P. 1
Collodi, Carlo Pinokio

Collodi, Carlo Pinokio

|Views: 3,149|Likes:
Published by ryanhariwijaya

More info:

Published by: ryanhariwijaya on Apr 20, 2011
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOC, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

06/17/2013

pdf

text

original

NASLOV IZVORNIKA

LE AVVENTURE Dl PINOCCHIO STORIA Dl UN BURATTINO
IZDAVAČ

MOZAIK KNJIGA - ZAGREB
ZA IZDAVAČA

PINOKIO
ČUDNOVATI DOŽIVLJAJI JEDNOG LUTKA

MARIJAN GROŠELJ

OBLIKOVAN|E BIBLIOTEKE

CARLO COLLODI
PRIJEVOD:

ANDREA KNAPIĆ
GRAFIČKI UREDNIK

SREĆKO JOLIĆ
ILUSTRATOR

VJEKOSLAV KALEB
PREDGOVOR:

TOMISLAV TOMIĆ
KOREKTORICA

DUBRAVKA ZIMA

KATARINA CVIJANOVIC SPECIJALNO IZDANJE ZA VEČERNJI LIST CIP - Katalogizacija u publikaciji Nacionalna i sveučilišna knjižnica, Zagreb

UDK 821.131.1-93-31=163.42
COLLODI, Carlo Pinokio : čudnovati doživljaji jednog lutka / Carlo Collodi : preveo Vjekoslav Kaleb. - Zagreb : Mozaik knjiga, 2004.- (Biblioteka Zlatna lađa] Prijevod djela: Le avventure di Pinocchio storia di un burattino.

ISBN 953-196-383-5 410322030
GRAFIČKO OBLIKOVANJE NASLOVNICE

TOMISLAV BOBINEC

OD CJEPANICE KOJA VIČE DO POSLUŠNOG DJEČAKA

V

jero jatno nem a djeteta koje ne zna tko je P inokio i š događa s njegov im nosom kad laže. M ali drveni neposlušan i svo , ve ć v iše o d sto tin u g od in a d rug u je s d jec jeglav cijelog a sv ijeta ,njegovo je im e poznato posvuda, jednako ka i njegov dugi nos iijesna n arav. ob Im e C arlo C o llod i koje se po jav ljuje kao im e autora ov tastične p riče p seud o n im je ta lijan sko g pisca C arla L o re n no v in a ra , u red n ik a, satiriča ra i kn jiže v nik a k o ji je p o stig ao sv sk u slav u sv ojim liko m n ep oslu šno g živo g d rv en o g lun im P seu tk a. C o llo d i š to g a je L o re n z in i u z e o i p o d k o jim je o b jav ljiv ao s v o ja d je la im e j e s e la u k o je m je ro đ e n a n j e g o v a m a jk a . C o llo d i-L o re n z in i ro đ e n je u F ire n z i 1 8 2 6 . g o d in e . R a k a o n o v in a r i d ra m sk i p isa c , a tak o đ e r se i p o litič k i a k tiv b o rb i z a n e z a v is n o st i u je d in je n je Ita lije . G o d in e 1 8 4 8 . o s je satirički časop is L am pio n e«, u ko jem je i sam pisao satirič »II član ke. N ak on ujedinjenja i osnivan ja K raljev in e Italije 18 61 stao je o d p o litik e i p osv etio se n o vin arsk o m i sp isa te ljsko m K a d je , m eđ u tim , o d je d n o g ta lijan sk o g iz d av a č a d o b io n a r da p reved e na talijanski P erraultov e b ajk e, to liko m u se svid tastičan sv ijet b ajk o v ite k njižev no sti da je o dluč io i sa m p i djecu . P e rrau ltov e b ajk e , uz još n eko lik o ba jk i dv ije fran cus to ric e (M m e d 'A u ln o v i M m e L ep rin c e d e B ea u m o n t), o b ja su u C ollodijevom prijevodu 1875, i nakon toga se C- ollodi p u n o s ti p o s v e tio k n již e v n o m ra d u z a d je c u .

N jegova prva dječja knjiga, G iannetino, objavljena je 1876. i svojim se sadržajem i nam jera m a sasv im uklapa u tad a d om in an tnu m oralističku književnost za djecu, u kojoj je niz savjeta, prim jera i o pom e na povezano u priču. D rugaMknjiga, obinuzzolo, javljena je 1878. i prvoj je sasvim nalik, a 1881. C ollodi je počeo objavljivati inocchia rim skom časopisu za djecu »G iornale dei P u bam bin i«. V eć su prvi nastavci te priče zainteresira li m ale čitatelje, i uskoro je P inokio postao om ilje n m eđu djecom , kojoj se sv idio nep oslušan, b rb ljav i ne prom išljen luta k koji nepresta no upada u neprilike. G odine 1883.inokio objavljen kao knjiga pod naslovom P je Le
avventure di Pinocchio i podnaslovom storia di un burattino (Pinokijevi doživljaji,priča o jednom lutku), s ilustracijama En-

rica M azzantia, i od onda do danas postigao je ogrom an uspjeh. G od in e 1 8 9 2. p rev e den je n a eng leski i na ko n to ga n a m n oštv o drug ih jezik a, n e presta n o je ob jav ljiv an u m n og im zem ljam a d i ljem sv ijeta i pripada m eđu najpopularn ije i n ajpo znatije dječje knjige. Prem da je C ollodi-L orenzini i dalje pisao i objavljivao, nije nap isao više ništa što bi dostiglo P inokijevu popularn ost. U m ro je u F irenzi 1890, a njegov m ali nem ogući lutak i dan-danas je jedan od najo m iljen ijih likova dječje književnosti, poznat i - voljen u ci je lom svijetu. G odine 1940. snim ljen je i D isnevev crtić o P inokijevim doži vljajim a, i crtan i lik koji m u je D isnev podario sam o je po većao njegovu svjetsku popularnost. T aj je crtani film priču -sredio i zgu snuo i gurnuo origin alni tekst u dru gi p lan, bud ući da je inzistirao n a fa n ta stic i i u z b u d ljiv o j p r ič i, n o o b lik o v a o je n e k o lik o ja sn ih i tra jn ih sim b o la k o ji s u d a n a s p o sv u d a p rih v a ć e n i i p o z n a ti - a to je P in ok ije v d u gi n o s k oji raste u ne do g le d ka d lutkić la že, a sm a nji se ka d g o v ori istin u, m ali Z rik avac k ao P in ok ijev a sa vje st te P inok ijev o pretvaran je u m agarca kad otpu tuje u - em lju igra Z čaka gdje prov odi dan e u p landovanju i už ivanju bez šk ole, učenja

i bilo kakva rada. T i su detalji na neki način zasjenili pravu C ollodijevu priču, ali su zato pronijeli njegovo im e i originalnu ideju d iljem svijeta. Z anim ljivo je da su prije stotinjak godina djeca tako oduševlje n o do če kala m alo g a lu tk a P in ok ija, i d a su kn jižev ni k ritičari u njem u prepoznali prek id s m oralističko m dječjom književnošću k a k v a se u to d o b a p is a la , o d n o s n o s d je č jo m k n již e v n o š ć u k o ja je služila tom e da se djecu p ouči kak va bi trebala biti i što je dobro i p rih v a tljiv o p o n a ša n je , a što n ije . U tu sv rh u p isa le su se p rič e 0 zločestoj djeci koja redovito bivaju kažnjena za svoju zločestoću, 1 o dob roj, po slušnoj i m arljivo j djeci k oja dob ro prolaze u životu zah valju ju ći sv o je m uz o rno m p ona ša nju , priče ko je n isu bile pre tje ra n o z a b a v n e i k o je s u b ile re d o m p isa n e p o is to m o b r a sc u . N aravno, sam a zam isao o od gojn om usm je ravan ju pom o ću dječje k n již e v n o sti n ije p o g re š n a , n o p o g re ša n je u o n d a šn je m n a č in u pisanja za djecu bio neupitan auto rita ran stav odraslih, inzistiranje na p o slu šno sti a ne p ok u ša j ra z um ijev a nja ili za jed ništva s m alim čitateljim a. T akav je stav doveo do potpunog ignoriranja dječje pri ro de , za igra ne i ne od go v orne, a sho d n o tom e i lik ov i djece u tak vim su pričam a bili ne-stvarni, djeci nim alo bliski, oblikovani pre m a idejam a autora a ne prem a stvarnoj djeci. R azum ljivo je stog a da je svako , pa i najm anje isk oračen je iz takv og čvrsto g i zadanog tem atskog okvira bila i više nego dobrodošla prom jena i osvježenje m alim č ita te ljim a. U pravo kraj 19. i početak 20. stoljeća, vrijem e u kojem je nastao i P inokio, polako i postupno oblikuju drukčiju, zabavniju dječju knji ževnost, koja više ne služi isključivo poučavanju i usm jeravanju. Pri m jerice, nekoliko godina prije pojave am eričk i je p isac P inokija, M ark Tw ain prvo u Engleskoj a zatim i u A m erici objavio dječji rom an P u sto lo v in e T o m a S a w ye ra 6 ), k o ji ta k o đ e r o z n a ča v-a ra d i (1 8 7 k a ln i p re k id s m o ra liz a to rsk o m i u p u ć iv a č k o m k n již e v n o š ć u , a sa m je a u to r n e k o lik o p u ta p a ro d ira o ta k v u d je č ju k n již e v n o st i

ismijavao njenu jednoličnost i književnu neambicioznost. Roman 0 nestašnom dječaku Tomu Sawyeru vrlo je brzo postao omiljeno štivo mnogim djevojčicama i dječacima, a odraslima primjer kak vu književnost djeca vole i žele čitati. Iste godine kad su u Engleskoj i Americi objavljene Pustolovine Toma Sawyera, Collodi je u Italiji objavio svoju prvu knjigu za djecu, spomenutog Giannetina, a ubrzo nakon toga i Minuzzola, obje knjige još čvrsto ograničene tadašnjom zadanom funkcijom dječje književnosti (a to je bilo, kao što smo spomenuli, strog odgoj i gušenje neposlušnosti). Pinokio se, dakle, pojavio u času kad se dječja književnost mijenjala i mnogi dječji pisci tek pokušavali shvatiti i odrediti što i kako pisati za djecu. Stoga, premda nam se iz današnje perspektive Pinokio čini tematski i strukturno sličnim moralističkoj i didaktičnoj književnosti - jer u romanu epizode radnje služe tome da se pokaže kakvo je ponašanje neprihvatljivo i kako će dijete biti kažnjeno ili nagrađeno za svoje ponašanje - čak je i takav Pinokio bio veliki korak naprijed u odnosu na Collodijeve rane dječje knjige, odnosno dječju književnost koja nije uzimala u obzir dječje interese nego je samo pokušavala dijete oblikovati prema idejama i zahtjevima odraslih. Collodijeva sjajna zamisao svakako je sam lik Pinokija, koji odlučno odbija svako nametanje discipline i svaki posao, i tako osvaja simpatije malih čitatelja. Mali je lutak neposlušan, naivan 1 nepromišljen, upada iz jedne nevolje u drugu jer ne želi prihvatiti dobronamjerne odgojne savjete, ali zahvaljujući tome što je drveni momčić a ne pravi dječak, uvijek se uspije izvući iz svih pogibelji. Također je dobra Collodijeva ideja fantastična struktura romana, koja prvenstveno omogućuje drvenom lutku da bude živ i svojeglav poput pravog dječaka, ali i autoru da svoju odgojnu poruku ispriča u zabavnoj i uzbudljivoj priči, u kojoj se pojavljuje mnoštvo fan tastičnih likova - Zrikavac koji govori i njegov duh, djevojčica mo dre kose koja je Pinokiju i sestra i majka, ujedno i Vila i modra

kozica, ribe i životinje koje govore, dječaci koji se pretvaraju u magarce i tako dalje. Posebno je zanimljiv ženski fantastičan lik Vile, koja neprestano mijenja obličje, pa čak i oživljava nakon što je umrla, i koja uvijek, u svim svojim oblicima, bdije nad Pinokijem i usmjerava ga savjetima i opomenama, a na kraju mu daruje lik pravog dječaka što ga Pinokio žarko želi od samog početka. Vila i njezini brojni fantastični pomoćnici (Puž, Pas, Sokol i druge životinje) potpuno su originalni likovi, čija neobjašnjena prisutnost u priči pomalo nalikuje na Collodijev zanimljiv no ne sasvim uspio eksperiment. S druge strane, Collodi oblikuje i neke likove čije tipizirane osobine poznajemo iz basana ili narodne književnosti, poput lukave Lije koja zajedno s Mačkom nadmudri naivnog Pinokija, ili likova drvenih lutaka u putujućem lutkarskom kazalištu. Pinokio je nastajao i objavljivan kao priča u nastavcima u dječjem časopisu, što je i vidljivo u njegovoj epizodnoj kompoziciji. Naime, Pinokio u romanu ide iz jedne pustolovine u drugu, i svaki je njegov doživljaj zaokružena epizoda, baš kako ih je Collodi pisao i objavljivao u časopisu. No piscu se ponegdje potkradu pogreške, nastale zbog takve epizodne kompozicije, tako da ponekad nailazimo na male nelogičnosti ili nas iznenadi Pinokijevo spominjanje nekih događaja koji se, barem iz čitateljske perspektive, nisu odigrali. Vjerojatno je upravo zbog te »neuredne« kompozicije Disneveva prerađena i uređena animiranofilmska priča danas popularnija i poznatija od same originalne pripovijetke. No, ono što je u originalnom Collodijevom tekstu privlačnije i bolje nego u Disnevevoj preradi svakako je autorova duhovitost, njegova umješnost u oblikovanju duhovitih dijaloga, što je znatno utjecalo na popularnost ove priče. Uvodna epizoda u kojoj se dvojica starčića svađaju i tuku, pa i nekoliko kasnijih epizoda poput rasprave trojice neobičnih liječnika je li lutak živ ili mrtav, sjajne su minijature koje navještaju da je Collodi sa svojim humorističkim darom mogao napisati sasvim drukčiju priču da se nije toliko držao osnovnog

pedagoškog okvira. N o i ovakva kakva jest, priča je zabavna i neo bič na, prep una neočekivanih obrata i sm iješnih likova i situacija. O n a je , d a k a k o , n e su m n jiv o p e d a g o šk i u sm je re n a , a li n a n a č in ko ji djeca prihvaćaju kao sim patičan, ne nasilan i zabavan. D rv eni je lutak u većem d ijelu priče neposlušan, oho l, lažljiv i lijen, no d je c a su b ez u v je tn o na n je g o v o j stra n i, č ak i k a d je ja sn o da je lu tak u krivu i da neće do bro završiti. D ak ako, u skladu s odgo j nim nam jeram a a utora, na kraju rom ana P ino kio uv iđa sv oje po grešno ponašanje i shvaća vrijed nost rada i truda, no zahvaljujući njegovoj sim paticnosti to ne doživljavam o kao njegov poraz. B aš kad naprotiv, je pobijedio zločestog dječaka u sam om e sebi, lutak je P inokio zaslužio da po stane - dječak. P ritom su, osim nPainokija, u i do bitk č ita te lji, ko ji već v iše od stotinu g od ina s nesmužitkom jenim a n prate tog nestaška na njegov om putu od cjepanice e d o k o ja v ič raz u m n o g i lije p o g d ječ a ka .
DUBRAVKA ZIMA

PINOKIO
ČUDNOVATI DOŽIVLJAJI JEDNOG LUTKA

10

K A K O SE D O G O D IL O D A JE M A JST O R C IL J E D A , D R V O D J E L A C , N A Š A O K O M A D D R V E T A K O JI JE P L A K A O I S M IJA O SE K A O D IJE T E

B

io nekoć... ...n e k i k r a lj! - r e ć i ć e o d m a h m o ji m a li č ita o c i. e, djeco , p o g riješili ste . B io n e ko ć k o m ad N d rv a. N ije to bilo nikakvo fino drvo, nego prost kom ad iz hvata, drvo kakvo se zim i stavlja u peći i na ognjišta, kakvim se loži v atra i g riju so b e. N e znam kak o se to do god ilo, ali ti je istina da jedn og lijepog dana taj kom ad drva dospije u radionicu starog drvo djelca, ko jem u je b ilo im e m ajsto r A n to n io , sam o što su ga svi zvali m eštar Č iljeđa*, zbog vrha njegova nosa koji je uvijek b io sja ja n i ta m n o lju b ič a s t k a o z re la tre š n ja . Č im je m ajstor Č iljeđa spazio taj kom ad drva, sav se raz veselio. Protrljavši ruke od zadovo ljstva prom rm lja pod glas: - O v o je d rv o p r isp je lo u p ra v i č a s : p o s lu ž it ć e m i d a n a pra v im n og u za sto l. R e č e n o - u č in je n o ; u z m e o d m a h o štru b ra d v u d a o d ljušti k oru sa cjepan ice i da je isteše, ali kad se sprem io da ud ari prvi pu t, zastane m u ruk a u zrak u, jer je začuo tank i, ta n k i g la sić k o ji m o leć i re če : - N e m o j m e u d a riti jak o !
Čiljeđa - tal. trešnja

13

CARLO COLLODI

PINOKIO

Zam islite kako se iznenadio ovaj dobri starac, m ajstor Č iljeđa! Z aokru ži sm eten im pogledom okolo po sobi da vidi oda kle je m ogao izići taj glasić, ali ne opazi nikoga! Pogleda pod klupu, nem a nikoga; pogleda u orm ar, koji je stajao uvijek zatvo ren , nem a n ik og a; p og leda u ko š za strug otin e i p iljevinu, nem a nikoga; otvori vrata radionice da poviri na ulicu, n em a n ik o g a! D ak le?... - R a zu m ije m ! - reč e tad a sm iju ći se i če šu ći se p o v lasu lji. - O čito je d a sam taj g lasić u m islio . N astav im o p o sao . I p rihv ativ ši op et brad vu svečano ud ari p o k om ad u d rv a. - Ja o ! U d a rio s i m e ! - k rik n e b o ln o o n a j g la s ić . S ad a s e m a js to r Č ilje đ a sk am e n i, o č i iz b e č i o d stra h a, u sta ra stv o ri i je zik o b jes i k lim av o d o b ra d e, k a o g la v a n a vodoskoku. Č im m u se razvezao jezik, počne govoriti dršćući i m u c aju ći o d strah a: - M a od ak le je izišao glasić, ko ji je arek?.../ ip ak o aoA o v d je n em a živ e d u še. D a n ije slu čajn o o n aj k o m ad d rv a n a učio plakati i cv iljeti kao kakvo dijete? N e m ogu to vjerovati. O v o d rv o , ev o g a o v d je; o v o je k o m ad d rv a za o g an j, k ao i svako d ru go drvo k oje se baca n a og an j da u zav re lon ac gra h a... Ili, m o g u će ?... D a se n ije tk o sak rio u n u tra? A k o se tu tk o s ak rio , to lik o g o re p o n jeg a . S a d ć u g a ja u d e siti! I tako govoreći zgrabi objem a rukam a onaj jadni kom ad d rv a i p o čn e b e z m ilo s rđ a n jim e tre sk a ti o z id o v e s o b e. Z atim stane osluškivati da čuje hoće li se tu javiti kakav g lasić k o ji se tu ži. P o ček a dv a čask a, i n išta; p et časak a, i n iš ta ; d e s e t č a s a k a i n iš ta .
14

- R azu m ijem ! - reče o n d a sm iju ći se n a silu i cu p k aju ći vlasulju . - V id i se da sam o naj g lasić,rekao je o, m i ko ji ja u slio ! V ra tim o s e n a p o sao . A kako m u je u kosti ušao velik strah, pokuša pjevuck ati d a s e m a lo o h ra b ri. T ad a, stavivši n a stran u brad vu , u zm e u ruk e blan ju d a glatko izblanja kom ad drva; ali dok je blanjao gore-dolje, za č u je o n a j p o z n a ti g la s ić , k o ji m u re č e sm iju ć i s e : - O stav i! P rav iš m i ježu rce p o tijelu ! O vaj put jadan m ajstor Č iljeđa padne kao m unjom pogo đ en . K a d je o tv o rio o či, n a đ e s e b e g d je s je d i n a tlu . Lice m u je izgledalo izobličeno; čak i vršak njegova nosa, p au n aste b o je, k ak av je b io g o to v o u v ijek , p o stao je m o d ar o d v elik a strah a. M A JS T O R Č IL JE Đ A D A R U JE K O M A D D R V A S V O M P R IJA T E L JU Đ E P E T U , K O JI G A U Z IM A D A O D N JEG A IZD JELA Č U D ESN O G L U TK IC A K O JI B I Z N A O P L E S A T I, M A Č E V A T I S E I PR EK O B A C I V A T I SE t a j č a s n e t k o p o k u c a n a v r a t a . - U đ it e s a m o r e č e d rv o d jela c n e m a ju ći sn ag e d a s e u sp ra v i n a n o g e .T ad a u đ e u rad io n icu starč ić, sav živ ah an , a k o jem u je b ilo im e D epeto; ali dječaci iz susjedstva, kad su željeli da ga razjare, zv ali su g a n ad im ko m P olen dina zbo g njeg ov e žu te vla-sulje, ko ja je m no go sličila ku ku ruznim žg an cim a ili po lenti. ep eto je b io jak o n ap ržljiv . Č u v aj se zazv ati g a Đ P o len ina! Postajao je odm ah životinja koju nije m oguće d suzdržati.
15

U

CARLO COLLODI

PINOKIO

D o b ro ju tro , m a js to re A n torneioe -Đ e p e to .Š to č rad iten a tlu ? - P o u čav am m rav e ab eced u . - N azdravlje vam bilo! - Š to v as je d o n ijelo k m en i, k u m e Đ e p eto ? - N o g e. Z n ate, m ajsto re A n to n io , d o šao sam k v am a d a v a s z a m o lim z a je d n u u s lu g u . - E v o m e, sp re m n a d a v a s p o s lu žim - o d g o v o ri d rv o d jelac p o d ig av ši se n a k o ljen a. - J u tro s m i je k a p n u la u g la v u je d n a m is a o . - D a ču jem o . - S m islio sam da napravim lijep og lutka od drva; ali ču desnog lutka, koji bi znao plesati, m ačev ati se i prekobacivati se . S tim lu tk o m že lim o b ilaziti sv ijeto m d a z aslu žim k o ru k ru h a i č a š u v in a . Š to v a m s e č in i? - B rav o , P o len d in a! - k lik n e o n aj p o zn ati g lasić, za k o jeg a se n ije raz ab iralo o d ak le d o la zi. K ad je začuo da ga zovu Polendina, kum Đ epeto pocrveni od ljutine kao paprika i okrenuvši se divlje prem a drvodjelcu reče: - Z ašto m e v rijeđ ate? - T ko vas vrijeđa? - R ek li ste m i P o len d in a! - N isam ja. - D a n is a m m o ž d a s a m ja ! K a ž e m , d a s te v i. - N isam ! - Jeste! - N isam !
-

- Jeste! I zagrijavajući se sve više prijeđu s riječi na djelo pa zgrab iv ši jed an d ru g o g a g reb li su se, g rizli i g u žv ali. S vršila se bitka - m ajstor A ntonio nađ e u svojim rukam a žu tu v lasu lju Đ ep eto vu , a Đ ep eto op azi d a u svo jim zub im a d rži sijed u v la su lju d rv o d jelc e m - V ra ti m i m o ju v la s u lju - r e č e m a js to r A n to n io . - A ti v ra ti m o ju , i sk lo p im o m ir. D va starčića, kad su preuzeli svaki svoju vlasulju, stisnu jed an d ru g o m e ru k u i zak u n u se d a će o stati d o b ri p rijatelji za sav život. - D a k le , k u m e Đ e p e to - r e č e d r v o d je la c u z n a k s k lo p lje n o g m ir a - k o ju u s lu g u ž e lite o d m e n e ? - Ž e lio b ih m a lo d rv a d a n ap rav im m o g a lu tk a; h o ćete li m i g a d a ti? M ajsto r A n to n io , sasv im zad o v o ljan , p o đ e o d m ah d a uzm e sa stola onaj kom ad drva koji m u je prouzročio toliko strah a. A li k ad se v ratio d a g a p red a p rijatelju , k o m ad d rv a se trg n e i, izm ak n u v ši se žesto k o iz ru k u , lu p i sn ažn o jad n o g a Đ ep e ta p o su h im g o ljen ic am a. - A h ! T o v i tako ljub azn o, m ajstore A n to nio, p ok lanjate sv o ju ro b u ? G o to v o ste m e o sak atili. - K u n e m s e d a n is a m ja ! - D ak le, b it ću ja! - K riv n ja je sv a n a o v o m d rv u ... - Z n a m d a je n a d r v u , a li v i s te m i g a h itn u li u n o g e ! - N isa m g a h itn u o ja! - Lažac!
17

16

CARLO COLLODI

PINOKIO

je b io n aslik an lo n a c, u k o je m u je živ ah n o v relo i iz k o jeg a je izla zio o b lak p are k o ji je izg led ao to čn o k ao p rav a p ara . dina! Č im je d o š a o u k u ć u , Đ e p e to u z m e o ru đ e i p o č n e iz re - M agarče! ziv ati i djelati svo ga lu tk a. - Polendina! - K o je ć u m u im e n a d je ti? - re č e s a m se b i. - H o ć u d a - Tovare! g a zo v e m in o kioT o ć e m u im e d o n ijeti s re ć u . P o z n a v ao P . - Polendina! sam jed nu cijelu o bitelj P in ok ija: P in ok io o tac, P in ok ija m ati - G ad n i m ajm u n e! i P in o k iji d jeca, i sv i su p ro lazili d o b ro . N ajb o g atiji o d n jih - Polendina! p ro sio je m ilo stin ju . K ad je ču o treći p u t riječ P o len din a, Đ ep etu se sm rk n e K ad je našao im e svom lutku, počn e ga na čisto izrađiv a pred očim a i on se baci na drvodjelca: i tad a jed an drugoga ti, i n a p r a v i m u o d m a h k o s u , z a tim č e lo , z a tim o č i. o b iln o n ad are b u b o cim a. Z am islite k ak o se z ač u d io k ad je o p a zio d a se o či m iču N akon svršen a boja m ajstor A ntonio nađe dvije ogrebo i da ga gled aju pažljivo , p ažljiv o. tin e na sv om n osu, a Đ ep eto dv a d ug m eta m an je n a sv om K ad je Đ epeto vidio da ga gledaju ona dva drvena oka, p rslu ku . Izravn avši tako svo je račun e stisn u jed an drug om e g o to v o m u je p o zlilo , i re če m rzo v o ljn im g laso m : ru k u i z a k u n u s e d a ć e o s ta ti d o b ri p rija te lji z a s a v ž iv o t. - D rv en e o čice, zašto m e g led ate? M eđutim , Đ ep eto uzm e sa sobom svoj čestiti kom ad drva N itko ne odgovori. i zah v aliv ši m ajsto ru A n to n iju, v rati se šep aju ći sv o jo j k u ći. O nda, poslije očiju napravi nos; ali tek što je nos bio go to v , p o čn e rasti: i rasti, rasti, rasti, tak o d a je za n ek o lik o č as ak a p o stao n o sin a k o jo j n ije b ilo k raja . K A D SE V R A TIO K U ĆI, Đ EPETO O D M A H Jad an se Đ ep eto um orio režu ći ga; ali što g a je više rezao P O Č N E D JE L A TI L U T K A I N A D JE N E M U IM E i sk raćiv ao , b ezo b razn i je n o s p o stajao sv e d u lji. P I N O K I OP. R V E P o slije n o s a n ap rav i m u u s ta . L U T K O V E V R A G O L IJE U sta jo š n ije n iti d o v ršio , a o n a se o d m ah p o čn u sm ijati i k rev eljiti m u s e. e p e to v a k u ć a b ila je p riz e m n a s o b ic a o s v ije tlje n a iz - P res tan i se sm ija ti! - re č e Đ ep e to z lo v o ljn o ; ali k a o p o d s tu b lja . P o k u ć s tv o n ije m o g lo b iti je d n o sta v n ije : d a je to r e k a o z id u . jed n a lo ša sjed alica , jed an m alo v rijed an k rev et- i jed an sa - P restan i se sm ija ti, o p et ti k a že m ! - v ik n e p rije te ćim svim k lim av sto lić. N a stražnjem zid u vidjelo se og njište, n a glasom . k o m e je g o rje la v atra ; a li o g an j je b io n as lik an , i n a o g n ju
-

Đ ep eto , n e v rijeđ ajte m e, in ače n azva ti P olen ću vas

Đ

18

19

CAR1O COLLODI

PINOiCIO

A ja d a n Đ e p e to u trk z a n jim n e s tiž u ć i g a n im a lo , je r T a d a se u sta p re sta n u sm ija ti, a li is p la z e c ijeli je zik . je onaj deran P inokio jurio u skokovim a kao zec i udarajući Đ epeto, da ne pokvari svoj posao, pričini se da nije ništa sv ojim d rv en im no gam a po pločniku p ravio bu ku kao d va o p a zio , i n astav i d a rad i. d eset p ari seljačk ih co k u la. P o s lije u s ta n a p r a v i m u b r a d u , z a tim v ra t, r a m e n a , - D rž ' g a ! D rž ' g a ! - v a p io je Đ ep e to ; a li lju d i, k o ji s u trb u h , ru k e i š a k e . b ili na u lici, vidjev ši to ga drveno g lutka, g dje trči k ao k ak av T ek što je dovršio ruke, Đ epeto osjeti da m u je netko od b erb ersk i k o n j, stajali su zap an jen i g led aju ći g a i sm ijali se, n io vlasulju s g lav e. P o gled a g ore, i što o pazi? O p azi sv oju s m ija li i s m ijali, d a n e m o ž e te n i z a m isliti k ak o . ž u tu v la s u lju u ru k a m a lu tk a. N ap ok on se n a d ob ru sreću po javi nek ak av o ru žn ik ; kad - P in o k io , v rati m i o d m ah m o ju v lasu lju ! je on čuo svu tu buku, pom islio je da se radi o nekom ždriA P inokio, m jesto da m u vrati vlasulju, stavi je sam sebi jepcu, koji je pobjegao svom gospodaru, i hrabro se postavi n a g la v u i z a m a lo d a s e p o d n jo m n e u g u š i. raširen ih n o g u n a sred in u u lice čv rsto o d lu čiv ši - d a g a zau N a tako drsko i podrugljivo vladanje Đ epeto postane su stav i i sp riječi slu čaj g o re n ezg o d e. m oran i tužan kakav nije bio nikada u životu. O krenuvši se A li P inokio, kad spazi izdaleka oružnika koji je zagradio p re m a P in o k iju , reč e: cijelu u licu , sm isli d a m u izn en ad a p ro đ e izm eđ u n o g u , ali - P ropalico od djeteta! N isi još ni dovršen i već počinješ m u to ne p o đ e za ru k o m . u sk raćiv ati sv o m o cu p o što v an je! Z lo , m lad iću m o j, zlo ! O ru žn ik , a d a se nije n i m akn uo s m jesta, lijep o uh vati I o tare su zu . P in o k ija z a n o s (b ila je to n e iz m je rn a n o s in a , k o ja k a o d a T reb a lo je jo š izrad iti n o g e sa sto p alim a. je u p rav o b ila n ačin jen a d a za n ju h v ataju o ru žn ici) i p red a K ad je Đ epeto dovršio noge, osjeti udarac nogom u vrh nosa. ga na vlastite ruke Đ ep etu, koji m u je u im e opom ene htio - I z a s lu ž io s a m ! - r e č e o n d a s a m s e b i. - M o r a o s a m odm ah dobro nategnuti uši. A li - zam islite kako se zapanjio, m isliti p rije! S ad je k asn o ! k a d m u lo v z a u š im a n ije u s p io ; a z n a te , z a š to ? J e r , k a k o Z atim uzm e lutka po d p azu ho , po stav i g a n a zem lju , na je lu tk a u z a n o s u te s a o , z a b o ra v io m u je n a p ra v iti u š i. O n d a g a zg rab i z a šiju i d o k g a je v o d io n atrag , tres ao p o d s o b e , d a g a n a u č i h o d a ti. je p rijeteći g lav o m i g o v o rio m u : P in o k iju su n o g e b ile u k o čen e p a se n ije zn ao n i m ak - H ajdm o kući. K ad budem o u kući, ne sum njaj da ćem o n u ti. Đ ep e to g a je v o d io z a ru k u d a g a n au č i p ra v iti k o rak u red iti raču n e. za k o rak o m . P in o k io ču v ši k ak o m u je z ap jev ao , b a cio se n a ze m lju K ad su m u se n o g e razm ah ale, P in o k io p o čn-e sam h o dati, pa trčati po sobi; onda na koncu, dom ogavši se kućnih i n e h tjed e k ren u ti d alje. M eđ u tim se rad o zn ali- lju d i i tu m ara la p o čn u z au stav ljati i o k u p ljati u g o m ilu . v ra ta , s k o č i n a u lic u i d a s e u b ije g .
20

21

CARLO COLLODI

PINOKIO

Jedan reče jedno, drugi drugo. -Jadan lutkić! - govorili su neki. - Im a pravo što neće da se vrati kući! Tko zna kako bi ga izmlatila ova ljudeskara Đepeto. A drugi su nadodavali zlobno: - Ovaj se Đ epeto pravi dobričina, a u stvari je pravi di vljak prema dječacima! Ako mu ostavimo u rukama ovog jad nog lutka, m ože ga još i raskom adati. I tako reknu toliko i učin e toliko da je oružnik pustio na slobodu Pinokija, a odveo u zatvor onog jadnog čovjeka Đepeta, koji je, ne nalazeći u pravi čas riječi u svoju obranu, gorko plakao i približavajući se tam nici grcajući m ucao: - N esretni sin! I kad se sam o sjetim koliko sam se na m učio da ga napravim čestitim lutkom. A li tako m i i treba! M orao sam prije misliti! O no što se dogodilo poslije, priča je kakvu ne m ožete ni zam isliti, a ispripovjedit ću vam je u slijedećim - pogla vljima.

P IN O K IJ E V A Z G O D A S A Z R IK A V C E M K O J I G O V O R I A IZ K O J E S E V I D I K A K O Z L O Č E S T E D J E Č A K E S R D I K A D IH P O U Č A V A O N A J T K O Z N A V IŠ E O D N JIH

K

azat ću vam, dakle, djeco: dok je jadan Đepeto bez svoje - krivnje odveden u zatvor, onaj deran Pinokio, kad se oslobodio iz pandža oružnikovih, dade petam a vjetra dolje preko polja da bi se što prije vratio kući. U velikoj je žurbi
22

preskakivao visoke gomile trnova, živice i jarke pune vode, upravo onako kako čini i kozlić, ili zečić dok ga gone lovci. K ad je stigao kući, nađe vrata s ulice pritvorena. Gurne ih, uđe unutra, i čim je malo gurnuo zasun, sjedne na zem lju pa duboko i zadovoljno odahne. Ali to zadovoljstvo ne potraje, jer začuje nekoga kako govori: - Zri - zri - zri! - T ko m e to zove? - reče P in okio sav u strahu. - Ja sam ! Pinokio se okrene i opazi velikog zrikavca, koji se sporo penjao gore - g ore u za zid. - R eci m i, Zriko, a tko si ti? - Ja sam Z rikavac koji govori, a stanujem u ovoj sobi više od sto godina. - D an as je, m eđ u tim , o v a so b a m o ja - re če lu tak - i ako m i želiš učiniti zadovoljstvo, otiđi odm ah odavle, a da se i ne osvrneš. - N eću otići odavle - odgovori Zrikavac - dok ti ne ka žem jednu veliku istinu. - R eci m i je, pa šibaj. -Jao onim dječacim a, koji se bune protiv svojih roditelja i koji prkosno ostavljaju roditeljsku kuću! Neće nikad vidjeti dobra na ovom svijetu i prije ili poslije m orat će se gorko kajati. - Pjevaj sam o, Zriko m oj, kako ti se m ili i sviđa: ali ja znam da ću sutra u zoru otići odavle, jer ako ostanem ovdje dogodit će mi se ono što se događa i svim drugim dječacima, to jest: poslat će me u školu i milom ili silom morat ću učiti;
23

CARLO COLLODI

a ja , m e đ u n a m a r e č e n o , z a u č e n j e n e m a m n i m a l o v o l j e i rad ije se zab avljam : trčim za lep tirim a i p en jem -se na drve ć e i u zim a m p tičic e iz g n ije zd a . - J ad a n g lu p a n e ! A n e z n a š d a ć e š , ra d e ć i ta k o , p o s ta ti lije p m a g a r a c i d a ć e ti s e s v a tk o ru g a ti? - U m u k n i, Z rik av čin o zlo zrik a! - k rik n e P in o k io . A li Z rikav ac, koji je bio strpljiv i m udar, m jesto da se na lju ti n a o v a k v u n e u lju d n o s t n a s ta v i is tim m irn im g la s o m : - P a ak o ti se n e m ili ići u šk o lu , zašto n e n au čiš b arem kakav zanat toliko da bar pošteno m ožeš zaraditi koricu kruha? - H o ćeš li d a ti k ažem ? - n astav i P in ok io , k o ji je p o čeo g u b iti strp ljiv o st. - O d sv ih za n a ta n a sv ijetu sa m o je jed an k o ji m i je zb ilja p o v o lji. - A taj z a n a t b io b i... - Jesti, p iti, sp av ati, zab av ljati se i skitati se o d ju tra d o m rak a. - T reb aš zn ati - reče m u Z rik av ac k o ji g o v o ri m irn o k ao o b ičn o - d a sv i o n i, k o ji se b av e tim zan ato m , sv ršav aju g o to v o u v ije k u b o ln ici ili u tam n ic i. - Č u v aj se, Z rik av čin o zlo zrik a!... A ko se n alju tim , jao tebi! - J ad a n P in o k io ! B a š te ž a lim !... - Z ašto m e žališ? - J e r s i lu ta k i, što je jo š g o re , je r im a š g la v u o d d rv a . K ad je P in o k io ču o te rije či, sk o či s av b ijes an , u z m e sa sto la ček ić i h itn e g a u Z rik av c a k o ji g o v o ri. M ožd a nije m islio da će ga pogoditi, ali ga nesretnim slu čajem p o g o d i i to čn o u g lav u tak o jak o , d a je jad an Z rik av ac
24

CARLO COLLODI

PINOKIO

i m a o j e d v a t o l i k o d a h a d a u r i n- i z r i - z r i a o n d a zč o sta n e o n d je sm o ž d en i p rilije p lje n z a zid .

z jev o v e d a s u m u u sta k a tk ad a d o p ira la d o u šiju . A k a d se n a z ije v a o , p o č n e p lju v a ti - i o s je ti d a m u n e s ta je ž e lu c a . T ad a je plaču ći i očajav ajući g ov orio: - Zrikavac koji govori im ao je pravo. U činio sam zlo što sam P1N O K IO JE O G L A D N IO PA T R A Ž I JA JA D A se odu pro o cu i pob jegao od kuće... D a je m oj otac ovdje, ne N A P R A V I JA JN IC U * , A L I U N A JL JE P Š E M Č A S U bih sada um irao od zijevan ja! A h, gadna li je bolest glad! JA JN IC A M U O D LE T I K R O Z PR O Z O R K ad eto , p ričin i m u se d a v id i n a v rh u nc u h rp e sm eć a eđ utim se počela spu štati n oć i P in ok io , sjetivši se d a n ešto ok ru g lo i b ijelo , što je b ilo na lik na ko ko šje jaje. D a nije ništa jeo , začuje u želu cu cviljenje koje je bilo sk o č i n a n o g e i ju rn e n a n je g a tre b alo je sa m o tre n u ta k . I b ilo je zb ilja jaje. ja k o slič n o d o b ro m te k u . V eselje lutkovo ne m ože se opisati; treba ga zam isliti. M i A tek dječaka napreduje brzo ; i zb ilja, po slije m alo časasleći go to vo d a san ja, prevrtao je jaje p o ruk am a, do diriv ao ka tek postane glad, a glad se za tren ok a obrati u vučji glad, g a i lju b io , i lju b eć i g a go v orio : g la d k o ji b i se m o g ao n o že m re z a ti. - A sad, kak o ću ga skuhati? D a napravim jajnicu?... N e, Jadan Pinokio potrči odm ah k ognjištu gdje je bio ovješen bolje je da ga sku ham na tanjuru!... Ili, ne bi li ukusnije bilo, lonac u ko jem u je ključalo , pa se m aši za po klopcem da ga da ga popržim u zdjelici? Ili da ga m ožda obarim ? N e, najbrže d ig ne i da zav iri što je u lo ncu , ali je lo n ac b io n aslikan na je od svega ispeći ga na tanjuru ili na prsuri*. B aš m e spopala zidu. Z am islite, kako se zapanjio. N jegov nos, koji je i onako želja d a g a p o je d em ! b io d u g , p ro d u lji se jo š n a jm a n je z a č e tiri p rs ta . R ečeno - učinjeno. Stavi prsu ru na grijalicu punu žarke O nda počne trčati po sobi i stane prekap ati po svim za žera v e , n am jesto u lja ili m asla ca stav i n a p rsu ru m alo vo d e, ku cim a , n e b i li gd je o tk rio kom adić k ruh a, pa bilo i m alo i kad se voda počela pušiti, razbije P inokio lup inu ja tak!... suhog kruha, m akar m alo korice, ili kost, koju je pas ostavio , je ta i z a m a h n e d a is k re n e sa d rž a j. ili m alo pljesnivih žganaca, ili riblje perce, ili košticu od tre A li um jesto bjelanjka i žum anjka iz njega iskoči pile, ve šn je, uk ratk o nešto , što se m ož e žv aka ti: ali n e na đe n išta, se lo i u d v o rn o , k o je u č in iv ši lije p n a k lo n , re če : v e lik o n išta , a m a b a š n išta . - V elika h vala, gosp odin e Pino kio, što ste m i p rištedjeli M eđutim , glad je rastao i jednako rastao, i jadan P inokio tru d d a ra z b ija m lu p in u ! D o v iđ en ja , ž e lim s v a k o d o b ro , i nije im ao drugog izlaza, nego da zijeva: i izvijao je tako duge m nog o po zd rav a rod bin i!

M

* jajnica - vrsta jela od jaja; kajgana, omlet

* prsura - tava

26

27

CAR.LO COLLODI

PINOKIO

T o rek avši raširi krilca, pa kroz otvoren prozor odleti i O nda Pinokio, obuzet očajem i gladom , prione -zvoncu je izg u b i se u d a ljin i. d n e k u će i p o č n e u s tra jn o z v o n iti, g o v o re ć i s a m se b i: Jadan lutak ostan e na m jestu kao začaran, izbu-ljen ih oči - T kogo d će se pojav iti. ju , o tv o re n ih u s ta i s lu p in o m u ru k a m a . K a d se o p o ra v io I zbilja se pojavi starčić s noćnom kapicom na glavi, pa o d p rvo g izn en ađ en ja, p o čn e p lak ati, k riča ti, lu p a ti n o ga m a vikne lju tito: o zem lju o d oč aja i p laču ći go v o riti: - Š to h o ć e te u o v o d o b a ? - Ipak je Zrikavac koji govori im ao pravo! D a -nisam po - B u d ite ta k o d o b r i i d a jte m i m a lo k ru h a . b je g a o o d k u ć e i d a je m o j o ta c o v d je , s ad a n e b ih u m ira o - P riček a j, v ratit ću se o d m a h - od g o v o ri starč ić , jer je o d g la d i! A h , ga d n a li je b o lest g lad ! m islio da im a posla s ko jim od onih vragoljastih d ječaka koji I kak o m u se tijelo sveđ b un ilo više nego ik ad a, a n ije se n oću zab avljaju tim e d a zv on e po k u ćam a i d o sađu ju p o z n ao k a k o d a g a u m iri, sm isli d a iz iđ e iz k u ć e i d a s k o k n e šten o j če ljad i, k o ja m irn o sp a v a. u susjedn o seoce; nad ao se da će naći kak vo sam ilo sno če Poslije pola časka ponovo se otvori prozor i glas onog starlja d e , k o je ć e m u k a o m ilo s tin ju d a ti m a lo k ru h a . č ić a v ik n e P in o k iju : - S ta n i d o lje i p ru ž i k a p u . P inokio još n ije im ao kape, pa se sam o približi i odm ah P I N O K I O Z A S P E S N O G A M A N A G R I J A L I C I , A o sje ti da m u se na glav u izlio silan p lju sak vo d e ko ji g a je za lio sv eg a o d glav e do pe te, k ao d a je k ak av u v e li c v ijet. U JU TR O SE PRO B U D I B EZ N O G U V ra ti se k u ć i m o k a r k a o p ije v a c , iz n e m o g a o o d u m o ra i glada; i kako nije im ao snage da se od rži na nog am a, sjedne aš je bila ružna zim ska noć. Strašno je grm jelo i sijevalo, da se nebo zapalilo, a od h ladn e i žestoke i naslon i prom očen e i zablaćene noge na grijalicu punu žarke kao vjetrušin e, koja je bijesno zviždala i dizala grdne oblake žerave. I tu zasp i; a u sn u m u se n og e, k ak o su bile o d d rv eta, prašine, puc ta lo je i šk rip a lo sv e d rv e ć e u p o lju . ke P in o k io se ja k o p la šio g rm lja v in e i sijev a n ja , sa m o što z a p a le i m a lo -p o m a lo p o u g lje n e i p retv o re se u p e p eo . je glad bio jači od straha; s toga razloga priđe k vratim a, zaleti A Pinokio je nastavio da spava i hrče, kao da te noge nisu se trko m i u sto tin ja k sko ko va do đe d o sela, već isp lažen anjeg ove. N a ko ncu, kad je svanu lo, probudi se, jer je netko ku ca o n a vrata . je zik a i z ad a h ta n k a o lo v a čk i p a s. - T k o je? - u p ita z ije v a ju ći i trlja ju ć i o č i. A li nađe sve m račno i sve pusto. Prodavaonice su bile zatvorene, kućna vrata zatvorena, prozori zatvoreni, a na ulici - J a s a m - o d v r a ti n e k i g la s . n iti p s a . B ilo je k a o se lo m rtv ih . T aj je g las b io glas Đ ep etov .

B

28

29

CARLO COLLODI

PINOKIO

ĐEPETO SE VRATIO KUĆI I LUTKU DAO DORUČAK KOJI JE JADAN ČOVJEK DONIO ZA SE T adnom Pinokiju oči su bile pune suza, i nije još opazio I da su mu noge sasvim izgorjele; čim je začuo očev glas, vrcne sa stočića da potrči k vratima i da ih otvori; ali, međutim, poslije dva ili tri posrtaja, tresne na pod koliko je dug i širok. A kad je lupio o zemlju, digne veliku buku kakvu bi učinila vreća kutljeva*, kad bi pala s petoga kata. - Otvori mi! - vikao je Đepeto s ulice. - Tata moj, ne mogu - odgovarao je lutak plačući i va ljajući se po zemlji. - Zašto ne možeš? - Jer su mi pojeli noge. - Tko ti je pojeo noge? - Mačak - reče Pinokio, jer je baš opazio mačka kako se zabavlja gurkajući šapama pred sobom nekoliko strugo tina. - Otvori mi, kažem ti! - ponovi Đepeto. - Ako ne otvoriš, dat ću ti ja tvoga mačka kad uđem u kuću. - Ne mogu se uspraviti, vjerujte. Ah, jadan sam ti, jadan sam ti, morat ću cijeloga života hodati na goljenicama. Đepeto, misleći da je sve to kukanje samo još jedna lutkova vragolija, odluči da je dokrajči, pa se uzvere uza zid i kroz prozor uđe u kuću.
kutalj - kutlača

Iz početka je htio i reći i učiniti, ali kad je vidio svoga Pinokija izvaljena na zemlji i zbilja osakaćena, osjetio je da mu se smekšalo srce; i ogrlivši ga, počne ga ljubiti, i milovati, i dragati na hiljadu načina pa kroz suze velike kao grah, koje su mu se kotrljale niz lice, jecajući reče: - Pinokiću moj, kako si to spalio noge? - Ne znam, tata, ali vjerujte mi da je bila paklena noć i pamtit ću je do groba. Grmjelo je, sijevalo, a ja sam bio gladan i onda mi je rekao Zrikavac koji govori: »Tako ti i tre ba; bio si zločest, pa to i zaslužuješ«. A ja sam mu rekao: »Čuvaj se, Zriko!...« a on mi je rekao: »Ti si lutak i imaš drvenu glavu«, a ja sam se mašio u njega drvenim čekićem i on je umro, ali kriv je sam, jer ja ga nisam htio ubiti, dokaz je, što sam stavio prsuru na goruću žeravu na grijalicu, ali pile iskoči i reče: »Do viđenja... i mnogo pozdrava rodbini«, a glad je uvijek rastao, zato je onaj starac s noćnom kapicom, kad se pojavio na prozoru, rekao: »Stani dolje i pruži kapu«, a ja s onim pljuskom vode po glavi, jer moliti malo kruha nije sramota, je li? - vratio sam se odmah kući, a uvijek sam bio jako gladan, pa sam stavio noge na grijalicu da mi se osuše, i vi ste se vratili, i našli ste mi ih izgorene, a gladan sam još i sada, i noge nemam više! Ih!... Ih!... Ih!... I jadan Pinokio počne plakati i urlikati tako glasno da su ga čuli i pet kilometara daleko. Đepeto, koji je od svega toga zamršenog govora razumio samo jednu stvar, a to je, da lutak umire od velikoga glada, izvadi iz džepa tri kruške, pa mu ih pruži i reče: - Ove su tri kruške bile određene meni za doručak, ali ja ti ih rado dajem. Pojedi ih i uzdravlje ti bilo.
31

'Ui

30

CARLO COLLODI

PINOKIO

- A ko želite da ih pojedem , budite tako dobri pa ih ogulite. - D a ih og ulim ! - izb aci Đ ep eto začuđen. - N e bih nikad m islio, m oj dječače, da si tako izbirljiv i gadljiv. N ije to dobro! N a ovom se svijetu još u djetinjstvu treb a naviknuti na svaku h ran u i zn a ti jesti sv e, jer n ik ad n e zn aš što te č ek a. S v ašta se događa!... - V i g o v o rite d o b ro - d o d a P in o k io - ali ja n eću n ik ad a jesti v o ć e k o je n ije o g u ljen o . K o ru n e trp im . I o n aj d o b ričin a Đ ep eto izv ad i iz d ž ep a n o žić, n ao ru ža se strp ljiv o šću , p a o g u li sv e tri k ru šk e, a sv e k o re stav i n a u gao stola. K ad je Pinokio u dva zalogaja pojeo prvu krušku, zam ah n e d a ć e b a c iti s rc e , a li m u Đ e p e to z a u s ta v i ru k u i r e č e : - N em o j b aciti: sv e n a o v o m sv ijetu m o že d o b ro d o ći. - A li ja z b ilja n e je d e m s r c e o d v o ć a ! - u z v ik n e lu ta k i sk o či k ao k ak v a g u ja. - T ko zn a! S vašta se d og ađ a!... - p on ov i Đ ep eto ništa se n e lju teći. Č injenica je, da su tri srca, m jesto da su odletjela kroz p ro z o r, d o š la n a u g a o s to la u d ru š tv o k o ra . K ad je pojeo, ili bolje rečeno, proždro tri kruške, Pinokio z ije v n e d u g o i širo k o i re č e p la čn im g las o m : - J o š s a m g la d an ! - A li, d je č a č e m o j, ja v iše n iš ta n e m a m d a ti d a m . - B aš ništa? N išta? - I m a o b ih s a m o o v u k o r u i o v a s r c a k ru š a k a . - Š to ć e m o ! - re č e P in o k io . - K ad n em a m n išta d ru g o , p o je st ć u je d n u k o ru .
32

I počne žvak ati. Iz početka se m rštio, ali onda jednu za d ru g o m sm a že u tren o k a sv e k o re; a p o slije k o ra sm až e i srca, a k ad je p ojeo sve, pljesne zad ov oljn o ru kamu p o trb u ha i k lik n e : - S ad m i je d o b ro ! - V id iš d a k le - p rim ijeti Đ ep e to - im a o sa m p rav o k a d sam ti rek ao da se n e valja n av ik nu ti n a p rev elik u izb irljivo st i biti previše sladokusan. D ragi m oj, nikad ne znaš što te čeka n a o v o m sv ijetu . D o g ađ a se sv ašta!... Đ E P E T O P O P R A V I P IN O K IJU N O G E I P R O D A SV O JU K A B A N IC U D A M U K U PI PO Č E T N IC U im je utažio glad, lutak počn e odm ah zanovijetati i cm i zd riti, jer je h tio n o v e n o g e. M eđ u tim , d a g a k azn i z a u čin jen u n ev aljalštin u , Đ ep eto g a p u sti d a p lače i d a se g rize čitav o p o l d an a, a o n d a m u reče: - A zašto da ti popravim noge? M ožda zato da vidim kako ć eš o p et p o b je ći o d k u ć e? - O b ećav am - reče lu tak jecaju ći - d a ću o d d an as u b u d u će b iti d o b ar... - S v i d je č a c i - o d g o v o ri Đ e p e to - k a d ž e le š to d o b iti, govore tako. - O b ećavam da ću ići u školu, da ću učiti i zaslu žiti poh valu... - S v i d ječaci, k ad žele d o b iti što , p o n av ljaju istu p rip o vijetku.
33

C

CARLO COLLODI

PINOKIO

- A li ja n is a m k a o d ru g i d je č a c i! J a s a m b o lji o d s v ih i govorim uvijek istinu. O bećavam , tata, da ću izu čiti koji za n a t i d a ć u v a m b iti u tje h a i p o tp o r a u s ta r o s ti. Iak o se n am rštio k ao k ak av tiranin , Đ ep etu su b ile o či p un e suza, a srce se sm ek šalo od sam ilosti g led aju ći svo ga ja d n o g a P in o k ija u tak o ž a lo sn u s ta n ju . O n n e re č e n išta, n eg o u zm e u ru k e o ru đ e i d v a ko m ad a su ho g d rv a, p a se s v elik o m p a žn jo m d ad e n a p o s ao . I za m anje od jednoga sata noge su bile lijepo izdjelane, dvije nožice hitre, vitke i žive, kao da ih je izradio pravi um jetnik. T ad a Đ ep e to re če lu tk u : - Z atv ori oči i sp av aj! A P ino kio zatvo ri o či pretv araju ći se d a sp av a. A d ok se on pretv arao da sp av a, Đ ep eto s m alo ljep ila, rasto pljen a u lupini jaja, prilijepi Pinokiju dvije noge na njihovo m jesto i z a lije p i ih ta k o d o b ro d a se sp o ju n ije v id jelo n i trag a . T ek što je lu tak o p azio d a im a n o g e, sk o či sa sto la, n a koji je bio položen, i počne izvoditi tisuću skokova i prekog lav aca, kao d a je po benavio od v elik og zad ov oljstv a. - D a v a m n a p la tim z a o n o š to s te z a m e u č in ili - re č e P in o k io s v o m ta ti - o d m a h ć u o tić i u š k o lu . - T ak o v alja, m o m če! - A li d a b ih m o g a o ići u šk o lu , tre b a m i n e što o d je ć e . Đ epeto, koji je bio sirom ašan i nije im ao u džepu ni nov č ić a, n ap rav i m u tad a o d ijelce o d šaren a p ap ira, cip ele o d k o re d rv e ta i k a p ic u o d sre d in e k ru h a . P in o k io o d m ah p o trč i d a se o g led a u v e d ru v o d e , i b io je tak o z a d o v o ljan d a re č e šep ire ć i s e :
34

- B aš s a m n alik n a g o s p o d in a! - Z b ilja! - o d g o v o ri Đ ep eto . - Jer, p am ti d o b ro , g o sp o d in a n e čin i lijep o o d ijelo , n eg o č isto o d ijelo . - A h , z aista - d o d a lu tak - za šk o lu m i jo š u v ijek n ešto n e d o sta je: n ed o s ta je m i o n o š to je g lav n o . - A to je? - N em am p o četn ice. - Im aš p rav o ; a li k ak o ć em o je n ab av iti? - S a sv im lak o : p o ći ć e m o u k n již aru i k u p iti. - A novaca?... - J a ih n e m a m . - N i j a - d o d a d o b r i s t a r a c i r a s tu ž i s e . A i Pinokio, iako je bio jako veseo dječak, rastuži se ta kođer: jer sirom aštvo, kad je pravo sirom aštvo, shvaća svatko, p a i d ijete . - Č e k a j! - v ik n e Đ e p e to n a je d a n p u t u s ta v š i n a n o g e ; o b u če b rzo p am u čn i o g rtač, k o ji je b io sav o d k rp a i zak rp a, i istrči iz k u ć e. U brzo se vrati, a kad se vratio, im ao je u rukam a počet nicu za svoga sinčića, ali ogrtača više nije im ao na sebi. Jadan je č o v je k im a o n a s e b i s a m o k o š u lju , a v a n i je s n ije ž ilo . - A ogrtač, tata? - P ro d ao sam g a. - Z ašto si g a p ro d ao ? - Je r je b ilo v ru ć e . Pinokio odm ah shvati ovaj odgovor; nije m ogao obuzdati zanos u svom dobrom srcu, pa skoči, uhvati se oko vrata Đ e p e tu i p o č n e m u p o lju p cim a o b a sip ati lic e .
35 .

CARLO COLLODI

PINOKIO

PIN O K IO P R O D A JE PO Č E T N IC U D A B I M O G A O V ID JE T I K A Z A L IŠ T E L U T A K A

K

ad je prestao snijeg, Pinokio se sa svojom dobrom novom. p o č etn ico m p o d m išico m u p u ti p u te m k o ji je v o d io u k o lu . I p u te m je s tv a r a o u s v o m e m o z g ić u tis u ć u š m is li i tis u ć u k u la u z r a k u , sv e je d n u lje p š u o du d r u g e . I ra z g o v o ru je s a m s a so b o m g o v o rio : - D a n as u šk o li h o ću o d m ah d a n au čim č itati, s u tra ću n au čiti pisati, a prek osutra ću nau čiti b ro jev e. O nd a ću , s p o m o ću sv o je v elik e sp o so bn o sti, zarad iti m n o g o n o v aca, a o d p rv ih n o v a c a k o ji m i d o đ u u d ž e p , o d m ah ću sv o m ta ti n a b av iti lijep su k n en i o g rtač. A l' što k ažem su k n en i? N ap rav it ću m u g a sv eg a o d sreb ra i zlata s d u g m etim a o d b riljan ata. A o n , ja d a n č o v je k , z b ilja to i z a s lu ž u je : o n je , n e s m ije m z a b o ra v iti, d a m i k u p i k n jig e i d a m e d a d e n a n a u k , o s ta o golopleć... na ovakvoj studeni! S am o očevi su sposobni za ve like žrtve... D ok je sav g an ut tak o go vo rio, učini m u se d a u d aljini č u je s v irk u i u d a rc e b u b n ja : p i-p i- p i, z u m , z u m , z u m . Z austavi se i osluhne. T i su zvukovi dolazili sa dna neke jako duge poprečne ceste, koja je vodila u m aleno seoce iz g rađ en o n a m o rsk o j o b ali. - K akva je ovo glazba? Šteta što m oram ići u školu, osim ako... I ostan e n a m jestu zb un jen . S v ak ako , treb alo je o dlučiti: ili p o ći u šk o lu , ili o tići p a s lu ša ti sv ira le ? - D a n a s ć u p o ć i d a s lu š a m s v ira le , a s u tra u š k o lu : z a š k o lu im a u v ije k v re m e n a - re č e n a k o n c u o v a j n e v a lja la c i sleg n e ra m en im a .
36

R ečen o - u čin jen o . Z ajed ri d o lje p o p rečn o m cesto m i počne grabiti nogam a. Što je dalje trčao, bolje je i jasnije čuo zvukove svirala i tutnjavu bubnja: pi-pi-pi, pi-pi-pi, pi-pi-pi, zum , zum , zum , zum . K ad li se n ađ e n asred n ek ak v a trg a p rep u n a lju d i k o ji su s e g u ra li o k o v e lik e d a š č a r e o d d rv a i p la tn a , a o b o je n e u sto bo ja. - Š to je u o v o j d aščari? - o b rati se P in o k io jed n o m d je č a k u k o ji je b io iz to g se la . - Č ita j š to p iš e n a o g la su p a ć eš z n ati. - Č ita o b ih ra d o , a li b a š d a n a s n e z n a m č ita ti. - L ijep o , zv ek an e! O n d a ću ti p ro čitati ja. Z n aj o n d a d a n a o n o m o g la su s lo v im a c rv e n im k a o k rv p iše : V E L IK O K A Z A L IŠ T E L U T A K A - Je li v eć o d av n o p o čela p red stav a? - P o čin je b aš sad . - A k o lik o se p laća za u lazn icu ? - Č etiri novčića. P inokio, kako je gorio od radoznalosti, izgubi svaki obzir i b ez ik ak v o g stid a reč e d ječ ak u , s k o jim je ra zg o v arao : - H o ć eš li m i d a ti č e tiri n o v č ić a d o su tra ? - D ao b ih ti rad o - o d g o v o ri d ječ ak p o d ru g ljiv o - ali ti ih b a š d a n a s n e m o g u d a ti. - Z a četiri no včića... p ro dat ću ti svo j h aljetak - reče m u o n d a lu tak .
37

CARLO COILODI

PINOKIO

- Što će mi haljetak od šarena papira? Da malo pokiši

po njemu, ne bih više imao što sa sebe skinuti. - Hoćeš li kupiti moje cipele? - Dobro bi bilo njima potpiriti vatru. - Koliko ćeš mi dati za kapu? - Lijepa stvar, zbilja! Kapa od sredine kruha! Pa da mi je misi pojedu na glavi! Pinokio je bio na iglama. Malo je još trebalo da se odluči i na posljednju ponudu, ali nije imao hrabrosti. Oklijevao je, skanjivao se, mučio se. Na koncu reče: - Hoćeš li mi dati četiri novčića za ovu novu početnicu? - Ja sam dječak pa ne kupujem ništa od drugih dječaka - odgovori mali subesjednik, koji je bio mnogo razboritiji od Pinokija. - Za četiri novčića početnicu kupujem ja - poviče ne kakav prodavač starih odijela koji se našao u blizini. I knjiga je prodana smjesta. A kad se samo sjetimo da je onaj jadan Depeto ostao kod kuće dršćući od studeni onako golopleć, u samoj košulji, da bi sinčiću mogao kupiti početnicu.

LUTKE PREPOZNADU SVOGA BRATA PINOKIJA I PRIREDE MU VELIKO SLAVLJE, ALI SE U NAJLJEPŠEM ČASU POJAVI LUTKAR MANĐAFOKO PA PINOKIO DOĐE U VELIKU OPASNOST ad je Pinokio ušao u kazalište lutaka, dogodi se nešto . što je gotovo izazvalo pravi prevrat. Treba spomenuti da je zastor bio dignut i da je predstava bila već započela. Na pozornici su bili Harlekin i Pulčinela, i svađali se: činilo se da će, kao obično, svakog trena početi jedno drugo pljuskati i batinati. Gledaoci, svi u napetoj pažnji, razbaljali* su se od velika smijeha slušajući prepirku tih dviju lutaka, koje su se razmahivale i častile se pogrdama tako iskreno kao da su dvije razumne životinje i dvije osobe od ovoga svijeta. Kad najednom, kako bilo da bilo, Harlekin prestane glumiti i, okrenuvši se gledaocima i pokazujući rukom nekoga u dnu gledališta, počne vapiti uzvišenim glasom: - Bogovi nebeski! Sanjam li ili sam budan? A ipak ono dolje je Pinokio! - Zbilja je Pinokio! - vikne i Pulčinela. - Baš je on! - cikne gospođa Rozaura provirivši iz dna pozornice. - Pinokio! Pinokio! - stanu klicati u zboru sve lutke istrkujući iza kvinta. - To je Pinokio! To je naš brat Pinokio! Živio Pinokio!
razbaljati se - razboljeti se; ovdje u značenju: pucati od smijeha

K

38

39

CARLO COLLODI

PINOKIO

- Pinokio, dođi ovamo gore k meni - poviče Harlekin. - Dođi da se baciš u zagrljaj svoje drvene braće! Na taj srdačan poziv Pinokio skoči pa iz dna gledališta dotrči na prva mjesta, onda drugim skokom s prvih mjesta na glavu dirigenta orkestra, a odatle vrcne na pozornicu. Nije moguće ni zamisliti one puste poljupce, zagrljaje, prijateljsko štipanje, tuckanje glavama u znak pravog i iskrenog bratstva koje je Pinokio usred velike strke primao od glumaca i glumica te drvene dramske družine. Nema govora, taj prizor je bio dirljiv, ali gledaoci iz partera, kad su vidjeli da predstava više ne teče dalje, postanu nestrpljivi pa počnu vikati: - Hoćemo predstavu, hoćemo predstavu! Svaka je vika bila uzaludna, jer lutke, mjesto da nastave igru, udvostruče graju i ciku, dignu Pinokija na ramena i u slavlju ga odnesu do svjetla na rubu dasaka. Tada iziđe lutkar, čovjek tako grdan da ga je bila strahota pogledati. Imao je bradurinu crnu kao mrlja crnila, a dugu da mu je silazila od lica do tla; dosta je reći da je u hodu ćuškao u nju nogama. Usta su mu bila široka kao peć, oči su mu bile kao dva fenjera s crvenim staklima iza kojih gori svjetlo, a rukama je vitlao i pucketao velikim bičem ufrkanim od zmija i od vučjeg repa. Kad se tako iznenada pojavio lutkar, nitko više nije ni pisnuo. Čula bi se i muha kako leti. One jadne lutke, muške i ženske, drhtale su kao lišće na vjetru. - Što si ti došao, da uneseš zbrku u moje kazalište? upita lutkar Pinokija glasinom nemani koja ima hunjavicu.
40

- Vjerujte, presvijetli, da krivnja nije na meni... - Dosta za sada! Večeras ćemo obračunati. I zbilja, kad je zaključio predstavu, lutkar pođe u kuhinju, gdje je sebi za večeru pripremao lijepa ovna koji se polagano okretao na ražnju. A jer mu je ponestalo drva da bi do kraja ispekao i popržio, zovne Harlekina i Pulčinelu i reče im: - Donesite mi onoga lutka. Naći ćete ga gdje visi na ča vlu. Čini mi se da je napravljen od dobra suha drva, i uvjeren sam da će, kad ga bacim u vatru, dati ovoj mojoj pečenki lijep oganj. Harlekin i Pulčinela su iz početka oklijevali, ali ih uplaši grozan pogled njihova gospodara pa poslušaju. Ubrzo se vrate u kuhinju noseći na rukama jadnoga Pinokija koji je, grčeći se i savijajući se kao jegulja na suhu, očajnički cičao: - Tata moj, spasi me! Neću da umrem, neću da umrem!...

MANĐAFOKO KIHNE I OPROSTI PINOKIJU A PINOKIO POSLIJE TOGA OBRANI OD SMRTI SVOGA PRIJATELJA HARLEKINA

L

utkar Manđafoko (takvo je bilo njegovo ime) izgledao je strašan, ne kažem da nije, osobito s onom svojom crnom bradurinom koja mu je kao pregača pokrivala čitava prsa i čitave noge, ali u dnu srca nije bio loš čovjek. Dokaz neka nam je to što se, vidjevši kako su mu donijeli jadnog Pinokija, koji se otimao i bacakao na sve strane vičući: »Neću da umrem, neću da umrem!«, počeo odmah uzbuđivati i ga41

CARLO COLLODI

nuo se, pa onda, nakon što je prilično vrem en a odolijevao ganu ću, na koncu nije m ogao više, negoakon toga kihanja H arlekinu, koji je dotle bio N je zvu čno kihnuo. tužan pokunjen kao žalosna vrba, razvedri se lice, i nagnuvši iju kš ap n e p o d g las: i P in o k se - D o b re v ijesti, b raco . L u tk ar je k ih n uo , a to je zn ak d a s e g a n u o i s m ilo v a o ti s e , i s a d a s i s p a š e n . Jer treb a zn ati d a sv i d ru g i lju d i, k ad se g an u i sm ilu ju se k o m e, ili p laču ili se u n ajm an ju rusvu peretv ara juje, amih u tim , M an đ afo k o sv ak i k rb o či, ali d eđ p u t, k ad b i se zbilja sm ekšao, im ao običaj da kihne. To je bio njegov način, sv i drug i n ačini, da po kaže osjetljiv ost sv og a srca. kakv i su i N akon što je kihnuo, lutkar, praveći se i dalje mvikne P inokiju: rgodnim , - P restan i p lak ati! T v o je jad ik o v an je p ro u zro čilo m i je m u k u u d n u želu ca... O sjećam g rč, k o ji sk o roE tci! ro ... , sk o E t c i- i jo š d v a p u t k ih n e . - N azd rav lje! - reče P in o k io . - H v a la . A tv o j ta ta i tv o ja m a m a jo š su u v ijek ž iv i? u pita ga M an đ afok o. - T a ta d a , a m a m u n is a m n ik a d n i p o z n a v a o . - T k o zn a k ak o b i n eu g o d n o b ilo tv o m e staro m o cu d a te sad a bacim u o vu žark u žerav u! Jad an starac! Ž alim g a!... E tc i, e t c i, e t-c ii jo š tr ip u t k ih n e . - N azd rav lje! - reče P in o k io . - H vala! U ostalom , treba žaliti i m ene, jer kako vidiš, ne m am v iše d rv a d a se d o p e če o v aj o v an , a ti b i m i, g o v o rim istinu, u ovom slučaju jako dobro došao. A li sad a sam se raz42

L

PINOKIO

nježio pa što m ogu! M jesto tebe bacit ću na oganj pod ražanj iz m o je d ru žin e... H e j, o ru ž n ici! k o ju lu tk u N a ovu zapovijed pojave se odm ah dva duga duga, suha en a o ru žn ik a, s k alp ak o m * k ao starin skn aug la vicai s is u k a n im s a b lja m a u r u k a m a . su h a, d rv a ljen i, T ad a im lu tk a r h ra p av im g la so m re č e : - Z g rab ite to g a H arlek in a, v ežite g a do b ro i b acite g a u v a tru , n e k a g o ri. H o ć u d a s e m o j o v a n d o b ro is p e č e . Z am islite jadnoga H arlekina! Tolik je bio njegov strah no ge klon ule kao p ok ošene, i padn e ničice na zem lju. su m u da Pinokio videći ovaj tužni prizor pođe da se baci lutkaru i plačući gorko i kvaseći suzam a sve dlakeb oneeduge e g o v o riti m o lećim g laso m : pred noge rad p o čn - M ilost, gospodine M anđafoko... - O v d je n e m a g o sp o d e!... - d o m etn e tv rd o lu tk a r. - S m ilujte se, g ospo din e viteže!... - N em a ovdje nikakvih vitezova!... - S m ilujte se, savjetn iče! - N em a ov dje nikakv ih sav jetn ik a! - S m ilujte se, p reu zv išeni!... K ad je čuo da ga sm atra preuzvišenim , lutkar okruži usta i postavši odm ah čovječnijim i m ilostivijim , reče odm ah za Pinokiju: - D o b ro , š to h o ć e š o d m e n e ? - M o lim o v as d a s e sm ilu jete jad n o m e H arlek in u !
kalpak - kaciga

43

CARLO COLLODI

PINOKIO

- Nema tu milosti. Ako sam sačuvao tebe, moram na

ložiti njega, jer hoću da se moj ovan dobro ispeče. - U tom slučaju - vikne ponosno Pinokio uspravivši se i bacivši svoju kapu od sredine kruha - u tom slučaju znam što je moja dužnost. Naprijed, gospodo oružnici! Vežite mene i bacite me ondje među one plamenove. Ne, nije pravo da jadan Harlekin, vjerni moj prijatelj, umre radi mene!... Ove riječi, izgovorene glasno i s junačkim naglaskom, učine da su zaplakale sve lutke koje su gledale ovaj prizor. Isti oružnici, iako su bili drveni, plakali su kao dva jagnjeta od sise. Manđafoko isprva ostane tvrd i nepomičan kao komad leda, ali onda malo po malo gane se i kihne. I kad je kihnuo četiri ili pet puta, raširi srdačno ruke i reče Pinokiju: - Ti si zbilja vrijedan mladić! Dođi ovamo i poljubi me. Pinokio odmah potrči, kao vjeverica se uzvere uz lutkarovu bradu gore i položi mu lijep poljubac na vršak nosa. - Dakle, milost je udijeljena? - zapita jadan Harlekin tankim glasićem koji se jedva čuo. - Milost je udijeljena! - odgovori Manđafoko; zatim doda uzdišući i klimajući glavom: - Ne mari! Za večeras ću se po miriti sa sudbinom i jesti napol sirova ovna, ali drugi put jao onome tko bude na redu!... Na vijest o dobivenoj milosti sve lutke potrče na pozornicu, zapale sve svijeće i svjetiljke kao za veliku svečanost pa počnu skakati i plesati. I zarudjela je zora, a one su još plesale.

LUTKAR MANĐAFOKO DARUJE PINOKIJU PET ZLATNIKA DA IH ODNESE SVOM TATI ĐEPETU. MEĐUTIM, LISAC I MAČAK ODMAME PINOKIJA I ON POĐE S NJIMA utradan Manđafoko zovne Pinokija na stranu i zapita ga: - Kako se zove tvoj otac? - Đepeto. - Što je on? - Siromah. - Zarađuje li mnogo?
- Zarađuje toliko koliko je dosta da nikad nema ni nov

čića u džepu. Zamislite, da mi kupi početnicu za školu, mo rao je prodati jedini haljetak koji je imao na sebi: haljetak koji je od krpa i zakrpa kao jedna jedina rana.
- Jadnik! Skoro mi ga je žao. Evo ovdje pet zlatnih du kata. Idi odmah, odnesi mu ih i mnogo ga pozdravi. Pinokio, što je lako razumjeti, zahvali tisuću puta lutkaru, zagrli jednu za drugom sve lutke u družini, također i oružnike, i tako, izvan sebe od zadovoljstva, uputi se natrag kući.

Ali nije prevalio još ni po kilometra, kad sretne na putu Lisicu šepavu na jednu nogu i Mačka slijepa na oba oka, a oboje su išli dalje, pomažući se uzajamno kao dobri drugovi u nevolji. Lisica, kako je hramala, koračala je naslanjajući se na Mačka, a Mačak, kako je bio slijep, predavao se da ga Lisica vodi.

44

L

- Dobar dan, Pinokio - reče Lija pozdravljajući ga uljudno. - Kako znaš moje ime? - zapita lutak.
45

CARLO COLLODI

PINOKIO

- P o zn ajem d o b ro tv o g a tatu . - G d je si g a v id jela? - V id je la s a m g a ju č e r n a k u ć n im v ra tim a . - A što je rad io ? - B io je g o lo p le ć i d rh ta o je o d s tu d e n i. - Ja d an tata ! A li, a k o b o g d a d e , o d d an a s p a u n ap rijed n eće v iše d rh tati! - Zašto? - Je r sa m ja p o sta o v e lik i g o s p o d in . - T i v elik i g ospod in ? - reče L isica i počn e se sm ijati bu čno i podrugljivo. I M ačak se sm ijao, a da se ne opazi, češljao j e b r k e i ta k o d r ž a o š a p e p r e d n ju š k o m . - N em a se čem u sm ijati - vikne Pinokio ozlojeđen. - Zbilja m i je žao što sam k riv d a v am n av ire v o d a o k o zu b a, ali o v o je o v d je, ak o se razu m ijete u to , p et p rek rasn ih zlatn ik a. I iz v ad i n o v a c k o ji je d o b io n a d ar o d M a n đ afo k a . Č ujući ugodan zvuk toga novca Lisica nehotice pruži no g u , k o ja je izg led ala u zeta, a M ačak rask o lači o b a o k a k ao d vije zelen e svjetiljk e, ali ih o dm ah zatvo ri, tako d a P ino kio n ije n išta o p azio . - A s a d a - u p ita L is ic a - š to ć e š u č in iti s tim n o v c e m ? - P r ije s v e g a - o d g o v o r i lu ta k - k u p it ć u z a t a tu lij e p n ov i h aljetak , sav o d zlata i srebra, s du gm etim a od drag ulja, a z a tim ć u k u p iti p o č e tn ic u ... z a s e b e ! - Z a seb e? - D a, ozbiljno: jer želim poći u školu i prihvatiti se učenja. - P o g led aj m en e - reč e L ija. - Z b o g g lu p e ž elje za n au k o m iz g u b ila s am n o g u .
46

- P o g le d a j m e n e - r e č e M a č a k . - Z b o g g lu p e ž e lj e z a n a u k o m iz g u b io sa m v id u o b a o k a . U to m času jed an b ijeli k o s, k o ji je stajao šću ću ren n a ž iv ici k raj p u ta, izv ed e sv o j o b ičn i stih i reč e: - P in o k io , n e o b aziri se n a sav jete zlih d ru g o v a jer ć eš se in ače k ajati! Jadan kos, kam o sreće da to nikada nije ni izgovorio! M a ča k raz m a h n e v elik im sk o k o m i b a ci s e n a n jeg a . N ije m u d a o n i d a e le ja on e g o g a s m je s ta p o je d e u je d a n z a lo g a j v , s p e rje m i s a s v im o s ta lim . K ad g a je p o jeo i u red io u sta, izn o v a zatv o ri o či i p o čn e se p ra v iti slije p im k a o i p rije . - J a d a n k o s ! - r e č e P in o k io M a č k u . - Z a š to s i s n ji m tak o zlo p o stu p io ? - U č in io s a m o v o d a g a p o u čim . T a k o ć e n a u čiti d a s e d ru g i p u t n e m ije š a u tu đ e ra z g o v o re . P rešli su bili više od pol puta, kad se L ija nen adano zau stav i i re če lu tk icu : - Ž eliš li u d v o stru čiti sv o je zlatn ik e? - K ako to? - Ž e liš li o d b ijed n ih p et d u k ata u čin iti sto tin u , tisu ću , dvije tisuće? - D ak ako f A n a ko ji način ? - N a čin je v eo m a lak . M jesto d a se v ratiš k u ći treb a d a dođeš s nam a. - A k a m o ć ete m e o d v esti? - U zem lju B arb ađ an a* .
zemlja Barbađana - zemlja sova i budala

47

CARLO COLLODI

PINOKIO

P in o k io m a lo ra z m isli, a o n d a o d lu čn o re č e : - N e , n e id e m s v a m a . S ad a s a m b liz u k u ć e i h o ć u d a id e m k u ći, g d je m e č e k a m o j ta ta . T k o zn a k o lik o je ja d an starac u zd isao jučer, k ad je v id io da se n e v raćam . N a žalo st, b io sam zlo čest sin, i Z rik av ac k oji go vo ri im ao je prav o kad je rekao: »N eposlušni dječaci ne m ogu vidjeti dobro na ovom sv ijetu .« A isk u sio sam to n a sv o jim leđ im a jer sam d o živ io toliko nevolja; pa i jučer u M anđafokovoj kući bio sam u opa sn o s ti... B rrr! U h v a ti m e je z a k a d s e sa m o s je tim ! - D ak le - reče L isica - zb ilja h o ćeš d a id eš sv o jo j k u ći? O n d a id i s a m o ; a to g o re p o te b e ! - T o g o re p o teb e ! - p o n o v i M a č a k . - P ro m is li d o b ro , P in o k io , jer ti o d b a c u je š s re ć u . - S reću ! - p o n o v i M ač ak . - T v o jih p et zlatn ik a o d d an as d o su tra p retv o rili b i s e u d v ije tisu će. - D v ije tisu će! - p o n o v i M ačak . - A li kako je uopće m oguće da ih nastan e toliko? - zapita P in o k io i o d ču d a o stav i u sta ra stv o ren a . - R a z ja s n it ć u ti o d m a h - r e č e L is ic a . - T r e b a d a z n a š d a u ze m lji B arb ad an a im a jed n o b lag o slo v ljen o p o lje k o je sv i zo v u P o lje m ču d esa . T i izd u b eš u to m p o lju m a len u ja m icu i stav iš u n ju, n a p rim jer, jed an zlatn ik . Z atim p o k riješ ru p u s m alo zem lje, zaliješ je s d v a v ed ra v o d e iz stu d en ca, p o v rh u p o sp eš ču p icu * so li, p a n av ečer p o đ eš m irn o u k re v et. M eđ u tim , p rek o n o ći zlatn ik p ro k lija i p ro cv jeta , a su čupica - prstovet

tradan, kad ustan eš pa dođeš u polje, što nađeš? N ađ eš lijepo stab alce i n a n jem u k ao ro d v isi to lik o zlatn ik a k o lik o zrn a ž ita m o ž e im a ti lije p k la s u m je s e c u lip n ju . - T ak o , d ak le ! - reč e P in o k io sv e v iše se ču d e ći. - K ad b ih ja zak o p ao u to p o lje sv o jih p et zlatn ik a, k o lik o b ih zlat n ik a su trad a n n aš a o ? - L a k r a č u n - o d g o v o r i L ij a - r a č u n k o ji m o ž e š iz r a č u n a ti n a p e t p rs ta . U z m i d a ti s v a k i z la tn ik n a p ra v i je d a n g ro z d o d p e t s to tin a z la tn ik a , p o m n o ž i p e t s to tin a s a p e t i s u tr a d a n u ju tr o n a ć i ć e š u d ž e p u d v ije tis u ć e i p e t s to tin a zv u čn ih i sjajn ih zlatn ik a. - D iv n a s tv a r! - k lik n e P in o k io s k a č u ć i o d v e s e lja ... Č im poberem te zlatnike, ostavit ću za se dvije tisuće a ostalih p et sto tin a d aro v at ću v am a d v o jici. - D arovati nam a? - uzvikne Lija prezreno i držeći se uvri jeđ e n o . - B o ž e sa č u v a j! - S aču v aj! - p o n ov i M ačak . - M i - p rih v a ti L ija - n e r a d im o z a n is k i p r o b ita k , m i ra d im o s a m o z a to d a o b o g a tim o d ru g e lju d e . - D ru g e lju d e! - p o n o v i M ač ak . - Š to je o v o čestita čeljad ! - p o m isli u seb i P in o k io , za boravi sm jesta svoga tatu, novi haljetak, početnicu i sva lijepa o b eć an ja i reč e L iji i M ačk u : - P a , h a jd e m o o n d a . I d e m s v a m a .

