ANKSIOZNI POREMEĆAJI

Raniji naziv za ove poremećaje je bio neuroze. Uvodjenjem izraza poremećaji u psihijatrijsku dijagnostiku postepeno su napušteni mnogi tradicionalni izrazi u psihijatriji. U ICD 10 (1992) ova dijagnostička kategorija se naziva neurotski, stresogeni i telesno manifestni poremećaji. • Neuroze su oboljenja čija je osnovna karakteristika postojanje patološkog straha, koji može biti jasno ispoljen ili skriven • Načini ispoljavanja patološkog straha i psihološke odbrane zavise od individualnih karakteristika ličnosti obolelog • U osnovi neuroza uvek leži posebna struktura ili poremećaj ličnosti koji je stalni izvor nastanka specifičnih simptoma • Obzirom da na ovom nivou znanja nije potvrdjeno postojanje patognomonične biološke osnove, smatra se da je reč o funkcionalnim poremećajima • Neurotične osobe nikad ne gube odnos prema realnosti Epidemiologija Najrasprostranjeniji psihički poremećaji , grube porcene ukazuju da otprilike jedna trećina opšte populacije ispoljava neki oblik neurotskih smetnji, različitog intenziteta. Etiologija Teorije : • Psihoanalitičke • Socijalno-psihološke • Egzistencijalističke • Bihejvioralno-kognitivne • Teorije o porodičnim i bračno-partnerskim odnosima • Biološke • Teorije o jatrogenizaciji Psihoanalitičke teorije Prva teorije o neurozama je učenje o disocijaciji Pjera Žanea. On je smatrao da svaka osoba nasledjem donosi na svet određenu količinu psihičke energije čija je uloga u održavanju integriteta komponenti psihičkog funkcionisanja , koje je pod kontrolom svesnih funkcija Ega. Neurotične osobe bi, prema Žaneu, imale genetski nedostatak psihičke energije, te bi, u situacijama stresa, previše trošile energiju, te ona više ne bi uspela da održi kontrolu nad psihičkim funkcionisanjem i javili bi se neurotski simptomi. Po Žaneu, najznačajniji poremećaj Ega je fenomen disocijacije i ispoljava se gubitkom svesnosti ili svesnog uvida i volje u kontroli glavnih psihičkih sistema: senzorno motornog, emocionalnog i funkcije pamćenja i sećanja , što su osnovni poremećaji kod mnogih neurotskih stanja. Klasična psihoanalitička teorija neuroza Sigmunda Frojda Frojd je neuroze smatrao psihičkim funkcionalnim poemećajima, koje nastaju zboog neuspelog prilagodjavanja i rešavanja životnih problema. Neuroza nastaje usled interakcije nesvesnih psiholoških mehanizama, razvojnih faktora i intrapsihičkih konflikata koji stvaraju strah i strepnju , na jednoj strani, i Ega i njegovih odbrana od tako nastalog straha na drugoj strani.

1

1. Neuroza kao posledica konflikta – teorija o konverziji Pod uticajem francuskih učenja o histeriji, Frojd i Brojer iznose tezu da disocijativni fenomeni nastaju jer Ego potiskuje neprijatna osećanja iz svesti, ili drugim rečima, neurotski simptomi nastaju ne zbog pasivne slabosti Ega, već zato što je Ego dovoljno jak da ih aktivno odstrani iz svesti i potisne. Znači, ovo odredjenje neuroza je povezano sa potiskivanjem i postojanjem nesvesnih, intrapsihičkih konflikata. Nastali neurotski simptomi su posledica psihičkog konflikta i svaki od njih je ekstrenalizacija disociranih nesvesnih psihičkih elemenata. Kod histeričnih pacijenata, energija se preobraća kroz senzornomotorna pražnjenja u somatske simptome, koji simbolički odražavaju konflikt. 2. Neuroza straha i teorija o strahu kao preobraćenom libidu Kod neurastenije strah nije proizvod potisnutih osećanja i ideja, nema psihičko poreklo, zato ga je Frojd objasnio teorijom o preobraćanju libida u strah. Svi oboleli od neuroze straha imaju zajedničku karakteristiku- nenormalnost seksualnog života, zbog čega se kod njih libido direktno preobraća u strah, kao telesni simptom, bez prethodne psihološke obrade. Do nastanka napetosti dolazi kada se seksualni odnos ne završava normalnim putem, već se prekida. U kasnijem radu, Frojd dodaje da osujećivanje libidalnog pražnjenja nije posledica spoljašnjih okolnosti, već potiskivanja neprihvatljivih libidalnih zahteva. Na ovaj način Frojd je objašnjavao strah na rodjenju, strah u ranom detinjstvu i dečijim neurozama i strah kod traumatskih stanja i traumatske neuroze. • Aktuelne neuroze (neuroze straha, neurastenija, hipohondrija, traumatska neuroza) nastaju zbog spoljašnjih, seksualnih uzroka, biološke su prirode (pa ih zato treba objašnjavati neurohemijskim, a ne psihološkim teorijama) a strah i karakteristični simptomi imaju telesno, a ne psihičko poreklo i direktna su ekspresija toksičnog dejstva seksualnih uzroka ili poremećaja libida. U slučaju da strah traje predugo aktuelne neuroze se preobraćaju u psihoneuroze. • Psihoneuroze (pojam koji je Frojd preuzeo od Bernhajma) – prvobitno je opisao histeriju, fobije i ok neurozu nazivajući ih transfernim neurozama. Kasnije je uveden pojam narcističke psihoneuroze u koje svrstava sve do tada opisane psihotične poremećaje. Psihoneuroze nastaju kao posledica nerešenih intrapsihičkih konflikata iz perioda detinjstva, posebno Edipovog kompleksa. U svim slučajevima, konfllikt je izmedju Ega i seksualnosti. 3. Druga ili signalna teorija straha Po ovoj teoriji strah nastaje kao odgovor Ega na nesvesne impulse koji potiču od Ida. Strah ovde predstavlja osećanje koje je signal buduće opasnosti i pokreće mehanizme odbrane u cilju kontrole i zadržavanja u nesvesnom impulsa koji prete da se pojave i oslobode. Strah je tako više uzrok nego posledica potiskivanja. 4. Teorija o strahu od razdvajanja baziran je na nedostatku nekog ko se voli i za kim se čezne. Posledično je reagovanje deteta na doživljaj gubitka investiranog objekta, majke , u čijem odsustvu ono biva izloženo riziku traumatskog psihičkog iskustva. Strah predstavlja signal i ima za cilj da osigura dete od suviše dugog odvajanja od majke i tako razreši traumatsko iskustvo odvajanja. Dete zapravo reprodukuje traumatsko iskustvo doživljeno na rodjenju, koje predstavlja prototip za sve oblike straha u kasnijem životu.

2

Frojd je, analizirajući neurotske poremećaje, došao do zaključka da u njihovom nastanku učestvuju: Predispozicija (genetsko nasledje) , specifični uzrok (odredjenog intenziteta), doprinoseći činioci (nisu dovoljni i neophodni) i činioci koji dovode do uznemirenja ili opuštanja (elementi koji predstavljaju sadržaj „momenta budjenja neuroze“). Da bi došlo do ispoljavanja neuroze, potrebno je da postoji odredjeni medjuodnos izmedju ovih nabrojanih činilaca: • Ispoljavanje neuroze zavisi od opterećenja nervnog sistema u odnosu na njegov celokupni kapacitet • Do kog stepena će se neuroza razviti zavisi od hereditarnog opterećenja • Vrsta neuroze – definisana je specifičnim etiološkim faktorom koji izvire iz domena seksualnosti Zaključne psihoanalitičke postavke za razumevanje prirode neuroza Psihoanalitička teorija je zapravo teorija o neurozama. Psihički determinizam – Frojd je smatrao da je ljudsko ponašanje uvek usmereno na cilj, čak i kada je on skriven u nesvesnom. Javljanje simptoma u odraslom dobu je zapravo prikazivanje prošlosti. Neuroza se definiše kao psihogeno stanje u kom su simptomi simbolička ekspresija intrapsihičkih konflikata, čiji su koreni u individualnoj istoriji detinjstva neurotične osobe. Nesvesno, potiskivanje, otpor i odbrane koncepcija o nesvesnom je apsolutno centralna u psihoanalitičkoj teoriji. Pojam nesvesnog se koristi na više načina. Najjednostavnije, nesvesno odredjuje psihičke procese koji u odredjenom momentu nisu svesni. Ali, nesvesno ima i topografska i dinamička značenja. Psihički procesi se ne mogu poistovetiti sa svesnošću, jer uvek postoje sadržaji koji su stalno aktivni i imaju specifična značenja u odredjivanju neurotskog procesa. Tako osoba neurotske simptome doživljava kao strane jer dolaze iz nesvesnog. Frojd je nesvesno odredio razvijajući znanja o potiskivanju. Ideje, želje, sećanja i podsticaji , uglavnom seksualne i agresivne prirode ne mogu biti prihvatljivi za Ego i zbog toga bivaju potisnuti. Ali, oni ostaju u sećanju van svesnog nivoa i dalje su aktivni i , pod odredjenim uslovima mogu se pojaviti u svesti (u tom smislu je potiskivanje najznačajniji mehanizam odbrane). Frojd je u svom radu zapazio da neurotični pacijenti pokazuju otpor prema izmeni svog stanja, a snaga koja se ulaže u to ona je koja održava sadržaje u nesvesnom. Struktura psihičkih procesa u psihoanalitičkoj teoriji neuroza struktura psihičkih procesa najpre je odredjena kao sistem nesvesnog, predsvesnog i svesnog, a kasnije kao sistem u kom postoje posebni, autonomni, medjusobno isprepletani delovi : id, ego, superego. Id je nagonski deo ličnosti, sadržaj mu je nesvestan i predstavlja rezervoar nagonske energije (primitivne i dezorganizovane) koja stalno vrši pritisak da se oslobodi po principu trenutnog zadovoljstva. Sadržaj Ida čine sex nagonski podsticaji somatske prirode usmereni ka oralnoj analnoj i genitalnoj zoni tela i agresivne nagonske podsticaje. Ego je psihička struktura prvenstveno lokalizovana u sistemu svesnog, predstavlja racionalan i razuman psihički sistem.Po Frojdu, Ego ne postoji u periodu dojenčeta i

3

razvija se tokom sazrevanja. Predstavlja precipitat iskustva osobe i njenog sukoba sa spoljašnjim svetom. Ego je taj koji razvija ulogu očuvanja realnosti, funkcionišući po njenim principima. Ego predstavlja podršku organizmu i njegove su funkcije sintetičke, jer miri primitivne zahteve Ida i moralne zabrane Superega. Superego je specijalizovani deo Ega. Njegov najbliži ekvivalent u opštem smislu je svesnost, ali njegova cenzura može biti i nesvesna. Po Frojdu, Superego se formira kada se razreši Edipov kompleks, što je i trenutak kada se javlja osnovna razlika izmedju polova. U kasnijim fazama razvoja, Superego se dogradjuje. Dečija seksualnost i regresija Svojim kliničkim radom Frojd je potvrdio da su dečiji seksualni impulsi aktivno prisutni u nesvesnom i vrše snažan uticaj na razvoj neuroza u odraslom dobu. Takodje je dokazao da su nesvesne seksualne želje odraslog, ispoljene kroz neurotski poremećaj, direktno povezane sa razvojem tokom prvih pet godina života. Koncepcija o libidu Po Frojdu, libido je biološka datost i predstavlja energiju seksualnog nagona, pokretačku snagu ličnosti. Ona se usemrava i kanališe tokom biološki determinisanih faza dečijeg razvoja. U oralnoj fazi libido je ograničen na usta. U ovoj fazi dete nema sposobnost da diferencira unutrašnje i spoljašnje oblike stimulacije, te smatra da majčine grudi pripadaju njegovom Egu. U periodu izmedju 2 i 3. godine snaga libidalnog interesa se seli na analni predeo i dečije zadovoljstvo biva povezano sa sadržajem i izbacivanjem fecesa. Za razliku od oralne, pasivne faze, u analnoj je dete usmereno prema spoljašnjem svetu i karakteriše se napadima, potčinjavanjem i osećajem moći. U trećoj, falusnoj fazi libidalnog razvoja, libidalne gratifikacije kod oba pola se usmeravaju ka polnim organima. Tada se kod devojčica razvija osećaj penis zavisti. Tokom ove faze pojavljuje se i Edipov kompleks, koji igra osnovnu ulogu u razvoju ličnosti. Neurotične ličnosti ne uspevaju da pravilno da ga razreše. Edipov kompleks, u kom je libido vezan za sliku roditelja, čini jezgro neuroze. Zatim nastupa period latencije i traje sve do porasta libida u periodu puberteta kada dolazi do ponovnog oživljavanja seksualnih interesa. U ovoj fazi razvoja je pojačan intenzitet potiskivanja, pa dolazi do amnezije za ranije periode života. Nakon puberteta, dečak produžava svoj interes za penis i nastavlja razvoj istim tokom kao ranije, dok devojčice sada moraju postati svesne svoje vagine, zbog čega Frojd govori o ženstvenosti i njenoj pasivnoj ulozi. Sve navedene faze se uzajamno preklapaju, a nijedna se ne završava potpuno (Frojdova uporedba sa vojskom koja napreduje, ali iza sebe na odredjenim tačkama ostavlja trupe i obezbedjuje liniju povlačenja u slučaju iznenadnog napada). Tendencija da se osnaže i obezbede neke ranije pozicije nazivaju se tačkama fiksacije, a povlačenje snaga pod odredjenim okolnostima regresija. Ovako gledano, neurotski simptomi, pokrenuti aktuelnim teškoćama u životu odraslih, uslovljavaju proces regresije koji seže do tačaka fiksacije u razvoju. Alfred Adler – prva revizija psihoanalitičke teorije neuroza Adler je pomerio akcenat sa seksualnih na socijalne i interpersonalne činioce. Nosilac je učenja poznatog pod nazivom individualna psihologija. Ono se zasniva na opštem ljudskom osećanju manje vrednosti, čiji se koreni nalaze u bespomoćnosti malog deteta. Ovo osećanje nastaje kao rezultat neuspešne kompenzacije telesnog

4

već da se radi o antagonizmu izmedju ličnosti i spoljašnje realnosti. nagona za posedovanjem i ispoljavanjem moći. socijalna i osećanja samopoštovanja mogu biti ugrožena sa tri vrste nepovoljnih okolnosti: • Oboljenja i inferiornost organa (stid i osećaj nesposobnosti) • Zanemarenost i povučenost (izaziva prenaglašenu potrebu za sigurnošću i superiornošću) i • Razmaženost Adler smatra da ponašanje ličnosti proizilazi iz dinamičke interakcije telesnih. podvlečeći da one nastaju zbog poremećaja u medjuljudskim odnosima. Poremećaj vrednosnog sistema u porodici negativno utiče na snaženje selfa deteta. oseća se bezvredno i biva preplavljeno strahom. Posebno je pridavao značaj socijalnom i klasnom u životu osoba i njihovih porodica. ide ka postizanju veličine i moći. povlačenje i napuštanje obaveza – neurotičar kreće ka nekoj vrsti asocijalnosti. i . Ovim mehanizmom osoba kreće pogrešnim pravcem. Socijalno-psihološke teorije (Hornaj. I Adler je prvih pet godina u životu smatrao osnovnim za formiranje liučnosti. Ida i Superega. Salivan i From) Karen Hornaj U središte svoje teorije stavlja strah. Konačan ishod je osećaj niže vrednosti. Za nju je glavni uzrok straha nedostatak emocionalne topline u detinjstvu. osećanje manje vrednosti se pojačava i ispoljava u vidu bolesne nadkompenzacije. od kog se brani na razne načine: • Postaje privrženo i blisko najsnažnijoj ličnosti u okolini • Agresivno se bori. i na kraju • Povlači se i postaje emocionalno submisivno Hari Stek Salivan 5 . da bi se oslobodila osećaja manje vrednosti. Težnja ka hiperkompenzaciji je veća što je fiktivni cilj dalji od realnih mogućnosti. ličnost doživljava neuspeh koji predstavlja osnovu za nastanak neuroza. ali se nije slagao sa Frojdom da u biti neurotskog procesa leže sukobi izmedju Ega. smatrajući strah i odbrane od njega dinamičkim jezgrom neurotskog procesa. Kao rezultata dete postaje nesigurno. psiholoških i socijalnih procesa. izolovano i ugroženo doživljavajući svet kao neprijateljski. Adler je zadržao koncepciju o nesvesnom. koja se kod neurotičnih osoba ispoljava na neobičan način.nedostatka ili odredjene socijalne situacije i preobraća se u svoju suprotnost – težnju za superiornošću i osećanjem više vrednosti. Uvažavao je dinamiku porodice u kojoj je nalazio izvore za nastanak osećaja inferiornosti. Po njemu. Celokupna slika neuroza nastaje pod uticajem imaginarnih i fiktivnih ciljeva. U slučaju životnih neuspeha. Zbog povredjenih osećanja u neuspešnoj borbi. Ističe apsolutnu važnost interpersonalnih i kulturnih odnosa i situacija u kojima neuroza nalazi svoje uzroke i načine ekspresije. Kada roditelj ne obezbedjuje atmosferu ljubavi i topline dete se oseća anksiozno. Ona prva uvodi sociokulturalne implikacije u teoriju neuroza. što kod deteta uslovljava osećaj bespomoćnosti i agresivnosti.

pri čemu je strah u funkciji odnosa sa drugim ljudima i najčešće se javlja kada druga. napetosti povezane sa strahom. Najznačajnije postavke predstavljaju učenja o strukturi. Medjutim . neminovni proces razdvajanja deteta i majke dovodi do problema. proces sticanja iskustva Za razliku od Frojda. mehanizam preobraćanja energije 3. Egzistencijalističke teorije 6 . Saliven je difinisao ličnost kao relativno trajan model u ponavljanju interpersonalnih situacija koje karakterišu osobu. dinamizme 2. gubitak. da bi ostala zdrava. suočavanje sa ograničenim trajanjem života) . osoba mora da napravi izbor: 1. Stanje neravnoteže nastaje iz dva razloga: 1. Edipovom kompleksu i libidu. To je hipotetička struktura koja u svom dinamičkom postojanju i delanju sadrži: 1. Salivan je psihoseksualni razvoj posmatrao kao odnos izmedju ličnosti i okružujuće sredine i opisao sedam njegovih stupnjeva: • rano detinjstvo • detinjstvo • doba mladalaštva • preadolescenciju • ranu adolescenciju • kasnu adolescenciju • zrelo doba Svaki od ovih stupnjeva predstavlja kritičnu tačku u uspostavljanju interpersonalnih odnosa. za pojedinca značajna osoba osudjuje. razvoju i dinamičkim pokretačima ličnosti. suoči se sa razdvajanjem i strahom i postane zrelo produktivno biće U ovom izboru odlučujuću ulogu igra društvena sredina i ako je ona povoljna osoba u procesu individuacije može zadovoljiti svoje osnovne potrebe. Na početku razvoja dete se oseća sigurno kada je sa majkom. ili da pobegne od slobode i regredira na primarne veze (neproduktivna orjentacije) 2. napetosti povezane sa telesnim potrebama 2. U vezi sa tim. jedinka mora da savlada te problemei strah zbog razdvajanja i započne proces individuacije. From navodi sledeću dihotomiju: istorijsku (tragične socijalne i kulturne situacije koje je čovek stvorio) i egzistencijanu (nepromenljive kategorije: životna neminovnost. model po kom se preobraćanje odvija 4. • Suočena sa ovakvim izazovom. ili se očekuje da će osuditi način na koji prva postiže zadovoljstvo. njihovih interpersonalnih odnosa i procesa. Erih From Prvi se usprotivio Frojdovoj biološkoj odredjenosti neuroza. bolest. Kasnije. Nastanak neuroza From je povezivao sa borbom deteta sa iracionalnim autoritetom koji mu je nametnut od strane odraslih i društva i koji od njega zahteva apsolutnu poslušnost. ili da prihvati slobodu. proces personalizacije i 5.Svoje učenje je bazirao na analizi životnih uslova ljudi. jer ga ta primarna veza štiti i otklanja mu svaki strah.

. samopouzdanja i samopoštovanja. uopšte zrelosti. učenje na osnovu uvidjanja. sugestibilne. U ovakvoj porodici se formira i svoju ličnost oblikuje buduća neurotična osoba.. Svoje učenje bazirali su na principima psihologijie učenja : klasično uslovljavanje. fobični (fobično-anksiozni) poremećaj • agorafobija i poremećaje u 7 . Biološke teorije Biološki pristup ukazuje na genetsku predispoziciju funkcionisanju neurotransmiterskih sistema (NOR. neguju neispoljavanje i potiskivanje osećanja. Marks) Svi pomenuti autori zastupali su tezu da je neurotsko ponašanje pogrešno naučeno i neprilagodjeno ponašanje koje se stalno ponavlja u različitim situacijama. kao i na osobitosti njihovog medjusobnog odnosa. samoljubivost. U grupi egzonih činilaca: stalne rasprave i pretnje atomskim ratom. Bihejvioralno-kognitivne teorije (Pavlov. omnipotencija misli. ispoljavanje neurotskih smetnji je odgovor na postojanje specifične psihopatologije kod članova porodice ili partnera. kombinovanom učenju (učenje očekivanih uloga i ponašanja). Ona nikada ne razvije dovoljan stepen autonomnosti i nezavisnosti. Oboleli umanjuje sopstveni svet življenja. izbegava porodične obaveze. Otac je uglavnom tih. dok je majka dominantna. posebno seksualne. Jatrogeno uslovljena neurotska reagovanja Dve grupe činilaca: egzogeni i endogeni. Bandura. nezrele. ne mogu se svesno kontrolisati i nesrazmerne su situaciji. Uglavnom su porodice neurotičaara zatvorene. pogrešnom konceptualizovanju saznajnih procesa i najzad. nesamostalne i zavisne osobe. SER. zagadjenost okoline i hrane. instrumentalno ili operantno učenje. previše zaštićuju svoje članove. ukazivanje na pogubnost radioaktivnosti. Aktuelna klasifikacija poremećaja anksioznosti 1. koje su velikog intenziteta. generalizovani anksiozni poremećaj 2. Svi ovi činioci kod velikog broja ljudi izazivaju osećaj nelagodnosti. sex nezrelost. pasivan. neuroze nastaju i razvijaju se kod osoba čija je egzistencijalna pozicija u životu ugrožena. Preosetljive.GABA). Skinner. neodlučnost. koja vodi ka ekstremnoj kontroli objekata i strah od razdvajanja od njih. Eysenck. pušenja. bez kritičkog mišljenja i sposobnosti kontrole emocija. Bitne karakteristike ovakve osobe su: zavisnost. Teorije o porodičnim i partnersko-bračnim odnosima Po ovim teorijama. lišava se egzistencijalne slobode. isključuje i neke druge aspekte svoje ličnosti.Rollo May Po njemu. dok kod manjeg broja dovode do tipičnih reakcija straha . nekomunikativne. ali bar za tren može da predahne i prilagodi se uslovima date realnosti. Beck. lako mogu postati žrtve ovakvog neprimerenog ponašanja.

• socijalna fobija • specifične fobije 3. panični poremećaj 4. mešani anksiozno-depresivni poremećaj 5. opsesivno-kompulzivni poremećaj 6. kkonverzivni i disocijativni poremećaji 7. posttraumatski poremećaj 8. somatoformni poremećaj (hipohondrija) 9. drugi neurotski poremećaji • neurastenija • sy depresonalizacije-derealizacije Poremećaji anksioznosti se danas shvataju kao oboljenja kod kojih je anksioznost gotovo permanentni klinički fenomen, a pojavljuje se kao posledica bioloških i psihodinamskih činilaca (raznih nesvesnih konfliktnih situacija). Psihodinamski pristup pak u prvi plan ističe da ličnost reaguje na prolongirane svesne i nesvesne konfliktne situacije specifičnim Ego odbrambenim mehanizmima (neurotičnim, anksiogenim) gradeći tako karakterističnu simptomatologiju. Teorija konflikta naglašava da se anksiogeni konflikt (sukob protivrečnih motiva) javlja u situacijama kada osoba nije sposobna da zadovolji svesne ili nesvesne zahteve koji se pred nju postavljaju u konkretnoj životnoj situaciji. Nerešavanje, ili nepotpuno rešavanje konflikta (Ego slab, nezreo) vremenom dovodi do narastanja unutrašnje napetosti-anksioznosti, koja tako postaje zajednička osnova svih navedenih poremećaja. Konflikti su češće nesvesni. Konflikt unutar ličnosti je češće nesvestan i manifestuje se borbom nesvesnih motiva i sukobom zahteva na relaciji Id-Ego-Superego (intrapsihički). Konfliki na relaciji celokupna ličnost-spoljni svet češće je svesni i tiče se odnosa prema porodici, na poslu, odnosa sa voljenom osobom, tj.odnosa prema emocionalnim zadovoljstvima (pretežno interpersonalni). Najčešći konflikti koji se sreću u praksi su separacioni, narcistički, konflikt autoriteta, sadističko-agresivni, ljubomorno-sujetni, konflikt zavisnosti, pasivnosti, konflikt inferiornosti, seksualnosti, moralnosti, identiteta, lojalnosti... Zajedničke kliničke karakteristike poremećaja anksioznosti su sledeće: • Akutni ili subakutni nastanak bolesti - obično je moguće odrediti početak oboljenja. Iako su oboljenja dugotrajna, evolucija nastanka nije tako duga. • Relativno očuvana radna spososbnost - u većini slučajeva. Radna nesposobnost moguća kod nekih fobija vezanih za kretanje. Radna produktivnost i kreativnost su ispod optimalnog nivoa, što je važan dijagnostički kriterijum, kao i kompromitovanost ostalog socijalnog funkcionisanja (lični, porodični i profesionalni život je osiromašen). • Oboljenje nema uticaja na celokupnu ličnost u smislu otudjenja od realiteta , niti su pacijenti iz ove dijagnostičke kategorije skloni razvoju psihotičnih poremećaja • Održavanje Ego granica i testa realnosti – fobični i opsesivni bolesnici mogu da budu nesposobni da se nose sa poremećenim i nerealnim mislima , ali ih prepoznaju kao patološke. Medjutim i ovde ima izuzetaka kao na pr.kod disocijativnog poremećaja. 8

• •

Subjektivni simptomi anksioznosti i njenih derivata – anksioznost je srž, dinamičko jezgro ovih poremećaja Načini ispoljavanja anksioznosti – i psihološke odbrane koje se tom prilikom aktiviraju dobrim delom odredjuju i kliničke manifestacije. Taj, krajnje individualan proces, u sadejstvu sa posebnom strukturom ličnosti-tzv. neurotska, čini da je većina ovih poremećaja hronična po svom toku. Dijagnoza

Prvi korak je opis simptoma i znakova neurotskog poremećaja, što čini suštinu kliničke dijagnoze. Klinička dijagnoza je proces utvrdjivanja prisustva psihopatoloških sadržaja ili abnormalnosti. Funkcija kliničke dijagnoze je razlikovanje psihičkih oboljenja na osnovu tri specifične karakteristike: uzroka (etiologija ), simptoma i znakova (patološki proces) i toka bolesti (prognoza i lečenje). Diferencijalna dijagnoza Razlika izmedju normalnosti i neurotskih poremećaja je samo kvantitativna. Intenzitet neurotskih poremećaja je takav da se ne može podnositi, vremensko trajanje je dugo, značajno osiromašuje lični, porodični, profesionalni i društveni život osobe. Psihosomatski i somatopsihički poremećaji najčešće se ispoljavaju kao simptomi hiperaktivnosti autonomnog nervnog sistema i nikada ne dobijaju svojstva psihosomatskog poremećaja koji uvek mora da poseduje organsku leziju. Mnoge telesne bolesti mogu biti praćene neurotskim manifestacijama. Psihotični poremećaji ovde je reč o kvalitativnim razlikama. Neki oblici neuroza mogu prethoditi razvoju psihotičnih poremećaja (hipohondrija, ocd, sy depersonalizacije i derealizacije). Tok Može biti dvojak: 1. jedna grupa povezana sa emocionalnim stresom najčešće je kratkog trajanja 2. druga ima dugotrajan, hroničan tok i povezana je sa organizacijom, strukturom ili poremećajem ličnosti koja je nosilac bolesti Kod nekih može doći do poboljšanja, pa i remisija. Takodje, postoji odredjeni broj ovih poremećaja kod kojih je tok povezan sa stalnim postojanjem smetnji u dugom vremenskom intervalu. Stavljanje u žižu interesovanja prirodnog toka neurotskog procesa ukazuje da se on stalno preobraća u druge oblike, što predstavlja njegov prirodni i spontani razvoj. Prognoza Ovi poremećaji ne ugrožavaju život obolelih, mada se ne može zanemariti rizik od suicida, zbog sekundarnog razvoja depresije, alkoholizma i zloupotrebe PAS, kao i mogućeg razvoja KVS oboljenja, posebno kod muškaraca. Radna i profesionalna aktivnost je uvek ugrožena. Činioci koji odredjuju prognozu neurotskih poremećaja: 1. postojanje biološke osnove 2. vreme početka poremećaja 3. gubitak roditelja pre osme godine

9

4. progresivnost toka 5. trajanje poremećaja 6. intenzitet simptoma 7. postojanje telesnih simptoma 8. postojanje psihološke dobiti od bolesti 9. postojanje intrapsihičkih i interpersonalnih konflikata 10. odnos prema stručnoj pomoći 11. stepen inteligencije 12. loši partnerski i bračni odnosi , posebnou sferi seksualnog funkcionisanja 13. sposobnost življenja pod stresom 14. stepen razrešene zavisnosti od roditelja 15. sticanje uvida i loši interpersonalni odnosi u širem smislu 16. postojanje nepovoljnih životnih okolnosti Lečenje Različiti oblici psihoterapije samostalno ili u kombinaciji sa psihofarmacima iz grupe benzodijazepina, antidepresiva, beta adrenergičkih blokatora, nebenzodijazepinskih anksiolitika i njihovih kombinacija. Najčešće se primenjuju: suportivna psihoterapija, psihoanalitička, , kognitivnobihejvioralna, porodična i partnersko-bračna. Principi racionalne terapije psihofarmacima: tačna dg pravilan izbor leka odredjivanje vremenskog trajanja lečenja i visine doze lek se koristi u cilju suzbijanja simptoma početi manjim dozama u toku lečenja dva do tri puta povećati dozu do nalaženja optimalne doze koja će kontrolisati simptome • kad se dostigne pozitivan efekat tragati za dozom održavanja • po smirivanju simptoma lek davati još 1-3 meseca • obustavljanje leka postepeno tokom 1-3 meseca • u slučaju neefikasnosti leka, utvrditi razloge neefikasnosti Integrativni modeli lečenja se naročito primenjuju u poslednjih dvadeset godina i podrazumevaju kombinovanje svih psiholoških i medicinskih postupaka koji su u praksi pokazali odredjenu efikasnost. Bolničko lečenje večita dilema?? Indikacije: • akutne neurotske dekompenzacije • panična stanja sa serijama uzastopnih napada koji onesposobljavaju obolelog • dominacija realnih suicidalnih preokupacija • konverzivne reakcije sa čestim psihogenim napadima • ocd • pacijenti kod kojih se lečenje ne može započeti na drugi način • neurotski poremećaji sa komorbiditetom 10 • • • • • •

raktivna neurotska stanja nastala kao posledica konflikata u porodici, na radnom mestu... Priroda anksioznosti

Anskioznost se deifiniše kao difuzna, unutrašnja, slobodno lebdeća napetost, koja nema realnu opasnost, tj. nema spoljašnju opasnost, što je bitno razlikuje od straha. Strah uglavnom ima spoljašnji objekat. Anksioznost ima unutrašnju opasnost, i time ona predstavlja reakciju na tu, unutrašnju opasnost (intrapsihički konflikt, impuls neprihvatljiv za Ego, potisnute misli..). Za Frojda, anksioznost je stanje napetosti i uznemirenosti pred unutrašnjom opasnošću. Nju izazivaju potisnuti sadržaji koji nisu ni u kakvom direktnom odnosu sa postojanjem spoljašnje opasnosti. Za K.Hornaj anksioznost je emocionalna reakcija na unutrašnju opasnost. Osoba se oseća bespomoćno a ne zna šta se dogodilo. Ona uvodi i pojam „bazične anksioznosti“ koja se formira rano u detinjstvu i izražava se osećajem bespomoćnosti, sićušnosti, napuštenosti i ugroženosti u svetu koji je spreman da napada, optužuje, kleveta, obmanjuje i zavidi. Salivan je definiše kao intenzivno i neprijatno stanje tenzije nastalo usled neslaganja u interpersonalnim relacijama. Egzistencijalno orjentisani psihijatri pominju „egzistencijalni“ strah koji predstavlja suštinu čovekovog življenja, zbog stalnog proživljavanja smrti. Šira definicija anksioznosti bi predstavljala specifične promene na psihološkom, psihomotornom i vegetatvnom planu ličnosti. 1. Psihopatološka simptmatologija podrazumeva stanje unutrašnjeg nemira i napetosti, bespomoćnost, osećaj vitalne ugroženosti i izloženosti nečemu što preti, izvesnu sapetost i strepnju. Uključuje i razdražljivost, nesanicu, teškoće u koncentraciji. Odlikuje se subjektivnim doživljajem nedefinisanog straha, a ispoljava se povišenom psihičkom tenzijom. 2. Psihomotorna simptomatologija se karakteriše stanjem motornog nemira, tremorom, promenom mimike, zamorom 3. Vegetativna simptomatologija nastaje kao posledica preterane aktivnosti autonomnog nervnog sistema (KVS, respiratorni sistem, vazomotorni, digestivni, urogenitalni-ubrzani puls, pojačano znojenje, proširene zenice). Normalna i patološka anksioznost Anksioznost je do izvesnog stepena obično iskustvo koje poznaje svaki čovek (neizvesnost za zdravlje porodice, napetost pre suočavanja sa teškom situacijom, „trema“ pred značajne nastupe). Svako iskustvo anksioznosti ima svoje somatske manifestacije: palpitacije, drhtanje, „knedla“ u grlu, bol u želucu, crevni i urinarni poremećaji- organizam je u stanju uzbune. Nivo mentalne budnosti je do izvesnog stupnja povišen. Normalno doživljena anksioznost ne angažuje previše osobu, ona se i dalje oseća relativno komforno, nema znakova osiromašenja u svom življenju, a sposobnost slobode odlučivanja nije ugrožena. Osoba poseduje kapacitete da se suoči sa izvorom strahovanja, uglavnom ga stavlja pod kontrolu i na taj način prevazilazi. Izgleda da u dijalektičkom kvalitativnom skoku od normalne ka patološkoj anksioznosti ulogu ima biološka predispozicija (usaglašenost stope anksioznosti kod monozigotnih

11

nesigurna. A ona je uvek neizvesna. Patološku anksioznost karakteriše izvesna iracionalnost. do osujećenja libidalnog pražnjenje dolazi iznutra (kao posledica potiskivanja neprihvatljivih libidalnih zahteva. fenomen izuzetno značajan u detinjstvu. a briga jesno izražena. jer anksioznost nije ništa drugo do psihološko stanje u kom čovek zamišlja svoju budućnost. nemogućnost identifikovanja unutrašnje opasnosti. izmedju ostalog i procesom potiskivanja. Poseban značaj u genezi anksioznosti imaju interpersonalne relacije. Osoba je nepripremljena za svoju socijalnu ulogu („bespomoćno dete“). Anksioznost nastaje kao posledica ugroženosti čovekovih interpersonalnih odnosa i doživljaja preteće opasnosti i bespomoćnosti vezane za isključenje iz zajednice (slom geštalta MI) Anksioznost može nastati i kao odgovor na opasnost nagonske prirode. uglavnom sex ili agresivne prirode neprihvatljive za Ego bivaju potisnute. Za razliku od neurotične. Sledeći momenat od značaja u genezi anksioznosti je strah od gubitka objekta. podsticaji. Superega i spoljašnje sredine. On zastupa tezu da neutrošene sex materije i energija toksično provociraju anksioznost. i daje za pravo onim autorima koji u prvi plan stavljaju emocionalni. • Psihodinamika anksioznosti Faktor koji se najčešće pominje kao krucijalan u nastanku anksioznosti je strah od nečega u budućnosti. želje. teška za kontrolu i udružena sa uočljivim oštećenjem opšteg funkcionisanja i distresom. efekat indukovan tenzijom na relaciji Id – Ego. Zbog stalne potrebe Ega da održi homeostazu. separaciona anksioznost. Nesigurnost izmedju alternative „biti neko“ i „ne biti niko“ stvara jedan od 12 • • • • • . Po njoj. neodredjena. sećanja. a ne racionalni aspekat anksioznosti. a često i osujećena pri pokušaju individualnog izraza. Pomisao da se može ostati bez ljubavi objekta dovodi do intenzivnog unutrašnjeg nemira i napetosti. Ideje. Drugi aspekt straha od smrti bio bi strah od „ne biti Ja“. Anksioznost se može pojaviti i kao egzistencijalistička nespremnost i nevoljnost čoveka da prihvati neizbežnost sopstvene smrti. stalna i snažna.blizanaca iznosi 50%). Ideja o potiskivanju konflikta u nesvesno je dominantna u teorijama o anksioznosti. tj. odnosno strahu. Pomisao na ishod drugačiji od očekivanog unosi u čoveka osećaj neizvesnosti i anksioznosti. normalna ličnost ima konstatntan psihodinamski balans izmedju odbrambenih struktura Ega. zbog straha od kazne Superega) što uzrokuje da neiskorišćena sex energija bude potisnuta i preobraćena u strah. To je tzv. U prilog tezi o anticipaciji budućnosti govori i podatak da se anksioznost kod nekih osoba prevazilazi ako se nauče da funkcionišu po principu „ovde i sad“. Konflikt je nesvestan . nepredvidiva. anskioznost se može shvatiti i kao adaptivni mehanizam traženja ekvilibrijuma. Već je pomenuto Frojdovo shvtanje anksioznosti kao „poremećaja odvodjenja seksualnog uzbudjenja“. Novijeg je datuma i teza o postojanju specifičnih receptora za anksioznost. Sa druge strane navodi tezu o preobraćanja libida u strah.ljubavi objekta. anticipacija budućnosti. Ida. Smatra se da iskustvo anksioznosti uvek podrazumeva kategoriju budućnosti i da predstavlja predvidjanje nečega što tek treba da se dogodi (anticipacija).

adrenergički sistem samo periferno uključen ili čak hipoaktivan. pri čemu se centrira uloga neurotransmiterskih sistema (nor. sa druge strane. ser. β.amigdale dovodi do živahnih reakcija. dok jača stimulacija uzrokuje strah i paniku. Farmakološke studije otkrivaju da : 1. Poznato je da je središte emocionalnog života limbički sistem . Smatra se da u patogenezi anksioznosti značajnu ulogu ima narušavanje inhibitornog serotonergičkog uticaja na LC (inhibicija pražnjenja neurona LC ima anksiolitičko dejstvo).osnovnih kvaliteta anksioznosti. koje pri višim naponima prerastaju u panične. Stimulacija bazolateralnog dela nc. hipotalamus. odnosno visceralni mozak. Ključna uloga nor mehanizama u nastanku anksioznosti razmatrana je u septohipokampalnoj teoriji bihejvioralne inhibicije (Gray) i teoriji o centralnoj ulozi sistema locus coeruleusa (Charney i Heninger).amigdale dovodi do agresivnih reakcija. Pitanje medjuodnosa serotonergičke i drugih modaliteta neurotransmisije u patogenetskom mehanizmu nastanka anksioznosti: a. Stimulacija srednjeg dela nc. koji ima kontrolnu ulogu na emocionalne odgovore na periferiji. fobije) čine funkcionalnu podlogu složenijih. u likvoru osoba sa atacima panike povećan je nivo MHPG (m. gaba). amigdale. Hipotalamus ima izraženo inhibitorno dejstvo. te je stoga neurofiziologija anksioznosti vezana i za strukture ovog sistema: nc. U nastanku anksioznosti direktno učestvuju sledeći sistemi neurotransmisije: • Noradrenergički sistem nor neurotransmisija učestvuje u održavanju budnosti .adrenergički blokatori (propranolol) deluju blago anksiolitički Pokazano je da hiperaktivnost α-adrenergičkog sistema ima značajnu ulogu u nastanku anksioznosti. biohemijski korelati anksioznih poremećaja (klinički: ataci panike. sistemskih modela anksioznosti. generalizovana ansioznost. i potrebe za autentičnim samoizgradjivanjem. klonidin (α 2 agonist) deprimira nor kontrolu i izaziva sedaciju 2. Pretpostavlja se da je zadnji deo hipotalamusa u vezi sa strahom i anksioznim reakcijama (električna stimulacija te oblasti dovodi do paničnih reakcija i sledstvene hiperaktivnosti simpatičkog ns). a sistem locus ceruleusa biva aktiviran u stanjima „alarma“ i u slučaju potrebe procene novih informacija. a shodno tome i struktura kao što su locus ceruleus. β – adrenergička aktivacija (izoproterenol) ima slabo ili nikakvo anksiogeno dejstvo 5. Stimulacija RF izaziva normalnu cerebralnu hiperekscitabilnost. nuclei raphae. Viši kontrolni centri kontrolišu hipotalamus. Neurofiziologija i neurohemija anksioznosti Poznato je da su odredjene strukture CNS odgovorne za stanja ansioznosti i straha. Molekularni. Anksioznost je u ovom slučaju rezultat ambivalencije izmedju potrebe za igranjem socijalno poželjnih i nametnutih uloga sa jedne.nor) 4. Jedan od mogućih mehanizama anksiolitičkog dejstva specifičnih inhibitora preuzimanja 13 .amigdale. dok je β. retikularnu formaciju. Već i morfološke veze centralnih NOR i SER struktura moždanog stabla ukazuju na funkcionalnu povezanost ova dva sistema. johambin (α2 antagonist) deluje anksiogeno 3.

serotonina (SSRi) bi mogla biti serotonergička inhibicija noradrenergičkih neurona LC-a.ergičke transmisije u kontekstu nastanka anksioznosti razmatran je sa stanovišta anksiolitičkog dejstva agonizacijom benzodijazepinskog receptora. Neuropeptidi i njihov modulatorni efekat potvrdjuju sledeće teze: 1) Intenzitet anksioznosti u sy depresije. bd receptori tip I. a manje kao miorelaksantno dejstvo. GABA a receptor je hemijski regulisan. GABA-ergički sistem neki autori sa aspekta patogeneze anksioznosti ističu značaj inhibitornog uticaja GABA-e i benzodijazepina na: I. Neurone amigdaloidnog kompleksa III. Medjutim. Primena benzodijazepina dovodi do smanjenja električne aktivnosti serotonergičkih neurona nuclei raphae. koji deluju sedohipnotički. I na kraju. dejstvom na SER sistem. zabrinutošću. 14 . GABA agonisti smanjuju obrt serotonina. patološkim strahom. koji se manifestuje preteranom ili preplavljujućom strepnjom. nepetim iščekivanjem ili „slobodno lebdećim strahom“. Objašnjenje ovog fenomena leži u strukturi GABA a i benzodijazepinskih receptora. Oboljenje prate i telesni simptomi ali su manje izraženi u odnosu na psihička ispoljavanja straha. GABA nezavisnih bd receptora. Lokalna aplikacija GABA-e na jedra raphae blokira transmisiju u njhiovim projekcionim zonama. b. Neurone LC Obzirom da benzodijazepini facilitiraju centralnu GABA-ergičku transmisiju. Agonisti ovih receptora su i barbiturati. ili direktno. često se efekti GABA-e poistovećuju sa efektima benzodijazepina. Medjuodnosi SER i GABA . dok je ista korelacija dokazana za sedativnohipnotičko dejstvo. izgleda da bd svoje anksiolitičko dejstvo ostvaruju preko drugih. SER neurone raphae čiji aksoni se projektuju u limbičke strukture II. što se klinički manifestuje kao antikonvulzivno i sedohipnotičko. Za sada nije pronadjena korelacija izmedju povišene GABA-ergičke transmisije i anksiolize. inhibicijom NOR sistema LC. postsinaptički lociran Cl kanal sa dva funkcionalna odeljka: • Pikrotoksinski receptor (njegova modulacija posreduje antikonvulzivne efekte • Benzodijazepinski receptor – vezivanjem benzodijazepina dolazi do facilitacije GABA-om posredovanog otvaranja Cl kanala . ne može se sa sigurnošću tvrditi da li GABA lizira anksioznost posredno. koji je inače praćen padom koncentracije neuropeptida Y (NPY) u obrnutoj je srazmeri sa odstupanjem koncentracijeNPY od normalnih vrednosti 2) Primena holecistokinina u osoba sa predistorijom panic atacks može da provocira napad panike GENERALIZOVANI ANKSIOZNI POREMEĆAJ Drugi naziv je generalizovano stanje straha. Benzodijazepinski receptor vezan za GABA jonoforu je tip II. Karakteriše se hroničnim. što nije tačno. Otuda je razmatrana mogućnost da se anksiolitičko dejstvo benzodijazepina odvija posredstvom 5-HT sistema.

Češće se javlja u urbanoj populaciji. nezaposlenih. Drugi model karakteriše poremećaje ličnosti i u njemu se predispozicija i precipitirajući faktori praktično ne razlikuju. mada većina smatra da bolest počinje oko 25-te godine. Etiologija postoje dva etiološka modela ovog oboljenja. kod dece jednogodišnja prevalenca je 2.Radi se o stanjima opšte anksioznosti kod osoba koje imaju odredjeni anksiogeni konflikt. pribegava se drugim mehanizmima odbrane što dovodi do neuroze (pomeranjefobije. Polazi od pretpostavke da je veoma snižena sposobnost za podnošenje straha jer u preedipalnom stadijumu nije dostignuta stalnost objekta (da bi se stalnost objekta postigla. ne samo da prizove zaštitnički i umirujući lik majke. Karasua poreklo ovog straha nalazi u dijadnom deficitu. a aktuelna 1. Ovi konflikti potiču iz Edipalne faze (koju karakteriše strah od kastracije.1% lifetime. neće se formirati neurotski simptomi. Smanjena sposobnost podnošenja straha se ispoljava dominacijom automatskog nad signalnim strahom. Ako je majka propustila da mu pruži zaštitu sigurnost ili ljubav. šire strah od ugrožavanja telesnog identiteta) i ovde je reč o trijadnom konfliktu.. konverzija-histerija. Javljanje lekaru je porsečno oko 39. socijalno prihvatanje. koji prističe iz neodgovarajućeg odnosa izmedju majke i deteta. te se strah doživljava u svom prvobitnom obliku (preko telesnih simptoma) i uz prevagu primarnih nad sekundarnim procesima mišljenja . Kod ove forme anksioznost uz brigu (neugodna iščekivanja) ostaje jedini i dominantni simptom. Početak bolesti je teško odrediti. razvedenih. pa strah poprima preplavljujući karakter ( radi se uglavnom o razvojno najnižim oblicima straha: strah od uništenja i gubitka identiteta). bračne odnose. dete treba . To znači da izostaje racionalna obrada opasnosti. vezujući se za druge objekte. Generalizovano stanje straha je jedno od najčešćih psihičkih oboljenja u primarnoj zdravstvenoj zaštiti.9% .6% (5. novac. u cilju ojačanja mehanizama odbrane od dubokih i egu neprihvatljivih nagona sex ili agresivne prirode. Oko dve trećine obolelih osoba su žene. osoba sa manjim prihodima.godine.. već i njenu ljubav). • Drugo psihoanalitičko odredjenje tretira strah kao signal egu. domaćica. rastavljenih. posao. Psihološki modeli Psihoanalitička teorija odredjuje ovo oboljenje na dva načina. kod udovica/udovaca. Samo ako potiskivanje ne uspe da izvrši svoj zadatak.1-6. Epidemiologija Prevalenca 4. 15 . • Prva koncepcija se odnosi na primarni ili automatski strah. regresija-ocd). koje su zabrinute ze životne posledice kao što su problemi vezani za zdravlje. Prvi je svojstven svim psihijatrijskim poremećajima i može se označiti kao predispozicija+precipitirajući faktori=oboljenje.6%) . Signalni strah nema preplavljujući karakter i ukazuje na postojanje nerazrešenih intrapsihičkih konflikata (konflikt izmedju sex i agresivnih nagona iz ida sa principom realnosti koji zastupa Ego ili sa mogućom kaznom od Superega). Samo 1/3 potraži pomoć psihijatra i to u slučaju javljanja komplikacija. Ako se oni samo potiskivanjem zadrže u nesvesnom. dete će kasnije to stalno da traži.

što se manifestuje slabijim reagovanjem na stres. Zbog toga se ponašanje ovih pacijenata karakteriše stalnim. Kod žena je dokazana genetička veza izmedju GAP i depresije: nasledna predispozicija može biti ista za oba oboljenja. stalno iščekuju opasnost i veruju da nisu u stanju da se sa njom izbore • Imaju tendenciju da brinu o dogadjajima i stvarima koje se odnose na daleku budućnost Istraživanja ukazuju da nepodnošenje neizvesnosti jedna od ključnih karakteristika generalizovanog anksioznog poremećaja. Ostali psihološki modeli Istraživanja su pokazala da traumatska iskustva i nepovoljni odnosi u primarnoj porodici igraju važnu ulogu u nastanku ovog poremećaja (smrt roditelja u detinjstvu. Udeo herediteta je oko 30%. Utičući na sveukupno kognitivno funkcionisanje patološka zabrinutost onesposobljava obolelog u tumačenju odredjenih situacija i odnosa koji bi omogućili korekciju postojećih pogrešnih stavova. iskustvo silovanja. za koje se vezuju benzodijazepini. Kognitivne teorije smatraju patološku zabrinutost najvažnijim činiocem u nastanku ovog oboljenja. Istraživanje patofiziologije ukazuje da se ovo oboljenje karakteriše inhibicijom. Efikasnost benzodijazepina u lečenju ovog poremećaja usmerila je pažnju istraživača na GABA-benzodijazepinski sistem. Ona održava i potkrepljuje suzbijanje telesnih ispoljavanja straha. rata ). što pojačava doživljaj opasnosti • Sebe doživljavaju kao nesigurne. nije jasno da li je u ovom sistemu izmenjena funkcija GABA-A receptora. A suština je u tome da patološka zabrinutost omogućava da se izbegnu neprijatni telesni simptomi straha. U drugim istraživanjima je nadjena snižena funkcija parasimpatikusa. a ne aktivacijom simpatičkog nervnog sistema i rigidnošću vegetativnog nervnog sistema. Biološki modeli U okviru biološkog modela izučavaju se:nasledni činioci i neurobiološki modeli Novije studije ukazuju da se medju prvostepenim srodnicima obolelih nalazi oko 25% osoba sa istim oboljenjem. ali neuspešnim traženjem sigurnosti. Istraživanja fokusirana na Hf-Ht-Adr osu ukazuju na abnormalniu reakciju na stres kod nekih pacijenata. GAP se karakteriše više ekscitiranošću centralnog nego vegetativnog nervnog sistema. Jedna grupa istraživanja ukazuje da je 16 . Stopa konkordantnosti kod monozigotnih blizanaca je 50%. Medju muškim srodnicima obolelih od GAP češći je alkoholizam.Razvojno najviši strah je strah od Superega i odnosi se na mogućnost kazne zbog izneveravanja sopstvenih vrednosti i ideala. što se klinički ispoljava stalnim razmišljanjem i strepnjom u smislu „Šta ako?“ Model signala sigurnosti objašnjava ovaj entitet kao oboljenje u kom signali sigurnosti nisu dovoljni ili su neefikasni. pojačavajući aktivnost GABA-e i smanjujući strah. Medjutim. Osobe sa generalizovanim stanjem straha se razlikuju od normalnih na osnovu relativno specifičnih kognitivnih distorzija: • Preteran i iskrivljen doživljaj opasnosti • Verovanje da kontrola nije moguća. a koje će se pojaviti zavisi od uticaja sredine i životnih dogadjaja.

U stanjima povećane napetosti i opreza metabolizam je ubrzan u bazalnim ganglijama i desnom parijetalnom režnju. što se ispoljava sužavanjem fokusa pažnje i rigidnim misaonim procesima. Zabrinutost je često usmerena na nešto što bi se moglo dogoditi u budućnosti. Pretpostavlja se da postoji disfunkcija na nivou 1A i moguće 2A serotoninskog receptora. Ako intenzivan strah traje duže i ako mu se osoba ne suprotstavi efikasno. što za posledicu ima senzitizaciju. bolest. Integrativni model Schacht : Osnovu straha uvek čini svesno ili nesvesno doživljavanje opasnosti. strah gubi signalnu funkciju i doživljava se kao opasnost sama po sebi 2. Klinička slika Nepovoljni životni dogadjaji mogu prethoditi početku GAP. kao i disbalans u nivou metabolizma u različitim regionima mozga u stanju relativnog mirovanja. Nor i holecistokininski sistemi su od manjeg značaja za etiologiju GAP-aEEG ovih pacijenata pokazuje izvesna nespecifična odstupanja i abnormalnosti. kao što je strah i pojačanog mišićnog tonusa. Tipičan je postepen početak. što je plodno tle za pogrešnu procenu. Pacijenti brinu zbog beznačajnih stvari. Oboljenje se odlikuje hroničnim. ali nisu jasni odgovarajući patofiziološki mehanizmi. Da bi se razvio patološki strah. Uz postojanje predispozicije i precipitirajućih faktora . to ima dve krupne posledice: 1. Brojna istraživanja ukazuju na abnormalnosti serotonergičkog neurotransmiterskog sistema. što olakšava fight or flight reakcije pri susretu sa opasnošću. PET studije ukazuju na generalno smanjen protok krvi u mozgu u stanjima stresa i pojačanog straha. problemi na poslu. 17 . Tipična je žalba na nemogućnost odupiranja svojim brigama. osećaj krivice i nesposobnosti postaje sve jači. problema na poslu. što smanjuje samopoštovanje i na taj način se zatvara začarani krug u kom se strah sve više pojačava. Pretpostavlja se da postoji veza izmedju EEG aktivacije desne moždane hemisfere. opasnost se neposrednije i intenzivnije doživljava. sopstvenog ili tudjeg zdravlja. To stanje karakterišu sledeći fenomeni: • Spremnost da se strahom reaguje na mnogo manji povod • Daleko veća opreznost i iščekivanje opasnosti • Nemogućnost habituacije • Teškoće u razlikovanju bezbednih od opasnih situacija Osim senzitizacije. dok nepovoljni životni dogadjaji doprinose da dodje do egzacerbacije. te stalnu preokupiranost istim. ali i zbog bračnih i porodičnih odnosa. najčešće manifestnim u obliku preterane i neosnovane zabrinutosti. Predispozicija se može odrediti na biološkom nivou ili preko razvojnih problema. posledica težeg i trajnijeg straha je i remećennje kompleksnog kognitivnog funkcionisanja. potrebno je postojanje odredjene predispozicije i precipitirajućih činilaca. dok bi precipitirajući činioci predstavljali nepovoljne životne dogadjaje (interpersonalni konflikti. dok druga pretpostavljaju manjak endogenih benzodijazepinskih agonista ili višak antagonista.. materijalne situacije. koja verovatno učestvuje u obradi negativnih osećanja. skoro stalno prisutnim strahom. smrt bliske osobe.). strah postaje izraženiji ili duže traje.osetljivost ovih receptora smanjena.

psihogena glavobolja (u potiljačnom. Pacijenti se žale da ih ne drži mesto. bolovi mišića. vrtoglavica. ali neodredjenim iščekivanjem da se nešto loše može dogoditi. frontalnom delu i po celoj glavi u vidu obruča) . gotovo stalno prisustvo simptoma straha tokom nekoliko meseci. vratu. opreznost. nekog od fobičnih poremećaja. bol ili nelagodnost. suvoća usta ) . da lako planu ili se iznerviraju kao i da im je teško da se na bilo šta usresrede. Dg isključuje istovremeno ispunjavanje kriterijuma za postojanje depresivne epizode. posebno problemi sa zaspivanjem. Ovi simptomi nisu specifični z aGAP. Nije retka pojava psihogene disfagije (osećaj „knedle u grlu“ i teškoće pri gutanju). nedovoljno samopouzdanje. da ima preplavljujući i 18 . ocd ili paničnog por. Kod najmanje ¾ obolelih od GAP se sreću komorbidna psiihjatrijska oboljenja koja često dominiraju kliničkom slikom. razdražljivost. Stoga je ova nefokusirana strepnja poznata i kao slobodno lebdeći strah. sumnjičavost i razdražljivost (većina može ispoljavati svojstva zavisnog ili strašljivog PL). osećaj gušenja. trzaji. koji uključuju: • strepnju • motornu napetost • preteranu vegetativnu aktivnost B. pritisak. vrući i hladni talasi po telu. stomačne tegobe. ramenima. Oboljenje se može ispoljavati i napetim. Obzirom na kontinuirano prisustvo napetosti i preteranog opreza koji pacijenti teško podnose. Simptomi psihičke napetosti čine značajnu i relativno specifičnu komponentu generalizovanog stanja straha i ispoljavaju se kao nemir. Dijagnoza Dg kriterijumi prema ICD 10: A. muka. licu i očnim kapcima. Obično su pogodjene grupe mišića na potiljku. Karakteristika GAP-a su i gotovo stalno prisutni telesni simptomi . znojenje.Ponekad je obolelom teško da kaže od čega strahuje. nervoza želuca) i opđti simptomi (nesvestica. stezanje u grudima. tremor. U GAP su važne i manifestacije telesne napetosti: zategnutost. pa se zato lako uplaše i trgnu na najmanji povod. ali su manje izraženi nego kod napada panike. Ali sledeća svojstva ličnosti relativno se često sreću kod obolelih: osećanje nesigurnosti. poremećaj spavanja. preosetljivost. oni to stanje opisuju kao da su uvek na ivici da puknu. nesposobnost opuštanja. doživljaj da se strah ne može kontrolisati. GAP obično prethodi pojavi poremećaja raspoloženja i kod većine pacijenata se pojavljuje posle početka specifične i socijalne fobije. utrnulost. strašljivost. To su simptomi vegetativne hiperaktivnosti (palpitacije. ostali telesni simptomi. nestabilnost u nogama. treperenje. Treba istaći da ne postoji jedan odredjen tip ličnosti koji karakteriše sve osobe sa generalizovanim stanjem straha. prenapregnutost. Neretko su prisutne i žalbe na zaboravnost. respiratorni i gastrointestinalni simptomi (dispneja. grčevi. tj. parestezije). Diferencijalna dijagnoza • Normalno stanje straha kod GAP postoji veći intenzitet straha. nepoverenje. strah je dugotrajniji. simptomi telesne i psihičke napetosti.

• Simptomi GAP u sklopu hipertireoidizma • Iritabilnog kolona. Oporavak nakon 10 godina lečenja i praćenja je moguć u 25% slučajeva. tahikardija ili poremećaj ritma i crvenilo lica) • Panični poremećaj GAP počinje ranije. koji nisu takvog intenziteta da bi mogla da se postavi dijagnoza depresije ili nekog specifičnog stanja straha. Prognoza je uglavnom nepovoljna. GIT smetnje. dok je kod PP tipična vegetativna hiperaktivnost • Poremećaji raspoloženja • Depresija uvek postoji anhedonija. a ne da su već obolele. kritike i procene osobe u socijalnoj situaciji. • Hipohondrija kod GAP postoji strah da bi osoba mogla da se razboli. naročito ako je oboljenje dugo trajalo. Takodje. aberantna seksualnost. gubitak interesovanja • Opsesivno-kompulzivni poremećaj prisile kod okp su Eg-distone više se doživljavaju kao intruzivne. izostaju tipična hipohondrična ponašanja. S obzirom da GAP često narušava kvalitet života medju ovom populacijom pacijenata je česta nezaposlenost.sveprožimajući karakter. Epidemiologija 19 . Remisije su retke. postepeno. ulceroznog kolitisa. ako je praćeno komorbidnim psihijatrijskim poremećajima. ometanje funkcionisanja i osiromašenje kvaliteta života. Dbt Mell • Intoksikacija stimulativnim sredstvima (amfetamin. kao i ako oboleli nisu dobro prilagodjeni sredini u kojoj žive i ako su im bračni i porodični odnosi nekvalitetni. zbog čega izbegavanje socijalnih kontakata postaje tipično. postoji prenadraženost CNS. Tok i prognoza GAP je hronično oboljenje sa znatnim fluktuacijama u intenzitetu simptoma . a recidivi česti. agresivni ispadi. Često se komplikuje depresijom i zloupotrebom alkohola. MEŠOVITA STANJA STRAHA I DEPRESIJE Definicija Mešovito stanje straha se odlikuje preplitanjem simptoma straha i depresije. Najčešće se kombinuju farmako i psihoterapija. • Poremećaj prilagodjavanja i posttraumatski poremećaj ovde je traumatski dogadjaj etiološki najznačajniji • Strašljivi poremećaj ličnosti ovde postoji strah od socijalnih interakcija. kofein – učestalo mokrenje. dok su simptomi i dalje izraženi u 60% slučajeva. Lečenje Lečenje je potrebno započeti što pre. kompromitujući postupci i gubitak kontrole). poremećajima ličnosti i hroničnim organskim bolestima. procenjuje se da traje prosečno izmedju 6 i 10 godina. a njihov sadržaj je manje vezan za svakodnevne i realne životne probleme (tipične su teme: kontaminacija. tj. neprimerenost intenziteta straha u odnosu na okolnosti koje su ga izazvale.

