P. 1
ANKSIO~1

ANKSIO~1

|Views: 3,367|Likes:
Published by nebojsababa

More info:

Published by: nebojsababa on May 14, 2011
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOC, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

04/25/2013

pdf

text

original

ANKSIOZNI POREMEĆAJI

Raniji naziv za ove poremećaje je bio neuroze. Uvodjenjem izraza poremećaji u psihijatrijsku dijagnostiku postepeno su napušteni mnogi tradicionalni izrazi u psihijatriji. U ICD 10 (1992) ova dijagnostička kategorija se naziva neurotski, stresogeni i telesno manifestni poremećaji. • Neuroze su oboljenja čija je osnovna karakteristika postojanje patološkog straha, koji može biti jasno ispoljen ili skriven • Načini ispoljavanja patološkog straha i psihološke odbrane zavise od individualnih karakteristika ličnosti obolelog • U osnovi neuroza uvek leži posebna struktura ili poremećaj ličnosti koji je stalni izvor nastanka specifičnih simptoma • Obzirom da na ovom nivou znanja nije potvrdjeno postojanje patognomonične biološke osnove, smatra se da je reč o funkcionalnim poremećajima • Neurotične osobe nikad ne gube odnos prema realnosti Epidemiologija Najrasprostranjeniji psihički poremećaji , grube porcene ukazuju da otprilike jedna trećina opšte populacije ispoljava neki oblik neurotskih smetnji, različitog intenziteta. Etiologija Teorije : • Psihoanalitičke • Socijalno-psihološke • Egzistencijalističke • Bihejvioralno-kognitivne • Teorije o porodičnim i bračno-partnerskim odnosima • Biološke • Teorije o jatrogenizaciji Psihoanalitičke teorije Prva teorije o neurozama je učenje o disocijaciji Pjera Žanea. On je smatrao da svaka osoba nasledjem donosi na svet određenu količinu psihičke energije čija je uloga u održavanju integriteta komponenti psihičkog funkcionisanja , koje je pod kontrolom svesnih funkcija Ega. Neurotične osobe bi, prema Žaneu, imale genetski nedostatak psihičke energije, te bi, u situacijama stresa, previše trošile energiju, te ona više ne bi uspela da održi kontrolu nad psihičkim funkcionisanjem i javili bi se neurotski simptomi. Po Žaneu, najznačajniji poremećaj Ega je fenomen disocijacije i ispoljava se gubitkom svesnosti ili svesnog uvida i volje u kontroli glavnih psihičkih sistema: senzorno motornog, emocionalnog i funkcije pamćenja i sećanja , što su osnovni poremećaji kod mnogih neurotskih stanja. Klasična psihoanalitička teorija neuroza Sigmunda Frojda Frojd je neuroze smatrao psihičkim funkcionalnim poemećajima, koje nastaju zboog neuspelog prilagodjavanja i rešavanja životnih problema. Neuroza nastaje usled interakcije nesvesnih psiholoških mehanizama, razvojnih faktora i intrapsihičkih konflikata koji stvaraju strah i strepnju , na jednoj strani, i Ega i njegovih odbrana od tako nastalog straha na drugoj strani.

1

1. Neuroza kao posledica konflikta – teorija o konverziji Pod uticajem francuskih učenja o histeriji, Frojd i Brojer iznose tezu da disocijativni fenomeni nastaju jer Ego potiskuje neprijatna osećanja iz svesti, ili drugim rečima, neurotski simptomi nastaju ne zbog pasivne slabosti Ega, već zato što je Ego dovoljno jak da ih aktivno odstrani iz svesti i potisne. Znači, ovo odredjenje neuroza je povezano sa potiskivanjem i postojanjem nesvesnih, intrapsihičkih konflikata. Nastali neurotski simptomi su posledica psihičkog konflikta i svaki od njih je ekstrenalizacija disociranih nesvesnih psihičkih elemenata. Kod histeričnih pacijenata, energija se preobraća kroz senzornomotorna pražnjenja u somatske simptome, koji simbolički odražavaju konflikt. 2. Neuroza straha i teorija o strahu kao preobraćenom libidu Kod neurastenije strah nije proizvod potisnutih osećanja i ideja, nema psihičko poreklo, zato ga je Frojd objasnio teorijom o preobraćanju libida u strah. Svi oboleli od neuroze straha imaju zajedničku karakteristiku- nenormalnost seksualnog života, zbog čega se kod njih libido direktno preobraća u strah, kao telesni simptom, bez prethodne psihološke obrade. Do nastanka napetosti dolazi kada se seksualni odnos ne završava normalnim putem, već se prekida. U kasnijem radu, Frojd dodaje da osujećivanje libidalnog pražnjenja nije posledica spoljašnjih okolnosti, već potiskivanja neprihvatljivih libidalnih zahteva. Na ovaj način Frojd je objašnjavao strah na rodjenju, strah u ranom detinjstvu i dečijim neurozama i strah kod traumatskih stanja i traumatske neuroze. • Aktuelne neuroze (neuroze straha, neurastenija, hipohondrija, traumatska neuroza) nastaju zbog spoljašnjih, seksualnih uzroka, biološke su prirode (pa ih zato treba objašnjavati neurohemijskim, a ne psihološkim teorijama) a strah i karakteristični simptomi imaju telesno, a ne psihičko poreklo i direktna su ekspresija toksičnog dejstva seksualnih uzroka ili poremećaja libida. U slučaju da strah traje predugo aktuelne neuroze se preobraćaju u psihoneuroze. • Psihoneuroze (pojam koji je Frojd preuzeo od Bernhajma) – prvobitno je opisao histeriju, fobije i ok neurozu nazivajući ih transfernim neurozama. Kasnije je uveden pojam narcističke psihoneuroze u koje svrstava sve do tada opisane psihotične poremećaje. Psihoneuroze nastaju kao posledica nerešenih intrapsihičkih konflikata iz perioda detinjstva, posebno Edipovog kompleksa. U svim slučajevima, konfllikt je izmedju Ega i seksualnosti. 3. Druga ili signalna teorija straha Po ovoj teoriji strah nastaje kao odgovor Ega na nesvesne impulse koji potiču od Ida. Strah ovde predstavlja osećanje koje je signal buduće opasnosti i pokreće mehanizme odbrane u cilju kontrole i zadržavanja u nesvesnom impulsa koji prete da se pojave i oslobode. Strah je tako više uzrok nego posledica potiskivanja. 4. Teorija o strahu od razdvajanja baziran je na nedostatku nekog ko se voli i za kim se čezne. Posledično je reagovanje deteta na doživljaj gubitka investiranog objekta, majke , u čijem odsustvu ono biva izloženo riziku traumatskog psihičkog iskustva. Strah predstavlja signal i ima za cilj da osigura dete od suviše dugog odvajanja od majke i tako razreši traumatsko iskustvo odvajanja. Dete zapravo reprodukuje traumatsko iskustvo doživljeno na rodjenju, koje predstavlja prototip za sve oblike straha u kasnijem životu.

2

Frojd je, analizirajući neurotske poremećaje, došao do zaključka da u njihovom nastanku učestvuju: Predispozicija (genetsko nasledje) , specifični uzrok (odredjenog intenziteta), doprinoseći činioci (nisu dovoljni i neophodni) i činioci koji dovode do uznemirenja ili opuštanja (elementi koji predstavljaju sadržaj „momenta budjenja neuroze“). Da bi došlo do ispoljavanja neuroze, potrebno je da postoji odredjeni medjuodnos izmedju ovih nabrojanih činilaca: • Ispoljavanje neuroze zavisi od opterećenja nervnog sistema u odnosu na njegov celokupni kapacitet • Do kog stepena će se neuroza razviti zavisi od hereditarnog opterećenja • Vrsta neuroze – definisana je specifičnim etiološkim faktorom koji izvire iz domena seksualnosti Zaključne psihoanalitičke postavke za razumevanje prirode neuroza Psihoanalitička teorija je zapravo teorija o neurozama. Psihički determinizam – Frojd je smatrao da je ljudsko ponašanje uvek usmereno na cilj, čak i kada je on skriven u nesvesnom. Javljanje simptoma u odraslom dobu je zapravo prikazivanje prošlosti. Neuroza se definiše kao psihogeno stanje u kom su simptomi simbolička ekspresija intrapsihičkih konflikata, čiji su koreni u individualnoj istoriji detinjstva neurotične osobe. Nesvesno, potiskivanje, otpor i odbrane koncepcija o nesvesnom je apsolutno centralna u psihoanalitičkoj teoriji. Pojam nesvesnog se koristi na više načina. Najjednostavnije, nesvesno odredjuje psihičke procese koji u odredjenom momentu nisu svesni. Ali, nesvesno ima i topografska i dinamička značenja. Psihički procesi se ne mogu poistovetiti sa svesnošću, jer uvek postoje sadržaji koji su stalno aktivni i imaju specifična značenja u odredjivanju neurotskog procesa. Tako osoba neurotske simptome doživljava kao strane jer dolaze iz nesvesnog. Frojd je nesvesno odredio razvijajući znanja o potiskivanju. Ideje, želje, sećanja i podsticaji , uglavnom seksualne i agresivne prirode ne mogu biti prihvatljivi za Ego i zbog toga bivaju potisnuti. Ali, oni ostaju u sećanju van svesnog nivoa i dalje su aktivni i , pod odredjenim uslovima mogu se pojaviti u svesti (u tom smislu je potiskivanje najznačajniji mehanizam odbrane). Frojd je u svom radu zapazio da neurotični pacijenti pokazuju otpor prema izmeni svog stanja, a snaga koja se ulaže u to ona je koja održava sadržaje u nesvesnom. Struktura psihičkih procesa u psihoanalitičkoj teoriji neuroza struktura psihičkih procesa najpre je odredjena kao sistem nesvesnog, predsvesnog i svesnog, a kasnije kao sistem u kom postoje posebni, autonomni, medjusobno isprepletani delovi : id, ego, superego. Id je nagonski deo ličnosti, sadržaj mu je nesvestan i predstavlja rezervoar nagonske energije (primitivne i dezorganizovane) koja stalno vrši pritisak da se oslobodi po principu trenutnog zadovoljstva. Sadržaj Ida čine sex nagonski podsticaji somatske prirode usmereni ka oralnoj analnoj i genitalnoj zoni tela i agresivne nagonske podsticaje. Ego je psihička struktura prvenstveno lokalizovana u sistemu svesnog, predstavlja racionalan i razuman psihički sistem.Po Frojdu, Ego ne postoji u periodu dojenčeta i

3

razvija se tokom sazrevanja. Predstavlja precipitat iskustva osobe i njenog sukoba sa spoljašnjim svetom. Ego je taj koji razvija ulogu očuvanja realnosti, funkcionišući po njenim principima. Ego predstavlja podršku organizmu i njegove su funkcije sintetičke, jer miri primitivne zahteve Ida i moralne zabrane Superega. Superego je specijalizovani deo Ega. Njegov najbliži ekvivalent u opštem smislu je svesnost, ali njegova cenzura može biti i nesvesna. Po Frojdu, Superego se formira kada se razreši Edipov kompleks, što je i trenutak kada se javlja osnovna razlika izmedju polova. U kasnijim fazama razvoja, Superego se dogradjuje. Dečija seksualnost i regresija Svojim kliničkim radom Frojd je potvrdio da su dečiji seksualni impulsi aktivno prisutni u nesvesnom i vrše snažan uticaj na razvoj neuroza u odraslom dobu. Takodje je dokazao da su nesvesne seksualne želje odraslog, ispoljene kroz neurotski poremećaj, direktno povezane sa razvojem tokom prvih pet godina života. Koncepcija o libidu Po Frojdu, libido je biološka datost i predstavlja energiju seksualnog nagona, pokretačku snagu ličnosti. Ona se usemrava i kanališe tokom biološki determinisanih faza dečijeg razvoja. U oralnoj fazi libido je ograničen na usta. U ovoj fazi dete nema sposobnost da diferencira unutrašnje i spoljašnje oblike stimulacije, te smatra da majčine grudi pripadaju njegovom Egu. U periodu izmedju 2 i 3. godine snaga libidalnog interesa se seli na analni predeo i dečije zadovoljstvo biva povezano sa sadržajem i izbacivanjem fecesa. Za razliku od oralne, pasivne faze, u analnoj je dete usmereno prema spoljašnjem svetu i karakteriše se napadima, potčinjavanjem i osećajem moći. U trećoj, falusnoj fazi libidalnog razvoja, libidalne gratifikacije kod oba pola se usmeravaju ka polnim organima. Tada se kod devojčica razvija osećaj penis zavisti. Tokom ove faze pojavljuje se i Edipov kompleks, koji igra osnovnu ulogu u razvoju ličnosti. Neurotične ličnosti ne uspevaju da pravilno da ga razreše. Edipov kompleks, u kom je libido vezan za sliku roditelja, čini jezgro neuroze. Zatim nastupa period latencije i traje sve do porasta libida u periodu puberteta kada dolazi do ponovnog oživljavanja seksualnih interesa. U ovoj fazi razvoja je pojačan intenzitet potiskivanja, pa dolazi do amnezije za ranije periode života. Nakon puberteta, dečak produžava svoj interes za penis i nastavlja razvoj istim tokom kao ranije, dok devojčice sada moraju postati svesne svoje vagine, zbog čega Frojd govori o ženstvenosti i njenoj pasivnoj ulozi. Sve navedene faze se uzajamno preklapaju, a nijedna se ne završava potpuno (Frojdova uporedba sa vojskom koja napreduje, ali iza sebe na odredjenim tačkama ostavlja trupe i obezbedjuje liniju povlačenja u slučaju iznenadnog napada). Tendencija da se osnaže i obezbede neke ranije pozicije nazivaju se tačkama fiksacije, a povlačenje snaga pod odredjenim okolnostima regresija. Ovako gledano, neurotski simptomi, pokrenuti aktuelnim teškoćama u životu odraslih, uslovljavaju proces regresije koji seže do tačaka fiksacije u razvoju. Alfred Adler – prva revizija psihoanalitičke teorije neuroza Adler je pomerio akcenat sa seksualnih na socijalne i interpersonalne činioce. Nosilac je učenja poznatog pod nazivom individualna psihologija. Ono se zasniva na opštem ljudskom osećanju manje vrednosti, čiji se koreni nalaze u bespomoćnosti malog deteta. Ovo osećanje nastaje kao rezultat neuspešne kompenzacije telesnog

4

Konačan ishod je osećaj niže vrednosti.nedostatka ili odredjene socijalne situacije i preobraća se u svoju suprotnost – težnju za superiornošću i osećanjem više vrednosti. psiholoških i socijalnih procesa. što kod deteta uslovljava osećaj bespomoćnosti i agresivnosti. Salivan i From) Karen Hornaj U središte svoje teorije stavlja strah. socijalna i osećanja samopoštovanja mogu biti ugrožena sa tri vrste nepovoljnih okolnosti: • Oboljenja i inferiornost organa (stid i osećaj nesposobnosti) • Zanemarenost i povučenost (izaziva prenaglašenu potrebu za sigurnošću i superiornošću) i • Razmaženost Adler smatra da ponašanje ličnosti proizilazi iz dinamičke interakcije telesnih. Ida i Superega. podvlečeći da one nastaju zbog poremećaja u medjuljudskim odnosima. Adler je zadržao koncepciju o nesvesnom. ali se nije slagao sa Frojdom da u biti neurotskog procesa leže sukobi izmedju Ega. Kao rezultata dete postaje nesigurno. i na kraju • Povlači se i postaje emocionalno submisivno Hari Stek Salivan 5 . Po njemu. Ovim mehanizmom osoba kreće pogrešnim pravcem. Težnja ka hiperkompenzaciji je veća što je fiktivni cilj dalji od realnih mogućnosti. Kada roditelj ne obezbedjuje atmosferu ljubavi i topline dete se oseća anksiozno. Za nju je glavni uzrok straha nedostatak emocionalne topline u detinjstvu. osećanje manje vrednosti se pojačava i ispoljava u vidu bolesne nadkompenzacije. i . Celokupna slika neuroza nastaje pod uticajem imaginarnih i fiktivnih ciljeva. da bi se oslobodila osećaja manje vrednosti. Uvažavao je dinamiku porodice u kojoj je nalazio izvore za nastanak osećaja inferiornosti. Ističe apsolutnu važnost interpersonalnih i kulturnih odnosa i situacija u kojima neuroza nalazi svoje uzroke i načine ekspresije. I Adler je prvih pet godina u životu smatrao osnovnim za formiranje liučnosti. Poremećaj vrednosnog sistema u porodici negativno utiče na snaženje selfa deteta. U slučaju životnih neuspeha. izolovano i ugroženo doživljavajući svet kao neprijateljski. već da se radi o antagonizmu izmedju ličnosti i spoljašnje realnosti. povlačenje i napuštanje obaveza – neurotičar kreće ka nekoj vrsti asocijalnosti. koja se kod neurotičnih osoba ispoljava na neobičan način. Socijalno-psihološke teorije (Hornaj. nagona za posedovanjem i ispoljavanjem moći. Zbog povredjenih osećanja u neuspešnoj borbi. od kog se brani na razne načine: • Postaje privrženo i blisko najsnažnijoj ličnosti u okolini • Agresivno se bori. ide ka postizanju veličine i moći. ličnost doživljava neuspeh koji predstavlja osnovu za nastanak neuroza. smatrajući strah i odbrane od njega dinamičkim jezgrom neurotskog procesa. Posebno je pridavao značaj socijalnom i klasnom u životu osoba i njihovih porodica. oseća se bezvredno i biva preplavljeno strahom. Ona prva uvodi sociokulturalne implikacije u teoriju neuroza.

proces sticanja iskustva Za razliku od Frojda. Na početku razvoja dete se oseća sigurno kada je sa majkom. ili da pobegne od slobode i regredira na primarne veze (neproduktivna orjentacije) 2. Najznačajnije postavke predstavljaju učenja o strukturi. pri čemu je strah u funkciji odnosa sa drugim ljudima i najčešće se javlja kada druga. Salivan je psihoseksualni razvoj posmatrao kao odnos izmedju ličnosti i okružujuće sredine i opisao sedam njegovih stupnjeva: • rano detinjstvo • detinjstvo • doba mladalaštva • preadolescenciju • ranu adolescenciju • kasnu adolescenciju • zrelo doba Svaki od ovih stupnjeva predstavlja kritičnu tačku u uspostavljanju interpersonalnih odnosa. proces personalizacije i 5. njihovih interpersonalnih odnosa i procesa. za pojedinca značajna osoba osudjuje. jer ga ta primarna veza štiti i otklanja mu svaki strah. suočavanje sa ograničenim trajanjem života) . ili se očekuje da će osuditi način na koji prva postiže zadovoljstvo. gubitak. bolest. da bi ostala zdrava. jedinka mora da savlada te problemei strah zbog razdvajanja i započne proces individuacije. Kasnije. mehanizam preobraćanja energije 3. razvoju i dinamičkim pokretačima ličnosti. From navodi sledeću dihotomiju: istorijsku (tragične socijalne i kulturne situacije koje je čovek stvorio) i egzistencijanu (nepromenljive kategorije: životna neminovnost. To je hipotetička struktura koja u svom dinamičkom postojanju i delanju sadrži: 1. Saliven je difinisao ličnost kao relativno trajan model u ponavljanju interpersonalnih situacija koje karakterišu osobu. dinamizme 2. model po kom se preobraćanje odvija 4. neminovni proces razdvajanja deteta i majke dovodi do problema. osoba mora da napravi izbor: 1. • Suočena sa ovakvim izazovom. ili da prihvati slobodu. U vezi sa tim. suoči se sa razdvajanjem i strahom i postane zrelo produktivno biće U ovom izboru odlučujuću ulogu igra društvena sredina i ako je ona povoljna osoba u procesu individuacije može zadovoljiti svoje osnovne potrebe. Egzistencijalističke teorije 6 . Erih From Prvi se usprotivio Frojdovoj biološkoj odredjenosti neuroza. napetosti povezane sa strahom. Medjutim . napetosti povezane sa telesnim potrebama 2.Svoje učenje je bazirao na analizi životnih uslova ljudi. Stanje neravnoteže nastaje iz dva razloga: 1. Edipovom kompleksu i libidu. Nastanak neuroza From je povezivao sa borbom deteta sa iracionalnim autoritetom koji mu je nametnut od strane odraslih i društva i koji od njega zahteva apsolutnu poslušnost.

Bitne karakteristike ovakve osobe su: zavisnost. omnipotencija misli. U grupi egzonih činilaca: stalne rasprave i pretnje atomskim ratom. Eysenck. nekomunikativne. bez kritičkog mišljenja i sposobnosti kontrole emocija. samopouzdanja i samopoštovanja..Rollo May Po njemu.GABA). Jatrogeno uslovljena neurotska reagovanja Dve grupe činilaca: egzogeni i endogeni. pogrešnom konceptualizovanju saznajnih procesa i najzad. uopšte zrelosti. Aktuelna klasifikacija poremećaja anksioznosti 1. Preosetljive. ukazivanje na pogubnost radioaktivnosti. Marks) Svi pomenuti autori zastupali su tezu da je neurotsko ponašanje pogrešno naučeno i neprilagodjeno ponašanje koje se stalno ponavlja u različitim situacijama. lako mogu postati žrtve ovakvog neprimerenog ponašanja. dok kod manjeg broja dovode do tipičnih reakcija straha . instrumentalno ili operantno učenje. U ovakvoj porodici se formira i svoju ličnost oblikuje buduća neurotična osoba. ispoljavanje neurotskih smetnji je odgovor na postojanje specifične psihopatologije kod članova porodice ili partnera. koja vodi ka ekstremnoj kontroli objekata i strah od razdvajanja od njih. Ona nikada ne razvije dovoljan stepen autonomnosti i nezavisnosti. sugestibilne. kao i na osobitosti njihovog medjusobnog odnosa. Skinner. generalizovani anksiozni poremećaj 2. Beck. kombinovanom učenju (učenje očekivanih uloga i ponašanja). Svoje učenje bazirali su na principima psihologijie učenja : klasično uslovljavanje. posebno seksualne. Otac je uglavnom tih. nezrele. ne mogu se svesno kontrolisati i nesrazmerne su situaciji. učenje na osnovu uvidjanja. koje su velikog intenziteta. Teorije o porodičnim i partnersko-bračnim odnosima Po ovim teorijama. izbegava porodične obaveze.. sex nezrelost. zagadjenost okoline i hrane. ali bar za tren može da predahne i prilagodi se uslovima date realnosti. lišava se egzistencijalne slobode. Svi ovi činioci kod velikog broja ljudi izazivaju osećaj nelagodnosti. previše zaštićuju svoje članove. fobični (fobično-anksiozni) poremećaj • agorafobija i poremećaje u 7 . pušenja. nesamostalne i zavisne osobe. neuroze nastaju i razvijaju se kod osoba čija je egzistencijalna pozicija u životu ugrožena. Uglavnom su porodice neurotičaara zatvorene. Oboleli umanjuje sopstveni svet življenja. Bihejvioralno-kognitivne teorije (Pavlov. neguju neispoljavanje i potiskivanje osećanja. isključuje i neke druge aspekte svoje ličnosti. Bandura. SER. samoljubivost. pasivan. Biološke teorije Biološki pristup ukazuje na genetsku predispoziciju funkcionisanju neurotransmiterskih sistema (NOR. neodlučnost. dok je majka dominantna.

• socijalna fobija • specifične fobije 3. panični poremećaj 4. mešani anksiozno-depresivni poremećaj 5. opsesivno-kompulzivni poremećaj 6. kkonverzivni i disocijativni poremećaji 7. posttraumatski poremećaj 8. somatoformni poremećaj (hipohondrija) 9. drugi neurotski poremećaji • neurastenija • sy depresonalizacije-derealizacije Poremećaji anksioznosti se danas shvataju kao oboljenja kod kojih je anksioznost gotovo permanentni klinički fenomen, a pojavljuje se kao posledica bioloških i psihodinamskih činilaca (raznih nesvesnih konfliktnih situacija). Psihodinamski pristup pak u prvi plan ističe da ličnost reaguje na prolongirane svesne i nesvesne konfliktne situacije specifičnim Ego odbrambenim mehanizmima (neurotičnim, anksiogenim) gradeći tako karakterističnu simptomatologiju. Teorija konflikta naglašava da se anksiogeni konflikt (sukob protivrečnih motiva) javlja u situacijama kada osoba nije sposobna da zadovolji svesne ili nesvesne zahteve koji se pred nju postavljaju u konkretnoj životnoj situaciji. Nerešavanje, ili nepotpuno rešavanje konflikta (Ego slab, nezreo) vremenom dovodi do narastanja unutrašnje napetosti-anksioznosti, koja tako postaje zajednička osnova svih navedenih poremećaja. Konflikti su češće nesvesni. Konflikt unutar ličnosti je češće nesvestan i manifestuje se borbom nesvesnih motiva i sukobom zahteva na relaciji Id-Ego-Superego (intrapsihički). Konfliki na relaciji celokupna ličnost-spoljni svet češće je svesni i tiče se odnosa prema porodici, na poslu, odnosa sa voljenom osobom, tj.odnosa prema emocionalnim zadovoljstvima (pretežno interpersonalni). Najčešći konflikti koji se sreću u praksi su separacioni, narcistički, konflikt autoriteta, sadističko-agresivni, ljubomorno-sujetni, konflikt zavisnosti, pasivnosti, konflikt inferiornosti, seksualnosti, moralnosti, identiteta, lojalnosti... Zajedničke kliničke karakteristike poremećaja anksioznosti su sledeće: • Akutni ili subakutni nastanak bolesti - obično je moguće odrediti početak oboljenja. Iako su oboljenja dugotrajna, evolucija nastanka nije tako duga. • Relativno očuvana radna spososbnost - u većini slučajeva. Radna nesposobnost moguća kod nekih fobija vezanih za kretanje. Radna produktivnost i kreativnost su ispod optimalnog nivoa, što je važan dijagnostički kriterijum, kao i kompromitovanost ostalog socijalnog funkcionisanja (lični, porodični i profesionalni život je osiromašen). • Oboljenje nema uticaja na celokupnu ličnost u smislu otudjenja od realiteta , niti su pacijenti iz ove dijagnostičke kategorije skloni razvoju psihotičnih poremećaja • Održavanje Ego granica i testa realnosti – fobični i opsesivni bolesnici mogu da budu nesposobni da se nose sa poremećenim i nerealnim mislima , ali ih prepoznaju kao patološke. Medjutim i ovde ima izuzetaka kao na pr.kod disocijativnog poremećaja. 8

• •

Subjektivni simptomi anksioznosti i njenih derivata – anksioznost je srž, dinamičko jezgro ovih poremećaja Načini ispoljavanja anksioznosti – i psihološke odbrane koje se tom prilikom aktiviraju dobrim delom odredjuju i kliničke manifestacije. Taj, krajnje individualan proces, u sadejstvu sa posebnom strukturom ličnosti-tzv. neurotska, čini da je većina ovih poremećaja hronična po svom toku. Dijagnoza

Prvi korak je opis simptoma i znakova neurotskog poremećaja, što čini suštinu kliničke dijagnoze. Klinička dijagnoza je proces utvrdjivanja prisustva psihopatoloških sadržaja ili abnormalnosti. Funkcija kliničke dijagnoze je razlikovanje psihičkih oboljenja na osnovu tri specifične karakteristike: uzroka (etiologija ), simptoma i znakova (patološki proces) i toka bolesti (prognoza i lečenje). Diferencijalna dijagnoza Razlika izmedju normalnosti i neurotskih poremećaja je samo kvantitativna. Intenzitet neurotskih poremećaja je takav da se ne može podnositi, vremensko trajanje je dugo, značajno osiromašuje lični, porodični, profesionalni i društveni život osobe. Psihosomatski i somatopsihički poremećaji najčešće se ispoljavaju kao simptomi hiperaktivnosti autonomnog nervnog sistema i nikada ne dobijaju svojstva psihosomatskog poremećaja koji uvek mora da poseduje organsku leziju. Mnoge telesne bolesti mogu biti praćene neurotskim manifestacijama. Psihotični poremećaji ovde je reč o kvalitativnim razlikama. Neki oblici neuroza mogu prethoditi razvoju psihotičnih poremećaja (hipohondrija, ocd, sy depersonalizacije i derealizacije). Tok Može biti dvojak: 1. jedna grupa povezana sa emocionalnim stresom najčešće je kratkog trajanja 2. druga ima dugotrajan, hroničan tok i povezana je sa organizacijom, strukturom ili poremećajem ličnosti koja je nosilac bolesti Kod nekih može doći do poboljšanja, pa i remisija. Takodje, postoji odredjeni broj ovih poremećaja kod kojih je tok povezan sa stalnim postojanjem smetnji u dugom vremenskom intervalu. Stavljanje u žižu interesovanja prirodnog toka neurotskog procesa ukazuje da se on stalno preobraća u druge oblike, što predstavlja njegov prirodni i spontani razvoj. Prognoza Ovi poremećaji ne ugrožavaju život obolelih, mada se ne može zanemariti rizik od suicida, zbog sekundarnog razvoja depresije, alkoholizma i zloupotrebe PAS, kao i mogućeg razvoja KVS oboljenja, posebno kod muškaraca. Radna i profesionalna aktivnost je uvek ugrožena. Činioci koji odredjuju prognozu neurotskih poremećaja: 1. postojanje biološke osnove 2. vreme početka poremećaja 3. gubitak roditelja pre osme godine

9

4. progresivnost toka 5. trajanje poremećaja 6. intenzitet simptoma 7. postojanje telesnih simptoma 8. postojanje psihološke dobiti od bolesti 9. postojanje intrapsihičkih i interpersonalnih konflikata 10. odnos prema stručnoj pomoći 11. stepen inteligencije 12. loši partnerski i bračni odnosi , posebnou sferi seksualnog funkcionisanja 13. sposobnost življenja pod stresom 14. stepen razrešene zavisnosti od roditelja 15. sticanje uvida i loši interpersonalni odnosi u širem smislu 16. postojanje nepovoljnih životnih okolnosti Lečenje Različiti oblici psihoterapije samostalno ili u kombinaciji sa psihofarmacima iz grupe benzodijazepina, antidepresiva, beta adrenergičkih blokatora, nebenzodijazepinskih anksiolitika i njihovih kombinacija. Najčešće se primenjuju: suportivna psihoterapija, psihoanalitička, , kognitivnobihejvioralna, porodična i partnersko-bračna. Principi racionalne terapije psihofarmacima: tačna dg pravilan izbor leka odredjivanje vremenskog trajanja lečenja i visine doze lek se koristi u cilju suzbijanja simptoma početi manjim dozama u toku lečenja dva do tri puta povećati dozu do nalaženja optimalne doze koja će kontrolisati simptome • kad se dostigne pozitivan efekat tragati za dozom održavanja • po smirivanju simptoma lek davati još 1-3 meseca • obustavljanje leka postepeno tokom 1-3 meseca • u slučaju neefikasnosti leka, utvrditi razloge neefikasnosti Integrativni modeli lečenja se naročito primenjuju u poslednjih dvadeset godina i podrazumevaju kombinovanje svih psiholoških i medicinskih postupaka koji su u praksi pokazali odredjenu efikasnost. Bolničko lečenje večita dilema?? Indikacije: • akutne neurotske dekompenzacije • panična stanja sa serijama uzastopnih napada koji onesposobljavaju obolelog • dominacija realnih suicidalnih preokupacija • konverzivne reakcije sa čestim psihogenim napadima • ocd • pacijenti kod kojih se lečenje ne može započeti na drugi način • neurotski poremećaji sa komorbiditetom 10 • • • • • •

raktivna neurotska stanja nastala kao posledica konflikata u porodici, na radnom mestu... Priroda anksioznosti

Anskioznost se deifiniše kao difuzna, unutrašnja, slobodno lebdeća napetost, koja nema realnu opasnost, tj. nema spoljašnju opasnost, što je bitno razlikuje od straha. Strah uglavnom ima spoljašnji objekat. Anksioznost ima unutrašnju opasnost, i time ona predstavlja reakciju na tu, unutrašnju opasnost (intrapsihički konflikt, impuls neprihvatljiv za Ego, potisnute misli..). Za Frojda, anksioznost je stanje napetosti i uznemirenosti pred unutrašnjom opasnošću. Nju izazivaju potisnuti sadržaji koji nisu ni u kakvom direktnom odnosu sa postojanjem spoljašnje opasnosti. Za K.Hornaj anksioznost je emocionalna reakcija na unutrašnju opasnost. Osoba se oseća bespomoćno a ne zna šta se dogodilo. Ona uvodi i pojam „bazične anksioznosti“ koja se formira rano u detinjstvu i izražava se osećajem bespomoćnosti, sićušnosti, napuštenosti i ugroženosti u svetu koji je spreman da napada, optužuje, kleveta, obmanjuje i zavidi. Salivan je definiše kao intenzivno i neprijatno stanje tenzije nastalo usled neslaganja u interpersonalnim relacijama. Egzistencijalno orjentisani psihijatri pominju „egzistencijalni“ strah koji predstavlja suštinu čovekovog življenja, zbog stalnog proživljavanja smrti. Šira definicija anksioznosti bi predstavljala specifične promene na psihološkom, psihomotornom i vegetatvnom planu ličnosti. 1. Psihopatološka simptmatologija podrazumeva stanje unutrašnjeg nemira i napetosti, bespomoćnost, osećaj vitalne ugroženosti i izloženosti nečemu što preti, izvesnu sapetost i strepnju. Uključuje i razdražljivost, nesanicu, teškoće u koncentraciji. Odlikuje se subjektivnim doživljajem nedefinisanog straha, a ispoljava se povišenom psihičkom tenzijom. 2. Psihomotorna simptomatologija se karakteriše stanjem motornog nemira, tremorom, promenom mimike, zamorom 3. Vegetativna simptomatologija nastaje kao posledica preterane aktivnosti autonomnog nervnog sistema (KVS, respiratorni sistem, vazomotorni, digestivni, urogenitalni-ubrzani puls, pojačano znojenje, proširene zenice). Normalna i patološka anksioznost Anksioznost je do izvesnog stepena obično iskustvo koje poznaje svaki čovek (neizvesnost za zdravlje porodice, napetost pre suočavanja sa teškom situacijom, „trema“ pred značajne nastupe). Svako iskustvo anksioznosti ima svoje somatske manifestacije: palpitacije, drhtanje, „knedla“ u grlu, bol u želucu, crevni i urinarni poremećaji- organizam je u stanju uzbune. Nivo mentalne budnosti je do izvesnog stupnja povišen. Normalno doživljena anksioznost ne angažuje previše osobu, ona se i dalje oseća relativno komforno, nema znakova osiromašenja u svom življenju, a sposobnost slobode odlučivanja nije ugrožena. Osoba poseduje kapacitete da se suoči sa izvorom strahovanja, uglavnom ga stavlja pod kontrolu i na taj način prevazilazi. Izgleda da u dijalektičkom kvalitativnom skoku od normalne ka patološkoj anksioznosti ulogu ima biološka predispozicija (usaglašenost stope anksioznosti kod monozigotnih

11

a često i osujećena pri pokušaju individualnog izraza. Konflikt je nesvestan . Anksioznost nastaje kao posledica ugroženosti čovekovih interpersonalnih odnosa i doživljaja preteće opasnosti i bespomoćnosti vezane za isključenje iz zajednice (slom geštalta MI) Anksioznost može nastati i kao odgovor na opasnost nagonske prirode. tj.blizanaca iznosi 50%). Superega i spoljašnje sredine. On zastupa tezu da neutrošene sex materije i energija toksično provociraju anksioznost. Ideje. anskioznost se može shvatiti i kao adaptivni mehanizam traženja ekvilibrijuma. nesigurna. jer anksioznost nije ništa drugo do psihološko stanje u kom čovek zamišlja svoju budućnost. Patološku anksioznost karakteriše izvesna iracionalnost. Već je pomenuto Frojdovo shvtanje anksioznosti kao „poremećaja odvodjenja seksualnog uzbudjenja“. Po njoj. fenomen izuzetno značajan u detinjstvu. • Psihodinamika anksioznosti Faktor koji se najčešće pominje kao krucijalan u nastanku anksioznosti je strah od nečega u budućnosti. i daje za pravo onim autorima koji u prvi plan stavljaju emocionalni. izmedju ostalog i procesom potiskivanja. a ne racionalni aspekat anksioznosti. Smatra se da iskustvo anksioznosti uvek podrazumeva kategoriju budućnosti i da predstavlja predvidjanje nečega što tek treba da se dogodi (anticipacija). anticipacija budućnosti. stalna i snažna. Za razliku od neurotične. neodredjena. Drugi aspekt straha od smrti bio bi strah od „ne biti Ja“. želje. teška za kontrolu i udružena sa uočljivim oštećenjem opšteg funkcionisanja i distresom. zbog straha od kazne Superega) što uzrokuje da neiskorišćena sex energija bude potisnuta i preobraćena u strah. U prilog tezi o anticipaciji budućnosti govori i podatak da se anksioznost kod nekih osoba prevazilazi ako se nauče da funkcionišu po principu „ovde i sad“. Anksioznost se može pojaviti i kao egzistencijalistička nespremnost i nevoljnost čoveka da prihvati neizbežnost sopstvene smrti. Ida. do osujećenja libidalnog pražnjenje dolazi iznutra (kao posledica potiskivanja neprihvatljivih libidalnih zahteva. Ideja o potiskivanju konflikta u nesvesno je dominantna u teorijama o anksioznosti. a briga jesno izražena. Osoba je nepripremljena za svoju socijalnu ulogu („bespomoćno dete“). Nesigurnost izmedju alternative „biti neko“ i „ne biti niko“ stvara jedan od 12 • • • • • . odnosno strahu. A ona je uvek neizvesna. separaciona anksioznost. podsticaji. Sa druge strane navodi tezu o preobraćanja libida u strah. Pomisao na ishod drugačiji od očekivanog unosi u čoveka osećaj neizvesnosti i anksioznosti. Pomisao da se može ostati bez ljubavi objekta dovodi do intenzivnog unutrašnjeg nemira i napetosti.ljubavi objekta. Sledeći momenat od značaja u genezi anksioznosti je strah od gubitka objekta. Novijeg je datuma i teza o postojanju specifičnih receptora za anksioznost. To je tzv. uglavnom sex ili agresivne prirode neprihvatljive za Ego bivaju potisnute. normalna ličnost ima konstatntan psihodinamski balans izmedju odbrambenih struktura Ega. Zbog stalne potrebe Ega da održi homeostazu. Poseban značaj u genezi anksioznosti imaju interpersonalne relacije. nepredvidiva. efekat indukovan tenzijom na relaciji Id – Ego. sećanja. nemogućnost identifikovanja unutrašnje opasnosti.

Anksioznost je u ovom slučaju rezultat ambivalencije izmedju potrebe za igranjem socijalno poželjnih i nametnutih uloga sa jedne. β. a sistem locus ceruleusa biva aktiviran u stanjima „alarma“ i u slučaju potrebe procene novih informacija.amigdale. te je stoga neurofiziologija anksioznosti vezana i za strukture ovog sistema: nc. Ključna uloga nor mehanizama u nastanku anksioznosti razmatrana je u septohipokampalnoj teoriji bihejvioralne inhibicije (Gray) i teoriji o centralnoj ulozi sistema locus coeruleusa (Charney i Heninger).amigdale dovodi do živahnih reakcija. Jedan od mogućih mehanizama anksiolitičkog dejstva specifičnih inhibitora preuzimanja 13 . klonidin (α 2 agonist) deprimira nor kontrolu i izaziva sedaciju 2. Već i morfološke veze centralnih NOR i SER struktura moždanog stabla ukazuju na funkcionalnu povezanost ova dva sistema. a shodno tome i struktura kao što su locus ceruleus. odnosno visceralni mozak. biohemijski korelati anksioznih poremećaja (klinički: ataci panike. U nastanku anksioznosti direktno učestvuju sledeći sistemi neurotransmisije: • Noradrenergički sistem nor neurotransmisija učestvuje u održavanju budnosti . Pitanje medjuodnosa serotonergičke i drugih modaliteta neurotransmisije u patogenetskom mehanizmu nastanka anksioznosti: a.nor) 4. Stimulacija bazolateralnog dela nc. Poznato je da je središte emocionalnog života limbički sistem .adrenergički blokatori (propranolol) deluju blago anksiolitički Pokazano je da hiperaktivnost α-adrenergičkog sistema ima značajnu ulogu u nastanku anksioznosti. β – adrenergička aktivacija (izoproterenol) ima slabo ili nikakvo anksiogeno dejstvo 5.adrenergički sistem samo periferno uključen ili čak hipoaktivan. Pretpostavlja se da je zadnji deo hipotalamusa u vezi sa strahom i anksioznim reakcijama (električna stimulacija te oblasti dovodi do paničnih reakcija i sledstvene hiperaktivnosti simpatičkog ns). Viši kontrolni centri kontrolišu hipotalamus. pri čemu se centrira uloga neurotransmiterskih sistema (nor. Neurofiziologija i neurohemija anksioznosti Poznato je da su odredjene strukture CNS odgovorne za stanja ansioznosti i straha. generalizovana ansioznost. Farmakološke studije otkrivaju da : 1. Smatra se da u patogenezi anksioznosti značajnu ulogu ima narušavanje inhibitornog serotonergičkog uticaja na LC (inhibicija pražnjenja neurona LC ima anksiolitičko dejstvo). u likvoru osoba sa atacima panike povećan je nivo MHPG (m. i potrebe za autentičnim samoizgradjivanjem. Stimulacija srednjeg dela nc. amigdale. sistemskih modela anksioznosti. sa druge strane. hipotalamus. fobije) čine funkcionalnu podlogu složenijih. Molekularni.osnovnih kvaliteta anksioznosti. dok je β. nuclei raphae. gaba).amigdale dovodi do agresivnih reakcija. retikularnu formaciju. johambin (α2 antagonist) deluje anksiogeno 3. koji ima kontrolnu ulogu na emocionalne odgovore na periferiji. Stimulacija RF izaziva normalnu cerebralnu hiperekscitabilnost. koje pri višim naponima prerastaju u panične. dok jača stimulacija uzrokuje strah i paniku. ser. Hipotalamus ima izraženo inhibitorno dejstvo.

često se efekti GABA-e poistovećuju sa efektima benzodijazepina. patološkim strahom. inhibicijom NOR sistema LC. koji se manifestuje preteranom ili preplavljujućom strepnjom. Lokalna aplikacija GABA-e na jedra raphae blokira transmisiju u njhiovim projekcionim zonama. dok je ista korelacija dokazana za sedativnohipnotičko dejstvo.ergičke transmisije u kontekstu nastanka anksioznosti razmatran je sa stanovišta anksiolitičkog dejstva agonizacijom benzodijazepinskog receptora. izgleda da bd svoje anksiolitičko dejstvo ostvaruju preko drugih. Otuda je razmatrana mogućnost da se anksiolitičko dejstvo benzodijazepina odvija posredstvom 5-HT sistema. GABA-ergički sistem neki autori sa aspekta patogeneze anksioznosti ističu značaj inhibitornog uticaja GABA-e i benzodijazepina na: I. Medjuodnosi SER i GABA . Neurone LC Obzirom da benzodijazepini facilitiraju centralnu GABA-ergičku transmisiju. Medjutim. koji deluju sedohipnotički. Oboljenje prate i telesni simptomi ali su manje izraženi u odnosu na psihička ispoljavanja straha. SER neurone raphae čiji aksoni se projektuju u limbičke strukture II. ne može se sa sigurnošću tvrditi da li GABA lizira anksioznost posredno. što nije tačno. I na kraju. postsinaptički lociran Cl kanal sa dva funkcionalna odeljka: • Pikrotoksinski receptor (njegova modulacija posreduje antikonvulzivne efekte • Benzodijazepinski receptor – vezivanjem benzodijazepina dolazi do facilitacije GABA-om posredovanog otvaranja Cl kanala . ili direktno. a manje kao miorelaksantno dejstvo. b. što se klinički manifestuje kao antikonvulzivno i sedohipnotičko. bd receptori tip I. zabrinutošću. Neurone amigdaloidnog kompleksa III. Za sada nije pronadjena korelacija izmedju povišene GABA-ergičke transmisije i anksiolize. Neuropeptidi i njihov modulatorni efekat potvrdjuju sledeće teze: 1) Intenzitet anksioznosti u sy depresije. GABA agonisti smanjuju obrt serotonina. Agonisti ovih receptora su i barbiturati. Karakteriše se hroničnim. 14 . nepetim iščekivanjem ili „slobodno lebdećim strahom“. GABA nezavisnih bd receptora.serotonina (SSRi) bi mogla biti serotonergička inhibicija noradrenergičkih neurona LC-a. koji je inače praćen padom koncentracije neuropeptida Y (NPY) u obrnutoj je srazmeri sa odstupanjem koncentracijeNPY od normalnih vrednosti 2) Primena holecistokinina u osoba sa predistorijom panic atacks može da provocira napad panike GENERALIZOVANI ANKSIOZNI POREMEĆAJ Drugi naziv je generalizovano stanje straha. GABA a receptor je hemijski regulisan. dejstvom na SER sistem. Benzodijazepinski receptor vezan za GABA jonoforu je tip II. Primena benzodijazepina dovodi do smanjenja električne aktivnosti serotonergičkih neurona nuclei raphae. Objašnjenje ovog fenomena leži u strukturi GABA a i benzodijazepinskih receptora.

Prvi je svojstven svim psihijatrijskim poremećajima i može se označiti kao predispozicija+precipitirajući faktori=oboljenje. u cilju ojačanja mehanizama odbrane od dubokih i egu neprihvatljivih nagona sex ili agresivne prirode. dete će kasnije to stalno da traži. Kod ove forme anksioznost uz brigu (neugodna iščekivanja) ostaje jedini i dominantni simptom. socijalno prihvatanje. vezujući se za druge objekte. pribegava se drugim mehanizmima odbrane što dovodi do neuroze (pomeranjefobije. šire strah od ugrožavanja telesnog identiteta) i ovde je reč o trijadnom konfliktu. Samo 1/3 potraži pomoć psihijatra i to u slučaju javljanja komplikacija. bračne odnose.1-6.6%) . dete treba . koje su zabrinute ze životne posledice kao što su problemi vezani za zdravlje. već i njenu ljubav). Generalizovano stanje straha je jedno od najčešćih psihičkih oboljenja u primarnoj zdravstvenoj zaštiti. razvedenih.6% (5. Drugi model karakteriše poremećaje ličnosti i u njemu se predispozicija i precipitirajući faktori praktično ne razlikuju.9% . domaćica. Ako se oni samo potiskivanjem zadrže u nesvesnom. rastavljenih. Oko dve trećine obolelih osoba su žene.. neće se formirati neurotski simptomi.Radi se o stanjima opšte anksioznosti kod osoba koje imaju odredjeni anksiogeni konflikt. Početak bolesti je teško odrediti. 15 . mada većina smatra da bolest počinje oko 25-te godine. nezaposlenih. konverzija-histerija. posao. Samo ako potiskivanje ne uspe da izvrši svoj zadatak. regresija-ocd). Epidemiologija Prevalenca 4. To znači da izostaje racionalna obrada opasnosti. Karasua poreklo ovog straha nalazi u dijadnom deficitu. Češće se javlja u urbanoj populaciji. • Prva koncepcija se odnosi na primarni ili automatski strah. te se strah doživljava u svom prvobitnom obliku (preko telesnih simptoma) i uz prevagu primarnih nad sekundarnim procesima mišljenja . pa strah poprima preplavljujući karakter ( radi se uglavnom o razvojno najnižim oblicima straha: strah od uništenja i gubitka identiteta).1% lifetime. Signalni strah nema preplavljujući karakter i ukazuje na postojanje nerazrešenih intrapsihičkih konflikata (konflikt izmedju sex i agresivnih nagona iz ida sa principom realnosti koji zastupa Ego ili sa mogućom kaznom od Superega). kod udovica/udovaca. Ovi konflikti potiču iz Edipalne faze (koju karakteriše strah od kastracije. novac. koji prističe iz neodgovarajućeg odnosa izmedju majke i deteta. Javljanje lekaru je porsečno oko 39. Smanjena sposobnost podnošenja straha se ispoljava dominacijom automatskog nad signalnim strahom. Polazi od pretpostavke da je veoma snižena sposobnost za podnošenje straha jer u preedipalnom stadijumu nije dostignuta stalnost objekta (da bi se stalnost objekta postigla. • Drugo psihoanalitičko odredjenje tretira strah kao signal egu. a aktuelna 1. Psihološki modeli Psihoanalitička teorija odredjuje ovo oboljenje na dva načina. Etiologija postoje dva etiološka modela ovog oboljenja. Ako je majka propustila da mu pruži zaštitu sigurnost ili ljubav. ne samo da prizove zaštitnički i umirujući lik majke.godine. osoba sa manjim prihodima.. kod dece jednogodišnja prevalenca je 2.

Istraživanja fokusirana na Hf-Ht-Adr osu ukazuju na abnormalniu reakciju na stres kod nekih pacijenata. pojačavajući aktivnost GABA-e i smanjujući strah. a koje će se pojaviti zavisi od uticaja sredine i životnih dogadjaja. iskustvo silovanja. nije jasno da li je u ovom sistemu izmenjena funkcija GABA-A receptora. a ne aktivacijom simpatičkog nervnog sistema i rigidnošću vegetativnog nervnog sistema. što se klinički ispoljava stalnim razmišljanjem i strepnjom u smislu „Šta ako?“ Model signala sigurnosti objašnjava ovaj entitet kao oboljenje u kom signali sigurnosti nisu dovoljni ili su neefikasni. Istraživanje patofiziologije ukazuje da se ovo oboljenje karakteriše inhibicijom. što se manifestuje slabijim reagovanjem na stres. Kognitivne teorije smatraju patološku zabrinutost najvažnijim činiocem u nastanku ovog oboljenja. Zbog toga se ponašanje ovih pacijenata karakteriše stalnim. Medju muškim srodnicima obolelih od GAP češći je alkoholizam. Stopa konkordantnosti kod monozigotnih blizanaca je 50%. za koje se vezuju benzodijazepini. Osobe sa generalizovanim stanjem straha se razlikuju od normalnih na osnovu relativno specifičnih kognitivnih distorzija: • Preteran i iskrivljen doživljaj opasnosti • Verovanje da kontrola nije moguća. ali neuspešnim traženjem sigurnosti. rata ). Efikasnost benzodijazepina u lečenju ovog poremećaja usmerila je pažnju istraživača na GABA-benzodijazepinski sistem. U drugim istraživanjima je nadjena snižena funkcija parasimpatikusa. stalno iščekuju opasnost i veruju da nisu u stanju da se sa njom izbore • Imaju tendenciju da brinu o dogadjajima i stvarima koje se odnose na daleku budućnost Istraživanja ukazuju da nepodnošenje neizvesnosti jedna od ključnih karakteristika generalizovanog anksioznog poremećaja. Ona održava i potkrepljuje suzbijanje telesnih ispoljavanja straha. Medjutim. Biološki modeli U okviru biološkog modela izučavaju se:nasledni činioci i neurobiološki modeli Novije studije ukazuju da se medju prvostepenim srodnicima obolelih nalazi oko 25% osoba sa istim oboljenjem. Udeo herediteta je oko 30%. A suština je u tome da patološka zabrinutost omogućava da se izbegnu neprijatni telesni simptomi straha.Razvojno najviši strah je strah od Superega i odnosi se na mogućnost kazne zbog izneveravanja sopstvenih vrednosti i ideala. GAP se karakteriše više ekscitiranošću centralnog nego vegetativnog nervnog sistema. Utičući na sveukupno kognitivno funkcionisanje patološka zabrinutost onesposobljava obolelog u tumačenju odredjenih situacija i odnosa koji bi omogućili korekciju postojećih pogrešnih stavova. Kod žena je dokazana genetička veza izmedju GAP i depresije: nasledna predispozicija može biti ista za oba oboljenja. Jedna grupa istraživanja ukazuje da je 16 . Ostali psihološki modeli Istraživanja su pokazala da traumatska iskustva i nepovoljni odnosi u primarnoj porodici igraju važnu ulogu u nastanku ovog poremećaja (smrt roditelja u detinjstvu. što pojačava doživljaj opasnosti • Sebe doživljavaju kao nesigurne.

bolest. ali nisu jasni odgovarajući patofiziološki mehanizmi.. dok druga pretpostavljaju manjak endogenih benzodijazepinskih agonista ili višak antagonista. kao i disbalans u nivou metabolizma u različitim regionima mozga u stanju relativnog mirovanja. Predispozicija se može odrediti na biološkom nivou ili preko razvojnih problema. osećaj krivice i nesposobnosti postaje sve jači. što olakšava fight or flight reakcije pri susretu sa opasnošću. potrebno je postojanje odredjene predispozicije i precipitirajućih činilaca. Pacijenti brinu zbog beznačajnih stvari. sopstvenog ili tudjeg zdravlja.osetljivost ovih receptora smanjena. opasnost se neposrednije i intenzivnije doživljava. dok bi precipitirajući činioci predstavljali nepovoljne životne dogadjaje (interpersonalni konflikti. Oboljenje se odlikuje hroničnim. što za posledicu ima senzitizaciju. kao što je strah i pojačanog mišićnog tonusa. Pretpostavlja se da postoji disfunkcija na nivou 1A i moguće 2A serotoninskog receptora. 17 .). Uz postojanje predispozicije i precipitirajućih faktora . to ima dve krupne posledice: 1. Tipičan je postepen početak. Pretpostavlja se da postoji veza izmedju EEG aktivacije desne moždane hemisfere. najčešće manifestnim u obliku preterane i neosnovane zabrinutosti. PET studije ukazuju na generalno smanjen protok krvi u mozgu u stanjima stresa i pojačanog straha. U stanjima povećane napetosti i opreza metabolizam je ubrzan u bazalnim ganglijama i desnom parijetalnom režnju. ali i zbog bračnih i porodičnih odnosa. problemi na poslu. Integrativni model Schacht : Osnovu straha uvek čini svesno ili nesvesno doživljavanje opasnosti. Ako intenzivan strah traje duže i ako mu se osoba ne suprotstavi efikasno. materijalne situacije. problema na poslu. što se ispoljava sužavanjem fokusa pažnje i rigidnim misaonim procesima. što smanjuje samopoštovanje i na taj način se zatvara začarani krug u kom se strah sve više pojačava. Da bi se razvio patološki strah. Tipična je žalba na nemogućnost odupiranja svojim brigama. Zabrinutost je često usmerena na nešto što bi se moglo dogoditi u budućnosti. skoro stalno prisutnim strahom. strah postaje izraženiji ili duže traje. To stanje karakterišu sledeći fenomeni: • Spremnost da se strahom reaguje na mnogo manji povod • Daleko veća opreznost i iščekivanje opasnosti • Nemogućnost habituacije • Teškoće u razlikovanju bezbednih od opasnih situacija Osim senzitizacije. strah gubi signalnu funkciju i doživljava se kao opasnost sama po sebi 2. koja verovatno učestvuje u obradi negativnih osećanja. Klinička slika Nepovoljni životni dogadjaji mogu prethoditi početku GAP. te stalnu preokupiranost istim. Brojna istraživanja ukazuju na abnormalnosti serotonergičkog neurotransmiterskog sistema. posledica težeg i trajnijeg straha je i remećennje kompleksnog kognitivnog funkcionisanja. što je plodno tle za pogrešnu procenu. dok nepovoljni životni dogadjaji doprinose da dodje do egzacerbacije. Nor i holecistokininski sistemi su od manjeg značaja za etiologiju GAP-aEEG ovih pacijenata pokazuje izvesna nespecifična odstupanja i abnormalnosti. smrt bliske osobe.

osećaj gušenja. znojenje. Obično su pogodjene grupe mišića na potiljku. licu i očnim kapcima. strašljivost. pa se zato lako uplaše i trgnu na najmanji povod. nepoverenje. Karakteristika GAP-a su i gotovo stalno prisutni telesni simptomi . Obzirom na kontinuirano prisustvo napetosti i preteranog opreza koji pacijenti teško podnose. poremećaj spavanja. tj. oni to stanje opisuju kao da su uvek na ivici da puknu. treperenje. Neretko su prisutne i žalbe na zaboravnost. Diferencijalna dijagnoza • Normalno stanje straha kod GAP postoji veći intenzitet straha. nedovoljno samopouzdanje. Oboljenje se može ispoljavati i napetim. parestezije). ocd ili paničnog por. bolovi mišića. prenapregnutost. pritisak. Stoga je ova nefokusirana strepnja poznata i kao slobodno lebdeći strah. psihogena glavobolja (u potiljačnom. trzaji. strah je dugotrajniji. nekog od fobičnih poremećaja. GAP obično prethodi pojavi poremećaja raspoloženja i kod većine pacijenata se pojavljuje posle početka specifične i socijalne fobije. U GAP su važne i manifestacije telesne napetosti: zategnutost.Ponekad je obolelom teško da kaže od čega strahuje. Nije retka pojava psihogene disfagije (osećaj „knedle u grlu“ i teškoće pri gutanju). nestabilnost u nogama. vrtoglavica. Dg isključuje istovremeno ispunjavanje kriterijuma za postojanje depresivne epizode. Dijagnoza Dg kriterijumi prema ICD 10: A. koji uključuju: • strepnju • motornu napetost • preteranu vegetativnu aktivnost B. Kod najmanje ¾ obolelih od GAP se sreću komorbidna psiihjatrijska oboljenja koja često dominiraju kliničkom slikom. stezanje u grudima. Simptomi psihičke napetosti čine značajnu i relativno specifičnu komponentu generalizovanog stanja straha i ispoljavaju se kao nemir. ramenima. suvoća usta ) . gotovo stalno prisustvo simptoma straha tokom nekoliko meseci. Treba istaći da ne postoji jedan odredjen tip ličnosti koji karakteriše sve osobe sa generalizovanim stanjem straha. grčevi. ostali telesni simptomi. nesposobnost opuštanja. Pacijenti se žale da ih ne drži mesto. stomačne tegobe. vrući i hladni talasi po telu. bol ili nelagodnost. utrnulost. ali su manje izraženi nego kod napada panike. posebno problemi sa zaspivanjem. frontalnom delu i po celoj glavi u vidu obruča) . da ima preplavljujući i 18 . da lako planu ili se iznerviraju kao i da im je teško da se na bilo šta usresrede. ali neodredjenim iščekivanjem da se nešto loše može dogoditi. sumnjičavost i razdražljivost (većina može ispoljavati svojstva zavisnog ili strašljivog PL). doživljaj da se strah ne može kontrolisati. Ali sledeća svojstva ličnosti relativno se često sreću kod obolelih: osećanje nesigurnosti. vratu. muka. tremor. preosetljivost. respiratorni i gastrointestinalni simptomi (dispneja. razdražljivost. nervoza želuca) i opđti simptomi (nesvestica. To su simptomi vegetativne hiperaktivnosti (palpitacije. opreznost. Ovi simptomi nisu specifični z aGAP. simptomi telesne i psihičke napetosti.

• Simptomi GAP u sklopu hipertireoidizma • Iritabilnog kolona. a recidivi česti. dok su simptomi i dalje izraženi u 60% slučajeva. MEŠOVITA STANJA STRAHA I DEPRESIJE Definicija Mešovito stanje straha se odlikuje preplitanjem simptoma straha i depresije. neprimerenost intenziteta straha u odnosu na okolnosti koje su ga izazvale. kompromitujući postupci i gubitak kontrole). Takodje. kritike i procene osobe u socijalnoj situaciji. poremećajima ličnosti i hroničnim organskim bolestima. agresivni ispadi. Tok i prognoza GAP je hronično oboljenje sa znatnim fluktuacijama u intenzitetu simptoma . ulceroznog kolitisa. ometanje funkcionisanja i osiromašenje kvaliteta života. Oporavak nakon 10 godina lečenja i praćenja je moguć u 25% slučajeva. Epidemiologija 19 . kao i ako oboleli nisu dobro prilagodjeni sredini u kojoj žive i ako su im bračni i porodični odnosi nekvalitetni. tj. zbog čega izbegavanje socijalnih kontakata postaje tipično. kofein – učestalo mokrenje. gubitak interesovanja • Opsesivno-kompulzivni poremećaj prisile kod okp su Eg-distone više se doživljavaju kao intruzivne. postoji prenadraženost CNS. izostaju tipična hipohondrična ponašanja. S obzirom da GAP često narušava kvalitet života medju ovom populacijom pacijenata je česta nezaposlenost. dok je kod PP tipična vegetativna hiperaktivnost • Poremećaji raspoloženja • Depresija uvek postoji anhedonija. Lečenje Lečenje je potrebno započeti što pre. • Poremećaj prilagodjavanja i posttraumatski poremećaj ovde je traumatski dogadjaj etiološki najznačajniji • Strašljivi poremećaj ličnosti ovde postoji strah od socijalnih interakcija. koji nisu takvog intenziteta da bi mogla da se postavi dijagnoza depresije ili nekog specifičnog stanja straha. aberantna seksualnost. a njihov sadržaj je manje vezan za svakodnevne i realne životne probleme (tipične su teme: kontaminacija. a ne da su već obolele. ako je praćeno komorbidnim psihijatrijskim poremećajima.sveprožimajući karakter. tahikardija ili poremećaj ritma i crvenilo lica) • Panični poremećaj GAP počinje ranije. • Hipohondrija kod GAP postoji strah da bi osoba mogla da se razboli. Remisije su retke. procenjuje se da traje prosečno izmedju 6 i 10 godina. postepeno. Prognoza je uglavnom nepovoljna. Dbt Mell • Intoksikacija stimulativnim sredstvima (amfetamin. GIT smetnje. Često se komplikuje depresijom i zloupotrebom alkohola. naročito ako je oboljenje dugo trajalo. Najčešće se kombinuju farmako i psihoterapija.

greške. Tako je za strah karakterističan osećaj ugroženosti. neodredjeni somatski simptomi . poremećaj u lučenju TSH I prolaktina pri davanju TRH. razdražljivost. tj. • Druga hipoteza poznata pod nazivom tripartitni model ističe negativni afekat (koji se odnosi na njihova svojstva) . nemir. Simptomi depresije i straha su neretko genetički povezani . teškoće u koncentraciji. pokazuju sličnu hiperaktivnost nor sistema i poremećaje ser. u novije vreme su definisane dve hipoteze. Neurotransmiterski sistemi tkdj. Psihološki činioci U okviru ove teorije. stres koji bi vodio u mešovito stanje straha obuhvatio bi gubitak i opasnost. disforično 20 . uz stalna negativna iščekivanja. dok se depresija od straha razlikuje poizostanku pozitivnog afekta ( zbog sniženih VND). Mada ne postoji tipišan opis mešovitog stanja straha I depresije. kao zajednički činilac straha i depresije . ali nije jasno koji činioci odredjuju da li će se javiti pretežno simptomi jednog ili drugog entiteta. pa je po tom mišljenju stanje straha ili neposredni prethodnik depresije ili označava teži oblik depresije. a u izvesnoj meri su prisutni i somatski simptomi koji nemaju organsku podlogu. Istraživanja pokazuju da etiologija može biti zajednička za mnoge simptome straha i depresije. Biološki činioci Neuroendokrinološka istraživanja ukazuju na vrlo slične abnormalnosti u stanjima straha i depresiji : poremećaj u lučenju kortizola pri davanju ACTH. napetost. a da uticaji sredine i tip stresa odredjuju do kog psihičkog poremećaja će doći. Sa druge strane je mišljenje da stanja straha I depresije imaju različite faktore rizika i predispozicije što dovodi ili do pojave stanja straha ili do pojave depresije. zastupljenost simptoma je subsindromska. poremećaji spavanja. krivice i gubitka. Prema ovom modelu. Strah se od depresije razlikuje prisustvom simptoma vegetativne hiperaktivnosti. dok je u depresiji izražena kognitivna orjentacija prema prošlosti . Pretpostavlja se da u ovom bitnu ulogu ima još uvek nedovoljno proučena kombinacija bioloških i psiholoških činilaca. poremećaj u lučenju GH pri davanju klonidina. strepnja. kada je ono udruženo sa njom. Sa jedne strane postoji mišljenje da strah i depresija imaju zajedničke činioce rizika i predispozicije. sledeći simptomi su često prisutni:nervoza. proizašla iz kognitivne teorije iznosi da strah i depresiju karakterišu specifični kognitivni obrasci. pri čemu stanje straha može da prethodi depresiji . da predstavlja činilac rizika za njenu pojavu. Klinička slika Klinička slika je izrazito heterogena. Pod negativnim afektom se u ovom slučaju podrazumevaju simptomi napetosti i uznemirenosti. razdražljivost. laka zamorljivost. Sreće se kod osoba u rasponu od treće do sedme decenije života. u cilju prevazilaženja problema razlikovanja kliničkih ispoljavanja specifičnih za ove entitete. Etiologija O odnosu izmedju straha i depresije postoje različita gledišta. strah se odlikuje kognitivnim usmeravanjem ka budućnosti. a za depresiju preteran doživljaj niže vrednosti. • Prva hipoteza. Osim toga. demoralisanost. Pretpostavlja se da isti geni mogu da budu u osnovi oba oboljenja.Procenjuje se da je zastupljenost ovog poremećaja u opštoj populaciji izmdju 1 i 10%. doživljaj nesigurnosti i slabo samovrednovanje.

Pacijent zamenjuje anksioznost strahom. manjak energije. Pogoršanjima obično prethode neprijatni i traumatski životni dogadjaji. preosetljivost. Tok i prognoza Uošen je akutni i hronični tok. nego obrnuto. što olakšava neugodnost. užas. pasivno-zavisne ličnosti. Simptomi se obično javljaju akutno i često im prethode nepovoljni životni dogadjaji. aktivnosti i situacija. klecanje nogu. Dakle. Ovaj intenzivan strah je praćen vegetativnim poremećajima. dok su od lekova najčešće primenjivani antidepresivi i anksiolitici. emocionalna labilnost. uz adekvatno lečenje i praćenje. neurotični kompromis. fobični objekat može da se izbegava ili poništava (negira). Osobe sa ovim poremećajem su uglavnom: strašljive. ali. Diferencijalna dijagnoza • Poremećaji raspoloženja • Specifična stanja straha • PL (strašljivi. U suštini predstavljaju odbrambenu meru. fobija ima tri karakteristike: • Anticipaciju (strah od pomisli i očekivanja susreta sa fobičnim stimulusom. zavisni i opsesivno-kompulzivni pl) Uvek treba imati na umu da izmedju straha i depresije postoji hijerarhijski odnos. lečenje depresije je prioritet. poremećaji spavanja. panika. strah od straha ) • Strah pri susretu sa fobičnim stimulusom • Ponašanje izbegavanja Fobični objekti su simboli originalnih objekata i situacija . drhtanje. Fobična kriza je obeležena brutalnim izbijanjem parališuće strepnje i tegobe. koji je i dalje neugodan. pri čemu iste simptome ponekad izaziva očekivanje iste situacije. od kojih se onda objekat plaši.raspoloženje. oslabljena koncentracija i zaboravnost. daleko je više depresivnih pacijenata koji imaju patološki strah. koju prate telesne pojave (tahikardija. I drugo. Lečenje Efikasnost pokazuju skoro svi oblici psihoterapije. već se ono više tretira kao rezidualna dijagnostička kategorija. u kom dolazi do pomeranja sa objekata i situacija aktera intrapsihičkog konflikta na druge. kao i napor kojim pacijent pokušava da je izbegne. Sem toga. FOBIČNI POREMEČAJ Fobija ( bežanje. na intelektualnom planu. Pre svega. 21 . lažna vrtoglavica ). Dijagnoza U MKB 10 se ne daju precizna uputstva za dijagnostikovanje ovog obolenja. negativističan i često pesimističan stav. aktivnosti i situacija koje za posledicu imaju svesno izbegavanje fobičnih stimulusa. znojenje. a pacijent prepoznaje da strah nije u proporciji sa aktuelnom opasnošću od tih predmeta. nezadovoljstvo sobom. lako zamaranje. strah ) se definiše kao iracionalni i stalni strah od specifičnih objekata. pacijent zna da objekat straha nije realno opasan. sa relativno dobrom prognozom . Po definicije je blaži neurotski poremećaj.

U razvijenom obliku. skučenih prostorija punih nameštaja. očekujući susret sa fobičnim objektom ili situacijom. prodavnice ). Veoma često ispoljavaju klaustrofobične smetnje : strah od lifta. Epidemiologija 22 . narcistička i borderline ličnost. socijalne fobije i drugi fobijski strahovi. koncertne dvorane. telesni simptomi straha. Posebnost poremećaja čini i postojanje intenzivnog straha od vožnje javnim saobraćajnim sredstvima. AGORAFOBIJA Agorafobija je najčešći i najznačajniji oblik fobičnog stanja i karakteriše se postojanjem stalnog. Pokretljivost i aktivnost obolelih osoba se značajno smanjuje. objekti i situacije u kojim još uvek postoji neka veza sa opasnošću. objekti i situacije koje ne samo da predstavljaju opasnost. Reč je o postojanju anksiozno-fobične strukture ličnosti i njenih varijacija ispoljenih kao pasivno-zavisna. postaju mesta koja zaplašuju i na kojima se mogu javiti napadi straha ili panike) Isti je slučaj i sa velikim zatvorenim prostorima (robne kuće. autoputevi. osobe se povlače. U zavisnosti od predmeta i situacija koje mogu biti sadržaj fobije . mračnih. Još jednu od specifičnosti agorafobije predstavlja potreba da uza sebe imaju osobu od poverenja. malih. pojačana sumnjičavost prema okolini i nesigurnost u sebe. depersonalizacija i derealizacija. agorafobiju karakterišu napadi panike. Osnovne simptome često prate i opšti strah. tuneli. strah od straha i ponašanje izbegavanja. ili susrevši se sa njima – doživljava strah. već kod mnogih izazivaju prijatna osećanja Fobični poremećaj se deli na: • agorafobiju • socijalne fobije • specifične fobije U MKB 6 fobija se po prvi put klasifikuje kao samostalan entitet (1947). U najtežim slučajevima se vezuju za krevet. trgovi.Klinička karakteristika fobičnog poremećaja je da pacijent. Bitne karakteristike mišljenja fobičnih pacijenata su: interpretativnost. intenzivnog ili paničnog straha od javnih mesta i mesta sa kojih se teško može brzo ukloniti ili mesta na kojima je dobijanje medicinske pomoći veoma otežano (ulice. možemo ih podeliti u tri grupe: 1. da bi u 9-oj reviziji došlo do transformacije fobične neuroze u fobična stanja. pozrišne. iz kog nekad ne izlaze čak i godinama. bioskopske. anksiozna (izbegavajuća). a u 10-oj reviziji fobija dobija svoj definitivni oblik. mostovi. samoprebacivanje. pojačana zaokupljenost samim sobom (sklonost introspekciji). ali je normalan čovek naučio da tu opasnost podcenjuje 3. objekti i situacije kojih se realno plaši svaki čovek 2. opsesivni i hipohondrični fenomeni i depresivno raspoloženje. ili strah od putovanja do udaljenih mesta. Posebna organizacija ili poremećaj ličnosti uvek prate agorafobiju i predstavljaju glavni preduslov za njen nastanak i razvoj. zatvaraju se u svoj stan. histrionična.

Bračno stanje Oboleli su uglavnom u braku i ne retko i partner ispoljava isti poremećaj. Kada dete vidi seksualni čin svojih roditelja ono doživi traumatsko iskustvo. drugi oko 30. dok je kod muškaraca povećan rizik od KVS oboljenja. strahom od kastracije i uretralnom erotikom. jer strah regredira na oblik napada straha ili panični strah. kao signal Ega ima posebne karakteristike. Pol Češća je kod žena 3:1 Godine početka Prvi zamah dešava se oko 18. Zastoj libida na ovom stupnju razvoja dovodi do oblikovanja uretralnog karaktera. Psihoanalitičke teorije Frojd je još 1895. Smrtnost Najnovija istraživanja ukazuju na povišen stepen smrtnosti zbog razvoja sekundarne depresije i alkoholizma. u okviru odredjenja neuroze straha pisao o odredjenim specifičnostima fobičnih strahova. on je sam izaziva. Za nastanak fobije straha značajni su sledeći mehanizmi odbrane: 23 . što stvara podložnost za reagovanje strahom. U dinamici fobija veza izmedju situacije koja izaziva strah i konflikta je skrivena. Nema više straha od seksualnih. već samo od seksualizovanih situacija. prosečno oko 24. dolazi do inhibicije Ega ili životnih aktivnosti . Ali.godine. Šire posmatrano.7-5.Istraživanje ECA studije ukazuje na zastupljenost ovog poremećaja od 2. objektima i aktivnostima od kojih osoba počinje da oseća fobijski strah. Frojdovo učenje je osvetlilo još neke momente od značaja za razvoj fobija u odraslom periodu : • Ometen proces poistovećivanja sa osobom istog pola • Kontinuirano rivalstvo medju braćom i sestrama. jer ga povezuje sa opasnošću ili sadističkim aktom zlostavljanja.godine. smatrajući da ovaj strah. tj. javlja se strah kao signal ili upozorenje.prema situacijama. potrebom za isticanjem i dominacijom. koje ima značenje kastracije. Osiromašenja Radi se o oboljenju koje dovodi do pada kvaliteta življenja. Fobični strah upozorava na postojanje opasnosti od narušavanja psihičke ravnoteže zbog provale u svest zabranjenih nagonskih impulsa koji su u vezi sa Edipalnim stupnjem u psihoseksualnom razvoju. uretralna erotika je čest dinamički sadržaj kastracionog kompleksa. Frojd je fobije najuže povezivao sa psihoseksualnim razvojem. kod fobija upozorenje ne uspeva . Kada se u Egu javi strah (zbog unutrašnjih opasnosti iz Ida) a osoba nije u stanju da se suoči sa njom i razreši je. Neuspeh Ega se objašnjava postojanjem velike unutrašnje napetosti i osećanja blokade. simbolički predstavljaju ili iskušenje ili kaznu. koje se posledično smanjuju i redukuju. koje za osobu imaju nesvesno značenje. Edipovim kompleksom. takodje je povećana stopa samoubistva. jer etiologija nije dovoljno poznata da bi se moglo izdefinisati jedinstveno i opšteprihvaćeno objašnjenje porekla agorafobije. Sa duge strane. Radni status Osiromašenje radne sposobnosti i kapaciteta za rad je veoma izraženo. Etiologija Postoji širok spektar teorija.8%. pa umesto da upozori na postojeću opasnost od traume. U takvim okolnostima Ego aktivira mehanizme odbrane i putem njih okreće unutrašnju opasnost put spolja. oko 28. uz nedovoljnu podršku od strane roditelja • Strah od gubitka ljubavi majke i drugih odraslih Dinamika nastanka fobijskog straha Kada Ego koji ocenjuje opasnost upozorava da odredjena nagonska akcija može dovesti do kastracije ili gubitka ljubavi. koji se karakteriše: ambicioznošću.

Superego se ovde ponaša kao stariji i dovodi Ego u opasne situacije. homoseksualizam. pomeranjem preobraća na drugu situaciju razlličitu od izvorne i veže za nju putem simboličkih asocijacija. retko seksualni. da su prebojene sadističko-agresivnim impulsima. blizu ocd) • Specifične (regresija na edipalni nivo. Intrapsihički konflikt se projektuje u spoljašnji objekat ili situaciju koja se kasnije izbegava. Tako fobična osoba nagonski podsticaj više ne doživljava kao svoj. masturbaciju. promiskuitet. Taj proces se odigrava u tri faze: 1. Izolacija ima posebno značenje kod fobija. zdrava i čitava. dokazuje mu da je nije ubio. jer se strah nastao zbog postojanja intrapsihičkih konflikata. neuspeh u životu i gubitak inicijative 2. Podsticaj se dalje. Pratioc na površnom nivou. delatnost i funkciju organizma. specifičan je i karakterističan kod fobija. prostituciju. jer izoluje strah. Premeštanje je najvažniji mehanizam odbrane kod fobija i predstavlja preobraćanje unutrašnje opasnosti u opasnost spoljašnje prirode. kao tipična forma straha za sve oblike fobija. Ego se rešava straha mehanizmom projekcije udružene sa simbolizacijom i kondenzacijom. već kao nešto nepredvidjeno što dolazi iz spoljašnje sredine. svojim prisustvom on nadzire i donosi olakšanje. Regresija je zajednički činilac svih fobija. zaštićuje osobu od iskušenja. Dalja razrada Frojdovih ideja stavila je poseban akcenat na pregenitalni stupanj . Tako izolovan strah se eksternalizuje i izbacuje upolje mehanizmom projekcije. regresija na Edipov kompleks i rivalitet sa braćom i sestrama (kada se javlja strah i osećaj krivice) 3. Radi se o reakciji besa na neuspeh koji izaziva strah od kastracije. potreba za pratiocem je potreba za nesvesno omraženim roditeljem. sa edipovskim željama i strahom od kastracije. Na osnovu dubine regresije Frojd je razlikovao dve vrste fobija: • Obične (duboka regresija na preedipalni stupanj. Fobije nastaju kao posledica aktuelizacije intrapsihičkih konflikata povezanih sa preedipalnim i edipalnim stupnjem u psihoseksualnom razvoju. predmete. fokusira i striktno povezuje za odredjene situacije. Helen Dojč smatrala je da su fobije topografski bliže opsesijama nego histeriji. Franz Aleksander Po njemu fobija nastaje zbog neuspeha u funkcionisanju Ega pri savladjivanju problema vezanih za prilagodjavanje uslovima okoline.Potiskivanje je osnovni mehanizam odbrane i povezan je sa pozitivnim i negativnim Edipalnim željama. a njegov efekat je konflikt i pojava straha od kastracije. Po Dojčovoj. odustajanje od samopotvrdjivanja i njegova zamena zavisnošću Po njemu. Formiranje simptoma kao mehanizam odbrane. agresiju i odbranu od nje. Fobijski simptom je oličenje ove odbrane. koje mogu dobiti i pregenitalne karakteristike. tj. strah od smrti. Činjenica da ta osoba korača pored nje. glavni impulsi koji pokreću fobični proces su agresivno-destruktivni. Ovaj mehanizam je kod fobija neuspešan. bliže histerije) Glavne fiksaciono regresivne tačke kod fobije su povezane sa falusnom fazom. 24 . ali nije tako nepomirljiv kao kod opsesija. kao i da medju obolelim postoje osobe koje ispoljavaju histerični karakter.

U tom periodu strah od razdvajanja dostiže kavlitativno drugačiji nivo u funkcionisanju motornog sistema koji omogućava detetu da se i fizički odvoji od objekta. fobije su uslovljene reakcije straha. ambivalentan odnos prema majci. projekciju. već ispoljen strah u detinjstvu. potcenjivanje sopstvenih mogućnosti snalaženja u toj situaciji 4. smatrajući je opasnom. Bolno iskustvo je najčešće vezano za zdravstveno stanje i doživljaj: lupanja srca. što stvara uslove za kasniji nastanak fobija. vrtoglavice. mnogi autori smatraju da fobije treba posmatrati kroz prizmu psihološke dobiti od bolesti. Bihejvioralne teorije Po principima teorije učenja. na javnom mestu. Kognitivne teorije Nastanak straha i fobija objašnjavaju na osnovu pogrešno konceptualizovanih saznajnih procesa. cveta pasivnost. Osnovna postavka je da je strah uslovljena reakcija na bol i da ima snagu i nagona i potkrepljivača. Ovako doživljena nelagodnost uslovljava razvoj intenzivnog straha i u svim sličnim situacijama. Teorija o traumatskom uslovljavanju straha Wolpe. procenjivanja mogućnosti da će doći do stanja opasnosti 2. emocionalna nezrelost.Melita Sperling Po njoj fobije predstavljaju strah koji je sex prirode . potcenjivanje moguće pomoći od strane drugih 25 . Neutralni stimulusi povezani sa bolnim ili ugrožavajućim dobijaju snagu proizvodjača straha. precenjivanje stepena opasnosti 3. Najzad. osećaj gušenja. naglo nastale malaksalosti. neodlučnost. Eysenck. Ponašanje koje optimalno ispunjava ove uslove jeste povratak kući – to je ponašanje izbegavanja. i ulogu specifičnih mehanizama odbrane:negaciju. ako se konflikti iz oralnog stadijuma ne razreše. ponašanje izbegavanja se pozitivno potkrepljuje. Ova neprijatna doživljavanja motivišu obolelog da nadje način kako da ih izbegne. eksternalizaciju. Medjutim. Po ovoj teoriji razvoj agorafobije bi se mogao objasniti na sledeći način: Osoba koja razvija agorafobiju je primarno doživela neko bolno iskustvo daleko od kuće. Pošto uspešno redukuje strah. bolesti ili smrti. povrede. a kasnije i pri pomisli na njih (stah od straha). Rachman Premorbidne crte ličnosti:zavisnost. Salzman ističe da je glavni uslov za nastanak fobije postojanje opsesivnog karaktera i strah obolelog da će izgubiti kontrolu nad svojim impulsima. Teorija nagona ili dva činioca Po ovoj teoriji strah je sekundarni nagon i sekundarni potkrepljivač (Mowrer i Miller). u masi ljudi . Osnovna premisa je da strah ne uzrokuje odredjena situacija ili dogadjaj sam po sebi već njihova pogrešna interpretacija. zavisnost i strah od pasivnog odvajanja od objekta. Pretpostavlja se da su opažanje i interpretacija opasnosti ugavnom povezani sa mogućim doživljavanjima neke vrste gubitka. Ona posebno ističe važnost preedipalnog stupnja. Osoba sklona strahovanju doživljavaće opasnost i kad ona realno ne postoji ili će datu situaciju nerealno procenjivati. ustaljuje se i postaje osnovni psihopatološki sadržaj. Beck navodi četiri osnovne pogreške u saznajnim procesima osoba u strahu: 1. pomeranje i rascep (splliting). Sperlingova ističe i karakterističnu organizaciju Ega koja je primitivna.

on uglavnom ima iste ili slične tegobe. prezaštićujuća. to se ne dešava jer partner nije snažna ličnost. majka je dominantna. ali ih je poricao ili prikrivao. kontinuirano izbegava roditeljske obaveze. Često su ti partneri neelastične i rigidne osobe što može imponovati kao stabilnost i snaga. koje potenciraju neispoljavanje ili potiskivanje emocionalne ekspresije. antisocijalnog ponašanja Teorije o porodičnim i bračno-partnerskim odnosima Razvoj agorafobičnog ponašanja uslovljavaju ili pospešuju zatvorene . limbičkog režnja i prefrontalnog dela kore velikog mozga. ili kompulzivni sa izraženom težnjom ka povlačenju (često impotentni). inicijativu u rešavanju životnih problema). 26 . guši inicijativu. Agorafobični muškarci se vezuju za žene koje podsećaju na njihove obožavane majke. psihofizioloških i psihoendokrinoloških parametara. neretko patogen i destruktivan. Pretpostavlja se da kod obolelih postoji genetska predispozicija za lako razdraženje pomenutih neuroanatomskih struktura. caruje nemir i nesloga. a čest je i slučaj izmena roditeljskih uloga što je predispozicija za nastanak agorafobije (otac je pasivan. zatim na nivou hemoreceptora u produženoj moždini i SER neuronima raphae dorsalis u srednjem mozgu.razvoj ludila. tih. Agorafobične žene biraju partnera koji bi trebao da preuzme ulogu roditelja. Neretko su oni negativistični. prisećanja i predvidjanja budućnosti. U takvim porodicama ugl. ljubomori. Buduća agorafobična osoba bira partnera koji poseduje osobine koje ona nema (razvijenu i ispoljenu odgovornost. skloni eksplozivnim. Biološke teorije Zasnivaju se na analizi neuroanatomskih. Napadi panike se mogu dovesti u vezu sa moždanim stablom i neuronskim pražnjenjem u locus coerulesusu (noradrenergički centar). povučen. za koji se pretpostavlja da nastaje kao rezultat pogrešnih interpretacija niza telesnih senzacija: • lupanje srca –infarkt • senzacije u udovima – moždani udar • promene psy funkcionisanja – početak ludila • vrtoglavica – koma i smrt • teškoće u disanju – ugušenje i smrt • osećaj gubitka kontrole nad unutrašnji senzacijama. genetičkih. nekomunikativne porodice. Neuroanatomska osnova Gorman i saradnici smatraju da se nastanak paničnog poremećaja sa agorafobijom nastaje kao posledica ekscitacije tri neuroanatomske oblasti: moždanog stablja. očekujući da ih on reši. nezavisnost. ali ih one ne podržavaju kao majke. već uglavnom sputavaju. te dobija beznačajnu ulogu u porodičnoj hijerarhiji. Partnersko-bračni odnos često dobija etiološku suštinu. želi i voli da se pita o svemu.Kod agora fobije saznajni simptomi mogu da budu mnogo intenzivniji i da dovedu do inhibicije pojedinih kognitivnih funkcija posebno u domenu zaključivanja. ograničavajući i osiromašujući. samostalnost i osećanje lične slobode kod dece). Ali. Po pravilu je neskladan. porodice koje prezaštićuju svoje članove i uče ih da izbegavaju rešavanje životnih problema. Takodje je moguć i razvoj novih simptoma depersonalizacije i derealizacije. Nerešene probleme iz primarne porodice agorafobična osoba prenosi na svog partnera. Kognitivne teorije takodje poentiraju i osećaj bespomoćnosti. anksiozni . neurofizioloških. ljutitim reakcijama.

klinička praksa pokazala da je ispoljavanje ovog poremećaja mnogo složenije. Najverovatnija je transmisija po modelu dominantnog gena. To je provala intenzivnog straha ili užasa praćenog osećajem vitalne ugroženosti i pretnje smrti (zemljotres. Izraženi i specifični simptomi agorafobije počinju da se javljaju izmedju 18-30. udar struje. pre definitivnog ispoljavanja oboljenja. Razvijena klinička slika Oboleli doživljava napade panike.postojanje komorbiditeta i kliničke komplikacije. pa i godina. Napad panike je posebno emocionalno iskustvo. godine. Tipičan početak je postepeno javljanje nespecifičnih simptoma u trajanju od više meseci. stanje potpune bespomoćnosti). Redje može početi naglo i neočekivano. mada ni model poligenskog nasledjivanja nije definitivno odbačen. hipotalamo-hipofizno-tireoidne Klinička slika Agorafobija je složen i kompleksan psihički poremećaj. hipotalamo-pituitarno-adrenalne 2. agorafobija bez paničnog poremećaja Medjutim. noćne more.Strah od straha se povezuje sa limbičkim režnjem koji je centar za mnoga osećanja posebno za bes. ili čak po život opasan događaj • pacijent situaciju procenjuje kao opasnu ili ugrožavajuću • ovo uverenje podržava i podstiče doživljavanje straha od straha izazvanog pražnjenjem u limbičkom režnju. Precipitirajući činioci U najvećem broju slučajeva nastanak poremećaja se može povezati sa nekim dogadjajem ili situacijom iz života. Model po kom dolazi do ovakvog ponašanja ima sledeći redosled: • doživljavanje napada panike dovodi do pražnjenja u moždanom stablu • ova pražnjenja se prenose u više kortikalne centre (odgovorne za učenje i složena osećanja) • u tim strukturama se napad panike doživljava kao neprijatan. eneureza. strašljivost. Psihoendokrinologija Istraživanja etiologije agorafobije iz ugla psihoendokrinologije su usmerena na utvrdjivanje mehanizama aktivnosti dveju osovina: 1. agorafobija sa paničnim poremećajem 2. Ti su dogadjaji poslednja kap u prepunoj čaši koji dovode do karakterističnog ispoljavanja agorafobije. uzbudjenje i strah. U postojećoj klasifikaciji opisana su dva entiteta: 1. strah od straha i ponašanje izbegavanja i druge karakteristične simptome i oblike ponašanja. Početak Oboleli od ranog detinjstva ispoljavaju karakteristične osobine: preosetljivost. ostvaruje se i veza izmedju prefronteksa i moždanog stabla Genetičke teorije Agorafobija se smatra porodičnim oboljenjem. posebno ako se u obzir uzmu . Ponašanje izbegavanja se povezuje sa prefronteksom kore velikog mozga. konkordanca kod monozigotnih blizanaca iznosi 31%. čežnja za kućom. Traje uglavnom nekoliko minuta 27 . sa kojim se uspostavlja recipročna veza • ova veza omogućava održavanje ponašanja izbegavanja • pored pomenute. odbijanje da idu u školu. jedno od najmučnijih. strah od razdvajanja od roditelja.

I uvek postoji opasnost od razbuktavanja do nivoa panike. zatim se izbegava sve veći broj mestai situacija i na kraju to postaje glavni oblik ponašanja. Osećanje psihičke i telesne napetosti su česti simptomi izmedju napada panike. odlaska kod frizera. Oboleli su najčešće depresivnog raspoloženja. ili pak ugušenja. po život opasne bolesti. kupanja u kadi. Ovo ponašanje sprečava razvoj straha. apel ponašanje. Telesna napetost se ispoljava kao zategnutost mišića ( vrat. da gube kontrolu nad sobom i počinju da „lude“. oprezne . stezanja u grudima. čini se kao da će se raspasti. Specifični oblici straha karakterišu razvijenu kliničku sliku: strah da bude sam. ima tendenciju ponavljanja i ustaljivanja. Napad panike prate brojni psihički. neprijatan. Život se svodi na boravak u kući i relacije kuća-posao-kuća. posebnih oblika strahovanja i specifičnih oblika ponašanja koji podsećaju na sliku generalizovanog anksioznog poremećaja.(redje sati). strah od putovanja. dolazi do ispoljavanja drugih psihopatoloških sadržaja. teškoća u disanju) . Specifični oblici ponašanja: psihomotorna uznemirenost. Dramatizacija i veoma neprijatni hipohondrijski. depersonalizacioni i derealizacioni fenomeni doprinose osećanju gubitka kontrole i strahu od ludila. pa i celokupnog organizma. Psihička napetost je osećaj svesnosti da postoji odredjena opasnost. ali dovodi do osiromašenja i pada kvaliteta življenja. U osnovi leži osećaj bespomoćnosti. Oboleli ne može da razume svoje stanje. Oboleli razvija strah zbog predvidjanja da se napad panike može ponovo javiti. grudi – može dovesti do glavobolje. Razvija se postepeno. do ekstremne agitacije. tako da su uvek spremni da o sebi govore izuzetno ružno. ne uspevaju da se organizuju i realizuju neke od životnih ciljeva. ramena. kada osoba beži iz opasne situacije. Psihički : intenzivan strah od smrti zbog infarkta miokarda ili mozga. Ovaj strah je manje dramatičan. 28 . lagano se proredjuju i nestaju. Ponašanje izbegavanja može biti aktivno. a strah je mučan. pa čak i stalno ležanje u krevetu. obeshrabrene. a ona pri tome ne zna odakle strah dolazi) i strašljivo iščekivanje (oboleli je obuzet strepnjom da će se nešto loše dogoditi. kada dolazi do inhibicije reakcija i ponašanja obolele osobe. telesni i ponašajni simptomi. potiljak. Slobodno lebdeći strah (nejasno doživljavanje straha kao da osobu strah preplavljuje. od vožnje liftom. Strah od straha ili anticipatorni strah se javlja kao posledica doživljenih napada panike i osećaja bespomoćnosti. parališući) su dva tipična doživljaja straha izmedju napada panike. Prvo se izbegavaju mesta i situacije gde je oboleli doživeo prve smetnje. te da im neka kugla iznutra pritiska grudi. Pacijent oseća nelagodnost. avionom. da ne vladaju životnom situacijom. ali nije povezan sa doživljavanjem nesreće. Postaju povišeno nesigurne. i pasivno. Nivo samoprocene i samovrednovanja je izuzetno nizak . opsesivni. sumnjičave. unutrašnji pritisak. ali ne i manje nelagodan. Preokupiranost strahom je osnovno osećanje izmedju napada panike. ponašanje privlačenja. smatrajući da su se razboleli od teške. Telesni: kardiovaskularna simptomatologija najčešće. u redu. bespomoćne. Osobe koje doživljavaju opšti strah saopštavaju da su potpuno paralizovane. Klinička slika izmedju napada panike Napadi panike traju odredjeno vreme. strah da ostanu sami u kući. što je povremeno vrlo izraženo. od čekanja uopšte.

Najzad. preosteljivost. Komorbiditet sa poremećajima ličnosti nije redak.g. druga stanja straha. u odnosu na SI i opsesivne misli b. mazohističkim i borderline poremećajem ličnosti. laka uzbudljivost. izbegavanje da se prihvati odgovornost. Lečenje Predstavlja veoma složen proces. uglavnom sa histrioničnim. ali značajno ga osiromašuje. savesnost. stalna napetost. psihološki ili vegetativni simptomi primarno ispoljeni. nestabilnost. narcističkim. osećaj nesigurnosti i inferiornosti. izbegavanje situacija koje izazivaju strah Diferencijalna dijagnoza : depresija. alkoholizam. Kliničke komplikacije depresija. neposredno ne ugrožava život obolelog. PL. važnu karakteristiku čini i potreba da se ima stalni pratilac. pasivnost. predispozicija za telesne bolesti. uglavnom jedna stalna bliska osoba. OK neuroze. zavisnost. Dijagnoza Kriterijumi: a. 1977. neretko i telesna oboljenja. stalno predosećanje nesreće. pasivno zavisnim. Integrativni model po Eriću: Početna faza Uspostavljanje kvalitetnog odnosa sa obolelim Umirenje Definisanje tj. veoma agresivan. – BASIC ID) koji se sastoji u pragmatičnoj sukcesivnoj i ili uporednoj primeni različitih oblika psihoterapije i lekova. strašljivost. osetljivost na kritike drugih. visoka skrupuloznost. redefinisanje psihopatološkog sadržaja Središnja faza Bihejvior terapija-kognitivna terapija-dalja primena lekova Završna faza Psihoanalitička psihoterapija. introverzija. Drugi ističu da su ansiozno-fobične osobe u detinjstvu i mladosti preterano izbegavale životne teškoće. nesposobnost za uvid. partnersko-bračna th 29 . zloupotreba PAS. alkoholizam. Kliničke karakteristike agorafobičnih pacijenata su: stidljivost. uveličavanje teškoća. nezrelost. neodlučnost. strah ograničen na najmanje dva od sledećih situacija: gužve. Tok i prognoza Agorafobija je hronično oboljenje sa tendencijom dugog trajanja. anksioznim ili izbegavajućim. hipohondrijaza. sa kojom je oboleli razvio odnos emocionalne vezanosti. optimalni rezultati se postižu primenom integrativnog modela lečenja (začetnik Popler. pun poverenja i nežnosti. Ovakav oblik ponašanja ima korene u razvijenom osećanju zavisnosti. ambivalencija. pa se zato brane ponašanjem koje je stalni poziv u pomoć. manipulativna ponašanja praćena zavisnošću od lekova i droga. putovanje od kuće. ili pak sa druge strane. Pojedini autori smatraju da su ovakve osobe nesposobne da odgovore na zahteve okoline. putovanje bez druge osobe c. javna mesta.

što bi se moglo objasniti kulturnim razlikama u shvatanju socijalnog straha. koju karakteriše skup socijalnih strahova. kada misle da ih drugi kritički procenjuju . Vezu socijalnog straha sa superegom razradili su njegovi sledbenici. socijalna disfunkcionalnost. težnja ka usamljivanju i izolaciji. Godine početka su preadolescencija i adolescencija . Socijalna fobija se ispoljava na dva načina: kao fokalna ili diskretna. U takvim 30 . Pol Mada se dugo mislilo da je češća kod osoba muškog pola. Suicidalnost Kod sociofobičnih pacijenata postoji povišen rizik od suicida. Ovako doživljen strah goni obolele da izbegavaju ove situacije i aktivnosti što dovodi do razvoja ponašanja izbegavanja. ali ne nalaze način da mu se suprotstave. nedosledno.te godine). Heteronomni strah nastaje kao proizvod vaspitanja dece bez ustaljenih normi. kada treba da pevaju. kada se previše brinu za svoj izgled. glume pred publikom. praćenje Završna procena uspešnosti terapije SOCIJALNA FOBIJA Definicija Socijalna fobija je oblik stanja straha koji se karakteriše postojanjem stalnog. kada treba da polažu ispit. koji mogu osobu ispitivački da posmatraju. kada treba da ostvare kontakt sa osobom suprotnog pola ili autoritetom. već u skladu sa onim što se od njega očekuje. Stepen obrazovanja Različita istraživanja su došla do različitih rezultata. ali ga je povezivao sa sa funkcijom superega i stidom. najnovija istraživanja pokazuju da se ona češće javlja kod žena. neudate. Oboleli doživljavaju strah kada treba da jedu. Takav superego ne zahteva od Ega da se ponaša na odgovarajući način. pojavom i ponašanjem drugih ljudi. kada osećaju da će pred drugima da pocrvene. kada misle da će ispasti smešni. Precizno odredjenje sadržaja i obima socijalne fobije uključujuje i sledeće pojmove: stidljivost. kada je povezana samo sa jednim oblikom straha i kao difuzna. uz prisutnu neodlučnost vaspitača. Epidemiologija Studije ukazuju na značajnu razliku u zastupljenosti fobija koja je u zapadnoj kulturi znatno viša. neinteligentni ili neobrazovani. sviraju. Bračno stanje češće neoženjeni tj. pak u čijem će prisustvu ona učiniti nešto nepristojno ili neprijatno. determinišući dva oblika: autonoman i heteronoman.Dalja primena lekova. U 95% slučajeva početak je pre i oko dvadesete godine (izmedju 13 i 26. Raniji početak. intenzivnog i nelogičnog straha izazvanog stavovima. slično osećaju krivice. specifičnim osećanjem koje potiče od obrazaca primitivnih refleksa. recituju. ili . da je ponize ili povrede. Osiromašenje visoko izraženo Etiologija Klasična psihoanalitička teorija hFrojd se nije previše bavio socijalnim strahom. pre 10-te godine je zabeležen u 40% slučajeva. Oboleli oseća da je njihov strah bezrazložan i nelogičan . nedostatak socijalnih veština. piju ili hodaju pred drugima ili budu u centru pažnje.

Do ovih pogrešnih saznanja oni su došli kroz 31 . Na ovaj način se formira patološka struktura superega. Topografski.okolnostima. Teorije uslovljavanja po ovoj teoriji. Poremećaj objektnih odnosa može da uslovi povišenu ranjivost i spremnost za reagovanje strepnjom i strahom. neuspeh u ostvarivanju pozitivnih učinaka u socijalnim situacijama povlači za sobom negativne procene od strane drugih i posledični doživljaj neprijatnosti i straha. ne funkcionišu skladno i efikasno. proganjanjem i kaznom. Kognitivne teorije sugerišu da socijalna fobija ima jednu kognitivnu komponentu. Savremene psihodinamske teorije Psihoanaliza nikada nije socijalni strah posmatrala kao interpersonalni i društveni problem. Fenihel podvlači da socijalni strah ima logičnu komponentu . Stoga je logična komponenta socijalnog straha. uvek normalna. Fenihel je socijalni strah je locirao izmedju straha od kastracije ili gubitka ljubavi . Hipoteze o nedostatku socijalnih veština Po ovoj teoriji. definisao socijalni strah kao kao svestan strah koji je u povezan sa kritikom. Istovremeno. zbog čega pomračuje sve objektne relacije. To bi značilo da je socijalni strah razvojni fenomen koji je u najužoj vezi sa: stidom. sistem odbrane i sistem sigurnosti. Kvalitet i postojanost ranih odnosa formira jezgro kasnijih objektnih odnosa. Socijalno anksiozna osoba preterano aktivira sistem odbrane. sa jedne i rdjave savesti odraslih. Odstupanja od normalnog nastaju onda kada je osoba nesposobna da predvidja reakcije i ponašanja drugih iz okoline. različiti predmeti i situacije mogu da steknu sposobnost da izazovu strah udruživanjem sa nekim bolnim dogadjajem. strah od negativne procene. specifičnim naslednim činiocima. egzibicionizmom i uretralnim erotizmom. Teorije socijalnog učenja po kojoj se učenje ne odvija toliko kroz direktno sparivanje nadražaja sa izvesnim negativnim posledicama već preko uzora ili učenja posmatranjem. javnom nastupanju. koja je centralni etiološki činilac. deca nisu u stanju predvideti koje ponašanje će im doneti naklonost roditelja. i novorodjenče poseduje biološku obdarenost za razvoj niza ponašanja koja olakšavaju vezivanje u cilju olakšavanja preživljavanja. a nedovoljno koristi sistem sigurnosti. odbijaju da razlikuju dobro od rdjavog ponašanja i tako se prilagodjavaju trenutnim zahtevima. Savremeni autori dinamske orjentacije Cloitre i Shear u teoriji nazvanoj odbrana/sigurnost iznose postavku da socijalni strah nastaje kada dva biološka i komplementarna sistema u funkciji preživljavanja. Suština ove teorije svodi se na tvrdnju da se iskustvo sa zaštitnikom iz ranog detinjstva internalizuje u obliku objektnih odnosa ili interpersonalnih shema. Fenihel 1946. oralnošću i dominacijom.Obolela osoba pridaje preveliki značaj reakcijama okoline i odnosima sa drugim ljudima. Bolwby je pošao od postavke da su ljudi u osnovi društvena bića i po njemu. ambivalencijom i agresivnošću i najzad. patološkom strukturom Superega. Kognitivno-bihevioralne teorije Nastanak socijalnog straha objašnjavaju ranim traumatskim iskustvom u socijalnim situacijama . nedostatkom socijalnih veština. ona razvija novu logičku projekciju superega u spoljašnji svet. Psihički zdrava osoba predvidja kako će okolina da reaguje i teži da reakcije superega zameni prikladnijim. pogrešnim saznajnim procesima. sa druge strane. Beck smatra da oboleli od socijalne fobije doživljavaju strah zato što se drže pogrešnih uverenja ili disfunkcionalnih pretpostavki.

ali i prezaštićujući. što je uzrok osiromašenja kvaliteta života • Strah od ljudi predstavlja intenzivan strah od kontakta sa drugim ljudima praćen razvojem ponašanja izbegavanja • Strah od osoba suprotnog pola je varijetet straha od ljudi. češći kod osoba muškog pola. drhtanje. gubitkom kontrole nad fiziološkim radnjama (mokrenje. Strah od gubitka kontrole Ovde se radi o strahu od gubitka kontrole. Opšte socijalne fobije U ovu grupu spadaju: • Ekstramna socijalna stidljivost podrazumeva stidljivost i nedostatak samopouzdanja u raznim socijalnim situacijama. nisko samovrednovanje. čest je simptom u okviru reagovanja strahom uopšte. hladni. Takodje su značajni obrasci ponašanja u porodičnoj sredini: zatvorenost. Najčešći oblici ovog straha povezani su sa: gubitkom svesti i padom na ulici. odbacujući roditelji . telesnim i ponašajnim simptomima.interakcije sa averzivnim dogadjajima. Strah od javnog nastupa 32 . Biološki modeli 1. što je posledica hiperaktivnosti autonomnog nervnog sistema. stalno nezadovoljstvo sobom. mukom i povraćanjem pred drugima. telesnom slabošću. posebno majka. povučenost. stroga hijerarhija. Subjektivno. Neurobiologija • Bihemijska • Psihoendokrinološka istraživanja Klinička slika Može biti veoma raznovrsna. nepodržavanje mladih u donošenju odluka i prilikom javnih nastupa. Bihevioralno: izbegavanje kao posledica straha od straha. povlačenja i nekad prave izolacije. odnosno da drugi prodire u njenu fizičku intimu. što vodi usamljivanju i izolaciji. crvenjenje. zapostavljena ili prezaštićena deca . što dovodi do socijalnog straha. oboleli svesno doživljava strah kada ostvaruje kontakt sa drugim ljudima u okviru različitih socijalnih situacija. znojenje. nedostatka socijalnih veština i stavova koji nisu prilagodjeni okolnostima iz realnosti. Telesne manifestacije: lupanje srca. posebno telesne. Strah potiče od saznanja da je osoba otkrivena. nesigurnost. Teorije o porodičnim odnosima u kojima je odnos roditelji/deca . nesigurnost. naročito u situacijama koje su neprilične. Socijalnu fobiju karakteriše posebna organizacija ličnosti:stidljivost. Osnovni sadržaj čini strah koji ima fobična svojstva i karakteriše se subjektivnim. defekacija) . Strah od pogleda i kritičke procene Ovo je jedan od osnovnih strahova i veruje se da je urodjen oblik straha. Naslednost • Studije porodica • Studije na blizancima 2.

brinu zbog izgleda svog nosa. osećaja inferiornosti i krivice.5% • Poboljšavajući 0% Prognoza je nepovoljna. već efekata koje ono proizvodi na druge osobe. Psihološki. Strah mora da bude ograničen na posebne socijalne situacije c. Stah od otkrivanja sopstvene inferiornosti Povezuje se sa strahom od jedenja . bez spontanih poboljšanja ili oporavaka.3% • Fluktuirajući 25. straha od samog sebe.. Ove osobe strahuju da su previše debele. Lečenje 33 .6% • Fazični 20. ćelavosti. telefoniranja pred drugim osobama.. naročito u situacijama kada se razviju komorbidni poremećaji i komplikacije. Strah od ispita U vezi je sa opštom socijalnom stidljivošću i socijalnim strahom od otkrivanja sopstvene inferiornosti. izbegavajući. maljavosti. kada je izložena pogledima drugih ljudi. Strah od pozornice ili javnog nastupa umetnika Može biti praćen telesnim simptomima. Karakteristični simptomi i oblici ponašanja se postepeno ispoljavaju i ustaljuju. Strah od crvenjenja Predstavlja varijetet opšte socijalne stidljivosti i česta je kod mladjih osoba oba pola. Varijante toka socijalne fobije: • Stalno isti 43. Pri tome. shizoidni • Bolesti zavisnosti: alkoholizam. Izbegavanje fobične situacije mora da bude izražena odlika • Uključuje se antropofobija i socijalna neuroza Tok i prognoza Početak je tipičan i povezuje se sa preadolescencijom i adolescencijom.Predstavlja strah velikog intenziteta u situaciji (ili pri pomisli na takve situacije) u kojoj osoba biva kritički procenjivana od strane drugih osoba. Komorbiditet i komplikacije • Panični poremećaj. zloupotreba PAS • Velika depresija Dijagnoza a.6% • Stalno pogoršavajući 10. Obolela osoba crveni i u banalnim situacijama. govorenja . ušiju . veličine grudi. Ovaj oblik straha se retko javlja izolovano. osoba se ne plaši samog crvenjenja . pijenja. Strah da izgled tela nije u redu Ovaj oblik straha može dobiti oblik socijalne fobije kada ga je teško razlikovati od dismorfofobije. bihejvioralni ili vegetativni simptomi moraju da budu primarne manifestacije straha b. napeto i rado bi pobegla iz takve situacije. zbog čega se oseća nelagodno. pisanja. paranoidni. agorafobija. nogu. sa tendencijom da dugo traju i postanu hronični. mršave. Uglavnom je u sklopu: morbidne stidljivosti. specifične fobije • Poremećaji ličnosti : anksiozni. kod narcističke ili paranoidno organizovane ličnosti.

opisuje se sifilofobija. ECA studija do istog zaključka. U prvom medicinskom rečniku iz 1848. kod predisponiranih osoba će doći do nastanka fobije. pa da u susretu sa zastrašujućim objektima i situacijama doživi intenzivan strah. Verhulst je utvrdio da fobije na ranijem uzrastu. fobije mesta 3. ističu da je ovo najčešći oblik fobija u populaciji (med intervencije. godine ima neki oblik fobije. Znači. visina. 34 . fobije živih bića Istorijat fobija seža do Hipokrata. Početkom dvadesetog veka Žane opisuje sistematizovane oblike fobija koje se delom mogu poistovetiti sa specifičnim fobijama (fobija od prljavštine. kada su opisane fobija od zvuka flaute i visine. SPECIFIČNA FOBIJA Definicija Poznato je da veliki procenat tzv.). smrt. grmljavina. 1892. profesionalnih instrumenata). intenzitet pomenutih fobija. Agras i sar. koje imaju svojstvo da uslovljavaju fobične situacije. fobije situacije 5. što će dovesti do razvoja ponašanja izbegavanja. posrednog i informaciono-prenosnog iskustva. Veliki broj istraživača je utvrdio da su specifične fobije kod dece veoma čest poremećaj.5-11. životinje. Kognitivno-bihevioralne teorije Su zasnovane na teorijama učenja i nude najbolja objašnjenja kroz modele direktnog.8%. i 12. oluje. Vestfal je u praksu prvi put uveo pojam agorafobije. Tako je pokazano da 95% dece izmedju 5. Epidemiologija Zastupljenost je 4. fobije prirodne sredine 4.. u većini slučajeva (samo 0.7% ispoljava kliničke oblike fobija). a nešto kasnije i klaustrofobija (1877). Inače. nestaju tokom sazrevanja i ne postoje na straijim uzrastima. blag je i nema klinički značaj. Slučaj malog Hansa – fobijski strah od konja. gužva. fobije objekata 2. Prisustvo ili odsustvo fobija kod dece je uslovljeno emocionalnom stabilnošću deteta. Takodje je pokazana dinamička fluktuacija fobija na dečijem uzrastu. životinja. koja time postaje najčešći psihički poremećaj uopšte. izgledao bi ovako: 1. potrebno je da osoba bude ranjiva (psihološki i biološki). Pol kod žena je ovo najčešći psihički poremećaj uopšte (odnos 2:1). ljudi ili žena. Kada osoba doživi realan strah sa odredjenim objektima ili situacijama. predmeta od vrednosti. normalne populacije ima strah od raznih predmeta i situacija. Mada do danas nije iskristalisana klinički značajna klasifikacija ovih poremećaja. Godine početka detinjstvo ili adolescencija Porodično grupisanje Etiologija Psihoanalitičke teorije imaju isljučivo istorijski značaj.. a da oko 10% njih ispoljava strah takvog intenziteta da se svrstava u poremećaj specifičnu fobiju .Do sada nije izgradjen jedinstven terapijski pristup u lečenju. Frojd 1909. jedan od pokušaja grupisanja specigičnih fobija.

gusenice). Jednom utisnut emocionalni odgovor jako teško se menja. potrebno je da ispoljava visok nivo uzbudjenosti. stalan. situacijom ili aktivnošću koje čine sadržaj fobije). 35 . Subjekat posmatra drugog pojedinca koji doživljava intenzivan strah. Ovaj strah je često praćen gubitkom svesti. češće združene sa drugim oblicima straha. Fobije od krvi. intenzivan strah od susreta ili kontakta sa životinjama i insektima. primanja injekcija ili povreda. drhtanje. da bi razvio fobiju. a ne izbegavanja. Strah od straha dominira kliničkom slikom. miševi. bubašvabe. Klasifikacija U ICD 10 se navode: • akrofobija • fobija od životinja • klaustrofobija • fobija od ispita • jednostavna fobija Klinička slika Specifičnu fobiju karakterišu četiri osnovne komponente: 1. kada zrelost nije dostignuta. modeliranje i emocionalna zaraza je drugi model nastanka specifičnih fobija. praćen ponašanjem izbegavanja. nejčešće je monosimptomatski (ograničen i striktno povezan sa odredjenim objektom. često parališućim strahom od gledanja krvi. U kritičnim periodima. pacovi. U slučajevima kada je fobija monosimptomastka. ali. Prateći simptomi nisu česti niti su karakteristični i manifestuju se hiperaktivnošću autonomnog nervnog sistema: lupanje srca. Etološke teorije smatraju da u razvoju ljudi postoje periodi koji olakšavaju mogući nastanak emocionalnih reakcija po principima utiskivanja (reprint)Ti su periodi u direktnoj vezi sa stepenom zrelosti osobe. Najčešći je u detinjstvu. Ponašanje izbegavanja 4. Glavni strah 2. znojenje. nije uslovljen pogrešnim saznanjem ni simboličkim procesima. dolazi do fenomena utiskivanja. strepnje ili pomenutu ranjivost. Strah od straha 3. Prenos informacija. koji predstavlja ponašanje pozitivnog privlačenja. Grupa pratećih simptoma Glavni strah predstavlja centralni psihopatološki sadržaj. realnih ili lažnih takodje ima etiološki potencijal. strah je povremen i ne previše opterećujući. jer deca vadjenje krvi poistovećuju sa smrću. Ponašanje izbegavanja je nekada izraženo do te mere da postaje stil življenja obolelog.Posredno iskustvo. Fobije od životinja Su najčešće i karakteriše ih nelogičan. ptice-pauci. povreda Retko se sreću kao izdvojen klinički sy. mačke. pa i opštim simptomima straha (zmije. Biološke teorije u fokus lociraju genetske činioce . tako 73 % obolelih medju bliskim srodnicima ima bar još jednog srodnika sa istim poremećajem. injekcija. Karakerišu se izraženim. vadjenja krvi.

Kod manjeg broja osoba koje su doživele napad panike. PL. pojavljuje se i panični poremećaj. od onesvešćivanja. Strah mora biti ograničen na prisustvo odredjenog fobičnog objekta ili situacije 3. U slučajevima kada oboleli reaguje kognitivnim strahom. 36 . opisao njegove ekvivalente nazivajući ih razdražljivim srcem.Fobija nastaje zbog straha od reakcije i dogadjaja nepodložnih kontroli unutar svog tela. Fobija od medicinskih i stomatoloških intervencija Mnogi neurotični pacijenti imaju stah od lekara. Fobična situacija se izbegava kad god je to moguće Diferencijalna dijagnoza Prvi korak u utvrdjivanju postojanja specifične fobije je njeno razdvajanje od specifičnih strahova koji postoje ali ne osiromašuju osobu u njenom funkcionisanju. kada predstavlja najtvrdokorniji simptom. tj. Tok i prognoza Kao i kod većine stanja straha postoji trend dugog trajanja i hronifikacije. nad uslovljavanjem. Često se javlja kod agorafobičara. Napadi panike su po prvi put opisani još u 17. Specifične fobije od odredjenih situacija • Strah od letenja avionom • Strah od vožnje liftom • Klaustrofobija Dijagnoza Kriterijumi : 1. dok pojedini razvijaju pravu fobiju praćenu ponašanjem izbegavanja. izlaganje u imaginaciji i uživo. niti dovode do straha od straha i ponašanja izbegavanja. neočekivanim napadima panike. Epidemiologija Napadi panike se često pojavljuju u sklopu raznih psihičkih i organskih oboljenja. dok primena lekova nije od velike koristi. Bihevioralna psihoterapija u okviru kojese koriste metodi relaksacije. autogeni trening. U samom nastanku primat ima modeliranje. koristi se kognitivna terapija. Najefikasniji su izlaganje uživo i suportivna psihoterapija. Lečenje Oboleli od specifičnih fobija se veoma retko obraćaju psihijatru za pomoć.g. depresijom. U osnovi tog oblika reakcije je vazovagalna reakcija kao odbrambena. a DaCosta je 1871. Zatim treba utvrditi da li je specifična fobija nezavisan i izolovan poremećaj i da li je u komorbidnoj vezi sa drugim stanjima straha. sistemska desenzitizacija. koji nisu izazvani nekim telesnim oboljenjem ili delovanjem psihotropnih sredstava. Psihološki ili vegetativni simptomi moraju biti primarni simptomi straha 2. Suportivna psihoterapija Lečenje lekovima benzodijazepini i beta adrenergički blokatori PANIČNI POREMEĆAJ Definicija Panični poremećaj je oblik straha koji se ispoljava ponavljajućim. a izmedju kojih je prisutan snažan i onesposobljavajući strah od narednih napada. veku od strane Bartona. Zastupljenost napada panike tokom života u opštoj populaciji kreće se izmedju 7 i 9%.

Sa druge strane . viša je kod žena (odnos 2:1). Poremećaj se češće registruje kod razvedenih/rastavljenih i udovaca. Etiologija Istraživanja nisu otkrila ni biološke ni psihološke činioce specifične za ovaj poremećaj. tj. Pr. Salivan je napad panike protumačio kao dezorganizaciju ličnosti . nego se izazivaju zastrašujućim mislima. sprečava je da se uveri da te aktivnosti nisu opasne. nesvesno značenje dogadjaja koji prethode pojavi napada panike aktivira neurofiziološke mehanizme koji izazivaju napad. ali je redak kod dece pre puberteta i kod starijih od 65 godina. koja nastaje kao posledica naglog izneveravanja nečeg na šta se osoba potpuno oslanjala i što je od ključnog značaja za doživljaj sigurnosti. Kod muškaraca. self se ne konsoliduje i može da doživi fragmentaciju. što potkrepljuje disfunkcionalni kognitivni stil 37 . Napad panike nastaje kada telesne senzacije izazovu preplavljujuća negativna osećanja. Prema savremenim analitičkim tumačenjima. praćen brojnim telesnim simptomima.Prevalenca tokom života je izmedju 1. Osnovna teza je da strah nastaje kao posledica akumulacije seksualne energije i njenog neadekvatnog ili nedovoljnog pražnjenja. Prema modelu Kathrine Shear. koja nezreli odbrambeni mehanizmi ne mogu da smire i kontrolišu. Medju pacijentima se često sreće zavisnost u odnosu na primarne objekte i ambivalentna i negativna osećanja koja prate tu zavisnost. koji se opet pogrešno tumače . Izbegavanje svih aktivnosti kojih se osoba plaši. fantazijama i telesnim senzacijama. Tokom razvoja. Stalno osluškivanje tela dovodi do preosetljivosti na telesne senzacije 2. Te misli su u vezi sa strahom od odvajanja od moćnih objekata. koji potiče od neodgovarajućeg odnosa sa roditeljima koji nemaju sposobnost da empatišu sa decom. dok jednogodišnja prevalenca iznosi oko 1%. što dalje pojačava strah. Seksualna frustracija zbog apstinencije ili „coitus interruptusa“ ima za posledicu preplavljujući strah. Najveća prevalenca je nadjena kod osoba starosti izmedju 15 i 45 godina.5 i 2. Kognitivne teorije Pogrešno tumačenje telesnih simptoma Teorija Davida Clarka poentira da su napadi panike posledica pogrešnog tumačenja telesnih simptoma i senzacija. Pogrešno tumačenje palpitacija kao znaka teške bolesti srca izaziva ili pojačava strah i dovodi do novih telesnih simptoma . Prosečna starost u vreme početka iznosi izmedju 23 i 38 godina .5%. Opšte prihvaćeno je mišljenje o postojanju izvesne biološke predispozicije za pojavu napada panike (nasledje. Panični poremećaj može da se pojavi u bilo kom životnom dobu. napadi panike nisu spontani. u osnovi napada panike je defekt u kontroli straha. Psihoanalitičke teorije Ove teorije tumače napade panike u okvirima prve Frojdove teorije o strahu koja je poznata kao toksična teorija i teorija preobraćanja libida u strah. Održavanje paničnog poremećaja se tumači postojanjem bar jednog od sledećih mehanizama: 1. Sa stanovišta psihologije selfa Heinza Kohuta. pokretač ovih fantazija je strah da se osoba nadje u situaciji iz koje neće moći da se izbavi. sa strahom da osoba bude napuštena. poremećaji u neurofiziološkim procesima i neuroanatomskim strukturama). dok najveći rizik imaju starosne grupe od 25-34 kod žena i 30-44 g. što je suština napada panike.

ali se pretpostavlja da je na nivou serotoninskog 1A receptora. jer stimulišu respiraciju i remete acido-baznu ravnotežu • Johimbin. palpitacije i nedostatak vazduha nastaju u daljem toku.Verovanje da je strah opasan Kognitivno-bihevioralni model David Barlow definiše strah kao biopsihološku reakciju prilagodjavanja na objektivno prisutnu opasnost. koja priprema organizam za reakciju borbe ili bekstva. Disfunkcija serotonergičkog NT sistema Tačna priroda te disfunkcije nije otkrivena. bol u grudima. Disfunkcija GABA-benzodijazepinskog sistema 38 . Preosetljivost hemoreceptora na CO2 i lažni alarm ugušenja Udisanje CO2 u koncentracijama od 5-35% izaziva napad panike kod obolelih od paničnog poremećaja. Postoje dve grupe supstanci koje izazivaju napad panike: • CO2. Istraživanja neuroanatomije i patofiziologije U biološkim istraživanjima često se koristi veštačko izazivanje napada panike. flumazenil. vrtoglavica. Da bi do napada došlo neophodna je biološka i psihološka predispozicija. hiperkapnije i hiperkalcemije. Tahikardija. derealizacija. fenfluramin. učestalost fizičkog i seksualnog zlostavljanja. a osoba doživljava strah. konstitucionalno determinisane fenomene: povlačenje. Napad panike se označava kao lažna uzbuna. Hiperventilacija akutna hiperventilacija može da izazove simptome napada panike. stidljivost i preterana telesna ekscitiranost pri izlaganju novim i nepoznatim situacijama.9-41%. holecistokinin i kofein deluju direktno na nor. a za pojavu fobije prefrontalni korteks. oprez. za razvoj anticipatornog straha disfunkcija limbičkog sistema. Strah od odvajanja u detinjstvu i školska fobija Inhibicija ponašanja u detinjstvu podrazumeva sledeće. Patofiziološki mehanizam se odvija preko respiratorne acidoze. doživljaj gušenja i napad panike. jer. smrt roditelja u detinjstvu. Traumatska iskustva u detinjstvu i nepovoljni odnosi u primarnoj porodici Češće odvajanje od majke. inhibiranost. m-hlorfenilpiperazin. ser ili GABA NT sisteme Prema neuroanatomskom modelu. što se ispoljava parestezijama. natrijum-laktat i bikarbonat. Alkaloza dovodi do hipokalcemije. Ovi napadi mogu da se izazovu češće ili jedino kod pacijenata sa paničnim poremećajem. što izaziva dispneju. Hipokapnija dovodi do cerebralne vazokonstrikcije i smanjenog dotoka O2 u mozak pa se mogu javiti nesvestica. Prevalenca kod srodnika prvog stepena tokom života iznosi 7. za pojavu napada panike odgovorne su strukture u moždanom stablu :locus coeruleus. objektivne opasnosti nema. Disfunkcija noradrenergičkog neurotransmiterskog sistema Istraživanja nisu našla da je pojačana nor stimulacija ili nedovoljna ihibicija ovog sistema specifična za panični poremećaj. Reakcija se ispoljava hiperaktivnošću vegetativnog nervnog sistema.6-20 puta. zamućen vid. konfuzija. i nuclei raphae. Biološki modeli Nasledni činioci rizik od obolevanja kod prvostepenih srodnika je veći za 2. a patofizološki mehanizam se odigrava preko hipokapnije i alkaloze. depersonalizacija. Do hiperventilacije dolazi izbacivanjem više CO2 iz organizma. rastave i razvodi. rezervisanost.

Posle napada osoba se oseća umorno i iscrpljeno. tremor. neodredjen strah. znojenje. Ipak. Takodje je registrovan veći broj negativnih životnih dogadjaja u godini koja prethodi početku paničnog poremećaja (razvod. mesto dogadjanja takvo da se ne može odmah pobeći. tahikardija. Napadi koji su verovatniji u odredjenim situacijama javljaju se prilikom izlaganju tim situacijama. medijalnim temporalnim regionima. izlaganje opasnostima. odvajanje od značajnih osoba. svadja. koji imaju ključnu ulogu u integraciji reakcija na nove i neprijatne spoljašnje nadražaje. seksualnog odnosa. Ako je prvi napad bio snažan. pa i generalizovano stanje straha. simptomi jaki. kao i pri pokušaju odvikavanja od nikotina. fizičkog napora. Klinička slika Početku paničnog poremećaja ponekad prethodi prodromalni period... ali se javlja i kod socijalne i specifične fobije U pogledu intenziteta tokom napada panike najčešći su sledeći telesni simptomi: palpitacije. što se dovodi u vezu sa hiperaktivnošću noradrenergičkog sistema. ili u sklopu apstinencijalnog sy. DSM IV razlikuje tri tipa napada panike: 1. kao i potrebom da se pobegne i/ili zatraži pomoć. Učestalost napada može varirati od desetak i više dnevno do jednog napada u nekoliko meseci ili godina. Većina pacijenata saopštava da je prvi napad panike bio neočekivan. smrt ili teška bolest člana porodice). u kom su izraženi napetost. traumatskog iskustva ili korišćenja nekog psihotropnog sredstva. dispneja. što previše ekscitira organizam i inhibira ponašanje. vrtoglavica. veća je verovatnoća da se taj napad doživi kao trauma što dovodi do snažnog straha od ponavljanja napada i njihovih posledica. Uloga životnih dogadjaja Pojavi paničnog poremećaja prethode izvesni traumatski dogadjaji ili neprijatna iskustva. insulama. Ne postoje tipični napadi panike. Napadi panike vezani za neku situaciju javljaju se skoro uvek odmah nakon izlaganja toj situaciji ili ako se iščekuje ili zamišlja ista 3. To je put koji vodi ka paničnom poremećaju. ono što napad panike čini jedinstvenim jeste iskustvo nagle pojave telesnih simptoma koji veoma brzo dostignu vrhunac u intenzitetu i praćeni su snažnim strahom zbog doživljaja vitalne ufroženosti ili gubitka kontrole. prestanak života u zajednici. Trajanje napada je od nekoliko minuta do pola sata. Neuroendokrinološki poremećaji U uslovima stresa je smanjeno lučenje hormona rasta. orbito-frontalnom korteksu. Poremećaji u strukturi i funkciji odredjenih delova mozga Gray navodi poremećaje u funkciji septuma i hipokampusa. vrući i 39 . posebno leve strane. Metode vizuelizacije CNS ukazuju da je za vreme napada panike povećan protok krvi i ubrzan metabolizam u prednjem cingulusu. Preteran doživljaj opasnosti u stanjima straha aktivira septohipokampalni sistem. telesne bolesti. Neočekivani napadi se javljaju spontano i tipični su za panični poremećaj 2. Prvi napad se može pojaviti za vreme uznemirenosti. nesvestica. Karakterističan je za agorafobiju. doživljaj ugroženosti i bespomoćnosti snažan.Pretpostavlja se da je kod pacijenata sa paničnim poremećajem narušena koordinacija izmedju benzodijazepina i GABA-A receptora zbog čega izostaje inhibitorno dejstvo GABA-e na locus coeruleus.

povlačenje iz socijalnih relacija. Dijagnoza Dijagnostički kriterijumi za panični poremećaj MKB10: • Postojanje više teških napada vegetativnog straha u periodu od oko mesec dana • Napadi se pojavljuju u situacijama kada ne postoji objektivna opasnost • Napadi se pojavljuju u veoma različitim. Od psihičkih simptoma najčešći su: strah od trenutne smrti. ludila i kolabiranja.hladni talasi po telu. bol i nelagodnost u grudima. Lečenje Lečenje se sprovodi u nekoliko faza: • U prvoj. intenzivnoj fazi ciljevi su: ublažavanje. osećaj gušenja. gubitak samopouzdanja. Glavna svojstva ličnosti kod kojih postoji ovaj poremećaj su: preterana zavisnost. smanjenje i iščezavanje anticipatornog straha i iščezavanje agorafobije ako postoji ponašanje izbegavanja (lekovi i kognitivna. a nešto redje alkoholizmom. neretko i depersonalizacija i derealizacija. bolja kontrola simptoma. U periodima izmedju napada . gubitka kontrole. nesigrunost. Sposobnost koncentracije je snižena. parestezije i utrnulost. ako se napadi panike javljaju često. nervoza želuca. Tipičan je iznenadni doživljaj vitalne ugroženosti. Teži tok poremećaja i gora prognoza vidjaju se kod pacijenata kod kojih je oboljenje počelo ranije i duže trajalo. prisutan je jak strah od budućih napada panike fenomen poznat kao anticipatorni strah ili strah od straha. odnosno kognitivno-bihevioralna terapija) 40 . neretko mogu javiti i u toku spavanja. napad označava težinu fobične situacije. Napadi se. a može se uočiti i regresivno ponašanje. Diferencijalna dijagnoza • Hipertireoidizam • Aritmije srca • Vestibularna disfunkcija • Prolaps mitralne valvule • Hipoglikemija Tok i prognoza Potpuni oporavak se sreće kod 10 -12 % nakon 5 godina praćenja. proredjivanje i sprečavanje napada panike. muka. tendencija izbegavanja. ali je prisutan anticipatorni strah • Ako se napad panike javlja u odredjenoj fobičnoj situaciji. kao i hipohondrično. Panični poremećaj se najčešće komplikuje agorafobijom i depresijom ( u 40-80% slučajeva) . oprez. Najizraženiji je kod osoba čiji su napadi panike nepredvidivi i neočekivani i deluje osiromašujuće na celokupan život. nepoverljivost i emocionalna labilnost. zbog čega u pogledu dijagnoze prednost treba dati fobiji • Istovremeno ispunjavanje kriterijuma za depresivnu epizodu isključuje dijagnozu paničnog poremećaja Prema DSM IV presudno je da većina napada bude neočekivana. a ne samo poznatim i predvidivim situacijama • Izmedju napada ima vrlo malo simptoma straha. Panični poremećaj se često kombinuje sa drugim oblicima psihopatologije.

Prema modelu Kathrine Shear. kognitivno-bihejvioralna. Prosečna starost u vreme početka iznosi izmedju 23 i 38 godina . fantazijama i telesnim senzacijama. Psihoanalitičke teorije Ove teorije tumače napade panike u okvirima prve Frojdove teorije o strahu koja je poznata kao toksična teorija i teorija preobraćanja libida u strah. sa strahom da osoba bude napuštena. Te misli su u vezi sa strahom od odvajanja od moćnih objekata. dok najveći rizik imaju starosne grupe od 25-34 kod žena i 30-44 g.5%. praćen brojnim telesnim simptomima. tj. Pr. uz produženu dopunsku kognitivnu ili kognitivno-bihevioralnu terapiju • Dugoročni ciljevi lečenja su sprečavanje recidiva i komplikacija. koji nisu izazvani nekim telesnim oboljenjem ili delovanjem psihotropnih sredstava. Kod muškaraca. Sa druge strane . neočekivanim napadima panike. Zastupljenost napada panike tokom života u opštoj populaciji kreće se izmedju 7 i 9%. veku od strane Bartona.g. Etiologija Istraživanja nisu otkrila ni biološke ni psihološke činioce specifične za ovaj poremećaj. snažni BD i SSR-i. pokretač ovih fantazija je strah da se osoba nadje u situaciji iz koje neće moći da se izbavi. Primena psihoterapije: kognitivna. Prema savremenim analitičkim tumačenjima. a izmedju kojih je prisutan snažan i onesposobljavajući strah od narednih napada. opisao njegove ekvivalente nazivajući ih razdražljivim srcem. klasični inhibitori MAO . a DaCosta je 1871. Poremećaj se češće registruje kod razvedenih/rastavljenih i udovaca. Kod manjeg broja osoba koje su doživele napad panike. PANIČNI POREMEĆAJ Definicija Panični poremećaj je oblik straha koji se ispoljava ponavljajućim. suportivna. nego se izazivaju zastrašujućim mislima. pojavljuje se i panični poremećaj. poremećaji u neurofiziološkim procesima i neuroanatomskim strukturama). koja nezreli odbrambeni mehanizmi ne mogu da smire i kontrolišu. Najveća prevalenca je nadjena kod osoba starosti izmedju 15 i 45 godina.5 i 2. nesvesno značenje dogadjaja koji prethode pojavi napada panike aktivira neurofiziološke mehanizme koji izazivaju napad. dok jednogodišnja prevalenca iznosi oko 1%. Osnovna teza je da strah nastaje kao posledica akumulacije seksualne energije i njenog neadekvatnog ili nedovoljnog pražnjenja. ali je redak kod dece pre puberteta i kod starijih od 65 godina. napadi panike nisu spontani. Opšte prihvaćeno je mišljenje o postojanju izvesne biološke predispozicije za pojavu napada panike (nasledje. Epidemiologija Napadi panike se često pojavljuju u sklopu raznih psihičkih i organskih oboljenja. Seksualna frustracija zbog apstinencije ili „coitus interruptusa“ ima za posledicu preplavljujući strah. • 41 .Lečenje se zatim nastavlja farmakoterapijom i/ili terapijom podrške . viša je kod žena (odnos 2:1). poboljšanje kvaliteta života i smanjenje rizika da dodje do egzacerbracije Lečenje lekovima triciklični AD. Panični poremećaj može da se pojavi u bilo kom životnom dobu. Napad panike nastaje kada telesne senzacije izazovu preplavljujuća negativna osećanja. Napadi panike su po prvi put opisani još u 17. psihoanalitička psihoterapija. Prevalenca tokom života je izmedju 1.

Tokom razvoja. a osoba doživljava strah. Kognitivne teorije Pogrešno tumačenje telesnih simptoma Teorija Davida Clarka poentira da su napadi panike posledica pogrešnog tumačenja telesnih simptoma i senzacija. objektivne opasnosti nema. fenfluramin. Sa stanovišta psihologije selfa Heinza Kohuta. sprečava je da se uveri da te aktivnosti nisu opasne. smrt roditelja u detinjstvu. flumazenil. koja nastaje kao posledica naglog izneveravanja nečeg na šta se osoba potpuno oslanjala i što je od ključnog značaja za doživljaj sigurnosti. Salivan je napad panike protumačio kao dezorganizaciju ličnosti . konstitucionalno determinisane fenomene: povlačenje. Ovi napadi mogu da se izazovu češće ili jedino kod pacijenata sa paničnim poremećajem. Reakcija se ispoljava hiperaktivnošću vegetativnog nervnog sistema. Održavanje paničnog poremećaja se tumači postojanjem bar jednog od sledećih mehanizama: 3. Traumatska iskustva u detinjstvu i nepovoljni odnosi u primarnoj porodici Češće odvajanje od majke.6-20 puta. što dalje pojačava strah. m-hlorfenilpiperazin. koji potiče od neodgovarajućeg odnosa sa roditeljima koji nemaju sposobnost da empatišu sa decom. što je suština napada panike. u osnovi napada panike je defekt u kontroli straha. Napad panike se označava kao lažna uzbuna. jer stimulišu respiraciju i remete acido-baznu ravnotežu • Johimbin. Strah od odvajanja u detinjstvu i školska fobija Inhibicija ponašanja u detinjstvu podrazumeva sledeće. Postoje dve grupe supstanci koje izazivaju napad panike: • CO2. oprez. rezervisanost. Izbegavanje svih aktivnosti kojih se osoba plaši. Biološki modeli Nasledni činioci rizik od obolevanja kod prvostepenih srodnika je veći za 2. inhibiranost. učestalost fizičkog i seksualnog zlostavljanja. što potkrepljuje disfunkcionalni kognitivni stil Verovanje da je strah opasan Kognitivno-bihevioralni model David Barlow definiše strah kao biopsihološku reakciju prilagodjavanja na objektivno prisutnu opasnost. Stalno osluškivanje tela dovodi do preosetljivosti na telesne senzacije 4. holecistokinin i kofein deluju direktno na nor. rastave i razvodi. koja priprema organizam za reakciju borbe ili bekstva. self se ne konsoliduje i može da doživi fragmentaciju.Medju pacijentima se često sreće zavisnost u odnosu na primarne objekte i ambivalentna i negativna osećanja koja prate tu zavisnost. koji se opet pogrešno tumače . Prevalenca kod srodnika prvog stepena tokom života iznosi 7. ser ili GABA NT sisteme 42 . stidljivost i preterana telesna ekscitiranost pri izlaganju novim i nepoznatim situacijama. Istraživanja neuroanatomije i patofiziologije U biološkim istraživanjima često se koristi veštačko izazivanje napada panike.9-41%. natrijum-laktat i bikarbonat. Da bi do napada došlo neophodna je biološka i psihološka predispozicija. jer. Pogrešno tumačenje palpitacija kao znaka teške bolesti srca izaziva ili pojačava strah i dovodi do novih telesnih simptoma .

Takodje je registrovan veći broj negativnih životnih dogadjaja u godini koja prethodi početku paničnog poremećaja (razvod. pa i generalizovano stanje straha. Disfunkcija serotonergičkog NT sistema Tačna priroda te disfunkcije nije otkrivena. svadja. Neuroendokrinološki poremećaji U uslovima stresa je smanjeno lučenje hormona rasta. što se ispoljava parestezijama. palpitacije i nedostatak vazduha nastaju u daljem toku. telesne bolesti. 43 .Prema neuroanatomskom modelu. vrtoglavica. hiperkapnije i hiperkalcemije. i nuclei raphae. što previše ekscitira organizam i inhibira ponašanje. medijalnim temporalnim regionima. seksualnog odnosa. posebno leve strane. odvajanje od značajnih osoba. Preosetljivost hemoreceptora na CO2 i lažni alarm ugušenja Udisanje CO2 u koncentracijama od 5-35% izaziva napad panike kod obolelih od paničnog poremećaja. depersonalizacija. orbito-frontalnom korteksu. Tahikardija. Preteran doživljaj opasnosti u stanjima straha aktivira septohipokampalni sistem. za pojavu napada panike odgovorne su strukture u moždanom stablu :locus coeruleus. što se dovodi u vezu sa hiperaktivnošću noradrenergičkog sistema. zamućen vid. smrt ili teška bolest člana porodice). ili u sklopu apstinencijalnog sy. a za pojavu fobije prefrontalni korteks. izlaganje opasnostima. neodredjen strah. kao i pri pokušaju odvikavanja od nikotina. što izaziva dispneju. traumatskog iskustva ili korišćenja nekog psihotropnog sredstva. Uloga životnih dogadjaja Pojavi paničnog poremećaja prethode izvesni traumatski dogadjaji ili neprijatna iskustva. Patofiziološki mehanizam se odvija preko respiratorne acidoze. Klinička slika Početku paničnog poremećaja ponekad prethodi prodromalni period. u kom su izraženi napetost.. Metode vizuelizacije CNS ukazuju da je za vreme napada panike povećan protok krvi i ubrzan metabolizam u prednjem cingulusu. Disfunkcija noradrenergičkog neurotransmiterskog sistema Istraživanja nisu našla da je pojačana nor stimulacija ili nedovoljna ihibicija ovog sistema specifična za panični poremećaj. a patofizološki mehanizam se odigrava preko hipokapnije i alkaloze. fizičkog napora. doživljaj gušenja i napad panike.. Alkaloza dovodi do hipokalcemije. insulama. koji imaju ključnu ulogu u integraciji reakcija na nove i neprijatne spoljašnje nadražaje. Hipokapnija dovodi do cerebralne vazokonstrikcije i smanjenog dotoka O2 u mozak pa se mogu javiti nesvestica. bol u grudima. za razvoj anticipatornog straha disfunkcija limbičkog sistema. Hiperventilacija akutna hiperventilacija može da izazove simptome napada panike. konfuzija. Poremećaji u strukturi i funkciji odredjenih delova mozga Gray navodi poremećaje u funkciji septuma i hipokampusa. Do hiperventilacije dolazi izbacivanjem više CO2 iz organizma. Prvi napad se može pojaviti za vreme uznemirenosti. prestanak života u zajednici. ali se pretpostavlja da je na nivou serotoninskog 1A receptora. derealizacija. Disfunkcija GABA-benzodijazepinskog sistema Pretpostavlja se da je kod pacijenata sa paničnim poremećajem narušena koordinacija izmedju benzodijazepina i GABA-A receptora zbog čega izostaje inhibitorno dejstvo GABA-e na locus coeruleus.

ono što napad panike čini jedinstvenim jeste iskustvo nagle pojave telesnih simptoma koji veoma brzo dostignu vrhunac u intenzitetu i praćeni su snažnim strahom zbog doživljaja vitalne ufroženosti ili gubitka kontrole. napad označava težinu fobične situacije. Od psihičkih simptoma najčešći su: strah od trenutne smrti. a ne samo poznatim i predvidivim situacijama • Izmedju napada ima vrlo malo simptoma straha. Učestalost napada može varirati od desetak i više dnevno do jednog napada u nekoliko meseci ili godina. kao i hipohondrično. Sposobnost koncentracije je snižena. vrući i hladni talasi po telu. vrtoglavica. Dijagnoza Dijagnostički kriterijumi za panični poremećaj MKB10: • Postojanje više teških napada vegetativnog straha u periodu od oko mesec dana • Napadi se pojavljuju u situacijama kada ne postoji objektivna opasnost • Napadi se pojavljuju u veoma različitim. Karakterističan je za agorafobiju. bol i nelagodnost u grudima. a može se uočiti i regresivno ponašanje. Tipičan je iznenadni doživljaj vitalne ugroženosti. zbog čega u pogledu dijagnoze prednost treba dati fobiji • Istovremeno ispunjavanje kriterijuma za depresivnu epizodu isključuje dijagnozu paničnog poremećaja 44 . ludila i kolabiranja. nesigrunost. tahikardija. gubitka kontrole. Ne postoje tipični napadi panike. Ipak. Najizraženiji je kod osoba čiji su napadi panike nepredvidivi i neočekivani i deluje osiromašujuće na celokupan život. gubitak samopouzdanja. tendencija izbegavanja. oprez. znojenje. Glavna svojstva ličnosti kod kojih postoji ovaj poremećaj su: preterana zavisnost. ali se javlja i kod socijalne i specifične fobije U pogledu intenziteta tokom napada panike najčešći su sledeći telesni simptomi: palpitacije. U periodima izmedju napada . Panični poremećaj se često kombinuje sa drugim oblicima psihopatologije. doživljaj ugroženosti i bespomoćnosti snažan. ako se napadi panike javljaju često. neretko mogu javiti i u toku spavanja. To je put koji vodi ka paničnom poremećaju. Napadi panike vezani za neku situaciju javljaju se skoro uvek odmah nakon izlaganja toj situaciji ili ako se iščekuje ili zamišlja ista 6. Posle napada osoba se oseća umorno i iscrpljeno. Neočekivani napadi se javljaju spontano i tipični su za panični poremećaj 5. prisutan je jak strah od budućih napada panike fenomen poznat kao anticipatorni strah ili strah od straha.Većina pacijenata saopštava da je prvi napad panike bio neočekivan. muka. Napadi se. povlačenje iz socijalnih relacija. tremor. parestezije i utrnulost. mesto dogadjanja takvo da se ne može odmah pobeći. veća je verovatnoća da se taj napad doživi kao trauma što dovodi do snažnog straha od ponavljanja napada i njihovih posledica. simptomi jaki. Napadi koji su verovatniji u odredjenim situacijama javljaju se prilikom izlaganju tim situacijama. DSM IV razlikuje tri tipa napada panike: 4. neretko i depersonalizacija i derealizacija. Trajanje napada je od nekoliko minuta do pola sata. dispneja. nepoverljivost i emocionalna labilnost. ali je prisutan anticipatorni strah • Ako se napad panike javlja u odredjenoj fobičnoj situaciji. kao i potrebom da se pobegne i/ili zatraži pomoć. Ako je prvi napad bio snažan. nesvestica. nervoza želuca. osećaj gušenja.

Panični poremećaj se najčešće komplikuje agorafobijom i depresijom ( u 40-80% slučajeva) . snažni BD i SSR-i. a nešto redje alkoholizmom. odnosno kognitivno-bihevioralna terapija) • Lečenje se zatim nastavlja farmakoterapijom i/ili terapijom podrške . kognitivno-bihejvioralna. Primena psihoterapije: kognitivna. suportivna. poboljšanje kvaliteta života i smanjenje rizika da dodje do egzacerbracije Lečenje lekkovima triciklični AD.Prema DSM IV presudno je da većina napada bude neočekivana. smanjenje i iščezavanje anticipatornog straha i iščezavanje agorafobije ako postoji ponašanje izbegavanja (lekovi i kognitivna. klasični inhibitori MAO . REAKCIJE NA TEŽAK STRES I POREMEĆAJI PRILAGODJAVANJA • • • Akutna reakcija na traumu Posttraumatski poremećaj Poremećaji prilagodjavanja Akutna reakcija na traumu Definicija Predstavlja skup raznovrsnih ispoljavanja psihičkih i ponašajnih smetnji koje se pojavljuju veoma brzo posle teške traume u kojoj je život osobe bio ugrožen ili je osoba bila svedok nečije patnje ili smrti. psihoanalitička psihoterapija. Diferencijalna dijagnoza • Hipertireoidizam • Aritmije srca • Vestibularna disfunkcija • Prolaps mitralne valvule • Hipoglikemija Tok i prognoza Potpuni oporavak se sreće kod 10 -12 % nakon 5 godina praćenja. uz produženu dopunsku kognitivnu ili kognitivno-bihevioralnu terapiju • Dugoročni ciljevi lečenja su sprečavanje recidiva i komplikacija. Teži tok poremećaja i gora prognoza vidjaju se kod pacijenata kod kojih je oboljenje počelo ranije i duže trajalo. intenzivnoj fazi ciljevi su: ublažavanje. Lečenje Lečenje se sprovodi u nekoliko faza: • U prvoj. proredjivanje i sprečavanje napada panike. Često je prisutno ponovno 45 . bolja kontrola simptoma. Karakteriše je kratko trajanje (do 4 nedelje) i razni disocijativni fenomeni i upadljivo izmenjeno ponašanje.

akutna reakcija na traumu može se javiti i kod osoba bez ikakve predispozicije. bes. Simptomi su raznovrsni. iznenadnim prelazom iz očaja u bes ili iz straha u borbenost i prkos). mutizam . Dijagnoza Dijagnostički kriterijumi prema MKB 10: 1. kao da osoba reaguje instinktivno. što je skoro nalik stuporu. uopšten način reagovanja na traumu. Klinička slika je znači fluidnija. Naravno. treći se ponašaju zbunjeno i konfuzno. ali ta odbrana nije efikasna. ali kraće traje i ima raznovrsnija ispoljavanja. doživljaj da se osoba ne nalazi na mestu gde se dogodio traumatski dogadjaj. amnezija za zbivanja za vreme i neposredno nakon traumatskog dogadjaja. pored početnog stanja ošamućenosti. deluje zbunjeno. Simptomi brzo iščezavaju (počnu da se stišavaju nakon 24-48 sati. Ovo bi bili obrasci odbrane od intenzivnih i bolnih osećanja kojima je osoba preplavljena. pri čemu obe reakcije izgledaju haotično. kao da se isključila i da joj je svejedno šta se oko nje dogadja. Česta je i pojava : uznemirenosti. a posle tri dana su minimalnoi izraženi) 46 . trajanje. raznovrsnim telesnim simptomima i ponašanjem nalik onom kod konfuznih.preživljavanje traume i simptomi straha i hiperaktivnosti autonomnog nervnog sistema. Takvo stanje traje do nekoliko dana. U prvim trenucima i satima osoba je ošamućena. Ne postoji jedinstven. posledice) sa činiocima predispozicije (prethodno postojanje psihičkog poremećaja. strah. Drugi opis je manje dramatičan i po kliničkim karakteristikama liči na posttraumatski poremećaj (PTSD). kod drugih disocijativni simptomi. pozitivna porodična anamneza za postojanje psihičkog poremećaja.slikom duže vreme. impulsivno ponašanje. nesvrsishodne hiperaktivnosti ( besciljno tumaranje). karakteristike ličnosti. intenzitet. kao da nema nikakva osećanja. ali nijedan simptom ne dominra kl. očaj. hiperfunkcija ANS sa pratećim telesnim simptomima ( palpitacije. Kod nekih se vidja slika napada panike. promenljivog karaktera. dok je oko 75% u šoku. jer osoba zbog dezintegracije nije u stanju da mobiliše svoje potencijale i da se sabere. kao da ne razume šta se dogodilo. Takodje je moguća i reakcija umrtvljavanja. preznojavanje. Epidemiologija U periodu neposredno nakon teške prirodne katastrofe samo 12-25% osoba ostaje hladnokrvno. Važno mesto zauzimaju razni oblici disocijativnih ispoljavanja: depersonalizacionoderealizacioni fenomeni. . kao i izbegavanje svega što budi sećanja na traumatski dogadjaj. U kasnijim fazama česte su reakcije tipa bežanja ili borbe. Ponekad dominiraju povlačenje. mogu se sresti depresija. a ta fluidnost se ispoljava različitim i nepostojanim emocionalnim regaovanjem ( pr. redje 2-3 nedelje. Klinička slika Se može ispoljiti na dva načina: Prvi bi podrazumevao skup najrazličitijih simptoma i ponašanja koji se brzo smenjuju bez nekog reda. hiperaktivnost i povlačenje u sebe. izrazit osećaj krivice. postojanje nepovoljnih iskustava u detinjstvu). 2. ponekad je dezorjentisana. GIT tegobe). Etiologija Smatra se da je u etiologiji ključno preplitanje činilaca koji se odnose na samu traumu (vrsta.

• • Ovu dg. a u slučaju hiperaktivnosti kupiranje se vrši beta blokatorima ili klonidinom. da bi pacijent mogao da razume šta se dogodilo i da prihvati osećanja koja u vezi sa tim ima i realno proceni posledice traume. pa tako odredjene traume nose veći rizik izazivanja PTSD. psihički šok Diferencijalna dijagnoza • PTSD • Akutna psihoza • Mogućnost organske etiologije simptoma ( povreda glave ) • Simulacija Tok i prognoza Po definiciji traje kartko od 2 dana do 4 nedelje. zamor u borbi. Prema jednom istraživanju kod 56% vojnika je došlo do prerastanja akutne rakcije na traumu u PTSD.g Epidemiologija Lifetime prevalenca iznosi izmedju 1 i 12. ne treba koristiti kada se radi o pogoršanju simptoma koji su već postojali Uključuju se akutna krizna reakcija. POSTTRAUMATSKI POREMEĆAJ (PTSD) Definicija PTSD se definiše kao skup manje više specifičnih simptoma koji se pojavljuju posle izvesnog perioda od pretrpljene teške traume u kojoj je život osobe bio ugrožen ili je osoba bila svedok nečije patnje ili smrti. simptomima hiperaktivnog autonomnog nervnog simptoma i ponašanjem koje ukazuje na dublje promene ličnosti. Karakteristčni simptomi su razni oblici ponovnog proživljavanja traumatskog dogadjaja. Oni su često praćeni izbegavanjem svega što podseća na traumu. Tokom prvih dana i nedelja posle traumatskog doživljaja najvažnije je da se haotični doživljaji pacijenta uobliče i sistematizuju. kriminalnog akta razvija PTSD. kratkotrajno. direktivne i fokusirane na ono što je dominantno u kliničkoj slici. dok se isti poremećaj javio samo u 17% ispitanika koji nisu imali akutnu reakciju na traumu. krizno stanje. Kao posebna dijagnostička kategorija uveden je u DSM III 1980. Da bi se sprečilo hronificiranje simptoma. Opšti stav terapeuta treba da je optimističan. Lečenje Terapijske intervencije bi trebalo da budu relativno jednostavne. Izvesno je da pojava posttraumatskog poremećaja delom zavisi i od vrste traume kojoj je osoba izložena.3% (7-8%). Druga istraživanja pokazuju da se u 80% slučajeva osoba sa akutnom reakcijom na traumu nakon saobraćajne nesreće. Ukoliko traje duže ima komplikovanu kliničku sliku i onesposobljava osobu za funkcionisanje. Ako je potrebna sedacija daju se BD. važno je pacijenta ohrabriti da se suoči sa raznim komponentama traume koju je preživeo i nikako ga ne podržati u nastojanjima da se od traume brani pokušavajući da je zaboravi ili izbegavajući sve što kod njega budi sećanja na ono što mu se dogodilo. ali realan. U lečenju nesanice koriste se BD ili nebenzodijazepinski hipnotici. Veća je verovatnoća da će se 47 . Nejčešće simptomi potpuno iščezavaju ili dolazi do njenog prerastanja u PTSD.

Te slike i misli bude sećanja na traumu i za posledicu imaju hiperaktivnost ANS i promene u ponašanju. saobraćajne nesreće (2. Do sada nije formulisan jedan integrativni model PTSD. U kognitivnom modelu PTSD. Ono što imamo su hipoteze i teorijske postavke. Drugi psihološki modeli kao ključnu karakteristiku iznose ponovno proživljavanje traumatskog doživljaja kroz slike i misli koje se nameću i stalno ponavljaju . U novije vreme. i posle silovanja (49%). • Rahman (2001) iznosi pretpostavku da je PTSD posledica nepotpune emocionalno-kognitivne obrade traumatskog doživljaja. Istraživanja su pokazala da su najznačajniji činioci rizika za pojavu PTSD oni koji su u vezi sa samom traumom.PTSD pojaviti posle zarobljavanja.8%).2%) Žene i muškarci se razlikuju u odnosu na tip traume koju dožive. Kod žena je češće sekszualno nasilje. • Traumatske uspomene se objašnjavaju i preko teorije o emocionalno. a održavanje simptoma se objašnjava preko operantnog učenja. izbegavanjem odgovarajućih draži. pretpostavke o PTSD su samo jednim delom psihodinamičkog karaktera. koji je samo situaciono pristupačan. Pored ovoga. silovanje.8%). zlostavljanje u detinjstvu. jednog koji je pristupačan volji i drugog. ali on nije dovoljan da bi se razvio PTSD. Psihološki aspekti Bihevioralni model determiniše PTSD preko mehanizama klasičnog uslovljavanja . Ako se simptomi pojave brzo posle traumatskog dogadjaja veća je verovatnoća da se kasnije razvije klinička slika PTSD. a zajednički imenitelj predstavlja selektivna obrada podataka o traumi. dok su muškarci češće izloženi traumatskim situacijama u ratovima i prilikom fizičkih napada. a takodje su češće svedoci nečije smrti. tako i na psihološkom nivou. tj. Pretpostavlja se da sledeći psihološki činioci i mehanizmi mogu objasniti traumatske uspomene: • Jedna od mogućnosti je poremećen odnos izmedju dva sistema pamćenja. kao i činioci čije je dejstvo najizraženije u periodu neposredno posle pretrpljene traume. 48 . fizičkog zlostavljanja i kidnapovanja (53.kognitivnoj obradi traume i CB teorija. zbog toga što je ta obrada bila sprečena Psihodinamički pristup Još je Frojd pretpostavio da se traumatska neuroza pojavljuje kada je osoba iscrpla mogućnosti prilagodjavanja i pribegla primitivnijim odbrambenim mehanizmima u sklopu procesa označenog kao prisila ponavljanja. Etiologija Traumatski dogadjaj je obavezni etiološki činilac. pažnja je usmerena na izmenjene obrasce razmišljanja i prosudjivanja. nego nakon prirodne katastrofe (3. pretpostavlja se da PTSD karakteriše zatajivanje prvog sistema pamćenja ( zbog patoanatomskih promena u hipokampusu.3%) i pronalaženja mrtvog tela (0. neophodna je sklonost koja se odredjuje kako na biološkom. možda) zbog čega ne može neutralisati drugi sistem pamćenja.

Najupečatljivije ispoljavanje se odnosi na ponovno proživljavanje traume. strah da će se osoba identifikovati sa žrtvama 6. jednokratni traumatski dogadjaji imaju drugačiji efekat od onih koji se ponavljaju. Na NMR se mogu videti smanjena veličina i atrofija hipokampusa. suženi opseg emocionalnog doživljavanja. Traumatski dogadjaj je obično neočekivan i nepredvidiv. tugovanje 2. strah da će osoba postati destruktivna 4. Za serotonin se veruje da utiče na povećanje lučenja CRF. Klinička slika PTSD se ispoljava na različite načine . PTSD je najpre odredjen traumatskim dogadjajem. Disocijativni odbrambeni mehanizmi pomažu da se neprijatna osećanja drže van domašaja svesti ali sama snaga tih osećanja ih vraća traumatizovanoj osobi . razdražljivost. uobliče i inegrišu preplavljujuće informacije naizmeničnim negiranjem traumatskog doživljaja i prisilnim ponavljanjem traume kroz noćne more. a na okolinu projektuje bes i osećanje krivice. osećanje krivice zbog preživljavanja traumatskog doživljaja 5. On isključuje stresogene dogadjaje i situacije koje ne podrazumevaju životnu ugroženost.Tako Horowitz ističe da je ključna karakteristika PTSD pokušaj da se obrade. Pre pojave kliničkih manifestacija ovog poremećaja osoba na traumu reaguje strahom. što pojačava doživljaj gubitka kontrole i bespomoćnosti i na brutalan način poništava svaku fantaziju o ličnoj neranjivosti i suočava nas sa sopstvenom konačnošću . Dejstvo dogadjaja koji direktno ugrožava osobu drugačije je od onog u kom je osoba svedok nečije smrti ili mučenja. što dovodi do pojačanog regaovanja na stres. kao i pojedini prizori koji se pacijentu nameću i stalno 49 . razgovora ili ljudi koji asociraju na traumu. strah da će se trauma ponoviti 8. stalni oprez i iščekivanje da se nešto loše dogodi. što znači da je život pacijenta ili nekog drugog bio direktno ugrožen. Na nivou neurotransmiterskih sistema postoje pretpostavke o poremećaju koji uslovljava sprečavanje inhibitornog dejstva GABA. Biološki aspekti Do sada nisu otkrivene patoanatomske i patofiziološke promene specifične za PTSD. tipično je ponovno proživljavanje traume. On je definisao nekoliko psiholoških pojava tipiučnih za period nakon traumatskog dogadjaja: 1. Isto tako. Vrsta traumatskog doživljaja je važna zbog načina na koji dogadjaj deluje na osobu kao i zbog značenja koji on za nju ima. Tipični način su snovi i noćne more. izbegavanje odredjenih situacija. napetost. Negiraju se sopstvena osećanja. koji je posledica osećaja bespomoćnosti da se spreči smrt ili druge posledice traumatskog dogadjaja. slike i dr. zbog čega može predstavljati ogromnu narcističku traumu. Ipak. krivica zbog sopstvenog besa ili destruktivnih želja 3. bes spram svega što se smatra mogužim uzrokom traume Traumatska iskustva uglavnom aktiviraju primitivnije mehanizma odbrane negaciju i projekciju. stid zbog osećaja praznine i bespomoćnosti 7. teškoće u prisećanju detalja vezanih za traumu. pa se biološki modeli nalaze na nivou spekulacija. što se ispoljava kroz nametljivo ponavljanje sećanja na traumu.

Ponekad slike. snovi su više difuzni. te ih prati snažno osećanje bespomoćnosti. Simptomi koji ukazuju da je pacijent u stanju stalnog. kroz igru koja se stalno ponavlja. Češće se javlja kod poražene strane. Poremećaji pamćenja mogu uzeti različite oblike. dogadjaje i aktivnosti. Naročito osećaj odbačenosti i zaborava. te su ona zato neprijatna. Ovi simptomi se ispoljavaju na različite načine : nesanica. Komplikacije: poremećeni bračni odnosi. scene i prizori mogu imati karakter vidnih halucinacija ili iluzija. osećaj besperspektivnosti. razdražljivost i izlivi besa. radna onesposobljenost. Ispoljavanja PTSD mogu biti specifična i u odnosu na vrstu pretrpljene traume.ponavljaju. Trauma kod vojnika koji su učestvovali u borbi Etiološki činioci kod ovog oblika poremećaja odnose se na : • okolnosti pod kojim je osoba otišla u rat • stalnu životnu ugroženost tokom borbi • loše odnose medju vojnicima • dezinhibovano ponašanje zbog okolnosti. Simptomi PTSD mogu se pojaviti prvi put tek posle nekoliko meseci ili godina od traumatskog dogadjaja. Nema tipičnih simptoma ponovnog proživljavanja traume . Sva ova ispoljavanja se karakterišu doživljajem da pacijent nema kontrolu nad njima. uznemiravajuća ili bolna. već je ono posredno. doživljaj da ništa nema smisla. Tipične manifestacije su: Povlačenje i usamljivanje. a iz repertoara emocionalnih ispoljavanja kao da su ostali samo bes i strah. napetog iščekivanja podsećaju na one u generalizovanom anksioznom poremećaju. Trauma zbog zatočeništva u logorima ili zatvorima 50 . preosetljivost na zvučne draži. Somatski simptomi se mogu javiti ali redje. Kod mladje dece klinička slika se razlikuje donekle u odnosu na odrasle. Osećaj otudjenosti može kod obolog aktivirati osećaj krivice. U vezi sa smanjenim opsegom emocionalnog reagovanja nalazi se gubitak uobičajenih interesovanja za ljude. samoubistvo. i mogu se ponavljati više puta u toku dana. razdražljivost i agresivnost. pacijent nije u stanju da ima bilo kakva osećanja. a somatski simptomi češći (bolovi u stomaku ili glavobolje). Trauma se može ponovo proživljavati samo ako pacijent nije izgubio svest tokom traumatskog dogadjaja. pacijenti pokušavaju da izbegnu sve što može da ih aktivira. što može biti posledica disocijacije. naročito zbog korišćenja alkohola i PAS Po povratku iz rata odnos društva je jedan od značajnih činilaca za pojavu PTSD. Retko su ovi simptomi naglašeni i tada je somatski obrazac reagovanja na stres delimično ili u potpunosti zamenjuje raznovrsna emocionalna ispoljavanja posle pretrpljene traume. Varijeteti kliničke slike PTSD opisuju se kao parcijalni i kompleksni. Pošto su simptomi ponovnog proživljavanja traume neprijatni i bolni. kao mehanizma odbrane (dolazi do odvajanja sećanja od osećanja koja su ih pratila). zloupotreba alkohola i pas. Pacijent ne može da se seti nekih važnih detalja vezanih za traumatski doživljaj. osećanje krivice. Ponekad se u ranoj fazi mogu javiti depersonalizacioni i derealizacioni fenomeni. selektivne smetnje u koncentraciji.

Trauma kod žrtava prirodnih nesreća i katastrofa Ukoliko akutna reakcija na traumu preraste u PTSD onda on ima relativno dobru prognozu. Kod polovine se sreće potpun oporavak. Sa druge strane u nekim slučajevima simptomi traju godinama. često imaju izlive besa. Potpuno izlečenje nije realan cilj. oružane pljačke ili drugog kriminalnog čina Ovakve osobe nakon traume postaju nepoverljive. „umrtvljenost“ osećanja i izbegavanje „provokativnih“ draži. ponekad i želju za osvetom. Ovaj vid traume nekad trajno narušava interpersonalne odnose žrtve. Trauma kod žrtava silovanja. razvija se slika koja liči na fobiju. posebno partnersko i sex funkcionisanje. psihogeni bol. EMDR (Desenzitizacija i ponovna obrada preko pokreta očnih jabučica). zloupotreba alkohola (kod ½ muškaraca. Komorbiditetne veze posttraumatskog poremećaja Opšta stopa psy komorbiditeta iznosi 62-88%: depresija (u 50%). Kod velikog broja pacijenata postoje značajne fluktuacije.Osnovne karakteristike predstavlja doživljaj potpunog gubitka kontrole nad sopstvenim životom. izrazita bespomoćnost i nepredvidivost zbivanja. Dijagnoza Prema kriterijumima MKB 10 Dg. Prognoza je lošija što simptomi duže traju. 51 . bihevioralne i CBT. izgadjivanje. izmenjeno ponašanje –nije presudno. slike i snove. Poremećaj u funkcionisanju ANS. neograničena izloženost svim oblicima maltretiranja i neizvesnost nastupanja smrti. Dodatni činioci su: podsticanje borbe za preživljavanje. Postoji jasna potvrda o postojanju traume. Odnos društva prema njima je ambivalentan. epidemije. granični poremećaj ličnosti Tok i prognoza Tok oboljenja je raznolik. Po povratku ove osobe prolaze kroz dodatni stres prilagodjavanja na novu sredinu. Trauma kod žrtava saobraćajnih i drugih nesreća prouzrokovanih ljudskim činiocem Često se kao posledica javlja fobični strah od vožnje. osećaju se postidjeno i poniženo. i kod 1/3 žena) i PAS (marihuana) . često okrivljuju sebe za ono što ime se desilo. Ako je strah praćen izbegavanjem. prisutna su stalno ponavljajuća i nametljiva proživljavanja traume kroz sećanja. poremećaj raspoloženja. Žrtve silovanja često gube svako sammopoštovanje. Upečatljivo je emocionalno otudjenje. Psihoterapija kombinacija suportivne. psihološka tortura. imaju doživljaj da su prljave. Diferencijalna dijagnoza • Akutna reakcija na traumu • Poremećaj prilagodjavanja • Egzacerbracija hronične psy • Akutna psyhotična ispoljavanja druge etiologije • OKP • Disocijativna stanja. stanja straha (kod 1/3) . je verovatna ako je od TD do ispoljavanja poremećaja prošlo najmanje 6 meseci. Lečenje Zahteva strogo individualni pristup. tehnike relaksacije uz bihevior.

kao i u odnosu na posledice koje izazivaju (hronično napeto stanje u braku. Ponekad se mogu javiti i telesni simptomi (somatizacija). Kod mladje dece su izraženiji regresivni trendovi (eneureza). U populaciji odraslih postoje indicije da je poremećaj dva puta češći kod žena. Klinička slika varira od slučaja do slučaja. nebenzodijazepinski hipnotici kod nesanice. Epidemiologija Prevalenca poremećaja iznosi 2-8% mdju decom. dok se relativno često javljaju i druga emocionalna ispoljavanja kao što su ljutnja i osećaj krivice. kontekst ). Neki od pacijenata imaju suicidalne ideacije. iza koje se uglavnom kriju emocionalna doživljavanja kao što su tuga. 52 . Stresogena situacija označava nepovoljne prilike tokom dužeg vremenskog peridoa. pa i socijalna izolacija. hronična organska bolest) Način na koji stresogeni dogadjaj/situacija remeti biopsihosocijalnu ravnotežu osobe zavisi od njegove prirode. Etiologija Pretpostavke o etiološkim činiocima su sledeće: • Postojanje izvesne predispozicije ( osobe sa poremećajem ličnosti teže podnose stresogene dogadjaje) • Naročito su predisponirane osobe sa rigidnom strukturom i rigidnim obrascima ponašanja . inhibitori MAO. TCA. kao i posebno značenje koje imaju za pojedinca • Kumulativni efekt izloženosti jednoj stresogenoj situaciji može da oslabi sposobnost podnošenja druge stresogene situacije ili dogadjaja Klinička slika Početni simptomi se mogu videti neposredno posle stresogenog dogadjaja/situacije ili 1-3 meseca posle toga. trajanje. i koje mogu ali ne moraju fluktuirati u intenzitetu. Stresogeni dogadjaj se odnosi na nešto što se jednom odigralo i okončalo. Pretopstavlja se da je rizik veći u nižim socioekonomskim klasama.Lečenje lekovima SSRi. POREMEĆAJ PRILAGODJAVANJA Definicija Poremećaji prilagodjavanja predstavljaju heterogenu grupu nepsihotičnih poremećaja čija je zajednička karakteristika da su se pojavili u kontekstu neke stresogene situacije ili dogadjaja veoma različitih razmera i posledica. mada se može ponavljati. sa naglašenom impulsivnošću i agresivnnošću. ali i od načina na koji ih osoba doživljava i tumači. očaj ili strah. koje jako drže do kontrole • Loši objektni odnosi u detinjstvu • Karakteristike stresogenog dogadjaja ili situacije (priroda. adolescentima i starijim licima. Za redukciju vegetativne hiperaktivnosti koristi se klonidin. ali su pokušaji retki. delom i zbog veće verovatnoće da budu izloženi stresogenom dogadjaju ili situaciji. Kod nekih pacijenata je naglašeno povlačenje iz socijalnih interakcija. Kod dece i adolescenata se često vidja dramatično izmenjeno ponašanje. intenzitet. Ako kliničkom slikom dominiraju agresija i bes efekta imaju antikonvulzivi. raznovrsni simptomi straha i/ili depresije su relativno blagi. revrzibilnost.

Prognoza je u načelu povoljna. što znači da je za postavljanje dijagnoze potrebno najpre isključiti ostale psihičke poremećaje. za razliku od somatizacije gde dolazi do transformacije u vegetativnu inervaciju. a odnosi sa prijateljima i poznanicima se često poremećeni. zavisi od pažljive procene odnosa izmedju: 1. svesnosti identiteta. Zajednička karakteristika disocijativnog i konverzivnog poremećaja je parcijalni ili potpuni gubitak normalne integracije izmedju: sećanja prošlih dogadjaja. Oblika ispoljavanja. neposrednih sećanja i kontrole pokreta tela. Suština je da se pacijentu pomogne da bolje razme svoje reagovanje. sadržaja i težine simpotma 2. a disocijativni na pamćenje i identitet. prevazidje negativne posledice stresogenog dogadjaja/situacije i da obogati svoj repertoar mahanizama za suprotstavljanje stresu. Uključuju se: kulturološki šok. hospitalizam kod dece Isključuje se: Separaciono stanje straha u detinjstvu Diferencijalna dijagnoza Ova grupa poremećaja definisana je kao rezidualna kategorija. Dijagnoza Postavljanje dijagnoze prema kriterijumima MKB 10. Ako klinička slika perzistira duže od 6 meseci potrebno je revidirati dijagnozu. DISOCIJATIVNI (KONVERZIVNI) POREMEĆAJI Predstavljaju poremećaje ranije poznate pod nazivom histerična neuroza sa dva podtipa: konverzivni i disocijativni. Konverzivni poremećaj Mehanizam konverzije podrazumeva da se neurotični konflikt razrešava tako što se preobraća.Pacijenti se često žale da nisu u stanju da se bore sa problemima. AD retko). Podataka o prošlosti osobe i karakteristika njene ličnosti 3. Stresogenog dogadjaja/situacije ili životne krize Mora se utvrditi jasno postojanje 3. Akutna reakcija na stres i PTSD Reakcija na stresogene dogadjaje Normalno i patološko tugovanje Tok i prognoza Ovi poremećaji se pojavljuju u roku od 1-3 meseca od stresogenog dogadjaja. 1. ne mogu da odgovore na radne obaveze. Farmakoterapija ima ograničeno mesto u lečenju ( BD po potrebi. strepe da se neće ponašati odgovorno ili veruju da su podlegli stresu. Konverzivni fizički simptomi se dele na: 53 . Lečenje U terapiji se koriste različite psihoterapijske tehnike kao što su suportivne tehnike i intervencije u krizi. i očekuje se da se oboleli nakon 2-3 meseca vrati na uobičajeni nivo funkcionisanja. senzorne ili motorne prirode. reakcija tugovanja. konvertuje i reprezentuje kao fizički simptom. Konverzivni poremećaji se odnose na voljno motorne i senzitivne i senzitivne funkcije.

percepcije. posebno inteligencije. identiteta i motornog ponašanja. do 70-tih godina dvadesetog veka. prolaznom izmenjenošću normalne integrisanosti funkcije svesti. oblast anestezije 2.psihogena neosetljivost i gubitak sposobnosti percepcije čulima 1. nevoljni pokreti). urinarna retencija • Diskinezije („napadi“). tikovi 2. slepilo 3. lupanje. udaranje (često se pogoršavaju kada se obrati pažnja na pacijenta) 2.Senzorne simptome ili deficite. pseudokovnulzije 3. Ako je pogodjeno motorno ponašanje. Epidemiologija Istraživanja pokazuju da ispoljavanja disocijativnih simptoma u mnogome zavise od istoriskih okolnosti (pospešuju ili suzbijaju njihove manifestacije). hemiplegiije ili hemipareze 3. U ovoj grupi se nalaze: • Disocijativna amnezija • Disocijativna fuga • Disocijativni stupor • Stanje transa i zaposednutosti • Poremećaj duple ili višestruke ličnosti Definicija Danas preovladjuje mišljenje da je disocijacija iznad svega reakcija na traumu. gluvoće 4. Disocijativni poremećaj Karakteriše se pojavom simptoma koji nisu u svesnom uvidu ( radi se o defektu mentalne integracije. Disocijativni poremećaji su grupa neurotskih psihopatoloških stanja. čudni ponovljeni pokreti položaja tela – kontrakture. Kod ovih poremećaja dolazi do oštećenja svesne kontrole sećanja i senzacija do stepena koji može varirati iz dana u dan ili iz časa u čas. navike i običaji pojedinih kultura od njih očekuju. tj. Ako dodje do izmene identiteta. Histerične osobe su uvek „igrale uloge“ koje društvo. Zastupljenost u opštoj populaciji iznosi 5-10 % (Ross. paraliza ili pareza 4. pa se preuzme novi. gubi se osećanje o sopstvenoj realnosti. Smatra se da je histerija bila najčešći neurotski poremećaj od sredine 19. pokreta tela. naročito u razvijenim zemljama. dolazi do različitih ispada (pareze. 1991). psihogene konvulzije 1. pseudokonvulizije. dok su bezazleni primeri • 54 . psihogenog porekla. paralize. Kada se promene odigravaju u sferi svesti osoba ne može da se seti značajnih ličnih doživljaja. pamćenja i identiteta) pri čemu su delovi Ega rascepljeni od glavnog protoka svesnog. Danas je vrlo redak. afonija 2. svesti. halucinacije • Paralize (motorni simptomi i deficiti) – psihogeni poremećaj mišića 1. mlataranje. koja se karakterišu iznenadnom.

Javlja se kod primitivnijih osoba sa malim sposobnostima.muške dominacije ). stvaraju simptome koji se u svesti pojavljuju kao nešto misteriozno. primitivnijih osoba. simptom predstavlja način ostvarivanja želje i trpi iste preobražaje kao i onirička aktivnost – kondenzaciju. gde se telo koristi kao mesto figurativnog predstavljanja potisnutog osnovnog konflikta. obolela osoba u jednom 55 . Pol odnos je 3:1 u „korist“ žena. Frojd je takodje pomerio težište sa organskog na psihičko i postavio temelje teorije konverzije. prolaznog osećanja čudnovatosti ili odsutnosti znatno češći. pri čemu su kod žena ispoljavanja polisimptomatska. a kod 10% nakon 45. ali njihova zastupljenost ne zavisi od socio-ekonomskog statusa. za razliku od muškaraca kod kojih je simptomatologija siromašnija. ekstremni psihosocijalni stres. višestruke identifikacije. Kao i san. Objašnjenja za ovakvu distribuciju su na nivou spekulacija (zbog svoje prirode žene su sklonije histeriji. nastalo van voljne kontrole. disocijativni poremećaj nastaje zbog sužavanja polja svesti i tendencije ka disocijaciji i oslobadjanju ideja i funkcija koje konstituišu ličnost. Predisponirajući faktori Klinička praksa je pokazala da poremećaj pospešuju : porodična sklonost.a kod muškaraca psihogenog gubitka pamćenja i fuge. prisustvo konverzivnih simptoma kod drugih vašnih osoba iz okoline. posebna organizacija karaktera. inverziju. Otkriće dečije sexualnosti otvorilo je put Frojdu da odredi konfliktno jezgro histerične neuroze.kada je njihovo prirodno pražnjenje blokirano ekscitacija koja izrasta iz afektivne ideje se kovertuje u somatski fenomen. Pod ovim pojmom Frojd je podrazumevao potiskivanje neprihvatljivih afekata. a kod muškaraca se povezuje sa situacijama prinude. Zbog fiksacije na Edipalnom stupnju.disocijacije poput hipnoze na putu . kao i zbog sociokulturalnih činilaca. koji je disocijaciju definisao kao stanje izmenjene svesti koje nastaje kada se osoba priseća emocionalno-traumatskih dogadjaja koji dugo istrajavaju u psihičkom.godine. Obrazovanje i socijalni status rasprostranjeno je mišljenje da se disocijativni i konverzivni poremećaji češće javljaju kod manje obrazovanih. Po Žaneu. tj. Takodje je nadjeno da je kod žena češća slika disfonije i mutizma . Godine početka U 50% slučajeva disocijativni poremećaj se ispoljava izmedju 15 i 25. Analiza histeričnih pacijenata pomogla je Frojdu da histerične simptome odredi kao proizvod kompromisa izmedju želja i zabrana. Istraživanja su pokazala da kod žena ovaj poremećaj uglavnom nastaje zbog emocionalnih i sex konflikata. Porodica ovi poremećaji imaju sklonost da se porodično grupišu. u obliku relativno neasimilovanih ideja. prethodno telesno oboljenje. često suprotstavljena mišljenja. Istakao je da disocijativno-konverzivni simptomi nastaju aktivnim izbcivanjem psihičkih sadržaja iz svesti i njihovim prebacivanjem u domen dinamički nesvesnog. 1907). pomeranje. Psihodinamičke teorije Prva shvatanja prirode disocijativnih poremećaja potiču od Žanea (1894.godine života. Disocirane ideje i funkcije nastavljaju da budu aktivne i autonomno funkcionišu . Etiologija I dalje postoje različita. to jest nemogućnost subjekta da razreši Edipov kompleks i izbegne strah od kastracije.

verovatno prenaglašenog normalnog ponašanja. izvini. Izvor telesnih simptoma bio bi u telesnim osećanjima. to je jače od mene. Bihevioralne teorije Ove teorije odredjuju konverzivne simptome kao reakcije na intenzivan stres i oni predstavljaju naučene obrasce ponašanja koji treba da umanje napetost i strah ( pr. sa jedne strane i sa druge.histerična paraliza dovodi do nestanka straha čim se pojavi). Primarna dobit se sastoji u tome što se nesvesni sadržaji konflikta (povezani sa seksualnim i incestuoznim idejama) i dalje drže van dometa svesnog doživljaja (u susprotnom bi bili neprijatni i zasrašujući). sa mnom nešto nije u redu. U slučaju potiskivanja stvara se horizontalni rascep i materijal se prebacuje u dinamičko nesvesno. Kod disocijacije. ja sam bolestan. i nju može mobilisati trauma. oni se razlikuju po načinu na koji to obavljaju. zbog nespremnosti za takve zadatke. Iako i disocijacija i potiskivnje predstvljaju mehanizme odbrane kojima se neprihvatljivi sadržaji isključuju iz svesti. Ovo dovodi do razbuktavanja starih i nerazrešenih konflikata. pa se danas smatra da je većina njih nastala kao posledica dejstva stresa i traume. histerija bi predstavljala „karikaturu ženstvenosti“ ( predimenzionirano normalno ponašanje žena) nastalo zbog socijalnog ugnjetavanja. Iz ove grupe .konverzivni poremećaj uporedjivao sa ponašanjem životinja u situacijama životne opasnosti. pri čemu disocijacija predstavlja odbranu od traume. smatrajući histerične simptome obrascima odbrana. Disocijativne odbrane imaju dvostruku ulogu: pomažu žrtvama da izmaknu traumi u trenutku kada se ona dešava. Novija psihoanalitička shvatanja ističu da je histerija simulacija bolesti. Ta poruka ima sledeća značenja: brini se o meni.trenutku u svom životu. On je disocijativno . 83% je ispoljavalo disocijativne simptome. svojstvenog strukturi i funkciji CNS u procesu preživljavanja. Neki istraživači iznose tezu o udruženosti disocijativnog poremećaja i poremećaja ličnosti (disocijativni poremećaj češći je kod žena dok je poremećaj ličnosti 56 . sem toga. regredira i vraća se na fiksacione tačke povezane sa Edipovim kompleksom. odlažu neophodnu razradu traume za kasnije. kada treba da realizuje nagonske potrebe i ustali sex ponašanje. a simptomi konverzije zapravo su neizgovorene poruke koje imaju vrednost socijalno komunikativnih činilaca. kao i oslobadjanje od neprijatnih i teških obaveza. ljubav i zaštitu značajnih osoba iz okoline. Savremena dinamička psihijatrija ponovo je vratila disocijativne poremećaje u centar svog interesovanja. čiji se sadržaji mehanizmom potiskivanja pretvaraju u histerične simptome. Sekundarna dobit omogućava oboleloj osobi da pribavi pažnju. Razvoj simptoma omogućava obolelom primarnu i sekundarnu dobit. ovaj model se koristi kao reakcija na zabranjene Edipalne želje za roditeljem suprotnog pola ( mobilišu ga konfliktne želje ) . dolazi do vertikalnog rascepa tako da psihički sadržaji egzistiraju u nizu paralelnih svesti. Biološke teorije Još je Kretchmer tvrdio da je histerija biološki i hereditarni poremećaj. Utvrdjeno je da 63 od 98% žena lečenih bolnički na psihijatriji ima istoriju fizičkog ili sex zlostavljanja u detinjstvu. Socijalne i komunikacione teorije Po sledbenicima ove teorije.

Klasifikacija Histerija nikada nije mogla biti kalsifikovana kao jedinstven entitet zbog svoje polisimptomatske kliničke ekspresije U MKB10 se klasfikuje u okviru posebne grupe neurotskih poremećaja . posebno neurološka oboljenja. sa dominacijom poremećaja svesti i osećanja identiteta. zamagljenost pred očima. ili nekad podudarne kliničke slike. Svoj razvoj konverzivni simptomi započinju tiho i pokazuju tendenciju da dugo traju. dispneja. napadi straha. palpitacije.predominantan kod muškaraca). nesvestica. umor. plakanje. udruženi bolovi. bolovi u ekstremitetima. nepodnošenje hrane. dispareunija. slabost. bolovi u grudima. Simptomi se ispoljavaju dramatično. dok se u DSM IV u somatoformni i disocijativni poremećaj. stalno se ponavljaju u različitim kombinacijama i ne mogu se objasniti organskim uzrocima. isti etiološki i patogenetski činilac može da dovede do različite . MKB10: • Disocijativni gubitak pamćenja • Disocijativna fuga • Disocijativni stupor • Stanja transa i poremećaji zaposednutosti • Disocijativni poremećaj pokreta i senzibiliteta • Disocijativni poremećaj motorike • Disocijativna konvulzija • Disocijativna anestezija i senzorni gubitak • Mešoviti disocijativni poremećaj • Ostali oblici disocijativnog poremećaja o Ganserov sy o Poremećaji u vidu višestruke ličnosti • Prolazni disocijativni poremećaj u detinjstvu i adolescenciji Klinička slika Klinička slika disocijativnog poremećaja je veoma kompleksna i polisimptomatska. Njihov nastanak precipitiraju : o Podsećanje na neprijatne uspomene o Psihička ili fizička trauma o Porodični problemi o Ekonomski problemi o Želja da se izbegne kazna o Konflikti iz svakodnevnog života Opis karakterističnih kliničkih simptoma Perlya i Guzea (1962):  Nervoza. Mogu da imitiraju sva medicinska. Ovo daje prostor za pretpostavku da . u zavisnosti od pola osobe. bolovi u ledjima. Disocijativni simptomi počinju naglo i burno i isto tako završavaju. anoreksija. iza kojih najčešće stoji posebna organizacija ili poremećaj ličnosti (histrionični). bolovi u stomaku. praćeni brojnim telesnim smetnjama i specifičnim oblicima ponašanja. nerad zbog toga što se loše oseća. muka. depresivna osećanja. 57 . vrtoglavica. opstipacija. naduvenost stomaka.

opšti (najredji. ali se često javlja i kod mladih muškaraca u ratnim uslovima. intoksikacija ili ekscesivni zamor Diferencijalna dijagnoza 58 . misli o smrti.dismenoreja. Karakteristike histerične ličnosti Histerične osobine verovatno postoje kod svih normalnih ljudi. Klinička slika ukazuje da postoje četiri oblika gubitka pamćenja: ograničen (najčešći. i veoma zabrinuta. dezorjentisana. uglavnom prvih par sati koji prethode neprijatnonm dogadjaju) . afonija... a oblik u kom će se one ispoljiti zavisi od snage precipitirajućih činilaca i karakteristika ličnosti.... patnja ili mirno prihvatanje).Centralni psihopatološki sadržaj je gubitak pamćenja koji je karakterističan i veoma specifičan simptom. Komplikacija nema. Praksa pokazuje da poremećaj prestaje naglo. nepravilnost menstrualnog ciklusa. fobije. a suviše je veliki da bi se objasnio običnom zaboravnošću ili zamorom. Disocijativni gubitak pamćenja (psihogena amnezija) Definicija Karakteriše se gubitkom pamćenja za važne. kada osoba zaboravlja sve što se dešavalo u periodu pre neprijatnog dogadjaja) i stalan (nesećanje od odredjenog trenutka pa sve do momenta ispitivanja). dok je kompletni gubitak pamćenja redak i obično je deo disocijativne fuge. posle nekog ozbiljnog psihosocijalnog stresa. Gubitak pamćenja je obično vezan sa traumatskim dogadjajima i može da bude delimičan i selektivan. traumatske ili stresne prirode • Ne postoje organski moždani poremećaji. koje retko traje duže od dan ili dva. Klinička slika Počinje naglo i iznenadno. što nije izazvano organskim poremećajima. ali ne svih dogadjaja koji su se desili u odredjenom vremenskom periodu) . a oporavak je kompletan. Nekada je sastvani deo kliničke slike besciljno lutanje. Kliničke komplikacije Najčešće su ponavljane operacije. bračna rastajnja i razvodi i pokušaji samoubistva. Dok traje gubitak pamćenja. selektivan (nemogućnost osobe da se seti nekih. osoba je zbunjena. Emocionalna stan ja koja ga prate su raznovrsna i stalno variraju (zbunjenost.. Češći kod žena. zavisnost od lekova. Dijagnoza Prema MKB 10: • Delimičan ili potpun gubitak pamćenja za skorašnje dogadjaje. Ali su epidemiološki podaci ograničeni ili nepoznati. Brz oporavak je pravilo. dizurija.. nedavne dogadjaje. retko se ponavlja. osoba ne može da se seti svih dogadjaja vezanih za odredjeni vremenski period. a eventualna osiromašenja su minimalna i privremena (traju samo dok su simptomi prisutni). Epidemiologija Predstavlja nejčešći disocijativni poremećaj.

Demencija. Poremećaj se retko ponavlja. kao i znaci pomućenja svesti. infekcije mozga. prema MKB 10 potrebno je ispuniti sledeće kriterijume: 1. i izraženiji su za novije nego za starije dogadjaje. tumori mozga. dezorjenzacija. komplikacija nema. pri čemu oboleli sve vreme održava brigu o sebi. dezorjentacija. svadje u braku.akutni stresni poremećaj. a potpuni oporavak je redak.slika je znatno kompleksnija: do tada mirna i povučena osoba naglo postaje otvorenija i komunikativnija. WK sy. primenljiva. Iako i ovde postoje poremećaji svesti. Mada za period fuge postoji amnezija posmatračima ponašanje obolelog može izgledati potpuno normalno. elementarne nepogode. Klinička slika Osnovne karakteristike kliničke slike su: poremećaj svesti. može promeniti ime. bez ranije inhibiranosti. Poremećaj obično traje nekoliko dana. ali je najbolji izbor psihoanalitička psihoterapija. mnogo je češće da je integrisanost na nižem nivou. postop amnezija.Disocijativni gubitak pamćenja treba pažljivo razgraničiti od mnogih drugih medicinskih stanja i psihijatrijskih poremećaja i bolesti. Epi. Medjutim. intoksikacije. oni nisu povezani sa stresom. Dijagnoza Za konačnu dg. delirijum. Epidemiologija Smatra se da je ovo vrlo redak poremećaj . uključiti se u nove socijalne aktivnosti. aplikacijom kratko ili srednje aktivnih barbiturata ili BD.postkontuziona stanja.. anoksička amnezija. Praćena je preuzimanjem novog identiteta i nesećanjem na prethodni. kao i da se češće javlja tokom rata ili elementarnih nepogoda. mesto boravka. povleče se veoma sporo. Hipnoza je tkdj. Disocijativna fuga Definicija Karakteriše se iznenadnim i neočekivanim napuštanjem kuće ili radnog mesta i odlaskom na putovanje. Tok i prognoza Gubitak pamćenja počinje i završava naglo. Gubitak pamćenja može se povratiti i. doživljaj odbačenosti. oporavak je potpun. Kod organskih psihičkih stanja obično postoje i drugi znaci oštećenja nervnog sistema.postojanje specifičnog impulsa za lutanjem (ovaj impuls nastaje nakon dejstva nekog deklanširajućeg faktora: alkohol. a ponovno javljanje retko. EKT.). zbunjenost. Lečenje Prvi cilj lečenja je otklanjanje precipitirajućih traumatskih dogadjaja. kada novi identitet nije kompletan. nedostatak pažnje i afektivne smetnje. bolesti metabolizma. Zavisno od trajanja fuge osiromašenje može biti veće ili manje. prolazna opšta amnezija. Ukoliko osoba u toku poremećaja preuzima novi identitet kl. somatoformni poremećaji. kada je stepen integrisanosti optimalan. a osiromašenja zavise od trajanja stresa i samog poremećaja. drugi disocijativni poremećaj.v. Putovanje može biti do ranije poznatog mesta koje ima emocionalni značaj za pacijenta. karakteristike disocijativnog gubitka pamćenja 59 .

Klinička slika Manifestuje se veoma izraženim smanjenjem ili odsustvom voljnih pokreta i normalnog reagovanja na spoljne stimuluse: svetlost. 60 . Osoba uglavnom sedi ili leži bez pokreta u dugim vremenskim intervalima. koja doslovno rukuje njom. ali ponavljajući niz pokreta . Pažnja i svesnost mogu biti ograničeni ili koncentrisani na jedan ili dva aspekta neposredne okolinei postoji često ograničeni. Govor i spontani svrsishodni pokreti su skoro odsutni. ali u njegovom nastanku ne učestvuje organski činilac. dodir. Stanja transa i poremećaj zaposednutosti Definicija Ova stanja se karakterišu privremenim gubitkom ličnog identiteta i pune svesnosti u doživljavanju okoline. Tok Poremećaj obično kratko traje. ali se po mišićnom tonusu. Obično prestaje naglo. bog. To je kompromis kojim se oslobadja jedan deo zadovoljstva i pored društvenih zabrana i potiskivanja.2. položaju i disanju jasno vidi da pacijent nije ni u snu ni u nesvesti. simulacija. postiktalna fuga. Moguć je izvestan stepen poremećaja svesti. položaja ili iskaza. višestruka ličnost. zvuk. Disocijativni stupor Definicija Po definiciji je stupor. a ponovno javljanje je retko. održavanje osnovne brige o sebi Diferencijalna dijagnoza Organski psihički poremećaj. nastaje brz oporavak. depresivnog i maničnog. ali ima odbrambenu i zaštitnu funkciju od nekih iskušenja. „sila“. Dijagnoza MKB 10: 1. stupor 2. Epidemiologija Nema podataka o rasprostarnjenosti ove vrste poremaćaja. postoji podatak o skorijim stresnim dogadjajima Diferencijalna dijagnoza Disocijativni stupor se mora razlikovati od katatonog. Psihoanaliza smatra da su ova stanja zapravo nesvesne simbolske radnje čije je značenje nepoznato. odsustvo somatskih i drugih psihijatrijskih poremećaja koji bi mogli da objasne stupor 3. par sati ili dana i uključuje ograničen broj putovanja. U nekim prilikama osoba deluje kao da ju je preuzela druga ličnost. duh. psihogeni gubitak pamćenja. Etiologija Nastanak poremećaja se objašnjava posebnom strukturom ličnosti i njenim verovanjem da je zaposednuta natprirodnim bićem. prividno svrsishodno putovanje van svakodnevnog ili uobičajenog 3.

jer ne može da se vrati u svoje autohtono stanje. iskolačenost očiju. akutne psihoze. produkt kolektivnog nesvesnog. jecanje. neosetljivost na bol. I Jung je imao zanimljiva objašnjenja ovih fenomena . padanje na zemlju. Stepen osiromašenja oštećenjem varira. te da je to stanje prodrlo u polje svesti osobe i da je preuzela drugi identitet. Kod nekih pacijenta simptomi se otkrivaju kada su u tesnoj vezi sa psihološkim stresom. najčešće kožnog. drhtanje celog tela. trans kod višestruke ličnosti. pa je tako smatrao da je trans i stanje zaposednutosti arhetip. mada je nemoguće naći objašnjenje simptoma. Obično se nalaze i premorbidne abnormalnosti ličnosti i interpersonalnih odnosa. tako da izgleda kao da pacijent ima somatski poremećaj. Treba istaći da pacijent često poriče postojanje porblema i konflikta. U transu. kojima je dopušteno da bez kazne čine ono što jesmrtnicima zabranjeno“. Blagi i umereni varijeteti mogu se sresti kod devojaka u adolescenciji. osećaj jeze i trnaca po telu. Stiče se utisak da postoji psihička pomućenost. Disocijativni poremećaj pokreta i senzibiliteta Definicija Čini ga grupa poremećaja kod koje postoji promena u funkcionisanju pokreta ili senzibiliteta. plakanje. Dijagnoza Osoba u transu se prepoznaje po tome što nije u svom uobičajenom stanju. nesvestica. Klinička slika Klinička slika ovog poremećaja sastoji se od specifičnih simptoma i oblika ponašanja: različiti oblici poremećaja svesti. ledene ruke kada je veoma toplo. duboki uzdisaji. može da bude u sasvim drugom identitetu. oduzetost jednog ili više udova. Diferencijalna dijagnoza U obzir dolazi trans ko sch. grčenje.Po Frojdu „ispunjenje nagona koje je čoveku uskraćeno. ukočen pogled. osoba svoj razum ne odvaja od emocija. ali ovo nije univerzalna karakteristila poremećaja. Ne smeju da postoje dokazi o fizičkoj bolesti 2. ustupljeno je bogovima. Da bi se dopustilo zaključivanje o uzrocima poremećaja treba dovoljno znati o psihološkim i socijalnim postavkama i interpersonalnim odnosima 61 . Ono što može biti upadljivo je mirno prihavtanje teških nesposobnosti (la belle indiferance). poremećaji termičke homeostaze. osećaj vrućine kada je veoma hladno. Pokreti i senzacije su izmenjeni ili izgubljeni. Klinička slika Ovaj poremećaj karakterišu motorni i senzitivni simptomi i pokazuju pacijentovo poimanje somatske bolesti. osećaj ushićenja. onima koji zaposedaju osobu. Nesposobnost kao rezultat gubitka funkcija pomaže pacijentu da pobegne od neprijatnog konflikta ili da zavisnost ili ljutnju izrazi na indirektan način. što može biti u neskladu sa fiziološkim i anatomskim principima. pošto se sreće i kod dobro prilagodjenih osoba sa ozbiljnom somatskom bolešću. Dijagnoza Dijagnostički kriterijumi prema MKB10: 1. njen odnos sa svetom je potpuno izmenjen. niti svesno od nesvesnog.

u motorne konverzivne manifestacije spadaju i kompleksni oblici poremećaja ponašanja. Paraliza može da bude delimična i potpuna sa pokretima koji su mlitavi i spori. Iako pacijent ima velike smetnje u stajanju. vike i plača koji mogu trajati satima. ali se može ponavljati u serijama. zatim bizarni pokreti i nemogućnost stajanja bez podrške drugih (astazija i abazija). Pri neurološkom pregledu miotatički refleksi su očuvani patoloških refleksa nema. traje manje od pola sata. Poremećaji koordinacije motorne aktivnosti mogu da budu u obliku astazije i abazije. U slučaju pareza i paraliza zahvaćeni ekstremiteti su flakcidni ili su grupe mišića antagonista u kontrakturi. retko pada. Relativno često se javljaju tikovi. a sa mutističnom se uspostavlja kontakt pismenim putem. a osoba sa afonijom šapuće. bizarnih pokreta (položaj potiljak-peta). Laringološki nalaz je bo.Diferencijalna dijagnoza U obzir mogu doći rani stadijum MS.. nakon kojih se javljaju neobuzdani pokreti i konvulzije. a oduzetu ruku pri saginjanju i dalje drži uz telo-fenomen viska). Mogu postojati ataksije različitog stepena. Profesionalni grč prstiju ili šake se sreće kod umetnika: pijanisti. čelisti. ugrizima jezika. • Disocijativna konvulzija predstavlja poremećaj kod kog dolazi do pojave napada sličnih Epi (pseudoepilepsija). strastvenih stanja. Napad je praćen brojnim oblicima klovnonvskog krivljenja. dramatičnog i glasnog govora. Inače. relativno česti poremećaji i obično nastaju naglo. SLE. koji mogu biti posledica dramatizacije nekog psihičkog iskustva. Ovde se uključuju psihogena afonija i disfonija. ili se smenjivati sa paralizama i grčevima. poremećaj koordinacije motorne aktivnosti. Konverzivna afazija. a nazivaju se konverzivnom glumom. Veliki histerični napad ima svoj tipičan razvoj. Nisu praćeni povredjivanjem . što zahteva dug period i pažljivu opservaciju. U kliničkoj slici se najčešće sreću:pareze i paralize. nerazumljivi i za bolesnika i za okolinu. a EMG nalaz je bo. Poremećaj govora u vidu zamuckivanja (dysarthria syllabaris spastica) su često konverzivne prirode. tikovi i profesionalni grč prstiju i šake. progresivni neurološki poremećaji. gušenjem. Paralize ne odgovaraju anatomskoj inervaciji (bolesnik paralziovanu nogu vuče uz zdravu. umesto da je cirkumdicira. Klinički oblici U ovoj grupi poremežaja opisuju se: • Disocijativni poremećaj motorike se dfiniše kao gubitak mogućnosti pokreta celog tela ili dela uda i udova. čulnim iluzijama. violinisti. afonija i mutizam su tkdj. defekacijom i potpunim gubitkom svesti. • Disocijativna anestezija i senzorni gubitak 62 . a i ako padne nikada se ne povredi. osobe koje rade na kompjuteru. ali i daktilografi. posebno na nogama. Počinje afektivnim predznacima. uriniranjem.

a svest nije bitno promenjena. otvorene amnezije. gluvoća. ) Ponekad se nadovezuju na paralize ( anestezije u vidu čizme.Karakteriše se poremećajima senzibiliteta. Ponekad mogu biti pogodjene i senzorne funkcije: čudna osećanja mirisa i ukusa. Diferencijalno dg. Oboleli pokazuje i jasnu manuelnu nespretnost. dezorjentisan o mestu. Njegova glavna karakteristika je da onemogućava skoro sve vidove delatnosti. Epidemiologija Obično počinje u detinjstvu. Klinička slika je karakteristična: oboleli je smeten. vaginu ili se smenjivati sa hiperestezijama: „histerični žulj na potiljku“. Oštećenja senzibiliteta mogu biti raznovrsna i čudnovato rasporedjena ( polovina tela. hiperestezijske zone koje prate grčenje zglobova ili trbušnih mišića. pri čemu dete nema sposobnost i kapacitet da se brani ili prilagodjava. Do skora se smatralo da su psihijatri „izmislili“ ovaj poremećaj. hiperestezije na mestima starih ožiljaka. vremenu i osobama iz okoline. Od drugih psihijatrijskih poremećaja se razlikuje po kontinuiranoj koegzistenciji relativno stabilnih. rukavice. hronični. Češće se javlja medju osobama ženskog pola. fotofobija. posebno sch. naopako ili u stranu. Može trajati godinama. hiperestezija za bol i dodir. poremećaj vida ili tunelski vid. ali ne i dovoljan činilac za nastanak poremećaja . Mogu zahvatiti sluzokožu ždrela. privremen ili trajan). i . Česta je i pojava bola na raznim mestima na telu ( bol može biti fiksan ili šetajući. Ganserov sy Godine 1898. ali naizmeničnih. difuzna ostrvca. subjektivno odvojenih identiteta. pri čemu obolela osoba ima sposobnost i kapacitet za korišćenje mehanizma disocijacije. Traumatska doživljavanja su uglavnom povezana sa fizičkim i sex zlostavljanjem u detinjstvu . psihotični poremećaji. ali se dijagnostikuje kasnije u adolescenciji. Ona mogu dovesti do mnoštva konflikata počev od krivice (zbog 63 . znatno redje. senilne i aterosklerotične psihotične reakcije. Medjutim.. Definicinja Predstavlja kompleksan. porlazno ili trajno slepilo. Javljala se kao psihogena reakcija kod zatvorenika i predstavljala klasičan primer bekstva u bolest zbog neprijatne situacije u kojoj se osoba nalazila. uglavnom površnog . ograničene pravom amputacionom linijom). ili oboje. u obzir dolaze: pseudodemencija. analgezija. disocijativni poremećaj koji karakterišu izmene sećanja i identiteta. Na postavljena pitanja daje odgovre čudnovato. i povratnih epizoda iskrivljavanja sećanja. I uvek je praćen nesećanjem za period bolovanja. oligofrenija. Višestruka ličnost Ni jedan psihijatrijski poremećaj nije izazvao više kontraverzi kao što je to ovaj. pri čemu su granice zahvaćenog područja oštre i ne odgovaraju anatomskim inervacionim područjima. detinjasto i budalasto (datum netačno ali približno). Opšta pokretljivost i motorna sposobnost su iznenadjujuće dobro očuvani.g. redje dubokog. trauma je nužan. koji se može ispoljiti kao anestezija delova tela. Etiologija Nastaje kao posledica traume. nemački psihijatar Siegbert Ganser je u okviru histerije opisao sy koji se karakerisao paralelnim odgovorima i nekom vrstom autosugestije da je osoba bolesna.

napad ili silovanje. a osnovnu karakteristiku predstavlja postojanje dve ili više ličnosti u jednoj osobi. Oni se samookrivljavaju. Što znači da u osnovi poremećaja leže intrapsihički konflikti ili deficiti. U mnogim slučajevima su besni što im je nevinost oduzeta u tako nežno doba. U klasičnim slučajevima postoje dve potpuno odvojene ličnosti. pa doživljavaju duboku zavist prema nevinosti svoje dece. Intergeneracijske dimenzije seksualnog zlostavljanja : roditelji koji zlostavljaju decu uglavnom su i sami bili žrtve zlostavljanja. Žrtve teže da imaju više kontrole nad onim što je bilo izvan njihove kontrole kad su bili deca. često sebe krive nazivajući se „kurvama „ i „droljama“ . Promene se mogu javiti u terapijskoj seansi (hiponza. pokušajima suicida. zlostavljajući ih . Diferencijalna dijagnoza 64 . au drugom samo jedna ličnost i jedno ili više stanja ličnosti. ponašanjem i sklonostima Najčešće se javljaju dve ličnosti pri čemu je jedna dominantna. Kada se pacijenti sa višestrukom ličnošću sećaju svojih trauma iz detinjstva. Prelaz od jedne ka drugoj ličnosti je iznenadan i često povezan sa psihosocijalnim stresom. što se može shvatiti kao očajnički pokušaj „osmišljavanja“ užasne situacije. Kliničke komplikacije nisu česte. relaksacija. heteroagresivnom ponašanju uz moguću zloupotrebu dece. U odsustvu takvih osoba žrtve se obraćaju svojim mučiteljima i u odraslo doba traže partnere koji će nastaviti „igru“. psihoseksualnim poremećajima. od kojih je svaka dominantna u odredjenom trenutku. povezani sa traumatskim doživljavanjima. koje zaslužuju ono što su dobili. obrascima ponašanja i socijalnim odnosima koji odredjuju prirodu postupaka u trenucima dominiranja. a kada se jave onda se radi o : prolaznim psihotičnim reakcijama. Prva promena iz jedne ličnosti u drugu je nagla i tesno povezana sa traumatskim dogadjajima. Ponavljanje traumatskih odnosa je primer pokušaja da se ovlada pasivno doživljenom traumom. pri čemu je samo jedna evidentna u odredjenom vremenu.abreakcija). Za malu decu je verovanje da je svet zlo mesto vrlo onespokojavajuća. Ovaj stid i krivica mogu se objasniti introjektivnom identifikacijom sa „lošim roditeljima“. poremećajima kontrole impulsa. Zlostavljana deca počnu da veruju da je siledzijski roditelj bolji nego odsustvo roditelja. Nedostatak osobe iz okoline koje umiruju i kojima se dete može obratiti je glavni činilac koji doprinosi deficitu kao faktoru u razvoju višestruke ličnosti. pa zato veruju da su njihovi roditelji u osnovi dobri ljudi kojim je stalo do njihovih interese. Predvidljivost ovakvih odnosa pomaže im da se odbrane od pretnje napuštanja. zavidljivo napadaju i upropašćavaju ono što im je na sličan način bilo oduzeto. Kada terapeuti pokušavaju da ubede pacijente da nisu krivi.eventualno doživljenog sex uzbudjenja). ali ni jedna nema pristup sećanjima druge i one su skoro uvek nesvesne jedna druge. Svaka od ovih ličnosti je kompleksana . ovi se osećaju neshvaćenim. sa jedinstvenim osećanjima. zavisnost od PAS. Klinička slika Osnovna karakteristika ovog poremećaja je postojan je u jednoj osobi dve ili više odvojenih ličnosti ili stanja ličnosti. Deca koja odrastaju u porodicama u kojima ih roditelji zlostavljaju nemaju umirujuće negovatelje. Svaka ličnost je potpuna. sa sopstvenim sećanjima. samopovredjivanju. a to im je „kazna“ što su bili loši. Dijagnoza Poremećaj je redak . Zato. što traumatičnom iskustvu daje više smisla.

Pretpostavlja se da u njihovom nastanku učestvuju mnogi psihološki porcesi: konverzija. jatrogeni uticaji i seksualno zlostavljanje. a razuveravanja da nisu somatski bolesni ne prihvataju. za koje nije nadjena organska osnova. favorizovanje telesnog načina komunikacije. te da su upadljivo češća u ruralnoj sredini i kod osoba sa nižim i srednjim obrazovanjem. aleksitimija. ScH. Epidemiologija U istraživanju Finka iz 1999. Lečenje Hipnoterapija kognitivnog i psihodinamičkog pristupa. Takvi bolesnici stalno traže dodatna telesna ispitivanja i nisu zadovoljni kada ona pokažu odsustvo telesnih uzroka.Depresija. nesposobnost učenja.14-2%. neurotski poremećaji. bipolarni poremećaj. SOMATOFORMNI POREMEĆAJI Somatizacija predstavlja razrešavanje neurotskog konflikta njegovom transformacijom u vegetativnu inervaciju. nespecifikovan Dijagnoza 65 . Definicija Somatizacija predstavlja tendenciju da se psihičke tegobe ispolje u obliku telesnih simptoma i da se zbog njih traži medicinska pomoć.g. kao i opšte funkcionisanje. zloupotreba PAS. hronično razdraženje ANS pri delovanju stresora. Takodje je moguće udruživanje sa graničnim poremećajem ličnosti. Etiologija Iako postoje razne teorije etiologija ovih poremećaja nije u potpunosti jasna. bihejvioralne i kognitivne karakteristike pacijenata koji se žale na telesne simptome u odsustvu relevantnih medicinskih nalaza (Lipowski. 1985). ometenost psihološkog razvoja prihvatanjem mehanizma poricanja emocija. Tako neurotski proces prelazi u hroničnu bolest čime menja bolesnikov lični i porodični život. a u populaciji bolesnika na nepsihijatrijskim odeljenjima 9%. Utvrdjeno je da ovi poremećaji počinju pre 30-te godine i da su znatno češća u ženskoj populaciji (5:1). Uvod Veliki broj neurotičnih pacijenata ispoljava raznovrsne telesne simptome. Ujedno označava iskustvene. u populaciji bolesnika koji se javljaju lekarima opšte medicine 510%. grand mal Epi. moždani tumori . Klasifikacija Prema MKB 10: • Somatizacioni poremećaj • Nediferenciran somatoformni poremećaj • Hipohondrija • Somatoformna disfunkcija VNS • Stalni somatoformni bolni poremećaj • Drugi somatoformni poremećaji • Somatoformni poremećaj. moždani organski psihosinrdom. poremećaji ličnosti . temporalna Epi. navodi se d je učestalost ovih poremećaja u opštoj populaciji 0.

a u ordinacijama lekara opšte medicine ova učestalost se kreće od 7. 66 . MS). učestalo menjanje telesnih simptoma. telesne sistemske bolesti (porfirija. poremećajima menstrualnog ciklusa i smetnjama u sex funkcionisanju.5-9%. Bolest nema intencionalni karakter Diferencijalna dijagnoza Diferencijalno dijagnostički treba razmišljati o : generalizovanim stanjima straha. Lečenje Je uvek integrativno i poidrazumeva primenu kombinacije lekova (BD. Najveći broj obolelih ima dugu i komplikovanu istoriju bolesti.Prema MKB 10: 1. stalne. alkoholizmom i zavisnošću od lekova. stresnih dogadjaja. grupna pt). a nije retko i da se operišu. podvrgavaju se brojnim medicinskim ispitivanjima koja ne ptkrivaju medicinske uzroke bolesti. 1894).poremećajima ličnosti. depresiji koja se manifestuje telesnim simptomima. Oboleli se žali na brojne telesne smetnje u odsustvu relevantnih medicinskih nalaza 2. Često su prisutna stanja depresivnosti i straha. individualna psihoanalitička pt. Etiologija Ovaj poremećaj ima složenu i nedovoljno jasnu etiologiju. Epidemiologija Istraživanja ukazuju da je učestalost u opštoj populaciji 2% kod žena i 0. hipoparatireoidizam. SLE. ali se najčešće radi o : GIT smetnjama. Somatizacioni poremećaj Definicija Osnovna karakteristika je višestruko. Nesvesni emocionalni konflikt sa kojim osoba ne može da se suoči se. paničnom poremećaju. kao i kapaciteta za promene. posebno sa histrioničnim i dr. Žalbe su uporne. Postoji tendencija da se bolešću privuče pažnja okoline 5. putem potiskivanja. Prva psihološka odredjenja se povezuju sa učenjem o konverziji (Brojer i Frojd. bolesnika je teško razuveriti 3. Takodje je češći kod osoba nižeg obrazovnog nivoa i u ruralnim sredinama.2% kod muškaraca. Nastanak bolesti je u vremenskoj korelaciji sa nekim neprijatnim životnim dogadjajem 4. Poremećaj je češći kod mladjih osoba. druge relax tehnike. depresijom. Tok i prognoza Zavise od sposobnosti obolelog da uvidi i napravi vezu izmedju telesnih simptoma i emocionalnih. pomeranja i simboličkog predstavljanja pretvara u telesni simptom ili bolest. bihejvior i kognitivna. povratno. pormenama na koži. AD) i psihoterapijskih tehnika (autogeni trening. Simptomi mogu biti vezani za bilo koji sektor organizma. telesnim promenama kod sch. koji obično perzistiraju nekoliko godina pre javljanja lekaru. a kod žena se često javlja izmedju 35 i 45 godina. beta adrenergički blokatori. Komorbiditetne veze su veoma kompleksne.

žarenje.). nepravilni ciklusi. žale se da su kod kuće izgubili interesovanje za njih. Opis smetnji je slikovit i uvek dramatičan. I najzad. Nepovoljan razvoj u kom porodični stil podrazumeva poricanje emocija i njihovog ispoljavanja može dovesti do nastanka ovog poremećaja. Telesna bolest se pozitivnoije vrednuje od psihičke. i dalje postoji obilje telesnih smetnji. sex indiferentnost. Novija istraživanja ukazuju na disfunkcionalnost nedominantne hemisfere i brojne poremećaje u kortikalnom funkcionisanju. Kod većine obolelih je prethodno postojala odredjena. Ne može se zanemariti ni činjenica da se u pojedinim kulturama koristi telesni način komunikacije da bi se ispoljila emocionalna stanja. Svi ovi simptomi su praćeni izraženim simptomima depresivnosti i straha. pormene na koži (svrab. mučnina.Kasnije je definisano učenje o aleksitimiji (osobe sa aleksitimijom su bez reči za emocije. verbalno iskažu i opišu). Sociokulturna objašnjenja su povezana sa kumulacijom nepovoljnih životnih dogadjaja. ljuti su jer dolaze kod psihijatra. poremećaji sex funkcionisanja (osećaj pečenja u polnim organima i rektumu. povraćanje tokom cele trudnoće). više nesvesno nego svesno „proizvedu“ veliki broj ovih pacijenata (lakše im je da ih pošalju na dodatne pretrage. sa puno komparacija. Klasičan bolesnik izgleda karakteristično: u psihijatrijske ordinacije dolaze sa hrpom nalaza i izveštaja brojnih lekara. Sekundarna dobit u predsvesnom ili potpuno svesnom uživljavanju u stanje „biti bolestan“ okoje donosi značajne privilegije. koji osoba ne prepoznaje kao uzrok. Najčešće se žale na GIT smetnje (podrigivanje. dijareja. Početak oboljenja povezuje se sa doživljajem emocionalnih problema ili stresom. nesposobne su da ih doživljavaju. osetljivost. impotencija). a kod žena poremećaji menstrualnog ciklusa (bolne menstruacije. slobodno vreme im je u funkciji žalbi i smetnji i traganjem za novim lekovima i ispitivanjima. povraćanje. nesigurnost lekara). obzirom da se ovaj poremećaj porodično grupiše ( ušestalost u porodicama obolelih iznosi 10-20%). U objašnjenju nastanka somatizacionog poremećaja ne može se zaobići proces jatrogenizacije. Dijagnoza 67 . U grupi bioloških teorija značaj se pridaje genetičkim. Lekari. Primarna dobit je u razrešavanju osnovnog neurotskog konflikta i rasterećenju emocionalne napetosti. nekada su agresivni.. bol u toku snošaja. gastritis. Zbog toga oboleli koriste put somatizacije i preko telesnih simptoma šalju svoju poruku okolini. nego da im objašnjavaju stvarne uzroke nastalih simptoma. nadimanje. nepodnošenje odredjenih vrsta hrane). i skoro po pravilu godinama unazad uzimaju BD. tercijerna dobit je u pribavljanju socijalnih prednosti. tegobe sa žučnom kesicom). utrnulost. Novonastali simptomi donose obolelom značajnu psihološku dobit. ne smatraju da im je tu mesto. na koje se kasnije nadogradjuju brojni telesni simptomi sada psihogenog porekla. najčešće blaga telesna bolest (lumbago. regurgitacija. Klinička slika Klinička slika ovog poremećaja je veoma kompleksna. veliko menstrualno krvarenje. abdominalni bol. Veliki broj istraživača smatra da je stalno razdraženje ANS čest uzrok nastanka somatoformnih poremećaja (Franz Aleksander).

pri čemu ne postoji pravilnost u grupisanju tegoba. Lečenje Lečenje se zasniva na kombinovanoj i istovremenoj primeni lekova (BD i analgetici) i psihoterapije (psihoanalitička psihoterapija. Izvestan stepen napuštanja socijalnog i porodičnog funkcionisanja Uključuju se: višestruki psihosomatski poremećaj. autogeni trening. a drugi preko PS (učestale stolice). hiperparatireoidizam medju telesnim. hipertireoza. Tok oboljenja je nepredvidiv. Postojanje višestrukih telesnih simptoma u poslednje dve godine. Ovo je prva grupa simptoma koji su objektivni i mogu se registrovati kliničkim pregledom. zatezanja. Dg. Drugi tip tegoba se ne može objektivizovati i to su neugodne senzacije. težine sa stalnim žalbama na jedan ili grupu organa. kriterijumi prema MKB10: 1. Epidemiologija Istraživanja pokazuju da je učestalost ovog poremećaja u ordinacijama lekara opšte prakse je oko 10%. za razliku od psihosomatske bolesti (kod koje postoji telesno oštećenje). pri čemu su pogoršanja/poboljšanja u jasnoj korelaciji sa emocioalnim činiocima u intra i interpsihičkoj sferi. generalizovano stanje straha. hiperventilacija. tj. kao što su: tahikardija. znatno slabijeg intenziteta . porfirija. Uporno neprihvatanje mišljenja više lekara da nema telesnog objašnjenja simptoma 3. svrab. Tok Tok bolesti je hroničan. iz porodica u kojim je otac bio alkoholičar. nelagodnosti u abdomenu. a medju psihičkim: PP. SLE. a prognoza zavisi od ostvarivanja sekundarne psihološke dobiti od bolesti. anemija. Somatoformna disfunkcija VNS Definicija U ovu grupu su svrstani funkcionalni poremećaji i subjektivne smetnje bolesnika koje se manifestuju u sferi ANS. takodje je češći u ruralnim sredinama i kod niže obrazovanih. Etiološki činioci su isti kao i kod somatoformnog poremećaja. a kod žena se javlja 20 puta češće. sch. nesistematizovanim simptomima. pri čemu nije pronadjeno odgovarajuće medicinsko objašnjenjež 2. hipohondrija. osećaj nadimanja. malaksalost. Diferencijalno dijagnostički u obzir dolaze somatizacioni poremećaj. funkcionalan i prolazan. U takvim situacijama dolazi do nagle 68 . Terapija je kombinova. umor.Se vrloo teško postavlja. Bolesnik se obično žali na nekoliko simptoma ili sindroma. Nediferencirani somatoformni poremećaj Predstavlja poremećaj koji se karakteriše manje brojnim. sy višestrukih pritužbi Diferencijalna dijagnoza MS. grupna terapija). depresija. Etiologija Za objašnjenje ove grupe poremećaja koristi se Kenonov model o telesnim promenama u organizmu suočenim sa opasnošću . Poremećaj je. učestalo mokrenje uz osećaj nadutosti. jedni se odvijaju putem simaptikusa (tahikardija) . Epi. a bolesnici se žale na: gubitak apetita. GIT i GU tegobe. neurastenija i depresivni poremećaj.

spremnosti za borbu zbog aktivacije simpatikusa. Preokupacija i strahovanje zbog mogućeg razvoja ozbiljne bolesti 4. dok telesni simptomi nisu izraženi u toj meri). početna depresija sa primarno somatskim tegobama. kriterijumi prema MKB10: 1. aktivan kje suprotan mehanizam kod kog glavnu funkciju preuzima parasimpatikus. štucanje. crvenilo) koji su stalni i neugodni 2. Nepostojanje značajnih poremećaja strukture ili funkcije navedenih organa Diferencijalna dijagnoza • Generalizovano stanje straha (sa dominacijom psiholoških komponenti. U slučaju izbora trećeg puta. panični poremećaj (krize dolaze u naletima). znojenje. postoje i dodatni subjektivni simpotmi 3. umrtvljenja. da kostin sy 3. tremor. sy gasova • Respiratorni 1. psihogeni kašalj 2. kod takve osobe dolazi do stanja hronične napetosti i posledičnog hroničnog vegetativnog razdraženja. Smatra se da je predispozicija za nastanak ovih poremećaja aleksitimija. učestalo mokrenje 2. pilorospazam • GIT (donji deo) 1. Postoje simptomi razdraženja ANS (palpitacije. neurocirkularna astenija • GIT (gornji deo) 1. psihogena aerofagija. dispepsija 3. zloupotreba alkohola Lečenje 69 . sa ciljem pripreme za borbu ili bekstvo. psihogeni iritabilni kolon 3. dizurija Klinička slika (već opisana) Dijagnoza Dg. Mada ta ugroženost ima obično simbolički karakter. Savremena jedinka često bitiše u okruženju koje je ugrožava stvarno i simbolično. Klasifikacija Prema MKB10: • Kardiovaskularni 1. hiperventilacija • Urogenitalni 1. što uslovljava pojavu brojnih vegetativnih simptoma. psihogena flatulencija 2. dijareja 4. Kako se radi o situacijama koje osoba ne može da izbegne. srčana neuroza 2. gastrična neuroza 2.

gastrokardijalne smetnje i meteorizam. i tako je podloga za razvoj paničnog poremećaja stvorena. Ove osobe su stalno napete. peckanje. Ekstrasistole su česte i plaše pacijenta. Štucanje Grč dijafragme koji proizvodi štucanje. neurocirkularna astenija Pod ovim nedovoljno definisanim pojmom označavaju se tegobe u srčanom predelu koje nemaju organsku podlogu. Dijagnoza je jednostavna: snimanje pasaže jednjaka sa kontrastom. U th BD i spazmolitici. a nemogućnosti gutanja je prethodio stresni dogadjaj (porodične svadje. Diferencijalno dijagnostički u obzir dolaze panični poremećaj i angina pectris. do 40 godina života. ponekad se širi ka levoj ruci. U razvoju bolesti ulogu imaju lekari koji su bolesnika postepeno jatrogenizovali. Lekkovi:BD i/ili AD. Kod mladjih žena treba misliti na hipertireozu. tu III moždane komore). Disfagije Smetnje u porlazu hrane ka želucu mogu biti organske ili psihogene. obično je benigni poremećaj. Poremećaj se sreće uglavnom kod osoba iz ruralnih krajeva. „nezasitith“ ličnosti. neurosis cardiaca.Psihoterapija: sugestija i ventilacija. Lečenje je kompleksno i dugotrajno. sukobi oko imovine). svesnih svojih nedostataka na porodičnom i profesionalnom planu. potreba za uzdisanjem. Strah od infarkta i smrti su skoro pravilo. obično stavlja ruku na levi torakalni predeo. a tehnički naučiti bolesnika da prvo stavi kašiku ili viljušku u usta i da guta samo pri ekspirijumu. nedostatka vazduha. koja se klinički ispoljava kao podrigivanje. lagano podrhtavanje. on ima osećaj da će mu svakog trena stati srce. kontrola solarnog pleksusa). osećaj težine ili toplote. Aerofagija Aerofagija je nevoljno gutanje vazduha. bol. zbog nastojanja da kompenzuju osećaj manje vrednosti. Neki smatraju da je ovaj poremećaj posledica depresivnosti. vežbama disanja i kontrole srčanog rada i vrlo bitnu sugestiju. U slučaju organskih tečna hrana lakše prolazi . stezanje u vratu. ne prolazi na nitroglicerin. Prethodno treba isključiti organske bolesti (peritonitis. Lečenje se sprovodi kapima hlorpromazina. Bolesnici su mladji muškarci. Benzodijazepini uz propranolol (2x40mg) daju dobre rezultate u kombinaciji sa autogenim treningom. Oboleli su obično muškarci. tumor hipohondrijuma. dok je u drugom slučaju obrnuto. Kliničku sliku dopunjuju osećaj gušenja. tako da crvenni krugovi od EKG ostaju jako dugo. Klinički oblici Da Kostin sindrom. Tahikardija navodi pacijenta da često meri puls i dramatizuje ukoliko je broj otkucaja oko 90/min. Prilikom opisivanja tegoba. koji su obično videli srčani napad (neretko oca). osećaj nesigurnosti i nestabilnosti. kognitivna i grupna th. Bolesnik se žali na probadanje u širem predelu srca . Dermografizam je naročito izražen. Terapijski treba osnažiti osećanje samopoštovanja . relaksacione tehnika (vežbe disanja. Sreće se kod nezadovoljnih. Vomitus ili psihogeno povraćanje 70 . Bol traje satima. plitko disanje.

Struktura ličnosti ovih pacijenata je karakeristična: povučene. Najčešće je reč o ženama koje su u emocionalno podredjenom položaju. tzv. otežano varenje. sklonost depresiji.kada biraju izmedju dve podjednako loše opcije. U obzir mogu doći: fantazmi o oralnim sex aktivnostima. Pirosis (gorušica) se javlja u danima kada nisu u stanju da reše neki konflikt. Bolm može biti potmuo ili samo u vidu težine. 71 . emocionalna dijareja 2. kraće seanse hipnoze. Početak bolesti obično je vezan za neki emocionalni šok. Opstipacija Opstipacija se karakteriše smetnjama u izbacivanju fecesa. tj. klone se izlazaka i emocionalnih veza.Kod ovog poremećaja. Sve pomenuto može se svesti na anlanu dilemu: zadržati ili izbaciti! U osnovi ovog poremećaja leži regresija na analni stadijum psihosex razvoja. lažna trudnoća. ili manje doze NL ). koje teško ispoljavaju agresivnost. a kada se to i desi osećaju krivicu. izazivaju porast lučenja želudačne kiseline i podloga su za stvaranje grizlice („gutači gneva“). doživljavaju sebe kao manje vredne. dominacija ok rituala (težnja ka sterilnoj čistoći. Obično se radi o osobama ženskog pola koje su izgubile samopoštovanje. U terapiji se primnjuje kombinacija farmako i psihoterapije (derivati NL sa antiemetičkim dejstvom – Stemetil. nepodnošenje nekih jela. Lečenje podrazumeva psihoterapiju u cilju uspostavljanja kontrole nad zavisnošću i strahom od razdvajanja (autogeni trening) i po potrebi Sulpirid (2x50 do 3x50mg). ambivalencija). Kao deo kliničke slike iritabilnog kolona. uznemirenosti i straha Izvestan broj obolelih pokazuje znake agorafobije sa paničnim poremećajem. odlazak u drugi grad. povraćanja tokom trudnoće. udaja. prisilno razdvajanje dece od roditelja. ali često ima svrdlajući karakter. bulimije. često stidljive osobe. u kom dete stiče orudje za manipulaciju nad roditeljima. Psihogeni iritabilni kolon Predstavlja somatoformni poremećaj ANS koji se karakteriše opstipacijom i dijarejom. podrigivanje. Postoji teza da bes i gnev zbog nerešenih konflikata čije je poreklo u nesvesnom. nesuglasice u braku vezane za intimnu sferu i dr. antiperistaltički talas izbacuje iz organizma ono što bolesnik smatra za šteteno ili opasno. Psihološki profil ovih osoba: pesimistički životni stil. ruminacije o beznačajnim doživljajima. bez znakova telesnog oštećenja (kakvo se vidja kod ulceroznog kolita i Chronove bolesti). Dg. Komorbiditet sa depresijom izražen. Kod stanja izrazite napetosti. razvod. Nesvesni fantazmi i doživljaj da se u telu nalazi nešto opasno deluje kao okidač. previše vezane za bračnog partnera. se relativno lako postavlja ali treba biti oprezan kod razgraničavanja od organskih poremećaja. Dijareja Definiše se kao često izbacivanje tečnih stolica i psihijatar ovo stanje sreće u dva slučaja: 1. zatim od anoreksije. uglavnom separacionu dramu: napuštanje. bolovima u donjem trbuhu i nadimanjem. Neuritis gastrica Podrazumeva skup poremećaja koji se sastoji od stalnih žalbi na neodredjene tegobe u želucu. ali nekad teško nazreti dinamičku pozadinu poremećaja. bazično nezadovoljstvo i skeptičnost. Nikada ne treba smetnuti sa uma da su uporne opstipacije čest pratilac depresije.

dominira kl. Retencija ima slično simboličko značenje kao i opstipacija. ali je češće kod žena u stresnim situacijama. samo su profili obolelih različiti. Kašljucanje je radnja nalik tiku koja se uigrava i postaje hronična. ili bensedina ali je efekat sporiji. U drugom slučaju. injekcijom Ca-bromida. (Šarko) kada je opisivao histerične osobine kod pacijenata sa ovim poremećajem. lekar zatiče bolesnika u ležećem položaju. i. Do retencije dolazi kada emocionalno nezrela osoba proceni da joj nije uradjeno ono što je smatrala da joj pripada. u prisustvu osobe za koju je emocionalno zainteresovana (psihoanalitički:nesvesna želja da se ta veza prekine ili ne uspostavi. Oboleli kao da šalje poruku da je atmosfera oko njega zatrovana i da ga fuši. Pri neurološkom nalazu. Javlja se uglavnom kod bolesnica sklonih histrioničnom ponašanju. pokazuje ponašanje tipično za hiusteričnu krizu: uporno steže očne kapke. Hiperventilacioni sy Brzo i plitko disanje je često kod akutnog napada straha ili je deo histerične krize. Retencija urina Retencija urina opisanja je u psihijatrijskoj literaturi jos 1872. U suštini . zatvorenih očiju.Najbolje rezultate u lečenju pokazuje relaksacija.g. Psihogeni kašalj Psihogeni kašalj je oblik somatoformne vegetativne disfunkcije kod koje su glavni ismptomi stalno kašljucanje ili kašljanje bez objektivnih razloga za to. ubrzanog disanja. to je simbolično izbacivanje stranog (otrovnog) sadržaja. iscrpljujuće bolove koji su neprecizno lokalizovani. odgovarajuća ishrana i eventualno sedativi. Napad se može zaustaviti ako se pacijentu naloži da duva u papirnatu kesu. Konflikt koji obično prethodi poremećaju je iz bračne sfere (bračna nevera. Česti uzroci ovog poremećaja su dispareunija i frigidnost. Bol je u centru pažnje obolelog. osećaj odbačenosti. Epidemiologija Češći je kod starijih osoba(četvrta i peta decenija života) Etiologija • Aleksitimija • Potreba za kažnjavanjem • Bol kao način komunikacija • Kulturološki činioci 72 . Mesto bola se često menja. refleksi su mu živi i simetrični. Stalni somatoformni bolni poremećaj Definicija SSBP predstavlja poremećaj koji se karakteriše upornim žalbama na jake. Skoro je klasična žalba mladje žene na imperativnu potrebu za mokrenjem u restoranu.v. reaguje na bolne nadražaje. Kašalj ima ulogu da otkloni strano telo iz organizma. Polakiurija Poliakiurija ili učestalo mokrenje ima istu učestalost u oba pola. a karakter bola ne odgovara telesnom oštećenju i posledičnoj telesnoj disfunkciji. Sitno kašljucanje može se tumačiti i kao poziv na komunikaciju. uvredjenost).slikom i u tesnoj je vezi sa njegovim emocionalnim stanjem i dejstvom stresora. dramatizaciji i teatralnosti. ali je verovatnije da se radi o narastanju napetosti koja se strukturiše u smeru paničnog poremećaja sa elelmntima agorafobije).

Treba je razlikovati od akutnog bola koji traje kraće od 6 sedmica i prate ga simptomi simpatikotonije: tahikardija. dok je porgnoza kod osoba koje izdražavaju porodicu i direktno žive od svog rada. jer uvodi obolelog u depresivno stanje. oseća neprijatnost zbog bola. celokupno stanje podseća na akutno stanje straha. restless legs pod ovim dosta nejasnim pojmom podrazumevaju se nejasni bolovi rasuti po celom organizmu . poremećaj apetita. brahijalgija i tzv. lokalizovan obostrano i da za razliku od onog organske etiologije. hiperventilacija. simulacija. Kod većine pacijenata je postojala manje ili više izražena organska lezija koja se povukla ali je zaostalo bolno ponašanje (pain behavior). Najčešći klinički način ispoljavanja su : lumbalni i cervikalni bol. Bolesnik noću ustaje i hoda. prolazi pri kretanju . Sy nemirne noge opisan je prvi put 1685 (Vilis) kao bolni sy i to kao simptom histerije. Praksa pokazuje da se ovaj poremećaj povezuje sa depresijom. hipermobilnost. već destruktivan. opstipacija. i karakterišu ga simptomi parasimpatikotonije: smetnje spavanja. Bol je obično lociran na potiljku ili na tačkama pripoja sternokleidomastoideusa. Dijagnoza Postavljanje dijagnoze je kompleksno i zahteva strpljivost kliničara. • Cervikalgija se javlja kod više od polovine osoba starijih od 45 godina i takodje je povoljan teren za razvoj sekundarne psihološke dobiti. • Neuritis migrans. sy umrtvljenja (ovaj sy nije celishodan . i javlja se u okolnostima koje upućuju na postojanje konflikata ili psiholoških problema. bol je simetričan i zahvata obe potkolenice. Klinički oblici • Lumbago predstavlja bol u lumbalnom delu kičme i idealnu lokalizaciju za somatizovanje emocionalnih smetnji i ostvarivanje sekundarne dobiti. hipohondrija. Ćest je slučaj somatizacije depresivnog poremećaja u ovaj sy. depersonalizacioni fenomeni u početku psihoze. Diferencijalna dijagnoza Depresija. obična glavobolja. psihomotorna usporenost. po tipu neuralgije. alkoholizmom. koji počinju na jednom a završavaju na drugom delu tela. midrijaza. Intenzitet bola prati emocionalno stanje. pad tolerancije za bol. • Brahijalgija(meralgia parestetica) prvi ga je opisao Wartenberg podvlačeći da je bol u obliku parestezija. znojenje. Sy borbabekstvo. Osnovna postavka je postojanje i dominacija jakog i iscrpljujućeg bola koji se ne može objasniti fiziološkim ili somatskim poremećajima. Hronični bol traje duže od 6 meseci. 73 . razdražljivost. stanja straha. Tok i prognoza Tok bolesti zavisi od psiholoških činilaca. pasivno-zavisnim poremećajem ličnosti. a ponašanje obolelog je usmereno da pribavi pažnju i sažaljenje okoline.• Uloga sex zlostavljanja Klinička slika Klinička slika ovog poremećaja je karakteristična i specifična. kljucanja ili tištanja. • Obična glavobolja ovaj poremećaj nije precizno odredjen kao što je to slučaj sa migernom. u vidu stezanja . povišen TA.

telesnim simptomima ili bolestima. Čest je simptom histerije. Ove osobe se često podvrgavaju brojnim i nepotrebnim pregledima i ispitivanjima. koja potiskuje svoju agresivnost . ali im to ne umanjuje strepnju ili sumnju. Primarna hipohondrija se retko dijagnostikuje (prevalenca u primarnoj zdravstvenoj zaštiti je 2-7%). a za kupiranje propratne napetosti i anksiolitici. psihoanalitičku pt. trzaji vratom. Psihogena dismenoreja Škrgutanje zubima ili bruksizam se dešava u trenutku kada spavanje prelazi iz jedne faze u drugu i pripada paradoksalnom stadijumu spavanja. bizarni pokreti telom. Epidemiologija Učestalost u opštoj populaciji je izmedju 1 i 5%. korak po korak razrešavati emocionalne porbleme) . osoba koje su potisnule svoju agresiju i osoba sa opsesivnokompulzivnim crtama ličnosti koje ispoljavaju rigidnost i tendenciju ka negaciji. 74 . Svoju agresivnost duboko potiskuju. Lokalizacija svraba ima simboličku vrednost i ukazuje na mesto najveće ekscitacije i želje. primitivnije strukture. obično se javlja kod osoba opsesivno-kompulzivne strukture.podrazumeva: autogeni trening. uzrok najverovatnije leži u dubokom nezadovoljstvu u domenu sexualnosti. Etiologija Etiologija hipohondrije nije poznata. Češći je kod mladjih žena. • • • HIPOHONDRIJA Definicija Hipohondrija se definiše kao preterana okupiranost telesnim funkcionisanjem. Javlja se kod anksioznih . Th.Lečenje Lečenje je dvodimenzionalno: primena lekova (BD. Pri tome je teško. češći kod mladjih žena. ali nisu u stanju da ih ostvare. Psihogeni svrab Stalan i uporan svrab bez organskog uzroka. sa lošim interpersonalnim odnosima. Oboljenje podjednako pogadja osobe oba pola. često frigidne. ali postoji više etioloških modela. što je u vezi sa patološkim strahom da je osoba obolela od neke ozbiljne bolesti ili sa sumnjom da je teška bolest već prisutna. Rasli su i razvijali se pod okriljem superprotektivne majke i u suparništvu sa bratom ili sestrom. Kada se javi kkod žena one su obično emocionalno nezrele.ali se ona konvertuje u svarb. Psihogeni tik fleksija glave. AD) i psihoterapije (sa jasnim pristupom: prihvatiti postojanje bola. polako sugerisati da je uzrok bola u domenu emocionalnog. telesnim zdravljem. a prva ispoljavanja se registruju tokom treće i četvrte decenije. u ruralnim sredinama. dok je sekundarna znatno češća. Drugi somatoformni poremećaji • • • Globus histerikus je veoma tipičan simptom i predstavlja osećaj zalogaja u grlu. to su osobe koje imaju visoke aspiracije. ali ne i nemoguće da se takve osobe razuvere da ne boluju od te bolesti. pp i depresije Psihogeni tortikolis predstavlja prolazni ili stalni spazam sternokleidomastoideusa koji je konverzivni simptom i nastaje nakon neke emocionalne traume.

selektivno opažaju ili pogrešno tumače telesne senzacije. Za Melani Klajn. Emocionalnu komponentu čini strah od smrti. Hipohondrija se može pojaviti u sklopu procesa tugovanja i tokom oporavka od životno ugrožavajuće bolesti. kognitivnu nepodnošenje neizvesnosti.Psihodinamički model Frojd je hipohondriju dovodio u vezu sa narcizmom i objašnjavao je transformacijom seksualnih impulsa. kao i da im se pridaje veći značaj. Preterana preokupiranost telom. Što su telesna zbivanja kojim je okupirana manje jasna. njegovim funkcionisanjem. Drugi su hipohondriju povezivali sa primarno agresivnim osećajima koja su posledica doživljaja lišavanja ili odbacivanja u detinjstvu ( u tom smislu hipohondrija predstavlja pokušaj frustriranja i kažnjavanja istovremenim traženjem i odbijanjem pomoći) .. Sociodinamički model Ovaj model pretpostavlja da hipohondrična osoba traži od dijagnoze društveno priznat status bolesnika kada se nadje u nekoj nepovoljnoj životnoj situaciji. ključna je odlika hipohondrije i dovodi do somatske neizvesnosti. u čijoj osnovi je doživljaj pretnje iz sopstvenog tela. negovanje smrtno obolele bliske osobe. trude se da steknu savršenu kondiciju. Sumnja u postojanje bolesti predstavlja specifičnu kognitivno-emocionalnu reakciju na stanje somatske neizvesnosti.Kod težih oblika postoji uporna sumnja ili strah da je prisutna bolest. Bihejvioralni model Nalazi sličnost izmedju stalnih zahteva za razuveravanjem i ispitivanjem zdravstvenog stanja i prisili proveravanja u opsesivno-kompulzivnom poremećaju. Hipohondriju karakteriše i izvestan otpor pri pokušaju razuveravanja. Hipohondrična osoba oseća da je ugrožena iznutra i da će je telo uskoro izdati. a takodje se pretpostavlja i da predstavlja odbranu od suočavanja sa bolnim i neprijatnim osećanjima (koja su u vezi sa neadekvatno zadovoljenim potrebama za zavisnošću u detinjstvu). Povod pojave straha i sumnji nekada je smrt u bliskom okruženju. paze da vode zdrav način života. zdravljem i bolešću. Klinička slika Početku oboljenja prethode traumatska iskustva ili nepovoljni životni dogadjaji kao što su teška bolest ili smrt u porodici. hipohondrija je u vezi sa nagonom smrti i posledica je primarnog nepoverenja. Latentna hipohondrija se sreće kod osoba koje su investirane u svoje telo. a reakcije na razuveravanje su 75 . pred nerešivim problemom ili da bi zadovoljila potrebe za pažnjom i oslobadjanjem od obaveza i odgovornosti. to osoba više brine. simptomima.. Prema drugom bihevioralnom modelu važnu ulogu može da igra imitiranje porodičnih obrazaca ponašanja. Kognitivni model Suštinu problema vidi u tendenciji da se pojačaju. razvod ili neuspeh u karijeri. Dijapazon ispoljavanja hipohondrije je veoma širok. Takodje ima mišljenja da je ona odbrana od neuspeha (u slučaju narcistične osobe ) ili osećanja nezadovoljstva i krivice (u slučaju izrazito nesigurne i anksiozne osobe). Kasnije je hipohondrija tumačena kao odbrambeni mehanizam (odbrana od intrapsihičke dezintegracije pa i psihotične dekompenzacije). I razuveravanje i kompulzije privremeno smanjuju napetost.

kao i dijagnoza hipohondrije nije kompatibilna sa postojanjem telesnog oboljenja. dok je u hipohondriji najčešće reč o jednoj ili tek nekoliko takvih tegoba. Hipohondrični pacijenti pridaju veliki značaj svojoj medicinskoj dokumentaciji. • Poremećaj ličnosti – hipohondrija se često javlja u sklopu narcističkog ili anankastičnog poremećaja ličnosti. psihotična depresija). ili samo naizgled odbijanje da se razuvere). • Prolazna hipohondrična stanja – ako su prolazne prirode. Hipohondrična sumanutost se karakteriše čvrstim. da će se ugušiti. već se dijagnostikuje u okviru hipohondrije. • Psihotični poremećaji – ključno je razlikovanje hipohondrične sumanutosti od hipohondrične sumnje. Somatizacioni poremećaj počinje pre 30-te godine. koja je fluidna i podložna izvesnoj korekciji (sumnja odražava neizvesnost. Ono što povezuje sva hipohondrična ponašanja jeste traženje objašnjenja a ne lečenja. uredno je sredjuju i donose na preglede. • Depresija – hipohondrija može predstavljati deo kliničke slike depresije ili biti nezavisna od depresivnih epizoda i perzistirati i mimo njih. koje je obično prebojeno i drugim elementima psihoze (pacijent veruje da je oboleo od raka jer ga truju kancerogenim materijama).različite (ljutnja. uz prisutan bizaran karakter (sch. jer kod oba poremećaja postoji rekurentnost. koristeći stručnu literaturu. Nakon napada panike ovakvo ponašanje prestaje. da će im se krv izliti u mozak. a često traže posebnu pažnju od drugih. Uporno odbijanje saveta ili razuveravanja lekara da telesno oboljenje nije prisutno Diferencijalna dijagnoza • Organsko oboljenje – ovde treba imati na umu da ne postoji organsko oboljenje koje imitira hipohondriju. • Opsesivno-kompulzivni poremećaj – mogu ličiti. bez obzira što brojna ispitivanja ne ukazuju da takvo oboljenje zaista postoji 2. poremećaj sumanutosti. a verovanje je ubedjenje u stanje izvesnosti) i sve dok postoji sumnja ne postoji čvrsto ubedjenje. nepokolebljivim ubedjenjem u postojanje bolesti. • Panični poremećaj – za vreme napada panike liče na hipohondrične pacijente: zovu HP. Uporno verovanje da je prisutno neko telesno oboljenje koje se nalazi iza postojećih simptoma. ali se ok misli doživljavaju kao ego distone i nametnute • Dismorfofobija – u MKB 10 ne postoji kao posebna dijagnostička kategorija. Preokupiranost bolešću čini obolelog nesposobnim za funkcionisanje. Dijagnoza MKB10: 1. Često pokušavaju sami sebe da dijagnostikuju i leče. dominira preokupiranost telesnim izgledom ili zamišljenim telesnim defektom • Somatizacioni poremećaj – za njega je tipičan veliki broj telesnih simptoma . osećaju vitalnu ugroženost. dijagnoza hipohondrije se ne postavlja • Simulacija je relativno retka 76 . misle da će im srce stati.

77 . laka zamorljivost iloi osećaj stalne iscrpljenosti. emocionalnih i kognitivnih simptoma. medju kojim dominiraju: umor. Nisu retki ni bezrazložni izlivi besa. umora. U lečenju. Etiologija I dalje ne postoji etiološki model ovog poremećaja. telesna slabost. DRUGI NEUROTSKI POREMEĆAJI • • • Neurastenija Sy depersonalizacije-derealizacije Drugi specifikovani neurotski poremećaji NEURASTENIJA Definicija Predstavlja neurotski poremećaj koji se karakteriše horničnim i onesposobljavajućim osećajem slabosti. Jedino je donekle opstala modifikovana verzija Berdove teze da je neurastenija posledica interakcije izmedju nervne iscrpljenosti i spoljašnjih činilaca u vidu hroničnog stresa. strpljenje. uz velike oscilacije u intenzitetu tegoba kod oko dve trećine pacijenata. Distribucija po polu je jednaka. korišćenje raznih veština i idnamičko prilagodjavanje pacijentu. pri čemu specifični mehanizmi preko kojih on dovodi do neurastenije nisu poznati. napetost i nervoza. a skoro po pravilu su prisutni: razdražljivost.Tok i prognoza Tok je hroničan. da lako planu i ljutito reaguju na najmanji povod. prepoznavanje pacijentovih potreba. SS-60%. mada je početak nešto češći kod osoba srednjih godina. Danas se samo kao kuriozitet pominje Frojdovo verovanje da je neurastenija posledica neodgovarajućeg pražnjenja sex energije kroz masturbaciju. Farmakoterapija sekundarne hipohondrije može dati odlične rezultrate( AD-SSR-i. Lečenje Lečenje primarne hipohondrije zahteva od psihijatra toleranciju. malaksalosti i iscrpljenosti uz prisustvo i drugih telesnih. što je posledica predrasuda. Hipohondrija se često smatrala neizlečivom. Veću ulogu igra odnos izmedju pacijenta i terapeuta nego primena specifičnih terapijskih tehnika. BD). Pacijenti iznose da su im popustili živci. Epidemiologija Podaci o učestalosti ovog poremećaja oskudni su i neujednačeni (Švajcarska-1%. Koristi se i terapijsko razuveravanje. koje je dugotrajno obično se koristi psihoterapija u kombinaciji sa psihofarmacima. Raspoloženje je promenljivo. Klinička slika Klinička slika je bitno odredjena polimorfnim simptomima. Danas se smatra da je uspeh moguć kod polovine pacijenata. Naročito je važno da se kontratransferni elementi drže pod kontrolom. fleksibilnost. Pacijenti se žale na: bezvoljnost. a češće se sreće kod manje obrazovanih osoba u sociokeonomski nižim slojevima. Kina – 80-90%) Neurastenija se može javiti u bilo kojoj straosnoj dobi.

stanja straha i somatizacionog poremećaja. Diferencijalna dijagnoza Kada je reč o diferencijalnoj dijagnozi. Dijagnoza U MKB 10 ovaj poremećaj se tretira kao rezidualna dijagnoza. od ljutitog iznošenje tegoba i upornog traženja pomoći do ravnodušnosti. dok oni sa somatizacionim poremećajem pokazuju širok dijapazon reagovanja. Od telesnih smetnji česta je glavobolja. trnci po rukama i nogama. hronična anemija. Kod nas se koristi izraz pseudoneurastenija za ispoljavanja neurastenije u sklopu organskog poremećaja. Zbog ovih simptoma pacijenti su zabrinuti za svoje zdravlje. Kognitivno funkcionisanje može biti kompromitovano. nemogućnost opuštanja 6. razdražljivost 7. Somatizacioni poremećaj može ličiti na neurasteniju. Uporno i veoma neprijatno osećanje umora posle psihičkog napora 2. Simptomi se veoma često prepliću sa simptomima depresije ili distimije. influenza). dva su pitanja od najveće važnosti: Da li postoji organska podloga za simptome i da li su oni potvrda postojanja nekog drugog psihičkog poremećaja? U žiži pažnje kliničara su : organska oboljenja. kao i otežanog upamćivanja. u smislu teškoća u rasudjivanju i donošenju odluka. postkomocijalni sy. neurološke bolesti i stanja (MS). neke autoimune bolesti (SLE). problemi sa varenjem. specifični poremećaj U DSM IV se umesto neurastenije dijagnostikuje nediferencirani somatoformni poremećaj. organski emocionalno labilni poremećaj. ali se češće sreće kod žena i počinje pre 30-te godine. endokrinološke bolesti (hipotireodizam). poremećaji spavanja 5. Pacijenti sa neurastenijom su iscrpljeni simptomima. dok su ostali simptomi nespecifični i raznovrsni : žarenje ili strujanje u pojedinim delovima tela. vrtoglavica 3. stanja posle virusnih infekcija. oslabljen apetit. glavobolja napetosti 4. Kriterijumi za postavljanje dg. gorušica. jer je isključuje pirsustvo bilo kog drugog psihičkog poremećaja. hepatitis. vratu .nesanicu. bolovi u mišićima 2. preznojavanje. generalizovano stanje straha i somatizacioni poremećaj. dijareja. bolovi u ledjima. minimalnog fizičkog napora • Prisustvo najmanje dva od sledećih 7 simptoma: 1. dispepsija • Telesni simptomi i depresivna ispoljavanja nisu dovoljno jaka da bi bili ispunjeni kriterijumi za neki drugi. depresija. Tok i prognoza 78 . su sledeći: • Prisustvo najmanje 1 od 2 simptoma 1. postencefalitički sy. Od organskih oboljenja najčešće u obzir dolaze: virusne infekcije(infektivna mononukleoza. ponekad na način karakterrističan za hipohondriju.

ono što sve opise objedinjuje jeste doživljaj osobe kao da sama sebi nije više bliska i prepoznatljiva (isti doživljaj može da se odnosi i na okolinu osobe) 79 . Svoje tipične smetnje pacijenti opisuju različito. Etiologija Etiologija ovog poremećaja nije rasvetljenja. tu mozga • Psihički poremećaji 1. otudjuje ih ili ih negira). sch 2. u potpunosti ili delimično. alkoholom. depresija 3. temporalna epi 2. Sy d-d se definiše kao hronični ili rekurentni poremećaj . Ova dva fenomena se često javljaju zajedno. hipotireodizam) • Reakcija na traumu • Hiperventilacija • Potpuno izostajanje stimulacije čula • Umor/iscrpljenost Klinička slika Oboljenje počinje naglo i nekad mu prethodi traumatsko iskustvo. Što je početak raniji prognoza je lošija. BD. a češći je kod mladjih žena. Kvalitet života narušen je kod 80% nelečenih pacijenata. SINDROM DEPRESONALIZACIJE I DEREALIZACIJE Definicija Depersonalizacija je doživljaj osobe kao da je sama sebi nestvarna. suportivna. panični poremećaj 4. Lečenje Lečenje podrazumeva kombinovanu primenu psihoterapije i farmakoterapije. Psihoanalitičari je smatraju odbrambenim mehanizmom ( osoba se brani od neprihvatljivih identifikacija tako što ih se odriče. koji se manifestuje Ego-distonim i zato neprijatnim epizodama depersonalizacije. okp • Intoksikacija halucinogenima. kkognitivno-bihejvioralna ili psihodinamička).Radi se o hroničnom oboljenju sa prosečnim trajanjem simptoma od oko četiri godine. barbituratima. Pretpostavlja se da poremećaj počinje u ranoj adolescenciji . Kod derealizacije doživljaj nestvarnosti se prenosi na okolinu i objekte u njoj. ali je ishod i tada neizvestan. Medjutim. Najčešći uzroci i mehanizmi nastranka depersonalizacije : • Neurološka oboljenja 1. Psihoterapijski postupci se primenjuju posebno kada je neurastenija posledica hroničnog stresa (relaksacija. Odnos prema realnosti je očuvan. Epidemiologija Ovaj fenomen se javlja kod 70% opšte populacije i ne mora uvek biti patološki. tako da osoba uvidja da doživljaj depersonalizacije ne odgovara stvarnosti. ali je početak maskiran simptomima straha i depresije. beta-blokatorima • Metabolički i endookrinološki poremećaji (hipoglikemija. U kliničkoj praksi se ne sreće često. Uz lečenje je prognoza povoljnija.

Pri dijagnostikvanju najpre treba ispitati poreklo (organska etiologija). pamćenja ili telesne sheme. Ove osobe je lakše hipnotisati i pokazuju veću sklonost u korišćenju disocijativnih mehanizama. Kliničare je oduvek interesovalo da li uticaji kuture dovode do nekih specifičnih oblika neurotske psihopatologije. koju ne poznaje naučna psihijatrija (folk syndroms). Više straha uslovljava češće depresivno reagovanje. nepokolebljivim. postojan. opažanja. Egzacerbacija je uglavnom u vezi sa stresom. Tok i prognoza Kod većine pacijenta se radi o hroničnom oboljenju. odsustvo Epi i intoksikacije Diferencijalna dijagnoza Depresonalizacija je poremećaj u doživljaju selfa ili celokupne ličnosti i ona se ne odnosi na neki specifičan. Obolela osoba ima teškoću u opisu sopstvenog doživljavanja. da je vremenski tok usporen ili ubrzan. ono joj se čini strano i automatsko. pa ga ona odnekud posmatra. Pr. Normalno stanje svesti. Kod nekih se ovi simptomi javljaju svakodnevno. Dijagnoza MKB10: 1. Doživljaj nestvarnosti često se tumači kao gubitak kontrole i početak ludila. SPECIFIČNI NEUROTSKI KULTUROLOŠKI SINDROMI Odavno je poznata veza izmedju kulture grupe ljudi i učestalosti ispoljavanja neurotskih poremećaja postoji od davnina.Otudjenje u depersonalizaciju zahvata različite aspekte ličnosti . Ako se odnosi na kontinuitet sa prošlošću osoba saopštava da više nije onakva kakva je bila ranije. što radja neprijatno osećanje izolovanosti. Kada je reč o telu. pacijentu se čini da je izgubio sposobnost da doživljava emocije. relativno izolovan i dominantan poremećaj svesti. kada je u pitanju ponašanje . U odnosu na vreme. Kada se odnosi na osećanja. osobi se čini da joj se telo promenilo ili da joj više ne pripada. Doživljaj da su d-d simptomi spontano nastali i da nisu nametnuti 3. kao da je vreme stalo. Ista analogija važi i za fenomen nikad vidjeno i autoskopske pojave. ako pacijent ističe samo to da su neki predmeti promenili izgled i veličinu ( i zato mu se čine nestvarnim) radi se o metamorpsiji. U slučaju kada su izmene u sferi emocija. što izaziva strah. Dinamička je pretpostavka da se radi o akutno nastalom 80 . Koro Koro je psihogeni poremećaj koji se karakteriše naglo nastalim paničnim strahom u čijoj osnovi leži verovanje da će se penis muškarca odnosno labija žene vratiti u trbuh i da će zbog toga nastupiti smrt. U paničnom poremećaju može postojati ovaj sy ali samo tokom napada panike. Postojanje depersonalizacionih/derealizacionih simptoma 2. sumanutim verovanjem da se osoba promenila i da se eventualno pretvorila u nekog drugog. Ako se odnosi na unutrašnje organe onda se manifestuje doživljajem promene njhovog mesta i veličine. a kultura na njihovo psihičko oblikovanje. Kod sch sy depersonalizacija se karakteriše čvrstim. treba misliti na depresiju. Ljudi utiču na stvaranje kulture. što znači veću verovatnoću hronifikacije i lošiju prognozu. delom zbog bojazni da neće biti shvaćena. Prognoza je determinisana reakcijom pacijenta.

strah od vetra i opsesivna potreba da se obuče nekoliko slojeva odela radi zaštite od hladnoće. to jest straha od pogleda drugih. koje se sreće kod mladih. Teško je reći zašto prodorni pogled ima tako univerzalno značenje stresa (moguće je da se radi o pokretanju osetljivih i intenzivnih transfernih reakcija. poremećaj nastaje zbog pogrešnog narodnog verovanja i zabluda). preokupacijom da manjak toplote odredjuje vitalnost. Kineza i Malezijaca. u posebnim uslovima partizanske borbe. ili je to urodjeni strah ljudi).Klajn. Javlja se kod osoba nižeg obrazovanja i slabije psihološke organizacije i pripadnika primitivnih društava. pre svega „juriš na neprijatelja“. sa borbenom i ratničkom predispozicijom.g. Ratna neuroza Jugoslovena Ispoljavao se tokom 1943-1946. stanje straha.. Latah Kulturološki neurotski sindrom koji najviše odgovara disocijativnom (konverzivnom) poremećaju. praćenog razvojem straha od nesreće u uslovima usamljenosti. Susto Susto je kulturološki sindrom koji odgovara stanju straha nastalom zbog verovanja da hje došlo do iznenadnog delovanja crne magije. Nastanak i razvoj poremećaja povezuje se sa verovanjem da gubitak sperme predstavlja rasipanje materije što škodi zdravlju i životu uopšte. Odgovara paničnom poremećaju kod zapadnih civilizacija i javlja se kod muških odsoba starijih od 18 godina.strahu od kastracije zbog pretnje gubitka visoko narcistički investiranog objekta kao što je penis (znači . preosetljive osobe koje reaguju abnormalno naročito na strah i nezadovoljstvo (dg. Psihopate i histerici. čiji su odredi prerasli u regularnu armiju. što dovodi do gubitka duše obolelog.. neurotska reakcija koja je najviše ličila na disocijativno-konverzivni poremećaj. ističući da je to bila specifična neuroza vojnika . Pretpostavlja se da je uzrokovan senzornom deprivacijom kod lovaca na foke . Urokljive ili zle oči Kulturni poremećaj koji ima osobine fobičnog poremećaja.mogu dovesti do psihičkih poremećaja. Kliničkim pregledom. ili bacanja čini. Sy straha od vožnje kajakom jednosedom – Kajak angst syndrom Smatra se nacionalnom bolešću Eskima koji žive na Zapadnom Grenlandu. Psychoneurosis convulsiva reactiva) 81 . Često se udružuje sa afektivnim poremećajima. Glavni patogenetski činilac bila je težnja za priznanjem. Dhat sindrom ili spermatoreja Spermatoreja je kulturološki neurotski poremećaj. u našoj zemlji kao psihogena. a nije redak ni kod ljudi sa Mediterana. Dojč je podelio osobe na tri grupe: 1. Frigophobia (pa-ling) Oblik opsesivno-kompulzivne neuroze koji se karakteriše prisilnim strahom od hladnoće. Rasprostranjen je u Latinskoj Americi i kod Amerikanaca meksičkog porekla. vračanje . aa glavni patoplastični činilac borbenost. Karakterisali su je psihogeni napadi histeričnog tipa u kojim je prikazivana hrabrost i borba. Specifični neurotski kulturološki sindromi u nas Verovanja da magija. Opisao ga je H. socijalne fobije. veoma anksioznih osoba.

kažnjavao sebe putem identifikacije sa žrtvom) • Tendenciozni napadi su za cilj imali ostvarivanje neke psihološke dobiti. infantilne i primitivne osobe koje su „videle napade“ kod drugih (dg. Psychoneurosis convulsiva simulatoria) Klajn je takodje razvrstao ovaj poremećaj na tri oblika: • Demonstrativni napadi u cilju isticanja svojih zasluga u ratu (prikazivali podvige i stradanja) • Defanzivni napadi bili su izazvani depresivnom napetošću (kroz napad se oboleli rasterećivao teško podnošljive napetosti i branio od nesvesnog samooptuživanja. zadovoljavao svoju potrebu za osvetom. 82 .2. Mlade. Grupa koja je simuliala napade jer je shvatila da je to način ostvarivanja dobiti (dg. Psychoneurosis convulsiva belli imitatoria ) 3.

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->