^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^

NJENO IME JE ŽENA

Xin Karsen
^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^
 Sadržaj
Uvod......................................................................................................1
Predlozi......................................................................................2
Primer.........................................................................................4

Posveta.................................................................................................8

Predgovor.............................................................................................9

Eva (Jeva), majka svih zivih..............................................................11

Sara, princeza cije je ime zablezeno s postovanjem......................21

Reveka, zena sa velikim potencijalom, ali.......................................33

Reveka mnogo sta uzima u svoje ruke (2).......................................42

Petefrijeva supruga, zena upravljana seksom................................51

Marija, zena voda koja je sebe precenila.........................................59

Rava, bludnica u galeriji heroja vere................................................67

Fenina, zena koju je nadvladala ljubomora.....................................74

Ana, zena koja je verovala u molitvu...............................................79

Carica od Sabe, zena koja je zelela da bude mudrija.....................88

Udovica iz Sarepte, zena koja je prihvatila izazov vere..................95

i
 Sadržaj
Sunamka, zena koja je kreativno razmisljala................................101

Jevrejska sluskinja, devojka koja je govorila o Bogu..................108

Jestira, carica koja je svoj zivot rizikovala zbog svog naroda....113

Jovljeva supruga, zena koja je Bogu rekla ne...............................122

Marija, najprivilegovanija medu zenama.......................................130

Jelisaveta, zena cvrstog karaktera i dobar zivotni saputnik........143

Ana, zena koju nije unistilo slomljeno srce...................................151

Udovica, zena koja je umela da upravlja novcem.........................156

Marta iz Vitanije, zena koja je drugorazrednim stvarima dala

prioritet............................................................................................161

Marija iz Vitanije, zena koja je umela da izabere najbolje............169

Samaricanka, zena koja je Isusu rekla da......................................176

Dorka, zena koja je volela Boga.....................................................185

Lidija, poslovna zena koja je Bogu dala prvo mesto....................191

Priskila, cenjeni saradnik u propovedanju evandelja...................197

O piscu..............................................................................................205

ii
Uvod

Uvod
Eva. Prva žena. Jednaka muškarcu, od njega se razlikovala samo
seksualno. Iako je o njoj mnogo pisano, ovaj predmet još uvek nije
iscrpljen. Ona je majka svih žena.

Žene u ovoj knjizi nisu izmišljene. Stvarne su. Živele su u prošlosti, a u

svojim željama i problemima, u nadama i ambicijama, one i danas žive
među nama. Verujem da dok budete čitali o njima, one će vas i
fascinirati i upozoravati. To se desilo i meni dok sam o njima pisala.

Velika razlika koja postoji među ženama u ovoj knjizi nije pitanje
društvenog položaja. Nije bitno što je jedna od njih bogata, kao Carica
Savska ili siromašna kao udovica iz Isusovog doba, niti je bitno što je
jedna od njih vođa kao Marija, ili nepoštovana kao Samarićanka, nije
bitno da li je neudata ili je u braku. Ove stvari su nevažne. Stvarna
razlika među ovim Evinim kćerima je u tome da li jesu ili nisu
poznavale Boga. Dok saznaješ o svakoj od njih, javlja se centralno
pitanje: Koje mesto u njihovom životu zauzima Bog? Odgovor na to
pitanje odlučuje o sreći i korisnosti svake od njih. Ovo je motivacija
koja je pokreće da ide napred.

Žene u ovoj knjizi su na osnovu ovoga izabrane. Otkrićete da izbor ne

zavisi od godina, društvenog statusa ili zanimanja; postoji jedna stvar
sa kojom svaka od njih mora da se suoči − njihov stav prema Bogu.

Ako je Bogu dato pravo mesto u životu, onda osoba postaje privlačna
na poseban i koristan način. Kada je On odsutan, ili kada mu nije dato
pravo mesto, onda je život bez pravog cilja − bez perspektive.

Nadam se da ćete i vi otkriti kako je Biblija jedinstvena knjiga, i dok se

budete upoznavali sa ovim ženama, počećete da se na novi, svež ili

1
obnovljen način upoznajete sa Božjom Rečju.

Posebna napomena: Molim vas da pročitate delove Biblije na početku

svakog poglavlja. Ovo je neophodno da bi se poglavlje razumelo.

Za one koji ne samo da žele da čitaju o ženama, nego i da proučavaju

njihove živote, bilo pojedinačno ili u grupi, na kraju svakog poglavlja
postoje pitanja za proučavanje Biblije. Sledeći odeljak sadrži predloge
o tome kako da se ova knjiga koristi za lično i grupno proučavanje.

Predlozi
Verujem, kao i mnogi drugi, da najplodonosnije diskusije nastaju onda
kada male grupe ljudi iznose ono što je Biblija njima lično govorila.

Sledeći predlozi će biti od pomoći onima koji su zainteresovani da

učestvuju, ili da vode grupu za proučavanje Biblije.

PREDLOZI ZA GRUPNO ZA PROUČAVANJE BIBLIJE:

1. Počni sa malom grupom − obično sa najmanje šest, a najviše deset

ljudi. Ovako će tvoja grupa biti dovoljno velika za zanimljivu diskusiju,
ali i dovoljno mala da svaki član može da učestvuje. Kako broj
učesnika bude rastao, započni sa drugom grupom.

2. Pre nego što pokreneš grupu, treba da odlučiš koliko često ćete se
okupljati. Mnogi ljudi će možda oklevati da se predaju nečem potpuno
novom i to u neodređenom vremenskom periodu. Ovaj problem se
može rešiti ako unapred odlučiš da ćete se, na primer, okupljati četiri
do šest puta. Ako posle tog vremenskog perioda rešite da nastavite

2
dalje, dogovorite se o broju sastanaka.

3. Imaj na umu da grupa za proučavanje Biblije treba da diskutuje o

Bibliji. Da bi se sprečilo uzaludno trošenje vremena, mudro je da svaka
učesnica unapred kod kuće pripremi svoju studiju. Tako sastanak
može da se iskoristi da se razgovara o studiji koju je svaka osoba
pripremila. Grupe cvetaju kada svaki član iznosi ono što je lično otkrio.

4. Naglasi potrebu da se primenjuju lekcije koje su naučene, i da treba

međusobno da se pomažu pri toj primeni. Postoji daleko veća potreba
za duhovnim rastom nego za uvećavanjem znanja samog po sebi.
"Kako ono što sam naučio može da utiče na moj život?" − ovo je
pitanje koje svaka osoba treba da zapita sebe i na koje treba da
odgovori u toku svake diskusije.

5. Pre nego što počneš, reši da ćeš prisustvovati svakom sastanku.

Propusti sastanak jedino kada apsolutno ne možeš da mu prisustvuješ.
Ako ne možeš da prisustvuješ, ipak uradi studiju i spremi je za sledeći
sastanak.

6. Smatraj se članom grupe. Budi slobodan da daš doprinos.

Nedostatak iskustva ne treba da te sprečava od učestvovanja u
diskusiji. S druge strane, odupri se iskušenju da dominiraš grupom.

PREDLOZI ZA VOĐE GRUPNIH ZA PROUČAVANJE BIBLIJE:

1. Obavezno provedi dovoljno vremena u proučavanju Biblije i budi

siguran da si studiju kompletirao.

2. Dođi spreman. Zabeleži one tačke koje želiš da naglasiš. Ovim

tačkama pristupi kroz pitanja.

3
3. Poučavaj tako što ćeš postavljati pitanja, umesto da daješ izjave.
Samo mali broj planinara voli da na vrh planine budu odneseni. Radost
uspinjanja prepusti njima samima. Nemoj samo ti da pričaš. Diskusiju
tako vodi da svaki član grupe može da učestvuje.

4. Pripremi pitanja koja će podsticati na razmišljanje. Postavljaj pitanja

koja Bibliju primenjuju na probleme u svakodnevnom životu. Izostavljaj
pitanja na koja se može odgovoriti prosto sa da ili ne.

5. Organizuj vreme i okruženje pre sastanka. (Krug je generalno

najbolji način sedenja.) Počni i završi na vreme. Neupadljivo gledaj na
sat.

6. Moli za sebe i za svakog člana grupe. Moli da Hrist kroz svoju Reč
govori svakoj prisutnoj osobi. Moli da te Sveti Duh učini osetljivim na
potrebe drugih. Molitva rezultira entuzijazmom, a on je od suštinske
važnosti za uspeh vaše diskusije.

Ovi predlozi nisu ograničeni na određeni tip grupe za proučavanje

Biblije. Iste principe možete koristiti za proučavanje biblijskih knjiga,
poglavlja ili biblijskih tema. Oni koji žele praktične smernice za
proučavanje Biblije, treba da nabave Navigatorski priručnik za
proučavanje Biblije.

Primer
PREDLOZI ZA GRUPNU DISKUSIJU O EVI:

1. Neka svaki član grupe obavezno uradi svoju studiju. Sve ih

podstakni da imaju beleške za vreme diskusije.

4
2. Unapred odredite da ćete se kao grupa ograničiti na odgovaranje
samo onih pitanja koja su data u biblijskoj studiji, ili pitanja koja su
blisko vezana za tu temu.

3. Neka se svaka diskusija vrti oko Biblije. Uvek pitaj: "šta Biblija kaže
o ovome?"

4. Uspeh svake diskusije biblijske grupe puno zavisi od pitanja koja

vođa postavlja i od toga kako započinje i vodi razgovor. Postoje četiri
vrste pitanja:

a. Pitanja za početak diskusije.

b. Pitanja koja vode diskusiju.
c. Pitanja koja pomažu da se tema razjasni i produbi.
d. Pitanja koja podstiču primenu.

5. Primeri gore navedenih pitanja u vezi sa Evom:

a. Pitanja za početak diskusije:

(1) Šta smo saznali o Evi?
(2) Šta smo saznali o zmiji?
(3) Šta smo saznali o iskušenju?
(4) Šta smo saznali o posledicama greha?

Kada ovako predstaviš svaku glavnu tačku studije, izbeći ćeš

monotono postavljanje pitanja u okviru proučavanja Biblije i osiguraćeš
zanimljivu diskusiju. Veoma je mudro da se rezimira jedna tačka pre
nego što se pređe na sledeću.

b. Pitanja koja vode diskusiju:

(1) Šta je neko drugi otkrio?
(2) Da li neko ima nešto da doda?
(3) Da li ima nekoga ko bi hteo da nešto kaže?

5
Ovu vrstu pitanja uputi celoj grupi, a ne samo jednoj određenoj osobi.
Ovo obezbeđuje otvorenu diskusiju u kojoj svi prisutni mogu da
učestvuju.

c. Pitanja koja pomažu da se tema razjasni i produbi:

(1) Šta je iskušenje?
(2) Šta je greh?

Ova pitanja pripremi tako da se naglasi ono što je grupi najvažnije.

Imaj pripremljene biblijske stihove koji će ti pomoći da pronađeš prave
odgovore. Ova pitanja postavljaj na pravom mestu u diskusiji i to u
okviru pitanja spomenutih gore pod 5a (u ovom slučaju u 5a3 i 5a4).

d. Pitanja koja podstiču primenu:

(1) Šta smatraš najvažnijim upozorenjem u ovoj priči?
(2) Kako ovo utiče na tvoj život lično?

Pošto se pitanja o primeni mogu postavljati kao poslednja u okviru

biblijske diskusije, ti možeš, ukrug da očekuješ da ti svaki član grupe
da svoj odgovor. Evo reči koje treba da imaš na umu dok postavljaš
pitanja: šta, kako, zašto, kada.

6. Napravi za sebe vremenski raspored koji će ti obezbediti da se

svakom delu diskusije posveti dovoljno pažnje. Rezerviši dovoljno
vremena za one tačke koje smatraš za jako važne. Pošto je poslednje
pitanje biblijske studije pitanje o primeni, možeš ga naglasiti.

7. Stidljive učesnike najčešće možeš uključiti u diskusiju tako što ćeš ih

zamoliti da pročitaju biblijski stih. Teško je kontrolisati one koji žele da
dominiraju diskusijom. U takvim slučajevima često je od pomoći da se
pozovu i drugi da daju svoj doprinos. "Šta drugi misle?" Ponekad je
neophodno nasamo porazgovarati sa osobom koja previše priča, i
objasniti joj neophodnost učestvovanja cele grupe. Kada predmet
diskusije počne da se gubi, sledećim rečima možeš diskusiju vratiti na

6
pravi kolosek: "Možda o ovome možemo razgovarati kasnije, posle
studije," ili, "hajde, ako se slažete, da se držimo teme našeg
proučavanja."

8. Razgovor o primeni je najznačajniji deo tvoje diskusije. Obavezno

obezbedi dovoljno vremena da svaka osoba može da iznese svoj
odgovor na poslednje postavljeno pitanje. Odgovor na to pitanje mora
biti ličan, određen i praktičan. Primer za primenu u vezi sa Evom bi
mogao biti: "Za mene je najvažnije upozorenje da budem potpuno
sigurna da mogu imati pobedu nad iskušenjem. Zato sam odlučila da
svakoga dana čitam Bibliju. Danas ću početi sa čitanjem..."

9. Ako diskusiju završiš molitvom, molite se za sve ono o čemu ste

razgovarali. Na primer, moli se za ličnu primenu, ili da sve to primeni i
neko drugi. Ništa ne čini na silu. Ohrabruj kratke molitve. Neko ko je
suviše stidljiv da bi se glasno molio, može se u molitvu uključiti
govoreći "amin". Kako otvorenost grupe raste, rašće i otvorenost u
molitvi. Zatim se zastupništvu mogu dodati i druge stvari.

10. Završi obećanjem da će sledeći sastanak započeti tako što ćete

vreme odvojiti da se iznesu iskustva koja su u vezi sa primenom
članova grupe.

Ove smernice se mogu koristiti za sve grupne diskusije o ženama u

ovoj knjizi.

7
Posveta

Posveta
Ovu knjigu posvećujem mnogim mojim prijateljima širom sveta u okviru
organizacije Navigatori. Plan da napišem ovu knjigu sazrevao je kroz
kontakte koje sam imala sa mladim ženama. U njima sam uvidela istu
fasciniranost životima biblijskih žena koju sam sama posedovala.
Takođe sam zahvalna članovima mnogih grupa za proučavanje Biblije
u Holandiji koji su umesto mene proveravali pitanja za proučavanje
Biblije na kraju svakog poglavlja knjige.

Dalje se prisećam mnogih, mnogih drugih, muškaraca i žena koji su

kroz svoja poučavanja, primer i prijateljstvo na moj život ostavili
neizbrisiv trag. Sećam se prvog Navigatora koga sam srela pre dosta
godina, Dovsona Trotmana, osnivača ove organizacije, kao i mnogih
drugih mladih ljudi koji su nedavno lično uzverovali u Isusa Hrista kroz
službu Navigatora. Svi oni imaju tri zajedničke stvari: veliku ljubav
prema Bogu, duboko poštovanje njegove Reči i čežnju da svoj život
podele sa drugima. Na većinu njih su primenljive dve reči: realizam i
entuzijazam.

Kroz moje zajedništvo sa Navigatorima, u meni je rasla želja da budem

žena po Božjem srcu. Iz tog razloga, Eva, Sara i druge žene u ovoj
knjizi nisu samo ljudi maglovite, davne prošlosti, nego stvarni ljudi, ljudi
koji žive i blistaju. Moja želja je da svaki Navigator koji čita ovu knjigu,
kao i svi ostali moji prijatelji budu izazvani da celim srcem žive za
Boga. I u isto vreme, verujem da će knjiga u njihovim rukama biti
instrument kojim će pomagati drugima.

Sa ovom molitvom ja knjigu Njeno ime je žena šaljem u svet.

Xin Karsen

8
Predgovor

Predgovor
Xin karsen je pripovedač. Iako ima mnogo studija o ženama u Bibliji,
nikada nisam pročitala nijednu praktičniju od knjige NJENO IME JE
ŽENA. Xin je uspela da stvarno oživi ove biblijske žene dok posmatrate
njihove postupke i efekte njihovih života. Ona vam pomaže da izvučete
ono što je danas značajno i što možete primeniti. Onima koji su
zainteresovani da otkriju više o svakoj ženi, ona obezbeđuje pitanja za
diskusiju na kraju svakog poglavlja.

Xin je jedna od najboljih osoba za obuku mladih vođa za proučavanje

Biblije koje ja poznajem. Ona Božju Reč primenjuje na situacije
svakodnevnog života.

Moja molitva je da ova knjiga bude kao seme koje će doneti mnogo
ploda.

Kori Ten Bum

Šta čitaoci govore o knjizi "Njeno ime je žena"?

Tako je dobro znati da su žene posebne u Božjim očima i da ih On

jasno upotrebljava za svoj plan na zemlji. Svake sedmice na našoj
grupi za proučavanje Biblije sa velikim interesovanjem proučavamo
Njeno ime je žena...

***

9
Njeno ime je žena je tako dobar način za proučavanje biblijskih
karaktera. Mnogo puta u crkvi slušamo propovedi na neku temu ili o
nekom predmetu, ali ne slušamo često o stvarnim ljudima koji su se u
životu borili i tražili Boga... Ako uspemo da se postavimo u njihovu
situaciju, cela priča oživi. Baš to nam se desilo sa ovom knjigom.

***

Moje cimerke na fakultetu nisu mnogo znale o Bibliji, ali su se jako

zainteresovale dok sam čitala knjigu Njeno ime je žena. Svako veče
sam čitala o drugoj ženi. Bog je tako radio da mi je omogućio da mojim
cimerkama jasno i prirodno objasnim Evanđelje. Slava Bogu!

***

Tako je bilo dobro čitati o ženama iz Biblije čvrstog karaktera. Mnoge

od njih su bile ponizne, ali ih je Bog ipak silno upotrebio.

10
 Eva (Jeva), majka svih zivih

Eva (Jeva), majka svih živih

"Žena je stvorena od Adamovog rebra; nije stvorena od njegove glave
da bi vladala njim, niti je stvorena od njegovog stopala da bi je on
gazio, nego je stvorena od njegovog boka da bi mu bila jednaka, pod
njegovom rukom da bi bila zaštićena i blizu njegovog srca da bi bila
voljena." (Metju Henri)

1. Mojsijeva 1:27−28 I stvori Bog čoveka po obličju svojemu, po

obličju Božjem stvori ga; muško i žensko stvori ih. I blagoslovi ih Bog i
reče im: rađajte se i množite se i napunite zemlju i vladajte njom, i
budite gospodari od riba morskih i od ptica nebeskih i od svega
zverinja što se miče po zemlji.

1. Mojsijeva 2:18 I reče Gospod Bog: nije dobro da je čovek sam; da

mu načinim druga prema njemu.

1. Mojsijeva 2:20−25 I Adam nadjede ime svakom živinčetu i svakoj

ptici nebeskoj i svakoj zveri poljskoj; ali se ne nađe Adamu drug prema
njemu. I Gospod Bog pusti tvrd san na Adama, te zaspa; pa mu uze
jedno rebro i mesto popuni mesom. I Gospod Bog stvori ženu od rebra
koje uze Adamu i dovede je k Adamu. A Adam reče: sada eto kost od
mojih kosti i telo od mojega tela. Neka joj bude ime čovečica, jer je
uzeta od čoveka. Zato će ostaviti čovek oca svojega i mater svoju i
prilepiće se k ženi svojoj i biće dvoje jedno telo. A behu oboje goli,
Adam i žena mu i ne beše ih sramota.

1. Mojsijeva 3:1−20 Ali zmija beše lukava mimo sve zveri poljske, koje
stvori Gospod Bog; pa reče ženi: je li istina da je Bog kazao da ne
jedete sa svakoga drveta u vrtu?

11
A žena reče zmiji: mi jedemo roda sa svakoga drveta u vrtu; samo roda
s onoga drveta usred vrta, kazao je Bog: ne jedite i ne dirajte u nj, da
ne umrete.

A zmija reče ženi: nećete vi umreti; nego zna Bog da će vam se u onaj
dan kad okusite s njega otvoriti oči, pa ćete postati kao bogovi i znati
šta je dobro, šta li zlo.

I žena videći da je rod na drvetu dobar za jelo i da ga je milina gledati i

da je drvo vrlo drago radi znanja, uzabra roda s njega i okusi, pa dade i
mužu svojemu, te i on okusi.

Tada im se otvoriše oči, i videše da su goli; pa spletoše lišća smokova i

načiniše sebi pregače.

I začuše glas Gospoda Boga, koji iđaše po vrtu kad zahladi; i sakri se
Adam i žena mu ispred Gospoda Boga među drveta u vrtu.

A Gospod Bog viknu Adama i reče mu: gde si?

A on reče: čuh glas tvoj u vrtu, pa se poplaših, jer sam go, te se sakrih.

A Bog reče: ko ti kaza da si go? Da nisi jeo s onoga drveta što sam ti
zabranio da ne jedeš s njega?

A Adam reče: žena koju si udružio sa mnom, ona mi dade s drveta te

jedoh.

A Gospod Bog reče ženi: zašto si to učinila? A žena odgovori: zmija

me prevari, te jedoh.

Tada reče Gospod Bog zmiji: kad si to učinila, da si prokleta mimo

svako živinče i mimo sve zveri poljske; na trbuhu da se vučeš i prah da
jedeš do svojega veka.

12
I još mećem neprijateljstvo između tebe i žene i između semena
tvojega i semena njezina; ono će ti na glavu stajati, a ti ćeš ga u petu
ujedati.

A ženi reče: tebi ću mnogo muke zadati kad zatrudniš, s mukama ćeš
decu rađati, i volja će tvoja stajati pod vlašću muža tvojega, i on će ti
biti gospodar.

Pa onda reče Adamu: što si poslušao ženu i okusio s drveta s kojega

sam ti zabranio rekavši da ne jedeš s njega, zemlja da je prokleta s
tebe; s mukom ćeš se od nje hraniti do svojega veka; trnje i korov će ti
rađati, a ti ćeš jesti zelje poljsko; sa znojem lica svojega ješćeš hleb,
dokle se ne vratiš u zemlju od koje si uzet; jer si prah, i u prah ćeš se
vratiti.

I Adam nadede ženi svojoj ime Eva, zato što je ona mati svema živima.

Ona je bila očarana svim što je videla − sve oko nje je bilo savršeno.
Priroda koju je gledala bila je nova i osvežavajuća. Vazduh koji je
udisala bio je čist i nezagađen. Voda koju je pila bila je bistra i blistava.
Sve životinje su živele u međusobnoj harmoniji.

Njen brak je bio savršen − njena zajednica sa Bogom i sa njenim

mužem je bila svakodnevna radost. Eva je imala sve što bi neko
mogao poželeti.

Onda jednoga dana, jedan glas u vrtu ju je zapitao: "Da li ti je Bog

rekao da ne smeš da jedeš plod sa jednog drveta u vrtu?"

Zašto, pitala se, nikada nisam primetila kako je posebno lepo drvo koje
se nalazi usred vrta? I zašto mi se odjednom čini da sva moja sreća
zavisi od toga da li ću pojesti njegov plod? Jesti nešto tako poželjno
može biti samo dobro.

13
Njena želja je bila probuđena. Ona nije primetila da je prevarena − da
je Božja Reč izvrnuta − da se pod sumnju stavila Božja ljubav.

Eva nije znala da je onaj ko je sa njom razgovarao bio prerušeni

sotona (Otkrivenje 20:2; 2. Korinćanima 11:14). On je bio i ostao lažov
i ubica od početka (Jovan 8:44), sa željom da vara ljude (1. Petrova
5:8). On nije precizno citirao Boga, nego je koristio svoje reči (1.
Mojsijeva 2:16−17).

Njegov napad na Božju Reč je trebalo da Evu upozori, a ne da je

usmeri na to da ga sluša. U ovoj fazi ona je još uvek mogla da izbegne
iskušenje (Jakov 4:7). Iako je bila na opasnom tlu, bila je stvorena sa
voljom sposobnom da se suprotstavi iskušitelju. Ona nije morala da
sotoni pruži priliku da je prevari, tako što će ga slušati šta govori
(Efescima 4:27). Imala je izbor. Ali, nažalost, ona je slušala šta on
govori. čak i gore od toga, ona mu je odgovarala. Ovo je predstavljalo
početak njenog pada.

Poput sotone, i Eva je izvrnula Božje Reči. Dodala je: "...ne dirajte u
nj..." onome što je Bog kazao, iako Bog o diranju nije ništa rekao.
Zatim je ublažila njegovo naglašavanje smrti tako što je izostavila reč
"ćete".

Prvi sotonski napad je bio uspešan. Eva je bila spremna da ga sasluša,

da okleva. Ovo je povećalo njegovu odvažnost. Bučno je Boga nazvao
lažovom. Predstavio ga je kao nekoga ko je želeo da pokorava čoveka
i da uskraćuje njegovu sreću, pošto je Bog imao silu da to učini.

"Umreti?" podsmehnuo se. "Uopšte nećete umreti. Bićete srećniji nego

što ste ikada o tome sanjali. Bićete kao Bog." Nastavio je da je
iskušava, vukući je ka njenoj nezavisnosti. Njegov poziv na
neposlušnost je za Evu bio fatalan. Njen otpor je slomljen kada je
odvojila vreme da se raspravlja sa sotonom. Ispružila je ruku i ubrala
plod koji je njeno srce poželelo.

14
Od tada zlo se nije moglo zaustaviti. Ona se tako uplela u mreže
varalice, da više nije mogla da ih izbegne. Pojela je plod. Ali to nije bio
kraj. Žena koja je bila prevarena, postala je varalica. Eva je svog muža
uvukla i uplela u svoj greh. Bez prigovora je prihvatio plod koji mu je
nudila i pojeo ga.

U tom momentu ceo njen život se promenio.

Celokupno stvorenje koje je Bog stvorio bilo je idealno. Bilo je tako

savršeno da je On (1. Mojsijeva 1:10, 12, 18, 21, 25) sam bio
zadovoljan stvorenjem i tu činjenicu je naglasio nakon svakog čina
stvaranja.

Ipak je nešto nedostajalo. "Nije dobro da je čovek sam, da mu načinim

druga (pomoćnika) prema njemu" rekao je Gospod. Kada su i
muškarac i žena stvoreni, Božje delo je bilo završeno i "veoma dobro"
(1. Mojsijeva 1:31).

Eva je bila stvorenje koje je Bog svojom rukom izvajao. Bila je stvorena
jednaka svom mužu. Jedina razlika među njima je bila polna. Ona je
bila jedinstvena.

Kao ljudsko biće, ona je, poput Adama, bila obdarena razumom i
razumevanjem. Zato mu je bila sagovornik. I poput njega, imala je ličnu
zajednicu sa svojim Stvoriteljem i od nje se očekivalo da mu bude
poslušna. Bog je učinio da je Eva, zajedno sa Adamom, bila odgovorna
za izvršenje istog zadataka. Na njen poseban određen način, ona je
trebala da pomogne da se ispuni i pokori zemlja. Imala je jedinstveno
zajedništvo sa svojim mužem. Svoj život je delila sa njim. Ona ga je
učinila celovitim. Njena fizička struktura mu je odgovarala, pa su
zajedno mogli da izvrše Božju zapovest da se množe.

Iako je stvorena posle Adama, Eva sigurno nije bila neka "naknadna,
zakasnela misao". Ona je bila deo osnovnog Božjeg plana isto koliko i

15
Adam. Ona nije mogla da funkcioniše bez njega, a ni on bez nje (1.
Korinćanima 11:11−12). U okviru njihovog braka, Eva je bila
podređena Adamu (Efescima 5:22−24). Bog je postavio Adama da nosi
i sprovodi vođstvo da bi se obezbedio društveni red, jer je Bog Bog
reda.

U Trojstvu, Sin ni na kakav način nije inferioran u odnosu na Oca

(Jovan 5:18; Filipljanima 2:6), ali mu je ipak podređen. U braku, muž i
žena imaju podjednaku vrednost (Galatima 3:28), ali je uloga žene
podređena mužu, kao što je Hrist Bogu (1. Korinćanima 11:3). Zato, u
Božjem poretku, ženi odgovara da se dobrovoljno podredi svom mužu.

Kao muž i žena, Adam i Eva su formirali novo jezgro: par. Ovaj par se
odlikovao njihovim posebnim ličnostima. To nije bio zbir dva pojedinca,
nego potpuno novo jezgro, srž, biće. Božji je plan da supružnici žive u
potpunoj harmoniji − da se jedno sa drugim osećaju spokojno − jedno,
u vezi koja se održava uzajamnom ljubavlju i poštovanjem (Efescima
5:21).

Eva je shvatila da je gorko prevarena. To je prvo uočila u odnosu sa

Adamom. Oni su uvek bili u miru jedno sa drugim, kao što ih je Bog i
stvorio da budu. Ali, sada su odjednom postali stidljivi i bez odbrane.
Nestala je zaštita njihove nedužnosti. Otkrili su da više ne mogu imati
slobodnu i laku zajednicu. Počeli su da jedno od drugog kriju stvari.
Otkrili su ne samo to da su jedno pred drugim stajali goli − nego da su
bili goli i pred Bogom! Njihova čistota je nestala! Njihova bezgrešna
priroda je uništena. Njihov prisni odnos sa Bogom je prekinut. Umesto
da postanu kao On, kako im je sotona obećao, oni su počeli da ga se
plaše i da beže od njega.

A onda je Bog ušao u tu opustošenu situaciju. On je preuzeo inicijativu

i potražio ih je. Kako ih je samo sa ljubavlju pozdravio. Počeo je sa
pitanjem, a ne sa optuživanjem. Dao im je priliku da objave i priznaju
svoj greh, ali oni nisu uvideli priliku koja im se pružala. Bog je pozvao

16
Adama kojeg je smatrao odgovornim (Rimljanima 5:12, 14), s obzirom
da je Adam bio glava porodice. Iako je bio prisutan, Adam nije sprečio
Evu da ne počini greh. On se njoj, u stvari, pridružio. I nju je i okrivio.
"Žena koju si udružio sa mnom, ona mi dade s drveta te jedoh." Adam
je zvučao tako kao da je okrivljavao Boga što mu je podario Evu.

Eva je, takođe, krivicu prenela na nekog drugog. Okrivila je zmiju, iako,
da je bila iskrena prema sebi, morala bi priznati da je dobrovoljno
prihvatila ponudu zmije.

Istina je da je zmija zavela Evu, ali je Eva po sopstvenoj volji zgrešila.

Ona je pala na ispitu koji je pred nju stavljen da kao ljudsko biće bude
poslušna Bogu dobrovoljno, iz ljubavi.

Božji sud koji je zatim usledio otkrio joj je katastrofalan uticaj koji je
imalo njeno delo. Bio je proklet ne samo Edenski vrt, nego celokupan
svet. Zemljište, koje je nekada bilo bez korova, sada će rađati trnje i
drač. Životinje su bile proklete. Spokojstvo životinjskog sveta nad kojim
su Adam i Eva zajedno vladali, bio je upropašten. Vuk i jagnje više nisu
mogli zajedno u miru da jedu. Jači je vladao nad slabijim. Divni raj u
kojem su mogli zauvek srećno da žive, jednim brzopletim propustom
postao je izgubljeni raj. Naređeno im je da ga brzo napuste, da ne bi
jeli sa drveta života, i tako bili primorani da kao grešnici zauvek žive (1.
Mojsijeva 3:22−23)

Eva, koja je upotpunila Božje stvaranje − koja je bila poslednja karika u

lancu zemaljske sreće − ovu sreću je odbacila svojom neposlušnošću.

Radost njenog materinstva će biti okarakterisana bolom i nevoljama.

Žaoka gospodarstva će uticati na njen odnos sa mužem. Sada će on,
zbog greha, vladati nad njom.

Iako Adam i Eva nisu trenutno umrli nakon greha u Edenskom vrtu,
kao posledica je nastupilo ustanovljavanje smrti. S druge strane,

17
postali su smrtna ljudska bića, podložna smrti.

Međutim, daleko gora od prirodne smrti, bila je duhovna smrt, vakuum

razdvojenosti od Boga (1. Mojsijeva 2:17; Efescima 2:1). Ovo je, više
od ostalih, Eva bolno doživela u njenom unutrašnjem biću.

Eva je bila usaamljena i trpela je dok je rađala. S obzirom da je bila

prva žena na zemlji, nije imala majku, ni sestru, ni prijateljicu sa kojom
bi podelila osećanja. Ni kod koga nije mogla da ide po savet, nijedna
druga žena nije mogla da joj pomogne pri porođaju. Kakvo neobično
iskustvo − postati majka a da nikada nisi bila dete. šta radiš sa
detetom? U ovim okolnostima iskušenja, nije ni čudo što se Eva
ponovo pozvala na Boga. "Dobih čoveka od Gospoda" (1. Mojsijeva
4:1). ("Rodila sam čoveka uz Božju pomoć", prevod iz Nju Ameriken
Standard Biblije). To je rekla i nasmešila se svojoj bebi Kainu.

Ona i Adam nisu bili jedini kažnjeni za greh učinjen protiv Gospoda.
Kazna za sotonu je bila mnogo veća. Rečeno joj je da će je uništiti
neko po imenu Emanuilo, koji će se roditi kao Evin potomak (Isaija
7:14). Da li se ona nadala, da li je očekivala da će dete u njenom
naručju biti Mesija?

Eva je bila kao živi prikaz vere − vere da čovek nikada ne može da
potone tako duboko da ne bi mogao da se vrati Bogu. I primer nade −
nade da Bog daje nove prilike, bez obzira na to koliko je veliki greh.

Eva je bila slomljena kada je Kain ubio njenog drugog sina. Shvatila je
da je na svet donela grešnog čoveka. On je bio ubica. Užasan
nastavak njenog čina u vrtu joj je postao još upečatljiviji i silniji. Ona je
smrt − duhovnu i fizičku − prenela na Adama, a on na svaku rođenu
osobu (Rimljanima 3:10−12, 23; 6:23a). Nijedno ljudsko biće više neće
živeti u nevinosti, kao što je jednom ona živela. Svaka osoba koja se
rodi, grešiće ne samo po izboru, nego i zbog unutrašnjeg poriva. Svako
će se susresti sa neprekidnom borbom između dobra i zla. Svi će zbog

18
greha biti odvojeni od Boga. Neće biti izuzetka.

Ponovo i ponovo sotona poziva i podstiče želje čoveka, pokušavajući

da ga zavede. Greh i smrt će stupiti na scenu svaki put kada se čovek
oda svojim željama (Jakov 1:14−15). U svakoj generaciji će biti ljudi
kao što je Eva, ljudi koje pokreću njihove želje da imaju ono što im oči
vide i da zadovolje potrebu za ponosom (1. Jovanova 2:16). Sotona
pokušava da svaku osobu okrene protiv Boga, baš kao što je učinio sa
Evom. On uzburkava pobunu i nezahvalnost da bi učinio da čovek
padne onako kako je on sam pao − radi ponosa (Isaija 14:12−15).

Čak i mnogo, mnogo godina nakon Edenskog vrta, kada je čovek

doživeo oslobođenje kroz Isusa Hrista (1. Jovanova 2:2) i svako ko
lično veruje u njega ima pristup Bogu (Jovan 1:12, 13), i oni najbolji
ljudi shvataju da iako žele da čine dobro, ipak bivaju vučeni ka zlu
(Rimljanima 7:15−19). Jedino Isus Hristos − On koji je objavljen i
obznanjen − je dokazao da čovek može da pobedi iskušenje ako se
drži Božje Reči i živi po njoj (Matej 4:1−11).

Kao posledica Adamovog i Evinog greha, suze, žalost i patnja koju ljudi
doživljavaju nastaviće se sve do novog carstva (Otkrivenje 21:1, 4). A
do tog vremena, svako ljudsko biće će biti zaraženo i mučeno grehom.
Do tada, svaka osoba će bivati upozorena da ne sledi Evin primer (2.
Korinćanima 11:3). Jer Eva, majka svih živih, jeste zastrašujući primer.
Ona je žena koja je počinila greh i pustila greh u svet onda kada je
dopustila sotoni da je natera da posumnja u Božju Reč i njegovu
ljubav.

19
Eva, majka svih živih
(1. Mojsijeva 1:27, 28; 2:18, 20−25; 3:1−20)

Pitanja:

1. Pročitaj 1. Mojsijevu 1 i 2. Kako i zašto je stvorena

Eva?

2. Ko je bila zmija? (Otkrivenje 20:2, Jovan 8:44) Koje

taktike je primenila kada je prevarila Evu?

3. Po tvom mišljenju, na koje sve načine on još uvek

deluje na osnovu Mateja 4:1−11 i 1. Jovanove 2:16?

4. Može li se ljudsko biće odupreti iskušenju? Ako

može, kako?

5. Opiši situaciju u kojoj je Eva živela pre pada u greh.

6. Kakva je bila situacija naknadno? Navedi sve

promene koje možeš pronaći.

7. Šta smatraš najdalekosežnijom posledicom Evinog

greha?

8. Šta smatraš najznačajnijim upozorenjem u ovoj priči?

Kako ovo utiče na tvoj lični život?

20
 Sara, princeza cije je ime zablezeno s postovanjem

Sara, princeza čije

je ime zableženo s poštovanjem
"Vera je poverenje, uzdanje, pouzdanje. To je šesto čulo koje nas
osposobljava da razumemo i predosetimo nevidljivo, ali stvarno
duhovno carstvo. Unutar tog carstva, naša vera se odnosi direktno na
Boga." (Osvald J. Sanders)

1. Mojsijeva 18:1−15 Posle mu se javi Gospod u ravnici Mamrijskoj

kad seđaše na vratima pred šatorom svojim u podne. Podigavši oči
svoje pogleda i gle tri čoveka stajahu prema njemu. I ugledavši ih,
potrča im na susret ispred vrata šatora svojega, i pokloni se do zemlje;
i reče: Gospode, ako sam našao milost pred tobom, nemoj proći sluge
svojega. Da vam donesemo malo vode i operite noge, te se naslonite
malo pod ovim drvetom. I izneću malo hleba, te potkrepite srce svoje,
pa onda pođite, kad idete pored sluge svojega. I rekoše: učini što si
kazao. I Avram otrča u šator k Sari i reče: brže zamesi tri kopanje
beloga brašna i ispeci pogače. Pa otrča ka govedima i uhvati tele
mlado i dobro, i dade ga momku da ga brže zgotovi. Pa onda iznese
masla i mleka i tele koje beše zgotovio, i postavi im, a sam stajaše
pred njima pod drvetom dokle jeđahu.

I oni mu rekoše: gde je Sara žena tvoja? A on reče: eno je pod

šatorom. A jedan između njih reče: dogodine u ovo doba opet ću doći k
tebi, a Sara će žena tvoja imati sina. A Sara slušaše na vratima od
šatora iza njega. A Avram i Sara bejahu stari i vremeniti, i u Sare beše
prestalo što biva u žena. Zato se nasmeja Sara u sebi govoreći: pošto
sam ostarela, sad li će mi doći radost? A i gospodar mi je star. Tada
reče Gospod Avramu: što se smeje Sara govoreći: istina li je da ću
roditi kad sam ostarela? Ima li što teško Gospodu? Dogodine u ovo

21
doba opet ću doći k tebi, a Sara će imati sina. A Sara udari u bah
govoreći: nisam se smejala. Jer se uplaši. Ali on reče: nije istina, nego
si se smejala.

1. Mojsijeva 21:1−13 "I Gospod pohodi Saru kao što beše rekao, i
učini Gospod Sari kao što beše kazao. Jer zatrudnje i rodi Sara
Avramu sina u starosti njegovoj u isto vreme kada kaza Gospod. I
Avram nadene ime sinu koji mu se rodi, kojega mu rodi Sara, Isak. I
obreza Avram sina svojega Isaka kad bi od osam dana, kao što mu
zapovedi Bog. A Avramu beše sto godina kad mu se rodi sin Isak. A
Sara reče: Bog mi učini smeh; ko god čuje, smejaće mi se. I reče: ko bi
rekao Avramu da će Sara dojiti decu? Ipak mu rodih sina u starosti
njegovoj.

A kad dete doraste da se odbije od sise, učini Avram veliku gozbu onaj
dan kad odbiše Isaka od sise. I Sara vide sina Agare Misirke, koja ga
rodi Avramu, gde se podsmeva; pa reče Avramu: oteraj ovu robinju sa
sinom njenim, jer sin ove robinje neće biti naslednik s mojim sinom, sa
Isakom. A to Avramu bi vrlo krivo radi sina njegova. Ali Bog reče
Avramu: Nemoj da ti je krivo radi deteta i radi robinje tvoje. što ti je god
kazala Sara, poslušaj; jer će ti se u Isaku seme prozvati. Ali ću i od
sina robinjina učiniti narod, jer je tvoje seme.

Jevrejima 11:11 Verom i sama Sara dobi silu da stvara potomstvo i

preko vremena svoje starosti, zato što je smatrala vernim onoga koji joj
je obećao.

1. Petrova 3:6 Kao što je Sara bila poslušna Avraamu i zvala ga

gospodarom; vi ste postale njene kćeri − kad činite dobro ne bojeći se
nikakvog strašenja.

Ovaj prizor je smešten u Hevronu, dve hiljade godina pre Hrista.

Sara se smejala, ali ne od sreće. Smejala se onome što je čula − da će

22
ona, žena od 89 godina, roditi dete! Sina. Nemoguće!

Ona i njen suprug su prestari za dete. Biološki je nemoguće da dobije

dete iako su ga godinama čekali. Bili su uvereni da im je Bog pre 25
godina obećao sina, ali se obećanje nije ispunilo. Verovatno su
pogrešili. Sara se sećala tih godina...

Tada su živeli u Uru, centru kulture i trgovine u Južnoj Mesopotamiji.

Iako Ur više nije bio na vrhuncu svog razvoja, ipak je još uvek
obezbeđivao procvat života. Njegove zanatlije i majstore su
prevazilazili samo oni iz Egipta. Brodovi u luci su dopremali dobra sa
Istoka u zamenu za žito koje se tu uzgajalo. Mnogi građani su bili
bogati i živeli su u prostranim kućama.

Ona i Avram su uživali u vremenu koje su tu provodili, živeći među

rođacima i prijateljima. Ali jednoga dana, njihovi životi su se iz temelja
promenili. Bog se javio Avramu (1. Mojsijeva 11:31−12:5). Njegovo
objavljivanje je bilo tako slavno (Dela 7:2−3) da je uklonilo sve sumnje
o tome ko je On bio. Bio je to pravi, istinski Bog, ne mesečev bog Sin
koga su obožavali Avramovi preci (Isus Navin 24:2).

Bog je Avramu zapovedio da napusti svoju zemlju i rođake i da krene u

zemlju koju će mu on pokazati. Ova zapovest je bila povezana sa
obećanjem: "I učiniću od tebe veliki narod, i blagosloviću te i ime tvoje
proslaviću, i ti ćeš biti blagoslov. Blagosloviću one koji tebe
uzblagosiljaju i prokleću one koji tebe usproklinju. I u tebi će biti
blagoslovena sva plemena na zemlji" (1. Mojsijeva 12:2−3).

Avram je istog trenutka poslušao. A Sara se složila sa odlukom. Oni su

odjednom postali nomadi, umesto da budu građani bogatog, udobnog
grada.

Kao i većina žena, ni ona nije smatrala da je jednostavno napustiti dom

i sve koje je volela i suočiti se sa nepoznatom budućnošću. Ali, ona je

23
bila poslušna svome mužu i pouzdala se u Boga koji je njenom mužu
govorio.

Mesecima su putovali, a zbog stada su se polako kretali zemljom.

Konačno su stigli u Haran, 600 milja severozapadno. Tu su ostali
dugov vremena, pa je život opet postao nešto malo udobniji, iako ne
onako luksuzan kao što je bio u Uru. Međutim, bio je očigledno bolji
nego život u tumaranju.

Ali, trebalo je ponovo krenuti. Ovaj put na jugozapad. Ono malo njene
sigurnosti se srušilo. Tara, njihov otac je umro. Sara je bila Avramova
polusestra. To nije bilo ništa neobično, jer su prilike za stupanje u brak
u to vreme bile tako ograničene, pa je čovek često bračnog druga
morao da traži unutar najužeg porodičnog kruga. Smrt njihovog oca i
odsustvo rođaka koji su ostali u Haranu (1. Mojsijeva 24:4, 10; 27:43),
učinili su život još usamljenijim. Sa njima je putovao samo Lot, njihov
rođak.

Uprkos gubicima koje su imali, dve stvari su ostale nepromenjene.

Prvo, i dalje su verovali u Božja obećanja. Verovali su da će dobiti
dete, iako su bili sve stariji, Avramu je bilo 75, a njoj 65 godina. Drugo,
oni su i dalje negovali trajno međusobno poštovanje i ljubav.

Nije sve bilo lako. Poput Avrama, i ona je bila jaka ličnost sa dobro
razvijenim karakterom. Sve što je mogla činila je da bi se prilagodila
svom mužu i bila mu poslušna. Definitivno je imala sopstveno
mišljenje, ali je ipak mogla da se preda svom mužu zbog neke
unutrašnje slobode.

Da, kada je razmišljala o tome, videla je da je njen odnos prema mužu

određen njenim odnosom sa Bogom. Ona je verovala Bogu i ta vera je
nju učinila odanom, snažnom ženom, vera je učinila da u životu stoji
odvažno i čvrsto, živeći u harmoniji sa svojim mužem (1. Petrova
3:1−7).

24
Otac svih vernika i njegova supruga su nesvesno pokazali kroz svoj
brak nagoveštaj Hristove zajednice sa njegovom budućom Crkvom
(Efescima 5:22−33).

Pošto mu je ona bila poslušna i stavljala ga na prvo mesto, on je nju,

zauzvrat, poštovao, slušao njene savete i poštovao je ukazujući joj
svoje prijateljstvo. Oni su bili prijatelji, kao što su bili zaljubljeni ljudi,
razgovarali su o zajedničkim, svakodnevnim stvarima. Pošto su bili
otvoreni za Boga i jedno za drugo, njihov brak, kao i njihov duhovni
život, bili su čvrsti.

Vreme je prolazilo, a oni još uvek nisu imali dete. U međuvremenu su

stigli u Sihem gde se Bog ponovo javio Avramu i rekao: "Tvojemu
semenu daću zemlju ovu." (1. Mojsijeva 12:6−7)

Konačno su došli na krajnje odredište. I još uvek su se nadali

obećanom detetu. U znak zahvalnosti, Avram je Bogu sagradio oltar.
Ali, pošto je na zemlju došla ozbiljna glad, Avram se preselio južnije,
da bi obezbedio hranu za svoju porodicu i stoku. Ovo je učinio po
svojoj volji, ne pitajući Boga za savet. Otišli su u Egipat. Otišli su
pravcem koji nije bio ugodan Bogu (2. Mojsijeva 33:14−15).

U Egiptu nije bilo lako. Sara je bila vrlo lepa, pa se Avram plašio za
svoj život, smatrajući da da bi Egipćani mogli i da ga ubiju samo da bi
došli do nje. Zato joj je Avram rekao: "... kaži da si mi sestra... i ostaću
u životu..." (1. Mojsijeva 12:13). Iz straha je pobegao u laž. Uz sve to,
on jeste bio čovek koji je godinama verovao Bogu. Šta je sa njegovom
ljubavlju prema meni? Pitala se Sara.

Istina je da su se na početku puta dogovorili da primene ovu taktiku.

Oni su ućutkali svoju savest činjenicom da to u stvari i nije bila laž (1.
Mojsijeva 20:12−13). Teoretski, ovo je zvučalo prihvatljivo, ali se
praktično ona osećala izdatom.

25
Baš kao što je Avram i očekivao, njena lepota je bila zapažena. Na
kraju se obrela u faraonovom haremu. Avramov strah od smrti ne
samo da je ugrozio njenu čistotu, nego je ona smatrala da on postupa
ne obazirući se na obećanje za njihovo dete.

Ali, Bog u koga se pouzdala, intervenisao je. Kroz muku i velike

nevolje, Bog je neznabožačkom caru razjasnio situaciju (1. Mojsijeva
12:10−20). Kao posledica celog tog događaja, Sara je delimično
izgubila poverenje u svog muža. On je momentalno napustio svoj
pijedestal. Deo njene sigurnosti je nestao.

Oni su se, zatim, vratili u zemlju koju im je Bog obećao, a sa sobom su

poveli i egipatsku robinju Agaru. Kako su godine prolazile, a obećanog
deteta nije bilo, Avram se pitao da li bi možda usvojeni sin bio Božje
rešenje. Možda bi taj sin mogao biti Elijezer, najvažniji čovek u
njegovom domaćinstvu (1. Mojsijeva 15:1−4).

Ali to nije bio Božji plan. Bog je obećao da će sin koga začne Sara biti
naslednik. Obećanje o potomku je ostalo nepromenjeno i potvrđeno
zavetom (1. Mojsijeva 15:5−21). Iako je Bog ponavljao svoja obećanja,
bio je spor u njihovom ispunjavanju.

Ona je iz iskustva znala da živeti život vere znači ne samo to da se ne

oslanjaš na ljudsku sigurnost, nego i da treba biti strpljiv. Vera i
strpljenje su išli zajedno. Oni nisu mogli da se jednostavno i lako
nabave, kao neka roba, nego je trebalo da se nauče kroz tešku životnu
školu. U ovome su morali da se vežbaju (Jevrejima 6:13−15) i dokažu
stvarnim delima. Ona i Avram su morali da nauče da vera mora da
bude usidrena, odnosno utemeljena u čvrstom tlu Božjih obećanja, a
ne na živom pesku ljudskih mogućnosti.

Ali ona je postala nestrpljiva. Uzimajući u obzir činjenicu da su za nju

prošle godine za rađanje, ona je Avramu predložila da uzme Agaru,
egipatsku robinju, za vanbračnu ženu (1. Mojsijeva 16). Ona se

26
prilagodila običajima svoga vremena. Posle svega, ovakve stvari su se
često dešavale. Verovatno je mogla da zvanično odbrani svoj postupak
pozivajući se na bračni ugovor u kojem je svom mužu obećala sina. Ali
ovo što je učinila bilo je pogrešno, jer je bilo posledica nedostatka vere.

Njeno samoodricanje ju je odvelo u veliku žrtvu. Ona je mogla da daje

izgovore da Bog nije rekao da će obećani sin biti njeno dete. Ali, da li je
ona tu nepotrebnu žrtvu načinila zato što je očajnički želela da vidi
ispunjenje Božjeg obećanja po svaku cenu i u vreme koje je ona
izabrala? Dugo vreme čekanja, do tada već deset godina, je bilo već
skoro nepodnošljivo. Njen stvarni problem je verovatno bio u tome što
se njeno strpljenje istrošilo, pa je onda sama pronašla rešenje. Uzela je
sve to mnogo u svoje ruke, i za to je ozbiljno platila.

Šta je Avrama podstaklo da je posluša? To još uvek nije bilo jasno. Ali,
kao i Adam pre njega, on je ubrao gorki plod slušanja pogrešnih
predloga svoje žene (1. Mojsijeva 3:17). O, zašto je morao da je
posluša?

Posledice su skoro odmah bile vidljive. Greh neverovanja i nestrpljenja

je počeo da donosi plod čak i pre nego što je Agarino dete bilo rođeno.
Patrijarhalni dom je bio rascepljen nezadovoljstvom i odsustvom mira.
Agara se osećala superiorno.

Ona, Sara, je zaboravila da je preuzela inicijativu za taj nesrećni plan.

Pošto se odvojila od Boga, zanemarila je ispitivanje svoga srca i
pokajanje. Umesto toga, ona je okrivljavala je svoga muža. Tako
strašno je ponižavala Agaru, da ako Bog ne bi intervenisao, ova mlada
žena bi verovatno umrla. Sara je samu sebe degradirala, ponizila.
Shvatila je kako jedna osoba može da odreši i pusti destruktivne sile u
sebi kada odluta od Boga.

Ona je želela da dobije na vremenu. Niko nije znao da li je sve ovo kao
posledicu imalo u stvari gubljenje vremena. Ona je, međutim, znala da

27
se pre 13 godina Bog otkrio Avramu. Kako se Avram osećao u toku tog
vremena?

Avram je još uvek bio zauzet čekanjem gostiju, koji su iznenada došli
niotkuda i stali pred njega. U toku njihove posete, Sara je pomagala da
se spremi obrok. Kada je došlo vreme da se hrana servira, ona je
ostala u pozadini, što je bio istočnjački običaj, gde su u svetu dominirali
muškarci.

Njenu pažnju su privukle reči jednog od njih koji je zapitao: "Gde je

Sara, žena tvoja?" Ovo ju je nateralo da razmišlja dok se kretala ka
ulazu u šator. Ko su ovi ljudi? Kako znaju moje ime? Šta još znaju o
meni? pitala se.

Avram im je tada rekao: "Eno je pod šatorom." A onda je došla

iznenađujuća izjava: "Dogodine u ovo doba opet ću doći k tebi i Sara
će žena tvoja imati sina."

Ljudi su i dalje sedeli leđima okrenuti šatoru, pa je Sara mislila da je

neće primetiti. Bila je sama sa svojim mislima. U svom srcu nasmejala
se zbog tih reči. Ljudi su bili vrlo ljubazni. Bili su prava gospoda.
Pokazali su svoju zahvalnost za gostoprimstvo tako što su učtivo
domaćinu obećali sina.

Odjednom je njeno kretanje bilo prekinuto i naglo se vratila u stvarnost.

Preplašeno je čula kako se njene neizgovorene misli pretvaraju u reči.
Jedan od ljudi je zapitao: "što se smeje Sara govoreći: istina li je da ću
roditi kad sam ostarela?" A onda je odmah nastavio upečatljivim
rečima: "Ima li što teško Gospodu?"

Gospodu? Gospodu?

Onda ga je prepoznala, kao što ga je Avram već bio prepoznao. Zar se

njen muž nije ovoj trojici ljudi obratio u jednini sa "Moj Gospode?"

28
Sam Gospod je sišao sa neba da bi govorio njoj, da bi joj lično potvrdio
obećanje: "Dogodine u ovo doba opet ću doći k tebi i Sara će žena
tvoja imati sina."

Potpuno šokirana, ona je negirala nedostatak vere i rekla: "nisam se

smejala." Znala je Njegov odgovor i pre nego što ga je izgovorio: "Nije
istina, nego si se smejala."

Zašto mi se Gospod nije direktno obratio? pitala se. Zato što je

istočnjački običaj da se ženi govori preko njenog muža? Ili je On želeo
da podseti Avrama da se i on, Avram, kao i njegova žena, nasmejao u
neverici? Nedugo posle toga, Bog mu je ponovio obećanje za sina (1.
Mojsijeva 17). Jer i Avram je izgubio nadu da će ikada dobiti sina od
Sare. Bio je zadovoljan Ismailom, i molio je da ga Gospod prihvati.

Po prvi put Bog je jasno naglasio da će obećani sin biti sin od Sare.
Kao dokaz za to, On im je promenio imena. Umesto Avram, "otac
uzvišenosti (veličine)", od sada njegovo ime će biti Avraam "otac
mnogih". Saraja (njeno dotadašnje ime) je promenjeno u Sara, što
znači "princeza". Gospod ne samo da je mislio da je dovoljno da
Avramu kaže da se vreme čekanja približilo kraju, nego je došao da to
kaže i Sari lično.

Godina koja je prethodila Isakovom rođenju nije bila besprekorna za

Avrama i Saru, iako je Bog Avramu ukazao poverenje i smatrao ga
svojim prijateljem (Isaija 41:8; 1. Mojsijeva 18:16−19). Laž iz Egipta se
ponovila. Vidi 1. Mojsijevu 20.

Sledeće godine, u vreme koje je Bog rekao, rođen je sin. Ime koje mu
je Bog dao, Isak, znači "onaj koji se smeje". Dok god su živeli, Isak je
svoje roditelje podsećao na činjenicu da su u svojoj neveri postavili
znak pitanja pored njegovog imena, koje je Bog promenio u znak
uzvika.

29
Posledica greške koju je Sara učinila kada je dozvolila da Agara
postane Avramova nevenčana žena, postala je veoma ozbiljna. Pošto
se Ismailo podsmevao Isaku na gozbi povodom odbijanja od dojenja,
Sara je navaljivala na Avrama da otera Agaru i Ismaila. U Avramovom
srcu je bila tuga, jer je i on patio zato što je sudelovao u grehu.
Međutim, Bog mu je rekao da posluša Saru. Tako je on Egipćanku sa
detetom otpustio. Bog je i njih voleo, što je istorija dokazala, ali se
potom razvila velika razlika između Ismailovih i Isakovih potomaka.
Sara je živela samo 37 godina posle Isakovog rođenja, pa nije videla
jad i bedu koja se stvorila između potomaka dva Avramova sina.

Arapi, Ismailovi potomci, i Jevreji, Isakovi potomci, postali su trajni

neprijatelji. Posle više vekova, problemi na Srednjem Istoku još uvek
čekaju na rešenje.

Kako je tužno za Saru što je njeno delo nestrpljenja imalo tako

dalekosežne posledice i što se sećanje na nju kvari ovim. Ali Biblija
priču o njoj ne završava u tužnom tonu.

Prva žena predstavljena u galeriji heroja vere u Jevrejima 11 je Sara.

O njoj se piša sa uvažavanjem i čašću zbog vere koju je imala, a ne
zbog neuspeha.

Njena vera, veličanstveno prikazana na Isakovom rođenju, rasla je

tokom njenog dugog života. Život je od Sare zahtevao mnoge žrtve.
Ona se uzdržavala od mnogih stvari koje je volela i želela. Doživljavala
je poteškoće i razočarenja − sve bez gunđanja. Bila je fleksibilna u
promenljivim situacijama. Prilagođavala se svome mužu. Svojom
poslušnošću Avramu, ona mu je dopuštala da on bude poslušan Bogu.

Naučnici su otkrili da loše emocije mogu dovesti do bolesti. Oni,

takođe, kažu da da zdrave emocije, koje su vođene srećom,
zadovoljstvom i neuzdrmanom verom u Boga mogu dovesti do fizičke
lepote, dobrog zdravlja i dugog života.

30
Da li je ovo mogla biti tajna Sarine spoljašnje lepote i vitalnosti? Petar
uzvisuje Saru radi njene unutrašnje lepote i sve žene izaziva da slede
njen primer. Jer Sara je zaista princeza među ženama.

31
Sara, princeza čije je ime zabeleženo s poštovanjem
(1. Mojsijeva 18:1−15; 21:1−13; Jevrejima 11:11; 1.
Petrova 3:6)

Pitanja:

1. Ponovo pročitaj Jevrejima 11:11. Zašto se Sarino ime

spominje među herojima vere?

2. Uporedi 1. Petrovu 3:6 sa Efescima 5:22−33. Šta te

pogađa, ili šta deluje na tebe, u vezi sa njenim odnosom
sa njenim mužem?

3. Šta misliš, koja su iskustva koja je Sara u životu imala

njenoj veri dala priliku da rastu? (Takođe prouči citate
navedene iz 1. Mojsijeve 11, 12 i 29.)

4. Šta smatraš najvećim izazovom njene vere?

5. Šta dokazuje da je Sarina vera bila i na niskim

tačkama? Koje negativne karakteristike tu vidiš?
(Pročitaj i 1. Mojsijevu 16.)

6. Kakve su posledice Sarinog nestrpljenja?

7. Ismailo je predak Arapa. Koje se posledice Sarinog

života i danas nastavljaju?

8. Šta si naučila od Sare? Izaberi najvažniju lekciju i

odluči kako ćeš je ti primenjivati u svom životu.

32
 Reveka, zena sa velikim potencijalom, ali...

Reveka, žena sa
velikim potencijalom, ali...
"Ko će naći vrsnu ženu, jer vredi više nego biser."
(Solomon, Priče 31:10)

1. Mojsijeva 24:1−28 A Avram beše star i vremenit, a Gospod beše

blagoslovio Avrama u svemu; i reče Avram sluzi svojemu najsterijem u
kući svojoj, koji beše nad svim dobrom njegovim: metni ruku svoju pod
stegno moje, da te zakunem Gospodom Bogom nebeskim i Bogom
zemaljskim da nećeš dovesti žene sinu mojemu između kćeri ovih
Hananeja među kojima živim; nego da ćeš otići u zemlju moju i u rod
moj i dovesti ženu sinu mojemu Isaku. A sluga mu reče: i ako devojka
ne bude htela poći sa mnom u ovu zemlju, hoću li odvesti sina tvojega
u zemlju iz koje si se iselio? A Avram mu reče: pazi da ne odvedeš
sina mojega onamo. Gospod Bog nebeski, koji me je uzeo iz doma oca
mojega i iz zemlje roda mojega, i koji mi je rekao i zakleo mi se
govoreći: semenu ću tvojemu dati zemlju ovu, on će poslati anđela
svojega pred tobom da dovedeš ženu sinu mojemu odande. Ako li
devojka ne bude htela poći s tobom, onda da ti je prosta zakletva moja;
samo sina mojega nemoj odvesti onamo. I metnu sluga ruku svoju pod
stegno Avramu gospodaru svojemu, i zakle mu se za ovo.

Tada sluga uze deset kamila između kamila gospodara svojega da ide,
jer sve blago gospodara njegova beše pod njegovom rukom; i otišav,
dođe u Mesopotamiju do grada Nahorova. I pusti kamile da poležu iza
grada kod studenca predveče kada izlaze građanke da zahvataju
vode; i reče: Gospode Bože gospodara mojega Avrama, daj mi sreću
danas i učini gospodaru mojemu Avramu. Evo, ja ću stajati kod ovoga
studenca, a građanke će doći da zahvataju vode. Kojoj devojci rečem

33
nagni krčag svoj da se napijem, a ona reče: na pij, i kamile ću ti
napojiti; daj to da bude ona koju si namenio sluzi svojemu Isaku; i po
tome da poznam da si učinio milost gospodaru mojemu. I on još ne
izgovori, a to Reveka, kći Vatuila sina Mmelhe žene Nahora brata
Avramova, dođe s krčagom na ramenu. I beše vrlo lepa, još devojka,
još je čovek ne beše poznao. Ona siđe na izvor i natoči krčag, i pođe; a
sluga iskoči pred nju, i reče: daj mi da se napijem malo vode iz krčaga
tvojega. A ona reče: na, pij, gospodaru, i brže spusti krčag na ruku
svoju, i napoji ga. I kad ga napoji, reče: i kamilama ću tvojim naliti neka
se napiju. I brže izruči krčag svoj u pojilo, pa opet otrča na studenac da
nalije i nali svim kamilama njegovim. A čovek joj se divljaše, i ćutaše,
neće li poznati je li Gospod dao sreću putu njegovu ili nije. A kad se
kamile napiše, izvadi čovek zlatnu grivnu od po sikla i metnu joj oko
čela, i dve narukvice metnu joj na ruke od deset sikala zlata. I reče: čija
si kći? kaži mi. Ima li u kući oca tvojega mesta za nas da prenoćimo? A
ona mu reče: ja sam kći Vatuila sina Melšina, kojega rodi Nahoru. Još
reče: ima u nas mnogo slame i piće i mesta za noćište. Tada čovek
savivši se pokloni se Gospodu, i reče: blagosloven da je Gospod Bog
gospodara mojega Avrama, što ne ostavi milosti svoje i vere svoje
prema gospodaru mojem, i putem dovede me Gospod u dom rodbine
gospodara mojega.

A devojka otrča i sve ovo kaza u domu matere svoje.

1. Mojsijeva 24:58−67 I dozvaše Reveku i rekoše joj: hoćeš li ići sa

ovim čovekom? A ona odgvori: hoću. I pustiše Reveku sestru svoju i
dojkinju njezinu sa slugom Avramovim i ljudima njegovim. I
blagosloviše Reveku i rekoše joj: sestro naša, da se namnožiš na
tisuće tisuća i seme tvoje da nasledi vrata svojih neprijatelja!

I podiže se Reveka s devojkama svojim, i posedaše na kamile, i

pođoše s čovekom; i sluga uzev Reveku otide. A Isak iđaše vraćajući
se od studenca živoga koji me vidi (jer življaše u južnom kraju); a beše
izašao Isak u polje predveče da se pomoli Bogu; i podigav oči svoje

34
ugleda kamile gde idu. I Reveka podigavši oči svoje ugleda Isaka, te
skoči s kamile, i reče sluzi: ko je onaj čovek što ide preko polja pred
nas? A sluga reče: ono je gospodar moj. I ona uze pokrivalo i pokri
lice. I pripovedi sluga Isaku sve što je svršio. I odvede je Isak u šator
sare matere svoje; i uze Reveku i ona mu posta žena i omilje mu. I
Isak se uteši za materom svojom.

Počelo je skoro kao neka bajka. Vrlo poželjan neženja, jedinac

bogatog oca i naslednik ogromnog bogatstva (1. Mojsijeva 24:34−36),
tražio je ženu. Čak i pre njegovog rođenja, Bog mu je obećao brojno
potomstvo. Bog je, takođe, rekao da će napraviti večni savez, ili zavet,
sa njim i njegovim potomstvom (1. Mojsijeva 17:19; 12:2−3). Zbog toga
je majka te dece i baka dece te dece morala biti vrlo pažljivo izabrana.

Isak je bio mlad momak. Njegov otac, Avram, je sproveo sve pripreme
za venčanje − čak je izabrao i nevestu. Poslao je čoveka kome je
mogao poveriti ovu delikatnu dužnost − verovatno Elijezera, upravitelja
u njegovom domu (1. Mojsijeva 15:2−4) − da ode u Haran u
Mesopotamiju, gde je Avram pre živeo. Neki njegovi rođaci su još uvek
bili tamo. Činilo mu se da bi neko iz porodičnog kruga bio najbolja
garancija za skladnu bračnu vezu. Imali bi isto poreklo i uzajamno bi se
razumeli.

Iako je živeo u Hananu, Isaku nije bilo dozvoljeno da oženi ženu iz tog
kraja, jer su Hananke bile pod Božjim prokletstvom (1. Mojsijeva
9:22−27). Hananci su bili neznabošci, jer nisu obožavali Isakovog
Boga, pa bi ženidba sa nevernicom stvorila nejednak, nesrazmeran par
u Božjim očima (2. Korinćanima 6:14).

Avram koji je želeo ženu po Božjem izboru za svog sina, bio je ubeđen
da se brakovi sklapaju u nebu. Verovao je da je Bog lično
zainteresovan da združi dvoje ljudi. Posle svega, zar za Adama nije
stvorio posebnu ženu, neko sa kim je prvi čovek mogao da uživa u
optimumu sreće? (1. Mojsijeva 2:18)

35
Verovao je da je Bog i za Isaka izabrao ženu. Kao otac, on je svom
sinu mogao da da bogatstva, ali je samo Gospod mogao da mu da
razumnu ženu (Priče 19:14) − dobra žena je dar i blagoslov od
Gospoda (Priče 18:22).

Avram je bio siguran da će sam Gospod da vodi glavnu reč i upravlja

tim putovanjem, samo ako ga zamoli (Priče 3:5−6). Zato je on svog
upravitelja ohrabrio obećanjem da će Gospod Bog poslati svoga
anđela (2.Mojsijeva 23:20) pred njim da obezbedi kontakt sa pravom
ženom.

Posle putovanja dugog 550 milja, Elijezer je stigao u Haran gde je

živeo Nahor, Avramov brat. Po dolasku je učinio dve stvari. Pomolio se
za pomoć, a onda pošto je bio praktičan, otišao je najposećenije mesto
okupljanja u gradu, na bunar. Bilo je predvečerje. Uskoro su žene
trebalo da dođu po vodu.

Kako da izabere pravu ženu za Isaka između mnogih koje će doći na

bunar? Koju je Bog odredio da bude žena sinu njegovog gospodara?
Sve je zavisilo od Božjeg vođstva, pa je Elijezer nastavio sa molitvom.

Molio se za znak raspoznavanja: "Kojoj devojci rečem: nagni krčag

svoj da se napijem, a ona reče: na pij, i kamile ću ti napojiti, daj da to
bude ona koju si namenio sluzi svojemu Isaku." Znajući da čovek može
Boga da moli za bilo šta, on je baš tog dana molio da sve to uspe.

Uprkos njegovoj sažetosti, ova molitva je otkrivala da upravitelj ima

unutrašnju oštroumnost. Istočnjačke žene su bile vrlo stidljive u susretu
sa nepoznatim muškarcima. Zato, ako mu devojka otvoreno i slobodno
odgovori, on to može da primi kao Božje vođstvo.

Ali, da li je bio svestan da će odgovor na njegovu molitvu takođe otkriti

neke druge osobine te devojke? Nije bila mala stvar vući vodu za deset
kamila. Trebalo je izvući i nositi trideset do šezdeset galona vode. Za

36
to je bilo neophodno dobro zdravlje i fizička snaga. Žena koja treba da
bude sledeća u lancu mnoštva potomstva koje je Bog obećao Avramu,
trebalo je da bude snažna i zdrava.

Ovaj postupak bi, takođe, otkrio nešto o njenom karakteru. Prijateljski

stav i spremnost da služi treba da budu osobine Isakove neveste.
Efikasnost i sposobnost za naporan rad su korisni za nomadski život
koji će voditi sa svojim mužem. Takođe bi joj išlo u prilog ako bi
pokazala inicijativu onda kada je imala svoje ideje.

Isak, sin vremešnih roditelja, ostao je neženja sve do posle 40−tih

godina. Bio je vrlo privržen svojoj majci. Nije bio čovek velikih dela.
Njegova žena treba da ga upotpuni, dopuni, da ima osobine koje on
nije posedovao.

Avramov sluga se molio tiho u sebi. Niko nije čuo njegovu molbu
upućenu Bogu. Tek što je završio molitvu, nešto unutar njega ga je
upozorilo da podigne pogled. Pred sobom je video devojku sa krčagom
na ramenu. Vitka. Mlada. Dok se približavala, sve je snažnije osećao
da je ona odgovor na njegovu molitvu. Bila je to Isakova nevesta!

Za Reveku to je bio dan kao i svaki drugi. Nije bilo nikakvih

nagoveštaja da će to biti istorijski dan. Nije ni slutila da će preuzeti
glavnu ulogu u ljubavnoj priči koja će hiljadama ljudi u nastupajućim
godinama dirnuti srce. Odlazak na bunar je bio svakodnevna stvar, kao
što je to učinila i juče − ali ovoga dana, kada je stigla na bunar, osetila
je da je stranac koji je posmatrao kako se ona približava, bio napet. To
nju nije uznemirilo. Ona je s radošću odgovorila na njegovu molbu da
mu da vode.

Zašto mi srce tako ubrzano i veselo lupa − kao da nešto očekuje?

pitala se. Činilo joj se da nešto izvan nje daje krila njenim stopama i
posebnu snagu njenim rukama. Želela je da učini nešto kao poseban
znak prijateljstva za ovog ljubaznog čoveka. Zato je dobrovoljno

37
pristala da napoji i njegove kamile. Dugo je potrajalo dok su životinje
utolile žeđ, ali se ipak to osećanje lakoće i sreće zadržalo kod nje.
Uspešno je završila taj naporni posao.

Ispitivačke oči neznanca je nisu ni na čas napuštale. On je nju pažljivo

ispitivao.

Kada je posao bio obavljen, dao joj je zlatne darove. Ona je bila
iznenađena što je za tako malu uslugu bila tako bogato nagrađena, ali
je uvidela, na osnovu ljudi koji su bili sa njim, da on jeste bio bogat
čovek.

"I reče: čija si kći."

Zapazila je da uzdržava i potiskuje napetost u glasu. Kada je

odgovorila: "Ja sam kći Vatuila, sina Melšina, kojeg rodi Nahoru," on se
poklonio Gospodu i proslavio ga.

Kada je čula da on u molitvi spominje dobro poznato ime rođaka

Avrama, i kada je shvatila da je ovaj pobožni čovek prevalio taj dugi
put samo da bi se susreo sa njenom porodicom, otrčala je kući da im to
saopšti.

Te noći zbog uzbuđenja u Vatuilovom domu niko nije dobro spavao.

Svi su došli do istog zaključka nakon što su čuli ispovest ovog čoveka
− bilo je ovo Božje vođstvo. Čuli su kako je potraga za Isakovom
ženom bila utemeljena u Gospodnjim obećanjima. Pošto su Isakovo
rođenje i život bili dokaz ispunjenja Božjih obećanja (Rimljanima
4:18−21; Jevrejima 11:17−19), onda je i njegov brak povezan sa
Božjim obećanjima. Pouzdanje u ova obećanja, bio je uzrok Avramovih
postupaka. Šaljući Elijezera u potragu za nevestom, Avram je bio
uveren da čini Božju volju i bio je siguran da će dobiti odgovor na
molitve (1. Jovanova 5:14−15).

38
Mojsije je kasnije preneo Božju zapovest da deca poštuju svoje
roditelje (5. Mojsijeva 5:16). Solomon je savetovao da se pre
preduzimanja akcija, čovek posavetuje (Priče 20:18). Ako roditelji i
savetodavci pozitivno reaguju na razmišljanje o braku, i ako se sa tog
početnog stanovišta, brak zasniva na Božjoj Reči i molitvi, onda, kao u
Revekinom i Isakovom slučaju, čovek može da donese zaključak da je
to pouzdano Božje vođstvo.

Avram i Elijezer nisu bili razočarani. Bog je jasno ukazao na put

(Psalam 143:8; 32:8). Božje vođstvo je i nadalje otkriveno činjenicom
da su se rođaci složili. U Revekinoj kulturi, brak nije bio nešto o čemu
su trebali da odluče samo partneri. I drugi ljudi, posebno roditelji su bili
uključeni u davanje saveta.

Iako je porodica iskazala svoje mišljenje, Reveka je morala da da

poslednju reč. Na pitanje: "Hoćeš li ići sa ovim čovekom?", ona je
bezuslovno rekla: "Hoću". Njen odgovor je bio veliki korak u veri.
Razdaljina između njenog budućeg doma i grada u kome su živeli njeni
roditelji je mogla značiti da se više nikada neće vratiti. Bila bi to
razdvojenost za ceo život.

Reveka, Nahorova unuka, pokazala je neke osobine vere koje je imao i

Nahorov brat Avram. Kada je videla Božju volju, bezuslovno je
poslušala, baš kao i Avram. Bila je spremna da svoj život prilagodi bilo
čemu što je njen budući muž mogao da zahteva od nje.

Prvi put su se sreli na polju. Blizina i zatvorenost šatora su za Isaka bili

previše. Otišao je napolje da razgovara sa Bogom, jer je shvatao da bi
karavan mogao svakog dana da se vrati.

Reveka je ugledala čoveka koji se približavao karavanu. Kada je

saznala da je to Isak, lice je prekrila velom, jer neveste na Istoku
nikada ne pokazuju lice mladoženji pre svadbene ceremonije.

39
Isakova nevesta je Isaka verovatno podsetila na njegovu majku. Poput
Sare, i Reveka je bila inteligentna, energična, odlučna i vrlo lepa. Ona
je bila sve što je kod jedne žene mogao da poželi. Voleo je i ona je
volela njega.

Istorija je mnogo zanimljivija od bajki, jer su ovde ljudi od krvi i mesa,

od emocija i razuma, nade i očaja. Reveka, mlada, nepoznata devojka
postaje učesnik u istoriji Avrama, oca jevrejske vere, oca svih vernika,
prijatelja Božjeg. Ušla je na vrata budućnosti puna obećanja. šta će od
nje učiniti?

40
Reveka, žena sa velikim potencijalom, ali...
(1. Mojsijeva 24:1−28, 58−67)

Pitanja:

1. Kratko opiši kako se razvijao brakizmeđu Isaka i

Reveke.

2. Čega je brak simbol? (Efescima 5:23, 34, 32). Kakve

zaključke iz ovoga možeš da izvučeš?

3. Uporedi 1. Mojsijevu 24:3 sa 2. Korinćanima 6:14. Šta

iz ovoga možeš zaključiti?

4. Kakvo mesto u ovoj priči ima molitva?

5. Šta na tebe posebno utiče u vezi sa Božjim

vođstvom? (Takođe pročitaj Psalam 32:8; 143:8)

6. Na koji način se biblijski principi postavljeni u Pričama

20:18 primenjuju i odnose na razvoj ovog braka?

7. Šta iz ove priče mogu naučiti oni ljudi koji traže

životnog saputnika?

41
 Reveka mnogo sta uzima u svoje ruke (2)

Reveka mnogo šta

uzima u svoje ruke (2)
"Mudra žena zida kuću svoju, a luda svojim rukama raskopava."
(Solomun, Priče 14:1)

1. Mojsijeva 27:1−30 Kad Isak ostari i oči mu patamniše, te ne videše,

dozva Isava starijeg sina svojega i reče mu: sine! A on odgovori: evo
me. Tada reče: evo ostario sam, ne znam kad ću umreti. Uzmi oružje
svoje, tul i luk, i izađi u planinu, te mi ulovi lova; i zgotovi mi jelo po
mojoj volji, i donesi mi da jedem, pa da te blagoslovi duša moja dok
nisam umro.

A Reveka ču šta Isak reče sinu svojemu Isavu. I Isav otide u planinu da
ulovi lova i donese. A Reveka reče jakovu sinu svojemu govoreći: gle,
čuh oca tvojega gde besedi s Isavom bratom tvojim i reče: donesi mi
lova i zgotovi jelo da jedem, pa da te blagoslovim pred Gospodom dok
nisam umro. Nego sada, sine, poslušaj me što ću ti kazati. Idi sada k
stadu i donesi dva dobra jareta, da zgotovim ocu tvojemu jelo od njih,
kako rado jede. Pa ćeš uneti ocu da jede i da te blagoslovi dok nije
umro. A Jakov reče Reveki materi svojoj: ali je Isav brat moj rutav, a ja
sam gladak; može me opipati otac, pa će se osetiti da sam ga hteo
prevariti, te ću navući na se prokletstvo umesto blagoslova. A mati mu
reče: neka prokletstvo tvoje, sine, padne na mene; samo me poslušaj i
idi i donesi mi. Tada otišav uze i donese materi svojoj; a mati njegova
zgotovi jelo kako jeđaše rado otac njegov. Pa onda uze Reveka
najlepše haljine starijega sina svojega, koje bejahu u nje kod kuće, i
obuče Jakova mlađega sina svojega. I jarećim kožicama obloži mu
ruke i vrat gde beše gladak. I dade Jakovu sinu svojemu u ruke jelo i
hleb što zgotovi. A on k ocu svojemu i reče: oče. A on odgovori: evo

42
me; koji si ti, sine?

I Jakov reče ocu svojemu: ja, Isav tvoj prvenac; učinio sam kako si mi
rekao; digni se, posadi se da jedeš lova mojega, pa da me blagoslovi
duša tvoja. A Isak reče sinu svojemu: kad brže nađe, sine? A on reče:
Gospod Bog tvoj dade, te izađe preda me. Tada reče Isak Jakovu: hodi
bliže, sine, da te opipam jesi li sin moj Isav, ili ne. I pristupi Jakov k
Isaku ocu svojemu, a on ga opipa, pa reče: glas je Jakovljev, ali ruke
su Isavove. I ne pozna ga, jer mu ruke behu kao u Isava brata njegova
rutave; zato ga blagoslovi; i reče mu: jesi li ti sin moj Isav? A on
odgovori: ja sam. Tada reče: a ti daj sine, da jedem lova tvojega, pa da
te blagoslovi duša moja. I dade mu, te jede; pa mu donese i vina, te pi.
Potom Isak otac njegov reče mu: hodi, sine, celivaj me. I on pristupi i
celiva ga; a Isak oseti miris od haljina njegovih i blagoslovi ga govoreći:
gle, miris sina mojega kao miris od polja koje blagoslovi Gospod. Bog ti
dao rose nebeske, i dobre zemlje i pšenice i vina izobila! Narodi ti
služili i plemena ti se klanjala! Bio gospodar braći svojoj i klanjali ti se
sinovi matere tvoje! Proklet bio koji te usproklinje a blagosloven koji
tebe uzblagosilja!

A kad Isak blagoslovi Jakova, i Jakov otide ispred Isaka oca svojega, u
taj čas dođe Isav brat njegov iz lova.

1. Mojsijeva 27:41−46 I Isav omrze ljuto na Jakova radi blagoslova,

kojim ga blagoslovi otac, i govoraše u srcu svojem: blizu su žalosni
dani oca mojega, tada ću ubiti Jakova brata svojega. I kazaši Reveki
reči Isava sina njezina starijega, a ona poslavši dozva Jakova mlađega
sina svojega, i reče mu: gle, Isav brat tvoj teši se tim što hoće da te
ubije. Nego, sine, poslušaj što ću ti kazati: ustani i beži k Lavanu bratu
mojemu u Haran. I ostani kod njega neko vreme dokle prođe srdnja
brata tvojega, dokle se gnev brata tvojega odvrati od tebe, te zaboravi
što si mu učinio; a onda ću ja poslati da te dovedu odande. Zašto bih
ostala bez obojice vas u jedan dan?

43
A Isaku reče reveka: omrzao mi je život radi ovih Hetejaka. Ako se
Jakov oženi Hetejkom, kakvom između kćeri ove zemlje, da što mi
život?"

Reveka je postala sumnjičava kada je videla da njen stariji sin Isav

ulazi u očev šator. O čemu su razgovarali? pitala se. Pokrenuta
radoznalošću, špijunirala je čoveka koga je pre mnogo godina smatrala
darom od Boga. Nezamislivo!

Komunikacija između Reveke i Isaka je postala siromašna, štura.

Njihovo porodično jedinstvo se raspalo. Podelilo se na dva mala sveta.
Jedan svet se sastojao od Jakova i nje, a drugi od Isaka i Isava.
Izgledalo je kao da su ih deca razdvojila. Dečaci, iako su bili blizanci,
bili su različiti kao dan i noć.

Kosmati i maljavi Isav je bio grub i fizički i karakterno. Voleo je da živi

napolju i uspeo je da zadobije divljenje svoga oca jer je Isak voleo
meso koje je Isav donosio kući iz lova.

Jakov, mlađi, je bio slabije građen i lukav. On je ostajao kod kuće i bio
je majčin omiljeni sin.

Deca su trebala da približe i spoje Isaka i Reveku, ali, nažalost, izgleda

da su ih razdvojila. Njihov brak se pokvario pristrasnostima i
neobjektivnim naklonostima.

Revekina ljubav prema Jakovu se zasnivala na onome što je Bog

rekao pre nego što su se deca rodila. Ali ovoga dana, ona nije imala
vremena za razmišljanje. Ovo nije bio dan u kome bi sanjarila o
prošlosti. O drugim stvarima je trebalo razmišljati. Na sceni je bila
budućnost njenog dragog sina Jakova.

Očigledno je da joj nije sinulo da se ta budućnost odnosi i na Božji

narod, i da su u nju uključeni i njen muž i Isav. Nije se savetovala sa

44
Bogom u vezi sa svojim planom, iako je on dao jasna predviđanja i
proroštva o budućnosti.

Reveka, iako je imala 80 godina, nije izgubila oštrinu intelekta ni brzinu

delovanja. Prisluškivala je na vratima svoga muža.

Isak je imao više od 100 godina i pripremao se da umre. Blagoslov koji

je Bog preko Avrama preneo na njega (1. Mojsijeva 17:1−8, 21), on je
sada želeo da prenese dalje − protiv Božje Reči − na svog starijeg
sina. Takav svečan i uzvišen čin između oca i sina je uvek bivao
proslavljan obedom.

Reveka je bila uznemirena. Nešto je krenulo naopako. Zar Bog jasno

nije predočio pre nego što su se deca rodila, da će stariji služiti
mlađem (Rimljanima 9:10−12)? Ovo Božje obećanje bi bilo sprečeno
onim što je Isak planirao da uradi. Ovo se ne sme dozvoliti.

Raveka je shvatala zašto je Bog više voleo Jakova. Isav je dokazao da

Božje zapovesti nije shvatao ozbiljno. Prodao je pravo koje mu je
pripadalo kao prvorođenom (5. Mojsijeva 21:15−17), i koje je u Božjim
očima sveto (2. Mojsijeva 13:2; Jevrejima 12:16). Uzimajući olako to
pravo, zamenio ga je tanjirom hrane (1. Mojsijeva 25:29−34). Takođe
je oženio neznabožačke žene. Sve ovo je njegovim roditeljima donelo
mnogo tuge. Pa, iako Jakov nije postupio ispravno kada je lukavo
zadobio prvenaštvo, bar je pokazao da je verovao u to pravo. Njegov
život je više od Isavovog bio usmeren na Boga.

U prošlosti, tuga u vezi sa decom je roditelje pokretala na molitvu. Zar

Revekina trudnoća nije bila rezultat Isakovog zastupanja pred Bogom?
I zar Reveka nije tražila Boga kada je, na svoje iznenađenje shvatila da
se čak i u vreme njene trudnoće dvoje dece bore u njenoj utrobi (1.
Mojsijeva 25:21−23)?

Zanimljivo je zapaziti da se u oba slučaja molitve spominje samo po

45
jedan roditelj. Da li je to zbog sažetosti biblijskog izveštaja? Ili su njih
dvoje već razvijali naviku da ne razgovaraju o svojim razmišljanjima?
Da li je razborita, inteligentna Reveka ikada stvarno volela slabog
Isaka koji je bio mnogo stariji od nje? Da li se Isak ikada potrudio da
zadobije njenu ljubav? Da li je snažna ljubav prema njihovim sinovima
bila beg kojim se zamenilo nejedinstvo njihova dva srca? Ili su se
razdvojili jer su Božjoj Reči pripisivali različite vrednosti?

Brak koji Bog poredi sa vezom između Hrista i njegove Crkve, može
biti srećan jedino ako partneri uzajamno deluju. Iako su muškarac i
žena jednaki pred Bogom (1. Korinćanima 11:11, 12), oni oboje
poseduju različite odgovornosti unutar bračne veze. Muškarac je glava
(1. Korinćanima 11:3, 9). On je odgovoran za svoju ženu. On treba da
je voli i vodi na osnovu Božje Reči (Efescima 5:21−33). Treba da je
poštuje jer je slabija (1. Petrova 3:7). Žena mora da se prilagođava
mužu. Mora da mu bude poslušna, da sledi njegovo vođstvo.

Tajna ovog odnosa je Hrist. Brak je ono što Bog želi da bude kada se
oba partnera podređuju jedno drugom zbog svog poštovanja Hrista. U
okviru ovoga, partneri se uklapaju u Božji red stvaranja i doživljavaju
moguće lično ispunjenje. Kada se oboje pridržavaju ovih uslova, brak
funkcioniše kao srećno i kontsruktivno jedinstvo. Zatim on obezbeđuje
pravi dom i zaštitu za svakog člana porodice i postaje najvažniji
elemenat gradnje društva.

Najveća ambicija žene koja ima ovakav stav jeste da potpomaže i

unapređuje dobrobit svoga muža: "čini mu dobro, a ne zlo, svega veka
svojega." (Priče 31:12). Ako žena, vođena ovim uverenjem, upravlja
svojom porodicom, njena deca i njen muž će je blagosiljati, a sebe
smatrati srećnima (Priče 31:28).

Iako Reveka ove zahteve nije imala u štampanom obliku, ona ih je

sigurno poznavala, kao i Sara (1. Petrova 3:6). Ali, nažalost, nije
postupala po njima. Ni Isak nije bio bez krivice. Da li je on, kao muž,

46
ostvarivao ispravno vođstvo na načIn koji je Bog očekivao?

Nažalost, Reveka je previše stvari uzela u svoje ruke. Ova žena koja je
jednom imala dovoljno vere da se pouzda u Boga kada je bila u pitanju
nepoznata budućnost, sada smatra da treba malo Bogu da pomogne.
Nedostajalo joj je pouzdanje da je večni Bog bio dovoljno silan da
ispuni obećanja koja je dao Jakovu, i to bez ljudske intervencije. Ona
nije iskoristila priliku da o ovome razgovara sa svojim mužem.
Propuštena je prilika da se u vremenu potrebe približe jedno drugom.
Ona je, bez oklevanja, odlučila da obmane muža i prevari Isava.

Ni Jakova nije brinula sama prevara. Jedino o čemu je brinuo bilo je da

li će biti okriven i da li će tako na sebe navući prokletstvo. Reveka je
bila spremna da učini sve da istraje u ostvarenju svog cilja. Da li se jaz
između nje i Boga toliko proširio da se nije plašila njegovog
prokletstva? Zvučala je bezobzirno kada je rekla: "Neka prokletstvo
tvoje, sine, padne na mene..."

Situacija se brzo razvijala. Pre nego što je Isav ušao u očev šator sa
činijom pripremljenog mesa, Jakov je već bio ukrao njegov blagoslov.
Reveka je mislila da je pobedila, ali nije bila u pravu. Izgubila je. Njen
lukavi postupak je Isaku naneo veliku tugu. Njegovo ime je značilo
"onaj koji se smeje", ali više nije imao čemu da se smeje. I, čak i ako je
Isav nekada poštovao majku, više nije.

Reveka je naudila čak i Jakovu, omiljenom sinu. Uz njenu pomoć, on je

obmanuo oca lažju. Zloupotrebio je ime Božje kada je ocu rekao da mu
je Bog omogućio da brzo ulovi. Ali to nije bilo sve. Jakov se pretvorio u
majstora varalicu. Bio je lukav kao njegova majka (1. Mojsijeva
30:37−43). Činjenica da ga je Bog blagoslovio uprkos svemu ovome,
predstavljala je milost (1. Mojsijeva 31:11−13), jer Jakov zasigurno nije
zaslužio blagoslov.

Jakov će kasnije bolno naučiti da će varalica biti prevaren. Prvo će ga

47
prevariti njegov tast (1. Mojsijeva 29:25), a onda i njegova sopstvena
deca (1. Mojsijeva 37:31−35). Isto tako, koliko puta se samo Jakov
zapitao da li je stvarno čovek od Boga blagosloven, jer njegova majka
nije dozvolila Bogu priliku da to dokaže. Ukradeni blagoslov je bio
sumnjiv posed.

Isto tako, zbog Revekinih postupaka Isav je kasnije želeo da ubije

Jakova. To je ponovo vodilo u prevaru. Jakov je morao da beži iz
roditeljskog doma. Revekin brat Lavan, mu je obezbedio dobro
sklonište u Haranu.

Nakon što je uredila sve sa Jakovom, čovekom koji je tada imao više
od 40 godina, Reveka je otišla kod Isaka. Rekla je svome mužu:
Omrzao mi je život radi ovih Hetejki. Ako se Jakov oženi Hetejkom,
kakvom između kćeri ove zemlje, da što mi život?" Ovo što je rekla bilo
je istina. Isak i ona su pretrpeli mnogo žalosti zbog Isavovih brakova.
Ipak, ona ne iskazuje ni reč pokajanja za sve što je učinila.

Reveka je sebe precenila i Jakovu dala lažno obećanje da će ga

pozvati da se vrati kada Isava prođe gnev. Ovo obećanje nije mogla da
ispuni, jer nije živela do Jakovljevog povratka. Svog voljenog sina je
poslednji put videla kada je otišao da nađe ženu (1. Mojsijeva 28:1−4).
Kada se on, posle 20 godina, vratio kući (1. Mojsijeva 31:41), otac mu
je još uvek bio živ, Isav se sa njim izmirio, ali Reveka je bila umrla.

Reveka, poput sare, nije uspela da sagleda dugoročne posledice svojih

dela. Mržnja koja se raspalila u Isavovom srcu, trajala je generacijama
(Jezekilja 25:12−13). Mnogo vekova, Edomci, Isavovi potomci, su bili
neprijatelji Izraela. Veliki Irod, čovek koji je pobio decu u Vitlejemu
(Matej 2:16), i njegov sin Irod Antipa, čovek koji je ismejavao Isusa na
suđenju (Luka 23:11), obojica su bili Edomci, ljudi iz Idumeje.

Reveka, žena koja je tako pažljivo izabrana za Isakovu suprugu, žena

koju je izabrao Bog, nije ispunila obećanje koje se od nje očekivalo.

48
Njen početak je bio dobar, ali joj je kraj bio razočaravajući, jer nije
čekala na Gospoda (Psalam 27:14; 37:34). Mnogo šta je uzela u svoje
ruke i nije dozvolila Gospodu da se bori za nju (5. Mojsijeva 1:30; 2.
Mojsijeva 14:13). Zaboravila je da oni koji veruju ne moraju da žure
(Isaija 28:16). Nije omogućila Bogu priliku da pokaže ono šta On može
i šta hoće da učini za one koji čekaju na njega (Isaija 64:4).

49
(2) Reveka mnogo šta uzima u svoje ruke
(1. Mojsijeva 27:1−30, 41−46)

Pitanja:

1. Šta je Reveku odlikovalo u prethodnoj studiji?

2. Šta 1. Mojsijeva 27 otkriva o njenoj veri?

3. Kakav stav je odlikuje kao majku?

4. Iz kojih je mogućih razloga budućnost Isava i Jakova

uzela u svoje ruke? (Rimljanima 9:10−12)

5. Da li je za nju bilo dobro što je intervenisala? Zašto

da ili zašto ne?

6. Kada proučavaš Reveku kao suprugu u svetlu

Efescima 5:21−33 i Priča 31:12, kakve zaključke možeš
izvući?

7. Verovatno si saznala nekoliko različitih stvari iz

Revekinog primera. Navedi ih po važnosti i zapitaj se
kakve praktične dobrobiti iz njih možeš imati.

50
 Petefrijeva supruga, zena upravljana seksom

Petefrijeva supruga,
žena upravljana seksom
"Na osnovu biblijskog mišljenja, dva ljudska bića koja su imala
seksualni odnos, nakon toga nikada više ne mogu biti isti. Više nikada
jedno prema drugome ne mogu da se ponašaju kao da nisu imali to
iskustvo. Ljudi koji su to doživeli, bivaju vezani jedno za drugo. Ovo
stvara vezu "jedno telo" sa svim što ona podrazumeva. (Volter Trobiš)

1. Mojsijeva 39:1−20 A Josifa odvedoše u Misir; i Peterfije dvoranin

faraonov, zapovednik stražarski, čovek Misirac, kupi ga od Ismailjaca,
koji ga odvedoše onamo. I Gospod beše s Josifom, te bi srećan, i
živeše u kuću gospodara svojega Misirca. I gospodar njegov vide da je
Gospod s njim i da sve što radi Gospod vodi u napredak u ruci
njegovoj. A kad ga postavi nad domom svojim, i nad svim što imaše od
tada Gospod blagoslovi dom toga Misirca radi Josifa; i blagoslov
Gospodnji beše na svemu što imaše u kući i u polju. I ostavi u
Josifovim rukama sve što imaše, a ne razbiraše ni za šta osim jela koja
jeđaše. A Josif bejaše lepa stasa i lepa lica. I dogodi se posle te se
žena gospodara njegova zagleda u Josifa, i reče: lezi sa mnom. A on
ne hte, nego reče ženi gospodara svojega: eto gospodar moj ne
razbira ni za šta što je u kući, nego što god ima dade meni u ruke. Ni
sam nije veći od mene u ovoj kući, i ništa ne krije od mene, osim tebe,
jer si mu žena; pa kako bih učinio tako grdno zlo i Bogu zgrešio? I ona
govoraše takve reči Josifu svaki dan, ali je ne posluša da legne s njom,
ni da se bavi kod nje. A jedan dan kad dođe Josif u kuću da radi svoj
posao, a ne beše nikoga od domašnjih u kući, ona ga uhvati za haljinu
govoreći: lezi sa mnom. Ali on ostaviv joj u rukama haljinu svoju
pobeže i otide. A kad ona vide gde joj ostavi u rukama haljinu svoju i
pobeže, viknu čeljad svoju, i reče im govoreći: gledajte, doveo nam je

51
čoveka Jevrejina da nas sramoti; dođe k meni da legne sa mnom, a ja
povikah iza glasa; a on kada ču gde vičem, ostavi haljinu svoju kod
mene i pobeže i otide. I ona ostavi haljinu njegovu kod sebe dok mu
gospodar dođe kući. A tada mu reče ovako govoreći: sluga Jevrejin,
kojeg si nam doveo, dođe k meni da me osramoti; a ja povikah iza
glasa, te on ostaviv haljinu svoju kod mene pobeže.

A kad gospodar njegov ču reči žene svoje gde mu reče: i to mi je učinio

sluga tvoj, razgnevi se vrlo. I gospodar Josifov uhvati ga, i baci ga u
tamnicu, gde ležahu sužnji carski; i bi onde u tamnici.

1. Solunjanima 4:3−5 Jer ovo je volja Božija, vaše osvećenje, da se

klonite bluda, da svaki od vas zna steći svoju ženu u svetosti i časti, ne
u požudnoj strasti kao mnogobošci koji ne znaju Boga.

Petefrijeva supruga je imala sve. Imala je muža koji je imao visok

položaj kao Faraonov službenik (1. Mojsijeva 37). Živela je u
prostranom i luksuzno opremljenom domu. Plivala je u bogatstvu, sa
obiljem hrane i odeće. Nadgledala je brojnu kućnu poslugu, koja joj je
ispunjavala i najsitnije želje. Bila je razmažena.

Kao Egipćanka, uživala je u slobodi većoj nego što su je imale mnoge

druge žene njenog doba. Čovek bi tako došao do zaključka da je bila
veoma srećna. Ali ovaj zaključak bi bio vrlo kratkovid, jer je situacija
bila znatno drugačija.

Kaže se da situacija, ili prilike, ne čine osobu, nego je samo otkrivaju.

Ovo je istina u slučaju Petefrijeve žene.

Ona se u Pismu spominje u vezi sa Josifom koji je bio postavljen nad

celokupnim domaćinstvom njenog muža. Josif, Jakovljev i Rahiljin sin
je bio izvanredno zgodan kada je stigao u Petefrijevu kuću, a nakon što
su ga braća prodala u roblje.

52
Ali Josifov unutrašnji život je bio još izuzetniji od njegovog lepog
izgleda, jer je imao blizinu sa Gospodom i hodao je sa njim. Više puta
Bog je Josifu u snovima otkrivao njegovu budućnost. To je bio jedan od
razloga što su braća bila ljubomorna na njega. činilo im se da on na
njih gleda s prezirom, nadmeno. Kada su, potom, shvatili da njihov
otac Jakov najviše voli Josifa, njihov bes je kulminirao. Otarasili su ga
se tako što su ga prodali putujućim trgovcima.

Uskoro je postalo vrlo jasno da je Bog bio sa Josifom, i da je, gde god
da je Josif otišao, Božji blagoslov njega sledio. Zato je Petefrijeva kuća
bila blagoslovena − zbog Josifa. Odnos uzajamnog poštovanja i
uvažavanja je rastao između Josifa i njegovog gospodara. Kao
posledica toga, rasla je i Josifova odgovornost, sve dok, konačno, nije
bio zadužen za celo domaćinstvo.

Petefrijeva supruga, koja je na prvi pogled imala sve što jedna žena
može da poželi, bila je duševno prazna, žena koja nije imala svrhu ni
cilj. Imala je previše vremena. Bila je udata za čoveka kome je posao
značio sve. Iako Biblija ne spominje decu, ako ih je i bilo, o njima je
sigurno brinula dadilja.

Možda su njena osećanja bila povređena jer joj suprug nije pružao
onoliko pažnje koliko je ona želela. Život koji je isprazan teži za
ispunjenjem, a prazno srce žudi za zadovoljstvom. Petefrijeva supruga
je na kraju ispoljila želju koja je bila u njenom srcu.

Zar nije shvatala da su Josifova unutrašnja lepota, lepota njegovog

karaktera, pravednost i ispravnost bili privlačni, a ne samo njegova
spoljašnja lepota? Zar nije mogla da razume da ono što je bilo
posebno kod Josifa bila je njegova bliska zajednica i hod sa
Gospodom?

Očigledno to nije shvatala, jer je ponižavala i sebe i Josifa i to više

puta. Nametala mu se. Očekivala je da će samo u seksu pronaći

53
zadovoljstvo. Nije znala da će osećanje kojim je bila obuzeta izazvati
samo strast, emocionalno uzbuđenje koje će nju samo istrošiti, ako
sam čin nije zasnovan na ljubavi i bračnoj sigurnosti.

Pavle je kasnije ozbiljno upozoravao na greh koji kontroliše čovekov

život (Rimljanima 6:12). Telo nije za blud, nego za Gospoda (1.
Korinćanima 6:13). Bog očekuje da ljudsko telo funkcioniše kao Njegov
Hram (1. Korinćanima 6:19).

Na stvaranju, Bog je rekao: "Zato će ostaviti čovek oca svojega i mater

svoju i prilepiće se k ženi svojoj, i biće dvoje jedno telo." (1. Mojsijeva
2:24). Tako, seksualnost je Bog oduvek spajao sa tolinom, sigurnošću i
ljubavlju braka. Ovo je iz Božje zapovesti jasno − jedno telo se postaje
iz ljubavi. Odluka da se napuste roditelji − da bi se započelo svoje
domaćinstvo − pruža prave uslove za kulminaciju seksualne ljubavi.
Bez ovih preduslova, seks je požuda koja čoveka izgara, koja ljudsko
biće može da degradira na nivo životinje. Ovo rezultira
samooptuživanjem, usamljenošću i stidom. Stvara još veću
usamljenost, jer se stvara žudnja za još senzualnijom strašću.
Konačno dolazi do potpune, krajnje beznadežnosti i očaja. To postaje
zatvoreni, grešni krug bede.

Nevolja koja je bila pred Petefrijevom ženom nije se mogla prevideti, a

ona sama nije mogla da pronađe rešenje za svoj seksualni problem.
Seksualnost, koja se ovako praktikuje, stvara sopstveni pakao.

Josif je trenutno zauzeo ispravan stav prema iskušenju. Nije ga

umanjivao, nego ga je nazvao pravim imenom − greh. Govorio je o
velikom poštovanju koje oseća prema njenom mužu. Ali, najviše je
brinuo o Bogu. "Kako bih učinio tako grdno zlo i Bogu zgrešio?" pitao
je. Josif je bio u pravu; blud i preljuba su gresi u Božjim očima. Svaki
čin seksualnog opštenja izvan braka je greh kojeg se Bog gnuša.

Nemoral je jedno od smrtonosnih oružja koje dolazi pravo iz pakla i

54
koje uništava osobu koja mu se oda. Josif je ovo dobro znao, jer je
hodao sa Bogom. On je znao šta Stvoritelju nije bilo ugodno.

Bog je kasnije svom narodu dao zakon preko Mojsija, koji je zahtevao
da se preljuba kažnjava smrću (5. Mojsijeva 22:13−14, 20−22). Bog ne
želi da čoveku uskrati zadovoljstvo; On mu želi najveću i najbolju
sreću. On želi da čoveka zaštiti od uništenja koje uvek prati nemoral.
Bog ne može da dozvoli da se najveći zemaljski dar koji je dao,
degradira i obeščasti.

"Ako ko učini preljubu sa ženom, bezuman je, dušu svoju gubi ko tako
čini. Muke i ruga dopada, i sramota se njegova ne može izbrisati."
(Priče 6:32−33). Iako je Solomon ove reči napisao posle mnogo
godina, Josif je ovaj princip razumeo i primenio u situaciji sa
Petefrijevom ženom.

Činjenica da Petefrijeva žena nije poznavala izraelskog Boga, nije bio

nikakav izgovor. Ona je, kao i svi drugi, bila prirodno, urođeno moralna
osoba. Ona je kršila zakon života koji je Bog dao čoveku na stvaranju
(Rimljanima 2:14−15). Ona je to dokazala kada je izvrnula istinu nakon
što ju je Josif odbio. Ona je njega optužila za nemoral koji je sama
nameravala da počini! Josifov žurni beg, koji je dokazao čistotu
njegovog karaktera, još je više obelodanio nju i izopačio njen um.
Pošto mu je bila nadređena, bez ikakvog skrupula je odlučila da uništi
njegovu karijeru i da baci ljagu na njegovo dobro ime.

Ovo je Josifa uvelo u vrlo teško vreme − mnoge godine je proveo u

tamnici. Nesumnjivo se osećao veoma povređeno zbog nepoštene
optužbe. Verovatno se osećao i napušteno, s obzirom na to da
Petefrije očigledno nije ispitao situaciju. Međutim, bilo je očigledno da
Petefrije nije verovao svojoj ženi, jer bi u tom slučaju Josifa sigurno
osudio na smrt.

Josif se nije žalio. Na njegovu sreću, otkrio je da čak ni zatvorski zidovi

55
ne isključuju, niti odstranjuju Boga. Bog je i dalje bio sa njim, kao što je
bio i u Petefrijevom domu. Ponovo je Josif za sve oko sebe bio
blagoslov. Konačno je bio nagrađen za odanost Bogu i svom
gospodaru, pa mu je dato da upravlja nad celim Egiptom. Bio je drugi u
vladanju do Faraona, vladara Egipta. Postao je zaštitnik ljudi. Konačno
je, kada im je pretila glad, bio u stanju da spase i svoju braću koja su
ga izdala.

Josif nije bio gubitnik.

Petefrijeva supruga jeste.

O njoj se ništa više nije čulo − ne zbog veličine njenog greha, nego
zato što nije pokazala da joj je žao, niti je molila za oproštaj. Nije imala
želju da upozna Boga, iako je On bio voljan da joj da radost i
zadovoljstvo u životu, jer je njen život dotakao Josifovom ličnošću.

Ona je mogla da dobije pobedu nad seksualnim željama samo da je na

vreme shvatila da su greh. Mogla je čak i da ponovo zadobije kontrolu
nad svojim umom i telom nakon što ju je Josif prvi put odbio. Mogla je
da pita Josifa o Bogu koji je upravljao njegovim životom. Svoje prazne,
besposlene sate mogla je da ispuni korisnije.

Besposlenost je postala roditelj njenog poroka, jer je sa vremenom −

jednim od najdragocenijih životnih darova − postupala nepažljivo.
Vreme je provodila beskorisno. Besposlenost je postala tlo koje je
gajilo njene grešne misli. Tek kad je poklekla pod svojim zlim mislima,
suočila se sa željom da stvarno, u delu zgreši. Pošto su dela plod misli,
njene misli su bile izvor njenog pada. Osoba postaje ono što razmišlja.
Iskušenje Petefrijeve žene nije bilo neobično. Milioni ljudi danas su u
istim kušnjama, jer sotona stalno ide okolo kao ričući lav, tražeći koga
će da proždere (1. Petrova 5:8). On nikada neće promeniti svoj
karakter.

56
Petefrijeva žena je dozvolila da njeno iskušenje preraste u greh, jer
ona nije obuzdavala svoje želje, nego im je dopustila da je zavedu i
odvuku u greh (Jakov 1:14−15). Ona nije imala želju da se popravi.

Posedovala je vreme, inteligenciju i potencijal da svoj život iskoristi

pozitivno, ali nije uspela. Zato se ništa dobro ne može reći o njoj.
Tragično je da je živela tako da iza sebe nije ostavila nikakav pozitivan
utisak.

57
Petefrijeva supruga, žena upravljana seksom
(1. Mojsijeva 39:1−20; 1. Solunjanima 4:3−5)

Pitanja:

1. U nekoliko rečenica zapiši šta Biblija kaže o

Petefrijevoj ženi.

2. Koje reči je Josif upotrebio da bi njenu nemoralnu

ponudu prikazao na pravi način?

3. Prouči Mojsijev zakon u vezi sa Božjim mislima o

seksualnim odnosima između muškarca i žene koji nisu
u braku. (5. Mojsijeva 22:13, 14, 20−22). Šta te pogađa?

4. Petefrijeva žena nije poznavala Božje zakone. Zašto

njeno neznanje nije bilo izgovor, odnosno opravdanje?
(Seti se Rimljanima 2:14−15).

5. Za koga i zašto je stvoreno ljudsko telo? (1.

Korinćanima 6:13, 19−20)

6. Ovu priču uporedi sa upozorenjem iz 1. Solunjanima

4:3−5. Kakav stav Bog želi da ljudi imaju u vezi sa
svojim telima?

58
 Marija, zena voda koja je sebe precenila

Marija, žena vođa

koja je sebe precenila
"Okušaj me, Bože i poznaj srce moje, ispitaj me i poznaj pomisli moje, i
vidi jesam li na zlu putu i vodi me na put večni." (Davidova molitva,
Psalam 139:23−24)

2. Mojsijeva 15:19−21 Jer uđoše konji faraonovi s kolima njegovim i

konjicima njegovim u more, i Gospod povrati na njih vodu morsku: a
sinovi Izrailjevi pređoše suhim posred mora. I Marija proročica sestra
Aronova uze bubanj u ruku svoju; a za njom iziđoše sve žene s
bubnjima i sviralama. I otpevaše im Marija: pevajte Gospodu, jer se
slavno proslavi; konja i konjanika vrže u more.

4. Mojsijeva 12:1−15 I stadoše vikati Marija i Aron na Mojsija radi žene

Madijanke, kojom se oženi, jer se oženi Madijankom. I rekoše: zar je
samo preko Mojsija govorio Gospod? Nije li govorio i preko nas? I to ču
Gospod. A Mojsije beše čovek vrlo krotak mimo sve ljude na zemlji. I
odmah reče Gospod Mojsiju i Aronu i Mariji: dođite vas troje u šator od
sastanka. I otidoše njih troje. Tada siđe Gospod u stupu od oblaka,
stade na vratima od šatora. I viknu Arona iu Mariju, i dođoše oboje. I
reče im: čujte sada reči moje: prorok kad je među vama, ja ću mu se
Gospod javljati u utvari i govoriću s njim u snu. Ali nije takav moj sluga
Mojsije, koji je veran u svem domu mojem. Njemu gvoorim iz usta k
ustima, i on me gleda doista, a ne u tami niti u kakvoj prilici
Gospodnjoj. Kako se, dakle, ne pobojaste vikati na slugu mojega, na
Mojsija? I gnev se Gospodnji raspali na njih, i On otide. I oblak se
podiže sa šatora; i gle, Marija beše gubava, bela kao sneg. I Aron
pogleda Mariju, a ona gubava. Tada reče Aron Mojsiju: gospodaru,
molim te, ne meći na nas greha ovoga, jer ludo učinismo i zgrešismo.

59
Nemoj da ova bude kao mrtvo dete, kojemu je meso pola trulo kad
izlazi iz utrobe matere svoje. I vapi Mojsije ka Gospodu govoreći: Bože,
molim ti se, isceli je. A Gospod odgovori Mojsiju: da joj je otac njezin
pljunuo u lice, ne bi li se stidela sedam dana? Neka bude odlučena
sedam dana izvan okola, a posle neka bude opet primljena. Tako bi
Marija odlučena izvan okola sedam dana; i narod ne pođe odande
dokle Marija ne bi opet primljena.

4. Mojsijeva 20:1 I sinovi Izrailjevi, sav zbor njihov, dođoše u pustinju

sinsku prvoga meseca, i stade narod u Kadistu; i onde umre Marija i bi
pogrebena onde.

Marija je bila inteligentno dete. Njena majka joj je spremno poverila

zadatak od takve važnosti da je život njenog mlađeg brata zavisio od
njene uspešnosti. Svoj zadatak je obavila hrabro i taktično, pa je
obezbedila kontakt jedne Jevrejke, svoje majke, sa egipatskom
princezom. Tako je njen brat spasen, što je urodilo dobrom i za njenu
porodicu i za Božji narod (2. Mojsijeva 2:1−10). To dete je bilo Mojsije,
posrednik starog zaveta, prorok koji je sa Bogom govorio licem u lice.

Kada je odrasla, Marija je bila stasita žena. Njen karakter se formirao u

porodici u kojoj je vera bila svakodnevna stvarnost. Njeni roditelji su
imali hrabrosti, ljubavi i otvorenosti da prkose zapovestima cara
tiranina, da bi spasli život svog najmlađeg sina. Amramova i
Johavedina porodica je bila jedinstvena u istoriji Izraela, jer je dala tri
velike vođe − Mojsija, Arona i Mariju − koji su svi u isto vreme služili
svom narodu.

"Jer te izvedoh iz zemlje misirske i iskupih iz kuće ropske i poslah pred

tobom Mojsija, Arona i Mariju", tako je Bog objavio kasnije preko
proroka Miheja (Mihej 6:4). Dok je Mojsije vodio neprijatan i
problematičan narod iz Egipta u Hanan, pomagali su mu brat Aron,
prvosveštenik, i sestra Marija, proročica.

60
Ona nije samo bila sestra koja ih je pratila. Ona je bila njihov saradnik i
posedovala je odgovornosti u vođstvu. Mariju, neudatu ženu, Bog je
pozvao na izuzetan zadatak. Imala je privilegiju da bude prva žena
prorok − Božji govornik, izaslanik.

Delima i rečima, ona je proklamovala Božju veličinu. Njeni darovi i

interesovanja su bili preveliki da bi se koristili samo u malom
porodičnom krugu. Izrael je imao mnoge majke i supruge, ali samo
jednu Mariju. Bog joj je poverio visoki položaj. Ceo jedan narod je
zavisio od nje. Ona je u životu primala savršeno zadovoljstvo, jer je
cela posvetila zadatku.

Približavala se starosti od 100 godina, kada je čudo Crvenog mora

zapanjilo mase. Voda koja je donela spasenje Božjem narodu,
potvrdila je pad njegovih neprijatelja. "Pevaću Gospodu jer se slavno
proslavi," uzikivao je posle Mojsije; "konja i konjanika vrže u more." (2.
Mojsijeva 15:1). Nakon što su muškarci počeli radosno da pevaju, žene
su se pridružile i nastavile. Od toga dana ubuduće, Izrael je uvek zbog
Marije pevao o izuzetnoj pobedi. Ona je bila prva u redu − energična i
duhovno mlada, uprkos njenim godinama. Sa bubnjem u rukama, ona
je preuzela pesmu od Mojsija. Ohrabrila je žene da igraju Gospodu u
čast, dok je uzvikivala od radosti: "...pevajte Gospodu, jer se slavno
proslavi."

Marija je bila rođeni vođa. Žene su je spremno sledile. Pa iako nisu

mogle da predvide budućnost, njihovo pevanje je postalo beskrajni
izvor podrške ženama u njihovom dugom lutanju kroz pustinju. Čovek
lakše hoda dok peva, a i manje brine. Za nju nije postojao način da zna
koliko će često biti neophodno da jedna drugu ohrabruju Božjom
vernošću. Putovanje je bilo dugo zbog neposlušnosti ljudi. Ali, oni su u
pevanju sticali novu hrabrost: "Konja i konjanika vrže u more".
Međutim, Marija se uobrazila i to je za nju postalo fatalno.

Ona je bila jaka žena. S lakoćom je sprovodila vođstvo. Ali, kao što je

61
često slučaj, ova vrlina je postala mana. Već je rečeno da okolnosti
pokazuju kakva je jedna osoba u svojoj suštini. Okolnost koja je otkrila
Marijin unutrašnji karakter, bio je drugi Mojsijev brak koji je sklopio sa
jednom Etiopljankom.

Razumljivo je da je Mariji ovo bilo teško. Bilo je čudno da se Mojsije,

čovek Božji, ponovo ženi i to ženom iz drugog naroda. Ili je Marija
možda samo reagovala na prisustvo druge žene u Mojsijevom životu,
pogotovo zato što ona nije bila u braku? Da li se rasrdila što Izrael je
prihvatio strankinju, dok su nebrojene Izraelke bile mnogo pogodnije?
U Pismu se na ova pitanja ne daje odgovor.

Mojsije, veliki vođa Izraelaca, je bio Marijin mlađi brat i ona je brinula o
njemu. Brinula je za to kakve će posledice ovaj brak imati na ceo
narod. U to vreme, obično je rodbina donosila odluke o nekom
budućem braku. Posmatrajući njenu zabrinutost sa ove tačke, njena
reakcija se čini ispravnom duhovnom reakcijom jedne zrele žene. Ali,
ona je bila daleko od toga.

Marija koja se uzdigla na najviše mesto koje je ikad ijedna žena

zauzimala, i koju je Bog naveo uz dvojicu velikih vođa, jednostavno je
prešla svoje granice. Precenila je sebe. Smatrala je da je na istom
nivou kao Mojsije. I u svom ponosu, ona je potkopala svoj autoritet.
"Da li je on stvarno vođa njih troje", pitala je, "Zar mu ona i Aron nisu
jednaki?"

Marija nije bila pokrenuta brigom za dobrobit naroda, ili Mojsija, nego
ljubomorom. Aron, najpovodljiviji od njih troje, nije uspeo da se odupre
svojoj dominantnoj sestri, pa joj se pridružio. Marija i Aron su zajedno
pokušali da poljuljaju i preotmu Mojsijev autoritet. Čineći to, ugrozili su
jedinstvo i budućnost celog naroda. Štaviše, pokušali su da spreče
direktno Božje otkrivenje. Umesto da misle i brinu o koristi svih, oni su
sebično razmišljali (Filipljanima 2:3−4).

62
Bog je čoveka stvorio da se daje drugima. Kada jedna osoba to čini,
tada doživljava najveću sreću. To obogaćuje i proširuje njegove vidike.
Ali čovekov život postaje siromašan i ograničen kada on želi samo
sebično da prima − kada je on u središtu svog razmišljanja, odnosno −
kada razmišlja samo o sebi.

Mojsije je ostao miran. Nije pokazivao želju da se brani. Međutim, bio

je tu neko ko je branio Mojsijeva prava, i to je za Mariju i Arona postalo
strašno iskustvo. Jer Bog na nebu je čuo, znao i video šta se dešavalo
na zemlji. On je odmah preduzeo korake da spreči pobunu protiv
Mojsijevog vođstva i da kazni krivce.

Slomljeni i klecajućih kolena, Aron i Marija su se pojavili pred Bogom.

Oni su čuli kako je On prosudio situaciju. Mojsije je, kako su čuli, ne
samo bio neosporni vođa, nego mu je dat položaj iznad svih proroka.

Bilo je jasno da je Bog izabrao Mojsija da bude posrednik između Boga

i Božjeg naroda. On je tako mnogo poštovao Mojsija da sa njim nije
razgovarao kroz nejasne utvare i u nejasnim snovima. Bog je sa
Mojsijem razgovarao kao što čovek govori sa svojim prijateljem (2.
Mojsijeva 33:11) − otvoreno, jasno.

Marija i Aron su napali čoveka koga je Bog vrlo cenio. Kada ih je On u

svojoj božanskoj pravdi i autoritetu pozvao na odgovornost, oni nisu
imali nikakvo opravdanje. Sve u svemu, oni nisu naškodili Mojsiju,
nego sebi. Mojsije, od Boga postavljeni posrednik, bio je slika
Spasitelja koji će doći. Odbaciti Mojsija je, u stvari, bilo kao odbaciti
Mesiju. Ovo je situaciju učinilo tako ozbiljnom.

Kada ih je Gospod u besu ostavio, Marije je ogubavila. To je bila

najužasnija bolest, jer je osobi koja je od nje bolovala iscrpljivala
životnu snagu. Degradirala je tu osobu jer je nosila smrt. A Bog je
Mariju osramotio prokletstvom lepre.

63
Žena koja je godinama išla ispred mase naroda pevajući, koja je
izazivala druge žene da pevaju pesme slavljenja Bogu, isključena je sa
pozicije vođstva. Njen glas, koji je nekada tako melodično slavio Boga,
sada je promuklo vikao: "Nečist, nečist", kad god bi joj se neko
približio. Delovi njenog tela će postepeno postajati sve odvratniji, sve
dok na kraju ne počnu da otpadaju. Kroz život će ići obogaljena i
usamljena dok ne umre.

Marija je morala vrlo bolno da doživi kako je u Božjim očima bio veliki
njen greh. Sramota njenog postupka mogla je da se uporedi sa tim da
otac javno pljune u lice svom detetu. Zato je svoju kaznu morala da
podnosi javno, da bi svi mogli videti kako Bog kažnjava ljude koji o sebi
misle previsoko (Rimljanima 12:3). Marija, hrabra, aktivna žena, nije
našla reči kojima bi odgovorila na Božju kaznu.

Aron je prvi smirio i pokazao da je primio ukor. Rekao je Mojsiju:

"Gospodaru," − nije ga nazvao "bratom", nego "gospodarom", jer je
uvideo da je Mojsije vođa. "Molim te, ne meći na nas greha ovoga, jer
ludo učinismo i zgrešismo." Aron se potpuno poistovetio sa Marijinim
grehom. Zatim, nije on, prvosveštenik, izmolio Boga za njeno
isceljenje. Mojsije nije pokazao da se slaže sa Božjom osudom, niti je
ukoravao Arona i Mariju. On se jednostavno molio Bogu, i njegova
molitva je smanjila Marijinu kaznu sa doživotne patnje na patnju od
samo sedam dana.

Marijin stav je naneo štetu ne samo njoj, nego i njenom narodu.

Njihovo putovanje se odužilo zbog njenog greha. Ceo narod je zadržan
i nije se pokretao sve dok Marija ponovo nije bila među njima. Sedam
dana koliko je provela u izgnanstvu, sigurno joj je pružilo mnogo
materijala za razmišljanje. Da li je tada razumela da sam Bog postavlja
svoje vođe? − da u njegovom božanskom poretku On poverava
vođstvo onima koji su dovoljno ponizni da budu spremni da služe?
(Luka 22:24−27; 1. Petrova 5:5−6). Da li je ona postala bolja osoba?
Da li je bila pročišćena?

64
Biblija ne beleži nikakve naknadne pobune. Da li je ovo iskustvo
uništilo Marijinu snagu i korist? Da li je izgubila dar proroštva? Biblija o
tome ne govori, ali navodi da je umrla pre nego što je njen narod ušao
u obećanu zemlju.

Marija je bila vrhunska žena. Bog joj je poverio izuzetnu poziciju i

zadatak. Priča o Mariji nam pruža divan izazov sve do kada ona svoju
poziciju koristi da bi poštovala Boga. Osoba koja to čini, teško da može
da ide pogrešnim putem. Međutim, Marija je postepeno izmicala iz
Božje kontrole nad njenim životom i premeštala se u polje gde je sama
sebe kontrolisala. Ovo se bez sumnje tako suptilno pojavilo da ona nije
shvatila da se ta promena uopšte dešava. Da je iskreno ispitivala svoje
srce na vreme, možda bi sprečila Božju osudu (1. Korinćanima 11:31).
Tada verovatno ne bi prekoračila granice precenjujući samu sebe.

65
Marija, žena vođa koja je sebe precenila
(2. Mojsijeva 15:19−21; 4. Mojsijeva 12:1−15; 20:1)

Pitanja:

1. Šta si otkrila o Marijinoj ličnosti i karakteru?

2. Kakvo je izuzetno mesto ona imala među svojim

narodom? (Miheja 6:4)

3. Kako se ponašala kada joj je dat autoritet, i čime je

dokazala da je sebe precenila?

4. Šta u Filipljanima 2:3,4 i Rimljanima 12:3 piše o

kriticizmu i precenjivanjem sebe?

5. Kakve su bile posledice njenog greha? Posledice za

nju i za druge?

6. Saopšti šta si naučila iz njenog primera. Kako ovo

može korisno da utiče na tvoj život?

66
 Rava, bludnica u galeriji heroja vere

Rava, bludnica
u galeriji heroja vere
"Račun jednog gostioničara iz doba Rimljana:

Vino i hleb, 1 din.

Toplo jelo, 2 din.
Seno za mazgu, 2 din.
Devojka, 8 din."

P.S.
Nema posebne cene za krevet; ta cena je uključena u poslednju
stavku.

(Iz drevnog života. Bosch & Keuning Baarn)

Isus Navin 2:1−21 A Isus sin Navin posla iz Sitima potajno dve uhode
rekavši im: idite, vidite zemlju i Jerihon. I oni otidoše, i dođoše u kuću
jednoj kurvi, kojoj ime beše Rava, i počinuše onde. Ali bi javljeno caru
jerihonskom i kazano: evo, ljudi dođoše ovamo noćas između sinova
Izrailjevih da uhode zemlju. I posla car jerihonski k Ravi i poruči: izvedi
ljude koji su došli k tebi i ušli u tvoju kuću, jer su došli da uhode svu
zemlju. Ali žena uzevši ona dva čoveka, sakri ih; pa reče: jeste istina
da su ljudi došli k meni, ali ja ne znah odakle bejahu; i kad se vrata
zatvarahu u sumrak, ljudi izidoše; ne znam kuda odoše; idite brzo za
njima; stignućete ih; a ona ih beše izvela na krov i sakrila ih pod lan
netrven, koji beše razastrla po krovu. I ljudi pođoše za njima u poteru
put Jordana do broda; i vrata se zatvoriše kad iziđe potera za njima.

67
Oni pak još ne behu pospali, a ona dođe k njima na krov i reče im:
znam da vam je Gospod dao ovu zemlju, jer nas spopade strah od vas,
i prepali su se od vas vi koji žive u ovoj zemlji. Jer čusmo kako je
Gospod osušio pred vama Crveno more kad izidoste iz Misira, i šta ste
učinili od dva cara amorejska koji bejahu preko Jordana, od Siona i
Oga, koje pobiste. I kad to čusmo, rastopi se srce naše, i ni u kome
već nema junaštva od straha vašega; jer je Gospod, Bog vaš, Bog
gore na nebu i dole na zemlji. Nego sada zakunite mi se Gospodom da
ćete učiniti milost domu oca mojega, kao što ja vama učinih milost, i
dajte mi znak istiniti, da ćete sačuvati život mojemu ocu i mojoj materi i
mojoj braći i mojim sestrama i svima njihovim, i da ćete izbaviti duše
naše od smrti. A ljudi joj odgovoriše: mi ćemo izginuti za vas ako ne
izdate ove naše stvari i kad nam Gospod da ovu zemlju, učinićemo ti
milost i veru.

Tada ih ona spusti kroz prozor po konopcu; jer kuća njena beše na
zidu gradskom, i ona na zidu nastavaše. I reče im: idite u goru da ne
naiđe na vas potera, i onde se krijte tri dana dokle se ne vrati potera,
pa onda idite svojim putem. A ljudi joj rekoše: bićemo prosti od ove
tvoje zakletve kojom si nas zaklela; evo, kad dođemo u zemlju, veži
ovu vrpcu od skerleta na prozor kroz koji si nas spustila i skupi kod
sebe u tu kuću oca svojega i mater i braću i sav dom oca svojega. I ko
bi god izašao iz tvoje kuće, krv njegova neka bude na njegovu glavu, a
mi da nismo krivi; a ko god da bude s tobom u kući, krv njegova neka
dođe na naše glave, ako ga se ko rukom dotakne. Ali ako izdaš ovu
stvar našu, tada ćemo biti prosti od tvoje zakletve, kojom si nas
zaklela. A ona odgovori: kako rekoste, tako neka bude. Tada ih pusti, i
otidoše; i ona veza vrpcu od skerleta na prozor.

Isus Navin 6:22−25 A onoj dvojici što uhodiše zemlju reče Isus: idite u
kuću one žene kurve, i izvedite nju i sve što je njezino, kao što ste joj
se zakleli. I otišavši oni momci što uhodiše zemlju, izvedoše Ravu i oca
joj, i mater joj i braću joj i što god beše njezino, i sav rod njezin
izvedoše, i ostaviše ih iza okola Izrailjeva. A grad spališe ognjem i što

68
beše u njemu; samo srebro i zlato i posuđe od mjedi i od gvožđa
metnuše u riznicu doma Gospodnjeg. A Ravu kurvu i dom oca njezina i
sve što beše njezino ostavi u životu Isus, i ona osta među Izrailjcima
do danas jer sakri poslanike koje posla Isus da uhode Jerihon.

Biblija je poštena i iskrena knjiga koja iznosi činjenice onakve kakve su

− otvoreno i smelo. Rava, kaže Biblija, bila je prostitutka, žena koja je
svoje telo prodavala za novac. Ljudi su pokušavali da sakriju tu tužnu
činjenicu, govreći da je bila gostioničarka. Ovo je verovatno bilo istina,
ali i dalje ostaje činjenica da je ona bila žena lošeg morala.

U to vreme, gostioničari su uvek bile žene, nikada muškarci. Zanimljivo

je zapaziti da na pisanim računima iz poslednjih dana rimskog doba,
jedan račun je bio zabeležen za obrok i devojku, ali cena kreveta nije
bila spomenuta − očigledno je da je bila uključena u cenu devojke. Ona
je ponudila "ekstra uslugu" nudeći svoje telo, i to je bilo uključeno u
račun.

Pošto je Rava bila u poziciji da obezbeđuje smeštaj gostima, za uhode

Isusa Navina je bila prirodno da odu kod nje. Jerihon je bio mali grad, a
Ravina krčma je verovatno bila jedino mesto gde se moglo prespavati.

Da li je Rava sumnjala da su ovi stranci − prijatni ljudi bez skrivenih

motiva − bili Izraelci? Biblija o tome ne govori. Ali kaže da je
kontrašpijunaža pokrenuta momentalno. Car je čuo da su u gradu
jevrejski izviđači, pa je trenutno pozvao da se odmah uhapse.

U međuvremenu, Rava je postala svesna pravog identiteta svojih

gostiju i sakrila ih je pod gomilu lana. Pošto je bilo vreme žetve, a grad
opasan zidom je bio mali, stanovnici malih kuća na krivudavim
uličicama su morali da koriste svaki mogući pedalj prostora za
skladište. Otvoreni krov je bio najnepogodnije mesto za sakrivanje
ljudi, jer se čak i iz daljine moglo videti šta se tu gore dešava. Ali
Ravina kuća je bila drugačija. Bila je sagrađena na duplom gradskom

69
zidu i na mestu koje je bilo iznad ostalih kuća, pa nikakve radoznale oči
nisu mogle posmatrati šta se gore odigrava. Uhode će tu biti
bezbedne, ali samo kratko vreme.

Rava je pogrešno uputila careve glasnike. Dok su oni pažljivo

istraživali okolinu, ona je razgovarala sa skrivenim uhodama. Rekla im
je da je svesna da im je Bog dao zemlju i da ih se stanovnici njene
zemlje plaše zbog čuda razdvajanja Crvenog mora (2. Mojsijeva
14:26−30). Bila je vrlo svesna i dobro upućena u ono što je Bog učinio
za svoj narod. Rekla im je da su muškarci bez hrabrosti da se suoče sa
Izraelcima i to zbog izraelovog Boga.

Pokazala se kao mudra žena koja je postupala u skladu sa ispravnim

podacima koje je imala. Bila je diskretna dok je govorila o njima i
oštroumna dok ih je sakrivala. Smatrala je da jedno dobro delo
zaslužuje drugo: "Pošto sam ja spasla vaše živote, hoćete li vi zauzvrat
da spasete moj i život mojih rođaka?"

Iako je prirodno bilo što je izrazila zabrinutost za sebe, istovremeno je

pokazala i veru u izraelskog Boga. Ona je verovala da se On borio za
svoj narod i da će im dati tu zemlju. Takođe je verovala da zbog te
Božje sile, njen narod nije imao ni najmanju šansu da Izraelce spreči
da uđu unutar zidova Jerihona. Postupala je u skladu sa tom verom.

Tražila je znak da će je oni spasti kada se njihova vojska vrati da

zauzme grad. Rekli su joj da stavi skerletnu vrpcu na svoj prozor, i da
tako niko od njenih domaćih neće biti povređen.

Neki komentatori Biblije kažu da je ta skerletna traka predstavljala

Ravino nemoralno zanimanje. To je bilo njeno "crveno svetlo", pa zato
nije moglo da izaziva nikakve sumnje. Niko nije posumnjao da je to
znak špijuniranja. Ovo možda jeste, ili nije istina, ali je očigledno to bio
pokazatelj sporazuma dve strane.

70
Rava nije oklevala. Samo što su ljudi otišli iz njene kuće, ona je
spustila crvenu traku kroz svoj prozor. Htela je da bude apsolutno
sigurna da će njena kuća biti lako prepoznatljiva u odnosu na sve
ostale.

Bog voli kada ljudi − čak i neverni − ozbiljno shvate svoj zadatak. Isus
je to kasnije potvrdio kada je svojim učenicima rekao da su sinovi ovog
sveta, u svojoj generaciji, mudriji od sinova svetla (Luka 16:8).

Nedelju dana kasnije, ponovilo se čudo Crvenog mora. Ponovo se

duboka voda razdvojila. Izraelci su suvim nogama prešli preko reke
Jordan, koja se u to vreme izlivala preko svojih obala. Nekoliko dana
kasnije, Rava je videla mnoštvo Izraelaca kako obilaze oko grada u
tihoj povorci. Gradske kapije su bile zatvorene. Nijedan Jevrejin nije
mogao ući; nijedan Hananejac nije mogao izaći. Ovo se ponavljalo šest
dana.

I sada i onda, ona je proveravala i uveravala se da je crvena traka

sigurno vidljiva, jer će uskoro njen život zavisiti od toga.

Sedmoga dana, Izraelci su ponovo tiho hodali oko grada. Njihova lica
su delovala svečano. Napetost sa obe strane zidina je postajala
nepodnošljiva. Unutar zidina, ljudi su budućnost gledali očima punim
užasa i straha − osim ljudi u jednoj u kući. U Ravinom domu je bila
nada i pouzdanje. Ona je sklopila savez sa Božjim narodom, pa zato i
sa samim Bogom.

A onda je sedam sveštenika sa sedam truba od ovnujskih rogova u

koje su trubili, opkolilo grad, a narod je na Isusovu zapovest počeo da
viče. I tada se desilo nešto neverovatno. Zemlja je počela da se trese.
Zidovi koji su godinama štitili grad srušili su se i raspali, ostavljajući
grad nezaštićen.

Pisac Jevrejima poslanice kasnije je rekao da je vera učinila da zidovi

71
padnu (Jevrejima 11:30−31). I ta ista vera je učinila da jedan deo
zidina ostane uspravan − zid gde je bila Ravina kuća.

Obe strane su ispunile svoj deo dogovora. Rava je ispunila svoj deo, a
Bog je nagradio njenu veru. Njena vera u pobedu izraelskog Boga bila
je toliko jaka da je bila u stanju da ubedi svoje rođake da dođu kod nje.
Svako od njih je bio pošteđen.

Ravin životni portret je bio uprljan zbog nemorala koji je na nju bacao
ljagu. Ipak je taj lik zasvetleo primerom blistajuće vere − njena vera je
bila dovoljno snažna da je pokrene na delo. Ovo je bilo neophodno,
kaže Jakov, koji takođe piše o njoj (Jakov 2:25); jer ako vera ne izdrži
proveru, ako ostane bez dela, ona je beskorisna − mrtva. Unutrašnja
vera može da se prepozna jedino spoljašnjim delima.

Jedna definicija vere jeste to da je vera učvršćeno i duboko poverenje

u Boga i njegovu Reč. Rava je posedovala tu vrstu vere. Zato je Bog
uklonio njen uprljan portret, očistio ga i okačio odmah do Sarinog u
galeriji heroja vere. Ove dve žene su jedina ženska bića u dugačkom
spisku muškaraca.

Rava, poput Sare, heroj vere? Da! Jer Bog ne pravi razliku među
ljudima. Za njega ne postoje nemogući slučajevi. On opravdava
grešnike. Ali Ravina priča se ne završava tu. Pokoravanje Jerihona
obeležava samo početak, jer ona je sada pronašla Boga. Njen život je
počeo da cveta. Više nije čeznula za svojim prošlim zanimanjem;
postala je uzorna i poštena domaćica. Ona, žena iz neznabožaca,
živela je među Jevrejima, udala se za Izraelca Salmona i rodila dete.
Ako treba da procenjujemo koliko je bila uspešna kao majka, i ako to
činimo kroz njenog saosećajnog i mudrog sina Voza, Rutinog muža,
onda je ona bila izvrsna, jer je Ruta prabaka cara Davida (Matej 1:5 i
Knjiga o Ruti). Rava je postala majka u rodoslovu Isusa Hrista, Mesije,
što je privilegija na kojoj bi joj zavidela svaka Jevrejka.

72
Rava, bludnica u galeriji heroja vere
(Isus Navin 2:1−21; 6:22−25

Pitanja:

1. Ukratko opiši ono što si naučila o ravi.

2. Šta na tebe ostavlja najsnažniji utisak u vezi sa

znanjem koje je imala o izraelskom Bogu?

3. Kakav je bio Ravin stav kao posledica znanja koje je

imala o Bogu? (Pročitaj i Jakov 2:25)

4. Zašto, na osnovu Jevrejima 11:31, ona nije

nastradala sa ostalim koji nisu bili poslušni? Navedi
različite stvari koje su dokazale njenu veru.

5. Kakav je uticaj njena vera imala na njene rođake i na

nju samu?

6. Šta smatraš da je najznačajnije što si naučila o Ravi?

Kako ćeš to primeniti na svoj život?

73
 Fenina, zena koju je nadvladala ljubomora

Fenina, žena
koju je nadvladala ljubomora
"Vodeći autoriteti iz oblasti zdravstva su došli do zaključka da dublji
uzrok mnogih bolesti leži u emocionalnim reakcijama na život.
Produžena ogorčena mržnja može oštetiti mozak, i može dovesti do
nepravilnog rada srca, visokog krvnog pritiska i akutne slabe probave −
što je sve dovoljno da ubije čoveka." (Robert D. Foster)

1. Samuilova 1:1−8 Bejaše jedan čovek iz Ramatajim−Sofima, iz gore

Jefremove, kojemu ime beše Elkana sin Jeroama, sina Eliva, sina
Tova, sina Sufova, Efraćanin. I imaše dve žene, jednoj beše ime Ana,
a drugoj Fenina; i Fenina imaše dece, a Ana nemaše dece. I iđaše taj
čovek svake godine iz svoga grada da se pokloni i prinese žrtvu
Gospodu nad vojskama u Silom; a onde bejahu dva sina Ilijeva, Ofnije i
Fines, sveštenici Gospodnji. I jedan dan kad Elkana prinese žrtvu,
dade Fenini ženi svojoj i svim sinovima njezinim i kćerima njezinim po
deo; Ani pak dade dva dela, jer ljubljaše Anu, a njoj Gospod beše
zatvorio matericu. I protivnica je njezina vrlo cviljaše prkoseći joj što joj
Gospod beše zatvorio matericu. Tako čiljaše Elkana svake godine, i
Ana hođaše u dom Gospodnji, a ona je cviljaše, te plakaše i ne jeđaše.
A Elkana muž njezin reče joj jednom: Ana, zašto plače? I zašto ne
jedeš? I zašto je srce tvoje neveselo? Nisam li ti ja bolji nego deset
sinova?

Izreke 6:24 Da te čuvaju od zle žene, od jezika kojim laska žena tuđa.

Izreke 14:30 Život je telu srce zdravo, a zavist je trulež u kostima.

74
Izreke 27:4 Jarost je nemilostiva, i gnev je plah; ali ko će odeleti
zavisti?

Fenina je živela u vreme otpada. Izrael je stigao na jednu od

najmračnijih tačaka u svojoj istoriji. Nakon Mojsije i Isusa Navina koji
su uspešno vladali narodom, došlo je vreme sudija.

Sam Bog je hteo da vlada. Međutim, ljudi su se malo interesovali za

Boga i sve više su se okretali služenju idolima. Zato teokratska
vladavina nije uspela.

Otpadništvo je rezultiralo anarhijom. Više se nisu poštovali zakoni.

Svako je radio ono što je u njegovim očima izgledalo ispravno (Sudije
21:25). Duhovna klima nije bila bolja od političke i društvene. Gnev
Božji se skupljao nad glavom Ilija, prvosveštenika, jer je on tolerisao
loše ponašanje svojih sinova, Ofnija i Finesa.

Ilije je video da su oni jeli najbolje od žrtava koje je narod prinosio

Bogu. On je znao da su oni ponižavali šator jer su se odavali
nemoralnom seksu. Pa ipak ih nije ukoravao (1. Samuilova 2:12−33).

Sud Božji je bio blizu. Ilijev dom je izgubio uticaj a narod je bio na
pragu da bude opkoljen neprijateljem, Filistejcima.

Ali još strašnije je bilo to što je u to vreme Bog retko govorio.

Komunikacija između Boga i Božjeg naroda je bila siromašna (1.
Samuilova 3:1).

Fenina je živela u to doba. Elkana, njen muž, je ima dve žene. Bog je
imao nameru da svaki čovek ima samo jednu ženu, a svaka žena
samo jednog muža (1. Mojsijeva 2:18, Matej 19:4−6, 1. Korinćanima
7:2). Ali, pošto je njegov narod otpao od Božje savršene zamisli, On se
pobrinuo za ove izuzetke, uglavnom zato da bi zaštitio prvorođenog
sina (5. Mojsijeva 21:15−17).

75
Kao što je i Elkana doživeo, svako ko odstupi od Božjeg plana, navlači
na sebe i na druge nevolju. Činjenica da je Fenina imala dete, dok
njegova druga žena Ana nije, još je samo dolivala ulje na vatru.

U Elkaninoj porodici je ipak bar religijska forma zauzimala svoje mesto.

Pa iako je svaki član plaćao verski porez (odnosno prinosio žrtve), Bog
za Feninu nije bio stvaran. Ona je bila nezadovoljna. Ona nije bila
Bogu zahvalna za decu i druga dobra koja je imala. Njen život je bio
paralisan nedostatkom zahvalnosti. Očigledno joj nije bilo jasno da Bog
želi i drugačije priloge; na primer, da voli druge. Ona je imala sve što
jedna Jevrejka može da poželi, jer je imala mnogo dece. To je
uopšteno bio dokaz Božje milosti i naklonosti. Ona će u budućnosti
nastaviti da živi kroz život svoje dece, dugo nakon što umre.

S druge strane, Elkanina druga žena je bila strašno opterećena tim što
nije imala decu. Na Anu nije uticao duh vremena u kome je živela. Bog
je bio u centru njenog razmišljanja, a njena dela su bila nadahnuta
verom. Bila je lepa i nežna. Elkana je jasno video razliku među svojim
ženama. Nije mogao da se osupre tome da više voli Anu nego Feninu.

Ali Feninu nije podsticao Anin primer. U stvari, njena reakcija je bila
suprotna. Ona se uzvisivala iznad Ane jer je imala decu − mnogo dece.
U njen um nije ulazila činjenica da je Bog bio taj koji joj je omogućio da
ih ima.

Fenina je bila ljubomorna na Anu. Neprekidno ju je izazivala, posebno

u doba jevrejskih praznika. Ti dani su Ani donosili još više bola, jer su
to bila porodična slavlja, u toku kojih je narod po porodicama odlazio u
dom Božji u Silom. Izgledalo je da je Fenina tih dana bila posebno
ogorčena na Anu.

Fenina je dopustila da se gorčina ukoreni u njenom srcu (Jevrejima

12:15). I pošto nije čuvala svoje srce (Priče 4:23), njen život je postao
zatrovan zavišću. Ova zavist je izbila iz rivalstva, sebičnosti i

76
nedostatka poniznosti. Zavist brine samo za svoje interese, a ne i za
tuđe. Biblija strogo upozorava protiv ovoga (Filipljanima 2:3−4). Zavist
nije jedna od onih malih karakternih mana sa kojima Bog dopušta
čoveku da živi. On je stavlja na spisak onih greha koje društvo smatra
mnogo većim: preljuba, idolopoklonstvo, okultizam itd (Galatima
5:19−21).

"... ljubavna sumnja (je) žestoka" (ili, po drugom prevodu: ljubomora je

žestoka), napisao je Solomon. Ona je poput vatre. Ako se brzo ne
suzbije, ne može se zaustaviti, jer deluje na druge delove tela. Ovo je
posebno istinito u vezi sa jezikom (Rimljanima 3:14). Fenina je primer
kako kako jedna osoba svoj jezik može da upotrebi za ispoljavanje
ljubomore. Jezik, kao jedan od najmanjih delova tela, može dovesti do
rasplamsavanja vatre koja uništava celokupne živote (Jakov 3:16). Nije
čudo što Biblija kaže da slučaju kada jedna osoba zloupotrebljava
jezik, tada "pakao njega pali" (Jakov 3:2−8).

Ljubomora proždire čoveka, jer potiče od sotone. U stravi, ljubomora je

uništila i samog sotonu. On je zavideo Bogu. U svom ponosu je želeo
da bude kao Bog, i to je dovelo do njegovog pada (Isaija 14:13−15).
Zato je sotona srećan svaki put kada neki čovek upadne u klopku koju
mu je pripremio. često je vrlo uspešan, jer su ljudi po prirodi ljubomorni.
Ironija je u tome što taj isti deo tela, jezik, koji koristi da bi razgovarao
sa Bogom i da bi ga veličao, čovek dopušta da ga sotona nadahnjuje.

Ljubomora počinje u umu. Ako se ne obuzda na vreme i ne donese

Bogu (2. Korinćanima 10:5), uništava čovekov duševni život i postaje
prepreka međuljudskim odnosima. Suptilna je. Ona je daleko opasnija
za čoveka kod koga se ukotvila, nego za osobu ka kojoj je usmerena.
Poput bumeranga, vraća se zavidnoj osobi. Fenina je ovo doživela.
Nije uspela da reši svoje probleme, iako joj je rešenje bilo nadohvat
ruke. Sve što je bilo potrebno da učini bilo je da posmatra i sledi primer
Anine vere.

77
Fenina, žena koju je nadvladala ljubomora
(1. Samuilova 1:1−8; Priče 6:24; 14:30; 27:4)

Pitanja:

1. Koje upadljive, neobične reči čitaš u izveštaju o

Fenininom stavu prema Ani?

2. Pošto je bila Jevrejka koja je imala decu, Fenina je

bila privilegovana u odnosu na Anu koja nije imala decu.
Zašto je, onda, na takav način postupala prema Ani?

3. Kako su okarakterisani zavist i drugi gresi navedeni u

Galatima 5:19−21? Šta posebno na tebe ostavlja utisak
kada ovaj greh upoređuješ sa drugima koji su tu
nabrojani?

4. Razmotri Feninin život u svetlu Priča 4:23 i 2.

Korinćanima 10:5. Kakav zaključak izvlačiš?

5. Šta saznaješ o njenom životu kada ga razmatraš u

svetlu Jakova 3:2−8?

6. Da li u tvom životu ima stvari koje želiš da ispraviš

nakon ovog proučavanja o Fenini? Moli se za to, a zatim
odluči kako ćeš to uraditi.

78
 Ana, zena koja je verovala u molitvu

Ana, žena koja

je verovala u molitvu
"Veliki ljudi na zemlji danas jesu ljudi koji se mole. Ne mislim na one
koji govore o molitvi; mislim na one ljude koji provode vreme u molitvi.
Oni nemaju vremena. To vreme mora da se oduzme od nečeg drugog.
To nešto drugo je važno, vrlo važno i neodložno, ali ipak još uvek
manje neodložno od molitve." (S. D. Gordon)

1. Samuilova 1:9−28 A Ana usta, pošto jeđaše i piše u Silomu; a Ilije

sveštenik seđaše na stolici na pragu doma Gospodnjega. I ona tužna u
srcu pomoli se Gospodu plačući mnogo. I zavetova se govoreći:
Gospode nad vojskama! Ako pogledaš na muku sluškinje svoje i
opomeneš me se, i ne zaboraviš sluškinje svoje, nego daš sluškinje
svojoj muško čedo, ja ću ga dati Gospodu dokle je god živ, i britva
neće preći preko glave njegove.

I kad se ona dugo moljaše pred Gospodom, Ilije motraše na usta

njezina. Ali Ana govoraše u srcu svojem, usta joj se samo micahu, a
glas joj se ne čujaše; stoga Ilije pomisli da je pijana. Pa joj reče Ilije:
dokle ćeš biti pijana? Otrezni se od vina svojega. Ali Ana odgovori i
reče: nisam pijana, gospodaru, nego sam žena tužna u srcu; nisam
pila vina ni silovita pića; nego izlivam dušu svoju pred Gospodom.
Nemoj jednačiti sluškinje svoje s nevaljalom ženom; jer sam od velike
tuge i žalosti svoje govorila do sad. Tada odgovori Ilije i reče: idi s
mirom; a Bog Izrailjev da ti ispuni molbu, zašta si ga molila. A ona
reče: neka nađe sluškinja tvoja milost pred tobom! Tada otide žena
svojim putem, i jede, i lice joj ne beše više kao pre.

79
I sutradan uraniše, i pokloniše se Gospodu, i vratiše se i dođoše kući
svojoj u Ramat. I Elkana pozna Anu ženu svoju, i Gospod se opomenu
nje. I kad bi vreme pošto Ana zatrudnje, rodi sina, i nadene mu ime
Samuilo, jer reče, isprosih ga u Gospoda. Potom pođe onaj čovek
Elkana sa svim domom svojim da primese Gospodu godišnju žrtvu i
zavet svoj. Ali Ana ne pođe, jer reče mužu svojemu: dokle odojim dete,
onda ću ga odvesti da iziđe pred Gospoda i ostane onde doveka. I
reče joj Elkana muž njezin: čini kako ti drago, ostani dokle ga ne odojiš;
samo da hoće Gospod ispuniti reč svoju. I tako žena osta; i dojaše sina
svojega dokle ga ne odoji.

A kad ga odoji, odvede ga sa soobom uzevši tri teleta i efu brašna i

meh vina, i uvede ga u dom Gospodnji u Silomu; a dete bejaše još
malo. I zaklaše tele i dovedoše dete k Iliji. I ona reče: čuj gospodaru,
kako je živa duša tvoja, gospodaru, ja sam ona žena koja je stajala
ovde kod tebe moleći se Gospodu. Molih se za ovo dete, i ispuni mi
Gospod molbu moju, zašto sam ga molila. Zato i ja dajem njega
Gospodu, dokle je god živ, da je dat Gospodu. I poklonoše se onde
Gospodu.

Da li su nevolje u njenom braku delimično bile njena krivica? Da li je

ona, kao i Sara, prisilila muža da uzme drugu ženu kada je otkrila da
ne može imati decu (1. Mojsijeva 16:1−2)? Ili nije mogla da odoli
Elaninoj ljubavi, pa je postala druga žena nakon što je on već bio
oženio Feninu?

U oba slučaja Ana očigledno nije predvidela dalekosežne posledice

svojih postupaka. Drugi brak je rezultirao strašnim jadom za sva tri
člana takvog braka.

Možda Ana nije bila kriva. Da li je Elkana, jedan bogobojazan čovek,

postao bigamista na sopstvenu inicijativu? Šta god da je bilo uzrok,
njena iskustva su nesumnjivo bila bolna.

80
Duh Sveti nije smatrao da je neophodno da se ovi podaci zabeleže. Ali
Biblija kaže da je Ana bila žena koja je očigledno imala pristup Bogu.
Put do Boga je bio otvoren na osnovu oproštenja od greha kroz žrtve
koje je njen muž, kao glava porodice, redovno prinosio Gospodu.

Ponekad neka osoba biva iskušana do same srži svoga bića, pa

izgleda da neka nevidljiva sila deluje tako da ugasi njen život. Ana si
sigurno baš tako osećala. Nebrojene suze je prolila jer se osećala kao
da ju je Bog napustio, pošto nije imala dece. Druga žena njenog muža
nikada nije propuštala priliku da je, dok prolazi pored nje, podseti na to
da nema decu.

Elkana, želeći da uteši Anu, govorio joj je da je najviše voli. Zar joj
njegova ljubavi ne znači više nego deset sinova? Ona je bila srećna jer
joj je on tako izražavao ljubav, ali su joj ove reči, takođe, dale razlog da
razmišlja i da se oseća još usamljenije. Zar se Elkana više ne nada da
će ona imati dete?

Avram, sećala se, se borio sa Bogom zbog deteta (1. Mojsijeva

15:2−6). Isak se, slično njemu, molio za svoju ženu (1. Mojsijeva
25:21). I njihove žene su u kasnijem dobu rodile sinove koje tako
mnogo znače njenom narodu. Ti sinovi su bili deo Božjeg plana za
Izrael.

Bog! Jedino me On razume, jedino mi On može pomoći, mislila je.

Vratila se u šator, sama. Tu je pala pred Gospodom, slomljenog srca,
bez reči. U početku nije mogla ni da izgovori svoje reči, bila je bez
glasa.

A onda, kada se njeno srce malo rasteretilo, njene usne su uzdisale

molitvu, iako se njen glas nije čuo. "Gospode nad vojskama..." počela
je. Način na koji mu je govorila pokazivao je kako ga je ona
doživljavala. On je bio Bog nad vojskama na nebu i na zemlji, Gospod
nad svim što je stvorio (1. Mojsijeva 2:1). Nebrojena vojska anđela je

81
stajala pred njim (1. Mojsijeva 32:1−2; Luka 2:13). On je bio Bog koji je
učinio mnoga čuda za izraelski narod.

Ove reči "Gospode nad vojskama" izražavale su njenu veru u njegovu

veličinu i silu. (Komentator Metju Henri kaže da se ovde prvi put jedna
osoba Bogu obraća na takav način.) U svetlu njegove veličine, ja sam
ništa, mislila je. Samo sluga, sluškinja. Ove misli je ponovila tri puta.
Reči su pažljivo birane. U svetlu svetog Boga, sebe je smatrala
beznačajnom zemaljskom tvorevinom, pa ipak je želela da mu služi.
Ovo je bila ispravna procena, jer ona − iako skromno ljudsko biće −
mogla je da služi Bogu.

Shvatajući to, Ana je pred Boga stavila veliku molbu. Ona ga nije
vređala tražeći malu uslugu. Čovek od multimilionera ne traži deset
para. Od tako velikog Boga čovek sigurno može očekivati ništa manje
nego čudo − pravo čudo.

Ana se nije nejasno molila. Ona je iznela određen zahtev: "Bože, želim
sina." Posle molitve, usledilo je njeno obećanje. "Onda ću ga ja dati
tebi za ceo njegov život, i britva neće preći preko njegove glave." Njen
sin, ako joj ga Bog podari, biće nazirej, čovek posvećen Bogu, čovek
koji neće piti vino i nikada se neće šišati (Sudije 13:3−5; Luka 1:15;
Amos 2:12).

Ana je, u stvari, govorila: "Bože, ti znaš da želim da imam dete, ali
koliko god da ga tražim za sebe, još više ga tražim za tebe". To je
moguće.

Vera njenog naroda, odnosno, vera sveštenika je izgubila svaki

smisao. Pokvarila se. Ana je, ipak, sačuvala svoju veru i sačuvala je
čistom. Međutim, njen uticaj je bio ograničen. Ono što je zemlji bilo
potrebno, bio je čovek koji bi postao spona između Boga i Božjeg
naroda, koji bi premosti jaz i predvodio ih u novu budućnost.

82
Da li je Anino srce plakalo samo radi sebe, ili je ona plakala i zbog
Božjeg i svog naroda? Da li je zbog toga njena molitva imala tako
dalekosežan uticaj? Da li je shvatala koji je njen deo koji može imati u
duhovnom rešenju problema njenog naroda? Moguće je, iako je ono
što je zapisano u Pismu suviše kratko da bi ukazalo na to.

Propadanje naroda i sveštenstva se takođe pokazalo i kroz Ilijev stav

prema njoj. On je imao malo ljudskog razumevanja, malo saosećanja.

"Dokle ćeš biti pijana?" zajedljivo ju je upitao. "Otrezni se od vina

svojega." Sveštenik koji se nije usudio da se ozbiljno pozabavi svojim
sinovima, nije se ustručavao da se tako obrati Ani. Starac je pokazao
nedostatak uvida i slabu samokontrolu.

Njegove reči su, takođe, otkrile da u to vreme pijani ljudi i loše žene
nisu bili naobična pojava u domu Božjem. Čak su i Ilijevi sinovi spavali
sa ženama koje su se skupljale na vratima šatora od sastanka (1.
Samuilova 2:22).

Međutim, Ana je bila u prisutnosti Božjoj, pa nije imala nikakvu želju da

se brani ili opravdava. Nije pokazivala ni da se stidi ili da joj je
neprijatno, nego je u nekoliko reči objasnila svoju situaciju. Ilije je
odjednom postao ono što je trebalo da bude − sveštenik Božji. Kao
predstavnik Gospodnji, rekao je: "Idi s mirom, a Bog Izraelov da ti
ispuni molbu." On nije znao prirodu njene molbe, ali pod uticajem
Gospodnjim, on joj je rekao da je Bog čuo njenu molitvu.

Sa ovim rečima u njeno srce je ušao mir Božji koji prati svaku vernu
molitvu (Filipljanima 4:6−7). Ona je svoje brige odnela Bogu i ostavila
ih u njegovim rukama.

"A vera je tvrdo pouzdanje u ono čemu se nadamo, osvedočenje o

stvarima koje ne vidimo," napisao je autor Poslanice Rimljanima
mnogo vekova posle ovog događaja (Jevrejima 11:1). To je ono što je

83
Ana doživela. U njeno srce je ušla sigurnost da da je njena molitva
uslišena. Spolja gledano, promena je bila izvanredna − vratio joj se
apetit i njeno lice više nije odražavalo ni tračak tuge. Živela je svoju
veru, pouzdajući se u Boga na takav način da su i drugi ljudi to
primetili.

Samilo, što znači "isprosih ga u Gospoda", rođen je godinu dana

kasnije. Zatim, samo njeno ime − "ljubazna" ili "dobra" − počelo je da
dobija smisao. Umesto da bude zanemarena žena, ona je postala
izuzetno privilegovana, jer je njena molitva postala tačka preokreta u
istoriji.

Nije prošlo dugo, a Božja Reč se ponovo čula u celom Izraelu (1.
Samuilova 4:10). Bog se otkrivao kroz Samuila, čak i dok je Samuilo
bio još dečak. Od Dana, daleko na severu, do Versaveje, skroz na
jugu, ljudi su znali da je Samuilo prorok postavljen od Boga (1.
Samuilova 3:19−21). Ljudi su se okrenuli od idola i počeli su da služe
Bogu. Kovčeg Gospodnji, koji su oteli Filisteji kao plen i obeščastili ga,
vraćen je (1. Samilova 6 i 7). Filisteji su sklopili mir sa Izraelcima, jer je
ruka Gospodnja bila podignuta protiv Filisteja svih dana Samuilovog
života. Ponovo su osvojeni gradovi koje su bili izgubili u ratovima.

Anina vera je živela u njenom sinu. Vekovima kasnije, njegovo ime je

bilo ubrojeno među heroje vere (Jevrejima 11:32−33), jer je on bio
jedan od onih koji je verom pokorio carstva.

Samilo, koji je rođen kao odgovor na molitvu i koga je ime stalno

podsećalo na to, postao je čovek molitve. On je smatrao da je greh ako
se narod ne moli (1. Samuilova 12:23). Možda je ovaj stav ključ za
mnoge odgovore koje je dobio.

Samo će večnost otkriti šta Izrael, kome je služio kao prorok, sveštenik
i sudija, kao i milioni onih koji su proučavali njegov život, duguju
Samuilovom životu i službi.

84
O, Ana, zar nisi bila srećna kada si videla rezultate molitve koja ti je
bila uslišena? I zar nisi bila privilegovana kao Sara i Reveka, da vidiš
kako tvoje dete igra takvu ulogu u istoriji?

Marija, Hristova majka, sigurno je bila pod uticajem Anine molitve kao i
njena dirljiva pesma hvale kada je veličala Boga (Luka 1:46−55). Ana
je divno provodila vreme u toku tog perioda kada je dete raslo od
uzrasta bebe do dečkića. Ali, to vreme je brzo prošlo. I čim je Samuilo
postao dečak, ona je ispunila svoje obećanje i vratila ga Bogu od kojeg
ga je primila. Od tada, viđala ga je samo jednom godišnje, kada su ona
i njen muž Elkana prinosili žrtve u Silu (1. Samuilova 2:19−21).

Njena molitva je po svojoj prirodi bila radikalna. Takvo je bilo i njeno

posvećenje. Ona je svakoga dana Samuila prinosila Bogu, pouzdajući
se da će Bog zaštititi Samuilovu veru usred pokvarenosti koju je videla
u Iliji i njegovim sinovima.

Molitva, vera i posvećenje su i dalje obeležavali njen život, jer Ana je

znala da onaj ko sve preda Bogu, zauzvrat će primiti mnogo više. Bog
nikada nikome neće ostati dužan. Dao joj je još petoro dece.

Zašto je Ana mogla da računa na to da su joj molitve uslišene? Jer je

ispunila Božje preduslove. Ovi preduslovi nisu bili uredno sabrani u
jednom odeljku Pisma, nego su to bili principi koje je ona, u svom
hodanju sa Bogom, osećala i poznavala. Ovo je sadržavalo i sledeće:

1. Molitva je uslišena jer su oprošteni gresi (Psalam 66:13−19).

2. Molitva u Božje ime, i objavljivanje Božje veličine (Jovan 16:24).

3. Bila je pod utiskom sopstvene ništavnosti (2. Samuilova 7:18−29).

4. Formulisala je jasnu, dobro definisanu molbu (Matej 7:7−11).

85
5. Želela je da se ispuni volja Božja i da se Njegovo carstvo uveća (1.
Jovanova 5:14−15).

6. Molila se u veri (Jevrejima 11:6; Matej 21:22).

86
Ana, žena koja je varovala u molitvu
(1. Samuilova 1:9−28. Vidi i sve stihove u poglavlju o
Fenini.)

Pitanja:

1. Pročitaj Sudije 21:25 i 1. Samuilovi 1:11−36. U kakvoj

situaciji je bio njen narod, nacionalno i duhovno?

2. Pažljivo uporedi Aninu molitvu sa Gospodnjom

molitvom (Matej 6:9−13). Koje sličnosti uviđaš?

3. Na osnovu čega možeš zaključiti da je Ana smatrala

da joj je molitva uslišena?

4. Šta te najviše pogađa u vezi sa Aninom

posvećenošću Bogu?

5. Anina pesma slavljenja (1.Samuilova 2:1−10) otkriva

njene najdublje misli. Šta ona misli o Bogu?

6. Šta je Ana primila zauzvrat za sina koga je posvetila

Bogu? (1. Samuilova 2:21) Šta to dokazuje?

7. Kakve promene vidiš u Izraelu, nacionalno i duhovno,

nakon Samuilovog dolaska? (1. Samuilova 3:19 do 4:1;
poglavlja 6 i 7)

8. Kako Anin primer može uticati na tvoj molitveni život?

87
 Carica od Sabe, zena koja je zelela da bude mudrija

Carica od Sabe,
žena koja je želela da bude mudrija
"Od prekjuče sam pozvana na zadatak tako težak da ga niko, ko makar
i na trenutak razmisli o njegovom značaju i težini, ne bi poželeo, ali isto
tako toliko divan da sve što mogu reći jeste − ko sam ja da sam tako
privilegovana da to radim." (Kraljica Julijana holandska)

1. Carevima 10:1−10,13 A carica Savska ču glas o Solomonu i o

imenu Gospodnjem, i dođe da ga iskuša zagonetkama. I dođe u
Jerusalim sa silnom pratnjom, s kamilama koje nošahu mirise i zlata
vrlo mnogo i dragoga kamenja; i došavši k Solomonu govori s njim o
svemu što joj beše u srcu. I Solomon je odgovori na sve reči njezine;
ne beše od cara sakriveno ništa da joj ne bi odgovorio. A kad carica
Savska vide svu mudrost Soplomonovu i dom koji beše sazidao, i jela
na stolu njegovu i stanove sluga njegovih i dvorbu dvorana njegovih i
odelo njihovo, i peharnike njegove i žrtve njegove paljenice, koje
prinošaše u domu Gospodnjem, ona dođe izvan sebe; pa reče caru:
istina je što sam čula u svojoj zemlji o stvarima tvojim i o mudrosti
tvojoj. Ali ne hteh verovati što se govoraše dokle ne dođem i vidim
svojim očima; a gle, ni pola mi nije kazano; tvoja mudrost i dobrota
nadvisuju glas koji sam slušala. Blago ljudima tvojim, blago slugama
tvojim, koji jednako stoje pred tobom i slušaju mudrost tvoju. Da je
blagosloven Gospod Bog tvoj kome si omilio, pa te posadi na presto
Izrailjev; jer Gospod ljubi Izrailja uvek, i postavi te carem da sudiš i
deliš pravdu. Potom dade caru sto i dvadeset talanata zlata i vrlo
mnogo mirisa i dragog kamenja: nikad više ne dođe toliko takvih mirisa
koliko dade carica Savska caru Solomonu.

88
A car Solomon dade carici Savskoj što god zaželje i zaiska osim onoga
što joj dade sam po mogućstvu cara Solomona. Potom ona otide i vrati
se u zemlju svoju sa slugama svojim.

Matej 12:42 Kraljica juga ustaće na sudu sa ovim naraštajem i osudiće

ga; jer je ona došla s kraja zemlje da čuje Solomonovu mudrost, a vidi
ovde je nešto više od Solomona.

Dugački karavan je lagano mileo duž strmog puta od Jerihona do

Jerusalima. Natovarene kamile su povijenih glava nosile terete. čovek
koji je brinuo o njima, terao ih je napred, znajući da se približava kraj
dugačkog puta.

Žena u središtu te grupe, koja je organizovala ovo putovanje, pitala se

da li će se ovo naporno putovanje isplatiti. Nedeljama su putovali da bi
prešli nešto oko četiri hiljade kilometara. Hladne noći i vreli dani
izgledali su beskrajni. Okolina je bila tako spržena suncem i tako
neprijatna kao mesečeva površina. Najgore od svega bile su
iznenadne oluje i snažni vetrovi pustinje.

Ali u svom srcu je znala da mora ići. Kod kuće u njenoj carskoj palati u
Sabi, ona je stalno slušala o Solomonu, izraelskom caru, o čoveku koji
je izgleda bio izuzetno bogat i neverovatno mudar. Njegova slava je
bila poznata po celom Istoku. Cela zemlja se savetovala sa
Solomonom, da bi čula mudrost koju je Bog stavio u njegovo srce (1.
Carevima 10:24). Mnogi carevi su ga posećivali i savetovali se sa njim.
Darovali su ga vrlo bogatim darovima (2. Dnevnika 9:22−24).

Ona je imala mnogo pitanja − o njenom ličnom životu, o njenim carskim

dužnostima, o Bogu.

Ono što je u glasovima o caru Solomonu bilo izuzetno, bilo je to što su

oni uvek bili vezani za ime Gospodnje. Govorilo se da je Jahve, Bog
Izraela, bio izvor njegovog napretka. Ona sama je poznavala mnoge

89
bogove − bogove mora, zemlje, rata, vina, dana i noći, ali oni nikada
nisu nijednom problemu dali rešenje. Da li će ovaj biti u stanju da to
učini?

Način na koji je carica odredila svoje prioritete dokazuje da je bila

mudra žena. U svojoj mudrosti, ona je prihvatila ograničenja svoga
znanja i uvida. Želela je da više sazna i bila je spremna da podnese
mnoge žrtve da bi stekla mudrost. Njeno vreme, novac i trud su služili
za postizanje ovog cilja.

Prava mudrost ide ruku pod ruku sa poniznošću. Carica od Sabe je bila
dovoljno ponizna da spoljašnjem svetu kaže da traga za nečim većim i
da nije zadovoljna svojim stanjem. Svako ko je video karavan koji
prolazi, znao je da je carica od Sabe na putu za Jerusalim da se
savetuje sa mudrim Solomonom.

Dok je prilazila poslednjoj krivini na putu, ugledala je grad Jerusalim

smešten na planinama. Neke od dominantnih građevina privukle su
njenu pažnju, posebno careva palata i Hram njegovog Boga. Njen
umorne kamile bile su savijene pod skupocenim teretima retkih začina,
zlata i dragog kamenja; bila je to vrednost koja se nije mogla ni
proceniti. (Procenjuje se da bi sto i dvadeset talanata zlata danas imalo
vrednost od oko 26 miliona dolara.)

Solomon, deseti Davidov sin, a drugi iz njegovog braka sa Vitsavejom,

bio je treći izraelski car. Po Božjoj volji prorok Natan ga je nazvao
Jedidija, što znači "mio Gospodu, ili :onaj koga Bog voli" (2. Samuilova
12:24−25). Kada je od svog oca nasledio tron, Bog mu se jedne noći
javio u snu i pitao ga: "šta hoćeš da ti dam?" Odgovor mladog čoveka
je ukazivao na njegovu poniznost i zavisnost: "Daj, dakle, služi
svojemu srce razumno da može suditi narodu tvojemu i raspoznavati
dobro i zlo. Jer ko može suditi narodu tvojemu tako velikom?" (1.
Carevima 3:5−14). Njegov odgovor je bio tako ugodan Bogu da mu je
bogatstvo i čast dodao mudrosti, koja je bila tako velika da joj nigde

90
nije bilo ravne. Solomon se isticao i izdigao iznad svih drugih careva.
Njegov narod je doživeo zlatno doba svoje istorije.

U to vreme egipatske istorije, Asirija i Vavilon su bili slabi. Slavni dani

Homerove grčke još nisu nastupili. Izrael je bio najmoćnije carstvo na
svetu. Jerusalim je bio najlepši grad. Nijedan grad se lepoti nije mogao
meriti sa Hramom. U tom okruženju, jedan monarh je išao u posetu
drugome. To nije bila državna poseta, nego privatne prirode.

Razgovor je bio podsticajan. Carica je bila dovoljno ponizna da pokaže

glad za mudrošću. Shvatila je da je Solomon bio otvoren čovek −
osoba sa naizgled neograničenim razumevanjem. Slično njoj, i on je
ispunjavao visoku, ali usamljenu ulogu vladara. Zato je on bio neko ko
je mogao potpuno da je razume. I on se borio sa istim problemima.

Na njeno iznenađenje i divljenje, nije bilo pitanja predubokog ili

preteškog za njega. Imao je odgovor na sve. Videla je da ga je stvarno
Bog blagoslovio. Ne samo da je ima intelektualnu mudrost, nego i
razboritost i znanje koji su bili primenjivi u praktičnim svakodnevnim
prilikama. Ona je to uvidela u načinu na koji je njegova kuća bila
sagrađena, u načinu ponašanja njegovih slugu i službenika, u kvalitetu
njegovih jela i u raznovrsnosti pića. Svaki detalj njegovog života bio je
prožet mudrošću. Njegova vera u Boga je, takođe, uticala na svaki
aspekt njegovog života. Bio je čist. Bio je stvaran. Bio je središte
njegovog postojanja.

Car Solomon je nju ne samo uključio u svoje svakodnevne dužnosti,

nego je sa njom razgovarao o tome kako je služio Bogu. Tako je ona
otkrila pravu tajnu njegovog uspešnog života. Kada je Solomon
prinosio Bogu svoje žrtve paljenice, on se poistovećivao sa nedužnom
životinjom koja je ubijana umesto njega, za njegov greh (3. Mojsijeva
1:1−9; 9:7). Ovo je carici od Sabe otkrilo seme istine.

Solomonov život je bio slobodan jer su njegovi gresi bili oprošteni; ova

91
istina se zasnivala na onome što je Bog rekao da se čini. Prolivena krv
jednog nedužnog stvorenja garantovala je da on − krivac − može da
živi u potpunoj slobodi (3. Mojsijeva 17:11). Njegova zajednica sa
Bogom bila je izvor celokupne njegove mudrosti, shvatanja (Izreke 2:6;
9:10) i napretka (Izreke 10:22).

Otkrila je da je Solomonov životni cilj bio ne da nauči i da poučava o

mudrosti, nego da se boji Boga. Solomon je držao njegove zapovesti i
izjavljivao je da je to bilo baš ono što je Bog želeo od svih ljudi,
uključujući i careve (Propovednik 12:9−13).

Carica je bila zapanjena. Nije imala reči. Prevaziđena su i njena

najveća očekivanja. "Nisam verovala onome što sam čula o tvojoj
mudrosti, rekla je. "Izgledalo je suviše svemoćno. Ali prava istina
daleko prevazilazi glasine. Nisam čula ni polovinu."

Carica je zavidela ljudima koji su služili ovog cara, onima nad kojima je
on imao vlast. Ona je priznala da mudrost treba ceniti iznad svega
ostaloga (Izreke 8:11). Najneobičnije je bilo to što je ona izjavila da je
Solomon dar Božje ljubavi Božjem narodu, da bi se narodom dobro
upravljalo.

Ona je mentalno i materijalno obogaćena kroz susret sa carom

Solomonom. Car je ljubazno i darežljivo sa njom podelio ne samo
svoje ogromno znanje, nego i bogatstva koja su prevazišla skupocene
darove koje je ona njemu donela (2. Dnevnika 9:12). Vrednost
najdragocenijeg dara koji je primila ne bi mogao da se unovči. Jer to je
bilo znanje koje je stekla o Bogu koji je izvor prave mudrosti
(Propovednik 2:26).

Carica od Sabe je bila žena koja je stvarala istoriju. Čak je i Isus

Hristos nju navodio kao primer. Hvalio je što nije štedela ni novca, ni
truda da bi čula Solomonovu mudrost. Tim postupkom ona je osudila
one koji mudrost nisu shvatali ozbiljno. Ona je divan primer toga koliko

92
je važno da se stvari u vezi sa Bogom bliže istražuju. Ona je dokazala
da je to duboko shvata kada je prihvatila mogućnost da nauči od nekog
drugog − od nekog mudrijeg od nje same (Efescima 5:16). On nije
samo slušala glasine o tome kako je car Solomon mudar čovek. Ona je
učinila sve što je mogla da ga ispita da bi otkrila izvor njegove mudrosti
(Izreke 2:1−6).

Ali, da li je ona bila samo intelektualno obogaćena? Da li je to bilo

njeno jedino zadovoljstvo? Ili se njeno srce ispružilo ka samom Bogu,
Izvoru mudrosti (Isaija 11:2; 1. Korinćanima 1:30), Bogu sa kojim čak ni
Solomon nije mogao da se uporedi? Jer najveća mudrost potiče ne iz
uma, nego iz srca. Očekivanja takvog čoveka neće se izjaloviti (Izreke
24:14).

Jakov, realan apostol, posle hiljadu godina je napisao da čovek sam

sebe vara kada sluša poruku, a ne praktikuje je. On je kao osoba koja
svoj odraz vidi u ogledalu, shvata da je potrebna promena, a onda u
vezi sa tim ne učini ništa. (Jakov 1:22−24).

Da li je carica zaista bila mudra? Da li je u potpunosti razumela sve što

joj je Solomon rekao? Da li je primenila mudrost koju je videla u
Solomonu? Da li se njeno srce promenilo? Da li je ispunila ciljeve
plana koje je postavila sebi? (2. Korinćanima 8:10−11). U potpunosti?

Njeno traganje bi bilo neuspeh ako nije pronašla Boga. Tada bi ona
bila tragična ličnost, a ne savršeni primer kakav jeste. Biblija na ova
pitanja ne odgovara direktno. Ali, možda odgovor možemo pronaći u
Isusovim rečima kojima je On stavlja iznad Judejaca. Navodeći je kao
primer nekim farisejima i književnicima u njegovom dobu. Zar ovo nije
dokaz da je ona naučila lekcije? Carica od Sabe je bila žena koja nije
štedela ni blaga, ni truda da bi postala mudrija.

93
Carica od Sabe, žena koja je želela da bude mudrija
(1. Carevima 10:1−10,13; Matej 12:42)

Pitanja:

1. Sa čime je Solomonova slava, za koju je carica od

Sabe čula, bila povezana?

2. Kako je ona pokazala stvarno interesovanje da ima

koristi od njegove mudrosti?

3. Šta dalje pokazuje njenu otvorenost da uči? Do kojih

je zaključaka ona došla nakon što je sve videla svojim
očima?

4. Šta smatraš najizuzetnijim zaključkom ove

neznabožačke carice?

5. Gospod Isus je hvali za ozbiljnost sa kojom je tražila

Solomonovu mudrost. Imaš li ikakav razlog da zaključiš
da je nju ta poseta odvela u lično zajedništvo sa
Bogom?

6. Smatraš li je dobrim primerom, ili upozorenjem za

tebe? Šta možeš učiniti sa ovim što si o njoj naučila?

94
 Udovica iz Sarepte, zena koja je prihvatila izazov vere

Udovica iz Sarepte,
žena koja je prihvatila izazov vere
"Vera nije tek neki čin, nego niz postupaka. Ona je stav srca koji
održavamo, bespogovorna poslušnost. Vera mora imati božansku
garanciju na kojoj se zasniva, a pronalazi je u Božjim obećanjima."
(Osvald J. Sanders)

1. Carevima 17:7−24 Ali posle godinu dana presahnu potok, jer ne

beše dažda u zemlji. Tada dođe njemu reč Gospodnja govoreći: ustani,
idi u Sareptu sidonsku i sedi onde; evo zapovedio sam onde ženi
udovici da te hrani. I ustavši otide u Sareptu; i kad dođe na vrata
gradska, gle, žena udovica kopljaše onde drva; i on je dozva i reče joj:
donesi mi malo vode u sudu da se napijem. I ona pođe da donese; a
on je viknu i reče: donesi mi i hleba malo. A ona reče: tako da je živ
Gospod Bog tvoj, nemam pečena hleba do grst brašna u zdeli i malo
ulja u krčagu; i eto kupim drvca da odem i zgotovim sebi i sinu svojemu
da pojedemo, pa onda da umremo. A Ilija joj reče: ne boj se, idi zgotovi
kako si rekla, ali umesi prvo meni jedan kolačić od toga, i donesi mi pa
posle gotovi sebi i sinu svojemu. Jer ovako veli Gospod Bog Izrailjev:
brašno se iz zdele neće potrošiti, niti će ulje u krčagu nestati dokle ne
pusti Gospod dažda na zemlju. I ona otide i učini kako reče Ilija. I jede i
ona i on i dom njezim godinu dana; brašno se iz zdele ne potroši, niti
ulje u krčagu nesta po reči Gospodnjoj koju reče preko Ilije. A posle
toga, razboli se sin ženi domaćici, i bolest njegova bi vrlo teška, tako
da izdahnu. I ona reče Iliji: šta je tebi do mene, čoveče Božji? Jesi li
došao k meni da spomeneš bezakonje moje i da mi umoriš sina? A on
joj reče: Daj mi sina svojega. I uzev ga iz naručja njezina odnese ga u
gornju klet, gde on seđaše i položi ga na postelju svoju. Tada zavapi
ka Gospodu i reče: Gospode, Bože moj, zar si i ovu udovicu kod koje

95
sam gost tako ucvilio umorivši joj sina? I pruživ se nad detetom tri puta
zavapi ka Gospodu govoreći: Gospode Bože moj, neka se povrati u
dete duša njegova. I Gospod usliši glas Ilijin, te se povrati u dete duša
njegova i ožive. A Ilija uzev dete, snese ga iz gornje kleti u kuću i dade
ga materi njegovoj, i reče Ilija: vidi, živ je tvoj sin. A žena reče Iliji: sada
znam da si čovek Božji i da je reč Gospodnja u tvojim ustima istina.

Živela je u malom lučkom gradu Sarepti između Tira i Sidona u Fenikiji.

Njen muž je bio umro. Ona i njen sin su takođe bili skoro na samrti, jer
je u zemlji vladala strašna suša. Danima nije bilo kiše. Zalihe vode su
bile iscrpljene, pa zemlja nije mogla da rađa žito. Zalihe hrane su
nestajale i nisu mogle da se nadoknade. Poteškoće svakodnevnog
življenja su bile nepremostive, ne samo za ovu udovicu, nego i za sve
stanovnike zemlje.

Ostalo joj je još samo malo brašna i ulja − tek toliko da pripremi
poslednji obrok za sebe i dete. Kada to pojedu, jedino mogu još da
čekaju smrt. Izašla je napolje da sakupi drva i da pripremi poslednji
obrok. Kada je došla na gradska vrata, ugledala je čoveka u dugačkoj,
mekanoj odeći pričvršćenoj kožnim kaišom. Nije ga poznavala jer je bio
stranac. Bio je to Ilija, prorok u Izraelu.

Pozvao ju je i zamolio da mu donese malo vode u sudu da pije.

Shvatila je da je on sveti čovek. To je videla po njegovoj odeći. Iako

nije imala vode u zalihama, shvatila je da ne može da ga razočara.
Ona mora učiniti ono što od nje traži. Ilijin Bog nije bio i njen bog. Ona
je bila neznaboškinja. Ali je već dovoljno slušala o izraelskom Bogu, da
je prema njemu osećala duboko strahopoštvanje. Kada se okrenula da
se vrati kući po vodu, on joj je rekao: "Donesi mi i i malo hleba."

Ona mu je objasnila situaciju rečima: "Tako da je živ Gospod Bog tvoj,

nemam pečenog hleba. Sve što imam jeste pregršt brašna u zdeli i
malo ulja u krčagu. Izašla sam da sakupim granje da bih to pripremila

96
za mog sina i mene, da pojedemo, pa da umremo." Očekivala je da će
njena sumorna priča njega ubediti da ona, nažalost, ne može da ispuni
njegov zahtev. Ali, to se nije desilo, jer je on odgovorio: "Ne plaši se. Idi
i spremi obrok, kao što si nameravala, ali prvo spremi meni mali kolač i
donesi mi ga. Posle toga spremi za sebe i svog sina. Jer Gospod Bog
Izraelov obećava da se brašno iz zdele neće potrošiti i ulja iz krčaga
neće nestati sve dok Gospod ponovo ne pošalje kišu na zemlju."

Ona nikada pre nije imala ništa što se ne bi potrošilo. Lično nikada nije
imala ništa ni sa Bogom izraelskim. Iako je ovaj čovek govorio u ime
Gospodnje, šta je njoj garantovalo da ga je poslao Bog? Ona je bila
spremna da preuzme rizik, ali je morala da razmišlja o životu deteta −
njenog jedinog deteta.

Od ove žene iz nežabožačkog naroda je traženo da učini veliki korak

vere. Pred nju je stavljen izazov da poveruje reči čoveka onda kada
nije imala nikakav dokaz da je on čak i sluga Božji. Kako je mogla da
mu veruje?

Međutim, ona je osetila autoritet u glasu toga čoveka. Odlučila je da

preuzme rizik. I kada je proroku poslužila jelo, i dalje je bilo brašna i
ulja za nju i njenog sina!

Vera se ne može odvojiti od objekta u koji se veruje. Bez pouzdanosti

objekta, vera postaje neobuzdana emocija ili pretpostavka bez ikakvog
obećanja koji će je održati. Vera se ne može odvojiti od Reči Božje.

Ovo čudo se ponavljalo mnogo dana. Iskustvo je bilo slično onome što
su Izraelci doživljavali u pustinji − Bog se stalno brinuo za njihov hleb
(2. Mojsijeva 16). Ovo je za njenu veru postao svakodnevni izazov.
Hrane je bilo tako oskudno, da nikada nije mogla da ostavi na stranu i
pouzda se u to. Mogla je jedino da se pouzda u Božje obećanje.

Tako, svakoga dana, jedan čin vere se tražio od nje, vere u reč koja joj

97
je bila izrečena. I svakoga dana su ona, njen sin i Ilija doživljavali čudo,
jer je svakoga dana bilo dovoljno za sve njih da jedu. Ovo se dešavalo
mnogo dana. Njena vera se ukotvila u Bogu.

A onda se desilo nešto što nije mogla da razume. Ilija je došao da živi
u njenom domu; koristio je sobu na spratu. Pisac Jevrejima poslanice
kaže da gostoljubiva osoba može da ugosti i anđele, a da toga ne bude
svesna (Jevrejima 13:2). To je bilo i njeno iskustvo. Anđeo smrti, koji je
užurbano radio u vreme gladi, nije zakucao na njena vrata i ona nije
postala njegova žrtva.

Zato joj je bilo potpuno neshvatljivo zašto se njen sin iznenada

razboleo. Čak i pre nego što je uspela da kaže proroku, sin joj je umro.
Nije shvatala! Zašto je Bog dete držao u životu za vreme gladi, da bi
onda dopustio da umre? Smrt je vrebala svoju priliku iz sasvim
drugačijeg ugla. To ju je zbunjivalo.

Kroz prisustvo svetog čovek u njenoj kući, ova žena je shvatila da je

grešna. Da li je zbog toga njen sin umro? Da li je greh tražio kaznu?
Proroka je suočila sa tim pitanjem. Bila je očajna.

"Daj mi tvog sina," rekao je Ilija. Uzeo je mrtvog dečaka odneo ga u

sobu i stavio ga na svoj krevet. Zatim se sa Bogom hrvao u molitvi za
dečaka. "O, Gospode, Bože moj, zar si unesrećio ovu udovicu kod koje
sam se hranio, jer si joj ubio sina? Vrati dušu ovom detetu," vapio je,
dok se ispružao nad detetom tri puta. Izgledalo je kao da hoće da svoj
život i toplinu svoga tela prenese u to hladno, nepomično telo dečaka.
Na njegovu neizrecivu radost, Bog mu je uslišio molitvu. Video je kako
se život vraća u dete. Majci je vratio živog sina.

U međuvremenu, udovica je imala krizu vere. Čudo umnožavanja

hrane je ojačalo njenu veru − prorok je bio u pravu. On je stvarno
govorio Reč Božju. Mogla je da mu veruje. Nikada ranije to nije
iskazala rečima. Tako je bila blisko povezana sa trenutnom dramom,

98
tako zarobljena iznenađenjem i tako šokirana, da nije mogla da shvati
da je Bog za nju činio nešto divno.

Duboka patnja treba da podstakne veću veru. Međutim, takva vera

mora prvo da se proveri. Bog želi da zna njenu vrednost, pa zato
dopušta patnju. Vera koja ostaje nakon testa patnje je čista (1. Petrova
1:6−7; 4:12−13).

Kasnije, kada se glad okončala, ona se u sećanju vraćala u te dane i

doživljavala dupli blagoslov, jer ne samo da je doživela da joj se život
produžava dan po dan, nego je doživela i da njeno dete vaskrsne.
Vaskrsenje njenog malog sina je prvi biblijski zapis o jednoj osobi koja
je podignuta iz mrtvih.

Kao rezultat ovog iskustva, ona je jasno pokazala svoju veru: "Sada
znam da si ti čovek Božji i da su reči koje govoriš istina." Nikada više
nije sumnjala u Božju Reč. Drugi ispit vere je bio mnogo teži od prvog,
ali ga je ona prošla, sazrela i obogatila duhovno.

Ova čuda se nisu desila u Izraelu. Zar među Božjim narodom nije
mogao da se nađe niko da pomogne Božjem ugroženom proroku,
nego među ovima koji su ga odbacili da bi služili Valu? Da li je Bog bio
primoran da traži pomoć izvan granica Izraela? U tom teškom periodu
istorije Božjeg naroda, Bog je održavao u životu svog slugu pomoću
neznabožačke žene, udovice koja je prihvatila izazov da poveruje u
Božju Reč.

Ova žena je naučila da Bog visoko vrednuje i nagrađuje veru

(Jevrejima 11:6). Ona je postala osetljiva na nevidljivi, ali ipak vrlo
stvaran svet vere. Provera kroz koju ju je Bog proveo omogućila joj je
da razume stvarnost, sigurnost i dokaz Božje vernosti (Jevrejima
11:1−2).

99
Udovica iz Sarepte, žena koja je prihvatila izazov
vere
(1. Carevima 17:7−24)

Pitanja:

1. U kakvoj su situaciji bili udovica iz Sarepte i njen sin,

kada ih je Ilija sreo?

2. Opiši obim Ilijinog zahteva. Kakav joj je ogroman

zahtev pred veru postavio ovim zahtevom?

3. Kakva je bila njena reakcija? Šta je ona svojom

reakcijom dokazala?

4. Dugo vremena je ova porodica zavisila od Božjeg

čuda umnožavanja hrane. Šta smatraš najvažnijim
iskustvom koje je udovica u toj situaciji imala? (Uporedi
sa 2. Mojsijevom 16 i Matejem 6:25−34).

5. Prva Petrova 1:6−7 traži iskušavanje prave vere.

Pročitaj ponovo 1. Carevima 17:17−24, posebno
poslednji stih. Kako je udovica ovo doživela i kako je
podnela probu?

6. Da li dobar primer ove žene tebi nudi izazov? Da li

uviđaš načine na koje svakodnevno možeš bolje
praktikovati svoju veru? Ako da, hoćeš li to učiniti?

100
 Sunamka, zena koja je kreativno razmisljala

Sunamka, žena
koja je kreativno razmišljala

2. Carevima 4:8−22, 32−37 Posle toga, jednom iđaše Jelisije kroz

Sunam, a onde bejaše bogata žena, koja ga zaustavi da jede hleba; i
otade kad god prolažaše, uvraćaše se k njoj da jede hleba. I ona reče
mužu svojemu: gle, vidim da je svet čovek Božji ovaj što sve prolazi
ovuda. Da načinimo malu klet, i da mu namestimo postelju i sto i
stolicu i svećnjak, pa kad dođe k nama neka se tu skloni. Potom on
dođe jednom onamo, i ušav u klet počInu onde. I reče momku svojemu
Gijeziju: zovi Sunamku. I on je dozva; i ona stade pred njim. I on reče
Gijeziju: kaži joj: eto staraš se za nas svakojako; šta hoćeš da ti
učinim? Imaš li što da govorim caru ili vojvodi? A ona reče: Ja živim
usred svojega naroda. A on reče: šta bih joj dakle učInio? O Gijezije
reče: eto nema sina, a muž joj je star. A on reče: zovi je. I on je dozva,
i ona stade na vratima a on reče: dogodine u ovo doba grlićeš sina. A
ona reče: nemoj , gospodaru moj, čoveče Božji, nemoj varati sluškinje
svoje. I zatrudni žena, i rodi sina druge godine u isto doba, kao što joj
reče Jelisije. I dete odraste. I jednom izide k ocu svojemu, k žeteocima;
i reče ocu svojemu: jaoh, glava, jaoh glava! A on reče momku: nosi ga
meteri. I on ga uze i odnese materi njegovoj i leža na krilu njezinu do
podne, pa umre. Tada otide ona gore, i namesti ga u postelju čoveka
Božjega, i zatvorivši ga izide. Potom viknu muža sovjega i reče mu:
pošalji mi jednoga momka i jednu magarciu da otrčim do čoveka
Božjega i da se vratim.

I Jelisije uđe u kuću, i gle, dete mrtvo leži na njegovoj postelji. I ušav
zatvori se s detetom i pomoli se Gospodu. Potom stade na postelju i
leže na dete metnuv usta svoja na usta detetu, i oči svoje na oči
njegove, i dlanove svoje na njegove dlanove, i pruži se nad njim, te se

101
zagreja telo detetu. Potom usta, i pređe po kući jednom tamo i jednom
amo, potom otide opet i pruži se nad detetom. I kihnu dete sedam
puta, i otvori dete oči svoje. Tada dozva Gijezija i reče mu: zovi
Sunamku. I on je dozva, te dođe k njemu. I on joj reče: uzmi sina
svojega. I ona ušavši pade k nogama njegovim, i pokloni mu se do
zemlje, i uzevši sina svojega otide.

Sa nekoliko oštrih crta, Biblija opisuje njen lik − velika, bogata žena,
udata za starijeg muškarca, bez dece. Ime joj se ne spominje.
Nazvana je Sunaka po imenu svoga grada.

Sunam je bio smešten nešto severnije od Jezraela, blizu Naina, grada

koji je postao poznat posle skoro 900 godina, jer je Isus u tom gradu
podigao iz mrtvih sina jedne udovice.

Biblija ne ostavlja sumnju da je muž bio glava porodice. Ali, to nije

značilo da je žena bila robinja koja je tek mogla da da svoj pristanak −
osoba koja nije pokazivala ličnu inicijativu. Sunamka je bila energičnija,
jer je bila mlađa u tom paru. Ona je iznosila ideje, ali ih je sprovodila
tek posle razgovora sa svojim mužem. Ona je sa njim delila svoje
planove, pa je donošenje odluka bio zajednički posao.

Zreli karakteri ne žele da dominiraju. Naprotiv, oni se trude da u

harmoniji rade zajedno, da bi brak funkcionisao po Božjoj volji. Ovo se
dešava čak i kada drugi faktori, kao što su razlika u godinama, nisu
najpovoljniji. Bog je stvorio svako ljudsko biće kao jedinstveno. Od
svakog pojedinca zavisi − muža ili žene − da li će ostvariti svoje darove
i upotrebiti ih u njihovom punom potencijalu.

Sunamka je bila izuzetno bogata i lako je mogla dozvoliti da postane

nedisciplinovana, da samo uživa u svemu što novcem može da kupi.
Pošto je bila bez dece, a sa starim mužem, lako se moglo desiti da
vodi besmislen i besciljan život, život samosažaljenja. Ali, ona nije tako
živela.

102
Ova žena je bila vrlo zainteresovana za svet oko sebe. Prvo je mislila
na druge ljude, pa tek onda na sebe. Ona je vrlo brižljivo posmatrala
svoju okolinu, pa je među mnogima koji su svakodnevno prolazili pored
njene kuće zapazila jednu izuzetnu osobu. S obzirom na to da je bila
gostoljubiva, pozvala ga je na ručak, jer je shvatila da je on stvarno bio
neobična osoba. Bio je to prorok Jelisije.

Dok je ona, kao domaćica, brinula za svoje svakodnevne obaveze,

zapitala se: šta bih mogla da učinim za Božjeg slugu? Sinula joj je
jedna, posebno za njeno vreme, vrlo originalna ideja − Pripremiću mu
gostinsku sobu! Ne privremenu, nešto kao šator, nego nešto solidno i
trajno. Uz pomoć svoga muža, sagradila je gostinjsku sobu za Jelisiju
na gornjem spratu kuće.

Sunamka, u želji da služi Bogu, od Boga je i dobila kreativnu ideju.

Stvorila je nešto novo, nešto korisno za njegovu službu.

Tu u sobi su bili krevet, sto, stolica i svećnjak. Tu je načinila sobu u

kojoj je Jelisije mogao da radi i da spava. Ništa nije zaboravila.

Tako je Jelisije ostao sa njima. Sve je bilo sređeno za dužu i višekratnu

upotrebu. Bez sumnje, tu je bilo mesta i za njegovog slugu Gijezija.
Uživala je u tome da svojim novcem izdržava Gospodnjeg proroka.
Umesto da Jelisiji ponudi novac kojim bi se on sam snalazio za hranu i
prenoćište, ona se potrudila da za njega izgradi novi deo kuće. Deleći
sa njim svoje imanje, ona je dala od sebe. Kao rezultat toga, usledila je
Božja nagrada.

Jelisije je po Gijeziju ovoj ženi postavio pitanje: "Pošto si se toliko

potrudila oko nas, šta mi možemo učiniti za tebe?"

Zahvalna žena je odgovorila da ona nema nikakvu molbu, jer ima sve
što joj je potrebno. Gijezije koji je sve posmatrao, naknadno je svom
gospodaru ukazao na sledeće: "Ona nema sina, a muž joj je star."

103
Ali, kada je primila obećanje da će dobiti sina, nije se usudila da
poveruje u to. "Nemoj, gospodaru moj, čoveče Božji; nemoj da varaš
svoju sluškinju." Ali, nije bilo prevare. Bila je to stvarnost. Božanska
stvarnost! Godinu dana kasnije, rodila je sina.

Jednoga dana, kada je dečak imao tri ili četiri godine, pridružio se
svom ocu u poljima. Tu se razboleo i za nekoliko sati umro. Majka je
telo svog mrtvog sina stavila na prorokov krevet u sobi gde se on molio
i razmišljao. Videla je da postoji samo jedno moguće rešenje − Bog!

Pošto joj je Bog dao sina, On je bio i jedini koji joj je mogao pomoći.
Pojurila je kod njegovog predstavnika, Jelisije, koji je u to vreme bio na
Karmelu. Da li su njene misli lutate i ka drugom proroku, Iliji, koji je
takođe podigao dete iz mrtvih, dete udovice iz sarepte? Zar njegov duh
nije počivao na Jelisiji?

Nije bilo vremena za gubljenje. Iako je obavestila muža da ide kod

proroka, nije gubila vreme daljim objašnjenjima. Da li je rastojanje od
skoro 50 kilometara ikada pre izgledalo tako veliko? Da li je pametno
što uopšte idem na ovaj put, pitala se, pošto je moj sin već mrtav?

Jelisije je iz daljine shvatio da nešto nije u redu. Želeo je da slugu

Gijezija pošalje sa njom nazad, da joj pomogne. Ali ona time nije bila
zadovoljna. Rekla je Jelisiji da će se vratiti jedino ako on bude išao sa
njom. Pre nego što je dobila sina, bila je zadovoljna svojim životom.
Ona nije od Jelisije tražila sina, ali sada je izgubila svoje voljeno dete.
Smatrala je da jedini koji joj može pomoći je bio čovek koji joj je
pomogao i da dobije dete od Boga. Pošto se u potpunosti predala
zadovoljavanju Jelisijinih potreba, sada je od njega očekivala da se
vrati sa njom. Ubedila je Jelisija i on je krenuo sa njom.

Kada su stigli kući, baš kao i pre toga Ilija, Jelisija se ispružio nad
sićušnim mrtvim telom i podigao ga iz mrtvih. Sunamka je po drugi put
dobila svoga sina. Prvi put ga je dobila na rođenju, a sada ga je dobila

104
iz mrtvih. Nije morala da priprema sahranu, pa je spremila gozbu!

Ovo nije bio jedini blagoslov darovan Sunamki. Kada je, posle nekoliko
godina, zemlji zapretila glad ona je na to na vreme bila upozorena od
strane proroka, pa se sa porodicom preselila i izbegla nevolju. Posle
nepunih sedam godina, vratila se u svoju zemlju. Za vreme njenog
odsustva, izgubila je kuću i polja. Molila je cara da joj to nadoknadi. On
ne samo da je to učinio, nego joj je dao i sav prihod sa polja! (2.
Carevima 8:1−6).

Zašto? Zato što je to bila žena čijeg je sina Jelisije podigao iz mrtvih i
zbog njenog doprinosa Carstvu Božjem.

Priča o Sunamki je slična priči o domu u Vitaniji gde su Isus i njegovi

učenici rado navraćali. I tu je jedna osoba podignuta iz mrtvih; Lazar
(Luka 10:38−42; Jovan 11:1−44; 12:1).

Sunamka je bila samo žena. Ali, bila je to žena koja je kreativno

razmišljala. Žena koja je svojom posvećenošću i predanošću nekom
drugom, otvorila za sebe ustave, brane blagoslova. Onaj ko daje,
postaje onaj ko prima. Ovo je uvek istina za osobu koja se pouzda u
Boga (Luka 6:38).

Kreativnost potiče od latinske reči creatus, i povezana je sa rečju

kreator (stvaralac, tvorac). Zbog svog zajedništva sa Bogom, Tvorcem,
Sunamka je postala to što jeste.

Iskreno hodanje sa Bogom vodi u kreativnost. Osoba koja traži kako da

služi Bogu sa onim što ima, dobija ideje, takoreći, pravo sa neba. Ovo
nisu emotivne, ili arogantne ideje, nego praktične i korisne u okviru
potencijala koji Bog daje svakoj osobi. Božji Sveti Duh inspiriše na
kreativnost.

Za Sunamku ovo nije značilo da radi direktno za Božji hram, kao

105
Veseleilo ili Elijav, koji su uređivali šator od sastanka (2. Mojsijeva
31:1−11). Ona je Bogu služila u svome domu. Čineći to, ona je sa
zanimanja "domaćice" skinula "rutinu". Svoja materijalna dobra je
koristila za dobrobit drugih ljudi. Proučavanje njenog života otkriva da
Bog to nagrađuje.

106
Sunamka, žena koja je kreativno razmišljala
(2. Carevima 4:8−22, 32−37)

Pitanja:

1. Opiši situaciju i karakter Sunamke.

2. Zašto je ona rado ponudila gostoprimstvo Jelisiji?

3. Koje je nove ideje dobila da bi pomogla proroku? Šta

to dokazuje?

4. Koje pouke primećuješ u ovoj priči u vezi sa

gostoljubivošću? (Vidi i Luka 6:38)

5. Kakvu paralelu uviđaš između drugog

gostroprimljivog doma u Bibliji? (Luka 10:38−42; Jovan
11:1−44; 12:1,2)

6. Sunamka je kreativne ideje razvijala za službu za

Carstvo Božje. Ima li načina na koje bi mogla da slediš
njen primer? Opiši kako.

107
 Jevrejska sluskinja, devojka koja je govorila o Bogu

Jevrejska sluškinja,
devojka koja je govorila o Bogu
"Pitanje koje svaki muškarac treba da postavi nije šta bi radio za
Gospoda ako bi imao više novca, vremena ili obrazovanja, nego šta će
učiniti sa onim što ima. Nije bitno to ko si ti, ili šta imaš − nego da li te
Hrist kontroliše." (nepoznati autor)

2. Carevima 5:1−5, 14−15 I beše Neman, vojvoda cara sirskoga,

čovek velik u gospodara svojega i u časti, jer preko njega sačuva
Gospod Siriju.; ali taj veliki junak beše gubav. A iz Sirije izađe četa i
zarobi u zemlji izrailjskoj malu devojku, te ona služaše ženu
Nemanovu. I ona reče svojoj gospođi: o, da bi moj gospodar otišao k
proroku u Samariji! On bi ga oprostio od gube.

Tada on otide k svome gospodaru i javi mu govoreći: tako i tako kaže

devojka iz zemlje izrailjske. A car sirski reče mu: hajde idi, a ja ću
poslati knjigu caru Izrailjevu. I on otide, i ponese deset talanata srebra i
šest tisuća sikala zlata i desetore stajaće haljine...

I tako siđe, i zaroni u Jordan sedam puta po reči čoveka Božjeg, i telo
njegovo posta kao u maloga deteta, i očisti se.

Tada se vrati k čoveku Božjemu sa pratnjom svojom, i došav stade

pred njim i reče: evo sad vidim da nema Boga nigde na zemlji do u
Izrailju. Nego, uzmi dar od sluge svojega.

Dela 1:8 Nego ćete primiti silu − kad Duh Sveti siđe na vas, i bićete
moji svedoci kako u Jerusalimu tako i po svoj Judeji, i Samariji, i sve do
kraja zemlje.

108
Godina 850. pre Hrista. Zvanično, u Izraelu je vladao mir. Međutim,
trupe sirijskog cara Ven−Adada su i dalje upadale u Izrael i hvatali
zarobljenike kao plen. Jednog dana su zarobili mladu jevrejku koja nije
imala više od 15 godina. Njeno ime nije zabeleženo u Bibliji. Možda je
to zato što je ono što je o njoj rečeno toliko impresivno, da je njeno ime
od drugorazredne važnosti.

Devojka je postala sluškinja žene oficira visokog ranga u u carevoj

vojsci. Oficir, Neman, je bio sposoban i vrlo uticajan. Bio je čovek koga
je car vrlo poštovao zbog njegove odvažnosti u borbama. Da li je ovo
bio rezultat molitava bogobojaznih roditelja, ili odgovor na vapaj njenog
srca Bogu, da je ova mala sluškinja stigla, verovatno preko pijace
robljem u Damasku, u ovu dobru kuću.

U tom momentu, Neman je bio duboko zabrinut. Nad njegov dom se

nadvila senka koja se nije mogla ukloniti. On je shvatio da ima gubu,
najopasniju bolest. Kada bi čovek jednom dobio gubu, bio bi izdvojen
od ostalih do kraja života (3. Mojsijeva 13:45−46). Bila je to užasna
bolest, i mogle su godine potrajati pre nego što smrt čoveka koji pati
oslobodi od izolacije.

Neman je već bio mrtav čovek. Njegova fizička smrt se mogla zbiti za
mnogo godina, ali realno, za njegovu ženu, njegovog gospodara,
kolege i za malu sluškinju, on više uskoro neće postojati. Ni car, ni
pobednički trofeji nisu mogli da spreče njegovo isterivanje iz društva.
Biće primoran da kao prosjak luta izvan gradskih zidina. Svako ko mu
se približi, moraće se upozoriti da se drži na odstojanju.

Neman i njegova žena su pokušavali da bolest održe u tajnosti, ali

uskoro to više nije bilo moguće. Tajna se obelodanila, pa je čak i
sluškinja bila svesna šokantne situacije.

Ona nije bila ogorčena zbog ropstva u kojem se našla. Njena vera u
boga, koju je primila u roditeljskom domu, ju je čuvala od toga. Ona se

109
podredila svojim gospodarima, pa je čak imala i sažaljenja prema
njima. Oni su, prepoznavši to, imali poverenja u nju.

Ipak, imali su problem. Ali, zar problemi ne postoje da bi se Bog za njih

pobrinuo? Zar ovi Sirijci ne znaju da je Bog imao slugu na zemlji −
Jelisiju? On je bio visoko poštovan u njenom roditeljskom domu. Tako,
ona je kod svoje gospodarice otišla sa potpuno prirodnim predlogom:
"Zašto moj gospodar ne ide kod proroka u Samariji? On ga može
isceliti od gube."

Samo nekoliko reči, ali sve se promenilo. Umesto sigurne smrti, javila
se mogućnost života! Njena gospodarica jer ove reči ozbiljno primila, a
gospodar je smatrao da su te reči dovoljno značajne da ih prenese
caru. Car je naredio trenutnu akciju. Čim je bilo moguće, Neman je bio
na putu, noseći mnoge darove i krećući u susret proroku Jelisiji u
Samariju.

Kada se vratio, Neman ne samo da je bio isceljen od smrtonosne

bolesti − njegova koža je bila čista kao zdrava koža dečaka − nego je
proces isceljenja otišao još dublje. Njegovo srce je bilo dotaknuto. On
je sada imao poverenje u Boga Izraelovog. Rekao je: "Znam da nema
boga nigde na zemlji, osim Boga u Izraelu." Umesto da obožava idole,
on je počeo da obožava živoga Boga.

Ništa više nije rečeno o mladoj devojci čiji je život opisan u dve
rečenice. Ipak, upadljivi su neki aspekti njenog života.

Prvo, sigurno je bila izvanredna sluškinja koja je svoj posao valjano

obavljala. Neko je rekao: "Tvoja dela govore tako glasno, da ne mogu
čuti šta mi govoriš." Ona je živela suviše rano u istoriji da bi mogla
pročitati Jakovljeve reči da se vera jedne osobe dokazuje njenim
delima (Jakov 2:14, 26), pa je ipak živela po onome što je Jakov
propovedao. Njena dela su otvorila put njenim rečima. Njeni gospodari
su je ozbiljno shvatili.

110
Skoro 900. godina kasnije, Isus je svojim učenicima rekao da treba da
svedoče o Njemu. Svedočiti znači reći drugima o ličnim iskustvima, o
tome što je neko video ili čuo (1. Jovanova 1:2−3). Da bi to sproveo,
čovek mora početi u "Jerusalimu". To znači − u svom okruženju. Ako je
neko spreman da to učini, Bog će upotrebiti reči. On ih blagosilja.
Čovek koji je spreman da svedoči na takav način, imaće prilike o
kojima nikada pre nije sanjao.

Drugo, nije zbog stidljivosti ćutala. Nije mislila da je suviše mlada da bi

imala nešto značajno da kaže (1. Timotiju 4:12). Nije mislila da je njen
položaj suviše nizak, ili ponižavajući, da bi je neko saslušao. Ne, ona je
videla osobu u potrebi i verovala je da Bog izraelski može da zadovolji
tu potrebu. Verovala je da će On isceliti Nemana od te užasne bolesti.
Bilo je to sve što je rekla, nekoliko jednostavnih reči, ali je rezultat bio
značajan. Cela nova budućnost se otvorila pred Nemanom.

Nekoliko jednostavnih reči su ovom čoveku donele novi život, nadu za

porodicu i podršku za njegovog cara. Nekoliko jednostavnih reči je
privuklo pažnju i dalo čast izraelskom Bogu. Ova mala sluškinja i dalje
govori današnjim ljudima kroz reči koje su vođstvom Duha Svetoga
zabeležene dugo posle njene smrti. Istorija nikada ne može da izbriše
ono što je ona rekla i učinila.

Nije mnogo rekla, ali ono što je rekla, otkrilo je njenu veru − veru koja
je iskušana stvarnošću i veru koja je služila ljudima oko nje. Zbog
njene vere, jedan život je promenjen. Beznačajnost male služavke i
nije bila tako beznačajna!

111
Jevrejska sluškinja, devojka koja je govorila o Bogu
(2. Carevima 5:1−5, 14,15; Dela 1:8)

Pitanja:

1. Šta Biblija govori o ovoj devojci? Kako je ona dospela

u Nemanov dom?

2. Šta Biblija govori o Nemanu i njegovoj bolesti? Zašto

je to bilo tako strašno? (3. Mojsijeva 13:45−46)

3. Šta zaključuješ iz reči koje je služavka rekla

Nemanovoj ženi?

4. Šta se sve desilo kao posledica ovih nekoliko reči?

5. Šta smatraš najvažnijim rezultatom njene hrabrosti?

6. Ono što je devojka rekla uporedi sa poslanjem koje je

Isus dao u Delima 1:8. Koje pouke ti lično izvlačiš iz te
odvažnosti? Kako ćeš ih primeniti?

112
 Jestira, carica koja je svoj zivot rizikovala zbog svog naroda

Jestira, carica koja je

svoj život rizikovala zbog svog naroda
"Godine 1959. šah Mohemed Riza Pahlavi od Persije oženio je Farah
Dubi, mladu (od 21 god.) studentkinju. Godine 1967. on je nju krunisao
za caricu i tako na "neobičan način" iskazao svoju zahvalnost za njen
doprinos društvenom i ekonomskom napretku zemlje u toku tog
osmogodišnjeg perioda. Predanost te mlade žene ponovo dokazuje da
ima dalekosežan uticaj u Perisji." (Autor)

Jestira 4:1, 5−16 A Mardohej doznav sve šta bi, radre haljine svoje i
obuče se u kostrijet i posu se pepelom i pođe po gradu vičući iza glasa
gorko... Tada dozva Jestira Ataha dvoranina careva, kojega joj beše
dao da je služi, i zapovedi mu za Mardoheja da razbere šta mu je i
zašto. I otide Atah k Mardoheju na ulicu gradsku koja beše pred
vratima carevim. I Mardohej mu kaza sve što mu se dogodilo i za
srebro što je obrekao Aman dati u carevu riznicu za Judejce da ih
istrebi; i prepisi od zapovesti koja bi proglašena u Susanu da se
istrebe, dade mu da je pokaže Jestiri i javi, i da joj naruči da otide k
caru i da ga umilostivi i da ga moli za svoj narod.

I vrativši se Atah kaza Jestiri reči Mardohejeve. A Jestira reče Atahu i

zapovedi mu da kaže Mardoheju: znaju sve sluge careve i narod po
zemljama carevim da ko bi god, čovek ili žena, ušao k caru unutra u
dvor ne budući pozvan, jedan je zakon za njih, da se pogubi, osim
kome bi car pružio zlatnu palicu, taj ostaje živ; a ja nisam zvana da
uđem k caru, ovo je trideset dana. I kazano beše Mardoheju reči
Jestirine. A Mardohej opet poruči Jestiri: nemoj misliti da ćeš se mimo
sve Judejce izbaviti u domu carevu. Jer ako ti uzmučiš sada, doći će
pomoć i zbavljenje Judejcima s druge strane, a ti i dom oca tvojega

113
poginućete; i ko zna nisi li za ovakvo vreme došla do carstva. Tada
reče Jestira da odgovore Mardoheju: Idi, skupi sve Judejce što se
nalaze u Susanu i postite za me, i ne jedite ni pijte za tri dana ni danju
ni noću; i ja ću sa svojim devojkama postiti takođe, pa ću onda otići k
caru, ako i nije po zakonu i ako poginem, neka poginem.

Jestira 7:1−6 I tako dođe car i Aman na obed carici Jestiri. I reče car
Jestiri opet drugi da napivši se vina: šta želiš, carice Jestiro? Daće ti se
i šta moliš. Ako je i do polovine carstva, biće. Tada odgovori carica
Jestira i reče: ako sam našla milost pred tobom, care, i ako je caru
ugodno, neka mi se pokloni život moj na moju želju i narod moj na
moju molbu. Jer smo prodani ja i moj narod da nas potru, pobiju i
istrebe. Da smo prodani da budemo sluge i sluškinje, mučala bih,
premda neprijatelj ne bi mogao naknaditi štetu caru. A car Asvir
progovori i reče carici Jestiri: ko je taj? I gde je taj koji se usudio tako
činiti? A Jestira reče: protivnik i neprijatelj ovaj je zlikovac Aman. A
Aman se uplaši od cara i od carice.

Jestira 8:15−17 A Mardohej otide od cara u carskom odelu ljubičastom

i belom i pod zlatnim vencem velikim i u plaštu od tankoga platna i
skerleta, i grad Susan radovaše se i veseljaše se. Judejcima dođe
svetlost i veselje i radost i slava. I u svakoj zemlji i u svakom gradu,
gde god dođe zapovest careva i naredba njegova, beše radost i
veselje među Judejcima, gozba i blagi dani, i mnogi iz naroda
zemaljskih postajahu Judejci, jer ih popade strah od Jevreja.

Priča o carici Jestiri je izvanredna. Sadrži atmosferu bajke iz hiljadu i

jedne noći pomešanu sa mirisom paljevine iz Hitlerovih logora. Pa iako
se ime Božje ne pominje nijednom u Knjizi o Jestiri, njegovo prisustvo
je očigledno na svakoj stranici.

Jestira stupa na scenu nakon što je jedna druga žena, carica Astina,
nestala iz carskog života. Jestira je bila žena beskrajno bogatog
persijskog cara Asvira, koji je 475 godina pre Hrista vladao nad 127

114
pokrajina od Indije do Etiopije. Njegova zimska palata se nalazila u
Susanu, oko 400 kilometara istočno od Vavilona. Podovi i stubovi su joj
bili od mermera, visile su bele, zelene i plave zavese koje su se
pridržavale kanapima od finog lana. Carska porodica i njihovi gosti bi
se opružali na kaučima od zlata i srebra. U toku gozbi, pili su iz zlatnih
sudova od kojih nijedan nije bio isti.

Jestira, divna mlada žena je osvojila srca ukućana u carskom domu.

Ona nije bila Persijanka, nego Jevrejsko siroče; nju je odgajio njen
rođak Mardohej, izgnanik iz Jerusalima. Brinuo je za nju kao otac, a
ona ga je slušala kao kćer, iako je bila carica.

Mardoheja, koji je služio na carskom dvoru, mrzeo je Aman

Amaličanin. Aman je bio sjajan, ambiciozan i grub. Nikoga nije štedeo.
Međutim, car ga je visoko cenio i naredio je svim slugama na carskom
dvoru da se klanjaju pred njim. Mardohej je bio jedina osoba koja je
odbijala da to čini. Pošto je bio Judejac, jedini pred kim bi se on
poklonio, bio je Bog. Aman je bio tako ogorčen zbog njegovog
odbijanja, da je rešio da ubije Mardoheja i sve druge Judejce u velikom
Persijskom carstvu.

Smislio je šemu tako suptilnu i sigurnu, da nijedan Judejac neće moći

da je izbegne. Svi će se uhvatiti u mrežu koju je on širio. Potpuno
uništenje Judejaca − Božjeg naroda − bilo je objavljeno. Carski pečat
je omogućio Amanu da ih zauvek zbriše sa lica zemlje. Carski glasnici
su uzimali najbrže životinje i jurili u svaki deo ogromnog carstva da
objave nastupajuće zlo. Judejci su bili zaprepašteni i uplašeni.

Jestira je u braku bila pet godina. Na Mardohejev zahtev, ona je ćutala

o svom judejskom nasleđu, ali ju je on stalno izveštavao o dnevnim
događanjima. Mardohej je smatrao da u situaciji kada je na pomolu
gašenje Judejaca, samo Jestira može pomoći.

"Idi svome mužu, caru i moli ga da spase tvoj narod," naredio joj je.

115
Tvoj narod! To je značilo da mora otkriti svoje judejsko poreklo. Kako
će car reagovati? Da li će misliti da ga je ona prevarila? Da li je on
mrzeo njenu rasu ako Aman i mnogi drugi?

Tu je bila još jedna prepreka. Nikom nije bilo dozvoljeno da izađe pred
cara a da nije pozvan, pa ni carica. Učiniti to značilo bi reskirati život.
Niko joj nije garantovao da je car voli kao i pre. Možda je druga žena
zauzela njeno mesto.

Jestira je rekla Mardoheju da nije bila pozvana kod cara već trideset
dana. Ali, on je bio nepopustljiv; govorio joj je da je ona jedina koja
može da interveniše: "Nemoj misliti da ćeš ti izbeći smrt. Nema veze
što si carica. Svaki Judejac će umreti, mladići i sedokosi starci. Ni žene
ni deca neće biti pošteđeni," rekao je. "Ako ti i dalje budeš ćutala, onda
će pomoć i oslobođenje Judejcima doći sa druge strane, a ti i dom
tvoga oca bićete uništeni. I ko zna, možda si do carstva došla baš zbog
ovoga?"

"Sa druge strane..." Mardohej je mislio na Boga. Bog ne bi dozvolio da

bestidnu pogibao judejskog naroda. Kroz vekove, On je obećavao da
će Mesija doći iz ovog naroda. Aman to nije mogao sprečiti. Ni sotona
to nije mogao. Iako je potreba za oslobođenjem bila trenutna,
Mardohejevo pouzdanje u Boga je bilo čvrsto.

Božji kontranapad je bio spreman. On ga nije izvršio kroz natprirodnu

intervenciju. Nikakvo čudo prirode (2. Mojsijeva 14:21−30), ni anđeo (4.
Mojsijeva 20:16), neće spasti njegov narod. To će učiniti slaba žena.
Budućnost Božjeg naroda je retko visila na tako tankoj niti. Da li će
ovaj plan uspeti? Da li će carica biti u saradnji sa Božjim planom, ili će
doživeti neuspeh?

"Bog traži instrument, Jestira, ljudsko bi]e. Da li si spremna da daš svoj

život? On te je na to strateško mesto odavno postavio, jer je znao za
katastrofu koja dolazi. Božje rešenje si ti."

116
Jestira nije Božju poruku primila kroz reči postavljenog proroka koji
kaže: "Tako kaže Gospod." Nije imala nebesku viziju. Bila je vođena
rečima svoga rođaka. Božje voćstvo nije moglo biti nepovoljnije. Pa
ipak je Marodhejeve reči primila kao Božje.

Mlada Jestira, koja je uvek bila blaga i nežna u ophođenju, sada

dokazuje da je stvorena da bude heroj. Ova krizna situacija je otkrila
silu njenog života − Boga. Bila je spremna da svoj život podredi
njegovim planovima. Želela je da ispuni njegovu volju. "Pozovi i okupi
sve Judejce u gradu Susanu," rekla je "i neka sa mnom i mojim
sluškinjama poste tri dana i tri noći."

Sada se javno poistovećivala sa svojim narodom. Njen poziv na post je

bio poziv na molitvu (Jezdra 8:23; Danilo 9:3). Shvatila je da je žena
bez sile i da nikakvu pomoć ne može ponuditi. Pomoć je mogla doći
samo od Gospoda Boga Izraelovog. Zato je isplanirala da Njegov
nebeski tron obaspe molitvama za tri dana i noći. Jestira je bila duboko
svesna svoje potrebe za Božjim vođstvom. Želela je da bude sigurna
da delo koje se od nje traži potiče od Boga. Znala je da se Bog otkrivao
kroz odgovor na molitvu, pa joj je bila potrebna mudrost i hrabrost da
ispravno deluje. Koga da pita za savet ako ne Onoga koji je bio Izvor
sveobuhvatne mudrosti i koji je tu mudrost slao kao odgovor na
molitvu?

"Dobro, uprkos zakonu, ići ću kod cara. Pa ako umrem, umrem."

Spalila je mostove za sobom. Ova mlada žena je bila spremna da
rizikuje svoj položaj, život i budućnost radi svoga naroda.

Posle dana određenih za molitvu, Jestira se doterala i otišla kod cara

koji se baš bavio poslovima carstva. Kada je video Jestiru, srce mu je
zaigralo. Pružio je ka njoj svoju zlatnu palicu, zlatni skiptar, kao dokaz
da je njen život bezbedan. Pitao je: "šta hoćeš, Jestira? Daće ti se."

Prvi deo njene molitve je uslišen. Njen život je pošteđen. Bog je

117
odškrinuo vrata spasenja njenog naroda. Međutim, nije se uzalud
molila ni za mudrost. Osetila je da ovo baš nije bilo vreme ni mesto za
njenu preko potrebnu molbu. Njeno sagledavanje cele ove situacije
otkriva da je bila mudra i da je kontrolisala svoje emocije i da nije bila
od onih koje su donosile ishitrene odluke. Takođe, bila je žena koja je
vrlo praktično shvatala da put do muškog srca često ide preko
stomaka. Pozvala je cara na obed − sa Amanom.

U toku tog obroka, car je ponovo zapitao: "šta hoćeš? Daću ti." Jestira
je polako napredovala, korak po korak, čekajući na Boga. U svom srcu
je osećala da joj je još uvek potrebno vreme. Još nije došlo Božje
vreme. "Dođite i sutra zajedno," molila je. I pokazalo se da je to bilo
Božje vođstvo.

Te noći car nije mogao da spava. Jedan dvoranin mu je čitao iz knjige

dnevnika njegovog naroda. Važne činjenice koje su bile u mraku,
izašle su na svetlo. Uklopile su se u slagalicu Božjeg plana. Nedugo
pre toga, Mardohej je bio otkrio zaveru protiv cara, pa je tako spasao
carev život. Ali, Mardohej za to nikada nije bio nagrađen. Ova
nepravda je morala da se ispravi. Aman, čovek koji je podigao 83
stope visoka vešala blizu svoje kuće, s namerom da na njih obesi
Mardoheja, dobio je naređenje da ga nagradi.

Sledećeg dana, za vreme jela, Jestira je otkrila svoju molbu. Dirljivo je

molila cara za živote svoga naroda. A i za svoj život: "Da smo samo
prodati u roblje, ćutala bih," rekla je.

Ali nije samo život Jevreja visio o koncu, nego je u pitanju bilo i
blagostanje cara. Pojavila se posledica mnogo gora od gubitka sluga i
mnogo gora od lančane reakcije mržnje koja bi se javila protiv njega −
okrenuo bi se protiv Boga. Bog je ovaj narod zvao zenicom svoga oka
(5. Mojsijeva 32:10), i On ga je čuvao i štitio. Niko nije mogao da naudi
ovome narodu a da ne iskusi na sebi Božji gnev (Zaharija 2:8−9). Čak
ni car. Zato je ona želela da ga zaštiti. Njeno shvatanje i pristup su

118
izazvali carevo poštovanje. Uspešno ga je ubedila. "Ko je i gde je taj
čovek koji je u svom srcu naumio tako nešto?" bila je careva
preneražena reakcija.

Jestira je uprla prst u Amana, njegovog gosta i najistaknutijeg

podanika. "Onaj zli čovek tamo − Aman", odgovorila je.

Tada se sve rasvetlilo. Vešala koja su bila podignuta blizu Amanove

kuće, čekala su na Mardohejevo smaknuće. Ali, car je promenio plan.
"Obesite Amana na vešala koja je podigao za Mardoheja," zapovedio
je car. Tako su učinili.

Amanova žena i njegovi mudri prijatelji su bili u pravu. Rekli su mu:

"Ako je ovaj Mardohej Judejac, ne možeš protiv njega. Naprotiv,
sigurno ćeš pasti pred njim." Bilo bi mudro da je Aman učio iz istorije
svojih poredaka Amalika. Bog je bio protiv njih, jer su oni bili protiv
njegovog naroda (2. Mojsijeva 17:8−16; 5. Mojsijeva 25:17−19). Aman
je saznao da je mržnja vrlo opasna emocija, koja se obično okreće
protiv onoga ko je gaji.

Jestira je spasla ne samo svoj život, nego i živote celog svog naroda.
Novi zavet kaže da hrišćani treba da sjaje kao svetlost svetu, kao
sjajne zvezde u noći (Filipljanima 2:15). Jestira je bila takva zvezda,
što je i značenje njenog imena, "zvezda".

Reči njenog muža da se unište Judejci bile su tako moćne da nisu

mogle biti jednostavno povučene. Bilo je neophodno suprotno
naređenje. "Napiši šta god želiš u vezi sa Judejcima," rekao joj je car.
"Ja ću to potpisati i zapečatiti mojim prstenom."

Heroina koja je izbavila Judejce rizikujući svoj život, dobila je privilegiju

da im saopšti divne vesti! Umesto da bude žena iz pozadine, postala je
neko od važnosti. Od tada su njene reči imale težinu.

119
Radona vest je stigla pre datuma masovnog pokolja. Bog je to učinio.
Dan koji je Aman na kalendaru odredio da bude dan žalosti, postao je
dan radosti. Mnogi pripadnici drugih naroda prelazili su u Judejce, jer
su tako duboko bili impresionirani time što se desilo. Želeli su da budu
na Gospodnjoj strani.

Dan radosti je postao dan sećanja. Uspostavljen je praznik Purim. Na

taj praznik, čak i danas, Jevreji širom sveta se sećaju šta je carica
Jestira učinila za njih. Svake godine kada se Purim slavi, Jevreji čitaju
Knjigu o Jestiri. Ona se vrlo poštuje. Talmud kao da ovu knjigu ističe
iznad Psalama i Proroka.

Posle trideset godina, Nemija je ponovo izgradio jerusalimske zidine.

Bez carice Jestire ovo ne bi bilo moguće. Teško je zamisliti kurs istorije
bez nje. Ljudski govoreći, da nije bilo Jestire, ne bi više bilo ni
jevrejskog naroda. A bez tog naroda, ne bi bilo Mesije. A bez Mesije,
svet bi bio izgubljen.

Jestira je prokrčila put, njoj nepoznat, za Hristov dolazak. Kroz nju, Bog
je ukazao na to da je njegovo vođstvo dostupno Njegovim
sledbenicima pri donošenju odluka. Ove odluke treba da se zasnivaju
na Reči Božjoj (Jovan 14:21), da se ispituju kroz molitvu (Jakov 1:5) i
kroz savet drugih (Priče 15:22), da zavise od unutrašnje sigurnosti (1.
Jovanova 3:21) i vrata koja je otvorio Bog (Otkrivenje 3:7−8).

120
Jestira, carica koja je svoj život rizikovala radi
svoga naroda
(Jestira 4:1,5−16; 7:1−6; 8:15−17)

Pitanja:

1. Šta je za tebe najimpresivnije u karakteru i životnom

stavu Jestire?

2. Svojim rečima ponovi sadržaj iz Jestire 4:14.

3. Razmisli o njenom pozivu za post u svetlu Jezdre

8:23 i Danila 9:3. Šta možeš naučiti iz ovoga?

4. Koji je dokaz da je Jestira namerno rizikovala svoj

život za svoj narod?

5. Opiši šta se desilo njenom narodu kao rezultat njene

intervencije?

6. Prouči Jestirinu predanost u svetlu Jezekilje 22:30.

Šta zaključuješ?

7. Šta te je ova priča naučila o Božjem vođstvu?

121
 Jovljeva supruga, zena koja je Bogu rekla ne

Jovljeva supruga,
žena koja je Bogu rekla ne
"Glavna čovekova krivica nisu njegovi gresi. Iskušenja su velika, a
snaga slaba. Glavna krivica čoveka je u tome da on svakog momenta
može da se okrene ka Bogu, ali to ne čini." (Fountains of Jewish
wisdom. Boenam, Rabbi and Buber)

Jov 1:1−3, 6−12 Beše čovek u zemlji Uzu po imenu Jov; i taj čovek
beše dobar i pravedan, i bojaše se Boga, i uklanjaše se od zla. I rodi
mu se sedam sinova i tri kćeri. I imaše stoke sedam tisuća ovaca i tri
tisuće kamila i pet stotina jarmova volova i pet stotina magarica, i
čeljadi veoma mnogo; i beše taj čovek najveći od svih ljudi na istoku...

A jedan dan dođoše sinovi Božji da stanu pred Gospodom, a među njih
dođe i sotona. I Gospod reče sotoni: otkuda ideš? A sotona odgovori
Gospodu i reče: prohodih zemlju i obilazih. I reče Gospod sotoni: jesi li
video slugu mojega Jova? Nema onakvoga čoveka na zemlji, dobra i
pravedna, koji se boji Boga i uklanja se od zla. A sotona odgovori
Gospodu i reče: eda li se uzalud Jov boji Boga? Nisi li ga ti ogradio i
kuću njegovu i sve što ima svuda u naokolo? Delo ruku njegovih
blagoslovio si, i stoka se njegova umnožila na zemlji. Ali pruži ruku
svoju i dotakni se svega što ima, psovaće te u oči. A Gospod reče
sotoni: evo, sve što ima neka je u tvojoj ruci; samo na njega ne diži
ruke svoje. I otide sotona od Gospoda.

Jov 2:1−10 Opet jedan dan dođoše sinovi Božji da stanu pred
Gospodom, a dođe i sotona među njih da stane pred Gospodom. I
Gospod reče sotoni: otkuda ideš? A sotona odgovori Gospodu i reče:
prohodih zemlju i obilazih. I reče Gospod sotoni: jesi li video slugu

122
mojega Jova? Nema onakvog čoveka na zemlji, dobra i pravedna, koji
se boji Boga i uklanja se od zla, i još se drži dobrote svoje, premda si
me nagovorio, te ga upropastih ni za šta. A sotona odgovori Gospodu i
reče: kožu za kožu, i sve što čovek ima daće za dušu svoju. Nego
pruži ruku svoju i dotakni se kostiju njegovih i mesa njegova, psovaće
te u oči. A Gospod reče sotoni: evo ti ga u ruke; ali mu dušu čuvaj. I
sotona otide od Gospoda, i udari Jova zlim prištem od pete do temena,
te on uze crep pa se strugaše i seđaše u pepelu. I reče mu žena:
hoćeš li se još držati dobrote svoje? Prokuni Boga, pa umri. A on joj
reče: govoriš kao luda žena; dobro smo primali od Boga, a zla zar
nećemo primati? Uz sve to ne sagreši Jov usnama svojim.

Jov 42:10−13 I Gospod povrati što beše uzeto Jovu pošto se pomoli
za prijatelje svoje; i umnoži Gospod Jovu dvojinom sve što beše imao.
I dođoše k njemu sva braća njegova i sve sestre njegove i svi pređašnji
znanci njegovi, i jedoše s njim u njegovoj kući i žaleći ga tešiše ga za
sve zlo što beše Gospod putio na njega, dadoše mu svaki po novac i
po grivnu zlatnu. I Gospod blagoslovi posljedak Jovljev više nego
početak, te imaše četrnaest tisuća ovaca, i šest tisuća kamila, i tisuću
jarmova volova i tisuću magarica. I imaše sedam sinova i tri kćeri.

Rimljanima 8:28 A znamo da Bog sve pomaže na dobro onima koji ga

ljube, koji su po njegovoj odluci pozvani.

Jovljeva supruga je živela u zemlji Uzu, u Arabiji, verovatno nedaleko

od Ura haldejskog, grada u kome je Bog pozvao Avrama. Mali broj
žena je bio privilegovan kao ona. Njen muž je bio izuzetno bogat.
Njihovo kraljevsko domaćinstvo je posedovalo mnogo sluga. Imala je
sedam sinova i tri kćeri. Svi su bili bogati i održavali su prijatna, česta
okupljanja. Čak su održavali i redovne porodične zabave da bi učvrstili
međusobne veze. Ali njen najveći blagoslov je bio njen muž Jov.

Jov je bio čovek koji je voleo Boga. Sve što je znao o Bogu, bilo je ono
što su mu drugi rekli, ali i to je bilo dovoljno da mu Jov služi

123
posvećeno. Dubina Jovljevog duhovnog života uticala je na i bila je
uzrok tople porodične atmosfere. Njegov život je bio toliko prožet
posvećenošću Bogu i usmerenjem na Boga, da su toga bili svesni i
ljudi oko njega. Ljudi su govorili da je Jov bio pobožan čovek i da je
baš to bio razlog njegovog napretka. Temelj života Jovljeve žene bila je
pobožnost i napredak njenog muža i njeno domaćinstvo.

Takva je bila situacija na zemlji.

U isto vreme, nešto posebno se dešavalo na nebu. Jov je bio predmet

razgovora koji se vodio između Boga i sotone. Bog je bio zadovoljan
što ga je Jov, čovek na zemlji, dobrovoljno voleo. Bog je tražio ljude
poput Jova − on je ispunjavao cilj zbog kojeg ga je Bog i stvorio − radi
zajedništva sa sobom.

Sotona, koji je optuživač vernika (Otkrivenje 12:9−10), nije se slagao

sa Božjom ocenom Jova. On su suprotstavio rečima koje su ljudi na
zemlji govorili o Jovu. Smatrao je da je razlog Jovljeve posvećenosti
ležao u njegovom uspehu i napretku i kada bi se sve to od Jova uzelo,
da bi se on okrenuo od Boga.

"U redu", odgovorio je Bog. "Ispitaćemo tvoje optužbe, sotono. Uzmi

mu sve što ima, ali njemu nemoj da naškodiš."

Sotona je bio srećan svojim zbog ove pogodbe, pa je na Jova izlio

nevolju kao neočekivani pljusak u martu. Užasni udarci, jedan za
drugim su ga stizali. Ogromna stada stoke su bila ili ukradena, ili ih je
grom pogodio. Tako je Jov izgubio sve svoje bogatstvo. Ali najveću
katasrofu sotona je čuvao za kraj − uništio je svu Jovljevu decu.

Sve što je Jov gradio tokom mnogih godina, odjednom je nestalo.

Najbogatiji čovek na celom Istoku je odjednom ostao bez ičega, pa i
bez dece. Sve što mu je bilo ostavljeno, pored kuće, bile su četiri sluge
i žena.

124
Sotona je u potpunosti uradio svoj posao, ali i dalje nije postigao cilj.
Iako je Jov, kao čovek sa Istoka, razderao svoju odeću, njegova vera
je ostala neuzdrmana. "Go sam izašao iz utrobe matere svoje, go ću
se i vratiti onamo. Gospod dade, Gospod uze; da je blagosloveno ime
Gospodnje," (Jov 1:21) rekao je Jov.

Sotona i Bog su još jednom razgovarali o Jovu. Bog je istakao Jovljevu

odanost koja je i dalje trajala. Sotona je reagovao tako što je rekao da
Jovu nije lično naškođeno. Jedino je povređeno njegovo imanje i
spoljašnje stvari. Dirni mu telo, pa ćeš videti da li će njegova vera i
dalje opstati.

Bog je tada dozvolio sotoni da učini šta je želeo, uz jednu malu

zabranu − da ne može Jovu oduzeti život. Sotona je poslao bolest tako
strašnu, da je čovek od nje mogao da poludi. Jov je od glave do pete
bio prekriven prištevima i čirevima koji su ga peckali, boleli i gnojili se.

Medicinska nauka se slaže da je patnja takvog pacijenta nepodnošljiva

− daleko više nego što možemo zamisliti. Zbog te grozne bolest sedeo
je u pepelu i prišteve strugao crepom.

Ali, tada dolazi najveći udarac. Njegova žena se okrenula protiv njega.
Žena, za koju je Božja namera bila da podržava Jova u dobru i u zlu,
žena koja mu je bila potrebnija nego ikada, više nije bila uz njega.
Sotona je kroz nju zaigrao na poslednju kartu. "Zar se stvarno još uvek
držiš svoga poštenja?" pitala ga je ogorčeno. "Prokuni Boga i umri!"

Toliko je bila ispunjena tugom, da je gledala samo jedan izlaz − da se

odrekne vere u Boga i da se ubije. Njena reakcija je bila potpuno
suprotna reakciji njenog muža.

Jovljeva vera je izdržala čak i ovu krizu. Prava situacija je možda bila
sakrivena od njega, ali on u Boga nije sumnjao. Bog je za njega bio
stvaran. Zato je bio u stanju da prihvati od njega i dobro i zlo. Njegov

125
život je bio sazidan na steni, pa iako su oluje neprekidno udarale, ta
stena neće posustati. Bio je to temelj koji traje zauvek.

Kao što se snaga korenja drveta proverava u oluji, tako oluje tuge i
žalosti i neobjašnjiva iskustva otkrivaju životni temelj čoveka. Jov je
imao čvrst temelj; njegova žena nije. Naravno, njena tuga je bila
strašna. Teško je razumeti njen gubitak. Ona se mogla održati jedino
da je svoj život utemeljila na istom čvrstom temelju, kao njen muž. Ali,
različite reakcije na priliku u kojoj su se našli, nisu bile posledica
različitog načina na koji su doživeli tugu, nego posledica temelja na
kome su se nalazili (Matej 7:24−27). Tako ona nije mogla da bude
podrška mužu u najtežem periodu njegovog života.

Konačno su Jovljevi prijatelji došli da ga posete, iako nisu bili ni od

kakve pomoći. Biblija ne beleži da je njegova žena pokušala da ublaži
njegov bol. U toku tog celog perioda patnje, nje nigde nema u prvom
planu priče.

Bog je ženama poverio jedinstven talenat da saosećaju i da ohrabruju

druge. Ali Jovljeva žena nijedan od njih nije koristila onda kada je
njemu bilo najpotrebnije.

Iznenada i radikalno, situacija se ponovo promenila. Jov i njegova žena

su opet imali desetoro dece, sedam sinova i tri kćeri, kao i pre.
Njegova stoka je obnovljena; u stvari, imao je više stada nego pre
katastrofe.

Ali Jovljeva patnja je donela plod daleko važniji od ovih privremenih

stvari. Njegov odnos sa Bogom se produbio. "Ušima slušah o tebi,"
rekao je Jov Bogu, "a sada te oko moje vidi." (Jov 42:5).

Jov više nije morao da se oslanja na iskustva drugih ljudi, jer je lično
sreo Boga. Ovo ga je vodilo u pokajanje i poniznost (Jov 42:6). Ove
dve osobine su neizbežne posledice susreta sa Bogom.

126
Jov je shvatio sebe i Boga. Razumeo je da je potreban Posrednik
između Boga i čoveka (Jov 9:32−35; 16:19). Ta patnja je imala
pozitivne posledica na njega. Otkrila je Jovu ono što nikada pre nije
znao. Poput Jakova, i on se rvao sa Bogom i nadvladao (1. Mojsijeva
32:28). rezultat je bio bogatiji i srećniji život.

A sotona? On je ponovo bio gubitnik. Rezultat njegovog kušanja Jova

je bio suprotan njegovim planovima − Jov se više nego ikada posvetio
Bogu.

Biblija ne govori mnogo o Jovljevoj ženi. Kaže da je usred ognja

iskušenja ona pokazala na pogrešnu stranu − okrivila je Boga. Kao i
mnoge nevernike, sotona je i nju zaslepeo (2. Korinćanima 4:4, 11).
Nije razumela da iako Bog dopušta patnje, njegov cilj nije da čovek
pati, nego da ta patnja donese dobar plod (Jevrejima 12:11). Njena
krhka sreća je od nje privremeno bila oduzeta da bi ona pronašla
nepromenljivu sreću − samog Boga. Put za pronalaženje te sreće
prolazi kroz školu patnje.

Kao starozavetna žena, ona je nosila duplo teži teret. Propustila je

ohrabrenja pisane Božje Reči i nije imala krug prijatelja hrišćana koji bi
je podržali. Ipak, imala je živi dokaz da nije neophodno da u krizi doživi
poraz, čak ni u njeno vreme. Njen muž, Jov, bio je taj dokaz. Novi
zavet ga hvali jer je nastavio da se pouzdaje u Boga u vremenu žalosti
(Jakov 5:11). Kada je sotona nanišanio svoje raspaljene strele
iskušenja, Jov je svoju veru upotrebio kao štit i zaustavio ih (Efescima
6:16).

On je dokaz da nijedan čovek nije u tako jakom iskušenju da ne bi

mogao da se suprotstavim kao i da Bog pokazuje izlaz usred svakog
iskušenja (1. Korinćanima 10:13).

Jov je svoj život gradio na Božjem temelju. Izgleda da njegova žena za

svoje stope nije uspela da pronađe čvrsto tlo. Tuga je Jova bacila u

127
Božje naručje. Ali njegova žena je u kritičnim trenucima svoga života
Bogu rekla ne. Zato ona nije dobar primer, koji bi trebalo slediti.

128
Jovljeva supruga, žena koja je Bogu rekla ne
(Jov 1:1−3, 6−12; 2:1−10; 42:10−13; Rimljanima 8:28)

Pitanja:

1. Opiši Jovljevu porodicu pre katastrofa.

2. Ko je bio uzrok nevolje koja je napala Jovljevu

porodicu? (Vidi i Otkrivenje 12:9−10.)

3. Razmisli o reakciji Jovljeve žene. Formuliši njen

odgovor svojim rečima.

4. Posmatraj njen život i život njenog muža u vezi sa

tekstom iz Mateja 7:24−27. Šta zaključuješ?

5. Kakva ohrabrenja Biblija nudi hrišćanima koji izdrže u

poteškoćama? Uporedi sa Jakovom 5:11, Jevrejima
12:11 i 1. Korinćanima 10:13.

6. Šta si ti lično naučila iz iskustava Jovljeve žene? Šta

činiš da bi to primenila u svom životu?

129
 Marija, najprivilegovanija medu zenama

Marija,
najprivilegovanija među ženama
"Veliča duša moja Gospoda, i obradova se duh moj Bogu, mome
spasitelju; što pogleda na poniznost svoje služiteljke. Jer, gle, od sada
će me svi naraštaji smatrati blaženom." (Marija, Luka 1:46−48)

Luka 1:26−38 A u šesti mesec posla Bog anđela Gavrila u galilejski

grad po imenu Nazaret devojci isprošenoj za čoveka po imenu Josifa iz
Davidovog doma; devojka se zvala Marija. I ušavši k njoj anđeo reče:
raduj se ti što si stekla milost, Gospod je s tobom (blagoslovena si
među ženama). Ona se uplaši na ovu reč i razmišljaše kakav bi to
pozdrav bio. Tada joj anđeo reče: ne boj se, Marija; jer si našla milost u
Boga. I gle, začećeš i rodićeš sina, i nadenućeš mu ime Isus. On će biti
velik i zvaće se Sin Svevišnjega, i daće mu Gospod Bog presto
njegovog oca Davida, te će vladati nad domom Jakovljevim doveka, i
njegovom carstvu neće biti kraja. A Marija reče anđelu: kako će to biti
kad ne znam muža? Anđeo pak odgovori i reče joj: Duh Sveti doći će
na tebe i sila Svevišnjega oseniće te; zato će se to sveto dete zvati Sin
Božiji. I vidi, tvoja rođaka Jelisaveta, i ona zače sina u svojoj starosti;
ovo je šesti mesec njoj koju zovu nerotkinjom, jer je svaka reč Božija
moćna. Na to Marija reče: evo služiteljke Gospodnje; neka mi bude
kako si kazao. I anđeo ode od nje.

Matej 1:18−25 A rođenje Isusa Hrista beše ovako: kada je majka

njegova Marija bila zaručena za Josifa, pre no što se sastaše, nađe se
da je začela od Duha Svetoga. Pošto je Josif, njen muž, bio pravedan i
nije hteo da je sramoti, namisli da je tajno napusti. Kada je on to
smislio, gle anđeo Gospodnji mu se javi u snu i reče: Josife, sine
Davidov, ne boj se uzeti Marije žene svoje; jer što je u njoj rođeno od

130
Duha je Svetoga. Ona će roditi sina i ti ćeš mu dati ime Isus, jer će on
spasti narod svoj od grehova njihovih. A sve ovo dogodilo se da se
ispuni što je Gospod rekao preko proroka koji kaže: "Gle, devojka će
začeti i rodiće sina, i nadenuće mu ime Emanuil", što prevedeno znači:
"Sa nama Bog". A kada se Josif probudi od sna, učini kako mu je
naredio anđeo Gospodnji, i uze ženu svoju. I ne poznavaše je dok ne
rodi sina, i dade mu ime Isus.

Luka 2:6−14 A kad su bili onde, dođe vreme da ona rodi, i rodi svoga
sina prvenca, te ga povi u pelene i metnu u jasle, jer za njih nije bilo
mesta u gostionici. A u istom tom kraju pastiri su noćivali pod vedrim
nebom stražareći kod svoga stada. I anđeo Gospodnji im pristupi i
slava Gospodnja ih obasja, te se uplašiše vrlo. Anđeo im pak reče: ne
bojte se; jer gle, javljam vam veliku radost koja će biti svemu narodu,
zato što vam se danas rodio Spasitelj u Davidovom gradu, koji je
Hristos Gospod. I ovo vam je znak; naći ćete dete povijeno u pelene
gde leži u jaslama. I odjednom se sa anđelom stvori mnoštvo nebeske
vojske hvaleći Boga i govoreći: slava Bogu na visini i na zemlji mir
među ljudima koji su po Božjoj volji.

Luka 2:17−19 A kad videše, objaviše što im je rečeno za ovo dete. I

svi koji su čuli, zadiviše se onome što su im pastiri rekli. A Marija je
pamtila sve ove reči i razmišljala o njima u svom srcu.

Luka 2:33−35 I njegov otac i majka čudili su se onome što se govorilo

za njega. I blagoslovi ih Simeon, pa reče njegovoj majci Mariji: vidi,
ovaj je određen da obori i podigne mnoge u Izrailju i za znak kome će
se protiviti − a tebi samoj mač će probosti dušu − da se otkriju misli
mnogih srca.

Jovan 19:25−27 A kod Isusova krsta stajahu njegova majka, i sestra

njegove majke, Marija Klopina, i Marija Magdalina. A Isus, videvši
majku i kraj nje učenika koga je ljubio, reče majci: ženo, eto ti sina.
Zatim reče učeniku: eto ti majke. I od onoga časa uze je učenik k sebi.

131
"Ja sam sluškinja Gospodnja i učiniću sve što On želi", rekla je
zamuckujući, potpuno preplavljena i obuzeta porukom koju joj je anđeo
upravo doneo. U svojim mislima je pravila pregled onoga što joj je
rekao. Ona, Marija, postaće Mesijina majka! Iskupitelj koji je bio prvi
put obećan Adamu, a onda još jasnije Avramu, i o kome su govorili
mnogi proroci, doći će preko nje na ovaj svet.

Shvatila je da će On doći. Svaka Jevrejka se nadala da će baš ona

imati privilegiju da bude Mesijina majka. A sada je Njegovo vreme
došlo − i ona je izabrana da mu bude majka. Nikada nije ni sanjala da
će izbor pasti na nju.

Bila je mlada i poticala je iz beznačajnog sela (Jovan 1:46−47). I kako

da rodi bebu? Nije bila čak ni udata! Bila je samo verena. Nije ni čudo
što je odgovorila: "Ali, ja sam devica i nisam udata. Kako će se to
desiti?"

Anđeo je počeo ovim rečima: "Ne plaši se, Marija, jer je Bog odlučio da
te blagoslovi." Onda joj je rekao kako će Duh Sveti u njoj učiniti to delo.
Njeno Dete će se zvati Sin Božji.

Marija je poznavala Boga kroz Mojsijeve knjige, Psalme i proročke

zapise. Duboko je u svom srcu poštovala Gospoda Boga, jer je znala
šta je On učinio u istoriji njenog naroda. Bila je svesna toga šta je
učinio ne samo za ceo narod, nego i za određene pojedince.

Znala je Njegovu darežljivost i ljubav prema onima koji su ga poštovali,

kao i to da je On više voleo da radi kroz one koji nisu bili silni na zemlji.
Bila je vrlo svesna činjenice da nema ni položaj ni bogatstvo. Da li je to
bio razlog da je Bog izabrao baš nju? Da li je ona bila upotrebljiv
instrument zato što nije svetovne slave nije bilo u njoj?

Marija je bila spremna da se žrtvuje da bi postala najponizniji Božji

sluga. "Neka se ostvari sve što si rekao," rekla je jednostavno,

132
gledajući netremice u anđela koji je odlazio.

Ove reči su pokazivale da je potpuno predana. Ništa nije zadržala za

sebe.

Ovo nije bio nepromišljen odgovor. Njen Sin, Onaj koga su upravo
najavili, izreći će skoro iste reči u Getsemanskom vrtu: "Ne moja volja,
nego tvoja neka bude." (Matej 26:39). U budućnosti, ona će imati
dovoljno mogućnosti da dokaže da je mislila upravo to što je rekla.
Međutim, u tom momentu, nije mogla predvideti posledice.

Marija, najprivilegovanija među ženama, od samog početka je naučila

da izuzetna privilegovanost često ide ruku pod ruku sa žrtvom. Mojsije
je to doživeo pre nje (Jevrejima 11:24−26). Pavle će to doživeti posle
nje (Dela 9:15−16).

Prvo što je žrtvovala bio je ugled. Ugled je zamenila da bi bila na

raspolaganju Bogu. Ovo je Josifu, njenom vereniku, stvorilo probleme.
On je bio čovek koji je hodao sa Bogom. Kako bi mogao da oženi
devojku koja očekuje dete nekoga drugoga?

Pošto je on nju voleo, nije želeo da je javno optuži, jer da jeste, kao što
je Zakon to očekivao od njega, Marija bi bila osuđena na smrt. Zakon
je kazivao da ako Jevrejka mlada prevari svoga muža, i na dan udaje
ne bude devica, treba da se obavezno kamenuje (5. Mojsijeva
22:20−21).

Zato je Josif planirao da je tajno napusti. Da li je želeo da problem toga

što će se desiti vrati nazad Bogu? Ako jeste, vratio bi problem baš
tamo gde i pripada.

U snu mu je došao anđeo i otkrio istinu o prirodi te situacije. Marija je

bila trudna i očekivala je obećanog Emanuila o kome je Isaija
prorokovao (Isaija 7:14).

133
Josif će takođe biti privilegovan jer će biti zemaljaski otac Detetu. One
će biti onaj ko će Detetu dati ime Isus. Za njega će biti čast da uči i
obrazuje Hrista, baš kao da je njegov sin. Josifova kuća će biti kuća u
kojoj će Sinu Božjem, za vreme zemaljskog života, biti najprijatnije. Za
Isusa će to biti jedini zemljaski dom.

Josif je oženio Mariju. Morao je da žrtvuje neke lične radosti u zamenu

za čast koja mu je ukazana. Ne samo da je oženio ženu čija je čistota
bila sumnjiva ljudima oko njih, nego nije mogao da ima seksualne
odnose sa njom sve do posle Hristovog rođenja.

Marija i Josif su se zajedno popeli uz stepenice Hrama u Jerusalimu.

Nosili su Dete i par grlica za žrtvu Gospodu.

Marija je razmišljala o događajima protekle godine. Setila se kako je,

uskoro nakon posete anđela Gavrila, otišla u malo selo blizu
Jerusalima da poseti rođaku Jelisavetu koja je takođe čekala bebu.

Iako joj ni reč nije rekla o svojoj trudnoći, Jelisaveta je Mariju

pozdravila kao blagoslovenu među ženu. Ispunjena Svetim Duhom,
Jelisaveta ju je nazvala "majkom Gospodnjom".

Marija se setila svoje reakcije. Bila je to bujica slave i hvale Gospodu,

pesma slave koju je On stavio u njeno srce. Bila je duboko dirnuta
veličinom onoga što će se desiti. Kroz buduća pokolenja, ljudi će je
zvati blaženom. Ne zbog nje same, nego zbog onoga što je Bog učinio.
On je bio velik, svet i moćan. Ona nije bila dostojna toga. Nije imala
ništa drugo da mu ponudi osim svoje zahvalnosti i slavljenja. Dete koje
će se roditi biće i njen Spasitelj. Iako se osećala privilegovano, takođe
je shvatala da je i ona grešnik kome je potreban Spasitelj.

Marijina poniznost se može videti u njenom veličanju − slavljeju Boga

(Luka 1:46−55). Ona nije mogla znati da će i posle mnogo vekova ljudi
biti pokretani i podsticani njenom ljubavlju prema Bogu.

134
Kada se rođenje Deteta približilo, cezar August je naredio da se po
narodu sprovede popis. Marija i Josif su krenuli na dug put od
Nazareta u Vitlejem u postojbinu cara Davida, njihovog pretka, da se
popišu. Kao što su očekivali, svaka krčma je bila puna. Vitlejem,
smešten na putu karavana od Jerusalima do Hevrona, bio je vrlo
zaposlen i užurban grad.

Njeno Dete je rođeno izvan grada u štali u kojoj su se zimi čuvale

domaće životinje. Bila je tužna što njen Sin nije imao čak ni krevet u
kome će prespavati prvu noć na zemlji.

Dok su ona i Josif bili sami i usamljeni, desilo se čudo. Jako svetlo je
zasjalo u noći − svetlo sjajnije od dnevnog. Odjednom se velika vojska
anđela pojavila. "Slava na visini Bogu i na zemlji mir..." pevali su dok
su objavljivali rođenje Božjeg Sina, Spasitelja sveta.

Pastiri, koje su anđeli uputili, došli su do štale. Bili su to siromašni ljudi

sa licima šibanim svim vremenskim prilikama. Kasnije su sa Istoka
došli mudri i učeni ljudi. Prevalili su dug put da bi odali čast i prineli
skupocene darove u zlatu, tamjanu i ulju. Na taj način je Bog objavio
dolazak njenog Sina, a dobrodošlicu su mu ukazali i bogati i siromašni
(Matej 2:1−12).

Ona je tiho sedela neznajući tačno šta da kaže; njeno srce je sve ove
dragocene uspomene pamtilo.

Odjednom, dok su svog Sina nosili u Hram, veoma stari čovek im je

prišao i uzeo Dete (Luka 2:22−38). Starac je bio Simeon, pobožan
čovek, koji je dugo čekao na dolazak Mesije. "Ispunio si svoje
obećanje, Gospode. Sada možeš pustiti svog slugu da ide u miru," čuli
su ga kako govori reči kojima su bili vrlo iznenađeni. On je nastavio:
"Jer sam ga video, kao što si mi obećao. Video sam Spasitelja koga si
dao svetu."

135
Starčev govor je bio vođen Svetim Duhom. Marija i Josif se više nisu
pitali da li u naručju drže Sina Božjega.

Ana, stara proročica, koja je kao i Simeon provela veći deo svog života
u Božjem prisustvu, takođe je shvatila da je Dete obećani Mesija.

Pre nego što je Ana krenula da ljudima u gradu kaže da je blizu

izbavljenje Jerusalima, Simeon je Mariji rekao nešto posebno: "Slušaj
pažljivo, ovo Dete će odbaciti mnogi u Izraelu, ali On će mnogima
drugima biti najveća radost. Najdublje misli mnogih srca će se otkriti,
ali će mač probosti tvoju dušu."

Nije dugo prošlo pre nego što je stigla prva tuga. Car Irod je poubijao
sve dečake do dve godine starosti u Vitlejemu, nadajući se da će ubiti
jevrejskog cara koga su objavili (Matej 2:13−16). Josif i njegova mala
porodica su pobegli, jer ih je Bog upozorio. Međutim, bili su prisiljeni da
na taj dugački put krenu kroz negostoljubivu pustinju Negev, zemlju
bez hrane i vode. Ono što je ovaj put ka Egiptu Mariji učinilo još težim,
bilo je saznanje da su mnoga deca pobijena zbog njenog Sina. U
mislima je čula krike nedužnih beba koje su brutalno pogubljene. Pošto
je tek i sama postala majka, lako se poistovećivala sa bolom majki koje
su izgubile decu. Majka Sina Božjega je uvidela da je velika radost
pomešana sa mnogim suzama.

Prošlo je deset godina.

U Jerusalimu je bilo vrlo prometno i živo. Cele porodice su se tamo

okupile da proslave Pashu u Svetom gradu i da svojim žrtvama izraze
poštovanje Gospodu Bogu (Luka 2:41−51).

Bilo je to vreme radosti, jer su mogli da slave Gospoda u društvu sa

starim prijateljima koje su susretali samo u ovakvim prazničnim
danima. Zbog velikog broja porodica koje su posećivale grad, bilo je
mnogo dece.

136
Odrasli su uživali u suviše retkim susretima sa rođacima i prijateljima iz
daleka. Hodali su i razgovarali glasno ulicama. Deca su žamorila i
cvrkutala kao ptići dok su se veselo igrala. Bilo je vrlo lako da se ne
primeti kako neko od njih, u tom mnoštvu, nedostaje. Roditelji su
prirodno pretpostavljali da je dete u društvu sa drugom decom negde u
grupi.

Zato Josif i Marija nisu otkrili da Isus nije sa njima, sve dok nisu već bili
na zamornom putu ka kući. Nigde nisu mogli da ga nađu. Konačno,
teška srca, vratili su se u Jerusalim u potrazi za njim.

Svuda su ga tražili, ali bezuspešno.

Konačno, nakon tri dana traganja, pronašli su ga u Hramu. Na njihovo

zaprepašćenje, mladi Isus je sedeo među vrlo učenim rabinima. Nije ih
samo slušao, nego im je i postavljao pitanja. Iznenadio ih je svojom
inteligencijom, razumevanjem i ispravnim odgovorima.

Marija je bila uznemirena. "Sine," prekorila ga je, "zašto si to učinio?

Tvoj otac i ja te tražimo po celom Jerusalimu." Odgovorio je ne
neprijateljski, ali jasno i bez rezerve: "Nije trebalo da me tražite. Zar
niste znali da treba da budem u domu mnoga Oca?"

Njegovog oca? Ali Josif ga traži svuda zajedno sa majkom. Zar ona
nije shvatila da on govori o svom nebeskom Ocu?

Isus je počeo da se udaljava od njih. Započinjao je svoj životni put ka

svojoj pravoj sudbini. Dok je tog dana bio njihov izgubljeni sin, bio je i
Sin Božji, Iskupitelj izgubljenog sveta. Veze između njega i njegove
porodice su počele da slabe.

Da li je ovo iskustvo podsetilo Mariju na Simeonove reči? Da li je već

bila doživela onaj prvi bol od uboda mača koji će konačno probosti
njeno srce?

137
Kada su se vratili u Nazaret, sve je izgledalo kao i pre − nepromenjeno.
Isus im je bio poslušan kao i pre. Ali, u Marijinom srcu se nešto desilo.
Ona je čuvala ovo sećanje zajedno sa svim ostalim u svom srcu. Bila
joj je data prilika da svoje majčinske želje podredi Božjoj volji.

Godine koje su zajedno proveli su bile dobre; Isus je rasta od mladosti

u odraslo doba. Uticaj njegove majke na njega u tom periodu je bio
veliki.

"Isus je odrastao i bio visok i mudar, i voleli su ga i Bog i ljudi." (Luka

2:52). Isus, Sin Božji, koji je bio savršen kao dete, prirodno se razvio u
čoveka. Ovo je sveta tajna, kako je Bog kao čovek na zemlji mogao da
sebe podredi Marijinom uticaju.

Isus nije odrastao u bogatoj ili društveno privilegovanoj porodici. Ali

njegovo duhovno okruženje je bilo zavidno. Njegovi roditelji su hodali
sa Bogom i međusobno se poštovali. Posebno su Marijine misli bile
obuzete Bogom.

Misli neke osobe određuju i njene postupke. Sledeći taj princip, Josif i
Marija su težili tome da svoj dom tako urede i da obezbede takvo
obrazovanje svojoj deci da deca mogu da se prilagođavaju Božjim
mislima. U tom domu u Nazaretu je bila prijateljska atmosfera. Bila je
prožeta duhom prave poniznosti i prirodne posvećenosti. Tu je vladao
duh koji je deci olakšavao da budu poslušni svojim roditeljima. Baš u
domu Josifa i Marije Isus se prvi put susreo sa Pismom. Njegova
majka je volela Božju Reč i to je za Isusa bio pravi primer.

Osamnaest godina On je živeo u roditeljskom domu.

Druga deca su rođena. Bilo je i drugih sinova − Jakov, Josif, Simon i

Juda − a i kćeri (Matej 13:55−56). Pošto je u to vreme Josif umro, vrlo
je verovatno da je Isus, kao najstariji sin, sa majkom delio porodične
probleme i da je bio odgovoran za njihovo izdržavanje.

138
Ljudi ga više nisu zvali tesarev sin. Sada je On bio tesar (Marko 6:3).

Kada je Isus napunio 30 godina, sve se promenilo. Marija je to jasno

videla na svadbi kojoj je prisustvovala u Kani galilejskoj, malom selu
blizu Nazareta, bregovitoj galiljskoj zemlji (Jovan 2:1−11). Zapazila je
da se domaćin postideo, jer je nestalo vina. Prva njena reakcija je bila
da problem prenese svom prvorođenom sinu. A onda je došla do
jednog bolnog otkrića. Njen Sin se promenio. Više se nije ponašao kao
poslušni Sin kakvog je poznavala. "ženo," odgovorio joj je, "šta ja imam
sa tobom?" Obratio joj se sa "ženo", ali to nije ukazivalo na nedostatak
poštovanja ili prijateljstva. Jevrejkama su se oubičajeno tako obraćali.
Ali to je jasno ukazivalo na udaljenost koja je postojala između njega i
njegove majke. Da li se ikada pre prema meni tako ponašao? pitala se.
A onda se u njeno sećanje vratio onaj dan u Hramu. Toga dana je isto
tako pokazao da On, iako je njen Sin, ne može da bude poslušan
svakom njenom naređenju. Postojala su neka uzvišenija naređenja
koja je morao slušati.

Marija nije bila uvredljiva, a ako joj je bilo neprijatno, nije to primetila.
"Učinite sve što vam kaže", rekla je slugama, jer je znala da je On Bog
i da može učiniti čudo.

Bila je spremna da zauzme drugo mesto. Da li je već bila shvatila da

će On kasnije poučavati o visokom prioritetu koji Bog stavlja na
služenje? (Matej 23:11−12)

Kada je Njegova služba započeta, Isus je zauvek napustio Mariju. Od

tada, On nije pre svega bio Marijin Sin, nego Isus iz Nazareta, o kome
je cela zemlja počela da priča, jer je Božji Sin išao po celoj zemlji i činio
dobra.

Marija je znala da se povuče, iako ne bez bola. Sve više je u svom

životu osećala onu oštricu mača, ali je takođe shvatila da je njena tuga
povezana sa milošću Božjom. Sve što joj je bilo ostalo, bilo je da sebe

139
stalno stavlja Bogu na raspolaganje.

Dok je Isus putovao po zemlji, isceljujući bolesne i propovedajući

evanđelje, Marijina vera u njega je imala priliku da raste. Nesumnjivo
joj je bilo bolno što drugi njeni sinovi nisu verovali u njega (Jovan
7:3−5), i što ga Nazarećani nisu prihvatila (Luka 4:16−30). On joj je ovo
jasno pokazao kada su ona i njeni sinovi pokušali da razgovaraju sa
Njim. Kada mu je rečeno: "Tvoja majka i braća su ovde i žele da se
vide sa tobom," On je odgovorio: "Ko su moja majka i moja braća?" A
onda je, ukazujući na ovo, dodao: "Onaj ko čini Božju volju je moj brat i
moja sestra i moja majka." (Matej 12:46−50).

Ljudi sa kojima je svakodnevno bio i njegovi učenici, bili su mu isto što i

ona. Odnosi se više nisu merili krvnom vezom, nego vezom koju stvara
vera u Boga.

Mač je probio njenu dušu svom svojom oštrinom, kada je stajala u

podnožju krsta na kojem je njen Sin visio kao obični kriminalac.

Ovo je bio vrhunac Marijine patnje.

Ona se nije trudila da je ignoriše, ili da sebi olakša. Poput Njega, i ona
je do poslednje kapi ispila gorku čašu patnje. Bila je uz njega do
poslednjeg momenta. Videla je agoniju i čula kako ga ismejavaju i
rugaju mu se.

Sati su lagano prolazili na vrelom suncu, a On − najvoljeniji od svih −

trpeo je kao niko nikada.

Marija je stajala ispod krsta i trpela sa Njim. Ovo je bio deo majčinstva.
U njenoj glavi su još uvek odzvanjale reči: "Neka mi bude kako si
kazao." Izdržala je jedino zato što se potpuno predala Gospodu. Kako
se osećala − to je bilo u drugom planu.

140
Isus ju je video, pa iako je bio u smrtnoj agoniji, nije zaboravio da se
pobrine za nju. "Ženo, eto ti sina", čula ga je kako govori. Zatim je
rekao Jovanu, čoveku koga je na zemlji najviše voleo: "Eto ti majke."
(Jovan 19:26−27).

Isus nije otišao sa ove zemlje a da se nije pobrinuo za svoju majku.

Čovek i žena koji su mu na zemlji bili najbliskiji, najbolje će moći da se
razumeju i jedno drugom pomognu nakon Njegovog odlaska. Od tada
je Marija živela u Jovanovom domu.

Krst nije poslednje mesto na kome se u Pismu Marija pojavljuje.

Ponovo se pojavljuje sa Isusovim učenicima, sa nekoliko drugih žena i
njenim drugim sinovima nakon Hristovog vaznesenja. U gornjoj sobi u
Jerusalimu, Marija se, poput drugih, predala stalnoj molitvi (Dela
1:9−14).

Iako je izgubila Sina, nije bila obuzeta svojim ličnim gubitkom, nego je
prihvatila da je njen zadatak u vezi sa Njim ispunjen.

Marija, najblagoslovenija i najprivilegovanija među ženama, čije je ime

poštovano više nego ime ijednog drugog smrtnika, ponovo se posvetila
Bogu. Ponovo nije tražila svoje pravo. Neprimetno je svoje mesto
zauzela među ostalima. Marija je znala da može da prevaziđe lične
interese i da se potpuno posveti Bogu i Njemu da čast.

Marija je postala zrela žena. U poslednjih trideset godina svoga života,

dostigla je neslućene uzlete sreće. Istovremeno je doživela i duboku
tugu koju nijedna druga žena nikada nije, niti će ikada doživeti. Ali njen
stav prema Bogu se nije promenio. Svojim životom je dokazala da je i
mislila ono što je govorila kada je objavljeno Mesijino rođenje: "Evo
služiteljke Gospodnje; neka mi bude kako si kazao."

141
Marija, najprivilegovanija među ženama
(Luka 1:26−38; Matej 1:18−25; Luka 2:6−14, 17−19,
33−35; Jovan 19:25−27)

Pitanja:

1. Zašto je Marija najprivilegovanija među ženama?

2. Prouči njen hvalospev (Luka 1:46−55). Šta je mislila o

Bogu? Šta je mislila o sebi?

3. Marijin privilegovan položaj je podrazumevao i

žrtvovanje. Nabroji žrtve koje je morala da podnese.

4. Šta misliš, šta je bilo najteže sa čim se Marija, kao

majka, suočila?

5. Šta smatraš Marijinim najboljim i najistaknutijim

osobinama? Objasni.

6. Šta je najvažnije što si od Marije naučila? Kakve

praktične vrednosti ovo ima za tvoj lični život?

142
 Jelisaveta, zena cvrstog karaktera i dobar zivotni saputnik

Jelisaveta, žena čvrstog

karaktera i dobar životni saputnik
"Ko će naći vrsnu ženu? Jer vredi više nego biser."
(Solomon, Priče 31:10)

Luka 1:5−20 U vreme judejskog kralja Iroda beše jedan sveštenik po

imenu Zaharija, od Avijine črede, i njegova žena od Aronovih kćeri po
imenu Jelisaveta. Oboje behu pravedni pred Bogom živeći bez mane
po svim zapovestima i naredbama Gospodnjim. Dete nisu imali, jer je
Jelisaveta bila nerotkinja, a oboje zađoše u godine.

Kada je on kao sveštenik služio pred Bogom po redu svoje črede, po

običaju sveštenstva pade na njega kocka da uđe u hram Gospodnji i
okadi, a za vreme kađenja sve mnoštvo naroda molilo se napolju. Tada
mu se pojavi anđeo Gospodnji stojeći s desne strane kadionog
žrtvenika. Videvši ga Zaharija se uznemiri i strah ga spopade. Ali mu
anđeo reče: ne plaši se, Zaharija, jer je uslišana tvoja molitva i tvoja
žena Jelisaveta rodiće ti sina, a ti treba da mu nadeneš ime Jovan.
Radovaćeš se i veselićeš se, i mnogi će se obradovati njegovom
rođenju. Jer će biti velik pred Gospodom, neće piti ni vina ni žestoka
pića, a Duha Svetoga napuniće se još u utrobi svoje majke, te će
obratiti mnoge Izrailjeve sinove njihovom Gospodu Bogu. On će ići
pred njim u Ilijinom duhu i sili, da obrati srca otaca prema deci i
nepokorne na pravedničku razboritost, da pripremi Gospodu uređen
narod. Zaharija pak reče anđelu: po čemu ću to poznati? Ja sam,
naime, star a i žena mi je zašla u godine. Odgovori anđeo i reče mu: ja
sam Gavril koji stoji pred Bogom, i poslan sam da govorim s tobom i da
ti javim ovu radosnu vest; i, evo, onemećeš i nećeš moći da progovoriš
do onoga dana kada će se ovo dogoditi, zato što nisi poverovao mojim

143
rečima koje će se ispuniti u svoje vreme.

Luka 1:24−25 A posle ovih dana zače njegova žena Jelisaveta i krila
se pet meseci govoreći: tako mi je učinio Gospod u vreme kada
pogleda na mene da ukloni moju sramotu među ljudima.

Luka 1:39−45 U one dane Marija usta i pohita u gorski kraj u jedan
Judin grad, pa uđe u Zaharijinu kuću i pozdravi Jelisavetu. Kada
Jelisaveta ču Marijin pozdrav, zaigra dete u njenoj utrobi, i napuni se
Duha Svetoga Jelisaveta, te povika iz glasa i reče: blagoslovena si
među ženama i blagosloven je plod utrobe tvoje. I otkud mi to da majka
moga Gospoda dođe k meni? Jer gle, kad glas tvoga pozdrava dođe
do mojih ušiju, zaigra dete od radosti u mojoj utrobi. I blažena je ona
koja je poverovala da će se ispuniti što joj je Gospod rekao.

Jelisaveta je bila izvanredna žena. Bila je sveštenikova supruga.

Sveštenicima je bilo dozvoljeno da se žene jedino pobožnim ženama
čije je moralno ponašanje bilo potpuno besprekorno (3. Mojsijeva 21:1,
7). U protivnom, one bi uprljale službu svojih muževa. Jelisaveta je bila
takva žena.

Ne samo da je bila udata za sveštenika, nego je i sama bila potomak

istaknutog Aronovog plemena. Biblija ističe da su oboje bili pravedni
pred Bogom, da su živeli besprekorno i da su držali sve zapovesti i sve
Gospodnje uredbe.

O njoj niko nije ružno govorio. Ona nije samo pratila duhovno
stražarenje svog pobožnog muža, nego je nezavisno od njega razvila
duhovni život i bila je poštovana zbog svog ličnog zajedništva sa
Bogom.

Jelisaveta nije živela samo po Zakonu, nego je i služila Bogu u duhu

zakona. Kada se sve ovo zna, onda uviđamo da joj je činjenica da nije
imala decu bila zagonetna i bolna. Poput Eve i svake druge jevrejske

144
majke koja je od tada donosila decu na svet, nadala se da će postati
Mesijina majka. Ipak je pretrpela isto poniženje kao i svaka druga
Jevrejka zato što je bila bez dece, jer je bila uskraćena za blagoslov u
deci.

Često je sebi postavljala to bolno pitanje: "u čemu sam pogrešila?" i

"zašto mi Bog nije milostiv − zašto me ne blagoslovi?"

Sada je već bila vrlo stara, a toliko željeno dete nije stiglo. Da li je još
uvek bila puna iščekivanja, čak i u ovom dobu? Ili se predala misli da
njene molitve nisu Bogu ugodne i da neće imati dece?

Da li je hrabrost crpela iz života Sare, Reveke i Ane, žena koje su,

takođe, dugo bile bez dece?

Život je bio pun iznenađenja, ne samo za Isakovu, Jakovljevu i

Samuilovu majku, za žene koje su nakon dugogodišnjeg čekanja
konačno dobile svoje divne sinove, nego i za Jelisavetu.

Njen muž je pripadao grupi sveštenika koji su služili u Domu

Gospodnjem (1. Dnevnika 24:19). U toku svoje šestomesečne
dužnosti, Zaharija je palio tamjan u svetinji. Ovo je bila velika čast −
čast kakva se svešteniku ukazuje jednom u životu. Mnogi je nikada
nisu imali. Onog dana kada je Zaharija palio tamjan, otpočela je nova
faza njegovog i Jelisavetinog života. Kao i u mnogim drugim prilikama
kada nebo deluje kao od mesinga, jer nam molitve nisu uslišene, sve
se desilo naglo.

Gavrilo, poseban Božji glasnik, stao je ispred sveštenika i rekao mu:

"Ne plaši se, Zaharija, tvoje molitve su uslišene. Tvoja žena Jelisaveta
će ti roditi sina i daj mu ime Jovan."

Dugo čekanje se isplatilo. Zaharija i Jelisaveta će dobiti sina. Bog će

ukloniti njihovu sramotu. Dolazi novi život u njihov mirni dom. Tu

145
mirnoću će isterati bat dečjih nogu i njegovo glasno smejanje. Ali, Bog
je imao još neke dobre vesti.

Za ceo jevrejski narod je svitala nova budućnost!

Njihovo dete neće biti kao ostala deca. On će biti čovek posvećen
Bogu, čovek koji će pomoći da se njegov narod vrati Bogu. Isus će o
njemu svedočiti rečima da je najveći čovek koji je ikada živeo (Matej
11:11).

Horizont se širio; vizija je rasla. Blagoslov koji će proisteći iz

Jovanovog rođenja, protegnuće se daleko u ceo svet. Jovan će biti
čovek koji će pripremiti put za Mesiju. On je bio vesnik Carstva koje će
doći.

Zaharija, tvoje molitve su stvarno uslišene. Ne samo molitve za dete,

nego i molitve u vezi sa Mesijom.

Kako jedno ljudsko biće može da izdrži toliko sreće odjednom?

Zaharija je pokazao da on nije mogao. Tražio je znak, i Bog mu je dao.

Punih devet meseci neće izustiti ni reč. Sve što je želeo da kaže,
morao je da napiše.

Međutim, Jelisaveta očigledno nije imala problema da veruje u to

izvanredno obećanje, iako ga nije ona primila, nego njen muže,
direktno od Boga preko božanskog glasnika. Ona je morala da ga primi
tako što joj ga je njen muž napisao na tablicu.

Da li je Jelisaveta tako prisno živela sa Bogom da je mogla čuti njegov

glas? Ili je više to bila reakcija u veri? Biblija o tome ne govori.

Dok većina ljudi na Zapadu jednostavno izabere lepo ime za dete, ili ga
nazovu po posebnom prijatelju, u Jelisavetinom društvu to nije bio

146
običaj. Jovanovo ime je bilo kao prodoran uzvik: "Bog je milostiv!" Sam
Bog je Jovanu dao ime. Niko mu nije mogao dati lepše ime.

Jelisaveta je o ovome razmišljala dok se u njenom telo odigravalo

čudo. Povukla se već pet meseci. Da li zato što se osećala neprijatno
da radoznalim ljudima pokaže svoje telo koje je sve više raslo?
Verovatno.

Ali njen pravi razlog je bio Bog. Ona se divila čudu koje se događalo −
ne samo zato što je Bog ponovo dokazao da je specijalista za
nemoguće, nego i zbog njegove beskrajne vernosti.

Ono što je nekada izgledalo kao kazna, pokazalo se kao blagoslov.

Bog je za Zahariju i nju imao na umu vrlo posebnog sina, ali su zato
morali da čekaju na njegovo vreme. Njegovo vreme nije moglo doći pre
rođenja Gospoda Isusa Hrista koje samo što se nije desilo. Ona će na
svet doneti izuzetno dete, dete koje će u istoriji zauzeti posebno mesto.
Bila je stvarno blagoslovena.

Njeno strpljenje je baš bilo iskušano i izuzetno nagrađeno.

Nema nikakvih dokaza o tome da je Jelisaveta sebe uzdizala, pošto je

na vest reagovala duhovnije od njenog muža. Niti je s ponižavanjem
gledala na njega. Ona ga nije ponizila da bi sebe uzdigla. Naprotiv,
reagovala je kao dobra žena koja prihvata slabosti svoga životnog
saputnika.

Jelisaveta ne samo da je imala izvanredno poreklo, imala je i

izvanredan i nezavistan karakter, u pozitivnom smislu te reči. Kada je
njen sin rođen, došli su rođaci i susedi; mešali su se i pokušavali da im
nametnu tradiciju − da njihov sin nosi očevo ime.

Jelisaveta je odbila njihov predlog.

147
Ona nije popustila pred pritiskom, nego je ostala odana svome mužu i
Bogu. Čvrsto i odlučno je rekla: "Zvaće se Jovan."

Njen život je bio okarakterisan i drugim vrlinama, kao što su poniznost i

skromnost. Ove osobine su bile očigledne i prikazane na izvanredan
način kada je njena rođaka Marija iznenada kod nje došla u posetu u
toku trudnoće. Rivalstvo je za Jelisavetu bilo potpuno nepoznato (1.
Korinćanima 10:24).

Umesto da govori o sebi, ona je svu pažnju usmerila na Mariju, koju je

uočila kao sebi nadređenu. To se pretvorilo u sastanak ne jedne
ostarele i jedne mlade žene, nego majke Jovana − onog koji treba da
pripremi put − i majke Emanuila, Mesije, čiji se put mora pripremiti.
Jelisaveta je to priznala sa poniznošću i skromnošću na kojima bi joj se
moglo pozavideti. Ni najmanje nije bila ljubomorna. Nije joj bilo teško
da ženu mnogo mlađu od sebe nazove "Gospodnjom majkom" i
"blagoslovenom među ženama". Bilo je to delo Svetoga Duha u njoj.
Devetostruki plod Duha koji Pavle kasnije nabraja (Galatima 5:22−23)
u njoj je već bio prisutan. Čak i pre nego što je Marija svoju sreću
mogla da podeli sa njom, Jelisaveta je znala šta se dešava. Jelisaveta
je videla − tako je govorila − još nerođeno Dete i proslavila ga kao
Gospoda. Drugo nerođeno dete − njeno − poskakivalo je od radosti
kada je htela da pozdravi svoga Gospoda, Onoga kome će služiti
kasnije (Jovan 3:30).

U tom trenutku, žena kojoj su zanemarili jer je bila nerotkinja, postala je

proročica: "Blagoslovena je ona koja je poverovala." rekla je, "jer će se
ispuniti ono što joj je Gospod rekao."

Tri meseca su ove buduće majke provele zajedno − bile su to žene

koje su pisale istoriju.

Mnogo su razgovarale i mnogo se radovale, ali iznad svega, u

njihovom umu je bilo ono što će Bog učiniti. Luka vrlo jasno govori o

148
ovome. Nije čudo što su svi ljudi u brdovitom delu Judeje, koji su živeli
u njihovoj blizini, pričali o Jovanu i njegovim roditeljima. Ljudi su primali
k srcu ono što se dešavalo i govorili su: "Pogledaj to dete. čekaj i
videćeš šta će od njega biti. Božja ruka je na poseban način nad njim."
(Luka 1:65−66).

Nečem novom su se nadali. Ljudi su počeli da očekuju ono što će Bog

učiniti. Bili su spremni za velike stvari, za čoveka koji će doći − za
Isusa, Mesiju. Za sve ovo, Bog je upotrebio Jelisavetu, ženu vere i
izvanrednog karaktera. Ono što ju je učinilo izvanrednom bilo je
sledeće − bila je ispunjena Bogom.

Bog može da upotrebi ovakvu ženu da učini divne stvari. Takva žena je
dobar životni saputnik.

149
Jelisaveta, žena čvrstog karaktera i dobar životni
saputnik
(Luka 1:5−20, 24−25, 39−45)

Pitanja:

1. Šta pozitivno Biblija govori o Jelisaveti u Luki 1:6?

2. Kakva je bila Jelisavetina životna "sramota"? Navedi i

druge žene iz Biblije koje su imale slično iskustvo.

3. Razgledaj Zaharijunu pesmu slaveljenja (Luka

1:67−69) u kontekstu ove priče i opiši kako je njihov
nedostatak bio obilno nadoknađen. (Vidi i Matej 11:11).

4. Prouči Jelisavetin život u svetlu Galatima 5:22−23.

Kakve plodove Duha vidiš u njenom životu? (Takođe
pročitaj Filipljanima 2:3−4 i 1. Korinćanima 10:24).

5. Postoje li indikacije da je Jelisaveta bila dobra žena?

Ako da, koje su?

6. Šta ti je u njenom životu najuočljivije? Na koji način

možeš slediti njen primer? Kako ćeš to učiniti?

150
 Ana, zena koju nije unistilo slomljeno srce

Ana, žena koju nije

uništilo slomljeno srce
"Ana je dozvolila da je slomljenost srca približi Bogu... Oni između nas
koji su doživeli tragediju bilo koje vrste − posebno udovice − znaju da
ništa ne isceljuje rane kao svesno prebivanje sa Bogom." (Evgenija
Prajs)

Jeremija 49:11 "Ostavi sirote svoje, ja ću im život sačuvati, i udovice

tvoje neka se uzdaju u mene."

Psalam 147:3 Isceljuje one koji su skrušena srca i leči tuge njihove.

Luka 2:22−27 I kad se navršiše dani njihova očišćenja − po

Mojsijevom zakonu, odneše ga u Jerusalim da ga stave pred Gospoda,
kao što je napisano u zakonu Gospodnjem: "Sve muško − što se prvo
rađa − neka se posveti Gospodu", i da prinesu žrtvu kako je rečeno u
zakonu Gospodnjem: "Par grlica ili dva golupčeta". I gle, u Jerusalimu
je živeo čovek po imenu Simeon, i to čovek pravedan i pobožan koji je
očekivao Izrailjevu utehu, i Duh Sveti beše na njemu. Njemu je Duh
Sveti prorekao da neće videti smrti pre no što vidi Pomazanika
Gospodnjeg. I nadahnut Duhom dođe u hram.

Luka 2:36−38 Bila je i proročica Ana, Fanuilova kći iz plemena

Asirova; ona beše vrlo stara, od svoga devojaštva živela je s mužem
sedam godina, a kao udovica do osamdeset i četiri godine, nije
napuštala hram služeći Bogu postom i molitvom noću i danju. I u isti
čas ona dođe i slavljaše Boga, i govoraše o njemu svima koji su čekali
izbavljenje Jerusalima.

151
Može li jedna osoba da umre zbog slomljenog srca?

Britanski lekari, proučavajući slučajeve velike grupe udovaca, otkrili su

da jedan broj ovih ljudi umire u prvih šest meseci nakon smrti njihovih
žena − 50% od srčanih smetnji.

Život proročice Ane je mogao biti beznadežan. Čak i danas, udovica na

Srednjem istoku je praktično sahranjena onda kada umire i njen muž.
Jedino što je jedna žena bez dece, nakon muževljeve smrti, u Anino
vreme mogla da učini, jeste da se vrati u dom svojih roditelja i da čeka
ili drugog muža, ili smrt.

Sreća Aninog braka je trajala samo sedam godina. Biblijski komentatori

kažu da je bila udovica više od 60 godina. Bila je proročica, poreklom
iz Asirovog plemena iz Galileje. Ovo je bilo beznačajno pleme za koje
se govorilo: "Proroci ne dolaze iz Galileje."

Proroci su bili obični ljudi. Žene proroci su bile retke. Biblija spominje
mali broj − Marija, Devora, Hulda i Noadija iz Starog zaveta; a u
Novom zavetu imamo četiri kćeri evangeliste Filipa.

Ana stoji između Starog i Novog zaveta.

Bila je čast biti proročica. Žena koja, kao i muški prorok, govori Reč
Božju ljudima bila je izuzetno privilegovana. Ana je pripadala baš toj
grupi.

Udovice često zauzimaju ovaj stav: "Kada mi je muž umro, moj život se
zaustavio." Ana je zauzela sasvim drugačiji pogled na život. Nakon
velike nesreće u njenom životu, nije pobegla u izolaciju i
samosažaljenje. Svojim rođacima nije postala teret. Nije postala
usamljena žena kojoj život nema šta da ponudi, niti je postala osoba
koju su svi sažaljevali, ali kome niko nije mogao da pomogne.

152
A nije pobegla ni u prošlost. Ovo je jedna od najvećih opasnosti sa
kojima se udovice suočavaju, i samo one koje su poput Ane izgubile
životnog saputnika, znaju kako ovo može biti opasna pretnja za njihov
duhovni život.

Kada se slomi jedinstvo bračnog para, šta ostaje u jednoj osobi koja je
podeljena na dvoje. Čak i nakon relativno kratkog braka, onaj ko ostaje
nikada više nije isti kao pre. On ostaje samo polovina od prethodnog
para.

Da li je Anu tešila misao da Bog nikada tek tako ne uzima nekoga? Da

li je ona očekivala da će se On dati u zamenu za ono što joj je uzeo?
Najverovatnije. Jedna osoba mora imati hrabrost i mora biti dalekovida
da bi prihvatila ovaj stav. Isus je kasnije rekao svojim učenicima da
niko ko stavi ruku svoju na plug, pa se okreće, nije pogodan za Carstvo
Božje (Luka 9:62).

Ana je pobegla Bogu. Svoj život je posvetila službi Bogu u Božjem

hramu. Molila se i postila. Bila je spremna da više brine o Bogu nego o
sebi, i da Božje delo stavi na najviše mesto.

Kada se udovica odvaži da prošlost ostavi iza sebe, kada ne zavisi od

uspomena na pravu sreću, i kada se odvaži da se suoči sa
sadašnjošću i budućnošću sa Bogom, natprirodan mir ispunjava njeno
srce. Ona više u životu nije ucveljena, nego je ona ta koja teši. Ona
može da uteši druge koji su u problemima, i koji su žalosni, jer je nju
samo utešio Bog (2. Korinćanima 1:3−4).

Ana je bila obuzeta Božjim delom ne samo u toku dana, nego i tokom
noći. Ipak, uprkos svim njenim aktivnostima, ona nije iz vida izgubila
ljude. Pravi život i hod sa Bogom nije samo introspektivan (usmeren na
samoispitivanje), nego je i usmeren i ka spolja. On se trudi da druge
usreći. Soren Kirkegard je jednom rekao: "Vrata sreće se otvaraju ka
spolja... prema drugima."

153
U Anino vreme, svet je bio u tami, mraku i bez nade. Narod je bio
ophrvan problemima. Mnogi su zato svesno ili nesvesno tražili
iskupljenje koje samo od Boga može doći − dolazak Mesije.

Odjednom, veliki dan je stigao. Isus se rodio!

Kada su Josif i Marija svog Prvorođenog doneli u hram da bi ga prineli

Bogu kako je Zakon zahtevao, tamo su otkrili ne samo pobožnog
Simona, čoveka koji je znao da neće umreti dok ne vidi Mesiju, nego
su pronašli i Anu. Bog koji je tako brižno sve te godine o njoj vodio
računa, pazio je na to da ona ne propusti taj sveti trenutak. Žena koja
inače zbog svog porekla, udovištva i godina, nije imala neke posebne
prilike u životu, tog časa je postala najprivilegovanija žena na svetu.
Zajedno sa Simeonom, dopušteno joj je da vidi Dete i da ga proslavi.

Ovo je bio najsvetliji momenat u njenom životu, odgovor na

dugogodišnje molitve. Bio je to najveličanstveniji momenat svih
vremena, momenat na koji je svet tako nestrpljivo čekao − Mesija je
došao!

Za Anu su samo dve stvari bile prirodne. Prvo, pridružila se Simeonu u

slavljenju i obožavanju Boga, jer je tako dugo očekivani Otkupitelj
njenog naroda, sveta i njenih greha, konačno došao. Drugo, smatrala
je da te uzbudljive vesti ne može da zadrži samo za sebe. Neko je
rekao: "Svedočenje je kada dobro pogledaš Gospoda Isusa Hrista, a
onda drugima govoriš šta si video." Ovo je bila Anina reakcija.

Ovo nam dokazuje kako je dobro poznavala ljude. Poznavala je sve

one u Jerusalimu koji su očekivali Spasitelja. Išla je i govorila tim
ljudima šta je videla. Ova osoba koja je objavljivala Isusa Hrista, nije
bio energični, elokventni mladić, nego starica. Ona je bila neko ko je
iskusio ono što je Psalmista napisao o Gospodu: "Isceljuje one koji su
skrušena srca i leči tuge njihove."

154
Ana, žena koju nije uništilo slomljeno srce
(Jeremija 49:11; Psalam 147:3; Luka 2:22−27, 36−38)

Pitanja:

1. Kao mlada žena, Ana je doživela veliki gubitak. Kako

je to uticalo na njen život? (Vidi i Luka 9:62.)

2. Kako Biblija opisuje njenu zajednicu sa Bogom?

Kakve zaključke iz ovoga izvlačiš?

3. Kakvu je privilegiju Ana iskusila?

4. Šta je Ana uradila kada je videla Isusa?

5. Pročitaj 2. Korinćanima 1:3−4. Kakve posebne prilike

imaju ljudi koji su doživeli žalost?

6. Šta si naučila od Ane o tome kako možeš imati

pobedu u žalosti? Ima li nekoga kome bi u ovome mogla
pomoći? Ko je to?

155
 Udovica, zena koja je umela da upravlja novcem

Udovica, žena koja

je umela da upravlja novcem
"Od svega onoga što mogu posedovati, ništa mi nije vredno osim moje
zajednice sa carstvom Hristovim. Ako će bilo šta što imam povećavati
korist toga carstva, to će biti dato ili zadržano, jer jedino davanjem ili
zadržavanjem ja objavljujem njegovu slavu, slavu Onoga kome
dugujem svu svoju nadu u vremenu i večnosti." (David Livingston)

Marko 12:41−44 I sede prema kovčegu za priloge, te gledaše kako

narod meće novac u kovčeg; a mnogi bogati metahu mnogo. I dođe
jedna siromašna udovica pa ubaci dve lepte, to jest kodrant. Tada
dozva svoje učenike i reče im: zaista, kažem vam, da ova siromašna
udovica stavi više od svih koji metahu u kovčeg; jer svi metnuše od
svog izobilja, a ona od svoje nemaštine stavi sve što je imala, sav svoj
imetak.

2. Korinćanima 9:6−8 A ovo znajte: ko škrto seje škrto će i žnjeti, a ko

u blagoslovu seje u blagoslovu će i žnjeti. Svako neka daje kako je u
srcu odlučio, ne od žalosti ili od moranja; jer Bog voli radosnog
davaoca. A Bog je kadar učiniti da se svaka blagodat obilno izlije na
vas, da u svemu svagda imate svega dovoljno i da vam preostane za
svako dobro delo.

U Jerusalimu je tog dana bila gužva. Jevreji iz celog poznatog sveta su

se skupljali u grad. Uskoro će početi Pasha i svaki predani Jevrejin je
želeo da ove praznične dane proslavi u Svetom gradu.

U kućama, žene su bile zauzete pripremanjem pashalnog oborka.

Kupile su velike količine hrane za kuvanje i spremanje, za ovaj veliki

156
praznik.

Ali jedna žena se nije pridružila slavljenicima. Ona svoj novac nije
potrošila na namirnice, jer i nije imala mnogo − ali je tačno znala šta da
uradi sa tim što je imala. Koračala je pravo prema Hramu i tamo je, bez
ustezanja, svoja dva novčića stavila u kovčeg. Bogataši su se gurali i
stavljali velike svote novca u kovčeg − bio je to novac iz njihovog obilja.
Ona se, zatim, povukla neprimetno kako je i došla.

Neprimetno?

Ne, bar što se Isusa ticalo. On je bio u Hramu. Brojne su bile njegove
posete domu njegovog Oca. Za nekoliko dana, njega će zarobiti u vrtu
naspram trga ispred Hrama, tačno preko puta potoka Kidron. Zatim će
ga razapeti. Desiće se važne stvari. U stvari, desiće se najvažniji
događaj u istoriji. Pa ipak, On je imao vremena da primeti sirotu
udovicu koja daje svoja dva novčića.

Stajao je i posmatrao ljude kako daju prilog u kovčežić. Video je da

bogati daju mnogo, i to je bilo dobro. Ali njihovi darovi nisu bili ništa
prema izobilju koje su imali. Tako mnogo im je još ostalo. A onda je
došla sirota udovica. Isus je znao šta ona radi. Znao je da su ta dva
novčića poslednje što je imala. Ona je bukvalno dala celo svoje
zemaljasko imanje Bogu koga je volela. Novčići ni iz daleka nisu ni za
plaćanje računa u Hramu − šta bi neko kupio za dva novčića?

Ali Isus je mislio da je njen dar vrlo važan, pa je pažnju svojih učenika
usmerio na nju. Rekao je: "Ova sirota udovica je u kutiju za priloge
stavila više nego svi drugi. Jer dok su drugi davali od suviška, ona,
tako siromašna, stavila je sve što je imala." Za Gospoda nije bilo važno
koliko je dala, nego koliko joj je ostalo. Njoj nije ostalo ništa. Isus je
gledao na to šta je novac predstavljao onome ko ga je davao. Za ovu
ženu, ta dva novčića su bila sve što je imala.

157
Za Boga, novac sam po sebi nema nikakvu vrednost. Pavle je napisao:
"Bog koji je stvorio svet i sve što je u njemu, kao gospodar neba i
zemlje ne stanuje u rukotvorenim hramovima, niti prima službe od
ljudskih ruku − kao da ima potrebu za čim, pošto sam daje svima život,
i dah, i sve." (Dela 17:24−25). Bog je zainteresovan za motive osobe
koja daje. On zna, da po svojoj prirodi, ljudi vole da se drže svoga
novca. Oni često zaboravljaju da samo Božjom milošću mogu da
zarade novac, pošto im On daje zdravlje i zdrav razum (Priče 10:22).
Često pogrešno misle: "Sa mojim novcem mogu da radim šta hoću."

Bog ne želi da ljudi daju zato što je njemu to potrebno. On samo želi da
taj novac upotrebe na pravi način. On zna da ako jedna osoba da od
onoga što ima, onda daje zato što voli Boga; zato što želi da sve deli
sa njim − čak i svoje imanje. Bog, tada, umnožava stvarnu vrednost
novca kao što umnožava hleb i ribu (Luka 9:12−17). Osoba koja sve
deli sa Bogom, otkriće da tako mnogo može da se učini sa onim što se
malo ima, kada Bog na to doda svoj blagoslov.

Izvanredno je što je ova sirota udovica osetila atmosferu novozavetnog

davanja još dok je živela pod Zakonom Starog zaveta, gde se i davalo
po tom Zakonu, jer Bog je dao precizna pravila za trošenje novca −
deset procenata celokupnog prihoda išlo je njemu (3. Mojsijeva
27:30−32). Od tih deset procenata, bili su plaćeni služitelji u Hramu,
Leviti. Nijedan Jevrejin nije mogao izbeći obavezu. Čak su i Leviti
morali da daju tih deset procenata, od svog novca (4. Mojsijeva 18:21,
25).

U Novom zavetu je situacija bila drugačija. Nije bilo krutih pravila, ni

postavljenih iznosa. Umesto zakona, motivacioni faktor je bila ljubav. A
ljubav se ne može regulisati zakonom. To mora da bude izraz dobre
volje. Oni koji su vođeni ovim principom, imaju zadovoljstvo u davanju.
Oni redovno daju (1. Korinćanima 16:2). Daju nenametljivo (Matej
6:2−4).

158
Da li je ova žena osetila da će Bog dati svoga Sina za ovaj svet? Bio je
to najveći čin ljubavi? Da li je to bio razlog što je ona htela da pokaže
svoju ljubav prema njemu kroz potpuno posvećivanje? Shvatala je da
davanje nije bilo isključiva privilegija bogatih. Siromašni ljudi mogu
imati istu priliku. Procenat koji siromašni daju od svojih primanja nije
manji od procenta koji daju bogati. Iako iznos novca biva manji,
procenat ostaje isti.

Novac ne treba smatrati "prostim". U njemu se sadrži uzbudljiv

potencijal kada je posvećen Bogu i njegovoj službi. Tada on ima trajnu
vrednost. "Novac," neko je jednom rekao, "je nešto što ne možeš sa
sobom poneti u nebo, ali ga možeš poslati unapred." Može se
upotrebiti za prenošenje i izvršavanje večnih vrednosti, kao u slučaju
udovice. Tada novac postaje kapitalno ulaganje u nebo (Priče 3:9−10).

Šteta što se veo koji je prekrivao život ove žene uklonio na kratko. Bilo
bi zanimljivo znati kako se On, koga je dotakao njen posebni dar,
pobrinuo za nju. Zar nije kroz Solomona rekao: "Poštuj Gospoda
imanjem svojim, i prvinama od svega dohotka svojega. I biće pune
žitnice tvoje obilja i presipaće se vino iz kaca tvojih" (Filipljanima 4:17).
I zar nije kroz Malahijina usta obećao kišu blagoslova onome ko da
samo deseti deo svoga prihoda? (Malahija 3:10). Siromašna udovica
se nije zadovoljila time što će dati samo deo novca. Desetak je bio tako
mali čin posvećenosti Bogu. Htela je da da sto posto. Pošto Bog ne želi
nijednom čoveku da ostane dužan, ne postoje granice blagoslovima
koje je On mogao izliti na tu siromašnu ženu.

Jedno je sigurno − ona je divno proslavila Pashu.

159
Udovica, žena koja je umela da upravlja novcem
(Marko 12:41−44; 2. Korinćanima 9:6−8)

Pitanja:

1. Šta je bilo posebno u vezi sa količinom novca koju je

udovica priložila?

2. Kako je Isus cenio taj mali iznos (manje od jednog

centa) u odnosu na druge veće darove?

3. Šta je Bog rekao o davanju u Starom zavetu? (Priče

3:9−10; Malahija 3:10)

4. Kakva uputstva su u Novom zavetu data u vezi sa

davanjem? (2. Korinćanima 9:6−7; 1. Korinćanima 16:2;
Matej 6:2−4)

5. Kako Bog nagrađuje one koji Njemu daju svoj novac?

6. Da li je priča o udovici uticala na način na koji ti daješ

finansijska sredstva? Kako?

160
 Marta iz Vitanije, zena koja je drugorazrednim stvarima dala prioritet

Marta iz Vitanije, žena koja je

drugorazrednim stvarima dala prioritet
"I to molim od Boga da vaša ljubav sve više i više obiluje u spoznanju i
svakom osećanju, 10 da možete ispitivati šta je bolje." (Pavle,
Filipljanima 1:9−10)

Luka 10:38−42 A kad su putovali, uđe u jedno selo; neka žena po

imenu Marta primi ga u svoju kuću. Ona je imala sestru po imenu
Mariju, koja je sela kraj nogu Gospoda i slušala njegovu besedu. A
Marta se mnogo trudila da ga što bolje posluži. Ona priđe i reče:
Gospode, zar ne mariš što me je moja sestra ostavila samu da služim?
Reci joj, dakle, da mi pomogne. A Gospod joj odgovori i reče: Marta,
Marta, brineš se i uznemiravaš se za mnogo, a jedno je potrebno.
Marija je, naime, izabrala dobri deo koji joj se neće oduzeti.

Jovan 11:17−27 Isus pak dođe i nađe ga kako je već četiri dana u
grobu. A Vitanija je bila blizu Jerusalima, oko petnaest stadija daleko. I
mnogi Judeji behu došli Marti i Mariji da ih teše za (njihovim) bratom.
Čim je Marta čula da Isus dolazi, iziđe mu u susret: a Marija je sedela
kod kuće. Tada Marta reče Isusu: Gospode, da si bio ovde, ne bi umro
moj brat. I sad znam da će ti Bog dati, ako ma šta zamoliš od Boga.
Reče joj Isus: vaskrsnuće tvoj brat. Marta mu reče: znam da će
vaskrsnuti prilikom vaskrsenja u poslednji dan. Reče joj Isus: ja sam
vaskrsenje i život: ko veruje u mene − živeće − ako i umre. I svaki, koji
živi i veruje u mene, neće umreti doveka: veruješ li to? Reče mu: da,
Gospode: ja sam uverena da si ti Hristos, Sin Božiji, koji treba da dođe
na svet.

161
Jovan 11:32−44 A kad Marija dođe na mesto gde je bio Isus, videvši
ga pade pred njegove noge, govoreći mu: Gospode, da si bio ovde, ne
bi umro moj brat. Kada je Isus video kako ona plače, i kako plaču
Judeji koji su došli s njom, uzbudi se jako u duši, uzruja se i reče: gde
ste ga stavili? Rekoše mu: Gospode, dođi i vidi. Isusu udariše suze.
Tada rekoše Judeji: gle, kako ga je voleo. A neki od njih rekoše: zar
nije mogao ovaj, koji je otvorio oči slepome, da učini da i ovaj ne umre?

Na to se Isus opet jako uzbudi u sebi i dođe na grob: a to beše pećina i

kamen je bio navaljen na nju. Isus reče: podignite kamen. Reče mu
Marta, pokojnikova sestra: Gospode, već zaudara: jer je četvrti dan u
grobu. Reče joj Isus: zar ti ne rekoh da ćeš videti slavu Božiju − ako
poveruješ. Tada podigoše kamen. A Isus podiže oči gore i reče: Oče,
hvala ti što si me uslišio. Ja sam znao da me uvek slušaš: ali ovo rekoh
zbog naroda koji ovde stoji, da poveruju da si me ti poslao. Rekavši to
povika veoma glasno: Lazare, iziđi napolje. Iziđe mrtvac, obavijen
zavojima po rukama i nogama, i lice mu je bilo povezano ubrusom.
Reče im Isus: razvite ga i pustite ga da ide.

Marta je bila napeta. Maločas je u njenu kuću iznenada došlo 13

gostiju, sve su bili muškarci. Tu je bio Isus, Učitelj, i njegovi učenici; bili
su na putu za Jerusalim koji se nalazio oko tri kilometra dole niz put.

Posetioci nisu bili nepoznati. Isus je bio dobar prijatelj Marte, njene
sestre Marije i brata Lazara. Ponekad bi kasno noću došao i ostao sa
njima u Vitaniji.

Marta je bila zahvalna što je njen Učitelj, koji nije imao gde da zakloni
svoju glavu (Matej 8:20), kod njih osećao kao kod kuće. Ona je bila
gostoljubiva i s ljubavlju je svoj dom otvarala drugima. Smatrala je
čašću što može da primi ove goste.

Borila se sa sobom dok je brinula za potrebe ovih prašnjavih i gladnih

ljudi. Nije reč o tome da njen dom nije prostran, ili da je njena ostava

162
slabo snabdevena hranom. Ona je bila dovoljno bogata. Međutim, nju
je nerviralo što joj njena sestra Marija ne pomaže pri pripremanju.

Marija je bila potpuno zaokupljena onim što je Učitelj govorio i slušala

ga je. Žedno je gutala svaku njegovu reč. U njenom razumu je
postojala jedna misao: "Kako da u njemu uživam u potpunosti? Šta
mogu da naučim?"

Marta nije bila manje srećna od nje što je Isus došao kod njih, ali nije u
potpunosti uživala. Njene misli su stalno bile obuzete detaljima
drugorazrednih stvari. Zato joj je izmakla veličina ove prilike u kojoj se
nalazila. Bila je nervozna. Razdražena! I, kao i obično u ovakvoj
situaciji, okrivila je nekog drugog.

Marta je patila od samosažaljenja. "Gospode," prekinula ga je, "zar ne

brineš što me je moja sestra ostavila samu da sve pripremim?"

Marta nije brinula za to što optužuje sestru pred gostima i što je u tu

optužbu umešala i Isusa! Pa ni to nije bilo sve. Usudila se da Učitelju
naredi da kaže Mariji da dođe i pomogne joj.

Učiteljev glas, koji bi prosto začarao slušaoce, iznenada je prekinuo

Martu. "Marta, Marta," rekao je, "brineš i mučiš se zbog tako mnogo
stvari, a samo je jedno neophodno. Marija je dobro izabrala i joj se
neće oduzeti."

Sa ovih nekoliko reči, On je nagovestio mnogo više. Njegov govor je i

ovo sadržavao: Kako na takav način možeš da pomešaš važne i
nevažne stvari? Kako se gubiš u stvarima od manje važnosti dok sam
ja u tvojoj kući? Marta, zar ne razumeš da sam ja pre svega došao da
služim, a ne da mi služe? (Matej 20:28). Zar ne vidiš da sam ja mnogo
više zainteresovan za tebe, nego za smeštaj i hranu? Stvarno cenim
tvoju gostoljubivost, ali sam pre svega zabrinut za tebe, ne za
domaćicu. Marta, tako si vredna i mudra − zašto sve moraš sama da

163
uradiš, čak i najsitnije detalje? Zar ne shvataš da ja ionako više volim
jednostavna jela? U mom Carstvu prednost se daje duhovnim
stvarima. Ispitaj se. Upoznaj svoje srce. Sagledaj stvari iz moje tačke
gledišta.

Mariji, nastavio je, nije potreban ukor, niti treba da se ispravlja. Tebi je
to potrebno. Ali sve ovo govorim zato što te volim (Jevrejima 12:5−6).
Stvari privremene vrednosti, brige za ovaj svet guše moju Reč (Marko
4:19) i zatamnjuju tvoj pogled na večne vrednosti. Marta, takođe, pazi
kada nekog drugog sudiš (Matej 7:1−2). Bože to ostavi meni (1.
Korinćanima 4:5). Ispitaj sebe i prosudi svoje srce (2. Korinćanima
13:5).

Sledeći susret Isusa i ove porodice desio se pod izuzetno tužnim

okolnostima. Bolest i strah su ušli u ovaj srećni dom. Lazar se ozbiljno
razboleo. Bez odlaganja su njegove sestre poslale poruku Isusu koji je
propovedao s druge strane reke Jordan. Sve što su mu rekle, bilo je:
"Gospode, tvoj prijatelj je veoma bolestan."

Očekivale su da će odmah doći. Znale su da će moći da dođe. Ali, Isus

je odlagao − namerno − i Lazar je umro.

Kroz ovu bolest Bog će se na čudnovat način proslaviti. Marija i Marta

se neće radovati zbog isceljenja njihovog brata, nego zato što će on
biti podignut iz mrtvih.

Ovo je bilo iznad njihovih očekivanja. Zato su sestre mnogo puta u toku
dana ponavljale: "Da je Gospod došao, Lazar ne bi umro."

Onda, kada je Lazar već četiri dana bio u grobu, a kuća puna prijatelja
koji su ih tešili, stigao je Isus. Marija, ophrvana žalošću, ostala je kod
kuće, ali Marta nije mogla protiv sebe. Kako da mirno sedi kod kuće,
kad Učitelj dolazi? Nemoguće! Izašla mu je u susret i ponovila ono što
su ona i Marija toliko puta veće rekle: "Ovo se, Gospode, ne bi desilo

164
da si ti bio ovde."

Ponovo je u rečima upućenim Isusu bilo malog prigovora, ali su te reči

takođe bile izraz vere i nade. To je dodala kada je rekla sledeće: "Ali i
sada znam da će ti Bog dati šta god tražiš od njega."

Nije sve bilo izgubljeno.

Kada je Isus obećao: "Tvoj brat će oživeti," Marta je pomislila na

daleku budućnost. Ali, Isus joj je tada saopštio izvanrednu činjenicu:
"Ja sam vaskrsenje i život."

Vaskrsenje ne daje nadu samo za budućnost. Ono je sadašnja

stvarnost. Ta stvarnost je bila personalizovana u čoveku koji je
razgovarao sa njom. Ne samo da je On dao život, On sam je bio život.

Martin odgovor je bio izuzetan primer vere: "Da, Gospode! Verujem da

si ti Mesija, Sin Božji, koji je došao na svet."

Na pitanje koje su mnogi postavljali i koje je donelo tako mnogo

podela: "Da li je On Hristos, ili nije" (Jovan 7:31, 41−43; Matej 11:3),
Marta je dala pozitivan odgovor iako čak nije mogla da zamisli značaj i
celu suštinu reči svoga svedočanstva.

Ono što se zatim desilo, stvarno je bilo dirljivo. Marta je pozvala Mariju.
Ova je došla i pozdravila se sa Isusom. Videle su da je Isus duboko
potresen. Obistinile su se reči proka Isaije: "U svakoj tuzi njihovoj on
beše tužan." (Isaija 63:9).

Sin Božji se nije stideo svojih suza. Plakao je.

Lazarove sestre i svi ostali koji su došli da žale, videli su to. Neko je
rekao: "Koliko ga je voleo". Drugi su kritički govorili: "Slepcu je otvorio
oči, zar ne? Pa zašto nije mogao da spreči da Lazar umre?"

165
A onda je na svetlo izašla Isusova patnja. On je patio ne samo u svojoj
smrti koja mu se približavala. U ovom svetom trenutku, kad je On
dokazao svoju pobedu nad smrću, Isus je patio u životu. On je to činio
svakog dana svog zemaljskog života. Trpeo je zbog nerazumevanja
ljudi (Marko 6:1−6). Trpeo je zbog neverstva svojih prijatelja (Luka 22:
39−45; Matej 26:31−35). Patio je i zbog Marte − zbog načina na koji je
trošila svoju snagu − i zbog toga kako je posredovala.

Ponovo ga je prekinula. Kada je naredio da se ukloni kamen sa groba,

smatrala je neophodnim da ga podseti da se Lazar, pošto je već četiri
dana u grobu, raspada.

"Zar ti nisam rekao da ćeš videti slavu Božju ako veruješ?" odgovorio
je Isus.

Na njegov povik: "Lazare, izađi!" smrt je pustila svoj plen. Lazar je pred
njima stajao živ. Mogli su ga dodirnuti. Isus koga su okrivili da je
neosetljiv na žalost svojih prijatelja, sada je svoje prijateljstvo svojim
životom zapečatio sa ljudima iz Vitanije.

Sada je njegova sloboda bila ograničena. Morao je da se sakrije da ne

bi preprano pao u ruke fariseja i prvosveštenika (Jovan 11:53−54). Za
nekoliko nedelja, umreće na krstu. Umreće ne samo za Lazarove,
Marijine i Martine grehe, nego i za grehe celog sveta.

Šest dana pre isusove smrti, Marta je služila na gozbi priređenoj u

njegovu čast (Jovan 12:1−2). Priča je ispričana u nekoliko reči. Marta
nije prestajala da služi. Ona nije išla iz jedne u drugu krajnost. Ona je
bila žena čvrstog karaktera. Još uvek su bile vidljive divne osobine
gostoljubivosti i spremnosti da služi. Ona je, takođe, bila žena čije je
vera, kroz Lazarevu smrt, prošla ispit.

Bila je i hrabra. Ostala je verna Gospodu u vremenu kada je mržnja

Jevreja bila najžešća, što je rezultiralo Hristovom smrću.

166
Isus je voleo Martu. On joj je ukazao čast pruživši joj svoje prijateljstvo.

On koji je poznavao ljude, shvatao je da žena kakva je bila Marta može

bespotrebno trpeti prosto zbog svoje prirode. Znao je da dobra,
pametna, energična žena poput nje, lako može da posustane jer se
previše angažuje, i zbog želje da posreduje i da se meša. Ona je
morala biti naročito pažljiva da se ne izgubi u stvarima od
drugorazredne važnosti. Žene poput Marte imaju posebnu potrebu za
Isusom. On ih može sačuvati da svoj život ne posvete nečem manje
važnom.

167
Marta iz Vitanije, žena koja je drugorazrednim
stvarima dala prioritet
(Luka 10:38−42; Jovan 11:17−27, 32−44. Takođe
pogledaj i biblijske odeljke o Mariji iz Vitanije u
sledećem poglavlju.)

Pitanja

1. Šta je odlikovalo ovu porodicu iz Vitanije?

2. Šta smatraš najvećom Martinom vrlinom? (Pročitaj i

Marko 11:11 i Matej 21:17.)

3. Da li vidiš opasnosti koje su povezane sa ovim

osobinama u njenom životu? Ako da, koje su?

4. Koje činjenice vode do zaključka da je Marta stvarno

prednost dala stvarima od drugorazredne važnosti?

5. Pročitaj Jovan 11. Šta ovo poglavlje govori o Martinoj

veri?

6. Kako je Marta primer ili upozorenje za tebe? Kako

ćeš ono što si naučila od nje primeniti?

168
 Marija iz Vitanije, zena koja je umela da izabere najbolje

Marija iz Vitanije, žena

koja je umela da izabere najbolje
"Tajna je Gospodnja u onih koji ga se boje i zavet svoj javlja im."
(David, Psalam 25:14)

(Prijateljstvo sa Bogom je rezervisano za one koji Ga poštuju. Samo sa

njima, On deli tajne svojih obećanja − parafraziran prevod stiha sa
engleskog jezika.)

Jovan 12:1−11 Šest dana pre Pashe dođe Isus u Vitaniju, gde je bio
Lazar koga je Isus vaskrsao iz mrtvih. Onde mu prirediše večeru, i
Marta je služila, a Lazar je bio jedan od onih koji su s njim ležali za
trpezom. Tada Marija uze litru pravog, skupocenog nardova mira,
pomaza Isusove noge, te mu otr noge svojom kosom: i kuća se napuni
mirisom od mira. A Juda Iskariotski, jedan od njegovih učenika, koji je
nameravao da ga izda, reče: zašto se ovo miro nije prodalo za tri
stotine dinara i to dalo siromasima? Ali ovo reče ne zato što se brinuo
za siromahe, nego što je bio lopov, kod njega je bila blagajna, te je
uzimao što se u nju stavljalo. No Isus reče: pusti je, neka sačuva to za
dan moga pogreba. Jer siromahe imate svagda sa sobom, a mene
nemate svagda. Tako doznaše mnogi Judeji da je onde, pa dođoše ne
samo radi Isusa, nego i da vide Lazara koga je vaskrsao iz mrtvih.
Prvosveštenici pak odlučiše da ubiju i Lazara, jer su mnogi Judeji
odlazili zbog njega i verovali u Isusa.

Matej 26:13 Zaista vam kažem, gde god se uspropoveda ovo

evanđelje po celom svetu, kazaće se i to šta ona učini, za sećanje na
nju.

169
Jedva su je primetili kada je ušla u prostoriju. Pogledala je ljude koji su
bili okupljeni, a onda sela pored počasnog gosta. Jednostavnim
pokretom je uredila svoju dugačku haljinu u čijim je naborima bila
skrivena mala posuda. Divno − njen dolazak nije uznemirio ni
poremetio razgovor među gostima. Duboki muški glasovi su ispunjavali
prostoriju, kao i pre. Već je bila navikla da sedi pored Isusovih nogu, a
prisutni su je već viđali kako to čini (Luka 10:39).

Dok su ostali jeli i razgovarali, Marijine misli su odlutale u vreme kada

su Isus i njegovi učenici prvi put došli u njihov dom. On je tada ušao i u
njen život − kao što samo On to ume − i doneo je radikalnu promenu.
Više nije prepoznala svoj život − potpuno se promenio. "Počeo je tako
što nam je ponudio svoje prijateljstvo," razmišljala je. Bilo je to
nepoznato iskustvo. Do tog vremena, među muškarcima i ženama je
vladao veliki jaz. Posle svega, zar Jevreji nisu svakoga jutra u
molitvama zahvaljivali Bogu što ih nije stvorio "kao roba, ni kao
neznabošca, ni kao ženu"?

Odmah je bilo očigledno da je On bio drugačiji. Nije brinuo teka tako za

nekog muškarca, ili za ženu. On je bio zainteresovan za celokupno
ljudsko biće, bilo da je u pitanju muškarac ili žena (Galatima 3:28).

Prema ženama je pokazao novu vrstu poštovanja. Pružio im je

mogućnosti koje im do tada nisu bile poznate. Uzdigao je ženu na
visinu Božjeg plana za nju. Zato se tako lagodno Marija osećala u
njegovom prisustvu. Bez stida je došla i sela usred muškaraca koji su
slušali njegove reči.

Sedeći pored njegovih nogu, i slušajući ga, u njenom srcu se javljala

čežnja za Bogom. Dok ga je slušala kako priča, postala joj je jasna
svrha njenog postojanja. U njoj je raslo uverenje: "Bog me je stvorio.
Postojim zahvaljujući njemu." (Otkrivenje 4:11).

Ovo je njenom životu dalo smisao i živost. Otkrilo joj je mogućnosti o

170
kojima pre nije ni sanjala. Živela je u zajedništvu sa Hristom (1.
Korinćanima 1:9). Osećala je da je baš to bio ona svrha života na koju
je i pozvana. Prvi rezultat je bila glad za Božjom Rečju. Hleb − hrana
samo za telo − ne može da zadovolji ljudsko biće. Unutrašnji čovek
mora da se nahrani Božjom Rečju (Matej 4:4).

Dok je svoju žeđ utoljavala njegovim rečima i dok je njeno znanje o

Bogu raslo, njena osećanja su sazrevala i oblikovala se u odluku:
"Učiniću za njega ono što mogu." Zahvalnost je ispunila njeno srce.
Još jedan trenutak je posmatrala kako ljudi razgovaraju. A onda ju je
prkinula Marta koja je čekala Gospoda i druge ljude. Marta, mislila je,
koliko je mnogo On učinio za tebe! Tako mnogo. Marta je bila aktivna i
otvorena. Svoju ljubav prema Gospodu je pokazivala služeći mu, jer je
bila žena koja je razmišljala i delovala brzo. Bila je prava suprotnost
Mariji, koja je bila introspektnija i mirnija. Tako je dobro videti kako ih je
Gospod obe razumeo. Voleo je obe sa različitim karakterima.

Sa Marte, Marijine oči su odlutale do Lazara, domaćina, koji je sedeo

pored Učitelja. Tako se radovala dok ga je posmatrala. Vratio se iz
mrtvih. Oživeo je! Dok je živa nikada neće zaboraviti trenutak kada je
Isus podigao svoj glas i uzviknuo: "Lazare, izađi!"

U srcu je osećala i malo stida kada se prisetila tog događaja. Ona i

Marta su se pitale zašto Učitelj nije ranije došao. Nisu shvatale njegovo
zakašnjenje koje je bilo skoro isto toliko bolno koliko i gubitak brata.
Nikada pre u njihovom životu nisu osećale takvo opustošenje.
Gledajući unazad, mogle su videti kako su bile kratkovide. Kasnije su
shvatile zašto je Hristos tako postupio. Sve to je u potpunosti učinio po
Božjoj volji, jer je Lazarevo vaskrsenje dalo čast Bogu. Mnogi su bili
pokrenuti da poveruju u njega.

Isusov cilj je bio da Bogu da čast, a ljudima spasenje. Ovo je za Isusa

bilo teško, jer se mržnja jevrejskih vođa, koja je do tada samo tinjala,
sada razbuktala u plamen koji je nameravao da ga uništi. Kada je

171
podigao Lazara iz mrtvih, potpisao je svoju smrtnu presudu.

Za šest dana će Pasha.

Da li joj je ova misao naglo otvorila oči? Da li je instinktivno osećala da

je Isus danas došao da se pozdravi? I On se pripremao za nastupajući
praznik. U toku ove Pashe proliće se ne samo krv životinja koje se
žrtvuju u Hramu za oslobođenje ljudi od greha (2. Mojsijeva 12:13,
21−28), nego će se u Jerusalimu prineti i veća žrtva. Isus će umreti.

Stalno se podsećala na vreme kada je govorio o tome kako će trpeti

(Marko 8:31). Shvatila je da je mržnja mnogih jevrejskih vođa dostigla
tačku ključanja. U njihovom umu nije bilo drugih pitanja: Isus je morao
da umre. On je bio Jagnje Božje koje će uzeti na sebe grehe ne jednog
naroda, nego celog sveta (Jovan 1:29).

Mnoge stvari su Mariji postale jasnije u toku njenog prijateljstva sa

Isusom, dok je sebe ispunjavala njegovim rečima. Razvila je
sposobnost duhovnog sagledavanja i razumevanja onih stvari koje
drugi ljudi nisu uviđali.

U Reči Božjoj, vera i dela su nerazdvojivi. Marije je to u dubini svoje

duše osećala. Imala je neodoljivu želju da nešto učini. Želela je da
svoju zahvalnost Gospodu pokaže, možda poslednji put. Njene ruke su
posegnule ka haljini. Dotakle su malu posudu koju je tu sakrila. Donela
je odluku.

Parfem je bio vrlo skup. Količina koju je ona imala u toj posudi iznosila
je ukupna godišnja primanja jednog radnika (Matej 20:2). Nard je bio
ulje koje se koristilo za balsamovanje. Ovo se koristi za pogreb, mislila
je. Ne! Potisnula je tu misao čim joj je došla na um. Živi, a ne mrtvi,
Gospod je onaj koji treba da primi njenu slavu. Vreme je da sada nešto
učini za njega.

172
Brzo je sprovela plan, kao da se plašila da je neko ne spreči u tome −
ili kao da joj nije još mnogo vremena ostalo.

Slatke mirisne kapi parfema su se izlile na Isusova stopala kao izraz

Marijine zahvalnosti. Bez uzdržavanja, izlila je svoju dušu. Svoje
poštovanje je izrazila ćutke. Kako jednostavne reči mogu da izraze
tako mnogo njenih misli? Ponekad je lakše najdublje misli preneti
pogledom ili pokretom, a ne rečima.

Potpuno je zaboravila na ljude oko sebe, jer je bila obuzeta

razmišljanjem o Gospodu. S ljubavlju je njegove noge obrisala svojom
kosom. Odjednom je u prostoriji zavladala tišina. Razgovor je prestao.
Sobu i celu kuću je ispunio taj miris. Marija, čija je namera bila da
ukaže čast Gospodu, šireći taj miris, dovela je sebe u centar pažnje.
Šta je uradila?

Za Judu Iskariotskog ovaj miris nije bio ugodan. Oštro je zvučala

njegova kritika: "Zašto se ovaj parfem nije prodao za tri stotine dolara,
a novac dao siromašnima?" Drugi su ga podržali. Iako je Juda zvučao
kao da brine za druge, samo se pretvarao. Radije bi tu svotu stavio u
torbu i odneo za sebe.

Ponovo su se Marijine dobre namere pogrešno tumačile, kao u vreme

kada ju je sestra optužila za lenjstvovanje (Luka 10:40−41).

Međutim, Isus je znao njene motive. Tom prilikom On je nju odbranio.

Rekao je: "Ostavite je! Zašto je uznemiravate? Ona je za mene učinila
nešto divno." (Marko 14:6).

Marija je bila jedina koja je razumela da se njegovo vreme na zemlji

bliži kraju. Ono što je mogla da učini za njega bilo je važnije od svega
ostaloga.

Ali Isus je nije samo odbranio, nego i pohvalio: "Ona je učinila ono što

173
je mogla." (Marko 14:8).

Pažljivo slušanje njegovih reči Mariji je pomoglo da izraste u ženu sa

duhovnim sagledavanjem. Ona je postala žena koja je razumela tajne
Božje. Tačno je znala šta i kada treba da uradi.

Učiteljeve reči su otkrile ne samo Marijine misli − razjasnile su i način

na koji Bog gleda na stvari. On najviše ceni osobu koja je
zainteresovana za njegovu Reč i koja po njoj i postupa. Takva osoba
ne treba da se plaši kritike drugih ljudi. Takva osoba ne mora da se
povlači kada joj prigovaraju. Takva osoba ima najboljeg mogućeg
zastupnika − samog Isusa.

Marija nije bila opet ukorena. Naprotiv, tog trenutka, Isus joj je podigao
spomenik od kamena ili bronze. " I zaista vam kažem: gde god se
uspropoveda evanđelje po svemu svetu, kazaće se i šta ona učini − za
sećanje na nju." (Marko 14:9).

Miris Marijinog parfema je ispunio celu prostoriju − i traje do današnjeg

dana. Hiljade, ne, milioni su je zbog toga cenili. Njeno delo je njih
podsticalo, jer ona je učinila šta je mogla. Marija je bila žena koja je
umela da sagleda i izabere najbolje.

174
Marija iz Vitanije, žena koja je umela da izabere
najbolje
(Jovan 12:1−11; Matej 26:13. Takođe pogledaj biblijske
odeljke u prethodnom poglavlju o Marti.)

Pitanja:

1. Koja je prva uočljiva Marijina osobina koju otkrivamo

u Luki 10:38−42?

2. Kako je Isus ocenio Mariju?

3. Razmisli o Marijinom životu u svetlu Mateja 4:4 i 1.

Korinćanima 1:9 i onda nabroji ono što otkriješ.

4. Kakva su tvoja razmišljanja posle čitanja teksta o

Mariji iz Jovana 12:1−8? (Pročitaj i Matej 26:6−13 i
Marko 14:3−9.)

5. Nabroj sve što je Isus rekao o Mariji. Šta na tebe

ostavlja najveći utisak. Zašto?

6. Na koji aspekt njenog života treba da obratiš najveću

pažnju radi sebe? Šta ćeš da učiniš u vezi sa tim?

175
 Samaricanka, zena koja je Isusu rekla da

Samarićanka,
žena koja je Isusu rekla da
"Hristos me je doveo do iskustva preplavljujuće stvarnosti... šta to
znači, ne može se rečima opisati u životu koji ne poznaje slobodu,
budućnost, radost i potpunu promenu." (Vilhelmina, bivša holandska
kraljica)

Jovan 4:4−26 A trebalo je da prođe kroz Samariju. Tako dođe u

samarijski grad zvani Sihar, nedaleko od zemljišta koje je Jakov dao
svome sinu Josifu: onde beše bunar Jakovljev. Isus tada, umoran od
puta, seđaše tako na bunaru: bilo je oko šestoga časa. Dođe jedna
žena iz Samarije da zahvati vode. Reče joj Isus: daj mi da pijem.
Učenici njegovi pak behu otišli u grad da kupe hrane. Samarjanka mu
reče: kako to ti − kao Judejin − tražiš od mene, Samarjanke, da piješ?
Judeji se, naime, nisu mešali sa Samarjanima. Odgovori Isus i reče joj:
kad bi znala dar Božiji, i ko je taj koji ti govori: daj mi da pijem, zamolila
bi ga i on bi ti dao vodu živu. Reče mu žena: Gospode, nemaš ni čime
da zahvatiš, a bunar je dubok: otkuda ti, dakle, živa voda? Zar si ti veći
od oca našega Jakova, koji nam je dao ovaj bunar i pio iz njega sam, i
sinovi njegovi, i stoka njegova? Odgovori Isus i reče joj: svaki ko pije
od ove vode − opet će ožedneti. A ko pije od vode koju ću mu ja dati −
neće ožedneti doveka, nego će voda koju ću mu ja dati postati u njemu
izvor vode koja uvire u večni život. Reče mu žena: Gospode, daj mi tu
vodu, da ne žednim i ne dolazim ovamo da zahvatam vodu. Reče joj:
idi, pozovi svoga muža i dođi ovamo. Odgovori žena i reče mu: nemam
muža. Reče joj Isus: dobro si kazala da nemaš muža: jer si imala pet
muževa, i koga sad imaš nije ti muž: to si istinito rekla. Reče mu žena:
Gospode, uviđam da si prorok. Naši očevi su se molili Bogu na ovoj
gori, a vi kažete da je u Jerusalimu mesto gde se treba moliti. Reče joj

176
Isus: veruj mi, ženo, da ide čas kada se nećete moliti Ocu ni na ovoj
gori ni u Jerusalimu. Vi se molite onome što ne znate, mi se molimo
onome što znamo, jer spasenje dolazi od Judeja. Nego ide čas i već je
tu kada će se pravi bogomoljci moliti Ocu u duhu i istini: jer Bog želi
takve bogomoljce. Bog je duh, i koji mu se mole treba da se mole u
duhu i istini. Reče mu žena: znam da će doći Mesija, koji se zove
Hristos: kada on dođe, obavestiće nas o svemu. Reče joj Isus: ja sam
− koji govorim s tobom.

Jovan 4:39−42 A mnogi Samarjani iz onoga grada poverovaše u njega

zbog reči ove žene, koja je svedočila da joj je Isus rekao sve što je
učinila. A kad dođoše k njemu Samarjani, moljahu ga da ostane kod
njih: i osta onde dva dana. I još više ih je poverovalo zbog njegove reči,
a ženi govorahu: sad ne verujemo zbog tvog kazivanja: sami smo,
naime, slušali i znamo da je ovaj čovek zaista Spasitelj sveta.

Protiv svoje volje, uzela je prazan krčag za vodu, podigla ga na rame i

po vrelom podnevnom suncu, krenula dugim prašnjavim putem ka
Siharu. Mrzela je i samu pomisao na ovaj put, ali nije imala izbora. Bila
je suviše siromašna da plati slugu, a pošto je bila žena na lošem glasu,
nije se usudila da na izvor ide kasnije, kada zahladi. Nije mogla da
rizikuje da se susretne sa drugim seljanima kada oni dođu na izvor po
dnevno sledovanje vode.

Svoju žensku čistotu je zamenila za nemoral, i svakog dana je za to

plaćala. Bila je izgnanik bez prijatelja. To su bile posledice života koji je
vodila. A u malom selu, to je bilo posebno upadljivo.

Dok je bila još daleko, videla je kako neki čovek sedi pored bunara.
Čak i sa te udaljenosti primetila je kako je obučen. Dok mu je prilazila,
po odeći i drugim obeležjima je zapazila da je Jevrejin. Pitala se šta li
je tog čoveka dovelo ovamo. Jevreji su imali tako duboko ukorenjenu
mržnju prema njihovom bratskom narodu Samarjanima, pa su
samarjane izbegavali po svaku cenu. Kada su putovali iz Judeje u

177
Galileju, obično su išli zaobilaznim putem. Govorili su: "Samarjani
nemaju deo u životu posle smrti." I "Onaj ko jede samarjanski hleb, je
kao čovek koji jede svinjetinu." Od toga ništa nije bilo odvratnije.

Njeno iznenađenje je postalo još veće kada je čovek od nje zatražio

uslugu. Nije bio kao drugi ljudi − da li bi ovo mogao biti Onaj glas?
Govorio je sa autoritetom, ali ne diktatorski. Ili je to bio samo njegov
način izržavanja, njegovo ljudsko interesovanje?

Bilo joj je nelagodno, tegobno u prisustvu te snažne ličnosti. razumljivo

je da ona nije mogla da ga smatra učiteljem, jer ne samo da Jevreji sa
samarjanima nisu ništa imali, nego je Jevrejima čak bilo zabranjeno da
razgovaraju sa ženama na ulici. "Bože bi bilo da se Zakon spali, nego
da se njegov sadržaj obelodani javno ženi," govorili su njihovi rabini.

Zašto je, onda, ovaj čovek želeo da uspostavi kontakt sa njom − koja je
bila ne samo samarijanka, nego i žena?

Isus je ignorisao njeno pitanje. Podstakao je njenu radoznalost rečima

o živoj vodi. Samo kada bi znala ko je taj koji sa njom razgovara. Reči
"živa voda" su je pogodile. To je možda odgovor na njene probleme.
Možda bi to značilo da više nema svakodnevnog pešačenja u strahu
do vode. Nije shvatala da voda svih svetskih okeana nije mogla da utoli
njenu žeđ. Rešenje nije bilo u rešavanje njenog materijalnog problema.
Njena najdublja potreba ležala je u njenoj duši.

I to je bilo baš ono mesto na koje je Isus ciljao. Želeo je da ona

postane svesna neophodnosti zadovoljenja te potrebe. Došao je u
samariju radi toga.

Ona ga nije razumela. Kao i obično, obuzeta svakodnevnim

problemima, zanemarila je potrebe svoje duše. "Daj mi malo te vode,
da ponovo ne ožednim," rekla je. A zatim je nastavila: "Onda više neću
morati da svaki dan dolazim na ovaj bunar."

178
Njegov odgovor je bio jednostavan, ali potpuno zbunjujući zahtev: "Idi,
pozovi muža, pa se vrati."

Muža, muža − ali ona nije imala zakonitog muža. Bilo je tako
zastrašujuće kada je ovaj čovek izrekao ove reči, posebno kada je
razgovor počeo dobro da napreduje. Bar što se muškaraca tiče, ona je
imala mnogo iskustva, ali ovom čoveku nije mogla da laže. "Nemam
muža," uzvratila je, "nisam udata".

"Tačno. Imala si pet muškaraca, i nisi udata za čoveka sa kojim sada

živiš."

Bilo je strašno. Zar pred ovim čovekom nije bilo tajni? Njen život je
pred njim izgledao kao otvorena knjiga (Jevrejima 4:13). Pa ipak, on je
nije ni prezirao, ni krivio. Baš čudno! Međutim, smatrao je da je ta
tamna mrlja u njenom životu − greh i ona je toga postala svesna. Dalje,
pokazao joj je da joj neće dati tu željenu živu vodu sve dok se taj greh
ne ukloni. Kao religiozna žena, bila je potpuno svesna zakona u vezi
sa preljubom. Međutim, ipak je do sada uspevala da opravda svoje
ponašanje.

Ali to vreme je bilo prošlost. Sada je jasno videla da je njenim životom

upravljao greh. Bio je to greh koji Bog nije želeo više da gleda; greh
koga je trebalo osuditi − odmah.

"Gospodine, vidim da si prorok," bilo je sve što je mogla da kaže. A

onda je počela da govori o religiji − kako njene forme i kontradiktornosti
prave podelu među ljudima. Religija se uvek pokazala kao zanimljiva i
sigurna tema. Čovek bi mogao beskrajne sate da provodi u razgovoru,
iznoseći duge argumente kojima bi sakrivao svoja osećanja.

Isus je tada istakao glavnu temu razgovora. Njega nije mogla da udalji i
odvrati od cilja zbog kojeg je i došao. U nekoliko reči joj je pokazao da
religija nije pitanje forme, nego sadržaja. Bog je tražio ljude koji su

179
celim srcem tragali za njim, koji su želeli da mu potpuno služe. Jedino
vredno u Božjim očima bila je vera. O tome joj je govorio. Nije govorio
kao da daje izjavu: "Zaista, zaista ti kažem..." kao što je učinio kada je
poučavao Nikodima (Jovan 3:5), nego je jednostavno pitao: "ženo,
veruj mi." željeni rezultat je bio isti − nanovo rođenje.

Čežnja za Mesijom je ispunila njeno srce. Hristos − On će razjasniti

sve ono što je još mračno i nejasno. Odmah potom, razgovor je
dostigao vrhunac. Isus je ženu uverio da se njena čežnja ispunila, da
budućnost može već sada i baš tu da počne.

"Ja sam Mesija." Hristos nije bio neka daleka ličnost. Bio je od krvi i
mesa. Stajao je pred njom. Ono što nikome tako jasno nije rekao, njoj
je otkrio: "Ja sam Hristos."

Zbog nje, samo zbog nje, On je došao u tu omraženu Samariju. Zbog

nje je zaobišao jevrejske zakone i propise. Mesijanski čas je došao.
Vreme diskriminacije je prošlo. Za rasnu mržnju i religijske
protivrečnosti je došlo do rešenja. Svako ljudsko biće, čak i najgrešnije,
sada može doći Bogu kroz Hrista i to pod dva uslova:

Prvo, mora uvideti (Rimljanima 3:23) svoj greh i mora ga priznati

(Rimljanima 10:9−10). Mora uvideti da pred pravednim Bogom ne
može opstati, jer je Bog svet. Drugo, mora se osloniti na Isusa Hrista −
mora poverovati u njega. Hristos je posrednik između Boga i čoveka
(Jovan 14:6). On je premostio jaz koji je greh načinio između čoveka i
Boga.

U deliću sekunde, ona je sve to shvatila vrlo jasno. Ona je bila grešna,
užasna, odvratna. On je bio pun ljubavi i razumevanja − pun
opraštanja. Shvatila je da je baš iz tog razloga On nju tražio. Primila ga
je u srce. Rekla je "da" Isusu Hristu.

Kraljica Vilhelmina iz Holandije, još jedna žena koja je Isusu rekla da,

180
pred kraj svog života napisala je impresivnu autobiografiju pod
nazivom Lonely, But Not Alone (Usamljena ali ne sama). Knjigu je
završila onim što sama naziva otkrivenjem svoga života − istinom da
Hristos želi da uđe u srce čoveka i da njim upravlja. Njene poslednje
reči su iz Biblije: "Vidi, stojim na vratima i kucam; ako ko čuje moj glas i
otvori vrata, ućiću k njemu i ješću s njim − i on sa mnom." (Otkrivenje
3:20).

Kraljica Vilhelmina je sebe smatrala detetom Božjim i to s pravom, jer

je primila Isusa kao Spasitelja i Gospoda (Jovan 1:12). Svako ko
prihvati Hrista na takav način, postaje novo stvorenje (2. Korinćanima
5:17). Između porekla ove Samarjanke i holandske kraljice je ogromna
razlika. Ipak, ono najdublje iskustvo je bilo isto, jer je prihvatanje Hrista
najvažnije iskustvo u svakom ljudskom životu.

Žena sa srušenom prošlošću je bila slobodna. Slobodna od kazne za

greh, pa prema tome, u Božjim očima slobodna od sramote iz prošlosti.
Kritike ljudi više je neće povređivati. Od sada, ona će ljude gledati
slobodno u oči − bez stida. Onaj koji sudi ljudima, ne po njihovoj
spoljašnjosti, nego po srcu, objavio joj je da je slobodna. Pa kako bi je
ljudi mogli osuđivati?

Rešenje njenih problema je bilo potpuno − i duhovno i materijalno.

Izvor žive vode je nju očistio, utolio njenu žeđ i uneo sreću o kojoj nije
ni sanjala.

Sigurno ovo neće zadržati samo za sebe. Zaboravila je zašto je došla

na bunar. Iskrslo je nešto mnogo važnije. Požurila je natrag u selo da
proširi divnu vest da je Mesija došao. Gresi su mogli biti oprošteni. Ona
mora odmah to da saopšti ljudima!

Neposredno, sa jednostavnom otvorenošću i slobodom koju ima osoba

koja je bila u Božjoj prisutnosti, govorila je ljudima o svom iskustvu.

181
"Hajdete sa mnom," molila ih je, "upoznaćete čoveka koji zna moju
prošlost. Mora biti da je On Hristos."

Njena stidljivost je nestala. Bez ustručavanja ili straha govorila je o

svojoj nepoštenoj prošlosti. Bilo je tako divno da je taj protekli život,
koga se stidela, postao veza sa ovim srećnim sadašnjim trenutkom.

Ljudi, videći promenu na njoj, požurili su iz sela na Jakovljev izvor.

Tamo su se sreli sa Mesijom. Isus je i njima učinio isto što je učinio
ovoj ženi. Oslobodio ih je. Dao im je novi život − večni život.

Bili su impresionirani i molili su ga da ostane duže. I ostao je. Još više

ljudi je došlo da ga sluša, pa sve više i više.

Rekli su ženi: "Sada verujemo ne zbog onoga što si nam ti rekla, nego
zato što smo ga mi sami čuli. Lično smo se uverili da je On Spasitelj
sveta." To je bilo dobro. Hrist treba da je u centru pažnje, a ne žena.
Hristos treba da primi slavu. Ona je bila samo prst koji je pokazivao na
njega.

Prošle su četiri godine (Dela 8:1−17). Zemlja i nebo su bili prekriveni

teškom tamom onog dana kada je bezgrešni Isus iz Nazareta, čovek i
Bog, razapet.

Posle raspeća, anđeli su objavili njegovo vaskrsenje − a četrdeset

dana kasnije, kada se uznosio na nebo, objavili su da će ponovo doći
na zemlju. Posle nekoliko dana, Duh Sveti je došao sa neba. Prvo na
pojedince, a onda na velika mnoštva ljudi. Hiljade i hiljade ljudi su
doživeli početak novog života.

A onda je na nove vernike naišlo teško progonstvo. Sotona nije − niti

danas to čini − lako ispuštao svoj plen. Kada je za hrišćane postalo
suviše opasno da ostanu u Jerusalimu, pobegli su u judeju i samariju.

182
U Samariji je počeo veliki evanđeoski pokret. Bio je tako uspešan, da
je za dalju službu bio potreban jedan evangelista. Kada je Filip došao
da propoveda velikom mnoštvu, mnogi su se obratili Hristu. Ponovo je
u gradu bila radost, koja je kulminirala izlićem Duha Svetoga. Razlike
između Jevreja i Samarjana su zauvek bila ukinute. Evanđelje je došlo
na svet. Radosna vest se širila iz grada u grad. A zbog spremnosti ove
žene da sa drugima podeli ono što je saznala, evanđeoski pokret u
Samariji će zauvek biti dovođen u vezu sa ovom ženom.

Priča o Samarjanki jasno ilustruje kako je i samo jedna osoba misijsko

polje; u trenutku kada primi Hrista, ista osoba postaje misionar −
misionar za Hrista po hristovoj milosti. Kada Sin Božji uđe u život jedne
osobe, nastaju velike promene.

183
Samarićanka, žena koja je Isusu rekla da
(Jovan 4:4−26, 39−42)

Pitanja:

1. Šta misliš, zašto samarjanka nije išla po vodu kasnije

u toku dana, kada zahladi? (šesti sat je podne.)

2. Šta misliš, zašto joj je Isus rekao: "Idi, pozovi muža ,

pa dođite"?

3. Ova žena je govorila o nevažnim religijskim pitanjima.

Na šta je Isus želeo da joj ukaže? (Pročitaj Rimljanima
3:23; 10:9−11.)

4. Razmisli o ovoj priči u svetlu Jovana 1:12 i Otkrivenja

3:30. Do kakvih zaključaka dolaziš?

5. Uporedi Jovan 4:39−42 sa 2. Korinćanima 5:17 i

nabroji ono što otkriješ.

6. Šta misliš koje su dve najveće posledice proistekle iz

razgovora ove žene sa Isusom? (Proveri i Dela 8:1−17.)

7. Šta te u ovoj priči, u vezi sa verovanjem u Hrista i

svedočenjem o njemu, posebno podstiče? Kakve ćeš
praktične akcije preduzeti u svom životu kao posledicu
ovoga?

184
 Dorka, zena koja je volela Boga

Dorka,
žena koja je volela Boga
"Kada mlada žena stvarno prihvati da nije udata, onda postaje
slobodna, jer tako neudata svoje ženstvene osobine može da učini
korisnim za mnoge." (Dr Pol Turnijer)

Dela 9:36−42 U Jopi pak beše jedna učenica po imenu Tavita, što
prevedeno na grčki znači Dorka, Gazela; ova beše puna dobrih dela i
milostinja koje je činila. U one dane razbole se i umre; okupaše je i
metnuše u gornju sobu. A kako je Lida blizu Jope, učenici čuše da je
Petar u njoj i poslaše k njemu dva čoveka moleći: ne oklevaj da dođeš
do nas. A Petar usta i ode s njima. Kad dođe, odvedoše ga u gornju
sobu i pristupiše mu sve udovice plačući i pokazujući donje i gornje
haljine koje je Gazela radila dok je bila sa njima. Na to Petar izgna sve
napolje, kleče na kolena i pomoli se Bogu, pa okrenuvši se mrtvom telu
reče: Tavito, ustani. A ona otvori svoje oči i videvši Petra sede. Tada
joj on pruži ruku i podiže je. Zatim dozva svete i udovice i pokaza je
živu. Ovo se razglasi po svoj Jopi i mnogi poverovaše u Gospoda.

Rimljanima 12:4−8 Jer, kao što u jednom telu imamo mnogo udova, a
svi udovi nemaju isti posao, tako smo i mi mnogi jedno telo u Hristu, a
kao pojedinci mi smo jedan drugom udovi. A po blagodati, koja nam je
dana, imamo različite darove: ako je proroštvo − neka se slaže s
verom, ako je dar služenja − neka bude u služenju, ako je ko učitelj −
neka radi na poučavanju, ko ima dar utehe − neka teši, ko daje − neka
daje prosto, ko upravlja − neka bude revnostan, ko pokazuje milosrđe
− neka ga čini s radošću.

185
Jakov 1:27 Ovo je čista i neokaljana pobožnost pred Bogom i Ocem:
obilaziti siromašne i udovice u njihovim nevoljama i sebe držati
neopoganjena od sveta.

Dorka nije bila naročito upadljiva žena. Jedino što je dobro radila, bilo
je šivenje, a ko bi to smatrao izuzetnim? Mnoge žene su mogle toliko
da učine.

Dorka je bila žena sa jednim talentom (Matej 25:14−29). Imala je samo

jedan dar, pa je čak i on bio neprimetna. Dorka je lako mogla pomisliti:
Nisam proročica kao Marija, i ne bih mogla da upravljam zemljom kao
Devora. Nisam žena koja igra veliku ulogu u istoriji moje zemlje. Ne
pripadam kategoriji obdarenih žena.

Izgleda da su je i brak i majčinstvo zaobišli. Da nisu, kroz muža i sina

bi imala direktan uticaj na društvo. Zar nije istina da su u istoriji njene
zemlje, sudbinu careva često odlučivale njihove majke?

Ipak, postoji nešto u čemu je Dorka prevazišla sve ostale žene iz

Biblije. Bila je jedina koja je nazvana učenikom! Dorka je bila učenik,
Isusov sledbenik, i to je promnilo sve.

Svoje srce je otvorila Hristu pre nego što je počela da ga sledi. On je

postao njen Spasitelj, pa tek onda njen Gospod. I iako ga je primila kao
Iskupitelja, nije se tu zaustavila. Vera je više od zajedništva sa Bogom.
Čovek svoju veru koristi da bi služio drugima − prava vera se ispoljava
kroz dela. Osoba koja sledi Hrista otvorena je prema ljudima i
pokretana da bude sa njima, kao i Hristos. Takva osoba postaje
kreativna i želi da učini sve što može da bi svoj život maksimalno
osmislila. Zato je učenik Dorka učinila ono što je za nju i bilo prirodno.
Šila je, posebno za siromašne udovice. Šila je najbolje što je umela.
Jopa (sada Jafa), luka na Mediteranskom moru, sigurno je imala veliki
broj udovica. U toku lošeg vremena, mnogi ribari su doživljavali
brodolome i udavili se. Žene su gubile ne samo muževe, nego i

186
primanja. U to vreme nije bilo socijalnog osiguranja, ali ono i nije bilo
naročito potrebno, jer je Bog stalno govorio svome narodu da brine za
udovice i siročiće (2. Mojsijeva 22:22−24; 5. Mojsijeva 10:17−18). Ako
narod bude poslušan Božjim zapovestima, onda će udovice biti
zbrinute, a narod će uživati u izobilnim blagoslovima − to će biti
nagrada koju im je Bog obećao (5. Mojsijeva 14:29; 24:19).

Bog je obećao da će biti njihov muž (Isaija 54:4−5). One će uživati

njegovu posebnu zaštitu i brigu. Pošto je bila učenik, Dorka je znala šta
je njenog Gospoda činilo srećnim, a to je da brine za grupu ljudi za
koju je On bio zainteresovan na poseban način. Zato ona taj posao nije
obavljala sa pola srca. Za nju je to bila zabava. Ona je to radila imajući
na umu krajnji cilj. Činila je to celim srcem, jer je volela Gospoda. Kada
je Isus ušao u njeno srce, Dorka je postala slobodna. On je sebe
nazvao Istinom (Jovan 14:6). Kazao je da su stvarno slobodni oni koje
On oslobodi (Jovan 8:32, 36). Dorka je delovala na osnovu te slobode.

Biblija ostavlja mogućnost za to da je Dorka bila neudata, ali ne izgleda

da je bila frustrirana osećanjem manje vrednosti. Nije imala želju da se
takmiči u važnosti sa udatim ženama oko sebe. Nije bila ljubomorna na
majke sa decom.

Žena koja je stvarno slobodna, slobodna je da bude svoja i može

razviti svoj karakter na jedinstven način, kao što ju je Bog i stvorio.
Neko ko je iznutra slobodan, postaje srećna osoba koja tu sreću širi na
druge. Društvo ne može da funkcioniše bez ovakvih ljudi. Ovakva žena
ne smatra da mora da se bori za svoja prava. Ona ne mora da se
napreže da bi postala neko − ona je već neko.

Dorka je bila daleko ispred svog vremena. Njen život je bio ispunjen,
iako je radila sama, što je bilo jedinstveno za vreme u kome je živela.
Mnoge žene koje danas žive u Jafi, sigurno bi se rado menjale sa
njom. Dorka je šivenjem ispunjavala pravu potrebu. Za sebe je malo
tražila. Živela je za druge. To je bio razlog za njenu sreću. "Onaj ko želi

187
da bude srećan, treba da deli sreću. Sreća je rođena kao blizanac,"
Lord Bajron, engleski pesnik je kasnije rekao.

Mnoge udovice u Jopi su nosile odeću koju je sašila Dorka. Njihova

zahvalnost Dorki je sve više rasla. Dorka, koja je sigurno ostala sama u
životu, najverovatnije je bila u mogućnosti da udovicama pruži moralnu
i duhovnu podršku. Shvatala je usamljene žene i razgovarala je sa
njima. Tako je iskoristila svoje potencijale. Čineći to, postala je važna
osoba za crkvu. A onda je naišao iznenadan udarac. Dorka se
razbolela i umrla.

Neko se setio da je Petar radio u Lidi koja je bila udaljena samo deset
milja, pa su su brzo poslali dva čoveka da ga dovedu. Znali su da Petar
poseduje natprirodne moći. Zar nisu čuli da su bolesni ozdravljali samo
kada bi Petrova senka prešla preko njih? (Dela 5:15). Zar on i Jovan
nisu iscelili hromog čoveka? (Dela 3:1−10). Sve njihove nade su bile
usmerene na njega. Petar je odmah došao. U gornjoj sobi, gde je
mrtvo telo bilo položeno, Petra su okružile uplakane žene. Rekle su mu
kako im strašno Dorka nedostaje, kako je ovo za njih veliki gubitak.
Pokazivale su mu odeću koja im je ona sašila.

Obično se o mrtvima samo dobro govori. Međutim, u ovom slučaju, bilo

je očigledno kako su ljudi patili zbog gubitka voljene osobe. Dorkina
ljubav prema njima je bila uzvraćena njihovom ljubavlju. Šta je drugo i
moglo da se očekuje? Petar je učinio ono što je video da Isus čini u
sličnim prilikama (Marko 5:40−42). Zamolio je da svi napuste sobu,
zatim se molio i silom Božjom povratio Dorku u život.

Biblija beleži sedam ljudi koji su vraćeni u život. Dorka je bila jedina
odrasla žena među njima. Vest o njenom vaskrsenju je postala vest
dana u Jopi. "Jesi li čuo?" pitali su ljudi jedan drugoga. "Dorka je
oživela! Petar je podigao iz mrtvih."

Zatim se dogodilo nešto izvanredno. Ljudi su shvatili da je Bog učinio

188
čudo, pa su slavili Boga, a ne Petra i Dorku. Kroz ove događaje, ljudi
su shvatili prazninu svoga života. Takođe su dobili želju da poveruju u
Isusa Hrista. Počeli su da uviđaju prave vrednosti u životu. Želeli su da
Bogu pripadaju kao i Dorka. Želeli su da postanu hrišćani, novi ljudi sa
novim pogledom na život.

"Šta ti je to u ruci?" upitao je davno Gospod Mojsija. "štap," odgovorio

je. "Idi i radi sa tim štapom," rekao je Bog, "i bićeš moj sluga."

Da je Bog isto pitanje postavio Dorki, ona bi odgovorila: "Igla i konac,

Gospode." Zatim bi joj On pokazao da je baš to instrument kojim će mu
ona služiti.

Dorkin život, smrt i vaskrsenje su pomogli da se širi evanđelje. Petar

nije mogao da ode iz Jope jedno vreme, jer je tu bilo ljudi kojima je bio
potreban, ljudi koji su se raspitivali o Bogu.

Dorka je započela pokret koji se proširio izvan granica njenog grada i

zemlje. Ona je indirektno postala veliki evangelista. Danas širom sveta
postoje Dorkine grupe. Milioni ljudi koji su u potrebi dobijaju hranu i
odeću preko ovog društva.

Ko bi mogao da nabroji te mnogobrojne žene na koje je uticao život

Dorke? Njen svetao primer nikada neće izbledeti. Ovo je najviše što bi
svaki učenik poželeo.

189
Dorka, žena koja je volela Boga
(Dela 9:36−42; Rimljanima 12:4−8; Jakov 1:27)

Pitanja:

1. Šta je bilo tipično za Dorkin život, prema Delima

9:36?

2. U svetlu Mateja 25:14−29 i Rimljanima 12:4−8, prouči

njenu predanost i nabroji ono što otkriješ o njom.

3. Šta bi moglo da bude poreklo Dorkine predanosti

udovicama? (5. Mojsijeva 10:17−18; 14:29)

4. Kratko ispričaj šta se desilo sa Dorkom?

5. Šta smatraš najvažnijim rezultatom njenog

vaskrsenja?

6. Koje činjenice iz ove priče na tebe ostavljaju najveći

utisak? Kako će one promeniti tvoj život?

190
 Lidija, poslovna zena koja je Bogu dala prvo mesto

Lidija, poslovna žena

koja je Bogu dala prvo mesto
"Braćo, ja još ne mislim da sam uhvatio, ali jedno stoji: zaboravljam što
je za mnom, a pružam se za onim što je preda mnom, trčim prema cilju
za nagradom na koju nas Bog u Hristu Isusu gore poziva." (Pavle,
Filipljanima 3:13−14)

Dela 16:11−15, 40 Otplovismo zatim iz Troade i putovasmo pravo na

Samotrak, idućeg dana u Neapolj, pa odande u Filipe, rimsku koloniju,
prvi grad tog dela Makedonije. U tom gradu proveli smo nekoliko dana.
A u subotu iziđosmo van gradskih vrata prema reci pretpostavljajući da
se tu nalazi judejska bogomolja, pa sedosmo i govorismo ženama koje
su se okupile. I jedna bogobojazna žena po imenu Lidija, prodavačica
purpura iz grada Tijatire, slušaše; njoj Gospod otvori srce da pazi na
Pavlove reči. A kad bi krštena ona i njen dom, zamoli nas govoreći:
ako ste došli do ubeđenja da ja verujem u Gospoda, uđite u moj dom i
ostanite; i privoli nas...

Izišavši tako iz tamnice dođoše u Lidijinu kuću, videše i utešiše braću,

pa odoše odande.

Sabat je počeo u Filipi.

Filipi je bio značajan grad u Makedoniji, trgovački centar između

Egejskog i Jadranskog mora. Ova ključna lokacija je bila most koji je
spajao Srednji istok i Evropu.

Jedna Azijatkinja je brzo odlazila iz grada; išla je ka reci gde se

održavao molitveni sastanak. Ta žena Lidija − iz Lide − bila je vrlo

191
značajna osoba. Upravljala je svojim poslom. Iz svog rodnog mesta, iz
Tijatire u Maloj Aziji, uvozila je purpurnu, vrlo skupu tkaninu koju su
nosili samo carevi i bogataši.

Lidija je bila vrlo poštovana. Živela je u prostranoj kući sa mnogo sluga.

Nije bilo čudo što je bila tako uspešna poslovna žena, pošto je Lidijsko
tržište tkaninama bilo obnovljeno u grčko−rimskom svetu. Ti proizvodi
su se svuda tražili. Lidija je bila pametna žena, bistro je razmišljala i
svoj posao obavljala sa entuzijazmom, imajući u vidu krajnji cilj. Posao
joj je omogućavao kontakte sa mnogim zanimljivim ljudima. Biti
nezavisna žena, posebno u tom istorijskom periodu, bilo je vrlo
zanimljivo zanimanje.

Nju, ipak, njen posao nije potpuno zaokupio, kao druge poslovne ljude.
Uprkos mnogim obavezama, ona je pronalazila vreme za stvari od
veće vrednosti i važnosti. Nije, poput mnogih njenim sugrađana, bila
zadovoljna u proslavljanju Apolona. Ona je obožavala jedinog pravog
Boga. Za njega je pronalazila vreme u svom poslovnom rasporedu.
Lidija je shvatala da joj je, kao poslovnoj ženi, bilo potrebno Božje
vođstvo baš zbog toga je sada bila na putu ka molitvenom sastanku.

Sastanak toga dana je bio vrlo mali i samo za žene. Očigledno da u

Filipi nije bilo ni deset Jevreja, koliko je bilo potrebno za sinagogu, pa
su zato žene održavale sastanak na otvorenom. Danas su neki
neočekivani gosti došli na sastanak − neki učeni ljudi. Pavle, veliki
evangelista i apostol misionar, i njegovi saradnici Sila, Luka i Timotej,
stigli su u Troadu.

U početku je Pavle imao drugi plan. Hteo je da ide u Vitiniju, ali Hristov
Duh ga je sprečio kroz viziju koju mu je jedne noći dao. Pavlu je bilo
jasno da je vrlo hitno da ode u Makedoniju (Dela 16:7−10). Tako se
Pavle našao u Filipima da bi govorio ženama.

Govorio je o Avramovom Bogu koji je poslao svoga Sina na zemlju da

192
izbavi ljude, da premosti jaz koji je greh stvorio između Boga i čoveka.
Rekao im je da verom u Isusa Hrista dobijamo izbavljenje, večni život i
novi smisao života (Dela 3:13−16; Rimljanima 8:1, 16−17). Lidija je
pažljivo i celim srcem slušala.

Paskal je rekao da je Bog u ljudskom srcu stvorio prazninu koja ima

oblik Boga, koju samo Bog može da ispuni i zadovolji. Lidija je bila
otvorena za Božje stvari, jer je njeno srce čeznulo za tim dubljim
iskustvom vere. Lidijino znanje o Bogu je bilo površno. Nije ga
poznavala kao svog Oca kroz Isusa Hrista. Međutim, On je lako
dosegao njeno srce, jer je ono već bilo pripremljeno za Njega i vrlo
osetljivo na Njegovu Reč. Bilo joj je neophodno da obrati pažnju na
njegovu Reč, jer kada Bog učini jedan korak prema nekoj osobi,
očekuje od nje da napravi sledeći. Bog se zatim dokazuje tako što čini
korak dalje.

Car Solomon je upozoravao na to koliko je važno da čuvamo naše

srce. U Pričama 4:23 piše: "Svrh svega što se čuva, čuvaj srce svoje,
jer iz njega izlazi život."

Seme Reči je palo na njeno srce, kao na pripremljeno tlo, (Luka 8:15) i
dovelo je do novog rođenja (1. Petrova 1:23). Pronašla je kariku koja je
u njenom iskustvu nedostajala − pronašla je ličnu veru u Isusa Hrista.
Lidija je postala hrišćanka. Za ovu energičnu ženu to je značilo da je o
ovome morala odmah otvoreno da svedoči. Želela je da svi znaju o
neizrecivoj sreći koja je bila u njoj. Krstila se. Ovim je bez reči rekla:
"Poistovećujem se sa smrću i vaskrsenjem Isusa Hrista (Rimljanima
6:3−5), i započinjem novi život."

Ova novo obraćena osoba je druge privlačila poput magneta. I ko bi

prvi čuo o tome, ako ne njeni ukućani. I oni su čuli Reč i poverovali.
Takođe su svoju veru potvrdili krštenjem − tako je rođena prva crkva u
Filipima.

193
Pavle se više nije pitao zašto je bio upućen u Makedoniju. Ljudi su
doživljavali nanovo rođenje. Bili su to prvi hrišćani u Evropi. Novi
kontinent se otvarao za evanđelje − preko Lidije.

U vekovima koji su dolazili, nebrojeno mnoštvo ljudi će slediti njen

primer. Kao i ona, primiće Hrista i vernici će se umnožavati u sledećim
generacijama. Lidijin entuzijazam za Boga je doneo plod u životima
drugih ljudi. Broj hrišćana se preko nje povećao. Ovo Bog očekuje od
svih hrišćana. U stvaranju, On je zapovedio ljudima i životinjama da se
razmnožavaju biološki i da napune zemlju. Trebalo je da donose plod
iz svoje vrste (1. Mojsijeva 1:24−29). Kada je Isus sa svojim učenicima
ragovarao o plodovima (Jovan 15:1−16), govorio je o ljudima koji će
duhovno oživeti kroz seme njegove Reči (Jovan 17:20). Hrišćanin
može da se umnoži duhovno tako što će druge ljude dovoditi Hristu.
Lidija je to činila.

Činjenica da je hrišćanka, za Lidiju je bila vrlo praktična stvar. Ona nije

postala kaluđerica, pa ni punovremeni evangelista. I dalje se bavila
svojim zanimanjem. Njeno ime je postalo cenjeno jer je sebe, svoj
posao i imanje potpuno posvetila službi za Hrista.

Prvo što mu je predala bio je njen dom. Molila je Pavla i njegove

saradnike da ostanu kod nje. Oni su pristali, što je dokazivalo da su
njenu veru shvatali ozbiljno. Isto tako je nevernike upoznala sa
evanđeljem. Nije se stidela Hrista. Nije se stidela čak ni kada su se
Pavle i Sila, išibani i ranjeni, vratili iz zatvora, gde su ilegalno odvedeni.
Svi u gradu su znali da je cenjena i poštovana Lidija čašću smatrala da
ugosti te ljude.

Bog želi da hrišćani otvore svoje domove drugim ljudima i da jedni

drugima služe sa onim što su primili od njega. On želi da budu dobri
upravitelji materijalnih dobara koja im je poverio (1. Petrova 4:9−10).
Gostoljubivi ljudi će naknadno shvatiti, na svoje zaprepašćenje, da su
ponekad, neznajući, ugostili anđele (Jevrejima 13:2). Avram je to

194
doživeo (1. Mojsijeva 18:1−15; 19:1). I Lidija je ovo razumela, iako o
tome nije mnogo rečeno.

Od tada, Lidijina zarada nije bila sama sebi cilj, nego sredstvo za dalje
širenje evanđelja. Lidija je prodavala purpurne stvari i davala čast
Bogu. On je bio njen prvi prioritet. Ne samo da je zauzimala ključno
mesto u društvu, nego i geografski. Iz ovog trgovačKog grada vesti su
se brzo širile preko nekoliko međunarodnih putnih pravaca. Od tada su
Lidijin dom napuštale ne samo vreće sa purpurom, nego i evanđelje
koje se širilo civilizovanim svetom.

Razumno je pretpostaviti da žena koja je uspela da ostavi utisak na

apostole i na svoje ukućane i to skroz uverenja koja je tek otkrila,
sigurno nije bila manje uspešna u ubeđivanju poslovnih partnera. Zato
je njen posao imao dvostruki uspeh.

Posle nekoliko godina, Pavle je iz zatvora u Rimu napisao pismo crkvi

u Filipima, i tu je spomenuo žene koje su se trudile da mu pomogne u
širenju evanđelja (Filipljanima 1:3−7; 4:3). Verovatno je mislio na Lidiju
i druge koje je susreo u njenom domu.

Lidiji je bilo dato mnogo i ona je sve to upotrebila za Gospoda. Ona je

dirljivi dokaz o tome kako Bog može mnogo da učini kroz osobu koja
Bogu da prvo mesto u životu.

195
Lidija, poslovna žena koja je Bogu dala prvo mesto
(Dela 16:11−15, 40)

Pitanja:

1. Gde se Lidija prvi put pojavljuje, i šta o njoj saznaješ?

2. Šta se desilo kada je čula kako Pavle govori? Šta joj

je Bog učinio, a šta je ona učinila? (Vidi i Priče 4:23 i
Luka 8:15)

3. Kada je čula kako Pavle govori, kako je javno priznala

svoju veru? Šta bi moglo biti jedino objašnjenje za ovo?

4. Jovan 15:1−16 govori o donošenju ploda. Kako je

Lidijin život doneo plod u životima drugih?

5. Objasni za koje je dve grupe ljudi ona postala

instrument za službu evanđelja? (Pročitaj i Jovan 17:20 i
1. Petrova 4:9−10)

6. Kako je Lidija dokazala da je prioritet dala Božjim

stvarima? Šta učiš od nje i kako to možeš sprovesti u
svom svakodnevnom životu?

196
 Priskila, cenjeni saradnik u propovedanju evandelja

Priskila, cenjeni saradnik

u propovedanju evanđelja
"Cemeterium Priskila, jedna od najstarijih katakombi u Rimu, i Titulus
Priskila, crkva u Rimu, podsećaju ljude dvadesetog veka na ženu koja
je živela početkom nove ere, koju je Trtulijan zvao "svetom Priskilom
koja je propovedala evanđelje". (Autor)

Dela 18:1−4 Posle toga (Pavle) napusti Atinu i dođe u Korint. Tu nađe
jednog Judejina po imenu Akilu, rodom iz Ponta, koji je sa svojom
ženom Priskilom nedavno bio došao iz Italije − zbog Klaudijeve
naredbe da svi Judeji napuste Rim. K njima dođe, pa pošto su se bavili
istim zanatom, osta kod njih i tu je radio. U svom zanatu izrađivali su
šatore. A svake subote raspravljao je u sinagogi i ubeđivao Judeje i
Grke.

Dela 18:18−20 Pavle pak osta ovde još mnogo dana, pa se onda
oprosti od braće i otplovi u Siriju, a s njim Priskila i Akila; u Kenhreji je
ošišao glavu, jer je imao zavet. A kad stigoše u Efes, ostavi ih onde te
sam uđe u sinagogu i obrati se Judejima. I kad su ga molili da ostane
što duže, nije pristao

Dela 18:24−26 U Efes, međutim, dođe jedan Judejin po imenu Apolos,

rodom Aleksandrijac, rečit čovek i dobro upućen u Pisma. On je bio
poučen u nauci Gospodnjoj, pa je svojim vrlim duhom govorio i učio
tačno o Isusu, iako je znao samo Jovanovo krštenje. On poče
slobodno da propoveda u sinagogi. A kad ga čuše Priskila i Akila,
uzeše ga k sebi i tačnije mu izložiše nauku Božiju.

197
Rimljanima 16:3−5 Pozdravite Prisku i Akilu, moje saradnike u Hristu
Isusu, koji su svoje vratove položili za moj život, kojima ne zahvaljujem
samo ja nego i sve crkve iz mnogobožaca, − i crkvu u njihovom domu.
Pozdravite mog dragog Epeneta, koji je prvenac iz Azije za Hrista.

1. Korinćanima 16:19 Pozdravljaju vas azijske crkve. Pozdravljaju vas

mnogo u Gospodu Akila i Priska sa crkvom u svom domu.

Priskila. Činjenica da se njeno ime očuvalo u istoriji jeste dokaz da je

bila izvanredna i izuzetna žena. Pojava njenog imena pre pojave imena
njenog muža je još veći dokaz ovoga. Koliko god da je njen život u
Rimu mogao biti poštovan i zanimljiv, krajem 50. godine je došlo do
preokreta, jer je car Klaudije sve Jevreje oterao iz grada.

Priskila i Akvila su napustili Rim i krenuli ka Maloj Aziji gde su bili

rođeni; konačno su se smestili u Korintu.

Delovalo je da su njihovi životi zapali u ćorsokak, ali Božji plan za njih

uskoro će otkriti jedan novi, uzbudljivi početak. Zadivljujući novi život
službe je čekao na njih.

Mnogo su ostavili iza sebe − svoje imanje − prijatelje. Ali, oni su bili
skladan par i njihov brak je još uvek bio netaknut. Njima nije bilo
potrebno upozorenje koje je Pavle naknadno napisao neučvršćenim
Korinćanima: "Ne vucite sa nevernicima jaram koji je za vas tuđ; jer
čega zajedničkog ima pravednost sa bezakonjem? ili kakvu zajednicu
ima svetlost sa tamom?" (2. Korinćanima 6:14).

Ovaj par je na poseban način postao jedno, jer su zajedno hodali u veri
(Amos 3:3).

Neposredno pre Pavla su stigli u Korint. On je imao poverenja u ovaj

par i bio je spreman da sebe uloži u njih, da bi se evanđelje dalje
proširilo.

198
I Priskila i Akvila su bili obučeni za jedno zanimanje. Čak su i bogati
Jevreji smatrali da njihova deca treba da imaju zanat. Ovo je
podržavala i jedna mudra izreka: "Onaj ko ne vidi da njegov sin uči
zanat, uči ga da bude lopov". I zar Isus iz Nazareta, tesar, nije dokazao
da je rad svojim rukama častan?

Njih dvoje su pravili šatore i njihov zanat je postao veza između njih i
Pavla, koji je takođe bio majstor za pravljenje šatora. Ne samo da su
radili zajedno, nego su i živeli zajedno. Pavle je dobro znao da se
najbolja obuka može sprovesti ako su zajedno dan za danom. Kao i
Isus, on je svoje buduće saradnike pažljivo izabrao (Marko 3:14).

Radili su u maloj prodavnici na otvorenom, sličnim onim današnjim na

Srednjem istoku. Mnogo su razgovarali, a dan za danom pod njihovim
prstima su se kozje kože i druge vrste koža pretvarale u korisne
prekrivače za šatore. Svakog dana, Pavle je Božju Reč primenjivao na
njihove potrebe. A oni su učili kako da je sprovedu (Filipljanima 4:9).

Priskila i njen muž su čežnjivo slušali Pavlova poučavanja. Bili su

zainteresovani za poruku koju je Pavle propovedao na Sabat u
sinagogi. Molili su se za njega. A kada je on bio u problemima, bili su
uz njega, spremni da za njega daju i svoj život. Priskila i Akvila nisu bili
sjedinjeni samo verom i istim zanatom, nego i svojim poštovanjem i
prijateljstvom sa Pavlom. Ova odanost je sigurno mnogo značila tom
usamljenom čoveku, jer ih je neposredno pre svoje smrti pozdravio (2.
Timoteju 4:19).

Priskila, koja je pazila i na najmanje detalje u Pavlovom životu, bila je

vrlo impresionirana onim što je on učInio i govorio. U njenom srcu se
probudila želja da bude sledbenik ovog čoveka. On joj je vrlo jasno
izneo kako može slediti Hrista (1. Korinćanima 11:1).

Pošto su bili ortodoksni Jevreji, dobro su poznavali starozavetno

učenje. Ali ovo novo saznanje o veri u Hrista i delovanje Duha Svetoga

199
koji prebiva u ljudskom srcu, bile su istine koje su im dale novu
dimenziju života.

Posle osamnaest meseci, u toku kojih je oformljena crkva, Pavle je

napustio Korint.

Priskila i Akvila su mu se pridružili na putu za Efes. Iako su Jevreji koji

su verovali u Hrista žarko želeli da Pavle još ostane, on je otišao brzo
posle dolaska. Ponovo je bio na putu − ovaj put ka Cesareji.

Plod onog vremena koje je Pavle je provodio sa Priskilom i Akvilom

sada je postao očigledan. Više nije bilo potrebno da on ostane u Efesu,
jer su njih dvoje tu ostali i mogli su ga zameniti. Kroz njih se nastavilo
delo njegovog života.

Ovo je postalo vrlo jasno kad je Apolo, nadareni jevrejski propovednik

iz Aleksandrije, stigao u Efes. Narodu je govorio o Isusu sa žarom i
uverljivo. Ono što je propovedao je bilo istinito, ali nepotpuno. Priskila i
Akvila su odmah otkrili gde je poruka nekompletna. Shvatili su da se
njegovo propovedanje zaustavilo na delu Jovana Krstitelja. Ovaj čovek
nije poznavao divnu istinu o evanđelju − posledice Hristove smrti i
vaskrsenja. Izgledalo je kao da nikada pre nije čuo o izliću Duha
Svetoga.

Bez uobraženosti, pažljivo su ga pozvali u svoj dom gde su mu dok su

bili sami objasnili puno evanđelje. Biblija ovo opisuje sa samo nekoliko
reči, ali se Priskilino učešće i karakter ne mogu sakriti.

Ona se nije povlačila zato što je bila žena, nego je govorila sa takvom
ljubavlju i taktom da je taj obrazovani i nadareni propovednik s radošću
prihvatio reči ovog para − a oni nisu bili obrazovani propovednici. To je
bilo najupadljivije kod Priskile − ona je zauzdavala svoju snažnu ličnost
dok je indirektno predvodila.

200
Da li su je baš zbog ovoga cenili ljudi koji sa kojima je sarađivala? Šta
je Apolo čuo od Priskile i njenog muža? Tačno ono što im je Pavle
rekao. Oni su po Pismu dokazali Apolu da je Isus obećani Mesija,
Hristos.

Priskila i Akvila su pokrenuli duhovni lanac, sličan onome o kome je

kasnije Pavle pisao Timoteju, svom duhovnom sinu: "I što si čuo od
mene pred mnogim svedocima, to poveri vernim ljudima, koji će biti
kadri i druge poučiti." (2. Timoteju 2:2).

Ono čemu je Pavle naučIo Priskili − ili Prisku, kako je ona volela da je
zovu − i Akvilu, oni su zauzvrat preneli na Apola. On je takođe počeo
da to prenosi dalje − na ljude u Korintu! Tako su se Priskila i Akvila
umnožavali. Počeli su da donose duhovni plod. Oni su dotakli život i taj
život se rascvetao u učenika (1. Korinćanima 16:12), u koga su znali
da mogu imati poverenja da će propovedati istinu i potpuno evanđelje
drugima. Tako, dok je Pavle putovao Palestinom pre povratka u Malu
Aziju, i dok su Prikila i Akvila otvorili svoj dom u Efesu za izgradnju
crkve, Apolo je hranio hrišćane u Korintu. Božja Reč je brzo rasla, jer je
seme Reči (1. Petrova 1:23) palo na pripremljenu zemlju. Lično
sledbeništvo je proizvelo rast i novi život.

Posle izvesnog vremena, ovaj par više nije bio potreban u Efesu. Tu je
već bila uspostavljena crkva koja je mogla da nastavi njihovo delo. Bog
ih je pozvao da se vrate u Rim. Klaudije je bio umro. Ponovo je Akvilin i
Priskilin dom postao mesto okupljanja hrišćana, ovaj put u Rimu.

Pavle ih je sada nazivao svojim saradnicima u Isusu Hristu. Bivši

učenici su izrasli u vredne saradnike. Svuda su ih se i Jevreji i
ne−Jevreji rado i sa zahvalnošću sećali u svim crkvama.

Kratko su ostali u Rimu, verovatno zbog užasnog progonstva hrišćana

pod Neronom. Ali oni su tu bili dovoljno dugo da osnuju još jednu
crkvu. Gde god da su išli, životi su se menjali i obnavljali, jer su ljudi

201
uzverovali u Isusa Hrista.

Vratili su se u Efes. Tradicija kaže da su Priskila i Akvila konačno umrli

kao mučenici − odrubljene su im glave! Rimokatolička crkva praznuje
njihova imena 8. jula; smatraju ih mučenicima.

Priskila je bila izvanredna žena i supruga. Najverovatnije je da je

nadmašivala svog muža, jer istorija i zapisi spominju njeno, ali ne i
njegovo ime. Zauzela je istaknuto mesto u istoriji, zbog svog
prijateljstva i saradnje sa Pavlom.

Da li je bila poznatija od svog muža zato što je bila inteligentnija, bolje

obrazovana ili jačeg karaktera? Ili je možda postala hrišćanka pre
njega? Možda ga je ona i dovela Hristu? (1. Petrova 3:1−2). Biblija o
tome ne govori.

Međutim, njen brak je bio izvanredan. Ovi partneri su funkcionisali

skladno u svim životnim aspektima − u veri, u društvenim i duhovnim
interesima, u prijateljstvu, u tome koje je mesto Božja Reč zauzimala u
njihovom životu, po tome koliko su je oboje proučavali i propovedali,
kao i po spremnosti da se bez zadrške predaju drugima. Njihov životni
cilj je bio da se potpuno predaju Bogu.

Život je od Priskile mnogo tražio. Morala je da bude izuzetno vitalna da

bi se stalno prilagođavala novim situacijama. Išla je na duga i zamorna
putovanja. Rizikovala je život za širenje evanđelja. Za to istorijsko
vreme ona je bila izuzetak jer je sa muškarcima radila kao njima
jednaka, a ipak je zadobila njihovu ljubav i poštovanje.

Ona nije poklekla pod iskušenjem da postane dominantna figura u

braku. Ona je poštovala odnos koji je Bog želeo da postoji između
njega i bračnih drugova (1. Korinćanima 11:3).

Vekovima nakon njene smrti, njen život danas otkriva ženama tajne

202
plodonosnog života i braka koji je koristan za objavljivanje evanđelja.

Priskilin život takođe pokazuje mogućnosti koje su dugo bile

zanemarivane − otvaranje doma za evangeliziranje i izgradnju crkve.
Da li je Pavle to naučio od Priskile i Akvile? Jer je baš to sredstvo
koristio u budućnosti, kada su mu sva druga vrata bila zatvorena (Dela
28:30−31). Čak i danas, Priskila mnoge nadahnjuje da svoj dom otvore
za širenje Carstva Božjega.

Mnogo važnije od Priskilinog imena u istoriji je činjenica da je kroz

vekove ona podsticala ljude da slede Hrista − na više načina.

203
Priskila, cenjeni saradnik u propovedanju evanđelja
(Dela 18:1−4, 18−20, 24−26; Rimljanima 16:3−5; 1.
Korinćanima 16:19)

Pitanja:

1. Nabroji sve crkve u kojima su Priskila i njen muž

služili. Šta to govori o njenom karakteru?

2. Priskilinu posvećenost evanđelju uporedi sa Delima

28:30−31. Šta je bila jedinstvena mogućnost za dalje
širenje evanđelja?

3. Prouči njen sastanak sa Apolom u svetlu 2. Timoteju

2:2 i navedi svoje zaključke.

4. Pažljivo pročitaj Dela 18:24−26. Koje je uslove

Priskila ispunila da bi u toj situaciji služila?

5. Rezimiraj sve mogućnosti koje je Priskila iskoristila da

bi bila koristan instrument za propovedanje evanđelja.

6. Kako je ona za tebe ohrabrenje ili podsticaj? Šta ćeš

učiniti da bi sledila njen primer?

204
O piscu

O piscu

Xin Karsen je odrasla u hrišćanskoj porodici, postala je hrišćanka sa 12

godina i to kao rezultat života i obuke njenih roditelja. Šest nedelja
nakon stupanja u brak, Nemci su njenog supruga odveli u
koncentracioni logor gde je on i umro. Neposredno pre svoje smrti, on
je u svoj dnevnik zapisao citat iz Luke 9:62: "Isus mu pak reče: za
carstvo Božije nije niko ko stavi svoju ruku na plug pa se osvrće
natrag." Ovaj stih je za Xin postao izazov i dao joj je svrhu i smer u
životu. Koristeći Pismo kao osnovu, otkrila je da se tako lakše suočava
sa poteškoćama, da se odriče sopstvenih želja i želi jedino Božju volju.

Godine 1948. u Holandiji je srela Dovsona Trotmana, osnivača

Navigatora. Tu je započela službu u Navigatorima prevodeći na
holandski jezik navigatorski Tematski sistem za učenje napamet, i
rukovodeći svim spiskovima. Tokom godina radila je u mnogim
poslovima sa Navigatorima. Žene kojima je Xin Karsen lično pomogla
mogu se naći na skoro svim kontinentima kugle zemaljske.

Xin je poznati govornik, vođa za proučavanje Biblije i osoba koja

obučava za taj posao, i žena je sa višegodišnjim iskustvom u pisanju
za hrišćanska periodična izdanja u Evropi. "Njeno ime je žena" je njena
prva knjiga. Takođe je napisala "Njeno ime je žena − drugi deo",
"Pored mirnih voda" i "Čovek koji je bio drugačiji".

205
 Onima, koji imaju interes za Reč, dela i puteve Božije…
Nadamo se, da će ova i druge knjige ispuniti našu viziju i želje za vas:

"Za poznanje mudrosti i vaspitanja,

za shvatanje izraza razuma
i primanje nauke pameti,
pravičnosti, pravde i poštenja;
za davanje prostima razbora,
znanja i razmišljanja mladome čoveku.
(Poslovice 1:2−4)

OVAJ FAJL JE BESPLATAN,

I JEDINO TAKO MOŽE DA SE DALJE DISTRIBUIŠE!

206