Sa jedne strane postoji mišljenje da strah i depresija imaju zajedničke činioce rizika i predispozicije. pokazuju sličnu hiperaktivnost nor sistema i poremećaje ser. a u izvesnoj meri su prisutni i somatski simptomi koji nemaju organsku podlogu. Etiologija O odnosu izmedju straha i depresije postoje različita gledišta. tj. neodredjeni somatski simptomi . Tako je za strah karakterističan osećaj ugroženosti. strepnja. a za depresiju preteran doživljaj niže vrednosti. nemir. Sa druge strane je mišljenje da stanja straha I depresije imaju različite faktore rizika i predispozicije što dovodi ili do pojave stanja straha ili do pojave depresije. disforično 20 . Osim toga. Mada ne postoji tipišan opis mešovitog stanja straha I depresije. dok se depresija od straha razlikuje poizostanku pozitivnog afekta ( zbog sniženih VND). u cilju prevazilaženja problema razlikovanja kliničkih ispoljavanja specifičnih za ove entitete. greške. Klinička slika Klinička slika je izrazito heterogena. stres koji bi vodio u mešovito stanje straha obuhvatio bi gubitak i opasnost. ali nije jasno koji činioci odredjuju da li će se javiti pretežno simptomi jednog ili drugog entiteta. da predstavlja činilac rizika za njenu pojavu. • Prva hipoteza. Sreće se kod osoba u rasponu od treće do sedme decenije života. zastupljenost simptoma je subsindromska. doživljaj nesigurnosti i slabo samovrednovanje. sledeći simptomi su često prisutni:nervoza. Pretpostavlja se da u ovom bitnu ulogu ima još uvek nedovoljno proučena kombinacija bioloških i psiholoških činilaca. demoralisanost. a da uticaji sredine i tip stresa odredjuju do kog psihičkog poremećaja će doći. poremećaji spavanja. uz stalna negativna iščekivanja. pa je po tom mišljenju stanje straha ili neposredni prethodnik depresije ili označava teži oblik depresije. Prema ovom modelu. proizašla iz kognitivne teorije iznosi da strah i depresiju karakterišu specifični kognitivni obrasci. Pretpostavlja se da isti geni mogu da budu u osnovi oba oboljenja. Strah se od depresije razlikuje prisustvom simptoma vegetativne hiperaktivnosti. krivice i gubitka. Neurotransmiterski sistemi tkdj. kao zajednički činilac straha i depresije . Psihološki činioci U okviru ove teorije. dok je u depresiji izražena kognitivna orjentacija prema prošlosti . kada je ono udruženo sa njom.Procenjuje se da je zastupljenost ovog poremećaja u opštoj populaciji izmdju 1 i 10%. poremećaj u lučenju TSH I prolaktina pri davanju TRH. poremećaj u lučenju GH pri davanju klonidina. Pod negativnim afektom se u ovom slučaju podrazumevaju simptomi napetosti i uznemirenosti. teškoće u koncentraciji. laka zamorljivost. Istraživanja pokazuju da etiologija može biti zajednička za mnoge simptome straha i depresije. • Druga hipoteza poznata pod nazivom tripartitni model ističe negativni afekat (koji se odnosi na njihova svojstva) . pri čemu stanje straha može da prethodi depresiji . strah se odlikuje kognitivnim usmeravanjem ka budućnosti. Biološki činioci Neuroendokrinološka istraživanja ukazuju na vrlo slične abnormalnosti u stanjima straha i depresiji : poremećaj u lučenju kortizola pri davanju ACTH. napetost. Simptomi depresije i straha su neretko genetički povezani . razdražljivost. razdražljivost. u novije vreme su definisane dve hipoteze.

oslabljena koncentracija i zaboravnost. na intelektualnom planu. Sem toga. nego obrnuto. Lečenje Efikasnost pokazuju skoro svi oblici psihoterapije. Pacijent zamenjuje anksioznost strahom. klecanje nogu. nezadovoljstvo sobom. fobija ima tri karakteristike: • Anticipaciju (strah od pomisli i očekivanja susreta sa fobičnim stimulusom. negativističan i često pesimističan stav. Diferencijalna dijagnoza • Poremećaji raspoloženja • Specifična stanja straha • PL (strašljivi. I drugo. kao i napor kojim pacijent pokušava da je izbegne. lažna vrtoglavica ). koju prate telesne pojave (tahikardija. pri čemu iste simptome ponekad izaziva očekivanje iste situacije. koji je i dalje neugodan. FOBIČNI POREMEČAJ Fobija ( bežanje. Ovaj intenzivan strah je praćen vegetativnim poremećajima. lako zamaranje. Tok i prognoza Uošen je akutni i hronični tok. emocionalna labilnost. u kom dolazi do pomeranja sa objekata i situacija aktera intrapsihičkog konflikta na druge. znojenje. daleko je više depresivnih pacijenata koji imaju patološki strah. poremećaji spavanja. pacijent zna da objekat straha nije realno opasan. manjak energije. aktivnosti i situacija koje za posledicu imaju svesno izbegavanje fobičnih stimulusa. Dakle. lečenje depresije je prioritet. Pre svega. aktivnosti i situacija. pasivno-zavisne ličnosti. Fobična kriza je obeležena brutalnim izbijanjem parališuće strepnje i tegobe. Po definicije je blaži neurotski poremećaj. strah ) se definiše kao iracionalni i stalni strah od specifičnih objekata. drhtanje. Pogoršanjima obično prethode neprijatni i traumatski životni dogadjaji. U suštini predstavljaju odbrambenu meru. a pacijent prepoznaje da strah nije u proporciji sa aktuelnom opasnošću od tih predmeta. sa relativno dobrom prognozom . od kojih se onda objekat plaši. Simptomi se obično javljaju akutno i često im prethode nepovoljni životni dogadjaji. fobični objekat može da se izbegava ili poništava (negira). ali. zavisni i opsesivno-kompulzivni pl) Uvek treba imati na umu da izmedju straha i depresije postoji hijerarhijski odnos. preosetljivost. već se ono više tretira kao rezidualna dijagnostička kategorija. Osobe sa ovim poremećajem su uglavnom: strašljive. dok su od lekova najčešće primenjivani antidepresivi i anksiolitici. panika. neurotični kompromis.raspoloženje. užas. što olakšava neugodnost. uz adekvatno lečenje i praćenje. Dijagnoza U MKB 10 se ne daju precizna uputstva za dijagnostikovanje ovog obolenja. 21 . strah od straha ) • Strah pri susretu sa fobičnim stimulusom • Ponašanje izbegavanja Fobični objekti su simboli originalnih objekata i situacija .

objekti i situacije kojih se realno plaši svaki čovek 2. U najtežim slučajevima se vezuju za krevet. depersonalizacija i derealizacija. skučenih prostorija punih nameštaja. prodavnice ). pojačana sumnjičavost prema okolini i nesigurnost u sebe. već kod mnogih izazivaju prijatna osećanja Fobični poremećaj se deli na: • agorafobiju • socijalne fobije • specifične fobije U MKB 6 fobija se po prvi put klasifikuje kao samostalan entitet (1947). pojačana zaokupljenost samim sobom (sklonost introspekciji). Veoma često ispoljavaju klaustrofobične smetnje : strah od lifta.Klinička karakteristika fobičnog poremećaja je da pacijent. histrionična. AGORAFOBIJA Agorafobija je najčešći i najznačajniji oblik fobičnog stanja i karakteriše se postojanjem stalnog. očekujući susret sa fobičnim objektom ili situacijom. Osnovne simptome često prate i opšti strah. Posebnost poremećaja čini i postojanje intenzivnog straha od vožnje javnim saobraćajnim sredstvima. mostovi. mračnih. Posebna organizacija ili poremećaj ličnosti uvek prate agorafobiju i predstavljaju glavni preduslov za njen nastanak i razvoj. da bi u 9-oj reviziji došlo do transformacije fobične neuroze u fobična stanja. iz kog nekad ne izlaze čak i godinama. U razvijenom obliku. tuneli. možemo ih podeliti u tri grupe: 1. bioskopske. objekti i situacije u kojim još uvek postoji neka veza sa opasnošću. opsesivni i hipohondrični fenomeni i depresivno raspoloženje. pozrišne. trgovi. postaju mesta koja zaplašuju i na kojima se mogu javiti napadi straha ili panike) Isti je slučaj i sa velikim zatvorenim prostorima (robne kuće. Bitne karakteristike mišljenja fobičnih pacijenata su: interpretativnost. objekti i situacije koje ne samo da predstavljaju opasnost. ili strah od putovanja do udaljenih mesta. Pokretljivost i aktivnost obolelih osoba se značajno smanjuje. koncertne dvorane. socijalne fobije i drugi fobijski strahovi. strah od straha i ponašanje izbegavanja. a u 10-oj reviziji fobija dobija svoj definitivni oblik. narcistička i borderline ličnost. ali je normalan čovek naučio da tu opasnost podcenjuje 3. samoprebacivanje. U zavisnosti od predmeta i situacija koje mogu biti sadržaj fobije . Još jednu od specifičnosti agorafobije predstavlja potreba da uza sebe imaju osobu od poverenja. intenzivnog ili paničnog straha od javnih mesta i mesta sa kojih se teško može brzo ukloniti ili mesta na kojima je dobijanje medicinske pomoći veoma otežano (ulice. ili susrevši se sa njima – doživljava strah. zatvaraju se u svoj stan. agorafobiju karakterišu napadi panike. Epidemiologija 22 . autoputevi. osobe se povlače. telesni simptomi straha. anksiozna (izbegavajuća). Reč je o postojanju anksiozno-fobične strukture ličnosti i njenih varijacija ispoljenih kao pasivno-zavisna. malih.

Osiromašenja Radi se o oboljenju koje dovodi do pada kvaliteta življenja. koje za osobu imaju nesvesno značenje.godine. jer etiologija nije dovoljno poznata da bi se moglo izdefinisati jedinstveno i opšteprihvaćeno objašnjenje porekla agorafobije. već samo od seksualizovanih situacija. Neuspeh Ega se objašnjava postojanjem velike unutrašnje napetosti i osećanja blokade. u okviru odredjenja neuroze straha pisao o odredjenim specifičnostima fobičnih strahova. jer strah regredira na oblik napada straha ili panični strah. što stvara podložnost za reagovanje strahom. koje ima značenje kastracije. drugi oko 30. U takvim okolnostima Ego aktivira mehanizme odbrane i putem njih okreće unutrašnju opasnost put spolja. koji se karakteriše: ambicioznošću. javlja se strah kao signal ili upozorenje. Edipovim kompleksom. koje se posledično smanjuju i redukuju. Šire posmatrano. U dinamici fobija veza izmedju situacije koja izaziva strah i konflikta je skrivena. Etiologija Postoji širok spektar teorija. Ali. potrebom za isticanjem i dominacijom. takodje je povećana stopa samoubistva.prema situacijama.7-5. Sa duge strane. uz nedovoljnu podršku od strane roditelja • Strah od gubitka ljubavi majke i drugih odraslih Dinamika nastanka fobijskog straha Kada Ego koji ocenjuje opasnost upozorava da odredjena nagonska akcija može dovesti do kastracije ili gubitka ljubavi. pa umesto da upozori na postojeću opasnost od traume.Istraživanje ECA studije ukazuje na zastupljenost ovog poremećaja od 2. jer ga povezuje sa opasnošću ili sadističkim aktom zlostavljanja. kao signal Ega ima posebne karakteristike. Nema više straha od seksualnih. Bračno stanje Oboleli su uglavnom u braku i ne retko i partner ispoljava isti poremećaj. Psihoanalitičke teorije Frojd je još 1895. objektima i aktivnostima od kojih osoba počinje da oseća fobijski strah. tj. Frojd je fobije najuže povezivao sa psihoseksualnim razvojem. Frojdovo učenje je osvetlilo još neke momente od značaja za razvoj fobija u odraslom periodu : • Ometen proces poistovećivanja sa osobom istog pola • Kontinuirano rivalstvo medju braćom i sestrama. simbolički predstavljaju ili iskušenje ili kaznu. Kada dete vidi seksualni čin svojih roditelja ono doživi traumatsko iskustvo. Smrtnost Najnovija istraživanja ukazuju na povišen stepen smrtnosti zbog razvoja sekundarne depresije i alkoholizma. smatrajući da ovaj strah. oko 28. prosečno oko 24.godine. strahom od kastracije i uretralnom erotikom. uretralna erotika je čest dinamički sadržaj kastracionog kompleksa. Kada se u Egu javi strah (zbog unutrašnjih opasnosti iz Ida) a osoba nije u stanju da se suoči sa njom i razreši je. Radni status Osiromašenje radne sposobnosti i kapaciteta za rad je veoma izraženo. Zastoj libida na ovom stupnju razvoja dovodi do oblikovanja uretralnog karaktera. dok je kod muškaraca povećan rizik od KVS oboljenja. Fobični strah upozorava na postojanje opasnosti od narušavanja psihičke ravnoteže zbog provale u svest zabranjenih nagonskih impulsa koji su u vezi sa Edipalnim stupnjem u psihoseksualnom razvoju. on je sam izaziva. kod fobija upozorenje ne uspeva . Za nastanak fobije straha značajni su sledeći mehanizmi odbrane: 23 .8%. dolazi do inhibicije Ega ili životnih aktivnosti . Pol Češća je kod žena 3:1 Godine početka Prvi zamah dešava se oko 18.

glavni impulsi koji pokreću fobični proces su agresivno-destruktivni. specifičan je i karakterističan kod fobija. homoseksualizam. Franz Aleksander Po njemu fobija nastaje zbog neuspeha u funkcionisanju Ega pri savladjivanju problema vezanih za prilagodjavanje uslovima okoline. Ovaj mehanizam je kod fobija neuspešan. Tako izolovan strah se eksternalizuje i izbacuje upolje mehanizmom projekcije. Tako fobična osoba nagonski podsticaj više ne doživljava kao svoj. potreba za pratiocem je potreba za nesvesno omraženim roditeljem. tj. Ego se rešava straha mehanizmom projekcije udružene sa simbolizacijom i kondenzacijom. Po Dojčovoj. a njegov efekat je konflikt i pojava straha od kastracije. retko seksualni. prostituciju. sa edipovskim željama i strahom od kastracije. fokusira i striktno povezuje za odredjene situacije. Činjenica da ta osoba korača pored nje.Potiskivanje je osnovni mehanizam odbrane i povezan je sa pozitivnim i negativnim Edipalnim željama. Radi se o reakciji besa na neuspeh koji izaziva strah od kastracije. Dalja razrada Frojdovih ideja stavila je poseban akcenat na pregenitalni stupanj . kao tipična forma straha za sve oblike fobija. Na osnovu dubine regresije Frojd je razlikovao dve vrste fobija: • Obične (duboka regresija na preedipalni stupanj. Fobijski simptom je oličenje ove odbrane. dokazuje mu da je nije ubio. 24 . Intrapsihički konflikt se projektuje u spoljašnji objekat ili situaciju koja se kasnije izbegava. bliže histerije) Glavne fiksaciono regresivne tačke kod fobije su povezane sa falusnom fazom. već kao nešto nepredvidjeno što dolazi iz spoljašnje sredine. Taj proces se odigrava u tri faze: 1. zdrava i čitava. masturbaciju. da su prebojene sadističko-agresivnim impulsima. koje mogu dobiti i pregenitalne karakteristike. Izolacija ima posebno značenje kod fobija. svojim prisustvom on nadzire i donosi olakšanje. jer se strah nastao zbog postojanja intrapsihičkih konflikata. Formiranje simptoma kao mehanizam odbrane. Regresija je zajednički činilac svih fobija. Helen Dojč smatrala je da su fobije topografski bliže opsesijama nego histeriji. regresija na Edipov kompleks i rivalitet sa braćom i sestrama (kada se javlja strah i osećaj krivice) 3. predmete. agresiju i odbranu od nje. pomeranjem preobraća na drugu situaciju razlličitu od izvorne i veže za nju putem simboličkih asocijacija. strah od smrti. zaštićuje osobu od iskušenja. Podsticaj se dalje. Superego se ovde ponaša kao stariji i dovodi Ego u opasne situacije. Premeštanje je najvažniji mehanizam odbrane kod fobija i predstavlja preobraćanje unutrašnje opasnosti u opasnost spoljašnje prirode. neuspeh u životu i gubitak inicijative 2. odustajanje od samopotvrdjivanja i njegova zamena zavisnošću Po njemu. delatnost i funkciju organizma. blizu ocd) • Specifične (regresija na edipalni nivo. ali nije tako nepomirljiv kao kod opsesija. jer izoluje strah. promiskuitet. Pratioc na površnom nivou. Fobije nastaju kao posledica aktuelizacije intrapsihičkih konflikata povezanih sa preedipalnim i edipalnim stupnjem u psihoseksualnom razvoju. kao i da medju obolelim postoje osobe koje ispoljavaju histerični karakter.

osećaj gušenja. Ovako doživljena nelagodnost uslovljava razvoj intenzivnog straha i u svim sličnim situacijama. Kognitivne teorije Nastanak straha i fobija objašnjavaju na osnovu pogrešno konceptualizovanih saznajnih procesa. i ulogu specifičnih mehanizama odbrane:negaciju. U tom periodu strah od razdvajanja dostiže kavlitativno drugačiji nivo u funkcionisanju motornog sistema koji omogućava detetu da se i fizički odvoji od objekta. Po ovoj teoriji razvoj agorafobije bi se mogao objasniti na sledeći način: Osoba koja razvija agorafobiju je primarno doživela neko bolno iskustvo daleko od kuće. zavisnost i strah od pasivnog odvajanja od objekta. projekciju. mnogi autori smatraju da fobije treba posmatrati kroz prizmu psihološke dobiti od bolesti. Ova neprijatna doživljavanja motivišu obolelog da nadje način kako da ih izbegne. Eysenck. pomeranje i rascep (splliting). precenjivanje stepena opasnosti 3. Sperlingova ističe i karakterističnu organizaciju Ega koja je primitivna. Osoba sklona strahovanju doživljavaće opasnost i kad ona realno ne postoji ili će datu situaciju nerealno procenjivati. smatrajući je opasnom. Salzman ističe da je glavni uslov za nastanak fobije postojanje opsesivnog karaktera i strah obolelog da će izgubiti kontrolu nad svojim impulsima. Rachman Premorbidne crte ličnosti:zavisnost. Pretpostavlja se da su opažanje i interpretacija opasnosti ugavnom povezani sa mogućim doživljavanjima neke vrste gubitka. Bolno iskustvo je najčešće vezano za zdravstveno stanje i doživljaj: lupanja srca. Osnovna postavka je da je strah uslovljena reakcija na bol i da ima snagu i nagona i potkrepljivača. Medjutim. cveta pasivnost. Neutralni stimulusi povezani sa bolnim ili ugrožavajućim dobijaju snagu proizvodjača straha. Teorija o traumatskom uslovljavanju straha Wolpe. Ona posebno ističe važnost preedipalnog stupnja. vrtoglavice. Najzad. Beck navodi četiri osnovne pogreške u saznajnim procesima osoba u strahu: 1. u masi ljudi . ambivalentan odnos prema majci. ako se konflikti iz oralnog stadijuma ne razreše. na javnom mestu. emocionalna nezrelost. Ponašanje koje optimalno ispunjava ove uslove jeste povratak kući – to je ponašanje izbegavanja. bolesti ili smrti. potcenjivanje sopstvenih mogućnosti snalaženja u toj situaciji 4. Pošto uspešno redukuje strah. eksternalizaciju. fobije su uslovljene reakcije straha.Melita Sperling Po njoj fobije predstavljaju strah koji je sex prirode . potcenjivanje moguće pomoći od strane drugih 25 . procenjivanja mogućnosti da će doći do stanja opasnosti 2. Teorija nagona ili dva činioca Po ovoj teoriji strah je sekundarni nagon i sekundarni potkrepljivač (Mowrer i Miller). ponašanje izbegavanja se pozitivno potkrepljuje. povrede. naglo nastale malaksalosti. a kasnije i pri pomisli na njih (stah od straha). neodlučnost. Bihejvioralne teorije Po principima teorije učenja. već ispoljen strah u detinjstvu. Osnovna premisa je da strah ne uzrokuje odredjena situacija ili dogadjaj sam po sebi već njihova pogrešna interpretacija. što stvara uslove za kasniji nastanak fobija. ustaljuje se i postaje osnovni psihopatološki sadržaj.

Neretko su oni negativistični. prezaštićujuća. Buduća agorafobična osoba bira partnera koji poseduje osobine koje ona nema (razvijenu i ispoljenu odgovornost. želi i voli da se pita o svemu. U takvim porodicama ugl. ljubomori. ali ih one ne podržavaju kao majke. samostalnost i osećanje lične slobode kod dece). majka je dominantna. on uglavnom ima iste ili slične tegobe. nezavisnost. genetičkih. psihofizioloških i psihoendokrinoloških parametara. povučen. te dobija beznačajnu ulogu u porodičnoj hijerarhiji. inicijativu u rešavanju životnih problema). Partnersko-bračni odnos često dobija etiološku suštinu. caruje nemir i nesloga. 26 . Pretpostavlja se da kod obolelih postoji genetska predispozicija za lako razdraženje pomenutih neuroanatomskih struktura.razvoj ludila. Često su ti partneri neelastične i rigidne osobe što može imponovati kao stabilnost i snaga. Napadi panike se mogu dovesti u vezu sa moždanim stablom i neuronskim pražnjenjem u locus coerulesusu (noradrenergički centar). Biološke teorije Zasnivaju se na analizi neuroanatomskih. ograničavajući i osiromašujući. kontinuirano izbegava roditeljske obaveze. tih. anksiozni . a čest je i slučaj izmena roditeljskih uloga što je predispozicija za nastanak agorafobije (otac je pasivan.Kod agora fobije saznajni simptomi mogu da budu mnogo intenzivniji i da dovedu do inhibicije pojedinih kognitivnih funkcija posebno u domenu zaključivanja. prisećanja i predvidjanja budućnosti. Agorafobične žene biraju partnera koji bi trebao da preuzme ulogu roditelja. Takodje je moguć i razvoj novih simptoma depersonalizacije i derealizacije. antisocijalnog ponašanja Teorije o porodičnim i bračno-partnerskim odnosima Razvoj agorafobičnog ponašanja uslovljavaju ili pospešuju zatvorene . porodice koje prezaštićuju svoje članove i uče ih da izbegavaju rešavanje životnih problema. Kognitivne teorije takodje poentiraju i osećaj bespomoćnosti. Neuroanatomska osnova Gorman i saradnici smatraju da se nastanak paničnog poremećaja sa agorafobijom nastaje kao posledica ekscitacije tri neuroanatomske oblasti: moždanog stablja. skloni eksplozivnim. ili kompulzivni sa izraženom težnjom ka povlačenju (često impotentni). nekomunikativne porodice. limbičkog režnja i prefrontalnog dela kore velikog mozga. to se ne dešava jer partner nije snažna ličnost. koje potenciraju neispoljavanje ili potiskivanje emocionalne ekspresije. ljutitim reakcijama. Agorafobični muškarci se vezuju za žene koje podsećaju na njihove obožavane majke. Ali. očekujući da ih on reši. Nerešene probleme iz primarne porodice agorafobična osoba prenosi na svog partnera. već uglavnom sputavaju. neretko patogen i destruktivan. guši inicijativu. neurofizioloških. za koji se pretpostavlja da nastaje kao rezultat pogrešnih interpretacija niza telesnih senzacija: • lupanje srca –infarkt • senzacije u udovima – moždani udar • promene psy funkcionisanja – početak ludila • vrtoglavica – koma i smrt • teškoće u disanju – ugušenje i smrt • osećaj gubitka kontrole nad unutrašnji senzacijama. zatim na nivou hemoreceptora u produženoj moždini i SER neuronima raphae dorsalis u srednjem mozgu. ali ih je poricao ili prikrivao. Po pravilu je neskladan.

hipotalamo-hipofizno-tireoidne Klinička slika Agorafobija je složen i kompleksan psihički poremećaj. uzbudjenje i strah. pa i godina. klinička praksa pokazala da je ispoljavanje ovog poremećaja mnogo složenije. Najverovatnija je transmisija po modelu dominantnog gena. Psihoendokrinologija Istraživanja etiologije agorafobije iz ugla psihoendokrinologije su usmerena na utvrdjivanje mehanizama aktivnosti dveju osovina: 1. stanje potpune bespomoćnosti). čežnja za kućom. Redje može početi naglo i neočekivano. odbijanje da idu u školu. Model po kom dolazi do ovakvog ponašanja ima sledeći redosled: • doživljavanje napada panike dovodi do pražnjenja u moždanom stablu • ova pražnjenja se prenose u više kortikalne centre (odgovorne za učenje i složena osećanja) • u tim strukturama se napad panike doživljava kao neprijatan. U postojećoj klasifikaciji opisana su dva entiteta: 1.postojanje komorbiditeta i kliničke komplikacije. mada ni model poligenskog nasledjivanja nije definitivno odbačen. Početak Oboleli od ranog detinjstva ispoljavaju karakteristične osobine: preosetljivost. Ponašanje izbegavanja se povezuje sa prefronteksom kore velikog mozga. To je provala intenzivnog straha ili užasa praćenog osećajem vitalne ugroženosti i pretnje smrti (zemljotres. Precipitirajući činioci U najvećem broju slučajeva nastanak poremećaja se može povezati sa nekim dogadjajem ili situacijom iz života. udar struje. strašljivost. jedno od najmučnijih. eneureza. ostvaruje se i veza izmedju prefronteksa i moždanog stabla Genetičke teorije Agorafobija se smatra porodičnim oboljenjem. Izraženi i specifični simptomi agorafobije počinju da se javljaju izmedju 18-30. strah od straha i ponašanje izbegavanja i druge karakteristične simptome i oblike ponašanja. agorafobija sa paničnim poremećajem 2. ili čak po život opasan događaj • pacijent situaciju procenjuje kao opasnu ili ugrožavajuću • ovo uverenje podržava i podstiče doživljavanje straha od straha izazvanog pražnjenjem u limbičkom režnju. posebno ako se u obzir uzmu . Tipičan početak je postepeno javljanje nespecifičnih simptoma u trajanju od više meseci. Ti su dogadjaji poslednja kap u prepunoj čaši koji dovode do karakterističnog ispoljavanja agorafobije. godine. agorafobija bez paničnog poremećaja Medjutim. strah od razdvajanja od roditelja. noćne more. Napad panike je posebno emocionalno iskustvo. hipotalamo-pituitarno-adrenalne 2.Strah od straha se povezuje sa limbičkim režnjem koji je centar za mnoga osećanja posebno za bes. pre definitivnog ispoljavanja oboljenja. Razvijena klinička slika Oboleli doživljava napade panike. sa kojim se uspostavlja recipročna veza • ova veza omogućava održavanje ponašanja izbegavanja • pored pomenute. Traje uglavnom nekoliko minuta 27 . konkordanca kod monozigotnih blizanaca iznosi 31%.

a strah je mučan. parališući) su dva tipična doživljaja straha izmedju napada panike. Napad panike prate brojni psihički. Telesni: kardiovaskularna simptomatologija najčešće. čini se kao da će se raspasti. Razvija se postepeno. avionom. telesni i ponašajni simptomi. od vožnje liftom. Strah od straha ili anticipatorni strah se javlja kao posledica doživljenih napada panike i osećaja bespomoćnosti. grudi – može dovesti do glavobolje. I uvek postoji opasnost od razbuktavanja do nivoa panike. Slobodno lebdeći strah (nejasno doživljavanje straha kao da osobu strah preplavljuje. bespomoćne. Specifični oblici straha karakterišu razvijenu kliničku sliku: strah da bude sam. ali ne i manje nelagodan. ima tendenciju ponavljanja i ustaljivanja. oprezne . ponašanje privlačenja. Osećanje psihičke i telesne napetosti su česti simptomi izmedju napada panike. Ovaj strah je manje dramatičan. odlaska kod frizera. depersonalizacioni i derealizacioni fenomeni doprinose osećanju gubitka kontrole i strahu od ludila. zatim se izbegava sve veći broj mestai situacija i na kraju to postaje glavni oblik ponašanja. 28 . do ekstremne agitacije. U osnovi leži osećaj bespomoćnosti. apel ponašanje. i pasivno. neprijatan. posebnih oblika strahovanja i specifičnih oblika ponašanja koji podsećaju na sliku generalizovanog anksioznog poremećaja. Postaju povišeno nesigurne. ili pak ugušenja. Život se svodi na boravak u kući i relacije kuća-posao-kuća. Osobe koje doživljavaju opšti strah saopštavaju da su potpuno paralizovane. tako da su uvek spremni da o sebi govore izuzetno ružno. potiljak. da gube kontrolu nad sobom i počinju da „lude“. što je povremeno vrlo izraženo. da ne vladaju životnom situacijom. Oboleli ne može da razume svoje stanje. a ona pri tome ne zna odakle strah dolazi) i strašljivo iščekivanje (oboleli je obuzet strepnjom da će se nešto loše dogoditi. od čekanja uopšte. Dramatizacija i veoma neprijatni hipohondrijski. strah od putovanja. pa i celokupnog organizma. Specifični oblici ponašanja: psihomotorna uznemirenost. kupanja u kadi. Telesna napetost se ispoljava kao zategnutost mišića ( vrat. ali nije povezan sa doživljavanjem nesreće. Klinička slika izmedju napada panike Napadi panike traju odredjeno vreme. kada dolazi do inhibicije reakcija i ponašanja obolele osobe. sumnjičave. u redu. ali dovodi do osiromašenja i pada kvaliteta življenja. Psihička napetost je osećaj svesnosti da postoji odredjena opasnost. stezanja u grudima. ramena. smatrajući da su se razboleli od teške.(redje sati). Psihički : intenzivan strah od smrti zbog infarkta miokarda ili mozga. Oboleli su najčešće depresivnog raspoloženja. Prvo se izbegavaju mesta i situacije gde je oboleli doživeo prve smetnje. po život opasne bolesti. pa čak i stalno ležanje u krevetu. Ponašanje izbegavanja može biti aktivno. Pacijent oseća nelagodnost. obeshrabrene. te da im neka kugla iznutra pritiska grudi. Preokupiranost strahom je osnovno osećanje izmedju napada panike. Ovo ponašanje sprečava razvoj straha. kada osoba beži iz opasne situacije. Oboleli razvija strah zbog predvidjanja da se napad panike može ponovo javiti. ne uspevaju da se organizuju i realizuju neke od životnih ciljeva. Nivo samoprocene i samovrednovanja je izuzetno nizak . strah da ostanu sami u kući. teškoća u disanju) . unutrašnji pritisak. lagano se proredjuju i nestaju. dolazi do ispoljavanja drugih psihopatoloških sadržaja. opsesivni.

stalna napetost. izbegavanje situacija koje izazivaju strah Diferencijalna dijagnoza : depresija. nesposobnost za uvid. zloupotreba PAS. optimalni rezultati se postižu primenom integrativnog modela lečenja (začetnik Popler. uglavnom sa histrioničnim. – BASIC ID) koji se sastoji u pragmatičnoj sukcesivnoj i ili uporednoj primeni različitih oblika psihoterapije i lekova. u odnosu na SI i opsesivne misli b. uglavnom jedna stalna bliska osoba. anksioznim ili izbegavajućim. alkoholizam. OK neuroze. uveličavanje teškoća. visoka skrupuloznost. neodlučnost. savesnost.Najzad. stalno predosećanje nesreće.g. neposredno ne ugrožava život obolelog. mazohističkim i borderline poremećajem ličnosti. introverzija. psihološki ili vegetativni simptomi primarno ispoljeni. narcističkim. Tok i prognoza Agorafobija je hronično oboljenje sa tendencijom dugog trajanja. Komorbiditet sa poremećajima ličnosti nije redak. manipulativna ponašanja praćena zavisnošću od lekova i droga. druga stanja straha. laka uzbudljivost. Kliničke karakteristike agorafobičnih pacijenata su: stidljivost. 1977. ili pak sa druge strane. Integrativni model po Eriću: Početna faza Uspostavljanje kvalitetnog odnosa sa obolelim Umirenje Definisanje tj. predispozicija za telesne bolesti. izbegavanje da se prihvati odgovornost. PL. Ovakav oblik ponašanja ima korene u razvijenom osećanju zavisnosti. javna mesta. ali značajno ga osiromašuje. pun poverenja i nežnosti. neretko i telesna oboljenja. osećaj nesigurnosti i inferiornosti. strašljivost. hipohondrijaza. nezrelost. nestabilnost. pasivnost. Kliničke komplikacije depresija. redefinisanje psihopatološkog sadržaja Središnja faza Bihejvior terapija-kognitivna terapija-dalja primena lekova Završna faza Psihoanalitička psihoterapija. zavisnost. partnersko-bračna th 29 . osetljivost na kritike drugih. Drugi ističu da su ansiozno-fobične osobe u detinjstvu i mladosti preterano izbegavale životne teškoće. strah ograničen na najmanje dva od sledećih situacija: gužve. putovanje bez druge osobe c. sa kojom je oboleli razvio odnos emocionalne vezanosti. ambivalencija. Pojedini autori smatraju da su ovakve osobe nesposobne da odgovore na zahteve okoline. Dijagnoza Kriterijumi: a. preosteljivost. veoma agresivan. putovanje od kuće. pasivno zavisnim. alkoholizam. važnu karakteristiku čini i potreba da se ima stalni pratilac. pa se zato brane ponašanjem koje je stalni poziv u pomoć. Lečenje Predstavlja veoma složen proces.

koju karakteriše skup socijalnih strahova. koji mogu osobu ispitivački da posmatraju. pre 10-te godine je zabeležen u 40% slučajeva. intenzivnog i nelogičnog straha izazvanog stavovima. Precizno odredjenje sadržaja i obima socijalne fobije uključujuje i sledeće pojmove: stidljivost. Oboleli oseća da je njihov strah bezrazložan i nelogičan . Pol Mada se dugo mislilo da je češća kod osoba muškog pola. kada se previše brinu za svoj izgled. Raniji početak. specifičnim osećanjem koje potiče od obrazaca primitivnih refleksa. Socijalna fobija se ispoljava na dva načina: kao fokalna ili diskretna. Vezu socijalnog straha sa superegom razradili su njegovi sledbenici. ili . što bi se moglo objasniti kulturnim razlikama u shvatanju socijalnog straha. glume pred publikom. kada osećaju da će pred drugima da pocrvene. Bračno stanje češće neoženjeni tj. najnovija istraživanja pokazuju da se ona češće javlja kod žena. U 95% slučajeva početak je pre i oko dvadesete godine (izmedju 13 i 26. Godine početka su preadolescencija i adolescencija . Takav superego ne zahteva od Ega da se ponaša na odgovarajući način. pojavom i ponašanjem drugih ljudi. ali ne nalaze način da mu se suprotstave. recituju. težnja ka usamljivanju i izolaciji. Stepen obrazovanja Različita istraživanja su došla do različitih rezultata. Ovako doživljen strah goni obolele da izbegavaju ove situacije i aktivnosti što dovodi do razvoja ponašanja izbegavanja. kada treba da ostvare kontakt sa osobom suprotnog pola ili autoritetom. socijalna disfunkcionalnost. kada misle da ih drugi kritički procenjuju . ali ga je povezivao sa sa funkcijom superega i stidom. Heteronomni strah nastaje kao proizvod vaspitanja dece bez ustaljenih normi. Oboleli doživljavaju strah kada treba da jedu. pak u čijem će prisustvu ona učiniti nešto nepristojno ili neprijatno. Osiromašenje visoko izraženo Etiologija Klasična psihoanalitička teorija hFrojd se nije previše bavio socijalnim strahom. Suicidalnost Kod sociofobičnih pacijenata postoji povišen rizik od suicida. U takvim 30 . kada treba da polažu ispit. praćenje Završna procena uspešnosti terapije SOCIJALNA FOBIJA Definicija Socijalna fobija je oblik stanja straha koji se karakteriše postojanjem stalnog. determinišući dva oblika: autonoman i heteronoman. da je ponize ili povrede. neudate. piju ili hodaju pred drugima ili budu u centru pažnje. već u skladu sa onim što se od njega očekuje. slično osećaju krivice. kada treba da pevaju. nedosledno. sviraju.te godine). nedostatak socijalnih veština.Dalja primena lekova. uz prisutnu neodlučnost vaspitača. neinteligentni ili neobrazovani. Epidemiologija Studije ukazuju na značajnu razliku u zastupljenosti fobija koja je u zapadnoj kulturi znatno viša. kada je povezana samo sa jednim oblikom straha i kao difuzna. kada misle da će ispasti smešni.

uvek normalna. Bolwby je pošao od postavke da su ljudi u osnovi društvena bića i po njemu. odbijaju da razlikuju dobro od rdjavog ponašanja i tako se prilagodjavaju trenutnim zahtevima. Do ovih pogrešnih saznanja oni su došli kroz 31 . Stoga je logična komponenta socijalnog straha. Psihički zdrava osoba predvidja kako će okolina da reaguje i teži da reakcije superega zameni prikladnijim. neuspeh u ostvarivanju pozitivnih učinaka u socijalnim situacijama povlači za sobom negativne procene od strane drugih i posledični doživljaj neprijatnosti i straha. i novorodjenče poseduje biološku obdarenost za razvoj niza ponašanja koja olakšavaju vezivanje u cilju olakšavanja preživljavanja. Fenihel 1946. Kvalitet i postojanost ranih odnosa formira jezgro kasnijih objektnih odnosa. definisao socijalni strah kao kao svestan strah koji je u povezan sa kritikom. To bi značilo da je socijalni strah razvojni fenomen koji je u najužoj vezi sa: stidom. Fenihel podvlači da socijalni strah ima logičnu komponentu . a nedovoljno koristi sistem sigurnosti. sistem odbrane i sistem sigurnosti. Poremećaj objektnih odnosa može da uslovi povišenu ranjivost i spremnost za reagovanje strepnjom i strahom. Teorije socijalnog učenja po kojoj se učenje ne odvija toliko kroz direktno sparivanje nadražaja sa izvesnim negativnim posledicama već preko uzora ili učenja posmatranjem. različiti predmeti i situacije mogu da steknu sposobnost da izazovu strah udruživanjem sa nekim bolnim dogadjajem. specifičnim naslednim činiocima. Savremeni autori dinamske orjentacije Cloitre i Shear u teoriji nazvanoj odbrana/sigurnost iznose postavku da socijalni strah nastaje kada dva biološka i komplementarna sistema u funkciji preživljavanja. ona razvija novu logičku projekciju superega u spoljašnji svet. strah od negativne procene. Topografski. deca nisu u stanju predvideti koje ponašanje će im doneti naklonost roditelja. Fenihel je socijalni strah je locirao izmedju straha od kastracije ili gubitka ljubavi . ne funkcionišu skladno i efikasno. Teorije uslovljavanja po ovoj teoriji. Odstupanja od normalnog nastaju onda kada je osoba nesposobna da predvidja reakcije i ponašanja drugih iz okoline. Na ovaj način se formira patološka struktura superega. sa druge strane. koja je centralni etiološki činilac. Kognitivne teorije sugerišu da socijalna fobija ima jednu kognitivnu komponentu. Istovremeno. javnom nastupanju.Obolela osoba pridaje preveliki značaj reakcijama okoline i odnosima sa drugim ljudima. Kognitivno-bihevioralne teorije Nastanak socijalnog straha objašnjavaju ranim traumatskim iskustvom u socijalnim situacijama . Beck smatra da oboleli od socijalne fobije doživljavaju strah zato što se drže pogrešnih uverenja ili disfunkcionalnih pretpostavki. Hipoteze o nedostatku socijalnih veština Po ovoj teoriji. pogrešnim saznajnim procesima. proganjanjem i kaznom. Socijalno anksiozna osoba preterano aktivira sistem odbrane. egzibicionizmom i uretralnim erotizmom. nedostatkom socijalnih veština. sa jedne i rdjave savesti odraslih.okolnostima. Savremene psihodinamske teorije Psihoanaliza nikada nije socijalni strah posmatrala kao interpersonalni i društveni problem. patološkom strukturom Superega. Suština ove teorije svodi se na tvrdnju da se iskustvo sa zaštitnikom iz ranog detinjstva internalizuje u obliku objektnih odnosa ili interpersonalnih shema. zbog čega pomračuje sve objektne relacije. oralnošću i dominacijom. ambivalencijom i agresivnošću i najzad.

češći kod osoba muškog pola. drhtanje. naročito u situacijama koje su neprilične. nedostatka socijalnih veština i stavova koji nisu prilagodjeni okolnostima iz realnosti. odbacujući roditelji . Biološki modeli 1. oboleli svesno doživljava strah kada ostvaruje kontakt sa drugim ljudima u okviru različitih socijalnih situacija. nesigurnost. Najčešći oblici ovog straha povezani su sa: gubitkom svesti i padom na ulici. hladni. Takodje su značajni obrasci ponašanja u porodičnoj sredini: zatvorenost. mukom i povraćanjem pred drugima. Naslednost • Studije porodica • Studije na blizancima 2. što vodi usamljivanju i izolaciji. nisko samovrednovanje. zapostavljena ili prezaštićena deca . Strah potiče od saznanja da je osoba otkrivena. što dovodi do socijalnog straha. čest je simptom u okviru reagovanja strahom uopšte. Bihevioralno: izbegavanje kao posledica straha od straha. posebno majka. Neurobiologija • Bihemijska • Psihoendokrinološka istraživanja Klinička slika Može biti veoma raznovrsna. odnosno da drugi prodire u njenu fizičku intimu. što je uzrok osiromašenja kvaliteta života • Strah od ljudi predstavlja intenzivan strah od kontakta sa drugim ljudima praćen razvojem ponašanja izbegavanja • Strah od osoba suprotnog pola je varijetet straha od ljudi. posebno telesne. Socijalnu fobiju karakteriše posebna organizacija ličnosti:stidljivost. Opšte socijalne fobije U ovu grupu spadaju: • Ekstramna socijalna stidljivost podrazumeva stidljivost i nedostatak samopouzdanja u raznim socijalnim situacijama. Subjektivno. nepodržavanje mladih u donošenju odluka i prilikom javnih nastupa. Telesne manifestacije: lupanje srca. Teorije o porodičnim odnosima u kojima je odnos roditelji/deca . telesnom slabošću. što je posledica hiperaktivnosti autonomnog nervnog sistema. ali i prezaštićujući. povučenost. znojenje. Osnovni sadržaj čini strah koji ima fobična svojstva i karakteriše se subjektivnim. povlačenja i nekad prave izolacije. telesnim i ponašajnim simptomima. defekacija) . nesigurnost. Strah od pogleda i kritičke procene Ovo je jedan od osnovnih strahova i veruje se da je urodjen oblik straha. Strah od javnog nastupa 32 . stalno nezadovoljstvo sobom. crvenjenje. Strah od gubitka kontrole Ovde se radi o strahu od gubitka kontrole. stroga hijerarhija. gubitkom kontrole nad fiziološkim radnjama (mokrenje.interakcije sa averzivnim dogadjajima.

ćelavosti.Predstavlja strah velikog intenziteta u situaciji (ili pri pomisli na takve situacije) u kojoj osoba biva kritički procenjivana od strane drugih osoba. već efekata koje ono proizvodi na druge osobe. Pri tome.. ušiju . izbegavajući. straha od samog sebe. zbog čega se oseća nelagodno. Strah da izgled tela nije u redu Ovaj oblik straha može dobiti oblik socijalne fobije kada ga je teško razlikovati od dismorfofobije. Ove osobe strahuju da su previše debele. Uglavnom je u sklopu: morbidne stidljivosti. bihejvioralni ili vegetativni simptomi moraju da budu primarne manifestacije straha b. Stah od otkrivanja sopstvene inferiornosti Povezuje se sa strahom od jedenja . osoba se ne plaši samog crvenjenja . napeto i rado bi pobegla iz takve situacije.3% • Fluktuirajući 25. sa tendencijom da dugo traju i postanu hronični. veličine grudi. mršave. kod narcističke ili paranoidno organizovane ličnosti. pisanja. telefoniranja pred drugim osobama. Lečenje 33 . bez spontanih poboljšanja ili oporavaka. specifične fobije • Poremećaji ličnosti : anksiozni. Strah od pozornice ili javnog nastupa umetnika Može biti praćen telesnim simptomima..6% • Fazični 20. zloupotreba PAS • Velika depresija Dijagnoza a.5% • Poboljšavajući 0% Prognoza je nepovoljna. Varijante toka socijalne fobije: • Stalno isti 43. Ovaj oblik straha se retko javlja izolovano. Strah od ispita U vezi je sa opštom socijalnom stidljivošću i socijalnim strahom od otkrivanja sopstvene inferiornosti. nogu. govorenja . Karakteristični simptomi i oblici ponašanja se postepeno ispoljavaju i ustaljuju. agorafobija. naročito u situacijama kada se razviju komorbidni poremećaji i komplikacije. kada je izložena pogledima drugih ljudi. shizoidni • Bolesti zavisnosti: alkoholizam. paranoidni.6% • Stalno pogoršavajući 10. Izbegavanje fobične situacije mora da bude izražena odlika • Uključuje se antropofobija i socijalna neuroza Tok i prognoza Početak je tipičan i povezuje se sa preadolescencijom i adolescencijom. Komorbiditet i komplikacije • Panični poremećaj. pijenja. Psihološki. Strah mora da bude ograničen na posebne socijalne situacije c. brinu zbog izgleda svog nosa. Strah od crvenjenja Predstavlja varijetet opšte socijalne stidljivosti i česta je kod mladjih osoba oba pola. Obolela osoba crveni i u banalnim situacijama. maljavosti. osećaja inferiornosti i krivice.

posrednog i informaciono-prenosnog iskustva. životinja. Kada osoba doživi realan strah sa odredjenim objektima ili situacijama. ECA studija do istog zaključka.). predmeta od vrednosti. Slučaj malog Hansa – fobijski strah od konja. Frojd 1909. fobije objekata 2. Verhulst je utvrdio da fobije na ranijem uzrastu.7% ispoljava kliničke oblike fobija). smrt.8%. jedan od pokušaja grupisanja specigičnih fobija. kada su opisane fobija od zvuka flaute i visine. intenzitet pomenutih fobija. gužva.5-11.. fobije prirodne sredine 4. Veliki broj istraživača je utvrdio da su specifične fobije kod dece veoma čest poremećaj. Mada do danas nije iskristalisana klinički značajna klasifikacija ovih poremećaja. Takodje je pokazana dinamička fluktuacija fobija na dečijem uzrastu. potrebno je da osoba bude ranjiva (psihološki i biološki). fobije situacije 5. pa da u susretu sa zastrašujućim objektima i situacijama doživi intenzivan strah. Pol kod žena je ovo najčešći psihički poremećaj uopšte (odnos 2:1). ljudi ili žena. opisuje se sifilofobija. Kognitivno-bihevioralne teorije Su zasnovane na teorijama učenja i nude najbolja objašnjenja kroz modele direktnog. blag je i nema klinički značaj. a da oko 10% njih ispoljava strah takvog intenziteta da se svrstava u poremećaj specifičnu fobiju . Znači. Epidemiologija Zastupljenost je 4. i 12.Do sada nije izgradjen jedinstven terapijski pristup u lečenju. Prisustvo ili odsustvo fobija kod dece je uslovljeno emocionalnom stabilnošću deteta. godine ima neki oblik fobije. grmljavina. normalne populacije ima strah od raznih predmeta i situacija.. Inače. ističu da je ovo najčešći oblik fobija u populaciji (med intervencije. fobije živih bića Istorijat fobija seža do Hipokrata. U prvom medicinskom rečniku iz 1848. a nešto kasnije i klaustrofobija (1877). fobije mesta 3. 1892. što će dovesti do razvoja ponašanja izbegavanja. SPECIFIČNA FOBIJA Definicija Poznato je da veliki procenat tzv. Godine početka detinjstvo ili adolescencija Porodično grupisanje Etiologija Psihoanalitičke teorije imaju isljučivo istorijski značaj. profesionalnih instrumenata). visina. životinje. koja time postaje najčešći psihički poremećaj uopšte. Tako je pokazano da 95% dece izmedju 5. Vestfal je u praksu prvi put uveo pojam agorafobije. 34 . kod predisponiranih osoba će doći do nastanka fobije. Agras i sar. nestaju tokom sazrevanja i ne postoje na straijim uzrastima. oluje. koje imaju svojstvo da uslovljavaju fobične situacije. izgledao bi ovako: 1. Početkom dvadesetog veka Žane opisuje sistematizovane oblike fobija koje se delom mogu poistovetiti sa specifičnim fobijama (fobija od prljavštine. u većini slučajeva (samo 0.

35 . vadjenja krvi. realnih ili lažnih takodje ima etiološki potencijal. Ponašanje izbegavanja 4.Posredno iskustvo. Prateći simptomi nisu česti niti su karakteristični i manifestuju se hiperaktivnošću autonomnog nervnog sistema: lupanje srca. U kritičnim periodima. strah je povremen i ne previše opterećujući. jer deca vadjenje krvi poistovećuju sa smrću. ali. situacijom ili aktivnošću koje čine sadržaj fobije). Glavni strah 2. praćen ponašanjem izbegavanja. Prenos informacija. strepnje ili pomenutu ranjivost. mačke. Jednom utisnut emocionalni odgovor jako teško se menja. U slučajevima kada je fobija monosimptomastka. Etološke teorije smatraju da u razvoju ljudi postoje periodi koji olakšavaju mogući nastanak emocionalnih reakcija po principima utiskivanja (reprint)Ti su periodi u direktnoj vezi sa stepenom zrelosti osobe. često parališućim strahom od gledanja krvi. ptice-pauci. pa i opštim simptomima straha (zmije. dolazi do fenomena utiskivanja. Fobije od krvi. Subjekat posmatra drugog pojedinca koji doživljava intenzivan strah. intenzivan strah od susreta ili kontakta sa životinjama i insektima. Strah od straha 3. Ponašanje izbegavanja je nekada izraženo do te mere da postaje stil življenja obolelog. Klasifikacija U ICD 10 se navode: • akrofobija • fobija od životinja • klaustrofobija • fobija od ispita • jednostavna fobija Klinička slika Specifičnu fobiju karakterišu četiri osnovne komponente: 1. tako 73 % obolelih medju bliskim srodnicima ima bar još jednog srodnika sa istim poremećajem. Karakerišu se izraženim. stalan. Strah od straha dominira kliničkom slikom. bubašvabe. Fobije od životinja Su najčešće i karakteriše ih nelogičan. Grupa pratećih simptoma Glavni strah predstavlja centralni psihopatološki sadržaj. gusenice). češće združene sa drugim oblicima straha. Biološke teorije u fokus lociraju genetske činioce . nije uslovljen pogrešnim saznanjem ni simboličkim procesima. pacovi. kada zrelost nije dostignuta. koji predstavlja ponašanje pozitivnog privlačenja. nejčešće je monosimptomatski (ograničen i striktno povezan sa odredjenim objektom. injekcija. modeliranje i emocionalna zaraza je drugi model nastanka specifičnih fobija. da bi razvio fobiju. a ne izbegavanja. miševi. znojenje. potrebno je da ispoljava visok nivo uzbudjenosti. primanja injekcija ili povreda. drhtanje. povreda Retko se sreću kao izdvojen klinički sy. Ovaj strah je često praćen gubitkom svesti. Najčešći je u detinjstvu.

neočekivanim napadima panike.Fobija nastaje zbog straha od reakcije i dogadjaja nepodložnih kontroli unutar svog tela. Strah mora biti ograničen na prisustvo odredjenog fobičnog objekta ili situacije 3. Zatim treba utvrditi da li je specifična fobija nezavisan i izolovan poremećaj i da li je u komorbidnoj vezi sa drugim stanjima straha. Tok i prognoza Kao i kod većine stanja straha postoji trend dugog trajanja i hronifikacije. koji nisu izazvani nekim telesnim oboljenjem ili delovanjem psihotropnih sredstava. U osnovi tog oblika reakcije je vazovagalna reakcija kao odbrambena. Kod manjeg broja osoba koje su doživele napad panike. PL. depresijom. a DaCosta je 1871. Zastupljenost napada panike tokom života u opštoj populaciji kreće se izmedju 7 i 9%. autogeni trening. opisao njegove ekvivalente nazivajući ih razdražljivim srcem. Napadi panike su po prvi put opisani još u 17. dok pojedini razvijaju pravu fobiju praćenu ponašanjem izbegavanja. Bihevioralna psihoterapija u okviru kojese koriste metodi relaksacije. U samom nastanku primat ima modeliranje. veku od strane Bartona. sistemska desenzitizacija. Lečenje Oboleli od specifičnih fobija se veoma retko obraćaju psihijatru za pomoć. izlaganje u imaginaciji i uživo. kada predstavlja najtvrdokorniji simptom. U slučajevima kada oboleli reaguje kognitivnim strahom. a izmedju kojih je prisutan snažan i onesposobljavajući strah od narednih napada. Epidemiologija Napadi panike se često pojavljuju u sklopu raznih psihičkih i organskih oboljenja. Specifične fobije od odredjenih situacija • Strah od letenja avionom • Strah od vožnje liftom • Klaustrofobija Dijagnoza Kriterijumi : 1. 36 . dok primena lekova nije od velike koristi.g. Fobija od medicinskih i stomatoloških intervencija Mnogi neurotični pacijenti imaju stah od lekara. Psihološki ili vegetativni simptomi moraju biti primarni simptomi straha 2. od onesvešćivanja. koristi se kognitivna terapija. Često se javlja kod agorafobičara. Fobična situacija se izbegava kad god je to moguće Diferencijalna dijagnoza Prvi korak u utvrdjivanju postojanja specifične fobije je njeno razdvajanje od specifičnih strahova koji postoje ali ne osiromašuju osobu u njenom funkcionisanju. nad uslovljavanjem. niti dovode do straha od straha i ponašanja izbegavanja. tj. pojavljuje se i panični poremećaj. Suportivna psihoterapija Lečenje lekovima benzodijazepini i beta adrenergički blokatori PANIČNI POREMEĆAJ Definicija Panični poremećaj je oblik straha koji se ispoljava ponavljajućim. Najefikasniji su izlaganje uživo i suportivna psihoterapija.

Osnovna teza je da strah nastaje kao posledica akumulacije seksualne energije i njenog neadekvatnog ili nedovoljnog pražnjenja. dok jednogodišnja prevalenca iznosi oko 1%. koja nastaje kao posledica naglog izneveravanja nečeg na šta se osoba potpuno oslanjala i što je od ključnog značaja za doživljaj sigurnosti. Etiologija Istraživanja nisu otkrila ni biološke ni psihološke činioce specifične za ovaj poremećaj. Pogrešno tumačenje palpitacija kao znaka teške bolesti srca izaziva ili pojačava strah i dovodi do novih telesnih simptoma . Seksualna frustracija zbog apstinencije ili „coitus interruptusa“ ima za posledicu preplavljujući strah. Salivan je napad panike protumačio kao dezorganizaciju ličnosti . Sa druge strane . fantazijama i telesnim senzacijama. Sa stanovišta psihologije selfa Heinza Kohuta. Opšte prihvaćeno je mišljenje o postojanju izvesne biološke predispozicije za pojavu napada panike (nasledje. sa strahom da osoba bude napuštena. što je suština napada panike. Panični poremećaj može da se pojavi u bilo kom životnom dobu. u osnovi napada panike je defekt u kontroli straha. self se ne konsoliduje i može da doživi fragmentaciju. Održavanje paničnog poremećaja se tumači postojanjem bar jednog od sledećih mehanizama: 1. sprečava je da se uveri da te aktivnosti nisu opasne.5 i 2.5%. Izbegavanje svih aktivnosti kojih se osoba plaši. što dalje pojačava strah. koja nezreli odbrambeni mehanizmi ne mogu da smire i kontrolišu. Tokom razvoja. što potkrepljuje disfunkcionalni kognitivni stil 37 . Napad panike nastaje kada telesne senzacije izazovu preplavljujuća negativna osećanja. pokretač ovih fantazija je strah da se osoba nadje u situaciji iz koje neće moći da se izbavi. nego se izazivaju zastrašujućim mislima. koji se opet pogrešno tumače . dok najveći rizik imaju starosne grupe od 25-34 kod žena i 30-44 g. Poremećaj se češće registruje kod razvedenih/rastavljenih i udovaca.Prevalenca tokom života je izmedju 1. viša je kod žena (odnos 2:1). praćen brojnim telesnim simptomima. ali je redak kod dece pre puberteta i kod starijih od 65 godina. Medju pacijentima se često sreće zavisnost u odnosu na primarne objekte i ambivalentna i negativna osećanja koja prate tu zavisnost. Najveća prevalenca je nadjena kod osoba starosti izmedju 15 i 45 godina. Psihoanalitičke teorije Ove teorije tumače napade panike u okvirima prve Frojdove teorije o strahu koja je poznata kao toksična teorija i teorija preobraćanja libida u strah. napadi panike nisu spontani. Stalno osluškivanje tela dovodi do preosetljivosti na telesne senzacije 2. koji potiče od neodgovarajućeg odnosa sa roditeljima koji nemaju sposobnost da empatišu sa decom. nesvesno značenje dogadjaja koji prethode pojavi napada panike aktivira neurofiziološke mehanizme koji izazivaju napad. Pr. tj. Prema savremenim analitičkim tumačenjima. Te misli su u vezi sa strahom od odvajanja od moćnih objekata. Kognitivne teorije Pogrešno tumačenje telesnih simptoma Teorija Davida Clarka poentira da su napadi panike posledica pogrešnog tumačenja telesnih simptoma i senzacija. poremećaji u neurofiziološkim procesima i neuroanatomskim strukturama). Prosečna starost u vreme početka iznosi izmedju 23 i 38 godina . Prema modelu Kathrine Shear. Kod muškaraca.

za pojavu napada panike odgovorne su strukture u moždanom stablu :locus coeruleus. Traumatska iskustva u detinjstvu i nepovoljni odnosi u primarnoj porodici Češće odvajanje od majke. stidljivost i preterana telesna ekscitiranost pri izlaganju novim i nepoznatim situacijama. Postoje dve grupe supstanci koje izazivaju napad panike: • CO2. Prevalenca kod srodnika prvog stepena tokom života iznosi 7. a patofizološki mehanizam se odigrava preko hipokapnije i alkaloze. Preosetljivost hemoreceptora na CO2 i lažni alarm ugušenja Udisanje CO2 u koncentracijama od 5-35% izaziva napad panike kod obolelih od paničnog poremećaja. Reakcija se ispoljava hiperaktivnošću vegetativnog nervnog sistema. flumazenil. Alkaloza dovodi do hipokalcemije. natrijum-laktat i bikarbonat. Hiperventilacija akutna hiperventilacija može da izazove simptome napada panike. za razvoj anticipatornog straha disfunkcija limbičkog sistema. inhibiranost. ali se pretpostavlja da je na nivou serotoninskog 1A receptora. palpitacije i nedostatak vazduha nastaju u daljem toku. i nuclei raphae.6-20 puta. fenfluramin. hiperkapnije i hiperkalcemije.9-41%. jer. Disfunkcija GABA-benzodijazepinskog sistema 38 . jer stimulišu respiraciju i remete acido-baznu ravnotežu • Johimbin. Disfunkcija serotonergičkog NT sistema Tačna priroda te disfunkcije nije otkrivena. doživljaj gušenja i napad panike. Istraživanja neuroanatomije i patofiziologije U biološkim istraživanjima često se koristi veštačko izazivanje napada panike. Tahikardija. zamućen vid. konfuzija. a osoba doživljava strah. m-hlorfenilpiperazin. Strah od odvajanja u detinjstvu i školska fobija Inhibicija ponašanja u detinjstvu podrazumeva sledeće. smrt roditelja u detinjstvu. Disfunkcija noradrenergičkog neurotransmiterskog sistema Istraživanja nisu našla da je pojačana nor stimulacija ili nedovoljna ihibicija ovog sistema specifična za panični poremećaj. depersonalizacija. holecistokinin i kofein deluju direktno na nor. vrtoglavica. što izaziva dispneju. koja priprema organizam za reakciju borbe ili bekstva. bol u grudima. ser ili GABA NT sisteme Prema neuroanatomskom modelu. objektivne opasnosti nema.Verovanje da je strah opasan Kognitivno-bihevioralni model David Barlow definiše strah kao biopsihološku reakciju prilagodjavanja na objektivno prisutnu opasnost. rezervisanost. što se ispoljava parestezijama. konstitucionalno determinisane fenomene: povlačenje. Da bi do napada došlo neophodna je biološka i psihološka predispozicija. Ovi napadi mogu da se izazovu češće ili jedino kod pacijenata sa paničnim poremećajem. Do hiperventilacije dolazi izbacivanjem više CO2 iz organizma. rastave i razvodi. Biološki modeli Nasledni činioci rizik od obolevanja kod prvostepenih srodnika je veći za 2. učestalost fizičkog i seksualnog zlostavljanja. a za pojavu fobije prefrontalni korteks. Napad panike se označava kao lažna uzbuna. Patofiziološki mehanizam se odvija preko respiratorne acidoze. derealizacija. Hipokapnija dovodi do cerebralne vazokonstrikcije i smanjenog dotoka O2 u mozak pa se mogu javiti nesvestica. oprez.

pa i generalizovano stanje straha. odvajanje od značajnih osoba. prestanak života u zajednici. svadja. veća je verovatnoća da se taj napad doživi kao trauma što dovodi do snažnog straha od ponavljanja napada i njihovih posledica.. Preteran doživljaj opasnosti u stanjima straha aktivira septohipokampalni sistem. telesne bolesti. znojenje. što previše ekscitira organizam i inhibira ponašanje. tahikardija. kao i potrebom da se pobegne i/ili zatraži pomoć. orbito-frontalnom korteksu. ono što napad panike čini jedinstvenim jeste iskustvo nagle pojave telesnih simptoma koji veoma brzo dostignu vrhunac u intenzitetu i praćeni su snažnim strahom zbog doživljaja vitalne ufroženosti ili gubitka kontrole. Ipak. Metode vizuelizacije CNS ukazuju da je za vreme napada panike povećan protok krvi i ubrzan metabolizam u prednjem cingulusu. Posle napada osoba se oseća umorno i iscrpljeno. simptomi jaki. vrući i 39 .. doživljaj ugroženosti i bespomoćnosti snažan. Učestalost napada može varirati od desetak i više dnevno do jednog napada u nekoliko meseci ili godina. u kom su izraženi napetost. Karakterističan je za agorafobiju. nesvestica. neodredjen strah. DSM IV razlikuje tri tipa napada panike: 1. Takodje je registrovan veći broj negativnih životnih dogadjaja u godini koja prethodi početku paničnog poremećaja (razvod. izlaganje opasnostima. Prvi napad se može pojaviti za vreme uznemirenosti. traumatskog iskustva ili korišćenja nekog psihotropnog sredstva. Ako je prvi napad bio snažan. medijalnim temporalnim regionima. seksualnog odnosa. Većina pacijenata saopštava da je prvi napad panike bio neočekivan. ili u sklopu apstinencijalnog sy. insulama. ali se javlja i kod socijalne i specifične fobije U pogledu intenziteta tokom napada panike najčešći su sledeći telesni simptomi: palpitacije. Poremećaji u strukturi i funkciji odredjenih delova mozga Gray navodi poremećaje u funkciji septuma i hipokampusa. fizičkog napora. smrt ili teška bolest člana porodice). Ne postoje tipični napadi panike. tremor. Napadi panike vezani za neku situaciju javljaju se skoro uvek odmah nakon izlaganja toj situaciji ili ako se iščekuje ili zamišlja ista 3. vrtoglavica. Uloga životnih dogadjaja Pojavi paničnog poremećaja prethode izvesni traumatski dogadjaji ili neprijatna iskustva. dispneja.Pretpostavlja se da je kod pacijenata sa paničnim poremećajem narušena koordinacija izmedju benzodijazepina i GABA-A receptora zbog čega izostaje inhibitorno dejstvo GABA-e na locus coeruleus. Neuroendokrinološki poremećaji U uslovima stresa je smanjeno lučenje hormona rasta. što se dovodi u vezu sa hiperaktivnošću noradrenergičkog sistema. mesto dogadjanja takvo da se ne može odmah pobeći. To je put koji vodi ka paničnom poremećaju. Klinička slika Početku paničnog poremećaja ponekad prethodi prodromalni period. Trajanje napada je od nekoliko minuta do pola sata. koji imaju ključnu ulogu u integraciji reakcija na nove i neprijatne spoljašnje nadražaje. kao i pri pokušaju odvikavanja od nikotina. Napadi koji su verovatniji u odredjenim situacijama javljaju se prilikom izlaganju tim situacijama. posebno leve strane. Neočekivani napadi se javljaju spontano i tipični su za panični poremećaj 2.

neretko i depersonalizacija i derealizacija. bol i nelagodnost u grudima. ludila i kolabiranja. parestezije i utrnulost. Sposobnost koncentracije je snižena. odnosno kognitivno-bihevioralna terapija) 40 . muka. proredjivanje i sprečavanje napada panike. U periodima izmedju napada . ako se napadi panike javljaju često. intenzivnoj fazi ciljevi su: ublažavanje. nepoverljivost i emocionalna labilnost. bolja kontrola simptoma. napad označava težinu fobične situacije. Diferencijalna dijagnoza • Hipertireoidizam • Aritmije srca • Vestibularna disfunkcija • Prolaps mitralne valvule • Hipoglikemija Tok i prognoza Potpuni oporavak se sreće kod 10 -12 % nakon 5 godina praćenja.hladni talasi po telu. tendencija izbegavanja. Teži tok poremećaja i gora prognoza vidjaju se kod pacijenata kod kojih je oboljenje počelo ranije i duže trajalo. gubitka kontrole. Lečenje Lečenje se sprovodi u nekoliko faza: • U prvoj. Od psihičkih simptoma najčešći su: strah od trenutne smrti. kao i hipohondrično. Panični poremećaj se najčešće komplikuje agorafobijom i depresijom ( u 40-80% slučajeva) . osećaj gušenja. nesigrunost. Dijagnoza Dijagnostički kriterijumi za panični poremećaj MKB10: • Postojanje više teških napada vegetativnog straha u periodu od oko mesec dana • Napadi se pojavljuju u situacijama kada ne postoji objektivna opasnost • Napadi se pojavljuju u veoma različitim. a ne samo poznatim i predvidivim situacijama • Izmedju napada ima vrlo malo simptoma straha. Tipičan je iznenadni doživljaj vitalne ugroženosti. prisutan je jak strah od budućih napada panike fenomen poznat kao anticipatorni strah ili strah od straha. gubitak samopouzdanja. Napadi se. oprez. a nešto redje alkoholizmom. Najizraženiji je kod osoba čiji su napadi panike nepredvidivi i neočekivani i deluje osiromašujuće na celokupan život. ali je prisutan anticipatorni strah • Ako se napad panike javlja u odredjenoj fobičnoj situaciji. Glavna svojstva ličnosti kod kojih postoji ovaj poremećaj su: preterana zavisnost. neretko mogu javiti i u toku spavanja. Panični poremećaj se često kombinuje sa drugim oblicima psihopatologije. a može se uočiti i regresivno ponašanje. zbog čega u pogledu dijagnoze prednost treba dati fobiji • Istovremeno ispunjavanje kriterijuma za depresivnu epizodu isključuje dijagnozu paničnog poremećaja Prema DSM IV presudno je da većina napada bude neočekivana. povlačenje iz socijalnih relacija. smanjenje i iščezavanje anticipatornog straha i iščezavanje agorafobije ako postoji ponašanje izbegavanja (lekovi i kognitivna. nervoza želuca.

snažni BD i SSR-i. viša je kod žena (odnos 2:1). Etiologija Istraživanja nisu otkrila ni biološke ni psihološke činioce specifične za ovaj poremećaj. opisao njegove ekvivalente nazivajući ih razdražljivim srcem. dok najveći rizik imaju starosne grupe od 25-34 kod žena i 30-44 g. Epidemiologija Napadi panike se često pojavljuju u sklopu raznih psihičkih i organskih oboljenja. Prema modelu Kathrine Shear. Poremećaj se češće registruje kod razvedenih/rastavljenih i udovaca. tj. Prosečna starost u vreme početka iznosi izmedju 23 i 38 godina . pojavljuje se i panični poremećaj. praćen brojnim telesnim simptomima. suportivna. Psihoanalitičke teorije Ove teorije tumače napade panike u okvirima prve Frojdove teorije o strahu koja je poznata kao toksična teorija i teorija preobraćanja libida u strah. fantazijama i telesnim senzacijama. Prema savremenim analitičkim tumačenjima.Lečenje se zatim nastavlja farmakoterapijom i/ili terapijom podrške . • 41 . nego se izazivaju zastrašujućim mislima. psihoanalitička psihoterapija. Sa druge strane . Kod manjeg broja osoba koje su doživele napad panike. Napad panike nastaje kada telesne senzacije izazovu preplavljujuća negativna osećanja. Prevalenca tokom života je izmedju 1. nesvesno značenje dogadjaja koji prethode pojavi napada panike aktivira neurofiziološke mehanizme koji izazivaju napad. a izmedju kojih je prisutan snažan i onesposobljavajući strah od narednih napada. Seksualna frustracija zbog apstinencije ili „coitus interruptusa“ ima za posledicu preplavljujući strah. Zastupljenost napada panike tokom života u opštoj populaciji kreće se izmedju 7 i 9%. koja nezreli odbrambeni mehanizmi ne mogu da smire i kontrolišu. Panični poremećaj može da se pojavi u bilo kom životnom dobu. pokretač ovih fantazija je strah da se osoba nadje u situaciji iz koje neće moći da se izbavi. poboljšanje kvaliteta života i smanjenje rizika da dodje do egzacerbracije Lečenje lekovima triciklični AD. sa strahom da osoba bude napuštena. PANIČNI POREMEĆAJ Definicija Panični poremećaj je oblik straha koji se ispoljava ponavljajućim. napadi panike nisu spontani.5%. uz produženu dopunsku kognitivnu ili kognitivno-bihevioralnu terapiju • Dugoročni ciljevi lečenja su sprečavanje recidiva i komplikacija. Kod muškaraca. Te misli su u vezi sa strahom od odvajanja od moćnih objekata. Primena psihoterapije: kognitivna. Pr. a DaCosta je 1871. koji nisu izazvani nekim telesnim oboljenjem ili delovanjem psihotropnih sredstava. dok jednogodišnja prevalenca iznosi oko 1%. veku od strane Bartona. poremećaji u neurofiziološkim procesima i neuroanatomskim strukturama). Opšte prihvaćeno je mišljenje o postojanju izvesne biološke predispozicije za pojavu napada panike (nasledje. Osnovna teza je da strah nastaje kao posledica akumulacije seksualne energije i njenog neadekvatnog ili nedovoljnog pražnjenja. Najveća prevalenca je nadjena kod osoba starosti izmedju 15 i 45 godina. Napadi panike su po prvi put opisani još u 17. neočekivanim napadima panike.5 i 2. ali je redak kod dece pre puberteta i kod starijih od 65 godina.g. kognitivno-bihejvioralna. klasični inhibitori MAO .

oprez. Pogrešno tumačenje palpitacija kao znaka teške bolesti srca izaziva ili pojačava strah i dovodi do novih telesnih simptoma . Ovi napadi mogu da se izazovu češće ili jedino kod pacijenata sa paničnim poremećajem. u osnovi napada panike je defekt u kontroli straha. sprečava je da se uveri da te aktivnosti nisu opasne. učestalost fizičkog i seksualnog zlostavljanja. smrt roditelja u detinjstvu. Postoje dve grupe supstanci koje izazivaju napad panike: • CO2. Stalno osluškivanje tela dovodi do preosetljivosti na telesne senzacije 4. fenfluramin. ser ili GABA NT sisteme 42 . stidljivost i preterana telesna ekscitiranost pri izlaganju novim i nepoznatim situacijama. konstitucionalno determinisane fenomene: povlačenje. što je suština napada panike. koja nastaje kao posledica naglog izneveravanja nečeg na šta se osoba potpuno oslanjala i što je od ključnog značaja za doživljaj sigurnosti. Strah od odvajanja u detinjstvu i školska fobija Inhibicija ponašanja u detinjstvu podrazumeva sledeće.Medju pacijentima se često sreće zavisnost u odnosu na primarne objekte i ambivalentna i negativna osećanja koja prate tu zavisnost. self se ne konsoliduje i može da doživi fragmentaciju. Kognitivne teorije Pogrešno tumačenje telesnih simptoma Teorija Davida Clarka poentira da su napadi panike posledica pogrešnog tumačenja telesnih simptoma i senzacija. objektivne opasnosti nema. natrijum-laktat i bikarbonat. Istraživanja neuroanatomije i patofiziologije U biološkim istraživanjima često se koristi veštačko izazivanje napada panike. m-hlorfenilpiperazin. rezervisanost. Sa stanovišta psihologije selfa Heinza Kohuta. Biološki modeli Nasledni činioci rizik od obolevanja kod prvostepenih srodnika je veći za 2. Tokom razvoja. Održavanje paničnog poremećaja se tumači postojanjem bar jednog od sledećih mehanizama: 3. inhibiranost. a osoba doživljava strah. Da bi do napada došlo neophodna je biološka i psihološka predispozicija. flumazenil. jer. Prevalenca kod srodnika prvog stepena tokom života iznosi 7. koji potiče od neodgovarajućeg odnosa sa roditeljima koji nemaju sposobnost da empatišu sa decom. jer stimulišu respiraciju i remete acido-baznu ravnotežu • Johimbin. Traumatska iskustva u detinjstvu i nepovoljni odnosi u primarnoj porodici Češće odvajanje od majke. što potkrepljuje disfunkcionalni kognitivni stil Verovanje da je strah opasan Kognitivno-bihevioralni model David Barlow definiše strah kao biopsihološku reakciju prilagodjavanja na objektivno prisutnu opasnost. Napad panike se označava kao lažna uzbuna. koji se opet pogrešno tumače . Salivan je napad panike protumačio kao dezorganizaciju ličnosti . što dalje pojačava strah. holecistokinin i kofein deluju direktno na nor.6-20 puta. Reakcija se ispoljava hiperaktivnošću vegetativnog nervnog sistema. koja priprema organizam za reakciju borbe ili bekstva.9-41%. rastave i razvodi. Izbegavanje svih aktivnosti kojih se osoba plaši.

Takodje je registrovan veći broj negativnih životnih dogadjaja u godini koja prethodi početku paničnog poremećaja (razvod.. Disfunkcija serotonergičkog NT sistema Tačna priroda te disfunkcije nije otkrivena. Neuroendokrinološki poremećaji U uslovima stresa je smanjeno lučenje hormona rasta. Tahikardija. Patofiziološki mehanizam se odvija preko respiratorne acidoze. smrt ili teška bolest člana porodice). insulama. bol u grudima. ali se pretpostavlja da je na nivou serotoninskog 1A receptora. derealizacija. Preteran doživljaj opasnosti u stanjima straha aktivira septohipokampalni sistem. Poremećaji u strukturi i funkciji odredjenih delova mozga Gray navodi poremećaje u funkciji septuma i hipokampusa. a patofizološki mehanizam se odigrava preko hipokapnije i alkaloze. telesne bolesti. hiperkapnije i hiperkalcemije. što previše ekscitira organizam i inhibira ponašanje. posebno leve strane. 43 . Hiperventilacija akutna hiperventilacija može da izazove simptome napada panike. što se dovodi u vezu sa hiperaktivnošću noradrenergičkog sistema. doživljaj gušenja i napad panike. a za pojavu fobije prefrontalni korteks. orbito-frontalnom korteksu. konfuzija. što se ispoljava parestezijama. depersonalizacija. Metode vizuelizacije CNS ukazuju da je za vreme napada panike povećan protok krvi i ubrzan metabolizam u prednjem cingulusu. za pojavu napada panike odgovorne su strukture u moždanom stablu :locus coeruleus. seksualnog odnosa. Klinička slika Početku paničnog poremećaja ponekad prethodi prodromalni period. Disfunkcija GABA-benzodijazepinskog sistema Pretpostavlja se da je kod pacijenata sa paničnim poremećajem narušena koordinacija izmedju benzodijazepina i GABA-A receptora zbog čega izostaje inhibitorno dejstvo GABA-e na locus coeruleus. vrtoglavica. što izaziva dispneju.Prema neuroanatomskom modelu. Preosetljivost hemoreceptora na CO2 i lažni alarm ugušenja Udisanje CO2 u koncentracijama od 5-35% izaziva napad panike kod obolelih od paničnog poremećaja. prestanak života u zajednici. neodredjen strah. Uloga životnih dogadjaja Pojavi paničnog poremećaja prethode izvesni traumatski dogadjaji ili neprijatna iskustva. fizičkog napora. pa i generalizovano stanje straha. koji imaju ključnu ulogu u integraciji reakcija na nove i neprijatne spoljašnje nadražaje. Hipokapnija dovodi do cerebralne vazokonstrikcije i smanjenog dotoka O2 u mozak pa se mogu javiti nesvestica. Alkaloza dovodi do hipokalcemije. kao i pri pokušaju odvikavanja od nikotina. i nuclei raphae. u kom su izraženi napetost. izlaganje opasnostima. ili u sklopu apstinencijalnog sy. za razvoj anticipatornog straha disfunkcija limbičkog sistema. medijalnim temporalnim regionima. traumatskog iskustva ili korišćenja nekog psihotropnog sredstva. svadja. odvajanje od značajnih osoba. Disfunkcija noradrenergičkog neurotransmiterskog sistema Istraživanja nisu našla da je pojačana nor stimulacija ili nedovoljna ihibicija ovog sistema specifična za panični poremećaj. Prvi napad se može pojaviti za vreme uznemirenosti. Do hiperventilacije dolazi izbacivanjem više CO2 iz organizma.. zamućen vid. palpitacije i nedostatak vazduha nastaju u daljem toku.

dispneja. prisutan je jak strah od budućih napada panike fenomen poznat kao anticipatorni strah ili strah od straha. zbog čega u pogledu dijagnoze prednost treba dati fobiji • Istovremeno ispunjavanje kriterijuma za depresivnu epizodu isključuje dijagnozu paničnog poremećaja 44 . parestezije i utrnulost. ali je prisutan anticipatorni strah • Ako se napad panike javlja u odredjenoj fobičnoj situaciji. vrtoglavica. kao i hipohondrično. ako se napadi panike javljaju često. bol i nelagodnost u grudima. Neočekivani napadi se javljaju spontano i tipični su za panični poremećaj 5. Glavna svojstva ličnosti kod kojih postoji ovaj poremećaj su: preterana zavisnost. mesto dogadjanja takvo da se ne može odmah pobeći. Učestalost napada može varirati od desetak i više dnevno do jednog napada u nekoliko meseci ili godina. ludila i kolabiranja. napad označava težinu fobične situacije. nesvestica. povlačenje iz socijalnih relacija. tahikardija. Sposobnost koncentracije je snižena. Trajanje napada je od nekoliko minuta do pola sata. a može se uočiti i regresivno ponašanje. znojenje. nervoza želuca. Ako je prvi napad bio snažan. veća je verovatnoća da se taj napad doživi kao trauma što dovodi do snažnog straha od ponavljanja napada i njihovih posledica. Posle napada osoba se oseća umorno i iscrpljeno. To je put koji vodi ka paničnom poremećaju. Od psihičkih simptoma najčešći su: strah od trenutne smrti. oprez. Ipak. ono što napad panike čini jedinstvenim jeste iskustvo nagle pojave telesnih simptoma koji veoma brzo dostignu vrhunac u intenzitetu i praćeni su snažnim strahom zbog doživljaja vitalne ufroženosti ili gubitka kontrole. Karakterističan je za agorafobiju.Većina pacijenata saopštava da je prvi napad panike bio neočekivan. osećaj gušenja. simptomi jaki. nepoverljivost i emocionalna labilnost. neretko i depersonalizacija i derealizacija. tendencija izbegavanja. muka. a ne samo poznatim i predvidivim situacijama • Izmedju napada ima vrlo malo simptoma straha. ali se javlja i kod socijalne i specifične fobije U pogledu intenziteta tokom napada panike najčešći su sledeći telesni simptomi: palpitacije. tremor. Tipičan je iznenadni doživljaj vitalne ugroženosti. Napadi panike vezani za neku situaciju javljaju se skoro uvek odmah nakon izlaganja toj situaciji ili ako se iščekuje ili zamišlja ista 6. kao i potrebom da se pobegne i/ili zatraži pomoć. gubitka kontrole. neretko mogu javiti i u toku spavanja. Ne postoje tipični napadi panike. U periodima izmedju napada . Napadi koji su verovatniji u odredjenim situacijama javljaju se prilikom izlaganju tim situacijama. Panični poremećaj se često kombinuje sa drugim oblicima psihopatologije. doživljaj ugroženosti i bespomoćnosti snažan. Napadi se. nesigrunost. gubitak samopouzdanja. Dijagnoza Dijagnostički kriterijumi za panični poremećaj MKB10: • Postojanje više teških napada vegetativnog straha u periodu od oko mesec dana • Napadi se pojavljuju u situacijama kada ne postoji objektivna opasnost • Napadi se pojavljuju u veoma različitim. vrući i hladni talasi po telu. DSM IV razlikuje tri tipa napada panike: 4. Najizraženiji je kod osoba čiji su napadi panike nepredvidivi i neočekivani i deluje osiromašujuće na celokupan život.

bolja kontrola simptoma. suportivna. poboljšanje kvaliteta života i smanjenje rizika da dodje do egzacerbracije Lečenje lekkovima triciklični AD. Diferencijalna dijagnoza • Hipertireoidizam • Aritmije srca • Vestibularna disfunkcija • Prolaps mitralne valvule • Hipoglikemija Tok i prognoza Potpuni oporavak se sreće kod 10 -12 % nakon 5 godina praćenja. Teži tok poremećaja i gora prognoza vidjaju se kod pacijenata kod kojih je oboljenje počelo ranije i duže trajalo. Primena psihoterapije: kognitivna. Panični poremećaj se najčešće komplikuje agorafobijom i depresijom ( u 40-80% slučajeva) . psihoanalitička psihoterapija.Prema DSM IV presudno je da većina napada bude neočekivana. Često je prisutno ponovno 45 . klasični inhibitori MAO . smanjenje i iščezavanje anticipatornog straha i iščezavanje agorafobije ako postoji ponašanje izbegavanja (lekovi i kognitivna. Lečenje Lečenje se sprovodi u nekoliko faza: • U prvoj. kognitivno-bihejvioralna. intenzivnoj fazi ciljevi su: ublažavanje. REAKCIJE NA TEŽAK STRES I POREMEĆAJI PRILAGODJAVANJA • • • Akutna reakcija na traumu Posttraumatski poremećaj Poremećaji prilagodjavanja Akutna reakcija na traumu Definicija Predstavlja skup raznovrsnih ispoljavanja psihičkih i ponašajnih smetnji koje se pojavljuju veoma brzo posle teške traume u kojoj je život osobe bio ugrožen ili je osoba bila svedok nečije patnje ili smrti. proredjivanje i sprečavanje napada panike. uz produženu dopunsku kognitivnu ili kognitivno-bihevioralnu terapiju • Dugoročni ciljevi lečenja su sprečavanje recidiva i komplikacija. snažni BD i SSR-i. odnosno kognitivno-bihevioralna terapija) • Lečenje se zatim nastavlja farmakoterapijom i/ili terapijom podrške . a nešto redje alkoholizmom. Karakteriše je kratko trajanje (do 4 nedelje) i razni disocijativni fenomeni i upadljivo izmenjeno ponašanje.

Dijagnoza Dijagnostički kriterijumi prema MKB 10: 1. a posle tri dana su minimalnoi izraženi) 46 . postojanje nepovoljnih iskustava u detinjstvu). ponekad je dezorjentisana. 2. Klinička slika Se može ispoljiti na dva načina: Prvi bi podrazumevao skup najrazličitijih simptoma i ponašanja koji se brzo smenjuju bez nekog reda. Česta je i pojava : uznemirenosti. pozitivna porodična anamneza za postojanje psihičkog poremećaja. uopšten način reagovanja na traumu. izrazit osećaj krivice. nesvrsishodne hiperaktivnosti ( besciljno tumaranje). pri čemu obe reakcije izgledaju haotično. Drugi opis je manje dramatičan i po kliničkim karakteristikama liči na posttraumatski poremećaj (PTSD). posledice) sa činiocima predispozicije (prethodno postojanje psihičkog poremećaja. karakteristike ličnosti. deluje zbunjeno. GIT tegobe). ali ta odbrana nije efikasna. iznenadnim prelazom iz očaja u bes ili iz straha u borbenost i prkos). Važno mesto zauzimaju razni oblici disocijativnih ispoljavanja: depersonalizacionoderealizacioni fenomeni. . intenzitet. trajanje. kao da ne razume šta se dogodilo. raznovrsnim telesnim simptomima i ponašanjem nalik onom kod konfuznih. očaj. Ne postoji jedinstven. kao da se isključila i da joj je svejedno šta se oko nje dogadja. Ponekad dominiraju povlačenje. Etiologija Smatra se da je u etiologiji ključno preplitanje činilaca koji se odnose na samu traumu (vrsta. dok je oko 75% u šoku. promenljivog karaktera. U kasnijim fazama česte su reakcije tipa bežanja ili borbe. amnezija za zbivanja za vreme i neposredno nakon traumatskog dogadjaja. što je skoro nalik stuporu. preznojavanje. impulsivno ponašanje. a ta fluidnost se ispoljava različitim i nepostojanim emocionalnim regaovanjem ( pr. Epidemiologija U periodu neposredno nakon teške prirodne katastrofe samo 12-25% osoba ostaje hladnokrvno. hiperaktivnost i povlačenje u sebe. kao da nema nikakva osećanja. Kod nekih se vidja slika napada panike. jer osoba zbog dezintegracije nije u stanju da mobiliše svoje potencijale i da se sabere. mogu se sresti depresija. Simptomi brzo iščezavaju (počnu da se stišavaju nakon 24-48 sati. Takvo stanje traje do nekoliko dana. doživljaj da se osoba ne nalazi na mestu gde se dogodio traumatski dogadjaj. kod drugih disocijativni simptomi. hiperfunkcija ANS sa pratećim telesnim simptomima ( palpitacije. Takodje je moguća i reakcija umrtvljavanja. strah. Naravno. akutna reakcija na traumu može se javiti i kod osoba bez ikakve predispozicije. mutizam . Klinička slika je znači fluidnija. Ovo bi bili obrasci odbrane od intenzivnih i bolnih osećanja kojima je osoba preplavljena. redje 2-3 nedelje. ali kraće traje i ima raznovrsnija ispoljavanja. kao da osoba reaguje instinktivno. treći se ponašaju zbunjeno i konfuzno. Simptomi su raznovrsni. kao i izbegavanje svega što budi sećanja na traumatski dogadjaj. bes.slikom duže vreme.preživljavanje traume i simptomi straha i hiperaktivnosti autonomnog nervnog sistema. pored početnog stanja ošamućenosti. U prvim trenucima i satima osoba je ošamućena. ali nijedan simptom ne dominra kl.

g Epidemiologija Lifetime prevalenca iznosi izmedju 1 i 12. direktivne i fokusirane na ono što je dominantno u kliničkoj slici. Ako je potrebna sedacija daju se BD. Izvesno je da pojava posttraumatskog poremećaja delom zavisi i od vrste traume kojoj je osoba izložena.• • Ovu dg. a u slučaju hiperaktivnosti kupiranje se vrši beta blokatorima ili klonidinom. važno je pacijenta ohrabriti da se suoči sa raznim komponentama traume koju je preživeo i nikako ga ne podržati u nastojanjima da se od traume brani pokušavajući da je zaboravi ili izbegavajući sve što kod njega budi sećanja na ono što mu se dogodilo. POSTTRAUMATSKI POREMEĆAJ (PTSD) Definicija PTSD se definiše kao skup manje više specifičnih simptoma koji se pojavljuju posle izvesnog perioda od pretrpljene teške traume u kojoj je život osobe bio ugrožen ili je osoba bila svedok nečije patnje ili smrti. Opšti stav terapeuta treba da je optimističan.3% (7-8%). pa tako odredjene traume nose veći rizik izazivanja PTSD. zamor u borbi. Da bi se sprečilo hronificiranje simptoma. simptomima hiperaktivnog autonomnog nervnog simptoma i ponašanjem koje ukazuje na dublje promene ličnosti. Lečenje Terapijske intervencije bi trebalo da budu relativno jednostavne. Nejčešće simptomi potpuno iščezavaju ili dolazi do njenog prerastanja u PTSD. ne treba koristiti kada se radi o pogoršanju simptoma koji su već postojali Uključuju se akutna krizna reakcija. Prema jednom istraživanju kod 56% vojnika je došlo do prerastanja akutne rakcije na traumu u PTSD. Druga istraživanja pokazuju da se u 80% slučajeva osoba sa akutnom reakcijom na traumu nakon saobraćajne nesreće. Karakteristčni simptomi su razni oblici ponovnog proživljavanja traumatskog dogadjaja. kriminalnog akta razvija PTSD. da bi pacijent mogao da razume šta se dogodilo i da prihvati osećanja koja u vezi sa tim ima i realno proceni posledice traume. Oni su često praćeni izbegavanjem svega što podseća na traumu. Kao posebna dijagnostička kategorija uveden je u DSM III 1980. Tokom prvih dana i nedelja posle traumatskog doživljaja najvažnije je da se haotični doživljaji pacijenta uobliče i sistematizuju. U lečenju nesanice koriste se BD ili nebenzodijazepinski hipnotici. Veća je verovatnoća da će se 47 . psihički šok Diferencijalna dijagnoza • PTSD • Akutna psihoza • Mogućnost organske etiologije simptoma ( povreda glave ) • Simulacija Tok i prognoza Po definiciji traje kartko od 2 dana do 4 nedelje. Ukoliko traje duže ima komplikovanu kliničku sliku i onesposobljava osobu za funkcionisanje. krizno stanje. dok se isti poremećaj javio samo u 17% ispitanika koji nisu imali akutnu reakciju na traumu. ali realan. kratkotrajno.

tako i na psihološkom nivou. dok su muškarci češće izloženi traumatskim situacijama u ratovima i prilikom fizičkih napada. i posle silovanja (49%).8%). Do sada nije formulisan jedan integrativni model PTSD. Drugi psihološki modeli kao ključnu karakteristiku iznose ponovno proživljavanje traumatskog doživljaja kroz slike i misli koje se nameću i stalno ponavljaju . Istraživanja su pokazala da su najznačajniji činioci rizika za pojavu PTSD oni koji su u vezi sa samom traumom. • Traumatske uspomene se objašnjavaju i preko teorije o emocionalno. neophodna je sklonost koja se odredjuje kako na biološkom. Psihološki aspekti Bihevioralni model determiniše PTSD preko mehanizama klasičnog uslovljavanja . jednog koji je pristupačan volji i drugog. U kognitivnom modelu PTSD. saobraćajne nesreće (2.2%) Žene i muškarci se razlikuju u odnosu na tip traume koju dožive. a održavanje simptoma se objašnjava preko operantnog učenja.8%). Te slike i misli bude sećanja na traumu i za posledicu imaju hiperaktivnost ANS i promene u ponašanju. koji je samo situaciono pristupačan. pretpostavlja se da PTSD karakteriše zatajivanje prvog sistema pamćenja ( zbog patoanatomskih promena u hipokampusu. Ono što imamo su hipoteze i teorijske postavke. U novije vreme. Ako se simptomi pojave brzo posle traumatskog dogadjaja veća je verovatnoća da se kasnije razvije klinička slika PTSD. ali on nije dovoljan da bi se razvio PTSD. tj. • Rahman (2001) iznosi pretpostavku da je PTSD posledica nepotpune emocionalno-kognitivne obrade traumatskog doživljaja. Pretpostavlja se da sledeći psihološki činioci i mehanizmi mogu objasniti traumatske uspomene: • Jedna od mogućnosti je poremećen odnos izmedju dva sistema pamćenja. a zajednički imenitelj predstavlja selektivna obrada podataka o traumi.PTSD pojaviti posle zarobljavanja.3%) i pronalaženja mrtvog tela (0. a takodje su češće svedoci nečije smrti. pretpostavke o PTSD su samo jednim delom psihodinamičkog karaktera. Pored ovoga. zlostavljanje u detinjstvu. možda) zbog čega ne može neutralisati drugi sistem pamćenja. Kod žena je češće sekszualno nasilje. 48 .kognitivnoj obradi traume i CB teorija. izbegavanjem odgovarajućih draži. pažnja je usmerena na izmenjene obrasce razmišljanja i prosudjivanja. silovanje. kao i činioci čije je dejstvo najizraženije u periodu neposredno posle pretrpljene traume. Etiologija Traumatski dogadjaj je obavezni etiološki činilac. fizičkog zlostavljanja i kidnapovanja (53. zbog toga što je ta obrada bila sprečena Psihodinamički pristup Još je Frojd pretpostavio da se traumatska neuroza pojavljuje kada je osoba iscrpla mogućnosti prilagodjavanja i pribegla primitivnijim odbrambenim mehanizmima u sklopu procesa označenog kao prisila ponavljanja. nego nakon prirodne katastrofe (3.

Najupečatljivije ispoljavanje se odnosi na ponovno proživljavanje traume. Na nivou neurotransmiterskih sistema postoje pretpostavke o poremećaju koji uslovljava sprečavanje inhibitornog dejstva GABA. teškoće u prisećanju detalja vezanih za traumu. stid zbog osećaja praznine i bespomoćnosti 7. Disocijativni odbrambeni mehanizmi pomažu da se neprijatna osećanja drže van domašaja svesti ali sama snaga tih osećanja ih vraća traumatizovanoj osobi . Negiraju se sopstvena osećanja. Biološki aspekti Do sada nisu otkrivene patoanatomske i patofiziološke promene specifične za PTSD. što dovodi do pojačanog regaovanja na stres.Tako Horowitz ističe da je ključna karakteristika PTSD pokušaj da se obrade. Pre pojave kliničkih manifestacija ovog poremećaja osoba na traumu reaguje strahom. stalni oprez i iščekivanje da se nešto loše dogodi. tugovanje 2. jednokratni traumatski dogadjaji imaju drugačiji efekat od onih koji se ponavljaju. Dejstvo dogadjaja koji direktno ugrožava osobu drugačije je od onog u kom je osoba svedok nečije smrti ili mučenja. suženi opseg emocionalnog doživljavanja. napetost. Tipični način su snovi i noćne more. kao i pojedini prizori koji se pacijentu nameću i stalno 49 . krivica zbog sopstvenog besa ili destruktivnih želja 3. bes spram svega što se smatra mogužim uzrokom traume Traumatska iskustva uglavnom aktiviraju primitivnije mehanizma odbrane negaciju i projekciju. Isto tako. On isključuje stresogene dogadjaje i situacije koje ne podrazumevaju životnu ugroženost. slike i dr. što se ispoljava kroz nametljivo ponavljanje sećanja na traumu. Klinička slika PTSD se ispoljava na različite načine . što znači da je život pacijenta ili nekog drugog bio direktno ugrožen. Za serotonin se veruje da utiče na povećanje lučenja CRF. strah da će se trauma ponoviti 8. strah da će se osoba identifikovati sa žrtvama 6. zbog čega može predstavljati ogromnu narcističku traumu. tipično je ponovno proživljavanje traume. razdražljivost. osećanje krivice zbog preživljavanja traumatskog doživljaja 5. izbegavanje odredjenih situacija. pa se biološki modeli nalaze na nivou spekulacija. PTSD je najpre odredjen traumatskim dogadjajem. što pojačava doživljaj gubitka kontrole i bespomoćnosti i na brutalan način poništava svaku fantaziju o ličnoj neranjivosti i suočava nas sa sopstvenom konačnošću . razgovora ili ljudi koji asociraju na traumu. Traumatski dogadjaj je obično neočekivan i nepredvidiv. koji je posledica osećaja bespomoćnosti da se spreči smrt ili druge posledice traumatskog dogadjaja. a na okolinu projektuje bes i osećanje krivice. Na NMR se mogu videti smanjena veličina i atrofija hipokampusa. strah da će osoba postati destruktivna 4. Vrsta traumatskog doživljaja je važna zbog načina na koji dogadjaj deluje na osobu kao i zbog značenja koji on za nju ima. On je definisao nekoliko psiholoških pojava tipiučnih za period nakon traumatskog dogadjaja: 1. Ipak. uobliče i inegrišu preplavljujuće informacije naizmeničnim negiranjem traumatskog doživljaja i prisilnim ponavljanjem traume kroz noćne more.

dogadjaje i aktivnosti. što može biti posledica disocijacije. scene i prizori mogu imati karakter vidnih halucinacija ili iluzija. Sva ova ispoljavanja se karakterišu doživljajem da pacijent nema kontrolu nad njima. te ih prati snažno osećanje bespomoćnosti. uznemiravajuća ili bolna. snovi su više difuzni. Ponekad se u ranoj fazi mogu javiti depersonalizacioni i derealizacioni fenomeni. napetog iščekivanja podsećaju na one u generalizovanom anksioznom poremećaju. i mogu se ponavljati više puta u toku dana. te su ona zato neprijatna. zloupotreba alkohola i pas. Simptomi PTSD mogu se pojaviti prvi put tek posle nekoliko meseci ili godina od traumatskog dogadjaja. Osećaj otudjenosti može kod obolog aktivirati osećaj krivice. a iz repertoara emocionalnih ispoljavanja kao da su ostali samo bes i strah. a somatski simptomi češći (bolovi u stomaku ili glavobolje). Tipične manifestacije su: Povlačenje i usamljivanje. Ponekad slike. Pacijent ne može da se seti nekih važnih detalja vezanih za traumatski doživljaj. Simptomi koji ukazuju da je pacijent u stanju stalnog. Češće se javlja kod poražene strane. pacijent nije u stanju da ima bilo kakva osećanja. Nema tipičnih simptoma ponovnog proživljavanja traume . Trauma se može ponovo proživljavati samo ako pacijent nije izgubio svest tokom traumatskog dogadjaja. Trauma zbog zatočeništva u logorima ili zatvorima 50 . Somatski simptomi se mogu javiti ali redje. osećaj besperspektivnosti. doživljaj da ništa nema smisla. osećanje krivice. Varijeteti kliničke slike PTSD opisuju se kao parcijalni i kompleksni. radna onesposobljenost. kroz igru koja se stalno ponavlja. preosetljivost na zvučne draži. Ispoljavanja PTSD mogu biti specifična i u odnosu na vrstu pretrpljene traume. Trauma kod vojnika koji su učestvovali u borbi Etiološki činioci kod ovog oblika poremećaja odnose se na : • okolnosti pod kojim je osoba otišla u rat • stalnu životnu ugroženost tokom borbi • loše odnose medju vojnicima • dezinhibovano ponašanje zbog okolnosti. Ovi simptomi se ispoljavaju na različite načine : nesanica.ponavljaju. selektivne smetnje u koncentraciji. pacijenti pokušavaju da izbegnu sve što može da ih aktivira. samoubistvo. razdražljivost i agresivnost. U vezi sa smanjenim opsegom emocionalnog reagovanja nalazi se gubitak uobičajenih interesovanja za ljude. Poremećaji pamćenja mogu uzeti različite oblike. već je ono posredno. Kod mladje dece klinička slika se razlikuje donekle u odnosu na odrasle. naročito zbog korišćenja alkohola i PAS Po povratku iz rata odnos društva je jedan od značajnih činilaca za pojavu PTSD. Naročito osećaj odbačenosti i zaborava. Retko su ovi simptomi naglašeni i tada je somatski obrazac reagovanja na stres delimično ili u potpunosti zamenjuje raznovrsna emocionalna ispoljavanja posle pretrpljene traume. kao mehanizma odbrane (dolazi do odvajanja sećanja od osećanja koja su ih pratila). razdražljivost i izlivi besa. Komplikacije: poremećeni bračni odnosi. Pošto su simptomi ponovnog proživljavanja traume neprijatni i bolni.

razvija se slika koja liči na fobiju. ponekad i želju za osvetom. Ako je strah praćen izbegavanjem. Psihoterapija kombinacija suportivne. Žrtve silovanja često gube svako sammopoštovanje. oružane pljačke ili drugog kriminalnog čina Ovakve osobe nakon traume postaju nepoverljive. poremećaj raspoloženja. zloupotreba alkohola (kod ½ muškaraca. često okrivljuju sebe za ono što ime se desilo. Kod velikog broja pacijenata postoje značajne fluktuacije. tehnike relaksacije uz bihevior. osećaju se postidjeno i poniženo. Dijagnoza Prema kriterijumima MKB 10 Dg. izgadjivanje. Diferencijalna dijagnoza • Akutna reakcija na traumu • Poremećaj prilagodjavanja • Egzacerbracija hronične psy • Akutna psyhotična ispoljavanja druge etiologije • OKP • Disocijativna stanja. Postoji jasna potvrda o postojanju traume. izrazita bespomoćnost i nepredvidivost zbivanja. slike i snove. prisutna su stalno ponavljajuća i nametljiva proživljavanja traume kroz sećanja. Sa druge strane u nekim slučajevima simptomi traju godinama. „umrtvljenost“ osećanja i izbegavanje „provokativnih“ draži. je verovatna ako je od TD do ispoljavanja poremećaja prošlo najmanje 6 meseci. psihogeni bol. i kod 1/3 žena) i PAS (marihuana) . Prognoza je lošija što simptomi duže traju. Kod polovine se sreće potpun oporavak. Ovaj vid traume nekad trajno narušava interpersonalne odnose žrtve. Trauma kod žrtava silovanja. neograničena izloženost svim oblicima maltretiranja i neizvesnost nastupanja smrti. granični poremećaj ličnosti Tok i prognoza Tok oboljenja je raznolik. stanja straha (kod 1/3) . Upečatljivo je emocionalno otudjenje. Odnos društva prema njima je ambivalentan. često imaju izlive besa. Dodatni činioci su: podsticanje borbe za preživljavanje. Po povratku ove osobe prolaze kroz dodatni stres prilagodjavanja na novu sredinu. bihevioralne i CBT. 51 . Trauma kod žrtava saobraćajnih i drugih nesreća prouzrokovanih ljudskim činiocem Često se kao posledica javlja fobični strah od vožnje. Komorbiditetne veze posttraumatskog poremećaja Opšta stopa psy komorbiditeta iznosi 62-88%: depresija (u 50%). EMDR (Desenzitizacija i ponovna obrada preko pokreta očnih jabučica). Poremećaj u funkcionisanju ANS. posebno partnersko i sex funkcionisanje. imaju doživljaj da su prljave. izmenjeno ponašanje –nije presudno. Lečenje Zahteva strogo individualni pristup.Osnovne karakteristike predstavlja doživljaj potpunog gubitka kontrole nad sopstvenim životom. epidemije. Trauma kod žrtava prirodnih nesreća i katastrofa Ukoliko akutna reakcija na traumu preraste u PTSD onda on ima relativno dobru prognozu. psihološka tortura. Potpuno izlečenje nije realan cilj.

mada se može ponavljati. Klinička slika varira od slučaja do slučaja. TCA. Stresogena situacija označava nepovoljne prilike tokom dužeg vremenskog peridoa. Ako kliničkom slikom dominiraju agresija i bes efekta imaju antikonvulzivi. adolescentima i starijim licima. sa naglašenom impulsivnošću i agresivnnošću. iza koje se uglavnom kriju emocionalna doživljavanja kao što su tuga. Kod dece i adolescenata se često vidja dramatično izmenjeno ponašanje. raznovrsni simptomi straha i/ili depresije su relativno blagi. Neki od pacijenata imaju suicidalne ideacije. U populaciji odraslih postoje indicije da je poremećaj dva puta češći kod žena. Epidemiologija Prevalenca poremećaja iznosi 2-8% mdju decom. ali i od načina na koji ih osoba doživljava i tumači. POREMEĆAJ PRILAGODJAVANJA Definicija Poremećaji prilagodjavanja predstavljaju heterogenu grupu nepsihotičnih poremećaja čija je zajednička karakteristika da su se pojavili u kontekstu neke stresogene situacije ili dogadjaja veoma različitih razmera i posledica. koje jako drže do kontrole • Loši objektni odnosi u detinjstvu • Karakteristike stresogenog dogadjaja ili situacije (priroda. kao i u odnosu na posledice koje izazivaju (hronično napeto stanje u braku. ali su pokušaji retki. inhibitori MAO. kontekst ). Kod mladje dece su izraženiji regresivni trendovi (eneureza). nebenzodijazepinski hipnotici kod nesanice. dok se relativno često javljaju i druga emocionalna ispoljavanja kao što su ljutnja i osećaj krivice. Etiologija Pretpostavke o etiološkim činiocima su sledeće: • Postojanje izvesne predispozicije ( osobe sa poremećajem ličnosti teže podnose stresogene dogadjaje) • Naročito su predisponirane osobe sa rigidnom strukturom i rigidnim obrascima ponašanja . revrzibilnost. trajanje. Stresogeni dogadjaj se odnosi na nešto što se jednom odigralo i okončalo. pa i socijalna izolacija. očaj ili strah. hronična organska bolest) Način na koji stresogeni dogadjaj/situacija remeti biopsihosocijalnu ravnotežu osobe zavisi od njegove prirode. Kod nekih pacijenata je naglašeno povlačenje iz socijalnih interakcija. delom i zbog veće verovatnoće da budu izloženi stresogenom dogadjaju ili situaciji. kao i posebno značenje koje imaju za pojedinca • Kumulativni efekt izloženosti jednoj stresogenoj situaciji može da oslabi sposobnost podnošenja druge stresogene situacije ili dogadjaja Klinička slika Početni simptomi se mogu videti neposredno posle stresogenog dogadjaja/situacije ili 1-3 meseca posle toga. i koje mogu ali ne moraju fluktuirati u intenzitetu. Ponekad se mogu javiti i telesni simptomi (somatizacija). Pretopstavlja se da je rizik veći u nižim socioekonomskim klasama. intenzitet. 52 . Za redukciju vegetativne hiperaktivnosti koristi se klonidin.Lečenje lekovima SSRi.

neposrednih sećanja i kontrole pokreta tela. zavisi od pažljive procene odnosa izmedju: 1. a disocijativni na pamćenje i identitet. a odnosi sa prijateljima i poznanicima se često poremećeni. Oblika ispoljavanja. sadržaja i težine simpotma 2. Dijagnoza Postavljanje dijagnoze prema kriterijumima MKB 10. hospitalizam kod dece Isključuje se: Separaciono stanje straha u detinjstvu Diferencijalna dijagnoza Ova grupa poremećaja definisana je kao rezidualna kategorija. Stresogenog dogadjaja/situacije ili životne krize Mora se utvrditi jasno postojanje 3. Suština je da se pacijentu pomogne da bolje razme svoje reagovanje. svesnosti identiteta. i očekuje se da se oboleli nakon 2-3 meseca vrati na uobičajeni nivo funkcionisanja. Podataka o prošlosti osobe i karakteristika njene ličnosti 3. DISOCIJATIVNI (KONVERZIVNI) POREMEĆAJI Predstavljaju poremećaje ranije poznate pod nazivom histerična neuroza sa dva podtipa: konverzivni i disocijativni. Uključuju se: kulturološki šok. Konverzivni poremećaj Mehanizam konverzije podrazumeva da se neurotični konflikt razrešava tako što se preobraća. prevazidje negativne posledice stresogenog dogadjaja/situacije i da obogati svoj repertoar mahanizama za suprotstavljanje stresu. reakcija tugovanja. konvertuje i reprezentuje kao fizički simptom. Ako klinička slika perzistira duže od 6 meseci potrebno je revidirati dijagnozu. 1. Farmakoterapija ima ograničeno mesto u lečenju ( BD po potrebi. za razliku od somatizacije gde dolazi do transformacije u vegetativnu inervaciju. strepe da se neće ponašati odgovorno ili veruju da su podlegli stresu. Prognoza je u načelu povoljna. Akutna reakcija na stres i PTSD Reakcija na stresogene dogadjaje Normalno i patološko tugovanje Tok i prognoza Ovi poremećaji se pojavljuju u roku od 1-3 meseca od stresogenog dogadjaja. Zajednička karakteristika disocijativnog i konverzivnog poremećaja je parcijalni ili potpuni gubitak normalne integracije izmedju: sećanja prošlih dogadjaja. Lečenje U terapiji se koriste različite psihoterapijske tehnike kao što su suportivne tehnike i intervencije u krizi.Pacijenti se često žale da nisu u stanju da se bore sa problemima. Konverzivni fizički simptomi se dele na: 53 . AD retko). Konverzivni poremećaji se odnose na voljno motorne i senzitivne i senzitivne funkcije. senzorne ili motorne prirode. što znači da je za postavljanje dijagnoze potrebno najpre isključiti ostale psihičke poremećaje. ne mogu da odgovore na radne obaveze.

pseudokovnulzije 3. Ako je pogodjeno motorno ponašanje. naročito u razvijenim zemljama. U ovoj grupi se nalaze: • Disocijativna amnezija • Disocijativna fuga • Disocijativni stupor • Stanje transa i zaposednutosti • Poremećaj duple ili višestruke ličnosti Definicija Danas preovladjuje mišljenje da je disocijacija iznad svega reakcija na traumu. oblast anestezije 2. pamćenja i identiteta) pri čemu su delovi Ega rascepljeni od glavnog protoka svesnog. Zastupljenost u opštoj populaciji iznosi 5-10 % (Ross. tj. prolaznom izmenjenošću normalne integrisanosti funkcije svesti. pokreta tela. svesti. posebno inteligencije. pseudokonvulizije. Ako dodje do izmene identiteta. dok su bezazleni primeri • 54 . nevoljni pokreti). halucinacije • Paralize (motorni simptomi i deficiti) – psihogeni poremećaj mišića 1. percepcije. pa se preuzme novi. Kod ovih poremećaja dolazi do oštećenja svesne kontrole sećanja i senzacija do stepena koji može varirati iz dana u dan ili iz časa u čas. Smatra se da je histerija bila najčešći neurotski poremećaj od sredine 19. psihogenog porekla. gluvoće 4. udaranje (često se pogoršavaju kada se obrati pažnja na pacijenta) 2. koja se karakterišu iznenadnom. 1991).Senzorne simptome ili deficite. dolazi do različitih ispada (pareze. identiteta i motornog ponašanja. afonija 2. Danas je vrlo redak. hemiplegiije ili hemipareze 3. tikovi 2. čudni ponovljeni pokreti položaja tela – kontrakture. do 70-tih godina dvadesetog veka. slepilo 3. paraliza ili pareza 4. navike i običaji pojedinih kultura od njih očekuju. Kada se promene odigravaju u sferi svesti osoba ne može da se seti značajnih ličnih doživljaja. Disocijativni poremećaji su grupa neurotskih psihopatoloških stanja. Disocijativni poremećaj Karakteriše se pojavom simptoma koji nisu u svesnom uvidu ( radi se o defektu mentalne integracije. Histerične osobe su uvek „igrale uloge“ koje društvo. urinarna retencija • Diskinezije („napadi“). lupanje. psihogene konvulzije 1. gubi se osećanje o sopstvenoj realnosti. paralize. mlataranje.psihogena neosetljivost i gubitak sposobnosti percepcije čulima 1. Epidemiologija Istraživanja pokazuju da ispoljavanja disocijativnih simptoma u mnogome zavise od istoriskih okolnosti (pospešuju ili suzbijaju njihove manifestacije).

Pod ovim pojmom Frojd je podrazumevao potiskivanje neprihvatljivih afekata. inverziju. simptom predstavlja način ostvarivanja želje i trpi iste preobražaje kao i onirička aktivnost – kondenzaciju. Javlja se kod primitivnijih osoba sa malim sposobnostima. Po Žaneu. Analiza histeričnih pacijenata pomogla je Frojdu da histerične simptome odredi kao proizvod kompromisa izmedju želja i zabrana. Otkriće dečije sexualnosti otvorilo je put Frojdu da odredi konfliktno jezgro histerične neuroze. Porodica ovi poremećaji imaju sklonost da se porodično grupišu. Objašnjenja za ovakvu distribuciju su na nivou spekulacija (zbog svoje prirode žene su sklonije histeriji. ekstremni psihosocijalni stres.disocijacije poput hipnoze na putu . primitivnijih osoba. Psihodinamičke teorije Prva shvatanja prirode disocijativnih poremećaja potiču od Žanea (1894.a kod muškaraca psihogenog gubitka pamćenja i fuge. prisustvo konverzivnih simptoma kod drugih vašnih osoba iz okoline. Kao i san.godine. Etiologija I dalje postoje različita. Pol odnos je 3:1 u „korist“ žena. Zbog fiksacije na Edipalnom stupnju. obolela osoba u jednom 55 . Takodje je nadjeno da je kod žena češća slika disfonije i mutizma . tj. 1907). u obliku relativno neasimilovanih ideja. a kod muškaraca se povezuje sa situacijama prinude. pri čemu su kod žena ispoljavanja polisimptomatska. kao i zbog sociokulturalnih činilaca. Godine početka U 50% slučajeva disocijativni poremećaj se ispoljava izmedju 15 i 25. prolaznog osećanja čudnovatosti ili odsutnosti znatno češći. pomeranje. nastalo van voljne kontrole. Istakao je da disocijativno-konverzivni simptomi nastaju aktivnim izbcivanjem psihičkih sadržaja iz svesti i njihovim prebacivanjem u domen dinamički nesvesnog. za razliku od muškaraca kod kojih je simptomatologija siromašnija. Istraživanja su pokazala da kod žena ovaj poremećaj uglavnom nastaje zbog emocionalnih i sex konflikata. posebna organizacija karaktera.muške dominacije ). koji je disocijaciju definisao kao stanje izmenjene svesti koje nastaje kada se osoba priseća emocionalno-traumatskih dogadjaja koji dugo istrajavaju u psihičkom. Predisponirajući faktori Klinička praksa je pokazala da poremećaj pospešuju : porodična sklonost. ali njihova zastupljenost ne zavisi od socio-ekonomskog statusa. višestruke identifikacije. a kod 10% nakon 45.godine života. to jest nemogućnost subjekta da razreši Edipov kompleks i izbegne strah od kastracije. Frojd je takodje pomerio težište sa organskog na psihičko i postavio temelje teorije konverzije. disocijativni poremećaj nastaje zbog sužavanja polja svesti i tendencije ka disocijaciji i oslobadjanju ideja i funkcija koje konstituišu ličnost. gde se telo koristi kao mesto figurativnog predstavljanja potisnutog osnovnog konflikta. stvaraju simptome koji se u svesti pojavljuju kao nešto misteriozno. prethodno telesno oboljenje.kada je njihovo prirodno pražnjenje blokirano ekscitacija koja izrasta iz afektivne ideje se kovertuje u somatski fenomen. Disocirane ideje i funkcije nastavljaju da budu aktivne i autonomno funkcionišu . Obrazovanje i socijalni status rasprostranjeno je mišljenje da se disocijativni i konverzivni poremećaji češće javljaju kod manje obrazovanih. često suprotstavljena mišljenja.

kada treba da realizuje nagonske potrebe i ustali sex ponašanje. On je disocijativno . Utvrdjeno je da 63 od 98% žena lečenih bolnički na psihijatriji ima istoriju fizičkog ili sex zlostavljanja u detinjstvu. histerija bi predstavljala „karikaturu ženstvenosti“ ( predimenzionirano normalno ponašanje žena) nastalo zbog socijalnog ugnjetavanja. Sekundarna dobit omogućava oboleloj osobi da pribavi pažnju. Disocijativne odbrane imaju dvostruku ulogu: pomažu žrtvama da izmaknu traumi u trenutku kada se ona dešava. ja sam bolestan. odlažu neophodnu razradu traume za kasnije. Neki istraživači iznose tezu o udruženosti disocijativnog poremećaja i poremećaja ličnosti (disocijativni poremećaj češći je kod žena dok je poremećaj ličnosti 56 . Ta poruka ima sledeća značenja: brini se o meni. Iz ove grupe .histerična paraliza dovodi do nestanka straha čim se pojavi).trenutku u svom životu. i nju može mobilisati trauma. 83% je ispoljavalo disocijativne simptome. sa jedne strane i sa druge. pa se danas smatra da je većina njih nastala kao posledica dejstva stresa i traume. pri čemu disocijacija predstavlja odbranu od traume. a simptomi konverzije zapravo su neizgovorene poruke koje imaju vrednost socijalno komunikativnih činilaca. Socijalne i komunikacione teorije Po sledbenicima ove teorije. regredira i vraća se na fiksacione tačke povezane sa Edipovim kompleksom. Novija psihoanalitička shvatanja ističu da je histerija simulacija bolesti. to je jače od mene. kao i oslobadjanje od neprijatnih i teških obaveza. svojstvenog strukturi i funkciji CNS u procesu preživljavanja. Izvor telesnih simptoma bio bi u telesnim osećanjima. Iako i disocijacija i potiskivnje predstvljaju mehanizme odbrane kojima se neprihvatljivi sadržaji isključuju iz svesti. verovatno prenaglašenog normalnog ponašanja. Kod disocijacije. Primarna dobit se sastoji u tome što se nesvesni sadržaji konflikta (povezani sa seksualnim i incestuoznim idejama) i dalje drže van dometa svesnog doživljaja (u susprotnom bi bili neprijatni i zasrašujući). U slučaju potiskivanja stvara se horizontalni rascep i materijal se prebacuje u dinamičko nesvesno. čiji se sadržaji mehanizmom potiskivanja pretvaraju u histerične simptome.konverzivni poremećaj uporedjivao sa ponašanjem životinja u situacijama životne opasnosti. dolazi do vertikalnog rascepa tako da psihički sadržaji egzistiraju u nizu paralelnih svesti. Razvoj simptoma omogućava obolelom primarnu i sekundarnu dobit. zbog nespremnosti za takve zadatke. Bihevioralne teorije Ove teorije odredjuju konverzivne simptome kao reakcije na intenzivan stres i oni predstavljaju naučene obrasce ponašanja koji treba da umanje napetost i strah ( pr. ovaj model se koristi kao reakcija na zabranjene Edipalne želje za roditeljem suprotnog pola ( mobilišu ga konfliktne želje ) . oni se razlikuju po načinu na koji to obavljaju. izvini. smatrajući histerične simptome obrascima odbrana. Ovo dovodi do razbuktavanja starih i nerazrešenih konflikata. ljubav i zaštitu značajnih osoba iz okoline. sem toga. Savremena dinamička psihijatrija ponovo je vratila disocijativne poremećaje u centar svog interesovanja. sa mnom nešto nije u redu. Biološke teorije Još je Kretchmer tvrdio da je histerija biološki i hereditarni poremećaj.

dispareunija. nepodnošenje hrane. isti etiološki i patogenetski činilac može da dovede do različite . Ovo daje prostor za pretpostavku da . Disocijativni simptomi počinju naglo i burno i isto tako završavaju. vrtoglavica. nerad zbog toga što se loše oseća. Simptomi se ispoljavaju dramatično. posebno neurološka oboljenja. napadi straha. bolovi u ledjima. bolovi u ekstremitetima. Svoj razvoj konverzivni simptomi započinju tiho i pokazuju tendenciju da dugo traju. depresivna osećanja. naduvenost stomaka. palpitacije. 57 . MKB10: • Disocijativni gubitak pamćenja • Disocijativna fuga • Disocijativni stupor • Stanja transa i poremećaji zaposednutosti • Disocijativni poremećaj pokreta i senzibiliteta • Disocijativni poremećaj motorike • Disocijativna konvulzija • Disocijativna anestezija i senzorni gubitak • Mešoviti disocijativni poremećaj • Ostali oblici disocijativnog poremećaja o Ganserov sy o Poremećaji u vidu višestruke ličnosti • Prolazni disocijativni poremećaj u detinjstvu i adolescenciji Klinička slika Klinička slika disocijativnog poremećaja je veoma kompleksna i polisimptomatska. dok se u DSM IV u somatoformni i disocijativni poremećaj. iza kojih najčešće stoji posebna organizacija ili poremećaj ličnosti (histrionični). ili nekad podudarne kliničke slike. bolovi u grudima. plakanje. dispneja. bolovi u stomaku. opstipacija. nesvestica. slabost. udruženi bolovi.predominantan kod muškaraca). zamagljenost pred očima. Njihov nastanak precipitiraju : o Podsećanje na neprijatne uspomene o Psihička ili fizička trauma o Porodični problemi o Ekonomski problemi o Želja da se izbegne kazna o Konflikti iz svakodnevnog života Opis karakterističnih kliničkih simptoma Perlya i Guzea (1962):  Nervoza. Klasifikacija Histerija nikada nije mogla biti kalsifikovana kao jedinstven entitet zbog svoje polisimptomatske kliničke ekspresije U MKB10 se klasfikuje u okviru posebne grupe neurotskih poremećaja . stalno se ponavljaju u različitim kombinacijama i ne mogu se objasniti organskim uzrocima. Mogu da imitiraju sva medicinska. umor. praćeni brojnim telesnim smetnjama i specifičnim oblicima ponašanja. u zavisnosti od pola osobe. sa dominacijom poremećaja svesti i osećanja identiteta. muka. anoreksija.

Komplikacija nema.. a oporavak je kompletan. intoksikacija ili ekscesivni zamor Diferencijalna dijagnoza 58 .Centralni psihopatološki sadržaj je gubitak pamćenja koji je karakterističan i veoma specifičan simptom. nedavne dogadjaje. dizurija.dismenoreja. ali se često javlja i kod mladih muškaraca u ratnim uslovima. i veoma zabrinuta. Dijagnoza Prema MKB 10: • Delimičan ili potpun gubitak pamćenja za skorašnje dogadjaje. a oblik u kom će se one ispoljiti zavisi od snage precipitirajućih činilaca i karakteristika ličnosti. koje retko traje duže od dan ili dva. zavisnost od lekova. Praksa pokazuje da poremećaj prestaje naglo. afonija. Gubitak pamćenja je obično vezan sa traumatskim dogadjajima i može da bude delimičan i selektivan. kada osoba zaboravlja sve što se dešavalo u periodu pre neprijatnog dogadjaja) i stalan (nesećanje od odredjenog trenutka pa sve do momenta ispitivanja). dezorjentisana. dok je kompletni gubitak pamćenja redak i obično je deo disocijativne fuge. Kliničke komplikacije Najčešće su ponavljane operacije. Ali su epidemiološki podaci ograničeni ili nepoznati. Klinička slika Počinje naglo i iznenadno. retko se ponavlja. traumatske ili stresne prirode • Ne postoje organski moždani poremećaji. što nije izazvano organskim poremećajima. Disocijativni gubitak pamćenja (psihogena amnezija) Definicija Karakteriše se gubitkom pamćenja za važne. osoba ne može da se seti svih dogadjaja vezanih za odredjeni vremenski period.. Karakteristike histerične ličnosti Histerične osobine verovatno postoje kod svih normalnih ljudi.. a eventualna osiromašenja su minimalna i privremena (traju samo dok su simptomi prisutni).. misli o smrti. osoba je zbunjena. bračna rastajnja i razvodi i pokušaji samoubistva. selektivan (nemogućnost osobe da se seti nekih. Nekada je sastvani deo kliničke slike besciljno lutanje... posle nekog ozbiljnog psihosocijalnog stresa. opšti (najredji. fobije. ali ne svih dogadjaja koji su se desili u odredjenom vremenskom periodu) . Epidemiologija Predstavlja nejčešći disocijativni poremećaj.. Emocionalna stan ja koja ga prate su raznovrsna i stalno variraju (zbunjenost. Klinička slika ukazuje da postoje četiri oblika gubitka pamćenja: ograničen (najčešći. Dok traje gubitak pamćenja. a suviše je veliki da bi se objasnio običnom zaboravnošću ili zamorom. Češći kod žena. Brz oporavak je pravilo. uglavnom prvih par sati koji prethode neprijatnonm dogadjaju) . patnja ili mirno prihvatanje). nepravilnost menstrualnog ciklusa.

Poremećaj se retko ponavlja. uključiti se u nove socijalne aktivnosti. intoksikacije. Praćena je preuzimanjem novog identiteta i nesećanjem na prethodni. kada je stepen integrisanosti optimalan. prolazna opšta amnezija. Medjutim. EKT. infekcije mozga. Iako i ovde postoje poremećaji svesti. a potpuni oporavak je redak. bolesti metabolizma. ali je najbolji izbor psihoanalitička psihoterapija. pri čemu oboleli sve vreme održava brigu o sebi. Epi. Zavisno od trajanja fuge osiromašenje može biti veće ili manje. a ponovno javljanje retko. karakteristike disocijativnog gubitka pamćenja 59 . a osiromašenja zavise od trajanja stresa i samog poremećaja. Ukoliko osoba u toku poremećaja preuzima novi identitet kl. drugi disocijativni poremećaj. Klinička slika Osnovne karakteristike kliničke slike su: poremećaj svesti. WK sy. komplikacija nema. Epidemiologija Smatra se da je ovo vrlo redak poremećaj . Lečenje Prvi cilj lečenja je otklanjanje precipitirajućih traumatskih dogadjaja. Gubitak pamćenja može se povratiti i. nedostatak pažnje i afektivne smetnje.v. i izraženiji su za novije nego za starije dogadjaje.akutni stresni poremećaj. dezorjenzacija. Hipnoza je tkdj.slika je znatno kompleksnija: do tada mirna i povučena osoba naglo postaje otvorenija i komunikativnija.. Dijagnoza Za konačnu dg. anoksička amnezija. doživljaj odbačenosti. oni nisu povezani sa stresom. mesto boravka. prema MKB 10 potrebno je ispuniti sledeće kriterijume: 1. mnogo je češće da je integrisanost na nižem nivou. Kod organskih psihičkih stanja obično postoje i drugi znaci oštećenja nervnog sistema.postkontuziona stanja. Tok i prognoza Gubitak pamćenja počinje i završava naglo. delirijum.Disocijativni gubitak pamćenja treba pažljivo razgraničiti od mnogih drugih medicinskih stanja i psihijatrijskih poremećaja i bolesti. kao i znaci pomućenja svesti. somatoformni poremećaji. može promeniti ime. primenljiva. Poremećaj obično traje nekoliko dana. aplikacijom kratko ili srednje aktivnih barbiturata ili BD. svadje u braku. postop amnezija. povleče se veoma sporo. kao i da se češće javlja tokom rata ili elementarnih nepogoda.postojanje specifičnog impulsa za lutanjem (ovaj impuls nastaje nakon dejstva nekog deklanširajućeg faktora: alkohol. zbunjenost. Demencija. bez ranije inhibiranosti. oporavak je potpun. tumori mozga. elementarne nepogode. Disocijativna fuga Definicija Karakteriše se iznenadnim i neočekivanim napuštanjem kuće ili radnog mesta i odlaskom na putovanje. kada novi identitet nije kompletan.). dezorjentacija. Mada za period fuge postoji amnezija posmatračima ponašanje obolelog može izgledati potpuno normalno. Putovanje može biti do ranije poznatog mesta koje ima emocionalni značaj za pacijenta.

Etiologija Nastanak poremećaja se objašnjava posebnom strukturom ličnosti i njenim verovanjem da je zaposednuta natprirodnim bićem. „sila“. Obično prestaje naglo. psihogeni gubitak pamćenja. To je kompromis kojim se oslobadja jedan deo zadovoljstva i pored društvenih zabrana i potiskivanja. održavanje osnovne brige o sebi Diferencijalna dijagnoza Organski psihički poremećaj. ali ponavljajući niz pokreta . Stanja transa i poremećaj zaposednutosti Definicija Ova stanja se karakterišu privremenim gubitkom ličnog identiteta i pune svesnosti u doživljavanju okoline. 60 . ali ima odbrambenu i zaštitnu funkciju od nekih iskušenja. postoji podatak o skorijim stresnim dogadjajima Diferencijalna dijagnoza Disocijativni stupor se mora razlikovati od katatonog. duh. višestruka ličnost. ali se po mišićnom tonusu. bog. položaja ili iskaza. zvuk. par sati ili dana i uključuje ograničen broj putovanja. prividno svrsishodno putovanje van svakodnevnog ili uobičajenog 3. stupor 2. dodir.2. Dijagnoza MKB 10: 1. Govor i spontani svrsishodni pokreti su skoro odsutni. depresivnog i maničnog. položaju i disanju jasno vidi da pacijent nije ni u snu ni u nesvesti. U nekim prilikama osoba deluje kao da ju je preuzela druga ličnost. Klinička slika Manifestuje se veoma izraženim smanjenjem ili odsustvom voljnih pokreta i normalnog reagovanja na spoljne stimuluse: svetlost. a ponovno javljanje je retko. Psihoanaliza smatra da su ova stanja zapravo nesvesne simbolske radnje čije je značenje nepoznato. koja doslovno rukuje njom. simulacija. Moguć je izvestan stepen poremećaja svesti. ali u njegovom nastanku ne učestvuje organski činilac. Tok Poremećaj obično kratko traje. Disocijativni stupor Definicija Po definiciji je stupor. postiktalna fuga. odsustvo somatskih i drugih psihijatrijskih poremećaja koji bi mogli da objasne stupor 3. nastaje brz oporavak. Osoba uglavnom sedi ili leži bez pokreta u dugim vremenskim intervalima. Epidemiologija Nema podataka o rasprostarnjenosti ove vrste poremaćaja. Pažnja i svesnost mogu biti ograničeni ili koncentrisani na jedan ili dva aspekta neposredne okolinei postoji često ograničeni.

niti svesno od nesvesnog. kojima je dopušteno da bez kazne čine ono što jesmrtnicima zabranjeno“. osećaj jeze i trnaca po telu. osećaj ushićenja. duboki uzdisaji. Stepen osiromašenja oštećenjem varira. Da bi se dopustilo zaključivanje o uzrocima poremećaja treba dovoljno znati o psihološkim i socijalnim postavkama i interpersonalnim odnosima 61 . neosetljivost na bol. oduzetost jednog ili više udova. plakanje. I Jung je imao zanimljiva objašnjenja ovih fenomena . Pokreti i senzacije su izmenjeni ili izgubljeni. što može biti u neskladu sa fiziološkim i anatomskim principima. Disocijativni poremećaj pokreta i senzibiliteta Definicija Čini ga grupa poremećaja kod koje postoji promena u funkcionisanju pokreta ili senzibiliteta. te da je to stanje prodrlo u polje svesti osobe i da je preuzela drugi identitet. ustupljeno je bogovima. poremećaji termičke homeostaze. pa je tako smatrao da je trans i stanje zaposednutosti arhetip. drhtanje celog tela. mada je nemoguće naći objašnjenje simptoma. Nesposobnost kao rezultat gubitka funkcija pomaže pacijentu da pobegne od neprijatnog konflikta ili da zavisnost ili ljutnju izrazi na indirektan način. iskolačenost očiju. tako da izgleda kao da pacijent ima somatski poremećaj. Stiče se utisak da postoji psihička pomućenost. Kod nekih pacijenta simptomi se otkrivaju kada su u tesnoj vezi sa psihološkim stresom. jer ne može da se vrati u svoje autohtono stanje. Obično se nalaze i premorbidne abnormalnosti ličnosti i interpersonalnih odnosa. onima koji zaposedaju osobu. njen odnos sa svetom je potpuno izmenjen. Klinička slika Klinička slika ovog poremećaja sastoji se od specifičnih simptoma i oblika ponašanja: različiti oblici poremećaja svesti. nesvestica. Dijagnoza Osoba u transu se prepoznaje po tome što nije u svom uobičajenom stanju. Diferencijalna dijagnoza U obzir dolazi trans ko sch. pošto se sreće i kod dobro prilagodjenih osoba sa ozbiljnom somatskom bolešću. Ono što može biti upadljivo je mirno prihavtanje teških nesposobnosti (la belle indiferance). produkt kolektivnog nesvesnog.Po Frojdu „ispunjenje nagona koje je čoveku uskraćeno. akutne psihoze. osećaj vrućine kada je veoma hladno. grčenje. U transu. ukočen pogled. ali ovo nije univerzalna karakteristila poremećaja. Klinička slika Ovaj poremećaj karakterišu motorni i senzitivni simptomi i pokazuju pacijentovo poimanje somatske bolesti. osoba svoj razum ne odvaja od emocija. Ne smeju da postoje dokazi o fizičkoj bolesti 2. Dijagnoza Dijagnostički kriterijumi prema MKB10: 1. jecanje. najčešće kožnog. Blagi i umereni varijeteti mogu se sresti kod devojaka u adolescenciji. trans kod višestruke ličnosti. Treba istaći da pacijent često poriče postojanje porblema i konflikta. ledene ruke kada je veoma toplo. može da bude u sasvim drugom identitetu. padanje na zemlju.

ali i daktilografi. progresivni neurološki poremećaji. u motorne konverzivne manifestacije spadaju i kompleksni oblici poremećaja ponašanja. Napad je praćen brojnim oblicima klovnonvskog krivljenja. violinisti. Veliki histerični napad ima svoj tipičan razvoj. gušenjem. umesto da je cirkumdicira. a i ako padne nikada se ne povredi. ili se smenjivati sa paralizama i grčevima. relativno česti poremećaji i obično nastaju naglo. afonija i mutizam su tkdj. poremećaj koordinacije motorne aktivnosti. Pri neurološkom pregledu miotatički refleksi su očuvani patoloških refleksa nema. Mogu postojati ataksije različitog stepena. SLE. Poremećaji koordinacije motorne aktivnosti mogu da budu u obliku astazije i abazije. čulnim iluzijama. Profesionalni grč prstiju ili šake se sreće kod umetnika: pijanisti. Poremećaj govora u vidu zamuckivanja (dysarthria syllabaris spastica) su često konverzivne prirode. posebno na nogama. Nisu praćeni povredjivanjem . vike i plača koji mogu trajati satima. što zahteva dug period i pažljivu opservaciju. Ovde se uključuju psihogena afonija i disfonija. koji mogu biti posledica dramatizacije nekog psihičkog iskustva. • Disocijativna anestezija i senzorni gubitak 62 . ugrizima jezika. ali se može ponavljati u serijama. osobe koje rade na kompjuteru. a oduzetu ruku pri saginjanju i dalje drži uz telo-fenomen viska). traje manje od pola sata. a osoba sa afonijom šapuće. Konverzivna afazija. Iako pacijent ima velike smetnje u stajanju. dramatičnog i glasnog govora. nakon kojih se javljaju neobuzdani pokreti i konvulzije.Diferencijalna dijagnoza U obzir mogu doći rani stadijum MS. Počinje afektivnim predznacima.. • Disocijativna konvulzija predstavlja poremećaj kod kog dolazi do pojave napada sličnih Epi (pseudoepilepsija). a sa mutističnom se uspostavlja kontakt pismenim putem. nerazumljivi i za bolesnika i za okolinu. Klinički oblici U ovoj grupi poremežaja opisuju se: • Disocijativni poremećaj motorike se dfiniše kao gubitak mogućnosti pokreta celog tela ili dela uda i udova. a nazivaju se konverzivnom glumom. Paralize ne odgovaraju anatomskoj inervaciji (bolesnik paralziovanu nogu vuče uz zdravu. defekacijom i potpunim gubitkom svesti. U kliničkoj slici se najčešće sreću:pareze i paralize. retko pada. Relativno često se javljaju tikovi. zatim bizarni pokreti i nemogućnost stajanja bez podrške drugih (astazija i abazija). čelisti. Laringološki nalaz je bo. tikovi i profesionalni grč prstiju i šake. Paraliza može da bude delimična i potpuna sa pokretima koji su mlitavi i spori. bizarnih pokreta (položaj potiljak-peta). a EMG nalaz je bo. uriniranjem. strastvenih stanja. Inače. U slučaju pareza i paraliza zahvaćeni ekstremiteti su flakcidni ili su grupe mišića antagonista u kontrakturi.

disocijativni poremećaj koji karakterišu izmene sećanja i identiteta. vaginu ili se smenjivati sa hiperestezijama: „histerični žulj na potiljku“. Od drugih psihijatrijskih poremećaja se razlikuje po kontinuiranoj koegzistenciji relativno stabilnih. poremećaj vida ili tunelski vid. znatno redje. Može trajati godinama. trauma je nužan. Česta je i pojava bola na raznim mestima na telu ( bol može biti fiksan ili šetajući. posebno sch. Na postavljena pitanja daje odgovre čudnovato. u obzir dolaze: pseudodemencija. Javljala se kao psihogena reakcija kod zatvorenika i predstavljala klasičan primer bekstva u bolest zbog neprijatne situacije u kojoj se osoba nalazila. ali naizmeničnih. Opšta pokretljivost i motorna sposobnost su iznenadjujuće dobro očuvani. ali se dijagnostikuje kasnije u adolescenciji. senilne i aterosklerotične psihotične reakcije. i povratnih epizoda iskrivljavanja sećanja. subjektivno odvojenih identiteta.. pri čemu dete nema sposobnost i kapacitet da se brani ili prilagodjava. ) Ponekad se nadovezuju na paralize ( anestezije u vidu čizme. Etiologija Nastaje kao posledica traume.Karakteriše se poremećajima senzibiliteta. Medjutim. Ponekad mogu biti pogodjene i senzorne funkcije: čudna osećanja mirisa i ukusa. nemački psihijatar Siegbert Ganser je u okviru histerije opisao sy koji se karakerisao paralelnim odgovorima i nekom vrstom autosugestije da je osoba bolesna. Ona mogu dovesti do mnoštva konflikata počev od krivice (zbog 63 . hronični. psihotični poremećaji. hiperestezijske zone koje prate grčenje zglobova ili trbušnih mišića. porlazno ili trajno slepilo. dezorjentisan o mestu. hiperestezija za bol i dodir. Oštećenja senzibiliteta mogu biti raznovrsna i čudnovato rasporedjena ( polovina tela. vremenu i osobama iz okoline. Epidemiologija Obično počinje u detinjstvu. analgezija.g. Višestruka ličnost Ni jedan psihijatrijski poremećaj nije izazvao više kontraverzi kao što je to ovaj. I uvek je praćen nesećanjem za period bolovanja. Ganserov sy Godine 1898. ali ne i dovoljan činilac za nastanak poremećaja . oligofrenija. Diferencijalno dg. Češće se javlja medju osobama ženskog pola. privremen ili trajan). ograničene pravom amputacionom linijom). Njegova glavna karakteristika je da onemogućava skoro sve vidove delatnosti. pri čemu obolela osoba ima sposobnost i kapacitet za korišćenje mehanizma disocijacije. pri čemu su granice zahvaćenog područja oštre i ne odgovaraju anatomskim inervacionim područjima. Do skora se smatralo da su psihijatri „izmislili“ ovaj poremećaj. difuzna ostrvca. fotofobija. i . otvorene amnezije. rukavice. detinjasto i budalasto (datum netačno ali približno). Definicinja Predstavlja kompleksan. Klinička slika je karakteristična: oboleli je smeten. naopako ili u stranu. ili oboje. hiperestezije na mestima starih ožiljaka. redje dubokog. Traumatska doživljavanja su uglavnom povezana sa fizičkim i sex zlostavljanjem u detinjstvu . uglavnom površnog . a svest nije bitno promenjena. koji se može ispoljiti kao anestezija delova tela. Mogu zahvatiti sluzokožu ždrela. Oboleli pokazuje i jasnu manuelnu nespretnost. gluvoća.

poremećajima kontrole impulsa. Diferencijalna dijagnoza 64 . Nedostatak osobe iz okoline koje umiruju i kojima se dete može obratiti je glavni činilac koji doprinosi deficitu kao faktoru u razvoju višestruke ličnosti. zavisnost od PAS. au drugom samo jedna ličnost i jedno ili više stanja ličnosti. sa sopstvenim sećanjima. što se može shvatiti kao očajnički pokušaj „osmišljavanja“ užasne situacije. samopovredjivanju. zlostavljajući ih . a to im je „kazna“ što su bili loši. Za malu decu je verovanje da je svet zlo mesto vrlo onespokojavajuća. obrascima ponašanja i socijalnim odnosima koji odredjuju prirodu postupaka u trenucima dominiranja. Žrtve teže da imaju više kontrole nad onim što je bilo izvan njihove kontrole kad su bili deca. povezani sa traumatskim doživljavanjima. Zlostavljana deca počnu da veruju da je siledzijski roditelj bolji nego odsustvo roditelja. često sebe krive nazivajući se „kurvama „ i „droljama“ . Kada se pacijenti sa višestrukom ličnošću sećaju svojih trauma iz detinjstva. Promene se mogu javiti u terapijskoj seansi (hiponza.eventualno doživljenog sex uzbudjenja). Predvidljivost ovakvih odnosa pomaže im da se odbrane od pretnje napuštanja. Prelaz od jedne ka drugoj ličnosti je iznenadan i često povezan sa psihosocijalnim stresom. pokušajima suicida. Deca koja odrastaju u porodicama u kojima ih roditelji zlostavljaju nemaju umirujuće negovatelje. sa jedinstvenim osećanjima. pri čemu je samo jedna evidentna u odredjenom vremenu. psihoseksualnim poremećajima. Ponavljanje traumatskih odnosa je primer pokušaja da se ovlada pasivno doživljenom traumom.abreakcija). ovi se osećaju neshvaćenim. relaksacija. U odsustvu takvih osoba žrtve se obraćaju svojim mučiteljima i u odraslo doba traže partnere koji će nastaviti „igru“. zavidljivo napadaju i upropašćavaju ono što im je na sličan način bilo oduzeto. U klasičnim slučajevima postoje dve potpuno odvojene ličnosti. Dijagnoza Poremećaj je redak . Intergeneracijske dimenzije seksualnog zlostavljanja : roditelji koji zlostavljaju decu uglavnom su i sami bili žrtve zlostavljanja. pa doživljavaju duboku zavist prema nevinosti svoje dece. Svaka ličnost je potpuna. Klinička slika Osnovna karakteristika ovog poremećaja je postojan je u jednoj osobi dve ili više odvojenih ličnosti ili stanja ličnosti. heteroagresivnom ponašanju uz moguću zloupotrebu dece. ali ni jedna nema pristup sećanjima druge i one su skoro uvek nesvesne jedna druge. Ovaj stid i krivica mogu se objasniti introjektivnom identifikacijom sa „lošim roditeljima“. što traumatičnom iskustvu daje više smisla. pa zato veruju da su njihovi roditelji u osnovi dobri ljudi kojim je stalo do njihovih interese. Prva promena iz jedne ličnosti u drugu je nagla i tesno povezana sa traumatskim dogadjajima. Kliničke komplikacije nisu česte. napad ili silovanje. a kada se jave onda se radi o : prolaznim psihotičnim reakcijama. a osnovnu karakteristiku predstavlja postojanje dve ili više ličnosti u jednoj osobi. Oni se samookrivljavaju. Što znači da u osnovi poremećaja leže intrapsihički konflikti ili deficiti. Svaka od ovih ličnosti je kompleksana . ponašanjem i sklonostima Najčešće se javljaju dve ličnosti pri čemu je jedna dominantna. od kojih je svaka dominantna u odredjenom trenutku. Kada terapeuti pokušavaju da ubede pacijente da nisu krivi. U mnogim slučajevima su besni što im je nevinost oduzeta u tako nežno doba. koje zaslužuju ono što su dobili. Zato.

nesposobnost učenja. Lečenje Hipnoterapija kognitivnog i psihodinamičkog pristupa. zloupotreba PAS.g. navodi se d je učestalost ovih poremećaja u opštoj populaciji 0. Uvod Veliki broj neurotičnih pacijenata ispoljava raznovrsne telesne simptome. ScH. u populaciji bolesnika koji se javljaju lekarima opšte medicine 510%. moždani organski psihosinrdom. Tako neurotski proces prelazi u hroničnu bolest čime menja bolesnikov lični i porodični život. jatrogeni uticaji i seksualno zlostavljanje. 1985). te da su upadljivo češća u ruralnoj sredini i kod osoba sa nižim i srednjim obrazovanjem. favorizovanje telesnog načina komunikacije. nespecifikovan Dijagnoza 65 . a razuveravanja da nisu somatski bolesni ne prihvataju. Epidemiologija U istraživanju Finka iz 1999. aleksitimija. hronično razdraženje ANS pri delovanju stresora. temporalna Epi. Etiologija Iako postoje razne teorije etiologija ovih poremećaja nije u potpunosti jasna. za koje nije nadjena organska osnova. Klasifikacija Prema MKB 10: • Somatizacioni poremećaj • Nediferenciran somatoformni poremećaj • Hipohondrija • Somatoformna disfunkcija VNS • Stalni somatoformni bolni poremećaj • Drugi somatoformni poremećaji • Somatoformni poremećaj. moždani tumori . a u populaciji bolesnika na nepsihijatrijskim odeljenjima 9%. bihejvioralne i kognitivne karakteristike pacijenata koji se žale na telesne simptome u odsustvu relevantnih medicinskih nalaza (Lipowski. Takodje je moguće udruživanje sa graničnim poremećajem ličnosti.Depresija. grand mal Epi. Pretpostavlja se da u njihovom nastanku učestvuju mnogi psihološki porcesi: konverzija. SOMATOFORMNI POREMEĆAJI Somatizacija predstavlja razrešavanje neurotskog konflikta njegovom transformacijom u vegetativnu inervaciju. Ujedno označava iskustvene. ometenost psihološkog razvoja prihvatanjem mehanizma poricanja emocija. bipolarni poremećaj. kao i opšte funkcionisanje. Takvi bolesnici stalno traže dodatna telesna ispitivanja i nisu zadovoljni kada ona pokažu odsustvo telesnih uzroka. Utvrdjeno je da ovi poremećaji počinju pre 30-te godine i da su znatno češća u ženskoj populaciji (5:1). poremećaji ličnosti .14-2%. Definicija Somatizacija predstavlja tendenciju da se psihičke tegobe ispolje u obliku telesnih simptoma i da se zbog njih traži medicinska pomoć. neurotski poremećaji.

druge relax tehnike. posebno sa histrioničnim i dr. Poremećaj je češći kod mladjih osoba. pormenama na koži.poremećajima ličnosti. podvrgavaju se brojnim medicinskim ispitivanjima koja ne ptkrivaju medicinske uzroke bolesti. koji obično perzistiraju nekoliko godina pre javljanja lekaru. 66 . telesnim promenama kod sch. stresnih dogadjaja.5-9%. pomeranja i simboličkog predstavljanja pretvara u telesni simptom ili bolest. a kod žena se često javlja izmedju 35 i 45 godina. Etiologija Ovaj poremećaj ima složenu i nedovoljno jasnu etiologiju. Često su prisutna stanja depresivnosti i straha. individualna psihoanalitička pt. a u ordinacijama lekara opšte medicine ova učestalost se kreće od 7. Postoji tendencija da se bolešću privuče pažnja okoline 5. Takodje je češći kod osoba nižeg obrazovnog nivoa i u ruralnim sredinama. Tok i prognoza Zavise od sposobnosti obolelog da uvidi i napravi vezu izmedju telesnih simptoma i emocionalnih. Oboleli se žali na brojne telesne smetnje u odsustvu relevantnih medicinskih nalaza 2. Simptomi mogu biti vezani za bilo koji sektor organizma. Nastanak bolesti je u vremenskoj korelaciji sa nekim neprijatnim životnim dogadjajem 4. povratno. hipoparatireoidizam. MS). 1894).Prema MKB 10: 1. Lečenje Je uvek integrativno i poidrazumeva primenu kombinacije lekova (BD. bolesnika je teško razuveriti 3. Bolest nema intencionalni karakter Diferencijalna dijagnoza Diferencijalno dijagnostički treba razmišljati o : generalizovanim stanjima straha. putem potiskivanja. Somatizacioni poremećaj Definicija Osnovna karakteristika je višestruko. ali se najčešće radi o : GIT smetnjama. telesne sistemske bolesti (porfirija. bihejvior i kognitivna. kao i kapaciteta za promene. beta adrenergički blokatori. SLE. Žalbe su uporne. Najveći broj obolelih ima dugu i komplikovanu istoriju bolesti. Prva psihološka odredjenja se povezuju sa učenjem o konverziji (Brojer i Frojd. a nije retko i da se operišu. grupna pt).2% kod muškaraca. Komorbiditetne veze su veoma kompleksne. učestalo menjanje telesnih simptoma. poremećajima menstrualnog ciklusa i smetnjama u sex funkcionisanju. Nesvesni emocionalni konflikt sa kojim osoba ne može da se suoči se. alkoholizmom i zavisnošću od lekova. depresiji koja se manifestuje telesnim simptomima. depresijom. Epidemiologija Istraživanja ukazuju da je učestalost u opštoj populaciji 2% kod žena i 0. paničnom poremećaju. AD) i psihoterapijskih tehnika (autogeni trening. stalne.

Svi ovi simptomi su praćeni izraženim simptomima depresivnosti i straha. nadimanje. povraćanje. nepravilni ciklusi. dijareja. ljuti su jer dolaze kod psihijatra. na koje se kasnije nadogradjuju brojni telesni simptomi sada psihogenog porekla. Veliki broj istraživača smatra da je stalno razdraženje ANS čest uzrok nastanka somatoformnih poremećaja (Franz Aleksander).. ne smatraju da im je tu mesto. tercijerna dobit je u pribavljanju socijalnih prednosti. U grupi bioloških teorija značaj se pridaje genetičkim. koji osoba ne prepoznaje kao uzrok. a kod žena poremećaji menstrualnog ciklusa (bolne menstruacije. Početak oboljenja povezuje se sa doživljajem emocionalnih problema ili stresom. utrnulost. Klasičan bolesnik izgleda karakteristično: u psihijatrijske ordinacije dolaze sa hrpom nalaza i izveštaja brojnih lekara. Najčešće se žale na GIT smetnje (podrigivanje. Novonastali simptomi donose obolelom značajnu psihološku dobit. nepodnošenje odredjenih vrsta hrane). više nesvesno nego svesno „proizvedu“ veliki broj ovih pacijenata (lakše im je da ih pošalju na dodatne pretrage. Ne može se zanemariti ni činjenica da se u pojedinim kulturama koristi telesni način komunikacije da bi se ispoljila emocionalna stanja. abdominalni bol. Zbog toga oboleli koriste put somatizacije i preko telesnih simptoma šalju svoju poruku okolini. pormene na koži (svrab. i dalje postoji obilje telesnih smetnji. regurgitacija. sex indiferentnost. Klinička slika Klinička slika ovog poremećaja je veoma kompleksna. Kod većine obolelih je prethodno postojala odredjena. sa puno komparacija.Kasnije je definisano učenje o aleksitimiji (osobe sa aleksitimijom su bez reči za emocije. žale se da su kod kuće izgubili interesovanje za njih. žarenje. nesigurnost lekara). Opis smetnji je slikovit i uvek dramatičan. i skoro po pravilu godinama unazad uzimaju BD. slobodno vreme im je u funkciji žalbi i smetnji i traganjem za novim lekovima i ispitivanjima. Sociokulturna objašnjenja su povezana sa kumulacijom nepovoljnih životnih dogadjaja. bol u toku snošaja. Nepovoljan razvoj u kom porodični stil podrazumeva poricanje emocija i njihovog ispoljavanja može dovesti do nastanka ovog poremećaja. poremećaji sex funkcionisanja (osećaj pečenja u polnim organima i rektumu. impotencija). Sekundarna dobit u predsvesnom ili potpuno svesnom uživljavanju u stanje „biti bolestan“ okoje donosi značajne privilegije. Lekari. obzirom da se ovaj poremećaj porodično grupiše ( ušestalost u porodicama obolelih iznosi 10-20%). I najzad. verbalno iskažu i opišu). veliko menstrualno krvarenje. tegobe sa žučnom kesicom). nego da im objašnjavaju stvarne uzroke nastalih simptoma. Dijagnoza 67 . najčešće blaga telesna bolest (lumbago.). Telesna bolest se pozitivnoije vrednuje od psihičke. nekada su agresivni. U objašnjenju nastanka somatizacionog poremećaja ne može se zaobići proces jatrogenizacije. Primarna dobit je u razrešavanju osnovnog neurotskog konflikta i rasterećenju emocionalne napetosti. mučnina. gastritis. povraćanje tokom cele trudnoće). Novija istraživanja ukazuju na disfunkcionalnost nedominantne hemisfere i brojne poremećaje u kortikalnom funkcionisanju. osetljivost. nesposobne su da ih doživljavaju.

hipertireoza. neurastenija i depresivni poremećaj. Drugi tip tegoba se ne može objektivizovati i to su neugodne senzacije. porfirija. Somatoformna disfunkcija VNS Definicija U ovu grupu su svrstani funkcionalni poremećaji i subjektivne smetnje bolesnika koje se manifestuju u sferi ANS. pri čemu su pogoršanja/poboljšanja u jasnoj korelaciji sa emocioalnim činiocima u intra i interpsihičkoj sferi. sy višestrukih pritužbi Diferencijalna dijagnoza MS. Etiologija Za objašnjenje ove grupe poremećaja koristi se Kenonov model o telesnim promenama u organizmu suočenim sa opasnošću . Terapija je kombinova. Nediferencirani somatoformni poremećaj Predstavlja poremećaj koji se karakteriše manje brojnim. svrab. takodje je češći u ruralnim sredinama i kod niže obrazovanih. pri čemu ne postoji pravilnost u grupisanju tegoba. Dg. znatno slabijeg intenziteta . Ovo je prva grupa simptoma koji su objektivni i mogu se registrovati kliničkim pregledom. Epi. Bolesnik se obično žali na nekoliko simptoma ili sindroma. GIT i GU tegobe. pri čemu nije pronadjeno odgovarajuće medicinsko objašnjenjež 2. U takvim situacijama dolazi do nagle 68 . jedni se odvijaju putem simaptikusa (tahikardija) . hiperventilacija. funkcionalan i prolazan. Izvestan stepen napuštanja socijalnog i porodičnog funkcionisanja Uključuju se: višestruki psihosomatski poremećaj. Tok oboljenja je nepredvidiv. malaksalost.Se vrloo teško postavlja. generalizovano stanje straha. grupna terapija). SLE. iz porodica u kojim je otac bio alkoholičar. kao što su: tahikardija. učestalo mokrenje uz osećaj nadutosti. umor. nelagodnosti u abdomenu. hipohondrija. a kod žena se javlja 20 puta češće. hiperparatireoidizam medju telesnim. Poremećaj je. zatezanja. Uporno neprihvatanje mišljenja više lekara da nema telesnog objašnjenja simptoma 3. kriterijumi prema MKB10: 1. a drugi preko PS (učestale stolice). za razliku od psihosomatske bolesti (kod koje postoji telesno oštećenje). Postojanje višestrukih telesnih simptoma u poslednje dve godine. a medju psihičkim: PP. anemija. Diferencijalno dijagnostički u obzir dolaze somatizacioni poremećaj. Epidemiologija Istraživanja pokazuju da je učestalost ovog poremećaja u ordinacijama lekara opšte prakse je oko 10%. Tok Tok bolesti je hroničan. autogeni trening. Lečenje Lečenje se zasniva na kombinovanoj i istovremenoj primeni lekova (BD i analgetici) i psihoterapije (psihoanalitička psihoterapija. nesistematizovanim simptomima. depresija. sch. Etiološki činioci su isti kao i kod somatoformnog poremećaja. osećaj nadimanja. a bolesnici se žale na: gubitak apetita. a prognoza zavisi od ostvarivanja sekundarne psihološke dobiti od bolesti. tj. težine sa stalnim žalbama na jedan ili grupu organa.

sa ciljem pripreme za borbu ili bekstvo. početna depresija sa primarno somatskim tegobama. Mada ta ugroženost ima obično simbolički karakter. crvenilo) koji su stalni i neugodni 2. da kostin sy 3. U slučaju izbora trećeg puta. Klasifikacija Prema MKB10: • Kardiovaskularni 1. Nepostojanje značajnih poremećaja strukture ili funkcije navedenih organa Diferencijalna dijagnoza • Generalizovano stanje straha (sa dominacijom psiholoških komponenti. Savremena jedinka često bitiše u okruženju koje je ugrožava stvarno i simbolično.spremnosti za borbu zbog aktivacije simpatikusa. gastrična neuroza 2. zloupotreba alkohola Lečenje 69 . umrtvljenja. Kako se radi o situacijama koje osoba ne može da izbegne. neurocirkularna astenija • GIT (gornji deo) 1. znojenje. učestalo mokrenje 2. dispepsija 3. dijareja 4. sy gasova • Respiratorni 1. što uslovljava pojavu brojnih vegetativnih simptoma. kod takve osobe dolazi do stanja hronične napetosti i posledičnog hroničnog vegetativnog razdraženja. Preokupacija i strahovanje zbog mogućeg razvoja ozbiljne bolesti 4. srčana neuroza 2. štucanje. postoje i dodatni subjektivni simpotmi 3. Smatra se da je predispozicija za nastanak ovih poremećaja aleksitimija. psihogena aerofagija. panični poremećaj (krize dolaze u naletima). hiperventilacija • Urogenitalni 1. dizurija Klinička slika (već opisana) Dijagnoza Dg. pilorospazam • GIT (donji deo) 1. kriterijumi prema MKB10: 1. psihogena flatulencija 2. dok telesni simptomi nisu izraženi u toj meri). tremor. Postoje simptomi razdraženja ANS (palpitacije. psihogeni iritabilni kolon 3. psihogeni kašalj 2. aktivan kje suprotan mehanizam kod kog glavnu funkciju preuzima parasimpatikus.

zbog nastojanja da kompenzuju osećaj manje vrednosti. Aerofagija Aerofagija je nevoljno gutanje vazduha. lagano podrhtavanje. U th BD i spazmolitici. Lekkovi:BD i/ili AD. koji su obično videli srčani napad (neretko oca). Strah od infarkta i smrti su skoro pravilo. vežbama disanja i kontrole srčanog rada i vrlo bitnu sugestiju. a tehnički naučiti bolesnika da prvo stavi kašiku ili viljušku u usta i da guta samo pri ekspirijumu. Ekstrasistole su česte i plaše pacijenta. Oboleli su obično muškarci. Poremećaj se sreće uglavnom kod osoba iz ruralnih krajeva. Tahikardija navodi pacijenta da često meri puls i dramatizuje ukoliko je broj otkucaja oko 90/min. tumor hipohondrijuma. a nemogućnosti gutanja je prethodio stresni dogadjaj (porodične svadje. do 40 godina života. osećaj težine ili toplote. neurosis cardiaca. Benzodijazepini uz propranolol (2x40mg) daju dobre rezultate u kombinaciji sa autogenim treningom. U razvoju bolesti ulogu imaju lekari koji su bolesnika postepeno jatrogenizovali. i tako je podloga za razvoj paničnog poremećaja stvorena. neurocirkularna astenija Pod ovim nedovoljno definisanim pojmom označavaju se tegobe u srčanom predelu koje nemaju organsku podlogu. Vomitus ili psihogeno povraćanje 70 . sukobi oko imovine). Prethodno treba isključiti organske bolesti (peritonitis. gastrokardijalne smetnje i meteorizam. tako da crvenni krugovi od EKG ostaju jako dugo. Neki smatraju da je ovaj poremećaj posledica depresivnosti. obično stavlja ruku na levi torakalni predeo. obično je benigni poremećaj. nedostatka vazduha. peckanje. bol. relaksacione tehnika (vežbe disanja. potreba za uzdisanjem. tu III moždane komore). ne prolazi na nitroglicerin. svesnih svojih nedostataka na porodičnom i profesionalnom planu. stezanje u vratu. Klinički oblici Da Kostin sindrom. Bolesnik se žali na probadanje u širem predelu srca . Prilikom opisivanja tegoba. Sreće se kod nezadovoljnih. osećaj nesigurnosti i nestabilnosti. Štucanje Grč dijafragme koji proizvodi štucanje. Ove osobe su stalno napete. dok je u drugom slučaju obrnuto. plitko disanje. U slučaju organskih tečna hrana lakše prolazi . Kliničku sliku dopunjuju osećaj gušenja. Terapijski treba osnažiti osećanje samopoštovanja . Kod mladjih žena treba misliti na hipertireozu. Bolesnici su mladji muškarci. Lečenje se sprovodi kapima hlorpromazina. „nezasitith“ ličnosti. koja se klinički ispoljava kao podrigivanje. Bol traje satima.Psihoterapija: sugestija i ventilacija. Lečenje je kompleksno i dugotrajno. Dijagnoza je jednostavna: snimanje pasaže jednjaka sa kontrastom. on ima osećaj da će mu svakog trena stati srce. kognitivna i grupna th. Dermografizam je naročito izražen. Disfagije Smetnje u porlazu hrane ka želucu mogu biti organske ili psihogene. Diferencijalno dijagnostički u obzir dolaze panični poremećaj i angina pectris. kontrola solarnog pleksusa). ponekad se širi ka levoj ruci.

odlazak u drugi grad. dominacija ok rituala (težnja ka sterilnoj čistoći. U obzir mogu doći: fantazmi o oralnim sex aktivnostima. udaja. antiperistaltički talas izbacuje iz organizma ono što bolesnik smatra za šteteno ili opasno. Bolm može biti potmuo ili samo u vidu težine. bulimije. Lečenje podrazumeva psihoterapiju u cilju uspostavljanja kontrole nad zavisnošću i strahom od razdvajanja (autogeni trening) i po potrebi Sulpirid (2x50 do 3x50mg). Najčešće je reč o ženama koje su u emocionalno podredjenom položaju. sklonost depresiji. bazično nezadovoljstvo i skeptičnost. u kom dete stiče orudje za manipulaciju nad roditeljima. emocionalna dijareja 2. Opstipacija Opstipacija se karakteriše smetnjama u izbacivanju fecesa. Neuritis gastrica Podrazumeva skup poremećaja koji se sastoji od stalnih žalbi na neodredjene tegobe u želucu. često stidljive osobe. Sve pomenuto može se svesti na anlanu dilemu: zadržati ili izbaciti! U osnovi ovog poremećaja leži regresija na analni stadijum psihosex razvoja. Dijareja Definiše se kao često izbacivanje tečnih stolica i psihijatar ovo stanje sreće u dva slučaja: 1. ili manje doze NL ). tzv. povraćanja tokom trudnoće. lažna trudnoća. Komorbiditet sa depresijom izražen. uglavnom separacionu dramu: napuštanje.Kod ovog poremećaja. previše vezane za bračnog partnera. U terapiji se primnjuje kombinacija farmako i psihoterapije (derivati NL sa antiemetičkim dejstvom – Stemetil. ambivalencija). prisilno razdvajanje dece od roditelja. zatim od anoreksije. a kada se to i desi osećaju krivicu. se relativno lako postavlja ali treba biti oprezan kod razgraničavanja od organskih poremećaja. Obično se radi o osobama ženskog pola koje su izgubile samopoštovanje. nesuglasice u braku vezane za intimnu sferu i dr. bez znakova telesnog oštećenja (kakvo se vidja kod ulceroznog kolita i Chronove bolesti). uznemirenosti i straha Izvestan broj obolelih pokazuje znake agorafobije sa paničnim poremećajem. Postoji teza da bes i gnev zbog nerešenih konflikata čije je poreklo u nesvesnom. Psihogeni iritabilni kolon Predstavlja somatoformni poremećaj ANS koji se karakteriše opstipacijom i dijarejom. koje teško ispoljavaju agresivnost. Struktura ličnosti ovih pacijenata je karakeristična: povučene. Nesvesni fantazmi i doživljaj da se u telu nalazi nešto opasno deluje kao okidač. ali nekad teško nazreti dinamičku pozadinu poremećaja. klone se izlazaka i emocionalnih veza. nepodnošenje nekih jela. ali često ima svrdlajući karakter. Pirosis (gorušica) se javlja u danima kada nisu u stanju da reše neki konflikt. kraće seanse hipnoze. doživljavaju sebe kao manje vredne. ruminacije o beznačajnim doživljajima. bolovima u donjem trbuhu i nadimanjem. izazivaju porast lučenja želudačne kiseline i podloga su za stvaranje grizlice („gutači gneva“). Nikada ne treba smetnuti sa uma da su uporne opstipacije čest pratilac depresije. Kao deo kliničke slike iritabilnog kolona. Kod stanja izrazite napetosti. Dg. Početak bolesti obično je vezan za neki emocionalni šok. Psihološki profil ovih osoba: pesimistički životni stil. 71 .kada biraju izmedju dve podjednako loše opcije. tj. razvod. podrigivanje. otežano varenje.

Kašljucanje je radnja nalik tiku koja se uigrava i postaje hronična. Javlja se uglavnom kod bolesnica sklonih histrioničnom ponašanju. samo su profili obolelih različiti. U drugom slučaju. odgovarajuća ishrana i eventualno sedativi. Skoro je klasična žalba mladje žene na imperativnu potrebu za mokrenjem u restoranu. Retencija urina Retencija urina opisanja je u psihijatrijskoj literaturi jos 1872. u prisustvu osobe za koju je emocionalno zainteresovana (psihoanalitički:nesvesna želja da se ta veza prekine ili ne uspostavi.g.v. ali je verovatnije da se radi o narastanju napetosti koja se strukturiše u smeru paničnog poremećaja sa elelmntima agorafobije). i. Napad se može zaustaviti ako se pacijentu naloži da duva u papirnatu kesu. Sitno kašljucanje može se tumačiti i kao poziv na komunikaciju. ili bensedina ali je efekat sporiji. Stalni somatoformni bolni poremećaj Definicija SSBP predstavlja poremećaj koji se karakteriše upornim žalbama na jake.Najbolje rezultate u lečenju pokazuje relaksacija. osećaj odbačenosti. pokazuje ponašanje tipično za hiusteričnu krizu: uporno steže očne kapke. ubrzanog disanja. Mesto bola se često menja. ali je češće kod žena u stresnim situacijama. Česti uzroci ovog poremećaja su dispareunija i frigidnost. Do retencije dolazi kada emocionalno nezrela osoba proceni da joj nije uradjeno ono što je smatrala da joj pripada. Kašalj ima ulogu da otkloni strano telo iz organizma. dramatizaciji i teatralnosti. (Šarko) kada je opisivao histerične osobine kod pacijenata sa ovim poremećajem. U suštini . Psihogeni kašalj Psihogeni kašalj je oblik somatoformne vegetativne disfunkcije kod koje su glavni ismptomi stalno kašljucanje ili kašljanje bez objektivnih razloga za to. zatvorenih očiju. Konflikt koji obično prethodi poremećaju je iz bračne sfere (bračna nevera. refleksi su mu živi i simetrični. Bol je u centru pažnje obolelog. Epidemiologija Češći je kod starijih osoba(četvrta i peta decenija života) Etiologija • Aleksitimija • Potreba za kažnjavanjem • Bol kao način komunikacija • Kulturološki činioci 72 . uvredjenost). lekar zatiče bolesnika u ležećem položaju. reaguje na bolne nadražaje. a karakter bola ne odgovara telesnom oštećenju i posledičnoj telesnoj disfunkciji. Oboleli kao da šalje poruku da je atmosfera oko njega zatrovana i da ga fuši. injekcijom Ca-bromida. iscrpljujuće bolove koji su neprecizno lokalizovani. Hiperventilacioni sy Brzo i plitko disanje je često kod akutnog napada straha ili je deo histerične krize. Retencija ima slično simboličko značenje kao i opstipacija. Polakiurija Poliakiurija ili učestalo mokrenje ima istu učestalost u oba pola. to je simbolično izbacivanje stranog (otrovnog) sadržaja. dominira kl.slikom i u tesnoj je vezi sa njegovim emocionalnim stanjem i dejstvom stresora. Pri neurološkom nalazu.

hipermobilnost. alkoholizmom. i javlja se u okolnostima koje upućuju na postojanje konflikata ili psiholoških problema. hipohondrija. Ćest je slučaj somatizacije depresivnog poremećaja u ovaj sy.• Uloga sex zlostavljanja Klinička slika Klinička slika ovog poremećaja je karakteristična i specifična. sy umrtvljenja (ovaj sy nije celishodan . jer uvodi obolelog u depresivno stanje. pasivno-zavisnim poremećajem ličnosti. depersonalizacioni fenomeni u početku psihoze. • Obična glavobolja ovaj poremećaj nije precizno odredjen kao što je to slučaj sa migernom. Diferencijalna dijagnoza Depresija. već destruktivan. znojenje. dok je porgnoza kod osoba koje izdražavaju porodicu i direktno žive od svog rada. Sy borbabekstvo. opstipacija. restless legs pod ovim dosta nejasnim pojmom podrazumevaju se nejasni bolovi rasuti po celom organizmu . lokalizovan obostrano i da za razliku od onog organske etiologije. Kod većine pacijenata je postojala manje ili više izražena organska lezija koja se povukla ali je zaostalo bolno ponašanje (pain behavior). Sy nemirne noge opisan je prvi put 1685 (Vilis) kao bolni sy i to kao simptom histerije. Bol je obično lociran na potiljku ili na tačkama pripoja sternokleidomastoideusa. psihomotorna usporenost. po tipu neuralgije. hiperventilacija. • Cervikalgija se javlja kod više od polovine osoba starijih od 45 godina i takodje je povoljan teren za razvoj sekundarne psihološke dobiti. simulacija. Intenzitet bola prati emocionalno stanje. stanja straha. midrijaza. Praksa pokazuje da se ovaj poremećaj povezuje sa depresijom. Hronični bol traje duže od 6 meseci. Dijagnoza Postavljanje dijagnoze je kompleksno i zahteva strpljivost kliničara. • Brahijalgija(meralgia parestetica) prvi ga je opisao Wartenberg podvlačeći da je bol u obliku parestezija. oseća neprijatnost zbog bola. Osnovna postavka je postojanje i dominacija jakog i iscrpljujućeg bola koji se ne može objasniti fiziološkim ili somatskim poremećajima. a ponašanje obolelog je usmereno da pribavi pažnju i sažaljenje okoline. Bolesnik noću ustaje i hoda. prolazi pri kretanju . razdražljivost. Tok i prognoza Tok bolesti zavisi od psiholoških činilaca. kljucanja ili tištanja. • Neuritis migrans. bol je simetričan i zahvata obe potkolenice. brahijalgija i tzv. i karakterišu ga simptomi parasimpatikotonije: smetnje spavanja. celokupno stanje podseća na akutno stanje straha. koji počinju na jednom a završavaju na drugom delu tela. pad tolerancije za bol. poremećaj apetita. 73 . u vidu stezanja . obična glavobolja. Treba je razlikovati od akutnog bola koji traje kraće od 6 sedmica i prate ga simptomi simpatikotonije: tahikardija. povišen TA. Najčešći klinički način ispoljavanja su : lumbalni i cervikalni bol. Klinički oblici • Lumbago predstavlja bol u lumbalnom delu kičme i idealnu lokalizaciju za somatizovanje emocionalnih smetnji i ostvarivanje sekundarne dobiti.

Rasli su i razvijali se pod okriljem superprotektivne majke i u suparništvu sa bratom ili sestrom. Oboljenje podjednako pogadja osobe oba pola.Lečenje Lečenje je dvodimenzionalno: primena lekova (BD. ali ne i nemoguće da se takve osobe razuvere da ne boluju od te bolesti. u ruralnim sredinama. trzaji vratom. sa lošim interpersonalnim odnosima. što je u vezi sa patološkim strahom da je osoba obolela od neke ozbiljne bolesti ili sa sumnjom da je teška bolest već prisutna. Th. Lokalizacija svraba ima simboličku vrednost i ukazuje na mesto najveće ekscitacije i želje. dok je sekundarna znatno češća. Psihogena dismenoreja Škrgutanje zubima ili bruksizam se dešava u trenutku kada spavanje prelazi iz jedne faze u drugu i pripada paradoksalnom stadijumu spavanja. uzrok najverovatnije leži u dubokom nezadovoljstvu u domenu sexualnosti. AD) i psihoterapije (sa jasnim pristupom: prihvatiti postojanje bola. Čest je simptom histerije. • • • HIPOHONDRIJA Definicija Hipohondrija se definiše kao preterana okupiranost telesnim funkcionisanjem. osoba koje su potisnule svoju agresiju i osoba sa opsesivnokompulzivnim crtama ličnosti koje ispoljavaju rigidnost i tendenciju ka negaciji. to su osobe koje imaju visoke aspiracije. psihoanalitičku pt. Etiologija Etiologija hipohondrije nije poznata.podrazumeva: autogeni trening. često frigidne. ali postoji više etioloških modela. korak po korak razrešavati emocionalne porbleme) . koja potiskuje svoju agresivnost . 74 . Primarna hipohondrija se retko dijagnostikuje (prevalenca u primarnoj zdravstvenoj zaštiti je 2-7%). Epidemiologija Učestalost u opštoj populaciji je izmedju 1 i 5%. ali nisu u stanju da ih ostvare. a prva ispoljavanja se registruju tokom treće i četvrte decenije. pp i depresije Psihogeni tortikolis predstavlja prolazni ili stalni spazam sternokleidomastoideusa koji je konverzivni simptom i nastaje nakon neke emocionalne traume. Psihogeni tik fleksija glave. Javlja se kod anksioznih . ali im to ne umanjuje strepnju ili sumnju. a za kupiranje propratne napetosti i anksiolitici. obično se javlja kod osoba opsesivno-kompulzivne strukture. primitivnije strukture. bizarni pokreti telom. Ove osobe se često podvrgavaju brojnim i nepotrebnim pregledima i ispitivanjima. polako sugerisati da je uzrok bola u domenu emocionalnog. telesnim simptomima ili bolestima. Češći je kod mladjih žena. Kada se javi kkod žena one su obično emocionalno nezrele. Drugi somatoformni poremećaji • • • Globus histerikus je veoma tipičan simptom i predstavlja osećaj zalogaja u grlu.ali se ona konvertuje u svarb. telesnim zdravljem. Pri tome je teško. češći kod mladjih žena. Svoju agresivnost duboko potiskuju. Psihogeni svrab Stalan i uporan svrab bez organskog uzroka.

Hipohondriju karakteriše i izvestan otpor pri pokušaju razuveravanja. a takodje se pretpostavlja i da predstavlja odbranu od suočavanja sa bolnim i neprijatnim osećanjima (koja su u vezi sa neadekvatno zadovoljenim potrebama za zavisnošću u detinjstvu). Bihejvioralni model Nalazi sličnost izmedju stalnih zahteva za razuveravanjem i ispitivanjem zdravstvenog stanja i prisili proveravanja u opsesivno-kompulzivnom poremećaju. Prema drugom bihevioralnom modelu važnu ulogu može da igra imitiranje porodičnih obrazaca ponašanja. zdravljem i bolešću. Preterana preokupiranost telom. Latentna hipohondrija se sreće kod osoba koje su investirane u svoje telo. Emocionalnu komponentu čini strah od smrti. Sociodinamički model Ovaj model pretpostavlja da hipohondrična osoba traži od dijagnoze društveno priznat status bolesnika kada se nadje u nekoj nepovoljnoj životnoj situaciji.. kao i da im se pridaje veći značaj. negovanje smrtno obolele bliske osobe. Hipohondrija se može pojaviti u sklopu procesa tugovanja i tokom oporavka od životno ugrožavajuće bolesti. razvod ili neuspeh u karijeri. Dijapazon ispoljavanja hipohondrije je veoma širok. Što su telesna zbivanja kojim je okupirana manje jasna. Kasnije je hipohondrija tumačena kao odbrambeni mehanizam (odbrana od intrapsihičke dezintegracije pa i psihotične dekompenzacije). a reakcije na razuveravanje su 75 . pred nerešivim problemom ili da bi zadovoljila potrebe za pažnjom i oslobadjanjem od obaveza i odgovornosti. Sumnja u postojanje bolesti predstavlja specifičnu kognitivno-emocionalnu reakciju na stanje somatske neizvesnosti. njegovim funkcionisanjem. Povod pojave straha i sumnji nekada je smrt u bliskom okruženju. ključna je odlika hipohondrije i dovodi do somatske neizvesnosti. Drugi su hipohondriju povezivali sa primarno agresivnim osećajima koja su posledica doživljaja lišavanja ili odbacivanja u detinjstvu ( u tom smislu hipohondrija predstavlja pokušaj frustriranja i kažnjavanja istovremenim traženjem i odbijanjem pomoći) . Takodje ima mišljenja da je ona odbrana od neuspeha (u slučaju narcistične osobe ) ili osećanja nezadovoljstva i krivice (u slučaju izrazito nesigurne i anksiozne osobe). hipohondrija je u vezi sa nagonom smrti i posledica je primarnog nepoverenja. Hipohondrična osoba oseća da je ugrožena iznutra i da će je telo uskoro izdati. Kognitivni model Suštinu problema vidi u tendenciji da se pojačaju. paze da vode zdrav način života. selektivno opažaju ili pogrešno tumače telesne senzacije. to osoba više brine. trude se da steknu savršenu kondiciju. Klinička slika Početku oboljenja prethode traumatska iskustva ili nepovoljni životni dogadjaji kao što su teška bolest ili smrt u porodici. Za Melani Klajn.Kod težih oblika postoji uporna sumnja ili strah da je prisutna bolest. simptomima. kognitivnu nepodnošenje neizvesnosti.. I razuveravanje i kompulzije privremeno smanjuju napetost. u čijoj osnovi je doživljaj pretnje iz sopstvenog tela.Psihodinamički model Frojd je hipohondriju dovodio u vezu sa narcizmom i objašnjavao je transformacijom seksualnih impulsa.

jer kod oba poremećaja postoji rekurentnost. da će im se krv izliti u mozak. Često pokušavaju sami sebe da dijagnostikuju i leče. Uporno verovanje da je prisutno neko telesno oboljenje koje se nalazi iza postojećih simptoma. • Opsesivno-kompulzivni poremećaj – mogu ličiti. • Depresija – hipohondrija može predstavljati deo kliničke slike depresije ili biti nezavisna od depresivnih epizoda i perzistirati i mimo njih. osećaju vitalnu ugroženost. Somatizacioni poremećaj počinje pre 30-te godine. nepokolebljivim ubedjenjem u postojanje bolesti. • Poremećaj ličnosti – hipohondrija se često javlja u sklopu narcističkog ili anankastičnog poremećaja ličnosti. koristeći stručnu literaturu. Ono što povezuje sva hipohondrična ponašanja jeste traženje objašnjenja a ne lečenja. kao i dijagnoza hipohondrije nije kompatibilna sa postojanjem telesnog oboljenja. uz prisutan bizaran karakter (sch. već se dijagnostikuje u okviru hipohondrije. a verovanje je ubedjenje u stanje izvesnosti) i sve dok postoji sumnja ne postoji čvrsto ubedjenje. bez obzira što brojna ispitivanja ne ukazuju da takvo oboljenje zaista postoji 2. Dijagnoza MKB10: 1. Preokupiranost bolešću čini obolelog nesposobnim za funkcionisanje.različite (ljutnja. • Psihotični poremećaji – ključno je razlikovanje hipohondrične sumanutosti od hipohondrične sumnje. Hipohondrični pacijenti pridaju veliki značaj svojoj medicinskoj dokumentaciji. Uporno odbijanje saveta ili razuveravanja lekara da telesno oboljenje nije prisutno Diferencijalna dijagnoza • Organsko oboljenje – ovde treba imati na umu da ne postoji organsko oboljenje koje imitira hipohondriju. dok je u hipohondriji najčešće reč o jednoj ili tek nekoliko takvih tegoba. psihotična depresija). da će se ugušiti. uredno je sredjuju i donose na preglede. koja je fluidna i podložna izvesnoj korekciji (sumnja odražava neizvesnost. misle da će im srce stati. koje je obično prebojeno i drugim elementima psihoze (pacijent veruje da je oboleo od raka jer ga truju kancerogenim materijama). • Prolazna hipohondrična stanja – ako su prolazne prirode. a često traže posebnu pažnju od drugih. • Panični poremećaj – za vreme napada panike liče na hipohondrične pacijente: zovu HP. ili samo naizgled odbijanje da se razuvere). ali se ok misli doživljavaju kao ego distone i nametnute • Dismorfofobija – u MKB 10 ne postoji kao posebna dijagnostička kategorija. dijagnoza hipohondrije se ne postavlja • Simulacija je relativno retka 76 . Hipohondrična sumanutost se karakteriše čvrstim. Nakon napada panike ovakvo ponašanje prestaje. poremećaj sumanutosti. dominira preokupiranost telesnim izgledom ili zamišljenim telesnim defektom • Somatizacioni poremećaj – za njega je tipičan veliki broj telesnih simptoma .

pri čemu specifični mehanizmi preko kojih on dovodi do neurastenije nisu poznati.Tok i prognoza Tok je hroničan. prepoznavanje pacijentovih potreba. Danas se smatra da je uspeh moguć kod polovine pacijenata. Jedino je donekle opstala modifikovana verzija Berdove teze da je neurastenija posledica interakcije izmedju nervne iscrpljenosti i spoljašnjih činilaca u vidu hroničnog stresa. Naročito je važno da se kontratransferni elementi drže pod kontrolom. Lečenje Lečenje primarne hipohondrije zahteva od psihijatra toleranciju. fleksibilnost. Raspoloženje je promenljivo. umora. telesna slabost. mada je početak nešto češći kod osoba srednjih godina. uz velike oscilacije u intenzitetu tegoba kod oko dve trećine pacijenata. malaksalosti i iscrpljenosti uz prisustvo i drugih telesnih. U lečenju. koje je dugotrajno obično se koristi psihoterapija u kombinaciji sa psihofarmacima. Pacijenti iznose da su im popustili živci. Nisu retki ni bezrazložni izlivi besa. DRUGI NEUROTSKI POREMEĆAJI • • • Neurastenija Sy depersonalizacije-derealizacije Drugi specifikovani neurotski poremećaji NEURASTENIJA Definicija Predstavlja neurotski poremećaj koji se karakteriše horničnim i onesposobljavajućim osećajem slabosti. a skoro po pravilu su prisutni: razdražljivost. Koristi se i terapijsko razuveravanje. Klinička slika Klinička slika je bitno odredjena polimorfnim simptomima. a češće se sreće kod manje obrazovanih osoba u sociokeonomski nižim slojevima. Etiologija I dalje ne postoji etiološki model ovog poremećaja. da lako planu i ljutito reaguju na najmanji povod. što je posledica predrasuda. Hipohondrija se često smatrala neizlečivom. Kina – 80-90%) Neurastenija se može javiti u bilo kojoj straosnoj dobi. Danas se samo kao kuriozitet pominje Frojdovo verovanje da je neurastenija posledica neodgovarajućeg pražnjenja sex energije kroz masturbaciju. emocionalnih i kognitivnih simptoma. napetost i nervoza. 77 . SS-60%. BD). korišćenje raznih veština i idnamičko prilagodjavanje pacijentu. Distribucija po polu je jednaka. Pacijenti se žale na: bezvoljnost. laka zamorljivost iloi osećaj stalne iscrpljenosti. Epidemiologija Podaci o učestalosti ovog poremećaja oskudni su i neujednačeni (Švajcarska-1%. Farmakoterapija sekundarne hipohondrije može dati odlične rezultrate( AD-SSR-i. Veću ulogu igra odnos izmedju pacijenta i terapeuta nego primena specifičnih terapijskih tehnika. strpljenje. medju kojim dominiraju: umor.

dok oni sa somatizacionim poremećajem pokazuju širok dijapazon reagovanja. problemi sa varenjem. Diferencijalna dijagnoza Kada je reč o diferencijalnoj dijagnozi. su sledeći: • Prisustvo najmanje 1 od 2 simptoma 1. postencefalitički sy. postkomocijalni sy. glavobolja napetosti 4. Kognitivno funkcionisanje može biti kompromitovano. Kriterijumi za postavljanje dg. dispepsija • Telesni simptomi i depresivna ispoljavanja nisu dovoljno jaka da bi bili ispunjeni kriterijumi za neki drugi. Dijagnoza U MKB 10 ovaj poremećaj se tretira kao rezidualna dijagnoza. specifični poremećaj U DSM IV se umesto neurastenije dijagnostikuje nediferencirani somatoformni poremećaj. minimalnog fizičkog napora • Prisustvo najmanje dva od sledećih 7 simptoma: 1. jer je isključuje pirsustvo bilo kog drugog psihičkog poremećaja. influenza). vratu . Uporno i veoma neprijatno osećanje umora posle psihičkog napora 2. Od organskih oboljenja najčešće u obzir dolaze: virusne infekcije(infektivna mononukleoza. trnci po rukama i nogama. stanja straha i somatizacionog poremećaja. Zbog ovih simptoma pacijenti su zabrinuti za svoje zdravlje. hronična anemija. ponekad na način karakterrističan za hipohondriju. depresija. organski emocionalno labilni poremećaj. ali se češće sreće kod žena i počinje pre 30-te godine. bolovi u ledjima. vrtoglavica 3. bolovi u mišićima 2. oslabljen apetit. preznojavanje. poremećaji spavanja 5. endokrinološke bolesti (hipotireodizam). u smislu teškoća u rasudjivanju i donošenju odluka. neurološke bolesti i stanja (MS). Somatizacioni poremećaj može ličiti na neurasteniju. od ljutitog iznošenje tegoba i upornog traženja pomoći do ravnodušnosti. generalizovano stanje straha i somatizacioni poremećaj. dok su ostali simptomi nespecifični i raznovrsni : žarenje ili strujanje u pojedinim delovima tela. neke autoimune bolesti (SLE). Pacijenti sa neurastenijom su iscrpljeni simptomima. Kod nas se koristi izraz pseudoneurastenija za ispoljavanja neurastenije u sklopu organskog poremećaja. gorušica. kao i otežanog upamćivanja. dijareja. nemogućnost opuštanja 6.nesanicu. Simptomi se veoma često prepliću sa simptomima depresije ili distimije. stanja posle virusnih infekcija. hepatitis. Tok i prognoza 78 . razdražljivost 7. Od telesnih smetnji česta je glavobolja. dva su pitanja od najveće važnosti: Da li postoji organska podloga za simptome i da li su oni potvrda postojanja nekog drugog psihičkog poremećaja? U žiži pažnje kliničara su : organska oboljenja.

Lečenje Lečenje podrazumeva kombinovanu primenu psihoterapije i farmakoterapije. Medjutim. hipotireodizam) • Reakcija na traumu • Hiperventilacija • Potpuno izostajanje stimulacije čula • Umor/iscrpljenost Klinička slika Oboljenje počinje naglo i nekad mu prethodi traumatsko iskustvo. panični poremećaj 4. ali je početak maskiran simptomima straha i depresije. ono što sve opise objedinjuje jeste doživljaj osobe kao da sama sebi nije više bliska i prepoznatljiva (isti doživljaj može da se odnosi i na okolinu osobe) 79 . Ova dva fenomena se često javljaju zajedno. Psihoanalitičari je smatraju odbrambenim mehanizmom ( osoba se brani od neprihvatljivih identifikacija tako što ih se odriče. Sy d-d se definiše kao hronični ili rekurentni poremećaj . Što je početak raniji prognoza je lošija. Pretpostavlja se da poremećaj počinje u ranoj adolescenciji . tako da osoba uvidja da doživljaj depersonalizacije ne odgovara stvarnosti. Odnos prema realnosti je očuvan. u potpunosti ili delimično. depresija 3. Najčešći uzroci i mehanizmi nastranka depersonalizacije : • Neurološka oboljenja 1. temporalna epi 2. sch 2. SINDROM DEPRESONALIZACIJE I DEREALIZACIJE Definicija Depersonalizacija je doživljaj osobe kao da je sama sebi nestvarna. tu mozga • Psihički poremećaji 1. ali je ishod i tada neizvestan. Kod derealizacije doživljaj nestvarnosti se prenosi na okolinu i objekte u njoj. beta-blokatorima • Metabolički i endookrinološki poremećaji (hipoglikemija. alkoholom.Radi se o hroničnom oboljenju sa prosečnim trajanjem simptoma od oko četiri godine. Etiologija Etiologija ovog poremećaja nije rasvetljenja. suportivna. Uz lečenje je prognoza povoljnija. a češći je kod mladjih žena. kkognitivno-bihejvioralna ili psihodinamička). BD. Epidemiologija Ovaj fenomen se javlja kod 70% opšte populacije i ne mora uvek biti patološki. otudjuje ih ili ih negira). barbituratima. Svoje tipične smetnje pacijenti opisuju različito. Kvalitet života narušen je kod 80% nelečenih pacijenata. koji se manifestuje Ego-distonim i zato neprijatnim epizodama depersonalizacije. U kliničkoj praksi se ne sreće često. Psihoterapijski postupci se primenjuju posebno kada je neurastenija posledica hroničnog stresa (relaksacija. okp • Intoksikacija halucinogenima.

treba misliti na depresiju. Kod sch sy depersonalizacija se karakteriše čvrstim. Tok i prognoza Kod većine pacijenta se radi o hroničnom oboljenju. Doživljaj nestvarnosti često se tumači kao gubitak kontrole i početak ludila. delom zbog bojazni da neće biti shvaćena. Doživljaj da su d-d simptomi spontano nastali i da nisu nametnuti 3. osobi se čini da joj se telo promenilo ili da joj više ne pripada. da je vremenski tok usporen ili ubrzan. što radja neprijatno osećanje izolovanosti. koju ne poznaje naučna psihijatrija (folk syndroms). Kliničare je oduvek interesovalo da li uticaji kuture dovode do nekih specifičnih oblika neurotske psihopatologije. sumanutim verovanjem da se osoba promenila i da se eventualno pretvorila u nekog drugog. postojan. Ako se odnosi na kontinuitet sa prošlošću osoba saopštava da više nije onakva kakva je bila ranije. nepokolebljivim. kao da je vreme stalo. Ove osobe je lakše hipnotisati i pokazuju veću sklonost u korišćenju disocijativnih mehanizama. relativno izolovan i dominantan poremećaj svesti. Kada je reč o telu. Dijagnoza MKB10: 1. Pr. Pri dijagnostikvanju najpre treba ispitati poreklo (organska etiologija). Koro Koro je psihogeni poremećaj koji se karakteriše naglo nastalim paničnim strahom u čijoj osnovi leži verovanje da će se penis muškarca odnosno labija žene vratiti u trbuh i da će zbog toga nastupiti smrt. pacijentu se čini da je izgubio sposobnost da doživljava emocije. Ista analogija važi i za fenomen nikad vidjeno i autoskopske pojave. Normalno stanje svesti. Egzacerbacija je uglavnom u vezi sa stresom. pa ga ona odnekud posmatra. SPECIFIČNI NEUROTSKI KULTUROLOŠKI SINDROMI Odavno je poznata veza izmedju kulture grupe ljudi i učestalosti ispoljavanja neurotskih poremećaja postoji od davnina. što izaziva strah. odsustvo Epi i intoksikacije Diferencijalna dijagnoza Depresonalizacija je poremećaj u doživljaju selfa ili celokupne ličnosti i ona se ne odnosi na neki specifičan. što znači veću verovatnoću hronifikacije i lošiju prognozu. Ako se odnosi na unutrašnje organe onda se manifestuje doživljajem promene njhovog mesta i veličine. Kod nekih se ovi simptomi javljaju svakodnevno. Ljudi utiču na stvaranje kulture. Kada se odnosi na osećanja. U odnosu na vreme. Prognoza je determinisana reakcijom pacijenta. a kultura na njihovo psihičko oblikovanje. Dinamička je pretpostavka da se radi o akutno nastalom 80 . opažanja. pamćenja ili telesne sheme.Otudjenje u depersonalizaciju zahvata različite aspekte ličnosti . Više straha uslovljava češće depresivno reagovanje. kada je u pitanju ponašanje . Postojanje depersonalizacionih/derealizacionih simptoma 2. Obolela osoba ima teškoću u opisu sopstvenog doživljavanja. ono joj se čini strano i automatsko. U paničnom poremećaju može postojati ovaj sy ali samo tokom napada panike. ako pacijent ističe samo to da su neki predmeti promenili izgled i veličinu ( i zato mu se čine nestvarnim) radi se o metamorpsiji. U slučaju kada su izmene u sferi emocija.

strah od vetra i opsesivna potreba da se obuče nekoliko slojeva odela radi zaštite od hladnoće. Dojč je podelio osobe na tri grupe: 1. čiji su odredi prerasli u regularnu armiju. Susto Susto je kulturološki sindrom koji odgovara stanju straha nastalom zbog verovanja da hje došlo do iznenadnog delovanja crne magije. veoma anksioznih osoba.. Nastanak i razvoj poremećaja povezuje se sa verovanjem da gubitak sperme predstavlja rasipanje materije što škodi zdravlju i životu uopšte. Glavni patogenetski činilac bila je težnja za priznanjem. Specifični neurotski kulturološki sindromi u nas Verovanja da magija. ili bacanja čini. u našoj zemlji kao psihogena. socijalne fobije. Psihopate i histerici. sa borbenom i ratničkom predispozicijom. koje se sreće kod mladih.strahu od kastracije zbog pretnje gubitka visoko narcistički investiranog objekta kao što je penis (znači . to jest straha od pogleda drugih.mogu dovesti do psihičkih poremećaja. pre svega „juriš na neprijatelja“. Teško je reći zašto prodorni pogled ima tako univerzalno značenje stresa (moguće je da se radi o pokretanju osetljivih i intenzivnih transfernih reakcija. praćenog razvojem straha od nesreće u uslovima usamljenosti. Latah Kulturološki neurotski sindrom koji najviše odgovara disocijativnom (konverzivnom) poremećaju. Frigophobia (pa-ling) Oblik opsesivno-kompulzivne neuroze koji se karakteriše prisilnim strahom od hladnoće. ističući da je to bila specifična neuroza vojnika . a nije redak ni kod ljudi sa Mediterana. Često se udružuje sa afektivnim poremećajima. što dovodi do gubitka duše obolelog. aa glavni patoplastični činilac borbenost. Karakterisali su je psihogeni napadi histeričnog tipa u kojim je prikazivana hrabrost i borba. Javlja se kod osoba nižeg obrazovanja i slabije psihološke organizacije i pripadnika primitivnih društava. Ratna neuroza Jugoslovena Ispoljavao se tokom 1943-1946. stanje straha. u posebnim uslovima partizanske borbe. Sy straha od vožnje kajakom jednosedom – Kajak angst syndrom Smatra se nacionalnom bolešću Eskima koji žive na Zapadnom Grenlandu. Pretpostavlja se da je uzrokovan senzornom deprivacijom kod lovaca na foke . Odgovara paničnom poremećaju kod zapadnih civilizacija i javlja se kod muških odsoba starijih od 18 godina. ili je to urodjeni strah ljudi). neurotska reakcija koja je najviše ličila na disocijativno-konverzivni poremećaj. preokupacijom da manjak toplote odredjuje vitalnost. preosetljive osobe koje reaguju abnormalno naročito na strah i nezadovoljstvo (dg. Dhat sindrom ili spermatoreja Spermatoreja je kulturološki neurotski poremećaj. Psychoneurosis convulsiva reactiva) 81 . Rasprostranjen je u Latinskoj Americi i kod Amerikanaca meksičkog porekla. Kineza i Malezijaca.g. Kliničkim pregledom.. vračanje . Urokljive ili zle oči Kulturni poremećaj koji ima osobine fobičnog poremećaja.Klajn. Opisao ga je H. poremećaj nastaje zbog pogrešnog narodnog verovanja i zabluda).

zadovoljavao svoju potrebu za osvetom. Grupa koja je simuliala napade jer je shvatila da je to način ostvarivanja dobiti (dg. kažnjavao sebe putem identifikacije sa žrtvom) • Tendenciozni napadi su za cilj imali ostvarivanje neke psihološke dobiti.2. Psychoneurosis convulsiva simulatoria) Klajn je takodje razvrstao ovaj poremećaj na tri oblika: • Demonstrativni napadi u cilju isticanja svojih zasluga u ratu (prikazivali podvige i stradanja) • Defanzivni napadi bili su izazvani depresivnom napetošću (kroz napad se oboleli rasterećivao teško podnošljive napetosti i branio od nesvesnog samooptuživanja. Mlade. Psychoneurosis convulsiva belli imitatoria ) 3. infantilne i primitivne osobe koje su „videle napade“ kod drugih (dg. 82 .

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful