leku, osim, ako je time stranka pretrpela
neku procesnopravnu štetu.
Ista je stvar i obrnuto, s tim što to može biti jedini razlog u pravnom leku. Tada viši sud ukida odluku
vanparničnog suda i obustavlja vanparnični postupak i time stvara mogućnost daljeg rešavanja po parničnoj
proceduri.
Sastav suda i nadležnosti
Vanparnični postupak se vodi pred sudijom pojedincem, izuzev ako ZVP ili drugim zakonom nije propisano
da sudi veće.
Postupak po pravnim lekovima vodi se pred većem.
Pojedine procesne radnje može samostalno preduzimati i stručni saradnik u sudu, kada je to propisano.
Međunarodna nadležnost našeg suda da rešava u vanparničnom postupku, uređena je Zakonom o
rešavanju sukoba zakona sa područja drugih zemalja u određenim odnosima(1982.).
Pored toga izvodi se iz nekih drugih zakona, međunarodnih ugovora ili se posredno izvodi iz pravila o
mesnoj nadležnosti.
251
Naš sud je nadležan:
1. ako lice prema kome se pravo ili pravni interes ostvaruje ima u nas prebivalište ili sedište. Isto važi
ako u postupku učestvuje samo jedno lice.
2. Kod ličnih i porodičnih odnosa i u slučaju da nisu prisutne ove (1.)opšte pretpostavke, pod uslovom
da subjekti imaju naše državljanstvo.
3. postupak davanja dozvole za zaključenje braka pre punoletstva, kao i postupak proglašenja nestalog
lica umrlim je u isključivoj nadležnosti našeg suda, ako maloletno lice, odnosno nestali, imaju naše
državljanstvo.
Stvarna nadležnost
Zakonom o uređenju sudova, pretežno je u nadležnosti opštinskog suda, a samo neke stvari su u
nadležnosti okružnog suda (priznanje i izvršenje stranih sudskih odluka) ili trgovinskog suda.
Mesna nadležnost
Opšte pravilo: prema prebivalištu, ili boravištu, odnosno sedištu predlagača u postupku.
Postupak u statusnim stvarima je izdvojen i tu je mesno nadležan sud prema području na kojem lice u čijem
se interesu vodi postupak – ima prebivalište, odnosno boravište.
Od ovih pravila ima dosta odstupanja:

Tako, povodom pravnih stvari koje se odnose na nepokretnosti propisana je isključiva nadležnost suda na
čijem se području nalazi nepokretnost.
Ako se nepokretnost nalazi na području više sudova, onda je svaki od tih sudova (isključivo) nadležan.
Mesna nadležnost se može promeniti sporazumom učesnika u vanparničnom postupku, ali samo kada je ZVP
ili drugim zakonom dozvoljeno.
Sud se u vanparničnom postupku može oglasiti mesno nenadležnim po službenoj dužnosti, najkasnije
tokom prvog ročišta.
Ukoliko ročište nije održano onda sve do preduzete prve radnje koju izvrši učesnik po pozivu suda.
Isto pravilo važi i za prigovor mesne nadležnosti od strane učesnika vanparničnog postupka.
Promene li se okolnosti, koje su određivale mesnu nadležnost, sud koji vodi postupak ovlašćen je da
predmet ustupi na rešavanje sudu koji bi, prema promenjenim okolnostima, bio mesno nadležan. Ovo
pod uslovom, da je očigledno da bi se pred tim drugim sudom, postupak lakše sproveo ili da je to više u
interesu učesnika u postupku, koje je lice pod posebnom društvenom zaštitom (uz mišljenja organa
starateljstva o celishodnosti ustupanja).
Sud kome je predmet ustupljen, ovlašćen je da izazove sukob nadležnosti pred višim zajedničkim
sudom.
108. SUBJEKTI VANPARNIČNOG POSTUPKA
1. NAZIV SUBJEKTA U VANPRARNIČNOM POSTUPKU
Pored suda, u vanparničnom kao u svim drugim postupcima nastupaju osnovni (glavni, primarni)
procesni subjekti.
Oni se u tim drugim postupcima redovno označavaju da su stranke dok se ostali subjekti (sekundarni,
svedoci, veštaci) nazivaju učesnicima, trećim licima i tome sl.
Novo zakonodavstvo upotrebljava naziv (učesnik) kao termin za oznaku subjekta ovog postupka.Sigurno je
da bi se mogao upotrebiti i naziv stranka, ali nikad sa istim procesnim kvalitetima, kao u parničnom
postupku.
252
Prihvatanje naziva učesnik čini da se taj funkcionalni izraz transformiše u pravni termin, kojim se
označavaju sva lica koja nastupaju u vanparničnom postupku kao osnovni procesni subjekti koji ovde
ima isto značenje kao i naziv stranke (u drugim postupcima). Učesnici u vanparničnom postupku prema
procesnoj poziciji koji u postupku zauzimaju i dobijaju i uže nazive - predlagač i protivnik predlagača ili
prosto, učesnici vanparničnog postupka.
2. ODREĐIVANJE I KATEGORISANJE SUBJEKATA
Učesnici vanparničnog postupka su:
1. Lice koje je postupak pokrenulo

2. Organ koji učestvuje u postupku na osnovu zakonskog ovlašćenja da postupak pokrene, pa i onda ako
postupak nije pokrenuo nego je docnije stupio u postupak (tu spada i organ koji nije ovlašćen da
pokrene postupak ali može da učestvuje u postupku).
Broj učesnika u vanparničnom postupku je širi nego što je to u parničnom postupku.

Parnični postupak, koji započinje kao dvostranački i u kojem se to mora održati do završetka
postupka, označava ove osnovne subjekte strankama i određuje da su to (tužilac i tuženi). Neka treća
procesna pozicija ne postoji pa tako umešač ili javni tužilac samo pristupaju jednoj ili drugoj strani, ne
uspostavljajući neku treću procesnu poziciju.
Vanparnični postupak se pojavljuje kao jednostranački , dvostranački ili višestranački. Uvek postoji
mogućnost da se postupak transformiše, a pored toga postoje alternacije u načinu pokretanja postupka (i po
predlogu i po službenoj dužnosti).
Zbog toga se ne mogu utvrditi stalni procesni subjekti.
KO MOŽE BITI SUBJEKT VANPARNIČNOG POSTUPKA?
Mogu biti sva fizička i pravna lica.

Mogu biti i oni individualiteti koji to nisu, a posebnim propisima je određeno da mogu biti učesnici u
vanparničnom postupku.
Po Zakonu o vanparničnom postupku, sud priznaje određenim „oblicima udruživanja“, koji „nemaju
svojstvo pravnog lica“ status „učesnika“ u postupku „ako za to ispunjavaju uslove koji se traže, da se
predmet vanparnične stvari neposredno odnosi na taj oblik udruživanja.“.
KAKO SE TO POSTAJE?
Učesnikom se redovno postaje donošenjem odluke o pokretanju postupka. To se odnosi na lica koja su
obuhvaćena odlukom o pokretanju, postupka po službenoj dužnosti ili su kao takva označena u predlogu.
Suvišno bi ovde bilo utvrđivati da li su oni nisioci prava ili pravnih interesa o kojim se rešava,da bi se
odlučilo da li su oni učesnici u postupku.
KO JESTE SUBJEKT VANPARNIČNOG POSTUPKA?
Predlagač je onaj učesnik po čijem predlogu se postupak pokreće, bez obzira da li je predlog izraz privatne
dispozicije ili službene dužnosti.
Dok se učesnik prema kome je predlog usmeren označava da je protivnik predlagača.
PROCESNA SPOSOBNOST SUBJEKATA VANPARNIČOG POSTUPKA
Procesna pravna sposobnost je isto što i stranačka sposobnost parničnog prava.

253
Procesna poslovna sposobnost(parnična sposobnost u parničnom procesnom pravu) je ovlašćenje da
se samostalno preduzimaju procesne radnje i primaju; uređena je u vanparničnom postupku na jednak način
kao i u parničnom, ali sa dosta odstupanja i izuzetaka.
Vanparnični postupak u određenim situacijama može da se pokrene i vodi od lica koja nemaju
procesnu poslovnu sposobnost (nisu punoletna ili im nije priznata poslovna sposobnost.)
To je dozvoljeno u postupku radi vraćanja poslovne sposobnosti licu, koje je bilo lišeno te sposobnosti,
zatim u postupku traženja dozvole za sklapanje braka, kao i druga lica, koja nemaju procesnu poslovnu
sposobnost, ali su ovlašćena,po neposrednoj odredbi zakona, da preduzimaju pojedinačne određene
procesna radnje i da one budu punovažne.
Sud je i sam ovlašćen da to učesniku dozvoli, ali treba da se utvrdi da taj učesnik može da shvati
značaj i pravne posledice ovih radnji.
Sud, inače, u vanparničnom postupku ima, po službenoj dužnosti, da se stara i preduzima mere zaštite prava
i pravnih interesa lica, koja nisu u mogućnosti da se sama brinu o zaštiti svojih prava i interesa.
Sud o tome obaveštava organ starateljstva.
Pravilo parničnog procesnog prava o sudskom postavljanju privremenog zastupnika prihvaćeno je i u
vanparničnom postupku.
Sudsko postavljanje privremenog zastupnika je prošireno u vanparničnom postupku na sve učesnike, a u
parničnom postupku samo na tuženog.
109. POKRETANJE I OBUSTAVA VANPARNIČNOG POSTUPKA
a) POKRETANJE POSTUPKA
Pokretanje vanparničnog postupka je povinovano pravilima dispozicije i oficijelnosti, šta više

nekad pravilima i jednog i drugog načela.
Odredjeni vanaparnični postupci se mogu pokrenuti i voditi samo ako postoji predlog
ovlašćenog učesnika.Nije značajno da li predlog podnosi fizičko, odnosno pravno lice ili neki državni,
odnosno drugi organ u sferi svoje nadležnosti (što je onda u okviru njegove službene dužnosti), pošto je
to i u jednom i u drugom slučaju, pokretanje postupka po predlogu.
Tako po predlogu fizičkog ili pravnog lica vode se npr:
 postupci deobe zajedničke stvari ili imovine,
 uredjenja medja
 i drugi..
Po predlogu istih lica ili organa vodi se postupak produženja roditeljskog prava, postupak lišenja
roditeljskog prava i još neki.
Vidimo, da tamo gde je intenzivniji interes društva i istaknutija potreba posebne zaštite odredjenih
lica, na pokretanje postupka ovlašćeni su i fizička, odnosno pravna lica i državni, odnosno društveni
organi(javni tužilac, organ starateljstva I drugi).
Pojedini vanparnični postupci iz odredjenih političkopravnih razloga u svom pokretanju nisu
prepušteni predlogu ovlašćenih lica.
Tu, sledstveno oficijelnom načelu, sud pokreće postupak po službenoj dužnosti.
Ovde spadaju postupci:
 zadržavanja lica u zdravstvenoj organizaciji, koja obavlja delatnost u oblasti neuropsihijatrije;
 odredjivanje naknade za ekspropisanu imovinu;
 raspravljanju zaostavštine.
Potrebno je da se razlikuju inicijativa sudu, od predloga ovlašćenog lica, bez kojeg se postupak ne može
pokrenuti.
Koordinacija pojedinačnog i opšteg intresa izražena je u postupcima, koji se pokreću
predlogom ovlašćenih lica organa po službenoj dužnosti suda.Tu je najvažniji postupak za lišenje
254
Sud ostvarujući načelo posebne zaštite nesposobnih lica, dužan je da u pojedinim postupcima
izveštava i dostavlja sudske akte organu starateljstva, ako on nije pokrenuo postupak, šta više, u
odredjenim situacijama može da pozove organ starateljstva da učestvuje u postupku, te da zastane sa
postupkom, da bi organ starateljstva mogao da se pripremi I prijavi svoje učešće.
b) POVLAČENJE PREDLOGA
Predlog za pokretanje vanparničnog postupka, kao izlaz dispozicionih ovlašćenja jednog

lica, može se povući do donošenja prvostepene odluke. Ne traži se pristanak protivnika
predlagača, niti sud ima ovlašćenje da to spreči.
Medjutim, ako se vodi postupak koji se pokreće i po predlogu učesnika i po službenoj dužnosti suda,
sud nije dužan da povlačenje uvaži i postupak obustavi, ako smatra da postupak treba nastaviti (postupak
se dalje vodi po službenoj dužnosti).
Predlog za pokretanje postupka, koji je podnelo više lica u svojstvu predlagača, povlači se
njihovom saglasnom izjavom, ako se hoće obustavljanje vanparničnog postupka.
Povuče li predlog samo jedan od učesnika, sa čime se drugi ucesnici predlagaci ne slažu, tada ovaj
učesnik prestaje da bude predlagač.
Može da istupi iz postupka, izuzev ako drugi učesnici predlagači ne zatraže da se i na njega proširi
postupak, sada u svojstvu protivnika predlagača.
Pravo je učesnika, koji u postupku nisu nastupili kao sapredlagači, a na to su imali
ovlašćenja, da u slučaju povlačenja predloga zatraže, da se postupak nastavi i da oni nastupe kao
predlagači u daljem toku postupka. Ti drugi učesnici mogu ovo traženje da izjave u roku od 15 dana
od dana kada su primili obaveštenje suda da je predlog povučen.
Predlagač može da povuče predlog i posle donošenja prvostepene odluke, sve dok postupak
nije pravosnažno dovršen. Pošto takvo povlačenje vodi ukidanju prvostepene odluke i obustavljanju
postupka, to je ovde uslov za važnost povlačenja da se tim ne vredjaju prava drugih učesnika, na koje se
odluka odnosi ili da u takvoj situaciji ti drugi učesnici pristanu na povlačenje predloga.
Propisane su pretpostavke, koje svojim prisustvom čine da je predlog povučen, iako o tome nije
data izričita izjava učesnika predlagača.
To je onda kada predlagač ne dodje na ročište ili se ne odazove pozivu suda radi saslušanja, a bio je
uredno pozvan.
Sud pre nego što donese odluku treba da ispita, da li eventualno postoje opštepoznate okolnosti, koje
bi sprečile predlagača, da se ne odazove pozivu suda, jer njihovo postojanje je smetnja da se donese
odluka o obustavljanju postupka.
Predlagač je ovde ovlašćen da opravda svoj izostanak i otkloni po njega štetne posledice,
tražeći povraćaj u predjašnje stanje po pravilima parničnog postupka.
Mirovanja u vanparničnom postuku nema.
110. PRETHODNO PITANJE U VANPARNIČNOM POSTUPKU
Pitanje o kojem sud ima da reši pre odluke o pravnoj stvari, povodom koje se vodi postupak,
kvalifikuje se kao prethodno ili prejudicialno pitanje, ako se u tom pitanju iskazuju sledeći elementi:
da je ono pravno pitanje, uslovno za odlučivanje u tekućoj pravnoj stvari i da čini samostalnu pravnu
celinu, koja može biti predmet (glavni) rešavanja u nekom drugom sudskom ili upravnom postupku.
I pored toga što je bitan kvalitet za odredjivanje prethodnog pitanja da je ono pravno, od ovog instituta
nisu sasvim udaljena ni činjenična pitanja.
Pojava takvog pitanja u vanparničnom postupku, ovlašćuje vanparnični sud, tj. Pitanja da li
postoji neko pravo ili pravni odnos od čijeg prethodnog rešavanja zavisi odluka u tekućoj pravnoj
stvari i o čemu već nije rešeno u nekom drugom sudskom ili upravnom postupku, ovlašćuje
255
vanparnični sud da sam reši to pitanje ili da učesnike uputi da rešenje tog pitanja ishoduje u
odgovarajućem drugom postupku.
Ovim zakonskim pravilom se ne distancira izričito, da li se rasprava o prejudicialnom
pitanju i njegovo rešavanje, odnosi samo na sferu prava ili i na činjenični fond toga pitanja.
Samo se propisuje, da je ovo pravilo relevantno, ako Zakonom o vanparničnom postupku (ZVP) ili
drugim zakonom nije drugačije odredjeno.
Već iduće pravilo zakonskog teksta( ZVP) uredjuje situaciju, kada su izmedju učesnika sporne
činjenice, bitne za rešenje prethodnog pitanja, pa tim nastaje spor o postojanju, odnosno sadržaju prava
ili pravnog odnosa, koji čine prejudicialno pitanje.
Vanparnični sud tada nije ovlašćen, da sam reši prethodno pitanje, već ima učesnike da uputi da u
utvrdjenom roku, pokrenu parnični ili upravni postupak, radi rešenja spora o pravu i pravnom
odnosu.
Pravilo je da sud upućuje na parnični, odnosno upravni postupak onog učesnika, čije pravo
smatra manje verovatnim, izuzev ako ZVP ili drugim zakonom nije drugačije propisano.
Sud tome učesniku odredjuje rok za pokretanje postupka i taj rok ne može biti duži od 30
dana.Dokaz da je postupak pokrenut vodi prekidu vanparničnog postupka do pravosnažnog, odnosno
konačnog rešenja prethodnog pitanja.Ovim se ne uskraćuje drugim učesnicima, ako na to imaju pravo, da
pokrenu takav postupak, iako možda nisu na to upućeni od vanparničnog suda.
Propust upućenog učesnika, da u utvrdjenom roku pokrene postupak za rešenje prethodnog
pitanja, nije smetnja da on to docnije učini, a to može sve da dovršetka vanparničnog postupka.
Ako nije pokrenut postupak za rešavanje prethodnog pitanja, bilo od upućenog učesnika, bilo
od drugih učesnika, sud će dovršiti postupak, upotrebljavajući procesnu gradju sa kojom raspolaže.
Postoje u nekim posebnim postupcima specijalna pravila o rešavanju prethodnog pitanja.
To je, na primer:
 u postupku uredjenja upravljanja i korišćenja zajedničke stvari(spor o pravu na stvari ili
obimu tog prava ima se rešiti u drugom postupku) ili,
 u postupku deobe zajedničkih stvari(spor o pravu na stvari ili udelu u zajedničkoj imovini
rešava se u drugom postupku).
Tu je odredjeno da se predlagač upućuje da pokrene postupak za rešenje prethodnih pitanja koja su
označena.Propust je sankcionisan pretpostavkom da je predlog povučen, što dovodi do obustavljanja
vanparničnog postupka.
Vanparnični sud ovde nije ovlašćen da sam reši prethodna pitanja, koja su označena, iako bi možda
bio spreman da tako postupi.
Propisano je izričito u vanparničnom postupku, da odluka suda u prethodnom pitanju ima
dejstvo samo u vanparničnoj stvari povodom koje je ono rešeno i u tom postupku.
111. SUDSKE ODLUKE I REDOVNI PRAVI LEKOVI U VANPARNIČNOM

POSTUPKU
Sve odluke u vanparničnom postupku su one odluke, kojim se upravlja u postupku i odlučuje o
drugim procesnopravnim pitanjima, kao i one kojim se rešava u glavnoj stvari, a donose se u obliku
rešenja.
Propisano je da rešenje, protiv koga je dozvoljena posebna žalba bez obzira o čemu je odlučeno
ili u kojem delu postupka je doneto, kao i rešenja drugostepenog suda, moraju biti obrazložena.
Kod svih drugih rešenja ovaj deo sudskog akta se može izostaviti, što znači da je sud slobodan da i u
takvom aktu da obrazloženje.
Treba prihvatiti pravila parničnog procesnog prava da je žalba dozvoljena protiv svih rešenja,
izuzev onih kod kojih je žalba isključena ili onih kod kojih posebna žalba nije dozvoljena.
Primer rešenja, protiv kojih je žalba isključena, su ona kojim se:
 usvaja zahtev za izuzeće,
256
 odredjuje povraćaj u predjašnje stanje,
 nalaže obezbedjenje dokaza,
 i mnoga druga koja se odnose na upravljanje postupkom.
Ona rešenja protiv kojih nije dozvoljena posebna žalba su:

1) unapred odredjena zakonom, ili
2) to može sud odrediti po ovlašćenju zakona
(prva bi bila ona kojom se odbija zahtev za izuzeće, isključuje javnost, usvaja preinačenje tužbe i ostala, a
druga ona kojim se dozvoljava ponavljanje postupka i odmah nastavlja sa postupkom, kao i neka rešenja
kojim se odbijaju prigovori učesnika).
Pošto se u vanparničnom postupku o glavnoj stvari odlučuje rešenjem, potrebno je naglasiti da se
rešenje o glavnoj stvari uvek može napasti žalbom.Odnosno, ovo rešenje nije po tipu ono rešenje, koje
se, po parničnoj proceduri, može napasti posebnom žalbom.
Pravilo je da se žalba podnosi u roku od 15 dana od dana dostavljanja rešenja, osim kada se
ZVP ili drugim zakonom drugačije propisano (npr. žalba protiv rešenja o smeštaju u zdravstvenu
ustanovu podnosi se u roku od 3 dana.)
Propisano je sa pretenzijom da to bude opšte pravilo, da žalba ima suspenzivno dejstvo, tj.da
zadržava izvršenje rešenja.
Od toga se odstupa, kada je to odredjeno ZVP i drugim zakonom ili ako to odredi sud (ovlašćen da
odredi da žalba ne zadržava izvršenje, ako postoje važni razlozi koji opravdavaju, da se odmah pristupi
izvršenju rešenja).
Vanparnični sud je zakonom ovlašćen da odredi, da žalba ne zadržava izvršenje.To može ako
utvrdi da postoje važni razlozi, koji opravdavaju da se odmah pristupi izvršenju rešenja(izvršenje rešenja
o utvrdjenju medja da bi se sprečili sukobi, izvršenje rešenja kojim je odredjena nadoknada za
eksproprisanu imovinu).
Sud, odredjujući izvršnost rešenja, može po službenoj dužnosti naložiti onom učesniku u čiju se
korist sprovodi izvršenje, da položi obezbedjenje radi zaštite prava maloletnih ili drugih lica pod
posebnom društvenom zaštitom.
Davanje obezbedjenja se može naložiti u interesu drugih učesnika u postupku, ali samo ako oni to
predlože.
Znacajna svojevrsnost žalbe u vanparničnom postupku je da je ona i remonstrativne i
devolutivne prirode.
Sud prvog stepena je povodom žalbe ovlašćen da donese novo rešenje, kojim se ranije rešenje
preinačuje ili ukida (time se sada otvara put žalbe protiv tog rešenja).
Ovo sud može samo ako se preinačenjem ili ukidanjem ranijeg rešenja ne vredjaju prava drugih učesnika,
koja su zasnovana na tom rešenju (novim rešenjem se ukine zadržavanje lica u zdravstvenoj ustanovi,
izmeni se redosled korišćenja zajedničke stvari). Ako sud prvog stepena ne iskoristi svoja
remonstrativna ovlašćenja, sa žalbom postupka kao devolutivnim pravnim lekom i upućuje je sudu
drugog stepena na rešavanje.
Priroda vanparničnom postupka i vrste stvari koje se u tom postupku rešavaju, dozvoljavaju
uvodjenje pravila da se i žalba, podneta po proteku roka, uzme u razmatranje i o njoj odluči
drugostepenom odlukom.
Sud prvog stepena, stoga, nije ovlašćen da neblagovremenu žalbu odbaci, već ima da je uputi
drugostepenom sudu na rešavanje.
Sam prvostepeni sud ne sme da odlučuje o neblagovremenoj žalbi.
Drugostepeni sud je ovlašćen da odluči i o neblagovremenoj žalbi, da ukine ili preinači
prvostepeno rešenje u prilog podnosioca žalbe.
Ovo može ako postoje važni razlozi, koji to opravdavaju i ako se tim ne vredjaju prava drugih lica, koja
se zasnivaju na napadnutom rešenju.
257
Za razliku od prve situacije kada je prvostepeni sud ovlašćen da blagovremenu žalbu tretira kao
remonstrativni pravni lek i da svoje rešenje ukine ili preinači, ako se time ne vredjaju prava drugih
lica, ovde to može drugostepeni sud, samo ako to opravdavaju važni razlozi i ako se tim ne vredjaju
prava “drugih lica”, koja se zasnivaju na tom rešenju, znači bilo kojih lica, a ne samo učesnika.
Sud drugog stepena, koji je ovlašćen da neblagovremenu žalbu reši njenim usvajanjem ili odbijanjem,
ne bi smeo da je odbaci kao neblagovremenu.
Pravo da se uloži neblagovremena žalba može se upotrebiti samo ako već ranije nije bila
doneta drugostepena odluka.
Pravilima ZVP se ne odredjuje vreme u kojem bi se najdocnije mogla podneti žalba, koja bi
imala tretman neblagovremene žalbe.Mislimo, zbog veze ovakve žalbe i predloga za ponavljanje
postupka, da bi ovde trebalo primeniti rokove, propisani za podnošenje predloga za ponavljanje
postupka.
Potrebno je ovde reći, da takav tretman neblagovremene žalbe, ipak, ne ukida, niti čini
nepotrebnim pravo na traženju povraćaja u predjašnje stanje.
Učesnik može podneti predlog za povraćaj u predjašnje stanje, povodom zadocnjenja sa ulaganjem
žalbe.Pozitivna odluka vodi tome da se žalba smatra blagovremenom, te dozvoljava sudu drugog
stepena da je uvaži, pa i na štetu drugih učesnika u postupku.Njihova prava, utvrdjena u prvostepenom
rešenju, ne mogu biti povredjena, pošto nisu stečena-rešenje prvostepenog suda tada još nije postalo
pravosnažno.
112. PRAVOSNAŽNOST I VANREDNI PRAVNI LEKOVI
Prateći osnovne crte vanparničnog postupka, to se i ustanova pravosnažnosti sudskih odluka u

ovom postupku, postavlja se na nešto drugačiji način.
Pravila o pravosnažnosti u vanparničnom postupku su slabijeg inteziteta, ali se nikako ne misli da je
ustanova pravosnažnosti sudskih odluka ovde odbačena.
Standardna pravila pravosnažnosti su i ovde prisutna, ali su samo za neke pravne stvari
posebno uredjena u zakonskom tekstu.
To su pravne stvari koje se odnose na lični i porodični status učesnika ili njihova prava i dužnosti.
Propisano je u situaciji, kada se menja njihov status ili njihova prava i obaveze, da pravne posledice
rešenja nastupaju u momentu kada ono postane pravosnažno.
Sud ovde, medjutim, može da odredi da pravne posledice rešenja nastupaju i pre pravosnažnosti, i to
kada je to potrebno radi zaštite maloletnih ili drugih lica pod posebnom društvenom zaštitom, čime
se oduzima suspenzivno dejstvo uloženoj žalbi u pogledu rešenja, donetog u vanparničnom
postupku.Ovde se predvidja da se može odrediti da rešenje deluje odmah, pre pravosnažnosti i nezavisno
od toga, da li je uložena žalba, mada nije sposobno za prinudno izvršenje(to su mahom rešenja
konstitutivne prirode, koja nisu izvršiva, ali ostvaruju druga dejstva svojstvena sudskom aktu).
Prirodi vanparničnog postupka i odredjenim vanparničnim stvarima nije tudje pravilo, da
učesnici svoje zahteve o kojima je već odlučeno u vanparničnom postupku, ponovo postave u
nekom drugom postupku. Takva tužba u drugom postupku bila bi supstitucija odredjenim
vanrednim pravnim lekovima koji se ovde uskraćuju.
Predlog za ponavljanje postupka, pored toga što je uskraćen u situacijama kada je dozvoljeno da
se o istim zahtevima ponovo rešava u parničnom ili upravnom postupku, povinovan je i svojevrsnom
režimu postupanja u vanparničnom postupku.
Predlog za ponavljanje postupka, koji se inače podnosi prvostepenom sudu, prethodno se
razmatra kao da je neblagovremena žalba. Sud prvog stepena prethodno ceni da li postoje uslovi koji
opravdavaju razmatranje i uvažavanje neblagovremene žalbe pred drogostepenim sudom, vodeći računa
o razlozima, koji su istaknuti u predlogu za ponavljanje postupka.
258
To su sledeći razlozi:
- da sud drugog stepena može preinačiti ili ukinuti prvostepeno rešenje ne vredjajući time prava
drugih lica i,
- da za to postoje opravdani razlozi.
Prema tekstu zakona, prvostepeni sud ne bi bio ovlašćen u ovoj situaciji, da sam preispita predlog za
ponavljanje postupka, tretirajući ga kao neblagovremenu žalbu i da odluči o uvažavanju žalbe.
Ako sud prvog stepena utvrdi da postoje uslovi, da se o predlogu za ponavljanje postupka
odlučuje kao da je podneta neblagovremena žalba, svoj stav ne izražava u obliku sudske odluke.Samo
predlog dostavlja sudu drugog stepena, iznoseći mišljenje da se o predlogu može rešavati kao o
neblagovremenoj žalbi.
Ukoliko sud drugog stepena ustanovi da nema uslova da uvaži žalbu, predmet vraća prvostepenom
sudu, da dalje postupa po predlogu za ponavljanje postupka(ne donoseći pri tome formalnu odluku o
svome stavu).
Prvostepeni sud, koji je ustvanovio da nema uslova da se predlog razmatra kao
neblagovaremena žalba, rešava o predlogu za ponavljanje postupka shodno pravilima parničnog
postupka. Podnosilac predloga u ovoj situaciji nije ovlašćen da insistira, da se o predlogu za ponavljanje
postupka postupa prvo kao po neblagovremenoj žalbi, pošto takvo traženje nije ni postavio.
Postoji li u pravnoj stvari doneta drugostepena odluka, bilo povodom blagovremene ili
neblagovremene žalbe, tada nema uslova za prekvalifikaciju predloga u neblagovremenu žalbu, te
se postupati po pravilima o panavljanju postupka.
Predlog za ponavljanje postupka nije dozvoljen, kada je učesnicima otvoren put parnice ili
upravnog postupka.
Isto tako nije dozvoljen ni onda:
- kada je tome supstitut neko drugo pravno sredstvo (traženje lica da se otpusti iz zdravstene ustanove),
- kada za to nema pravnog interesa (zahteva za ponaljanje postupka traženja dozvole da se zaključi
brak usled nastupa novih činjenica, iako se može pokrenuti novi postupak) ili,
- kada to protivreči prirodi vanparnične stvari (čuvanje isprave).
Revizija u vanparničnom postupku je dozvoljena u statusnim stvarima i u stvarima povodom
stanarskog prava, ako ZVP ili drugim zakonom nije nešto drugo propisano(ovde nije relevantan novčani
census utvrdjen ZPP).
Revizija je dozvoljena i u imovinsko-pravnim stvarima, ako ZVP ili drugim zakonom nije
uskraćena.Medjutim, u ovim stvarima pravo na reviziju ograničeno je novčanim cenzusom (vrednošću
predmeta spora) utvrdjenim u ZPP.
ZVP je u odredjenim postupcima iskljucena revizija.
To su, na primer, postupci davanja dozvole da se zakljuci brak, uredjenja upravljanja i korišćena
zajedničke stvari i uredjenja medja.
Zahtev za zaštitu zakonitosti javnog tužioca je vanredni pravni lek, koji se može uložiti u
vanparničnom postupku, shodno pravilima ZPP.
ZVP je posebnim članom dao opšta pravila o troškovima postupka, dok su za neke slučajeve,
propisana specijalna pravila u posebnim postupcima.
Sud u statusnim stvarima je ovlašćen da slobodnom ocenom odredi ko će da snosi troškove
postupka, vodeći pri tome računa o ishodu postupka i drugim važnim momentima, koji mogu opredeliti
raspored troškova.
Troškovi izazvani učešćem organa starateljstva u postupku, namiruju se iz sredstava suda.
Pravilo je da u vanparničnim stvarima, koje se odnose na imovinska prava, svi učesnici snose
troškove u jednakim delovima.Ako je prisutna velika razlika u njihovim udelima u imovinskom pravu
o kojem se odlučuje, sud će odrediti da se troškovi postupka snose u srazmeri prema visini udela
svakog učesnika u postupku.
259
Medjutim, u ovim vanparničnim stvarima, sud može odrediti da sve troškove postupka ili njihov
odredjeni deo snosi učesnik u čijem se interesu vodi postupak, odnosno učesnik koji je svojim
držanjem isključivo dao povod da se pokrene ili vodi vanparnični postupak.
113. POSTUPAK LIŠENJA I VRAĆANJA POSLOVNE

SPOSOBNOSTI
a) PREDMET POSTUPKA I POKRETANJE
Postupak lišenja poslovne sposobnosti vodi se radi utvrdjivanja da li punoletno lice, prema
stepenu svoje sposobnosti za rasudjivanje, može samo da se brine o svojim pravima i interesima, te
se odlučuje o potpunom ili delimičnom lišenju poslovne sposobosti, ako se utvrdi da za to postoje
zakonom odredjeni uslovi.
Sadašnje zakonodavstvo ne odredjuje te razloge.
Samo se u zakonodavstvu o porodičnim odnosima ekzemplarno navodi da se lice, koje nije sposobno
za rasudjivanje usled duševne bolesti, duševne zaostalosti ili drugih uzroka, zbog čega nije u stanju
da se brine o svojim pravima i interesima, lišava poslovne sposobnosti u potpunosti.
Za ona lica, koja usled ovih oboljenja ili upotrebe alkohola, opojnih sredstava, staračke
iznemoglosti ili drugih sličnih razloga, svojim postupcima ugrožavaju sopstvena prava i interese ili
prava i interese drugih lica, propisuje se delimično lišavanje poslovne sposobnosti.
Pravila bi bila relevantna i za lica koja su maloletna, a u poslovnoj sposobnosti izjednačena su sa
punoletnim licima.
Procesna pravila o postupku vraćanja poslovne sposobnosti nisu posebno formulisana.Samo
je propisano da se ovde primenjuju shodno pravila o postupku lišenja poslovne sposobnosti.
Postupak se pokreće:
 po službenoj dužnosti suda ili,
 po predlogu.
Postupak pokreće sud po službenoj dužnosti, kada sam sazna da za to postoje razlozi ili kada to
inicira neko drugo lice.
Postupak se pokreće po predlogu:
 organa starateljstva,
 bračnog druga,
 deteta ili,
 roditelja lica,
prema kome se traži vodjenje ovog postupka.
Deda, baba, brat, sestra i unuk takvog lica su, isto tako, ovlašćeni da stave predlog za
pokretanje postupka, uz uslov da žive u porodičnoj zajednici sa takvim licem.
Predlog za pokretanje postupka može staviti samo lice koje treba da se liši poslovne
sposobnosti, ako može da shvati značenje i pravne posledice ovog predloga (redovno lica kod kojih
postoji razlog za delimično lišenje poslovna sposobnosti.
Zakonskim tekstom je izričito odredjeno, da sud vodi postupak po službenoj dužnosti, što je
inače svojstveno sudskim postupcima.
Ovde to znači, da u slučaju povlačenja predloga, sud može da nastavi postupak, kao da ga je on
pokrenuo po službenoj dužnosti ili da prepusti drugim učesnicima, koji su na to ovlašćeni, da
predlože nastavak postupka.
Predlog, pored ostalih podataka koje ima svaki podnesak, treba da sadrži činjenice, koje čine
osnov lišavanja poslovne sposobnosti i dokaze, kojim se te činjenice čine bar verovatnim.
Uz to, u predlogu treba navesti podatke iz kojih proizilazi ovlašćenje da se postupak pokrene(kada je
predlagač organ starateljstva to nije potrebno).
260
Time se sprečava stavljanje neosnovanih predloga ili onih koji se podižu, samo da bi se neko lice
uznemiravalo ili da mu se pričini neka šteta.
b) POSTUPAK
Ako lice, prema kome je pokrenut postupak, ima nepokretnu imovinu, sud će odmah naložiti
zemljišnoknjižnom odelenju suda ili drugom organu koji vodi javne knjige o evidenciji
nepokretnosti, da upiše podatak o vodjenju ovog postupka. Sud isto tako obaveštava i matični ured,
koji vodi matične knjige rodjenih za lice prema kojem se vodi postupak, radi evidentiranja tog podatka.
Upisom da se vodi ovaj postupak sprečava se punovažnost raspolaganja takvog lica sa predmetima
nepokretne imovine(taj podatak se upisuje na izdatom izvodu iz matične knjige rodjenih).
Sud u ovom postupku treba da održi ročište, na koje se pozivaju :
 organ starateljstva,
 lice prema kome se vodi postupak,
 njegov staralac ili privremeni zastupnik i,
 predlagač.
Sud neposredno saslušava lice, prema kome se vodi postupak. To i onda kada se to lice nalazi
u zdravstvenoj organizaciji na lečenju i kada se, po pravilu, ročište održava u toj organizaciji.
Saslušanje tog lica se može izostaviti, ako bi to bilo ili moglo da bude štetno po njegovo zdravlje ili
ako saslušanje nije moguće zbog postojećeg fizičkog ili psihičkog stanja ovog lica.
Sud obavezno odredjuje veštačenje pred dva ili više lekara odgovarajuće specijalnosti. Oni daju
nalaz i sigurno mišljenje o duševnom stanju i sposobnosti za rasudjivanje lica, prema kome se
postupak vodi. Veštačenje se sprovodi u prisustvu sudije, izuzev ako se ono vrši u stacionarnoj
zdravstvenoj ustanovi.
Sud može odrediti da se lice, prema kome se vodi postupak privremeno smesti u
odgovarajuću zdravstvenu ustanovu, ako je, po mišljenju lekara, to potrebno da bi se utvrdilo
zdravstveno stanje tog lica.Smeštaj u zdravstvenu ustanovu je ovde privremen, da se izvrše pregledi i
ispitivanja potrebna za veštačenje, te može trajati najduže tri meseca.
Protiv rešenja o smeštaju može se izjaviti žalba u roku od 3 dana od dostavljanja rešenja, mada žalba
ne zadržava izvršenje rešenja (osim ako sud ne odredi suspenziju).
Žalba se dostavlja drugostepenom sudu odmah i po njoj ima da se odluči u roku od 3 dana od
prijema žalbe.
Pravo na žalbu imaju lice, prema kome se postupak vodi bez obzira na njegovo duševno stanje i
staralac, odnosno privremeni zastupnik.
c) REŠENJE O LIŠENJU POSLOVNE SPOSOBNOSTI
Po saslušanju učesnika u postupku i drugih lica, koja mogu dati potrebne podatke o ponašanju
lica, prema kome se vodi postupak i drugim važnim momentima, te po sprovedenom veštačenju, sud
donosi rešenje o lišenju poslovne sposobnosti, ako utvrdi da za to ima osnova.
Lišenje poslovne sposobnosti može biti potpuno ili delimično. Sud u ovom odredjenju nije
vezan predlogom učesnika, koji je pokrenuo postupak.
Kada sud utvrdi da lice, prema kome se vodi postupak, nije sposobno za rasudjivanje u takvom stepenu
da nije u stanju da se samo brine o svojim pravima i interesima, odrediće da se ono potpuno lišava
Pravosnažno rešenje se dostavlja organu starateljstva, koji je dužan u roku od 30 dana da to lice
stavi pod starateljstvo.
Lice, koje je potpuno lišeno poslovne sposobnosti, upodobljava se maloletnom licu do
navršene 14 godine života. Ne može preduzimati pravne poslove i nije deliktno odgovorno.
261
Izuzetno, može odgovarati za štetu, ako je starije od sedam godina i ako je u momentu
prouzrokovanja štete, bilo sposobno za rasudjivanje.
Utvrdi li se da lice, prema kome se vodi postupak ugrožava svoja prava i interese ili prava i
interese drugih lica, zbog odredjenih oboljenja, upotrebe alkohola ili opojnih sredstava, starosti ili drugih
razloga, sud će odrediti delimično lišenje poslovne sposobnosti.
Posebno je utvrdjena situacija kada se utvrdi da su prisutni osnovi,da se neko lice delimično
liši poslovne sposobnosti, zbog upotrebe alkohola ili drugih opojnih sredstava.
Sud tada može odložiti donošenje rešenja o lišenju poslovne sposobnosti, ako se sa osnovom može
verovati da će se lice samo uzdržati od upotrebe alkohola ili drugih opojnih sredstava.
Svojevrstan je slučaj, ako se to lice samo ili po predlogu suda, povinuje lečenju u
odgovarajućoj zdravstvenoj ustanovi, radi odvikavanja od upotrebe alkohola ili drugih opojnih
sredstava.Tada sud nije slobodan u opredeljivanju svoje odluke, već treba da odloži donošenje rešenja o
lišenju poslovne sposobnosti.
Donošenje rešenja o lišavanju poslovne sposobnosti može se odložiti za vreme od šest do
dvanaest meseci.
Po proteku vremena odlaganja i zavisno od daljeg ponašanja ili ishoda lečenja, odlučuje se o
delimičnom lišavanju poslovne sposobnosti.
Sud je ovlašćen da opozove rešenje o odlaganju i pre proteka odredjenog roka, ako lice
prekine lečenje ili bude otpušteno iz zdravstvene ustanove, zbog narušavanja reda.
Lice koje je delimično lišeno poslovne sposobnosti, upodobljava se statusu maloletnog lica
koje je navršilo 14 godina života. Ono je deliktno sposobno. Može da vrši poslove manjeg značaja,
dok je za ostale pravne poslove i njihovu pravnu važnost potrebno odobrenje njegovog staraoca,
odnosno organa starateljstva.
Samostalno je u uspostavljanju radnog odnosa i raspolaganju tako stečenih sredstava. Može da sačini
testament i preduzima neke druge pravne akte.
Sud je ovlašćen da u rešenju, kojim se lice delimično lišava poslovne sposobnosti, odredi i
druge pravne poslove, koje ono može samostalno preduzimati, pored onih koji su neposredno
zakonom dozvoljeni(to može odrediti i organ starateljstva prilikom stavljanja tog lica pod starateljstvo ili
docnije).
Lice koje je lišeno poslovne sposobnosti, ovlašćeno je da uloži žalbu, bez obzira na svoje duševno
stanje, odnosno bez obzira na utvrdjene razloge, koji su opredelili donošenje rešenja o lišenju poslovne
sposobnosti i vrstu lišenja te sposobnosti.
d) VRAĆANJE I PROMENA STEPENA LIŠENJA POSLOVNE SPOSOBNOSTI
Na postupak vraćanja poslovne sposobnosti se shodno primenjuju pravila o lišenju te sposobnosti.

