ANKSIOZNI POREMEĆAJI

Raniji naziv za ove poremećaje je bio neuroze. Uvodjenjem izraza poremećaji u psihijatrijsku dijagnostiku postepeno su napušteni mnogi tradicionalni izrazi u psihijatriji. U ICD 10 (1992) ova dijagnostička kategorija se naziva neurotski, stresogeni i telesno manifestni poremećaji. • Neuroze su oboljenja čija je osnovna karakteristika postojanje patološkog straha, koji može biti jasno ispoljen ili skriven • Načini ispoljavanja patološkog straha i psihološke odbrane zavise od individualnih karakteristika ličnosti obolelog • U osnovi neuroza uvek leži posebna struktura ili poremećaj ličnosti koji je stalni izvor nastanka specifičnih simptoma • Obzirom da na ovom nivou znanja nije potvrdjeno postojanje patognomonične biološke osnove, smatra se da je reč o funkcionalnim poremećajima • Neurotične osobe nikad ne gube odnos prema realnosti Epidemiologija Najrasprostranjeniji psihički poremećaji , grube porcene ukazuju da otprilike jedna trećina opšte populacije ispoljava neki oblik neurotskih smetnji, različitog intenziteta. Etiologija Teorije : • Psihoanalitičke • Socijalno-psihološke • Egzistencijalističke • Bihejvioralno-kognitivne • Teorije o porodičnim i bračno-partnerskim odnosima • Biološke • Teorije o jatrogenizaciji Psihoanalitičke teorije Prva teorije o neurozama je učenje o disocijaciji Pjera Žanea. On je smatrao da svaka osoba nasledjem donosi na svet određenu količinu psihičke energije čija je uloga u održavanju integriteta komponenti psihičkog funkcionisanja , koje je pod kontrolom svesnih funkcija Ega. Neurotične osobe bi, prema Žaneu, imale genetski nedostatak psihičke energije, te bi, u situacijama stresa, previše trošile energiju, te ona više ne bi uspela da održi kontrolu nad psihičkim funkcionisanjem i javili bi se neurotski simptomi. Po Žaneu, najznačajniji poremećaj Ega je fenomen disocijacije i ispoljava se gubitkom svesnosti ili svesnog uvida i volje u kontroli glavnih psihičkih sistema: senzorno motornog, emocionalnog i funkcije pamćenja i sećanja , što su osnovni poremećaji kod mnogih neurotskih stanja. Klasična psihoanalitička teorija neuroza Sigmunda Frojda Frojd je neuroze smatrao psihičkim funkcionalnim poemećajima, koje nastaju zboog neuspelog prilagodjavanja i rešavanja životnih problema. Neuroza nastaje usled interakcije nesvesnih psiholoških mehanizama, razvojnih faktora i intrapsihičkih konflikata koji stvaraju strah i strepnju , na jednoj strani, i Ega i njegovih odbrana od tako nastalog straha na drugoj strani.

1

1. Neuroza kao posledica konflikta – teorija o konverziji Pod uticajem francuskih učenja o histeriji, Frojd i Brojer iznose tezu da disocijativni fenomeni nastaju jer Ego potiskuje neprijatna osećanja iz svesti, ili drugim rečima, neurotski simptomi nastaju ne zbog pasivne slabosti Ega, već zato što je Ego dovoljno jak da ih aktivno odstrani iz svesti i potisne. Znači, ovo odredjenje neuroza je povezano sa potiskivanjem i postojanjem nesvesnih, intrapsihičkih konflikata. Nastali neurotski simptomi su posledica psihičkog konflikta i svaki od njih je ekstrenalizacija disociranih nesvesnih psihičkih elemenata. Kod histeričnih pacijenata, energija se preobraća kroz senzornomotorna pražnjenja u somatske simptome, koji simbolički odražavaju konflikt. 2. Neuroza straha i teorija o strahu kao preobraćenom libidu Kod neurastenije strah nije proizvod potisnutih osećanja i ideja, nema psihičko poreklo, zato ga je Frojd objasnio teorijom o preobraćanju libida u strah. Svi oboleli od neuroze straha imaju zajedničku karakteristiku- nenormalnost seksualnog života, zbog čega se kod njih libido direktno preobraća u strah, kao telesni simptom, bez prethodne psihološke obrade. Do nastanka napetosti dolazi kada se seksualni odnos ne završava normalnim putem, već se prekida. U kasnijem radu, Frojd dodaje da osujećivanje libidalnog pražnjenja nije posledica spoljašnjih okolnosti, već potiskivanja neprihvatljivih libidalnih zahteva. Na ovaj način Frojd je objašnjavao strah na rodjenju, strah u ranom detinjstvu i dečijim neurozama i strah kod traumatskih stanja i traumatske neuroze. • Aktuelne neuroze (neuroze straha, neurastenija, hipohondrija, traumatska neuroza) nastaju zbog spoljašnjih, seksualnih uzroka, biološke su prirode (pa ih zato treba objašnjavati neurohemijskim, a ne psihološkim teorijama) a strah i karakteristični simptomi imaju telesno, a ne psihičko poreklo i direktna su ekspresija toksičnog dejstva seksualnih uzroka ili poremećaja libida. U slučaju da strah traje predugo aktuelne neuroze se preobraćaju u psihoneuroze. • Psihoneuroze (pojam koji je Frojd preuzeo od Bernhajma) – prvobitno je opisao histeriju, fobije i ok neurozu nazivajući ih transfernim neurozama. Kasnije je uveden pojam narcističke psihoneuroze u koje svrstava sve do tada opisane psihotične poremećaje. Psihoneuroze nastaju kao posledica nerešenih intrapsihičkih konflikata iz perioda detinjstva, posebno Edipovog kompleksa. U svim slučajevima, konfllikt je izmedju Ega i seksualnosti. 3. Druga ili signalna teorija straha Po ovoj teoriji strah nastaje kao odgovor Ega na nesvesne impulse koji potiču od Ida. Strah ovde predstavlja osećanje koje je signal buduće opasnosti i pokreće mehanizme odbrane u cilju kontrole i zadržavanja u nesvesnom impulsa koji prete da se pojave i oslobode. Strah je tako više uzrok nego posledica potiskivanja. 4. Teorija o strahu od razdvajanja baziran je na nedostatku nekog ko se voli i za kim se čezne. Posledično je reagovanje deteta na doživljaj gubitka investiranog objekta, majke , u čijem odsustvu ono biva izloženo riziku traumatskog psihičkog iskustva. Strah predstavlja signal i ima za cilj da osigura dete od suviše dugog odvajanja od majke i tako razreši traumatsko iskustvo odvajanja. Dete zapravo reprodukuje traumatsko iskustvo doživljeno na rodjenju, koje predstavlja prototip za sve oblike straha u kasnijem životu.

2

Frojd je, analizirajući neurotske poremećaje, došao do zaključka da u njihovom nastanku učestvuju: Predispozicija (genetsko nasledje) , specifični uzrok (odredjenog intenziteta), doprinoseći činioci (nisu dovoljni i neophodni) i činioci koji dovode do uznemirenja ili opuštanja (elementi koji predstavljaju sadržaj „momenta budjenja neuroze“). Da bi došlo do ispoljavanja neuroze, potrebno je da postoji odredjeni medjuodnos izmedju ovih nabrojanih činilaca: • Ispoljavanje neuroze zavisi od opterećenja nervnog sistema u odnosu na njegov celokupni kapacitet • Do kog stepena će se neuroza razviti zavisi od hereditarnog opterećenja • Vrsta neuroze – definisana je specifičnim etiološkim faktorom koji izvire iz domena seksualnosti Zaključne psihoanalitičke postavke za razumevanje prirode neuroza Psihoanalitička teorija je zapravo teorija o neurozama. Psihički determinizam – Frojd je smatrao da je ljudsko ponašanje uvek usmereno na cilj, čak i kada je on skriven u nesvesnom. Javljanje simptoma u odraslom dobu je zapravo prikazivanje prošlosti. Neuroza se definiše kao psihogeno stanje u kom su simptomi simbolička ekspresija intrapsihičkih konflikata, čiji su koreni u individualnoj istoriji detinjstva neurotične osobe. Nesvesno, potiskivanje, otpor i odbrane koncepcija o nesvesnom je apsolutno centralna u psihoanalitičkoj teoriji. Pojam nesvesnog se koristi na više načina. Najjednostavnije, nesvesno odredjuje psihičke procese koji u odredjenom momentu nisu svesni. Ali, nesvesno ima i topografska i dinamička značenja. Psihički procesi se ne mogu poistovetiti sa svesnošću, jer uvek postoje sadržaji koji su stalno aktivni i imaju specifična značenja u odredjivanju neurotskog procesa. Tako osoba neurotske simptome doživljava kao strane jer dolaze iz nesvesnog. Frojd je nesvesno odredio razvijajući znanja o potiskivanju. Ideje, želje, sećanja i podsticaji , uglavnom seksualne i agresivne prirode ne mogu biti prihvatljivi za Ego i zbog toga bivaju potisnuti. Ali, oni ostaju u sećanju van svesnog nivoa i dalje su aktivni i , pod odredjenim uslovima mogu se pojaviti u svesti (u tom smislu je potiskivanje najznačajniji mehanizam odbrane). Frojd je u svom radu zapazio da neurotični pacijenti pokazuju otpor prema izmeni svog stanja, a snaga koja se ulaže u to ona je koja održava sadržaje u nesvesnom. Struktura psihičkih procesa u psihoanalitičkoj teoriji neuroza struktura psihičkih procesa najpre je odredjena kao sistem nesvesnog, predsvesnog i svesnog, a kasnije kao sistem u kom postoje posebni, autonomni, medjusobno isprepletani delovi : id, ego, superego. Id je nagonski deo ličnosti, sadržaj mu je nesvestan i predstavlja rezervoar nagonske energije (primitivne i dezorganizovane) koja stalno vrši pritisak da se oslobodi po principu trenutnog zadovoljstva. Sadržaj Ida čine sex nagonski podsticaji somatske prirode usmereni ka oralnoj analnoj i genitalnoj zoni tela i agresivne nagonske podsticaje. Ego je psihička struktura prvenstveno lokalizovana u sistemu svesnog, predstavlja racionalan i razuman psihički sistem.Po Frojdu, Ego ne postoji u periodu dojenčeta i

3

razvija se tokom sazrevanja. Predstavlja precipitat iskustva osobe i njenog sukoba sa spoljašnjim svetom. Ego je taj koji razvija ulogu očuvanja realnosti, funkcionišući po njenim principima. Ego predstavlja podršku organizmu i njegove su funkcije sintetičke, jer miri primitivne zahteve Ida i moralne zabrane Superega. Superego je specijalizovani deo Ega. Njegov najbliži ekvivalent u opštem smislu je svesnost, ali njegova cenzura može biti i nesvesna. Po Frojdu, Superego se formira kada se razreši Edipov kompleks, što je i trenutak kada se javlja osnovna razlika izmedju polova. U kasnijim fazama razvoja, Superego se dogradjuje. Dečija seksualnost i regresija Svojim kliničkim radom Frojd je potvrdio da su dečiji seksualni impulsi aktivno prisutni u nesvesnom i vrše snažan uticaj na razvoj neuroza u odraslom dobu. Takodje je dokazao da su nesvesne seksualne želje odraslog, ispoljene kroz neurotski poremećaj, direktno povezane sa razvojem tokom prvih pet godina života. Koncepcija o libidu Po Frojdu, libido je biološka datost i predstavlja energiju seksualnog nagona, pokretačku snagu ličnosti. Ona se usemrava i kanališe tokom biološki determinisanih faza dečijeg razvoja. U oralnoj fazi libido je ograničen na usta. U ovoj fazi dete nema sposobnost da diferencira unutrašnje i spoljašnje oblike stimulacije, te smatra da majčine grudi pripadaju njegovom Egu. U periodu izmedju 2 i 3. godine snaga libidalnog interesa se seli na analni predeo i dečije zadovoljstvo biva povezano sa sadržajem i izbacivanjem fecesa. Za razliku od oralne, pasivne faze, u analnoj je dete usmereno prema spoljašnjem svetu i karakteriše se napadima, potčinjavanjem i osećajem moći. U trećoj, falusnoj fazi libidalnog razvoja, libidalne gratifikacije kod oba pola se usmeravaju ka polnim organima. Tada se kod devojčica razvija osećaj penis zavisti. Tokom ove faze pojavljuje se i Edipov kompleks, koji igra osnovnu ulogu u razvoju ličnosti. Neurotične ličnosti ne uspevaju da pravilno da ga razreše. Edipov kompleks, u kom je libido vezan za sliku roditelja, čini jezgro neuroze. Zatim nastupa period latencije i traje sve do porasta libida u periodu puberteta kada dolazi do ponovnog oživljavanja seksualnih interesa. U ovoj fazi razvoja je pojačan intenzitet potiskivanja, pa dolazi do amnezije za ranije periode života. Nakon puberteta, dečak produžava svoj interes za penis i nastavlja razvoj istim tokom kao ranije, dok devojčice sada moraju postati svesne svoje vagine, zbog čega Frojd govori o ženstvenosti i njenoj pasivnoj ulozi. Sve navedene faze se uzajamno preklapaju, a nijedna se ne završava potpuno (Frojdova uporedba sa vojskom koja napreduje, ali iza sebe na odredjenim tačkama ostavlja trupe i obezbedjuje liniju povlačenja u slučaju iznenadnog napada). Tendencija da se osnaže i obezbede neke ranije pozicije nazivaju se tačkama fiksacije, a povlačenje snaga pod odredjenim okolnostima regresija. Ovako gledano, neurotski simptomi, pokrenuti aktuelnim teškoćama u životu odraslih, uslovljavaju proces regresije koji seže do tačaka fiksacije u razvoju. Alfred Adler – prva revizija psihoanalitičke teorije neuroza Adler je pomerio akcenat sa seksualnih na socijalne i interpersonalne činioce. Nosilac je učenja poznatog pod nazivom individualna psihologija. Ono se zasniva na opštem ljudskom osećanju manje vrednosti, čiji se koreni nalaze u bespomoćnosti malog deteta. Ovo osećanje nastaje kao rezultat neuspešne kompenzacije telesnog

4

Adler je zadržao koncepciju o nesvesnom. od kog se brani na razne načine: • Postaje privrženo i blisko najsnažnijoj ličnosti u okolini • Agresivno se bori. I Adler je prvih pet godina u životu smatrao osnovnim za formiranje liučnosti. Ovim mehanizmom osoba kreće pogrešnim pravcem. Po njemu. i . socijalna i osećanja samopoštovanja mogu biti ugrožena sa tri vrste nepovoljnih okolnosti: • Oboljenja i inferiornost organa (stid i osećaj nesposobnosti) • Zanemarenost i povučenost (izaziva prenaglašenu potrebu za sigurnošću i superiornošću) i • Razmaženost Adler smatra da ponašanje ličnosti proizilazi iz dinamičke interakcije telesnih. Uvažavao je dinamiku porodice u kojoj je nalazio izvore za nastanak osećaja inferiornosti. Posebno je pridavao značaj socijalnom i klasnom u životu osoba i njihovih porodica. smatrajući strah i odbrane od njega dinamičkim jezgrom neurotskog procesa. Ona prva uvodi sociokulturalne implikacije u teoriju neuroza. Celokupna slika neuroza nastaje pod uticajem imaginarnih i fiktivnih ciljeva. Poremećaj vrednosnog sistema u porodici negativno utiče na snaženje selfa deteta. Zbog povredjenih osećanja u neuspešnoj borbi. psiholoških i socijalnih procesa. Kao rezultata dete postaje nesigurno. ličnost doživljava neuspeh koji predstavlja osnovu za nastanak neuroza. Ističe apsolutnu važnost interpersonalnih i kulturnih odnosa i situacija u kojima neuroza nalazi svoje uzroke i načine ekspresije. izolovano i ugroženo doživljavajući svet kao neprijateljski. osećanje manje vrednosti se pojačava i ispoljava u vidu bolesne nadkompenzacije. Kada roditelj ne obezbedjuje atmosferu ljubavi i topline dete se oseća anksiozno. ide ka postizanju veličine i moći. podvlečeći da one nastaju zbog poremećaja u medjuljudskim odnosima. Salivan i From) Karen Hornaj U središte svoje teorije stavlja strah. Konačan ishod je osećaj niže vrednosti. Socijalno-psihološke teorije (Hornaj. oseća se bezvredno i biva preplavljeno strahom. nagona za posedovanjem i ispoljavanjem moći.nedostatka ili odredjene socijalne situacije i preobraća se u svoju suprotnost – težnju za superiornošću i osećanjem više vrednosti. Ida i Superega. Za nju je glavni uzrok straha nedostatak emocionalne topline u detinjstvu. i na kraju • Povlači se i postaje emocionalno submisivno Hari Stek Salivan 5 . već da se radi o antagonizmu izmedju ličnosti i spoljašnje realnosti. povlačenje i napuštanje obaveza – neurotičar kreće ka nekoj vrsti asocijalnosti. koja se kod neurotičnih osoba ispoljava na neobičan način. Težnja ka hiperkompenzaciji je veća što je fiktivni cilj dalji od realnih mogućnosti. da bi se oslobodila osećaja manje vrednosti. što kod deteta uslovljava osećaj bespomoćnosti i agresivnosti. U slučaju životnih neuspeha. ali se nije slagao sa Frojdom da u biti neurotskog procesa leže sukobi izmedju Ega.

proces sticanja iskustva Za razliku od Frojda. razvoju i dinamičkim pokretačima ličnosti. neminovni proces razdvajanja deteta i majke dovodi do problema. ili da prihvati slobodu. da bi ostala zdrava. U vezi sa tim. ili da pobegne od slobode i regredira na primarne veze (neproduktivna orjentacije) 2. Nastanak neuroza From je povezivao sa borbom deteta sa iracionalnim autoritetom koji mu je nametnut od strane odraslih i društva i koji od njega zahteva apsolutnu poslušnost. suočavanje sa ograničenim trajanjem života) . za pojedinca značajna osoba osudjuje. Edipovom kompleksu i libidu. gubitak. jedinka mora da savlada te problemei strah zbog razdvajanja i započne proces individuacije. suoči se sa razdvajanjem i strahom i postane zrelo produktivno biće U ovom izboru odlučujuću ulogu igra društvena sredina i ako je ona povoljna osoba u procesu individuacije može zadovoljiti svoje osnovne potrebe. ili se očekuje da će osuditi način na koji prva postiže zadovoljstvo. bolest. Erih From Prvi se usprotivio Frojdovoj biološkoj odredjenosti neuroza. Najznačajnije postavke predstavljaju učenja o strukturi. To je hipotetička struktura koja u svom dinamičkom postojanju i delanju sadrži: 1. jer ga ta primarna veza štiti i otklanja mu svaki strah. Egzistencijalističke teorije 6 . Medjutim . pri čemu je strah u funkciji odnosa sa drugim ljudima i najčešće se javlja kada druga. njihovih interpersonalnih odnosa i procesa. osoba mora da napravi izbor: 1. Na početku razvoja dete se oseća sigurno kada je sa majkom. Kasnije. napetosti povezane sa strahom. model po kom se preobraćanje odvija 4. proces personalizacije i 5. From navodi sledeću dihotomiju: istorijsku (tragične socijalne i kulturne situacije koje je čovek stvorio) i egzistencijanu (nepromenljive kategorije: životna neminovnost. Saliven je difinisao ličnost kao relativno trajan model u ponavljanju interpersonalnih situacija koje karakterišu osobu.Svoje učenje je bazirao na analizi životnih uslova ljudi. Stanje neravnoteže nastaje iz dva razloga: 1. • Suočena sa ovakvim izazovom. mehanizam preobraćanja energije 3. napetosti povezane sa telesnim potrebama 2. dinamizme 2. Salivan je psihoseksualni razvoj posmatrao kao odnos izmedju ličnosti i okružujuće sredine i opisao sedam njegovih stupnjeva: • rano detinjstvo • detinjstvo • doba mladalaštva • preadolescenciju • ranu adolescenciju • kasnu adolescenciju • zrelo doba Svaki od ovih stupnjeva predstavlja kritičnu tačku u uspostavljanju interpersonalnih odnosa.

posebno seksualne. samopouzdanja i samopoštovanja. kao i na osobitosti njihovog medjusobnog odnosa. lišava se egzistencijalne slobode. previše zaštićuju svoje članove. U grupi egzonih činilaca: stalne rasprave i pretnje atomskim ratom. koja vodi ka ekstremnoj kontroli objekata i strah od razdvajanja od njih. Otac je uglavnom tih.GABA). instrumentalno ili operantno učenje. Eysenck. učenje na osnovu uvidjanja. pušenja. Oboleli umanjuje sopstveni svet življenja. uopšte zrelosti. Biološke teorije Biološki pristup ukazuje na genetsku predispoziciju funkcionisanju neurotransmiterskih sistema (NOR. nekomunikativne. sugestibilne. omnipotencija misli. Bitne karakteristike ovakve osobe su: zavisnost. izbegava porodične obaveze. ali bar za tren može da predahne i prilagodi se uslovima date realnosti.. U ovakvoj porodici se formira i svoju ličnost oblikuje buduća neurotična osoba. neguju neispoljavanje i potiskivanje osećanja. dok je majka dominantna. ukazivanje na pogubnost radioaktivnosti. Aktuelna klasifikacija poremećaja anksioznosti 1. Marks) Svi pomenuti autori zastupali su tezu da je neurotsko ponašanje pogrešno naučeno i neprilagodjeno ponašanje koje se stalno ponavlja u različitim situacijama. Uglavnom su porodice neurotičaara zatvorene. Preosetljive. samoljubivost. ne mogu se svesno kontrolisati i nesrazmerne su situaciji. lako mogu postati žrtve ovakvog neprimerenog ponašanja. Skinner. nesamostalne i zavisne osobe. Bihejvioralno-kognitivne teorije (Pavlov. Ona nikada ne razvije dovoljan stepen autonomnosti i nezavisnosti. Svi ovi činioci kod velikog broja ljudi izazivaju osećaj nelagodnosti. sex nezrelost. SER. generalizovani anksiozni poremećaj 2. neuroze nastaju i razvijaju se kod osoba čija je egzistencijalna pozicija u životu ugrožena. pasivan. Teorije o porodičnim i partnersko-bračnim odnosima Po ovim teorijama. nezrele. zagadjenost okoline i hrane. Bandura. koje su velikog intenziteta. isključuje i neke druge aspekte svoje ličnosti. fobični (fobično-anksiozni) poremećaj • agorafobija i poremećaje u 7 . Beck. Jatrogeno uslovljena neurotska reagovanja Dve grupe činilaca: egzogeni i endogeni.. pogrešnom konceptualizovanju saznajnih procesa i najzad.Rollo May Po njemu. ispoljavanje neurotskih smetnji je odgovor na postojanje specifične psihopatologije kod članova porodice ili partnera. bez kritičkog mišljenja i sposobnosti kontrole emocija. neodlučnost. Svoje učenje bazirali su na principima psihologijie učenja : klasično uslovljavanje. dok kod manjeg broja dovode do tipičnih reakcija straha . kombinovanom učenju (učenje očekivanih uloga i ponašanja).

• socijalna fobija • specifične fobije 3. panični poremećaj 4. mešani anksiozno-depresivni poremećaj 5. opsesivno-kompulzivni poremećaj 6. kkonverzivni i disocijativni poremećaji 7. posttraumatski poremećaj 8. somatoformni poremećaj (hipohondrija) 9. drugi neurotski poremećaji • neurastenija • sy depresonalizacije-derealizacije Poremećaji anksioznosti se danas shvataju kao oboljenja kod kojih je anksioznost gotovo permanentni klinički fenomen, a pojavljuje se kao posledica bioloških i psihodinamskih činilaca (raznih nesvesnih konfliktnih situacija). Psihodinamski pristup pak u prvi plan ističe da ličnost reaguje na prolongirane svesne i nesvesne konfliktne situacije specifičnim Ego odbrambenim mehanizmima (neurotičnim, anksiogenim) gradeći tako karakterističnu simptomatologiju. Teorija konflikta naglašava da se anksiogeni konflikt (sukob protivrečnih motiva) javlja u situacijama kada osoba nije sposobna da zadovolji svesne ili nesvesne zahteve koji se pred nju postavljaju u konkretnoj životnoj situaciji. Nerešavanje, ili nepotpuno rešavanje konflikta (Ego slab, nezreo) vremenom dovodi do narastanja unutrašnje napetosti-anksioznosti, koja tako postaje zajednička osnova svih navedenih poremećaja. Konflikti su češće nesvesni. Konflikt unutar ličnosti je češće nesvestan i manifestuje se borbom nesvesnih motiva i sukobom zahteva na relaciji Id-Ego-Superego (intrapsihički). Konfliki na relaciji celokupna ličnost-spoljni svet češće je svesni i tiče se odnosa prema porodici, na poslu, odnosa sa voljenom osobom, tj.odnosa prema emocionalnim zadovoljstvima (pretežno interpersonalni). Najčešći konflikti koji se sreću u praksi su separacioni, narcistički, konflikt autoriteta, sadističko-agresivni, ljubomorno-sujetni, konflikt zavisnosti, pasivnosti, konflikt inferiornosti, seksualnosti, moralnosti, identiteta, lojalnosti... Zajedničke kliničke karakteristike poremećaja anksioznosti su sledeće: • Akutni ili subakutni nastanak bolesti - obično je moguće odrediti početak oboljenja. Iako su oboljenja dugotrajna, evolucija nastanka nije tako duga. • Relativno očuvana radna spososbnost - u većini slučajeva. Radna nesposobnost moguća kod nekih fobija vezanih za kretanje. Radna produktivnost i kreativnost su ispod optimalnog nivoa, što je važan dijagnostički kriterijum, kao i kompromitovanost ostalog socijalnog funkcionisanja (lični, porodični i profesionalni život je osiromašen). • Oboljenje nema uticaja na celokupnu ličnost u smislu otudjenja od realiteta , niti su pacijenti iz ove dijagnostičke kategorije skloni razvoju psihotičnih poremećaja • Održavanje Ego granica i testa realnosti – fobični i opsesivni bolesnici mogu da budu nesposobni da se nose sa poremećenim i nerealnim mislima , ali ih prepoznaju kao patološke. Medjutim i ovde ima izuzetaka kao na pr.kod disocijativnog poremećaja. 8

• •

Subjektivni simptomi anksioznosti i njenih derivata – anksioznost je srž, dinamičko jezgro ovih poremećaja Načini ispoljavanja anksioznosti – i psihološke odbrane koje se tom prilikom aktiviraju dobrim delom odredjuju i kliničke manifestacije. Taj, krajnje individualan proces, u sadejstvu sa posebnom strukturom ličnosti-tzv. neurotska, čini da je većina ovih poremećaja hronična po svom toku. Dijagnoza

Prvi korak je opis simptoma i znakova neurotskog poremećaja, što čini suštinu kliničke dijagnoze. Klinička dijagnoza je proces utvrdjivanja prisustva psihopatoloških sadržaja ili abnormalnosti. Funkcija kliničke dijagnoze je razlikovanje psihičkih oboljenja na osnovu tri specifične karakteristike: uzroka (etiologija ), simptoma i znakova (patološki proces) i toka bolesti (prognoza i lečenje). Diferencijalna dijagnoza Razlika izmedju normalnosti i neurotskih poremećaja je samo kvantitativna. Intenzitet neurotskih poremećaja je takav da se ne može podnositi, vremensko trajanje je dugo, značajno osiromašuje lični, porodični, profesionalni i društveni život osobe. Psihosomatski i somatopsihički poremećaji najčešće se ispoljavaju kao simptomi hiperaktivnosti autonomnog nervnog sistema i nikada ne dobijaju svojstva psihosomatskog poremećaja koji uvek mora da poseduje organsku leziju. Mnoge telesne bolesti mogu biti praćene neurotskim manifestacijama. Psihotični poremećaji ovde je reč o kvalitativnim razlikama. Neki oblici neuroza mogu prethoditi razvoju psihotičnih poremećaja (hipohondrija, ocd, sy depersonalizacije i derealizacije). Tok Može biti dvojak: 1. jedna grupa povezana sa emocionalnim stresom najčešće je kratkog trajanja 2. druga ima dugotrajan, hroničan tok i povezana je sa organizacijom, strukturom ili poremećajem ličnosti koja je nosilac bolesti Kod nekih može doći do poboljšanja, pa i remisija. Takodje, postoji odredjeni broj ovih poremećaja kod kojih je tok povezan sa stalnim postojanjem smetnji u dugom vremenskom intervalu. Stavljanje u žižu interesovanja prirodnog toka neurotskog procesa ukazuje da se on stalno preobraća u druge oblike, što predstavlja njegov prirodni i spontani razvoj. Prognoza Ovi poremećaji ne ugrožavaju život obolelih, mada se ne može zanemariti rizik od suicida, zbog sekundarnog razvoja depresije, alkoholizma i zloupotrebe PAS, kao i mogućeg razvoja KVS oboljenja, posebno kod muškaraca. Radna i profesionalna aktivnost je uvek ugrožena. Činioci koji odredjuju prognozu neurotskih poremećaja: 1. postojanje biološke osnove 2. vreme početka poremećaja 3. gubitak roditelja pre osme godine

9

4. progresivnost toka 5. trajanje poremećaja 6. intenzitet simptoma 7. postojanje telesnih simptoma 8. postojanje psihološke dobiti od bolesti 9. postojanje intrapsihičkih i interpersonalnih konflikata 10. odnos prema stručnoj pomoći 11. stepen inteligencije 12. loši partnerski i bračni odnosi , posebnou sferi seksualnog funkcionisanja 13. sposobnost življenja pod stresom 14. stepen razrešene zavisnosti od roditelja 15. sticanje uvida i loši interpersonalni odnosi u širem smislu 16. postojanje nepovoljnih životnih okolnosti Lečenje Različiti oblici psihoterapije samostalno ili u kombinaciji sa psihofarmacima iz grupe benzodijazepina, antidepresiva, beta adrenergičkih blokatora, nebenzodijazepinskih anksiolitika i njihovih kombinacija. Najčešće se primenjuju: suportivna psihoterapija, psihoanalitička, , kognitivnobihejvioralna, porodična i partnersko-bračna. Principi racionalne terapije psihofarmacima: tačna dg pravilan izbor leka odredjivanje vremenskog trajanja lečenja i visine doze lek se koristi u cilju suzbijanja simptoma početi manjim dozama u toku lečenja dva do tri puta povećati dozu do nalaženja optimalne doze koja će kontrolisati simptome • kad se dostigne pozitivan efekat tragati za dozom održavanja • po smirivanju simptoma lek davati još 1-3 meseca • obustavljanje leka postepeno tokom 1-3 meseca • u slučaju neefikasnosti leka, utvrditi razloge neefikasnosti Integrativni modeli lečenja se naročito primenjuju u poslednjih dvadeset godina i podrazumevaju kombinovanje svih psiholoških i medicinskih postupaka koji su u praksi pokazali odredjenu efikasnost. Bolničko lečenje večita dilema?? Indikacije: • akutne neurotske dekompenzacije • panična stanja sa serijama uzastopnih napada koji onesposobljavaju obolelog • dominacija realnih suicidalnih preokupacija • konverzivne reakcije sa čestim psihogenim napadima • ocd • pacijenti kod kojih se lečenje ne može započeti na drugi način • neurotski poremećaji sa komorbiditetom 10 • • • • • •

raktivna neurotska stanja nastala kao posledica konflikata u porodici, na radnom mestu... Priroda anksioznosti

