ANKSIOZNI POREMEĆAJI

Raniji naziv za ove poremećaje je bio neuroze. Uvodjenjem izraza poremećaji u psihijatrijsku dijagnostiku postepeno su napušteni mnogi tradicionalni izrazi u psihijatriji. U ICD 10 (1992) ova dijagnostička kategorija se naziva neurotski, stresogeni i telesno manifestni poremećaji. • Neuroze su oboljenja čija je osnovna karakteristika postojanje patološkog straha, koji može biti jasno ispoljen ili skriven • Načini ispoljavanja patološkog straha i psihološke odbrane zavise od individualnih karakteristika ličnosti obolelog • U osnovi neuroza uvek leži posebna struktura ili poremećaj ličnosti koji je stalni izvor nastanka specifičnih simptoma • Obzirom da na ovom nivou znanja nije potvrdjeno postojanje patognomonične biološke osnove, smatra se da je reč o funkcionalnim poremećajima • Neurotične osobe nikad ne gube odnos prema realnosti Epidemiologija Najrasprostranjeniji psihički poremećaji , grube porcene ukazuju da otprilike jedna trećina opšte populacije ispoljava neki oblik neurotskih smetnji, različitog intenziteta. Etiologija Teorije : • Psihoanalitičke • Socijalno-psihološke • Egzistencijalističke • Bihejvioralno-kognitivne • Teorije o porodičnim i bračno-partnerskim odnosima • Biološke • Teorije o jatrogenizaciji Psihoanalitičke teorije Prva teorije o neurozama je učenje o disocijaciji Pjera Žanea. On je smatrao da svaka osoba nasledjem donosi na svet određenu količinu psihičke energije čija je uloga u održavanju integriteta komponenti psihičkog funkcionisanja , koje je pod kontrolom svesnih funkcija Ega. Neurotične osobe bi, prema Žaneu, imale genetski nedostatak psihičke energije, te bi, u situacijama stresa, previše trošile energiju, te ona više ne bi uspela da održi kontrolu nad psihičkim funkcionisanjem i javili bi se neurotski simptomi. Po Žaneu, najznačajniji poremećaj Ega je fenomen disocijacije i ispoljava se gubitkom svesnosti ili svesnog uvida i volje u kontroli glavnih psihičkih sistema: senzorno motornog, emocionalnog i funkcije pamćenja i sećanja , što su osnovni poremećaji kod mnogih neurotskih stanja. Klasična psihoanalitička teorija neuroza Sigmunda Frojda Frojd je neuroze smatrao psihičkim funkcionalnim poemećajima, koje nastaju zboog neuspelog prilagodjavanja i rešavanja životnih problema. Neuroza nastaje usled interakcije nesvesnih psiholoških mehanizama, razvojnih faktora i intrapsihičkih konflikata koji stvaraju strah i strepnju , na jednoj strani, i Ega i njegovih odbrana od tako nastalog straha na drugoj strani.

1

1. Neuroza kao posledica konflikta – teorija o konverziji Pod uticajem francuskih učenja o histeriji, Frojd i Brojer iznose tezu da disocijativni fenomeni nastaju jer Ego potiskuje neprijatna osećanja iz svesti, ili drugim rečima, neurotski simptomi nastaju ne zbog pasivne slabosti Ega, već zato što je Ego dovoljno jak da ih aktivno odstrani iz svesti i potisne. Znači, ovo odredjenje neuroza je povezano sa potiskivanjem i postojanjem nesvesnih, intrapsihičkih konflikata. Nastali neurotski simptomi su posledica psihičkog konflikta i svaki od njih je ekstrenalizacija disociranih nesvesnih psihičkih elemenata. Kod histeričnih pacijenata, energija se preobraća kroz senzornomotorna pražnjenja u somatske simptome, koji simbolički odražavaju konflikt. 2. Neuroza straha i teorija o strahu kao preobraćenom libidu Kod neurastenije strah nije proizvod potisnutih osećanja i ideja, nema psihičko poreklo, zato ga je Frojd objasnio teorijom o preobraćanju libida u strah. Svi oboleli od neuroze straha imaju zajedničku karakteristiku- nenormalnost seksualnog života, zbog čega se kod njih libido direktno preobraća u strah, kao telesni simptom, bez prethodne psihološke obrade. Do nastanka napetosti dolazi kada se seksualni odnos ne završava normalnim putem, već se prekida. U kasnijem radu, Frojd dodaje da osujećivanje libidalnog pražnjenja nije posledica spoljašnjih okolnosti, već potiskivanja neprihvatljivih libidalnih zahteva. Na ovaj način Frojd je objašnjavao strah na rodjenju, strah u ranom detinjstvu i dečijim neurozama i strah kod traumatskih stanja i traumatske neuroze. • Aktuelne neuroze (neuroze straha, neurastenija, hipohondrija, traumatska neuroza) nastaju zbog spoljašnjih, seksualnih uzroka, biološke su prirode (pa ih zato treba objašnjavati neurohemijskim, a ne psihološkim teorijama) a strah i karakteristični simptomi imaju telesno, a ne psihičko poreklo i direktna su ekspresija toksičnog dejstva seksualnih uzroka ili poremećaja libida. U slučaju da strah traje predugo aktuelne neuroze se preobraćaju u psihoneuroze. • Psihoneuroze (pojam koji je Frojd preuzeo od Bernhajma) – prvobitno je opisao histeriju, fobije i ok neurozu nazivajući ih transfernim neurozama. Kasnije je uveden pojam narcističke psihoneuroze u koje svrstava sve do tada opisane psihotične poremećaje. Psihoneuroze nastaju kao posledica nerešenih intrapsihičkih konflikata iz perioda detinjstva, posebno Edipovog kompleksa. U svim slučajevima, konfllikt je izmedju Ega i seksualnosti. 3. Druga ili signalna teorija straha Po ovoj teoriji strah nastaje kao odgovor Ega na nesvesne impulse koji potiču od Ida. Strah ovde predstavlja osećanje koje je signal buduće opasnosti i pokreće mehanizme odbrane u cilju kontrole i zadržavanja u nesvesnom impulsa koji prete da se pojave i oslobode. Strah je tako više uzrok nego posledica potiskivanja. 4. Teorija o strahu od razdvajanja baziran je na nedostatku nekog ko se voli i za kim se čezne. Posledično je reagovanje deteta na doživljaj gubitka investiranog objekta, majke , u čijem odsustvu ono biva izloženo riziku traumatskog psihičkog iskustva. Strah predstavlja signal i ima za cilj da osigura dete od suviše dugog odvajanja od majke i tako razreši traumatsko iskustvo odvajanja. Dete zapravo reprodukuje traumatsko iskustvo doživljeno na rodjenju, koje predstavlja prototip za sve oblike straha u kasnijem životu.

2

Frojd je, analizirajući neurotske poremećaje, došao do zaključka da u njihovom nastanku učestvuju: Predispozicija (genetsko nasledje) , specifični uzrok (odredjenog intenziteta), doprinoseći činioci (nisu dovoljni i neophodni) i činioci koji dovode do uznemirenja ili opuštanja (elementi koji predstavljaju sadržaj „momenta budjenja neuroze“). Da bi došlo do ispoljavanja neuroze, potrebno je da postoji odredjeni medjuodnos izmedju ovih nabrojanih činilaca: • Ispoljavanje neuroze zavisi od opterećenja nervnog sistema u odnosu na njegov celokupni kapacitet • Do kog stepena će se neuroza razviti zavisi od hereditarnog opterećenja • Vrsta neuroze – definisana je specifičnim etiološkim faktorom koji izvire iz domena seksualnosti Zaključne psihoanalitičke postavke za razumevanje prirode neuroza Psihoanalitička teorija je zapravo teorija o neurozama. Psihički determinizam – Frojd je smatrao da je ljudsko ponašanje uvek usmereno na cilj, čak i kada je on skriven u nesvesnom. Javljanje simptoma u odraslom dobu je zapravo prikazivanje prošlosti. Neuroza se definiše kao psihogeno stanje u kom su simptomi simbolička ekspresija intrapsihičkih konflikata, čiji su koreni u individualnoj istoriji detinjstva neurotične osobe. Nesvesno, potiskivanje, otpor i odbrane koncepcija o nesvesnom je apsolutno centralna u psihoanalitičkoj teoriji. Pojam nesvesnog se koristi na više načina. Najjednostavnije, nesvesno odredjuje psihičke procese koji u odredjenom momentu nisu svesni. Ali, nesvesno ima i topografska i dinamička značenja. Psihički procesi se ne mogu poistovetiti sa svesnošću, jer uvek postoje sadržaji koji su stalno aktivni i imaju specifična značenja u odredjivanju neurotskog procesa. Tako osoba neurotske simptome doživljava kao strane jer dolaze iz nesvesnog. Frojd je nesvesno odredio razvijajući znanja o potiskivanju. Ideje, želje, sećanja i podsticaji , uglavnom seksualne i agresivne prirode ne mogu biti prihvatljivi za Ego i zbog toga bivaju potisnuti. Ali, oni ostaju u sećanju van svesnog nivoa i dalje su aktivni i , pod odredjenim uslovima mogu se pojaviti u svesti (u tom smislu je potiskivanje najznačajniji mehanizam odbrane). Frojd je u svom radu zapazio da neurotični pacijenti pokazuju otpor prema izmeni svog stanja, a snaga koja se ulaže u to ona je koja održava sadržaje u nesvesnom. Struktura psihičkih procesa u psihoanalitičkoj teoriji neuroza struktura psihičkih procesa najpre je odredjena kao sistem nesvesnog, predsvesnog i svesnog, a kasnije kao sistem u kom postoje posebni, autonomni, medjusobno isprepletani delovi : id, ego, superego. Id je nagonski deo ličnosti, sadržaj mu je nesvestan i predstavlja rezervoar nagonske energije (primitivne i dezorganizovane) koja stalno vrši pritisak da se oslobodi po principu trenutnog zadovoljstva. Sadržaj Ida čine sex nagonski podsticaji somatske prirode usmereni ka oralnoj analnoj i genitalnoj zoni tela i agresivne nagonske podsticaje. Ego je psihička struktura prvenstveno lokalizovana u sistemu svesnog, predstavlja racionalan i razuman psihički sistem.Po Frojdu, Ego ne postoji u periodu dojenčeta i

3

razvija se tokom sazrevanja. Predstavlja precipitat iskustva osobe i njenog sukoba sa spoljašnjim svetom. Ego je taj koji razvija ulogu očuvanja realnosti, funkcionišući po njenim principima. Ego predstavlja podršku organizmu i njegove su funkcije sintetičke, jer miri primitivne zahteve Ida i moralne zabrane Superega. Superego je specijalizovani deo Ega. Njegov najbliži ekvivalent u opštem smislu je svesnost, ali njegova cenzura može biti i nesvesna. Po Frojdu, Superego se formira kada se razreši Edipov kompleks, što je i trenutak kada se javlja osnovna razlika izmedju polova. U kasnijim fazama razvoja, Superego se dogradjuje. Dečija seksualnost i regresija Svojim kliničkim radom Frojd je potvrdio da su dečiji seksualni impulsi aktivno prisutni u nesvesnom i vrše snažan uticaj na razvoj neuroza u odraslom dobu. Takodje je dokazao da su nesvesne seksualne želje odraslog, ispoljene kroz neurotski poremećaj, direktno povezane sa razvojem tokom prvih pet godina života. Koncepcija o libidu Po Frojdu, libido je biološka datost i predstavlja energiju seksualnog nagona, pokretačku snagu ličnosti. Ona se usemrava i kanališe tokom biološki determinisanih faza dečijeg razvoja. U oralnoj fazi libido je ograničen na usta. U ovoj fazi dete nema sposobnost da diferencira unutrašnje i spoljašnje oblike stimulacije, te smatra da majčine grudi pripadaju njegovom Egu. U periodu izmedju 2 i 3. godine snaga libidalnog interesa se seli na analni predeo i dečije zadovoljstvo biva povezano sa sadržajem i izbacivanjem fecesa. Za razliku od oralne, pasivne faze, u analnoj je dete usmereno prema spoljašnjem svetu i karakteriše se napadima, potčinjavanjem i osećajem moći. U trećoj, falusnoj fazi libidalnog razvoja, libidalne gratifikacije kod oba pola se usmeravaju ka polnim organima. Tada se kod devojčica razvija osećaj penis zavisti. Tokom ove faze pojavljuje se i Edipov kompleks, koji igra osnovnu ulogu u razvoju ličnosti. Neurotične ličnosti ne uspevaju da pravilno da ga razreše. Edipov kompleks, u kom je libido vezan za sliku roditelja, čini jezgro neuroze. Zatim nastupa period latencije i traje sve do porasta libida u periodu puberteta kada dolazi do ponovnog oživljavanja seksualnih interesa. U ovoj fazi razvoja je pojačan intenzitet potiskivanja, pa dolazi do amnezije za ranije periode života. Nakon puberteta, dečak produžava svoj interes za penis i nastavlja razvoj istim tokom kao ranije, dok devojčice sada moraju postati svesne svoje vagine, zbog čega Frojd govori o ženstvenosti i njenoj pasivnoj ulozi. Sve navedene faze se uzajamno preklapaju, a nijedna se ne završava potpuno (Frojdova uporedba sa vojskom koja napreduje, ali iza sebe na odredjenim tačkama ostavlja trupe i obezbedjuje liniju povlačenja u slučaju iznenadnog napada). Tendencija da se osnaže i obezbede neke ranije pozicije nazivaju se tačkama fiksacije, a povlačenje snaga pod odredjenim okolnostima regresija. Ovako gledano, neurotski simptomi, pokrenuti aktuelnim teškoćama u životu odraslih, uslovljavaju proces regresije koji seže do tačaka fiksacije u razvoju. Alfred Adler – prva revizija psihoanalitičke teorije neuroza Adler je pomerio akcenat sa seksualnih na socijalne i interpersonalne činioce. Nosilac je učenja poznatog pod nazivom individualna psihologija. Ono se zasniva na opštem ljudskom osećanju manje vrednosti, čiji se koreni nalaze u bespomoćnosti malog deteta. Ovo osećanje nastaje kao rezultat neuspešne kompenzacije telesnog

4

Ida i Superega. ali se nije slagao sa Frojdom da u biti neurotskog procesa leže sukobi izmedju Ega. Zbog povredjenih osećanja u neuspešnoj borbi. Za nju je glavni uzrok straha nedostatak emocionalne topline u detinjstvu. U slučaju životnih neuspeha. Ona prva uvodi sociokulturalne implikacije u teoriju neuroza. Ističe apsolutnu važnost interpersonalnih i kulturnih odnosa i situacija u kojima neuroza nalazi svoje uzroke i načine ekspresije. Konačan ishod je osećaj niže vrednosti. izolovano i ugroženo doživljavajući svet kao neprijateljski. Težnja ka hiperkompenzaciji je veća što je fiktivni cilj dalji od realnih mogućnosti. Celokupna slika neuroza nastaje pod uticajem imaginarnih i fiktivnih ciljeva. Ovim mehanizmom osoba kreće pogrešnim pravcem. Po njemu. oseća se bezvredno i biva preplavljeno strahom. koja se kod neurotičnih osoba ispoljava na neobičan način. povlačenje i napuštanje obaveza – neurotičar kreće ka nekoj vrsti asocijalnosti. već da se radi o antagonizmu izmedju ličnosti i spoljašnje realnosti. Salivan i From) Karen Hornaj U središte svoje teorije stavlja strah. I Adler je prvih pet godina u životu smatrao osnovnim za formiranje liučnosti. da bi se oslobodila osećaja manje vrednosti. od kog se brani na razne načine: • Postaje privrženo i blisko najsnažnijoj ličnosti u okolini • Agresivno se bori.nedostatka ili odredjene socijalne situacije i preobraća se u svoju suprotnost – težnju za superiornošću i osećanjem više vrednosti. i . što kod deteta uslovljava osećaj bespomoćnosti i agresivnosti. nagona za posedovanjem i ispoljavanjem moći. Kada roditelj ne obezbedjuje atmosferu ljubavi i topline dete se oseća anksiozno. ličnost doživljava neuspeh koji predstavlja osnovu za nastanak neuroza. psiholoških i socijalnih procesa. smatrajući strah i odbrane od njega dinamičkim jezgrom neurotskog procesa. podvlečeći da one nastaju zbog poremećaja u medjuljudskim odnosima. Posebno je pridavao značaj socijalnom i klasnom u životu osoba i njihovih porodica. Socijalno-psihološke teorije (Hornaj. Kao rezultata dete postaje nesigurno. Adler je zadržao koncepciju o nesvesnom. Poremećaj vrednosnog sistema u porodici negativno utiče na snaženje selfa deteta. ide ka postizanju veličine i moći. Uvažavao je dinamiku porodice u kojoj je nalazio izvore za nastanak osećaja inferiornosti. socijalna i osećanja samopoštovanja mogu biti ugrožena sa tri vrste nepovoljnih okolnosti: • Oboljenja i inferiornost organa (stid i osećaj nesposobnosti) • Zanemarenost i povučenost (izaziva prenaglašenu potrebu za sigurnošću i superiornošću) i • Razmaženost Adler smatra da ponašanje ličnosti proizilazi iz dinamičke interakcije telesnih. i na kraju • Povlači se i postaje emocionalno submisivno Hari Stek Salivan 5 . osećanje manje vrednosti se pojačava i ispoljava u vidu bolesne nadkompenzacije.

Nastanak neuroza From je povezivao sa borbom deteta sa iracionalnim autoritetom koji mu je nametnut od strane odraslih i društva i koji od njega zahteva apsolutnu poslušnost. da bi ostala zdrava. Egzistencijalističke teorije 6 . Najznačajnije postavke predstavljaju učenja o strukturi. proces personalizacije i 5. jer ga ta primarna veza štiti i otklanja mu svaki strah. gubitak. Saliven je difinisao ličnost kao relativno trajan model u ponavljanju interpersonalnih situacija koje karakterišu osobu. From navodi sledeću dihotomiju: istorijsku (tragične socijalne i kulturne situacije koje je čovek stvorio) i egzistencijanu (nepromenljive kategorije: životna neminovnost. suočavanje sa ograničenim trajanjem života) . ili da pobegne od slobode i regredira na primarne veze (neproduktivna orjentacije) 2. napetosti povezane sa telesnim potrebama 2. za pojedinca značajna osoba osudjuje. proces sticanja iskustva Za razliku od Frojda. dinamizme 2. • Suočena sa ovakvim izazovom. Edipovom kompleksu i libidu. Stanje neravnoteže nastaje iz dva razloga: 1. njihovih interpersonalnih odnosa i procesa. suoči se sa razdvajanjem i strahom i postane zrelo produktivno biće U ovom izboru odlučujuću ulogu igra društvena sredina i ako je ona povoljna osoba u procesu individuacije može zadovoljiti svoje osnovne potrebe. neminovni proces razdvajanja deteta i majke dovodi do problema. Medjutim . razvoju i dinamičkim pokretačima ličnosti. Salivan je psihoseksualni razvoj posmatrao kao odnos izmedju ličnosti i okružujuće sredine i opisao sedam njegovih stupnjeva: • rano detinjstvo • detinjstvo • doba mladalaštva • preadolescenciju • ranu adolescenciju • kasnu adolescenciju • zrelo doba Svaki od ovih stupnjeva predstavlja kritičnu tačku u uspostavljanju interpersonalnih odnosa. Kasnije. Erih From Prvi se usprotivio Frojdovoj biološkoj odredjenosti neuroza. napetosti povezane sa strahom. jedinka mora da savlada te problemei strah zbog razdvajanja i započne proces individuacije. Na početku razvoja dete se oseća sigurno kada je sa majkom. U vezi sa tim. mehanizam preobraćanja energije 3. bolest. model po kom se preobraćanje odvija 4. osoba mora da napravi izbor: 1. ili da prihvati slobodu. pri čemu je strah u funkciji odnosa sa drugim ljudima i najčešće se javlja kada druga.Svoje učenje je bazirao na analizi životnih uslova ljudi. ili se očekuje da će osuditi način na koji prva postiže zadovoljstvo. To je hipotetička struktura koja u svom dinamičkom postojanju i delanju sadrži: 1.

. kombinovanom učenju (učenje očekivanih uloga i ponašanja). dok kod manjeg broja dovode do tipičnih reakcija straha . Skinner. Preosetljive. U grupi egzonih činilaca: stalne rasprave i pretnje atomskim ratom. zagadjenost okoline i hrane. Ona nikada ne razvije dovoljan stepen autonomnosti i nezavisnosti. SER. instrumentalno ili operantno učenje. Eysenck. pasivan. omnipotencija misli. nezrele. Marks) Svi pomenuti autori zastupali su tezu da je neurotsko ponašanje pogrešno naučeno i neprilagodjeno ponašanje koje se stalno ponavlja u različitim situacijama. koje su velikog intenziteta.Rollo May Po njemu. nesamostalne i zavisne osobe.GABA). Jatrogeno uslovljena neurotska reagovanja Dve grupe činilaca: egzogeni i endogeni. dok je majka dominantna. neuroze nastaju i razvijaju se kod osoba čija je egzistencijalna pozicija u životu ugrožena. Bandura. isključuje i neke druge aspekte svoje ličnosti. Teorije o porodičnim i partnersko-bračnim odnosima Po ovim teorijama. ukazivanje na pogubnost radioaktivnosti. neguju neispoljavanje i potiskivanje osećanja. Otac je uglavnom tih. samoljubivost. sugestibilne. Svi ovi činioci kod velikog broja ljudi izazivaju osećaj nelagodnosti. Biološke teorije Biološki pristup ukazuje na genetsku predispoziciju funkcionisanju neurotransmiterskih sistema (NOR. lako mogu postati žrtve ovakvog neprimerenog ponašanja. Uglavnom su porodice neurotičaara zatvorene. izbegava porodične obaveze. Beck. samopouzdanja i samopoštovanja. ispoljavanje neurotskih smetnji je odgovor na postojanje specifične psihopatologije kod članova porodice ili partnera. posebno seksualne. neodlučnost. previše zaštićuju svoje članove. Oboleli umanjuje sopstveni svet življenja. ali bar za tren može da predahne i prilagodi se uslovima date realnosti. učenje na osnovu uvidjanja. Svoje učenje bazirali su na principima psihologijie učenja : klasično uslovljavanje. bez kritičkog mišljenja i sposobnosti kontrole emocija. nekomunikativne. U ovakvoj porodici se formira i svoju ličnost oblikuje buduća neurotična osoba. kao i na osobitosti njihovog medjusobnog odnosa. pogrešnom konceptualizovanju saznajnih procesa i najzad. lišava se egzistencijalne slobode. koja vodi ka ekstremnoj kontroli objekata i strah od razdvajanja od njih. uopšte zrelosti.. Bihejvioralno-kognitivne teorije (Pavlov. pušenja. ne mogu se svesno kontrolisati i nesrazmerne su situaciji. Aktuelna klasifikacija poremećaja anksioznosti 1. sex nezrelost. generalizovani anksiozni poremećaj 2. fobični (fobično-anksiozni) poremećaj • agorafobija i poremećaje u 7 . Bitne karakteristike ovakve osobe su: zavisnost.

• socijalna fobija • specifične fobije 3. panični poremećaj 4. mešani anksiozno-depresivni poremećaj 5. opsesivno-kompulzivni poremećaj 6. kkonverzivni i disocijativni poremećaji 7. posttraumatski poremećaj 8. somatoformni poremećaj (hipohondrija) 9. drugi neurotski poremećaji • neurastenija • sy depresonalizacije-derealizacije Poremećaji anksioznosti se danas shvataju kao oboljenja kod kojih je anksioznost gotovo permanentni klinički fenomen, a pojavljuje se kao posledica bioloških i psihodinamskih činilaca (raznih nesvesnih konfliktnih situacija). Psihodinamski pristup pak u prvi plan ističe da ličnost reaguje na prolongirane svesne i nesvesne konfliktne situacije specifičnim Ego odbrambenim mehanizmima (neurotičnim, anksiogenim) gradeći tako karakterističnu simptomatologiju. Teorija konflikta naglašava da se anksiogeni konflikt (sukob protivrečnih motiva) javlja u situacijama kada osoba nije sposobna da zadovolji svesne ili nesvesne zahteve koji se pred nju postavljaju u konkretnoj životnoj situaciji. Nerešavanje, ili nepotpuno rešavanje konflikta (Ego slab, nezreo) vremenom dovodi do narastanja unutrašnje napetosti-anksioznosti, koja tako postaje zajednička osnova svih navedenih poremećaja. Konflikti su češće nesvesni. Konflikt unutar ličnosti je češće nesvestan i manifestuje se borbom nesvesnih motiva i sukobom zahteva na relaciji Id-Ego-Superego (intrapsihički). Konfliki na relaciji celokupna ličnost-spoljni svet češće je svesni i tiče se odnosa prema porodici, na poslu, odnosa sa voljenom osobom, tj.odnosa prema emocionalnim zadovoljstvima (pretežno interpersonalni). Najčešći konflikti koji se sreću u praksi su separacioni, narcistički, konflikt autoriteta, sadističko-agresivni, ljubomorno-sujetni, konflikt zavisnosti, pasivnosti, konflikt inferiornosti, seksualnosti, moralnosti, identiteta, lojalnosti... Zajedničke kliničke karakteristike poremećaja anksioznosti su sledeće: • Akutni ili subakutni nastanak bolesti - obično je moguće odrediti početak oboljenja. Iako su oboljenja dugotrajna, evolucija nastanka nije tako duga. • Relativno očuvana radna spososbnost - u većini slučajeva. Radna nesposobnost moguća kod nekih fobija vezanih za kretanje. Radna produktivnost i kreativnost su ispod optimalnog nivoa, što je važan dijagnostički kriterijum, kao i kompromitovanost ostalog socijalnog funkcionisanja (lični, porodični i profesionalni život je osiromašen). • Oboljenje nema uticaja na celokupnu ličnost u smislu otudjenja od realiteta , niti su pacijenti iz ove dijagnostičke kategorije skloni razvoju psihotičnih poremećaja • Održavanje Ego granica i testa realnosti – fobični i opsesivni bolesnici mogu da budu nesposobni da se nose sa poremećenim i nerealnim mislima , ali ih prepoznaju kao patološke. Medjutim i ovde ima izuzetaka kao na pr.kod disocijativnog poremećaja. 8

• •

Subjektivni simptomi anksioznosti i njenih derivata – anksioznost je srž, dinamičko jezgro ovih poremećaja Načini ispoljavanja anksioznosti – i psihološke odbrane koje se tom prilikom aktiviraju dobrim delom odredjuju i kliničke manifestacije. Taj, krajnje individualan proces, u sadejstvu sa posebnom strukturom ličnosti-tzv. neurotska, čini da je većina ovih poremećaja hronična po svom toku. Dijagnoza

Prvi korak je opis simptoma i znakova neurotskog poremećaja, što čini suštinu kliničke dijagnoze. Klinička dijagnoza je proces utvrdjivanja prisustva psihopatoloških sadržaja ili abnormalnosti. Funkcija kliničke dijagnoze je razlikovanje psihičkih oboljenja na osnovu tri specifične karakteristike: uzroka (etiologija ), simptoma i znakova (patološki proces) i toka bolesti (prognoza i lečenje). Diferencijalna dijagnoza Razlika izmedju normalnosti i neurotskih poremećaja je samo kvantitativna. Intenzitet neurotskih poremećaja je takav da se ne može podnositi, vremensko trajanje je dugo, značajno osiromašuje lični, porodični, profesionalni i društveni život osobe. Psihosomatski i somatopsihički poremećaji najčešće se ispoljavaju kao simptomi hiperaktivnosti autonomnog nervnog sistema i nikada ne dobijaju svojstva psihosomatskog poremećaja koji uvek mora da poseduje organsku leziju. Mnoge telesne bolesti mogu biti praćene neurotskim manifestacijama. Psihotični poremećaji ovde je reč o kvalitativnim razlikama. Neki oblici neuroza mogu prethoditi razvoju psihotičnih poremećaja (hipohondrija, ocd, sy depersonalizacije i derealizacije). Tok Može biti dvojak: 1. jedna grupa povezana sa emocionalnim stresom najčešće je kratkog trajanja 2. druga ima dugotrajan, hroničan tok i povezana je sa organizacijom, strukturom ili poremećajem ličnosti koja je nosilac bolesti Kod nekih može doći do poboljšanja, pa i remisija. Takodje, postoji odredjeni broj ovih poremećaja kod kojih je tok povezan sa stalnim postojanjem smetnji u dugom vremenskom intervalu. Stavljanje u žižu interesovanja prirodnog toka neurotskog procesa ukazuje da se on stalno preobraća u druge oblike, što predstavlja njegov prirodni i spontani razvoj. Prognoza Ovi poremećaji ne ugrožavaju život obolelih, mada se ne može zanemariti rizik od suicida, zbog sekundarnog razvoja depresije, alkoholizma i zloupotrebe PAS, kao i mogućeg razvoja KVS oboljenja, posebno kod muškaraca. Radna i profesionalna aktivnost je uvek ugrožena. Činioci koji odredjuju prognozu neurotskih poremećaja: 1. postojanje biološke osnove 2. vreme početka poremećaja 3. gubitak roditelja pre osme godine

9

4. progresivnost toka 5. trajanje poremećaja 6. intenzitet simptoma 7. postojanje telesnih simptoma 8. postojanje psihološke dobiti od bolesti 9. postojanje intrapsihičkih i interpersonalnih konflikata 10. odnos prema stručnoj pomoći 11. stepen inteligencije 12. loši partnerski i bračni odnosi , posebnou sferi seksualnog funkcionisanja 13. sposobnost življenja pod stresom 14. stepen razrešene zavisnosti od roditelja 15. sticanje uvida i loši interpersonalni odnosi u širem smislu 16. postojanje nepovoljnih životnih okolnosti Lečenje Različiti oblici psihoterapije samostalno ili u kombinaciji sa psihofarmacima iz grupe benzodijazepina, antidepresiva, beta adrenergičkih blokatora, nebenzodijazepinskih anksiolitika i njihovih kombinacija. Najčešće se primenjuju: suportivna psihoterapija, psihoanalitička, , kognitivnobihejvioralna, porodična i partnersko-bračna. Principi racionalne terapije psihofarmacima: tačna dg pravilan izbor leka odredjivanje vremenskog trajanja lečenja i visine doze lek se koristi u cilju suzbijanja simptoma početi manjim dozama u toku lečenja dva do tri puta povećati dozu do nalaženja optimalne doze koja će kontrolisati simptome • kad se dostigne pozitivan efekat tragati za dozom održavanja • po smirivanju simptoma lek davati još 1-3 meseca • obustavljanje leka postepeno tokom 1-3 meseca • u slučaju neefikasnosti leka, utvrditi razloge neefikasnosti Integrativni modeli lečenja se naročito primenjuju u poslednjih dvadeset godina i podrazumevaju kombinovanje svih psiholoških i medicinskih postupaka koji su u praksi pokazali odredjenu efikasnost. Bolničko lečenje večita dilema?? Indikacije: • akutne neurotske dekompenzacije • panična stanja sa serijama uzastopnih napada koji onesposobljavaju obolelog • dominacija realnih suicidalnih preokupacija • konverzivne reakcije sa čestim psihogenim napadima • ocd • pacijenti kod kojih se lečenje ne može započeti na drugi način • neurotski poremećaji sa komorbiditetom 10 • • • • • •

raktivna neurotska stanja nastala kao posledica konflikata u porodici, na radnom mestu... Priroda anksioznosti