Treba naglasiti da će i sam sud po službenoj dužnosti pokrenuti postupak vraćanja poslovne
sposobnosti, ako prestanu razlozi lišavanja. Može i da se izmeni rešenje o potpunom lišenju i
odredi delimično rešenje.
262
114. POSTUPAK POVODOM ZADRŽAVANJA U ZDRAVSTVENOJ
ORGANIZACIJI KOJA OBAVLJA DELATNOST U OBLASTI
NEUROPSIHIJATRIJE
Sud u ovom postupku, prema zakonskom tekstu, odlučuje o smeštanju i zadržavanju bolesnog lica
u odgovarajućoj zdravstvenoj ustanovi, koja vrši delatnost u oblasti neuropsihijatrije.
Po Zakonu o zdravstvenoj zaštiti, odredjuje se:
 lečenje po pristanku bolesnika ili zastupnika ili,
 bez pristanka ukoliko je ugrožen život bolesnika.
“Prinudnu hospitalizaciju” može da odredi sud u sferi krivičnog postupka, a ovde u vanparničnom
postupku samo da je odobri. To je situacija kada je oboleli primljen u zdravstvenu ustanovu i, po
mišljenju medicinskih stručnjaka, potrebna je hospitalizacija, a sam oboleli to ne prihvata.
Hospitalizacija i medicinski tretman nesumnjivo predstavljaju ograničenje slobode kretanja i
uopšte slobode čoveka, pa i kada je u pitanju postojanje i lečenje duševne bolesti.Zato se
zakonodavstvom o zdravstvenoj zaštiti i odredjuje da je lečenje u pravilu dozoljeno po pristanku
bolesnika, odnosno njegovih zastupnika.
Izuzetno, u slučaju nužde, kada je ugrožen život bolesnika, a on sam ne može da izjavi relevantnu
volju, medicinska intervencija je dozvoljena i bez pristanka drugih lica.
U psihijatrijskom lečenju to se redje pojavljuje(ispoljavanje suicidnih postupaka), tako da se
hospitalizaciji i medicinskom tretmanu pristupa uz pristanak bolesnika.
Pod odredjenim pretpostavkama i bez pristanka, ako je to u interesu društva, da se zaštiti od
opasnosti, koju izaziva prisustvo duševno bolesnog lica(prinudna hospitalizacija).
Ako duševno obolelo lice može relevantno da izjavi volju i prihvata hospitalizaciju, a zdravstvena
ustanova ga prima, tada nema osnova da se vodi sudski postupak.
Samo onda kada je, po mišljenju zdravstvene ustanove, potrebna hospitalizacija, a tome se protivi
duševno obolelo lice, neophodno je sudska intervencija, koja se odvija u ovom vanparničnom
postupku.
Zato je ovde više u pitanju sudska kontrola aktivnosti neuropsihijatrijske ustanove, izražena u
smeštaju duševnog bolesnika u toj ustanovi, te sudsko odobrenje ove aktivnosti.
Tim aktima se osetno ograničavaju sloboda kretanja duševno obolelog lica, njegov dodir sa
spoljnim svetom i uopšte slobode čoveka, mada se ipak mora uvažiti odricanje od tih prava radi lečenja.
Zato si u ZVP formulisana pravila samo povodom zadržavanja lica u neuropsihijatrijskoj ustanovi,
kada ovo lice na to ne pristaje(neuropsijatrijska ustanova –specijalizovana neuropsihijatrijska bolnica i
neuropsihijatrijsko odeljenje pri opštoj bolnici).
Po Zakonu o zdravstvenoj zaštiti, redovno postoji obaveza lečenja duševnih bolesnika, pa i
njihov prijem u zdravstvenu ustanovu.
U slučajevima kada duševno obolelo lice relevantnom izjavom volje prihvata lečenje i smeštaj, tada ne
dolazi do sudskog postupka.
Sud pokreće i vodi postupak po službenoj dužnosti i taj postupak je hitan.Zdravstvena
neuropsihijatrijska ustanova, koja primi na lečenje neko lice i nalazi da je potrebno da ostane u
ustanovi, iako ono sa tim nije saglasno, ovlašćena je da to lice zadrži.Samo je tada dužna da to
prijavi sudu, da bi se sudskom odlukom rešilo o zadržavanju.
Zdravstvena ustanova podnosi prijavu sudu prema području, gde se ustanova nalazi(time je
odredjena mesna nadležnost suda).
Rok za podnošenje prijave je 3 dana od dana prijema bolesnika.
Prijava sadrži:
 podatke o licu koje je primljeno,
263
 licu koje ga je dovelo u zdravstvenu ustanovu i,
 saopštenje o prirodi i stepenu bolesti sa odgovarajućom medicinskom dokumentacijom.
Sud pokreće postupak redovno povodom prijave zdravstvene ustanove, ali i čim sazna na bilo koji
način da je neko lice primljeno ili zadržano u zdravstenoj ustanovi, radi neuropsihijatrijskog lečenja.
Sa ovim je izjednačena situacija kada je duševno bolesno lice povuklo ranije datu saglasnost, a
zdravstvena ustanova nalazi da je i dalje potrebno njegovo lečenje i zadržavanje.
Zakonom je precizno odredjeno kako se daje saglasnost.
Ta izjava mora biti data u pismenom obliku pred ovlašćenim licem u zdravstvenoj ustanovi, u
prisustvu dva poslovno sposobna i pismena svedoka.
Propisano je da svedoci ne mogu biti:
 lica u radnom odnosu u zdravstvenoj ustanovi,
 srodnnici primljenog lica u pravnoj liniji,
 srodnici u pobočnoj liniji do četvrtog stepena,
 srodnici po tazbini do drugog stepena,
 bračni drug i,
 lice koje ga je dovelo u zdravstvenu ustanovu.
Medjutim, zakonskim tekstom nije tačno odredjeno ko daje ili ko može dati izjavu o
saglasnosti, ali iz pojedinih zakonskih odredbi se da zaključiti da izjavu može dati i duševno obolelo
lice.
Lice koje nije poslovno sposobno ne može dati saglasnost, a ako na to nisu ovlašćeni ni zakonski
zastupnik, ni staratelj- tada saglasnosti nema i potrebna je odluka suda.
b) POSTUPAK I REŠENJE SUDA
Sud u postupku odredjuje veštačenje pred najmanje dva lekara odgovarajuće specijalnosti. Oni
daju nalaz i mišljenje o duševnom stanju bolesnika i potrebi da zbog prirode bolesti bude ograničena
sloboda njegovog kretanja, da se smesti u psihijatrijsku ustanovu i zadrži na lečenju. Ovde su u pitanju
medicinski razlozi, mada su u zakonskom tekstu navedeni samo socijalni momenti.
Prvo pravilo ovog postupka govori o smeštaju i zadržavanju lica u zdravstvenoj ustanovi, da
bi se u zadnjem pravilu uputilo, da se o smeštaju radi kad je u pitanju prvi prijem, a o zadržavanju,
kada se produžava ostanak u zdravstvenoj ustanovi.
Isto tako, u prvom pravilu se propisuje da se smeštaj i zadržavanje odredjuje, kada je potrebno
da lice bude ograničeno u slobodi kretanja ili dodira sa spoljnim svetom, a da se o pitanju lečenja ne
govori.
To je i prirodno, pošto nije stvar vanparnične normative, da uredjuje pitanje medicinskog tretmana.
Medjutim, u daljim pravilima propisuje se da se produženje zadržavanja odredjuje, ako zdravstvena
ustanova smatra da je potrebno dalje lečenje tog lica.Ovakva formulacija je greška i treba uvažiti
formulaciju iz čl.45 ZVP(“Sud odlučuje o smeštaju i zadržavanju duševno bolesnog lica u
odgovarajućoj zdravstvenoj organizaciji, kad je zbog prirode bolesti neophodno da to lice bude
ograničeno u slobodi kretanja ili optenja sa spoljnim svetom).
Sud je dužan da u vremenu od 15 dana, u komplikovanim slučajevima do 30 dana od dana
prijema prijave, odnosno zadržavanja lica u zdravstvenoj ustanovi, odluči o potrebi zadržavanja lica u
zdravstvenoj ustanovi.
Rešenjem suda sa kojim je odredjeno da se lice zadrži u zdravstvenoj ustanovi, treba da se
odredi i vreme zadržavanja. To vreme ne može da bude duže od jedne godine.
Ako zdravstvena ustanova oceni da lice treba i dalje da ostane u toj ustanovi, dužna je da 30 dana
pre isteka odredjenog vremena, predloži sudu produženje zadržavanja.
Postupak povodom produženja zadržavanja i odlučivanja vodi se po istim pravilima, kao i kod prvo
odredjenog zadržavanja.
264
Propisano je da je zdravstena ustanova dužna da sudu dostavlja povremeno izveštaje o
zdravstvenom stanju zadržanog lica.
Duševno obolelo lice može biti pušteno i pre isteka vremena zadržavanja odredjenog
rešenjem suda. To sud može odrediti po službenoj dužnosti, na predlog zadržanog lica(ne treba
insistirati na njegovoj poslovnoj sposobnosti), njegovog zastupnika, staraoca i srodnika. Postupak se vodi
po pravilima propisanim za odredjivanje zadržavanja u zdravstvenoj ustanovi i utvrdjuje se da li
postojeće zdravstveno stanje lica dopušta njegovo otpuštanje iz zdravstvene ustanove.
Protiv rešenja o smeštaju i zadržavanju, žalbu mogu izjaviti to lice bez obzira na njegovo
dusevno stanje, njego staralac, zakonski ili privremeni zastupnik i drugi učesnici u postupku.
Žalba se ulaže u roku od 3 dana, a drugostepeni sud ima da odluči o žalbi u istom roku(3
dana).
Žalba ne zadržava izvršenje rešenja, izuzev ako sud ne odredi drugačije, iz opravdanih
razloga.
115. POSTUPAK PROGLAŠENJA NESTALOG

LICA ZA UMRLO I DOKAZIVANJE SMRTI
Postupak proglašenja nestalog lica za umrlo, vodi se u situacijama kada nema stvarnih
dokaza, da je neko lice umrlo ili poginulo, da je mrtvo, mada se iz odredjenih činjenica, dogadjaja
ili drugih okolnosti sa osnovom može pretpostaviti da više nije živo(rezultat ovog postupka je
utvrdjena pretpostavka smrti).
Propisima ZVP odredjena su pretpostavke koje, kada su i pojedinačno prisutne, dozvoljavaju da
neko lice u sudskom postupku proglasi za umro(ovo su materijalnopravni propisi).
Pretpostavke da bi se neko lice moglo proglasiti umrlim su sledeće:

1. da je starije od 70 godina, a da za prethodnih 5 godina nije bilo nikakvih vesti da je živo,
2. da za prethodnih 5 godina nije bilo nikakvih vesti o životu nekog lica, a okolnosti pod kojima je
nestalo čine verovatnim da više nije u životu,
3. da je neko lice nestalo u brodolomu, saobraćajnoj nesreći, požaru, poplavi, zemljotresu ili u kakvoj
drugoj neposrednoj smrtnoj opasnosti, a o čijem životu nije bilo nikakvih vesti za 6 meseci od dana
prestanka opasnosti,
4. da je neko lice nestalo u toku rata i u vezi sa ratnim dogadjanjima, a da o njegovom životu nije bilo
nikakvih vesti za godinu dana od dana prestanka neprijateljstva.
Petogodišnji rokovi iz tačke 1. i 2. računaju se od dana, kada je po poslednjim vestima, nestali

nesumnjivo bio živ.Ako se taj dan ne može tačno utvrditi, ti rokovi počinju da teku sa završetkom
meseca, odnosno godine u kojoj je nestali po poslednjim vestima bio živ.
Postupak dokazivanja smrti vodi se u situaciji, kada je izvesno da neko lice više nije živo, a
smrt ne može da se dokaže ispravom, koja je predvidjena zakonodavstvom o matičnim knjigama.
Zato se ovde putem drugih dokaza utvrdjuje nastupanje smrti i sudski akt zamenjuje potrebnu ispravu
za uvodjenje te činjenice u matične knjige umrlih.
Postupak za proglašenje nestalog lica za umrlo pokreće se po predlogu.
Predlog može podneti svako lice, koje ima neposredan pravni interes da se utvrdi smrt nekog
lica (naslednici, bračni drug i ostali) kao i javni tužilac.
265
Podnosilac predloga dužan je da navede činjenice na kojim se tako traženje zasniva i dokaze
kojim se te činjenice utvrdjuju, odnosno čine verovatnim.
Predlagač, izuzev kada u tom svojstvu nastupa javni tužilac, treba u predlogu da navede podatke
iz kojih se može utvrditi postojanje njegovog interesa, da traži da se odredjeno lice proglasi umrlim,
odnosno da se dokaže smrt nekog lica.
b) POSTUPAK I ODLUKA O PROGLAŠENJU LICA ZA UMRLO
Po prijemu predloga, sud ispituje da li su ispunjene pretpostavke(osnovne), koje se traže za

vodjenje ovog postupka.Sud to saznaje iz podataka iz predloga, pri čemu je ovlašćen da i na drugi
prikladan način proveri da li te pretpostavke stvarno postoje.
Kada oceni da su tražene pretpostavke ispunjenje, sud odredjuje privremenog staraoca nestalom
licu, obaveštava organ starateljstva ili ga poziva da imenuje staraoca.
Staralac nestalog lica je dužan da prikuplja dokaze i podatke o životu ili smrti nestalog lica i da ih saopšti
sudu.Sud ovde postupa po istražnoj maksimi, po službenoj dužnosti prikuplja i sprovodi dokaze i
utvrdjuje relevantne činjenice.
Posle toga sud izdaje oglas u službenim novinama u kome se navode najvažniji momenti
slučaja, poziva nestalo lice da se javi sudu i svakog drugog, ko nešto zna o tom licu, te upozorava da će
se, po proteku tri meseca, pristupiti odlučivanju o proglašenju nestalog lica za umrlo.
Oglas se objavljuje u Službenom glasniku Srbije, na oglasnoj tabli suda i u mestu u kojem je
nestalo lice imalo svoje poslednje prebivalište odn. boravište (rok od 3 meseca počinje da teče od dana
objavljivanja oglasa u službenim novinama).
Posebno je propisano da troškovi oglašavanja terete predlagača, te propust da se na vreme
polože troškovi vodi pretpostavci, da je predlog povučen (to se ne odnosi na javnog tužioca u svojstvu
predlagača).
Po isteku roka od tri meseca od dana objavljivanja oglasa, sud odredjuje ročiste (ročiste je
obavezno). Ako se iz sprovedenih dokaza utvrdi da je prisutna neka od pretpostavki za proglašenje
lica za umrlo, sud ce doneti takvo rešenje.
Rešenjem o proglašenju nestalog lica za umrlo odrediće se dan i, eventualno čas, koji se smatra
kao vreme smrti nestalog lica. Dan smrti može se odrediti i tako, da se utvrdi da je to dan koji nestalo
lice verovatno nije preživelo.
Kada se ne može utvrditi dan smrti ni dokazom verovatnoće, tada je relevantna zakonska
pretpostavka da je to prvi dan po proteku roka odredjene pretpostavke za proglašenje nekog lica
za umrlo.
Pojedinim zakonskim tekstovima, istina donetim pre ZVP, propisano je da se u situaciji, kada
rešenjem o proglašenju nestalog lica za umrlo nije odredjen dan smrti, uzima da je to dan
pravosnažnosti rešenja o proglašenju lica za umrlo.
Pravosnažno rešenje o proglašenju nestalog lica za umrlo, sud dostavlja matičnom uredu
radi uvodjenja u knjigu umrlih, nadležnom ostavinskom sudu, organu starateljstva i nadležnom
zemljišnoknjižnom sudu, ako je to lice imalo nepokretnu imovinu.
Moguća je situacija da je neko lice proglašeno za umrlo, mada je još uvek u životu.
Ovde je potrebno razlikovati dve situacije:
1. kada se lice proglašeno za umrlo samo prijavi sudu i,
2. kada sud na izvestan način sazna da je to lice u životu.
Prijavi li se sudu lice, koje je proglašeno umrlim, sud odmah pokreće postupak radi ukidanja donetog
rešenja, bez obzira da li je ono već postalo pravosnažno.
Sud ovde samo utvrdjuje identitet toga lica i to je dovoljno da se, bez ikakvog daljeg vodjenja postupka,
donose rešenje kojim se ukida ranije rešenje o proglašenju tog lica za umrlo.
266
Pojave li se podaci da je lice proglašeno za umrlo još uvek u životu, a ono se nije prijavilo sudu, sud
će čim sazna za te podatke, po službenoj dužnosti, pokrenuti postupak radi ukidanja rešenja o proglašenju
umrlim.
Ovaj postupak se može pokrenuti i po predlogu svakog lica, koje za to ima neposredan pravni
interes i javnog tužioca.
Sud o pokretanju postupka za ukidanje rešenja o proglašenju umrlim, obaveštava organ
starateljsta i ostavinski sud, pred kojim se vodi postupak raspravljanja zaostavštine.Ako je ostavinski
postupak pravosnažno dovršen, a nestali je imao nepokretnosti, onda se izveštava zemljoknjižni sud, sa
traženjem da se izvrši upis ovog postupka.
Ovom postupku je blizak postupak radi izmene rešenja o proglašenju nestalog lica za umrlo, u pogledu dana
odredjenog kao dana smrti nestalog lica (postupak se pokreće po predlogu lica koje na to ima pravni interes).
c) POSTUPAK DOKAZIVANJA SMRTI
Smrt je pravna činjenica, koja se upisuje u matičnu knjigu umrlih, koju vodi matični ured. Upis
se vrši na osnovu potvrde lekara o smrti lica, izvestaja zdravstvene ustanove u kojoj je lice umrlo,
izvestaja organa unutrašnjih poslova i drugih podataka.
Kad takvih podataka nema, odnosno kada činjenica smrti nije uvedena u matične knjige umrlih, a izvesno je
da je neko lice umrlo ili poginulo, tada se može pokrenuti postupak radi dokazivanja smrti.
Sud u ovom postupku utvrdjuje da li je neko lice umrlo ili poginulo i o tome donosi
rešenje.Pravosnažno rešenje suda je punovažna isprava o smrti odredjenog lica I ono se upisuje u
matične knjige umrlih.
Postupak dokazivanja smrti pokreće se po predlogu svakog lica, koje za to ima neposredan pravni
interes i javnog tužioca.
Postupak se vodi shodno pravilima postupka proglašenja nestalog lica za umrlo, s tim da oglasni
rok ne može biti kraći od 15 dana, ni duži od 30 dana.
116. POSTUPAK PRODUŽENJA

RODITELJSKOG PRAVA
Roditeljsko pravo obuhvata prava i dužnosti roditelja povodom staranja i zaštite ličnosti, prava i
interesa maloletnog deteta. Roditeljsko pravo traje sve do punoletstva deteta.
Može doći do produženja roditeljskog prava, ako usled duševne bolesti, zaostalog duševnog razvoja ili
telesnih mana, dete nije sposobno da se samo stara o svojoj ličnosti, pravima i interesima.
Produženje roditeljskog prava nužno obuhvata i pravne efekte lišenja poslovne sposobnosti.
Postupak se pokreće po predlogu roditelja i organa starateljstva i sprovodi se hitno.
Propisano je da se predlog za produženje roditeljskog prava podnosi pre nastupanja punoletstva
deteta.Sud može prihvatiti i predlog koji nije donet na vreme, ako su u momentu nastupanja punoletstva
već postojali razlozi za produženje roditeljskog prava.To ne bi smelo biti neko duže vreme i, mislimo, da bi
ovde valjalo prihvatiti pravila parničnog prava o povraćaju u predjašnje stanje.
b) POSTUPAK I ODLUKA O PRODUŽENJU RODITELJSKOG PRAVA
Sud je dužan da odmah postavi detetu privremenog zastupnika ili da pozove organ starateljstva da
imenuje staraoca za poseban slučaj.
Održavanje ročista je obavezno i na njega se pozivaju organ starateljstva, dete, staralac ili
zastupnik i detetovi roditelji. Dužnost suda je da sasluša roditelje i da zatraži mišljenje organa starateljstva
o celishodnosti produženja roditeljskog prava.
267
Sud postupa po istražnoj maksimi, po službenoj dužnosti sprovodi dokaze i utvrdjuje činjenice o
duševnom i fizičkom stanju deteta i njegovoj sposobnosti da se samo stara o svojoj ličnosti, pravima i
interesima.
Procesna pravila o postupku produženja roditeljskog prava nisu u zakonskom tekstu posebno
formulisana.Upućeno je na analognu primenu pravila o postupku lišenja poslovne sposobnosti.
Znači, na dokazivanje, donošenje odluke i postupak po pravnim lekovima se analogno primenjuju
pravila o postupku lišenja poslovne sposobnosti.
Rešenjem o produženju roditeljskog prava treba odrediti da li se dete po punoletstvu
izjednačava sa maloletnikom mladjim ili starijim od 14 godina, što znači da je na roditeljima da se i dalje
staraju i štite ličnost, prava i interese njihovog deteta, odnosno da dete, i pored napunjenih 18 godina, ne
stiče poslovnu sposobnost.
c) PRESTANAK PRODUŽENOG RODITELJSKOG PRAVA
Produženje roditeljskog prava prestaje kada prestanu uslovi, koji su doveli do njegovog
odredjivanja ili kada prestane roditeljsko pravo.
Predlog radi prestanka ovog prava, pored roditelja i starateljskog organa, može podneti i samo
dete.
117. POSTUPAK LIŠENJA I VRAĆANJA

RODITELJSKOG PRAVA
Roditeljsko pravo, koje nastaje radjanjem deteta (bračnog ili vanbračnog) i redovno prestaje
punoletstvom deteta, izražava se u pravima i dužnostima roditelja da se staraju o ličnosti, pravima i
interesima maloletne dece.
Roditeljskog prava mogu biti lišeni roditelji koji zloupotrebljavaju to pravo ili grubo zanemaruju vršenje
roditeljske dužnosti.
Lišenje roditeljskog prava sprovodi se u sudskom vanparničnom postupku, isto tako i vraćanje tog
prava, kada prestanu razlozi koji su izazvali njegovo lišenje.
Sudski postupak se pokreće na predlog drugog roditelja, organa starateljstva i javnog tužioca,
kada je u pitanju lišenje. Kada se traži vraćanje roditeljskog prava na predlog su ovlašćeni roditelj, kome je
to pravo oduzeto i organ starateljstva.
Propisano je da sud u bračnim sporovima i sporovima iz odnosa roditelja i dece, može po
službenoj dužnosti doneti odluku o lišenju raditeljskog prava, ako za to postoje razlozi, odnosno odluku
o vraćanju tog prava.
Postupak za lišenje roditeljskog prava je hitan.
b) POSTUPAK I ODLUKA SUDA
Ako postupak nije pokrenuo organ starateljstva, sud ima odmah da obavesti taj organ i da ga
pozove da, u okviru svojih prava i dužnosti, u tom postupku učestvuje.
Maloletno lice, povodom koga se vodi postupak lišenja roditeljskog prava, nastupa kao učesnik u
postupku, zastupan po drugom roditelju ili, ako tako oceni sud, odnosno organ strateljstva, putem drugog
lica(to je po prirodi stvari uvek ako se postupak vodi protiv oba roditelja).
Sud ovde, po službenoj dužnosti, utvrdjuje činjenice i sprovodi dokaze, s tim da je obavezno
održavanje ročista.
Organ starateljstva je u obavezi da sudu pomaže u prikupljanju činjenica i dokaza, te da sudu
saopšti svoje mišljenje o tome, da li je potrebno lišenje roditeljskog prava.
268
Roditelji se obavezno saslušavaju, a dete samo ako je to neophodno za utvrdjivanje činjenica i nije
opasno za njegovo duševno stanje.
Dete se može pozvati na ročište i saslušati, samo ako je starije od 10 godina i tek nakon pribavljanja
mišljenja organa starateljstva.
Sud rešenjem se odlučuje o lišenju roditeljskog prava i odredjuje povodom kojeg deteta ili koje
dece se to lišenje izriče(može se odrediti i povodom jednog deteta, a da za drugu decu tom roditelju ostane
roditeljsko pravo).
Pravilo je da žalba ne zadržava izvršenje rešenja, osim ako sud tako ne odredi.
Vreme trajanja lišenja roditeljskog prava se ne odredjuje, pošto se može predložiti njegovo
vraćanje čim prestanu razlozi lišenja (ova pravila se analogno primenjuju i na postupak vraćanja
roditeljskog prava).
Roditeljsko pravo ostaje drugom roditelju ili, ako je i on lišen tog prava, organ starateljstva
odredjuje starateljstvo (isto tako i kada nema drugog roditelja).
118. POSTUPAK DAVANJA DOZVOLE ZA

STUPANJE U BRAK
a) PREDMET I POKRETAJE POSTUPKA
Brak je punovažno zaključen, kada bračni drugovi daju saglasnu izjavu volje za njegovo
zaključenje pred nadležnim organom i ako za to nije postojala neka bračna smetnja ustanovljena
ZBPO.
Odredjene bračne smetnje imaju prirodu otklonjivih smetnji, tako što se u vanparničnom
postupku može dati dozvola za stupanje u brak.
Isto tako,sud može u parničnom postupku, povodom tužbe za ništavost braka usled postojanja
odredjene smetnje po osnovu usvojenja ili srodstva po tazbini, da naknadno da odobrenje i tim sanira
bračni odnos.
Dozvola za stupanje u brak u vanparničnom postupku se daje samo u onim situacijama, koje
su kao takve predvidjene po ZBBO, a to su:
 Dozvola za zaključenje braka maloletnom licu:
 Dozola za zaključenje braka izmedju srodnika po tazbini;
 Dozvola za zaključenje braka izmedju usvojioca i usvojenika (i njegovih potomaka).
Postupak davanja dozvole može se voditi istovremeno, povodom različitih bračnih smetnji
sa učesnicima u različitim procesnim pozicijama.
Pravila postupka za davanje dozvole za zaključenje braka su delom diferencirana prema vrsti
bračne smetnje, povodom koje se traži dozvola.U postupku davanja dozvole za zaključenje braka
maloletnom licu, propisana su neka specifična pravila, koja se samo u tom postupku primenjuju.
Postupak se pokreće po predlogu lica, koje ne ispunjava zakonske uslove za zaključenje
braka(dozvola maloletnom licu da stupi u brak sa punoletnim licem).
Zajednički predlog se podnosi, kada ni jedno od lica, koja žele da zaključe brak, ne ispunjava
uslove za zaključenje braka.Ovde nije dozvoljeno podnošenje pojedinačnih predloga, pošto se dozvola
mora dati za oba (odredjena) lica i po njihovom(zajedničkom) traženju.Upravo zato je propisano da
se zajednički predlog, koji se inače može povući sve do pravosnažnosti rešenja, smatra povučenim i
kada ga povuče samo jedan od predlagača.
Predlog može podneti i maloletno lice starije od 16 godina, pošto samo ono može tražiti
dozvolu za zaključenje braka.Licu do 16 godina se ne može dozvoliti zaključenje braka.
Predlog mora da sadrži podatke o licima, koja žele da zaključe brak, činjenice na kojim zasniva
svoje trazenje i dokaze o tim činjenicama, a maloletno lice treba da navede i podatke o njegovim
roditeljima.
269
b) POSTUPAK I ODLUKA
Pravila postupka su mahom formulisana za stituaciju, kada dozvolu za stupanje u brak traži
maloletno lice.
Sud ispituje sve okolnosti koje su značajne za utvrdjenje da li postoji slobodna volja i želja
maloletnog lica da zaključi brak, te da li za to postoje uslovi (postupa po istražnoj maksimi).
Bitna je činjenica da li je maloletno lice dostiglo telesnu i duševnu zrelost, potrebnu za vršenje
prava i dužnosti iz bračnog odnosa.Pored toga, sud ispituje lična svojstva, imovno stanje i druge važne
momente, koji se tiču lica sa kojim maloletnik želi da zaključi brak.
Sud u postupku traži mišljenje zdravstvene ustanove o telesnom i duševnom stepenu
razvijenosti maloletnog lica. Zatim saslušava podnosioca predloga, njegove roditelje i staraoca, isto
tako i lice sa kojim maloletnik želi da zakljuci brak.
Ročiste se održava samo ako sud oceni da je to potrebno.
Maloletno lice se u pravilu saslušava bez prisustva drugih lica- učesnika u postupku.Povodom
(zajedničkog) predloga punoletnih lica, srodnika po tazbini, odnosno usvojioca i usvojenika, da se
dozvoli zaključenje braka, sud ispituje opravdanost predloga u svetlu ostvarivanja ciljeva braka i
zaštite porodice. Uz to, sud je dužan da traži mišljenje organa starateljstva o predlogu da se dozvoli
zaključivanje braka.
Sud u rešenju, kojim se dozvoljava zaključivanje braka, navodi i lična imena lica izmedju kojih
se dozvoljava zaključivanje braka (maloletno lice ne moze da traži opštu dozvolu da stupi u brak).
Posebno je propisano da protiv rešenja, kojim se odbija predlog maloletnog lica da se dozvoli
zaključivanje braka, žalbu može da uloži samo taj maloletnik. To se odnosi na situaciju kada je
postupak pokrenut zajedničkim predlogom, tako da se u ovom delu ne bi moglo žaliti punoletno lice,
koje nastupa i kao predlagač.
Revizija protiv rešenja suda drugog stepena nije dozvoljena.
119. POSTUPAK UREDJENJA, PRAVLJANJA I KORIŠĆENJA

ZAJEDNIČKE STVARI
a) PREDMET I POKRETANJE POSTUPKA
Kada povodom jedne iste stvari više lica imaju prava, tj. kada postoji suvlasništvo,
sukorisništvo ili neko drugo sudržalaštvo, tada svi oni imaju ovlašćenje da upravljaju i koriste
zajedničku stvar (za sve je jedinstven naziv ”zajedničari”).
Primeri toga su:
 suvlasnistvo,
 svojina i korišćenje na etažnim delovima stambene ili poslovne zgrade,
 zajednička svojina bračnih i vanbračnih drugova,
 svojina u nasledničkoj zajednici, svojina porodične zadruge i druge zajednice sopstvenika,
korisnika i drugih držalaca stvari.
Najvažnija i sadržajno dobro izgradjena je ustanova suvlasništva i prava suvlasnika povodom
upravljanja i korišćenja zajedničke stvari.
Tu treba razlikovati:
 Upravljanje sa stvari,
 Korišćenje stvari i,
 Ovlašćenje suvlasnika povodom toga.
Suvlasnici upravljaju sa stvari zajednički i neposredno ili putem upravitelja, ostvarujući

time korišćenje stvari i vršeći njeno održavanje.
270
Za vršenje poslova redovnog upravljanja dovoljna je saglasnost suvlasnika, čiji delovi čine
više od polovine vredosti stvari(obrada zemljišta, manje popravke zgrade, imenovanje upravitelja).
Ukoliko se saglasnost ne postigne, a izvršenje posla je neophodno za redovno održavanje stvari, o
tome odlučuje sud po predlogu bilo kojeg suvlasnika(za vršenje poslova, koji su izvan okvira
redovnog upravljanja, potrebna je saglasnost svih suvlasnika).
Nadležnost suda se odredjuje prema mestu nalaženja stvari.
Postupak se pokreće po predlogu jednog ili više zajedničara i tim treba da su obuhvaćeni svi
zajedničari.
Potrebno je da se u predlogu navedu podaci o zajedničkoj stvari i razlozi zbog kojih se
postupak pokreće.
Održavanje ročišta je obavezno.

Sud sprovodi dokaze i utvrdjuje relevantne činjenice, te donosi rešenje, kojim se uredjuje
korišćenje i upravljanje zajedničkom stvari, pazeći pri tome na ravnomerno ostvarivanje posebnih i
zajedničkih interesa zajedničara.
Kada se traži uredjenje korišćenja zajedničkog stana ili poslovnih prostorija, propisano je da
sud treba da odredi, koje se prostorije koriste posebno, akoje zajednički.
Uz to, treba da odredi i način korišćenja zajedničkih prostorija i rasporede troškova korišćenja.
Propisano je da sud treba da instruiše i pomogne učesnicima da pitanje reše sudskim
poravnanjem.
Postane li u postupku sporno pravo na stvar, koja je predmet postupka ili obim prava pojedinih
zajedničara, sud upućuje predlagača da u odredjenom vremenu pokrene parnični ili upravni
postupak, radi utvrdjenja spornog prava ili pravnog odnosa.
Po prilaganju dokaza da je postupak pokrenut, vanparnični sud prekida postupak do okončanja
parničnog ili upravnog postupka.
Propust predlagača da pokrene parnični ili upravni postupak, sankcionisan je pretpostavkom
da je predlog povučen, te se postupak obustavlja.
Sud je ovlšćen pre i u toku prekida, da privremeno uredi odnose zajedničara, da bi se sprečila
znatnija šteta, samovlašće, očigledna nepravda ili iz drugih razloga.
Pravosnažnost rešenja o uredjenju upravljanja i korišćenja sa zajedničkom stvari, nije prepreka
da učesnici u parničnom postupku ili pred upravnim organom ostvaruju zahteve povodom stvari o
čijem je upravljanju i korišćenju rešeno.
Isto tako, pravosnažnost ne bi bila smetnja, da se traži preuredjenje odnosa upravljanja i
korišćenja, ako su se promenile okolnosti ili za to postoje drugi razlozi.
120. POSTUPAK DEOBE ZAJEDNIČKIH STVARI ILI

IMOVINE
a)PREDMET I POKRETANJE POSTUPKA
Sud u ovom postupku odlučuje o pravu na deobu i načinu deobe zajedničkih stvari, odnosno
imovine(skup svih prava i obaveza).
Pravo na deobu imaju titulari prava nad zajedničkom stvari ili imovinom, s tim da se to
pravo nekad ograničava u ostvarivanju u pogledu vremena(u odredjenom momentu pravo na deobu
se ne može tražiti, ako bi to bilo na štetu drugih titulara prava) ili pod drugim uslovima.
Deoba zajedničkih stvari ili imovine uređena je posebnim propisima, naročito zakonodavstvom
o svojinskim odnosima, braku, porodici, nasleđu i drugim zajednicama.
271
Određivanje deobe i načina nije rezervisano isključivo za sudsku vanparničnu proceduru. To se
može odrediti i u drugim postupcima, prvenstveno u parničnom i izvršnom postupku.
Parnični postupak ne sdrži posebna pravila o deobi, tako da bi se shodno primenila pravila
vanparničnog postupka.
Pravila izvršnog postupka uređuju posebno sredstvo izvršenja deoba stvari.
Tu se daju pravila o sprovođenju deobe, kada je to određeno nekim drugim aktom (izvršnom ispravom).
Medjutim, sud izvršenja je ovlašćen da odredi način deobe, ako to nije učinjeno izvršnom ispravom, pa
i da izmeni određeni način deobe, fizičku deobu. Tu situaciju imamo, ako odredjenu fizičku deobu nije
moguće sprovesti, kada je sud ovlašćen da odredi civilni deobu, prodaju stvari.
Pravila ZVP usmerena su na uredjivanje fizičke deobe, tako da je izostala normativa o civilnoj
deobi-deobi prodajom stvari i raspodelom novčanog iznosa postignutog prodajom. To je i prirodno,
pošto u slučaju da se ne može odrediti fizička deoba, vanparnični sud treba da odredi deobu prodajom
stvari i podelom novčanog iznosa na odredjene delove.Stvar je dalje izvršnog postupka da se sproevede
javna prodaja stvari, isto kao što se fizička deoba, određena u vanparničnom postupku, sprovodi po
pravilima izvršnog postupka.
Postupak deobe vodi se pred vanparničnim sudom, određenim prema mestu nalaženju stvari ili
imovine.
Postupak se pokreće po predlogu jednog ili više zajedničara i predlogom treba obuhvatiti
sve zajedničare.
Predlog mora da sadrži:
 podatke o predmetu deobe i udelima zajedničara,

 zajedničarima i drugim licima koja na predmetu deobe imaju neko stvarno pravo,
 pismene isprave radi dokazivanja prava svojine na nepokretnosti ili drugog stvarnog prava,
 i ostalo što bi moglo imati značaja za odlučivanje o deobi.
Predlogom se ne mora opredeliti da li se traži fizička ili civilna deoba. To je stvar suda, uz
napomenu, da je redovno propisano da se ide prvo na fizičku deobu, pa tek ako je nemoguća ili
ekonomski neopravdana, na civilnu deobu.
Ipak, mislimo, ako bi predlagač tražio isključivo fizičku deobu, da sud tada nije ovlašćen da odredi
civilnu deobu, ako se fizički ne bi mogla sprovesti.
d) POSTUPAK I ODLUKA SUDA
Sud raspravlja na ročištu i poziva sve zajedničare i lica koja na predmetu deobe imaju neko
stvarno pravo.
Utvrdi li sud da je među zajedničarima sporno pravo na stvari, koja je predmet deobe ili pravo
na imovinu, udeo u zajedničkim stvarima ili novini, ili da je sporno koje stvari, odnosno prava ulaze u
zajedničku imovinu, odrediće prekid postupka i uputiti predlagača da u određenom roku poverene
parnični postupak.
Ukoliko predlagač u tom roku ne pokrene parnični postupak, smatra se da je povukao predlog i
postupak se obustavlja.Treba uzeti da je ovaj uslov ispunjen i ako bi neki drugi učesnik o tom pitanju
mogao pokrenuti i pokrenuo parnični postupak.
Svaki učesnik je ovlašćen da traži, da se na ročište pozovu i druga lica, čiji bi interesi mogli
biti deobom povređeni.Ako ostali zajedničari ne ospore njihova prava, ona će se isto tako uzeti u obzir
prilikom donošenja odluke o deobi.
Učesnici mogu u toku postupka da zaključe poravnanje o načinu deobe i uslovima, što je sud
dužan da uvaži.Pri tome, sud se stara da se sudskim poravnanjem obuhvate sva relevantna pitanja
izmedju zajedničara, stvarna prava drugih lica na predmetu deobe i prava ostalih lica prema
zajedničarima povodom izvršene deobe.
272
Sud, ako se ne zakluči poravnanje, sprovodi dokazni postupak i veštačenje, te odlukom
određuje deobu i način deobe, vodeći računa da se zadovolje opravdani zahtevi i interesi
zajedničara. Sud može odrediti prepravku stvari, doplatu u novcu, ako delovi nisu srazmerni, da stvar
pripadne jednom zajedničaru, a da on ostalim isplati naknadu u novcu ili da naloži civilnu deobu.
Propisano je da rešenje o deobi treba da sadrži naročito:

 predmet,
 uslove i način deobe,
 podatke o fizičkim delovima stvari i pravima koja su pripala svakom pojedinom zajedničaru,
te njihova prava i obaveze utvrđene deobom.
Rešenjem o deobi se ima odlučiti i o načinu ostvarivanja službenosti i drugih stvarnih prava
na delovima stvari, koja je fizički podeljena između zajedničara, kao i o rasporedu tereta na tim
delovima.
121. POSTUPAK UREĐENJA MEĐA
Postupak uređenja međa se vodi radi utvrđivanja granice između susednih nepokretnosti, koje
pripadaju vlasništvu različitih lica ili korisnika, kao i ako su međačni znaci uništeni, oštećeni ili
pomereni, a susedi ne mogu sporazumno da utvrde granice.
Medjašni znaci su uništeni, kada oni više ne postoje, tako da se pouzdano više ne zna gde je
granica.
Oštećeni su onda, kada još uvek postoje, ali delimično, te su izgledi da će u doglednom vremenu biti
uništeni.
Pomereni su kada više ne stoje, gde su ranije bili.
Za vođenje ovog postupka bitno je da postoji spor o granici između nepoketnosti ili o potrebi
da se međašni znaci utvrde i obnove, tj. da susedi ne mogu sporazumno da utvrde granicu.
Postupak uređenja međa blizak je i susreće se sa parničnim postupcima smetanja državine i
utvrđivanje i predaje državine.
U tim parničnim postupcima treba da je prisutna tvrdnja, da je određena zemljišna površina oduzeta od
ranijeg držaoca ili da je sadašnji držalac bez pravnog osnova poseduje(ili po slabijem pravu na državinu),
te zahteva da se takav držalac obaveže na predaju državine.
U vanparničnom postupku uredjenja medja takve tvrdnje i takvog zahteva nema.
Medjutim, izvesno je da spor o granici, kada su medjašni znaci uništeni i pomereni, može dovesti do
promene državinskog stanja, koje je do tada postojalo.
Zato su ovde značajna pravila ZVP, koja uredjuju postupak, kada se utvrdi da se treba suditi po
proceduri vanparničnog, odnosno parničnog procesnog prava.
Ovo je naročito važno, zato što od vrednosti sporne površine i sporazuma učesnika, zavisi da li će se
suditi po vanparničnom ili parničnom postupku.
Postupak se pokreće po predlogu sopstvenika nepokretnosti.
Predlog mora da sadrži:

 podatke o sopstvenicima susednih nepokretnosti,
 podatke o nepokretnostima između kojih treba urediti međe sa oznakama zemljišnoknjižnih
parcela ili njihovih katastarskih oznaka,
 te razloge zbog kojih se postupak pokreće.
273
Razlozi pokretanja postupka su:
- Ne postoji sporazum o granici, odnosno potrebi da se medje urede, a
- Medje su uništene,oštećene ili pomerene.
Smatramo da u slučaju da su medjašni znaci oštećeni, te da samo postoji spor o potrebi obnove
medja, a ne o graničnoj liniji, da se i onda može pokrenuti postupak uredjenja medja.
b) POSTUPAK UREDJENJA MEDJA
Sud je povodom predloga za pokretanje postupka uredjenja medja, ovlašćen da odredi ročište u
sudu, radi pokušaja sporazumnog uređenja međa (poravnanja). Odredjivanje ovog ročišta je
prepušteno oceni suda, pošto će u mnogim slučajevima, već iz samog predloga biti očigledno da se
medje ne mogu urediti, a da se ne izadje na mesto nepokretnosti.
Ako sud ne odredi ročište radi dogovora ili se na ročištu učesnici ne sporazume, određuje se
ročište na mestu nalaženja nepokretnosti. Sud, pored učesnika i svedoka, poziva na ročište i veštaka
geometra, te nalaže učesnicima da podnesu isprave, skice i druge dokaze značajne za uređenje
međa.
Izostane li predlagač sa ročišta, ročište će se ipak održati, ako to predloži neko od ostalih
učesnika. Ukoliko to niko ne predloži, smata se da je predlog povučen i postupak se obustavlja.
Propisima vanparničnog postupka određena su pravila po kojima sud odlučuje o uređenju
međa. To su, uz neka odstupanja, ona pravila građanskog prava svojstvena utvrđivanju prava na
državinu i iz toga izvedena druga stvarna prava.
Graničnik je novčani cenzus.
Ako vrednost sporne međašne površine ne prelazi propisani iznos, sud će odlučiti o uređenju
međa na osnovu , ko ima koliko pravo na nepokretostima i prema tome, gde granica treba da bude. Ne
može li se tako utvrditi granica, sud će odlučiti prema poslednjem stanju mirne državine.
Tek ako se ni na jedan od ovih načina ne može utvrditi granica, sud će odlučiti tako što će spornu
međašnju površinu podeliti po pravičnosti.
Sud je zato ovlašćen da utvrđuje vrednost sporne međašnje površine.
Na prethodni način sud odlučuje i onda kada je vrednost medjašne površine viša od
propisanog iznosa, ukoliko se učesnici tako sporazumeju.
Ako sporna međašnja površina prelazi propisani iznos, a učesnici ne postignu sporazum da
se odluči na navedeni način, sud će učesnike uputiti na parnicu i vanparnični postupak obustaviti.
Na ročištu na mestu nalažanja nepokretnosti, sud prvo utvrđuje postojeće stanje, te po
sprovedenom dokaznom postupku graničnu liniju između nepokretnosti i označava među.
c) ODLUKA SUDA
Sud, već na ročištu na mestu nalaženja nepokretnosti, utvrđuje graničnu liniju i na određeni
način je povlači na zemljištu, tako da se međa označava.
Sve se to unosi u zapisnik, uz opis i skicu stanja uspostavljenog uređenjem međa. Ovo se onda prenosi
u rešenje, kojim je odlučeno o uređenju međa, tako da i skica stanja i međe postaju sastavni deo
rešenja.
Treba primetiti da se ovde sudsko rešenje izvršava pre nego što se ono pismeno donese.Zato
malo toga ostaje, da se po potrebi sprovodi u izvršnom postupku, mada je nesporno da je i ovo rešenje
podobno za sudsko izvršenje (npr.ovlašćenje da se stave naknadno odredjeni medjašni znaci).
Revizija nije dozvoljena.
274
122. POSTUPAK SASTAVLJANJA ISPRAVA
Postupci povodom isprava i depozita se, samo u širem smislu, mogu označiti da uredjuju
imovinskopravne odnose.Tačnije, oni samo dodiruju imovinskopravne odnose, a nekad su sasvim
izvan sfere ovih odnosa i uredjuju situacije u drugim pravnim oblastima.
Tu spadaju:
 Postupci sastavljanja isprava,
 Postupci potvrdjivanja sadržine isprava,
 Postupci čuvanja isprava,
 Postupci poništenja isprava.
Postupak povodom depozita je sudsko čuvanje odredjenih stvari, novca, hartija od vrednosti,
dragocenosti I drugih stvari.
a) ZAJEDNIČKA PRAVILA ZA SASTAVLJANJE ISPRAVA
Fizička i pravna lica su ovlašćena da zatraže od suda da im sastavi određenu ispravu, kada
je za nastavak ili punovažnost pravnog posla potrebno postojanje javne isprave (javna isprava ovde
predstavlja strogu pismenu formu, potrebnu za punovažnost nekog pravnog posla).
Mesno je nadležan svaki opštinski sud.
Postupak se pokreće po predlogu jedne ili više stranaka.
Sudija sastavlja ispravu u sudu ili izvan suda, kada učesnik nije sposoban da dođe u sud ili
se iz drugih razloga to ne može učiniti.
Za sastavljanje isprave važno je pitanje identiteta subjekata, te su propisana specijalna pravila
u utvrđivanju identiteta (lično poznavanje sudije, zvanični dokumenti,svedoci).
Pravilo je kada je učesnik nepismen, nem, slep ili ne poznaje jezik, koji je u upotrebi u sudu, da
se sastavljanje isprave vrši u prisustvu dva punoletna svedoka (potrebno je i učešće tumača za
prevodjenje ili govor).
Svedoci, pored toga, moraju biti pismeni, da poznaju i službeni jezik suda i jezik učesnika.
Sud je dužan da utvrdi, da li postoji pravno ovlašćenje da se traži sastavljanje isprave, da li
učesnici, njihovi zastupnici ili punomoćnici imaju pravnu i poslovnu sposobnost za zaključivanje
pravnog posla o kojem se sastavlja isprava (ili za njegovo izjavljivanje, ako je jednostrani pravni
posao), odnosno, da li su na to ovlašćeni.
Sud zatim utvrđuje da li postoji slobodna i ozbiljna volja, da se određeni pravni posao zaključi
ili izjavi.Pri tome, sud je dužan da učesnicima objasni smisao i pravno značenje posla, te da ispita da li
je pravni posao u skladu sa prinudnim propisima i moralom.
Sud će rešenjem odbiti predlog, da se sastavi isprava, ako nisu ispunjene prethodne
pretpostavke.
Propisano je da se o sastavljanju isprave vodi zapisnik u koji se unose podaci bitni za vodjenje
ovog postupka.Zapisnik potpisuju učesnici i svedoci.
Sastavljena isprava treba da bude poseban dokument, potpisan od učesnika i overen od suda,
te se jedan primerak prilaže uz zapisnik.
b) SASTAVLJANJE SUDSKOG TESTAMENTA
Za sastavljanje odredjenih isprava nekad su, pored ovih zajedničkih pravila, propisana i
specijalna pravila.Ovde je relevantan odnos opšteg i posebnog, tako da specijalna pravila mogu
isključiti ili izmeniti zajednička pravila.
To je i slučaj sa sastavljanjem sudskog testamenta.
275
To je formulisano i ZVP-specijalna pravila, koja dopunjuju ili menjaju zajednička pravila o sastavljanju
isprava.
Testament može izjaviti ili sastaviti lice koje je napunilo 16 godina života i koje je sposobno
za rasuđivanje.
Zaveštalac, koji je pismen, koji poznaje jezike suda i koji nema totalne govorne, slušne ili
vidne nedostatke, može sačiniti sudski testament kazivanjem (pred sudijom) svoje poslednje volje i
potpisom od sudije sastavljenog testamenta.
Zaveštalac koji nije pismen (ne zna da čita), ne poznaje jezik suda ili ima neku od pomenutih
mana ili istovremeno više ovih nedostataka, može sačiniti sudski testament u prisustvu svedoka, kao i
odgovorajućih tumača, kada je to potrebno(zakonom je detaljno odredjeno ko može biti svedok i
sudski tumač, kada je potrebno i kakva je funkcija ovih lica).
Propisano je, da pri sastavljanju sudskog testamenta, ne mogu biti svedoci (treba pretpostaviti ni
tumači) lica koja su:
 potomci zaveštaoca,
 njihovi usvojenici i njihovi potomci,
 njegovi preci zaključno sa dedom i babom i njihovim potomcima do prvog stepena,
 njegovi srodnici u pobočnoj liniji do trećeg stepena srodstva,
 bračni drugovi svih ovih lica i,
 bračni drug zaveštaoca.
Prisustvo svedoka i tumača, kada je to potrebno, te pravilnost postupka u ostvarivanju njihove

funkcije kod sastavljanja sudskog testamenta, bitno je za punovažnost ovog pravnog akta.
Sudija je dužan da objasni zaveštaocu smisao ovog pravnog akta, da ukaže na njegove
pravne posledice, da saopšti pravila koja ograničavaju zaveštaoca u testamentalnim
raspolaganjima, te da pazi na primenu prinudnih propisavila morala.
Testament sastavlja sudija po kazivanju zaveštaoca, po mogućnosti njegovim rečima. Pošto
zaveštalac sam pročita zapisnik o sudskom testamentu i izjavi da je njegova poslednja volja u svemu
verno uneta, sudija to potvrđuje na testamentu.
Zaveštaocu, koji ne zna da čita, sudija će pročitati testament u prisustvu dva svedoka, a
zatim će zaveštalac, pošto izjavi da je to njegova poslednja volja, potpisati zapisnik ili staviti otisak
prsta.
Svedoci se potpisuju na samom testamentu.
Ako je testament sastavljen u sudu, na čijem području zaveštalac nema prebivalište, sud je
dužan da o sastavljanju testamenta odmah obavesti sud na čijem području zaveštalac ima
prebivalište(sud nadležan za raspravljanje ostavine).
Pravo je zaveštaoca da opozove svoj testament, što se može učiniti neposrednom izjavom
volje ili posredno(sastavljanjem novog testamenta).
Kada je u pitanju sudski testament, propisano je da se na opozivanje testamenta shodno primenjuju
pravila o sastavljanju ovog testamenta.
Akt opoziva sudija će zabeležiti na testamentu, koji se čuva u sudu.
Postoje mišljenja da se sudski testament može opozvati i na druge načine.Isto kao i testament,
koji nije sastavljen u tom obliku, tako da za to ne bi bilo neophodno vodjenje vanparničnog postupka.
276
123. POSTUPAK POTVRĐIVANJA SADRŽINE
ISPRAVE
Pravila postupka o potvrdjivanju sadržine isprave propisana su za situacije, kada je zakonom

odredjeno da se sadržina privatne ili druge nejavne isprave potvrdjuje.
Pojedinim zakonskim tekstovima propisano je da određeni pravni poslovi postaju punovažni,
tek kada sudija u sprovedenom postupku potvrdi (overi) njihovu sadržinu.
Tu, pre svega, treba navesti:
1. ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života ostavioca po pravilima zakonodavstva o
nasleđivanju,
2. ugovor o doživotnom izdržavanju po pravilima istog zakonskog teksta i,
3. ugovor o uređivanju međusobnih imovinskih odnosa članova porodične zajednice po pravilima
zakonodavstva o braku i porodičnim odnosima.
Za punoažnost ovih ugovora potrebno je da se sastave u pismenoj formi, te da se isprave podnesu
sudu, koji će u određenom postupku potvrditi njihovu sadržinu.
To je bitan element punovažnosti ovih pravnih poslova, koji se iz odredjenih pravnih i drugih razloga
traži zakonom.
Potrebno je reći, da se spomenutim pravnim tekstovima govori o overavanju ugovora od
sudije,a ne, kao što je to u ZVP, o potvrdjivanju sadržine isprave.
Sigurno je da je tačniji izraz potvrdjivanje.
Ovde se stvarno radi o potvrdjivanju, da isprava sadrži pravni posao, koji su hteli i izjavili potpisnici
isprave, što se utvrdjuje sprovodjenjem ovog vanparničnog postupka.
To nije prosto overa potpisa izdavaoca isprave, sa čime sud samo potvrdjuje da je istinit potpis
izdavaoca isprave, bez ispitivanja da li je potpisnik upoznat sa pravnim efektom posla (izjave) i da li je
to upravo hteo.To nije ni onda kada je propisano, da je za punovažnost ugovora bitna overa potpisa
ugovarača, pošto je i to samo potvrda o istinitosti potpisa, a ne sadržine isprave.
Pravila postupka o potvrdjivanju sadržine isprave nisu posebno propisana, već je upućeno
na primenu pravila o sastavljanju isprava.
Važna su ovde naročita pravila:
 utvrđivanju identiteta izdavaoca isprave,
 prisustvu svedoka i tumača,
 dužnosti sudije da ispita da li je volja slobodno i ozbiljno izjavljena,
 da objasni smisao pravnog posla i,
 njegova obaveza da ispita važnost posla u svetlu prinudnih propisa i pravila morala.
Posebno je propisano, da u ovom postupku sudija svojim potpisom i pečatom suda, na samoj
ispravi potvrđuje ispravu, te original isprave predaje učesnicima u postupku.
124. POSTUPAK ČUVANJA ISPRAVA
Pravilima vanparničnog postupka propisano je da je sud dužan da uzima na čuvanje ispravu:

1.kada je to potrebno radi obezbedjenja odredjenih imovinskih prava 2.kada je to zakonom naređeno za
pojedine vrste isprava.
Prva situacija nije detaljnije uredjena zakonom, tako da to treba bliže urediti pravilima sudskog
poslovnika.
Za određene vrste isprava zakonskim aktima je propisano, da su sopstvenici tih isprava ili drugi
držaoci ovlašćeni da ih predaju sudu na čuvanje, a da je sud dužan da ih primi.
To su, na primer:
 izjave svedoka o usmenom testamentu (po samom ZVP),
 svojeručni testament,
 i pismeni testament sastavljen pred svedocima (po zakonodavstvu o nasleđivanju).
277
Potrebno je razlikovati predaju u sudski depozit hartija od vrednosti, koje se mogu unovčiti, što je
isto jedna vrsta čuvanja, uredjena pravilima o depozitu.
Predlog radi predaje isprave na čuvanje može se podneti svakom stvarno nadležnom sudu.
Sud prvo utvrđuje identitet podnosioca isprave, primenjujući pravila o utvrđivanju identiteta
propisana o postupku sastavljanja isprave (ličnim poznavanjem sudije, putem svedoka).
Zatim se utvrđuje vrsta i naziv isprave i drugi podaci, koji su potrebni da bi se odredilo čuvanje(postojanje
oštećenja, izdavalac isprave).
O tome se sastavlja zapisnik. Sama isprava se stavlja u poseban omot, koji se zapečati i čuva odvojeno
od drugih spisa.
Podnosiocu isprave sud izdaje potvrdu da je ta isprava primljena na čuvanje.
Podnosilac isprave je ovlašćen da traži da mu se isprava vrati, lično ili putem punomoćnika,
koji za to mora imati specijalno ovlašćenje sa overenim potpisom izdavaoca.
Sud i o vraćanju isprave sastavlja zapisnik u koji se unose način utvrdjivanja identiteta tražioca
i drugi potrebni podaci.
Za predaju na čuvanje nekih isprava u ZVP su propisana i dopunska specijalna pravila.
Svojeručni testament i testament koji je sastavljen u pismenoj formi pred svedocima,
zaveštaoci lično predaje sudu u otvorenom ili zatvorenom omotu.
Ako se testament predaje u otvorenom omotu, sudija je dužan da testament pročita, te zaveštaoca
upozori na moguće nedostatke, koji dovode u pitanje punovažnost testamenta.
Sud koji je primio tesament na čuvanje i na čijoj teritoriji zaveštalac nema prebivalište, treba
odmah da o tome obavesti sud nadležan po prebivalištu zaveštaoca.
Lice koje zbog izuzetnih okolnosti, nije u mogućnosti da sastavi pismeni testament, može
svoju poslednju volju punovažno izjaviti usmeno pred dva svedoka.
Svedoci usmenog testamenta su dužni da odmah o tome sastave pismeno i predaju ga sudu ili da
dođu u sud i usmeno saopšte izjavu zaveštaoca.
I u jednom i u drugom slučaju, izjave svedoka date u pismenu ili na zapisnik zadržavaju se u sudu na
čuvanju.
Propisano je da će sud, kod uzimanja izjava svedoka, paziti da se verno utvrdi volja
zaveštaoca, kao i ispitati okolnosti, koje mogu uticati na punovažnost testamenta.Iako to nije
propisano za predaju pismene izjave o usmenom twestamentu, trebalo bi primeniti ista pravila.
125. POSTUPAK PONIŠTENJA ISPRAVE
Domaća isprava na kojoj se neposredno zasniva neko materijalno pravo i čije je posedovanje
neophodno za ostvarivanje tog prava (redovno hartije od vrednosti), može se proglasiti u
vanparničnom postupku da je nevažeća (amortizovati, poništiti).
To se primenjuje onda kada je je izgubljena, ukradena, izgorela ili na drugi način nestala ili uništena,
izuzev ako je zakonom zabranjeno poništavanje takve isprave.
Isto tako, može se poništiti isprava na kojoj se zasniva neko nematerijalno pravo.
Ovo je situacija u kojoj je uslov da ne postoje više podaci, na osnovu kojih nadležni organ, odnosno
odredjeno pravno lice može izdati duplikat isprave (svedočanstvo, diploma, deonica koja sadrži samo
lično pravo I druge).
Tim ispravama, za razliku od prethodnih, ne dokazuje se niti se iz njih izvodi neko pravo imovinske
prirode.
Šta više, to nematerijalno pravo, koje ova isprava sadrži i koje je neimovinske prirode (redovno je i lično
pravo), nije u svom postojanju i ostvarivanju uslovljeno ispravom, tako da se isprava pojavljuje više kao
svojevrstan dokaz tog prava i njegove pripadnosti odredjenom licu.
278
Proglašenje nevažnosti isprave, njeno poništenje ili amortizacija nije samo sebi cilj, već je
traženje da se sudski akt o nevažnosti, upotrebi kao zamena za ispravu i osnov da se ostvaruje pravo iz
isprave, odnosno kao dokaz njenog postojanja.
Pojedinim zakonskim tekstovima propisano je načelno, koje se hartije od vrednosti mogu
poništiti(ZOO –propisano je da se može poništiti hartija od vrednosti koja glasi na ime i na
donosioca), dok je nekim zakonima opet rečeno koje hartije od vrednosti se ne mogu
poništiti(obveznice na donosioca, po zakonu o hartijama od vrednosti, se ne mogu poništiti).
Legitimacioni papiri koji ne sadrže oznaku poverioca(vozna karta, ulaznica) i legitimacioni znaci,
kojima je samo cilj da dokažu ko je poverilac(garderovni znak), ne mogu se uopšte poništavati.
Sudska nadležnost je odredjena po više kriterijuma:
1. Za isprave koje je izdao državni organ ili ovlašćeno pravno lice, nadležan je sud prema sedištu
izdavaoca isprave,
2. Ako je u ispravi naznačeno mesto ispunjenja obaveze, nadležan je sud prema mestu u kojem je
odredjeno ispunjenje,
3. Ako se ni po jednom od ovih pravila ne može odrediti nadležnost, onda je nadležan sud prema
sedištu, odnosno prebivalištu ili boravištu predlagača.
Postupak se pokreće po predlogu.

Predlog za poništaj isprave može da podnese svako lice, koje je na osnovu te isprave
ovlašćeno da ostvaruje neko pravo ili ima pravni interes, da se nestala isprava poništi.
Redovno su to poverilac ili izdavalac isprave, odnosno lice na koga se isprava odnosi, dok je protivnik
predlagača po pravilu dužnik iz isprave ili izdavalac isprave.
Predlog za poništenje isprave sadrži:
 Sve podatke o vrsti isprave,
 Podatke o prirodi isprave,
 Podatke o subjektima isprave i pravu,
 Činjenice iz kojih proizilazi pravo da se podnese predlog i verovatnoća da je isprava nestala ili
uništena,
 Uverenje izdavaoca isprave, da ne postoje podaci da se isprava ponovo izda(uz predlog se
podnosi prepis isprave ako postoji).
Postupak se obustavlja ako predlagač povuče predlog(propust da se polože troškovi oglasa) ili
neko treće lice podnese ispravu sudu ili dokaže da isprava čije se poništenje traži, još uvek postoji.
b)POSTUPAK SUDA
Sud ispituje predlog i ako utvrdi da nisu ispunjene tražene pretpostavke predlog odbacuje.
Prethodno ispitivanje predloga se vrši na osnovu navoda u samom predlogu i činjenica, koje su sudu
inače poznate.
Uredan predlog se uvodi u upisnik pokrenutog postupka za poništaj isprave(svakom stoji na raspolaganju
da izvrši uvid u taj upisnik).
Pošto prihvati predlog, sud nalaže izdavaocu isprave i poveriocu(ako oni nisu predlagači), da
se u odredjenom roku izjasne da li je isprava, čije se poništenje traži, bila izdata i da li postoje
smetnje da se postupak sprovede.
Po prijemu tog obaveštenja ili proteku roka, sud oglašava da je pokrenut postupak radi poništenja
isprave.
Oglas sadrži:
 sve podatke o ispravi i uz to,
 rok za ulaganje prigovora protiv vodjenja postupka,
 poziv da se isprava podnese ili da se daju podaci o njenom nalaženju,
 da se daju podaci o sadržaju isprave,
279
 upozorenje dužniku dap o toj ispravi ne može valjano isplatiti dugovanje,
 da se ne sme izdati nova isprava,
 da se ne smeju prenositi prava iz isprave i,
 druge važnije momente i rokove.
Oglas se dostavlja svim učesnicima u postupku, ističe na oglasnu tablu suda, objavljuje u
Službenom glasniku Srbije i po potrebi u drugim glasilima(ako je oglas objavljen u više glasila, rokovi
počinju da teku od dana oobjave u listu u kojem je docnije objavljen).
Dužnik iz isprave od momenta kada mu je dostavljen oglas ili kada je na bilo koji drugi način
saznao za pokretanje postupka, ne sme ispuniti obavezu iz isprave, preinačiti, obnoviti ili je preneti na drugo
lice ili za nju izdati nove kupone, odnosno talone.
Ta zabrana traje sve dok rešenje o poništenju isprave ili obustavljanju postupka ne postane pravosnažno.
Medjutim, on se može osloboditi obaveze uplatom duga iz isprave u deposit suda.
Dužnik iz isprave je ovlašćen da zadrži ispravu, ako mu je neko podnese ili do nje dodje na drugi
način, s tim da je odmah podnese sudu.
Pošto proteknu oglasni rokovi i sprovede nužne izvidjaje, sud odredjuje ročište.
Na ročište se pozivaju svi učesnici u postupku, subjekti iz isprave i svi oni koji su povodom postupka
uložili neki prigovor ili su o ispravi dali podatke, te svedoci, veštaci i drugi.
c) ODLUKA
Pozitivna odluka suda o predlogu izražava se donošenjem rešenja o poništenju isprave,

odnosno o odbijanju predloga.
Rešenje o poništenju isprave sadrži podatke o izdavaocu isprave i predlagaču, kao i bitne sastojke isprave,
uz označenje iznosa obaveze, ako glasi na ispunjenje novčane obaveze.
Rešenje se dostavlja svim učesnicima i zabeležiće se u pomenuti upisnik.
Protiv rešenja kojim se predlog za pokretanje postupka za poništenje isprave odbacuje, odnosno
odbija ili postupak obustavlja, žalbu može izjaviti samo predlagač.
Protiv rešenja o poništenju isprave, žalbu može izjaviti izdavalac isprave i dužnik iz te
isprave, kao i lice ovlašćeno na osnovu isprave, ako nije predlagač.
Pravosnažno rešenje kojim se isprava poništava zamenjuje poništenu ispravu, dok se ne izda
nova.Tako predlagač može od dužnika ostvarivati sva prava, koja proističu ili mu pripadaju iz te isprave.
126. SUDSKI DEPOZIT
Sudski depozit je držanje i čuvanje novca i stvari kod suda ili pod kontrolom suda, s tim da su
funkcije depozita i pravni efekti veoma različiti, pa tim i vrste depozita:
 pokriće troškova postupka,
 obezbedjenje troškova postupka,
 plaćanje duga odredjenoj stranci u postupku,
 obezbedjenje stvari namenjenih javnoj prodaji,
 prijem obezbedjenja za potraživanje,
 davanje jemstva za eventualnu štetu i dr.
Ovim vanparničnim postupkom su uredjene dve vrste depozita(gledano s aspekta njihove funkcije):
I-Novac, hartije od vrednosti i druge isprave koje se mogu unovčiti, plemeniti metali,
dragocenosti i drugi predmeti izradjeni od plemenitih metala, mogu se predati u sudski deposit, kada
je to zakonom ili drugim propisom odredjeno.
280
Funkcija ovog depozita je svakako čuvanje,a uz to, i pravni efekti različitih dejstava, koji su već prethodno
navedeni. Sud je dužan da primi u depozit sve navedene stvari i druge predmete.
II-Isto tako, kada je zakonom odredjeno da je dužnik ovlašćen da stvar koju duguje preda u
depozit suda i tako se oslobodi svoje obaveze.
Pored čuvanja, funkcija ovog depozita se izražava u dejstvu da dužnik tim izvršava svoju obavezu isto kao da
je predmet obaveze predao poveriocu.
Tako, po obligacionom pravu, dužnik je ovlašćen da preda stvar u deposit suda za poverioca koji je u
docnji sa prijemom duga, koji je nepoznat ili je neizvesno kojem poveriocu pripada pravo, koji je
maloletan, a nema zastupnika.
To isto može dužnikov dužnik u izvršnom postupku, pa i sam dužnik, da bi otklonio izvršenje.
Za prijem u depozit u prvom slučaju, mesno je nadležan svaki stvarno nadležni sud od koga se
zatraži.
Mesno nadležan sud za prijem u depozit sa dejstvom, da je tim izvršena obaveza dužnika (drugi
slučaj), je onaj stvarni nadležni sud prema mestu gde je obavezu trebalo ispuniti.
Kada to razlozi ekonomičnosti ili priroda posla opravdavaju, predmet se može položiti u depozit suda,
prema mestu gde se stvar nalazi(za specijalne situacije zakonom se može nešto drugo odrediti).
Postupak se pokreće predlogom.
Predlog treba da sadrži:
 razloge koji opravdavaju polaganje predmeta u sudski deposit,
 opis predmeta,
 oznaku njegove vrednosti,
 odredjenje lica u čiju korist se polaze deposit,
 uslove polaganja i,
 drugo što je potrebno.
Sud prvo ispituje da li postaje zakonske pretpostavke, koje ovlašćuju na predaju predmeta u
sudski depozit. Ako tih pretpostavki nema, predlog će se rešenjem odbaciti(isto tako ako se u
odredjenom vremenu ne predaju troškovi čuvanj).
Pozitivan stav suda izražava se u donošenju rešenja o prijemu predmeta u sudski depozit.
Predmete depozita, zavisno od vrste i njihove prirode, sud predaje na čuvanje banci, javnom
skladištu, pa i fizičkom licu koje se odredi da bude čuvar stvari(za neke depozite postoje posebni propisi
o načinu čuvanja).
Kada je deponovanje izvršeno u korist odredjenog lica, sud će to lice pozvati da podigne predmet
depozita u utvrdjenom vremenu, uz uslove koji se traže. Ukoliko ono izjavi da predmet depozita ne prima,
sud o tome izveštava predlagača i zatražiće od njega da se izjasni u odredjenom roku o daljem
deponovanju predmeta(predlagač može predložiti promenu lica, izmeniti uslove,ponavljanje poziva,
opzvati deposit i drugo). Ako lice, u čiju je korist položen depozit, ne podigne predmet depozita u
odredjenom roku, sud poziva predlagača da preuzme predmet depozita.
Ne preuzme li lice u čiju korist je depozit položen predmet (depozita) ili to ne učini predlagač po
pozivu suda u daljem vremenu od tri godine, sud će rešenjem utvrditi da predmet depozita postaje državna
svojina.
Po pravosnažnosti tog rešenja predmet depozita se predaje opštini na čijoj teritoriji se nalazi sud.
Kada su u depozit položeni predmeti, za koje predlagač ne zna kojem od više lica treba da se
predaju, sud će pozvati predlagača i sva zainteresovana lica, da bi postigao sporazum o predaju
deponovanog predmeta.
Ako se ova zadnja lica ne odazovu pozivu suda i ne dodju na ročište ili se na ročištu ne postigne sporazum,
sud će ih rešenjem uputiti na parnicu, da se tamo utvrdi pravo na deponovan predmet.
Pokretanje parničnog postupka vodi prekidu tekućeg vanparničnog postupka, sve do dovršetka parnice.
281
Propuste li ova lica da pokrenu parnični postupak u odredjenom roku, sud tada poziva
predlagača da preuzme predmet depozita(za to ima rok od tri godine).
127. POJAM I PREDMET IZVRŠNOG POSTUPKA
Metod postupanja suda i nastup drugih procesnih subjekata ne može biti uvek isti. Neophodna je
specijalizacija postupaka prema vrsti sudske stvari, očekivanom kvalitetu pravne zaštite, subjektima,
pravnopolitičkim i drugim momentima.
Sudske (i druge) odluke, kao autoritativni državni pravni akti, snabdeveni takvom snagom ne
subsumiraju uvek u sebi potpuno ostvarenje pravne zaštite, kao funkciju sudstva.
Neke odluke su takve prirode da se u momentu njihove pravosnažnosti definitivno dovršava postupak
pružanja pravne zaštite.
Takve su deklaratorne i konstitutivne odluke.
Druge, inače najvažnije u sferi ostvarivanja pravne zaštite, su akti, kojim se, po pravilu tek po
pravosnažnosti naređuje obvezniku da postupi ili da se ponaša na određeni način.
Tu se može pojaviti i druga komponenta pravne zaštite – prinudno ostvarivanje onoga što je naređeno
u odluci.
Naime, obvezniku se prethodno odobri jedan vremenski period, da bi voljno (samostalno) ispunio svoju
dužnost. Tek, ako to izostane, stupa na scenu realna prinuda – pristupa se izvršenju donete odluke.
Ostvarivanje prinude se sprovodi putem suda i po određenom režimu – sudskom izvršnom postupku.
Kako bi se istovremeno obezbedilo efikasno pružanje pravne zaštite i izbegli nepotrebni zahvati i
neposredne posledice, potrebno je unapred odrediti postupanje suda, stranaka i drugih učesnika u ovom
postupku.
Sudski izvršni postupak je građanski sudski postupak.
Prvenstveno se vodi radi obezbeđivanja ili ostvarenja prava o kojem se rešava ili je već rešeno u
To su imovinski i drugi građanskopravni, radnopravni, lični i porodičnopravni odnosi.
Pravna konstrukcija sudskog izvršnog postupka je takva da odgovara ostvarivanju prava dosuđenih u
parničnom postupku. Redovno je to zadnja etapa u ostvarivanju pravne zaštite, započete već u parničnom
postupku, kao osnovnoj proceduri pružanja pravne zaštite u „građanskopravnim stvarima“, određivanjem
imovinskih sankcija.
Zato je izvršni postupak građanski sudski postupak, bez obzira na to što se u ovom postupku ostvaruju i
prava koja ne spadaju u građansko pravo ili prava koja su dosuđena u drugim postupcima, pa i onim koji nisu
sudski. Ovo je više manifestacija značaja izvršnog postupka i kvaliteta zaštite koja se tu pruža.
U literaturi se izostavlja oznaka „građanski“ postupak, jer je naziv „sudski izvršni postupak“
sasvim dovoljan i dozvoljava izvršenja i onoga što ne spada u „građanskopravne stvari“.
Postoji samo jedan sudski izvršni postupak, to je ovaj građanski postupak. Time je oznaka „sudski izvršni
postupak“ sasvim precizna i nepotrebno je naglašavati da je to građanski postupak.
Sudski izvršni postupak kao niz radnji suda, stranaka i drugih učesnika, vodi se u cilju ostvarenja
dosudjenog prava ili u cilju obezbedjenja budućeg ostvarenja prava, koje je ili koje će, verovatno, biti
dosudjeno.
Globalno, sudski izvršni postupak teži jednom cilju (ostvarivanje pravne zaštite), a etapno gledano to su
dva cilja:
1) izvršenje kao definitivno ostvarivanje, ili
2) samo obezbeđenje budućeg izvršenja prava.
Stoga se u sastavu sudskog izvršnog postupka izdvajaju dva postupka:
1. postupak izvršenja (u literaturi izvršni postupak u užem smislu) i

282
2. postupak obezbeđenja.
Srodnost njihovih procedura i teleološka komplementarnost, u kojoj je primat na postupku izvršenja,

dozvoljava da se oni označe jednim nazivom, mada bi bila pravilnija upotreba termina koji bi jasno ukazivao
na dvojnost ovog postupka (izvršenje i obezbeđenje).
Pravna normativa koja odredjuje način postupanja suda i drugih učesnika u izvršnom postupku i
uređuje procesne i materijalnopravne odnose koji tu nastaju, označava se terminom „sudsko izvršno pravo“.
Kako su u sastavu građanskog procesnog prava, još i parnično i vanparnično procesno pravo, i ovde se
može upotrebljavati naziv „sudsko izvršno procesno pravo“, uz uslov da se ne pretenduje na preciznost ili
da se misli samo na pravila strogo procesnog karaktera.
Jer, sudsko izvršno pravo normira, ne samo postupak suda i drugih subjekata u vođenju procedure izvršenja
i obezbeđenja (procesna normativa), već i materijalnopravne odnose koji se pojavljuju između stranaka i
drugih učesnika u toku ovog postupka (materijalnopravna normativa).
Potrebno je bliže odrediti prirodu i obim prava, koje se ostvaruje u izvršnom postupku, odnose između
stranaka, širinu i posledice zahteva u imovinu trećih lica, prava trećih lica, koja nastaju povodom izvršnog
postupka i dr.
Ne može se očekivati da se ovaj sektor odnosa normira specijalnim propisima materijalnog prava, jer ta
pravila sistemski spadaju u normativu o izvršnom postupku i primenjuju se „sinhronizovano“ – uporedo sa
procesnim pravilima i procesnim odnosima, koji se pojavljuju u ovom postupku.
Sudsko izvršno pravo zato ne može biti čista procesna normativa i nepravilno bi bilo na tome insistirati, a
naziv „sudsko izvršno procesno pravo“ ne bi odgovaralo strukturi pravila, koja celovito uređuju izvršni
postupak.
128. ODNOS IZVRŠNOG I PARNIČNOG, STEČAJNOG

I UPRAVOG POSTUPKA
a) ODNOS IZVRŠNOG I PARNIČNOG POSTUPKA
Srodnost izvršnog postupka sa parničnim postupkom(tim i sudskog izvršnog i parničnog procesnog

prava) je već po njihovoj prirodi, pošto oba spadaju u gradjanski sudski postupak. Izgradjeni su kao
najprihvatljiviji metodi pravne zaštite gradjanskih i odredjenih drugih subjektivnih prava i u službi su istog
cilja.
Pravila parničnog prava se kao izvorna i opšta pravila gradjanskog procesnog prava primenjuju i u
izvršnom postupku.
Zato nisu usamljena ni zakonodavna rešenja, niti su nedovoljno argumentovani stavovi, koji uzimaju da je
izvršni postupak deo parničnog postupka.
Sudski izvršni postupak u našem pravnom sistemu uspostavljen je kao samostalni sudski postupak,
odvojen od parničnog postupka.To je i vladajuće opredeljenje naše doktrine.
Jednakost globalnog cilja zaštite odredjenih prava i bliskost pravila procedure, nisu, sami po sebi, dovoljni
da se ovi postupci tretiraju kao jedan postupak, naročito ne u tom smislu, da bi izvršni postupak bio samo
produžetak parničnog.
Etapni ciljevi funkcije su različiti.
Kod parničnog postupka se utvrdjuje pravo na zaštitu, i, kod traženja kondemnacije, ona se odredjuje, ako
za to ima osnova i sa tim se parnični postupak završava.
Obvezniku stoji na volju, da tako postupi, jer je u protivnom potrebno angažovanje prinude.
Tek tada se pokreće izvršni postupak, bilo da se odredjena pravna zastita ostvari ili obezbedi.
Vidi se da su etapni ciljevi i funkcije ovih postupaka različiti:
- u jednom se utvrdjuje pravo na zaštitu i funkcija odredjuje,
- a u drugom prinudno ostvaruje.
283
Ta različitost pojedinačnih ciljeva i funkcija, odnosno stepenovanja puta pravne zaštite,
čine da su:
1. različiti uslovi za pokretanje ovih postupaka,
2. različito je nastupanje učesnika,
3. različiti su procesni efekti, pa i postupci,
4. izvršni postupak ne mora sledovati parničnom postupku, ako se u ovom zaštita definitivno ostvaruje
(deklaratorna i konstitutivna odluka, voljno izvršenje naložene obaveze).
5. izvršni postupak se može voditi, iako nije pokrenut parnični postupak ili,
6. mogu teći istovremeno(izvršenje odluke u krivičnom postupku, izvršenje na osnovu verodostojne
isprave).
Zato je sudski izvršni postupak samostalni sudski postupak, odnosno odvojen je od parničnog
postupka.
b) ODNOS IZVRŠNOG I STEČAJNOG POSTUPKA
Izvršni i stečajni postupak imaju dosta dodirnih(srodnost) tačaka:

 oba su sudski postupci,
 vode se u cilju namirenja poverilaca,
 karakteristična prisutna dvojnost pravne normative (procesne i materijalne odredbe).
Razlike su toliko izrazite, da se ne može govoriti o srodnosti, već više o njihovoj funkcionalnoj
bliskosti.
Stečaj je postupak generalne egzekucije protiv dužnika, radi namirenja svih poverilaca, a sa efektom
prestanka dužnika, kao subjekta prava ili samo kao vršioca odredjene privredne delatnosti.
Takvo sveukupno zahvatanje imovine dužnika i ukidanje njegovog pravnog ili poslovnog subjektiviteta,
vodi koliziji izmedju stečajnog i izvršnog postupka.
Primat u takvoj situaciji je na strani stečaja, kao postupka opšte egzekucije.
Izvršni postupak se ne može voditi protiv stečajnog dužnika od dana otvaranja stečajnog postupka, a onaj
koji je u toku, prekida se kao i postupak obezbedjenja.
To se ne odnosi na razlučna prava, koja su stečena na 60 dana pre otvaranja postupka prinudnog
poravnanja, odnosno stečaja za koja se ima dopustiti odvojeno namirenje u izvršnom postupku.
Izvršni postupak, i to kada je neuspešno dovršen, je jedna od značajnih pretpostavki za pokretanje
stečajnog postupka.
Sprovodjenje izvršenja i obustavljanje postupka, jer se potraživanje nije moglo namiriti, pouzdan je
dokaz da je dužnikova solventnost kritična.
To utvrdjenje izvršnog suda redovno je dovoljna osnova, da se traži pokretanje stečajnog
postupka.
b) ODNOS IZVRŠNOG I UPRAVNOG POSTUPKA
Sudski izvršni postupak je procedura, koja se s obzirom na kvalitete, koristi i za ostvarivanje

potraživanja, koja su utvrdjena aktima, donetim u upravnom postupku.
To su rešenja upravnih organa i pravnih lica, koja su ovlašćena da rešavaju u upravno-pravnim
stvarima.
Prema pravilima Zakona o upravnom postupku( ZUP-a) propisuje se da:
- izvršenje upravnih rešenja sprovodi se u postupku administrativnog izvršenja a,
- sud postupa po pravilima sudskog izvršnog postupka, kada je to predvidjeno tim zakonom.
284
- sudsko izvršenje za ostvarivanje i obezbedjenje novčanih potraživanja, utvrdjenih rešenjem, koje je
doneto u upravnom postupku.
To je opšte pravilo i samo se izuzetno od toga odstupa.
Isto tako, nekim zakonskim aktima propisano je da se novčane kazne, izrečene u upravnom ili
prekršajnom postupku, poreske dažbine i neka druga novčana potraživanja, ostvaruju u postupku
administrativnog izvršenja (po nekima, ako izvršenje treba sprovesti na nepokretnostima, propisuje se put
sudskog izvršenja).
Pravilo bi bilo da se novčane obaveze utvrdjene u upravnom postupku, ostvaruju putem administrativnog
izvršenja, dok bi se novčana potraživanja iz takvih akata izvršavala ili obezbedjivala u sudskom izvršnom
postupku, ako nije drugačije propisano.
Time se potvrdjuje specijalizacija i instrumentalna opremljenost sudskog izvršnog postupka za
ostvarivanje imovinskih sankcija, pa i onih koje nisu odredjene u gradjanskom sudskom postupku.
129. SUBJEKTI IZVRŠNOG POSTUPKA
Prema svom položaju i ovlašćenjima u izvršnom postupku subjekti se mogu podeliti na:
 sud, stranke I učesnike.
a) SUD
Vodjenje izvršnog postupka je u kompetenciji državnog organa -suda.