Anskioznost se deifiniše kao difuzna, unutrašnja, slobodno lebdeća napetost, koja nema realnu opasnost, tj. nema spoljašnju opasnost, što je bitno razlikuje od straha. Strah uglavnom ima spoljašnji objekat. Anksioznost ima unutrašnju opasnost, i time ona predstavlja reakciju na tu, unutrašnju opasnost (intrapsihički konflikt, impuls neprihvatljiv za Ego, potisnute misli..). Za Frojda, anksioznost je stanje napetosti i uznemirenosti pred unutrašnjom opasnošću. Nju izazivaju potisnuti sadržaji koji nisu ni u kakvom direktnom odnosu sa postojanjem spoljašnje opasnosti. Za K.Hornaj anksioznost je emocionalna reakcija na unutrašnju opasnost. Osoba se oseća bespomoćno a ne zna šta se dogodilo. Ona uvodi i pojam „bazične anksioznosti“ koja se formira rano u detinjstvu i izražava se osećajem bespomoćnosti, sićušnosti, napuštenosti i ugroženosti u svetu koji je spreman da napada, optužuje, kleveta, obmanjuje i zavidi. Salivan je definiše kao intenzivno i neprijatno stanje tenzije nastalo usled neslaganja u interpersonalnim relacijama. Egzistencijalno orjentisani psihijatri pominju „egzistencijalni“ strah koji predstavlja suštinu čovekovog življenja, zbog stalnog proživljavanja smrti. Šira definicija anksioznosti bi predstavljala specifične promene na psihološkom, psihomotornom i vegetatvnom planu ličnosti. 1. Psihopatološka simptmatologija podrazumeva stanje unutrašnjeg nemira i napetosti, bespomoćnost, osećaj vitalne ugroženosti i izloženosti nečemu što preti, izvesnu sapetost i strepnju. Uključuje i razdražljivost, nesanicu, teškoće u koncentraciji. Odlikuje se subjektivnim doživljajem nedefinisanog straha, a ispoljava se povišenom psihičkom tenzijom. 2. Psihomotorna simptomatologija se karakteriše stanjem motornog nemira, tremorom, promenom mimike, zamorom 3. Vegetativna simptomatologija nastaje kao posledica preterane aktivnosti autonomnog nervnog sistema (KVS, respiratorni sistem, vazomotorni, digestivni, urogenitalni-ubrzani puls, pojačano znojenje, proširene zenice). Normalna i patološka anksioznost Anksioznost je do izvesnog stepena obično iskustvo koje poznaje svaki čovek (neizvesnost za zdravlje porodice, napetost pre suočavanja sa teškom situacijom, „trema“ pred značajne nastupe). Svako iskustvo anksioznosti ima svoje somatske manifestacije: palpitacije, drhtanje, „knedla“ u grlu, bol u želucu, crevni i urinarni poremećaji- organizam je u stanju uzbune. Nivo mentalne budnosti je do izvesnog stupnja povišen. Normalno doživljena anksioznost ne angažuje previše osobu, ona se i dalje oseća relativno komforno, nema znakova osiromašenja u svom življenju, a sposobnost slobode odlučivanja nije ugrožena. Osoba poseduje kapacitete da se suoči sa izvorom strahovanja, uglavnom ga stavlja pod kontrolu i na taj način prevazilazi. Izgleda da u dijalektičkom kvalitativnom skoku od normalne ka patološkoj anksioznosti ulogu ima biološka predispozicija (usaglašenost stope anksioznosti kod monozigotnih

11

separaciona anksioznost. zbog straha od kazne Superega) što uzrokuje da neiskorišćena sex energija bude potisnuta i preobraćena u strah. želje. Novijeg je datuma i teza o postojanju specifičnih receptora za anksioznost. Pomisao na ishod drugačiji od očekivanog unosi u čoveka osećaj neizvesnosti i anksioznosti. Anksioznost se može pojaviti i kao egzistencijalistička nespremnost i nevoljnost čoveka da prihvati neizbežnost sopstvene smrti. normalna ličnost ima konstatntan psihodinamski balans izmedju odbrambenih struktura Ega. Patološku anksioznost karakteriše izvesna iracionalnost. odnosno strahu. Osoba je nepripremljena za svoju socijalnu ulogu („bespomoćno dete“). stalna i snažna. uglavnom sex ili agresivne prirode neprihvatljive za Ego bivaju potisnute. anticipacija budućnosti. fenomen izuzetno značajan u detinjstvu. podsticaji. nesigurna. Zbog stalne potrebe Ega da održi homeostazu. a često i osujećena pri pokušaju individualnog izraza. U prilog tezi o anticipaciji budućnosti govori i podatak da se anksioznost kod nekih osoba prevazilazi ako se nauče da funkcionišu po principu „ovde i sad“. Već je pomenuto Frojdovo shvtanje anksioznosti kao „poremećaja odvodjenja seksualnog uzbudjenja“. teška za kontrolu i udružena sa uočljivim oštećenjem opšteg funkcionisanja i distresom.ljubavi objekta. do osujećenja libidalnog pražnjenje dolazi iznutra (kao posledica potiskivanja neprihvatljivih libidalnih zahteva. izmedju ostalog i procesom potiskivanja. nemogućnost identifikovanja unutrašnje opasnosti. Konflikt je nesvestan . • Psihodinamika anksioznosti Faktor koji se najčešće pominje kao krucijalan u nastanku anksioznosti je strah od nečega u budućnosti. a ne racionalni aspekat anksioznosti. Drugi aspekt straha od smrti bio bi strah od „ne biti Ja“. Za razliku od neurotične.blizanaca iznosi 50%). On zastupa tezu da neutrošene sex materije i energija toksično provociraju anksioznost. efekat indukovan tenzijom na relaciji Id – Ego. To je tzv. Superega i spoljašnje sredine. Sledeći momenat od značaja u genezi anksioznosti je strah od gubitka objekta. Ida. i daje za pravo onim autorima koji u prvi plan stavljaju emocionalni. Anksioznost nastaje kao posledica ugroženosti čovekovih interpersonalnih odnosa i doživljaja preteće opasnosti i bespomoćnosti vezane za isključenje iz zajednice (slom geštalta MI) Anksioznost može nastati i kao odgovor na opasnost nagonske prirode. Ideja o potiskivanju konflikta u nesvesno je dominantna u teorijama o anksioznosti. Po njoj. A ona je uvek neizvesna. Pomisao da se može ostati bez ljubavi objekta dovodi do intenzivnog unutrašnjeg nemira i napetosti. Sa druge strane navodi tezu o preobraćanja libida u strah. Nesigurnost izmedju alternative „biti neko“ i „ne biti niko“ stvara jedan od 12 • • • • • . neodredjena. anskioznost se može shvatiti i kao adaptivni mehanizam traženja ekvilibrijuma. Poseban značaj u genezi anksioznosti imaju interpersonalne relacije. nepredvidiva. Smatra se da iskustvo anksioznosti uvek podrazumeva kategoriju budućnosti i da predstavlja predvidjanje nečega što tek treba da se dogodi (anticipacija). Ideje. tj. sećanja. a briga jesno izražena. jer anksioznost nije ništa drugo do psihološko stanje u kom čovek zamišlja svoju budućnost.

Jedan od mogućih mehanizama anksiolitičkog dejstva specifičnih inhibitora preuzimanja 13 . pri čemu se centrira uloga neurotransmiterskih sistema (nor. odnosno visceralni mozak. U nastanku anksioznosti direktno učestvuju sledeći sistemi neurotransmisije: • Noradrenergički sistem nor neurotransmisija učestvuje u održavanju budnosti .adrenergički sistem samo periferno uključen ili čak hipoaktivan. amigdale.osnovnih kvaliteta anksioznosti. koji ima kontrolnu ulogu na emocionalne odgovore na periferiji.adrenergički blokatori (propranolol) deluju blago anksiolitički Pokazano je da hiperaktivnost α-adrenergičkog sistema ima značajnu ulogu u nastanku anksioznosti.amigdale. fobije) čine funkcionalnu podlogu složenijih. a sistem locus ceruleusa biva aktiviran u stanjima „alarma“ i u slučaju potrebe procene novih informacija. Viši kontrolni centri kontrolišu hipotalamus. sistemskih modela anksioznosti. sa druge strane. te je stoga neurofiziologija anksioznosti vezana i za strukture ovog sistema: nc. Već i morfološke veze centralnih NOR i SER struktura moždanog stabla ukazuju na funkcionalnu povezanost ova dva sistema. Anksioznost je u ovom slučaju rezultat ambivalencije izmedju potrebe za igranjem socijalno poželjnih i nametnutih uloga sa jedne. Farmakološke studije otkrivaju da : 1. klonidin (α 2 agonist) deprimira nor kontrolu i izaziva sedaciju 2. Pretpostavlja se da je zadnji deo hipotalamusa u vezi sa strahom i anksioznim reakcijama (električna stimulacija te oblasti dovodi do paničnih reakcija i sledstvene hiperaktivnosti simpatičkog ns). biohemijski korelati anksioznih poremećaja (klinički: ataci panike. Neurofiziologija i neurohemija anksioznosti Poznato je da su odredjene strukture CNS odgovorne za stanja ansioznosti i straha. johambin (α2 antagonist) deluje anksiogeno 3. generalizovana ansioznost. dok je β. koje pri višim naponima prerastaju u panične. Smatra se da u patogenezi anksioznosti značajnu ulogu ima narušavanje inhibitornog serotonergičkog uticaja na LC (inhibicija pražnjenja neurona LC ima anksiolitičko dejstvo).amigdale dovodi do živahnih reakcija. β – adrenergička aktivacija (izoproterenol) ima slabo ili nikakvo anksiogeno dejstvo 5. Hipotalamus ima izraženo inhibitorno dejstvo. hipotalamus. ser. i potrebe za autentičnim samoizgradjivanjem. a shodno tome i struktura kao što su locus ceruleus. Pitanje medjuodnosa serotonergičke i drugih modaliteta neurotransmisije u patogenetskom mehanizmu nastanka anksioznosti: a. nuclei raphae. Stimulacija srednjeg dela nc.nor) 4. Stimulacija RF izaziva normalnu cerebralnu hiperekscitabilnost. Molekularni. Ključna uloga nor mehanizama u nastanku anksioznosti razmatrana je u septohipokampalnoj teoriji bihejvioralne inhibicije (Gray) i teoriji o centralnoj ulozi sistema locus coeruleusa (Charney i Heninger). dok jača stimulacija uzrokuje strah i paniku. Poznato je da je središte emocionalnog života limbički sistem .amigdale dovodi do agresivnih reakcija. u likvoru osoba sa atacima panike povećan je nivo MHPG (m. retikularnu formaciju. gaba). β. Stimulacija bazolateralnog dela nc.

nepetim iščekivanjem ili „slobodno lebdećim strahom“. I na kraju. koji se manifestuje preteranom ili preplavljujućom strepnjom. Neurone amigdaloidnog kompleksa III. b. što se klinički manifestuje kao antikonvulzivno i sedohipnotičko. što nije tačno. GABA-ergički sistem neki autori sa aspekta patogeneze anksioznosti ističu značaj inhibitornog uticaja GABA-e i benzodijazepina na: I. dejstvom na SER sistem. ne može se sa sigurnošću tvrditi da li GABA lizira anksioznost posredno. koji je inače praćen padom koncentracije neuropeptida Y (NPY) u obrnutoj je srazmeri sa odstupanjem koncentracijeNPY od normalnih vrednosti 2) Primena holecistokinina u osoba sa predistorijom panic atacks može da provocira napad panike GENERALIZOVANI ANKSIOZNI POREMEĆAJ Drugi naziv je generalizovano stanje straha. Medjuodnosi SER i GABA . često se efekti GABA-e poistovećuju sa efektima benzodijazepina. koji deluju sedohipnotički. postsinaptički lociran Cl kanal sa dva funkcionalna odeljka: • Pikrotoksinski receptor (njegova modulacija posreduje antikonvulzivne efekte • Benzodijazepinski receptor – vezivanjem benzodijazepina dolazi do facilitacije GABA-om posredovanog otvaranja Cl kanala . Za sada nije pronadjena korelacija izmedju povišene GABA-ergičke transmisije i anksiolize. Neuropeptidi i njihov modulatorni efekat potvrdjuju sledeće teze: 1) Intenzitet anksioznosti u sy depresije. patološkim strahom. Neurone LC Obzirom da benzodijazepini facilitiraju centralnu GABA-ergičku transmisiju. Karakteriše se hroničnim. GABA nezavisnih bd receptora. GABA agonisti smanjuju obrt serotonina. Objašnjenje ovog fenomena leži u strukturi GABA a i benzodijazepinskih receptora. Benzodijazepinski receptor vezan za GABA jonoforu je tip II.serotonina (SSRi) bi mogla biti serotonergička inhibicija noradrenergičkih neurona LC-a. Otuda je razmatrana mogućnost da se anksiolitičko dejstvo benzodijazepina odvija posredstvom 5-HT sistema. a manje kao miorelaksantno dejstvo. Agonisti ovih receptora su i barbiturati. zabrinutošću. dok je ista korelacija dokazana za sedativnohipnotičko dejstvo. ili direktno. bd receptori tip I. Lokalna aplikacija GABA-e na jedra raphae blokira transmisiju u njhiovim projekcionim zonama. Primena benzodijazepina dovodi do smanjenja električne aktivnosti serotonergičkih neurona nuclei raphae. Medjutim. izgleda da bd svoje anksiolitičko dejstvo ostvaruju preko drugih. inhibicijom NOR sistema LC. Oboljenje prate i telesni simptomi ali su manje izraženi u odnosu na psihička ispoljavanja straha. 14 . SER neurone raphae čiji aksoni se projektuju u limbičke strukture II.ergičke transmisije u kontekstu nastanka anksioznosti razmatran je sa stanovišta anksiolitičkog dejstva agonizacijom benzodijazepinskog receptora. GABA a receptor je hemijski regulisan.

Smanjena sposobnost podnošenja straha se ispoljava dominacijom automatskog nad signalnim strahom.6%) . dete će kasnije to stalno da traži. kod dece jednogodišnja prevalenca je 2. konverzija-histerija. nezaposlenih.godine.1-6. bračne odnose. 15 . Signalni strah nema preplavljujući karakter i ukazuje na postojanje nerazrešenih intrapsihičkih konflikata (konflikt izmedju sex i agresivnih nagona iz ida sa principom realnosti koji zastupa Ego ili sa mogućom kaznom od Superega). ne samo da prizove zaštitnički i umirujući lik majke. • Prva koncepcija se odnosi na primarni ili automatski strah. regresija-ocd). Ako se oni samo potiskivanjem zadrže u nesvesnom. u cilju ojačanja mehanizama odbrane od dubokih i egu neprihvatljivih nagona sex ili agresivne prirode. posao. rastavljenih. Generalizovano stanje straha je jedno od najčešćih psihičkih oboljenja u primarnoj zdravstvenoj zaštiti. Samo 1/3 potraži pomoć psihijatra i to u slučaju javljanja komplikacija. koje su zabrinute ze životne posledice kao što su problemi vezani za zdravlje. Ako je majka propustila da mu pruži zaštitu sigurnost ili ljubav. pribegava se drugim mehanizmima odbrane što dovodi do neuroze (pomeranjefobije. Ovi konflikti potiču iz Edipalne faze (koju karakteriše strah od kastracije. koji prističe iz neodgovarajućeg odnosa izmedju majke i deteta. To znači da izostaje racionalna obrada opasnosti. neće se formirati neurotski simptomi.Radi se o stanjima opšte anksioznosti kod osoba koje imaju odredjeni anksiogeni konflikt. socijalno prihvatanje. dete treba . razvedenih. novac. Drugi model karakteriše poremećaje ličnosti i u njemu se predispozicija i precipitirajući faktori praktično ne razlikuju. šire strah od ugrožavanja telesnog identiteta) i ovde je reč o trijadnom konfliktu. a aktuelna 1. kod udovica/udovaca. Početak bolesti je teško odrediti.. Kod ove forme anksioznost uz brigu (neugodna iščekivanja) ostaje jedini i dominantni simptom.9% . pa strah poprima preplavljujući karakter ( radi se uglavnom o razvojno najnižim oblicima straha: strah od uništenja i gubitka identiteta). Epidemiologija Prevalenca 4.6% (5. Karasua poreklo ovog straha nalazi u dijadnom deficitu. Javljanje lekaru je porsečno oko 39. osoba sa manjim prihodima. Samo ako potiskivanje ne uspe da izvrši svoj zadatak. Psihološki modeli Psihoanalitička teorija odredjuje ovo oboljenje na dva načina. vezujući se za druge objekte.. Oko dve trećine obolelih osoba su žene. Prvi je svojstven svim psihijatrijskim poremećajima i može se označiti kao predispozicija+precipitirajući faktori=oboljenje. te se strah doživljava u svom prvobitnom obliku (preko telesnih simptoma) i uz prevagu primarnih nad sekundarnim procesima mišljenja . domaćica. Etiologija postoje dva etiološka modela ovog oboljenja. Polazi od pretpostavke da je veoma snižena sposobnost za podnošenje straha jer u preedipalnom stadijumu nije dostignuta stalnost objekta (da bi se stalnost objekta postigla. Češće se javlja u urbanoj populaciji. već i njenu ljubav). • Drugo psihoanalitičko odredjenje tretira strah kao signal egu.1% lifetime. mada većina smatra da bolest počinje oko 25-te godine.

rata ). Stopa konkordantnosti kod monozigotnih blizanaca je 50%. ali neuspešnim traženjem sigurnosti. a koje će se pojaviti zavisi od uticaja sredine i životnih dogadjaja. Istraživanje patofiziologije ukazuje da se ovo oboljenje karakteriše inhibicijom. Ostali psihološki modeli Istraživanja su pokazala da traumatska iskustva i nepovoljni odnosi u primarnoj porodici igraju važnu ulogu u nastanku ovog poremećaja (smrt roditelja u detinjstvu. Medjutim.Razvojno najviši strah je strah od Superega i odnosi se na mogućnost kazne zbog izneveravanja sopstvenih vrednosti i ideala. Utičući na sveukupno kognitivno funkcionisanje patološka zabrinutost onesposobljava obolelog u tumačenju odredjenih situacija i odnosa koji bi omogućili korekciju postojećih pogrešnih stavova. Udeo herediteta je oko 30%. za koje se vezuju benzodijazepini. Osobe sa generalizovanim stanjem straha se razlikuju od normalnih na osnovu relativno specifičnih kognitivnih distorzija: • Preteran i iskrivljen doživljaj opasnosti • Verovanje da kontrola nije moguća. U drugim istraživanjima je nadjena snižena funkcija parasimpatikusa. Jedna grupa istraživanja ukazuje da je 16 . Biološki modeli U okviru biološkog modela izučavaju se:nasledni činioci i neurobiološki modeli Novije studije ukazuju da se medju prvostepenim srodnicima obolelih nalazi oko 25% osoba sa istim oboljenjem. Efikasnost benzodijazepina u lečenju ovog poremećaja usmerila je pažnju istraživača na GABA-benzodijazepinski sistem. nije jasno da li je u ovom sistemu izmenjena funkcija GABA-A receptora. što se klinički ispoljava stalnim razmišljanjem i strepnjom u smislu „Šta ako?“ Model signala sigurnosti objašnjava ovaj entitet kao oboljenje u kom signali sigurnosti nisu dovoljni ili su neefikasni. Medju muškim srodnicima obolelih od GAP češći je alkoholizam. A suština je u tome da patološka zabrinutost omogućava da se izbegnu neprijatni telesni simptomi straha. iskustvo silovanja. GAP se karakteriše više ekscitiranošću centralnog nego vegetativnog nervnog sistema. Ona održava i potkrepljuje suzbijanje telesnih ispoljavanja straha. a ne aktivacijom simpatičkog nervnog sistema i rigidnošću vegetativnog nervnog sistema. Kognitivne teorije smatraju patološku zabrinutost najvažnijim činiocem u nastanku ovog oboljenja. što pojačava doživljaj opasnosti • Sebe doživljavaju kao nesigurne. stalno iščekuju opasnost i veruju da nisu u stanju da se sa njom izbore • Imaju tendenciju da brinu o dogadjajima i stvarima koje se odnose na daleku budućnost Istraživanja ukazuju da nepodnošenje neizvesnosti jedna od ključnih karakteristika generalizovanog anksioznog poremećaja. Istraživanja fokusirana na Hf-Ht-Adr osu ukazuju na abnormalniu reakciju na stres kod nekih pacijenata. Zbog toga se ponašanje ovih pacijenata karakteriše stalnim. pojačavajući aktivnost GABA-e i smanjujući strah. Kod žena je dokazana genetička veza izmedju GAP i depresije: nasledna predispozicija može biti ista za oba oboljenja. što se manifestuje slabijim reagovanjem na stres.

kao i disbalans u nivou metabolizma u različitim regionima mozga u stanju relativnog mirovanja. To stanje karakterišu sledeći fenomeni: • Spremnost da se strahom reaguje na mnogo manji povod • Daleko veća opreznost i iščekivanje opasnosti • Nemogućnost habituacije • Teškoće u razlikovanju bezbednih od opasnih situacija Osim senzitizacije. potrebno je postojanje odredjene predispozicije i precipitirajućih činilaca. skoro stalno prisutnim strahom. Pacijenti brinu zbog beznačajnih stvari. kao što je strah i pojačanog mišićnog tonusa. Oboljenje se odlikuje hroničnim..). PET studije ukazuju na generalno smanjen protok krvi u mozgu u stanjima stresa i pojačanog straha. Pretpostavlja se da postoji veza izmedju EEG aktivacije desne moždane hemisfere. posledica težeg i trajnijeg straha je i remećennje kompleksnog kognitivnog funkcionisanja. problemi na poslu. 17 . opasnost se neposrednije i intenzivnije doživljava. smrt bliske osobe. ali nisu jasni odgovarajući patofiziološki mehanizmi. Integrativni model Schacht : Osnovu straha uvek čini svesno ili nesvesno doživljavanje opasnosti. dok bi precipitirajući činioci predstavljali nepovoljne životne dogadjaje (interpersonalni konflikti. što se ispoljava sužavanjem fokusa pažnje i rigidnim misaonim procesima. osećaj krivice i nesposobnosti postaje sve jači. ali i zbog bračnih i porodičnih odnosa. problema na poslu. što smanjuje samopoštovanje i na taj način se zatvara začarani krug u kom se strah sve više pojačava. Zabrinutost je često usmerena na nešto što bi se moglo dogoditi u budućnosti. dok druga pretpostavljaju manjak endogenih benzodijazepinskih agonista ili višak antagonista. strah gubi signalnu funkciju i doživljava se kao opasnost sama po sebi 2. Tipičan je postepen početak. što je plodno tle za pogrešnu procenu. to ima dve krupne posledice: 1. te stalnu preokupiranost istim. Da bi se razvio patološki strah. Uz postojanje predispozicije i precipitirajućih faktora . Klinička slika Nepovoljni životni dogadjaji mogu prethoditi početku GAP. najčešće manifestnim u obliku preterane i neosnovane zabrinutosti. što za posledicu ima senzitizaciju. Tipična je žalba na nemogućnost odupiranja svojim brigama. U stanjima povećane napetosti i opreza metabolizam je ubrzan u bazalnim ganglijama i desnom parijetalnom režnju.osetljivost ovih receptora smanjena. dok nepovoljni životni dogadjaji doprinose da dodje do egzacerbacije. Predispozicija se može odrediti na biološkom nivou ili preko razvojnih problema. strah postaje izraženiji ili duže traje. što olakšava fight or flight reakcije pri susretu sa opasnošću. materijalne situacije. sopstvenog ili tudjeg zdravlja. Nor i holecistokininski sistemi su od manjeg značaja za etiologiju GAP-aEEG ovih pacijenata pokazuje izvesna nespecifična odstupanja i abnormalnosti. Pretpostavlja se da postoji disfunkcija na nivou 1A i moguće 2A serotoninskog receptora. koja verovatno učestvuje u obradi negativnih osećanja. bolest. Ako intenzivan strah traje duže i ako mu se osoba ne suprotstavi efikasno. Brojna istraživanja ukazuju na abnormalnosti serotonergičkog neurotransmiterskog sistema.

prenapregnutost. psihogena glavobolja (u potiljačnom. pritisak. Ali sledeća svojstva ličnosti relativno se često sreću kod obolelih: osećanje nesigurnosti. poremećaj spavanja. utrnulost. Karakteristika GAP-a su i gotovo stalno prisutni telesni simptomi . ali su manje izraženi nego kod napada panike. Stoga je ova nefokusirana strepnja poznata i kao slobodno lebdeći strah. stezanje u grudima. ocd ili paničnog por. koji uključuju: • strepnju • motornu napetost • preteranu vegetativnu aktivnost B. tj. U GAP su važne i manifestacije telesne napetosti: zategnutost. sumnjičavost i razdražljivost (većina može ispoljavati svojstva zavisnog ili strašljivog PL). nepoverenje. Nije retka pojava psihogene disfagije (osećaj „knedle u grlu“ i teškoće pri gutanju). strah je dugotrajniji. Treba istaći da ne postoji jedan odredjen tip ličnosti koji karakteriše sve osobe sa generalizovanim stanjem straha. da lako planu ili se iznerviraju kao i da im je teško da se na bilo šta usresrede. ali neodredjenim iščekivanjem da se nešto loše može dogoditi. ramenima.Ponekad je obolelom teško da kaže od čega strahuje. frontalnom delu i po celoj glavi u vidu obruča) . trzaji. razdražljivost. vratu. bolovi mišića. To su simptomi vegetativne hiperaktivnosti (palpitacije. GAP obično prethodi pojavi poremećaja raspoloženja i kod većine pacijenata se pojavljuje posle početka specifične i socijalne fobije. da ima preplavljujući i 18 . nesposobnost opuštanja. Oboljenje se može ispoljavati i napetim. treperenje. posebno problemi sa zaspivanjem. grčevi. strašljivost. Dijagnoza Dg kriterijumi prema ICD 10: A. simptomi telesne i psihičke napetosti. respiratorni i gastrointestinalni simptomi (dispneja. nestabilnost u nogama. gotovo stalno prisustvo simptoma straha tokom nekoliko meseci. oni to stanje opisuju kao da su uvek na ivici da puknu. opreznost. Pacijenti se žale da ih ne drži mesto. vrući i hladni talasi po telu. osećaj gušenja. doživljaj da se strah ne može kontrolisati. vrtoglavica. ostali telesni simptomi. suvoća usta ) . preosetljivost. nervoza želuca) i opđti simptomi (nesvestica. Simptomi psihičke napetosti čine značajnu i relativno specifičnu komponentu generalizovanog stanja straha i ispoljavaju se kao nemir. muka. bol ili nelagodnost. Neretko su prisutne i žalbe na zaboravnost. Obzirom na kontinuirano prisustvo napetosti i preteranog opreza koji pacijenti teško podnose. Diferencijalna dijagnoza • Normalno stanje straha kod GAP postoji veći intenzitet straha. pa se zato lako uplaše i trgnu na najmanji povod. Dg isključuje istovremeno ispunjavanje kriterijuma za postojanje depresivne epizode. parestezije). tremor. nedovoljno samopouzdanje. Ovi simptomi nisu specifični z aGAP. Kod najmanje ¾ obolelih od GAP se sreću komorbidna psiihjatrijska oboljenja koja često dominiraju kliničkom slikom. Obično su pogodjene grupe mišića na potiljku. licu i očnim kapcima. stomačne tegobe. znojenje. nekog od fobičnih poremećaja.

naročito ako je oboljenje dugo trajalo. • Hipohondrija kod GAP postoji strah da bi osoba mogla da se razboli. dok su simptomi i dalje izraženi u 60% slučajeva. a njihov sadržaj je manje vezan za svakodnevne i realne životne probleme (tipične su teme: kontaminacija. S obzirom da GAP često narušava kvalitet života medju ovom populacijom pacijenata je česta nezaposlenost. zbog čega izbegavanje socijalnih kontakata postaje tipično. Epidemiologija 19 . procenjuje se da traje prosečno izmedju 6 i 10 godina. Takodje. aberantna seksualnost. Remisije su retke. kofein – učestalo mokrenje. tahikardija ili poremećaj ritma i crvenilo lica) • Panični poremećaj GAP počinje ranije. Dbt Mell • Intoksikacija stimulativnim sredstvima (amfetamin. Najčešće se kombinuju farmako i psihoterapija. kritike i procene osobe u socijalnoj situaciji. ako je praćeno komorbidnim psihijatrijskim poremećajima. Oporavak nakon 10 godina lečenja i praćenja je moguć u 25% slučajeva. Prognoza je uglavnom nepovoljna. ulceroznog kolitisa. • Poremećaj prilagodjavanja i posttraumatski poremećaj ovde je traumatski dogadjaj etiološki najznačajniji • Strašljivi poremećaj ličnosti ovde postoji strah od socijalnih interakcija. ometanje funkcionisanja i osiromašenje kvaliteta života. a ne da su već obolele. agresivni ispadi. neprimerenost intenziteta straha u odnosu na okolnosti koje su ga izazvale. izostaju tipična hipohondrična ponašanja. GIT smetnje.sveprožimajući karakter. tj. koji nisu takvog intenziteta da bi mogla da se postavi dijagnoza depresije ili nekog specifičnog stanja straha. kao i ako oboleli nisu dobro prilagodjeni sredini u kojoj žive i ako su im bračni i porodični odnosi nekvalitetni. Tok i prognoza GAP je hronično oboljenje sa znatnim fluktuacijama u intenzitetu simptoma . kompromitujući postupci i gubitak kontrole). dok je kod PP tipična vegetativna hiperaktivnost • Poremećaji raspoloženja • Depresija uvek postoji anhedonija. postoji prenadraženost CNS. poremećajima ličnosti i hroničnim organskim bolestima. Lečenje Lečenje je potrebno započeti što pre. gubitak interesovanja • Opsesivno-kompulzivni poremećaj prisile kod okp su Eg-distone više se doživljavaju kao intruzivne. postepeno. • Simptomi GAP u sklopu hipertireoidizma • Iritabilnog kolona. a recidivi česti. MEŠOVITA STANJA STRAHA I DEPRESIJE Definicija Mešovito stanje straha se odlikuje preplitanjem simptoma straha i depresije. Često se komplikuje depresijom i zloupotrebom alkohola.

kada je ono udruženo sa njom. disforično 20 . Klinička slika Klinička slika je izrazito heterogena. tj. teškoće u koncentraciji. a u izvesnoj meri su prisutni i somatski simptomi koji nemaju organsku podlogu. neodredjeni somatski simptomi . Prema ovom modelu. dok je u depresiji izražena kognitivna orjentacija prema prošlosti . Sreće se kod osoba u rasponu od treće do sedme decenije života. Sa jedne strane postoji mišljenje da strah i depresija imaju zajedničke činioce rizika i predispozicije. poremećaj u lučenju GH pri davanju klonidina. Osim toga. uz stalna negativna iščekivanja. a za depresiju preteran doživljaj niže vrednosti. proizašla iz kognitivne teorije iznosi da strah i depresiju karakterišu specifični kognitivni obrasci. demoralisanost. Sa druge strane je mišljenje da stanja straha I depresije imaju različite faktore rizika i predispozicije što dovodi ili do pojave stanja straha ili do pojave depresije. • Prva hipoteza. poremećaji spavanja. Pod negativnim afektom se u ovom slučaju podrazumevaju simptomi napetosti i uznemirenosti. u novije vreme su definisane dve hipoteze. krivice i gubitka. dok se depresija od straha razlikuje poizostanku pozitivnog afekta ( zbog sniženih VND). pokazuju sličnu hiperaktivnost nor sistema i poremećaje ser. Pretpostavlja se da u ovom bitnu ulogu ima još uvek nedovoljno proučena kombinacija bioloških i psiholoških činilaca. Tako je za strah karakterističan osećaj ugroženosti. Neurotransmiterski sistemi tkdj. u cilju prevazilaženja problema razlikovanja kliničkih ispoljavanja specifičnih za ove entitete. doživljaj nesigurnosti i slabo samovrednovanje. Etiologija O odnosu izmedju straha i depresije postoje različita gledišta. da predstavlja činilac rizika za njenu pojavu. Pretpostavlja se da isti geni mogu da budu u osnovi oba oboljenja. Mada ne postoji tipišan opis mešovitog stanja straha I depresije. zastupljenost simptoma je subsindromska. ali nije jasno koji činioci odredjuju da li će se javiti pretežno simptomi jednog ili drugog entiteta. sledeći simptomi su često prisutni:nervoza. stres koji bi vodio u mešovito stanje straha obuhvatio bi gubitak i opasnost. • Druga hipoteza poznata pod nazivom tripartitni model ističe negativni afekat (koji se odnosi na njihova svojstva) . napetost.Procenjuje se da je zastupljenost ovog poremećaja u opštoj populaciji izmdju 1 i 10%. razdražljivost. strah se odlikuje kognitivnim usmeravanjem ka budućnosti. Psihološki činioci U okviru ove teorije. kao zajednički činilac straha i depresije . razdražljivost. Istraživanja pokazuju da etiologija može biti zajednička za mnoge simptome straha i depresije. strepnja. pa je po tom mišljenju stanje straha ili neposredni prethodnik depresije ili označava teži oblik depresije. a da uticaji sredine i tip stresa odredjuju do kog psihičkog poremećaja će doći. pri čemu stanje straha može da prethodi depresiji . Strah se od depresije razlikuje prisustvom simptoma vegetativne hiperaktivnosti. poremećaj u lučenju TSH I prolaktina pri davanju TRH. greške. nemir. laka zamorljivost. Biološki činioci Neuroendokrinološka istraživanja ukazuju na vrlo slične abnormalnosti u stanjima straha i depresiji : poremećaj u lučenju kortizola pri davanju ACTH. Simptomi depresije i straha su neretko genetički povezani .

Dakle. što olakšava neugodnost. Lečenje Efikasnost pokazuju skoro svi oblici psihoterapije. a pacijent prepoznaje da strah nije u proporciji sa aktuelnom opasnošću od tih predmeta.raspoloženje. od kojih se onda objekat plaši. Pre svega. manjak energije. drhtanje. negativističan i često pesimističan stav. daleko je više depresivnih pacijenata koji imaju patološki strah. Sem toga. preosetljivost. pacijent zna da objekat straha nije realno opasan. na intelektualnom planu. Tok i prognoza Uošen je akutni i hronični tok. aktivnosti i situacija. U suštini predstavljaju odbrambenu meru. poremećaji spavanja. 21 . u kom dolazi do pomeranja sa objekata i situacija aktera intrapsihičkog konflikta na druge. dok su od lekova najčešće primenjivani antidepresivi i anksiolitici. aktivnosti i situacija koje za posledicu imaju svesno izbegavanje fobičnih stimulusa. oslabljena koncentracija i zaboravnost. kao i napor kojim pacijent pokušava da je izbegne. FOBIČNI POREMEČAJ Fobija ( bežanje. lako zamaranje. pasivno-zavisne ličnosti. Po definicije je blaži neurotski poremećaj. strah od straha ) • Strah pri susretu sa fobičnim stimulusom • Ponašanje izbegavanja Fobični objekti su simboli originalnih objekata i situacija . pri čemu iste simptome ponekad izaziva očekivanje iste situacije. Diferencijalna dijagnoza • Poremećaji raspoloženja • Specifična stanja straha • PL (strašljivi. Pacijent zamenjuje anksioznost strahom. emocionalna labilnost. I drugo. Dijagnoza U MKB 10 se ne daju precizna uputstva za dijagnostikovanje ovog obolenja. zavisni i opsesivno-kompulzivni pl) Uvek treba imati na umu da izmedju straha i depresije postoji hijerarhijski odnos. Simptomi se obično javljaju akutno i često im prethode nepovoljni životni dogadjaji. Ovaj intenzivan strah je praćen vegetativnim poremećajima. neurotični kompromis. Osobe sa ovim poremećajem su uglavnom: strašljive. lečenje depresije je prioritet. Fobična kriza je obeležena brutalnim izbijanjem parališuće strepnje i tegobe. Pogoršanjima obično prethode neprijatni i traumatski životni dogadjaji. nego obrnuto. klecanje nogu. užas. panika. već se ono više tretira kao rezidualna dijagnostička kategorija. fobija ima tri karakteristike: • Anticipaciju (strah od pomisli i očekivanja susreta sa fobičnim stimulusom. nezadovoljstvo sobom. ali. koju prate telesne pojave (tahikardija. znojenje. lažna vrtoglavica ). strah ) se definiše kao iracionalni i stalni strah od specifičnih objekata. uz adekvatno lečenje i praćenje. sa relativno dobrom prognozom . koji je i dalje neugodan. fobični objekat može da se izbegava ili poništava (negira).

autoputevi. depersonalizacija i derealizacija. intenzivnog ili paničnog straha od javnih mesta i mesta sa kojih se teško može brzo ukloniti ili mesta na kojima je dobijanje medicinske pomoći veoma otežano (ulice. U najtežim slučajevima se vezuju za krevet. Epidemiologija 22 . histrionična. trgovi. pojačana zaokupljenost samim sobom (sklonost introspekciji). samoprebacivanje. prodavnice ). objekti i situacije kojih se realno plaši svaki čovek 2. tuneli. Osnovne simptome često prate i opšti strah. koncertne dvorane. malih. agorafobiju karakterišu napadi panike. a u 10-oj reviziji fobija dobija svoj definitivni oblik. Posebna organizacija ili poremećaj ličnosti uvek prate agorafobiju i predstavljaju glavni preduslov za njen nastanak i razvoj.Klinička karakteristika fobičnog poremećaja je da pacijent. bioskopske. pozrišne. mračnih. Posebnost poremećaja čini i postojanje intenzivnog straha od vožnje javnim saobraćajnim sredstvima. Bitne karakteristike mišljenja fobičnih pacijenata su: interpretativnost. očekujući susret sa fobičnim objektom ili situacijom. Veoma često ispoljavaju klaustrofobične smetnje : strah od lifta. postaju mesta koja zaplašuju i na kojima se mogu javiti napadi straha ili panike) Isti je slučaj i sa velikim zatvorenim prostorima (robne kuće. mostovi. da bi u 9-oj reviziji došlo do transformacije fobične neuroze u fobična stanja. skučenih prostorija punih nameštaja. AGORAFOBIJA Agorafobija je najčešći i najznačajniji oblik fobičnog stanja i karakteriše se postojanjem stalnog. objekti i situacije koje ne samo da predstavljaju opasnost. anksiozna (izbegavajuća). zatvaraju se u svoj stan. Još jednu od specifičnosti agorafobije predstavlja potreba da uza sebe imaju osobu od poverenja. ili strah od putovanja do udaljenih mesta. osobe se povlače. ali je normalan čovek naučio da tu opasnost podcenjuje 3. pojačana sumnjičavost prema okolini i nesigurnost u sebe. iz kog nekad ne izlaze čak i godinama. socijalne fobije i drugi fobijski strahovi. možemo ih podeliti u tri grupe: 1. Pokretljivost i aktivnost obolelih osoba se značajno smanjuje. opsesivni i hipohondrični fenomeni i depresivno raspoloženje. Reč je o postojanju anksiozno-fobične strukture ličnosti i njenih varijacija ispoljenih kao pasivno-zavisna. narcistička i borderline ličnost. telesni simptomi straha. U razvijenom obliku. već kod mnogih izazivaju prijatna osećanja Fobični poremećaj se deli na: • agorafobiju • socijalne fobije • specifične fobije U MKB 6 fobija se po prvi put klasifikuje kao samostalan entitet (1947). objekti i situacije u kojim još uvek postoji neka veza sa opasnošću. U zavisnosti od predmeta i situacija koje mogu biti sadržaj fobije . ili susrevši se sa njima – doživljava strah. strah od straha i ponašanje izbegavanja.

koje se posledično smanjuju i redukuju. U dinamici fobija veza izmedju situacije koja izaziva strah i konflikta je skrivena. Fobični strah upozorava na postojanje opasnosti od narušavanja psihičke ravnoteže zbog provale u svest zabranjenih nagonskih impulsa koji su u vezi sa Edipalnim stupnjem u psihoseksualnom razvoju. Za nastanak fobije straha značajni su sledeći mehanizmi odbrane: 23 . on je sam izaziva. prosečno oko 24. strahom od kastracije i uretralnom erotikom. kod fobija upozorenje ne uspeva . potrebom za isticanjem i dominacijom. Ali.8%. već samo od seksualizovanih situacija. Kada se u Egu javi strah (zbog unutrašnjih opasnosti iz Ida) a osoba nije u stanju da se suoči sa njom i razreši je. pa umesto da upozori na postojeću opasnost od traume. što stvara podložnost za reagovanje strahom. Osiromašenja Radi se o oboljenju koje dovodi do pada kvaliteta življenja. Psihoanalitičke teorije Frojd je još 1895. kao signal Ega ima posebne karakteristike. Pol Češća je kod žena 3:1 Godine početka Prvi zamah dešava se oko 18. tj. u okviru odredjenja neuroze straha pisao o odredjenim specifičnostima fobičnih strahova. takodje je povećana stopa samoubistva. objektima i aktivnostima od kojih osoba počinje da oseća fobijski strah. Edipovim kompleksom. Frojd je fobije najuže povezivao sa psihoseksualnim razvojem.prema situacijama. uz nedovoljnu podršku od strane roditelja • Strah od gubitka ljubavi majke i drugih odraslih Dinamika nastanka fobijskog straha Kada Ego koji ocenjuje opasnost upozorava da odredjena nagonska akcija može dovesti do kastracije ili gubitka ljubavi. smatrajući da ovaj strah. Nema više straha od seksualnih. Neuspeh Ega se objašnjava postojanjem velike unutrašnje napetosti i osećanja blokade.godine. uretralna erotika je čest dinamički sadržaj kastracionog kompleksa.7-5. U takvim okolnostima Ego aktivira mehanizme odbrane i putem njih okreće unutrašnju opasnost put spolja. simbolički predstavljaju ili iskušenje ili kaznu. Frojdovo učenje je osvetlilo još neke momente od značaja za razvoj fobija u odraslom periodu : • Ometen proces poistovećivanja sa osobom istog pola • Kontinuirano rivalstvo medju braćom i sestrama. Smrtnost Najnovija istraživanja ukazuju na povišen stepen smrtnosti zbog razvoja sekundarne depresije i alkoholizma. Bračno stanje Oboleli su uglavnom u braku i ne retko i partner ispoljava isti poremećaj.godine. Sa duge strane. koje ima značenje kastracije. koje za osobu imaju nesvesno značenje. jer etiologija nije dovoljno poznata da bi se moglo izdefinisati jedinstveno i opšteprihvaćeno objašnjenje porekla agorafobije. jer ga povezuje sa opasnošću ili sadističkim aktom zlostavljanja. Etiologija Postoji širok spektar teorija. Šire posmatrano. dolazi do inhibicije Ega ili životnih aktivnosti . dok je kod muškaraca povećan rizik od KVS oboljenja.Istraživanje ECA studije ukazuje na zastupljenost ovog poremećaja od 2. Kada dete vidi seksualni čin svojih roditelja ono doživi traumatsko iskustvo. Radni status Osiromašenje radne sposobnosti i kapaciteta za rad je veoma izraženo. drugi oko 30. oko 28. jer strah regredira na oblik napada straha ili panični strah. Zastoj libida na ovom stupnju razvoja dovodi do oblikovanja uretralnog karaktera. koji se karakteriše: ambicioznošću. javlja se strah kao signal ili upozorenje.

Ovaj mehanizam je kod fobija neuspešan. strah od smrti. Ego se rešava straha mehanizmom projekcije udružene sa simbolizacijom i kondenzacijom.Potiskivanje je osnovni mehanizam odbrane i povezan je sa pozitivnim i negativnim Edipalnim željama. Dalja razrada Frojdovih ideja stavila je poseban akcenat na pregenitalni stupanj . blizu ocd) • Specifične (regresija na edipalni nivo. dokazuje mu da je nije ubio. Podsticaj se dalje. delatnost i funkciju organizma. glavni impulsi koji pokreću fobični proces su agresivno-destruktivni. sa edipovskim željama i strahom od kastracije. jer izoluje strah. predmete. kao i da medju obolelim postoje osobe koje ispoljavaju histerični karakter. Taj proces se odigrava u tri faze: 1. homoseksualizam. neuspeh u životu i gubitak inicijative 2. Superego se ovde ponaša kao stariji i dovodi Ego u opasne situacije. 24 . Na osnovu dubine regresije Frojd je razlikovao dve vrste fobija: • Obične (duboka regresija na preedipalni stupanj. Fobijski simptom je oličenje ove odbrane. da su prebojene sadističko-agresivnim impulsima. a njegov efekat je konflikt i pojava straha od kastracije. već kao nešto nepredvidjeno što dolazi iz spoljašnje sredine. Izolacija ima posebno značenje kod fobija. odustajanje od samopotvrdjivanja i njegova zamena zavisnošću Po njemu. svojim prisustvom on nadzire i donosi olakšanje. Intrapsihički konflikt se projektuje u spoljašnji objekat ili situaciju koja se kasnije izbegava. regresija na Edipov kompleks i rivalitet sa braćom i sestrama (kada se javlja strah i osećaj krivice) 3. Premeštanje je najvažniji mehanizam odbrane kod fobija i predstavlja preobraćanje unutrašnje opasnosti u opasnost spoljašnje prirode. Tako fobična osoba nagonski podsticaj više ne doživljava kao svoj. bliže histerije) Glavne fiksaciono regresivne tačke kod fobije su povezane sa falusnom fazom. ali nije tako nepomirljiv kao kod opsesija. pomeranjem preobraća na drugu situaciju razlličitu od izvorne i veže za nju putem simboličkih asocijacija. potreba za pratiocem je potreba za nesvesno omraženim roditeljem. Fobije nastaju kao posledica aktuelizacije intrapsihičkih konflikata povezanih sa preedipalnim i edipalnim stupnjem u psihoseksualnom razvoju. promiskuitet. Formiranje simptoma kao mehanizam odbrane. Radi se o reakciji besa na neuspeh koji izaziva strah od kastracije. specifičan je i karakterističan kod fobija. zaštićuje osobu od iskušenja. Helen Dojč smatrala je da su fobije topografski bliže opsesijama nego histeriji. masturbaciju. agresiju i odbranu od nje. Tako izolovan strah se eksternalizuje i izbacuje upolje mehanizmom projekcije. kao tipična forma straha za sve oblike fobija. jer se strah nastao zbog postojanja intrapsihičkih konflikata. retko seksualni. Po Dojčovoj. Franz Aleksander Po njemu fobija nastaje zbog neuspeha u funkcionisanju Ega pri savladjivanju problema vezanih za prilagodjavanje uslovima okoline. Regresija je zajednički činilac svih fobija. Činjenica da ta osoba korača pored nje. koje mogu dobiti i pregenitalne karakteristike. zdrava i čitava. Pratioc na površnom nivou. fokusira i striktno povezuje za odredjene situacije. prostituciju. tj.

ustaljuje se i postaje osnovni psihopatološki sadržaj. i ulogu specifičnih mehanizama odbrane:negaciju. ponašanje izbegavanja se pozitivno potkrepljuje. Bolno iskustvo je najčešće vezano za zdravstveno stanje i doživljaj: lupanja srca. Salzman ističe da je glavni uslov za nastanak fobije postojanje opsesivnog karaktera i strah obolelog da će izgubiti kontrolu nad svojim impulsima. Medjutim. Teorija nagona ili dva činioca Po ovoj teoriji strah je sekundarni nagon i sekundarni potkrepljivač (Mowrer i Miller). Ponašanje koje optimalno ispunjava ove uslove jeste povratak kući – to je ponašanje izbegavanja. eksternalizaciju. Sperlingova ističe i karakterističnu organizaciju Ega koja je primitivna. Pošto uspešno redukuje strah. potcenjivanje moguće pomoći od strane drugih 25 . Bihejvioralne teorije Po principima teorije učenja. Najzad. pomeranje i rascep (splliting). već ispoljen strah u detinjstvu. povrede. ako se konflikti iz oralnog stadijuma ne razreše. Teorija o traumatskom uslovljavanju straha Wolpe. ambivalentan odnos prema majci. Kognitivne teorije Nastanak straha i fobija objašnjavaju na osnovu pogrešno konceptualizovanih saznajnih procesa. procenjivanja mogućnosti da će doći do stanja opasnosti 2. što stvara uslove za kasniji nastanak fobija. a kasnije i pri pomisli na njih (stah od straha). Osoba sklona strahovanju doživljavaće opasnost i kad ona realno ne postoji ili će datu situaciju nerealno procenjivati. projekciju. Neutralni stimulusi povezani sa bolnim ili ugrožavajućim dobijaju snagu proizvodjača straha. Eysenck. fobije su uslovljene reakcije straha. Osnovna premisa je da strah ne uzrokuje odredjena situacija ili dogadjaj sam po sebi već njihova pogrešna interpretacija. emocionalna nezrelost. bolesti ili smrti. Po ovoj teoriji razvoj agorafobije bi se mogao objasniti na sledeći način: Osoba koja razvija agorafobiju je primarno doživela neko bolno iskustvo daleko od kuće. osećaj gušenja. mnogi autori smatraju da fobije treba posmatrati kroz prizmu psihološke dobiti od bolesti. Osnovna postavka je da je strah uslovljena reakcija na bol i da ima snagu i nagona i potkrepljivača. Pretpostavlja se da su opažanje i interpretacija opasnosti ugavnom povezani sa mogućim doživljavanjima neke vrste gubitka. u masi ljudi . potcenjivanje sopstvenih mogućnosti snalaženja u toj situaciji 4. Ova neprijatna doživljavanja motivišu obolelog da nadje način kako da ih izbegne. naglo nastale malaksalosti. Ona posebno ističe važnost preedipalnog stupnja.Melita Sperling Po njoj fobije predstavljaju strah koji je sex prirode . zavisnost i strah od pasivnog odvajanja od objekta. U tom periodu strah od razdvajanja dostiže kavlitativno drugačiji nivo u funkcionisanju motornog sistema koji omogućava detetu da se i fizički odvoji od objekta. na javnom mestu. precenjivanje stepena opasnosti 3. smatrajući je opasnom. Rachman Premorbidne crte ličnosti:zavisnost. neodlučnost. Beck navodi četiri osnovne pogreške u saznajnim procesima osoba u strahu: 1. cveta pasivnost. vrtoglavice. Ovako doživljena nelagodnost uslovljava razvoj intenzivnog straha i u svim sličnim situacijama.

on uglavnom ima iste ili slične tegobe. neretko patogen i destruktivan. samostalnost i osećanje lične slobode kod dece). želi i voli da se pita o svemu. Često su ti partneri neelastične i rigidne osobe što može imponovati kao stabilnost i snaga. antisocijalnog ponašanja Teorije o porodičnim i bračno-partnerskim odnosima Razvoj agorafobičnog ponašanja uslovljavaju ili pospešuju zatvorene . Agorafobične žene biraju partnera koji bi trebao da preuzme ulogu roditelja. za koji se pretpostavlja da nastaje kao rezultat pogrešnih interpretacija niza telesnih senzacija: • lupanje srca –infarkt • senzacije u udovima – moždani udar • promene psy funkcionisanja – početak ludila • vrtoglavica – koma i smrt • teškoće u disanju – ugušenje i smrt • osećaj gubitka kontrole nad unutrašnji senzacijama. ljubomori. ograničavajući i osiromašujući. U takvim porodicama ugl. neurofizioloških. Partnersko-bračni odnos često dobija etiološku suštinu. prisećanja i predvidjanja budućnosti. očekujući da ih on reši. tih. nezavisnost. skloni eksplozivnim. Kognitivne teorije takodje poentiraju i osećaj bespomoćnosti. to se ne dešava jer partner nije snažna ličnost. Po pravilu je neskladan. Biološke teorije Zasnivaju se na analizi neuroanatomskih. Pretpostavlja se da kod obolelih postoji genetska predispozicija za lako razdraženje pomenutih neuroanatomskih struktura. Neretko su oni negativistični. psihofizioloških i psihoendokrinoloških parametara.Kod agora fobije saznajni simptomi mogu da budu mnogo intenzivniji i da dovedu do inhibicije pojedinih kognitivnih funkcija posebno u domenu zaključivanja. Takodje je moguć i razvoj novih simptoma depersonalizacije i derealizacije. te dobija beznačajnu ulogu u porodičnoj hijerarhiji. Neuroanatomska osnova Gorman i saradnici smatraju da se nastanak paničnog poremećaja sa agorafobijom nastaje kao posledica ekscitacije tri neuroanatomske oblasti: moždanog stablja. ljutitim reakcijama. Buduća agorafobična osoba bira partnera koji poseduje osobine koje ona nema (razvijenu i ispoljenu odgovornost. nekomunikativne porodice. Nerešene probleme iz primarne porodice agorafobična osoba prenosi na svog partnera. koje potenciraju neispoljavanje ili potiskivanje emocionalne ekspresije. a čest je i slučaj izmena roditeljskih uloga što je predispozicija za nastanak agorafobije (otac je pasivan. ili kompulzivni sa izraženom težnjom ka povlačenju (često impotentni). povučen. Ali.razvoj ludila. guši inicijativu. Napadi panike se mogu dovesti u vezu sa moždanim stablom i neuronskim pražnjenjem u locus coerulesusu (noradrenergički centar). Agorafobični muškarci se vezuju za žene koje podsećaju na njihove obožavane majke. majka je dominantna. caruje nemir i nesloga. genetičkih. prezaštićujuća. ali ih je poricao ili prikrivao. porodice koje prezaštićuju svoje članove i uče ih da izbegavaju rešavanje životnih problema. 26 . anksiozni . limbičkog režnja i prefrontalnog dela kore velikog mozga. već uglavnom sputavaju. zatim na nivou hemoreceptora u produženoj moždini i SER neuronima raphae dorsalis u srednjem mozgu. inicijativu u rešavanju životnih problema). ali ih one ne podržavaju kao majke. kontinuirano izbegava roditeljske obaveze.

pre definitivnog ispoljavanja oboljenja. To je provala intenzivnog straha ili užasa praćenog osećajem vitalne ugroženosti i pretnje smrti (zemljotres. godine. pa i godina. stanje potpune bespomoćnosti). udar struje. strah od razdvajanja od roditelja. Tipičan početak je postepeno javljanje nespecifičnih simptoma u trajanju od više meseci. Ponašanje izbegavanja se povezuje sa prefronteksom kore velikog mozga. Najverovatnija je transmisija po modelu dominantnog gena. strah od straha i ponašanje izbegavanja i druge karakteristične simptome i oblike ponašanja. Ti su dogadjaji poslednja kap u prepunoj čaši koji dovode do karakterističnog ispoljavanja agorafobije. agorafobija bez paničnog poremećaja Medjutim. Razvijena klinička slika Oboleli doživljava napade panike. sa kojim se uspostavlja recipročna veza • ova veza omogućava održavanje ponašanja izbegavanja • pored pomenute.postojanje komorbiditeta i kliničke komplikacije. posebno ako se u obzir uzmu . U postojećoj klasifikaciji opisana su dva entiteta: 1. hipotalamo-hipofizno-tireoidne Klinička slika Agorafobija je složen i kompleksan psihički poremećaj. jedno od najmučnijih. Napad panike je posebno emocionalno iskustvo. eneureza. Model po kom dolazi do ovakvog ponašanja ima sledeći redosled: • doživljavanje napada panike dovodi do pražnjenja u moždanom stablu • ova pražnjenja se prenose u više kortikalne centre (odgovorne za učenje i složena osećanja) • u tim strukturama se napad panike doživljava kao neprijatan. čežnja za kućom. uzbudjenje i strah. Početak Oboleli od ranog detinjstva ispoljavaju karakteristične osobine: preosetljivost. hipotalamo-pituitarno-adrenalne 2. klinička praksa pokazala da je ispoljavanje ovog poremećaja mnogo složenije. agorafobija sa paničnim poremećajem 2. konkordanca kod monozigotnih blizanaca iznosi 31%. odbijanje da idu u školu. Izraženi i specifični simptomi agorafobije počinju da se javljaju izmedju 18-30. ili čak po život opasan događaj • pacijent situaciju procenjuje kao opasnu ili ugrožavajuću • ovo uverenje podržava i podstiče doživljavanje straha od straha izazvanog pražnjenjem u limbičkom režnju. Redje može početi naglo i neočekivano. noćne more. Psihoendokrinologija Istraživanja etiologije agorafobije iz ugla psihoendokrinologije su usmerena na utvrdjivanje mehanizama aktivnosti dveju osovina: 1. strašljivost.Strah od straha se povezuje sa limbičkim režnjem koji je centar za mnoga osećanja posebno za bes. ostvaruje se i veza izmedju prefronteksa i moždanog stabla Genetičke teorije Agorafobija se smatra porodičnim oboljenjem. mada ni model poligenskog nasledjivanja nije definitivno odbačen. Precipitirajući činioci U najvećem broju slučajeva nastanak poremećaja se može povezati sa nekim dogadjajem ili situacijom iz života. Traje uglavnom nekoliko minuta 27 .

(redje sati). smatrajući da su se razboleli od teške. u redu. do ekstremne agitacije. i pasivno. strah od putovanja. ponašanje privlačenja. kada osoba beži iz opasne situacije. avionom. apel ponašanje. oprezne . čini se kao da će se raspasti. potiljak. zatim se izbegava sve veći broj mestai situacija i na kraju to postaje glavni oblik ponašanja. ili pak ugušenja. odlaska kod frizera. parališući) su dva tipična doživljaja straha izmedju napada panike. unutrašnji pritisak. kupanja u kadi. Klinička slika izmedju napada panike Napadi panike traju odredjeno vreme. obeshrabrene. Pacijent oseća nelagodnost. Osobe koje doživljavaju opšti strah saopštavaju da su potpuno paralizovane. ali dovodi do osiromašenja i pada kvaliteta življenja. U osnovi leži osećaj bespomoćnosti. Telesni: kardiovaskularna simptomatologija najčešće. Napad panike prate brojni psihički. Strah od straha ili anticipatorni strah se javlja kao posledica doživljenih napada panike i osećaja bespomoćnosti. Preokupiranost strahom je osnovno osećanje izmedju napada panike. od čekanja uopšte. telesni i ponašajni simptomi. Oboleli razvija strah zbog predvidjanja da se napad panike može ponovo javiti. dolazi do ispoljavanja drugih psihopatoloških sadržaja. Razvija se postepeno. Ovo ponašanje sprečava razvoj straha. stezanja u grudima. a strah je mučan. ne uspevaju da se organizuju i realizuju neke od životnih ciljeva. Ponašanje izbegavanja može biti aktivno. ali nije povezan sa doživljavanjem nesreće. od vožnje liftom. ali ne i manje nelagodan. depersonalizacioni i derealizacioni fenomeni doprinose osećanju gubitka kontrole i strahu od ludila. tako da su uvek spremni da o sebi govore izuzetno ružno. po život opasne bolesti. ramena. pa i celokupnog organizma. strah da ostanu sami u kući. sumnjičave. te da im neka kugla iznutra pritiska grudi. Slobodno lebdeći strah (nejasno doživljavanje straha kao da osobu strah preplavljuje. Telesna napetost se ispoljava kao zategnutost mišića ( vrat. 28 . Oboleli ne može da razume svoje stanje. opsesivni. da ne vladaju životnom situacijom. Psihička napetost je osećaj svesnosti da postoji odredjena opasnost. Postaju povišeno nesigurne. lagano se proredjuju i nestaju. bespomoćne. Prvo se izbegavaju mesta i situacije gde je oboleli doživeo prve smetnje. Nivo samoprocene i samovrednovanja je izuzetno nizak . Specifični oblici straha karakterišu razvijenu kliničku sliku: strah da bude sam. posebnih oblika strahovanja i specifičnih oblika ponašanja koji podsećaju na sliku generalizovanog anksioznog poremećaja. da gube kontrolu nad sobom i počinju da „lude“. što je povremeno vrlo izraženo. pa čak i stalno ležanje u krevetu. Oboleli su najčešće depresivnog raspoloženja. Psihički : intenzivan strah od smrti zbog infarkta miokarda ili mozga. I uvek postoji opasnost od razbuktavanja do nivoa panike. a ona pri tome ne zna odakle strah dolazi) i strašljivo iščekivanje (oboleli je obuzet strepnjom da će se nešto loše dogoditi. ima tendenciju ponavljanja i ustaljivanja. Dramatizacija i veoma neprijatni hipohondrijski. Ovaj strah je manje dramatičan. Osećanje psihičke i telesne napetosti su česti simptomi izmedju napada panike. Specifični oblici ponašanja: psihomotorna uznemirenost. teškoća u disanju) . grudi – može dovesti do glavobolje. neprijatan. Život se svodi na boravak u kući i relacije kuća-posao-kuća. kada dolazi do inhibicije reakcija i ponašanja obolele osobe.

introverzija. partnersko-bračna th 29 . pun poverenja i nežnosti. – BASIC ID) koji se sastoji u pragmatičnoj sukcesivnoj i ili uporednoj primeni različitih oblika psihoterapije i lekova. Ovakav oblik ponašanja ima korene u razvijenom osećanju zavisnosti. Kliničke karakteristike agorafobičnih pacijenata su: stidljivost. Tok i prognoza Agorafobija je hronično oboljenje sa tendencijom dugog trajanja. strašljivost. Integrativni model po Eriću: Početna faza Uspostavljanje kvalitetnog odnosa sa obolelim Umirenje Definisanje tj. narcističkim. uglavnom sa histrioničnim. manipulativna ponašanja praćena zavisnošću od lekova i droga. pasivno zavisnim. važnu karakteristiku čini i potreba da se ima stalni pratilac. savesnost. Komorbiditet sa poremećajima ličnosti nije redak. 1977. pa se zato brane ponašanjem koje je stalni poziv u pomoć. Dijagnoza Kriterijumi: a. putovanje od kuće. predispozicija za telesne bolesti. druga stanja straha. stalno predosećanje nesreće. pasivnost. osetljivost na kritike drugih. javna mesta. Pojedini autori smatraju da su ovakve osobe nesposobne da odgovore na zahteve okoline. uveličavanje teškoća. u odnosu na SI i opsesivne misli b. mazohističkim i borderline poremećajem ličnosti. optimalni rezultati se postižu primenom integrativnog modela lečenja (začetnik Popler.g. ali značajno ga osiromašuje. zloupotreba PAS. nestabilnost. ambivalencija. redefinisanje psihopatološkog sadržaja Središnja faza Bihejvior terapija-kognitivna terapija-dalja primena lekova Završna faza Psihoanalitička psihoterapija. Drugi ističu da su ansiozno-fobične osobe u detinjstvu i mladosti preterano izbegavale životne teškoće. ili pak sa druge strane. nesposobnost za uvid. Lečenje Predstavlja veoma složen proces. laka uzbudljivost. neretko i telesna oboljenja. zavisnost. hipohondrijaza.Najzad. anksioznim ili izbegavajućim. stalna napetost. izbegavanje situacija koje izazivaju strah Diferencijalna dijagnoza : depresija. neposredno ne ugrožava život obolelog. OK neuroze. visoka skrupuloznost. putovanje bez druge osobe c. alkoholizam. uglavnom jedna stalna bliska osoba. strah ograničen na najmanje dva od sledećih situacija: gužve. neodlučnost. alkoholizam. veoma agresivan. psihološki ili vegetativni simptomi primarno ispoljeni. osećaj nesigurnosti i inferiornosti. sa kojom je oboleli razvio odnos emocionalne vezanosti. nezrelost. preosteljivost. izbegavanje da se prihvati odgovornost. PL. Kliničke komplikacije depresija.

U takvim 30 . ali ne nalaze način da mu se suprotstave.te godine). kada treba da pevaju. kada misle da ih drugi kritički procenjuju . Suicidalnost Kod sociofobičnih pacijenata postoji povišen rizik od suicida. determinišući dva oblika: autonoman i heteronoman. težnja ka usamljivanju i izolaciji. recituju. sviraju. kada misle da će ispasti smešni. koji mogu osobu ispitivački da posmatraju. kada se previše brinu za svoj izgled. glume pred publikom. Precizno odredjenje sadržaja i obima socijalne fobije uključujuje i sledeće pojmove: stidljivost. ali ga je povezivao sa sa funkcijom superega i stidom. koju karakteriše skup socijalnih strahova. Epidemiologija Studije ukazuju na značajnu razliku u zastupljenosti fobija koja je u zapadnoj kulturi znatno viša. socijalna disfunkcionalnost. kada osećaju da će pred drugima da pocrvene. kada je povezana samo sa jednim oblikom straha i kao difuzna. nedosledno. Osiromašenje visoko izraženo Etiologija Klasična psihoanalitička teorija hFrojd se nije previše bavio socijalnim strahom. neudate. kada treba da polažu ispit. slično osećaju krivice. pojavom i ponašanjem drugih ljudi. što bi se moglo objasniti kulturnim razlikama u shvatanju socijalnog straha. pre 10-te godine je zabeležen u 40% slučajeva. intenzivnog i nelogičnog straha izazvanog stavovima. Oboleli doživljavaju strah kada treba da jedu. Pol Mada se dugo mislilo da je češća kod osoba muškog pola. Stepen obrazovanja Različita istraživanja su došla do različitih rezultata.Dalja primena lekova. nedostatak socijalnih veština. specifičnim osećanjem koje potiče od obrazaca primitivnih refleksa. pak u čijem će prisustvu ona učiniti nešto nepristojno ili neprijatno. najnovija istraživanja pokazuju da se ona češće javlja kod žena. ili . Socijalna fobija se ispoljava na dva načina: kao fokalna ili diskretna. Godine početka su preadolescencija i adolescencija . Oboleli oseća da je njihov strah bezrazložan i nelogičan . U 95% slučajeva početak je pre i oko dvadesete godine (izmedju 13 i 26. uz prisutnu neodlučnost vaspitača. već u skladu sa onim što se od njega očekuje. Ovako doživljen strah goni obolele da izbegavaju ove situacije i aktivnosti što dovodi do razvoja ponašanja izbegavanja. da je ponize ili povrede. neinteligentni ili neobrazovani. praćenje Završna procena uspešnosti terapije SOCIJALNA FOBIJA Definicija Socijalna fobija je oblik stanja straha koji se karakteriše postojanjem stalnog. Vezu socijalnog straha sa superegom razradili su njegovi sledbenici. kada treba da ostvare kontakt sa osobom suprotnog pola ili autoritetom. Heteronomni strah nastaje kao proizvod vaspitanja dece bez ustaljenih normi. piju ili hodaju pred drugima ili budu u centru pažnje. Bračno stanje češće neoženjeni tj. Raniji početak. Takav superego ne zahteva od Ega da se ponaša na odgovarajući način.

sa druge strane. Kvalitet i postojanost ranih odnosa formira jezgro kasnijih objektnih odnosa. Na ovaj način se formira patološka struktura superega. Socijalno anksiozna osoba preterano aktivira sistem odbrane. Kognitivne teorije sugerišu da socijalna fobija ima jednu kognitivnu komponentu. javnom nastupanju. specifičnim naslednim činiocima. Do ovih pogrešnih saznanja oni su došli kroz 31 . Psihički zdrava osoba predvidja kako će okolina da reaguje i teži da reakcije superega zameni prikladnijim. ambivalencijom i agresivnošću i najzad. zbog čega pomračuje sve objektne relacije.okolnostima. Fenihel 1946. oralnošću i dominacijom. Bolwby je pošao od postavke da su ljudi u osnovi društvena bića i po njemu. ne funkcionišu skladno i efikasno.Obolela osoba pridaje preveliki značaj reakcijama okoline i odnosima sa drugim ljudima. Teorije uslovljavanja po ovoj teoriji. deca nisu u stanju predvideti koje ponašanje će im doneti naklonost roditelja. Poremećaj objektnih odnosa može da uslovi povišenu ranjivost i spremnost za reagovanje strepnjom i strahom. Istovremeno. Odstupanja od normalnog nastaju onda kada je osoba nesposobna da predvidja reakcije i ponašanja drugih iz okoline. uvek normalna. neuspeh u ostvarivanju pozitivnih učinaka u socijalnim situacijama povlači za sobom negativne procene od strane drugih i posledični doživljaj neprijatnosti i straha. odbijaju da razlikuju dobro od rdjavog ponašanja i tako se prilagodjavaju trenutnim zahtevima. patološkom strukturom Superega. Teorije socijalnog učenja po kojoj se učenje ne odvija toliko kroz direktno sparivanje nadražaja sa izvesnim negativnim posledicama već preko uzora ili učenja posmatranjem. koja je centralni etiološki činilac. Savremeni autori dinamske orjentacije Cloitre i Shear u teoriji nazvanoj odbrana/sigurnost iznose postavku da socijalni strah nastaje kada dva biološka i komplementarna sistema u funkciji preživljavanja. Savremene psihodinamske teorije Psihoanaliza nikada nije socijalni strah posmatrala kao interpersonalni i društveni problem. Kognitivno-bihevioralne teorije Nastanak socijalnog straha objašnjavaju ranim traumatskim iskustvom u socijalnim situacijama . definisao socijalni strah kao kao svestan strah koji je u povezan sa kritikom. proganjanjem i kaznom. egzibicionizmom i uretralnim erotizmom. ona razvija novu logičku projekciju superega u spoljašnji svet. i novorodjenče poseduje biološku obdarenost za razvoj niza ponašanja koja olakšavaju vezivanje u cilju olakšavanja preživljavanja. To bi značilo da je socijalni strah razvojni fenomen koji je u najužoj vezi sa: stidom. Suština ove teorije svodi se na tvrdnju da se iskustvo sa zaštitnikom iz ranog detinjstva internalizuje u obliku objektnih odnosa ili interpersonalnih shema. sa jedne i rdjave savesti odraslih. Topografski. Fenihel je socijalni strah je locirao izmedju straha od kastracije ili gubitka ljubavi . sistem odbrane i sistem sigurnosti. Hipoteze o nedostatku socijalnih veština Po ovoj teoriji. različiti predmeti i situacije mogu da steknu sposobnost da izazovu strah udruživanjem sa nekim bolnim dogadjajem. strah od negativne procene. nedostatkom socijalnih veština. Beck smatra da oboleli od socijalne fobije doživljavaju strah zato što se drže pogrešnih uverenja ili disfunkcionalnih pretpostavki. a nedovoljno koristi sistem sigurnosti. Stoga je logična komponenta socijalnog straha. pogrešnim saznajnim procesima. Fenihel podvlači da socijalni strah ima logičnu komponentu .

Strah od pogleda i kritičke procene Ovo je jedan od osnovnih strahova i veruje se da je urodjen oblik straha. nesigurnost. stroga hijerarhija. Bihevioralno: izbegavanje kao posledica straha od straha. telesnim i ponašajnim simptomima. ali i prezaštićujući. stalno nezadovoljstvo sobom. Opšte socijalne fobije U ovu grupu spadaju: • Ekstramna socijalna stidljivost podrazumeva stidljivost i nedostatak samopouzdanja u raznim socijalnim situacijama. Neurobiologija • Bihemijska • Psihoendokrinološka istraživanja Klinička slika Može biti veoma raznovrsna. nedostatka socijalnih veština i stavova koji nisu prilagodjeni okolnostima iz realnosti. što je posledica hiperaktivnosti autonomnog nervnog sistema. naročito u situacijama koje su neprilične. defekacija) . nesigurnost. Strah potiče od saznanja da je osoba otkrivena. crvenjenje. oboleli svesno doživljava strah kada ostvaruje kontakt sa drugim ljudima u okviru različitih socijalnih situacija. drhtanje. zapostavljena ili prezaštićena deca . što dovodi do socijalnog straha. odbacujući roditelji . posebno majka. čest je simptom u okviru reagovanja strahom uopšte. Strah od javnog nastupa 32 . mukom i povraćanjem pred drugima. Socijalnu fobiju karakteriše posebna organizacija ličnosti:stidljivost. Osnovni sadržaj čini strah koji ima fobična svojstva i karakteriše se subjektivnim. Biološki modeli 1. nisko samovrednovanje. Telesne manifestacije: lupanje srca. nepodržavanje mladih u donošenju odluka i prilikom javnih nastupa. Naslednost • Studije porodica • Studije na blizancima 2. češći kod osoba muškog pola. gubitkom kontrole nad fiziološkim radnjama (mokrenje. povlačenja i nekad prave izolacije. posebno telesne. telesnom slabošću. Najčešći oblici ovog straha povezani su sa: gubitkom svesti i padom na ulici. odnosno da drugi prodire u njenu fizičku intimu. što je uzrok osiromašenja kvaliteta života • Strah od ljudi predstavlja intenzivan strah od kontakta sa drugim ljudima praćen razvojem ponašanja izbegavanja • Strah od osoba suprotnog pola je varijetet straha od ljudi. Strah od gubitka kontrole Ovde se radi o strahu od gubitka kontrole. Takodje su značajni obrasci ponašanja u porodičnoj sredini: zatvorenost. Subjektivno. Teorije o porodičnim odnosima u kojima je odnos roditelji/deca . hladni.interakcije sa averzivnim dogadjajima. što vodi usamljivanju i izolaciji. povučenost. znojenje.

brinu zbog izgleda svog nosa. kod narcističke ili paranoidno organizovane ličnosti. nogu. napeto i rado bi pobegla iz takve situacije. osoba se ne plaši samog crvenjenja . govorenja . pisanja. Ovaj oblik straha se retko javlja izolovano. Strah od ispita U vezi je sa opštom socijalnom stidljivošću i socijalnim strahom od otkrivanja sopstvene inferiornosti. osećaja inferiornosti i krivice. Uglavnom je u sklopu: morbidne stidljivosti.. ušiju . bihejvioralni ili vegetativni simptomi moraju da budu primarne manifestacije straha b. paranoidni. telefoniranja pred drugim osobama. sa tendencijom da dugo traju i postanu hronični. Strah mora da bude ograničen na posebne socijalne situacije c. Strah od crvenjenja Predstavlja varijetet opšte socijalne stidljivosti i česta je kod mladjih osoba oba pola. Obolela osoba crveni i u banalnim situacijama. Komorbiditet i komplikacije • Panični poremećaj. agorafobija. straha od samog sebe. veličine grudi. Psihološki. Lečenje 33 . specifične fobije • Poremećaji ličnosti : anksiozni. maljavosti. bez spontanih poboljšanja ili oporavaka. naročito u situacijama kada se razviju komorbidni poremećaji i komplikacije.. mršave. Strah da izgled tela nije u redu Ovaj oblik straha može dobiti oblik socijalne fobije kada ga je teško razlikovati od dismorfofobije. shizoidni • Bolesti zavisnosti: alkoholizam. pijenja.6% • Fazični 20. Varijante toka socijalne fobije: • Stalno isti 43. Izbegavanje fobične situacije mora da bude izražena odlika • Uključuje se antropofobija i socijalna neuroza Tok i prognoza Početak je tipičan i povezuje se sa preadolescencijom i adolescencijom. već efekata koje ono proizvodi na druge osobe. zbog čega se oseća nelagodno. kada je izložena pogledima drugih ljudi. Karakteristični simptomi i oblici ponašanja se postepeno ispoljavaju i ustaljuju. zloupotreba PAS • Velika depresija Dijagnoza a.5% • Poboljšavajući 0% Prognoza je nepovoljna.Predstavlja strah velikog intenziteta u situaciji (ili pri pomisli na takve situacije) u kojoj osoba biva kritički procenjivana od strane drugih osoba. Stah od otkrivanja sopstvene inferiornosti Povezuje se sa strahom od jedenja . Strah od pozornice ili javnog nastupa umetnika Može biti praćen telesnim simptomima.6% • Stalno pogoršavajući 10. Pri tome. Ove osobe strahuju da su previše debele. izbegavajući.3% • Fluktuirajući 25. ćelavosti.

opisuje se sifilofobija.Do sada nije izgradjen jedinstven terapijski pristup u lečenju. pa da u susretu sa zastrašujućim objektima i situacijama doživi intenzivan strah. normalne populacije ima strah od raznih predmeta i situacija. 1892. ljudi ili žena. i 12. životinje. Vestfal je u praksu prvi put uveo pojam agorafobije. Tako je pokazano da 95% dece izmedju 5. Početkom dvadesetog veka Žane opisuje sistematizovane oblike fobija koje se delom mogu poistovetiti sa specifičnim fobijama (fobija od prljavštine. izgledao bi ovako: 1.7% ispoljava kliničke oblike fobija). 34 . Agras i sar. u većini slučajeva (samo 0. Znači.8%. fobije živih bića Istorijat fobija seža do Hipokrata. Kognitivno-bihevioralne teorije Su zasnovane na teorijama učenja i nude najbolja objašnjenja kroz modele direktnog.).5-11. Godine početka detinjstvo ili adolescencija Porodično grupisanje Etiologija Psihoanalitičke teorije imaju isljučivo istorijski značaj. što će dovesti do razvoja ponašanja izbegavanja. a da oko 10% njih ispoljava strah takvog intenziteta da se svrstava u poremećaj specifičnu fobiju . fobije situacije 5. potrebno je da osoba bude ranjiva (psihološki i biološki). posrednog i informaciono-prenosnog iskustva. koje imaju svojstvo da uslovljavaju fobične situacije. jedan od pokušaja grupisanja specigičnih fobija. fobije mesta 3. Takodje je pokazana dinamička fluktuacija fobija na dečijem uzrastu. SPECIFIČNA FOBIJA Definicija Poznato je da veliki procenat tzv. Pol kod žena je ovo najčešći psihički poremećaj uopšte (odnos 2:1). predmeta od vrednosti. smrt.. Mada do danas nije iskristalisana klinički značajna klasifikacija ovih poremećaja. U prvom medicinskom rečniku iz 1848. Slučaj malog Hansa – fobijski strah od konja. blag je i nema klinički značaj.. gužva. profesionalnih instrumenata). Verhulst je utvrdio da fobije na ranijem uzrastu. životinja. intenzitet pomenutih fobija. grmljavina. a nešto kasnije i klaustrofobija (1877). Frojd 1909. godine ima neki oblik fobije. ističu da je ovo najčešći oblik fobija u populaciji (med intervencije. kod predisponiranih osoba će doći do nastanka fobije. fobije objekata 2. Epidemiologija Zastupljenost je 4. kada su opisane fobija od zvuka flaute i visine. visina. nestaju tokom sazrevanja i ne postoje na straijim uzrastima. Prisustvo ili odsustvo fobija kod dece je uslovljeno emocionalnom stabilnošću deteta. Kada osoba doživi realan strah sa odredjenim objektima ili situacijama. ECA studija do istog zaključka. koja time postaje najčešći psihički poremećaj uopšte. Veliki broj istraživača je utvrdio da su specifične fobije kod dece veoma čest poremećaj. Inače. fobije prirodne sredine 4. oluje.

jer deca vadjenje krvi poistovećuju sa smrću. Biološke teorije u fokus lociraju genetske činioce . Prenos informacija. koji predstavlja ponašanje pozitivnog privlačenja. Jednom utisnut emocionalni odgovor jako teško se menja. a ne izbegavanja. Klasifikacija U ICD 10 se navode: • akrofobija • fobija od životinja • klaustrofobija • fobija od ispita • jednostavna fobija Klinička slika Specifičnu fobiju karakterišu četiri osnovne komponente: 1. Ovaj strah je često praćen gubitkom svesti. Ponašanje izbegavanja je nekada izraženo do te mere da postaje stil življenja obolelog. strah je povremen i ne previše opterećujući. realnih ili lažnih takodje ima etiološki potencijal. Ponašanje izbegavanja 4. nejčešće je monosimptomatski (ograničen i striktno povezan sa odredjenim objektom. intenzivan strah od susreta ili kontakta sa životinjama i insektima. mačke. praćen ponašanjem izbegavanja. gusenice). pa i opštim simptomima straha (zmije. dolazi do fenomena utiskivanja. potrebno je da ispoljava visok nivo uzbudjenosti. ali. Fobije od krvi. pacovi. strepnje ili pomenutu ranjivost. Karakerišu se izraženim.Posredno iskustvo. da bi razvio fobiju. vadjenja krvi. Fobije od životinja Su najčešće i karakteriše ih nelogičan. Grupa pratećih simptoma Glavni strah predstavlja centralni psihopatološki sadržaj. drhtanje. bubašvabe. situacijom ili aktivnošću koje čine sadržaj fobije). miševi. Subjekat posmatra drugog pojedinca koji doživljava intenzivan strah. 35 . Strah od straha dominira kliničkom slikom. često parališućim strahom od gledanja krvi. Najčešći je u detinjstvu. povreda Retko se sreću kao izdvojen klinički sy. tako 73 % obolelih medju bliskim srodnicima ima bar još jednog srodnika sa istim poremećajem. Glavni strah 2. stalan. injekcija. znojenje. primanja injekcija ili povreda. modeliranje i emocionalna zaraza je drugi model nastanka specifičnih fobija. češće združene sa drugim oblicima straha. kada zrelost nije dostignuta. Strah od straha 3. ptice-pauci. U kritičnim periodima. nije uslovljen pogrešnim saznanjem ni simboličkim procesima. U slučajevima kada je fobija monosimptomastka. Etološke teorije smatraju da u razvoju ljudi postoje periodi koji olakšavaju mogući nastanak emocionalnih reakcija po principima utiskivanja (reprint)Ti su periodi u direktnoj vezi sa stepenom zrelosti osobe. Prateći simptomi nisu česti niti su karakteristični i manifestuju se hiperaktivnošću autonomnog nervnog sistema: lupanje srca.

Napadi panike su po prvi put opisani još u 17. opisao njegove ekvivalente nazivajući ih razdražljivim srcem. izlaganje u imaginaciji i uživo. koji nisu izazvani nekim telesnim oboljenjem ili delovanjem psihotropnih sredstava. Bihevioralna psihoterapija u okviru kojese koriste metodi relaksacije. Zastupljenost napada panike tokom života u opštoj populaciji kreće se izmedju 7 i 9%. Lečenje Oboleli od specifičnih fobija se veoma retko obraćaju psihijatru za pomoć. a DaCosta je 1871. Tok i prognoza Kao i kod većine stanja straha postoji trend dugog trajanja i hronifikacije. U samom nastanku primat ima modeliranje. Suportivna psihoterapija Lečenje lekovima benzodijazepini i beta adrenergički blokatori PANIČNI POREMEĆAJ Definicija Panični poremećaj je oblik straha koji se ispoljava ponavljajućim. Fobija od medicinskih i stomatoloških intervencija Mnogi neurotični pacijenti imaju stah od lekara.g. Najefikasniji su izlaganje uživo i suportivna psihoterapija. U slučajevima kada oboleli reaguje kognitivnim strahom. Psihološki ili vegetativni simptomi moraju biti primarni simptomi straha 2.Fobija nastaje zbog straha od reakcije i dogadjaja nepodložnih kontroli unutar svog tela. depresijom. neočekivanim napadima panike. sistemska desenzitizacija. a izmedju kojih je prisutan snažan i onesposobljavajući strah od narednih napada. PL. nad uslovljavanjem. Specifične fobije od odredjenih situacija • Strah od letenja avionom • Strah od vožnje liftom • Klaustrofobija Dijagnoza Kriterijumi : 1. tj. Zatim treba utvrditi da li je specifična fobija nezavisan i izolovan poremećaj i da li je u komorbidnoj vezi sa drugim stanjima straha. U osnovi tog oblika reakcije je vazovagalna reakcija kao odbrambena. dok primena lekova nije od velike koristi. autogeni trening. Strah mora biti ograničen na prisustvo odredjenog fobičnog objekta ili situacije 3. Često se javlja kod agorafobičara. pojavljuje se i panični poremećaj. koristi se kognitivna terapija. dok pojedini razvijaju pravu fobiju praćenu ponašanjem izbegavanja. 36 . Kod manjeg broja osoba koje su doživele napad panike. kada predstavlja najtvrdokorniji simptom. Fobična situacija se izbegava kad god je to moguće Diferencijalna dijagnoza Prvi korak u utvrdjivanju postojanja specifične fobije je njeno razdvajanje od specifičnih strahova koji postoje ali ne osiromašuju osobu u njenom funkcionisanju. Epidemiologija Napadi panike se često pojavljuju u sklopu raznih psihičkih i organskih oboljenja. od onesvešćivanja. veku od strane Bartona. niti dovode do straha od straha i ponašanja izbegavanja.

Pogrešno tumačenje palpitacija kao znaka teške bolesti srca izaziva ili pojačava strah i dovodi do novih telesnih simptoma . Kognitivne teorije Pogrešno tumačenje telesnih simptoma Teorija Davida Clarka poentira da su napadi panike posledica pogrešnog tumačenja telesnih simptoma i senzacija. nesvesno značenje dogadjaja koji prethode pojavi napada panike aktivira neurofiziološke mehanizme koji izazivaju napad. koji potiče od neodgovarajućeg odnosa sa roditeljima koji nemaju sposobnost da empatišu sa decom. Prosečna starost u vreme početka iznosi izmedju 23 i 38 godina . viša je kod žena (odnos 2:1). Opšte prihvaćeno je mišljenje o postojanju izvesne biološke predispozicije za pojavu napada panike (nasledje. Sa druge strane . Održavanje paničnog poremećaja se tumači postojanjem bar jednog od sledećih mehanizama: 1. praćen brojnim telesnim simptomima. Seksualna frustracija zbog apstinencije ili „coitus interruptusa“ ima za posledicu preplavljujući strah. dok jednogodišnja prevalenca iznosi oko 1%. pokretač ovih fantazija je strah da se osoba nadje u situaciji iz koje neće moći da se izbavi. Najveća prevalenca je nadjena kod osoba starosti izmedju 15 i 45 godina. Panični poremećaj može da se pojavi u bilo kom životnom dobu. što potkrepljuje disfunkcionalni kognitivni stil 37 . koji se opet pogrešno tumače . Te misli su u vezi sa strahom od odvajanja od moćnih objekata. Kod muškaraca. tj.Prevalenca tokom života je izmedju 1.5%. Izbegavanje svih aktivnosti kojih se osoba plaši. Tokom razvoja. ali je redak kod dece pre puberteta i kod starijih od 65 godina. sa strahom da osoba bude napuštena. Napad panike nastaje kada telesne senzacije izazovu preplavljujuća negativna osećanja. Osnovna teza je da strah nastaje kao posledica akumulacije seksualne energije i njenog neadekvatnog ili nedovoljnog pražnjenja. Stalno osluškivanje tela dovodi do preosetljivosti na telesne senzacije 2. poremećaji u neurofiziološkim procesima i neuroanatomskim strukturama). koja nastaje kao posledica naglog izneveravanja nečeg na šta se osoba potpuno oslanjala i što je od ključnog značaja za doživljaj sigurnosti. Poremećaj se češće registruje kod razvedenih/rastavljenih i udovaca. Psihoanalitičke teorije Ove teorije tumače napade panike u okvirima prve Frojdove teorije o strahu koja je poznata kao toksična teorija i teorija preobraćanja libida u strah. nego se izazivaju zastrašujućim mislima. Salivan je napad panike protumačio kao dezorganizaciju ličnosti . Prema savremenim analitičkim tumačenjima. Sa stanovišta psihologije selfa Heinza Kohuta. što dalje pojačava strah. napadi panike nisu spontani. Etiologija Istraživanja nisu otkrila ni biološke ni psihološke činioce specifične za ovaj poremećaj. fantazijama i telesnim senzacijama. Pr. što je suština napada panike. sprečava je da se uveri da te aktivnosti nisu opasne. u osnovi napada panike je defekt u kontroli straha. koja nezreli odbrambeni mehanizmi ne mogu da smire i kontrolišu. dok najveći rizik imaju starosne grupe od 25-34 kod žena i 30-44 g. Medju pacijentima se često sreće zavisnost u odnosu na primarne objekte i ambivalentna i negativna osećanja koja prate tu zavisnost. self se ne konsoliduje i može da doživi fragmentaciju. Prema modelu Kathrine Shear.5 i 2.

Disfunkcija GABA-benzodijazepinskog sistema 38 . palpitacije i nedostatak vazduha nastaju u daljem toku. oprez. konstitucionalno determinisane fenomene: povlačenje. holecistokinin i kofein deluju direktno na nor. derealizacija. Preosetljivost hemoreceptora na CO2 i lažni alarm ugušenja Udisanje CO2 u koncentracijama od 5-35% izaziva napad panike kod obolelih od paničnog poremećaja. Do hiperventilacije dolazi izbacivanjem više CO2 iz organizma. Traumatska iskustva u detinjstvu i nepovoljni odnosi u primarnoj porodici Češće odvajanje od majke. Prevalenca kod srodnika prvog stepena tokom života iznosi 7. Disfunkcija serotonergičkog NT sistema Tačna priroda te disfunkcije nije otkrivena. Ovi napadi mogu da se izazovu češće ili jedino kod pacijenata sa paničnim poremećajem. Da bi do napada došlo neophodna je biološka i psihološka predispozicija. za razvoj anticipatornog straha disfunkcija limbičkog sistema. Tahikardija. i nuclei raphae. objektivne opasnosti nema. Disfunkcija noradrenergičkog neurotransmiterskog sistema Istraživanja nisu našla da je pojačana nor stimulacija ili nedovoljna ihibicija ovog sistema specifična za panični poremećaj. što izaziva dispneju. Hiperventilacija akutna hiperventilacija može da izazove simptome napada panike. depersonalizacija. Strah od odvajanja u detinjstvu i školska fobija Inhibicija ponašanja u detinjstvu podrazumeva sledeće. jer. Alkaloza dovodi do hipokalcemije. fenfluramin. konfuzija. ser ili GABA NT sisteme Prema neuroanatomskom modelu. Biološki modeli Nasledni činioci rizik od obolevanja kod prvostepenih srodnika je veći za 2. inhibiranost. flumazenil. što se ispoljava parestezijama. Hipokapnija dovodi do cerebralne vazokonstrikcije i smanjenog dotoka O2 u mozak pa se mogu javiti nesvestica.6-20 puta. Postoje dve grupe supstanci koje izazivaju napad panike: • CO2. bol u grudima. stidljivost i preterana telesna ekscitiranost pri izlaganju novim i nepoznatim situacijama. jer stimulišu respiraciju i remete acido-baznu ravnotežu • Johimbin. hiperkapnije i hiperkalcemije. smrt roditelja u detinjstvu. Patofiziološki mehanizam se odvija preko respiratorne acidoze. Istraživanja neuroanatomije i patofiziologije U biološkim istraživanjima često se koristi veštačko izazivanje napada panike. m-hlorfenilpiperazin. za pojavu napada panike odgovorne su strukture u moždanom stablu :locus coeruleus. a za pojavu fobije prefrontalni korteks. a osoba doživljava strah. vrtoglavica. zamućen vid. rezervisanost. natrijum-laktat i bikarbonat.Verovanje da je strah opasan Kognitivno-bihevioralni model David Barlow definiše strah kao biopsihološku reakciju prilagodjavanja na objektivno prisutnu opasnost. učestalost fizičkog i seksualnog zlostavljanja. koja priprema organizam za reakciju borbe ili bekstva. doživljaj gušenja i napad panike. ali se pretpostavlja da je na nivou serotoninskog 1A receptora. Reakcija se ispoljava hiperaktivnošću vegetativnog nervnog sistema. a patofizološki mehanizam se odigrava preko hipokapnije i alkaloze. rastave i razvodi.9-41%. Napad panike se označava kao lažna uzbuna.

dispneja. ali se javlja i kod socijalne i specifične fobije U pogledu intenziteta tokom napada panike najčešći su sledeći telesni simptomi: palpitacije. kao i potrebom da se pobegne i/ili zatraži pomoć.. Klinička slika Početku paničnog poremećaja ponekad prethodi prodromalni period. veća je verovatnoća da se taj napad doživi kao trauma što dovodi do snažnog straha od ponavljanja napada i njihovih posledica. To je put koji vodi ka paničnom poremećaju. Trajanje napada je od nekoliko minuta do pola sata.. Napadi koji su verovatniji u odredjenim situacijama javljaju se prilikom izlaganju tim situacijama. vrući i 39 .Pretpostavlja se da je kod pacijenata sa paničnim poremećajem narušena koordinacija izmedju benzodijazepina i GABA-A receptora zbog čega izostaje inhibitorno dejstvo GABA-e na locus coeruleus. vrtoglavica. Posle napada osoba se oseća umorno i iscrpljeno. neodredjen strah. ono što napad panike čini jedinstvenim jeste iskustvo nagle pojave telesnih simptoma koji veoma brzo dostignu vrhunac u intenzitetu i praćeni su snažnim strahom zbog doživljaja vitalne ufroženosti ili gubitka kontrole. Napadi panike vezani za neku situaciju javljaju se skoro uvek odmah nakon izlaganja toj situaciji ili ako se iščekuje ili zamišlja ista 3. telesne bolesti. insulama. Neuroendokrinološki poremećaji U uslovima stresa je smanjeno lučenje hormona rasta. orbito-frontalnom korteksu. Većina pacijenata saopštava da je prvi napad panike bio neočekivan. Uloga životnih dogadjaja Pojavi paničnog poremećaja prethode izvesni traumatski dogadjaji ili neprijatna iskustva. Ipak. Ako je prvi napad bio snažan. izlaganje opasnostima. mesto dogadjanja takvo da se ne može odmah pobeći. Prvi napad se može pojaviti za vreme uznemirenosti. Preteran doživljaj opasnosti u stanjima straha aktivira septohipokampalni sistem. Učestalost napada može varirati od desetak i više dnevno do jednog napada u nekoliko meseci ili godina. tahikardija. Neočekivani napadi se javljaju spontano i tipični su za panični poremećaj 2. Takodje je registrovan veći broj negativnih životnih dogadjaja u godini koja prethodi početku paničnog poremećaja (razvod. kao i pri pokušaju odvikavanja od nikotina. Metode vizuelizacije CNS ukazuju da je za vreme napada panike povećan protok krvi i ubrzan metabolizam u prednjem cingulusu. što previše ekscitira organizam i inhibira ponašanje. simptomi jaki. medijalnim temporalnim regionima. odvajanje od značajnih osoba. tremor. Poremećaji u strukturi i funkciji odredjenih delova mozga Gray navodi poremećaje u funkciji septuma i hipokampusa. znojenje. pa i generalizovano stanje straha. doživljaj ugroženosti i bespomoćnosti snažan. fizičkog napora. koji imaju ključnu ulogu u integraciji reakcija na nove i neprijatne spoljašnje nadražaje. nesvestica. smrt ili teška bolest člana porodice). DSM IV razlikuje tri tipa napada panike: 1. prestanak života u zajednici. svadja. traumatskog iskustva ili korišćenja nekog psihotropnog sredstva. seksualnog odnosa. što se dovodi u vezu sa hiperaktivnošću noradrenergičkog sistema. Karakterističan je za agorafobiju. Ne postoje tipični napadi panike. u kom su izraženi napetost. ili u sklopu apstinencijalnog sy. posebno leve strane.

hladni talasi po telu. odnosno kognitivno-bihevioralna terapija) 40 . Najizraženiji je kod osoba čiji su napadi panike nepredvidivi i neočekivani i deluje osiromašujuće na celokupan život. parestezije i utrnulost. povlačenje iz socijalnih relacija. nervoza želuca. muka. neretko mogu javiti i u toku spavanja. tendencija izbegavanja. bolja kontrola simptoma. prisutan je jak strah od budućih napada panike fenomen poznat kao anticipatorni strah ili strah od straha. ali je prisutan anticipatorni strah • Ako se napad panike javlja u odredjenoj fobičnoj situaciji. zbog čega u pogledu dijagnoze prednost treba dati fobiji • Istovremeno ispunjavanje kriterijuma za depresivnu epizodu isključuje dijagnozu paničnog poremećaja Prema DSM IV presudno je da većina napada bude neočekivana. ludila i kolabiranja. nesigrunost. Diferencijalna dijagnoza • Hipertireoidizam • Aritmije srca • Vestibularna disfunkcija • Prolaps mitralne valvule • Hipoglikemija Tok i prognoza Potpuni oporavak se sreće kod 10 -12 % nakon 5 godina praćenja. Lečenje Lečenje se sprovodi u nekoliko faza: • U prvoj. Sposobnost koncentracije je snižena. Panični poremećaj se najčešće komplikuje agorafobijom i depresijom ( u 40-80% slučajeva) . nepoverljivost i emocionalna labilnost. proredjivanje i sprečavanje napada panike. ako se napadi panike javljaju često. kao i hipohondrično. Glavna svojstva ličnosti kod kojih postoji ovaj poremećaj su: preterana zavisnost. Dijagnoza Dijagnostički kriterijumi za panični poremećaj MKB10: • Postojanje više teških napada vegetativnog straha u periodu od oko mesec dana • Napadi se pojavljuju u situacijama kada ne postoji objektivna opasnost • Napadi se pojavljuju u veoma različitim. gubitka kontrole. intenzivnoj fazi ciljevi su: ublažavanje. oprez. gubitak samopouzdanja. Napadi se. neretko i depersonalizacija i derealizacija. napad označava težinu fobične situacije. a može se uočiti i regresivno ponašanje. osećaj gušenja. smanjenje i iščezavanje anticipatornog straha i iščezavanje agorafobije ako postoji ponašanje izbegavanja (lekovi i kognitivna. a ne samo poznatim i predvidivim situacijama • Izmedju napada ima vrlo malo simptoma straha. U periodima izmedju napada . Teži tok poremećaja i gora prognoza vidjaju se kod pacijenata kod kojih je oboljenje počelo ranije i duže trajalo. bol i nelagodnost u grudima. Tipičan je iznenadni doživljaj vitalne ugroženosti. a nešto redje alkoholizmom. Od psihičkih simptoma najčešći su: strah od trenutne smrti. Panični poremećaj se često kombinuje sa drugim oblicima psihopatologije.

Prevalenca tokom života je izmedju 1. poremećaji u neurofiziološkim procesima i neuroanatomskim strukturama). koji nisu izazvani nekim telesnim oboljenjem ili delovanjem psihotropnih sredstava. Kod manjeg broja osoba koje su doživele napad panike. sa strahom da osoba bude napuštena. pokretač ovih fantazija je strah da se osoba nadje u situaciji iz koje neće moći da se izbavi. poboljšanje kvaliteta života i smanjenje rizika da dodje do egzacerbracije Lečenje lekovima triciklični AD. viša je kod žena (odnos 2:1). Etiologija Istraživanja nisu otkrila ni biološke ni psihološke činioce specifične za ovaj poremećaj. nesvesno značenje dogadjaja koji prethode pojavi napada panike aktivira neurofiziološke mehanizme koji izazivaju napad. Poremećaj se češće registruje kod razvedenih/rastavljenih i udovaca. praćen brojnim telesnim simptomima. nego se izazivaju zastrašujućim mislima. Kod muškaraca. Prosečna starost u vreme početka iznosi izmedju 23 i 38 godina . veku od strane Bartona. Napad panike nastaje kada telesne senzacije izazovu preplavljujuća negativna osećanja. Psihoanalitičke teorije Ove teorije tumače napade panike u okvirima prve Frojdove teorije o strahu koja je poznata kao toksična teorija i teorija preobraćanja libida u strah. Te misli su u vezi sa strahom od odvajanja od moćnih objekata. a izmedju kojih je prisutan snažan i onesposobljavajući strah od narednih napada. neočekivanim napadima panike. opisao njegove ekvivalente nazivajući ih razdražljivim srcem. dok jednogodišnja prevalenca iznosi oko 1%. PANIČNI POREMEĆAJ Definicija Panični poremećaj je oblik straha koji se ispoljava ponavljajućim. napadi panike nisu spontani. Primena psihoterapije: kognitivna. klasični inhibitori MAO . uz produženu dopunsku kognitivnu ili kognitivno-bihevioralnu terapiju • Dugoročni ciljevi lečenja su sprečavanje recidiva i komplikacija. Sa druge strane . fantazijama i telesnim senzacijama.5%. Prema modelu Kathrine Shear. Prema savremenim analitičkim tumačenjima. • 41 . Napadi panike su po prvi put opisani još u 17. pojavljuje se i panični poremećaj. kognitivno-bihejvioralna. koja nezreli odbrambeni mehanizmi ne mogu da smire i kontrolišu. dok najveći rizik imaju starosne grupe od 25-34 kod žena i 30-44 g. Najveća prevalenca je nadjena kod osoba starosti izmedju 15 i 45 godina. Opšte prihvaćeno je mišljenje o postojanju izvesne biološke predispozicije za pojavu napada panike (nasledje. Pr. Seksualna frustracija zbog apstinencije ili „coitus interruptusa“ ima za posledicu preplavljujući strah. psihoanalitička psihoterapija. Epidemiologija Napadi panike se često pojavljuju u sklopu raznih psihičkih i organskih oboljenja.g.Lečenje se zatim nastavlja farmakoterapijom i/ili terapijom podrške . suportivna.5 i 2. a DaCosta je 1871. Osnovna teza je da strah nastaje kao posledica akumulacije seksualne energije i njenog neadekvatnog ili nedovoljnog pražnjenja. Zastupljenost napada panike tokom života u opštoj populaciji kreće se izmedju 7 i 9%. tj. Panični poremećaj može da se pojavi u bilo kom životnom dobu. ali je redak kod dece pre puberteta i kod starijih od 65 godina. snažni BD i SSR-i.

što je suština napada panike. rastave i razvodi. stidljivost i preterana telesna ekscitiranost pri izlaganju novim i nepoznatim situacijama. konstitucionalno determinisane fenomene: povlačenje. Biološki modeli Nasledni činioci rizik od obolevanja kod prvostepenih srodnika je veći za 2. u osnovi napada panike je defekt u kontroli straha. rezervisanost. Sa stanovišta psihologije selfa Heinza Kohuta. flumazenil.Medju pacijentima se često sreće zavisnost u odnosu na primarne objekte i ambivalentna i negativna osećanja koja prate tu zavisnost. m-hlorfenilpiperazin. Istraživanja neuroanatomije i patofiziologije U biološkim istraživanjima često se koristi veštačko izazivanje napada panike. što potkrepljuje disfunkcionalni kognitivni stil Verovanje da je strah opasan Kognitivno-bihevioralni model David Barlow definiše strah kao biopsihološku reakciju prilagodjavanja na objektivno prisutnu opasnost. smrt roditelja u detinjstvu. oprez.6-20 puta. Prevalenca kod srodnika prvog stepena tokom života iznosi 7. jer stimulišu respiraciju i remete acido-baznu ravnotežu • Johimbin. Održavanje paničnog poremećaja se tumači postojanjem bar jednog od sledećih mehanizama: 3. koja nastaje kao posledica naglog izneveravanja nečeg na šta se osoba potpuno oslanjala i što je od ključnog značaja za doživljaj sigurnosti. koja priprema organizam za reakciju borbe ili bekstva. Ovi napadi mogu da se izazovu češće ili jedino kod pacijenata sa paničnim poremećajem. a osoba doživljava strah. holecistokinin i kofein deluju direktno na nor. Tokom razvoja. natrijum-laktat i bikarbonat. objektivne opasnosti nema. koji potiče od neodgovarajućeg odnosa sa roditeljima koji nemaju sposobnost da empatišu sa decom. što dalje pojačava strah. Salivan je napad panike protumačio kao dezorganizaciju ličnosti . koji se opet pogrešno tumače .9-41%. jer. Postoje dve grupe supstanci koje izazivaju napad panike: • CO2. self se ne konsoliduje i može da doživi fragmentaciju. učestalost fizičkog i seksualnog zlostavljanja. inhibiranost. Da bi do napada došlo neophodna je biološka i psihološka predispozicija. Izbegavanje svih aktivnosti kojih se osoba plaši. Pogrešno tumačenje palpitacija kao znaka teške bolesti srca izaziva ili pojačava strah i dovodi do novih telesnih simptoma . Kognitivne teorije Pogrešno tumačenje telesnih simptoma Teorija Davida Clarka poentira da su napadi panike posledica pogrešnog tumačenja telesnih simptoma i senzacija. Reakcija se ispoljava hiperaktivnošću vegetativnog nervnog sistema. Strah od odvajanja u detinjstvu i školska fobija Inhibicija ponašanja u detinjstvu podrazumeva sledeće. Traumatska iskustva u detinjstvu i nepovoljni odnosi u primarnoj porodici Češće odvajanje od majke. ser ili GABA NT sisteme 42 . sprečava je da se uveri da te aktivnosti nisu opasne. Napad panike se označava kao lažna uzbuna. Stalno osluškivanje tela dovodi do preosetljivosti na telesne senzacije 4. fenfluramin.

Tahikardija. posebno leve strane. Neuroendokrinološki poremećaji U uslovima stresa je smanjeno lučenje hormona rasta. kao i pri pokušaju odvikavanja od nikotina. Metode vizuelizacije CNS ukazuju da je za vreme napada panike povećan protok krvi i ubrzan metabolizam u prednjem cingulusu. Preosetljivost hemoreceptora na CO2 i lažni alarm ugušenja Udisanje CO2 u koncentracijama od 5-35% izaziva napad panike kod obolelih od paničnog poremećaja. Hipokapnija dovodi do cerebralne vazokonstrikcije i smanjenog dotoka O2 u mozak pa se mogu javiti nesvestica. odvajanje od značajnih osoba. Klinička slika Početku paničnog poremećaja ponekad prethodi prodromalni period. zamućen vid. Alkaloza dovodi do hipokalcemije. insulama. Disfunkcija GABA-benzodijazepinskog sistema Pretpostavlja se da je kod pacijenata sa paničnim poremećajem narušena koordinacija izmedju benzodijazepina i GABA-A receptora zbog čega izostaje inhibitorno dejstvo GABA-e na locus coeruleus. palpitacije i nedostatak vazduha nastaju u daljem toku. ili u sklopu apstinencijalnog sy. Poremećaji u strukturi i funkciji odredjenih delova mozga Gray navodi poremećaje u funkciji septuma i hipokampusa. Preteran doživljaj opasnosti u stanjima straha aktivira septohipokampalni sistem. vrtoglavica. Patofiziološki mehanizam se odvija preko respiratorne acidoze. orbito-frontalnom korteksu. za razvoj anticipatornog straha disfunkcija limbičkog sistema. za pojavu napada panike odgovorne su strukture u moždanom stablu :locus coeruleus. pa i generalizovano stanje straha. Do hiperventilacije dolazi izbacivanjem više CO2 iz organizma. neodredjen strah. Disfunkcija noradrenergičkog neurotransmiterskog sistema Istraživanja nisu našla da je pojačana nor stimulacija ili nedovoljna ihibicija ovog sistema specifična za panični poremećaj. u kom su izraženi napetost. izlaganje opasnostima. smrt ili teška bolest člana porodice). doživljaj gušenja i napad panike. bol u grudima. seksualnog odnosa. Takodje je registrovan veći broj negativnih životnih dogadjaja u godini koja prethodi početku paničnog poremećaja (razvod. telesne bolesti. Hiperventilacija akutna hiperventilacija može da izazove simptome napada panike. depersonalizacija. a patofizološki mehanizam se odigrava preko hipokapnije i alkaloze. traumatskog iskustva ili korišćenja nekog psihotropnog sredstva.Prema neuroanatomskom modelu. što se ispoljava parestezijama. Uloga životnih dogadjaja Pojavi paničnog poremećaja prethode izvesni traumatski dogadjaji ili neprijatna iskustva. i nuclei raphae. medijalnim temporalnim regionima.. a za pojavu fobije prefrontalni korteks. konfuzija. što previše ekscitira organizam i inhibira ponašanje. fizičkog napora. Disfunkcija serotonergičkog NT sistema Tačna priroda te disfunkcije nije otkrivena. koji imaju ključnu ulogu u integraciji reakcija na nove i neprijatne spoljašnje nadražaje. 43 . derealizacija. svadja. prestanak života u zajednici. hiperkapnije i hiperkalcemije.. što se dovodi u vezu sa hiperaktivnošću noradrenergičkog sistema. ali se pretpostavlja da je na nivou serotoninskog 1A receptora. Prvi napad se može pojaviti za vreme uznemirenosti. što izaziva dispneju.

osećaj gušenja. veća je verovatnoća da se taj napad doživi kao trauma što dovodi do snažnog straha od ponavljanja napada i njihovih posledica. oprez. neretko i depersonalizacija i derealizacija. To je put koji vodi ka paničnom poremećaju. neretko mogu javiti i u toku spavanja. Glavna svojstva ličnosti kod kojih postoji ovaj poremećaj su: preterana zavisnost. Najizraženiji je kod osoba čiji su napadi panike nepredvidivi i neočekivani i deluje osiromašujuće na celokupan život. Sposobnost koncentracije je snižena. Napadi koji su verovatniji u odredjenim situacijama javljaju se prilikom izlaganju tim situacijama. vrući i hladni talasi po telu. muka. nervoza želuca. Napadi panike vezani za neku situaciju javljaju se skoro uvek odmah nakon izlaganja toj situaciji ili ako se iščekuje ili zamišlja ista 6. zbog čega u pogledu dijagnoze prednost treba dati fobiji • Istovremeno ispunjavanje kriterijuma za depresivnu epizodu isključuje dijagnozu paničnog poremećaja 44 . Neočekivani napadi se javljaju spontano i tipični su za panični poremećaj 5. Ipak. ludila i kolabiranja. tremor. kao i potrebom da se pobegne i/ili zatraži pomoć. ono što napad panike čini jedinstvenim jeste iskustvo nagle pojave telesnih simptoma koji veoma brzo dostignu vrhunac u intenzitetu i praćeni su snažnim strahom zbog doživljaja vitalne ufroženosti ili gubitka kontrole.Većina pacijenata saopštava da je prvi napad panike bio neočekivan. a ne samo poznatim i predvidivim situacijama • Izmedju napada ima vrlo malo simptoma straha. napad označava težinu fobične situacije. Učestalost napada može varirati od desetak i više dnevno do jednog napada u nekoliko meseci ili godina. tendencija izbegavanja. Tipičan je iznenadni doživljaj vitalne ugroženosti. Ako je prvi napad bio snažan. znojenje. U periodima izmedju napada . Panični poremećaj se često kombinuje sa drugim oblicima psihopatologije. gubitak samopouzdanja. doživljaj ugroženosti i bespomoćnosti snažan. tahikardija. mesto dogadjanja takvo da se ne može odmah pobeći. a može se uočiti i regresivno ponašanje. gubitka kontrole. ali je prisutan anticipatorni strah • Ako se napad panike javlja u odredjenoj fobičnoj situaciji. nesvestica. vrtoglavica. Trajanje napada je od nekoliko minuta do pola sata. Od psihičkih simptoma najčešći su: strah od trenutne smrti. ako se napadi panike javljaju često. Karakterističan je za agorafobiju. Posle napada osoba se oseća umorno i iscrpljeno. prisutan je jak strah od budućih napada panike fenomen poznat kao anticipatorni strah ili strah od straha. bol i nelagodnost u grudima. Ne postoje tipični napadi panike. DSM IV razlikuje tri tipa napada panike: 4. dispneja. Dijagnoza Dijagnostički kriterijumi za panični poremećaj MKB10: • Postojanje više teških napada vegetativnog straha u periodu od oko mesec dana • Napadi se pojavljuju u situacijama kada ne postoji objektivna opasnost • Napadi se pojavljuju u veoma različitim. povlačenje iz socijalnih relacija. nesigrunost. parestezije i utrnulost. simptomi jaki. nepoverljivost i emocionalna labilnost. kao i hipohondrično. Napadi se. ali se javlja i kod socijalne i specifične fobije U pogledu intenziteta tokom napada panike najčešći su sledeći telesni simptomi: palpitacije.

suportivna. Primena psihoterapije: kognitivna. snažni BD i SSR-i. REAKCIJE NA TEŽAK STRES I POREMEĆAJI PRILAGODJAVANJA • • • Akutna reakcija na traumu Posttraumatski poremećaj Poremećaji prilagodjavanja Akutna reakcija na traumu Definicija Predstavlja skup raznovrsnih ispoljavanja psihičkih i ponašajnih smetnji koje se pojavljuju veoma brzo posle teške traume u kojoj je život osobe bio ugrožen ili je osoba bila svedok nečije patnje ili smrti. intenzivnoj fazi ciljevi su: ublažavanje. uz produženu dopunsku kognitivnu ili kognitivno-bihevioralnu terapiju • Dugoročni ciljevi lečenja su sprečavanje recidiva i komplikacija. kognitivno-bihejvioralna. Lečenje Lečenje se sprovodi u nekoliko faza: • U prvoj. bolja kontrola simptoma.Prema DSM IV presudno je da većina napada bude neočekivana. a nešto redje alkoholizmom. Često je prisutno ponovno 45 . klasični inhibitori MAO . poboljšanje kvaliteta života i smanjenje rizika da dodje do egzacerbracije Lečenje lekkovima triciklični AD. Karakteriše je kratko trajanje (do 4 nedelje) i razni disocijativni fenomeni i upadljivo izmenjeno ponašanje. Panični poremećaj se najčešće komplikuje agorafobijom i depresijom ( u 40-80% slučajeva) . smanjenje i iščezavanje anticipatornog straha i iščezavanje agorafobije ako postoji ponašanje izbegavanja (lekovi i kognitivna. odnosno kognitivno-bihevioralna terapija) • Lečenje se zatim nastavlja farmakoterapijom i/ili terapijom podrške . Teži tok poremećaja i gora prognoza vidjaju se kod pacijenata kod kojih je oboljenje počelo ranije i duže trajalo. proredjivanje i sprečavanje napada panike. psihoanalitička psihoterapija. Diferencijalna dijagnoza • Hipertireoidizam • Aritmije srca • Vestibularna disfunkcija • Prolaps mitralne valvule • Hipoglikemija Tok i prognoza Potpuni oporavak se sreće kod 10 -12 % nakon 5 godina praćenja.

a posle tri dana su minimalnoi izraženi) 46 . raznovrsnim telesnim simptomima i ponašanjem nalik onom kod konfuznih. impulsivno ponašanje. izrazit osećaj krivice. a ta fluidnost se ispoljava različitim i nepostojanim emocionalnim regaovanjem ( pr. očaj. Simptomi su raznovrsni.preživljavanje traume i simptomi straha i hiperaktivnosti autonomnog nervnog sistema. što je skoro nalik stuporu. kod drugih disocijativni simptomi. bes. promenljivog karaktera. U kasnijim fazama česte su reakcije tipa bežanja ili borbe. Klinička slika je znači fluidnija. ali nijedan simptom ne dominra kl. deluje zbunjeno. jer osoba zbog dezintegracije nije u stanju da mobiliše svoje potencijale i da se sabere. Česta je i pojava : uznemirenosti. Takvo stanje traje do nekoliko dana. preznojavanje. pored početnog stanja ošamućenosti. Takodje je moguća i reakcija umrtvljavanja. kao da nema nikakva osećanja. treći se ponašaju zbunjeno i konfuzno. Ponekad dominiraju povlačenje. Važno mesto zauzimaju razni oblici disocijativnih ispoljavanja: depersonalizacionoderealizacioni fenomeni. dok je oko 75% u šoku. kao da se isključila i da joj je svejedno šta se oko nje dogadja. Etiologija Smatra se da je u etiologiji ključno preplitanje činilaca koji se odnose na samu traumu (vrsta. Klinička slika Se može ispoljiti na dva načina: Prvi bi podrazumevao skup najrazličitijih simptoma i ponašanja koji se brzo smenjuju bez nekog reda. redje 2-3 nedelje. kao da ne razume šta se dogodilo. U prvim trenucima i satima osoba je ošamućena. Epidemiologija U periodu neposredno nakon teške prirodne katastrofe samo 12-25% osoba ostaje hladnokrvno. hiperfunkcija ANS sa pratećim telesnim simptomima ( palpitacije. pozitivna porodična anamneza za postojanje psihičkog poremećaja. Ne postoji jedinstven. intenzitet. Ovo bi bili obrasci odbrane od intenzivnih i bolnih osećanja kojima je osoba preplavljena. kao da osoba reaguje instinktivno. uopšten način reagovanja na traumu. posledice) sa činiocima predispozicije (prethodno postojanje psihičkog poremećaja. strah. ali kraće traje i ima raznovrsnija ispoljavanja. GIT tegobe). kao i izbegavanje svega što budi sećanja na traumatski dogadjaj. karakteristike ličnosti. amnezija za zbivanja za vreme i neposredno nakon traumatskog dogadjaja. hiperaktivnost i povlačenje u sebe. Drugi opis je manje dramatičan i po kliničkim karakteristikama liči na posttraumatski poremećaj (PTSD). Simptomi brzo iščezavaju (počnu da se stišavaju nakon 24-48 sati. iznenadnim prelazom iz očaja u bes ili iz straha u borbenost i prkos). Dijagnoza Dijagnostički kriterijumi prema MKB 10: 1. trajanje. ali ta odbrana nije efikasna. nesvrsishodne hiperaktivnosti ( besciljno tumaranje).slikom duže vreme. Naravno. ponekad je dezorjentisana. postojanje nepovoljnih iskustava u detinjstvu). . mutizam . akutna reakcija na traumu može se javiti i kod osoba bez ikakve predispozicije. pri čemu obe reakcije izgledaju haotično. 2. mogu se sresti depresija. doživljaj da se osoba ne nalazi na mestu gde se dogodio traumatski dogadjaj. Kod nekih se vidja slika napada panike.

Ako je potrebna sedacija daju se BD. POSTTRAUMATSKI POREMEĆAJ (PTSD) Definicija PTSD se definiše kao skup manje više specifičnih simptoma koji se pojavljuju posle izvesnog perioda od pretrpljene teške traume u kojoj je život osobe bio ugrožen ili je osoba bila svedok nečije patnje ili smrti. Tokom prvih dana i nedelja posle traumatskog doživljaja najvažnije je da se haotični doživljaji pacijenta uobliče i sistematizuju. ne treba koristiti kada se radi o pogoršanju simptoma koji su već postojali Uključuju se akutna krizna reakcija. simptomima hiperaktivnog autonomnog nervnog simptoma i ponašanjem koje ukazuje na dublje promene ličnosti. Prema jednom istraživanju kod 56% vojnika je došlo do prerastanja akutne rakcije na traumu u PTSD. Kao posebna dijagnostička kategorija uveden je u DSM III 1980. psihički šok Diferencijalna dijagnoza • PTSD • Akutna psihoza • Mogućnost organske etiologije simptoma ( povreda glave ) • Simulacija Tok i prognoza Po definiciji traje kartko od 2 dana do 4 nedelje. direktivne i fokusirane na ono što je dominantno u kliničkoj slici. Karakteristčni simptomi su razni oblici ponovnog proživljavanja traumatskog dogadjaja. Ukoliko traje duže ima komplikovanu kliničku sliku i onesposobljava osobu za funkcionisanje. a u slučaju hiperaktivnosti kupiranje se vrši beta blokatorima ili klonidinom.3% (7-8%). zamor u borbi. Izvesno je da pojava posttraumatskog poremećaja delom zavisi i od vrste traume kojoj je osoba izložena. važno je pacijenta ohrabriti da se suoči sa raznim komponentama traume koju je preživeo i nikako ga ne podržati u nastojanjima da se od traume brani pokušavajući da je zaboravi ili izbegavajući sve što kod njega budi sećanja na ono što mu se dogodilo. krizno stanje. ali realan. Nejčešće simptomi potpuno iščezavaju ili dolazi do njenog prerastanja u PTSD. Druga istraživanja pokazuju da se u 80% slučajeva osoba sa akutnom reakcijom na traumu nakon saobraćajne nesreće. kriminalnog akta razvija PTSD.g Epidemiologija Lifetime prevalenca iznosi izmedju 1 i 12. Da bi se sprečilo hronificiranje simptoma.• • Ovu dg. pa tako odredjene traume nose veći rizik izazivanja PTSD. da bi pacijent mogao da razume šta se dogodilo i da prihvati osećanja koja u vezi sa tim ima i realno proceni posledice traume. dok se isti poremećaj javio samo u 17% ispitanika koji nisu imali akutnu reakciju na traumu. Oni su često praćeni izbegavanjem svega što podseća na traumu. kratkotrajno. Opšti stav terapeuta treba da je optimističan. Lečenje Terapijske intervencije bi trebalo da budu relativno jednostavne. Veća je verovatnoća da će se 47 . U lečenju nesanice koriste se BD ili nebenzodijazepinski hipnotici.

nego nakon prirodne katastrofe (3. a zajednički imenitelj predstavlja selektivna obrada podataka o traumi. saobraćajne nesreće (2. silovanje. Drugi psihološki modeli kao ključnu karakteristiku iznose ponovno proživljavanje traumatskog doživljaja kroz slike i misli koje se nameću i stalno ponavljaju . jednog koji je pristupačan volji i drugog. zbog toga što je ta obrada bila sprečena Psihodinamički pristup Još je Frojd pretpostavio da se traumatska neuroza pojavljuje kada je osoba iscrpla mogućnosti prilagodjavanja i pribegla primitivnijim odbrambenim mehanizmima u sklopu procesa označenog kao prisila ponavljanja. pažnja je usmerena na izmenjene obrasce razmišljanja i prosudjivanja. 48 . Psihološki aspekti Bihevioralni model determiniše PTSD preko mehanizama klasičnog uslovljavanja . U kognitivnom modelu PTSD. U novije vreme. a takodje su češće svedoci nečije smrti. dok su muškarci češće izloženi traumatskim situacijama u ratovima i prilikom fizičkih napada. Ono što imamo su hipoteze i teorijske postavke.2%) Žene i muškarci se razlikuju u odnosu na tip traume koju dožive. • Traumatske uspomene se objašnjavaju i preko teorije o emocionalno. možda) zbog čega ne može neutralisati drugi sistem pamćenja. Kod žena je češće sekszualno nasilje. kao i činioci čije je dejstvo najizraženije u periodu neposredno posle pretrpljene traume. Te slike i misli bude sećanja na traumu i za posledicu imaju hiperaktivnost ANS i promene u ponašanju. Do sada nije formulisan jedan integrativni model PTSD.PTSD pojaviti posle zarobljavanja. Pretpostavlja se da sledeći psihološki činioci i mehanizmi mogu objasniti traumatske uspomene: • Jedna od mogućnosti je poremećen odnos izmedju dva sistema pamćenja. izbegavanjem odgovarajućih draži. Ako se simptomi pojave brzo posle traumatskog dogadjaja veća je verovatnoća da se kasnije razvije klinička slika PTSD. tako i na psihološkom nivou. Istraživanja su pokazala da su najznačajniji činioci rizika za pojavu PTSD oni koji su u vezi sa samom traumom.kognitivnoj obradi traume i CB teorija. Etiologija Traumatski dogadjaj je obavezni etiološki činilac.8%).8%). neophodna je sklonost koja se odredjuje kako na biološkom. ali on nije dovoljan da bi se razvio PTSD. Pored ovoga. fizičkog zlostavljanja i kidnapovanja (53. pretpostavke o PTSD su samo jednim delom psihodinamičkog karaktera. a održavanje simptoma se objašnjava preko operantnog učenja. koji je samo situaciono pristupačan.3%) i pronalaženja mrtvog tela (0. pretpostavlja se da PTSD karakteriše zatajivanje prvog sistema pamćenja ( zbog patoanatomskih promena u hipokampusu. zlostavljanje u detinjstvu. i posle silovanja (49%). • Rahman (2001) iznosi pretpostavku da je PTSD posledica nepotpune emocionalno-kognitivne obrade traumatskog doživljaja. tj.

Na nivou neurotransmiterskih sistema postoje pretpostavke o poremećaju koji uslovljava sprečavanje inhibitornog dejstva GABA. što dovodi do pojačanog regaovanja na stres. uobliče i inegrišu preplavljujuće informacije naizmeničnim negiranjem traumatskog doživljaja i prisilnim ponavljanjem traume kroz noćne more. Tipični način su snovi i noćne more. tipično je ponovno proživljavanje traume. Vrsta traumatskog doživljaja je važna zbog načina na koji dogadjaj deluje na osobu kao i zbog značenja koji on za nju ima. strah da će osoba postati destruktivna 4. Negiraju se sopstvena osećanja. Dejstvo dogadjaja koji direktno ugrožava osobu drugačije je od onog u kom je osoba svedok nečije smrti ili mučenja. Disocijativni odbrambeni mehanizmi pomažu da se neprijatna osećanja drže van domašaja svesti ali sama snaga tih osećanja ih vraća traumatizovanoj osobi . a na okolinu projektuje bes i osećanje krivice. koji je posledica osećaja bespomoćnosti da se spreči smrt ili druge posledice traumatskog dogadjaja. krivica zbog sopstvenog besa ili destruktivnih želja 3. Isto tako. što pojačava doživljaj gubitka kontrole i bespomoćnosti i na brutalan način poništava svaku fantaziju o ličnoj neranjivosti i suočava nas sa sopstvenom konačnošću . Pre pojave kliničkih manifestacija ovog poremećaja osoba na traumu reaguje strahom. osećanje krivice zbog preživljavanja traumatskog doživljaja 5. što znači da je život pacijenta ili nekog drugog bio direktno ugrožen. suženi opseg emocionalnog doživljavanja.Tako Horowitz ističe da je ključna karakteristika PTSD pokušaj da se obrade. bes spram svega što se smatra mogužim uzrokom traume Traumatska iskustva uglavnom aktiviraju primitivnije mehanizma odbrane negaciju i projekciju. Klinička slika PTSD se ispoljava na različite načine . tugovanje 2. Za serotonin se veruje da utiče na povećanje lučenja CRF. Traumatski dogadjaj je obično neočekivan i nepredvidiv. slike i dr. što se ispoljava kroz nametljivo ponavljanje sećanja na traumu. jednokratni traumatski dogadjaji imaju drugačiji efekat od onih koji se ponavljaju. strah da će se osoba identifikovati sa žrtvama 6. napetost. Najupečatljivije ispoljavanje se odnosi na ponovno proživljavanje traume. zbog čega može predstavljati ogromnu narcističku traumu. stalni oprez i iščekivanje da se nešto loše dogodi. stid zbog osećaja praznine i bespomoćnosti 7. kao i pojedini prizori koji se pacijentu nameću i stalno 49 . Biološki aspekti Do sada nisu otkrivene patoanatomske i patofiziološke promene specifične za PTSD. razgovora ili ljudi koji asociraju na traumu. On isključuje stresogene dogadjaje i situacije koje ne podrazumevaju životnu ugroženost. izbegavanje odredjenih situacija. teškoće u prisećanju detalja vezanih za traumu. PTSD je najpre odredjen traumatskim dogadjajem. Na NMR se mogu videti smanjena veličina i atrofija hipokampusa. razdražljivost. Ipak. On je definisao nekoliko psiholoških pojava tipiučnih za period nakon traumatskog dogadjaja: 1. strah da će se trauma ponoviti 8. pa se biološki modeli nalaze na nivou spekulacija.

Trauma se može ponovo proživljavati samo ako pacijent nije izgubio svest tokom traumatskog dogadjaja. a iz repertoara emocionalnih ispoljavanja kao da su ostali samo bes i strah. Naročito osećaj odbačenosti i zaborava. naročito zbog korišćenja alkohola i PAS Po povratku iz rata odnos društva je jedan od značajnih činilaca za pojavu PTSD. kroz igru koja se stalno ponavlja. dogadjaje i aktivnosti. Simptomi koji ukazuju da je pacijent u stanju stalnog. Trauma kod vojnika koji su učestvovali u borbi Etiološki činioci kod ovog oblika poremećaja odnose se na : • okolnosti pod kojim je osoba otišla u rat • stalnu životnu ugroženost tokom borbi • loše odnose medju vojnicima • dezinhibovano ponašanje zbog okolnosti. Somatski simptomi se mogu javiti ali redje. uznemiravajuća ili bolna. razdražljivost i izlivi besa. Češće se javlja kod poražene strane. što može biti posledica disocijacije. te su ona zato neprijatna. i mogu se ponavljati više puta u toku dana. osećaj besperspektivnosti.ponavljaju. Komplikacije: poremećeni bračni odnosi. Trauma zbog zatočeništva u logorima ili zatvorima 50 . Varijeteti kliničke slike PTSD opisuju se kao parcijalni i kompleksni. Tipične manifestacije su: Povlačenje i usamljivanje. preosetljivost na zvučne draži. scene i prizori mogu imati karakter vidnih halucinacija ili iluzija. selektivne smetnje u koncentraciji. Nema tipičnih simptoma ponovnog proživljavanja traume . razdražljivost i agresivnost. Ovi simptomi se ispoljavaju na različite načine : nesanica. napetog iščekivanja podsećaju na one u generalizovanom anksioznom poremećaju. te ih prati snažno osećanje bespomoćnosti. Osećaj otudjenosti može kod obolog aktivirati osećaj krivice. doživljaj da ništa nema smisla. Ispoljavanja PTSD mogu biti specifična i u odnosu na vrstu pretrpljene traume. U vezi sa smanjenim opsegom emocionalnog reagovanja nalazi se gubitak uobičajenih interesovanja za ljude. samoubistvo. a somatski simptomi češći (bolovi u stomaku ili glavobolje). Pacijent ne može da se seti nekih važnih detalja vezanih za traumatski doživljaj. Simptomi PTSD mogu se pojaviti prvi put tek posle nekoliko meseci ili godina od traumatskog dogadjaja. pacijenti pokušavaju da izbegnu sve što može da ih aktivira. radna onesposobljenost. kao mehanizma odbrane (dolazi do odvajanja sećanja od osećanja koja su ih pratila). Ponekad slike. Ponekad se u ranoj fazi mogu javiti depersonalizacioni i derealizacioni fenomeni. zloupotreba alkohola i pas. Poremećaji pamćenja mogu uzeti različite oblike. pacijent nije u stanju da ima bilo kakva osećanja. snovi su više difuzni. Sva ova ispoljavanja se karakterišu doživljajem da pacijent nema kontrolu nad njima. Kod mladje dece klinička slika se razlikuje donekle u odnosu na odrasle. Pošto su simptomi ponovnog proživljavanja traume neprijatni i bolni. Retko su ovi simptomi naglašeni i tada je somatski obrazac reagovanja na stres delimično ili u potpunosti zamenjuje raznovrsna emocionalna ispoljavanja posle pretrpljene traume. osećanje krivice. već je ono posredno.

Ovaj vid traume nekad trajno narušava interpersonalne odnose žrtve. epidemije. stanja straha (kod 1/3) . psihološka tortura. tehnike relaksacije uz bihevior. bihevioralne i CBT. „umrtvljenost“ osećanja i izbegavanje „provokativnih“ draži. Poremećaj u funkcionisanju ANS. EMDR (Desenzitizacija i ponovna obrada preko pokreta očnih jabučica). imaju doživljaj da su prljave. Upečatljivo je emocionalno otudjenje.Osnovne karakteristike predstavlja doživljaj potpunog gubitka kontrole nad sopstvenim životom. Ako je strah praćen izbegavanjem. Trauma kod žrtava saobraćajnih i drugih nesreća prouzrokovanih ljudskim činiocem Često se kao posledica javlja fobični strah od vožnje. granični poremećaj ličnosti Tok i prognoza Tok oboljenja je raznolik. Kod polovine se sreće potpun oporavak. Dodatni činioci su: podsticanje borbe za preživljavanje. osećaju se postidjeno i poniženo. Psihoterapija kombinacija suportivne. prisutna su stalno ponavljajuća i nametljiva proživljavanja traume kroz sećanja. Žrtve silovanja često gube svako sammopoštovanje. je verovatna ako je od TD do ispoljavanja poremećaja prošlo najmanje 6 meseci. Lečenje Zahteva strogo individualni pristup. Po povratku ove osobe prolaze kroz dodatni stres prilagodjavanja na novu sredinu. Kod velikog broja pacijenata postoje značajne fluktuacije. izgadjivanje. poremećaj raspoloženja. često imaju izlive besa. često okrivljuju sebe za ono što ime se desilo. i kod 1/3 žena) i PAS (marihuana) . slike i snove. Diferencijalna dijagnoza • Akutna reakcija na traumu • Poremećaj prilagodjavanja • Egzacerbracija hronične psy • Akutna psyhotična ispoljavanja druge etiologije • OKP • Disocijativna stanja. Postoji jasna potvrda o postojanju traume. Sa druge strane u nekim slučajevima simptomi traju godinama. zloupotreba alkohola (kod ½ muškaraca. izrazita bespomoćnost i nepredvidivost zbivanja. Trauma kod žrtava silovanja. posebno partnersko i sex funkcionisanje. Odnos društva prema njima je ambivalentan. Komorbiditetne veze posttraumatskog poremećaja Opšta stopa psy komorbiditeta iznosi 62-88%: depresija (u 50%). Potpuno izlečenje nije realan cilj. Trauma kod žrtava prirodnih nesreća i katastrofa Ukoliko akutna reakcija na traumu preraste u PTSD onda on ima relativno dobru prognozu. razvija se slika koja liči na fobiju. neograničena izloženost svim oblicima maltretiranja i neizvesnost nastupanja smrti. Prognoza je lošija što simptomi duže traju. oružane pljačke ili drugog kriminalnog čina Ovakve osobe nakon traume postaju nepoverljive. izmenjeno ponašanje –nije presudno. Dijagnoza Prema kriterijumima MKB 10 Dg. ponekad i želju za osvetom. 51 . psihogeni bol.

52 . adolescentima i starijim licima. Za redukciju vegetativne hiperaktivnosti koristi se klonidin. Klinička slika varira od slučaja do slučaja. mada se može ponavljati. intenzitet. kontekst ). sa naglašenom impulsivnošću i agresivnnošću. Neki od pacijenata imaju suicidalne ideacije. Ponekad se mogu javiti i telesni simptomi (somatizacija). pa i socijalna izolacija. delom i zbog veće verovatnoće da budu izloženi stresogenom dogadjaju ili situaciji. U populaciji odraslih postoje indicije da je poremećaj dva puta češći kod žena. revrzibilnost. inhibitori MAO. kao i u odnosu na posledice koje izazivaju (hronično napeto stanje u braku. ali i od načina na koji ih osoba doživljava i tumači.Lečenje lekovima SSRi. Ako kliničkom slikom dominiraju agresija i bes efekta imaju antikonvulzivi. trajanje. i koje mogu ali ne moraju fluktuirati u intenzitetu. Stresogena situacija označava nepovoljne prilike tokom dužeg vremenskog peridoa. Kod dece i adolescenata se često vidja dramatično izmenjeno ponašanje. raznovrsni simptomi straha i/ili depresije su relativno blagi. Kod nekih pacijenata je naglašeno povlačenje iz socijalnih interakcija. Etiologija Pretpostavke o etiološkim činiocima su sledeće: • Postojanje izvesne predispozicije ( osobe sa poremećajem ličnosti teže podnose stresogene dogadjaje) • Naročito su predisponirane osobe sa rigidnom strukturom i rigidnim obrascima ponašanja . Epidemiologija Prevalenca poremećaja iznosi 2-8% mdju decom. dok se relativno često javljaju i druga emocionalna ispoljavanja kao što su ljutnja i osećaj krivice. ali su pokušaji retki. Stresogeni dogadjaj se odnosi na nešto što se jednom odigralo i okončalo. POREMEĆAJ PRILAGODJAVANJA Definicija Poremećaji prilagodjavanja predstavljaju heterogenu grupu nepsihotičnih poremećaja čija je zajednička karakteristika da su se pojavili u kontekstu neke stresogene situacije ili dogadjaja veoma različitih razmera i posledica. Kod mladje dece su izraženiji regresivni trendovi (eneureza). hronična organska bolest) Način na koji stresogeni dogadjaj/situacija remeti biopsihosocijalnu ravnotežu osobe zavisi od njegove prirode. kao i posebno značenje koje imaju za pojedinca • Kumulativni efekt izloženosti jednoj stresogenoj situaciji može da oslabi sposobnost podnošenja druge stresogene situacije ili dogadjaja Klinička slika Početni simptomi se mogu videti neposredno posle stresogenog dogadjaja/situacije ili 1-3 meseca posle toga. koje jako drže do kontrole • Loši objektni odnosi u detinjstvu • Karakteristike stresogenog dogadjaja ili situacije (priroda. iza koje se uglavnom kriju emocionalna doživljavanja kao što su tuga. TCA. očaj ili strah. Pretopstavlja se da je rizik veći u nižim socioekonomskim klasama. nebenzodijazepinski hipnotici kod nesanice.

reakcija tugovanja. Lečenje U terapiji se koriste različite psihoterapijske tehnike kao što su suportivne tehnike i intervencije u krizi. svesnosti identiteta. Oblika ispoljavanja. Farmakoterapija ima ograničeno mesto u lečenju ( BD po potrebi. Zajednička karakteristika disocijativnog i konverzivnog poremećaja je parcijalni ili potpuni gubitak normalne integracije izmedju: sećanja prošlih dogadjaja. DISOCIJATIVNI (KONVERZIVNI) POREMEĆAJI Predstavljaju poremećaje ranije poznate pod nazivom histerična neuroza sa dva podtipa: konverzivni i disocijativni. ne mogu da odgovore na radne obaveze. Dijagnoza Postavljanje dijagnoze prema kriterijumima MKB 10. Prognoza je u načelu povoljna. Stresogenog dogadjaja/situacije ili životne krize Mora se utvrditi jasno postojanje 3. strepe da se neće ponašati odgovorno ili veruju da su podlegli stresu. hospitalizam kod dece Isključuje se: Separaciono stanje straha u detinjstvu Diferencijalna dijagnoza Ova grupa poremećaja definisana je kao rezidualna kategorija. senzorne ili motorne prirode. sadržaja i težine simpotma 2. zavisi od pažljive procene odnosa izmedju: 1. a odnosi sa prijateljima i poznanicima se često poremećeni. za razliku od somatizacije gde dolazi do transformacije u vegetativnu inervaciju. Suština je da se pacijentu pomogne da bolje razme svoje reagovanje. Konverzivni poremećaji se odnose na voljno motorne i senzitivne i senzitivne funkcije. a disocijativni na pamćenje i identitet. Konverzivni fizički simptomi se dele na: 53 . Konverzivni poremećaj Mehanizam konverzije podrazumeva da se neurotični konflikt razrešava tako što se preobraća.Pacijenti se često žale da nisu u stanju da se bore sa problemima. Ako klinička slika perzistira duže od 6 meseci potrebno je revidirati dijagnozu. što znači da je za postavljanje dijagnoze potrebno najpre isključiti ostale psihičke poremećaje. AD retko). Podataka o prošlosti osobe i karakteristika njene ličnosti 3. neposrednih sećanja i kontrole pokreta tela. Uključuju se: kulturološki šok. 1. i očekuje se da se oboleli nakon 2-3 meseca vrati na uobičajeni nivo funkcionisanja. konvertuje i reprezentuje kao fizički simptom. prevazidje negativne posledice stresogenog dogadjaja/situacije i da obogati svoj repertoar mahanizama za suprotstavljanje stresu. Akutna reakcija na stres i PTSD Reakcija na stresogene dogadjaje Normalno i patološko tugovanje Tok i prognoza Ovi poremećaji se pojavljuju u roku od 1-3 meseca od stresogenog dogadjaja.

Disocijativni poremećaji su grupa neurotskih psihopatoloških stanja. Ako je pogodjeno motorno ponašanje. gluvoće 4. pamćenja i identiteta) pri čemu su delovi Ega rascepljeni od glavnog protoka svesnog. svesti. urinarna retencija • Diskinezije („napadi“). tikovi 2. Epidemiologija Istraživanja pokazuju da ispoljavanja disocijativnih simptoma u mnogome zavise od istoriskih okolnosti (pospešuju ili suzbijaju njihove manifestacije). slepilo 3. navike i običaji pojedinih kultura od njih očekuju. psihogene konvulzije 1. halucinacije • Paralize (motorni simptomi i deficiti) – psihogeni poremećaj mišića 1.Senzorne simptome ili deficite. percepcije. dok su bezazleni primeri • 54 . Smatra se da je histerija bila najčešći neurotski poremećaj od sredine 19. Kada se promene odigravaju u sferi svesti osoba ne može da se seti značajnih ličnih doživljaja. pokreta tela. hemiplegiije ili hemipareze 3. čudni ponovljeni pokreti položaja tela – kontrakture. udaranje (često se pogoršavaju kada se obrati pažnja na pacijenta) 2. prolaznom izmenjenošću normalne integrisanosti funkcije svesti. pseudokonvulizije. do 70-tih godina dvadesetog veka. oblast anestezije 2. lupanje.psihogena neosetljivost i gubitak sposobnosti percepcije čulima 1. paralize. Zastupljenost u opštoj populaciji iznosi 5-10 % (Ross. afonija 2. U ovoj grupi se nalaze: • Disocijativna amnezija • Disocijativna fuga • Disocijativni stupor • Stanje transa i zaposednutosti • Poremećaj duple ili višestruke ličnosti Definicija Danas preovladjuje mišljenje da je disocijacija iznad svega reakcija na traumu. Kod ovih poremećaja dolazi do oštećenja svesne kontrole sećanja i senzacija do stepena koji može varirati iz dana u dan ili iz časa u čas. Histerične osobe su uvek „igrale uloge“ koje društvo. paraliza ili pareza 4. psihogenog porekla. Disocijativni poremećaj Karakteriše se pojavom simptoma koji nisu u svesnom uvidu ( radi se o defektu mentalne integracije. posebno inteligencije. identiteta i motornog ponašanja. pa se preuzme novi. tj. Ako dodje do izmene identiteta. koja se karakterišu iznenadnom. mlataranje. gubi se osećanje o sopstvenoj realnosti. nevoljni pokreti). pseudokovnulzije 3. naročito u razvijenim zemljama. Danas je vrlo redak. 1991). dolazi do različitih ispada (pareze.

Obrazovanje i socijalni status rasprostranjeno je mišljenje da se disocijativni i konverzivni poremećaji češće javljaju kod manje obrazovanih. Godine početka U 50% slučajeva disocijativni poremećaj se ispoljava izmedju 15 i 25. Disocirane ideje i funkcije nastavljaju da budu aktivne i autonomno funkcionišu . stvaraju simptome koji se u svesti pojavljuju kao nešto misteriozno. 1907).kada je njihovo prirodno pražnjenje blokirano ekscitacija koja izrasta iz afektivne ideje se kovertuje u somatski fenomen. Pol odnos je 3:1 u „korist“ žena.muške dominacije ). nastalo van voljne kontrole. Otkriće dečije sexualnosti otvorilo je put Frojdu da odredi konfliktno jezgro histerične neuroze. često suprotstavljena mišljenja. obolela osoba u jednom 55 . to jest nemogućnost subjekta da razreši Edipov kompleks i izbegne strah od kastracije. a kod muškaraca se povezuje sa situacijama prinude. disocijativni poremećaj nastaje zbog sužavanja polja svesti i tendencije ka disocijaciji i oslobadjanju ideja i funkcija koje konstituišu ličnost.disocijacije poput hipnoze na putu . Javlja se kod primitivnijih osoba sa malim sposobnostima. Etiologija I dalje postoje različita. ekstremni psihosocijalni stres. ali njihova zastupljenost ne zavisi od socio-ekonomskog statusa. Objašnjenja za ovakvu distribuciju su na nivou spekulacija (zbog svoje prirode žene su sklonije histeriji. primitivnijih osoba. višestruke identifikacije. Analiza histeričnih pacijenata pomogla je Frojdu da histerične simptome odredi kao proizvod kompromisa izmedju želja i zabrana. Istakao je da disocijativno-konverzivni simptomi nastaju aktivnim izbcivanjem psihičkih sadržaja iz svesti i njihovim prebacivanjem u domen dinamički nesvesnog. pomeranje. tj. gde se telo koristi kao mesto figurativnog predstavljanja potisnutog osnovnog konflikta. prolaznog osećanja čudnovatosti ili odsutnosti znatno češći. Zbog fiksacije na Edipalnom stupnju. posebna organizacija karaktera. Psihodinamičke teorije Prva shvatanja prirode disocijativnih poremećaja potiču od Žanea (1894. prethodno telesno oboljenje.a kod muškaraca psihogenog gubitka pamćenja i fuge. prisustvo konverzivnih simptoma kod drugih vašnih osoba iz okoline. za razliku od muškaraca kod kojih je simptomatologija siromašnija. Kao i san. simptom predstavlja način ostvarivanja želje i trpi iste preobražaje kao i onirička aktivnost – kondenzaciju. koji je disocijaciju definisao kao stanje izmenjene svesti koje nastaje kada se osoba priseća emocionalno-traumatskih dogadjaja koji dugo istrajavaju u psihičkom. Porodica ovi poremećaji imaju sklonost da se porodično grupišu. Po Žaneu. Predisponirajući faktori Klinička praksa je pokazala da poremećaj pospešuju : porodična sklonost.godine. Takodje je nadjeno da je kod žena češća slika disfonije i mutizma . kao i zbog sociokulturalnih činilaca.godine života. inverziju. Istraživanja su pokazala da kod žena ovaj poremećaj uglavnom nastaje zbog emocionalnih i sex konflikata. Frojd je takodje pomerio težište sa organskog na psihičko i postavio temelje teorije konverzije. pri čemu su kod žena ispoljavanja polisimptomatska. Pod ovim pojmom Frojd je podrazumevao potiskivanje neprihvatljivih afekata. a kod 10% nakon 45. u obliku relativno neasimilovanih ideja.

verovatno prenaglašenog normalnog ponašanja.trenutku u svom životu. Savremena dinamička psihijatrija ponovo je vratila disocijativne poremećaje u centar svog interesovanja. a simptomi konverzije zapravo su neizgovorene poruke koje imaju vrednost socijalno komunikativnih činilaca. pri čemu disocijacija predstavlja odbranu od traume. pa se danas smatra da je većina njih nastala kao posledica dejstva stresa i traume. izvini. sa mnom nešto nije u redu. histerija bi predstavljala „karikaturu ženstvenosti“ ( predimenzionirano normalno ponašanje žena) nastalo zbog socijalnog ugnjetavanja. Razvoj simptoma omogućava obolelom primarnu i sekundarnu dobit. to je jače od mene. regredira i vraća se na fiksacione tačke povezane sa Edipovim kompleksom. ja sam bolestan. Kod disocijacije. svojstvenog strukturi i funkciji CNS u procesu preživljavanja. Iz ove grupe . Izvor telesnih simptoma bio bi u telesnim osećanjima. Novija psihoanalitička shvatanja ističu da je histerija simulacija bolesti. Biološke teorije Još je Kretchmer tvrdio da je histerija biološki i hereditarni poremećaj. ljubav i zaštitu značajnih osoba iz okoline. Socijalne i komunikacione teorije Po sledbenicima ove teorije. 83% je ispoljavalo disocijativne simptome.histerična paraliza dovodi do nestanka straha čim se pojavi). Bihevioralne teorije Ove teorije odredjuju konverzivne simptome kao reakcije na intenzivan stres i oni predstavljaju naučene obrasce ponašanja koji treba da umanje napetost i strah ( pr. kao i oslobadjanje od neprijatnih i teških obaveza. sem toga. Primarna dobit se sastoji u tome što se nesvesni sadržaji konflikta (povezani sa seksualnim i incestuoznim idejama) i dalje drže van dometa svesnog doživljaja (u susprotnom bi bili neprijatni i zasrašujući). U slučaju potiskivanja stvara se horizontalni rascep i materijal se prebacuje u dinamičko nesvesno. Iako i disocijacija i potiskivnje predstvljaju mehanizme odbrane kojima se neprihvatljivi sadržaji isključuju iz svesti. i nju može mobilisati trauma. On je disocijativno . sa jedne strane i sa druge. zbog nespremnosti za takve zadatke. odlažu neophodnu razradu traume za kasnije.konverzivni poremećaj uporedjivao sa ponašanjem životinja u situacijama životne opasnosti. Utvrdjeno je da 63 od 98% žena lečenih bolnički na psihijatriji ima istoriju fizičkog ili sex zlostavljanja u detinjstvu. Ovo dovodi do razbuktavanja starih i nerazrešenih konflikata. Disocijativne odbrane imaju dvostruku ulogu: pomažu žrtvama da izmaknu traumi u trenutku kada se ona dešava. čiji se sadržaji mehanizmom potiskivanja pretvaraju u histerične simptome. Sekundarna dobit omogućava oboleloj osobi da pribavi pažnju. smatrajući histerične simptome obrascima odbrana. dolazi do vertikalnog rascepa tako da psihički sadržaji egzistiraju u nizu paralelnih svesti. Ta poruka ima sledeća značenja: brini se o meni. ovaj model se koristi kao reakcija na zabranjene Edipalne želje za roditeljem suprotnog pola ( mobilišu ga konfliktne želje ) . Neki istraživači iznose tezu o udruženosti disocijativnog poremećaja i poremećaja ličnosti (disocijativni poremećaj češći je kod žena dok je poremećaj ličnosti 56 . kada treba da realizuje nagonske potrebe i ustali sex ponašanje. oni se razlikuju po načinu na koji to obavljaju.

posebno neurološka oboljenja. dok se u DSM IV u somatoformni i disocijativni poremećaj.predominantan kod muškaraca). umor. nesvestica. MKB10: • Disocijativni gubitak pamćenja • Disocijativna fuga • Disocijativni stupor • Stanja transa i poremećaji zaposednutosti • Disocijativni poremećaj pokreta i senzibiliteta • Disocijativni poremećaj motorike • Disocijativna konvulzija • Disocijativna anestezija i senzorni gubitak • Mešoviti disocijativni poremećaj • Ostali oblici disocijativnog poremećaja o Ganserov sy o Poremećaji u vidu višestruke ličnosti • Prolazni disocijativni poremećaj u detinjstvu i adolescenciji Klinička slika Klinička slika disocijativnog poremećaja je veoma kompleksna i polisimptomatska. plakanje. opstipacija. palpitacije. bolovi u stomaku. udruženi bolovi. Disocijativni simptomi počinju naglo i burno i isto tako završavaju. bolovi u grudima. Mogu da imitiraju sva medicinska. naduvenost stomaka. bolovi u ledjima. anoreksija. dispneja. muka. Svoj razvoj konverzivni simptomi započinju tiho i pokazuju tendenciju da dugo traju. sa dominacijom poremećaja svesti i osećanja identiteta. slabost. nerad zbog toga što se loše oseća. vrtoglavica. Ovo daje prostor za pretpostavku da . Njihov nastanak precipitiraju : o Podsećanje na neprijatne uspomene o Psihička ili fizička trauma o Porodični problemi o Ekonomski problemi o Želja da se izbegne kazna o Konflikti iz svakodnevnog života Opis karakterističnih kliničkih simptoma Perlya i Guzea (1962):  Nervoza. 57 . zamagljenost pred očima. isti etiološki i patogenetski činilac može da dovede do različite . dispareunija. stalno se ponavljaju u različitim kombinacijama i ne mogu se objasniti organskim uzrocima. praćeni brojnim telesnim smetnjama i specifičnim oblicima ponašanja. u zavisnosti od pola osobe. iza kojih najčešće stoji posebna organizacija ili poremećaj ličnosti (histrionični). bolovi u ekstremitetima. Simptomi se ispoljavaju dramatično. nepodnošenje hrane. napadi straha. depresivna osećanja. Klasifikacija Histerija nikada nije mogla biti kalsifikovana kao jedinstven entitet zbog svoje polisimptomatske kliničke ekspresije U MKB10 se klasfikuje u okviru posebne grupe neurotskih poremećaja . ili nekad podudarne kliničke slike.

. dok je kompletni gubitak pamćenja redak i obično je deo disocijativne fuge.. a oporavak je kompletan. Disocijativni gubitak pamćenja (psihogena amnezija) Definicija Karakteriše se gubitkom pamćenja za važne. Kliničke komplikacije Najčešće su ponavljane operacije. selektivan (nemogućnost osobe da se seti nekih. Komplikacija nema.. Klinička slika Počinje naglo i iznenadno. a oblik u kom će se one ispoljiti zavisi od snage precipitirajućih činilaca i karakteristika ličnosti. Nekada je sastvani deo kliničke slike besciljno lutanje. intoksikacija ili ekscesivni zamor Diferencijalna dijagnoza 58 .. osoba ne može da se seti svih dogadjaja vezanih za odredjeni vremenski period. nepravilnost menstrualnog ciklusa. ali se često javlja i kod mladih muškaraca u ratnim uslovima. afonija. Ali su epidemiološki podaci ograničeni ili nepoznati. Emocionalna stan ja koja ga prate su raznovrsna i stalno variraju (zbunjenost. retko se ponavlja. a eventualna osiromašenja su minimalna i privremena (traju samo dok su simptomi prisutni).. patnja ili mirno prihvatanje). dezorjentisana.. Gubitak pamćenja je obično vezan sa traumatskim dogadjajima i može da bude delimičan i selektivan.dismenoreja. Brz oporavak je pravilo. i veoma zabrinuta. a suviše je veliki da bi se objasnio običnom zaboravnošću ili zamorom.Centralni psihopatološki sadržaj je gubitak pamćenja koji je karakterističan i veoma specifičan simptom. opšti (najredji.. što nije izazvano organskim poremećajima. osoba je zbunjena. dizurija. nedavne dogadjaje. Praksa pokazuje da poremećaj prestaje naglo. Epidemiologija Predstavlja nejčešći disocijativni poremećaj. traumatske ili stresne prirode • Ne postoje organski moždani poremećaji. zavisnost od lekova. ali ne svih dogadjaja koji su se desili u odredjenom vremenskom periodu) . Klinička slika ukazuje da postoje četiri oblika gubitka pamćenja: ograničen (najčešći. Karakteristike histerične ličnosti Histerične osobine verovatno postoje kod svih normalnih ljudi. fobije. Dijagnoza Prema MKB 10: • Delimičan ili potpun gubitak pamćenja za skorašnje dogadjaje. Dok traje gubitak pamćenja. uglavnom prvih par sati koji prethode neprijatnonm dogadjaju) . bračna rastajnja i razvodi i pokušaji samoubistva. koje retko traje duže od dan ili dva. posle nekog ozbiljnog psihosocijalnog stresa. kada osoba zaboravlja sve što se dešavalo u periodu pre neprijatnog dogadjaja) i stalan (nesećanje od odredjenog trenutka pa sve do momenta ispitivanja). Češći kod žena. misli o smrti.

aplikacijom kratko ili srednje aktivnih barbiturata ili BD. a potpuni oporavak je redak. Dijagnoza Za konačnu dg. tumori mozga. Mada za period fuge postoji amnezija posmatračima ponašanje obolelog može izgledati potpuno normalno. nedostatak pažnje i afektivne smetnje. Lečenje Prvi cilj lečenja je otklanjanje precipitirajućih traumatskih dogadjaja.postkontuziona stanja. kao i znaci pomućenja svesti. zbunjenost. komplikacija nema. Tok i prognoza Gubitak pamćenja počinje i završava naglo. Praćena je preuzimanjem novog identiteta i nesećanjem na prethodni. kada novi identitet nije kompletan. WK sy. Kod organskih psihičkih stanja obično postoje i drugi znaci oštećenja nervnog sistema. kada je stepen integrisanosti optimalan.postojanje specifičnog impulsa za lutanjem (ovaj impuls nastaje nakon dejstva nekog deklanširajućeg faktora: alkohol. uključiti se u nove socijalne aktivnosti.Disocijativni gubitak pamćenja treba pažljivo razgraničiti od mnogih drugih medicinskih stanja i psihijatrijskih poremećaja i bolesti. dezorjentacija. delirijum. oni nisu povezani sa stresom. mesto boravka. Disocijativna fuga Definicija Karakteriše se iznenadnim i neočekivanim napuštanjem kuće ili radnog mesta i odlaskom na putovanje. ali je najbolji izbor psihoanalitička psihoterapija.akutni stresni poremećaj. pri čemu oboleli sve vreme održava brigu o sebi. postop amnezija. bolesti metabolizma. mnogo je češće da je integrisanost na nižem nivou. Iako i ovde postoje poremećaji svesti. drugi disocijativni poremećaj. somatoformni poremećaji. povleče se veoma sporo. može promeniti ime. Hipnoza je tkdj. prema MKB 10 potrebno je ispuniti sledeće kriterijume: 1. doživljaj odbačenosti. Demencija. Ukoliko osoba u toku poremećaja preuzima novi identitet kl. Poremećaj se retko ponavlja. prolazna opšta amnezija. EKT. infekcije mozga. Poremećaj obično traje nekoliko dana. Putovanje može biti do ranije poznatog mesta koje ima emocionalni značaj za pacijenta. Epidemiologija Smatra se da je ovo vrlo redak poremećaj . karakteristike disocijativnog gubitka pamćenja 59 . a osiromašenja zavise od trajanja stresa i samog poremećaja.slika je znatno kompleksnija: do tada mirna i povučena osoba naglo postaje otvorenija i komunikativnija. anoksička amnezija.). oporavak je potpun. Zavisno od trajanja fuge osiromašenje može biti veće ili manje. Klinička slika Osnovne karakteristike kliničke slike su: poremećaj svesti. a ponovno javljanje retko.. Medjutim. primenljiva. Gubitak pamćenja može se povratiti i. intoksikacije. kao i da se češće javlja tokom rata ili elementarnih nepogoda. Epi. bez ranije inhibiranosti. i izraženiji su za novije nego za starije dogadjaje. dezorjenzacija. elementarne nepogode. svadje u braku.v.

postiktalna fuga. Psihoanaliza smatra da su ova stanja zapravo nesvesne simbolske radnje čije je značenje nepoznato. Obično prestaje naglo. koja doslovno rukuje njom. Dijagnoza MKB 10: 1. Disocijativni stupor Definicija Po definiciji je stupor. par sati ili dana i uključuje ograničen broj putovanja. Pažnja i svesnost mogu biti ograničeni ili koncentrisani na jedan ili dva aspekta neposredne okolinei postoji često ograničeni. ali ima odbrambenu i zaštitnu funkciju od nekih iskušenja.2. ali ponavljajući niz pokreta . Epidemiologija Nema podataka o rasprostarnjenosti ove vrste poremaćaja. održavanje osnovne brige o sebi Diferencijalna dijagnoza Organski psihički poremećaj. zvuk. položaju i disanju jasno vidi da pacijent nije ni u snu ni u nesvesti. višestruka ličnost. depresivnog i maničnog. a ponovno javljanje je retko. postoji podatak o skorijim stresnim dogadjajima Diferencijalna dijagnoza Disocijativni stupor se mora razlikovati od katatonog. duh. „sila“. Stanja transa i poremećaj zaposednutosti Definicija Ova stanja se karakterišu privremenim gubitkom ličnog identiteta i pune svesnosti u doživljavanju okoline. dodir. Moguć je izvestan stepen poremećaja svesti. ali u njegovom nastanku ne učestvuje organski činilac. psihogeni gubitak pamćenja. Klinička slika Manifestuje se veoma izraženim smanjenjem ili odsustvom voljnih pokreta i normalnog reagovanja na spoljne stimuluse: svetlost. Tok Poremećaj obično kratko traje. U nekim prilikama osoba deluje kao da ju je preuzela druga ličnost. Osoba uglavnom sedi ili leži bez pokreta u dugim vremenskim intervalima. prividno svrsishodno putovanje van svakodnevnog ili uobičajenog 3. nastaje brz oporavak. odsustvo somatskih i drugih psihijatrijskih poremećaja koji bi mogli da objasne stupor 3. 60 . položaja ili iskaza. simulacija. To je kompromis kojim se oslobadja jedan deo zadovoljstva i pored društvenih zabrana i potiskivanja. Govor i spontani svrsishodni pokreti su skoro odsutni. ali se po mišićnom tonusu. bog. Etiologija Nastanak poremećaja se objašnjava posebnom strukturom ličnosti i njenim verovanjem da je zaposednuta natprirodnim bićem. stupor 2.

grčenje. jecanje. U transu. ledene ruke kada je veoma toplo. kojima je dopušteno da bez kazne čine ono što jesmrtnicima zabranjeno“. osećaj vrućine kada je veoma hladno. oduzetost jednog ili više udova. Dijagnoza Osoba u transu se prepoznaje po tome što nije u svom uobičajenom stanju. mada je nemoguće naći objašnjenje simptoma. plakanje.Po Frojdu „ispunjenje nagona koje je čoveku uskraćeno. ustupljeno je bogovima. duboki uzdisaji. neosetljivost na bol. osoba svoj razum ne odvaja od emocija. Pokreti i senzacije su izmenjeni ili izgubljeni. akutne psihoze. Stiče se utisak da postoji psihička pomućenost. što može biti u neskladu sa fiziološkim i anatomskim principima. njen odnos sa svetom je potpuno izmenjen. jer ne može da se vrati u svoje autohtono stanje. nesvestica. Ne smeju da postoje dokazi o fizičkoj bolesti 2. Blagi i umereni varijeteti mogu se sresti kod devojaka u adolescenciji. Kod nekih pacijenta simptomi se otkrivaju kada su u tesnoj vezi sa psihološkim stresom. padanje na zemlju. onima koji zaposedaju osobu. Da bi se dopustilo zaključivanje o uzrocima poremećaja treba dovoljno znati o psihološkim i socijalnim postavkama i interpersonalnim odnosima 61 . pošto se sreće i kod dobro prilagodjenih osoba sa ozbiljnom somatskom bolešću. iskolačenost očiju. Stepen osiromašenja oštećenjem varira. pa je tako smatrao da je trans i stanje zaposednutosti arhetip. Ono što može biti upadljivo je mirno prihavtanje teških nesposobnosti (la belle indiferance). trans kod višestruke ličnosti. Treba istaći da pacijent često poriče postojanje porblema i konflikta. osećaj jeze i trnaca po telu. te da je to stanje prodrlo u polje svesti osobe i da je preuzela drugi identitet. drhtanje celog tela. Diferencijalna dijagnoza U obzir dolazi trans ko sch. osećaj ushićenja. poremećaji termičke homeostaze. Dijagnoza Dijagnostički kriterijumi prema MKB10: 1. Klinička slika Ovaj poremećaj karakterišu motorni i senzitivni simptomi i pokazuju pacijentovo poimanje somatske bolesti. Obično se nalaze i premorbidne abnormalnosti ličnosti i interpersonalnih odnosa. Nesposobnost kao rezultat gubitka funkcija pomaže pacijentu da pobegne od neprijatnog konflikta ili da zavisnost ili ljutnju izrazi na indirektan način. ali ovo nije univerzalna karakteristila poremećaja. niti svesno od nesvesnog. produkt kolektivnog nesvesnog. može da bude u sasvim drugom identitetu. ukočen pogled. Disocijativni poremećaj pokreta i senzibiliteta Definicija Čini ga grupa poremećaja kod koje postoji promena u funkcionisanju pokreta ili senzibiliteta. tako da izgleda kao da pacijent ima somatski poremećaj. Klinička slika Klinička slika ovog poremećaja sastoji se od specifičnih simptoma i oblika ponašanja: različiti oblici poremećaja svesti. I Jung je imao zanimljiva objašnjenja ovih fenomena . najčešće kožnog.

relativno česti poremećaji i obično nastaju naglo. Klinički oblici U ovoj grupi poremežaja opisuju se: • Disocijativni poremećaj motorike se dfiniše kao gubitak mogućnosti pokreta celog tela ili dela uda i udova. umesto da je cirkumdicira. • Disocijativna konvulzija predstavlja poremećaj kod kog dolazi do pojave napada sličnih Epi (pseudoepilepsija). ili se smenjivati sa paralizama i grčevima. Relativno često se javljaju tikovi. nakon kojih se javljaju neobuzdani pokreti i konvulzije. a oduzetu ruku pri saginjanju i dalje drži uz telo-fenomen viska). zatim bizarni pokreti i nemogućnost stajanja bez podrške drugih (astazija i abazija). ali se može ponavljati u serijama. progresivni neurološki poremećaji. a nazivaju se konverzivnom glumom. Mogu postojati ataksije različitog stepena. posebno na nogama. a sa mutističnom se uspostavlja kontakt pismenim putem. ugrizima jezika. Ovde se uključuju psihogena afonija i disfonija. vike i plača koji mogu trajati satima. violinisti. Poremećaji koordinacije motorne aktivnosti mogu da budu u obliku astazije i abazije. • Disocijativna anestezija i senzorni gubitak 62 . poremećaj koordinacije motorne aktivnosti. a osoba sa afonijom šapuće. U kliničkoj slici se najčešće sreću:pareze i paralize. Konverzivna afazija. bizarnih pokreta (položaj potiljak-peta). koji mogu biti posledica dramatizacije nekog psihičkog iskustva. Napad je praćen brojnim oblicima klovnonvskog krivljenja. ali i daktilografi. Paralize ne odgovaraju anatomskoj inervaciji (bolesnik paralziovanu nogu vuče uz zdravu. Veliki histerični napad ima svoj tipičan razvoj. nerazumljivi i za bolesnika i za okolinu. čelisti. Laringološki nalaz je bo. retko pada. Počinje afektivnim predznacima. što zahteva dug period i pažljivu opservaciju. strastvenih stanja. defekacijom i potpunim gubitkom svesti. Poremećaj govora u vidu zamuckivanja (dysarthria syllabaris spastica) su često konverzivne prirode. Pri neurološkom pregledu miotatički refleksi su očuvani patoloških refleksa nema. U slučaju pareza i paraliza zahvaćeni ekstremiteti su flakcidni ili su grupe mišića antagonista u kontrakturi. a EMG nalaz je bo. Iako pacijent ima velike smetnje u stajanju.Diferencijalna dijagnoza U obzir mogu doći rani stadijum MS. Nisu praćeni povredjivanjem . u motorne konverzivne manifestacije spadaju i kompleksni oblici poremećaja ponašanja.. a i ako padne nikada se ne povredi. dramatičnog i glasnog govora. SLE. čulnim iluzijama. Paraliza može da bude delimična i potpuna sa pokretima koji su mlitavi i spori. osobe koje rade na kompjuteru. tikovi i profesionalni grč prstiju i šake. Profesionalni grč prstiju ili šake se sreće kod umetnika: pijanisti. traje manje od pola sata. uriniranjem. Inače. afonija i mutizam su tkdj. gušenjem.

hiperestezijske zone koje prate grčenje zglobova ili trbušnih mišića. pri čemu obolela osoba ima sposobnost i kapacitet za korišćenje mehanizma disocijacije. Oboleli pokazuje i jasnu manuelnu nespretnost. senilne i aterosklerotične psihotične reakcije. redje dubokog. ali se dijagnostikuje kasnije u adolescenciji. hiperestezije na mestima starih ožiljaka. u obzir dolaze: pseudodemencija. Na postavljena pitanja daje odgovre čudnovato. Medjutim. znatno redje.g. posebno sch. vaginu ili se smenjivati sa hiperestezijama: „histerični žulj na potiljku“. Višestruka ličnost Ni jedan psihijatrijski poremećaj nije izazvao više kontraverzi kao što je to ovaj. ) Ponekad se nadovezuju na paralize ( anestezije u vidu čizme. subjektivno odvojenih identiteta. fotofobija. I uvek je praćen nesećanjem za period bolovanja. Česta je i pojava bola na raznim mestima na telu ( bol može biti fiksan ili šetajući. Traumatska doživljavanja su uglavnom povezana sa fizičkim i sex zlostavljanjem u detinjstvu . gluvoća. difuzna ostrvca. Opšta pokretljivost i motorna sposobnost su iznenadjujuće dobro očuvani. i povratnih epizoda iskrivljavanja sećanja. pri čemu su granice zahvaćenog područja oštre i ne odgovaraju anatomskim inervacionim područjima. analgezija. Definicinja Predstavlja kompleksan. Od drugih psihijatrijskih poremećaja se razlikuje po kontinuiranoj koegzistenciji relativno stabilnih. Epidemiologija Obično počinje u detinjstvu. i . Ona mogu dovesti do mnoštva konflikata počev od krivice (zbog 63 . disocijativni poremećaj koji karakterišu izmene sećanja i identiteta. porlazno ili trajno slepilo. koji se može ispoljiti kao anestezija delova tela. nemački psihijatar Siegbert Ganser je u okviru histerije opisao sy koji se karakerisao paralelnim odgovorima i nekom vrstom autosugestije da je osoba bolesna. otvorene amnezije. Češće se javlja medju osobama ženskog pola. Diferencijalno dg. poremećaj vida ili tunelski vid. trauma je nužan.. oligofrenija. ograničene pravom amputacionom linijom). Ganserov sy Godine 1898. vremenu i osobama iz okoline. Klinička slika je karakteristična: oboleli je smeten. dezorjentisan o mestu.Karakteriše se poremećajima senzibiliteta. psihotični poremećaji. pri čemu dete nema sposobnost i kapacitet da se brani ili prilagodjava. Oštećenja senzibiliteta mogu biti raznovrsna i čudnovato rasporedjena ( polovina tela. Mogu zahvatiti sluzokožu ždrela. detinjasto i budalasto (datum netačno ali približno). Može trajati godinama. Ponekad mogu biti pogodjene i senzorne funkcije: čudna osećanja mirisa i ukusa. uglavnom površnog . Do skora se smatralo da su psihijatri „izmislili“ ovaj poremećaj. hiperestezija za bol i dodir. Javljala se kao psihogena reakcija kod zatvorenika i predstavljala klasičan primer bekstva u bolest zbog neprijatne situacije u kojoj se osoba nalazila. rukavice. hronični. naopako ili u stranu. Njegova glavna karakteristika je da onemogućava skoro sve vidove delatnosti. ali naizmeničnih. Etiologija Nastaje kao posledica traume. ali ne i dovoljan činilac za nastanak poremećaja . ili oboje. a svest nije bitno promenjena. privremen ili trajan).

obrascima ponašanja i socijalnim odnosima koji odredjuju prirodu postupaka u trenucima dominiranja. Dijagnoza Poremećaj je redak . često sebe krive nazivajući se „kurvama „ i „droljama“ . Oni se samookrivljavaju. Promene se mogu javiti u terapijskoj seansi (hiponza. koje zaslužuju ono što su dobili. Kada terapeuti pokušavaju da ubede pacijente da nisu krivi. psihoseksualnim poremećajima. a kada se jave onda se radi o : prolaznim psihotičnim reakcijama. pokušajima suicida. Klinička slika Osnovna karakteristika ovog poremećaja je postojan je u jednoj osobi dve ili više odvojenih ličnosti ili stanja ličnosti. samopovredjivanju. Ponavljanje traumatskih odnosa je primer pokušaja da se ovlada pasivno doživljenom traumom. Svaka od ovih ličnosti je kompleksana .abreakcija). Kliničke komplikacije nisu česte. Svaka ličnost je potpuna. Predvidljivost ovakvih odnosa pomaže im da se odbrane od pretnje napuštanja. heteroagresivnom ponašanju uz moguću zloupotrebu dece. pa zato veruju da su njihovi roditelji u osnovi dobri ljudi kojim je stalo do njihovih interese. što traumatičnom iskustvu daje više smisla. pri čemu je samo jedna evidentna u odredjenom vremenu. zlostavljajući ih . ali ni jedna nema pristup sećanjima druge i one su skoro uvek nesvesne jedna druge. zavisnost od PAS. Zato. Ovaj stid i krivica mogu se objasniti introjektivnom identifikacijom sa „lošim roditeljima“. U odsustvu takvih osoba žrtve se obraćaju svojim mučiteljima i u odraslo doba traže partnere koji će nastaviti „igru“. Žrtve teže da imaju više kontrole nad onim što je bilo izvan njihove kontrole kad su bili deca. a osnovnu karakteristiku predstavlja postojanje dve ili više ličnosti u jednoj osobi. Kada se pacijenti sa višestrukom ličnošću sećaju svojih trauma iz detinjstva. Nedostatak osobe iz okoline koje umiruju i kojima se dete može obratiti je glavni činilac koji doprinosi deficitu kao faktoru u razvoju višestruke ličnosti. ovi se osećaju neshvaćenim. au drugom samo jedna ličnost i jedno ili više stanja ličnosti.eventualno doživljenog sex uzbudjenja). što se može shvatiti kao očajnički pokušaj „osmišljavanja“ užasne situacije. a to im je „kazna“ što su bili loši. Deca koja odrastaju u porodicama u kojima ih roditelji zlostavljaju nemaju umirujuće negovatelje. relaksacija. sa jedinstvenim osećanjima. sa sopstvenim sećanjima. napad ili silovanje. Prva promena iz jedne ličnosti u drugu je nagla i tesno povezana sa traumatskim dogadjajima. U klasičnim slučajevima postoje dve potpuno odvojene ličnosti. od kojih je svaka dominantna u odredjenom trenutku. Zlostavljana deca počnu da veruju da je siledzijski roditelj bolji nego odsustvo roditelja. pa doživljavaju duboku zavist prema nevinosti svoje dece. Što znači da u osnovi poremećaja leže intrapsihički konflikti ili deficiti. Diferencijalna dijagnoza 64 . zavidljivo napadaju i upropašćavaju ono što im je na sličan način bilo oduzeto. povezani sa traumatskim doživljavanjima. ponašanjem i sklonostima Najčešće se javljaju dve ličnosti pri čemu je jedna dominantna. Za malu decu je verovanje da je svet zlo mesto vrlo onespokojavajuća. Intergeneracijske dimenzije seksualnog zlostavljanja : roditelji koji zlostavljaju decu uglavnom su i sami bili žrtve zlostavljanja. U mnogim slučajevima su besni što im je nevinost oduzeta u tako nežno doba. poremećajima kontrole impulsa. Prelaz od jedne ka drugoj ličnosti je iznenadan i često povezan sa psihosocijalnim stresom.

a u populaciji bolesnika na nepsihijatrijskim odeljenjima 9%. jatrogeni uticaji i seksualno zlostavljanje. poremećaji ličnosti . Ujedno označava iskustvene. Pretpostavlja se da u njihovom nastanku učestvuju mnogi psihološki porcesi: konverzija. neurotski poremećaji. ScH. Lečenje Hipnoterapija kognitivnog i psihodinamičkog pristupa.g.Depresija. navodi se d je učestalost ovih poremećaja u opštoj populaciji 0.14-2%. bihejvioralne i kognitivne karakteristike pacijenata koji se žale na telesne simptome u odsustvu relevantnih medicinskih nalaza (Lipowski. Epidemiologija U istraživanju Finka iz 1999. Uvod Veliki broj neurotičnih pacijenata ispoljava raznovrsne telesne simptome. u populaciji bolesnika koji se javljaju lekarima opšte medicine 510%. ometenost psihološkog razvoja prihvatanjem mehanizma poricanja emocija. bipolarni poremećaj. a razuveravanja da nisu somatski bolesni ne prihvataju. grand mal Epi. te da su upadljivo češća u ruralnoj sredini i kod osoba sa nižim i srednjim obrazovanjem. Definicija Somatizacija predstavlja tendenciju da se psihičke tegobe ispolje u obliku telesnih simptoma i da se zbog njih traži medicinska pomoć. Takodje je moguće udruživanje sa graničnim poremećajem ličnosti. moždani organski psihosinrdom. moždani tumori . zloupotreba PAS. hronično razdraženje ANS pri delovanju stresora. kao i opšte funkcionisanje. SOMATOFORMNI POREMEĆAJI Somatizacija predstavlja razrešavanje neurotskog konflikta njegovom transformacijom u vegetativnu inervaciju. Klasifikacija Prema MKB 10: • Somatizacioni poremećaj • Nediferenciran somatoformni poremećaj • Hipohondrija • Somatoformna disfunkcija VNS • Stalni somatoformni bolni poremećaj • Drugi somatoformni poremećaji • Somatoformni poremećaj. Etiologija Iako postoje razne teorije etiologija ovih poremećaja nije u potpunosti jasna. za koje nije nadjena organska osnova. Takvi bolesnici stalno traže dodatna telesna ispitivanja i nisu zadovoljni kada ona pokažu odsustvo telesnih uzroka. favorizovanje telesnog načina komunikacije. Utvrdjeno je da ovi poremećaji počinju pre 30-te godine i da su znatno češća u ženskoj populaciji (5:1). temporalna Epi. Tako neurotski proces prelazi u hroničnu bolest čime menja bolesnikov lični i porodični život. nespecifikovan Dijagnoza 65 . nesposobnost učenja. 1985). aleksitimija.

a u ordinacijama lekara opšte medicine ova učestalost se kreće od 7.Prema MKB 10: 1. hipoparatireoidizam. pomeranja i simboličkog predstavljanja pretvara u telesni simptom ili bolest. 66 . 1894). grupna pt). koji obično perzistiraju nekoliko godina pre javljanja lekaru. povratno. pormenama na koži. Postoji tendencija da se bolešću privuče pažnja okoline 5.poremećajima ličnosti. Komorbiditetne veze su veoma kompleksne. beta adrenergički blokatori. paničnom poremećaju. bolesnika je teško razuveriti 3. AD) i psihoterapijskih tehnika (autogeni trening. Nesvesni emocionalni konflikt sa kojim osoba ne može da se suoči se. stalne. a nije retko i da se operišu. Najveći broj obolelih ima dugu i komplikovanu istoriju bolesti.5-9%. depresiji koja se manifestuje telesnim simptomima. SLE. Epidemiologija Istraživanja ukazuju da je učestalost u opštoj populaciji 2% kod žena i 0.2% kod muškaraca. Prva psihološka odredjenja se povezuju sa učenjem o konverziji (Brojer i Frojd. ali se najčešće radi o : GIT smetnjama. telesnim promenama kod sch. alkoholizmom i zavisnošću od lekova. individualna psihoanalitička pt. Somatizacioni poremećaj Definicija Osnovna karakteristika je višestruko. poremećajima menstrualnog ciklusa i smetnjama u sex funkcionisanju. bihejvior i kognitivna. Takodje je češći kod osoba nižeg obrazovnog nivoa i u ruralnim sredinama. stresnih dogadjaja. a kod žena se često javlja izmedju 35 i 45 godina. Bolest nema intencionalni karakter Diferencijalna dijagnoza Diferencijalno dijagnostički treba razmišljati o : generalizovanim stanjima straha. Žalbe su uporne. druge relax tehnike. putem potiskivanja. Poremećaj je češći kod mladjih osoba. Oboleli se žali na brojne telesne smetnje u odsustvu relevantnih medicinskih nalaza 2. telesne sistemske bolesti (porfirija. posebno sa histrioničnim i dr. učestalo menjanje telesnih simptoma. MS). Nastanak bolesti je u vremenskoj korelaciji sa nekim neprijatnim životnim dogadjajem 4. depresijom. podvrgavaju se brojnim medicinskim ispitivanjima koja ne ptkrivaju medicinske uzroke bolesti. Lečenje Je uvek integrativno i poidrazumeva primenu kombinacije lekova (BD. Etiologija Ovaj poremećaj ima složenu i nedovoljno jasnu etiologiju. Tok i prognoza Zavise od sposobnosti obolelog da uvidi i napravi vezu izmedju telesnih simptoma i emocionalnih. Simptomi mogu biti vezani za bilo koji sektor organizma. kao i kapaciteta za promene. Često su prisutna stanja depresivnosti i straha.

a kod žena poremećaji menstrualnog ciklusa (bolne menstruacije. regurgitacija. Najčešće se žale na GIT smetnje (podrigivanje. U objašnjenju nastanka somatizacionog poremećaja ne može se zaobići proces jatrogenizacije. nesigurnost lekara). Sociokulturna objašnjenja su povezana sa kumulacijom nepovoljnih životnih dogadjaja. slobodno vreme im je u funkciji žalbi i smetnji i traganjem za novim lekovima i ispitivanjima. sa puno komparacija. Klasičan bolesnik izgleda karakteristično: u psihijatrijske ordinacije dolaze sa hrpom nalaza i izveštaja brojnih lekara. obzirom da se ovaj poremećaj porodično grupiše ( ušestalost u porodicama obolelih iznosi 10-20%). Dijagnoza 67 .. povraćanje. Sekundarna dobit u predsvesnom ili potpuno svesnom uživljavanju u stanje „biti bolestan“ okoje donosi značajne privilegije. Nepovoljan razvoj u kom porodični stil podrazumeva poricanje emocija i njihovog ispoljavanja može dovesti do nastanka ovog poremećaja. Početak oboljenja povezuje se sa doživljajem emocionalnih problema ili stresom. i dalje postoji obilje telesnih smetnji. i skoro po pravilu godinama unazad uzimaju BD. povraćanje tokom cele trudnoće). koji osoba ne prepoznaje kao uzrok. nego da im objašnjavaju stvarne uzroke nastalih simptoma. Telesna bolest se pozitivnoije vrednuje od psihičke. Novija istraživanja ukazuju na disfunkcionalnost nedominantne hemisfere i brojne poremećaje u kortikalnom funkcionisanju. U grupi bioloških teorija značaj se pridaje genetičkim. nepodnošenje odredjenih vrsta hrane). utrnulost. Lekari. bol u toku snošaja. tercijerna dobit je u pribavljanju socijalnih prednosti. najčešće blaga telesna bolest (lumbago. Klinička slika Klinička slika ovog poremećaja je veoma kompleksna. gastritis. Primarna dobit je u razrešavanju osnovnog neurotskog konflikta i rasterećenju emocionalne napetosti. impotencija). I najzad. tegobe sa žučnom kesicom). verbalno iskažu i opišu). dijareja. nesposobne su da ih doživljavaju. Novonastali simptomi donose obolelom značajnu psihološku dobit. nepravilni ciklusi.Kasnije je definisano učenje o aleksitimiji (osobe sa aleksitimijom su bez reči za emocije. abdominalni bol. mučnina. ljuti su jer dolaze kod psihijatra. Opis smetnji je slikovit i uvek dramatičan. Svi ovi simptomi su praćeni izraženim simptomima depresivnosti i straha. na koje se kasnije nadogradjuju brojni telesni simptomi sada psihogenog porekla.). pormene na koži (svrab. poremećaji sex funkcionisanja (osećaj pečenja u polnim organima i rektumu. Zbog toga oboleli koriste put somatizacije i preko telesnih simptoma šalju svoju poruku okolini. Kod većine obolelih je prethodno postojala odredjena. žarenje. sex indiferentnost. Ne može se zanemariti ni činjenica da se u pojedinim kulturama koristi telesni način komunikacije da bi se ispoljila emocionalna stanja. nekada su agresivni. više nesvesno nego svesno „proizvedu“ veliki broj ovih pacijenata (lakše im je da ih pošalju na dodatne pretrage. ne smatraju da im je tu mesto. veliko menstrualno krvarenje. nadimanje. žale se da su kod kuće izgubili interesovanje za njih. osetljivost. Veliki broj istraživača smatra da je stalno razdraženje ANS čest uzrok nastanka somatoformnih poremećaja (Franz Aleksander).

iz porodica u kojim je otac bio alkoholičar. anemija. generalizovano stanje straha. pri čemu ne postoji pravilnost u grupisanju tegoba. osećaj nadimanja. svrab. autogeni trening. a medju psihičkim: PP. Epi. znatno slabijeg intenziteta . porfirija. GIT i GU tegobe. zatezanja. Etiološki činioci su isti kao i kod somatoformnog poremećaja. Uporno neprihvatanje mišljenja više lekara da nema telesnog objašnjenja simptoma 3. a bolesnici se žale na: gubitak apetita. Tok Tok bolesti je hroničan. funkcionalan i prolazan. kao što su: tahikardija. Diferencijalno dijagnostički u obzir dolaze somatizacioni poremećaj. kriterijumi prema MKB10: 1. nesistematizovanim simptomima. težine sa stalnim žalbama na jedan ili grupu organa. pri čemu su pogoršanja/poboljšanja u jasnoj korelaciji sa emocioalnim činiocima u intra i interpsihičkoj sferi. neurastenija i depresivni poremećaj. U takvim situacijama dolazi do nagle 68 . sch.Se vrloo teško postavlja. jedni se odvijaju putem simaptikusa (tahikardija) . sy višestrukih pritužbi Diferencijalna dijagnoza MS. a drugi preko PS (učestale stolice). Nediferencirani somatoformni poremećaj Predstavlja poremećaj koji se karakteriše manje brojnim. nelagodnosti u abdomenu. a kod žena se javlja 20 puta češće. malaksalost. a prognoza zavisi od ostvarivanja sekundarne psihološke dobiti od bolesti. depresija. za razliku od psihosomatske bolesti (kod koje postoji telesno oštećenje). učestalo mokrenje uz osećaj nadutosti. Epidemiologija Istraživanja pokazuju da je učestalost ovog poremećaja u ordinacijama lekara opšte prakse je oko 10%. Bolesnik se obično žali na nekoliko simptoma ili sindroma. pri čemu nije pronadjeno odgovarajuće medicinsko objašnjenjež 2. hipertireoza. tj. Poremećaj je. hiperparatireoidizam medju telesnim. hipohondrija. Drugi tip tegoba se ne može objektivizovati i to su neugodne senzacije. Postojanje višestrukih telesnih simptoma u poslednje dve godine. SLE. Izvestan stepen napuštanja socijalnog i porodičnog funkcionisanja Uključuju se: višestruki psihosomatski poremećaj. hiperventilacija. Ovo je prva grupa simptoma koji su objektivni i mogu se registrovati kliničkim pregledom. grupna terapija). Lečenje Lečenje se zasniva na kombinovanoj i istovremenoj primeni lekova (BD i analgetici) i psihoterapije (psihoanalitička psihoterapija. Terapija je kombinova. Dg. Tok oboljenja je nepredvidiv. umor. takodje je češći u ruralnim sredinama i kod niže obrazovanih. Somatoformna disfunkcija VNS Definicija U ovu grupu su svrstani funkcionalni poremećaji i subjektivne smetnje bolesnika koje se manifestuju u sferi ANS. Etiologija Za objašnjenje ove grupe poremećaja koristi se Kenonov model o telesnim promenama u organizmu suočenim sa opasnošću .

psihogena flatulencija 2. neurocirkularna astenija • GIT (gornji deo) 1. kriterijumi prema MKB10: 1. Preokupacija i strahovanje zbog mogućeg razvoja ozbiljne bolesti 4. Klasifikacija Prema MKB10: • Kardiovaskularni 1. znojenje. psihogena aerofagija. Kako se radi o situacijama koje osoba ne može da izbegne. Smatra se da je predispozicija za nastanak ovih poremećaja aleksitimija. dispepsija 3. gastrična neuroza 2. početna depresija sa primarno somatskim tegobama. dijareja 4. Postoje simptomi razdraženja ANS (palpitacije.spremnosti za borbu zbog aktivacije simpatikusa. Mada ta ugroženost ima obično simbolički karakter. sa ciljem pripreme za borbu ili bekstvo. aktivan kje suprotan mehanizam kod kog glavnu funkciju preuzima parasimpatikus. štucanje. dizurija Klinička slika (već opisana) Dijagnoza Dg. zloupotreba alkohola Lečenje 69 . kod takve osobe dolazi do stanja hronične napetosti i posledičnog hroničnog vegetativnog razdraženja. U slučaju izbora trećeg puta. psihogeni kašalj 2. tremor. pilorospazam • GIT (donji deo) 1. Savremena jedinka često bitiše u okruženju koje je ugrožava stvarno i simbolično. da kostin sy 3. učestalo mokrenje 2. postoje i dodatni subjektivni simpotmi 3. sy gasova • Respiratorni 1. Nepostojanje značajnih poremećaja strukture ili funkcije navedenih organa Diferencijalna dijagnoza • Generalizovano stanje straha (sa dominacijom psiholoških komponenti. što uslovljava pojavu brojnih vegetativnih simptoma. dok telesni simptomi nisu izraženi u toj meri). psihogeni iritabilni kolon 3. umrtvljenja. panični poremećaj (krize dolaze u naletima). crvenilo) koji su stalni i neugodni 2. hiperventilacija • Urogenitalni 1. srčana neuroza 2.

osećaj nesigurnosti i nestabilnosti. Lekkovi:BD i/ili AD. U th BD i spazmolitici. Strah od infarkta i smrti su skoro pravilo. Dijagnoza je jednostavna: snimanje pasaže jednjaka sa kontrastom. Neki smatraju da je ovaj poremećaj posledica depresivnosti. ponekad se širi ka levoj ruci. tumor hipohondrijuma. tu III moždane komore). potreba za uzdisanjem. Prethodno treba isključiti organske bolesti (peritonitis. „nezasitith“ ličnosti. kognitivna i grupna th. Kliničku sliku dopunjuju osećaj gušenja. Dermografizam je naročito izražen. Bol traje satima. kontrola solarnog pleksusa). Aerofagija Aerofagija je nevoljno gutanje vazduha. Ove osobe su stalno napete. on ima osećaj da će mu svakog trena stati srce. Štucanje Grč dijafragme koji proizvodi štucanje. Disfagije Smetnje u porlazu hrane ka želucu mogu biti organske ili psihogene. Lečenje je kompleksno i dugotrajno. Prilikom opisivanja tegoba. ne prolazi na nitroglicerin. obično stavlja ruku na levi torakalni predeo. vežbama disanja i kontrole srčanog rada i vrlo bitnu sugestiju. i tako je podloga za razvoj paničnog poremećaja stvorena. peckanje. dok je u drugom slučaju obrnuto. obično je benigni poremećaj. plitko disanje. tako da crvenni krugovi od EKG ostaju jako dugo. stezanje u vratu. koji su obično videli srčani napad (neretko oca). bol.Psihoterapija: sugestija i ventilacija. gastrokardijalne smetnje i meteorizam. sukobi oko imovine). a nemogućnosti gutanja je prethodio stresni dogadjaj (porodične svadje. osećaj težine ili toplote. Kod mladjih žena treba misliti na hipertireozu. koja se klinički ispoljava kao podrigivanje. Klinički oblici Da Kostin sindrom. Tahikardija navodi pacijenta da često meri puls i dramatizuje ukoliko je broj otkucaja oko 90/min. Bolesnik se žali na probadanje u širem predelu srca . a tehnički naučiti bolesnika da prvo stavi kašiku ili viljušku u usta i da guta samo pri ekspirijumu. relaksacione tehnika (vežbe disanja. Sreće se kod nezadovoljnih. Diferencijalno dijagnostički u obzir dolaze panični poremećaj i angina pectris. Lečenje se sprovodi kapima hlorpromazina. Vomitus ili psihogeno povraćanje 70 . do 40 godina života. Poremećaj se sreće uglavnom kod osoba iz ruralnih krajeva. nedostatka vazduha. zbog nastojanja da kompenzuju osećaj manje vrednosti. Benzodijazepini uz propranolol (2x40mg) daju dobre rezultate u kombinaciji sa autogenim treningom. Ekstrasistole su česte i plaše pacijenta. Bolesnici su mladji muškarci. neurocirkularna astenija Pod ovim nedovoljno definisanim pojmom označavaju se tegobe u srčanom predelu koje nemaju organsku podlogu. U slučaju organskih tečna hrana lakše prolazi . svesnih svojih nedostataka na porodičnom i profesionalnom planu. neurosis cardiaca. lagano podrhtavanje. Terapijski treba osnažiti osećanje samopoštovanja . Oboleli su obično muškarci. U razvoju bolesti ulogu imaju lekari koji su bolesnika postepeno jatrogenizovali.

U obzir mogu doći: fantazmi o oralnim sex aktivnostima. povraćanja tokom trudnoće. doživljavaju sebe kao manje vredne. uznemirenosti i straha Izvestan broj obolelih pokazuje znake agorafobije sa paničnim poremećajem. lažna trudnoća. često stidljive osobe. odlazak u drugi grad. ali često ima svrdlajući karakter. bez znakova telesnog oštećenja (kakvo se vidja kod ulceroznog kolita i Chronove bolesti). klone se izlazaka i emocionalnih veza. Najčešće je reč o ženama koje su u emocionalno podredjenom položaju. dominacija ok rituala (težnja ka sterilnoj čistoći. U terapiji se primnjuje kombinacija farmako i psihoterapije (derivati NL sa antiemetičkim dejstvom – Stemetil. ruminacije o beznačajnim doživljajima. Pirosis (gorušica) se javlja u danima kada nisu u stanju da reše neki konflikt. ambivalencija). nesuglasice u braku vezane za intimnu sferu i dr. kraće seanse hipnoze. bolovima u donjem trbuhu i nadimanjem. se relativno lako postavlja ali treba biti oprezan kod razgraničavanja od organskih poremećaja. Nesvesni fantazmi i doživljaj da se u telu nalazi nešto opasno deluje kao okidač. Opstipacija Opstipacija se karakteriše smetnjama u izbacivanju fecesa. Komorbiditet sa depresijom izražen.Kod ovog poremećaja.kada biraju izmedju dve podjednako loše opcije. razvod. tj. previše vezane za bračnog partnera. Postoji teza da bes i gnev zbog nerešenih konflikata čije je poreklo u nesvesnom. a kada se to i desi osećaju krivicu. Neuritis gastrica Podrazumeva skup poremećaja koji se sastoji od stalnih žalbi na neodredjene tegobe u želucu. Lečenje podrazumeva psihoterapiju u cilju uspostavljanja kontrole nad zavisnošću i strahom od razdvajanja (autogeni trening) i po potrebi Sulpirid (2x50 do 3x50mg). otežano varenje. Kao deo kliničke slike iritabilnog kolona. izazivaju porast lučenja želudačne kiseline i podloga su za stvaranje grizlice („gutači gneva“). Psihogeni iritabilni kolon Predstavlja somatoformni poremećaj ANS koji se karakteriše opstipacijom i dijarejom. uglavnom separacionu dramu: napuštanje. tzv. zatim od anoreksije. Dg. Struktura ličnosti ovih pacijenata je karakeristična: povučene. Kod stanja izrazite napetosti. koje teško ispoljavaju agresivnost. ali nekad teško nazreti dinamičku pozadinu poremećaja. 71 . bulimije. Bolm može biti potmuo ili samo u vidu težine. Psihološki profil ovih osoba: pesimistički životni stil. Početak bolesti obično je vezan za neki emocionalni šok. antiperistaltički talas izbacuje iz organizma ono što bolesnik smatra za šteteno ili opasno. podrigivanje. Nikada ne treba smetnuti sa uma da su uporne opstipacije čest pratilac depresije. Obično se radi o osobama ženskog pola koje su izgubile samopoštovanje. bazično nezadovoljstvo i skeptičnost. prisilno razdvajanje dece od roditelja. nepodnošenje nekih jela. ili manje doze NL ). sklonost depresiji. Dijareja Definiše se kao često izbacivanje tečnih stolica i psihijatar ovo stanje sreće u dva slučaja: 1. u kom dete stiče orudje za manipulaciju nad roditeljima. Sve pomenuto može se svesti na anlanu dilemu: zadržati ili izbaciti! U osnovi ovog poremećaja leži regresija na analni stadijum psihosex razvoja. emocionalna dijareja 2. udaja.

to je simbolično izbacivanje stranog (otrovnog) sadržaja.v. samo su profili obolelih različiti. Javlja se uglavnom kod bolesnica sklonih histrioničnom ponašanju. u prisustvu osobe za koju je emocionalno zainteresovana (psihoanalitički:nesvesna želja da se ta veza prekine ili ne uspostavi. pokazuje ponašanje tipično za hiusteričnu krizu: uporno steže očne kapke. i. refleksi su mu živi i simetrični. iscrpljujuće bolove koji su neprecizno lokalizovani. zatvorenih očiju. Česti uzroci ovog poremećaja su dispareunija i frigidnost. (Šarko) kada je opisivao histerične osobine kod pacijenata sa ovim poremećajem. U drugom slučaju. osećaj odbačenosti.slikom i u tesnoj je vezi sa njegovim emocionalnim stanjem i dejstvom stresora. a karakter bola ne odgovara telesnom oštećenju i posledičnoj telesnoj disfunkciji. Kašljucanje je radnja nalik tiku koja se uigrava i postaje hronična. Polakiurija Poliakiurija ili učestalo mokrenje ima istu učestalost u oba pola. reaguje na bolne nadražaje. Mesto bola se često menja. Retencija ima slično simboličko značenje kao i opstipacija. Kašalj ima ulogu da otkloni strano telo iz organizma. injekcijom Ca-bromida. lekar zatiče bolesnika u ležećem položaju. Psihogeni kašalj Psihogeni kašalj je oblik somatoformne vegetativne disfunkcije kod koje su glavni ismptomi stalno kašljucanje ili kašljanje bez objektivnih razloga za to. ali je češće kod žena u stresnim situacijama. Sitno kašljucanje može se tumačiti i kao poziv na komunikaciju. Epidemiologija Češći je kod starijih osoba(četvrta i peta decenija života) Etiologija • Aleksitimija • Potreba za kažnjavanjem • Bol kao način komunikacija • Kulturološki činioci 72 . Skoro je klasična žalba mladje žene na imperativnu potrebu za mokrenjem u restoranu. U suštini . ili bensedina ali je efekat sporiji. Stalni somatoformni bolni poremećaj Definicija SSBP predstavlja poremećaj koji se karakteriše upornim žalbama na jake.g. Napad se može zaustaviti ako se pacijentu naloži da duva u papirnatu kesu. dramatizaciji i teatralnosti. Retencija urina Retencija urina opisanja je u psihijatrijskoj literaturi jos 1872. Oboleli kao da šalje poruku da je atmosfera oko njega zatrovana i da ga fuši. odgovarajuća ishrana i eventualno sedativi. Pri neurološkom nalazu. Bol je u centru pažnje obolelog. Hiperventilacioni sy Brzo i plitko disanje je često kod akutnog napada straha ili je deo histerične krize. dominira kl. Konflikt koji obično prethodi poremećaju je iz bračne sfere (bračna nevera. ubrzanog disanja. Do retencije dolazi kada emocionalno nezrela osoba proceni da joj nije uradjeno ono što je smatrala da joj pripada.Najbolje rezultate u lečenju pokazuje relaksacija. uvredjenost). ali je verovatnije da se radi o narastanju napetosti koja se strukturiše u smeru paničnog poremećaja sa elelmntima agorafobije).

psihomotorna usporenost. Praksa pokazuje da se ovaj poremećaj povezuje sa depresijom. alkoholizmom. stanja straha. • Brahijalgija(meralgia parestetica) prvi ga je opisao Wartenberg podvlačeći da je bol u obliku parestezija. lokalizovan obostrano i da za razliku od onog organske etiologije. midrijaza. • Neuritis migrans. hiperventilacija. 73 . pasivno-zavisnim poremećajem ličnosti. kljucanja ili tištanja. već destruktivan. Hronični bol traje duže od 6 meseci. • Obična glavobolja ovaj poremećaj nije precizno odredjen kao što je to slučaj sa migernom. Kod većine pacijenata je postojala manje ili više izražena organska lezija koja se povukla ali je zaostalo bolno ponašanje (pain behavior). Intenzitet bola prati emocionalno stanje. opstipacija. celokupno stanje podseća na akutno stanje straha. restless legs pod ovim dosta nejasnim pojmom podrazumevaju se nejasni bolovi rasuti po celom organizmu . po tipu neuralgije. dok je porgnoza kod osoba koje izdražavaju porodicu i direktno žive od svog rada. povišen TA. Tok i prognoza Tok bolesti zavisi od psiholoških činilaca. hipohondrija. Ćest je slučaj somatizacije depresivnog poremećaja u ovaj sy. Treba je razlikovati od akutnog bola koji traje kraće od 6 sedmica i prate ga simptomi simpatikotonije: tahikardija. Najčešći klinički način ispoljavanja su : lumbalni i cervikalni bol. a ponašanje obolelog je usmereno da pribavi pažnju i sažaljenje okoline. Osnovna postavka je postojanje i dominacija jakog i iscrpljujućeg bola koji se ne može objasniti fiziološkim ili somatskim poremećajima. Sy borbabekstvo. bol je simetričan i zahvata obe potkolenice. oseća neprijatnost zbog bola. depersonalizacioni fenomeni u početku psihoze. pad tolerancije za bol. poremećaj apetita. simulacija. • Cervikalgija se javlja kod više od polovine osoba starijih od 45 godina i takodje je povoljan teren za razvoj sekundarne psihološke dobiti. hipermobilnost.• Uloga sex zlostavljanja Klinička slika Klinička slika ovog poremećaja je karakteristična i specifična. Sy nemirne noge opisan je prvi put 1685 (Vilis) kao bolni sy i to kao simptom histerije. znojenje. Dijagnoza Postavljanje dijagnoze je kompleksno i zahteva strpljivost kliničara. sy umrtvljenja (ovaj sy nije celishodan . obična glavobolja. jer uvodi obolelog u depresivno stanje. brahijalgija i tzv. prolazi pri kretanju . Klinički oblici • Lumbago predstavlja bol u lumbalnom delu kičme i idealnu lokalizaciju za somatizovanje emocionalnih smetnji i ostvarivanje sekundarne dobiti. i javlja se u okolnostima koje upućuju na postojanje konflikata ili psiholoških problema. razdražljivost. Diferencijalna dijagnoza Depresija. Bolesnik noću ustaje i hoda. i karakterišu ga simptomi parasimpatikotonije: smetnje spavanja. u vidu stezanja . Bol je obično lociran na potiljku ili na tačkama pripoja sternokleidomastoideusa. koji počinju na jednom a završavaju na drugom delu tela.

Etiologija Etiologija hipohondrije nije poznata. Th. osoba koje su potisnule svoju agresiju i osoba sa opsesivnokompulzivnim crtama ličnosti koje ispoljavaju rigidnost i tendenciju ka negaciji. a prva ispoljavanja se registruju tokom treće i četvrte decenije. AD) i psihoterapije (sa jasnim pristupom: prihvatiti postojanje bola. Epidemiologija Učestalost u opštoj populaciji je izmedju 1 i 5%. ali nisu u stanju da ih ostvare. ali im to ne umanjuje strepnju ili sumnju. bizarni pokreti telom. telesnim simptomima ili bolestima. u ruralnim sredinama. polako sugerisati da je uzrok bola u domenu emocionalnog. češći kod mladjih žena. Svoju agresivnost duboko potiskuju. uzrok najverovatnije leži u dubokom nezadovoljstvu u domenu sexualnosti. što je u vezi sa patološkim strahom da je osoba obolela od neke ozbiljne bolesti ili sa sumnjom da je teška bolest već prisutna.Lečenje Lečenje je dvodimenzionalno: primena lekova (BD. Čest je simptom histerije. 74 . Psihogeni tik fleksija glave. korak po korak razrešavati emocionalne porbleme) . obično se javlja kod osoba opsesivno-kompulzivne strukture. često frigidne.podrazumeva: autogeni trening. pp i depresije Psihogeni tortikolis predstavlja prolazni ili stalni spazam sternokleidomastoideusa koji je konverzivni simptom i nastaje nakon neke emocionalne traume. to su osobe koje imaju visoke aspiracije. Drugi somatoformni poremećaji • • • Globus histerikus je veoma tipičan simptom i predstavlja osećaj zalogaja u grlu. ali postoji više etioloških modela. Javlja se kod anksioznih . ali ne i nemoguće da se takve osobe razuvere da ne boluju od te bolesti. Rasli su i razvijali se pod okriljem superprotektivne majke i u suparništvu sa bratom ili sestrom. psihoanalitičku pt. trzaji vratom. Oboljenje podjednako pogadja osobe oba pola. koja potiskuje svoju agresivnost . telesnim zdravljem. Primarna hipohondrija se retko dijagnostikuje (prevalenca u primarnoj zdravstvenoj zaštiti je 2-7%). dok je sekundarna znatno češća. Lokalizacija svraba ima simboličku vrednost i ukazuje na mesto najveće ekscitacije i želje.ali se ona konvertuje u svarb. Kada se javi kkod žena one su obično emocionalno nezrele. Psihogena dismenoreja Škrgutanje zubima ili bruksizam se dešava u trenutku kada spavanje prelazi iz jedne faze u drugu i pripada paradoksalnom stadijumu spavanja. • • • HIPOHONDRIJA Definicija Hipohondrija se definiše kao preterana okupiranost telesnim funkcionisanjem. Pri tome je teško. Ove osobe se često podvrgavaju brojnim i nepotrebnim pregledima i ispitivanjima. Češći je kod mladjih žena. Psihogeni svrab Stalan i uporan svrab bez organskog uzroka. sa lošim interpersonalnim odnosima. primitivnije strukture. a za kupiranje propratne napetosti i anksiolitici.

hipohondrija je u vezi sa nagonom smrti i posledica je primarnog nepoverenja. Preterana preokupiranost telom. Sociodinamički model Ovaj model pretpostavlja da hipohondrična osoba traži od dijagnoze društveno priznat status bolesnika kada se nadje u nekoj nepovoljnoj životnoj situaciji. u čijoj osnovi je doživljaj pretnje iz sopstvenog tela. a takodje se pretpostavlja i da predstavlja odbranu od suočavanja sa bolnim i neprijatnim osećanjima (koja su u vezi sa neadekvatno zadovoljenim potrebama za zavisnošću u detinjstvu). kao i da im se pridaje veći značaj. Hipohondriju karakteriše i izvestan otpor pri pokušaju razuveravanja. zdravljem i bolešću. negovanje smrtno obolele bliske osobe. paze da vode zdrav način života. Latentna hipohondrija se sreće kod osoba koje su investirane u svoje telo. ključna je odlika hipohondrije i dovodi do somatske neizvesnosti. pred nerešivim problemom ili da bi zadovoljila potrebe za pažnjom i oslobadjanjem od obaveza i odgovornosti.. trude se da steknu savršenu kondiciju. njegovim funkcionisanjem. Hipohondrična osoba oseća da je ugrožena iznutra i da će je telo uskoro izdati. Kasnije je hipohondrija tumačena kao odbrambeni mehanizam (odbrana od intrapsihičke dezintegracije pa i psihotične dekompenzacije). Za Melani Klajn. I razuveravanje i kompulzije privremeno smanjuju napetost. razvod ili neuspeh u karijeri. Kognitivni model Suštinu problema vidi u tendenciji da se pojačaju. kognitivnu nepodnošenje neizvesnosti. Takodje ima mišljenja da je ona odbrana od neuspeha (u slučaju narcistične osobe ) ili osećanja nezadovoljstva i krivice (u slučaju izrazito nesigurne i anksiozne osobe). Što su telesna zbivanja kojim je okupirana manje jasna.Psihodinamički model Frojd je hipohondriju dovodio u vezu sa narcizmom i objašnjavao je transformacijom seksualnih impulsa. Emocionalnu komponentu čini strah od smrti. Prema drugom bihevioralnom modelu važnu ulogu može da igra imitiranje porodičnih obrazaca ponašanja. Povod pojave straha i sumnji nekada je smrt u bliskom okruženju. Hipohondrija se može pojaviti u sklopu procesa tugovanja i tokom oporavka od životno ugrožavajuće bolesti. simptomima. Klinička slika Početku oboljenja prethode traumatska iskustva ili nepovoljni životni dogadjaji kao što su teška bolest ili smrt u porodici. Sumnja u postojanje bolesti predstavlja specifičnu kognitivno-emocionalnu reakciju na stanje somatske neizvesnosti.. Dijapazon ispoljavanja hipohondrije je veoma širok. Bihejvioralni model Nalazi sličnost izmedju stalnih zahteva za razuveravanjem i ispitivanjem zdravstvenog stanja i prisili proveravanja u opsesivno-kompulzivnom poremećaju. a reakcije na razuveravanje su 75 .Kod težih oblika postoji uporna sumnja ili strah da je prisutna bolest. Drugi su hipohondriju povezivali sa primarno agresivnim osećajima koja su posledica doživljaja lišavanja ili odbacivanja u detinjstvu ( u tom smislu hipohondrija predstavlja pokušaj frustriranja i kažnjavanja istovremenim traženjem i odbijanjem pomoći) . selektivno opažaju ili pogrešno tumače telesne senzacije. to osoba više brine.

osećaju vitalnu ugroženost. dominira preokupiranost telesnim izgledom ili zamišljenim telesnim defektom • Somatizacioni poremećaj – za njega je tipičan veliki broj telesnih simptoma . • Prolazna hipohondrična stanja – ako su prolazne prirode. psihotična depresija). Ono što povezuje sva hipohondrična ponašanja jeste traženje objašnjenja a ne lečenja. koje je obično prebojeno i drugim elementima psihoze (pacijent veruje da je oboleo od raka jer ga truju kancerogenim materijama). već se dijagnostikuje u okviru hipohondrije. uz prisutan bizaran karakter (sch. ali se ok misli doživljavaju kao ego distone i nametnute • Dismorfofobija – u MKB 10 ne postoji kao posebna dijagnostička kategorija. a često traže posebnu pažnju od drugih. • Opsesivno-kompulzivni poremećaj – mogu ličiti. Nakon napada panike ovakvo ponašanje prestaje. • Panični poremećaj – za vreme napada panike liče na hipohondrične pacijente: zovu HP. Uporno verovanje da je prisutno neko telesno oboljenje koje se nalazi iza postojećih simptoma. bez obzira što brojna ispitivanja ne ukazuju da takvo oboljenje zaista postoji 2. misle da će im srce stati. da će se ugušiti. Često pokušavaju sami sebe da dijagnostikuju i leče. • Psihotični poremećaji – ključno je razlikovanje hipohondrične sumanutosti od hipohondrične sumnje. Hipohondrični pacijenti pridaju veliki značaj svojoj medicinskoj dokumentaciji. Hipohondrična sumanutost se karakteriše čvrstim. uredno je sredjuju i donose na preglede. da će im se krv izliti u mozak. nepokolebljivim ubedjenjem u postojanje bolesti. poremećaj sumanutosti. • Poremećaj ličnosti – hipohondrija se često javlja u sklopu narcističkog ili anankastičnog poremećaja ličnosti. koja je fluidna i podložna izvesnoj korekciji (sumnja odražava neizvesnost. dijagnoza hipohondrije se ne postavlja • Simulacija je relativno retka 76 . koristeći stručnu literaturu. a verovanje je ubedjenje u stanje izvesnosti) i sve dok postoji sumnja ne postoji čvrsto ubedjenje. Dijagnoza MKB10: 1. • Depresija – hipohondrija može predstavljati deo kliničke slike depresije ili biti nezavisna od depresivnih epizoda i perzistirati i mimo njih.različite (ljutnja. kao i dijagnoza hipohondrije nije kompatibilna sa postojanjem telesnog oboljenja. ili samo naizgled odbijanje da se razuvere). Somatizacioni poremećaj počinje pre 30-te godine. Uporno odbijanje saveta ili razuveravanja lekara da telesno oboljenje nije prisutno Diferencijalna dijagnoza • Organsko oboljenje – ovde treba imati na umu da ne postoji organsko oboljenje koje imitira hipohondriju. Preokupiranost bolešću čini obolelog nesposobnim za funkcionisanje. jer kod oba poremećaja postoji rekurentnost. dok je u hipohondriji najčešće reč o jednoj ili tek nekoliko takvih tegoba.

DRUGI NEUROTSKI POREMEĆAJI • • • Neurastenija Sy depersonalizacije-derealizacije Drugi specifikovani neurotski poremećaji NEURASTENIJA Definicija Predstavlja neurotski poremećaj koji se karakteriše horničnim i onesposobljavajućim osećajem slabosti. Nisu retki ni bezrazložni izlivi besa. Kina – 80-90%) Neurastenija se može javiti u bilo kojoj straosnoj dobi. 77 . malaksalosti i iscrpljenosti uz prisustvo i drugih telesnih. a skoro po pravilu su prisutni: razdražljivost. umora. prepoznavanje pacijentovih potreba. Pacijenti se žale na: bezvoljnost. Naročito je važno da se kontratransferni elementi drže pod kontrolom. korišćenje raznih veština i idnamičko prilagodjavanje pacijentu. Epidemiologija Podaci o učestalosti ovog poremećaja oskudni su i neujednačeni (Švajcarska-1%.Tok i prognoza Tok je hroničan. laka zamorljivost iloi osećaj stalne iscrpljenosti. emocionalnih i kognitivnih simptoma. Veću ulogu igra odnos izmedju pacijenta i terapeuta nego primena specifičnih terapijskih tehnika. koje je dugotrajno obično se koristi psihoterapija u kombinaciji sa psihofarmacima. fleksibilnost. što je posledica predrasuda. a češće se sreće kod manje obrazovanih osoba u sociokeonomski nižim slojevima. mada je početak nešto češći kod osoba srednjih godina. Danas se samo kao kuriozitet pominje Frojdovo verovanje da je neurastenija posledica neodgovarajućeg pražnjenja sex energije kroz masturbaciju. strpljenje. Danas se smatra da je uspeh moguć kod polovine pacijenata. Etiologija I dalje ne postoji etiološki model ovog poremećaja. pri čemu specifični mehanizmi preko kojih on dovodi do neurastenije nisu poznati. Farmakoterapija sekundarne hipohondrije može dati odlične rezultrate( AD-SSR-i. Distribucija po polu je jednaka. Pacijenti iznose da su im popustili živci. medju kojim dominiraju: umor. Klinička slika Klinička slika je bitno odredjena polimorfnim simptomima. Raspoloženje je promenljivo. Hipohondrija se često smatrala neizlečivom. napetost i nervoza. da lako planu i ljutito reaguju na najmanji povod. Lečenje Lečenje primarne hipohondrije zahteva od psihijatra toleranciju. SS-60%. Jedino je donekle opstala modifikovana verzija Berdove teze da je neurastenija posledica interakcije izmedju nervne iscrpljenosti i spoljašnjih činilaca u vidu hroničnog stresa. BD). Koristi se i terapijsko razuveravanje. U lečenju. telesna slabost. uz velike oscilacije u intenzitetu tegoba kod oko dve trećine pacijenata.

dok su ostali simptomi nespecifični i raznovrsni : žarenje ili strujanje u pojedinim delovima tela. hronična anemija. Dijagnoza U MKB 10 ovaj poremećaj se tretira kao rezidualna dijagnoza. Tok i prognoza 78 . oslabljen apetit. Diferencijalna dijagnoza Kada je reč o diferencijalnoj dijagnozi. organski emocionalno labilni poremećaj. influenza). trnci po rukama i nogama. neke autoimune bolesti (SLE). ali se češće sreće kod žena i počinje pre 30-te godine. dispepsija • Telesni simptomi i depresivna ispoljavanja nisu dovoljno jaka da bi bili ispunjeni kriterijumi za neki drugi. stanja posle virusnih infekcija. gorušica. Simptomi se veoma često prepliću sa simptomima depresije ili distimije. vrtoglavica 3. dva su pitanja od najveće važnosti: Da li postoji organska podloga za simptome i da li su oni potvrda postojanja nekog drugog psihičkog poremećaja? U žiži pažnje kliničara su : organska oboljenja. minimalnog fizičkog napora • Prisustvo najmanje dva od sledećih 7 simptoma: 1. dok oni sa somatizacionim poremećajem pokazuju širok dijapazon reagovanja. Zbog ovih simptoma pacijenti su zabrinuti za svoje zdravlje. glavobolja napetosti 4. Od telesnih smetnji česta je glavobolja. Somatizacioni poremećaj može ličiti na neurasteniju. poremećaji spavanja 5. depresija. Od organskih oboljenja najčešće u obzir dolaze: virusne infekcije(infektivna mononukleoza. kao i otežanog upamćivanja. ponekad na način karakterrističan za hipohondriju. postencefalitički sy. razdražljivost 7. od ljutitog iznošenje tegoba i upornog traženja pomoći do ravnodušnosti. hepatitis. Uporno i veoma neprijatno osećanje umora posle psihičkog napora 2. endokrinološke bolesti (hipotireodizam). bolovi u mišićima 2. bolovi u ledjima. Pacijenti sa neurastenijom su iscrpljeni simptomima. specifični poremećaj U DSM IV se umesto neurastenije dijagnostikuje nediferencirani somatoformni poremećaj. dijareja. postkomocijalni sy. vratu . u smislu teškoća u rasudjivanju i donošenju odluka. jer je isključuje pirsustvo bilo kog drugog psihičkog poremećaja. nemogućnost opuštanja 6. problemi sa varenjem. stanja straha i somatizacionog poremećaja. Kriterijumi za postavljanje dg. su sledeći: • Prisustvo najmanje 1 od 2 simptoma 1. generalizovano stanje straha i somatizacioni poremećaj. preznojavanje. neurološke bolesti i stanja (MS). Kognitivno funkcionisanje može biti kompromitovano.nesanicu. Kod nas se koristi izraz pseudoneurastenija za ispoljavanja neurastenije u sklopu organskog poremećaja.

Najčešći uzroci i mehanizmi nastranka depersonalizacije : • Neurološka oboljenja 1. Pretpostavlja se da poremećaj počinje u ranoj adolescenciji . a češći je kod mladjih žena. Ova dva fenomena se često javljaju zajedno. beta-blokatorima • Metabolički i endookrinološki poremećaji (hipoglikemija. kkognitivno-bihejvioralna ili psihodinamička). Epidemiologija Ovaj fenomen se javlja kod 70% opšte populacije i ne mora uvek biti patološki. okp • Intoksikacija halucinogenima. ali je ishod i tada neizvestan. sch 2. barbituratima. Psihoterapijski postupci se primenjuju posebno kada je neurastenija posledica hroničnog stresa (relaksacija. panični poremećaj 4. Svoje tipične smetnje pacijenti opisuju različito. otudjuje ih ili ih negira). alkoholom. Kvalitet života narušen je kod 80% nelečenih pacijenata. U kliničkoj praksi se ne sreće često. Kod derealizacije doživljaj nestvarnosti se prenosi na okolinu i objekte u njoj. Sy d-d se definiše kao hronični ili rekurentni poremećaj . koji se manifestuje Ego-distonim i zato neprijatnim epizodama depersonalizacije. tako da osoba uvidja da doživljaj depersonalizacije ne odgovara stvarnosti. Što je početak raniji prognoza je lošija. Psihoanalitičari je smatraju odbrambenim mehanizmom ( osoba se brani od neprihvatljivih identifikacija tako što ih se odriče. BD. temporalna epi 2. ali je početak maskiran simptomima straha i depresije. Lečenje Lečenje podrazumeva kombinovanu primenu psihoterapije i farmakoterapije. ono što sve opise objedinjuje jeste doživljaj osobe kao da sama sebi nije više bliska i prepoznatljiva (isti doživljaj može da se odnosi i na okolinu osobe) 79 . Odnos prema realnosti je očuvan. hipotireodizam) • Reakcija na traumu • Hiperventilacija • Potpuno izostajanje stimulacije čula • Umor/iscrpljenost Klinička slika Oboljenje počinje naglo i nekad mu prethodi traumatsko iskustvo. depresija 3. Medjutim.Radi se o hroničnom oboljenju sa prosečnim trajanjem simptoma od oko četiri godine. u potpunosti ili delimično. Etiologija Etiologija ovog poremećaja nije rasvetljenja. tu mozga • Psihički poremećaji 1. suportivna. Uz lečenje je prognoza povoljnija. SINDROM DEPRESONALIZACIJE I DEREALIZACIJE Definicija Depersonalizacija je doživljaj osobe kao da je sama sebi nestvarna.

treba misliti na depresiju. Ako se odnosi na kontinuitet sa prošlošću osoba saopštava da više nije onakva kakva je bila ranije. Ljudi utiču na stvaranje kulture. što znači veću verovatnoću hronifikacije i lošiju prognozu.Otudjenje u depersonalizaciju zahvata različite aspekte ličnosti . Ista analogija važi i za fenomen nikad vidjeno i autoskopske pojave. što radja neprijatno osećanje izolovanosti. da je vremenski tok usporen ili ubrzan. Prognoza je determinisana reakcijom pacijenta. Doživljaj da su d-d simptomi spontano nastali i da nisu nametnuti 3. ono joj se čini strano i automatsko. Kada se odnosi na osećanja. Kod sch sy depersonalizacija se karakteriše čvrstim. Postojanje depersonalizacionih/derealizacionih simptoma 2. Dinamička je pretpostavka da se radi o akutno nastalom 80 . Koro Koro je psihogeni poremećaj koji se karakteriše naglo nastalim paničnim strahom u čijoj osnovi leži verovanje da će se penis muškarca odnosno labija žene vratiti u trbuh i da će zbog toga nastupiti smrt. SPECIFIČNI NEUROTSKI KULTUROLOŠKI SINDROMI Odavno je poznata veza izmedju kulture grupe ljudi i učestalosti ispoljavanja neurotskih poremećaja postoji od davnina. U paničnom poremećaju može postojati ovaj sy ali samo tokom napada panike. delom zbog bojazni da neće biti shvaćena. sumanutim verovanjem da se osoba promenila i da se eventualno pretvorila u nekog drugog. koju ne poznaje naučna psihijatrija (folk syndroms). Egzacerbacija je uglavnom u vezi sa stresom. Pr. Pri dijagnostikvanju najpre treba ispitati poreklo (organska etiologija). Doživljaj nestvarnosti često se tumači kao gubitak kontrole i početak ludila. ako pacijent ističe samo to da su neki predmeti promenili izgled i veličinu ( i zato mu se čine nestvarnim) radi se o metamorpsiji. pa ga ona odnekud posmatra. što izaziva strah. Kada je reč o telu. osobi se čini da joj se telo promenilo ili da joj više ne pripada. Ako se odnosi na unutrašnje organe onda se manifestuje doživljajem promene njhovog mesta i veličine. U slučaju kada su izmene u sferi emocija. relativno izolovan i dominantan poremećaj svesti. Više straha uslovljava češće depresivno reagovanje. Obolela osoba ima teškoću u opisu sopstvenog doživljavanja. odsustvo Epi i intoksikacije Diferencijalna dijagnoza Depresonalizacija je poremećaj u doživljaju selfa ili celokupne ličnosti i ona se ne odnosi na neki specifičan. postojan. kao da je vreme stalo. pacijentu se čini da je izgubio sposobnost da doživljava emocije. Tok i prognoza Kod većine pacijenta se radi o hroničnom oboljenju. a kultura na njihovo psihičko oblikovanje. Kliničare je oduvek interesovalo da li uticaji kuture dovode do nekih specifičnih oblika neurotske psihopatologije. kada je u pitanju ponašanje . Kod nekih se ovi simptomi javljaju svakodnevno. Normalno stanje svesti. Dijagnoza MKB10: 1. Ove osobe je lakše hipnotisati i pokazuju veću sklonost u korišćenju disocijativnih mehanizama. pamćenja ili telesne sheme. nepokolebljivim. opažanja. U odnosu na vreme.

aa glavni patoplastični činilac borbenost. Dhat sindrom ili spermatoreja Spermatoreja je kulturološki neurotski poremećaj. Glavni patogenetski činilac bila je težnja za priznanjem. poremećaj nastaje zbog pogrešnog narodnog verovanja i zabluda).Klajn. Teško je reći zašto prodorni pogled ima tako univerzalno značenje stresa (moguće je da se radi o pokretanju osetljivih i intenzivnih transfernih reakcija. Javlja se kod osoba nižeg obrazovanja i slabije psihološke organizacije i pripadnika primitivnih društava. čiji su odredi prerasli u regularnu armiju. Psychoneurosis convulsiva reactiva) 81 . preosetljive osobe koje reaguju abnormalno naročito na strah i nezadovoljstvo (dg. Opisao ga je H. veoma anksioznih osoba. praćenog razvojem straha od nesreće u uslovima usamljenosti.. u našoj zemlji kao psihogena. Često se udružuje sa afektivnim poremećajima.g. Sy straha od vožnje kajakom jednosedom – Kajak angst syndrom Smatra se nacionalnom bolešću Eskima koji žive na Zapadnom Grenlandu.mogu dovesti do psihičkih poremećaja. Susto Susto je kulturološki sindrom koji odgovara stanju straha nastalom zbog verovanja da hje došlo do iznenadnog delovanja crne magije. Rasprostranjen je u Latinskoj Americi i kod Amerikanaca meksičkog porekla. Latah Kulturološki neurotski sindrom koji najviše odgovara disocijativnom (konverzivnom) poremećaju. ističući da je to bila specifična neuroza vojnika . stanje straha. Ratna neuroza Jugoslovena Ispoljavao se tokom 1943-1946. Psihopate i histerici. što dovodi do gubitka duše obolelog. Nastanak i razvoj poremećaja povezuje se sa verovanjem da gubitak sperme predstavlja rasipanje materije što škodi zdravlju i životu uopšte. to jest straha od pogleda drugih. Karakterisali su je psihogeni napadi histeričnog tipa u kojim je prikazivana hrabrost i borba. Kineza i Malezijaca.strahu od kastracije zbog pretnje gubitka visoko narcistički investiranog objekta kao što je penis (znači . sa borbenom i ratničkom predispozicijom. strah od vetra i opsesivna potreba da se obuče nekoliko slojeva odela radi zaštite od hladnoće. a nije redak ni kod ljudi sa Mediterana. Urokljive ili zle oči Kulturni poremećaj koji ima osobine fobičnog poremećaja. socijalne fobije. Kliničkim pregledom. neurotska reakcija koja je najviše ličila na disocijativno-konverzivni poremećaj. Odgovara paničnom poremećaju kod zapadnih civilizacija i javlja se kod muških odsoba starijih od 18 godina. preokupacijom da manjak toplote odredjuje vitalnost. Pretpostavlja se da je uzrokovan senzornom deprivacijom kod lovaca na foke . Specifični neurotski kulturološki sindromi u nas Verovanja da magija. koje se sreće kod mladih. ili bacanja čini. u posebnim uslovima partizanske borbe. Frigophobia (pa-ling) Oblik opsesivno-kompulzivne neuroze koji se karakteriše prisilnim strahom od hladnoće. vračanje . ili je to urodjeni strah ljudi). Dojč je podelio osobe na tri grupe: 1. pre svega „juriš na neprijatelja“..

2. Mlade. zadovoljavao svoju potrebu za osvetom. kažnjavao sebe putem identifikacije sa žrtvom) • Tendenciozni napadi su za cilj imali ostvarivanje neke psihološke dobiti. Psychoneurosis convulsiva belli imitatoria ) 3. Grupa koja je simuliala napade jer je shvatila da je to način ostvarivanja dobiti (dg. 82 . Psychoneurosis convulsiva simulatoria) Klajn je takodje razvrstao ovaj poremećaj na tri oblika: • Demonstrativni napadi u cilju isticanja svojih zasluga u ratu (prikazivali podvige i stradanja) • Defanzivni napadi bili su izazvani depresivnom napetošću (kroz napad se oboleli rasterećivao teško podnošljive napetosti i branio od nesvesnog samooptuživanja. infantilne i primitivne osobe koje su „videle napade“ kod drugih (dg.