Anskioznost se deifiniše kao difuzna, unutrašnja, slobodno lebdeća napetost, koja nema realnu opasnost, tj. nema spoljašnju opasnost, što je bitno razlikuje od straha. Strah uglavnom ima spoljašnji objekat. Anksioznost ima unutrašnju opasnost, i time ona predstavlja reakciju na tu, unutrašnju opasnost (intrapsihički konflikt, impuls neprihvatljiv za Ego, potisnute misli..). Za Frojda, anksioznost je stanje napetosti i uznemirenosti pred unutrašnjom opasnošću. Nju izazivaju potisnuti sadržaji koji nisu ni u kakvom direktnom odnosu sa postojanjem spoljašnje opasnosti. Za K.Hornaj anksioznost je emocionalna reakcija na unutrašnju opasnost. Osoba se oseća bespomoćno a ne zna šta se dogodilo. Ona uvodi i pojam „bazične anksioznosti“ koja se formira rano u detinjstvu i izražava se osećajem bespomoćnosti, sićušnosti, napuštenosti i ugroženosti u svetu koji je spreman da napada, optužuje, kleveta, obmanjuje i zavidi. Salivan je definiše kao intenzivno i neprijatno stanje tenzije nastalo usled neslaganja u interpersonalnim relacijama. Egzistencijalno orjentisani psihijatri pominju „egzistencijalni“ strah koji predstavlja suštinu čovekovog življenja, zbog stalnog proživljavanja smrti. Šira definicija anksioznosti bi predstavljala specifične promene na psihološkom, psihomotornom i vegetatvnom planu ličnosti. 1. Psihopatološka simptmatologija podrazumeva stanje unutrašnjeg nemira i napetosti, bespomoćnost, osećaj vitalne ugroženosti i izloženosti nečemu što preti, izvesnu sapetost i strepnju. Uključuje i razdražljivost, nesanicu, teškoće u koncentraciji. Odlikuje se subjektivnim doživljajem nedefinisanog straha, a ispoljava se povišenom psihičkom tenzijom. 2. Psihomotorna simptomatologija se karakteriše stanjem motornog nemira, tremorom, promenom mimike, zamorom 3. Vegetativna simptomatologija nastaje kao posledica preterane aktivnosti autonomnog nervnog sistema (KVS, respiratorni sistem, vazomotorni, digestivni, urogenitalni-ubrzani puls, pojačano znojenje, proširene zenice). Normalna i patološka anksioznost Anksioznost je do izvesnog stepena obično iskustvo koje poznaje svaki čovek (neizvesnost za zdravlje porodice, napetost pre suočavanja sa teškom situacijom, „trema“ pred značajne nastupe). Svako iskustvo anksioznosti ima svoje somatske manifestacije: palpitacije, drhtanje, „knedla“ u grlu, bol u želucu, crevni i urinarni poremećaji- organizam je u stanju uzbune. Nivo mentalne budnosti je do izvesnog stupnja povišen. Normalno doživljena anksioznost ne angažuje previše osobu, ona se i dalje oseća relativno komforno, nema znakova osiromašenja u svom življenju, a sposobnost slobode odlučivanja nije ugrožena. Osoba poseduje kapacitete da se suoči sa izvorom strahovanja, uglavnom ga stavlja pod kontrolu i na taj način prevazilazi. Izgleda da u dijalektičkom kvalitativnom skoku od normalne ka patološkoj anksioznosti ulogu ima biološka predispozicija (usaglašenost stope anksioznosti kod monozigotnih

11

Već je pomenuto Frojdovo shvtanje anksioznosti kao „poremećaja odvodjenja seksualnog uzbudjenja“. normalna ličnost ima konstatntan psihodinamski balans izmedju odbrambenih struktura Ega. nepredvidiva. jer anksioznost nije ništa drugo do psihološko stanje u kom čovek zamišlja svoju budućnost. Osoba je nepripremljena za svoju socijalnu ulogu („bespomoćno dete“). Pomisao da se može ostati bez ljubavi objekta dovodi do intenzivnog unutrašnjeg nemira i napetosti. sećanja. Sa druge strane navodi tezu o preobraćanja libida u strah. Za razliku od neurotične. Zbog stalne potrebe Ega da održi homeostazu. Poseban značaj u genezi anksioznosti imaju interpersonalne relacije. To je tzv. Nesigurnost izmedju alternative „biti neko“ i „ne biti niko“ stvara jedan od 12 • • • • • . a briga jesno izražena. • Psihodinamika anksioznosti Faktor koji se najčešće pominje kao krucijalan u nastanku anksioznosti je strah od nečega u budućnosti.blizanaca iznosi 50%). Konflikt je nesvestan . odnosno strahu. želje. U prilog tezi o anticipaciji budućnosti govori i podatak da se anksioznost kod nekih osoba prevazilazi ako se nauče da funkcionišu po principu „ovde i sad“. podsticaji. Anksioznost nastaje kao posledica ugroženosti čovekovih interpersonalnih odnosa i doživljaja preteće opasnosti i bespomoćnosti vezane za isključenje iz zajednice (slom geštalta MI) Anksioznost može nastati i kao odgovor na opasnost nagonske prirode. tj. Anksioznost se može pojaviti i kao egzistencijalistička nespremnost i nevoljnost čoveka da prihvati neizbežnost sopstvene smrti. Sledeći momenat od značaja u genezi anksioznosti je strah od gubitka objekta. Ida. Pomisao na ishod drugačiji od očekivanog unosi u čoveka osećaj neizvesnosti i anksioznosti. Patološku anksioznost karakteriše izvesna iracionalnost. fenomen izuzetno značajan u detinjstvu. A ona je uvek neizvesna. nesigurna. Ideja o potiskivanju konflikta u nesvesno je dominantna u teorijama o anksioznosti. do osujećenja libidalnog pražnjenje dolazi iznutra (kao posledica potiskivanja neprihvatljivih libidalnih zahteva. a ne racionalni aspekat anksioznosti. izmedju ostalog i procesom potiskivanja. efekat indukovan tenzijom na relaciji Id – Ego. anskioznost se može shvatiti i kao adaptivni mehanizam traženja ekvilibrijuma. zbog straha od kazne Superega) što uzrokuje da neiskorišćena sex energija bude potisnuta i preobraćena u strah. separaciona anksioznost. a često i osujećena pri pokušaju individualnog izraza. Smatra se da iskustvo anksioznosti uvek podrazumeva kategoriju budućnosti i da predstavlja predvidjanje nečega što tek treba da se dogodi (anticipacija). Po njoj. Drugi aspekt straha od smrti bio bi strah od „ne biti Ja“. Ideje.ljubavi objekta. uglavnom sex ili agresivne prirode neprihvatljive za Ego bivaju potisnute. anticipacija budućnosti. stalna i snažna. Superega i spoljašnje sredine. On zastupa tezu da neutrošene sex materije i energija toksično provociraju anksioznost. Novijeg je datuma i teza o postojanju specifičnih receptora za anksioznost. nemogućnost identifikovanja unutrašnje opasnosti. neodredjena. i daje za pravo onim autorima koji u prvi plan stavljaju emocionalni. teška za kontrolu i udružena sa uočljivim oštećenjem opšteg funkcionisanja i distresom.

a sistem locus ceruleusa biva aktiviran u stanjima „alarma“ i u slučaju potrebe procene novih informacija. dok jača stimulacija uzrokuje strah i paniku.nor) 4. hipotalamus. retikularnu formaciju. Anksioznost je u ovom slučaju rezultat ambivalencije izmedju potrebe za igranjem socijalno poželjnih i nametnutih uloga sa jedne. Smatra se da u patogenezi anksioznosti značajnu ulogu ima narušavanje inhibitornog serotonergičkog uticaja na LC (inhibicija pražnjenja neurona LC ima anksiolitičko dejstvo). biohemijski korelati anksioznih poremećaja (klinički: ataci panike. Već i morfološke veze centralnih NOR i SER struktura moždanog stabla ukazuju na funkcionalnu povezanost ova dva sistema. Pitanje medjuodnosa serotonergičke i drugih modaliteta neurotransmisije u patogenetskom mehanizmu nastanka anksioznosti: a. Pretpostavlja se da je zadnji deo hipotalamusa u vezi sa strahom i anksioznim reakcijama (električna stimulacija te oblasti dovodi do paničnih reakcija i sledstvene hiperaktivnosti simpatičkog ns). Molekularni. johambin (α2 antagonist) deluje anksiogeno 3. Ključna uloga nor mehanizama u nastanku anksioznosti razmatrana je u septohipokampalnoj teoriji bihejvioralne inhibicije (Gray) i teoriji o centralnoj ulozi sistema locus coeruleusa (Charney i Heninger). generalizovana ansioznost. pri čemu se centrira uloga neurotransmiterskih sistema (nor. Stimulacija srednjeg dela nc. β – adrenergička aktivacija (izoproterenol) ima slabo ili nikakvo anksiogeno dejstvo 5. Jedan od mogućih mehanizama anksiolitičkog dejstva specifičnih inhibitora preuzimanja 13 . Farmakološke studije otkrivaju da : 1. te je stoga neurofiziologija anksioznosti vezana i za strukture ovog sistema: nc. sa druge strane. fobije) čine funkcionalnu podlogu složenijih. U nastanku anksioznosti direktno učestvuju sledeći sistemi neurotransmisije: • Noradrenergički sistem nor neurotransmisija učestvuje u održavanju budnosti . Hipotalamus ima izraženo inhibitorno dejstvo.amigdale dovodi do agresivnih reakcija. Viši kontrolni centri kontrolišu hipotalamus. odnosno visceralni mozak. β. klonidin (α 2 agonist) deprimira nor kontrolu i izaziva sedaciju 2. gaba). amigdale. Neurofiziologija i neurohemija anksioznosti Poznato je da su odredjene strukture CNS odgovorne za stanja ansioznosti i straha. ser. i potrebe za autentičnim samoizgradjivanjem. sistemskih modela anksioznosti. Stimulacija bazolateralnog dela nc.amigdale dovodi do živahnih reakcija. Stimulacija RF izaziva normalnu cerebralnu hiperekscitabilnost.adrenergički blokatori (propranolol) deluju blago anksiolitički Pokazano je da hiperaktivnost α-adrenergičkog sistema ima značajnu ulogu u nastanku anksioznosti. nuclei raphae. dok je β.osnovnih kvaliteta anksioznosti.adrenergički sistem samo periferno uključen ili čak hipoaktivan.amigdale. a shodno tome i struktura kao što su locus ceruleus. koje pri višim naponima prerastaju u panične. koji ima kontrolnu ulogu na emocionalne odgovore na periferiji. u likvoru osoba sa atacima panike povećan je nivo MHPG (m. Poznato je da je središte emocionalnog života limbički sistem .

Benzodijazepinski receptor vezan za GABA jonoforu je tip II. a manje kao miorelaksantno dejstvo. 14 . što nije tačno. koji se manifestuje preteranom ili preplavljujućom strepnjom. Neuropeptidi i njihov modulatorni efekat potvrdjuju sledeće teze: 1) Intenzitet anksioznosti u sy depresije. ili direktno. GABA-ergički sistem neki autori sa aspekta patogeneze anksioznosti ističu značaj inhibitornog uticaja GABA-e i benzodijazepina na: I. dejstvom na SER sistem. Primena benzodijazepina dovodi do smanjenja električne aktivnosti serotonergičkih neurona nuclei raphae. koji deluju sedohipnotički. Karakteriše se hroničnim. Neurone LC Obzirom da benzodijazepini facilitiraju centralnu GABA-ergičku transmisiju. Lokalna aplikacija GABA-e na jedra raphae blokira transmisiju u njhiovim projekcionim zonama. Za sada nije pronadjena korelacija izmedju povišene GABA-ergičke transmisije i anksiolize. što se klinički manifestuje kao antikonvulzivno i sedohipnotičko. bd receptori tip I. često se efekti GABA-e poistovećuju sa efektima benzodijazepina. izgleda da bd svoje anksiolitičko dejstvo ostvaruju preko drugih. inhibicijom NOR sistema LC. Medjuodnosi SER i GABA . koji je inače praćen padom koncentracije neuropeptida Y (NPY) u obrnutoj je srazmeri sa odstupanjem koncentracijeNPY od normalnih vrednosti 2) Primena holecistokinina u osoba sa predistorijom panic atacks može da provocira napad panike GENERALIZOVANI ANKSIOZNI POREMEĆAJ Drugi naziv je generalizovano stanje straha. GABA nezavisnih bd receptora.ergičke transmisije u kontekstu nastanka anksioznosti razmatran je sa stanovišta anksiolitičkog dejstva agonizacijom benzodijazepinskog receptora. Oboljenje prate i telesni simptomi ali su manje izraženi u odnosu na psihička ispoljavanja straha. I na kraju. SER neurone raphae čiji aksoni se projektuju u limbičke strukture II. zabrinutošću. Neurone amigdaloidnog kompleksa III. GABA agonisti smanjuju obrt serotonina. Objašnjenje ovog fenomena leži u strukturi GABA a i benzodijazepinskih receptora. nepetim iščekivanjem ili „slobodno lebdećim strahom“. patološkim strahom. dok je ista korelacija dokazana za sedativnohipnotičko dejstvo. GABA a receptor je hemijski regulisan. Medjutim. postsinaptički lociran Cl kanal sa dva funkcionalna odeljka: • Pikrotoksinski receptor (njegova modulacija posreduje antikonvulzivne efekte • Benzodijazepinski receptor – vezivanjem benzodijazepina dolazi do facilitacije GABA-om posredovanog otvaranja Cl kanala . Agonisti ovih receptora su i barbiturati. b.serotonina (SSRi) bi mogla biti serotonergička inhibicija noradrenergičkih neurona LC-a. ne može se sa sigurnošću tvrditi da li GABA lizira anksioznost posredno. Otuda je razmatrana mogućnost da se anksiolitičko dejstvo benzodijazepina odvija posredstvom 5-HT sistema.

Generalizovano stanje straha je jedno od najčešćih psihičkih oboljenja u primarnoj zdravstvenoj zaštiti. Samo 1/3 potraži pomoć psihijatra i to u slučaju javljanja komplikacija. To znači da izostaje racionalna obrada opasnosti. koji prističe iz neodgovarajućeg odnosa izmedju majke i deteta.6% (5. Prvi je svojstven svim psihijatrijskim poremećajima i može se označiti kao predispozicija+precipitirajući faktori=oboljenje.1-6. Početak bolesti je teško odrediti. rastavljenih.9% . neće se formirati neurotski simptomi. dete treba . ne samo da prizove zaštitnički i umirujući lik majke. Ako je majka propustila da mu pruži zaštitu sigurnost ili ljubav. Signalni strah nema preplavljujući karakter i ukazuje na postojanje nerazrešenih intrapsihičkih konflikata (konflikt izmedju sex i agresivnih nagona iz ida sa principom realnosti koji zastupa Ego ili sa mogućom kaznom od Superega). vezujući se za druge objekte. pribegava se drugim mehanizmima odbrane što dovodi do neuroze (pomeranjefobije. domaćica. Epidemiologija Prevalenca 4. već i njenu ljubav)..godine. Etiologija postoje dva etiološka modela ovog oboljenja. Psihološki modeli Psihoanalitička teorija odredjuje ovo oboljenje na dva načina. koje su zabrinute ze životne posledice kao što su problemi vezani za zdravlje. Oko dve trećine obolelih osoba su žene. regresija-ocd). 15 . Kod ove forme anksioznost uz brigu (neugodna iščekivanja) ostaje jedini i dominantni simptom. Karasua poreklo ovog straha nalazi u dijadnom deficitu.6%) . te se strah doživljava u svom prvobitnom obliku (preko telesnih simptoma) i uz prevagu primarnih nad sekundarnim procesima mišljenja .1% lifetime. razvedenih.Radi se o stanjima opšte anksioznosti kod osoba koje imaju odredjeni anksiogeni konflikt. Ako se oni samo potiskivanjem zadrže u nesvesnom. novac. a aktuelna 1. konverzija-histerija. Češće se javlja u urbanoj populaciji. nezaposlenih. šire strah od ugrožavanja telesnog identiteta) i ovde je reč o trijadnom konfliktu. Polazi od pretpostavke da je veoma snižena sposobnost za podnošenje straha jer u preedipalnom stadijumu nije dostignuta stalnost objekta (da bi se stalnost objekta postigla. osoba sa manjim prihodima. pa strah poprima preplavljujući karakter ( radi se uglavnom o razvojno najnižim oblicima straha: strah od uništenja i gubitka identiteta). u cilju ojačanja mehanizama odbrane od dubokih i egu neprihvatljivih nagona sex ili agresivne prirode.. posao. bračne odnose. kod udovica/udovaca. Javljanje lekaru je porsečno oko 39. kod dece jednogodišnja prevalenca je 2. Drugi model karakteriše poremećaje ličnosti i u njemu se predispozicija i precipitirajući faktori praktično ne razlikuju. Samo ako potiskivanje ne uspe da izvrši svoj zadatak. dete će kasnije to stalno da traži. Ovi konflikti potiču iz Edipalne faze (koju karakteriše strah od kastracije. Smanjena sposobnost podnošenja straha se ispoljava dominacijom automatskog nad signalnim strahom. mada većina smatra da bolest počinje oko 25-te godine. • Drugo psihoanalitičko odredjenje tretira strah kao signal egu. socijalno prihvatanje. • Prva koncepcija se odnosi na primarni ili automatski strah.

Stopa konkordantnosti kod monozigotnih blizanaca je 50%.Razvojno najviši strah je strah od Superega i odnosi se na mogućnost kazne zbog izneveravanja sopstvenih vrednosti i ideala. GAP se karakteriše više ekscitiranošću centralnog nego vegetativnog nervnog sistema. Udeo herediteta je oko 30%. Efikasnost benzodijazepina u lečenju ovog poremećaja usmerila je pažnju istraživača na GABA-benzodijazepinski sistem. pojačavajući aktivnost GABA-e i smanjujući strah. Kognitivne teorije smatraju patološku zabrinutost najvažnijim činiocem u nastanku ovog oboljenja. Osobe sa generalizovanim stanjem straha se razlikuju od normalnih na osnovu relativno specifičnih kognitivnih distorzija: • Preteran i iskrivljen doživljaj opasnosti • Verovanje da kontrola nije moguća. Jedna grupa istraživanja ukazuje da je 16 . Biološki modeli U okviru biološkog modela izučavaju se:nasledni činioci i neurobiološki modeli Novije studije ukazuju da se medju prvostepenim srodnicima obolelih nalazi oko 25% osoba sa istim oboljenjem. U drugim istraživanjima je nadjena snižena funkcija parasimpatikusa. iskustvo silovanja. A suština je u tome da patološka zabrinutost omogućava da se izbegnu neprijatni telesni simptomi straha. a ne aktivacijom simpatičkog nervnog sistema i rigidnošću vegetativnog nervnog sistema. Ona održava i potkrepljuje suzbijanje telesnih ispoljavanja straha. Istraživanje patofiziologije ukazuje da se ovo oboljenje karakteriše inhibicijom. Utičući na sveukupno kognitivno funkcionisanje patološka zabrinutost onesposobljava obolelog u tumačenju odredjenih situacija i odnosa koji bi omogućili korekciju postojećih pogrešnih stavova. Kod žena je dokazana genetička veza izmedju GAP i depresije: nasledna predispozicija može biti ista za oba oboljenja. Ostali psihološki modeli Istraživanja su pokazala da traumatska iskustva i nepovoljni odnosi u primarnoj porodici igraju važnu ulogu u nastanku ovog poremećaja (smrt roditelja u detinjstvu. stalno iščekuju opasnost i veruju da nisu u stanju da se sa njom izbore • Imaju tendenciju da brinu o dogadjajima i stvarima koje se odnose na daleku budućnost Istraživanja ukazuju da nepodnošenje neizvesnosti jedna od ključnih karakteristika generalizovanog anksioznog poremećaja. nije jasno da li je u ovom sistemu izmenjena funkcija GABA-A receptora. što pojačava doživljaj opasnosti • Sebe doživljavaju kao nesigurne. rata ). Medjutim. za koje se vezuju benzodijazepini. a koje će se pojaviti zavisi od uticaja sredine i životnih dogadjaja. što se klinički ispoljava stalnim razmišljanjem i strepnjom u smislu „Šta ako?“ Model signala sigurnosti objašnjava ovaj entitet kao oboljenje u kom signali sigurnosti nisu dovoljni ili su neefikasni. što se manifestuje slabijim reagovanjem na stres. ali neuspešnim traženjem sigurnosti. Zbog toga se ponašanje ovih pacijenata karakteriše stalnim. Istraživanja fokusirana na Hf-Ht-Adr osu ukazuju na abnormalniu reakciju na stres kod nekih pacijenata. Medju muškim srodnicima obolelih od GAP češći je alkoholizam.

Integrativni model Schacht : Osnovu straha uvek čini svesno ili nesvesno doživljavanje opasnosti. strah gubi signalnu funkciju i doživljava se kao opasnost sama po sebi 2. problema na poslu. Klinička slika Nepovoljni životni dogadjaji mogu prethoditi početku GAP. što olakšava fight or flight reakcije pri susretu sa opasnošću. strah postaje izraženiji ili duže traje. Tipičan je postepen početak. opasnost se neposrednije i intenzivnije doživljava. U stanjima povećane napetosti i opreza metabolizam je ubrzan u bazalnim ganglijama i desnom parijetalnom režnju. Pacijenti brinu zbog beznačajnih stvari. dok nepovoljni životni dogadjaji doprinose da dodje do egzacerbacije. smrt bliske osobe. Zabrinutost je često usmerena na nešto što bi se moglo dogoditi u budućnosti.. ali nisu jasni odgovarajući patofiziološki mehanizmi. Pretpostavlja se da postoji veza izmedju EEG aktivacije desne moždane hemisfere. kao što je strah i pojačanog mišićnog tonusa.). osećaj krivice i nesposobnosti postaje sve jači. što je plodno tle za pogrešnu procenu. Nor i holecistokininski sistemi su od manjeg značaja za etiologiju GAP-aEEG ovih pacijenata pokazuje izvesna nespecifična odstupanja i abnormalnosti. dok druga pretpostavljaju manjak endogenih benzodijazepinskih agonista ili višak antagonista. 17 . sopstvenog ili tudjeg zdravlja. dok bi precipitirajući činioci predstavljali nepovoljne životne dogadjaje (interpersonalni konflikti. to ima dve krupne posledice: 1. Uz postojanje predispozicije i precipitirajućih faktora . koja verovatno učestvuje u obradi negativnih osećanja. Brojna istraživanja ukazuju na abnormalnosti serotonergičkog neurotransmiterskog sistema. bolest. Tipična je žalba na nemogućnost odupiranja svojim brigama. To stanje karakterišu sledeći fenomeni: • Spremnost da se strahom reaguje na mnogo manji povod • Daleko veća opreznost i iščekivanje opasnosti • Nemogućnost habituacije • Teškoće u razlikovanju bezbednih od opasnih situacija Osim senzitizacije. kao i disbalans u nivou metabolizma u različitim regionima mozga u stanju relativnog mirovanja. Ako intenzivan strah traje duže i ako mu se osoba ne suprotstavi efikasno. Oboljenje se odlikuje hroničnim. što smanjuje samopoštovanje i na taj način se zatvara začarani krug u kom se strah sve više pojačava. Pretpostavlja se da postoji disfunkcija na nivou 1A i moguće 2A serotoninskog receptora. skoro stalno prisutnim strahom. PET studije ukazuju na generalno smanjen protok krvi u mozgu u stanjima stresa i pojačanog straha. potrebno je postojanje odredjene predispozicije i precipitirajućih činilaca.osetljivost ovih receptora smanjena. što za posledicu ima senzitizaciju. posledica težeg i trajnijeg straha je i remećennje kompleksnog kognitivnog funkcionisanja. Predispozicija se može odrediti na biološkom nivou ili preko razvojnih problema. materijalne situacije. najčešće manifestnim u obliku preterane i neosnovane zabrinutosti. što se ispoljava sužavanjem fokusa pažnje i rigidnim misaonim procesima. ali i zbog bračnih i porodičnih odnosa. te stalnu preokupiranost istim. Da bi se razvio patološki strah. problemi na poslu.

Pacijenti se žale da ih ne drži mesto. simptomi telesne i psihičke napetosti. pa se zato lako uplaše i trgnu na najmanji povod. ramenima. Kod najmanje ¾ obolelih od GAP se sreću komorbidna psiihjatrijska oboljenja koja često dominiraju kliničkom slikom. GAP obično prethodi pojavi poremećaja raspoloženja i kod većine pacijenata se pojavljuje posle početka specifične i socijalne fobije. ocd ili paničnog por. respiratorni i gastrointestinalni simptomi (dispneja. stomačne tegobe. tremor. poremećaj spavanja. utrnulost. Dg isključuje istovremeno ispunjavanje kriterijuma za postojanje depresivne epizode. Ovi simptomi nisu specifični z aGAP. razdražljivost. nesposobnost opuštanja. licu i očnim kapcima. Obzirom na kontinuirano prisustvo napetosti i preteranog opreza koji pacijenti teško podnose. koji uključuju: • strepnju • motornu napetost • preteranu vegetativnu aktivnost B. parestezije). strah je dugotrajniji. strašljivost. ali su manje izraženi nego kod napada panike. doživljaj da se strah ne može kontrolisati. osećaj gušenja. Obično su pogodjene grupe mišića na potiljku. sumnjičavost i razdražljivost (većina može ispoljavati svojstva zavisnog ili strašljivog PL). nestabilnost u nogama.Ponekad je obolelom teško da kaže od čega strahuje. oni to stanje opisuju kao da su uvek na ivici da puknu. suvoća usta ) . vrući i hladni talasi po telu. nedovoljno samopouzdanje. Stoga je ova nefokusirana strepnja poznata i kao slobodno lebdeći strah. Dijagnoza Dg kriterijumi prema ICD 10: A. preosetljivost. trzaji. posebno problemi sa zaspivanjem. nekog od fobičnih poremećaja. treperenje. Karakteristika GAP-a su i gotovo stalno prisutni telesni simptomi . Simptomi psihičke napetosti čine značajnu i relativno specifičnu komponentu generalizovanog stanja straha i ispoljavaju se kao nemir. frontalnom delu i po celoj glavi u vidu obruča) . stezanje u grudima. Oboljenje se može ispoljavati i napetim. Neretko su prisutne i žalbe na zaboravnost. nervoza želuca) i opđti simptomi (nesvestica. prenapregnutost. vrtoglavica. Nije retka pojava psihogene disfagije (osećaj „knedle u grlu“ i teškoće pri gutanju). ostali telesni simptomi. bolovi mišića. opreznost. bol ili nelagodnost. znojenje. pritisak. Ali sledeća svojstva ličnosti relativno se često sreću kod obolelih: osećanje nesigurnosti. da ima preplavljujući i 18 . grčevi. vratu. tj. Diferencijalna dijagnoza • Normalno stanje straha kod GAP postoji veći intenzitet straha. ali neodredjenim iščekivanjem da se nešto loše može dogoditi. muka. To su simptomi vegetativne hiperaktivnosti (palpitacije. gotovo stalno prisustvo simptoma straha tokom nekoliko meseci. nepoverenje. psihogena glavobolja (u potiljačnom. U GAP su važne i manifestacije telesne napetosti: zategnutost. Treba istaći da ne postoji jedan odredjen tip ličnosti koji karakteriše sve osobe sa generalizovanim stanjem straha. da lako planu ili se iznerviraju kao i da im je teško da se na bilo šta usresrede.

postoji prenadraženost CNS. Često se komplikuje depresijom i zloupotrebom alkohola. • Poremećaj prilagodjavanja i posttraumatski poremećaj ovde je traumatski dogadjaj etiološki najznačajniji • Strašljivi poremećaj ličnosti ovde postoji strah od socijalnih interakcija. gubitak interesovanja • Opsesivno-kompulzivni poremećaj prisile kod okp su Eg-distone više se doživljavaju kao intruzivne. Tok i prognoza GAP je hronično oboljenje sa znatnim fluktuacijama u intenzitetu simptoma . Lečenje Lečenje je potrebno započeti što pre. naročito ako je oboljenje dugo trajalo. Epidemiologija 19 . Remisije su retke. agresivni ispadi. kofein – učestalo mokrenje. Dbt Mell • Intoksikacija stimulativnim sredstvima (amfetamin. S obzirom da GAP često narušava kvalitet života medju ovom populacijom pacijenata je česta nezaposlenost. Oporavak nakon 10 godina lečenja i praćenja je moguć u 25% slučajeva. dok su simptomi i dalje izraženi u 60% slučajeva. GIT smetnje. zbog čega izbegavanje socijalnih kontakata postaje tipično. ometanje funkcionisanja i osiromašenje kvaliteta života. ako je praćeno komorbidnim psihijatrijskim poremećajima. neprimerenost intenziteta straha u odnosu na okolnosti koje su ga izazvale. dok je kod PP tipična vegetativna hiperaktivnost • Poremećaji raspoloženja • Depresija uvek postoji anhedonija. a njihov sadržaj je manje vezan za svakodnevne i realne životne probleme (tipične su teme: kontaminacija. Takodje. Najčešće se kombinuju farmako i psihoterapija. koji nisu takvog intenziteta da bi mogla da se postavi dijagnoza depresije ili nekog specifičnog stanja straha. izostaju tipična hipohondrična ponašanja. ulceroznog kolitisa. kao i ako oboleli nisu dobro prilagodjeni sredini u kojoj žive i ako su im bračni i porodični odnosi nekvalitetni. • Hipohondrija kod GAP postoji strah da bi osoba mogla da se razboli. Prognoza je uglavnom nepovoljna. kritike i procene osobe u socijalnoj situaciji. postepeno.sveprožimajući karakter. kompromitujući postupci i gubitak kontrole). poremećajima ličnosti i hroničnim organskim bolestima. a ne da su već obolele. tj. tahikardija ili poremećaj ritma i crvenilo lica) • Panični poremećaj GAP počinje ranije. a recidivi česti. MEŠOVITA STANJA STRAHA I DEPRESIJE Definicija Mešovito stanje straha se odlikuje preplitanjem simptoma straha i depresije. • Simptomi GAP u sklopu hipertireoidizma • Iritabilnog kolona. aberantna seksualnost. procenjuje se da traje prosečno izmedju 6 i 10 godina.

pokazuju sličnu hiperaktivnost nor sistema i poremećaje ser. Pretpostavlja se da isti geni mogu da budu u osnovi oba oboljenja. Klinička slika Klinička slika je izrazito heterogena. razdražljivost. kada je ono udruženo sa njom. Psihološki činioci U okviru ove teorije. Etiologija O odnosu izmedju straha i depresije postoje različita gledišta. a za depresiju preteran doživljaj niže vrednosti. a da uticaji sredine i tip stresa odredjuju do kog psihičkog poremećaja će doći. Biološki činioci Neuroendokrinološka istraživanja ukazuju na vrlo slične abnormalnosti u stanjima straha i depresiji : poremećaj u lučenju kortizola pri davanju ACTH.Procenjuje se da je zastupljenost ovog poremećaja u opštoj populaciji izmdju 1 i 10%. pri čemu stanje straha može da prethodi depresiji . Pod negativnim afektom se u ovom slučaju podrazumevaju simptomi napetosti i uznemirenosti. Sa jedne strane postoji mišljenje da strah i depresija imaju zajedničke činioce rizika i predispozicije. Pretpostavlja se da u ovom bitnu ulogu ima još uvek nedovoljno proučena kombinacija bioloških i psiholoških činilaca. neodredjeni somatski simptomi . dok se depresija od straha razlikuje poizostanku pozitivnog afekta ( zbog sniženih VND). greške. Sa druge strane je mišljenje da stanja straha I depresije imaju različite faktore rizika i predispozicije što dovodi ili do pojave stanja straha ili do pojave depresije. disforično 20 . nemir. poremećaj u lučenju TSH I prolaktina pri davanju TRH. a u izvesnoj meri su prisutni i somatski simptomi koji nemaju organsku podlogu. pa je po tom mišljenju stanje straha ili neposredni prethodnik depresije ili označava teži oblik depresije. uz stalna negativna iščekivanja. poremećaj u lučenju GH pri davanju klonidina. u novije vreme su definisane dve hipoteze. ali nije jasno koji činioci odredjuju da li će se javiti pretežno simptomi jednog ili drugog entiteta. demoralisanost. Istraživanja pokazuju da etiologija može biti zajednička za mnoge simptome straha i depresije. laka zamorljivost. teškoće u koncentraciji. proizašla iz kognitivne teorije iznosi da strah i depresiju karakterišu specifični kognitivni obrasci. Osim toga. Prema ovom modelu. sledeći simptomi su često prisutni:nervoza. strepnja. strah se odlikuje kognitivnim usmeravanjem ka budućnosti. Mada ne postoji tipišan opis mešovitog stanja straha I depresije. poremećaji spavanja. dok je u depresiji izražena kognitivna orjentacija prema prošlosti . • Druga hipoteza poznata pod nazivom tripartitni model ističe negativni afekat (koji se odnosi na njihova svojstva) . krivice i gubitka. da predstavlja činilac rizika za njenu pojavu. razdražljivost. tj. Tako je za strah karakterističan osećaj ugroženosti. Neurotransmiterski sistemi tkdj. kao zajednički činilac straha i depresije . Sreće se kod osoba u rasponu od treće do sedme decenije života. • Prva hipoteza. stres koji bi vodio u mešovito stanje straha obuhvatio bi gubitak i opasnost. u cilju prevazilaženja problema razlikovanja kliničkih ispoljavanja specifičnih za ove entitete. zastupljenost simptoma je subsindromska. Simptomi depresije i straha su neretko genetički povezani . napetost. Strah se od depresije razlikuje prisustvom simptoma vegetativne hiperaktivnosti. doživljaj nesigurnosti i slabo samovrednovanje.