Sama priroda izvršnog postupka, tj. da se u tom postupku operiše sa prinudom kao monopolom države,
upućuje na ovo rešenje.Ti organi su sudovi, pošto oni imaju atribute državnih sudskih organa.
Zakonom se propisuje koji će od sudova odredjivati i sprovoditi izvršenje.
Sudija pojedinac odlučuje i rukovodi izvršnim postupkom u prvom stepenu, dok u drugom stepenu
rešava veće sastavljeno od trojice sudija istog suda (prigovor kao osnovni pravni lek je remonstrativno
pravno sredstvo).
Sud, odnosno sudija, ostvaruje svoju funkciju neposredno ili putem službenih lica, zaposlenih u sudu na
poslovima izvršenja (referenti, sudski izvršitelji).
Prema prirodi radnji koje se preduzimaju u sprovodjenju izvršenja, uz sud u postupku izvršenja
nastupaju i drugi državni organi i organizacije, pa i nedržavni.Uobičajeno se nazivaju “pomoćni sudski
organi”.Termin nije sasvim tačan.
Može se prihvatiti jedino uz rezervu da se tim misli da ti organi i organizacije, u okviru svog delokruga
rada, pomažu sudu i obezbedjuju sprovodjenje izvršnog postupka, a da pri tome zadržavaju
samostalnost, koju imaju u organizaciji državne vlasti ili strukturi društva.
To su, prvenstveno:
 drugi sudovi,
 organi unutrašnjih poslova,
 finansijske organizacije i,
 druga pravna lica.
b) STRANKE
Stranke u izvršnom postupku su:

1. poverilac i,
2. dužnik.
Poverilac je lice čije se potraživanje u izvršnom postupku ostvaruje ili obezbedjuje.
Dužnik je lice prema kome se ostvaruje ili obezbedjuje poveriočevo potraživanje.
285
Prema ranijoj terminologiji(do 1978.g) poverilac se označavao terminom “tražilac izvršenja”, a dužnik
“izvršenik”.Premda su nazivi Zakona o izvršnom postupku (ZIP) precizniji i bliži sadašnjem pravu, potrebno
je dosta opreznosti u njihovoj upotrebi.Ovo, naročito, u srodnim pravnim oblastima, gde se koriste identični
nazivi.
Pored lica koja imaju pravni subjektivitet, pa tim i stranačku sposobnost, u izvršnom postupku nastupaju kao
stranke i oni (organi i društvene tvorevine), kojim je po pravilima parničnog i vanparničnog procesnog prava
ili drugim zakonskim aktima priznata pravna sposobnost (javni tužilac, stambena zgrada, neko udruženje
gradjana koje nema status pravnog lica).
c) UČESNICI
Uz stranke u izvršnom postupku mogu učestvovati i lica, koja u tom postupku ostvaruju neko svoje
pravo ili pravni interes. Bitno je da ona nisu stranke, ni originerno, niti da se u tom svojstvu docnije
pridružuju jednoj od stranaka.
To su treća lica, čije je pravo ili pravni interes tangiran izvršnim postupkom, koji se vodi izmedju stranaka, a
ona stupaju u izvršni postupak radi zaštite svoga prava ili interesa.
Ova lica ne stupaju u izvršni postupak kao stranke poverilac ili dužnik (npr.založni poverilac na stvari, koja
se prodaje ili vlasnik te stvari, dužnikov dužnik povodom potraživanja, na kome se sprovodi izvršenje).
Sva ta treća lica, bez obzira na svojstvo, označavaju se jednim imenom učesnici.
130. NAČELA IZVRŠNOG POSTUPKA
Pokretanje i tok izvršnog postupka
Izvršni postupak se pokreće na predlog ovlašćenog lica-poverioca.

Medjutim, postupak se u odredjenim situacijama pokreće i po službenoj dužnosti.Za to je potrebno
zakonsko ovlašćenje.
Tako, po službenoj dužnosti, sud pokreće postupak izvršenja rešenja o procesnoj novčanoj kazni izrečenoj u
parničnom ili krivičnom postupku, rešenja o naknadi troškova u parničnom postupku, koji su isplaćeni iz
sredstava suda ili troškova krivičnog postupka.
Od momenta pokretanja izvršnog postupka, pa u njegovom daljem toku, jasno se ispoljavaju dva
stadijuma:
1) donošenje rešenja o izvršenju,
2) sprovodjenje izvršenja.
Prvi stadijum se odnosi na odlučivanje o predlogu za izvršenje.

Ukoliko se predlog usvoji, donosi se rešenje o izvršenju.
Tek tada može da započne drugi stadijum sprovodjenje izvršenja.
On se sastoji u preduzimanju pravnih(zaključak o prodaji stvari) i materijalnih radnji (oduzimanje stvari
od dužnika), da bi se uspostavila ona situacija, naložena u odluci koja se izvršava.
Sud po službenoj dužnosti pristupa sprovodjenju izvršenja, tj. započinje sa vršenjem radnji iz
drugog stadijuma.To se, ipak, ne dešava uvek.
Kada je poverilac predložio da sud donese rešenje o izvršenju o pokretnim stvarima, a nije naznačio
gde se stvari nalaze, tada rešenje o izvršenju sprovodi sud, gde se stvari nalaze (po predlogu poverioca).
Razlikovanje ovih stadijuma je važno za utvrdjivanje nadležnosti sudova.Redovno isti sud rešava o
odredjivanju izvršenja i njegovom sprovodjenju.To nije uvek i tada je atraktivno ovo razdvajanje, da bi se
odredilo koji sud treba da postupa.
286
Načela izvršnog postupka su:
1. Načelo dispozicije
2. Načelo formalnog (strogog) legaliteta,
3. Načela hitnosti I vremenskog redosleda postupanja
(načelo prioriteta,načelo pariteta,načelo isključivosti I načelo hitnosti
u postupanju suda)
4. Načelo zaštite dužnika(načelo socijalnog postupanja)
1. NAČELO DISPOZICIJE
U izvršnom postupku je, takodje, prisutno načelo dispozicije.

Pravo je poverioca da, po svom opredeljenju, postupak pokrene, te da traži da se sa postupkom
zastane ili da se obustavi.Njegova prava su u toku izvršnog postupka sadržajno šira, nego u parničnom
postupku.Poverilac je, pod odredjenim uslovima, ovlašćen da predloži nove predmete i druga sredstva
izvršenja, ako se pokaže da se sa ranijim sredstvima izvršenje ne može uspešno ostvariti.
Dužnik to ne može sprečiti, odnosno ne može se se tome s osnovom protiviti.
Medjutim, kada se izvršni postupak posmatra u svom toku, onda se zapaža da je ovde više
naglašena oficijelnost u postupanju suda. Nekad se tim sužavaju dispoziciona ovlašćenja poverioca, a
nekad se tim pojačava njegov procesni polozaj (sud je ovlašćen da ograniči predmete i sredstva izvršenja u
interesu dužnika; iz stadijuma odredjivanja izvršenja po pravilu se ide, po službenoj dužnosti, na
sprovodjenje izvršenja).
Primećujemo, da se izvršni postupak pokreće po službenoj dužnosti suda (npr. naplata sudskih troškova,
naplata procesne kazne i drugo).
2.NAČELO ZAŠTITE DUŽNIKA (načelo socijalnog postupanja)
Pravna zaštita, koja se ostvaruje u sudskom postupku i koja se u nekim situacijama definitivno
dovršava prinudnim namirenjem poveriočevog potraživanja, ne sme da vodi ekonomskom uništenju
dužnika i da dovede u pitanje njegovu egzistenciju, ni da degradira njegovo ljudsko dostojanstvo.
Zato je dosledno ostvarivanje pravne zaštite korigovano, u nekim situacijama, uspostavljanjem načela zaštite
dužnika.
Prisutna je dužnost suda da pazi da se nepotrebno ili prekomerno ne zahvata imovina dužnika.
Ako je to slučaj, sud treba da suzi predmete i sredstva izvršenja, koje poverilac traži ili, po predlogu
dužnika, da odredi njihovu zamenu, vodeći računa i o interesima poverioca, da postigne ostvarenje svoga
potraživanja. Tome su usmerena i neka ograničenja i izuzeća predmeta na kojim izvršenje ne sme ili ne
može, u punom obimu, da se ostvaruje (lični predmeti, hrana, zemljišna površina i sl.).
Ovde je formulisano i opšte pravilo, da se radi namirenja novčanog potraživanja, izvršenje ne sme
sprovesti na stvarima i pravima, koja su nužna za obezbedjenje osnovnih životnih potreba dužnika-fizičkog
lica i lica, koja je on dužan da po zakonu izdržava.
3.NAČELA HITNOSTI I REDOSLEDA POSTUPANJA
Izvršenje je završna etapa u ostvarivanju pravne zaštite.Ova situacija redovno pretpostavlja, da je

prethodio put iscrpnog ispitivanja o pravu na pravnu zaštitu i da ovo pravo pripada poveriocu, a da
dužnik nije spreman da odgovori svojoj obavezi.
Zato je potrebna efikasna intervencija, da se povreda pravog poretka što pre otkloni i uspostavi
legalitet(načelo formalnog legaliteta).
Upravo je to osnovni razlog uvodjenja načela hitnosti u izvršnom postupku.
U odnosu na parnični postupak, gde je hitnost rezervisana samo za odredjene vrste ili samo neke sektore
postupka, u izvršnom postupki hitnost je opšte pravilo u radu suda,tj. važi za sve postupke izvršenja.
287
Pandan ovom načelu je načelo redosleda postupanja.Da bi se izbeglo arbitriranje u proceni šta odgovara
hitnosti, propisano je da sud uzima u radu predmete, prema redosledu njihovog prijema. Prioritet se
može dati samo onim predmetima, kada priroda ili posebne okolnosti ukazuju da u tim stvarima treba odmah
pristupiti izvršenju ili kada je to propisano zakonom (bolest, ugroženost, potreba za izdržavanjem i dr.).
131. NADLEŽNOST ZA SPROVODJENJE IZVRŠNOG

POSTUPKA
a) STVARNA NADLEŽNOST
Prema propisima Zakona o izvršnom postupku za odredjivanje i sprovodjenje izvršnog postupka

nadležni su državni sudovi.To znači da vodjenje sudskog izvršnog postupka ne može biti u nadležnosti
drugih sudova ili upravnih organa, pa ni onda kada se njihove odluke izvršavaju po pravilima
sudskog izvršnog postupka.
Prema zakonodavstvu o sudovima u izvršnim stvarima postupaju sudovi opšte nadležnosti (državni
sudovi).
To su opštinski sudovi, koji sude u prvom stepenu i po pravnim lekovima.
Samo za odredjene izvršne stvari nadležni su posebni sudovi- trgovinski sudovi.
Trgovinski sudovi (sudovi prvog stepena) odredjuju i sprovode izvršenje na osnovu odluka
trgovinskih sudova, verodostojnih isprava i odluka arbitraža, donetih u trgovinskim pravnim stvarima (izuzev
na nepokretnostima za šta je nadležan opštinski sud).
Trgovinski sud odlučuje o izvršenju (priznanju) stranih sudskih i arbitražnih odluka, donetih u
odredjenim trgovinskim pravnim stvarima.
b) MESNA NADLEŽNOST
Mesna nadležnost opštinskog suda da u prvom stepenu rešava o odredjivanju i sprovodenju

izvršenja, utvrdjuje se prema vrsti, sredstvu i predmetu izvršenja.
-Sledeća pravila odredjuju mesnu nadležnost opštinskog suda u stvarima naplate novčanog
potraživanja.
1. Kod izvršenja na pokretnim stvarima nadležan je sud na čijem području se nalaze stvari.Medjutim,
poverilac u odredjenoj situaciji može predložiti da sud donese samo rešenje o izvršenju (leteće
izvršenje). Za to je nadležan sud prema prebivalištu ili boravištu, odnosno sedištu dužnika. Tada
sud sprovodjenja izvršenja može biti bilo koji drugi sud po mestu nalaženja pokretnih stvari.
2. Za odredjivanje i sprovodjenje izvršenja na novčanom potraživanju dužnika nadležan je sud

prebivališta duznika, odnosno boravišta, ako kod nas nema prebivalište.A ako nema ni boravišta,
onda je nadležan sud prema prebivalištu, odnosno spomenutoj situaciji, prema boravištu
dužnikovog dužnika(za pravno lice to je sedište).
3. Za odredjivanje i sprovodjenje izvršenja na potraživanju dužnika da se predaju odredjene

pokretne ili nepokretne stvari ili odredjena količina pokretnih stvari, mesno nadležan je sud
prema mestu gde se nalaze takve stvari.
4. Kada je predmet izvršenja neko pravo iz kruga “industrijske svojine” ili lična službenost,
nadležan je sud prema prebivalištu ili ako ga kod nas nema, onda prema boravištu dužnika,
odnosno sedištu pravnog lica.
288
5. Ako se izvršenje ostvaruje na nepokretnoj stvari nadležan je sud prema mestu gde se nalaze te
stvari.
6. Kada je dužnik pravno lice ili preduzetnik i ako se izvršenje ostvaruje na sredstvima na računu
kod banke, onda je nadležan sud prema sedištu dužnika.
-Mesna nadležnost opštinskog suda u postupku ostvarivanja nenovčanih potraživanja uredjena je

sledećim pravilima:
1. Za odredjivanje i sprovodjenje izvršenja radi predaje odredjenih ili odredjene količine

zamenjivih pokretnih stvari ili ispražnjenja i predaje nepokretnosti, mesno je nadležan sud
na čijem se području nalaze takve stvari.
2. Kada se izvršenje traži radi preduzimanja odredjene radnje činjenja, nečinjenja ili trpljenja,
nadležan je sud na čijem području treba da se izvrši takva obaveza.
3. Za odlučivanje o predlogu za izvršenje odluke, kojom se naredjuje predaja deteta, nadležan je

sud, koji je opšte mesno nadležan za stranku koja zahteva izvršenje, kao i sud na čijem se
području zatekne dete.
4. Za ostvarivanje izvršenja, koje se sastoji u tome, da se zaposleni vrati na rad ili da se rasporedi
na odgovarajuće radno mesto, mesno je nadležan sud prema sedištu poslodavca.
5. Kada je predmet izvršenja upisivanje prava u javnu knjigu ili prenos, ograničenje ili ukidanje
prava, koje je već upisano, mesno nadležan sud za donošenje rešenja o izvršenju je sud koji
vodi dotičnu javnu knjigu ili drugi sud odredjen zakonom na čijem se području nalazi sud
koji vodi tu javnu knjigu, odnosno drugi organ koji vodi javnu knjigu.Za sprovodjenje
izvršenja, po prirodi stvari, uvek je nadležan sud, odnosno drugi organ koji vodi javnu knjigu za
tu nepokretnost.
6. Za izvršenje, koje se ostaruje deobom zajedničke stvari, nadležan je sud na čijem se području
nalazi takva stvar.
Mesna nadležnost trgovinskih sudova u postupku izvršenja i obezbedjenja, za pravne stvari

koje su u njihovoj kompetenciji, odredjuje se mahom po ovim pravilima.
132. PRETPOSTAVKE ZA ODREĐIVANJE IZVRŠENJA
A) PRETPOSTAVKE KOJE SE TRAŽE ZA PREDLOG ZA IZVRŠENJE
Da bi se predlog za izvršenje tretirao kao uredan podnesak i da bi se o njemu moglo odlučiti,

potrebno je da sadrži sledeće podatke:
 Naznaku poverioca i dužnika,
 izvršnu ili verodostojnu ispravu,
 potraživanje poverioca, odnosno obavezu dužnika,
 sredstva i predmet izvršenja i,
 druge podatke, koje treba da ima svaki podnesak.
Poverilac i dužnik su fizička i pravna lica, koja originerno imaju pravi subjektivitet i stranačku
sposobnost ili im je ona priznata po pravilima parničnog ili drugog prava.
289
Oni stupaju u izvršni procesnopravni odnos neposredno ili putem svojih punomoćnika, zakonskih ili
statutarnih zastupnika (punomoć advokata koji je zastupao stranku u parničnom postupku važi i u izvršnom
postupku).
Izvršna isprava je pismeni pravni akt, kojim je utvrđeno potraživanje poverioca i njegovo ovlašćenje
da traži od suda prinudno ostvarivanje ovog potraživanja.
To su pretežno sudske odluke i neke odluke drugih državnih organa.
S njima su, u odredjenom stepenu, izjednačene i pojedine isprave koje nemaju svojstvo odluka,
verodostojne isprave i drugi akti, kojim je to svojstvo priznato.
Predlog za određivanje izvršenja na osnovu verodostojne isprave mora da sadrži i zahtev da sud
izvršenja obaveže dužnika da plati dugovano potraživanje.
Potraživanje poverioca je pravo na naplatu određenog novčanog iznosa ili na neko davanje, činjenje,
nečinjenje ili trpljeje, koje je utvrđeno u izvršnoj ili pravo na naplatu novčanog iznosa, sadržano u
verodostojnoj ispravi.
Po analogiji sa parničnim pravom redovno se označava izrazom „izvršni zahtev“, mada tu ne mora biti
identiteta.
Poverilac može zahtevati manje od onoga što je u izvršnoj ispravi utvrđeno da je njegovo potraživanje
ili, pod određenim uslovima, nešto drugo.
Prema vrsti potraživanja i njihovoj globalnoj podeli na novčana i nenovčana potraživanja, u

izvršnom postupku sprovedena je tome odgovarajuća podela na:
1) izvršenje radi namirenja novčanog potraživanja i,

2) izvršenje radi namirenja nenovčanog potraživanja.
-----------------------------
1) Povodom izvršenja radi namirenja novčanog potraživanja u izvršnom postupku uveden je institut
sredstvo izvršenja (izvršno sredstvo).
To je skup pravnih i faktičkih (materijalnih) radnji, koje preduzima sud da bi se namirilo potraživanje
poverioca.
Posmatrano kao niz pojedinačno povezanih radnji, sredstvo izvršenja u stvari predstavlja jedan metod,
postupanje kojim se ostvaruje poveriocu dosudjena ili pripadajuća pravna zaštita.Pošto se ovde
izvršenje vodi radi naplate novčanog potraživanja, samim tim postoji i više metoda, kojim se može
postići ostvarenje poveriočevog potraživanja i poverilac može da ih odredi, a to su:
a) prodaja pokretnih stvari;
b) prodaja nepokretnih stvari;
c) prenos novčanog potraživanja;
d) unovčenje drugih imovinskih prava (patentno pravo, osnivačka prava, odnosno udeli u društvu sa
ograničenom odgovornošću);
e) prenos sredstava pravnih lica i preduzetnika, koja se vode na računu kod banke;
Ovo su, u stvari, modaliteti prinude, kojim se tek kroz jedan proces, postižu traženi efekti namirenja, izuzev
u slučaju kada su od dužnika oduzeta novčana sredstva.
Predmet izvršenja je ono na čemu se sprovodi izvršenje, da bi se namirilo potraživanje poverioca. Kada se
namiruju novčana potraživanja, to su stvari i prava dužnika.
2) Kod izvršenja radi namirenja nenovčanih potraživanja sa preduzimanjem prinude se neposredno

postiže namirenje (povraćaj odredjene stvari u državinu poverioca, vraćanje zaposlenog na rad i drugo).
Po prirodi stvari, ovde ne može da bude drugih modaliteta prinude, osim u ekscesnim situacijama u kojim
konkurišu novčane sankcije.One su tada „pomoćni“ instrument, da bi se dužnik prinudio da odgovori svojoj
obavezi.
I ove radnje suda su nesporno sredstva izvršenja.
290
Predmet izvršenja je ono na čemu se sprovodi izvršenje, da bi se namirilo potraživanje poverioca.
Kada se namiruju novčana potraživanja, to su stvari i prava dužnika.
Za nenovčana potraživanja to mogu biti stvari i prava, koja nekad spadaju u imovinu poverioca, a nekad
dužnika ili, eventualno, drugih lica.
Poverilac treba u predlogu za izvršenje da odredi sredstva i predmet izvršenja radi ostvarivanja
novčanog potraživanja.
Ako se traži izvršenje na pokretnim stvarima dužnika, onda se ne mora bliže označiti predmet izvršenja.
Kada su u pitanju nenovčana potraživanja, onda je način izvršenja unapred zakonom propisan, a predmet
izvršenja je odredjen u izvršnoj ispravi.
Prema izvršnoj ispravi dužnik može biti obavezan da izvrši dve ili više prestacija u alternaciji, po
njegovom izboru.
Kada se dužnik nije izjasnio o izboru ili to ne želi da učini, poverilac treba da se opredeli u predlogu za
izvršenje za jednu odredjenu prestaciju.
Tim se, ipak, ne ukida pravo dužnika na izbor druge prestacije i on još uvek može izvršiti obavezu
ispunjenjem te prestacije (dobrovoljno).
Dužnik gubi pravo izbora definitivno u momentu kada poverilac, ma i delimično, primi prestaciju koju
je u predlogu za izvršenje zahtevao.
U obrnutoj poziciji, kada je pravo izbora na poveriocu, on to treba da učini već kod podnošenja tužbe ili,
ako je osnov predloga izvršna isprava, kojoj ne prethodi takav postupak(npr.poravnanje u vanparničnom
postupku), onda u momentu predloga za izvršenje.
Zavisno od izvršne isprave, dužniku može pripadati pravo na drugu (novčanu) prestaciju iz
matrijalnopravne ili procesnopravne fakultas alternativae. On tada može da se oslobodi obaveze i da
spreči dalje izvršenje isplatom određenog novčanog iznosa. To pravo ima sve do trenutka, dok poverilac
nije, ma i delimično, primio ispunjenje obaveze iz predloga za izvršenje.
B) PRETPOSTAVKE KOJE SE TRAŽE ZA IZVRŠNU I VERODOSTOJNU

ISPRAVU
Izvršna isprava, kao pravi akt kojim je utvrđena obaveza dužnika, je istovremeno akt iz kog
poverilac izvodi ovlašćenje da zahteva intervenciju državnog aparata prinude, radi ostvarivanja
dosuđene pravne zaštite.
Zato u izvršnoj ispravi treba da su naznačeni:

 poverilac, dužnik, predmet, vrsta, obim i vreme ispunjenja obaveze.
Izuzetno, ako je izvršna isprava odluka u kojoj nije odredjeno vreme za dobrovoljno izvršenje
obaveze, to će se učiniti rešenjem o izvršenju.
Izvršne isprave koje nemaju svojstvo odluka ne sadrže paricioni rok, pa tu onda nije ni potrebna
intervencija suda.
Sud određuje izvršenje na osnovu izvršne isprave.Ukoliko sud koji odredjuje izvršenje, nije
istovremeno i sud koji je doneo tu ispravu, poverilac treba da podnese izvršnu ispravu u originalnom
primerku ili overenom prepisu.
Uz to, kada je izvršna isprava odluka, ona treba da bude snabdevena potvrdom o izvršnosti, koju daje
sud ili drugi organ, koji je odlučivao u prvom stepenu.
Izvršne isprave su:

 Izvršna sudska odluka i sudsko poravnanje;
 izvršna odluka u upravnom postupku, poravnanje u upravnom postupku i izvršna odluka u
prekršajnom postupku, kada glase na ispunjenje novčane obaveze;
291
 druge odluke i akti kojima je zakonom pridato svojstvo izvršnih isprava (npr. sporazum
zaposlenog i poslodavca u sporu iz radnog odnosa).
 Sudske odluke su izvršne presude, rešenja i druge odluke, koje donose državni sudovi i izabrani
sudovi, odnosno arbitraže.
Sve te odluke su izvršne isprave i izvršavaju se po pravilima izvršnog postupka, pod
pretpostavkom da glase na novčano potraživanje ili da se odnose na nenovčano potraživanje, koje
se može ostvariti sredstvima i na način propisan sudskim izvršnim pravom.
Zato se, na primer, odluke donete u krivičnom postupku, izvršavaju delom po pravilima izvršnog
postupka(osuda na novčanu kaznu, konfiskacija), a delom po pravilima o izvršenju kazni(kazna zatvora,
mera upućivanja u vaspitnopopravni dom).
Isto kao što se kazna zatvora prema svedoku, izrečena u parničnom postupku, izvršava prema
pravilima o izvršenju krivičnopravnih osuda.
Strane sudske odluke i odluke arbitraža, koje ne spadaju u nacionalne, izvršavaju se u skladu
sa posebnim propisima Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja u
određenim odnosima iz 1982. godine.
Poravnanja, zaključena pred ovim sudskim institucijama, izjednačena su sa sudskim odlukama, pa već
stoga imaju snagu izvršne isprave(poravnanje u parničnom postupku, u vanparničnom postupku, pred
izabranim sudovima).
 Odluke donete u upravnom postupku i tamo zaključena poravnanja i odluke donete u
prekršajnom postupku, ako glase na novčane obaveze imaju svojstvo izvršnih isprava.
Ovim se ne isključuje mogućnost, da se te odluke izvršavaju po nekom drugom
postupku, kada je to odredjeno specijalnim zakonskim propisima.
Da bi ove odluke imale svojstvo isprava, ne traži se da ih je doneo organ uprave,
odn.sudija za prekršaje.Može ih doneti odredjena organizacija ili zajednica u vršenju
njenih javnih ovlašćenja, ali je bitno da su donete u upravnom postupku.
 Lista izvršnih isprava nije zaključena prethodnim nabrajanjem.

Posebnim zakonom može se odrediti izvršenje određenih pravnih akata po pravilima izvršnog
postupka i kada ne ispunjavaju opšte uslove, koji su gore navedeni.
Zakonom o izvršnom postupku je uveden institut verodostojne isprave.
To su:
1) Faktura (obračun kamata se smatra fakturom);
2) menica i ček sa protestom i povratnim računom kada je to potrebno za zasnivanje potraživanja;
3) javna isprava;
4) izvod iz overenih poslovnih knjiga;
5) isprava sačinjena u zakonom propisanoj formi;
6) po zakonu overena privatna isprava i,
7) isprava koja po posebnim propisima ima značaj javne isprave.
One nisu izvršne isprave, nego su samo u nekim efektima izjednačene sa njima.
Jedan od tih efekata je da se na osnovu njih može tražiti određivanje izvršenja, radi ostvarivanja
novčanog potraživanja, uz uslov, da to potraživanje pripada pravnom licu ili preduzetniku.
Menicu i ček, koji su delom izjednačene sa izvršnim ispravama i na osnovu kojih se može
predložiti odredjivanje izvršenja, treba distancirati od menice i čeka, čiji je imalac pismenom izjavom
obezbedjen založnim pravom.Ovakva menična i čekovna potraživanja, poverilac može namiriti iz
zaloge, a da ne podnese tužbu, odnosno ishoduje sudsku odluku.
Ukoliko je za namirenje potrebno unovčenje zaloge, tada imalac ne može sam prodati predmet zaloge,
već se ima obratiti sudu i to ostvariti u postupku javne prodaje.
U tom postupku dužnik ne bi mogao sprečiti javnu prodaju, pa tim i namirenje, prigovorom kao
svojevrsnim sredstvom zaštite protiv izvršenja, odredjenog na osnovu verodostojne isprave.
292
Ovde se sudski postupak vodi samo radi unovčenja predmeta zaloge, a namirenje je izvan kontrole
suda.
Zato ovaj postupak nema tretman sudskog postupka.
Sve navedene odluke i poravnanja imaju svojstvo izvršnih isprava, odnosno predstavljaju
perfektne izvršne isprave(bilo u celini, bilo delimično) kada postanu izvršne.
Sudske odluke i odluke donesene u prekršajnom postupku, postaju izvršne po nastupanju pravosnažnosti
i proteku paricionog roka.
Odluke donete u upravnom postupku su izvršne, kada postanu konačne i kada protekne rok za dobrovoljno
izvršenje.
Potvrdu o izvršnosti daje sud ili drugi organ, koji je odlučivao u prvom stepenu.
Potvrdu o izvršnosti, koja nije osnovana, ukida rešenjem isti sud, odnosno organ koji ju je dao.
Sudske odluke i odluke donete u upravnom postupku, mogu biti izvršene i pre nego što postanu
pravosnažne ili konačne.To je situacija kada je zakonom propisano da žalba ne zadržava izvršenje.
Poravnanja, zaključena u sudskom i upravnom postupku, nisu sudske ni upravnopravne
odluke.Ona su svojevrsni ugovori stranaka i zato ne mogu imati „rok za dobrovoljno ispunjenje“
Za njihovu izvršnost relevantna je dospelost potraživanja, koja se dokazuje zapisnikom o poravnanju,
javnom ili overenom ispravom, odnosno pravosnažnom sudskom odlukom, kojom se utvrdjuje dan
dospelosti.
Verodostojne isprave mogu biti osnov za odredjivanje izvršenja, kada je u njima naznačena
dospelost.Ukoliko toga nema, dovoljna je pismena izjava poverioca da je potraživanje dospelo i oznaka dana
dospelosti.Vidi se da su dokazi za njihovu dospelost daleko „slabiji“ od onih koji se traže za poravnanje.Ovo
je zbog toga što se izvršenje, odredjeno na osnovu takvih isprava, može sprečiti prigovorom dužnika.
c) PRETPOSTAVKE KOJE SE ODNOSE NA OBAVEZU DUŽNIKA
Ove pretpostavke su iz sfere materijalnog prava. Njih respektuje izvršno pravo u tom smislu da ih
smatra neophodnim, da bi se odredilo izvršenje.
To su, prvenstveno:
 dospelost obaveze,
 ispunjenje određenih uslova i,
 stvarna legitimacija stranaka.
Sudske odluke i odluke donete u upravnom postupku, kojim se utvrđuje potraživanje

poverioca, donose se, po pravilu, tek po dospelosti zahteva. To ne predstavlja bitnu pretpostavku za
određivanje izvršenja, jer je ona obuhvaćena donošenjem odluke i njenom pravosnažnošću.
Identičan je postupak i u situaciji, kada su te odluke izuzetno donete pre dospelosti zahteva.
U odluci treba da stoji kada ti zahtevi dospevaju, a eventualno odsustvo paricionog roka može se naknadno
odrediti rešenjem o izvršenju.
Za izvršnost sudskih poravnanja i onih koja su zaključena u upravnom postupku neposredno je
relevantna dospelost obaveze. Dokazivanje dospelosti već je objašnjeno napred.Na isti način se dokazuje
dospelost, koja je uslovljena prethodnim ispunjenjem neke obaveze poverioca ili određenog uslova.
Izvršnom ispravom može biti ustanovljena obaveza dužnika, tako da je dužan da je izvrši istovremeno
sa izvršenjem određene obaveze poverioca.
Tada je obaveza dužnika već dospela, ali je on ovlašćen da uskrati njeno izvršenje do istovremenog
protivizvršenja poverioca (npr: kada je usvojen prigovor neizvršenog ugovora). Sud će tada odrediti
izvršenje, tek ako poverilac dokaže da je “obezbedio” izvršenje sopstvene obaveze. To on postiže
polaganjem predmeta prestacije sudu ili kada na drugi način pouzdano obezbedi istovremenu razmenu
prestacija.
Pre nego što je određeno izvršenje, može doći do promene u stvarnoj legitimaciji stranaka (bilo
aktivnoj, bilo pasivnoj), naspram one koja proističe iz izvršne isprave. Sud će tada odrediti izvršenje po
293
predlogu novog poverioca ili protiv novog dužnika, ako se javnom ili drugom overenom ispravom dokaže
da je potraživanje prešlo na novog poverioca ili da je drugo lice dužnik. Kada se ne raspolaže sa takvim
ispravama, onda se promena legitimacije treba dokazivati pravosnažnom sudskom odlukom.
133. ODLUKE POVODOM PREDLOGA ZA IZVRŠENJE
Sud u izvršnom postupku donosi odluke u obliku rešenja ili zaključka.

Rešenjem se odlučuje u meritumu i drugim pitanjima postupka, ako je to propisano zakonom, dok se
zaključkom izdaje nalog službenom licu za sprovođenje pojedinih radnji izvršenja i odlučuje o ostalim
pitanjima upravljanja postupkom.
Odluka o predlogu za izvršenje se donosi u obliku rešenja, pošto se njom rešava o osnovanosti zahteva za
izvršenje, bilo na bazi procesnih, bilo materijalnopravnih pretpostavki.
Sud je dužan da o predlogu za izvršenje odluči u roku od 3 dana od dana podnošenja predloga.
Pozitivna odluka o predlogu se označava kao “rešenje o izvršenju”.
Kada je odluka negativna, predlog se rešenjem odbacuje ili odbija, zavisno od pretpostavki koje nisu
ispunjene.To rešenje nema svojstvo “rešenja o izvršenju” I dalji postupak nije podvrgnut istom
proceduralnom režimu, koji je predvidjen za “rešenje o izvršenju”(ovo rešenje se mora obrazložiti).
Sud nije obavezan da rešenje o izvršenju obrazloži.
Rešenje o izvršenju treba uvek da sadrži:

 naznaku poverioca i dužnika,
 izvršnu ili verodostojnu ispravu na osnovu koje je usvojen predlog,
 obavezu dužnika,
 sredstvo izvršenja,
 predmet izvršenja i,
 druge podatke.
Već je rečeno, da predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave treba da sadrži, pored
ostalog, i zahtev da sud obaveže dužnika, da plati novčani iznos, odredjen u verodostojnoj ispravi.
Zato rešenje o izvršenju, koje se donosi na osnovu verodostojne isprave, sadrži odluku suda izvršenja, ,
kojom se dužniku nalaže, da plati dugovani iznos(u roku od 8 dana, a u meničnim i čekovnim stvarima u roku
od tri dana).To znači, da sud izvršenja utvrdjuje obavezu dužnika iz verodostojne isprave I nalaže dužniku,
da u odredjenom (paricionom) roku to plati.
Rešenje o izvršenju doneto, bilo na osnovu izvršne isprave, bilo verodostojne isprave, sadrži
odluku kojom se naređuje sprovođenje određenog izvršenja, radi namirenja poveriočevog potraživanja. To
se izvodi iz izvršne isprave u kojoj je ta obaveza dužnika već utvrđena.
Kada je u pitanju verodostojna isprava, tu obavezu prvo utvrđuje sam sud izvršenja i odmah naređuje
sprovođenje određenog izvršenja radi namirenja te obaveze.
Zato rešenje o izvršenju ovde sadrži dve odluke:
 utvrđivanje obaveze dužnika i,
 nalog da se sprovede određeno izvršenje.
Takva pravna konstrukcija rešenja o izvršenju, donetog na osnovu verodostojne isprave, traži specifična
pravila o pravnom leku (prigovoru) protiv tog rešenja.
Kritička situacija je ovde sanirana pravilom, da se izvršenje ovog rešenja redovno ne sprovodi, dok ne
postane pravosnažno.
Sud rešava o predlogu za izvršenje bez održavanja ročišta, ali se zato dužniku redovno ne pruža
mogućnost,da se sa predlogom upozna, pre nego što se odluka donese (negativna odluka suda o predlogu
se ne dostavlja dužniku, ako prethodno nije učestvovao u postupku).
Rešenje o izvršenju se dostavlja poveriocu i dužniku, kao i drugim licima, koja su obuhvaćena
postupkom.
294
Za izvršenje na pokretnim stvarima napisano je, da se ono dostavlja dužniku u momentu
preduzimanja prve izvršne radnje, redovno kod započinjanja popisa stvari. Ovo zato da bi se osujetile radnje,
koje bi dužnik, eventualno, preduzeo da onemogući namirenje poverioca.
Kada se predlaže izvršenje radi namirenja novčanog potraživanja, sud određuje izvršenje putem
predloženih sredstava i na predmetima, koji su navedeni u predlogu.
Sud može, po službenoj dužnosti, izvršenje ograničiti samo na neka sredstva, odnosno predmete, ako su
oni dovoljni da se poverilac namiri.
Isto tako, pod određenim uslovima, sud može, po predlogu dužnika, odrediti drugo sredstvo izvršenja ili
drugi predmet od onoga, koje je predložio poverilac.
134. SPROVOĐENJE, ODLAGANJE I OBUSTAVA IZVRŠENJA
1. O SPROVOĐENJU IZVRŠENJA
Sprovođenju izvršenja se pristupa po službenoj dužnosti, po pravilu pre pravosnažnosti rešenja,

kojim je određeno izvršenje.
Izuzetno, u odredjenim stiuacijama, treba sačekati pravosnažnost rešenja (izvršenje odredjeno na osnovu
verodostojne isprave počinje tek po pravosnažnosti rešenja, osim ako su to menica i ček).
U nekim situacijama dužnik je zaštićen time, što poverilac ne može biti namiren, pre nego što to
rešenje postane pravosnažno.
To ne važi kada se izvršenje ostvaruje na osnovu izvršne isprave ili verodostojne isprave menice i
čeka na sredstvima dužnika, koja se vode na računu kod banke (za novčana potraživanja).
Isto je i kod izvršenja nenovčanih potraživanja.Tada se i izvršenje i namirenje sprovodi pre
praosnažnosti rešenja o izvršenju.
Izvršenje se sprovodi radnim danima.Samo izuzetno se to može na praznični dan ili noću
(ako postoji opasnost da se drugačije neće moći sprovesti). Službeno lice, pri preduzimanju radnji
izvršenja, dužno je da postuje ličnost dužnika i članova njegovog domaćinstva, kao i ostalih učesnika u
postupku.
Pri preduzimanju radnji na prisilnom otvaranju stana dužnika ili radnji u stanu u kome se dužnik
ne nalazi, niti druga lica, koja bi mogla štititi njegove interese, službeni organ sprovodi izvršne radnje
u prisustvu dva punoletna gradjanina.
Ako su to prostorije pravnih lica treba prethodno obavestiti odgovarajući organ tog lica.
Dužnik i drugi učesnici u postupku ne smeju da ometaju službeno lice u sprovodjenju
izvršnih radnji. Službeno lice je ovlašćeno da takva lica udalji sa mesta gde sprovodi izvršenje i, po
potrebi, da traži pomoć organa unutrašnjih poslova.
2. ODLAGANJE IZVRŠENJA
Na tok izvršnog postupka se može uticati institutima prekida i odlaganja izvršenja.

