ANKSIOZNI POREMEĆAJI

Raniji naziv za ove poremećaje je bio neuroze. Uvodjenjem izraza poremećaji u psihijatrijsku dijagnostiku postepeno su napušteni mnogi tradicionalni izrazi u psihijatriji. U ICD 10 (1992) ova dijagnostička kategorija se naziva neurotski, stresogeni i telesno manifestni poremećaji. • Neuroze su oboljenja čija je osnovna karakteristika postojanje patološkog straha, koji može biti jasno ispoljen ili skriven • Načini ispoljavanja patološkog straha i psihološke odbrane zavise od individualnih karakteristika ličnosti obolelog • U osnovi neuroza uvek leži posebna struktura ili poremećaj ličnosti koji je stalni izvor nastanka specifičnih simptoma • Obzirom da na ovom nivou znanja nije potvrdjeno postojanje patognomonične biološke osnove, smatra se da je reč o funkcionalnim poremećajima • Neurotične osobe nikad ne gube odnos prema realnosti Epidemiologija Najrasprostranjeniji psihički poremećaji , grube porcene ukazuju da otprilike jedna trećina opšte populacije ispoljava neki oblik neurotskih smetnji, različitog intenziteta. Etiologija Teorije : • Psihoanalitičke • Socijalno-psihološke • Egzistencijalističke • Bihejvioralno-kognitivne • Teorije o porodičnim i bračno-partnerskim odnosima • Biološke • Teorije o jatrogenizaciji Psihoanalitičke teorije Prva teorije o neurozama je učenje o disocijaciji Pjera Žanea. On je smatrao da svaka osoba nasledjem donosi na svet određenu količinu psihičke energije čija je uloga u održavanju integriteta komponenti psihičkog funkcionisanja , koje je pod kontrolom svesnih funkcija Ega. Neurotične osobe bi, prema Žaneu, imale genetski nedostatak psihičke energije, te bi, u situacijama stresa, previše trošile energiju, te ona više ne bi uspela da održi kontrolu nad psihičkim funkcionisanjem i javili bi se neurotski simptomi. Po Žaneu, najznačajniji poremećaj Ega je fenomen disocijacije i ispoljava se gubitkom svesnosti ili svesnog uvida i volje u kontroli glavnih psihičkih sistema: senzorno motornog, emocionalnog i funkcije pamćenja i sećanja , što su osnovni poremećaji kod mnogih neurotskih stanja. Klasična psihoanalitička teorija neuroza Sigmunda Frojda Frojd je neuroze smatrao psihičkim funkcionalnim poemećajima, koje nastaju zboog neuspelog prilagodjavanja i rešavanja životnih problema. Neuroza nastaje usled interakcije nesvesnih psiholoških mehanizama, razvojnih faktora i intrapsihičkih konflikata koji stvaraju strah i strepnju , na jednoj strani, i Ega i njegovih odbrana od tako nastalog straha na drugoj strani.

1

1. Neuroza kao posledica konflikta – teorija o konverziji Pod uticajem francuskih učenja o histeriji, Frojd i Brojer iznose tezu da disocijativni fenomeni nastaju jer Ego potiskuje neprijatna osećanja iz svesti, ili drugim rečima, neurotski simptomi nastaju ne zbog pasivne slabosti Ega, već zato što je Ego dovoljno jak da ih aktivno odstrani iz svesti i potisne. Znači, ovo odredjenje neuroza je povezano sa potiskivanjem i postojanjem nesvesnih, intrapsihičkih konflikata. Nastali neurotski simptomi su posledica psihičkog konflikta i svaki od njih je ekstrenalizacija disociranih nesvesnih psihičkih elemenata. Kod histeričnih pacijenata, energija se preobraća kroz senzornomotorna pražnjenja u somatske simptome, koji simbolički odražavaju konflikt. 2. Neuroza straha i teorija o strahu kao preobraćenom libidu Kod neurastenije strah nije proizvod potisnutih osećanja i ideja, nema psihičko poreklo, zato ga je Frojd objasnio teorijom o preobraćanju libida u strah. Svi oboleli od neuroze straha imaju zajedničku karakteristiku- nenormalnost seksualnog života, zbog čega se kod njih libido direktno preobraća u strah, kao telesni simptom, bez prethodne psihološke obrade. Do nastanka napetosti dolazi kada se seksualni odnos ne završava normalnim putem, već se prekida. U kasnijem radu, Frojd dodaje da osujećivanje libidalnog pražnjenja nije posledica spoljašnjih okolnosti, već potiskivanja neprihvatljivih libidalnih zahteva. Na ovaj način Frojd je objašnjavao strah na rodjenju, strah u ranom detinjstvu i dečijim neurozama i strah kod traumatskih stanja i traumatske neuroze. • Aktuelne neuroze (neuroze straha, neurastenija, hipohondrija, traumatska neuroza) nastaju zbog spoljašnjih, seksualnih uzroka, biološke su prirode (pa ih zato treba objašnjavati neurohemijskim, a ne psihološkim teorijama) a strah i karakteristični simptomi imaju telesno, a ne psihičko poreklo i direktna su ekspresija toksičnog dejstva seksualnih uzroka ili poremećaja libida. U slučaju da strah traje predugo aktuelne neuroze se preobraćaju u psihoneuroze. • Psihoneuroze (pojam koji je Frojd preuzeo od Bernhajma) – prvobitno je opisao histeriju, fobije i ok neurozu nazivajući ih transfernim neurozama. Kasnije je uveden pojam narcističke psihoneuroze u koje svrstava sve do tada opisane psihotične poremećaje. Psihoneuroze nastaju kao posledica nerešenih intrapsihičkih konflikata iz perioda detinjstva, posebno Edipovog kompleksa. U svim slučajevima, konfllikt je izmedju Ega i seksualnosti. 3. Druga ili signalna teorija straha Po ovoj teoriji strah nastaje kao odgovor Ega na nesvesne impulse koji potiču od Ida. Strah ovde predstavlja osećanje koje je signal buduće opasnosti i pokreće mehanizme odbrane u cilju kontrole i zadržavanja u nesvesnom impulsa koji prete da se pojave i oslobode. Strah je tako više uzrok nego posledica potiskivanja. 4. Teorija o strahu od razdvajanja baziran je na nedostatku nekog ko se voli i za kim se čezne. Posledično je reagovanje deteta na doživljaj gubitka investiranog objekta, majke , u čijem odsustvu ono biva izloženo riziku traumatskog psihičkog iskustva. Strah predstavlja signal i ima za cilj da osigura dete od suviše dugog odvajanja od majke i tako razreši traumatsko iskustvo odvajanja. Dete zapravo reprodukuje traumatsko iskustvo doživljeno na rodjenju, koje predstavlja prototip za sve oblike straha u kasnijem životu.

2

Frojd je, analizirajući neurotske poremećaje, došao do zaključka da u njihovom nastanku učestvuju: Predispozicija (genetsko nasledje) , specifični uzrok (odredjenog intenziteta), doprinoseći činioci (nisu dovoljni i neophodni) i činioci koji dovode do uznemirenja ili opuštanja (elementi koji predstavljaju sadržaj „momenta budjenja neuroze“). Da bi došlo do ispoljavanja neuroze, potrebno je da postoji odredjeni medjuodnos izmedju ovih nabrojanih činilaca: • Ispoljavanje neuroze zavisi od opterećenja nervnog sistema u odnosu na njegov celokupni kapacitet • Do kog stepena će se neuroza razviti zavisi od hereditarnog opterećenja • Vrsta neuroze – definisana je specifičnim etiološkim faktorom koji izvire iz domena seksualnosti Zaključne psihoanalitičke postavke za razumevanje prirode neuroza Psihoanalitička teorija je zapravo teorija o neurozama. Psihički determinizam – Frojd je smatrao da je ljudsko ponašanje uvek usmereno na cilj, čak i kada je on skriven u nesvesnom. Javljanje simptoma u odraslom dobu je zapravo prikazivanje prošlosti. Neuroza se definiše kao psihogeno stanje u kom su simptomi simbolička ekspresija intrapsihičkih konflikata, čiji su koreni u individualnoj istoriji detinjstva neurotične osobe. Nesvesno, potiskivanje, otpor i odbrane koncepcija o nesvesnom je apsolutno centralna u psihoanalitičkoj teoriji. Pojam nesvesnog se koristi na više načina. Najjednostavnije, nesvesno odredjuje psihičke procese koji u odredjenom momentu nisu svesni. Ali, nesvesno ima i topografska i dinamička značenja. Psihički procesi se ne mogu poistovetiti sa svesnošću, jer uvek postoje sadržaji koji su stalno aktivni i imaju specifična značenja u odredjivanju neurotskog procesa. Tako osoba neurotske simptome doživljava kao strane jer dolaze iz nesvesnog. Frojd je nesvesno odredio razvijajući znanja o potiskivanju. Ideje, želje, sećanja i podsticaji , uglavnom seksualne i agresivne prirode ne mogu biti prihvatljivi za Ego i zbog toga bivaju potisnuti. Ali, oni ostaju u sećanju van svesnog nivoa i dalje su aktivni i , pod odredjenim uslovima mogu se pojaviti u svesti (u tom smislu je potiskivanje najznačajniji mehanizam odbrane). Frojd je u svom radu zapazio da neurotični pacijenti pokazuju otpor prema izmeni svog stanja, a snaga koja se ulaže u to ona je koja održava sadržaje u nesvesnom. Struktura psihičkih procesa u psihoanalitičkoj teoriji neuroza struktura psihičkih procesa najpre je odredjena kao sistem nesvesnog, predsvesnog i svesnog, a kasnije kao sistem u kom postoje posebni, autonomni, medjusobno isprepletani delovi : id, ego, superego. Id je nagonski deo ličnosti, sadržaj mu je nesvestan i predstavlja rezervoar nagonske energije (primitivne i dezorganizovane) koja stalno vrši pritisak da se oslobodi po principu trenutnog zadovoljstva. Sadržaj Ida čine sex nagonski podsticaji somatske prirode usmereni ka oralnoj analnoj i genitalnoj zoni tela i agresivne nagonske podsticaje. Ego je psihička struktura prvenstveno lokalizovana u sistemu svesnog, predstavlja racionalan i razuman psihički sistem.Po Frojdu, Ego ne postoji u periodu dojenčeta i

3

razvija se tokom sazrevanja. Predstavlja precipitat iskustva osobe i njenog sukoba sa spoljašnjim svetom. Ego je taj koji razvija ulogu očuvanja realnosti, funkcionišući po njenim principima. Ego predstavlja podršku organizmu i njegove su funkcije sintetičke, jer miri primitivne zahteve Ida i moralne zabrane Superega. Superego je specijalizovani deo Ega. Njegov najbliži ekvivalent u opštem smislu je svesnost, ali njegova cenzura može biti i nesvesna. Po Frojdu, Superego se formira kada se razreši Edipov kompleks, što je i trenutak kada se javlja osnovna razlika izmedju polova. U kasnijim fazama razvoja, Superego se dogradjuje. Dečija seksualnost i regresija Svojim kliničkim radom Frojd je potvrdio da su dečiji seksualni impulsi aktivno prisutni u nesvesnom i vrše snažan uticaj na razvoj neuroza u odraslom dobu. Takodje je dokazao da su nesvesne seksualne želje odraslog, ispoljene kroz neurotski poremećaj, direktno povezane sa razvojem tokom prvih pet godina života. Koncepcija o libidu Po Frojdu, libido je biološka datost i predstavlja energiju seksualnog nagona, pokretačku snagu ličnosti. Ona se usemrava i kanališe tokom biološki determinisanih faza dečijeg razvoja. U oralnoj fazi libido je ograničen na usta. U ovoj fazi dete nema sposobnost da diferencira unutrašnje i spoljašnje oblike stimulacije, te smatra da majčine grudi pripadaju njegovom Egu. U periodu izmedju 2 i 3. godine snaga libidalnog interesa se seli na analni predeo i dečije zadovoljstvo biva povezano sa sadržajem i izbacivanjem fecesa. Za razliku od oralne, pasivne faze, u analnoj je dete usmereno prema spoljašnjem svetu i karakteriše se napadima, potčinjavanjem i osećajem moći. U trećoj, falusnoj fazi libidalnog razvoja, libidalne gratifikacije kod oba pola se usmeravaju ka polnim organima. Tada se kod devojčica razvija osećaj penis zavisti. Tokom ove faze pojavljuje se i Edipov kompleks, koji igra osnovnu ulogu u razvoju ličnosti. Neurotične ličnosti ne uspevaju da pravilno da ga razreše. Edipov kompleks, u kom je libido vezan za sliku roditelja, čini jezgro neuroze. Zatim nastupa period latencije i traje sve do porasta libida u periodu puberteta kada dolazi do ponovnog oživljavanja seksualnih interesa. U ovoj fazi razvoja je pojačan intenzitet potiskivanja, pa dolazi do amnezije za ranije periode života. Nakon puberteta, dečak produžava svoj interes za penis i nastavlja razvoj istim tokom kao ranije, dok devojčice sada moraju postati svesne svoje vagine, zbog čega Frojd govori o ženstvenosti i njenoj pasivnoj ulozi. Sve navedene faze se uzajamno preklapaju, a nijedna se ne završava potpuno (Frojdova uporedba sa vojskom koja napreduje, ali iza sebe na odredjenim tačkama ostavlja trupe i obezbedjuje liniju povlačenja u slučaju iznenadnog napada). Tendencija da se osnaže i obezbede neke ranije pozicije nazivaju se tačkama fiksacije, a povlačenje snaga pod odredjenim okolnostima regresija. Ovako gledano, neurotski simptomi, pokrenuti aktuelnim teškoćama u životu odraslih, uslovljavaju proces regresije koji seže do tačaka fiksacije u razvoju. Alfred Adler – prva revizija psihoanalitičke teorije neuroza Adler je pomerio akcenat sa seksualnih na socijalne i interpersonalne činioce. Nosilac je učenja poznatog pod nazivom individualna psihologija. Ono se zasniva na opštem ljudskom osećanju manje vrednosti, čiji se koreni nalaze u bespomoćnosti malog deteta. Ovo osećanje nastaje kao rezultat neuspešne kompenzacije telesnog

4

Salivan i From) Karen Hornaj U središte svoje teorije stavlja strah. Ovim mehanizmom osoba kreće pogrešnim pravcem. povlačenje i napuštanje obaveza – neurotičar kreće ka nekoj vrsti asocijalnosti. izolovano i ugroženo doživljavajući svet kao neprijateljski. Kada roditelj ne obezbedjuje atmosferu ljubavi i topline dete se oseća anksiozno. i . Konačan ishod je osećaj niže vrednosti. ali se nije slagao sa Frojdom da u biti neurotskog procesa leže sukobi izmedju Ega. smatrajući strah i odbrane od njega dinamičkim jezgrom neurotskog procesa. oseća se bezvredno i biva preplavljeno strahom. Ističe apsolutnu važnost interpersonalnih i kulturnih odnosa i situacija u kojima neuroza nalazi svoje uzroke i načine ekspresije.nedostatka ili odredjene socijalne situacije i preobraća se u svoju suprotnost – težnju za superiornošću i osećanjem više vrednosti. koja se kod neurotičnih osoba ispoljava na neobičan način. podvlečeći da one nastaju zbog poremećaja u medjuljudskim odnosima. osećanje manje vrednosti se pojačava i ispoljava u vidu bolesne nadkompenzacije. I Adler je prvih pet godina u životu smatrao osnovnim za formiranje liučnosti. ličnost doživljava neuspeh koji predstavlja osnovu za nastanak neuroza. Poremećaj vrednosnog sistema u porodici negativno utiče na snaženje selfa deteta. Po njemu. i na kraju • Povlači se i postaje emocionalno submisivno Hari Stek Salivan 5 . što kod deteta uslovljava osećaj bespomoćnosti i agresivnosti. Celokupna slika neuroza nastaje pod uticajem imaginarnih i fiktivnih ciljeva. Ida i Superega. socijalna i osećanja samopoštovanja mogu biti ugrožena sa tri vrste nepovoljnih okolnosti: • Oboljenja i inferiornost organa (stid i osećaj nesposobnosti) • Zanemarenost i povučenost (izaziva prenaglašenu potrebu za sigurnošću i superiornošću) i • Razmaženost Adler smatra da ponašanje ličnosti proizilazi iz dinamičke interakcije telesnih. Uvažavao je dinamiku porodice u kojoj je nalazio izvore za nastanak osećaja inferiornosti. Za nju je glavni uzrok straha nedostatak emocionalne topline u detinjstvu. već da se radi o antagonizmu izmedju ličnosti i spoljašnje realnosti. da bi se oslobodila osećaja manje vrednosti. Kao rezultata dete postaje nesigurno. Adler je zadržao koncepciju o nesvesnom. Socijalno-psihološke teorije (Hornaj. nagona za posedovanjem i ispoljavanjem moći. Posebno je pridavao značaj socijalnom i klasnom u životu osoba i njihovih porodica. U slučaju životnih neuspeha. Ona prva uvodi sociokulturalne implikacije u teoriju neuroza. od kog se brani na razne načine: • Postaje privrženo i blisko najsnažnijoj ličnosti u okolini • Agresivno se bori. psiholoških i socijalnih procesa. Težnja ka hiperkompenzaciji je veća što je fiktivni cilj dalji od realnih mogućnosti. Zbog povredjenih osećanja u neuspešnoj borbi. ide ka postizanju veličine i moći.

proces sticanja iskustva Za razliku od Frojda. napetosti povezane sa telesnim potrebama 2. pri čemu je strah u funkciji odnosa sa drugim ljudima i najčešće se javlja kada druga. ili se očekuje da će osuditi način na koji prva postiže zadovoljstvo. da bi ostala zdrava. razvoju i dinamičkim pokretačima ličnosti. suočavanje sa ograničenim trajanjem života) . njihovih interpersonalnih odnosa i procesa. jedinka mora da savlada te problemei strah zbog razdvajanja i započne proces individuacije. Na početku razvoja dete se oseća sigurno kada je sa majkom. napetosti povezane sa strahom. bolest.Svoje učenje je bazirao na analizi životnih uslova ljudi. Salivan je psihoseksualni razvoj posmatrao kao odnos izmedju ličnosti i okružujuće sredine i opisao sedam njegovih stupnjeva: • rano detinjstvo • detinjstvo • doba mladalaštva • preadolescenciju • ranu adolescenciju • kasnu adolescenciju • zrelo doba Svaki od ovih stupnjeva predstavlja kritičnu tačku u uspostavljanju interpersonalnih odnosa. To je hipotetička struktura koja u svom dinamičkom postojanju i delanju sadrži: 1. osoba mora da napravi izbor: 1. gubitak. Medjutim . Edipovom kompleksu i libidu. ili da pobegne od slobode i regredira na primarne veze (neproduktivna orjentacije) 2. ili da prihvati slobodu. mehanizam preobraćanja energije 3. Saliven je difinisao ličnost kao relativno trajan model u ponavljanju interpersonalnih situacija koje karakterišu osobu. jer ga ta primarna veza štiti i otklanja mu svaki strah. • Suočena sa ovakvim izazovom. Erih From Prvi se usprotivio Frojdovoj biološkoj odredjenosti neuroza. Stanje neravnoteže nastaje iz dva razloga: 1. suoči se sa razdvajanjem i strahom i postane zrelo produktivno biće U ovom izboru odlučujuću ulogu igra društvena sredina i ako je ona povoljna osoba u procesu individuacije može zadovoljiti svoje osnovne potrebe. Kasnije. Nastanak neuroza From je povezivao sa borbom deteta sa iracionalnim autoritetom koji mu je nametnut od strane odraslih i društva i koji od njega zahteva apsolutnu poslušnost. model po kom se preobraćanje odvija 4. U vezi sa tim. proces personalizacije i 5. From navodi sledeću dihotomiju: istorijsku (tragične socijalne i kulturne situacije koje je čovek stvorio) i egzistencijanu (nepromenljive kategorije: životna neminovnost. Najznačajnije postavke predstavljaju učenja o strukturi. dinamizme 2. neminovni proces razdvajanja deteta i majke dovodi do problema. Egzistencijalističke teorije 6 . za pojedinca značajna osoba osudjuje.

U grupi egzonih činilaca: stalne rasprave i pretnje atomskim ratom. Eysenck. bez kritičkog mišljenja i sposobnosti kontrole emocija. Bitne karakteristike ovakve osobe su: zavisnost. kao i na osobitosti njihovog medjusobnog odnosa. ne mogu se svesno kontrolisati i nesrazmerne su situaciji. koje su velikog intenziteta. previše zaštićuju svoje članove. U ovakvoj porodici se formira i svoju ličnost oblikuje buduća neurotična osoba. Ona nikada ne razvije dovoljan stepen autonomnosti i nezavisnosti. Biološke teorije Biološki pristup ukazuje na genetsku predispoziciju funkcionisanju neurotransmiterskih sistema (NOR. Otac je uglavnom tih. Bandura. pušenja. uopšte zrelosti. posebno seksualne. instrumentalno ili operantno učenje. ispoljavanje neurotskih smetnji je odgovor na postojanje specifične psihopatologije kod članova porodice ili partnera. lako mogu postati žrtve ovakvog neprimerenog ponašanja. omnipotencija misli. neuroze nastaju i razvijaju se kod osoba čija je egzistencijalna pozicija u životu ugrožena.Rollo May Po njemu. nezrele. Svi ovi činioci kod velikog broja ljudi izazivaju osećaj nelagodnosti. kombinovanom učenju (učenje očekivanih uloga i ponašanja). neodlučnost. Oboleli umanjuje sopstveni svet življenja. ali bar za tren može da predahne i prilagodi se uslovima date realnosti. sugestibilne. Skinner. Marks) Svi pomenuti autori zastupali su tezu da je neurotsko ponašanje pogrešno naučeno i neprilagodjeno ponašanje koje se stalno ponavlja u različitim situacijama. nekomunikativne. pasivan. isključuje i neke druge aspekte svoje ličnosti. sex nezrelost. izbegava porodične obaveze. lišava se egzistencijalne slobode. ukazivanje na pogubnost radioaktivnosti.. samopouzdanja i samopoštovanja. nesamostalne i zavisne osobe. samoljubivost. generalizovani anksiozni poremećaj 2. Svoje učenje bazirali su na principima psihologijie učenja : klasično uslovljavanje. Jatrogeno uslovljena neurotska reagovanja Dve grupe činilaca: egzogeni i endogeni. dok kod manjeg broja dovode do tipičnih reakcija straha . učenje na osnovu uvidjanja. Aktuelna klasifikacija poremećaja anksioznosti 1. fobični (fobično-anksiozni) poremećaj • agorafobija i poremećaje u 7 . dok je majka dominantna. neguju neispoljavanje i potiskivanje osećanja. SER. zagadjenost okoline i hrane. koja vodi ka ekstremnoj kontroli objekata i strah od razdvajanja od njih. pogrešnom konceptualizovanju saznajnih procesa i najzad.GABA). Bihejvioralno-kognitivne teorije (Pavlov. Preosetljive.. Uglavnom su porodice neurotičaara zatvorene. Teorije o porodičnim i partnersko-bračnim odnosima Po ovim teorijama. Beck.

• socijalna fobija • specifične fobije 3. panični poremećaj 4. mešani anksiozno-depresivni poremećaj 5. opsesivno-kompulzivni poremećaj 6. kkonverzivni i disocijativni poremećaji 7. posttraumatski poremećaj 8. somatoformni poremećaj (hipohondrija) 9. drugi neurotski poremećaji • neurastenija • sy depresonalizacije-derealizacije Poremećaji anksioznosti se danas shvataju kao oboljenja kod kojih je anksioznost gotovo permanentni klinički fenomen, a pojavljuje se kao posledica bioloških i psihodinamskih činilaca (raznih nesvesnih konfliktnih situacija). Psihodinamski pristup pak u prvi plan ističe da ličnost reaguje na prolongirane svesne i nesvesne konfliktne situacije specifičnim Ego odbrambenim mehanizmima (neurotičnim, anksiogenim) gradeći tako karakterističnu simptomatologiju. Teorija konflikta naglašava da se anksiogeni konflikt (sukob protivrečnih motiva) javlja u situacijama kada osoba nije sposobna da zadovolji svesne ili nesvesne zahteve koji se pred nju postavljaju u konkretnoj životnoj situaciji. Nerešavanje, ili nepotpuno rešavanje konflikta (Ego slab, nezreo) vremenom dovodi do narastanja unutrašnje napetosti-anksioznosti, koja tako postaje zajednička osnova svih navedenih poremećaja. Konflikti su češće nesvesni. Konflikt unutar ličnosti je češće nesvestan i manifestuje se borbom nesvesnih motiva i sukobom zahteva na relaciji Id-Ego-Superego (intrapsihički). Konfliki na relaciji celokupna ličnost-spoljni svet češće je svesni i tiče se odnosa prema porodici, na poslu, odnosa sa voljenom osobom, tj.odnosa prema emocionalnim zadovoljstvima (pretežno interpersonalni). Najčešći konflikti koji se sreću u praksi su separacioni, narcistički, konflikt autoriteta, sadističko-agresivni, ljubomorno-sujetni, konflikt zavisnosti, pasivnosti, konflikt inferiornosti, seksualnosti, moralnosti, identiteta, lojalnosti... Zajedničke kliničke karakteristike poremećaja anksioznosti su sledeće: • Akutni ili subakutni nastanak bolesti - obično je moguće odrediti početak oboljenja. Iako su oboljenja dugotrajna, evolucija nastanka nije tako duga. • Relativno očuvana radna spososbnost - u većini slučajeva. Radna nesposobnost moguća kod nekih fobija vezanih za kretanje. Radna produktivnost i kreativnost su ispod optimalnog nivoa, što je važan dijagnostički kriterijum, kao i kompromitovanost ostalog socijalnog funkcionisanja (lični, porodični i profesionalni život je osiromašen). • Oboljenje nema uticaja na celokupnu ličnost u smislu otudjenja od realiteta , niti su pacijenti iz ove dijagnostičke kategorije skloni razvoju psihotičnih poremećaja • Održavanje Ego granica i testa realnosti – fobični i opsesivni bolesnici mogu da budu nesposobni da se nose sa poremećenim i nerealnim mislima , ali ih prepoznaju kao patološke. Medjutim i ovde ima izuzetaka kao na pr.kod disocijativnog poremećaja. 8

• •

Subjektivni simptomi anksioznosti i njenih derivata – anksioznost je srž, dinamičko jezgro ovih poremećaja Načini ispoljavanja anksioznosti – i psihološke odbrane koje se tom prilikom aktiviraju dobrim delom odredjuju i kliničke manifestacije. Taj, krajnje individualan proces, u sadejstvu sa posebnom strukturom ličnosti-tzv. neurotska, čini da je većina ovih poremećaja hronična po svom toku. Dijagnoza

Prvi korak je opis simptoma i znakova neurotskog poremećaja, što čini suštinu kliničke dijagnoze. Klinička dijagnoza je proces utvrdjivanja prisustva psihopatoloških sadržaja ili abnormalnosti. Funkcija kliničke dijagnoze je razlikovanje psihičkih oboljenja na osnovu tri specifične karakteristike: uzroka (etiologija ), simptoma i znakova (patološki proces) i toka bolesti (prognoza i lečenje). Diferencijalna dijagnoza Razlika izmedju normalnosti i neurotskih poremećaja je samo kvantitativna. Intenzitet neurotskih poremećaja je takav da se ne može podnositi, vremensko trajanje je dugo, značajno osiromašuje lični, porodični, profesionalni i društveni život osobe. Psihosomatski i somatopsihički poremećaji najčešće se ispoljavaju kao simptomi hiperaktivnosti autonomnog nervnog sistema i nikada ne dobijaju svojstva psihosomatskog poremećaja koji uvek mora da poseduje organsku leziju. Mnoge telesne bolesti mogu biti praćene neurotskim manifestacijama. Psihotični poremećaji ovde je reč o kvalitativnim razlikama. Neki oblici neuroza mogu prethoditi razvoju psihotičnih poremećaja (hipohondrija, ocd, sy depersonalizacije i derealizacije). Tok Može biti dvojak: 1. jedna grupa povezana sa emocionalnim stresom najčešće je kratkog trajanja 2. druga ima dugotrajan, hroničan tok i povezana je sa organizacijom, strukturom ili poremećajem ličnosti koja je nosilac bolesti Kod nekih može doći do poboljšanja, pa i remisija. Takodje, postoji odredjeni broj ovih poremećaja kod kojih je tok povezan sa stalnim postojanjem smetnji u dugom vremenskom intervalu. Stavljanje u žižu interesovanja prirodnog toka neurotskog procesa ukazuje da se on stalno preobraća u druge oblike, što predstavlja njegov prirodni i spontani razvoj. Prognoza Ovi poremećaji ne ugrožavaju život obolelih, mada se ne može zanemariti rizik od suicida, zbog sekundarnog razvoja depresije, alkoholizma i zloupotrebe PAS, kao i mogućeg razvoja KVS oboljenja, posebno kod muškaraca. Radna i profesionalna aktivnost je uvek ugrožena. Činioci koji odredjuju prognozu neurotskih poremećaja: 1. postojanje biološke osnove 2. vreme početka poremećaja 3. gubitak roditelja pre osme godine

9

4. progresivnost toka 5. trajanje poremećaja 6. intenzitet simptoma 7. postojanje telesnih simptoma 8. postojanje psihološke dobiti od bolesti 9. postojanje intrapsihičkih i interpersonalnih konflikata 10. odnos prema stručnoj pomoći 11. stepen inteligencije 12. loši partnerski i bračni odnosi , posebnou sferi seksualnog funkcionisanja 13. sposobnost življenja pod stresom 14. stepen razrešene zavisnosti od roditelja 15. sticanje uvida i loši interpersonalni odnosi u širem smislu 16. postojanje nepovoljnih životnih okolnosti Lečenje Različiti oblici psihoterapije samostalno ili u kombinaciji sa psihofarmacima iz grupe benzodijazepina, antidepresiva, beta adrenergičkih blokatora, nebenzodijazepinskih anksiolitika i njihovih kombinacija. Najčešće se primenjuju: suportivna psihoterapija, psihoanalitička, , kognitivnobihejvioralna, porodična i partnersko-bračna. Principi racionalne terapije psihofarmacima: tačna dg pravilan izbor leka odredjivanje vremenskog trajanja lečenja i visine doze lek se koristi u cilju suzbijanja simptoma početi manjim dozama u toku lečenja dva do tri puta povećati dozu do nalaženja optimalne doze koja će kontrolisati simptome • kad se dostigne pozitivan efekat tragati za dozom održavanja • po smirivanju simptoma lek davati još 1-3 meseca • obustavljanje leka postepeno tokom 1-3 meseca • u slučaju neefikasnosti leka, utvrditi razloge neefikasnosti Integrativni modeli lečenja se naročito primenjuju u poslednjih dvadeset godina i podrazumevaju kombinovanje svih psiholoških i medicinskih postupaka koji su u praksi pokazali odredjenu efikasnost. Bolničko lečenje večita dilema?? Indikacije: • akutne neurotske dekompenzacije • panična stanja sa serijama uzastopnih napada koji onesposobljavaju obolelog • dominacija realnih suicidalnih preokupacija • konverzivne reakcije sa čestim psihogenim napadima • ocd • pacijenti kod kojih se lečenje ne može započeti na drugi način • neurotski poremećaji sa komorbiditetom 10 • • • • • •

raktivna neurotska stanja nastala kao posledica konflikata u porodici, na radnom mestu... Priroda anksioznosti

Anskioznost se deifiniše kao difuzna, unutrašnja, slobodno lebdeća napetost, koja nema realnu opasnost, tj. nema spoljašnju opasnost, što je bitno razlikuje od straha. Strah uglavnom ima spoljašnji objekat. Anksioznost ima unutrašnju opasnost, i time ona predstavlja reakciju na tu, unutrašnju opasnost (intrapsihički konflikt, impuls neprihvatljiv za Ego, potisnute misli..). Za Frojda, anksioznost je stanje napetosti i uznemirenosti pred unutrašnjom opasnošću. Nju izazivaju potisnuti sadržaji koji nisu ni u kakvom direktnom odnosu sa postojanjem spoljašnje opasnosti. Za K.Hornaj anksioznost je emocionalna reakcija na unutrašnju opasnost. Osoba se oseća bespomoćno a ne zna šta se dogodilo. Ona uvodi i pojam „bazične anksioznosti“ koja se formira rano u detinjstvu i izražava se osećajem bespomoćnosti, sićušnosti, napuštenosti i ugroženosti u svetu koji je spreman da napada, optužuje, kleveta, obmanjuje i zavidi. Salivan je definiše kao intenzivno i neprijatno stanje tenzije nastalo usled neslaganja u interpersonalnim relacijama. Egzistencijalno orjentisani psihijatri pominju „egzistencijalni“ strah koji predstavlja suštinu čovekovog življenja, zbog stalnog proživljavanja smrti. Šira definicija anksioznosti bi predstavljala specifične promene na psihološkom, psihomotornom i vegetatvnom planu ličnosti. 1. Psihopatološka simptmatologija podrazumeva stanje unutrašnjeg nemira i napetosti, bespomoćnost, osećaj vitalne ugroženosti i izloženosti nečemu što preti, izvesnu sapetost i strepnju. Uključuje i razdražljivost, nesanicu, teškoće u koncentraciji. Odlikuje se subjektivnim doživljajem nedefinisanog straha, a ispoljava se povišenom psihičkom tenzijom. 2. Psihomotorna simptomatologija se karakteriše stanjem motornog nemira, tremorom, promenom mimike, zamorom 3. Vegetativna simptomatologija nastaje kao posledica preterane aktivnosti autonomnog nervnog sistema (KVS, respiratorni sistem, vazomotorni, digestivni, urogenitalni-ubrzani puls, pojačano znojenje, proširene zenice). Normalna i patološka anksioznost Anksioznost je do izvesnog stepena obično iskustvo koje poznaje svaki čovek (neizvesnost za zdravlje porodice, napetost pre suočavanja sa teškom situacijom, „trema“ pred značajne nastupe). Svako iskustvo anksioznosti ima svoje somatske manifestacije: palpitacije, drhtanje, „knedla“ u grlu, bol u želucu, crevni i urinarni poremećaji- organizam je u stanju uzbune. Nivo mentalne budnosti je do izvesnog stupnja povišen. Normalno doživljena anksioznost ne angažuje previše osobu, ona se i dalje oseća relativno komforno, nema znakova osiromašenja u svom življenju, a sposobnost slobode odlučivanja nije ugrožena. Osoba poseduje kapacitete da se suoči sa izvorom strahovanja, uglavnom ga stavlja pod kontrolu i na taj način prevazilazi. Izgleda da u dijalektičkom kvalitativnom skoku od normalne ka patološkoj anksioznosti ulogu ima biološka predispozicija (usaglašenost stope anksioznosti kod monozigotnih

11

blizanaca iznosi 50%). Novijeg je datuma i teza o postojanju specifičnih receptora za anksioznost. normalna ličnost ima konstatntan psihodinamski balans izmedju odbrambenih struktura Ega. Anksioznost nastaje kao posledica ugroženosti čovekovih interpersonalnih odnosa i doživljaja preteće opasnosti i bespomoćnosti vezane za isključenje iz zajednice (slom geštalta MI) Anksioznost može nastati i kao odgovor na opasnost nagonske prirode. zbog straha od kazne Superega) što uzrokuje da neiskorišćena sex energija bude potisnuta i preobraćena u strah. stalna i snažna. A ona je uvek neizvesna. efekat indukovan tenzijom na relaciji Id – Ego. jer anksioznost nije ništa drugo do psihološko stanje u kom čovek zamišlja svoju budućnost. uglavnom sex ili agresivne prirode neprihvatljive za Ego bivaju potisnute. Već je pomenuto Frojdovo shvtanje anksioznosti kao „poremećaja odvodjenja seksualnog uzbudjenja“. i daje za pravo onim autorima koji u prvi plan stavljaju emocionalni. sećanja. a često i osujećena pri pokušaju individualnog izraza. a ne racionalni aspekat anksioznosti. Patološku anksioznost karakteriše izvesna iracionalnost. anticipacija budućnosti. Ideja o potiskivanju konflikta u nesvesno je dominantna u teorijama o anksioznosti. Anksioznost se može pojaviti i kao egzistencijalistička nespremnost i nevoljnost čoveka da prihvati neizbežnost sopstvene smrti. teška za kontrolu i udružena sa uočljivim oštećenjem opšteg funkcionisanja i distresom. Superega i spoljašnje sredine. nepredvidiva. izmedju ostalog i procesom potiskivanja. U prilog tezi o anticipaciji budućnosti govori i podatak da se anksioznost kod nekih osoba prevazilazi ako se nauče da funkcionišu po principu „ovde i sad“. Pomisao da se može ostati bez ljubavi objekta dovodi do intenzivnog unutrašnjeg nemira i napetosti. nesigurna. Smatra se da iskustvo anksioznosti uvek podrazumeva kategoriju budućnosti i da predstavlja predvidjanje nečega što tek treba da se dogodi (anticipacija). podsticaji. anskioznost se može shvatiti i kao adaptivni mehanizam traženja ekvilibrijuma. Osoba je nepripremljena za svoju socijalnu ulogu („bespomoćno dete“). Zbog stalne potrebe Ega da održi homeostazu. Poseban značaj u genezi anksioznosti imaju interpersonalne relacije. nemogućnost identifikovanja unutrašnje opasnosti. • Psihodinamika anksioznosti Faktor koji se najčešće pominje kao krucijalan u nastanku anksioznosti je strah od nečega u budućnosti. Po njoj.ljubavi objekta. tj. Nesigurnost izmedju alternative „biti neko“ i „ne biti niko“ stvara jedan od 12 • • • • • . Drugi aspekt straha od smrti bio bi strah od „ne biti Ja“. Sledeći momenat od značaja u genezi anksioznosti je strah od gubitka objekta. do osujećenja libidalnog pražnjenje dolazi iznutra (kao posledica potiskivanja neprihvatljivih libidalnih zahteva. On zastupa tezu da neutrošene sex materije i energija toksično provociraju anksioznost. To je tzv. Ideje. Pomisao na ishod drugačiji od očekivanog unosi u čoveka osećaj neizvesnosti i anksioznosti. fenomen izuzetno značajan u detinjstvu. Za razliku od neurotične. Konflikt je nesvestan . a briga jesno izražena. Ida. Sa druge strane navodi tezu o preobraćanja libida u strah. želje. neodredjena. separaciona anksioznost. odnosno strahu.

gaba).nor) 4. te je stoga neurofiziologija anksioznosti vezana i za strukture ovog sistema: nc. i potrebe za autentičnim samoizgradjivanjem. koji ima kontrolnu ulogu na emocionalne odgovore na periferiji.amigdale dovodi do agresivnih reakcija.amigdale dovodi do živahnih reakcija. klonidin (α 2 agonist) deprimira nor kontrolu i izaziva sedaciju 2. Stimulacija bazolateralnog dela nc. a sistem locus ceruleusa biva aktiviran u stanjima „alarma“ i u slučaju potrebe procene novih informacija. dok je β. Ključna uloga nor mehanizama u nastanku anksioznosti razmatrana je u septohipokampalnoj teoriji bihejvioralne inhibicije (Gray) i teoriji o centralnoj ulozi sistema locus coeruleusa (Charney i Heninger). Poznato je da je središte emocionalnog života limbički sistem . koje pri višim naponima prerastaju u panične. ser. Hipotalamus ima izraženo inhibitorno dejstvo. Molekularni. johambin (α2 antagonist) deluje anksiogeno 3. U nastanku anksioznosti direktno učestvuju sledeći sistemi neurotransmisije: • Noradrenergički sistem nor neurotransmisija učestvuje u održavanju budnosti . Viši kontrolni centri kontrolišu hipotalamus. nuclei raphae. generalizovana ansioznost. Neurofiziologija i neurohemija anksioznosti Poznato je da su odredjene strukture CNS odgovorne za stanja ansioznosti i straha.amigdale. retikularnu formaciju. Stimulacija srednjeg dela nc. Pretpostavlja se da je zadnji deo hipotalamusa u vezi sa strahom i anksioznim reakcijama (električna stimulacija te oblasti dovodi do paničnih reakcija i sledstvene hiperaktivnosti simpatičkog ns). sa druge strane. Farmakološke studije otkrivaju da : 1. dok jača stimulacija uzrokuje strah i paniku. odnosno visceralni mozak. fobije) čine funkcionalnu podlogu složenijih. Stimulacija RF izaziva normalnu cerebralnu hiperekscitabilnost.adrenergički sistem samo periferno uključen ili čak hipoaktivan.osnovnih kvaliteta anksioznosti. a shodno tome i struktura kao što su locus ceruleus. pri čemu se centrira uloga neurotransmiterskih sistema (nor. Jedan od mogućih mehanizama anksiolitičkog dejstva specifičnih inhibitora preuzimanja 13 . u likvoru osoba sa atacima panike povećan je nivo MHPG (m. Pitanje medjuodnosa serotonergičke i drugih modaliteta neurotransmisije u patogenetskom mehanizmu nastanka anksioznosti: a. Smatra se da u patogenezi anksioznosti značajnu ulogu ima narušavanje inhibitornog serotonergičkog uticaja na LC (inhibicija pražnjenja neurona LC ima anksiolitičko dejstvo). amigdale. Anksioznost je u ovom slučaju rezultat ambivalencije izmedju potrebe za igranjem socijalno poželjnih i nametnutih uloga sa jedne.adrenergički blokatori (propranolol) deluju blago anksiolitički Pokazano je da hiperaktivnost α-adrenergičkog sistema ima značajnu ulogu u nastanku anksioznosti. hipotalamus. sistemskih modela anksioznosti. biohemijski korelati anksioznih poremećaja (klinički: ataci panike. β – adrenergička aktivacija (izoproterenol) ima slabo ili nikakvo anksiogeno dejstvo 5. Već i morfološke veze centralnih NOR i SER struktura moždanog stabla ukazuju na funkcionalnu povezanost ova dva sistema. β.

Neuropeptidi i njihov modulatorni efekat potvrdjuju sledeće teze: 1) Intenzitet anksioznosti u sy depresije. Benzodijazepinski receptor vezan za GABA jonoforu je tip II. Medjutim.serotonina (SSRi) bi mogla biti serotonergička inhibicija noradrenergičkih neurona LC-a. koji se manifestuje preteranom ili preplavljujućom strepnjom.ergičke transmisije u kontekstu nastanka anksioznosti razmatran je sa stanovišta anksiolitičkog dejstva agonizacijom benzodijazepinskog receptora. Oboljenje prate i telesni simptomi ali su manje izraženi u odnosu na psihička ispoljavanja straha. zabrinutošću. dejstvom na SER sistem. Objašnjenje ovog fenomena leži u strukturi GABA a i benzodijazepinskih receptora. SER neurone raphae čiji aksoni se projektuju u limbičke strukture II. Neurone LC Obzirom da benzodijazepini facilitiraju centralnu GABA-ergičku transmisiju. bd receptori tip I. GABA-ergički sistem neki autori sa aspekta patogeneze anksioznosti ističu značaj inhibitornog uticaja GABA-e i benzodijazepina na: I. dok je ista korelacija dokazana za sedativnohipnotičko dejstvo. b. Primena benzodijazepina dovodi do smanjenja električne aktivnosti serotonergičkih neurona nuclei raphae. ne može se sa sigurnošću tvrditi da li GABA lizira anksioznost posredno. inhibicijom NOR sistema LC. često se efekti GABA-e poistovećuju sa efektima benzodijazepina. Agonisti ovih receptora su i barbiturati. a manje kao miorelaksantno dejstvo. 14 . nepetim iščekivanjem ili „slobodno lebdećim strahom“. Karakteriše se hroničnim. ili direktno. GABA nezavisnih bd receptora. I na kraju. što nije tačno. patološkim strahom. koji je inače praćen padom koncentracije neuropeptida Y (NPY) u obrnutoj je srazmeri sa odstupanjem koncentracijeNPY od normalnih vrednosti 2) Primena holecistokinina u osoba sa predistorijom panic atacks može da provocira napad panike GENERALIZOVANI ANKSIOZNI POREMEĆAJ Drugi naziv je generalizovano stanje straha. GABA a receptor je hemijski regulisan. koji deluju sedohipnotički. Za sada nije pronadjena korelacija izmedju povišene GABA-ergičke transmisije i anksiolize. Lokalna aplikacija GABA-e na jedra raphae blokira transmisiju u njhiovim projekcionim zonama. što se klinički manifestuje kao antikonvulzivno i sedohipnotičko. Medjuodnosi SER i GABA . Otuda je razmatrana mogućnost da se anksiolitičko dejstvo benzodijazepina odvija posredstvom 5-HT sistema. postsinaptički lociran Cl kanal sa dva funkcionalna odeljka: • Pikrotoksinski receptor (njegova modulacija posreduje antikonvulzivne efekte • Benzodijazepinski receptor – vezivanjem benzodijazepina dolazi do facilitacije GABA-om posredovanog otvaranja Cl kanala . GABA agonisti smanjuju obrt serotonina. izgleda da bd svoje anksiolitičko dejstvo ostvaruju preko drugih. Neurone amigdaloidnog kompleksa III.

socijalno prihvatanje. šire strah od ugrožavanja telesnog identiteta) i ovde je reč o trijadnom konfliktu. Češće se javlja u urbanoj populaciji.. ne samo da prizove zaštitnički i umirujući lik majke. koji prističe iz neodgovarajućeg odnosa izmedju majke i deteta. To znači da izostaje racionalna obrada opasnosti. neće se formirati neurotski simptomi. • Prva koncepcija se odnosi na primarni ili automatski strah. pribegava se drugim mehanizmima odbrane što dovodi do neuroze (pomeranjefobije. Prvi je svojstven svim psihijatrijskim poremećajima i može se označiti kao predispozicija+precipitirajući faktori=oboljenje. konverzija-histerija. posao. Ako je majka propustila da mu pruži zaštitu sigurnost ili ljubav. Drugi model karakteriše poremećaje ličnosti i u njemu se predispozicija i precipitirajući faktori praktično ne razlikuju. domaćica. Polazi od pretpostavke da je veoma snižena sposobnost za podnošenje straha jer u preedipalnom stadijumu nije dostignuta stalnost objekta (da bi se stalnost objekta postigla. Etiologija postoje dva etiološka modela ovog oboljenja. kod dece jednogodišnja prevalenca je 2. razvedenih. Generalizovano stanje straha je jedno od najčešćih psihičkih oboljenja u primarnoj zdravstvenoj zaštiti.6%) . Kod ove forme anksioznost uz brigu (neugodna iščekivanja) ostaje jedini i dominantni simptom. nezaposlenih. Početak bolesti je teško odrediti.9% . vezujući se za druge objekte. novac. Ovi konflikti potiču iz Edipalne faze (koju karakteriše strah od kastracije. koje su zabrinute ze životne posledice kao što su problemi vezani za zdravlje. pa strah poprima preplavljujući karakter ( radi se uglavnom o razvojno najnižim oblicima straha: strah od uništenja i gubitka identiteta). mada većina smatra da bolest počinje oko 25-te godine. dete treba . Psihološki modeli Psihoanalitička teorija odredjuje ovo oboljenje na dva načina.6% (5. u cilju ojačanja mehanizama odbrane od dubokih i egu neprihvatljivih nagona sex ili agresivne prirode. rastavljenih. Samo 1/3 potraži pomoć psihijatra i to u slučaju javljanja komplikacija. a aktuelna 1. Smanjena sposobnost podnošenja straha se ispoljava dominacijom automatskog nad signalnim strahom. Signalni strah nema preplavljujući karakter i ukazuje na postojanje nerazrešenih intrapsihičkih konflikata (konflikt izmedju sex i agresivnih nagona iz ida sa principom realnosti koji zastupa Ego ili sa mogućom kaznom od Superega). Epidemiologija Prevalenca 4.1% lifetime.1-6. Samo ako potiskivanje ne uspe da izvrši svoj zadatak. 15 . Karasua poreklo ovog straha nalazi u dijadnom deficitu. te se strah doživljava u svom prvobitnom obliku (preko telesnih simptoma) i uz prevagu primarnih nad sekundarnim procesima mišljenja . osoba sa manjim prihodima. bračne odnose.Radi se o stanjima opšte anksioznosti kod osoba koje imaju odredjeni anksiogeni konflikt. kod udovica/udovaca. Javljanje lekaru je porsečno oko 39..godine. Oko dve trećine obolelih osoba su žene. već i njenu ljubav). dete će kasnije to stalno da traži. • Drugo psihoanalitičko odredjenje tretira strah kao signal egu. regresija-ocd). Ako se oni samo potiskivanjem zadrže u nesvesnom.

Kognitivne teorije smatraju patološku zabrinutost najvažnijim činiocem u nastanku ovog oboljenja. U drugim istraživanjima je nadjena snižena funkcija parasimpatikusa. Jedna grupa istraživanja ukazuje da je 16 . Udeo herediteta je oko 30%. Zbog toga se ponašanje ovih pacijenata karakteriše stalnim. a koje će se pojaviti zavisi od uticaja sredine i životnih dogadjaja. Istraživanja fokusirana na Hf-Ht-Adr osu ukazuju na abnormalniu reakciju na stres kod nekih pacijenata. rata ). Medjutim. Medju muškim srodnicima obolelih od GAP češći je alkoholizam. za koje se vezuju benzodijazepini. Efikasnost benzodijazepina u lečenju ovog poremećaja usmerila je pažnju istraživača na GABA-benzodijazepinski sistem. A suština je u tome da patološka zabrinutost omogućava da se izbegnu neprijatni telesni simptomi straha. Kod žena je dokazana genetička veza izmedju GAP i depresije: nasledna predispozicija može biti ista za oba oboljenja. Biološki modeli U okviru biološkog modela izučavaju se:nasledni činioci i neurobiološki modeli Novije studije ukazuju da se medju prvostepenim srodnicima obolelih nalazi oko 25% osoba sa istim oboljenjem. a ne aktivacijom simpatičkog nervnog sistema i rigidnošću vegetativnog nervnog sistema. Stopa konkordantnosti kod monozigotnih blizanaca je 50%. iskustvo silovanja. GAP se karakteriše više ekscitiranošću centralnog nego vegetativnog nervnog sistema. što pojačava doživljaj opasnosti • Sebe doživljavaju kao nesigurne. nije jasno da li je u ovom sistemu izmenjena funkcija GABA-A receptora. Ostali psihološki modeli Istraživanja su pokazala da traumatska iskustva i nepovoljni odnosi u primarnoj porodici igraju važnu ulogu u nastanku ovog poremećaja (smrt roditelja u detinjstvu. pojačavajući aktivnost GABA-e i smanjujući strah. što se manifestuje slabijim reagovanjem na stres.Razvojno najviši strah je strah od Superega i odnosi se na mogućnost kazne zbog izneveravanja sopstvenih vrednosti i ideala. što se klinički ispoljava stalnim razmišljanjem i strepnjom u smislu „Šta ako?“ Model signala sigurnosti objašnjava ovaj entitet kao oboljenje u kom signali sigurnosti nisu dovoljni ili su neefikasni. ali neuspešnim traženjem sigurnosti. Utičući na sveukupno kognitivno funkcionisanje patološka zabrinutost onesposobljava obolelog u tumačenju odredjenih situacija i odnosa koji bi omogućili korekciju postojećih pogrešnih stavova. Ona održava i potkrepljuje suzbijanje telesnih ispoljavanja straha. stalno iščekuju opasnost i veruju da nisu u stanju da se sa njom izbore • Imaju tendenciju da brinu o dogadjajima i stvarima koje se odnose na daleku budućnost Istraživanja ukazuju da nepodnošenje neizvesnosti jedna od ključnih karakteristika generalizovanog anksioznog poremećaja. Istraživanje patofiziologije ukazuje da se ovo oboljenje karakteriše inhibicijom. Osobe sa generalizovanim stanjem straha se razlikuju od normalnih na osnovu relativno specifičnih kognitivnih distorzija: • Preteran i iskrivljen doživljaj opasnosti • Verovanje da kontrola nije moguća.

koja verovatno učestvuje u obradi negativnih osećanja. što za posledicu ima senzitizaciju. sopstvenog ili tudjeg zdravlja. strah gubi signalnu funkciju i doživljava se kao opasnost sama po sebi 2. U stanjima povećane napetosti i opreza metabolizam je ubrzan u bazalnim ganglijama i desnom parijetalnom režnju. PET studije ukazuju na generalno smanjen protok krvi u mozgu u stanjima stresa i pojačanog straha. Tipična je žalba na nemogućnost odupiranja svojim brigama. 17 . kao što je strah i pojačanog mišićnog tonusa. Pretpostavlja se da postoji disfunkcija na nivou 1A i moguće 2A serotoninskog receptora. Tipičan je postepen početak. Integrativni model Schacht : Osnovu straha uvek čini svesno ili nesvesno doživljavanje opasnosti. opasnost se neposrednije i intenzivnije doživljava. Uz postojanje predispozicije i precipitirajućih faktora . potrebno je postojanje odredjene predispozicije i precipitirajućih činilaca. Brojna istraživanja ukazuju na abnormalnosti serotonergičkog neurotransmiterskog sistema. ali i zbog bračnih i porodičnih odnosa. Ako intenzivan strah traje duže i ako mu se osoba ne suprotstavi efikasno.). što smanjuje samopoštovanje i na taj način se zatvara začarani krug u kom se strah sve više pojačava. problema na poslu. Da bi se razvio patološki strah. smrt bliske osobe. Pacijenti brinu zbog beznačajnih stvari. bolest.. što je plodno tle za pogrešnu procenu. skoro stalno prisutnim strahom. Predispozicija se može odrediti na biološkom nivou ili preko razvojnih problema. te stalnu preokupiranost istim. posledica težeg i trajnijeg straha je i remećennje kompleksnog kognitivnog funkcionisanja. strah postaje izraženiji ili duže traje. Klinička slika Nepovoljni životni dogadjaji mogu prethoditi početku GAP. ali nisu jasni odgovarajući patofiziološki mehanizmi. Zabrinutost je često usmerena na nešto što bi se moglo dogoditi u budućnosti. dok bi precipitirajući činioci predstavljali nepovoljne životne dogadjaje (interpersonalni konflikti.osetljivost ovih receptora smanjena. što olakšava fight or flight reakcije pri susretu sa opasnošću. materijalne situacije. dok nepovoljni životni dogadjaji doprinose da dodje do egzacerbacije. kao i disbalans u nivou metabolizma u različitim regionima mozga u stanju relativnog mirovanja. što se ispoljava sužavanjem fokusa pažnje i rigidnim misaonim procesima. problemi na poslu. Oboljenje se odlikuje hroničnim. Nor i holecistokininski sistemi su od manjeg značaja za etiologiju GAP-aEEG ovih pacijenata pokazuje izvesna nespecifična odstupanja i abnormalnosti. To stanje karakterišu sledeći fenomeni: • Spremnost da se strahom reaguje na mnogo manji povod • Daleko veća opreznost i iščekivanje opasnosti • Nemogućnost habituacije • Teškoće u razlikovanju bezbednih od opasnih situacija Osim senzitizacije. to ima dve krupne posledice: 1. osećaj krivice i nesposobnosti postaje sve jači. najčešće manifestnim u obliku preterane i neosnovane zabrinutosti. Pretpostavlja se da postoji veza izmedju EEG aktivacije desne moždane hemisfere. dok druga pretpostavljaju manjak endogenih benzodijazepinskih agonista ili višak antagonista.

stomačne tegobe. vrtoglavica. ali su manje izraženi nego kod napada panike. preosetljivost. Nije retka pojava psihogene disfagije (osećaj „knedle u grlu“ i teškoće pri gutanju). nepoverenje. bol ili nelagodnost. oni to stanje opisuju kao da su uvek na ivici da puknu. ocd ili paničnog por. trzaji. ali neodredjenim iščekivanjem da se nešto loše može dogoditi. psihogena glavobolja (u potiljačnom. Oboljenje se može ispoljavati i napetim. Obzirom na kontinuirano prisustvo napetosti i preteranog opreza koji pacijenti teško podnose. Ali sledeća svojstva ličnosti relativno se često sreću kod obolelih: osećanje nesigurnosti. Diferencijalna dijagnoza • Normalno stanje straha kod GAP postoji veći intenzitet straha. treperenje. Pacijenti se žale da ih ne drži mesto. da ima preplavljujući i 18 . nestabilnost u nogama. Karakteristika GAP-a su i gotovo stalno prisutni telesni simptomi . opreznost. strah je dugotrajniji. posebno problemi sa zaspivanjem. ostali telesni simptomi. Treba istaći da ne postoji jedan odredjen tip ličnosti koji karakteriše sve osobe sa generalizovanim stanjem straha. Obično su pogodjene grupe mišića na potiljku. razdražljivost. sumnjičavost i razdražljivost (većina može ispoljavati svojstva zavisnog ili strašljivog PL). Stoga je ova nefokusirana strepnja poznata i kao slobodno lebdeći strah. parestezije). gotovo stalno prisustvo simptoma straha tokom nekoliko meseci. vratu.Ponekad je obolelom teško da kaže od čega strahuje. Dijagnoza Dg kriterijumi prema ICD 10: A. bolovi mišića. Neretko su prisutne i žalbe na zaboravnost. frontalnom delu i po celoj glavi u vidu obruča) . vrući i hladni talasi po telu. muka. nedovoljno samopouzdanje. Dg isključuje istovremeno ispunjavanje kriterijuma za postojanje depresivne epizode. koji uključuju: • strepnju • motornu napetost • preteranu vegetativnu aktivnost B. licu i očnim kapcima. Ovi simptomi nisu specifični z aGAP. suvoća usta ) . pritisak. znojenje. grčevi. Simptomi psihičke napetosti čine značajnu i relativno specifičnu komponentu generalizovanog stanja straha i ispoljavaju se kao nemir. To su simptomi vegetativne hiperaktivnosti (palpitacije. da lako planu ili se iznerviraju kao i da im je teško da se na bilo šta usresrede. strašljivost. prenapregnutost. poremećaj spavanja. nervoza želuca) i opđti simptomi (nesvestica. GAP obično prethodi pojavi poremećaja raspoloženja i kod većine pacijenata se pojavljuje posle početka specifične i socijalne fobije. Kod najmanje ¾ obolelih od GAP se sreću komorbidna psiihjatrijska oboljenja koja često dominiraju kliničkom slikom. nesposobnost opuštanja. ramenima. pa se zato lako uplaše i trgnu na najmanji povod. respiratorni i gastrointestinalni simptomi (dispneja. tj. nekog od fobičnih poremećaja. U GAP su važne i manifestacije telesne napetosti: zategnutost. tremor. osećaj gušenja. doživljaj da se strah ne može kontrolisati. stezanje u grudima. simptomi telesne i psihičke napetosti. utrnulost.

Epidemiologija 19 . agresivni ispadi. GIT smetnje. kompromitujući postupci i gubitak kontrole). procenjuje se da traje prosečno izmedju 6 i 10 godina. a ne da su već obolele. zbog čega izbegavanje socijalnih kontakata postaje tipično. • Simptomi GAP u sklopu hipertireoidizma • Iritabilnog kolona. kao i ako oboleli nisu dobro prilagodjeni sredini u kojoj žive i ako su im bračni i porodični odnosi nekvalitetni. tj. Oporavak nakon 10 godina lečenja i praćenja je moguć u 25% slučajeva. Najčešće se kombinuju farmako i psihoterapija. dok je kod PP tipična vegetativna hiperaktivnost • Poremećaji raspoloženja • Depresija uvek postoji anhedonija. izostaju tipična hipohondrična ponašanja. kofein – učestalo mokrenje. koji nisu takvog intenziteta da bi mogla da se postavi dijagnoza depresije ili nekog specifičnog stanja straha. postoji prenadraženost CNS. gubitak interesovanja • Opsesivno-kompulzivni poremećaj prisile kod okp su Eg-distone više se doživljavaju kao intruzivne. • Poremećaj prilagodjavanja i posttraumatski poremećaj ovde je traumatski dogadjaj etiološki najznačajniji • Strašljivi poremećaj ličnosti ovde postoji strah od socijalnih interakcija. MEŠOVITA STANJA STRAHA I DEPRESIJE Definicija Mešovito stanje straha se odlikuje preplitanjem simptoma straha i depresije. S obzirom da GAP često narušava kvalitet života medju ovom populacijom pacijenata je česta nezaposlenost. Lečenje Lečenje je potrebno započeti što pre. a recidivi česti. kritike i procene osobe u socijalnoj situaciji. Takodje. naročito ako je oboljenje dugo trajalo. Dbt Mell • Intoksikacija stimulativnim sredstvima (amfetamin. Često se komplikuje depresijom i zloupotrebom alkohola. ometanje funkcionisanja i osiromašenje kvaliteta života. a njihov sadržaj je manje vezan za svakodnevne i realne životne probleme (tipične su teme: kontaminacija. dok su simptomi i dalje izraženi u 60% slučajeva. tahikardija ili poremećaj ritma i crvenilo lica) • Panični poremećaj GAP počinje ranije. ulceroznog kolitisa. poremećajima ličnosti i hroničnim organskim bolestima. postepeno.sveprožimajući karakter. • Hipohondrija kod GAP postoji strah da bi osoba mogla da se razboli. aberantna seksualnost. Prognoza je uglavnom nepovoljna. Remisije su retke. neprimerenost intenziteta straha u odnosu na okolnosti koje su ga izazvale. ako je praćeno komorbidnim psihijatrijskim poremećajima. Tok i prognoza GAP je hronično oboljenje sa znatnim fluktuacijama u intenzitetu simptoma .

teškoće u koncentraciji. Neurotransmiterski sistemi tkdj. poremećaji spavanja. neodredjeni somatski simptomi . Osim toga. strepnja. Pretpostavlja se da isti geni mogu da budu u osnovi oba oboljenja. a u izvesnoj meri su prisutni i somatski simptomi koji nemaju organsku podlogu. disforično 20 . da predstavlja činilac rizika za njenu pojavu. Sa jedne strane postoji mišljenje da strah i depresija imaju zajedničke činioce rizika i predispozicije. razdražljivost. poremećaj u lučenju TSH I prolaktina pri davanju TRH. Sreće se kod osoba u rasponu od treće do sedme decenije života. Klinička slika Klinička slika je izrazito heterogena. pokazuju sličnu hiperaktivnost nor sistema i poremećaje ser. Prema ovom modelu. • Druga hipoteza poznata pod nazivom tripartitni model ističe negativni afekat (koji se odnosi na njihova svojstva) . Simptomi depresije i straha su neretko genetički povezani . • Prva hipoteza. pri čemu stanje straha može da prethodi depresiji . Pretpostavlja se da u ovom bitnu ulogu ima još uvek nedovoljno proučena kombinacija bioloških i psiholoških činilaca. Strah se od depresije razlikuje prisustvom simptoma vegetativne hiperaktivnosti. nemir. ali nije jasno koji činioci odredjuju da li će se javiti pretežno simptomi jednog ili drugog entiteta. Sa druge strane je mišljenje da stanja straha I depresije imaju različite faktore rizika i predispozicije što dovodi ili do pojave stanja straha ili do pojave depresije. Etiologija O odnosu izmedju straha i depresije postoje različita gledišta. razdražljivost. a za depresiju preteran doživljaj niže vrednosti. poremećaj u lučenju GH pri davanju klonidina. uz stalna negativna iščekivanja. stres koji bi vodio u mešovito stanje straha obuhvatio bi gubitak i opasnost. Mada ne postoji tipišan opis mešovitog stanja straha I depresije. kada je ono udruženo sa njom. napetost. zastupljenost simptoma je subsindromska. u novije vreme su definisane dve hipoteze. Psihološki činioci U okviru ove teorije. u cilju prevazilaženja problema razlikovanja kliničkih ispoljavanja specifičnih za ove entitete. krivice i gubitka. doživljaj nesigurnosti i slabo samovrednovanje. dok se depresija od straha razlikuje poizostanku pozitivnog afekta ( zbog sniženih VND). sledeći simptomi su često prisutni:nervoza. dok je u depresiji izražena kognitivna orjentacija prema prošlosti . Tako je za strah karakterističan osećaj ugroženosti. pa je po tom mišljenju stanje straha ili neposredni prethodnik depresije ili označava teži oblik depresije. a da uticaji sredine i tip stresa odredjuju do kog psihičkog poremećaja će doći. strah se odlikuje kognitivnim usmeravanjem ka budućnosti. Istraživanja pokazuju da etiologija može biti zajednička za mnoge simptome straha i depresije. Biološki činioci Neuroendokrinološka istraživanja ukazuju na vrlo slične abnormalnosti u stanjima straha i depresiji : poremećaj u lučenju kortizola pri davanju ACTH.Procenjuje se da je zastupljenost ovog poremećaja u opštoj populaciji izmdju 1 i 10%. proizašla iz kognitivne teorije iznosi da strah i depresiju karakterišu specifični kognitivni obrasci. demoralisanost. laka zamorljivost. kao zajednički činilac straha i depresije . greške. tj. Pod negativnim afektom se u ovom slučaju podrazumevaju simptomi napetosti i uznemirenosti.

Pre svega. na intelektualnom planu. drhtanje. što olakšava neugodnost. poremećaji spavanja. sa relativno dobrom prognozom . lečenje depresije je prioritet. Dakle. Dijagnoza U MKB 10 se ne daju precizna uputstva za dijagnostikovanje ovog obolenja. negativističan i često pesimističan stav. daleko je više depresivnih pacijenata koji imaju patološki strah. Lečenje Efikasnost pokazuju skoro svi oblici psihoterapije. Diferencijalna dijagnoza • Poremećaji raspoloženja • Specifična stanja straha • PL (strašljivi. Pogoršanjima obično prethode neprijatni i traumatski životni dogadjaji. panika. znojenje. Tok i prognoza Uošen je akutni i hronični tok. klecanje nogu.raspoloženje. fobija ima tri karakteristike: • Anticipaciju (strah od pomisli i očekivanja susreta sa fobičnim stimulusom. Po definicije je blaži neurotski poremećaj. I drugo. od kojih se onda objekat plaši. neurotični kompromis. koji je i dalje neugodan. aktivnosti i situacija. U suštini predstavljaju odbrambenu meru. dok su od lekova najčešće primenjivani antidepresivi i anksiolitici. 21 . strah ) se definiše kao iracionalni i stalni strah od specifičnih objekata. emocionalna labilnost. FOBIČNI POREMEČAJ Fobija ( bežanje. Osobe sa ovim poremećajem su uglavnom: strašljive. Pacijent zamenjuje anksioznost strahom. a pacijent prepoznaje da strah nije u proporciji sa aktuelnom opasnošću od tih predmeta. koju prate telesne pojave (tahikardija. preosetljivost. već se ono više tretira kao rezidualna dijagnostička kategorija. ali. fobični objekat može da se izbegava ili poništava (negira). strah od straha ) • Strah pri susretu sa fobičnim stimulusom • Ponašanje izbegavanja Fobični objekti su simboli originalnih objekata i situacija . Fobična kriza je obeležena brutalnim izbijanjem parališuće strepnje i tegobe. lako zamaranje. pasivno-zavisne ličnosti. Simptomi se obično javljaju akutno i često im prethode nepovoljni životni dogadjaji. zavisni i opsesivno-kompulzivni pl) Uvek treba imati na umu da izmedju straha i depresije postoji hijerarhijski odnos. aktivnosti i situacija koje za posledicu imaju svesno izbegavanje fobičnih stimulusa. nego obrnuto. Sem toga. kao i napor kojim pacijent pokušava da je izbegne. pacijent zna da objekat straha nije realno opasan. u kom dolazi do pomeranja sa objekata i situacija aktera intrapsihičkog konflikta na druge. nezadovoljstvo sobom. oslabljena koncentracija i zaboravnost. uz adekvatno lečenje i praćenje. pri čemu iste simptome ponekad izaziva očekivanje iste situacije. lažna vrtoglavica ). manjak energije. Ovaj intenzivan strah je praćen vegetativnim poremećajima. užas.

ali je normalan čovek naučio da tu opasnost podcenjuje 3. U najtežim slučajevima se vezuju za krevet. strah od straha i ponašanje izbegavanja. možemo ih podeliti u tri grupe: 1. da bi u 9-oj reviziji došlo do transformacije fobične neuroze u fobična stanja. ili susrevši se sa njima – doživljava strah. Još jednu od specifičnosti agorafobije predstavlja potreba da uza sebe imaju osobu od poverenja. Osnovne simptome često prate i opšti strah. očekujući susret sa fobičnim objektom ili situacijom. Epidemiologija 22 . pozrišne. mostovi. Pokretljivost i aktivnost obolelih osoba se značajno smanjuje. prodavnice ). zatvaraju se u svoj stan. iz kog nekad ne izlaze čak i godinama. U zavisnosti od predmeta i situacija koje mogu biti sadržaj fobije .Klinička karakteristika fobičnog poremećaja je da pacijent. narcistička i borderline ličnost. histrionična. objekti i situacije kojih se realno plaši svaki čovek 2. mračnih. koncertne dvorane. opsesivni i hipohondrični fenomeni i depresivno raspoloženje. pojačana sumnjičavost prema okolini i nesigurnost u sebe. autoputevi. telesni simptomi straha. već kod mnogih izazivaju prijatna osećanja Fobični poremećaj se deli na: • agorafobiju • socijalne fobije • specifične fobije U MKB 6 fobija se po prvi put klasifikuje kao samostalan entitet (1947). skučenih prostorija punih nameštaja. tuneli. depersonalizacija i derealizacija. ili strah od putovanja do udaljenih mesta. Veoma često ispoljavaju klaustrofobične smetnje : strah od lifta. osobe se povlače. a u 10-oj reviziji fobija dobija svoj definitivni oblik. samoprebacivanje. trgovi. Posebnost poremećaja čini i postojanje intenzivnog straha od vožnje javnim saobraćajnim sredstvima. AGORAFOBIJA Agorafobija je najčešći i najznačajniji oblik fobičnog stanja i karakteriše se postojanjem stalnog. agorafobiju karakterišu napadi panike. objekti i situacije u kojim još uvek postoji neka veza sa opasnošću. Posebna organizacija ili poremećaj ličnosti uvek prate agorafobiju i predstavljaju glavni preduslov za njen nastanak i razvoj. bioskopske. socijalne fobije i drugi fobijski strahovi. Bitne karakteristike mišljenja fobičnih pacijenata su: interpretativnost. anksiozna (izbegavajuća). U razvijenom obliku. objekti i situacije koje ne samo da predstavljaju opasnost. Reč je o postojanju anksiozno-fobične strukture ličnosti i njenih varijacija ispoljenih kao pasivno-zavisna. pojačana zaokupljenost samim sobom (sklonost introspekciji). intenzivnog ili paničnog straha od javnih mesta i mesta sa kojih se teško može brzo ukloniti ili mesta na kojima je dobijanje medicinske pomoći veoma otežano (ulice. postaju mesta koja zaplašuju i na kojima se mogu javiti napadi straha ili panike) Isti je slučaj i sa velikim zatvorenim prostorima (robne kuće. malih.

javlja se strah kao signal ili upozorenje. potrebom za isticanjem i dominacijom.godine. Osiromašenja Radi se o oboljenju koje dovodi do pada kvaliteta življenja. jer etiologija nije dovoljno poznata da bi se moglo izdefinisati jedinstveno i opšteprihvaćeno objašnjenje porekla agorafobije. Za nastanak fobije straha značajni su sledeći mehanizmi odbrane: 23 . koje se posledično smanjuju i redukuju. Kada dete vidi seksualni čin svojih roditelja ono doživi traumatsko iskustvo. koje za osobu imaju nesvesno značenje. Frojdovo učenje je osvetlilo još neke momente od značaja za razvoj fobija u odraslom periodu : • Ometen proces poistovećivanja sa osobom istog pola • Kontinuirano rivalstvo medju braćom i sestrama. koji se karakteriše: ambicioznošću. Edipovim kompleksom. Pol Češća je kod žena 3:1 Godine početka Prvi zamah dešava se oko 18. Bračno stanje Oboleli su uglavnom u braku i ne retko i partner ispoljava isti poremećaj. koje ima značenje kastracije. kod fobija upozorenje ne uspeva . kao signal Ega ima posebne karakteristike. U takvim okolnostima Ego aktivira mehanizme odbrane i putem njih okreće unutrašnju opasnost put spolja. simbolički predstavljaju ili iskušenje ili kaznu. drugi oko 30.8%. objektima i aktivnostima od kojih osoba počinje da oseća fobijski strah. oko 28. pa umesto da upozori na postojeću opasnost od traume. Etiologija Postoji širok spektar teorija. jer ga povezuje sa opasnošću ili sadističkim aktom zlostavljanja. on je sam izaziva. strahom od kastracije i uretralnom erotikom. tj. Nema više straha od seksualnih. Psihoanalitičke teorije Frojd je još 1895.godine. što stvara podložnost za reagovanje strahom. takodje je povećana stopa samoubistva. jer strah regredira na oblik napada straha ili panični strah. Radni status Osiromašenje radne sposobnosti i kapaciteta za rad je veoma izraženo. Kada se u Egu javi strah (zbog unutrašnjih opasnosti iz Ida) a osoba nije u stanju da se suoči sa njom i razreši je. uretralna erotika je čest dinamički sadržaj kastracionog kompleksa. smatrajući da ovaj strah. u okviru odredjenja neuroze straha pisao o odredjenim specifičnostima fobičnih strahova. dok je kod muškaraca povećan rizik od KVS oboljenja. Frojd je fobije najuže povezivao sa psihoseksualnim razvojem. Sa duge strane.Istraživanje ECA studije ukazuje na zastupljenost ovog poremećaja od 2. uz nedovoljnu podršku od strane roditelja • Strah od gubitka ljubavi majke i drugih odraslih Dinamika nastanka fobijskog straha Kada Ego koji ocenjuje opasnost upozorava da odredjena nagonska akcija može dovesti do kastracije ili gubitka ljubavi. Smrtnost Najnovija istraživanja ukazuju na povišen stepen smrtnosti zbog razvoja sekundarne depresije i alkoholizma. Fobični strah upozorava na postojanje opasnosti od narušavanja psihičke ravnoteže zbog provale u svest zabranjenih nagonskih impulsa koji su u vezi sa Edipalnim stupnjem u psihoseksualnom razvoju. već samo od seksualizovanih situacija. Šire posmatrano. U dinamici fobija veza izmedju situacije koja izaziva strah i konflikta je skrivena.prema situacijama. dolazi do inhibicije Ega ili životnih aktivnosti . prosečno oko 24.7-5. Zastoj libida na ovom stupnju razvoja dovodi do oblikovanja uretralnog karaktera. Neuspeh Ega se objašnjava postojanjem velike unutrašnje napetosti i osećanja blokade. Ali.

Izolacija ima posebno značenje kod fobija. Ego se rešava straha mehanizmom projekcije udružene sa simbolizacijom i kondenzacijom. glavni impulsi koji pokreću fobični proces su agresivno-destruktivni. Činjenica da ta osoba korača pored nje. zdrava i čitava. Radi se o reakciji besa na neuspeh koji izaziva strah od kastracije. Po Dojčovoj. 24 . potreba za pratiocem je potreba za nesvesno omraženim roditeljem. Tako izolovan strah se eksternalizuje i izbacuje upolje mehanizmom projekcije. koje mogu dobiti i pregenitalne karakteristike. a njegov efekat je konflikt i pojava straha od kastracije. odustajanje od samopotvrdjivanja i njegova zamena zavisnošću Po njemu. retko seksualni. masturbaciju. dokazuje mu da je nije ubio. Regresija je zajednički činilac svih fobija. pomeranjem preobraća na drugu situaciju razlličitu od izvorne i veže za nju putem simboličkih asocijacija. agresiju i odbranu od nje. kao i da medju obolelim postoje osobe koje ispoljavaju histerični karakter. već kao nešto nepredvidjeno što dolazi iz spoljašnje sredine. homoseksualizam. da su prebojene sadističko-agresivnim impulsima. sa edipovskim željama i strahom od kastracije. Fobijski simptom je oličenje ove odbrane. blizu ocd) • Specifične (regresija na edipalni nivo. predmete. Taj proces se odigrava u tri faze: 1. prostituciju. Fobije nastaju kao posledica aktuelizacije intrapsihičkih konflikata povezanih sa preedipalnim i edipalnim stupnjem u psihoseksualnom razvoju. neuspeh u životu i gubitak inicijative 2. Superego se ovde ponaša kao stariji i dovodi Ego u opasne situacije. specifičan je i karakterističan kod fobija. zaštićuje osobu od iskušenja. Helen Dojč smatrala je da su fobije topografski bliže opsesijama nego histeriji. ali nije tako nepomirljiv kao kod opsesija. bliže histerije) Glavne fiksaciono regresivne tačke kod fobije su povezane sa falusnom fazom. svojim prisustvom on nadzire i donosi olakšanje. Podsticaj se dalje. fokusira i striktno povezuje za odredjene situacije. jer se strah nastao zbog postojanja intrapsihičkih konflikata. Ovaj mehanizam je kod fobija neuspešan. promiskuitet. Tako fobična osoba nagonski podsticaj više ne doživljava kao svoj. Formiranje simptoma kao mehanizam odbrane.Potiskivanje je osnovni mehanizam odbrane i povezan je sa pozitivnim i negativnim Edipalnim željama. Intrapsihički konflikt se projektuje u spoljašnji objekat ili situaciju koja se kasnije izbegava. regresija na Edipov kompleks i rivalitet sa braćom i sestrama (kada se javlja strah i osećaj krivice) 3. Franz Aleksander Po njemu fobija nastaje zbog neuspeha u funkcionisanju Ega pri savladjivanju problema vezanih za prilagodjavanje uslovima okoline. Premeštanje je najvažniji mehanizam odbrane kod fobija i predstavlja preobraćanje unutrašnje opasnosti u opasnost spoljašnje prirode. tj. Dalja razrada Frojdovih ideja stavila je poseban akcenat na pregenitalni stupanj . jer izoluje strah. delatnost i funkciju organizma. strah od smrti. kao tipična forma straha za sve oblike fobija. Pratioc na površnom nivou. Na osnovu dubine regresije Frojd je razlikovao dve vrste fobija: • Obične (duboka regresija na preedipalni stupanj.

Teorija nagona ili dva činioca Po ovoj teoriji strah je sekundarni nagon i sekundarni potkrepljivač (Mowrer i Miller). Osnovna postavka je da je strah uslovljena reakcija na bol i da ima snagu i nagona i potkrepljivača. Bolno iskustvo je najčešće vezano za zdravstveno stanje i doživljaj: lupanja srca. na javnom mestu. što stvara uslove za kasniji nastanak fobija. eksternalizaciju. Kognitivne teorije Nastanak straha i fobija objašnjavaju na osnovu pogrešno konceptualizovanih saznajnih procesa. Najzad. Bihejvioralne teorije Po principima teorije učenja. U tom periodu strah od razdvajanja dostiže kavlitativno drugačiji nivo u funkcionisanju motornog sistema koji omogućava detetu da se i fizički odvoji od objekta. vrtoglavice. cveta pasivnost. Ova neprijatna doživljavanja motivišu obolelog da nadje način kako da ih izbegne. Medjutim. Ponašanje koje optimalno ispunjava ove uslove jeste povratak kući – to je ponašanje izbegavanja. Teorija o traumatskom uslovljavanju straha Wolpe. Osoba sklona strahovanju doživljavaće opasnost i kad ona realno ne postoji ili će datu situaciju nerealno procenjivati. precenjivanje stepena opasnosti 3. zavisnost i strah od pasivnog odvajanja od objekta. potcenjivanje sopstvenih mogućnosti snalaženja u toj situaciji 4. potcenjivanje moguće pomoći od strane drugih 25 . ambivalentan odnos prema majci. emocionalna nezrelost. mnogi autori smatraju da fobije treba posmatrati kroz prizmu psihološke dobiti od bolesti. ako se konflikti iz oralnog stadijuma ne razreše. Ovako doživljena nelagodnost uslovljava razvoj intenzivnog straha i u svim sličnim situacijama. Po ovoj teoriji razvoj agorafobije bi se mogao objasniti na sledeći način: Osoba koja razvija agorafobiju je primarno doživela neko bolno iskustvo daleko od kuće. Osnovna premisa je da strah ne uzrokuje odredjena situacija ili dogadjaj sam po sebi već njihova pogrešna interpretacija. pomeranje i rascep (splliting). osećaj gušenja. smatrajući je opasnom. Sperlingova ističe i karakterističnu organizaciju Ega koja je primitivna.Melita Sperling Po njoj fobije predstavljaju strah koji je sex prirode . a kasnije i pri pomisli na njih (stah od straha). Pošto uspešno redukuje strah. već ispoljen strah u detinjstvu. bolesti ili smrti. povrede. Beck navodi četiri osnovne pogreške u saznajnim procesima osoba u strahu: 1. ponašanje izbegavanja se pozitivno potkrepljuje. Pretpostavlja se da su opažanje i interpretacija opasnosti ugavnom povezani sa mogućim doživljavanjima neke vrste gubitka. procenjivanja mogućnosti da će doći do stanja opasnosti 2. Ona posebno ističe važnost preedipalnog stupnja. Neutralni stimulusi povezani sa bolnim ili ugrožavajućim dobijaju snagu proizvodjača straha. naglo nastale malaksalosti. u masi ljudi . projekciju. Salzman ističe da je glavni uslov za nastanak fobije postojanje opsesivnog karaktera i strah obolelog da će izgubiti kontrolu nad svojim impulsima. i ulogu specifičnih mehanizama odbrane:negaciju. Eysenck. ustaljuje se i postaje osnovni psihopatološki sadržaj. fobije su uslovljene reakcije straha. neodlučnost. Rachman Premorbidne crte ličnosti:zavisnost.

Agorafobični muškarci se vezuju za žene koje podsećaju na njihove obožavane majke. nekomunikativne porodice. psihofizioloških i psihoendokrinoloških parametara. samostalnost i osećanje lične slobode kod dece). antisocijalnog ponašanja Teorije o porodičnim i bračno-partnerskim odnosima Razvoj agorafobičnog ponašanja uslovljavaju ili pospešuju zatvorene . skloni eksplozivnim. za koji se pretpostavlja da nastaje kao rezultat pogrešnih interpretacija niza telesnih senzacija: • lupanje srca –infarkt • senzacije u udovima – moždani udar • promene psy funkcionisanja – početak ludila • vrtoglavica – koma i smrt • teškoće u disanju – ugušenje i smrt • osećaj gubitka kontrole nad unutrašnji senzacijama. prisećanja i predvidjanja budućnosti. ljutitim reakcijama. caruje nemir i nesloga. ograničavajući i osiromašujući. Takodje je moguć i razvoj novih simptoma depersonalizacije i derealizacije. limbičkog režnja i prefrontalnog dela kore velikog mozga. genetičkih. Neuroanatomska osnova Gorman i saradnici smatraju da se nastanak paničnog poremećaja sa agorafobijom nastaje kao posledica ekscitacije tri neuroanatomske oblasti: moždanog stablja. želi i voli da se pita o svemu. porodice koje prezaštićuju svoje članove i uče ih da izbegavaju rešavanje životnih problema. zatim na nivou hemoreceptora u produženoj moždini i SER neuronima raphae dorsalis u srednjem mozgu. te dobija beznačajnu ulogu u porodičnoj hijerarhiji. ali ih je poricao ili prikrivao. inicijativu u rešavanju životnih problema).Kod agora fobije saznajni simptomi mogu da budu mnogo intenzivniji i da dovedu do inhibicije pojedinih kognitivnih funkcija posebno u domenu zaključivanja. Neretko su oni negativistični. Kognitivne teorije takodje poentiraju i osećaj bespomoćnosti. nezavisnost. povučen. kontinuirano izbegava roditeljske obaveze. Agorafobične žene biraju partnera koji bi trebao da preuzme ulogu roditelja. Buduća agorafobična osoba bira partnera koji poseduje osobine koje ona nema (razvijenu i ispoljenu odgovornost. ali ih one ne podržavaju kao majke. očekujući da ih on reši. tih. Napadi panike se mogu dovesti u vezu sa moždanim stablom i neuronskim pražnjenjem u locus coerulesusu (noradrenergički centar). prezaštićujuća. guši inicijativu. ljubomori. Ali. Biološke teorije Zasnivaju se na analizi neuroanatomskih.razvoj ludila. Partnersko-bračni odnos često dobija etiološku suštinu. U takvim porodicama ugl. neretko patogen i destruktivan. ili kompulzivni sa izraženom težnjom ka povlačenju (često impotentni). Po pravilu je neskladan. Nerešene probleme iz primarne porodice agorafobična osoba prenosi na svog partnera. 26 . majka je dominantna. anksiozni . on uglavnom ima iste ili slične tegobe. Pretpostavlja se da kod obolelih postoji genetska predispozicija za lako razdraženje pomenutih neuroanatomskih struktura. a čest je i slučaj izmena roditeljskih uloga što je predispozicija za nastanak agorafobije (otac je pasivan. koje potenciraju neispoljavanje ili potiskivanje emocionalne ekspresije. neurofizioloških. Često su ti partneri neelastične i rigidne osobe što može imponovati kao stabilnost i snaga. to se ne dešava jer partner nije snažna ličnost. već uglavnom sputavaju.

To je provala intenzivnog straha ili užasa praćenog osećajem vitalne ugroženosti i pretnje smrti (zemljotres. strah od straha i ponašanje izbegavanja i druge karakteristične simptome i oblike ponašanja. U postojećoj klasifikaciji opisana su dva entiteta: 1. čežnja za kućom. Traje uglavnom nekoliko minuta 27 . ostvaruje se i veza izmedju prefronteksa i moždanog stabla Genetičke teorije Agorafobija se smatra porodičnim oboljenjem. Izraženi i specifični simptomi agorafobije počinju da se javljaju izmedju 18-30. klinička praksa pokazala da je ispoljavanje ovog poremećaja mnogo složenije. Početak Oboleli od ranog detinjstva ispoljavaju karakteristične osobine: preosetljivost. Najverovatnija je transmisija po modelu dominantnog gena. Ponašanje izbegavanja se povezuje sa prefronteksom kore velikog mozga. sa kojim se uspostavlja recipročna veza • ova veza omogućava održavanje ponašanja izbegavanja • pored pomenute. pre definitivnog ispoljavanja oboljenja. agorafobija sa paničnim poremećajem 2. konkordanca kod monozigotnih blizanaca iznosi 31%. ili čak po život opasan događaj • pacijent situaciju procenjuje kao opasnu ili ugrožavajuću • ovo uverenje podržava i podstiče doživljavanje straha od straha izazvanog pražnjenjem u limbičkom režnju. Model po kom dolazi do ovakvog ponašanja ima sledeći redosled: • doživljavanje napada panike dovodi do pražnjenja u moždanom stablu • ova pražnjenja se prenose u više kortikalne centre (odgovorne za učenje i složena osećanja) • u tim strukturama se napad panike doživljava kao neprijatan. Napad panike je posebno emocionalno iskustvo. posebno ako se u obzir uzmu . eneureza. Psihoendokrinologija Istraživanja etiologije agorafobije iz ugla psihoendokrinologije su usmerena na utvrdjivanje mehanizama aktivnosti dveju osovina: 1. jedno od najmučnijih. agorafobija bez paničnog poremećaja Medjutim. hipotalamo-hipofizno-tireoidne Klinička slika Agorafobija je složen i kompleksan psihički poremećaj.postojanje komorbiditeta i kliničke komplikacije. Ti su dogadjaji poslednja kap u prepunoj čaši koji dovode do karakterističnog ispoljavanja agorafobije. godine. stanje potpune bespomoćnosti). strah od razdvajanja od roditelja. strašljivost. noćne more. udar struje. Precipitirajući činioci U najvećem broju slučajeva nastanak poremećaja se može povezati sa nekim dogadjajem ili situacijom iz života. Tipičan početak je postepeno javljanje nespecifičnih simptoma u trajanju od više meseci. mada ni model poligenskog nasledjivanja nije definitivno odbačen. uzbudjenje i strah.Strah od straha se povezuje sa limbičkim režnjem koji je centar za mnoga osećanja posebno za bes. odbijanje da idu u školu. pa i godina. Razvijena klinička slika Oboleli doživljava napade panike. Redje može početi naglo i neočekivano. hipotalamo-pituitarno-adrenalne 2.

apel ponašanje. telesni i ponašajni simptomi. te da im neka kugla iznutra pritiska grudi. U osnovi leži osećaj bespomoćnosti. 28 . Oboleli su najčešće depresivnog raspoloženja. u redu. po život opasne bolesti. grudi – može dovesti do glavobolje. Strah od straha ili anticipatorni strah se javlja kao posledica doživljenih napada panike i osećaja bespomoćnosti. ili pak ugušenja. parališući) su dva tipična doživljaja straha izmedju napada panike. do ekstremne agitacije. Nivo samoprocene i samovrednovanja je izuzetno nizak . Prvo se izbegavaju mesta i situacije gde je oboleli doživeo prve smetnje. zatim se izbegava sve veći broj mestai situacija i na kraju to postaje glavni oblik ponašanja. a strah je mučan. Ovaj strah je manje dramatičan. da ne vladaju životnom situacijom. ali ne i manje nelagodan. Specifični oblici straha karakterišu razvijenu kliničku sliku: strah da bude sam. kada osoba beži iz opasne situacije. od vožnje liftom. Život se svodi na boravak u kući i relacije kuća-posao-kuća. kada dolazi do inhibicije reakcija i ponašanja obolele osobe. Osećanje psihičke i telesne napetosti su česti simptomi izmedju napada panike. posebnih oblika strahovanja i specifičnih oblika ponašanja koji podsećaju na sliku generalizovanog anksioznog poremećaja. obeshrabrene. dolazi do ispoljavanja drugih psihopatoloških sadržaja. ali dovodi do osiromašenja i pada kvaliteta življenja. Psihička napetost je osećaj svesnosti da postoji odredjena opasnost. odlaska kod frizera. da gube kontrolu nad sobom i počinju da „lude“. Psihički : intenzivan strah od smrti zbog infarkta miokarda ili mozga. što je povremeno vrlo izraženo. od čekanja uopšte. Preokupiranost strahom je osnovno osećanje izmedju napada panike. neprijatan. strah da ostanu sami u kući. pa i celokupnog organizma. Oboleli razvija strah zbog predvidjanja da se napad panike može ponovo javiti. čini se kao da će se raspasti. avionom. lagano se proredjuju i nestaju. strah od putovanja. depersonalizacioni i derealizacioni fenomeni doprinose osećanju gubitka kontrole i strahu od ludila. kupanja u kadi. Napad panike prate brojni psihički. i pasivno. Slobodno lebdeći strah (nejasno doživljavanje straha kao da osobu strah preplavljuje. Pacijent oseća nelagodnost. tako da su uvek spremni da o sebi govore izuzetno ružno. Osobe koje doživljavaju opšti strah saopštavaju da su potpuno paralizovane. pa čak i stalno ležanje u krevetu. Telesna napetost se ispoljava kao zategnutost mišića ( vrat. Dramatizacija i veoma neprijatni hipohondrijski. Telesni: kardiovaskularna simptomatologija najčešće. Oboleli ne može da razume svoje stanje. Ovo ponašanje sprečava razvoj straha. ponašanje privlačenja. Specifični oblici ponašanja: psihomotorna uznemirenost. oprezne . ima tendenciju ponavljanja i ustaljivanja.(redje sati). ali nije povezan sa doživljavanjem nesreće. Razvija se postepeno. ne uspevaju da se organizuju i realizuju neke od životnih ciljeva. sumnjičave. teškoća u disanju) . unutrašnji pritisak. I uvek postoji opasnost od razbuktavanja do nivoa panike. Klinička slika izmedju napada panike Napadi panike traju odredjeno vreme. stezanja u grudima. smatrajući da su se razboleli od teške. ramena. bespomoćne. Ponašanje izbegavanja može biti aktivno. Postaju povišeno nesigurne. potiljak. opsesivni. a ona pri tome ne zna odakle strah dolazi) i strašljivo iščekivanje (oboleli je obuzet strepnjom da će se nešto loše dogoditi.

uglavnom sa histrioničnim. izbegavanje situacija koje izazivaju strah Diferencijalna dijagnoza : depresija. hipohondrijaza. pa se zato brane ponašanjem koje je stalni poziv u pomoć. uglavnom jedna stalna bliska osoba. 1977. druga stanja straha. strašljivost. mazohističkim i borderline poremećajem ličnosti. anksioznim ili izbegavajućim. važnu karakteristiku čini i potreba da se ima stalni pratilac. neretko i telesna oboljenja. laka uzbudljivost. Ovakav oblik ponašanja ima korene u razvijenom osećanju zavisnosti. strah ograničen na najmanje dva od sledećih situacija: gužve. Lečenje Predstavlja veoma složen proces. pasivno zavisnim. Pojedini autori smatraju da su ovakve osobe nesposobne da odgovore na zahteve okoline. Kliničke komplikacije depresija. veoma agresivan. – BASIC ID) koji se sastoji u pragmatičnoj sukcesivnoj i ili uporednoj primeni različitih oblika psihoterapije i lekova. PL. visoka skrupuloznost. Integrativni model po Eriću: Početna faza Uspostavljanje kvalitetnog odnosa sa obolelim Umirenje Definisanje tj. Komorbiditet sa poremećajima ličnosti nije redak. nestabilnost. nesposobnost za uvid. pun poverenja i nežnosti. zavisnost. Drugi ističu da su ansiozno-fobične osobe u detinjstvu i mladosti preterano izbegavale životne teškoće. pasivnost. preosteljivost. predispozicija za telesne bolesti. neodlučnost. narcističkim. putovanje od kuće. ali značajno ga osiromašuje. stalna napetost. u odnosu na SI i opsesivne misli b. psihološki ili vegetativni simptomi primarno ispoljeni. javna mesta. sa kojom je oboleli razvio odnos emocionalne vezanosti. izbegavanje da se prihvati odgovornost. redefinisanje psihopatološkog sadržaja Središnja faza Bihejvior terapija-kognitivna terapija-dalja primena lekova Završna faza Psihoanalitička psihoterapija. introverzija. manipulativna ponašanja praćena zavisnošću od lekova i droga. osetljivost na kritike drugih. Tok i prognoza Agorafobija je hronično oboljenje sa tendencijom dugog trajanja. Kliničke karakteristike agorafobičnih pacijenata su: stidljivost. neposredno ne ugrožava život obolelog. nezrelost. optimalni rezultati se postižu primenom integrativnog modela lečenja (začetnik Popler. ili pak sa druge strane. partnersko-bračna th 29 . putovanje bez druge osobe c.g. zloupotreba PAS. savesnost. osećaj nesigurnosti i inferiornosti. OK neuroze. uveličavanje teškoća. ambivalencija. stalno predosećanje nesreće. alkoholizam.Najzad. alkoholizam. Dijagnoza Kriterijumi: a.

Precizno odredjenje sadržaja i obima socijalne fobije uključujuje i sledeće pojmove: stidljivost. Raniji početak. neudate. Vezu socijalnog straha sa superegom razradili su njegovi sledbenici. Epidemiologija Studije ukazuju na značajnu razliku u zastupljenosti fobija koja je u zapadnoj kulturi znatno viša. koji mogu osobu ispitivački da posmatraju. kada treba da ostvare kontakt sa osobom suprotnog pola ili autoritetom. piju ili hodaju pred drugima ili budu u centru pažnje. Pol Mada se dugo mislilo da je češća kod osoba muškog pola. težnja ka usamljivanju i izolaciji. kada je povezana samo sa jednim oblikom straha i kao difuzna. kada se previše brinu za svoj izgled. što bi se moglo objasniti kulturnim razlikama u shvatanju socijalnog straha. U takvim 30 . kada misle da ih drugi kritički procenjuju . determinišući dva oblika: autonoman i heteronoman. U 95% slučajeva početak je pre i oko dvadesete godine (izmedju 13 i 26. koju karakteriše skup socijalnih strahova. Socijalna fobija se ispoljava na dva načina: kao fokalna ili diskretna. već u skladu sa onim što se od njega očekuje. ali ne nalaze način da mu se suprotstave. slično osećaju krivice. Stepen obrazovanja Različita istraživanja su došla do različitih rezultata. uz prisutnu neodlučnost vaspitača. nedostatak socijalnih veština. pak u čijem će prisustvu ona učiniti nešto nepristojno ili neprijatno. Oboleli doživljavaju strah kada treba da jedu. pojavom i ponašanjem drugih ljudi. kada misle da će ispasti smešni. recituju. Heteronomni strah nastaje kao proizvod vaspitanja dece bez ustaljenih normi. Osiromašenje visoko izraženo Etiologija Klasična psihoanalitička teorija hFrojd se nije previše bavio socijalnim strahom. sviraju. specifičnim osećanjem koje potiče od obrazaca primitivnih refleksa. intenzivnog i nelogičnog straha izazvanog stavovima. najnovija istraživanja pokazuju da se ona češće javlja kod žena. Oboleli oseća da je njihov strah bezrazložan i nelogičan . glume pred publikom. Bračno stanje češće neoženjeni tj. Godine početka su preadolescencija i adolescencija . pre 10-te godine je zabeležen u 40% slučajeva. Takav superego ne zahteva od Ega da se ponaša na odgovarajući način. kada treba da pevaju.Dalja primena lekova.te godine). nedosledno. kada osećaju da će pred drugima da pocrvene. Suicidalnost Kod sociofobičnih pacijenata postoji povišen rizik od suicida. socijalna disfunkcionalnost. kada treba da polažu ispit. praćenje Završna procena uspešnosti terapije SOCIJALNA FOBIJA Definicija Socijalna fobija je oblik stanja straha koji se karakteriše postojanjem stalnog. da je ponize ili povrede. Ovako doživljen strah goni obolele da izbegavaju ove situacije i aktivnosti što dovodi do razvoja ponašanja izbegavanja. neinteligentni ili neobrazovani. ili . ali ga je povezivao sa sa funkcijom superega i stidom.

strah od negativne procene. Na ovaj način se formira patološka struktura superega. Fenihel podvlači da socijalni strah ima logičnu komponentu . ne funkcionišu skladno i efikasno. To bi značilo da je socijalni strah razvojni fenomen koji je u najužoj vezi sa: stidom. različiti predmeti i situacije mogu da steknu sposobnost da izazovu strah udruživanjem sa nekim bolnim dogadjajem.okolnostima. Do ovih pogrešnih saznanja oni su došli kroz 31 . Topografski. Istovremeno. Bolwby je pošao od postavke da su ljudi u osnovi društvena bića i po njemu. Odstupanja od normalnog nastaju onda kada je osoba nesposobna da predvidja reakcije i ponašanja drugih iz okoline. sistem odbrane i sistem sigurnosti. Teorije uslovljavanja po ovoj teoriji. Stoga je logična komponenta socijalnog straha. odbijaju da razlikuju dobro od rdjavog ponašanja i tako se prilagodjavaju trenutnim zahtevima. nedostatkom socijalnih veština. Psihički zdrava osoba predvidja kako će okolina da reaguje i teži da reakcije superega zameni prikladnijim. Fenihel 1946. Savremene psihodinamske teorije Psihoanaliza nikada nije socijalni strah posmatrala kao interpersonalni i društveni problem. neuspeh u ostvarivanju pozitivnih učinaka u socijalnim situacijama povlači za sobom negativne procene od strane drugih i posledični doživljaj neprijatnosti i straha. Kognitivno-bihevioralne teorije Nastanak socijalnog straha objašnjavaju ranim traumatskim iskustvom u socijalnim situacijama . Beck smatra da oboleli od socijalne fobije doživljavaju strah zato što se drže pogrešnih uverenja ili disfunkcionalnih pretpostavki. Suština ove teorije svodi se na tvrdnju da se iskustvo sa zaštitnikom iz ranog detinjstva internalizuje u obliku objektnih odnosa ili interpersonalnih shema. Savremeni autori dinamske orjentacije Cloitre i Shear u teoriji nazvanoj odbrana/sigurnost iznose postavku da socijalni strah nastaje kada dva biološka i komplementarna sistema u funkciji preživljavanja.Obolela osoba pridaje preveliki značaj reakcijama okoline i odnosima sa drugim ljudima. i novorodjenče poseduje biološku obdarenost za razvoj niza ponašanja koja olakšavaju vezivanje u cilju olakšavanja preživljavanja. ambivalencijom i agresivnošću i najzad. sa druge strane. proganjanjem i kaznom. specifičnim naslednim činiocima. zbog čega pomračuje sve objektne relacije. pogrešnim saznajnim procesima. Socijalno anksiozna osoba preterano aktivira sistem odbrane. koja je centralni etiološki činilac. deca nisu u stanju predvideti koje ponašanje će im doneti naklonost roditelja. Teorije socijalnog učenja po kojoj se učenje ne odvija toliko kroz direktno sparivanje nadražaja sa izvesnim negativnim posledicama već preko uzora ili učenja posmatranjem. Hipoteze o nedostatku socijalnih veština Po ovoj teoriji. uvek normalna. egzibicionizmom i uretralnim erotizmom. a nedovoljno koristi sistem sigurnosti. patološkom strukturom Superega. javnom nastupanju. definisao socijalni strah kao kao svestan strah koji je u povezan sa kritikom. Kvalitet i postojanost ranih odnosa formira jezgro kasnijih objektnih odnosa. Kognitivne teorije sugerišu da socijalna fobija ima jednu kognitivnu komponentu. oralnošću i dominacijom. sa jedne i rdjave savesti odraslih. Poremećaj objektnih odnosa može da uslovi povišenu ranjivost i spremnost za reagovanje strepnjom i strahom. ona razvija novu logičku projekciju superega u spoljašnji svet. Fenihel je socijalni strah je locirao izmedju straha od kastracije ili gubitka ljubavi .

Takodje su značajni obrasci ponašanja u porodičnoj sredini: zatvorenost. nesigurnost. Najčešći oblici ovog straha povezani su sa: gubitkom svesti i padom na ulici. telesnim i ponašajnim simptomima. crvenjenje. Telesne manifestacije: lupanje srca. čest je simptom u okviru reagovanja strahom uopšte. povlačenja i nekad prave izolacije. mukom i povraćanjem pred drugima. zapostavljena ili prezaštićena deca . znojenje. drhtanje. Strah od javnog nastupa 32 . Socijalnu fobiju karakteriše posebna organizacija ličnosti:stidljivost. Biološki modeli 1. povučenost. nepodržavanje mladih u donošenju odluka i prilikom javnih nastupa. Opšte socijalne fobije U ovu grupu spadaju: • Ekstramna socijalna stidljivost podrazumeva stidljivost i nedostatak samopouzdanja u raznim socijalnim situacijama. ali i prezaštićujući. što vodi usamljivanju i izolaciji. Osnovni sadržaj čini strah koji ima fobična svojstva i karakteriše se subjektivnim. posebno majka. Strah potiče od saznanja da je osoba otkrivena. odbacujući roditelji . Bihevioralno: izbegavanje kao posledica straha od straha. gubitkom kontrole nad fiziološkim radnjama (mokrenje. Teorije o porodičnim odnosima u kojima je odnos roditelji/deca . Subjektivno. Strah od pogleda i kritičke procene Ovo je jedan od osnovnih strahova i veruje se da je urodjen oblik straha. nedostatka socijalnih veština i stavova koji nisu prilagodjeni okolnostima iz realnosti. što je posledica hiperaktivnosti autonomnog nervnog sistema. što dovodi do socijalnog straha. telesnom slabošću. nesigurnost. hladni. Neurobiologija • Bihemijska • Psihoendokrinološka istraživanja Klinička slika Može biti veoma raznovrsna. stalno nezadovoljstvo sobom. Naslednost • Studije porodica • Studije na blizancima 2. stroga hijerarhija. odnosno da drugi prodire u njenu fizičku intimu. Strah od gubitka kontrole Ovde se radi o strahu od gubitka kontrole. nisko samovrednovanje. što je uzrok osiromašenja kvaliteta života • Strah od ljudi predstavlja intenzivan strah od kontakta sa drugim ljudima praćen razvojem ponašanja izbegavanja • Strah od osoba suprotnog pola je varijetet straha od ljudi. posebno telesne.interakcije sa averzivnim dogadjajima. naročito u situacijama koje su neprilične. češći kod osoba muškog pola. oboleli svesno doživljava strah kada ostvaruje kontakt sa drugim ljudima u okviru različitih socijalnih situacija. defekacija) .

Pri tome. Obolela osoba crveni i u banalnim situacijama. kada je izložena pogledima drugih ljudi. Strah da izgled tela nije u redu Ovaj oblik straha može dobiti oblik socijalne fobije kada ga je teško razlikovati od dismorfofobije. Ove osobe strahuju da su previše debele. govorenja . kod narcističke ili paranoidno organizovane ličnosti. agorafobija. pijenja. Ovaj oblik straha se retko javlja izolovano. Strah mora da bude ograničen na posebne socijalne situacije c. maljavosti. bez spontanih poboljšanja ili oporavaka. naročito u situacijama kada se razviju komorbidni poremećaji i komplikacije. telefoniranja pred drugim osobama.5% • Poboljšavajući 0% Prognoza je nepovoljna. Uglavnom je u sklopu: morbidne stidljivosti. shizoidni • Bolesti zavisnosti: alkoholizam. nogu. zloupotreba PAS • Velika depresija Dijagnoza a.. Strah od pozornice ili javnog nastupa umetnika Može biti praćen telesnim simptomima. Strah od crvenjenja Predstavlja varijetet opšte socijalne stidljivosti i česta je kod mladjih osoba oba pola. Varijante toka socijalne fobije: • Stalno isti 43.6% • Stalno pogoršavajući 10. već efekata koje ono proizvodi na druge osobe. zbog čega se oseća nelagodno. napeto i rado bi pobegla iz takve situacije.3% • Fluktuirajući 25. ćelavosti. osećaja inferiornosti i krivice. Komorbiditet i komplikacije • Panični poremećaj. brinu zbog izgleda svog nosa. Karakteristični simptomi i oblici ponašanja se postepeno ispoljavaju i ustaljuju. pisanja. Stah od otkrivanja sopstvene inferiornosti Povezuje se sa strahom od jedenja . Lečenje 33 . Strah od ispita U vezi je sa opštom socijalnom stidljivošću i socijalnim strahom od otkrivanja sopstvene inferiornosti. sa tendencijom da dugo traju i postanu hronični.6% • Fazični 20. ušiju . Izbegavanje fobične situacije mora da bude izražena odlika • Uključuje se antropofobija i socijalna neuroza Tok i prognoza Početak je tipičan i povezuje se sa preadolescencijom i adolescencijom.Predstavlja strah velikog intenziteta u situaciji (ili pri pomisli na takve situacije) u kojoj osoba biva kritički procenjivana od strane drugih osoba. veličine grudi. mršave. Psihološki. osoba se ne plaši samog crvenjenja . izbegavajući. specifične fobije • Poremećaji ličnosti : anksiozni.. paranoidni. bihejvioralni ili vegetativni simptomi moraju da budu primarne manifestacije straha b. straha od samog sebe.

životinje. a da oko 10% njih ispoljava strah takvog intenziteta da se svrstava u poremećaj specifičnu fobiju .5-11. fobije prirodne sredine 4. posrednog i informaciono-prenosnog iskustva. U prvom medicinskom rečniku iz 1848. Prisustvo ili odsustvo fobija kod dece je uslovljeno emocionalnom stabilnošću deteta. kada su opisane fobija od zvuka flaute i visine. pa da u susretu sa zastrašujućim objektima i situacijama doživi intenzivan strah. nestaju tokom sazrevanja i ne postoje na straijim uzrastima.8%. blag je i nema klinički značaj. Znači. što će dovesti do razvoja ponašanja izbegavanja. Mada do danas nije iskristalisana klinički značajna klasifikacija ovih poremećaja. Agras i sar. a nešto kasnije i klaustrofobija (1877). Verhulst je utvrdio da fobije na ranijem uzrastu. oluje.7% ispoljava kliničke oblike fobija). u većini slučajeva (samo 0. 1892. potrebno je da osoba bude ranjiva (psihološki i biološki). predmeta od vrednosti. fobije situacije 5. jedan od pokušaja grupisanja specigičnih fobija. Slučaj malog Hansa – fobijski strah od konja. Kognitivno-bihevioralne teorije Su zasnovane na teorijama učenja i nude najbolja objašnjenja kroz modele direktnog. Kada osoba doživi realan strah sa odredjenim objektima ili situacijama. i 12.Do sada nije izgradjen jedinstven terapijski pristup u lečenju. godine ima neki oblik fobije. Veliki broj istraživača je utvrdio da su specifične fobije kod dece veoma čest poremećaj. intenzitet pomenutih fobija. SPECIFIČNA FOBIJA Definicija Poznato je da veliki procenat tzv. Frojd 1909. fobije objekata 2. izgledao bi ovako: 1.. Tako je pokazano da 95% dece izmedju 5.).. fobije živih bića Istorijat fobija seža do Hipokrata. Godine početka detinjstvo ili adolescencija Porodično grupisanje Etiologija Psihoanalitičke teorije imaju isljučivo istorijski značaj. koja time postaje najčešći psihički poremećaj uopšte. smrt. Početkom dvadesetog veka Žane opisuje sistematizovane oblike fobija koje se delom mogu poistovetiti sa specifičnim fobijama (fobija od prljavštine. Vestfal je u praksu prvi put uveo pojam agorafobije. grmljavina. Epidemiologija Zastupljenost je 4. ljudi ili žena. gužva. kod predisponiranih osoba će doći do nastanka fobije. ističu da je ovo najčešći oblik fobija u populaciji (med intervencije. ECA studija do istog zaključka. 34 . visina. Takodje je pokazana dinamička fluktuacija fobija na dečijem uzrastu. životinja. Pol kod žena je ovo najčešći psihički poremećaj uopšte (odnos 2:1). normalne populacije ima strah od raznih predmeta i situacija. profesionalnih instrumenata). koje imaju svojstvo da uslovljavaju fobične situacije. opisuje se sifilofobija. fobije mesta 3. Inače.

Karakerišu se izraženim. injekcija. Etološke teorije smatraju da u razvoju ljudi postoje periodi koji olakšavaju mogući nastanak emocionalnih reakcija po principima utiskivanja (reprint)Ti su periodi u direktnoj vezi sa stepenom zrelosti osobe. U slučajevima kada je fobija monosimptomastka. Najčešći je u detinjstvu. strepnje ili pomenutu ranjivost. miševi. 35 . Prateći simptomi nisu česti niti su karakteristični i manifestuju se hiperaktivnošću autonomnog nervnog sistema: lupanje srca. gusenice). da bi razvio fobiju. češće združene sa drugim oblicima straha. ptice-pauci. koji predstavlja ponašanje pozitivnog privlačenja. Subjekat posmatra drugog pojedinca koji doživljava intenzivan strah. intenzivan strah od susreta ili kontakta sa životinjama i insektima. često parališućim strahom od gledanja krvi. jer deca vadjenje krvi poistovećuju sa smrću. vadjenja krvi. nejčešće je monosimptomatski (ograničen i striktno povezan sa odredjenim objektom. kada zrelost nije dostignuta. dolazi do fenomena utiskivanja. Fobije od životinja Su najčešće i karakteriše ih nelogičan. praćen ponašanjem izbegavanja. situacijom ili aktivnošću koje čine sadržaj fobije). Biološke teorije u fokus lociraju genetske činioce . Fobije od krvi. ali. povreda Retko se sreću kao izdvojen klinički sy. stalan. Strah od straha 3. drhtanje. Ponašanje izbegavanja 4. nije uslovljen pogrešnim saznanjem ni simboličkim procesima. primanja injekcija ili povreda. a ne izbegavanja. Grupa pratećih simptoma Glavni strah predstavlja centralni psihopatološki sadržaj. mačke. Ponašanje izbegavanja je nekada izraženo do te mere da postaje stil življenja obolelog. Strah od straha dominira kliničkom slikom. znojenje. potrebno je da ispoljava visok nivo uzbudjenosti. tako 73 % obolelih medju bliskim srodnicima ima bar još jednog srodnika sa istim poremećajem. U kritičnim periodima. modeliranje i emocionalna zaraza je drugi model nastanka specifičnih fobija. pacovi. realnih ili lažnih takodje ima etiološki potencijal. strah je povremen i ne previše opterećujući. bubašvabe. Glavni strah 2.Posredno iskustvo. Prenos informacija. Ovaj strah je često praćen gubitkom svesti. Jednom utisnut emocionalni odgovor jako teško se menja. Klasifikacija U ICD 10 se navode: • akrofobija • fobija od životinja • klaustrofobija • fobija od ispita • jednostavna fobija Klinička slika Specifičnu fobiju karakterišu četiri osnovne komponente: 1. pa i opštim simptomima straha (zmije.

dok primena lekova nije od velike koristi. Kod manjeg broja osoba koje su doživele napad panike.Fobija nastaje zbog straha od reakcije i dogadjaja nepodložnih kontroli unutar svog tela. Fobična situacija se izbegava kad god je to moguće Diferencijalna dijagnoza Prvi korak u utvrdjivanju postojanja specifične fobije je njeno razdvajanje od specifičnih strahova koji postoje ali ne osiromašuju osobu u njenom funkcionisanju. Često se javlja kod agorafobičara. depresijom. nad uslovljavanjem. Najefikasniji su izlaganje uživo i suportivna psihoterapija. dok pojedini razvijaju pravu fobiju praćenu ponašanjem izbegavanja. Bihevioralna psihoterapija u okviru kojese koriste metodi relaksacije. U slučajevima kada oboleli reaguje kognitivnim strahom. autogeni trening.g. kada predstavlja najtvrdokorniji simptom. Napadi panike su po prvi put opisani još u 17. a DaCosta je 1871. od onesvešćivanja. U osnovi tog oblika reakcije je vazovagalna reakcija kao odbrambena. Suportivna psihoterapija Lečenje lekovima benzodijazepini i beta adrenergički blokatori PANIČNI POREMEĆAJ Definicija Panični poremećaj je oblik straha koji se ispoljava ponavljajućim. Zatim treba utvrditi da li je specifična fobija nezavisan i izolovan poremećaj i da li je u komorbidnoj vezi sa drugim stanjima straha. koristi se kognitivna terapija. niti dovode do straha od straha i ponašanja izbegavanja. opisao njegove ekvivalente nazivajući ih razdražljivim srcem. koji nisu izazvani nekim telesnim oboljenjem ili delovanjem psihotropnih sredstava. Specifične fobije od odredjenih situacija • Strah od letenja avionom • Strah od vožnje liftom • Klaustrofobija Dijagnoza Kriterijumi : 1. PL. neočekivanim napadima panike. Strah mora biti ograničen na prisustvo odredjenog fobičnog objekta ili situacije 3. veku od strane Bartona. 36 . a izmedju kojih je prisutan snažan i onesposobljavajući strah od narednih napada. Tok i prognoza Kao i kod većine stanja straha postoji trend dugog trajanja i hronifikacije. Psihološki ili vegetativni simptomi moraju biti primarni simptomi straha 2. tj. Fobija od medicinskih i stomatoloških intervencija Mnogi neurotični pacijenti imaju stah od lekara. Zastupljenost napada panike tokom života u opštoj populaciji kreće se izmedju 7 i 9%. pojavljuje se i panični poremećaj. izlaganje u imaginaciji i uživo. Lečenje Oboleli od specifičnih fobija se veoma retko obraćaju psihijatru za pomoć. U samom nastanku primat ima modeliranje. sistemska desenzitizacija. Epidemiologija Napadi panike se često pojavljuju u sklopu raznih psihičkih i organskih oboljenja.

Medju pacijentima se često sreće zavisnost u odnosu na primarne objekte i ambivalentna i negativna osećanja koja prate tu zavisnost. fantazijama i telesnim senzacijama. Kod muškaraca. Te misli su u vezi sa strahom od odvajanja od moćnih objekata. nego se izazivaju zastrašujućim mislima. napadi panike nisu spontani. Kognitivne teorije Pogrešno tumačenje telesnih simptoma Teorija Davida Clarka poentira da su napadi panike posledica pogrešnog tumačenja telesnih simptoma i senzacija. Tokom razvoja. Prema modelu Kathrine Shear. Izbegavanje svih aktivnosti kojih se osoba plaši. praćen brojnim telesnim simptomima. Sa stanovišta psihologije selfa Heinza Kohuta. Pr. Panični poremećaj može da se pojavi u bilo kom životnom dobu. Salivan je napad panike protumačio kao dezorganizaciju ličnosti . Etiologija Istraživanja nisu otkrila ni biološke ni psihološke činioce specifične za ovaj poremećaj. Napad panike nastaje kada telesne senzacije izazovu preplavljujuća negativna osećanja. viša je kod žena (odnos 2:1). pokretač ovih fantazija je strah da se osoba nadje u situaciji iz koje neće moći da se izbavi. Poremećaj se češće registruje kod razvedenih/rastavljenih i udovaca. što potkrepljuje disfunkcionalni kognitivni stil 37 . koji potiče od neodgovarajućeg odnosa sa roditeljima koji nemaju sposobnost da empatišu sa decom. Stalno osluškivanje tela dovodi do preosetljivosti na telesne senzacije 2. u osnovi napada panike je defekt u kontroli straha. Održavanje paničnog poremećaja se tumači postojanjem bar jednog od sledećih mehanizama: 1. Sa druge strane .Prevalenca tokom života je izmedju 1. Prosečna starost u vreme početka iznosi izmedju 23 i 38 godina . Psihoanalitičke teorije Ove teorije tumače napade panike u okvirima prve Frojdove teorije o strahu koja je poznata kao toksična teorija i teorija preobraćanja libida u strah. dok jednogodišnja prevalenca iznosi oko 1%. koja nastaje kao posledica naglog izneveravanja nečeg na šta se osoba potpuno oslanjala i što je od ključnog značaja za doživljaj sigurnosti. Najveća prevalenca je nadjena kod osoba starosti izmedju 15 i 45 godina. koji se opet pogrešno tumače . Prema savremenim analitičkim tumačenjima. Pogrešno tumačenje palpitacija kao znaka teške bolesti srca izaziva ili pojačava strah i dovodi do novih telesnih simptoma . Seksualna frustracija zbog apstinencije ili „coitus interruptusa“ ima za posledicu preplavljujući strah. dok najveći rizik imaju starosne grupe od 25-34 kod žena i 30-44 g. sa strahom da osoba bude napuštena. nesvesno značenje dogadjaja koji prethode pojavi napada panike aktivira neurofiziološke mehanizme koji izazivaju napad.5 i 2. tj. sprečava je da se uveri da te aktivnosti nisu opasne. Osnovna teza je da strah nastaje kao posledica akumulacije seksualne energije i njenog neadekvatnog ili nedovoljnog pražnjenja. poremećaji u neurofiziološkim procesima i neuroanatomskim strukturama).5%. što dalje pojačava strah. self se ne konsoliduje i može da doživi fragmentaciju. Opšte prihvaćeno je mišljenje o postojanju izvesne biološke predispozicije za pojavu napada panike (nasledje. što je suština napada panike. koja nezreli odbrambeni mehanizmi ne mogu da smire i kontrolišu. ali je redak kod dece pre puberteta i kod starijih od 65 godina.

ali se pretpostavlja da je na nivou serotoninskog 1A receptora. m-hlorfenilpiperazin. natrijum-laktat i bikarbonat. što izaziva dispneju. hiperkapnije i hiperkalcemije. Prevalenca kod srodnika prvog stepena tokom života iznosi 7. smrt roditelja u detinjstvu. učestalost fizičkog i seksualnog zlostavljanja. Istraživanja neuroanatomije i patofiziologije U biološkim istraživanjima često se koristi veštačko izazivanje napada panike.9-41%. rezervisanost.Verovanje da je strah opasan Kognitivno-bihevioralni model David Barlow definiše strah kao biopsihološku reakciju prilagodjavanja na objektivno prisutnu opasnost. Disfunkcija serotonergičkog NT sistema Tačna priroda te disfunkcije nije otkrivena. stidljivost i preterana telesna ekscitiranost pri izlaganju novim i nepoznatim situacijama. konstitucionalno determinisane fenomene: povlačenje. fenfluramin. Strah od odvajanja u detinjstvu i školska fobija Inhibicija ponašanja u detinjstvu podrazumeva sledeće. a za pojavu fobije prefrontalni korteks. Napad panike se označava kao lažna uzbuna. Alkaloza dovodi do hipokalcemije. Tahikardija. Hiperventilacija akutna hiperventilacija može da izazove simptome napada panike. za pojavu napada panike odgovorne su strukture u moždanom stablu :locus coeruleus. Traumatska iskustva u detinjstvu i nepovoljni odnosi u primarnoj porodici Češće odvajanje od majke. holecistokinin i kofein deluju direktno na nor. ser ili GABA NT sisteme Prema neuroanatomskom modelu. što se ispoljava parestezijama. oprez. konfuzija. i nuclei raphae. za razvoj anticipatornog straha disfunkcija limbičkog sistema. Da bi do napada došlo neophodna je biološka i psihološka predispozicija. depersonalizacija. Postoje dve grupe supstanci koje izazivaju napad panike: • CO2. zamućen vid. Do hiperventilacije dolazi izbacivanjem više CO2 iz organizma. a patofizološki mehanizam se odigrava preko hipokapnije i alkaloze. flumazenil.6-20 puta. Biološki modeli Nasledni činioci rizik od obolevanja kod prvostepenih srodnika je veći za 2. objektivne opasnosti nema. jer stimulišu respiraciju i remete acido-baznu ravnotežu • Johimbin. vrtoglavica. Reakcija se ispoljava hiperaktivnošću vegetativnog nervnog sistema. a osoba doživljava strah. rastave i razvodi. Preosetljivost hemoreceptora na CO2 i lažni alarm ugušenja Udisanje CO2 u koncentracijama od 5-35% izaziva napad panike kod obolelih od paničnog poremećaja. Disfunkcija GABA-benzodijazepinskog sistema 38 . derealizacija. Ovi napadi mogu da se izazovu češće ili jedino kod pacijenata sa paničnim poremećajem. Disfunkcija noradrenergičkog neurotransmiterskog sistema Istraživanja nisu našla da je pojačana nor stimulacija ili nedovoljna ihibicija ovog sistema specifična za panični poremećaj. palpitacije i nedostatak vazduha nastaju u daljem toku. koja priprema organizam za reakciju borbe ili bekstva. inhibiranost. jer. doživljaj gušenja i napad panike. Hipokapnija dovodi do cerebralne vazokonstrikcije i smanjenog dotoka O2 u mozak pa se mogu javiti nesvestica. bol u grudima. Patofiziološki mehanizam se odvija preko respiratorne acidoze.

orbito-frontalnom korteksu. ili u sklopu apstinencijalnog sy. što se dovodi u vezu sa hiperaktivnošću noradrenergičkog sistema. smrt ili teška bolest člana porodice). znojenje. kao i pri pokušaju odvikavanja od nikotina. Neuroendokrinološki poremećaji U uslovima stresa je smanjeno lučenje hormona rasta. seksualnog odnosa. pa i generalizovano stanje straha. što previše ekscitira organizam i inhibira ponašanje. Ne postoje tipični napadi panike. prestanak života u zajednici. Trajanje napada je od nekoliko minuta do pola sata. Karakterističan je za agorafobiju. vrtoglavica. odvajanje od značajnih osoba. vrući i 39 . dispneja. Posle napada osoba se oseća umorno i iscrpljeno. Većina pacijenata saopštava da je prvi napad panike bio neočekivan. Uloga životnih dogadjaja Pojavi paničnog poremećaja prethode izvesni traumatski dogadjaji ili neprijatna iskustva. svadja. Klinička slika Početku paničnog poremećaja ponekad prethodi prodromalni period. mesto dogadjanja takvo da se ne može odmah pobeći. Napadi panike vezani za neku situaciju javljaju se skoro uvek odmah nakon izlaganja toj situaciji ili ako se iščekuje ili zamišlja ista 3. tremor. Metode vizuelizacije CNS ukazuju da je za vreme napada panike povećan protok krvi i ubrzan metabolizam u prednjem cingulusu. izlaganje opasnostima. tahikardija. Poremećaji u strukturi i funkciji odredjenih delova mozga Gray navodi poremećaje u funkciji septuma i hipokampusa. Prvi napad se može pojaviti za vreme uznemirenosti. simptomi jaki. fizičkog napora. medijalnim temporalnim regionima. ono što napad panike čini jedinstvenim jeste iskustvo nagle pojave telesnih simptoma koji veoma brzo dostignu vrhunac u intenzitetu i praćeni su snažnim strahom zbog doživljaja vitalne ufroženosti ili gubitka kontrole. To je put koji vodi ka paničnom poremećaju. telesne bolesti. kao i potrebom da se pobegne i/ili zatraži pomoć.. neodredjen strah.. Preteran doživljaj opasnosti u stanjima straha aktivira septohipokampalni sistem.Pretpostavlja se da je kod pacijenata sa paničnim poremećajem narušena koordinacija izmedju benzodijazepina i GABA-A receptora zbog čega izostaje inhibitorno dejstvo GABA-e na locus coeruleus. nesvestica. posebno leve strane. DSM IV razlikuje tri tipa napada panike: 1. insulama. Neočekivani napadi se javljaju spontano i tipični su za panični poremećaj 2. koji imaju ključnu ulogu u integraciji reakcija na nove i neprijatne spoljašnje nadražaje. u kom su izraženi napetost. Učestalost napada može varirati od desetak i više dnevno do jednog napada u nekoliko meseci ili godina. Napadi koji su verovatniji u odredjenim situacijama javljaju se prilikom izlaganju tim situacijama. Ipak. veća je verovatnoća da se taj napad doživi kao trauma što dovodi do snažnog straha od ponavljanja napada i njihovih posledica. doživljaj ugroženosti i bespomoćnosti snažan. traumatskog iskustva ili korišćenja nekog psihotropnog sredstva. Takodje je registrovan veći broj negativnih životnih dogadjaja u godini koja prethodi početku paničnog poremećaja (razvod. Ako je prvi napad bio snažan. ali se javlja i kod socijalne i specifične fobije U pogledu intenziteta tokom napada panike najčešći su sledeći telesni simptomi: palpitacije.

intenzivnoj fazi ciljevi su: ublažavanje. kao i hipohondrično. Od psihičkih simptoma najčešći su: strah od trenutne smrti. Glavna svojstva ličnosti kod kojih postoji ovaj poremećaj su: preterana zavisnost. neretko i depersonalizacija i derealizacija. muka. nesigrunost. bol i nelagodnost u grudima. Napadi se. tendencija izbegavanja. Panični poremećaj se najčešće komplikuje agorafobijom i depresijom ( u 40-80% slučajeva) . povlačenje iz socijalnih relacija. Diferencijalna dijagnoza • Hipertireoidizam • Aritmije srca • Vestibularna disfunkcija • Prolaps mitralne valvule • Hipoglikemija Tok i prognoza Potpuni oporavak se sreće kod 10 -12 % nakon 5 godina praćenja. a ne samo poznatim i predvidivim situacijama • Izmedju napada ima vrlo malo simptoma straha. neretko mogu javiti i u toku spavanja. Panični poremećaj se često kombinuje sa drugim oblicima psihopatologije. gubitak samopouzdanja. napad označava težinu fobične situacije. bolja kontrola simptoma. prisutan je jak strah od budućih napada panike fenomen poznat kao anticipatorni strah ili strah od straha. Teži tok poremećaja i gora prognoza vidjaju se kod pacijenata kod kojih je oboljenje počelo ranije i duže trajalo.hladni talasi po telu. proredjivanje i sprečavanje napada panike. oprez. Sposobnost koncentracije je snižena. nervoza želuca. a nešto redje alkoholizmom. ako se napadi panike javljaju često. a može se uočiti i regresivno ponašanje. nepoverljivost i emocionalna labilnost. U periodima izmedju napada . Dijagnoza Dijagnostički kriterijumi za panični poremećaj MKB10: • Postojanje više teških napada vegetativnog straha u periodu od oko mesec dana • Napadi se pojavljuju u situacijama kada ne postoji objektivna opasnost • Napadi se pojavljuju u veoma različitim. Lečenje Lečenje se sprovodi u nekoliko faza: • U prvoj. ludila i kolabiranja. osećaj gušenja. smanjenje i iščezavanje anticipatornog straha i iščezavanje agorafobije ako postoji ponašanje izbegavanja (lekovi i kognitivna. gubitka kontrole. zbog čega u pogledu dijagnoze prednost treba dati fobiji • Istovremeno ispunjavanje kriterijuma za depresivnu epizodu isključuje dijagnozu paničnog poremećaja Prema DSM IV presudno je da većina napada bude neočekivana. odnosno kognitivno-bihevioralna terapija) 40 . parestezije i utrnulost. Tipičan je iznenadni doživljaj vitalne ugroženosti. ali je prisutan anticipatorni strah • Ako se napad panike javlja u odredjenoj fobičnoj situaciji. Najizraženiji je kod osoba čiji su napadi panike nepredvidivi i neočekivani i deluje osiromašujuće na celokupan život.

neočekivanim napadima panike. opisao njegove ekvivalente nazivajući ih razdražljivim srcem. koji nisu izazvani nekim telesnim oboljenjem ili delovanjem psihotropnih sredstava.g. pojavljuje se i panični poremećaj. pokretač ovih fantazija je strah da se osoba nadje u situaciji iz koje neće moći da se izbavi. uz produženu dopunsku kognitivnu ili kognitivno-bihevioralnu terapiju • Dugoročni ciljevi lečenja su sprečavanje recidiva i komplikacija. nego se izazivaju zastrašujućim mislima. Napadi panike su po prvi put opisani još u 17. dok najveći rizik imaju starosne grupe od 25-34 kod žena i 30-44 g. tj. Zastupljenost napada panike tokom života u opštoj populaciji kreće se izmedju 7 i 9%. Sa druge strane .5 i 2. sa strahom da osoba bude napuštena. Opšte prihvaćeno je mišljenje o postojanju izvesne biološke predispozicije za pojavu napada panike (nasledje. Prema modelu Kathrine Shear. Pr. poremećaji u neurofiziološkim procesima i neuroanatomskim strukturama). Kod muškaraca. a DaCosta je 1871. Etiologija Istraživanja nisu otkrila ni biološke ni psihološke činioce specifične za ovaj poremećaj. Osnovna teza je da strah nastaje kao posledica akumulacije seksualne energije i njenog neadekvatnog ili nedovoljnog pražnjenja. Prema savremenim analitičkim tumačenjima. a izmedju kojih je prisutan snažan i onesposobljavajući strah od narednih napada. suportivna. psihoanalitička psihoterapija. praćen brojnim telesnim simptomima. Epidemiologija Napadi panike se često pojavljuju u sklopu raznih psihičkih i organskih oboljenja. koja nezreli odbrambeni mehanizmi ne mogu da smire i kontrolišu. snažni BD i SSR-i. ali je redak kod dece pre puberteta i kod starijih od 65 godina. kognitivno-bihejvioralna. Panični poremećaj može da se pojavi u bilo kom životnom dobu. nesvesno značenje dogadjaja koji prethode pojavi napada panike aktivira neurofiziološke mehanizme koji izazivaju napad. Te misli su u vezi sa strahom od odvajanja od moćnih objekata. Poremećaj se češće registruje kod razvedenih/rastavljenih i udovaca.5%. Najveća prevalenca je nadjena kod osoba starosti izmedju 15 i 45 godina. Prevalenca tokom života je izmedju 1. viša je kod žena (odnos 2:1). fantazijama i telesnim senzacijama. Kod manjeg broja osoba koje su doživele napad panike. Seksualna frustracija zbog apstinencije ili „coitus interruptusa“ ima za posledicu preplavljujući strah. • 41 . Primena psihoterapije: kognitivna. napadi panike nisu spontani. veku od strane Bartona. PANIČNI POREMEĆAJ Definicija Panični poremećaj je oblik straha koji se ispoljava ponavljajućim. poboljšanje kvaliteta života i smanjenje rizika da dodje do egzacerbracije Lečenje lekovima triciklični AD. Prosečna starost u vreme početka iznosi izmedju 23 i 38 godina .Lečenje se zatim nastavlja farmakoterapijom i/ili terapijom podrške . dok jednogodišnja prevalenca iznosi oko 1%. Psihoanalitičke teorije Ove teorije tumače napade panike u okvirima prve Frojdove teorije o strahu koja je poznata kao toksična teorija i teorija preobraćanja libida u strah. Napad panike nastaje kada telesne senzacije izazovu preplavljujuća negativna osećanja. klasični inhibitori MAO .

Prevalenca kod srodnika prvog stepena tokom života iznosi 7. a osoba doživljava strah. Salivan je napad panike protumačio kao dezorganizaciju ličnosti . objektivne opasnosti nema.Medju pacijentima se često sreće zavisnost u odnosu na primarne objekte i ambivalentna i negativna osećanja koja prate tu zavisnost. Sa stanovišta psihologije selfa Heinza Kohuta. Da bi do napada došlo neophodna je biološka i psihološka predispozicija.6-20 puta. Istraživanja neuroanatomije i patofiziologije U biološkim istraživanjima često se koristi veštačko izazivanje napada panike. natrijum-laktat i bikarbonat. rastave i razvodi. što dalje pojačava strah. Strah od odvajanja u detinjstvu i školska fobija Inhibicija ponašanja u detinjstvu podrazumeva sledeće. učestalost fizičkog i seksualnog zlostavljanja. Održavanje paničnog poremećaja se tumači postojanjem bar jednog od sledećih mehanizama: 3. flumazenil. inhibiranost. m-hlorfenilpiperazin. Napad panike se označava kao lažna uzbuna. konstitucionalno determinisane fenomene: povlačenje. Ovi napadi mogu da se izazovu češće ili jedino kod pacijenata sa paničnim poremećajem. Kognitivne teorije Pogrešno tumačenje telesnih simptoma Teorija Davida Clarka poentira da su napadi panike posledica pogrešnog tumačenja telesnih simptoma i senzacija. fenfluramin. holecistokinin i kofein deluju direktno na nor. Izbegavanje svih aktivnosti kojih se osoba plaši. ser ili GABA NT sisteme 42 . sprečava je da se uveri da te aktivnosti nisu opasne. oprez. jer stimulišu respiraciju i remete acido-baznu ravnotežu • Johimbin. smrt roditelja u detinjstvu. Reakcija se ispoljava hiperaktivnošću vegetativnog nervnog sistema. što je suština napada panike. stidljivost i preterana telesna ekscitiranost pri izlaganju novim i nepoznatim situacijama. koji potiče od neodgovarajućeg odnosa sa roditeljima koji nemaju sposobnost da empatišu sa decom. Traumatska iskustva u detinjstvu i nepovoljni odnosi u primarnoj porodici Češće odvajanje od majke. koja nastaje kao posledica naglog izneveravanja nečeg na šta se osoba potpuno oslanjala i što je od ključnog značaja za doživljaj sigurnosti. Pogrešno tumačenje palpitacija kao znaka teške bolesti srca izaziva ili pojačava strah i dovodi do novih telesnih simptoma .9-41%. jer. Tokom razvoja. Postoje dve grupe supstanci koje izazivaju napad panike: • CO2. Biološki modeli Nasledni činioci rizik od obolevanja kod prvostepenih srodnika je veći za 2. koji se opet pogrešno tumače . u osnovi napada panike je defekt u kontroli straha. koja priprema organizam za reakciju borbe ili bekstva. Stalno osluškivanje tela dovodi do preosetljivosti na telesne senzacije 4. što potkrepljuje disfunkcionalni kognitivni stil Verovanje da je strah opasan Kognitivno-bihevioralni model David Barlow definiše strah kao biopsihološku reakciju prilagodjavanja na objektivno prisutnu opasnost. rezervisanost. self se ne konsoliduje i može da doživi fragmentaciju.

seksualnog odnosa. Neuroendokrinološki poremećaji U uslovima stresa je smanjeno lučenje hormona rasta. insulama. ali se pretpostavlja da je na nivou serotoninskog 1A receptora. Disfunkcija serotonergičkog NT sistema Tačna priroda te disfunkcije nije otkrivena. bol u grudima. za pojavu napada panike odgovorne su strukture u moždanom stablu :locus coeruleus. Uloga životnih dogadjaja Pojavi paničnog poremećaja prethode izvesni traumatski dogadjaji ili neprijatna iskustva. Poremećaji u strukturi i funkciji odredjenih delova mozga Gray navodi poremećaje u funkciji septuma i hipokampusa. vrtoglavica. Disfunkcija noradrenergičkog neurotransmiterskog sistema Istraživanja nisu našla da je pojačana nor stimulacija ili nedovoljna ihibicija ovog sistema specifična za panični poremećaj. 43 . hiperkapnije i hiperkalcemije. svadja. koji imaju ključnu ulogu u integraciji reakcija na nove i neprijatne spoljašnje nadražaje. smrt ili teška bolest člana porodice). Prvi napad se može pojaviti za vreme uznemirenosti. konfuzija. što izaziva dispneju. Patofiziološki mehanizam se odvija preko respiratorne acidoze. Hipokapnija dovodi do cerebralne vazokonstrikcije i smanjenog dotoka O2 u mozak pa se mogu javiti nesvestica. telesne bolesti.. depersonalizacija. odvajanje od značajnih osoba. prestanak života u zajednici. i nuclei raphae. fizičkog napora. što se dovodi u vezu sa hiperaktivnošću noradrenergičkog sistema. Takodje je registrovan veći broj negativnih životnih dogadjaja u godini koja prethodi početku paničnog poremećaja (razvod. pa i generalizovano stanje straha. izlaganje opasnostima. ili u sklopu apstinencijalnog sy. posebno leve strane. palpitacije i nedostatak vazduha nastaju u daljem toku.. doživljaj gušenja i napad panike. a patofizološki mehanizam se odigrava preko hipokapnije i alkaloze.Prema neuroanatomskom modelu. Do hiperventilacije dolazi izbacivanjem više CO2 iz organizma. orbito-frontalnom korteksu. traumatskog iskustva ili korišćenja nekog psihotropnog sredstva. neodredjen strah. kao i pri pokušaju odvikavanja od nikotina. što previše ekscitira organizam i inhibira ponašanje. Hiperventilacija akutna hiperventilacija može da izazove simptome napada panike. Preosetljivost hemoreceptora na CO2 i lažni alarm ugušenja Udisanje CO2 u koncentracijama od 5-35% izaziva napad panike kod obolelih od paničnog poremećaja. derealizacija. Preteran doživljaj opasnosti u stanjima straha aktivira septohipokampalni sistem. za razvoj anticipatornog straha disfunkcija limbičkog sistema. u kom su izraženi napetost. medijalnim temporalnim regionima. zamućen vid. Alkaloza dovodi do hipokalcemije. Metode vizuelizacije CNS ukazuju da je za vreme napada panike povećan protok krvi i ubrzan metabolizam u prednjem cingulusu. što se ispoljava parestezijama. Disfunkcija GABA-benzodijazepinskog sistema Pretpostavlja se da je kod pacijenata sa paničnim poremećajem narušena koordinacija izmedju benzodijazepina i GABA-A receptora zbog čega izostaje inhibitorno dejstvo GABA-e na locus coeruleus. a za pojavu fobije prefrontalni korteks. Klinička slika Početku paničnog poremećaja ponekad prethodi prodromalni period. Tahikardija.

Glavna svojstva ličnosti kod kojih postoji ovaj poremećaj su: preterana zavisnost. Ako je prvi napad bio snažan. Trajanje napada je od nekoliko minuta do pola sata. ali se javlja i kod socijalne i specifične fobije U pogledu intenziteta tokom napada panike najčešći su sledeći telesni simptomi: palpitacije. U periodima izmedju napada . doživljaj ugroženosti i bespomoćnosti snažan. Učestalost napada može varirati od desetak i više dnevno do jednog napada u nekoliko meseci ili godina. neretko mogu javiti i u toku spavanja. nesigrunost. Neočekivani napadi se javljaju spontano i tipični su za panični poremećaj 5. parestezije i utrnulost. Karakterističan je za agorafobiju. DSM IV razlikuje tri tipa napada panike: 4. napad označava težinu fobične situacije. simptomi jaki. osećaj gušenja. prisutan je jak strah od budućih napada panike fenomen poznat kao anticipatorni strah ili strah od straha. zbog čega u pogledu dijagnoze prednost treba dati fobiji • Istovremeno ispunjavanje kriterijuma za depresivnu epizodu isključuje dijagnozu paničnog poremećaja 44 . Tipičan je iznenadni doživljaj vitalne ugroženosti. kao i potrebom da se pobegne i/ili zatraži pomoć. To je put koji vodi ka paničnom poremećaju. oprez. kao i hipohondrično. vrtoglavica. gubitak samopouzdanja. neretko i depersonalizacija i derealizacija. tendencija izbegavanja. znojenje. Sposobnost koncentracije je snižena. ako se napadi panike javljaju često. Panični poremećaj se često kombinuje sa drugim oblicima psihopatologije. dispneja. Napadi koji su verovatniji u odredjenim situacijama javljaju se prilikom izlaganju tim situacijama. tahikardija. a može se uočiti i regresivno ponašanje. povlačenje iz socijalnih relacija. Najizraženiji je kod osoba čiji su napadi panike nepredvidivi i neočekivani i deluje osiromašujuće na celokupan život. Napadi se. ludila i kolabiranja. Napadi panike vezani za neku situaciju javljaju se skoro uvek odmah nakon izlaganja toj situaciji ili ako se iščekuje ili zamišlja ista 6. Dijagnoza Dijagnostički kriterijumi za panični poremećaj MKB10: • Postojanje više teških napada vegetativnog straha u periodu od oko mesec dana • Napadi se pojavljuju u situacijama kada ne postoji objektivna opasnost • Napadi se pojavljuju u veoma različitim. Ne postoje tipični napadi panike. nepoverljivost i emocionalna labilnost. ono što napad panike čini jedinstvenim jeste iskustvo nagle pojave telesnih simptoma koji veoma brzo dostignu vrhunac u intenzitetu i praćeni su snažnim strahom zbog doživljaja vitalne ufroženosti ili gubitka kontrole. a ne samo poznatim i predvidivim situacijama • Izmedju napada ima vrlo malo simptoma straha. muka. veća je verovatnoća da se taj napad doživi kao trauma što dovodi do snažnog straha od ponavljanja napada i njihovih posledica. nesvestica. ali je prisutan anticipatorni strah • Ako se napad panike javlja u odredjenoj fobičnoj situaciji. mesto dogadjanja takvo da se ne može odmah pobeći. gubitka kontrole. Od psihičkih simptoma najčešći su: strah od trenutne smrti. tremor. vrući i hladni talasi po telu.Većina pacijenata saopštava da je prvi napad panike bio neočekivan. Ipak. nervoza želuca. Posle napada osoba se oseća umorno i iscrpljeno. bol i nelagodnost u grudima.

Teži tok poremećaja i gora prognoza vidjaju se kod pacijenata kod kojih je oboljenje počelo ranije i duže trajalo. odnosno kognitivno-bihevioralna terapija) • Lečenje se zatim nastavlja farmakoterapijom i/ili terapijom podrške . a nešto redje alkoholizmom. snažni BD i SSR-i. REAKCIJE NA TEŽAK STRES I POREMEĆAJI PRILAGODJAVANJA • • • Akutna reakcija na traumu Posttraumatski poremećaj Poremećaji prilagodjavanja Akutna reakcija na traumu Definicija Predstavlja skup raznovrsnih ispoljavanja psihičkih i ponašajnih smetnji koje se pojavljuju veoma brzo posle teške traume u kojoj je život osobe bio ugrožen ili je osoba bila svedok nečije patnje ili smrti. kognitivno-bihejvioralna. Lečenje Lečenje se sprovodi u nekoliko faza: • U prvoj. uz produženu dopunsku kognitivnu ili kognitivno-bihevioralnu terapiju • Dugoročni ciljevi lečenja su sprečavanje recidiva i komplikacija. proredjivanje i sprečavanje napada panike. intenzivnoj fazi ciljevi su: ublažavanje.Prema DSM IV presudno je da većina napada bude neočekivana. suportivna. poboljšanje kvaliteta života i smanjenje rizika da dodje do egzacerbracije Lečenje lekkovima triciklični AD. Panični poremećaj se najčešće komplikuje agorafobijom i depresijom ( u 40-80% slučajeva) . smanjenje i iščezavanje anticipatornog straha i iščezavanje agorafobije ako postoji ponašanje izbegavanja (lekovi i kognitivna. bolja kontrola simptoma. Primena psihoterapije: kognitivna. Često je prisutno ponovno 45 . klasični inhibitori MAO . Karakteriše je kratko trajanje (do 4 nedelje) i razni disocijativni fenomeni i upadljivo izmenjeno ponašanje. Diferencijalna dijagnoza • Hipertireoidizam • Aritmije srca • Vestibularna disfunkcija • Prolaps mitralne valvule • Hipoglikemija Tok i prognoza Potpuni oporavak se sreće kod 10 -12 % nakon 5 godina praćenja. psihoanalitička psihoterapija.

postojanje nepovoljnih iskustava u detinjstvu). pored početnog stanja ošamućenosti. Epidemiologija U periodu neposredno nakon teške prirodne katastrofe samo 12-25% osoba ostaje hladnokrvno. iznenadnim prelazom iz očaja u bes ili iz straha u borbenost i prkos). Dijagnoza Dijagnostički kriterijumi prema MKB 10: 1. kao i izbegavanje svega što budi sećanja na traumatski dogadjaj. Kod nekih se vidja slika napada panike. jer osoba zbog dezintegracije nije u stanju da mobiliše svoje potencijale i da se sabere. izrazit osećaj krivice. Klinička slika Se može ispoljiti na dva načina: Prvi bi podrazumevao skup najrazličitijih simptoma i ponašanja koji se brzo smenjuju bez nekog reda. kao da se isključila i da joj je svejedno šta se oko nje dogadja. strah. Klinička slika je znači fluidnija. intenzitet. hiperaktivnost i povlačenje u sebe. trajanje. ali nijedan simptom ne dominra kl. deluje zbunjeno. impulsivno ponašanje. Simptomi su raznovrsni. Česta je i pojava : uznemirenosti. Simptomi brzo iščezavaju (počnu da se stišavaju nakon 24-48 sati. Drugi opis je manje dramatičan i po kliničkim karakteristikama liči na posttraumatski poremećaj (PTSD). očaj. Naravno. akutna reakcija na traumu može se javiti i kod osoba bez ikakve predispozicije. pri čemu obe reakcije izgledaju haotično. Takvo stanje traje do nekoliko dana. što je skoro nalik stuporu. kao da nema nikakva osećanja. karakteristike ličnosti. GIT tegobe). bes. hiperfunkcija ANS sa pratećim telesnim simptomima ( palpitacije. kod drugih disocijativni simptomi. nesvrsishodne hiperaktivnosti ( besciljno tumaranje). Takodje je moguća i reakcija umrtvljavanja. . mutizam . ali ta odbrana nije efikasna.slikom duže vreme. posledice) sa činiocima predispozicije (prethodno postojanje psihičkog poremećaja. amnezija za zbivanja za vreme i neposredno nakon traumatskog dogadjaja. a ta fluidnost se ispoljava različitim i nepostojanim emocionalnim regaovanjem ( pr. uopšten način reagovanja na traumu.preživljavanje traume i simptomi straha i hiperaktivnosti autonomnog nervnog sistema. U kasnijim fazama česte su reakcije tipa bežanja ili borbe. mogu se sresti depresija. ponekad je dezorjentisana. treći se ponašaju zbunjeno i konfuzno. Ponekad dominiraju povlačenje. Etiologija Smatra se da je u etiologiji ključno preplitanje činilaca koji se odnose na samu traumu (vrsta. U prvim trenucima i satima osoba je ošamućena. Važno mesto zauzimaju razni oblici disocijativnih ispoljavanja: depersonalizacionoderealizacioni fenomeni. kao da ne razume šta se dogodilo. redje 2-3 nedelje. promenljivog karaktera. a posle tri dana su minimalnoi izraženi) 46 . ali kraće traje i ima raznovrsnija ispoljavanja. kao da osoba reaguje instinktivno. preznojavanje. Ne postoji jedinstven. pozitivna porodična anamneza za postojanje psihičkog poremećaja. dok je oko 75% u šoku. doživljaj da se osoba ne nalazi na mestu gde se dogodio traumatski dogadjaj. 2. Ovo bi bili obrasci odbrane od intenzivnih i bolnih osećanja kojima je osoba preplavljena. raznovrsnim telesnim simptomima i ponašanjem nalik onom kod konfuznih.

Tokom prvih dana i nedelja posle traumatskog doživljaja najvažnije je da se haotični doživljaji pacijenta uobliče i sistematizuju. psihički šok Diferencijalna dijagnoza • PTSD • Akutna psihoza • Mogućnost organske etiologije simptoma ( povreda glave ) • Simulacija Tok i prognoza Po definiciji traje kartko od 2 dana do 4 nedelje. dok se isti poremećaj javio samo u 17% ispitanika koji nisu imali akutnu reakciju na traumu. zamor u borbi. Prema jednom istraživanju kod 56% vojnika je došlo do prerastanja akutne rakcije na traumu u PTSD. Izvesno je da pojava posttraumatskog poremećaja delom zavisi i od vrste traume kojoj je osoba izložena. pa tako odredjene traume nose veći rizik izazivanja PTSD. direktivne i fokusirane na ono što je dominantno u kliničkoj slici. a u slučaju hiperaktivnosti kupiranje se vrši beta blokatorima ili klonidinom. Druga istraživanja pokazuju da se u 80% slučajeva osoba sa akutnom reakcijom na traumu nakon saobraćajne nesreće. ne treba koristiti kada se radi o pogoršanju simptoma koji su već postojali Uključuju se akutna krizna reakcija. POSTTRAUMATSKI POREMEĆAJ (PTSD) Definicija PTSD se definiše kao skup manje više specifičnih simptoma koji se pojavljuju posle izvesnog perioda od pretrpljene teške traume u kojoj je život osobe bio ugrožen ili je osoba bila svedok nečije patnje ili smrti. važno je pacijenta ohrabriti da se suoči sa raznim komponentama traume koju je preživeo i nikako ga ne podržati u nastojanjima da se od traume brani pokušavajući da je zaboravi ili izbegavajući sve što kod njega budi sećanja na ono što mu se dogodilo. Ako je potrebna sedacija daju se BD. da bi pacijent mogao da razume šta se dogodilo i da prihvati osećanja koja u vezi sa tim ima i realno proceni posledice traume.3% (7-8%). Karakteristčni simptomi su razni oblici ponovnog proživljavanja traumatskog dogadjaja. simptomima hiperaktivnog autonomnog nervnog simptoma i ponašanjem koje ukazuje na dublje promene ličnosti. Opšti stav terapeuta treba da je optimističan. kriminalnog akta razvija PTSD. Lečenje Terapijske intervencije bi trebalo da budu relativno jednostavne. U lečenju nesanice koriste se BD ili nebenzodijazepinski hipnotici.g Epidemiologija Lifetime prevalenca iznosi izmedju 1 i 12. ali realan. Oni su često praćeni izbegavanjem svega što podseća na traumu. Kao posebna dijagnostička kategorija uveden je u DSM III 1980. kratkotrajno. Da bi se sprečilo hronificiranje simptoma.• • Ovu dg. Veća je verovatnoća da će se 47 . Ukoliko traje duže ima komplikovanu kliničku sliku i onesposobljava osobu za funkcionisanje. krizno stanje. Nejčešće simptomi potpuno iščezavaju ili dolazi do njenog prerastanja u PTSD.

i posle silovanja (49%). fizičkog zlostavljanja i kidnapovanja (53. tj.3%) i pronalaženja mrtvog tela (0.2%) Žene i muškarci se razlikuju u odnosu na tip traume koju dožive. • Traumatske uspomene se objašnjavaju i preko teorije o emocionalno. a zajednički imenitelj predstavlja selektivna obrada podataka o traumi. Istraživanja su pokazala da su najznačajniji činioci rizika za pojavu PTSD oni koji su u vezi sa samom traumom. pretpostavlja se da PTSD karakteriše zatajivanje prvog sistema pamćenja ( zbog patoanatomskih promena u hipokampusu. Psihološki aspekti Bihevioralni model determiniše PTSD preko mehanizama klasičnog uslovljavanja . kao i činioci čije je dejstvo najizraženije u periodu neposredno posle pretrpljene traume. pretpostavke o PTSD su samo jednim delom psihodinamičkog karaktera. Pretpostavlja se da sledeći psihološki činioci i mehanizmi mogu objasniti traumatske uspomene: • Jedna od mogućnosti je poremećen odnos izmedju dva sistema pamćenja. Ono što imamo su hipoteze i teorijske postavke. izbegavanjem odgovarajućih draži. Pored ovoga. a takodje su češće svedoci nečije smrti. nego nakon prirodne katastrofe (3. pažnja je usmerena na izmenjene obrasce razmišljanja i prosudjivanja. a održavanje simptoma se objašnjava preko operantnog učenja.8%). neophodna je sklonost koja se odredjuje kako na biološkom. koji je samo situaciono pristupačan. zlostavljanje u detinjstvu. Do sada nije formulisan jedan integrativni model PTSD. Etiologija Traumatski dogadjaj je obavezni etiološki činilac. zbog toga što je ta obrada bila sprečena Psihodinamički pristup Još je Frojd pretpostavio da se traumatska neuroza pojavljuje kada je osoba iscrpla mogućnosti prilagodjavanja i pribegla primitivnijim odbrambenim mehanizmima u sklopu procesa označenog kao prisila ponavljanja. Kod žena je češće sekszualno nasilje. dok su muškarci češće izloženi traumatskim situacijama u ratovima i prilikom fizičkih napada. Drugi psihološki modeli kao ključnu karakteristiku iznose ponovno proživljavanje traumatskog doživljaja kroz slike i misli koje se nameću i stalno ponavljaju . ali on nije dovoljan da bi se razvio PTSD. možda) zbog čega ne može neutralisati drugi sistem pamćenja. Ako se simptomi pojave brzo posle traumatskog dogadjaja veća je verovatnoća da se kasnije razvije klinička slika PTSD. jednog koji je pristupačan volji i drugog. tako i na psihološkom nivou. • Rahman (2001) iznosi pretpostavku da je PTSD posledica nepotpune emocionalno-kognitivne obrade traumatskog doživljaja.8%). saobraćajne nesreće (2. silovanje. U kognitivnom modelu PTSD. Te slike i misli bude sećanja na traumu i za posledicu imaju hiperaktivnost ANS i promene u ponašanju. U novije vreme.PTSD pojaviti posle zarobljavanja.kognitivnoj obradi traume i CB teorija. 48 .

kao i pojedini prizori koji se pacijentu nameću i stalno 49 . što znači da je život pacijenta ili nekog drugog bio direktno ugrožen. strah da će osoba postati destruktivna 4. koji je posledica osećaja bespomoćnosti da se spreči smrt ili druge posledice traumatskog dogadjaja. osećanje krivice zbog preživljavanja traumatskog doživljaja 5. Disocijativni odbrambeni mehanizmi pomažu da se neprijatna osećanja drže van domašaja svesti ali sama snaga tih osećanja ih vraća traumatizovanoj osobi . a na okolinu projektuje bes i osećanje krivice. Na nivou neurotransmiterskih sistema postoje pretpostavke o poremećaju koji uslovljava sprečavanje inhibitornog dejstva GABA. što se ispoljava kroz nametljivo ponavljanje sećanja na traumu. bes spram svega što se smatra mogužim uzrokom traume Traumatska iskustva uglavnom aktiviraju primitivnije mehanizma odbrane negaciju i projekciju. zbog čega može predstavljati ogromnu narcističku traumu. stid zbog osećaja praznine i bespomoćnosti 7. napetost. Pre pojave kliničkih manifestacija ovog poremećaja osoba na traumu reaguje strahom. Za serotonin se veruje da utiče na povećanje lučenja CRF. Dejstvo dogadjaja koji direktno ugrožava osobu drugačije je od onog u kom je osoba svedok nečije smrti ili mučenja. strah da će se trauma ponoviti 8.Tako Horowitz ističe da je ključna karakteristika PTSD pokušaj da se obrade. strah da će se osoba identifikovati sa žrtvama 6. Vrsta traumatskog doživljaja je važna zbog načina na koji dogadjaj deluje na osobu kao i zbog značenja koji on za nju ima. što pojačava doživljaj gubitka kontrole i bespomoćnosti i na brutalan način poništava svaku fantaziju o ličnoj neranjivosti i suočava nas sa sopstvenom konačnošću . razdražljivost. On je definisao nekoliko psiholoških pojava tipiučnih za period nakon traumatskog dogadjaja: 1. Tipični način su snovi i noćne more. Klinička slika PTSD se ispoljava na različite načine . Biološki aspekti Do sada nisu otkrivene patoanatomske i patofiziološke promene specifične za PTSD. krivica zbog sopstvenog besa ili destruktivnih želja 3. stalni oprez i iščekivanje da se nešto loše dogodi. Ipak. PTSD je najpre odredjen traumatskim dogadjajem. uobliče i inegrišu preplavljujuće informacije naizmeničnim negiranjem traumatskog doživljaja i prisilnim ponavljanjem traume kroz noćne more. Na NMR se mogu videti smanjena veličina i atrofija hipokampusa. tugovanje 2. Traumatski dogadjaj je obično neočekivan i nepredvidiv. pa se biološki modeli nalaze na nivou spekulacija. razgovora ili ljudi koji asociraju na traumu. tipično je ponovno proživljavanje traume. slike i dr. jednokratni traumatski dogadjaji imaju drugačiji efekat od onih koji se ponavljaju. izbegavanje odredjenih situacija. Isto tako. suženi opseg emocionalnog doživljavanja. što dovodi do pojačanog regaovanja na stres. On isključuje stresogene dogadjaje i situacije koje ne podrazumevaju životnu ugroženost. Negiraju se sopstvena osećanja. Najupečatljivije ispoljavanje se odnosi na ponovno proživljavanje traume. teškoće u prisećanju detalja vezanih za traumu.

napetog iščekivanja podsećaju na one u generalizovanom anksioznom poremećaju. osećanje krivice. doživljaj da ništa nema smisla. Poremećaji pamćenja mogu uzeti različite oblike. Ponekad slike. osećaj besperspektivnosti. U vezi sa smanjenim opsegom emocionalnog reagovanja nalazi se gubitak uobičajenih interesovanja za ljude. Ponekad se u ranoj fazi mogu javiti depersonalizacioni i derealizacioni fenomeni. Sva ova ispoljavanja se karakterišu doživljajem da pacijent nema kontrolu nad njima. Ovi simptomi se ispoljavaju na različite načine : nesanica. Naročito osećaj odbačenosti i zaborava. Češće se javlja kod poražene strane. te ih prati snažno osećanje bespomoćnosti. radna onesposobljenost. razdražljivost i izlivi besa. što može biti posledica disocijacije. te su ona zato neprijatna. pacijent nije u stanju da ima bilo kakva osećanja. selektivne smetnje u koncentraciji. naročito zbog korišćenja alkohola i PAS Po povratku iz rata odnos društva je jedan od značajnih činilaca za pojavu PTSD. i mogu se ponavljati više puta u toku dana. razdražljivost i agresivnost. Ispoljavanja PTSD mogu biti specifična i u odnosu na vrstu pretrpljene traume. Simptomi koji ukazuju da je pacijent u stanju stalnog. zloupotreba alkohola i pas. samoubistvo. Komplikacije: poremećeni bračni odnosi. Pacijent ne može da se seti nekih važnih detalja vezanih za traumatski doživljaj. već je ono posredno. uznemiravajuća ili bolna. Trauma se može ponovo proživljavati samo ako pacijent nije izgubio svest tokom traumatskog dogadjaja. Tipične manifestacije su: Povlačenje i usamljivanje. Varijeteti kliničke slike PTSD opisuju se kao parcijalni i kompleksni. pacijenti pokušavaju da izbegnu sve što može da ih aktivira. kao mehanizma odbrane (dolazi do odvajanja sećanja od osećanja koja su ih pratila). preosetljivost na zvučne draži. Pošto su simptomi ponovnog proživljavanja traume neprijatni i bolni. kroz igru koja se stalno ponavlja. snovi su više difuzni. Osećaj otudjenosti može kod obolog aktivirati osećaj krivice. a somatski simptomi češći (bolovi u stomaku ili glavobolje). Kod mladje dece klinička slika se razlikuje donekle u odnosu na odrasle. Simptomi PTSD mogu se pojaviti prvi put tek posle nekoliko meseci ili godina od traumatskog dogadjaja. Trauma zbog zatočeništva u logorima ili zatvorima 50 . scene i prizori mogu imati karakter vidnih halucinacija ili iluzija. Trauma kod vojnika koji su učestvovali u borbi Etiološki činioci kod ovog oblika poremećaja odnose se na : • okolnosti pod kojim je osoba otišla u rat • stalnu životnu ugroženost tokom borbi • loše odnose medju vojnicima • dezinhibovano ponašanje zbog okolnosti. Somatski simptomi se mogu javiti ali redje. dogadjaje i aktivnosti.ponavljaju. Retko su ovi simptomi naglašeni i tada je somatski obrazac reagovanja na stres delimično ili u potpunosti zamenjuje raznovrsna emocionalna ispoljavanja posle pretrpljene traume. Nema tipičnih simptoma ponovnog proživljavanja traume . a iz repertoara emocionalnih ispoljavanja kao da su ostali samo bes i strah.

Kod velikog broja pacijenata postoje značajne fluktuacije. Trauma kod žrtava prirodnih nesreća i katastrofa Ukoliko akutna reakcija na traumu preraste u PTSD onda on ima relativno dobru prognozu. Po povratku ove osobe prolaze kroz dodatni stres prilagodjavanja na novu sredinu. Kod polovine se sreće potpun oporavak. Sa druge strane u nekim slučajevima simptomi traju godinama. Diferencijalna dijagnoza • Akutna reakcija na traumu • Poremećaj prilagodjavanja • Egzacerbracija hronične psy • Akutna psyhotična ispoljavanja druge etiologije • OKP • Disocijativna stanja. često imaju izlive besa. poremećaj raspoloženja. tehnike relaksacije uz bihevior. Trauma kod žrtava silovanja. EMDR (Desenzitizacija i ponovna obrada preko pokreta očnih jabučica). zloupotreba alkohola (kod ½ muškaraca. „umrtvljenost“ osećanja i izbegavanje „provokativnih“ draži. stanja straha (kod 1/3) . izrazita bespomoćnost i nepredvidivost zbivanja. bihevioralne i CBT. slike i snove. Lečenje Zahteva strogo individualni pristup. Upečatljivo je emocionalno otudjenje. Poremećaj u funkcionisanju ANS. Žrtve silovanja često gube svako sammopoštovanje. Trauma kod žrtava saobraćajnih i drugih nesreća prouzrokovanih ljudskim činiocem Često se kao posledica javlja fobični strah od vožnje. Ako je strah praćen izbegavanjem. osećaju se postidjeno i poniženo. Odnos društva prema njima je ambivalentan. Psihoterapija kombinacija suportivne. Dijagnoza Prema kriterijumima MKB 10 Dg. epidemije. izmenjeno ponašanje –nije presudno. imaju doživljaj da su prljave. ponekad i želju za osvetom. psihološka tortura. i kod 1/3 žena) i PAS (marihuana) . razvija se slika koja liči na fobiju. granični poremećaj ličnosti Tok i prognoza Tok oboljenja je raznolik. 51 . Potpuno izlečenje nije realan cilj. izgadjivanje. posebno partnersko i sex funkcionisanje. oružane pljačke ili drugog kriminalnog čina Ovakve osobe nakon traume postaju nepoverljive. Komorbiditetne veze posttraumatskog poremećaja Opšta stopa psy komorbiditeta iznosi 62-88%: depresija (u 50%). neograničena izloženost svim oblicima maltretiranja i neizvesnost nastupanja smrti. često okrivljuju sebe za ono što ime se desilo. Prognoza je lošija što simptomi duže traju.Osnovne karakteristike predstavlja doživljaj potpunog gubitka kontrole nad sopstvenim životom. Postoji jasna potvrda o postojanju traume. Dodatni činioci su: podsticanje borbe za preživljavanje. Ovaj vid traume nekad trajno narušava interpersonalne odnose žrtve. psihogeni bol. je verovatna ako je od TD do ispoljavanja poremećaja prošlo najmanje 6 meseci. prisutna su stalno ponavljajuća i nametljiva proživljavanja traume kroz sećanja.

adolescentima i starijim licima. Ponekad se mogu javiti i telesni simptomi (somatizacija). POREMEĆAJ PRILAGODJAVANJA Definicija Poremećaji prilagodjavanja predstavljaju heterogenu grupu nepsihotičnih poremećaja čija je zajednička karakteristika da su se pojavili u kontekstu neke stresogene situacije ili dogadjaja veoma različitih razmera i posledica. nebenzodijazepinski hipnotici kod nesanice. Stresogeni dogadjaj se odnosi na nešto što se jednom odigralo i okončalo. očaj ili strah. revrzibilnost. dok se relativno često javljaju i druga emocionalna ispoljavanja kao što su ljutnja i osećaj krivice. raznovrsni simptomi straha i/ili depresije su relativno blagi. hronična organska bolest) Način na koji stresogeni dogadjaj/situacija remeti biopsihosocijalnu ravnotežu osobe zavisi od njegove prirode.Lečenje lekovima SSRi. sa naglašenom impulsivnošću i agresivnnošću. Etiologija Pretpostavke o etiološkim činiocima su sledeće: • Postojanje izvesne predispozicije ( osobe sa poremećajem ličnosti teže podnose stresogene dogadjaje) • Naročito su predisponirane osobe sa rigidnom strukturom i rigidnim obrascima ponašanja . inhibitori MAO. koje jako drže do kontrole • Loši objektni odnosi u detinjstvu • Karakteristike stresogenog dogadjaja ili situacije (priroda. delom i zbog veće verovatnoće da budu izloženi stresogenom dogadjaju ili situaciji. kao i posebno značenje koje imaju za pojedinca • Kumulativni efekt izloženosti jednoj stresogenoj situaciji može da oslabi sposobnost podnošenja druge stresogene situacije ili dogadjaja Klinička slika Početni simptomi se mogu videti neposredno posle stresogenog dogadjaja/situacije ili 1-3 meseca posle toga. i koje mogu ali ne moraju fluktuirati u intenzitetu. U populaciji odraslih postoje indicije da je poremećaj dva puta češći kod žena. iza koje se uglavnom kriju emocionalna doživljavanja kao što su tuga. ali su pokušaji retki. pa i socijalna izolacija. Kod nekih pacijenata je naglašeno povlačenje iz socijalnih interakcija. intenzitet. Neki od pacijenata imaju suicidalne ideacije. ali i od načina na koji ih osoba doživljava i tumači. Kod dece i adolescenata se često vidja dramatično izmenjeno ponašanje. kontekst ). Stresogena situacija označava nepovoljne prilike tokom dužeg vremenskog peridoa. 52 . mada se može ponavljati. TCA. trajanje. Ako kliničkom slikom dominiraju agresija i bes efekta imaju antikonvulzivi. Klinička slika varira od slučaja do slučaja. Kod mladje dece su izraženiji regresivni trendovi (eneureza). kao i u odnosu na posledice koje izazivaju (hronično napeto stanje u braku. Pretopstavlja se da je rizik veći u nižim socioekonomskim klasama. Epidemiologija Prevalenca poremećaja iznosi 2-8% mdju decom. Za redukciju vegetativne hiperaktivnosti koristi se klonidin.

Ako klinička slika perzistira duže od 6 meseci potrebno je revidirati dijagnozu. AD retko). Konverzivni poremećaji se odnose na voljno motorne i senzitivne i senzitivne funkcije. za razliku od somatizacije gde dolazi do transformacije u vegetativnu inervaciju. Suština je da se pacijentu pomogne da bolje razme svoje reagovanje. ne mogu da odgovore na radne obaveze. 1. Dijagnoza Postavljanje dijagnoze prema kriterijumima MKB 10. Farmakoterapija ima ograničeno mesto u lečenju ( BD po potrebi. Konverzivni poremećaj Mehanizam konverzije podrazumeva da se neurotični konflikt razrešava tako što se preobraća. a disocijativni na pamćenje i identitet. Podataka o prošlosti osobe i karakteristika njene ličnosti 3. Prognoza je u načelu povoljna. konvertuje i reprezentuje kao fizički simptom. Lečenje U terapiji se koriste različite psihoterapijske tehnike kao što su suportivne tehnike i intervencije u krizi. strepe da se neće ponašati odgovorno ili veruju da su podlegli stresu. hospitalizam kod dece Isključuje se: Separaciono stanje straha u detinjstvu Diferencijalna dijagnoza Ova grupa poremećaja definisana je kao rezidualna kategorija. Zajednička karakteristika disocijativnog i konverzivnog poremećaja je parcijalni ili potpuni gubitak normalne integracije izmedju: sećanja prošlih dogadjaja. reakcija tugovanja. zavisi od pažljive procene odnosa izmedju: 1. sadržaja i težine simpotma 2. neposrednih sećanja i kontrole pokreta tela. DISOCIJATIVNI (KONVERZIVNI) POREMEĆAJI Predstavljaju poremećaje ranije poznate pod nazivom histerična neuroza sa dva podtipa: konverzivni i disocijativni. što znači da je za postavljanje dijagnoze potrebno najpre isključiti ostale psihičke poremećaje. Uključuju se: kulturološki šok.Pacijenti se često žale da nisu u stanju da se bore sa problemima. prevazidje negativne posledice stresogenog dogadjaja/situacije i da obogati svoj repertoar mahanizama za suprotstavljanje stresu. senzorne ili motorne prirode. svesnosti identiteta. Oblika ispoljavanja. Konverzivni fizički simptomi se dele na: 53 . Akutna reakcija na stres i PTSD Reakcija na stresogene dogadjaje Normalno i patološko tugovanje Tok i prognoza Ovi poremećaji se pojavljuju u roku od 1-3 meseca od stresogenog dogadjaja. i očekuje se da se oboleli nakon 2-3 meseca vrati na uobičajeni nivo funkcionisanja. a odnosi sa prijateljima i poznanicima se često poremećeni. Stresogenog dogadjaja/situacije ili životne krize Mora se utvrditi jasno postojanje 3.

gubi se osećanje o sopstvenoj realnosti. pseudokovnulzije 3. 1991). čudni ponovljeni pokreti položaja tela – kontrakture. Smatra se da je histerija bila najčešći neurotski poremećaj od sredine 19. urinarna retencija • Diskinezije („napadi“). naročito u razvijenim zemljama. Disocijativni poremećaji su grupa neurotskih psihopatoloških stanja. Histerične osobe su uvek „igrale uloge“ koje društvo. lupanje. do 70-tih godina dvadesetog veka. dok su bezazleni primeri • 54 . Kada se promene odigravaju u sferi svesti osoba ne može da se seti značajnih ličnih doživljaja. mlataranje. Ako je pogodjeno motorno ponašanje. tj. posebno inteligencije. koja se karakterišu iznenadnom. oblast anestezije 2. paralize. Kod ovih poremećaja dolazi do oštećenja svesne kontrole sećanja i senzacija do stepena koji može varirati iz dana u dan ili iz časa u čas. psihogene konvulzije 1.psihogena neosetljivost i gubitak sposobnosti percepcije čulima 1. svesti. nevoljni pokreti). prolaznom izmenjenošću normalne integrisanosti funkcije svesti. pokreta tela. percepcije. halucinacije • Paralize (motorni simptomi i deficiti) – psihogeni poremećaj mišića 1. udaranje (često se pogoršavaju kada se obrati pažnja na pacijenta) 2. Ako dodje do izmene identiteta. tikovi 2. afonija 2. pamćenja i identiteta) pri čemu su delovi Ega rascepljeni od glavnog protoka svesnog. Danas je vrlo redak. slepilo 3. identiteta i motornog ponašanja. Epidemiologija Istraživanja pokazuju da ispoljavanja disocijativnih simptoma u mnogome zavise od istoriskih okolnosti (pospešuju ili suzbijaju njihove manifestacije). gluvoće 4. navike i običaji pojedinih kultura od njih očekuju. U ovoj grupi se nalaze: • Disocijativna amnezija • Disocijativna fuga • Disocijativni stupor • Stanje transa i zaposednutosti • Poremećaj duple ili višestruke ličnosti Definicija Danas preovladjuje mišljenje da je disocijacija iznad svega reakcija na traumu. pa se preuzme novi. psihogenog porekla. pseudokonvulizije. Zastupljenost u opštoj populaciji iznosi 5-10 % (Ross. dolazi do različitih ispada (pareze. Disocijativni poremećaj Karakteriše se pojavom simptoma koji nisu u svesnom uvidu ( radi se o defektu mentalne integracije. hemiplegiije ili hemipareze 3.Senzorne simptome ili deficite. paraliza ili pareza 4.

Istraživanja su pokazala da kod žena ovaj poremećaj uglavnom nastaje zbog emocionalnih i sex konflikata. Istakao je da disocijativno-konverzivni simptomi nastaju aktivnim izbcivanjem psihičkih sadržaja iz svesti i njihovim prebacivanjem u domen dinamički nesvesnog. Analiza histeričnih pacijenata pomogla je Frojdu da histerične simptome odredi kao proizvod kompromisa izmedju želja i zabrana. inverziju. gde se telo koristi kao mesto figurativnog predstavljanja potisnutog osnovnog konflikta. Etiologija I dalje postoje različita. prethodno telesno oboljenje. obolela osoba u jednom 55 . pri čemu su kod žena ispoljavanja polisimptomatska. primitivnijih osoba. kao i zbog sociokulturalnih činilaca. u obliku relativno neasimilovanih ideja. disocijativni poremećaj nastaje zbog sužavanja polja svesti i tendencije ka disocijaciji i oslobadjanju ideja i funkcija koje konstituišu ličnost.kada je njihovo prirodno pražnjenje blokirano ekscitacija koja izrasta iz afektivne ideje se kovertuje u somatski fenomen. Javlja se kod primitivnijih osoba sa malim sposobnostima. višestruke identifikacije. posebna organizacija karaktera. Po Žaneu. Otkriće dečije sexualnosti otvorilo je put Frojdu da odredi konfliktno jezgro histerične neuroze. Pod ovim pojmom Frojd je podrazumevao potiskivanje neprihvatljivih afekata. Predisponirajući faktori Klinička praksa je pokazala da poremećaj pospešuju : porodična sklonost. Godine početka U 50% slučajeva disocijativni poremećaj se ispoljava izmedju 15 i 25.a kod muškaraca psihogenog gubitka pamćenja i fuge.godine života. za razliku od muškaraca kod kojih je simptomatologija siromašnija. Pol odnos je 3:1 u „korist“ žena. Objašnjenja za ovakvu distribuciju su na nivou spekulacija (zbog svoje prirode žene su sklonije histeriji. Kao i san. Psihodinamičke teorije Prva shvatanja prirode disocijativnih poremećaja potiču od Žanea (1894. ali njihova zastupljenost ne zavisi od socio-ekonomskog statusa.godine. često suprotstavljena mišljenja. a kod 10% nakon 45. nastalo van voljne kontrole. 1907). simptom predstavlja način ostvarivanja želje i trpi iste preobražaje kao i onirička aktivnost – kondenzaciju. Disocirane ideje i funkcije nastavljaju da budu aktivne i autonomno funkcionišu .muške dominacije ). tj. Zbog fiksacije na Edipalnom stupnju. a kod muškaraca se povezuje sa situacijama prinude. stvaraju simptome koji se u svesti pojavljuju kao nešto misteriozno. to jest nemogućnost subjekta da razreši Edipov kompleks i izbegne strah od kastracije. prolaznog osećanja čudnovatosti ili odsutnosti znatno češći. Takodje je nadjeno da je kod žena češća slika disfonije i mutizma . prisustvo konverzivnih simptoma kod drugih vašnih osoba iz okoline. pomeranje. Obrazovanje i socijalni status rasprostranjeno je mišljenje da se disocijativni i konverzivni poremećaji češće javljaju kod manje obrazovanih.disocijacije poput hipnoze na putu . Frojd je takodje pomerio težište sa organskog na psihičko i postavio temelje teorije konverzije. ekstremni psihosocijalni stres. koji je disocijaciju definisao kao stanje izmenjene svesti koje nastaje kada se osoba priseća emocionalno-traumatskih dogadjaja koji dugo istrajavaju u psihičkom. Porodica ovi poremećaji imaju sklonost da se porodično grupišu.

trenutku u svom životu. zbog nespremnosti za takve zadatke.histerična paraliza dovodi do nestanka straha čim se pojavi). oni se razlikuju po načinu na koji to obavljaju. 83% je ispoljavalo disocijativne simptome. histerija bi predstavljala „karikaturu ženstvenosti“ ( predimenzionirano normalno ponašanje žena) nastalo zbog socijalnog ugnjetavanja. Biološke teorije Još je Kretchmer tvrdio da je histerija biološki i hereditarni poremećaj.konverzivni poremećaj uporedjivao sa ponašanjem životinja u situacijama životne opasnosti. regredira i vraća se na fiksacione tačke povezane sa Edipovim kompleksom. Socijalne i komunikacione teorije Po sledbenicima ove teorije. On je disocijativno . Bihevioralne teorije Ove teorije odredjuju konverzivne simptome kao reakcije na intenzivan stres i oni predstavljaju naučene obrasce ponašanja koji treba da umanje napetost i strah ( pr. Utvrdjeno je da 63 od 98% žena lečenih bolnički na psihijatriji ima istoriju fizičkog ili sex zlostavljanja u detinjstvu. odlažu neophodnu razradu traume za kasnije. Iako i disocijacija i potiskivnje predstvljaju mehanizme odbrane kojima se neprihvatljivi sadržaji isključuju iz svesti. i nju može mobilisati trauma. dolazi do vertikalnog rascepa tako da psihički sadržaji egzistiraju u nizu paralelnih svesti. sa mnom nešto nije u redu. Neki istraživači iznose tezu o udruženosti disocijativnog poremećaja i poremećaja ličnosti (disocijativni poremećaj češći je kod žena dok je poremećaj ličnosti 56 . sem toga. kao i oslobadjanje od neprijatnih i teških obaveza. izvini. Sekundarna dobit omogućava oboleloj osobi da pribavi pažnju. ljubav i zaštitu značajnih osoba iz okoline. to je jače od mene. smatrajući histerične simptome obrascima odbrana. Razvoj simptoma omogućava obolelom primarnu i sekundarnu dobit. Novija psihoanalitička shvatanja ističu da je histerija simulacija bolesti. U slučaju potiskivanja stvara se horizontalni rascep i materijal se prebacuje u dinamičko nesvesno. ja sam bolestan. kada treba da realizuje nagonske potrebe i ustali sex ponašanje. čiji se sadržaji mehanizmom potiskivanja pretvaraju u histerične simptome. verovatno prenaglašenog normalnog ponašanja. ovaj model se koristi kao reakcija na zabranjene Edipalne želje za roditeljem suprotnog pola ( mobilišu ga konfliktne želje ) . pri čemu disocijacija predstavlja odbranu od traume. Kod disocijacije. a simptomi konverzije zapravo su neizgovorene poruke koje imaju vrednost socijalno komunikativnih činilaca. Ta poruka ima sledeća značenja: brini se o meni. Izvor telesnih simptoma bio bi u telesnim osećanjima. pa se danas smatra da je većina njih nastala kao posledica dejstva stresa i traume. sa jedne strane i sa druge. Savremena dinamička psihijatrija ponovo je vratila disocijativne poremećaje u centar svog interesovanja. svojstvenog strukturi i funkciji CNS u procesu preživljavanja. Disocijativne odbrane imaju dvostruku ulogu: pomažu žrtvama da izmaknu traumi u trenutku kada se ona dešava. Ovo dovodi do razbuktavanja starih i nerazrešenih konflikata. Iz ove grupe . Primarna dobit se sastoji u tome što se nesvesni sadržaji konflikta (povezani sa seksualnim i incestuoznim idejama) i dalje drže van dometa svesnog doživljaja (u susprotnom bi bili neprijatni i zasrašujući).

bolovi u grudima. bolovi u ekstremitetima. depresivna osećanja. umor. u zavisnosti od pola osobe. Mogu da imitiraju sva medicinska. Ovo daje prostor za pretpostavku da . bolovi u ledjima. stalno se ponavljaju u različitim kombinacijama i ne mogu se objasniti organskim uzrocima. dok se u DSM IV u somatoformni i disocijativni poremećaj. posebno neurološka oboljenja. nesvestica. Klasifikacija Histerija nikada nije mogla biti kalsifikovana kao jedinstven entitet zbog svoje polisimptomatske kliničke ekspresije U MKB10 se klasfikuje u okviru posebne grupe neurotskih poremećaja .predominantan kod muškaraca). isti etiološki i patogenetski činilac može da dovede do različite . napadi straha. ili nekad podudarne kliničke slike. udruženi bolovi. dispneja. Disocijativni simptomi počinju naglo i burno i isto tako završavaju. zamagljenost pred očima. iza kojih najčešće stoji posebna organizacija ili poremećaj ličnosti (histrionični). Simptomi se ispoljavaju dramatično. palpitacije. sa dominacijom poremećaja svesti i osećanja identiteta. nepodnošenje hrane. slabost. naduvenost stomaka. dispareunija. vrtoglavica. nerad zbog toga što se loše oseća. plakanje. Svoj razvoj konverzivni simptomi započinju tiho i pokazuju tendenciju da dugo traju. muka. bolovi u stomaku. anoreksija. praćeni brojnim telesnim smetnjama i specifičnim oblicima ponašanja. MKB10: • Disocijativni gubitak pamćenja • Disocijativna fuga • Disocijativni stupor • Stanja transa i poremećaji zaposednutosti • Disocijativni poremećaj pokreta i senzibiliteta • Disocijativni poremećaj motorike • Disocijativna konvulzija • Disocijativna anestezija i senzorni gubitak • Mešoviti disocijativni poremećaj • Ostali oblici disocijativnog poremećaja o Ganserov sy o Poremećaji u vidu višestruke ličnosti • Prolazni disocijativni poremećaj u detinjstvu i adolescenciji Klinička slika Klinička slika disocijativnog poremećaja je veoma kompleksna i polisimptomatska. opstipacija. Njihov nastanak precipitiraju : o Podsećanje na neprijatne uspomene o Psihička ili fizička trauma o Porodični problemi o Ekonomski problemi o Želja da se izbegne kazna o Konflikti iz svakodnevnog života Opis karakterističnih kliničkih simptoma Perlya i Guzea (1962):  Nervoza. 57 .

Brz oporavak je pravilo. dizurija. Gubitak pamćenja je obično vezan sa traumatskim dogadjajima i može da bude delimičan i selektivan.Centralni psihopatološki sadržaj je gubitak pamćenja koji je karakterističan i veoma specifičan simptom. Emocionalna stan ja koja ga prate su raznovrsna i stalno variraju (zbunjenost. selektivan (nemogućnost osobe da se seti nekih. Disocijativni gubitak pamćenja (psihogena amnezija) Definicija Karakteriše se gubitkom pamćenja za važne. Praksa pokazuje da poremećaj prestaje naglo.. Komplikacija nema. Nekada je sastvani deo kliničke slike besciljno lutanje. Epidemiologija Predstavlja nejčešći disocijativni poremećaj. patnja ili mirno prihvatanje). a suviše je veliki da bi se objasnio običnom zaboravnošću ili zamorom. uglavnom prvih par sati koji prethode neprijatnonm dogadjaju) .. bračna rastajnja i razvodi i pokušaji samoubistva. a oblik u kom će se one ispoljiti zavisi od snage precipitirajućih činilaca i karakteristika ličnosti. što nije izazvano organskim poremećajima. ali se često javlja i kod mladih muškaraca u ratnim uslovima. opšti (najredji. Dok traje gubitak pamćenja. retko se ponavlja. osoba je zbunjena.. posle nekog ozbiljnog psihosocijalnog stresa. i veoma zabrinuta.. Ali su epidemiološki podaci ograničeni ili nepoznati. ali ne svih dogadjaja koji su se desili u odredjenom vremenskom periodu) . dezorjentisana. Dijagnoza Prema MKB 10: • Delimičan ili potpun gubitak pamćenja za skorašnje dogadjaje. nepravilnost menstrualnog ciklusa. osoba ne može da se seti svih dogadjaja vezanih za odredjeni vremenski period. a oporavak je kompletan. traumatske ili stresne prirode • Ne postoje organski moždani poremećaji. Kliničke komplikacije Najčešće su ponavljane operacije. zavisnost od lekova. Karakteristike histerične ličnosti Histerične osobine verovatno postoje kod svih normalnih ljudi. misli o smrti. kada osoba zaboravlja sve što se dešavalo u periodu pre neprijatnog dogadjaja) i stalan (nesećanje od odredjenog trenutka pa sve do momenta ispitivanja). dok je kompletni gubitak pamćenja redak i obično je deo disocijativne fuge. intoksikacija ili ekscesivni zamor Diferencijalna dijagnoza 58 . nedavne dogadjaje. Češći kod žena... a eventualna osiromašenja su minimalna i privremena (traju samo dok su simptomi prisutni). fobije. koje retko traje duže od dan ili dva. afonija..dismenoreja. Klinička slika Počinje naglo i iznenadno. Klinička slika ukazuje da postoje četiri oblika gubitka pamćenja: ograničen (najčešći.

anoksička amnezija.v. mnogo je češće da je integrisanost na nižem nivou. karakteristike disocijativnog gubitka pamćenja 59 . kada novi identitet nije kompletan. prema MKB 10 potrebno je ispuniti sledeće kriterijume: 1. delirijum. kao i da se češće javlja tokom rata ili elementarnih nepogoda. Hipnoza je tkdj. Klinička slika Osnovne karakteristike kliničke slike su: poremećaj svesti. Poremećaj se retko ponavlja. WK sy. Disocijativna fuga Definicija Karakteriše se iznenadnim i neočekivanim napuštanjem kuće ili radnog mesta i odlaskom na putovanje. povleče se veoma sporo. uključiti se u nove socijalne aktivnosti. Epi.postkontuziona stanja. infekcije mozga. bolesti metabolizma. oporavak je potpun. i izraženiji su za novije nego za starije dogadjaje. Praćena je preuzimanjem novog identiteta i nesećanjem na prethodni. Gubitak pamćenja može se povratiti i. dezorjentacija.Disocijativni gubitak pamćenja treba pažljivo razgraničiti od mnogih drugih medicinskih stanja i psihijatrijskih poremećaja i bolesti.slika je znatno kompleksnija: do tada mirna i povučena osoba naglo postaje otvorenija i komunikativnija. Ukoliko osoba u toku poremećaja preuzima novi identitet kl. nedostatak pažnje i afektivne smetnje. a osiromašenja zavise od trajanja stresa i samog poremećaja. Kod organskih psihičkih stanja obično postoje i drugi znaci oštećenja nervnog sistema. kao i znaci pomućenja svesti. svadje u braku. Epidemiologija Smatra se da je ovo vrlo redak poremećaj . Poremećaj obično traje nekoliko dana. Iako i ovde postoje poremećaji svesti. oni nisu povezani sa stresom.). EKT.. drugi disocijativni poremećaj. somatoformni poremećaji. prolazna opšta amnezija. Putovanje može biti do ranije poznatog mesta koje ima emocionalni značaj za pacijenta. a ponovno javljanje retko. mesto boravka. bez ranije inhibiranosti.akutni stresni poremećaj. primenljiva. Zavisno od trajanja fuge osiromašenje može biti veće ili manje.postojanje specifičnog impulsa za lutanjem (ovaj impuls nastaje nakon dejstva nekog deklanširajućeg faktora: alkohol. Dijagnoza Za konačnu dg. elementarne nepogode. doživljaj odbačenosti. Medjutim. tumori mozga. Mada za period fuge postoji amnezija posmatračima ponašanje obolelog može izgledati potpuno normalno. Lečenje Prvi cilj lečenja je otklanjanje precipitirajućih traumatskih dogadjaja. ali je najbolji izbor psihoanalitička psihoterapija. aplikacijom kratko ili srednje aktivnih barbiturata ili BD. intoksikacije. postop amnezija. zbunjenost. Demencija. može promeniti ime. kada je stepen integrisanosti optimalan. komplikacija nema. a potpuni oporavak je redak. dezorjenzacija. Tok i prognoza Gubitak pamćenja počinje i završava naglo. pri čemu oboleli sve vreme održava brigu o sebi.

postoji podatak o skorijim stresnim dogadjajima Diferencijalna dijagnoza Disocijativni stupor se mora razlikovati od katatonog. ali ponavljajući niz pokreta . dodir. višestruka ličnost. Stanja transa i poremećaj zaposednutosti Definicija Ova stanja se karakterišu privremenim gubitkom ličnog identiteta i pune svesnosti u doživljavanju okoline. položaju i disanju jasno vidi da pacijent nije ni u snu ni u nesvesti. Etiologija Nastanak poremećaja se objašnjava posebnom strukturom ličnosti i njenim verovanjem da je zaposednuta natprirodnim bićem. Klinička slika Manifestuje se veoma izraženim smanjenjem ili odsustvom voljnih pokreta i normalnog reagovanja na spoljne stimuluse: svetlost. ali ima odbrambenu i zaštitnu funkciju od nekih iskušenja. položaja ili iskaza. simulacija. Pažnja i svesnost mogu biti ograničeni ili koncentrisani na jedan ili dva aspekta neposredne okolinei postoji često ograničeni. 60 . depresivnog i maničnog. To je kompromis kojim se oslobadja jedan deo zadovoljstva i pored društvenih zabrana i potiskivanja. ali se po mišićnom tonusu. Dijagnoza MKB 10: 1. U nekim prilikama osoba deluje kao da ju je preuzela druga ličnost. a ponovno javljanje je retko. stupor 2. Osoba uglavnom sedi ili leži bez pokreta u dugim vremenskim intervalima. nastaje brz oporavak. odsustvo somatskih i drugih psihijatrijskih poremećaja koji bi mogli da objasne stupor 3. zvuk. koja doslovno rukuje njom. Obično prestaje naglo. Tok Poremećaj obično kratko traje. psihogeni gubitak pamćenja. bog. postiktalna fuga.2. Psihoanaliza smatra da su ova stanja zapravo nesvesne simbolske radnje čije je značenje nepoznato. duh. Moguć je izvestan stepen poremećaja svesti. održavanje osnovne brige o sebi Diferencijalna dijagnoza Organski psihički poremećaj. par sati ili dana i uključuje ograničen broj putovanja. prividno svrsishodno putovanje van svakodnevnog ili uobičajenog 3. Disocijativni stupor Definicija Po definiciji je stupor. ali u njegovom nastanku ne učestvuje organski činilac. Govor i spontani svrsishodni pokreti su skoro odsutni. „sila“. Epidemiologija Nema podataka o rasprostarnjenosti ove vrste poremaćaja.

onima koji zaposedaju osobu. nesvestica. I Jung je imao zanimljiva objašnjenja ovih fenomena . Ne smeju da postoje dokazi o fizičkoj bolesti 2. neosetljivost na bol. pa je tako smatrao da je trans i stanje zaposednutosti arhetip. Stepen osiromašenja oštećenjem varira. mada je nemoguće naći objašnjenje simptoma. padanje na zemlju. Obično se nalaze i premorbidne abnormalnosti ličnosti i interpersonalnih odnosa. Treba istaći da pacijent često poriče postojanje porblema i konflikta. tako da izgleda kao da pacijent ima somatski poremećaj. Dijagnoza Osoba u transu se prepoznaje po tome što nije u svom uobičajenom stanju. oduzetost jednog ili više udova. ukočen pogled. Da bi se dopustilo zaključivanje o uzrocima poremećaja treba dovoljno znati o psihološkim i socijalnim postavkama i interpersonalnim odnosima 61 . Disocijativni poremećaj pokreta i senzibiliteta Definicija Čini ga grupa poremećaja kod koje postoji promena u funkcionisanju pokreta ili senzibiliteta. osećaj ushićenja. jer ne može da se vrati u svoje autohtono stanje. iskolačenost očiju. duboki uzdisaji. niti svesno od nesvesnog. kojima je dopušteno da bez kazne čine ono što jesmrtnicima zabranjeno“. može da bude u sasvim drugom identitetu. Nesposobnost kao rezultat gubitka funkcija pomaže pacijentu da pobegne od neprijatnog konflikta ili da zavisnost ili ljutnju izrazi na indirektan način. Ono što može biti upadljivo je mirno prihavtanje teških nesposobnosti (la belle indiferance). najčešće kožnog. jecanje. Diferencijalna dijagnoza U obzir dolazi trans ko sch. grčenje. akutne psihoze. što može biti u neskladu sa fiziološkim i anatomskim principima. Pokreti i senzacije su izmenjeni ili izgubljeni. Klinička slika Ovaj poremećaj karakterišu motorni i senzitivni simptomi i pokazuju pacijentovo poimanje somatske bolesti. ustupljeno je bogovima. osećaj vrućine kada je veoma hladno. ledene ruke kada je veoma toplo. U transu. te da je to stanje prodrlo u polje svesti osobe i da je preuzela drugi identitet. osećaj jeze i trnaca po telu. Kod nekih pacijenta simptomi se otkrivaju kada su u tesnoj vezi sa psihološkim stresom. poremećaji termičke homeostaze. Klinička slika Klinička slika ovog poremećaja sastoji se od specifičnih simptoma i oblika ponašanja: različiti oblici poremećaja svesti. Blagi i umereni varijeteti mogu se sresti kod devojaka u adolescenciji. drhtanje celog tela. njen odnos sa svetom je potpuno izmenjen. pošto se sreće i kod dobro prilagodjenih osoba sa ozbiljnom somatskom bolešću. ali ovo nije univerzalna karakteristila poremećaja. Dijagnoza Dijagnostički kriterijumi prema MKB10: 1. Stiče se utisak da postoji psihička pomućenost.Po Frojdu „ispunjenje nagona koje je čoveku uskraćeno. produkt kolektivnog nesvesnog. plakanje. osoba svoj razum ne odvaja od emocija. trans kod višestruke ličnosti.

tikovi i profesionalni grč prstiju i šake. Relativno često se javljaju tikovi. umesto da je cirkumdicira. afonija i mutizam su tkdj. Laringološki nalaz je bo. Profesionalni grč prstiju ili šake se sreće kod umetnika: pijanisti. Počinje afektivnim predznacima. što zahteva dug period i pažljivu opservaciju. ali i daktilografi. • Disocijativna konvulzija predstavlja poremećaj kod kog dolazi do pojave napada sličnih Epi (pseudoepilepsija).. uriniranjem. ugrizima jezika. progresivni neurološki poremećaji. ili se smenjivati sa paralizama i grčevima. dramatičnog i glasnog govora. zatim bizarni pokreti i nemogućnost stajanja bez podrške drugih (astazija i abazija). Ovde se uključuju psihogena afonija i disfonija. gušenjem. ali se može ponavljati u serijama. retko pada. Poremećaji koordinacije motorne aktivnosti mogu da budu u obliku astazije i abazije. relativno česti poremećaji i obično nastaju naglo. vike i plača koji mogu trajati satima.Diferencijalna dijagnoza U obzir mogu doći rani stadijum MS. Pri neurološkom pregledu miotatički refleksi su očuvani patoloških refleksa nema. Inače. traje manje od pola sata. posebno na nogama. Mogu postojati ataksije različitog stepena. koji mogu biti posledica dramatizacije nekog psihičkog iskustva. a sa mutističnom se uspostavlja kontakt pismenim putem. SLE. Paralize ne odgovaraju anatomskoj inervaciji (bolesnik paralziovanu nogu vuče uz zdravu. a i ako padne nikada se ne povredi. Nisu praćeni povredjivanjem . violinisti. a oduzetu ruku pri saginjanju i dalje drži uz telo-fenomen viska). defekacijom i potpunim gubitkom svesti. Klinički oblici U ovoj grupi poremežaja opisuju se: • Disocijativni poremećaj motorike se dfiniše kao gubitak mogućnosti pokreta celog tela ili dela uda i udova. nakon kojih se javljaju neobuzdani pokreti i konvulzije. • Disocijativna anestezija i senzorni gubitak 62 . a osoba sa afonijom šapuće. a EMG nalaz je bo. nerazumljivi i za bolesnika i za okolinu. Poremećaj govora u vidu zamuckivanja (dysarthria syllabaris spastica) su često konverzivne prirode. a nazivaju se konverzivnom glumom. Paraliza može da bude delimična i potpuna sa pokretima koji su mlitavi i spori. osobe koje rade na kompjuteru. Konverzivna afazija. strastvenih stanja. bizarnih pokreta (položaj potiljak-peta). Veliki histerični napad ima svoj tipičan razvoj. čelisti. Iako pacijent ima velike smetnje u stajanju. čulnim iluzijama. Napad je praćen brojnim oblicima klovnonvskog krivljenja. U slučaju pareza i paraliza zahvaćeni ekstremiteti su flakcidni ili su grupe mišića antagonista u kontrakturi. u motorne konverzivne manifestacije spadaju i kompleksni oblici poremećaja ponašanja. poremećaj koordinacije motorne aktivnosti. U kliničkoj slici se najčešće sreću:pareze i paralize.

a svest nije bitno promenjena. fotofobija. Češće se javlja medju osobama ženskog pola. Javljala se kao psihogena reakcija kod zatvorenika i predstavljala klasičan primer bekstva u bolest zbog neprijatne situacije u kojoj se osoba nalazila. hronični. Opšta pokretljivost i motorna sposobnost su iznenadjujuće dobro očuvani. Ponekad mogu biti pogodjene i senzorne funkcije: čudna osećanja mirisa i ukusa. disocijativni poremećaj koji karakterišu izmene sećanja i identiteta. Diferencijalno dg. otvorene amnezije. Može trajati godinama. difuzna ostrvca. Ganserov sy Godine 1898. Etiologija Nastaje kao posledica traume. detinjasto i budalasto (datum netačno ali približno). Ona mogu dovesti do mnoštva konflikata počev od krivice (zbog 63 . pri čemu dete nema sposobnost i kapacitet da se brani ili prilagodjava. znatno redje. Njegova glavna karakteristika je da onemogućava skoro sve vidove delatnosti. Traumatska doživljavanja su uglavnom povezana sa fizičkim i sex zlostavljanjem u detinjstvu . poremećaj vida ili tunelski vid. gluvoća. pri čemu su granice zahvaćenog područja oštre i ne odgovaraju anatomskim inervacionim područjima. Na postavljena pitanja daje odgovre čudnovato. koji se može ispoljiti kao anestezija delova tela. vaginu ili se smenjivati sa hiperestezijama: „histerični žulj na potiljku“. pri čemu obolela osoba ima sposobnost i kapacitet za korišćenje mehanizma disocijacije. analgezija. naopako ili u stranu. uglavnom površnog . Od drugih psihijatrijskih poremećaja se razlikuje po kontinuiranoj koegzistenciji relativno stabilnih.Karakteriše se poremećajima senzibiliteta. Oboleli pokazuje i jasnu manuelnu nespretnost. rukavice. ) Ponekad se nadovezuju na paralize ( anestezije u vidu čizme. I uvek je praćen nesećanjem za period bolovanja. senilne i aterosklerotične psihotične reakcije. i . subjektivno odvojenih identiteta. ograničene pravom amputacionom linijom). Česta je i pojava bola na raznim mestima na telu ( bol može biti fiksan ili šetajući. hiperestezijske zone koje prate grčenje zglobova ili trbušnih mišića. Mogu zahvatiti sluzokožu ždrela. psihotični poremećaji. posebno sch. hiperestezije na mestima starih ožiljaka. ali naizmeničnih.. Do skora se smatralo da su psihijatri „izmislili“ ovaj poremećaj. Definicinja Predstavlja kompleksan. redje dubokog. vremenu i osobama iz okoline. ili oboje. Medjutim. dezorjentisan o mestu.g. privremen ili trajan). Oštećenja senzibiliteta mogu biti raznovrsna i čudnovato rasporedjena ( polovina tela. ali se dijagnostikuje kasnije u adolescenciji. u obzir dolaze: pseudodemencija. ali ne i dovoljan činilac za nastanak poremećaja . oligofrenija. Višestruka ličnost Ni jedan psihijatrijski poremećaj nije izazvao više kontraverzi kao što je to ovaj. trauma je nužan. porlazno ili trajno slepilo. hiperestezija za bol i dodir. Klinička slika je karakteristična: oboleli je smeten. Epidemiologija Obično počinje u detinjstvu. i povratnih epizoda iskrivljavanja sećanja. nemački psihijatar Siegbert Ganser je u okviru histerije opisao sy koji se karakerisao paralelnim odgovorima i nekom vrstom autosugestije da je osoba bolesna.

pa zato veruju da su njihovi roditelji u osnovi dobri ljudi kojim je stalo do njihovih interese. sa jedinstvenim osećanjima. poremećajima kontrole impulsa. ponašanjem i sklonostima Najčešće se javljaju dve ličnosti pri čemu je jedna dominantna. a osnovnu karakteristiku predstavlja postojanje dve ili više ličnosti u jednoj osobi. a to im je „kazna“ što su bili loši. povezani sa traumatskim doživljavanjima. Deca koja odrastaju u porodicama u kojima ih roditelji zlostavljaju nemaju umirujuće negovatelje. pa doživljavaju duboku zavist prema nevinosti svoje dece. pokušajima suicida. sa sopstvenim sećanjima. često sebe krive nazivajući se „kurvama „ i „droljama“ . koje zaslužuju ono što su dobili. što se može shvatiti kao očajnički pokušaj „osmišljavanja“ užasne situacije. Prelaz od jedne ka drugoj ličnosti je iznenadan i često povezan sa psihosocijalnim stresom. Svaka od ovih ličnosti je kompleksana . Predvidljivost ovakvih odnosa pomaže im da se odbrane od pretnje napuštanja. Kada se pacijenti sa višestrukom ličnošću sećaju svojih trauma iz detinjstva.eventualno doživljenog sex uzbudjenja). Nedostatak osobe iz okoline koje umiruju i kojima se dete može obratiti je glavni činilac koji doprinosi deficitu kao faktoru u razvoju višestruke ličnosti.abreakcija). Oni se samookrivljavaju. Zato. relaksacija. psihoseksualnim poremećajima. zlostavljajući ih . Prva promena iz jedne ličnosti u drugu je nagla i tesno povezana sa traumatskim dogadjajima. Klinička slika Osnovna karakteristika ovog poremećaja je postojan je u jednoj osobi dve ili više odvojenih ličnosti ili stanja ličnosti. ali ni jedna nema pristup sećanjima druge i one su skoro uvek nesvesne jedna druge. Diferencijalna dijagnoza 64 . samopovredjivanju. pri čemu je samo jedna evidentna u odredjenom vremenu. U odsustvu takvih osoba žrtve se obraćaju svojim mučiteljima i u odraslo doba traže partnere koji će nastaviti „igru“. od kojih je svaka dominantna u odredjenom trenutku. Dijagnoza Poremećaj je redak . Ovaj stid i krivica mogu se objasniti introjektivnom identifikacijom sa „lošim roditeljima“. a kada se jave onda se radi o : prolaznim psihotičnim reakcijama. napad ili silovanje. Za malu decu je verovanje da je svet zlo mesto vrlo onespokojavajuća. Kliničke komplikacije nisu česte. Što znači da u osnovi poremećaja leže intrapsihički konflikti ili deficiti. obrascima ponašanja i socijalnim odnosima koji odredjuju prirodu postupaka u trenucima dominiranja. zavidljivo napadaju i upropašćavaju ono što im je na sličan način bilo oduzeto. Promene se mogu javiti u terapijskoj seansi (hiponza. zavisnost od PAS. što traumatičnom iskustvu daje više smisla. Intergeneracijske dimenzije seksualnog zlostavljanja : roditelji koji zlostavljaju decu uglavnom su i sami bili žrtve zlostavljanja. Svaka ličnost je potpuna. U klasičnim slučajevima postoje dve potpuno odvojene ličnosti. U mnogim slučajevima su besni što im je nevinost oduzeta u tako nežno doba. ovi se osećaju neshvaćenim. Ponavljanje traumatskih odnosa je primer pokušaja da se ovlada pasivno doživljenom traumom. au drugom samo jedna ličnost i jedno ili više stanja ličnosti. Zlostavljana deca počnu da veruju da je siledzijski roditelj bolji nego odsustvo roditelja. Kada terapeuti pokušavaju da ubede pacijente da nisu krivi. heteroagresivnom ponašanju uz moguću zloupotrebu dece. Žrtve teže da imaju više kontrole nad onim što je bilo izvan njihove kontrole kad su bili deca.

Utvrdjeno je da ovi poremećaji počinju pre 30-te godine i da su znatno češća u ženskoj populaciji (5:1). aleksitimija. Lečenje Hipnoterapija kognitivnog i psihodinamičkog pristupa. bipolarni poremećaj. bihejvioralne i kognitivne karakteristike pacijenata koji se žale na telesne simptome u odsustvu relevantnih medicinskih nalaza (Lipowski. Epidemiologija U istraživanju Finka iz 1999. a u populaciji bolesnika na nepsihijatrijskim odeljenjima 9%. Ujedno označava iskustvene.g. te da su upadljivo češća u ruralnoj sredini i kod osoba sa nižim i srednjim obrazovanjem. Uvod Veliki broj neurotičnih pacijenata ispoljava raznovrsne telesne simptome. Tako neurotski proces prelazi u hroničnu bolest čime menja bolesnikov lični i porodični život. Definicija Somatizacija predstavlja tendenciju da se psihičke tegobe ispolje u obliku telesnih simptoma i da se zbog njih traži medicinska pomoć. navodi se d je učestalost ovih poremećaja u opštoj populaciji 0. a razuveravanja da nisu somatski bolesni ne prihvataju. ScH. 1985). nespecifikovan Dijagnoza 65 .14-2%. ometenost psihološkog razvoja prihvatanjem mehanizma poricanja emocija. moždani tumori . poremećaji ličnosti . temporalna Epi. kao i opšte funkcionisanje.Depresija. Etiologija Iako postoje razne teorije etiologija ovih poremećaja nije u potpunosti jasna. moždani organski psihosinrdom. u populaciji bolesnika koji se javljaju lekarima opšte medicine 510%. jatrogeni uticaji i seksualno zlostavljanje. Klasifikacija Prema MKB 10: • Somatizacioni poremećaj • Nediferenciran somatoformni poremećaj • Hipohondrija • Somatoformna disfunkcija VNS • Stalni somatoformni bolni poremećaj • Drugi somatoformni poremećaji • Somatoformni poremećaj. za koje nije nadjena organska osnova. nesposobnost učenja. zloupotreba PAS. Takodje je moguće udruživanje sa graničnim poremećajem ličnosti. Pretpostavlja se da u njihovom nastanku učestvuju mnogi psihološki porcesi: konverzija. SOMATOFORMNI POREMEĆAJI Somatizacija predstavlja razrešavanje neurotskog konflikta njegovom transformacijom u vegetativnu inervaciju. Takvi bolesnici stalno traže dodatna telesna ispitivanja i nisu zadovoljni kada ona pokažu odsustvo telesnih uzroka. favorizovanje telesnog načina komunikacije. hronično razdraženje ANS pri delovanju stresora. grand mal Epi. neurotski poremećaji.

poremećajima ličnosti. Nastanak bolesti je u vremenskoj korelaciji sa nekim neprijatnim životnim dogadjajem 4. depresiji koja se manifestuje telesnim simptomima. Somatizacioni poremećaj Definicija Osnovna karakteristika je višestruko. učestalo menjanje telesnih simptoma. grupna pt). Najveći broj obolelih ima dugu i komplikovanu istoriju bolesti. podvrgavaju se brojnim medicinskim ispitivanjima koja ne ptkrivaju medicinske uzroke bolesti. telesne sistemske bolesti (porfirija. pormenama na koži. a nije retko i da se operišu. druge relax tehnike. alkoholizmom i zavisnošću od lekova.Prema MKB 10: 1. Često su prisutna stanja depresivnosti i straha. telesnim promenama kod sch. bolesnika je teško razuveriti 3. posebno sa histrioničnim i dr. Etiologija Ovaj poremećaj ima složenu i nedovoljno jasnu etiologiju. povratno. individualna psihoanalitička pt. stresnih dogadjaja.2% kod muškaraca. beta adrenergički blokatori. Bolest nema intencionalni karakter Diferencijalna dijagnoza Diferencijalno dijagnostički treba razmišljati o : generalizovanim stanjima straha. Postoji tendencija da se bolešću privuče pažnja okoline 5. a u ordinacijama lekara opšte medicine ova učestalost se kreće od 7. Oboleli se žali na brojne telesne smetnje u odsustvu relevantnih medicinskih nalaza 2. 66 . bihejvior i kognitivna. SLE. 1894). Žalbe su uporne. Tok i prognoza Zavise od sposobnosti obolelog da uvidi i napravi vezu izmedju telesnih simptoma i emocionalnih. pomeranja i simboličkog predstavljanja pretvara u telesni simptom ili bolest. paničnom poremećaju. Prva psihološka odredjenja se povezuju sa učenjem o konverziji (Brojer i Frojd. Poremećaj je češći kod mladjih osoba. AD) i psihoterapijskih tehnika (autogeni trening. MS). Lečenje Je uvek integrativno i poidrazumeva primenu kombinacije lekova (BD. depresijom. Nesvesni emocionalni konflikt sa kojim osoba ne može da se suoči se. hipoparatireoidizam. poremećajima menstrualnog ciklusa i smetnjama u sex funkcionisanju. a kod žena se često javlja izmedju 35 i 45 godina. stalne. putem potiskivanja. ali se najčešće radi o : GIT smetnjama. Takodje je češći kod osoba nižeg obrazovnog nivoa i u ruralnim sredinama. Epidemiologija Istraživanja ukazuju da je učestalost u opštoj populaciji 2% kod žena i 0. kao i kapaciteta za promene. Simptomi mogu biti vezani za bilo koji sektor organizma.5-9%. Komorbiditetne veze su veoma kompleksne. koji obično perzistiraju nekoliko godina pre javljanja lekaru.

tercijerna dobit je u pribavljanju socijalnih prednosti. mučnina. i dalje postoji obilje telesnih smetnji. slobodno vreme im je u funkciji žalbi i smetnji i traganjem za novim lekovima i ispitivanjima. osetljivost. Svi ovi simptomi su praćeni izraženim simptomima depresivnosti i straha. gastritis. nepravilni ciklusi. a kod žena poremećaji menstrualnog ciklusa (bolne menstruacije. Dijagnoza 67 . bol u toku snošaja. Novija istraživanja ukazuju na disfunkcionalnost nedominantne hemisfere i brojne poremećaje u kortikalnom funkcionisanju. Klasičan bolesnik izgleda karakteristično: u psihijatrijske ordinacije dolaze sa hrpom nalaza i izveštaja brojnih lekara. sa puno komparacija. najčešće blaga telesna bolest (lumbago. i skoro po pravilu godinama unazad uzimaju BD. Novonastali simptomi donose obolelom značajnu psihološku dobit. žale se da su kod kuće izgubili interesovanje za njih. U objašnjenju nastanka somatizacionog poremećaja ne može se zaobići proces jatrogenizacije. Lekari. ljuti su jer dolaze kod psihijatra. Sekundarna dobit u predsvesnom ili potpuno svesnom uživljavanju u stanje „biti bolestan“ okoje donosi značajne privilegije. Klinička slika Klinička slika ovog poremećaja je veoma kompleksna. nesposobne su da ih doživljavaju. U grupi bioloških teorija značaj se pridaje genetičkim. koji osoba ne prepoznaje kao uzrok. poremećaji sex funkcionisanja (osećaj pečenja u polnim organima i rektumu. abdominalni bol. nesigurnost lekara). Sociokulturna objašnjenja su povezana sa kumulacijom nepovoljnih životnih dogadjaja. verbalno iskažu i opišu). Najčešće se žale na GIT smetnje (podrigivanje. nego da im objašnjavaju stvarne uzroke nastalih simptoma. Opis smetnji je slikovit i uvek dramatičan. pormene na koži (svrab. nepodnošenje odredjenih vrsta hrane). povraćanje tokom cele trudnoće). Početak oboljenja povezuje se sa doživljajem emocionalnih problema ili stresom.). Nepovoljan razvoj u kom porodični stil podrazumeva poricanje emocija i njihovog ispoljavanja može dovesti do nastanka ovog poremećaja. nadimanje. žarenje. veliko menstrualno krvarenje. obzirom da se ovaj poremećaj porodično grupiše ( ušestalost u porodicama obolelih iznosi 10-20%). Telesna bolest se pozitivnoije vrednuje od psihičke. utrnulost. ne smatraju da im je tu mesto. Ne može se zanemariti ni činjenica da se u pojedinim kulturama koristi telesni način komunikacije da bi se ispoljila emocionalna stanja. povraćanje.. više nesvesno nego svesno „proizvedu“ veliki broj ovih pacijenata (lakše im je da ih pošalju na dodatne pretrage. sex indiferentnost. na koje se kasnije nadogradjuju brojni telesni simptomi sada psihogenog porekla. tegobe sa žučnom kesicom). nekada su agresivni.Kasnije je definisano učenje o aleksitimiji (osobe sa aleksitimijom su bez reči za emocije. Zbog toga oboleli koriste put somatizacije i preko telesnih simptoma šalju svoju poruku okolini. regurgitacija. Veliki broj istraživača smatra da je stalno razdraženje ANS čest uzrok nastanka somatoformnih poremećaja (Franz Aleksander). Primarna dobit je u razrešavanju osnovnog neurotskog konflikta i rasterećenju emocionalne napetosti. impotencija). dijareja. Kod većine obolelih je prethodno postojala odredjena. I najzad.

hiperventilacija. GIT i GU tegobe. takodje je češći u ruralnim sredinama i kod niže obrazovanih. Uporno neprihvatanje mišljenja više lekara da nema telesnog objašnjenja simptoma 3. Poremećaj je. Izvestan stepen napuštanja socijalnog i porodičnog funkcionisanja Uključuju se: višestruki psihosomatski poremećaj. neurastenija i depresivni poremećaj. Etiologija Za objašnjenje ove grupe poremećaja koristi se Kenonov model o telesnim promenama u organizmu suočenim sa opasnošću . depresija. umor. Bolesnik se obično žali na nekoliko simptoma ili sindroma.Se vrloo teško postavlja. hipohondrija. sy višestrukih pritužbi Diferencijalna dijagnoza MS. osećaj nadimanja. učestalo mokrenje uz osećaj nadutosti. iz porodica u kojim je otac bio alkoholičar. pri čemu su pogoršanja/poboljšanja u jasnoj korelaciji sa emocioalnim činiocima u intra i interpsihičkoj sferi. Terapija je kombinova. malaksalost. Nediferencirani somatoformni poremećaj Predstavlja poremećaj koji se karakteriše manje brojnim. svrab. a kod žena se javlja 20 puta češće. anemija. težine sa stalnim žalbama na jedan ili grupu organa. tj. U takvim situacijama dolazi do nagle 68 . hipertireoza. a prognoza zavisi od ostvarivanja sekundarne psihološke dobiti od bolesti. Tok Tok bolesti je hroničan. za razliku od psihosomatske bolesti (kod koje postoji telesno oštećenje). Drugi tip tegoba se ne može objektivizovati i to su neugodne senzacije. a drugi preko PS (učestale stolice). pri čemu nije pronadjeno odgovarajuće medicinsko objašnjenjež 2. sch. Etiološki činioci su isti kao i kod somatoformnog poremećaja. Somatoformna disfunkcija VNS Definicija U ovu grupu su svrstani funkcionalni poremećaji i subjektivne smetnje bolesnika koje se manifestuju u sferi ANS. pri čemu ne postoji pravilnost u grupisanju tegoba. Tok oboljenja je nepredvidiv. generalizovano stanje straha. SLE. a medju psihičkim: PP. kriterijumi prema MKB10: 1. funkcionalan i prolazan. Ovo je prva grupa simptoma koji su objektivni i mogu se registrovati kliničkim pregledom. nelagodnosti u abdomenu. Lečenje Lečenje se zasniva na kombinovanoj i istovremenoj primeni lekova (BD i analgetici) i psihoterapije (psihoanalitička psihoterapija. kao što su: tahikardija. a bolesnici se žale na: gubitak apetita. znatno slabijeg intenziteta . Epi. Diferencijalno dijagnostički u obzir dolaze somatizacioni poremećaj. Postojanje višestrukih telesnih simptoma u poslednje dve godine. nesistematizovanim simptomima. porfirija. zatezanja. Dg. autogeni trening. hiperparatireoidizam medju telesnim. grupna terapija). Epidemiologija Istraživanja pokazuju da je učestalost ovog poremećaja u ordinacijama lekara opšte prakse je oko 10%. jedni se odvijaju putem simaptikusa (tahikardija) .

što uslovljava pojavu brojnih vegetativnih simptoma. Postoje simptomi razdraženja ANS (palpitacije. dijareja 4. aktivan kje suprotan mehanizam kod kog glavnu funkciju preuzima parasimpatikus. zloupotreba alkohola Lečenje 69 . učestalo mokrenje 2. psihogena flatulencija 2. neurocirkularna astenija • GIT (gornji deo) 1. Klasifikacija Prema MKB10: • Kardiovaskularni 1. kod takve osobe dolazi do stanja hronične napetosti i posledičnog hroničnog vegetativnog razdraženja. Savremena jedinka često bitiše u okruženju koje je ugrožava stvarno i simbolično. U slučaju izbora trećeg puta. Mada ta ugroženost ima obično simbolički karakter. tremor. da kostin sy 3. početna depresija sa primarno somatskim tegobama. srčana neuroza 2. umrtvljenja. dok telesni simptomi nisu izraženi u toj meri). psihogeni kašalj 2. štucanje. Preokupacija i strahovanje zbog mogućeg razvoja ozbiljne bolesti 4. panični poremećaj (krize dolaze u naletima). postoje i dodatni subjektivni simpotmi 3. Nepostojanje značajnih poremećaja strukture ili funkcije navedenih organa Diferencijalna dijagnoza • Generalizovano stanje straha (sa dominacijom psiholoških komponenti. gastrična neuroza 2. psihogena aerofagija. kriterijumi prema MKB10: 1. crvenilo) koji su stalni i neugodni 2. Kako se radi o situacijama koje osoba ne može da izbegne.spremnosti za borbu zbog aktivacije simpatikusa. psihogeni iritabilni kolon 3. hiperventilacija • Urogenitalni 1. sy gasova • Respiratorni 1. sa ciljem pripreme za borbu ili bekstvo. pilorospazam • GIT (donji deo) 1. znojenje. dispepsija 3. dizurija Klinička slika (već opisana) Dijagnoza Dg. Smatra se da je predispozicija za nastanak ovih poremećaja aleksitimija.

neurosis cardiaca. dok je u drugom slučaju obrnuto. tumor hipohondrijuma. Kliničku sliku dopunjuju osećaj gušenja. Bol traje satima. Diferencijalno dijagnostički u obzir dolaze panični poremećaj i angina pectris. ne prolazi na nitroglicerin. i tako je podloga za razvoj paničnog poremećaja stvorena. peckanje. U th BD i spazmolitici. gastrokardijalne smetnje i meteorizam. Klinički oblici Da Kostin sindrom.Psihoterapija: sugestija i ventilacija. Neki smatraju da je ovaj poremećaj posledica depresivnosti. potreba za uzdisanjem. relaksacione tehnika (vežbe disanja. Bolesnik se žali na probadanje u širem predelu srca . do 40 godina života. Oboleli su obično muškarci. Aerofagija Aerofagija je nevoljno gutanje vazduha. a tehnički naučiti bolesnika da prvo stavi kašiku ili viljušku u usta i da guta samo pri ekspirijumu. Dijagnoza je jednostavna: snimanje pasaže jednjaka sa kontrastom. stezanje u vratu. lagano podrhtavanje. obično stavlja ruku na levi torakalni predeo. tako da crvenni krugovi od EKG ostaju jako dugo. U slučaju organskih tečna hrana lakše prolazi . Sreće se kod nezadovoljnih. Vomitus ili psihogeno povraćanje 70 . Poremećaj se sreće uglavnom kod osoba iz ruralnih krajeva. plitko disanje. bol. nedostatka vazduha. Tahikardija navodi pacijenta da često meri puls i dramatizuje ukoliko je broj otkucaja oko 90/min. Strah od infarkta i smrti su skoro pravilo. koji su obično videli srčani napad (neretko oca). Ove osobe su stalno napete. Lečenje se sprovodi kapima hlorpromazina. Benzodijazepini uz propranolol (2x40mg) daju dobre rezultate u kombinaciji sa autogenim treningom. obično je benigni poremećaj. koja se klinički ispoljava kao podrigivanje. Lečenje je kompleksno i dugotrajno. vežbama disanja i kontrole srčanog rada i vrlo bitnu sugestiju. kontrola solarnog pleksusa). neurocirkularna astenija Pod ovim nedovoljno definisanim pojmom označavaju se tegobe u srčanom predelu koje nemaju organsku podlogu. Prethodno treba isključiti organske bolesti (peritonitis. Disfagije Smetnje u porlazu hrane ka želucu mogu biti organske ili psihogene. „nezasitith“ ličnosti. Ekstrasistole su česte i plaše pacijenta. Prilikom opisivanja tegoba. Terapijski treba osnažiti osećanje samopoštovanja . zbog nastojanja da kompenzuju osećaj manje vrednosti. ponekad se širi ka levoj ruci. U razvoju bolesti ulogu imaju lekari koji su bolesnika postepeno jatrogenizovali. sukobi oko imovine). Kod mladjih žena treba misliti na hipertireozu. tu III moždane komore). Štucanje Grč dijafragme koji proizvodi štucanje. a nemogućnosti gutanja je prethodio stresni dogadjaj (porodične svadje. Dermografizam je naročito izražen. osećaj težine ili toplote. on ima osećaj da će mu svakog trena stati srce. Lekkovi:BD i/ili AD. kognitivna i grupna th. osećaj nesigurnosti i nestabilnosti. Bolesnici su mladji muškarci. svesnih svojih nedostataka na porodičnom i profesionalnom planu.

prisilno razdvajanje dece od roditelja. udaja. Postoji teza da bes i gnev zbog nerešenih konflikata čije je poreklo u nesvesnom. nepodnošenje nekih jela. ili manje doze NL ). Psihološki profil ovih osoba: pesimistički životni stil. kraće seanse hipnoze. emocionalna dijareja 2. ali nekad teško nazreti dinamičku pozadinu poremećaja. lažna trudnoća. koje teško ispoljavaju agresivnost. Dg. tzv. U obzir mogu doći: fantazmi o oralnim sex aktivnostima. nesuglasice u braku vezane za intimnu sferu i dr. a kada se to i desi osećaju krivicu. podrigivanje. Sve pomenuto može se svesti na anlanu dilemu: zadržati ili izbaciti! U osnovi ovog poremećaja leži regresija na analni stadijum psihosex razvoja. otežano varenje. povraćanja tokom trudnoće. Lečenje podrazumeva psihoterapiju u cilju uspostavljanja kontrole nad zavisnošću i strahom od razdvajanja (autogeni trening) i po potrebi Sulpirid (2x50 do 3x50mg).kada biraju izmedju dve podjednako loše opcije. bez znakova telesnog oštećenja (kakvo se vidja kod ulceroznog kolita i Chronove bolesti). uznemirenosti i straha Izvestan broj obolelih pokazuje znake agorafobije sa paničnim poremećajem. uglavnom separacionu dramu: napuštanje. se relativno lako postavlja ali treba biti oprezan kod razgraničavanja od organskih poremećaja. klone se izlazaka i emocionalnih veza. doživljavaju sebe kao manje vredne. odlazak u drugi grad. razvod. bulimije. ali često ima svrdlajući karakter. Bolm može biti potmuo ili samo u vidu težine. 71 . Kao deo kliničke slike iritabilnog kolona. Struktura ličnosti ovih pacijenata je karakeristična: povučene. U terapiji se primnjuje kombinacija farmako i psihoterapije (derivati NL sa antiemetičkim dejstvom – Stemetil. Komorbiditet sa depresijom izražen. Početak bolesti obično je vezan za neki emocionalni šok. izazivaju porast lučenja želudačne kiseline i podloga su za stvaranje grizlice („gutači gneva“). dominacija ok rituala (težnja ka sterilnoj čistoći. bazično nezadovoljstvo i skeptičnost. sklonost depresiji. Neuritis gastrica Podrazumeva skup poremećaja koji se sastoji od stalnih žalbi na neodredjene tegobe u želucu. Dijareja Definiše se kao često izbacivanje tečnih stolica i psihijatar ovo stanje sreće u dva slučaja: 1. Kod stanja izrazite napetosti. ruminacije o beznačajnim doživljajima. Nikada ne treba smetnuti sa uma da su uporne opstipacije čest pratilac depresije. Opstipacija Opstipacija se karakteriše smetnjama u izbacivanju fecesa. bolovima u donjem trbuhu i nadimanjem. ambivalencija). Obično se radi o osobama ženskog pola koje su izgubile samopoštovanje. Pirosis (gorušica) se javlja u danima kada nisu u stanju da reše neki konflikt.Kod ovog poremećaja. Psihogeni iritabilni kolon Predstavlja somatoformni poremećaj ANS koji se karakteriše opstipacijom i dijarejom. zatim od anoreksije. često stidljive osobe. u kom dete stiče orudje za manipulaciju nad roditeljima. Nesvesni fantazmi i doživljaj da se u telu nalazi nešto opasno deluje kao okidač. tj. Najčešće je reč o ženama koje su u emocionalno podredjenom položaju. previše vezane za bračnog partnera. antiperistaltički talas izbacuje iz organizma ono što bolesnik smatra za šteteno ili opasno.

odgovarajuća ishrana i eventualno sedativi. Do retencije dolazi kada emocionalno nezrela osoba proceni da joj nije uradjeno ono što je smatrala da joj pripada. u prisustvu osobe za koju je emocionalno zainteresovana (psihoanalitički:nesvesna želja da se ta veza prekine ili ne uspostavi. Pri neurološkom nalazu. Psihogeni kašalj Psihogeni kašalj je oblik somatoformne vegetativne disfunkcije kod koje su glavni ismptomi stalno kašljucanje ili kašljanje bez objektivnih razloga za to. zatvorenih očiju. Sitno kašljucanje može se tumačiti i kao poziv na komunikaciju. Skoro je klasična žalba mladje žene na imperativnu potrebu za mokrenjem u restoranu.slikom i u tesnoj je vezi sa njegovim emocionalnim stanjem i dejstvom stresora. samo su profili obolelih različiti. uvredjenost). dominira kl. Oboleli kao da šalje poruku da je atmosfera oko njega zatrovana i da ga fuši. ubrzanog disanja. Hiperventilacioni sy Brzo i plitko disanje je često kod akutnog napada straha ili je deo histerične krize. iscrpljujuće bolove koji su neprecizno lokalizovani. osećaj odbačenosti. i. reaguje na bolne nadražaje.v. Konflikt koji obično prethodi poremećaju je iz bračne sfere (bračna nevera. U suštini . Kašljucanje je radnja nalik tiku koja se uigrava i postaje hronična.Najbolje rezultate u lečenju pokazuje relaksacija. Epidemiologija Češći je kod starijih osoba(četvrta i peta decenija života) Etiologija • Aleksitimija • Potreba za kažnjavanjem • Bol kao način komunikacija • Kulturološki činioci 72 . a karakter bola ne odgovara telesnom oštećenju i posledičnoj telesnoj disfunkciji. refleksi su mu živi i simetrični. U drugom slučaju. to je simbolično izbacivanje stranog (otrovnog) sadržaja. Kašalj ima ulogu da otkloni strano telo iz organizma. lekar zatiče bolesnika u ležećem položaju.g. ili bensedina ali je efekat sporiji. (Šarko) kada je opisivao histerične osobine kod pacijenata sa ovim poremećajem. Česti uzroci ovog poremećaja su dispareunija i frigidnost. injekcijom Ca-bromida. Napad se može zaustaviti ako se pacijentu naloži da duva u papirnatu kesu. pokazuje ponašanje tipično za hiusteričnu krizu: uporno steže očne kapke. ali je češće kod žena u stresnim situacijama. ali je verovatnije da se radi o narastanju napetosti koja se strukturiše u smeru paničnog poremećaja sa elelmntima agorafobije). Bol je u centru pažnje obolelog. dramatizaciji i teatralnosti. Stalni somatoformni bolni poremećaj Definicija SSBP predstavlja poremećaj koji se karakteriše upornim žalbama na jake. Polakiurija Poliakiurija ili učestalo mokrenje ima istu učestalost u oba pola. Javlja se uglavnom kod bolesnica sklonih histrioničnom ponašanju. Mesto bola se često menja. Retencija ima slično simboličko značenje kao i opstipacija. Retencija urina Retencija urina opisanja je u psihijatrijskoj literaturi jos 1872.

midrijaza. Treba je razlikovati od akutnog bola koji traje kraće od 6 sedmica i prate ga simptomi simpatikotonije: tahikardija. lokalizovan obostrano i da za razliku od onog organske etiologije. Ćest je slučaj somatizacije depresivnog poremećaja u ovaj sy. koji počinju na jednom a završavaju na drugom delu tela. kljucanja ili tištanja. Osnovna postavka je postojanje i dominacija jakog i iscrpljujućeg bola koji se ne može objasniti fiziološkim ili somatskim poremećajima. obična glavobolja.• Uloga sex zlostavljanja Klinička slika Klinička slika ovog poremećaja je karakteristična i specifična. Tok i prognoza Tok bolesti zavisi od psiholoških činilaca. 73 . • Cervikalgija se javlja kod više od polovine osoba starijih od 45 godina i takodje je povoljan teren za razvoj sekundarne psihološke dobiti. poremećaj apetita. hipermobilnost. hiperventilacija. po tipu neuralgije. Klinički oblici • Lumbago predstavlja bol u lumbalnom delu kičme i idealnu lokalizaciju za somatizovanje emocionalnih smetnji i ostvarivanje sekundarne dobiti. Diferencijalna dijagnoza Depresija. Najčešći klinički način ispoljavanja su : lumbalni i cervikalni bol. pad tolerancije za bol. celokupno stanje podseća na akutno stanje straha. jer uvodi obolelog u depresivno stanje. sy umrtvljenja (ovaj sy nije celishodan . brahijalgija i tzv. dok je porgnoza kod osoba koje izdražavaju porodicu i direktno žive od svog rada. opstipacija. Bol je obično lociran na potiljku ili na tačkama pripoja sternokleidomastoideusa. Praksa pokazuje da se ovaj poremećaj povezuje sa depresijom. Intenzitet bola prati emocionalno stanje. već destruktivan. Sy nemirne noge opisan je prvi put 1685 (Vilis) kao bolni sy i to kao simptom histerije. • Brahijalgija(meralgia parestetica) prvi ga je opisao Wartenberg podvlačeći da je bol u obliku parestezija. Kod većine pacijenata je postojala manje ili više izražena organska lezija koja se povukla ali je zaostalo bolno ponašanje (pain behavior). hipohondrija. Bolesnik noću ustaje i hoda. • Obična glavobolja ovaj poremećaj nije precizno odredjen kao što je to slučaj sa migernom. i javlja se u okolnostima koje upućuju na postojanje konflikata ili psiholoških problema. alkoholizmom. a ponašanje obolelog je usmereno da pribavi pažnju i sažaljenje okoline. oseća neprijatnost zbog bola. stanja straha. razdražljivost. Dijagnoza Postavljanje dijagnoze je kompleksno i zahteva strpljivost kliničara. i karakterišu ga simptomi parasimpatikotonije: smetnje spavanja. povišen TA. • Neuritis migrans. Hronični bol traje duže od 6 meseci. simulacija. bol je simetričan i zahvata obe potkolenice. Sy borbabekstvo. prolazi pri kretanju . restless legs pod ovim dosta nejasnim pojmom podrazumevaju se nejasni bolovi rasuti po celom organizmu . psihomotorna usporenost. znojenje. pasivno-zavisnim poremećajem ličnosti. u vidu stezanja . depersonalizacioni fenomeni u početku psihoze.

Kada se javi kkod žena one su obično emocionalno nezrele. bizarni pokreti telom. Drugi somatoformni poremećaji • • • Globus histerikus je veoma tipičan simptom i predstavlja osećaj zalogaja u grlu. češći kod mladjih žena. Psihogeni tik fleksija glave. osoba koje su potisnule svoju agresiju i osoba sa opsesivnokompulzivnim crtama ličnosti koje ispoljavaju rigidnost i tendenciju ka negaciji. pp i depresije Psihogeni tortikolis predstavlja prolazni ili stalni spazam sternokleidomastoideusa koji je konverzivni simptom i nastaje nakon neke emocionalne traume. Th. a za kupiranje propratne napetosti i anksiolitici. Oboljenje podjednako pogadja osobe oba pola. ali im to ne umanjuje strepnju ili sumnju. uzrok najverovatnije leži u dubokom nezadovoljstvu u domenu sexualnosti. Češći je kod mladjih žena. 74 . često frigidne. Ove osobe se često podvrgavaju brojnim i nepotrebnim pregledima i ispitivanjima. psihoanalitičku pt. ali ne i nemoguće da se takve osobe razuvere da ne boluju od te bolesti. sa lošim interpersonalnim odnosima. polako sugerisati da je uzrok bola u domenu emocionalnog. Čest je simptom histerije. Svoju agresivnost duboko potiskuju.podrazumeva: autogeni trening.Lečenje Lečenje je dvodimenzionalno: primena lekova (BD. ali nisu u stanju da ih ostvare. u ruralnim sredinama. Primarna hipohondrija se retko dijagnostikuje (prevalenca u primarnoj zdravstvenoj zaštiti je 2-7%). telesnim zdravljem. Epidemiologija Učestalost u opštoj populaciji je izmedju 1 i 5%. Psihogeni svrab Stalan i uporan svrab bez organskog uzroka. što je u vezi sa patološkim strahom da je osoba obolela od neke ozbiljne bolesti ili sa sumnjom da je teška bolest već prisutna.ali se ona konvertuje u svarb. dok je sekundarna znatno češća. Lokalizacija svraba ima simboličku vrednost i ukazuje na mesto najveće ekscitacije i želje. AD) i psihoterapije (sa jasnim pristupom: prihvatiti postojanje bola. primitivnije strukture. • • • HIPOHONDRIJA Definicija Hipohondrija se definiše kao preterana okupiranost telesnim funkcionisanjem. to su osobe koje imaju visoke aspiracije. Psihogena dismenoreja Škrgutanje zubima ili bruksizam se dešava u trenutku kada spavanje prelazi iz jedne faze u drugu i pripada paradoksalnom stadijumu spavanja. ali postoji više etioloških modela. obično se javlja kod osoba opsesivno-kompulzivne strukture. korak po korak razrešavati emocionalne porbleme) . a prva ispoljavanja se registruju tokom treće i četvrte decenije. Etiologija Etiologija hipohondrije nije poznata. Rasli su i razvijali se pod okriljem superprotektivne majke i u suparništvu sa bratom ili sestrom. Javlja se kod anksioznih . trzaji vratom. Pri tome je teško. koja potiskuje svoju agresivnost . telesnim simptomima ili bolestima.

Hipohondrična osoba oseća da je ugrožena iznutra i da će je telo uskoro izdati. njegovim funkcionisanjem. zdravljem i bolešću. Sumnja u postojanje bolesti predstavlja specifičnu kognitivno-emocionalnu reakciju na stanje somatske neizvesnosti. Hipohondrija se može pojaviti u sklopu procesa tugovanja i tokom oporavka od životno ugrožavajuće bolesti. Dijapazon ispoljavanja hipohondrije je veoma širok. kognitivnu nepodnošenje neizvesnosti. Što su telesna zbivanja kojim je okupirana manje jasna. pred nerešivim problemom ili da bi zadovoljila potrebe za pažnjom i oslobadjanjem od obaveza i odgovornosti. Takodje ima mišljenja da je ona odbrana od neuspeha (u slučaju narcistične osobe ) ili osećanja nezadovoljstva i krivice (u slučaju izrazito nesigurne i anksiozne osobe). selektivno opažaju ili pogrešno tumače telesne senzacije. paze da vode zdrav način života. u čijoj osnovi je doživljaj pretnje iz sopstvenog tela. kao i da im se pridaje veći značaj. Hipohondriju karakteriše i izvestan otpor pri pokušaju razuveravanja. Prema drugom bihevioralnom modelu važnu ulogu može da igra imitiranje porodičnih obrazaca ponašanja. ključna je odlika hipohondrije i dovodi do somatske neizvesnosti. Bihejvioralni model Nalazi sličnost izmedju stalnih zahteva za razuveravanjem i ispitivanjem zdravstvenog stanja i prisili proveravanja u opsesivno-kompulzivnom poremećaju. Sociodinamički model Ovaj model pretpostavlja da hipohondrična osoba traži od dijagnoze društveno priznat status bolesnika kada se nadje u nekoj nepovoljnoj životnoj situaciji. a takodje se pretpostavlja i da predstavlja odbranu od suočavanja sa bolnim i neprijatnim osećanjima (koja su u vezi sa neadekvatno zadovoljenim potrebama za zavisnošću u detinjstvu). Preterana preokupiranost telom. a reakcije na razuveravanje su 75 .. Kognitivni model Suštinu problema vidi u tendenciji da se pojačaju.. to osoba više brine. Drugi su hipohondriju povezivali sa primarno agresivnim osećajima koja su posledica doživljaja lišavanja ili odbacivanja u detinjstvu ( u tom smislu hipohondrija predstavlja pokušaj frustriranja i kažnjavanja istovremenim traženjem i odbijanjem pomoći) . Povod pojave straha i sumnji nekada je smrt u bliskom okruženju. razvod ili neuspeh u karijeri. Emocionalnu komponentu čini strah od smrti. hipohondrija je u vezi sa nagonom smrti i posledica je primarnog nepoverenja. Za Melani Klajn. simptomima.Kod težih oblika postoji uporna sumnja ili strah da je prisutna bolest.Psihodinamički model Frojd je hipohondriju dovodio u vezu sa narcizmom i objašnjavao je transformacijom seksualnih impulsa. trude se da steknu savršenu kondiciju. I razuveravanje i kompulzije privremeno smanjuju napetost. Kasnije je hipohondrija tumačena kao odbrambeni mehanizam (odbrana od intrapsihičke dezintegracije pa i psihotične dekompenzacije). Klinička slika Početku oboljenja prethode traumatska iskustva ili nepovoljni životni dogadjaji kao što su teška bolest ili smrt u porodici. Latentna hipohondrija se sreće kod osoba koje su investirane u svoje telo. negovanje smrtno obolele bliske osobe.

osećaju vitalnu ugroženost. dominira preokupiranost telesnim izgledom ili zamišljenim telesnim defektom • Somatizacioni poremećaj – za njega je tipičan veliki broj telesnih simptoma . jer kod oba poremećaja postoji rekurentnost. koristeći stručnu literaturu. misle da će im srce stati. ili samo naizgled odbijanje da se razuvere). dok je u hipohondriji najčešće reč o jednoj ili tek nekoliko takvih tegoba. • Prolazna hipohondrična stanja – ako su prolazne prirode. Često pokušavaju sami sebe da dijagnostikuju i leče. • Depresija – hipohondrija može predstavljati deo kliničke slike depresije ili biti nezavisna od depresivnih epizoda i perzistirati i mimo njih. a često traže posebnu pažnju od drugih. koja je fluidna i podložna izvesnoj korekciji (sumnja odražava neizvesnost. a verovanje je ubedjenje u stanje izvesnosti) i sve dok postoji sumnja ne postoji čvrsto ubedjenje. Nakon napada panike ovakvo ponašanje prestaje. Hipohondrična sumanutost se karakteriše čvrstim. uz prisutan bizaran karakter (sch. Ono što povezuje sva hipohondrična ponašanja jeste traženje objašnjenja a ne lečenja. da će im se krv izliti u mozak. Dijagnoza MKB10: 1. bez obzira što brojna ispitivanja ne ukazuju da takvo oboljenje zaista postoji 2. • Panični poremećaj – za vreme napada panike liče na hipohondrične pacijente: zovu HP. ali se ok misli doživljavaju kao ego distone i nametnute • Dismorfofobija – u MKB 10 ne postoji kao posebna dijagnostička kategorija. da će se ugušiti. dijagnoza hipohondrije se ne postavlja • Simulacija je relativno retka 76 . Hipohondrični pacijenti pridaju veliki značaj svojoj medicinskoj dokumentaciji. koje je obično prebojeno i drugim elementima psihoze (pacijent veruje da je oboleo od raka jer ga truju kancerogenim materijama). Somatizacioni poremećaj počinje pre 30-te godine. • Psihotični poremećaji – ključno je razlikovanje hipohondrične sumanutosti od hipohondrične sumnje. Uporno odbijanje saveta ili razuveravanja lekara da telesno oboljenje nije prisutno Diferencijalna dijagnoza • Organsko oboljenje – ovde treba imati na umu da ne postoji organsko oboljenje koje imitira hipohondriju. Uporno verovanje da je prisutno neko telesno oboljenje koje se nalazi iza postojećih simptoma. • Poremećaj ličnosti – hipohondrija se često javlja u sklopu narcističkog ili anankastičnog poremećaja ličnosti. Preokupiranost bolešću čini obolelog nesposobnim za funkcionisanje. uredno je sredjuju i donose na preglede.različite (ljutnja. kao i dijagnoza hipohondrije nije kompatibilna sa postojanjem telesnog oboljenja. nepokolebljivim ubedjenjem u postojanje bolesti. poremećaj sumanutosti. • Opsesivno-kompulzivni poremećaj – mogu ličiti. psihotična depresija). već se dijagnostikuje u okviru hipohondrije.

a skoro po pravilu su prisutni: razdražljivost. napetost i nervoza.Tok i prognoza Tok je hroničan. strpljenje. Epidemiologija Podaci o učestalosti ovog poremećaja oskudni su i neujednačeni (Švajcarska-1%. fleksibilnost. medju kojim dominiraju: umor. emocionalnih i kognitivnih simptoma. Pacijenti se žale na: bezvoljnost. koje je dugotrajno obično se koristi psihoterapija u kombinaciji sa psihofarmacima. Veću ulogu igra odnos izmedju pacijenta i terapeuta nego primena specifičnih terapijskih tehnika. Naročito je važno da se kontratransferni elementi drže pod kontrolom. Nisu retki ni bezrazložni izlivi besa. prepoznavanje pacijentovih potreba. Lečenje Lečenje primarne hipohondrije zahteva od psihijatra toleranciju. uz velike oscilacije u intenzitetu tegoba kod oko dve trećine pacijenata. Danas se smatra da je uspeh moguć kod polovine pacijenata. umora. SS-60%. Raspoloženje je promenljivo. Hipohondrija se često smatrala neizlečivom. Klinička slika Klinička slika je bitno odredjena polimorfnim simptomima. što je posledica predrasuda. mada je početak nešto češći kod osoba srednjih godina. Farmakoterapija sekundarne hipohondrije može dati odlične rezultrate( AD-SSR-i. Etiologija I dalje ne postoji etiološki model ovog poremećaja. 77 . da lako planu i ljutito reaguju na najmanji povod. telesna slabost. malaksalosti i iscrpljenosti uz prisustvo i drugih telesnih. Kina – 80-90%) Neurastenija se može javiti u bilo kojoj straosnoj dobi. U lečenju. Pacijenti iznose da su im popustili živci. Distribucija po polu je jednaka. DRUGI NEUROTSKI POREMEĆAJI • • • Neurastenija Sy depersonalizacije-derealizacije Drugi specifikovani neurotski poremećaji NEURASTENIJA Definicija Predstavlja neurotski poremećaj koji se karakteriše horničnim i onesposobljavajućim osećajem slabosti. korišćenje raznih veština i idnamičko prilagodjavanje pacijentu. Koristi se i terapijsko razuveravanje. a češće se sreće kod manje obrazovanih osoba u sociokeonomski nižim slojevima. laka zamorljivost iloi osećaj stalne iscrpljenosti. BD). Jedino je donekle opstala modifikovana verzija Berdove teze da je neurastenija posledica interakcije izmedju nervne iscrpljenosti i spoljašnjih činilaca u vidu hroničnog stresa. pri čemu specifični mehanizmi preko kojih on dovodi do neurastenije nisu poznati. Danas se samo kao kuriozitet pominje Frojdovo verovanje da je neurastenija posledica neodgovarajućeg pražnjenja sex energije kroz masturbaciju.

trnci po rukama i nogama. Od organskih oboljenja najčešće u obzir dolaze: virusne infekcije(infektivna mononukleoza. depresija. razdražljivost 7. u smislu teškoća u rasudjivanju i donošenju odluka. ali se češće sreće kod žena i počinje pre 30-te godine. Pacijenti sa neurastenijom su iscrpljeni simptomima. dijareja. vrtoglavica 3. organski emocionalno labilni poremećaj. neke autoimune bolesti (SLE). jer je isključuje pirsustvo bilo kog drugog psihičkog poremećaja. endokrinološke bolesti (hipotireodizam). bolovi u mišićima 2. od ljutitog iznošenje tegoba i upornog traženja pomoći do ravnodušnosti. generalizovano stanje straha i somatizacioni poremećaj. Kognitivno funkcionisanje može biti kompromitovano. bolovi u ledjima. Uporno i veoma neprijatno osećanje umora posle psihičkog napora 2. oslabljen apetit. poremećaji spavanja 5. stanja posle virusnih infekcija. dva su pitanja od najveće važnosti: Da li postoji organska podloga za simptome i da li su oni potvrda postojanja nekog drugog psihičkog poremećaja? U žiži pažnje kliničara su : organska oboljenja. postencefalitički sy. dispepsija • Telesni simptomi i depresivna ispoljavanja nisu dovoljno jaka da bi bili ispunjeni kriterijumi za neki drugi. stanja straha i somatizacionog poremećaja. hepatitis. Diferencijalna dijagnoza Kada je reč o diferencijalnoj dijagnozi. gorušica. neurološke bolesti i stanja (MS). Kod nas se koristi izraz pseudoneurastenija za ispoljavanja neurastenije u sklopu organskog poremećaja. Od telesnih smetnji česta je glavobolja. hronična anemija. su sledeći: • Prisustvo najmanje 1 od 2 simptoma 1. ponekad na način karakterrističan za hipohondriju. Kriterijumi za postavljanje dg. glavobolja napetosti 4. Zbog ovih simptoma pacijenti su zabrinuti za svoje zdravlje. minimalnog fizičkog napora • Prisustvo najmanje dva od sledećih 7 simptoma: 1. postkomocijalni sy. vratu . influenza). specifični poremećaj U DSM IV se umesto neurastenije dijagnostikuje nediferencirani somatoformni poremećaj. dok oni sa somatizacionim poremećajem pokazuju širok dijapazon reagovanja. Somatizacioni poremećaj može ličiti na neurasteniju. Tok i prognoza 78 . Dijagnoza U MKB 10 ovaj poremećaj se tretira kao rezidualna dijagnoza.nesanicu. nemogućnost opuštanja 6. dok su ostali simptomi nespecifični i raznovrsni : žarenje ili strujanje u pojedinim delovima tela. problemi sa varenjem. preznojavanje. Simptomi se veoma često prepliću sa simptomima depresije ili distimije. kao i otežanog upamćivanja.

ali je početak maskiran simptomima straha i depresije. Psihoterapijski postupci se primenjuju posebno kada je neurastenija posledica hroničnog stresa (relaksacija. ali je ishod i tada neizvestan. otudjuje ih ili ih negira). beta-blokatorima • Metabolički i endookrinološki poremećaji (hipoglikemija.Radi se o hroničnom oboljenju sa prosečnim trajanjem simptoma od oko četiri godine. Najčešći uzroci i mehanizmi nastranka depersonalizacije : • Neurološka oboljenja 1. tu mozga • Psihički poremećaji 1. okp • Intoksikacija halucinogenima. Uz lečenje je prognoza povoljnija. Odnos prema realnosti je očuvan. ono što sve opise objedinjuje jeste doživljaj osobe kao da sama sebi nije više bliska i prepoznatljiva (isti doživljaj može da se odnosi i na okolinu osobe) 79 . hipotireodizam) • Reakcija na traumu • Hiperventilacija • Potpuno izostajanje stimulacije čula • Umor/iscrpljenost Klinička slika Oboljenje počinje naglo i nekad mu prethodi traumatsko iskustvo. suportivna. alkoholom. Što je početak raniji prognoza je lošija. Ova dva fenomena se često javljaju zajedno. panični poremećaj 4. Epidemiologija Ovaj fenomen se javlja kod 70% opšte populacije i ne mora uvek biti patološki. temporalna epi 2. Svoje tipične smetnje pacijenti opisuju različito. Sy d-d se definiše kao hronični ili rekurentni poremećaj . u potpunosti ili delimično. Kod derealizacije doživljaj nestvarnosti se prenosi na okolinu i objekte u njoj. Kvalitet života narušen je kod 80% nelečenih pacijenata. depresija 3. SINDROM DEPRESONALIZACIJE I DEREALIZACIJE Definicija Depersonalizacija je doživljaj osobe kao da je sama sebi nestvarna. Pretpostavlja se da poremećaj počinje u ranoj adolescenciji . a češći je kod mladjih žena. sch 2. tako da osoba uvidja da doživljaj depersonalizacije ne odgovara stvarnosti. Etiologija Etiologija ovog poremećaja nije rasvetljenja. koji se manifestuje Ego-distonim i zato neprijatnim epizodama depersonalizacije. Psihoanalitičari je smatraju odbrambenim mehanizmom ( osoba se brani od neprihvatljivih identifikacija tako što ih se odriče. Lečenje Lečenje podrazumeva kombinovanu primenu psihoterapije i farmakoterapije. BD. Medjutim. U kliničkoj praksi se ne sreće često. barbituratima. kkognitivno-bihejvioralna ili psihodinamička).

delom zbog bojazni da neće biti shvaćena. ako pacijent ističe samo to da su neki predmeti promenili izgled i veličinu ( i zato mu se čine nestvarnim) radi se o metamorpsiji. opažanja.Otudjenje u depersonalizaciju zahvata različite aspekte ličnosti . pa ga ona odnekud posmatra. Koro Koro je psihogeni poremećaj koji se karakteriše naglo nastalim paničnim strahom u čijoj osnovi leži verovanje da će se penis muškarca odnosno labija žene vratiti u trbuh i da će zbog toga nastupiti smrt. Kod nekih se ovi simptomi javljaju svakodnevno. Prognoza je determinisana reakcijom pacijenta. da je vremenski tok usporen ili ubrzan. relativno izolovan i dominantan poremećaj svesti. Normalno stanje svesti. Više straha uslovljava češće depresivno reagovanje. Postojanje depersonalizacionih/derealizacionih simptoma 2. Tok i prognoza Kod većine pacijenta se radi o hroničnom oboljenju. Kada je reč o telu. Kod sch sy depersonalizacija se karakteriše čvrstim. što znači veću verovatnoću hronifikacije i lošiju prognozu. Kliničare je oduvek interesovalo da li uticaji kuture dovode do nekih specifičnih oblika neurotske psihopatologije. treba misliti na depresiju. Pri dijagnostikvanju najpre treba ispitati poreklo (organska etiologija). kao da je vreme stalo. Kada se odnosi na osećanja. SPECIFIČNI NEUROTSKI KULTUROLOŠKI SINDROMI Odavno je poznata veza izmedju kulture grupe ljudi i učestalosti ispoljavanja neurotskih poremećaja postoji od davnina. Ako se odnosi na unutrašnje organe onda se manifestuje doživljajem promene njhovog mesta i veličine. U odnosu na vreme. Pr. koju ne poznaje naučna psihijatrija (folk syndroms). Dijagnoza MKB10: 1. odsustvo Epi i intoksikacije Diferencijalna dijagnoza Depresonalizacija je poremećaj u doživljaju selfa ili celokupne ličnosti i ona se ne odnosi na neki specifičan. nepokolebljivim. ono joj se čini strano i automatsko. Ove osobe je lakše hipnotisati i pokazuju veću sklonost u korišćenju disocijativnih mehanizama. Ista analogija važi i za fenomen nikad vidjeno i autoskopske pojave. postojan. Ljudi utiču na stvaranje kulture. pacijentu se čini da je izgubio sposobnost da doživljava emocije. Doživljaj da su d-d simptomi spontano nastali i da nisu nametnuti 3. Obolela osoba ima teškoću u opisu sopstvenog doživljavanja. sumanutim verovanjem da se osoba promenila i da se eventualno pretvorila u nekog drugog. a kultura na njihovo psihičko oblikovanje. U slučaju kada su izmene u sferi emocija. Dinamička je pretpostavka da se radi o akutno nastalom 80 . osobi se čini da joj se telo promenilo ili da joj više ne pripada. što izaziva strah. što radja neprijatno osećanje izolovanosti. pamćenja ili telesne sheme. Egzacerbacija je uglavnom u vezi sa stresom. Doživljaj nestvarnosti često se tumači kao gubitak kontrole i početak ludila. Ako se odnosi na kontinuitet sa prošlošću osoba saopštava da više nije onakva kakva je bila ranije. U paničnom poremećaju može postojati ovaj sy ali samo tokom napada panike. kada je u pitanju ponašanje .

u posebnim uslovima partizanske borbe. Karakterisali su je psihogeni napadi histeričnog tipa u kojim je prikazivana hrabrost i borba. ili bacanja čini. sa borbenom i ratničkom predispozicijom. ističući da je to bila specifična neuroza vojnika . Opisao ga je H. Dhat sindrom ili spermatoreja Spermatoreja je kulturološki neurotski poremećaj. Dojč je podelio osobe na tri grupe: 1. poremećaj nastaje zbog pogrešnog narodnog verovanja i zabluda). što dovodi do gubitka duše obolelog..Klajn. Psihopate i histerici. a nije redak ni kod ljudi sa Mediterana. Glavni patogenetski činilac bila je težnja za priznanjem. Specifični neurotski kulturološki sindromi u nas Verovanja da magija. Ratna neuroza Jugoslovena Ispoljavao se tokom 1943-1946. aa glavni patoplastični činilac borbenost. Kineza i Malezijaca. to jest straha od pogleda drugih. veoma anksioznih osoba. u našoj zemlji kao psihogena. preosetljive osobe koje reaguju abnormalno naročito na strah i nezadovoljstvo (dg.strahu od kastracije zbog pretnje gubitka visoko narcistički investiranog objekta kao što je penis (znači . Latah Kulturološki neurotski sindrom koji najviše odgovara disocijativnom (konverzivnom) poremećaju. čiji su odredi prerasli u regularnu armiju. Sy straha od vožnje kajakom jednosedom – Kajak angst syndrom Smatra se nacionalnom bolešću Eskima koji žive na Zapadnom Grenlandu. Kliničkim pregledom. Odgovara paničnom poremećaju kod zapadnih civilizacija i javlja se kod muških odsoba starijih od 18 godina. Često se udružuje sa afektivnim poremećajima. Frigophobia (pa-ling) Oblik opsesivno-kompulzivne neuroze koji se karakteriše prisilnim strahom od hladnoće. Rasprostranjen je u Latinskoj Americi i kod Amerikanaca meksičkog porekla. koje se sreće kod mladih. Nastanak i razvoj poremećaja povezuje se sa verovanjem da gubitak sperme predstavlja rasipanje materije što škodi zdravlju i životu uopšte. stanje straha. Teško je reći zašto prodorni pogled ima tako univerzalno značenje stresa (moguće je da se radi o pokretanju osetljivih i intenzivnih transfernih reakcija. pre svega „juriš na neprijatelja“.g.mogu dovesti do psihičkih poremećaja. strah od vetra i opsesivna potreba da se obuče nekoliko slojeva odela radi zaštite od hladnoće.. preokupacijom da manjak toplote odredjuje vitalnost. vračanje . Susto Susto je kulturološki sindrom koji odgovara stanju straha nastalom zbog verovanja da hje došlo do iznenadnog delovanja crne magije. Javlja se kod osoba nižeg obrazovanja i slabije psihološke organizacije i pripadnika primitivnih društava. socijalne fobije. Urokljive ili zle oči Kulturni poremećaj koji ima osobine fobičnog poremećaja. Psychoneurosis convulsiva reactiva) 81 . ili je to urodjeni strah ljudi). Pretpostavlja se da je uzrokovan senzornom deprivacijom kod lovaca na foke . neurotska reakcija koja je najviše ličila na disocijativno-konverzivni poremećaj. praćenog razvojem straha od nesreće u uslovima usamljenosti.

Grupa koja je simuliala napade jer je shvatila da je to način ostvarivanja dobiti (dg. zadovoljavao svoju potrebu za osvetom.2. 82 . infantilne i primitivne osobe koje su „videle napade“ kod drugih (dg. Psychoneurosis convulsiva simulatoria) Klajn je takodje razvrstao ovaj poremećaj na tri oblika: • Demonstrativni napadi u cilju isticanja svojih zasluga u ratu (prikazivali podvige i stradanja) • Defanzivni napadi bili su izazvani depresivnom napetošću (kroz napad se oboleli rasterećivao teško podnošljive napetosti i branio od nesvesnog samooptuživanja. kažnjavao sebe putem identifikacije sa žrtvom) • Tendenciozni napadi su za cilj imali ostvarivanje neke psihološke dobiti. Mlade. Psychoneurosis convulsiva belli imitatoria ) 3.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful