Upravljanje E-Otpadom U Srbiji

Balkan e-Waste Management Advocacy Network
Upravljanje e-otpadom u Srbiji, 2010.

Sadržaj
Uvod .............................................................................................................................................
....... 2
1.
Metodologija ................................................................................................................................
.4
2.
Definisanost ................................................................................................................................
5
2.1. Prostorni obuhvat
istraživanja .................................................................................... 5
2.2. Monitoring proizvoda: definisane grupe i tehnicke
karakteristike ............................ 5
2.3. Indikatori
razvoja ........................................................................................................ 6
2.3.1. Fizički
kontest .............................................................................................. 6
2.3.2.
Stanovništvo .................................................................................................. 6
2.3.3.
Ekonomija .................................................................................................... 6
2.3.4. Uticaj ekonomskog sektora na životnu
sredinu .......................................... 7
2.3.5. Zaštita životne
sredine ................................................................................. 9
2.3.6. Upravljanje otpadom ..................................................................................
11
2.4. Statistički
podaci ........................................................................................................ 12
3. Zakonodavstvo
RS .................................................................................................................... 14
3.1. Vlada i administrativni sistem ...................................................................................
14
3.2. Institucijalni okvir (Državni organi povezani
sa upravljanjem elektronskim otpadom) ................................................................. 14
3.3. Ključni zakoni koji se odnose na e-otpad ................................................................
18
3.3.1.. Ostali zakoni i podzakonska akta koja imaju
uticaja na oblast e-otpad ......................................................................... 23
4. Procena zainteresovanih strana ...............................................................................................
28
4.1. Proizvođači i distributeri ..........................................................................................
28
4.1.1.Proizvođači .................................................................................................
28
4.1.2. Distributeri .................................................................................................
29
1
4.2. Potrošači ....................................................................................................................

32
4.3.
Sakupljači ................................................................................................................... 33
4.5.
Recikleri ..................................................................................................................... 35
4.6. Refabrikovanje ..........................................................................................................
41
4.7. Konačno odlaganje ...................................................................................................
42
4.8. Druge zainteresovane strane .....................................................................................
44
5. Pregled uticaja e-otpada na celokupno društvo ......................................................................
45
5.1. Uticaj na društvo .......................................................................................................
45
5.2. Uticaj na životnu sredinu ..........................................................................................
46
5.3. Ekonomski aspekt .....................................................................................................
48
Zaključak ......................................................................................................................................
. 51
Literatura ......................................................................................................................................
.. 54
UVOD
Otpad od električne i elektronske opreme (WEEE) ili E-otpad je jedna od vrsta otpada
sa najbržom stopom rasta u svetu. U razvijenim zemljama on iznosi u proseku 1% od ukupne
količine čvrstog otpada. Predviđen je rast do 2% do 2010. godine. U SAD-u, on iznosi od 1%
do 3% ukupnog generisanog otpada u opštinama. U EU, WEEE raste 16-28% na svakih 5
godina što je 3 puta brže nego prosečno generisani otpad u opštinama tokom jedne godine.
Nedavno istraživanje pokazuje da ukupna količina generisanog WEEE u EU iznosi od 5 do 7
miliona tona godišnje ili 14-15kg po glavi stanovnika i očekuje se da će rasti stopom od 3%
do 5% godišnje. U zemljama u razvoju on iznosi od 0.01% do 1% ukupnog generisanog
otpada u opštinama. Iako se u nekim zemljama generiše manje od 1kg otpada po glavi
stanovnika godišnje, otpad raste eksponencijalno. Povećanje stope širenja tržišta u zemljama u
razvoju, tržište pratećih usluga u razvijenim zemljama i visoka stopa zastarevanja čine da je e-
2
otpad vrsta otpada koja se najbrže povećava. Sastav e-otpada je raznolik i zavisi od proizvoda
i kategorija. Sadrži više od 1000 različitih supstanci koje spadaju u kategorije “opasan otpad”
i “otpad koji nije opasan”. U širem smislu reči, on sadrži metale koji u svom sastavu imaju, ali
i ne moraju da imaju, gvožđe, metale, plastiku, staklo, drvo i ivericu, štampane ploče, beton i
keramiku, gumu i drugo. Gvožđe i čelik čine oko 50% WEEE, zatim sledi plastika (21%),
metali koji ne sadrže gvožđe (13%) i drugi. Metali koji ne sadrže gvožđe sadrže baker,
aluminijum i plemenite metale kao što je srebro, zlato, platina, paladijum... Prisustvo
elemenata kao što su olovo, živa, arsen, kadmijum, selen i šestovalentni hrom i usporivači
plamena koji se vode kao WEEE/e-otpad, a koji premašuju propisane količine, se vode kao
opasan otpad. Rastavljanje ili spaljivanje WEEE/e-otpada se smatra otrovnim.
Zato su namenjeni ponovnom korišćenju, popravci ili odlaganju. Popravka metala je
unosan posao koji za rezultat ima trgovinu na lokalnom, prekograničnom i globalnom nivou.
Pitanja o zaštiti životne sredine i trgovine koja su povezana sa WEEE/e-otpadom su dovela do
uvođenja definicije WEEE/e-otpada kako na nacionalnom, tako i na međunarodnom nivou.
Zato je važno razumeti postojanje WEEE/e-otpad definicije i njenog razvoja, njene pokretače
i smernice za procenu i formulaciju kao što je navedeno i narednim poglavljima.
U poslednjoj deceniji, razvoj novih naučnih i tehničkih dostignuća pogotovu u IT sferi
u Srbiji kao i u drugim zemljama regiona, uslovio je brz tehnološki razvoj koji za posledicu
ima brzo zastarevanje postojeće tehnike i potreba za usvajanjem novih. Kao rezultat svega,
količina e-otpada se rapidno povećava iz godine u godinu.
Kao i u celom svetu, region Balkana uključujući R.Srbiju suočen je sa problemom
odlaganja i reciklaže e-otpada.
Posmatrajući situaciju u RS može se konstatovati da je problem e-otpada vrlo velik,
kako zbog neadekvatnog monitoringa i zakonskih regulative tako i zbog nedovoljne
razvijenosti svesti društva o potencijalnim štetnostima E-otpada.
Na teritoriji RS ne postoje tačni podaci o količinama e-otpada koji se generiše tokom
godine. Na osnovu nekih okvirnih i slobodnih procena Ministarstava za životnu sredinu RS,
jer preciznih podataka nema, na nivou države se godišnje proizvede najmanje 30000 t/god
dok se oko 40000 t zaostalog otpada nalazi skladišten u raznim skladištima, ili deponovan na
smetlištima i divljim deponijama. Količina novih elektronskih i električnih proizvoda koji se
godišnje uvezu i stavljaju na tržiste RS je 85 600 tona. Na osnovu podataka Agencije za strana
ulaganja i promociju izvoza (SIEPA) vrednost uvoza samo jedne grupe proizvoda (tv, radio i
komunikacione opreme) u 2009. godini iznosio je 413.1 miliona evra.
Situacija u RS je donekle postala bolja počevši od 2003. god sa izradom i usvajanjem
Zakona o upravljanju otpadom (koji je nažalost usvojen tek 2009. god), kao i 2006. godini
koja predstavlja prekretnicu u ovoj oblasti, kada je zabranjen uvoz polovne električne i
elektronske opreme izuzev za lične potrebe. Međutim, problem je svakako monitoring,
prikupljanje, odlaganje i reciklaža e-otpada.
Kao osnovni problemi mogu se navesti organizovano prikupljanje i selekcija otpada
na teritoriji RS, nepostojanje tačne evidencije o količini i tipu e-otpada, nedovoljno ili
nikakvo znanje o štetnosti elektronske opreme pri neadekvatnom odlaganju na deponijama,
postojanje malog broja preduzeća koja se bave reciklažom e-otpada, nemogućnost ili vrlo
otežan izvoz selektiranog e-otpada na dalju reciklažu u zemlje koje poseduju reciklažne centre
za reciklažu pojedinih komponenti za koje ne postoji mogućnost reciklaže u RS.
U našoj zemlji do sada nije bilo ozbiljnih istraživanja na temu upravljanja električnog
i elektronskog otpada. Ovo istraživanje je sprovedeno u okviru projekta “Balkan e-Waste
Management Advocacy Network” koji Centar za razvoj građanskog društva PROTECTA kao
nacionalni partner za Srbiju radi u saradnji sa organizacijama Metamorphosis Foundation
(MK), ComputerAid International (UK), ZaMirNet (HR) i BlueLink Foundation (BG).
Istraživanje koje je sprovedeno će nam u dobroj meri pomoći da prepoznamo postojeće prakse
za upravljanje e-otpadom kako bismo izvršili procenu stanja zakonodavnog i institucionalnog
okvira, ali što je najvažnije, da se dobiju validni i merljivi statistički podaci o situaciji o e-
3
otpadu kako u Srbiji, tako i u ostalim balkanskim zemljama. Istraživanje je sprovedeno u 4

balkanske zemlje, Makedonija, Hrvatska, Bugarska i Srbija u isto vreme po istoj metodologiji.
Ova procena je zasnovana na metodologiji procene koju je razvila PACE (Partnership for
Action on Computing Equipment) bazelske konvencije i EMPA (Švajcarska federalna
laboratorija za testiranje materijala i istraživanje).
4
1. Metodologija
Podaci za ovo istraživanje/procenu trenutne situacije što se tiče upravljanja e-otpadom

u Srbiji su sakupljeni tako što su pregledani dokumenti politika i zakona, obavljeni intervjui
sa zainteresovanim stranama, fokus grupama i urađeni upitnici.
Izvori informacija i ključno osoblje za procenu tokova e-otpada su uključili internet
stranice (npr. vladine i komercijalne), izveštaje o e-otpadu, baze podataka, nacionalne
statistike... održani su sastanci sa važnim zainteresovanim stranama uključujući elektronske
korisnike (domaćinstva i preduzeća), operatere koji sakupljaju i tretiraju otpad i ključne
donosioce odluka u vladi i industriji.
Na internetu ne postoje egzaktni podaci o količinama EE otpada koje se godišnje
recikliraju u Srbiji, odnosno o količinama materijala koje se prerade (izdvoje), povraćaju
sredstava po kompaniji i sl. Čak i podaci koji su dostupni variraju, ali ne postoje konkretni
podaci, što samo pokazuje da se radi o pretpostavkama!
Za potrebe istraživanja koristili smo i upitnik za prikupljanje podataka od predstavnika
poslovnog sektora. Pitanja koja smo im postavili su:
1. Koliko tona EE otpada godišnje preradite?

2. Broj zaposlenih u Vašoj firmi?
3. Da li ste upoznati sa "crnim tržistem" reciklaže EE otpada i koje količine
mislite da se tim putem recikliraju?
4. Koje materijale izdvajate iz EE otpada?
5. Koje materijale (delove) odbacujete (izvozite ili odlažete na deponije)?
6. Količina otpada koji odbacujete (po vrsti EE otpada i ukupno)?
7. Utrošak el. energije u KWh po toni EE otpada?
8. Godišnji promet Vaše firme izraženo u evrima?
Međutim, od predstavnika biznis sektora na ova pitanja nismo dobili konkretne

odgovore. Zbog konkurentnosti u ovom poslu s obzirom da ima vrlo malo firmi koje se bave
ovom vrstom otpada, predstavnici tih firmi nisu želeli da daju precizne podatke, samo neke
okvirne cifre i odgovore.
Istraživanje u Srbiji je sprovedeno u saradnji sa 5 BEWMAN umreženih organizacija
u Srbiji (GM Optimist iz Gornjeg Milanovca, PLANT Plus iz Niša, Udruženje građana “Stara
Planina” iz Pirota, Nepušački centar iz Kragujevca i ARS Nova iz Valjeva) koje je
koordinisao Centar za razvoj građanskog društva PROTECTA. Za potrebe istraživanja,
zajedno sa zainteresovanim stranama među kojima su proizvođači, distributeri, potrošači,
prerađivači, urađeno je:
 Minimum 10 intervjua sa važnim zainteresovanim stranama
 Terensko istraživanje od strane 10 predstavnika organizacija
 Minimum 5 fokus grupa
 Predstavnici 5 kompanija koje se bave recikliranjem e-otpada je popunilo
upitnik
 Urađen je veliki broj kratkih intervjua sa predstavnici prodavaca, distributera i
sakupljača, kao i sa korisnicima električne i elektronske opreme, građanima i
preduzećima
Ograničenja
Za ovo istraživanje važe sledeća ograničenja:
- Nisu sve zainteresovane strane bile dostpune za intervjue ili predusretljive što
se tiče podataka, tako da su informacije ili representativni podaci izvlačeni
preko drugih izvora
5
- Rezultate ankete koja se popunjavala preko interneta nije bilo moguće proveriti
i njih bi trebalo uzimati samo okvirno
6
2. Definisanost
2.1. Prostorni obuhvat istraživanja
Osnovni cilj izrade ove studije je procena situacije i trendova u oblasti električnog i
elektronskog otpada na nivou Republike Srbije. Shodno cilju, studija je sprovedena na
nacionalnom nivou, fokus istraživanja bio je na urbanom delu populacije dok je zbog
nedostupnosti podataka ruralni deo izuzet iz istraživanja. Studijom/istraživanjem su
obuhvaćena područja većih gradova sa populacijom preko 100 000 stanovnika uključujući i
glavni grad Beograd sa 1 000 000 stanovnika. Po dostupnim podacima, saradnja u oblasti
prekogranične trgovine e-otpadom sa zemljama susedima do sada je ostvarena sa malim
brojem zemalja i to Slovenijom (208 tona u 2009. godini) i Singapurom (prvi kontigent od
100 tona otpada od ugovorenih 600 tona izvežen je novembra 2010 god.). Najveći obim
trgovine u ovoj oblasti bio je u oblasti sekundarnih sirovina dobijen posle procesa reciklaže e-
otpada i obavljen je na lokalnom nivou, tj. unutar zemlje.
2.2. Monitoring proizvoda: definisane grupe i tehničke karakteristike
Zbog trenutnog stanja u oblasti monitoringa e-otpada na teritoriji RS i nepostojanja

tačnih podataka o količini i vrsti proizvoda koji se klasifikuju i deponuju kao e-otpad, u ovoj
studiji pratiće se određeni broj proizvoda koji su procenjeni kao najzastupljeniji. Na osnovu
podataka dobijenih istraživanjem na terenu prateći direktive Evropske Unije (WEEE
direktive) o klasifikaciji proizvoda koji čine e-otpad, fokus istraživanja biće na sledećim
grupama proizvoda:
- Bela tehnika ( mali i veliki kučni aparati)

- Uređaji za radio i telekomunikaciju (TV, radio, DVD, telefonski aparati...)
- IT oprema (desktop i laptop računari, tastatura, miš, ekran....)
- Klima uređaji
Tabela 1. U datoj tabeli su navedene osnovne karakteristike (prosečne težine proizvoda i životni vek)
proizvoda u trenutku odlaganja za navedene grupe proizvoda.
Prosečna starost aparata
Tip proizvoda Prosečna težina proizvoda
pri odlaganju u otpad
Kombinovani frižider + zamrzivač
76 kg 15 god
kapaciteta 240 l
Električni šporet 47 kg 12-15 god
Veš mašina kapaciteta 6 kg 57 kg 10 god
Klima uređaj 43 kg 5 god
TV aparati 20 kg 10-12 god
LCD televizori 7.1 kg 8 -10 god
Desktop računari (uključujući
16 kg 3-5 god
monitor, tastaturu, miš i kućište)
Mobilni telefon 0.094 kg 1-3 god
Izvor: internet stranice vodećih distributera; istraživanje na terenu
Na osnovu dobijenih podataka dolazi se do zaključka da je prosečan vek trajanja

električnih i elektronskih aparata u domaćinstvima Srbije oko 10 godina, nakon čega se
odlažu kao otpad. Iz ove procene izuzeti su desktop računari čiji je vek trajanja od 3 do 5
godina i mobilni telefoni, čija se zamena vrši na manje od pet odnosno tri godine, uslovljeno
7
praćenjem trendove razvoja i tehnoloških dostignuća u oblasti informatičke i

telekomunikacijske tehnologije.
2.3 Indikatori razvoja
2.3.1. Fizički kontekst
Republika Srbija se nalazi u jugoistočnoj Evropi, u srcu Balkanskog poluostrva i

zahvata površinu od 88.361 km2. U Srbiji postoje dve autonomne pokrajine, Vojvodina
(21.506 km2) koja se nalazi na severu i Kosovo i Metohija (10.887 km 2) koja se nalazi na
jugu. Srbija se granici sa 8 zemalja: Albanija (dužina granice sa Srbijom, 114 km), Bosna i
Hercegovina (granica, 312 km), Bugarska (granica, 318 km), Hrvatska (granica, 241 km),
Mađarska (granica, 151 km), Crna Gora (granica, 211 km), Rumunija (granica, 476 km) i
Bivsa jugoslovenska republika Makedonija (granica, 221 km). Reka Dunav omogućava
pristup brodovima unutrašnjem delu Evrope i Crnom moru. Dunav, koji protiče Srbijom u
dužini od 588 km je jedan od glavnih puteva vodenog transporta evropskog kontinenta. U
Srbiju Dunav ulazi iz Mađarske, preseca vojvođansku ravnicu i teče kroz glavni grad Beograd
pre nego što izađe iz zemlje kroz balkanske planine. Druge velike reke koje protiču kroz
Srbiju su Sava (206 km), Drina (220 km), Tisa (168 km) i Zapadna Morava (308 km). Velika
Morava (185 km), pritoka Dunava, teče kroz južne planinske krajeve. Rečni sliv Dunava
zahvata najveću površinu države u poređenju sa ostalim slivovima. Pejzaž je raznovrstan; od
ravnica do visokih planina. Najviši vrh u Srbiji je vrh Đeravica (2,656 m) koji se nalazi u
planinskom vencu Prokletija. Srbija ima još 15 vrhova koji su viši od 2.000 metara.
Vojvodina, koja se nalazi na severu, je pretežno bogata ravnica povoljna za bavljanje
poljoprivredom (83.5% površine se koristi za poljoprivredu) ali takođe ima planina i brda na
jugoistoku. Topografija centralne Srbije se uglavnom sastoji od brda i niskih i srednje-visokih
planina koje presecaju brojne reke i potoci. Raznolika topografija koju čine Panonska ravnica,
planinski venci i blizina Jadranskog mora određuju klimu zemlje. U Panonkoj niziji leta su
vruća sa temperaturama koje premasuju 30°C dok su zime hladne i duge sa temperaturama
koje padaju i ispod -20°C. Prosečna temperatura u julu u Beogradu, u centralnoj Srbiji je
21°C dok je prosečna temperatura u januaru 0°C.
U planinskim krajevima, sa porastom nadmorske visine temperature nisu visoke leti a
zime su oštre, sa niskim temperaturama i jakim snegom. Srbija ima izuzetno povoljno
zemljište za bavljenje poljoprivredom, koje je pogodno za intenzivnu poljoprivrednu
proizvodnju. Oko 85% zemljišta na kome se obrađuju usevi je u privatnom vlasništvu i
poljoprivredni sektor je važan deo ekonomije. Osnovni usevi su zitarice (npr. kukuruz i
psenica), stocna hrana (npr. lucerka) i industrijska hrana (npr. šećerna repa i duvan). Srbija je
takođe bogata mineralnim resursima. Zalihe uglja su zadovoljavale potrebe cele zemlje a
takođe ima velike zalihe olova i antimona. U Srbiji se nalaze jedne od najvećih evropskih
zaliha rude bakra.
2.3.2. Kontekst stanovništva
Ukupan broj stanovnika u Srbiji je oko 7.500.000 (prema podacima iz 2006.). Kosovo
i Metohija, koja je pod UNMIK-om od 1999. godine ima 1.900.000 – 2.300.000 (procene iz
2001/2002). Stanovništvo Srbije je urbano stanovništvo. Veći gradovi obuhvataju glavni grad,
Beograd (1.576.124 stanovnika); komercijalni centar Novi Sad (299.294 stanovnika);
sabraćajni i industrijski centar Niš (250.518 stanovnika) i proizvodni centar Kragujevac
(175.802 stanovnika). Demografski i zdravstveni indeksi su ostali uglavnom isti. Svi
indikatori, za izuzetkom stope mortaliteta i mrtvorođene dece su vrlo stabilni. Životni vek se
blago povećao, ali je istovremeno došlo i do porasta stope mortaliteta.
8
2.3.3. Ekonomski kontekst
Imajući u vidu BDP koji je za 2010. godinu procenjen na $80,602 milijardi ili $10.897
po glavi stanovnika, Srbija spada u zemlje koje imaju rastuće prihode privrede.Direktna strana
ulaganja u 2006. godini su bila $5,85 milijardi ili €4,5 milijardi. Direktna strana ulaganja u
2007. su dostigla $4,2 milijarde dok je stvarni BDP po glavi stanovnika u aprilu 2009.
procenjen na $6.781. Stopa rasta BDP je povećana za 6,3% u 2006. i dostigla 7,5% u 2007. i
8,7% u 2008. i pokazalo se da Srbija ima privredu sa najbržom stopom rasta. BDP u Srbiji je
2008. iznosio 37% prosečnog BDP u Evropskoj Uniji.
Privreda ima visoku stopu nezaposlenosti koja iznosi 14% i ima nepovoljni trgovinski
deficit. Zemlja očekuje velike privredne podsticaje i visoku stopu rasta u narednim godinama.
Imajući u vidu visoke stope rasta privrede koje su iznosile u proseku 6,6% u protekle 3
godine, strani analitičari ponekad Srbiju nazivaju i “Balkanskim tigrom”
Pored ugovora o slobodnoj trgovini koji Srbija ima sa EU kao zemlja saradnik, Srbija
je jedina zemlja u Evropi izvan SSSR koja ima sporazume o slobodnoj trgovini sa Rusijom i
Belorusijom. Kompanije koje posluju sa velikim dobitkom a koje investiraju u Srbiju su: US
Steel, Philip Morris, Microsoft, Fiat, Coca-Cola, Lafarge, Siemens, Carlsberg i druge. Na
polju energetike, ruski giganti Lukoil i Gazprom su napravili velika ulaganja. Bankovni sektor
je privukao inesticije iz Banka Intesa Italije, Crédit Agricole i Société Générale iz Francuske,
HVB Bank iz Nemačke, Erste Group iz Austrije, Eurobank EFG i Piraeus Bank iz Grčke i
druge. Citibank sa sedistem u SAD je otvorila predstavništvo u Beogradu u 2006. Najveći
strani ulagači u trgovinskom sektoru su francuski Intermarché, nemački Metro Cash and
Carry, grčki Veropoulos, i Slovenački Mercator. Srbija uzgaja oko 1/3 malina u svetu i glavni
je izvoznik zamrznutog voća.
2.3.4. Uticaj ekonomskih sektora na životnu sredinu
Energija
Energetski sektor je veliki zagađivač u Srbiji najviše zbog toga što koristi zagađujuća
goriva (najčešće domaći lignit) i sagoreva ih upotrebom zastarele opreme bez tehnologije za
prečišćenje.
Srbija je nekada proizvodila 65,5% električne energije preko elektrana koje kao gorivo
koriste lignit, 33% dolazi od hidro-elektrana i 1,5% od kombinovanih i drugih elektrana. Oko
39% domaćinstava koristi ugalj kao primarni izvor grejanja, dok se 33% greje na struju, 7%
na drvo, 7% na prirodni gas i 14% koristi sistem daljinskog grejanja.
Četrdeset pet gradova ima sistem daljinskog grejanja koji se karakteriše niskom
efikasnošću a gubici u proizvodnji i distribuciji premašuju 20% proizvodnje. Sve u svemu,
postrojenja koja proizvode energiju proizvode ogromne količine pepela koje se izbacuju na
deponije. Procenjeno je da deponije u Srbiji sadrže oko 170 miliona tona pepela koje
pokrivaju 1.800 hektara zemljišta. Ne samo da je energetski sektor veliki zagađivac, već se i
energija koja je proizvedena ne koristi efikasno a intenzitet energije je jako veliki (vidi
poglavlje 7 – Energija i životna sredina). Gubici u prenosu i distribuciji su 3,2% i 7% redom.
Srbija takođe ima male kapacitete za proizvodnju nafte i lokalnu rafineriju nafte. Ukupni
kapaciteti rafinerije nafte je oko 7,8 miliona tona godišnje – 4,8 miliona tona u Pančevu i 3
miliona tona u Novom Sadu.
Rudarstvo
Rudarstvo je koncentrisano u par oblasti. Lignit se vadi iz Kolubarskog i Kostolačkog

basena. Koncentracija sumpora iz niskokaloričnog lignita varira od 0,5% – 1,3% a očekuje se
9
da se poznate rezerve mogu eksploatisati jos 50 godina. Rude bakra su uglavnom

koncentrisane u borskom okrugu. Bakar se vadi ispod zemlje i iz otvorenih kopova. Sadržaj
bakra iz rude varira od 0,35% - 0,7%. Rudarski baseni Srbije su osiromašeni dugogodišnjom
eksploatacijom prirodnih resursa.
Vađenje ruda iz otvorenih kopova je dovelo do značajne degradacije zamljišta.
Ogromne površine su prekrivene ostacima koji potiču od vađenja ruda. Procenjuje se da ove
deponije sadrže 1,4 – 1,7 milijardi tona otpadaka i površinskog sloja zemlje kao i 700 miliona
tona otpadaka posle flotacija i odvajanja. Oko 40.000 hektara zemljišta je ugroženo zbog
vađenja ruda iz otvorenih kopova i otpadaka. Manje od 20% te površine je prekriveno
prirodnom vegetacijom koja za sada čini jedini pejzaž ugroženog zemljišta.
Industrija
Industrijski sektor države je jako raznovrstan i obuhvata obradu hrane i pića, hemijske
proizvode i hemikalije, obradu metala, naftne derivate, proizvode sa mineralima koji ne
sadrže metale, mašine i uređaje i električne aparate. Glavni industrijski centri su Bor,
Kragujevac, Pančevo i Šabac. Zagađujuće materije koje su prisutne u životnoj sredini
uključuju dihloroetan, živu i druge teške metale, ulja PCB (polihlor bifenil) i otpad goriva i
fenola. Koncentracija ovih zagađivača često premašuje nacionalne i standarde EU. Uticaj
industrije na životnu sredinu u Srbiji nije jasan. Ovo se dešava zbog istovremene prisutnosti
mnogih činioca. Odgovornosti nadležnih koji imaju zadatak da se brinu o zaštiti životne
sredine nisu uvek jasno definisani i u nekim slučajevima, dozvole izdaju institucije koje su
nadležne za sprovođenje zaštite životne sredine. U industrijskom sektoru ne postoji
samonadgledanje ili izveštavanje i nedostaju pojedini instrumenti zaštite (npr. dozvole za
emisiju zbog aerozagađenja i izbacivanje otpadnih voda). Zakonom su predviđeni
informacioni sistemi za zaštitu životne sredine i registar zagađivača, ali ne postoje u praksi.
Sve ovo, u kombinaciji sa neefikasnim monitoringom i sistemom izveštavanja, za rezultat ima
nedostatak podataka o životnoj sredini i prema tome javlja se nedostatak informacija o uticaju
industrije na životnu sredinu.
Poljoporivreda
Povoljni uslovi u Srbiji pogoduju razvoju poljoprivrede. Poljoprivredni sektor

zapošljava skoro 11% ukupnog stanovništva i stvara 19,2% BDP Srbije. Trenutna zagađenja
zemljišta i problemi eutrofikacije se uglavnom vezuju za oticanja sa farmi na kojima živi
stoka. Svetska Banka procenjuje da je 29% površine države i 52% površine obradive zemlje
ugroženo usled lošeg oticanja vode. Prinosi useva, narocito usevi na poljima bi imali koristi
od unapređenja sistema za navodnjavanje koji imaju potencijala da povećaju prinos useva za
20%-30%. Drugi regioni u zemlji, narocito privreda Vojvodina se oslanjaju na svojih 1,78
miliona hektara plodnog obradivog zemljišta. Pola miliona hektara (28%) zemljišta se
navodnjava. Oko 1,57 miliona hektara, pogotovu onih koji se nalaze u blizini reka, je
podložno plavljenju koji mogu prouzrokovati potpuno unistenje useva. Ako se ne preduzmu
mere za zaštitu od poplava, ispostavice se da su dodatna ulaganja u irigaciju i unapređenje
odvođenja vode u oblastima koje su podlozne plavljenju uzaludna.
Transport
Tokom prošle decenije, Srbija je naglo postala motorizovana. Trenutno postoje 2,4
miliona vozila ili oko 250 vozila na 1.000 stanovnika, ali očekuje se da ce se ovaj odnos
udvostručiti za par godina. Vozila u Srbiji su stara i Srbija ima veliki broj uveženih polovnih
automobila. Devedeset procenata svih automobila je starije od 10 godina a 1/3 svih vozila je
starija od 15 godina. Samo 1,3 putničkih vozila i nešto malo preko polovine svih registrovanih
10
vozila je opremljeno katalitičkim konverterom. Ova vremešna vozila imaju jako veliki utičaj
na životnu sredinu usled izduvnih gasova i buke, da ne pominjemo odlaganje korišćenog ulja
za motore i zastarele automobile.
Sve veći porast drumskog sabraćaja uopšte, a narocito urbanog sabraćaja postaju
glavni emiteri olova, čađi, sumpor-dioksida (SO2) i azot-oksida (NOx). Situacija postaje gora
kada se ima u vidu slab kvalitet goriva za automobile. Koncentracija olova i sumpora u gorivu
je mnogo veća nego u zapadnoj Evropi ili u drugim zemljama jugoistočne Evrope (izuzev
Crne Gore). Procenjuje se da 70% goriva na tržištu ne ispunjava nacionalne standarde.
Zabrana protiv uvoza polovnih automobile starijih od 6 godina je pooštrena oktobra 2004.
kada je Vlada usvojila ukaz kojim zabranjuje uvoz polovnih automobila starijih od 3 godine
ili ne ispunjavaju Euro 3 standarde. Ne postoje planovi da se izbaci gorivo koje sadrži olovo
ili da se uvede sistem kontrole vozila kako bi se smanjile emisije izduvnih gasova vozila.
Međutim, Nacionalna strategija za zaštitu životne sredine iz 2006. predlaže izbacivanje goriva
koje sadrži olovo do 2010. godine.
2.3.5. Kontekst životne sredine
Voda
Samo 8% dostupnih resursa vode u Srbiji izvire u zemlji dok preostala 92% su
tranzitne vode koje ulaze u zemlju kroz Dunav, Savu, Tisu i druge vodene tokove. Godine
2008. ukupna godišnja količina vode korišćena u domaćinstvima i u industrijske svrhe je
iznosila 820 miliona m3. 55,4% od ukupne količine potiče od podzemnih izvora, 42% od
površinskih voda kao što su izvori, vodeni tokovi i veštački rezervoari i 2,7% iz drugih javnih
zaliha vode.
Index eksploatacije voda (WEI) Srbije je u 2008. godini iznosio 82% uključujući
intenzivnu upotrebu slatkovodnih resursa. Sistem od 153 mreže za distribuciju javnih voda
snabdeva 60% stanovništva vodom dok preostalo stanovništvo se snabdeva vodom iz
privatnih rezervi (koje su sagrađene, kojima upravlja i koje su u vlasništvu zajednice) ili iz
privatnih bunara. Sistem snabdeva veliki procenat stanovništva vodom ali problem
distribucije vode, uglavnom slab pritisak ili gubitak vode predstavlja problem za potrošače.
Prema poslednjim podacima UNICEF-a, 48% ispitanih domaćinstava su prijavili redovne ili
povremene zastoje u vodosnabdevanju. Postoje 3 velika problema koji se povezuju sa
upotrebom voda. Kao prvi se navodi gubitak vode, npr. 30% snabdevene vode. Drugi je
postupanje sa pijaćom vodom. Naime, u mnogim mestima ono je neadekvatno i kvalitet pijaće
vode je nezadovoljavajući. Javni Institut Zdravlja je izjavio 2008. da 19% od uzetih uzoraka
vode nije ispunilo fizičke i hemijske standarde, dok 6,5% nije ispunilo bakteriološke
standarde. Naposletku, upotreba podzemnih voda za industrijske procese je veoma široka.
Oko 28% industrijskih voda u Vojvodini i 18% u centralnoj Srbiji se dobije preko podzemnih
vodotoka. Glavni uzroci zagađenja vode su otpadne industrijske i opštinske vode, tokovi
nastali navodnjavanjem, vode sa deponija i zagađenja koja su vezana za plovnost i
hidrocentrale. Otpadne industrijske vode se uglavnom izbacuju u korito reke Save koje prima
oko 80% industrijskih otpadnih voda. Nepovoljna kanalizaciona infrastruktura za sakupljanje
otpadnih voda i njihov tretman je glavni uzrok zagađenja vode. Kanalizacioni sistem pokriva
48% stanovništva zemlje ali postoje ogromne varijacije u pokrivenosti pokrajina, kao i
između urbanih i ruralnih delova zemlje. U procentima, 13% ukupne količine otpadnih voda
je prečišćeno pre ispuštanja. Samo 28 gradova ima postrojenja za prečišćavanje otpadnih
voda. Najveći gradovi – Beograd, Novi Sad i Niš izbacuju otpadne vode u korita reka bez
prethodnog prečišćavanja. Pored toga, neke fabrike su napuštene ili ne rade punim
kapacitetima ili pružaju samo mehaničko prečišćavanje otpadnih voda. Trenutno ne postoje
postrojenja za tercijarno prečišćavanje otpadnih voda u zemlji.
11
Vazduh
Glavni izvori zagađenja vazduha je energetski sektor (naročito termoelektrane),

saobraćajni sektor (goriva) i industrijska postrojenja. Sagorevanje niskokvalitetnog lignita sa
niskom kaloričnom vrednošću u termoelektranama Obrenovac, Lazarevac i Kostolac kao
rezultat ima velike količine pepela koji lebdi u vazduhu, sumpora i azot-oksida. Oprema za
prečišćavanje vazduha je neadekvatna – elektrostatički filteri su postavljeni ali ne postoji
oprema za desumporizaciju. Nepostojanje opreme, zajedno sa neefikasnim sagorevanjem i
neodgovarajućim održavanjem uzrokuje visoke stepene emisija. Drugi veliki uzroci zagađenja
vazduha su rafinerije nafte u Pančevu i Novom Sadu, fabrike cementa u Popovcu, Kosjeriću i
Beočinu i hemijske fabrike i metalurški kompleksi u Pančevu, Šapcu i Smederevu. Uzroci
zagađenja su slični onim emisijama iz energetskog sektora: zastarela tehnologija, nedostatak
prečišćenja gasova ili nedovoljna efikasnost filtera, slab kvalitet sirovina i niska energetska
efikasnost i neadekvatno održavanje i vođenje.
Kombinacija različitih faktora je dovela do povećanja emisija izduvnih gasova. Niske
cene energije su dovele do neekonomičnosti, neodgovorna potrošnja energije i upotreba
neefikasnih tehnologija za sagorevanje. Nepotrebno velika potrošnja energije (vidi poglavlje
7) je pogoršana neadekvatnim održavanjem industrijskih centrala. Ukupna godišnja šteta
nastala zagađenjem vazduha i efektima staklene bašte se procenjuje od 0,45 milijardi evra do
1,37 milijardi evra, ili 1,8 – 5,5% BDP.
Biodiverzitet
U Srbiji se mogu naći 3 klimatske oblasti: submediteranska, srednjeevropska i

pontsko- južnosibirska. U Srbiji ima oko 1000 zajednica flore, od čega 8,06% (287 vrsta) čine
balkanske endemske vrste a lokalne endemske vrste čine 1,5% (59 vrsta). Broj vrsta faune i
njihov diverzitet je takođe jako veliki. Oko 600 primeraka flore i 500 primeraka faune se
smatra ugroženim. Oko 6,5% (5.743 km2) ukupne površine zemlje je zaštićeno. Srbija ima 5
nacionalnih parkova, 98 prirodnih rezervata, 16 zaštićenih pejzaža, 296 prirodnih spomenika i
24 prirodna parka. Pored svega ovoga, 215 biljnih vrsta i 426 životinjskih se smatra prirodnim
retkostima. Šest oblasti - Labudovo okno, Liduško Lake, Obedska Bara, Peštersko polje, Stari
Begej/Carska Bara i Slano Kopovo – sa ukupnom površinom od 21.000 hektara je pod
Ramzar konvencijom o močvarnom statusu a rezervat Golija-Studenica je uvršten u spisak
biosfera koje su pod UNESCO Konvencije o zaštiti Svetske kulturne i prirodne baštine.
Šume
Šume i šumske oblasti pokrivaju 28% površine Srbije (samo šume pokrivaju 26%) a
trenutno pošumljavanje je 50% veće nego na kraju II Svetskog rata (kada je iznosilo 19,3%).
Geografski položaj zemlje, klimatski diverzitet i prirodna staništa stvaraju bogat diverzitet u
šumama i omogućavaju prisustvo mnogih različitih vrsta šuma i drveća.
Međutim, ekonomski potencijal šuma je ograničen. Starost i struktura drveća nisu
povoljni zato što pre polovine šuma u Srbiji (55%) su izdanci ili niskoproduktivne šume.
Pored toga, nekoliko drugih faktora kao što su gustina šuma, procenat pokrivenosti šume,
mala masa drveća i nepovoljni zdravstveni uslovi čine da je ekonomska eksploatacija teška i
smanjuje kapacitete šuma za apsorbovanjem ugljen-dioksida (CO2). Država poseduje nešto
preko 56% šuma, a ostatak (44%) je u privatnom vlasništvu. Oko 18% ukupnih površina šume
i šumskih oblasti je pod različitim stepenima zaštite, ali skoro cela zaštićena površina (90%)
je u državnom vlasništvu. Oko 48% šuma koje su u državnom vlasništvu je pod nekim vidom
zaštite dok se ostatak eksploatiše.
Zemljište
12
Erozija je glavni uzrok degradacije zemljišta i procenjuje se da utiče i do 80%

poljoprivrednog zemljišta u Srbiji. U centralnim i brdsko-planinskim krajevima, eroziju
uglavnom stvara voda. Ravna, poljoprivredna Vojvodina je pogođena erozijom vazduha: 85%
poljoprivrednog zemljišta je pogođeno sa godišnjim gubitkom od preko 0,9 tona površinskog
zemljišta po ha. Eksploatacija mineralnih resursa putem vađenja rude u otvorenim kopovima
uzrokuje gubitak zemljišta, naročito u basenima Kostolac i Kolubara, gde se lignit vadi ispod
visokokvalitetnog površinskog zemljjišta.
Otpad
Prosečna godišnja generacija otpada po glavi stanovnika je 290 kg. Domaćinstva

stvaraju oko 63% opštinskog otpada a poslovni sektor oko 20%. Prikupi se oko 60-70%
opštinskog čvrstog otpada (2,2 miliona tona godišnje). Dok je sakupljanje opštinskog otpada
organizovano u urbanim delovima, ono ne postoji u ruralnim krajevima gde se sakupljeni
otpad spaljuje u dvorištima. Deponije su primarni metod za odlaganje otpada. Opštinski
otpad, uključujući opasan otpad nastao u domaćinstvima se obično odlaže direktno na
deponije. Srbija trenutno ima 180 registrovanih deponija za opštinski otpad. Ova mesta za
odlaganje otpada obično ne ispunjavaju tehničke zahteve sanitarnih deponija. Pored
registrovanih deponija, postoji na stotine nezakonitih deponija različitih veličina u ruralnim
oblastima. Nekontrolisano spaljivanje deponija uzrokuje štetne emisije određenih supstanci,
dioksina i policiklični aromatičnih hidrokarbonata (PAH) dok biorazgradivi otpad stvara
zemni gas koji sadrži CO2 i metan. Filteri sa deponija koji sadrže visoke količine organskih i
teških metala predstavljaju pretnju podzemnim vodama, površinskim vodama i zemljištu. Iako
je primarno recikliranje propisano zakonom, u praksi se ono ne odvija. Izuzeci su postrojenje
za sortiranje otpada u Novom Sadu i reciklažna dvorišta sa propisanim kontejnerima za
sakupljanje određenih vrsta otpada. Industrijski kapaciteti za obradu otpada koji se može
reciklirati i dobijenih materijala su jako ograničeni. Srbija ne poseduje postrojenja za
spaljivanje otpada i otpad se ne koristi kao alternativno gorivo. Ne postoje podaci o
količinama industrijskog opasnog otpada. Procena je da 460.000 tona opasnog industrijskog i
medicinskog otpada se stvara godišnje. Vojvodina ima karakterističan problem sa otpadom iz
naftnih bunara i pumpi (količina je procenjena na 600.000 m 3). Srbija nema ni postrojenja za
tretman i odlaganje (uništavanje ili spaljivanje) opasnog otpada niti ima propisana postrojenja
za odlaganje otpada, te stoga se opasan otpad privremeno odlaže putem neadekvatnih metoda
odlaganja.
2.3.6. Upravljanje otpadom
Glavni ekonomski instrumenti koji su primenjeni u ovom sektoru su sakupljanje

otpada i takse za odlaganje. Opštine odlučuju o veličini taksi za opštinski otpad na osnovu
preporuka od uprave javnih komunalnih preduzeća. Postoji manjak resursa koji bi obezbedili
adekvatna sredstva prikupljena od sakupljanja otpada i usluga odlaganja. Postoji oko 180
registrovanih deponija za opštinski otpad u Srbiji. U ruralnim oblastima ne postoji sakupljanje
opštinskog otpada koji se spaljuje na otvorenom. Takse za opštinski otpad se razlikuju kada se
porede domaćinstva i preduzeća ali se razlikuju i među opštinama u zemlji. Takse su se
poslednjih godina povećavale kako bi umanjile štetne posledice visoke inflacije na prihode.
Ali u proseku, Takse za sakupljanje otpada su iznosile samo 0,3% rashoda u domaćinstvima u
2004. godini.
Takse za sakupljanje komunalnog otpada i njegovo odlaganje su i dalje uglavnom
zasnovane na veličini stambenih objekata (za domaćinstva) i poslovne prostorije (za
preduzeća), umesto da budu zasnovane na količini i karakteristikama otpada. Takse se plaćaju
direktno odgovarajućim javnim komunalnim preduzećima. U većim gradovima domaćinstva
13
obično plaćaju takse na mesečnom nivou zajedno sa taksama za usluge vode i kanalizacije. U
manjim gradovima češće se javljaju slučajevi da se ove takse plaćaju zasebno od komunalnih
usluga. Preduzeća obično plaćaju takse na osnovu kvartalnih ili mesečnih računa. Obično
takse za otpad i slični prihodi ne pokrivaju operativne i troškove održavanja za sakupljanje i
odlaganje otpada. Nedovoljni prihodi takođe oslikavaju nizak stepen naplate od preduzeća, što
je uglavnom prouzrokovano slabom finansijskom situacijom u preduzeću i težinom naplate
dugova.
Podaci o prosečnoj stopi sakupljanja otpada na žalost ne postoje. Ne postoje pravi
podsticaji za domaćinstva i preduzeća da smanje količine otpada koji zahtevaju sakupljanje i
odlaganje.
Preduzeća koja stvaraju industrijski otpad moraju da dobiju odgovarajuću dozvolu za
nadoknadu. Takse za industrijski otpad su određene na nacionalnom nivou. Takse su određene
samo za 2 velike grupe: otpad koji nije opasan (CSD 170 po toni) i opasan otpad (CSD 850 po
toni). Nije jasno na osnovu čega su ove takse određene i u kojoj meri se odražavaju na
troškove. U svakom slučaju, sav opasan otpad u ovom trenutku je ili u prostorijama preduzeća
(gde se često odlaže na nepropisan način) ili se izvozi (na osnovu posebne dozvole) zato što
Srbija nema adekvatna postrojenja za odlaganje i tretman za ovu kategoriju otpada. Takse za
proizvode se pominju u Zakonu o zaštiti životne sredine iz 2004. ali još uvek nisu stupile na
snagu. Ideje o depozitu i refundiranju, koje su osmišljene kako bi se stimulisalo recikliranje i
sprečilo nagomilavanje otpada, su u ovom trenutku operativne samo za određene vrste
ambalaže kao što je staklo i plastične flaše, i to u nekoliko opština. Zakon o ambalaži i
ambalažnom otpadu predlaže nove ekonomske intrumente kako bi se pospešio oporavak i
ponovna upotreba ambalažnog otpada.
Da bi se u potpunosti analizirala situacija na nivou jedne države u oblasti upravljanja
elektronskim otpadom, neophodno je sagledati sve indikatore koji utiču na razvoj tržišta i
društva u celini. Kao najvažniji pokazatelji razvojnog potencijala jednog društva posmatraju
se: struktura stanovništva, ekonomska razvijenost, socio-ekološke karakteristike i razvijenost
tržišta telekomunikacija i interneta.
Republika Srbija pripada regionu Balkana, prostire se na površini od 88.361 km² i
naseljava je preko 7.000.000 stanovnika. Na osnovu površine koju zauzima, Srbija se smatra
zemljom srednje veličine u regionu Balkana, izuzetno povoljnog strateško-geografskog
položaja.
Zbog burnih političkih previranja i perioda tranzicije tokom predhodne dve decenije
Srbija je suočena sa problemom migracije stanovništva, lošom ekonomskom situacijom i
povećanom stopom nezapošljenosti koja je prouzrokovana prestankom rada većeg broja
industrijski preduzeća.
Bruto domaći proizvod po glavi stanovnika iznosio je 4.138 eura u 2009. godini, dok
je prosečna neto zarada iznosila 337,16 eura; inflacija u prvom kvartalu fiskalne godine,
prema potrošačkim cenama iznosila je 4,5%.
Detaljan prikaz svih relevantnih statističkih podaka na nivou države koji mogu imati
uticaj na procenu stanja u oblasti upravljanja električnim i elektronskim otpadom,
predstavljeni su tabelarno u sledećem odeljku.
2.4. Statistički podaci
2.4.1 Struktura stanovništva
Broj stanovnika 7 320 807 ( 2009. god )

Gustina naseljenosti 78 st. / km
Prosečna starost stanovništva 40.2 god
14
Stopa priraštaja -0.469%.

Stopa nezapošljenosti (15-64 god.%)1 20.1 (Jan-Jun 2010.)
Stopa nezapošljenosti mladih (15-24 god% ) 42.5
GINI index 29.21 (2009. god.)
Broj domaćinstava 2 521 190 (2002. god)
Broj članova domaćinstava 3 (2002. god)
Stanovništvo na rubu siromaštva2 9.20% (700 000 )
Izvor podataka: statistički godišnjak RS za 2009
2.4.2 Socio-ekološki pokazatelji
Površina države 88 361 km²

Vodene površine 0.13% površine države
Potrošnja el.energije po stanovniku ( kWh)3 3716 (2008. god)
Gradsko stanovništvo4 57%
Seosko stanovništvo5 43%
Broj opština 150
Gradovi sa milion i više stanovnika 1 (Beograd- prestonica )
Utrošak energije (ekvivalent za kg ulja) 15,806.0 (2007)
BDP po jedinici utroška energije 4.5 (2007)
Izvor podataka: Republički zavod za statistiku (statistički godišnjak 2010);

Ministarstvo finansija RS, Svetska banka
2.4.3. Ekonomski pokazatelji
Bruto domaći proizvod BDP (izražen u milionima evra)6 30 916 (2009)

Bruto domaći proizvod, po glavi stanovnika (u EUR) 4 138 (2009)
Stopa rasta - 3 (2009)
Inflacija (prema potrošačkim cenama) 4.5% (jun 2010)
Prosečna neto zarada u 2009. godini 31 773 dinara (337.16
evra)
Izvoz (% u odnosu na BDP) 19.4
Uvoz (% u odnosu na BDP) 3.8
Odnos kupovne moći (BDP) prema kursnoj listi tržišta 0.5 (2009)
Poljoprivreda (% BDP) 13 ( 2009 )
Industrija (% BDP ) 28 ( 2009 )
Usluge dodatne vrednosti (% BDP ) 59 ( 2009 )
Indeks potrošačke cene 144.6
Zapošljenost u poljoprivredi (% ukupne zapošljenosti) 25.1 (2008)
Prihodi, isključujući grantove (% of BDP) 38.5 (2008)
Izvor podataka : Ministarstvo finansija, finansijski izveštaj za period Januar- Jun 2010;
Republički zavod za statistiku (statistički godišnjak 2010); Svetska banka
1
Ministarstvo finansija, http://www.mfin.gov.rs/UserFiles/File/tabele/decembar%202010/Tabela
%201%20Osnovni%20makroekonomski%20indikatori.pdf
2
Izveštaj o razvoju Srbije iz 2009 god
3
Ministarstvo rudarstva i energetike RS
4
Strategija upravljanja otpadom RS za period 2010-2019
5
Ibid
6
Za preračunavanje odnosa valuta dolar u evro korišćeni podaci NBS
15
2.4.4 Telekomunikacija i internet
Broj domaćinstava sa telef. priključkom % 86,9 (2009.)

Broj korisnika mobilnih telefona 9 912 339
% korisnika interneta7 24.9
% domaćinstava koja poseduju kompjuter 8 56
% domaćinstava koja poseduju TV prijemnik9 98.7
% domaćinstava koja poseduju radio prijemnik 68.9
Broj preduzeća (malih, srednjih…) 359 286 (2010.)
Izvor podataka: Republički zavod za statistiku (statistički godišnjak 2010); RATEL
7
Ratel
8
Ibid
9
Ibid
16
3. Zakonodavstvo RS
3.1. Vlada i administrativni sistem
Srbija je demokratska republika sa višepartijskim parlamentarnim reprezentativnim

sistemom. Vladin sistem je zasnovan na podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku.
Odnos između ove 3 grane vlasti je zasnovan na razvnoteži i zajedničkoj kontroli
zakonodavna vlast je podeljena između Vlade i Narodne Skupštine. Sudska je nezavisna od
izvršne i zakonodavne. Od 3 regiona u Srbiji, Centralna Srbija nije administrativni region i
nema sopstvenu regionalnu vlast. Autonomna pokrajina Vojvodina ima svoju regionalnu
vladu. Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija je pod UNMIK-om prema rezoluciji 1244
Saveta Bezbednosti UN (od 1999) i nije obuhvaćena ovim pregledom o životnoj sredini. Na
podregionskom nivou, Srbija je podeljena na okruge i opštine. Okruzi sa različitim državnim
institucijama su isključivo regionalne jedinice Državne uprave bez nezavisnih budžeta ili
izabranih skupština. Srbija je podeljena na 29 okruga, od čega se 17 nalazi u Centralnoj Srbiji,
7 je u Vojvodini a 5 na Kosovu i Metohiji. Glavni grad Beograd je okrug za sebe.
Administrativno gledano, Srbija je podeljena na 150 opština i 24 grada koji čine
osnovne jedinice lokalne samouprave. Od 150 opština, 83 se nalaze u Centralnoj Srbiji, 39 u
AP Vojvodina (21.506 km2) što čini jednu trećinu zemlje i 28 na Kosovu (10.887 km2). Dok
Vojvodina ima svoju skupštinu i izvrsno veće, Centralna Srbija nema sopstvenu regionalnu
vlast.
Opštine imaju svoje predsednike, imovinu, budžete i skupštine koje se biraju na
lokalnim izborima na svake 4 godine. Opštine imaju mesne zajednice kojima upravljaju
izabrani saveti. Samo skup 2 ili više urbanih opština mogu činiti status grada. Trenutno
postoje 4 grada koja imaju sopstvenu skupštinu i budžet i koje su formirane od više opština:
Beograd čine 17 opština, Kragujevac 5, Nis 5, Novi Sad 2. Državnu upravu čine ministarstva i
druga javna upravna tela. Posebnu vlast Republika može dodeliti autonomnim pokrajinama ili
jedinicama lokalne samouprave. Određena vlast može biti dodeljena preduzećima,
institucijama, organizacijama i pojedincima ili u pojedinim slučajevima određenim telima
kroz koje mogu obavljati regulatorne funkcije u određenoj oblasti. Autonomne pokrajine
imaju vrhovno telo koje se zove skupština gde zamenici provincije izglasavaju statute, odluke
i opšta akta. Provincije imaju direktne prihode za finansiranje svojih funkcija i one nezavisno
donose odluke prema svom budžetu i upravljaju pokrajinskom imovinom. Pokrajine mogu
postavljati određene nadležnosti jedinicama lokalne samouprave. Resurse za izvršenje
nadležnosti pruža ili država ili AP u zavisnosti od toga kome su poverene nadležnosti.
Lokalne samouprave uključuju opštine, gradove i Grad Beograd. Jedinice lokalne samouprave
imaju svoje skupštine sa izabranim većnicima. Opština ima autonomnu vlast da sprovodi
opšta akta, usvaja budžete i upravlja opštinskom imovinom, urbanim razvojnim planovima i
opštinskim razvojnim programima u skladu sa svojom vlašću. Jedinice lokalnih samouprava
se finansiraju ili od direktnih prihoda jedinice lokalne samouprave ili iz budžeta AP države.
3.2. Institucijalni okvir (Državni organi povezani sa upravljanjem elektronskim

otpadom)
Zakonodavni i institucionalni okvir zaštite životne sredine ima svoje uporište u Ustavu
Republike Srbije kojim se utvrđuje pravo građana na zdravu životnu sredinu, kao i dužnost
građana da čuvaju i unapređuju životnu sredinu u skladu sa zakonom. Sistem pravnih normi u
oblasti zaštite i unapređivanja životne sredine u Republici Srbiji, čini veliki broj zakona i
drugih propisa . Zakonodavna, izvršna i sudska vlast vrši se na osnovu zakonom utvrđenih
nadležnosti republičkih organa. Zakonima su utvrđene, odnosno poverene određene
nadležnosti autonomnoj pokrajini, odnosno jedinici lokalne samouprave.
17
Ministarstvo zaštite životne sredine i prostornog planiranja
Odgovornosti Ministarstva za zaštitu životne sredine i prostornog planiranja:
 Priprema strateških dokumenata, planova i programa

 Inspekcije vezane za životnu sredinu u održivi razvoj
 Procena rezervi podzemnih voda i priprema standarda za geološke karte
 Zaštita od jonizirajuće i nejonizirajuće radijacije, hemijskih supstanci,
otpada i opasnih supstanci u proizvodnji, transportu, skladištenju i odlaganju
 Prekogranično zagađenje vazduha i vode
 Kontrola prekograničnih transporta otpada i prekograničnih transporta
zaštićene flore i faune
 Klimatske promene i zaštita ozonskog omotača
 Mere zaštite životne sredine u procesu prostornog planiranja i izgradnje
 Pravovremeni sistem zaštite protiv nesreća
 Međunarodna saradnja na pitanjima životne sredine i zaštite prirode
 Zaštita od buke i vibracije
 Priprema programa za osnovna geoloska istraživanja usmerena prema
održivoj upotrebi prirodnih resursa i podzemnih voda
 Očuvanje prirode i prepoznavanje potencijalnih prirodnih oblasti od značaja
za očuvanje prirode
 Izdavanje dozvola koje su važne za izvoz, uvoz i transport otpada i ugrožene
flore i faune, supstance koje osiromašuju ozon, hemijske i radioaktivne
supstance
Ministarstvo zaštite životne sredine i prostornog planiranja najvažniji je organ državne

uprave koji se bavi problemima upravljanja elektronskim otpadom. Druga nadležna
ministarstva koja imaju veze sa životnom sredinom su Ministarstvo ekonomije i regionalnog
razvoja (uključujući industriju), Ministarstvo zdravlja (uključujući izvršenje sanitarnih
propisa koji su od važnosti za životnu sredinu), Ministarstvo za kapitalna ulaganja
(uključujući urbano planiranje i izgradnju i dozvole za drumski, avio, železnički i vodeni
saobraćaj) i Ministarstvo energetike i rudarstva (uključujući energetsku efikasnost, dozvolu za
vađenje mineralnih resursa osim podzemnih voda i izvore obnovljive energije). Trenutna
podela odgovornosti za životnu sredinu između ovih institucija kao rezultat daje praznine,
preklapanja i slabosti koje utiču na zaštitu životne sredine i izvršenja. Na primer, slaba
koordinacija između zakona o životnoj sredini i drugih zakona koji definišu odgovornosti
drugih institucija na nacionalnom i podnacionalnom nivou uzrokuje značajne dizbalanse i
preklapanja. Zakon o zaštiti životne sredine iz 2004. godine (Službeni Glasnik Republike
Srbije, br. 135/2004) i njegova dopuna iz 2009. (Službeni Glasnik Republike Srbije, br.
36/2009) daje najviše odgovornosti “ministarstvima zaduženim za životnu sredinu” a da ne
daje dalja objašnjenja vezana za saradnju između drugih sektora. Postoji samo sporadična
saradnja na horizontalnom nivou (između ministarstava). Ministarstvo za zaštitu životne
sredine je ograničeno kada je u pitanju uticaj na nacionalnu politiku i njihove zaposlene. Dok
su njihovi kapaciteti za razvijanje zakonodavstva jaki, kapaciteti za formulaciju politike i
procenu, za ekonomsku procenu i za sprovođenje strateških procena za životnu sredinu i
integrisanu zaštitu i kontrolu od zagađenja su ograničeni. Nedostatak osoblja i stručnost čine
da je Ministarstvo za zaštitu životne sredine daleko od toga da bude efikasno nacionalno telo
za zaštitu životne sredine. Stoga je položaj ovog ministarstva u inferiornom položaju u odnosu
18
na sektoralna ministarstva. Ova pitanju su prepreke za suočavanje sa izazovima zaštite životne

sredine u Srbiji ili za usaglasavanje sa acquis životne sredine EU.
Mere za reformu i jačanje institucija koje se bave životnom sredinom, a koje su
predviđene Nacionalnom strategijom za životnu sredinu iz 2006 za cilj imaju stvarniju i
efikasniju politiku životne sredine, jaču i uravnotežaniju poziciju za ministarstvo odgovorno
za životnu sredinu u odnosu na druga ministarstva, jačanje kapaciteta ostalih ministarstava za
integraciju pitanja životne sredine u sektorske politike i bolju implementaciju acquis životne
sredine EU.
Nacionalni savet za održivi razvoj (NSOR) je osnovan 2003. kako bi pružio forum za
diskusije i građenje konsenzusa između ministarstava i drugih zainteresovanih strana za
pitanja o životnoj sredini i održivom razvoju. Njihovi ciljevi uključuju obezbeđivanje
horizontalne koordinacije između Ministarstva za zaštitu životne sredine i drugih vladinih
agencija i rešavanje potencijalnih konflikata koji mogu nastati u formulaciji i implementaciji
politika. NSOR-u je takođe poverena koordinacija pripreme za Nacionalnu strategiju o
održivom razvoju. Ne postoji trajni sekretarijat. Postavljen je privremeni sekretarijat koji radi
na daljem razvoju Nacionalne strategije za održivi razvoj.
Autonomne pokrajine i lokalni nivo
Usled postojećih zakona, određene odgovornosti vezane za životnu sredinu su

decentralizovane na nivuo autonomnih pokrajina ili jedinica lokalne samouprave. Opštine
imaju odgovornosti koje su vezane za urbano planiranje, zaštitu životne sredine i unapređenje
životne sredine i javnih preduzeća.
Nadležni organ jedinice lokalne samouprave definisan je Zakonom o lokalnoj
samoupravi (Službeni glasnik RS, broj 129/07) kojim se lokalnoj samoupravi prenosi
odgovornost za kvalitetno i efikasno obavljanje izvornih i poverenih poslova. Prema
zakonima kojima se uređuje lokalna samouprava i komunalne delatnosti, opština se stara o
zaštiti životne sredine, donosi programe korišćenja i zaštite prirodnih vrednosti, odnosno
lokalne akcione i sanacione planove. U skladu sa strateškim dokumentima, svojim interesima
i specifičnostima, obavlja poslove prečišćavanja i odvođenja atmosferskih i otpadnih voda,
održavanje čistoće u gradovima i naseljima, održavanje deponija i utvrđivanja posebnih
naknada za zaštitu i unapređenje životne sredine. Zakonima iz oblasti zaštite životne sredine
jedinicama lokalne samouprave povereni su poslovi iz oblasti procene uticaja na životnu
sredinu, strateške procene uticaja, izdavanje integrisanih dozvola, upravljanje otpadom
(inertni i neopasni otpad), zaštite vazduha (lokalna mreža mernih stanica, praćenje kvaliteta
vazduha, kratkoročni akcioni planovi), zaštita od buke (akustičko zoniranje, izrada strateških
karata buke i akcionih planova) i drugo. Jedinicama lokalne samouprave povereni su i poslovi
inspekcijskog nadzora u oblastima njihovih nadležnosti.
Druge institucije koje se bave životnom sredinom
Agencija za zaštitu životne sredine (SEPA) koja je osnovana 2004. godine je

institucija pod Ministarstvom za zaštitu životne sredine. Njen delokrug rada obuhvata:
 Razvoj, usklađivanje i vođenje nacionalnog informacionog sistema zaštite
životne sredine (praćenje stanja činilaca životne sredine, katastar zagađivača i
dr.);
 Prikupljanje i objedinjavanje podataka o životnoj sredini, njihovu obradu i
izradu izveštaja o stanju životne sredine i sprovođenju politike zaštite životne
sredine;
 Razvoj postupaka za obradu podataka o životnoj sredini i njihovu procenu;
 Vođenje podataka o najboljim dostupnim tehnikama i praksama i njihovoj
primeni u oblasti zaštite životne sredine;
19
 Saradnju sa Evropskom agencijom za životnu sredinu (EEA) i evropskom

mrežom za informacije i posmatranje (EIONET), kao i druge poslove određene
zakonom.
SEPA poseduje veliku kolekciju publikacija i materijala o svim vrstama otpada,

sakupljanju otpada, opštinske i nacionalne statistike, kao i izveštaje i dokumentaciju za EU.
Oni upravljaju svim podacima o buci, vazduhu, kvalitetu i zagađenju vode i zemljišta.
Poseduju 50 stanica za merenje kvaliteta vazduha širom Srbije, od kojih se jedna nalazi u
njihovoj kancelariji u Beogradu. Jedna od njihovih glavnih publikacija je godišnji izveštaj o
stanju životne sredine u Srbiji, koji je veoma pregledan izvor informacija i pokriva sve
sektore životne sredine.
Fond za zaštitu životne sredine osnovan je članom 90. Zakona o zaštiti životne
sredine. Cilj osnivanja Fonda je obezbeđivanje finansijskih sredstava za podsticanje i
unapređivanje životne sredine u Republici Srbiji. Fond obavlja poslove upravljanja
projektima i finansijskog posredovanja u oblasti očuvanja, održivog korišćenja, zaštite i
unapređenja životne sredine i korišćenja obnovljivih izvora energije u skladu sa Nacionalnim
programom zaštite životne sredine i drugim strateškim planovima i programima, kao i
zaključenim međunarodnim ugovorima. Odgovoran je za finansiranje prioritetnih projekata
zaštite životne sredine na nivou Republike kroz prikupljanje taksi i poreza. U 2009. godini
budžet Eko-fonda je iznosio 15 milliona eura, a očekuje se da u 2010. bude preko 30 milliona
eura. Do sada su direktne investicije ka privatnom sektoru reciklaže bile ograničene, ipak
Eko-fond je finansirao jedan broj inicijativa za upravljanje otpadom.
Opštinski i republički Fondovi
Po zakonu o zaštiti životne sredine koji je usvojen u maju 2009. godine, sve opštine
moraju uspostaviti opštinski fond za zaštitu životne sredine. Sve opštine su u obavezi da
podnesu godišnji plan MESPu radi odobrenja upotrebe sredstava Fonda. Opštinski fondovi
nemaju veze sa Republičkim Eko-fondom, ali se finansiraju iz istih izvora. Opštine mogu da
apliciraju sa projektima za sredstva iz republičkog Eko-fonda.
Privredna komora Srbije
Privredna komora Srbije ima Odbor za zaštitu životne sredine, koji se sastoji od 25
članova koji su predstavnici hemijskog, naftnog, papirnog, drvnog i drugih sektora; oni
takođe sarađuju sa MESP i internacionalnim donatorima i organizacijama. Interes Komore je
da pomogne poslovnom sektoru da razvije kapacitete za implementaciju i usvajanje ekoloških
zakona. Aktivnosti vezane za reciklažu su ograničene, jer njhov delokrug rada nije vezan
samo za reciklažu i upravljanje otpadom, mada prepoznaju potencijal u razvoju preduzeća za
reciklažu.
MESP Savetnik Ministra, bivša Agencija za reciklažu, Srpska Agencija za reciklažu,

koja je postojala u sklopu MESP, je ukinuta na osnovu novog zakona o upravljanju otpadom,
i prestala sa radom 23.05.2009. godine. Nekadašnje odgovornosti Agencije su dodeljene
novim entitetima unutar MESP-a. Jedan deo odgovornosti o reciklaži i vođenju baze podataka
reciklera u Srbiji je dodeljen SEPA-i.
U okviru Ministarstva finansija kao organ uprave je Uprava carina Srbije koja obavlja
poslove koji se odnose na carinjenje robe, carinski nadzor, sprovodi selektivni ekološki
20
inspekcijski nadzor na graničnim prelazima i druge poslove kontrole putnika i prometa robe i
usluga sa inostranstvom. Ima 14 područnih jedinica carinarnica.10
Stručne organizacije za ispitivanje otpada vrše ispitivanja otpada radi klasifikacije za

prekogranično kretanje otpada, tretman i odlaganje, prema obimu ispitivanja za koje su
akreditovane i izdaju izveštaj o ispitivanju otpada (pojedini tehnički fakulteti, instituti i
laboratorije).
3.3. Ključni zakoni koji se odnose na e-otpad
U cilju pridruživanja evropskoj uniji, RS je 2000. godine usvojila Zakon o

potvrđivanju Bazelske konvencije o prekograničnom kretanju opasnih otpada i njihovom
odlaganju (“Službeni list SRЈ, Međunarodni ugovori”, br. 2/99) koji je rezulirao donošenjem i
usvajanjem niza zakona i podzakonskih akata i to :
 Zakon o zaštiti životne sredine (“Službeni glasnik RS”, br. 135/2004 i

36/2009), član 57, stav 2: dozvolu za uvoz, izvoz i tranzit otpada izdaje
Ministarstvo za zaštitu životne sredine i prostornog planiranja, u skladu sa
zakonom i drugim propisima (Pravilnik iz Službenog glasnika RS, br. 60/2009)
 Zakon o upravljanju otpadom (“Službeni glasnik RS”, br. 36/2009)
 Uredba o određivanju pojedinih vrsta opasnog otpada koje se mogu uvoziti kao
sekundarne sirovine (“Službeni glasnik RS”, br. 60/2009)
 Uredba o listama otpada za prekogranično kretanje, sadržini i izgledu
dokumenata koji prate prekogranično kretanje otpada sa uputstvima za njihovo
popunjavanje (“Službeni glasnik RS”, br. 60/2009)
Sastavni deo ove Uredbe su Lista I-a opasnog otpada koju čine:
• lista opasnog otpada čiji je uvoz zabranjen
• lista opasnog otpada koji se može uvoziti
• lista opasnog otpada čiji je izvoz i tranzit dozvoljen i
• lista II-v neopasnog otpada čiji je uvoz, izvoz i tranzit dozvoljen.
 Pravilnik o sadržini dokumentacije koja se podnosi uz zahtev za izdavanje
dozvole za uvoz, izvoz i tranzit otpada (“Službeni glasnik RS”, br. 60/2009)
 Zakon o ambalaži i ambalažnom otpadu (“Službeni glasnik RS”, br. 36/2009)
 Pravilnik o obrascu dokumenta o kretanju otpada i uputstvu za njegovo
popunjavanje (unutrašnji promet) (“Službeni glasnik RS”, br. 72/2009).
- Zakon o upravljanju otpadom –

Ovim zakonom uređuju se vrste i klasifikacija otpada, planiranje upravljanja otpadom,
odgovornosti i obaveze u upravljanju otpadom. Pored otpada različitog porekla na koje se
zakon odnosi nalazi se i e-otpad. Na snazi od 15.05.2009. godine.
U Zakonu o upravljanju otpadom, član 50 propisuje Upravljanje otpadom od
električnih i elektronskih proizvoda. Otpad od električnih i elektronskih proizvoda ne može se
mešati sa drugim vrstama otpada. Zabranjeno je odlaganje ovog otpada bez prethodnog
tretmana. Otpadne tečnosti od električnih i elektronskih proizvoda moraju biti odvojene i
tretirane na odgovarajući način. Proizvođač ili uvoznik električnih ili elektronskih proizvoda
dužan je da identifikuje reciklabilne komponente tih proizvoda. Lica koja preuzimaju otpad
10
www.srbija.gov.rs/
21
od električnih ili elektronskih proizvoda posle njihove upotrebe izdaju i čuvaju potvrde o
preuzimanju , kao i potvrde o njihovom upućivanju na tretman i odlaganje. Lice koje vrši
sakupljanje, tretman, ili odlaganje ovog otpada mora da ima dozvolu, da vodi evidenciju o
količini i vrsti preuzetih proizvoda i da podatke o tome dostavlja Agenciji za zaštitu životne
sredine. Pri stavljanju u promet može se zabraniti ili ograničiti korišćenje nove električne i
elektronske opreme koja sadrži živu, olovo, kadmijum, šestovalentni hrom, polibromovame
bifenile (PBB), polibromovane difenil etre (PBDE). Ministar bliže propisuje listu električnih i
elektonskih proizvoda , mere zabrane i ograničenja koriščenja električne i elektronske opreme
koja sadrži opasne materije, način i postupak upravljanja otpadom od električnih i
elektronskih proizvoda
Odgovornosti i obaveze subjekata u upravljanju otpadom
Novim zakonom o upravljanju otpadom utvrđene su odgovornosti i obaveze za sve subjekte u
upravljanju otpadom: proizvođače otpada odnosno vlasnike otpada, prevoznike otpada,
operatere postrojenja za skladištenje otpada, tretman otpada i operatera na deponiji.
Proizvođač otpada je dužan da: izradi plan upravljanja otpadom ako godišnje
proizvodi više od 100 t neopasnog otpada ili više od 200 kg opasnog otpada, pribavi izveštaj o
ispitivanju otpada, primenjuje načelo hijerarhije u upravljanju otpadom, kao i propisane mere
postupanja sa otpadom prilikom sakupljanja, skladištenja ili predaje otpada i dr.
Vlasnik otpada je dužan da primenjuje propisane mere postupanja sa otpadom
prilikom sakupljanja, skladištenja ili predaje otpada i da snosi troškove upravljanja otpadom
uključujući troškove predaje otpada sakupljaču ili postrojenju za tretman ili odlaganje otpada.
Vlasništvo nad otpadom prestaje kada sledeći vlasnik preuzme otpad i primi Dokument o
kretanju otpada.
Prevoznik otpada je dužan da: transport otpada obavlja u skladu sa dobijenom
dozvolom i zahtevima koje regulišu posebni propisi o transportu.
Operater postrojenja za skladištenje je dužan da: obavlja delatnost u skladu sa
dozvolom, na mestima koja su tehnički opremljena za privremeno čuvanje otpada na lokaciji
proizvođača ili vlasnika otpada, u centrima za sakupljanje, transfer stanicama i drugim
lokacijama, vodi evidenciju o otpadu koji skladišti.
Operater postrojenja za tretman i odlaganje otpada je dužan da: obavlja delatnost
u skladu sa dozvolom, izradi radni plan postrojenja za tretman, odnosno odlaganje i obezbedi
njegovo sprovođenje, objavi listu otpada za čiji tretman je ovlašćen, upravlja opremom i
postrojenjem za tretman otpada, obezbeđuje otpad i štiti ga od rasipanja i procurivanja, vodi
evidenciju o otpadu koji tretira ili odlaže, naplaćuje usluge za tretman ili odlaganje otpada,
odredi kvalifikovano odgovorno lice, obezbedi rekultivaciju deponije posle njenog zatvaranja
i vršenje stručnog nadzora nad deponijom u periodu od najmanje 30 godina.
- Uredba o listama otpada za prekogranično kretanje, sadržini i izgledu

dokumenta koji prate prekogranično kretanje otpada (''Službeni Glasnik RS'', br.
60/09).
Sastavni deo ove uredbe su liste opasnog otpada koju čine:
- lista opasnog otpada čiji je uvoz zabranjen,
- lista opasnog otpada koji se može uvoziti,
- lista opasnog otpada čiji je izvoz i tranzit dozvoljen
Uredbom su jasno definisane komponente opasnog otpada čiji uvoz, izvoz i tranzit
nisu dozvoljeni a između ostalih obuhvataju i otpadne električne i elektronske sklopove, releje
i delove komponenti koji sadrže kadmijum,olovo,živu, PCB i druge sastojke sa Aneksa III
Bazelske konvencije.
Otpad koji prema Uredbi pripada kategoriji otpada koji se može uvoziti,izvoziti i
tranzitovati obuhvata: električne i elektronske sklopove (uključujući štampane ploče,
elektronske komponente i žice) namenjeni direktnom ponovnom korišćenju a ne reciklaži i
odlaganju; otpadne baterije koje ne sadrže olovo, kadmijum ili živu.
22
- Uredba o izmenama i dopunama Uredbe o proizvodima koji posle upotrebe

postaju posebni tokovi otpada ("Sl. glasnik RS", br. 8/2010)
Utvrđuju se proizvodi koji posle upotrebe postaju posebni tokovi otpada, obrazac
dnevne evidencije o količini i vrsti proizvedenih i uvezenih proizvoda i godišnjeg izveštaja,
način i rokovi dotavljanja godišnjeg izveštaja, obveznici plaćanja naknade, kriterijumi za
obračun, visinu i način obračunavanja i plaćanja naknade.
Članom br.3 uredbe definisani su električni i elektronski proizvodi kao proizvodi čiji
rad zavisi od električne struje i elektromagnetnog polja, za korišćenje kod napona koji ne
prelazi 1000 V za naizmeničnu i 1500 V za jednosmernu struju.
Član br.5 obveznicima plaćanja nadoknade (eko takse) definiše proizvođače, odnosno
uvoznike električnih i elektronskih proizvoda koje stavljaju na tržište ili su sami krajnji
potrošači istih.
Kriterijumi za obračun, visinu i način obračunavanja i plaćanja nadoknade regulisan je
članom br.6 koji definiše obračunavanje visine nadoknade za električne i elektronske
proizvode prema količini proizvedenih odnosno uvezenih proizvoda. Članom 8v određena je
visina nadoknade koja se utvrđuje na ime pokrića troškova upravljanja otpadnim električnim i
elektronskim proizvodima i definisana je za sve pojedinačne kategorije e-otpada. Naknada se
plaća prilikom uvoza ,odnosno prvog stavljanja na tržište ovih proizvoda.
- Uredba o odlaganju otpada na deponije("Sl. glasnik RS", br. 92/2010)
Ovom uredbom bliže se propisuju uslovi i kriterijumi za određivanje lokacije, tehnički
i tehnološki uslovi za projektovanje, izgradnju i rad deponija otpada, vrste otpada čije je
odlaganje na deponiji zabranjeno, količine biorazgradivog otpada koje se mogu odložiti,
kriterijumi i procedure za prihvatanje ili neprihvatanje, odnosno odlaganje otpada na
deponiju, način i procedure rada i zatvaranja deponije, sadržaj i način monitoringa rada
deponije, kao i naknadnog održavanja posle zatvaranja deponije. Na deponijama je zabranjeno
odlaganje. Po članu 9. ove uredbe je na deponijama zabranjeno odlaganje otpada od
električnih i elektronskih proizvoda; otpadnih baterija i akumulatora; otpadnih fluorescentnih
cevi koje sadrže živu itd.
- Pravilnik o sadržini dokumentacije koja se podnosi uz zahtev za izdavanje

dozvole za uvoz, izvoz i transport otpada („Sl. glasnik RS“, br. 60/2009 i 101/2010)
Propisuje se sadržina dokumentacije koja se podnosi uz zahtev za izdavanje dozvole
za uvoz, izvoz i transport otpada. Zahtev za izdavanje dozvole za uvoz ili izvoz podnosi
izvoznik ili uvoznik otpada od nadležnog ministarstva uz priloženu opštu dokumentaciju koja
obuhvata Obaveštenje o prekograničnom kretanju otpada, Dokument o prekograničnom
kretanju otpada i Izveštaj o ispitivanju otpada koje izdaje ovlašćena stručna organizacija za
ispitivanje otpada. Ministarstvo za pojedine vrste otpada može zahtevati dopunu
dokumentacije.
Za izvoz i tranzit otpada potrebna dokumentacija mora sadržati: odobrenje države
uvoza sa potvrdom države da će se otpad preraditi odnosno odložiti na ekološki način;
podatke o vrsti,količini,sastavu i tehnološkom procesu iz kog nastaje otpad, kao i razloge
izvoza; odobrenje države kroz koju se obavlja tranzit; podatke o načinu prevoza i isporuke
kao i rutu kretanja otpada od granice do prerađivača.
Prilikom uvoza opasnog otpada potrebno je još dostaviti i saglasnost na procenu
uticaja na životnu sredinu ili odluku nadležnog organa o oslobađanju obaveze izrade procene
uticaja na životnu sredine i/ili dozvolu za rad postrojenja u kojem će se vršiti tretman
uvezenog otpada; nalaz nadležnog republičkog organa za inspekcijske poslove o sprovođenju
mera zaštite životne sredine i o ispunjenosti uslova zaštite životne sredine za rad postrojenja
za preradu uveženog otpada;
23
- Pravilnik o načinu i postupku upravljanja istrošenim baterijama i

akumulatorima („Sl. glasnik RS“, br. 86/2010)
Propisuje se sadržina i izgled oznaka na baterijama, dugmastim baterijama i
akumulatorima prema sadržaju opasnih materija, način i postupak upravljanja istrošenim
baterijama i akumulatorima. Upravljanje istrošenim baterijama i akumulatorima je skup mera
koje obuhvataju sakupljanje,transport, skladištenje, razvrstavanje, tretman, reciklažu
istrošenih baterija i akumulatora,kao i odlaganje otpadaka i ostataka nakon tretmana, odnosno
reciklaže a sve u skladu sa obezbeđivanjem ispunjenosti uslova zaštite životne sredine.
Istrošene baterije i akumulatori ne smeju se odlagati na deponiji već se njihovo sakupljanje
mora izvršiti na samom mestu prodaje. U prodajnom prostoru na vidnom mestu ističe se
obaveštenje odnosno informacija za krajnjeg korisnika o mestu i načinu sakupljanja istrošenih
baterija i akumulatora.
Trgovac predaje prikupljene istrošene baterije i akumulatore sakupljaču i/ili licu koje
vrši skladištenje i/ili licu koje vrši tretman uz popunjeni Dokument o kretanju opasnog
otpada.
- Pravilnik o kategorijama, ispitivanju i klasifikaciji otpada („Sl. glasnik RS“,

br. 36/2009)
Propisuje katalog otpada, lista kategorija otpada, lista kategorija opasnog otpada, lista
komponenti otpada koji ga čine opasnim, lista postupaka i metoda odlaganja otpada, granične
vrednosti koncentracije opasnih komponenti u otpadu. Katalog otpada je zbirna lista
neopasnog i opasnog otpada prema kojoj se vrši razvrstavanje otpada u dvadeset (20) grupa u
zavisnosti od mesta nastanka i porekla.Utvrđivanje sastava,tj. opasnih karakteristika otpada
vrši se ispitivanjem i klasifikacijom otpada (uzorkovanje otpada; karakterizacija u zavisnosti
od stepena opasnosti i određivanje opasnih karakteristika otpada; određivanje fizičko-
hemijskih karakteristika; određivanje toksikoloških karakteristika i efekta na ljudsko zdravlje;
utvrđivanje koncentracija opasnih materija u otpadu) i određivanjem daljih metoda postupanja
sa opasnim otpadom .
Otpad od električne i elektronske opreme pripada grupi šesnaest (16) podgrupa 02 i
nosi oznake od 16 02 09 do 16 02 16.
- Pravilnik o uslovima i načinu razvrstavanja, pakovanja i čuvanja sekundarnih

sirovina („Sl. glasnik RS“, br. 55/2001)
Propisuju se bliži uslovi i način razvrstavanja, pakovanja i čuvanja otpada koje se
mogu koristiti neposredno ili preradom, a potiču iz tehnoloških procesa, reciklaže ili prerade
opasnih materija.
Članom br. 3 određuje se da preduzeće, pravno lice ili preduzetnik razvrstava otpad
prema poreklu, kategoriji i karakteru. Razvrstani otpad može da sadrži najviše 5% nečistoća.
Članovi br. 4 i 5 ovog pravilnika određuju veličinu prostora u koji se vrši
razvrstavanje otpada (minimalna površina prostorije100 m²) i kriterijume pakovanja
sekundarnih sirovina (zapreminu i težinu pakovanja, materijala koji se koristi za pakovanje).
Pakovanje sekundarnih sirovina mora biti takvo da sadržaj opasnih materija u samom
materijalu za pakovanje, bude sveden na minimum.
Spakovane sekundarne sirovine obeležavaju se stavljanjem natpisa koji sadrži: naziv i
sedište ili registrovani znak generatora otpada, naziv i oznaku sekundarne sirovine prema
usvojenoj nomenklaturi, sadržaj nečistoća, količinu, kontrolni broj, datum otpreme i potpis
odgovornog lica.
Spakovane sekundarne sirovine prati dokument o preuzimanju otpada - sekundarne
sirovine koji popunjava generator otpada a potpisuje lice koje preuzima sekundarnu sirovinu.
Članom 8 određuju se uslovi za skladištenje sekundarnih sirovina.
24
- Pravilnik o listi električnih i elektronskih proizvoda, merama zabrane i

ograničenja korišćenja električne i elektronske opreme koja sadrži opasne materije,
načinu i postupku upravljanja otpadom od električnih i elektronskih proizvoda. ("Sl.
glasnik RS", br. 99/2010)
Ovaj pravilnik je najbitniji što se tiče upravljanja e-otpadom koje je propisalo
Ministarstvo za životnu sredinu i prostorno planiranje jer definiše kompletan proces pravilnog
upravljanja e-otpadom. Ovaj pravilnik zvanično važi od decembra 2010. godine.
Upravljanjem otpadom od električnih i elektronskih proizvoda obezbeđuju se i
osiguravaju uslovi za:
1) sprečavanje nastajanja otpada od električnih i elektronskih proizvoda;
2) ponovnu upotrebu, reciklažu i druge oblike iskorišćenja takvih otpada, kao i
smanjivanja odlaganja otpada;
3) unapređivanje standarda zaštite životne sredine od strane proizvođača,
uvoznika, distributera, prodavaca i krajnjih korisnika u toku životnog ciklusa
proizvoda, a posebno pri tretmanu i odlaganju otpada od električnih i elektronskih
proizvoda.
Ovaj pravilnik se nalazi u dodatku istraživanja.
- Nacionalna strategija za upravljanje otpadom (NSUO) za period 2010-2019 –
Prva nacionalna strategija za upravljanje otpadom je usvojena 2003. i njen cilj je bio
da usaglasi upravljanje otpadom na nacionalnom nivou sa strategijom EU i uvođenje principa
upravljanja otpadom u EU.
Prerađena je 2009. pa je tako revidirana Strategija usvojena 2010. Ovo određuje

osnovno opredeljenje budućeg upravljanja otpadom u skladu sa politikom EU i strateškim
opredeljenjem Republike Srbije; upravlja aktivnostima usaglašavanja zakonodavnog okvira u
skladu sa praksom u EU, prepoznaje odgovornosti vezane za otpad i postavlja kratkoročne i
dugoročne ciljeve upravljanja otpadom i uspostavlja mere i aktivnosti za postizanje ovih
ciljeva.
Nacionalna strategija za upravljanje otpadom predstavlja osnovni dokument koji

obezbeđuje uslove za racionalno i održivo upravljanje otpadom. Cilj donošenja Nacionalne
strategije za upravljanje otpadom bio je da se na dugoročnim osnovama uspostavi
zakonodavno-pravni i institucionalni okvir hijerarhije upravljanja otpadom svih kategorija.
NSUO se bavi upravljanjem raznih vrsta otpada, od trenutka stvaranja otpada do

trenutka kada se uništava sa osnovnim ciljem da se uspostavi ukupni sistem upravljanja
otpadom koji će biti organizovan u skladu sa standardima i zahtevima u EU i u zemlji.
Strategija rešava dva pitanja: utvrđuje stanje i utvrđuje ciljeve. Strategija definiše i klasifikuje
otpad, određuje pravni okvir za upravljanje otpadom, analizom postojeće prakse upravljanja
otpadom, upravlja strateškim okvirom za upravljanje otpadom i prioritetnim aktivnostima i
merama.
Elektronski otpad u Nacionalnoj strategiji upravljanja otpadom
Nacionalna strategija po prvi put u Srbiji konstatuje tok ovih vrsta otpada. Zatim,
ustanovljava da ne postoje posebni podaci o količinama elektronskog otpada s obzirom da se
u Srbiji ne evidentira posebno elektronski otpad.
U okviru definisanja organizacije sistema upravljanja otpadom, Nacionalna strategija
se delom bavi i otpadom od električnih i elektronskih uređaja. Predviđa se gradnja postrojenja
25
za prijem i preradu i električnih/elektronskih aparata. Konstatuje se da u Srbiji već postoje

neki kapaciteti za preradu i prijem akumulatora. Najzad, konstatuje se da postrojenja za pre-
radu otpada od električnih i elektronskih aparata tek treba izgraditi. Pri tome se insistira na
poštovanju normi WEEE direktive Evropske Unije .
U okviru prioritetnih mera previđa se: uvođenje odgovornosti proizvođača za
preradu/reciklažu.
U okviru tehničko-operativnih mera, predviđa se: izgradnja postrojenja za
prihvatanje/preradu električne/elektronske robe.
U okviru ekonomskih mera predlaže se:
- Ustanoviti sistem produžene odgovornosti proizvođača sa ciljem da se oformi
sistem upravljanja otpadom potpuno usaglašen sa EU.
- Započeti sa davanjem koncesija privatnim i mešovitim preduzećima, pre svega,
za poslove sakupljanja i odlaganja otpada.
- Liberalizovati sektor, uvesti konkurenciju i pravo korisnika na izbor
najpovoljnijeg vršioca usluge, te deregulisati cene.
- Privatizovati delatnosti vezane za upravljanje otpadom gde god je to
opravdano.
- Nacionalna strategija bavi se i problemom edukacije u oblasti upravljanja
otpadom.
PO Nacionalnoj Strategiji upravlajnja otpadom , na osnovu podataka o količina otpada

električne i elektronske opreme projektovane su količine otpada, izražene u hiljadama tona na
godišnjem nivou, i one iznose za 2010. 30 hiljada tona, 2014. 35 hiljada tona, i 2019. 40
hiljada tona.
Uzimajući u obzir podatake o tokovima otpada i o merama razvoja infrastrukture u
prioritetnom akcionom planu za period 2010-2014. i srednjeročnom periodu 2015-2019.,
definisani su dodatni potrebni kapaciteti za upravljanje otpadom, potrebni za sprovođenje
svake pojedinačne mere u svakoj godini posmatranog perioda.
Za svaku prioritetnu meru, procenjeni su vrsta, broj, veličina i troškovi sistema i
postrojenja za upravljanje otpadom, koji će biti potrebni da bi se zadovoljile buduće potrebe.
Procene kapitalnih ulaganja u dodatne kapacitete za upravljanje otpadom. Od posebne
važnosti je dvanaest regionalnih centara za upravljanje komunalnim otpadom koji treba da
budu sagrađeni tokom perioda predviđenog prioritetnim Akcionim planom 2010- 2014., uz
pretpostavku da će dodatnih 12 biti sagrađeno u periodu 2015-2019. Broj, obim, opseg i
troškovi centara zavisi od razlika između gradskih i ruralnih područja te se razlikuju za tri
kategorije: gradsko, mešovito i ruralno područje. Nacionalnom strategijom je izvršena i
procena kapitalnih ulaganja u dodatne kapacitete za upravljanje otpadom, uključujući i
sprovođenje Direktive o otpadu od električne i elektronske opreme.
Tabela 2. Procena kapitalnih ulaganja

Godina 2010 - 2014. 2015 – 2019 2010 - 2019.
Direktiva o otpadu od
električne i elektronske 8 8 15
opreme
Prema akcionom planu od 2011-2013. godine je predviđeno uspostavljanje sistema

upravljanja posebnim tokovima otpada među kojima je električni i elektronski otpad, kao i
izgradnja postrojenja za tretman istrošenih baterija i akumulatora i izgradnja postrojenja za
tretman otpada od električnih/elektronskih proizvoda.
3.3.1.. Ostali zakoni i podzakonska akta koja imaju uticaja na oblast e-otpad
26
Kako je sfera upravljanja i kontrola e-otpada vrlo obimna i kompleksna, nemoguće je

regulisati isljučivo baznim zakonom o e-otpadu.. Uticaj se prožima kroz različite oblasti i
samim tim zakoni koji regulišu određenje oblasti mogu direktno ili indirektno uticati na e-
otpad kao što su zakoni i podzakonska akta navedena u tabeli Table 3 koja sledi.
Tabela 4.
Uticaj na upravljanje
Zakon ili regulativa Sadržaj Status / datum
e-otpadom
Zakon o zaštiti Uređuje integralni sistem Regulišu obaveze subjekata, ("Sl. glasnik
životne sredine zaštite životne sredine jedinica lokalne samouprave, RS", br.
kojim se obezbeđuje fizičkih i pravnih lica, za 135/2004)
ostvarivanje prava aktivnosti koje menjaju ili mogu
čoveka na život i razvoj promeniti stanje i uslove životne
u zdravoj životnoj sredini sredine, regulišu uvoz, izvoz i
i uravnotežen odnos transport otpada, mere zaštite od
privrednog razvoja i opasnih materija, standarde
životne sredine kvaliteta
Zakon o izmenama i Član 7. definiše mere upravljanja ("Sl. glasnik
dopunama Zakona o opasnim materijama pri RS", br.
zaštiti životne proizvodnji, tretmanu, transportu 36/2009)
sredine i skladištenju
Zakon o upravljanju Ovim zakonom uređuju Definiše električni i elektronski ("Sl. glasnik
otpadom se vrste i klasifikacija otpad kao posebnu vrstu otpada RS", br.
. otpada, planiranje koja pripada opasnom otpadu, 36/2009 i
upravljanja otpadom, određuje načine upravljanja: 88/2010)
odgovornosti i obaveze u sakupljanje, tretman,odlaganje
upravljanju
otpadom.Pored otpada
različitog porekla na koje
se zakon odnosi nalazi se
i e-otpad
Zakon o zaštiti Uređuje se upravljanje Definiše granične vrednosti ("Sl. glasnik
vazduha kvalitetom vazduha i emisije polutanata usled RS", br.
određuju mere, način odlaganja električnog i 36/2009)
organizovanja i kontrola elektronskog otpada
sprovođenja zaštite i
poboljšanja kvaliteta
vazduha.
Zakon o vodama Uređenje zaštite voda, Određuje granične vrednosti ("Sl. glasnik
zaštita od štetnog dejstva zagađujućih materija u RS", br.
voda, korišćenje i površinskim i podzemnim 30/2010)
upravljanje vodama. vodama ( neadekvatno odlaganja
Uslovi i način obavljanja i razlaganje e-otpada može
vodoprivredne delatnosti dovesti do zagađenja voda)
i nadzor nad
sprovođenjem ovog
zakona.
Zakon o strateškoj Usklađen je sa Vrši procenu uticaja određenih ("Sl. glasnik
proceni uticaja na Direktivom 2001/42/EZ planova i programa na životnu RS", br.
životnu sredinu o proceni uticaja. sredinu 135/2004 i
Uređuju se uslovi, način i 88/2010)
postupak vršenja procene
27
uticaja određenih
planova i programa na
životnu sredinu radi
obezbeđivanja zaštite
životne sredine i
unapređivanja održivog
razvoja integrisanjem
osnovnih načela zaštite
životne sredine u
postupak pripreme i
usvajanja planova.
Zakon o U potpunosti je Dozvola koju je potrebno da
integrisanom transportovana IPPC imaju svi operateri koji se bave
sprečavanju i direktiva (Itegrated reciklažom e-otpada ("Sl. glasnik
kontroli zagađivanja Pollution Prevention and RS", br.
životne sredine Control) upravni sistem 135/2004 )
Srbije. Integrisana
dozvola je rešenje
nadležnog organa koja
podrazumeva intregalni
pristup koji dovodi do
smanjenja na minimum
potrošnju sirovina i
energije, sprečavanje ili
smanjenje emisija u
vazduh, vodu i zemljište,
upravljanje otpadom.
Strategija Osnovni dokument koji Podrazumeva jasno definisanu Doneta
upravljanja otpadom obezbeđuje uslove za strategiju upravljanja e-otpadom 15.04.2010
za preiod 2010-2019. racionalno i održivo
upravljanje otpadom.
Uredba o odlaganju Uredba definiše Jasno definiše elektronski i ("Sl. glasnik
otpada na deponije kriterijume lokacije električni otpada kao vrstu RS", br.
deponije, tehničke i otpada koja se ne može odlagati 92/2010)
tehnološke uslove za na deponiji
projektovanje i izgradnju
deponije,sadržaj i način
monitoring rada,
zatvaranje i naknadno
održavanje deponija
posle zatvaranja.
Uredba o listama Propisuje se lista Omogućava izvoz otpadnih ("Sl. glasnik
otpada za opasnog otpada čiji je električni i elektronski RS", br.
prekogranično uvoz zabranjen, lista sklopova,otpadnih kablova, 60/2009)
kretanje opasnog otpada koji se šestovalentnog hroma, jedinjenja
može uvoziti, lista hroma, živa , jedinjenja žive i
opasnog otpada čiji je drugo
izvoz i tranzit dozvoljen,
sadržinu, izgled i
upustvo za popunjavanje
Dokumenta o
prekograničnom kretanju
28
otpada.
Uredba o dopuni Utvrđuju se proizvodi Uvodi se plaćanje ekoloških
Uredbe o koji posle upotrebe taksi za proizvode koji posle ("Sl. glasnik
proizvodima koji postaju posebni tokovi upotrebe postaju otpad: RS", br.
posle upotrebe otpada, obrazac dnevne električni i elektronski otpad, 21/2010)
postaju posebni evidencije o količini i akumulatori, baterije, otpadna
tokovi otpada vrsti proizvedenih i ulja i azbest.
uvezenih proizvoda i
godišnjeg izveštaja,
način i rokovi
dostavljanja godišnjeg
izveštaja, obveznici
plaćanja naknade,
kriterijumi za obračun,
visinu i način
obračunavanja i plaćanja
naknade.
Pravilnik o sadržini Propisuje se sadržina Pravna forma dokumenta
dokumentacije koja dokumentacije koja se ("Sl. glasnik
se podnosi uz zahtev podnosi uz zahtev za RS", br.
za izdavanje dozvole izdavanje dozvole za 101/2010)
za uvoz, izvoz i uvoz, izvoz i transport
transport otpada otpada. Zahtev za
izdavanje dozvole za
uvoz ili izvoz podnosi
izvoznik ili uvoznik
otpada od nadležnog
ministarstva .
Pravilnik o listi Ovim pravilnikom propisuje se
električnih i lista električnih i elektronskih ("Sl. glasnik
elektronskih proizvoda, mere zabrane i RS", br.
proizvoda, merama ograničenja korišćenja električne 99/2010)
zabrane i ograničenja i elektronske opreme koja sadrži
korišćenja električne opasne materije, način i
i elektronske opreme postupak upravljanja otpadom
koja sadrži opasne od električnih i elektronskih
materije proizvoda
Pravilnik o uslovima Ovim pravilnikom bliže Propisuje načine postupanja sa ("Sl. glasnik
i načinu sakupljanja, se propisuju uslovi i sekundarnim sirovinama RS", br.
transporta i tretmana način sakupljanja, dobijenim reciklažom 98/2010)
otpada koji se koristi transporta, skladištenja i (plastika,bakar,aluminijum,
kao sekundarna tretmana otpada koji se živa,hrom i drugo)
sirovina ili za koristi kao sekundarna
dobijanje energije sirovina ili za dobijanje
energije.
Pravilnik o načinu i Propisuje se sadržina i Pravna forma dokumenta
postupku upravljanja izgled oznaka na ("Sl. glasnik
istrošenim baterijama, dugmastim RS", br.
baterijama i baterijama i 86/2010)
akumulatotima akumulatorima prema
sadržaju opasnih
materija, način i
29
postupak upravljanja
istrošenim baterijama i
akumulatorima.
Pravilnik o sadržini i Bliže se propisuje Pravna forma dokumenta ("Sl. glasnik
izgledu dozvole za sadržina i izgled dozvole RS", br.
skladištenje, tretman za skladištenje, tretman i 96/2009)
i odlaganje otpada odlaganje otpada.
28.5.2010.
Pravilnik o Propisuje katalog otpada, Sadrži izveštaj o ispitivanju ("Sl. glasnik
kategorijama, lista kategorija otpada, otpada RS", br.
ispitivanju i lista kategorija opasnog (obrazac br.1) 56/2010)
klasifikaciji otpada otpada, lista komponenti i klasifikaciju otpada za
otpada koji ga čine prekogranično kretanje(obrazac
opasnim, lista postupaka br.2) čime je omogućena
i metoda odlaganja kontrola kretanja,vrste i količine
otpada, granične e-otpada koji se izvozi van
vrednosti koncentracije granica države
opasnih komponenti u
otpadu.
Pravilnik o sadržini, Pravilnikom se propisuje Pravna forma dokumenta ("Sl. glasnik
načinu i izgledu sadržina, način vođenja i RS", br.
registra izdatih izgled registara izdatih 95/2010)
dozvola za dozvola za upravljanje
upravljanje otpadom otpadom
Pravilnik o načinu i Propisuje način i Određuje tip fluorescentnih cevi, ("Sl. glasnik
postupku za postupak za upravljanje načine prikupljanja,tretmana i RS", br.
upravljanje otpadnim otpadnim fluorescentnim transporta 97/2010)
fluorescentnim cevima koje sadrže živu
cevima
koje sadrže živu
Pravilnik o Pravna forma obrazaca Omogućava praćenje tokova i ("Sl. glasnik
obrascima dnevne količina e-otpada na godišnjem i RS", br.
evidencije i dnevnom nivou 95/2010)
godišnjeg izveštaja o
otpadu sa uputstvima
za njegovo
popunjavanje
Pravilnik o načinu Pravilnikom se uređuje Obavezuje na upotrebu ("Sl. glasnik
skladištenja,pakovan način jasnih,vidljivih i stadnardnih RS", br.
ja skladištenja,pakovanja i obeležja koja su zakonom 92/2010)
i obeležavanja obeležavanja opasnog predviđena za opasan otpad.
opasnog otpada otpada
30
4. Procena zainteresovanih strana
Glavne zainteresovane strane
U neke od glavnih zainteresovanih strana spadaju proizvođači, prodavci (preduzeća/

vlada/drugi), potrošači (pojedinačna domaćinstva, preduzeća, vlada i drugi), trgovci, trgovci
starim gvožđem, rastavljači i recikleri. Kako se koji korak javi u toku životnog veka jednog
proizvoda, poslovne transakcije definišu kretanje elektronskog uređaja u toku. U mnogim
zemljama u razvoju, većina zainteresovanih strana u ovoj kategoriji potpada pod
neorganizovani/neformalni sektor. Opis svake od navedene zainteresovane strane je dat u
nastavku.
Zainteresovane strane koje se bave e-otpadom su skoro iste kao u trenutnom sistemu,
ali samo neke od njih mogu igrati važniju ili manje važniju ulogu.
Sve stakeholdere ćemo posmatrati u odnosu na četiri grupe proizvoda koje su i
obuhvaćene ovim istraživanjem.
4.1. Proizvođači i distributeri
Proizvođači se definišu kao organizacija proizvodnje, sklapanja i/ili uvoza EEO. Ovu
grupu čine marke proizvođača i njihovi saradnici (IT saradnici, potrosači elektronskih uređaja,
elektronske komponente...) ali se takođe sastoji i od “neidentifikovanih” proizvođača kada
oprema nije brendirana.
4.1.1.Proizvođači
Što se tiče proizvođača električnih i elektronskih proizvoda u Srbiji, ima ih veoma
malo. Uglavnom su to proizvođači bele tehnike, odnosno malih i velikih kućnih aparata, i to:
Proizvodnja IT and telecommunication equipment ne postoji, ova oprema se u Srbiji samo
sklapa/montira, komponenete se uvoze, mada pojedini distributeri s obzirom da oni sklapaju,
tu opremu nazivaju svojim proizvodom. Consumer equipment kao što su televizori i radio
aparati su se do pre par godina proizvodili u Srbiji u Elektronskoj industriji Niš, što se tiče
ostale opreme koja spada u ovu grupu proizvoda u Srbiji se ne proizvode.
Tabela 5. Učešće prizvodnje električne i elektronske opreme u ukupnoj

industrijskoj proizvodnji:
Proizvodnja električnih mašina i aparata 2,41%;
Proizvodnja radio, TV i komunikacione opreme 0,31 %;
Tabela 6. Odnos domaće proizvodnje i uvoza IT opreme i bele tehnike

IT oprema Bela tehnika
Importers 95% 80%
Local manufacture 5% 20%
Domaći proizvođači:
AD Alfa Plam proizvodi grejna tela na čvrsto, tečno i gasovito gorivo, štednjake na
struju, kao i kombinaciju čvrsto gorivo-struja i struja-gas. Proizvodi „Alfa-Plam“-a,
prevashodno su namenjeni domaćinstvima. Po obimu proizvodnje, plasmanu i kvalitetu,
vodeći smo proizvođač grejnih tela u Srbiji i Jugoistočnoj Evropi, a svrstavamo se i u red 5
najvećih u Evropi. Njihova ukupna godišnja produkcija iznosi preko 160.000 jedinica. Svoje
proizvode plasiraju na domaćem tržištu (oko 35%) i na tržištima Evrope (oko 65%).
31
Fabrika elektrotermičkih proizvoda posluje od 1973. godine u sklopu Magnohrom

d.p. i zapošljava 870 radnika. Permanentnom brigom za razvoj tržišta i proizvoda fabrika je
veoma brzo dostigla vodeću poziciju u proizvodnji aparata za domaćinstvo i sastavnih delova
kao što su: dinamičke električne termoakumulacione peći, električni grejači vode (bojleri),
grejalice, grilovi i roštilji itd.
Milan Blagojević iz Smedereva je privatna fabrika u okviru Invej grupacije.
Osnovni asortiman prozvoda su šporeti i peći na čvrsto gorivo / električni šporeti sa najvećim
međunarodnim standardima kvaliteta. Fabrika je osnovana 1923 god. i od tada do danas je
stvorila prepoznatljivi proizvođački brend tradicije i kvaliteta. Ostvarene su saradnje sa
francusko - belgijskom firmom ARTUR-MARTIN, korporacijom CANDY, HOOVER,
ROSIERES, ZEROWATT, IBERNA, KELVINATOR, OTSEIN I GASFIRE.
4.1.2. Distributeri
Ono što je u Srbiji, a isto tako i u većini zemalja je da su proizvođači u 60% slučajeva
i distributeri. U Srbiji postoji veliki broj distributera na veliko i malo. Distributeri u svom
asortimanu pretežno sadrže proizvode najpoznatijih robnih marki u Srbiji i okruženju,
naročito kada je reč o beloj tehnici. Vodeće robne marke u Srbiji su: GORENJE, BEKO,
ALFA-PLAM, Milan Blagojević Smederevo, Electrolux, Ariston, AEG, Zanussi, Bosch,
međutim pored gore navedenih mogu se naći i proizvodi: Nokia, Samsung, LG, Sony-
Ericsson, Neo, Vox, Pioneer, Kenwood, Sony, Philips, Panasonic, Indesit, Bira, Midea,
Nikon, Moulinex, Braun, Tefal, i mnoge druge. U Srbiji postoje i zvanično ovlašćeni
distributeri nekih robni marki, kao sto su LG, Panasonic itd. Gorenje se nalazi među osam
najvećih proizvođača kućnih aparata u Evropi, sa tradicijom dugom preko 50 godina,
centralno orjentisano na proizvodnju i prodaju bele tehnike i kuhinja. U Srbiji je Gorenje
pored domaćih proizvoda jedno od najvećih dostributera bele tehnike sa preko 50 prodajnih
mesta u Srbiji.
U tabelama 7 i 8 dat je pregled promene tržišta aparata za domaćinstvo za 2008. i
2009. godinu u odnosu na susedne zemlje Hrvatsku i Sloveniju.
Tabela 11. Tabela 9.
Tabela 13. Kupovina proizvoda u Srbiji

Maloprodaja 75%
Tržište polovne robe 7%
Online kupovina 18%
U Srbiji se kupuje dosta i polovna roba, preko raznih servisa, i putem interneta.
Online šoping je već neko vreme postao uobičajen način kupovine u razvijenim zemljama
32
Evrope i sveta. Iako klasične prodavnice i dalje imaju prednost u odnosu na online šopove, ta
razlika se sve više smanjuje i očekivanja su da će u narednih par godina internet kupovina
dostići kupovinu u prodavnicama. Ni Srbija nije pošteđena internet šoping groznice. Na
domaćem online tržištu već duže vreme postoji nekoliko ozbiljnih internet prodavnica na
kojima se može kupiti gotovo sve, i to po često povoljnijim cenama nego u klasičnim
prodavnicama. Sve je očiglednije da su široka ponuda, povoljne cene i udobnost online
kupovine navele domaće potrošače da se okrenu ovom načinu kupovine i da ga usvoje kao
"normalnu stvar". Kategorije proizvoda koje se u svetu najviše kupuju preko interneta su
elektronika, muzička i video izdanja, kancelarijski pribor, odeća i obuća, nameštaj i
pokućstvo, igračke, knjige i sportska oprema. Potrošači u Srbiji najviše se intersuju za
elektroniku: televizore, mobilne telefone, laptop računare i opremu za računare, knjige,
sportsku i fitnes opremu, kućne aparate, dečije igračke i hobi alat. Najviše se naručuju
proizvodi koji su na akciji zbog sniženih cena ali i neobični proizvodi koji nisu široko
rasprostranjeni na tržištu.
Distribucija IT i telekomunikacione opreme
U našoj zemlji do sada nije bilo ozbiljnih istraživanja vezanih za ovu temu. Moramo
reći sasvim neopravdano, s obzirom na činjenicu da je process kompjuterizacije u našoj zemlji
počeo pre više od 20 godina i da je uvezena velika količina novih i polovnih PC-a. Primera
radi, naš uvoznik ComTrade je u 2003. godini uvezao PC i računarsku opremu u vrednosti od
26 miliona evra.
Međutim, treba napomenuti da nije moguće sa velikom preciznošću utvrditi količinu
uvezenih PC-a i računarske opreme s obzirom na proces tranzicije u kojem se već duži niz
godina nalazi naša zemlja. Vlada Srbije je u decembru 2007. godine usvojila dopunu Zakona
o zaštiti životne sredine po kome se polovna roba može uvoziti samo ako je neophodna u
proizvodnji kao sekundarna sirovina, a ne može da se obezbedi u Srbiji. Polovna roba,
naročito tehnički uređaju, ima kratku upotrebnu vrednost i ubrzo postaje otpad, a zatim
zahteva poseban tretman i način odlaganja, za šta u Srbiji još uvek ne postoje uslovi.
Prema strukturi ulaganja, IT oprema sa učešćem od 64 odsto ukupnih ulaganja
dominira i u 2009. godini, slede IT usluge sa 24 odsto i paketni programi sa preostalih 12
procenata ukupnih IT ulaganja. Velike godišnje stope pada zabeležene su u svim segmentima
IT tržišta, pri čemu je vrednost isporučene opreme padala brže (27%) nego što su padale IT
usluge (14%) i isporuke paketnih programa (20%).
U Srbiji je 2009. godine prodato 368.000 personalnih računara i pritom lokalno
asemblirani desk top računari čine oko 70% od ukupno prodatih računara. Isporuke
prenosivih računara čine 21% od ukupno prodatih računara i ovaj segment prodaje je u 2009.
godini porastao za 100%. U Srbiji se svakog dana prošle godine prodalo oko 1.000 računara.
U prvom tromesečju 2010. godine u Srbiji je isporučeno 97.166 personalnih računara.
Ukupne PC isporuke u prvom tromesečju 2010. povećane su za 5,2% u odnosu na isti kvartal
prošle godine, dok je vrednost manja za 7,4% kao posledica smanjene prosečne prodajne cene
i orjentacije kupaca ka jeftinijim proizvodima.
Desktop računari sa 60.589 prodatih jedinica drže 62,4% ukupnog PC tržišta. Slede
notebook računari sa 31.654 prodatih jedinica i 32,6% tržišta. Isporučeno je 4.029 netbook
računara (4,1% tržišta). x86 serveri sa 894 jedinica drže oko 0,9% tržišnog učešća.
HP je i dalje na liderskoj poziciji i po količini i po vrednosti isporučenih računara. Sledi CT
Computers koji je i dalje najveći isporučilac desktop računara.
Pet vodećih lokalnih asemblera računara isporučilo je ukupno 48,8% „žutih“ računara,
dok preostalih 51,2% isporuka drži preko 350 manjih lokalnih asemblera. Na tržištu desktop
brend računara vodeće tri pozicije drže HP, Dell i Fujitsu sa zajedničkim učešćem 69,5% u
ukupnim isporukama.
33
Na tržištu notebook računara, HP je na prvom mestu sa 18,1% tržišta, Asus je drugi sa

14,9%, dok je na trećem mestu Dell sa 14,2% tržišnog učešća.
Tabela 14.
Tabela 10. Uporedni prikaz IT tržišta Srbije sa zemljama u regionu 2008. godine
Distribucija mobilnih telefona
Zbog ilegalnog uvoza mobilnih telefona u prethodnih deset godina, državna kasa je u
najboljem slučaju izgubila više od 158.400.000 miliona evra. Svaki drugi mobilni telefon
ilegalno uvezen. Domaćem tržištu potrebno čak 1.500.000 mobilnih telefona godišnje po
"Telekom Srbija", "Telenor" i "Vip mobile", a prošle godine legalno uvezeno tek 1.038.206,
može se zaključiti da se trećina tržišta snabdela krijumčarenim telefonima. Pored zvaničnih
operatera koji distribuiraju mobilne telefone, postoji veliki broj maloprodajnih objekata gde se
mogu kupiti telefoni različitih proizvođača, među kojima su najprodavaniji kineski mobilni
telefoni.
U poslednjih deset godina legalno je uvezeno nešto više od 2.780.000 mobilnih
telefona, a u istom periodu zabeleženo je skoro sedam miliona korisnika. U prvom kvartalu
2010. godine isporučeno je 294,9 miliona uređaja, odnosno 21,7 odsto više u odnosu na prvi
34
kvartal prethodne godine. Pritom je u prvih pet došlo do značajnog pomaka: do sada je listu
pet vodećih kompanija zaokruživala Motorola, ali ovaj put je u top 5 uletela kompanija RIM,
kreator Blackberry uređaja. Ovo je posledica sve veće potražnje za pametnim mobilnim
telefonima.
Listu opet predvodi Nokia sa 36,6 odsto tržišta. Samsung je snažan drugi sa 21,8
odsto, dok ih prati LG sa 9,2 odsto. Potom slede RIM i Sony Ericsson sa po 3,6 odsto, uz
razliku od oko 100 hiljada isporučenih uređaja. Više od četvrtne tržišta (25,3 odsto ili 74,6
miliona uređaja) obuhvata ostale proizvođače među kojima su Motorola i HTC.
4.2 Potrošači
Potrošači se definišu kao tela koja koriste EEO i odbacuju ih kao otpad kada dođu do
kraja svog životnog veka. Potrošači se uglavnom dele na:
 privatna (domaćinstva) i
 poslovna (uglavnom preduzeća i vlada). Kod poslovnih potrošača mora
postojati razlika između:
 mala i srednja preduzeća jer njihovo poslovanje može biti bliže privatnim
potrošačima i
 velika preduzeća
Domaćinstva
Informacije do kojih smo došli u okviru istraživanja koje se tiču domaćinstva u
Republici Srbiji su :
 98,7% domaćinstava poseduje TV a 42,6% kablovsku TV.

 50,4% domaćinstava poseduje računar
 50,4% domaćinstava u Republici Srbiji poseduje računar, što čini povećanje od

3,6% u odnosu na 2009. godinu, 9,6% u odnosu na 2008. godinu, a 16,4% u
odnosu na 2007. godinu.
 11,2% domaćinstava poseduje laptop, što predstavlja povećanje od 1,9% u
odnosu na 2009. godinu, 5,4% u odnosu na 2008. godinu, a 7,4% u odnosu na
2007. godinu.
 39% domaćinstava poseduje Internet priključak
 broj korisnika računara povećao se za 1% u odnosu na 2009. godinu
 82,7% stanovništva koristi mobilni telefon, dok je taj podatak za 2009. godinu
iznosio 82,3%.
 preko 4 785 000 lica koristi mobilni telefon
 u odnosu na 2009. godinu, broj lica koja su koristila mobilni telefon povećao se
za nešto više od 25 000.
 preko 280 000 lica kupovalo je ili poručivalo robu/usluge putem Interneta u
poslednjih godinu dana
 u odnosu na 2009. godinu, broj lica koja su kupovala ili poručivala robu/usluge
putem Interneta povećao se za nešto više od 16 000.
Najveće količine elektronskog otpada iz domaćinstva uglavnom završavaju u

kontejnerima za komunalni otpad ili u njihovoj neposrednoj blizini, a takođe značajan
35
procenat ostaje nezbrinut u domaćinstvima i najčešče se gomila u pomoćnim prostorijama kao

što su podrumi i garaže, a neretko i ostaje u samim domovima građana. Oni građani koji
pokušavaju da se reše elektronskog otpada, najčešće se obraćaju sakupljačima sekunarnih
sirovina i preduzećima koja se bave trgovinom obojenih metala (otpadima), koji iz
elektronskog otpada izdvajaju samo metalne delove, pri tome se ne zna ,šta se događa sa
ostalim (opasnim) delovima iz elektronskog otpada.
Građani koje smo anketirali su izrazili spremnost za učešče u organizovanom
sakupljanju elektronskog otpada i spremnost da sarađuju sa službom koja bi periodično
preuzimala ovu vrstu otpada iz njihovih domova.
Preduzeća
Tokom anketiranja preduzeća gotovo da se nismo sreli sa preduzećem koje nema

problema sa odlaganjem određene količine elektronskog otpada. Najveći broj preduzeća,
realno i ne rešava problem elektronskog otpada već elektronske uređaje nakon njihovog
upotrebnog (radnog) veka smešta u magacine i druge prostorije, što kao posledicu ima
smanjivanje korisnog prostora koji bi inače mogao služiti za potrebe poslovanja preduzeća.
Takođe i među preduzećima ima onih koji svoje neispravne uređaje bacaju u komunalni otpad
, ali tu se uglavnom radi o manjim preduzećima koja nisu veliki generatori ove vrste otpada.
Elektronski uređaji široke primene kao što su: računari , audio i video oprema ukoliko su još
uvek u funkcionalnom stanju se uglavnom poklanjaju zaposlenima ili prodaju preduzećima ili
fizičkim licima koja se bave trgovinom polovne elektronske tehnike, što je ipak bolje rešenje
nego da ti uređaji završe u komunalnom otpadu.
Gotovo jedna četvrtina monitora u preduzećima su tzv. „tanki“ ili „ravni“ monitori. Tu
se pre svega misli na „LCD“ i „TFT“ monitore. Trend „tankih“ monitora je sve više u
ekspanziji , tako da se narednih godina mogu očekivati sve veće količine elektronskog otpada
u obliku prevaziđenih CRT (monitori sa katodnom cevi) monitora.
Nivo znanja , kad je u pitanju bezbedno odlaganje elektronskog otpada i zaštita
životne sredine u preduzećima je jako mali, pa tako najveće količine elektronskog otpada
završavaju odložene na ekološki neadekvatan način, bez ikakvih preventivnih mera. Samo 3%
anketiranih preduzeća odlaže elektronski otpad u kontejnere od čvrstog materijala.
Više od polovine preduzeća izrazilo je spremnost i potrebu da sarađuje sa preduzećima
koja su ovlašćena da preuzimaju i recikliraju elektronski otpad. A takođe je veliki broj i onih
preduzeća koja žele da u sklopu svojih radnih jedinica istaknu mesto za odlaganje elektroskog
otpada. Među preduzećima u Valjevu je i određeni broj onih koja su zainteresovana za
nabavku ili zaduživanje opreme koja bi im omogućila da svoj elektronski otpad odlože na
ekološki bezbedan način i na taj način ispune svoju zakonsku obavezu.
Ono što je još bitno napomenuti, a tiče se našeg istraživanja je da 97,8% preduzeća na
teritoriji Republike Srbije koristi računar u svom poslovanju, što nam ukazuje na to da nije
bilo povećanja u odnosu na 2009. godinu. Zastupljenost računara najveća je kod velikih
preduzeća (preduzeća s više od 250 zaposlenih) i u srednjim preduzećima (preduzeća sa 50-
249 zaposlenih) i iznosi 100%, dok zastupljenost računara u malim preduzećima (10-49
zaposlenih) iznosi 97,1%.
Zastupljenost računara u preduzećima varira u zavisnosti od teritorijalne celine: u
Beogradu ona iznosi 98,7%, u Vojvodini 98,3%, a u centralnoj Srbiji 96,5%. U Republici
Srbiji, 96,8% preduzeća ima Internet priključak, što je za 2,3% više u odnosu na 2009.
godinu, 5,3% više u odnosu na 2008, a 6,2% više u odnosu na 2007. godinu. 23,3% preduzeća
koja imaju Internet priključak naručivalo je tokom 2009. godine proizvode/usluge putem
Interneta.
36
4.3. Sakupljači
Procenjuje se da u Srbiji godišnje nastaje količina od 30.000 t/god. Oko 40.000 t

zaostalog otpada nalazi se na smetilištima, raznim skladištima ili divljim deponijama.
Količina novih elektronskih i električnih proizvoda koji se godišnje uvezu i stavljaju na tržište
u Republici Srbiji je 85.600 t. (izvor: http://www.ekapija.com/website/sr/page/314087)
Prema izvoru http://www.rtv.rs/sr_lat/drustvo/reciklazna-industrija-ceka-novac-od-
eko-taksi_201540.html firma Božić i sinovi su tokom 2009. godine preradili 1-2 % ukupnih
količina koje se uvezu u Srbiju, dok smatraju da će u 2010. godini to biti oko 5 000 t (5% od
uvoza). To praktično znači da se u Srbiji godišnje uveze 100 000 t novih EE proizvoda!
Imamo i treći podatak koji kaže da se godišnje uveze 50 000 t EE uređaja, od čega se
reciklira 3% (izvor http://www.rtv.rs/sr_lat/drustvo/unosna-reciklaza-elektronskog-
otpada_226026.html)
Među fizičkim licima koja se bave sakupljanjem sekundarnih sirovina (sakupljači)
generalno vlada slabo interesovanje kada je u pitanju sakupljanje elektronskog otpada. Pre
svega zbog komplikovanije procedure izdvajanja sekundarnih sirovina, koja podrazumeva
rasklapanje elektronskih uređaja i delova. Za veliki broj sirovina koje se nalaze u
elektronskim uređajima sakupljači nemaju potencijalne kupce, pa tako te sirovine koje su u
navećem procentu i opasne po životnu sredinu završavaju na divljim deponijama koje se
nalaze u neposrednoj blizini naselja.
Tokom sakupljanja elektronskog otpada ,sakupljači na mestu nastajanja (u blizini
kontejnera za komunalni otpad ili slično.) rastavljaju uređaje i iz njih izdvajaju sirovine koje
mogu lako prodati (bakar, aluminijum, govžđe), a to ima svoje negativne posledice jer se npr.
zbog transformatora iz televizora i računara često dešava da katodna cev bude razbijena i na
taj način se u životnu sredinu oslobađaju teški metali kao što je olovo,živa ili kadmijum.
Među sakupljačima najcenjenija komponenta u elektronskom otpadu su kablovi koji u
sebi sadrže bakarne žice, međutim kao metod izdvajanja čistog bakra najčešće se primenjuje
spaljivanje plastične izolacije, što samo po sebi predstavlja veoma ekološki rizično ponašanje
i može dovesti do aerozagađenja, pa čak i trovanja ljudi ukoliko se nalaze u neposrednoj
blizini.
Sakupljači se najčešće sreću sa izbačenim računasrkim monitorima i televizorima što
je veoma alarmantno kada se zna da oni sadrže u sebi hazardne otpadne materijale. Takođe je
veliki broj elektronskih audio uređaja koje sakupljači svakodnevno pronalaze u komunalnom
otpadu, a od njih koriste veoma mali procenat sirovina.
Većina sakupljača koji se bave sakupljanjem elektronskog otpada ne poseduje nikakvo
vozilo za prevoz pronađenih uređaja , pa zbog toga i primenjuju tehniku vađenja sirovina na
samom mestu nastajanja elektronskog otpada.
Elektronske tzv. štampane ploče sakupljači prodaju lokalnim preduzećima i fizičkim
licima koja se bave servisiranjem polovnih elektronskih uređaja ili trgovinom obojenih metala
koja im plaćaju gotovinski bez izdavanja priznanice ili bilo kakve potvrde.
Računarski štampači i repromaterijal (ketridži,toneri, riboni i slično) koji spadaju u
najrecikabilniji elektronski otpad koji se ponovo može staviti u upotrebu, najčešće završava
rastavljen kako bi se od njega iskoristili metal i plastika.
U toku rada sakupljači elektronskog otpada ne koriste nikakvu zaštitnu opremu, pa
zbog toga se vrlo često sreću sa povredama kao što su posekotine i slično.
Kada su u pitanju prevozna sredstva sakupljači elektronskog otpada su
najzainteresovaniji za nabavku tricikla (tricikl sa prikolicom za prevoz robe) koji im je
najpogodniji za kretanje u gradskim uslovima vožnje, mada postoji i značajan broj onih koji
misle da bi im nabavka freze sa prikolicom dosta olakšala sakupljanje i prevoz elektronskog
otpada.
37
Što se tiče opreme za rad sakupljači elektronskog otpada uglavnom misle da bi im

dosta pomoglo kada bi imali radna odela , cipele i rukavice, dok mali broj misli da bi im u
radu pomoglo kada bi imali komplet priručnog alata.
Sakupljači elektronskog otpada su pokazali najveće interesovanje za sticanje znanja iz
oblasti poznavanja saobraćajnih propisa. Takođe veliki broj sakupljača želi da stekne znanja
koja bi im pomogla pri prepoznavanju sekundarnih sirovna ,i pokretanju sopstvenog biznisa
dok je najmanji broj onih koji žele da se edukuju na temu „zdravstvene zaštite“ i „poznavanja
zakonske regulative vezane za upravljanje otpadom“
Opštine i Javna Komunalna preduzeca(JKP)
Opštine se obično fokusiraju na sakupljanje plastike (PET), u manjoj meri papira i

kartona, i veoma malo ostalih materijala. Iako se većina sakupljača specijalizuje za jednu ili
nekoliko grupa materijala, ponekad ukoliko im se ukaže povoljna prilika, izlaze iz ustaljene
šeme i kupuju i trguju materijalima koji inače nisu njihova specijalnost. Ponekad to urade
samo jednom, npr. ukoliko lociraju veliku količinu određenog otpada; ili menjaju svoj fokus
ukoliko se cena materijala promeni, prilagođavajući sakupljanje kako bi zadovoljili potražnju.
Neki sakupljači će kupiti bilo koji materijal ukoliko imaju potncijalnog kupca, ali će
generalno ostati u granicama materijala za koje imaju razrađenu mrežu dobavljača i kupaca, i
znanje.
Kompanije koje rade u oblasti reciklaže imale su rok do 23.05.2010. da se registruju
po kriterijumima novog zakona, što će Ministarstvu životne sredine i prostornog planiranja
obezbediti prikaz kretanja otpada i bolji uvid u količine procesuiranog otpada od strane svih
registrovanih reciklera. Do kraja ovog roka dozvolu je dobilo 104 preduzeća. Kao što se može
videti iz predhodnih podataka elektronskim otpadom se ukupno bavi 8 preduzeća ili 7,6% od
ukupnog broja firmi.
Klaster Galenit
U Beogradu je 20.02.2008. osnovan klaster za organizovano sakupljanje i reciklažu

istrošenih baterija i akumulatora „Galenit“, jedini ove vrste u našoj zemlji. Klaster će
zastupati interese svojih osnivača i članova , predstavnika preduzeća koja se bave
proizvodnjom baterija i akumulatora i članova čija je delatnost sakupljanje, prevoz i reciklaža
ove vrste otpada.
Primarni cilj klastera je podrška razvoju i promociji organizovanog sakupljanja i
ekološki bezbednoj reciklaži istrošenih baterija i akumulatora. Takođe, bitno polje
delovanja klastera predstavlja i unapređenje dijaloga i uspostavljanje bolje saradnje između
preduzeća koja se bave proizvodnjom, prodajom i reciklažom baterija i akumulatora sa
nevladinim i vladinim institucijama, a tu se pre svega misli na Ministarstvo ekonomije i
regionalnog razvoja, Privrednu Komoru Srbije i Ministarstvo životne sredine i prostornog
planiranja.
Pored ovog klastera u Srbiji sakupljanje rade još preduzeca koja su dobila dozvolu za
sakupljanje ove vrste otpada od Ministarstva za životnu sredinu i prostorno planiranje. Pored
dozvole za sakupljanje ona poseduju i dozvolu za transport, skladištenje i tretman otpada od
električnih i elektronskih proizvoda. Postoje nekoliko preduzeća u Srbiji koji imaju dozvolu
za sakupljanje opasnog otpada, među kojima je i električni i elektronski otpad.
Najveću količinu otpada koju sakupljaju ova preduzeća sakupljaju u saradnji sa
individualnim sakupljačima, preduzećima i lokalnim samoupravama i kroz razne ekološke
akcije koje organizuju u saradnji sa NVO-sektorom. Oni imaju potpisane ugovore o
sakupljanju sa ministarstvima i većim firmama koji su inače i najveći generatori ove vrste
otpada. Kapaciteti ovih firmi za sakupljanje i preradu su mnogo veći od sadašnje
iskorišćenosti, za sada je procenat iskorišćenja svega 20%.
38
4.5. Recikleri
Formalni recikleri e-otpada su tek u početnim fazama svog rada. Prvi su se javili u
Beogradu i Nišu. U ovom trenutku, sakupljanje, rastavljanje i povraćaj se obavljaju preko
dobro organizovanih mreža neformalnog sektora.
Uzimajući ove informacije u obzir, kao i činjenicu da je projektovani vek PC-a pet
godina, sasvim je realno uvesti pretpostavku da je količina računarskog otpada na teritoriji
Srbije velika. Preko 534 177 hiljada rashodovanih PC-a nalazi na teritoriji Srbije, koji
predstavljaju PC otpad a preko 1.6 miliona PC-a se nalazi u upotrebi, koji predstavljaju
latentni računarski otpad.
Sa gledišta ekologije i očuvanja životnog prostora jedan od najvećih globalnih
svetskih problema je elektronski otpad. Specifičnost elektronskog otpada je njegova složenost
i brzina kojom elektronski proizvodi zastarevaju i bivaju zamenjeni novim. Osim toga e-otpad
je vredan izvor sekundarnih sirovina i toksičan ukoliko je nepravilno tretiran. Brza promena
tehnologije, mali početni troškovi i čak planirano zastarevanje proizvoda su rezultovali brzom
rastu problema u celom svetu. Proizvodi poput televizora, mobilnih telefona, kompjutera i
srodne kompjuterske opreme, fotoaparata, štampača i drugih postala su veliki deo
komunalnog otpada i zato je tok električnog otpada identifikovan kao jedan od onih koji
beleži najbrži rast u Srbiji čineći danas 4% komunalnog otpada. Glavni proizvođači
elektronskog i električnog otpada se svrstavaju u tri grupe:
 pojedinci i mala preduzeća,
 velika preduzeća, institucije i vladine organizacije i
 proizvođači originalne elektronske opreme(OEMs).
Preduzeća (“S.ET. TRADE” Beograd, "EKO METAL" Vrdnik, "BOŽIĆ I

SINOVI" Pančevo, "JUGO-IMPEKS E.E.R" d.o.o. Niš, ’’Perihard inženjering’’,
Beograd, ’’Ribbon -CMS’’) se bave električnim i elektronskim otpadom, imaju dozvolu za
sakupljanje, transport, skladištenje i tretman otpada od električnih i elektronskih proizvoda.
Ove firme nude/pružaju usluge:
 reciklaže elektronskog otpada,

 reciklaže računara,
 reciklaže rashladnih uređaja,
 reciklaže fluorescentnih cevi i sijalica,
 preuzimanje i transport elektronskog i električnog otpada i fluorescentnih cevi i
sijalica,
 bezbedno i legalno skladištenje elektronskog i električnog otpada i
fluorescentnih cevi,
 prodaje sekundarnih sirovina,
 izvoz nereciklabilnog elektronskog i električnog otpada,
 refabrikovanja,
 konsaltinga u oblasti upravljanja otpadom,
Reciklaža elektronskog otpada
Pod reciklažom se u Srbiji podrazumeva izdvajanje materijala iz otpada i njihovo

ponovno korišćenje. Uključuje sakupljanje, izdvajanje, preradu i izradu novih proizvoda od
korišćenih delova ili materijala.
Shodno hijerarhiji pravilnog upravljanja otpadom vrši se provera ispravnosti i

funkcionalnosti preuzete opreme. Proveru ispravnosti i funkcionalnosti vrši na početku
39
procesa kvalifikovani radnik uz poštovanje propisanih procedura i pravila kojima se ispituje

ispravnost. Oprema koja nije u funkciji zbog nedostatka određenog sklopa ili podsklopa,
odlazi u servisni deo odakle se trebuje potrebni rezervni deo, zatim se dodatno proverava
ispravnost i kao takva bezbedno se može ponovo koristiti.
Oprema koja je kategorisana kao neispravna, rasklapa se prema propisanoj proceduri

potrebnim alatima od strane obučenih radnika. Istovremeno sa rasklapanjem vrši se sortiranje
komponenti i materijala koji se dobijaju rasklapanjem elektronske opreme na sledeće grupe:
 Plastika (ABS, PET, PVC, PC, HDPE, LDPE, HIPS, PP, PE, neobeležena
plastika i dr.) i delovi od plastike
 Metali i delovi od metala
 Napajanja
 Gume
 Kablovi
 Akumulatori i baterije (Ni-Cd(Nickel-cadmium), Ni-MH(Nickel Metal

Hydride), Li-ion(Lithium-ion), Pb(olovne) Li-Po, piralenske baterije,
alkalne baterije)
 Ekrani (katodne cevi CRT, LCD i plazma ekrani)
 Elektronske komponente (štampane ploče, otklonske jedinice, optičke

jedinice, kartice, procesorske i memorijske jedinice i dr.)
 Toner kasete i kertridži
 Tekstil
 Elektromotori
 Drugi materijali
Nakon što radnici izvrše separaciju i sortiranje dobijenih materijala, vrši se tretman i
privremeno skladištenje reciklabilnih i nereciklabilnih komponenti. U krugu Reciklažnih
centara u okviru preduzeća vrši se tretman plastike, papira i kartona, kao i kablova. Plastika se
razvrstava na nekoliko kategorija, a zatim se melje, odnosno granulira i kao takva skladišti u
reciklabilni magacin, dok se papir balira pomoću hidraulične prese. Kablovi se tretiraju
mašinom za skidanje izolacionog materijala, dok se određene vrste kablova u zatečenom
obliku predaju ovlašćenim firmama za postupanje i tretman.
Komponente koje se recikliraju u Republici Srbiji (gvožđe, plastika, bakar,
aluminijum, prohrom, staklo, guma, kablovi i dr.) predaju se na dalji tretman u za to
ovlašćena preduzeća.
Komponente koje se ne recikliraju u Republici Srbiji, odlažu se u posebno označenim
posudama i ambalaži u specijalizovanim prostorijama (privremenim skladištima za
nereciklabilne komponente) po važećoj zakonskoj regulativi. Posle sakupljenih dovoljnih
količina pojedinih komponenti vrši se njihovo pakovanje i transport za izvoz pošto u Srbiji
trenutno ne postoje prerađivački kapaciteti za ove komponente
40
Reciklaža računara
Računarska oprema sadrži različite komponente kao što su štampane elektronske
ploče, prekidači, monitori sa katodnim cevima (CRT monitori) ili panelom od tečnih kristala
(LCDili TFT monitori) , baterije, hard diskove, generatore svetlosti (lampe), kondenzatore,
otpornike, releje, senzore, konektore itd. Ove komponente u sebi sadrže supstance koje mogu
ugroziti životnu sredinu. Uglavnom su to teški metali poput žive, kadmijuma i hroma,
halogenovane materije (PCB), PVC materijali, bromovani usporivači gorenja, arsen, azbest,
nikl i sl. Ukoliko se korišćena računarska oprema može dovesti u funkcionalno stanje, prenosi
se u reciklažni deo na rasklapanje i rastavljanje na sastavne komponente koje se obavlja na
specijalnim radnim stolovima, a odatle se donira ili vraća na tržište. Paralelno sa procesom
rasklapanja i rastavljanja računarske opreme na sastavne komponente, odvija se i proces
separacije, gde recikler odmah i razvrstava sastavne komponente na reciklabilne koje odvoze
u preduzeća koja su registrovana za dalju preradu pojedinih sekundarnih sirovina (sekundarne
sirovine) i nereciklabilne.
Nereciklabilne komponente se privremeno skladište u veće posude koje se, kada se
sakupi dovoljna količina, izvoze u skladu sa važećom procedurom za izvoz opasnog otpada.
Učešće ovih materijala u jednom prosečnom PC-u je (izvor IBM Kompanija):
- 48% gvozdeni materijali (potpuno recikliranje)
- 26.1% obojeni metali (potpuno recikliranje)
- 13.4% plastika i staklo (ograničena primena)
- 5% delovi koji se mogu ponovo koristiti (čipovi, memorijski blokovi i dr.)
- 3.4% aluminijum i plemeniti metali
- 3% materijali sa sadržajem plemenitih metala kao npr. osnovna ploča
- 0.8% posebne grupe plastike
- 0.3% specijalni materijali kao što su ulja, masti, baterije, kondenzatori koji se
delimično recikliraju, sagorevaju ili posebno lageruju
Na osnovu raspoloživih podataka, količina svake vrste reciklabilnih materijala je

prikazana u Tabeli 16.
Tabela 11. Proračunato u odnosu na ukupnu količinu PC otpada u RS 2008. god).

Vrsta reciklabilnih materijala Količina u kg
Gvozdeni materijali 256 405
Obojeni metali 139 420
Plastika i staklo 71 580
Delovi koji se mogu ponovo koristiti (čipovi,
26 709
memorijski blokovi)
Aluminijum i plemeniti metali 18 162
Materijali sa sadržajem plemenitih metala 16 025
Posebne grupe plastike 4 273
Specijalni materijali kao što su ulja, masti,
baterije, kondenzatori koji se delimično recikliraju, 1 602
sagorevaju ili posebno lageruju
Reciklaža monitora
Jedan od nezaobilaznih komponenti računara i malih kućnih aparata jeste ekran

monitora ili TV aparata, odnosno katodna cev CRT ekrana. Katodna cev CRT ekrana sastoji
se iz dva dela: koničnog stakla i ekranskog stakla. Ekranski deo stakla je staklo koje sadrži
olovo jer korisnika treba da zaštiti od zračenja, velike je debljine i sa unutrašnje strane ima
fotoosetljivi sloj prevlake za stvaranje slike. Drugi deo predstavlja staklo koje je noseće, sa
41
unutrašnje strane obloženo je barijum oksidom, sličnog je sastava kao ekransko staklo s tim
što sadrži veći procenat olova.
Tabela 12. Materijalni bilans računarskog monitora u Srbiji
Materijal Maseni udeo (%)
CRT ekran 63.22
Plastika 17.45
Metali 5.50
Trafo 2.96
Kablovi 2.78
Štampana ploča 2.55
Ostalo 2.54
Tabela 13. Sastav stakla koji se koristi u izradi ekrana
Težinski udeo (mas %)
Supstanca Panel staklo Konusno staklo
Min Max Min Max
SiO2 60 63 53.5 55.3
Al2O3 2.2 3.4 1.1 5.2
CaO 0.1 3.2 0.9 3.8
MgO 0.0 1.2 0.6 2.2
Na2O 6.6 9.4 5.8 6.7
K2O 6.6 8.4 7.8 8.1
BaO 8.3 13.0 0.1 2.5
PbO 0.0 2.8 21.6 23.5
SrO 2.2 8.8 0.1 0.5
ZnO2 0.0 2.2 0.0 0.2
42
Iz ove tabele vidi se da CRT ekrani sadrže veoma štetne materije koje mogu naškoditi
ljudskom zdravlju. Kako bi se to izbeglo, neophodno je monitore predati ovlašćenoj
kompaniji koja će na bezbedan način postupati sa njima.
Reciklaža fluorescentnih cevi i sijalica
Prateći svetske trendove reciklaže, jedno od preduzeća u Srbiji je nabavilo prvu

mašinu za reciklažu neonskih cevi i sijalica u Srbiji. Nastavljajući dobru praksu zemalja EU i
u susret usklađivanju sa EU normativima, opredelili su se da prošire svoju paletu usluga i da
omoguće građanima i privredi da postupaju u skladu sa zakonom. Naime, Zakon o
upravljanju otpadom članom 51 (Sl. glasnik RC br. 36/09), nalaže da se otpadne fluorescentne
cevi koje sadrže živu moraju odvojeno sakupljati radi tretmana i konačnog odlaganja.
Krašer-mašina, uvežena je iz Velike Britanije, 2009. godine. Opremljena je
specijalnim filterima i rezervoarima za izdvajanje frakcija fosfornog praha i žive iz sijalica.
Krašer-mašina obrađuje 1000 lampi na sat odnosno za jedan dan može da obradi 10 000
komada.
Stakleni krš od lampi i sijalica se sakuplja bezbedno u metalnu burad od 210 lit.
zapremine koja mogu da prime oko 130kg staklenog krša, ili u specijalne PVC džakove za
terenske uslove koji primaju od 50 do 60 kg. Ovako sakupljen, stakleni krš se bezbedno
odlaže u poseban skladišni prostor do podvrgavanja krajnjem tretmanu.
Reciklaža rashladnih uređaja
Takođe je Reciklažni centar jedne firme, prateći svetske trendove reciklaže, nabavio
prvi sistem za degasifikaciju i reciklažu frizidera i rashladnih uređaja u Srbiji.
Zakon o upravljanju otpadom članom 50 (Sl. glasnik RC br. 36/09), nalaže da se
otpadni elektronski i električni uređaji moraju odvojeno sakupljati radi njihovog tretmana.
Takođe, sve tečnosti iz EE uređaja moraju biti odvojene i tretirane na propisani način. Shodno
tome, vlasnik ovih uređaja dužan je da svoj otpad preda licu koje ima dozvolu za sakupljanje,
tretman i odlaganje ove vrste otpada, dobijenu od Ministarstva životne sredine i prostornog
planiranja. Lice koje je dobilo dozvolu od nadležnog ministarstva ima obavezu da vodi i čuva
evidenciju o količini koja je sakupljena, tretirana ili odložena i podatke o tome dostavlja
nadležnom državnom organu.
Sistem za degasifikaciju i reciklažu rashladnih uređaja omogućava da na pravilan i
legalan način vršimo bezbedno izdvajanje opasnih materija koji se nalaze u rashladnim
uređajima odnosno separacija freona i ulja i obezbeđuje se njihovo pravilno upravljanje. Ako
se vodi računa o vrsti freona koji se izdvajaju i skladište (iste vrste freona u iste posude),
moguća je njihova ponovna upotreba u servisima rashladnih uređaja. Ulja koja se izdvajaju iz
rashladnih uređaja mogu se koristiti kao energenti za grejanje.
Reciklaža rashladnih uređaja
Od prošle godine puštena je u rad nova fabriku za separaciju olova i olovno-

antimonskih legura. U ovoj fabrici, jedinstvenoj u Srbiji, projektovanoj u skladu sa
standardima Evropske unije, moći će da se reciklira preko 90 000 tona istrošenih akumulatora
iz Srbije i regiona. Prerađeni materijal odlazi u pogon za proizvodnju rafinisanog olova, tako
da je ceo postupak bezbedan za životnu sredinu. Istrošeni akumulatori koji su uglavnom
završavali na deponijama, sada će moći da se recikliraju u nivoizgrađenom pogonu. U
savremenom centru za separaciju italijanske tehnologije u koju je uloženo osam miliona evra,
moguće je reciklirati 10 tona istrošenih akumulatora na čas. Ovo je najsavremenija fabrika
43
koja će godišnje moći da preradi 90 000 tona akumulatora, a to znači da ćemo imati
proizvodnju od 35 000 tona sirovog olova od kojeg kasnije proizvodimo rafinisano olovo i
sve vrste legura za domaće i inostrano tržište. Većina proizvoda dobijenih tokom separacije
ima upotrebnu vrednost, ili ide na preradu u pogone koji se nalaze u okviru fabrike. Svi
elektroliti i ono što je predstavljalo opasnost za životnu sredinu ovde se prerađuju u natrijum-
sulfat visoke čistoće koji se može koristiti za proizvodnju deterdženata. Prve količine
istrošenih akumulatora sa domaćeg tržišta su prerađene. U toku je potpisivanje ugovora sa
zemljama bivše Jugoslavije, jer prema projektovanom kapacitetu ovde je moguće reciklirati
sekundarne sirovine iz regiona.
Transport električnog i elektronskog otpada i fluorescentnih cevi i rashladnih

uređaja
Prevoz odbačene elektronske i električne opreme, kao i fluorescentnih lampi i

rashladnih uređaja vrši se specijalizovanim teretnim vozilima registrovanim za prevoz, prevoz
opasnih meterija. Takođe, vozač mora biti sertifikovan za transport opasnih materija.
Pripremu za prevoz, utovar, pretovar i istovar i kompletnu manipulaciju vrše lica koja su
stručno osposobljena od strane Ministarstva unutrašnjih poslova.
Bezbedno i legalno skladištenje električnog i elektronskog otpada
Nakon izvršenog sortiranja vrši se tretman i privremeno skladištenje reciklabilnih i

nereciklabilnih komponenti. Plastika se u krugu reciklažnog centra razvrstava na nekoliko
kategorija, a zatim se melje, odnosno granulira i kao takva skladišti u reciklabilni magacin,
dok se papir balira pomoću hidraulične prese. Komponente koje se recikliraju u Republici
Srbiji (plastika i delovi od plastike, metal i delovi od metala, kablovi i dr.) odvoze se na
reciklažu u za to registrovana preduzeća. Komponente koje se ne recikliraju, (baterije, CRT
ekrani, štampane ploče, procesori i dr.) odlažu se u odgovarajućoj ambalaži u privremenom
skladištu za nereciklabilne komponente po važečoj zakonskoj regulativi. Posle sakupljenih
dovoljnih količina pojedinih komponenti vrši se njihovo pakovanje i transport za izvoz pošto
u Srbiji trenutno ne postoje prerađivački kapaciteti za ove komponente.
Prodaja sekundarnih sirovina
Posebna pažnja se posvećuje organizovanom sakupljanju i racionalnom korišćenju

sirovina koje imaju upotrebnu vrednost kao i očuvanju njihovog kvaliteta za dalju preradu.
EE oprema dopremljena u reciklažni centar, po utvrđivanju njene tehničke (ne)ispravnosti,
podleže procesu razvrstavanja i rastavljanja na komponente. Razvrstane komponente mogu
biti reciklabilne ili nereciklabilne. Reciklabilni delovi su svi oni koji mogu imati upotrebnu
vrednost (direktnom doradom ili preradom) kao sirovine u istoj ili nekoj drugoj
proizvodnji:plastika, metal, staklo. Pri rasklapanju računara na sastavne komponente maseni
udeo reciklabilnih komponenata se kreće od 70% do 80%. U reciklabilnom delu, plastika je
zastupljena sa oko 4%, a metalni delovi sa oko 96% mase. Maseni udeo reciklabilnih
komponenata kod CRT ekrana je oko 30%, pri čemu je odnos plastike i metala u ovom delu
50:50. Ove sekundarne sirovine mogu se dalje prerađivati u gotove proizvode ili
polupoizvode. Zbrinjavanje i prerada ovih komponenti se vrši u centrima za reciklažu stakla,
plastike i metala.
Izvoz nereciklabilnog električnog i elektronskog otpada
Izvoze se nereciklabilni i opasni materijali, koje trenutno nije moguće tretirati u Srbiji
iz tehnoloških ili drugih razloga. U oblasti reciklaže elektronskog i električnog otpada postoji
44
nekoliko komponenti otpada koje u sebi sadrže primese opasnih materija a čije finalno
recikliranje u korisnu sekundarnu sirovinu može da obavlja samo manji broj namenskih
reciklažnih kompanija u svetu. Nereciklabilni materijali koji se izvoze su: štampane ploče,
baterije, CRT ekrani, hard diskovi, flopi diskovi i ostali optički uređaji. Do sada je ostvarena
značajna sardanja što se tiče izvoza sa Slovenijom i Singapurom.
4.6. Refabrikovanje
Nakon dopremanja IT opreme u reciklažni centar vrši se selekcija i razvrstavanje na

robu za refabrikovanje i robu za reciklažu. Posebnu pažnju u okviru servisne službe,
posvećujemo što većoj iskorišćenosti opreme koja je funkcionalna. Deo opreme koji je
ispravan odvaja se i formiraju se "novi" sasvim upotrebljivi računari. Refabrikovani uređaji se
pakuju u ekološku kartonsku ambalažu i mogu ponovo da budu ponuđeni na tržištu uz
garanciju. Reciklažni centar svim svojim partnerima omogućava da svoju dotrajalu opremu
koja je još uvek ispravna, preko naše servisne službe, pokloni raznim humanitarnim i
neprofitabilnim organizacijama.
MAR (Microsoft Authorised Refurbisher) i Community MAR programi podržavaju

stvaranje i širenje pristupačnih i bezbednih kanala kroz koje pojedinci, mala preduzeća,
obrazovne ustanove, dobrotvorne i druge organizacije mogu da dobiju računar sa instaliranim
originalni Microsoft software-om. Community MAR :
 produžava životni vek kompjutera
 pomaže se u sprečavanju gomilanja opasnog tehnološkog otpada u Srbiji i
unapređuje zaštita životne sredine
 pomaže se u razvoju lokalnog IT tržišta i kreira mreža kvalitetnih partnera
Kompanija Božić i sinovi, deo je globalnog Microsoft Authorised Refurbisher

programa, rasprostranjenog širom planete. BiS Reciklažni centar je prvi na Balkanu uzeo
učešće u ovom programu, naročito u njegovom posebno fokusiranom segmentu koji se zove
Community MAR a kroz koji se obezbeđuju računari sa prethodno instaliranim legalnim
softverom dobrotvornim, neprofitnim i obrazovnim ustanovama.
Veliki broj još uvek upotrebljivih računara odbacuje se svake godine. Ponovno
korišćenje računara kroz donacije ili obnavljanje, predstavlja veliki pomak koji najveći značaj
ima za pripadnike socijalno ugrožene populacije u Srbiji. BiS Reciklažni centar želi da kroz
nove poslovne modele i partnerstva sa različitim organizacijama pomogne u socijlnim i
ekonomskim izazovima sa kojima se suočavaju oni koji do sada nisu imali priliku da uživaju
u pogodnostima koju pružaju informacione tehnologije. BiS Reciklažni centar je jedini
reciklažni centar u Srbiji sa statusom MIcrosoft Authorised Refurbisher koji omogućava da
instaliraju legalan Microsoft Windows na refabrikovane računare namenjene akademskim
ustanovama i nevladinim i neprofitnim organizacijama. Ovim se omogućava da računari koje
naše kompanije i strane kompanije, prisutne u Srbiji menjaju u redovnim intervalima ne
postanu opasni tehnološki otpad, već upotrebljive alatke za pripadnike akademskih i drugih
zajednica koje zbog raznih ograničenja ne mogu da dođu do novih računara i uživaju u
prednostima informacionih tehnologija i ostvare svoje pune potencijale.
45
Svaka društveno odgovorna i ekološki svesna kompanija, pored pravilnog odlaganja i

recikliranja računara koje nije moguće vratiti u upotrebnu kategoriju, ima mogućnost da svoju
ispravnu računarsku opremu, a u saradnji sa BiS Reciklažnim centrom, donira zajednicama ili
ustanovama koje ne bi mogle da dođu do računara na drugi način.
A kako je što se tiče servisa ?
Za potrebe ovog istraživanja uzeto je veći broj servisera u Srbiji u nekoliko gradova .
Svi servisi su formalno registrovani i plaćaju poreze. To su uglavnom oni manji serviseri bele
tehnike i televizora.
 Količina e-otpada se kreće od 150-500 kg godišnje

niko od anketiranih nema tačan podatak o količini, već su odgovori davani po
slobodnoj proceni
 Prosečna starost uređaja donetih na popravku se kreće od 3-7 godina, ranije je
to bilo po njihovim rečima i do 20 godina.
 Na pitanje za koliko je produžen njihov vek trajanja nakon popravke kod njih
uglavnom su odgovarali, naravno u zavisnosti od toga koja vrsta
aparata/opreme je bila, od 1-4 godine.
 Prosečan prihod po popravljenom uređaju se kretao od 10-25eura
Što se tiče ovlašćenih servisera elektronske opreme, to su uglavnom distributeri. Kod

nekih distributera se može zameniti staro za novo, naravno uz odgovarajuću nadoknadu.
4.7. Konačno odlaganje
Nizak standard kada je u pitanju upravljanje otpadom je prepoznat kao jedan od

ključnih problema životne sredine u Srbiji koji potiče uglavnom od neadekvatnog pristupa
ovoj temi. Visoka cena, neisplativa organizacija, nizak kvalitet usluga i neadekvatna briga o
životnoj sredini su rezultat očajno slabe organizacije upravljanja otpadom.
Postojeci zakoni u RS definišu lokalne samouprave kao upravna i prostorna tela koja
su odgovorna za upravljanje komunalnim otpadom. Otpad i upravljanje otpadom je
prepoznato kao glavni problem u društvu. Međutim, ljudi obično smatraju da je otpad
problem nekog drugog a ne njih samih, tako da se rešenja očekuju od države, njenih agencija,
lokalne vlasti, industrije...
Saradnja u rešavanju problema odlaganja otpada može se čuti najviše u trenucima

krize i društvene brige. Jedini metod za upravljanje otpadom koji se sprovodi u Srbiji je
odlaganje otpada na deponije; metod koji uglavnom ne zadovoljava osnovne higijenske
propise, kao ni tehničke i tehnološke standarde a pored toga, neke od deponija su već
iskorišćene do maksimuma.
NSUO usvojena 2003. pruža osnovu za ekonomsko i održivo upravljanje otpadom.
Jedan od glavnih zaključaka kaže da bi regionalne deponije trebalo da se koriste za komunalni
otpad. Strategija predviđa otvaranje 29 regionalnih sanitarnih deponija kao i jedan broj drugih
postrojenja za koje se očekuje da pomognu u upravljanju otpadom kako bi ono postalo
efektivnije i efikasnije. Agencija za zastitu životne sredine (AZZS) je u skladu sa zakonom
2005. počela sa sprovođenjem serije aktivnosti za uspostavljanje sistema informisanja o
upravljanju otpadom kao dela u sklopu sistema informisanja o zaštiti životne sredine.
Izdvojena su 2 projekta kako bi se pristupilo stvaranju nacionalne baze podataka o
deponijama u RS:
 Unapređenje katastra o mestima za odlaganje otpada u RS i
 Izrada katastra nezvaničnih i starih deponija i smetlista u RS
46
Prvi projekat za cilj ima unapređenje postojeće baze podataka o zvaničnim deponijama
gde se otpad dovozi i odlaže na organizovan način. Drugi projekat za cilj ima stvaranje
registra deponija kojima se ne upravlja ili koje su stare. Ovaj projekat bi sadržao podatke o
njihovoj lokaciji, broju, tipu materijala koji se tamo odlaže i druge informacije. Važna
opštinska tela i javna preduzeća su važni partneri na ovim projektima.
Očekuje se da oba projekta stvore elektronsku bazu podataka o deponijama otpada sa
geografskim informacionim sistemom (GIS).
Od ukupnog broja opština, 15 od njih nema deponije na svojoj teritoriji i koristi
deponije drugih opština.
Prema podacima iz ovog projekta, Srbija ima 164 deponije koje koriste javna
komunalna preduzeća za odlaganje otpada.
Zemlja koja se koristi za deponiju je ili u vlasništvu RS ili je u javnom/vlasništvu
preduzeća. Starost deponija varira jako, od onih koje su osnovane u 2005. (Bačka Palanka –
Obrovac, Bela Palanka, Malo Crnice, Pančevo and Tutin) do onih u Silbašu, opština Bačka
Palanka, koje su osnovane 1956. Podaci o veličini i kapacitetu deponija nisu pouzdani u
potpunosti jer mnoge nemaju neophodnu tehničku dokumentaciju. Prekrivanje otpada je
praksa za 117 deponija ili 72% i uglavnom se obavlja zemljom ili nekim drugim inertnim
materijalom. Prekrivanja svakog dana se obavlja na 15 deponija dok se na mesečnom nivou to
radi na 101 deponiji.
Većina deponija poseduje mehaničku opremu i vozila za sakupljanje otpada. Vozila za
sakupljanje otpada su najčešće Rotopress vozila sa rotirajućim dobošem i viljuškom za
sakupljanje iz velikih kontejnera. Istina je da nedostatak adekvatne opreme za sakupljanje
otpada je značajan problem za većinu opština.
Od ukupnog broja deponija, njih 12 ili (7,3%) je smešteno do 100 m od lokalnog
naselja. Takvi podaci jasno ukazuju na rizike kojima je izloženo lokalno stanovništvo zbog
mogućnosti da budu zaraženi bolestima koje prenose pacovi, miševi i druge životinje koje se
nalaze na deponijama.
Tabela 14. Tipovi otpadnog materijala koji se odlažu na deponijama
Vrste otpadnog materijala Broj deponija

Komunalni otpad (domaćinstva) 163
Metalni otpad i kućni aparati 138
Auto-otpad 82
Staklo 160
Plastika 159
Papir 158
Karton 157
Limenke 156
Poljoprivredni otpad 82
Građevinski otpad 134
Elektronski otpad 52
Opasan otpad 60
Medicinski otpad 84
Životinjski otpad (mrtve životinje, klanice) 83
Otpadne gume 117
Zeleni otpad iz bašti i javnih parkova 134
Otpad nastao obradom šuma i drveća 48
Industrijski i rudarski otpad 30
Pepeo/ostaci/blato 95
47
Veliki broj opština je zabranio odlaganje određenog tipa otpada na njihovim

deponijama, uglavnom onog opasnog, medicinskog i životinjskog, auto-gume...
Organizovanje i recikliranje otpada na deponijama u Srbiji praktično i ne postoji jer 160
deponija (97,6%) nema nikakav proces obrade otpada.
Analizirajući podatke o količini i vrstama otpada koji se odlažu na deponijama

ocigledno je da se jako malo pažnje obraća ovom problemu. Činjenica da samo 30 deponija
(18,3%) ima podatke o vrsti i količini otpada govori dovoljno ovome u prilog.
Količina otpada koji se uvozi i izvozi je određena na osnovu dozvola za uvoz i izvoz i
deklaracija na carini. Takvi dokumenti omogućavaju kontrolisan monitoring transporta otpada
u zemlji. Agencija za reciklažu ima podatke o prekograničnom kretanju otpada.
4.8. Druge zainteresovane strane
NVOi i Međunarodne organizacije
Organizacije civilnog društva (OCD)
Organizacije civilnog društva imaju važnu ulogu u regionu kada je reč o priključenju
EU, što podrazumeva poštovanje standarda EU koji su vezani za zaštitu životne sredine a
zasnovani su na propisima kao što su direktive o otpadu električne i elektronske opreme
(WEEE Directive 2002/96/EC) i na ograničenjima o upotrebi štetnih supstanci (RoHS
Directive, 2002/95/EC).
NVO-i pružaju različite usluge kao sto su:
 Pomoć obrazovnim centrima ili nezavisne preduzetničke aktivnosti

 Podizanje svesti i komunikacija
 Pritisak zbog eko-dizajna i primena evropskih standarda za proizvođače
 Uspostavljanje kontakata između onih koji refabrikuju otpad i osoba koje se
bave donacijama polovnih kompjutera
 Neke međunarodne organizacije podržavaju razvoj sistema e-otpada u Srbiji
kao sto su IPA fondovi, USAID i REC
Naučne institucije
Univerziteti i fakulteti Zaštite na radu
Uloga školstva u sistemu reciklaže je da pruži dokaze za ukupne ciljeve i okvire pre
nego što postave pravila
Konsultantsko telo može pružati podršku kako bi:
 Se osigurali da učesnici znaju i razumeju probleme e-otpada
48
 Definisali standarde za zainteresovane strane koje učestvuju

 Pružili informacije učesnicima o primerima dobre prakse
 Obezbedili razmenu znanja na nacionalnom i međunarodnom nivou
 Pružili informacije vladi i ona pomogla u donošenju zakona
Oni mogu igrati važnu ulogu od konsultantskog tela kao što je podrška obrazovnim
centrima ili preduzećima za aktivnosti koje bi kasnije postale nezavisne. Trebalo bi da pružaju
informacije, povežu preduzeća ali da ne budu uključeni dugoročno (možda da održe strukturu
koja će pružati informacije kroz konsultante ako su neophodni).
49
5. Pregled uticaja e-otpada na celokupno društvo
5.1. Uticaj na društvo
Sakupljanje komunalnog reciklabilnog materijala i dalje se u velikoj meri oslanja na

romsku populaciju; tamo gde živi manji broj Roma, posao ponekad biva preuzet od stane
drugih ugroženih pojedinaca. Na osnovu rezultata istraživanja o socijalnoj ugroženosti koje je
UNDP sproveo u 2004.godini, 6% Roma i 5% ispitanih izbeglica i interno raseljenih lica
navelo je da zarađuje za život putem prikupljanja sekundarnih sirovina. Prikupljanje otpada se
vrši na neregulisan i neorganizovan način. Otpad se vadi iz kontejnera za smeće, bez zaštite,
odnosno uz zdravstveni rizik; prodaje se po niskim cenama.U nekim slučajevima,
sakupljanjem skoro u potpunosti upravljaju Romi. Sakupljanje papira i kartona uglavnom
sprovode Romi kao svoju pretežnu delatnost ali može se slobodno reći da se ujedno bave i
prikupljanjem starih elektronskih uređaja(električnih šporeta, frižidera, TV i radio aparata i
sl). U nekim slučajevima su oni i važan faktor povezivanja različitih preduzeća koja se bave
problemom otpada. Okarakterisan kao prljav posao, upravljanje otpadom ne privlači veliki
broj zainteresovanih preduzetnika, čime se otvaraju veće mogućnosti na tržištu za one koji su
zainteresovani za ovu delatnost.
Zaposleni u velikoprodaji, maloprodaji ili oni koji trguju starim gvozđem a koji
obrađuju e-otpad su izloženi rizicima kao što su uostalom i njihove komšije. Oni uglavnom
nemaju ni najosnovniju zaštitnu opremu, neki rade i noću (leti), koriste gorivo za osvetljenje i
dalje pogoršavaju radne uslove. Upotreba maski, rukavica i primena tehnika za bezbedno
rastavljanje bi umnogome umanjilo rizike.
Ne postoje ugovori o zaposljavanju koji bi vezivali sakupljače i reciklere za njihove
saradnike. Sakupljači su izabrali ovaj posao zbog prednosti koje on nudi (fleksibilno radno
vreme, ne postoji pritisak za normu, nezavisnost...) u poređenju sa građevinarstvom ili
poljoprivredom koji su mnogo fizički zahtevniji poslovi. Međutim, ovim ljudima nedostaje to
da budu priznati od strane zajednice.
Sakupljanje, opremanje/popravka i reciklaža e-otpada se javlja kako u formalnom tako
i u neformalnom sektoru. Svaki od ovih sektora nudi različita rešenja za uticaj e-otpada na
društvo.
Formalni sektor
Primećeni su sledeći problemi za radnike u upravljanju opasnim e-otpadom:
 Nedostatak zaštite protiv buke (nošenje zaštitnih slušalica na mestima gde se

redovno velike količine otpada podizu teškim mašinama)
 Nedostatak zaštite za oči (nošenje zaštitnih naočara na mestima gde se e-otpad
transportuje u velikim količinama, gde se mrvi i gde lako mogu da izazovu
povrede)
 Potencijalni problemi sa ventilacijom (u procesu opremanja)
 Upotreba agenasa za čišćenje koji nisu pod zaštitom (u procesima opremanja)
Neformalni sektor
Teško da će e-otpad postati glavni otpadni tok za neformalne sakupljače i reciklere

koji obično rade sa širokim opsegom materijala koji se mogu reciklirati (karton, staklo, bilo
koje vrste starog gvozđa kao i stara elektronika)
50
Neki od negativnih uticaja na društvo mogu biti:
 Otvoreno spaljivanje plastike, što zbog iskorišćavanja vrednih materija iz

metala kao što je bakar, što zbog toplote
 Razbijanje monitora da bi se izvadio bakar
 Izloženost opasnim materijama
 Nedostatak osnovne sigurnosne opreme
 Manjak osnovnih informacija o e-otpadu
 Ugroženost od strane trgovaca e-otpadom (sakupljači obično ne mogu
maksimizirati sredstva ili se ne mogu cenjkati sa trgovcima starog gvozđa)
 Druge vrste ugroženosti koje se povezuju sa neformalnim sektorom kao što je
prihod koji nije garantovan ili druge povoljnosti za radnike
 Ugroženost od strane drugih neformalnih trgovaca (oni koji čuvaju travu ili
druge nesuglasice oko izvora e-otpada)
 Nezakonita trgovina
5.2. Uticaj na životnu sredinu
Neadekvatno postupanje sa otpadom jedan je od ključnih problema u oblasti zaštite

životne sredine u Republici Srbiji. Godinama se generiše sve veća količina otpada i bez
ikakvog prethodnog tretmana odlaže na postojeća smetlišta u opštinama. Ovakva praksa
onemogućava iskorišćavanje energetskih potencijala iz otpada, odnosno predstavlja veliki
gubitak resursa i nesagledivu opasnost po životnu sredinu i zdravlje ljudi.
Na osnovu istraživanja koja su do sada sprovedena na nivo područja Balkana u oblasti

upravljanja i reciklaže e-otpada, dobijeni su poražavajući podaci koji pokazuju da se samo 12
% ukupnog e-otpada reciklira . Na nivou RS od ukupne količine generisanog e-otpada, po
nekim procenama to je 70000 tona godišnje, reciklira se manje od 10 %. S obzirom na
procenjene količine e-otpada na nivou Srbije i male količine koja se reciklira,može se
zaključiti da najveći procenat e-otpada završava na komunalnim deponijama zajedno sa
ostalim otpadom ili na divljim deponijama ( korita isušenih reka, napušteni objekti, priobalna
područja..) što je veliki problem u Srbiji. U Srbiji je prema proceni Agencije za zaštitu životne
sredine 164 deponija Javnih Komunalnih Preduzeća (JKP) kao i preko 4400 divljih deponija.
Podaci pokazuju da se u najvećem broju lokalnih samouprava ne vodi evidencija o sastavu
komunalnog otpada koji se odlaže na deponije tako da je nemoguće dobiti precizne podatke
koliki je procentualni udeo e-otpada u ukupnoj deponovanoj količini otpada. Osnovni uzrok
ovog problema je nepostojanje sanitarnih deponija, niska ekološka svest građana,
neiformisanost o štetnostima takvog načina odlaganja e-otpada i nepostojanje organizovanog
prikupljanje elektronskog i električnog otpada.
Toksicni sadržaj e-otpada
Otpad od elektronske i električne opreme se sastoji od različitih materijala koji sadrže

supstance koje mogu zagaditi zemljište i podzemne vode kada se odloži. Ovo mogu biti teški
metali kao što je olovo, živa, kadmijum i hrom, inhibitori plamena kao što je polibrom bifenil
(PBB) i polibrom difenil etri (PBDE). Svakako da curenje sa mesta na kome se nalazi e-otpad
ili iz skladišta može uticati na hemijski sastav vode koji potom prodire u zemlju i na kraju
dospeva u podzemne vode. Zagađenje zemljišta se može razmatrati:
51
- Kratkoročno: ako su teški metali mobilni i ne nagomilavaju se u zemljištu onda

dospevaju do podzemnih voda i biljaka i tako truju stanovništvo
- Dugoročno: ako teški metali nisu mobilni onda ne predstavljaju neposrednu
opasnost po stanovništvo već dovode do dugotrajnog – ponekad nepovratnog –
zagađenja zemljišta
Navedimo samo neke od primera:
 Chlorofluorocarbon - CFC i Hydrochlorofluorocarbon - HCFC materijali se

koriste u proizvodnji rashladnih uređaja i izolacije i smatraju se gasovima koji
ispuštanjem u atmosferu mogu uticati na oštećenje ozonskog omotača.
 Fluorescentna rasveta sadrži potencijalno štetne supstance kao na primer:
visoko toksične teške metale, naročito živu, kadmijum i olovo. Sadržaj žive u
fluorescentnim lampama je zabrinjavajući. Jedna takva lampa kakvu možemo
pronaći u većini kancelarija sadrži i do 30 miligrama žive.
 CRT monitori (monitori sa katodnom cevi) i televizijski monitori sadrže u
proseku od 2 do 4 kg olova, što uslovljava da 40 % olova na deponijama potiče
iz potrošačke elektronike.
 Olovo iz katodnih cevi monitora i TV aparata, litijum i kadmijum iz baterija za
mobilne telefone itd. najčešće završavaju na mestima neprimerenim za
skupljanje te vrste otpada (ulični kontejneri).
Zdravstveni rizici uzrokovani oslobađanjem opasnih materija iz elektronskog otpadu

su jedan od najbitnijih razloga za brigu o kvalitetnom i ispravnom zbrinjavanju e-otpada.
Prilikom neadekvatnog prikupljanja, skladištenja ili odlaganja e-otpada na komunalnim
deponijama, kako usled delovanja atmosverskih promena tako i mehaničkih ostećenja
prilikom transporta (drobilice u kamionima za prikupljanje i odvoz otpada ), dolazi do
oslobađanja toksičnih materija, zagađivanja životne sredine i ugrožavanja živog sveta i
zdravlja ljudi koji dolaze u direktan kontakt sa e-otpadom ili pak žive u neposrednoj blizini
mesta gde se isti odlaže.. Kakvu opasnost predstavljaju toksične supstance i metali iz e-otpada
najjasnije pokazuju oboljenja i promene koje oni mogu izazvati kod čoveka. Na osnovu
višegodisnjeg istraživanja , praćenja oštećenja i bolesti u ljudskom organizmu koji je bio
izložen ovim supstancama došlo se do sledećih saznanja:
 Olovo uzrokuje oštećenje centralnog i perifernog nervnog sistema,

kardiovaskularnog sistema, bubrega i reproduktivnih organa. Nalazi se u
monitorima i štampanim pločama.
 Kadijum ima kancerogeno dejstvo, oštećuje bubrege, izaziva anemiju i bolesti
kostiju. Nalazi se u raznim čipovima, a takođe je i stabilizator za plastiku.
 Berilijum se zbog svojih svojstava koristi u matičnim pločama. Klasifikovan je
kao kancerogen, usled dugotrajne izloženosti može dovesti do karcinoma
pluća.
 Živa može pruzrokovati oštećenja raznih organa, uključujući mozak i bubrege.
Najopasnije je zagađenje vode živom koja se lako taloži u živim organizmima
kroz lanac ishrane, najčešće preko ribe. Procenjuje se da se 22% svetske
potrošnje žive koristi u elektronskoj opremi. Korisiti se u LCD ekranima,
mobilnim uređajima, termostatima i dr.
 Heksavalentni hrom koristi se u zaštiti od korozije. Lako se apsorbuje u
ćelijama ljudskog organizma i može uzrokovati oštećenja DNK.
Rizici i pretnje za osobe koje rade u centrima za reciklažu e-otpada (nesigurni

procesi reciklaže)
52
Nesigurni procesi za reciklažu uključuju otvoreno spaljivanje kablova, štampanih

ploča i drugih električnih žica sa ciljem oslobađanja od PVC zaštite kako bi se izvukao bakar
ili aluminijum. Niska temperatura spaljivanja PVCa pod ovakvim uslovima nosi veliki rizik
od stvaranja dioksina i organskih zagađivača koji imaju veliki kancerogeni potencijal.
Takođe postoje određene metode za vađenje plemenitih metala, naročito zlata, srebra i
paladijuma i elektronskih kola upotrebom vlažno-hemijskih procesa. Ovi procesi se uglavnom
koriste u neformalnom sektoru i uključuju upotrebu kiselina, žive i/ili soli cijanida i stvaraju
velike količine hemijskih elemenata koji otiču i koji mogu direktno negativno uticati na
zdravlje ljudi.
Imajući u vidu sve navedene činjenice i stvarnu situaciju u reciklažnim centrima e-
otpada u Srbiji, recikleri e-otpada će imati direktan i indirektan uticaj na zdravlje ljudi.
Direktni uticaji na zdravlje ljudi mogu biti prouzrokovani:
 Prašinom u zatvorenom prostoru koja nastaje ručnim i mehaničkim

rastavljanjem opreme (obrađivanje plastike ili CRT)
 Filter prašina nastala u procesu mehaničkog rastavljanja
 Emisije zvuka nastale ručnim i mehaničkim procesima rastavljanja (pokretne
trake, udarci cekicem, sekaci)
 Devijacije iz standarda zaštite na radu.
Usaglašenost sa ovim vrednostima je namenjena kako bi se minimizirao rizik
od nepovoljnih efekata na zdravlje
Indirektni uticaji na zdravlje ljudi mogu biti prouzrokovani:
 Zagađenjem vazduha prouzrokovanim spaljivanjem pod visokim
temperaturama
 Emisije nastale usled transporta materijala e-otpada
 Zagađenje sistema vode i zemljišta koji se nalaze u blizini deponija
 Indirektni uticaj na zdravlje ljudi je teško kvantifikovati zbog zajedničkih
efekata i vremenske pauze između nastanka i reakcije.
Opsta opažanja o standardima zdravlja i bezbednosti u reciklažnim centrima u Srbiji:
 Nedostatak zaštitne opreme za rukovanje materijalima

 Nebezbedan rad sa CRT monitorima
 Očigledna mogućnost da dođe do povrede oka, povrede leđa i elektro-sokova
 Opasni predmeti u blizini (oštri i teški kompjuterski delovi koji stoje na
otvorenom)
 Mnogo radnika na relativno malom prostoru
 Zagađenje usled prisustva prašine i slabe ventilacije (radnici u sektoru za
popravke rade u prostorijama sa slabom ventilacijom)
 Nedostatak prostorija za skladištenje
 Fizička opasnost od pada
 Zagađenje od sagorevanja
 Određeni mirisi iz laserskih štampaca za koje se veruje da imaju potencijalno
negativni efekat na zdravlje
5.3. Ekonomski aspekt
Istraživanjem i analizom tržista RS u oblasti trgovine otpadom može se zaključiti da

situacija nije nimalo povoljna, da uvoz i izvoz pojedinih vrsta otpada postoji u malom
procentu, da ne postoji razvijeno trzište na nivou države za ovu vrstu otpada, tj. razvijena
53
berza otpada. Na sajtu Agencije za zastitu životne sredine od septembra 2010.god. počela je
sa radom berza otpada koja ima za cilj efikasnije povezivanje i razmenu informacija između
proizvođača, sakupljača i reciklera kao glavnih aktera procesa tretmana elektronskog otpada i
razmene dobara u ovoj oblasti.Sakupljači i recikleri suočeni su sa mnogobrojnim
poteškoćama, uključujući i nedostatak državnih subvencija i investicija. Tu su i smanjene
cene uzrokovane svetskom ekonomskom krizom, smanjene količine materijala u nedostatku
organizovanog sakupljanja, kompleksne, spore i skupe administrativne procedure kao i niz
ostalih faktora koji otežavaju situaciju u ovom sektoru.
Više je nego očigledno da glavni akteri koji bi trebalo da urede ovo tržiste nedovoljno
sarađuju međusobno.
Kao primer neefikasnosti tržista otpada govori i podatak dat u Izveštaju o stanju
životne sredine iz 2009 god11 koji pokazuje da je u ukupnoj količini izvezenog otpada iz RS
od 117 948 tona, električni i elektronski otpad bio zastupljen sa 208 tona ili približno 0.18 %.
Koliki su ekonomski gubici u Srbiji zbog nepostojanja adekvatnog tretmana i
upravljanja otpadom najbolje pokazuje procena da u RS ukupni gubici na godišnjem nivou,
prouzrokovani nepropisnim upravljanjem otpadom, iznose između 98 i 268 miliona evra sto
je jednako 0.4-1.1% BDP-a.12
Najveći problem predstavlja nepostojanje organizovanog prikupljanja e-otpada.
Istraživanje na terenu pokazalo je da postoji individualno sakupljanje otpada i da su otkupne
cene otpada vrlo različite i veoma niske. Na primer :
- cena otkupa starog monitora je 150 dinara ( približno 1.5 eura);
- veš mašina se otkupljuje po ceni od 500 dinara ( približno 5 eura);
- akumulator se otkupljuje po ceni od 300 din ( približno 3 eura);
- tv aparat se otkupljuje po ceni od 20 dinara za kilogram, itd.1314
Da se situacija u Srbiji u oblasti upravljanja otpadom donekle poboljšala govori i

činjenica da je aprila 2010. godine Vlada donela uredbu o uvođenju ekološke takse na
električne i elektronske uređaje koja je usvojena avgusta 2010 . god. .
Uredba definiše proizvode koji posle upotrebe postaju posebni tokovi otpada,
evidenciju količine i vrste proizvedenih i uvezenih proizvoda, način i rokove dostavljanja
izveštaja, obveznike plaćanja naknade, kriterijume za obračun, visinu i način obračunavanja i
plaćanja naknade. Iznos visine ekološke takse je fiksan za pojedine proizvode kao što su na
primer: veš mašina ( taksa je 1000 din, tj. približno 10 eura), zamrzivač ( taksa je 1200 din.,tj.
približno 12 eura), dok se za male kućne aparate ekološka taksa naplaćuje po kilogramu mase
i iznosi 60 dinara. Na primer, taksa za fen za kosu iznosi oko 25 dinara ( 2 eura).1516
Uvođenjem ekološke takse i sredstava dobijenih njenom naplatom finansira će se
aktivnosti iz oblasti upravljanja otpadom: stimulisanje nove privredne grane, otvaranje novih
radnih mesta, sanacija dugogodišnjeg zagađenja otpadom, podsticanje odvojenog sakupljanja
otpada, podsticanje tržišta recikliranih materijala, programe obrazovanja o pitanjima zaštite
životne.
Ubuduće će građani moći da svoje stare električne i elektronske uređaje ponude na
otkup preduzećima koja recikliraju ovu vrstu otpada uz dobijanje novčane naknade u istom ili
približnom iznosu ekološke takse uvedene za tehničke uređaje. Na ovaj način,smanjiće se
11
Izveštaj o stanju životne sredine, 2009
12
Evropske ekološke vrednosti za dobrobit građana Srbije, sa posebnim osvrtom na praksu postupanja sa
otpadom, 2006, http://www.google.com/search?
q=ukupni+gubici+zbog+neadekvatnog+tretmana+otpada+u+srbiji&ie=utf-8&oe=utf-
8&aq=t&rls=org.mozilla:en-US:official&client=firefox-a
13
Podaci su dobijeni istraživanjem na terenu, praćenjem dostupnih oglasa individualnih sakupljača, za sada ne
postoje tarife otkupa e-otpada od strane preduzeća registrovanih za reciklažu ove vrste otpada.
14
Za prevođenje vrednosti dinara u evro korišćen je zvanični kurs NBS u periodu izrade ovog istraživanja.
15
www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:295361-U-Srbiji-od-subote-nize-ekoloske-takse
16
Iznosi cena u dinarima prevedeni su i u iznose u evrima prema zvaničnom kursu NBS u periodu izrade ovog
isrtaživanja
54
količina e-otpada na komunalnim deponijama, građani ce dobiti motivaciju da ne odlažu svoj

e-otpad po podrumima i kontejnerima, preduzeća ce imati finansijske olakšice u smislu
neplaćanja PDV-a ( porez na dodatu vrednost) za ekološku taksu ili povraćaju u slučaju
izvoza otpada ili neke od komponenti istog.
Jedan od primera dobre prakse, nažalost zastupljen u manjem obimu, je zamena “staro
za novo”. Na ovaj način daje se mogućnost uvoznicima, proizvođačima i trgovcima
elektronskim uređajima da sa kupcima uspostave sistem organizovanog sakupljanja otpada
kroz zamenu staro za novo i na taj način ostvare povraćaj novca koji je utrošen na ime
ekološke takse. Procenjuje se da bi se na ovaj način u Srbiji godišnje moglo prikupiti 2-3
hiljade tona elektronskog i električnog otpada. Do sad je ova akcija sprovedena od strane
manjeg broja firmi i to pretežno u oblasti telekomunikacija ( mobilnih telefona) i IT opreme i
uređaja.
U Srbiji postoje četiri registrovana preduzeća koja se bave reciklažom električnog i
elektronskog otpada, nažalost, samo jedno preduzeće poseduje licencu Ministarstva životne
sredine za sakupljanje i reciklažu električnog i elektronskog otpada ,to je “ SE Trade” (SET)
iz Beograda. Da je upravljanje i tretman e-otpada prepoznat od strane države kao polje koje
ima velike ekonomske potencijale pokazuje i primer nove fabrike za reciklažu i sakupljanje e-
otpada na jugu srbije (Niš) koja je počela sa radom novembra 2010 god.
55
Zaključak
Na osnovu istraživanja koje smo sproveli u Srbiji, definišući postojeće stanje što se
tiče upravlajnja električnim i elektronskim otpadom došli smo do sledećeg zaključka. Ono što
nedostaje u Srbiji, a tiče se upravljanja e-otpadom u Srbiji je da je neophodno jačati institucije
i organe zadužene za planiranje, izdavanje dozvola, kontrolu i praćenje, kao i podsticati
konkurenciju i uključiti privatni sektor u oblast upravljanja e-otpadom. Postoji potreba za
razvijanjem svesti svih proizvođača otpada. Treba stvoriti osećaj odgovornosti za postupanje
sa otpadom na svim nivoima, osigurati uočavanje problema, obezbediti tačne i potpune
informacije, promovisati principe, podsticajne mere i partnerstvo javnog i privatnog sektora u
upravljanju e-otpadom. Inicijative bi trebalo da imaju za cilj da podstaknu stanovništvo na
odgovorniji odnos prema e-otpadu i na postupanje sa otpadom na održiv način, kao što je,
ponovno korišćenje otpada, reciklaža ili odlaganje otpada na bezbedan način. Kroz datu
SWOT analizu uspeli smo da identifikujemo postojeće kako snage i mogućnosti, tako i
postojeće slabosti i moguće pretnje ka unapređenju sistema upravljanja e-otpadom u Srbiji.
SWOT analiza
SNAGE SLABOSTI
1. Postojanje nacionalne strategije za 1. Nedostatak infrastrukture za tretman i odlaganje
upravljanje otpadom; otpada (regionalne deponije – regionalni centri za
2. Doneti ključni zakoni u oblasti upravljanja upravljanje otpadom, postrojenja za reciklažu,
otpadom usaglašeni sa EU direktivama; kompostiranje itd.);
3. Započeta izgradnja nekoliko regionalnih 2. Nepostojanje postrojenja za tretman opasnog
sanitarnih deponija - regionalnih centara za otpada, e-otpada;
upravljanje otpadom; 3. Nepostojanje centralnog skladišta za opasan otpad;
4. Neiskorišćeni potencijal za reciklažu otpada 4. Zagađenje voda, zemljišta i vazduha usled loše
5. Mogućnost insineracije otpada u fabrikama prakse upravljanja e-otpadom;
cementa, termoelektranama 5. Degradirani prostori usled neadekvatnog odlaganja
e-otpada i veliki broja smetlišta i divljih deponija;
6. Nepostojanje organizovanog sakupljanja i
odlaganja otpada u ruralnim oblastima;
7. Nedostatak preciznih podataka o količinama e-
otpada koji nastaje;
8. Ograničeni kapaciteti za reciklažu e-otpada
• Nedostatak stalne integracije predloga o zaštiti
životne sredine i uslova u procesu usvajanja
prostornih i urbanih planova i građevinskih dozvola.
• Neadekvatna i nejasna podela nadležnosti u
Ministarstvima
• Nedovoljna institucionalna koordinacija i
monitoring aktivnosti za zaštitu životne sredine.
• Neadekvatno i neprofesionalno osoblje na svim
nivoima javne uprave, uključujući inspektorate za
zaštitu životne sredine.
• Obrazovne institucije su nedovoljno pripremljene
za obuku neophodnog broja stručnjaka iz oblasti
životne sredine.
MOGUĆNOSTI PRETNjE
1. Uvođenje standarda EU u oblasti 1. Sporost zakonodavno- institucionalnih reformi;
56
upravljanja otpadom; 2. Nedostatak investicija za izgradnju infrastrukture

2. Proces integracije i korišćenje EU i ostalih za upravljanje
fondova otpadom;
3. Sanacija neuređenih smetlišta i remedijacija 3. Opterećenost prostora nekontrolisanim i
kontaminiranih zemljišta; nehigijenskim deponijama – smetlištima;
4. Smanjenje nastajanja otpada 4. Nedovoljno razvijena javna svest o potrebi
5. Doprinos zapošljavanju i otvaranju novih pravilnog postupanja sa e-otpadom;
radnih mesta; 5. Princip „ne u mom dvorištu”;
6. Naplata po količini proizvedenog
komunalnog otpada
Na osnovu svega ovoga možemo predložiti sledeće mere:
1) Uspostavljanje nacionalnih kapaciteta za tretman opasnog otpada;

2) Izgradnju infrastrukture za upravljanje komunalnim i opasnim otpadom
3) Unapređenje sistema upravljanja posebnim tokovima otpada (otpadnim
gumama, otpadnim uljima, otpadnim vozilima, otpadnim baterijama i
akumulatorima);
4) Uvođenje odvojenog sakupljanja i tretmana opasnog otpada iz domaćinstava
i industrije;
5) Unapređivanje efikasnosti uspostavljenih sistema za upravljanje posebnim
tokovima otpada uz konstantno približavanje ciljevima koji su zadati EU
zakonodavstvom;
6) Jačanje profesionalnih i institucionalnih kapaciteta za upravljanje opasnim
otpadom;
7) Usklađivanje propisa iz oblasti upravljanja otpadom sa EU direktivama;
8) Uspostavljanje organizovanog sistema reciklaže i podsticanje iskorišćenja e-
otpada;
9) Obrazovanje i razvijanje javne svesti za rešavanje problema upravljanja e-
otpadom.
Ono što je pozitivno da je Strategijom upravljanja otpadom za period 2010.-2019.

godina dobar deo ovih aktivnost predviđen, što znači da su po našem mišljenju glavni
stakeholderi ipak razmišljali na unapređenju upravljanja ovom vrstom otpada.
Vlada može da igra važnu ulogu na nacionalnom nivou u stvaranju zakonodavnog
okvira o e-otpadu, okrećući se ulogama proizvođača, potrosača i možda maloprodaji.
Ono što je još bitno dodati i da bi zakoni o e-otpadu mogli da:
 Uspostave zakonski okvir za odgovornost proizvođača, sto je osnova za

odgovornost organizacija a koji bi mogao da podstakne stvaranje odgovornosti
organizacije i na taj način omogući bolje upravljanje
 Omogućiti da kraj životnog veka proizvoda ne bude i kraj obaveza za
proizvođača sto može pospešiti stopu prikupljanja od strane potrosača.
 Zahtevaju od maloprodaje da sakupljaju proizvode kojima je istekao životni
vek i na taj način omoguće potrosaču da ne mora da kupi nov proizvod
nezavisno od starosti i marke opreme, što omogućava postojanje tačke
sakupljanja za potrošače.
Pored nacionalnog nivoa, lokalne vlasti mogu podstaći e-nabavku kao korporativni
potrosači tako što će se obavezati na kupovinu samo od proizvođača koji imaju politiku za
opremanje kompjutera kojima je istekao životni vek ili tako sto ce podstaći svoje zaposlene da
koriste kompjutere od odgovornih proizvođača i na taj način izbegavaju sisteme aukcije.
57
Podizanje svesti o pravilnom odlaganju e-otpada je neophodno. Naročito se moraju

aktivirati programi javnog obrazovanja od strane vlasti kako bi informisali neformalne
sakupljače i reciklere i druge o opasnostima u radu sa e-otpadom. Potencijal za razvoj malih
preduzeća je visok u oblasti e-otpada.
Neformalne sakupljače i reciklere bi trebalo podržavati kroz programe obuke,
obezbeđujući im odgovarajuću opremu pa čak i brokerske usluge kada pregovaraju o cenama
sa reciklerima. Neophodna je konkretna studija koja će se fokusirati na neformalno
sakupljanje i reciklažu u Srbiji. Sistematski monitoring kvantiteta e-otpada kao o otpadnom
toku može biti koristan za industriju. Ovo može uključiti upisivanje količina e-otpada na
deponijama, tokom inicijativa za sakupljanje i od strane reciklera.
58
Literatura
1. Analiza postojeće prakse u upravljanju komunalnim otpadom uključujući lokacije za

odlaganje otpada, http://www.recyu.org.yu.pdf
2. Brošura: „Šta treba znati o otpadu?“, http://www.ekomrezabih.net.pdf
3. Chamber of Commerce of Serbia, http://www.pks.rs/
4. Commission of the European Communities, SEC(2009) 1339, working document,
Serbia 2009 Progress Report.
5. Constitution of the Republic of Serbia (Off. Jour. Of the Republic of Serbia, No. 83/06),
6. Council Decision 2008/213/EC.
7. Environmental Performance Review Republic of Serbia, Second Review, UNECE, 2007;
http://www.unece.org/env/epr/epr_studies/serbiaII.pdf
8. European ecological values for the benefit of citizens of Serbia with special attention
to waste treatment practice, 2006, http://www.google.com/search?
q=ukupni+gubici+zbog+neadekvatnog+tretmana+otpada+u+srbiji&ie=utf-8&oe=utf-
8&aq=t&rls=org.mozilla:en-US:official&client=firefox-a
9. Integralni katastar zagađivača, Ministarstvo zaštite životne sredine, Agencija za
zaštitu životne sredine, Beograd, 2008.
10. Law on Environmental Protection (Off. Journal of the Republic of Serbia No. 135/04)
http://www.parlament.gov.rs/content/lat/akta/akta_detalji.asp?Id=181&t=Z
11. M. Ilić, M. Trumić, Upravljanje komunalnim otpadom u Srbiji – stanje i perspektive,
EKOIST '06, Sokobanja, 04-07.2006., Zbornik radova.
12. Marković Nikola, Upravljanje komunalnim čvrstim otpadom, Tehnički fakultet, Bor
2007
13. Ministry of Economy and Regional Development, http://www.merr.gov.rs
14. Ministry of Environment and Spatial Planning, Environmental Protection Agency
(SEPA), Republic of Serbia, http://www.sepa.gov.rs/
15. Ministry of Environment and Spatial Planning, Environmental Protection Agency,
Republic of Serbia, Report on the State of the Environment of the Republic of Serbia in
2007, http://www.sepa.gov.rs/
16. Ministry of Environment and Spatial Planning, Environmental Protection Agency,
Republic of Serbia, Report on the State of the Environment of the Republic of Serbia in
2008, http://www.sepa.gov.rs/
17. Ministry of Finance, http://www.mfin.gov.rs/UserFiles/File/tabele/decembar
%202010/Tabela%201%20Osnovni%20makroekonomski%20indikatori.pdf
18. Ministry of Mining and Energy of Republic of Serbia, http://www.mem.gov.rs/
19. Municipalities in Serbia, Republic Statistics Office, 2007,
http://webrzs.stat.gov.rs/axd/en/ops.htm
20. Nacionalna strategija upravljanja otpadom sa programom približavanja EU, Vlada
Republike Srbije, Beograd, 2003
21. Način i postupak klasifikacije otpada, Ministarstvo životne sredine i prostornog
planiranja, Beograd, 2010.
22. National Millennium Development Goals in Republic of Serbia, Serbian Goverment,
2006 http://www.prsp.gov.rs/download/MDG%20Serbia%2006%20SRPSKI
%5B1%5D.pdf
23. National Sustainable Development Strategy, 2008, Republic of Serbia,
http://www.odrzivi-razvoj.gov.rs/assets/download/Nacionalna-strategija-odrzivog-
razvoja-Republike-Srbije.pdf
24. Pravilnik o metodologiji za izradu integralnog katastra zagađivača, Ministarstvo
zaštite životne sredine, Beograd, 2007.
59
25. Report on Development of Serbia 2008, Republic Development Bureau, 2009,

http://www.razvoj.gov.rs/Publikacije/izvestaj_o_razvoju_2008/izvestaj_o_razvoju_srb
ije_u_2008.pdf
26. Report on development of Serbia from 2009
27. Report on the state of the environment and development in the Federal Republic of
Yugoslavia 2002, Federal Republic of Yugoslavia, 2002.
28. Republic Development Bureau (RDB), http://www.razvoj.gov.rs/English/
29. Republic Hydrometeorological Service of Serbia, http://www.hidmet.gov.rs/
30. Secondary materials and waste recycling commercialization in Serbia 2009-2010,
NGO Tree House, Krusevac, 2010.
31. Serbian Economic Diagram, Republic Development Bureau, January 2009,
http://www.razvoj.gov.rs/English/index.htm
32. Spatial Development Strategy of the Republic of Serbia, draft version, 2009. Republic of
Serbia http://www.rapp.gov.rs/media/strategije/STRATEGIJA_%20PRRS.pdf
33. Statistical Office of the Republic of Serbia (SORS), http://webrzs.stat.gov.rs/axd/en/
34. Statistical Yearbook of Serbia, 2009. Statistical Office of the Republic of Serbia,
http://webrzs.stat.gov.rs/axd/god.htm
35. Strategija upravljanja otpadom za period 2010-2019. godine, Ministarstvo životne
sredine i prostornog planiranja, Beograd, 2010.
36. Strateški okvir za politiku upravljanja otpadom, http://www.recyu.org
37. The Law on Planning and Construction ( Off. Jour. of the Republic of Serbia, No. 72/09),
http://www.parlament.gov.rs/content/lat/akta/akta_detalji.asp?Id=689&t=Z#
38. The prices in dinars were calculated into euros according to the official exchange rate
of the National Bank of Serbia at the time of designing this research
39. Tourism Development Strategy, 2006,
http://www.turizam.merr.gov.rs/index.php/en/documents/sector-for-tourism/strategy
40. www.rtv.rs/sr_lat/drustvo/unosna-reciklaza-elektronskog-otpada_226026.html
41. Z. Isoski, D. Todić, D. Dodić, Izrada lokalnog plana upravljanja komunalnim otpadom
uz primenu Arhuske kovencije, EKOIST '06, Sokobanja, 04-07.2006., Zbornik radova.
42. Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine ("Sl.
glasnik RS", br. 135/2004).
43. Pregled tržišta telekomunikacija u Republici Srbiji u 2009. godini, Republička
agencija za telekomunikacije. RATEL, Beograd, 2010.
44. Upotreba informaciono-komunikacionih tehnologija u Republici Srbiji, 2009.
,Republički zavod za statistiku Srbije, Beograd, 2009.
45. Upotreba informaciono-komunikacionih tehnologija u Republici Srbiji, 2010.
,Republički zavod za statistiku Srbije, Beograd, 2010.
Internet stranice:
http://www.ekapija.com/website/sr/page/314087
http://www.parlament.gov.rs/content/eng/akta/ustav/ustav_1.asp
http://www.rtv.rs/sr_lat/drustvo/reciklazna-industrija-ceka-novac-od-eko-
taksi_201540.html
www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:295361-U-Srbiji-od-subote-nize-
ekoloske-takse
60

Upravljanje E-Otpadom U Srbiji

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Upravljanje E-Otpadom U Srbiji

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Balkan e-Waste Management Advocacy Network

Upravljanje e-otpadom u Srbiji, 2010.

4.2. Potrošači ....................................................................................................................

otpadu kako u Srbiji, tako i u ostalim balkanskim zemljama. Istraživanje je sprovedeno u 4

Podaci za ovo istraživanje/procenu trenutne situacije što se tiče upravljanja e-otpadom

1. Koliko tona EE otpada godišnje preradite?

Međutim, od predstavnika biznis sektora na ova pitanja nismo dobili konkretne

2.1. Prostorni obuhvat istraživanja

2.2. Monitoring proizvoda: definisane grupe i tehničke karakteristike

Zbog trenutnog stanja u oblasti monitoringa e-otpada na teritoriji RS i nepostojanja

- Bela tehnika ( mali i veliki kučni aparati)

Na osnovu dobijenih podataka dolazi se do zaključka da je prosečan vek trajanja

praćenjem trendove razvoja i tehnoloških dostignuća u oblasti informatičke i

2.3 Indikatori razvoja

2.3.1. Fizički kontekst

Republika Srbija se nalazi u jugoistočnoj Evropi, u srcu Balkanskog poluostrva i

2.3.2. Kontekst stanovništva

2.3.3. Ekonomski kontekst

2.3.4. Uticaj ekonomskih sektora na životnu sredinu

Rudarstvo je koncentrisano u par oblasti. Lignit se vadi iz Kolubarskog i Kostolačkog

da se poznate rezerve mogu eksploatisati jos 50 godina. Rude bakra su uglavnom

Povoljni uslovi u Srbiji pogoduju razvoju poljoprivrede. Poljoprivredni sektor

2.3.5. Kontekst životne sredine

Glavni izvori zagađenja vazduha je energetski sektor (naročito termoelektrane),

U Srbiji se mogu naći 3 klimatske oblasti: submediteranska, srednjeevropska i

Erozija je glavni uzrok degradacije zemljišta i procenjuje se da utiče i do 80%

Prosečna godišnja generacija otpada po glavi stanovnika je 290 kg. Domaćinstva

2.3.6. Upravljanje otpadom

Glavni ekonomski instrumenti koji su primenjeni u ovom sektoru su sakupljanje

2.4. Statistički podaci

2.4.1 Struktura stanovništva

Broj stanovnika 7 320 807 ( 2009. god )

Stopa priraštaja -0.469%.

Izvor podataka: statistički godišnjak RS za 2009

2.4.2 Socio-ekološki pokazatelji

Površina države 88 361 km²

Izvor podataka: Republički zavod za statistiku (statistički godišnjak 2010);

2.4.3. Ekonomski pokazatelji

Bruto domaći proizvod BDP (izražen u milionima evra)6 30 916 (2009)

2.4.4 Telekomunikacija i internet

Broj domaćinstava sa telef. priključkom % 86,9 (2009.)

Izvor podataka: Republički zavod za statistiku (statistički godišnjak 2010); RATEL

3.1. Vlada i administrativni sistem

Srbija je demokratska republika sa višepartijskim parlamentarnim reprezentativnim

3.2. Institucijalni okvir (Državni organi povezani sa upravljanjem elektronskim

Ministarstvo zaštite životne sredine i prostornog planiranja

Odgovornosti Ministarstva za zaštitu životne sredine i prostornog planiranja:

 Priprema strateških dokumenata, planova i programa

Ministarstvo zaštite životne sredine i prostornog planiranja najvažniji je organ državne

na sektoralna ministarstva. Ova pitanju su prepreke za suočavanje sa izazovima zaštite životne

Autonomne pokrajine i lokalni nivo

Usled postojećih zakona, određene odgovornosti vezane za životnu sredinu su

Druge institucije koje se bave životnom sredinom

Agencija za zaštitu životne sredine (SEPA) koja je osnovana 2004. godine je

 Saradnju sa Evropskom agencijom za životnu sredinu (EEA) i evropskom

SEPA poseduje veliku kolekciju publikacija i materijala o svim vrstama otpada,

Opštinski i republički Fondovi

Privredna komora Srbije

MESP Savetnik Ministra, bivša Agencija za reciklažu, Srpska Agencija za reciklažu,

Stručne organizacije za ispitivanje otpada vrše ispitivanja otpada radi klasifikacije za

3.3. Ključni zakoni koji se odnose na e-otpad

U cilju pridruživanja evropskoj uniji, RS je 2000. godine usvojila Zakon o

 Zakon o zaštiti životne sredine (“Službeni glasnik RS”, br. 135/2004 i