Dok se na prekid izvršnog potupka, uz manja odstupanja, primenjuju pravila Zakona o parničnom
postupku, dotle odlaganje izvršenja ima drugo značenje.
Nesumnjivo, i ovde postoji odlaganje u preduzimanju pojedinih radnji, u tom smislu, da se one izvrše
docnije, u daljem vremenu (zbog proteka radnog vremena, zato što se nije uspelo odredjenog dana sa
izvršenjem).
Medjutim, to nije iz razloga, koji sprečavaju dalji tok izvršnog postupka i nije sa ciljem da se zastane sa
ostvarivanjem izvršenja.
Pravnotehnički pojam odlaganja ovde ima drugo značenje.
To je zastoj postupka koji, po intenzitetu, toliko varira da se nekad približava standardu odlaganja,
a nekad prekidu postupka.
295
“Obična” odlaganja (period u vremenu, kada se ne može delovati) su neminovnost u kontinuitetu
izvršenja i u sklopu propisane procedure.
Odlaganje izvršenja su situacije kada i, pored mogućnosti da se izvršenje sprovodi, treba zaustaviti
njegov tok i zastati sa vršenjem izvršnih radnji.
Sud o tome odlučuje rešenjem i posledice odlaganja nastupaju odmah.
Medjutim, do pravosnažnosti rešenja o odlaganju, sud može vršiti radnje, neophodne za uspešno
sprovodjenje izvršenja, izuzev onih koje bi imale takve posledice, da bi odlaganje postalo bespredmetno
(npr. prodaja stvari koja je zaplenjena).
Ukoliko izvršenje još nije otpočelo, može se odložiti u potpunosti ili delimično. Izvršenje se
može odložiti samo na predlog poverioca. Dužnik i učesnik u postupku (treće lice) nemaju pravo da
traže odlaganje izvršenja (ni javni tužilac povodom ulaganja zahteva za zaštitu zakonitosti).
Potrebno je razlikovati dve situacije:
 odlaganje pre početka sprovodjenja i,
 odlaganje posle početka sprvodjenja.
Kada sprovodjenje izvršenja još nije ni započelo, poverilac je ovlašćen da predloži odlaganje. Za to ne
treba navesti razloge, niti se dužnik tome može protiviti.
Medjutim, ako je sprovodjenje izvršenja već otpočelo, sud, pre rešavanja, daje dužniku rok da se o
tome izjasni. Ako se dužnik usprotivi, sud će predlog poverioca, radi odlaganja izvršenja, odbiti.
Poverilac nije ovlašćen, da predloži odlaganje izvršenja, izvan roka u kojem je zakonom
propisano, da se može tražiti izvršenje (npr, izvršenje rešenja o smetanju poseda, kojim je tuženiku
naloženo da učini odredjenu radnju, može se tražiti u roku od trideset dana).Ovo je zato što bi poverilac
putem dlaganja postigao da izvršenje teče u vremenu u kojem to nije dozvoljeno, odnosno u vremenu u
kojem se to ne može tražiti.
Odlaganje izvršenja po predlogu poverioca traje onoliko vremena koliko je poverilac
predložio.Pri tom treba voditi računa, da se ne prekorači vreme, koje je možda propisano za ostvarivanje
izvršenja.
3. OBUSTAVA IZVRŠENJA
Obustava izvršenja je dovršetak (potpun ili delimičan) stadijuma sprovodjenja izvršenja, u

situaciji kada iz pravnih ili stvarnih razloga, poveriočevo potraživanje nije moglo biti ili se ne može
namiriti.
Na taj način se može dovršiti izvršenje, od započinjanja sprovodjenja izvršenja do njegovog završetka
(namirenja poverioca).
Obustava izvršnog postupka može biti potpuna ili delimična, da se odnosi na deo
potraživanja koje se namiruje ili na odredjeni predmet namirenja.Obustava postupka pretpostavlja
situaciju da poverilac nije namiren, bilo u postupku koji je pokrenuo, bilo na način koji je predložio,
odnosno u visini koju je zahtevao.
U tome se razlikuje okončanje izvršnog postupka obustavljanjem od dovršetka postupka
namirenjem poverioca.
Postupak se obustavlja rešenjem i istovremeno se ukidaju sprovedene izvršne radnje, koje su
zahvaćene obustavom(zavisno od toga da li je potpuno ili delimično obustavljanje).
Razlozi za obustavu su brojni i pretežno proističu iz situacija:
 kada je izvršenje nedopušteno (izvršna isprava je preinačena, poništena, ukinuta, potvrda o
izvršnosti ukinuta),
 kada postoje smetnje za dalje vodjenje postupka ili je,
 prisutna pasivnost poverioca (dužnik nema imovine; poverilac nije predlozio prodaju pokretnih
stvari, ponovnu prodaju nadmetanjem, prenos potraživanja dužnika i dr.).
296
135. ŽALBA U IZVRŠNOM POSTUPKU
Razlikujemo:
I ) Redovne pravne lekove
-Žalba
-Prigovor
II) Vanredne pravne lekove
-Zahtev za zaštitu zakonitosti
III) Ostala pravna sredstva
-Prigovor trećeg lica

-Povraćaj u predjašnje stanje
-Predlog da se otklone nepravičnosti
-Protivizvršenje
-Osporavanje potraživanja u postupku namirenja iz cene postignute prodajom predmeta izvršenja.
(Čl.12 ZIP iz 2004.godine).

Redovni pravni lekovi u postupku izvršenja i obezbedjenja su:
 žalba i,
 prigovor .
Protiv rešenja donetog u prvom stepenu, može se izjaviti žalba, osim ako zakonom nije
propisano da žalba nije dozvoljena.
Žalba i prigovor mogu se izjaviti u roku od 3 dana od dana dostavljanja rešenja.
Žalba ne odlaže izvršenje rešenja, osim ako ovim zakonom nije drugačije odredjeno.
Protiv pravosnaznog rešenja, donetog u postupku izvršenja i obezbedjenja, nisu dozvoljeni revizija, ni
Protiv zaključka nije dozvoljen pravni lek.
Čl. 13. ZIP iz 2004.godine.

Rešenje o izvrsenju izvršni dužnik može pobijati žalbom, osim rešenja o izvršenju, donetog na
osnovu verodostojne isprave i rešenja o izvršenju, donetog u skraćenom postupku, koja se mogu pobijati
prigovorom
Rešenje o izvršenju izvršni poverilac može pobijati u delu koji se odnosi na troškove izvršenja.
Resenje, kojim je odbijen predlog za izvršenje, izvršni poverilac može pobijati žalbom.
Na rešenje, doneseno u sprovodjenju izvršenja, može se izjaviti žalba, osim ako je ovim zakonom
propisano da žalba nije dozvoljena.
Čl.14. ZIP iz 2004.godine (Nadležnost za odlučivanje o žalbi)

O žalbi odlucuje drugostepeni sud, osim u slučaju obustave izvršenja po žalbi izvršnog dužnika protiv
rešenja o izvršenju gde odlučuje prvostepeni sud.
Razlozi za žalbu (ČL.15 ZIP iz 2004.godine)

Žalba protiv rešenja o izvršenju može se izjaviti iz razloga, koji sprečavaju izvršenje, a naročito:
1. ako sud koji je doneo rešenje o izvršenju nije nadležan,
2. ako isprava na osnovu koje je odredjeno izvršenje nema svojstvo izvršne isprave,
297
3. ako odluka na osnovu koje je doneseno rešenje o izvršenju nije izvršna,
4. ako je odluka na osnovu koje je doneseno rešenje o izvršenju ukinuta, poništena ili preinačena,
5. ako je poravnanje na osnovu kog je doneseno rešenje o izvršenju stavljeno van snage,
6. ako nije protekao rok za namirenje potraživanja ili ako je nastupio uslov koji je odredjen
poravnanjem,
7. ako je izvršenje odredjeno na stvarima, novčanom potraživanju i drugim pravima koji su izuzeti od
izvršenja, odnosno na kojima je mogućnost izvršenja ograničena.
8. ako je potraživanje prestalo na osnovu činjenice koja je nastupila posle izvršnosti odluke ili pre toga,
ali u vreme kad izvršni dužnik to nije mogao da istakne u postupku iz kog potiče izvršna isprava,
odnosno ako je potraživanje prestalo na osnovu činjenice koja je nastupila posle zaključenog
poravnanja;
9. ako je izvršni poverilac odložio ispunjenje obaveze za vreme koje još nije isteklo,
10. ako je protekao rok u kome se po zakonu može predložiti izvršenje,
11. ako potraživanje nije prešlo na izvršnog poverioca, odnosno ako obaveza nije prešla na izvršnog
dužnika.
Gubitak prava na naknadno dostavljanje dokaza(Čl.16 ZIP iz 2004.godine)
Izvršni dužnik je dužan da sve razloge pobijanja iznese u žalbi i sve dokaze na kojima se žalba zasniva
priloži uz žalbu, a u slučaju da to ne učini gubi pravo da naknadno dostavi dokaze o žalbenom postupku.
Žalba po isteku roka( Čl.17 ZIP iz 2004.godine)
Izuzetno, iz razloga predvidjenih u čl. 15. tacki 8. ZIP, izvrŠni duŽnik može izjaviti žalbu protiv rešenja
o izvršenju i po isteku roka za žalbu, sve dok izvršenje ne bude sprovedeno.
Odgovor na žalbu (Čl.18 ZIP iz 2004.godine)
Žalba protiv rešenja o izvršenju dostavlja se izvršnom poveriocu.

Izvršni poverilac može u roku od 3 dana od dana dostavljanja žalbe da podnese odgovor na žalbu.
Po prijemu odgovora na žalbu ili po isteku roka za odgovor prvostepeni sud će, ako to oceni potrebnim,
zakazati ročište za raspravljanje o žalbi.
Obustava izvršenja po žalbi izvršnog dužnika protiv rešenja o izvršenju (Čl.19 ZIP)
Prvostepeni sud, ako oceni da je osnovana, žalbi izvršnog dužnika izjavljenu protiv rešenja o izvršenju u
roku, usvojiti, ukinuti rešenje o izvršenju, obustaviti rešenje u celini ili delimično i ukinuti sprovedene
radnje.
Na isti način prvostepeni sud može da postupi i povodom žalbe izjavljene po isteku roka, u smislu čl. 17.
ZIP.
Na rešenje doneto u smislu st. 1. I 2. ovog člana može se izjaviti žalba drugostepenom sudu.
Razlozi za odbacivanje žalbe i za ustupanje predmeta nadležnom sudu(čl.20 ZIP)
Prvostepeni sud će rešenjem odbaciti neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu žalbu.

Prvostepeni sud će po žalbi izjavljenoj iz razloga nenadležnosti, ako oceni da je osnovana, staviti van
snage svoje rešenje, ukinuti sprovedene radnje i ustupiti predlog za izvršenje nadležnom sudu.
298
*PRAVNI LEKOVI I DRUGA PRAVNA SREDSTVA U IZVRŠNOM POSTUPKU*
Opšte o pravnim lekovima
Pored žalbe, pravni lek stranaka u izvršnom postupku je i prigovor.

Prigovor se izjavljuje kao samostalno pravno sredstvo protiv odluka donetih u formi rešenja.
Protiv odluke suda koja je doneta u formi zaključka, ne može se uložiti pravni lek.
Revizija i ponavljanje postupka protiv pravosnažnog rešenja , donetog u izvršnom postupku, nisu
dozvoljeni.
Povraćaj u predjašnje stanje dozvoljen je samo zbog propuštanja rokaza ulaganje prigovora.
Prigovor u izvršnom postupku je opšti pravni lek.Stranke nisu ovlašćene na podnošenje prigovora, samo
onda kada je to izričito zakonom odredjeno.
Prigovor je redovan pravni lek.Razlozi podnošenja prigovora su povrede procesne, materijalnopravne i
činjenične prirode.
O prigovoru odlučuje veće trojice sudija istog suda (remonstrativni pravni lek).
136. PRIGOVOR NA REŠENJE O IZVRŠENJU DONETOG NA OSNOVU

VERODOSTOJNE ISPRAVE
Rešenje o izvršenju, doneto na osnovu verodostojne isprave, dužnik isto tako može napasti
prigovorom.
Dopuštanje izvršenja na osnovu verodostojne isprave i pravna konstrukcija ovog instituta opravdava se
potrebom ekonomičnog i brzog izvršnog postupka.
To se postiže tako što se odredjene isprave prihvataju kao verodostojni dokumenti.
Pretpostavlja se da tačno odražavaju pravnu situaciju na koju se odnose, te im se pridaju svojstva
pravnih akata, na osnovu kojih se može odrediti izvršenje.
Sud odlučivanja o izvršenju donosi rešenje o izvršenju na osnovu ovih isprava, s tim da utvrdi
postojanje prava poverioca i naloži dužniku da namiri poveriočevo potraživanje.
Medjutim, onog trenutka čim je izražena sumnja u istinitost ovakve isprave ili samo protivljenje, da
se na osnovu nje odredi izvršenje, sleduju sankcije.
Rešenje o izvršenju se stavlja van snage i ukidaju se do tada preduzete radnje.
Strankama tada predstoji put parnice po pravilima o izdavanju platnog naloga.Time se pravnim
subjektima stavljaju na raspolaganje odredjene pogodnosti, a ako one nedostaju tada se ide na redovan
put pravne zaštite.
Prigovor protiv rešenja o izvršenju mora biti obrazložen.
Rešenje o izvršenju, doneto na osnovu verodostojne isprave, sadrži dva dela:

1) Odluka o obavezivanju dužnika da namiri novčano ptraživanje poverioca sa troškovima postupka
i,
2) Odluka o odredjivanju izvršenja radi ostvarivanja poveriočevog potraživanja.
Prvi deo rešenja o izvršenju je ustvari kondemnatorna odluka suda izvršenja sa snagom rešenja o
izdavanju platnog naloga, kojom se dužnik obavezuje na izvršenje novčane obaveze u korist
poverioca.Ta odluka se donosi po predlogu poverioca na osnovu verodostojne isprave.
Drugi deo rešenja o izvršenju – odredjivanje izvršenja predstavlja “pravo” rešenje o izvršenju.
Pravni lek dužnika je prigovor na rešenje o izvršenju, koji se podnosi u roku od 3 dana.
Pravo je dužnika da prigovori rešenju o izvršenju, donetom na osnovu verodostojne isprave i
na deo kojim je obavezan na namirenje poveriočevog potraživanja i na deo kojim je odredjeno
299
prinudno izvršenje te obaveze(u zakonskom tekstu se ovde upotrebljava izraz “u celini”, što se odnosi
na celovitost rešenja o izvršenju, a ne samo na visinu utvrdjenog potraživanja).
Dužnik isto tako može napasti prigovorom samo deo rešenja o izvršenju, kjim je naloženo prinudno
izvršenje njegove obaveze( “pravo” rešenje o izvršenju).
Čl.21 ZIP: Ako se rešenje o izvršenju, na osnovu verodostojne isprave, pobija u celini ili samo
u delu, kojim je odredjeno izvršenje, sud kome je prigovor podnesen, staviće van snage rešenje o
izvršenju u delu kojim je odredjeno izvršenje i ukinuće sprovedene radnje, a postupak će nastaviti
kao povodom prigovora protiv platnog naloga, a ako za to nije mesno nadležan, dostaviće predmet
mesno nadležnom sudu.
Ako se rešenje o izvršenju pobija samo u delu kojim je odredjen način izvršenja, dalji
postupak nastaviće se kao postupak po žalbi protiv rešenja o izvršenju donesenog na osnovu izvršne
isprave.
Ako se prigovor iz st. 2 člana 21. ZIP usvoji, deo rešenja o izvršenju kojim je odredjeno
izvršenje ima svojstvo izvršne isprave na osnovu koje se može tražiti izvršenje na drugom sredstvu.
Prigovor protiv rešenja o izvršenju mora biti obrazložen.
137. PRIGOVOR NA REŠENJE O IZVRŠENJU DONETOM U

SKRAĆENOM IZVRŠNOM POSTUPKU
Svojstvo stranaka
Čl. 252. Skraćeni izvršni postupak se može sprovesti ako su izvršni poverilac i izvršni dužnik
pravna lica, preduzetnici, fizička lica, koja obavljaju delatnost radi sticanja dobiti i imaju otvoren račun
u skladu sa propisima o platnom prometu, kao i fizička lica u svojstvu dužnika iz ugovora o
komercijalnom kreditu.
Verodostojna isprava na osnovu koje se može sprovesti skraćeni izvršni postupak
ČL.253. Skraćeni postupak se može sprovesti na osnovu svake verodostojne isprave kojom se na
nesumnjiv način dokazuje postojanje, iznos i dospelost poveriočevog potraživanja, a naročito:
1. menica i ček sa protestom i povratnim računom ako je to potrebno za zasnivanje
potraživanja;
2. obveznice i druge hartije od vrednosti koje imaocu daju pravo na isplatu
nominalne vrednosti;
3. dospela bezuslovna bankarska garancija;
4. dospeli bezuslovni akreditiv;
5. overena izjava izvršnog dužnika kojom ovlašćuje izvršnog poverioca na prenos
novčanih sredstava;
6. izvršna isprava koja konstituiše izvršnu novčanu obavezu;
7. svaki ugovor u privredi.
Verodostojna isprava je ugovor sačinjen u pisanoj formi na kome su potpisi ovlašćenih lica overeni od
strane nadležnog suda, odnosno drugog organa ovlašćenog zakonom.
Skraćeni izvršni postupak se ne može sprovesti na osnovu strane isprave.
Predlog za sprovodjenje skraćenog izvršnog postupka
ČL.254. Izvršni poverilac koji na osnovu verodostojne isprave želi da sprovede skraćeni izvršni
postupak, dužan je da u predlogu za izvršenje to izričito naznači.
300
Ako izvršni poverilac ne označi da se radi o izvršenju na sredstvima plaćanja, odnosno da se radi o
skraćenom postupku izvršenja, izvršenje će se sprovesti po odredbama ovog zakona predvidjenim za
izvršenje na osnovu verodostojne isprave
Dozvola izvršenja
ČL.255. Kada se utvrdi da su ispunjeni svi uslovi za skraćeni izvršni postupak, sud će doneti rešenje u
skladu sa čl.52 koji govori šta sve u rešenju mora biti naznačeno
Protiv rešenja kojim se odbija ili odbacuje predlog za dozvolu izvršenja po skraćenom postupku
dozvoljena je žalba.
Prigovor protiv rešenja donetog u skraćenom izvršnom postupku
Čl. 256. Protiv rešenja o izvršenju po skraćenom postupku izvršni dužnik ima pravo prigovora.
Prigovor se može izjaviti iz sledećih razloga:
1. da je u verodostojnu ispravu unet neistinit sadržaj;

2. da je isprava potpisana od neovlašćcenog lica;
3. da je obaveza iz isprave izvršena,
4. da obaveza iz isprave nije dospela,
5. da istovremeno dospela obaveza poverioca iz isprave nije ispunjena.
Prigovor se može izjaviti u roku od 3 dana od prijema rešenja o izvršenju po skraćenom postupku.
Dokazi uz prigovor
Čl. 257. Izvršni dužnik je obavezan da uz prigovor podnese dokaze i to:
1. pravosnažnu sudsku odluku kojom je utvrđena neisinitost isprave ili izvod iz Centralnog registra
hartija od vrednosti, ako tvrdi da je isprava neistinita;
2. izvod iz registra o licu ovlašćenom za zastupanje u momentu izdavanja isprave, ako tvrdi da je
isprava potpisana od strane neovlašćenog lica,
3. naloga za plaćanje u pismenoj ili elektronskoj formi na osnovu koga je izvršen prenos sredstava, ako
tvrdi da je obaveza ispunjena.
U slučaju prigovora nedospelosti obaveze iz isprave, nedospelost mora da proizilazi iz same isprave.
U slučaju da izvršni dužnik istakne prigovor neispunjenja istovremeno dospele obaveze poverioca
iz same isprave, sud će ostaviti rok od tri dana poveriocu da podnese dokaz o ispunjenju svoje obaveze.
Ako poverilac dokaže ispunjenje istovremeno dospele obaveze, sud će doneti rešenje o izvršenju
protiv izvršnog dužnika.
Postupak po prigovoru
ČL.258.O prigovoru odlučuje veće sastavljeno od troje sudija suda koji je doneo rešenje o izvršenju po
skraćenom izvršnom postupku.
Ako sud nađe da je prigovor osnovan, ukinuće rešenje o izvršenju po skraćenom postupku u delu u
kome je određeno izvršenje i predmet dostaviti parničnom sudu na dalji postupak, kao u postupku
izvršenja na osnovu verodostojne isprave.
301
Sud je obavezan da rešenje o prigovoru donese u roku od 8 dana od dana prijema prigovora u
sudu.
Prigovor odlaže izvršenje rešenja o izvršenju.
Žalba protiv rešenja o prigovoru
ČL.259. Protiv rešenja kojim se prigovor odbacuje ili odbija izvršni dužnik ima pravo žalbe.
Rok za izjavljivanje žalbe je tri dana.
Žalba ne zadržava izvršenje.
Odluka po žalbi donosi se u roku od osam dana od dana prijema predmeta u drugostepenom sudu.
Drugostepeni sud povodom žalbe može da ukine rešenje veća ili da ga potvrdi.
Ako ukine rešenje kojim je odbačen prigovor predmet se vraća veću prvostepenog suda na ponovno
odlučivanje povodom prigovora.
Ako drugostepeni sud ukine rešenje kojim je prigovor odbijen, staviće van snage rešenje o izvršenju
doneto u skraćenom postupku u delu kojim je odredjeno izvršenje, a postupak će se nastaviti kao
povodom prigovora protiv platnog naloga.
138. PRIGOVOR TREĆEG LICA I IZLUČNA TUŽBA
Prigovor trećeg lica
ČL.23. Lice koje tvrdi da u pogledu predmeta izvršenja ima pravo koje sprečava izvršenje, može
sve do okončanja izvršnog postupka izjaviti prigovor prvostepenom sudu, kojim traži da se
izvršenje na tom predmetu proglasi nedopuštenim.
Sud će prigovor dostaviti poveriocu i pozvati ga da se u roku od 3 dana od dana dostavljanja izjasni.
Sud ce rešenjem odbaciti prigovor ako treće lice ne učini verovatnim da u pogledu predmeta izvršenja
ima pravo koje sprečava izvršenje.
Sud može tokom celog postupka treće lice, čije pravo oceni verovatnim, a koje je izvršni poverilac
osporio ili se o njemu nije izjasnio, rešenjem uputiti da u roku od 15 dana od dana dostavljanja rešenja
protiv izvršnog poverioca pokrene parnični postupak radi proglašenja da je izvršenje na tom
predmetu nedopustivo.
Izvršni dužnik koji osporava pravo trećem licu može biti obuhvaćen tužbom iz st. 4. ovog člana.
Protiv rešenja iz st. 4. ovog člana ne može se izjaviti žalba.
Podnošenje prigovora iz st. 1. ovog člana ne sprečava dalje sprovođenje izvršenja.
Pokretanje parničnog postupka bez upućivanja suda
ČL.24. Lice koje vidi da u pogledu predmeta izvršenja ima pravo koje sprečava izvršenje može sve
do okončanja izvršnog postupka i bez upućivanja suda, da protiv poverioca pokrene parnični
postupak radi nedopustivosti izvršenja na tom predmetu.
Izvršni dužnik koji osporava pravo trećem licu može biti obuhvaćen tužbom.
Pokretanje postupka iz st. 1. ovog člana ne sprečava dalje sprovođenje izvršenja.
302
139. PROTIVIZVRŠENJE
Posle već sprovedenog izvršenja može se ispostaviti, da nije bilo osnova da se vodi izvršni
postupak protiv dužnika.
Da bi se umanjile ili otklonile posledice koje tim nastale, dužniku se stavlja na raspolaganje odredjeno
pravno sredstvo, putem kojeg može, po kraćem i jednostavnijem postupku, da ostvari ili ponovo uspostavi
svoja prava-predlog za protivizvršenje.
Predlog za protivizvršenje se može podneti, pošto je izvršenje sprovedeno i poverilac, ma i
delom namiren sa onim što je tražio u izvršnom postupku.
To znači da nije neophodno da je izvršni postupak u svemu dovršen.Predlog za protivizvršenje se može
uložiti, čim je sprovedeno izvršenje, iako možda treba preduzeti neke radnje da bi se izvršni postupak
okončao.
Protivizvršenjem dužnik traži da mu se vrati ono što je poverilac „dobio“ sprovodjenjem izvršenja.
To ne mora biti samo neka stvar ili neko dobro, odnosno vrednost.
Sve ono što može biti predmet izvršenja i što se prema razumnom shvatanju može vratiti dužniku da bi se
uspostavilo njegovo pravo, može biti predmet protivizvršenja.
Već u zakonu je rečeno da se predlog za protivizvršenje neće usvojiti, ako se traži povraćaj predmeta na
kome su ili povodom koga su nastupile takve stvarne ili pravne promene, da povraćaj više nije moguć.
U ovim i drugim situacijama dužnik svoje pravo može da ostvaruje u parničnom postupku putem institucije
sticanja bez osnova.
Dužnik je ovlašćen da podnese predlog za protivizvršenje pod pretpostavkom da to traženje
zasniva na nekom od sledećih razloga po Zakonu o izvršnom postupku:
Razlozi za podnošenje predloga za protivizvršenje:
Čl. 59. Pošto je izvršenje već sprovodeno, izvršni dužnik može sudu podneti predlog za protivizvršenje
zahtevajući da mu izvršni poverilac vrati ono što je izvršenjem dobio ako je:
1. izvršna isprava pravosnažno ukinuta, preinačena, poništena ili na drugi način stavljena van
snage(rok 30 dana),
2. U toku izvršnog postupka dobrovoljno izmirio poveriočevo potraživanje (rok 15 dana),
3. Rešenje o izvršenju pravosnažno ukinuto ili preinačeno(rok 30 dana),
4. Pravosnažnom sudskom odlukom utvrđena nedopustivost izvršenja(rok 30 dana).
Predlog za protiv izvršenje iz razloga određenih u tački 1, 3. i 4, st. 1. ovog člana može se odrediti u roku od
30 dana od dana dostavljanja odluke izvršnom tuženiku a iz razloga u tački 2. u roku od 15 dana od dana
okončanja izvršnog postupka.
Izvršni dužnik ne može pre isteka rokova određenih ovim članom svoje potraživanje ostvarivati u
Postupak po predlogu za protivizvršenje (ČL.60 ZIP)
Predlog se podnosi u (subjektivnom) roku od tri meseca od dana kada je dužnik saznao za razlog
protivizvršenja, a najdocnije u (objektivnom) roku od godinu dana od dana okončanja izvršnog postupka.
ČL.60. Predlog za protivizvršenje sud će dostaviti izvršnom poveriocu i naložiti mu da se u roku od 3

dana od dana prijema izjasni o tom predlogu.
Ako u ostavljenom roku izvršni poverilac ospori predlog, sud će doneti odluku uz mogućnost održavanja
ročišta.
Rešenjem kojim usvaja predlog sud će naložiti izvršnom poveriocu da u roku od 8 dana vrati izvršnom
dužniku ono što je izvršenjem primio.
303
Žalba na rešenje iz prethodnog stava odlaže njegovo izvršenje.
Ako je izvršenje sprovedeno radi naplate novčanog potraživanja, sud će na predlog izvršnog dužnika
odrediti naplatu zatezne kamate po propisanoj stopi na iznos novčanih sredstava na kojima je izvršenje
sprovedeno od dana sprovođenja izvršenja do dana povraćaja sredstava.
Rešenje o protivizvršenju
ČL.61. Na osnovu pravosnažnog izvršnog rešenja kojim je izvršnom poveriocu naloženo da izvršnom
dužniku vrati ono što je izvršenjem primio, sud će na predlog izvršnog dužnika doneti rešenje o
protivizvršenju, koje se sprovodi po odredbama ovog zakona.
Nemogućnost protivizvršenja
ČL.62. Predlog za protivizvršenje neće se usvojiti ako se traži povraćaj predmeta u pogledu koga su
nastupile takve stvarne ili pravne promene da povraćaj više nije moguć.
U tom slučaju izvršni dužnik može svoje pravo ostvarivati u parničnom postupku i pre isteka roka za
podnošenje predloga za protivizvršenje.
Rezime(čl.60,61,62):
Pod pretpostavkom da je zahtev osnovan, o predlogu za protivizvršenje sud odlučuje u dve etape.
Sud prvo donosi rešenje, kojim se predlog usvaja i nalaže poveriocu da u roku od osam dana vrati ono
što je izvršenjem dobio.
Tek pošto je to rešenje postalo pravosnažno, sud na predlog dužnika donosi rešenje o (protiv)
izvršenju.To znači da pravosnažno rešenje, kojim se usvaja predlog, dobija karakter izvršne isprave.
Dalji postupak po rešenju o protivizvršenju, odnosno sprovodjenju protivizvršenja, teče po opštim
pravilima izvršnog postupka, kao i svako drugo izvršenje (dužniku se vraća oduzeta stvar, na njega se
prenosi pravo, koje je bilo u ranijem izvršenju preneto na poverioca).
140. SUDSKI PENALI
Sudski penali su instrument presije na neurednog dužnika.Izražavaju se novčanom sankcijom

odredjenom od suda (izvršenja), u cilju da se na dužnika utiče da izvrši svoju nenovčanu obavezu, utvrdjenu
pravosnažnom sudskom odlukom.
Da bi se odredili penali potrebno je da već postoji pravosnažna sudska odluka, kojim je utvrdjena
obaveza dužnika i naloženo njeno izvršenje.
Odrednica “pravosnažna sudska odluka” distancira se od izvršne isprave u tome da su pravosnažne
sudske odluke samo jedna garancija izvršnih isprava.
Ostale izvršne isprave nisu osnov da se odrede penali.
Pravilima izvršnog postupka odredjeno je šta se smatra sudskom odlukom.
Sudska odluka kojom se nalaže izvršenje pre pravosnažnosti nije osnov da se odrede
penali.Izvršenje pre pravosnažnosti je koncesija, koja se upravo odobrava radi ranijeg pokretanja izvršnog
postupka, pa ne dozvoljava zaštitu koja se ostvaruje sudskim penalima.
Penali se odredjuju zbog neizvršenja nenovčane obaveze dužnika ili, gledano sa stanovišta
poverioca, zbog toga što dužnik nije namirio nenovčano potraživanje poverioca.
U pogledu nenovčane obaveze, treba uzeti za kriterijum pravnotehničku izvodljivost ove sankcije i njenu
funkcionalnost u postizanju cilja, radi kojeg je uspostavljena.Ako se to ne može ostvariti, onda nema uslova
da se penali odrede.
304
Za odredjivanje penala se traži da dužnik nije ispunio svoju obavezu u roku, utvrdjenom u sudskoj
odluci.To je paricioni rok ili rok dospelosti.
Propust da se odredi paricioni rok nije smetnja odredjivanju penala.
Sud izvršenja je ovlašćen da sudsku odluku dopuni odredjivanjem paricionog roka.To se odnosi na
situaciju, kada je predloženo pokretanje izvršnog postupka i tada se rok odredjuje u rešenju o izvršenju.
Sud izvršenja odredjuje naknadni primereni rok, do čijeg proteka se ne plaćaju penali.Primereni rok tada
obuhvata i paricioni rok.
Pretpostavke i način odredjivanja penala.
Sud u smislu propisa kojim se odredjuju obligacioni odnosi izriče plaćanje penala u odredjenoj
novčanoj svoti za svaki dan zadocnjenja ili za neku drugu vremensku jedinicu(nedelju dana, dekadu ili
drugi vremenski odsek).
Sudski penali se plaćaju od dana isteka primerenog roka, koji se dužniku dozvoljava, da bi naknadno
izvršio svoju obavezu, pa najduže do dana kada poverilac stavi predlog za izvršenje.
Poverilac nije ovlašćen da traži plaćanje penala, ako je već predložio izvršenje sudske odluke, kojom
je utvrdjena obaveza izvršenja.
Isto tako, ukoliko je već naloženo plaćanje penala, to odredjenje prestaje sa danom kada poverilac predloži
izvršenje te odluke.
Obustava izvršenja ne uspostavlja tok penala, niti poveriocu daje za pravo da traži odredjivanje
penala-on se već opredelio za put izvršenja.
Razlozi koji zaustavljaju tok plaćanja penala(odnosno, prestanak prava da se zahteva ispunjenje osnovne
obaveze):
 Sve dok poverilac ne stavi predlog za izvršenje;
 Dok dužnik ne izvrši svoju obavezu;
 Prestanak obaveze;
 Zastarelost obaveze;
 Nemogućnost ispunjenja;
 Prolongacija duga;
 Prestanak prava da se zahteva prinudno izvršenje i ostali.
Ovi razlozi istovremeno sprečavaju da sud naredi plaćanje penala.

Pravosnažno rešenje o plaćanju sudskih penala je izvršna isprava, na osnovu koje je poverilac
ovlašćen da predloži izvršenje.
Poverilac gubi pravo da traži odredjivanje plaćanja penala i pravo na dalju naplatu penala u
momentu kada stavi predlog za izvršenje, bilo sudske odluke kojom je utvrdjena osnovna obaveza, bilo
rešenja kojim je odredjeno plaćanje penala.
Pravilima ZOO i ZIP nije propisano kako sud utvrdjuje visinu penala.Samo je odredjeno da sud
naredjuje plaćanje penala “nezavisno od svake štete”, u cilju da se utiče na dužnika da izvrši svoju obavezu.
To znači, da se odredjuje plaćanje penala bez obzira da li poverilac, usled zadocnjenja, trpi neku štetu,
ali ne i da mogućnost nastanka štete i njena pretpostavljena visina ne utiču na visinu penala.
Zato šteta, koju poverilac već trpi ili može da pretrpi neizvršavanjem obaveze dužnika, čini kriterijum u
utvrdjivanju visine penala.
Funkcija ove sankcije je da se putem indirektne prinude na dužnika postigne izvršenje
obaveze.Prenosi se jedan deo njegove imovine u imovinu poverioca.
Nekada se daje samim penalima informacija o tome, da li je poverilac više motivisan, da
odredjivanjem penala ostvari novčanu dobit ili da što pre postigne izvršenje nenovčane obaveze.
Neefikasnost penala poverilac može da eliminiše predlaganjem izvršenja osnovne obaveze, kao što i
dužnik može da otkloni odijum(odvratnost,mržnju,gnušanje) izvršenja obaveze.
305
Smanjenje penala
Uspostavljanje prava da se traži smanjenje iznosa penala, koji je dužnik obavezan da plati, povinovano
je cilju ove sankcije.To se može realizovati tek ako je dužnik naknadno ispunio svoju obavezu.
Prinudno izvršenje obaveze ne kvalifikuje se kao ispunjenje obaveze od dužnika i ne daje pravo da
se traži sniženje penala.
Delimično izvršenje obaveze treba uzeti kao osnov da se traži smanjenje penala.
Smanjenje iznosa penala, koje dužnik ima da plati, odredjuje se rešenjem suda, po predlogu
dužnika.
Sud ovde odlučuje po slobodnoj oceni, uzimajući prvenstveno u obzir razloge, koji su opredelili
odredjenu visinu penala i postignute efekte te sankcije.
Čl. 46. ZIP iz 2004.g: Postupak donošenja odluke
O zahtevu izvršnog poverioca da sud obaveže izvršnog dužnika nenovčane obaveze utvrđene
pravosnažnom sudskom odlukom na plaćanje sudskih penala predviđenih pravilima obligacionog prava,
odlučuje sud u izvršnom postupku.
Zahtev za plaćanje sudskih penala podnosi se sudu nadležnom za izvršenje sudske odluke kojom je
utvrđena nenovčana obaveza pre podnošenja predloga za izvršenje.
Na postupak o zahtevu za plaćanje sudskih penala primenjuju se pravila o hitnosti izvršnog postupka.O
zahtevu za plaćanje sudskih penala sud po pravilu odlučuje bez održavanja ročišta.
Ako nađe da je zahtev za plaćanje sudskih penala osnovan. sud će rešenjem obavezati izvršnog dužnika
da sudske penale plati za period od podnošenja zahteva za plaćanje penala do podnošenja predloga za
prinudno izvršenje.
Protiv rešenja kojim se zahtev za plaćanje sudskih penala usvaja ili odbija dozvoljena je žalba.
Po prijemu predloga za izvršenje odluke kojom je izvršni dužnik obavezan na ispunjenje novčane obaveze,
sud će rešenjem ukinuti obavezu plaćanja penala za ubuduće.
Izvršni dužnik koji nakon donošenja rešenja o obavezi plaćanja sudskih penala, a pre podnošenja predloga
za prinudno izvršenje dobrovoljno izvrši obavezu, može podneti zahtev za smanjenje dosuđenih sudskih
penala, u sladu sa pravilima obligacionog prava.
O zahtevu za smanjenje iznosa sudskih penala odlučuje rešenjem sud koji je doneo odluku o njihovom
plaćanju.
Protiv rešenja kojim se prihvata ili odbija zahtev za smanjenje penala dozvoljena je žalba.
Čl. 47. ZIP iz 2004.godine: Prinudno izvršenje
Rešenje o obavezi plaćanja sudskih penala prinudno se izvršava po pravilima ovog zakona za izvršenje
novčanih obaveza (videti čl.45.ZIP)
306
141. IZVRŠENJE NA POKETNIM STVARIMA RADI NAPLATE
NOVČANOG POTRAŽIVANJA
1) Odredjivanje izvršenja
Izvršenje na pokretnim stvarima sprovodi se:

 popisom i procenom stvari,
 prodajom stvari i,
 namirenjem poverioca iz novčanog iznosa ostvarenog njihovom prodajom.
S obzirom da su u pitanju pokretne stvari, bilo bi suviše teško već u predlogu za izvršenje odrediti koje su to
stvari.
Zato je propisano da poverilac u predlogu za izvršenje na pokretnim stvarima ne treba detaljno da
označi te stvari.
Dovoljno je da predloži da se izvršenje sprovede:
- Na odredjenoj grupi stvari,
- Na svim stvarima koje se nalaze u stanu dužnika,
- Na stvarima koje se nalaze na odredjenom mestu i tome slično.
Pored toga, u odredjenoj situaciji poverilac može imati interes da predloži da sprovede samo popis i
procena stvari, a da se zastane sa njihovom prodajom (da se na primer omogući dužniku da isplati dug
pred prodaje).
Taj zastoj sa sprovodjenjem izvršenja može trajati najviše tri meseca od dana popisa i procene.
U tom vremenu, poverilac treba da predloži prodaju stvari, inače, po isteku roka, sud rešenjem
odredjuje obustavu postupka.
Poverilac može u predlogu tačno označiti pokretne stvari na kojima traži da se sprovede
izvršenje.
Sud je tada ovlašćen da odredi izvršenje na drugom predmetu, onda ako postoji osetna nesrazmera u
vrednosti predmeta na kome po predlogu treba sprovesti izvršenje i iznosa poveriočevog potraživanja.
Već po samom zakonu, odredjene stvari su izuzete i ne mogu biti predmet izvršenja.
To su.
 Odevni i drugi predmeti za ličnu upotrebu i opremu domaćinstva, koji su neophodni dužniku i
članovima njegovog domaćinstva, kao i štednjak i hladnjak;
 Hrana i ogrev potrebni dužniku i domaćinstvu za tri meseca;
 Gotov novac izvršnog dužnika koji ima stalna mesečna primanja do mesečnog iznosa koji je po
zakonu izuzet od izvršenja, srazmerno vremenu, do sledećeg primanja;
 Ordeni, medalje, ratne spmenice i drugi znaci odlikovanja i priznanja, lična pisma,rukopisi i drugi
lični spisi izvršnog dužnika kao i porodične slike;
 Pomagala koja su invalidu ili drugom licu sa telesnim nedostacima neophodna za obavljanje
njegovih životnih funkcija;
 Poštanska pošiljka ili poštanska novčana doznaka upućena izvršnom dužniku, pre nego što mu se
uruči.
Pošto se, tek po sprovodjenju izvršenja, može ustanoviti koje su to stvari i u kojoj količini, sud treba
o tome da donese odluku u toku popisa i plenidbe stvari ili, docnije, po traženju stranaka.
2) Popis i procena stvari
Službeno lice dostavlja rešenje o izvršenju dužniku u trenutku kada započne sprovodjenje
izvršenja popisom stvari.
307
Dužnik se, pre preduzimanja tih radnji, poziva da plati iznos koji je odredjen u rešenju o izvršenju, sa
kamatom i troškovima.
Tek ako to ne učini započinje se sa ovim radnjama.
Sprovodjenju izvršenja pristupiće se i onda, ako se u tom momentu dužniku nije moglo dostaviti rešenje,
bilo da odbija prijem, bilo da nije prisutan.
Poverilac se obaveštava o popisu i proceni, samo ako je tražio da tome bude prisutan.
Službeno lice popisuje stvari, koje se nalaze u državini dužnika u obimu, koji je potreban za
namirenje poveriočevog potraživanja i troškova izvršenja.
Isto tako, mogu se popisati i stvari, koje se nalaze u državini poverioca.
Stvari dužnika, koje su u državini trećeg lica, popisuju se samo uz pristanak tog lica.Ako treće lice na to
ne pristine, sud po predlogu, prenosi na poverioca dužnikovo pravo na predaju stvari.
Poverilac treba da pokrene parnični postupak, radi prodaje tih stvari.
Pri popisu sudski organ treba da vodi računa koje će stvari popisati, te da popisom zahvati one
stvari, koje se najlakše mogu unovčiti.
Pravnim propisima se unapred ne odredjuje obim popisa, niti se to redovno čini u rešenju o izvršenju.Zato je
tu važna uloga službenog lica, koje neposredno sprovodi izvršenje.
Popisane stvari se predaju na čuvanje poveriocu.Na predlog poverioca, sud može odrediti da se
popisane stvari ostave na čuvanje dužniku.
U prvom slučaju opasnost od uništenja ili oštećenja stvari tereti poverioca, izuzev ako do toga dodje usled
više sile.
Na popisanim stvarima, koje su ostavljene dužniku na čuvanje, vidno će se naznačiti da su uzete u
popis.
Gotov novac, hartije od vrednosti i dragocenosti oduzimaju se i polažu u sudski deposit.To se
može učiniti i sa drugim stvarima, koje su veće vrednosti i ako su pogodne za čuvanje u sudskom depozitu.
Dužniku se rešenjem o izvršenju zabranjuje da raspolaže popisanim stvarima i upozorava se na
krivičnopravne posledice, ako postupi pritivno toj zabrani.
Stvari koje su popisane i ostavljene na čuvanje dužniku, označavaju se da se jasno vidi da su zahvaćene
izvršenjem.
Popisom pokretnih stvari poverilac stiče na njima založno pravo.To je specifična vrsta založnog
prava svojstvenog izvršnom postupku(po trajanju je vezano za to izvršenje).
Od momenta sticanja založnog prava, poverilac ima prvenstvo naplate svog potraživanja, naspram
poverilaca čiji je redosled u namirenju docniji.
Ako je popis izvršen u korist više poverilaca, tada se red prvenstva založnog prava odredjuje po
specijalnim pravilima.
Možemo razlikovati tri situacije:
 Ako je popis izvršen u korist više poverilaca, tada se red prvenstva odredjuje prema danu, kada je
predlog za izvršenje primljen u sudu ili prema danu predaje pošti preporučenom pošiljkom;
 Ako su istoga dana primljeni, onda njihova založna prava imaju isti rang;
 Ako se posle popisa odredi izvršenje na istim stvarima za naplatu drugog potraživanja istog
poverioca ili za naplatu potraživanja drugog poverioca, tada se ne vrši ponovo popis.Samo se u
zapisniku o prvom popisu zabeleže podaci iz docnijeg rešenja o izvršenju (zabeleška o popisu).
Popis je bezuspešan, ako se ne nadju stvari, koje mogu biti predmet izvršenja.
Poverilac, koji nije bio prisutan popisu, se o tome obaveštava.On može u roku od tri meseca od
obaveštenja (ili od dana popisa kome je bio prisutan) predložiti da se ponovo sprovede popis.Ukoliko to
ne predloži ili ako se pri ponovnom popisu ne pronadju stvari podobne za popis, sud će obustaviti
izvršenje.
Istovremeno sa popisom, vrši se i procena vrednosti stvari.
Procenu vrši sud putem stručnog lica ili na drugi prikladan način.
Poverilac i dužnik mogu sporazumno utvrditi vrednost stvari.
308
Zapaža se da se kod ovog izvršenja operiše sa terminom “procena”.
Prema tome, ide se na jedno globalno odredjivanje vrednosti stvari a ne, kao kad su u pitanju nepokretne
stvari, da se utvrdjuje njihova tržišna vrednost.To je i razumljivo, pošto su uvek u pitanju stvari manje
vrednosti.
Utvrdjivanje tržišne vrednosti putem veštaka, nepotrebno bi odugovlačilo postupak i povećalo troškove.Zato
je ovde, u pravilu, dovoljna procena odredjenog stručnog lica.
Stranka je ovlašćena da u roku od tri dana predloži sudu da utvrdi nižu, odnosno višu vrednost
popisanih stvari od procenjene ili da odredi novu procenu.
Protiv rešenja suda o prethodnom predlogu stranke nije dozvoljen prigovor.
Sud sastavlja zapisnik o popisu i proceni i u zapisnik unosi izjave stranaka i učesnika u postupku.
3) Prodaja stvari
Prodaji stvari se pristupa po pravosnažnosti rešenja.Izmedju dana popisa i dana prodaje treba da
prodje 15 dana.Može i pre pravosnažnosti i pre proteka roka od 15 dana, pod uslovom da dužnik na to
pristine i kada sud odredi das u stvari podložne kvarenju ili postoji opasnost od pada cene.
Načini prodaje su:
 Usmeno javno nadmetanje,
 Neposredna pogodba(putem službenog lica ili komisionog preduzeća).
Sud odredjuje način prodaje, pazeći da se postigne najpovoljnija cena stvari.
Javno nadmetanje-prodaja putem javnog nadmetanja , odredjuje se kada su predmet prodaje stvari više
vrednosti, te se pretpostavlja da će se nadmetanjem postići veća cena od one koja je odredjena procenom.
Stvari se na prvom ročištu prodaju nadmetanjem, odnosno u odredjenom prvom roku za prodaju
slobodnom pogodbom, i ne mogu biti prodate ispod cene, koja je odredjena procenom.
Ukoliko ta cena nije postignuta, na predlog stranke se opdredjuje novo nadmetanje, odnosno novi rok za
prodaju neposrednom pogodbom.
Tada se stvari mogu prodati i ispod procenjene vrednosti, ali ne manje od jedne trećine vrednosti utvrdjene
procenom(to važi i za dalja ročišta za prodaju stvari).
Predlog za ponovnu prodaju treba staviti u roku od 30 dana od dana prvog nadmetanja, odnosno od
isteka prvog roka za prodaju neposrednom pogodbom.
Ukoliko je prodaja stvari i na drugom ročištu bila neuspešna, sud će naredna ročišta odrediti,
samo ako to predloži poverilac.
Taj predlog poverilac ne može staviti pre isteka 30 dana od prethodnog ročišta, niti po proteku tri
meseca od tog dana.
Sud će obustaviti postupak izvršenja, ako stranke ne stave pravovremeno predlog za drugo
nadmetanje ili prodaju neposrednom pogodbom, odnosno ako poverilac ne stavi predlog da se odredi dalja
prodaja.
Kupac treba da isplati cenu i da stvari preuzme odmah po zaključenju nadmetanja ili
neposredne prodaje.Stvari se mogu predati kupcu i pre nego što je položio cenu, ako na to pristine poverilac
i preuzme rizik naplate cene.
Kupcu ne pripadaju prava iz osnova odgovornosti za kvalitet.
4) Namirenje poverilaca
Sud donosi rešenje o namirenju bez održavanja ročišta.

Poverilac se namiruje iz postignute cene i oduzetog novca.
Redosled namirenja i gašenja potraživanja je sledeći:
 Troškovi izvršnog postupka,
 Troškovi odredjeni u izvršnoj ispravi,
309
 Kamata do dana unovčavanja stvari i,
 Glavno potraživanje.
Kada ima više poverilaca, oni se namiruju prema redosledu kojim su stekli založno pravo, izuzev
ako je nešto drugo odredjeno.
Poverioci istoga reda se namiruju srazmerno svom potraživanju ukoliko postignuta novčana svota nije
dovoljna za potpuno namirenje.
Pravilo je tada da troškovi izvršnog postupka, troškovi odredjeni izvršnom ispravom i kamata, imaju
isti red namirenja kao i glavno potraživanje.
Kod namirenja uzimaju se u obzir jedino ona potraživanja, po kojima je rešenje o izvršenju postalo
pravosnažno do momenta prodaje popisanih stvari.
Odredbe o izvršenju na nepokretnim stvarima, koje se odnose na to ko može biti kupac,
osporavanje potraživanja, upućivanje na parnicu i rešenje o namirenju, primenjuju se analogno i na ovo
izvršenje.
P.S.
Predmet izvršenja mogu biti i druga imovinska prava dužnika kao što su patent, tehničko unapredjenje,
plodouživanje i druga.
Izvršenje na ovim stvarima ostvaruje se po pravilima o izvršenju na pokretnim stvarima.
Čl. 69. ZIP MESNA NADLEŽNOST
Za odlučivanje o predlogu za izršenje na pokretnim stvarima i za sprovođenje tog izvršenje mesno je

nadležan sud na čijem se području nalaze te stvari.
Ako u predlogu nije naznačeno mesto gde se stvari nalaze, za odlučivanje o tom predlogu mesno je nadležan
sud na čijem se području nalazi prebivalište ili boravište odnosno sedište izvršnog dužnika.
Čl. 70. ZIP IZUZIMANJE OD IZVRŠENJA
Ne mogu biti predmet izvršenja:

1. odeća, obuća, rublje i drugi predmeti lične upotrebe, posuđe, deo nameštaja koji je
neophodan izvrsnom dužniku i članovima njegovog domaćinsta kao i štednjak i hladnjak,
2. hrana i ogrev za potrebe izvršnog dužnika i članova njegovog domaćinstva za tri meseca,
3. gotov novac izvršnog dužnika koji ima stalna mesečna primanja do mesečnog iznosa koji je po
zakonu izuzet od izvršenja, do sledećeg primanja,
4. ordeni, medalje, ratne spomenice i druga odlikovanja i priznanja, lična pisma, porodične
slike,
5. pomagala koja su invalidu ili drugom licu sa telesnim nedostacima neophodna za obavljanje
njegovih životnih funkcija,
6. poštanska posiljka ili poštanska novčana doznaka upućena izvršnom dužniku pre nego što mu
se uruči.
Čl. 71. ZIP IZVRŠNE RADNJE
Izvršne radnje na pokretnim stvarima sprovodi se popisom i procenom stvari, prodajom stvari i namirenje
izvršnog poverioca od izos dobijenog prodajom.
Predlogom za izvršenje može se zahtevati da se sprovedu samo popis i procena, ali u tom slučaju izvršni
poverilac dužan je da u roku od 3 meseca od dana izvršenog popisa odnosno procene podnese predlog za
prodaju stvari.
Ako izvršni poverilac u tom roku ne podnese predlog za prodaju, izvršenje će se obustaviti.
310
*POPIS I PROCENA POKRETNIH STVARI OBAVEŠTENJE O POPISU*
Čl. 72. ZIP Sudski izvršitelj, će neposredno pre nego što pristupi popisu, predati izvršnom dužniku rešenje
o izvršenju i pozvaće ga da plati iznos za koji je odredjeno izvršenje, zajedno sa kamatom i troškovima.
O vremenu i mestu popisa obavestiće se izvršni poverilac ako je to tražio.
Odsustvo stranaka ne sprečava da se pristupi popisu.
O izvršenom popisu obavestiće se stranka koja nije prisustvovala popisu.
Cl. 73. ZIP PREDMET POPISA
Popisuju se stvari koje se nalaze u državini izvršnog dužnika, kao i njegove stvari koje se nalaze u
državini izvršnog poverioca.
Ako treće lice ne obavesti sud o svojim pravima na pokretnoj stvari u posedu izvršnog duznika koja je
predmet izvršenja niti dokaže svoja prava na njima, smatra se da takva prava trećeg ne postoje, da je izvršni
dužnik vlasnik stvari koja se nalazi u njegovom posedu.
Stvari izvršnog dužnika u državini trećeg lica popisuju se samo sa pristankom tog lica.
Za potrebe popisa, smatra se da su bračni drugovi ili vanbračnu supružnici suvlasnici na jednakim
delovima svih pokretnih stvari kje se zateknu u njihovoj kući.
Cl. 74. OBIM POPISA
Popisaće se onoliko stvari koliko je potrebno za namirenje potraživanja izvršnog poverioca i troškova
izvršenja.
Prvenstveno se popisuju stvari za koje nije stavljena primedba o postojanju prava koje bi sprečavalo izvršenje
i stvari koje se najlakše mogu unovčiti.
Cl. 75. DEJSTVO POPISA
Na popisanim stvarima izvršni poverilac stiče sudsko založno pravo u momentu kada sudski izvršitelj
potpiše zapisnik o popisu.Sudski izvršitelj dužan je da pored svog potpisa jasno naznači dan i čas kad je
zapisnik potpisao.
Stranke mogu u roku od tri dana od dana izvršenog popisa tražiti od sudije da izvrši izmenu popisa.Sudija
odlučuje o izmeni popisa u roku od tri dana od dana prijema novog zahteva.
Na stvarima koje su zaključkom izvršnog sudije uvrštene u popis založno pravo se stiče momentom
donošenja zaključka, a na stvarima koje se iz popisa brišu ovo pravo prestaje.
Kad je popis izvršen u korist više izvršnih poverilaca, red prvenstva u sticanju založnog prava odredjuje
se prema danu kad je predlog za izvršenje primljen u sud, a ako su predlozi primljeni istog dana, njihova
založna prava imaju isti red prvenstva.
Ako je predlog za izvršenje upućen preko pošte preporučenom pošiljkom, dan predaje pošti smatra se
kao dan prijema u sudu. …. …. ….(od čl.76 do čl.97 ZIP iz 2004.godine).
311
142. IZVRŠENJE NA NEPOKRETNOSTI RADI NAMIRENJA
NOVČANOG POTRAŽIVANJA
- POJAM, OSNOVNA PRAVILA
Izvršenje na nepokretnosti sprovodi se preduzimanjem niza radnji izvršenja:
1. Zabeležbom izvršenja (upisom rešenja o izvršenju) u javnu knjigu,

2. Utvrdjivanjem vrednosti nepokretnosti,
3. prodajom nepokretnosti i
4. namirenjem izvršnih poverilaca iz iznosa dobijenog prodajom.
Za odlučivanje o predlogu za izvršenje na nepokretnosti i za sprovodjenje tog izvršenja mesno je nadležan

sud na čijem području se nalazi nepokretnost.
Uz predlog za izvršenje na nepokretnosti potrebno je da izvršni poverilac dostavi i dokaz o

svojini dužnika na stvari koja se prodaje.
To se dokazuje izvodom iz javne knjige, mada to nije isključivi dokaz.
Naime, dužnik može biti titular prava na nepokretnoj stvari, a da je drugo lice upisao kao sopstenika
na toj stvari. Tada izvršni poverilac ima da podnese ispravu podobnu da se u javnoj knjizi upiše dužnikovo
pravo.
Upis će, po službenoj dužnosti, izvršiti sud, odnosno, po njegovom zahtevu, to ce učiniti drugi organ koji
vodi javnu knjigu za tu nepokretnost.
U slučaju da izvršni poverilac ne poseduje ili ne može da pribavi ispravu podobnu za upis dužnikovog
prava, ovlašćen je da predloži odlaganje izršenja i da tužbom zahteva da se pravo upiše na dužnika.
Tek po pravosnažnosti rešenja o upisu može se nastaviti izvršni postupak.
Ipak, nepostojanje javnih knjiga ili relativna nemogućnost da se ostvari upis prenosa svojine na izvršenje
duznika, nije smetnja za pokretanje izvršnog postupka.
Pravilo je da predmet izvršenja ne može biti poljoprivredno zemljište zemljoradnika u površini
od 10 ari.
Ipak, pravilo o izuzimanju poljoprivrednog zemljišta, nije relevantno ako je potraživanje koje se
namiruje obezbedjeno hipotekom upravo na toj nepokretnosti.
Dužnik je ovlašćen da predloži sudu da odredi da se izvršenje sprovede na nekoj drugoj
nepokretnoj stvari ili nekim drugim sredstvima izvršenja.
Predlog će se usvojiti, ako postoji znatna nesrazmera izmedju vrednosti nepokretnosti i iznosa
potraživanja, a verovatno je da će se potraživanje namiriti prodajom druge nepokretne stvari ili
sprovodjenjem drugog sredstva izvršenja.
Predlog izvršenja dužnik može staviti u roku od 15 dana od dana upisa rešenja o izvršenju u javnu knjigu.
Ako je odredjeno drugo sredstvo izvršenja, ostaje na snazi upis rešenja o izvršenju na označenoj
nepokretnosti sve dok se poveriočevo potraživanje ne namiri.
- Upis rešenja o izvršenju
Rešenje o izvršenju upisuje se u javnu knjigu u kojoj se ta nepokretnost vodi. Upisom, izvršni
poverilac stiče pravo namirenja. Ovo pravo ovlašćuje poverioca da svoje potraživanje namiri iz
nepokretnosti i onda ako treće lice stekne pravo svojine na toj stvari nekim docnijim aktom.
Isto tako, upisom poverilac stiče pravo da se namiri iz te nepokretnosti pre drugih lica, koja su na toj
stvari stekla založno pravo ili pravo na namirenje.
Pravo na namirenje deluje prema trećim licima, bilo da su ona novi vlasnici stvari ili da su samo
titulari drugog prava koje tereti nekretninu.
312
Pravo na namirenje je po svojoj pravnoj prirodi slično založnom pravu na nepokretnosti-hipoteci.
Od hipoteke se najviše razlikuje po tome, što je postojanje prava na namirenje vezano za trajanje
izvršnog postupka – u toku izvršenja nastaje i sa okončanjem izvršnog postupka prestaje.
Pravo na namirenje je u pogledu ranga namirenja jače od kasnije stečenog založnog prava (založno
pravo upisano na nepokretnosti gasi se danom pravosnažnosti rešenja o predaji nepokretne stvari kupcu).
Upis rešenja o izvršenju sprečava pokretanje nekog novog postupka izvršenja u kojem bi bila
zahvaćena ista nepokretnost.
Novi izvršni poverilac, koji predloži izvršenje na istoj nepokretnoj stvari radi namirenja svog novčanog
potraživanja, ne može insistitrati na vodjenju posebnog postupka. Rešenje o izvršenju, doneto po predlogu
novog (drugog) izvršnog poverioca, ima to dejstvo, da on stupa u već pokrenuti izvršni postupak, tj.
pridružuje se tekućem postupku u stanju u kome se nalazio u tom momentu.
Novi izvršni poverilac može da pokrene izvršni postupak, povodom iste nepokretne stvari, samo do
pravnosnažnosti rešenja o dosudjenju nepokretnosti kupcu(u slučaju prodaje putem neposredne
pogodbe), odnosno do pravosnažnosti rešenja o predaji nepokretnosti kupcu (u slučaju prodaje javnim
nadmetanjem).
Posle toga se ne može pridruživati ovom postupku, ni pretendovati da se namiri iz te nepokretne stvari.
Poverilac, koji je na vreme podneo predlog radi izvršenja i stupio kao stranka u već pokrenuti izvršni
postupak, ima poticiju sličnu suparničaru u parničnom postupku(sud obaveštava prvog poverioca u čiju
je korist ranije izvršen upis rešenja o izvršenju o pristupanju novog poverioca).
Upis rešenja o izvršenju (uspostavljeno pravo na namirenje) ima dejstvo i prema titularu ličnih
službenosti i stvarnih tereta, koji su u javnoj knjizi upisani, posle upisa rešenja o izvršenju(te službenosti i
tereti se gase)
-Utvrdjivanje vrednosti nepokretnosti
Izvršenje na nepokretnoj stvari, radi namirenja novčanog potraživanja, vodi se da bi se

prodajom te stvari poverilac namirio naplatom odgovarajuće novčane svote.Zato je važna etapa u
sprovodjenju izvršenja, utvrdjivanje vrednosti stvari.
Utvrdjivanju vrednosti stvari sud pristupa po donošenju rešenja o izvršenju, a na zahtev izvršnog
poverioca, po donošenju rešenja o izvršenju. Relevantna je tržišna cena stvari, koju ona ima na dan
procene, uz odbitak iznosa sa kojim se umanjuje cena na ime tereta ili drugih prava koja na njoj ostaju
i time njenu vrednost snižavaju.
Sud utvrdjuje vrednost nepokretnosti rešenjem, a na osnovu veštačenja.
No, tako odredjena vrednost nije nepromenljiva stavka.
Protiv rešenja suda može se izjaviti žalba.
Takodje, stranke mogu predložiti sudu da ponovo utvrdi vrednost nepokretnosti, ukoliko stranka
raspolaže podacima da se vrednost stvari osetno izmenila, od dana prethodnog utvrdjivanja vrednosti do
dana prodaje.
Predlog se može podneti najkasnije 8 dana pre ročišta za prodaju (vrednost se utvrdjuje zaključkom na
ročištu i na to nema prigovora).
Sud utvrdjuje vrednost rešenjem i protiv njega mogu izjaviti prigovor i dužnik i poverilac.
Pored toga, prigovor mogu izjaviti i drugi učesnici u postupku, koji imaju pravo da se namire iz
prodajne cene nepokretnosti.
Utvrdjena vrednost stvari je osnovni podatak sa kojim se operiše prilikom prodaje stvari, ali isto
tako i podatak koji može dovesti do obustavljanja postupka, još pre nego što se pristupi prodaji.
Svako lice, koje ima pravo da se namiri iz prodajne cene nepokretnosti i koje je po redu prvenstva u
namirenju, ispred poverioca koji je predložio izvršenje, ovlašćeno je da predloži obustavu izvršenja,
ukoliko vrednost stvari ne pokriva ni delimično iznos potraživanja tog poverioca.
Predlog za obustavu izvršenja može se podneti u roku od 8 dana dostavljanja zaključka o prodaji.
313
Sud rešava o predlogu za obustavu, procenjujući verovatnu visinu namirenja poverioca, koji je predložio
izvršenje.
Ukoliko je to neznatan iznos naspram potraživanja čije se namirenje traži, tada nema osnova da se po
predlogu tog poverioca sprovodi izvršenje.Takvo izvršenje treba obustaviti da se ne bi činili dalji troškovi,
odnosno, da se ne bi umanjila ionako nedovoljna imovina dužnika.
- Prodaja nepokretnosti
Pošto su prethodne radnje dovršene i postalo pravosnažno rešenje o izvršenju i rešenje o

utvrdjivanju vrednosti, sud zaključkom odredjuje prodaju nepokretne stvari.
Zaključkom o prodaji nepokretnosti se odredjuju način i uslovi prodaje, kao i vreme i mesto prodaje,
vremenski period u toku dana u kome će se omogućiti razgledanje nepokretnosti, ako se prodaja vrši
putem javnog nadmetanja.
Zaključak o prodaji se objavljuje na oglasnoj tabli suda ili druge uobičajene načine(putem štampe,
oglašavanjem u mesnoj kancelariji), a dostavlja se strankama, založnim poveriocima, učesnicima u postupku
i licima koja imaju upisano zakonsko pravo preče kupovine i nadležnom organu poreske uprave.
Stranka može o svom trošku objaviti zaključak o prodaji u sredstvima informisanja.
Titular prava preče kupovine može da ostvari svoje pravo ukoliko odmah po dovršetku nadmetanja
izjavi da kupuje nepokretnost pod istim uslovima, koji su dati u najpovoljnijoj ponudi.
Kada je stvar prodata neposrednom pogodbom sud treba da izvesti nosioca prava preče kupovine o
uslovima prodaje i da ga pozove da se izjasni hoće li to pravo da koristi.
Ako na nepokretnosti ne postoji ni zakonsko ni ugovorno pravo preče kupovine, ili ga imaoci nisu koristili,
pravo preče kupovine ima izvršni poverilac.
Ročiste za prodaju nepokretnosti vodi sudija pojedinac, a održava se u sudskoj zgradi ili drugom
mestu koje odredi sud.
Uslovi prodaje sadrže podatke neophodne da bi se prodaja sprovela u skladu sa propisnm pravilima.
Od dana objavljivanja zaključka o prodaji na sudskoj tabli do dana same prodaje mora proteći
najmanje 30 dana.
U uslovima prodaje naročito treba naznačiti:
1. opis nepokretnosti,
2. naznačenje prava trećih lica koja ne prestaju prodajom,
3. naznačenje službenosti i stvarnih tereta koje kupac preuzima,
4. procenjenu vrednost nepokretnosti utvrdjenu rešenjem suda,
5. rok u kome je kupac dužan da položi cenu (ne duži od 30 dana od dana prodaje),
6. način prodaje, iznos jemstva, rok u kome jemstvo mora biti dato, kod koga i kako.
U javnom nadmetanju mogu učestvovati samo lica, koja su prethodno položila jemstvo u iznosu jedne
desetine utvrđene vrednosti nepokretnosti.
Ročište za prodaju nepokretnosti može se održati i kada je prisutan samo jedan ponudilac, ako
taj ponudilac nije izvršni poverilac. No u tom slučaju, ročište se može odložiti na predlog stranaka ili
založnog izvršnog poverioca.
Ne mogu da učestvuju kao ponudioci, odnosno ne može da bude kupac:dužnik, sudija ili drugo lice
koje službeno učestvuje u postupku prodaje i lice koje po zakonu ne može steći pravo svojine na
predmetu prodaje.
Ostala lica mogu nastupiti kao učesnici u nadmetanju, s tim da prethodno treba da polože jemstvo.Jemstvo,
kao što je već rečeno, iznosi jednu desetinu od utvrdjene vrednosti stvari, koja se prodaje.
Od obaveze polaganja jemstva oslobodjeni su poverilac koji je predložio izvršenje i založni
poverilac.To je moguće pod uslovom da njihova potraživanja dostižu iznos jemstva i da se može
pretpostaviti da će se taj iznos namiriti iz postignute cene, odnosno iz dela cene koji bi njima pripao.
Ponudiocima koji su dali jemstvo, a čija ponuda nije prihvaćena, odmah po zaključenju javnog
nadmetanja, vraća se iznos dat na ime jemstva.
314
Na dan, određen za održavanje ročišta, sud najpre utvrđuje da li su ispunjeni uslovi da se ročište
održi, a onda, ako jesu, pristupa se javnom nadmetanju.
Na prvom ročištu nepokretnost se ne može prodati ispod procenjene vrednosti. Ukoliko ne bude data
povoljna ponuda, određuje novo (drugo), uz uslov da između prvog i drugog ročišta mora proteći najmanje
30 dana.
Na drugom ročištu stvar se može prodati ispod utvrđene vrednosti, ali ne i ispod 2/3 te vrednosti. Međutim,
stranke i založni poverioci mogu se sporazumeti da se stvar proda nadmetanjem i za nižu cenu od 2/3 od
utvrđene vrednosti.
Nadmetanje počinje objavljivanjem početne cene. Ako najmanje jedan učesnik prihvati
objavljenu cenu objavljuje se sledeća koja je viša, i to najviše za 5% od prethodne. Postupak se ponavlja
sve dok poslednja ponuđena cena ostane neprihvaćena. Nadmetanje se zaključuje po isteku 10 minuta,
neposredno posle stavljanja najpovoljnije ponude. Pošto je nadmetanje zaključeno, sud utvrđuje ko je
ponudio najvišu cenu i objavljuje da se tom ponudiocu dosuđuje nepokretnost.
Sud o ovome donosi rešenje (rešenje o dosuđenju, nepokretnosti), koje se objavljuje na oglasnoj tabli suda,
a dostavlja se i svim učesnicima u nadmetanju.
Ovo rešenje (o dosuđenju) nepokretnosti ne može se pobijati posebnom žalbom, već se razlozi
za žalbu na to rešenje mogu iznositi u žalbi na rešenje o prodaji nepokretnosti. O ročištu za prodaju
vodi se zapisnik .
Sud donosi rešenje o dosuđenju nepokretnosti prodate neposrednom pogodbom , pošto utvrdi da
su ispunjeni uslovi za punovažnost prodaje. To rešenje objavljuje se na sudskoj tabli i dostavlja svim
licima kojim se dostavlja zaključak o prodaji, kao i kupcu.
Kupac je dužan da isplati cenu u roku određenom u zaključku o prodaji.
Ukoliko je kupac izvršni poverilac, čije potraživanje ne dostiže iznos postignute cene na javnom
nadmetanju i ako bi se, s obzirom na njegov red prvenstva, mogao namiriti iz cene, dužan je da na ime
cene položi samo razliku između potraživanja i postignute cene.
Ako kupac ne položi prodajnu cenu u predviđenom roku, sud rešenjem proglašava tu prodaju nevažnom
i novim rešenjem dosuditi da je nepokretnost prodata drugom po redu ponuđaču.
Ako ni taj ponuđač ne položi cenu, koju je ponudio u određenom roku, sud primenjuje ova pravila i
na trećeg ponuđača.
U slučaju da svi ponuđači sa najvišom ponudom ne polože ponuđenu odnosno prodajnu cenu u
roku, sud će rešenjem prodaju oglasiti nevažećom i odrediti novu, koja će se održati najkasnije u roku od
45 dana od dana pravnosnožnosti rešenja kojim je prodaja oglašena nevažećom.
Iz položenog jemstva tih ponuđača izmiriće se troškovi nove prodaje i nadoknaditi eventualna razlika
između cene postignute na ranijoj i novoj prodaji.
Po dosuđenju nepokretnosti, i pošto ponudjač položi cenu, sud će doneti rešenje da se nepokretnot
preda kupcu i da se, po pravosnažnosti tog rešenja, u javnu knjigu upiše u njihovu korist pravo
svojine.
Rešenje o predaji nepokretnosti dostavlja se strankama, založnim poveriocima, učesnicima u postupku i
licima koja imaju upisano zakonsko pravo preče kupovine i nadležnom organu poreske uprave.
Protiv ovog rešenja je dozvoljena posebna žalba.
Stvar se predaje kupcu u državinu i pre pravnosnažnosti rešenja o predaji (upis prava svojine u
javnoj knjizi na kupca vrši se, tek po pravosnažnosti rešenja o predaji nepokretnosti).
Eventualno ukidanje ili preinačenje rešenja o izvršenju posle pravnosnažnosti rešenja o predaji
nepokretnosti nema uticaja na prava kupca. On i dalje ostaje titular prava svojine i zadržava pribavljenu
nepokretnost.
Desi li se da se nepokretnost nije mogla prodati ni na drugom ročištu (za javno nadmetanje ili
neposrednom pogodbom u roku koji je odredio sud), na predlog izvršnog poverioca sud će rešenjem dosuditi
nepokretnost izvršnom poveriocu. Tada se smatra da je izvršni poverilac namiren u visini, koja odgovara
dvema trećinama procenjene vrednosti nepokretnosti.
Naredna ročišta sud će odrediti samo na predlog izvršnog poverioca.
315
Predlog se ne može podneti pre isteka roka od tri meseca od dana održavanja prethodnog ročišta, niti
po isteku jedne godine od toga dana. Ako izvršni poverilac ne stavi predlog u ovom roku sud će obustaviti
izvršenje.
Kad se steknu uslovi za obustavu izvršenja sud može na predlog izvršnog poverioca, koji on može
staviti u roku od 30 dana, doneti rešenje kojim će izvršnom poveriocu predati nepokretnost na
korišćenje uz naknadu.
Ovo rešenje izvršni dužnik može pobijati žalbom.
Rešenjem će sud odrediti rok na koji se nepokretnost predaje i visinu mesečne naknade, koja se može
ostvariti za korišćenje nepokretnosti, a po pribavljenom mišljenju stručnog lica.
Rok na koji se nepokretnost predaje izvršnom poveriocu na korišćenje, određuje se imajući u vidu visinu
novčanog potraživanja izvršnog poverioca, kao i visinu utvrđene naknade za korišćenje.
Naknada za korišćenje nepokretnosti uračunava se izvršnom dužniku kao otplata potraživanja
izvršnom poveriocu. Po isteku ovog roka izvršni poverilac je obavezan da nepokretnost preda izvršnom
dužniku.
Već je rečeno, da pored prodaje usmenim javnim nadmetanjem, moguća i prodaja neposrednom
pogodbom(putem preduzeća za promet nepokretnosti, službenog lica ili na drugi način).
Da bi se pristupilo ovakvoj prodaji, potrebno je da se stranke i založni poverilac o tome sporazumeju i
da odrede rok u kome se stvar može prodati na ovaj način.
Ugovor o prodaji neposrednom pogodbom se zaključuje u pismenom obliku i on proizvodi dejstvo od
dana pravosnažnosti rešenja o dosudjivanju nepokretnosti kupcu.
I kod prodaje neposrednom pogodbom, kupac je dužan da položi jemstvo, neposredno pred zaključivanje
ugovora.
Ako se stvar nije mogla prodati slobodnom pogodbom u roku koji su utvrdile stranke i založni
poverioci, odredjuje se dalja prodaja i novi rok.
Stvar se tada može prodati ispod utvrdjene vrednosti, ali ne manje od 2/3 njenog iznosa.
Medjutim, stranke i založni poverioci mogu se sporazumeti da se nepokretnost proda i za cenu nižu od
utvrdjene vrednosti, odnosno nižu od dve trećine vrednosti.
Pošto je zaključen ugovor o prodaji neposrednom pogodbom, sud donosi rešenje o dosudjivanju
nepokretnosti, ako utvrdi da su ispunjeni uslovi, koji se traže za punovažnost prodaje.
Rešenje o dosudjivanju se objavljuje na sudskoj tabli i dostavlja se kupcu i svim licima, kojima se dostavlja
zaključak o prodaji.
Pravosnažno rešenje o dosudjenju nepokretnosti je suspenzivan uslov za punovažnost ugovora o
prodaji neposrednom pogodbom.
Kad je odredjena prodaja neposrednom pogodbom, izvršenje se obustavlja, ako se ta nepokretnost
nije mogla prodati u roku odredjenom sporazumom stranaka i založnih poverilaca.
- Namirenje izvršnih poverilaca (način i redosled namirenja poverilaca)
Sud pristupa namirenju po pravnosnažnosti rešenja o predaji nepokretnosti kupcu.

Od momenta prodaje nepokretne stvari i polaganja novčane svote, predmet izvršenja postaje taj
novčani iznos.
Iz prodajne cene se namiruju sledeća lica:
 Izvršni poverilac po čijem je predlogu određeno izvršenje,
 založni poverioci i ako nisu prijavili svoja potraživanja,
 lica koja imaju pravo na naknadu za lične službenosti i stvarne terete i,
 teritorijalna jedinica za potraživanje dažbina.
Višak prodajne cene, koji preostane nakon namirenja svih ovih lica, predaje se izvršnom dužniku,
ako zato nema smetnji. Ako prodajna cena nije dovoljna za potpuno namirenje, više potraživanja koja
imaju isti red, namiruju se srazmerno visini tih potraživanja.
316
Prvenstveni red namirenja je utvrdjen zakonom i prvo se namiruju privilegovana potraživanja.On
ide sledećim redosledom:
1. troškovi izvršnog postupka,

2. potraživanja po osnovu zakonskog izdržavanja, ako se pokazuju izvršnom ispravom i ako su
prijavljena najdocnije na ročištu za prodaju.
Po namirenju ovih, pristupa se namirenju ostalih potraživanja:
1. poreske i druge dažbine koje opterećuju nepokretnost u poslednjoj godini,

2. potraživanja po osnovu naknade štete nastale usled oštećenja zdravlja ili umanjenja, odnosno
gubitka radne sposobnosti i zbog izgubljenog izdržavanja usled smrti davaoca izdržavanja,
potraživanja po osnovu radnog odnosa zaposlenog kod preduzetnika, odnosno drugog fizičkog lica
koje obavlja delatnost i potraživanja doprinosa za socijalno osiguranje koja su dospela, bez obzira
na to da li su obezbeđena založnim pravom na prodatoj nepokretnosti,
3. potraživanja obezbeđena založnim pravom,
4. potraživanja naknade za lične službenosti i stvarne terete koji se prodajom gase, ako su nastali pre
poketanja izvršnog postupka,
5. potražianja izvršnog poverilaca po čijem je predlogu određeno izvršenje.
Založni poverioci namiruju se po redu sticanja založnog prava, a poverioci naknade za lične
službenosti i stvarne terete po redu upisa u javnu knjigu. Vremenska prednost jednog isključuje namirenje
docnijeg potraživanja.
U potraživanje spadaju:
 glavno potraživanje,
 troškovi i,
 kamate za poslednje tri godine do donošenja rešenja o predaji nepokretnosti kupcu, ako su određene
izvršnom ispravom i ako su prijavljena najdocnije na ročištu za prodaju.
Naknada za lične službenosti i stvarne terete koji se prodajom gase, određuje se sporazumom
između nosilaca tih prava i onih poverilaca koji po redu za namirenje dolaze poslednji. Ako ne dođe do
sporazuma naknadu određuje sud, vodeći računa o svim činjenicama koje utiču na visinu naknade (vreme
trajanja prava, vrednost, godine života nosilaca tih prava).
Međutim, ne mora doći do gašenja službenosti i stvarnih tereta. Titulari ovih prava i kupac mogu se
sporazumeti da službenosti i tereti ostanu i dalje na nepokretnosti, a da se utvrđena naknada odbije od
kupovne cene (da se cena umanji za tu svotu).
Svaki poverilac je ovlašćen da ospori drugim poveriocima postojanje i visinu potraživanja i

redosled namirenja.
Od ovoga su izuzeta potraživanja utvrdjena izvršnom ispravom.
Osporavanje se može učiniti (izjaviti) najkasnije na ročištu za deobu.
Ako se osporavanje dokazuje pravnosnažnom presudom, javnom ili po zakonu overenom privatnom
ispravom, sud će o osporavanju odlučiti u izvršnom postupku.
No, ako su činjenice sporne (ali verovatne), sud će zaključkom uputiti poverioca da, u roku ne dužem od 15
dana, pokrene parnicu protiv lica kome osporava potraživanje ili red namirenja, a donosenje rešenja o
namirenju lica čije je potraživanje osporeno će odložiti do do okončanja parnice.
Izuzetno, sud može donošenje rešenja o namirenju i namirenje tog lica usloviti davanjem
obezbedjenja, koje se polaže u sudski depozit.
317
Ukoliko se parnica ne pokrene u odredjenom roku, postupak se nastavlja kao da potraživanje nije bilo
osporeno. Presuda donesena u parnici o osporenom potraživanju deluje protiv izvršnog dužnika i svih
izvršnih poverilaca. Poverioci, svakako, mogu osporavati potraživanja drugih i posle dovršetka izvršnog
postupka u parnici.
- DEOBA I OKONČANJE POSTUPKA
Namirenju poverilaca pristupa se po pravosnažnosti rešenja o predaji nepokretnosti kupcu.Zato sud

odredjuje ročiste za deobu iznosa dobijenog prodajom.
Na ročiste se, pored stranaka, pozivaju i lica koja prema stanju u spisima i prema podacima iz javne knjige
polažu pravo da se namire iz iznosa dobijenog prodajom.
Ovo je i zadnji trenutak kada se u izvršnom postupku mogu osporiti potraživanja izmedju pojedinih
poverilaca.
Po dovršetku raspravljanja sud zaklučuje ročište i donosi rešenje o namirenju izvršnih
poverilaca.
Specijalnu poziciju imaju poverioci koji su predložili izvršenje, tako što su pristupili već tekućem
izvršenju uz nekog od ranijih poverilaca(to se može samo pre pravosnažnosti rešenja o dosudjenju
nepokretnosti kupcu).
Njihovo potraživanje se namiruje jedino, ako je do ročišta za deobu, po njihovom predlogu, doneto
rešenje o izvršenju postalo pravosnažno.
Ukoliko to rešenje nije pravosnažno, njihova potraživanja namiriće se po pravosnažnosti rešenja o
izvršenju iz, eventualno, preostalog iznosa prodajne cene.
Znači, u obzir se uzimaju samo ona potraživanja po kojima je rešenje o izvršenju postalo
pravnosnažno, najkasnije na dan ročista za deobu.
Ako ima potraživanja po kojima rešenje o izvršenju nije pravnosnažno na dan ročista za deobu, ta
potraživanja će se namiriti po pravnosnažnosti rešenja o izvršenju iz preostalog iznosa prodajne cene, ako ga
ima, a ostatak se vraća izvršnom dužniku.
Protiv rešenja o namirenju se može izjaviti žalba.
Rešenje o namirenju se, po pravilu, izvršava pre pravosnažnosti.
Po pravnosnosti rešenja o namirenju, sud će rešenjem odrediti da se u javnoj knjizi brišu
upisana prava i tereti, osim onih koji ostaju na nepokretnosti i posle predaje nepokretnosti kupcu ili
koje je kupac preuzeo.
- Za izvršenje na nepokretnostima na područjima gde ne postoje javne knjige (zemljišne knjige,
registar prava na nepokretnostima), potrebno je pribaviti dokaze o svojini, ili, umesto toga, izvršni
poverilac je dužan da u predlogu za izvršenje naznači mesto na kome se nepokretnost nalazi, njen
naziv, granice i površinu.
- Ako na području na kome su ustanovljene javne knjige, nepokretnost nije upisana, izvršni
poverilac uz predlog za izvršenje mora podneti isprave na osnovu kojih se može izvršiti upis.
143. IZVRŠENJE NA NOVČANOM POTRAŽIVANJU IZVRŠNOG DUŽNIKA

RADI NAPLATE NOVČANOG POTRAŽIVANJA IZVRŠNOG POVERIOCA
- Pojam, osnovna pravila

Izvršenje na novčanom potraživanju izvršnog dužnika sprovodi se zaplenom potraživanja radi
naplate, odnosno prenosom umesto isplate.
Postupak se pokreće po predlogu izvršnog poverioca.
Predlogom za izvršenje može se zahtevati da se odredi samo plenidba potraživanja, a onda da u roku od 30
dana od dana kada mu je dostavljeno rešenje o zabrani, odnosno od dana kad mu je dostavljeno
obaveštenje o izjašnjenju dužnika izvršnog dužnika, podnese predlog za namirenje ili za prenos
potraživanja.
318
Za odlučivanje o predlogu za izvršenje na novčanom potraživanju mesno je nadležan sud na čijem
području izvršni dužnik ima prebivalište, odnosno sedište;
Ako nema prebivalište, onda boravište izvršnog dužnika; a ako izvršni dužnik nema boravište u
Republici Srbiji, mesno je nadležan sud na čijem se području nalazi prebivalište (sedište) dužnikovog
dužnika, a ako ovaj nema prebivalište u Republici Srbiji, onda prema boravištu dužnikovog dužnika.
- Izuzeti su od izvršenja:
1. Primanje po osnovu zakonskog izdržavanja, naknade štete nastale usled ostećenja
zdravlja ili umanjenja, odnosno gubitka radne sposobnosti i zbog izgubljenog
izdržavanja usled smrti davaoca izdržavanja;
2. Primanje po osnovu naknade zbog telesnog oštećenja po propisima o inavlidskom
osiguranju;
3. primanje po osnovu socijalne pomoći;
4. primanje po osnovu privremene nezaposlenosti;
5. primanje po osnovu dodatka za decu;
6. primanje po osnovu stipendije i pomoći učenicima i studentima;
7. primanje vojnika i pitomaca vojnih škola;
8. naknada za rad osudjenom u kazneno-popravnom zavodu, osim za potraživanja po
osnovu zakonskog izdržavanja, kao i za potraživanje štete prouzrokovane krivičnim
delom osudjenog;
9. druga potraživanja čiji je prenos zabranjen zakonom.
- Ograničenje izvršenja
Izvršenje na zaradi i penziji može se sprovesti do iznosa od 2/3 zarade, odnosno penzije. Ako se
izvršenje sprovodi na minimalnoj zaradi, predmet izvršenja može biti samo do ½ iste. Izvršenje na primanju
ratnih i mirnodopskih vojnih invalida po osnovu invalidnine, ortopedskog dodatka i invalidskog dodatka
može se sprovesti samo za potraživanja po osnovu zakonskog izdržavanja, naknade štete nastale usled
oštećenja zdravlja ili umanjenja, odnosno gubitka radne sposobnosti i zbog izgubljenog izdržavanja
usled smrti davaoca izdržavanja, i to do iznosa od ½ tog primanja.
Izvršenje na primanju po osnovu naknade štete u vidu novčane rente, ugovora o doživotnom
izdržavanju, ugovora o osiguranju života, može se sprovesti samo na delu koji prelazi iznos najviše stalne
socijalne pomoći, koja se isplaćuje na području na kome izvršni dužnik ima prebivalište.
- Plenidba potraživanja
Zabrana na novčanom potraživanju dužnika(zabrana potraživanja) odredjuje se rešenjem.

Rešenjem o izvršenju na dužnikovom potraživanju, sud zabranjuje dužniku izvršnog dužnika da isplati
potraživanje svom poveriocu (u ovom postupku dužniku), a izvršnom dužniku se zabranjuje da to
potraživanje naplati ili da sa njim raspolaže u korist trećih lica ili svog dužnika (plenidba potraživanja).
Za nepostojanje ove zabrane sud rešenjem izriče novčanu kaznu u iznosu od 3.000 do 150.000 dinara
fizičkim i od 30.000 do 1.500.000 dinara pravnim licima.
Izvršni poverilac stiče založno pravo na potraživanju, dostavljanjem rešenja o zapleni
potraživanja izvršnom dužniku. Založno pravo na potraživanju odnosi se i na kamatu koju zaplenjeno
potraživanje daje.
Ako je zaplenjeno potraživanje obezbedjeno zalogom ili hipotekom, izvršni poverilac zaplenom
stiče položaj podzaložnog, odnosno nadhipotekarnog izvršnog poverioca.
Plenidba, odnosno sticanje založnog prava na potraživanju, koje je obezbedjeno ručnom zalogom ili
hipotekom upisuje se u odgovarajući registar u kome su zaloga, odnosno hipoteka upisani.
319
Izvršni dužnik je dužan da predmet ručne zaloge preda izvršnom poveriocu, ako se sa tim saglasi
zalogodavac.
Jemac zaplenjenog potraživanja ostaje garant zaplenjenog potraživanja obezbedjenog jemstvom.
Ako više izvršnih poverilaca zatraži izvršenje na istom dužnikovom potraživanju, red prvenstva
založnih prava odredjuje se prema danu prijema predloga za izvršenje u sudu.
Ako, pak, više predloga stigne sudu istog dana, založna prava imaju isti red prvenstva, a poverioci se, ako
se iz potraživanja ne mogu namiriti u celini, namiruju srazmerno.
Sud će, na predlog izvršnog poverioca, zatražiti od dužnika izvršnog dužnika da se u roku koji sud
odredi, izjasni o tome da li i u kom obimu priznaje zaplenjeno potraživanje i da li je voljan da ga
izmiri, kao i da li je njegova obaveza da izmiri to potraživanje uslovljea izmirenjem neke druge obaveze.
Izjašnjenje dužnika izvršnog dužnika dostavlja se izvršnom poveriocu bez odlaganja.
Prenos i namirenje iz dužnikovog novčanog potraživanja
Na predlog izvršnog poverioca, sud će podneti rešenje o prenosu potraživanja na izvršnog

poverioca. Ako je prethodno na predlog izvršnog poverioca doneto rešenje o zapleni, rešenje o prenosu
potraživanja može se doneti, tek pošto rešenje o zapleni postane pravnosnažno.
Potraživanje koje je delimično izuzeto od izvršenja ili koje je već zaplenjeno u korist drugih lica,
prenosi se pošto izvršni poverilac položi jemstvo, da će sudu predati deo koji je izuzet od izvršenja.
Prenos se odredjuje u odgovarajućem iznosu potrebnom za namirenje izvršnog poverioca.
Prenos potraživanja sproveden je kada se rešenje kojim se odredjuje prenos dostavi dužniku
izvršnog dužnika.
Izvršni dužnik je dužan da u roku, koji odredi sud, a na zahtev izvršnog poverioca, na koga je
preneseno potraživanje, da da objašnjenja potrebna radi ostvarivanja tog potraživanja i da izvršnom
poveriocu preda isprave, koje se na to potraživanje odnose.
S druge strane, na predlog izvršnog dužnika, sud će odrediti rok u kome je izvršni poverilac dužan položi
jemstvo da, po ostvarenju tog potraživanja, vrati isprave koje se odnose na potraživanje.
Sud će, na predlog izvršnog poverioca sprovesti izvršenje protiv izvršnog dužnika radi predaje
isprava, ako ih on sam ne preda.
Predaju isprava, koje se nalaze kod trećeg lica, izvršni poverilac može zahtevati tužbom ako bi to pravo
imao izvršni dužnik.
Na ispravi koja se predaje izvršnom poveriocu, sud će zabeležiti da je sproveden prenos potraživanja za koje
je odredjeno izvršenje.
Ako u pogledu prenesenog potraživanja, pored izvršnog poverioca i druga lica ističu neko pravo,
dužnik izvršnog dužnika će, po sopstvenoj volji ili na zahtev izvršnog poverioca, u korist svih tih lica
položiti sudu ceo iznos tog potraživanja ili samo dospeli iznos.
Zaplenjeno potraživanje prenosi se na izvršnog poverioca, prema njegovom prenosu:

1. radi naplate ili
2. umesto isplate.
Prenosom potraživanja radi naplate izvršni poverilac se ovlašćuje da zahteva od dužnika izvršnog
dužnika isplatu iznosa, naznačenog u rešenju o prenosu (ako je taj iznos dospeo), da vrši sve radnje koje su
potrebne radi očuvanja i ostvarenja prenesenog potraživanja i da koristi prava u vezi sa zalogom, koja je data
za obezbedjenje tog potraživanja, kao i da se obrati jemcu dužnika izvršnog dužnika na način koji odgovara
vrsti jemstva (nastupa kao mandator dužnika).
Medjutim, izvršni poverilac ne može sa dužnikom izvršnog dužnika zaključiti poravnanje, oprostiti mu
dug ili da prenesenim potraživanjem na drugi nacin raspolaže.
S druge strane dužnik izvršnog dužnika prema izvršnom poveriocu, može istaći prigovore, koje bi
mogao istaći dužniku, ali i prigovore koje ima u odnosu na izvršnog poverioca.
Prenos radi naplate potraživanja upisanog u javnoj knjizi upisaće se po službenoj dužnosti.
320
Ako je obaveza dužnika izvršnog dužnika uslovljena obavezom izvršnog dužnika, da mu preda
odredjenu stvar, koja se nalazi u državini izvršnog dužnika, sud će, na predlog izvršnog poverioca
naložiti izvršnom dužniku da tu stvar preda sudu radi predaje dužniku izvršnog dužnika.
Ako izvršni dužnik stvar ne preda u odredjenom mu roku, sud će na predlog izvršnog poverioca
sprovesti izvršenje radi predaje stvari.
Izvršni poverilac, koji je podneo tužbu radi naplate prenesenog potraživanja, dužan je da, bez
odlaganja, obavesti izvršnog dužnika o pokrenutoj parnici.
Izvršni poverilac, na koga je preneseno potraživanje radi naplate, namiren je u visini u kojoj je to
potraživanje naplatio.
Ukoliko je naplatio više nego što iznosi njegovo potraživanje, dužan je da taj višak položi sudu. Sud ce taj
višak predati drugim založnim poveriocima i izvršnom dužniku, ako na to imaju pravo, izvršnom poveriocu
vratiti položeno jemstvo.
Izvršni poverilac je dužan da se stara, na odgovarajući način, o naplati potraživanja i ako to ne čini,
odgovara za štetu koja je time nanesena drugom izvršnom poveriocu.
Zaplenjeno potraživanje prelazi prenosom umesto isplate na izvršnog poverioca do prenesenog
iznosa, sa dejstvom ustupanja potraživanja uz naknadu(cesija).
Ako je preneseno potraživanje obezbedjeno založnim pravom upisanim u javnoj knjizi, sud će po
službenoj dužnosti preneti prava izvršnog dužnika na izvršnog poverioca, a brisati založno pravo upisano u
korist izvršnog dužnika.
Izvršni poverilac, na koga je preneseno potraživanje umesto isplate, smatra se namirenim i samim
prenosom u visini tog potraživanja.
No, izvršni dužnik je i dalje odgovoran za istinitost i naplativost prenesenog potraživanja.
Izvršenje na zaradi i drugim stalnim novčanim primanjima
Rešenjm o izvršenju na zaradi odredjuje se plenidba na odredjenom delu zarade i nalaže se

državnom organu, pravnom licu ili drugom poslodavcu, koji izvršnom dužniku isplaćuje zaradu, da
novčani iznos, za koji je odredjeno to izvršenje, isplati, odnosno isplaćuje izvršnom poveriocu.
Ako prema istom izvršnom dužniku ima potraživanje više izvršnih poverilaca, a ukupni iznos
njihovih potraživanja prelazi deo zarade koji može biti predmet izvršenja, izvršenje se odredjuje i
sprovodi u korist svakog od izvršnih poverilaca srazmerno visini njihovih potraživanja.
Izvršni poverilac potraživanje naplaćuje neposredno na blagajni na kojoj se izvršnom dužniku
isplaćuje zarada, a može zahtevati da mu se obustavljeni iznos isplaćuje preko pošte, na adresu koju naznači,
a po odbitku poštanskih troškova.
Kad je izvršni dužnik posle toga zasnovao radni odnos, i to od dana dostavljanja rešenja o
izvršenju poslodavcu, raniji poslodavac je dužan da bez odlaganja, preporučenom pošiljkom, dostavi
sadašnjem poslodavcu rešenje o izvršenju i o tome obavesti sud.
Ako se ne zna ko je novi poslodavac (ni raniji poslodavac, ni izvršni poverilac), sud će pozvati izvršnog
dužnika da se, pod pretnjom novčane kazne (3.000 – 150.000), izjasni kod koga je poslodavca zaposlen.
Izvršni poverilac može da predloži da sud u izvršnom postupku rešenjem obaveže poslodavca da mu
izmiri sve obroke, koje je propustio, da obustavi i isplati prema rešenju o izvršenju.
Isto vazi i za izvršenja na primanjima po osnovu socijalnog osiguranja.
Izvršenje radi naplate potraživanja na štednom ulogu vrši se:
 zaplenom
 isplatom.
Izvršni poverilac u svom predlogu, upućenom sudu mora navesti, barem, naziv organizacije kod koje se
nalazi ulog, a organizacija je dužna da saopšti sudu tražene podatke, a o tome ne sme obavestiti izvršnog
dužnika.
321
Plenidba je sprovedena danom dostavljanja rešenja o zapleni organizaciji kod koje se nalazi štedni ulog.
Rešenje o zapleni sud će dostaviti izvršnom dužniku, tek kada organizacija obavesti sud da je sprovedena
zabrana.
Ista ova pravila primenjuju se i na izvršenje na tekućem računu dužnika.
Izvršenje na pravima iz hartija od vrednosti koje se upisuju u registar vrši se:

 zaplenom, procenom, prodajom I namirenjem.
Donošenjem rešenja o izvršenju na pravima iz hartija od vrednosti, vrši se plenidba hartije od vrednosti koja
je predmet izvršenja, a rešenje o izvršenju se dostavlja izvršnom poveriocu, izvršnom dužniku i
Centralnom registru hartija od vrednosti.
Po prijemu rešenja o zapleni, Centralni registar hartija od vrednosti, će upisati založno pravo izvršnog
poverioca na hariji od vrednosti, i od tog momenta izvršni dužnik ne može raspolagati zaplenjenim
hartijama od vrednosti.
Izvršenje na drugim hartijama od vrednosti vrši se zaplenom potraživanja iz hartije od vrednosti i
prenosom.
Plenidba potraživanja zasnovanog na hartiji od vrednosti koja se prenosi indosamentom ili za čije je
ostvarenje inače potrebna ta hartija, sprovodi se na taj način što sudski izvršitelj takvu hartiju oduzima od
izvršnog dužnika. i predaje sudu.
Pravne radnje iz napred navedenog stava u ime dužnika vrši sudski izvršitelj po zaključku suda.
Prenos potraživanja, zasnovanog na hartiji od vrednosti koja se prenosi indosamentom ili za čije je
ostvarenje inače potrebno da ona bude podnesena, sproveden je kad sud na tu hartiju stavi izjavu o
prenosu i hartiju snabdevenu tom izjavom preda izvršnom poveriocu.
Izvršenje na sredstvima na računu izvršnog dužnika.
Rešenjem o izvršenju na novčanim sredstvima, koja se vode na računu izvršnog dužnika, nalaže se
bankama i drugim finansijskim organizacijama, da novčani iznos za koji je odredjeno izvršenje
prenesu sa računa izvršnog dužnika na račun izvršnog poverioca ili isplate izvršnom poveriocu u
gotovini.
Rešenje se dostavlja organizaciji za prinudnu naplatu, a ona odmah nalaže bankama ili drugim finansijskim
organizacijama da obustave sve isplate sa računa izvršnog dužnika, do konačne naplate potraživanja.
144. IZVRŠENJE RADI PREDAJE POKRETNIH STVARI RADI

OSTVARIVANJA NENOVČANOG POTRAŽIVANJA
- Nadležnost
Za odlučivanje o predlogu za izvršenje radi predaje jedne ili više odredjenih stvari ili radi isporuke
određene količine zamenjivih stvari, kao i za sprovođenje izvršenja, mesno je nadležan sud na čijem
se području stvari nalaze.
- Izvršenje radi predaje individualno određenih ili individualizovanih stvari

Sprovodi se tako što sudski izvršitelj oduzima te stvari od izvršnog dužnika i predaje ih, uz potvrdu,
izvršnom poveriocu.
Takvo izvršenje se sprovodi i kada se stvari nalaze kod trećeg lica koje je voljno da ih preda sudskom
izvršitelju.
Ako treće lice nije voljno da to učini, izvršni poverilac može predložiti sudu da na njega prenese
potraživanje izvršnog dužnika prema trećem licu na predaju stvari. Postupak se dalje sprovodi prema
pravilima o izvršenju na potraživanju da se predaju ili isporuče pokretne stvari.
322
Desi li se da stvar nije nađena ni kod izvršnog dužnika, niti kod trećeg lica, izvršni poverilac može
predložiti da sud proceni vrednost stvari i rešenjem naloži izvršnom dužniku da mu isplati iznos te
vrednosti, te odredi izvršenje radi naplate iznosa procenjene vrednosti sa propisanom zateznom kamatom
na taj iznos od dana procene do isplate.
Ovaj predlog izvršni poverilac može staviti u roku od 8 dana od dana obaveštenja da stvari nisu
nađene.
Ako propusti ovaj rok izvršenje se obustavlja.
Izvršni poverilac je dužan da u svom predlogu odredi sredstvo izvršenja radi naplate vrednosti
procenjene stvari.
Izvršenje rešenja sprovodi se po pravnosnažnosti tog rešenja (ima svojstvo izvršne isprave).
- Izvršenje radi predaje određene količine zamenjivih stvari koje se nalaze od izvršnog dužnika ili
trećeg lica, sprovodi se na isti način kao izvršenje za predaju individualno određenih stvari.
Kada zamenjive stvari nisu nađene ni kod izvršnog dužnika, ni kod trećeg lica, izvršni poverilac
može, u roku od 8 dana od dana kada ga je sud obavestio da stvari nisu nađene, predložiti da se sprovede
izvršenje tako što će ga sud ovlastiti da u određenom roku, a na trošak izvršnog dužnika, te stvari nabavi
na drugoj strani.
- Po predlogu izvršnog poverioca sud će naložiti izvršnom dužniku da u određenom roku položi
sudu iznos za nabavku tih stvari, te odrediti izvršenje radi naplate tog iznosa sa propisanom
zateznom kamatom od dana procene stvari do dana polaganja iznosa sudu.
- Ako izvršni poverilac nije mogao nabaviti stvari na drugoj strani u određenom mu roku, on
može predložiti da sud proceni vrednost stvari i rešenjem naloži dužniku da mu, u određenom roku,
isplati iznos te vrednosti.
Ovakvo rešenje izvršni poverilac može tražiti i pre nego što je predložio nabavku na drugoj strani,
ako dokaže da je verovatno, da se stvari ne mogu nabaviti na taj način. Tada se direktno ide na procenu
vrednosti stvari i donošenje rešenja da izvršni dužnik isplati njihovu vrednost.
Rešenje, kojim je određena isplata novčane vrednosti stvari, ima svojstvo izvršne isprave.
145. ISPRAŽNJENJE I PREDAJA NEPOKRETNOSTI RADI

OSTVARIVANJA NENOVČANOG POTRAŽIVANJA
- Za odlučivanje o predlogu za izvršenje radi ispražnjenja i predaje nepokretnosti i za

sprovođenje tog izvršenja mesno je nadležan sud na čijem se području nepokretnost nalazi.
- Način sprovođenja izvrešenja.

Izvršenje radi ispražnjenja i predaje nepokretnosti sprovodi sudski izvršitelj udaljavanjem lica i
uklanjanjem stvari iz nepokretnosti, te predajom nepokretnosti u posed izvršnom poveriocu.
Rešenje o izvršenju se može sprovesti po isteku 8 dana od dana dostavljanja istog izvršenja dužniku.
Dakle, rešenje o izvršenju se dostavlja izvršnom dužniku i ostavlja mu se rok da sopstvenim
radnjama udovolji traženju.
Ako on to ne učini u ostavljenom mu roku, pristupa se (prinudnim) izvršnim radnjama.
Ako su iseljenjem obuhvaćena maloletna lica, sud će o izvršenju obavestiti organ starateljstva.
323
Na zahtev sudskog izvršitelja, izvršni poverilac je dužan da obezbedi potrebnu radnu snagu i prevoz
sredstava radi sprovođenja izvršenja.
Ovaj zahtev mora biti upućen najmanje 8 dana pre sprovođenja izvršenja.
Na zahtev suda, organ unutrašnjih poslova je dužan da pruži svu potrebnu pomoć u sprovođenju
radnji izvršenja.
Lica koja ometaju sprovođenje izvršenja, sud će udaljiti ili će im izreći novčanu kaznu (od 3.000 do
150.000 dinara).
Poketne stvari koje se uklone iz nepokretnosti predaju se izvršnom dužniku, a ako on nije prisutan
onda odraslom članu domaćinstva ili njegovom punomoćniku.
Ako nijedno od ovih lica nije prisutno ili odbije da primi stvari, one će se predati na čuvanje
drugom licu ili izvršnom poveriocu, o trošku izvršnog dužnika.
O ovome se sačinjava zapisnik koji izvršni sudija potvrđuje zaključkom.
O predaji i troškovima čuvanja, sud će obavestiti izvršnog dužnika i ostaviti mu primeren rok u
kojem može tražiti da mu se stvari vrate (pošto naknadi troškove), uz upozorenje da će stvari, po isteku
roka, biti prodate i da će se iz prodajne cene namiriti troškovi čuvanja i prodaje stvari.
- Prodaja pokretni stvari
Po isteku roka koji je ostavljen dužniku da preuzme pokretne stvari i naknadi troškove čuvanja,
sud će po službenoj dužnosti naložiti njihovu prodaju.
Iz cene se podmiruju troškovi čuvanja i prodaje, a ostatak se polaže kod suda u korist izvršnog dužnika.
- Prodaja stvari se obavlja po pravilima izvršenja na pokretnim stvarima radi namirenja novčanog
potraživanja.
- Izvršenje radi naplate troškova postupka
Izvršni poverilac može u predlogu za izvršenje radi ispražnjenja i predaje nepokretnosti zatražiti da
se zajedno sa tim izvršenjem odredi i izvršenje nad dužnikovim pokretnim stvarima koje treba
ukloniti iz nepokretnosti i radi naplate troškova izvršnog postupka.
Izvršenje se određuje i sprovodi po pravilima o izvršenja na pokretnim stvarima izvršnog dužnika radi
naplate novčanog potraživanja.
146. IZVRŠENJE OBAVEZA NA ČINJENJE,

NEČINJENJE ILI TRPLJENJE
- Mesna nadležnost
Ako je izvršni dužnik po izvršnoj ispravi dužan da učini određenu radnju ili da se uzdrži od određene
radnje ili da trpi određenu radnju, za odlučivanje o predlogu za izvršenje i za sprovođenje izvršenja,
mesno je nadležan sud na čijem području izvršni dužnik treba da izvrši obavezu po izvršnoj
ispravi.
- Izvršenje radi preduzimanja radnje

Kod obaveza na činjenje imamo dve situacije: radnja može biti zamenjiva i nezamenjiva.
1. Zamenjiva ona radnja koju može izvršiti izvršni dužnik, ali i neko drugo lice. Izvršenje se
sprovodi tako što sud ovlašćuje izvršnog poverioca da na trošak izvršnog dužnika, poveri drugom
324
licu da obavi tu radnju ili da je obavi on sam.Već u predlgu za izvršenje poverilac može predložiti
da sud naloži dužniku da unapred položi iznos koji pokriva očekivane troškove, koji će nastati
obavljanjem radnje od drugog lica ili samog izvršnog poverioca. Ovo rečenje je izvršno i pre
pravosnažnosti.
Po izvršenoj radnji, sud će, na predlog izvršnog poverioca ili izvršnog dužnika doneti konačno
rešenje o visini troškova preduzete radnje.
Ovo rešenje se može izvršiti tek po nastupanju pravosnažnosti.
Ako se pokaže da je od izvršnog dužnika pribavljeno više sredstava, nego što iznose troškovi
preduzete radnje, sud će, na predlog izvršnog dužnika, ako raspolaže tim sredstvima, vratiti razliku
izvršnom dužniku, odnosno naložiće izvršnom poveriocu da, u određenom roku, vrati tu razliku,
ako on raspolaže tim sredstvima.
2. Kada je dužnik obavezan da izvrši nezamenjivu radnju, tj. radnju koju samo on može preduzeti,
sud će rešenjem o izvršenju odrediti dužniku rok za ispunjenje obaveze i istovremeno izreći
novčanu kaznu, za slučaj da ne izvrši obavezu. Iznos može biti u rasponu od 3.000 do 150.000
dinara za fizička i od 30.000 do 1.500.000 dinara za pravna lica.
- Po isteku roka, ako izvršni dužnik nije ispunio obavezu, sud će po službenoj dužnosti sprovesti
rešenje o izrečenoj novčanoj kazni.
Istovremeno, sud će odrediti novi rok za ispunjenje obaveze i izreći novu kaznu u
većem iznosu, za slučaj da ni u tom roku ne ispuni obavezu.
Sud će izvršnom dužniku izricati novčane kazne i pretiti novima, određujući daljnje rokove za
ispunjenje obaveze, sve dok ukupni zbir izrečenih novčanih kazni ne dostigne desetostruki iznos
prve izrečene kazne, a onda se postupak ponavlja dok izvršni dužnik ne izvrši svoju obavezu.
Ukoliko je izvršni dužnik svoju obavezu ispunio u ostavljenom mu roku, dužan je da bez odlaganja o
tome obavesti sud i priloži nesumljive dokaze o tome.
Nesumljivim dokazom se smatra overena pismena izjava izvršnog poverioca o tome da je radnja
obavljena, zapisnik sudskog izvršitelja o obavljanju radnje, nalaz i mišljenje sudskog veštaka da je radnja
obavljena.
Ako radnja koju može obaviti samo izvršni dužnik ne zavisi isključivo od njegove volje (npr. stvaranje
određenih umetničkih dela i sl.) izvršni poverilac nema pravo da traži ovakvo izvršenje, već samo
naknadu štete.
- Izvršenje radi postizanja nečinjenja i trpljenja
Kada je izvršnom dužniku naloženo nečinjenje ili trpljenje, tada se ne određuje paricioni rok. Da bi
u tom vremenu dužnik prestao sa nedozvoljenim postupcima, odmah mu se zabranjuje da se i dalje
ponaša suprotno obavezi na nečinjenje ili trpljenje.
Postupanje izvršnog dužnika suprotno obavezi iz izvršne isprave, ovlašćuje izvršnog poverioca da
predloži izvršenje. Sud će tada izvršnom dužniku izreći novčanu kaznu rešenjem o izvršenju i upozoriti
ga da će uslediti dalje kažnjavanje ako nastavi sa svojim nedozvoljenim ponašanjem (visina novčanih
kazni i postupak je kao i za neizvršenje nezamenjive radnje).
- Pravo izvršnog poverioca zastareva u roku od 10 godina (ZOO).
325
Na predlog izvršnog poverioca ukoliko ovaj učini verovatnim da bi pretrpio štetu ako se izvršni
dužnik i dalje bude ponašao protivno svojoj obavezi, sud će, rešenjem, naložiti izvršnom dužniku da
položi jemstvo za štetu. Vreme trajanja jemstva određuje sud prema okolnostima i prirodi svakog
pojedinačnog slučaja.
Rešenje o polaganju jemstva izvršava se na predlog izvršnog poverioca.
Ukoliko dužnikovo ponašanje protivno obavezi iz izvršne isprave, dovede do promena sa

poveriočevim pravom, sud će tada, po predlogu izvršnog poverioca ovlastiti ga da sam, a po potrebi i
uz pomoć sudskog izvršitelja, uspostavi pređašnje stanje na rizik i trošak izvršnog dužnika.
Sud će, takođe na predlog izvršnog poverioca naložiti izvršnom dužniku da unapred isplati određeni
iznos, na ime troškova koji se očekuju da će nastati usled ovog izvršenja.
Ako je sudska odluka, kojom je utvrđeno smetanje državine sprovedena ili je izvršni dužnik
dobrovoljno ispunio obavezu, pa posle toga ponovo učini akt smetanja državine, koji se u suštini ne
razlikuje od ranijeg, sud će, na predlog izvršnog poverioca i na osnovu iste izvršne isprave doneti novo
rešenje o izvršenju.
Tim rešenjem se određuje vraćanje stvari u posed izvršnog poverioca ili se izriču kazne za neizvršenje
radnje koju može izvršiti samo izvršni dužnik.
- Takav predlog izvršni poverilac može staviti u roku od 30 dana od dana saznanja za ponovno
smetanje poseda (subjektivni rok), a najdocije u roku od jedne godine po ponovljenom smetanju
(objektivni rok).
Ovim se ne dira u pravo izvršnog poverioca da u parnici traži naknadu štete, koja mu je nanesena
time što je izvršni dužnik postupio protivno svojoj obavezi utvrđenoj u izvršnoj ispravi.
147. IZVRŠENJE ODLUKA IZ OBLASTI PORODIČNOG

PRAVA – PREDAJA I ODUZIMANJE DETETA
- Mesna nadležnost
Sud mesno nadležan za odlučivanje o predlogu za izvršenje sudske odluke o predaji deteta je onaj sud,
koji je opšte mesno nadležan za stranku koja zahteva izvršenje, kao i sud na čijem području se dete
nalazi.
- Za sprovođenje izvršenja mesno je nadležan sud na čijem području se dete nalazi (zatekne) u
vreme izvršenja.
- Način sprovođenja izvršenja
Predlog za izvršenje može podneti roditelj ili drugo lice kome je dete povereno na čuvanje i
vaspitavanje, kao i organ starateljstva.
- Prilikom sprovođenja izvršenja sud posebno vodi računa o potrebi da se u najvećoj meri zaštiti
interes deteta.
- Sudska odluka o predaji deteta je ona odluka kojom se naređuje predaja deteta roditelju ili drugom
licu, odnosno organizaciji kojoj je dete povereno na čuvanje i vaspitanje.
- Sud će, pod pretnjom izricanja novčane kazne, izvršnom dužniku ostaviti rok od 3 dana da preda
dete.
326
Novčana kazna se izriče i njeno izvršenje se sprovodi prema pravilima o izvršenju radnje koju može
izvršiti samo izvršni dužnik(Od 3.000 do 150.000 dinara za fizička i od 30.000 do 1.500.000 dinara za
pravna lica. Izriče se sve dok ukupni zbir izrečenih kazni ne dostigne desetostruki iznos prve izrečene kazne,
pa sve iz početka).
Ukoliko se izvršenje nije moglo sprovesti izricanjem i izvršenjem odluke o novčanoj kazni, izvršenje će
se sprovesti oduzimanjem deteta od lica kod koga se dete nalazi i predajom deteta roditelju, odnosno
drugom licu ili organizaciji kojoj je dete povereno na čuvanje i vaspitavanje. Ovo oduzimanje i predaju
deteta može obaviti samo sudija u saradnji sa psihologom organa starateljstva, škole, porodičnog
savetovališta ili druge specijalizovane ustanove za posredovanje u porodičnim odnosima.
● Sud će, na predlog stranke kojoj je dete povereno, nastaviti izvršenje po istom rešenju o izvršenju,
ako se dete u roku od 60 dana od dana predaje deteta ponovo zatekne kod lica od koga je dete oduzeto.
● Izuzetno, u slučaju kad se utvrdi da je ugrožen život, zdravlje ili psihofizički razvoj deteta, sud će, bez
prethodnog ostavljanja roka za predaju izricanjem i izvršenjem novčane kazne sprovesti izvršenje, tako
što će oduzeti dete i predati ga roditelju ili drugom licu, odnosno organizaciji kojoj je dete povereno na
čuvanje i vaspitavanje (obavezna saradnja sa psihologom).
148. IZVRŠENJE RADI VRAĆANJA

ZAPOSLENOG NA RAD
- Mesna nadležnost
Sud mesno nadležan za odlučivanje o predlogu za izvršenje na osnovu izvršne isprave po kojoj je
poslodavac dužan da zaposlenog vrati na rad ili da ga rasporedi na odgovarajuće radno mesto je onaj sud
na čijem se području nalazi sedište poslodavca.
- Određivanje i sprovođenje izvršenja

Ovaj predlog izvršenja poverilac može podneti u roku od 30 dana od dana kada je stekao pravo da
predlog podnese.
Izvršenje na osnovu izvršne isprave, po kojoj je poslodavac dužan da zaposlenog vrati na rad ili da ga
rasporedi na odgovarajuće radno mesto, sprovodi se izricanjem novčane kazne poslodavcu i
odgovornom licu.
- Novčana kazna se izriče u iznosu od 3.000 do 150.000 dinara za fizička i od 30.000 do 1.500.000
dinara za pravna lica; kazna se izriče sve dok ukupni zbir izrečenih kazni ne dostigne desetostruki
iznos prve izrečene kazne, a onda se postupak ponavlja sve dok dužnik ne izvrši svoju obavezu.
Ukoliko izvršni dužnik kaznu ne plati dobrovoljno, naplaćuje je sud po službenoj dužnosti, a
troškove prinudne naplate snosi izvršni dužnik.
- Naknada izgubljene zarade u slučaju vraćanja zaposlenog na rad

Zaposleni (izvršni poverilac) koji je podneo predlog da bude vraćen na rad, može predložiti da sud
donese rešenje kojim će odrediti da mu izvršni dužnik (poslodavac) isplati na ime zarade mesečne
iznose, dospele od pravosnažnosti presude do ponovnog vraćanja na rad i odrediti izvršenje radi
naplate utvrđenih iznosa.
Predlog za naknadu može se spojiti sa predlogom za izvršenje ili može biti podnesen naknadno do
okončanja izvršnog postupka.
Rešenje kojim se predlog za naknadu usvaja ima dejstvo rešenja o izvršenju.

327
Izvršni dužnik (poslodavac) može predložiti sudu da ovo rešenje stavi van snage, ako su se po
donošenju rešenja izmenile okolnosti na osnovu kojih je doneseno.
Naknada mesečne zarade određuje se u iznosu, koji bi zaposleni ostvario da je bio na radu.
● Zaposleni može ovo svoje pravo ostvariti i u posebnom parničnom postupku pred sudom, bilo u
celini, bilo u delu za koji smatra da mu pripada preko iznosa dosuđenog rešenjem izvršnog suda o
određivanju naknade.
149. IZVRŠENJE ODLUKE O DEOBI STVARI,

UPISIVANJE U JAVNE KNJIGE I
IZDEJSTVOVANJE IZJAVE VOLJE
1. (Izvršenje odluke o deobi stvari)
Mesna nadležnost
Za odlučivanje o predlogu za izvršenje i za sprovođenje rešenja o deobi mesno je nadležan sud na čijem
se području nalazi suvlasnička stvar.
- Deoba
Izvršenje radi deobe stvari odnosi se na deobu zajedničke pokretne ili nepokretne stvari. Moguće su
dve situacije: fizička deoba i deoba prodajom stvari, odnosno deoba novčanog iznosa dobijenog
prodajom stvari (civilna deoba).
● Fizičku deobu suvlasičke stari sud će odrediti ako je takva deoba predviđena izvršnom ispravom.
Sud će pozvati učesnike da prisustvuju sprovođenju deobe. Ako se pokaže potrebnim sud će odrediti i
veštačenje.
● Ako na osnovu izvršne isprave suvlasničku stvar treba prodati radi njene deobe, sud će odrediti i
sprovesti prodaju po pravilima za izvršenje na pokretnoj, odnosno nepokretnoj stvari, ako se stranke
drugačije ne sporazumeju.
Međutim, i kada je u izvršnoj ispravi naložena fizička deoba, a sud u izvršnom postupku ustanovi da se
fizička deoba ne može sprovesti, odrediće deobu prodajom i podelom postignute cene.
Ako u izvršnoj ispravi nije određen način deobe, a stranke se o tome ne sporazumeju, sud će odrediti na
koji način će se sprovesti deoba.
- Troškovi postupka
Troškove sprovođenja izvršenja snose svi suvlasnici, srazmerno vrednosti svojih delova u suvlasničkoj
stvari,a suvlasnik koji je prouzrokovao posebne troškove dužan je da ih nadoknadi onim suvlasnicima
koji su te troškove imali.
2.(upisivanje u javne knjige)
Mesna nadležnost
Za odlučivanje o predlogu za izvršenje radi zasnivanja prava na nepokretnosti upisom u javnu knjigu
mesno je nadležan sud koji vodi javnu knjigu u koju treba izvršiti upis, odnosno drugi sud određen
zakonom na čijem se području nalazi sud, odnosno drugi organ koji vodi javnu knjigu.
328
Za sprovođenje izvršenja, kojim je utvrđena obaveza upisa u javnu knjigu, nadležan je sud, odnosno
drugi organ koji vodi javnu knjigu za tu nepokretnost.
- Način sprovođenja izvršenja
Po predlogu poverioca i na osnovu izvršne isprave kojom je utvrđena obaveza upisa u javnu knjigu, sud
određuje da se u javnoj knjizi sprovede odgovarajući upis. Izvršenje se sprovodi po službenoj
dužnosti, tako što se nalaže sudu ili drugom organu koji vodi javnu knjigu da sprovede rešenje o
izvršenju.
Ako izvršni dužnik nije upisan kao vlasnik nepokretnosti, upis prava svojine izvršnog poverioca na
toj nepokretnosti može se izvršiti, ako izvršni poverilac, uz predlog za izvršenje, podnese dokaz da je
pravni prethodnik izvršnog dužnika lice koje je upisano kao vlasnik.
Kad je po izvršnoj ispravi izvršni poverilac ovlašćen da prema izvršnom dužniku traži upis založnog
ili nekog drugog prava na nepokretnosti (osim prava svojine), a izvršni dužnik nije upisan kao vlasnik
nepokretnosti, izvršni poverilac može u predlogu za izvršenje tražiti da se pravo svojine upiše na
izvršnog dužnika, a zatim da se izvrši upis prava izvršnog poverioca, ako podnese dokaz da je
izvršni dužnik stekao pravo svojine na toj nepokretnosti.
- Isto važi i za upis prava u druge javne knjige, ako posebnim zakonom nije drugačije određeno.
3. (Izdejstvovanje izjave volje)
Bezuslovno potraživanje
- Ako je izvršni dužnik odlukom, koja ima svojstvo izvršne isprave, obavezan na
davanje izjave volje, smatra se da je izjavu sadržine kao u izvršnoj ispravi, dao
momentom pravosnažnosti te odluke.
- A ako je izvršna isprava poravnanje, onda treba uzeti da je izjavu sadržine kao u poravnanju, data
danom kada nastupi dospelost obaveze po poravnanju.
Uslovno potraživanje
U situaciji kada davanje izjave volje zavisi od ispunjenja neke protivobaveze izvršnog poverioca,
smatraće se da je izvršni dužnik dao izjavu volje, tek kada izvršni poverilac ispuni svoju obavezu, ili
kada bude ispunjen koji drugi uslov, koji se dokazuje javnom ili po zakonu overenom ispravom.
329
150.POSEBNA PRAVILA IZVRŠENJA U TRGOVINSKIM I
SA TRGOVINSKIM POVEZANIM STVARIMA
- Osnovna pravila.
Potreba za specifičnim uređenjem izvršenja u trgovinskim stvarima traže formulisanje posebnih pravila,
koja u nekim situacijama osetnije odstupaju od opštih pravila.
No, opšta pravila i ovde važe ukoliko specijalnim pravilima nisu izmenjena ili dopunjena.
- Svojstvo izvršnog dužnika
Ova posebna pravila primenjuju se u trgovinskim stvarima, kada je izvršni dužnik pravno lice ili
preduzetnik ili fizičko lice, koje obavlja delatnost radi sticanja dobiti i ima otvoren račun u skladu sa
propisima o platnom prometu.
Ova pravila primenjuju se na izvršenje odluka trgovinskih sudova i kada se ne radi o gore navedenim
licima, ako izvršni poverilac predlaže izvršenje na akcijama ili udelima, ili ako predlaže skraćeni izvršni
postupak na osnovu verodostojnih isprava.
U predlogu za izvršenje, pored obavezne sadržine(naznačeni: izvršni poverilac i izvršni dužnik, izvršna ili
verodostojna isprava, obaveze izvršnog dužnika, sredstva i predmeti izvršenja, drugi podaci potrebni za
sprovođenje izvršenja, priložena: izvršna ili verodostojna isprava) moraju biti naznačeni i:
1. matični broj izvršnog dužnika;

2. poreski broj izvršnog dužnika;
3. imena banaka i brojevi računa izvršnog dužnika kod poslovnih banaka;
4. ime banke i broj računa izvršnog poverioca.
Naravno, do ovih podataka izvršni poverilac mora nekako doći, a najjednostavnije je da ih traži od
izvršnog dužnika.
Ako mu ih ovaj ne dostavi bez odlaganja, izvršni poverilac predlog može predati i bez njih, uz dokaz o
traženju podataka, a sud će zatražiti od organizacije za prinudnu naplatu da mu dostavi ove podatke.
Zahtev organizaciji za prinudnu naplatu za dostavljanje podataka, može da dostavi i neposredno izvršni
poverilac, ako priloži dokaz da je pokrenuo postupak prinudnog izvršenja.
Organizacija za prinudnu naplatu je dužna da bez odlaganja dostavi tražene podatke.
Dostavljanje pravnim licima se vrši na adresu sedišta pravnog lica upisanog u registar pravnih lica. Ako je
ovakvo dostavljanje neuspešno, izvršiće se na adresu lica ovlašćenog za zastupanje koje je upisano u
registru.
Ako bi dostavljanje i u ovom slučaju ostalo neuspešno, dostavljanje pravnom licu se vrši isticanjem na
oglasnu tablu suda i smatraće se da je dostava izvršena protekom roka od 8 dana od dana isticanja na
oglasnu tablu suda.
Zajedničke odredbe o izvršenju na akcijama i udelima u AD i DOO.
- Mesna nadležnost. Za dozvolu izvršenja i sprovođenje izvršenja na akcijama akcionarskog društva i

udelima u društvu sa ograničenom odgovornošću, nadležan je trgovinski sud na čijem se području
vodi javni registar društava u kome je upisano društvo na čijim se akcijama, odnosno udelima
izvršenje predlaže.
- Izvršne radnje. Izvršenje na akcijama i udelima u društvu sa ograničenom odgovornošću sprovodi
se plenidbom, procenom, prodajom i namirenjem izvršnog poverioca.
330
1.Izvršenje na akcijama
Rešenje o izvršenju na akcijama dostavlja se izvršnom poveriocu, izvršnom dužniku i Centralnom

registra hartija od vrednosti. Dostavljanjem rešenja o izvršenju na akcijama Centralnom registru vrši se
plenidba akcija koje su predmet izvršenja.
Momentom plenidbe, izvršni poverilac stiče založno pravo na zaplenjenim akcijama, a izvršni
dužnik ne može njima raspolagati.
- Po prijemu rešenja o izvršenju ili na zahtev izvršnog poverioca, Centralni registar hartija od
vrednosti će bez odlaganja, upisati u registar založno pravo na akcijama. Momentom upisa treća
lica nisu savesna u odnosu na postojanje založnog prava izvršnog poverioca.
- Vrednost akcije utvrđuje sud.
Ako se akcija kotira na berzi, njena vrednost se utvrđuje kao prosečna cena akcija na berzi u
poslednjih 30 dana, na osnovu berzanskog izveštaja.
Ako se vrednost ne može utvrditi na ovaj način, na predlog jedne od stranaka, sud će odrediti
veštačenje.
- Ako su akcije predmet berzanske trgovine, unovčiće se na berzi. No, akcije se mogu prodati i na
drugi način predviđen zakonom, kojim se uređuje promet akcija.
Na procenu i prodaju akcija, kao i namirenje izvršnog poverioca iz dobijene cene, primenjuju se
pravila o namirenju prodajom poketnih stvari. (Procenu vrši sudski izvršitelj na osnovu tržišne cene
takve stvari u mestu popisa, ali se o ceni mogu sporazumeti i stranke, kao i uz pomoć veštaka. Po
pravnosnažnosti rešenja o izvršenju, pristupa se prodaji stari bilo putem usmenog javnog nadmetanja, bilo
neposrednom pogodbom, o čemu odlučuje sud zaključkom. Po isplati cene kupac preuzima stvari, a sud
donosi rešenje o namirenju. Izvršni poverilac se namiruje iz iznosa dobijenog prodajom stvari).
2.Izvršenje na udelima u D.O.O.
Rešenje o izvršenju na udelu u DOO-u dostavlja se izvršnom poveriocu, izvršnom dužniku i sudu,
odnosno organizaciji koja vodi registar društava sa ograničenom odgovornošću.
Dostavljanjem ovog rešenja sudu, odnosno organizaciji koja vodi registar društava sa ograničenom
odgovornošću, vrši se plenidba udela koji je predmet izvršenja. Plenidbom izvršni poverilac stiče
založno pravo na udelu.
- Po prijemu rešenja o plenidbi, DOO je dužno da istog dana izvrši upis založnog prava u knjigu
članova društva.
- Isto tako, po prijemu rešenje o plenidbi, sud, odnosno organizacija koja vodi javni registar društava sa
ograničenom odgovornošću, koja će, bez odlaganja, ubeležiti založno pravo na udelu.
- Konstituisanjem založnog prava izvršnog poverioca, izvršni dužnik ne može raspolagati tim udelom.
Za procenu i prodaju udela, kao i namirenje izvršnog poverioca iz dobijene cene, primenjuju se pravila
koja važe za procenu i prodaju akcija.
● Prilikom prodaje udela u D.O.O.-u, preostali članovi društa imaju pravo preče kupovine, koje se ostvaruje
po pravilima o ostvarivanju prava preče kupovine kod izvršenja na nepokretnostima. (Titular prava preče
kupovine može ostvariti svoje pravo ukoliko odmah po dovršetku nadmetanja izjavi da kupuje nepokretnost
pod istim uslovima koji su dati u najpovoljnijoj ponudi).
Kada je stvar prodata neposrednom pogodbom, sud će izvestiti nosioca prava preče kupovine o uslovima
prodaje i pozvati ga da se izjasni hoće li to pravo koristiti.
331
151. SKRAĆENI IZVRŠNI POSTUPAK
Skraćeni izvršni postupak se može sprovesti ako su izvršni poverilac i izvršni dužnik pravna lica,
preduzetnici, fizička lica koja obavljaju delatost radi sticanja dobiti i imaju otvoren račun u skladu sa
propisima o platnom prometu, kao i fizička lica u svojstvu dužnika iz ugovora o komercijalnom kreditu.
Na ovaj način, uvođenjem skraćenog izvršnog postupka, se htela još više povećati brzina, efikasnost i
ekonomičnost izvršnog postupka u komercijalnim poslovima i time povećala pravna sigurnost učesnika
u privrednim delatnostima.
Skraćeni izvršni postupak se može sprovesti na osnovu svake verodostojne isprave kojom se, na
nesumnjiv način, dokazuje postojanje, iznos i dospelost poveriočevog potraživanja, a naročito:
1. Menica i ček sa protestom i povratnim računom ako je to potrebno za zasnianje potraživanja;
2. Obveznice i druge hartije od vrednosti koje imaocu daju pravo na isplatu nominalne vrednosti;
3. dospela bezuslovna bankarska garancija;
4. dospeli bezuslovni akreditiv;
5. overena izjava izvršnog dužnika kojom ovlašćuje izvršnog poverioca na prenos novčanih sredstava;
6. javna isprava koja konstituiše izvršnu novčanu obavezu;
7. svaki ugovor u privredi sačinjen u pisanoj formi na kome su potpisi ovlašćenih lica overeni od
strane nadležnog suda, odnosno drugog organa ovlašćenog zakonom .
Skraćeni izvršni postupak se ne može sprovesti na osnovu strane isprave.
Da bi se proveo skraćeni postupak izvršenja, izvršni poverilac je dužan da u predlogu za izvršenje

izričito naznači da želi da se na osnovu verodostojnih isprava, koje podnosi, sprovede skraćeni izvršni
postupak.
Ukoliko, pak, ne bi naznačio da se radi o izvršenju na sredstvima plaćanja, odnosno da se radi o
skraćenom postupku izvršenja, izvršenje se neće sprovesti po odredbama predviđenim za skraćeni
izvršni postupak, već po odredbama predviđenim za izvršenje na osnovu verodostojne isprave.
U predlogu za sprovodjenje skraćenog izvršnog postupka se moraju navesti:

 izvršni poverilac i izvršni dužnik,
 verodostojna isprava,
 obaveze izvršnog dužnika,
 sredstva i predmeti izvršenja,
 kao i drugi potrebni podaci.
Izvršni poverilac, uz predlog za izvršenje, je dužan da priloži verodostojnu ispravu u originalu ili
overenoj kopiji.
Kad utvrdi da su ispunjeni uslovi za skraćeni izvršni postupak, sud će doneti rešenje o izvršenju.
U rešenju o izvršenju moraju biti navedeni:

 izvršni poverilac i izvršni dužnik,
 verodostojna isprava o potraživanju,
 potraživanje izvršnog poverioca,
 sredstva i predmeti izvršenja,
 i drugi podaci potrebni za sprovođenje izvršenja.
332
Rešenjem o izvršenju sud obavezuje izvršnog dužnika da u roku od 8 dana (u meničnim i čekovnim
sporovima u roku od 3 dana), po dostavi rešenja, namiri potraživanje zajedno sa odmerenim troškovima
i određuje izvršenje, radi ostvarivanja tih potraživanja.
Na ovakvo rešenje izvršni dužnik ima pravo prigovora u roku od tri dana od dana prijema rešenja o
izvršenju po skraćenom postupku.
Rešenje, kojim se odbija ili odbacuje predlog za dozvolu izvršenja po skraćenom postupku mora biti
obrazloženo i na njega izvršni poverilac ima pravo žalbe.
Redovni pravni lekovi u izvršnom postupku su žalbe i prigovor.
Za razliku od žalbe koja je osnovni pravni lek u izvršnom postupku, prigovor se može izjaviti samo u dva
slučaja određena zakonom:
1. Protiv rešenja o izvršenju, donetog na osnovu verodostojne isprave i,
2. Protiv rešenja o izvršenju, donetog u skraćenom izvršnom postupku.
Prigovor na rešenje o izvršenju, doneto u skraćenom postupku, predstavlja pravno sredstvo dužnika.
To je remonstrativan pravni lek, jer o njemu odlučuje isti sud koji je i doneo rešenje, ali sada u veću
sastavljenom od troje sudija.
Ima suspenzivno dejstvo, jer odlaže izvršenje rešenja o izvršenju.
Može se izjaviti u roku od 3 dana od prijema rešenja o izvršenju po skraćenom postupku.
Prigovor se može izjaviti iz sledećih razloga:

1. ako je u verodostojnu ispravu na osnovu koje se može sprovesti skraćeni izvršni postupak unet
neistinit sadržaj,
2. ako je isprava potpisana od neovlašćenog lica,
3. ako je obaveza iz isprave izvršena,
4. ako obaveza iz isprave nije dospela,
5. ako istovremeno dospela obaveza poverioca iz isprave nije ispunjena.
Izvršni dužnik je obavezan da uz prigovor podnese dokaze i to:
1. pravnažnu sudsku odluku kojom je utvrđena neistinitost isprave ili izvod iz Centralnog registra
hartija od vrednosti, ako se tvrdi da je isprava neistinita,
2. izvod iz registra o licu ovlašćenom za zastupanje u momentu izdavanja isprave, ako tvrdi da je
isprava potpisana od strane neovlašćenog lica,
3. nalog za plaćanje u pismenoj ili elektronskoj formi na osnovu koje je izvršen prenos sredstava, ako
tvrdi da je obaveza ispunjena.
U slučaju prigovora nedospelosti obaveze iz isprave, nedospelost mora da proizlazi iz same isprave.
U slučaju prigovora neispunjenja istovremeno dospele obaveze poverioca iz same isprave, sud će ostaviti
rok od 3 dana poveriocu da podnese dokaz o ispunjenju svoje obaveze.
Ako poverilac dokaže ispunjenje istovremeno dospele obaveze, sud će doneti rešenje o izvršenju protiv
izvršnog dužnika.
O prigovoru odlučuje veće sastavljeno od troje sudija, koje je donelo rešenje o izvršenju po skraćenom
postupku.
Ako sud nađe da je prigovor osnovan, ukinuće rešenje o izvršenju po skraćenom postupku u delu kojem je
određeno izvršenje i predmet dostaviti parničnom sudu na dalji postupak, kao u postupku izvršenja na
osnovu verodostojne isprave.
Rešenje o prigovoru sud je dužan da donese u roku od osam dana od prijema prigovora sudu.
333
Protiv rešenja kojim se prigovor odbacuje ili odbija izvršni dužnik ima pravo žalbe u roku od 3 dana.
Žalba ne zadržava izvršenje.
Odluku po žalbi donosi drugostepeni sud u roku od 8 dana od prijema predmeta i rešenje veća može
ukinuti ili ga potvrditi.
Ako ukine rešenje kojim je odbačen prigovor, predmet se vraća veću prvostepenog suda na ponovno
odlučivanje povodom prigovora.
Ako ukine rešenje kojim je prigovor odbijen, staviće van snage rešenje o izvršenju, doneto u skraćenom
izvršnom postupku, u delu kojim je određeno izvršenje, a postupak će se nastaviti kao povodom prigovora
protiv platnog naloga.
152. ZALOŽNO PRAVO NA NEPOKRETNIM I

POKRETNIM STVARIMA
NA OSNOVU SPORAZUMA STRANAKA
Obezbedjenje (Uopšte)
Pokretanju izvršnog postupka se pristupa, kada dužnik nije spreman da dobrovoljno ispuni
svoju obavezu.To je već jedna od indicija (uz druge), koja ukazuje da je moguće očekivati od dužnika da, na
izvestan način, spreči ili osujeti sprovodjenje izvršenja, odnosno realizaciju poveriočevog potraživanja.To se
može manifestovati još i pre nego što su se ostvarile pretpostavke za pokretanje izvršnog postupka.
Da bi se u takvim situacijama obezbedilo ostvarivanje poveriočevih prava, utvrdjena su posebna pravila
kojim se preventivno deluje.
Ona spadaju u postupak obezbedjenja, kao sastavni deo izvršnog postupka.
Propisana su sledeća sredstva, koja se mogu odrediti radi obezbedjenja namirenja poveriočevog
potraživanja:
1. Založno pravo na nepokretnosti na osnovu izvršne isprave,

2. Založno pravo na nepokretnim i pokretnim stvarima na osnovu sporazuma stranaka,
3. Prethodne mere i,
4. Privremene mere.
Obezbedjenje nije dozvoljeno na stvarima i pravima, koja ne mogu biti predmet izvršenja:
 Stvari van prometa(stvari na kojima može postojati gradjansko pravo svojine, ali nije prenosivo-
npr.manastiri, groblja i sl.);
 Stvari koje nisu predmet gradjanskog prava (trgovi, putevi, parkovi);
 Prirodna bogatstva (rudna blaga, vodotokovi i vode, mineralne sirovine, ali mogu biti ugalj, kamen,
ruda, kao i sredstva i postrojenja pravnog lica;
 Naoružanje, objekti i oprema namenjena odbrani države, državnoj i javnoj bezbednosti.
U postupku raspravljanja i odlučivanja o predlogu za obezbedjenje shodno se primenjuju odredbe Zakona o

parničnom postupku, osim kad je Zakonom o izvršnom postupku drukčije odredjeno.
U postupku obezbedjenja, sud može doneti rešenje o obezbedjenju, pre dostavljanja predloga
protivnoj stranci i pre nego što je protivnoj stranci omogućio da se o predlogu izjasni:
 Ako bi predlagač obezbedjenja, zbog odlaganja, mogao pretrpeti nenadoknadivu ili teško
nadoknadivu štetu;
 Radi otklanjanja neposredne opasnosti protivpravnog oštećenja stvari ili gubitka, odnosno teškog
ugožavanja prava;
 Radi sprečavanja nasilja.
334
1. Založno pravo na nepokretnosti na osnovu izvršne isprave
Sud nadležan da rešava o predlogu za obezbedjenje zasnivanjem založnog prava na nepokretnosti

na osnovu izvršne isprave i za sprovodjenje obezbedjenja je sud, na čijem području se nalazi nepokretnost
na kojoj treba upisati založno pravo.
Obezbedjenje upisom založnog prava na nepokretnoj stvari može se odrediti samo radi
namirenja novčanih potraživanja.
Poverilac, koji ima (novčano) potraživanje prema dužniku i koje je utvrdjeno izvršnom ispravom,
ovlašćen je da zahteva obezbedjenje takvog potraživanja upisom založnog prava na nepokretnoj stvari
dužnika.Sud rešenjem usvaja predlog poverioca i odredjuje obezbedjenje upisom založnog prava u
javnim knjigama, s tim da se pri upisu založnog prava naznači da je to potraživanje izvršivo.
Ako je poverilac za to potraživanje već titular založnog prava na istoj nepokretnosti, onda će se na
osnovu predloga poverioca, samo upisati izvršivost potraživanja, koje je već ranije obezbedjeno upisom
njegovog založnog prava (obično sporazumom utvrdjene hipoteke).
Upis založnog prava i izvršivost potraživanja imaju dejstvo da se izvršenje na toj nepokretnosti
može sprovesti prema svakom licu, koje tu stvar docnije stekne, ali samo radi namirenja obezbedjenog
novčanog potraživanja.
Založno pravo, uspostavljeno kao sredstvo obezbedjenja, je u stvari hipoteka odredjena sudskom
odlukom.
2.ZALOŽNO PRAVO NA NEPOKRETNIM I POKRETNIM

STVARIMA NA OSNOVU SPORAZUMA STRANAKA.
Pored uspostavljanja založnog prava za obezbeđenje novčanog potraživanja na nepokretnoj stvari,

određenog po traženju poverioca neposredno rešenjem suda (sudsko, prinudno založno pravo), postoji i
sporazumno (ugovorno) založno pavo kao sredstvo obezbeđenja novčanog potraživanja poverioca.
Ovo obezbeđenje se može odrediti uspostavljanjem založnog prava i na nepokretnim i na pokretnim starima.
Iako se u momentu pokretanja postupka obezbeđenja ne traži perfektna izvršna isprava o
potraživanju poverioca, njeno postojanje je ipak osnov određivanja i ovog obezbeđenja. Samo što se ovde
izvršna isprava - poravnanje stvara u toku postupka obezbeđenja, pre nego što se odredi obezbeđenje
založnim pravom.
Mesna nadležnost
Za odlučivanje o predlogu za obezbeđenje novčanog potraživanja zasnivanjem ugovornog

založnog prava na nepokretnosti, mesno je nadležan onaj sud koji vodi javnu knjigu u koju treba
izvršiti upis, odnosno sud na čijem je području organ koji vodi javnu knjigu u koju treba izvršiti upis.
Za sprovođenje ovog obezbeđenja nadležan je sud, odnosno organ koji vodi javnu knjigu za tu
nepokretnost.
Sud mesno nadležan za odlučivanje o određivanju založnog prava na pokretnim stvarima i
sprovođenje je sud po mestu nalaženja pokretnih stvari.
Predlog za obezbedjenje uspostavljanjem založnog prava je u ovoj situaciji zajednički akt poverioca
i dužnika.
Predlog treba da sadrži elemente, koji se traže da bi se moglo sastaviti poravnanje, kao i priloge kojim
se dokazuju potrebni podaci.Ne treba insistirati na potpunosti i detaljima u predlogu, jer se u ovoj situaciji
odredjuje ročište i na njemu se definitivno utvrdjuju elementi koje će poravnanje i ugovor o zalozi sadržati.
335
Postupak određivnja obezbeđenja
Poverilac i dužnik mogu saglasno tražiti od suda da odredi i sprovede upis založnog prava na
nepokretnosti dužnika, odnosno da odredi i sprovede popis pokretnih stvari dužnika, radi obezbeđenja
novčanog potraživanja poverioca zasnivanjem založnog prava na nepokretnoj, odnosno pokretnoj
stvari dužnika.
Sud, po službenoj dužnosti, određuje ročište i u prisustvu stranaka sastavlja zapisnik o poravnanju. Sud,
pri tome, u zapisniku (poravnanju) treba da utvrdi postojanje potraživanja poverioca prema dužniku,
njegovu visinu i dospelost po prodaji stvari iz saglasnih izjava stranaka (u zakonskom tekstu se kaže da
se „utvrdjuje sporazum“), kao i saglasnost stranaka da se uspostavljanjem založnog prava obezbedi
novčano potraživanje.
Ukoliko nastane spor po nekom od tim pitanja, odnosno izostane saglasnost stranaka, sud bi trebalo da
obustavi postupak i ne pokušavajući da na drugi način utvrdi postojanje potraživanja i njegove
elemente (dispozicija poravnanja je kondemnatorne prirode).
Zapisnik o sporazumu stranaka ima snagu sudskog poravnanja i predstavlja izvršnu ispravu.
Sastavni deo sudskog zapisnika o poravnanju ovde mora da bude i sporazum o uspostavljanju
založnog prava poverioca na stvarima dužnika.
To je osnov da bi sud odredio upis založnog prava na nepokretnosti ili popis pokretnih stvari i sprovodjenjem
toga bilo ostvareno založno pravo.
Kao što se vidi, potpisani sudski zapisnik ima dva dela:
1. deo kojim se utvrđuje postojanje potraživanja i

2. deo koji predstavlja ugovor o zalozi zaključen u propisanoj strogoj formi pred sudom.
Poravnanje i ugovor o zalozi su punovažni potpisom sudskog zapisnika o sporazumu stranaka.
Na osnovu postignutog sporazuma, sud će rešenjem odrediti upis i preuzeti sve što je potrebno radi
sprovođenja upisa založnog prava na nepokretnosti dužnika, odnosno odrediti i sprovesti popis
pokretnih stvari dužnika.
Ovo rešenje ima značaj rešenja o obezbeđenju.
Prodaja nepokretne, odnosno pokretne stvari izvršnog dužnika.
Sud ovde određuje namirenje poveriočevog potraživanja, tek po predlogu poverioca, i to tako što
će rešenjem, kada utvrdi da je sporazum stranaka izvršan, odrediti i sprovesti izvršenje na nepokretnoj,
odnosno pokretnoj stvari dužnika, a radi namirenja obezbeđenja novčanog potraživanja poverioca.
Predlog za izvršenje poverilac podnosi po opštim pravilima ZIP-a za izvršenje na nepokretnim,
odnosno pokretnim stvarima, odnosno predlog se i sprovodi po opštim pravilima.
Namirenje poverioca, stečeno upisom rešenja o izvršenju na nepokretnosti ima pravno dejstvo od
dana upisa založnog prava na nepokretnosti u postupku obezbeđenja.
Ovde doneto rešenje o određivanju izvršenja ima značaj rešenja o izvršenju na nepokretnosti, tu se ne
primenjuju pravila o izuzimanju od izvršenja. Iz istog razloga ne primenjuju se ni pravila o izuzimanju od
izvršenja određenih pokretnih stvari.
P.S.( Napred je već navedeno koje stvari ne mogu biti predmet izvršenja).
336
153. PRETHODNE MERE
Mesna nadležnost
Sud nadležan da odredi i sprovede obezbeđenje prethodnom merom je sud koji bi bio nadležan za
vođenje izvršenja na predmetu na kom je obezbeđenje predloženo.
Određivanje i sprovođenje obezbeđenja prethodnim merama
Prethodne mere, kao i založno pravo na nepokretnosti, se određuju radi obezbeđenja novčanog
potraživanja poverioca. Da bi se mogle odrediti prethodne mere kao obezbedjenje potraživanja, moraju biti
ispunjeni sledeći uslovi:
1. da postoji domaća odluka koja glasi na novčano potraživanje, a nije postala pavnosnažna ili nije
postala izvršna i
2. da poverilac dokaže da je verovatna opasnost da bi se bez tog obezbeđenja osujetilo ili znatno
otežalo ostvarivanje potraživanja.
Sa ( domaćom) odlukom izjednačeni su platni nalog koji je izdat na osnovu menice ili čeka i
poravnanje zaključeno pred sudom ili upravnim organom, po kome potraživanje još nije dospelo.
Pod određenim okolnostima postoji zakonska pretpostavka da je verovatna opasnost, da će se
osujetiti ili znatno otežati naplata potraživanja. To su situacije kada je predlog za obezbeđenje zasnovan
na jednoj od sledećih odluka:
1. na platnom nalogu izdatom na osnovu menice ili čeka protiv koga je blagovremeno podnesen
prigovor;
2. na presudi donesenoj u krivičnoj stvari, kojom je usvojen imovinskopravni zahtev poverioca, a protiv
koje je dozvoljeno ponavljanje krivičnog postupka;
3. na odluci po kojoj bi izvršenje trebalo sprovesti u inostranstvu;
4. na presudi na osnovu priznanja protiv koje je uložena žalba;
5. na poravnanju zaključenom pred sudom ili organom u upravnom postupku, koje se pobija.
Kada je izvršni poverilac predložio određivanje predhodne mere na bazi presude na osnovu
priznanja ili na bazi poravnanja, izvršni dužnik je ovlašćen da traži da se određivanje prethodne mere
uslovi polaganjem jemstva od strane izvršnog poverioca, za štetu koju bi tim mogao pretrpeti.
Ovo se opravdava time što su ova dva pravna akta doneta na osnovu izjavljene volje dužnika, pa nije toliko
verovatno da bi izvršni dužnik te akte napadao bez nekog opravdavajućeg osnova.
Potraživanja po osnovu zakonskog izdržavanja, naknade štete za izgubljeno izdržavanje usled
smrti davaoca i naknade štete usled oštećenja zdravlja ili umanjenja, odnosno gubitka radne
sposobnosti su i ovde privilegovana.
Može se predložiti sudu da odredi obezbeđenje prethodnom merom i nedospelih obroka za vremenski period
od jedne godine dana (za obroke koji će dospeti u tom periodu).Povodom ovih potraživanja se pretpostavlja
da postoji opasnost, ako se protiv izvršnog dužnika već moralo voditi izvršenje radi naplate dospelog obroka
ili je takvo izvršenje bilo predloženo.
Postoje sledeće prethodne mere:
1. Popis pokretnih stvari (mogu se prodati, ako su kvarljive) izvršnog dužnika. S tim izvršni
poverilac stiče založno pravo na ovim stvarima, sledstveno pravilima o izvršenju na pokretnim
stvarima radi namirenja novčanih potraživanja;
337
2. Zabrana dužniku izvršnog dužnika da isplati izvršnom dužniku potraživanje koje duguje ili da
mu preda stvari, kao i zabrana izvršni dužnik naplati potraživanje, odnosno da traži stvari i da
s njima raspolaže;
3. zabrana banci kod koje se vodi račun dužnika da dužniku ili trećem licu po nalogu izvršnog dužnika
isplati sa njegovog računa novčani iznos, za koji je određena prethodna mera. Taj iznos se ne može
preneti sa računa izvršnog dužnika, sve dok zabrana traje, izuzev radi namirenja potraživanja koje je
obezbeđeno;
4. predbeležba založnog prava na nepokretnosti izvršnog dužnika ili na pravu upisanom na
nepokretnosti.
Sud u rešenju kojim odredjuje obezbedjenje prethodnom merom može, prema okolnostima, naložiti
da se potraživanje obezbedi sa dve ili više prethodnih mera.
U rešenju treba da se tačno naznači potraživanje poverioca, koje se obezbedjuje (sa kamatom i
troškovima), mera obezbedjenja koja se preduzima i vreme za koje se ona odredjuje.
Prethodne mere se određuju na vremenski period, potreban da bi se obezbedilo poveriočevo
potraživanje, ali ne duže od isteka 8 dana od dana nastupanja uslova za prinudnuo izvršenje (kada odluka,
odnosno druga isprava postane izvršna).
Desi li se da vreme trajanja prethodne mere protekne pre nego što odluka na osnovu koje je ona
određena postane izvršna, izvršni poverilac može predložiti sudu da se to vreme produži.
Ukidanje prethodne mere
Određene prethodne mere prestaju, bilo protekom roka njihovog trajanja, bilo što je izvršni dužnik, u
vremenu njihovog trajanja, učinio takve radnje ili su nastupile takve okolnosti koje više ne opravdavaju
postojanje privremenih mera.
Sud će, na predlog izvršnog dužnika, obustaviti postupak i ukinuti sprovedene radnje, ukoliko
uslovi za prinudno izvršenje budu ispunjeni pre isteka vremena za koje je određena prethodna mera, a izvršni
poverilac ne podnese predlog za izvršenje u roku od 15 dana od dana nastupanja tih uslova.
Sud će, na predlog izvršnog dužnika obustaviti postupak i ukinuti sprovedene radnje:
1. Ako izvršni dužnik položi sudu iznos potraživanja koje se obezbeđuje, sa kamatom i troškovima;
2. Ako izvršni dužnik učini verovatnim da je potraživanje, u vreme donošenja rešenja o određivanju
prethodne mere, već bilo naplaćeno ili dovoljno obezbeđeno;
3. ako je pravnosnažno utvrđeno da potraživanje nije nastalo ili da je prestalo.
Ukoliko u poslednja dva slučaja dođe do ukidanja prethodnih mera, izvršni poverilac je dužan da
naknadi troškove, prouzrokovane određivanjem i sprovođenjem prethodne mere, kao i da izvršni dužnik
isplati naknadu pričinjene štete.
Sud će obustaviti postupak i ukinuti sprovedene radnje ako u roku od 15 dana od dana isteka
vremena za koje je prethodna mera određena, ne budu li ispunjeni uslovi za prinudno izvršenje.
338
154. PRIVREMENE MERE
Opšta pravila
Založno pravo na stvari i prethodne mere su sredstva obezbedjenja , koja se mogu odrediti samo
radi osiguranja naplate novčanog potraživanja i pod taksativno odredjenim uslovima.
Karakteristično za ova sredstva je da je jedan od uslova za njihovo odredjivanje, da pre toga postoji
odluka ili druga isprava, kojom je utvrdjeno potraživanje poverioca.
Izvan ovoga postoje brojne situacije, kada poveriocu treba pružiti odgovarajuća sredstva da zaštiti
svoje pravo, bilo da je ono još nije u fazi spora, bilo da se o tome vodi postupak, a nema uslova za
odredjivanje založnog prava ili prethodnih mera.
U ovim drugim situacijama, poveriocu se stavljaju na raspolaganje odredjena sredstva-privremene mere.
Privremene mere se određuju radi obezbeđenja i novčanog i nenovčanog potraživanja i
komplementarne su sa založnim pravom na stvari i prethodnim merama.
Privremene mere se mogu odrediti pre pokretanja i u toku, kao i po dokončanju sudskog ili
upravnog postupka, sve dok izvršenje ne bude sprovedeno.
Međutim, ne mogu se predlagati, niti odrediti privremene mere, ako se obezbeđenje potraživanja može
postići drugim sredstvima obezbeđenja i postići ista svrha.
Izvršni poverilac može, u predlogu za određivanje privremene mere ili naknadno, izjaviti da se,
umesto privremene mere, zadovljava polaganjem jemstva određenog iznosa, od strane izvršnog
dužnika.
Polaganje jemstva, umesto privremene mere, može se odrediti i po predlogu izvršnog dužnika.
Ako izvršni dužnik položi jemstvo, sud će obustaviti postupak i ukinuti već sprovedene radnje.
Sud može, na predlog izvršnog poverioca odrediti privremenu meru i kad ovaj nije učinio
verovatnim postojanje potraživanja i opasnost nenaplate potraživanja, pod uslovom da prethodno, u
ostavljenom roku, položi jemstvo za štetu koja bi izvršnom dužniku mogla biti nanesena
određivanjem i sprovođenjem privremene mere.
Sud može, po predlogu izvršnog poverioca, a s obzirom na okolnosti slučaja, odrediti više
privremenih mera, ako je to potrebno.
U rešenju, kojim se određuje privremena mera, određuje s vreme njenog trajanja. Ako je
privremena mera određena pre podnošenja tužbe, odrediće se rok u kome poverilac mora podneti tužbu, radi
opravdanja mere.
Sud će, na predlog izvršnog poverioca, produžiti vreme trajanja privremene mere, pod uslovom da
predlog podnese pre isteka vremena za koje je privremena mera određena i pod uslovom da se nisu
promenile okolnosti, pod kojima je ta mera određena.
Ako je predlog za određivanje privremene mere podnesen pre pokretanja sudskog ili upravnog
postupka, nadležan je sud, koji je nadležan za odlučivanje o osnovanosti potraživanja.
Ako je predlog podnesen istovremeno, u toku ili po okončanju (a pre sprovođenja rešenja) sudskog ili
upravnog postupka, nadležan je taj sud.
Postupa sudija pojedinac.
Protiv rešenja o određivanju privremenih mera, kao i protiv rešenja kojim se predlog za
određivanje privremenih mera odbacuje ili odbija, može se podneti žalba, u roku od 3 dana od dana
dostavljanja rešenja.
Žalba se dostavlja veću trojice sudija istog suda, koje o njoj odlučuje u roku od 8 dana od dana prijema
žalbe i spisa.
Prekoračenje ovog roka smatra se odugovlačenjem postupka od strane sudije.
Nisu dopušteni revizija i predlog za ponavljanje postupka.
339
Ukidanje privremene mere
Sud će, na predlog izvršnog dužnika, obustaviti postupak i ukinuti sprovedene radnje:
1. ako izvršni poverilac u određenom roku nije podneo tužbu, odnosno nije pokrenuo drugi postupak
radi opravdanja privremene mere;
2. ako je vreme za koje je određena privremena mera isteklo;
3. ako su se okolnosti, zbog kojih je privremena mera određena kasnije promenile, tako da ona više nije
potrebna.
Izvršni dužnik ima prema izvršnom poveriocu pravo na naknadu štete, koja mu je nanesena
privremenom merom za koju se utvrdi da je bila neosnovana ili koju izvršni poverilac nije opravdao.
Privremene mere za obezbeđenje novčanog potraživanja
Privremene mere za obezbedjenje novčanog potraživanja mogu se odrediti, ako izvršni poverilac učini
verovatnim postojanje potraživanja i opasnost da će bez takve mere izvršni dužnik osujetiti ili znatno otežati
naplatu potraživanja, time što će svoju imovinu, odnosno svoja sredstva otuđiti, prikriti ili na drugi način
njima raspolagati.
Izvršni poverilac, međutim, ne mora dokazivati opasnost, ako učini verovatnim da bi
predloženom merom izvršni dužnik mogao pretrpeti samo neznatnu štetu.
Postoji pretpostavka opasnosti (ne mora se dokazivati) naročito u sledećim slučajevima:
1. ako bi se potraživanje trebalo ostvariti u inostranstvu;
2. ako se zbog neispunjenja dospelih obroka izdržavanja protiv izvršnog dužnika već vodio izvršni
postupak;
3. ako su zakonske obaveze izvršnog dužnika, kao i njegove obaveze utvrđene pravosnažnom
odlukom suda i drugog organa, veće od njegovih redovnih prihoda;
4. ako je protiv izvršnog dužnika bezuspešno pokušavano izvršenje, koje nije uspelo zato što je on
odbio da pruži podatke o tome, gde mu se nalazi imovina, kao i da je u toku ranije vođenih
izvršnih postupaka davao netačne podatke o svojoj imovini.
Množina situacija, u kojima se može ukazati potreba da se odrede privremene mere, ne

dozvoljava da se one unapred taksativno navedu, već se u zakonu propisuju samo najvažnije vrste, uz
mogućnost određivanja i drugih mera radi obezbeđenja novčanog potraživanja.
Tako je propisano da se za obezbeđenje novčanog potraživanja može odrediti svaka mera kojom se
postiže svrha obezbeđenja, a naročito:
1. zabrana izvršnom dužniku da aspolaže pokretnim stvarima, oduzimanje i poveravanje na čuvanje
izvršnom poveriocu, trećem licu ili u sudskom depozitu;
2. zabrana izvršnog dužnika da otuđi ili optereti svoje nepokretnosti ili stvarna prava na nepokretnosti
upisana u javnoj knjizi u njegovu korist, uz upis te zabrane u javnu knjigu;
3. zabrana dužniku izvršnog dužnika da mu isplati potraživanje ili mu preda stvari, kao i zabrana
izvršnom dužniku da naplati potraživanje, da primi stvari i da sa njima raspolaže;
4. nalog banci ili drugoj finansijskoj organizaciji, kod koje izvršni dužnik ima račun, da izvršnom
dužniku ili trećem licu, po nalogu izvršnog dužnika uskrati isplatu sa računa izvršnog dužnika
novčanog iznosa, za koji je određena privremena mera;
5. oduzimanje od izvršnog dužnika gotovog novca ili hartija od vrednosti i polaganje u depozit.
Zabrane i nalozi smatraju se izvršnim, dostavljanjem rešenja licu na koje se odnosi.
Nalog banci ili drugoj finansijskoj organizaciji dostavlja se organizaciji za prinudnu naplatu,
koja ga, bez odlaganja, dostavlja svim bankama i finansijskim organizacijama kod kojih izvršni
dužnik ima račun i istovremeno zabranjuje drugim bankama i finansijskim organizacijama da otvore
račun izvršnom dužniku.
Izvršni poverilac u čiju korist je privremena mera izrečena, ima pravo da od lica, koje je bilo dužno
da poštuje zabranu ili nalog, zahteva naknadu štete koju je pretrpeo, zbog njihovog nepoštovanja.
340
Izvršni dužnik, odnosno treće lice kome je izdata zabrana ili nalog, koji ne postupe po zabrani,
odnosno nalogu, novčano će se kazniti(3.000 – 150.000 dinara za fizička i 30.000 – 1.500.000 dinara za
pravna lica. Kazne se izriču dok lice ne postupi u skladu sa odlukom suda, a najviše do desetostrukog iznosa
prve izrečene novčane kazne, a onda sve iz početka).
Privremenom merom ne stiče se založno pravo, ali sud može odrediti da se privremenom
merom stiče privremeno založno pravo, naročito ako u takvom slučaju postoji pretpostavka opasnosti.
Privremene mere za obezbeđenje nenovčanog potraživanja
Privremene mere za obezbedjenje nenovčanog potraživanja se mogu odrediti ukoliko izvršni
poverilac učini verovatnim postojanje potraživanja i opasnost da će se ostvarenje potraživanja osujetiti ili
znatno otežati ili izvršni poverilac učini verovatnim da je mera potrebna, da bi se sprečila upotreba sile ili
nastanak nenadoknadive štete.
Izvršni poverilac, međutim, ne mora dokazivati opasnost, ako učini verovatnim da bi predloženom
merom izvršni dužnik mogao pretrpeti samo neznatnu štetu.
Postoje iste pretpostake opasnosti kao i kod privremenih mera za obezbeđenje novčanog potraživanja.
Vrste privremenih mera:
o zabrana otuđenja i opterećenja pokretnih stvari na koje je upravljeno potraživanje, njihovo

oduzimanje i poveravanje na čuvanje izvršnom poveriocu, trećem licu ili u sudskom depozitu;
o zabrana otuđenja i opterećenja nepokretnosti na koju je upravljeno potraživanje, uz upis
zabrane u javnu knjigu;
o Zabrana izvršnom dužniku da preduzima radnje koje mogu naneti štetu izvršnom poveriocu,
kao i zabrana da se izvrše promene na stvarima na koje je upravljeno potaživanje;
o zabrana dužniku izvršnog dužnika da izvršni dužnik preda stvari na koje je upravljeno
potraživanje;
o zabrana otuđenja i opterećenja akcija ili udela u društvu na koje je upravljeno potraživanje i
zabeležba ove zabrane u Centralnom registru harija od vrednosti, odnosno knjizi udelničara i
javnom registru Društva sa ograničenom odgovornošću; zabrana korišćenja i raspolaganja
pravima iz akcija i udela i njihovo poveravanje na upravljanje trećem licu, uključujući
postavljanje privremene uprave društva;
o nalog izvršnom dužniku da obavi određene radnje, potrebne da bi se sačuvala pokretna ili
nepokretna stvar, sprečila njena fizička promena, oštećenje ili uništenje;
o olašćenje izvršnom poveriocu da sam ili preko trećeg lica učini neku radnju ili pribavi
određenu stvar o trošku izvršnog dužnika, naročito, ako je to neophodno da bi se uspostavilo
pređašnje stanje;
o plaćanje naknade zarade zaposlenom u toku spora o nezakonitosti odluke o prestanku radnog
odnosa, ako je to potrebno za njegovo i izdržavanje lica, koja je po zakonu dužan izdržavati,
uz istovremeno određivanje sredstava izvršenja za prinudnu naplatu naknade zarade ili
privremeno vraćanje zaposlenog na rad;
o privremeno uređenje spornog odnosa, da bi se otklonila opasnost od nasilja ili veće
nenadoknadive štete.
Ovo nisu sve vrste privremenih mera koje sud može odrediti, već samo one najvažnije, primerično (a ne
taksativno) navedene.
Pravila o naknadi štete izvršnom poveriocu, izvršnosti zabrana i naloga,novčanim kaznama za lica
koja ne postupe po zabrani, odnosno nalogu, koja važe za privremene mere radi obezbeđenja
novčanog potraživanja, važe i ovde.
K R A J!
341

Gradjansko Procesno Pravo - Knjiga

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Gradjansko Procesno Pravo - Knjiga

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

GRAĐANSKO PROCESNO PRAVO

Novi Sad, april 2009.godine

1) Zaštita subjektivnih građanskih prava u gradjanskom sudskom postupku

1. Zakon o parničnom postupku (Sl.glasnik RS br.125/2004)

Napomena:Proveriti aktuelnost propisa (Zakon o sudovima, tužiocima,

Ključne reči: Sudovi, Sudije, Organizacija sudova, Nadležnost sudova

Glasilo: Službeni glasnik RS, 29/2004 od 17.03.2004

Vrsta propisa: Zakoni

Propis na snazi: 08.08.1991 -

Verzija na snazi: 18.03.2004 -

Tip dokumenta: Propis

Rubrika: IV-1 - Pravosuđe i sudski postupci / Pravosuđe

Glasilo: Službeni glasnik RS, 46/2006 od 02.06.2006

Vrsta propisa: Zakoni

Propis na snazi: 01.01.2002 -

Verzija na snazi: 10.06.2006 -

Donosilac: Narodna skupština Republike Srbije

Tip dokumenta: Propis

Naslov: ZAKON O JAVNOM TUŽILAŠTVU ("Sl. glasnik

Ključne reči: Javno tužilaštvo, Tužilac, Javni tužilac, Visoki savet

Rubrika: IV-1 - Pravosuđe i sudski postupci / Pravosuđe

Glasilo: Službeni glasnik RS, 106/2006 od 24.11.2006

Vrsta propisa: Zakoni

Propis na snazi: 01.01.2002 -

Verzija na snazi: 24.11.2006 -

Donosilac: Narodna skupština Republike Srbije

Rubrika: IV-1 - Pravosuđe i sudski postupci / Pravosuđe

Glasilo: Službeni list SCG, 1/2003 od 04.02.2003

Vrsta propisa: Zakoni

Verzija na snazi: 04.02.2003 -

Tip dokumenta: Propis

Naslov: ZAKON O JAVNOM PRAVOBRANILAŠTVU ("Sl. glasnik RS", br. 43/91)

Ključne reči: Javno pravobranilaštvo, Republički javni pravobranilac

Rubrika: IV-1 - Pravosuđe i sudski postupci / Pravosuđe

Nivo dokumenta: Republike Srbije

Glasilo: Službeni glasnik RS, 43/1991 od 20.07.1991

Vrsta propisa: Zakoni

Propis na snazi: 28.07.1991 -

Verzija na snazi: 28.07.1991 -

1. ZAŠTITA SUBJEKTIVNIH GRAĐANSKIH PRAVA U GRAĐANSKOM SUDSKOM

 nejednaka priroda, sadržina i dr. svojstva pojedinih subjektivnih prava;

U građanskom sudskom postupku se ostvaruju prava iz:

Povodom ugrožavanja subjektivnih prava zaštita je redovno preventivna da bi se predupredila povreda

Samopomoć – uspostavljanje svog prava sopstenim aktima u pravilu je zabranjeno i kaznenim

- bilo kao restitucija;

3. SADRŽAJ, PREDMET I STRUKTURA GRAĐANSKOG SUDSKOG POSTUPKA

To neminovno podrazumeva: intelektualno ispitivanje, istraživanje, procenu, zaključivanje i saznanje.

U strukturi građanskog postupka su:

III Izvršni postupak

4. NORME GRAĐANSKOG PROCESNOG PRAVA

Cilj građanskog procesnog prava ostvaruje se:

Norme građanskog procesnog prava

a) priroda normi građanskog procesnog prava

d) važenje normi građanskog procesnog prava

IZUZETNO: - kod pružanja:

Od toga postoje izuzeci – prvenstveno oni koji se tiču:

3) Vremensko važenje građanskog procesnog prava

U tim slučajevima postoje već standardna rešenja:

5. GRAĐANSKO PROCESNO PRAVO I GRAĐANSKO PRAVO

6.IZVORI GRAĐANSKOG PROCESNOG PRAVA

a) Izvori parničnog procesnog prava:

Prvi zakonski tekst u Jugoslaviji o parničnom postupku bio je:

b) Izvori vanparničnog prava