48

49

CARLO COLLODI

PINOKIO

GOSTIONICA »KOD CRVENOG RAKA«

H

ajde, hajde i hajde, na koncu predveče m rtvi um orni prispiju do gostionice »Kod crvenog raka«. S v ratim o m alo o vam o - reče L ija - to lik o d a p ojed em o zalogaj i da počinem o koji satić. U ponoć ćem o opet dalje tako da su tra u zo ru bu dem o na P olju ču desa. Kad su ušli u gostionicu, sjednu svo troje za stol:- ali ni jedno od njih nije im alo teka. Jadan M ačak, kako je osjećao muku u želucu, mogao je pojesti samo trideset i pet trilja s um akom od rajčica i četiri tanjura utrobica sa sirom; a kako mu se utrobice nisu činile dobro začinjenim a, zatraži još tri puta m aslac i strugani sir! I Lija bi rado bila štogod sljuštila, ali kako joj je liječnik propisao bolesničku hranu, tako se morala zadovoljiti jednim običnim zecom na slatko-kiselo s laganim dodatkom- od to vljenih pilića i pjetlića od prvog pjeva. Poslije zeca,- za na dopunu, naruči iskosane jarebice u um aku, trčke, kuniće, žabice, gušterice i grožđica; a poslije toga ništa više. Tako joj se gadila hrana, kaže, da više ništa nije mogla ni prim irisati. Tko je najmanje jeo? Pinokio. Zatraži režanj oraha -i okra jak kruha, i ostavi sve na tanjuru. Jadan mladić, on je u mi slim a, uperenim na Polje čudesa, probavljao već unaprijed svoje zlatnike. K ad su večerali, reče Lija gostioničaru: - Dajte nam dvije lijepe sobe, jednu za gospodina Pinok ija, a d ru gu za m e i za m oga drug a. Prije nego k renem o na put, zadrijem at ćem o m alo. Sjetite se, m eđutim , da nas u ponoć treba probuditi da bism o nastavili svoje putovanje.
50

- Dobro je, gospodo - odgovori gostioničar i namigne Li sici i M ačku kao da kaže: »R azum ijem o se!...« Tek što je Pinokio legao u krevet, zaspi kao top i počne sanjati. A u snu m u se učini da je nasred polja, a to polje je puno stabalaca načičkanih grozdovima, a ti su grozdovi kr cati zlatnika i, kako se ljuljaju na vjetru, cin, cin cin, čine kao da žele reći: »Tko nas želi, nek nas sam o bere.« Ali kad je Pinokio bio u najljepšem užitku, kad je, naime, pružio ru ku da grabi pregrštima sav taj lijepi novac i da nabije njime džepove, najednom ga probude tri silna udarca u vrata sobe. T o m u je gostioničar došao kazati da je ponoć odbila. - A m oji drugovi, jesu li oni sprem ni? - upita lutkić. - I te kako spremni! Otputovali su već prije dva sata... - Čem u tolika žurba? - Z ato što je M ačak prim io poruku da je njegovu naj starijem m ačiću koji boluje od ozeblina na nogam a, život u opasnosti. - A jesu li platili večeru? - Što govorite? One osobe su odveć dobro odgojene a da bi učinile vašem gospodstvu takvu uvredu. - Šteta! Ta bi mi se uvreda veom a sviđala - reče Pinokio i počeše se po glavi. Onda zapita: - A što su rekli ti dobri prijatelji, gdje će m e čekati? - N a Polju čudesa, sutra u zoru. Pinokio plati jedan zlatnik za večeru, svoju i svojih dru gova, pa se onda uputi. A li m ože se reći da je išao sam o po opipu, jer je vani bio takav m rkli m rak da se nije vidjelo prsta pred nosom .
51

CARLO COLLODI

PINOKIO

U p olju n ao ko lo nije se čuo niti sušan j lista. S am- o nek e no ćn e p tiču rin e prelijetale su cestu o d živ ice d o živ ice i k lep etale k rilim a P in o k ija p o n o su , a o n je u zm icao sk o k o v im a n atrag i o d strah a v ik ao : - T k o to id e? - a jek a o d o k o ln ih bregova ponavljala je u daljini: - T ko to ide? T ko to ide? T ko to ide? T ako koračajući opazi na deblu jednog drveta -m alenu ži votinjicu koja je svjetlucala blijedom m utnom svjetlošću kao n o ć n i ž iž a k u p ro z irn o m p o rc u la n s k o m s u d u . - T k o s i ti? - u p ita P in o k io . -Ja sam sjena Zrikavca koji govori - odgovori životinjica glasićem slabašnim , slabašnim , koji kao da je dolazio s onoga svijeta. - Š to h o ć e š o d m e n e ? - r e č e lu tk ić . - H o ću d a ti d am d o b ar sav jet. V ra ti s e n atrag i o d n esi ta č e tiri z la tn ik a , š to s u ti o sta la , s v o m e ja d n o m e ta ti k o ji p la č e o d o č a ja je r te v iš e n e v id i. - S u tra će m o j tata b iti v elik i g o sp o d in jer će o v a četiri zlatn ik a p o stati d v ije tisu će. - N e v je ru j, m o j m la d ić u , o n im a , k o ji ti o b e ć a v a ju d a ć eš o d ju tra d o m rak a p o stati b o g at. O b ičn o su ili lu đ aci ili v aralice ! P o slu šaj m e, v rati se. - A ja , m e đ u tim , h o ć u d a p o đ e m n a p rije d . - K asn o je do ba! - H o ću n ap rijed . - N o ć je tam n a... - H o ću n ap rijed . - P u t je o p as an ...
52

- H o ću n ap rijed . - S jeti se da se dječaci, koji rade po h iru i svojoj svojem m ilo j v o lji, p rije ili p o slije p o k aju . - O b ičn e p riče. D o b ra n o ć, Z rik o . - D o b ru n o ć , P in o k io , i n e k a b os a č u v a d b la ta n e te o i o d razb o jn ik a! Tek što je izgovorio ove posljednje riječi, Zrikavac koji go v o ri n a jed n o m s e u g a sio o n a k o k ak o se g as i s v ije ć a k ad s e u n ju d u h n e , a c e s ta p o s ta n e jo š t a m n ija n e g o p r ij e . P IN O K IO N IJE P O S L U Š A O D O B R E S A V JE T E Z R IK A V C A K O JI G O V O R I P A S E N A M JE R IO N A R A Z B O J N IK E

Z

b ilja - r e č e u s e b i lu tk ić , k a d je n a s ta v io p u t - k a k o sm o n esretn i m i jad n i d ječaci. S v ak n a n as v iče, sv ak n am d ijeli sav jete. D a im je b ilo d o p u stiti, sv i b i u m islili d a su nam očevi i u čitelji, svi p a i zrik av ci k oji g ov ore. E to n a: jer n isam p o slu šao o n o g d o sad n o g Z rik av ca, tk o zn a k o lik e bi m i se nevolje po njegovu m išljenju m orale dogoditi. T re balo bi da susretnem i razbojnike. A li u razbojnike ja ne vje ru jem n iti sam ik ad a v jero v ao . P o m o m e m išljen ju razb o j nike su izm islili očevi baš zato da bi uplašili dječake koji hoće d a p o n o ći izlaze. A o n d a, i k ad b ih su sreo n a p-u tu razb o j n ik e , m o ž d a b i m e u p la š ili? N iti u s n u ! U p e o b ih im s e ja u oči i viknuo: »G ospodo razbojnici, što hoćete od - m ene? Sje tite s e d a s a m n o m n e m a š ale ! P o đ ite , d ak le, sv o jim p u te m i - m ir!« N akon ovakva ozbiljna govorčića oni kukavni raz bojnici - evo kao da ih vidim - utekli bi kao vjetar. U slučaju,
53

CARLO COLLODI

d a b i b ili to lik o d rsk i p a n e b i p o b jeg li, o n d a b ih p o b jeg ao ja, i sv ršen p o sao ... A li P in o k io n ije m o g ao d o v ršiti to ra zm išljan je, jer m u s e u ta j č a s u č in ilo d a je z a č u o iz a s e b e la g a n š u m liš ć a . O krene se da pogleda što je to, i spazi u m raku dvije crne prilike koje su bile zakukuljene u dvije vreće za ugljen i trčale z a n jim s k a k u ć u ći n a v ršc im a p rstiju k a o d v ije sa b la sti. - E v o ih zb ilja! - reče u seb i i n e zn aju ći, g d je d ru g d je d a sak rije četiri zlatn ik a, sak rije ih u u sta i to b aš p o d jezik . Z atim p o k u ša p o b jeći. A li n ije još u čin io n i p rv i k o rak , kad osjeti da su ga zgrabili za ruku, i začuje dva strašna glasa k o ji m u d o v ik n u še: - K esu* ili život! Pinokio nije m ogao govoriti, jer su m u u ustim-a bili zlat nici pa se kreveljio i pravio tisuću kretnja da izreče onoj dvo jici zakukuljenih, kojim a su se kroz otvore na vrećam a vidjele sam o o či, d a je o n sam o lu tkić k o ji n em a u d žep u n iti p re b ijen e p are. - H ajd e, hajd e! M an je b rb ljaj i v ad i n ov ce! - vikahu p ri jeteći d v a razb o jn ik a. A lu tk ić je ru kam a i glav om p ravio zn ako ve kao d a im govori: »N em am «. - V ad i n o v ce ili si m rtav ! - reče razb o jn ik v išeg a stasa. - M rtav ! - p o n o v i d ru g i. - A k a d u b ije m o teb e , u b it ć e m o i tv o g a o c a .
kesa - torba; ovdje: novčarka

54

CARLO COLLODI

PINOKIO

N e, ne, ne, m og a jad no g tatu ne! - krikn e P in ok io o čaj n im g laso m ; a li d o k je tak o v ik ao , zlatn ici m u za zv ek e ću u u stim a. - A h , lo p o v e! D ak le n o v ac si sak rio p o d jezik ? Isp lju n i ih o d m a h . A P in o k io šu ti. - A h, prav iš se g lu him ? Č ek aj m alo, sm islit ćem o m i ka k o ć e š ih isp lju n u ti. I zb ilja, jed an o d n jih zg rab i lu tkica za v rh n o sa, a d ru g i ga uhvati za podbradak, pa počnu divljački potezati jedan na jedn u, d ru gi na drug u stran u da b i ga tak o prisilili d a o tv ori usta. A li uzalud. L utkićeva usta kao da su začavlana i zako vana. T ada razbojnik nižega stasa izv adi iz džepa nožinu i po k u ša m u je tu riti izm eđ u u san a, ali m u P in o k io strelim ice zubim a zgrabi ruku, odgrize m u je glatko i ispljune; a m ožete zam isliti, kako se začudio kad je opazio da je m jesto ruke is p lju n u o n a z e m lju m a č ju š a p u . O hrabren o vo m p rv om p ob jedo m P ino kio se s p om oću n ok ata o slob od i, presko či živicu k oja je bila uz p ut i p očne b je ž a ti p re k o p o lja. A ra z b o jn ici u trk z a n jim k a o d v a p sa za zeco m ; i o n aj, što je izg u b io jed n u šap icu , trčao je n a sa m o j je d n o j n o z i d a s e i n e z n a k a k o . Poslije trke od petnaestak kilom etara Pinokio nije- m ogao vi še. O nda uvidi da je izgubljen, pa se uzvere uz deblo- bora i sjed ne na vrh krošnje. R azbojnici se pokušaju popeti ali- kad su pri sp jeli n a p o lo v icu d eb la, p osk lizn u se i p ad n u n a zem lju izgrebenih ruku i nogu. U za sve to nisu se sm atrali pobijeđeni56

m a: s k u p e p ri d n u b o ra b rem e s u h o g d rv lja i z ap a le v atru . Z a ko liko bi trenu o ok om , bo r p očn e g orjeti i b uk tjeti k ao v o štan ic a n a v jetru . P in o k io o p a zi d a s e p la m en p en je s v e više i više. U plaši se da bi m ogao svršiti kao pečen golub pa odapne lijep skok s vrha stabla i bjež' iznova preko njiva i v in o g rad a. A ra zb o jn ici za n jim , n e za sta ju ći n i tren a d a odahnu. Tako je počeo i dan svitati a oni su još uvijek trčali. K ad, P in o k iju n a je d n o m p rep rije č i p u t širo k i jak o d u b o k jara k pun nečiste vode koja je im ala boju bijele kave. Što sad? »Je d an , d v a, tri!« - v ik n e lu tk ić, h itn e se iz d u g og zaleta i p re skoči na drugu stranu. I razbojnici skoče, ali kako nisu dobro odm jerili, pljus!... padnu lijepo dolje usred jarka. -P inokio za ču je p lju sak i štrcan je, p a sv e trčeći d alje n asm ije se i v ik n e: - U godno vam bilo kupanje, gospodo razbojnici! I već je zam islio kako su se ugušili, ali kad se okrenuo, opazi da opet ob ojica trče za njim sve o nako zak uk uljen i u svo je vreće iz k o jih je c u rila v o d a k a o iz m o k rih k o š a r a . R A Z B O JN IC I P R O G O N E P IN O K IJA ; K A D S U G A STIG LI, O B JESILI SU G A N A V E LIK I H R A ST

T

L

a d a je lu tk ić k lo n u o d u h o m i u p r a v o s e h tio b a c iti n a ze m lju i p red a ti se , k ad zao k ru ži o č im a i o p azi k ak o se eđ u tam n o g zelen ila d rv eća ljesk a u d aljin i izm k u ćica b ijelaao sn ijeg . k - D a m i je to lik o d ah a d a d o đ e m d o o n e k u ćic e , m o ž d a b ih se sp asio - reče u seb i.
57

CARLO COLLODI

PINOKIO

I ne oklijevajući ni časka započe opet juriti kroz šum u jed n o ličn im trk o m . A razb o jnici u v ijek za n jim . I nakon očajničk e trke od skoro dva sata, na koncu, sav p re z n o jen p ris p ije d o v ra ta k u ćic e i p o k u c a. N itk o se n e o d azo v e. Z akuca jače jer je začuo da m u se približav a topot korak a i čak je ču o siln o izn em o g lo d ah tan je sv o jih p ro g o n itelja. O pet tišina. K ad je uvidio da kucanje ništa ne koristi, počne očajno udarati nogam a i glavom u vrata. T ada se pojavi na prozoru lijep a D jevo jčica m od re ko se i bijelo g lica k ao v oštani k ip , o čiju zatvo ren ih , a ruk u p rekriženih na p rsim a; nije nim alo m icala u sn am a, a ip ak je rek la g laso m k o ji k ao d a je d o lazio s drugoga svijeta: - U o v o j k u ći n e m a n ik o g a. S v i su m rtv i. - O tvori m i barem ti! - vikne P inokio plačnim i m olećim glasom . - M rtv a sam i ja . - M rtv a ? A što o n d a rad iš tu n a p ro zo ru ? - Č e k a m d a d o đ u p o m e n o s ila . Č im je to djevojčica izgovorila nestane je i prozor se bez šu m a o p et zatv o ri. - O h, lijepa D jevojčice m odre kose - jadikovaše P inokio - sm ilu j se i otvo ri m i! S m iluj se siro m ašno m dječaku ko jeg a p ro go ne razb oj -------A li n ije m o g ao d o v ršiti riječi jer o sjeti d a su g a zg rab ili z a v rat i p o zn ate d v ije g lasin e ru k n u p rijete ći: - S a d n a m n e ć e š u te ć i...
58

K ad je lutkić vidio da m u sijeva sm rt pred očim a, počne tako jako drhtati da su m u od drhtanja zv eckale sveze u njegovim d rv en im n o g am a i zlatn ici k o je je d ržao sk riv en e p o d je zikom . - D akle? - zapitaju ga razbojnici. - H oćeš li otvoriti usta? D a ili n e? A h ! N e o d g o v araš?... Č ek aj sam o : o v aj p u t ćem o ti ih o tv o riti sam i!... Izvade dvije duge nožine, oštre kao britve, žžc... zaparaju m u d v a u d a rc a p o s re d le đ a . A li lutkić je na svoju sreću bio napravljen od jako tvrdog drva i stoga se oštrice slom e; odlete u tisuću kom ad a, i raz bojnici su, držeći u rukam a drške od noževa, gledali jedan drugoga. - Z n am o ! - reče jed an o d n jih . - T reb a g a o b jesiti! O b jesim o ga! - O b jesim o g a! - p o n o v i d ru g i. R ečeno - učinjeno; svezu m u ruke na leđa, naprav e m u petlju oko vrata i objese ga kao njihalo na granu jednoga go lem o g h rasta, k o ji se zv ao V elik i h rast. Z a tim se sm jes te u b liz in i, s jed n u n a trav u i p rič ek a ju d a se lu tk ić tržn e p o p o sljed n ji p u t. A li lu tk ić je i n ak o n tri sata d ržao o či o tv o ren e, a u sta stisn u ta, i b acak ao se b o lje nego ik ada. K ad a im d o sad i če k an je, o k ren u se k P in o k iju i rek n u m u c erek aju ći se: - Z b o g o m d o su tra. K ad se su tra v id im o , n ad am o se d a će š b iti p risto jan i n asto jati d a te n ađ em o lijep o m rtv a i ra stv o ren ih u sta.
59

CAR1O COLLODI

PINOKIO

I otiđu. Međutim se podigne žestok vjetar, koji je bijesno puhao i rikao i vitlao tamo i ovamo jadnoga obješenika, zibao ga žestoko, kao da je klepac zvona koje zvoni na blagdan. To ljuljanje zadalo mu je oštre boli, a petlja koja se sve više stiskala oko grla, oduzimala mu je dah. Malo po malo oči su mu se zastirale; a iako je osjećao da mu se približava smrt, ipak se još uvijek od časa do časa nadao da će proći kakva milosrdna duša i pomoći mu. Ali čekaj i čekaj, uvidi da se ne pomalja nitko, baš nitko, padne mu na pamet njegov jedini tata... i promuca već kao umirući: - Ah, tata moj, da si ti ovdje!... Nije imao daha da dovrši. Zatvori oči, rastvori usta, otegne noge, trgne se i ostane ukočen.

- Što zapovijedate, moja dražesna Vilo? - reče Sokol i spusti kljun da se pokloni. (Jer valja znati da Djevojčica mo dre kose nije bila, na kraju krajeva, nitko drugi nego pre dobra Vila koja je već više od tisuću godina stanovala u blizini te šume.) - Vidiš li onoga lutkica pričvršćena kao njihalo za granu Velikoga hrasta?

- Vidim. - U redu: poleti odmah onamo, raskini svojim kljunom uzao koji ga drži u zraku, i položi ga oprezno na travu podno Velikog hrasta. Sokol odleti i nakon dva časka vrati se i reče: - Ono što ste mi zapovjedili izvršeno je. - A kakva si ga našao? Živa ili mrtva?
- Na prvi pogled činilo se da je mrtav, ali mislim da nije još sasvim mrtav, jer čim sam odriješio petlju koja ga je sti skala oko grla, uzdahnuo je i promrmljao pod glas: »Sad se bolje osjećam!«

LIJEPA DJEVOJČICA MODRE KOSE DADE DOPREMITI LUTKICA, POLOŽI GA U KREVET I POZOVE TRI LIJEČNIKA DA DOZNA JE LI ŽIV ILI MRTAV

U

vrijeme, dok je jadni Pinokio više mrtav nego živ visio na grani Velikog hrasta onako kako su ga razbojnici bili objesili, lijepa Djevojčica modre kose pojavila se opet na prozoru, i kad je vidjela onog nesretnika kako obješen o vrat pleše drmeš na zapusima sjevernjaka, pljesne tri puta dlanom o dlan - tri sitna zvuka. Na taj znak začuje se jak šum krila koja su letjela strelovitom žurbom, i velik sokol padne na naslon prozora. 60

Tada Vila pljesne dlanovima, dva sitna udarca, i pojavi se divan Pas-kudro, koji je koračao uspravljen na stražnje noge upravo kao da je čovjek. Pas-kudro je bio obučen u svečano kočijaško odijelo. Na glavi je imao trorožnjak, šešir na tri roška, obrubljen zlatom, bijelu vlasulju s uvojcima koji su mu padali dolje po vratu, haljetak boje kao čokolada s pucetima od dragulja i s dva velika džepa u koje je spremao kosti koje mu je darivala gospodarica, par kratkih hlača od grimiznog baršuna, svilene čarape, plitke cipelice, a straga mu je bila nekakva vrećica, 61

CARLO COLLODI

PINOKIO

p o p u t to k a za k išo b ran e, o d m o d re sv ile, u k o ju je sp rem ao re p k a d je v rije m e p rije tilo k išo m . - H ajde, na posao, M edoro! - reče V ila K udronji. - U preg n i o d m ah n ajljep šu k o čiju iz m o je k o n ju šn ice i p o đ i u šu m u . K a d p risp iješ p o d V e lik i h ra st, n a ć i ć e š ta m o n a tra v i prostrta jednog jadnog lutkica napola m rtva. D igni ga nježno, p o lo ži g a n a k u šin e* u k o čiji i d o p rem i g a o v am o . Jesi li ra zum io? P as-kudro, da pokaže kako je razu m io, zam ahne straga dva-tri puta tokom od m odre svile i pođe ponosno kao berb ersk i k on j. M alo vrem ena nakon toga vidjelo se kako iz konjušnice izlazi lijepa kočijica zračne boje sva podstavljena perjem od k a n a rin a c a i o b lo ž en a iz n u tra tu č e n im v rh n je m i k re m o m sa savojardim a. K očijicu je vuklo sto pari bijelih m iševa, a Paskudro je sjedio na kozliću i pucketao bičem desno i lijevo u p rav o o n ak o k ak o čin i k o čijaš k ad se b o ji d a će zak asn iti. N ije p ro šlo n i če tv rt sa ta, a k o čija s e v rati, i V ila, k o ja je č ek ala n a k u ćn im v ratim a, u h v ati jad n o g a lu tk ica za v rat i odnese ga u sobicu koja je im ala zidove od sedefa, i pošalje o d m ah p o n ajb o lje liječn ik e u o k o lici. A liječnici dođu odm ah, jed an za drugim : dođu naim e G avran, S ova i Z rik avac koji govori. - H tje la b ih č u ti o d v a s, g o sp o d o - re č e V ila o b ra tiv š i se trim a liječnicim a koji su se okupili pri dnu P inokijeva kre v e ta - h tje la b ih č u ti o d v a s , g o s p o d o , je li o v a j lu tk ić ž iv ili m rtav!
kušin - jastuk

N a taj poziv G avran, stupivši naprijed, opipa P-inokiju bi lo ; z a tim m u o p ip a n o s , z a tim m a li p rs t n a n o z i; a k a d je sv e o p ip ao , sv ečan o izreče o v e riječi: - P o m o jem u m išljen ju lu tk ić je čisto i b istro m rtav , ali a k o n a n e sre ć u i n ije m rta v , o n d a je to p o u z d a n z n ak d a je još uvijek živ. - Ž a lim - re če S o v a - što m o ram p ro tu slo v iti G av ran u , m o je m u č a sn o m p rija telju i d ru g u ; z a m e , m eđ u tim , lu tk ić je jo š u v ijek živ , a ak o n a n esreć u n ije živ , o n d a je to zn ak d a je zb ilja m rtav ! - A vi ne kažete ništa? - upita V ila Z rikav ca koji govori. - J a k a ž e m d a r a z b o r i t l ij e č n i k , a k o n e z n a n i š t a d a k a ž e , n a jb o lje je š to m o ž e u č in iti, d a m u č i. U o s ta lo m , ta j lu tk ić tu n ije m i s a sv im n o v a o so b a : p o z n a je m o g a v e ć li je p o v rije m e . Pinokio, koji je dotle ležao nepom ično kao pravi kom ad drva, na neki se način grčevito tržne od čega se zatrese cijeli krevet. - T aj lu tk ić tu - n astav i Z rik av ac k o ji g o v o ri - jed an je p rep red en i o b ješen jak ... P in o k io o tv o ri i o d m ah zatv o ri o či. - T o je jed n o d erište, lijen čin a, sk itn ica... P in o k io s ak rije lic e u p lah te. - T aj lu tak tu n ep o slu šn i je sin , zb o g k o jeg a će p u k nu ti srce n jeg o v u jad n o m tati!... U taj čas začuju se u sobi zvukovi prigušena -plača i je canja. Z am islite kako im je bilo kad su, otkrivši plahte, opa z ili d a to p la č e i je c a P in o k io .
63

62

CARLO COLLODI

PINOKIO

- Kad mrtvac plače, znak je da je na putu ozdravljenja - reče svečano Gavran. - Neugodno mi je što moram protusloviti mojem časnom

- Popij, a kad popiješ dat ću ti pločicu cukra da osladiš

usta. - Gdje je pločica cukra? - Evo je - reče Vila, kada ju je izvadila iz zlatne cukrenice*.
- Hoću prije pločicu cukra, pa ću onda popiti tu gorku

prijatelju i drugu - doda Sova - ali za me, kad mrtvac plače, znači da mu se ne sviđa smrt.

PINOKIO JEDE CUKAR, ALI NEĆE PITI LIJEK. MEĐUTIM, KAD VIDI DA PO NJEGA DOLAZE GROBARI DA GA ODNESU, POPIJE LIJEK ZATIM JE LAGAO I ZA KAZNU MU JE POČEO RASTI NOS

vodurinu. - Obećavaš mi? - Obećavam... Vila mu dade pločicu cukra, a Pinokio, kad ju je shrskao i progutao u jedan tren, reče oblizujući usne:
- Dobro bi bilo kad bi i cukar bio lijek! Liječio bih se

T

ek što su tri liječnika izišla iz sobe, Vila pristupi Pino-kiju, položi mu ruku na čelo i opazi da ga je napala ognjica" da se ne može iskazati kakva. Tada ona rastopi u čaši vode bijel prašak, pruži ga Pinokiju i ljubazno mu reče: - Popij ovo i za malo dana bit ćeš zdrav. Pinokio pogleda čašu, nakrivi malo usta, a onda zapita plačnim glasom: - Je li slatko ili gorko? - Gorko, ali će ti pomoći. - Kad je gorko, neću ga. - Poslušaj me i popij. - Meni se ono što je gorko ne sviđa.
cukar - šećer ** ognjica - vrućica

onda svakog dana.
- Sada održi obećanje i popij ovo nekoliko kapi vode koja

će ti vratiti zdravlje. Pinokio preko volje uzme u ruke čašu i turi u nju vršak nosa, zatim je prinese ustima, zatim je opet vrati k nosu i turi u nju njegov vršak; na koncu reče: - Previše je gorka! Previše gorka! Ne mogu je piti. - Kako možeš to reći, kad je nisi ni okusio?
- Mislim! Osjetio sam po mirisu. Daj mi prije još jednu

pločicu cukra... pa ću onda piti! Tada mu Vila, s pravom strpljivošću dobre majke, stavi u usta drugi komad cukra a onda opet donese čašu. - Tako ne mogu piti! - reče lutkić mršteći se.
cukrenica - šećernica

64

65

CARLO COLLODI

PINOKIO

- Zašto?
- Jer mi smeta onaj kušin što mi je dolje na nogama.

Vila ukloni kušin. - Zaludu! Ni tako ga ne mogu piti. - Što ti još smeta?
- Smetaju mi vrata sobe, jer su napol otvorena.

- 0, Vilo moja, o Vilo moja - počne onda kričati lutkić - dajte mi odmah tu čašu... Žurite se, zaboga, jer neću da umrem, ne... neću da umrem. I uzme čašu s obje ruke i istrusi je nadušak. - Strpljenja! - reknu kunići. - Ovaj put mučili smo se uzalud. Dignu opet malen lijes na ramena i iziđu iz sobe pušući i mrmljajući kroza zube. Svakako je istina da je nekoliko časaka nakon toga Pinokio skočio s kreveta zdrav i čitav; jer valja znati: lutkici od drva uživaju tu prednost da se rijetko razbole, a veoma brzo ozdrave. A Vila, kad je vidjela kako trči i skače po sobi živahan i veseo kao pjevčić od prvog pjeva, reče mu: - Dakle, moj ti je lijek zbilja pomogao? - I te kako! Vratio mi je život! - A zašto sam te onda morala toliko moliti da ga popiješ? - To vam je tako da smo svi mi dječaci takvi! Plašimo se više lijekova nego bolesti.
- Sramota! Dječaci bi morali znati da ih dobar lijek, koji popiju u pravo vrijeme, može spasiti od teške bolesti, a mo žda i od smrti. - Ah, drugi put neću dopustiti da me toliko mole! Sjećat ću se onih crnih kunića s lijesom na ramenima... i onda ću odmah zgrabiti čašu u ruku i hop! - Sada dođi malo ovamo k meni i ispripovjedi mi kako si to dospio razbojnicima u ruke. - Bilo vam je tako da mi je lutkar Manđafoko dao ne koliko zlatnika i kazao: »Na, odnesi ih svome tati!« Ja, me67

Vila pođe i zatvori sobna vrata.
- Na koncu - vikne Pinokio i udari u plač - ovu gorku

vodurinu neću piti, neću, neću, neću! - Dijete moje, pokajat ćeš se. - Što me briga... - Tvoja bolest je teška. - Što me briga...
- Ognjica će te za malo sati otpremiti na drugi svijet.

- Što me briga... - Ne bojiš se smrti?
- Ne bojim se ni najmanje! Volim umrijeti nego piti ovu gadnu ljekariju.

U taj se čas sobna vrata rastvore i unutra uđu četiri kunića, crna kao crnilo, noseći na ramenima malen mrtvački lijes. - Što hoćete od mene? - vikne Pinokio i uspravi se sav uplašen u postelji. - Došli smo da te odnesemo - odgovori najveći kunić. - Da me odnesete?... Ali ja još nisam mrtav! -Još nisi, ali ti preostaje još samo nekoliko časaka života jer nisi htio popiti lijek koji bi te izliječio od ognjice!
66

CARLO COLLODI

PINOKIO

đutim, putem susretnem Lisicu i Mačka, dvije jako ljubazne osobe, koje su mi rekle: »Hoćeš li da ti novci postanu tisuća, i dvije tisuće? Dođi s nama pa ćemo te odvesti na Polje čudesa.« A ja kažem: »Hajdemo«, a oni kažu: »Svratimo ovdje u gostionicu 'Kod crvenog raka', a poslije ponoći ćemo nastaviti put.« A kad sam se probudio, njih više nije bilo, jer su bili otputovali. Onda sam ja počeo hodati po noći, a bio je mrak da nije moguće ni vjerovati kakav, i u mraku nađem na putu dva razbojnika odjevena u dvije vreće za ugalj koji su mi rekli: »Vadi novac«, a ja njima kažem: »Nemam ga«, jer sam četiri zlatnika bio sakrio u usta, a jedan razbojnik htio mi je staviti ruku u usta, a ja sam zagrizao i odgrizao mu ruku i onda ispljunuo, ali mjesto ruke ispljunuo sam mačju šapicu. A razbojnici trče za mnom, a ja trči i trči, dok me nisu stigli i vezali me za vrat uz jedno stablo u ovoj šumi i rekli: »Sutra ćemo se vratiti, i tada ćeš biti mrtav i otvorit ćeš usta i tako ćemo ti oduzeti zlatnike koje si sakrio pod jezik.«
- A gdje si stavio svoja četiri zlatnika sad? - zapita ga

- Ah, sad se sjećam dobro - doda lutkić zaplićući se nisam četiri zlatnika izgubio, nego sam ih nehotice progutao kad sam pio lijek. Na ovu treću laž nos mu se protegnu tako neobično, da se jadan Pinokio nije mogao okrenuti ni na koju stranu. Ako se okrenuo ovamo, udario je nosom o krevet i o staklo prozora, ako se okrenuo onamo, udarao je o zidove i vrata sobe, ako je podigao glavu malo gore, prijetila je opasnost da će ga zabosti Vili u oči. A Vila ga je gledala i smijala se. - Zašto se smijete? - zapita je lutkić sav zbunjen i za brinut zbog nosa koji je naočigled rastao. - Smijem se laži koju si rekao. - Kako znate da sam lagao? - Laž, dijete moje, poznaje se odmah, jer je ima dvije vrste: ima laži u kojih su kratke noge, a ima laži u kojih je dug nos; tvoja je točno one vrste u kojih je dug nos. Pinokio nije više znao ni gdje da se sakrije od stida, pa pokuša pobjeći iz sobe, ali mu ne uspije. Nos mu je bio toliko narastao, da nije više mogao proći kroz vrata. PINOKIO NAĐE LIJU I MAČKA I POĐE S NJIMA DA POSIJE ČETIRI ZLATNIKA NA POLJE ČUDESA

Vila.
- Izgubio sam ih! - odgovori Pinokio; ali je slagao, jer

su mu zlatnici bili u džepu. Tek što je izgovorio laž, njegov nos, koji je već bio dosta dug, naraste odmah još dva prsta.
- A gdje si ih izgubio?

- U šumi tu blizu. Na ovu drugu laž nos opet počne rasti. - Ako si ih izgubio u obližnjoj šumi - reče Vila - potražit ćemo ih i naći, jer sve što se izgubi u ovoj šumi uvijek se nađe.
68

K

ako možete i zamisliti, Vila je pustila da dobro pol sata . plače i da se dere zbog svog nosa koji nije mogao kroz vrata sobe. To je učinila da mu dade strogu pouku i da popravi njegov gadan običaj da laže, jer laž je najgora mana
69

CARLO COLLODI

PINOKIO

koju dječak može imati. Ali kad vidi da se izobličio, da su mu oči iskočile iz glave od očaja, smiluje mu se, pljesne rukama, pa na taj znak kroz prozor uđe u sobu tisuću ptičurina po imenu djetlovi* koje sve sjednu na Pinokijev nos i počnu ga kljuvati tako i toliko, da je za malo časaka onaj golemi i grdni nos spao na svoju prirodnu veličinu. - Kako ste dobri, moja Vilo - reče lutkić brišući oči i kako vas volim! -1 ja tebe volim - odgovori Vila - i ako hoćeš da ostaneš sa mnom, bit ćeš mi brat a ja tebi dobra sestrica. - Ostao bih drage volje... ali moj jadni tata? - Mislila sam na sve. Već smo javili tvome tati i prije nego padne noć bit će ovdje. - Zbilja? - vikne Pinokio skačući od veselja. - Onda, mo ja draga Vilo, ako ste zadovoljni, pošao bih mu u susret! Ne mogu dočekati časa da poljubim tog jadnog starca koji je to liko trpio za me! - Pođi samo, ali pazi da se ne izgubiš. Pođi putem kroz šumu, sigurna sam da ćeš ga sresti. Pinokio se uputi i tek što je ušao u šumu počne trčati kao kozlić. Ali kad je prispio na stanovitu točku, skoro pred Veliki hrast, zastane jer mu se učini da čuje ljudski govor u grmlju. I zbilja ugleda na putu, pogodite koga?... Liju i Mačka, to jest dva suputnika s kojima je večerao u gostionici »Kod crvenog raka«. - Evo našega dragog Pinokija! - uzvikne Lija, pa ga zagrli i poljubi. - Kako si dospio ovamo?
djetlovi - djetlići

- Kako si dospio ovamo? - ponovi Mačak. - Duga je to pripovijest - reče lutkić. - Ispričat ću vam je kad bude vremena. Znate li, dakle, da sam preksinoć, kad ste me ostavili sama u gostionici, putem naišao na razboj nike... - Razbojnike? 0, jadni prijatelju! A što su htjeli? - Htjeli su mi oteti zlatnike. - Gadovi! - reče Lija. - Gadurine! - ponovi Mačak. - Ali ja sam počeo bježati - nastavi lutkić - a oni uvijek za mnom, dok me nisu stigli i objesili me na granu ovog hra sta. I Pinokio pokaže Veliki hrast, koji je bio tu na dva koraka. - Može li se zamisliti što gore? - reče Lija. - Na kakvom smo svijetu osuđeni da živimo? Gdje da nađemo sigurno sklonište mi dobričine? Dok su tako razgovarali, Pinokio opazi da Mačak hramlje na prednju desnu nogu, jer na njezinu kraju nije bilo čitave šape zajedno s pandžama; zato ga upita: - Što se dogodilo tvojoj šapi? Mačak je htio nešto odgovoriti, ali se zbuni, pa Lija odmah reče: - Moj je prijatelj previše skroman i zato ne odgovara. Od govorit ću ja mjesto njega. Znaj, dakle, da smo pred jedan sat susreli na putu starog vuka, skoro onesviješćena od glada koji nas zamoli za milostinju. A kako mi nismo imali da mu dademo niti ljusku ribe, što je učinio moj prijatelj, koji ima
71

70

CARLOCOLLODI

PINOKIO

zbilja Cezarovo srce?... Odgrizao je zubima svoju šapu s prednje noge i bacio onoj jadnoj životinji da se malo okrijepi. I Lisica, kad je to izrekla, otare suzu. Pinokio, ganut također, približi se Mačku i prišapnu mu na uho: - Kad bi sve mačke bile kao ti, blago miševima! - A što sada radiš u ovim krajevima? - zapita Lija lut kica. - Čekam svoga tatu koji svakog časa može stići. - A tvoji zlatnici? - Evo ih još uvijek u džepu, osim jednoga, što sam ga potrošio u gostionici »Kod crvenog raka«. - A kad se samo sjetimo, da bi mjesto četiri zlatnika su tradan moglo biti tisuću i dvije tisuće! Zašto ne poslušaš moj savjet? Zašto ne pođeš na Polje čudesa? - Danas mi nije moguće; poći ću drugi put. - Drugi put bit će kasno - reče Lija. - Zašto? - Jer je ono polje kupio neki gospodin i od sutra una prijed neće biti dopušteno nikome da na njemu sije novac. - Je li daleko odavle Polje čudesa? - Dva kilometra svega. Hoćeš li doći s nama? Za pol sata si tamo: posiješ četiri zlatnika, poslije nekoliko časaka ubereš dvije tisuće i večeras se vratiš ovamo punih džepova. Hoćeš li doći s nama? Pinokio je malo otezao, nije odgovarao jer se sjetio dobre Vile, staroga Đepeta i opomena Zrikavca koji govori, ali na koncu učini onako kako bi učinio svaki dječak bez srca i razbora; mahne glavom i reče Liji i Mačku:
72

- Pođimo, dakle; idem s vama. I upute se. Nakon pol dana hoda prispiju u grad koji se zvao »Lovi-glupane«. Tek što su ušli u grad, Pinokio opazi da su ulice pune odrtih pasa koji su zijevali od dobrog teka, ostriženih ovaca koje su drhtale od studeni, kokošiju bez krune i resa koje su prosile zrno kukuruza, velikih leptira koji više nisu mogli letjeti jer su prodali svoja prekrasna šarena krila, paunova bez repa koji su se od stida krili, i gnjetlova* koji su tapkali tiho, tiho oplakujući svoje zlatno i srebrno perje jer su ga izgubili zauvijek. Usred ove gužve prosjaka i postiđenih jadnika prolazila je od vremena do vremena koja gospodska kočija u kojoj bi sjedio ili kakav vuk ili kakva lupeška svraka ili kakva grabežljiva ptičurina. - A gdje je Polje čudesa? - zapita Pinokio. - Tu, na, nema dva koraka. Odmah prijeđu grad, pa kad su izišli izvan zidina, zaustave se na jednom samotnom polju koje je bilo kao svako drugo polje. - Evo nas, došli smo - reče Lisica lutkicu. - Sad, prigni se k zemlji, izdubi rukama u zemlji malenu jamicu i položi u nju zlatnike. Pinokio posluša. Kad je izdubao jamicu, položi u nju četiri zlatnika koji su mu bili ostali, a zatim pokrije jamicu s malo zemlje.
gnjetao - fazan

* ■ ' "

73

CARLO COLLODI

PINOKIO

- A s a d a - r e č e L i j a - s k o k n i tu b li z u d o j a r k a , u z m i k ab lić v o d e, p a z alij z em lju g d je si p o sijao zlatn ik e . Pinokio pođe do jarka, a kako tam o nije bilo kablića izuje papuču, napuni je vodom , pa zalije zem lju kojom je pokrio jam icu . O n d a zap ita: - Š to jo š treb a u čin iti? - N išta drugo - odgovori L ija. - S ad m ožem o otići. Ti ćeš se nakon dvadesetak časaka vratiti ovam o. N aći ćeš stabalce koje će već iznikn uti iz zem lje s gran am a pu nim zlatnik a. Jadan lutkić bio je izvan seb e od zadovoljstva. -Z ahvali ti s u ć u p u ta L iji i M a č k u i o b e ć a im lije p d a r. - M i nećem o darova - odgovore te dvije nesreće. - N am a je d o s ta to š to s m o te n a u čili k ak o ć e š s e b e z m u k e i tru d a o b o g atiti i zad o v o ljn i sm o k ao n a U sk rs. K ad su to rekli, pozdrav e P inokija, zažele m u b u dobru ber i p o đ u z a s v o jim p o s lo m . P IN O K IJU S U U K R A L I Z L A T N IK E A Z A K A Z N U JE JO Š Z A R A D IO Č E T IR I M JE S E C A T A M N IC E ad se vratio u grad , lutkić po čn e b ro jiti časov e sv e jed an . p o jed an , a k ad m u se u čin i d a je d o šlo v rijem e, u d ari o d m a h p u te m k o ji je v o d io n a P o lje č u d e s a . I d o k je u žu rb an im k o rak o m išao srce m u je- jak o u d a ralo i činilo tik-tak, tik-tak, kao zidni sat kad zb ilja dobro ide. A d o tle je u s eb i m is lio : - A ak o m jesto tisu ću d u k ata n ađ em n a g ran am a stab la dvije tisuće?... A ako m jesto dvije tisuće nađem pet tisuća?... A ak o m jesto p et tisu ća n ađ em sto tisu ća? Ih , k ak av b ih k ra74

K

san gospodin onda postao! H tio bih im ati lijep dvorac, tisuću drvenih konjića, i tisuću konjušnica, da se m ogu zab avljati, po drum p un m edo vine i k ru ško vca, i jedn u sm o čn icu k rcatu pekm eza, to rta i m ed en jak a, sirnica, pržen ih b ajam a* i lisn jak a s v rh n jem . T ako m aštaju ći p risp ije u b lizin u p olja i tu zastan e da pogleda neće li slučajno ugledati koje stab alce s gran am a kr c atim z la tn ik a, ali n e o p azi n išta. P o đ e jo š sto k o rak a d alje , i n iš ta ; u đ e u p o lje ... p o đ e to čn o d o o n e m ale ja m ic e , g d je je zakopao svoje zlatnike, i ništa. T ada se zam isli; zaboravi p ravila p ristojno sti: izv u če jed nu ru ku iz d žep a pa se stan e n jo m e češk ati p o g lav i. U ta j č a s z a z v u č i m u u u š im a g r o h o ta n s m ij e h , a k a d je digao glavu vidi na jednom stablu papagaja kako trijebi ono m a lo p e r ja š to j e im a o n a s e b i. - Z ašto se sm iješ? - zap ita g a P in o k io srd itim g laso m . - S m ijem se jer sam se b išču ći u šenk e** p oškakljao p od krilom . L utkić ne odgovori. Pođe do jarka, zagrabi vode u staru cip elu i po čn e op et zalijev ati zem lju k oja je po kriv ala zlat nike. K ad eto, drugi grohot, još drskiji nego onaj prijašnji, raz lijeg n e s e u tih o j sa m o ći o n o g p o lja. - N a k o n c u k o n c a - v ik n e P in o k io s rd ito - m o ž e li s e zn ati, P ap ig o n eo d g o jen a, zašto se sm iješ?
bajam - badem * biščući ušenke - trijebeći uši

75

CARLO COLLODI

PINOKIO

S m ijem se on im g lu panim a k oji vjeruju svakakv im lu d o rijam a i d o p u štaju d a ih u lov e o n i k o ji su lu k av iji o d n jih . - G o v o riš m o žd a o m en i? - D a, govorim o tebi, jadan P inokio, koji im aš tako m alo s o li u g lav i p a m o ž eš v je ro v ati d a s e n o v c i m o g u p o s ijati i b ra ti p o p o ljim a o n a k o k ak o s e s iju i b e ru g rah i tik v e . I ja sam n ek ad a v jero v ao , p a sad isp aštam . D an as (ali p rek asn o ) u vjeren sam d a no vac po šten o m o že uštedjeti sam o on aj ko ji g a zn a steći ili rad o m sv o jih vlastitih ru k u ili sv o jo m v lasti to m p am e ću . - N e razu m ijem te - reče lu tk ić k o ji je v eć p o čeo d rh tati o d strah a. - N e m a ri! O b ja s n it ć u ti b o lje - d o d a P a p ig a . - Z n a j d ak le: d o k si b io u g rad u , v ratili su se L ija i M a čak n a o v o p o lje, u zeli zlatn ik e k o je si zak o p ao i p o b jeg li k ao v jetar. A sad , tk o ih stig n e ev ala m u * ! P inokio se ukipi otvorenih usta, pa, ne m ogući vjerovati P apiginim riječim a, počne rukam a i noktim a otkopavati zem lju koju je zalio. I kopaj, kopaj, kopaj, izdube jam u toliko d u b o k u , d a je m o g ao u n ju stati u sp rav n o sn o p slam e, ali zlatn ik a v iše n ije b ilo . T ad a, o b u zet o čajem , trk o m se v rati u g rad i p o đ e p rav o u s u d d a s u c u p rija v i o n a d v a lo p o v a k o ji s u g a o k ra li. S u d ac je b io m ajm u n p asm in e g o rila: stara m ajm u n in a, poštovana zbog bijele brade i osobito radi zlatnih naočara bez stak la k o je je n ep restan o m o rao n o siti rad i to g a što su m u v eć n ek o lik o g o d in a o tjecale o či.
evala mu! - svaka mu čast!

Pinokio pred sucem ispripovijeda od prve do zadnje pod m uklu prijevaru koje je bio žrtva, dade im e, prezim e i opis zliko vaca i zav rši vap eći za p ravd om . S udac ga veom a dobroćudno sasluša, živo se zanim ajući za p rip o v ijest, sm ek ša se i g an e; a k ad lu tk ić n ije v iše im ao š to d a k a ž e , p ru ž i ru k u i z a z v o n i z v o n c e m . N a tu zvonjavu pojave se odm ah dva psa čuvara odjevena k ao oružnici. - O vo m e sirom ašk u uk rali su četiri zlatnik a; zg rab ite ga d a k le i z a tv o rite o d m a h u ta m n ic u . K ad je lu tk ić ču o k ak v u m u n eo ček iv an u o su d u u d ara s u d a c , z a p a n ji s e i h tje d e p ro tu s lo v iti, a li m u o ru ž n ic i, d a bi spriječili uzaludno trošenje vrem en a, začep e usta i odvedu g a u b u tu rn icu * . I tu je im ao odsjediti četiri m jeseca, četiri preduga m je seca, a b io b i o d sjed io i v iše d a se n ije d o g o d io p resretan slu čaj. Jer treb a d a zn ate d a je m lad i car, k o ji je v lad ao u gradu Lovi-glupane, kad je izvojevao veliku pobjedu nad svo jim neprijateljim a, naručio veliku javnu svečanost, rasvjetu, vatrom et, utrke konja i dvokolica, a za znak najvećeg veselja h tio je d a se o tv o re ta m n ic e i p u ste n a s lo b o d u s v i lo p o v i. - K ad izlaze iz zatv o ra d ru g i, h o ću d a iziđ em i ja - reče P in o k io tam n ičaru . - V i n e - o d g o v o ri ta m n ič a r - je r v i n is te p r a v i... - O p r o s tit e - d o d a P in o k io - i ja s a m lo p o v .
buturnica - zatvor

76

77

CARLO COLLODI

PINOKIO

- U tom slučaju imate tisuću puta pravo - reče tamničar, skine s poštovanjem kapu i pozdravljajući ga otvori vrata tamnice i pusti ga da otrči kud zna. KAD SE OSLOBODIO TAMNICE DADE SE NA PUT DA SE VRATI VILINOJ KUĆI, ALI NA PUTU SUSRETNE STRAŠNU ZMIJU A NAKON TOGA UPADNE U STUPICU amislite Pinokijevo veselje kad se našao na slobodi! Ne oklijevajući ni časka iziđe odmah iz grada i udari putem koji ga je imao dovesti k Vilinoj kućici. Uslijed kišnog vremena cesta je bila sva jedna močvara u koju je zapadao sve do koljena. Ali lutkić se nije na to obazirao. Morila ga je čežnja da opet vidi svoga tatu i svoju sestricu modre kose, pa je trčao u skokovima kao pas zečar, a u trku ga je blato škropilo sve gore do kape. Tako je napredovao govoreći u sebi: - Kolike nevolje su mi se dogodile! I zaslužio sam! Jer ja sam tvrdoglav i jogunast... i uvijek sve hoću da učinim na svoju, i ne obazirem se na one koji mi žele dobro i koji imaju tisuću puta više razbora nego ja! Ali sad sam odlučio da ću od danas pa ubuduće promijeniti način života i postati pristojan i poslušan dječak. Tako sam već dosta lijepo uvidio da dječaci, ako su neposlušni, uvijek nastradaju, nikad ne dođu do onoga što im srce želi. A moj tata, hoće li me čekati?... Hoću li ga naći u Vilinoj kući? Jadan čovjek! Prošlo je toliko vremena da ga nisam vidio! Čeznem da ga izgrlim i izljubim! A hoće li mi Vila oprostiti moje ružno djelo?... A kad se sjetim da me onako lijepo pazila i onako ljubazno njegovala...
78

i kad pomislim da i ovo što sam danas živ dugujem njoj!... Ma može li biti dječaka nezahvalnijeg i s manje srca nego što sam ja? Govoreći tako najednom uplašen stane i odskoči četiri koraka natrag. Što je ugledao? Ugledao je veliku zmiju koja se protegla preko puta, a imala je zelenu kožu, vatrene oči i usiljen rep iz kojega je dimilo kao iz dimnjaka. Nije moguće ni zamisliti kolik je bio lutkićev strah; vratio se više od pol kilometra, sjeo na gomilicu kamenja i čekao da zmija otiđe svojim putem i ostavi njemu slobodan prolaz. Počeka jedan sat; dva sata, tri sata; ali zmija je još uvijek stajala tu, a izdaleka se vidjelo kako joj plamsaju vatrene oči i vidio se stup dima koji joj suklja iz vrška repa. Tada se Pinokio, umišljajući da ima hrabrosti, približi na malo koraka razmaka, namjesti sladak glasić i tanak, i reče zmiji: - Oprostite, gospođo zmijo, biste li mi učinili malu uslu gu pa se pomakli samo malo u stranu, toliko da bih mogao proći? Kao da govori zidu. Nitko se ne makne. Onda on opet prihvati prijašnjim glasićem: - Treba da znate, gospođo zmijo, da ja idem kući, gdje je moj tata koji me čeka, i da ima mnogo vremena što ga nisam vidio! Jeste li zadovoljni, dakle, da nastavim put? Pričeka hoće li zmija dati kakav znak kao odgovor na to pitanje. Ali odgovor ne dođe. Dapače, zmija, koja se dotle či79

Z

CARLOCOUODI

PINOKIO

nila živahnom i punom snage, sasvim se umiri i ukoči. Oči joj se zatvore, a rep prestane dimiti. - Zar je zbilja mrtva? - reče Pinokio i protare ruke od velikog zadovoljstva i ne čekajući ni časka pođe da će je preskočiti i tako prijeći na drugu stranu puta. Ali nije još ni digao nogu, kad se zmija iznenada uspravi kao odapeta opruga, a lutak, kako je u strahu odskočio nazad, spotakne se i padne na zemlju. I baš pade tako zlo, da mu se glava usadila u blato na putu, a noge se digle i stršile u zrak. Kad je zmija vidjela kako se lutkić nevjerojatnom brzinom bacaknuo strmoglavce u blato, uhvati je grčevit smijeh. Smij se i smij i smij, na koncu, od napora koji je podnijela od toga prevelikog smijanja, pukne joj žila u prsima i ovaj put zbilja umre. Onda Pinokio trkom krene dalje da bi prispio k Vilinoj kući prije nego padne mrak. Ali putem nije više mogao svladati užasne muke od gladi, pa skoči na nekakvo polje da ubere nekoliko čehulja* grožđa muškata. Kamo sreće da to nije nikada učinio. Tek što je prispio pod lozu, krak!... osjeti da su mu noge stisla zubata gvozda koja ga prisile da pobroji zvijezde na nebu. Jadan lutak, uhvatio se u stupicu što su je tu postavili seljaci da love neke velike kune koje su bile bič božji za sve kokošinjce u okolici.
čehulja - dio grozda; nekoliko zrna grožđa na peteljci

PINOKIJA UHVATI SELJAK I PRISILI GA DA MU SLUŽI KAO PAS ČUVAR Pinokio, kako možete lako zamisliti, udari u plač, u ciku, u zapomaganje. Ali uzalud mu plač i vika, nigdje naokolo nije bilo kuće, a cestom nije prolazila ni živa duša. Međutim, padne noć. Nešto zbog ljute boli od stupice koja mu je rezala goljenice, nešto od straha što je sam u mraku usred polja, lutkicu se počelo vrtjeti u glavi. Kad, najednom spazi da mu kraj glave prolijeće krijesnica, pa je zovne govoreći joj: - 0 Krijesničice, bi li mi se smilovala pa me oslobodila ove muke? -Jadan sinko! - odvrati Krijesnica zastavši uzbuđena kad ga ugleda. - Kako si se uopće našao u tom položaju s nogama tako ukliještenima u ta zašiljena gvožđa?
- Ušao sam u vinograd da uberem dva grozda ovoga gro

žđa muškata i... - A je li to tvoje grožđe? - Nije... - A tko te onda naučio da uzimaš tuđe? - Bio sam gladan...
- Glad, moj dječače, ne može biti dobar razlog da bismo

mogli prisvajati stvari koje nisu naše...
- Istina, istina! - vikne Pinokio plačući. - Ali drugi put

neću više toga činiti. U tom času razgovor prekine slabašan šum koraka koji su se približavali. To je vlasnik zemlje na vršcima prstiju do81

80

CARLO COLLODI

PINOKIO

lazio da vidi je li koja od onih kuna, koje su noću jele kokoši, zapala u čeljusti zamke. - Ah, lopovčino! - vikne seljak bijesan. - Dakle, to mi ti odnosiš kokoši! - Nisam ja, nisam ja! - vikao je Pinokio jecajući. - Ja sam ušao u vinograd samo da uzmem dvije čehulje grožđa!
- Tko ukrade grožđa, kadar je krasti i kokoši. Daj samo

da ti dadem pouku da se sjećaš neko vrijeme. I otvori gvožđa, zgrabi lutkica za šiju pa ga odigne od zemlje i ponese kako bi nosio janješce od sise, pa s njim kući. Kad je prispio na gumno kraj kuće, tresne njim o zemlju i držeći mu nogu na vratu reče: - Sad je kasno pa idem u krevet. Naše račune uredit će mo sutra. Međutim, kako mi je umro pas, koji mi je stražario noću, ti ćeš odmah preuzeti njegovu službu. Ti ćeš biti čuvar. Rečeno - učinjeno. Seljak mu natakne na vrat širok ogrljak sav načičkan mjedenim šiljcima i stisne mu ga tako da ne bi mogao izvući glavu. Na ogrljak je bio privezan dug željezni lanac, a lanac je bio pričvršćen za zid. - Ako noćas - reče seljak - počne kiša, možeš poći na log u ovu drvenu kućicu gdje je još slama koja je četiri godine služila mom jadnom psu. A ako po nesreći dođu lupeži, sjeti se da moraš naćuliti uši i lajati. Poslije ove posljednje opomene seljak uđe u kuću i zatvori vrata s mnoštvom zasuna, a jadan Pinokio ostane šćućuren na gumnu, više mrtav nego živ od studeni, glada i straha. A od vremena do vremena zavlačio je bijesno ruke u ogrljak koji mu je stiskao grlo i govorio plačući:
82

-1 zaslužio sam!... Na žalost, zaslužio sam! Htio sam biti po zanimanju nemarnjak, skitnica... htio sam slušati zle drugove, i zato me udes neprestano progoni. Da sam bio valjan dječak, kakvi su mnogi drugi, da sam imao volje da učim i radim, da sam ostao kod kuće sa svojim jadnim tatom, ne bih u ovaj sat bio ovdje nasred polja, da seljačkoj kući služim kao pas čuvar. Oh, da se mogu po drugi put roditi!... Ali sad je kasno i moram se strpjeti. Nakon što se ovako malo izjadao, a to mu je izviralo iz srca, uđe u kućicu i zaspi.
«*»,■-

" , \ l ž ' " f

PINOKIO OTKRIJE LUPEŽE PA KAO NAGRADU ZA VJERNOST DOBIJE SLOBODU bilo je prošlo više od dva sata kako je slatko spavao, kad ga oko ponoći probude neki čudni glasovi, šapat i piskutanje, koje mu se činilo da čuje na gumnu. Kad je vrškom nosa provirio kroz otvor na kućici, opazi četiri životinjice tamne dlake, a slične mačkama, kako su se skupile na savjetovanje. Ali nisu bile mačke: bile su to kune, životinjice mesožderi, pohlepne osobito na jaja i mlade kokice. Jedna od tih kuna odijeli se od svojih drugarica, dođe k otvoru na kućici i reče pod glas: - Dobar večer, Melampo. - Ja se ne zovem Melampo - odgovori lutkić. - Nego tko si? - Ja sam Pinokio. - Pa što radiš tu? - Služim kao pas čuvar.
„„. . .„ . _ , . _ ..................................... 8 3 _ _ .....„ _______„...................„ „

I

CARLO COLLODI

- A g d je je M ela m p o ? G d je je stari p as k o ji je b o rav io u to j k u ćici? - J u tro s je u m ro . - U m ro ? Jad n a živ o tin ja! B io je tak o d o b ar! A li su d eći p o tv o m lic u , i ti m i iz g le d a š k a o p ris to ja n p a s . - O p ro s tite, a li ja n isa m p a s! - N ego što si? - J a s a m lu tk ić . - I s lu ž iš k a o p as ču v ar? - N a žalo st, za k azn u ! - S v e je d n o , ja ti n u d im je d n a k u p o g o d b u k a k v u s a m im ao s p o k o jn im M ela m p o m , i b it ć e š z a d o v o ljan . - A ta b i p o g o d b a b ila? - M i ćem o , k ao i p rije, sv ak e sed m ice jed n o m d o laziti, p o sjetiti k o k o šin jak i o d n ijeti o sam k o k a. O d tih o sam k o k a sed am ćem o p o jesti m i, a jedn u ćem o d ati teb i, u z u v jet, ra zu m ije se, d a se p retv araš d a sp av aš i d a ti n ik ak o i n e d o đ e n a p a m e t d a z a la je š i p ro b u d iš s e lja k a . - A M ela m p o je č in io b a š ta k o ? - z ap ita P in o k io . - Č in io je tak o, i izm eđ u n as i njeg a bila je u vijek slog a. S p a v aj d a k le m irn o i b u d i s ig u ran d a ć e m o ti p rije o d la sk a d o n ijeti u k u ć icu jed n u lijep u o p e ru sa n u k o k u k o ja n ek a ti b u d e s u tra z a d o ru č a k . J e s m o li s e sp o ra z u m je li? - I p re d o b r o ! - o d g o v o ri P in o k io i z a k im a g la v o m n a n ek i p rije te ć i n a č in , k a o d a je h tio re ć i: » Z a m a lo v re m en a o p et ćem o se p o razg o v o riti!« K ad su č etiri k u n e m islile d a su sig u rn e z a sv o ju u prav o u k ok ošinjak , ko ji je bio o dm ah uz pasju k ućicu ; p ođ stv ar,

84

PINOKIO

s po m o ću zub a i n ok ata o tv ore d rv en a v ratašca, ko ja su im priječila ulaz, pa jedna za drugom kliznu unutra. Abli nisu red u n i u šle, k ad z ač u ju d a su se ile u još z a n jim a v elik osilo m zalu p ila v ratašca. m T o ih je zatv o rio P in o k io ; a o n se n ije zad o v o tim da iho zatvori, nego izvan a kao potporanj prisloni uz k am en . ljio sam težak njih A onda počne lajati; a lajao je upravo tako, kao daas ču v ar, tak o je izv o d io g laso m b u -b u -b u -b u . p je pravi N a taj lav ež seljak sk o či s p o stelje, u zm e p u šk sei npao jav izo ru p itaju ć i: u p ro - Š to je novo? - O v d je su lu p eži! - o d g o v o ri P in o k io . - G dje su? - U kokošinjaku. - E to m e o d m ah d o lje. I zbilja, prije nego bi rek ao seljak siđe, utrči o k o šin jak , p a p o h v ata i zatv o ri u v reću četiri k u n e, a o n d a im s v elik im zad o v o ljstv om reče: am en, ku - N a koncu ste došle u m oje ruke! M ogao bih vas kazniti, ali tak o p o d ao n isam ! Z ad o v oljit ću se tim e d a v as su tra o d n e s e m g o s tio n ič a ru , n e k v a m o d e r e k o ž u i s k u h a v a s k a o zeca, slatko -k iselo . T o je čast ko ju ne zaslu žu jete, ali p lem e n iti lju d i k a k a v s a m ja n e p a z e n a ta k v e s itn ic e . A o n d a p ristu p i P in o k iju , p o čn e g a m ilo v ati o stalih stv ari zap ita g a: i izm eđ u - K ak o si to u sp io otkriti zav jeru ov ih četiriju lu pežica? A kad pom islim da M elam po, m oj vjerni M elam po, nije nikad ništa opazio?
85

CARLO COLLODI

Lutkić je tada mogao ispripovijedati ono što je znao; mogao je, naime, pripovijedati o sramotnom sporazumu između psa i kuna, ali kad se sjetio da je pas mrtav, pomisli u sebi: čemu optuživati mrtve? Mrtvi su mrtvi i najbolje što možemo učiniti to je, da ih ostavimo na miru! - Jesi li bio budan ili si spavao, kad su kune došle na gumno? - nastavi zapitkivati seljak. - Spavao sam - odgovori Pinokio - ali kune su me pro budile svojim brbljanjem, a jedna je došla sve dovle, do ku ćice, i rekla mi: »Ako obećaš da nećeš lajati ni probuditi go spodara, darovat ću ti jednu lijepu i operušanu kokicu!... Jeste li vidjeli, a? I imale su drskosti da mi to ponude! Jer treba znati da sam ja lutkić sa svim nedostacima ovoga svi jeta, ali nikada neću imati taj nedostatak, da služim kao jatak i da držim vreću nepoštenoj čeljadi! - Živio, momče! - klikne seljak i pljesne ga po ramenu. - Takvi osjećaji su ti na čast, a da ti očitujem svoju zahval nost, puštam te da se sada slobodno vratiš kući. I skine mu pasji ogrljak. PINOKIO OPLAKUJE SMRT LIJEPE DJEVOJČICE MODRE KOSE, ZATIM NAĐE GOLUBA KOJI GA ODNESE NA MORSKU OBALU I TU PINOKIO SKOČI U MORE DA POMOGNE SVOME TATI ĐEPETU

C

im Pinokio nije više osjećao težinu onog sramotnog ogrljka, počne trčati preko polja, ne zastajući ni časka, dok se nije dohvatio glavne ceste koja ga je imala dovesti do Viline kućice.
86

PINOICIO

Stigavši na glavnu cestu, osvrne se dolje da pregleda ravnicu koja je bila pod njim, i vidi lijepo prostim okom šumu u kojoj je nesretnim slučajem susreo Liju i Mačka, i vidi da se između drveća izdiže vršak onog Velikog hrasta, na kojemu je visio pod nebom kao njihalo, vezan za vrat; ali, gledaj ovamo, gledaj onamo, nikako nije mogao da ugleda kućicu lijepe Djevojčice modre kose. Tada ga obuzme tužna slutnja, pa potrči iz sve snage koja mu je još preostala u nogama i za malo časaka nađe se na livadi na kojoj se negda dizala Bijela kućica. Ali Bijele kućice više nije bilo. Bio je tu, međutim, malen mramorni spomenik na kojem su tiskanim slovima bile ispisane ove tužne riječi: Ovdje počiva Djevojčica modre kose umrla je od bola kad ju je ostavio njezin brat Pinokio Kako je bilo lutkicu kad je nakon napornog sricanja pročitao ove riječi, ostavljam da zamislite sami. Pade ničice na zemlju, pokrije s tisuću poljubaca onaj posmrtni mramor i udari u gorak plač. Plakao je cijelu noć i sutradan u svanuće plakao je još uvijek, iako u očima nije više imao suza, a njegova krika i jadikovanje bili su tako oštri i prodorni da su ih svi bregovi u okolici ponavljali jekom. Plačući je govorio:
87

CARLO COLLODI

- 0 , V ilo m o ja, zašto si u m rla?.. Z ašto m jesto teb e, k o ja s i b ila ta k o d o b ra , n is a m u m r o ja , k o ji s a m ta k o z a o ? ... A m o j ta ta , g d je ć e o n s ad a b iti? 0 , d ra g a V ilo m o ja , re c i m i, gdje ću ga naći, da ostan em zauvijek uz njega i da ga ne osta v im n ik a d a , n ik a d a, n ik a d a... 0 , V ilo m o ja , re c i m i d a n ije istina da si m rtva!... A ko m e zbilja voliš... ako zbilja voliš svo g a m alo g a b rata, o živ i... v rati m i se živ a k ao p rije!... N ije ti

ž a o g led a ti m e s am a i o s ta v ljen a o d s v ih !... A k o d o đ u ra z b o jn ici, o b jes it ć e m e o p et o g ran u d rv e ta ... a o n d a ć u u m rijeti zauvijek. S to ću raditi sam ovdje na ovom svijetu? S ada, k ad sam izg u b io teb e i sv o g a tatu , tk o će m i d ati jesti? G d je ću spav ati no ću ? T k o će m i n ap rav iti n ov haljetak ? A h , b olje b i b ilo , sto p u ta b o lje, d a u m rem i ja! D a, h o ću d a u m rem !... I h , ih , ih , ih ! I dok je tako očajav ao, m aši se rukom da će čupati titu k o s u , a li k ak o m u je k o s a b ila o d d rv a, n ije n aš a o n iti to z a d o v o ljstv o d a z a rije u v las svoju p rs te . M eđutim , preleti gore u zraku krupan golub koji senzau stav i a rastv o ren im k rilim a i v ik n e iz v elik e v isin e: - K a ži m i, d ijete , što rad iš tu ? - Z ar n e v id iš? P lačem - reče P in o k io i d ig n e g lav u p re m a to m g la s u b riš u ć i ru k a v o m h a lje tk a o č i. - R e c i m i - d o d a G o lu b - n e p o zn a ješ li, m o žd a , m eđ u sv o jim d ru g o v im a lu tk ica, k oji se zo v e P in o k io ? - Pinokio?... Jesi li rekao P inokio? - ponovi lutkić i skoči o d m a h n a n o g e . - P in o k io s a m j a ! N a taj o d g o v o r G o lu b h itro sleti i stan e n a ze m ljue.ćB iod k a k v a p u ra n a. je v i o

CARLO COLLODI

PINOKIO

- Poznaješ onda i Đepeta? - zapita lutkica. - Da li ga poznajem?! To je moj jadni tata! Možda ti je govorio o meni? Hoćeš li me odvesti k njemu? Je li još živ? Odgovori mi zaboga! Je li živ? - Pred tri dana ostavio sam ga na žalu morskom. - Što je radio? - Izrađivao je malenu lađicu da u njoj prijeđe Ocean. Već više od četiri mjeseca jadan taj čovjek luta po svijetu i traži tebe, pa kad te nije mogao naći, odlučio je da te potraži u dalekim krajevima novoga svijeta.
- Koliko je odavde do obale? - zapita Pinokio bez daha

Letjeli su čitav dan. Predvečer reče Golub: - Ožednio sam jako!
- A ja sam tako ogladnio - doda Pinokio. - Zaustavimo se nekoliko časaka na onome golubinjaku,

a zatim ćemo nastaviti put da bismo sutra u zoru bili na mor skoj obali. Uđu u nekakav pust golubinjak, gdje je bila samo zdjelica puna vode i košarica grahorice. Lutkić nikada u svom životu nije mogao podnijeti grahoricu! Gadila mu se, kako je govorio, da mu se prevrtao želudac, ali večeras najeo se do grla, a kad su bili pri kraju večere, okrene se Golubu i reče mu: - Nisam nikad mogao pomisliti da je grahorica ovako dobra!
- Moramo se pomiriti sa sudbinom, moj sinko - odgo

od same čežnje. - Više od tisuću kilometara.
- Tisuću kilometara? 0, Golube moj, kako bi bilo lijepo da imam tvoja krila!

- Ako želiš, ponijet ću te ja. - Kako? - Tako da zajašeš na moja leđa. Jesi li jako težak? - Težak? Ni govora!... Lak sam kao listić. I tada, ne gubeći više ni riječi, Pinokio skoči Golubu na leđa, raskoraci se kao konjanik i vikne sav zadovoljan: - Trči, trči, konjiću, jer mi je stalo da dođem brzo! Golub prhne i za malo časaka uzleti tako visoko da je gotovo dodirivao oblake. Kad je dospio u tako neobičnu visinu, lutkić zaželi da se okrene i pogleda dolje; ali se tada tako uplašio i tako mu se zavrtjelo u glavi da je morao odmah čvrsto oviti ruke oko vrata svome pernatom konju od pustog straha da ne bi pao.
90

vori Golub. - Kad glad ozbiljno progovori, a nema drugog je la, i grahorica postane ukusnom! Glad ne poznaje hirova i izbirljivosti! Kad su u žurbi zaključili tu malu okrepu, krenu opet na put, pa hajd! Sutradan ujutro dođu na morsku obalu. Golub postavi na zemlju Pinokija. Nije htio ni čuti zahvaljivanja za učinjeno dobro djelo, nego odmah poleti i nestane. Obala je bila puna svijeta koji je vikao i mahao rukama gledajući prema moru. - Što se dogodilo? - zapita Pinokio neku staricu. - Dogodilo se, da je neki jadan otac izgubio sinčića, pa se htio u malenoj lađici prevesti preko mora da ga potraži; a more je danas ružno i lađica će se potopiti.
91

CAR1O COLLODI

- Gdje je lađica?
- Eno je dolje, u pravcu moga prsta - reče starica po

kazujući malenu lađicu koja je u daljini izgledala kao ora hova ljuska, a u njoj je sjedio malen, malen čovječuljak. Pinokio uperi oči tamo, pa nakon pažljiva gledanja oštro krikne: - Ono je moj tata! Ono je moj tata! Međutim je lađicu bacalo bijesno more pa je sad nestajala među velikim valovima sad se opet vraćala na površinu; a Pinokio, uspravljen na rtu visokoga grebena, neprestano je dozivao svoga tatu po imenu i davao mu znakove rukama i šmrcanjem nosa, čak i kapom koja mu je bila na glavi. I činilo se da Đepeto, iako je bio jako daleko od obale, prepoznaje sinčića, jer je i on skinuo kapu, pozdravljao, i silnim mahanjem davao znakove da bi se rado vratio, ali je more tako nemirno da ne može veslati ni približiti se obali. Najednom dođe strašan val i lađice nestane. Čekali su da lađica opet ispliva, ali se lađica više nije vraćala. - Jadan čovjek! - reknu tada svi ribari, koji su bili oku pljeni na obali, i mrmljajući pod glas molitvu okrenu se da će se vratiti svojim kućama. Kad uto začuju očajan vapaj, osvrnu se i opaze dječaka kako se s vrška grebena hitnuo u more vičući: - Hoću spasiti svoga tatu! Kako je bio od drva, Pinokio je plivao lako i jurio kao riba. Sad je nestajao u dubini, jer su ga vukli žestoki vrtlozi, sad mu se noga ili ruka pojavila na površini negdje daleko od obale. Na koncu se izgubio sasvim i nisu ga više vidjeli.
92

PINOKIO

-Jadan dječak! - reknu tada ribari, koji su bili okupljeni na žalu; i mrmljajući pod glas molitvu vrate se svojim kućama. PINOKIO PRISPIJE NA OTOK »MARLJIVIH PČELA« I NAĐE VILU

P

inokio je, potaknut nadom da će na vrijeme doći u pomoć svome jadnom tati, plivao cijelu bogovetnu noć. A kakva je strašna noć bila! Pljuštila je kiša, udarala tuča, grmjelo je strahovito i tako sijevalo da se vidjelo kao usred bijela dana. Pred jutro uspije mu da vidi nedaleko dug trak zemlje. Bio je to otok usred mora. Tada upre svim silama da dođe na tu obalu, ali uzalud. Valovi, sustižući se i propinjući, igrali su se njime kao da je treščica ili slamka. Na koncu, i na njegovu veliku sreću, dođe veliki val, silan i žestok, koji ga rastavi od vode i hitne na pijesak na obali. Udarac je bio tako jak, da su mu, kad je lupio o tlo, za-grohotala sva rebra i svi zglobovi, ali se odmah utješio rekavši: - Ovaj put sam baš lijepo prošao! Međutim, malo-pomalo, nebo se razvedri, sunce se pomoli u svome sjaju, a more se sasvim smiri i postane glatko kao ulje. Tada lutkić prostre svoju odjeću na sunce da se osuši, i stane gledati ovamo i onamo ne bi li slučajno na ovoj neizmjernoj vodenoj ravni spazio malenu lađicu s čovječuljkom
93

CARLO COLLOD1

PINOKIO

u njoj. Ali nakon što se u redu nagledao, ne vidje oko sebe ništa drugo, do nebo, more i jedro kojeg broda, ali tako daleko da se činilo da je muha. - Da znam barem kako se zove ovaj otok! - govorio je. - Da znam barem je li ovaj otok naseljen pristojnim ljudima, mislim reći, ljudima koji nemaju običaj da dječake vješaju na drveće, ali koga da to pitam? Koga, kad nikoga nema! Na misao, da se nalazi sam samcat posred ovog nenaseljenog kraja, tako se rastužio da mu je samo malo trebalo da zaplače; kad najednom opazi da nedaleko od obale prolazi jedna velika riba, koja je mirno išla svojim putem držeći cijelu glavu iznad vode. Ne znajući kako joj je ime, lutkić je zovne glasno, da ga čuje: - Ee, gospođo ribo, dopustite mi jednu riječ! -1 dvije - odgovori riba koja je bila neki dupin tako pristojan da se malo takvih nalazi u svim morima svijeta. - Biste li bili tako dobri pa mi kazali ima li na ovom otoku sela, u kojima čovjek može jesti bez opasnosti da njega pojedu? - Naravno da ima - odgovori Dupin. - Dapače, naći ćeš jedno tamo, nedaleko odavle. - A kojim putem se može doći u nj? - Treba da pođeš stazicom tu, nalijevo, i da ideš ravno za nosom. Ne možeš pogriješiti.
- Recite mi još nešto: niste li vi, kad šetate cijeli dan

- A tko je tvoj tata? - To vam je najbolji tata na svijetu, kao što sam ja naj gori sin što može biti. - U oluji, kakva je bila noćas - odgovori Dupin - lađica je vjerojatno potonula. - A moj tata? - U ovo doba bit će ga progutao strašni morski pas koji je prije nekoliko dana došao da uništava i pustoši u našim vodama. - Zar je jako velik taj morski pas? - zapita Pinokio koji je već počeo drhtati od straha. - Je li velik?... - odgovori Dupin. - Da bi ga mogao za misliti reći ću ti da je veći od kuće na pet katova, a ima usta tako široka i duboka, da bi mu lako mogao u njih ući čitav vlak s naloženom lokomotivom. - Majko moja! - zavikne lutkić uplašen; i obukavši se u žurbi okrene se Dupinu pa mu reče: - Do viđenja, gospođo ribo! Oprostite što sam smetao, i tisuću vam puta hvala za vašu ljubaznost. Čim je to rekao uputi se odmah stazicom i počne koračati korakom tako brzim, tako brzim da se činilo da trči. I na svaki i najmanji šum koji bi začuo, odmah se osvrtao da pogleda iza sebe, u strahu da ga ne progoni onaj strašni morski pas, velik kao kuća na pet katova i sa željeznicom u ustima. Nakon pol sata puta dođe u maleno selo nazvano »Selo marljivih pčela«. Ulice su vrvjele od čeljadi koja je trčkarala tamo i ovamo za poslom: svi su radili, svi su imali kakav
95

i noć po moru, slučajno sreli jednu malenu lađicu s mojim tatom unutra?
94

CARLO COLLODI

posao. N e m ožeš tu naći nijednog besposličara ili skitnicusv ijećo m tražiš. - R azu m ijem - reče o d mjen čin a Pli ok io - ov o selo n ije stvo reno za d a g a niti ah o n aj in m e! Ja se n isam d io d a rad im ! ro M eđ u tim , g lad g a je m u čio jer su sad a p ro šla v eć idčetiri sata što nije ništa pojeo, pa niti tanjur grahorice. deset v a Š to d a u čin i? O sta la su m u s a m o d v a n a č in a d a se o m rs i: m alo p iti ili isp ro siti k o ji n o v čić ili z alo g aj k ru h a. ili tra ž o sla, Stidio se tražiti m ilostinju: tata ga je uvijek učio da mim aju pravo tražiti sam o starci i nem oćni. Pasi na ovom svijetu, koji zaslu žuju pom oć lostinju i rom ravi si i sam ilost, m o su oni koji su zbog starosti ili bolesti osuđeni da ne m ogu zaslu živati kruh radom svojih ruku. S vi adrugi n e r a dsu, raditi; trp e sa a k o dužni e n e g o g la d , to lik o g o r e p o n jih . U to m času p ro đ e u lico m jed an čov jek , sav m o k ar a d znoja, o koji je sam teškom m ukom vukao kolicaugljenom . nakrcana Pinokio, prosuđujući po običaju da je taj čovjek dobar,m u i s p u s tiv š i o č i o d s tid a re č e is p o d g la s a : p ris tu p i - B iste li m i se sm ilo vali i d ali m i jed an no včić, jer u m i rem o d g lad a? - N e jed an n o v čić - o d g o v o ri u g ljen ar - n eg o ću ti d ati č etiri, a li u z u v jet d a m i p o m o g n eš v u ći d o k u ć e o v a d v o ja kolica ugljena. - D ivota! - odgovori lutkić gotovo uvrijeđen. - D a se ubu d u će zn ate rav n ati, ja n isam nik ad a slu žio k ao m ag arac: n i sa m n ik ad a v u k ao k o la!

PINOKIO

- B o lje p o te b e - o d g o v o r i u g lje n a r . - O n d a , d je č a č e m oj, ako zbilja um ireš od gladi, pojedi dobre dvije kriške svo je o h o lo s ti i p a z i d a n e p o k v a riš ž e lu d a c . N ak o n n ek o lik o časak a p ro đ e u lico m n ek i zidn a ka m eje u n o s io k o š a ric u v a p n a . ar r o ji n - N e biste li, do bri čov ječe, ud ijelili novčić jedn om jad n o m e d je čak u k o ji zijev a o d d o b ro g tek a ? - D rag e vo lje; do đi sa m no m no siti v ap no - o dg ovo ri zi d a r . - M je s to je d n o g n o v č ić a d a t ć u ti ih p e t. - A li v a p n o je teš k o - o d g o v o ri P in o k io - a ja n e ću d a s e m u č im . - K ad n ećeš d a se m u čiš, o n d a, d ečk o m o j, zab av ljaj se zijev an jem , i n azd rav lje ti b ilo ! Z a m a n je o d p o l s a ta p r o š lo je d r u g ih d v a d e s eot do s v iha je P in o k io tra ž io m ilo s tin ju , a li s v i govarali: d i ob su m u o - K ak o se n e stid iš! M jesto d a se p o tu caš p o u lici b o lje b i ti b ilo o tići p a p o tra ž iti m alo p o sla i n a u čiti k ak o s e z a slu žu je k ru h ! N a koncu prođe neka dobra ženica koja je nosila dva krčaga vode. - H o ćete li m i d o p u stiti, d o b ra žen o , da p o p ijem g u tljaj v o d e iz v aš eg v rča ? - re če P in o k io , k o jeg a je p alila ž esto k a žeđa. - N ap ij se s am o , d ječ ač e m o j! - reč e žen ic a stav ljaju ći k rčag e n a zem lju . K ad se Pinokio napojio kao spužva, prom rm lja a b riš u ć i u sta: s u pol gla
96 97

CARLO COLLODI

riNOKIO

- Žeđe sam se oslobodio! Kad bih se ovako mogao oslo boditi i gladi! Kad je dobra ženica čula ove riječi, odmah doda: - Ako mi pomogneš ponijeti kući jedan od ovih krčaga vode, dat ću ti lijep komad kruha. Pinokio pogleda krčage i ne reče ni da, ni ne. - A s kruhom ću ti dati lijep tanjur cvjetače začinjene uljem i kvasinom* - doda dobra žena. Pinokio baci još jedan pogled na krčag i ne reče ni da, ni ne. - A poslije cvjetače dat ću ti lijep slatkiš napunjen ružolinom . Zavodljivosti ove druge poslastice Pinokio nije mogao odoljeti pa odlučnim glasom reče: - Pa dobro! Odnijet ću vam krčag do kuće! Krčag je bio težak, pa se lutkić, nemajući dosta snage da ga nosi u rukama, pomirio sa sudbinom da ga nosi na glavi. Kad su stigli kući, dobra ženica posjedne Pinokija za malen prostrt stol i stavi pred njega kruh, cvjetaču i poslasticu. Pinokio nije jeo nego proždirao. Njegov želudac kao da je bio stan koji je stajao prazan nenaseljen već pet mjeseci. Kad je malo-pomalo smirio bijes i ujede glada, digne glavu da zahvali svojoj dobročiniteljici; ali joj nije još dospio dobro ni pogledati lice, kad usklikne: - Ohhh!... - od čuda i
kvasina - ocat ** Stari naziv za liker od maraske.

ostane tako zapanjen, raskolačenih očiju, s viljuškom u zraku i s ustima punim kruha i cvjetače. - Čemu se tako čudiš? - reče smijući se dobra ženica. - To je... - odgovori Pinokio mucajući - to je... to je... da vi sličite... vi me podsjećate... da, da, da, isti glas... iste oči... iste kose... kao... ona... 0, draga Vilo moja! Recite mi da ste to vi, baš vi!... Nemojte da više plačem! Da ste znali!... Toliko sam plakao, toliko sam trpio!... I govoreći tako Pinokio je plakao gorko, i bacivši se na zemlju grlio je toj zagonetnoj ženici koljena. PINOKIO OBEĆA VILI DA ĆE BITI DOBAR I DA ĆE UČITI JER MU JE DODIJALO DA BUDE LUTKIĆ I HOĆE DA POSTANE VALJAN DJEČAK sprva je dobra ženica počela govoriti da ona nije mala Vila modre kose, ali tada, vidjevši da je otkrivena i ne želeći da šala previše traje, završi s priznanjem i reče Pinokiju: - Nevaljalče od lutkica! Kako si opazio da sam to ja? - Velika ljubav što je osjećam za vas, to mi je kazala. - Sjećaš li se? Ostavio si me kao djevojčicu, a sad me nalaziš kao ženu; toliko sam žena, da bih ti mogla biti mama. - Veoma mi je drago, jer tako, mjesto sestrica, zvat ću vas moja mama. Već toliko čeznem da i ja dobijem mamu kao i sva druga djeca!... Ali kako ste narasli tako brzo? - To je tajna. - Kažite mi je. Htio bih i ja malo narasti! Zar ne vidite? Ostao sam uvijek malen kao čepić. - Ali ti ne možeš rasti - odgovori Vila.
99

I

98

CARLO COLLODI

- Zašto? - Jer lu tk ici n ik ad n e rastu . R o d e se k ao lu tk ici i u m iru kao lutkici. - O h ! D o d ijalo m i je u v ijek b iti lu tk ić - v ik n e P in o k io p ljes n u v š i se d la n o m p o g la v i. - B ilo b i v rijem e d a i ja p o stan e m čo v je k k ao i sv i d ru g i. - I p o sta t ć e š , ak o b u d eš z n ao z a slu žiti... - Z b ilja ? A š to m o ra m u čin iti d a to za slu žim ? - S as v im la k u stv a r: n a u čiti d a b u d eš v a lja n d je č a k . - A što , m o žd a s ad a n isa m ? - N i b lizu ! V aljan i d ječ ac i su p o slu šn i, a ti m eđ u tim ... - A ja n e s lu š a m n ik a d a . - V aljan i d je ča ci v o le u čiti i rad iti, a ti... - A ja, m eđ u tim , p lan d u jem i k latarim se cijelu g o d in u . - V aljan i d ječaci g ov ore uv ijek istinu ... - A ja u vijek laž. - V aljan i d je ča ci id u rad o u šk o lu ... - A m en e o d šk o le zab o li čitav o tijelo . A li ću o d d an as prom ijeniti život. - O bećavaš m i? - O b ećavam . H oću da i ja postanem valjan dječak i hoću d a b u d em u tjeh a sv o m e tati... G d je b i m o j jad n i tata m o g ao sad a b iti? - N e zn am . - H o ć u li ik a d b iti te s re ć e d a g a v id im i z a g rlim ? - M is lim d a h o ć eš ; d ap a č e sa m u v je ren a . K ad je ču o taj o d g o v o r, P in o k io je p o stao tak o je eseo d a V iline ruke i počeo ih ljubiti žarko kao da je izvan je, d ig nu vši g lavu i v uhvatio seb e. O n da g led aju ći je ljub azn o, zap ita:
100

PINOIC1O

- K a ž i m i, m a m ic e : d a k le n ije is tin a d a s i ti m rtv a ? - Č in i s e d a n isa m - o d g o v o ri s m iješe ć i s e V ila. - D a zn aš k ak v u sam b o l i k ak v o g u šen je u g rlu o sjetio k ad sa m p ro č ita o v d je p o č iva ... O: - Z n am , i zato sam ti o prostila. Isk reno st tvo ga bo la uči n ila je d a u p o z n a m tv o je d o b ro s rc e : a d je č a c i d o b ra s r c a , iak o su m alo rasp u šten i i razm ažen i, u v ijek se m o g u jo š n a dati nečem u, to jest, m ogu se još uvijek nadati da će se vratiti n a p rav i p u t. E to zašto sam d ošla čak o v am o d a te p o tražim . J a ć u b iti tv o ja m a m a . - A h , što je to k rasn o ! - u zv ik n e P in o k io sk aču ći o d v e selja. - T i ć e š s lu š a ti i č in iti u v ije k o n o š to ti re č e m . - D rag e v olje, d rag e vo lje, drag e vo lje! - O d s u tr a - d o d a V ila - p o č e t ć e š ić i u š k o lu . P in o k io o d m a h p o s ta n e m a n je v es e o . - Z atim ćeš po svo jo j v olji izab rati jed an zan at ili ob rt... P in o k io se u o zb ilji. - Š to m rm ljaš izm eđ u zu b a? - u p ita V ila o štrim g laso m . - R e k a o s a m ... - z a re ž i lu tk ić p o d g las - d a m i s e č in i d a m i je s a d a m a lo p r e k a s n o p o ć i u š k o lu . - N ije istina, m oj gospodine. Z ap am ti, da za nauk i školu n ik ad n ije p rek asn o . - A li ja n e ć u d a s e b a v im z a n a to m ili o b rto m . - Zašto? - J e r m i s e č in i d a je r a d iti te š k o . - D ijete m oje - reče V ila - oni koji govore tako svršavaju gotovo uvijek ili u tam nici ili u bolnici. S vaki čovjek, da znaš,
101

CARLO COLLODI

PINOKIO

rodio se bogat ili siromah, dužan je na ovoj zemlji da nešto čini, da se nečim bavi, da nešto radi. Jao onome tko se prepusti ljenčarenju! Lijenost je gadna bolest pa se mora liječiti odmah, još iz malena; ako ne, kad narastemo, ne možemo se više od nje izliječiti. Ove su riječi takle Pinokija u dušu pa dignuvši živo glavu reče Vili:
- Ja ću učiti, ja ću raditi, činit ću sve što mi rečeš, jer, na koncu, dosadilo mi je da živim kao lutkić i hoću da po stanem dječak pod svaku cijenu. Obećala si mi to, je li istina? - Obećala sam ti, a sad sve ovisi o tebi.

1

utradan Pinokio pođe u školu. Zamislite one vragoljane dječake, kad su vidjeli da u školu ulazi jedan lutkić! Zaori se smijeh koji nikako nije prestajao. Jedan napravi jednu šalu, drugi drugu; netko mu otme iz ruke kapu, netko ga potegne odostraga za haljetak, netko mu je crnilom pokušao napraviti pod nosom brkove, a netko se usudio čak privezati mu za ruke i za noge uzice, da ga prisili da pleše. Pinokio u početku nije izgubio mir i nije se na to osvrtao, ali napokon, vidjevši da će izgubiti strpljivost, obrati se onima koji su ga najviše dražili i bockali, i reče im oštro: - Pazite, djeco, nisam došao ovamo da budem vaša dvorska budala. Ja poštujem drugoga pa hoću i da drugi mene poštuju. 102

s,

PINOKIO PODE SA SVOJIM ŠKOLSKIM DRUGOVIMA NA MORSKU OBALU DA VIDI STRAŠNOG MORSKOG PSA

- Bravo, vražiću! Govoriš kao da čitaš iz knjige! - viknu oni vragoljani savijajući se od smijeha, a jedan, koji je bio drskiji od drugih, pruži ruku namjeravajući da uhvati lutkica za vršak nosa. Ali nije bio dosta brz, jer Pinokio odapne ispod stola nogom i udijeli mu udarac u goljenicu. -Joj, kakve tvrde noge! - krikne dječak tarući modricu koju mu je napravio lutak. - I kakvi laktovi!... Još tvrđi nego noge! - reče drugi, koji je za svoje nezgrapne šale progutao udarac laktom u trbuh. Istina je, da je nakon ovog kopitca u trbuh i bubotka laktom Pinokio odmah stekao poštovanje i ugled među svim dječacima u školi, i svi su mu se umiljavali i od srca ga voljeli. I učitelj se njime hvalio jer je Pinokio bio pažljiv, marljiv, pametan, uvijek je prvi ulazio u školu, i uvijek posljednji ustajao kad je svršila obuka. Jedini mu je nedostatak bio što je posjećivao previše drugova, a među njima mnoge koji su bili jako poznati nevaljalci zato što nisu marili da se odlikuju u nauku i ponašanju. Učitelj ga je svaki dan opominjao, a i dobra Vila nije propustila da mu više puta reče i ponovi: - Pazi, Pinokio! Ti tvoji školski drugovi skrivit će da ćeš prije ili poslije izgubiti ljubav za nauk i, možda, navući na glavu kakvu veću nevolju. - Nema opasnosti - odgovorio je lutkić sliježući rame nima i upirući kažiprstom u sredinu čela, kao da kaže: »Imam ovdje unutra dosta pameti!« 103

IMS

CARLO COLLODI

- T u, u obližnje m ore došao je m orski pas velik kao gora. - Z b ilja?... D a n ije to o n aj isti m o rsk i p as o d o n o g p u ta k a d s e u to p io m o j ja d n i ta ta ? T ad a se dogodi da je jednog lijepog dana, dok je išao u školu, susreo jato drugova s kojim a se d o la z e ćdružiou i su s re t r e k o še : obično i m u koji - Z n aš li v elik u n o v o st? - N e zn am . - M i idem o n a o balu d a ga vidim o . H oćeš li i ti s nam a? - J a n e . J a id e m u š k o lu . - Š to te b rig a z a š k o lu ! U šk o lu ć e m o s u tra . S je d n im p red av anjem više ili jedn im m an je ostaješ u vijek jed n ak m a garac. - A što će reći u čitelj? - P u sti u čitelja n ek a sam o g o v o ri. B aš je i p laćen za to d a p rig o v ara p o cijeli d an . - A m o ja m a m a ? - M am e n ik ad n išta n e d o zn aju - o d g ov o re ti n esretn jaci. - Z n a te š to ć u u č in iti? - re č e P in o k io . - M o r s k o g p s a želim vidjeti zbog nekih svojih stvari... ali ću ga pogledati po slije škole. - J a d n i tu k c e ! - re č e je d a n i z j a ta . - Š to m is li š d a ć e tak o v elik a rib a stajati o n d je na tv o je rasp o lo žen je? Č im jo j d o sad i u zm e p rav ac p rem a d ru g o m k raju i o n d a što si v id io , vidio. - K olik o vrem en a treb a od av le d o o bale? - zapita lu tk ić. - Z a je d a n sa t ć e m o p o ć i i v ra titi s e .
104

PINOKIO

- D akle, u trk! I tko prvi dođe više valja! - vikne P inokio. N a taj znak za odlazak jato vragoljana s knjigam aicam a p o d p azu h o m u d ari u trk p rek o p o lja; je P in oukvio p red sv im a: č in ilo se d a n a n o g am a im a k rila. lježn i bi a b io ijek O d v rem en a d o vrem en a, o sv rn uvši se, rug aovim adrug o su zaostali za lijep razm ak i videći ih prezn ojen e, zaprašen e i s isplaženim jezicim a, sm ijao srca. se koji zapuhane, od se baš N esretnik, u taj čas nije znao kakvom strahu, tr a š n im n e s re ć a m a id e u s u s r e t. s kakvim V E L IK A B IT K A IZ M E Đ U P IN O K IJA I D R U G O V A ; JED A N O D D R U G O V A B U D E R A N JEN PA PIN O K IJA O D V ED U O R U Ž N IC I
Cim

je s tig a o n a o b a lu , P in o k io o d m a h b a c i pm g le d a li n e o p a zi n ik a k v a m o rs k o g p sa . M o glatko ilo v elik o kristalno o gled alo . o o re , n a re je b kao - A gdje je m orski pas? - zapita okrenuvši se drugovim a. - B it će o tišao n a ručak - od go vori jed an o d n jih sm iju ći
-

se. Ili bit će se bacio na postelju da m alo zadrijem a - doda d ru g i sm iju ći s e jač e n eg o ik ad a. Iz ovih nesuvislih odgovora i ovih benastih podsm ijeha P inokio razabere da su njegovi drugovi učinili gadnu šaluono što nije bila istina, i uzevši tonsa re č estra što su m u rekli tim e zle im lju titim g las o m : - A sad, koju ste nasladu našli u tom e što ste m i podvalili p rič u o m o rs k o m p s u ? - S lasti im a sig u rn o ! - o d g o v o re u sk u p u ti n ev aljalci.
105

>-

mm

CARLO COLLODI

- A bila bi? - T o , d a sm o te n atjerali d a izo stan eš iz šk o le, i d a sm o te priv uk li da po đeš s n am a. Z ar te nije stid što se p ojav ljuješ sv ak i d an tak o to čn o i tak o m arljiv o u šk o li? N e stid iš se to lik o u čiti, je li? - P a a k o j a i u č im š to s e to v a s tič e ? - N as se to i te k ak o tiče. S iliš nas d a se sram o tim o p red učiteljem . - Zašto? - J er s e u z o n e u č en ik e k o ji u č e , u v ije k izg u b e o v ak v i k ak v i sm o m i k o ji n em a m o v o lje z a n au k . A m i n e ć e m o d a s e iz g u b im o ! Im am o i m i sa m o lju b lja! - P a o n d a š to m o ra m u čin iti d a v as za d o v o ljim ? - M o raš i ti m rziti šk o lu , u čen je i u čitelja, n aša tri n aj v eća neprijatelja. - A a k o b ih ja h tio jo š u č iti? - M i te n ećem o n i p o g led ati, a p rv o m p rilik o m ćeš n am platiti! - Z b ilja m e n ag o n ite n a sm ijeh - re če lu tak tresu ći g la vom . - E j, P in ok io ! - v ik ne n ajv eći o d tih dječak a u no seći m u s e u o č i. - N e m o j se ti tu k o č o p eriti, n e m o j s e ti tu p ijev č iti!... J e r a k o se ti n e b o jiš n a s , n e b o jim o s e n i m i te b e ! S je ti s e d a si ti sam , a n as je sed am . - S e d a m k a o s e d a m s m r tn i h g r ij e h a - r e č e P in o k io i p ra s n e u s ila n s m ije h . - J es te li ču li? U v rije d io n as je s v e ! K a ž e n a m d a sm o sm rtn i g rijesi!
106

PINOKIO

- P in o k io ! M o li o p ro šten je z a u v red u ... A k o n eć eš, jao tebi! - K u k u ! - u čin i lu tk ić u d araju ći se k ažip rsto m p o v ršk u n o s a u z n a k ru g a n ja . - P in ok io ! S lab o ćeš sv ršiti! - Kuku! - Izv u ći ćeš b atin a k ao m ag ara c! - Kuku! - V ratit će š s e k u ći ra zb ijen a n o sa! - Kuku! - S a d ć u ti ja d a ti k u k u ! - v ik n e n a js m je liji o d tih n e v aljalaca. - E v o ti, m eđ u tim , ov o n a raču n , p a ču v aj v ečeras za večeru! I tak o g o v o re ć i p rišije m u ša k o m u g la v u . A li je tada dobio, kako se kaže, šilo za ognjilo; k aklutkić, o g lo i o ček iv ati, o d v rati o d m ah d ru g o m šak o m , ai p o sta n e o p ć a i o g o rč en a . jer o se m tad a b itk Pinokio, iako je bio sam , branio se kao junak. S onim svojim nogam a od jakog drva radio je tako dobro da je držao svoje ne prijatelje u pristojnoj udaljenosti. G dje su njegove noge m ogle doprijeti i zahvatiti, ostavljale su vazda za uspom enu m odricu. T ad a dječaci, ozlojeđeni što se ne m ogu uhvatiti s lutkićem u k oštac, d ob ro se sjete da p ok ušaju s m ecim a, i o zavežljaje svojih školskih knjiga ješivši dripočnu hitati u njčetnice, slovnice, računice, pričice, gatke, čitanke i drugejig e; ali lu tk ić, k o ji je b io h itra o k a i p rep red en , p rig n u ona po k n školske se uv ijek vrijem e, tako d a su sv esci, p ro lazeći mg lav e, sv i o d lazili lijep im leto m u m o re. u izn ad
107

CARLO COLLODI

PINOKIO

A zam islite, što su na to ribe! R ib e, m isleći dagsu te knji e stv ari d o b re za jelo , slijetale su se jatim ice n a p o v ršin u v o d e, ali čim b i zag rizle u k o ju stran icu ili u k o rice, o d m ah b i p lju n u le k rev eljeći se p a se čin ilo k ao d a g o v o re: » N ije s tv a r z a n a s ; n a v ik le s m o d a s e h ra n im o m n o g o b o lje !« U to je b itk a p o stajala sv e žešća. K ad , eto k ru p n a rak a k o ji je izišao iz v o d e i u zv erao se m alo -p o m alo sv e g o re n a ž a lo p a v ik n u o g la so m k ao p ro m u k la tru b lja : - P restan ite, g ad o v i i n išta d ru g o ! T e razb o jn ičk e b itk e m eđu dječacim a rijetko dobro svršavaju. U vijek se dogodi ka kva nesreća! Jadan rak! K ao da je govorio u vjetar. I onaj obješenjak P in o k io , o k ren u v ši m u se d a ga lju tito p o g led a, reče o so rn o : - U m u k n i, d o s a d n a r a č in o ! B o lje b i ti b ilo d a p o s is a š d v ije p ilu le o d liš a ja , d a ti iz lije č e tu p reh lad u u g rlu . P o đ i r a d ije u p o s te lju i n a sto j d a se o z n o jiš ! U to vrijem e dječaci, koji su kao tan ad potrošili sve knji g e, op aze tu n ed alek o sv ežanj lu tk ićev ih kn jiga, pa ga se za tren o k a d o č ep a ju . Izm eđu tih kn jiga jed na je b ila uvezen a u d eb elu ljep en k u s hrptom i u glov im a od p erg am en ta. BR a čun ica . ila je to O stav ljam v am d a zam islite ko lik o je težila! Jedan od nevaljalaca zgrabi taj teški svezak i naciljavši u P in o k ijev u g lav u h itn e g a sv o m sn ag o m k o ju m u je m o g la dati ruka; ali m jesto da pogodi lutka, pogodi u glavu jednoga o d svo jih d ru go va, ko ji p ob lijedi k ao ispran a krpa i n e reče n išta d ru g o n eg o o v e rije či: - A h , m a jk o m o ja , p o m o z ite m i... jer u m ir e m !
108

Z a tim s e p ru ž i p o p ije sk u K a la .su vidjeli m rtvaca, dječaci ž ad se uplaše paad u p etamvaje tra i z a m alo č a s a k a n isu s e v iš e d v id je li. A li P in o k io o s ta n e tu i p r e m d a je o d b o li i s tr a h a i o n b io v iše m rtav n eg o živ ip ak p o trči p a sm o či u m o rsk o j v o d i svoj rupčić i navlaži sljepoočice jadnog svog druga.ču tako pla I ći gorko i očajav ajući zazivao ga je po im enu i govorio m u: E u g en io L . Jad an m o j E u g en io !... O tv o ri o či i m o !... aj p e g led Z a š to m i n e o d g o v o r iš ? Z n a š , n is a m te to ja uod a r io tak lju to ! V jeru j m i, n isam ja!... O tv o ri o či, E u g en io ... A k o b u d eš d ržao o či zatv o ren e, m o rat ću i ja u m rijeti... m o ,j!b o že Ah K a k o ć u s e s a d v ra titi k u ć i? S k a k v im ć u s e o b ra z o m p o k a zati sv o jo j d o b ro j m a m ic i? Š to će b iti o d m en e ? K a m o d a p ob jegn em ? G d je d a se sakrijem ?... A h, ko liko je , b ilo b ol bi tis u ć u p u ta b o lje d a s a m o tiš a o u š k o lu ! Z a š to s a m p o slu šao o n e d ru g ov e, m o ju p ro p ast? A u čitelj m i je to i m oja ! A rek ao je m am a govorila: »Č uvaj se zlih drugova!« A li ja sam tv rd o g lav ac, jo g u n ac. P u štam sv e d a g o v o re, a zatim u čin im p o sv o jo j ć u d i! A p o s lije s e m o ra m k a ja ti... I ta k o o d k a d a sam n a sv ijetu n ik ad a n isam v id io n i četv rt sata d o b ra. B o že m o j ! Š to ć e b it i o d m e n e , š t o ć e b iti o d m e n e , š to ć e b i ti o d m en e? I P in o k io n astav i p lak ati, jad ik o v ati, u d arati su šak am a e glav u i zaziv ati po im en u jad no ga E u g en ija. K ad najed no m z a č u je m u k ao to p o t k o rak a k o ji s u se p rib liž av a li. O k ren e se . B ila su d v a o ru ž n ik a . - Š to ti rad iš tu tak o izv a ljen n a z e m lji? - z a p ita ju P inokija. - P o m a že m o v o m sv o m d ru g u .
109

CARLO COLLODI

PINOKIO

- Z a r m u je z lo ? - Č in i se d a jest! - I te k ak o zlo ! - reče jed an o ru žn ik p rig n u v ši se i p ro m atraju ći E u g en ija izb liza. - O v aj d ječak je ran jen u sljep o o čicu . T k o g a je ran io ? - Ja n isa m - p ro m u c a lu tk ić, k o je m u je p o n es talo d ah a u p rs im a . - A a k o n is i ti, tk o g a je d a k le r a n io ? - J a n is a m - p o n o v i P in o k io . - A čim e je ran jen ? - O vom knjigom . I lu tk ić d ig n e sa zem lje raču n icu , u v ezen enu u i ljep u k p e rg a m e n t, d a je p o k až e o ru žn ik u . - A čija je to k n jig a? - M oja. - T o je d o sta; d ru g o i n e treb a. U stan i h p o đ is odm a i n am a. - A li ja... - Pođi s nam a! - A li ja sam n ev in . - Pođi s nam a! P rije n eg o su o tišli, o ru žn ici su p ozv ali rib are k oji su b aš u ta j č a s p ro la z ili u s v o jo j lađ ic i k ra j o b a le , i re k li im : - P o v jerav am o v am o v o g d ječak a ranjen a u g lav u . O d n esite g a sv o jo j k u ći i n jeg u jte g a. S u tra ć em o se v ratiti d a ga vidim o. Z a tim s e o k re n u P in o k iju i n a k o n što su g a p o s ta v ili u s re d in u iz m e đ u s e b e n a r e d e m u v o jn ič k im g la s o m :
no

- N ap rije d ,k o ra č a j b rz o . A k o n e ć e š , g o re p o teb e ! i L u tk ić n ije ček ao da m u to p on ove, nego po čn e ko račati po stazici ko ja je v od ila p rem a selu . A li, jad nik, ni sam više n ije zn ao n iti n a k o jem je sv ijetu . Č in ilo m u se d a san ja. I k ak av g ad an san ! B io je izv an seb e. N jeg o v e su o či v id jele sve dvostruko, noge su m u drhtale, jezik m u se prilijepio uz nepce i nije m ogao više izustiti nijedne riječi. A ipak u toj sm u šen o sti i o tu p jelo sti jed an je o štar trn n ep restan o p ro badao njegovo srce: m isao, naim e, da će ovako m eđu oružnicim a m orati p ro ći ispo d prozora ku će do bre V ile. B io bi ra d ije u m ro . B ili su v eć stig li d o sela i u prav o d a će u nj, kad jed an snažan zapuh bijesnog vjetra digne P inokiju s glav e kapu i o d n ese je d es etak k o rak a d alek o . - B iste li m i d o p u stili - reč e lu tk ić o ru žn icim a - d a p o đ e m p o sv o ju k ap u ? - P o đ i s a m o ; a li d a p o žu riš! L utkić pođe, digne kapu... ali um jesto da je stavi na gla v u , stav i je u u sta, m eđ u zu b e , i o n d a p o čn e trča ti siln im trk o m p re m a m o rs k o j o b a li. O d letio je k ao zrn o iz p u š k e . O ru žn ici, p ro su đujući d a će ga tešk o stići, n ah uškaju za njim velikog psa čuvara koji je dobio prve nagrade na svim p asjim trk am a. P in o k io je trčao , a p as je trčao b rže o d n jeg a i zato se sav sv ijet strčao n a u licu u želji d a v id i ish o d o v e dvije trke. A li nije m ogao zadovoljiti tu želju, jer -su pas i Pi n o k io p o d ig li u zd u ž ceste to lik u p rašin u d a se n-ak o n n ek o lik o časak a n ije n išta v id jelo .

lll

CARLO COLLODI

PINOKIO

PINOKIO DOLAZI U OPASNOST DA GA POPRŽE U PRSURI KAO RIBU toj očajnoj trci bio je jedan časak užasan, čas kad je Pinokio mislio da je izgubljen: treba znati, naime, da ga je Alidoro (to je bilo ime psa čuvara), nakon pustog trčanja i trčanja gotovo dostigao. Dosta je kazati da je lutkič za sobom, na pedalj razmaka, čuo iznemoglo dahtanje te zvjeretine i osjećao mu čak vrućinu daha. Na nesreću, obala je tada bila blizu i more se vidjelo na malo koraka udaljenosti. Tek što je došao na obalu lutkić odapne lijep skok, onako kako bi učinila kakva žabica, pa se hitne posred vode. Alidoro se, međutim, htio zaustaviti, ali ponesen zamahom od prebrzog trčanja poleti u vodu i on. A taj jadnik nije znao plivati, pa zato odmah počne pljaskati nogama da se održi na površini; ali što je više pljaskao, to mu je glava više zaranjala pod vodu. Kad je jednom uspio dignuti glavu iznad vode, bile su jadnom psu oči zastrašene i izvaljene i lajući je dovikivao: - Davim se! Davim se!
- Crkni! - odgovori mu izdaleka Pinokio, koji je sada

U

- Obećavam ti! Obećavam ti! Požuri se, zaboga, jer ako budeš otezao samo pol časa, lijepo ću biti mrtav. Pinokio je malo oklijevao ali se onda sjetio kako mu je tata rekao toliko puta da nikad ne valja propustiti priliku da učiniš dobro djelo, otpliva k Alidoru, uhvati ga objema rukama za rep, pa ga zdrava i čitava izvuče na suhi pijesak na obali. Jadan pas, nije se više mogao držati na nogama. Popio je i protiv svoje volje toliko slane vode da se naduo kao mjehur. Uostalom, lutkić, ne vjerujući mu mnogo, prosudi da je najrazboritije baciti se opet u more pa tako, udaljujući se od obale, vikne spašenom prijatelju:
- Zbogom, Alidoro, sretan ti put i mnogo pozdrava tvo

jima!
- Zbogom, Pinokio - odgovori pas. - Tisuću ti puta hvala

bio izvan svake opasnosti. - Pomozi mi, Pinokiću moj!... Spasi me od smrti! Na te žalosne krikove lutkić, koji je u stvari imao krasno srce, gane se i obrativši se psu reče mu: - Ali ako ti pomognem da se spasiš, obećaj mi da mi više nećeš smetati, ni trčati za mnom.
112

za to što si mi spasio život. Učinio si mi veliku uslugu; a na ovom svijetu kako radiš tako i dočekaš. Ako se desi prilika, razgovarat ćemo opet o tome. Pinokio nastavi da pliva držeći se uvijek blizu kraja. Na koncu mu se učini da je došao na sigurno mjesto i pogledavši na obalu opazi u hridinama pećinu iz koje je izlazila velika perjanica dima. - U ovoj pećini - reče tada u sebi - mora biti ognja. Tim bolje! Idem pa ću se osušiti i ogrijati, a zatim?... A zatim će biti ono što bude. Stvorivši takvu odluku približi se hridini, ali kad joj je prišao da se uzvere, osjeti da se nešto pod vodom penje, penje, penje i da ga diže u zrak. Odmah pokuša pobjeći, ali
113

CARLO COL1ODI

PINOKIO

je sad b ilo k asn o , jer n a sv o je v elik o ču d o n ađ e se z atv o ren u n ek a k v o j v e lik o j m re ž i u sred v re v e rib a , s v a k ak v a o b lik a i v elič in e , k o je s u se p ra ć a k a le i o tim a le k a o o č a jn ici. U isti čas opazi da iz pećine izlazi nekakav ribar tako ru žan, m a tako ružan da je izgledao kao m orska nem an. M jesto k o se im ao je n a g lav i g rm g uste zelen e trav e, zelen a je b ila k oža n a n jego vu tijelu , zelen e o či, zelen a du ga, du ga brad a, koja m u je sezala sve do tla. Č inio se kao velik zelem bać kad s e u s p ra v i n a s tra ž n je n o g e . K ad je ribar izvukao iz m ora m režu, vikne sav zadovoljan: - B la ž e n a s re ć a ! I d a n a s s e m o g u n a k u s a ti r ib e . - H v a l a b o g u d a ja n is a m r ib a ! - r e č e P in o k io u s e b i o h rab riv ši se m alo . M režu onako punu ribe odnese ribar u pećinu, nekakvu m račnu i zadim ljenu pećinu, posred koje je tinjala velika prsura u lja, iz k o je se širio m iris p o zag o retin i d a ti stan e d ah . - S ad ćem o v id jeti k ak v u sm o rib u u hv atili - reče zelen i r i b a r i tu r n u v š i u m r e ž u k r u p n u r u č e ti n u k o ja je b ila k a o p ek arsk a lo p ata, izv ad i šak u trlja. - D o b r e s u o v e tr lje ! - r e č e g le d a ju ć i ih i n ju š e ć i p o h l e p n o . I n a k o n š to ih j e o n ju š io , is k r e n e ih u k a b a o b e z vode. T ako više puta ponovi istu radnju, i dok je tako dalje va d io d ru g e rib e, o sje ćao je v o d u u u stim a i rad o sn o g o v o rio : - D o b ri su o v i o slići! - U k u sn i su o v i cip li!... - D ivo ta o d o vih listo va!... - Izv rsn i su o v i p au ci!...
114

- M ile su o v e srd elice!... K ako m ožete i zam isliti, oslići, listovi, pauci i srdelice po đ u s v i z a je d n o u k a b a o u d ru š tv o trlja m a . P o slje d n ji je o s ta o u m re ž i P in o k io . T ek što ga je izvadio, izb eči ribar od čuda svoje zelene o ču rin e v iču ći g o to v o u p lašen o : - K o ja je o v o v rs t rib e ? N e s je ć a m s e d a s am ik a d a je o ovakve ribe. I nastavi da ga pažljivo prom atra i, nakon što ga je u redu razg led ao sa sv ih stran a, za k lju či rije čim a: - R a z u m ije m : m o ra d a je m o r s k i ra k . T ad a P inokio, uvrijeđen što ga sm atra rakom , -reče m rzo voljno: - K ak av rak i k ak av n erak ? G led aj ti, k ak o m e cijen i. Ja s a m , d a z n a te , lu tk ić! - L u tk ić ? - re č e rib a r. - D a ti p ra v o k a ž e m , rib a lu tk ić z a m e je s a s v im n o v a r ib a ! I b o lje d a je ta k o ! S la đ e ć u te pojesti. - P o je sti m e ? A li h o ć e te li ra z u m je ti d a ja n isa m rib a . Ili n e č u je te d a g o v o rim i d a r a s u đ u je m k a o i v i? - T o č n o ! - d o d a r ib a r . - I k a k o v id im d a s i r ib a k o ja je s re tn a d a m o ž e g o v o riti i ra s u đ iv a ti k a o i ja , to ti ž e lim isk a za ti i p o čast k o ja ti d o lik u je. - A ta b i p o čast b ila?... - U znak prijateljstva i osobita poštovanja prepuštam tebi izbor kako želiš da te priprem im . Želiš li da te popržim na prsuri ili b i rad ije d a te sk u h am u lo n cu sa p rism o k o m * o d rajčica?
prismok, prismočiti — pojesti što uz kruh ili umočiti kruh u jelo

115

CARIO COLLODI

PINOKIO

D a k ažem p rav o - o d g o v o ri P in o k io - k ad v eć m o ram iz a b ra ti, o n d a b ih n ajrad ije d a m e p u s tite n a s lo b o d u d a s e m o g u v ratiti sv o jo j k u ći. - T i se šališ! M isliš li da ja im am volje propustiti priliku d a k u šam tak o rijetk u rib u ? N e d ešav a s e sv ak o g d an a rib a lu tk ić u o v im v o d am a . P u sti ti s am o m en e : p ržit ću te u p rsuri zajed no sa sv om d ru go m rib om i bit ćeš zado vo ljan. B iti s p rž en u d ru š tv u u v ijek je n ajb o lja u tjeh a . N esretni Pinokio, kad m u je ribar ovako zapjevao, počne p lak ati, k rič ati i k u m iti, a p laču ći je g o v o rio : - K o lik o b i b o lje b ilo d a sam o tišao u šk o lu ! P o slu šao s a m d ru g o v e i s a d a p la ć a m !... Ih , ih , ih . A jer se otim ao i izvijao kao jegulja i činio nevjerojatne napore da izm akne iz pandža zelenoga ribara, ribar m u sveže ru ke i no ge lik om i ob av ije g a kao salam u p a g a baci u kab ao s o s ta lim rib am a . Z a tim iz v u č e d rv e n u z d je le tin u p u n u b ra š n a i d a d e s e n a p o sao d a n ab rašn i sv u tu rib u i k ak o je k o ju n ab rašn io b a c io je u ta v u d a s e p rž i. P rvi su zaigrali u vrelom ulju jadni oslići, zatim je došao red n a p au k e, p a n a cip le, p a n a listo v e, i srd elice , a o n d a d ođ e red i na P in ok ija. N jeg a p red licem tako b lize sm rti (i k ak v e g ad n e sm rti) u h v ati tak v a d rh tav ica i tak av strah d a n ije v iš e im a o n i g la s a n i d a h a d a m o li m ilo s t. Jadan dječak, m olio je očim a! A li zeleni ribar, ne osvrćući se na to, okrene ga pet-šest puta po brašnu, dobro ga zabrašni o d g lav e d o p ete p a se čin ilo da je p o stao lu tk o m o d sad re. Z atim g a u h v ati z a g lav u i...
116

V R A TI SE K U ĆI K V ILI K O JA M U O B EĆ A D A S U T R A V IŠ E N E Ć E B IT I L U T A K N E G O Ć E PO S T A TI D JEČ A K O M . V E LIK I D O R U Č A K S B IJE L O M K A V O M U Č A S T T O G A D O G A Đ A JA

T

o čn o u času u k o m je rib ar h tio sp u stiti P in o k ija u tav u , u đ e u p e ć in u k r u p a n p a s k o je g a je d o v e o o š t a r m ir i s p ržen e rib e. - O d lazi! - v ik n e m u rib ar p rijetećim g laso m , a jed n ak o d rž e ć i u ru c i n a b ra šn jen a lu tk ic a . A li je jadan pas im ao teka za četvoricu, i cvileći i m ašući re p o m k a o d a je g o v o rio : - D a j m i z a lo g a j p rž e n e rib e p a ć u te o d m a h o s ta v iti n a m iru . - O d la zi o d av le, k až em ti! - p o n o v i rib ar i d ig n e n o g u d a ć e u d a riti. T ad a p as, k o ji, k ad je zb ilja g lad an , n ije b io n av ik ao d a m u sjed aju m u h e n a n o s, o k ren e se režeći k rib aru i p o k aže m u s v o je s tra šn e zu b e. U tom času začuje se u pećini slabašan, slabašan glasić, koji reče: - S p asi m e, A lid o ro ! A k o m e n e sp asiš, sp rž en s am ! Pas prepozna odm ah Pinokijev glas i na svoje veliko čudo razabere da je taj glasić izišao iz onog nabrašnjenog svežnjića š to g a je r ib a r d rž a o u ru c i. Š to o n tad a u čin i? O d b aci se sn ažn o o d zem lje, zg rab i onaj nabrašnjeni svežan j i držeći ga lagano m eđu- zubim a is t r č i iz p e ć in e - p a b je ž ' k a o m u n j a ! R ib ar se strašn o razlju ti što m u je o teo iz ru k e rib u k o ju bi rado bio pojeo pa pokuša trčati za psom , ali čim je zagrabio
117

CARLO COLLODI

PINOKIO

nekoliko koraka, uhvatio ga je napad kašlja, pa se - m orao vra titi. M eđutim , A lidoro, kako je našao stazu koja vodi u selo, za u stav i se i o p rezn o p o lo ži p rijatelja P in o k ija n a z em lju . - K a k o s a m ti z a h v a la n ! - re č e lu tk ič . - N ije p o treb n o - o d v rati p as. - T i si sp asio m en e, i o n o što je učin jen o, vraćen o je. Z n a se: na ov om svijetu m o ram o jed an d ru g og a p o m ag ati. - A li k a k o s i u o p ć e d o ša o d o o n e p e ć in e ? - L ežao sam o n d je n a žalu , v iše m rtav n eg o živ , k ad m i v je ta r iz d ale k a d o n e se m iris p rž en e rib e. T a j m i je m iris ić n ad raž io tek i ja sam p o šao p o n jem u . D a sa m d o šao čas ak kasnije! - N e m o j m i to g o v o riti! - v ik n e P in o k io d ršću ći jo š o d s tr a h a . - N e m o j m i to g o v o r iti! D a s i d o š a o č a s a k k a s n ije d o sad a b ih b io lijep o sp ržen , p o jed en i p ro b av ljen . B rrr!... P o d iđ e m e je z a k a d s am o p o m is lim ! A lid o ro sm iju ći se p ruži d esn u cap u p rem a lu tk icu k o ji m u je jako, jako stisne u znak velikog prijateljstva. I tada se rastan u . P as p o đ e p u tem k o ji vo d i k u ći, a P in o k io , k ad je o stao sam , p o đ e k jed n o j k o lib i n ed alek o o d an le i zap ita starčića k o ji je s ta ja o n a v ra tim a i g rija o s e n a s u n c u : - R ecite m i, prijatelju, zn ate li što o nekom dječaku, koji je b io ra n je n u g la v u i k o ji se z v ao E u g en io ? - T o g a s u d je č a k a n e k i rib a r i d o n ije li u o v u k o lib u i sad ... - S a d ć e b iti m rta v ? - p re k in e P in o k io u v e lik o j b o li.
118

- N e , sad je živ i v eć se v ratio sv o jo j k u ći. - Z b ilja , zb ilja ? - v ik n e lu tk ić sk o čiv ši o d rad o sti. - D ak le ran a n ije b ila tešk a? - A li m o g la je b iti tešk a, čak i sm rtn a - o d g o vo ri starčić - jer su g a u d arili u g lav u v elik o m k n jig o m k o ja je b ila u v e z e n a u ljep e n k u . - A tk o g a je u d ario ? - N ek i n jeg o v šk o lsk i d ru g , n ek i P in o k io ... - A tko je taj Pinokio? - zapita lutkić praveći se nevještim . - K ažu d a je to n ek i d eran, n ek i skitač, prav i o bješenjak. - K levete! S ve sam e klevete! - P o zn aješ li to g P in o k ija? - P o v iđ e n ju ! - o d g o v o ri lu tak . - A š to m is liš ti o n je m u ? - z a p ita g a s ta r č ić . - M en i se čin i d a je d o b ar d ječak , p u n v o lje za n au k o m , p o slu šan , o d an sv o m e ta ti i sv o jo j o b itelji... D o k je lu tk ić n izao starcu u b rk sv e te laž i, d o d irn e n o s i o p azi d a m u se n o s p ro d u ljio v iše o d jed n o g p ed lja. T ad a sa v u s tra h u p o č n e v ik ati. - N e o b a zirite se , p rija telju , n a sv e lije p o š to s a m v a m rek ao , jer p o zn aje m P in o k ija sasv im d o b ro i m o g u v am p o tv rd iti i ja d a je zb ilja n ep o slu šan i n eu red an d eran k o ji m je s to d a id e u š k o lu id e s d r u g o v im a u s k itn ju . T ek što je rek ao te riječi, n o s m u se sk rati i v rati n a staru m je ru , k a k a v je i p rije b io . - A š to s i ta k o b ije l? - z a p ita g a n a je d n o m sta r č ić . - K azat ću v am ... n isam p azio , p a sam se o tro o n ek ak av sv je ž e o b ije ljen z id - o d g o v o ri lu tak s tid e ći s e k a z a ti d a s u g a n a b r a š n ili k a o rib u d a g a s p rž e u ta v i.
119

CARLO COLLODI

nekoliko koraka, uhvatio ga je napad kašlja, pa se titi.orao vra m M eđ u tim , A lid o ro , k ak o je n ašao stazu k o ja v ozaiuu selo ,se i o p rezn o p o lo ži p rijatelja P in o k ija n a z em lju . d stav i - K a k o s a m ti z a h v a la n ! - re č e lu tk ić. - N ije p o treb n o - o d v rati p as. - T i si sp asio m en e, i o n o što je u čin jen o , v raćen o je. Z n a se: n a o v o m sv ijetu m o ram o jed an d ru g o g a p o m ag ati. - A li k a k o s i u o p ć e d o ša o d o o n e p e ćin e ? - L ežao sam o n d je n a žalu , v iše m rtav n eg o živ , k ad m i v je ta r iz d a le k a d o n e s e m iris p rž e n e rib e . T a j m i je m iris ić n ad ra ž io te k i ja s a m p o š ao p o n jem u . D a sa m d o ša o č a s ak kasnije! - N e m o j m i to g o v o riti! - v ik n e P in o k io d ršću ći jo š o d s tra h a . - N e m o j m i to g o v o riti! D a s i d o š a o č a s a k k a s n ije d o sad a b ih b io lijep o sp rž en , p o jed en i p ro b av ljen . B rrr!... P o d iđ e m e je z a k a d s a m o p o m is lim ! A lid o ro sm iju ći se p ru ži d esn u cap u p rem a lu tk icu k o ji jako stisne u znak velikog prijateljstva. I tada . se m u je jako, rastanu P as p o đ e p u tem k o ji v o d i k u ći, a P in o k io , k ad je o stao e k jed n o j k o lib i n ed alek o o d an le i zap itao starčića ja o n a v ra tim a i g rija o s e sam , p o đ k ji je s ta na suncu: - R ecite m i, prijatelju, zn ate li što o nekom dječaku, koji je b io ra n je n u g la v u i k o ji se z v a o E u g e n io ? - T o g a s u d je č a k a n e k i r ib a ri d o n ije li u o v u k o lib u i sad ... - S a d ć e b iti m rta v ? - p re k in e P in o k io u v e lik o j b o li.
118

PINOKIO

- N e, sad je ž iv i v e ć se v ratio sv o jo j k u ći. - Z b ilja, zb ilja? - v ik n e lu tk ić sk o čiv ši o d rad o sti. - D a k le ran a n ije b ila teš k a ? - A li m o g la je b iti tešk a, čak i sm rtn a - o d g o v o ri starčić - jer su g a u d arili u g lav u v elik o m k n jig o m k o ja je b ila u v e z e n a u lje p en k u . - A tk o g a je u d ario ? - N ek i n jeg o v šk o lsk i d ru g , n ek i P in o k io ... - A tko je taj Pinokio? - zapita lutkić praveći se nevještim . - K ažu d a je to n ek i d eran, n ek i skitač, prav i o bješenjak. - K levete! S ve sam e klevete! - P o zn aješ li to g P in o k ija? - P o v iđ en ju ! - o d g o v o ri lu ta k . - A š to m is liš ti o n je m u ? - z a p ita g a s ta r č ić . - M en i se čin i d a je d o b ar d ječak , p u n v o lje za n au k o m , p o slu šan , o d an sv o m e tati i sv o jo j o b itelji... D o k je lu tk ić n iz ao starcu u b rk sv e te la ži, d oid o p azi o s m u se n o s p ro d u ljio v iše o d jed n o g p ed lja.uTsad ah u p o č n e v ik ati. irn e n d a sa v tra - N e o b azirite se, p rijatelju , n a sv e lijep o što s am v am rek ao , jer p o zn ajem P in o k ija sasv im d o b ro i m o g u v am p o tv rd iti i ja d a je zb ilja n ep o slu šan i n eu red an d eran k o ji m je s to d a id e u š k o lu id e s d r u g o v im a u s k itn ju . T ek što je rek ao te riječi, n os m u se sk rati i v rati n aru , k a k a v je i p rije b io . m je staru - A š to s i ta k o b ije l? - z a p ita g a n a je d n o m s ta rč ić . - K azat ću v am ... n isam p azio , p a sam se otro o n ek ak av sv je že o b ijeljen zid - o d g o v o ri lu tak stid e ći se k a za ti d a su g a n a b r a š n ili k a o r ib u d a g a s p r ž e u ta v i.
119

CARLO COLLODI

PINOK.IO

kape?

-

A što si to učinio od svoga haljetka, svojih gaćica i svoje

- S u sreo s a m lu p e ž e p a s u m e s v u k li. R e c ite m i, d o b ri starce , n e b iste li slu č ajn o im ali d a m i d ate k ak v o o d ijelce , to lik o d a se m o g u v ratiti k u ći? - D ijete m o je, što se tiče o djeće, nem am nego jedn u m a lu v rećicu u k o jo j držim g rah o ricu . A k o h o ćeš, u zm i je; ev o je ovdje. A P in ok io n ije ček ao da m u reče dv a pu ta: uzm e od m ah vrećicu od grahorice, koja je bila prazna, i nakon- što je ška ram a n ap rav io n a d n u m alu ru p icu , a d v ije ru p e- n a stran a m a, navuče je na se kao košulju. I tako lagahno obučen uputi s e p r e m a s e lu . A li se p u tem n ije o sjeć ao n ik ak o m iran ; to lik o je istin a d a se m icao k o rak n ap rijed , p a k o rak n atrag : razg o v araju ći s a m s a so b o m g o v o rio je : - K ako ću se prikazati svojoj dobroj V ili? Š to će reći kad m e vidi?... H oće li m i htjeti oprostiti ovu drugu nevaljalštinu? K lad im se d a m i n eće o p ro stiti! O h , n eće m i o p ro stiti sig u r no. A li sam i zaslužio, jer ja sam nev aljalac koji uvijek obeća d a ć e s e p o p ra v iti, a n ik a d n e o d rž i rije č . U selo prispije k ad je v eć bila m rkla n oć a kako je bilo ružno vrijem e i kiša padala kao iz kabla, pođe pravo k V ilinoj k u ći čv rsto o d lu čiv ši d a će p o k u cati n a v rata d a m u o tv o re. A li k ad je d o ša o ta m o , o sjeti d a m u p o n es ta je h ra b ro s ti i m jesto d a p o k u ca u d alji se trk o m d v ad eset k o rak a. P rib liži se i d ru g i p u t v ratim a i n e u č in i n išta. P rib liži se i treći p u t: i n išta, četv rti p u t u zm e, d ršću ći, g v o zd en i zv ek ir u ru k u i u d ari lag an i, lag an i u d arčić .

P oček a, poček a, na koncu, nakon pol sata, otvori se pro zor najvišeg kata (kuća je bila na četiri kata) i Pinokio ugleda k ak o izv iru je v elik i p u ž k o ji je n a g lav i im ao g o ru ći žižak i k oji reče: - T k o je u o v o d o b a ? - J e li V ila k o d k u ć e ? - z a p ita lu tk ić . - V ila s p a v a i n e ć e d a je tk o b u d i! A tk o s i ti?

■mm<-

f$ f|J f;

-JaKoji ja? Pinokio. K oji Pinokio? L u tk ić ; o n aj što s tan u je u k u ći s V ilo m . - A h , r a z u m ij e m - r e č e P u ž . - P o č e k a j tu , s a d ć u s a ć i i o d m ah ti o tv o riti. - P o ž u rite , z a m ilo s t b o ž ju , je r u m ire m o d s tu d e n i. - D ječače m oj, ja sam P už, a puževim a se nikada ne žuri. I tak o p ro đ e jed an sat, p ro đ u i d v a, a v rata se n isu o t v o rila. N ato se P in o k io , k o ji je d rh tao o d stu d en i, strah a i v lag e k o ja je b ila n a n jem u , o h rab ri i o p et p o k u ca n a v rata ; a p o k u ca jače. N a to d ru go k ucanje o tv ori se p ro zo r za k at n iže i izviri o p et isti P u ž. - P u ž i ć u m o j lije p i - v ik n e P in o k io s u lic e - v e ć d v a sata ček am . A dva sata u ovo strašno veče dulja su nego dvije g o d in e. P o žu ri se, zab o g a. - D ječ ač e m o j - o d g o v o ri m u ž iv o tin ja s asv im m irn o i s a s v im ra v n o d u š n o s p ro z o ra - d je č a č e m o j, ja s a m P u ž , a p u ž e v im a s e n ik a d n e ž u ri.
121

-

120

"

..........■ ■ ■ ■ ,

PINOKIO

I p ro zo r se o p et za tv o ri. Z a m alo v rem en a od bije p on oć, zatim sat, papdv a satao n o ći, a v ra ta su b ila jo š u v ijek za tv o ren a. o slije p T ad a P in ok io izgu bi strpljivo st, pa bijesn o zg rabai v ratim a d a zalu p a tak o jak o d a se p o trese sv azvekir, koji je bio od gvozda, n zv ekir k u ća, ali najednom se pretvori u živulju , p a sk lizn e iz ru k u i n e sta n e u p o to č iću n a sre d u lic e. g u je - A h , tak o ? - v ik n e P in o k io sv e v iše o b u zet b ijeso m . A k o i je st n es talo z v ek ira , ja ću jo š lu p a ti n o g a m a . I povukavši se m alo natrag zaleti se i zadade kućnim eo m a svečan u darac no go m . U d arac je b io tako jak do polovice upala u fino tim a v vra je noga d a drvo, a kad ju je lutkić izvući sav trud je bio uzaludan jer m u je noga ostala v rata k ao zak o v an čav ao . htio u zabijen a Zam islite jadnoga Pinokija! M orao je provestin noć s o g o m n a z e m lj i a d r u g o m u z r a k u . o m n jed U jutro, u osvit zore, napokon se vrata otvore. O nojživotinjici, P užu, da siđe s četvrtog kata do alo je sa m o d ev e t s a ti v re m en a . ljanoj va b ulaza, tre - Š to ra d ite s to m n o g o m z a b ije n o m u v ra ta ? - z a p ita lu tk ica sm iju ći se. - D og od ila m i se nezgo da. P o ku šajte, lijepi m o j P užiću , h o ć e li v a m p o ći z a ru k o m d a m e o s lo b o d ite o v e n ev o lje. - D ječače m o j, tu treb a drvo djelac, a ja nisam nikad b io drvodjelac. - Z am o lite u m o je im e V ilu ! - V ila s p a v a i n e ć e d a je tk o b u d i. - A li što želite da radim cijeli dan ovako prikovan za vrata?
123

CARLO COLLODI

- Z a b av i se b ro jan je m m rav a š to p ro laz e u lico m . - D o n esite m i b arem što g o d jela, jer se o sjećam sasv im iscrpljenim . - O d m ah - reče P u ž. I zb ilja, n ak o n tri i p o l sata P in o k io g a u g led a raća on se v k ak oseći n a g lavi srebrnu zd jelu . U zdjeli je p eč enljeb, i če tiri z re le k ajsije. bio h o p ile - E v o d o ru č k a k o ji ti š a lje V ila - re č e P u ž . K ad je ugledao to blago božje, lutkić se sasvim utješi. A li b ilo n jeg o v o razo čaran je, k ad je p o čeo jesti je vkruh od sadre, pile od k ak v o je da i id io ljep enke, a četiri kajsije od aala-r a , s a m o o b o je n e p riro d n im š a r a m a . b s te H tio je zaplakati, htio je očajavati, htio je baciti islužavnik je u n jem u , ali se, m eđ u tim , ili zb o g v elik o g ojadvaelik e slab o sti u želu cu , o n o što ili zb g o zb iljn o o n esv ijesti. K a d s e o p e t s a b r a o , n a đ e s e n a n ek a k v u le ž a ju , baila ila n je g a . je V u z - I o v aj p u t ti o p raštam - reč e m u V ila - ali jao teb i a k o m i u č in iš jo š jed a n p u t o v a k o , p o sv o m e! P in o k io o b e ća i zak u n e se d a ć e u čiti, d a ć e se u v ijek ati. I zbilja, na posljednjim ispitim a pred praznik e biti najvredniji u školi i dobro vlad im ao je čast njegovo vladanje uopće ocijenili su tako pohvalnim i zadovoljavajućim zadovoljna reče: da m u V ila sva - S u tra će tv o jo j želji k o n ačn o b iti u do v o ljen o ! - Kojoj? - S u tra ć e š p re sta ti b iti d rv en a lu tk a i p o s ta t ć e š p rav i dječak.
124

PINOKIO

T ko nije vidio P in ok ijev u rado st na tu tolik o jest,enu m ože je ni zam isliti. S vi njegovi prijatelji i školski drugovi bit će sutra pozvani na velik žuđ ne vi čašćen je u V ilinu kućusku pa proslave velik i d og ađ aj, a V ila je dala dvjesta zdjelica kave s m lijekom i četiri stotine kruščića ozdol da prip rem iti i o zg o r n am azan ih m aslo m . T aj je d an o b ećav ao djakće lijep i jak o v eseo , a li... a o b iti N esrećom , u životu lutaka uvijek ali pokvari svaku kakav zgodu. P IN O K IO , U M JE S T O D A P O S T A N E D JE Č A K O M , O T IĐ E P O T A JN O SA S V O JIM PR IJA T E L JE M L U Č IN JO L O M U Z E M L JU IG R A Č A K A je i p riro d n o , P in o k io iz m o li o d m a h u V. ile d o pda- obiđe gradom i pozove svoje prijatelje, a V ila štenje u m u re č e : - P o đ i sam o p a p o zo v i sv o je d ru g o v e na su trašn ji d o ru čak ali se sjeti d a se m o raš vratiti ku ći prije n eg o p ad ne n oć. Jesi li razu m io ? - O bećavam da ću se točno za jedan sat vratiti - odgovori lutkić. - P azi, P ino kio! D ječaci lako o bećaju ali v iše p uta tešk o isp u n e o b ećan je. - A li ja n isa m k a o d ru g i: k ad š to o b e ća m o n d a to i iz vršim . - V id jet ćem o . A k o slu čajn o n e p o slu šaš to lik o g o re p o tebe. - Zašto?
125 Ka k o

CARLO COLLODI

PINOKIO

K ad dječaci ne m are za savjete o nih koji zn aju više od n jih , z a p ad n u u v ije k u n e v o lju . - A ja sam to i isk u sio ! - reče P in o k io . - A li sad se v iše n eću u v aliti u zlo . - V id jet ćem o g o v o riš li istin u . N e dodajući više ni riječi, lutkić pozdravi svoju dobru V ilu koja m u je bila neke vrsti m am a, i pjevajući i skačući ispadne n a u licu . Za nešto više od jednog sata pozvao je sve svoje prijatelje. J e d n i s u p o z iv p rih v a tili o d m a h i s a s v im s rc e m , d ru g i s u iz p očetk a pu stili da ih neko vrijem e m oli, ali kad su do zn ali da će kruščići za prism akanje s bijelom kavom biti nam azani m aslacem i s v an jsk e stran e, zav rše riječim a: » D o ći ćem o i m i, d a ti u č in im o u s lu g u .« S ad a valja d a zn am o da je P in okio m eđ u sv ojim prija teljim a i školskim drugovim a im ao jednog ljubim -ca i najdra žega prijatelja kojem u je bilo im e R om eo, ali su ga svi zvali nadim kom Lučinjolo* zbog njegova lika koji je bio m ršav, su h o n jav i o teg n u t, u p rav o k ao n o v i stijen j n o ćn o g ž išk a. Lučinjolo je bio najnem arniji i najvragolastiji dječak u či tavo j ško li, ali P ino kio g a je jak o vo lio. I zbilja po đe od m ah da ga potraži kod kuće i da ga pozove na doručak, ali ga ne n ađ e ; v rati s e d ru g i p u t, a L u č in jo la n e m a , v ra ti s e i tre ć i p u t, a li s e i ta d a p o tru d io u z a lu d . G dje bi ga m ogao uloviti? T raži tam o, traži ovam o, na p ok on g a spazi, g dje se sk rio pod trijem jed ne seljačk e ku će.
Lučinjolo - stijenj

- Š to ra d iš tu ? - z a p ita g a P in o k io p rib liž iv š i m u s e . - Č ek a m p o n o ć d a o tp u tu jem ... - K am o ideš? - D aleko , d aleko , d aleko ! - A ja s a m te tri p u ta tr a ž io k o d k u ć e ! ... - Š to h o ćeš o d m en e ? - N e zn a š z a v e lik i d o g a đ a j! N e zn a š z a sre ć u k o ja m e čeka? - Koja? - S u tr a p re s ta je m b iti lu tk ić i p o s ta je m d je č a k o m k a o i ti i k a o s v i d ru g i. - N azdravlje ti bilo! - S u tra te , d a k le , č e k a m n a d o r u č a k u m o jo j k u ć i. - A li k a d ti k a ž e m d a v e č e ra s p u tu jem ! - U k oji sat? - 0 p o n o ći. - A k am o id eš? - Id em p a ću se n astan iti u jed n o j ze m lji... k o ja je n aj ljep ši k raj n a sv ijetu , p rav a b lag o slo v ljen a zem lja! - A kako se zov e? - Z o v e s e Z e m lja ig ra č a k a . Z a što n e d o đ eš i ti? - Ja? N ikako! - N em aš p ravo , P ino kio! V jeru j m eni: ako ne d ođ eš, kajat ćeš se. G d je da nađ eš zem lju zdraviju za n as dječak e? T a m o nem a škola, tam o nem a knjiga. U toj blagoslovljenoj zem lji ne uči se nikada. U četvrtak nem a škole, a svaki tjed an sastoji se od šest četvrtak a i jedne nedjelje. Z am isli da jesenski praz n ici po činju prvim siječn ja, a svršav aju p osljed njim prosin ca.
127

126

CAR1O COLLOD1

PINOKIO

E to z e m lje k o ja se m e n i zb ilja sv iđ a! E to k akr a le i m o ve b b iti sv e p risto jn e zem lje! -A k a k o se p ro v o d e d a n i u Z e m lji ig ra č ak a ? - P ro vo de se u igri i zab av i ko ja traje o d ju tra d o m rak a. U v eč e se za tim p o đ e u k rev et, a su trad an se p o čin je izn o v a . K ak o ti se čin i? - H m !... - u č in i P in o k io i z a k im a la k o g la v o m k a o d a k a že : » T o je živ o t k o ji b ih p ro v o d io i ja!« - D akle, hoćeš li poći sa m nom ? H o ćeš ili nećeš? O dluči. - N e, n e, n e i zatim o p et n e. V eć sam o b ećao sv o jo j d o broj V ili da ću postati pravi dječak i hoću da održim obećanje. A kako vidim da sunce zalazi, tako te ostavljam i bježim odav d e . D a k le , z b o g o m i s re ta n p u t. - K am o trčiš tak o žu rn o ? - K u ći. M o ja d o b ra V ila h o ć e d a se v ratim p rije n o ći. - P o ček aj jo š d v a čask a. - Z ak asn it ću . - D v a čask a sam o . - A ak o p o slije V ila b u d e v ik ala? - P u sti je d a v iče. K ad se u red u izv iče, u šu tjet će - reče o n aj o b ješen jak L u čin jo lo . - A k a k o ć eš o tići? S a m ili u d ru š tv u ? - S a m ? B it ć e n a s v iš e o d s to d je č a k a . - A k ak o ćeš p u to v ati? P ješice? - U p o n o ć o v u d a ć e p ro ć i k o la k o ja n a s im a ju o d v e s ti u tu p re s r e tn u z e m lju . - Š to b ih p la tio d a je s a d a p o n o ć ! - Zašto?
128

D a v as v id im k ak o o d la zite sv i z ajed n o . Č ek aj o v d je jo š m a lo p a će š v id jeti. N e , n e : h o ć u d a s e v ra tim s v o jo j k u ć i. P o ček aj jo š d v a čask a. V eć sam previše otegnuo. V ila će se zabrinuti radi m ene. Ja d n a V ila ! M o žd a se p la ši d a ć e te p o je sti š iš m iši? - D a k le - d o d a P in o k io - ti z n a š z b ilja p o u z d a n o d a u to j z e m lji n em a š k o la ? - N i sje n e o d n jih . - N i učitelja? - N iti jednoga. - I n e m o r a s e n ik a d a u č iti ? - N ik ad a, n ik ad a, n ik ad a! - K rasn a li je to zem lja! - reče P in o k io o sjećaju ći d a m u d o la zi v o d a u u sta. - K rasn a z em lja ! J a n isa m n ik ad a u n jo j b io ali je m o g u za m isliti. - Z a š to n e d o đ e š i ti? - U zalu d m e n ap astu ješ! V eć sam o b ećao sv o jo j d o b ro j V ili d a ću p o stati ra z b o rit d je č a k i n e ću d a p rek rš im rije č . - D akle, zbogom i pozdravi m i sve gim nazije a tako i za v o d e a k o ih s re tn e š n a u lic i. - Z b o g o m , L u čin jo lo . S retan ti p u t, zab av ljaj se d o b ro i sjeti se k ad g o d sv o jih p rijatelja. K a d je to r e k a o , lu tk ić s e u p u ti i p o đ e d v a k o ra k a , a li s e ta d a z a u s ta v i, o k re n e s e k p rija te lju i z a p ita g a : - N ego , jesi li baš u vjeren d a se u to j zem lji sve sed m ice s as to je o d š es t č e tv rtak a i je d n e n e d je lje ? - P otpuno.
129

-

CARLO COLLODi

PINOKIO

A znadeš li pouzdano da praznici prvim danom počinju siječn ja a sv ršav aju p o sljed n jim p ro sin ca? - S asvim pouzdano! - L ijep a zem lja! - p o n ov i P in o k io p ljun u vši o d p rev eli k o g p o m ire n ja s a s u d b in o m . Z atim , u z ev ši o d lu čan izg led , d o d a u žu rb i i g o rljiv o : - D ak le , zb ilja zb o g o m i sretan p u t! - Zbogom . - K ad putujete? - Z a d v a sata! - Šteta! D a je do odlaska o jedan sat, bio bih gotovo sam sp o so b an d a p o č ek a m . - A Vila? - V eć sam zak asn ioA vratiti se k u ći sa t p rije ili sa t !... k asn ije, sv ejed n o je. - Jad an P in o k io ! A ak o V ila b u d e n a te v ik ala! - N e sm eta! P u stit ću je d a v iče . K ad se d o b ro n av ič e, um uknut će. U to se v eć sp u stila n o ć, i to tam n a n o ć, k ad n ajed n o m o paze d a se u daljin i m iče svjetlašce... i začuju zvu k prap o raca i jek trublje tako sitan i prigušen da se činilo kao zujanje kom araca. - E v o ih ! - v ik n e L u č in jo lo u s ta v ši n a n o g e. - T k o je ? - z a p ita isp o d g las a P in o k io . - K ola što do laze p o m e. D ak le, ho ćeš li d oći: d a ili ne? - Z a r je z b i lj a i s t in a - z a p it a lu tk ić - d a u t o j z e m l ji d je č a c i n e m o ra ju u č iti? - N ik ad , n ik ad , n ik ad ! - K ras n a li je to z e m lja !... K ras n a li je to z e m lja !...
-

P O S L IJE P E T M JE S E C I U Ž IV A N JA , P IN O K IO N A SV O JE V E LIK O Č U D O O SJE TI D A M U N IČ E L IJE P I P A R M A G A R E Ć IH U Š IJU I - P O S T A N E M A G A R Č IĆ , S R E P O M I S A S V IM O S T A L IM

m a. V u kla ih je sp reg a o d d van aest pari m ag arčića, sv i jed n ak e v eličin e ali različite d lak e. Jedni su bili sivi, drugi bijeli, treći šareni kao pap ar i sol, n e k i o p e t iš a ra n i v e lik im ž u tim i m o d rim p ru g a m a . A li najču dn ija stv ar b ila je ta d a su tih d van aest zapreg a, to jest d v ad eset i č etiri m ag arč ić a, m jesto d a su p o tk o v an i kao sve druge tegleće i tovarne životinje, im ali na nogam a lju d sk e cip ele o d b ijele k rav lje k o že. A u p rav ljač tih k o la? Z am islite: čovječuljak širi nego što je dug, m ek an i m astan k ao g ru d a m asla, lica k ao jab u čica, s u stašcim a k o ja su se uvijek sm ijala, i glasićem tankim , ljubaznim kao u m ačke k o ja se u m ilja v a d o b ro m s rcu g o s p o d a ric e k u ć e. S v i d ječ ac i čim b i g a u g led ali o d m ah b i se z alju b ljiv ali u n je g a i n a tje c a li se tk o ć e se p rv i p o p e ti n a n jeg o v a k o la da ih poveze u tu blagoslovljenu zem lju koja je na zem ljovidu o zn ačen a zav o d ljiv im im en o m Z em lja ig račak a. I zb ilja, ko la su v eć b ila pu na d ječak a izm eđ u osam i dvanaest godina, nagom ilanih jedan više drugoga kao srdelice u raso lu . B ilo im je neud ob no jer su b ili tako zbijen i d a go tovo nisu m ogli niti disati; ali nitko nije rekao niti ah, nijedan s e n ije tu ž io . U tje h a k o ja se s as to jala u to m što s u zn a li d a
131

N

a p o k o n k o la s tig n u ; a d o đ u n e p ra v e ć i n i n a jm a n je g š u m a je r s u im k o ta č i b ili o m o ta n i k u č in a m a i k rp a -

130

CARLO COLLODI

PINOKIO

će za m alo sati stići u zem lju u ko joj nem a n i knjiga ni škole ni učitelja čin ila ih je tako zadov oljnim a i strpljivim a da n isu n i o s je ć a l i n i m u k u n i tr u d n i g la d n i ž e đ u n i u m o r . T ek što su se kola zaustavila čovječuljak se obrati L učinjolu i s tisuću raznih prenavljanja i tisuću slatkastih kretn ja za p ita g a sm iješe ći se : - R ec i m i, lije p i d ječ a č e , h o će š li ti p o ći u o n u b la g o slovljenu zem lju ? - N arav n o d a ću p o ći. - A li te upozo ravam , dragane m oj, da u kolim a više m je sta n e m a. K a k o v id iš, sv e je p u n o ! - N e m ari! - od vra ti L uč in jo lo . - K ad n em a m jesta u n u tra , ja ć u se z a d o v o ljiti d a s je d im n a s tra n i k o la . I sk o č iv ši h itro z a ja še n a stra n u . - A ti, lju b a v i m o ja? - reč e čo v je č ac o k re n u v ši se ja k o ljubazno k P inok iju. - Što nam jeravaš učiniti? P olaziš li s na m a ili o staješ? - Ja osta jem - od g o v o ri P in o k io . - Ja h o ću d a se v ratim s v o jo j k u ć i, h o ć u d a u č im i h o ć u d a b u d e m n a č a s t š k o li, k a o što čin e sv i v alja n i d je čaci. - N azdravlje ti bilo! - P ino k io ! - reče tad a L u čin jolo . - P o slu šaj m en e: p o đ i s n a m a , b it ć e v e se lo . - N e, n e, n e! - P ođi s nam a, bit će v eselo - pov iknu drug a četiri glasa iz un u tra šn jo sti k o la. - P o đi s n am a , bit će v e selo ! - zau rla z ajed n o sto tin ja k glaso v a iz un utrašn josti ko la .
132

- A a k o p o đ e m s v am a , što ć e re ć i m o ja d o b ra V ila ? re č e lu tk ić , k o ji se p o če o sm e k š av a ti i k o leb ati se . - N em oj trti g lavu to lik om b rigo m . P o m isli da ide m o u ze m lju u k o jo j ć em o slo b o d n o m o ći d a b u č im o o d ju tra d o večeri! P ino kio n e od go v o ri ali u zd ahn e, zatim još jedan p ut uz d a h n e , z a tim i tre ć i p u t u z d a h n e ; n a k o n c u re č e : - D a jte m i m a lo m je s ta ; e to i m e n e !... - M je s ta s u s v a p o p u n je n a - o d v ra ti č o v je č a c - a li d a ti p o ka žem k o lik o si cijen je n , m o gu ti u stu p iti sv o je m jesto n a k oč ija šk o m sjed alu . -A v i? - Ja ć u ići p je šic e. - N e, naravn o da ne m ogu to do pu stiti. R adije ću se p o p e ti n a le đ a k o je m u o d o v ih m a g a ra c a ! - v ik n e P in o k io . R ečen o - učin jen o ; približi se m aga rcu d ešn jaku p rve sprege i kad ga je htio uzjahati, životinjica, okrenuvši se na g lo , zad ad e m u sn aža n u dara c n ju ško m u trb uh ta ko da se p re k o b ac io s n o g a m a u zra k u . Z a m islite n e m ilo srd n u i n e u m je ren u sm jeh u rin u sv ih o n ih d ječ a k a k o ji su g led a li ta j p riz o r! A li čovječac se nije sm ijao. Približi se ljubazno buntov nom m agarčiću i pretvarajući se da ga hoće poljubiti, odgrize m u z u b im a p o lo v ic u d e sn o g u h a . M eđutim , Pino kio , sav bijesan , ustan e na noge i vrcn e jednim skokom na leđa toj jadnoj životinji. A skok je bio tako lijep da se dječaci nisu više sm ijali nego su se počeli derati: »Ž ivio Pinokio!« udarivši u pljeskanje i odobravanje kojem u n ije bilo k raja.

133

CARLO COLLODI

K ad eto, iznenada, m agarčić digne obje zadnje nuvši ise silno, strm oglavi jad noga lutkica nasred p u tu na nhr g k am e n ja . noge ritputa ca o O n d a iz n o v a b uran sm ijeh ; ali čo v ječ ac , m jesto ije, sesjeti to liku ljub av za on o g nem irno g m ag arčića, d a poljupcem odreže na sm da o m u jednim glatko polovicu drugog O n d a reč e lu tk icu : uha. - U z ja ši sam o b ez strah a . O v a j je m aga rčić im ao n ek u m u š ic u u g la v i a li ja s a m m u š a p n u o d v ije rije č i u u š i p a s e n a d a m d a sa m g a u č in io m ir n im i ra z b o ritim . P inokio se popne i kola se počnu kretati; ali dok su m a-garčići kasali a kola se kotrljala po ob lutcim ia se lu tk icu d a č u je p rig u šen g la s u čin glavne ceste, k o ji se jed v a raz um io i ko ji m u je g o v o rio : -Jad an glu p an e! H tio si da bu d e na tv oju ali jati! se k a ć eš Pinokio, gotovo uplašen, obazre se desno-lijevo, da sraza strane dolaze te riječi, ali ne ugleda nikoga: m a- kaskali, kola se kotrljala, bere koje garčići su dječaci u kolim a spavali, L učinjolo je hrkao kao puh, a čovječac sjedećijašksvom koči- p jev u ck ao iz m eđ u zu b a : na o m sjed alu
Svatko noću spava, A ja ne spavam nigda...

K ad su preva lili jo š po l kilo m etra, P ino kio začu je sla b a šn i g la sić k o ji m u re č e: isti o naj - Z apam ti dobro, glupače! D ječaci koji napuštaju učenje i o k re ć u le đ a k n jig a m a, šk o la m a i u č ite ljim a za to d a b i se
134

PINOKIO

sasvim pred ali igračkam a i zab avam a, ne m ogu svršiti druknesretno!... Ja to zn am iz isk ustva... I m o gu doći će d an kad a ćeš p lak ati i ti čije neg o zati: ti ka ov ako kak o danas če m ja ... a li ta d a ć e b iti p re k a sn o ! pla N a ove riječi, koje su bile prošaptane prigušeno, lašen više neg o ik ad , sjaše i p ođe da prihv ati garčićam a gu bicu. up lutkić, sv og a za A zam islite kako se ukipio kad je spazio da njegov m a e ... a p la k a o je u p rav o k ao k a k a v d je č a k ! g a rč ić p lač - H ej, go spodine čo vječiću! - v ik ne tada Pino kio go spo d a ru k o la . - Z n a te li š to je n o v o ? ... O v a j m a g a rč ić p lač e . - P u s ti g a , n ek a p la č e ; sm ija t ć e se k ad se b u d e že n io . - Š to ste g a m o ž d a n au č ili i d a g o v o ri? - N e, n au čio je sam d a p ro m rm lja k o ju riječ za o v e tri g o d in e k o je je p ro v eo u n e k o j d ru žin i iz v ježb a n ih p as a. - Jadna životinja! - H a jd e , h a jd e - reč e č o v je č a c - n e g u b im o v rije m e n a tom e d a g ledam o kako plače jedan m ag arac. Z ajaši, h ajd m o d a lje : n o ć je h la d n a a p u t je d u g . P ino kio bez riječi po slu ša. K ola nastav e svo jim uputem ,u az o ru p ris p iju sre tn o u Z e m lju ig ra č a k a . ju tro T a zem lja nije sličila nijedn oj zem lji na svijetu . S tanov sastojali od sam ih dječaka. N ajstariji su im ali godina, najm lađi tek o sam . N a nici su se trnaest če ulicam a veselje, bucika, da ti pukne glava. Jata vragoljana posvuda; nekiorasim a, n ek i plo čicam a, n ek i lo pto m , jed n i cik lu n a rug i na ka, ju se igra jašu , d bi drv enu ko n jiću ; o vi se ig raju slije po g m iša,h vatala; treći op et, od jev en i kao lakrdijaši, gutaju gooni na
135

PINOKIO CARLO COLLODI

ruće ku čin e; n etko recitira, a netk o pjev a, netko se prek obacuje, netko se zab avlja hodajući naglavce s rukam a na ze m lji a s n o g am a u zrak u ; n e tk o k o trlja o b ru č, n etk o se seta u gen eralsk oj un iform i s p apirn atim šljem om i sabljo m od ljepenke; netko se sm ije, netko viče, netko dozivlje, netko pljeska rukam a, netko zvižduče, netko kakoće kao kokoš koja nese jaje; sve u svem u, takva paklena buka, takav vrapčenjak, tak v a v ražja g raja d a b i m o rao u u ši stav iti p am u k a d a n e o glušiš. N a svako m trgu b ila su k azališta po d šatram a, o ko kojih se tiskaju dječaci od jutra do večeri, a na svim zidovim a kuća ugljenom su bile ispisane rečenice kao: igračke! Zivlele (m jesto: živjele igračk e), N eželim o više školajesto: ne -že (m lim o više škola),olračni ca jesto: dolje računica) i drugi D (m slični biseri. P in o k io , L u čin jo lo i sv i d ru g i d ječaci k o ji su d o p u tov ali s čovječu ljkom tek što su stupili nogom u grad um ješali se o dm ah usred n ajv ećeg m eteža i za m alo časak a, k ak o je lako i zam isliti, sprijateljili se sa svim a. Tko sretniji, tko zadovolj n iji o d n jih ? U neprestanim šetnjam a i raznim zabav am a satovi, dani, tje d n i, p ro la zili s u k ao m u n ja. - A h , k ak av k rasan živ ot! - g ov orio je P ino kio sv ak i p ut k ad b i s e slu č a jn o n am je rio n a L u č in jo la . - V idiš, dakle! Jesam li im ao pravo? - prihvaćao je drug. - I k a d p o m is li č o v je k d a ti n is i h tio d o ć i! I k a d p o m is liš d a si b io zabio u g lavu d a se vratiš k ući svo jo j V ili, d a g ub iš vrijem e učeći!... T o što si se dan as oslobodio dosadnih knjiga i šk ole, du gu ješ m en i, m o jim savjetim a, m o jo j b rizi; je li ta k o ? S am o p rav i p rijatelji m o g u u čin iti to lik e u slu g e.
136

- Istin a je, L u činjolo! T o, što sam ja dan as zbilja zado voljan dječak sve je tvoja zaslug a. A znaš li što m i je govorio o tebi učitelj? G ovorio m i je uvijek: »N e druži se s onim obješenjako m L u čin jo lo m jer je zao d ru g i n e m o že ti savjeto v ati nego zlo!« - Jad an u čitelj! - d o d a d ru g k lim aju ći g lav o m . - Z n am , na žalost, da m i je dodijao i da se zabav ljao tim da m e psuje, a li ja s a m p le m e n it p a m u o p r a š ta m ! - V elik a d u ša! - reče P in o k io , zag rli p rijatelja o sjećajn o i p o lju b i g a p o sred o čiju . M eđ utim , v eć je pet m jeseci trajala ta slast igre i zab av e p o čitav d an , a d a se n ije v id jela n i b lizu k ak v a k n jig a n iti škola, kad jednog jutra Pinokio, dok se budio, doživi gadno izn en ađ en je k o je g a zb ilja zab rin e. P IN O K IjU N A R A S T U M A G A R E Ć E U Š I, Z A T IM PO S T A N E PR A V I M A G A R Č IČ I PO Č N E N JA K A TI

A

1 V k a k v o je b ilo to iz n e n a đ eK a z? t ću v a m ja, n je a m o ji d rag i i m a le n i č ita te lji: iz n enjeđb ilo to , a en je d a je P in o k io , p ro b ud iv ši se, o sjetio o n u p riro d n uda potrebu se počeše po glavi; i dok se češao po glavi, opazio je... P o g ađ ate li p o m alo što je o pO p a z io j e n a s v o je azio ? n a jv e ć e č u d o d a s u m u u š i n a riše le eg o za cijeli v as n p ed alj. V i već znate da je lutkić, još od rođenja, im ao uši m alene, m a le n e ; ta k o m a le n e d a s e p ro s tim o k o m n isu m o g le n iti
137

CARLO COLLODI

PINOK.IO

v id jeti. Z a m islite, d ak le, k ak o se o su p n u o k ad je o p a zio d a su m u se uši preko noći toliko produžile da su izgled ale kao d v ije četk e o d sirk a. Pođe odm ah potražiti ogledalo da bi se m ogao vidjeti, ali k ad n ije n ašao o g led alo , n apu n io je zd jelu n a u m iv ao n ik u vodom i, ogledavši se u njoj, ugleda ono što nikad nije želio vidjeti: ugledao je, naim e, svoj lik poljepšan parom- divnih m a g arećih u šiju . P repuštam vam a da zam islite bol, sram otu i očaj jadnoga Pinokija! P očeo je plak ati, k ričati, u darati glavo m u zid : ali što je v iše o čajav ao , u ši su m u sv e v iše rasle i p rem a v ršk u d lakavile. N a zvu k to ga prod ornog jauk a uđe u so bu jed an lijep i S viščić, koji je stanovao za kat više i koji, kad ugleda lutkica ta k o ja k o u zn e m ire n a , z a p ita b rižn o : - Š to ti je , m o j ja d n i s u s ta n a ru ? - B o lestan sam , S v iščiću m oj, v eo m a bo lestan... i to b o lestan o d jed n e b o lesti k o ja m e p laši!... R az u m iješ li se ti u bilo? - N ešto m alo. - P o p ip a j o n d a , d a n e m a m s lu č a jn o o g n jic u . Svizac digne prednju desnu šapu i, pošto je P inokiju opi p ao b ilo , reč e u zd išu ći: - P rijatelju m o j, žalim što ti m o ram jav iti jed n u zlu v i jest! - K akvu vijest? - T i im aš n ek ak v u v elik u i g ad n u o g n jicu !
138

- A k ak v a b i to b ila o g n jica? - T o je m ag areća o g n jica. - N e s h v a ć a m tu o g n jic u ! - o d g o v o ri lu tk ić , k o ji je n a žalo st ip ak sh v aćao . - O n d a ću ti je o b jasn iti ja - d o d a S v izac. - Z n aj, d ak le, d a z a d v a-tri sata ti n eć eš v iše b iti n iti lu tk ić n iti d ječ ak ... - N eg o što ću b iti? - Z a d va-tri sata p ostat ćeš prav i p rav cati m ag arac kakv i s u o n i š to v u k u k o lic a ili n o s e k u p u s i s a l a tu n a tr g . - A h , ja d a n ti s a m , ja d a n ti s a m ! - v ik n e P in o k io u h v a tiv š i o b je m a ru k a m a u š i i trg a ju ć i ih b ije s n o , k a o d a s u to tu đ e u š i. - D r a g i m o j - n a s ta v i S v iš č ić d a g a u tje š i - š to m o ž e š p ro tiv to g a u čin iti? S ad ti je v eć tak o su đ en o . V e ć je d av n o n a p is a n o u m u d rim s p is im a d a s e s v i o n i n e m a rn i d je č a c i k o jim a d o sad e k n jig e, šk o le i u čitelji, a p ro v o d e sv o je d an e u ig ri i z a b a v a m a , m o r a ju p rije ili p o s lije p re tv o riti u m a garce. - Z a r je z b ilja ta k o ? - z a p ita lu tk ić je c a ju ć i. - N a žalost, tak o je! A sad je p lak ati besk orisno . T reb alo je p rije m isliti. - A li na m eni nije krivnja. S vem u je kriv, vjeruj m i, S višče, L učinjolo. - A tk o je taj L u čin jo lo ? - Jed an m o j šk o lsk i d ru g . H tio sam se v ratiti k u ći; h tio s a m b iti p o s lu ša n ; h tio s a m n a sta v iti n a u k i ste ć i č a st... a li L u čin jo lo m i je rek ao : » Č em u se d o sađ u ješ u čen jem ? Z ašto id eš u šk o lu ? D o đ i rad ije sa m n o m u zem lju ig račak a; u n jo j
139

CARLO COLLODI

PINOKIO

n ećem o v iše u čiti, tam o ćem o se zab av ljati o d ju tra d o večeri i b it ćem o u v ijek v eseli.« - A zašto si poslušao savjet lažnog prijatelja? T oga zlog a druga? - Z ašto ?... Z ašto , S v iščiću m o j? Z ato , što sam ja lu tk ić b e z razb o ra... i b e z srca . O h , d a sam im ao k o m ad ić src a n e b ih n ik ad a bio o stav io on u do bru V ilu k oja m e je lju bila k ao m ajk a i k o ja je to lik o u čin ila za m e! I u o v aj čas n e b ih v iše b io lutak ... nego b ih , dakle, bio d ječak , kako se pristo ji, kak v ih im a m n o g o ! O h !... A li ak o su sretn em L u čin jo la, jao n je m u! R eći ću m u sv e p o redu! I u p u ti se d a će izići. A li k ad je do šao n a v rata, sjeti se d a im a m a g a re ć e u š i, p a s tid e ć i s e d a ih p o k a ž e ja v n o , što je izm islio ? U zeo je v elik u pam u čn u kapu , stav io je na glavu i n a b io s v e d o n o s a . Z atim iziđe i dade se posvuda u potragu za L učinjolom . T ražio ga je po ulicam a, po trgovim a, u kazalištim a, na sva ko m m jestu, ali g a n e n ađ e. P rop ita se za njeg a, ali ko ga g od je s u s re o , n itk o o n je m u n ije n iš ta z n a o . T ad a g a p otraži ko d k uće, i kad d ođ e pred vrata, po ku ca. - T k o je ? - z a p ita iz n u tra L u č in jo lo . - J a s a m ! - o d v ra ti lu tk ić . - P o č ek aj č as p a ću ti o tv o riti. N akon pol sata vrata se otvore; a zam islite, koliko se iz n en adio P ino kio , kad je ušao u sob u i vidio da i -n jego v p ri jatelj L u čin jo lo im a n a g lav i v elik u p am u čn u k ap u k o ja m u je d o p ira la s v e d o n o s a. K ad vidi tu kapu, P inokio se gotovo utješi i pom isli od m ah u seb i: » D a p rijatelj n e b oluje o d iste b olesti o d ko je b o lu je m i ja ? D a n e m a i o n m a g a r e ć u o g n jic u ? «
140

p retv ara ju ći se d a n ije n išta o p azio , z ap ita sm iju ći se: K ak o si, d rag i m o j L u čin jo lo ? Iz v r s n o : k a o m iš u k a lu p u z a p a rm s k i s ir . G ovoriš li baš ozbiljno? A zašto b ih ti lag ao ? - O p ro sti, p rijate lju : a z ašto o n d a n o siš n a g lav i tu p a m u č n u k a p u , k o ja ti s a s v im p o k riv a u š i? - N ared io m i je liječn ik jer sam se u dario u ov o k oljeno . A ti, d ra g i lu tk ic u , z a š to n o s iš tu p a m u č n u k a p u n a tu c e n u sv e p rek o n o sa? - N a re d io m i je lije č n ik je r s a m o d ro n o g u . - O h , jad n i P in o k io ! - O h , jadn i L u činjolo! N a k o n o v ih rije č i n a s ta n e d u g a š u tn ja , a d v a p rija te lja n isu rad ili d ru g o n eg o se p o d ru g ljiv o p ro m atra li. N a koncu, lutkić m ed enim i utanjenim glasom reče svom drugu: - O slo b o d i m e o d v elik e rad o zn alo sti, d rag i L u čin jo lo : je su li te ik ad a b o lje le u ši? - N ikada!... A tebe? - N ik ad a. U o stalo m o d ju tro s m e jed n o u h o jak o zab rinjuje. - I sto z lo im a m i ja . - I ti? ... A k o je te u h o b o li? - O ba. A tebe? - O b a. D a n ije to ista b o lest? - B o jim se d a je st.
141

I, -

CARLO COLLODI

PINOKIO

- H o ć eš li m i u čin iti uslu g u, L u čin jo lo ? - R ad o! O d sv eg a srca. - P o k a ži m i sv o je u ši. - Z a što n e ? A li p rije h o ć u d a v id im ja tv o je , d ra g i P inokio. - N e, p rv i m o raš b iti ti. - N e , d ra g o v iću ! P rije ti, p a o n d a ja! - U redu - reče o nd a lutk ić. - S k lo pim o ug ovo r kao p ra vi prijatelji. - D a čujem o! - S k in im o k ap e o b a u is to v rijem e . P rih v ać a š li? - Prihvaćam . - D akle, pazi! I P in o k io p o čn e n ag las bro jiti: - Jedan! D va! T ri! N a riječtri o ba dječaka sk in u s g lav e kap e i h itn u ih u zrak. I sada nastane prizor koji bi se svakom e od vas činio ne vjerojatnim kad ne bi bio istinit. D ogodi se, naim e, to da Pi nokio i Lučinjolo, kad su vidjeli da su obojica pogođeni istom n ev o ljo m , m jesto d a b u d u utu čen i i žalosn i, p o č n u sp ajati svo je uši ko je su tako n erazm jerno narasle, i nako n tisuću ra z n ih š a la z a v rš e tim e d a su o b a p ra sn u la u d iv a n sm ije h . I sm ijali su se, sm ijali, d a su se m o rali naslo n iti na n e što, ali dok su bili u najljepšem sm ijehu, L učinjolo najednom u m u k n e i g lav in jaju ć i i m ijen jaju ći b o je re če p rija te lju : - P o m o zi m i, p o m o zi m i, P in o k io ! - Što ti je?
142

- J a o , n e m o g u se v iš e d rž a ti u sp ra v n o n a n o g a m a . - N e m ogu više ni ja - vikn e P inokio plačući i teturajući. I d o k su ta k o g o v o rili, sp u ste se o b o jic a n a sv e č e tiri i h od ajući na ru kam a i n og am a po čn u kru žiti i trčati po sob i. A dok su trčali, ru ke im se pretvore u kopita, lica - im se pro d u lje u g u b ice , a leđ a im se p o k riju siv k asto m i c rno ispru g an om dlak om . A znate li koji je bio najgori čas za ova dva nesretnika? N ajgad n iji čas najg oreg a po n ižen ja bio je k ad su osjetili da im otraga niče rep. O buzeti tada sram om i žalo šću, po kušaju p la k a ti i tu ž iti se n a sv o j z ao u d e s. A li im to nik ako ne uspije. M jesto jecaja žalosti izlazilo je iz njihovih usta m agareće njakanje, i njačući zvučno, tužili su o b a s lo ž n o : ia , ia , ia , ia . U taj ča s n e tk o p o k u c a n a v ra ta i n e k i g la s izv - n a re če : a O tvorite! Ja sam čo vječac, ja sam kočijaš onih ko la akoja su v s d o v e zla n a o v o m je sto . O tv o rite o d m ah ! Avoo n e o t k rite, jao vam a! P IN O K IO P O S T A N E P R A V I M A G A R Č IĆ , O D V E D U G A N A PRO D A JU PA G A K U PI U P R A V IT E L J N E K E C IR K U S K E D R U Ž B E D A G A N A U Č I P L E S A T I I P R E S K A K IV A T I K O L U T E ; A L I JE D N E V E Č E R I O ŠE PA V I I T A D A G A K U PI N ETK O D R U G I D A O D N JEG O V E K O ŽE NAPRAVI BUBANJ

V

id eć i d a se v rata n e o tv a raju , čo v ječ ac ih rastv o ri tak od a ž e s to k o u d a ri n o g o m ; a k a d u đ e u so b u , sa s v o jimo b ičn im sm ije šk o m n a lic u , reč e P in o k iju i L u č in jo lu :
143

CARLO COLLODI

- B rav o, d ječaci! R ev ali ste jak o d ob ro i ja sama h asre p o z n a o p o g la s u . I z a to , e v o m e o v d je . m v p od N a te riječi oba m ag arčića se pokunje, objese glavue, spu o d v iju rep o v e. ste ši i p Iz početka ih je čovječac gladio, m ilovao, opipavao; onda izvadi češagiju* pa ih počne uredno češati. I kad su nakon valjanog češanja postali sjajni kao ogledala, on im stavi i o d v ed e ih n a trg , n a p azar* * , u n ad i d a će iih p ro d ati d o z a rad e . o g lav la k o o ći I z b ilja , k u p c e n ije treb a lo p u n o ček a ti. L u činjola k up i seljak k ojem u je dan p rije crkrac, a P inokija kupi ravn atelj lakrdijašk e družbe da ga ati ičip les ati za jed n o s d ru g im nu o m ag a sk ak nau živ o tin ja m a d ru žb e . I sad, jeste li shv atili, m ali m oji čitatelji, ko jim sebavio čovječac? O va gadna nakaza, kojoj je lice bilo slat d i m lije k o , z a r e d a o b i o d tom zan a ko kao m e v r e m e n a d o v re m e nko lim a p o svijetu, i pu tem ob ećan jim a i u m iljav an jem pri sve nem arn e dječake kojim a je dodijala o la, i niak o n što s a m am ljiv ao šk knjiga b i ih n ato v ario n a sv o ja k o la, o d v o dZ em lju igračaka da bi sve svoje vrijem e provodili u u ci i zab av am a. K ad b i se o n d a ti jad n i o b m an u ti d je u io ih h alab igri, čaci od silnog nerada i neprestanog igranja, a bez nja, pretvorili u prave m agarčiće, onda bi ih sav zadovoljan k ao sv o je d o b ro i o d v o d io n a ikakva uče p ris v o jio p ro d aju n a s ajm oi vp a z a r e . I ta k o je z a m a lo g o d in a n a k u p io g o m ilu o stao cm iliju n aš. e i p nova a
češagija - česalo "pazar - sajam

144

PINOK1O

Što se dogodilo Lučinjolu, ne znam ; znam sam nokiojeodm ah od prvih dana počeo provoditi tvrd i tegoban život. o da PiK ad su ga odveli u staju, novi m u gospodar napuni o m , ali slam u P in o k io , n ak o n što je o k u sio jed an z ljun e. slam jasle lo gaj, isp a T ad a m u g o sp o d ar, m rm ljaju ći, n ap u n i jasle sijen o m , ali n i s ije n o m u n ije p rija lo . - A h ! N e s v iđ a ti s e n i s ije n o ? - v ik n e g o s p o d a r ek aj sam o , m ag arčiću k rasn i, ak o im aš m u šica uisg lav i, ja k a k o ć u ti ih istje ra ti! - Č lju tit. sm lit ć u I n a im e o p o m e n e o p le te g a b ič e m p o n o g a m a . P in o k io o d v e lik o g b o la p o čn e p lak a ti i rev a ti, a rev u ć i govorio je: - Ia , ia , ia , s la m u n e m o g u p ro b a v lja ti! - O n da jed i sijeno - od vrati go sp od ar, ko ji je sasv im do b ro ra zu m io m ag a re ć e n arje č je. - I a , ia , i s ije n o m e ž u lja u ž e lu c u ! - H tio b i m o g u će d a jed n o g to v ara, k ao što si ti, h ran im k o k o šjo m i k o p u n o v o m p ečen ico m ? - d o d a g o sp o d ar n alju tiv ši s e jo š v iše p a g a o p lete jo š jed n o m b ič e m . N ak o n o v o g d ru g o g u d arca P in o k io se iz o p reza oir impah n e re č e v iš e n iš ta . um d a M eđutim , staju zatvore i Pinokio ostane sam ; a kakom nogo sati što nije jeo, počeo je zijev ati od velikog teka. šlo je pro A zijev aju ći rastv arao je u sta k ao p eć. N a k o n cu , k ad d ru g o n išta u jaslam a n ije n alazio ,se o su db in om i po ku šao sažv ak ati m alo sijen a; aukad u s a žv a k ao , z a tv o ri o či i m irio p sa g a je red p ro g u ta.
145

CARLO COLLODI

- O v o s i je n o n i j e l o š e - r e č e ta d a u s e b i - a li k o li k o b i b ilo b o lje d a sam n astav io nau k ! U o v aj čas m jesto sijen a m o g ao sam jesti o k rajak sv ježeg k ru h a i lijep u k rišk u k o b a sice!... S trpljenja! S u trad an u ju tro , k ad se p ro b u d i, po traži o d mm a u jaslaalo sijen a, ali n e n ađ e n išta, jer g a je u n o ći p o jeo . ah jo š m O nda založi m alo izm laćene slam e, ali dok je žvakao, m orao da okus izm laćene slam e ne sliči nim alo ni ana rižoto i n ačin , n iti n a m ak aro n e je opaziti n m ilan sk n a n ap u ljsk i n ačin . - S trp ljen ja - p o n o v i n astav ljaju ći žv ak an je. - N ek a b a rem m o ja n esreća po služi k ao po uk a sv im a nepo slušnim dje č ac im a k o ji n em aju v o lje d a u če. S trp ljen ja!... S trp ljen ja! - S trpljenja... vraga! - vikne gospodar ulazeći u tom času u sta ju . - M isliš li, m o žd a, m o j lijep i m ag arčiću , d a sa m te ja k u p io s a m o z a to d a ti d a jem je sti i p iti? Ja s am te k u p io d a rad iš i d a m i zarađ u ješ m no g o n o v aca. H ajd e, d ak le, v a lja n o ! D o đ i s a m n o m u c irk u s . T a m o ć u te n a u č iti p re s k a k iv ati k olute, razb ijati g lav om papirn ate b ačv e, plesati valcer i p o lk u u s p ra v n o n a s tra ž n jim n o g a m a . Jad an P in ok io , m ilo m ili silo m , m orao je nau čiti svestv ari; ali, d a b i ih n au čio , treb alo je d a u či tridm jeseca to lik o š ib a d a m u je o d lijep e te i a p rim i n jih o tp a la s v a d la k a . D o đ e n ap o k o n d an , k ad je n jeg o v g o spo d ar javiti zbnilja neob ičn u pred stavu . N a razn ob ojnim o glasim a, ko ji su b ili p ribijeni na ug love u l m o g ao a b ilo je n ap isano o vako :

146

P1NOK.1O

V E L I K A V E Č A N P AR E D S T A V A S V EČERAS O B IČ N I S K O K O V I I Z A N IM L JIV E V JE Ž B E K O JE IZ V O D E S V I U M JE T N IC I I K O N JI D R U Ž B E O B A S P O L A !! I O S IM T O G A

S L A V N I M A G A R A C P IN O K IO
N A Z V A N Z V IJ E Z D A P L E S A K A Z A L IŠ T E Ć E B IT I O S V IJE T L JE N O K A O U S R E D D A N A !!!

T e v e č e ri k ak o m o ž e te i z a m is liti, jed a n s a t pje zan eg o p red stav a, k a za lište je b ilo p u n o p u n ca to . rije p o č ela N ije se više m oglo naći ni jednog boljeg m jesta, ni )edned a zlato m p la ća š. lo že n iti S tep en ice na k ojim a se sjedilo u cirk usu v rv ,elem su ječacim a i djev ojčicam a sv ak e d ob i k oji su želje d ao d id e k ak o p leše slav n i co d d je go rjeli v m ag arčić P in o k io . K ad se sv ršio p rv i d io p red stav e, rav n atelj d ru žinu crnu h aljetak , b ijele h lače tijesn o p rilju b ljen e u z ž n e rč,iz m e v is o k e d o iz n a d k o lje n a , čen e o b i u k o b ed p re d s ta v i s e z b i gledao cim a i, naklonivši se duboko, izgovori jakovsven esk lad n i g o v o r: jenim čan o o aj » C ijen jen i gled ao ci, go spo do i g ospo đe!
147

CARLO COLLODI

PINOKIO

Ponizni potpisani budući u prolasku kroz ovaj slavni glav ni g rad h tio b i seb i u čin iti čast k ao i zad o v o ljstv o d a u m n im i odlučnim slušateljim a predstavi jednoga glasovitog m agarčića koji je već im ao čast da pleše pred očim a N jegova V eli čanstv a C ara svih glav nih dv orova E vrop e. Z ahvaljujući vam , m olim vas da nam pom ognete i da nas o h rab rite v ašo m p a žljiv o m p risu tn o šću i o b ziro m !« T aj govor poprati m nogo sm ijeha i m nogo pljeskanja; ali p ljesak se p o d v o stru či i n astan e n ek a v rst u rag an a k ad se usred cirkusa pojavi m agarčić Pinokio. Sav je bio svečano nak ićen . Im ao je n o v u o rm u o d sjajn e k o že s k o p čam a i o k o v im a o d m je d i, u u šim a d v ije b ijele k a m e lije , g riv a m u je bila razdijeljena na m nogo uvojaka koji su bili povezani ki ticam a od crven e svile; oko struka je im ao velik zlatni i sre brni povoj, a rep m u je bio sav prepleten vinastim i plavim v rp ca m a . B io je, d ak le , m ag arčić d a se z alju b iš! R av n atelj n ak o n p red stav ljan ja d o d a jo š i o v e riječi: »M oji poštovani slušatelji! N e m islim da vam ovdje m no go lažem o velikim poteškoćam a koje sam m orao svladati da o sa m arim o v o g sisav c a d o k je slo b o d n o p asao o d g o re d o gore na visoravnim a žarkog pojasa. P ogledajte, m olim vas, koliko divljaštvo izbija iz njegovih očiju! B udući da su bila u z a lu d n a sv a sre d s tv a d a g a p riv ik n em n a ž iv o t k o jim živ e i drug i u ljuđ en i četv ero no šci, m orao sam se v iše pu ta uteći ljubaznoj riječi biča. A li svaka ljubaznost, m jesto- da m i pri bavi njegovu dobru volju, sve više m u je kvarila ćud. Ja, m e đutim , slijedeći G alesov sistem , nađ em u njegovoj lubanji m alenu koščicu, koju je isti pariški m edicinski fakultet priz n ao k a o o b n o v ite ljsk i k o rije n k o se i v atren o g p les a . I z a to
148

sam ga htio izvježb ati u plesu i u odgovarajućim skokovim a kroz k olutov e i bačv e p ostavljen e p ap irom . D iv ite m u se, p a ga o cijenite! A li prije n eg o se o prostim o d vas, do pustite m i, o g ospod o, da vas po zo vem n a dn ev nu pred stavu za sutra navečer: ali u slučaju da ružno vrijem e bude prijetilo kišom , tad a će predstav a, um jesto sutra uvečer, biti odgođena za su tra u ju tro u d v an a e st p rije p o d n ev n ih s a ti p o p o d n e .« I tu ravnatelj izv ede drugi preduboki poklon i obraćajući se P in o k iju reče: - H rabro, Pinokio! N aprijed da započnete s vašim vježbam a, pozdravite ovu cijenjenu publiku, gospodu, gospođe i dječake! P inokio, poslušan, prigne odm ah oba prednja koljen a sve do zem lje i o stan e tako klečeći, sve d ok rav n atelj nije pu cn u v ši b ičem v ik n u o : - Ukorak! T ad a se m ag arčić digne na četiri noge i počne kružiti po cirk u su h o d aju ći u v ijek k o rak o m . N ak o n m alo v rem en a rav n atelj v ik n e: - K asom ! - i P inokio posluša zapovijed i prom ijeni korak u k as . - U g alo p ! - i P in o k io se d a d e u trč an je z a g ra b ic e . A li dok je trčao kao konj za trke, ravn atelj, dignuvši ruku u zrak, o p ali h itac iz p išto lja. N a taj hitac m agarčić, praveći se kao da je ranjen, padne, k o lik o je d u g i širo k , n as red c irk u sa , k a o d a z b ilja u m ire. U sred provale odobravanja, vikanja i pljeskanja, koje se dizalo sve do zvijezda, dođe m u, sasvim prirodno da podigne g lav u i p o g le d a g o re... i g le d aju ći o p a z i u je d n o j lo ž i n ek u
149

CARLO COLLODI

PINOKIO

lijep u g ospo đu ko ja je im ala ok o vrata krup nu zlatnu og rlicu na kojoj je visio m edaljon. U m edaljonu je bila uokvirena sli ka jed n o g lu tk ica. - T a je slika m oja!... O n a g ospođ a je V ila - reče P in ok io u se b i, p a p rep o z n av ši je o d m ah , i p rep u š taju ći s e v elik o m v eselju p o k u ša v ik n u ti: - 0 , d ra g a V ilo m o ja ! 0 , d ra g a V ilo m o ja ! A li u m jesto ov ih riječi izađ e m u iz grla n jak an je tako o trg n u to i zv u čn o , d a su se n asm ijali sv i g led ao ci, a o so b ito sv i d je ča ci k o ji su b ili u g led alištu , T ada ravnatelj, da ga pouči i pokaže m u da nije pristojno dati se u rev an je u b rk pu blici, d ad e m u ručicom b iča u darac p o n o su . Jadni m ag arčić isplazi pedalj jezika i stane lizati nos i li zao ga je najm anje pet časak a nadaju ći se m ožda da će tako izb risati b o l k o ju je o sjećao . A li kakav je bio njegov očaj kad je okrenuvši se po drugi p u t g o re o p a z io d a je lo ž a p ra z n a i d a je V ila n e s ta la ! O sjećao se k ao n a sam rti: o či su m u se n ap u n ile su zam a i počeo je plakati kao kiša. N itko, m eđutim , to ne opazi, a još m anje od drugih ravnatelj, koji, štaviše, puckajući bičem vikne: - V aljano, Pinokio! Sad ćete pokazati ovoj gospodi s kak v o m d raž esti zn ate p resk ak ati k o lu te. Pinokio pokuša dva ili tri puta, ali svaki put, kad bi došao pred kolut, m jesto da prođe kroza nj, prolazio je- m nogo la godnije ispod njega. N a kraju odbaci se i prođe kroza nj, ali stražn je m u n o g e n a n esre ću o stan u zak v ač en e u k o lu tu , i z a to p a d n e s d ru g e s tra n e o p e t n a z e m lju k a o v re ć a .
150

K ad se uspravio, šepao je i m ogao se sam o s teškom m u k o m v ratiti u k o n ju šn ic u . - O v am o P inokija! H oćem o m ag arčića! V an s m ag arčićem ! - v ik ali su sam ilo sn o d ječaci iz p ark eta g an u ti n esret n im slu č a je m . A li se m ag arčić te v ečeri n ije v iše p o k azao . S utradan veterinar, to jest životinjski liječnik, kad ga je p reg led ao , izjav i d a će o stati šep av cijelo g živ o ta. T ad a rav n ate lj reč e sv o m e k o n ju šaru : - Š to d a u čin im sa šep av im m ag arce m ? Jeo b i b ad av a k ru h . O d v e d i g a d a k le n a p a z a r i p ro d a j g a . K a d s u s tig li n a p a z a r , n a đ u o d m a h k u p c a , k o ji z a p ita ko njušara: - K olik o tražiš za tog šep avo g m ag arca? - D v adeset lira. - Ja ti d ajem d v ad eset n o v čića. N em o j m isliti d a g a u zi m am za to d a m e slu ž i; k u p u jem g a sa m o rad i k o že . V id im d a im a jak o tv rd u k o žu , i o d n jeg o v e k o ž e m islim n ap rav iti b u b a n j z a m u z ik u u m o m e s e l u . P repuštam vam a da zam islite, djeco, lijepo zadovoljstvo k o je je o s je tio P in o k io k a d je z a č u o d a m u je o d re đ e n o d a p o stan e b u b an j! Svakako, stoji da kupac, tek što je platio dvadeset novčića, odvede m agarčića na jednu hridinu, koja je bila na m orskoj oba li, i stavivši m u oko vrata kam en i vezavši ga za nogu konopcem k o ji je d ržao u ru ci, g u rn e g a izn en ad a u m o re. P in o k io s tim tereto m o k o v rata o d m ah u to n e; a k u p ac, d ržeći u v ijek čv rsto u zicu u ru ci, sjed n e n a h rid in u ček aju ći d a s e m a g a r č ić u g u š i d a b i m u p o s lije o d r o k o ž u .
151

CARLO COLLODI

PINOKIO

D O K JE B IO N A D N U M O R A , PIN O K IJA P O JE D U R IB E P A O P E T PO S T A N E L U T A K K A O P R IJE , A L I D O K JE P L IV A O D A S E S P A S I PRO GUTA GA STRA ŠA N M ORSK I PAS akon što je m agarčić pedeset časaka proveo u- vodi, ku p a c, ra zg o v ara ju ć i sa m sa so b o m , reč e: - U o v aj ča s m o j jad an še p av i m ag a rčić m o ra d a se sa svim ugušio. Izvucim o ga, dakle, gore i napravim o od njegove ko že ta j lije p i b u b a nj. I p oč ne po teza ti u zicu k ojom ga je v ezao za je dn u no gu . I vuci, vuci, vuci, na koncu ugleda kako se na površini vode pojavio ... po gađate li tko? M jesto m rtvog m agarčića ugleda kak o se p ojavio n a po vršin i vod e živi Iu tak k oji se kop rcao kao jegulja. V ideći toga d rven og lu tka jadan čovjek pom isli da sanja, i o stan e s m e te n , o tv o re n ih u sta i iz b u ljen ih o č iju . K ad se m alo povratio k seb i od onog p rvog čuda, reče p laču ć i i m uc aju ći: - A m ag a rč ić što sa m g a b a c io u m o re ? G d je je? - O n a j m ag arč ić sa m ja ! - o d g o v o ri lu tk ić sm iju ći se . -T i? -Ja. - A h , lo p ov e ! M isliš li m i se m o žd a ru g ati? - R ugati vam se? N i govora, dragi gospodaru; ja vam go vorim ozbiljno. - A li kako si uopće ti, koji si čas prije bio m agarčić, sada, sto jeć i u v o d i, p o stao d rv e n i Iu tak ? - B it će da je to uč in ila m orsk a v od a. M o re se zna tak o našaliti.
152

N

P azi, lutkicu, pazi!... N em oj m isliti da ćeš se zabavljati n a m o j ra ču n . Jao te b i, a k o iz g u b im strp ljiv o st! - D ob ro , da k le , go sp o d a ru : že lite li zn ati p rav u istin u ? O d rije š ite m i o v u n o g u i ja ć u v a m je isp rič a ti. T aj dobri kupac, nespretnjaković, željan da dozna pravu istinu , od m ah m u odriješi uzao na uzici kojom je lu tkić b io vezan, a tada Pinokio osjetivši se slobodnim kao ptica u zraku počne ovako govoriti: - Z n a te li, d a k le, d a sa m ja b io d rv e n i Iu ta k k ak a v sa m i d an as; ali sam se na lazio u pra v o n a toč k i, k ad bga ob io m o ih p o stati ili n e p o stati d je ča k k ak v ih im a n a o v om sv ije tu m nogo da nisam zbog svoje slabe vo lje za nau kom- i zbog pri jate ljstv a sa zlim dječac im a p o b je g ao o d k u ć e... i jed n o g li je po g d an a, k ad sam se uju tro p rob ud io, n ađ em se u pretv oren m ag arca s to lik im u šim a... i to likim rep o m !... K ak v a je to s r a m o t a b ila z a m e n e ! ... S r a m o ta , d ra g i g o s p o d a ru , d a j e b la ž e n i s v e ti A n tu n n e b i d a o d o ž iv je ti n iti v a m a ! O d v e li su m e n a m a g a re ć i p a z a r, p a m e k u p io ra v n a te lj- je d n e c ir k u sk e d ru ž b e ko jem u je su nu lo u g la vu d a od m en e n ačin i v aljan o g p lesa ča i v elik o g sk ak ača k ro z ko lu to v e ; ali je d n e v e č e ri, u v rije m e p re d s ta v e , s k o č io sa m u k a z a liš tu n e z g ra p n o i o š e p a v io n a o b je n o g e . T a d a m e je ra v n a te lj, n e z n a ju ć i što d a u č in i o d še p a v a m a g a rc a , p o s la o n a p ro d a j u i v i s te m e k u p i l i! - N a žalo st! I platio sam za te d va dese t n ov čića. A sad , tk o ć e m i v ratiti m o jih jad n ih d v a d e se t n o v č ić a? - A zašto ste m e kupili? V i ste m e kupili da od m oje kože nap rav ite b ub an j?... B ub an j! - N a ž alo st! A sa d , g d je ću n a ći d ru g u k o ž u ?
-

153

CARLO COLLODI

PINOKIO

N em ojte očajavati, gospodaru. M agaraca im a m noštvo n a ovom svijetu! - R eci m i, bezo čn i ob ješen jače: i tv oja p riča tu svršav a? - N e - o d g o v o ri lu tk ič . - Jo š d v ije rije č i p a je sv rš en a . N ak o n što ste m e k u p ili, d o v eli ste m e n a o v o m jesto d a m e u b ijete, ali o n d a ste m i, p o p u štaju ći čo v ječ an sk o m o sjeć aju m ilo s rđ a , ra d ije p riv e z a li z a v rat k a m e n i b a c ili m e n a d n o m o ra . O v aj o sje ć a j n je ž n o sti ja k o v a m s lu ž i n a č a s t i ja ć u p rem a v am a saču v ati vječn u zah v alno st. U o stalo m , d ragi go s p o d a ru , o v aj p u t ste č in ili raču n b e z V ile ... - T ko je to V ila? - T o je m o ja m a m a , k o ja sliči sv im o n im d o b rim m aj k a m a k o je ja k o lju b e s v o ju d je cu i n e g u b e ih n ik ad iz o k a , i p o m a ž u ih s lju b av lju u s v ak o j n e v o lji, p a i o n d a, k a d a b i ti d ječaci zb o g sv o je lak o u m no sti i lo šeg p o n ašan ja zaslu žili d a ih o s ta v e p a n e k a s e b rin u s a m i z a s e . K a ž e m , d ak le, d a je do bra V ila, tek što je vidjela d a sam u o pasn osti d a se ug u š im , p o s la la o d m a h k m e n i siln o ja to rib a k o je s u m e , m i s le ć i d a s a m z b ilja m a g a ra c i s a s v im m rta v , p o č e le je s ti. I k ak v e su zalo gaje grab ile! N isam n ik ad m islio da su rib e p o h le p n ije o d d je č a k a . J e d n a m i p o je d e u h o , d ru g a g u b ic u , n e k e v r a t i g riv u , n e k e k o ž u s n o g u , n e k e k o ž u s le đ a ... i, m e đ u o s ta li m a , b ila je i je d n a t a k o p ris to jn a r ib ic a , d a s e č a k u d o sto ja la d a m i p o je d e re p . - O d d a n a s - r e č e k u p a c z a p r e p a š t e n - z a k li n j e m s e , n e ću o k u s iti rib lje g m e s a . N eu g o d n o b i m i b ilo k a d b ih o t vorivši koju trlju ili kojeg prženog oslića našao m agareći rep! - Ja m islim o to m e što i v i - o d g o v o ri lu tk ić sm iju ći se. - M eđu ostalim da znate, kad su ribe dojele svu onu m ag areću
-

ljusku koja m e je pokrivala od glave do kopita, došle su, kako je i n arav n o , d o k o sti... ili, b o lje g o v o reći, d o d rv a. A li k ad su nekoliko puta pokušale zagristi, te sladokusne ribe opaze o d m ah d a d rv o n ije zalo g aj za n jih o v e zu b e i zg ad iv ši se o d te n ep ro b av ljiv e h ran e raziđ u se k u d k o ja i n e o k ren u v ši se d a m i rek n u h v ala ... I e v o , is p rič a n o je k ak o ste i n a k o ji način izvlačeći uzicu našli živ a lutka m jesto m rtvog m ag arca. - P lju je m ja n a tv o ju p rič u - v ik n e k u p a c b ije s a n . - J a zn am d a sam p o tro šio d v ad eset n o v čića d a te k u p im , i h o ću n atrag sv o je n o v ce. Z n aš li što ću u čin iti? O d n ijet ću te o p et n a trg i prod ati te kao su ho drvo za po tp iriv an je v atre u peći. - P ro d ajte m e sa m o : ja sa m z ad o v o ljan - re če P in o k io . A li, d o k je to g o v o rio , zav itla se lijep im sk o k o m i b u ćn e p o sred v o d e. I p liv aju ći v eselo i u d alju ju ći se o d o b ale v ik ao je k u p cu : - Z bogom , gospodaru. A ko vam bude treb ala koža za bu b a n j, s je tite s e m e n e . T ad a se sm ijao i n astav ljao d a p liv a; a n ak o n - ek o g v re n m en a o sv rn u v š i s e v ik ao je jo š ja č e : - Zbogom , gospodaru. A ko vam bude potrebno suho drvo d a n a lo ž ite š te d n ja k , s je tite s e m e n e . I zb ilja se z a tren o k a to lik o u d aljio , d a se v iše g o to v o n ije s o b ale n i v id io , ili b o lje: v id jela se n a p o v ršin i m o ra sam o crn a to čk a k o ja je o d v rem en a d o v rem en a- d izala n o žice izvan vode i koprcala se i poskakivala kao dupin kad je dobre volje. D o k je P in o k io ta k o n a s re ć u p liv a o , o p a z i u s re d m o ra g reb en k o ji k ao d a je b io o d b ijela m ram o ra, a g o re n a v ršk u
155

154

CARLO COLLODI

PINOKIO

grebena neka lijepa kozica ljubazno je m eketala i davala m u zn ak o v e d a se p rib liži. N ajzan im ljiv ije b ilo je to , d a je d lak a n a k o zici, m jesto da bude bijela ili crna ili na m rlje u dvije boje, kao na drugim kozam a, bila m odra, ali neke sjajne m odre boje koja je jako m n o g o p o d sjećala n a k o su lijep e d jev o jčice. P repuštam vam a da zam islite je li srce jadnog P inokija počelo jače kucati. U dvostručivši snagu i napore udari da pli va p re m a b ijelo m o to čić u ; i b io je v e ć n a p o l p uiziđe d a ta eto iz vode kad se uputi prem a njem u strašna glav a m orske n em an i, čelju sti razjap ljen e kao p on or i s tri red a zub a ko jih b i se čo v jek i n aslik an ih u p lašio . A z n a te li tk o je b io ta m o r s k a n e m a n ? T a m orska nem an bio je ni više ni m anje nego- onaj m or sk i p as k o ji je zb o g h aračen ja i p ro žd rljiv o sti n azv an » rib lji i ribarski A tila«. Z am islite strah jadnog Pinokija kad je ugledao nem an. P okuša joj izbjeći, prom ijeni sm jer, pokuša um aknuti, ali ta n eizm jern a razjap ljen a u sta d o lazila su m u u v ijek u su sret b rz o k ao m u n ja. - Ž u ri s e , P in o k io , z a b o g a! - v ik a la je m e k eto m lije p a kozica. A Pinokio zapliva brže nego igda, i bjež' i bjež', prsim a, nogam a. - Ž u ri s e , P in o k io , je r ti s e n e m a n p rim ič e ! I P in o k io sab rav ši sv e sv o je sn ag e u d v o stru či b rzin u . - P azi, P in o k io !... N em an te stiže!... E to je!... E to je!... P o žu ri se, zab o g a, ili si izg u bljen !
156

A P ino kio zap liv a b rže n eg o ig da, i bjež', i bjež', i bjež', kao zrn o iz pu šk e. I već je b io b lizu otočića i v eć m u je ko zica, n ag nu vši se nad v od u, pružala sv oje p redn je n ožice da m u p o m o g n e iz ić i iz m o ra ... A li već je bilo kasno. N em an ga je stigla: povukavši u se dah srkne jadnoga lutkica kako bi srknula kokošje jaje i pro guta ga s takvom naglošću i takvom pohlepom da je Pinokio, p ad n u v ši u n u tra u tijelo m o rsk o g p sa, b u b n u o tak o n e m ilo d a je o s ta o o b e z n an jen z a č ita v o č e tv rt s ata . K ad se povratio iz toga bunila nije se ni sam snalazio u k o jem je sv ijetu . O k o n jeg a n a sv e stran e b io je g u st m rak , ali tako crn i dubok m rak da m u se činilo kao da je glavom zaro n io u crn io n ik p u n crn ila. S tan e d a p o slu ša, ali n ije ču o n ik ak v a šu m a. S am o je o d v rem en a d o v re m en a o sjetio d a m u ud araju u lice sn ažn i zap uši v jetra. Isprva nije m og ao razabrati odakle taj vjetar dolazi, ali je zatim shvatio da dolazi iz p lu ć a n e m a n i. Je r tre b a d a z n a te d a je m o rs k i p a s trp io o d n e m ile z a d u h e , p a k ad je d is ao , č in ilo se u p ra v o k ao d a pu še sjev ern jak . P inokio se isprva nastojao sabrati i ohrabriti, ali kad se uvjerio da je zatvoren u tijelo nem ani, počeo je plakati i kri čati i k ro z p lač g o v o riti: - U pom oć! U pom oć! A h, jadan ti sam ! N em am nikoga tk o b i m i d o š a o u p o m o ć ? - T k o h o ć e š d a te s p a s i, n e s r e tn ic e ? - p r o g o v o ri iz te tam e n ek ak av g las h rap av k ao g las rasp u k le g itare. - T k o to go vo ri tako ? - up ita P in ok io o sjetivši da se ledi o d u žasa. - Ja s a m . J a s a m ja d an T u n j k o je g a je m o rs k i p as p ro g u tao z a jed n o s to b o m . A ti, k o ja si ti rib a ?
157

CARLO COLLODI

PINOKIO

- J a n e m a m n iš ta z a je d n ič k o s rib a m a . J a sa m lu tk ić . - A o n d a , k a d n isi rib a , z a š to si d o p u stio d a te n em a n proguta? - N isam jo j ja d o p u stio d a m e p ro g u ta. O n a m e je p ro g u ta la s a m a . A što ć e m o sa d ra d iti o v d je u m ra k u ? - P rep ustiti se su db in i i ček ati d o k n as m orsk i p as o bo jicu n e p ro b av i. - A li ja neću da m e probavi! - zaviče Pinokio i opet udari u p lač . - N i ja n e b ih h tio d a m e p ro b a v i - d o d a T u n j - a li ja s a m p rilič a n m u d ra c i tje š im s e m iš lju d a m i je , k a d s a m se već rodio T unjem , dosto jnije um rijeti u m oru nego u ulju! - G lu p o st! - v ik n e P in o k io . - T o je jed n o m išlje n je - d o d a T u n j - a m išlje n ja , k a k o k a žu p o litičk i T un ji, m o ra ju se po što va ti! - N a k o n c u ... ja h o ć u d a iz iđ e m o d av d e ... ja h o ć u d a bježim ... - B je ž i, a k o ti p o đ e z a ru k o m ... - Je li jak o ve lik ov a j m o rsk i p a s k o ji na s je p ro g u tao ? - z a p ita lu tk ić . - Z a m isli: njeg o v o je tije lo d u lje o d je d n o g k ilo m etra i n e ra č u n a ju ć i re p . U to vrijem e , do k su se u m rak u tak o raz g o v ara li, uč in i se P in o k iju d a u d aljin i v id i n e k ak v u sv je tlo s t. - Š to b i m o glo značiti o no sv jetlašce dalek o, d alek o ta m o ? - z ap ita P in o k io . - B it će k ak av naš d rug u n ev olji ko ji k ao i m i čeka čas k a d će g a n e m an p ro b av iti!
158

Idem d a g a p osjetim . N e bi li se m o glo d o g od iti da to b u d e k a k v a s ta ra rib a k o ja b i m i z n a la p o k a z a ti p u t k o jim ću pobjeći! - Ja ti to o d src a ž e lim , d ra g i lu tk ic u . - Z bogom , T unju! - Z b o g o m , lu tk icu , i d o b ra ti sre ć a . - G d je ćem o se o pe t v id je ti? - T k o z n a !... B o lje je i n e m isliti n a to !
-

P IN O K IO U T IJE L U M O R S K O G P S A N A Đ E ... K O G A N A Đ E ? Č IT A JT E O V O P O G L A V L JE P A ĆETE DOZNATI

T

ek što je rek ao svo m e do bro m prijatelju T u nju zb o go m , P in o k io k re n e isp ru ž iv ši ru k e p red a se k ro z tam u i p o čne pip aju ći ho dati kro z tijelo m o rsk o g p sa m iču ći se k orak p o k o ra k p re m a o n o m slab a šn o m sv jetlu k o je se v id jelo d a žm iru ca tam o d a le k o , d a le k o . U hodu je osjetio da njegove noge gacaju po lokvi guste k liz av e v o d e , a ta v o d a je m irisala o štrim m iriso m p rže n e r ib e , te m u s e č in ilo d a je u s r e d p o s ta . I što je dalje išao, to se više ono svjetlo sjajilo i razabiralo; d o k id u ći i d a lje n a k o n c u n ije stig ao ; a k a d je stig a o ... što je n aša o: D ajem va m na jed an tisu ć u da n eće te p o g od iti... nađe prip rem ljen m alen stočić i na njem u zap aljen u svijeću k o ja je bila uta k n u ta u bo c u o d ze len a k ristala, a z a sto lo m je sjedio starčić sav bijel kao d a je o d snijeg a ili od tučena vrh nja i žva kao nek o lik o živih ribica, ali to lik o živih , d a su m u č a k , d o k ih je je o , b je ž a le iz u s ta .
159

CARLO COLLODI

PINOKIO

N a tu sliku jadn o ga P in ok ija o bu zm e to lik a i- tak o n ena d an a rad o st d a je po treb na b ila jo š d lak a p a d a p ad n e u lu d za n o s. H tio se sm ijati, h tio je p lak a ti, h tio je iz reći g o m ilu ra z n ih s tv a ri; a m e đ u tim , sa m o je z b u n je n o m rm lja o i m u cao k rn je i n esu visle riječi. N a ko ncu m u p ođ e za ruk o m d a istisn e k rik v eselja i šireć i ruk e baci se sta rčiću n a g ruad o kog rli g i, o v ra ta i p o č n e v ik a ti: - A h , ta ta m o j! N a k o n c u sa m v a s n a ša o ! S a d v a s v iš e n e ć u o s ta v iti; n ik a d v iše , n ik a d v iše ! - D a k le , o č i m i g o v o re istin u ? - o d g o v o ri s ta rč ić ta ru ć i o č i. - D a k le , ti s i z b ilja m o j d ra g i P in o k io ? - D a , d a , ja sa m , b a š ja ! A v i s te m i v e ć o p ro s tili, je li tak o! A h , ta tice m o j, kak o ste do bri... A k ad po m islim da sa m ja , m e đ u tim ... A h , d a z n a te k o lik o m i je n ev o lja p lju štilo p o g la v i i k o lik o m i je s tv a ri p o šlo n a o p a k o ! Z a m is lite d a sa m ja o n o g d an a , k ad ste m i v i, jad n i m o j ta ta , p ro d av ši sv o j k a p u t k u p ili p o č e tn ic u d a p o đ e m u š k o lu , p o b je g a o d a v id im lu tk e , a lu tk a r m e h tio n a lo ž iti n a o g a n j d a m u s e is p e č e o v a n , a is ti m i je lu tk a r o n d a d a o p e t z la tn ik a d a v am ih o d n e s e m , a li ja s a m n a š a o L is ic u i M a č k a , k o ji s u m e o d v e li u g o s tio n ic u » K o d c rv e n o g rak a « , g d je su je li k a o v u k o v i, i o tiš av ši p o n o ć i su sre o s am raz b o jn ik e k o ji su o n d a trč a li z a m n o m , a ja b je ž ', a o n i z a m n o m , a ja b je ž ', a o n i u v ije k z a m n o m , a ja b je ž ', d o k m e n is u o b je s ili n a g ra n u V e lik o g h ra s ta , g d je je lije p a D je v o jč ic a m o d r e k o s e p o s la la p o m e k o č ijic u , a lije č n ic i, k a d s u m e p re g le d a li, o d m a h su re k li: »A k o n ije m rtav , zn ak je da je jo š u v ijek živ « , a m en i se o nd a izm ak la jed n a laž i n os m i p o čeo rasti i v iše n ije m o ga o p ro ći k ro z so b n a v ra ta te sa m z b o g to g a o tiša o s L ijo m i M a čk o m
160

d a z a k o p a m č e tiri z la tn ik a , je r s a m je d a n p o tro š-io u g o s tio n ic i, a p a p ig a se p o če la sm ija ti, i m jesto d v ije tisu će z la tn ik a n isa m n a š a o v iše n išta , a s u d a c , k a d je č u o d a su m e o k ra li, d a o m e o d m a h z a tv o riti u ta m n ic u , d a b i d a o z a d o v o ljš tin u lu p ež im a , a k ad sam o d atle iz išao , u g le d ao sam gro zd g rož đ a u p o lju , ta k o d a s a m s e u h v a tio u z a m k u , a s e lja k b la ž e n e p a m e ti, s ta v io m i p a sju o g rlic u d a č u v a m k o k o šin ja k , a li je s p o z n a o m o ju n e v in o s t p a m e p u s tio d a o tiđ e m , a Z m ija s re p o m iz k o je g a s e d im ilo , p o č e la s e s m ija ti p a jo j je p u ^ a ž ila u p rsim a , i ta ko sa m se v ra tio k u ći lijep e d jev o jčice, k o ja je b ila m rtv a , a go lu b , k ad je vid io d a p lačem , reče sam » V id io m i: tv o g a ta tu k ak o p rav i la đ icu d a te p o đ e tra m u re č,ea ja ž iti« m : » A h , d a i ja im a m k rila !« a o n r e č e : » Ž^ejliš tv op e k li m O ta ti? « a ja m u r e č e m : » I te k a k o ! A li tk on ć e m e k jem u o d n ijeti?« a o n m i reče : »O d n ije t ć u te ja« , čem :m u re a ja » K ako ?« a o n m i reče: »Po pn i m i se n a leđ a« , letjeli sm o i tak o c ije lu no ć, a on d a u jutro sv i rib ari k oji su gled ali prem a m oru rek li su m i: »O nd je je neki jadan čovjek taplja«a, ja v as u koji se izd ale k a o d m ah p rep o zn a m jer m i je to k az alo srce i d a v ao sa m v am zn a k o v e d a se v ra tite n a o b a lu ... - P re p o z n a o s a m i ja te b e - re č e Đ e p e to - i b io b ih s e rado v ratio na ob alu, ali kako ? M o re je bilo uzburk an o i velik v a l m i je prev rnu o lađ icu . T ad a n ek ak av stra ša n m o rsk i pa s, k o ji je b io tu b liz u , te k š to m e u g le d a o u m o ru p o le tio je o d m a h k m e n i i isp la z iv š i je z ik u z e o m e k a o b o lo n jsk i re zanac. - A o tk a d a ste z a tv o re n i o v d je ? - z ap ita P in o k io . - O d on da bit će već dv ije godin e: dvije godine, P inokio m o j, k o je s u m i s e č in ile k a o d v a v ije k a .
161

CARLO COLLODI

- A kako ste se održali živi? Gdje ste našli svijeću? A žigi

ce, da ih zapalite, tko vam je dao?
- Sad ću ti sve ispripovijedati: Moraš, dakle, znati, da je

ta ista oluja koja je prevrnula moju lađicu, potopila i neki trgovački brod. Mornari su se svi spasili, ali je brod potonuo na dno i isti morski pas, koji je toga dana imao sjajan tek, nakon što je progutao mene, progutao je i brod... - Kako? Progutao ga je svega u jedan zalogaj?... - zapita Pinokio začuđeno.
- Cijeli brod u jedan zalogaj; a ispljunuo je samo glavni

jarbol, jer mu je zapeo među zubima kao iver. Na moju ve liku sreću, taj brod je bio krcat mesom, konzerviranim u kositrenim sanducima, dvopekom ili prženim kruhom, bocama vina, suhim grožđem, sirom, kavom, šećerom, stearinskim svijećama i kutijama voštanih žigica. Sa svim tim blagom bo žjim mogao sam živjeti dvije godine; ali danas su zadnje mr vice tu: danas u spremnici nema više ništa, a ova svijeća, koju vidiš da gori, posljednja je svijeća koja mi je ostala... - A zatim? - Zatim ćemo, dragi moj, ostati oba u mraku. - Onda, dragi tata - reče Pinokio - ne smijemo gubiti vrijeme. Moramo odmah misliti na bijeg. - Bježati?... A kako? - Pobjeći ćemo kroz usta morskog psa, baciti se u more i plivati! - Ti govoriš dobro, ali ja, dragi Pinokio, ne znam plivati. - Pa što to smeta?... Vi ćete mi uzjahati na leđa, a ja, koji znam dobro plivati, odnijet ću vas zdrava i živa na obalu.
162

CARLO COLLOD1

T o n e m ože biti, dijete m oje! - od v rati Đ ep eto m ašu ći g la v o m i s m ij e š e ć i s e tu ž n o . - Z a r ti s e č in i m o g u ć im d a b i jed an lu tk ić v iso k jed v a m e tar, k ao što si ti, m o g ao im ati to lik o s n a g e d a m e p liv a ju ći n o si n a p le ć im a ? - P o kušajte, pa ćete vidjeti! Svakako , ak o je na oblacim a n a p isa n o d a m o ram o u m rijeti, im a t ć e m o b a re m v e lik u u t je h u d a u m re m o za je d n o , z ag rljen i. I n e re k av ši v iše n išta P in o k io u zm e u ru k u sv ijeć u , i id u ći n a p rije d d a p o sv ijetli, re če o cu : - D o đ ite z a m n o m i n e b o jte s e . I tak o su k orač ali p riličn o vrem ena i p rošli cijeli trup i ac m o rsko g psa. A li kad su prispjeli na točku gd je je počinjalo velik o ždrijelo nem a čitav želud dobro sm isle da se szau e i d a p rip a z e n a č as z g o d a n z a b ije g . ta v S a d tre b a z n a ti d a je m o r s k i p a s , k a k o je b io i kak o ta r trpio o d zad uhe i lup anja srca, m orao vorenih usta: zbog toga je Pinokio, ja k o s je sp avati o t povirivši sa prednjeg kraja ždrijela i pogledavši gore, m ogao vidjeti izvan tih neizm jernih usta lijep kom ad zvjezdan og neba i prekrasnu m jesečinu. rastv orenih - O v o je p ra v i č a s z a b ije g - p riš a p n e o n d a o k r e n u v š i se k ta ti. - M o rsk i p a s s p a v a k a o p u h ; m o re je m irn o i v id i se k ao u sred d an a. D o đ ite, d ak le, tatice, z a m n om i z a m a lo ćem o b iti sp aše n i. R ečeno - učinjeno. U spn u se gore uza žd rijelo m o rske nem an i, i kad su stigli u golem a njezina cim a p rstiju k oračati po jeziku ; to je bio usta, počnu na vršjezik toliko du g i toliko širok da se činilo kao stazetina u kakvu periv oju. I već
-

164

P1NOKJO

su htjeli skočiti i baciti se u m ore, da otplivaju, ljepšemnaj pas kihne i kihnuvši trgne se tako žestoko, da Đ epeta odbaci i strm oglavi opet kad u času Pinokija i na dno svoga ne- sko g želuca. m an U slije d ve lik o g u da rca pri pa d u sv ijeća se ug asiin o tac n u u ta m i. s i o s ta i - A sa d ? - z ap ita P in o k io u o zb iljiv ši se . - S ad sm o , d je čač e m o j, ko n ačn o iz g ub lje n i. - Z a što izg u b lje n i? D a jte m i ru k u , tatice, i p az ite d a se ne poskliznete! - K am o m e vod iš? - M oram o opet pokušati bijeg. D ođite sa m nom i nem aj te strah a . K ad je to rekao, Pinokio uhvati svoga tatu za d aju ći ho ije k n a vršc im a p rstiju , op et se zajed n o p o pn u u z g rlo n em an i, za tim p rijeđ u cije li jez i ruku i uv p rek ora če tri red a b a. A li p rije n e g o su isk o č ili lu tk ić reče sv o m ta ti: zu - U z jašite m i n a ra m en a i o g rlite m e čv rs to . N a o stalo ću m isliti ja . T ek što se Đ epeto valjano sm jestio na leđim a čića, Pinokio se, siguran za svoj posao, baci u m ore i počne plivati. M ore je bilo m irno kao u svoga sin m jesec je sjao u punom , a m o rsk i p a s je d alje sp a v ao ta k o tv rd im snn im d a ngea b i p ro b u d io . sjaju o to p

165

CARIO COLLODI

NAPOKON PINOKIO PRESTANE DA BUDE LUTAK I POSTANE DJEČAKOM

D

ok je tako P inokio hitro plivao da se dokopa obale, n je g o v o ta c , k o ji je ja h a o n a n je g o v imi p leao noge dopola u vodi, dršće, sitno, kao z i d a opa im ć im a da ga trese groz trećača. n ica Je li d rh tao o d stu d en i ili o d strah a? T k o zn a!... M o žd a m alo o d jed n o g m alo o d d ru g o g a. A li P in o d rh ,tam isleći d a a h a , d a g a u tje š i to k io n je o d s tr je reče m u: - H rab ro , tata! Z a m alo ča sak a p risp jet ć em o n a k o p n o i b it ć e m o sp aš e n i. - A li g d je je to b lažen o k o p n o ? - zap ita starčić u zn em i r u ju ć i s e s v e v iš e i v iš e i u p iru ć i o č i, k a o š to č in e k ro ja č i k a d u d ije v a ju k o n a c u ig lu . - E v o g le d a m n a s v e s tr a n e a n e v id im n iš ta d ru g o n e g o n e b o i m o r e . - A li ja vidim i ob alu - reče lutkić. - D a se zn ate ravn ati, ja s a m k a o m a č k a : v id im b o lje p o n o ć i n e g o p o d a n u . S irom ah Pinokio pretvarao se da je dobre volje; tim ... M eđ utim se p očeo b ojati: snaga m u je m alaksala,u je postajalo teško i zadušljivo... đu ali, m e disanje m sve u svem u, nijeo g ao v iše, a o b ala je b ila jo š u v ijek d alek o . P liv ao je d o k je im ao d ah a, a o n d a o k ren u o g lav u p rem a Đ ep e tu i rek ao m u is m riječ im a : - T a ... ta ... m o j, p o m o z ite m i... je r ja u m ire m ! I otac i sin bili su već na granici snage, gotovip da k adutoa č u ju g la s k ao o d ras k la đ en e g ita re , k o ji re č e : e, se z - T k o to u m ire? - J a i m o j s ir o m a h t a ta !
166

PINOKIO

- T aj g las p rep o zn ajem ! T i si P in o k io ! - T ako je. A ti? -Ja sam T u n j, tv o j d ru g iz tam n ice u tijelu m o rsk o g p sa. - A kako si pobjegao ? - P o v eo sa m s e z a tv o jim p rim jero m . T i si m i p o k az ao p u t, i z a to b o m s a m p o b je g a o i ja . - T u n ju m o j, d o laz iš u b aš p rav i č as! Z ak lin jem te lju b av lju k o ju o sjećaš za tu n jiće sv o je sin o v e: p o m o zi n am , ili sm o izgu bljeni. - D ragovoljno i sa svim srcem . U hvatite se oba za m oj rep i pustite da vas vodim . Z a četiri časka dovest ću vas do obale. Đ ep eto i P ino kio, kako m ožete i zam isliti, prihah poziv, ali um jesto da se uhvate za rep, rasud e d a se p o s ta v e s je d e ć k e b a š n a le đ a m vate o d udobnijim T u n ju . - Jes m o li o d v iše te šk i? - z a p ita P in o k io . - T ešk i? N i g o v o ra; čin i m i se d a su m i n a leđ im a d v ije ljušture školjke - odgovori T unj koji je bio tjelesin e tako kru p n e i s n a ž n e d a s e č in io ju n eto m o d d v ije g o d in e . K ad su p risp jeli n a o b alu , P in o k io sk o či p rv i n bi su h o ogao svom tati da učini to isto, a zatim se nokrene č eu m u u z b u đ e n im g la s o m : a pom d a ju i r e T - P rija te lju m o j, ti s i sp as io m o g a tatu ! D ak le , n e m a m rije č i k o jim a b ih ti d o sta z a h v a lio ! D o p u sti m i b a re m d a ti d ad em p o lju b ac u zn ak v ječn e h arn o sti* . T unj istakn e njušku izvan vode a P inokio kleknuvši narilijep i m u v ru ć p o lju b ac n a u sta. N a taj čin isk ren e zem lju p
* hamost - zahvalnost

167

CARLO COLLODI

PINOKIO

i najživlje nježnosti jadan T unj, koji nije bio tom u navikao, osjeti veliko ganuće, pa stideći se pokazati da plače kao dijete, z a g n ju ri g la v u u m o re i n es tan e . M eđ u tim je sv an u lo . T ada Pinokio, ponudivši svoju ruku Đ epetu, koji je im ao te k to lik o d a h a d a se je d v a d rž i n a n o g a m a , r e č e : - N aslo n ite se n a m o ju ru k u , d rag i tatice, i p o đ im o . H o d at ćem o p o lak o , p o lak o k ao m rav i, p a k ad se u m o rim o , o d m o rit ć e m o s e k r a j p u ta . - A k a m o m o ra m o p o ć i? - z a p ita Đ ep e to . - D a po tražim o k ak vu ku ću ili k olib icu gd je će nam dati za m ilo st za lo g aj k ru h a i m alo slam e k o ja će n am p o slu žiti kao postelja. N isu još učinili niti sto koraka kad spaze da na pervazu* ceste sjed e dvije gadne njuške koje su stajale tu da m ole m i lostinju. B ili su to M ačak i L isica; ali ih nije bilo m oguće prepoz nati prem a on om e kakv i su bili nek ad a. Z am islite d a je M a čak, hineći uv ijek sljepo ću, svršio tak o, d a je zbilja o slijep io , i L ija o starjela, o trčala se i sv a to lik o p ro p ala, d a n ije v iše im ala niti repa. T ako je to. O va žalosna lupežica, pavši u naj crnju bijedu, bila je jednoga dana prisiljena da čak- i svoj pre krasni rep proda nekom e torbaru koji ga je kupio da bi njim tjerao m u h e . - 0 , P in o k io ! - re če L ija p la čn im g laso m - u d ijeli m alo m ilo stin je o v o j d v o jici jad n ih n em o ćn ik a.
pervaz - rub

- N em o ćn ik a! - p o n o v i M ačak . - Z bo go m , prev ejan ci* ! - od gov ori lu tk ić. - P rev arili ste m e je d an p u t, ali m e sa d n e ć e te v iše u k eb ati* * . - V je ru j, P in o k io , d a sm o d a n as siro m aš n i i zb ilja n e sretni. - Z b ilja n esre tn i! - p o n o v i M ač ak . - A k o ste siro m ašn i, i zaslu žili ste. S jetite se p o slo v ice k o ja k aže: » U k rad en i n o v ci n e d aju n ik ad p lo d a.« Z b o g o m , prevejanci! - S m ilu j n am se! - ... n a m s e ! - Zbogom , prevejanci! Sjetite se poslovice koja kaže: »Lup eš k o b ra šn o o tid e čitav o u m e k in je .« - N e ostavi nas! - ... n as ! - p o n o v i M a č a k . To rekavši Pinokio s Đ epetom m irno nastavi svoj put, dok n ak o n d ru g ih sto k o rak a n e sp aze u d n u n ek ak v a p u teljk a, usred p olja, lijepu ko libicu svu od slam e, po kriv en u k ro vo m o d c rijep a i o p ek a. - U o v o j k o lib i m o ra d a n e tk o s ta n u je - re č e P in o k io . - P o đ im o i p o k u ca jm o n a v rata . I z b ilja p o đ u i p o k u c a ju n a v ra ta . - T k o je ? - re č e g la s ić iz n u tr a . - S irom ašni otac i sirom ašni sinčić bez kruha i bez krova - odgovori lutak.
* prevajanci - prevaranti ** ukebati - uhvatiti

168

169

CARLO COLLODI

riNOicio

- O k ren ite k ljuč i vrata će se otvo riti - reče o naj isti g la sić. P in o k io o k ren e k lju č i v rata se otv o re. T ek što su u šli u nu tra, po gled aju tam o , po gled aju o vam o , i ne op aze niko ga. - A g d je je g o s p o d a r k o lib e ? - r e č e P in o k io u č u d u . - E v o m e o v d je g o re! O tac i sin d ig n u o d m ah g lav e p rem a tav an u i sp aze n a jed n o j g red i Z rik av ca k o ji g o vo ri. - A h , d ragi m o j Z rik av čiću - reče P in ok io p ozdrav ljaju ći uljudno. - S ad m e n aziv lješ » d rag im sv o jim Z rik av čićem « , je li tak o ? A sjećaš li se k ad si m e, d a m e p o tjeraš iz sv o je k u će, u d ario d rv en im č ek ić em ? - Im aš pravo, Z rik avčiću! P otjeraj i ti m en e... m aši se i ti u m e d rv en im ček ićem ... ali sm ilu j se m o m e jad n o m e o cu ... -Ja ću se sm ilo v ati o cu , a tak o đ er i sin čiću ; ali h tio sam te p od sjetiti na zao p ostu pak k oji sam pretrp io da te po učim kako na ovoj zem lji, kad m ožeš, m oraš pokazati pristojnost prem a svakom u ako želiš da ti se u danim a nevolje odvrati sličn o m p risto jn o šću . - Im a š p ra v o , Z rik av č ić u ; im a š p rav a i z a p ro d a ju , i ja ću pam titi pouku koju si m i dao. A li reci m i kako si to m og ao k u p iti o v u lijep u k o lib icu . - O vu m i je kolibicu jučer darovala neka dražesn a kozica k o ja je im a la d la k u p re k r a s n e m o d re b o je . - A k a m o je o tišla k o z a ? - z ap ita P in o k io s a ž iv o m ra doznalošću. - N e zn am .
170

- A k ad ć e se v ratiti? - N eće se v iše v ratiti. Ju čer je o tišla sv a žalo sn a i m ek eću ć i k ao d a je g o v o rila: » Jad an P in o k io ... v iše g a n e ću v id jeti... M o rsk i p a s g a je u o v aj č a s ra strg a o !...« - R ekla je baš tako ?... D ak le je b ila o na!... B ila je on a!... B ila je m oja drag a V ila! - po čn e vikati P ino kio jecaju ći i pla čući gorko. K ad se d o b ro n ap lak ao , o tare o či p a p rired iv ši o d slam e p o s te lju p o lo ž i u n ju staro g a Đ ep e ta . O n d a z a p ita Z rik a v c a koji govori: - R e c i m i, Z rik o : g d je b ih m o g a o n a ć i č a š u m lije k a z a sv og a jad no g tatu ? - T ri njive razm aka odavle je vrtlar Đ anđo, koji drži kra v e . P o đ i k n je m u i n a ć i ć e š m lije k a k o lik o tr a ž iš . P in o k io o trč i d o k u ć e v rtlara Đ a n đ a ; a li v rtlar m u re č e : - K oliko želiš m lijeka? - Ž e lim p u n u č a š u . - Č aša m lijek a zapad a jedan novčić... P očni već vaditi taj novčić. - N e m a m n i p a re - o d g o v o r i P in o k io s a v u tu č e n i r a žalošćen. - Z lo , lu tk icu m o j - n astav i v rtlar. - A k o ti n em aš p are, n e m a m n i ja n i p rs ta m lije k a . - N e m a r i! - r e č e P in o k io i o k r e n e s e d a ć e o ti ć i. - P o ček aj časak - reče Đ an đ o . - N as se d v o jica m o žem o n ag o d iti. H o ćeš li o k retati v itlo ? - Što je vitlo? - T o je o n a sp rav a o d d rv a s p o m o ću k o je se iz zd en ca izvlači vo da za zalijev anje p ov rća.
171

CARLO COLLODI

PINOICIO

- P o k u šat ću . - D akle, izv uci m i sto kab ala v od e, i ja ću ti za n ak n ad u d aro v ati čašu m lijek a. - U red u. Đ anđo odvede lutkica u vrt i pokaže m u kako će okretati vitlo. P inokio se odm ah dade na posao; ali prije -nego je iz vukao sto kabala vode bio je sav od glave do pete prom očen zn o jem . T ak av tru d n ik ad a n ije isk u sio . - D o s a d a je ta j p o s a o , d a o k re ć e v itlo - r e č e v r tl a r obavljao m oj m agarčić, ali je dan as ta jadn a životinja pri kra ju života. - B is te li m e p o v e li d a g a v id im ? - re č e P in o k io . - D rage volje. T ek što je P inokio ušao u staju, spazi na slam i ispružen a lijepa m agarčića, koji je bio skončan od glada i prevelika tru d a. N ak o n što g a je n ek o v rijem e n etrem ice p ro m atrao reče u seb i u zn em iriv ši se: » Ip ak ja o v o g m ag arčića p o zn ajem ! N ije m i n o v o lice.« I p rig n u v ši se k n jem u zap ita g a u m ag arećem n arječju : - T ko si ti? N a to pitanje m agarčić otvori polum rtve oči i odgovori u isto m n arje čju m u c aju ći: - J a s a m L u ... č i ... n j o ... lo ... Z atim o p et sk lo p i o či i izd ah n e. - O h, jadan L učinjolo! - reče P inokio u po glasa; i uzevši ru k o v e t s la m e o b riš e s u z u k o ja m u je te k la n iz o b ra z . - R a ž a lo š ć u je š se to lik o n ad je d n im m a g arc e m k o ji te s e n iš ta n e tič e - r e č e v r tl a r. - Š to b i o n d a m o r a o u č in it i ja, k o ji sa m g a k u p io z a g o to v e n o v ce!
172

- R eć i ću v a m ... b io je m o j p rijatelj! - Tvoj prijatelj? - Jed an m o j šk o lsk i d ru g ! - K ako ?! - uzvikn e Đ anđ o prasnu vši u sm ijeh. - K ako ?! Im ao si m ag arce za školske drugove!... Z am išljam fine nauke k o je m o r a d a s i u č io ! Lutkić, osjetivši se uvrijeđenim tim riječim a ne odgovori, n eg o u zm e sv o ju č ašu v ru ć eg m lijek a i v rati se u k o lib icu . I o d to g d an a p a u n ap rijed , v iše o d p et m jeseci, u stajao je sv ak og ju tra prije zore da p ođ e pa o kreće v itlo i d a tak o zaradi čašu m lijeka koja je dobro prijala slabašnom zdravlju njegova oca. A nije se zadovoljavao sam o tim ; jer og k nakon ne vrem en a nau či izrađ iv ati tako đer i ko šare i kosite, a od šarice novcim a koje je dobivao, nabavljao je jako razborito dnevne potrepštine. Izm eđu ostaloga izradio je sam lica u ko lijepa kojim a je vozio u šetnju svoga tatu da za lijepauvrem ena d ah n e sv ježeg zrak a. Z a večernjeg sijela vježbao se u čitanju i pisanju. U su sjednom je selu kupio debelu knjigu, koja je im ala naslovne s tra n e i k a z a la , i iz n je je č ita o . Š to s e tič e p is a n ja , slu ž io se treščico m k o ju je zašiljio k ao p ero , a n em aju ći n i crn io nice n i crnila, um ak ao je pero u bo čicu pu nu so ka o d du do va i trešan ja. Is tin a je to d a je s v o jo m d o b ro m v o ljo m , d a s e b rin e , d a rad i i n ap red u je, n e sam o u sp io o d rž ati sk o ro u rask o ši sv o g a tatu k o ji je jo š u v ijek b io b o ležljiv , n eg o -i v iše; m o g ao je i n a stran u sp rem iti četrd eset n o v čića d a k u p i n o v o odijelo.
173

CARLO COLLODI

J e d n o g ju tra re č e s v o m e ta ti: - Id e m tu n a o b liž n ji trg d a k u p im h a lje ta k , k a p u i p a r c ip e la . K a d s e v r a tim k u ć i - d o d a s m iju ć i s e - b i t ć u ta k o d o b ro o b u č en , d a će te m isliti d a sa m k a k a v v e lik i g o sp o d in . I iz išav ši iz k uć e p o čn e sav ra do stan i zad o v o ljan trčati. n o m z ač u je d a g a n etk o z o v e p o im e n u ;se k ren u vlije p a p u ža k o ji je iz v iriv a o iz K ad n a jed o sp a z i ši ž iv ic e . - N e p o z n a je š m e ? - r e č e P u ž . - Č in i m i s e i n e č in i m i s e ... - N e s je ć a š s e o n o g a P u ž a k o ji je s lu ž io k a o s o b a r k o d V ile m o d re k o se ? N e sje ć a š se o n o g a d a n a k ad sa m siša o d a ti p o s v ije tlim a te b i je n o g a b ila u ta k n u ta u k u ć n a v r a ta ? - S je ć a m s e s v e g a - v ik n e P in o k io . - O d g o v o ri m i o d m ah , pu žiću lijep i: g dje si o stav io m o ju do b ru V ilu ? Što rad i? Je li m i op ro stila? S je ća li se jo š u v ijek m en e? V o li li m e jo š? Je li d a le k o o d a v le ? M o g u li je p o s je titi? N a sv a ta p itan ja, izrečen a nag lo i nad u šak , P u ž oo jimvo riič n im m iro m : sv dg o o b - P in o k io m o j! Ja d n a V ila p o č iv a n a k rev e tu u b o ln ic i! - U bo lnici? - N a ž a lo s t. P o g o d ilo ju je tisu ć u n e v o lja . R azb o ljela se te š k o i n e m a v iš e č im e k u p iti n i z a lo g a j k ru h a . - Z b ilja ?... A h , k ak v u si m i v e lik u b o l z ad ao ! A h , ja d n a V ila! Jad na V ila! Jad n a V ila ! D a im am m ilijun , otrčao b ih o d m a h d a jo j g a o d n e se m ... A li ja n e m a m n e g o č e trd e s e t n o v č ić a... ev o ih o v d je : p o ša o sa m d a k u p im n o v o o d ije lo . U zm i ih , P u ž u , i p o đ i, o d n e s i ih o d m a h m o jo j d o b ro j V ili. - A tvo je no vo o dije lo?
174

PINOKIO

- Š to m e se tič e n o v o o dijelo ? P ro d ao b ih i o v o d ro n jak a k o ji s u n a m e n i d a jo j m o g u p o m o ć i ! H a jd e , P u ž u , i ž u r i s e ; a z a d v a d a n a v ra ti s e o v a m o , i n a d a m s e d a ć u ti m o ć i d a ti jo š k o ji n o v č ić . D o sad a sa m rad io d a u z d rž a v a m sv o g a ta tu , o d d a n a s ć u r a d iti p e t s a ti v iš e d a u z d rž a v a m i s v o ju d o b r u m a m u . Z b o g o m , P u ž u , i z a d v a d a n a te o č e k u je m . Puž, pro tiv sv og a o bičaja, po čne trčati k ao gušterica pk o lo v o sk o m s u n c u . ž a rk o m o K a d s e P in o k io v ra tio k u ć i, z a p ita g a ta ta : - A novo odijelo? - N isa m m o g a o n a ć i n i je d n o k o je b i m i p r is ta ja lo . N e m a ri!... K u p it ć u g a d ru g i p u t. T e ve čeri je P in o k io , m jesto da b d ije d o d eset,o b d ioi,dio m je s to d a iz ra d i o s a m k o š a r ic a o d s iteih njepšre s nio e s t. p noć , a av a Z a tim p o đ e u k re v e t i za sp i. I u sn u m u se u čin ilu,a lijepu i nasm ijanu , koja, nakon što ga je po ljub ila, ovako V i d v id i reče: - V a ljan si, P in ok io ! Z ah v alju ju ći tv o m e d o bro m src u , ja ti op raštam sv e n evaljalštine, koje si d o danas učin io . D ječaci, k o ji se n ježn o b rinu za sv o je ro d itelje k o ji su u b ijed i i ne vo ljam a, zaslužuju uvijek veliku pohvalu i veliku ljubav, pa i onda, kad ne m ogu biti pokazivani kao prim jer poslušnosti i dobra vla d a n ja . B u d i ra zb o rit u b u d u će i b it ć eš sretan . N a to j točki san se zav rši i P inokio se p ro bu di s ojak oim o čim a . stv ren ra S a d za m islite sa m i k ak v o je b ilo n jeg o v o iz nk a d đpern je u d iv š i s e o p a z i d a v iš e n ije d r v e n i lu ta k , n e g o d a en a o b ,
175

CARLO COLLODI

PINOKIO

je postao dječak kao i svi drugi. P ogleda oko sebe i m jesto običnih zidova kolibe od slam e ugleda lijepu sobicu s pokuć stvom i ukrašenu gotovo gospodskom jednostavnošću. S ko čiv ši s k rev eta n ađ e p rip rav ljen u n o v u o d jeću , n o v u k ap u i p a r k o ž n ih c ip e la k o je s u m u p ris ta ja le k a o s a liv e n e . T ek što se o b u k ao d o đ e m u d a učin i u o b ičajen u k retn ju d a stav i ruk e u d žep ov e, k ad uto izv ad i jed nu m- alenu n ov čarku od slonovine, na kojoj su bile napisane ove riječi: »V ila m o d re k o se v raća sv o m e d rag o m P in o k iju četrd eset n o v čića i zahvaljuje m u za njegovo dobro srce.« K ad je otvorio nov čarku, m jesto četrdeset novčića od bakra svjetlucalo se u njoj četrd eset d u k ata, sasv im n o vih , k ao d a su tek d o šli iz k o v nice. P o s lije to g a p o đ e d a se p o g led a u o g led a lu , i u č in i m u se d a je to n etk o d ru g i. N ije v iše v id io slik u d rv en e lu tk e, n eg o u g led a živ ah n u i razu m n u slik u lijep a d ječak a k esten jaste k ose, plav ih očiju i s izrazom v eselim i svečanim kao n a b lag d an . U sred svih tih čudesa, koja su se događala jedno za dru gim , Pinokio nije pravo znao je li budan ili još uvijek sanja otvorenih očiju. - A m o j tata? G d je je? - v ik n e n ajed no m : i u šav ši u su sjednu sobu nađe starog Đ epeta zdrava, čila i dobre volje kao neko ć, i on je, prihvativši svoje zanim anje drvodjelca, upravo šarao p red iv n i o k v ir b o g ato u k rašen lišćem , cv ijećem i g la v icam a raznih živ otin ja. - O slobodite m e jedn e neizvjesnosti, tatice: kako da pro tu m a č im s v e o v e n e n a d a n e p ro m je n e ? - z a p ita g a P in o k io sk o čiv ši d a m u s e o v jesi o v rat i d a g a p o k rije p o lju p cim a.
176

- O v a je n en ad an a p ro m jena šo j k u ći sa m o tv o ja na u z a slu g a - re č e Đ ep e to . - Z ašto m oja zaslug a? - J e r, k a d d je č a c i o d z lih p o s ta n u d o b rim a , o n i im a ju sp o s o b n o s t d a d a d u n o v i n as m ija n iz g le d ta k o đ e r i s v o jo j obitelji. - A stari P in o k io o d d rv a ? G d je s e o n sak rio ? - E n o g a o n d je - o d g o v o ri Đ ep eto i p o k aže m u k ru p no g lu tk a k ak o se o slon io o stolicu i g lavu zav rn uo n a jedn u stra n u , ru k e o b jesio i n o g e p rek rižio i sav in u o n ad v o je, d a b i se čin ilo p rav o ču d o k ad b i m o g ao stajati u sp rav n o . P ino kio se o kren e d a ga g led a; i kad g a je m alo v rem en a g led ao , re če s am u s eb i s v elik im z ad o v o ljstv o m : - K ako sam bio sm iješan dok sam bio lutak! A kako sam sad a z ad o v o ljan što s am p o stao p rav im d ječ ak o m !

177

SADRŽAJ

Od cjepanice koja viče do poslušnog dječaka (D. Zima) 5 Kako se dogodilo da je majstor Čiljeđa, drvodjelac, našao komad drva koji je plakao i smijao se kao dijete 13

Majstor Čiljeđa daruje komad drva svom prijatelju Đepetu, 15 koji ga uzima da od njega izdjela čudesnog lutkica koji bi znao plesati, mačevati se i prekobacivati se Kad se vratio kući, Đepeto odmah počne djelati lutka i nadjene mu ime Pinokio. Prve lutkove vragolije 18

Pinokijeva zgoda sa Zrikavcem koji govori a iz koje se vidi 22 kako zločeste dječake srdi kad ih poučava onaj tko zna više od njih Pinokio je ogladnio pa traži jaja da napravi jajnicu, ali u najljepšem času jajnica mu odleti kroz prozor. Pinokio zaspe s nogama na grijalici, a ujutro se probudi bez nogu Đepeto se vratio kući i lutku dao doručak koji je jadan čovjek donio za se Đepeto popravi Pinokiju noge i proda svoju kabanicu da mu kupi početnicu Pinokio prodaje početnicu da bi mogao vidjeti kazalište lutaka 26 28 30 33 36

Lutke prepoznadu svoga brata Pinokija i priređuju mu ve39 liko slavlje, ali se u najljepšem času pojavljuje lutkar Man-đafoko pa Pinokio dolazi u veliku opasnost

Mandafoko kihne i oprosti Pinokiju, a Pinokio poslije toga 41 obrani od smrti svoga prijatelja Harlekina Lutkar Mandafoko daruje Pinokiju pet zlatnika da ih odnese 45 svom tati Đepetu. Međutim, Lisica i Mačak odmame Pino-kija i on pođe s njima Gostionica »Kod crvenog raka« 50 Pinokio nije poslušao dobre savjete Zrikavca koji govori pa 53 se namjerio na razbojnike Razbojnici progone Pinokija; kad su ga stigli, objesili su ga 57 na Veliki hrast Lijepa Djevojčica modre kose dade dopremiti lutkica, položi 60 ga u krevet i pozove tri liječnika da dozna je li živ ili mrtav Pinokio jede cukar, ali neće piti lijek. Međutim, kad vidi da 64 po njega dolaze grobari da ga odnesu, popije lijek. Zatim je lagao i za kaznu mu je počeo rasti nos Pinokio nađe Liju i Mačka i pođe s njima da posije četiri 69 zlatnika na Polje čudesa Pinokiju su ukrali zlatnike a za kaznu je još zaradio četiri 74 mjeseca tamnice Kad se oslobodio tamnice, dade se na put da se vrati Vilinoj kući, ali putem susretne strašnu zmiju a nakon toga upadne u stupicu 78

Pinokio obeća Vili da će biti dobar i da će učiti jer mu je dodijalo da bude lutkić i hoće da postane valjan dječak Pinokio pođe sa svojim školskim drugovima na morsku obalu da vidi strašnog morskog psa Velika bitka između Pinokija i drugova, od kojih je jedan ranjen pa Pinokija odvedu oružnici

99 102 105

Pinokio dolazi u opasnost da ga poprže u prsuri kao ribu 112 Vrati se kući k Vili koja mu obeća da sutra više neće biti 117 lutak nego će postati dječakom. Veliki doručak s bijelom kavom u čast toga događaja Pinokio, mjesto da postane dječakom, otiđe potajno sa svojim prijateljem Lučinjolom u Zemlju igračaka 125

Poslije pet mjeseci uživanja Pinokio na svoje veliko čudo 131 osjeti da mu niče lijepi par magarećih ušiju i - postane ma-garčić, s repom i sa svim ostalim Pinokiju narastu magareće uši, zatim postane pravi magarčić i počne njakati 137

Pinokio postane pravi magarčić, odvedu ga na prodaju pa 143 ga kupi upravitelj neke cirkuske družbe da ga nauči plesati i preskakivati kolute, ali jedne večeri ošepavi i tada ga kupi netko drugi da od njegove kože napravi bubanj Dok je bio na dnu mora, Pinokija pojedu ribe pa opet po152 stane lutak kao i prije, ali dok je plivao da se spasi, proguta ga strašan morski pas Pinokio u tijelu morskog psa nađe... Koga nađe? Čitajte ovo poglavlje pa ćete doznati Napokon Pinokio prestane da bude lutak i postane djecakom 159 166

Pinokija uhvati seljak i prisili ga da mu služi kao pas čuvar 81 Pinokio otkrije lupeže pa kao nagradu za vjernost dobije slo- 83 bodu Pinokio oplakuje smrt lijepe Djevojčice modre kose, zatim nađe goluba koji ga odnese na morsku obalu i tu Pinokio skoči u more da pomogne svome tati Đepetu Pinokio prispije na otok »Marljivih pčela« i nađe Vilu 86 93

i

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->