P. 1
Robert Graves - Grcki mitovi

Robert Graves - Grcki mitovi

|Views: 6,749|Likes:
Published by Alexander Makedon

More info:

Published by: Alexander Makedon on Mar 31, 2011
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

12/08/2015

pdf

text

original

Sections

1

KNJIŽEVNOST I CIVILIZACIJA

ROBERT GREVS

GR KI MITOVI

šesto izdanje

PREVELA GORDANA MITRINOVI -OM IKUS

NOLIT • BEOGRAD

SADRŽAJ

Uvod
1 Pelaški mit o postanju sveta
2 Homerski i orfi ki mitovi o
stvaranju sveta
3 Olimpijski mit o stvaranju
sveta
4 Dva filozofska mita o
stvaranju sveta
5 Pet ljudskih vekova
6 Kastriranje Urana
7 Svrgavanje Krona
8 Ro enje Atene
9 Zeus i Metida
10 Su aje
11 Ro enje Afrodite
12 Hera i njena deca
13 Zeus i Hera
14 Ro enje Hermesa,
Apolona, Artemide i Dionisa
15 Ro enje Erota
16 Posejdonova narav i dela
17 Hermesova narav i dela
18 Afrodita, njena narav i dela
19 Arejeva narav i dela
20 Hestija, njena priroda i dela
21 Apolon, njegova narav i
dela

22 Artemida, njena narav i
dela
23 Hefajst, njegova narav i
dela
24 Demetra, njena narav i dela
25 Atena, njena narav i dela
26 Pan, njegova narav i dela
27 Dionis, njegova narav i
dela
28 Orfej
29 Ganimed
30 Zagrej
31 Bogovi podzemnog sveta
32 Tiha i Nemesida
33 Deca mora
34 Ehidnin porod
35 Pobuna džinova
36 Tifon
37 Aloeidi
38 Deukalionov potop
39 Atlant i Prometej
40 Eoja
41 Orion
42 Helije
43 Sinovi Helena
44 Jon
45 Alkiona i Keik

46 Terej
47 Erehtej i Eumolp
48 Borej
49 Alopa
50 Asklepije
51 Proro išta
52 Alfabet
53 Daktili
54 Telhini
55 Empuse
56 Ija
57 Foronej
58 Europa i Kadmo
59 Kadmo i Harmonija
60 Bel i Danaide
61 Lamija
62 Leda
63 Iksion
64 Endimion
65 Pigmalion i Galateja
66 Ajak
67 Sisif
68 Salmonej i Tira
69 Alkestida
70 Atamant
71 Glaukove kobile
72 Melampo

2

73 Persej
74 Blizanci suparnici
75 Belerofont
76 Antiopa
77 Nioba
78 Kajnida i Kajnej
79 Erigona
80 Kalidonski vepar
81 Telamon i Pelej
82 Aristaj
83 Mida
84 Kleobis i Biton
85 Narkis
86 Filida i Karija
87 Arion
88 Minoj i njegova bra a
89 Minojeve Ijubavi
90 Pasifajina deca
91 Skila i Nis
92 Dajdal i Tal
93 Katrej i Altajmen
94 Sinovi Pandiona
95 Tesejevo ro enje
96 Tesejeva dela
97 Tesej i Medeja
98 Tesej na Kreti
99 Stvaranje ati kog saveza
100 Tesej i Amazonke
101 Fajdra i Hipolit
102 Lapiti i Kentauri
103 Tesej u Tartaru
104 Tesejeva smrt
105 Ojdip
106 Sedmorica protiv Tebe
107 Epigoni
108 Tantal
109 Pelop i Ojnomaj
110 Pelopova deca
111 Atrej i Tijest

112 Agamemnon i
Klitajmnestra
113 Orestova osveta
114 Su enje Orestu
115 Umirivanje Erinija
116 Ifigeneja me u
Tauri anima
117 Orestova vladavina
118 Ro enje Heraklovo
119 Heraklova mladost
120 Tespijeve k eri
121 Ergin
122 Heraklovo ludilo
123 Prvo delo: Nemejski lav
124 Delo drugo: Hidra iz
Lerne
125 Delo tre e: Kerinska
košuta
126 Delo etvrto: Erimantski
vepar
127 Delo peto: Augejeve štale
128 Delo šesto: Stimfalske
pti urine
129 Delo sedmo: Kretski bik
130 Delo osmo: Diomedove
kobile
131 Delo deveto: Hipolitin
pojas
132 Delo deseto: Gerionovo
stado
133 Delo jedanaesto:
Hesperidine jabuke
134 Delo dvanaesto: Hvatanje
Kerbera
135 Ubijanje Ifita
136 Omfala
137 Hesiona
138 Osvajanje Elide

139 Osvajanje Pila
140 Hipokoontovi sinovi
141 Auga
142 Dejaneira
143 Herakle u Trahinu
144 Jola
145 Apoteoza o Heraklu
146 Heraklova deca
147 Lin
148 Skup Argonauta
149 Lemljanske žene i kralj
Kizik
150 Hila, Amik i Finej
151 Od Simplegada do
Kolhide
152 Otmica runa
153 Ubistvo Apsirta
154 Argo se vra a u Gr ku
155 Pelijina smrt
156 Medeja u Efiri
157 Medeja u izgnanstvu
158 Osnivanje Troje
159 Parid i Helena
160 Prvi sastanak u Aulidi
161 Drugi sastanak u Aulidi
162 Devetogodišnji rat
163 Ahilejeva srdžba
164 Ahilejeva smrt
165 Ajantovo ludilo
166 Trojanska proro anstva
167 Drveni konj
168 Propast Troje
169 Povratak
170 Odisejeva lutanja
171 Odisej se vra a u svoj
dom
Napomena prevodioca
Indeks

ROBERT GRAVES
THE GREEK MYTHS
Penguin Books Ltd, Harmondsworth,
Middlessex 1955, 1957, 1958, 1960, 1962, 1964, 1966, 1969, 1972.

UREDNIK JOVAN HRISTI
RECENZIJA; JOVAN HRISTI
NACRT ZA KORICE: DUŠAN RISTI

3

TEHNI KI UREDNIK: ŽARKO ROŠULJ
OMOT: SNEŽANA NECI
KOREKTOR: JELENA JOSI
GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK: MILOŠ STAMBOLI

« IZDAVA ; NOLIT, BEOGRAD, TERAZIJE 27
ZA IZDAVA A: RADIVOJE NEŠI , GENERALNI DIREKTOR

ŠTAMPA: BAKAR - BOR

ŠTAMPANO U 1000 PRIMERAKA 1995.