Fobična kriza je obeležena brutalnim izbijanjem parališuće strepnje i tegobe. aktivnosti i situacija. Po definicije je blaži neurotski poremećaj. na intelektualnom planu. oslabljena koncentracija i zaboravnost. koji je i dalje neugodan. od kojih se onda objekat plaši. FOBIČNI POREMEČAJ Fobija ( bežanje. Dakle. klecanje nogu. neurotični kompromis. sa relativno dobrom prognozom . strah od straha ) • Strah pri susretu sa fobičnim stimulusom • Ponašanje izbegavanja Fobični objekti su simboli originalnih objekata i situacija . Pacijent zamenjuje anksioznost strahom. Osobe sa ovim poremećajem su uglavnom: strašljive. koju prate telesne pojave (tahikardija. I drugo. poremećaji spavanja. strah ) se definiše kao iracionalni i stalni strah od specifičnih objekata. negativističan i često pesimističan stav. znojenje. aktivnosti i situacija koje za posledicu imaju svesno izbegavanje fobičnih stimulusa. pacijent zna da objekat straha nije realno opasan. U suštini predstavljaju odbrambenu meru. drhtanje. nego obrnuto. u kom dolazi do pomeranja sa objekata i situacija aktera intrapsihičkog konflikta na druge. već se ono više tretira kao rezidualna dijagnostička kategorija. lako zamaranje. pasivno-zavisne ličnosti. Lečenje Efikasnost pokazuju skoro svi oblici psihoterapije. fobija ima tri karakteristike: • Anticipaciju (strah od pomisli i očekivanja susreta sa fobičnim stimulusom. što olakšava neugodnost. fobični objekat može da se izbegava ili poništava (negira). Ovaj intenzivan strah je praćen vegetativnim poremećajima. emocionalna labilnost. lažna vrtoglavica ). preosetljivost.raspoloženje. daleko je više depresivnih pacijenata koji imaju patološki strah. pri čemu iste simptome ponekad izaziva očekivanje iste situacije. lečenje depresije je prioritet. zavisni i opsesivno-kompulzivni pl) Uvek treba imati na umu da izmedju straha i depresije postoji hijerarhijski odnos. Dijagnoza U MKB 10 se ne daju precizna uputstva za dijagnostikovanje ovog obolenja. Tok i prognoza Uošen je akutni i hronični tok. kao i napor kojim pacijent pokušava da je izbegne. Pogoršanjima obično prethode neprijatni i traumatski životni dogadjaji. a pacijent prepoznaje da strah nije u proporciji sa aktuelnom opasnošću od tih predmeta. ali. užas. 21 . Pre svega. Simptomi se obično javljaju akutno i često im prethode nepovoljni životni dogadjaji. Diferencijalna dijagnoza • Poremećaji raspoloženja • Specifična stanja straha • PL (strašljivi. manjak energije. Sem toga. nezadovoljstvo sobom. panika. dok su od lekova najčešće primenjivani antidepresivi i anksiolitici. uz adekvatno lečenje i praćenje.

osobe se povlače. Posebna organizacija ili poremećaj ličnosti uvek prate agorafobiju i predstavljaju glavni preduslov za njen nastanak i razvoj. bioskopske. U najtežim slučajevima se vezuju za krevet. narcistička i borderline ličnost. skučenih prostorija punih nameštaja. Osnovne simptome često prate i opšti strah. koncertne dvorane. Veoma često ispoljavaju klaustrofobične smetnje : strah od lifta. malih. trgovi. mostovi. U zavisnosti od predmeta i situacija koje mogu biti sadržaj fobije . opsesivni i hipohondrični fenomeni i depresivno raspoloženje. autoputevi. ili susrevši se sa njima – doživljava strah. prodavnice ). iz kog nekad ne izlaze čak i godinama. AGORAFOBIJA Agorafobija je najčešći i najznačajniji oblik fobičnog stanja i karakteriše se postojanjem stalnog. intenzivnog ili paničnog straha od javnih mesta i mesta sa kojih se teško može brzo ukloniti ili mesta na kojima je dobijanje medicinske pomoći veoma otežano (ulice. ali je normalan čovek naučio da tu opasnost podcenjuje 3. Epidemiologija 22 . zatvaraju se u svoj stan. objekti i situacije u kojim još uvek postoji neka veza sa opasnošću. objekti i situacije kojih se realno plaši svaki čovek 2. Pokretljivost i aktivnost obolelih osoba se značajno smanjuje. pozrišne. ili strah od putovanja do udaljenih mesta. da bi u 9-oj reviziji došlo do transformacije fobične neuroze u fobična stanja. pojačana sumnjičavost prema okolini i nesigurnost u sebe. očekujući susret sa fobičnim objektom ili situacijom. anksiozna (izbegavajuća). pojačana zaokupljenost samim sobom (sklonost introspekciji). već kod mnogih izazivaju prijatna osećanja Fobični poremećaj se deli na: • agorafobiju • socijalne fobije • specifične fobije U MKB 6 fobija se po prvi put klasifikuje kao samostalan entitet (1947). Još jednu od specifičnosti agorafobije predstavlja potreba da uza sebe imaju osobu od poverenja. postaju mesta koja zaplašuju i na kojima se mogu javiti napadi straha ili panike) Isti je slučaj i sa velikim zatvorenim prostorima (robne kuće. strah od straha i ponašanje izbegavanja. samoprebacivanje. možemo ih podeliti u tri grupe: 1. a u 10-oj reviziji fobija dobija svoj definitivni oblik. telesni simptomi straha. U razvijenom obliku. socijalne fobije i drugi fobijski strahovi. tuneli. depersonalizacija i derealizacija.Klinička karakteristika fobičnog poremećaja je da pacijent. agorafobiju karakterišu napadi panike. objekti i situacije koje ne samo da predstavljaju opasnost. Bitne karakteristike mišljenja fobičnih pacijenata su: interpretativnost. Posebnost poremećaja čini i postojanje intenzivnog straha od vožnje javnim saobraćajnim sredstvima. Reč je o postojanju anksiozno-fobične strukture ličnosti i njenih varijacija ispoljenih kao pasivno-zavisna. histrionična. mračnih.

Pol Češća je kod žena 3:1 Godine početka Prvi zamah dešava se oko 18. on je sam izaziva. Nema više straha od seksualnih. kao signal Ega ima posebne karakteristike. Edipovim kompleksom. Osiromašenja Radi se o oboljenju koje dovodi do pada kvaliteta življenja. strahom od kastracije i uretralnom erotikom.godine. jer ga povezuje sa opasnošću ili sadističkim aktom zlostavljanja. Radni status Osiromašenje radne sposobnosti i kapaciteta za rad je veoma izraženo. Za nastanak fobije straha značajni su sledeći mehanizmi odbrane: 23 . Neuspeh Ega se objašnjava postojanjem velike unutrašnje napetosti i osećanja blokade. što stvara podložnost za reagovanje strahom. prosečno oko 24. jer etiologija nije dovoljno poznata da bi se moglo izdefinisati jedinstveno i opšteprihvaćeno objašnjenje porekla agorafobije. objektima i aktivnostima od kojih osoba počinje da oseća fobijski strah. javlja se strah kao signal ili upozorenje. koji se karakteriše: ambicioznošću. koje ima značenje kastracije. Bračno stanje Oboleli su uglavnom u braku i ne retko i partner ispoljava isti poremećaj. Kada dete vidi seksualni čin svojih roditelja ono doživi traumatsko iskustvo.Istraživanje ECA studije ukazuje na zastupljenost ovog poremećaja od 2. simbolički predstavljaju ili iskušenje ili kaznu. Etiologija Postoji širok spektar teorija. u okviru odredjenja neuroze straha pisao o odredjenim specifičnostima fobičnih strahova. Fobični strah upozorava na postojanje opasnosti od narušavanja psihičke ravnoteže zbog provale u svest zabranjenih nagonskih impulsa koji su u vezi sa Edipalnim stupnjem u psihoseksualnom razvoju.7-5. pa umesto da upozori na postojeću opasnost od traume. već samo od seksualizovanih situacija. Kada se u Egu javi strah (zbog unutrašnjih opasnosti iz Ida) a osoba nije u stanju da se suoči sa njom i razreši je. takodje je povećana stopa samoubistva. koje za osobu imaju nesvesno značenje.godine. oko 28. Šire posmatrano. smatrajući da ovaj strah. koje se posledično smanjuju i redukuju. drugi oko 30. kod fobija upozorenje ne uspeva . uretralna erotika je čest dinamički sadržaj kastracionog kompleksa. Sa duge strane.prema situacijama. tj.8%. jer strah regredira na oblik napada straha ili panični strah. Frojdovo učenje je osvetlilo još neke momente od značaja za razvoj fobija u odraslom periodu : • Ometen proces poistovećivanja sa osobom istog pola • Kontinuirano rivalstvo medju braćom i sestrama. dolazi do inhibicije Ega ili životnih aktivnosti . U dinamici fobija veza izmedju situacije koja izaziva strah i konflikta je skrivena. Frojd je fobije najuže povezivao sa psihoseksualnim razvojem. potrebom za isticanjem i dominacijom. dok je kod muškaraca povećan rizik od KVS oboljenja. uz nedovoljnu podršku od strane roditelja • Strah od gubitka ljubavi majke i drugih odraslih Dinamika nastanka fobijskog straha Kada Ego koji ocenjuje opasnost upozorava da odredjena nagonska akcija može dovesti do kastracije ili gubitka ljubavi. Smrtnost Najnovija istraživanja ukazuju na povišen stepen smrtnosti zbog razvoja sekundarne depresije i alkoholizma. Psihoanalitičke teorije Frojd je još 1895. Ali. U takvim okolnostima Ego aktivira mehanizme odbrane i putem njih okreće unutrašnju opasnost put spolja. Zastoj libida na ovom stupnju razvoja dovodi do oblikovanja uretralnog karaktera.

blizu ocd) • Specifične (regresija na edipalni nivo. prostituciju. fokusira i striktno povezuje za odredjene situacije. bliže histerije) Glavne fiksaciono regresivne tačke kod fobije su povezane sa falusnom fazom. Superego se ovde ponaša kao stariji i dovodi Ego u opasne situacije. svojim prisustvom on nadzire i donosi olakšanje. da su prebojene sadističko-agresivnim impulsima. Franz Aleksander Po njemu fobija nastaje zbog neuspeha u funkcionisanju Ega pri savladjivanju problema vezanih za prilagodjavanje uslovima okoline. Ovaj mehanizam je kod fobija neuspešan. kao tipična forma straha za sve oblike fobija. Na osnovu dubine regresije Frojd je razlikovao dve vrste fobija: • Obične (duboka regresija na preedipalni stupanj. ali nije tako nepomirljiv kao kod opsesija. zaštićuje osobu od iskušenja. Po Dojčovoj. retko seksualni. predmete. Formiranje simptoma kao mehanizam odbrane. strah od smrti. zdrava i čitava. regresija na Edipov kompleks i rivalitet sa braćom i sestrama (kada se javlja strah i osećaj krivice) 3. Ego se rešava straha mehanizmom projekcije udružene sa simbolizacijom i kondenzacijom. već kao nešto nepredvidjeno što dolazi iz spoljašnje sredine. Tako izolovan strah se eksternalizuje i izbacuje upolje mehanizmom projekcije. Helen Dojč smatrala je da su fobije topografski bliže opsesijama nego histeriji. Regresija je zajednički činilac svih fobija. Činjenica da ta osoba korača pored nje. Tako fobična osoba nagonski podsticaj više ne doživljava kao svoj. neuspeh u životu i gubitak inicijative 2. koje mogu dobiti i pregenitalne karakteristike. tj. Pratioc na površnom nivou.Potiskivanje je osnovni mehanizam odbrane i povezan je sa pozitivnim i negativnim Edipalnim željama. odustajanje od samopotvrdjivanja i njegova zamena zavisnošću Po njemu. masturbaciju. Taj proces se odigrava u tri faze: 1. glavni impulsi koji pokreću fobični proces su agresivno-destruktivni. sa edipovskim željama i strahom od kastracije. Intrapsihički konflikt se projektuje u spoljašnji objekat ili situaciju koja se kasnije izbegava. Fobije nastaju kao posledica aktuelizacije intrapsihičkih konflikata povezanih sa preedipalnim i edipalnim stupnjem u psihoseksualnom razvoju. homoseksualizam. Izolacija ima posebno značenje kod fobija. dokazuje mu da je nije ubio. 24 . kao i da medju obolelim postoje osobe koje ispoljavaju histerični karakter. pomeranjem preobraća na drugu situaciju razlličitu od izvorne i veže za nju putem simboličkih asocijacija. a njegov efekat je konflikt i pojava straha od kastracije. Dalja razrada Frojdovih ideja stavila je poseban akcenat na pregenitalni stupanj . promiskuitet. specifičan je i karakterističan kod fobija. Premeštanje je najvažniji mehanizam odbrane kod fobija i predstavlja preobraćanje unutrašnje opasnosti u opasnost spoljašnje prirode. Radi se o reakciji besa na neuspeh koji izaziva strah od kastracije. jer izoluje strah. jer se strah nastao zbog postojanja intrapsihičkih konflikata. Podsticaj se dalje. delatnost i funkciju organizma. Fobijski simptom je oličenje ove odbrane. agresiju i odbranu od nje. potreba za pratiocem je potreba za nesvesno omraženim roditeljem.

a kasnije i pri pomisli na njih (stah od straha). Ovako doživljena nelagodnost uslovljava razvoj intenzivnog straha i u svim sličnim situacijama. ustaljuje se i postaje osnovni psihopatološki sadržaj. Po ovoj teoriji razvoj agorafobije bi se mogao objasniti na sledeći način: Osoba koja razvija agorafobiju je primarno doživela neko bolno iskustvo daleko od kuće. i ulogu specifičnih mehanizama odbrane:negaciju. neodlučnost. cveta pasivnost. Ova neprijatna doživljavanja motivišu obolelog da nadje način kako da ih izbegne. precenjivanje stepena opasnosti 3. Pretpostavlja se da su opažanje i interpretacija opasnosti ugavnom povezani sa mogućim doživljavanjima neke vrste gubitka. Eysenck. zavisnost i strah od pasivnog odvajanja od objekta. Osnovna premisa je da strah ne uzrokuje odredjena situacija ili dogadjaj sam po sebi već njihova pogrešna interpretacija. Beck navodi četiri osnovne pogreške u saznajnim procesima osoba u strahu: 1. Salzman ističe da je glavni uslov za nastanak fobije postojanje opsesivnog karaktera i strah obolelog da će izgubiti kontrolu nad svojim impulsima. smatrajući je opasnom. procenjivanja mogućnosti da će doći do stanja opasnosti 2. osećaj gušenja. u masi ljudi . pomeranje i rascep (splliting). Kognitivne teorije Nastanak straha i fobija objašnjavaju na osnovu pogrešno konceptualizovanih saznajnih procesa. naglo nastale malaksalosti. već ispoljen strah u detinjstvu. ambivalentan odnos prema majci. Bihejvioralne teorije Po principima teorije učenja. Osnovna postavka je da je strah uslovljena reakcija na bol i da ima snagu i nagona i potkrepljivača. Sperlingova ističe i karakterističnu organizaciju Ega koja je primitivna. Teorija nagona ili dva činioca Po ovoj teoriji strah je sekundarni nagon i sekundarni potkrepljivač (Mowrer i Miller). emocionalna nezrelost. Rachman Premorbidne crte ličnosti:zavisnost. bolesti ili smrti. Teorija o traumatskom uslovljavanju straha Wolpe. Medjutim.Melita Sperling Po njoj fobije predstavljaju strah koji je sex prirode . vrtoglavice. Ponašanje koje optimalno ispunjava ove uslove jeste povratak kući – to je ponašanje izbegavanja. mnogi autori smatraju da fobije treba posmatrati kroz prizmu psihološke dobiti od bolesti. Neutralni stimulusi povezani sa bolnim ili ugrožavajućim dobijaju snagu proizvodjača straha. ako se konflikti iz oralnog stadijuma ne razreše. Pošto uspešno redukuje strah. potcenjivanje sopstvenih mogućnosti snalaženja u toj situaciji 4. potcenjivanje moguće pomoći od strane drugih 25 . projekciju. U tom periodu strah od razdvajanja dostiže kavlitativno drugačiji nivo u funkcionisanju motornog sistema koji omogućava detetu da se i fizički odvoji od objekta. Bolno iskustvo je najčešće vezano za zdravstveno stanje i doživljaj: lupanja srca. Osoba sklona strahovanju doživljavaće opasnost i kad ona realno ne postoji ili će datu situaciju nerealno procenjivati. fobije su uslovljene reakcije straha. eksternalizaciju. ponašanje izbegavanja se pozitivno potkrepljuje. što stvara uslove za kasniji nastanak fobija. Najzad. povrede. Ona posebno ističe važnost preedipalnog stupnja. na javnom mestu.

to se ne dešava jer partner nije snažna ličnost. Agorafobični muškarci se vezuju za žene koje podsećaju na njihove obožavane majke. Ali. nekomunikativne porodice. anksiozni . ljutitim reakcijama. samostalnost i osećanje lične slobode kod dece). Kognitivne teorije takodje poentiraju i osećaj bespomoćnosti. Pretpostavlja se da kod obolelih postoji genetska predispozicija za lako razdraženje pomenutih neuroanatomskih struktura. prezaštićujuća. Takodje je moguć i razvoj novih simptoma depersonalizacije i derealizacije. koje potenciraju neispoljavanje ili potiskivanje emocionalne ekspresije. Često su ti partneri neelastične i rigidne osobe što može imponovati kao stabilnost i snaga. prisećanja i predvidjanja budućnosti. Agorafobične žene biraju partnera koji bi trebao da preuzme ulogu roditelja. caruje nemir i nesloga. psihofizioloških i psihoendokrinoloških parametara. Napadi panike se mogu dovesti u vezu sa moždanim stablom i neuronskim pražnjenjem u locus coerulesusu (noradrenergički centar). porodice koje prezaštićuju svoje članove i uče ih da izbegavaju rešavanje životnih problema. povučen. kontinuirano izbegava roditeljske obaveze. ali ih je poricao ili prikrivao. ograničavajući i osiromašujući. nezavisnost. antisocijalnog ponašanja Teorije o porodičnim i bračno-partnerskim odnosima Razvoj agorafobičnog ponašanja uslovljavaju ili pospešuju zatvorene . inicijativu u rešavanju životnih problema). Neretko su oni negativistični. genetičkih. već uglavnom sputavaju. limbičkog režnja i prefrontalnog dela kore velikog mozga. U takvim porodicama ugl.razvoj ludila. za koji se pretpostavlja da nastaje kao rezultat pogrešnih interpretacija niza telesnih senzacija: • lupanje srca –infarkt • senzacije u udovima – moždani udar • promene psy funkcionisanja – početak ludila • vrtoglavica – koma i smrt • teškoće u disanju – ugušenje i smrt • osećaj gubitka kontrole nad unutrašnji senzacijama. želi i voli da se pita o svemu. a čest je i slučaj izmena roditeljskih uloga što je predispozicija za nastanak agorafobije (otac je pasivan. zatim na nivou hemoreceptora u produženoj moždini i SER neuronima raphae dorsalis u srednjem mozgu. Biološke teorije Zasnivaju se na analizi neuroanatomskih. majka je dominantna. skloni eksplozivnim. tih. te dobija beznačajnu ulogu u porodičnoj hijerarhiji. 26 . Partnersko-bračni odnos često dobija etiološku suštinu. Buduća agorafobična osoba bira partnera koji poseduje osobine koje ona nema (razvijenu i ispoljenu odgovornost. Neuroanatomska osnova Gorman i saradnici smatraju da se nastanak paničnog poremećaja sa agorafobijom nastaje kao posledica ekscitacije tri neuroanatomske oblasti: moždanog stablja. ali ih one ne podržavaju kao majke.Kod agora fobije saznajni simptomi mogu da budu mnogo intenzivniji i da dovedu do inhibicije pojedinih kognitivnih funkcija posebno u domenu zaključivanja. guši inicijativu. neretko patogen i destruktivan. Po pravilu je neskladan. neurofizioloških. on uglavnom ima iste ili slične tegobe. očekujući da ih on reši. ili kompulzivni sa izraženom težnjom ka povlačenju (često impotentni). ljubomori. Nerešene probleme iz primarne porodice agorafobična osoba prenosi na svog partnera.

uzbudjenje i strah. pre definitivnog ispoljavanja oboljenja. konkordanca kod monozigotnih blizanaca iznosi 31%. ili čak po život opasan događaj • pacijent situaciju procenjuje kao opasnu ili ugrožavajuću • ovo uverenje podržava i podstiče doživljavanje straha od straha izazvanog pražnjenjem u limbičkom režnju. strah od straha i ponašanje izbegavanja i druge karakteristične simptome i oblike ponašanja. Redje može početi naglo i neočekivano. U postojećoj klasifikaciji opisana su dva entiteta: 1. mada ni model poligenskog nasledjivanja nije definitivno odbačen. ostvaruje se i veza izmedju prefronteksa i moždanog stabla Genetičke teorije Agorafobija se smatra porodičnim oboljenjem. godine. Najverovatnija je transmisija po modelu dominantnog gena. noćne more. Traje uglavnom nekoliko minuta 27 . sa kojim se uspostavlja recipročna veza • ova veza omogućava održavanje ponašanja izbegavanja • pored pomenute. strah od razdvajanja od roditelja. jedno od najmučnijih.Strah od straha se povezuje sa limbičkim režnjem koji je centar za mnoga osećanja posebno za bes. posebno ako se u obzir uzmu . agorafobija sa paničnim poremećajem 2.postojanje komorbiditeta i kliničke komplikacije. To je provala intenzivnog straha ili užasa praćenog osećajem vitalne ugroženosti i pretnje smrti (zemljotres. stanje potpune bespomoćnosti). Ponašanje izbegavanja se povezuje sa prefronteksom kore velikog mozga. Ti su dogadjaji poslednja kap u prepunoj čaši koji dovode do karakterističnog ispoljavanja agorafobije. Precipitirajući činioci U najvećem broju slučajeva nastanak poremećaja se može povezati sa nekim dogadjajem ili situacijom iz života. Izraženi i specifični simptomi agorafobije počinju da se javljaju izmedju 18-30. čežnja za kućom. hipotalamo-pituitarno-adrenalne 2. eneureza. Napad panike je posebno emocionalno iskustvo. strašljivost. agorafobija bez paničnog poremećaja Medjutim. odbijanje da idu u školu. Početak Oboleli od ranog detinjstva ispoljavaju karakteristične osobine: preosetljivost. Model po kom dolazi do ovakvog ponašanja ima sledeći redosled: • doživljavanje napada panike dovodi do pražnjenja u moždanom stablu • ova pražnjenja se prenose u više kortikalne centre (odgovorne za učenje i složena osećanja) • u tim strukturama se napad panike doživljava kao neprijatan. pa i godina. klinička praksa pokazala da je ispoljavanje ovog poremećaja mnogo složenije. Razvijena klinička slika Oboleli doživljava napade panike. Tipičan početak je postepeno javljanje nespecifičnih simptoma u trajanju od više meseci. Psihoendokrinologija Istraživanja etiologije agorafobije iz ugla psihoendokrinologije su usmerena na utvrdjivanje mehanizama aktivnosti dveju osovina: 1. udar struje. hipotalamo-hipofizno-tireoidne Klinička slika Agorafobija je složen i kompleksan psihički poremećaj.

te da im neka kugla iznutra pritiska grudi. depersonalizacioni i derealizacioni fenomeni doprinose osećanju gubitka kontrole i strahu od ludila. pa i celokupnog organizma. od vožnje liftom. neprijatan. a strah je mučan. obeshrabrene. da ne vladaju životnom situacijom. Postaju povišeno nesigurne. u redu. bespomoćne. oprezne . Psihički : intenzivan strah od smrti zbog infarkta miokarda ili mozga. Preokupiranost strahom je osnovno osećanje izmedju napada panike. Osobe koje doživljavaju opšti strah saopštavaju da su potpuno paralizovane. Klinička slika izmedju napada panike Napadi panike traju odredjeno vreme. kupanja u kadi. da gube kontrolu nad sobom i počinju da „lude“. Telesni: kardiovaskularna simptomatologija najčešće. teškoća u disanju) . ne uspevaju da se organizuju i realizuju neke od životnih ciljeva. od čekanja uopšte. sumnjičave. Slobodno lebdeći strah (nejasno doživljavanje straha kao da osobu strah preplavljuje. stezanja u grudima. pa čak i stalno ležanje u krevetu. Dramatizacija i veoma neprijatni hipohondrijski. Nivo samoprocene i samovrednovanja je izuzetno nizak . što je povremeno vrlo izraženo. ramena. Ovo ponašanje sprečava razvoj straha. I uvek postoji opasnost od razbuktavanja do nivoa panike. a ona pri tome ne zna odakle strah dolazi) i strašljivo iščekivanje (oboleli je obuzet strepnjom da će se nešto loše dogoditi. zatim se izbegava sve veći broj mestai situacija i na kraju to postaje glavni oblik ponašanja. strah da ostanu sami u kući. kada dolazi do inhibicije reakcija i ponašanja obolele osobe. posebnih oblika strahovanja i specifičnih oblika ponašanja koji podsećaju na sliku generalizovanog anksioznog poremećaja. ali ne i manje nelagodan. Razvija se postepeno. Prvo se izbegavaju mesta i situacije gde je oboleli doživeo prve smetnje. potiljak. dolazi do ispoljavanja drugih psihopatoloških sadržaja. telesni i ponašajni simptomi. Život se svodi na boravak u kući i relacije kuća-posao-kuća. po život opasne bolesti. ponašanje privlačenja. Pacijent oseća nelagodnost. Telesna napetost se ispoljava kao zategnutost mišića ( vrat. Psihička napetost je osećaj svesnosti da postoji odredjena opasnost. Strah od straha ili anticipatorni strah se javlja kao posledica doživljenih napada panike i osećaja bespomoćnosti. U osnovi leži osećaj bespomoćnosti. i pasivno. Specifični oblici ponašanja: psihomotorna uznemirenost. Napad panike prate brojni psihički. Specifični oblici straha karakterišu razvijenu kliničku sliku: strah da bude sam. ili pak ugušenja. smatrajući da su se razboleli od teške.(redje sati). ali dovodi do osiromašenja i pada kvaliteta življenja. čini se kao da će se raspasti. avionom. Oboleli su najčešće depresivnog raspoloženja. apel ponašanje. Oboleli ne može da razume svoje stanje. Ovaj strah je manje dramatičan. odlaska kod frizera. opsesivni. strah od putovanja. grudi – može dovesti do glavobolje. Oboleli razvija strah zbog predvidjanja da se napad panike može ponovo javiti. Osećanje psihičke i telesne napetosti su česti simptomi izmedju napada panike. do ekstremne agitacije. parališući) su dva tipična doživljaja straha izmedju napada panike. Ponašanje izbegavanja može biti aktivno. tako da su uvek spremni da o sebi govore izuzetno ružno. lagano se proredjuju i nestaju. ali nije povezan sa doživljavanjem nesreće. kada osoba beži iz opasne situacije. ima tendenciju ponavljanja i ustaljivanja. unutrašnji pritisak. 28 .

zavisnost. važnu karakteristiku čini i potreba da se ima stalni pratilac. zloupotreba PAS. strašljivost. redefinisanje psihopatološkog sadržaja Središnja faza Bihejvior terapija-kognitivna terapija-dalja primena lekova Završna faza Psihoanalitička psihoterapija. partnersko-bračna th 29 . sa kojom je oboleli razvio odnos emocionalne vezanosti. putovanje od kuće. OK neuroze. ambivalencija. u odnosu na SI i opsesivne misli b. druga stanja straha. mazohističkim i borderline poremećajem ličnosti. ali značajno ga osiromašuje. Kliničke karakteristike agorafobičnih pacijenata su: stidljivost. ili pak sa druge strane. izbegavanje da se prihvati odgovornost. neodlučnost. predispozicija za telesne bolesti. alkoholizam. putovanje bez druge osobe c. Drugi ističu da su ansiozno-fobične osobe u detinjstvu i mladosti preterano izbegavale životne teškoće. manipulativna ponašanja praćena zavisnošću od lekova i droga. – BASIC ID) koji se sastoji u pragmatičnoj sukcesivnoj i ili uporednoj primeni različitih oblika psihoterapije i lekova. javna mesta. psihološki ili vegetativni simptomi primarno ispoljeni. preosteljivost. stalno predosećanje nesreće. uglavnom jedna stalna bliska osoba. anksioznim ili izbegavajućim. introverzija. pasivno zavisnim. uglavnom sa histrioničnim. nezrelost. Kliničke komplikacije depresija. pun poverenja i nežnosti. Tok i prognoza Agorafobija je hronično oboljenje sa tendencijom dugog trajanja. PL. Dijagnoza Kriterijumi: a. narcističkim. stalna napetost. strah ograničen na najmanje dva od sledećih situacija: gužve. Integrativni model po Eriću: Početna faza Uspostavljanje kvalitetnog odnosa sa obolelim Umirenje Definisanje tj. visoka skrupuloznost. osećaj nesigurnosti i inferiornosti. neposredno ne ugrožava život obolelog. izbegavanje situacija koje izazivaju strah Diferencijalna dijagnoza : depresija. pa se zato brane ponašanjem koje je stalni poziv u pomoć. savesnost. nesposobnost za uvid. hipohondrijaza. uveličavanje teškoća. pasivnost. optimalni rezultati se postižu primenom integrativnog modela lečenja (začetnik Popler. veoma agresivan. Ovakav oblik ponašanja ima korene u razvijenom osećanju zavisnosti. laka uzbudljivost.Najzad. nestabilnost. 1977. Lečenje Predstavlja veoma složen proces. alkoholizam. Pojedini autori smatraju da su ovakve osobe nesposobne da odgovore na zahteve okoline. Komorbiditet sa poremećajima ličnosti nije redak. osetljivost na kritike drugih.g. neretko i telesna oboljenja.

