DEMENCIJA

Demencija je hronični generalizirani sindrom, koga karakteriše opće intelektualno

propadanje, a primarni uzrok nastanka je najčešće u samom mozgu.Nastaje usljed
difuznog, trajnog oštećenja funkcija i struktura mozga.Javlja se obično u poodmaklim
godinama života.
Uzroci mogu biti različiti: degenerativni (Alzheimerova bolest, Parkinsonova bolest),
mehanički, vaskularni, inflamatorni, toksični, neoplastički, metabolički.

Klinička slika
Klinička slika se karakteriše opadanjem sposobnosti upamćivanja nedavnih događaja,
mišljenja, prosuđivanja.Pacijenti su apatični ili nezainteresovani, zbunjeni.Izvršavanje
svakodnevnih radnji je poremećeno (oblačenje, pranje, kuhanje).Bolesnici se lako
uznemire, postaju plačni ili uzbuđeni.Karakteristično je zapostavljanje higijene.

Klasifikacija
Prema izraženosti simptoma demencija može biti:
- Laka:Rad ili socijalne aktivnosti su poremećeni.Mogučnost nezavisnog življenja
je očuvana.
- Srednja:Nezavisno življenje je rizično.
- Teška:Ne postoji mogučnost samostalnog života i stalni nadzor je neophodan.

Dijagnoza
Obitelji su najčešće one koje se jave za pomoć.Oni navode slabljenje pamćenja kod
njihovog člana, promjenu ličnosti i ponašanja.
Testovi pamćenja i mišljenja mogu uključivati:
- sposobnost prisjećanja naziva tri obična predmeta odmah kod pokazivanja i
ponovo nakon tri minute,
- sposobnost pobrojavanja dana u sedmici obratnim redoslijedom.

Diferencijalna dijagnoza
Diferencijalno dijagnostički treba isključiti depresiju, urinarnu infekciju i ostale infekcije,
subduralni hematom, normotenzivni hidrocefalus, anemiju, nedostatak B12, sifilis.
Neki lijekovi takođe mogu dovesti do gubitka pamćenja i koncentracije.

Kako pomoči pacijentu i porodici

Treba pratiti sposobnosti pacijenta.Ako je poremećaj blag, treba uzeti u obzir korištenje
podsjetnika.Smještanje i ostavljanje pacijenta na nepoznatim mjestima i situacijama treba
izbjegavati.Važno je ublažavanje stresa, kako kod pacijenata tako i kod onih koji brinu o
njemu.Ako je potrebna intenzivna njega pacijenta treba smjestiti u bolnicu ili starački
dom.

Liječenje
U liječenju se koriste sedativi ili hipnotici (benzodiazepini) i to oprezno, jer ovi lijekovi
mogu pogoršati konfuznost.Daju se i neuroleptici, u niskim dozama (haloperidol 0,5-1
mg 1-2 puta dnevno) u cilju kontrole agitiranosti, psihotičkih simptoma ili agresivnosti.
 TEŽI (MAJOR) DEPRESIVNI POREMEĆAJ
1. EPIDEMIOLOGIJA
Depresivni poremećaji su česti. Procjena rizika od većih depresivnih poremećaja tokom
života iznosi od 10-30%. Depresija je dva puta češća kod žena nego kod muškaraca.
Rizik od veće (major) depresije se povećava 1.5 to 3.0 puta ukoliko je bolest prisutna kod
prvog srodnika. Skorije kanadsko istraživanje pokazuje da se u najvećem postotku
početak depresije javlja kod mladih odralih osoba (u dobi od 12 do 24 godine).
Vrijednosti prevalence su skoro podcijenjene, jer je dobro poznato da mnogo ljudi koji
zadovoljavaju dijagnostičke kriterije depresije ne traže pomoć u liječenju.
Bolesti depresije nose sa sobom značajan rizik od smrti i invaliditeta. Oko 15% pacijenata
umre od svoje vlastite ruke, i kod bar 66% svih samoubistava je prethodila depresija. U
Kanadi , depresija je vodeći uzrok invaliditeta i prerane smrti kod ljudi od 18 do 44
godine, a očekuje se da će biti drugi vodeći uzrok invaliditeta kod osoba svih životnih
doba do 2020 godine.
Depresija takođe utiče na članove porodica i hranioce, a dokazano je da djeca
depresivnih majki imaju povećan procenat problema u školi i u ponašanju.
Poznato je da su bolesti depresije povezane s povećanom stopom smrtnosti i invaliditeta
od kardiovaskularnih oboljenja. Taj povećani rizik je neovisan o drugim većim rizicima,
uključujući dob, ventrikularnu ejekcionu frakciju i prisustvo diabetes mellitus-a.
2. ETIOLOGIJA
Uzrok depresije ima više faktora. Biološki, psihosocijalni i faktori okoline vjerovatno
djeluju u kombinaciji kod osjetljivih individua tako što ubrzaju epizode depresije.

 Genetički:

ne postoji identifikovan “gen depresije” ali poremećaj pokazuje porodično

grupisanje. Ova povezanost se potvrdila čak i u studijama kod blizanaca razdvojenih
po rođenju i odgojenih u različitim porodicama, tako da ne može biti objašnjena u
potpunosti faktorima okoline.

 Neurohemijske abnormalnosti:

Poremećaji u nekoliko neurotransmiterskih sistema, posebno norepinefrina i

seretonina povezani su sa depresijom. Ovu hipotezu je potrdio povoljan odgovor na
antidepresivne lijekove koji utiču na ove sisteme.

 Psihodinamični faktori:

Neke karakterne crte kao što su nisko samopoštovanje i tendencija samo-kritikovanja

su češće kod osoba koje su sklone depresiji. Premda su klinička depresija i normalna
žalost dvije različite cjeline, ozbiljni gubici mogu ubrzati depresiju. Neka istraživanja
su pokazala višu incidencu depresije kod odraslih koji su izgubili roditelje (zbog
smrti) u ranom djetinjstvu. Socijalna izolacija povećava rizik od depresije.
 3. DIJAGNOZE DEPRESIJE

3.1. Opći simptomi

Depresivni pacijenti će predstaviti ljekaru nejasne simptome kao što su zamor, slabost,
poremećaji sna ili pretjerane brige o manjim fizičkim oboljenjima. Visok pokazatelj
sumnje je potreban da bi se dijagnosticirala depresija. Dijagnoze se obično mogu
uspostaviti nakon detaljne istrage simptoma koristeći dijagnostičke kriterije navedene
ispod. Takođe je od pomoći i razgovor sa članovima porodice o primijećenom ponašanju
kod pacijenta.

3.2. Kriteriji dijagnosticiranja glavnih depresivnih poremećeja

Izvor : Dijagnostički i statički priručnik mentalnih poremećaja DSM-IV

Pacijent ima depresivno raspoloženje (npr. osjećaj tuge ili praznine) ili gubitak interesa
A ili zadovoljstva većinom vremena u toku 2 ili više sedmica uz više dolje navedenih
simptoma:

 San- insomnija ili hipersomnija skoro svakog dana

 Interes-primjetno smanjen interes ili nedostatak zadovoljstva kod skoro svih
aktivnosti većinu vremena

 Krivica- pretjerani ili neprikladni osjećaj krivice ili bezvrijednosti većinu

vremena

 Energija- gubitak energije ili zamor većinu vremena

 Koncentracija- smanjena sposobnost razmišljanja ili koncentracije, neodlučnost;

većinu vremena

 Appetit- povećan ili smanjen apetit

 Psihomotorika- opažena psihomotorna agitacija/depresija

 Samoubistvo- povratne misli o smrti /suicidalne ideje

Simptomi ne zadovoljavaju kriterije za mješovite epizode (manično-depresivne epizode)
B
Simptomi uzrokuju klinički značajan distres ili pogoršanje u socijalnim, profesionalnim
C ili nekim drugim bitnim područjima funkcionisanja

Simptomi se nisu javili usljed direktnih fizioloških efekata supstanci (npr. zloupotreba
D droga, lijekova) ili opštih medicinskih stanja

E Simptomi nisu uzrokovani žalošću

 4. MENADŽMENT - TRETMAN

Pacijentova razmišljanja o samoubistvu trebaju se ozbiljno shvatiti. Vec pri prvoj

pacijentovoj posjeti, kliničaru ovo mora biti jasno i mora redovno pratiti pacijentove
promjene u namjerama i i suicidalnosti.Prioritet je uvijek naravno kako pacijentova tako i
sugurnost drugih osoba.Detaljan plan samoubistva,socijalna izolacija,zloupotreba
supstanci,raniji pokušaji suicida kao i porodična istorija suicida umnogome povećava
rizik,što može ukazivati na potrebu pažljivog i bliskog posmatranja(češće posjete,paziti
da pacijent ne stanuje sam nego sa rođacima ili prijateljima,ili hospitalizacija).

4.1. Nefarmakološki tretman

Tretman zahtjeva suosjećajan ali objektivan (bez ličnih predrasuda) pristup ljekara.
Inicijalno, ljekar treba da educira pacijenta da je depresija bolest gdje je tretman moguć i
naročito da im ukaže na to kakva su njihova lična očekivanja za signifikantan ili potpun
poravak.Pacijeti trebaju biti ohrabreni da postavljaju pitanja.Članovi porodice-obitelji su
ključni saveznici u pružanju podrške depresivnim pacijentima i njihovo uključivanje
mora biti ohrabreno.

Kratkoročna psihoterapija podrške (5-20 min) se koristi u kriznim intervencijama i

kod olakšanja simptoma akutne depresije tako da se pacijenti mogu bolje nositi sa
svakodnevnim aktivnostima i imati bolje međuljudske odnose. Koristeći vještine slušanja
i komunikacije o kojima se diskutovalo u PAT jedinici 4 pomoći ćete mu na duži period.

Kognitivno-bihevioralna terapija specifično cilja na proces razmišljanja koji je u

pozadini kod svakog pacijenta sa depresivnim raspoloženjem. Na primjer, pacijent je
ohrabren da se suoči sa mišlju”Ja sam bezvrijedan” nabrajajući svoja postignuća čak i
ako se čine neupečatljivim za pacijenta. Kliničke studije su dokazale efektivnost ove
tehnike.
Druge ne –farmakološke terapije uključuju tjelesne vježbe, pojačanu socijalizaciju
terapije svjetlošću i manipulacije putem sna.
4.2. Terapija antidepresivima
4.2.1. Uvod
Terapija sa antidepresivnim lijekom je preferirani tretman u slučajevima umjerene do
teške major depresije. Stopa odgovora na terapiju antidepresivima je oko 60 % a blizu je
80 % ako se uvede drugi lijek nakon izostalog odgovora sa inicijalnim antidepresivom.
Fiziološki simptomi depresije (poremećaj spavanja, apetita, energije i motorne aktivnosti)
mogu se povući prije nego što se pacijent subjektivno počne osjećati bolje (zato ima
smisla tražiti “objektivne” izvještaje od članova porodice). Simptomi se tipično ne počnu
povlačiti dok pacijent ne uzme adekvatnu dozu lijeka u periodu od 2 do 4 sedmice. Za
potpunu remisiju je ponekad potrebno do četiri mjeseca. Pacijenti trebaju biti svjesni da
su nus-pojave tipično prolazne i da zbog njih ne bi trebali prestati sa terapijom, čak iako
se osjećaju bolje, bez prethodne konsultacije sa ljekarom.

4.2.2. Izbor antidepresiva

Niti za jedan antidepresivni lijek se nije dokazalo da je više efikasan od drugih, stoga se
drugi faktori trebaju uzeti u razmatranje pri donošenju odluke koji je lijek najbolji za
pojedinog pacijenta.

Prilikom donošenja odluke o izboru antidepresiva treba uzeti u obzir dolje navedene
osnovne koncepte:

Ako je pacijent ( ili član porodice) prethodno imao pozitivan odgovor na
specifičan antidepresiv, razborito je propisati taj lijek.

Kod suicidalnih pacijenata kod kojih postoji opasnost od predoziranja treba
izbjegavati triciklične antidepresive i inhibitore monoamino oksidaze (IMAO).

Tolerantnost nus-pojava (neželjenih efekata) treba biti individulano odredjena za
svakog pacijenta.

Kod pacijenata sa koegzistirajućim medicinskim poremećajem koji već uzimaju
brojne druge lijekove, treba odabrati antidepresiv sa što manje lijek-lijek
interakcija (npr., citalopram, sertralin, venlafaxin).

Treba uzeti u obzir i cijenu lijeka, odnosno da li je pacijent u mogućnosti sebi
priuštiti taj lijek.

4.2.3. Promjena antidepresiva

Ako nema odgovarajućeg odgovora ili je odgovor na izabrani antidepresiv limitiran a

povećanje doze je ili bilo neuspješno ili neprimjereno, onda je prelaz na drugi
antidepresiv (promjena antidepresiva) odgovarajuća strategija. Prema trenutnim
mišljenima u ovakvim slučajevima pacijentu treba propisati selektivni inhibitor ponovnog
preuzimanja (re-uptake) serotonina ili neki od novijih antidepresiva. Generalno, nema
potrebe prestati sa uzimanjem prvog antidepresiva prije nego sto se počne uzimati drugi,
tako da se tipično doza prvog lijeka postepeno smanjuje dok se uvodi novi antidepresiv.
Klasični inhibitori MAO su izuzetak, jer oni traže period ispiranja dug 2 sedmice prije
nego što se započne sa uvodjenjem drugog antidepresiva. Ako pacijent nije dobro
podnosio prvi lijek, onda je razborito uvesti period ispiranja da se izgube neželjeni efekti
prije nego što se uvede drugi lijek.

4.2.4. Doza održavanja

Preko 70% pacijenata dožive povrat depresije u toku života. Većina ljekara (i njihovih
pacijenata) prestanu sa antidepresivnom terapijom prerano, bez prethodnog razgovora o
riziku od relapsa i posljedičnom riziku od onesposobljenja i smrti. Trenutne smjernice
sugeriraju da, nakon što dodje do oporavka, antidepresivna terapija se treba nastaviti u
terapijskoj dozi još najmanje 6 mjeseci da bi se značajno smanjio rizik od relapsa. O
stalnoj terapiji antidepresivima treba razgovarati sa pacijentima sa dodatnim faktorima
rizika (2 ili više epizoda depresije u 5 godina, epizode nakon 50-te godine i epizode koje
je teško tretirati). Kliničar treba razmotriti sa pacijentom prednosti (prevencija
rekurencija-povrata) i rizike (npr. trošak, neželjeni efekti, nepogodnosti uzimanja lijeka)
tretmana. Ako se donese odluka o prestanku antidepresivne terapije, doza se treba
postepeno smanjivati da bi se izbjegli simptomi koji se mogu javiti pri naglom prestanku
uzimanja antidepresiva.

4.2.5. Antidepresivni lijekovi

Selektivni inhibitori ponovnog preuzimanja serotinina –Selective Serotonin Re-uptake
Inhibitors (SSRI)

Potencijalni neželjeni efekti uključuju anksioznost, agitaciju, nauzeju, glavobolju i seksualnu

disfunkciju. Ovi lijekovi su relativno sigurni u slučaju predoziranja.

Generičko Tvorničko Doziranje

Ime ime kod odraslih Komentari

Fluoxetin Prozac 10-80 Vrlo dugo vrijeme poluživota (5 dana). Doze koje se
mg/dan uzimaju nakon podneva mogu izazvati insomniju.
Može biti koristan kod Predmenstrualnog disforičnog
poremećaja.

Fluvoxamin Luvox 50-300 Primarna indikacija je opsesivno-kompulzivni

mg/dan poremećaj.
 Takodjer se koristi kod paničnih ili generaliziranih
Paroxetin Paxil 10-60 anksioznih poremećaja.
mg/dan

Sertralin Zoloft 25-200 Može biti koristan kod post-traumatskog stresnog

mg/dan poremećaja.

Citalopram Celexa 20-40 Nema signifikantnih lijek-lijek interakcija.

mg/dan
Triciklični antidepresivi

Svi triciklični antidepresivi su potencijalno letalni kod predoziranja uslijed kardijalne toksičnosti.
Potencijalni neželjeni efekti uključuju ortostatsku hipotenziju, suha usta, konstipaciju, urinarnu
retenciju i povećanje tjelesne težine.

Generičko Tvorničko Doziranje

Ime ime kod odraslih Komentari
 Može biti koristan kod nekih hroničnih bolnih
Amitriptylin Elavil 25-300 stanja.
mg/dan
Amoxapin Asendin 50-300 Ima efekat blokiranja dopamina (stoga postoji rizik
mg/dan od tardivne diskinezije)

Clomipramin Anafranil 25-250 Povećan rizik od konvulzija

mg/dan

Desipramin Norpramin 25-300 Metabolit imipramina

mg/dan

Doxepin Sinequan 25-300 Potentan antihistaminik. Sedirajuće dejstvo.

mg/dan
 Pogledati opšte komentare navedene gore.
Imipramin Tofranil 30-300
mg/dan

Nortriptylin Pamelor 25-150 Metabolit amitriptylina

mg/dan

Inhibitori monoamino oksidaze ( IMAO)

Obično su rezervisani za pacijente koji ne podnose druge klase antidepresiva. Treba izbjegavati
hranu koja sadrži tiramin i odredjene produkte koji se mogu dobiti u apotekama bez recepta,
uključujući, dextromethorphan, i simpatomimetike kao što je pseudoephedrin i phenylephrin.
Intrekacije sa lijekovima: trazodon, SSRI, venlafaxin—povećavaju rizik od serotonin sindroma
(hipertenzija, hipertermija, tahikardija, smrt). S obzirom da su moguće interakcije i sa brojnim
drugim lijekovima uporednu upotrebu propisivati sa velikim oprezom.

Doziranje
Tvorničko kod
Generičko Ime ime odraslih Komentari
Pogledati opšte komentare
Phenelzin Nardil 7.5-90
navedene gore.
mg/dan
Pogledati opšte komentare
Tranylcypromin Parnate 20-60
navedene gore.
mg/dan

Ostali antidepresivi

Generičko Tvorničko Doziranje Komentari

 kod
Ime ime odraslih

Bupropion Wellbutrin, 200-450 Povećan rizik od konvulzija. Tableta od 150 mg sa

Zyban mg/dan postepenim otpuštanjem se indicira kao dodatna
terapija kod odvikavanja od pušenja.

Nefazodon Serzone 200-600 Blaži porast krvnog pritiska. Koristiti sa velikim

mg/dan oprezom kod pacijenata sa srčanim,
cerebrovaskularnim poremećajima ili kod pacijenata sa
konvulzivnim napadima.

Trazodon Desyrel 25-600 Rizik od priapizma kod muškaraca. Koristiti sa velikim

mg/dan oprezom kod bolesti srca. Vrlo sedirajuće dejstvo.

Venlafaxin Effexor 75-350 Rizik od stalnog porasta krvnog pritiska. Treba ga

mg/dan odvojiti od terapije sa inhibitorima MAO najmane 14
dana. Ako se naglo prestane sa uzimanjem ovog lijeka
mogu se javiti vrlo teški simptomi povlačenja. Siguran
u slučaju predoziranja. Nema signifikantne lijek-lijek
interakcije.

Ronald A. Remick Diagnosis and management of depression in primary care: a

clinical update and review CMAJ • November 26, 2002; 167 (11)
 5. DEPRESIJA TOKOM LJUDSKOG VIJEKA

Iako su određene karakteristike depresije konzistentne tokom cijelog životnog vijeka,

razvojna etapa u značajnoj mjeri utiče na to kako se ovaj poremećaj manifestuje u
različitim dobnim skupinama.

5.1. Djetinjstvo

Depresija se javlja u predškolskom uzrastu u stopi od 0.3%. Ova stopa raste do 2% i viša
je u dječaka nego djevojčica školskog uzrasta. Rizik od pojave depresije u toku
djetinjstva povećava se uslijed hroničnih fizičkih stanja, fizičkog zlostavljanja,
siromaštva, odvajanjem od roditelja, razvoda ili smrti i psihijatrijskim oboljenjem u
roditelja.
Depresivno dijete u dobi od 4 godine pokazuje samodestruktivne želje, a metode se često
greškom zamijene sa nesretnim slučajem.

5.2. Adolescencija

Značajan rast stope pojave depresije javlja se u periodu od djetinjstva do adolescencije.

Prevalenca iznosi 5 procenata i slična je kod oba spola. Depresija u adolescenciji postaje
patološka kada su simptomi produženi.
Samoubistvo je treći najčešci uzrok smrtnosti kod dječaka u adolescentnom dobu i četvrti
najčešći uzrok kod djevojčica. Uzrast od petnaest do devetnaest godina starosti pokazuju
deset puta veću vjerovatnoću da izvrše samoubistvo u odnosu na uzrast od deset do
četrnaest godina. Metode koje se najčešće koriste su uzimanje droge ili alkohola, pucanje,
vješanje i trovanje karbon-monoksidom.

5.3. Odrasle osobe

Pedeset % odraslih osoba sa depresivnim poremećajem dožive početak depresije u

životnoj dobi od 20 i 50 godina starosti. Depresivni poremećaji su dvostruko češći u žena
nego u muškaraca (širom svijeta) i češće se javljaju kod onih žena bez interpersonalnih
kontakta. Stope pojave depresije ne zavise od socio-ekonomskog statusa i rase. Dvije
trećine depresivnih odraslih osoba pomišlja na okončanje vlastitog života, a oko 10-15
procenata to zaista i učini.

5.4. Starije zrelo doba

Depresivni poremećaji kao i simptomi depresije često se javljaju u ovoj životnoj dobi u
frekvenciji do 20 procenata. Kod starijih osoba biološke, psihološke i socijalne varijable
povećavaju rizik za pojavu depresije. U ovoj dobi prisutne su različite konstelacije
simptoma depresije i stariji ljudi često ne obraćaju pažnju na depresivno raspoloženje.
Depresija u starijoj zrelosti često se miješa, te pogrešno dijagnostikuje, sa demencijom.
Ovo je potencijalno česta, ali tragična situacija kada se ozbiljna depresija ne tretira i
takva osoba može biti smještena u neodgovarajuću instituciju.
Stopa izvršenja samoubistva najviša je među pripadnicima ove starosne dobi (50% viša u
odnosu na mladje osobe) i većina ovih samoubistava dogodi se uslijed (unutar konteksta)
depresivnog poremećaja. Osjećanja bespomoćnosti i beznadežnosti su posebno
karakteristična za depresiju i slučajeve samoubistva kod starijih osoba. Period po gubitku
supružnika (pogotovo za muškarce) jeste period visokog rizika.

Karakteristike depresije kroz životni vijek

DJETINJSTVO

Djeca i predškolski uzrast
 Skriven početak
 Apatija, zamor, povlačenje
 Slab apetit, gubitak težine
 Agitacija, nesanica
 Rijetko objelodanjivanje osjećaja
tuge

 Moguće otkrivanje osjećaja tuge,

suicidnih misli
 Razdražljivost, samokritičnost,
plačljivost
 Smanjenje inicijative i odgovora na
Predpubertetska djeca stimuluse, apatija
 Zamor, poremećaj spavanja
 Nekontrolisano mokrenje i
defekacija
 Gubitak težine, anoreksija
 Somatske žalbe
 Slabi rezultati u školi
 Socijalno povlačenje, povećana
agresivnost

ADOLESCENCIJA

 Osjećanja tuge manje učestala kod starijih dobnih skupina

 Nemir povezan sa nezadovoljstvom, osjećaj dosade, razdražljivost
 Intenzivni, labilni afekti
 Nisko samopoštovanje, beznadežnost, bezvrijednost
 Udruženo sa anksioznošću
 Osjećanja usamljenosti i nevoljenosti
  Pesimizam u vezi budućnosti
 Gubitak interesa za prijatelje i aktivnosti, apatija
 Nizak prag tolerancije frustracije
 Slabi rezultati u školi
 Sklonost svadjama
 Povećan konflikt sa kolegama
 Neprihvatljivo, revoltno ponašanje kao npr. bježanje od kuće, krađa, fizičko
nasilje
 Seksualna aktivnost
 Zloupotreba supstanci
 Žalbe na glavobolju, abdominalni bol
 Hipersomnija

RANO I SREDNJE ZRELO DOBA

 Depresivno raspoloženje
 Anhedonija
 Osjećanja bezvrijednosti, beznađa, krivice
 Smanjena energija, zamor
 Poremećaj spavanja, posebno buđenje u rano jutro i učestalo buđenje u
toku noći
 Smanjena seksualna aktivnost i interes
 Psihomotorno usporavanje (retardacija)
 Anksioznost
 Smanjen apetit, gubitak težine ili povećan apetit i gojenje

STARIJE ZRELO DOBA

 Malo je vjerovatno da će se žaliti na depresivno raspoloženje ili se prezentira sa

plačnim afektom
 Osjećanja bespomoćnosti
 Pesimizam u vezi budućnosti
 Razmišljanje o problemima
 Kritičnost i zavist prema drugima
 Gubitak samopoštovanja
 Osjećanja krivice
 Duže i ozbiljnije depresije u odnosu na srednje zrelo doba
 Opaženi kognitivni deficiti
 Somatske žalbe
 Konstipacija
 Socijalno povlačenje
 Gubitak motivacije
  Promjena apetita

SUŠTINSKI /BAZIČNI /OSNOVNI SIMPTOMI KROZ STAROSNE GRUPE

 Suicidne misli /ideje

 Smanjena koncentracija
 Poremećaj spavanja

Izvodi iz: Procjene mentalnog zdravlja / Mental Health Assessment, Jedinica 13

FOBIČNI POREMEĆAJI

Pod fobičnim poremećajima podrazumijevamo bezrazložno jak strah od specifičnih

mjesta ili događaja.Zbog straha pacijenti često izbjegavaju te situacije.Takve situacije
mogu biti:
- odlazak iz kuće,
- otvoreni prostor,
- istupi u javnosti,
- gužve ili javna mjesta,
- putovanja autobusima, kolima, vozovima, avionima,
- visina,
- društveni događaji.

Klinička slika
Zbog straha pacijenti mogu izbjegavati ili odbacivati svoje svakodnevne
aktivnosti.Nepremostive teškoće mogu im predstavljati odlazak ljekaru, odlazak u
kupovinu, posjete drugima.Ponekad se jave i tjelesni simptomi kao što su lupanje srca,
ubrzano disanje, gušenje.

Liječenje
Izbjegavanje zastrašujućih situacija može uzrokovati da strah postane jači.Zbog toga
pacijenta treba ohrabrivati da praktikuje metode kontrole disanja da bi reducirao
simptome straha.Sa pacijentom treba razgovarati o načinima prevazilaženja tih
pretjeranih strahova.Treba planirati seriju koraka, koji će omogućiti pacijentu da se
suprotstavi i nosi sa svojim strahovima.Pri tome treba definisati prvi korak: npr. napraviti
kratku šetnju dalje od kuće sa članom porodice.Taj korak treba upražnjavati jedan sat
svakog dana dok se ne savlada strah.Ako strah i dalje postoji, pacijent treba vježbati
sporo i relaksirajuće disanje, govoreći sebi da će panika proći u roku od 30
minuta.Pacijent ne bi trebao bježati od zastrašujuće situacije dok strah ne prestane.Zatim
treba preći na složenije korake (npr. provesti duže vrijeme dalje od kuće).
Pri ovome ne treba uzimati alkohol ili anksiolitike.
Veoma je važno odrediti prijatelje ili člana porodice koji će pacijentu uvijek biti na usluzi
i pomoći mu u prevazilaženju straha.
U većini slučajeva, uz navedene postupke, neće biti potrebna medikamentozna terapija.
Ako postoji depresija, antidepresivi mogu pomoći (imipramin 50-150 mg na dan).Za
pacijente sa učestalim i tačno određenim simptomima uzimanje anksiolitika
(benzodiazepini) može pomoći.Beta blokatori mogu reducirati tjelesne simptome.
POREMEĆAJI AFEKTIVITETA (manično-depresivna stanja)

Poremećaji afektiviteta (raspoloženja) su primarno oštećenja emocija, što dovodi i do

značajnih promjena ostalih funkcija duševnog zdravlja pojedinca.Sindromi afektivnog
poremećaja se karakterišu patološki povećanim ili smanjenim afektom (raspoloženjem).
Uzrok nastanka poremećaja je nepoznat, ali se dovodi u vezu sa biološkim i
psihosocijalnim
faktorima.
Afektivni poremećaji se javljaju u obliku manične epizode, bipolarnog afektivnog
poremećaja, depresivne epizode, povratnog depresivnog poremećaja i perzistirajućeg
afektivnog poremećaja (distimija i ciklotimija).
MANIČNA EPIZODA
Manična epizoda se manifestuje kao hipomanija, manija bez psihotičnih i sa psihotičnim
simptomima.
Hipomanija je poremećaj afekta sličan maniji, ali je manje intenzivan.Kod hipomanije
afekat je povišen ili razdražljiv do stepena koji je evidentno abnormalan za osobu koja ga
ispoljava i traje najmanje četiri dana.Simptomi su: pojačana aktivnost ili fizički nemir,
povečana govorljivost, teškoće u koncentraciji pažnje, smanjena potreba za spavanjem,
pojačana seksualna energija, pojačano trošenje novca ili ispoljavanje drugih formi
neodgovornog ponašanja i pretjerana familijarnost u društvu.
Manična epizoda se karakteriše abnormalnim i permanentno povišenim, ekspanzivnim
i razdražljivim afektom.Često je afekat labilan, pa su vrlo brzi pomaci, kada se ispoljava
ljutnja, ili čak, kratkotrajne pojave depresije.Ostali tipični simptomi manije su: pojačana
psihomotorna aktivnost ili nemir, pojačan impuls za govor, ubrzan misaoni tok,
subjektivni
osjećaj povećane snage, sposobnosti, samopouzdanja ili ideje veličine, uključivanje u
aktivnosti koje su nerazumne (trošenje novca, seksualna indiskrecija, opasna vožnja i
dr.).
Prva manična epizoda najčešće se javlja u ranim dvadesetim godinama života.
Kod manije bez psihotičnih simptoma afekat je povišen, ekspanzivan ili iritabilan, te
potpuno
abnormalan za osobu koja ga ispoljava.Barem tri simptoma od navedenih su prisutna:
pojačana aktivnost ili fizički nemir, pojačana govorljivost (bujica riječi), bijeg ideja ili
subjektivni osjećaj da misli brzo teku, gubitak normalne društvene inhibicije, smanjena
potreba za spavanjem, povišeno samopouzdanje ili ideje veličine, rastrojenost ili stalne
promjene u aktivnostima i planovima, nekritično ponašanje koje bolesnika izlaže riziku
(npr. bezumno vozi auto) i značajno ispoljena seksualna energija i seksualna indiskrecija.
Manija sa psihotičnim simptomima karakteriše se istim ovim simptomima s tim što su
ovdje prisutne sumanute ideje (obični veličine), halucinacije (glasovi koji govore
direktno
bolesniku), uzbuđenje, pretjerana motorna aktivnost i bijeg ideja do te mjere da se
bolesnika ne može razumjeti ili nije dostupan za uobičajenu komunikaciju.
BIPOLARNI AFEKTIVNI POREMEĆAJ
Bipolarni afektivni poremećaj je obilježen dvjema ili s više epizoda kod kojih je nivo
raspoloženja i aktivnosti bolesnika značajno poremećen.Simptomi su: povišeno
raspoloženje,
povećanje energije i aktivnosti (hipomanija ili manija) ili sniženo raspoloženje sa
smanjenjem
energije i aktivnosti (depresija).
Bipolarni afektivni poremećaji se karakterišu jasnim izmjenama epizoda smanjenog i
povišenog raspoloženja i remisijama.Prva epizoda kod muškaraca je manična, dok je kod
žena depresivna.
DEPRESIVNA EPIZODA
Osnovna karakteristika depresivne epizode je da depresivni poremećaj traje najmanje
dvije sedmice, a da do tada pacijent nikada nije ispoljavao hipomaničnu ili maničnu
epizodu.
Simptomi su: snižen afekat, smanjena energija, pad aktivnosti, redukcija kapaciteta za
radost,
interes i koncentraciju, zamaranje, poremećen san, gubitak apetita, gubitak
samopouzdanja,
prisutne ideje krivice i bezvrijednosti, gubitak tjelesne težine, gubitak libida itd.
Depresivna epizoda može biti:
-blaga, sadrži dva do tri od navedenih simptoma,
-umjerena, obuhvata četiri ili više od navedenih simptoma,
-teška bez psihotičnih simptoma, sadrži nekoliko navedenih simptoma, koji su veoma
izraženi, kao što su gubitak samopoštovanja, te ideje bezvrijednosti i krivice,
-teška sa psihotičnim simptomima, je identična sa prethodnom, ali bolesnik ispoljava
i halucinacije, sumanute ideje itd.
POVRATNI DEPRESIVNI POREMEĆAJ
Karakteriše se ponavljanjem epizoda depresije bez epizoda povišenog raspoloženja.
PERZISTIRAJUĆI AFEKTIVNI POREMEĆAJI
Osnovna karakteristika ciklotimije je hronični ili rekurentni poremećaj afektiviteta, koji
uključuje brojne epizode hipomaničnog ponašanja i blage ili umjerene depresije, ali sa
slabije
ispoljenim intenzitetom simptoma po čemu se razlikuje od bipolarog afektivnog
poremećaja.
Distimija je hronična ili rekurentna depresija.

TERAPIJA
Manična faza afektivnih poremećaja iziskuje urgentno liječenje u hospitalnim uslovima.
Primjenjuju se neuroleptici, najčešće fenotiazini i butirofenoni.Takođe se koriste i
litijumove
soli.U liječenju depresivne epizode koriste se triciklični antidepresivi (TAD) kao i
inhibitori mono amino oksidaze (IMAO).
Kod bipolarnih poremećaja obavezno je kombinovati antidepresive i litijum.
Psihoterapija je korisna u tretmanu depresivnih bolesnika u kombinaciji sa biološkim
metodama liječenja.
POREMEĆAJI SPAVANJA (INSOMNIJA)

Pod insomnijom podrazumijevamo poremećaj spavanja koji može biti u smislu otežanog
uvođenja u san ili u smislu nedovoljnog održavanja sna.Osobe koje loše spavaju su
iznurene i ponekad nesposobne za rad.
Kratkotrajni poremećaji spavanja mogu nastati kao posljedica stresnih životnih situacija,
akutnih bolesti ili promjene smjena na poslu.
Klinička slika
Pacijenti koji pate od insomnije su napeti, anksiozni, zabrinuti i depresivno
raspoloženi.Često govore o tome kako loše spavaju.Opterečeni su svojim zdravstvenim
stanjem, pa čak i smrću.Zbog svega ovoga oni pribjegavaju uzimanju različitih
lijekova.Ujutro su depresivni, napeti, zabrinuti, razdražljivi.

Dijagnoza
Dijagnoza se postavlja na osnovu sljedećih kriterija: bolesnici se žale na teško uvođenje u
san, održavanje sna ili slab kvalitet sna; poremećaj sna se javlja najmanje tri puta
nedjeljno u posljednjih mjesec dana; postoji preokupiranost nesanicom; pacijent je pod
stresom zbog lošeg kvaliteta sna.

Diferencijalna dijagnoza
Diferencijalno dijagnostički u obzir mogu doći depresija, anksioznost, zloupotreba
alkohola i opojnih supstanci, apnea u snu.

LIJEČENJE

Da bi se spavanje poboljšalo, pacijentu treba skrenuti pažnju na važnost relaksacije u

večernjim satima.Važno je pridržavati se odlaska u postelju u isto vrijeme kao i ustajanja
u isto vrijeme.Dnevno spavanje treba izbjegavati.Pacijentu treba savjetovati da izbjegava
kofein i alkohol.Takođe je važno praktikovati dnevno vježbanje.

Treba liječiti ono što je u osnovi psihijatrijskog ili somatskog stanja.Pri tome treba
mijenjati medikamente i pronaći najprikladnije.Hipnotici se mogu povremeno koristiti.
Poboljšanje navika spavanja (ne sedativima) je najbolji lijek.
 Primitivno mišlienje se karakteriše se pre svega konkretnošću (»bukvalno shvatanje), dok je
apstraktno mišljenje svedeno na najmanju meru. Slika i objekt su za takvu osobu isto, ime neke
osobe poistovećuje se sa samom ličnošću. Da bi naneo nesreću neprijatelju, on baca kletvu na
njegovu sliku ili je cepa; ime neprijatelja se ne izgovara. Slično se vidi u vračanju i nekim
običajima. Da se ne bi nanelo zlo bližnjima, ne spominje se đavo već se za to upotrebljavaju
metafore. Mala deca nemaju razvijeno apstraktno mišljenje, ona stvari primaju »bukvalno«. Za
njih broj ne može da postou sam za sebe već uvek mora da se odnosi na nešto.
Ovaj tip mišljenja viđa se i u bolesnika čije su intelektualne sposobnosti oslabile. Dementne
osobe izgubile su sposobnost apstraktnog mišljenja, a slično se vidi i u shizofrenih bolesnika. Ovi
poslednji imaju i najteže poremećaje mišljenja.
Poremećaji mišljenja.
Mišljenje može u patološkim slučajevima biti bez cilja, neočekivanog sadržaja,
nelogično, konfuzno, netačno, ubrzano i čudno. Poremećaji mišljenja dele se u dve velike
grupe: na poremećaje u sadržaju mišljenja i poremećaje misaonih procesa po obliku.

Sadržajni poremećaji mišljenja

To su sumanute ideje, precenjene uleje, opsesije (prisilne: misli, osećanja, impulsi),
fobije, maštanje, pseudologia fantastica i varalaštvo, patološko parničenje.

Sumanuta ideja
Pogrešno ubjeđenje koje nastaje bez odgovarajućeg spoljašnjeg razloga i podsticaja a
održava se nepokolebljivo uprkos razuvjeravanjima. Ovo ubeđenje ne dijeli okolina i
sredina u kojoj živi osoba opsjednuta ovim idejama, niti ono odgovara njegovom
obrazovanju i kulturi (verovanje u čini i vradžbine nije sumanuto ako je reč o primitivnoj
osobi iz primitivne sredine, dok je sigurno znak bolesti ako u to veruje lekar ili student).
Sumanute ideje su uvijek znak psihoze. Njihov sadržaj zavisi i od vremena u kome
živimo: ranije je često sumanuta ideja bila povezana s bogom ili vešticama, kraljevima i
carevima, danas se češće govori o gamazracima, radio i televizijskim talasima,
političarima i filmskim glumcima.

Depresivne sumanute ideje u skladu su sa depresivnim raspoloženjem i strahom:

samooptuživanje (kriv je za sve nedaće na svetu), ideje materijalne propasti, nihilističke
ideje (sve je propalo i umrlo), ideje bolesti itd.
Ekspanzivne sumanute ideje imaju sasvim suprotan sadržaj: izvanredna snaga, veliko
bogatstvo (ima 1000 kuća), najveći je naučnik i pronalazač.
Mladić, 22 godine, euforičnog raspoloženja, stalno priča viceve, zasmejava bolesnikc i osoblje (»zaraznost«
afekta). Pažnja hipervigilna, pojačan seksualni prohtev: »Jedini problem mi je kako da stignem da obradim
sve cice koje mi padnu šaka. Voleo bih ima dan ima 48 časova«. Apeit pojačan, ali ne stiže da sve pojede »od
silnih poslova«. Sve ga »cice saleću i zaljubljene su u njega jer je najlepši muškarac». Inteligencija očuvana.
— Ekspanzivne sumanute ideje manije.
Sumanute ideje proganjanja i interpretativne sumanute ideje odnose se na ličnost
bolesnika: prate ga, postoji velika organizacija koja mu radi o glavi, sve se odnosi na
njega (novine, vesti na radiju, slučajni pogledi prolaznika).
Patološka ljubomora, ljubomora koja je neosnovana, po intenzitetu preterana i po
radnjama koje je prate (špijuniranje, pregledanje ženinog veša, čak i »ginekološki«
pregled), apsurdna i besmisleha po izboru saučesnika u varanju (sin, brat) ili same
osumnjičene osobe (sumnja da ga vara žena starica).
E. K., 43 godine, razboleo se pre 10 godina. Upadljivog je držanja, grimasira (pući usta), neobićno drži
cigaretu i glasno pućka dim (maniranost). Ima akustičke halucinacije glasova koji mu prete. To su
 »teledirigovani glasovi«. On je bogat i troši bilione dinara godišnje i vodi uredno knjigovodstvo (koje niko ne
razume). Car je careva protiv koga su upereni AEG (!) — aparati što čitaju i brišu mozak. Inače »car careva«
čisti sobe i moli da mu se da cigareta uprkos bogatstvu. — Sumanute ideje paranoidne shizofrenije.
N. D., 60 godina, već 20 godina povremeno ispoljava sumanute ideje odnosa i
proganjanja. Muž je napustio jer na njega deluju preko specijalnih mašina (»iz Amerike,
valjda«). Traži da se i njoj nabavi takva mašina preko socijalnog da bi povratila
muža. — Sumanute ideje odnosa paranoidne psihoze (parafrenija).
Precjenjene ideje, pridavanje preterane važnosti nekoj činjenici ili problemu, što je
praćeno snažnim afektom, mogu biti upadljiva »nastranost« inače normalnih osoba.
Kada, međutim, ovakve ideje dobiju patološke dimenzije (idu nauštrb ugleda, ugrožavaju
obolelog socijalno ili materijalno, obuzimaju nosioca te ideje i utiču na celokupnu
njegovu djelatnost, onda je to bolesna manifestacija. Neko može biti protivnik pušenja i
pljuvanja i insistira na torne, ali ako zbog ovog stava sebi svuda stvara neprijatelje i tome
posveti najveći deo svog vremena, onda je to nenormalna pojava.

Opsesija (obsessio)
Opsesija je prisilna misao (predstava, osećanje) koja se ne može odstraniti iz svesti
nikakvim naporima logike. Ona se može doživeti i normalno kao prolazna pojava. U
patološkim slučajevima opsesije su simptom prisilne neuroze i tada vladaju manjeviše
neprestano individuom, primoravajući je da izvodi određene stereotipne ritualne radnje
(prisilne radnje ili kompulzije) kako bi umanjila njihovo neprijatno dejstvo. To mogu biti
i prisilna razmišljanja, strahovanja i sumnjanja. Karakteristično je za prisilne fenomene
da ih pacijent oseća neprirodnim i nametnutim i da se bori protiv njih (kad su u pitanju
sumanute ideje, pacijent je ubeđen u njih i uporno ih dokazuje).

Fobija (phobia)
Fobija je patološki i preteran strah od nekog određenog predmeta ili situacije:
agoraphobia — strah od kretanja na otvorenom prostoru,
claustrophobia — strah od zatvorenog prostora,
mysophobia — strah od prljanja itd., itd.
Fobije su obično posledica davno doživljenog potisnutog straha, koji se kasnije javlja u
svesti bez datog sadržaja okolnosti koje su bile prisutne prvi put. Psihoanaliza je ranije
videla uzrok fobijama, npr., u prekinutom koitusu iz straha od začeća ili nezadovoljenom
libidu zbog impotencije partnera.

Fantazija
Fantazija je psihička predstava neke scene ili događaja za koje postoji saznanje da nisu
stvarni, ali su željeni. Stvaralačka fantazija priprema za buduću delatnost, dok je
sanjarenje uteha za želje koje se ne mogu ispuniti.

Pseudologia fantastica
Često se naziva i patološkom lažljivošću. To su osobe koje imaju prisilnu potrebu da ostvaruju
svoju fantaziju i lažno se predstavljaju kao heroji, ličnosti na visokom položaju, zbog čega dolaze
u sukob sa zakonom i društvom, priznaju da su se lažno predstavljali i ponovo čine isto.
Varalice su vrsta patoloških lažljivaca koji lažima o svom položaju (da, npr., može nekog
da izbavi iz zatvora) pribavljaju materijalnu korist za sebe. Često su to vrlo obdarene
osobe koje iz nesvesnih neurotičkih pobuda imeju potrebu za odbacivanjem svog pravog
identiteta.

Parničarstvo
Je patološka težnja da se preduzirnaju sudske mere zbog sumnje ili uobraženja obolelih
da su progonjeni (u izrazito patološkim slučajevima reč je o idejama proganjanja). Često
se ovi koraci preduzimaju protiv lekara zbog operacije ili lečenja, a uzrok ovakvom stavu
može biti baš neprijateljski stav tužitelja prema pacijentu, koji ovaj sada projecira na
lekara (»ne želimo mi da se oslobodimo bolesnika, već to žele lekari). Često su posredi
upravo neizlječivi bolesnici i psihički zaostale osobe.

Poremećaji mišljenja po formi

Patološka opširnost
nastaje kada do svesti dolazi suviše velik broj ideja zbog veoma slabe selekcije. Pacijent
dolazi do cilja posle vrlo opširnog i zaobilaznog uvoda.

Blokada misli
je nagli prestanak toka misli ili govora u sredini rečenice. Kada se to desi u normalnih
osoba, ove nastave prekinutu rečenicu kada ih podsetimo ili se sete spontnno; kod
bolesnika (shizofrenija) misli se ne nastavljaju i bolesnik smatra da rnu je »neko oduzeo
misli«.

Bujica (bekstvo) ideja

je naviranje misli i reči, zbog čega bolesnik i ne uspe da kaže sve što mu je palo na urn.
Ovo se viđa u manije.

Perseveracija
je ponavljanje jedne te iste reči ili rečenice, dok je

verbigeracija
besmisleno ponavljanje sloga ili besmislenih slogova.

Inkoherentno mišljenje.
je besmisleno povezivanje ponaosob logičkih rečenica u nerazumljiv govor.

Rasulo misli
Vidi se pri očuvanoj svesti (kvantitativno očuvanoj svesti) kada se upotrebljavaju
nelogično povezane ili pogrešne po smislu reči, ili reči koje imaju sasvim novo značenje
(neologizrni), zbog čega je govor nerazumljiv. »Sa1ata od reči« je krajnje zbrkan govor s
potpuno nerazumljivim rečima i rečenicama.
PSIHOANALIZA
Pod psihoanalizom se podrazumeva metoda ispitivanja i lečenja koju je pronašao
Sigmund Freud (Frojd).
 Istorijat.
Sigmund Freud (1856 —1939) rođen je u Frajbergu u Moravskoj. Medicinu je studirao u
Beču, gde je diplomirao 1881. god. Još kao student, a kraće vreme i kao lekar, radio je na
histologiji nervnog sistema, a kao mlad lekar bavio se neurologijom i internom
medicinom.
Njegovi prvi radovi su pronalazak anestetičkog dejstva kokaina i etiologija i patogeneza
cerebralne paralize. Nekoliko godina kasnije primenjuje hipnozu i sugestiju kao
terapijske metode. Godine 1885. objavljuje zajedno sa Breuerom (Brojer) »Rasprave o
histeriji«, u kojima je opisan slučaj Anne 0., devojke koja je bolovala od histerije, lečene
hipnozom. U toku ovog lečenja pacijentkinja je u hipnozi privodila sećanju potisnute
neprijatne doživljaje, što je bilo praćeno uzbuđenjem, ali su posle toga nestajali simptomi
bolesti. Tako je pronađena metoda lečenja koju je Breuer nazvao katarza (catharsis —
čišćenje). Ova metoda je preteča psihoanalitičke metode lečenja, kojoj je kasnije i
priključena.
Poslednja decenija XIX veka predstavlja period stvaranja psihoanalize. U prvoj fazi
primenjivana je katarktička metoda: pacijent se hipnotiše, a zatim mu lekar postavlja
pitanja koja se odnose na simptome bolesti, što dovodi do emotivnog pražnjenja. Na taj
način došao je zajedno sa Breuerom do zaključka da histerički simptomi potiču iz davno
doživljenih emocionalnih poremećaja, koji su potisnuti iz svesti, ali obnovljeni za
vreme hipnoze. No pošto Freud nije voleo hipnozu kao terapijsku metodu, on je
postepeno došao do jedne druge metode otkrivanja davno potisnutih traumatskih
doživljaja, do

Metode slobodnih asocijacija: pacijent leži na otomanu, dok terapeut koji se nalazi iza
njegove glave traži od njega da kaže sve što mu padne na pamet, čak i ono što mu se čini
nevažnim, neprijatnim pa i bez prividne veze s osnovnim predmetom ispitivanja. Ovakvo
iskazivanje slobodnih asocijacija praćeno je oslobađanjem potisnutih afekata. Tumačenje
ovako dobijenog materijala, koje je istovremeno i ispitivanje i lečenje, jeste ono što je
Freud nazvao psihoanalizom.
Transfer - Otkriće transfera dopunjuje osnove psihoanalize. Transfer (prenošenje) je
fenomen koji se javlja u toku primene psihoanalize: bolesnik projicira svoje osećaje,
misli i želje na lekara, ali može se desiti da i lekar projicira na pacijenta (kontratransfer).
U transferu se bolesnik ponaša prema lekaru onako kako se u detinjstvu ponašao prema
osobama iz svoje najbliže okoline.

U daljem radu Freud izgrađuje koncepciju organizacije čovekove psihike: svesni deo
čoveka predstavlja samo površni deo psihičkog života, koji je najvećim delom nesvestan.
Nagoni i težnje potisnuti su u nesvesni deo i nastoje da dođu do izražaja u snovima i u
simptomima neuroza.
U tom periodu Freud uvodi pojam Edipovog kompleksa.

Posle 1920. god. Freud uvodi izmene u svoje dotada objavljene teorije. Njegova nova teorija
nagona odvaja
nagone života (seksualnost, libido, eros) od
nagona smrti i agresivnosti (thanatos).
U psihičkoj se organizaciji razlikuju tri sistema: »Ono« (»Id«), »Ja« (»Ego«) i »Nadja«
(»Super ego«).

Osnovni principi
princip zadovoljstva i nezadovoljstva
Jedan od osnovnih principa koji upravljaju psihičkim životom, odnosno ponašanjem i
iskustvom čoveka, jeste princip zadovoljstva i nezadovoljstva (zadovoljenja i
nezadovoljenja).
Svako ponašanje proističe iz neke neprijatne draži i ono teži da ovu draž umiri, čime
izbegne nezadovoljstvo ili čak dovede do zadovoljstva.
Princip zadovoljstva upravlja nesvesnim procesima, a on je naročito izražen u male
dece. Dete se vremenom prilagođava na zahteve okoline i pri tom se teško odriče
određenog zadovoljstva. U odrasle osobe princip nezadovoljstva ispoljava se kao
tendencija da se ogradi od neprijatnih draži, naročito sanjarenjern i snovima.
Princip nezadovoljstva je naročito izražen u neurotičara, koji delimično ili potpuno beže
iz stvarnosti koju ne mogu da prihvate.
Princip realnosti - Nastaje u toku razvoja ličnosti. To je u stvari prilagođavanje principa
zadovoljstva zakonima sredine u kojoj jedinka živi. Princip realnosti je u neku ruku mjera
sigurnosti kojom se zadovoljenje odlaže. Ovo se dešava razvojem onih psihičkih funkcija
koje dejstvuju na svesnu adaptaciju ličnosti na stvarnost, a to su pažnja, upamćivanje i
mišljenje. Ipak, principu realnosti u velikoj meri izmiču neki nagoni, naročito seksualni.

U prvoj svojoj teoriji o organizaciji psihičkog života Freud je tvrdio da se psihički aparat sastoji
od dva sistema, nesvesnog i predsvesnog, između kojih se nalazila cenzura.
Sistem nesvesnog je sedište urođenih nagona i potisnutih želja i sećanja,
dok svest ima ulogu da izvrši prilagođavanje pomoću mentalnih operacija, da odlaže
ispražnjenje i da individuu prilagođava stvarnosti.
Na prelazu ova dva sistema nalazi se cenzura, koja ili obavi potiskivanje ili ga odbaci.

U svojoj kasnijoj teoriji o psihičkoj organizaciji Freud izlaže nove pojmove:

»Ono« (»Id«) predstavlja urođene nagone (agresivne i seksualne) i potisnute želje. Zelje
i prohtevi »Ida« nalaze se van domašaja principa realnosti a podređeni su principu
zadovoljstva odnosnu nezadovoljstva.
»Ja« (»Ego«) prcdstavlja ličnost kao takvu: razvija se pod uticajem okoline i njegova
aktivnost može biti svesna (opažanje, misaoni procesi), predsvesna i nesvesna.
Strukturom »Ega« vlada princip realnosti (objektivno, razložno, socijalno verbalno
mišljenje). Prilagođavanje individue okolini, rešavanje sukoba izrneđu suprotnih želja i
sukoba s realnim svetom nalaze se pod uticajem »Ega«.
»Nadja« (»Superego«) se stvara kada se dete identifikuje sa svojim idealom —
roditeljima, koje ono vidi kao savršene. U normalnim slučajevima dete se identifikuje s
roditeljem istog pola. U stvaranju »Nad-Ja« igraju ulogu i društvena sredina i njeni
moralni principi. Delovanje »Nad-Ja« vidi se, npr., u sukobu sa »Ja« u osećanju krivice,
zatim kao samoposmatranje i samokritika (ona lična, intimna), kao zabrane. Drugim
rečima, »Ego« upravlja prilagođavanjem ličnosti na okolinu, kontroliše tenziju.
snovi
Do Freuda snovima nije pridavan ozbiljan značaj i njihovo tumačenje prepušteno je
praznovernim i primitivnim osobama. Freud je tumačenju snova dao značaj
dijagnostičkog sredstva koje pomaže razumevanju nesvesne psihike. Tumačenjem snova
metodom slobodnih asocijacija mogu se otkriti potisnuti nagoni i psihički sadržaji iz
detinjstva.
Prema ovom učenju, čovek u snu ne želi da zna za stvarnost, zbog čega je spavanje stanje
relativne slabosti »Ega«.
Takozvani infantilni snovi (oni se mogu javiti i u odraslih) nastaju obično pod dejstvom
fizioloških potreba (gladan ili žedan čovek sanja kako jede ili pije). Ovde zadovoljenje
može nastati i bez onih mehanizama prikrivanja koji se vide u ostalim vrstama sanjanja,
jer ne izaziva suprotstavljanje »Ega«.
U drugim slučajevima mehanizam sanjanja nije tako jednostavan: iza tzv. fasade sna (tj.
manifestnog sadržaja sna, slika kojih se sećamo o sadržaju sna posle buđenja) kriju se
razne psihičke tendencije, često zaboravljene, nesvesne, nepristupačne svesti. Ove
skrivene misli nazivaju se lalentnim mislima. Snevaču izgleda da je san besmislen i
obojen čudnim i neshvatljivim emocijama, ali one ipak pokazuju, protiv volje ličnosti, na
razne načine prikrivane tendencije koje su se nekad javIjale. To se dešava zbog toga što
se mišljenje u snu ne odigrava na isti način kao u budnom stanju: onako kako nam se san
prikazao (manifestni san, fasada sna) jeste u stvari skraćeni i izmenjeni latentni sadržaj.
Ovde postoji mehanizam sažimanja (zgnšnjavanja), kada se sadržaj skraćuje, neki se
pojmovi spajaju u jedan; pomeranje je kada se umesto nekog pojma javlja njegov deo ili
kada se afektivna napetost premešta s pravog objekta na neki sporedni predmet;
simbolika sna je onaj fenomen koji se vidi u snu kada se umesto racionalnog mišljenja
budnog sna upotrebljavaju u snu poznati simboli (npr. crnina za žalost) ili individualni
simboli (npr. zašiljeni ili duguljasti predmeti kao zamena za penis, predmeti s otvorima
umesto ženskih genitalija).
Mnogo puta tumačenie sna koje pruža sam snevač predstavIja u stvari obradu i
odbrambene mehanizme »Ega«.

omaške (parapraksije)
I u omaškama svakodnevnog života mogu se pokazati razne svesne ili nesvesne
tendencije koje neko krije ili ih nije svestan. To su ne samo pogreške u govoru (npr.
pogrešno izgovaranje nečijeg imena) već i kad se nešto pogrešno pročita ili kad se stalno
zaboravljaju ili gube neki predmeti koji mu nešto znače, ili se zaboravlja ime njemu
dobro poznate osobe itd.
Prema psihoanalizi, ove radnje nisu slučajne već zavise od nesvesne namere ili želje
potisnute iz svesti. Na sličan način tumači psihoanaliza i neka tzv. slučajna ubistva
(naročito u lovu) ili samoubistva. Ovde se ubraja i sklonost nekih osoba ka nesrećnim
slučajevima.

teorija o libidu
Seksualni nagon je, prema psihoanalizi, složen sistem nagonskih sila koji čini temelj
psihičke organizacije čoveka. Naš seksualni nagon se u početku sastoji od više
nagonskih sila koje nisu zavisne međusobno, da bi se u pubertetu sve potčinile jednoj
funkciji — genitalnoj, koja ima za svoju svrhu održavanje vrste. Te jednostavne
nagonske sile su tzv. parcijalni nagoni, a organi za koje su vezani ovi parcijalni nagoni
jesu erogene zone.
Parcijalni nagoni su sadizam, mazohizam, ekshibicionizam, narcizam (ili narcisizam),
fetišizam itd. Ako je u nekoga primarnu ulogu preuzeo parcijalni nagon, onda je ta osoba
za društvo perverzna. Seksualni nagoni ima i osobinu regresije: u toku svog razvoja on
prolazi kroz razvojne faze menjajući svoje ciljeve i objekte. U patološkim uslovima
seksualni nagon može da regredira, tj. da se vrati na jedan od ranijih stadijuma razvoja.
Najzad, seksualni nagon može da sublimira: u celini ili neke njegove komponente mogu
svoj prirodni cilj zameniti višim, socijalnim ciljem. jedan primer sublimacije je kad
neudata devojka prenese materinska osećanja na decu iz domova, ili kada se sadizam
neke osobe sublimira u naučnog radnika koji vrši eksperirnente na životinjama ili, pak,
postane odličan hirurg.

Psihoanaliza uči da seksualni život postoji u čoveka od rođenja i da se razvija do (oko) 18.
godine. U svom lazvoju prolazi kroz 3 faze.
Prva faza je doba autoerotizma i traje od rođenja do pete godine. U toj fazi seksualni
nagon deteta postiže svoj cilj na sopstvenom telu. Međutim, ova faza nije jednostavna
već se sastoji iz tri stadijuma: oralnog, analnog i edipalnog.
Oralni stadijum - Na oralnom stepenu razvoja primarnu ulogu igraju usta i zadovoljenje
nagona postiže se nadraživanjem usta, npr. sisanjem.
Analni stadijum - Posle oralnog stadijuma nastaje analnosadistički stadijum, kada ulogu
erogene zone igra anus, pri čemu se ispoljava i sadizam dece.
Edipalni stadijum - Oko pete godine primat prelazi na genitalije (falusni stadijum), čime
se završava prvi period. Na ovom stepenu erotika deteta prenosi se na drugi objekt, tj. na
drugu osobu, a to je roditelj suprotnog pola. Na taj način polni nagon prestaje da bude
autoerotičan i postaje objektivan. Zbog toga što se vezuje za roditelja suprotnog pola ovaj
se stadijum zove.
Između 5. i 8. godine života dete gubi interesovanje za stvari iz seksualnog života (doba
latencije). Oko 8. godine seksualno interesovanje ponovo oživljava.
Za vreme puberteta ponavljaju se one iste faze kroz koje jc prolazio seksualni razvoj od
rođenja do 5. godine. Izuzetak je završni stadijum, koji se bitno razlikuje: eros deteta se
vezuje za roditelje suprotnog pola, dok se na kraju puberteta normalna osoba oslobađa
veze s roditeljima i prenosi svoj eros na drugu osobu suprotnog pola. Tada ona traži
partnera po ugledu na objekte iz prvog perioda, prema sebi ili prema roditelju suprotnog
pola. Iz ovog proizlaze i dva tipa osoba: narcistički (narcisistički) tip su osobe koje svoje
partnere biraju prema sebi, dok je tip naslanjanja onaj koji partnera bira po ugledu na
roditelja.

Može se desiti da se seksualni razvoj jedne osobe zadrži duže na jednom od nabrojanih
stadijuma ili da se njena erotika na jednom stadijumu naročito intenzivno zadovoljavala. To je
fiksacija i ona podrazumeva i posebne psihičke karakteristike. Ako se zbog teškoća na koje naiđe
ili zbog unutrašnjih prepreka uskrati zadovoljenje erotičkih potreba, može se vratiti na jedan od
ranijih stadijuma razvoja seksualnosti: to je regresija.
LIČNOST I POREMEĆAJI LIČNOSTI

Obrazac ponašanja jedne individue nije svesno određen. Tačnije rečeno, obrasci
ponašanja su spoljašnji izraz unutrašnjih podsticaja, naročito impulsa koji imaju poreklo
u instinktima. Ličnost je rezultat proizvod međusobne akcije instinkta jedinke i
okoline u kojoj ona živi zbog čega ne postoje dve jedinke s istovetnim osobinarna.
Formiranje ličnosti je proces postepene nadgradnje: dete najpre uči da prilagodi svoje
potrebe uslovima sredine i tada ima određen način ponašanja kojim obezbeđuje
zadovoljenje svojih potreba. Istovremeno se njegova ličnost formira i kao njegov odraz
ličnosti roditelja i njegovog opažanja njihovog svesnog i nesvesnog ponašanja prema
njemu. Socijalni i kulturni činioci u velikoj meri utiču na njegovo ponašanje.

Izraz »persona«, koji se ponekad upotrebljava u značenju »ličnosti«, upotrebio je Jung

prerna njenom latinskom značenju »glumčeva maska«. Na ovaj način on je označio da je
persona spoljašnji izraz koji pokriva ličnost jedinke, lice kojim se ona prikazuje
spoljašnjem svetu.

Freud je dao kompletnu teoriju ličnosti. Prema psihoanalizi, formiranje ličnosti nastaje
sadejstvom instinkta i okoline i doterivanjem izražavanja instinkta putem »Ega« i
»SuperEga«. »Ego« teži da prilagodi izražavanje instinkta zahtevima okoline.
»SuperEgo« dalje nameće kontrolu nad instinktima osećanjern griže savesti koja nastaje
zbog povrede vrednosti usvojenih od roditelja. U daljem razvoju »Ego« i »SuperEgo« još
više utiču na način ponašanja i strukturu ličnosti. I kao što postoje individualne razlike u
urođeniin osobinama, pojedina deca mogu imati isto tako i raznolik razvoj »Ega«, a dalja
kontrola od strane »SuperEga«, kontakti sa sve većim brojem osoba van porodičnog
kruga, kulturna sredina, sve to odražava njegov razvoj.

Karakter (grč. charakter — urezati, ugravirati) ima identično značenje sa ličnošću u

medicinskoj i psihološkoj literaturi engleskog jezika. U evropskoj i našoj terminologiji,
kao i u svakodnevnom govoru, izraz »karakter« odnosi se na moralne i društvene
vrednosti neke ličnosti, na ponašanje koje je za nju karakteristično. Za nekoga se može
reći da je »čvrst karakter« ili samo »karakteran čovek«, čime se želi istaći da on ima
nepokolebljiva ubeđenja, da je od reči i da ima principe kojih se drži, drugi je, pak, »loš
karakter« ili »nekarakteran čovek«.

Temperament se više odnosi na emocionalno ispoljavanje nagona, na snagu i brzinu

reagovanja jedne osobe, vrstu trajnog raspoloženja. Hipokratova podela poznavala je 4
vrste temperamenta, prema 4 vrste tečnosti koje postoje u čoveku, kako se onda verovalo:
sangviničan (sanguis — krv), holeričan (chole — žuč), melanholičan (rnelanos — crn,
chole — žuč) i flegmatičan (phlegma— sluz), a ove vrste temperamenta posledica su
prevage jedne od tečnosti.

Izrazu ličnosti mogu se dodati pridevi koji bliže određuju njene osobine: agresivna ili
mirna, ambiciozna, prijateljska ličnost itd.
Normalna ličnost
Da bi se razumela poremećena ličnost, potrebno je najpre objasniti šta je to normalna
ličnost.
Klasično medicinsko shvatanje je da je normalnost isto što i zdravlje, i da je zdravlje
odsustvo simptoma bolesti. Psihička normalnost je harmoničan i povoljan sklad raznih
elemenata psihičkog aparata koji se izražava kao optimalno funkcionisanje. S druge
strane, to funkcionisanje nije nepromenljivo i upravo te povremene oscilacije bitne su za
dopunu definicije normalnosti.
Današnje shvatanje duševnog zdravlja blisko je definiciji Svetske zdravstvene
organizacije: »Zdravlje je stanje potpunog telesnog, psihičkog i socijalnog dobrog
osećanja, ne samo.odsustvo bolesti ili oronulosti«
Idealno psihički zdrave ličnosti nema i bolje je govoriti o «psihički prosečnoj osobi»,
onoj koja se vidi kao najbrojnija grupa u stanovništvu. Ako se uzmu pojedinci iz ove
grupe, vidi se da svako ima izvesno odstupanje u nekoj psihičkoj osobini od idealnog.

Poremećaji ličnosti

Za neke osobe se ne može reći da spadaju u grupu psihički zdravih, ali istovremeno nisu
ni duševno obolele: one se nalaze između zdravlja i bolesti. Prema ranijoj terminologiji,
to su »psihopalske osobe ili psihopati«, a u psihoanalitičkoj terminologiji to su «osobe s
karakternim neurozama« (za razliku od neuroza koje se u psihoanalizi zovu
»simptomske neuroze«). Poremećaji uglavnom nastaju u oblasti afekta, volje i nagonskog
života. Ove se osobe najčešće obraćaju lekaru za pomoć zbog toga što nailaze na teškoće
u svetu, žale se na ostale ljude i njihovo ponašanje prema njima, ili na nepovoljne
situacije na koje nailaze u životu, ali retko uviđaju da je pogreška u sopstvenom stavu
prema svetu. Istina, može se desiti da i one naiđu na stvarne i objektivne teškoće za koje
nisu krive.
Psihoanaliza objašnjava nenormalni razvoj karaktera (ličnosti) pogrešnim rešavanjem
problema u edipalnom stadijumu razvoja, u vreme kada se javlja privlačnost deteta prema
roditelju suprotnog pola: normalno rešenje je odbacivanje ove želje prenia roditelju
suprotnog pola i identifikacija s roditeljem istog pola. Čak i oni koji ne priznaju toliki
značaj seksualnog nagona u razvoju ličnosti govore da je za razvoj ličnosti bitan odnos
prema roditeljima u detinjstvu. Kako dete raste, ono će shvatiti i na koji način se u domu
rešavaju problemi agresije i samopotvrđivanja. Vrste rešenja edipalnog konflikta ranog
detinjstva odreduju vrstu karakternih teškoća koje će se razviti: histerički, mazohistički,
pasivnoagresivni, pasivnozavisni itd.
Poremećaji ličnosti mogu se podeliti u sledeće grupe:
antisocijalne ličnosti (psihopati u užem smislu reči),
histerične ličnosti,
shizoidne ličnosti,
ciklotimne ličnosti,
opsesivne ličnosti,
seksualni psihopati itd.

Antisocijalne ličnosti ili psihopati (sinonimi za ovo su još i: moralno ludilo — moral
insanity, psihopatska ličnost, sociopatska ličnost) dolaze u stalne sukobe s društvom. Još
u detinjstvu pokazuju poremećaje ponašanja: bežanje, besposličenje, nepopravljivost,
sklonost lažima, krađe, traženje lošeg društva, impulsivnost, slab uspeh u školi. Kao
odrasli oni nisu lojalni prema drugima, bezobzirni su, ignorišu društvene norme i rade
samo ono što im se sviđa, dok im kazne ili iskustvo ne pružaju pouku. Oni se teško
odupiru iskušenjima jer ne podnose frustracije, a kada ih uhvate, vešto napadaju drugoga.
Nemaju osećaj krivice. U braku se slabo prilagode, često su u zatvoru, loši su radnici,
impulsivni, skloni patološkom laganju i seksualnom promiskuitetu, žene prostituciji i
vanbračnim trudnoćama. Obično nisu glupi niti nesposobni da razumeju pravila društva,
mogu biti bistri ili izuzetno inteligentni.

Juvenilni delinkventi (neki ih zovu i delikventi) je pravni termin za mlađe osobe, ispod 17—
18 godina, koje izvrše dela koja bi se smatrala kriminalnim aktima ako bi ih počinili odrasli,
ali i dela specifična za dečji uzrast (bežanje, besposličenje). Većina delinkventne dece
ubrajaju se u grupu eksplozivnih, agresivnih ili antisocijalnih ličnosti, ali počinitelji ovih dela
mogu imati i druge poremećaje, kao što je to mentalna retardacija ili posledice povrede ili
oboljenja mozga.

Histerične ličnosti su sebične, sugestibilne, preterano emotivne, teatralnog i dramatičnog

ponašanja, teže da privuku na sebe pažnju drugih upadljivim i ponekad
ekshibicionističkim oblačenjem; češće su to osobe ženskog pola. Uprkos tome što u
ponašanju poziraju, one su ipak, zavisne od okoline, a nasuprot slobodnom ponašanju
imaju teškoća u seksualnom životu. Kod njih se uočava težnja da se takmiče i irnituju
muškarce. Suprotno očekivanju, retko u konfliktnim situacijama obole od histerije.

Shizoidna ličnost je sklona sanjarenju i autističkim razmišljanjima, sumnjičava, uplašena

od ljudi, teško biva uvučena u društvene kontakte. Može dobiti bezrazložne izlive besa i
agresije, inače je mirna, povučena i preosjetljiva. Često uspe u svojim intelektualnim
nastojanjima. Pre se može govoriti o osobama sa čudnim načinom života nego o
prepsihotičnoj ličnosti.

Ciklotimna ličnost u životu pokazuje periode blage hiperaktivnosti ili turobnog

raspoloženja; to su otvorene osobe, lako sklapaju poznanstva i prijateljstva, mada ne
trajna i dubokn. Važe za vesele i zabavne Ijude, rado primane u društvo. Podsećaju na
osobe koje imaju lakše simptome manićkodepresivne psihoze.
PSIHOSOMATSKI POREMEĆAJI
(Psihofiziološki poremećaji)

Psihosomatska oboljenja su organski poremećaji u čijoj etiologiji i patogenezi važnu

ulogu igraju emocionalni poremećaji. To su oboljenja s jasnom organskom
patologijom čiji su najvažniji uzrok psihološki faktori, obično produžen emotivni
stres.
Drugim rečima, u psihosomatskim oboljenjima emocije zahvataju viscera, a simptomi su
pretežno fiziološki (ulcus, astma itd.), pod kontrolom autonomnog nervnog sistema.
Organski simptomi stvarno postoje, oni nisu simbolični kao u neurozama.

Neurotički (konverzivni) simptomi su pretvaranje stanja napetosti u telesne

funkcionalne poremećaje, što dovodi do delimičnog ili potpunog olakšanja napetosti, a
organ ili deo tela koji nosi simptom često je simbolični izraz emotivnog konflikta: vojnik
koji je u konfliktnoj situaciji između straha od pogibije ili ranjavanja i straha da se ne
pokaže kukavicom ako bi pobegao dobija funkcionalnu paralizi nogu: on se tako
neokaljane časti nalazi u bolnici s izrazom nevinosti i nezabrinutosti histeričara (la belle
indifference). Konverzivni poremećaji obično zahvataju voljni motorni i senzitivni
sistem. Izrazi »psihogeni« ili »funkcionalni« označavaju simptome koji nemaju
morfološku podlogu niti organski uzrok.

Čovekov neuspeh da se adaptira nakon stresa čini ga vulnerabilnim za veliki broj bolesti
koje su posledica psihičkih procesa ili se pogoršavaju pod dejstvom ovih mehanizama.
Sluznicu bronhija draže hemijski, bioloski ili mehanički faktori, ali i stres ili uzbuđenje
može izazvati spazam bronhija i astmatički napad. Hiperventilacija izazvana uzbuđenjem
stvara alkalozu i hipokapniju, a ove stvaraju hipokalciemiju i tetaniju. Gastrointestinalni
trakt je pod snažnim uticajem emocija. U stresnim situacijania usta se suše, u depresivnih
bolesnika pojačano je lučenje pljuvačke. Želudac na ove nokse daje dve vrste reakcije:
hiperemiju s bubrenjem sluznice, povećanim lučenjem hlorovodonične kiseline i
pojačanim motilitetom (ovakvo stanje može izazvati i zlovoljnost i osećanja
neprijateljstva, koja su česta u osoba sa grizlicom dvanaestopalačnog creva); ili se javlja
sniženje sekrecije i ishemija sluznice i smanjen motilitet u stanjima depresije, histerije i
kod mentalne anoreksije. Dijareja je česta pojava kod uzbuđenja, straha ili u osoba koje
imaju nerešene životne probleme. Opstipacija je česta u depresivnih bolesnika i
histeričkih osoba.
Opšte je poznato da uzbuđenje i strah izazivaju ekstrasistole, povećan krvni pritisak i
koronarnu bolest srca. Slična stanja pojačavaju nagon na mokrenje, ili, naprotiv, dovode
do zadržavania mokraće.

Navešćemo nekoliko najvažnijih pslhosomatskih oboljenja.

Ulkus. Činjenica je da jake emocije imaju snažan uticaj na funkciju želuca: pojačavaju se
njegova sekrecija i motilitet. Ulkus se često javlja i pogoršava u periodima kada je pacijent više
izložen teškom i trajnom stresu. Poremećeni odnosi u porodici ili konflikti na radu su
precipitantni taktori. Ovi bolesnici imaju neke zajedničke karakteristike: to su zavisne osobe koje
kompenzuju svoju zavisnost ambicijom, radom i uspehom. Za neke od njih je teško da prihvate
svoju zavisnost, mada ona normalno postoji kod svakoga.
 — Muškarac se nesvesno boji od zavisnosti zbog straha od žiga homoseksualnosti s kojom
se zavisnost i submisivnost povezuju.
— Za žene s ulkusom, pak, negacija zavisnosti može biti deo odbacivanja uloga žene i
uzimanja muške uloge.
Takođe se navodi da osobe s ulkusom predstavljaju »oralni« tip ličnosti, sa fiksacijom na
oralnom stadijumu. Ovde potreba za hranjenjem ne znači samo zadovoljenje hranom već i
zadovoljenje potrebe za ljubavlju, novcem, zadovoljstvorn i uspehom uopšte. Ulkusna bolest se
opisuje i kao bolest u kojoj »gladan« stomak jede sam sebe. Treba se setiti i toga da se ulkusni
bol umiruje hranom, najbolje baš mlekom. Hrana za kojom se čezne poistovećuje se s majčinom
ljubavlju ili majčinim mlekom.

Bronhijalna astma. Astma se javIja u svakom životnom dobu, ali najčešće u dece mlađe
od 5 godina. U etiologiji astine igra uloga kombinacija više faktora, među kojima treba
izdvojiti tri glavne grupe: alergički. psihički i infektivni. Teško je reći koja od ove tri
vrste faktora ima najvažniju ulogu. Ovde se nećemo zadržavati na alergiji i infekcijama
već samo na psihičkim uzrocima koji sigurno mogu biti uzruk ili otežavajući faktor u
ovoj bolesti.
Zapaženo je da se astma javlja u usoba koje su imale teškoće u odnosu dete—majka i
zbog toga stekle emotivnu nesigurnost. Astmatična deca imaju veliku potrebu da budu
voljena, naročito od svojih majki. Ličnost astmatičara fiksirala se na »preoralnom« ili
»respiratornom« stadijumu. Pored navedenih situacija karakterističnih za dob detinjstva,
među ovim bolesnicima obično su oni koji potiču iz porodica u kojima su odnosi loši ili
porodica u kojima je karakteristično da je majka autoritativna, sa velikim zahtevima.
Manja deca dobijaju napad uglavnom onda kada im preti razdvajanje od majke. Ovaj
faktor sredine ogleda se i u lečenju astmatične dece u drugoj sredini: verovatno je da
povoljno dejstvo klimatskog lečenja nije posledica samo uticaja klime već i promene
psihološke sredine.

Anorexia nervosa. Ovo je teško oboljenje koje u nekim slučajevima može dovesti i do
smrti. Javlja se u devojčica adolescentnog uzrasta, ređe i u žena u 3. i 4. deceniji. Obično
bolesti prethodi gojaznost posle koje bolesnici započinju strogu dijetu za mršavljenje,
iako se ovo ne smatra uzrokom bolesti. Cesto su to opsesivne ličnosti ili osobe sa
histeričkim karakterom, nezrele i narcisistične. Neki put je anoreksija samo početni
simptom psihoze. Nije poznat nikakav organski uzrok bolesti.
Glavni simptom je potpuno neracionalan pristup ishrani (tzv. »oralna impregnacija«). U početku
ograničavaju unos samo određene vrste hrane, a kasnije se ovaj stav proširi na svaku hranu.
Mršavljenje napreduje do katastrofalnih granica. Opštu pothranjenost prate amenoreja snižen
arterijski pritisak, hipoglikemija, zbog čega u diferencijalnoj dijagnozi treba isključiti
gastrointestinalna, endokrina i ginekološka oboljenja.
Leči se psihoterapijom, psihotropnim lekovima, a u težim slučajevima mora se pribeći
ishrani preko sonde.

Gojaznost. Obično se neko smatra gojaznim kada njegova telesna težina prelazi za 20°/o
standardne vrednosti date u tablicama težine. Važno je nagomilavanje masnog tkiva
(veću težinu mogu imati i osobe s razvijenom muskulaturom). U siromašnim sredinama
gojaznost je bila svojstvo privilegovanih klasa, na Istoku gojaznost je simbol lepote, dok
se u najrazvijenijim zemljama ona vidi baš u ekonomski slabijim i kulturno nižim
društvenim slojevima. Gojaznost je najčešća u 3, 4. i 5. deceniji. Jedan od uslova za
razvoj gojaznosti je smanjenje fizičke aktivnosti i kretanja. Ovo dovodi do stvaranja
suviška kalorija i paradoksnog dejstva neaktivnosti na apetit: povećava ga.
Nova ispitivanja nisu dokazala da gojazne osobe pripadaju određenom tipu ličnosti.
Mnoge gojazne osobe kažu da preteruju u jelu kad su emotivno potištene. Među njima
ima više neurotičkih simptoma nego u ostalom stanovništvu. Posle psihičkog stresa često
se javlja sindrom »noćnog jedenja«: uveče hiperfagija i nesanica, ujutro anoreksija. Neki
se žale da ne osećaju glad ni sitost. Velik značaj ima konstitucija, kao, npr., telesna građa.
Lečenje retko uspeva ako se provodi ambulantno. Oni koji uspešno smanje težinu često
se za kratko vreme vrate na staru meru. Lekovi koji se daju smanjenje apetita pripadaju
grupi lekova sa stimulantnim dejstvom na centralni nervni sistem i mogu stvoriti
toksikomaniju, arterijsku hipertenziju i druge poremećaje. Dijeta koju propiše lekar,
pomognuta psihoterapijom, pomaže u težim slučajevima. U lakšim bolesnik, ako je
snažno motivisan, može postići uspeh kada se pridržava određene dijete.

ČEŠĆA PSIHIČKA OBOLJENJA

U ovom poglavlju opisaćemo dve grupe oboljenja: neuroze (psihoneuroze) i psihoze

(duševna oboljenja u užem smislu reči). Postoje mnogi kriterijumi prerna kojima se
psihoze razlikuju od neuroza.
Pre svega, psihoza dublje menja ličnost od neuroze: u prvom slučaju postoji znatna
dezorganizacija i promjena ličnosti, ona je teško poremećena i u svom odnosu prerna
drugim osobama, što u neurotičara nije slučaj.
Psihotičar ne odvaja stvarnost od utintrašnjeg doživljavanja, on stvara svoj novi svet
korne daje svojstva realnosti, a stvarnost iskrivljuje i falsifikuje sumanutim idejama i
halucinacijama; kod neurotičara se to ne dešava. Mišljenje psihotičara može biti
autističko (dereističko), njegovo se interesovanje za spoljni svet smanjuje ili nestaje, dok
neurotičar održava tu vezu sa spoljnim svetom i osetljiv je na promene odnosa među
osobama.
Duševni bolesnik ne shvata niti priznaje da je bolestan i ne želi promenu svoga psihičkog
stanja, neurotičar svesno traži izlečenje, iako nesvesne snage teže suprotnom od toga —
da koristi simptome (tzv. sekundarna korist).
Velik broj pacijenata ne može se uvrstiti ni u neurotičare niti u psihotičare: to su oni što
doživljuju kraće epizode duševne bolesti izazvane nekim stresom, obično se potpuno
oporave, ili se ponašaju kao neurotičari kada stresna situacija prođe. Oni se ponekad
dijagnostikuju kao »psihoneurotički shizofreničari« ili kao »granični psihotičari«.

NEUROZE (PSIHONEUROZE)

Simptomi koji se viđaju u neurozama posljedica su emotivnih poremećaja nastalih

zbog nesvesnih, dubokih konflikata. Za razliku od psihosomatskih oboljenja, kod kojih
emotivni poremećaji takođe igraju važnu ulogu, kod neuroza ne postoje organske
promene (kod psihosomatskih oboljenja nastaju organske promene), ovi organski
simptomi su simbolični. Neuroze su funkcionalna oboljenja, poremećaji funkcija, a ne
anatomske promene.
 Neurotičari su osobe koje ne mogu da se adaptiraju na okolinu bez sukoba. Sukobi
neurotičara pretvaraju se u emotivnu napetost, strah i druge simptome. Neurotičar nalazi
izlaz iz konflikta u »bekstvu u bolest«: tu nije posredi svesno biranje bolesti kao izlaz iz
neprijatne situacije i realnug života već je reč o nesvesnim mehanizmima.

U nastanku neuroze najveći značaj imaju uticaji sredine, naročito oni uticaji koji su
delovali u najranijem detinjstvu. Veliku ulogu igra atmosfera u roditeljskom domu.
U kasnijem životu značajne su psihičke traume, kao što je to, npr., neuspeh i
nezadovoljstvo položajem u društvu ili kada zahtevi daleko prevazilaze sposobnosti
(zbog nedovoljne spreme i obrazovanja ili zbog slabih intelektualnih mogućnosti).
Neprilike na poslu, nezdravi odnosi na radnorn mestu, loše stambene prilike i ekonomska
nesigurnost takođe imaju udela u nastanku neuroza.

PSIHOANALITIČKO OBJAŠNJENJE NEUROZA zasniva se na Freudovom učenju o nesvesnoj

psihici i potisnutim traumama: psihička trauma nije odreagovana već je potisnuta u
nesvesni deo psihike; afekt je prisutan i može dospeti do svesti u izmenjenom obliku kao
neurotički simptom.
U srži neurotičkih simptoma je konflikt izmedu »Ega« i »Ida«. Odbrambeni mehanizmi
»Ega« suprotstavljaju se neprihvatljivim težnjama instinkta. Prema psihoanalitičkoj
teoriji o neurozarna, Edipov konflikt iz ranog detinjstva (v. poglavlje o psihoanalizi) u
kasnijem životu dovodi do neurotičkih simptoma.
Lečenje se sastoji u dovođenju u svest onoga što je bilo potisnuto posle čega dolazi do
afektivnog abreagovanja (oslobađanja ranije vezanih emocija).
Postoji velik broj klasifikacija neuroza. Ovde ćemo opisati
histeriju,
neurozu straha, fobije,
opsesivnokompulsivne neuroze,
depresivnu neurozu i
neurasteniju

histerija (histerička neuroza)

karakteriše se gubitkom funkcije, bilo fizičke ili psihičke. Naziv potiče od Platona, koji
je histeričke manifestacije video u žena koje nisu imale prolaps uterusa, što bi vice versa
značilo da uterus koje je ostao u telu žene nerotkinje stvara simptome bolesti (hystera —
materica). Kasnije, u srednjeni veku, uvidelo se da od histerije obolevaju i muškarci, što
se pripisivalo štetnom dejstvu zaostale sperme i polnoj uzdržljivosti (nije ni danas retko
da lekar preporuči polni odnos kao »lek« za neurozu).
Gubitak fizičke funkcije u histeriji zove se konverzija. Ovo se vidi kao
»paraliza« (gubitak motorne funkcije),
histerički mutizam (gubitak govora),
oštećenje senzibiliteta (»anestezija«), histeričko »slepilo«.
Gubitak psihičke funkcije može biti
u oblasti svijesti »nesvestica«, padanje u »trans«, fuge.
Histerička amnezija je obično ograničena na neki određeni događaj ili određenu ličnost,
ona je selektivna i gubitak pamćenja se ne odnosi na druge istovremene događaje ili
osobe koje su bile prisutne u isto vreme i na istom mestu.

Uopšte, najčešći konverzivni simptomi su glavobolja i vrtoglavica. Svoju glavobolju

oboleli opisuju s naglašavanjem simptoma i patetikom:»zabijanje klina« u glavu —
clavus hystericus (clavus — žulj). Cesto se navode i probadi i bolovi u predelu srca, koji
su slični anginoznim bolovima (angina pectoris spuria; spuria — lažna).

Česti pratioci ovih poremećaja su

emotivna nezainteresovanost (la belle indiference) i tzv.
sekundarna korist (posredna korist od bolesti, kao što je to, npr., bolovanje, pažnja,
materijalna korist) (Primarna korist je rešenje konflikta i zadovoljstvo uprkos »paralizi«,
koje je bolesnik postigao bolešću. Ova korist od bolesti nije svesno traženje koristi već
nesvestan mehanizam.)

Klasični histerički napad redak je danas u kulturnijirn sredinama. On se još može videti u
primitivnim sredinama i u mlađih osoba ograničenih intelektualnih sposobnosti. Opisan
je u Neurologiji (v. Diferencijalna dijagnoza epilepsije).

Prema psihoanalitičkom učenju, potisnuti konflikt (Edipov kompleks) preti da probije u

svest, zbog čega se pribegava najjačoj odbrani. Izbor simptoma zavisi od simboličkog
značenja toga dela tela: paraliza nogu znači, npr., nesposobnost da se kreće, slepilo —
nemogućnost da se sagleda pravo stanje. Pri tom je karakteristično da sam simptom znači
istovremeno i zadovoljenje zabranjenog impulsa i kaznu: »paralizovani« vojnik napušta
bojno polje, ali ne može ni da hoda;
oduzetost ga ne dovodi u očajanje (belle indiference) jer je ovako došao u bezbedno
stanje.

Interesantno je da osobe sa crtama tzv. histeričke ličnosti retko obole od histerije.

J. K., 39 godina, nastavnica istorije u gimnaziji, dovedena je kao hitan slučaj jer je »izgubila moć govora«. Na času se
»nervirala«, došla je u sukob ad đacima. Govori jedva čujnim šapatom, ne može da zviždi, na pitanje potvrđuje da je
ranije znala da zviždi. Izraz lica spokojan. Posle faradizovanja guše, uz istovremeno traženje da glasno izgovara najpre
glasove, zatim reči, najzad je normalno progovorila.
U ovom slučaju upadljiv dijagnostički znak bila je nemogućnost zviždanja (ovaj znak ne prati afoniju: zvuk se stvara
vibracijom usana, a ne glasnih žica) i nezabrinut izraz lica uprkos teškom »invaliditetu«.

neurasthenia
Stari deskriptivni izraz (nervna astenija, nervna slabost). U širokim slojevima poznata je
kao »slabost živaca« i »nervoza«. Opis ovog sindroma pojavio se u doba snažne
industrijalizacije i naglih promena u sastavu stanovništva Amerike, brzog menjanja
mirnog i patrijarhalnog načina života u burni život industrijskih gradova.
Glavni simptomi ovog sindroma vrlo su obilni i. različiti. Najčešći su vegetativni
poremećaji (znojenje, tremor, parestezije, lupanje srca), slabost apetita, oslabljen libido.
Raspoloženje depresivno i bolesnik se žali na brzo zamaranje, slabost koncentracije,
nesanicu. Postoji i obilje hipohondričnih tegoba, glavobolja i vrtoglavica.
Kako se vidi, ova klinička slika najviše odgovara konverzivnoj neurozi (histeriji) i
drugim neurozama. Danas se smatra da jedan deo neurasteničke slike pripada i
depresivnim neurozama i blagim depresijama, ali se ista klinička slika može videti i kod
organskih oboljenja, kao, npr., kod ateroskleroze mozga, tireotoksikoze, anemije,
malignih bolesti, encefalitisa — encephalitis larvata (Vujić).
Termin neurasthenia danas je napušten jer ne predstavlja posebnu nozološku jedinicu.

fobije
(phobos, grč. — strah) imaju za glavni simptom strah koji bolesnik vezuje za određeni
predmet ili situaciju koje on zatim može da izbegava. U odeljku o poremećajima
mišljenja naveli smo nekoliko najčešćih fobija. Dodajmo ovde i
strah od stranaca (xenophobia), od
vode (aquaphobia),
od životinja (zoophobia),
od reke (potamophobia) itd.

Zajedničko je za sve fobije da pacijent izbegava određenu situaciju ili predmet iz straha da će mu
se desiti nešto strašno (on sam ne zna šta mu se to može desiti) ako to ne učini. Samim tim što
je svu svoju strepnju koncentrisao na jednu stvar bolesnik je izbegao (iako ne sasvim bez
trpljenja) difuzan strah, koji bi stvarao daleko veće neprijatnosti.

Kao neurotički simptom uopšte, fobija ima dva cilja:

 da pomogne osobi da na neki način (iako ne baš bezbolan i zadovoljavajući)
uskladi svoje emocionalne problerne;
 da posluži kao ispunjenje nedozvoljenih potisnutih želja istovremeno s kaznom
u vidu bola i trpljenja.

Izbor simptoma fobije - Teško je shvatiti šta određuje izbor simptoma fobije, mada je
često očigledno simboličko značenje izbegavanja određene situacije u fobiji. Tako, npr.,
agoraphobia (strah od otvorenog prostora, ulica, trgova) može imati simboličko značenje
i zamenjuje strah od sopstvenih nedozvoljenih impulsa, npr. od nevernosti žene na ulici
(ako je reč o ženi bolesniku): nije nepoznato da se prostitutke nazivaju »uličarkama«.
Strah ovde čuva obolelu osobu od nesvesnih težnji koje ona svesno ne želi i protivi im se.
Zahtevanje da je neko prati kada je na otvorenom prostoru simbolički znači prisustvo
osobe koja je čuva, zamenu za oca i majku koji su tu ulogu imali kao branioci od takvih
težnji i koji su te moralne norme usadili detetu. Svaka fobija ima posebno značenje za
svakog pojedinog bolesnika.

M. S., učenica III razreda gimnazije, obolela je od »horeje minor« (neurolog nije postavio dijagnozu niti je vodio
lečenje), ali horeički pokreti nisu prestajali ni posle godinu dana. Pregledom su utvrđeni tikovi, koji su prestali posle
površne psihoterapije, ali je nastao strah da će se tikovi iznenada pojaviti u školi i time je izložiti ismevanju. Zbog toga
ostaje kod kuće, sprema gradivo i dobro polaže razred. Dobija intenzivan strah od ulice i ne izlazi bez majke, koja sada
mora da je drži ispod ruke. Otac, avijatičar JATa, stalno je na putu, ima malo vremena za dete, gotovo je uopšte ne
viđa, sklon alkoholu.
Heurom straha
Prikladniji termin za ovu neurozu bio bi neuroza strepnje, jer ovde nije reč o jasno
definisanom strahu, određenom afektu, več o stanju napetosti, neprijatnosti,
napregnutosti, koje ne mora u svesti biti doživljeno kao strah. Ovo afektivno stanje često
je praćeno i vegetativnim znacima (ubrzano disanje i ubrzan puls, povišen krvni pritisak).
lako može biti svestan ovih neprijatnih osećaja, bolesnik ipak ne zna njihov uzrok. On
može da nekontrolisano reaguje na najobičnije svakodnevne ne prilike, može imati noćnu
moru, ili može biti razdražljiv i neraspoložcn, »nervozan«, kako se to obično kaže.
Strepnja je često signal za opasnost koja preti »Egu« od instinkta (»Id«): ako
zadovoljenje »Ida« (nagona) nije prihvatljivo za »Ego«, nastaju napetost, strah, strepnja.
Neuroza straha može nastati i zbog straha od odvajanja mlade zavisne osobe od roditelja.
Takozvana »fobija od škole« ne ispoljava se kao jasno protivljenje odlasku u školu već bolovima
u glavi ili stomaku, zbog kojih odlaženje u školu nije mogućno, i deteostaje kod kuće.

Prisilna neuroza (opsesivnokompulsivna neuroza)

Ima za glavne simptome prisilne misli (opsesije) koje naviru u svest uprkos želji te
osobe i prisilne radnje (kompulsije), kada mora da ponavlja neke radnje bez obzira na to
koliko joj izgledaju besmislene. Pacijentu su ove pojave neprijatne, bezuspešno pokušava
da ih se oslobodi, a oseća napetost ako je sprečen da ih izvede. Uzaludno je pacijentu
objašnjavati nerazložnost njegovih prisilnih radnji i misli, jer je toga i on sam svestan i
trpi od njih.

Pacijent može imati prisilan strah od veneričkih bolesti, kojeg se ne može osloboditi ni
čestim pregledima niti izbegavanjem polnih odnosa. Prisilne radnje često imaju vid
rituala; ponavljanje, značenje tih radnji može biti jasno (npr. prisilno pranje ruku kao
odbrana od infekcije) ili neobjašnjivo (prisilno dodirivanje, prisilno preskakanje crta na
trotoaru, prisilno brojanje prozora), ali za njihovo izvršenje uvek postoji neodoljiva
unutrašnja potreba.

Prisilne misli i prisilne radnje mogu biti prolazna pojava u mnogih normalnih osoba.
Kao prisilna neuroza mogu se ove reakcije shvatiti tek onda kada postoji jaka afektivna
napetost i strepnja koje znatno otežavaju sposobnost za rad, odnose s drugirn osobama i
sposobnost vođenja normalnog života.

Depresivna neuroza
je česta bolest. Depresivni afekt nije tako težak i dubok kao kod depresivne psihoze.
Glavna manifestacija može biti žalost i osećanje bespomoćnosti pri suočenju s nekom
preprekom u životu. Bolesnik je svestan da njegova depresivna reakcija nije srazmerna
s događajem ni opravdana činjenicama. Pored toga, ovde ne postoji osećanje krivice,
inače naglašeno kod melanholije.
Kod depresivne neuroze mogu postojati hipohondrijske ideje, smanjenje aktivnosti, a moguća
su i samoubistva, iako retko. Pažljivim ispitivanjem mogu se otkriti i drugi simptonii neuroze.
PSIHOZE
Psihoze su teža oboljenja od neuroza. One znatnije menjaju ličnost bolesnika i njegov
odnos prema svetu i drugim osobama. Psihotičar živi u svom svetu, kome pridaje
značaj stvarnosti, ne uviđa da je bolestan i retko želi promenu svoga stanja.
Ovde ćemo pružiti kratak opis najvažnijih psihoza: maničkodepresivne, shizofrenije i
paranoidnih stanja.

Maničkodepresivna psihoza
Uzrok ove bolesti nije poznat. Zna se da se nasleđuje
autosomno dominantno, s nepotpunom penetracijom ili s promenljivom
penetracijom,
Ali nije poznato koji je biohemijski poremećaj koji se nasleđuje. Prema nekirn podacima,
nasleđuju se dominantno vezano za pol (preko hromosoma). Među bliskim rođacima
bolesnika ima 20x više obolelih nego u prosečnom stanovništvu: Na 1000 stanovnika
dolazi 3—4 bolesnika, nešto je više muških od ženskih (3:2). Manički oblik javlja se
uglavnom u mlađih, depresivni je češći u starijih.
U mozgu nekih bolesnika s depresijom postoji relativan deficit kateholamina, naročito
noradrenalina, dok je u euforičnih osoba povećana količina ove supstancije. Utvrđeno je
da MAO inhibitori koji povećavaju količinu kateholamina u mozgu stvaraju
uzbuđenja i imaju antidepresivno dejstvo, dok jedinjenja koja snižavaju ili inaktiviraju
centralne amine izazivaju depresiju. U depresivnih bolesnika utvrđena je manja količina
metabolita serotonina u likvoru.

Drugi biogeni amindopamin ima povoljno dejstvo na agitiranu depresiju, dok dopa povoljno
deluje na usporeni oblik depresije.

Ispitivanje uzajamnog dejstva centralnih amina, hipotalamusa i endokrinih promena u

depresija daje izglede na pozitivne rezultate.

Osnovna karakteristika je
 periodičnost pojave bolesti, čija je odlika
 promena afekta u smislu ushićenja (manija) ili tuge (depresija) s
 promenama mišljenja u skladu s afektom i bez intelektualnog propadanja.

Jedan bolesnik može imati više depresivnih faza ili više maničkih epizoda, ali se maničke
i depresivne faze mogu smenjivati u jednog te istog bolesnika, s intervalima normalnosti
ili bez ovih, kada bolesnik neposredno iz maničke faze uđe u depresivnu a iz ove u
maničku (cirkularna psihoza).

Manija
Ima sasvim suprotnu sliku od depresije. Klasičan je trijas simptoma:
 maničko raspoloženje,
 povećan impuls za govor i
 pojačana motorna aktivnost.
Povišeno raspoloženje može se odraziti kao veselost, euforija (ponekad uzbuđenje i
razdražljivost), sklonost šalama, a ovo raspoloženje je ponekad »zarazno«.
Mišljenje je izmenjeno u skladu s afektom: bekstvo ideja, bujica ideja (izmena prema
formi) i sumanute ideje ekspanzivnog karaktera (poremećaji mišljenja prerna sadržaju).
Pažnja je slaba, nestalna.
Dok bolest ne uzme izrazito, psihotičan vid bolesnici su hiperaktivni, suviše preduzirnljivi u
poslu i seksu, aktivni. U punom zamahu bolesti hiperaktivnost dovodi do iscrpljenosti i nesanice.
Krajnost je delirantna manija: govor je nerazumljiv, besciljna neprekidna aktivnost, i bez lečenja
bolesnik može umreti zbog inanicije.

Hipomanija je lakši oblik manije koji se može neprirnetno razviti u ličnosti koje su i
inače poznate kao energične, vesele i preduzimljive. Nekritični su prema svojoj bolesti,
zbog čega se teško daju nagovoriti na lečenje.

V. B., student IV godine mašinskog fakulteta, 26 godina. Otac bio čudnog ponašanja, kasnije iznenada napustio
porodicu i emigrirao u Ameriku, deda po ocu ćutljiv i sumnjičav čovek.
Ranije primeran đak, odličan student, u poslednje 3 godine imao dve maničke i jednu depresivnu fazu, koja je
neposredno zamenila maničku. Posle svakog perioda bolesti nastavljao da studira i položio nekoliko ispita.
Od pre 10 dana postao sve pokretniji, uznemiren, upadao u konfliktne situacije, rnenjao devojke, pio alkohol u velikim
količinama. Sada stalno u pokretu, razdrijen, zažarenih obraza, žive mimike, čas sedi, čas hoda, neprekidno puši. Piše
naređenja »svom šoferu« koji večeras treba da ga vozi na aerodrom da bi u Sarajevu priredio »šou nad šouima«, na
kome će biti »konferansije, reditelj, glavni glumac i duša«. Sobu je iskitio slikama nagih devojaka i parolama, na stolu
hrpe knjiga, koje sve čita u toku istog dana.

Depresija (melanholija)
Ima suprotne karakteristike: afekt je depresivan (žalostan), mišljenje je usporeno,
motorna aktivnost je usporena i osiromašena. Depresivno raspoloženje se odlikuje
 osećanjem bespomoćnosti,
 dubokom bezrazložnom tugom,
 uznemirenošću (krši ruke, uzdiše, kuka, jauče), ili je, naprotiv, oboleli miran,
nepokretan, bez snage da učini i najmanji pokret.
 misli su usporene i obično zaokupljene jednom depresivnom sumanutorn idejom
bezizglednosti, propasti, bolesti, smrti, crne sudbine porodice.
 za sve optužuje sebe (za rat, za krizu) i tvrdi da je u prošlosti bio grešan: u
skladu s afektom sećanje bira samo neprijatne dogadaje iz prošlosti. Pamćenje
inače nije oštećeno, intelekt ne propada.

U lakšim slučajevima bolesnik izgleda

 umoran,
 pati od nesanice,
 nema apetita,
 najteže se oseća ujutro, nešto bolje uveče.

Može doći do brojnih dijagnostičkih propusta. Ako se ne leči, depresija ima najtežu
prognozu: samoubistva su česta, a obično se dešavaju onda kada bolesnik nije u
najdubljoj depresiji, u početku bolesti ili prilikom oporavka. Tada je još depresivan, ali
je u stanju da donosi i izvrši odluke.
R. L., 38 godina, radnik, ranije neupadljiv, društven, savestan, od pre 20 godina ima hipohondričke ideje, povremeno
nesanicu. Sada je u bolnici, kaže da teško pati, da mu nema pomoći, zaokupljen je samo idejom propasti, ne može da se
koncentriše na drugo, povremeno nema snage ni da se očešlja, ne brije se, ne može da pomeri ruku, nije u stanju da
otvori kapke, leži.

Involutivna melanholija
Javlja se u involucionom periodu (otprilike između 45. i 65. godine života), u osoba koje
ranije nisu imale depresivnu niti rnaničku fazu (slučajevi sa ranijirn fazama bolesti
svrstavaju se u manićkodepresivnu psihozu). Osnovno raspoloženje je depresivno, ali je
bolesnik uznemiren, jadikuje, kuka, plaši se smrti, zbog stalnog i nepodnošljivog afekta
straha od smrti izvrši samoubistvo ako se ne zaštiti. Sumanute ideje mogu biti bizarne
(nema creva ni srca) i apsurdne (krivi su za sve nesreće čovečanstva, misle da će voda iz
česme poplaviti ceo svet itd.).
Ž. M., 56 godina, zemljoradnik, odličan i pedantan domaćin, uzoran roditelj, razboleo se iznenada posle srnrti prijatelja
koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći.
Uglavnom sedi, uzdiše, odmahuje rukom i ponavlja: »Sve je svršeno, ubih čoveka ni krivog ni dužnog, ceo svet mi sudi
i ne može mi dovoljno presuditi« (nema nikakvog udela u saobraćajnoj nesreći). Kaže da je porodicu ostavio golu i
bosu, gladnu »na ovom surovom svetu«, nije dostojan ni hleba u bolnici, krivica mu je neizmerna. Puši mnogo i
prebacuje sebi da je nitkov kome deca i duvan plaćaju. Oporavio se posle elektrokonvulzivne terapije.

Depresivna reakcija
Ima iste karakteristike kao maničko-depresivna psihoza, ali nastaje posle jasnog
precipitirajućeg događaja, obično posle gubitka bližnjeg. Po pravilu su to osobe koje nisu
imale osobine i crte ciklotimnog karaktera, niti su ranije imale maničku ili depresivnu
fazu. I ovo je psihoza, koja, kao i melanholija, dovodi u opasnost život bolesnika.

lečenje
Manija se leči preparatima phenothiazina (Chlorpromazin) i butyrophenonima
(haloperidol). Od znatne je koristi Lithium carbonat.
Depresija (melanholija) leči se imipraminum (tofranil), tryptizolom (ako nije reč o
agitiranoj, uznemirenoj depresiji).
Agitirana depresija leči se nozinanom, libriumom i valiumom. U urgentnim
slučajevima, kada je opasnost od samoubistva velika i kada lekovi ne pomažu, primenjuje
se elektrokonvulzivna terapija (elektrošokovi).

Psihoterapija ima svoje mesto u lečenju maničkodepresivnih bolesnika, mada samo kao
dopunska metoda.

Shizophrenia
Skoro polovina duševnih bolesnika smeštenih u bolnicama su shizofreni bolesnici. U
opštem stanovništvu 0,3 do 1% osoba imalo je bar jednu shizofrenu epizodu u životu.
Dok se shizofrenija pujavljuje u stanovništvu u proseku u 0,85% slučajeva, roditelji
bolesnika mogli su imati shizofreniju u 5—10% slučajeva, braća i sestre u 5—15%.
Identični (homozigotni) blizanci, čak i kada odrastu odvojeno, obole oboje u 65%
slučajeva.
Biohemijske promjene –
Opisano je više biohemijskih promena u shizofrenih bolesnika. Mnoge od ovih nalaza
nisu potvrdili drugi istraživači, za neke se ne zna da li su posledica uticaja lekova, dijete
itd. Tako je nađen psihotoksički faktor TARAXEIN, sličan ceruloplazminu, nađen je i
povišen nivo ceruloplazmina, ali ta ispitivanja još nisu potvrđena. Postoje izvesni dokazi
da je nivo serotonina u krvi povišen prvih dana akutne epizode bolesti, a potom
pada ispod normalnog nivoa. Saopšten je i nalaz antiinsulinskog faktora u krvi i
mokraći shizofrenih bolesnika, povišenje odnosa laktata prema piruvatima, nenormalan
metabolizam glikoze i nedostatak heksokinaze, ali svi ovi nalazi zahtevaju dalje
ispitivanje i potvrdu.

Porodice bolesnika
Proučavanja porodica shizofrenih bolesnika pokazala su poremećene odnose, poremećaj u
odnosu između majke i bolesnika u najranijem detinjstvu. Teškoća pri izvođenju zaključaka
iz ovih nalaza leži u tome sto se slični podaci dobijaju i u porodicama neshizofrenih
psihijatrijskih bolesnika, a poremećeni odnosi mogu biti i posledica, a ne uzrok bolesti.

Premorbidna ličnost shizofreničara

Imali su emotivne teškoće i neprilagođenost i pre prvih znakova bolesti. Često se nalazi
da su ovi bolesnici u detinjstvu doživeli odbačenost, napuštanje i nedostatak ili gubitak
ljubavi, kao i druge psihičke traume.
Ne može se govoriti o jedinstvenom tipu ličnosti za one koji će kasnije oboleti od
shizofrenije. Ipak se najčešće nalazi da su to bile:
 Hladne osobe, ili preterano osetljive, povučene u sebe, ili nekako čudnog držanja u
detinjstvu. U školi mogu imati dobar i udličan uspeh, ali su socijalno teško
prilagodljive, povučene i biraju zabave za koje nije potrebno društvo.
 Jedan drugi tip opisuje se kao »burna ličnost«: čas pokazuju preteranu agresivnost,
čas su naprotiv pokorne, submisivne. Zbog takvog ponašanja često imaju sukobe s
nastavnicima, roditeljima i drugovima.
 Kao premorbidna ličnost paranoidne shizofrenije opisuje se sumnjičava i nepoverljiva
osoba, zavidljiva, često nadmenog držanja i pored snažnog osećanja niže vrednosti.

Prodromalna faza bolesti

U prodromskoj fazi bolesti mogu dominirati simptomi neuroze, često sa obilnim
hipohondričnim tegobama. U samom početku bolesti rnogu se javiti fenomeni
depersonalizacijc i derealizacije (osećaj da sopstveno telo nije stvarno, da predstoji
neposredna neobjašnjiva opasnost; da se svet oko njega menja, da je sve neobično i
čudno). Počinje da se bavi filozofskim i religioznim idejama, sudbinom sveta, gubi san i
apetit. Ako u ovoj fazi doživi neki stres (češće se to desi i bez njega) onda naglo izbija
psihoza u punom zamahu. Češći je postepen početak bolesti.

Opšte karakteristike shizofrenije

Opšte karakteristike shizofrenije su:
  povlačenje iz okoline,
 gubitak kontakta i odnosa sa drugim osobama (autizam),
 izvesna hladnoća i emotivna udaljenost.
 afekt je obično površan, prazan, bez topline i razumevanja, raspoloženje ne
nalazi odziva u drugima i emocije drugih ne dotiču se bolesnika. Često se dugo
zagleda u ogledalo i pri tom se smeška (»fenomen ogledala«).
 granice sopstvenog ja kao da su izbrisane: on »čita« tuđe misli, drugi »čitaju«
njegove ili »upravljaju« njima, »oduzimaju« mu misli ili »namiću« svoje;
 ne zna da li je muško ili žensko, da li je dete ili odrastao (depersonalizacija).
 burna reagovanja, koja su nesrazmerna sa situacijom ili draži: blag ukor ili neka
manje važna zabrana može biti uzrok napada besa i agresije, samoubistva ili
ubistva čak i najbližih.

Klinička slika bolesti

Razlikuje se od bolesnika do bolesnika i dijagnoza se ne može postaviti samo na osnovu
nekih simptoma već nalazom celovite slike koju pacijent pruža u svojoj bolesti. Glavne
karakteristike shizofrenije su:
 povlačenje iz realnog sveta u svet fantazije, s oštećenim ili ugašenim uvidom u
sopstveno stanje;
 poremećaji mišljenja, koji imaju specifične osobine:
 čest je blok (prekid) misli,
o neologizmi (stvaranje novih reči),
o mišljenje može biti autističko,
o sumanute ideje bizarnog sadržaja (neko mu stavlja misli u glavu ili mu ih
oduzima),
o mišljenje može biti inkoherentno;
 afekt ne odgovara situaciji niti sadržini misli, raspoloženje je neočekivano
promenljivo, može postojati plitkost afekta ili ravnodušnost;
 opažanje javljaju se halucinacije, najčešće akustičke, ređe optičke;
 ponašanje je neobično, čudno, nepredvidljivo ili impulsivno, često pod uticajem
sumanutih ideja ili halucinacija; katatoni stupor predstavlja krajnji stepen
povlačenja bolesnika, katatona pomama stanje iznenadne jarosti i agresije;
 hronični slučajevi pokazuju psihičko propadanje — demenciju (ovo propadanje je
brže kada se bolesnik prepusti samom sebi, bez radne terapije i psihoterapije).

Prema prevazi simptoma, shizofrenija može imati jedan od sledeća 4 oblika:

1. jednostavna shizofrenija (schizophrenia simplex),
2. hebephrenia,
3. schizophrenia catatonica i
4. schizophrenia paranoides.
Postoje brojni mešoviti i atipični slučajevi, a ponekad u istog pacijenta oboljenje može u
razno vreme pokazivati drukčiji oblik.
schizophrenia simplex - prosta shizofrenia
Počinje postepeno, gotovo neprimetno, sa
o slabljenjem interesovanja,
o osiromašenjem sadržaja mišljenja,
o neradom,
o povlačenjem od društva,
o gubljenjem afekta.
Obično je reč o mladim osobama koje su pre početka bolesti mogle biti i veoma
inteligentne i vredne. Retke su sumanute ideje, halucinacije, ukoliko se jave, prolazne su.
Vremenom bolesnik propada intelektualno i socijalno.
S. S., 30 godina, elektrotehničar; stric boluje od shizofrenije, ima se utisak da ima još bolesnih rođaka ali se to prikriva.
Bolestan od 16. godine, oslobođen vojne obaveze. Pre dve godinc počeo ponovo da se povlači, ne izlazi iz sobe, pokazivao suicidne
namere. Sumnja da ga prate, počeo da ruši zid u stanu da bi izvadio mašinu koja ga uništava, čitaju mu misli. Cesto grimasira, dugo se
posmatra u ogledalu da bi utvrdio promene na sebi. Pri svemu ovom ne postoji utisak da trpi, ravnodušan je i neuviđavan za svoje
stanje. Postoje znaci propadanja inteligencije.

hebefrenija
(hebe — grč. mladost, pubertet; phen — grč. um, duh)
Gotovo svi simptomi shizofrenije. Oboleli se često
o bezrazložno kikoću ili smeše, emotivni odgovor je plitak, površan,
o skloni su fantazijama i sumanutim idejama koje nisu razrađene i organizovane u
sistem.
o bolesnici teško uspostavljaju kontakt s drugim osobama, introvertovani su,
o mogu imati stanja uzbuđenosti, slušne ili optičke halucinacije, ideje odnosa.

Javlja se u mlađih osoba, obično naglo. Vremenom ličnost regredira do stanja vegetacije,
i ovo propadanje najdublje je od propadanja u svih drugih oblika shizofrenije.

katatona shizofrenija
(kata — grc. ispod, pomoću, sa; tonos — grč. napetost, tonus) ima za jezgro kliničke
slike katatone poremećaje (v. poremećaje volje i delatnosti).
Javlja se u dva oblika: kao katatoni stupor ili kao katatona pomama.

Katatoni stupor (stuporna katatonija)

pokazuje znake opšte inhibicije, kao što je to negativizam, mutizam, fleksibilitas cerea,
stereotipije, eholalija i ehopraksija, manirizam, neobičan stav (katalepsija) i grimasiranje.
Ovi bolesnici mogu iznenadno preći u stanje katatonog uzbuđenja i agresije. Stanje
stupora može se privremeno prekinuti intravenskim davanjem barbiturata s kratkim
dejstvom, što posredno pokazuje da je i stanje stupora posledica razdraženja centralnog
nervnog sistema.
Katatona pomama
odlikuje se psihomotornom agitiranošću i razdraženjem. Spoljne draži ne utiču na
ponašanje ovih bolesnika, koje je stereotipno, besciljno, impulsivno i nepredvidIjivo:
može besciljno trčati uokolo, hodati bez prestanka i sna, odbija hranu i pokazuje i ostale
katatone fenomene (eholalija, ehopraksija, manirizarn, grimasiranje, katalepsija). Ovo
stanje zahteva hitno lečenje jer bolesnik može doći u stanje krajnje iscrpljenosti, ili može
povrediti ili uništiti sebe ili druge.

Smrtna (perniciozna) katatonija je stanje krajnje uzbuđcnosti koje je dovodilo do

iscrpljenosti, hiperpireksije i smrti za nekoliko dana, naročito u vreme letnjih žega. Danas
je retka jer elektrokonvulzivno lečenje i neuroleptici omogućuju bolesniku da preživi.

paranoidna shizofrenija
Čsto počinje u kasnijim godinama. Najistaknutiji su znaci
o ideje proganjanja, koje čine srž sumanutog sistema. One mogu imati
organizovan pseudologičan kvalitet, u kasnijem stadijumu bolesti sumanuti
sistem se fragmentira.
o Pored ovoga, česte su i halucinacije i
o poremćaji afekta, autizarn i ambivalencija.

Ostali oblici shizofrenije

SHIZOAFEKTIVNI OBLIK po poremećajima afektivne sfere podseća na euforiju manije
ili na tugu depreije. Međutim, pažljivo ispitivanje mišljenja ovih bolesnika i njihovo
bizarno ponašanje otkriva poremećaje koji se vide u shizofrenije. Afektivno stanje nije
»zarazno« prelazno kao veselost u manije.
PSEUDONEUROTIČNA SHIZOFRENIJA ima simptome koji se vide u neuroza: fobije,
prisilne misli i radnje, histerične reakcije i napade, ali se istovremeno nalazi i
udaljavanje od realnosti i autizam (povlačenje u sebe). Povremcno se mogu javiti i
epizode s jasnom kliničkom slikom shizofrenije, kada se prava priroda bolesti otkriva.
GRANIČNI OBLICI mogu pokazati znake psihoze ili neobično ponašanje samo povremeno kada
su izloženi stresu.

Prognoza shizofrenije
Gora u mladih bolesnika nego u starijih. Teži su slučajevi s postepenim razvojem i
hebefrenija. Spontano izlečenje dešava se u 5°/o slučajeva, poboljšanje u 35%. Lečenjem
se ove cifre povećavaju na 30 do 60%.

Liječenje
Leči se lekovima (Chlorpromazin, trifluoperazin, perphenazin), ređe
elektrokonvulzivnom terapijom. Psihoterapija ima značaja naročito kada se bolesnik
oporavi, kao prevencija ponovnog zamaha bolesti.
P. P., 42 godine, moler, u detinjstvu pomčen, voleo da čita bajke, osrednji đak u osnovnoj
školi, dalje nije produžio.
Razboleo se pre 4 godine: povlačio se sve više, imao slušne, optičke i taktilne
halucinacije, koje je u početku prikrivao.
Prilikom sadašnje hospitalizacije daje podatke o slušnim i taktilnim halucinacijama koje
smatra »božjim blagoslovom«. Ima obilje sumanutih ideja koje ne čine celinu:
Japanci su ga stavili na listu zbog bombardovanja Hirošime, rešio je sudbinu čovečanstva
u I i II svetskom ratu, on je prvi Jugosloven koji je leteo na mesec, žena ga stalno vara sa
šoferima koji prođu pored kuće i sa desetogodišnjim dečacima. Ubio je hiljade ljudi, žena
ga udara sekirom itd., itd. Smeška se prazno i »luckasto« dok govori o »ubijanju« i o
tome kako ga žena vara i tuče. Pamćenje i pažnja očuvani.

Paranoidna stanja
Izraz »paranoia« upotrebljavan je i pre Hippocratesa sa značenjem »ludilo«. Danas se
izraz »paranoidan« upotrebljava za sva stanja koja sadrže ideje proganjanja različitog
stepena, počev od sumnjanja pa do psihoza sa čvrstim i sistematizovanim idejama
proganjanja, idejama veličine, idejama odnosa (kada smatra da se svi spoljašnji događaji
odnose na njega).
Bolesnici mogu biti vrlo tajanstveni u odnosu na svoje stavove sumnjanja i sumanute
ideje, i često je vrlo teško otkriti ove poremećaje mišljenja iako njihovo neobično
ponašanje ukazuje na to da one postoje.
Prema psihodinamskom shvatanju, paranoidna osoba upotrebljava psihološke mehanizme
negacije i projekcije, dinamizme koji su normalna komponenta svačije odbrane kada su u
psihološkom konfliktu, ali paranoidna osoba upotrebljava te mehanizme u jačem stepenu
i upornije. Jednostavnije rečeno, paranoidni pacijent ne dozvoljava svojim
neprijateljskim osećanjima prema nekoj osobi da uzmu maha, on ih negira i
projektuje ih na tu osobu i tada oseća da ta osoba, ne on, oseća neprijateljstvo
prema njemu.

Freud je pripisivao pojavu paranoidnih ideja homoseksualnim impulsima.

Blagi oblici paranoidnog mišljenja postoje ponekad u svakoga. Normalna je sklonost

kriviti drugoga za svoj neuspeh ili grešku: kada čovek nagazi nekoga, pomisli: »Što se tu
baš namestio!« Paranoidna stanja uopšte su češća među ženskim osobama, veći je
broj oboljenja među samcima i doseljenicima, svuda gde postoji neka vrsta izolovanosti,
a to može biti i zbog gluvoće ili nekog telesnog nedostatka što stvara pogodno tle za
nastanak oboIjenja.

Paranoidna ličnost može ostati neokrnjena i relativno neupadljiva celog života, izuzev što
pokazuje izvesnu krutost i sumnjičavost prema drugima, osetljivost na kritiku, ponekad
imaju neprijateljsko držanje, ali inače ne dolazi do pogoršanja bolesti u toku života.

Paranoidne psihoze imaju kao istaknut znak sumanute ideje odnosa. Tako paranoidna
shizofrenija (v. u ranijem tekstu) može imati sumanute ideje, ali su ove bizarne, ličnost je
znatno oštećena, postoje i drugi poremećaji mišljenja, afekt je osiromašen, a postoje i
halucinacije.
PARAPHRENIA je oboljenje koje nastaje u involucionom periodu, pretežno u žena, sa
sumanutim idejama i halucinacijama, ali s očuvanom fasadom ličnosti, zbog koje se ne
može uvrstiti u shizofreniju, a zbog halucinacija ni u paranoju.

TOKSIČKE I ORGANSKE PSIHOZE (hašiš, amfetamin, senilna demencija, psihomotorna

epilepsija, alkoholičarska halucinoza) mogu dati paranoidnu reakciju. Teška depresija
može imati paranoidne elernente.

Klasična paranoja KOJU JE OPISAO Kraepelin

Veoma je retko oboljenje. Odlikuje se sumanutirn idejama veličine i proganjanja koje
čine čvrst i nepromenljiv sistern. Ne postoje halucinacije. Opisana su tri tipa paranoje:
 paranoia persecutoria, sa sumanutim idejama proganjanja,
 paranoia querulatoria, kada bolesnik neprestano dokazuje svoja prava, vodi
procese, tužaka, parniči se, obraća se svim instancijama;
 interpretaciona paranoja, sa bolesnim tumačenjem tuđih gestova, pokreta, reči,
kao da se sve odnosi na njega i protiv njega. Van ovih sumanutih sistema bolesnik
se može ponašati normalno, može delovati prilično integrisano, fasada ličnosti
ostaje očuvana.
ORGANSKI PSIHIČKI SINDROMI
Psihička promjena koja je izazvana oštećenjem moždanog tkiva bilo koje vrste.

Ako se radi o lakšim promenama, bolesnik je u stanju da se snalazi u realnom svetu, u

težim slučajevima on nije sposoban da reaguje ni na najobičnije zahteve i situacije
svakodnevnog života. U ovom poslednjem slučaju radi se o psihozi.
Organske psihičke promene mogu biti akutne (promene su obično prolazne) i hronične,
koje najčešće ostavIjaju trajne i ireverzibilne promene.
Međutim, ne daju samo difuzne lezije mozga ovaj sindrom, žarišne, kao npr.
intrakranijalni tumori, apscesi, subduralni hematom i druga oboIjenja, mogu dati organski
psihički sindrom, ponekad i bez neuroloških znakova žarišnih oštećenja. Ni sva akutna
oboljenja ne daju reverzibilne, kao što ni sva hronična oboljenja mozga ne stvaraju
ireverzibilne promene.

Bez obzira na vrstu lezije i na njenu težinu organska oštećenja mozga daju
 poremećaje orijentacije,
 pamćenja,
 inteligencije i
 afekta.
Orijentacija i svest vrlo često su oštećeni u ovim slučajevima. Odnos prema okolini,
svom sopstvenom identitetu i identitetu drugih, proces koji je u tesnoj vezi s
opažanjem, pažnjom i pamćenjem, u svakodnevnom govoru nazivamo
orijentacijom. Ona je izraz stanja svesti, njen korelat i služi za njeno ispitivanje.
Pamćenje, njegove sve tri funkcije — registrovanje, zadržavanje i reprodukcija —
oštećene su u težim slučajevima. U lakšim oštećenjima poremećaji pamćenja su
ograničeni.
U nekih bolesnika
 registrovanje može biti očuvano (u stanju je da neposredno ponovi reči ili
brojeve za koje mu je rečeno da ih upamti), ali je zadržavanje — retencija
oštećena: nije u stanju da se nešto kasnije seti zadatog materijala iako ga je
neposredno ponovio.
 Sećanje davno upamćenih informacija (reprodukcija, rekolekcija, rekognicija)
može biti oštećeno iako je bolesnik u stanju da nov materijal upamti posle
ponavljanja (re1ativno očuvana registracija i retencija).
Inteligencija i njene različite funkcije takođe mogu biti oštećene: shvatanje, sposobnost
učenja i rešavanja zadataka, računanje i fond znanja, razumevanje govora, rasuđivanje i
donošenje suda i zaključaka. Ove dve poslednje nabrojane funkcije obavljaju se uz
učešće prostranih delova mozga, zbog čega su i najvulnerabilnije i među prvima
oštećene.
Afekt može biti oštećen bilo kao preterano emotivno reagovanje (labilnost), ili je afekt
tup, plitak, a u težim slučajevirna i neadekvatan.

DELIRIJUM
Delirijum je psihički poremećaj koji ima sledeće karakteristike:
  kvantitativne izmene svesti različitog stepena, počev od lakog pomućenja pa do
sopora;
 poremećaj orijentacije;
 izmenjeno afektivno stanje koje odgovara halucinacijama, iluzijama i sumanutim
sadržajima mišljenja — strah, panika, napadi besa; oštećeno pamćenje, shvatanje,
razumevanje situacije, uviđavnost, neskladno,
 nerazumno, ponekad i nasilno ponašanje, ili delovanje kao u snu, slično automatu
(»automatizam«).

Anatomske promene koje su odgovorne za delirijum verovatno su lokalizovane u

moždanom stablu (retikularna supstancija), limbičkom sistemu, parijetalnim
režnjevima (senzitivna kora).

Uzroci delirijuma su brojni:

 intoksikacijc (egzogene i endogene),
 febrilna oboljenja i
 traume.

Intoksikacije nastaju
Usled velikih doza alkohola, halucinogenih droga (v. Toksikomanije), uzimanja beladone
(čak i terapijske doze ove droge mogu dati delirantna stanja s neinirom i optičkim
halucinacijama, naročito u dece), zbog uremije, oboljenja jetre, dijabetesa, porfirije. U
hroničnih alkoholičara tipičnu delirantnu sliku pruža delirium tremens.

Febrilna oboljenja
Sa temperaturom preko 40°C, naročito u dece koja imaju groznicu, ponekad mogu biti
praćena delirijumom: nemirom, neprepoznavanjem najbližih, strahom, halucinacijama.

Traume glave
Verovatno najčešći uzrok delirantnog pomućenja svesti. One nastaju u saobraćajnim
nezgodama ili u sportu. Delirijum je ovde posledica potresa mozga.

Potres mozga je čest u boksera, o čemu svedoči sledeća vest iz novina (V. novosti od 28. VIII 1974. god.). »Po sle dva
teška nokdauna u meču sa Kariljom naš bokser M. P. doživeo je potpunu amneziju. Nekoliko časova posle meča P. se
sasvim oporavio i sada je dobro raspoložen. — Zaista se ničeg ne sećam, — rekao narn je P., — ovo je prvi put da mi
se tako nešto desi. Ne sećam se nićega: ni kako sam ustao, ni lika Karilje, ni kada sam prišao dok se proglašavao
pobednik«.

Posle teže traume period izmenjene svesti može trajati nekoliko časova ili dana, ponekad
prođu sedmice i meseci pre nego što dođe do potpunog oporavka. Psihička slika je
delirijum, a mogu postojati i znaci demencije. Ovo stanje izmenjene svesti posle traume
glave zove se traumatska psihoza. Trajne psihičke promene sa znacima demencije postoje
kod teških povreda mozga. To je traumatska encefalopatija.
 DEMENCIJE
Demencija je gubitak najviših psihičkih funkcija, pre svega intelektualnih. Kako smo u
poglavlju o inteligenciji videli, ovo je stečeni gubitak intelektualnih sposobnosti, gubitak
sposobnosti koje su postojale, dok nedostatak ili rani gubitak inteligencije (pre nego što
se ona u deteta razvila) zove se mentalna retardacija ili oligofrenija.

 Prvo se primećuje da je smanjena sposobnost apstraktnog mišljenja, donošenja suda i

procene, stvaranja i imaginacije. Ove promene su u početku diskretne i primete ih tek
najbliži rođaci, prijatelji ili saradnici.
 Osobine ličnosti postepeno se menjaju: najpre stradaju njegovo naučeno ponašanje,
uglađenost, finiji maniri, a kasnije i elementarniji osnovi društvenog ophođenja.
 Pamćenje takođe trpi. Najpre biva oštećeno sećanje za najnovije događaje, kasnije i
reprodukcija starijeg upamćenog materijala. Bolesnik zaluta, a zatim se ne snalazi u
kući i poznatoj okolini. Sećanje za najstarije, davne događaje, može biti očuvano i u
teškoj demenciji.
 Razumevanje pročitanog teksta (ne aleksija, jer sposobnost čitanja nije ovde u
pitanju), shvatanje novih, kasnije i poznatih situacija postaje otežano, i u daljem
napredovanju demencije bolesnik nije više sposoban da se brine o sebi, da održava
ličnu higijenu, da se oblači i sam hrani.

Demencije se viđaju kod velikog broja oboljenja: progresivne paralize, arterioskleroze

rnozga, hroničnog alkoholizma, povreda mozga u boksera, senilne demencije i drugih.
Ovde ćemo se zadržati na senilnoj i arteriosklerotičkoj demenciji.

Senilna Demencija
Normalno starenje zahvata emotivnu i intelektualnu sferu psihičkog života i razlikuje se
od osobe do osobe, Pamćenje može postepeno slabiti, ali ne ona sposobnost sećanja već
pre sposobnost integracije novog sećanja sa sećanjem starog materijala, i korišćenje i
jednog i drugog u rešavanju problema, a to je najviše u starih oštećeno.
Sposobnost evociranja počinje da opada tek posle 80. godine (ne uvek). Štaviše, stare
osobe mogu se bolje sećati davnih događaja. Sa starenjem sećanje se ograničava na mali
broj anegdota i ova sećanja doprinose stvaranju pravila sadašnjeg života koja su
zasnovana na ranijim iskustvima. Zbog toga stari postaju kruti, dogmatični, konzervativni
i nedostupni razlozima.
Prestanak s radom stvara još više mogućnosti za samoposmatranje, retrospekciju i
prosuđivanje o rezultatima života. Ovome doprinosi i društvena izolacija penzionera, koje
rodbina u »potrošačkoj civilizacijia zanemaruje i smatra ih smetnjom, a starim ljudima je
preko potreba da osete da su potrebni i korisni pa se prihvataju rada — čuvanja unučadi i
kuhanja.
Crte iz mladosti produbljuju se: ranije sumnjičava osoba postaje nepoverljiva, štedljivost
iz mladih dana pretvara se u škrtost.

Senilna demencija počinje kasno, retko pre 65. godine života. Gotovo je dvaput češća u
žena. Uzroci nisu poznati, a nasleđe verovatno igra izvesnu nlogu. Patološkoanatomske
promene smatraju se identičnim s promenama u presenilnoj (Alzheimerovoj) bolesti:
atrofija mozga, naročito u čeonim režnjevima, sužavanje girusa i proširenje sulkusa;
upadljive su mikroskopske promene: veći broj plaques seniles u kori i bazalnim
ganglijama, manji broj ganglijskih ćelija.

Pored telesnih znakova duboke starosti (promene kože, mišića, kose) postoje i poremećaji
hoda i govora, a fizičko i psihičko propadanje može trajati od 1 do 10 godine. Početne
promene mogu biti pojačana egocentričnost, aiektivna nestabilnost, teškoće u
sporazumevanju i teškoće u upamćivanju.
Ranije psihičke crte nastranosti sada se pojačavaju. Polovina ovih bolesnika pokazuje
postepeno intelektualno propadanje, ostali mogu pokazivati slike paranoidne, depresivne
ili čak shizofrene psihoze, ali je intelektualno propadanje uvek prisutno i istaknuto.
Bolesnici zaturaju i zaboravIjaju stvari, kasnije počinju da skupijaju nepotrebne
predmete (stare kutije, dugmad, novine), krijući ih ispod kreveta ili jastuka. Mogu
odlutati od kuće, a u ovoj izlapelosti mogu izazvati požar.

Arteriosklerozna demencija
Počinje ranije. Teško se diferencira od senilne demencije i Pickove i Alzheimerove
bolesti. Ako se neurološkim pregledom otkriju neurološki žarišni znaci koji govore za
oštećenje mozga, onda je dijagnoza arterioskleroze verovatnija.
Uopšte uzevši, psihičko propadanje nije tako duboko u arteriosklerozne demencije kao u
senilne, prvi su više fizički aktivni od potonjih. Bolesnici s arteriosklerozom mozga često
se žale na nesvestice i glavobolje, često imaju burna reagovanja. Oštećenje pamćenja
nije globalno u arterioskleroznoj demenciji kao što se to viđa u senilnoj. U ovoj
prethodnoj demencija je lakunarna (v. Poremećaji inteligencije) i promenljiva je.
Gubitak moralnih kočnica i seksualni prestupi češći su u bolesnika sa senilnom
demencijom.

TUMORI MOZGA
Klinička slika tumora mozga opisana je u Neurologiji. Ovde ćemo se zadržati samo na
psihičkoj slici.
Od psihičkih promena u pacijenata s intrakranijalnim tumorom najistakuutije su
promene ličnosti u smiski pojačavanja premorbidnih crta.
Česta je depresija, ali se može opažati razdražljivost ili afektivna labilnost.
Intelektualne funkcije takođe mogu da propadaju.
Kada je reč o froritalnom tumoru, ponekad se može videti sklonost šalama (često
neduhovitim, koje osim toga odudaraju od izgleda teškog bolesnika) — tzv. moria (i
frontalni tumori sa sporim razvojem mogu ostati »nemi«).
Ne može se reći da je psihička slika bolesnika s intrakranijalnim tumorom
karakteristična, ali ona ima sve osobine tzv. organskog tipa reagovanja: smanjeno
rasuđivanje, oštećeno pamćenje, promenljivost afekta. Izgleda da psihičke promene nisu
zavisne od mesta tumora. Psihičke promene viđaju se ne samo kod supratentorijalnih već
i kod infratentorijalnih tumora.
 MENTALNA RETARDACIJA
U poglavlju o inteligenciji vidjeli smo da osobe prosečne inteligencije imaju kvocijent
između 90 i 110, dok se one sa nižim količnikom ubrajaju u grupu subnormalne
inteligencije. Prema podeli koja za osnov uzima količnik inteligencije dobijen na
testovima inteligencije, postoje sledeće grupe mentalne subnormalnosti:

IQ
0—20 idioti
21—50 imbecili
51—70 debili
71—80 tupi
81—90 granični slučajevi

Postoje i druge podele koje se unekoliko razlikuju u brojkama količnika inteligencije

pojedinih podgrupa.

Mentalnu retardaciju (mentalnu subnormalnost, oligofrenije) možemo definisati kao

stanje zaustavljenog ili usporenog psihičkog razvoja, kongenitalnog ili nastalog u
prvim godinama života (dakle u vreme kada se inteligencija još razvija).
Intelektualne funkcije takvih osoba su na nižem nivou nego što bi se to očekivalo za
njihov uzrast.

Ovakvom stavu definisanja mentalne retardacije na osnovu psiholoških testova mogu se

staviti zamerke. Pre svega, ne može se reći da su sva deca u istoj situaciji u odnosu na
razvoj, pa, prema tome, ne moraju imati istu stopu razvoja. Sami testovi standardizovani
su prema deci iz gradske sredine i pretežno jednog socijalnog kruga, oni predstavljaju
statistički prosek koji ne mora biti značajan za određenu individuu koju testiramo. Na
rezultate testova utiče emotivno stanje ispitanika. Najzad, ovakva klasifikacija izražena
brojkama može prema rezultatima na testovima inteligencije svrstati dete u višu ili nižu
kategoriju iako ono prema celokupnim sposobnostima može biti bolje od onih sa višim
rezultatom testiranja ili gore od onih s nižim rezultatom. Zbog ovakve kategorizacije dete
sa QI od 51 ulazi u istu grupu sa detetom koje ima QI 70, a od kategorije može zavisiti i
pomoć koja mu se pruža (specijalni dom ili ustanova u kojoj može sticati neka
znanja).Zbog toga se danas deca kategorišu prema celokupnim njihovim sposohnostima
(ne samo prema inteligenciji) u tri grupe mentalne retardacije:

— teška retardacija (odgovara prihližno grupi idiota i najtežih imbecila), čiji se nosioci
ne mogu podučavati ni najjednostavnijim poslovima, osiin nešto o ličnoj čistoći;
— umerena retardacija (odgovara grupi lakših imbecila i težih debila), koja dozvoljava
obučavanje za jednostavne procese rada i proizvodnje i za staranje o ličnoj higijeni;
— lakša mentalna retardacija (srednji i lakši debili i tupi), koji se mogu opismeniti i
školovati u specijalnim školama; kasnije se mogu osposobiti u specijalnim radionicama
za polukvalifikovane ili kvalifikovane radnike.
 Pored navedenih zamerki testovinia inteligencije, oni ipak igraju značajnu (ali ne jedinu) ulogu
u ocenjivanju stcpena rnentalne retardacije. Oni se koriste za ocenu sposobnosti veće dece. Kada
su u pitanju manja deca, koristimo se ocenjivanjem razvojne zrelosti deteta

1. mesec života dete prati očima, reaguje na zvuk;

2. „ „ vokalizuje, smeje se drugoj osobi;
3. „ „ drži glavu kad je uspravljeno;
7. „ „ sedi bez oslonca, okreće se ka glasu
10. „ „ podiže se da stoji, kaže
»tata«,»mama«;
12. „ „ hoda, igra »tašitaši« itd.

Ovo su samo neki uzorci iz velikog broja ovih testova koji se primenjuju na deci do 3.
godine. Iz primera se vidi da su sposobnosti koje se ovako ispituju delom motorne (može
se desiti da dete normalne inteligencije sa cerebralnom paralizom ili mišićnom
distrofijom da slabe rczultate) a delom psihičke sposobnosti.

Učestalost
Smatra se, prema raznim podacima, da u stanovništvu ima 0,5— —3% psihički zaostalih
osoba. Mi smo za Beograd našli da 0,5°/o stanovnistva ima mentalnu retardaciju.

Etiologija.
Uzroci mentalne retardacije mnogobrojni su. danas poznajemo velik broj etioloških
faktora, ipak još uvek ne znamo etiologiju za veliki postotak slučajeva.
Ovde ćemo uporedo s opisom etiologije pojedinih vrsta mentalne retardacije dati i
njihovu kliničku sliku.

Genetski uzrokovani slučajevi mentalne retardacije

Mogu se podeliti u dve grupe: u one koje su posledica anomalija hromosoma i grupu čiji
uzrok leži u poremećajima gena.

DOWNOV SINDROM (»MONGOLOIDNA OLIGOFRENIJA«) posledica je poremećaja broja

hromosoma: umesto 46 hromosoma, koliko ih imaju ćelije normalnih osoba, ovde postoji
jedan prekobrojan i ima ih ukupno 47. trisomija 21. Postoji i varijanta u kojoj se jedan
deo jednog hromosoma grupe 21 prebacio na jedan hromosom grupe D. Ova deca imnaju
usporen razvoj, njihov količnik kreće se izmeđa 30 i 50, ređe je nešto viši. Njihov izgled
je karakterističan: otuda i naziv »mongoloidan« (inače nema nikakve veze s Mongolima).
TURNEROV SINDROM (umesto dva polna hromosoma, postoji samo jedan, i to X),
KLINEFELTEROV SINDROM (umesto dva polna hromosoma postoje tri: XXY
Postoje i mentalne retardacije koje se nasleđuju prema Mendelovirn zakonima nasleđa,
dominantno, recesivno ili vezano za pol.
NASLEDNA MIKROCEFALIJA (nasleđuje se recesivno) daje težu psihičku zaostalost, glava
je mala u odnosu na lice, često irnaju epilepsiju.
TUBEROZNA SKLEROZA (EPILOIA) ima karakterističnu ospu na licu od adenoma
(adenoma sebaceum) leptirastog rasporeda na nosu i obrazirna, čestu epilepsiju, a
psihička zaostalost je stepena imbecila.
NEKE VRSTE HIDROCEFALUSA nasleđuju se recesivno vezano za pol. Ovde je akvedukt
zatvoren, zbog čega dolazi do nagomilavanja likvora i uvećanja obima glave. Psihička
zaostalost je teškog stepena.

posledica urođenih poremećaja metabolizma.

 FENILKETONURIJA. Ovde je reč o poremećaju metabolizma fenilalanina, a odlikuje
se pojavom slaboumnosti stepena imbecilnosti, nedovoljnom pigmentacijorn kose i
kože i, ponekad, epilepsijom. Oko jedan slučaj iavlja se na 23.000—30.000
porođaja. Nasleđuje se recesivno.
 WILSONOVA BOLEST (HEPATOLENTIKULARNA DEGENERACIJA) recesivno je
nasledan poremećaj metabolizma bakra koji stvara karakterističan obojen prsten na
korneji, pigmentacije kože i psihičku zaostalost. Detaljnije je opisana u Neurologiji.
 GARGOJLIZAM se nasleđuje recesivno. Reč je o poremećaju metabolizma
mukopolisaharida. Postoje mentalna retardacija, uvećana slezina i jetra, ispupčen
trbuh, mali rast, glava karakterističnog izgleda (sedlast nos, kratak vrat, kratki
ekstremiteti).
 NASLEDNI POREMEĆAJI METABOLIZMA LIPIDA daju nekoliko oboljenja. Tu se
ubraja TaySachsova bolest, koja počinje u prvoj godini, dete psihički pro pada, gubi
vid, ima epileptičke napade i umire u 2. ili 3. godini; na retini se vidi u predelu
makule zona svetlocrvene boje. Postoje i drugi oblici lipidoza, koji počinju kasnije.
 KRETINIZAM nastaje zbog nedovoljnog lučenja tireoideje, što je posledica
poremećaja više enzima. Izgleda da postoje najmanje tri genetička poremećaja koji
su uzrok ove kliničke slike. Dete se razvija norrnalno do 6. meseca, a zatim zaostaje
u rastenju, postaje apatično, jezik se uvećava, koža je suvlja, stomak ispupčen,
debljajn kapci, nozdrve, usne.

Brojni drugi poremećaji metabolizma mogu biti uzrok mentalne retardacije:

homocystinuria, argininosuccinuria, histidinaemia, galactosaemia, hyperuricaemia,
nefrogeni dijabetes insipidus i brojni drugi poremećaji.

Negenetički uzroci mentalne retardacije

INFEKCIJE – TORCH su uzrok velikog broja slučajeva mentalne retardacije. Rubeola
koju preboli majka za vreme trudnoće može dati mikrocefalus s poremećajima na očima
deteta. Toksoplazmoza majke može inficirati plod intrauterino ili za vreme porođaja,
izazivajući težak encefalomijelitis s kasnijim mikrocefalusom ili hidrocefalusom,
horioretinitisom, napadima i teškom retardacijom. Encefalitis virusnog porekla koji dete
preboli rano daje teske posledice s mentalnom retardacijom. Meningitis, tuberkulozni ili
izazvan drugim mikroorganizmima, može izazvati oštećenje kore mozga, priraslice
ineninga koje zatvaraju prolaze likvora i dovode do hidrocefalusa; u oba slučaja pored
neuroloških simptorna postoji i psihička zaostalost.
POROĐAJNE TRAUME mogu prouzrokovati krvarenje ili oštećenje zbog asfiksije koja ih
prati. Do oštećenja dovode i Rh-inkompatibilnost i težak icterus neonatorum koji
oštećuje mozak deteta. Anoksija ploda može nastali kod nedonoščeta, zatim zbog
anomalije placente, preeklamptičke toksemije majke. U svim ovim slučajevirna dolazi do
oštećenja ćelija moždane kore i bazalnih ganglija deteta, koja izazivaju neurološke znake
i psihičku zaustalost različitog stepena.
POTHRANJENOST, naročito nedostatak vitamina grupe B, rnože igrati ulogu u stvaranju
oligofrenije. i loši uslovi razvoja, naročito izolacija koja dugo traje, mogu usporiti ili
sprečiti razvoj deteta.

Lečenje
U nekim slučajevima može se delovati prevcntivno: čuvanje trudnice od infekcije i
trauma, pravilno provođenje porođaja, lečenje inlektivnih oboljcnja (meningitis,
encephalitis) itd. Dobri su i rezultati lečenja kretinizma tireoidnim hormonorn. Posebno
mesto ima prevencija fenilketonurije: kada se ovaj biohemijski poremećaj otkrije u
novorođenčeta pre nego što je oštetio mozak, može se sprečiti razvoj oligofrenije dijetom
bez fenilalanina (hrana bez belančevina). Tako tretirana deca razvijaju se normalno.
Nastala slaboumnost ne može se lečiti medikamentima. Deci se može pomoći i
specijalnim školovanjem i podučavanjem, a u najtežim slučajevima negom.
ALKOHOLIZAM
Uzet u malim količinama, alkohol ne izaziva teške posledice. Ali, nesreća je u tome što
neki Ijudi nisu u stanju da ga uzimaju samo u umerenirn količinama. S druge strane,
upotreba alkohola je vrlo rasprostranjena. Gotovo se ne može zamisliti nijedna proslava,
svadba ili bilo kakav prijem bez alkohola. To je prihvaćeno kao nešto tako prirodno da se
nenorrnalnim smatra upravo onaj ko u takvim prilikama ne pije. Pregovori i sklapanje
poslova, položen ispit i svaki i najmanji uspeh proslavlja se uz alkohol. Ali, opasnost od
alkohola velika je upravo zbog njegove rasprostranjene upotrebe i zbog potcenjivanja
opasnosti koju on nosi. Ne zarncra se i ostaje nezapaženo kad neko popije čašicu, pa i
koju više. Ali tako isto započinje svoj put i onaj ko će kasnije postati alkoholičar.
Hemijski sastav alkohola veoma je jednostavan. On sadrži samo tri elementa: ugljenik,
vodonik i kiseonik. Za piće se upotrebljava samo etilalkohol (ethanol). Metilalkohol je i u
ma]im količinama vrlo otrovan.
Alkohol koji se upotrebljava za piće dobija se fermentacijorn i vrenjem šećera. Svaka
vrsta alkoholnog pića dobija se iz određenog izvora šećera: pivo iz ječma, vino iz
grožđanog soka. Žestoka, jaka pića dobijaju se destilacijom alkoholnih pića, čime se
postiže veća koncentracija alkohola, zbog čega se ova ponekad i piju razblažena. U pivu
ima oko 4%, u vinu 10—12%, dok jaka pića (viski, rum, votka, brendi) sadrže 30—40»/o
alkohola.
Osim alkohola i vode, pića sadrže i materije koje imaju boju i ukus. Dej stvo alkoholnog
pića zavisi samo od količinc alkohola u njemu, ne i od drugih sastojaka. Alkohol ne može
zameniti hranu jcr nema vitamina, belančevina i minerala, mada je izvor eneigije: gram
čistog alkohola daje 7 kalorija. Ako svojom kalorijskom vrednosti potpuno zameni hranu,
nastaće teška posledica pothranjenosti i nedostatka vitamina.
Oksidacija. Iz želuca i creva alkohol prelazi u krv i ubrzo zatim u sva tki va i tečnosti
tela. Na brzinu kojom alkohol prelazi u krvotok utiče i sadržaj stomaka: ako je uzct uz
hranu ili ako je razblažen vodom ili sodom, sporije se resorbuje. U organizmu se alkohol
postepeno razara procesom oksidacije, uglavnom u jetri, a mala količina izlučuje se
nepromenjena preko bubrega i pluća. Brzina oksidacije aikohola u organizmu stalna je,
bex obzira na ukupnu količinu u krvi. Prosečan odrastao čovek za jedan čas oksidiše 14
—28 g jakog pića ili 150—350 g piva. Svakako će biti potrebno više vremena za
istrežnjenje onome ko je popio veću količinu od onoga ko je manje pio, bez obzira na to
kojom su brzinom pili. Zbog toga onaj ko je popio samo čašicu neće srneti da vozi kola
najmanje jedan čas posle toga, za dva popijena »mala pića« biće potrcbno najmanje dva
časa. Dejstvo alkohola zavisi i od telesne težine osobe koja ga pije: teža osoba imaće u
sebi srazmerno (tj. u odnosu na svoju težinu) manje alkohola od lakše osobe, pa će zbog
toga biti manje opijena.
Dejstvo. Alkohol deluje na krvotok i na rad srca. Veće količine nadražuju sluznicu
stomaka i izazivaju gastritis. U gotovo tri četvrtine alkoholičara oštećen je rad jetre, a
velik broj njih dobije cirozu jetre.
Međutim, najteže dejstvo alkohola trpi nervni sistem. Alkohol guši rad mozga, i to najpre
onih njegovih delova koji učestvuju u stvaranju najviših psihičkih funkcija, kao što su to
rasuđivanje, samokontrola, sposobnost uzdržavanja od nepromišljemh aktivnosti. Pod
uticajem alkohola dotle stidljiva osoba postaje smelija i agresiviiija, govori besinislice,
postaje nasrtljiva. To dovodi do pogrešnog zaključka da alkohol stimuliše, podstjče, iako
u stvari deluje na mozak depresivno. U većim količinama izaziva sanjivost pa i gubitak
svesti. Govor je otežan, a zbog poremećene ravnoteže hod je teturav.
1 najmanja količina popijenog alkohola smanjuje sposobnost pamćenja i učenja. Pod
dejstvom alkohola čovek gubi sposobnost da reaguje brzo i piavilno, što je pogibeljno
ako se u takvom stanju voze kola. Prvo čulo koje trpi je vid, s nešto većim količinama
popijenog alkohola slabe sluh, ravnoteža, ukus, miris i osećaj dodira.
Pogrešno se misli da alkohol podstiče seksualni nagon. U stvari, i ovde je posredi
njegovo negativno dejstvo na nervni sistern: kritičnost i kočnice su slabije, obziri se gube,
zbog čega se seksualni kontakt lakše ostvaruje. Ali na polnu moć deluje obrnuto, ona se
smanjuje.
Depresivno dejstvo na nervni sistem počinje već s prvom popijenom čašicom i povećava
se s novim količinama. Uporedo s ovirn smanjuje se sposobnost rasuđivanja i javlja se
lažno osećanje sigurnosti, zbog čega se osoba koja je pila upušta u nepromišljene
poduhvate. A to može biti, uzimamo za primer ono najčešće i najopasnije, upravljanje
vozilom ili mašinom.
Nije rnogućno odrediti granicu do koje je dozvoljena upotreba alkohola. Poremećaj
postoji i kad se popije i najmanja količina. Tolerancija, podnošljivost alkohola nije ista ni
u iste osobe u raznim trenucima. Količina alkohola u krvi inože biti ista na početku
opijanja i u vreme trežnjenja iste osobe, ali su posledice teže u fazi opijanja. Isto tako,
ista osoba u početku svoje alkoholne »karijere« manje je otporna na alkohol nego kasnije.
Ali, dugogodišnji potrošač alkohola manje je otporan čak i od početnika. Prema tome,
količina alkohola u krvi (alkoholemija) nije presudna za ponašanje onog koji pije.
Uz alkoholeiniju od 0,5%o javljaju se prvi znaci alkoholisanosti (zbog toga je ta granica
uzeta za dozvoljenu za vozača amatera, iako, videli smo, ova alkoholemija daje razne
posledice u raznih osoba i situacija).
Alkoholemija od 0,6%o do l,5%o daje laku opijenost (po drugima ovo nastupa tek
između 1,0 i 2,0%o). S alkoholemijom od 3%o sve osobe pokazuju znake toksičkog
dejstva alkohola, dok pravo pijanstvo nastaje kad se vrednost popne na 2—4%o, sa
4,5%o nastaje koma, a veće doze su smrtonosne.
UT.roci. Lekar se često u svorn radu suočava s istinom da ne postoje bolesti već
bolesnici: neko će lakše postati alkoholičar kad u njcmu postoje neki preduslovi za to. To
mogu biti osobe koje ne nalaze u svakodnevnom životu zadovoljstvo, koje alkoholom
pokušavaju da se oslobode unutrašnje napetosti ili one kojima se čini da nz piće život
izgleda ružičastiji. Značajne su i okolnosti.
Psihoanalitičari kažu da razvitak čovekove ličnosti od najranijih dana pa do potpune
zrelosti prolazi kroz nekoliko faza. To su oralna, analna i genitalna faza. Ako dete doživi
neki psihički potres, razvoj ličnosti se može zaustaviti (»fiksacija«) na fazi u kojoj se taj
stres desio. Kasnije, u odraslom dobu, u sličnirn situacijama čovek će pokazati slično
ponašanje. To će ponašanje u nekim njegovim vidovima biti nezrelo i ono će se ogledati
u poremećenom odnosu prema drugim Ijudima. Takva je ličnost u svom emotivnom
razvoju zaustavljena na jednoj od ranijih faza razvoja, na onoj u kojoj je doživela potres.
Ove reakcije mogu biti snažne ali neadekvatne i nerazumljive ako se ne uzme u obzir da
je reč o povratku (regresiji) na ranije nezrelo ponašanje iz detinjstva. U tiin situacijama
može osećati nelagodnosl, strah ili unutrašnju napetost, koja traži i nalazi oduške u piću.
Prema tome, i ličnost koja reaguje na način koji odgovara jednoj od faza zaustavljenog
razvoja ima posebne karakteristike i pripada tom tipu ličnosti po korne nosi i naziv.
Oralna ličnost je pasivna, traži od drugih pomoć, mada može i postavljati zahteve i
»obesiti se o vrat«. Analna ličnost pokazuje preteranu urednost (»pedantnost«), savlađuje
svoja osećanja, uporna je i tvrdoglava. Genitalna ličnost potiče iz kasnije faze razvoja i
pokazuje preokupiranost seksualniin mislima i impulsima, teži da pridobije luđu sklonost
i Ijubav, ali je u odnosima s drugim površna i nije sposobna da stvori trajne i prisne
odnose. Mnogi alkoholičari irnaju osobine oralne ličnosti. Ove njihove crte postaju još
izraženije pod uticajem alkohola. Ali, među alkoholičarima mogu se naći i drugi tipovi
ličnosti — istina, u manjoj meri.
Ništa manji, ako ne i značajniji uticaj imaju socijalni i kulturni faktori. Društvo prijatelja
koji piju, želja da se ne smatra izuzetkom, ponekad i žeIja da se pokaže kao »muškarac«
— sve to mogu biti razlozi za sve češće piče. Uvođenje petodnevne radne sedniice
stvorilo je više slobodnog vremena koje se ne koristi pogodno u sredinama koje ne
raspolažu nikakvim razonodama i mogućnostima da se je
dan deo novca utroši za lično zadovoljstvo. To se naročito dešava na velikim
gradilištima, koja se ne nalaze u blizini velikih gradova (hidrocentrale, putevi), i u selima,
u kojima je kafana s pevačicom jedino mesto izlaska. U zemljama u kojima nema
dovoljno robe široke potrosnje, a uz to ne postoji stimulacija za dugoročnu štednju, novac
nalazi svoj put ka alkoholu.
Izvesne okolnosti pomažu veću potrošnju alkohola. Poznato je da je veći broj
alkoholičara rneđu onima koji rade s alkoholom, kao što su to osobe zaposlene u
kafanama, krčmama i barovima. Neke profesije kao da su naroćito pogodne za
alkoholizam. To su trgovački putnici i rnornari.
Ali dešava se i da deca alkoholičara budu najogorčeniji protivnici alkohola, kao što je
mogućno i to da deca vatrenih trezvenjaka postanu alkoholićari. Istina, veći je broj
alkoholičara nieđu sinovima alkoholičara nego među ostalim osobama istog uzrasta. Ali,
ovde nije reč o nasleđivanju alkoholizma već o primeru kojim otac utiče na sina.
lako socijalni i kulturni faktori deluju podjednako na sve pripadnike iste zajednice, ipak
samo neki postaju alkoholičari. Ovi faktori ubrajaju se među najsnažnije, ali nisu i jedini
činioci u nastanku alkoholizma.
Alkoholizam kao bolest. Neke osobe, a takvih je najviše, piju umereno i neredovno. One
se mogu ponekad i opiti. Po pravilu piju saino u društvu: ovi nisu alkoholičari. Neki piju
neumereno velike količine alkohola, često se opijaju i zbog alkohola mogu imati
neprijatnosti na poslu i u porodlci: većina ovih kasnije postanu alkoholičari.
Ali, postoje osobe koje su navikle na alkohol i ne mogu da prestanu s pićem svojevoljno i
bez lečenja, što zna či da je reč o bolesnicima; ako ne uzimaju alkohol nekoliko dana,
dobiće psihičke ili fizičke poremećaje usled apstinencije, a ako i uspeju da budu bez
alkohola nekoliko dana pa čak i duže, bez lečenja se ponovo odaju piću; to su
alkoholičari, bolesnici koji pate od bolesti koja se zove aIkohoHzam.
Kao i mnoge druge bolesti, i alkoholizam je teško oboljenje koje ubija ako se ne leči. Na
žalost, samo se mali broj ovih osoba obraća za pomoć i lečenje.
Alkohol ne uzima samo živole onih koji su prošli kroz sve faze teške bolesti. U
saobraćajnim nesrećama ginn i oni koji ga retko piju. Što je još žalosnije, u ovim
nesrećama alkohol po sredno uzima živote i onih koji nikakve veze s njim nisu imali.
Neko postane alkoholičar i ne priinetivši kako se, ni da li se, to desilo. On sebe ne smatra
alkoholičarem. 0vakvom ubeđenju doprinosi i povećana podnošljivost na alkohol, zbog
koje teže dolazi do pijanstva, a često opijanje mnogi pogrešno smatraju merilom o
alkoholizmu.
Neke osobe redovno piju velike količine alkohola i ne opijaju se jer piju kontrolisano.
Ipak im je prva briga ujutro da popiju koju čašu jer ne podnose potpuno trezno stanje. Ali
ako su prinuđeni da ne piju (zbog bolesti), ili to pokušaju svojevuljno, dobiće simptome
apstinencije. Tu nije posredi samo psihička zavisnost od alkohola već su u pitanju i znaci
fizičke zavisnosti.
Neki piju u bifeu s poznanicima koje su tamo stekli. Na taj način nadoknađuju svoju
nesposobnost da steknu prijatelje u normalmm uslovima. U takvim situacijama naručuje
se »tura« za »turorn« za sve te »poznanike«, što im čini zadovoljstvo. Velik broj ovih
osoba su usamljenici bez prijatelja.
Pojedinci vole da piju sami u bifeu ili kafani, izbegavajući tako primedbe koje bi zbog
pića dobili kod kuće.
Drugi, opet, piju samo kod kuće — to su obično žene alkoholičari.
Postoje alkoholičari koji kad jednom počnu da piju ne prestaju sve dok ne utrošc sve piće,
sav novac ili dok se ne napiju do besvesti. Oni mogu izdržati i po nekoliko dana bez
alkoho]a, ali posle toga sve počne iz početka (ako su duže vreme bez pića, patiće od
apstinencijalnih poremećaja).
Alkoholizam može biti i posledica neke druge bolesti ili psihičkog poremećaja, najčešće
neuroze. Ovde on nije početak svega već je samo sredstvo pomoću koga se smanjuju
unutrašnji konflikti, kao da njime žele da izleče simptome osnovne bolesti. U ređim
slučajevima alkoholizam je znak, simptom i posledica i težih psihičkih oboijenja
(simpfomatski alkoholizam).
Posebnu grupu čine oni alkoholičari koji rnesecima ne piju uopšte ili piju vrlo umereno, a
onda iznenada počnu neumereno da piju danima, zanemarujući posao i porodicu. Posle
izvcsnog vremena sve ovo iznenada prođe kao što je i nastalo, i ponovo se ponašaju kao
ranije. Oni obično nemaju nikakvih povoda ili bilo kakvo objašnjenje za ove iznenadne
periode odavanja piću. To je tzv. dipsomunija ili periodički alkoholizam.
Za neke alkoholičare može se reći da se ubrajaju u grupu tzv. nezrelih lićnosti, u red onih
osoba čiji je emotivni razvoj zastao u nekoj fazi detinjstva. Mnogi od njih su
nesamostalne osobe koje ne mogu da napuste roditeljski dom i kojima su stalno potrebni
zaštita i bodrenje. Neki su preterano vezani za majku. Takvi se, kad se odaju piću,
vraćaju u mašti u svoje bezbrižno detinjstvo u kome su bili srećni, bežeći iz realnosti koja
im je teška. Neki od ovih imali su u detinjstvu sve jer su im roditelji ispunjavali svaku
želju. Zbog toga nisu razvili samopouzdanje i nisu u stanju da se nose s teškoćama. 1 kao
odrasli i dalje teže da im se svaka želja ispuni i ne rnogu se ničega lišiti. Oni obično dosta
jedu, puše, a u piću nalaze slično zadovoljstvo. Piju i zato što im piće ublažuje osećanje
nespokojstva i što im pruža, na neki način, prijatnost, a piće je lako dostupno pa se zato
na njega može »osloniti«. Upravo ovi Ijudi najlakše postaju žrtve alkoholiziTia i ne
primećuju kuda ih to vodi.
Osobe sa seksualnim problemima mogu se takode naći među alkoholičarima. Neki od
njih imaju slabiju potenciju i pomoću alkohola pokušavaju da steknu samopouzdanje,
drugi su impotentni i u piću traže utehu. Mnogi postaju impotentni zbog štetnog dejstva
alkohola na polni nagon. Najzad, međii alkoholičarima se mogu naći i osobe s
izopačenim seksualnim nagonima: nisu retki homoseksualci koji u kafanama i bifeima
mogu naći sebi slične, a alkohol im olakšava slobodniji pristup. Kažu da se među
alkoholičarima nalaze i latentni hornoseksualci koji u alkoholu nalaze samo ventil i
zamenu.
Poneka inače mirna osoba iznenadi svojim agresivnim ponašanjem svakoga ko je
poznaje: u alkoholisanom stanju napada i lomi sve oko sebe, a kad se otrezni, iznenađuje
se zbog onog što jc tada uradila. Neprijateljska osećanja koja su iz društvenih obzira bila
gušena pod normalmm okolnostima, oslobodila su se uz pomoć alkohola koji uklanja
kočnice.
Najzad, neke osobe što se nađu suočene s teškoćama u životu ili pretrpe težak gubitak i
nisu u stanju da ovo podnesu i nekako reše pribegavaju piću kao nekom leku, da u njemu
»utope« svoj bol.
Svakako se u životu ne nalaze ovako jasno odcljeni tipovi ličnosti među alkoholičariina,
češće oni imaju osobine tipova opisanih ličnosti, kao što se može postati alkoholičar i kad
se ne raspolaže nijednoin od opisanih osobina niti se ijedan problem može za to okriviti.
Nekad i same spoljašnje
okolnosti idu tome na ruku. Mnogi Ijudi koji bi se lako mogli uvrstiti u neku od opisanih
grupa nikad ne postanu alkoholičari — štaviše, nikad i ne okuse alkohol.
Razvoj bolesti. Sve počinje povremenim pićem u društvu. Mnogi će tako nastaviti i
godinama bez znakova pogoršanja, ali će velik broj nastaviti da pije sve češće i sve više.
Dotle traje tzv. prva prealkoholičarska faza.
Onog trenutka kad razlog za piće postane želja da se doživi neko olakšanje nastaje druga
prealkoholičarska faza. Oko 20°/o svih onih koji piju alkohol ubraja se u tu kategoriju.
Ako se s pogoršavanjem nastavlja i dalje, i piće sve češće postaje pribežište i olakšanje,
došlo se do praga bolesti, do treće, poslednje preulkoholičarske ili pretoksikomanske
faze.
Neka od ovih faza ostane nezapažena, ali ako se uoči, može poslužiti kao znak i opomena
da se bolest približava. To i jeste vreme kad se bez velikih teškoća može sasvim prestati s
pićem ili se može nastaviti sa smanjenim i umerenim uzimanjem pića.
Poneko i sam uoči da pije više i češće nego ranije i više nego drugi. Tada će ili prestati da
pije ili će početi da krije tu svoju slabost od drugih. U društvu će nastaviti da ispija »ture«
zajedno s drugima, ali će imati potrcbu da između ovih popije i poneku krišom. Da bi
postigao željeno dejstvo, ispija brzo nekoliko čašica, a da bi izbegao da ga drugi otkriju,
smišlja različitu strategiju: svraća na više rnesta gde popije samo jednu čašu, ili se pre
nekog prijema kod kuće »pripremi« s nekoliko čaša, kako bi u društvu izdržao spor
tempo. 1 pored toga ne mola još uvek uviđati kuda sve to vodi. Uporedo s većom
potrošnjorn alkoho la povećava mu se i otpornost — tolerancija na alkohol: da bi
postigao isto dejstvo, mora uzimati veću količinu, ili popije dosta a ostaje trezan. To ga
ohrabruje i sebi čestita. Obično izbegava prijatelje koji bi ga mogli kritikovati.
Posle ovoga nastupa faza alkoholne toksikomanije, zavisnost od alkohola:
piće je sada potreba i bez njega se vi še ne rnože. Pre svakog posla ima potrebu da pije.
Opija se često. Sada počinje da se dešava nešto novo: ne seća se nekih događaja, kako se
ponašao prošle noći, kako je dospeo do kuće. To ga potresa i plaši i obraća se lekaru za
pomoć. Ovde nije reč o nekom gubitku svesti, kako to mnogi od njih misle, već o gubitku
sećanja, o amneziji koja obuhvata jedan određeni deo vremena. Da svest nije bila
oštećena, najbolji je dokaz da je u to vreme njegovo ponašanje bilo gotovo sasvim
normalno. Ovo se alkoholičarima mu že desiti čak i onda kad nisu mnogo pili. Za lekare
je to važan znak da je prestala mogućnost da se ovaj može vratiti na umereno piće:
nastala ]Q toksikomanija i njen put nizbrdo. S ovim se ušlo i u period u kome se gubi
kontrola nad pićem: i samo jedna čašica dovodi do ispijanja mnogih sle dećih, sve do
trenutka u kom se dospeva u bespomoćno stanje. Bolest je u svom punom razvoju.
Piće je postalo najvažnije u njegovom životu, za sve ostalo slabi interesovanje. Na poslu
postaje nepažljiv, često izostaje, naročito ponedeljkom. Pije i opija se i danju. Pokušaji
prijatelja i porodice ostaju bez uspeha, štaviše, to ga i obeshrabruje i počinje da
nipodaštava sebe kao bezvrednu i bespomoćnu osobu kojoj nema pomoći, i pije još žešće.
Sve postaje dobar izgovor za piće, radostan događaj ili neuspeh i žalost podjednako.
Ponekad pravi gestove »kavaljerstva«, kada troši velike sume da bi častio i nepoznate
koji se nalaze u kafani, više iz želje da sam sebi dokaže kako još nije tako loš, manje da
bi impresionirao ostale. Nastupi kajanja i griže savesti su samo još jedan razlog da se
pije. AIi i tada učini napor, a ponekad u tome i
uspe, i prestane da pije danima, sedmicama, čak i mesecima, ali se neumitno vraća piću
svom žestinom, zadovoljan što rnu je eksperiment uspeo: time je samo sebi »dokazao da
može bez pića«, da ga može ostaviti kad god to odluči — prema tome može piti
slobodno. 1 na druge načine vrši opite kako bi ostvario umerenost u piću: menja vrste
alkohola, pravi sam mešavine, menja mesto i vreme pića. Ali se sve svodi na to da u
stvari stalno misli na alkohol. Zapušta se, napušta porodicu i prijatelje, zadužuje se i tone
sve dublje. Da bi se obezbedio da mu alkohol bude uvek pri ruci, krije boce (i zaboravlja
gde ih je ostavio). Nema dovoljno novca za alkohol pa pokušava da ga stekne kockom.
U ovom periodu može se javiti bolesna Ijubomora alkoholičara. Ujutru je uznemiren,
uplašen, ruke počinju da mu se tresu, ne može ni da se obuče pre nego što popije čašicu.
Ponekad dođe do kobne odluke da alkohol zameni drogama i time svoj položaj
pogoršava. Pokušaji samoubistva, srećom, retko uspeju jer se vrše u alkoholisanom
stanju.
Posle ovoga nastaje stadijum hroničnog alkoholizma. StariJe se dalje pogoršava zbog loše
ishrane: ne samo što nema vremena da nabavi i pripremi hranu već i apetit nestaje zbog
oboIjenja želuca, gotovo stalno oseća muku. Razvijaju se i bolesti zbog nedostatka
vitarnina.
Posle dugotrajnog neumerenog pića smanjuje se podnošljivost, otpornost na alkohol: sve
manje količine alkohola dovode do teške intoksikacije. Da nastavi s pićem — ne može,
da prestane — nije u stanju. Ako nastavi, može doći do trajnih oštećenja mozga. Jedino
što preostaje je lečenje, ako ga zatraži ili ga nagovore na to.
Komplikacije alkoholizma. Velik broj umerenih potrošača alkohola dobija zapaljenje
želuca — gastritis, a gotovo svaki alkoholičar ima teži oblik ovog oboljenja. Grizlica u
želucu česta je u alkoholičara. Sam gastritis nije neizlečiv ako se prestane sa pićem.
Ciroza jetre česta je posledica alkoholizma. U odmaklijim stadijumima ciroza je
neizlečiva.
Još jedno oboljenje je veoma često u alkoholičara. To je polyneuritis. On nastaje zbog
nedostatka vitamina B), od čega pate alkoholičari.
Psihički poremećaji su teška komplikacija hroničnog alkoholizma.
Patoloska Ijubomora alkoholičara obično se odnosi na bračnog druga. Nije važna starost
žene u čiju vernost sumnja, niti njen izgled. Ovde je reč o bolesti, i normalna logika ne
može se primeniti. U daljoj obradi te svoje bolesne ideje pronalazi »dokaze«. Nesuglasice
koje zbog toga nastaju često se završavaju tučom. Inače, u svom radu, u svemu ostalorn
što nije u ve/i s bolesnorn Ijubomorom, može biti neupadljiv, a to upravo i otežava da ih
nagovore na lečenje. Ako bolest nije uzela rnaha, odustajanje od pića i le" čenje mogu
dovesti do poboljšanja.
Neki hronični alkoholičari imaju halucinacije: čuju glas koji im govori pogrdne reči,
psuje ih, ruga im se i preti im. Oni to doživljavaju pri gotovo čistoj svesti, svesni su da se
s njima dešava nešto nenormalno i traže pomoć lekara. 1 pored halucinacija rnogu da
rade svoj posao i neupućenima ne daju utisak bolesne osobe. Ali, halucinacije su za
bolesnika mučne i neprijatne, nesnosne. To je alkoholičarska halucinoT.a.
P. S., 53 godine, službenik (inkasant), pije još od vojske (30 godina). Zapušten, u
iznošenom kaputu, prljav, prljave kose, nedostaju mu prednji zubi. Stalno čuje glasove
među kojima je prepoznao očev i lekarov glas, viču na njega, grde ga što je rasturio
porodicu i zanemario decu da bi on »napunio burag rakijčinoma. Više puta zatečen kako
su mu uši zapušene hartijom i krpicama da bi se branio, kako kaže, »od
prijatelja i neprijatelja«. lucinoza alkoholičara.
Dijagnoza
Nekoliko časova ili nekoliko dana posle prestanka s pićem (reč je o teš kim i
dugogodišnjim alkoholičarima) javlja se ukutni tremor ruku, koji se pojačava kad pokuša
da radi bilo šta, pa i kad se oblači. U ovakvorn stanju postoje uznemirenost, osećaj
slabosti i poremećaj orijentacije. Da bi se »učvrstio«, prva mu je briga da popije Uz ovo
mogu postojati vidne i slušne halucinacije.
Dva do tri dana posle prestanka s pićem može se javiti delirijum tremens, dobro poznata
bolest hroničnih alkoholičara. Ovo se dešava kad alkoholičar prestane da pije zbog neke
bolesti, povrede ili operacije. Za mno.ae se tada prvi put sazna da su alkoholičari, a nije
retko da je ova konstatacija iznenađenje i za samog bolesnika, koji je o sebi mislio da pije
umereno TT ovom stanju doživljava strah, uznemirenje, nije orijentisan, neprestano
govori i ponaša se kao da želi da uhvati ili otera životinje koje mu se priviđaju na krevetu
i u sobi. Dešava se da ne prepoznaje ni svoje najbliže. Obično je reč o alkoholičarima koji
su neumereno pili najmanje 10 godina. Delirijum traje nekoliko dana, uz lečenje se smiri
i za kraće vreme.
M. B., 45 godina, privatni ugostitelj, ranije konobar. Počeo da pije još od 18. godine, a od
23. redovno se opija. Pre dva dana počeo da viđa sitne figurice i životinjice, pauke koji su
pleli mrežu po zidu, »neke čupave životinjice koje šište, devojke male kao lutke, morske
životinjice s pipcima sličnim algama«. Oseća intenzivan strah, drhti, znoji se. Dijagnoza:
delirium tremens.
U sličnim okolnostima dugogodišnji alkoholičari mogu dobiti i epilepsiju, koja se može
javljati za vreme uzimanja alkohola ili može biti znak apstinencije u vreme prestanka s
redovnim pićem.
Nedostatak vitamina Bi čest je u al koholičara zbog poremećene ishrane i oboljenja
želuca. Ovo može dovesti do teških oštećenja pamćenja, bolesti koju je opisao ruski
psihijatar Korsakov. Poremećeno je upamćivanje svega što u sadašnjosti doživljava, uz to
zaboravlja i događaje iz skorašnje prošlosti, dok sećanje ranije upamćenog materijala
može ostati očuvano. Rezonovanje je dobro, čak pravi šale i duhovite upadice i zbog toga
odaje utisak sasvim normalne osobe. Tek se u dužem razgovoru primeti da brka redosled
događaja, da se ne seća ničega što se nedavno desilo, upoznaje se s istom osobom po
nekoliko puta itd. Ovaj poremećaj upamćivanja od nosi se na događaje koji su se desili za
vreme ove bolesti, ne i na one ranije. Kad uvidi da s pamćenjem ne stoji najbolje, trudiće
se da ovo prikrije izmišljenim okolnostima i pričama (konfabulacije).
Još jedno oboljenje posledica je nedostatka vitamina Bi u alkoholičara. To je
Wernickeova encefalopatija. 1 ovde inogu nastati slični poremećaji upamćivanja kao i u
Korsakovljevoj bolesti, ali uz to postoje i paralize očnih mišića i poremećaj ravnoteže.
Najteže i neizlečivo oboljenje koje rnože pogoditi hronične alkoholičare je demencija.
Ona se razvija postepe no: najpre slabi moć rasuđivanja, izražavanje je sve teže i
intelektualne sposobnosti uopšte propadaju sve više. Do ovoga dolazi zbog oštećenja i
izumiranja nervnih ćelija mozga.
Lečenje. U punom zamahu bolesti alkoholičar bez lečenja retko može preći na umereno i
kontrolisano piće. Nagli prekid izaziva apstinencijalne simptome, zbog čega se daju
umirujuća sredstva, trankilizeri, vitamini i dijeta za popravljanje pothranjenosti.
Primenjuje se i tzv. averziono lećenje, koje ima za cilj da stvara neprijatne simptome ako
se pije alkohol. Tako disulfiram (»antabus«) stvara veoma velike vegetativne teškoće ako
uz ovaj lek pacijent ipak pije.
Psihoterapija je ipak najvažnija. Bolesnik pre svega mora da želi da se leči i da pri stane
na lečenje.
TOKSIKOMANIJE
(Narkomanije, adikcije)
Toksikomanije se mogu definisati kao stanja povremene ili trajne intoksikacije koja su
pogubna za ličnost i štetna za društvo. Njih karakterišu sledeće osobine:
— velika potreba, težnja ili prinuda da se nastavi s uzimanjem droge;
— razvoj tolerancije, s težnjom da se doze povećavaju da bi se postiglo željeno dejstvo;
— fizička i psihička zavisnost od droge.
Zavisnost od droge je stanje koje nastaje posle ponavljanog uzimanja droge. Fizička
zavisnost posledica jc Hzioloških promena koje izazivaju potrebu da se nastavi s
uzimanjem droge 1ako bi se izbegla pojava simptoma poznatih kao apstinencijalni
sindrom.
Mnoge droge koje izazivaju fizičku zavisnost stvaraju i toleranciju, stanje koje se
karakteriše oslabljenom leakcijom na istu dozu droge i potiebom da se količina doze
poveća da bi sc postigao isti farmakodinamski efekt.
Navika na drogu ima sve karakteristike zavisnosti, izuzev što osobe s navikom, iako
psihički zavisne, ne pokazuju apstinencijalni sindrom, koji je karakterističan za
toksikomaniju stepena zavisnosti.
Izraz »narkomanije« nije podesan jer ovde nije reč samo o sredstvima koja imaju
narkotičko već i o onim koja imaju stirnulativno dejstvo. Sve droge koje izazivaju
toksikomanije imaju snažno dejstvo na centralni nervni sistem, a njihove štetne posledice
odražavaju se kao neurološke ili psihičke promene.
 Uzroci i putevi koji vode toksikornaniji različiti su, ali se mogu svesti na neke najčešće.
Ispitivanjem jedne veće grupe toksikomana nađeno je da je većina počela iz radoznalosti,
što jc češće slučaj među mladima. Drugi su to uradili po nagovoru poznanika, v/ želje da
se uključe u društvo koje im na neki način imponuje. Nije redak slučaj da se droga
podmetne u bezalkoholno piće pa kad žrtve iskuse stanje euforije, objasni joj se da je to
od droge i da droga nije tako strašna kako su čuli, posle čega im se otvoreno nudi, najpre
besplatno. Dešava se često da prvo iskustvo stvori neprijatnosti, zbog čega neki
definitivno odustanu, ali drugi ipak nastavljaju. Postoje i slučajevi jatrogene
toksikomanije — izazvane davanjern droge u cilju lečenja. Među toksikomanima ima i
medicinskog osoblja koje ima »privilegiju« da lako dolazi do droge.
Ne može se govoriti o nekim posebnim tipovima ličnosti koji su predodređeni da postanu
toksikomani. Ipak su često to osobe koje su emotivno nezrele, zavisne i usamljene, zbog
čcga teže da budu voljene i osećaju potrebu da se oslobode unutrašnje napetosti j straha.
Najveći broj narkomana su i pre toga bile psihički labilne osobe koje su osećale
intenzivnu potrebu da budu prihvaćene i voljene. Takve osobe postaju najlakše žrtve ove
opake bolesti.
Psihoanalitički gledano, toksikomani su obično osobe s oralnonarcisističkim karakternim
crtama koje se ponašaju na nivou neposrednog zadovoljenja potreba.
Međutim, kako se toksikomanija sve više širi, ona postaje sve zaraznija i za osobe koje
nemaju upravo opisane crte ličnosti. Masovnost ove pojave vrši sve veći pritisak na
okolinu, slično zaraznoj bolesti.
Postoji i raširena zabluda da droge otvaraju vidike, podstiču rnaštu i olakšavaju
koncentraciju. Naprotiv, droge i pre stanja fizičkog, moralnog i intelektualnog propadanja
za vreme neposrednog dejstva smanjuju intelektualne sposobnosti. Umesto podsticajnog
dejstva, droge smanjuju seksualno interesovanje i potenciju, iako imaiu dezinhibiciono
dejstvo na moralna osećanja i stid (slično alkoholu).
Klinička slika toksikomanije različita je i zavisi od droge koja se zloupotrebljava.
Opijati. U ovu grupu droga ubrajaju se opijum, derivati opijuma (morfin, papaverin,
heroin, kodein) i sintetički preparati (meperidin — petantin i dolantin, metadon i
metadonhidrohlorid — heptanon). Izuzev metadona, gotovo svi opijati imaju slično
dejstvo. Sindrom intoksikacije odlikuje se sedativnim efektom, smanjenjem psihičkih i
fizičkih potreba i osećanjem unutrašnjeg zadovoljstva ili uzvišenosti (»high«). Ovo se
klinički prikazuje kao povećana dremljivost, crvenilo, svrab, sužcne zenice, sniženje
frekvencije respiracije, arterijske tenzije i temperature, i usporenjem pulsa. Posle
veselosti nastaju depresija, strah i uznemirenost. Droga obično deluje 3—4 časa. Ako se
upotrebe suviše velike doze, nastaje delirijurn, a u težim slučajevima koma i smrt.
Zadesna trovanja i smrt su česti među toksikomanima.
Morfin i heroin najčešće se uzimaju supkutano ili intramuskularno, ređe intravenski i per
os, izuzetno se puše (Kina). Neki prave primitivne rastvore od smole dobijene od maka.
Obično je potrebno oko dve sedmice uzimanja terapijske doze da bi se došlo do navike
koja izaziva apstinencijalne simptome kada se prestane s uzimanjem droge. Ovaj sindrom
nastaje posle 4—48 časova nakon poslednje doze droge. Tada je bolesnik uznemiren s
osećanjem užasa, zapomaže za drogom, bacaka se i valja, može imati halucinacije, luči
slinu, znoj i suze, zenice su mu raširene, koža naježena kao guščija, temperatura može
biti povišena, ubrzani su disanje i puls, krvni pritisak je povišen, povraća.
Posle duže upotrebe droge na koži se vide brojni ožiljci od uboda i apscesi (zbog žurbe
toksikomani često ne sterilišu brizgalicu) kahektični su, mnogi obole od hepatitisa, često
od tuberkuloze pluća.
Heroin je polusintetski derivat morfina, jačeg je dejstva, a pored euforije stvara i osećanje
snage i podstiče na agresivnost, otuda i naziv »heroin«. Izaziva najteže posledice.
Metadon irna dejstvo koje traje oko 12 časova, daje se peroralno i ne stvara toleranciju
niti nepoželjne hronične posledice. Žbog toga se upotrebljava za lečenje opijatskih
toksikomanija kao zamena za drogu.
Sedativi — hipnotici. V ovu grupu ubrajaju se barbiturati s kratkim i srednje dugim
dejstvom. U malim do zama deluju sedativno, u srednjim hipnotički a u velikim dovode
do narkoze. Kada se jave blagi znaci, to je osećanje euforije, opuštanja, s pojavom
nistagmusa, dizartrije i ataksije, a s povećanjem doze ovi se znaci pojačavaju. S jačom
intoksikacijom nastaje semikoma sa suženim zenicama, respiratornom depresijom,
kasnije dolazi do midrijaze i smrti.
Produženoin upotrebom barbiturata (ovo ne važi za fenobarbiton u lečenju epilepsije)
povećava se tolerancija i nastaje fizička zavisnost. Doze se postepeno povećavaju i osoba
se nalazi u stanju koje je između intoksikacije i teških poremećaja koje izaziva prestanak
uzimanja. Simptorni apstinencije javljaju se posle 24 časa od uzirnanja poslednje doze:
slabost, nemir, drhtanje, strah, nesanica, povišen krvni pritisak u ležećem i snižen u
uspravnom položaju, zatim u toku 2. i 3. dana mogu nastati epileptički napadi, a krajem
prve sedmice apstinencije i psihoza sa sumanutim idejama i vidnim i slušnim
halucinacijama.
Trankilizeri (doriden, meprobamat, librium, valiurn) u većim dozama izazivaju smanjenje
psihičke aktivnosti i budnosti, sliven govor, ataksiju, a u težim slučajevima komu i smrt.
Hašiš — marihuana — jeste droga koja se dobija iz ženske biljke konopIje Cannabis
indica, koja se gaji u Aziji, i Cannabis sativa (americana, mexicana), koja se gaji na
američkom kontinentu. Dejstveni princip je smolasti eksudat. Prema zemljama u kojima
je ima droga se zove hašiš, bhang, ganja, sharas, dagga i marihuana. Najčešće se uzima
sušeni preparat, koji se meša s duvanom i puši kao cigareta.
Nema dokaza da se uzimanjem ove droge stvara tolerancija ili fizička zavisnost, ali
psihička zavisnost postoji. Ono što je najopasnije, osim njenog neposrednog toksičkog
dejstva, jeste ulaženje u krug narkomanija, uvod ili »predjelo«, što neumitno vodi ka
težim drogama (»eskalacija«).
Neposredno dejstvo ove droge jeste stanje sanjarenja s euforijom i naglašenim
unutrašnjim dobrim osećanjem. Govor je brz, često nepovezan, postoji oštećenje
pamćenja i rasuđivanja, ponašanje može biti impulsivno, a opažanje vremena i prostora
deformisano i prošireno. Veće doze snižavaju rad čula, umanjuju seksualne želje i
potenciju, javljaju se halucinacije i iluzije. Bolesnik može izvršiti samoubistvo u takvom
stanju ili može umreti zbog trovanja. Dejstvo droge traje oko 4 časa, posle čega nastaje
osećanje bespomoćnosti, bede, krivice, straha, i kajanja. Hronični uzimaoci droge
propadaju i srozavaju se, prostituišu, rasprodaju svoju i tuđu imovinu i dolaze u sukob sa
zakonom. Psihoza (kanabispsihoza) nastaje u osoba koje duže vreme upotrebljavaju ovu
drogu. To je slika maničkodepresivne psihoze ili slična shizofreniji. Ceste su zastrašujuće
halucinacije. Ovo stanje traje nekoliko dana, ali mogu ostati i trajne posledice.
Stimulatori nervnog sistema. Najvažniji predstavnik ove grupe je amfetamin i njegovi
derivati (dexedrin, desoxyn, methadrin i preludin), a slično dejstvo ima ritalin, iako nije
amfetamin. U medicini se upotrebljava kao stimulativno i antidepresivno sredstvo još od
1920. god., a jedno vreme je amfetamin i preludin upotrebljavan za redukovanje telesne
težine jer umanjuje apetit. Zbog stvaranja osećanja prijatnosti (uklanja zamor i sanjivost)
zloupotrebljavaju ga vozači, studenti i radnici u noćnim smenama. Uzima se peroralno, a
teži toksikomani primenjuju ga intravenski.
Psihička zavisnost može se razviti već pri terapijskim dozama, jer stvara osećanje
prijatnosti i dobrog raspoloženja, posle čega nastaje zamor, depresivno raspoloženje,
zbog čega žrtva ponavlja dozu. Tolerancija se razvija vrlo brzo i dnevna doza može se
povećati na nekoliko stotina puta veću od terapijske. Fizička zavisnost se ne razvija,
mada se javljaju simptomi psihičkog reagovanja na nedostatak droge.
U umerenim dozama izaziva osećanje prijatnosti, utisak pojačane psihičke aktivnosti i
fizičke snage, ali može biti praćeno i razdražljivošću. Kako se doze povećavaju zbog
tolerancije, depresija je sve jača posle prestanka dejstva droge, osećanje prijatnosti
zamenjuje se impulsijama i agresivnošću, rasuđivanje postaje slabije i pogrešno i
pamćenje biva oštećeno. Mogu se javiti psihotička stanja sa sumanutim idejama, vidnim,
slušnim i taktilnim halucinacijama, često vrlo slična shizofreniji.
Fizički znaci dejstva amfetamina su ubrzan puls i povišen arterijski pritisak, fini tremor,
glavobolja, nauzeja, proširene zenice. Naglo oduzimanje droge izaziva sindrom letargije i
depresije, ponekad s preokupacijom samoubistvoin ili izvršenjem samoubistva.
Kokain je prototip droge koja stimuliše centralni nervni sistem, zbog čega su je Indijanci
Južne Amerike upotrebljavali kao sredstvo za povećanje fizičke izdržljivosti.
Toksikoman je uzima radi pojačane euforije i lažnog osećanja pojačane psihičke i fizičke
snage, zbog čega, pogrešno procenjujući svoje moći, uzrokuje nesrećne slučajeve.
Hronični toksikomani mogu imati sumanute ideje proganjanja, strah, iluzije i vidne,
slušne i, naročito karakteristične, taktilne halucinacije. Zbog ovih poslednjih u stanju je
da iglom kopa po koži i vadi »insekte«. Česti su dijareja, nauzeja, gubitak apetita i
nesanica, a posle prestanka dejstva droge depresivna stanja sa sumanutim idejama.
Znaci akutnog trovanja kokainom su: proširene zenice, egzoftalmus, povraćanje,
delirijum, a u terminalnom stadijumu konvulzije, koma, zastoj disanja i smrt.
Kokain se retko uzima sam, češće u kombinaciji s opijatima. Uzima se ušmrkavanjem ili
intravenski.
Kokainski toksikomani stiču psihičku zavisnost, ali ne i fizičku i ne do biju
apstinencijalni sindrom. Tolerancija se takođe ne stvara. Droga se brzo razara u
organizmu, zbog čega je toksikomani uzimaju više puta dnevno, u najtežim slučajevima
čak i svakih 10 minuta.
LSD—25 (dietilamid lizergične kiseline) ubraja se u droge psihedeličnog tipa, u čiju se
grupu ubrajaju i meskalin i psylocybin. Dobija se 'u. gljivice Ergota. Ne postoji psihička
ili fizička zavisnost, dok se tolerancija razvija brzo. Uzirna se gotovo uvek per os, obično
1—2 puta, ili povremeno, retko postoji i hronična intoksikacija. Dejstvo joj traje 8—12
časova, a opis vidnih živo obojenih halucinacija imao je velik publicitet, zbog čega je
postala privlačna za neproduktivne slikare i kvaziintelektualce. Pored ovih halucinacija
postoji i poremećaj teles
ne sheme i orijentacije, afekt straha
ili depresije, agresivnost, osećanje snage i svemoći (poznata su ubistva i nesrećni
slučajevi zbog pokušaja letenja s krova i prozora), a mogu postojati i sumanute ideje
proganjanja ili teška delirantna stanja. Jedan od propovednika LSDa bio je izvesni
američki profesor univerziteta, psiholog,
koji je kasnije zbog kriminala (fabrikacija droga, širenja narkomanije među studentima i
prodaja droge) osuđen na više godina robije.
Sigurno je da LSD stvara prolazne, ali i trajne psihoze, a postoje dokazi da šteti razvoju
fetusa i stvara monstrume.
PSIHIJATRIJSKI PREGLED
Prilikom obavljanja psihijatrijskog pregleda lekar najpre mora steći poverenje pacijenta.
Zbog toga je potrebno pustiti pacijenta da stvari izla že spontano i samo povremeno
diskretno intervenisati. Cesto je neophodno ispitivati pacijenta nekoliko časova čak i u
više navrata (kada je reč o hospitalizovanom bolesniku). Ovi podaci unose se u istoriju
bolesti kao dokument o bolesnikovom stanju. Ovo je potrebno za kasnije lečenje istog
bolesnika, a za bolnicu kao dokumentacija koja može poslužiti i kao materijal za
istraživanja. Zbog toga ne treba uvek doslovno zapisati sve što bolesnik kaže: podatke
treba organizovati i dati im smisao koji je ispitivač stekao, ilustrujući ih ipak
karakterističnim simptomima, doslovno citirajući neke pacijentove iskaze.
Anamneza. Istorija bolesti mora sadržati generalije o pacijentu: njegovo ime i prezime,
godine, pol, bračno stanje, zanimanje, mesto u kome je rođen i ono u kome živi, njegovo
školsko obrazovanje. Važno je poznavati i sredinu iz koje je potekao, njene kulturne i
ekonomske karakteristike.
Za prvu orijentaciju o bolesti mogu najbolje poslužiti glavne tegobe koje pacijent navodi.
Njih treba navesti pacijentovim rcčirna, bez obzira na to da li bolesnik ima uvida u svoju
bolest ili nema. U prvom slučaju to može biti dobar dijagnostički putokaz, u drugom će to
biti podatak koji može kasnije kada se njegovo stanje izmeni, poslužiti kao merilo za
upoređivanje.
0 sadašnjoj bolesti možemo tako đe dobiti podatke od pacijenta. Lekar mora pokazati
poštovanje prema nje
govoj ličnosti, ne sme mu protivrečiti niti se upuštati u raspravljanje. Izuzetne su situacije
kada lekar dolazi do zaključka da treba da izazove pacijenta, kako bi se osvedočio u
njegovo sniženo reagovanje i neuviđavnost. Ako dobijeni podaci nisu realni, i pokazuju,
npr., sumnjanje ili poremećaje mišljenja (u svakom slučaju kada je reč o psihotičnim
bolesnicima) treba uzeti podatke o bolesti od rođaka, porodice ili onih koji bliže poznaju
bolesnika (heteroanamneza).
Lična anamneza sadrži podatke iz pacijentove prošlosti od rođenja, podatke o njegovom
psihomotornom razvoju, kakav je bio kao odojče (gotovo svako je o tome dosta čuo od
roditeIja), o uslovima u porodici (emocionalna klima, odnosi roditelja), o njegovoj
reakciji na polazak u školu, da li je imao noćne more, umokravanje u snu, napade besa,
da li je bio vaspitavan strogo, da li je bio izolovan od de ce, kakav je uspeh postizao u
školi — sve to rnože dati sliku o ličnosti pre početka bolesti. Iz kasnijeg života važni su
podaci o braku, odnosu prema radu i kolegama na poslu, ambiciji, prornenaina radnih
mesta, druženju itd.
Porodična anamneza može pružiti značajne podatke o naslednim bolestirna (slične bolesti
među braćom i sestrama, roditeljima, rođacima), samoubistvima, alkoholizmu.
Pregled. — Već na prvi pogled može se steći izvestan utisak na osnovu samog
bolesnikovog izgleda: zapuštenost, loša lična higijena, ili nakinđurenost, ili, pak,
prikladan izgled koji se od osobe jedne određene sredine može očekivati. Neobrijan,
pocepan i prljav lekar sigurno mora izazvati sumnju da su se s njirn zbile ili zbivaju
krupne psihičke promene.
Pacijentovo držanje može da ukaže na njegovo neobično doživljavanje: pacijent koji se
okreće kao da osluškuje ili, naprotiv, zapušava uši, verovatno ima slušne halucinacije.
Neobičan stav, ukočeno držanje, cerernonijalno rukovanje, vidaju se u shizofrenih
bolesnika. Grimasiranje, iznenadne provale afekta takođe su katatoni fenomeni u
shizofrenije. Izraz lica može odavati i strah, Ijutnju ili ushićenje.
Afektivno stanje (raspoloženje) može biti depresivno, euforično (srećno, zadovoljno) ili
preterano veselo, Ijutito, bolesnik može biti napet, uplašen, paničan, besan, ili miran i
nezainteresovan. Pri tom je važno i da 11 njegovo osećanje i raspoloženje odgovaraju
situaciji i sadržaju njegovih misli ili odudaraju od toga. Važno je i da li intenzitet tog
afekta odgovara situaciji. Čudno i neodgovarajuće raspoloženje viđa se u shizofrenije: na
pogrebu najbližeg oboleli rnože biti veseo ili ravnodušan. Depresivni bolesnik je tužan, a
sadržaj njegovih misli takođe je tužan ali je intenzitet tuge veći i ne odgovara situaciji.
Bolesnik s prostom shizofrenijom (schizophrenia simplex) ima plitak i prazan afekat.
Sadržaj mišljenja može biti izmenjen, sa sumanutim idejama proganjanja, veličine ili
propasti itd. Kada bolesnik ne želi da iznese svoje misli, mogu mu se postaviti oprezna
pitanja (imate li neprijatelja?, da li vam rade o glavi?, da li ste poznata ličnost?, da li ste
bogati?, koji je vaš pravi položaj?, imate li natprirodne sposobnosti?).
Formalni poremećaji mišljenja vide se iz spontanog izlaganja bolesnika (preopširnost,
bekstvo ideja, inkoherentnost mišljenja, salata od reči, ili mutizam — prestanak govora).
Poremećaji opažanja najčešći su kao slušne halucinacije: obično su to glasovi koji nešto
poručuju, prete ili se rugaju. Nekad ih bolesnik ne iznosi spontano i moraju se postavljati
pitanja: da li se desilo da vas je neko pozvao a kad ste se okrenuli nije bilo nikoga?,
čujete li neke poruke preko skrivenih aparata i zvučnika? Optičke halucinacije se mogu
otkriti odgovarajućim pitanjima: vidite li neobične stvari?, da li vam se vid tako izoštrio
da vidite i ono što drugi ne vide? Za halucinacije mirisa i ukusa može se pitati da li u jelu
oseća neki neobičan miris ili ukus. Pozitivan odgovor može značiti i sumanutu ideju
trovanja, a ne halucinaciju!
Sem.orijum je stanje svesti i sposobnost pravilnog shvatanja okoline. Za ispitivanje
senzorijuma ispitujemo orijentaciju, pamćenje skorašnjih i starih događaja — sposobnost
upamćivanja, prosto računanje i brojanje (ovo može značiti i nedovoljno obrazovanje i
znanje), opšte znanje i sposobnost apstraktnog mišljenja.
Orijentacija se ispituje u odnosu na vreme (datum, mesec i godina kada je došao u
bolnicu), na mesto (zna li gde se nalazi, kako se zove bolnica?) i prema ličnostima (zna li
ko je on, zna li ko je ispitivač?, poznaje li osoblje u bolnici?).
Skorašnje pamćenje: kada je sti gao?, kako je došao?, ko ga je doveo?, šta je jeo za ručak,
doručak?, šta je pročitao u novinama?
Pamćenje ranijih događaja: datum rođenja?, gde je učio školu?, kada se zaposlio?, kada
se oženio—udala?, ženino devojačko prezime?, datumi rođenja dece? Pitanja rnoraju
odgovarati psihičkom stanju i obrazovanju bolesnika.
Upamćivanje i neposredno sećanje ispituju se tako što se naloži da se upamti ime neke
osobe ili neki datum, da se posle 5 i 20 minuta ispita šta se upamtilo. Može se tražiti i da
bolesnik upamti 3—4 cifre koje mu se polako diktiraju.
Fond znanja i inteligencija. Ispituje se opšte znanje: glavni gradovi, da nabroji 4 ili 5
reka, da nabroji republike, da navede ime naše zemlje, nešto o letini i poljskim radovima
(ako je sa sela), godišnjim dobima itd. 0 inteligenciji se može steći utisak za celo vreme
razgovora. Može se ispitati sposobnost stvaranja zaključaka (šta je zajedničko između
noža, eksera i šina?, razlika između vina i vode?, šta znači poslovica: ko drugome jamu
kopa sam u nju upada?). Kada je apstraktno rnišljenje oštećeno, pacijent obično ponovi
poslovicu drugirn rečima umesto odgovora.
Pažnja i koncentracija mogu se oceniti za vreme celokupnog pregleda. Jedan od načina
ispitivanja je zadatak da se u jednom tekstu, recimo iz novina, precrta samo slovo »a« ili
slo
vo »b«, ili dva slova, pa se prema broju grešaka ocenjuje pažnja. Može se dati i da
oduzima sukcesivno 7 od 100, zatim od ostatka ponovo 7 i tako dalje (za ovo je potrebno
i izvesno znanje računanja) ili da nabroji mesece unapred, a zatim obrnutim redom (ili da
broji od 1 do 20 i od 20 unazad do 1).
Uviđavnost ne mora značiti poznavanje uzroka bolesti već samo uviđanje pacijenta da je
bolestan, eventualno i da je »nervno« ili »živčano« bolestan, da mu je potrebno lečenje.
To niože biti i shvatanje sopstvene situacije uopšte (zbog čega se nalazi u bolnici) itd.
Fizički pregled. Svaki psihijatrijski bolesnik mora biti pregledan neurološki i
internistički. Potrebno je obaviti i rutinske laboratorijske analize, a ako rezultati pregleda
ukazuju da je to potrebno, moraju se obaviti i dopunska ispitivanja.
POST-TRAUMATSKI STRESNI POREMEĆAJ - PTSD

1. PTSD: UVOD

Traumatski događaji - Pojedinačni ili ponovljeni. Žrtva ili svjedok:

 Nesreće

 Prirodne katastrofe

 Akutna oboljenja

 Akti terorizma

 Fizička, seksualna ili psihološka zlostavljanja

 Ratni stresni faktori (stresori)

Osobe koje zbrinjavaju žrtve tokom traumatskih situacija su također izloženi

riziku od PTSD-a

 pripadnici Hitne pomoći

 policija

 vatrogasci

 doktori/sestre

2. DIJAGNOSTIČKI KRITERIJ
 Dijagnostički kriterij za ICD-10 (F 43.1) 309.81 Post-traumatski stresni
poremećaj

A Osoba je bila izložena traumatskom događaju gdje je bilo prisutno oboje dolje
navedeno:

1. osoba je iskusila, bila svjedok, ili je bila suočena sa događajem ili više
njih koji uključuju stvarnu smrt ili prijetnju smrću ili ozbiljne povrede,
ili prijetnju fizičkom integritetu sebe ili drugih.

2. odgovor osobe uključuje intenzivan strah, bespomoćnost ili

prestravljenost. Napomena: kod djece umjesto gore navedenog može
biti izraženo dezorganizirano ili uzrujano ponašanje.

B Traumatski događaj se perzistentno ponovo preživljava na jedan ili više

navedenih načina:

1. rekurentno i intruzivno zabrinjavajuće sjećanje na događaj, uključujući

slike, misli, ili percepcije. Napomena: Kod mlađe djece, može biti
prisutna igra koja se ponavlja a u kojoj su izražene teme ili aspekti
traume.

2. rekurentni distresni /zabrinjavajući snovi o događaju. Napomena: kod

djece mogu postojati strašni snovi bez prepoznatljivog sadržaja.

3. ponašati se ili osjećati kao da se traumatski događaj ponovio

(uključujući osjećaj ponovnog proživljavanja, iluzija, halucinacija,
disocijativnu retrospektivu epizoda uključujući one koje nastaju
buđenjem ili u opijenom /intoksiciranom stanju). Napomena: Kod
mlađe djece, može se javiti traumatski-specifično ponovno odigravanje.

4. intenzivna psihološka zabrinutost kod izlaganja internim ili eksternim

događajima koji simbolizuju ili liče na aspekt traumatskog događaja.

5. fiziološka reaktivnost na izlaganje internim ili eksternim događajima

koji simboliziraju ili podsjećaju na aspekt traumatskog događaja.

C Perzistentno izbjegavanje stimulusa povezanih sa traumom i kočenje opštih

osjetila (nije bilo prisutno prije traume), kao što je indicirano sa tri ili više od
dolje navedenog:
 1. napori da se izbjegnu misli, osjećaji ili razgovori povezani sa traumom.

2. napori da se izbjegnu aktivnosti, mjesta ili ljudi koji bude sjećanja na

traumu.

3. nemogućnost da se prisjeti važnog aspekta traume.

4. primjetno smanjen interes ili učešće u značajnim aktivnostima.

5. osjećaj odvojenosti ili otuđenja od drugih.

6. smanjen rang afekata (npr. nesposobnost za osjećaje ljubavi).

7. osjećaj izgubljene budućnosti (npr. ne očekuje da će imati karijeru,

brak, djecu ili normalni životni vijek).

D Perzistentni simptomi povećanog uzbuđenja (nisu bili prisutni prije traume),

kao što je indicirano sa dva (ili više) od dolje navedenog:

1. poteškoća da zaspi ili nastavi spavati.

2. iritabilnost ili napadi bijesa.

3. poteškoća pri koncentraciji.

4. hiper-opreznost.

5. pretjerano iznenađen odgovor.

E Trajanje poremećaja (simptomi u Kriteriju B, C i D) je duže od mjesec dana

F Poremećaj uzrokuje klinički značajnu zabrinutost ili pogoršanje u

socijalnim, radnim ili drugim bitnim područjima funkcionisanja. Specificirati
ukoliko:

1. Akutno: trajanje simptoma kraće od tri

mjeseca.
 2. Hronično: trajanje simptoma je tri mjeseca ili
duže.

3. Specificirati ukoliko: Sa zakašnjelim

nastankom: ako je nastanak simptoma
najmanje 6 mjeseci nakon stresora.

Reakcije na traumu

 Borba, polet, smrzavanje... žrtve će učiniti sve da prežive.

 Normalan odgovor na traumu sa kliničkim manifestacijama PTSD-a... Ali te

vještine opstanka postaju sa vremenom slabo odgovarajuće i slabo efikasne.

 Akutno - stresni poremećaj: počinje u prva dva dana: mora trajati više od dva
dana; traje manje od jednog mjeseca.

3. PTSD: SIMPTOMI I MANIFESTACIJE

Simptomi i Manifestacije

Kognitivni  intruzivna sjećanja

 oštećenje memorije
 poteškoća u koncentrisanju, nepažljivost
 samo-kriticizam
 zabrinutost; nepovjerenje prema drugima
 predviđanje nesreće

Behivioralno/ponašajno  hiper budnost, nestrpljivost

i fiziološko  nesanica, noćne more
 palpitacija, hiperventilacija
  drhtanje, nesvjestica
 ukočenost, povlačenje;
 mučnina, dijareja, glavobolja
 kompulzivno, ponavljajuće djelovanje
 izlivi bijesa

Afektivno  emocionalno ponovno doživljavanje događaja

 iritabilnost, ljutnja
 plakanje, tuga
 krivica, nisko samo-poštovanje
 gubitak kontrole

Promjene identiteta  osjećaj izgubljene budućnosti

 nepovezanost sa prošlošću
 otuđenje od sebe, drugih, rada
 osjećaj prožimajuće nerealnosti
 osjećaji neadekvatnosti, bezvrijednosti

Simptomi moraju izazvati klinički značajno zabrinjavanje /distres i oštećenje. Inače su

subjektivni, bez očigledne promjene u funkcionalnom statusu.

4. EPIDEMIOLOGIJA

Modeli «Zapadnog personaliteta»

 Mnoge od početnih studija rađene su na Amerikancima (Sjeverna Amerika): civili

i ratni veterani iz Koreje i Vijetnama.

 90% opšte populacije bilo je izloženo traumatskom događaju tokom života.

 Kod prosječno 20% žena i 8 % muškaraca izloženih takvim događajima razvije se

PTSD.

 kod više od 50% takvih sa PTSD-om razvije se hronični tok.

 Međunarodne studije

 Etno kulturni obziri postaju sve više značajni.

 Weine (1998): 65% Izbjeglica sa prostora Bosne i Hercegovine u Sjedinjenim

Američkim Državama.

 De Jong et al (2001): Izbjeglice sa prostora Bosne i Hercegovine u hrvatskom

izbjegličkom kampu.

o 1996: 5.6% sa PTSD-om, 18.6% sa depresijom, 20.6% sa PTSD-om i

depresijom i 55.2% asimptomatični
o 1999: Od preostalih, 45% još imaju simptome PTSD-a, depresije ili oboje.
43% i 23% prvobitno dijagnosticirani sa depresijom ili PTSD-om
respektivno, nastavljaju da ispunjavaju DSM-IV kriterij, 55%
asimptomatičnih još uvijek taj način. 16% prethodno asimptomatičnih
imali su simptome psihijatrijskog poremećaja (uglavnom depresija)
 Schei et al (1999): Žene – Zenica 53%, Tuzla – 70%

 De Jong et al (2001): Njemačka 1.3%, Etiopija 15.8%, Gaza 17.8%, Kambodža

28.4%, Alžir 37.4%
 Allwood et al (2002): Djeca – Kambodža 50%, Kuvajt 70%, Bosna 94%

 Rosner et al (2003): Sarajevo – 18.6% od slučajno izabranih, 32.7% u

medicinskom tretmanu, 38.6% u psihološkom tretmanu

% Rizik za PTSD

 Silovanje 49.0

 Ozbiljan fizički napad 31.9

 Drugi seksualni napad 23.7

 Ozbiljna nezgoda/povreda 16.8

 Pucanje/ubadanje 15.4

 Iznenadna, neočekivana smrt u porodici ili prijatelja 14.3

  Bolest koja prijeti životu djeteta 10.4

 Svjedok ubistva ili ozbiljne povrede 7.3

 Prirodne katastrofe 3.8

5. FAKTORI KOJI POVEĆAVAJU PODLOŽNOST

PTSD-u

Faktori Koji Povecavaju Podloznost PTSD-u

 Seksualno ili drugo zlostavljanje u  Niska inteligencija

djetinjstvu
 Slaba edukacija
 Ženski rod
 Slabo socijalno-ekonomsko stanje
 Prethodno ili ko-morbidno
psihijatrijsko stanje  Ograničene vještine savladavanja
situacije
 Porodična anamneza anksioznog
poremećaja, depresije, zloupotrebe  Rana porodična disfunkcionalnost
supstanci
 Ograničene društvene podrške
 Karakteristike ličnosti: introverzija
 Ozbiljnost traumatskog doživljaja
 Poremećaji ličnosti: anti-socijalno,
narcističko ponašanje o Prolongirano ili ponovljeno
izlaganje
 Mladost o Osjećaj ranjivosti i gubitka
kontrole

6. PSIHIJATRIJSKA I MEDICINSKA KO-MORBIDNOST SA PTSD-OM

Muškarci (%) Zene (%)

Zloupotreba alkohola/ovisnost 51.9 27.9

Depresija 47.9 48.5

Poremećaji ponašanja 43.3 0.0

Zloupotreba lijekova 34.5 0.0

Obične fobije 0.0 29.0

Socijalne fobije 0.0 28.4

Više puta pokušavana samoubistva kod oba spola  

Veći rizik od hroničnih medicinskih bolesti: astma,  
hipertenzija, PUD

7. FUNKCIONALNO POGORŠANJE SA PTSD-om

 Radno i socijalno pogoršanje

 Fizička ograničenja, smanjeno blagostanje, niska zaposlenost

 Negativan uticaj na lične veze, dnevne aktivnosti i radnu sposobnost

 Smanjena vitalnost, mentalno zdravlje i socijalno funkcionisanje u

poređenju sa glavnim depresivnim poremećajima i opsesivno-
kompulzivnim poremećajima

8. POBOLJŠAVANJE DETEKCIJE PTSD-a

8.1 Opci

 PTSD je visoko neprepoznat u opštoj medicinskoj i psihijatrijskoj praksi.

 Pacijenti mogu biti prisutni na više načina: u kancelariji prateći nedavnu

traumu, psihijatrijski, somatično i samo-dijagnosticirano.

 Glavna prepreka dobroj evaluaciji je IZBJEGAVANJE.

 Pacijent može vješto minimizirati ili negirati simptome da završe intervju

sa ljekarom.
 Ljekar: mora misliti o mogućnosti za PTSD-e.

 Evaluirati u okolini sigurnoj za pacijenta.

 PITAJTE: o traumatskim događajima. Nemojte imati pretpostavke o

njihovim značenjima ili uticajima.
  PITAJTE: da li se traumatski događaji nastavljaju u pacijentovom životu.

 Razgovarajte o rezultatima screeninga sa pacijentom.

 Ako je pacijent pozitivan na PTSD, eksplicitna provjera suicidnih pomisli.

 Informišite pacijenta o tome da traumatski događaji i tuga koju oni

uzrokuju može imati važne efekte na tijelo i duh.

 Ako se čini da pacijent ima PTSD, objasnite zašto vas rezultati screeninga
vode da preporučite dalju evaluaciju i/ili tretman.

 Ako je moguće, pozovite članove porodice da učestvuju u kratkoj diskusiji

i angažujte njihovu pomoć kod praćenja.

 Ohrabrite pacijenta da izrazi zabrinutosti koje bi mogli imati u vezi sa

dobijanjem tretmana.

 Organizovati praćenje.

8.2 Primarna Njega – PTSD Provjera

U svom životu, da li ste ikada imali iskustvo koje je bilo tako zastrašujuće, užasno ili
uznemiravajuće da ste prošlog mjeseca ...

1. Imali noćne more o tome ili mislili o tome kada to niste željeli? Da Ne

2. Veoma se trudili da ne mislite o tome ili skrenuli sa puta da bi Da Ne

izbjegli situacije koje bi vas podsjetile na to?

3. Bili konstantno na oprezu, imate odbrambeni stav ili lako Da Ne

iznenađeni?

4. Osjećali ukočeno ili otuđeno od drugih osoba, aktivnosti ili Da Ne

okruženja?

Sadašnje istraživanje predlaže da se rezultati PC-PTSD-a trebaju smatrati

«pozitivnim» ako pacijent odgovara sa «da» na bilo koja dva pitanja ili na jednu
hiper- uzbuđujuću stavku (Stavka #3)

8.3 PTSD: diferencijalna dijagnoza

Psihotični poremećaj PTSD se može prezentirati sa halucinacijama ali veoma rijetko

varkama ili formalnim poremećajem mišljenja.
Bipolarni poremećaj PTSD pacijenti nemaju iskustvo prolongirane euforije ili
ekspanzivnih raspoloženja.

Veći poremećaji Često PTSD pacijenti dobiju sekundarnu depresiju.

Generalizirani osjećaji krivice su tipičniji za primarne depresije.
Ostali anksiozni Ostali anksiozni poremećaji i PTSD dijele brojne karakteristike
poremećaji npr. napade panike, opsesivne poremećaje mišljenja,
agorafobiju.

9. PTSD: TRETMAN

9.1 Uvod

DA NE

 Uvijek potvrditi i opravdati osjećaje.  Ne okrivljavati ili osuđivati ih zbog

Osigurajte da pacijent razumije da nisu njihove zabrinutosti /distresa.
ludi i da nisu slabi.

 Identificiraj veze i pozitivne vještine  Ne konfrontirati se.

savladavanja.
 Procjenite spremnost da promjeni  Ne odustajati (ne odbacivati ih) ili gajiti
zdravstvene rizike i samodestruktivno osjećaj beznadežnosti.
ponašanje.

 Slušati bez osuđivanja, da bi se  - Ne očekivati od onih koji žive u

preživjeli osjetili saslušanim, vezama u kojima ima zlostavljanja da
shvaćenim i poštovanim. odu odmah.

 Ohrabriti promjene ponašanja dok u  Oporavljanje je sporo... nije lako ili

isto vrijeme opravdavate tugu. bezbolno... zahtjeva upornost i
strpljenje.

 Izlječenje je psihološko, socijalni i

duhovno. To znači graditi dobar ljudski
život sa ostalim.

 Ne postoji jedan tip terapije

konzistentno efektivan za sve.
 9.2 PTSD: Tretman protokoli

Farmakoterapeutski  Spremnije dostupni.

Psihoterapeutski  Dobrobiti tretmana su održivi

dugoročno... nedostaju studije
vezane za tretman lijekovimat...
Niža stopa odustajanja nego kod
tretmana lijekovima (14%
naprema 36%)

10. PTSD: TRETMAN: FARMAKOTERAPIJA

10.1 Opća razmatranja

Ukoliko su simptomi dovoljno oštri da odobravaju tretman, onda to i uraditi.

Protokol psihološkog tretmana će biti produktivniji ukoliko ometajući
simptomi/manifestacije manje remete pacijentov život.

 Poboljšavaju nešto za osobu.

Dobri lijekovi
 Ne vode zloupotrebi.

 Ne mogu biti lako korišteni za samoubistvo.

 Ne zahtjevaju nalaz krvi.

 Ne odsjecaju osobu od svijeta i njih samih.

 Uzrokuju nekoliko podnošljivih sporednih efekata.

 10.2 PTSD: Tretman – Benzodiazepini

Riziki

 Izbjegavati osim za kratkoročni tretman urgentnih situacija.

 Visiki rizik psihološke ovisnosti.
 Uzrokuje dezinhibiciju.
 Uzrokuje kratkoročni gubitak pamćenja.
 Uzrokuje mini sindrom povlaćenja (apstinencijalni simptom) između doza.

Clonazepam  1,5-5 mg/dan

 Dug polu život: 20-46 sati
 Kratak početak djelovanja: 20-60
minuta
 Maksimalno dejstvo dosežu : 1-4
sata
 Trajanje djelovanja: 6-12 sati

Aktivni metoboliti se mogu akumulirati kod

Diazepm pacijenata sa disfunkcijom bubrega/jetre

 10-100 mg/dan
 Dug polu život: 20-50 sati
 Kratak početak djelovanja: 30-60
minuta
 Maksimalno dejstvo dosežu: 1-2
sata
 Trajanje djelovanja: 12-24 sati

10.3 PTSD: Tretman – SSRI's (Selektivni Serotinin Re-Uptake Inhibitori)

 Svi se daju jednom dnevno.

 Efektivniji od bilo koje druge terapije lijekovima (TCA's, MAOI's,

carbamazepine, lithium).

 Blaži i rijeđi antiholinergični i kardiovaskularni sporedni efekti (bolji za

gerijatrijske pacijente).
  Jednako efektivni u kontroliranju svih PTSD simptoma.

 Doziranje: početi nisko, ići sporo... u vremenu od bar 8 sedmica, procjenjujući

odgovore (reakcije) svakih 1-2 sedmice i povećavajući dozu ukoliko je potrebno.

 Tretirati najmanje 12 mjeseci.

 Jedna studija pokazuje 25% smanjenja simptoma i 31 % povećanja QOL u 12

sedmica.

 Međutim, 54% onih kod kojih je izostao odgovor u toku 12 sedmica pokazali su
poboljšanje tokom nastavka tretmana.

 Korištenje u trudnoći i tokom dojenja: Nema poznatih tertrogenih efekata; može

doći do sindroma povlačenja kod novoređenčadi

11. TRETMAN PTSD-a: PSIHOTERAPIJA

 Zasnovana na principu da loše prilagođeno raspoloženje i

Kongitivno-Bihevioralna
ponašanje mogu biti promjenjeni mjenjajući iskrivljene ili
terapija
neodgovarajuce načine razmišljanja sa načinima
(individualna/grupna/po
razmišljanja koji su zdraviji i realističniji.
rodična)
 Cilj je da se prekine veza između znakova povezanih sa
traumom izbjegavajuci anksiozne odgovore koji su tipični
za PTSD.

 Fokusirati se na pacijentovu sadašnju situaciju.

 Terapeutski proces započinje sa identifikacijom iskrivljenih

percepcija i načina razmišljanja koji uzrokuju ili doprinose
pacijentovim problemima. Voditi pacijentov detaljan karton.

 Terapeutski proces poslije vodi samo-procjeni, pozitivnom

mišljenju o sebi, kontroli negativnih misli i osjećanja,
ažurirana procjena vanjske situacije i pacijentovog ličnog
emocionalnog stanja.

Terapija izlaganja
 Imaginarna i In Vivo.

Terapija igrom
 Djeca.
Menadžment
 Vježbe relaksacije.
anksioznosti
 Vježbe disanja.

 Pozitivno mišljenje i govor o sebi.

 Vježba smopouzdanja.

 Zaustavljanje misli.

Hipnoterapija

Psihodinamična terapija  Pretpostavlja da podsvjesno drži osjaćaje koji su previše

(Psihoanalitička bolni da bi se s njima suočili.
terapija)  Cilj je da pacijenti iznesu na površinu njihove prave
osjećaje, da bi ih oni mogli doživjeti i shvatiti.

EMDR ( Procesuiranje  Kontroverzna. Neki je zovu oblikom CBT ili terapijom

desenzitizacije pokreta izlaganja.
oka)  Pronađena 1987.
 Pronalazač je sada zove: Terapija reprocesuiranja.
 Terapeut traži od pacijenta da vrati u misli traumatsku
situaciju na kojoj pacijent želi da radi, negativna mišljenja
uzrokovana nesrećom i nove misli koje pacijent želi da ima.
 Na početku, EMDR je bio baziran na pokretima oka koji su
načinjeni kao odgovor na pokrete prstiju terapeuta koji ih je
pomjerao brzo naprijed i natrag ispred pacijenta tokom
terapijskog razgovora.
 Pronalazač je sada mišljenja da su pokreti očiju nepotrebni.
 Spojiti ruke, lijevu i desnu, zvuk alternira od uha do uha, i
čak naizmjenični pokreti mogu djelovati kod pacijenta.
 Izgleda da je ključ naizmjenična stimulacija obje strane
mozga.

12.PTSD: ZAKLJUČAK

 PTSD je prevalentan u kliničkom okruženju a u njemu se može i tretirati.

 Pacijenti sa PTSD-om često pokazuju predominantne somatske simptome.

 PTSD ima biološku utemeljenost.

 Komorbidni medicinski i psihijatrijski poremećaji su česti.

 Edukacija i savjetovanje sa podrškom bi trebali biti pruženi svim pacijentima

koji su doživjeli traumu s ciljem prevencije PTSD-a.

 Psihoterapija je tretman prve linije za PTSD.

 SSRI's su efektivni lijekovi prvog izbora / prve linije u terapiji PTSD-a.

SHIZOFRENIJA

Shizofrenija je psihički poremećaj, nepoznate etiologije, koja se karakteriše

poremećajima
mišljenja i opažanja, a afekat je neadekvatan ili otupljen.Bolesnici su bistre svijesti i
očuvanih
intelektualnih funkcija.Bolest je hronična, a tok oboljenja se karakteriše periodima
pogoršanja i remisijama.
U nastanku shizofrenije značajnu ulogu igraju biološki i psiho-socijalni faktori (genetski,
anatomsko-morfološki, fiziološki, biohemijski, «shizofrenogena majka», životni stresni
događaji itd.).
Simptomi shizofrenije dijele se na pozitivne i negativne.Negativni simptomi nastaju kao
posljedica patoloških procesa u prefrontalnom korteksu, a manifestuju se povlačenjem u
sebe,
gubitkom inicijative, oštećenjem mišljenja i emocija.
Pozitivni simptomi su halucinacije i sumanute ideje, a vjerovatno nastaju kao posljedica
patoloških procesa u limbičkom sistemu.
RAZVOJ KLINIČKE SLIKE
Premorbidna ličnost
Većina shizofrenih bolesnika u periodu prije pojave bolesti pokazuju:
-krajnju zavisnost (npr. spavaju u sobi sa roditeljima do kasne adolescencije),
-stidljivost, povlačenje u sebe i socijalnu izolaciju,
-asocijalno ponašanje.
Precipitirajući događaji
Populacije koje su češće izložene socijalnim i ekonomskim stresovima imaju znatno veći
rizik
Da se u njihovim sredinama javi shizofrenija kod vulnerabilnih i nevulnerabilnih
pojedinaca.
Početak bolesti
Najveći broj shizofrenika imaju početak bolesti u kasnoj adolescenciji ili ranoj fazi zrelog
doba.Prosjek godina za početak prve psihotične epizode su srednje dvadesete, za
muškarce
i kraj dvadesetih za žene.
Početna klinička slika
Klinička slika shizofrenije se manifestuje akutnom, aktivnom i rezidualnom fazom.
Akutna faza se javlja kao:
-trema (karakteriše se anksioznošću, razdražljivošću i depresijom, što može da traje od
nekoliko dana do više mjeseci),
-podmukla, prodromalna faza (karakteriše se povlačenjem iz društva, neobičnim
ponašanjem,
zapuštanjem lične higijene, čudnim vjerovanjem, čulnim obmanama, nedostatkom
inicijative itd).
Aktivna faza se karakteriše pojavom halucinacija, sumanutih ideja, neadekvatnim
ponašanjem.
Rezidualna faza ima simptome kao i prodromalna.
Razvijena klinička slika
Simptomi shizofrenije se manifestuju poremećajima:percepcije, afektiviteta, volje,
mišljeja i
ponašanja.
-Perceptivni poremećaji (Kod shizofrene psihoze javljaju se čulne obmane: iluzije i
halucinacije, i to:slušne, taktilne, olfaktivne ili gustatorne, a veoma rijetko vidne.
Najčešće su slušne halucinacije.Bolesnik saopštava da čuje jedan ili više glasova koji
govore o njemu.
-Poremećaj afektiviteta (Afekat shizofrenih bolesnika je izmijenjen po kvalitativnom tipu,
pa su zastupljeni simptomi: paratimija, paramimija, afektivna ravnodušnost, zaravnjenost
ili pustoš.
-Poremećaj volje (Simptomi poremećaja volje kod shizofrenih bolesnika su: abulija,
hipobulija, negativizam i katatoni poremećaji.
-Poremećaji mišljenja (Poremećaji mišljenja mogu biti formalni i sadržajni.Od formalnih
najčešće su zastupljeni: blok, disocijacija, tangencijalnost misli.Sadržajni poremećaji
obuhvataju sumanute ideje, koje se mogu ispoljiti kao ideje proganjanja (paranoidne),
odnosa-da je pod kontrolom, da mu se misli čitaju, ideje ljubomore, krivice, veličine,
religiozne i somatske.

TIPOVI SHIZOFRENIJE
Hebefrena shizofrenija
Hebefrenija je oblik shizofrenije koji se javlja najranije, u adolescenciji, gdje dominiraju
afektivne promjene.Raspoloženje je površno i neprimjereno, mišljenje je
dezorganizovano,
a govor nekoherentan.Izražena je težnja ka socijalnoj izolaciji.
Shizofrenija simpleks
Simpleks ili jednostavni oblik shizofrenije ima postepen ili podmukao početak i
progresivan
razvoj, koji se manifestuje čudnim ponašanjem, nemogućnosti ispunjenja zahtjeva
okoline
i smanjenjem cjelokupne aktivnosti.
Katatona shizofrenija
Manifestuje se izraženim psihomotornim poremećajima koji se mogu izmjenjivati između
krajnosti kao što su hiperkinezija i stupor, ili pak automatska poslušnost i negativizam.
Istaknuto obilježje ovog stanja mogu biti epizode snažnog uzbuđenja.
Paranoidna shizofrenija
Paranoidna shizofrenija se javlja kasnije, tek u trećoj ili četvrtoj deceniji života,
karakteriše
se relativno trajnim ispoljavanjem paranoidnih ideja, koje su često udružene s
halucinacijama,
naročito slušnim i drugim čulnim obmanama.Nema poremećaja afekta, volje, govora i
katatonih simptoma.
Rezidualna shizofrenija
Bolest počinje kao hronično stanje shizofrenog oboljenja i veoma jasno postoji progresija
od ranog do kasnog stadija.Karakteriše se dugotrajnim negativnim simptomima.
TERAPIJA

Hospitalizacija shizofrenih bolesnika može biti kratkotrajna i dugotrajna.

Kratkotrajna hospitalizacija se koristi u slučaju akutnog pogoršanja (sumanute ideje,
suicidalne, homocidalne, zastrašujuće halucinacije, ekstremna anksioznost, agresivnost,
i nesposobnost da se pacijent brine o sebi).
Dugotrajna hospitalizacija se primjenjuje kod onih bolesnika koji su težko invalidizirani
i gdje lokalna društvena zajednica nije u stanju da podrži pacijenta da živi u porodičnim
uslovima ili samostalno.

S obzirom da je etiologija bolesti nepoznata, terapija nije etiološka.Terapeutski cilj je

kontrola simptoma i socijalna rehabilitacija pacijenta.Dugotrajan tretman je neophodan
kod
svih shizofrenih bolesnika.
Pozitivni simptomi (halucinacije, sumanute ideje i dr.) uspješno se kupiraju
neurolepticima.
Novi (risperidon, olanzepin) i atipični neuroleptik klozapin su donekle uspješni u
tretmanu
negativnih simptoma i ne izazivaju ekstrapiramidalne sporedne efekte.
U liječenju se primjenjuju uz psihofarmakoterapiju, tj. neuroleptike, još i psihoterapija i
socioterapija.
Somatoformni poremećaji
Somatoformni poremećaji su karakterizirani fizičkim simptomima za koje ne postoji adekvatno
medicinsko objašnjenje. Somatski simptomi prouzrokuju značajan emocionalni stres kao i
oštećenje socijalnih i radnih sposobnosti. U ovom poglavlju biće pomenuti neki od najvažnijih
somatoformnih poremećaja uključenih u MKB-10.

Somatizacijski poremećaj
Somatizacijski poremećaj karakteriziraju mnogobrojni, raznovrsni somatski simptomi koji
uključuju više organskih sistema (npr. gastrointenstinalni i neurološki), a ne mogu se objasniti na
osnovu objektivnih fizikalnih i laboratorijskih pretraga.
Poremećaj je hroničan i u pravilu se javlja prije tridesete godine života. Pored značajnog
psihološkog stresa, vidno oštećenih socijalnih i radnih sposobnosti, karakteristično je za ove
pacijente da neprestano traže medicinsku pomoć.

Žene obolijevaju pet puta češće u odnosu na muškarce. Prevalencija od 1% -2% medu ženama u
opštoj populaciji ukazuje da se radi o relativno čestom oboljenju.
Somatizacijski poremećaj se uglavnom javlja kod ljudi koji pripadaju nižim socijalnim slojevima
i koji su nedovoljno obrazovani.
Nekoliko kliničkih istraživanja je pokazalo da je somatizacijski poremećaj udružen sa drugim
mentalnim poremećajima, najčešće sa
 bipolarnim poremećajem raspoloženja i
 zloupotrebom psihoaktivnih supstanci.
Premorbidne karakteristike ličnosti kod ovih pacijenata su
uglavnom izbjegavanje, paranoidnost, sklonost porazima i
opsesivno-kompulzivno ponašanje.

Uzrok somatizacijskog poremećajaje nepoznat. Psihoanalitička interpretacija počiva na hipotezi

da su somatizacijski simptomi, ustvari, supstitucija potisnutih instiktivnih impulsa. Bihejvioristi
smatraju da u ovoj vrsti poremećaja ključnu ulogu igra učenje od roditelja, model prisutan u
izvjesnim kulturama.
Neki biološki orijentisani istraživači su na osnovu analize evociranih potencijalu uočili da
pacijenti sa somatizacijskim poremećajem imaju izvjesna oštećenja pažnje i kognicije što se
manifestira u pogrešnoj percepciji somatosenzomih senzacija.

Familijame i blizanačke studije pokazuju da genetički faktor igra značajnu ulogu u etiologiji
ovog poremećaja. Interesanto je da je u oboljelim familijama ovaj poremaćaj manifestan samo
kod prvostepenih rođaka ženskog spola, dok prvostepeni rođaci muškog spola pokazuju
antisocijalnu strukturu ličnosti i sklonost zloupotrebi psihoaktivnih supstanci.

Pokazalo se da pacijenti sa ovim poremećajem imaju najbolju

pognozu ukoliko je poremećaj u početnoj fazi prepoznat od jednog
ljekara opšte prakse.
Ljekar opšte prakse bi trebao viđati takvog pacijenta u redovno propisanim i kratkim posjetama
(najmanje jednom mjesečno). U toku posjete dozvoljenje kratki fizikalni pregled, ali dodatne
laboratorijske procedure u pravilu treba izbjegavati. Onog trenutka kadaje somatizacijski
poremećaj dijagnosticiran, ljekar opšte prakse treba nastojati da prihvati somatske žalbe pacijenta
kao emocionalne. Međutim, treba uvijek imati u vidu da takav pacijent može istovremeno imati i
neku drugu organsku bolest.
Najracionalnija strategija za ljekara opšte prakse u primamoj zaštitije da pacijenta sa
somatizacijskim poremećajem pokuša uvjeriti da postoji mogućnost da je psihološki faktor
uzrokom njegovih simptoma i da se pacijent treba obratiti psihijatru.

Psihoterapija (individualna i grupna) značajno utiče na smanjenje broja hospitalizacija (do 50%).
Psihoterapija pomaže pacijentima da se suoče sa svojim simptomima i da razviju alternativne
strategije kako da ispolje svoja osjećanja.

U slučajevima kada je somatizacijski poremećaj udružen sa poremećajima raspoloženja ili

anksioznim poremećajima, koriste se odgovarajući psihofarmaci, ali vrlo kontrolirano jer
pacijenti sa somatizacijskim poremećajem su skloni da ih adekvatno ne koriste.

Hipohondrijski poremećaj
Glavna karakteristika hipohondrijskog poremećaja je pacijentova nerealistična i neadekvatna
interpretacija bolova koji su uglavnom ograničeni najedan ili najviše dva organska sistema.

Pacijent je u potpunosti preokupiran tim simptomima i ustrašen da boluje od teške i neizlječive

bolesti. Nemoguće ga je ubijediti u suprotno i pored toga što se medicinski uzrok ne može
ustanoviti na osnovu objektivnih fizikalnih i laboratorijskih pretraga. Kao rezultat pacijentove
preokupacije javlja se značajan stres, kao i oštećenje socijalnih i radnih sposobnosti.
Šestomjesečna prevalencija ovog poremećaja od 4% - 6% u kliničkoj populaciji. Poremećaj je
podjednako zastupljen kod oba spola. lako početak bolesti može biti vezan za bilo koju dob,
njačešće se javlja između dvadesete i tridesete godine života. Postoje brojni pokazatelji da ovi
pacijenti premorbidno
 imaju tendenciju da preuveličavaju i prenaglašavaju benigne somatske senzacije, kao i
 snižen prag tolerancije za osjećaj tjelesne neugodnosti.

Etiologija
 Jedna od teorija o etiologiji hipohondrijskog poremećajaje
zasnovana na socijalnom modelu učenja. U ovom slučaju uloga
bolesnika omogućava individui da izbjegne ili odloži
obaveze čiji su zahtjevi izvan njegovih realnih mogućnosti.
 Nadalje, prema nekim autorima, hipohondrijski poremećaj je samo jedna od varijanti
nekih drugih mentalnih poremećaja, prevashodno depresivnog i anksioznog
poremećaja. U prilog tome je i činjenica da je hipohondrijski poremećaj komorbidan sa
dva gore pomenuta u 80% slučajeva.
 Psihodinamska škola objašnjava hipohondrijazu kao odbranu od krivnje i osjećanja daje
osoba po prirodi loša. Bolne i somatske patnje stoga imaju značenje zaslužene kazne - za
sve štoje loše urađeno u prošlosti (bilo realno ili imaginarno).

Hipohondrijski poremećaj ima epizodičan tok. Epizode traju od nekoliko mjeseci do godinu
dana, a razdvojene su relativno dugim periodima remisije. U nekim slučajevima može se naći
jasna veza između egzacerbacije hipohondrijskih simptoma i psihosocijalnog stresa. Osobe sa
blažom formom ovog poremećaja se uglavnom nikada i ne obrate psihijatru nego se tretiraju kod
ljekara opšte prakse ili dmgih specijalista.

Pacijenti sa hipohondrijskim poremećajem su rezistentni na psihoterapiju. Česti i redovni

fizikalni pregledi su korisni, jerje na taj način pacijent uvjeren da nije napušten od svog ljekara. S
druge strane, invazivne dijagnostičke i terapijske procedure se smiju poduzimati samo u slučaju
kada za to postoje objektivne indikacije. Ukoliko hipohondrijski poremećaj nije udružen sa
drugim mentalnim poremećajima, ima vrlo dobru prognozu.

Somatiformna autonomna disfunkcija

Kod ovog poremećaja pacijent se uglavnom žali na somatske tegobe koje odgovaraju organskim
sistemima koji su pod kontrolom autonomnog nervnog sistema. Najčešće "aficirani" sistemi su

 kardiovaskulami ("srčana nervoza"),

 respiratomi (psihogena hiperventilacija i "napadi kašlja") kao i
 gastrointenstinalni ("želudačna nervoza" i "nervozom uzrokovane dijareje").

Simptomi se uglavnom ispoljavaju u dva oblika, od kojih nijedan

ne ukazuje na objektivni somatski poremećaj odgovarajućeg sistema
ili organa.
 Prvi oblik je karakteriziran vegetativnim simptomima kao što su palpitacije, pretjerano
znojenje i tremor.
 Subjektivni i nespecifični simptomi kao što su bolovi, žigovi, osjećaj vrućine,
nadustosti, vrtoglavice i opšte slabosti su karakteristični za drugi oblik ovog poremećaja.

Kod velikog broja pacijenata sa ovim poremećajem evidentan je psihološki stres ili trenutne
poteškoće i problemi koji su u direktnoj vezi sa aktuelnim tegobama.
Ppored toga postoji izvjestan broj pacijenata kod kojih se ta
veza ne može utvrditi a koji u potpunosti zadovoljavaju kriterij
za ovo stanje.

Perzistentni somatiformni bolni poremećaj

Primami simptom perzistentnog somatifomog bolnog poremećajaje uporan i intenzivan bol
najednom ili više mjesta a koji se u potpunosti ne može pripisati nepsihijatrijskom medicinskom
ili neurološkom stanju.

Ovaj poremećaj je dva puta češći kod žena nego kod muškaraca. Poremećaj se obično javlja u
četvrtoj i petoj deceniji života. Prvostepeni rođaci pacijenata sa perzistentnim somatiformnim
bolnim poremećajem su u povećanom riziku da obole od istog poremećaja To ukazuje na
eventualnu genetičku podložnost ili bihejvioralni mehanizam u transmisiji poremećaja

Mogući razlog zbog čega se ovaj poremećaj javlja relativno kasno je da se tolerancija na bol
smanjuje sa starenjem. Fizički radnici najčešće trpe od ovog poremećaja, zbog toga štoje veća
vjerovatnoća povređivanja u toku radnog vijeka. U familijama ovih pacijenata mnogo su češći
depresivni, anksiozni i poremećaji vezani za zloupotrebu psihoaktivnih supstanci u usporedbi sa
prevalencijom u opštoj populaciji. Postoji nekoliko teorija o etiopatogenezi ovog poremećaja.

 Prema psihodinamskoj teoriji bol može biti u funkciji metoda za zadobivanje Ijubavi,
kazne za nešto loše učinjeno kao i način za ispaštanje krivnje.
 Bihejvioristi smatraju da podržavanje pacijenta u njegovom bolu potencira bolno
ponašanje, dok ga ignoriranje i kažnjavanje inhibiraju.
 Neki psihijatri misle daje uporan i tvrdokoran bol konceptualiziran u cilju manipulacije i
zadobijanja prednosti u zamršenim Ijudskim odnosima (npr. stabilizacija braka koji se
raspada).
Biološka istraživanja ukazuju daje serotonin glavni neurotransmiter sa mjestom djelovanja u
silaznim inhibitomim putevima uključenih u transmisiju bola. Značajnu ulogu igraju endorfini u
centralnoj modulaciji bola.
Pacijenti koji pate od ovog poremećaja ne sačinjavaju jedinstvenu grupu. U stvari, radi se o
heterogenoj grupi pacijenata koji ispoljavaju različite vrste bolova kao što su npr. bol u leđima,
atipični facijalni bolovi ili hronični bol u zdjelici.
U osnovi bol može biti posttraumatski, neuropatski ili jatrogeni, ali da bi se postavila
dijagnoza somatiformnog perzistentnog poremećaja bola mora biti utvrđen psihološki
faktor koji ima jasnu i nedvojbenu ulogu u pojavi bolnog simptoma i njegovog širenja.

U pravilu ovi pacijenti imaju dugotrajnu istoriju medicinskih i hirurških intervencija. Oni
upomo posjećuju Ijekare i traže lijekove. Potpuno su preokupirani bolom i smatraju ga izvorom
vlastite bijede. Veoma često negiraju emocionalne patnje ("njihov život je savršen i sveje uredu
osim bola koji ne mogu da istrpe").
Klinički tok može biti sekundamo kompliciran adikcijom na različite supstance koje su pacijenti
koristili da bi smanjili bol. Istraživanja pokazuju da su depresivni simptomi prisutni u 60% do
100% pacijenata sa poremećajem bola.
Najprominentniji depresivni simptomi u sklopu ovog poremećaja su
gubitak energije,
smanjenje libida,
nesanica i
razdražljivost.
Stoga neki autori smatraju da je ovaj poremećaj samo jedan od oblika maskirane ili
somatizirane depresije. U početnoj fazi bolje obično blag i podnošljiv. U toku narednih nekoliko
sedmica ili mjeseci intenzitet bola se naglo pojačava. U najvećem broju slučajeva poremećaj
postaje hroničan i onesposobljavajući.
Tretman ovih pacijenata je vrlo kompleksan i u osnovi je rehabilitacioni. Analgetici, sedativi i
anksiolitici nisu od velike koristi u tretmanu ovog poremećaja, a istovremeno postoji opasnost od
sekundarne adikcije. Antidepresivi (hloramitriptilin, hlorimipramin i doksepin) su se pokazali
korisnim. Otvoreno je pitanje da li ovi agensi smanjuju bol zbog primarnog antidepresivnog efekta, ili
pak imaju direktni analgetički efekat putem stimulacije eferentnih inhibitomih bolnih puteva.
Interesantno, slično djejstvo imaju i neki dmgi serotoninergički antidepresivi.
Bihejvioralni tretman se pokazao efektivnim kod migrenoznog, miofacijalnog bola, stanja mišićne
napetosti i tenzivne glavobolje. Blokade nerava i himrške ablativne tehnike nemaju efekta kod većine
pacijenata sa poremećajem bola i recidivi sejavljaju uvijek nakon šest do osamnaest mjeseci.
Preporučljivo je pomjeriti pacijenta iz njegovog ambijenta i uključiti ga u kontrolirani hospitalni
program koji podrazumijeva multidisciplinami pristup koji uključuje primjenu različitih vrsta
terapijskih metoda.
Ostali neurotski poremećaji Neurastenija
Kada je u pitanju neurastenija, važno je napomenuti da postoji značajna kulturološka razlika u
manifestaciji simptoma. Generalno, mogu se izdvojiti dva tipa ovog poremećaja koji imaju veliki broj
zajedničkih simptoma. Kod jednog tipaporemećaja osnovno obilježje je zamor nakon umnograda koji
redovno dovodi do pada efikasnosti u obavljanju svakodnevnih aktivnosti. Pacijenti se pored toga žale
na neprijatne asocijacije i sjećanja, oslabljenu koncentraciju i neefikasnost. Kod drugog oblika ovog
poremećaja dominira osjećanje fizičke i tjelesne iscrpljenosti poslije minimalno uloženog napora. Kod
oba oblika ovog poremećaja veoma su česte vrtoglavice, tenzivne glavobolje kao i osjećanje opšte
nestabilnosti. Pacijenti su zabrinuti zbog svog mentalnog i fizičkog stanja, razdražljivi, anhedonični i
do izvjesnog stepena depresivni i anksiozni. Ritam spavanja (sna)je poremećen sa insomnijom u
početnoj fazi, a najčešće hipersomnijom u izraženoj faziporemećaja.
Depersonalizaciono-derealizacioni sindrom
Kod ovog poremećaja pacijenti imaju utisak da njihove misli, tijelo i okolina izgledaju nerealno.
Drugim riječima, oni osjećaju da gube vlastite misli, predstave, sjećanja i emocije, da njihovo
ponašanje na neki način nije više njihovo vlastito, da im se tijelo mijenja i postaje "beživotno", a
okolina im izgleda potpuno neprirodnom. U nekim slučajevima pacijenti vide samog sebe sa distance,
ili pak svoje mrtvo tijelo. Ovaj poremećaj u čistom i izoliranom oblikuje veoma rijedak. Etiološki
uzrok ovog poremećajeje nepoznat.