GR KI MITOVI

Uvod

Srednjovekovni misionari katoli ke crkve doneli su u Veliku Britaniju iz Evrope, pored celokupnog
zbornika sakralne istorije, i sistem univerziteta. koji se zasnivao na gr koj i latinskoj klasici. Smatralo se da
su doma e legende o Kralju Arturu, Gaju od Varvika, Robinu Hudu, Plavom Hagu od Lestera i Kralju Liru
dovoljne za prost narod, dok su obrazovane klase i sveštenstvo iz vremena Tjudora mnogo više raspravljali
o mitovima Ovidija i Vergilija i gimnazijskim izvodima o trojanskom ratu. Iako se zbog toga engleska
književnost od šesnaestog do devetnaestog veka može pravilno shvatiti samo u svetlosti gr ke mitologije,
klasici su kasnije u tolikoj meri izgubili od zna aja u našim školama i na univerzitetima da se od jednog
obrazovanog oveka nije moglo o ekivati da zna ko su, na primer, bili Deukalion, Pelop, Dajdal, Laokoont
ili Antigona. Prose no obrazovan ovek naj eš e sti e saznanje o ovim mitovima iz bajki i pri a za decu,
kao što su Kinslijevi Heroji i Hautonove Tenglvudske pri e; i, izgleda kao da mu to mnogo ne smeta, jer
ve dve hiljade godina smatra da mitove treba zaboraviti kao neobi nu i varljivu fantaziju, ljupku
zaostavštinu detinjstva gr ke inteligencije, iji je zna aj hriš anska crkva s razlogom umanjivala da bi
istakla duhovnu prednost Biblije. Ipak, njihov zna aj je neocenjiv za izu avanje rane evropske istorije,
religije i sociologije.

»Himeri an« je pridev nastao od imenice chimaera — himajra, što zna i »koza«. Pre etiri hiljade
godina je Himajra mogla biti isto toliko obi na kao što je danas ma koji religiozni, heraldi ki ili trgova ki
amblem. To je, prema Homerovom beleženju, bila složena životinja sa lavljom glavom, kozjim telom i
zmijskim repom. Himajra je na ena uklesana u zidove hetitskog hrama u Karkimišu i bila u po etku
kalendarski simbol kao i sve sli ne komponovane životinje, na primer sfinga i jednorog; svaka komponenta
je predstavljala po jedno godišnje doba. Diodor misli da je isti slu aj i sa lirom sa tri strune od kornja inog
oklopa. Nilson u svom delu Primitivno ra unanje vremena (1920) raspravlja o godini koja ima tri godišnja
doba. Me utim, samo se mali deo od ogromne nesre ene zaostavštine gr ke mitologije, koja je trpela uticaje
i sa Krete i iz Egipta, Palestine, Frigije, Vavilonije i odakle sve ne, može uvrstiti uporedo sa Himajrom u
prave mitove. Pravi mit može da se definiše kao prepri avanje ritualne mime koja se javno izvodila na
narodnim svetkovinama, a koja se nalazila likovno zabeležena na pe atima, zdelama, ogledalima,
skrinjama, šititovima i tapiserijama. Himajra i ostale njoj sli ne kalendarske životinje igrale su prevashodnu
ulogu u izvo enju rituala. Takve su životinje postale verske institucije u svakom plemenu, klanu ili gradu,
zahvaljuju i ikonografskom i usmenom predanju. Narod je opštio s njima preko njihovih doli nika —
drevnih arobnjaka koji su upravljali plodnoš u i sigurnoš u podru ja svete kraljice, ili kralja, jer je,
izgleda, širom gr kih zemalja kralji anstvo prethodilo kraljevstvu, a do promene je došlo onda kad su za to
stvoreni uslovi. U Lukijanovom eseju ''O igri'' nabraja se prili an broj ritualnih mima koje su izvo ene još u

4

drugom veku posle nove ere; a Pausanijin opis slika sa zidova hrama u Delfima i duboreza na Kipselovoj
skrinji svedo i da je u njegovo vreme još bilo najraznovrsnijih mitoloških ostataka, od kojih više nema ni
traga.

Prave mitove treba razlikovati od:

(1} Filozofskih alegorija, kao u Hesiodovoj kosmogoniji;
(2) »Etioloških« tuma enja mitova koje danas više ne razumemo, kao što ne razumemo, na primer, mit o
Admetu koji je upregao lava i divljeg vepra u svoja kola;
(3) Satire ili parodije, kao u Silenovoj pri i o Atlantidi;
(4) Sentimentalnih pripovedaka kao što je legenda o Narkisu i Ehi;
(5) Ulepšavanja istorije, kao što je Arionov doživljaj sa delfinom;
(6) Minstrelnih romansi, kao u pri i o Kefalu i Prokridi;
(7) Politi ke propagande, kao što je Tesejevo ujedinjenje Atike;
(8) Moralnih legendi, kao u pri i o Erifilinoj ogrlici;
(9) Šaljivih anegdota, kao što je bra na farsa sa Heraklom, Omfalom i Panom;
(10) Pozorišnih melodrama, kao u pri i o Testoru i njegovim k erima;
(11) Herojskih saga, kao što je osnovni zaplet Ilijade;
(12) Realisti ke pripovesti, kao što je Odisejeva poseta Faja anima.*

* Vidi 4; 63; 83; 84; 87; 89; 98; 106; 136; 161; 162—5; 170.

Ipak, mitski se elementi, sasvim neo ekivano, mogu na i i u ne ijoj pri i, dok najjasnija i
najpotpunija verzija nekog mita naj eš e uopšte nema autora, kao što se doga a i kada tragamo za pisanim
izvorima: onaj najstariji ne mora biti i najverodostojniji. Na primer, razigrani Aleksandrinac Kalimah,
frivolni avgustovac Ovidije, pa ak i kao barut suvi pozni Vizantinac Ceces, po pravilu daju raniju verziju
mita nego Hesiod i gr ki tragi ari; tako e Excidium Troiae iz trinaestog veka je delimi no pouzdaniji kad
su u pitanju mitovi od Ilijade. Kad istražujemo smisao mitološkoj ili pseudomitološkoj naraciji, moramo
uvek voditi strogo ra una o imenima, plemenskom poreklu i sudbinama li nosti a kojima je re ; tek ih onda
možemo ponovo postaviti u oblike dramskog rituala, jer e ina e manje važni elementi navesti na analogiju
sa nekim drugim mitom kome je dat sasvim druk iji anegdotski obrt i koji, baš zato, baca svetlost na oba
mita.

Izu avanje gr ke mitologije treba da po ne pre svega izu avanjem svih politi kih i religioznih
sistema u Evropi koji su postojali pre dolaska Arijevaca sa dalekog Severa i Istoka. Cela Evropa neolitskog
doba, sude i po ostacima likovne umetnosti i po mitovima, imala je zna ajni jedinstveni sistem religioznih
ideja, zasnovan. na obožavanju mnogoimene boginje--majke za koju se znalo i u Libiji i u Siriji.
Stara Evropa nije poznavala bogove. Smatralo se da je velika boginja besmrtna, nepromenljiva i
svemo na; a svest o o instvu još nije bila prodrla u religioznu misao. Ona je uzimala ljubavnike radi svoje
naslade, a ne da bi svojoj deci pribavila oca. Muškarci su je se bojali, obožavali je i pokoravali se
matrijarhatu; ognjište je negovano i održavano kao najstarije društveno središte i nalazilo se u pe ini ili
kolibi, a materinstvo je prva misterija. Zato se prva žrtva na gr kim javnim sve anostima uvek prinosila
Hestiji, boginji ognjišta. Boginjin beli lik, verovatno njen najšire rasprostranjen amblem, koji se u Delfima
javlja kao omphalos ili pupak, verovatno je potekao od prvobitne bele gomilice dobro sabijenog pepela
pomešanog sa sitnim ugljem, što je bio najlakši na in da se sa uva vatra bez dima. Kasnije je to likovno
izjedna eno sa kre om, obeljenom mogilom pod kojom je bila sakrivena lutka žetvenog mita koju su
otkopali u rano prole e, ili sa hrpom morskih školjki ili kvarca, ili belim mermerom, pod kojim su
sahranjivali umrle kraljeve. Sude i po gr koj Hemeri i irskoj Greini, nije samo mesec ve je i sunce bilo
boginjin nebeski simbol. U svakom slu aju, u ranijim gr kim mitovima sunce ustupa prvo mesto po
važnosti mesecu, jer mesec nadahnjuje ve im sujevernim strahom, jer ne bledi u vreme kad godina jenjava,
a pripisuje mu se i sila da polja lišava ili snabdeva vodom.

5

Tri mese eve mene — mlad mesec, pun mesec i zadnja etvrt — podse aju na tri faze u razvoju
žene — devojaštvo, zrelost i starost. Me utim, kako je sun ani godišnji tok svojim promenama podse ao na
uzdizanje i pad prirodnih mo i — prole e na devojku, leto na nimfu i zima na staricu — boginju su po eli
da poistove uju sa sezonskim promenama u životu biljaka i životinja, a tako e i sa Majkom-Zemljom, koja,
u po etku vegetativne godine, proizvodi samo liš e i pupoljke, zatim cve e i plodove i, najzad, prestaje da
ra a. Ona je, osim toga, mogla predstavljati još jedno trojstvo: devojka — vazduh, nimfa — zemlju ili more,
starica — podzemni svet; tipi ni predstavnici su Selena, Afrodita i Hekata. Ove misti ne analogije o uvale
su sveto zna enje broja tri, a boginja-Mesec proširila se na broj devet, da bi se svaka od njene tri li nosti,
devica, nimfa i starica, pojavila u trijadi, potvr uju i svoje božanstvo. Njeni sledbenici nisu nikada sasvim
smetnuli s uma da je postojala samo jedna boginja a ne tri; tako je u klasi no vreme arkadijski Stimfal bio
jedan od malog broja sa uvanih svetilišta gde su sve nosile isto ime: Hera.
Religiozna svest se postepeno razvijala i tek kada je veza izme u polnog odnosa i ra anja deteta postala
jasna — jedan podatak o ovom klju nom problemu religiozne misli javlja se kod Hetita u mitu o
jednostranom glupavom Apuu (H. G. Güterbok: Kumarbi, 1946) — obelodanilo se da vetrovi i reke nemaju
mo da oplode ženu. Izgleda da su plemenske nimfe svake godine birale ljubavnika me u mladim ljudima
koji su ih okružavali. On je bivao kralj koga je trebalo prineti na žrtvu kad se godina završi; tada bi postao
simbol plodnosti umesto sredstvo eroti ne naslade. Kapima njegove krvi škropili su drve e, žito, stado, da
bi urodili plodovima, a telo su rastrzali i živo meso jele kralji ine drugarice Nimfe — sveštenice koje su
nosile maske kobila, vu ica ili krma a. Obi aji su se zatim izmenili, kralj je umirao im bi mo sunca
po injala da slabi, jer je on predstavnik sun ane mo i; drugi, mladi ovek, njegov blizanac ili izmišljeni
blizanac — izraz odgovara starom irskom izrazu »tanist« — postajao je tada kralji in ljubavnik da bi i njega
prineli na žrtvu negde tokom zime, a nagra en je bivao time što se pretvarao u proro ku zmiju. Ovi
kralji ini muževi imali su izvršnu vlast samo kad bi im kraljica dozvoljavala da je zastupaju i tu su dužnost
vršili obu eni u njenu arobnu odoru. Tako se razvijalo kraljevstvo, i mada je sunce postalo simbol muške
plodnosti a kraljev život poistove en sa godišnjim vremenima, sunce je ipak ostalo pod zaštitom meseca,
kao što je i kralj ostao u vlasti kraljice, bar u teoriji, još dugo pošto je doba matrijarhata prošlo. Tako su
veštice iz Tesalije (posebno konzervativna religija) u mese evo ime pretile suncu da e ga progutati potpuni
mrak.

Me utim, ak ni iz vremena kad su žene isklju ivo gospodarile religijom, nema podataka da su branile
muškarcima da obavljaju poslove koje su mogli obavljati bez nadzora žena, a skoro je izvesno da su
muškarci usvojili mnoge osobine »slabijeg pola« do kojih se do tada nisu uzdizali. Muškarcima se
poveravao lov, ribolov, skupljanje nekih namirnica, uvanje stada i krda i odbrana plemenske teritorije od
napada spolja, sve dok nisu pokušali da prekora e zakone matrijarhata. Birani su i za vo e totemskih
klanova, pa im je data i izvesna vlast, naro ito u doba seobe i ratova. Na in izbora muškarca glavnog
komandanta, bio je razli it u raznim matrijarhalnim zajednicama; obi no bi to bio kralji in ujak ili kralji in
brat, ili sin njene tetke po majci. Najprimitivniji plemenski glavni. komandant imao je vlast sudije u li nim
raspravama me u muškarcima, ukoliko verski autoritet kraljice time ne bi bio povre en. Najprimitivnije
matrijarhalno društvo održala se do današnjih dana kod Najara u Južnoj Indiji, gde princeze, udate ina e za
sasvim male de ake, od kojih se odmah razvode, ra aju decu sa ljubavnicima bez naro itog ranga; i
princeze izvesnih plemena sa matrijarhalnim ure enjem u Zapadnoj Africi udaju se za strance ili obi ne
muškarce bez obzira na poreklo. Ni kraljevske žene u prehelenskoj Gr koj nisu vodile ra una o poreklu
svojih ljubavnika i birale su ih me u robovima, osim ako stotinu kraljevskih ku a iz Lokride i epizefirske
Lokride nisu bile izuzeci baš po tom obi aju.
Vreme se u po etku merilo po mese evim menama, i svaka važnija svetkovina odigravala se u doba jedne
mese eve mene; sun eva dugodnevica i ravnodnevica nisu bile ta no utvr ene, ve su se odre ivale prema
najbližem ili mladom ili punom mesecu. Broj sedam je stekao naro itu važnost, jer je kralj umirao kad
nastupi pun mesec po sedmi put posle najkra eg dana. ak i pošto se, posle dugog i pažljivog astronomskog
opažanja, došlo do toga da sun ana godina traje 364 dana i nekoliko asova, ipak je godina podeljena na
mesece, tj. na mese eve mene, a ne na odeljke sun anog kruga. Ovi meseci su docnije postali, kako to

6

Englezi i danas zovu, «meseci opšteg zakona« (common.-law months), i svaki je trajao po dvadeset osam
dana; dvadeset osam je, tako e, smatran svetim brojem, a smisao mu je vi en i u tome što se mesec mogao
slaviti kao žena, iji menstrualni ciklus normalno traje dvadeset osam dana, koliko i mese eva revolucija na
putanji oko sunca. Sedmodnevna nedelja bila je jedinica u »mesecu opšteg zakona« a osobenost svakog
pojedinog dana se odre ivala, kako izgleda, prema kvalitetima koji su pripisivani odgovaraju em mesecu u
životu svetog kralja. Ovaj sistem vodio je do još bližeg poistove ivanja žene sa mesecom, a kako je 364
deljivo sa dvadeset osam bez ostatka, godišnje svetkovine mogle su se utvr- ivati po tim mesecima opšteg
zakona. Zahvaljuju i verskoj tradiciji, godina sa trinaest meseci održala se kod evropskog seoskog življa
itav milenijum posle usvajanja Julijanskog kalendara; stoga je Robin Hud, koji je živeo u doba Edvarda II,
prema baladi, slave i majski praznik, i uzviknuo:

Koliko ima veselih meseci u godini?
Trinaest ih ima, kažem ja ...

To je tjudorovski izdava preokrenuo: »... Ima ih samo dvanaest, kažem ja.. .« Broj trinaest je broj
sun ane smrti. Ovaj broj ni danas nije izgubio svoje zlokobno zna enje za sujeverne. Dani u nedelji su pod
zaštitom Titana: genija sunca, meseca i pet planeta za koje se u to vreme znalo; oni su služili boginji kao
svom tvorcu. Ovaj se sistem verovatno razvio u matrijarhatu Sumerije.
Tako je sunce prolazilo svoje stupnjeve tokom trinaest meseci, po inju i svoj ophod u najkra i
zimski dan, dakle od trenutka kada, posle dugog perioda opadanja, dani po inju da dužaju. Prekrobrojan dan
siderske zvezdane godine koji se dobijao od sun ane godine zemljinom revolucijom oko sun ane orbite, bio
je umetnut izme u trinaestog i prvog meseca i postao je najvažniji od svih 365 dana jer je baš tada
plemenska nimfa birala sebi svetoga kralja, naj eš e pobednika na trkama, u rvanju ili u strelja kom
takmi enju. Ali ovaj je primitivni kalendar podložan mnogim izmenama: u nekim krajevima preostali
sun ani dan nisu umetali u vreme najkra eg dana u godini, ve negde drugde, na primer na dan Sretenja —
kad bi se pojavljivali prvi znaci prole a, ili u vreme prole ne ravnodnevice, kad se smatralo da je sunce
dostiglo svoju zrelost; ili u doba najdužeg dana u godini; umetali su ga i u trenutku kad se javlja Sirijus i
reka Nil po inje da plavi polja, a i u doba jesenje ravnodnevice kad padnu prve kiše.
Za razumevanje rane gr ke mitologije najvažniji su odnosi izme u kraljice i njenih ljubavnika —
koji po inju time što se ljubavnici prinose na žrtvu jedanput ili dvaput godišnje a završavaju se potpunim
preovladavanjem neograni ene muške monarhije u doba kad je stvorena Ilijada, u kojoj se kraljevi hvale:
»Mi smo mnogo bolji od svojih o eva!« Mnogi sli ni obi aji afri kih plemena ilustruju razli ite progresivne
stupnjeve ovakvih promena.

Velikim delom gr ki mit je religiozno-politi ka istorija. Belerofont savla uje krilatog Pegasa i ubija
Himajru. Persej, u drugoj varijanti iste legende, leti vazduhom i obezglavljuje Pegasovu majku — Gorgonu
Medusu; isto tako i Marduk, vavilonski heroj, ubija žensko udoviste Tijamat, boginju mora. Persejevo ime
bi, verovatno, - trebalo izgovarati Pterseus, »razbija «; i Persej nije, kako profesor Kerenji smatra, prauzor
lika Smrti, nego verovatno predstavlja patrijarhalne Helene koji su prodrli u Gr ku i Malu Aziju u drugom
milenijumu pre nove ere i uzdrmali mo Trojne Boginje. Pegas je bio posve en Trojnoj Boginji zbog toga
što su konjske potkovice u obliku polumeseca, pa je stoga konj igrao odre enu ulogu u svetkovinama koje
su prire ivane povodom kiša i prilikom ustoli enja svetoga kralja. Pegasova krila verovatno su simbolisala
njegovu nebesku prirodu. a ne brzinu. Džejn Harison ukazuje (Prolegomena za izu avanje gr ke religije,
glava VI) da je Medusa nekada i sama bila boginja koja se skrila pod zaštitu Gorgonine maske; nepojmljivo
užasno Gorgonino lice trebalo je da opomene neposve ene da ne pokušavaju da prodru u njene misterije.
Persej obezglavljuje Medusu: to zna i, Heleni su zauzeli Boginjino glavno svetilište, svukli Gorgoninu
masku sa lica njenih sveštenica i do epali se svetih konja — u Bojotiji je na en jedan rani lik boginje sa
Gorgoninom glavom i kobilinim trupom. Belerofont, Persejev dvojnik, ubija likijsku Himajru, što zna i da
Heleni poništavaju stari Medusin kalendar i zamenjuju ga drugim.

7

Izgleda da se Apolonovo razra unavanje sa Pitonom u Delfima odnosi na doga aj kad su Ahajci
zarobili svetilište kretske boginje Zemlje, a na to se odnosi i Apolonov pokušaj da otme Dafnu, koju je
Hera, da bi je skrila, pretvorila u lovorovu krošnju. Ovaj mit su navodili psihijatri frojdovske škole kao
simbol instinktivnog devoja kog užasavanja od seksualnog akta; me utim Dafna je bila sve drugo osim
uplašena devica. Njeno ime je skra enica od Daphoene, "krvava", i ona je boginja orgasti kog raspoloženja,
ije su sveštenice Majnade žvakale lovorovo liš e kao opijaju e sredstvo, a u doba punog meseca jurišale na
nevine putnike i rastrzale decu i mlade životinje; lovor sadrži u sebi kalijum-cijanid (potašu). Boginjine
družbenice Majnade potisnuli su Heleni i jedino je lovorovo rastinje svedo ilo o ranijem svetilištu Dafojne;
žvakanje lovora bilo je tabu u Gr koj za sve osim za proro ke pitijske sveštenice koje su služile Apolonu u
Delfima sve do rimskih vremena.

Nadiranja Helena po etkom drugog milenijuma pre nove ere, koja se obi no nazivaju ajolskim i
jonskim, izgleda da su bila manje razorna od ahajskih i dorskih nadiranja, koja su usledila nešto kasnije. U
prvim nadiranjima, male naoružane bande obana, koji su obožavali arijsko trojno božanstvo — Indru,
Mitru i Varunu — prešle su prirodnu prepreku, Goru Otridu, i mirno se pripojile prehelenskom življu u
Tesaliji i Središnjoj Gr koj. Prihva eni su kao deca lokalne boginje, i izme u njih su birani sveti kraljevi.
Tako je muška vojna aristokratija živela u relativnom miru sa ženskom teokratijom, ne samo u Gr koj, ve i
na Kreti, gde su Heleni imali svoje uporište i odakle su širili civilizaciju na Atici i Peloponezu. Gr ki jezik
se, izgleda, govorio širom Ajgeje i u vreme Herodota, samo se u jednom proro ištu govorilo prehelenskim
jezikom (Hero-dot: VIII, 134—5). Kralj je delovao kao predstavnik ili Zeusa, ili Posejdona, ili Apolona, a
sebe je nazivao jednim od njihovih imena, iako je Zeus vekovima bio samo polubog, a ne besmrtno
božanstvo. Svi rani mitovi u kojima bogovi zavode nimfe od-nose se, izgleda, na brakove helenskih
vojskovo a i lokalnih sveštenica boginje Mesec: ovome se Hera gorko protivila, što predstavlja
konzervativna religiozna ose anja.
Kad je postalo nepodesno da vladavina jednog kralja traje kratko, onda se trinaestomese na godina
produžila na veliku godinu od stotinu mese evih mena, pošto je tada najbliskije poklapanje sun eva i
mese eva vremena. Ali pošto je polja i žetve i dalje trebalo osve ivati, kralj je pristao na privremenu smrt
jedanput godišnje i, u jednom prestupnom danu koji nije padao u svetu zvezdanu godinu, prepustao je vlast
svom zameniku, kralju-de aku — koga su zvali »interrex«, a koji je morao umreti na isteku dana da bi se
njegova krv upotrebila za obred osve enja. U to vreme je sveti kralj, tokom trajanja velike godine, vladao sa
svojim doglavnicima i namesnicima; ili su vladala dvojica, jedan za drugim, u toku dve godine; ili bi im
kraljica dozvolila da podele vlast i da vladaju takmi e i se. Kralj je ponekad zastupao kraljicu u svetim
obredima, obu en u njenu odoru, nosio je lažne grudi, zajmio njenu sekiru kao simbol mese eve mo i, pa je
ak preuzimao od nje i obred kojim se izazivala kiša. Njegova ritualna smrt umnogome je zavisila od
okolnosti; mogle su ga divlje žene rastrgnuti u komade, mogao je biti oboren sekirom, uboden otrovnom
strelom u petu, mogao je biti ba en sa stene, spaljen na loma i, udavljen u bari, rastrgnut na unapred
udešenim konjskim trkama, proboden kopljem od riblje kosti. Ali morao je umreti. Bitna promena je nastala
kada je žrtveni de ak zamenjen životinjama na žrtvenom oltaru, a kralj odbio da umre kad se njegova
produžena vladavina završila. Podelivši kraljevinu na tri dela i objavivši naslednika za svaki deo, on bi
nastavio da vlada još izvesno vreme; to je objašnjavao time što su ta nije ra unice pokazale da se sun eve i
mese eve godine poklapaju tek posle isteka devetnaest godina ili 325 mese evih mena. Velika godina
postala je tako Ve a godina.

Za sve vreme ovih stupnjeva, koji su ostavili tragove u mitovima, sveti kralj je uspevao da se održi
na položaju jedino na osnovu prava koje je stekao ženidbom sa plemenskom Nimfom. Ove Nimfe su birane
ili na takmi enjima devojaka iz kraljevskog doma u tr anju ili ultimogeniturom, što zna i da je Nimfa
postajala najmla a za udaju stasala devojka, izdanak najmla e grane roda. Presto se nasle ivao
matrilinearno, a to se u suštini sprovodilo ak i u Egiptu: Sveti kralj i njegov zamenik birani su uvek van
ženskog kraljevskog doma, sve dok se neki odvažni kralj ne bi odlu io na rodoskvrnjenje sa svojom k eri
naslednicom u vreme kad mu je vladavina isticala i tako ponovo stekao pravo na presto.

8

Ahajska najezda u trinaestom veku pre nove ere ozbiljno je ugrozila matrijarhalnu tradiciju. Izgleda
da je kralj u to vreme ve stekao pravo da vlada do svoje prirodne smrti, a kad su pred kraj drugog
milenijuma prispeli Dorci, patrijarhalno nasle ivanje postalo je obi aj. Kraljevi više nije napuštao dom da
bi se oženio stranom princezom, ve je ona dolazila njemu, kao u slu aju Odiseja i Penelope. Genealogija je
postala patrilinearna, iako se iz pseudo-Herodotovog Života Homera vidi da se još izvesno vreme
neposredno posle Apatorije, svetkovine muškog srodstva, održavala i svetkovina ženskog srodstva,
prinošenjem žrtvi boginji Majci, a muškarcima tom prilikom nije bio dozvoljen pristup.
Olimpijski porodi ni poredak bio je nekakav sporazum izme u helenskih i prehelenskih shvatanja;
to je bila božanska porodica šest bogova i šest boginja, na elu sa združenom vladavinom Zeusa i Here, tako
da je to bio savet bogova u vavilonskom stilu. Ali posle gušenja pobune prehelenskog stanovništva, koja je
u Ilijadi opisana kao zavera protiv Zeusa, Hera se pot inila Zeusu, Atena se izjasnila »potpuno za oca«, a
Dionis je najzad zaveo mušku prevlast u savetu time što je izbacio Hestiju. Ipak, boginje, iako u manjini,
nikada nisu bile sasvim potisnute — kao u Jerusalimu — jer su duboko poštovani pesnici Homer i Hesiod
»dali božanstvima njihova zvanja i odredili im oblasti i mo i« (Herodot: 11, 53), što nije tako lako
prenebregnuti. Štaviše, u Gr koj se to nikada nije dogodilo, dok su, da bi se obeshrabrio svaki pokušaj
matrijarhata, u Rimu u doba osnivanja vestalskog manastira sve žene kraljevske krvi stavljene pod kraljevu
kontrolu, a u Palestini je kralj David osnovao dvorski harem. Tako je prelazak na patrijarhat, njegov
razvitak i sistem nasle a, zaustavio dalje stvaranje mitova; nikle su istorijske legende koje su zatim po ele
da blede u svetlu pisane istorije.
Životi li nosti kao što su Herakle, Dajdal, Tejresija i Finej protežu se na nekoliko pokolenja, jer su to više
titule nego imena odre enih heroja. Ali iako se ne poklapaju sa hronologijom, mitovi su uvek od zna aja;
oni se pletu oko neke ta ke u predanju, ma koliko se njihovo zna enje gubilo i mrsilo prilikom
prepri avanja. Uzmimo, na primer, nejasnu pri u a Ajakovom snu, u kome se mravi, koji su pali sa
proro anskog hrasta, pretvaraju u ljude i naseljavaju Ajginu, ostrvo koje je opustošila Hera. Ovde je
interesantno da je hrast iznikao iz Dodoninog žira, da su mravi iz Tesalije, a da je Ajak unuk re nog boga
Asopa. Ovako spojeni elementi daju sažetu belešku o imigracijama u Ajginu pred kraj drugog milenijuma
pre nove ere. Uprkos sli nosti gr kih mitova, svako posebno tuma enje pojedinih legendi ostaje pod
znakom pitanja sve dok arheolozi ne uzmognu je neodrživa i ne treba joj pridavati nikakav zna aj.
Bronzano i gvozdeno doba u Gr koj ne predstavljaju detinjstvo ove anstva, kao što to Jung želi da dokaže.
Na primer, to što je Zeus progutao Metidu a potom rodio Atenu kroz otvor na svojoj glavi, nije samo pusta
mašta, ve ingeniozna teološka dogma koja u sebi objedinjava tri nepodudarna shvatanja:
(1) Atena je bila Metidina partenogena k i, što zna i najmla a li nost troglave Metide, boginje mudrosti;
(2) Zeus je progutao Metidu, što zna i da su Ahajci potisnuli njen kult i preneli sva svojstva mudrosti na
Zeusa, svog patrijarhalnog boga;
(3) Atena je bila Zeusova k i, što znaci da su Ahajci poštedeli Atenine hramove pod uslovom da njeni
poklonici prihvate Zeusovu neograni enu vlast.
Na zidovima hramova crtežima je predstavljeno kako Zeus guta Metidu i sve što se dalje doga alo; i kao
što je erotski Dionis — nekad partenogeni sin Semele — ponovo ro en iz Zeusovih bedara, tako je i
intelektualna Atena ponovo ro ena iz njegove glave.
Neki mitovi su na prvi pogled zagonetni zato što je mitograf slu ajno ili namerno pogrešno
protuma io svetu sliku ili dramski ritual. Ja sam ovaj postupak- nazvao »ikonotropija«. Ovakvi primeri se
mogu na i u svim zbirkama religiozne literature i baš oni ukazuju na duboke promene koje je preživljavalo
staro verovanje. Gr ki mit je prepun ovakvih primera. Trouglasti Hefajstovi stolovi, na primer, koji se na
znak bogova obr u oko sebe (Ilijada XVIII, 368), nisu, kao što dr arls Seltman nagoveštava u svom delu
Dvanaest olimpijskih bogova, prethodnici automobila, ve su to zlatni sun ani diskovi, tronošci, koji su
verovatno predstavljali godinu sa tri godišnja doba, za koje je vreme Hefajstovom sinu dopušteno da vlada
na ostrvu Lemno. Najzad i takozvano Paridovo su enje, kada su boginje pozvale heroja da presudi koja je
od njih najlepša i kad Parid predaje jabuku najlepšoj, predstavlja obrednu situaciju preživelu ve u vreme
Herodota i Hesioda. Te tri boginje su jedna trojna boginja: Atena — devica, Afrodita — Nimfa i Hera —

9

starica, i pre e biti da je Afrodita obdarila Parida jabukom nego on nju. Ova jabuka, koja simboliše da je
Parid stekao Afroditinu ljubav po cenu života, bi e Paridu propusnica za Jelisejska polja, u zapadni vo njak
jabu ar, odre en samo za duše heroja. Postoje sli ni pokloni i u velškim i irskim mitovima, kao i poklon
koji je Hesperida dala Heraklu; a tu je i jabuka kojom je Eva, »majka svega živog«, darivala Adama. Tako
Nemesida, boginja svetog rastinja, koja je kasnije u mitovima postala simbol božanske osvete prema
ponosnim kraljevima, nosi jabuku na grani, kao svoj dar herojima. Svi rajevi neolita i bronzanog doba su
bili ostrva sa vo njacima, a sama re paradise zna i »vo njak«.
Prava nauka o mitovima treba da se zasniva na arheološkim studijama i uporednoj istoriji religije, a
ne na pretpostavkama nastalim u psihijatrijskim ordinacijama. Iako sledbenici Junga smatraju da su mitovi
»izvorna spoznaja predsvesne psihe, nevoljna svedo enja o nesvesnim psihi kim zbivanjima«, gr ka
mitologija nije bila ništa misterioznija po sadržaju od današnjih bira kih spiskova i uglavnom je nastala na
teritoriji koja je održavala bliske politi ke odnose sa minojskom Kretom, zemljom koja je bila ve toliko
razvijena da je imala pisanu arhivu, etvorospratne zgrade sa sanitarnim cevima i vratima sa modernim
kvakama, registrovane trgova ke firme, šah, zajedni ki sistem mera za dužinu i težinu i kalendar zasnovan
na strpljivom astrološkom posmatranju.
Moj metod sastojao se u tome da prikupim u harmoni nu celinu sve rasute elemente svakoga mita,
pomažu i se manje poznatim varijantama koje bi mogle da doprinesu boljem razumevanju, i dam kako
najbolje umem da antropološki i istorijski odgovor na neka pitanja. Duboko sam svestan da je ovo i suviše
ambiciozan zadatak za jednog mitologa, ma kako dugo i ozbiljno radio. Bi e svakako odstupanja, lutanja i
neta nosti. Želim da istaknem da je svako tuma enje mediteranskih verovanja ili obreda koji prethode
pisanim spomenicima zasnovano na pretpostavci. Ipak, otkako je moja krijiga prvi put izašla 1955,
ohrabrilo me je što je E. Mejrovic u svome delu ''Akanska kosmološka drama'' (Faber i Faber) sli no
tuma io religiozne i društvene promene kod Akanaca. Akanski narod je proistekao iz jedne stare migraoije
libijsko-berberskih srodnika prehelenskog stanovništva Gr ke na jug—iz oaza Saharske pustinje (vidi 3, 3)
u Timbuktu, gde su se ukrstili sa crna kim plemenom na reci Niger. U jedanaestom veku naše ere oni su se
pomerili još dalje na jug do današnje Gane. Kod njih su se održala etiri razli ita tipa kulta. Najprimitivniji
obožavaju boginju Mesec kao trojnu boginju Ngama, veoma sli nu libijskoj Neit, kartaginskoj Tanit,
kanaanskoj Anati i ranogr koj Ateni (vidi 8, 1). Za Ngamu se kaže da je rodila nebeska tela sopstvenim
naporima (vidi 1, 1), a zatim oživela ljude i životinje ustrelivši im nepokretna tela svojim arobnim
strelama, odapetim s luka mladoga meseca. Kaže se još da njena ubila ka svojstva imaju mo da oduzmu
život, što je i Artemidina osobina (vidi 22,1). Kraljevska princeza postaje devojka koja je pod zaštitom
Ngamine mese eve arobne mo i, sposobna da u vremenima neizvesnosti i opasnosti povede pleme u neku
novu oblast i da u seobi sa uva sva plemenska božanstva skrivena u skrinju. Takva žena postaje kraljica
majka, vojskovo a, sudija i sveštenica u novoj naseobini koju je osnovala. Božanstvo se prikazivalo kao
životinja totem zašti ena tabuom, iako su te iste životinje lovili i prinosili na žrtvu; tako postaje razumljivo
što su Pelazgi jedanput godišnje prire ivali lov na sove, iako su bile svete ptice (vidi 97, 4). Tada, su
stvorene i države na federalnoj osnovi, a božanstvo najmo nijeg plemena postalo je državno božanstvo.
Drugi tip kulta svedo i o zbliženju Akana sa sudanskim poštovaocima Odomankoma, Boga-Oca, koji je
svojeru no stvorio vasionu (vidi 4, c); izgleda da su Akane predvodile vojskovo e birane me u muškarcima
i da su prihvatili sumersku sedmodnevnu nedelju. Mitski kompromis je postignut na taj na in što je Ngama
oživela Odomankomovu beživotinu tvorevinu; božanstvo svakog plemena postalo je jedna od planetarnih
sila. Ove planetarne sile stvaraju muško-ženske parove, kao što pretpostavljam da se dogodilo i u Gr koj
kad je obožavanje Titana doprio sa Istoka (vidi 11, 3). Predstavnica Ngame, kraljica majka, svake godine
stupa u sveti brak sa predstavnikom Odomankoma; ona se, u stvari, ven ava sa izabranim ljubavnikom,
koga na kraju godine sveštenici ubiju, raspore i oderu. Isto se, izgleda, doga a i kod Grka (vidi 9, a i 21, 5).
U kultu tre eg tipa ljubavnik kraljice majke postaje kralj, on se smatra muškim vidom meseca i
odgovara feni anskom bogu Balu Hamanu; a umesto njega, svake godine umire po jedan de ak u svojstvu
lažnog kralja (vidi 30, 1). Kraljica majka poverava glavnu izvršnu vlast veziru a sama se usredsre uje na
svoju funkciju vršenja obreda plodnosti.

10

U etvrtom tipu kulta, kralj, pošto je stekao prevlast nad nekolicinom manje zna ajnih kraljeva,
ukida svoj mese ev vid božanstva i proglašava se kraljem sunca na egipatski na in. (vidi 67, 1 i 2). Iako se i
dalje svake godine održava svetkovina ven anja, ona ne zavisi više od meseca. Na ovom stupnju
matrilokalnu svadbu smenjuje patrilokalna, a plemena poštuju svoje muške pretke kao heroje — isto što se
doga a i u Gr koj — iako Akani nikada nisu zamenili obožavanje sunca obožavanjem boga-gromovnika.
Kod Akanaca se svaka promena u dvorskom ritualu tuma ila kao odraz mitskog doga aja na nebu.
Tako, ako je kralj naimenovao dvorskog vratara i ukazao mu ast oženivši ga princezom, objavljeno je da se
isto to dogodilo i božanskom vrataru. Verovatno je Heraklova ženidba boginjom Hebom i njegova vratarska
služba kod Zeusa (vidi 145, i i j) bila odraz sli nog doga aja na mikenskom dvoru, i da su božanske gozbe
na Olimpu bile sli ne slavlju u Olimpiji koje se održavalo pod zajedni kim pokroviteljstvom zeusolikog
visokog mikenskog kralja i glavne sveštenice iz Arga.
Duboko sam zahvalan Dženeti Sejmor-Smit i Kenetu Geju na pomo i koju su mi ukazali dok sam
radio na ovoj knjizi, Petru i Laledži Grin za probno itanje prvih nekoliko poglavlja, Frenku Sejmoru-Smitu
što mi je slao gr ke i latinske tekstove iz Londona, i mnogim prijateljima koji su mi pomogli da popravim
prvo izdanje knjige.
Deya, Majorca, Španija

R. G.

*

Pošto sam pregledao izdanje Gr kih mitova iz 1958. godine, stekao sam zreliji sud o pijanom bogu
Dionisu, Kentaurima i njihovim protivre nim osobinama mudrosti i prestupništva, i o prirodi božanske
ambrozije i nektara. Svi ovi momenti su usko povezani, jer su Kentauri poštovali Dionisa, ija se raspusna
jesenja gozba zvala Ambrozija. Ja ne verujem više u to da su njegove Majnade, koje su razdražene jurile
unaokolo, rastrzale životinje i decu (vidi 27, f), a posle se hvalisale kako su putovale u Indiju i vratile se
odande (vidi 27, c), bile pijane isklju ivo od vina i piva od bršljana (vidi 27, 3). Dokazni materijal,
sakupljen u mome delu '' ime su se hranili Kentauri'' (Steps: Cassell and Co., 1957, strana 319—343),
svedo i da su Satiri (iz plemena kozjeg totema), Kentauri (iz plemena totema konja), i njihove Majnade
upotrebljavali ova pi a da speru usta od mnogo ja e droge, naime presne (sirove) gljive, ''amanita
muscaria'', koja izaziva halucinantna stanja, ban enje do besvesti, proro anske vizije, neprirodnu erotsku
mo i veliku snagu u miši ima. Nekoliko asova posle ovakve ekstaze nastupa potpuna otupelost ula; tim
fenomenom može se objasniti kako je Likurg, naoružan jedino bi em za volove, doveo u red Dionisovu
pijanu vojsku Majnada i Satira posle pobedonosnog povratka iz Indije (vidi 27, e).
Na jednom etrurskom ogledalu ugravirana je amanita. muscaria kod Iksionovih nogu; on je bio heroj
iz Tesalije koji se hranio ambrozijom me u bogovima (vidi 63, b). Nekoliko mitova (vidi 102, 126 i druge)
potvr uju moju teoriju da su njegovi potomci Kentauri jeli ovu gljivu. Prema nekim istori arima, ovu gljivu,
su upotrebljavali staronordijski ratnici da bi stekli neustrašivost i natprirodnu snagu u borbi. Ja sada verujem
da su ambrozija i nektar bili otrovne gljive: amanita muscaria svakako; a možda i neke druge, naro ito mala
tanušna otrovna gljiva ''panaeolus papilionaceus'', koja izaziva bezbolne i izvanredno prijatne halucinacije.
Gljiva sli na ovoj pojavljuje se na ati koj vazi, me u kopitima Kentaura Nesa. »Bogovi« kojima su
ambrozija i nektar bili isklju ivo namenjeni bili su svete kraljice i kraljevi preklasi ne ere. Kralj Tantal
po inio je zlo in (vidi 108, c) kad je prekršio tabu, pozivaju i osobe nižega reda da s njim uživaju
ambroziju.

Sveto kralji anstvo i kraljevstvo propalo je u Gr koj; ambrozija je tada postala, izgleda, tajna
eleusinskih, orfi kih i drugih misterija posve enih Dionisu. U svakom slu aju, oni koji su bili posve eni
morali su se zakleti da e kao tajnu uvati šta su jeli i pili; zauzvrat su doživljavali nezaboravna privi enja, a
obe avana im je i besmrtnost. Ambroziju su davali pobednicima na olimpijskim takmi enjima trka a kao
utešnu nagradu, zbog toga što pobeda više nije obezbe ivala pravo na kraljevstvo. Ta ambrozija bila je
mešavina namirnica ija su po etna slova zna ila gr ku re »gljiva«i, kako sam to dokazao u delu '' ime su

11

se hranili Kentauri''. Recept koji navode klasi ni pisci za nektar i cecyon, pi e sa ukusom mentola koje je
Demetra pila u Eleusini, isto se piše kao i re »gljiva«.
Sam sam probao gljivu ''psilocybe'', koja izaziva halucinacije; božansku ambroziju koju od drevnih
vremena upotrebljavaju Masateci, Indijanci iz Oaksake, provincije u Meksiku; tom prilikom sam uo
sveštenice kako prizivaju Tlaloka — božanstvo gljiva, i doživeo transcendentalna privi enja. Zato se
iskreno slažem sa R. Gordonom Vasonom, ameri kim istraživa em drevnih obi aja, da su evropske ideje o
raju i paklu ponikle iz sli nih misterija. Tlalok je ro en od munje kao i Dionis (vidi 14, c). Na starogr kom,
kao i na jeziku Masateka, re gljiva zna i "hrana za bogove". Tlalok je nosio venac od zmija; Dionis tako e
(vidi 27, a). Tlalok je imao podvodno sklonište; Dionis tako e (vidi 27, e). Svirepi obi aj Majnada da
otkidaju glave isvojim žrtvama (vidi 27, f i 28, d) možda se alegori no odnosi na sasecanje klobuka svetih
gljiva — jer se u Meksiku drška gljive nikad ne jede. Po predanju, Persej, sveti kralj iz Arga, preobra en u
obožavaoca Dionisovog kulta (vidi 27, i) nazvao je Mikenu po otrovnoj gljivi koju je našao u okolini, i pod
kojom je otkriven izvor (vidi 73, r). Tlalokov amblem je bila gljiva; a i amblem Arga tako e. Iz usta
Tlalokove gljive na fresci izbija mlaz vode. Sve ovo navodi na pitanje: da li je izme u evropske i ameri ke
kulture bilo dodira u bilo kom razdoblju ljudske istorije.
Ove teorije zahtevaju nova istraživanja, i ja zbog toga svoja otkri a nisam uneo u ovo izdanje. Svaka
stru na pomo radi rešavanja ovog pitanja dobro bi došla.

Deya, Majorca, Španija, 1960.

R. G.

NAPOMENA

Svaki je mit najpre ispri an u paragrafima ozna enim. slovima (a ... b ... c .. .). Zatim slede
bibliografski podaci pod brojevima navedenim u tekstu. Na tre e mesto dolaze objašnjenja podeljena u
paragrafe koji su ozna eni brojevima (1, 2, 3,...). Kad sam navodio podatke iz nekog drugog odeljka,
stavljao sam u zagradu broj mita i broj paragrafa, na primer: (43, 4), što zna i da se podaci nalaze u
paragrafu etiri tre eg odeljka (objašnjenja) 43. mita.

MITOVI

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->