Suicidalnost Kod sociofobičnih pacijenata postoji povišen rizik od suicida.te godine). Pol Mada se dugo mislilo da je češća kod osoba muškog pola. da je ponize ili povrede. Oboleli doživljavaju strah kada treba da jedu. težnja ka usamljivanju i izolaciji.Dalja primena lekova. koji mogu osobu ispitivački da posmatraju. kada se previše brinu za svoj izgled. Oboleli oseća da je njihov strah bezrazložan i nelogičan . već u skladu sa onim što se od njega očekuje. kada osećaju da će pred drugima da pocrvene. slično osećaju krivice. što bi se moglo objasniti kulturnim razlikama u shvatanju socijalnog straha. Godine početka su preadolescencija i adolescencija . recituju. Raniji početak. Epidemiologija Studije ukazuju na značajnu razliku u zastupljenosti fobija koja je u zapadnoj kulturi znatno viša. Stepen obrazovanja Različita istraživanja su došla do različitih rezultata. pojavom i ponašanjem drugih ljudi. determinišući dva oblika: autonoman i heteronoman. uz prisutnu neodlučnost vaspitača. kada misle da ih drugi kritički procenjuju . Vezu socijalnog straha sa superegom razradili su njegovi sledbenici. U takvim 30 . socijalna disfunkcionalnost. specifičnim osećanjem koje potiče od obrazaca primitivnih refleksa. pak u čijem će prisustvu ona učiniti nešto nepristojno ili neprijatno. kada treba da ostvare kontakt sa osobom suprotnog pola ili autoritetom. praćenje Završna procena uspešnosti terapije SOCIJALNA FOBIJA Definicija Socijalna fobija je oblik stanja straha koji se karakteriše postojanjem stalnog. kada misle da će ispasti smešni. piju ili hodaju pred drugima ili budu u centru pažnje. nedosledno. Ovako doživljen strah goni obolele da izbegavaju ove situacije i aktivnosti što dovodi do razvoja ponašanja izbegavanja. sviraju. ali ga je povezivao sa sa funkcijom superega i stidom. Heteronomni strah nastaje kao proizvod vaspitanja dece bez ustaljenih normi. kada treba da pevaju. Takav superego ne zahteva od Ega da se ponaša na odgovarajući način. ali ne nalaze način da mu se suprotstave. pre 10-te godine je zabeležen u 40% slučajeva. Precizno odredjenje sadržaja i obima socijalne fobije uključujuje i sledeće pojmove: stidljivost. kada je povezana samo sa jednim oblikom straha i kao difuzna. neinteligentni ili neobrazovani. intenzivnog i nelogičnog straha izazvanog stavovima. Bračno stanje češće neoženjeni tj. Socijalna fobija se ispoljava na dva načina: kao fokalna ili diskretna. nedostatak socijalnih veština. najnovija istraživanja pokazuju da se ona češće javlja kod žena. glume pred publikom. kada treba da polažu ispit. neudate. koju karakteriše skup socijalnih strahova. U 95% slučajeva početak je pre i oko dvadesete godine (izmedju 13 i 26. ili . Osiromašenje visoko izraženo Etiologija Klasična psihoanalitička teorija hFrojd se nije previše bavio socijalnim strahom.

neuspeh u ostvarivanju pozitivnih učinaka u socijalnim situacijama povlači za sobom negativne procene od strane drugih i posledični doživljaj neprijatnosti i straha. Beck smatra da oboleli od socijalne fobije doživljavaju strah zato što se drže pogrešnih uverenja ili disfunkcionalnih pretpostavki. Kognitivne teorije sugerišu da socijalna fobija ima jednu kognitivnu komponentu. Teorije uslovljavanja po ovoj teoriji.okolnostima. odbijaju da razlikuju dobro od rdjavog ponašanja i tako se prilagodjavaju trenutnim zahtevima. Na ovaj način se formira patološka struktura superega. a nedovoljno koristi sistem sigurnosti. Savremene psihodinamske teorije Psihoanaliza nikada nije socijalni strah posmatrala kao interpersonalni i društveni problem. pogrešnim saznajnim procesima. strah od negativne procene. Stoga je logična komponenta socijalnog straha. koja je centralni etiološki činilac. javnom nastupanju. deca nisu u stanju predvideti koje ponašanje će im doneti naklonost roditelja. Kognitivno-bihevioralne teorije Nastanak socijalnog straha objašnjavaju ranim traumatskim iskustvom u socijalnim situacijama . Teorije socijalnog učenja po kojoj se učenje ne odvija toliko kroz direktno sparivanje nadražaja sa izvesnim negativnim posledicama već preko uzora ili učenja posmatranjem. definisao socijalni strah kao kao svestan strah koji je u povezan sa kritikom. Topografski. Suština ove teorije svodi se na tvrdnju da se iskustvo sa zaštitnikom iz ranog detinjstva internalizuje u obliku objektnih odnosa ili interpersonalnih shema. sa druge strane. Odstupanja od normalnog nastaju onda kada je osoba nesposobna da predvidja reakcije i ponašanja drugih iz okoline. Istovremeno. specifičnim naslednim činiocima. Fenihel 1946. Hipoteze o nedostatku socijalnih veština Po ovoj teoriji. Savremeni autori dinamske orjentacije Cloitre i Shear u teoriji nazvanoj odbrana/sigurnost iznose postavku da socijalni strah nastaje kada dva biološka i komplementarna sistema u funkciji preživljavanja. oralnošću i dominacijom. ona razvija novu logičku projekciju superega u spoljašnji svet. To bi značilo da je socijalni strah razvojni fenomen koji je u najužoj vezi sa: stidom. Kvalitet i postojanost ranih odnosa formira jezgro kasnijih objektnih odnosa. Do ovih pogrešnih saznanja oni su došli kroz 31 . Psihički zdrava osoba predvidja kako će okolina da reaguje i teži da reakcije superega zameni prikladnijim. i novorodjenče poseduje biološku obdarenost za razvoj niza ponašanja koja olakšavaju vezivanje u cilju olakšavanja preživljavanja. proganjanjem i kaznom. Fenihel podvlači da socijalni strah ima logičnu komponentu . sistem odbrane i sistem sigurnosti. egzibicionizmom i uretralnim erotizmom. različiti predmeti i situacije mogu da steknu sposobnost da izazovu strah udruživanjem sa nekim bolnim dogadjajem.Obolela osoba pridaje preveliki značaj reakcijama okoline i odnosima sa drugim ljudima. ambivalencijom i agresivnošću i najzad. sa jedne i rdjave savesti odraslih. uvek normalna. Socijalno anksiozna osoba preterano aktivira sistem odbrane. Bolwby je pošao od postavke da su ljudi u osnovi društvena bića i po njemu. zbog čega pomračuje sve objektne relacije. Fenihel je socijalni strah je locirao izmedju straha od kastracije ili gubitka ljubavi . ne funkcionišu skladno i efikasno. patološkom strukturom Superega. Poremećaj objektnih odnosa može da uslovi povišenu ranjivost i spremnost za reagovanje strepnjom i strahom. nedostatkom socijalnih veština.

Telesne manifestacije: lupanje srca. Naslednost • Studije porodica • Studije na blizancima 2. gubitkom kontrole nad fiziološkim radnjama (mokrenje. nesigurnost. Subjektivno. naročito u situacijama koje su neprilične. stalno nezadovoljstvo sobom. Strah potiče od saznanja da je osoba otkrivena. Strah od pogleda i kritičke procene Ovo je jedan od osnovnih strahova i veruje se da je urodjen oblik straha. Strah od javnog nastupa 32 . što dovodi do socijalnog straha. nisko samovrednovanje. nesigurnost. stroga hijerarhija. Opšte socijalne fobije U ovu grupu spadaju: • Ekstramna socijalna stidljivost podrazumeva stidljivost i nedostatak samopouzdanja u raznim socijalnim situacijama. zapostavljena ili prezaštićena deca . crvenjenje.interakcije sa averzivnim dogadjajima. posebno majka. povlačenja i nekad prave izolacije. Teorije o porodičnim odnosima u kojima je odnos roditelji/deca . Osnovni sadržaj čini strah koji ima fobična svojstva i karakteriše se subjektivnim. Neurobiologija • Bihemijska • Psihoendokrinološka istraživanja Klinička slika Može biti veoma raznovrsna. ali i prezaštićujući. čest je simptom u okviru reagovanja strahom uopšte. što je uzrok osiromašenja kvaliteta života • Strah od ljudi predstavlja intenzivan strah od kontakta sa drugim ljudima praćen razvojem ponašanja izbegavanja • Strah od osoba suprotnog pola je varijetet straha od ljudi. Biološki modeli 1. nepodržavanje mladih u donošenju odluka i prilikom javnih nastupa. telesnom slabošću. Socijalnu fobiju karakteriše posebna organizacija ličnosti:stidljivost. odbacujući roditelji . defekacija) . drhtanje. odnosno da drugi prodire u njenu fizičku intimu. mukom i povraćanjem pred drugima. Strah od gubitka kontrole Ovde se radi o strahu od gubitka kontrole. povučenost. znojenje. što vodi usamljivanju i izolaciji. češći kod osoba muškog pola. posebno telesne. telesnim i ponašajnim simptomima. što je posledica hiperaktivnosti autonomnog nervnog sistema. hladni. Bihevioralno: izbegavanje kao posledica straha od straha. oboleli svesno doživljava strah kada ostvaruje kontakt sa drugim ljudima u okviru različitih socijalnih situacija. nedostatka socijalnih veština i stavova koji nisu prilagodjeni okolnostima iz realnosti. Takodje su značajni obrasci ponašanja u porodičnoj sredini: zatvorenost. Najčešći oblici ovog straha povezani su sa: gubitkom svesti i padom na ulici.

Stah od otkrivanja sopstvene inferiornosti Povezuje se sa strahom od jedenja .5% • Poboljšavajući 0% Prognoza je nepovoljna. Karakteristični simptomi i oblici ponašanja se postepeno ispoljavaju i ustaljuju.. Komorbiditet i komplikacije • Panični poremećaj.. osećaja inferiornosti i krivice. agorafobija. Strah od pozornice ili javnog nastupa umetnika Može biti praćen telesnim simptomima. već efekata koje ono proizvodi na druge osobe. govorenja . ušiju . Strah mora da bude ograničen na posebne socijalne situacije c. Lečenje 33 . kod narcističke ili paranoidno organizovane ličnosti. pisanja. Uglavnom je u sklopu: morbidne stidljivosti. Ovaj oblik straha se retko javlja izolovano. mršave. napeto i rado bi pobegla iz takve situacije. brinu zbog izgleda svog nosa. maljavosti. paranoidni. osoba se ne plaši samog crvenjenja .6% • Stalno pogoršavajući 10. nogu. naročito u situacijama kada se razviju komorbidni poremećaji i komplikacije.Predstavlja strah velikog intenziteta u situaciji (ili pri pomisli na takve situacije) u kojoj osoba biva kritički procenjivana od strane drugih osoba.3% • Fluktuirajući 25. sa tendencijom da dugo traju i postanu hronični. zloupotreba PAS • Velika depresija Dijagnoza a. ćelavosti.6% • Fazični 20. kada je izložena pogledima drugih ljudi. Obolela osoba crveni i u banalnim situacijama. Strah od crvenjenja Predstavlja varijetet opšte socijalne stidljivosti i česta je kod mladjih osoba oba pola. Varijante toka socijalne fobije: • Stalno isti 43. Strah od ispita U vezi je sa opštom socijalnom stidljivošću i socijalnim strahom od otkrivanja sopstvene inferiornosti. Psihološki. izbegavajući. straha od samog sebe. telefoniranja pred drugim osobama. Izbegavanje fobične situacije mora da bude izražena odlika • Uključuje se antropofobija i socijalna neuroza Tok i prognoza Početak je tipičan i povezuje se sa preadolescencijom i adolescencijom. Pri tome. specifične fobije • Poremećaji ličnosti : anksiozni. bihejvioralni ili vegetativni simptomi moraju da budu primarne manifestacije straha b. shizoidni • Bolesti zavisnosti: alkoholizam. Strah da izgled tela nije u redu Ovaj oblik straha može dobiti oblik socijalne fobije kada ga je teško razlikovati od dismorfofobije. Ove osobe strahuju da su previše debele. zbog čega se oseća nelagodno. veličine grudi. pijenja. bez spontanih poboljšanja ili oporavaka.

a nešto kasnije i klaustrofobija (1877). U prvom medicinskom rečniku iz 1848. Vestfal je u praksu prvi put uveo pojam agorafobije. kada su opisane fobija od zvuka flaute i visine.7% ispoljava kliničke oblike fobija). Frojd 1909. pa da u susretu sa zastrašujućim objektima i situacijama doživi intenzivan strah. Slučaj malog Hansa – fobijski strah od konja.).. Znači. a da oko 10% njih ispoljava strah takvog intenziteta da se svrstava u poremećaj specifičnu fobiju . potrebno je da osoba bude ranjiva (psihološki i biološki). intenzitet pomenutih fobija. predmeta od vrednosti. smrt. Agras i sar. životinje. normalne populacije ima strah od raznih predmeta i situacija. Takodje je pokazana dinamička fluktuacija fobija na dečijem uzrastu. 1892. oluje. koje imaju svojstvo da uslovljavaju fobične situacije. fobije prirodne sredine 4. što će dovesti do razvoja ponašanja izbegavanja. koja time postaje najčešći psihički poremećaj uopšte. opisuje se sifilofobija. Godine početka detinjstvo ili adolescencija Porodično grupisanje Etiologija Psihoanalitičke teorije imaju isljučivo istorijski značaj. Tako je pokazano da 95% dece izmedju 5. posrednog i informaciono-prenosnog iskustva. nestaju tokom sazrevanja i ne postoje na straijim uzrastima. Verhulst je utvrdio da fobije na ranijem uzrastu. životinja. blag je i nema klinički značaj. i 12.Do sada nije izgradjen jedinstven terapijski pristup u lečenju. Epidemiologija Zastupljenost je 4. jedan od pokušaja grupisanja specigičnih fobija. ljudi ili žena. ECA studija do istog zaključka.. kod predisponiranih osoba će doći do nastanka fobije. profesionalnih instrumenata). Početkom dvadesetog veka Žane opisuje sistematizovane oblike fobija koje se delom mogu poistovetiti sa specifičnim fobijama (fobija od prljavštine. Veliki broj istraživača je utvrdio da su specifične fobije kod dece veoma čest poremećaj. visina. Mada do danas nije iskristalisana klinički značajna klasifikacija ovih poremećaja. gužva.8%. fobije objekata 2. grmljavina. Prisustvo ili odsustvo fobija kod dece je uslovljeno emocionalnom stabilnošću deteta. godine ima neki oblik fobije. u većini slučajeva (samo 0. Kada osoba doživi realan strah sa odredjenim objektima ili situacijama. ističu da je ovo najčešći oblik fobija u populaciji (med intervencije. Pol kod žena je ovo najčešći psihički poremećaj uopšte (odnos 2:1).5-11. fobije situacije 5. fobije živih bića Istorijat fobija seža do Hipokrata. Kognitivno-bihevioralne teorije Su zasnovane na teorijama učenja i nude najbolja objašnjenja kroz modele direktnog. 34 . izgledao bi ovako: 1. fobije mesta 3. Inače. SPECIFIČNA FOBIJA Definicija Poznato je da veliki procenat tzv.

strah je povremen i ne previše opterećujući. stalan. Klasifikacija U ICD 10 se navode: • akrofobija • fobija od životinja • klaustrofobija • fobija od ispita • jednostavna fobija Klinička slika Specifičnu fobiju karakterišu četiri osnovne komponente: 1. Prenos informacija. Etološke teorije smatraju da u razvoju ljudi postoje periodi koji olakšavaju mogući nastanak emocionalnih reakcija po principima utiskivanja (reprint)Ti su periodi u direktnoj vezi sa stepenom zrelosti osobe. Ponašanje izbegavanja 4. Najčešći je u detinjstvu. Ovaj strah je često praćen gubitkom svesti. gusenice). kada zrelost nije dostignuta. Fobije od krvi. češće združene sa drugim oblicima straha. znojenje. često parališućim strahom od gledanja krvi. tako 73 % obolelih medju bliskim srodnicima ima bar još jednog srodnika sa istim poremećajem. Jednom utisnut emocionalni odgovor jako teško se menja. U slučajevima kada je fobija monosimptomastka.Posredno iskustvo. vadjenja krvi. intenzivan strah od susreta ili kontakta sa životinjama i insektima. koji predstavlja ponašanje pozitivnog privlačenja. drhtanje. Strah od straha dominira kliničkom slikom. ptice-pauci. 35 . Strah od straha 3. Subjekat posmatra drugog pojedinca koji doživljava intenzivan strah. modeliranje i emocionalna zaraza je drugi model nastanka specifičnih fobija. primanja injekcija ili povreda. potrebno je da ispoljava visok nivo uzbudjenosti. Biološke teorije u fokus lociraju genetske činioce . Ponašanje izbegavanja je nekada izraženo do te mere da postaje stil življenja obolelog. miševi. da bi razvio fobiju. strepnje ili pomenutu ranjivost. pacovi. situacijom ili aktivnošću koje čine sadržaj fobije). mačke. nije uslovljen pogrešnim saznanjem ni simboličkim procesima. ali. Prateći simptomi nisu česti niti su karakteristični i manifestuju se hiperaktivnošću autonomnog nervnog sistema: lupanje srca. U kritičnim periodima. Karakerišu se izraženim. Grupa pratećih simptoma Glavni strah predstavlja centralni psihopatološki sadržaj. jer deca vadjenje krvi poistovećuju sa smrću. a ne izbegavanja. povreda Retko se sreću kao izdvojen klinički sy. Glavni strah 2. injekcija. bubašvabe. praćen ponašanjem izbegavanja. pa i opštim simptomima straha (zmije. realnih ili lažnih takodje ima etiološki potencijal. dolazi do fenomena utiskivanja. Fobije od životinja Su najčešće i karakteriše ih nelogičan. nejčešće je monosimptomatski (ograničen i striktno povezan sa odredjenim objektom.

Suportivna psihoterapija Lečenje lekovima benzodijazepini i beta adrenergički blokatori PANIČNI POREMEĆAJ Definicija Panični poremećaj je oblik straha koji se ispoljava ponavljajućim. sistemska desenzitizacija. Kod manjeg broja osoba koje su doživele napad panike. U samom nastanku primat ima modeliranje. niti dovode do straha od straha i ponašanja izbegavanja. Zastupljenost napada panike tokom života u opštoj populaciji kreće se izmedju 7 i 9%. Bihevioralna psihoterapija u okviru kojese koriste metodi relaksacije. dok primena lekova nije od velike koristi. a izmedju kojih je prisutan snažan i onesposobljavajući strah od narednih napada. Fobična situacija se izbegava kad god je to moguće Diferencijalna dijagnoza Prvi korak u utvrdjivanju postojanja specifične fobije je njeno razdvajanje od specifičnih strahova koji postoje ali ne osiromašuju osobu u njenom funkcionisanju. autogeni trening. kada predstavlja najtvrdokorniji simptom. veku od strane Bartona. depresijom. Strah mora biti ograničen na prisustvo odredjenog fobičnog objekta ili situacije 3. Napadi panike su po prvi put opisani još u 17. Fobija od medicinskih i stomatoloških intervencija Mnogi neurotični pacijenti imaju stah od lekara. koji nisu izazvani nekim telesnim oboljenjem ili delovanjem psihotropnih sredstava. dok pojedini razvijaju pravu fobiju praćenu ponašanjem izbegavanja. U slučajevima kada oboleli reaguje kognitivnim strahom. a DaCosta je 1871. pojavljuje se i panični poremećaj. Psihološki ili vegetativni simptomi moraju biti primarni simptomi straha 2. koristi se kognitivna terapija. opisao njegove ekvivalente nazivajući ih razdražljivim srcem. izlaganje u imaginaciji i uživo. Najefikasniji su izlaganje uživo i suportivna psihoterapija. Specifične fobije od odredjenih situacija • Strah od letenja avionom • Strah od vožnje liftom • Klaustrofobija Dijagnoza Kriterijumi : 1.Fobija nastaje zbog straha od reakcije i dogadjaja nepodložnih kontroli unutar svog tela. od onesvešćivanja. neočekivanim napadima panike. Često se javlja kod agorafobičara. PL.g. Epidemiologija Napadi panike se često pojavljuju u sklopu raznih psihičkih i organskih oboljenja. U osnovi tog oblika reakcije je vazovagalna reakcija kao odbrambena. 36 . Zatim treba utvrditi da li je specifična fobija nezavisan i izolovan poremećaj i da li je u komorbidnoj vezi sa drugim stanjima straha. nad uslovljavanjem. Tok i prognoza Kao i kod većine stanja straha postoji trend dugog trajanja i hronifikacije. tj. Lečenje Oboleli od specifičnih fobija se veoma retko obraćaju psihijatru za pomoć.

Opšte prihvaćeno je mišljenje o postojanju izvesne biološke predispozicije za pojavu napada panike (nasledje. Seksualna frustracija zbog apstinencije ili „coitus interruptusa“ ima za posledicu preplavljujući strah. koji potiče od neodgovarajućeg odnosa sa roditeljima koji nemaju sposobnost da empatišu sa decom. Etiologija Istraživanja nisu otkrila ni biološke ni psihološke činioce specifične za ovaj poremećaj.5%. Medju pacijentima se često sreće zavisnost u odnosu na primarne objekte i ambivalentna i negativna osećanja koja prate tu zavisnost. Pr.5 i 2. Kod muškaraca. Psihoanalitičke teorije Ove teorije tumače napade panike u okvirima prve Frojdove teorije o strahu koja je poznata kao toksična teorija i teorija preobraćanja libida u strah. Sa druge strane . nesvesno značenje dogadjaja koji prethode pojavi napada panike aktivira neurofiziološke mehanizme koji izazivaju napad. Najveća prevalenca je nadjena kod osoba starosti izmedju 15 i 45 godina. što dalje pojačava strah. praćen brojnim telesnim simptomima.Prevalenca tokom života je izmedju 1. Stalno osluškivanje tela dovodi do preosetljivosti na telesne senzacije 2. Osnovna teza je da strah nastaje kao posledica akumulacije seksualne energije i njenog neadekvatnog ili nedovoljnog pražnjenja. Prema savremenim analitičkim tumačenjima. fantazijama i telesnim senzacijama. sprečava je da se uveri da te aktivnosti nisu opasne. Panični poremećaj može da se pojavi u bilo kom životnom dobu. koja nezreli odbrambeni mehanizmi ne mogu da smire i kontrolišu. tj. sa strahom da osoba bude napuštena. koji se opet pogrešno tumače . Izbegavanje svih aktivnosti kojih se osoba plaši. viša je kod žena (odnos 2:1). Kognitivne teorije Pogrešno tumačenje telesnih simptoma Teorija Davida Clarka poentira da su napadi panike posledica pogrešnog tumačenja telesnih simptoma i senzacija. što potkrepljuje disfunkcionalni kognitivni stil 37 . Salivan je napad panike protumačio kao dezorganizaciju ličnosti . poremećaji u neurofiziološkim procesima i neuroanatomskim strukturama). Tokom razvoja. pokretač ovih fantazija je strah da se osoba nadje u situaciji iz koje neće moći da se izbavi. koja nastaje kao posledica naglog izneveravanja nečeg na šta se osoba potpuno oslanjala i što je od ključnog značaja za doživljaj sigurnosti. Pogrešno tumačenje palpitacija kao znaka teške bolesti srca izaziva ili pojačava strah i dovodi do novih telesnih simptoma . Poremećaj se češće registruje kod razvedenih/rastavljenih i udovaca. dok najveći rizik imaju starosne grupe od 25-34 kod žena i 30-44 g. nego se izazivaju zastrašujućim mislima. Prosečna starost u vreme početka iznosi izmedju 23 i 38 godina . što je suština napada panike. self se ne konsoliduje i može da doživi fragmentaciju. Te misli su u vezi sa strahom od odvajanja od moćnih objekata. Napad panike nastaje kada telesne senzacije izazovu preplavljujuća negativna osećanja. dok jednogodišnja prevalenca iznosi oko 1%. Sa stanovišta psihologije selfa Heinza Kohuta. Prema modelu Kathrine Shear. u osnovi napada panike je defekt u kontroli straha. napadi panike nisu spontani. ali je redak kod dece pre puberteta i kod starijih od 65 godina. Održavanje paničnog poremećaja se tumači postojanjem bar jednog od sledećih mehanizama: 1.

derealizacija. natrijum-laktat i bikarbonat. konfuzija. hiperkapnije i hiperkalcemije. Hipokapnija dovodi do cerebralne vazokonstrikcije i smanjenog dotoka O2 u mozak pa se mogu javiti nesvestica. Istraživanja neuroanatomije i patofiziologije U biološkim istraživanjima često se koristi veštačko izazivanje napada panike. Reakcija se ispoljava hiperaktivnošću vegetativnog nervnog sistema. stidljivost i preterana telesna ekscitiranost pri izlaganju novim i nepoznatim situacijama. holecistokinin i kofein deluju direktno na nor. za razvoj anticipatornog straha disfunkcija limbičkog sistema. za pojavu napada panike odgovorne su strukture u moždanom stablu :locus coeruleus. bol u grudima. Napad panike se označava kao lažna uzbuna. flumazenil. Alkaloza dovodi do hipokalcemije. rastave i razvodi. ser ili GABA NT sisteme Prema neuroanatomskom modelu. što izaziva dispneju. koja priprema organizam za reakciju borbe ili bekstva. Preosetljivost hemoreceptora na CO2 i lažni alarm ugušenja Udisanje CO2 u koncentracijama od 5-35% izaziva napad panike kod obolelih od paničnog poremećaja. jer stimulišu respiraciju i remete acido-baznu ravnotežu • Johimbin. Disfunkcija noradrenergičkog neurotransmiterskog sistema Istraživanja nisu našla da je pojačana nor stimulacija ili nedovoljna ihibicija ovog sistema specifična za panični poremećaj. Postoje dve grupe supstanci koje izazivaju napad panike: • CO2. Hiperventilacija akutna hiperventilacija može da izazove simptome napada panike. Strah od odvajanja u detinjstvu i školska fobija Inhibicija ponašanja u detinjstvu podrazumeva sledeće. Traumatska iskustva u detinjstvu i nepovoljni odnosi u primarnoj porodici Češće odvajanje od majke. konstitucionalno determinisane fenomene: povlačenje. jer. depersonalizacija. rezervisanost. a osoba doživljava strah. Patofiziološki mehanizam se odvija preko respiratorne acidoze. Da bi do napada došlo neophodna je biološka i psihološka predispozicija. Disfunkcija GABA-benzodijazepinskog sistema 38 . fenfluramin. ali se pretpostavlja da je na nivou serotoninskog 1A receptora. inhibiranost. Do hiperventilacije dolazi izbacivanjem više CO2 iz organizma.9-41%. smrt roditelja u detinjstvu. zamućen vid. Disfunkcija serotonergičkog NT sistema Tačna priroda te disfunkcije nije otkrivena. vrtoglavica. objektivne opasnosti nema. oprez. a patofizološki mehanizam se odigrava preko hipokapnije i alkaloze. m-hlorfenilpiperazin. Prevalenca kod srodnika prvog stepena tokom života iznosi 7. a za pojavu fobije prefrontalni korteks.Verovanje da je strah opasan Kognitivno-bihevioralni model David Barlow definiše strah kao biopsihološku reakciju prilagodjavanja na objektivno prisutnu opasnost. palpitacije i nedostatak vazduha nastaju u daljem toku.6-20 puta. doživljaj gušenja i napad panike. i nuclei raphae. Ovi napadi mogu da se izazovu češće ili jedino kod pacijenata sa paničnim poremećajem. učestalost fizičkog i seksualnog zlostavljanja. Biološki modeli Nasledni činioci rizik od obolevanja kod prvostepenih srodnika je veći za 2. što se ispoljava parestezijama. Tahikardija.

Posle napada osoba se oseća umorno i iscrpljeno. mesto dogadjanja takvo da se ne može odmah pobeći. Prvi napad se može pojaviti za vreme uznemirenosti. Neočekivani napadi se javljaju spontano i tipični su za panični poremećaj 2. simptomi jaki. DSM IV razlikuje tri tipa napada panike: 1. Učestalost napada može varirati od desetak i više dnevno do jednog napada u nekoliko meseci ili godina. Metode vizuelizacije CNS ukazuju da je za vreme napada panike povećan protok krvi i ubrzan metabolizam u prednjem cingulusu. odvajanje od značajnih osoba. smrt ili teška bolest člana porodice). kao i potrebom da se pobegne i/ili zatraži pomoć. ali se javlja i kod socijalne i specifične fobije U pogledu intenziteta tokom napada panike najčešći su sledeći telesni simptomi: palpitacije. u kom su izraženi napetost. svadja. neodredjen strah. Takodje je registrovan veći broj negativnih životnih dogadjaja u godini koja prethodi početku paničnog poremećaja (razvod. telesne bolesti. vrtoglavica.Pretpostavlja se da je kod pacijenata sa paničnim poremećajem narušena koordinacija izmedju benzodijazepina i GABA-A receptora zbog čega izostaje inhibitorno dejstvo GABA-e na locus coeruleus.. posebno leve strane. Preteran doživljaj opasnosti u stanjima straha aktivira septohipokampalni sistem. traumatskog iskustva ili korišćenja nekog psihotropnog sredstva. kao i pri pokušaju odvikavanja od nikotina. tahikardija. doživljaj ugroženosti i bespomoćnosti snažan. što se dovodi u vezu sa hiperaktivnošću noradrenergičkog sistema. veća je verovatnoća da se taj napad doživi kao trauma što dovodi do snažnog straha od ponavljanja napada i njihovih posledica. Ne postoje tipični napadi panike. Većina pacijenata saopštava da je prvi napad panike bio neočekivan. fizičkog napora. medijalnim temporalnim regionima. Ipak. prestanak života u zajednici. To je put koji vodi ka paničnom poremećaju. Napadi panike vezani za neku situaciju javljaju se skoro uvek odmah nakon izlaganja toj situaciji ili ako se iščekuje ili zamišlja ista 3. orbito-frontalnom korteksu. Ako je prvi napad bio snažan. vrući i 39 . izlaganje opasnostima. Trajanje napada je od nekoliko minuta do pola sata. nesvestica. Karakterističan je za agorafobiju. koji imaju ključnu ulogu u integraciji reakcija na nove i neprijatne spoljašnje nadražaje. znojenje. Poremećaji u strukturi i funkciji odredjenih delova mozga Gray navodi poremećaje u funkciji septuma i hipokampusa. Neuroendokrinološki poremećaji U uslovima stresa je smanjeno lučenje hormona rasta. Napadi koji su verovatniji u odredjenim situacijama javljaju se prilikom izlaganju tim situacijama. seksualnog odnosa.. pa i generalizovano stanje straha. insulama. ili u sklopu apstinencijalnog sy. dispneja. što previše ekscitira organizam i inhibira ponašanje. Klinička slika Početku paničnog poremećaja ponekad prethodi prodromalni period. Uloga životnih dogadjaja Pojavi paničnog poremećaja prethode izvesni traumatski dogadjaji ili neprijatna iskustva. tremor. ono što napad panike čini jedinstvenim jeste iskustvo nagle pojave telesnih simptoma koji veoma brzo dostignu vrhunac u intenzitetu i praćeni su snažnim strahom zbog doživljaja vitalne ufroženosti ili gubitka kontrole.

Od psihičkih simptoma najčešći su: strah od trenutne smrti. prisutan je jak strah od budućih napada panike fenomen poznat kao anticipatorni strah ili strah od straha. bol i nelagodnost u grudima. ludila i kolabiranja. Tipičan je iznenadni doživljaj vitalne ugroženosti. oprez. ako se napadi panike javljaju često. neretko i depersonalizacija i derealizacija. Sposobnost koncentracije je snižena. povlačenje iz socijalnih relacija. napad označava težinu fobične situacije. nervoza želuca. nesigrunost. Lečenje Lečenje se sprovodi u nekoliko faza: • U prvoj. neretko mogu javiti i u toku spavanja. a nešto redje alkoholizmom. tendencija izbegavanja. intenzivnoj fazi ciljevi su: ublažavanje. kao i hipohondrično. a ne samo poznatim i predvidivim situacijama • Izmedju napada ima vrlo malo simptoma straha. muka. Dijagnoza Dijagnostički kriterijumi za panični poremećaj MKB10: • Postojanje više teških napada vegetativnog straha u periodu od oko mesec dana • Napadi se pojavljuju u situacijama kada ne postoji objektivna opasnost • Napadi se pojavljuju u veoma različitim. smanjenje i iščezavanje anticipatornog straha i iščezavanje agorafobije ako postoji ponašanje izbegavanja (lekovi i kognitivna. ali je prisutan anticipatorni strah • Ako se napad panike javlja u odredjenoj fobičnoj situaciji. proredjivanje i sprečavanje napada panike. bolja kontrola simptoma. Glavna svojstva ličnosti kod kojih postoji ovaj poremećaj su: preterana zavisnost. U periodima izmedju napada . zbog čega u pogledu dijagnoze prednost treba dati fobiji • Istovremeno ispunjavanje kriterijuma za depresivnu epizodu isključuje dijagnozu paničnog poremećaja Prema DSM IV presudno je da većina napada bude neočekivana. Teži tok poremećaja i gora prognoza vidjaju se kod pacijenata kod kojih je oboljenje počelo ranije i duže trajalo. osećaj gušenja. gubitak samopouzdanja.hladni talasi po telu. Najizraženiji je kod osoba čiji su napadi panike nepredvidivi i neočekivani i deluje osiromašujuće na celokupan život. a može se uočiti i regresivno ponašanje. gubitka kontrole. parestezije i utrnulost. Napadi se. Diferencijalna dijagnoza • Hipertireoidizam • Aritmije srca • Vestibularna disfunkcija • Prolaps mitralne valvule • Hipoglikemija Tok i prognoza Potpuni oporavak se sreće kod 10 -12 % nakon 5 godina praćenja. Panični poremećaj se najčešće komplikuje agorafobijom i depresijom ( u 40-80% slučajeva) . odnosno kognitivno-bihevioralna terapija) 40 . nepoverljivost i emocionalna labilnost. Panični poremećaj se često kombinuje sa drugim oblicima psihopatologije.

Te misli su u vezi sa strahom od odvajanja od moćnih objekata. pokretač ovih fantazija je strah da se osoba nadje u situaciji iz koje neće moći da se izbavi. pojavljuje se i panični poremećaj. dok najveći rizik imaju starosne grupe od 25-34 kod žena i 30-44 g. snažni BD i SSR-i.Lečenje se zatim nastavlja farmakoterapijom i/ili terapijom podrške . Psihoanalitičke teorije Ove teorije tumače napade panike u okvirima prve Frojdove teorije o strahu koja je poznata kao toksična teorija i teorija preobraćanja libida u strah. veku od strane Bartona. Zastupljenost napada panike tokom života u opštoj populaciji kreće se izmedju 7 i 9%. poboljšanje kvaliteta života i smanjenje rizika da dodje do egzacerbracije Lečenje lekovima triciklični AD. Poremećaj se češće registruje kod razvedenih/rastavljenih i udovaca.5%. Pr. Prevalenca tokom života je izmedju 1. poremećaji u neurofiziološkim procesima i neuroanatomskim strukturama). dok jednogodišnja prevalenca iznosi oko 1%. Napad panike nastaje kada telesne senzacije izazovu preplavljujuća negativna osećanja. fantazijama i telesnim senzacijama. Prema savremenim analitičkim tumačenjima. ali je redak kod dece pre puberteta i kod starijih od 65 godina. viša je kod žena (odnos 2:1). Prosečna starost u vreme početka iznosi izmedju 23 i 38 godina . psihoanalitička psihoterapija. napadi panike nisu spontani. kognitivno-bihejvioralna. Sa druge strane . Kod muškaraca.5 i 2. suportivna. uz produženu dopunsku kognitivnu ili kognitivno-bihevioralnu terapiju • Dugoročni ciljevi lečenja su sprečavanje recidiva i komplikacija. klasični inhibitori MAO . Primena psihoterapije: kognitivna. PANIČNI POREMEĆAJ Definicija Panični poremećaj je oblik straha koji se ispoljava ponavljajućim. nego se izazivaju zastrašujućim mislima. Prema modelu Kathrine Shear. tj. Panični poremećaj može da se pojavi u bilo kom životnom dobu. koji nisu izazvani nekim telesnim oboljenjem ili delovanjem psihotropnih sredstava. Napadi panike su po prvi put opisani još u 17. Kod manjeg broja osoba koje su doživele napad panike. Osnovna teza je da strah nastaje kao posledica akumulacije seksualne energije i njenog neadekvatnog ili nedovoljnog pražnjenja. praćen brojnim telesnim simptomima. Seksualna frustracija zbog apstinencije ili „coitus interruptusa“ ima za posledicu preplavljujući strah.g. • 41 . Epidemiologija Napadi panike se često pojavljuju u sklopu raznih psihičkih i organskih oboljenja. nesvesno značenje dogadjaja koji prethode pojavi napada panike aktivira neurofiziološke mehanizme koji izazivaju napad. Najveća prevalenca je nadjena kod osoba starosti izmedju 15 i 45 godina. neočekivanim napadima panike. sa strahom da osoba bude napuštena. a izmedju kojih je prisutan snažan i onesposobljavajući strah od narednih napada. a DaCosta je 1871. Etiologija Istraživanja nisu otkrila ni biološke ni psihološke činioce specifične za ovaj poremećaj. opisao njegove ekvivalente nazivajući ih razdražljivim srcem. Opšte prihvaćeno je mišljenje o postojanju izvesne biološke predispozicije za pojavu napada panike (nasledje. koja nezreli odbrambeni mehanizmi ne mogu da smire i kontrolišu.

Strah od odvajanja u detinjstvu i školska fobija Inhibicija ponašanja u detinjstvu podrazumeva sledeće. koji potiče od neodgovarajućeg odnosa sa roditeljima koji nemaju sposobnost da empatišu sa decom.6-20 puta. rastave i razvodi.9-41%. oprez. učestalost fizičkog i seksualnog zlostavljanja. a osoba doživljava strah. fenfluramin. Napad panike se označava kao lažna uzbuna. koji se opet pogrešno tumače . Sa stanovišta psihologije selfa Heinza Kohuta. smrt roditelja u detinjstvu. rezervisanost. u osnovi napada panike je defekt u kontroli straha. inhibiranost. Reakcija se ispoljava hiperaktivnošću vegetativnog nervnog sistema. Ovi napadi mogu da se izazovu češće ili jedino kod pacijenata sa paničnim poremećajem. što dalje pojačava strah. Održavanje paničnog poremećaja se tumači postojanjem bar jednog od sledećih mehanizama: 3. Salivan je napad panike protumačio kao dezorganizaciju ličnosti . Prevalenca kod srodnika prvog stepena tokom života iznosi 7. koja nastaje kao posledica naglog izneveravanja nečeg na šta se osoba potpuno oslanjala i što je od ključnog značaja za doživljaj sigurnosti. Traumatska iskustva u detinjstvu i nepovoljni odnosi u primarnoj porodici Češće odvajanje od majke. self se ne konsoliduje i može da doživi fragmentaciju. m-hlorfenilpiperazin. objektivne opasnosti nema. natrijum-laktat i bikarbonat. Da bi do napada došlo neophodna je biološka i psihološka predispozicija. ser ili GABA NT sisteme 42 . stidljivost i preterana telesna ekscitiranost pri izlaganju novim i nepoznatim situacijama. Istraživanja neuroanatomije i patofiziologije U biološkim istraživanjima često se koristi veštačko izazivanje napada panike. sprečava je da se uveri da te aktivnosti nisu opasne. Izbegavanje svih aktivnosti kojih se osoba plaši. Biološki modeli Nasledni činioci rizik od obolevanja kod prvostepenih srodnika je veći za 2.Medju pacijentima se često sreće zavisnost u odnosu na primarne objekte i ambivalentna i negativna osećanja koja prate tu zavisnost. jer. što potkrepljuje disfunkcionalni kognitivni stil Verovanje da je strah opasan Kognitivno-bihevioralni model David Barlow definiše strah kao biopsihološku reakciju prilagodjavanja na objektivno prisutnu opasnost. Tokom razvoja. konstitucionalno determinisane fenomene: povlačenje. Postoje dve grupe supstanci koje izazivaju napad panike: • CO2. što je suština napada panike. Stalno osluškivanje tela dovodi do preosetljivosti na telesne senzacije 4. Pogrešno tumačenje palpitacija kao znaka teške bolesti srca izaziva ili pojačava strah i dovodi do novih telesnih simptoma . jer stimulišu respiraciju i remete acido-baznu ravnotežu • Johimbin. flumazenil. koja priprema organizam za reakciju borbe ili bekstva. Kognitivne teorije Pogrešno tumačenje telesnih simptoma Teorija Davida Clarka poentira da su napadi panike posledica pogrešnog tumačenja telesnih simptoma i senzacija. holecistokinin i kofein deluju direktno na nor.

Prema neuroanatomskom modelu. koji imaju ključnu ulogu u integraciji reakcija na nove i neprijatne spoljašnje nadražaje. Preosetljivost hemoreceptora na CO2 i lažni alarm ugušenja Udisanje CO2 u koncentracijama od 5-35% izaziva napad panike kod obolelih od paničnog poremećaja. ili u sklopu apstinencijalnog sy. izlaganje opasnostima. pa i generalizovano stanje straha. depersonalizacija. fizičkog napora. insulama. palpitacije i nedostatak vazduha nastaju u daljem toku. Disfunkcija GABA-benzodijazepinskog sistema Pretpostavlja se da je kod pacijenata sa paničnim poremećajem narušena koordinacija izmedju benzodijazepina i GABA-A receptora zbog čega izostaje inhibitorno dejstvo GABA-e na locus coeruleus. Klinička slika Početku paničnog poremećaja ponekad prethodi prodromalni period. derealizacija. Uloga životnih dogadjaja Pojavi paničnog poremećaja prethode izvesni traumatski dogadjaji ili neprijatna iskustva. Metode vizuelizacije CNS ukazuju da je za vreme napada panike povećan protok krvi i ubrzan metabolizam u prednjem cingulusu. seksualnog odnosa. a patofizološki mehanizam se odigrava preko hipokapnije i alkaloze. smrt ili teška bolest člana porodice). Neuroendokrinološki poremećaji U uslovima stresa je smanjeno lučenje hormona rasta. u kom su izraženi napetost. što se dovodi u vezu sa hiperaktivnošću noradrenergičkog sistema. medijalnim temporalnim regionima. neodredjen strah. što previše ekscitira organizam i inhibira ponašanje.. Hiperventilacija akutna hiperventilacija može da izazove simptome napada panike. posebno leve strane. telesne bolesti. Tahikardija. prestanak života u zajednici. Poremećaji u strukturi i funkciji odredjenih delova mozga Gray navodi poremećaje u funkciji septuma i hipokampusa. Preteran doživljaj opasnosti u stanjima straha aktivira septohipokampalni sistem. traumatskog iskustva ili korišćenja nekog psihotropnog sredstva. bol u grudima. Prvi napad se može pojaviti za vreme uznemirenosti.. što se ispoljava parestezijama. Alkaloza dovodi do hipokalcemije. Hipokapnija dovodi do cerebralne vazokonstrikcije i smanjenog dotoka O2 u mozak pa se mogu javiti nesvestica. Disfunkcija noradrenergičkog neurotransmiterskog sistema Istraživanja nisu našla da je pojačana nor stimulacija ili nedovoljna ihibicija ovog sistema specifična za panični poremećaj. Disfunkcija serotonergičkog NT sistema Tačna priroda te disfunkcije nije otkrivena. Patofiziološki mehanizam se odvija preko respiratorne acidoze. kao i pri pokušaju odvikavanja od nikotina. 43 . i nuclei raphae. što izaziva dispneju. zamućen vid. konfuzija. orbito-frontalnom korteksu. odvajanje od značajnih osoba. a za pojavu fobije prefrontalni korteks. hiperkapnije i hiperkalcemije. Takodje je registrovan veći broj negativnih životnih dogadjaja u godini koja prethodi početku paničnog poremećaja (razvod. Do hiperventilacije dolazi izbacivanjem više CO2 iz organizma. vrtoglavica. doživljaj gušenja i napad panike. za razvoj anticipatornog straha disfunkcija limbičkog sistema. za pojavu napada panike odgovorne su strukture u moždanom stablu :locus coeruleus. svadja. ali se pretpostavlja da je na nivou serotoninskog 1A receptora.

Sposobnost koncentracije je snižena.Većina pacijenata saopštava da je prvi napad panike bio neočekivan. Neočekivani napadi se javljaju spontano i tipični su za panični poremećaj 5. Ne postoje tipični napadi panike. Napadi koji su verovatniji u odredjenim situacijama javljaju se prilikom izlaganju tim situacijama. Dijagnoza Dijagnostički kriterijumi za panični poremećaj MKB10: • Postojanje više teških napada vegetativnog straha u periodu od oko mesec dana • Napadi se pojavljuju u situacijama kada ne postoji objektivna opasnost • Napadi se pojavljuju u veoma različitim. kao i hipohondrično. ono što napad panike čini jedinstvenim jeste iskustvo nagle pojave telesnih simptoma koji veoma brzo dostignu vrhunac u intenzitetu i praćeni su snažnim strahom zbog doživljaja vitalne ufroženosti ili gubitka kontrole. ludila i kolabiranja. znojenje. muka. a ne samo poznatim i predvidivim situacijama • Izmedju napada ima vrlo malo simptoma straha. vrući i hladni talasi po telu. U periodima izmedju napada . oprez. Ipak. neretko mogu javiti i u toku spavanja. nesigrunost. Trajanje napada je od nekoliko minuta do pola sata. Glavna svojstva ličnosti kod kojih postoji ovaj poremećaj su: preterana zavisnost. simptomi jaki. ali se javlja i kod socijalne i specifične fobije U pogledu intenziteta tokom napada panike najčešći su sledeći telesni simptomi: palpitacije. Najizraženiji je kod osoba čiji su napadi panike nepredvidivi i neočekivani i deluje osiromašujuće na celokupan život. ako se napadi panike javljaju često. Od psihičkih simptoma najčešći su: strah od trenutne smrti. Ako je prvi napad bio snažan. Posle napada osoba se oseća umorno i iscrpljeno. nesvestica. doživljaj ugroženosti i bespomoćnosti snažan. parestezije i utrnulost. ali je prisutan anticipatorni strah • Ako se napad panike javlja u odredjenoj fobičnoj situaciji. a može se uočiti i regresivno ponašanje. Tipičan je iznenadni doživljaj vitalne ugroženosti. osećaj gušenja. veća je verovatnoća da se taj napad doživi kao trauma što dovodi do snažnog straha od ponavljanja napada i njihovih posledica. zbog čega u pogledu dijagnoze prednost treba dati fobiji • Istovremeno ispunjavanje kriterijuma za depresivnu epizodu isključuje dijagnozu paničnog poremećaja 44 . nepoverljivost i emocionalna labilnost. napad označava težinu fobične situacije. tendencija izbegavanja. Napadi panike vezani za neku situaciju javljaju se skoro uvek odmah nakon izlaganja toj situaciji ili ako se iščekuje ili zamišlja ista 6. tahikardija. kao i potrebom da se pobegne i/ili zatraži pomoć. neretko i depersonalizacija i derealizacija. Napadi se. DSM IV razlikuje tri tipa napada panike: 4. Učestalost napada može varirati od desetak i više dnevno do jednog napada u nekoliko meseci ili godina. Panični poremećaj se često kombinuje sa drugim oblicima psihopatologije. gubitak samopouzdanja. gubitka kontrole. povlačenje iz socijalnih relacija. nervoza želuca. Karakterističan je za agorafobiju. tremor. mesto dogadjanja takvo da se ne može odmah pobeći. prisutan je jak strah od budućih napada panike fenomen poznat kao anticipatorni strah ili strah od straha. bol i nelagodnost u grudima. vrtoglavica. To je put koji vodi ka paničnom poremećaju. dispneja.

snažni BD i SSR-i. klasični inhibitori MAO . odnosno kognitivno-bihevioralna terapija) • Lečenje se zatim nastavlja farmakoterapijom i/ili terapijom podrške . intenzivnoj fazi ciljevi su: ublažavanje. proredjivanje i sprečavanje napada panike. REAKCIJE NA TEŽAK STRES I POREMEĆAJI PRILAGODJAVANJA • • • Akutna reakcija na traumu Posttraumatski poremećaj Poremećaji prilagodjavanja Akutna reakcija na traumu Definicija Predstavlja skup raznovrsnih ispoljavanja psihičkih i ponašajnih smetnji koje se pojavljuju veoma brzo posle teške traume u kojoj je život osobe bio ugrožen ili je osoba bila svedok nečije patnje ili smrti. poboljšanje kvaliteta života i smanjenje rizika da dodje do egzacerbracije Lečenje lekkovima triciklični AD.Prema DSM IV presudno je da većina napada bude neočekivana. Primena psihoterapije: kognitivna. bolja kontrola simptoma. Panični poremećaj se najčešće komplikuje agorafobijom i depresijom ( u 40-80% slučajeva) . psihoanalitička psihoterapija. Teži tok poremećaja i gora prognoza vidjaju se kod pacijenata kod kojih je oboljenje počelo ranije i duže trajalo. uz produženu dopunsku kognitivnu ili kognitivno-bihevioralnu terapiju • Dugoročni ciljevi lečenja su sprečavanje recidiva i komplikacija. Karakteriše je kratko trajanje (do 4 nedelje) i razni disocijativni fenomeni i upadljivo izmenjeno ponašanje. Lečenje Lečenje se sprovodi u nekoliko faza: • U prvoj. a nešto redje alkoholizmom. Diferencijalna dijagnoza • Hipertireoidizam • Aritmije srca • Vestibularna disfunkcija • Prolaps mitralne valvule • Hipoglikemija Tok i prognoza Potpuni oporavak se sreće kod 10 -12 % nakon 5 godina praćenja. suportivna. smanjenje i iščezavanje anticipatornog straha i iščezavanje agorafobije ako postoji ponašanje izbegavanja (lekovi i kognitivna. kognitivno-bihejvioralna. Često je prisutno ponovno 45 .

hiperaktivnost i povlačenje u sebe. 2. Drugi opis je manje dramatičan i po kliničkim karakteristikama liči na posttraumatski poremećaj (PTSD). . promenljivog karaktera. Takodje je moguća i reakcija umrtvljavanja. hiperfunkcija ANS sa pratećim telesnim simptomima ( palpitacije. što je skoro nalik stuporu. mutizam . očaj. ali nijedan simptom ne dominra kl. kao da ne razume šta se dogodilo. ali kraće traje i ima raznovrsnija ispoljavanja. redje 2-3 nedelje. pozitivna porodična anamneza za postojanje psihičkog poremećaja. impulsivno ponašanje. dok je oko 75% u šoku. postojanje nepovoljnih iskustava u detinjstvu). raznovrsnim telesnim simptomima i ponašanjem nalik onom kod konfuznih. Takvo stanje traje do nekoliko dana. bes. amnezija za zbivanja za vreme i neposredno nakon traumatskog dogadjaja. Dijagnoza Dijagnostički kriterijumi prema MKB 10: 1. posledice) sa činiocima predispozicije (prethodno postojanje psihičkog poremećaja. mogu se sresti depresija. preznojavanje. nesvrsishodne hiperaktivnosti ( besciljno tumaranje).slikom duže vreme. akutna reakcija na traumu može se javiti i kod osoba bez ikakve predispozicije. Simptomi brzo iščezavaju (počnu da se stišavaju nakon 24-48 sati. Kod nekih se vidja slika napada panike. karakteristike ličnosti.preživljavanje traume i simptomi straha i hiperaktivnosti autonomnog nervnog sistema. uopšten način reagovanja na traumu. treći se ponašaju zbunjeno i konfuzno. Klinička slika Se može ispoljiti na dva načina: Prvi bi podrazumevao skup najrazličitijih simptoma i ponašanja koji se brzo smenjuju bez nekog reda. intenzitet. Važno mesto zauzimaju razni oblici disocijativnih ispoljavanja: depersonalizacionoderealizacioni fenomeni. pored početnog stanja ošamućenosti. kod drugih disocijativni simptomi. strah. Ne postoji jedinstven. pri čemu obe reakcije izgledaju haotično. jer osoba zbog dezintegracije nije u stanju da mobiliše svoje potencijale i da se sabere. a ta fluidnost se ispoljava različitim i nepostojanim emocionalnim regaovanjem ( pr. Ovo bi bili obrasci odbrane od intenzivnih i bolnih osećanja kojima je osoba preplavljena. Epidemiologija U periodu neposredno nakon teške prirodne katastrofe samo 12-25% osoba ostaje hladnokrvno. kao da nema nikakva osećanja. U prvim trenucima i satima osoba je ošamućena. Klinička slika je znači fluidnija. U kasnijim fazama česte su reakcije tipa bežanja ili borbe. doživljaj da se osoba ne nalazi na mestu gde se dogodio traumatski dogadjaj. Ponekad dominiraju povlačenje. kao da se isključila i da joj je svejedno šta se oko nje dogadja. izrazit osećaj krivice. Naravno. Etiologija Smatra se da je u etiologiji ključno preplitanje činilaca koji se odnose na samu traumu (vrsta. ponekad je dezorjentisana. iznenadnim prelazom iz očaja u bes ili iz straha u borbenost i prkos). a posle tri dana su minimalnoi izraženi) 46 . kao da osoba reaguje instinktivno. ali ta odbrana nije efikasna. GIT tegobe). Simptomi su raznovrsni. Česta je i pojava : uznemirenosti. deluje zbunjeno. kao i izbegavanje svega što budi sećanja na traumatski dogadjaj. trajanje.

ali realan. Prema jednom istraživanju kod 56% vojnika je došlo do prerastanja akutne rakcije na traumu u PTSD. kriminalnog akta razvija PTSD.3% (7-8%). direktivne i fokusirane na ono što je dominantno u kliničkoj slici. Veća je verovatnoća da će se 47 .g Epidemiologija Lifetime prevalenca iznosi izmedju 1 i 12. psihički šok Diferencijalna dijagnoza • PTSD • Akutna psihoza • Mogućnost organske etiologije simptoma ( povreda glave ) • Simulacija Tok i prognoza Po definiciji traje kartko od 2 dana do 4 nedelje. Izvesno je da pojava posttraumatskog poremećaja delom zavisi i od vrste traume kojoj je osoba izložena. Nejčešće simptomi potpuno iščezavaju ili dolazi do njenog prerastanja u PTSD. POSTTRAUMATSKI POREMEĆAJ (PTSD) Definicija PTSD se definiše kao skup manje više specifičnih simptoma koji se pojavljuju posle izvesnog perioda od pretrpljene teške traume u kojoj je život osobe bio ugrožen ili je osoba bila svedok nečije patnje ili smrti.• • Ovu dg. a u slučaju hiperaktivnosti kupiranje se vrši beta blokatorima ili klonidinom. Tokom prvih dana i nedelja posle traumatskog doživljaja najvažnije je da se haotični doživljaji pacijenta uobliče i sistematizuju. Opšti stav terapeuta treba da je optimističan. kratkotrajno. Da bi se sprečilo hronificiranje simptoma. ne treba koristiti kada se radi o pogoršanju simptoma koji su već postojali Uključuju se akutna krizna reakcija. simptomima hiperaktivnog autonomnog nervnog simptoma i ponašanjem koje ukazuje na dublje promene ličnosti. Lečenje Terapijske intervencije bi trebalo da budu relativno jednostavne. pa tako odredjene traume nose veći rizik izazivanja PTSD. U lečenju nesanice koriste se BD ili nebenzodijazepinski hipnotici. Kao posebna dijagnostička kategorija uveden je u DSM III 1980. Ukoliko traje duže ima komplikovanu kliničku sliku i onesposobljava osobu za funkcionisanje. Ako je potrebna sedacija daju se BD. Oni su često praćeni izbegavanjem svega što podseća na traumu. krizno stanje. da bi pacijent mogao da razume šta se dogodilo i da prihvati osećanja koja u vezi sa tim ima i realno proceni posledice traume. važno je pacijenta ohrabriti da se suoči sa raznim komponentama traume koju je preživeo i nikako ga ne podržati u nastojanjima da se od traume brani pokušavajući da je zaboravi ili izbegavajući sve što kod njega budi sećanja na ono što mu se dogodilo. zamor u borbi. Karakteristčni simptomi su razni oblici ponovnog proživljavanja traumatskog dogadjaja. dok se isti poremećaj javio samo u 17% ispitanika koji nisu imali akutnu reakciju na traumu. Druga istraživanja pokazuju da se u 80% slučajeva osoba sa akutnom reakcijom na traumu nakon saobraćajne nesreće.

kao i činioci čije je dejstvo najizraženije u periodu neposredno posle pretrpljene traume. Etiologija Traumatski dogadjaj je obavezni etiološki činilac. Pored ovoga.8%). a takodje su češće svedoci nečije smrti.2%) Žene i muškarci se razlikuju u odnosu na tip traume koju dožive. Ono što imamo su hipoteze i teorijske postavke. jednog koji je pristupačan volji i drugog. • Rahman (2001) iznosi pretpostavku da je PTSD posledica nepotpune emocionalno-kognitivne obrade traumatskog doživljaja. Kod žena je češće sekszualno nasilje. Ako se simptomi pojave brzo posle traumatskog dogadjaja veća je verovatnoća da se kasnije razvije klinička slika PTSD. možda) zbog čega ne može neutralisati drugi sistem pamćenja. 48 . izbegavanjem odgovarajućih draži.kognitivnoj obradi traume i CB teorija. a održavanje simptoma se objašnjava preko operantnog učenja.8%). ali on nije dovoljan da bi se razvio PTSD. • Traumatske uspomene se objašnjavaju i preko teorije o emocionalno. tj. koji je samo situaciono pristupačan.3%) i pronalaženja mrtvog tela (0. Pretpostavlja se da sledeći psihološki činioci i mehanizmi mogu objasniti traumatske uspomene: • Jedna od mogućnosti je poremećen odnos izmedju dva sistema pamćenja. saobraćajne nesreće (2. zlostavljanje u detinjstvu. U novije vreme. pažnja je usmerena na izmenjene obrasce razmišljanja i prosudjivanja. Drugi psihološki modeli kao ključnu karakteristiku iznose ponovno proživljavanje traumatskog doživljaja kroz slike i misli koje se nameću i stalno ponavljaju . i posle silovanja (49%). Istraživanja su pokazala da su najznačajniji činioci rizika za pojavu PTSD oni koji su u vezi sa samom traumom. Te slike i misli bude sećanja na traumu i za posledicu imaju hiperaktivnost ANS i promene u ponašanju. fizičkog zlostavljanja i kidnapovanja (53. zbog toga što je ta obrada bila sprečena Psihodinamički pristup Još je Frojd pretpostavio da se traumatska neuroza pojavljuje kada je osoba iscrpla mogućnosti prilagodjavanja i pribegla primitivnijim odbrambenim mehanizmima u sklopu procesa označenog kao prisila ponavljanja. Psihološki aspekti Bihevioralni model determiniše PTSD preko mehanizama klasičnog uslovljavanja . pretpostavlja se da PTSD karakteriše zatajivanje prvog sistema pamćenja ( zbog patoanatomskih promena u hipokampusu. nego nakon prirodne katastrofe (3. dok su muškarci češće izloženi traumatskim situacijama u ratovima i prilikom fizičkih napada. a zajednički imenitelj predstavlja selektivna obrada podataka o traumi. neophodna je sklonost koja se odredjuje kako na biološkom. Do sada nije formulisan jedan integrativni model PTSD.PTSD pojaviti posle zarobljavanja. pretpostavke o PTSD su samo jednim delom psihodinamičkog karaktera. U kognitivnom modelu PTSD. silovanje. tako i na psihološkom nivou.

koji je posledica osećaja bespomoćnosti da se spreči smrt ili druge posledice traumatskog dogadjaja. strah da će se osoba identifikovati sa žrtvama 6. On je definisao nekoliko psiholoških pojava tipiučnih za period nakon traumatskog dogadjaja: 1. Ipak. slike i dr. Klinička slika PTSD se ispoljava na različite načine . Najupečatljivije ispoljavanje se odnosi na ponovno proživljavanje traume. Tipični način su snovi i noćne more. izbegavanje odredjenih situacija. Pre pojave kliničkih manifestacija ovog poremećaja osoba na traumu reaguje strahom. uobliče i inegrišu preplavljujuće informacije naizmeničnim negiranjem traumatskog doživljaja i prisilnim ponavljanjem traume kroz noćne more. suženi opseg emocionalnog doživljavanja. teškoće u prisećanju detalja vezanih za traumu. što znači da je život pacijenta ili nekog drugog bio direktno ugrožen. razgovora ili ljudi koji asociraju na traumu. napetost. Na NMR se mogu videti smanjena veličina i atrofija hipokampusa. stalni oprez i iščekivanje da se nešto loše dogodi. tipično je ponovno proživljavanje traume. strah da će se trauma ponoviti 8. Za serotonin se veruje da utiče na povećanje lučenja CRF. zbog čega može predstavljati ogromnu narcističku traumu. Disocijativni odbrambeni mehanizmi pomažu da se neprijatna osećanja drže van domašaja svesti ali sama snaga tih osećanja ih vraća traumatizovanoj osobi . Isto tako. Negiraju se sopstvena osećanja. osećanje krivice zbog preživljavanja traumatskog doživljaja 5. Traumatski dogadjaj je obično neočekivan i nepredvidiv. pa se biološki modeli nalaze na nivou spekulacija. jednokratni traumatski dogadjaji imaju drugačiji efekat od onih koji se ponavljaju. strah da će osoba postati destruktivna 4. Vrsta traumatskog doživljaja je važna zbog načina na koji dogadjaj deluje na osobu kao i zbog značenja koji on za nju ima. Dejstvo dogadjaja koji direktno ugrožava osobu drugačije je od onog u kom je osoba svedok nečije smrti ili mučenja. krivica zbog sopstvenog besa ili destruktivnih želja 3. PTSD je najpre odredjen traumatskim dogadjajem. stid zbog osećaja praznine i bespomoćnosti 7. tugovanje 2. kao i pojedini prizori koji se pacijentu nameću i stalno 49 . što pojačava doživljaj gubitka kontrole i bespomoćnosti i na brutalan način poništava svaku fantaziju o ličnoj neranjivosti i suočava nas sa sopstvenom konačnošću .Tako Horowitz ističe da je ključna karakteristika PTSD pokušaj da se obrade. što se ispoljava kroz nametljivo ponavljanje sećanja na traumu. Biološki aspekti Do sada nisu otkrivene patoanatomske i patofiziološke promene specifične za PTSD. razdražljivost. On isključuje stresogene dogadjaje i situacije koje ne podrazumevaju životnu ugroženost. a na okolinu projektuje bes i osećanje krivice. Na nivou neurotransmiterskih sistema postoje pretpostavke o poremećaju koji uslovljava sprečavanje inhibitornog dejstva GABA. što dovodi do pojačanog regaovanja na stres. bes spram svega što se smatra mogužim uzrokom traume Traumatska iskustva uglavnom aktiviraju primitivnije mehanizma odbrane negaciju i projekciju.

zloupotreba alkohola i pas. Retko su ovi simptomi naglašeni i tada je somatski obrazac reagovanja na stres delimično ili u potpunosti zamenjuje raznovrsna emocionalna ispoljavanja posle pretrpljene traume. Trauma se može ponovo proživljavati samo ako pacijent nije izgubio svest tokom traumatskog dogadjaja. Ponekad se u ranoj fazi mogu javiti depersonalizacioni i derealizacioni fenomeni. Tipične manifestacije su: Povlačenje i usamljivanje. osećanje krivice. uznemiravajuća ili bolna. preosetljivost na zvučne draži. te ih prati snažno osećanje bespomoćnosti. doživljaj da ništa nema smisla. Sva ova ispoljavanja se karakterišu doživljajem da pacijent nema kontrolu nad njima. Simptomi PTSD mogu se pojaviti prvi put tek posle nekoliko meseci ili godina od traumatskog dogadjaja. pacijenti pokušavaju da izbegnu sve što može da ih aktivira. kao mehanizma odbrane (dolazi do odvajanja sećanja od osećanja koja su ih pratila). razdražljivost i agresivnost. Kod mladje dece klinička slika se razlikuje donekle u odnosu na odrasle. kroz igru koja se stalno ponavlja. Osećaj otudjenosti može kod obolog aktivirati osećaj krivice. osećaj besperspektivnosti. Ponekad slike. radna onesposobljenost. pacijent nije u stanju da ima bilo kakva osećanja. scene i prizori mogu imati karakter vidnih halucinacija ili iluzija. a iz repertoara emocionalnih ispoljavanja kao da su ostali samo bes i strah. i mogu se ponavljati više puta u toku dana. napetog iščekivanja podsećaju na one u generalizovanom anksioznom poremećaju. te su ona zato neprijatna. dogadjaje i aktivnosti. U vezi sa smanjenim opsegom emocionalnog reagovanja nalazi se gubitak uobičajenih interesovanja za ljude. Trauma kod vojnika koji su učestvovali u borbi Etiološki činioci kod ovog oblika poremećaja odnose se na : • okolnosti pod kojim je osoba otišla u rat • stalnu životnu ugroženost tokom borbi • loše odnose medju vojnicima • dezinhibovano ponašanje zbog okolnosti. Pošto su simptomi ponovnog proživljavanja traume neprijatni i bolni. razdražljivost i izlivi besa. što može biti posledica disocijacije. Pacijent ne može da se seti nekih važnih detalja vezanih za traumatski doživljaj.ponavljaju. selektivne smetnje u koncentraciji. a somatski simptomi češći (bolovi u stomaku ili glavobolje). Komplikacije: poremećeni bračni odnosi. Varijeteti kliničke slike PTSD opisuju se kao parcijalni i kompleksni. Naročito osećaj odbačenosti i zaborava. naročito zbog korišćenja alkohola i PAS Po povratku iz rata odnos društva je jedan od značajnih činilaca za pojavu PTSD. Češće se javlja kod poražene strane. Poremećaji pamćenja mogu uzeti različite oblike. Ovi simptomi se ispoljavaju na različite načine : nesanica. snovi su više difuzni. već je ono posredno. Ispoljavanja PTSD mogu biti specifična i u odnosu na vrstu pretrpljene traume. samoubistvo. Nema tipičnih simptoma ponovnog proživljavanja traume . Simptomi koji ukazuju da je pacijent u stanju stalnog. Trauma zbog zatočeništva u logorima ili zatvorima 50 . Somatski simptomi se mogu javiti ali redje.

poremećaj raspoloženja. izgadjivanje. je verovatna ako je od TD do ispoljavanja poremećaja prošlo najmanje 6 meseci. Prognoza je lošija što simptomi duže traju. bihevioralne i CBT. stanja straha (kod 1/3) . Ako je strah praćen izbegavanjem. često imaju izlive besa. psihološka tortura. Trauma kod žrtava prirodnih nesreća i katastrofa Ukoliko akutna reakcija na traumu preraste u PTSD onda on ima relativno dobru prognozu. Diferencijalna dijagnoza • Akutna reakcija na traumu • Poremećaj prilagodjavanja • Egzacerbracija hronične psy • Akutna psyhotična ispoljavanja druge etiologije • OKP • Disocijativna stanja. Postoji jasna potvrda o postojanju traume.Osnovne karakteristike predstavlja doživljaj potpunog gubitka kontrole nad sopstvenim životom. slike i snove. posebno partnersko i sex funkcionisanje. Trauma kod žrtava saobraćajnih i drugih nesreća prouzrokovanih ljudskim činiocem Često se kao posledica javlja fobični strah od vožnje. epidemije. EMDR (Desenzitizacija i ponovna obrada preko pokreta očnih jabučica). Ovaj vid traume nekad trajno narušava interpersonalne odnose žrtve. oružane pljačke ili drugog kriminalnog čina Ovakve osobe nakon traume postaju nepoverljive. Psihoterapija kombinacija suportivne. Po povratku ove osobe prolaze kroz dodatni stres prilagodjavanja na novu sredinu. Lečenje Zahteva strogo individualni pristup. granični poremećaj ličnosti Tok i prognoza Tok oboljenja je raznolik. Dijagnoza Prema kriterijumima MKB 10 Dg. tehnike relaksacije uz bihevior. psihogeni bol. neograničena izloženost svim oblicima maltretiranja i neizvesnost nastupanja smrti. imaju doživljaj da su prljave. Žrtve silovanja često gube svako sammopoštovanje. izmenjeno ponašanje –nije presudno. Potpuno izlečenje nije realan cilj. često okrivljuju sebe za ono što ime se desilo. izrazita bespomoćnost i nepredvidivost zbivanja. Odnos društva prema njima je ambivalentan. prisutna su stalno ponavljajuća i nametljiva proživljavanja traume kroz sećanja. Kod velikog broja pacijenata postoje značajne fluktuacije. zloupotreba alkohola (kod ½ muškaraca. Trauma kod žrtava silovanja. Poremećaj u funkcionisanju ANS. i kod 1/3 žena) i PAS (marihuana) . Sa druge strane u nekim slučajevima simptomi traju godinama. Dodatni činioci su: podsticanje borbe za preživljavanje. Upečatljivo je emocionalno otudjenje. Kod polovine se sreće potpun oporavak. osećaju se postidjeno i poniženo. razvija se slika koja liči na fobiju. Komorbiditetne veze posttraumatskog poremećaja Opšta stopa psy komorbiditeta iznosi 62-88%: depresija (u 50%). 51 . ponekad i želju za osvetom. „umrtvljenost“ osećanja i izbegavanje „provokativnih“ draži.

delom i zbog veće verovatnoće da budu izloženi stresogenom dogadjaju ili situaciji. Kod mladje dece su izraženiji regresivni trendovi (eneureza). ali su pokušaji retki. Ponekad se mogu javiti i telesni simptomi (somatizacija). nebenzodijazepinski hipnotici kod nesanice. Za redukciju vegetativne hiperaktivnosti koristi se klonidin. iza koje se uglavnom kriju emocionalna doživljavanja kao što su tuga. Stresogeni dogadjaj se odnosi na nešto što se jednom odigralo i okončalo. Neki od pacijenata imaju suicidalne ideacije. mada se može ponavljati. kontekst ). Klinička slika varira od slučaja do slučaja. kao i posebno značenje koje imaju za pojedinca • Kumulativni efekt izloženosti jednoj stresogenoj situaciji može da oslabi sposobnost podnošenja druge stresogene situacije ili dogadjaja Klinička slika Početni simptomi se mogu videti neposredno posle stresogenog dogadjaja/situacije ili 1-3 meseca posle toga. Kod nekih pacijenata je naglašeno povlačenje iz socijalnih interakcija. revrzibilnost. ali i od načina na koji ih osoba doživljava i tumači. pa i socijalna izolacija. hronična organska bolest) Način na koji stresogeni dogadjaj/situacija remeti biopsihosocijalnu ravnotežu osobe zavisi od njegove prirode. inhibitori MAO.Lečenje lekovima SSRi. TCA. očaj ili strah. trajanje. 52 . intenzitet. Etiologija Pretpostavke o etiološkim činiocima su sledeće: • Postojanje izvesne predispozicije ( osobe sa poremećajem ličnosti teže podnose stresogene dogadjaje) • Naročito su predisponirane osobe sa rigidnom strukturom i rigidnim obrascima ponašanja . raznovrsni simptomi straha i/ili depresije su relativno blagi. koje jako drže do kontrole • Loši objektni odnosi u detinjstvu • Karakteristike stresogenog dogadjaja ili situacije (priroda. U populaciji odraslih postoje indicije da je poremećaj dva puta češći kod žena. POREMEĆAJ PRILAGODJAVANJA Definicija Poremećaji prilagodjavanja predstavljaju heterogenu grupu nepsihotičnih poremećaja čija je zajednička karakteristika da su se pojavili u kontekstu neke stresogene situacije ili dogadjaja veoma različitih razmera i posledica. dok se relativno često javljaju i druga emocionalna ispoljavanja kao što su ljutnja i osećaj krivice. Kod dece i adolescenata se često vidja dramatično izmenjeno ponašanje. Epidemiologija Prevalenca poremećaja iznosi 2-8% mdju decom. i koje mogu ali ne moraju fluktuirati u intenzitetu. adolescentima i starijim licima. kao i u odnosu na posledice koje izazivaju (hronično napeto stanje u braku. sa naglašenom impulsivnošću i agresivnnošću. Pretopstavlja se da je rizik veći u nižim socioekonomskim klasama. Ako kliničkom slikom dominiraju agresija i bes efekta imaju antikonvulzivi. Stresogena situacija označava nepovoljne prilike tokom dužeg vremenskog peridoa.

što znači da je za postavljanje dijagnoze potrebno najpre isključiti ostale psihičke poremećaje. Podataka o prošlosti osobe i karakteristika njene ličnosti 3. hospitalizam kod dece Isključuje se: Separaciono stanje straha u detinjstvu Diferencijalna dijagnoza Ova grupa poremećaja definisana je kao rezidualna kategorija. Stresogenog dogadjaja/situacije ili životne krize Mora se utvrditi jasno postojanje 3. zavisi od pažljive procene odnosa izmedju: 1. Konverzivni poremećaji se odnose na voljno motorne i senzitivne i senzitivne funkcije. a disocijativni na pamćenje i identitet. senzorne ili motorne prirode. i očekuje se da se oboleli nakon 2-3 meseca vrati na uobičajeni nivo funkcionisanja. 1. Farmakoterapija ima ograničeno mesto u lečenju ( BD po potrebi. Konverzivni fizički simptomi se dele na: 53 .Pacijenti se često žale da nisu u stanju da se bore sa problemima. Zajednička karakteristika disocijativnog i konverzivnog poremećaja je parcijalni ili potpuni gubitak normalne integracije izmedju: sećanja prošlih dogadjaja. Konverzivni poremećaj Mehanizam konverzije podrazumeva da se neurotični konflikt razrešava tako što se preobraća. Oblika ispoljavanja. Uključuju se: kulturološki šok. konvertuje i reprezentuje kao fizički simptom. ne mogu da odgovore na radne obaveze. a odnosi sa prijateljima i poznanicima se često poremećeni. neposrednih sećanja i kontrole pokreta tela. Suština je da se pacijentu pomogne da bolje razme svoje reagovanje. DISOCIJATIVNI (KONVERZIVNI) POREMEĆAJI Predstavljaju poremećaje ranije poznate pod nazivom histerična neuroza sa dva podtipa: konverzivni i disocijativni. AD retko). prevazidje negativne posledice stresogenog dogadjaja/situacije i da obogati svoj repertoar mahanizama za suprotstavljanje stresu. svesnosti identiteta. strepe da se neće ponašati odgovorno ili veruju da su podlegli stresu. za razliku od somatizacije gde dolazi do transformacije u vegetativnu inervaciju. sadržaja i težine simpotma 2. Dijagnoza Postavljanje dijagnoze prema kriterijumima MKB 10. Lečenje U terapiji se koriste različite psihoterapijske tehnike kao što su suportivne tehnike i intervencije u krizi. Prognoza je u načelu povoljna. Ako klinička slika perzistira duže od 6 meseci potrebno je revidirati dijagnozu. Akutna reakcija na stres i PTSD Reakcija na stresogene dogadjaje Normalno i patološko tugovanje Tok i prognoza Ovi poremećaji se pojavljuju u roku od 1-3 meseca od stresogenog dogadjaja. reakcija tugovanja.

halucinacije • Paralize (motorni simptomi i deficiti) – psihogeni poremećaj mišića 1.psihogena neosetljivost i gubitak sposobnosti percepcije čulima 1. Kada se promene odigravaju u sferi svesti osoba ne može da se seti značajnih ličnih doživljaja.Senzorne simptome ili deficite. koja se karakterišu iznenadnom. oblast anestezije 2. pa se preuzme novi. Histerične osobe su uvek „igrale uloge“ koje društvo. slepilo 3. Smatra se da je histerija bila najčešći neurotski poremećaj od sredine 19. Disocijativni poremećaji su grupa neurotskih psihopatoloških stanja. Danas je vrlo redak. gluvoće 4. tikovi 2. Ako dodje do izmene identiteta. 1991). Disocijativni poremećaj Karakteriše se pojavom simptoma koji nisu u svesnom uvidu ( radi se o defektu mentalne integracije. naročito u razvijenim zemljama. pseudokovnulzije 3. dok su bezazleni primeri • 54 . pamćenja i identiteta) pri čemu su delovi Ega rascepljeni od glavnog protoka svesnog. nevoljni pokreti). Kod ovih poremećaja dolazi do oštećenja svesne kontrole sećanja i senzacija do stepena koji može varirati iz dana u dan ili iz časa u čas. psihogenog porekla. afonija 2. identiteta i motornog ponašanja. lupanje. tj. paralize. navike i običaji pojedinih kultura od njih očekuju. pokreta tela. pseudokonvulizije. paraliza ili pareza 4. psihogene konvulzije 1. hemiplegiije ili hemipareze 3. urinarna retencija • Diskinezije („napadi“). percepcije. gubi se osećanje o sopstvenoj realnosti. posebno inteligencije. čudni ponovljeni pokreti položaja tela – kontrakture. do 70-tih godina dvadesetog veka. prolaznom izmenjenošću normalne integrisanosti funkcije svesti. udaranje (često se pogoršavaju kada se obrati pažnja na pacijenta) 2. mlataranje. Epidemiologija Istraživanja pokazuju da ispoljavanja disocijativnih simptoma u mnogome zavise od istoriskih okolnosti (pospešuju ili suzbijaju njihove manifestacije). U ovoj grupi se nalaze: • Disocijativna amnezija • Disocijativna fuga • Disocijativni stupor • Stanje transa i zaposednutosti • Poremećaj duple ili višestruke ličnosti Definicija Danas preovladjuje mišljenje da je disocijacija iznad svega reakcija na traumu. dolazi do različitih ispada (pareze. Ako je pogodjeno motorno ponašanje. Zastupljenost u opštoj populaciji iznosi 5-10 % (Ross. svesti.

Psihodinamičke teorije Prva shvatanja prirode disocijativnih poremećaja potiču od Žanea (1894. posebna organizacija karaktera. Disocirane ideje i funkcije nastavljaju da budu aktivne i autonomno funkcionišu . često suprotstavljena mišljenja. Godine početka U 50% slučajeva disocijativni poremećaj se ispoljava izmedju 15 i 25. primitivnijih osoba. ali njihova zastupljenost ne zavisi od socio-ekonomskog statusa. prisustvo konverzivnih simptoma kod drugih vašnih osoba iz okoline.kada je njihovo prirodno pražnjenje blokirano ekscitacija koja izrasta iz afektivne ideje se kovertuje u somatski fenomen. Analiza histeričnih pacijenata pomogla je Frojdu da histerične simptome odredi kao proizvod kompromisa izmedju želja i zabrana. Obrazovanje i socijalni status rasprostranjeno je mišljenje da se disocijativni i konverzivni poremećaji češće javljaju kod manje obrazovanih.muške dominacije ). Objašnjenja za ovakvu distribuciju su na nivou spekulacija (zbog svoje prirode žene su sklonije histeriji. Pod ovim pojmom Frojd je podrazumevao potiskivanje neprihvatljivih afekata. to jest nemogućnost subjekta da razreši Edipov kompleks i izbegne strah od kastracije. koji je disocijaciju definisao kao stanje izmenjene svesti koje nastaje kada se osoba priseća emocionalno-traumatskih dogadjaja koji dugo istrajavaju u psihičkom.a kod muškaraca psihogenog gubitka pamćenja i fuge. Istakao je da disocijativno-konverzivni simptomi nastaju aktivnim izbcivanjem psihičkih sadržaja iz svesti i njihovim prebacivanjem u domen dinamički nesvesnog. stvaraju simptome koji se u svesti pojavljuju kao nešto misteriozno. Takodje je nadjeno da je kod žena češća slika disfonije i mutizma . a kod muškaraca se povezuje sa situacijama prinude. za razliku od muškaraca kod kojih je simptomatologija siromašnija. simptom predstavlja način ostvarivanja želje i trpi iste preobražaje kao i onirička aktivnost – kondenzaciju. Predisponirajući faktori Klinička praksa je pokazala da poremećaj pospešuju : porodična sklonost. prethodno telesno oboljenje. pomeranje. 1907). Etiologija I dalje postoje različita. nastalo van voljne kontrole. Otkriće dečije sexualnosti otvorilo je put Frojdu da odredi konfliktno jezgro histerične neuroze. kao i zbog sociokulturalnih činilaca. Zbog fiksacije na Edipalnom stupnju. Istraživanja su pokazala da kod žena ovaj poremećaj uglavnom nastaje zbog emocionalnih i sex konflikata.godine. Frojd je takodje pomerio težište sa organskog na psihičko i postavio temelje teorije konverzije. Javlja se kod primitivnijih osoba sa malim sposobnostima. prolaznog osećanja čudnovatosti ili odsutnosti znatno češći. ekstremni psihosocijalni stres. u obliku relativno neasimilovanih ideja. a kod 10% nakon 45. obolela osoba u jednom 55 .disocijacije poput hipnoze na putu . gde se telo koristi kao mesto figurativnog predstavljanja potisnutog osnovnog konflikta.godine života. disocijativni poremećaj nastaje zbog sužavanja polja svesti i tendencije ka disocijaciji i oslobadjanju ideja i funkcija koje konstituišu ličnost. Pol odnos je 3:1 u „korist“ žena. pri čemu su kod žena ispoljavanja polisimptomatska. tj. inverziju. višestruke identifikacije. Kao i san. Porodica ovi poremećaji imaju sklonost da se porodično grupišu. Po Žaneu.

konverzivni poremećaj uporedjivao sa ponašanjem životinja u situacijama životne opasnosti. dolazi do vertikalnog rascepa tako da psihički sadržaji egzistiraju u nizu paralelnih svesti. verovatno prenaglašenog normalnog ponašanja.histerična paraliza dovodi do nestanka straha čim se pojavi). čiji se sadržaji mehanizmom potiskivanja pretvaraju u histerične simptome.trenutku u svom životu. ljubav i zaštitu značajnih osoba iz okoline. Bihevioralne teorije Ove teorije odredjuju konverzivne simptome kao reakcije na intenzivan stres i oni predstavljaju naučene obrasce ponašanja koji treba da umanje napetost i strah ( pr. svojstvenog strukturi i funkciji CNS u procesu preživljavanja. histerija bi predstavljala „karikaturu ženstvenosti“ ( predimenzionirano normalno ponašanje žena) nastalo zbog socijalnog ugnjetavanja. Razvoj simptoma omogućava obolelom primarnu i sekundarnu dobit. to je jače od mene. Utvrdjeno je da 63 od 98% žena lečenih bolnički na psihijatriji ima istoriju fizičkog ili sex zlostavljanja u detinjstvu. 83% je ispoljavalo disocijativne simptome. U slučaju potiskivanja stvara se horizontalni rascep i materijal se prebacuje u dinamičko nesvesno. regredira i vraća se na fiksacione tačke povezane sa Edipovim kompleksom. Kod disocijacije. odlažu neophodnu razradu traume za kasnije. Iz ove grupe . Savremena dinamička psihijatrija ponovo je vratila disocijativne poremećaje u centar svog interesovanja. sem toga. kao i oslobadjanje od neprijatnih i teških obaveza. sa mnom nešto nije u redu. Ovo dovodi do razbuktavanja starih i nerazrešenih konflikata. Izvor telesnih simptoma bio bi u telesnim osećanjima. oni se razlikuju po načinu na koji to obavljaju. Socijalne i komunikacione teorije Po sledbenicima ove teorije. Primarna dobit se sastoji u tome što se nesvesni sadržaji konflikta (povezani sa seksualnim i incestuoznim idejama) i dalje drže van dometa svesnog doživljaja (u susprotnom bi bili neprijatni i zasrašujući). Ta poruka ima sledeća značenja: brini se o meni. pri čemu disocijacija predstavlja odbranu od traume. kada treba da realizuje nagonske potrebe i ustali sex ponašanje. izvini. smatrajući histerične simptome obrascima odbrana. i nju može mobilisati trauma. Novija psihoanalitička shvatanja ističu da je histerija simulacija bolesti. ja sam bolestan. Sekundarna dobit omogućava oboleloj osobi da pribavi pažnju. a simptomi konverzije zapravo su neizgovorene poruke koje imaju vrednost socijalno komunikativnih činilaca. pa se danas smatra da je većina njih nastala kao posledica dejstva stresa i traume. Biološke teorije Još je Kretchmer tvrdio da je histerija biološki i hereditarni poremećaj. sa jedne strane i sa druge. Iako i disocijacija i potiskivnje predstvljaju mehanizme odbrane kojima se neprihvatljivi sadržaji isključuju iz svesti. On je disocijativno . ovaj model se koristi kao reakcija na zabranjene Edipalne želje za roditeljem suprotnog pola ( mobilišu ga konfliktne želje ) . Neki istraživači iznose tezu o udruženosti disocijativnog poremećaja i poremećaja ličnosti (disocijativni poremećaj češći je kod žena dok je poremećaj ličnosti 56 . Disocijativne odbrane imaju dvostruku ulogu: pomažu žrtvama da izmaknu traumi u trenutku kada se ona dešava. zbog nespremnosti za takve zadatke.

Klasifikacija Histerija nikada nije mogla biti kalsifikovana kao jedinstven entitet zbog svoje polisimptomatske kliničke ekspresije U MKB10 se klasfikuje u okviru posebne grupe neurotskih poremećaja . Simptomi se ispoljavaju dramatično. Njihov nastanak precipitiraju : o Podsećanje na neprijatne uspomene o Psihička ili fizička trauma o Porodični problemi o Ekonomski problemi o Želja da se izbegne kazna o Konflikti iz svakodnevnog života Opis karakterističnih kliničkih simptoma Perlya i Guzea (1962):  Nervoza. udruženi bolovi. isti etiološki i patogenetski činilac može da dovede do različite . plakanje. palpitacije. u zavisnosti od pola osobe. bolovi u grudima. Svoj razvoj konverzivni simptomi započinju tiho i pokazuju tendenciju da dugo traju. dok se u DSM IV u somatoformni i disocijativni poremećaj. umor. slabost. sa dominacijom poremećaja svesti i osećanja identiteta. praćeni brojnim telesnim smetnjama i specifičnim oblicima ponašanja. ili nekad podudarne kliničke slike.predominantan kod muškaraca). naduvenost stomaka. bolovi u ekstremitetima. Mogu da imitiraju sva medicinska. nerad zbog toga što se loše oseća. nepodnošenje hrane. MKB10: • Disocijativni gubitak pamćenja • Disocijativna fuga • Disocijativni stupor • Stanja transa i poremećaji zaposednutosti • Disocijativni poremećaj pokreta i senzibiliteta • Disocijativni poremećaj motorike • Disocijativna konvulzija • Disocijativna anestezija i senzorni gubitak • Mešoviti disocijativni poremećaj • Ostali oblici disocijativnog poremećaja o Ganserov sy o Poremećaji u vidu višestruke ličnosti • Prolazni disocijativni poremećaj u detinjstvu i adolescenciji Klinička slika Klinička slika disocijativnog poremećaja je veoma kompleksna i polisimptomatska. iza kojih najčešće stoji posebna organizacija ili poremećaj ličnosti (histrionični). dispneja. stalno se ponavljaju u različitim kombinacijama i ne mogu se objasniti organskim uzrocima. vrtoglavica. bolovi u ledjima. Ovo daje prostor za pretpostavku da . posebno neurološka oboljenja. depresivna osećanja. Disocijativni simptomi počinju naglo i burno i isto tako završavaju. napadi straha. zamagljenost pred očima. anoreksija. bolovi u stomaku. 57 . nesvestica. muka. dispareunija. opstipacija.

afonija... Klinička slika Počinje naglo i iznenadno. fobije. Epidemiologija Predstavlja nejčešći disocijativni poremećaj. Disocijativni gubitak pamćenja (psihogena amnezija) Definicija Karakteriše se gubitkom pamćenja za važne. što nije izazvano organskim poremećajima. Praksa pokazuje da poremećaj prestaje naglo. nedavne dogadjaje. intoksikacija ili ekscesivni zamor Diferencijalna dijagnoza 58 . dizurija. a eventualna osiromašenja su minimalna i privremena (traju samo dok su simptomi prisutni). patnja ili mirno prihvatanje). Češći kod žena. osoba je zbunjena. opšti (najredji. ali se često javlja i kod mladih muškaraca u ratnim uslovima.. Dok traje gubitak pamćenja. traumatske ili stresne prirode • Ne postoje organski moždani poremećaji. zavisnost od lekova. koje retko traje duže od dan ili dva. a oblik u kom će se one ispoljiti zavisi od snage precipitirajućih činilaca i karakteristika ličnosti. Karakteristike histerične ličnosti Histerične osobine verovatno postoje kod svih normalnih ljudi. Dijagnoza Prema MKB 10: • Delimičan ili potpun gubitak pamćenja za skorašnje dogadjaje. dok je kompletni gubitak pamćenja redak i obično je deo disocijativne fuge. dezorjentisana. Kliničke komplikacije Najčešće su ponavljane operacije... a suviše je veliki da bi se objasnio običnom zaboravnošću ili zamorom. bračna rastajnja i razvodi i pokušaji samoubistva. Komplikacija nema. Brz oporavak je pravilo. Gubitak pamćenja je obično vezan sa traumatskim dogadjajima i može da bude delimičan i selektivan. osoba ne može da se seti svih dogadjaja vezanih za odredjeni vremenski period. a oporavak je kompletan. kada osoba zaboravlja sve što se dešavalo u periodu pre neprijatnog dogadjaja) i stalan (nesećanje od odredjenog trenutka pa sve do momenta ispitivanja). selektivan (nemogućnost osobe da se seti nekih. retko se ponavlja. posle nekog ozbiljnog psihosocijalnog stresa. Emocionalna stan ja koja ga prate su raznovrsna i stalno variraju (zbunjenost. i veoma zabrinuta. Nekada je sastvani deo kliničke slike besciljno lutanje. Klinička slika ukazuje da postoje četiri oblika gubitka pamćenja: ograničen (najčešći.. Ali su epidemiološki podaci ograničeni ili nepoznati. uglavnom prvih par sati koji prethode neprijatnonm dogadjaju) .Centralni psihopatološki sadržaj je gubitak pamćenja koji je karakterističan i veoma specifičan simptom. ali ne svih dogadjaja koji su se desili u odredjenom vremenskom periodu) . nepravilnost menstrualnog ciklusa.dismenoreja. misli o smrti..

Klinička slika Osnovne karakteristike kliničke slike su: poremećaj svesti. somatoformni poremećaji. povleče se veoma sporo. anoksička amnezija. uključiti se u nove socijalne aktivnosti. dezorjenzacija. a potpuni oporavak je redak. Medjutim. Epidemiologija Smatra se da je ovo vrlo redak poremećaj . svadje u braku. a osiromašenja zavise od trajanja stresa i samog poremećaja. primenljiva. bez ranije inhibiranosti. Putovanje može biti do ranije poznatog mesta koje ima emocionalni značaj za pacijenta. Epi. drugi disocijativni poremećaj. delirijum.Disocijativni gubitak pamćenja treba pažljivo razgraničiti od mnogih drugih medicinskih stanja i psihijatrijskih poremećaja i bolesti.). kao i da se češće javlja tokom rata ili elementarnih nepogoda. kada novi identitet nije kompletan. Mada za period fuge postoji amnezija posmatračima ponašanje obolelog može izgledati potpuno normalno. Lečenje Prvi cilj lečenja je otklanjanje precipitirajućih traumatskih dogadjaja.. Kod organskih psihičkih stanja obično postoje i drugi znaci oštećenja nervnog sistema. Zavisno od trajanja fuge osiromašenje može biti veće ili manje. Poremećaj se retko ponavlja. elementarne nepogode. doživljaj odbačenosti. tumori mozga. Gubitak pamćenja može se povratiti i. Praćena je preuzimanjem novog identiteta i nesećanjem na prethodni. Tok i prognoza Gubitak pamćenja počinje i završava naglo. infekcije mozga.slika je znatno kompleksnija: do tada mirna i povučena osoba naglo postaje otvorenija i komunikativnija. ali je najbolji izbor psihoanalitička psihoterapija. EKT. mnogo je češće da je integrisanost na nižem nivou. karakteristike disocijativnog gubitka pamćenja 59 .postkontuziona stanja. i izraženiji su za novije nego za starije dogadjaje. pri čemu oboleli sve vreme održava brigu o sebi. Ukoliko osoba u toku poremećaja preuzima novi identitet kl. može promeniti ime. Disocijativna fuga Definicija Karakteriše se iznenadnim i neočekivanim napuštanjem kuće ili radnog mesta i odlaskom na putovanje. prema MKB 10 potrebno je ispuniti sledeće kriterijume: 1. bolesti metabolizma. Hipnoza je tkdj. WK sy. kao i znaci pomućenja svesti. dezorjentacija. kada je stepen integrisanosti optimalan.v. Poremećaj obično traje nekoliko dana. intoksikacije. Dijagnoza Za konačnu dg.postojanje specifičnog impulsa za lutanjem (ovaj impuls nastaje nakon dejstva nekog deklanširajućeg faktora: alkohol. postop amnezija. oporavak je potpun.akutni stresni poremećaj. prolazna opšta amnezija. nedostatak pažnje i afektivne smetnje. mesto boravka. oni nisu povezani sa stresom. komplikacija nema. a ponovno javljanje retko. Demencija. zbunjenost. aplikacijom kratko ili srednje aktivnih barbiturata ili BD. Iako i ovde postoje poremećaji svesti.

depresivnog i maničnog. psihogeni gubitak pamćenja. stupor 2. U nekim prilikama osoba deluje kao da ju je preuzela druga ličnost. Pažnja i svesnost mogu biti ograničeni ili koncentrisani na jedan ili dva aspekta neposredne okolinei postoji često ograničeni. bog. Etiologija Nastanak poremećaja se objašnjava posebnom strukturom ličnosti i njenim verovanjem da je zaposednuta natprirodnim bićem. „sila“. koja doslovno rukuje njom. Psihoanaliza smatra da su ova stanja zapravo nesvesne simbolske radnje čije je značenje nepoznato. duh. 60 .2. Dijagnoza MKB 10: 1. Osoba uglavnom sedi ili leži bez pokreta u dugim vremenskim intervalima. nastaje brz oporavak. zvuk. Epidemiologija Nema podataka o rasprostarnjenosti ove vrste poremaćaja. a ponovno javljanje je retko. dodir. Disocijativni stupor Definicija Po definiciji je stupor. Klinička slika Manifestuje se veoma izraženim smanjenjem ili odsustvom voljnih pokreta i normalnog reagovanja na spoljne stimuluse: svetlost. ali ponavljajući niz pokreta . Moguć je izvestan stepen poremećaja svesti. par sati ili dana i uključuje ograničen broj putovanja. Govor i spontani svrsishodni pokreti su skoro odsutni. To je kompromis kojim se oslobadja jedan deo zadovoljstva i pored društvenih zabrana i potiskivanja. Obično prestaje naglo. ali ima odbrambenu i zaštitnu funkciju od nekih iskušenja. položaja ili iskaza. ali u njegovom nastanku ne učestvuje organski činilac. postiktalna fuga. simulacija. višestruka ličnost. položaju i disanju jasno vidi da pacijent nije ni u snu ni u nesvesti. prividno svrsishodno putovanje van svakodnevnog ili uobičajenog 3. ali se po mišićnom tonusu. postoji podatak o skorijim stresnim dogadjajima Diferencijalna dijagnoza Disocijativni stupor se mora razlikovati od katatonog. Stanja transa i poremećaj zaposednutosti Definicija Ova stanja se karakterišu privremenim gubitkom ličnog identiteta i pune svesnosti u doživljavanju okoline. odsustvo somatskih i drugih psihijatrijskih poremećaja koji bi mogli da objasne stupor 3. održavanje osnovne brige o sebi Diferencijalna dijagnoza Organski psihički poremećaj. Tok Poremećaj obično kratko traje.

padanje na zemlju. ustupljeno je bogovima. ali ovo nije univerzalna karakteristila poremećaja. Stiče se utisak da postoji psihička pomućenost. Kod nekih pacijenta simptomi se otkrivaju kada su u tesnoj vezi sa psihološkim stresom. pa je tako smatrao da je trans i stanje zaposednutosti arhetip. Klinička slika Klinička slika ovog poremećaja sastoji se od specifičnih simptoma i oblika ponašanja: različiti oblici poremećaja svesti. iskolačenost očiju. tako da izgleda kao da pacijent ima somatski poremećaj. oduzetost jednog ili više udova. kojima je dopušteno da bez kazne čine ono što jesmrtnicima zabranjeno“. Da bi se dopustilo zaključivanje o uzrocima poremećaja treba dovoljno znati o psihološkim i socijalnim postavkama i interpersonalnim odnosima 61 . Diferencijalna dijagnoza U obzir dolazi trans ko sch. plakanje. može da bude u sasvim drugom identitetu. Dijagnoza Osoba u transu se prepoznaje po tome što nije u svom uobičajenom stanju. Ono što može biti upadljivo je mirno prihavtanje teških nesposobnosti (la belle indiferance). trans kod višestruke ličnosti. akutne psihoze. Stepen osiromašenja oštećenjem varira. poremećaji termičke homeostaze. Disocijativni poremećaj pokreta i senzibiliteta Definicija Čini ga grupa poremećaja kod koje postoji promena u funkcionisanju pokreta ili senzibiliteta. Ne smeju da postoje dokazi o fizičkoj bolesti 2. osoba svoj razum ne odvaja od emocija. ledene ruke kada je veoma toplo. što može biti u neskladu sa fiziološkim i anatomskim principima. grčenje. Blagi i umereni varijeteti mogu se sresti kod devojaka u adolescenciji. jecanje. niti svesno od nesvesnog. osećaj ushićenja. Nesposobnost kao rezultat gubitka funkcija pomaže pacijentu da pobegne od neprijatnog konflikta ili da zavisnost ili ljutnju izrazi na indirektan način. osećaj vrućine kada je veoma hladno. nesvestica. produkt kolektivnog nesvesnog. I Jung je imao zanimljiva objašnjenja ovih fenomena . duboki uzdisaji. osećaj jeze i trnaca po telu. te da je to stanje prodrlo u polje svesti osobe i da je preuzela drugi identitet. drhtanje celog tela. Dijagnoza Dijagnostički kriterijumi prema MKB10: 1. Klinička slika Ovaj poremećaj karakterišu motorni i senzitivni simptomi i pokazuju pacijentovo poimanje somatske bolesti. U transu. neosetljivost na bol. jer ne može da se vrati u svoje autohtono stanje. onima koji zaposedaju osobu.Po Frojdu „ispunjenje nagona koje je čoveku uskraćeno. mada je nemoguće naći objašnjenje simptoma. pošto se sreće i kod dobro prilagodjenih osoba sa ozbiljnom somatskom bolešću. ukočen pogled. njen odnos sa svetom je potpuno izmenjen. Treba istaći da pacijent često poriče postojanje porblema i konflikta. Pokreti i senzacije su izmenjeni ili izgubljeni. najčešće kožnog. Obično se nalaze i premorbidne abnormalnosti ličnosti i interpersonalnih odnosa.

traje manje od pola sata. vike i plača koji mogu trajati satima. defekacijom i potpunim gubitkom svesti. uriniranjem. Paraliza može da bude delimična i potpuna sa pokretima koji su mlitavi i spori. bizarnih pokreta (položaj potiljak-peta). čelisti. Pri neurološkom pregledu miotatički refleksi su očuvani patoloških refleksa nema. ali se može ponavljati u serijama. Počinje afektivnim predznacima. a EMG nalaz je bo. relativno česti poremećaji i obično nastaju naglo. osobe koje rade na kompjuteru. SLE. progresivni neurološki poremećaji. što zahteva dug period i pažljivu opservaciju. zatim bizarni pokreti i nemogućnost stajanja bez podrške drugih (astazija i abazija). ali i daktilografi. Konverzivna afazija. umesto da je cirkumdicira. Veliki histerični napad ima svoj tipičan razvoj. a oduzetu ruku pri saginjanju i dalje drži uz telo-fenomen viska). afonija i mutizam su tkdj. Inače. nerazumljivi i za bolesnika i za okolinu. a nazivaju se konverzivnom glumom. u motorne konverzivne manifestacije spadaju i kompleksni oblici poremećaja ponašanja. nakon kojih se javljaju neobuzdani pokreti i konvulzije. a sa mutističnom se uspostavlja kontakt pismenim putem. posebno na nogama. tikovi i profesionalni grč prstiju i šake. • Disocijativna konvulzija predstavlja poremećaj kod kog dolazi do pojave napada sličnih Epi (pseudoepilepsija). Iako pacijent ima velike smetnje u stajanju. U kliničkoj slici se najčešće sreću:pareze i paralize. Napad je praćen brojnim oblicima klovnonvskog krivljenja. a i ako padne nikada se ne povredi. Ovde se uključuju psihogena afonija i disfonija. • Disocijativna anestezija i senzorni gubitak 62 . Laringološki nalaz je bo.. Nisu praćeni povredjivanjem . U slučaju pareza i paraliza zahvaćeni ekstremiteti su flakcidni ili su grupe mišića antagonista u kontrakturi. gušenjem. čulnim iluzijama. poremećaj koordinacije motorne aktivnosti. Profesionalni grč prstiju ili šake se sreće kod umetnika: pijanisti. dramatičnog i glasnog govora. retko pada.Diferencijalna dijagnoza U obzir mogu doći rani stadijum MS. Relativno često se javljaju tikovi. ugrizima jezika. koji mogu biti posledica dramatizacije nekog psihičkog iskustva. Klinički oblici U ovoj grupi poremežaja opisuju se: • Disocijativni poremećaj motorike se dfiniše kao gubitak mogućnosti pokreta celog tela ili dela uda i udova. Paralize ne odgovaraju anatomskoj inervaciji (bolesnik paralziovanu nogu vuče uz zdravu. Mogu postojati ataksije različitog stepena. strastvenih stanja. Poremećaji koordinacije motorne aktivnosti mogu da budu u obliku astazije i abazije. ili se smenjivati sa paralizama i grčevima. Poremećaj govora u vidu zamuckivanja (dysarthria syllabaris spastica) su često konverzivne prirode. a osoba sa afonijom šapuće. violinisti.

redje dubokog. i . subjektivno odvojenih identiteta. difuzna ostrvca. uglavnom površnog . u obzir dolaze: pseudodemencija. Ponekad mogu biti pogodjene i senzorne funkcije: čudna osećanja mirisa i ukusa. Medjutim. znatno redje. Višestruka ličnost Ni jedan psihijatrijski poremećaj nije izazvao više kontraverzi kao što je to ovaj. posebno sch. otvorene amnezije. Javljala se kao psihogena reakcija kod zatvorenika i predstavljala klasičan primer bekstva u bolest zbog neprijatne situacije u kojoj se osoba nalazila. Do skora se smatralo da su psihijatri „izmislili“ ovaj poremećaj. i povratnih epizoda iskrivljavanja sećanja. nemački psihijatar Siegbert Ganser je u okviru histerije opisao sy koji se karakerisao paralelnim odgovorima i nekom vrstom autosugestije da je osoba bolesna. ) Ponekad se nadovezuju na paralize ( anestezije u vidu čizme. analgezija. Diferencijalno dg. vremenu i osobama iz okoline. porlazno ili trajno slepilo. a svest nije bitno promenjena. Može trajati godinama. gluvoća. pri čemu dete nema sposobnost i kapacitet da se brani ili prilagodjava. ali naizmeničnih. poremećaj vida ili tunelski vid.Karakteriše se poremećajima senzibiliteta. senilne i aterosklerotične psihotične reakcije. Češće se javlja medju osobama ženskog pola. detinjasto i budalasto (datum netačno ali približno).g. rukavice. Epidemiologija Obično počinje u detinjstvu. Od drugih psihijatrijskih poremećaja se razlikuje po kontinuiranoj koegzistenciji relativno stabilnih. Ona mogu dovesti do mnoštva konflikata počev od krivice (zbog 63 . pri čemu obolela osoba ima sposobnost i kapacitet za korišćenje mehanizma disocijacije. psihotični poremećaji. hiperestezije na mestima starih ožiljaka. Definicinja Predstavlja kompleksan. koji se može ispoljiti kao anestezija delova tela.. hiperestezijske zone koje prate grčenje zglobova ili trbušnih mišića. pri čemu su granice zahvaćenog područja oštre i ne odgovaraju anatomskim inervacionim područjima. Klinička slika je karakteristična: oboleli je smeten. Mogu zahvatiti sluzokožu ždrela. dezorjentisan o mestu. Oštećenja senzibiliteta mogu biti raznovrsna i čudnovato rasporedjena ( polovina tela. vaginu ili se smenjivati sa hiperestezijama: „histerični žulj na potiljku“. trauma je nužan. Na postavljena pitanja daje odgovre čudnovato. ili oboje. naopako ili u stranu. Traumatska doživljavanja su uglavnom povezana sa fizičkim i sex zlostavljanjem u detinjstvu . I uvek je praćen nesećanjem za period bolovanja. hiperestezija za bol i dodir. disocijativni poremećaj koji karakterišu izmene sećanja i identiteta. ali se dijagnostikuje kasnije u adolescenciji. Česta je i pojava bola na raznim mestima na telu ( bol može biti fiksan ili šetajući. Oboleli pokazuje i jasnu manuelnu nespretnost. ograničene pravom amputacionom linijom). Ganserov sy Godine 1898. hronični. Etiologija Nastaje kao posledica traume. privremen ili trajan). oligofrenija. Opšta pokretljivost i motorna sposobnost su iznenadjujuće dobro očuvani. ali ne i dovoljan činilac za nastanak poremećaja . fotofobija. Njegova glavna karakteristika je da onemogućava skoro sve vidove delatnosti.

Prelaz od jedne ka drugoj ličnosti je iznenadan i često povezan sa psihosocijalnim stresom. zavisnost od PAS. zavidljivo napadaju i upropašćavaju ono što im je na sličan način bilo oduzeto. Zlostavljana deca počnu da veruju da je siledzijski roditelj bolji nego odsustvo roditelja. a kada se jave onda se radi o : prolaznim psihotičnim reakcijama. Ovaj stid i krivica mogu se objasniti introjektivnom identifikacijom sa „lošim roditeljima“. Što znači da u osnovi poremećaja leže intrapsihički konflikti ili deficiti. sa sopstvenim sećanjima. Intergeneracijske dimenzije seksualnog zlostavljanja : roditelji koji zlostavljaju decu uglavnom su i sami bili žrtve zlostavljanja. U klasičnim slučajevima postoje dve potpuno odvojene ličnosti.abreakcija). Zato. što traumatičnom iskustvu daje više smisla. koje zaslužuju ono što su dobili. relaksacija. ali ni jedna nema pristup sećanjima druge i one su skoro uvek nesvesne jedna druge. sa jedinstvenim osećanjima. pa zato veruju da su njihovi roditelji u osnovi dobri ljudi kojim je stalo do njihovih interese. Klinička slika Osnovna karakteristika ovog poremećaja je postojan je u jednoj osobi dve ili više odvojenih ličnosti ili stanja ličnosti. Diferencijalna dijagnoza 64 . Nedostatak osobe iz okoline koje umiruju i kojima se dete može obratiti je glavni činilac koji doprinosi deficitu kao faktoru u razvoju višestruke ličnosti. samopovredjivanju. Ponavljanje traumatskih odnosa je primer pokušaja da se ovlada pasivno doživljenom traumom. psihoseksualnim poremećajima. Dijagnoza Poremećaj je redak . U odsustvu takvih osoba žrtve se obraćaju svojim mučiteljima i u odraslo doba traže partnere koji će nastaviti „igru“. Kada terapeuti pokušavaju da ubede pacijente da nisu krivi. Za malu decu je verovanje da je svet zlo mesto vrlo onespokojavajuća. napad ili silovanje. au drugom samo jedna ličnost i jedno ili više stanja ličnosti. pokušajima suicida. a osnovnu karakteristiku predstavlja postojanje dve ili više ličnosti u jednoj osobi. povezani sa traumatskim doživljavanjima. Žrtve teže da imaju više kontrole nad onim što je bilo izvan njihove kontrole kad su bili deca. pa doživljavaju duboku zavist prema nevinosti svoje dece. Deca koja odrastaju u porodicama u kojima ih roditelji zlostavljaju nemaju umirujuće negovatelje. zlostavljajući ih . što se može shvatiti kao očajnički pokušaj „osmišljavanja“ užasne situacije. Prva promena iz jedne ličnosti u drugu je nagla i tesno povezana sa traumatskim dogadjajima. Oni se samookrivljavaju. U mnogim slučajevima su besni što im je nevinost oduzeta u tako nežno doba. od kojih je svaka dominantna u odredjenom trenutku. obrascima ponašanja i socijalnim odnosima koji odredjuju prirodu postupaka u trenucima dominiranja. a to im je „kazna“ što su bili loši. heteroagresivnom ponašanju uz moguću zloupotrebu dece.eventualno doživljenog sex uzbudjenja). ovi se osećaju neshvaćenim. Kliničke komplikacije nisu česte. Promene se mogu javiti u terapijskoj seansi (hiponza. često sebe krive nazivajući se „kurvama „ i „droljama“ . ponašanjem i sklonostima Najčešće se javljaju dve ličnosti pri čemu je jedna dominantna. pri čemu je samo jedna evidentna u odredjenom vremenu. Kada se pacijenti sa višestrukom ličnošću sećaju svojih trauma iz detinjstva. Predvidljivost ovakvih odnosa pomaže im da se odbrane od pretnje napuštanja. poremećajima kontrole impulsa. Svaka ličnost je potpuna. Svaka od ovih ličnosti je kompleksana .

Etiologija Iako postoje razne teorije etiologija ovih poremećaja nije u potpunosti jasna. neurotski poremećaji. bihejvioralne i kognitivne karakteristike pacijenata koji se žale na telesne simptome u odsustvu relevantnih medicinskih nalaza (Lipowski. hronično razdraženje ANS pri delovanju stresora. nespecifikovan Dijagnoza 65 . Klasifikacija Prema MKB 10: • Somatizacioni poremećaj • Nediferenciran somatoformni poremećaj • Hipohondrija • Somatoformna disfunkcija VNS • Stalni somatoformni bolni poremećaj • Drugi somatoformni poremećaji • Somatoformni poremećaj. Tako neurotski proces prelazi u hroničnu bolest čime menja bolesnikov lični i porodični život. Lečenje Hipnoterapija kognitivnog i psihodinamičkog pristupa. grand mal Epi.Depresija. moždani tumori . Pretpostavlja se da u njihovom nastanku učestvuju mnogi psihološki porcesi: konverzija. a razuveravanja da nisu somatski bolesni ne prihvataju. zloupotreba PAS. Uvod Veliki broj neurotičnih pacijenata ispoljava raznovrsne telesne simptome.g. moždani organski psihosinrdom.14-2%. ScH. bipolarni poremećaj. ometenost psihološkog razvoja prihvatanjem mehanizma poricanja emocija. 1985). Ujedno označava iskustvene. za koje nije nadjena organska osnova. Epidemiologija U istraživanju Finka iz 1999. a u populaciji bolesnika na nepsihijatrijskim odeljenjima 9%. Takodje je moguće udruživanje sa graničnim poremećajem ličnosti. favorizovanje telesnog načina komunikacije. navodi se d je učestalost ovih poremećaja u opštoj populaciji 0. Definicija Somatizacija predstavlja tendenciju da se psihičke tegobe ispolje u obliku telesnih simptoma i da se zbog njih traži medicinska pomoć. u populaciji bolesnika koji se javljaju lekarima opšte medicine 510%. Utvrdjeno je da ovi poremećaji počinju pre 30-te godine i da su znatno češća u ženskoj populaciji (5:1). nesposobnost učenja. Takvi bolesnici stalno traže dodatna telesna ispitivanja i nisu zadovoljni kada ona pokažu odsustvo telesnih uzroka. poremećaji ličnosti . SOMATOFORMNI POREMEĆAJI Somatizacija predstavlja razrešavanje neurotskog konflikta njegovom transformacijom u vegetativnu inervaciju. temporalna Epi. jatrogeni uticaji i seksualno zlostavljanje. kao i opšte funkcionisanje. te da su upadljivo češća u ruralnoj sredini i kod osoba sa nižim i srednjim obrazovanjem. aleksitimija.

1894).poremećajima ličnosti.5-9%. druge relax tehnike. Lečenje Je uvek integrativno i poidrazumeva primenu kombinacije lekova (BD. stalne. SLE. paničnom poremećaju. Simptomi mogu biti vezani za bilo koji sektor organizma. depresijom. Oboleli se žali na brojne telesne smetnje u odsustvu relevantnih medicinskih nalaza 2. kao i kapaciteta za promene. Najveći broj obolelih ima dugu i komplikovanu istoriju bolesti. AD) i psihoterapijskih tehnika (autogeni trening. 66 . pormenama na koži. bihejvior i kognitivna. hipoparatireoidizam. alkoholizmom i zavisnošću od lekova. poremećajima menstrualnog ciklusa i smetnjama u sex funkcionisanju. Žalbe su uporne. grupna pt).Prema MKB 10: 1. koji obično perzistiraju nekoliko godina pre javljanja lekaru. stresnih dogadjaja. Nastanak bolesti je u vremenskoj korelaciji sa nekim neprijatnim životnim dogadjajem 4. telesnim promenama kod sch. povratno. Često su prisutna stanja depresivnosti i straha. Postoji tendencija da se bolešću privuče pažnja okoline 5. putem potiskivanja. Somatizacioni poremećaj Definicija Osnovna karakteristika je višestruko. pomeranja i simboličkog predstavljanja pretvara u telesni simptom ili bolest. a kod žena se često javlja izmedju 35 i 45 godina. beta adrenergički blokatori. MS). posebno sa histrioničnim i dr. a u ordinacijama lekara opšte medicine ova učestalost se kreće od 7. Bolest nema intencionalni karakter Diferencijalna dijagnoza Diferencijalno dijagnostički treba razmišljati o : generalizovanim stanjima straha. učestalo menjanje telesnih simptoma. ali se najčešće radi o : GIT smetnjama. Etiologija Ovaj poremećaj ima složenu i nedovoljno jasnu etiologiju. individualna psihoanalitička pt. Nesvesni emocionalni konflikt sa kojim osoba ne može da se suoči se. depresiji koja se manifestuje telesnim simptomima. bolesnika je teško razuveriti 3. Komorbiditetne veze su veoma kompleksne.2% kod muškaraca. a nije retko i da se operišu. Tok i prognoza Zavise od sposobnosti obolelog da uvidi i napravi vezu izmedju telesnih simptoma i emocionalnih. Poremećaj je češći kod mladjih osoba. Prva psihološka odredjenja se povezuju sa učenjem o konverziji (Brojer i Frojd. podvrgavaju se brojnim medicinskim ispitivanjima koja ne ptkrivaju medicinske uzroke bolesti. Epidemiologija Istraživanja ukazuju da je učestalost u opštoj populaciji 2% kod žena i 0. Takodje je češći kod osoba nižeg obrazovnog nivoa i u ruralnim sredinama. telesne sistemske bolesti (porfirija.

). abdominalni bol. U objašnjenju nastanka somatizacionog poremećaja ne može se zaobići proces jatrogenizacije. žale se da su kod kuće izgubili interesovanje za njih. nepravilni ciklusi. verbalno iskažu i opišu). osetljivost. nego da im objašnjavaju stvarne uzroke nastalih simptoma. više nesvesno nego svesno „proizvedu“ veliki broj ovih pacijenata (lakše im je da ih pošalju na dodatne pretrage. tegobe sa žučnom kesicom). nekada su agresivni. na koje se kasnije nadogradjuju brojni telesni simptomi sada psihogenog porekla. nepodnošenje odredjenih vrsta hrane). Opis smetnji je slikovit i uvek dramatičan. sex indiferentnost. Novonastali simptomi donose obolelom značajnu psihološku dobit. Sekundarna dobit u predsvesnom ili potpuno svesnom uživljavanju u stanje „biti bolestan“ okoje donosi značajne privilegije. veliko menstrualno krvarenje. I najzad. nadimanje. nesigurnost lekara). Klinička slika Klinička slika ovog poremećaja je veoma kompleksna. Dijagnoza 67 . obzirom da se ovaj poremećaj porodično grupiše ( ušestalost u porodicama obolelih iznosi 10-20%). Početak oboljenja povezuje se sa doživljajem emocionalnih problema ili stresom. tercijerna dobit je u pribavljanju socijalnih prednosti. Svi ovi simptomi su praćeni izraženim simptomima depresivnosti i straha. i dalje postoji obilje telesnih smetnji. pormene na koži (svrab. Zbog toga oboleli koriste put somatizacije i preko telesnih simptoma šalju svoju poruku okolini. regurgitacija. ljuti su jer dolaze kod psihijatra. ne smatraju da im je tu mesto.Kasnije je definisano učenje o aleksitimiji (osobe sa aleksitimijom su bez reči za emocije. Veliki broj istraživača smatra da je stalno razdraženje ANS čest uzrok nastanka somatoformnih poremećaja (Franz Aleksander). najčešće blaga telesna bolest (lumbago. Telesna bolest se pozitivnoije vrednuje od psihičke. povraćanje. Kod većine obolelih je prethodno postojala odredjena.. povraćanje tokom cele trudnoće). bol u toku snošaja. i skoro po pravilu godinama unazad uzimaju BD. utrnulost. žarenje. Novija istraživanja ukazuju na disfunkcionalnost nedominantne hemisfere i brojne poremećaje u kortikalnom funkcionisanju. Klasičan bolesnik izgleda karakteristično: u psihijatrijske ordinacije dolaze sa hrpom nalaza i izveštaja brojnih lekara. Najčešće se žale na GIT smetnje (podrigivanje. Lekari. nesposobne su da ih doživljavaju. koji osoba ne prepoznaje kao uzrok. U grupi bioloških teorija značaj se pridaje genetičkim. slobodno vreme im je u funkciji žalbi i smetnji i traganjem za novim lekovima i ispitivanjima. Ne može se zanemariti ni činjenica da se u pojedinim kulturama koristi telesni način komunikacije da bi se ispoljila emocionalna stanja. Nepovoljan razvoj u kom porodični stil podrazumeva poricanje emocija i njihovog ispoljavanja može dovesti do nastanka ovog poremećaja. dijareja. poremećaji sex funkcionisanja (osećaj pečenja u polnim organima i rektumu. a kod žena poremećaji menstrualnog ciklusa (bolne menstruacije. Sociokulturna objašnjenja su povezana sa kumulacijom nepovoljnih životnih dogadjaja. gastritis. Primarna dobit je u razrešavanju osnovnog neurotskog konflikta i rasterećenju emocionalne napetosti. mučnina. sa puno komparacija. impotencija).

tj. hipohondrija. Terapija je kombinova. nesistematizovanim simptomima. depresija. a kod žena se javlja 20 puta češće. funkcionalan i prolazan. Nediferencirani somatoformni poremećaj Predstavlja poremećaj koji se karakteriše manje brojnim. Tok oboljenja je nepredvidiv. Postojanje višestrukih telesnih simptoma u poslednje dve godine. SLE. znatno slabijeg intenziteta . hipertireoza. umor. takodje je češći u ruralnim sredinama i kod niže obrazovanih. Lečenje Lečenje se zasniva na kombinovanoj i istovremenoj primeni lekova (BD i analgetici) i psihoterapije (psihoanalitička psihoterapija. sy višestrukih pritužbi Diferencijalna dijagnoza MS. težine sa stalnim žalbama na jedan ili grupu organa. Izvestan stepen napuštanja socijalnog i porodičnog funkcionisanja Uključuju se: višestruki psihosomatski poremećaj. autogeni trening. Etiologija Za objašnjenje ove grupe poremećaja koristi se Kenonov model o telesnim promenama u organizmu suočenim sa opasnošću . hiperparatireoidizam medju telesnim. osećaj nadimanja. kao što su: tahikardija. a drugi preko PS (učestale stolice). Epidemiologija Istraživanja pokazuju da je učestalost ovog poremećaja u ordinacijama lekara opšte prakse je oko 10%. Drugi tip tegoba se ne može objektivizovati i to su neugodne senzacije. Diferencijalno dijagnostički u obzir dolaze somatizacioni poremećaj. Tok Tok bolesti je hroničan. U takvim situacijama dolazi do nagle 68 . jedni se odvijaju putem simaptikusa (tahikardija) . svrab. zatezanja. pri čemu su pogoršanja/poboljšanja u jasnoj korelaciji sa emocioalnim činiocima u intra i interpsihičkoj sferi. Uporno neprihvatanje mišljenja više lekara da nema telesnog objašnjenja simptoma 3. Poremećaj je. pri čemu ne postoji pravilnost u grupisanju tegoba. GIT i GU tegobe. a prognoza zavisi od ostvarivanja sekundarne psihološke dobiti od bolesti. porfirija. a medju psihičkim: PP. Etiološki činioci su isti kao i kod somatoformnog poremećaja. Dg. učestalo mokrenje uz osećaj nadutosti. Ovo je prva grupa simptoma koji su objektivni i mogu se registrovati kliničkim pregledom. grupna terapija). a bolesnici se žale na: gubitak apetita. za razliku od psihosomatske bolesti (kod koje postoji telesno oštećenje). Bolesnik se obično žali na nekoliko simptoma ili sindroma. Epi. pri čemu nije pronadjeno odgovarajuće medicinsko objašnjenjež 2. neurastenija i depresivni poremećaj. sch.Se vrloo teško postavlja. hiperventilacija. kriterijumi prema MKB10: 1. generalizovano stanje straha. nelagodnosti u abdomenu. Somatoformna disfunkcija VNS Definicija U ovu grupu su svrstani funkcionalni poremećaji i subjektivne smetnje bolesnika koje se manifestuju u sferi ANS. iz porodica u kojim je otac bio alkoholičar. anemija. malaksalost.

dok telesni simptomi nisu izraženi u toj meri). Preokupacija i strahovanje zbog mogućeg razvoja ozbiljne bolesti 4. U slučaju izbora trećeg puta. pilorospazam • GIT (donji deo) 1. zloupotreba alkohola Lečenje 69 . umrtvljenja. psihogeni kašalj 2. dispepsija 3. postoje i dodatni subjektivni simpotmi 3. dijareja 4. da kostin sy 3. Postoje simptomi razdraženja ANS (palpitacije. znojenje. štucanje. učestalo mokrenje 2. Nepostojanje značajnih poremećaja strukture ili funkcije navedenih organa Diferencijalna dijagnoza • Generalizovano stanje straha (sa dominacijom psiholoških komponenti. početna depresija sa primarno somatskim tegobama. aktivan kje suprotan mehanizam kod kog glavnu funkciju preuzima parasimpatikus. sy gasova • Respiratorni 1. Savremena jedinka često bitiše u okruženju koje je ugrožava stvarno i simbolično. tremor. Kako se radi o situacijama koje osoba ne može da izbegne. psihogena aerofagija. srčana neuroza 2. kriterijumi prema MKB10: 1. dizurija Klinička slika (već opisana) Dijagnoza Dg. psihogena flatulencija 2. što uslovljava pojavu brojnih vegetativnih simptoma. panični poremećaj (krize dolaze u naletima). sa ciljem pripreme za borbu ili bekstvo. kod takve osobe dolazi do stanja hronične napetosti i posledičnog hroničnog vegetativnog razdraženja. crvenilo) koji su stalni i neugodni 2. neurocirkularna astenija • GIT (gornji deo) 1. psihogeni iritabilni kolon 3. Smatra se da je predispozicija za nastanak ovih poremećaja aleksitimija. Mada ta ugroženost ima obično simbolički karakter. gastrična neuroza 2.spremnosti za borbu zbog aktivacije simpatikusa. Klasifikacija Prema MKB10: • Kardiovaskularni 1. hiperventilacija • Urogenitalni 1.

neurosis cardiaca. Bolesnici su mladji muškarci. nedostatka vazduha. kontrola solarnog pleksusa). gastrokardijalne smetnje i meteorizam. Lekkovi:BD i/ili AD. Ekstrasistole su česte i plaše pacijenta. plitko disanje. Prilikom opisivanja tegoba. Disfagije Smetnje u porlazu hrane ka želucu mogu biti organske ili psihogene. on ima osećaj da će mu svakog trena stati srce. stezanje u vratu. Tahikardija navodi pacijenta da često meri puls i dramatizuje ukoliko je broj otkucaja oko 90/min. Dijagnoza je jednostavna: snimanje pasaže jednjaka sa kontrastom. tu III moždane komore). obično stavlja ruku na levi torakalni predeo. lagano podrhtavanje. peckanje. Kliničku sliku dopunjuju osećaj gušenja. Sreće se kod nezadovoljnih. U slučaju organskih tečna hrana lakše prolazi . osećaj nesigurnosti i nestabilnosti. U th BD i spazmolitici. i tako je podloga za razvoj paničnog poremećaja stvorena. Dermografizam je naročito izražen. neurocirkularna astenija Pod ovim nedovoljno definisanim pojmom označavaju se tegobe u srčanom predelu koje nemaju organsku podlogu. Prethodno treba isključiti organske bolesti (peritonitis. U razvoju bolesti ulogu imaju lekari koji su bolesnika postepeno jatrogenizovali. relaksacione tehnika (vežbe disanja. Lečenje se sprovodi kapima hlorpromazina. Klinički oblici Da Kostin sindrom. Terapijski treba osnažiti osećanje samopoštovanja . ponekad se širi ka levoj ruci.Psihoterapija: sugestija i ventilacija. koji su obično videli srčani napad (neretko oca). „nezasitith“ ličnosti. dok je u drugom slučaju obrnuto. Bol traje satima. sukobi oko imovine). osećaj težine ili toplote. tako da crvenni krugovi od EKG ostaju jako dugo. tumor hipohondrijuma. Vomitus ili psihogeno povraćanje 70 . Strah od infarkta i smrti su skoro pravilo. Lečenje je kompleksno i dugotrajno. bol. Benzodijazepini uz propranolol (2x40mg) daju dobre rezultate u kombinaciji sa autogenim treningom. do 40 godina života. Ove osobe su stalno napete. a nemogućnosti gutanja je prethodio stresni dogadjaj (porodične svadje. vežbama disanja i kontrole srčanog rada i vrlo bitnu sugestiju. Aerofagija Aerofagija je nevoljno gutanje vazduha. Diferencijalno dijagnostički u obzir dolaze panični poremećaj i angina pectris. kognitivna i grupna th. Kod mladjih žena treba misliti na hipertireozu. ne prolazi na nitroglicerin. zbog nastojanja da kompenzuju osećaj manje vrednosti. Oboleli su obično muškarci. svesnih svojih nedostataka na porodičnom i profesionalnom planu. Štucanje Grč dijafragme koji proizvodi štucanje. koja se klinički ispoljava kao podrigivanje. Bolesnik se žali na probadanje u širem predelu srca . obično je benigni poremećaj. Poremećaj se sreće uglavnom kod osoba iz ruralnih krajeva. Neki smatraju da je ovaj poremećaj posledica depresivnosti. a tehnički naučiti bolesnika da prvo stavi kašiku ili viljušku u usta i da guta samo pri ekspirijumu. potreba za uzdisanjem.

bazično nezadovoljstvo i skeptičnost. lažna trudnoća. Dijareja Definiše se kao često izbacivanje tečnih stolica i psihijatar ovo stanje sreće u dva slučaja: 1. prisilno razdvajanje dece od roditelja. ambivalencija). Komorbiditet sa depresijom izražen. Nikada ne treba smetnuti sa uma da su uporne opstipacije čest pratilac depresije. ali nekad teško nazreti dinamičku pozadinu poremećaja. Kod stanja izrazite napetosti. Pirosis (gorušica) se javlja u danima kada nisu u stanju da reše neki konflikt. ali često ima svrdlajući karakter. ili manje doze NL ). Kao deo kliničke slike iritabilnog kolona. Sve pomenuto može se svesti na anlanu dilemu: zadržati ili izbaciti! U osnovi ovog poremećaja leži regresija na analni stadijum psihosex razvoja. izazivaju porast lučenja želudačne kiseline i podloga su za stvaranje grizlice („gutači gneva“). uznemirenosti i straha Izvestan broj obolelih pokazuje znake agorafobije sa paničnim poremećajem. udaja. a kada se to i desi osećaju krivicu. Obično se radi o osobama ženskog pola koje su izgubile samopoštovanje. U terapiji se primnjuje kombinacija farmako i psihoterapije (derivati NL sa antiemetičkim dejstvom – Stemetil. Bolm može biti potmuo ili samo u vidu težine. Najčešće je reč o ženama koje su u emocionalno podredjenom položaju.kada biraju izmedju dve podjednako loše opcije. bulimije. se relativno lako postavlja ali treba biti oprezan kod razgraničavanja od organskih poremećaja. uglavnom separacionu dramu: napuštanje. antiperistaltički talas izbacuje iz organizma ono što bolesnik smatra za šteteno ili opasno. nepodnošenje nekih jela. Nesvesni fantazmi i doživljaj da se u telu nalazi nešto opasno deluje kao okidač. podrigivanje. Lečenje podrazumeva psihoterapiju u cilju uspostavljanja kontrole nad zavisnošću i strahom od razdvajanja (autogeni trening) i po potrebi Sulpirid (2x50 do 3x50mg). odlazak u drugi grad. Dg. Psihogeni iritabilni kolon Predstavlja somatoformni poremećaj ANS koji se karakteriše opstipacijom i dijarejom. dominacija ok rituala (težnja ka sterilnoj čistoći. Početak bolesti obično je vezan za neki emocionalni šok. koje teško ispoljavaju agresivnost. tzv. tj. povraćanja tokom trudnoće. U obzir mogu doći: fantazmi o oralnim sex aktivnostima. 71 . Psihološki profil ovih osoba: pesimistički životni stil. Struktura ličnosti ovih pacijenata je karakeristična: povučene. zatim od anoreksije. bez znakova telesnog oštećenja (kakvo se vidja kod ulceroznog kolita i Chronove bolesti). kraće seanse hipnoze.Kod ovog poremećaja. sklonost depresiji. doživljavaju sebe kao manje vredne. klone se izlazaka i emocionalnih veza. bolovima u donjem trbuhu i nadimanjem. Postoji teza da bes i gnev zbog nerešenih konflikata čije je poreklo u nesvesnom. Opstipacija Opstipacija se karakteriše smetnjama u izbacivanju fecesa. u kom dete stiče orudje za manipulaciju nad roditeljima. ruminacije o beznačajnim doživljajima. previše vezane za bračnog partnera. nesuglasice u braku vezane za intimnu sferu i dr. često stidljive osobe. otežano varenje. emocionalna dijareja 2. razvod. Neuritis gastrica Podrazumeva skup poremećaja koji se sastoji od stalnih žalbi na neodredjene tegobe u želucu.

Pri neurološkom nalazu. lekar zatiče bolesnika u ležećem položaju. a karakter bola ne odgovara telesnom oštećenju i posledičnoj telesnoj disfunkciji. odgovarajuća ishrana i eventualno sedativi. u prisustvu osobe za koju je emocionalno zainteresovana (psihoanalitički:nesvesna želja da se ta veza prekine ili ne uspostavi. dominira kl. dramatizaciji i teatralnosti. Javlja se uglavnom kod bolesnica sklonih histrioničnom ponašanju. ali je verovatnije da se radi o narastanju napetosti koja se strukturiše u smeru paničnog poremećaja sa elelmntima agorafobije). (Šarko) kada je opisivao histerične osobine kod pacijenata sa ovim poremećajem. Bol je u centru pažnje obolelog. Sitno kašljucanje može se tumačiti i kao poziv na komunikaciju. Oboleli kao da šalje poruku da je atmosfera oko njega zatrovana i da ga fuši. refleksi su mu živi i simetrični. reaguje na bolne nadražaje. Retencija ima slično simboličko značenje kao i opstipacija. pokazuje ponašanje tipično za hiusteričnu krizu: uporno steže očne kapke. Mesto bola se često menja. Skoro je klasična žalba mladje žene na imperativnu potrebu za mokrenjem u restoranu. Hiperventilacioni sy Brzo i plitko disanje je često kod akutnog napada straha ili je deo histerične krize. ali je češće kod žena u stresnim situacijama.slikom i u tesnoj je vezi sa njegovim emocionalnim stanjem i dejstvom stresora. U drugom slučaju. ubrzanog disanja. Polakiurija Poliakiurija ili učestalo mokrenje ima istu učestalost u oba pola.g. Retencija urina Retencija urina opisanja je u psihijatrijskoj literaturi jos 1872. Kašljucanje je radnja nalik tiku koja se uigrava i postaje hronična. Stalni somatoformni bolni poremećaj Definicija SSBP predstavlja poremećaj koji se karakteriše upornim žalbama na jake. Konflikt koji obično prethodi poremećaju je iz bračne sfere (bračna nevera. to je simbolično izbacivanje stranog (otrovnog) sadržaja. samo su profili obolelih različiti. Kašalj ima ulogu da otkloni strano telo iz organizma. uvredjenost). ili bensedina ali je efekat sporiji. Psihogeni kašalj Psihogeni kašalj je oblik somatoformne vegetativne disfunkcije kod koje su glavni ismptomi stalno kašljucanje ili kašljanje bez objektivnih razloga za to.Najbolje rezultate u lečenju pokazuje relaksacija.v. Epidemiologija Češći je kod starijih osoba(četvrta i peta decenija života) Etiologija • Aleksitimija • Potreba za kažnjavanjem • Bol kao način komunikacija • Kulturološki činioci 72 . i. iscrpljujuće bolove koji su neprecizno lokalizovani. zatvorenih očiju. U suštini . Napad se može zaustaviti ako se pacijentu naloži da duva u papirnatu kesu. Česti uzroci ovog poremećaja su dispareunija i frigidnost. osećaj odbačenosti. Do retencije dolazi kada emocionalno nezrela osoba proceni da joj nije uradjeno ono što je smatrala da joj pripada. injekcijom Ca-bromida.

pasivno-zavisnim poremećajem ličnosti. Sy nemirne noge opisan je prvi put 1685 (Vilis) kao bolni sy i to kao simptom histerije. Ćest je slučaj somatizacije depresivnog poremećaja u ovaj sy. dok je porgnoza kod osoba koje izdražavaju porodicu i direktno žive od svog rada. alkoholizmom. kljucanja ili tištanja. u vidu stezanja . • Cervikalgija se javlja kod više od polovine osoba starijih od 45 godina i takodje je povoljan teren za razvoj sekundarne psihološke dobiti. Osnovna postavka je postojanje i dominacija jakog i iscrpljujućeg bola koji se ne može objasniti fiziološkim ili somatskim poremećajima. prolazi pri kretanju . Bol je obično lociran na potiljku ili na tačkama pripoja sternokleidomastoideusa.• Uloga sex zlostavljanja Klinička slika Klinička slika ovog poremećaja je karakteristična i specifična. brahijalgija i tzv. a ponašanje obolelog je usmereno da pribavi pažnju i sažaljenje okoline. Bolesnik noću ustaje i hoda. • Neuritis migrans. restless legs pod ovim dosta nejasnim pojmom podrazumevaju se nejasni bolovi rasuti po celom organizmu . 73 . Dijagnoza Postavljanje dijagnoze je kompleksno i zahteva strpljivost kliničara. i karakterišu ga simptomi parasimpatikotonije: smetnje spavanja. • Brahijalgija(meralgia parestetica) prvi ga je opisao Wartenberg podvlačeći da je bol u obliku parestezija. po tipu neuralgije. stanja straha. Intenzitet bola prati emocionalno stanje. opstipacija. bol je simetričan i zahvata obe potkolenice. hipohondrija. Sy borbabekstvo. Klinički oblici • Lumbago predstavlja bol u lumbalnom delu kičme i idealnu lokalizaciju za somatizovanje emocionalnih smetnji i ostvarivanje sekundarne dobiti. celokupno stanje podseća na akutno stanje straha. midrijaza. sy umrtvljenja (ovaj sy nije celishodan . povišen TA. poremećaj apetita. Treba je razlikovati od akutnog bola koji traje kraće od 6 sedmica i prate ga simptomi simpatikotonije: tahikardija. depersonalizacioni fenomeni u početku psihoze. Najčešći klinički način ispoljavanja su : lumbalni i cervikalni bol. obična glavobolja. Praksa pokazuje da se ovaj poremećaj povezuje sa depresijom. hipermobilnost. Diferencijalna dijagnoza Depresija. Tok i prognoza Tok bolesti zavisi od psiholoških činilaca. jer uvodi obolelog u depresivno stanje. već destruktivan. psihomotorna usporenost. lokalizovan obostrano i da za razliku od onog organske etiologije. i javlja se u okolnostima koje upućuju na postojanje konflikata ili psiholoških problema. Hronični bol traje duže od 6 meseci. hiperventilacija. koji počinju na jednom a završavaju na drugom delu tela. oseća neprijatnost zbog bola. pad tolerancije za bol. Kod većine pacijenata je postojala manje ili više izražena organska lezija koja se povukla ali je zaostalo bolno ponašanje (pain behavior). znojenje. • Obična glavobolja ovaj poremećaj nije precizno odredjen kao što je to slučaj sa migernom. simulacija. razdražljivost.

Čest je simptom histerije. a prva ispoljavanja se registruju tokom treće i četvrte decenije. telesnim zdravljem. Th. koja potiskuje svoju agresivnost . polako sugerisati da je uzrok bola u domenu emocionalnog. obično se javlja kod osoba opsesivno-kompulzivne strukture. Ove osobe se često podvrgavaju brojnim i nepotrebnim pregledima i ispitivanjima. to su osobe koje imaju visoke aspiracije. u ruralnim sredinama. Drugi somatoformni poremećaji • • • Globus histerikus je veoma tipičan simptom i predstavlja osećaj zalogaja u grlu. Lokalizacija svraba ima simboličku vrednost i ukazuje na mesto najveće ekscitacije i želje. telesnim simptomima ili bolestima. osoba koje su potisnule svoju agresiju i osoba sa opsesivnokompulzivnim crtama ličnosti koje ispoljavaju rigidnost i tendenciju ka negaciji. AD) i psihoterapije (sa jasnim pristupom: prihvatiti postojanje bola. Epidemiologija Učestalost u opštoj populaciji je izmedju 1 i 5%. Psihogeni svrab Stalan i uporan svrab bez organskog uzroka. Pri tome je teško.podrazumeva: autogeni trening. ali nisu u stanju da ih ostvare. uzrok najverovatnije leži u dubokom nezadovoljstvu u domenu sexualnosti. Psihogena dismenoreja Škrgutanje zubima ili bruksizam se dešava u trenutku kada spavanje prelazi iz jedne faze u drugu i pripada paradoksalnom stadijumu spavanja. često frigidne. trzaji vratom. • • • HIPOHONDRIJA Definicija Hipohondrija se definiše kao preterana okupiranost telesnim funkcionisanjem. primitivnije strukture. korak po korak razrešavati emocionalne porbleme) . Kada se javi kkod žena one su obično emocionalno nezrele. češći kod mladjih žena. sa lošim interpersonalnim odnosima. psihoanalitičku pt. a za kupiranje propratne napetosti i anksiolitici. Psihogeni tik fleksija glave. Rasli su i razvijali se pod okriljem superprotektivne majke i u suparništvu sa bratom ili sestrom. Javlja se kod anksioznih . dok je sekundarna znatno češća. 74 . pp i depresije Psihogeni tortikolis predstavlja prolazni ili stalni spazam sternokleidomastoideusa koji je konverzivni simptom i nastaje nakon neke emocionalne traume. Etiologija Etiologija hipohondrije nije poznata.ali se ona konvertuje u svarb. Svoju agresivnost duboko potiskuju. bizarni pokreti telom. Primarna hipohondrija se retko dijagnostikuje (prevalenca u primarnoj zdravstvenoj zaštiti je 2-7%). što je u vezi sa patološkim strahom da je osoba obolela od neke ozbiljne bolesti ili sa sumnjom da je teška bolest već prisutna. Oboljenje podjednako pogadja osobe oba pola. ali ne i nemoguće da se takve osobe razuvere da ne boluju od te bolesti. ali postoji više etioloških modela. ali im to ne umanjuje strepnju ili sumnju.Lečenje Lečenje je dvodimenzionalno: primena lekova (BD. Češći je kod mladjih žena.

Hipohondriju karakteriše i izvestan otpor pri pokušaju razuveravanja.. negovanje smrtno obolele bliske osobe. kao i da im se pridaje veći značaj. paze da vode zdrav način života. njegovim funkcionisanjem. Kasnije je hipohondrija tumačena kao odbrambeni mehanizam (odbrana od intrapsihičke dezintegracije pa i psihotične dekompenzacije). to osoba više brine. Za Melani Klajn.. Što su telesna zbivanja kojim je okupirana manje jasna. trude se da steknu savršenu kondiciju. kognitivnu nepodnošenje neizvesnosti. Preterana preokupiranost telom. a takodje se pretpostavlja i da predstavlja odbranu od suočavanja sa bolnim i neprijatnim osećanjima (koja su u vezi sa neadekvatno zadovoljenim potrebama za zavisnošću u detinjstvu). zdravljem i bolešću. Povod pojave straha i sumnji nekada je smrt u bliskom okruženju. I razuveravanje i kompulzije privremeno smanjuju napetost. Latentna hipohondrija se sreće kod osoba koje su investirane u svoje telo. Sumnja u postojanje bolesti predstavlja specifičnu kognitivno-emocionalnu reakciju na stanje somatske neizvesnosti. Sociodinamički model Ovaj model pretpostavlja da hipohondrična osoba traži od dijagnoze društveno priznat status bolesnika kada se nadje u nekoj nepovoljnoj životnoj situaciji. hipohondrija je u vezi sa nagonom smrti i posledica je primarnog nepoverenja. pred nerešivim problemom ili da bi zadovoljila potrebe za pažnjom i oslobadjanjem od obaveza i odgovornosti. Kognitivni model Suštinu problema vidi u tendenciji da se pojačaju. u čijoj osnovi je doživljaj pretnje iz sopstvenog tela. Hipohondrija se može pojaviti u sklopu procesa tugovanja i tokom oporavka od životno ugrožavajuće bolesti. selektivno opažaju ili pogrešno tumače telesne senzacije. Takodje ima mišljenja da je ona odbrana od neuspeha (u slučaju narcistične osobe ) ili osećanja nezadovoljstva i krivice (u slučaju izrazito nesigurne i anksiozne osobe). Dijapazon ispoljavanja hipohondrije je veoma širok.Psihodinamički model Frojd je hipohondriju dovodio u vezu sa narcizmom i objašnjavao je transformacijom seksualnih impulsa. Bihejvioralni model Nalazi sličnost izmedju stalnih zahteva za razuveravanjem i ispitivanjem zdravstvenog stanja i prisili proveravanja u opsesivno-kompulzivnom poremećaju. Prema drugom bihevioralnom modelu važnu ulogu može da igra imitiranje porodičnih obrazaca ponašanja. razvod ili neuspeh u karijeri. a reakcije na razuveravanje su 75 . Hipohondrična osoba oseća da je ugrožena iznutra i da će je telo uskoro izdati.Kod težih oblika postoji uporna sumnja ili strah da je prisutna bolest. Drugi su hipohondriju povezivali sa primarno agresivnim osećajima koja su posledica doživljaja lišavanja ili odbacivanja u detinjstvu ( u tom smislu hipohondrija predstavlja pokušaj frustriranja i kažnjavanja istovremenim traženjem i odbijanjem pomoći) . Klinička slika Početku oboljenja prethode traumatska iskustva ili nepovoljni životni dogadjaji kao što su teška bolest ili smrt u porodici. ključna je odlika hipohondrije i dovodi do somatske neizvesnosti. Emocionalnu komponentu čini strah od smrti. simptomima.

uz prisutan bizaran karakter (sch. Nakon napada panike ovakvo ponašanje prestaje. • Prolazna hipohondrična stanja – ako su prolazne prirode. Hipohondrični pacijenti pridaju veliki značaj svojoj medicinskoj dokumentaciji. Preokupiranost bolešću čini obolelog nesposobnim za funkcionisanje. osećaju vitalnu ugroženost. a verovanje je ubedjenje u stanje izvesnosti) i sve dok postoji sumnja ne postoji čvrsto ubedjenje. misle da će im srce stati. uredno je sredjuju i donose na preglede. koja je fluidna i podložna izvesnoj korekciji (sumnja odražava neizvesnost. koje je obično prebojeno i drugim elementima psihoze (pacijent veruje da je oboleo od raka jer ga truju kancerogenim materijama). ali se ok misli doživljavaju kao ego distone i nametnute • Dismorfofobija – u MKB 10 ne postoji kao posebna dijagnostička kategorija. a često traže posebnu pažnju od drugih. poremećaj sumanutosti. Dijagnoza MKB10: 1. Uporno verovanje da je prisutno neko telesno oboljenje koje se nalazi iza postojećih simptoma. jer kod oba poremećaja postoji rekurentnost. da će im se krv izliti u mozak. Uporno odbijanje saveta ili razuveravanja lekara da telesno oboljenje nije prisutno Diferencijalna dijagnoza • Organsko oboljenje – ovde treba imati na umu da ne postoji organsko oboljenje koje imitira hipohondriju. da će se ugušiti. • Poremećaj ličnosti – hipohondrija se često javlja u sklopu narcističkog ili anankastičnog poremećaja ličnosti. koristeći stručnu literaturu. Somatizacioni poremećaj počinje pre 30-te godine. • Panični poremećaj – za vreme napada panike liče na hipohondrične pacijente: zovu HP. nepokolebljivim ubedjenjem u postojanje bolesti. dominira preokupiranost telesnim izgledom ili zamišljenim telesnim defektom • Somatizacioni poremećaj – za njega je tipičan veliki broj telesnih simptoma .različite (ljutnja. Često pokušavaju sami sebe da dijagnostikuju i leče. • Psihotični poremećaji – ključno je razlikovanje hipohondrične sumanutosti od hipohondrične sumnje. dijagnoza hipohondrije se ne postavlja • Simulacija je relativno retka 76 . Hipohondrična sumanutost se karakteriše čvrstim. bez obzira što brojna ispitivanja ne ukazuju da takvo oboljenje zaista postoji 2. ili samo naizgled odbijanje da se razuvere). • Opsesivno-kompulzivni poremećaj – mogu ličiti. Ono što povezuje sva hipohondrična ponašanja jeste traženje objašnjenja a ne lečenja. kao i dijagnoza hipohondrije nije kompatibilna sa postojanjem telesnog oboljenja. već se dijagnostikuje u okviru hipohondrije. psihotična depresija). dok je u hipohondriji najčešće reč o jednoj ili tek nekoliko takvih tegoba. • Depresija – hipohondrija može predstavljati deo kliničke slike depresije ili biti nezavisna od depresivnih epizoda i perzistirati i mimo njih.

prepoznavanje pacijentovih potreba. Danas se samo kao kuriozitet pominje Frojdovo verovanje da je neurastenija posledica neodgovarajućeg pražnjenja sex energije kroz masturbaciju. Lečenje Lečenje primarne hipohondrije zahteva od psihijatra toleranciju. emocionalnih i kognitivnih simptoma. Danas se smatra da je uspeh moguć kod polovine pacijenata. Farmakoterapija sekundarne hipohondrije može dati odlične rezultrate( AD-SSR-i. malaksalosti i iscrpljenosti uz prisustvo i drugih telesnih. medju kojim dominiraju: umor. Nisu retki ni bezrazložni izlivi besa. Pacijenti iznose da su im popustili živci. mada je početak nešto češći kod osoba srednjih godina. 77 . strpljenje. a češće se sreće kod manje obrazovanih osoba u sociokeonomski nižim slojevima. laka zamorljivost iloi osećaj stalne iscrpljenosti.Tok i prognoza Tok je hroničan. Etiologija I dalje ne postoji etiološki model ovog poremećaja. a skoro po pravilu su prisutni: razdražljivost. pri čemu specifični mehanizmi preko kojih on dovodi do neurastenije nisu poznati. umora. što je posledica predrasuda. da lako planu i ljutito reaguju na najmanji povod. Pacijenti se žale na: bezvoljnost. Epidemiologija Podaci o učestalosti ovog poremećaja oskudni su i neujednačeni (Švajcarska-1%. telesna slabost. koje je dugotrajno obično se koristi psihoterapija u kombinaciji sa psihofarmacima. Raspoloženje je promenljivo. napetost i nervoza. uz velike oscilacije u intenzitetu tegoba kod oko dve trećine pacijenata. BD). Klinička slika Klinička slika je bitno odredjena polimorfnim simptomima. Hipohondrija se često smatrala neizlečivom. Jedino je donekle opstala modifikovana verzija Berdove teze da je neurastenija posledica interakcije izmedju nervne iscrpljenosti i spoljašnjih činilaca u vidu hroničnog stresa. fleksibilnost. Kina – 80-90%) Neurastenija se može javiti u bilo kojoj straosnoj dobi. Veću ulogu igra odnos izmedju pacijenta i terapeuta nego primena specifičnih terapijskih tehnika. korišćenje raznih veština i idnamičko prilagodjavanje pacijentu. U lečenju. Koristi se i terapijsko razuveravanje. SS-60%. Distribucija po polu je jednaka. Naročito je važno da se kontratransferni elementi drže pod kontrolom. DRUGI NEUROTSKI POREMEĆAJI • • • Neurastenija Sy depersonalizacije-derealizacije Drugi specifikovani neurotski poremećaji NEURASTENIJA Definicija Predstavlja neurotski poremećaj koji se karakteriše horničnim i onesposobljavajućim osećajem slabosti.

minimalnog fizičkog napora • Prisustvo najmanje dva od sledećih 7 simptoma: 1. Somatizacioni poremećaj može ličiti na neurasteniju. gorušica. neke autoimune bolesti (SLE). dijareja. poremećaji spavanja 5. postencefalitički sy. bolovi u mišićima 2. od ljutitog iznošenje tegoba i upornog traženja pomoći do ravnodušnosti. dva su pitanja od najveće važnosti: Da li postoji organska podloga za simptome i da li su oni potvrda postojanja nekog drugog psihičkog poremećaja? U žiži pažnje kliničara su : organska oboljenja. preznojavanje. organski emocionalno labilni poremećaj. u smislu teškoća u rasudjivanju i donošenju odluka. Od organskih oboljenja najčešće u obzir dolaze: virusne infekcije(infektivna mononukleoza. glavobolja napetosti 4. jer je isključuje pirsustvo bilo kog drugog psihičkog poremećaja. Pacijenti sa neurastenijom su iscrpljeni simptomima. dok su ostali simptomi nespecifični i raznovrsni : žarenje ili strujanje u pojedinim delovima tela. Kognitivno funkcionisanje može biti kompromitovano. bolovi u ledjima. oslabljen apetit. depresija. specifični poremećaj U DSM IV se umesto neurastenije dijagnostikuje nediferencirani somatoformni poremećaj. hronična anemija. hepatitis. Simptomi se veoma često prepliću sa simptomima depresije ili distimije. endokrinološke bolesti (hipotireodizam). Od telesnih smetnji česta je glavobolja. influenza). dispepsija • Telesni simptomi i depresivna ispoljavanja nisu dovoljno jaka da bi bili ispunjeni kriterijumi za neki drugi. Kod nas se koristi izraz pseudoneurastenija za ispoljavanja neurastenije u sklopu organskog poremećaja. Dijagnoza U MKB 10 ovaj poremećaj se tretira kao rezidualna dijagnoza. trnci po rukama i nogama. Diferencijalna dijagnoza Kada je reč o diferencijalnoj dijagnozi. nemogućnost opuštanja 6. generalizovano stanje straha i somatizacioni poremećaj. problemi sa varenjem. ali se češće sreće kod žena i počinje pre 30-te godine. Uporno i veoma neprijatno osećanje umora posle psihičkog napora 2. stanja posle virusnih infekcija. stanja straha i somatizacionog poremećaja. neurološke bolesti i stanja (MS). kao i otežanog upamćivanja. Kriterijumi za postavljanje dg. vratu . postkomocijalni sy. razdražljivost 7. ponekad na način karakterrističan za hipohondriju.nesanicu. vrtoglavica 3. Zbog ovih simptoma pacijenti su zabrinuti za svoje zdravlje. Tok i prognoza 78 . dok oni sa somatizacionim poremećajem pokazuju širok dijapazon reagovanja. su sledeći: • Prisustvo najmanje 1 od 2 simptoma 1.

Svoje tipične smetnje pacijenti opisuju različito. beta-blokatorima • Metabolički i endookrinološki poremećaji (hipoglikemija. SINDROM DEPRESONALIZACIJE I DEREALIZACIJE Definicija Depersonalizacija je doživljaj osobe kao da je sama sebi nestvarna. depresija 3. temporalna epi 2. U kliničkoj praksi se ne sreće često. Psihoanalitičari je smatraju odbrambenim mehanizmom ( osoba se brani od neprihvatljivih identifikacija tako što ih se odriče. suportivna. Ova dva fenomena se često javljaju zajedno. Pretpostavlja se da poremećaj počinje u ranoj adolescenciji . Najčešći uzroci i mehanizmi nastranka depersonalizacije : • Neurološka oboljenja 1. ali je ishod i tada neizvestan. Sy d-d se definiše kao hronični ili rekurentni poremećaj . Uz lečenje je prognoza povoljnija. Etiologija Etiologija ovog poremećaja nije rasvetljenja. panični poremećaj 4. barbituratima. Medjutim. Kvalitet života narušen je kod 80% nelečenih pacijenata. hipotireodizam) • Reakcija na traumu • Hiperventilacija • Potpuno izostajanje stimulacije čula • Umor/iscrpljenost Klinička slika Oboljenje počinje naglo i nekad mu prethodi traumatsko iskustvo. ali je početak maskiran simptomima straha i depresije. u potpunosti ili delimično. Psihoterapijski postupci se primenjuju posebno kada je neurastenija posledica hroničnog stresa (relaksacija. BD. Odnos prema realnosti je očuvan. Kod derealizacije doživljaj nestvarnosti se prenosi na okolinu i objekte u njoj. Lečenje Lečenje podrazumeva kombinovanu primenu psihoterapije i farmakoterapije. otudjuje ih ili ih negira). tako da osoba uvidja da doživljaj depersonalizacije ne odgovara stvarnosti. a češći je kod mladjih žena. okp • Intoksikacija halucinogenima. Što je početak raniji prognoza je lošija. tu mozga • Psihički poremećaji 1.Radi se o hroničnom oboljenju sa prosečnim trajanjem simptoma od oko četiri godine. ono što sve opise objedinjuje jeste doživljaj osobe kao da sama sebi nije više bliska i prepoznatljiva (isti doživljaj može da se odnosi i na okolinu osobe) 79 . kkognitivno-bihejvioralna ili psihodinamička). alkoholom. koji se manifestuje Ego-distonim i zato neprijatnim epizodama depersonalizacije. sch 2. Epidemiologija Ovaj fenomen se javlja kod 70% opšte populacije i ne mora uvek biti patološki.

relativno izolovan i dominantan poremećaj svesti. Obolela osoba ima teškoću u opisu sopstvenog doživljavanja. Kod nekih se ovi simptomi javljaju svakodnevno. Ista analogija važi i za fenomen nikad vidjeno i autoskopske pojave. a kultura na njihovo psihičko oblikovanje. Kod sch sy depersonalizacija se karakteriše čvrstim. Pri dijagnostikvanju najpre treba ispitati poreklo (organska etiologija). pacijentu se čini da je izgubio sposobnost da doživljava emocije. pa ga ona odnekud posmatra. Doživljaj da su d-d simptomi spontano nastali i da nisu nametnuti 3. Normalno stanje svesti. treba misliti na depresiju. Tok i prognoza Kod većine pacijenta se radi o hroničnom oboljenju. Ako se odnosi na unutrašnje organe onda se manifestuje doživljajem promene njhovog mesta i veličine. Kliničare je oduvek interesovalo da li uticaji kuture dovode do nekih specifičnih oblika neurotske psihopatologije. Postojanje depersonalizacionih/derealizacionih simptoma 2. Koro Koro je psihogeni poremećaj koji se karakteriše naglo nastalim paničnim strahom u čijoj osnovi leži verovanje da će se penis muškarca odnosno labija žene vratiti u trbuh i da će zbog toga nastupiti smrt. SPECIFIČNI NEUROTSKI KULTUROLOŠKI SINDROMI Odavno je poznata veza izmedju kulture grupe ljudi i učestalosti ispoljavanja neurotskih poremećaja postoji od davnina. kao da je vreme stalo. delom zbog bojazni da neće biti shvaćena. da je vremenski tok usporen ili ubrzan. nepokolebljivim. odsustvo Epi i intoksikacije Diferencijalna dijagnoza Depresonalizacija je poremećaj u doživljaju selfa ili celokupne ličnosti i ona se ne odnosi na neki specifičan. osobi se čini da joj se telo promenilo ili da joj više ne pripada. Egzacerbacija je uglavnom u vezi sa stresom. Doživljaj nestvarnosti često se tumači kao gubitak kontrole i početak ludila. postojan. ako pacijent ističe samo to da su neki predmeti promenili izgled i veličinu ( i zato mu se čine nestvarnim) radi se o metamorpsiji. Dinamička je pretpostavka da se radi o akutno nastalom 80 . što izaziva strah. Ove osobe je lakše hipnotisati i pokazuju veću sklonost u korišćenju disocijativnih mehanizama. Pr. Dijagnoza MKB10: 1. U slučaju kada su izmene u sferi emocija. koju ne poznaje naučna psihijatrija (folk syndroms). što radja neprijatno osećanje izolovanosti. ono joj se čini strano i automatsko. Ako se odnosi na kontinuitet sa prošlošću osoba saopštava da više nije onakva kakva je bila ranije. U odnosu na vreme. Prognoza je determinisana reakcijom pacijenta. Kada se odnosi na osećanja. kada je u pitanju ponašanje . Ljudi utiču na stvaranje kulture. opažanja. U paničnom poremećaju može postojati ovaj sy ali samo tokom napada panike. pamćenja ili telesne sheme. sumanutim verovanjem da se osoba promenila i da se eventualno pretvorila u nekog drugog. što znači veću verovatnoću hronifikacije i lošiju prognozu. Više straha uslovljava češće depresivno reagovanje. Kada je reč o telu.Otudjenje u depersonalizaciju zahvata različite aspekte ličnosti .

Psihopate i histerici. koje se sreće kod mladih. neurotska reakcija koja je najviše ličila na disocijativno-konverzivni poremećaj. Kineza i Malezijaca. Odgovara paničnom poremećaju kod zapadnih civilizacija i javlja se kod muških odsoba starijih od 18 godina. Kliničkim pregledom.g. Psychoneurosis convulsiva reactiva) 81 . praćenog razvojem straha od nesreće u uslovima usamljenosti. čiji su odredi prerasli u regularnu armiju.mogu dovesti do psihičkih poremećaja. Ratna neuroza Jugoslovena Ispoljavao se tokom 1943-1946. Dojč je podelio osobe na tri grupe: 1. Susto Susto je kulturološki sindrom koji odgovara stanju straha nastalom zbog verovanja da hje došlo do iznenadnog delovanja crne magije. u posebnim uslovima partizanske borbe. Specifični neurotski kulturološki sindromi u nas Verovanja da magija. poremećaj nastaje zbog pogrešnog narodnog verovanja i zabluda). vračanje . Nastanak i razvoj poremećaja povezuje se sa verovanjem da gubitak sperme predstavlja rasipanje materije što škodi zdravlju i životu uopšte. sa borbenom i ratničkom predispozicijom. strah od vetra i opsesivna potreba da se obuče nekoliko slojeva odela radi zaštite od hladnoće. Glavni patogenetski činilac bila je težnja za priznanjem. preosetljive osobe koje reaguju abnormalno naročito na strah i nezadovoljstvo (dg. ili je to urodjeni strah ljudi). Rasprostranjen je u Latinskoj Americi i kod Amerikanaca meksičkog porekla. to jest straha od pogleda drugih. Opisao ga je H. Sy straha od vožnje kajakom jednosedom – Kajak angst syndrom Smatra se nacionalnom bolešću Eskima koji žive na Zapadnom Grenlandu. ističući da je to bila specifična neuroza vojnika . a nije redak ni kod ljudi sa Mediterana. Pretpostavlja se da je uzrokovan senzornom deprivacijom kod lovaca na foke . socijalne fobije. Urokljive ili zle oči Kulturni poremećaj koji ima osobine fobičnog poremećaja..Klajn. Teško je reći zašto prodorni pogled ima tako univerzalno značenje stresa (moguće je da se radi o pokretanju osetljivih i intenzivnih transfernih reakcija. Često se udružuje sa afektivnim poremećajima. aa glavni patoplastični činilac borbenost. preokupacijom da manjak toplote odredjuje vitalnost. stanje straha. Javlja se kod osoba nižeg obrazovanja i slabije psihološke organizacije i pripadnika primitivnih društava. Frigophobia (pa-ling) Oblik opsesivno-kompulzivne neuroze koji se karakteriše prisilnim strahom od hladnoće. u našoj zemlji kao psihogena. Karakterisali su je psihogeni napadi histeričnog tipa u kojim je prikazivana hrabrost i borba. što dovodi do gubitka duše obolelog. ili bacanja čini. Latah Kulturološki neurotski sindrom koji najviše odgovara disocijativnom (konverzivnom) poremećaju.. Dhat sindrom ili spermatoreja Spermatoreja je kulturološki neurotski poremećaj.strahu od kastracije zbog pretnje gubitka visoko narcistički investiranog objekta kao što je penis (znači . pre svega „juriš na neprijatelja“. veoma anksioznih osoba.

Grupa koja je simuliala napade jer je shvatila da je to način ostvarivanja dobiti (dg. Mlade. Psychoneurosis convulsiva belli imitatoria ) 3. Psychoneurosis convulsiva simulatoria) Klajn je takodje razvrstao ovaj poremećaj na tri oblika: • Demonstrativni napadi u cilju isticanja svojih zasluga u ratu (prikazivali podvige i stradanja) • Defanzivni napadi bili su izazvani depresivnom napetošću (kroz napad se oboleli rasterećivao teško podnošljive napetosti i branio od nesvesnog samooptuživanja. kažnjavao sebe putem identifikacije sa žrtvom) • Tendenciozni napadi su za cilj imali ostvarivanje neke psihološke dobiti. zadovoljavao svoju potrebu za osvetom. infantilne i primitivne osobe koje su „videle napade“ kod drugih (dg.2. 82 .

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful