ANKSIOZNI POREMEĆAJI

Raniji naziv za ove poremećaje je bio neuroze. Uvodjenjem izraza poremećaji u psihijatrijsku dijagnostiku postepeno su napušteni mnogi tradicionalni izrazi u psihijatriji. U ICD 10 (1992) ova dijagnostička kategorija se naziva neurotski, stresogeni i telesno manifestni poremećaji. • Neuroze su oboljenja čija je osnovna karakteristika postojanje patološkog straha, koji može biti jasno ispoljen ili skriven • Načini ispoljavanja patološkog straha i psihološke odbrane zavise od individualnih karakteristika ličnosti obolelog • U osnovi neuroza uvek leži posebna struktura ili poremećaj ličnosti koji je stalni izvor nastanka specifičnih simptoma • Obzirom da na ovom nivou znanja nije potvrdjeno postojanje patognomonične biološke osnove, smatra se da je reč o funkcionalnim poremećajima • Neurotične osobe nikad ne gube odnos prema realnosti Epidemiologija Najrasprostranjeniji psihički poremećaji , grube porcene ukazuju da otprilike jedna trećina opšte populacije ispoljava neki oblik neurotskih smetnji, različitog intenziteta. Etiologija Teorije : • Psihoanalitičke • Socijalno-psihološke • Egzistencijalističke • Bihejvioralno-kognitivne • Teorije o porodičnim i bračno-partnerskim odnosima • Biološke • Teorije o jatrogenizaciji Psihoanalitičke teorije Prva teorije o neurozama je učenje o disocijaciji Pjera Žanea. On je smatrao da svaka osoba nasledjem donosi na svet određenu količinu psihičke energije čija je uloga u održavanju integriteta komponenti psihičkog funkcionisanja , koje je pod kontrolom svesnih funkcija Ega. Neurotične osobe bi, prema Žaneu, imale genetski nedostatak psihičke energije, te bi, u situacijama stresa, previše trošile energiju, te ona više ne bi uspela da održi kontrolu nad psihičkim funkcionisanjem i javili bi se neurotski simptomi. Po Žaneu, najznačajniji poremećaj Ega je fenomen disocijacije i ispoljava se gubitkom svesnosti ili svesnog uvida i volje u kontroli glavnih psihičkih sistema: senzorno motornog, emocionalnog i funkcije pamćenja i sećanja , što su osnovni poremećaji kod mnogih neurotskih stanja. Klasična psihoanalitička teorija neuroza Sigmunda Frojda Frojd je neuroze smatrao psihičkim funkcionalnim poemećajima, koje nastaju zboog neuspelog prilagodjavanja i rešavanja životnih problema. Neuroza nastaje usled interakcije nesvesnih psiholoških mehanizama, razvojnih faktora i intrapsihičkih konflikata koji stvaraju strah i strepnju , na jednoj strani, i Ega i njegovih odbrana od tako nastalog straha na drugoj strani.

1

1. Neuroza kao posledica konflikta – teorija o konverziji Pod uticajem francuskih učenja o histeriji, Frojd i Brojer iznose tezu da disocijativni fenomeni nastaju jer Ego potiskuje neprijatna osećanja iz svesti, ili drugim rečima, neurotski simptomi nastaju ne zbog pasivne slabosti Ega, već zato što je Ego dovoljno jak da ih aktivno odstrani iz svesti i potisne. Znači, ovo odredjenje neuroza je povezano sa potiskivanjem i postojanjem nesvesnih, intrapsihičkih konflikata. Nastali neurotski simptomi su posledica psihičkog konflikta i svaki od njih je ekstrenalizacija disociranih nesvesnih psihičkih elemenata. Kod histeričnih pacijenata, energija se preobraća kroz senzornomotorna pražnjenja u somatske simptome, koji simbolički odražavaju konflikt. 2. Neuroza straha i teorija o strahu kao preobraćenom libidu Kod neurastenije strah nije proizvod potisnutih osećanja i ideja, nema psihičko poreklo, zato ga je Frojd objasnio teorijom o preobraćanju libida u strah. Svi oboleli od neuroze straha imaju zajedničku karakteristiku- nenormalnost seksualnog života, zbog čega se kod njih libido direktno preobraća u strah, kao telesni simptom, bez prethodne psihološke obrade. Do nastanka napetosti dolazi kada se seksualni odnos ne završava normalnim putem, već se prekida. U kasnijem radu, Frojd dodaje da osujećivanje libidalnog pražnjenja nije posledica spoljašnjih okolnosti, već potiskivanja neprihvatljivih libidalnih zahteva. Na ovaj način Frojd je objašnjavao strah na rodjenju, strah u ranom detinjstvu i dečijim neurozama i strah kod traumatskih stanja i traumatske neuroze. • Aktuelne neuroze (neuroze straha, neurastenija, hipohondrija, traumatska neuroza) nastaju zbog spoljašnjih, seksualnih uzroka, biološke su prirode (pa ih zato treba objašnjavati neurohemijskim, a ne psihološkim teorijama) a strah i karakteristični simptomi imaju telesno, a ne psihičko poreklo i direktna su ekspresija toksičnog dejstva seksualnih uzroka ili poremećaja libida. U slučaju da strah traje predugo aktuelne neuroze se preobraćaju u psihoneuroze. • Psihoneuroze (pojam koji je Frojd preuzeo od Bernhajma) – prvobitno je opisao histeriju, fobije i ok neurozu nazivajući ih transfernim neurozama. Kasnije je uveden pojam narcističke psihoneuroze u koje svrstava sve do tada opisane psihotične poremećaje. Psihoneuroze nastaju kao posledica nerešenih intrapsihičkih konflikata iz perioda detinjstva, posebno Edipovog kompleksa. U svim slučajevima, konfllikt je izmedju Ega i seksualnosti. 3. Druga ili signalna teorija straha Po ovoj teoriji strah nastaje kao odgovor Ega na nesvesne impulse koji potiču od Ida. Strah ovde predstavlja osećanje koje je signal buduće opasnosti i pokreće mehanizme odbrane u cilju kontrole i zadržavanja u nesvesnom impulsa koji prete da se pojave i oslobode. Strah je tako više uzrok nego posledica potiskivanja. 4. Teorija o strahu od razdvajanja baziran je na nedostatku nekog ko se voli i za kim se čezne. Posledično je reagovanje deteta na doživljaj gubitka investiranog objekta, majke , u čijem odsustvu ono biva izloženo riziku traumatskog psihičkog iskustva. Strah predstavlja signal i ima za cilj da osigura dete od suviše dugog odvajanja od majke i tako razreši traumatsko iskustvo odvajanja. Dete zapravo reprodukuje traumatsko iskustvo doživljeno na rodjenju, koje predstavlja prototip za sve oblike straha u kasnijem životu.

2

Frojd je, analizirajući neurotske poremećaje, došao do zaključka da u njihovom nastanku učestvuju: Predispozicija (genetsko nasledje) , specifični uzrok (odredjenog intenziteta), doprinoseći činioci (nisu dovoljni i neophodni) i činioci koji dovode do uznemirenja ili opuštanja (elementi koji predstavljaju sadržaj „momenta budjenja neuroze“). Da bi došlo do ispoljavanja neuroze, potrebno je da postoji odredjeni medjuodnos izmedju ovih nabrojanih činilaca: • Ispoljavanje neuroze zavisi od opterećenja nervnog sistema u odnosu na njegov celokupni kapacitet • Do kog stepena će se neuroza razviti zavisi od hereditarnog opterećenja • Vrsta neuroze – definisana je specifičnim etiološkim faktorom koji izvire iz domena seksualnosti Zaključne psihoanalitičke postavke za razumevanje prirode neuroza Psihoanalitička teorija je zapravo teorija o neurozama. Psihički determinizam – Frojd je smatrao da je ljudsko ponašanje uvek usmereno na cilj, čak i kada je on skriven u nesvesnom. Javljanje simptoma u odraslom dobu je zapravo prikazivanje prošlosti. Neuroza se definiše kao psihogeno stanje u kom su simptomi simbolička ekspresija intrapsihičkih konflikata, čiji su koreni u individualnoj istoriji detinjstva neurotične osobe. Nesvesno, potiskivanje, otpor i odbrane koncepcija o nesvesnom je apsolutno centralna u psihoanalitičkoj teoriji. Pojam nesvesnog se koristi na više načina. Najjednostavnije, nesvesno odredjuje psihičke procese koji u odredjenom momentu nisu svesni. Ali, nesvesno ima i topografska i dinamička značenja. Psihički procesi se ne mogu poistovetiti sa svesnošću, jer uvek postoje sadržaji koji su stalno aktivni i imaju specifična značenja u odredjivanju neurotskog procesa. Tako osoba neurotske simptome doživljava kao strane jer dolaze iz nesvesnog. Frojd je nesvesno odredio razvijajući znanja o potiskivanju. Ideje, želje, sećanja i podsticaji , uglavnom seksualne i agresivne prirode ne mogu biti prihvatljivi za Ego i zbog toga bivaju potisnuti. Ali, oni ostaju u sećanju van svesnog nivoa i dalje su aktivni i , pod odredjenim uslovima mogu se pojaviti u svesti (u tom smislu je potiskivanje najznačajniji mehanizam odbrane). Frojd je u svom radu zapazio da neurotični pacijenti pokazuju otpor prema izmeni svog stanja, a snaga koja se ulaže u to ona je koja održava sadržaje u nesvesnom. Struktura psihičkih procesa u psihoanalitičkoj teoriji neuroza struktura psihičkih procesa najpre je odredjena kao sistem nesvesnog, predsvesnog i svesnog, a kasnije kao sistem u kom postoje posebni, autonomni, medjusobno isprepletani delovi : id, ego, superego. Id je nagonski deo ličnosti, sadržaj mu je nesvestan i predstavlja rezervoar nagonske energije (primitivne i dezorganizovane) koja stalno vrši pritisak da se oslobodi po principu trenutnog zadovoljstva. Sadržaj Ida čine sex nagonski podsticaji somatske prirode usmereni ka oralnoj analnoj i genitalnoj zoni tela i agresivne nagonske podsticaje. Ego je psihička struktura prvenstveno lokalizovana u sistemu svesnog, predstavlja racionalan i razuman psihički sistem.Po Frojdu, Ego ne postoji u periodu dojenčeta i

3

razvija se tokom sazrevanja. Predstavlja precipitat iskustva osobe i njenog sukoba sa spoljašnjim svetom. Ego je taj koji razvija ulogu očuvanja realnosti, funkcionišući po njenim principima. Ego predstavlja podršku organizmu i njegove su funkcije sintetičke, jer miri primitivne zahteve Ida i moralne zabrane Superega. Superego je specijalizovani deo Ega. Njegov najbliži ekvivalent u opštem smislu je svesnost, ali njegova cenzura može biti i nesvesna. Po Frojdu, Superego se formira kada se razreši Edipov kompleks, što je i trenutak kada se javlja osnovna razlika izmedju polova. U kasnijim fazama razvoja, Superego se dogradjuje. Dečija seksualnost i regresija Svojim kliničkim radom Frojd je potvrdio da su dečiji seksualni impulsi aktivno prisutni u nesvesnom i vrše snažan uticaj na razvoj neuroza u odraslom dobu. Takodje je dokazao da su nesvesne seksualne želje odraslog, ispoljene kroz neurotski poremećaj, direktno povezane sa razvojem tokom prvih pet godina života. Koncepcija o libidu Po Frojdu, libido je biološka datost i predstavlja energiju seksualnog nagona, pokretačku snagu ličnosti. Ona se usemrava i kanališe tokom biološki determinisanih faza dečijeg razvoja. U oralnoj fazi libido je ograničen na usta. U ovoj fazi dete nema sposobnost da diferencira unutrašnje i spoljašnje oblike stimulacije, te smatra da majčine grudi pripadaju njegovom Egu. U periodu izmedju 2 i 3. godine snaga libidalnog interesa se seli na analni predeo i dečije zadovoljstvo biva povezano sa sadržajem i izbacivanjem fecesa. Za razliku od oralne, pasivne faze, u analnoj je dete usmereno prema spoljašnjem svetu i karakteriše se napadima, potčinjavanjem i osećajem moći. U trećoj, falusnoj fazi libidalnog razvoja, libidalne gratifikacije kod oba pola se usmeravaju ka polnim organima. Tada se kod devojčica razvija osećaj penis zavisti. Tokom ove faze pojavljuje se i Edipov kompleks, koji igra osnovnu ulogu u razvoju ličnosti. Neurotične ličnosti ne uspevaju da pravilno da ga razreše. Edipov kompleks, u kom je libido vezan za sliku roditelja, čini jezgro neuroze. Zatim nastupa period latencije i traje sve do porasta libida u periodu puberteta kada dolazi do ponovnog oživljavanja seksualnih interesa. U ovoj fazi razvoja je pojačan intenzitet potiskivanja, pa dolazi do amnezije za ranije periode života. Nakon puberteta, dečak produžava svoj interes za penis i nastavlja razvoj istim tokom kao ranije, dok devojčice sada moraju postati svesne svoje vagine, zbog čega Frojd govori o ženstvenosti i njenoj pasivnoj ulozi. Sve navedene faze se uzajamno preklapaju, a nijedna se ne završava potpuno (Frojdova uporedba sa vojskom koja napreduje, ali iza sebe na odredjenim tačkama ostavlja trupe i obezbedjuje liniju povlačenja u slučaju iznenadnog napada). Tendencija da se osnaže i obezbede neke ranije pozicije nazivaju se tačkama fiksacije, a povlačenje snaga pod odredjenim okolnostima regresija. Ovako gledano, neurotski simptomi, pokrenuti aktuelnim teškoćama u životu odraslih, uslovljavaju proces regresije koji seže do tačaka fiksacije u razvoju. Alfred Adler – prva revizija psihoanalitičke teorije neuroza Adler je pomerio akcenat sa seksualnih na socijalne i interpersonalne činioce. Nosilac je učenja poznatog pod nazivom individualna psihologija. Ono se zasniva na opštem ljudskom osećanju manje vrednosti, čiji se koreni nalaze u bespomoćnosti malog deteta. Ovo osećanje nastaje kao rezultat neuspešne kompenzacije telesnog

4

već da se radi o antagonizmu izmedju ličnosti i spoljašnje realnosti. Ovim mehanizmom osoba kreće pogrešnim pravcem. Ida i Superega. Uvažavao je dinamiku porodice u kojoj je nalazio izvore za nastanak osećaja inferiornosti. Posebno je pridavao značaj socijalnom i klasnom u životu osoba i njihovih porodica. psiholoških i socijalnih procesa. Poremećaj vrednosnog sistema u porodici negativno utiče na snaženje selfa deteta. koja se kod neurotičnih osoba ispoljava na neobičan način. smatrajući strah i odbrane od njega dinamičkim jezgrom neurotskog procesa. Salivan i From) Karen Hornaj U središte svoje teorije stavlja strah. i na kraju • Povlači se i postaje emocionalno submisivno Hari Stek Salivan 5 . Po njemu. I Adler je prvih pet godina u životu smatrao osnovnim za formiranje liučnosti. Ističe apsolutnu važnost interpersonalnih i kulturnih odnosa i situacija u kojima neuroza nalazi svoje uzroke i načine ekspresije. Ona prva uvodi sociokulturalne implikacije u teoriju neuroza. Za nju je glavni uzrok straha nedostatak emocionalne topline u detinjstvu. oseća se bezvredno i biva preplavljeno strahom. i . podvlečeći da one nastaju zbog poremećaja u medjuljudskim odnosima. izolovano i ugroženo doživljavajući svet kao neprijateljski. ali se nije slagao sa Frojdom da u biti neurotskog procesa leže sukobi izmedju Ega. ličnost doživljava neuspeh koji predstavlja osnovu za nastanak neuroza. Zbog povredjenih osećanja u neuspešnoj borbi. Kada roditelj ne obezbedjuje atmosferu ljubavi i topline dete se oseća anksiozno. Socijalno-psihološke teorije (Hornaj. što kod deteta uslovljava osećaj bespomoćnosti i agresivnosti. povlačenje i napuštanje obaveza – neurotičar kreće ka nekoj vrsti asocijalnosti.nedostatka ili odredjene socijalne situacije i preobraća se u svoju suprotnost – težnju za superiornošću i osećanjem više vrednosti. Celokupna slika neuroza nastaje pod uticajem imaginarnih i fiktivnih ciljeva. ide ka postizanju veličine i moći. da bi se oslobodila osećaja manje vrednosti. U slučaju životnih neuspeha. Adler je zadržao koncepciju o nesvesnom. Kao rezultata dete postaje nesigurno. socijalna i osećanja samopoštovanja mogu biti ugrožena sa tri vrste nepovoljnih okolnosti: • Oboljenja i inferiornost organa (stid i osećaj nesposobnosti) • Zanemarenost i povučenost (izaziva prenaglašenu potrebu za sigurnošću i superiornošću) i • Razmaženost Adler smatra da ponašanje ličnosti proizilazi iz dinamičke interakcije telesnih. Težnja ka hiperkompenzaciji je veća što je fiktivni cilj dalji od realnih mogućnosti. od kog se brani na razne načine: • Postaje privrženo i blisko najsnažnijoj ličnosti u okolini • Agresivno se bori. osećanje manje vrednosti se pojačava i ispoljava u vidu bolesne nadkompenzacije. nagona za posedovanjem i ispoljavanjem moći. Konačan ishod je osećaj niže vrednosti.

• Suočena sa ovakvim izazovom. proces personalizacije i 5. dinamizme 2. da bi ostala zdrava. From navodi sledeću dihotomiju: istorijsku (tragične socijalne i kulturne situacije koje je čovek stvorio) i egzistencijanu (nepromenljive kategorije: životna neminovnost. mehanizam preobraćanja energije 3. ili da pobegne od slobode i regredira na primarne veze (neproduktivna orjentacije) 2. za pojedinca značajna osoba osudjuje. napetosti povezane sa telesnim potrebama 2. napetosti povezane sa strahom. Najznačajnije postavke predstavljaju učenja o strukturi. ili se očekuje da će osuditi način na koji prva postiže zadovoljstvo. jedinka mora da savlada te problemei strah zbog razdvajanja i započne proces individuacije. model po kom se preobraćanje odvija 4. Saliven je difinisao ličnost kao relativno trajan model u ponavljanju interpersonalnih situacija koje karakterišu osobu. To je hipotetička struktura koja u svom dinamičkom postojanju i delanju sadrži: 1. osoba mora da napravi izbor: 1. suočavanje sa ograničenim trajanjem života) . pri čemu je strah u funkciji odnosa sa drugim ljudima i najčešće se javlja kada druga. Salivan je psihoseksualni razvoj posmatrao kao odnos izmedju ličnosti i okružujuće sredine i opisao sedam njegovih stupnjeva: • rano detinjstvo • detinjstvo • doba mladalaštva • preadolescenciju • ranu adolescenciju • kasnu adolescenciju • zrelo doba Svaki od ovih stupnjeva predstavlja kritičnu tačku u uspostavljanju interpersonalnih odnosa. U vezi sa tim. Medjutim .Svoje učenje je bazirao na analizi životnih uslova ljudi. Nastanak neuroza From je povezivao sa borbom deteta sa iracionalnim autoritetom koji mu je nametnut od strane odraslih i društva i koji od njega zahteva apsolutnu poslušnost. proces sticanja iskustva Za razliku od Frojda. razvoju i dinamičkim pokretačima ličnosti. Edipovom kompleksu i libidu. Stanje neravnoteže nastaje iz dva razloga: 1. neminovni proces razdvajanja deteta i majke dovodi do problema. njihovih interpersonalnih odnosa i procesa. Egzistencijalističke teorije 6 . Na početku razvoja dete se oseća sigurno kada je sa majkom. bolest. Kasnije. ili da prihvati slobodu. jer ga ta primarna veza štiti i otklanja mu svaki strah. gubitak. suoči se sa razdvajanjem i strahom i postane zrelo produktivno biće U ovom izboru odlučujuću ulogu igra društvena sredina i ako je ona povoljna osoba u procesu individuacije može zadovoljiti svoje osnovne potrebe. Erih From Prvi se usprotivio Frojdovoj biološkoj odredjenosti neuroza.

generalizovani anksiozni poremećaj 2.Rollo May Po njemu. pogrešnom konceptualizovanju saznajnih procesa i najzad. uopšte zrelosti. ispoljavanje neurotskih smetnji je odgovor na postojanje specifične psihopatologije kod članova porodice ili partnera. Jatrogeno uslovljena neurotska reagovanja Dve grupe činilaca: egzogeni i endogeni. instrumentalno ili operantno učenje. Biološke teorije Biološki pristup ukazuje na genetsku predispoziciju funkcionisanju neurotransmiterskih sistema (NOR. omnipotencija misli. koja vodi ka ekstremnoj kontroli objekata i strah od razdvajanja od njih. neodlučnost. lišava se egzistencijalne slobode. U grupi egzonih činilaca: stalne rasprave i pretnje atomskim ratom. samopouzdanja i samopoštovanja. Ona nikada ne razvije dovoljan stepen autonomnosti i nezavisnosti. Skinner. Beck. samoljubivost. SER. lako mogu postati žrtve ovakvog neprimerenog ponašanja. Teorije o porodičnim i partnersko-bračnim odnosima Po ovim teorijama. nesamostalne i zavisne osobe. zagadjenost okoline i hrane. dok kod manjeg broja dovode do tipičnih reakcija straha . nezrele.GABA). koje su velikog intenziteta. Bandura. izbegava porodične obaveze. ukazivanje na pogubnost radioaktivnosti. nekomunikativne. Otac je uglavnom tih. kombinovanom učenju (učenje očekivanih uloga i ponašanja). Preosetljive. učenje na osnovu uvidjanja.. fobični (fobično-anksiozni) poremećaj • agorafobija i poremećaje u 7 . Eysenck. Oboleli umanjuje sopstveni svet življenja.. Svoje učenje bazirali su na principima psihologijie učenja : klasično uslovljavanje. Bihejvioralno-kognitivne teorije (Pavlov. pasivan. ne mogu se svesno kontrolisati i nesrazmerne su situaciji. isključuje i neke druge aspekte svoje ličnosti. Bitne karakteristike ovakve osobe su: zavisnost. neguju neispoljavanje i potiskivanje osećanja. posebno seksualne. Svi ovi činioci kod velikog broja ljudi izazivaju osećaj nelagodnosti. sugestibilne. Marks) Svi pomenuti autori zastupali su tezu da je neurotsko ponašanje pogrešno naučeno i neprilagodjeno ponašanje koje se stalno ponavlja u različitim situacijama. neuroze nastaju i razvijaju se kod osoba čija je egzistencijalna pozicija u životu ugrožena. ali bar za tren može da predahne i prilagodi se uslovima date realnosti. bez kritičkog mišljenja i sposobnosti kontrole emocija. pušenja. U ovakvoj porodici se formira i svoju ličnost oblikuje buduća neurotična osoba. previše zaštićuju svoje članove. kao i na osobitosti njihovog medjusobnog odnosa. Aktuelna klasifikacija poremećaja anksioznosti 1. Uglavnom su porodice neurotičaara zatvorene. dok je majka dominantna. sex nezrelost.

• socijalna fobija • specifične fobije 3. panični poremećaj 4. mešani anksiozno-depresivni poremećaj 5. opsesivno-kompulzivni poremećaj 6. kkonverzivni i disocijativni poremećaji 7. posttraumatski poremećaj 8. somatoformni poremećaj (hipohondrija) 9. drugi neurotski poremećaji • neurastenija • sy depresonalizacije-derealizacije Poremećaji anksioznosti se danas shvataju kao oboljenja kod kojih je anksioznost gotovo permanentni klinički fenomen, a pojavljuje se kao posledica bioloških i psihodinamskih činilaca (raznih nesvesnih konfliktnih situacija). Psihodinamski pristup pak u prvi plan ističe da ličnost reaguje na prolongirane svesne i nesvesne konfliktne situacije specifičnim Ego odbrambenim mehanizmima (neurotičnim, anksiogenim) gradeći tako karakterističnu simptomatologiju. Teorija konflikta naglašava da se anksiogeni konflikt (sukob protivrečnih motiva) javlja u situacijama kada osoba nije sposobna da zadovolji svesne ili nesvesne zahteve koji se pred nju postavljaju u konkretnoj životnoj situaciji. Nerešavanje, ili nepotpuno rešavanje konflikta (Ego slab, nezreo) vremenom dovodi do narastanja unutrašnje napetosti-anksioznosti, koja tako postaje zajednička osnova svih navedenih poremećaja. Konflikti su češće nesvesni. Konflikt unutar ličnosti je češće nesvestan i manifestuje se borbom nesvesnih motiva i sukobom zahteva na relaciji Id-Ego-Superego (intrapsihički). Konfliki na relaciji celokupna ličnost-spoljni svet češće je svesni i tiče se odnosa prema porodici, na poslu, odnosa sa voljenom osobom, tj.odnosa prema emocionalnim zadovoljstvima (pretežno interpersonalni). Najčešći konflikti koji se sreću u praksi su separacioni, narcistički, konflikt autoriteta, sadističko-agresivni, ljubomorno-sujetni, konflikt zavisnosti, pasivnosti, konflikt inferiornosti, seksualnosti, moralnosti, identiteta, lojalnosti... Zajedničke kliničke karakteristike poremećaja anksioznosti su sledeće: • Akutni ili subakutni nastanak bolesti - obično je moguće odrediti početak oboljenja. Iako su oboljenja dugotrajna, evolucija nastanka nije tako duga. • Relativno očuvana radna spososbnost - u većini slučajeva. Radna nesposobnost moguća kod nekih fobija vezanih za kretanje. Radna produktivnost i kreativnost su ispod optimalnog nivoa, što je važan dijagnostički kriterijum, kao i kompromitovanost ostalog socijalnog funkcionisanja (lični, porodični i profesionalni život je osiromašen). • Oboljenje nema uticaja na celokupnu ličnost u smislu otudjenja od realiteta , niti su pacijenti iz ove dijagnostičke kategorije skloni razvoju psihotičnih poremećaja • Održavanje Ego granica i testa realnosti – fobični i opsesivni bolesnici mogu da budu nesposobni da se nose sa poremećenim i nerealnim mislima , ali ih prepoznaju kao patološke. Medjutim i ovde ima izuzetaka kao na pr.kod disocijativnog poremećaja. 8

• •

Subjektivni simptomi anksioznosti i njenih derivata – anksioznost je srž, dinamičko jezgro ovih poremećaja Načini ispoljavanja anksioznosti – i psihološke odbrane koje se tom prilikom aktiviraju dobrim delom odredjuju i kliničke manifestacije. Taj, krajnje individualan proces, u sadejstvu sa posebnom strukturom ličnosti-tzv. neurotska, čini da je većina ovih poremećaja hronična po svom toku. Dijagnoza

Prvi korak je opis simptoma i znakova neurotskog poremećaja, što čini suštinu kliničke dijagnoze. Klinička dijagnoza je proces utvrdjivanja prisustva psihopatoloških sadržaja ili abnormalnosti. Funkcija kliničke dijagnoze je razlikovanje psihičkih oboljenja na osnovu tri specifične karakteristike: uzroka (etiologija ), simptoma i znakova (patološki proces) i toka bolesti (prognoza i lečenje). Diferencijalna dijagnoza Razlika izmedju normalnosti i neurotskih poremećaja je samo kvantitativna. Intenzitet neurotskih poremećaja je takav da se ne može podnositi, vremensko trajanje je dugo, značajno osiromašuje lični, porodični, profesionalni i društveni život osobe. Psihosomatski i somatopsihički poremećaji najčešće se ispoljavaju kao simptomi hiperaktivnosti autonomnog nervnog sistema i nikada ne dobijaju svojstva psihosomatskog poremećaja koji uvek mora da poseduje organsku leziju. Mnoge telesne bolesti mogu biti praćene neurotskim manifestacijama. Psihotični poremećaji ovde je reč o kvalitativnim razlikama. Neki oblici neuroza mogu prethoditi razvoju psihotičnih poremećaja (hipohondrija, ocd, sy depersonalizacije i derealizacije). Tok Može biti dvojak: 1. jedna grupa povezana sa emocionalnim stresom najčešće je kratkog trajanja 2. druga ima dugotrajan, hroničan tok i povezana je sa organizacijom, strukturom ili poremećajem ličnosti koja je nosilac bolesti Kod nekih može doći do poboljšanja, pa i remisija. Takodje, postoji odredjeni broj ovih poremećaja kod kojih je tok povezan sa stalnim postojanjem smetnji u dugom vremenskom intervalu. Stavljanje u žižu interesovanja prirodnog toka neurotskog procesa ukazuje da se on stalno preobraća u druge oblike, što predstavlja njegov prirodni i spontani razvoj. Prognoza Ovi poremećaji ne ugrožavaju život obolelih, mada se ne može zanemariti rizik od suicida, zbog sekundarnog razvoja depresije, alkoholizma i zloupotrebe PAS, kao i mogućeg razvoja KVS oboljenja, posebno kod muškaraca. Radna i profesionalna aktivnost je uvek ugrožena. Činioci koji odredjuju prognozu neurotskih poremećaja: 1. postojanje biološke osnove 2. vreme početka poremećaja 3. gubitak roditelja pre osme godine

9

4. progresivnost toka 5. trajanje poremećaja 6. intenzitet simptoma 7. postojanje telesnih simptoma 8. postojanje psihološke dobiti od bolesti 9. postojanje intrapsihičkih i interpersonalnih konflikata 10. odnos prema stručnoj pomoći 11. stepen inteligencije 12. loši partnerski i bračni odnosi , posebnou sferi seksualnog funkcionisanja 13. sposobnost življenja pod stresom 14. stepen razrešene zavisnosti od roditelja 15. sticanje uvida i loši interpersonalni odnosi u širem smislu 16. postojanje nepovoljnih životnih okolnosti Lečenje Različiti oblici psihoterapije samostalno ili u kombinaciji sa psihofarmacima iz grupe benzodijazepina, antidepresiva, beta adrenergičkih blokatora, nebenzodijazepinskih anksiolitika i njihovih kombinacija. Najčešće se primenjuju: suportivna psihoterapija, psihoanalitička, , kognitivnobihejvioralna, porodična i partnersko-bračna. Principi racionalne terapije psihofarmacima: tačna dg pravilan izbor leka odredjivanje vremenskog trajanja lečenja i visine doze lek se koristi u cilju suzbijanja simptoma početi manjim dozama u toku lečenja dva do tri puta povećati dozu do nalaženja optimalne doze koja će kontrolisati simptome • kad se dostigne pozitivan efekat tragati za dozom održavanja • po smirivanju simptoma lek davati još 1-3 meseca • obustavljanje leka postepeno tokom 1-3 meseca • u slučaju neefikasnosti leka, utvrditi razloge neefikasnosti Integrativni modeli lečenja se naročito primenjuju u poslednjih dvadeset godina i podrazumevaju kombinovanje svih psiholoških i medicinskih postupaka koji su u praksi pokazali odredjenu efikasnost. Bolničko lečenje večita dilema?? Indikacije: • akutne neurotske dekompenzacije • panična stanja sa serijama uzastopnih napada koji onesposobljavaju obolelog • dominacija realnih suicidalnih preokupacija • konverzivne reakcije sa čestim psihogenim napadima • ocd • pacijenti kod kojih se lečenje ne može započeti na drugi način • neurotski poremećaji sa komorbiditetom 10 • • • • • •

raktivna neurotska stanja nastala kao posledica konflikata u porodici, na radnom mestu... Priroda anksioznosti

Anskioznost se deifiniše kao difuzna, unutrašnja, slobodno lebdeća napetost, koja nema realnu opasnost, tj. nema spoljašnju opasnost, što je bitno razlikuje od straha. Strah uglavnom ima spoljašnji objekat. Anksioznost ima unutrašnju opasnost, i time ona predstavlja reakciju na tu, unutrašnju opasnost (intrapsihički konflikt, impuls neprihvatljiv za Ego, potisnute misli..). Za Frojda, anksioznost je stanje napetosti i uznemirenosti pred unutrašnjom opasnošću. Nju izazivaju potisnuti sadržaji koji nisu ni u kakvom direktnom odnosu sa postojanjem spoljašnje opasnosti. Za K.Hornaj anksioznost je emocionalna reakcija na unutrašnju opasnost. Osoba se oseća bespomoćno a ne zna šta se dogodilo. Ona uvodi i pojam „bazične anksioznosti“ koja se formira rano u detinjstvu i izražava se osećajem bespomoćnosti, sićušnosti, napuštenosti i ugroženosti u svetu koji je spreman da napada, optužuje, kleveta, obmanjuje i zavidi. Salivan je definiše kao intenzivno i neprijatno stanje tenzije nastalo usled neslaganja u interpersonalnim relacijama. Egzistencijalno orjentisani psihijatri pominju „egzistencijalni“ strah koji predstavlja suštinu čovekovog življenja, zbog stalnog proživljavanja smrti. Šira definicija anksioznosti bi predstavljala specifične promene na psihološkom, psihomotornom i vegetatvnom planu ličnosti. 1. Psihopatološka simptmatologija podrazumeva stanje unutrašnjeg nemira i napetosti, bespomoćnost, osećaj vitalne ugroženosti i izloženosti nečemu što preti, izvesnu sapetost i strepnju. Uključuje i razdražljivost, nesanicu, teškoće u koncentraciji. Odlikuje se subjektivnim doživljajem nedefinisanog straha, a ispoljava se povišenom psihičkom tenzijom. 2. Psihomotorna simptomatologija se karakteriše stanjem motornog nemira, tremorom, promenom mimike, zamorom 3. Vegetativna simptomatologija nastaje kao posledica preterane aktivnosti autonomnog nervnog sistema (KVS, respiratorni sistem, vazomotorni, digestivni, urogenitalni-ubrzani puls, pojačano znojenje, proširene zenice). Normalna i patološka anksioznost Anksioznost je do izvesnog stepena obično iskustvo koje poznaje svaki čovek (neizvesnost za zdravlje porodice, napetost pre suočavanja sa teškom situacijom, „trema“ pred značajne nastupe). Svako iskustvo anksioznosti ima svoje somatske manifestacije: palpitacije, drhtanje, „knedla“ u grlu, bol u želucu, crevni i urinarni poremećaji- organizam je u stanju uzbune. Nivo mentalne budnosti je do izvesnog stupnja povišen. Normalno doživljena anksioznost ne angažuje previše osobu, ona se i dalje oseća relativno komforno, nema znakova osiromašenja u svom življenju, a sposobnost slobode odlučivanja nije ugrožena. Osoba poseduje kapacitete da se suoči sa izvorom strahovanja, uglavnom ga stavlja pod kontrolu i na taj način prevazilazi. Izgleda da u dijalektičkom kvalitativnom skoku od normalne ka patološkoj anksioznosti ulogu ima biološka predispozicija (usaglašenost stope anksioznosti kod monozigotnih

11

separaciona anksioznost. Ideje. jer anksioznost nije ništa drugo do psihološko stanje u kom čovek zamišlja svoju budućnost. Poseban značaj u genezi anksioznosti imaju interpersonalne relacije. Nesigurnost izmedju alternative „biti neko“ i „ne biti niko“ stvara jedan od 12 • • • • • . Ida. nesigurna. podsticaji. izmedju ostalog i procesom potiskivanja. Smatra se da iskustvo anksioznosti uvek podrazumeva kategoriju budućnosti i da predstavlja predvidjanje nečega što tek treba da se dogodi (anticipacija). do osujećenja libidalnog pražnjenje dolazi iznutra (kao posledica potiskivanja neprihvatljivih libidalnih zahteva. Drugi aspekt straha od smrti bio bi strah od „ne biti Ja“. Anksioznost nastaje kao posledica ugroženosti čovekovih interpersonalnih odnosa i doživljaja preteće opasnosti i bespomoćnosti vezane za isključenje iz zajednice (slom geštalta MI) Anksioznost može nastati i kao odgovor na opasnost nagonske prirode. Sledeći momenat od značaja u genezi anksioznosti je strah od gubitka objekta. Zbog stalne potrebe Ega da održi homeostazu. odnosno strahu. Pomisao na ishod drugačiji od očekivanog unosi u čoveka osećaj neizvesnosti i anksioznosti. Superega i spoljašnje sredine. anticipacija budućnosti. Po njoj. a često i osujećena pri pokušaju individualnog izraza. normalna ličnost ima konstatntan psihodinamski balans izmedju odbrambenih struktura Ega. Konflikt je nesvestan . sećanja. i daje za pravo onim autorima koji u prvi plan stavljaju emocionalni. On zastupa tezu da neutrošene sex materije i energija toksično provociraju anksioznost. zbog straha od kazne Superega) što uzrokuje da neiskorišćena sex energija bude potisnuta i preobraćena u strah. stalna i snažna. Za razliku od neurotične. teška za kontrolu i udružena sa uočljivim oštećenjem opšteg funkcionisanja i distresom. želje. Patološku anksioznost karakteriše izvesna iracionalnost. U prilog tezi o anticipaciji budućnosti govori i podatak da se anksioznost kod nekih osoba prevazilazi ako se nauče da funkcionišu po principu „ovde i sad“.blizanaca iznosi 50%). Pomisao da se može ostati bez ljubavi objekta dovodi do intenzivnog unutrašnjeg nemira i napetosti. neodredjena. Anksioznost se može pojaviti i kao egzistencijalistička nespremnost i nevoljnost čoveka da prihvati neizbežnost sopstvene smrti. Već je pomenuto Frojdovo shvtanje anksioznosti kao „poremećaja odvodjenja seksualnog uzbudjenja“. a briga jesno izražena. nemogućnost identifikovanja unutrašnje opasnosti. fenomen izuzetno značajan u detinjstvu. A ona je uvek neizvesna.ljubavi objekta. uglavnom sex ili agresivne prirode neprihvatljive za Ego bivaju potisnute. To je tzv. anskioznost se može shvatiti i kao adaptivni mehanizam traženja ekvilibrijuma. nepredvidiva. • Psihodinamika anksioznosti Faktor koji se najčešće pominje kao krucijalan u nastanku anksioznosti je strah od nečega u budućnosti. Osoba je nepripremljena za svoju socijalnu ulogu („bespomoćno dete“). Novijeg je datuma i teza o postojanju specifičnih receptora za anksioznost. Ideja o potiskivanju konflikta u nesvesno je dominantna u teorijama o anksioznosti. a ne racionalni aspekat anksioznosti. tj. Sa druge strane navodi tezu o preobraćanja libida u strah. efekat indukovan tenzijom na relaciji Id – Ego.

biohemijski korelati anksioznih poremećaja (klinički: ataci panike. Pitanje medjuodnosa serotonergičke i drugih modaliteta neurotransmisije u patogenetskom mehanizmu nastanka anksioznosti: a. johambin (α2 antagonist) deluje anksiogeno 3. hipotalamus. a sistem locus ceruleusa biva aktiviran u stanjima „alarma“ i u slučaju potrebe procene novih informacija. nuclei raphae. ser. te je stoga neurofiziologija anksioznosti vezana i za strukture ovog sistema: nc. sa druge strane.amigdale. β. a shodno tome i struktura kao što su locus ceruleus. Stimulacija srednjeg dela nc. Stimulacija RF izaziva normalnu cerebralnu hiperekscitabilnost. pri čemu se centrira uloga neurotransmiterskih sistema (nor. Viši kontrolni centri kontrolišu hipotalamus. Poznato je da je središte emocionalnog života limbički sistem . retikularnu formaciju.adrenergički sistem samo periferno uključen ili čak hipoaktivan. sistemskih modela anksioznosti. koji ima kontrolnu ulogu na emocionalne odgovore na periferiji. Neurofiziologija i neurohemija anksioznosti Poznato je da su odredjene strukture CNS odgovorne za stanja ansioznosti i straha. Već i morfološke veze centralnih NOR i SER struktura moždanog stabla ukazuju na funkcionalnu povezanost ova dva sistema.adrenergički blokatori (propranolol) deluju blago anksiolitički Pokazano je da hiperaktivnost α-adrenergičkog sistema ima značajnu ulogu u nastanku anksioznosti. gaba). odnosno visceralni mozak. dok je β. u likvoru osoba sa atacima panike povećan je nivo MHPG (m.amigdale dovodi do agresivnih reakcija. Smatra se da u patogenezi anksioznosti značajnu ulogu ima narušavanje inhibitornog serotonergičkog uticaja na LC (inhibicija pražnjenja neurona LC ima anksiolitičko dejstvo). fobije) čine funkcionalnu podlogu složenijih. U nastanku anksioznosti direktno učestvuju sledeći sistemi neurotransmisije: • Noradrenergički sistem nor neurotransmisija učestvuje u održavanju budnosti .amigdale dovodi do živahnih reakcija. Stimulacija bazolateralnog dela nc. Pretpostavlja se da je zadnji deo hipotalamusa u vezi sa strahom i anksioznim reakcijama (električna stimulacija te oblasti dovodi do paničnih reakcija i sledstvene hiperaktivnosti simpatičkog ns). Anksioznost je u ovom slučaju rezultat ambivalencije izmedju potrebe za igranjem socijalno poželjnih i nametnutih uloga sa jedne.osnovnih kvaliteta anksioznosti. dok jača stimulacija uzrokuje strah i paniku. β – adrenergička aktivacija (izoproterenol) ima slabo ili nikakvo anksiogeno dejstvo 5. Molekularni. amigdale. Ključna uloga nor mehanizama u nastanku anksioznosti razmatrana je u septohipokampalnoj teoriji bihejvioralne inhibicije (Gray) i teoriji o centralnoj ulozi sistema locus coeruleusa (Charney i Heninger). Hipotalamus ima izraženo inhibitorno dejstvo.nor) 4. generalizovana ansioznost. Jedan od mogućih mehanizama anksiolitičkog dejstva specifičnih inhibitora preuzimanja 13 . koje pri višim naponima prerastaju u panične. i potrebe za autentičnim samoizgradjivanjem. klonidin (α 2 agonist) deprimira nor kontrolu i izaziva sedaciju 2. Farmakološke studije otkrivaju da : 1.

Medjuodnosi SER i GABA .serotonina (SSRi) bi mogla biti serotonergička inhibicija noradrenergičkih neurona LC-a. Primena benzodijazepina dovodi do smanjenja električne aktivnosti serotonergičkih neurona nuclei raphae. bd receptori tip I. koji se manifestuje preteranom ili preplavljujućom strepnjom. Neuropeptidi i njihov modulatorni efekat potvrdjuju sledeće teze: 1) Intenzitet anksioznosti u sy depresije. ne može se sa sigurnošću tvrditi da li GABA lizira anksioznost posredno. b. što nije tačno. Objašnjenje ovog fenomena leži u strukturi GABA a i benzodijazepinskih receptora. dok je ista korelacija dokazana za sedativnohipnotičko dejstvo. postsinaptički lociran Cl kanal sa dva funkcionalna odeljka: • Pikrotoksinski receptor (njegova modulacija posreduje antikonvulzivne efekte • Benzodijazepinski receptor – vezivanjem benzodijazepina dolazi do facilitacije GABA-om posredovanog otvaranja Cl kanala . često se efekti GABA-e poistovećuju sa efektima benzodijazepina. patološkim strahom. Medjutim. Neurone amigdaloidnog kompleksa III. nepetim iščekivanjem ili „slobodno lebdećim strahom“. Otuda je razmatrana mogućnost da se anksiolitičko dejstvo benzodijazepina odvija posredstvom 5-HT sistema. Agonisti ovih receptora su i barbiturati. GABA a receptor je hemijski regulisan. SER neurone raphae čiji aksoni se projektuju u limbičke strukture II. Benzodijazepinski receptor vezan za GABA jonoforu je tip II. Oboljenje prate i telesni simptomi ali su manje izraženi u odnosu na psihička ispoljavanja straha. izgleda da bd svoje anksiolitičko dejstvo ostvaruju preko drugih. koji deluju sedohipnotički. dejstvom na SER sistem. Karakteriše se hroničnim. Lokalna aplikacija GABA-e na jedra raphae blokira transmisiju u njhiovim projekcionim zonama. Neurone LC Obzirom da benzodijazepini facilitiraju centralnu GABA-ergičku transmisiju. GABA-ergički sistem neki autori sa aspekta patogeneze anksioznosti ističu značaj inhibitornog uticaja GABA-e i benzodijazepina na: I. Za sada nije pronadjena korelacija izmedju povišene GABA-ergičke transmisije i anksiolize. inhibicijom NOR sistema LC.ergičke transmisije u kontekstu nastanka anksioznosti razmatran je sa stanovišta anksiolitičkog dejstva agonizacijom benzodijazepinskog receptora. ili direktno. koji je inače praćen padom koncentracije neuropeptida Y (NPY) u obrnutoj je srazmeri sa odstupanjem koncentracijeNPY od normalnih vrednosti 2) Primena holecistokinina u osoba sa predistorijom panic atacks može da provocira napad panike GENERALIZOVANI ANKSIOZNI POREMEĆAJ Drugi naziv je generalizovano stanje straha. a manje kao miorelaksantno dejstvo. GABA nezavisnih bd receptora. 14 . što se klinički manifestuje kao antikonvulzivno i sedohipnotičko. I na kraju. zabrinutošću. GABA agonisti smanjuju obrt serotonina.

pa strah poprima preplavljujući karakter ( radi se uglavnom o razvojno najnižim oblicima straha: strah od uništenja i gubitka identiteta). kod udovica/udovaca. Ako se oni samo potiskivanjem zadrže u nesvesnom. Signalni strah nema preplavljujući karakter i ukazuje na postojanje nerazrešenih intrapsihičkih konflikata (konflikt izmedju sex i agresivnih nagona iz ida sa principom realnosti koji zastupa Ego ili sa mogućom kaznom od Superega).6%) . konverzija-histerija. osoba sa manjim prihodima. Kod ove forme anksioznost uz brigu (neugodna iščekivanja) ostaje jedini i dominantni simptom. te se strah doživljava u svom prvobitnom obliku (preko telesnih simptoma) i uz prevagu primarnih nad sekundarnim procesima mišljenja . Češće se javlja u urbanoj populaciji.1-6. • Drugo psihoanalitičko odredjenje tretira strah kao signal egu. domaćica. Etiologija postoje dva etiološka modela ovog oboljenja. Epidemiologija Prevalenca 4. novac. Smanjena sposobnost podnošenja straha se ispoljava dominacijom automatskog nad signalnim strahom. Polazi od pretpostavke da je veoma snižena sposobnost za podnošenje straha jer u preedipalnom stadijumu nije dostignuta stalnost objekta (da bi se stalnost objekta postigla.9% . rastavljenih.. već i njenu ljubav). Početak bolesti je teško odrediti. Psihološki modeli Psihoanalitička teorija odredjuje ovo oboljenje na dva načina. nezaposlenih. Generalizovano stanje straha je jedno od najčešćih psihičkih oboljenja u primarnoj zdravstvenoj zaštiti. mada većina smatra da bolest počinje oko 25-te godine. vezujući se za druge objekte. socijalno prihvatanje. Karasua poreklo ovog straha nalazi u dijadnom deficitu.6% (5. ne samo da prizove zaštitnički i umirujući lik majke. Samo 1/3 potraži pomoć psihijatra i to u slučaju javljanja komplikacija. Samo ako potiskivanje ne uspe da izvrši svoj zadatak.1% lifetime. razvedenih. dete će kasnije to stalno da traži. a aktuelna 1.. Ako je majka propustila da mu pruži zaštitu sigurnost ili ljubav. koje su zabrinute ze životne posledice kao što su problemi vezani za zdravlje. 15 . koji prističe iz neodgovarajućeg odnosa izmedju majke i deteta. bračne odnose. neće se formirati neurotski simptomi. Drugi model karakteriše poremećaje ličnosti i u njemu se predispozicija i precipitirajući faktori praktično ne razlikuju. dete treba . posao. Oko dve trećine obolelih osoba su žene. • Prva koncepcija se odnosi na primarni ili automatski strah. pribegava se drugim mehanizmima odbrane što dovodi do neuroze (pomeranjefobije.Radi se o stanjima opšte anksioznosti kod osoba koje imaju odredjeni anksiogeni konflikt. šire strah od ugrožavanja telesnog identiteta) i ovde je reč o trijadnom konfliktu. kod dece jednogodišnja prevalenca je 2. Prvi je svojstven svim psihijatrijskim poremećajima i može se označiti kao predispozicija+precipitirajući faktori=oboljenje. Ovi konflikti potiču iz Edipalne faze (koju karakteriše strah od kastracije. regresija-ocd). To znači da izostaje racionalna obrada opasnosti.godine. u cilju ojačanja mehanizama odbrane od dubokih i egu neprihvatljivih nagona sex ili agresivne prirode. Javljanje lekaru je porsečno oko 39.

za koje se vezuju benzodijazepini. Jedna grupa istraživanja ukazuje da je 16 . Biološki modeli U okviru biološkog modela izučavaju se:nasledni činioci i neurobiološki modeli Novije studije ukazuju da se medju prvostepenim srodnicima obolelih nalazi oko 25% osoba sa istim oboljenjem. Zbog toga se ponašanje ovih pacijenata karakteriše stalnim. što se manifestuje slabijim reagovanjem na stres. Istraživanje patofiziologije ukazuje da se ovo oboljenje karakteriše inhibicijom. pojačavajući aktivnost GABA-e i smanjujući strah. Kognitivne teorije smatraju patološku zabrinutost najvažnijim činiocem u nastanku ovog oboljenja. a ne aktivacijom simpatičkog nervnog sistema i rigidnošću vegetativnog nervnog sistema. Istraživanja fokusirana na Hf-Ht-Adr osu ukazuju na abnormalniu reakciju na stres kod nekih pacijenata. Stopa konkordantnosti kod monozigotnih blizanaca je 50%. Ostali psihološki modeli Istraživanja su pokazala da traumatska iskustva i nepovoljni odnosi u primarnoj porodici igraju važnu ulogu u nastanku ovog poremećaja (smrt roditelja u detinjstvu. Medju muškim srodnicima obolelih od GAP češći je alkoholizam. a koje će se pojaviti zavisi od uticaja sredine i životnih dogadjaja. Udeo herediteta je oko 30%. Ona održava i potkrepljuje suzbijanje telesnih ispoljavanja straha. Osobe sa generalizovanim stanjem straha se razlikuju od normalnih na osnovu relativno specifičnih kognitivnih distorzija: • Preteran i iskrivljen doživljaj opasnosti • Verovanje da kontrola nije moguća. A suština je u tome da patološka zabrinutost omogućava da se izbegnu neprijatni telesni simptomi straha. GAP se karakteriše više ekscitiranošću centralnog nego vegetativnog nervnog sistema. što se klinički ispoljava stalnim razmišljanjem i strepnjom u smislu „Šta ako?“ Model signala sigurnosti objašnjava ovaj entitet kao oboljenje u kom signali sigurnosti nisu dovoljni ili su neefikasni. iskustvo silovanja. stalno iščekuju opasnost i veruju da nisu u stanju da se sa njom izbore • Imaju tendenciju da brinu o dogadjajima i stvarima koje se odnose na daleku budućnost Istraživanja ukazuju da nepodnošenje neizvesnosti jedna od ključnih karakteristika generalizovanog anksioznog poremećaja. U drugim istraživanjima je nadjena snižena funkcija parasimpatikusa. nije jasno da li je u ovom sistemu izmenjena funkcija GABA-A receptora.Razvojno najviši strah je strah od Superega i odnosi se na mogućnost kazne zbog izneveravanja sopstvenih vrednosti i ideala. Utičući na sveukupno kognitivno funkcionisanje patološka zabrinutost onesposobljava obolelog u tumačenju odredjenih situacija i odnosa koji bi omogućili korekciju postojećih pogrešnih stavova. Medjutim. što pojačava doživljaj opasnosti • Sebe doživljavaju kao nesigurne. ali neuspešnim traženjem sigurnosti. Efikasnost benzodijazepina u lečenju ovog poremećaja usmerila je pažnju istraživača na GABA-benzodijazepinski sistem. rata ). Kod žena je dokazana genetička veza izmedju GAP i depresije: nasledna predispozicija može biti ista za oba oboljenja.

dok druga pretpostavljaju manjak endogenih benzodijazepinskih agonista ili višak antagonista.. koja verovatno učestvuje u obradi negativnih osećanja. Predispozicija se može odrediti na biološkom nivou ili preko razvojnih problema. Klinička slika Nepovoljni životni dogadjaji mogu prethoditi početku GAP. bolest. što se ispoljava sužavanjem fokusa pažnje i rigidnim misaonim procesima. to ima dve krupne posledice: 1. osećaj krivice i nesposobnosti postaje sve jači. Tipičan je postepen početak. dok nepovoljni životni dogadjaji doprinose da dodje do egzacerbacije. Uz postojanje predispozicije i precipitirajućih faktora . strah postaje izraženiji ili duže traje. što olakšava fight or flight reakcije pri susretu sa opasnošću. Pretpostavlja se da postoji veza izmedju EEG aktivacije desne moždane hemisfere. problemi na poslu. posledica težeg i trajnijeg straha je i remećennje kompleksnog kognitivnog funkcionisanja. PET studije ukazuju na generalno smanjen protok krvi u mozgu u stanjima stresa i pojačanog straha. Pretpostavlja se da postoji disfunkcija na nivou 1A i moguće 2A serotoninskog receptora.). ali i zbog bračnih i porodičnih odnosa. To stanje karakterišu sledeći fenomeni: • Spremnost da se strahom reaguje na mnogo manji povod • Daleko veća opreznost i iščekivanje opasnosti • Nemogućnost habituacije • Teškoće u razlikovanju bezbednih od opasnih situacija Osim senzitizacije. Integrativni model Schacht : Osnovu straha uvek čini svesno ili nesvesno doživljavanje opasnosti. te stalnu preokupiranost istim. Tipična je žalba na nemogućnost odupiranja svojim brigama. što smanjuje samopoštovanje i na taj način se zatvara začarani krug u kom se strah sve više pojačava. 17 . sopstvenog ili tudjeg zdravlja. najčešće manifestnim u obliku preterane i neosnovane zabrinutosti.osetljivost ovih receptora smanjena. Da bi se razvio patološki strah. opasnost se neposrednije i intenzivnije doživljava. Brojna istraživanja ukazuju na abnormalnosti serotonergičkog neurotransmiterskog sistema. materijalne situacije. Ako intenzivan strah traje duže i ako mu se osoba ne suprotstavi efikasno. što za posledicu ima senzitizaciju. ali nisu jasni odgovarajući patofiziološki mehanizmi. Pacijenti brinu zbog beznačajnih stvari. dok bi precipitirajući činioci predstavljali nepovoljne životne dogadjaje (interpersonalni konflikti. kao što je strah i pojačanog mišićnog tonusa. Oboljenje se odlikuje hroničnim. kao i disbalans u nivou metabolizma u različitim regionima mozga u stanju relativnog mirovanja. što je plodno tle za pogrešnu procenu. skoro stalno prisutnim strahom. Zabrinutost je često usmerena na nešto što bi se moglo dogoditi u budućnosti. U stanjima povećane napetosti i opreza metabolizam je ubrzan u bazalnim ganglijama i desnom parijetalnom režnju. problema na poslu. Nor i holecistokininski sistemi su od manjeg značaja za etiologiju GAP-aEEG ovih pacijenata pokazuje izvesna nespecifična odstupanja i abnormalnosti. potrebno je postojanje odredjene predispozicije i precipitirajućih činilaca. smrt bliske osobe. strah gubi signalnu funkciju i doživljava se kao opasnost sama po sebi 2.

Dg isključuje istovremeno ispunjavanje kriterijuma za postojanje depresivne epizode. parestezije). doživljaj da se strah ne može kontrolisati. Ali sledeća svojstva ličnosti relativno se često sreću kod obolelih: osećanje nesigurnosti. nekog od fobičnih poremećaja. muka. bolovi mišića. simptomi telesne i psihičke napetosti. razdražljivost. ocd ili paničnog por. strašljivost. preosetljivost. pa se zato lako uplaše i trgnu na najmanji povod. posebno problemi sa zaspivanjem. Kod najmanje ¾ obolelih od GAP se sreću komorbidna psiihjatrijska oboljenja koja često dominiraju kliničkom slikom. tj. opreznost. U GAP su važne i manifestacije telesne napetosti: zategnutost. To su simptomi vegetativne hiperaktivnosti (palpitacije. prenapregnutost. tremor. strah je dugotrajniji. sumnjičavost i razdražljivost (većina može ispoljavati svojstva zavisnog ili strašljivog PL). Pacijenti se žale da ih ne drži mesto. oni to stanje opisuju kao da su uvek na ivici da puknu. Diferencijalna dijagnoza • Normalno stanje straha kod GAP postoji veći intenzitet straha. ostali telesni simptomi. vratu. da lako planu ili se iznerviraju kao i da im je teško da se na bilo šta usresrede. vrući i hladni talasi po telu. Treba istaći da ne postoji jedan odredjen tip ličnosti koji karakteriše sve osobe sa generalizovanim stanjem straha. nedovoljno samopouzdanje. osećaj gušenja. frontalnom delu i po celoj glavi u vidu obruča) . da ima preplavljujući i 18 . ali su manje izraženi nego kod napada panike. Stoga je ova nefokusirana strepnja poznata i kao slobodno lebdeći strah. Simptomi psihičke napetosti čine značajnu i relativno specifičnu komponentu generalizovanog stanja straha i ispoljavaju se kao nemir. Obzirom na kontinuirano prisustvo napetosti i preteranog opreza koji pacijenti teško podnose. psihogena glavobolja (u potiljačnom. respiratorni i gastrointestinalni simptomi (dispneja. treperenje. nervoza želuca) i opđti simptomi (nesvestica. znojenje. suvoća usta ) . pritisak. Nije retka pojava psihogene disfagije (osećaj „knedle u grlu“ i teškoće pri gutanju). stomačne tegobe. grčevi. Dijagnoza Dg kriterijumi prema ICD 10: A. licu i očnim kapcima. Obično su pogodjene grupe mišića na potiljku. stezanje u grudima. Neretko su prisutne i žalbe na zaboravnost. utrnulost. gotovo stalno prisustvo simptoma straha tokom nekoliko meseci. Karakteristika GAP-a su i gotovo stalno prisutni telesni simptomi .Ponekad je obolelom teško da kaže od čega strahuje. nesposobnost opuštanja. Oboljenje se može ispoljavati i napetim. trzaji. nestabilnost u nogama. GAP obično prethodi pojavi poremećaja raspoloženja i kod većine pacijenata se pojavljuje posle početka specifične i socijalne fobije. poremećaj spavanja. vrtoglavica. Ovi simptomi nisu specifični z aGAP. koji uključuju: • strepnju • motornu napetost • preteranu vegetativnu aktivnost B. bol ili nelagodnost. nepoverenje. ali neodredjenim iščekivanjem da se nešto loše može dogoditi. ramenima.

Takodje. Epidemiologija 19 . Najčešće se kombinuju farmako i psihoterapija. gubitak interesovanja • Opsesivno-kompulzivni poremećaj prisile kod okp su Eg-distone više se doživljavaju kao intruzivne. poremećajima ličnosti i hroničnim organskim bolestima. agresivni ispadi. tahikardija ili poremećaj ritma i crvenilo lica) • Panični poremećaj GAP počinje ranije. postoji prenadraženost CNS. Tok i prognoza GAP je hronično oboljenje sa znatnim fluktuacijama u intenzitetu simptoma . a ne da su već obolele. kompromitujući postupci i gubitak kontrole). a recidivi česti. kofein – učestalo mokrenje. ako je praćeno komorbidnim psihijatrijskim poremećajima. aberantna seksualnost. Često se komplikuje depresijom i zloupotrebom alkohola. postepeno. ometanje funkcionisanja i osiromašenje kvaliteta života. koji nisu takvog intenziteta da bi mogla da se postavi dijagnoza depresije ili nekog specifičnog stanja straha. GIT smetnje. kritike i procene osobe u socijalnoj situaciji. dok je kod PP tipična vegetativna hiperaktivnost • Poremećaji raspoloženja • Depresija uvek postoji anhedonija. Dbt Mell • Intoksikacija stimulativnim sredstvima (amfetamin. procenjuje se da traje prosečno izmedju 6 i 10 godina. Prognoza je uglavnom nepovoljna. neprimerenost intenziteta straha u odnosu na okolnosti koje su ga izazvale. Oporavak nakon 10 godina lečenja i praćenja je moguć u 25% slučajeva. a njihov sadržaj je manje vezan za svakodnevne i realne životne probleme (tipične su teme: kontaminacija. naročito ako je oboljenje dugo trajalo. Lečenje Lečenje je potrebno započeti što pre. tj. Remisije su retke. kao i ako oboleli nisu dobro prilagodjeni sredini u kojoj žive i ako su im bračni i porodični odnosi nekvalitetni. dok su simptomi i dalje izraženi u 60% slučajeva. zbog čega izbegavanje socijalnih kontakata postaje tipično. S obzirom da GAP često narušava kvalitet života medju ovom populacijom pacijenata je česta nezaposlenost. ulceroznog kolitisa. • Simptomi GAP u sklopu hipertireoidizma • Iritabilnog kolona. • Poremećaj prilagodjavanja i posttraumatski poremećaj ovde je traumatski dogadjaj etiološki najznačajniji • Strašljivi poremećaj ličnosti ovde postoji strah od socijalnih interakcija. izostaju tipična hipohondrična ponašanja. MEŠOVITA STANJA STRAHA I DEPRESIJE Definicija Mešovito stanje straha se odlikuje preplitanjem simptoma straha i depresije.sveprožimajući karakter. • Hipohondrija kod GAP postoji strah da bi osoba mogla da se razboli.

neodredjeni somatski simptomi . • Prva hipoteza. poremećaj u lučenju TSH I prolaktina pri davanju TRH. Prema ovom modelu. strepnja. ali nije jasno koji činioci odredjuju da li će se javiti pretežno simptomi jednog ili drugog entiteta. pokazuju sličnu hiperaktivnost nor sistema i poremećaje ser. stres koji bi vodio u mešovito stanje straha obuhvatio bi gubitak i opasnost. • Druga hipoteza poznata pod nazivom tripartitni model ističe negativni afekat (koji se odnosi na njihova svojstva) . Pretpostavlja se da u ovom bitnu ulogu ima još uvek nedovoljno proučena kombinacija bioloških i psiholoških činilaca. Sreće se kod osoba u rasponu od treće do sedme decenije života. Pod negativnim afektom se u ovom slučaju podrazumevaju simptomi napetosti i uznemirenosti. a u izvesnoj meri su prisutni i somatski simptomi koji nemaju organsku podlogu. tj. dok je u depresiji izražena kognitivna orjentacija prema prošlosti . pa je po tom mišljenju stanje straha ili neposredni prethodnik depresije ili označava teži oblik depresije. a za depresiju preteran doživljaj niže vrednosti. krivice i gubitka. Pretpostavlja se da isti geni mogu da budu u osnovi oba oboljenja. Sa druge strane je mišljenje da stanja straha I depresije imaju različite faktore rizika i predispozicije što dovodi ili do pojave stanja straha ili do pojave depresije. kao zajednički činilac straha i depresije . proizašla iz kognitivne teorije iznosi da strah i depresiju karakterišu specifični kognitivni obrasci. Klinička slika Klinička slika je izrazito heterogena. Etiologija O odnosu izmedju straha i depresije postoje različita gledišta. Tako je za strah karakterističan osećaj ugroženosti. uz stalna negativna iščekivanja. demoralisanost. doživljaj nesigurnosti i slabo samovrednovanje. poremećaj u lučenju GH pri davanju klonidina. Mada ne postoji tipišan opis mešovitog stanja straha I depresije. Strah se od depresije razlikuje prisustvom simptoma vegetativne hiperaktivnosti. u cilju prevazilaženja problema razlikovanja kliničkih ispoljavanja specifičnih za ove entitete. napetost. u novije vreme su definisane dve hipoteze. nemir. Simptomi depresije i straha su neretko genetički povezani . strah se odlikuje kognitivnim usmeravanjem ka budućnosti. kada je ono udruženo sa njom. Sa jedne strane postoji mišljenje da strah i depresija imaju zajedničke činioce rizika i predispozicije. razdražljivost. razdražljivost. poremećaji spavanja. Osim toga. teškoće u koncentraciji. greške. sledeći simptomi su često prisutni:nervoza. disforično 20 . laka zamorljivost. zastupljenost simptoma je subsindromska. da predstavlja činilac rizika za njenu pojavu. Neurotransmiterski sistemi tkdj. Istraživanja pokazuju da etiologija može biti zajednička za mnoge simptome straha i depresije. Psihološki činioci U okviru ove teorije.Procenjuje se da je zastupljenost ovog poremećaja u opštoj populaciji izmdju 1 i 10%. a da uticaji sredine i tip stresa odredjuju do kog psihičkog poremećaja će doći. Biološki činioci Neuroendokrinološka istraživanja ukazuju na vrlo slične abnormalnosti u stanjima straha i depresiji : poremećaj u lučenju kortizola pri davanju ACTH. pri čemu stanje straha može da prethodi depresiji . dok se depresija od straha razlikuje poizostanku pozitivnog afekta ( zbog sniženih VND).

Fobična kriza je obeležena brutalnim izbijanjem parališuće strepnje i tegobe. FOBIČNI POREMEČAJ Fobija ( bežanje. Pacijent zamenjuje anksioznost strahom. kao i napor kojim pacijent pokušava da je izbegne. U suštini predstavljaju odbrambenu meru. aktivnosti i situacija koje za posledicu imaju svesno izbegavanje fobičnih stimulusa. Sem toga. Ovaj intenzivan strah je praćen vegetativnim poremećajima. što olakšava neugodnost. lažna vrtoglavica ). negativističan i često pesimističan stav. koju prate telesne pojave (tahikardija. Dakle. Diferencijalna dijagnoza • Poremećaji raspoloženja • Specifična stanja straha • PL (strašljivi.raspoloženje. strah od straha ) • Strah pri susretu sa fobičnim stimulusom • Ponašanje izbegavanja Fobični objekti su simboli originalnih objekata i situacija . užas. pri čemu iste simptome ponekad izaziva očekivanje iste situacije. drhtanje. lako zamaranje. dok su od lekova najčešće primenjivani antidepresivi i anksiolitici. oslabljena koncentracija i zaboravnost. klecanje nogu. Po definicije je blaži neurotski poremećaj. uz adekvatno lečenje i praćenje. daleko je više depresivnih pacijenata koji imaju patološki strah. na intelektualnom planu. znojenje. 21 . ali. manjak energije. strah ) se definiše kao iracionalni i stalni strah od specifičnih objekata. panika. a pacijent prepoznaje da strah nije u proporciji sa aktuelnom opasnošću od tih predmeta. koji je i dalje neugodan. Pre svega. Pogoršanjima obično prethode neprijatni i traumatski životni dogadjaji. emocionalna labilnost. nego obrnuto. sa relativno dobrom prognozom . fobični objekat može da se izbegava ili poništava (negira). I drugo. neurotični kompromis. Simptomi se obično javljaju akutno i često im prethode nepovoljni životni dogadjaji. pacijent zna da objekat straha nije realno opasan. aktivnosti i situacija. Dijagnoza U MKB 10 se ne daju precizna uputstva za dijagnostikovanje ovog obolenja. u kom dolazi do pomeranja sa objekata i situacija aktera intrapsihičkog konflikta na druge. Osobe sa ovim poremećajem su uglavnom: strašljive. poremećaji spavanja. nezadovoljstvo sobom. fobija ima tri karakteristike: • Anticipaciju (strah od pomisli i očekivanja susreta sa fobičnim stimulusom. već se ono više tretira kao rezidualna dijagnostička kategorija. preosetljivost. zavisni i opsesivno-kompulzivni pl) Uvek treba imati na umu da izmedju straha i depresije postoji hijerarhijski odnos. Lečenje Efikasnost pokazuju skoro svi oblici psihoterapije. pasivno-zavisne ličnosti. od kojih se onda objekat plaši. lečenje depresije je prioritet. Tok i prognoza Uošen je akutni i hronični tok.

Epidemiologija 22 . očekujući susret sa fobičnim objektom ili situacijom. da bi u 9-oj reviziji došlo do transformacije fobične neuroze u fobična stanja. pozrišne. mostovi. skučenih prostorija punih nameštaja. Posebnost poremećaja čini i postojanje intenzivnog straha od vožnje javnim saobraćajnim sredstvima.Klinička karakteristika fobičnog poremećaja je da pacijent. postaju mesta koja zaplašuju i na kojima se mogu javiti napadi straha ili panike) Isti je slučaj i sa velikim zatvorenim prostorima (robne kuće. mračnih. koncertne dvorane. Posebna organizacija ili poremećaj ličnosti uvek prate agorafobiju i predstavljaju glavni preduslov za njen nastanak i razvoj. pojačana zaokupljenost samim sobom (sklonost introspekciji). objekti i situacije koje ne samo da predstavljaju opasnost. depersonalizacija i derealizacija. ili susrevši se sa njima – doživljava strah. Pokretljivost i aktivnost obolelih osoba se značajno smanjuje. telesni simptomi straha. osobe se povlače. objekti i situacije u kojim još uvek postoji neka veza sa opasnošću. agorafobiju karakterišu napadi panike. a u 10-oj reviziji fobija dobija svoj definitivni oblik. već kod mnogih izazivaju prijatna osećanja Fobični poremećaj se deli na: • agorafobiju • socijalne fobije • specifične fobije U MKB 6 fobija se po prvi put klasifikuje kao samostalan entitet (1947). U razvijenom obliku. strah od straha i ponašanje izbegavanja. ali je normalan čovek naučio da tu opasnost podcenjuje 3. tuneli. AGORAFOBIJA Agorafobija je najčešći i najznačajniji oblik fobičnog stanja i karakteriše se postojanjem stalnog. objekti i situacije kojih se realno plaši svaki čovek 2. pojačana sumnjičavost prema okolini i nesigurnost u sebe. histrionična. trgovi. U zavisnosti od predmeta i situacija koje mogu biti sadržaj fobije . samoprebacivanje. opsesivni i hipohondrični fenomeni i depresivno raspoloženje. iz kog nekad ne izlaze čak i godinama. Još jednu od specifičnosti agorafobije predstavlja potreba da uza sebe imaju osobu od poverenja. anksiozna (izbegavajuća). ili strah od putovanja do udaljenih mesta. Reč je o postojanju anksiozno-fobične strukture ličnosti i njenih varijacija ispoljenih kao pasivno-zavisna. zatvaraju se u svoj stan. Veoma često ispoljavaju klaustrofobične smetnje : strah od lifta. Bitne karakteristike mišljenja fobičnih pacijenata su: interpretativnost. bioskopske. socijalne fobije i drugi fobijski strahovi. prodavnice ). možemo ih podeliti u tri grupe: 1. intenzivnog ili paničnog straha od javnih mesta i mesta sa kojih se teško može brzo ukloniti ili mesta na kojima je dobijanje medicinske pomoći veoma otežano (ulice. autoputevi. narcistička i borderline ličnost. Osnovne simptome često prate i opšti strah. U najtežim slučajevima se vezuju za krevet. malih.

strahom od kastracije i uretralnom erotikom. on je sam izaziva. tj. Fobični strah upozorava na postojanje opasnosti od narušavanja psihičke ravnoteže zbog provale u svest zabranjenih nagonskih impulsa koji su u vezi sa Edipalnim stupnjem u psihoseksualnom razvoju. oko 28. Pol Češća je kod žena 3:1 Godine početka Prvi zamah dešava se oko 18. Edipovim kompleksom. drugi oko 30. Bračno stanje Oboleli su uglavnom u braku i ne retko i partner ispoljava isti poremećaj. koje ima značenje kastracije. U takvim okolnostima Ego aktivira mehanizme odbrane i putem njih okreće unutrašnju opasnost put spolja.7-5. dolazi do inhibicije Ega ili životnih aktivnosti . takodje je povećana stopa samoubistva. Zastoj libida na ovom stupnju razvoja dovodi do oblikovanja uretralnog karaktera. u okviru odredjenja neuroze straha pisao o odredjenim specifičnostima fobičnih strahova. koje za osobu imaju nesvesno značenje. Ali. uretralna erotika je čest dinamički sadržaj kastracionog kompleksa. Neuspeh Ega se objašnjava postojanjem velike unutrašnje napetosti i osećanja blokade.8%. koji se karakteriše: ambicioznošću. Sa duge strane. Za nastanak fobije straha značajni su sledeći mehanizmi odbrane: 23 . jer strah regredira na oblik napada straha ili panični strah. dok je kod muškaraca povećan rizik od KVS oboljenja. jer ga povezuje sa opasnošću ili sadističkim aktom zlostavljanja. Šire posmatrano. kao signal Ega ima posebne karakteristike. prosečno oko 24. pa umesto da upozori na postojeću opasnost od traume. koje se posledično smanjuju i redukuju. simbolički predstavljaju ili iskušenje ili kaznu. smatrajući da ovaj strah. Kada se u Egu javi strah (zbog unutrašnjih opasnosti iz Ida) a osoba nije u stanju da se suoči sa njom i razreši je.godine. što stvara podložnost za reagovanje strahom. javlja se strah kao signal ili upozorenje. kod fobija upozorenje ne uspeva . već samo od seksualizovanih situacija.prema situacijama. Kada dete vidi seksualni čin svojih roditelja ono doživi traumatsko iskustvo. Psihoanalitičke teorije Frojd je još 1895.godine. U dinamici fobija veza izmedju situacije koja izaziva strah i konflikta je skrivena. uz nedovoljnu podršku od strane roditelja • Strah od gubitka ljubavi majke i drugih odraslih Dinamika nastanka fobijskog straha Kada Ego koji ocenjuje opasnost upozorava da odredjena nagonska akcija može dovesti do kastracije ili gubitka ljubavi. Etiologija Postoji širok spektar teorija. Frojd je fobije najuže povezivao sa psihoseksualnim razvojem. Nema više straha od seksualnih. Radni status Osiromašenje radne sposobnosti i kapaciteta za rad je veoma izraženo. Osiromašenja Radi se o oboljenju koje dovodi do pada kvaliteta življenja. potrebom za isticanjem i dominacijom. objektima i aktivnostima od kojih osoba počinje da oseća fobijski strah. jer etiologija nije dovoljno poznata da bi se moglo izdefinisati jedinstveno i opšteprihvaćeno objašnjenje porekla agorafobije.Istraživanje ECA studije ukazuje na zastupljenost ovog poremećaja od 2. Frojdovo učenje je osvetlilo još neke momente od značaja za razvoj fobija u odraslom periodu : • Ometen proces poistovećivanja sa osobom istog pola • Kontinuirano rivalstvo medju braćom i sestrama. Smrtnost Najnovija istraživanja ukazuju na povišen stepen smrtnosti zbog razvoja sekundarne depresije i alkoholizma.

masturbaciju. fokusira i striktno povezuje za odredjene situacije. promiskuitet. Tako izolovan strah se eksternalizuje i izbacuje upolje mehanizmom projekcije. jer se strah nastao zbog postojanja intrapsihičkih konflikata. Ovaj mehanizam je kod fobija neuspešan. odustajanje od samopotvrdjivanja i njegova zamena zavisnošću Po njemu. Dalja razrada Frojdovih ideja stavila je poseban akcenat na pregenitalni stupanj . Tako fobična osoba nagonski podsticaj više ne doživljava kao svoj. prostituciju. a njegov efekat je konflikt i pojava straha od kastracije. specifičan je i karakterističan kod fobija. neuspeh u životu i gubitak inicijative 2. Regresija je zajednički činilac svih fobija.Potiskivanje je osnovni mehanizam odbrane i povezan je sa pozitivnim i negativnim Edipalnim željama. Franz Aleksander Po njemu fobija nastaje zbog neuspeha u funkcionisanju Ega pri savladjivanju problema vezanih za prilagodjavanje uslovima okoline. 24 . da su prebojene sadističko-agresivnim impulsima. bliže histerije) Glavne fiksaciono regresivne tačke kod fobije su povezane sa falusnom fazom. dokazuje mu da je nije ubio. ali nije tako nepomirljiv kao kod opsesija. Fobije nastaju kao posledica aktuelizacije intrapsihičkih konflikata povezanih sa preedipalnim i edipalnim stupnjem u psihoseksualnom razvoju. Po Dojčovoj. Taj proces se odigrava u tri faze: 1. glavni impulsi koji pokreću fobični proces su agresivno-destruktivni. strah od smrti. Fobijski simptom je oličenje ove odbrane. Intrapsihički konflikt se projektuje u spoljašnji objekat ili situaciju koja se kasnije izbegava. predmete. tj. Podsticaj se dalje. svojim prisustvom on nadzire i donosi olakšanje. pomeranjem preobraća na drugu situaciju razlličitu od izvorne i veže za nju putem simboličkih asocijacija. regresija na Edipov kompleks i rivalitet sa braćom i sestrama (kada se javlja strah i osećaj krivice) 3. kao tipična forma straha za sve oblike fobija. Ego se rešava straha mehanizmom projekcije udružene sa simbolizacijom i kondenzacijom. Superego se ovde ponaša kao stariji i dovodi Ego u opasne situacije. Radi se o reakciji besa na neuspeh koji izaziva strah od kastracije. jer izoluje strah. agresiju i odbranu od nje. koje mogu dobiti i pregenitalne karakteristike. kao i da medju obolelim postoje osobe koje ispoljavaju histerični karakter. zaštićuje osobu od iskušenja. već kao nešto nepredvidjeno što dolazi iz spoljašnje sredine. sa edipovskim željama i strahom od kastracije. Izolacija ima posebno značenje kod fobija. Premeštanje je najvažniji mehanizam odbrane kod fobija i predstavlja preobraćanje unutrašnje opasnosti u opasnost spoljašnje prirode. delatnost i funkciju organizma. Pratioc na površnom nivou. zdrava i čitava. blizu ocd) • Specifične (regresija na edipalni nivo. Činjenica da ta osoba korača pored nje. retko seksualni. Na osnovu dubine regresije Frojd je razlikovao dve vrste fobija: • Obične (duboka regresija na preedipalni stupanj. potreba za pratiocem je potreba za nesvesno omraženim roditeljem. Helen Dojč smatrala je da su fobije topografski bliže opsesijama nego histeriji. Formiranje simptoma kao mehanizam odbrane. homoseksualizam.

povrede. Bihejvioralne teorije Po principima teorije učenja. Sperlingova ističe i karakterističnu organizaciju Ega koja je primitivna. ustaljuje se i postaje osnovni psihopatološki sadržaj. Ponašanje koje optimalno ispunjava ove uslove jeste povratak kući – to je ponašanje izbegavanja. Bolno iskustvo je najčešće vezano za zdravstveno stanje i doživljaj: lupanja srca. zavisnost i strah od pasivnog odvajanja od objekta. Ona posebno ističe važnost preedipalnog stupnja. Pošto uspešno redukuje strah.Melita Sperling Po njoj fobije predstavljaju strah koji je sex prirode . u masi ljudi . naglo nastale malaksalosti. ako se konflikti iz oralnog stadijuma ne razreše. Rachman Premorbidne crte ličnosti:zavisnost. Eysenck. neodlučnost. Osnovna postavka je da je strah uslovljena reakcija na bol i da ima snagu i nagona i potkrepljivača. i ulogu specifičnih mehanizama odbrane:negaciju. vrtoglavice. projekciju. eksternalizaciju. ambivalentan odnos prema majci. mnogi autori smatraju da fobije treba posmatrati kroz prizmu psihološke dobiti od bolesti. Medjutim. ponašanje izbegavanja se pozitivno potkrepljuje. potcenjivanje moguće pomoći od strane drugih 25 . Pretpostavlja se da su opažanje i interpretacija opasnosti ugavnom povezani sa mogućim doživljavanjima neke vrste gubitka. Teorija nagona ili dva činioca Po ovoj teoriji strah je sekundarni nagon i sekundarni potkrepljivač (Mowrer i Miller). Kognitivne teorije Nastanak straha i fobija objašnjavaju na osnovu pogrešno konceptualizovanih saznajnih procesa. Ova neprijatna doživljavanja motivišu obolelog da nadje način kako da ih izbegne. Osnovna premisa je da strah ne uzrokuje odredjena situacija ili dogadjaj sam po sebi već njihova pogrešna interpretacija. smatrajući je opasnom. Teorija o traumatskom uslovljavanju straha Wolpe. Neutralni stimulusi povezani sa bolnim ili ugrožavajućim dobijaju snagu proizvodjača straha. Salzman ističe da je glavni uslov za nastanak fobije postojanje opsesivnog karaktera i strah obolelog da će izgubiti kontrolu nad svojim impulsima. na javnom mestu. cveta pasivnost. već ispoljen strah u detinjstvu. Osoba sklona strahovanju doživljavaće opasnost i kad ona realno ne postoji ili će datu situaciju nerealno procenjivati. pomeranje i rascep (splliting). potcenjivanje sopstvenih mogućnosti snalaženja u toj situaciji 4. osećaj gušenja. a kasnije i pri pomisli na njih (stah od straha). Najzad. Beck navodi četiri osnovne pogreške u saznajnim procesima osoba u strahu: 1. Ovako doživljena nelagodnost uslovljava razvoj intenzivnog straha i u svim sličnim situacijama. U tom periodu strah od razdvajanja dostiže kavlitativno drugačiji nivo u funkcionisanju motornog sistema koji omogućava detetu da se i fizički odvoji od objekta. bolesti ili smrti. fobije su uslovljene reakcije straha. precenjivanje stepena opasnosti 3. procenjivanja mogućnosti da će doći do stanja opasnosti 2. Po ovoj teoriji razvoj agorafobije bi se mogao objasniti na sledeći način: Osoba koja razvija agorafobiju je primarno doživela neko bolno iskustvo daleko od kuće. emocionalna nezrelost. što stvara uslove za kasniji nastanak fobija.

Kognitivne teorije takodje poentiraju i osećaj bespomoćnosti. već uglavnom sputavaju. Neuroanatomska osnova Gorman i saradnici smatraju da se nastanak paničnog poremećaja sa agorafobijom nastaje kao posledica ekscitacije tri neuroanatomske oblasti: moždanog stablja. genetičkih. ali ih je poricao ili prikrivao. Agorafobične žene biraju partnera koji bi trebao da preuzme ulogu roditelja. očekujući da ih on reši. skloni eksplozivnim. Nerešene probleme iz primarne porodice agorafobična osoba prenosi na svog partnera. psihofizioloških i psihoendokrinoloških parametara. Agorafobični muškarci se vezuju za žene koje podsećaju na njihove obožavane majke. to se ne dešava jer partner nije snažna ličnost. Takodje je moguć i razvoj novih simptoma depersonalizacije i derealizacije. želi i voli da se pita o svemu. U takvim porodicama ugl. 26 . Napadi panike se mogu dovesti u vezu sa moždanim stablom i neuronskim pražnjenjem u locus coerulesusu (noradrenergički centar). ili kompulzivni sa izraženom težnjom ka povlačenju (često impotentni). Ali. guši inicijativu. neretko patogen i destruktivan. anksiozni . inicijativu u rešavanju životnih problema). nekomunikativne porodice. ljutitim reakcijama. Često su ti partneri neelastične i rigidne osobe što može imponovati kao stabilnost i snaga. prezaštićujuća. nezavisnost. porodice koje prezaštićuju svoje članove i uče ih da izbegavaju rešavanje životnih problema. Partnersko-bračni odnos često dobija etiološku suštinu. majka je dominantna. ali ih one ne podržavaju kao majke. ljubomori. za koji se pretpostavlja da nastaje kao rezultat pogrešnih interpretacija niza telesnih senzacija: • lupanje srca –infarkt • senzacije u udovima – moždani udar • promene psy funkcionisanja – početak ludila • vrtoglavica – koma i smrt • teškoće u disanju – ugušenje i smrt • osećaj gubitka kontrole nad unutrašnji senzacijama. on uglavnom ima iste ili slične tegobe.Kod agora fobije saznajni simptomi mogu da budu mnogo intenzivniji i da dovedu do inhibicije pojedinih kognitivnih funkcija posebno u domenu zaključivanja. Neretko su oni negativistični. antisocijalnog ponašanja Teorije o porodičnim i bračno-partnerskim odnosima Razvoj agorafobičnog ponašanja uslovljavaju ili pospešuju zatvorene . te dobija beznačajnu ulogu u porodičnoj hijerarhiji. ograničavajući i osiromašujući.razvoj ludila. caruje nemir i nesloga. kontinuirano izbegava roditeljske obaveze. samostalnost i osećanje lične slobode kod dece). Pretpostavlja se da kod obolelih postoji genetska predispozicija za lako razdraženje pomenutih neuroanatomskih struktura. neurofizioloških. koje potenciraju neispoljavanje ili potiskivanje emocionalne ekspresije. Buduća agorafobična osoba bira partnera koji poseduje osobine koje ona nema (razvijenu i ispoljenu odgovornost. prisećanja i predvidjanja budućnosti. povučen. Po pravilu je neskladan. limbičkog režnja i prefrontalnog dela kore velikog mozga. zatim na nivou hemoreceptora u produženoj moždini i SER neuronima raphae dorsalis u srednjem mozgu. tih. Biološke teorije Zasnivaju se na analizi neuroanatomskih. a čest je i slučaj izmena roditeljskih uloga što je predispozicija za nastanak agorafobije (otac je pasivan.

postojanje komorbiditeta i kliničke komplikacije. Početak Oboleli od ranog detinjstva ispoljavaju karakteristične osobine: preosetljivost. hipotalamo-pituitarno-adrenalne 2. sa kojim se uspostavlja recipročna veza • ova veza omogućava održavanje ponašanja izbegavanja • pored pomenute. Traje uglavnom nekoliko minuta 27 . agorafobija bez paničnog poremećaja Medjutim. Razvijena klinička slika Oboleli doživljava napade panike. klinička praksa pokazala da je ispoljavanje ovog poremećaja mnogo složenije. stanje potpune bespomoćnosti). Ti su dogadjaji poslednja kap u prepunoj čaši koji dovode do karakterističnog ispoljavanja agorafobije. hipotalamo-hipofizno-tireoidne Klinička slika Agorafobija je složen i kompleksan psihički poremećaj. godine. ili čak po život opasan događaj • pacijent situaciju procenjuje kao opasnu ili ugrožavajuću • ovo uverenje podržava i podstiče doživljavanje straha od straha izazvanog pražnjenjem u limbičkom režnju. ostvaruje se i veza izmedju prefronteksa i moždanog stabla Genetičke teorije Agorafobija se smatra porodičnim oboljenjem. Redje može početi naglo i neočekivano.Strah od straha se povezuje sa limbičkim režnjem koji je centar za mnoga osećanja posebno za bes. odbijanje da idu u školu. eneureza. jedno od najmučnijih. uzbudjenje i strah. pa i godina. posebno ako se u obzir uzmu . Psihoendokrinologija Istraživanja etiologije agorafobije iz ugla psihoendokrinologije su usmerena na utvrdjivanje mehanizama aktivnosti dveju osovina: 1. To je provala intenzivnog straha ili užasa praćenog osećajem vitalne ugroženosti i pretnje smrti (zemljotres. Napad panike je posebno emocionalno iskustvo. noćne more. strašljivost. Najverovatnija je transmisija po modelu dominantnog gena. U postojećoj klasifikaciji opisana su dva entiteta: 1. Model po kom dolazi do ovakvog ponašanja ima sledeći redosled: • doživljavanje napada panike dovodi do pražnjenja u moždanom stablu • ova pražnjenja se prenose u više kortikalne centre (odgovorne za učenje i složena osećanja) • u tim strukturama se napad panike doživljava kao neprijatan. čežnja za kućom. udar struje. strah od razdvajanja od roditelja. strah od straha i ponašanje izbegavanja i druge karakteristične simptome i oblike ponašanja. konkordanca kod monozigotnih blizanaca iznosi 31%. agorafobija sa paničnim poremećajem 2. Izraženi i specifični simptomi agorafobije počinju da se javljaju izmedju 18-30. pre definitivnog ispoljavanja oboljenja. Precipitirajući činioci U najvećem broju slučajeva nastanak poremećaja se može povezati sa nekim dogadjajem ili situacijom iz života. mada ni model poligenskog nasledjivanja nije definitivno odbačen. Ponašanje izbegavanja se povezuje sa prefronteksom kore velikog mozga. Tipičan početak je postepeno javljanje nespecifičnih simptoma u trajanju od više meseci.

po život opasne bolesti. što je povremeno vrlo izraženo. ramena. a strah je mučan. da gube kontrolu nad sobom i počinju da „lude“. od vožnje liftom. Oboleli su najčešće depresivnog raspoloženja. telesni i ponašajni simptomi. ali nije povezan sa doživljavanjem nesreće. i pasivno. čini se kao da će se raspasti. ali ne i manje nelagodan. smatrajući da su se razboleli od teške. apel ponašanje. lagano se proredjuju i nestaju. Ovo ponašanje sprečava razvoj straha. Klinička slika izmedju napada panike Napadi panike traju odredjeno vreme. Telesni: kardiovaskularna simptomatologija najčešće. te da im neka kugla iznutra pritiska grudi. ili pak ugušenja. strah da ostanu sami u kući. bespomoćne. Telesna napetost se ispoljava kao zategnutost mišića ( vrat. zatim se izbegava sve veći broj mestai situacija i na kraju to postaje glavni oblik ponašanja. Preokupiranost strahom je osnovno osećanje izmedju napada panike. Život se svodi na boravak u kući i relacije kuća-posao-kuća. Osećanje psihičke i telesne napetosti su česti simptomi izmedju napada panike. pa i celokupnog organizma. kada osoba beži iz opasne situacije. 28 . Oboleli ne može da razume svoje stanje. Nivo samoprocene i samovrednovanja je izuzetno nizak . Ovaj strah je manje dramatičan. a ona pri tome ne zna odakle strah dolazi) i strašljivo iščekivanje (oboleli je obuzet strepnjom da će se nešto loše dogoditi. Slobodno lebdeći strah (nejasno doživljavanje straha kao da osobu strah preplavljuje. parališući) su dva tipična doživljaja straha izmedju napada panike. Specifični oblici straha karakterišu razvijenu kliničku sliku: strah da bude sam. do ekstremne agitacije. kada dolazi do inhibicije reakcija i ponašanja obolele osobe. Strah od straha ili anticipatorni strah se javlja kao posledica doživljenih napada panike i osećaja bespomoćnosti. depersonalizacioni i derealizacioni fenomeni doprinose osećanju gubitka kontrole i strahu od ludila. ponašanje privlačenja. Napad panike prate brojni psihički. avionom. opsesivni. ne uspevaju da se organizuju i realizuju neke od životnih ciljeva. Oboleli razvija strah zbog predvidjanja da se napad panike može ponovo javiti. Dramatizacija i veoma neprijatni hipohondrijski. strah od putovanja. Psihička napetost je osećaj svesnosti da postoji odredjena opasnost. Pacijent oseća nelagodnost. teškoća u disanju) . ali dovodi do osiromašenja i pada kvaliteta življenja. Specifični oblici ponašanja: psihomotorna uznemirenost. Razvija se postepeno. pa čak i stalno ležanje u krevetu. Postaju povišeno nesigurne. posebnih oblika strahovanja i specifičnih oblika ponašanja koji podsećaju na sliku generalizovanog anksioznog poremećaja. neprijatan. tako da su uvek spremni da o sebi govore izuzetno ružno. da ne vladaju životnom situacijom. unutrašnji pritisak. Psihički : intenzivan strah od smrti zbog infarkta miokarda ili mozga.(redje sati). dolazi do ispoljavanja drugih psihopatoloških sadržaja. Prvo se izbegavaju mesta i situacije gde je oboleli doživeo prve smetnje. kupanja u kadi. Ponašanje izbegavanja može biti aktivno. I uvek postoji opasnost od razbuktavanja do nivoa panike. potiljak. oprezne . Osobe koje doživljavaju opšti strah saopštavaju da su potpuno paralizovane. odlaska kod frizera. od čekanja uopšte. obeshrabrene. U osnovi leži osećaj bespomoćnosti. ima tendenciju ponavljanja i ustaljivanja. stezanja u grudima. grudi – može dovesti do glavobolje. sumnjičave. u redu.

Dijagnoza Kriterijumi: a. Pojedini autori smatraju da su ovakve osobe nesposobne da odgovore na zahteve okoline. nezrelost. partnersko-bračna th 29 . osetljivost na kritike drugih. alkoholizam. manipulativna ponašanja praćena zavisnošću od lekova i droga. pa se zato brane ponašanjem koje je stalni poziv u pomoć. Kliničke karakteristike agorafobičnih pacijenata su: stidljivost. laka uzbudljivost. Drugi ističu da su ansiozno-fobične osobe u detinjstvu i mladosti preterano izbegavale životne teškoće. – BASIC ID) koji se sastoji u pragmatičnoj sukcesivnoj i ili uporednoj primeni različitih oblika psihoterapije i lekova. važnu karakteristiku čini i potreba da se ima stalni pratilac.Najzad. predispozicija za telesne bolesti. redefinisanje psihopatološkog sadržaja Središnja faza Bihejvior terapija-kognitivna terapija-dalja primena lekova Završna faza Psihoanalitička psihoterapija. narcističkim. pun poverenja i nežnosti. uglavnom jedna stalna bliska osoba. psihološki ili vegetativni simptomi primarno ispoljeni. Tok i prognoza Agorafobija je hronično oboljenje sa tendencijom dugog trajanja. izbegavanje da se prihvati odgovornost. neodlučnost. sa kojom je oboleli razvio odnos emocionalne vezanosti. ali značajno ga osiromašuje. osećaj nesigurnosti i inferiornosti. ambivalencija. savesnost. nestabilnost. strašljivost. ili pak sa druge strane. javna mesta. stalna napetost. anksioznim ili izbegavajućim. 1977. pasivno zavisnim. zloupotreba PAS. nesposobnost za uvid. hipohondrijaza. uglavnom sa histrioničnim. druga stanja straha. strah ograničen na najmanje dva od sledećih situacija: gužve. neposredno ne ugrožava život obolelog. putovanje od kuće. Kliničke komplikacije depresija. Ovakav oblik ponašanja ima korene u razvijenom osećanju zavisnosti. zavisnost. izbegavanje situacija koje izazivaju strah Diferencijalna dijagnoza : depresija. introverzija. optimalni rezultati se postižu primenom integrativnog modela lečenja (začetnik Popler. putovanje bez druge osobe c.g. Komorbiditet sa poremećajima ličnosti nije redak. Lečenje Predstavlja veoma složen proces. pasivnost. u odnosu na SI i opsesivne misli b. OK neuroze. mazohističkim i borderline poremećajem ličnosti. alkoholizam. visoka skrupuloznost. Integrativni model po Eriću: Početna faza Uspostavljanje kvalitetnog odnosa sa obolelim Umirenje Definisanje tj. stalno predosećanje nesreće. neretko i telesna oboljenja. preosteljivost. PL. veoma agresivan. uveličavanje teškoća.

kada je povezana samo sa jednim oblikom straha i kao difuzna. neinteligentni ili neobrazovani. Oboleli oseća da je njihov strah bezrazložan i nelogičan . kada treba da polažu ispit. ali ne nalaze način da mu se suprotstave. Heteronomni strah nastaje kao proizvod vaspitanja dece bez ustaljenih normi. da je ponize ili povrede. težnja ka usamljivanju i izolaciji. uz prisutnu neodlučnost vaspitača. kada treba da ostvare kontakt sa osobom suprotnog pola ili autoritetom. Takav superego ne zahteva od Ega da se ponaša na odgovarajući način. kada se previše brinu za svoj izgled. piju ili hodaju pred drugima ili budu u centru pažnje. što bi se moglo objasniti kulturnim razlikama u shvatanju socijalnog straha. Vezu socijalnog straha sa superegom razradili su njegovi sledbenici. kada misle da će ispasti smešni. ali ga je povezivao sa sa funkcijom superega i stidom. Bračno stanje češće neoženjeni tj. socijalna disfunkcionalnost. U takvim 30 . već u skladu sa onim što se od njega očekuje. kada osećaju da će pred drugima da pocrvene. Godine početka su preadolescencija i adolescencija . kada misle da ih drugi kritički procenjuju . praćenje Završna procena uspešnosti terapije SOCIJALNA FOBIJA Definicija Socijalna fobija je oblik stanja straha koji se karakteriše postojanjem stalnog. Precizno odredjenje sadržaja i obima socijalne fobije uključujuje i sledeće pojmove: stidljivost. Pol Mada se dugo mislilo da je češća kod osoba muškog pola. kada treba da pevaju. neudate. koji mogu osobu ispitivački da posmatraju. sviraju. Oboleli doživljavaju strah kada treba da jedu.Dalja primena lekova. Suicidalnost Kod sociofobičnih pacijenata postoji povišen rizik od suicida. Socijalna fobija se ispoljava na dva načina: kao fokalna ili diskretna. Ovako doživljen strah goni obolele da izbegavaju ove situacije i aktivnosti što dovodi do razvoja ponašanja izbegavanja. Stepen obrazovanja Različita istraživanja su došla do različitih rezultata. Raniji početak. najnovija istraživanja pokazuju da se ona češće javlja kod žena. specifičnim osećanjem koje potiče od obrazaca primitivnih refleksa. glume pred publikom. pre 10-te godine je zabeležen u 40% slučajeva. determinišući dva oblika: autonoman i heteronoman. Osiromašenje visoko izraženo Etiologija Klasična psihoanalitička teorija hFrojd se nije previše bavio socijalnim strahom. ili . U 95% slučajeva početak je pre i oko dvadesete godine (izmedju 13 i 26. recituju. pak u čijem će prisustvu ona učiniti nešto nepristojno ili neprijatno. intenzivnog i nelogičnog straha izazvanog stavovima. nedosledno.te godine). pojavom i ponašanjem drugih ljudi. Epidemiologija Studije ukazuju na značajnu razliku u zastupljenosti fobija koja je u zapadnoj kulturi znatno viša. nedostatak socijalnih veština. slično osećaju krivice. koju karakteriše skup socijalnih strahova.

patološkom strukturom Superega. odbijaju da razlikuju dobro od rdjavog ponašanja i tako se prilagodjavaju trenutnim zahtevima. specifičnim naslednim činiocima. Poremećaj objektnih odnosa može da uslovi povišenu ranjivost i spremnost za reagovanje strepnjom i strahom. pogrešnim saznajnim procesima. a nedovoljno koristi sistem sigurnosti. nedostatkom socijalnih veština. oralnošću i dominacijom. sa jedne i rdjave savesti odraslih. javnom nastupanju. Fenihel je socijalni strah je locirao izmedju straha od kastracije ili gubitka ljubavi . Fenihel 1946. koja je centralni etiološki činilac. uvek normalna. ne funkcionišu skladno i efikasno. Teorije uslovljavanja po ovoj teoriji. Suština ove teorije svodi se na tvrdnju da se iskustvo sa zaštitnikom iz ranog detinjstva internalizuje u obliku objektnih odnosa ili interpersonalnih shema. Kognitivno-bihevioralne teorije Nastanak socijalnog straha objašnjavaju ranim traumatskim iskustvom u socijalnim situacijama . Istovremeno. Psihički zdrava osoba predvidja kako će okolina da reaguje i teži da reakcije superega zameni prikladnijim. Teorije socijalnog učenja po kojoj se učenje ne odvija toliko kroz direktno sparivanje nadražaja sa izvesnim negativnim posledicama već preko uzora ili učenja posmatranjem. Kognitivne teorije sugerišu da socijalna fobija ima jednu kognitivnu komponentu. Stoga je logična komponenta socijalnog straha. Beck smatra da oboleli od socijalne fobije doživljavaju strah zato što se drže pogrešnih uverenja ili disfunkcionalnih pretpostavki. Socijalno anksiozna osoba preterano aktivira sistem odbrane. Topografski. neuspeh u ostvarivanju pozitivnih učinaka u socijalnim situacijama povlači za sobom negativne procene od strane drugih i posledični doživljaj neprijatnosti i straha.Obolela osoba pridaje preveliki značaj reakcijama okoline i odnosima sa drugim ljudima. sa druge strane. deca nisu u stanju predvideti koje ponašanje će im doneti naklonost roditelja. Savremeni autori dinamske orjentacije Cloitre i Shear u teoriji nazvanoj odbrana/sigurnost iznose postavku da socijalni strah nastaje kada dva biološka i komplementarna sistema u funkciji preživljavanja. različiti predmeti i situacije mogu da steknu sposobnost da izazovu strah udruživanjem sa nekim bolnim dogadjajem. Na ovaj način se formira patološka struktura superega. zbog čega pomračuje sve objektne relacije. To bi značilo da je socijalni strah razvojni fenomen koji je u najužoj vezi sa: stidom. proganjanjem i kaznom. sistem odbrane i sistem sigurnosti. Do ovih pogrešnih saznanja oni su došli kroz 31 . Odstupanja od normalnog nastaju onda kada je osoba nesposobna da predvidja reakcije i ponašanja drugih iz okoline. definisao socijalni strah kao kao svestan strah koji je u povezan sa kritikom. i novorodjenče poseduje biološku obdarenost za razvoj niza ponašanja koja olakšavaju vezivanje u cilju olakšavanja preživljavanja. Fenihel podvlači da socijalni strah ima logičnu komponentu . Bolwby je pošao od postavke da su ljudi u osnovi društvena bića i po njemu. egzibicionizmom i uretralnim erotizmom. Kvalitet i postojanost ranih odnosa formira jezgro kasnijih objektnih odnosa. Hipoteze o nedostatku socijalnih veština Po ovoj teoriji. ona razvija novu logičku projekciju superega u spoljašnji svet. ambivalencijom i agresivnošću i najzad.okolnostima. strah od negativne procene. Savremene psihodinamske teorije Psihoanaliza nikada nije socijalni strah posmatrala kao interpersonalni i društveni problem.

hladni. telesnom slabošću. nepodržavanje mladih u donošenju odluka i prilikom javnih nastupa. Telesne manifestacije: lupanje srca.interakcije sa averzivnim dogadjajima. nedostatka socijalnih veština i stavova koji nisu prilagodjeni okolnostima iz realnosti. češći kod osoba muškog pola. Subjektivno. posebno majka. Takodje su značajni obrasci ponašanja u porodičnoj sredini: zatvorenost. što vodi usamljivanju i izolaciji. što dovodi do socijalnog straha. zapostavljena ili prezaštićena deca . nesigurnost. Naslednost • Studije porodica • Studije na blizancima 2. naročito u situacijama koje su neprilične. Opšte socijalne fobije U ovu grupu spadaju: • Ekstramna socijalna stidljivost podrazumeva stidljivost i nedostatak samopouzdanja u raznim socijalnim situacijama. čest je simptom u okviru reagovanja strahom uopšte. oboleli svesno doživljava strah kada ostvaruje kontakt sa drugim ljudima u okviru različitih socijalnih situacija. Socijalnu fobiju karakteriše posebna organizacija ličnosti:stidljivost. stroga hijerarhija. što je posledica hiperaktivnosti autonomnog nervnog sistema. Neurobiologija • Bihemijska • Psihoendokrinološka istraživanja Klinička slika Može biti veoma raznovrsna. Biološki modeli 1. Teorije o porodičnim odnosima u kojima je odnos roditelji/deca . posebno telesne. stalno nezadovoljstvo sobom. nesigurnost. Strah potiče od saznanja da je osoba otkrivena. Bihevioralno: izbegavanje kao posledica straha od straha. defekacija) . što je uzrok osiromašenja kvaliteta života • Strah od ljudi predstavlja intenzivan strah od kontakta sa drugim ljudima praćen razvojem ponašanja izbegavanja • Strah od osoba suprotnog pola je varijetet straha od ljudi. gubitkom kontrole nad fiziološkim radnjama (mokrenje. nisko samovrednovanje. Osnovni sadržaj čini strah koji ima fobična svojstva i karakteriše se subjektivnim. mukom i povraćanjem pred drugima. ali i prezaštićujući. Strah od javnog nastupa 32 . odbacujući roditelji . Strah od pogleda i kritičke procene Ovo je jedan od osnovnih strahova i veruje se da je urodjen oblik straha. crvenjenje. telesnim i ponašajnim simptomima. povučenost. Strah od gubitka kontrole Ovde se radi o strahu od gubitka kontrole. drhtanje. znojenje. povlačenja i nekad prave izolacije. odnosno da drugi prodire u njenu fizičku intimu. Najčešći oblici ovog straha povezani su sa: gubitkom svesti i padom na ulici.

nogu.. bez spontanih poboljšanja ili oporavaka. shizoidni • Bolesti zavisnosti: alkoholizam. agorafobija. zloupotreba PAS • Velika depresija Dijagnoza a. bihejvioralni ili vegetativni simptomi moraju da budu primarne manifestacije straha b. već efekata koje ono proizvodi na druge osobe. Stah od otkrivanja sopstvene inferiornosti Povezuje se sa strahom od jedenja . Strah od ispita U vezi je sa opštom socijalnom stidljivošću i socijalnim strahom od otkrivanja sopstvene inferiornosti. Izbegavanje fobične situacije mora da bude izražena odlika • Uključuje se antropofobija i socijalna neuroza Tok i prognoza Početak je tipičan i povezuje se sa preadolescencijom i adolescencijom. mršave. Uglavnom je u sklopu: morbidne stidljivosti. kod narcističke ili paranoidno organizovane ličnosti.3% • Fluktuirajući 25. zbog čega se oseća nelagodno.6% • Stalno pogoršavajući 10. maljavosti. ušiju . Strah mora da bude ograničen na posebne socijalne situacije c. brinu zbog izgleda svog nosa. Ove osobe strahuju da su previše debele. veličine grudi.6% • Fazični 20. Psihološki. Strah od pozornice ili javnog nastupa umetnika Može biti praćen telesnim simptomima.. Strah da izgled tela nije u redu Ovaj oblik straha može dobiti oblik socijalne fobije kada ga je teško razlikovati od dismorfofobije. naročito u situacijama kada se razviju komorbidni poremećaji i komplikacije. Pri tome. sa tendencijom da dugo traju i postanu hronični. Obolela osoba crveni i u banalnim situacijama. Strah od crvenjenja Predstavlja varijetet opšte socijalne stidljivosti i česta je kod mladjih osoba oba pola. pijenja.Predstavlja strah velikog intenziteta u situaciji (ili pri pomisli na takve situacije) u kojoj osoba biva kritički procenjivana od strane drugih osoba. govorenja . Karakteristični simptomi i oblici ponašanja se postepeno ispoljavaju i ustaljuju.5% • Poboljšavajući 0% Prognoza je nepovoljna. specifične fobije • Poremećaji ličnosti : anksiozni. osećaja inferiornosti i krivice. Ovaj oblik straha se retko javlja izolovano. Varijante toka socijalne fobije: • Stalno isti 43. telefoniranja pred drugim osobama. pisanja. napeto i rado bi pobegla iz takve situacije. Komorbiditet i komplikacije • Panični poremećaj. paranoidni. Lečenje 33 . ćelavosti. osoba se ne plaši samog crvenjenja . kada je izložena pogledima drugih ljudi. straha od samog sebe. izbegavajući.

u većini slučajeva (samo 0.8%. Agras i sar. normalne populacije ima strah od raznih predmeta i situacija. Takodje je pokazana dinamička fluktuacija fobija na dečijem uzrastu.. nestaju tokom sazrevanja i ne postoje na straijim uzrastima. kada su opisane fobija od zvuka flaute i visine. fobije živih bića Istorijat fobija seža do Hipokrata. a nešto kasnije i klaustrofobija (1877). Mada do danas nije iskristalisana klinički značajna klasifikacija ovih poremećaja. potrebno je da osoba bude ranjiva (psihološki i biološki). U prvom medicinskom rečniku iz 1848. fobije objekata 2. Početkom dvadesetog veka Žane opisuje sistematizovane oblike fobija koje se delom mogu poistovetiti sa specifičnim fobijama (fobija od prljavštine. Znači. 34 . jedan od pokušaja grupisanja specigičnih fobija. predmeta od vrednosti. fobije mesta 3. SPECIFIČNA FOBIJA Definicija Poznato je da veliki procenat tzv. Godine početka detinjstvo ili adolescencija Porodično grupisanje Etiologija Psihoanalitičke teorije imaju isljučivo istorijski značaj. izgledao bi ovako: 1. kod predisponiranih osoba će doći do nastanka fobije. Tako je pokazano da 95% dece izmedju 5. ljudi ili žena.).7% ispoljava kliničke oblike fobija). Vestfal je u praksu prvi put uveo pojam agorafobije. profesionalnih instrumenata). intenzitet pomenutih fobija. grmljavina.Do sada nije izgradjen jedinstven terapijski pristup u lečenju. gužva.. što će dovesti do razvoja ponašanja izbegavanja. fobije situacije 5. Frojd 1909. Slučaj malog Hansa – fobijski strah od konja. koje imaju svojstvo da uslovljavaju fobične situacije. životinja. visina. Prisustvo ili odsustvo fobija kod dece je uslovljeno emocionalnom stabilnošću deteta.5-11. Pol kod žena je ovo najčešći psihički poremećaj uopšte (odnos 2:1). ističu da je ovo najčešći oblik fobija u populaciji (med intervencije. oluje. pa da u susretu sa zastrašujućim objektima i situacijama doživi intenzivan strah. Kognitivno-bihevioralne teorije Su zasnovane na teorijama učenja i nude najbolja objašnjenja kroz modele direktnog. 1892. Inače. koja time postaje najčešći psihički poremećaj uopšte. posrednog i informaciono-prenosnog iskustva. životinje. opisuje se sifilofobija. Verhulst je utvrdio da fobije na ranijem uzrastu. i 12. Kada osoba doživi realan strah sa odredjenim objektima ili situacijama. a da oko 10% njih ispoljava strah takvog intenziteta da se svrstava u poremećaj specifičnu fobiju . godine ima neki oblik fobije. blag je i nema klinički značaj. smrt. Veliki broj istraživača je utvrdio da su specifične fobije kod dece veoma čest poremećaj. Epidemiologija Zastupljenost je 4. fobije prirodne sredine 4. ECA studija do istog zaključka.

U kritičnim periodima. Jednom utisnut emocionalni odgovor jako teško se menja. da bi razvio fobiju. ptice-pauci. strepnje ili pomenutu ranjivost. U slučajevima kada je fobija monosimptomastka. Ponašanje izbegavanja 4. povreda Retko se sreću kao izdvojen klinički sy. gusenice). Najčešći je u detinjstvu. Fobije od krvi. stalan. dolazi do fenomena utiskivanja. a ne izbegavanja. tako 73 % obolelih medju bliskim srodnicima ima bar još jednog srodnika sa istim poremećajem. često parališućim strahom od gledanja krvi. Fobije od životinja Su najčešće i karakteriše ih nelogičan. Strah od straha 3. bubašvabe. Glavni strah 2. Biološke teorije u fokus lociraju genetske činioce . drhtanje. modeliranje i emocionalna zaraza je drugi model nastanka specifičnih fobija. strah je povremen i ne previše opterećujući. 35 . Strah od straha dominira kliničkom slikom. Klasifikacija U ICD 10 se navode: • akrofobija • fobija od životinja • klaustrofobija • fobija od ispita • jednostavna fobija Klinička slika Specifičnu fobiju karakterišu četiri osnovne komponente: 1. jer deca vadjenje krvi poistovećuju sa smrću. Grupa pratećih simptoma Glavni strah predstavlja centralni psihopatološki sadržaj. intenzivan strah od susreta ili kontakta sa životinjama i insektima. pa i opštim simptomima straha (zmije. realnih ili lažnih takodje ima etiološki potencijal. češće združene sa drugim oblicima straha. primanja injekcija ili povreda. pacovi. praćen ponašanjem izbegavanja. mačke. situacijom ili aktivnošću koje čine sadržaj fobije). Prenos informacija. znojenje. nejčešće je monosimptomatski (ograničen i striktno povezan sa odredjenim objektom. Ponašanje izbegavanja je nekada izraženo do te mere da postaje stil življenja obolelog. nije uslovljen pogrešnim saznanjem ni simboličkim procesima. kada zrelost nije dostignuta. Prateći simptomi nisu česti niti su karakteristični i manifestuju se hiperaktivnošću autonomnog nervnog sistema: lupanje srca.Posredno iskustvo. vadjenja krvi. injekcija. miševi. Subjekat posmatra drugog pojedinca koji doživljava intenzivan strah. Ovaj strah je često praćen gubitkom svesti. koji predstavlja ponašanje pozitivnog privlačenja. Etološke teorije smatraju da u razvoju ljudi postoje periodi koji olakšavaju mogući nastanak emocionalnih reakcija po principima utiskivanja (reprint)Ti su periodi u direktnoj vezi sa stepenom zrelosti osobe. Karakerišu se izraženim. potrebno je da ispoljava visok nivo uzbudjenosti. ali.

a DaCosta je 1871. veku od strane Bartona. Tok i prognoza Kao i kod većine stanja straha postoji trend dugog trajanja i hronifikacije. Strah mora biti ograničen na prisustvo odredjenog fobičnog objekta ili situacije 3. Često se javlja kod agorafobičara. PL. Fobija od medicinskih i stomatoloških intervencija Mnogi neurotični pacijenti imaju stah od lekara. dok primena lekova nije od velike koristi.g. Bihevioralna psihoterapija u okviru kojese koriste metodi relaksacije. od onesvešćivanja. neočekivanim napadima panike. Suportivna psihoterapija Lečenje lekovima benzodijazepini i beta adrenergički blokatori PANIČNI POREMEĆAJ Definicija Panični poremećaj je oblik straha koji se ispoljava ponavljajućim. autogeni trening. opisao njegove ekvivalente nazivajući ih razdražljivim srcem. U osnovi tog oblika reakcije je vazovagalna reakcija kao odbrambena. nad uslovljavanjem. Napadi panike su po prvi put opisani još u 17. Psihološki ili vegetativni simptomi moraju biti primarni simptomi straha 2. Zatim treba utvrditi da li je specifična fobija nezavisan i izolovan poremećaj i da li je u komorbidnoj vezi sa drugim stanjima straha. kada predstavlja najtvrdokorniji simptom. Zastupljenost napada panike tokom života u opštoj populaciji kreće se izmedju 7 i 9%. Lečenje Oboleli od specifičnih fobija se veoma retko obraćaju psihijatru za pomoć. Najefikasniji su izlaganje uživo i suportivna psihoterapija. depresijom. 36 . Fobična situacija se izbegava kad god je to moguće Diferencijalna dijagnoza Prvi korak u utvrdjivanju postojanja specifične fobije je njeno razdvajanje od specifičnih strahova koji postoje ali ne osiromašuju osobu u njenom funkcionisanju. U slučajevima kada oboleli reaguje kognitivnim strahom. Kod manjeg broja osoba koje su doživele napad panike.Fobija nastaje zbog straha od reakcije i dogadjaja nepodložnih kontroli unutar svog tela. niti dovode do straha od straha i ponašanja izbegavanja. Specifične fobije od odredjenih situacija • Strah od letenja avionom • Strah od vožnje liftom • Klaustrofobija Dijagnoza Kriterijumi : 1. koji nisu izazvani nekim telesnim oboljenjem ili delovanjem psihotropnih sredstava. dok pojedini razvijaju pravu fobiju praćenu ponašanjem izbegavanja. pojavljuje se i panični poremećaj. a izmedju kojih je prisutan snažan i onesposobljavajući strah od narednih napada. tj. U samom nastanku primat ima modeliranje. koristi se kognitivna terapija. Epidemiologija Napadi panike se često pojavljuju u sklopu raznih psihičkih i organskih oboljenja. izlaganje u imaginaciji i uživo. sistemska desenzitizacija.

Osnovna teza je da strah nastaje kao posledica akumulacije seksualne energije i njenog neadekvatnog ili nedovoljnog pražnjenja. Održavanje paničnog poremećaja se tumači postojanjem bar jednog od sledećih mehanizama: 1. viša je kod žena (odnos 2:1). nego se izazivaju zastrašujućim mislima. tj. Sa stanovišta psihologije selfa Heinza Kohuta. Sa druge strane . poremećaji u neurofiziološkim procesima i neuroanatomskim strukturama). fantazijama i telesnim senzacijama. dok jednogodišnja prevalenca iznosi oko 1%. ali je redak kod dece pre puberteta i kod starijih od 65 godina. Kod muškaraca. Tokom razvoja. Medju pacijentima se često sreće zavisnost u odnosu na primarne objekte i ambivalentna i negativna osećanja koja prate tu zavisnost. Prosečna starost u vreme početka iznosi izmedju 23 i 38 godina . koji potiče od neodgovarajućeg odnosa sa roditeljima koji nemaju sposobnost da empatišu sa decom. Napad panike nastaje kada telesne senzacije izazovu preplavljujuća negativna osećanja. Te misli su u vezi sa strahom od odvajanja od moćnih objekata. Salivan je napad panike protumačio kao dezorganizaciju ličnosti . Stalno osluškivanje tela dovodi do preosetljivosti na telesne senzacije 2. što dalje pojačava strah.Prevalenca tokom života je izmedju 1. Prema modelu Kathrine Shear. nesvesno značenje dogadjaja koji prethode pojavi napada panike aktivira neurofiziološke mehanizme koji izazivaju napad. što potkrepljuje disfunkcionalni kognitivni stil 37 . dok najveći rizik imaju starosne grupe od 25-34 kod žena i 30-44 g. Kognitivne teorije Pogrešno tumačenje telesnih simptoma Teorija Davida Clarka poentira da su napadi panike posledica pogrešnog tumačenja telesnih simptoma i senzacija. Pogrešno tumačenje palpitacija kao znaka teške bolesti srca izaziva ili pojačava strah i dovodi do novih telesnih simptoma .5 i 2. Psihoanalitičke teorije Ove teorije tumače napade panike u okvirima prve Frojdove teorije o strahu koja je poznata kao toksična teorija i teorija preobraćanja libida u strah. pokretač ovih fantazija je strah da se osoba nadje u situaciji iz koje neće moći da se izbavi. sprečava je da se uveri da te aktivnosti nisu opasne. sa strahom da osoba bude napuštena. Poremećaj se češće registruje kod razvedenih/rastavljenih i udovaca. Panični poremećaj može da se pojavi u bilo kom životnom dobu. Prema savremenim analitičkim tumačenjima. Izbegavanje svih aktivnosti kojih se osoba plaši. napadi panike nisu spontani. Opšte prihvaćeno je mišljenje o postojanju izvesne biološke predispozicije za pojavu napada panike (nasledje. Pr. Etiologija Istraživanja nisu otkrila ni biološke ni psihološke činioce specifične za ovaj poremećaj. koji se opet pogrešno tumače . self se ne konsoliduje i može da doživi fragmentaciju. koja nezreli odbrambeni mehanizmi ne mogu da smire i kontrolišu. koja nastaje kao posledica naglog izneveravanja nečeg na šta se osoba potpuno oslanjala i što je od ključnog značaja za doživljaj sigurnosti.5%. što je suština napada panike. praćen brojnim telesnim simptomima. u osnovi napada panike je defekt u kontroli straha. Najveća prevalenca je nadjena kod osoba starosti izmedju 15 i 45 godina. Seksualna frustracija zbog apstinencije ili „coitus interruptusa“ ima za posledicu preplavljujući strah.

Preosetljivost hemoreceptora na CO2 i lažni alarm ugušenja Udisanje CO2 u koncentracijama od 5-35% izaziva napad panike kod obolelih od paničnog poremećaja. m-hlorfenilpiperazin. jer stimulišu respiraciju i remete acido-baznu ravnotežu • Johimbin. stidljivost i preterana telesna ekscitiranost pri izlaganju novim i nepoznatim situacijama. rezervisanost. inhibiranost. derealizacija. Do hiperventilacije dolazi izbacivanjem više CO2 iz organizma. Reakcija se ispoljava hiperaktivnošću vegetativnog nervnog sistema.Verovanje da je strah opasan Kognitivno-bihevioralni model David Barlow definiše strah kao biopsihološku reakciju prilagodjavanja na objektivno prisutnu opasnost. doživljaj gušenja i napad panike. a patofizološki mehanizam se odigrava preko hipokapnije i alkaloze. koja priprema organizam za reakciju borbe ili bekstva. Biološki modeli Nasledni činioci rizik od obolevanja kod prvostepenih srodnika je veći za 2.6-20 puta. Disfunkcija serotonergičkog NT sistema Tačna priroda te disfunkcije nije otkrivena. Ovi napadi mogu da se izazovu češće ili jedino kod pacijenata sa paničnim poremećajem. palpitacije i nedostatak vazduha nastaju u daljem toku. a osoba doživljava strah. a za pojavu fobije prefrontalni korteks. Patofiziološki mehanizam se odvija preko respiratorne acidoze. oprez. Postoje dve grupe supstanci koje izazivaju napad panike: • CO2. smrt roditelja u detinjstvu. objektivne opasnosti nema.9-41%. hiperkapnije i hiperkalcemije. Hipokapnija dovodi do cerebralne vazokonstrikcije i smanjenog dotoka O2 u mozak pa se mogu javiti nesvestica. rastave i razvodi. Tahikardija. ali se pretpostavlja da je na nivou serotoninskog 1A receptora. Alkaloza dovodi do hipokalcemije. što se ispoljava parestezijama. učestalost fizičkog i seksualnog zlostavljanja. što izaziva dispneju. Istraživanja neuroanatomije i patofiziologije U biološkim istraživanjima često se koristi veštačko izazivanje napada panike. za pojavu napada panike odgovorne su strukture u moždanom stablu :locus coeruleus. Disfunkcija GABA-benzodijazepinskog sistema 38 . flumazenil. jer. Strah od odvajanja u detinjstvu i školska fobija Inhibicija ponašanja u detinjstvu podrazumeva sledeće. bol u grudima. Napad panike se označava kao lažna uzbuna. natrijum-laktat i bikarbonat. holecistokinin i kofein deluju direktno na nor. vrtoglavica. konfuzija. za razvoj anticipatornog straha disfunkcija limbičkog sistema. fenfluramin. Disfunkcija noradrenergičkog neurotransmiterskog sistema Istraživanja nisu našla da je pojačana nor stimulacija ili nedovoljna ihibicija ovog sistema specifična za panični poremećaj. zamućen vid. i nuclei raphae. depersonalizacija. ser ili GABA NT sisteme Prema neuroanatomskom modelu. Prevalenca kod srodnika prvog stepena tokom života iznosi 7. konstitucionalno determinisane fenomene: povlačenje. Hiperventilacija akutna hiperventilacija može da izazove simptome napada panike. Traumatska iskustva u detinjstvu i nepovoljni odnosi u primarnoj porodici Češće odvajanje od majke. Da bi do napada došlo neophodna je biološka i psihološka predispozicija.

Preteran doživljaj opasnosti u stanjima straha aktivira septohipokampalni sistem. što previše ekscitira organizam i inhibira ponašanje. Neuroendokrinološki poremećaji U uslovima stresa je smanjeno lučenje hormona rasta. Napadi panike vezani za neku situaciju javljaju se skoro uvek odmah nakon izlaganja toj situaciji ili ako se iščekuje ili zamišlja ista 3. Neočekivani napadi se javljaju spontano i tipični su za panični poremećaj 2. seksualnog odnosa. traumatskog iskustva ili korišćenja nekog psihotropnog sredstva. tahikardija. izlaganje opasnostima. Poremećaji u strukturi i funkciji odredjenih delova mozga Gray navodi poremećaje u funkciji septuma i hipokampusa. medijalnim temporalnim regionima. Prvi napad se može pojaviti za vreme uznemirenosti. dispneja. DSM IV razlikuje tri tipa napada panike: 1. prestanak života u zajednici. vrući i 39 . Metode vizuelizacije CNS ukazuju da je za vreme napada panike povećan protok krvi i ubrzan metabolizam u prednjem cingulusu. pa i generalizovano stanje straha. kao i pri pokušaju odvikavanja od nikotina. što se dovodi u vezu sa hiperaktivnošću noradrenergičkog sistema. Ne postoje tipični napadi panike. To je put koji vodi ka paničnom poremećaju. Ipak. posebno leve strane. koji imaju ključnu ulogu u integraciji reakcija na nove i neprijatne spoljašnje nadražaje. Takodje je registrovan veći broj negativnih životnih dogadjaja u godini koja prethodi početku paničnog poremećaja (razvod. Trajanje napada je od nekoliko minuta do pola sata. neodredjen strah. Ako je prvi napad bio snažan. mesto dogadjanja takvo da se ne može odmah pobeći. vrtoglavica. ili u sklopu apstinencijalnog sy. Učestalost napada može varirati od desetak i više dnevno do jednog napada u nekoliko meseci ili godina. telesne bolesti. svadja..Pretpostavlja se da je kod pacijenata sa paničnim poremećajem narušena koordinacija izmedju benzodijazepina i GABA-A receptora zbog čega izostaje inhibitorno dejstvo GABA-e na locus coeruleus. u kom su izraženi napetost. fizičkog napora. orbito-frontalnom korteksu. Karakterističan je za agorafobiju. insulama. veća je verovatnoća da se taj napad doživi kao trauma što dovodi do snažnog straha od ponavljanja napada i njihovih posledica. doživljaj ugroženosti i bespomoćnosti snažan. tremor. odvajanje od značajnih osoba. Posle napada osoba se oseća umorno i iscrpljeno. nesvestica. ono što napad panike čini jedinstvenim jeste iskustvo nagle pojave telesnih simptoma koji veoma brzo dostignu vrhunac u intenzitetu i praćeni su snažnim strahom zbog doživljaja vitalne ufroženosti ili gubitka kontrole. Napadi koji su verovatniji u odredjenim situacijama javljaju se prilikom izlaganju tim situacijama.. simptomi jaki. Većina pacijenata saopštava da je prvi napad panike bio neočekivan. Klinička slika Početku paničnog poremećaja ponekad prethodi prodromalni period. kao i potrebom da se pobegne i/ili zatraži pomoć. znojenje. ali se javlja i kod socijalne i specifične fobije U pogledu intenziteta tokom napada panike najčešći su sledeći telesni simptomi: palpitacije. smrt ili teška bolest člana porodice). Uloga životnih dogadjaja Pojavi paničnog poremećaja prethode izvesni traumatski dogadjaji ili neprijatna iskustva.

nepoverljivost i emocionalna labilnost. neretko i depersonalizacija i derealizacija. Tipičan je iznenadni doživljaj vitalne ugroženosti. Panični poremećaj se često kombinuje sa drugim oblicima psihopatologije. Lečenje Lečenje se sprovodi u nekoliko faza: • U prvoj. Najizraženiji je kod osoba čiji su napadi panike nepredvidivi i neočekivani i deluje osiromašujuće na celokupan život.hladni talasi po telu. neretko mogu javiti i u toku spavanja. Panični poremećaj se najčešće komplikuje agorafobijom i depresijom ( u 40-80% slučajeva) . Dijagnoza Dijagnostički kriterijumi za panični poremećaj MKB10: • Postojanje više teških napada vegetativnog straha u periodu od oko mesec dana • Napadi se pojavljuju u situacijama kada ne postoji objektivna opasnost • Napadi se pojavljuju u veoma različitim. Od psihičkih simptoma najčešći su: strah od trenutne smrti. intenzivnoj fazi ciljevi su: ublažavanje. smanjenje i iščezavanje anticipatornog straha i iščezavanje agorafobije ako postoji ponašanje izbegavanja (lekovi i kognitivna. povlačenje iz socijalnih relacija. bol i nelagodnost u grudima. a ne samo poznatim i predvidivim situacijama • Izmedju napada ima vrlo malo simptoma straha. napad označava težinu fobične situacije. gubitak samopouzdanja. parestezije i utrnulost. proredjivanje i sprečavanje napada panike. Teži tok poremećaja i gora prognoza vidjaju se kod pacijenata kod kojih je oboljenje počelo ranije i duže trajalo. Sposobnost koncentracije je snižena. Glavna svojstva ličnosti kod kojih postoji ovaj poremećaj su: preterana zavisnost. muka. ako se napadi panike javljaju često. prisutan je jak strah od budućih napada panike fenomen poznat kao anticipatorni strah ili strah od straha. U periodima izmedju napada . odnosno kognitivno-bihevioralna terapija) 40 . tendencija izbegavanja. ludila i kolabiranja. nesigrunost. ali je prisutan anticipatorni strah • Ako se napad panike javlja u odredjenoj fobičnoj situaciji. kao i hipohondrično. a može se uočiti i regresivno ponašanje. bolja kontrola simptoma. Napadi se. a nešto redje alkoholizmom. gubitka kontrole. osećaj gušenja. oprez. zbog čega u pogledu dijagnoze prednost treba dati fobiji • Istovremeno ispunjavanje kriterijuma za depresivnu epizodu isključuje dijagnozu paničnog poremećaja Prema DSM IV presudno je da većina napada bude neočekivana. nervoza želuca. Diferencijalna dijagnoza • Hipertireoidizam • Aritmije srca • Vestibularna disfunkcija • Prolaps mitralne valvule • Hipoglikemija Tok i prognoza Potpuni oporavak se sreće kod 10 -12 % nakon 5 godina praćenja.

ali je redak kod dece pre puberteta i kod starijih od 65 godina. Kod manjeg broja osoba koje su doživele napad panike. Panični poremećaj može da se pojavi u bilo kom životnom dobu. Kod muškaraca. opisao njegove ekvivalente nazivajući ih razdražljivim srcem. sa strahom da osoba bude napuštena. Poremećaj se češće registruje kod razvedenih/rastavljenih i udovaca. a DaCosta je 1871. Prema modelu Kathrine Shear.5%. a izmedju kojih je prisutan snažan i onesposobljavajući strah od narednih napada. Najveća prevalenca je nadjena kod osoba starosti izmedju 15 i 45 godina. Seksualna frustracija zbog apstinencije ili „coitus interruptusa“ ima za posledicu preplavljujući strah. dok najveći rizik imaju starosne grupe od 25-34 kod žena i 30-44 g. Napadi panike su po prvi put opisani još u 17. Pr. PANIČNI POREMEĆAJ Definicija Panični poremećaj je oblik straha koji se ispoljava ponavljajućim. snažni BD i SSR-i. uz produženu dopunsku kognitivnu ili kognitivno-bihevioralnu terapiju • Dugoročni ciljevi lečenja su sprečavanje recidiva i komplikacija. nesvesno značenje dogadjaja koji prethode pojavi napada panike aktivira neurofiziološke mehanizme koji izazivaju napad. klasični inhibitori MAO . Etiologija Istraživanja nisu otkrila ni biološke ni psihološke činioce specifične za ovaj poremećaj. kognitivno-bihejvioralna. Epidemiologija Napadi panike se često pojavljuju u sklopu raznih psihičkih i organskih oboljenja. poremećaji u neurofiziološkim procesima i neuroanatomskim strukturama). koja nezreli odbrambeni mehanizmi ne mogu da smire i kontrolišu. Zastupljenost napada panike tokom života u opštoj populaciji kreće se izmedju 7 i 9%. Te misli su u vezi sa strahom od odvajanja od moćnih objekata. neočekivanim napadima panike. napadi panike nisu spontani. pojavljuje se i panični poremećaj. Sa druge strane . koji nisu izazvani nekim telesnim oboljenjem ili delovanjem psihotropnih sredstava. poboljšanje kvaliteta života i smanjenje rizika da dodje do egzacerbracije Lečenje lekovima triciklični AD. Prema savremenim analitičkim tumačenjima. Prosečna starost u vreme početka iznosi izmedju 23 i 38 godina . Osnovna teza je da strah nastaje kao posledica akumulacije seksualne energije i njenog neadekvatnog ili nedovoljnog pražnjenja. veku od strane Bartona. tj. suportivna. praćen brojnim telesnim simptomima.Lečenje se zatim nastavlja farmakoterapijom i/ili terapijom podrške . psihoanalitička psihoterapija. Prevalenca tokom života je izmedju 1. Opšte prihvaćeno je mišljenje o postojanju izvesne biološke predispozicije za pojavu napada panike (nasledje. Napad panike nastaje kada telesne senzacije izazovu preplavljujuća negativna osećanja.5 i 2. dok jednogodišnja prevalenca iznosi oko 1%. pokretač ovih fantazija je strah da se osoba nadje u situaciji iz koje neće moći da se izbavi. nego se izazivaju zastrašujućim mislima. Psihoanalitičke teorije Ove teorije tumače napade panike u okvirima prve Frojdove teorije o strahu koja je poznata kao toksična teorija i teorija preobraćanja libida u strah. • 41 . Primena psihoterapije: kognitivna. viša je kod žena (odnos 2:1). fantazijama i telesnim senzacijama.g.

što potkrepljuje disfunkcionalni kognitivni stil Verovanje da je strah opasan Kognitivno-bihevioralni model David Barlow definiše strah kao biopsihološku reakciju prilagodjavanja na objektivno prisutnu opasnost. inhibiranost. Održavanje paničnog poremećaja se tumači postojanjem bar jednog od sledećih mehanizama: 3. učestalost fizičkog i seksualnog zlostavljanja. Ovi napadi mogu da se izazovu češće ili jedino kod pacijenata sa paničnim poremećajem. flumazenil. koja priprema organizam za reakciju borbe ili bekstva. natrijum-laktat i bikarbonat. u osnovi napada panike je defekt u kontroli straha. Tokom razvoja. Pogrešno tumačenje palpitacija kao znaka teške bolesti srca izaziva ili pojačava strah i dovodi do novih telesnih simptoma . Sa stanovišta psihologije selfa Heinza Kohuta. Postoje dve grupe supstanci koje izazivaju napad panike: • CO2. koja nastaje kao posledica naglog izneveravanja nečeg na šta se osoba potpuno oslanjala i što je od ključnog značaja za doživljaj sigurnosti.9-41%. jer.6-20 puta. Istraživanja neuroanatomije i patofiziologije U biološkim istraživanjima često se koristi veštačko izazivanje napada panike. što je suština napada panike. koji se opet pogrešno tumače . što dalje pojačava strah. smrt roditelja u detinjstvu. a osoba doživljava strah. konstitucionalno determinisane fenomene: povlačenje.Medju pacijentima se često sreće zavisnost u odnosu na primarne objekte i ambivalentna i negativna osećanja koja prate tu zavisnost. Izbegavanje svih aktivnosti kojih se osoba plaši. rezervisanost. self se ne konsoliduje i može da doživi fragmentaciju. ser ili GABA NT sisteme 42 . Napad panike se označava kao lažna uzbuna. sprečava je da se uveri da te aktivnosti nisu opasne. stidljivost i preterana telesna ekscitiranost pri izlaganju novim i nepoznatim situacijama. fenfluramin. Stalno osluškivanje tela dovodi do preosetljivosti na telesne senzacije 4. Reakcija se ispoljava hiperaktivnošću vegetativnog nervnog sistema. koji potiče od neodgovarajućeg odnosa sa roditeljima koji nemaju sposobnost da empatišu sa decom. holecistokinin i kofein deluju direktno na nor. objektivne opasnosti nema. Biološki modeli Nasledni činioci rizik od obolevanja kod prvostepenih srodnika je veći za 2. oprez. Prevalenca kod srodnika prvog stepena tokom života iznosi 7. rastave i razvodi. Kognitivne teorije Pogrešno tumačenje telesnih simptoma Teorija Davida Clarka poentira da su napadi panike posledica pogrešnog tumačenja telesnih simptoma i senzacija. Salivan je napad panike protumačio kao dezorganizaciju ličnosti . m-hlorfenilpiperazin. jer stimulišu respiraciju i remete acido-baznu ravnotežu • Johimbin. Traumatska iskustva u detinjstvu i nepovoljni odnosi u primarnoj porodici Češće odvajanje od majke. Da bi do napada došlo neophodna je biološka i psihološka predispozicija. Strah od odvajanja u detinjstvu i školska fobija Inhibicija ponašanja u detinjstvu podrazumeva sledeće.

insulama. a patofizološki mehanizam se odigrava preko hipokapnije i alkaloze. Prvi napad se može pojaviti za vreme uznemirenosti. Hipokapnija dovodi do cerebralne vazokonstrikcije i smanjenog dotoka O2 u mozak pa se mogu javiti nesvestica. što se dovodi u vezu sa hiperaktivnošću noradrenergičkog sistema. zamućen vid. Metode vizuelizacije CNS ukazuju da je za vreme napada panike povećan protok krvi i ubrzan metabolizam u prednjem cingulusu. a za pojavu fobije prefrontalni korteks.. neodredjen strah. što izaziva dispneju. doživljaj gušenja i napad panike. i nuclei raphae. Hiperventilacija akutna hiperventilacija može da izazove simptome napada panike. Tahikardija. Poremećaji u strukturi i funkciji odredjenih delova mozga Gray navodi poremećaje u funkciji septuma i hipokampusa. Klinička slika Početku paničnog poremećaja ponekad prethodi prodromalni period. depersonalizacija. pa i generalizovano stanje straha. smrt ili teška bolest člana porodice). vrtoglavica. što se ispoljava parestezijama. kao i pri pokušaju odvikavanja od nikotina. Disfunkcija noradrenergičkog neurotransmiterskog sistema Istraživanja nisu našla da je pojačana nor stimulacija ili nedovoljna ihibicija ovog sistema specifična za panični poremećaj. Uloga životnih dogadjaja Pojavi paničnog poremećaja prethode izvesni traumatski dogadjaji ili neprijatna iskustva. traumatskog iskustva ili korišćenja nekog psihotropnog sredstva. Preosetljivost hemoreceptora na CO2 i lažni alarm ugušenja Udisanje CO2 u koncentracijama od 5-35% izaziva napad panike kod obolelih od paničnog poremećaja. medijalnim temporalnim regionima. orbito-frontalnom korteksu. Disfunkcija serotonergičkog NT sistema Tačna priroda te disfunkcije nije otkrivena. Takodje je registrovan veći broj negativnih životnih dogadjaja u godini koja prethodi početku paničnog poremećaja (razvod. hiperkapnije i hiperkalcemije. posebno leve strane. Preteran doživljaj opasnosti u stanjima straha aktivira septohipokampalni sistem. Patofiziološki mehanizam se odvija preko respiratorne acidoze. izlaganje opasnostima. ili u sklopu apstinencijalnog sy.Prema neuroanatomskom modelu. ali se pretpostavlja da je na nivou serotoninskog 1A receptora. svadja. telesne bolesti. prestanak života u zajednici. odvajanje od značajnih osoba. u kom su izraženi napetost. fizičkog napora.. za razvoj anticipatornog straha disfunkcija limbičkog sistema. 43 . Disfunkcija GABA-benzodijazepinskog sistema Pretpostavlja se da je kod pacijenata sa paničnim poremećajem narušena koordinacija izmedju benzodijazepina i GABA-A receptora zbog čega izostaje inhibitorno dejstvo GABA-e na locus coeruleus. palpitacije i nedostatak vazduha nastaju u daljem toku. koji imaju ključnu ulogu u integraciji reakcija na nove i neprijatne spoljašnje nadražaje. Alkaloza dovodi do hipokalcemije. Do hiperventilacije dolazi izbacivanjem više CO2 iz organizma. Neuroendokrinološki poremećaji U uslovima stresa je smanjeno lučenje hormona rasta. seksualnog odnosa. što previše ekscitira organizam i inhibira ponašanje. bol u grudima. konfuzija. za pojavu napada panike odgovorne su strukture u moždanom stablu :locus coeruleus. derealizacija.

ako se napadi panike javljaju često. tahikardija. Najizraženiji je kod osoba čiji su napadi panike nepredvidivi i neočekivani i deluje osiromašujuće na celokupan život. nesvestica. Ipak. U periodima izmedju napada . Ne postoje tipični napadi panike. muka. Ako je prvi napad bio snažan. zbog čega u pogledu dijagnoze prednost treba dati fobiji • Istovremeno ispunjavanje kriterijuma za depresivnu epizodu isključuje dijagnozu paničnog poremećaja 44 . neretko i depersonalizacija i derealizacija. doživljaj ugroženosti i bespomoćnosti snažan. dispneja. tremor. prisutan je jak strah od budućih napada panike fenomen poznat kao anticipatorni strah ili strah od straha.Većina pacijenata saopštava da je prvi napad panike bio neočekivan. ali se javlja i kod socijalne i specifične fobije U pogledu intenziteta tokom napada panike najčešći su sledeći telesni simptomi: palpitacije. a ne samo poznatim i predvidivim situacijama • Izmedju napada ima vrlo malo simptoma straha. Karakterističan je za agorafobiju. Tipičan je iznenadni doživljaj vitalne ugroženosti. Učestalost napada može varirati od desetak i više dnevno do jednog napada u nekoliko meseci ili godina. oprez. gubitak samopouzdanja. tendencija izbegavanja. a može se uočiti i regresivno ponašanje. Posle napada osoba se oseća umorno i iscrpljeno. neretko mogu javiti i u toku spavanja. Trajanje napada je od nekoliko minuta do pola sata. Napadi se. mesto dogadjanja takvo da se ne može odmah pobeći. bol i nelagodnost u grudima. Panični poremećaj se često kombinuje sa drugim oblicima psihopatologije. nervoza želuca. parestezije i utrnulost. vrtoglavica. gubitka kontrole. povlačenje iz socijalnih relacija. Glavna svojstva ličnosti kod kojih postoji ovaj poremećaj su: preterana zavisnost. To je put koji vodi ka paničnom poremećaju. ono što napad panike čini jedinstvenim jeste iskustvo nagle pojave telesnih simptoma koji veoma brzo dostignu vrhunac u intenzitetu i praćeni su snažnim strahom zbog doživljaja vitalne ufroženosti ili gubitka kontrole. znojenje. Napadi panike vezani za neku situaciju javljaju se skoro uvek odmah nakon izlaganja toj situaciji ili ako se iščekuje ili zamišlja ista 6. Od psihičkih simptoma najčešći su: strah od trenutne smrti. DSM IV razlikuje tri tipa napada panike: 4. ali je prisutan anticipatorni strah • Ako se napad panike javlja u odredjenoj fobičnoj situaciji. napad označava težinu fobične situacije. veća je verovatnoća da se taj napad doživi kao trauma što dovodi do snažnog straha od ponavljanja napada i njihovih posledica. simptomi jaki. kao i hipohondrično. Napadi koji su verovatniji u odredjenim situacijama javljaju se prilikom izlaganju tim situacijama. Dijagnoza Dijagnostički kriterijumi za panični poremećaj MKB10: • Postojanje više teških napada vegetativnog straha u periodu od oko mesec dana • Napadi se pojavljuju u situacijama kada ne postoji objektivna opasnost • Napadi se pojavljuju u veoma različitim. nesigrunost. Sposobnost koncentracije je snižena. vrući i hladni talasi po telu. osećaj gušenja. nepoverljivost i emocionalna labilnost. kao i potrebom da se pobegne i/ili zatraži pomoć. Neočekivani napadi se javljaju spontano i tipični su za panični poremećaj 5. ludila i kolabiranja.

psihoanalitička psihoterapija. proredjivanje i sprečavanje napada panike. Karakteriše je kratko trajanje (do 4 nedelje) i razni disocijativni fenomeni i upadljivo izmenjeno ponašanje. Lečenje Lečenje se sprovodi u nekoliko faza: • U prvoj. odnosno kognitivno-bihevioralna terapija) • Lečenje se zatim nastavlja farmakoterapijom i/ili terapijom podrške . a nešto redje alkoholizmom. klasični inhibitori MAO . snažni BD i SSR-i. bolja kontrola simptoma. Panični poremećaj se najčešće komplikuje agorafobijom i depresijom ( u 40-80% slučajeva) . Često je prisutno ponovno 45 . suportivna. intenzivnoj fazi ciljevi su: ublažavanje. poboljšanje kvaliteta života i smanjenje rizika da dodje do egzacerbracije Lečenje lekkovima triciklični AD. Diferencijalna dijagnoza • Hipertireoidizam • Aritmije srca • Vestibularna disfunkcija • Prolaps mitralne valvule • Hipoglikemija Tok i prognoza Potpuni oporavak se sreće kod 10 -12 % nakon 5 godina praćenja. uz produženu dopunsku kognitivnu ili kognitivno-bihevioralnu terapiju • Dugoročni ciljevi lečenja su sprečavanje recidiva i komplikacija. Teži tok poremećaja i gora prognoza vidjaju se kod pacijenata kod kojih je oboljenje počelo ranije i duže trajalo. smanjenje i iščezavanje anticipatornog straha i iščezavanje agorafobije ako postoji ponašanje izbegavanja (lekovi i kognitivna.Prema DSM IV presudno je da većina napada bude neočekivana. kognitivno-bihejvioralna. Primena psihoterapije: kognitivna. REAKCIJE NA TEŽAK STRES I POREMEĆAJI PRILAGODJAVANJA • • • Akutna reakcija na traumu Posttraumatski poremećaj Poremećaji prilagodjavanja Akutna reakcija na traumu Definicija Predstavlja skup raznovrsnih ispoljavanja psihičkih i ponašajnih smetnji koje se pojavljuju veoma brzo posle teške traume u kojoj je život osobe bio ugrožen ili je osoba bila svedok nečije patnje ili smrti.

Ovo bi bili obrasci odbrane od intenzivnih i bolnih osećanja kojima je osoba preplavljena. mutizam . kao i izbegavanje svega što budi sećanja na traumatski dogadjaj. Etiologija Smatra se da je u etiologiji ključno preplitanje činilaca koji se odnose na samu traumu (vrsta. očaj. nesvrsishodne hiperaktivnosti ( besciljno tumaranje). ali kraće traje i ima raznovrsnija ispoljavanja. pri čemu obe reakcije izgledaju haotično. Klinička slika Se može ispoljiti na dva načina: Prvi bi podrazumevao skup najrazličitijih simptoma i ponašanja koji se brzo smenjuju bez nekog reda. strah. kao da nema nikakva osećanja. 2. kao da se isključila i da joj je svejedno šta se oko nje dogadja. akutna reakcija na traumu može se javiti i kod osoba bez ikakve predispozicije. ali nijedan simptom ne dominra kl. iznenadnim prelazom iz očaja u bes ili iz straha u borbenost i prkos). Važno mesto zauzimaju razni oblici disocijativnih ispoljavanja: depersonalizacionoderealizacioni fenomeni.preživljavanje traume i simptomi straha i hiperaktivnosti autonomnog nervnog sistema. Naravno. kao da ne razume šta se dogodilo. Simptomi brzo iščezavaju (počnu da se stišavaju nakon 24-48 sati. a ta fluidnost se ispoljava različitim i nepostojanim emocionalnim regaovanjem ( pr. raznovrsnim telesnim simptomima i ponašanjem nalik onom kod konfuznih. U kasnijim fazama česte su reakcije tipa bežanja ili borbe. doživljaj da se osoba ne nalazi na mestu gde se dogodio traumatski dogadjaj. izrazit osećaj krivice. Klinička slika je znači fluidnija. ali ta odbrana nije efikasna. ponekad je dezorjentisana. Ne postoji jedinstven. uopšten način reagovanja na traumu. jer osoba zbog dezintegracije nije u stanju da mobiliše svoje potencijale i da se sabere. deluje zbunjeno. redje 2-3 nedelje. hiperaktivnost i povlačenje u sebe. GIT tegobe). impulsivno ponašanje. Drugi opis je manje dramatičan i po kliničkim karakteristikama liči na posttraumatski poremećaj (PTSD). karakteristike ličnosti. pored početnog stanja ošamućenosti. Ponekad dominiraju povlačenje. Dijagnoza Dijagnostički kriterijumi prema MKB 10: 1. Takodje je moguća i reakcija umrtvljavanja. postojanje nepovoljnih iskustava u detinjstvu). intenzitet. promenljivog karaktera. treći se ponašaju zbunjeno i konfuzno. Česta je i pojava : uznemirenosti. U prvim trenucima i satima osoba je ošamućena. dok je oko 75% u šoku. amnezija za zbivanja za vreme i neposredno nakon traumatskog dogadjaja. što je skoro nalik stuporu.slikom duže vreme. Takvo stanje traje do nekoliko dana. mogu se sresti depresija. kod drugih disocijativni simptomi. posledice) sa činiocima predispozicije (prethodno postojanje psihičkog poremećaja. bes. Epidemiologija U periodu neposredno nakon teške prirodne katastrofe samo 12-25% osoba ostaje hladnokrvno. trajanje. preznojavanje. . Kod nekih se vidja slika napada panike. Simptomi su raznovrsni. hiperfunkcija ANS sa pratećim telesnim simptomima ( palpitacije. a posle tri dana su minimalnoi izraženi) 46 . kao da osoba reaguje instinktivno. pozitivna porodična anamneza za postojanje psihičkog poremećaja.

Nejčešće simptomi potpuno iščezavaju ili dolazi do njenog prerastanja u PTSD. ali realan. a u slučaju hiperaktivnosti kupiranje se vrši beta blokatorima ili klonidinom. ne treba koristiti kada se radi o pogoršanju simptoma koji su već postojali Uključuju se akutna krizna reakcija. pa tako odredjene traume nose veći rizik izazivanja PTSD. Izvesno je da pojava posttraumatskog poremećaja delom zavisi i od vrste traume kojoj je osoba izložena. zamor u borbi. krizno stanje.• • Ovu dg. Prema jednom istraživanju kod 56% vojnika je došlo do prerastanja akutne rakcije na traumu u PTSD. važno je pacijenta ohrabriti da se suoči sa raznim komponentama traume koju je preživeo i nikako ga ne podržati u nastojanjima da se od traume brani pokušavajući da je zaboravi ili izbegavajući sve što kod njega budi sećanja na ono što mu se dogodilo. Tokom prvih dana i nedelja posle traumatskog doživljaja najvažnije je da se haotični doživljaji pacijenta uobliče i sistematizuju. kriminalnog akta razvija PTSD.g Epidemiologija Lifetime prevalenca iznosi izmedju 1 i 12. Opšti stav terapeuta treba da je optimističan. Kao posebna dijagnostička kategorija uveden je u DSM III 1980. direktivne i fokusirane na ono što je dominantno u kliničkoj slici. kratkotrajno. Veća je verovatnoća da će se 47 . simptomima hiperaktivnog autonomnog nervnog simptoma i ponašanjem koje ukazuje na dublje promene ličnosti.3% (7-8%). Oni su često praćeni izbegavanjem svega što podseća na traumu. Karakteristčni simptomi su razni oblici ponovnog proživljavanja traumatskog dogadjaja. Ukoliko traje duže ima komplikovanu kliničku sliku i onesposobljava osobu za funkcionisanje. Lečenje Terapijske intervencije bi trebalo da budu relativno jednostavne. U lečenju nesanice koriste se BD ili nebenzodijazepinski hipnotici. da bi pacijent mogao da razume šta se dogodilo i da prihvati osećanja koja u vezi sa tim ima i realno proceni posledice traume. dok se isti poremećaj javio samo u 17% ispitanika koji nisu imali akutnu reakciju na traumu. POSTTRAUMATSKI POREMEĆAJ (PTSD) Definicija PTSD se definiše kao skup manje više specifičnih simptoma koji se pojavljuju posle izvesnog perioda od pretrpljene teške traume u kojoj je život osobe bio ugrožen ili je osoba bila svedok nečije patnje ili smrti. Ako je potrebna sedacija daju se BD. Druga istraživanja pokazuju da se u 80% slučajeva osoba sa akutnom reakcijom na traumu nakon saobraćajne nesreće. Da bi se sprečilo hronificiranje simptoma. psihički šok Diferencijalna dijagnoza • PTSD • Akutna psihoza • Mogućnost organske etiologije simptoma ( povreda glave ) • Simulacija Tok i prognoza Po definiciji traje kartko od 2 dana do 4 nedelje.

jednog koji je pristupačan volji i drugog. kao i činioci čije je dejstvo najizraženije u periodu neposredno posle pretrpljene traume. Drugi psihološki modeli kao ključnu karakteristiku iznose ponovno proživljavanje traumatskog doživljaja kroz slike i misli koje se nameću i stalno ponavljaju . silovanje. Te slike i misli bude sećanja na traumu i za posledicu imaju hiperaktivnost ANS i promene u ponašanju. zlostavljanje u detinjstvu. • Rahman (2001) iznosi pretpostavku da je PTSD posledica nepotpune emocionalno-kognitivne obrade traumatskog doživljaja. U novije vreme. i posle silovanja (49%). možda) zbog čega ne može neutralisati drugi sistem pamćenja. pretpostavke o PTSD su samo jednim delom psihodinamičkog karaktera. a zajednički imenitelj predstavlja selektivna obrada podataka o traumi. saobraćajne nesreće (2. • Traumatske uspomene se objašnjavaju i preko teorije o emocionalno. dok su muškarci češće izloženi traumatskim situacijama u ratovima i prilikom fizičkih napada. izbegavanjem odgovarajućih draži. zbog toga što je ta obrada bila sprečena Psihodinamički pristup Još je Frojd pretpostavio da se traumatska neuroza pojavljuje kada je osoba iscrpla mogućnosti prilagodjavanja i pribegla primitivnijim odbrambenim mehanizmima u sklopu procesa označenog kao prisila ponavljanja.PTSD pojaviti posle zarobljavanja. tako i na psihološkom nivou. a takodje su češće svedoci nečije smrti. Etiologija Traumatski dogadjaj je obavezni etiološki činilac.kognitivnoj obradi traume i CB teorija.8%). neophodna je sklonost koja se odredjuje kako na biološkom. Ako se simptomi pojave brzo posle traumatskog dogadjaja veća je verovatnoća da se kasnije razvije klinička slika PTSD.3%) i pronalaženja mrtvog tela (0. fizičkog zlostavljanja i kidnapovanja (53. Psihološki aspekti Bihevioralni model determiniše PTSD preko mehanizama klasičnog uslovljavanja . Pretpostavlja se da sledeći psihološki činioci i mehanizmi mogu objasniti traumatske uspomene: • Jedna od mogućnosti je poremećen odnos izmedju dva sistema pamćenja. koji je samo situaciono pristupačan. Kod žena je češće sekszualno nasilje.2%) Žene i muškarci se razlikuju u odnosu na tip traume koju dožive. pažnja je usmerena na izmenjene obrasce razmišljanja i prosudjivanja. 48 . tj. Ono što imamo su hipoteze i teorijske postavke. Do sada nije formulisan jedan integrativni model PTSD. Pored ovoga. pretpostavlja se da PTSD karakteriše zatajivanje prvog sistema pamćenja ( zbog patoanatomskih promena u hipokampusu. a održavanje simptoma se objašnjava preko operantnog učenja. ali on nije dovoljan da bi se razvio PTSD.8%). U kognitivnom modelu PTSD. Istraživanja su pokazala da su najznačajniji činioci rizika za pojavu PTSD oni koji su u vezi sa samom traumom. nego nakon prirodne katastrofe (3.

slike i dr. Na NMR se mogu videti smanjena veličina i atrofija hipokampusa. strah da će osoba postati destruktivna 4. pa se biološki modeli nalaze na nivou spekulacija. jednokratni traumatski dogadjaji imaju drugačiji efekat od onih koji se ponavljaju. strah da će se trauma ponoviti 8. krivica zbog sopstvenog besa ili destruktivnih želja 3. On je definisao nekoliko psiholoških pojava tipiučnih za period nakon traumatskog dogadjaja: 1. Ipak. strah da će se osoba identifikovati sa žrtvama 6.Tako Horowitz ističe da je ključna karakteristika PTSD pokušaj da se obrade. napetost. Negiraju se sopstvena osećanja. tugovanje 2. što dovodi do pojačanog regaovanja na stres. što se ispoljava kroz nametljivo ponavljanje sećanja na traumu. Isto tako. kao i pojedini prizori koji se pacijentu nameću i stalno 49 . tipično je ponovno proživljavanje traume. razdražljivost. što pojačava doživljaj gubitka kontrole i bespomoćnosti i na brutalan način poništava svaku fantaziju o ličnoj neranjivosti i suočava nas sa sopstvenom konačnošću . Dejstvo dogadjaja koji direktno ugrožava osobu drugačije je od onog u kom je osoba svedok nečije smrti ili mučenja. Na nivou neurotransmiterskih sistema postoje pretpostavke o poremećaju koji uslovljava sprečavanje inhibitornog dejstva GABA. Klinička slika PTSD se ispoljava na različite načine . uobliče i inegrišu preplavljujuće informacije naizmeničnim negiranjem traumatskog doživljaja i prisilnim ponavljanjem traume kroz noćne more. teškoće u prisećanju detalja vezanih za traumu. Za serotonin se veruje da utiče na povećanje lučenja CRF. Biološki aspekti Do sada nisu otkrivene patoanatomske i patofiziološke promene specifične za PTSD. stalni oprez i iščekivanje da se nešto loše dogodi. Pre pojave kliničkih manifestacija ovog poremećaja osoba na traumu reaguje strahom. Disocijativni odbrambeni mehanizmi pomažu da se neprijatna osećanja drže van domašaja svesti ali sama snaga tih osećanja ih vraća traumatizovanoj osobi . razgovora ili ljudi koji asociraju na traumu. osećanje krivice zbog preživljavanja traumatskog doživljaja 5. Traumatski dogadjaj je obično neočekivan i nepredvidiv. zbog čega može predstavljati ogromnu narcističku traumu. bes spram svega što se smatra mogužim uzrokom traume Traumatska iskustva uglavnom aktiviraju primitivnije mehanizma odbrane negaciju i projekciju. koji je posledica osećaja bespomoćnosti da se spreči smrt ili druge posledice traumatskog dogadjaja. a na okolinu projektuje bes i osećanje krivice. On isključuje stresogene dogadjaje i situacije koje ne podrazumevaju životnu ugroženost. što znači da je život pacijenta ili nekog drugog bio direktno ugrožen. stid zbog osećaja praznine i bespomoćnosti 7. Vrsta traumatskog doživljaja je važna zbog načina na koji dogadjaj deluje na osobu kao i zbog značenja koji on za nju ima. PTSD je najpre odredjen traumatskim dogadjajem. izbegavanje odredjenih situacija. Najupečatljivije ispoljavanje se odnosi na ponovno proživljavanje traume. suženi opseg emocionalnog doživljavanja. Tipični način su snovi i noćne more.

što može biti posledica disocijacije. Poremećaji pamćenja mogu uzeti različite oblike. napetog iščekivanja podsećaju na one u generalizovanom anksioznom poremećaju. preosetljivost na zvučne draži. Kod mladje dece klinička slika se razlikuje donekle u odnosu na odrasle. Simptomi koji ukazuju da je pacijent u stanju stalnog. Somatski simptomi se mogu javiti ali redje. Ponekad slike. Ponekad se u ranoj fazi mogu javiti depersonalizacioni i derealizacioni fenomeni. radna onesposobljenost. Pošto su simptomi ponovnog proživljavanja traume neprijatni i bolni. razdražljivost i izlivi besa. osećanje krivice. Simptomi PTSD mogu se pojaviti prvi put tek posle nekoliko meseci ili godina od traumatskog dogadjaja. zloupotreba alkohola i pas. Osećaj otudjenosti može kod obolog aktivirati osećaj krivice. Naročito osećaj odbačenosti i zaborava. Sva ova ispoljavanja se karakterišu doživljajem da pacijent nema kontrolu nad njima. osećaj besperspektivnosti. selektivne smetnje u koncentraciji. razdražljivost i agresivnost. scene i prizori mogu imati karakter vidnih halucinacija ili iluzija. uznemiravajuća ili bolna. Trauma zbog zatočeništva u logorima ili zatvorima 50 . U vezi sa smanjenim opsegom emocionalnog reagovanja nalazi se gubitak uobičajenih interesovanja za ljude. Varijeteti kliničke slike PTSD opisuju se kao parcijalni i kompleksni. Ispoljavanja PTSD mogu biti specifična i u odnosu na vrstu pretrpljene traume. snovi su više difuzni. a iz repertoara emocionalnih ispoljavanja kao da su ostali samo bes i strah. a somatski simptomi češći (bolovi u stomaku ili glavobolje). pacijenti pokušavaju da izbegnu sve što može da ih aktivira. doživljaj da ništa nema smisla. Nema tipičnih simptoma ponovnog proživljavanja traume . kroz igru koja se stalno ponavlja.ponavljaju. Pacijent ne može da se seti nekih važnih detalja vezanih za traumatski doživljaj. Trauma se može ponovo proživljavati samo ako pacijent nije izgubio svest tokom traumatskog dogadjaja. te ih prati snažno osećanje bespomoćnosti. naročito zbog korišćenja alkohola i PAS Po povratku iz rata odnos društva je jedan od značajnih činilaca za pojavu PTSD. i mogu se ponavljati više puta u toku dana. već je ono posredno. Tipične manifestacije su: Povlačenje i usamljivanje. dogadjaje i aktivnosti. te su ona zato neprijatna. samoubistvo. Trauma kod vojnika koji su učestvovali u borbi Etiološki činioci kod ovog oblika poremećaja odnose se na : • okolnosti pod kojim je osoba otišla u rat • stalnu životnu ugroženost tokom borbi • loše odnose medju vojnicima • dezinhibovano ponašanje zbog okolnosti. kao mehanizma odbrane (dolazi do odvajanja sećanja od osećanja koja su ih pratila). Komplikacije: poremećeni bračni odnosi. Retko su ovi simptomi naglašeni i tada je somatski obrazac reagovanja na stres delimično ili u potpunosti zamenjuje raznovrsna emocionalna ispoljavanja posle pretrpljene traume. Češće se javlja kod poražene strane. Ovi simptomi se ispoljavaju na različite načine : nesanica. pacijent nije u stanju da ima bilo kakva osećanja.

često imaju izlive besa. često okrivljuju sebe za ono što ime se desilo. izrazita bespomoćnost i nepredvidivost zbivanja. Po povratku ove osobe prolaze kroz dodatni stres prilagodjavanja na novu sredinu. stanja straha (kod 1/3) . Dijagnoza Prema kriterijumima MKB 10 Dg. Potpuno izlečenje nije realan cilj. Kod polovine se sreće potpun oporavak. Kod velikog broja pacijenata postoje značajne fluktuacije. osećaju se postidjeno i poniženo. tehnike relaksacije uz bihevior. Poremećaj u funkcionisanju ANS. je verovatna ako je od TD do ispoljavanja poremećaja prošlo najmanje 6 meseci. ponekad i želju za osvetom. 51 . Psihoterapija kombinacija suportivne. epidemije. psihološka tortura. Sa druge strane u nekim slučajevima simptomi traju godinama. neograničena izloženost svim oblicima maltretiranja i neizvesnost nastupanja smrti. poremećaj raspoloženja. Žrtve silovanja često gube svako sammopoštovanje. izgadjivanje. posebno partnersko i sex funkcionisanje. Trauma kod žrtava silovanja. Trauma kod žrtava saobraćajnih i drugih nesreća prouzrokovanih ljudskim činiocem Često se kao posledica javlja fobični strah od vožnje. slike i snove. prisutna su stalno ponavljajuća i nametljiva proživljavanja traume kroz sećanja. oružane pljačke ili drugog kriminalnog čina Ovakve osobe nakon traume postaju nepoverljive. Ako je strah praćen izbegavanjem. granični poremećaj ličnosti Tok i prognoza Tok oboljenja je raznolik. Diferencijalna dijagnoza • Akutna reakcija na traumu • Poremećaj prilagodjavanja • Egzacerbracija hronične psy • Akutna psyhotična ispoljavanja druge etiologije • OKP • Disocijativna stanja. Upečatljivo je emocionalno otudjenje. „umrtvljenost“ osećanja i izbegavanje „provokativnih“ draži. Prognoza je lošija što simptomi duže traju. zloupotreba alkohola (kod ½ muškaraca. Komorbiditetne veze posttraumatskog poremećaja Opšta stopa psy komorbiditeta iznosi 62-88%: depresija (u 50%). Lečenje Zahteva strogo individualni pristup. Ovaj vid traume nekad trajno narušava interpersonalne odnose žrtve. psihogeni bol. izmenjeno ponašanje –nije presudno. Odnos društva prema njima je ambivalentan. i kod 1/3 žena) i PAS (marihuana) . EMDR (Desenzitizacija i ponovna obrada preko pokreta očnih jabučica). Trauma kod žrtava prirodnih nesreća i katastrofa Ukoliko akutna reakcija na traumu preraste u PTSD onda on ima relativno dobru prognozu.Osnovne karakteristike predstavlja doživljaj potpunog gubitka kontrole nad sopstvenim životom. Postoji jasna potvrda o postojanju traume. razvija se slika koja liči na fobiju. imaju doživljaj da su prljave. bihevioralne i CBT. Dodatni činioci su: podsticanje borbe za preživljavanje.

Stresogeni dogadjaj se odnosi na nešto što se jednom odigralo i okončalo. Ako kliničkom slikom dominiraju agresija i bes efekta imaju antikonvulzivi. ali i od načina na koji ih osoba doživljava i tumači. Stresogena situacija označava nepovoljne prilike tokom dužeg vremenskog peridoa. Za redukciju vegetativne hiperaktivnosti koristi se klonidin. raznovrsni simptomi straha i/ili depresije su relativno blagi. Etiologija Pretpostavke o etiološkim činiocima su sledeće: • Postojanje izvesne predispozicije ( osobe sa poremećajem ličnosti teže podnose stresogene dogadjaje) • Naročito su predisponirane osobe sa rigidnom strukturom i rigidnim obrascima ponašanja . mada se može ponavljati. i koje mogu ali ne moraju fluktuirati u intenzitetu. Kod nekih pacijenata je naglašeno povlačenje iz socijalnih interakcija. intenzitet. Epidemiologija Prevalenca poremećaja iznosi 2-8% mdju decom. inhibitori MAO. Pretopstavlja se da je rizik veći u nižim socioekonomskim klasama. trajanje. revrzibilnost. hronična organska bolest) Način na koji stresogeni dogadjaj/situacija remeti biopsihosocijalnu ravnotežu osobe zavisi od njegove prirode. adolescentima i starijim licima. U populaciji odraslih postoje indicije da je poremećaj dva puta češći kod žena. ali su pokušaji retki. 52 . TCA. Kod mladje dece su izraženiji regresivni trendovi (eneureza).Lečenje lekovima SSRi. pa i socijalna izolacija. Kod dece i adolescenata se često vidja dramatično izmenjeno ponašanje. delom i zbog veće verovatnoće da budu izloženi stresogenom dogadjaju ili situaciji. Ponekad se mogu javiti i telesni simptomi (somatizacija). koje jako drže do kontrole • Loši objektni odnosi u detinjstvu • Karakteristike stresogenog dogadjaja ili situacije (priroda. dok se relativno često javljaju i druga emocionalna ispoljavanja kao što su ljutnja i osećaj krivice. kao i u odnosu na posledice koje izazivaju (hronično napeto stanje u braku. iza koje se uglavnom kriju emocionalna doživljavanja kao što su tuga. kontekst ). očaj ili strah. kao i posebno značenje koje imaju za pojedinca • Kumulativni efekt izloženosti jednoj stresogenoj situaciji može da oslabi sposobnost podnošenja druge stresogene situacije ili dogadjaja Klinička slika Početni simptomi se mogu videti neposredno posle stresogenog dogadjaja/situacije ili 1-3 meseca posle toga. Neki od pacijenata imaju suicidalne ideacije. nebenzodijazepinski hipnotici kod nesanice. sa naglašenom impulsivnošću i agresivnnošću. POREMEĆAJ PRILAGODJAVANJA Definicija Poremećaji prilagodjavanja predstavljaju heterogenu grupu nepsihotičnih poremećaja čija je zajednička karakteristika da su se pojavili u kontekstu neke stresogene situacije ili dogadjaja veoma različitih razmera i posledica. Klinička slika varira od slučaja do slučaja.

reakcija tugovanja. a disocijativni na pamćenje i identitet. ne mogu da odgovore na radne obaveze. prevazidje negativne posledice stresogenog dogadjaja/situacije i da obogati svoj repertoar mahanizama za suprotstavljanje stresu. sadržaja i težine simpotma 2. zavisi od pažljive procene odnosa izmedju: 1. Zajednička karakteristika disocijativnog i konverzivnog poremećaja je parcijalni ili potpuni gubitak normalne integracije izmedju: sećanja prošlih dogadjaja. senzorne ili motorne prirode. svesnosti identiteta. 1. DISOCIJATIVNI (KONVERZIVNI) POREMEĆAJI Predstavljaju poremećaje ranije poznate pod nazivom histerična neuroza sa dva podtipa: konverzivni i disocijativni. Podataka o prošlosti osobe i karakteristika njene ličnosti 3. Konverzivni poremećaj Mehanizam konverzije podrazumeva da se neurotični konflikt razrešava tako što se preobraća. Suština je da se pacijentu pomogne da bolje razme svoje reagovanje. Lečenje U terapiji se koriste različite psihoterapijske tehnike kao što su suportivne tehnike i intervencije u krizi. konvertuje i reprezentuje kao fizički simptom. Ako klinička slika perzistira duže od 6 meseci potrebno je revidirati dijagnozu. AD retko). a odnosi sa prijateljima i poznanicima se često poremećeni. Konverzivni fizički simptomi se dele na: 53 .Pacijenti se često žale da nisu u stanju da se bore sa problemima. neposrednih sećanja i kontrole pokreta tela. Dijagnoza Postavljanje dijagnoze prema kriterijumima MKB 10. Uključuju se: kulturološki šok. hospitalizam kod dece Isključuje se: Separaciono stanje straha u detinjstvu Diferencijalna dijagnoza Ova grupa poremećaja definisana je kao rezidualna kategorija. Prognoza je u načelu povoljna. za razliku od somatizacije gde dolazi do transformacije u vegetativnu inervaciju. Konverzivni poremećaji se odnose na voljno motorne i senzitivne i senzitivne funkcije. Stresogenog dogadjaja/situacije ili životne krize Mora se utvrditi jasno postojanje 3. strepe da se neće ponašati odgovorno ili veruju da su podlegli stresu. Oblika ispoljavanja. Akutna reakcija na stres i PTSD Reakcija na stresogene dogadjaje Normalno i patološko tugovanje Tok i prognoza Ovi poremećaji se pojavljuju u roku od 1-3 meseca od stresogenog dogadjaja. i očekuje se da se oboleli nakon 2-3 meseca vrati na uobičajeni nivo funkcionisanja. što znači da je za postavljanje dijagnoze potrebno najpre isključiti ostale psihičke poremećaje. Farmakoterapija ima ograničeno mesto u lečenju ( BD po potrebi.

Senzorne simptome ili deficite. 1991). pseudokonvulizije. Kod ovih poremećaja dolazi do oštećenja svesne kontrole sećanja i senzacija do stepena koji može varirati iz dana u dan ili iz časa u čas. Histerične osobe su uvek „igrale uloge“ koje društvo. Kada se promene odigravaju u sferi svesti osoba ne može da se seti značajnih ličnih doživljaja. urinarna retencija • Diskinezije („napadi“). pamćenja i identiteta) pri čemu su delovi Ega rascepljeni od glavnog protoka svesnog. posebno inteligencije. pa se preuzme novi. Disocijativni poremećaji su grupa neurotskih psihopatoloških stanja. Zastupljenost u opštoj populaciji iznosi 5-10 % (Ross. mlataranje. čudni ponovljeni pokreti položaja tela – kontrakture. percepcije. afonija 2. lupanje. psihogene konvulzije 1. dolazi do različitih ispada (pareze. udaranje (često se pogoršavaju kada se obrati pažnja na pacijenta) 2. Danas je vrlo redak. Smatra se da je histerija bila najčešći neurotski poremećaj od sredine 19. identiteta i motornog ponašanja. svesti. tj. tikovi 2. slepilo 3. do 70-tih godina dvadesetog veka. pokreta tela. naročito u razvijenim zemljama. koja se karakterišu iznenadnom. gluvoće 4. hemiplegiije ili hemipareze 3. oblast anestezije 2.psihogena neosetljivost i gubitak sposobnosti percepcije čulima 1. navike i običaji pojedinih kultura od njih očekuju. Disocijativni poremećaj Karakteriše se pojavom simptoma koji nisu u svesnom uvidu ( radi se o defektu mentalne integracije. paralize. U ovoj grupi se nalaze: • Disocijativna amnezija • Disocijativna fuga • Disocijativni stupor • Stanje transa i zaposednutosti • Poremećaj duple ili višestruke ličnosti Definicija Danas preovladjuje mišljenje da je disocijacija iznad svega reakcija na traumu. psihogenog porekla. pseudokovnulzije 3. gubi se osećanje o sopstvenoj realnosti. nevoljni pokreti). Ako dodje do izmene identiteta. dok su bezazleni primeri • 54 . Epidemiologija Istraživanja pokazuju da ispoljavanja disocijativnih simptoma u mnogome zavise od istoriskih okolnosti (pospešuju ili suzbijaju njihove manifestacije). Ako je pogodjeno motorno ponašanje. paraliza ili pareza 4. prolaznom izmenjenošću normalne integrisanosti funkcije svesti. halucinacije • Paralize (motorni simptomi i deficiti) – psihogeni poremećaj mišića 1.

ali njihova zastupljenost ne zavisi od socio-ekonomskog statusa. a kod muškaraca se povezuje sa situacijama prinude.godine. Istakao je da disocijativno-konverzivni simptomi nastaju aktivnim izbcivanjem psihičkih sadržaja iz svesti i njihovim prebacivanjem u domen dinamički nesvesnog. Kao i san.a kod muškaraca psihogenog gubitka pamćenja i fuge.godine života. Po Žaneu.muške dominacije ). Otkriće dečije sexualnosti otvorilo je put Frojdu da odredi konfliktno jezgro histerične neuroze. simptom predstavlja način ostvarivanja želje i trpi iste preobražaje kao i onirička aktivnost – kondenzaciju. Analiza histeričnih pacijenata pomogla je Frojdu da histerične simptome odredi kao proizvod kompromisa izmedju želja i zabrana. to jest nemogućnost subjekta da razreši Edipov kompleks i izbegne strah od kastracije. posebna organizacija karaktera. pomeranje. nastalo van voljne kontrole. Predisponirajući faktori Klinička praksa je pokazala da poremećaj pospešuju : porodična sklonost. pri čemu su kod žena ispoljavanja polisimptomatska. 1907). za razliku od muškaraca kod kojih je simptomatologija siromašnija. primitivnijih osoba. disocijativni poremećaj nastaje zbog sužavanja polja svesti i tendencije ka disocijaciji i oslobadjanju ideja i funkcija koje konstituišu ličnost. Psihodinamičke teorije Prva shvatanja prirode disocijativnih poremećaja potiču od Žanea (1894. Obrazovanje i socijalni status rasprostranjeno je mišljenje da se disocijativni i konverzivni poremećaji češće javljaju kod manje obrazovanih. Zbog fiksacije na Edipalnom stupnju. tj. Disocirane ideje i funkcije nastavljaju da budu aktivne i autonomno funkcionišu . koji je disocijaciju definisao kao stanje izmenjene svesti koje nastaje kada se osoba priseća emocionalno-traumatskih dogadjaja koji dugo istrajavaju u psihičkom. Objašnjenja za ovakvu distribuciju su na nivou spekulacija (zbog svoje prirode žene su sklonije histeriji. inverziju. Javlja se kod primitivnijih osoba sa malim sposobnostima. prolaznog osećanja čudnovatosti ili odsutnosti znatno češći. Frojd je takodje pomerio težište sa organskog na psihičko i postavio temelje teorije konverzije. Etiologija I dalje postoje različita. Pod ovim pojmom Frojd je podrazumevao potiskivanje neprihvatljivih afekata. prisustvo konverzivnih simptoma kod drugih vašnih osoba iz okoline. prethodno telesno oboljenje. kao i zbog sociokulturalnih činilaca. Godine početka U 50% slučajeva disocijativni poremećaj se ispoljava izmedju 15 i 25. ekstremni psihosocijalni stres. Porodica ovi poremećaji imaju sklonost da se porodično grupišu. Istraživanja su pokazala da kod žena ovaj poremećaj uglavnom nastaje zbog emocionalnih i sex konflikata.disocijacije poput hipnoze na putu . Pol odnos je 3:1 u „korist“ žena. stvaraju simptome koji se u svesti pojavljuju kao nešto misteriozno. višestruke identifikacije. gde se telo koristi kao mesto figurativnog predstavljanja potisnutog osnovnog konflikta. a kod 10% nakon 45.kada je njihovo prirodno pražnjenje blokirano ekscitacija koja izrasta iz afektivne ideje se kovertuje u somatski fenomen. često suprotstavljena mišljenja. obolela osoba u jednom 55 . Takodje je nadjeno da je kod žena češća slika disfonije i mutizma . u obliku relativno neasimilovanih ideja.

Ta poruka ima sledeća značenja: brini se o meni. ja sam bolestan. Savremena dinamička psihijatrija ponovo je vratila disocijativne poremećaje u centar svog interesovanja. verovatno prenaglašenog normalnog ponašanja. svojstvenog strukturi i funkciji CNS u procesu preživljavanja. a simptomi konverzije zapravo su neizgovorene poruke koje imaju vrednost socijalno komunikativnih činilaca. Kod disocijacije. Sekundarna dobit omogućava oboleloj osobi da pribavi pažnju. Novija psihoanalitička shvatanja ističu da je histerija simulacija bolesti. Primarna dobit se sastoji u tome što se nesvesni sadržaji konflikta (povezani sa seksualnim i incestuoznim idejama) i dalje drže van dometa svesnog doživljaja (u susprotnom bi bili neprijatni i zasrašujući). odlažu neophodnu razradu traume za kasnije. Izvor telesnih simptoma bio bi u telesnim osećanjima. Iako i disocijacija i potiskivnje predstvljaju mehanizme odbrane kojima se neprihvatljivi sadržaji isključuju iz svesti. Biološke teorije Još je Kretchmer tvrdio da je histerija biološki i hereditarni poremećaj. zbog nespremnosti za takve zadatke. On je disocijativno . Bihevioralne teorije Ove teorije odredjuju konverzivne simptome kao reakcije na intenzivan stres i oni predstavljaju naučene obrasce ponašanja koji treba da umanje napetost i strah ( pr. Utvrdjeno je da 63 od 98% žena lečenih bolnički na psihijatriji ima istoriju fizičkog ili sex zlostavljanja u detinjstvu. i nju može mobilisati trauma. sa jedne strane i sa druge. sa mnom nešto nije u redu. oni se razlikuju po načinu na koji to obavljaju. pri čemu disocijacija predstavlja odbranu od traume. pa se danas smatra da je većina njih nastala kao posledica dejstva stresa i traume. U slučaju potiskivanja stvara se horizontalni rascep i materijal se prebacuje u dinamičko nesvesno. ovaj model se koristi kao reakcija na zabranjene Edipalne želje za roditeljem suprotnog pola ( mobilišu ga konfliktne želje ) . izvini. Razvoj simptoma omogućava obolelom primarnu i sekundarnu dobit. histerija bi predstavljala „karikaturu ženstvenosti“ ( predimenzionirano normalno ponašanje žena) nastalo zbog socijalnog ugnjetavanja. regredira i vraća se na fiksacione tačke povezane sa Edipovim kompleksom. dolazi do vertikalnog rascepa tako da psihički sadržaji egzistiraju u nizu paralelnih svesti.histerična paraliza dovodi do nestanka straha čim se pojavi). Disocijativne odbrane imaju dvostruku ulogu: pomažu žrtvama da izmaknu traumi u trenutku kada se ona dešava. Iz ove grupe . kada treba da realizuje nagonske potrebe i ustali sex ponašanje. čiji se sadržaji mehanizmom potiskivanja pretvaraju u histerične simptome. ljubav i zaštitu značajnih osoba iz okoline. Socijalne i komunikacione teorije Po sledbenicima ove teorije. to je jače od mene. sem toga. smatrajući histerične simptome obrascima odbrana. 83% je ispoljavalo disocijativne simptome. kao i oslobadjanje od neprijatnih i teških obaveza. Ovo dovodi do razbuktavanja starih i nerazrešenih konflikata.konverzivni poremećaj uporedjivao sa ponašanjem životinja u situacijama životne opasnosti.trenutku u svom životu. Neki istraživači iznose tezu o udruženosti disocijativnog poremećaja i poremećaja ličnosti (disocijativni poremećaj češći je kod žena dok je poremećaj ličnosti 56 .

praćeni brojnim telesnim smetnjama i specifičnim oblicima ponašanja. Disocijativni simptomi počinju naglo i burno i isto tako završavaju. opstipacija. Simptomi se ispoljavaju dramatično. 57 . naduvenost stomaka. bolovi u ledjima. udruženi bolovi. posebno neurološka oboljenja. bolovi u stomaku.predominantan kod muškaraca). dispareunija. isti etiološki i patogenetski činilac može da dovede do različite . MKB10: • Disocijativni gubitak pamćenja • Disocijativna fuga • Disocijativni stupor • Stanja transa i poremećaji zaposednutosti • Disocijativni poremećaj pokreta i senzibiliteta • Disocijativni poremećaj motorike • Disocijativna konvulzija • Disocijativna anestezija i senzorni gubitak • Mešoviti disocijativni poremećaj • Ostali oblici disocijativnog poremećaja o Ganserov sy o Poremećaji u vidu višestruke ličnosti • Prolazni disocijativni poremećaj u detinjstvu i adolescenciji Klinička slika Klinička slika disocijativnog poremećaja je veoma kompleksna i polisimptomatska. palpitacije. Mogu da imitiraju sva medicinska. dok se u DSM IV u somatoformni i disocijativni poremećaj. slabost. muka. dispneja. depresivna osećanja. nesvestica. anoreksija. Ovo daje prostor za pretpostavku da . bolovi u grudima. nepodnošenje hrane. plakanje. vrtoglavica. zamagljenost pred očima. napadi straha. stalno se ponavljaju u različitim kombinacijama i ne mogu se objasniti organskim uzrocima. u zavisnosti od pola osobe. nerad zbog toga što se loše oseća. Svoj razvoj konverzivni simptomi započinju tiho i pokazuju tendenciju da dugo traju. Klasifikacija Histerija nikada nije mogla biti kalsifikovana kao jedinstven entitet zbog svoje polisimptomatske kliničke ekspresije U MKB10 se klasfikuje u okviru posebne grupe neurotskih poremećaja . ili nekad podudarne kliničke slike. Njihov nastanak precipitiraju : o Podsećanje na neprijatne uspomene o Psihička ili fizička trauma o Porodični problemi o Ekonomski problemi o Želja da se izbegne kazna o Konflikti iz svakodnevnog života Opis karakterističnih kliničkih simptoma Perlya i Guzea (1962):  Nervoza. sa dominacijom poremećaja svesti i osećanja identiteta. bolovi u ekstremitetima. iza kojih najčešće stoji posebna organizacija ili poremećaj ličnosti (histrionični). umor.

Gubitak pamćenja je obično vezan sa traumatskim dogadjajima i može da bude delimičan i selektivan. i veoma zabrinuta. Komplikacija nema. bračna rastajnja i razvodi i pokušaji samoubistva. a oblik u kom će se one ispoljiti zavisi od snage precipitirajućih činilaca i karakteristika ličnosti.Centralni psihopatološki sadržaj je gubitak pamćenja koji je karakterističan i veoma specifičan simptom. ali ne svih dogadjaja koji su se desili u odredjenom vremenskom periodu) . kada osoba zaboravlja sve što se dešavalo u periodu pre neprijatnog dogadjaja) i stalan (nesećanje od odredjenog trenutka pa sve do momenta ispitivanja).. nedavne dogadjaje. Dijagnoza Prema MKB 10: • Delimičan ili potpun gubitak pamćenja za skorašnje dogadjaje. traumatske ili stresne prirode • Ne postoje organski moždani poremećaji. Kliničke komplikacije Najčešće su ponavljane operacije. afonija. osoba ne može da se seti svih dogadjaja vezanih za odredjeni vremenski period. dezorjentisana... patnja ili mirno prihvatanje). Disocijativni gubitak pamćenja (psihogena amnezija) Definicija Karakteriše se gubitkom pamćenja za važne. dok je kompletni gubitak pamćenja redak i obično je deo disocijativne fuge. retko se ponavlja. Emocionalna stan ja koja ga prate su raznovrsna i stalno variraju (zbunjenost. koje retko traje duže od dan ili dva.. a eventualna osiromašenja su minimalna i privremena (traju samo dok su simptomi prisutni). nepravilnost menstrualnog ciklusa. opšti (najredji. Češći kod žena. intoksikacija ili ekscesivni zamor Diferencijalna dijagnoza 58 .dismenoreja. Dok traje gubitak pamćenja. Karakteristike histerične ličnosti Histerične osobine verovatno postoje kod svih normalnih ljudi.. Ali su epidemiološki podaci ograničeni ili nepoznati. a oporavak je kompletan. Praksa pokazuje da poremećaj prestaje naglo. zavisnost od lekova. osoba je zbunjena. fobije. što nije izazvano organskim poremećajima. ali se često javlja i kod mladih muškaraca u ratnim uslovima. misli o smrti. a suviše je veliki da bi se objasnio običnom zaboravnošću ili zamorom. Nekada je sastvani deo kliničke slike besciljno lutanje. Klinička slika ukazuje da postoje četiri oblika gubitka pamćenja: ograničen (najčešći. Klinička slika Počinje naglo i iznenadno. uglavnom prvih par sati koji prethode neprijatnonm dogadjaju) .. selektivan (nemogućnost osobe da se seti nekih.. Epidemiologija Predstavlja nejčešći disocijativni poremećaj. posle nekog ozbiljnog psihosocijalnog stresa. Brz oporavak je pravilo. dizurija.

postkontuziona stanja. doživljaj odbačenosti. WK sy. kao i da se češće javlja tokom rata ili elementarnih nepogoda. komplikacija nema. Poremećaj se retko ponavlja. a ponovno javljanje retko. mesto boravka. kao i znaci pomućenja svesti. Poremećaj obično traje nekoliko dana. Iako i ovde postoje poremećaji svesti. primenljiva. Medjutim. Hipnoza je tkdj. anoksička amnezija. Demencija. infekcije mozga. Klinička slika Osnovne karakteristike kliničke slike su: poremećaj svesti. bolesti metabolizma. Kod organskih psihičkih stanja obično postoje i drugi znaci oštećenja nervnog sistema. Putovanje može biti do ranije poznatog mesta koje ima emocionalni značaj za pacijenta. pri čemu oboleli sve vreme održava brigu o sebi. nedostatak pažnje i afektivne smetnje. mnogo je češće da je integrisanost na nižem nivou. oni nisu povezani sa stresom. i izraženiji su za novije nego za starije dogadjaje. Lečenje Prvi cilj lečenja je otklanjanje precipitirajućih traumatskih dogadjaja. bez ranije inhibiranosti. ali je najbolji izbor psihoanalitička psihoterapija. zbunjenost. dezorjenzacija.postojanje specifičnog impulsa za lutanjem (ovaj impuls nastaje nakon dejstva nekog deklanširajućeg faktora: alkohol. a osiromašenja zavise od trajanja stresa i samog poremećaja. dezorjentacija. uključiti se u nove socijalne aktivnosti. karakteristike disocijativnog gubitka pamćenja 59 .v. Epidemiologija Smatra se da je ovo vrlo redak poremećaj . EKT. svadje u braku. postop amnezija. delirijum. povleče se veoma sporo. prema MKB 10 potrebno je ispuniti sledeće kriterijume: 1. somatoformni poremećaji. kada je stepen integrisanosti optimalan.akutni stresni poremećaj.slika je znatno kompleksnija: do tada mirna i povučena osoba naglo postaje otvorenija i komunikativnija. tumori mozga. a potpuni oporavak je redak. Dijagnoza Za konačnu dg. Mada za period fuge postoji amnezija posmatračima ponašanje obolelog može izgledati potpuno normalno. Epi. Disocijativna fuga Definicija Karakteriše se iznenadnim i neočekivanim napuštanjem kuće ili radnog mesta i odlaskom na putovanje. oporavak je potpun. Zavisno od trajanja fuge osiromašenje može biti veće ili manje. Praćena je preuzimanjem novog identiteta i nesećanjem na prethodni. može promeniti ime. Tok i prognoza Gubitak pamćenja počinje i završava naglo. prolazna opšta amnezija.). elementarne nepogode. kada novi identitet nije kompletan. aplikacijom kratko ili srednje aktivnih barbiturata ili BD. drugi disocijativni poremećaj.Disocijativni gubitak pamćenja treba pažljivo razgraničiti od mnogih drugih medicinskih stanja i psihijatrijskih poremećaja i bolesti.. intoksikacije. Gubitak pamćenja može se povratiti i. Ukoliko osoba u toku poremećaja preuzima novi identitet kl.

položaju i disanju jasno vidi da pacijent nije ni u snu ni u nesvesti. Govor i spontani svrsishodni pokreti su skoro odsutni. par sati ili dana i uključuje ograničen broj putovanja.2. ali se po mišićnom tonusu. Tok Poremećaj obično kratko traje. a ponovno javljanje je retko. zvuk. duh. 60 . Dijagnoza MKB 10: 1. Osoba uglavnom sedi ili leži bez pokreta u dugim vremenskim intervalima. ali u njegovom nastanku ne učestvuje organski činilac. postoji podatak o skorijim stresnim dogadjajima Diferencijalna dijagnoza Disocijativni stupor se mora razlikovati od katatonog. koja doslovno rukuje njom. Klinička slika Manifestuje se veoma izraženim smanjenjem ili odsustvom voljnih pokreta i normalnog reagovanja na spoljne stimuluse: svetlost. Epidemiologija Nema podataka o rasprostarnjenosti ove vrste poremaćaja. Obično prestaje naglo. višestruka ličnost. nastaje brz oporavak. prividno svrsishodno putovanje van svakodnevnog ili uobičajenog 3. depresivnog i maničnog. psihogeni gubitak pamćenja. stupor 2. Psihoanaliza smatra da su ova stanja zapravo nesvesne simbolske radnje čije je značenje nepoznato. dodir. simulacija. ali ponavljajući niz pokreta . bog. Pažnja i svesnost mogu biti ograničeni ili koncentrisani na jedan ili dva aspekta neposredne okolinei postoji često ograničeni. U nekim prilikama osoba deluje kao da ju je preuzela druga ličnost. odsustvo somatskih i drugih psihijatrijskih poremećaja koji bi mogli da objasne stupor 3. položaja ili iskaza. Stanja transa i poremećaj zaposednutosti Definicija Ova stanja se karakterišu privremenim gubitkom ličnog identiteta i pune svesnosti u doživljavanju okoline. To je kompromis kojim se oslobadja jedan deo zadovoljstva i pored društvenih zabrana i potiskivanja. održavanje osnovne brige o sebi Diferencijalna dijagnoza Organski psihički poremećaj. ali ima odbrambenu i zaštitnu funkciju od nekih iskušenja. Etiologija Nastanak poremećaja se objašnjava posebnom strukturom ličnosti i njenim verovanjem da je zaposednuta natprirodnim bićem. Disocijativni stupor Definicija Po definiciji je stupor. „sila“. Moguć je izvestan stepen poremećaja svesti. postiktalna fuga.

Kod nekih pacijenta simptomi se otkrivaju kada su u tesnoj vezi sa psihološkim stresom. osećaj jeze i trnaca po telu. osećaj vrućine kada je veoma hladno. jer ne može da se vrati u svoje autohtono stanje. Blagi i umereni varijeteti mogu se sresti kod devojaka u adolescenciji. akutne psihoze. Da bi se dopustilo zaključivanje o uzrocima poremećaja treba dovoljno znati o psihološkim i socijalnim postavkama i interpersonalnim odnosima 61 . Klinička slika Ovaj poremećaj karakterišu motorni i senzitivni simptomi i pokazuju pacijentovo poimanje somatske bolesti. Klinička slika Klinička slika ovog poremećaja sastoji se od specifičnih simptoma i oblika ponašanja: različiti oblici poremećaja svesti. osoba svoj razum ne odvaja od emocija. pošto se sreće i kod dobro prilagodjenih osoba sa ozbiljnom somatskom bolešću. što može biti u neskladu sa fiziološkim i anatomskim principima. mada je nemoguće naći objašnjenje simptoma. niti svesno od nesvesnog. ustupljeno je bogovima. Stepen osiromašenja oštećenjem varira. Disocijativni poremećaj pokreta i senzibiliteta Definicija Čini ga grupa poremećaja kod koje postoji promena u funkcionisanju pokreta ili senzibiliteta. U transu. kojima je dopušteno da bez kazne čine ono što jesmrtnicima zabranjeno“. te da je to stanje prodrlo u polje svesti osobe i da je preuzela drugi identitet.Po Frojdu „ispunjenje nagona koje je čoveku uskraćeno. Dijagnoza Osoba u transu se prepoznaje po tome što nije u svom uobičajenom stanju. Ne smeju da postoje dokazi o fizičkoj bolesti 2. ledene ruke kada je veoma toplo. grčenje. može da bude u sasvim drugom identitetu. njen odnos sa svetom je potpuno izmenjen. Obično se nalaze i premorbidne abnormalnosti ličnosti i interpersonalnih odnosa. poremećaji termičke homeostaze. Treba istaći da pacijent često poriče postojanje porblema i konflikta. drhtanje celog tela. Diferencijalna dijagnoza U obzir dolazi trans ko sch. neosetljivost na bol. trans kod višestruke ličnosti. onima koji zaposedaju osobu. nesvestica. ukočen pogled. Stiče se utisak da postoji psihička pomućenost. jecanje. Dijagnoza Dijagnostički kriterijumi prema MKB10: 1. plakanje. iskolačenost očiju. najčešće kožnog. duboki uzdisaji. Nesposobnost kao rezultat gubitka funkcija pomaže pacijentu da pobegne od neprijatnog konflikta ili da zavisnost ili ljutnju izrazi na indirektan način. tako da izgleda kao da pacijent ima somatski poremećaj. padanje na zemlju. oduzetost jednog ili više udova. ali ovo nije univerzalna karakteristila poremećaja. osećaj ushićenja. produkt kolektivnog nesvesnog. I Jung je imao zanimljiva objašnjenja ovih fenomena . Pokreti i senzacije su izmenjeni ili izgubljeni. Ono što može biti upadljivo je mirno prihavtanje teških nesposobnosti (la belle indiferance). pa je tako smatrao da je trans i stanje zaposednutosti arhetip.

nakon kojih se javljaju neobuzdani pokreti i konvulzije. bizarnih pokreta (položaj potiljak-peta). Veliki histerični napad ima svoj tipičan razvoj. Klinički oblici U ovoj grupi poremežaja opisuju se: • Disocijativni poremećaj motorike se dfiniše kao gubitak mogućnosti pokreta celog tela ili dela uda i udova. Napad je praćen brojnim oblicima klovnonvskog krivljenja. čulnim iluzijama. Profesionalni grč prstiju ili šake se sreće kod umetnika: pijanisti. Relativno često se javljaju tikovi. a sa mutističnom se uspostavlja kontakt pismenim putem. dramatičnog i glasnog govora. strastvenih stanja. Paralize ne odgovaraju anatomskoj inervaciji (bolesnik paralziovanu nogu vuče uz zdravu. Nisu praćeni povredjivanjem . defekacijom i potpunim gubitkom svesti. U kliničkoj slici se najčešće sreću:pareze i paralize.Diferencijalna dijagnoza U obzir mogu doći rani stadijum MS. progresivni neurološki poremećaji. Mogu postojati ataksije različitog stepena. posebno na nogama. osobe koje rade na kompjuteru. u motorne konverzivne manifestacije spadaju i kompleksni oblici poremećaja ponašanja. ili se smenjivati sa paralizama i grčevima. Iako pacijent ima velike smetnje u stajanju. ali i daktilografi. Konverzivna afazija. a nazivaju se konverzivnom glumom. nerazumljivi i za bolesnika i za okolinu. koji mogu biti posledica dramatizacije nekog psihičkog iskustva. Počinje afektivnim predznacima. ali se može ponavljati u serijama. Ovde se uključuju psihogena afonija i disfonija. • Disocijativna anestezija i senzorni gubitak 62 . umesto da je cirkumdicira. a oduzetu ruku pri saginjanju i dalje drži uz telo-fenomen viska). a EMG nalaz je bo. gušenjem. poremećaj koordinacije motorne aktivnosti. zatim bizarni pokreti i nemogućnost stajanja bez podrške drugih (astazija i abazija). violinisti. U slučaju pareza i paraliza zahvaćeni ekstremiteti su flakcidni ili su grupe mišića antagonista u kontrakturi. čelisti. vike i plača koji mogu trajati satima. SLE. a osoba sa afonijom šapuće. Poremećaji koordinacije motorne aktivnosti mogu da budu u obliku astazije i abazije. Pri neurološkom pregledu miotatički refleksi su očuvani patoloških refleksa nema. što zahteva dug period i pažljivu opservaciju. ugrizima jezika. afonija i mutizam su tkdj. Paraliza može da bude delimična i potpuna sa pokretima koji su mlitavi i spori.. a i ako padne nikada se ne povredi. Inače. Laringološki nalaz je bo. traje manje od pola sata. relativno česti poremećaji i obično nastaju naglo. retko pada. tikovi i profesionalni grč prstiju i šake. Poremećaj govora u vidu zamuckivanja (dysarthria syllabaris spastica) su često konverzivne prirode. uriniranjem. • Disocijativna konvulzija predstavlja poremećaj kod kog dolazi do pojave napada sličnih Epi (pseudoepilepsija).

otvorene amnezije. redje dubokog. Ganserov sy Godine 1898. Ponekad mogu biti pogodjene i senzorne funkcije: čudna osećanja mirisa i ukusa. privremen ili trajan). subjektivno odvojenih identiteta. Traumatska doživljavanja su uglavnom povezana sa fizičkim i sex zlostavljanjem u detinjstvu . Etiologija Nastaje kao posledica traume. dezorjentisan o mestu. ili oboje. pri čemu dete nema sposobnost i kapacitet da se brani ili prilagodjava. ali ne i dovoljan činilac za nastanak poremećaja . difuzna ostrvca. Ona mogu dovesti do mnoštva konflikata počev od krivice (zbog 63 . u obzir dolaze: pseudodemencija. Diferencijalno dg. psihotični poremećaji. Od drugih psihijatrijskih poremećaja se razlikuje po kontinuiranoj koegzistenciji relativno stabilnih. uglavnom površnog . nemački psihijatar Siegbert Ganser je u okviru histerije opisao sy koji se karakerisao paralelnim odgovorima i nekom vrstom autosugestije da je osoba bolesna. analgezija. trauma je nužan. ograničene pravom amputacionom linijom). Višestruka ličnost Ni jedan psihijatrijski poremećaj nije izazvao više kontraverzi kao što je to ovaj. porlazno ili trajno slepilo. pri čemu su granice zahvaćenog područja oštre i ne odgovaraju anatomskim inervacionim područjima. Oštećenja senzibiliteta mogu biti raznovrsna i čudnovato rasporedjena ( polovina tela. oligofrenija. Do skora se smatralo da su psihijatri „izmislili“ ovaj poremećaj. pri čemu obolela osoba ima sposobnost i kapacitet za korišćenje mehanizma disocijacije. hronični. Mogu zahvatiti sluzokožu ždrela.g. Klinička slika je karakteristična: oboleli je smeten. gluvoća. Definicinja Predstavlja kompleksan. hiperestezijske zone koje prate grčenje zglobova ili trbušnih mišića. Epidemiologija Obično počinje u detinjstvu. Česta je i pojava bola na raznim mestima na telu ( bol može biti fiksan ili šetajući. Češće se javlja medju osobama ženskog pola. Opšta pokretljivost i motorna sposobnost su iznenadjujuće dobro očuvani. ali se dijagnostikuje kasnije u adolescenciji. rukavice. senilne i aterosklerotične psihotične reakcije. I uvek je praćen nesećanjem za period bolovanja. Njegova glavna karakteristika je da onemogućava skoro sve vidove delatnosti.. znatno redje. poremećaj vida ili tunelski vid. posebno sch. Na postavljena pitanja daje odgovre čudnovato. ) Ponekad se nadovezuju na paralize ( anestezije u vidu čizme. disocijativni poremećaj koji karakterišu izmene sećanja i identiteta. vremenu i osobama iz okoline. Oboleli pokazuje i jasnu manuelnu nespretnost. Medjutim. koji se može ispoljiti kao anestezija delova tela. hiperestezija za bol i dodir. detinjasto i budalasto (datum netačno ali približno). hiperestezije na mestima starih ožiljaka. a svest nije bitno promenjena. Može trajati godinama. vaginu ili se smenjivati sa hiperestezijama: „histerični žulj na potiljku“. i povratnih epizoda iskrivljavanja sećanja. i . naopako ili u stranu.Karakteriše se poremećajima senzibiliteta. Javljala se kao psihogena reakcija kod zatvorenika i predstavljala klasičan primer bekstva u bolest zbog neprijatne situacije u kojoj se osoba nalazila. fotofobija. ali naizmeničnih.

napad ili silovanje. ponašanjem i sklonostima Najčešće se javljaju dve ličnosti pri čemu je jedna dominantna. poremećajima kontrole impulsa. Promene se mogu javiti u terapijskoj seansi (hiponza. Kada se pacijenti sa višestrukom ličnošću sećaju svojih trauma iz detinjstva. Predvidljivost ovakvih odnosa pomaže im da se odbrane od pretnje napuštanja. Prelaz od jedne ka drugoj ličnosti je iznenadan i često povezan sa psihosocijalnim stresom. zavidljivo napadaju i upropašćavaju ono što im je na sličan način bilo oduzeto. Ovaj stid i krivica mogu se objasniti introjektivnom identifikacijom sa „lošim roditeljima“. Žrtve teže da imaju više kontrole nad onim što je bilo izvan njihove kontrole kad su bili deca. samopovredjivanju. pa doživljavaju duboku zavist prema nevinosti svoje dece.abreakcija). Ponavljanje traumatskih odnosa je primer pokušaja da se ovlada pasivno doživljenom traumom. U odsustvu takvih osoba žrtve se obraćaju svojim mučiteljima i u odraslo doba traže partnere koji će nastaviti „igru“. Diferencijalna dijagnoza 64 . a kada se jave onda se radi o : prolaznim psihotičnim reakcijama. Klinička slika Osnovna karakteristika ovog poremećaja je postojan je u jednoj osobi dve ili više odvojenih ličnosti ili stanja ličnosti. zlostavljajući ih . sa sopstvenim sećanjima. Deca koja odrastaju u porodicama u kojima ih roditelji zlostavljaju nemaju umirujuće negovatelje. ovi se osećaju neshvaćenim. što traumatičnom iskustvu daje više smisla. pokušajima suicida. Za malu decu je verovanje da je svet zlo mesto vrlo onespokojavajuća. Intergeneracijske dimenzije seksualnog zlostavljanja : roditelji koji zlostavljaju decu uglavnom su i sami bili žrtve zlostavljanja. psihoseksualnim poremećajima. Zlostavljana deca počnu da veruju da je siledzijski roditelj bolji nego odsustvo roditelja. Kada terapeuti pokušavaju da ubede pacijente da nisu krivi. povezani sa traumatskim doživljavanjima. Svaka ličnost je potpuna. sa jedinstvenim osećanjima. U klasičnim slučajevima postoje dve potpuno odvojene ličnosti. U mnogim slučajevima su besni što im je nevinost oduzeta u tako nežno doba. Kliničke komplikacije nisu česte. Svaka od ovih ličnosti je kompleksana . Dijagnoza Poremećaj je redak .eventualno doživljenog sex uzbudjenja). često sebe krive nazivajući se „kurvama „ i „droljama“ . Zato. relaksacija. Prva promena iz jedne ličnosti u drugu je nagla i tesno povezana sa traumatskim dogadjajima. a to im je „kazna“ što su bili loši. ali ni jedna nema pristup sećanjima druge i one su skoro uvek nesvesne jedna druge. Nedostatak osobe iz okoline koje umiruju i kojima se dete može obratiti je glavni činilac koji doprinosi deficitu kao faktoru u razvoju višestruke ličnosti. koje zaslužuju ono što su dobili. Što znači da u osnovi poremećaja leže intrapsihički konflikti ili deficiti. a osnovnu karakteristiku predstavlja postojanje dve ili više ličnosti u jednoj osobi. heteroagresivnom ponašanju uz moguću zloupotrebu dece. zavisnost od PAS. što se može shvatiti kao očajnički pokušaj „osmišljavanja“ užasne situacije. au drugom samo jedna ličnost i jedno ili više stanja ličnosti. Oni se samookrivljavaju. pri čemu je samo jedna evidentna u odredjenom vremenu. od kojih je svaka dominantna u odredjenom trenutku. obrascima ponašanja i socijalnim odnosima koji odredjuju prirodu postupaka u trenucima dominiranja. pa zato veruju da su njihovi roditelji u osnovi dobri ljudi kojim je stalo do njihovih interese.

Takvi bolesnici stalno traže dodatna telesna ispitivanja i nisu zadovoljni kada ona pokažu odsustvo telesnih uzroka. moždani organski psihosinrdom. Definicija Somatizacija predstavlja tendenciju da se psihičke tegobe ispolje u obliku telesnih simptoma i da se zbog njih traži medicinska pomoć. poremećaji ličnosti . moždani tumori . te da su upadljivo češća u ruralnoj sredini i kod osoba sa nižim i srednjim obrazovanjem. ometenost psihološkog razvoja prihvatanjem mehanizma poricanja emocija. temporalna Epi. Epidemiologija U istraživanju Finka iz 1999. ScH. hronično razdraženje ANS pri delovanju stresora. kao i opšte funkcionisanje. za koje nije nadjena organska osnova. Takodje je moguće udruživanje sa graničnim poremećajem ličnosti.14-2%. Pretpostavlja se da u njihovom nastanku učestvuju mnogi psihološki porcesi: konverzija.Depresija. favorizovanje telesnog načina komunikacije.g. SOMATOFORMNI POREMEĆAJI Somatizacija predstavlja razrešavanje neurotskog konflikta njegovom transformacijom u vegetativnu inervaciju. neurotski poremećaji. Lečenje Hipnoterapija kognitivnog i psihodinamičkog pristupa. grand mal Epi. Ujedno označava iskustvene. Uvod Veliki broj neurotičnih pacijenata ispoljava raznovrsne telesne simptome. Klasifikacija Prema MKB 10: • Somatizacioni poremećaj • Nediferenciran somatoformni poremećaj • Hipohondrija • Somatoformna disfunkcija VNS • Stalni somatoformni bolni poremećaj • Drugi somatoformni poremećaji • Somatoformni poremećaj. nesposobnost učenja. Etiologija Iako postoje razne teorije etiologija ovih poremećaja nije u potpunosti jasna. nespecifikovan Dijagnoza 65 . 1985). u populaciji bolesnika koji se javljaju lekarima opšte medicine 510%. bihejvioralne i kognitivne karakteristike pacijenata koji se žale na telesne simptome u odsustvu relevantnih medicinskih nalaza (Lipowski. aleksitimija. a razuveravanja da nisu somatski bolesni ne prihvataju. bipolarni poremećaj. a u populaciji bolesnika na nepsihijatrijskim odeljenjima 9%. zloupotreba PAS. jatrogeni uticaji i seksualno zlostavljanje. Utvrdjeno je da ovi poremećaji počinju pre 30-te godine i da su znatno češća u ženskoj populaciji (5:1). navodi se d je učestalost ovih poremećaja u opštoj populaciji 0. Tako neurotski proces prelazi u hroničnu bolest čime menja bolesnikov lični i porodični život.

Poremećaj je češći kod mladjih osoba.Prema MKB 10: 1. Nastanak bolesti je u vremenskoj korelaciji sa nekim neprijatnim životnim dogadjajem 4. stresnih dogadjaja. Komorbiditetne veze su veoma kompleksne. 66 . putem potiskivanja. posebno sa histrioničnim i dr. podvrgavaju se brojnim medicinskim ispitivanjima koja ne ptkrivaju medicinske uzroke bolesti. Tok i prognoza Zavise od sposobnosti obolelog da uvidi i napravi vezu izmedju telesnih simptoma i emocionalnih. Oboleli se žali na brojne telesne smetnje u odsustvu relevantnih medicinskih nalaza 2. paničnom poremećaju.2% kod muškaraca. beta adrenergički blokatori. a u ordinacijama lekara opšte medicine ova učestalost se kreće od 7. Lečenje Je uvek integrativno i poidrazumeva primenu kombinacije lekova (BD. SLE. telesnim promenama kod sch. Epidemiologija Istraživanja ukazuju da je učestalost u opštoj populaciji 2% kod žena i 0. 1894). MS). individualna psihoanalitička pt. Postoji tendencija da se bolešću privuče pažnja okoline 5. Takodje je češći kod osoba nižeg obrazovnog nivoa i u ruralnim sredinama. a kod žena se često javlja izmedju 35 i 45 godina. hipoparatireoidizam. a nije retko i da se operišu. Etiologija Ovaj poremećaj ima složenu i nedovoljno jasnu etiologiju. bihejvior i kognitivna. Najveći broj obolelih ima dugu i komplikovanu istoriju bolesti. Često su prisutna stanja depresivnosti i straha. učestalo menjanje telesnih simptoma. depresijom. druge relax tehnike. alkoholizmom i zavisnošću od lekova. ali se najčešće radi o : GIT smetnjama. Nesvesni emocionalni konflikt sa kojim osoba ne može da se suoči se. povratno.5-9%. depresiji koja se manifestuje telesnim simptomima. bolesnika je teško razuveriti 3. grupna pt). pomeranja i simboličkog predstavljanja pretvara u telesni simptom ili bolest. kao i kapaciteta za promene. AD) i psihoterapijskih tehnika (autogeni trening. Prva psihološka odredjenja se povezuju sa učenjem o konverziji (Brojer i Frojd. Žalbe su uporne. Bolest nema intencionalni karakter Diferencijalna dijagnoza Diferencijalno dijagnostički treba razmišljati o : generalizovanim stanjima straha. koji obično perzistiraju nekoliko godina pre javljanja lekaru. pormenama na koži. Somatizacioni poremećaj Definicija Osnovna karakteristika je višestruko.poremećajima ličnosti. stalne. Simptomi mogu biti vezani za bilo koji sektor organizma. telesne sistemske bolesti (porfirija. poremećajima menstrualnog ciklusa i smetnjama u sex funkcionisanju.

Klasičan bolesnik izgleda karakteristično: u psihijatrijske ordinacije dolaze sa hrpom nalaza i izveštaja brojnih lekara..). U grupi bioloških teorija značaj se pridaje genetičkim. verbalno iskažu i opišu). slobodno vreme im je u funkciji žalbi i smetnji i traganjem za novim lekovima i ispitivanjima.Kasnije je definisano učenje o aleksitimiji (osobe sa aleksitimijom su bez reči za emocije. Novonastali simptomi donose obolelom značajnu psihološku dobit. veliko menstrualno krvarenje. nekada su agresivni. Svi ovi simptomi su praćeni izraženim simptomima depresivnosti i straha. regurgitacija. Dijagnoza 67 . nepravilni ciklusi. Najčešće se žale na GIT smetnje (podrigivanje. koji osoba ne prepoznaje kao uzrok. obzirom da se ovaj poremećaj porodično grupiše ( ušestalost u porodicama obolelih iznosi 10-20%). I najzad. pormene na koži (svrab. i skoro po pravilu godinama unazad uzimaju BD. Nepovoljan razvoj u kom porodični stil podrazumeva poricanje emocija i njihovog ispoljavanja može dovesti do nastanka ovog poremećaja. sa puno komparacija. U objašnjenju nastanka somatizacionog poremećaja ne može se zaobići proces jatrogenizacije. Sociokulturna objašnjenja su povezana sa kumulacijom nepovoljnih životnih dogadjaja. žarenje. mučnina. Telesna bolest se pozitivnoije vrednuje od psihičke. poremećaji sex funkcionisanja (osećaj pečenja u polnim organima i rektumu. povraćanje tokom cele trudnoće). Veliki broj istraživača smatra da je stalno razdraženje ANS čest uzrok nastanka somatoformnih poremećaja (Franz Aleksander). bol u toku snošaja. Ne može se zanemariti ni činjenica da se u pojedinim kulturama koristi telesni način komunikacije da bi se ispoljila emocionalna stanja. Sekundarna dobit u predsvesnom ili potpuno svesnom uživljavanju u stanje „biti bolestan“ okoje donosi značajne privilegije. i dalje postoji obilje telesnih smetnji. Početak oboljenja povezuje se sa doživljajem emocionalnih problema ili stresom. dijareja. tercijerna dobit je u pribavljanju socijalnih prednosti. Kod većine obolelih je prethodno postojala odredjena. nesigurnost lekara). sex indiferentnost. a kod žena poremećaji menstrualnog ciklusa (bolne menstruacije. tegobe sa žučnom kesicom). Zbog toga oboleli koriste put somatizacije i preko telesnih simptoma šalju svoju poruku okolini. Lekari. ne smatraju da im je tu mesto. impotencija). Opis smetnji je slikovit i uvek dramatičan. najčešće blaga telesna bolest (lumbago. gastritis. Novija istraživanja ukazuju na disfunkcionalnost nedominantne hemisfere i brojne poremećaje u kortikalnom funkcionisanju. povraćanje. nepodnošenje odredjenih vrsta hrane). nesposobne su da ih doživljavaju. ljuti su jer dolaze kod psihijatra. osetljivost. više nesvesno nego svesno „proizvedu“ veliki broj ovih pacijenata (lakše im je da ih pošalju na dodatne pretrage. žale se da su kod kuće izgubili interesovanje za njih. Primarna dobit je u razrešavanju osnovnog neurotskog konflikta i rasterećenju emocionalne napetosti. nego da im objašnjavaju stvarne uzroke nastalih simptoma. nadimanje. Klinička slika Klinička slika ovog poremećaja je veoma kompleksna. utrnulost. abdominalni bol. na koje se kasnije nadogradjuju brojni telesni simptomi sada psihogenog porekla.

Se vrloo teško postavlja. Nediferencirani somatoformni poremećaj Predstavlja poremećaj koji se karakteriše manje brojnim. hipohondrija. depresija. neurastenija i depresivni poremećaj. Dg. kriterijumi prema MKB10: 1. Epidemiologija Istraživanja pokazuju da je učestalost ovog poremećaja u ordinacijama lekara opšte prakse je oko 10%. autogeni trening. hipertireoza. U takvim situacijama dolazi do nagle 68 . svrab. pri čemu su pogoršanja/poboljšanja u jasnoj korelaciji sa emocioalnim činiocima u intra i interpsihičkoj sferi. sy višestrukih pritužbi Diferencijalna dijagnoza MS. a medju psihičkim: PP. osećaj nadimanja. a kod žena se javlja 20 puta češće. umor. Ovo je prva grupa simptoma koji su objektivni i mogu se registrovati kliničkim pregledom. nelagodnosti u abdomenu. Etiologija Za objašnjenje ove grupe poremećaja koristi se Kenonov model o telesnim promenama u organizmu suočenim sa opasnošću . Poremećaj je. Bolesnik se obično žali na nekoliko simptoma ili sindroma. takodje je češći u ruralnim sredinama i kod niže obrazovanih. jedni se odvijaju putem simaptikusa (tahikardija) . Diferencijalno dijagnostički u obzir dolaze somatizacioni poremećaj. Postojanje višestrukih telesnih simptoma u poslednje dve godine. funkcionalan i prolazan. za razliku od psihosomatske bolesti (kod koje postoji telesno oštećenje). generalizovano stanje straha. iz porodica u kojim je otac bio alkoholičar. a bolesnici se žale na: gubitak apetita. Tok Tok bolesti je hroničan. GIT i GU tegobe. hiperparatireoidizam medju telesnim. a drugi preko PS (učestale stolice). znatno slabijeg intenziteta . kao što su: tahikardija. težine sa stalnim žalbama na jedan ili grupu organa. sch. tj. zatezanja. Epi. malaksalost. a prognoza zavisi od ostvarivanja sekundarne psihološke dobiti od bolesti. pri čemu ne postoji pravilnost u grupisanju tegoba. nesistematizovanim simptomima. Izvestan stepen napuštanja socijalnog i porodičnog funkcionisanja Uključuju se: višestruki psihosomatski poremećaj. Uporno neprihvatanje mišljenja više lekara da nema telesnog objašnjenja simptoma 3. Etiološki činioci su isti kao i kod somatoformnog poremećaja. grupna terapija). hiperventilacija. anemija. Lečenje Lečenje se zasniva na kombinovanoj i istovremenoj primeni lekova (BD i analgetici) i psihoterapije (psihoanalitička psihoterapija. Terapija je kombinova. učestalo mokrenje uz osećaj nadutosti. Somatoformna disfunkcija VNS Definicija U ovu grupu su svrstani funkcionalni poremećaji i subjektivne smetnje bolesnika koje se manifestuju u sferi ANS. Tok oboljenja je nepredvidiv. SLE. porfirija. Drugi tip tegoba se ne može objektivizovati i to su neugodne senzacije. pri čemu nije pronadjeno odgovarajuće medicinsko objašnjenjež 2.

psihogena aerofagija. gastrična neuroza 2. dispepsija 3. znojenje. dizurija Klinička slika (već opisana) Dijagnoza Dg. dijareja 4. dok telesni simptomi nisu izraženi u toj meri). Postoje simptomi razdraženja ANS (palpitacije. psihogeni kašalj 2.spremnosti za borbu zbog aktivacije simpatikusa. aktivan kje suprotan mehanizam kod kog glavnu funkciju preuzima parasimpatikus. neurocirkularna astenija • GIT (gornji deo) 1. sa ciljem pripreme za borbu ili bekstvo. što uslovljava pojavu brojnih vegetativnih simptoma. Savremena jedinka često bitiše u okruženju koje je ugrožava stvarno i simbolično. panični poremećaj (krize dolaze u naletima). Smatra se da je predispozicija za nastanak ovih poremećaja aleksitimija. učestalo mokrenje 2. Nepostojanje značajnih poremećaja strukture ili funkcije navedenih organa Diferencijalna dijagnoza • Generalizovano stanje straha (sa dominacijom psiholoških komponenti. kod takve osobe dolazi do stanja hronične napetosti i posledičnog hroničnog vegetativnog razdraženja. sy gasova • Respiratorni 1. tremor. psihogena flatulencija 2. hiperventilacija • Urogenitalni 1. U slučaju izbora trećeg puta. Preokupacija i strahovanje zbog mogućeg razvoja ozbiljne bolesti 4. postoje i dodatni subjektivni simpotmi 3. pilorospazam • GIT (donji deo) 1. psihogeni iritabilni kolon 3. da kostin sy 3. crvenilo) koji su stalni i neugodni 2. štucanje. umrtvljenja. srčana neuroza 2. početna depresija sa primarno somatskim tegobama. Klasifikacija Prema MKB10: • Kardiovaskularni 1. Mada ta ugroženost ima obično simbolički karakter. zloupotreba alkohola Lečenje 69 . Kako se radi o situacijama koje osoba ne može da izbegne. kriterijumi prema MKB10: 1.

Dermografizam je naročito izražen. neurocirkularna astenija Pod ovim nedovoljno definisanim pojmom označavaju se tegobe u srčanom predelu koje nemaju organsku podlogu. Benzodijazepini uz propranolol (2x40mg) daju dobre rezultate u kombinaciji sa autogenim treningom. i tako je podloga za razvoj paničnog poremećaja stvorena. stezanje u vratu. Lečenje je kompleksno i dugotrajno. plitko disanje. peckanje. lagano podrhtavanje. kontrola solarnog pleksusa). tako da crvenni krugovi od EKG ostaju jako dugo. tumor hipohondrijuma. Ove osobe su stalno napete. „nezasitith“ ličnosti. gastrokardijalne smetnje i meteorizam. Neki smatraju da je ovaj poremećaj posledica depresivnosti. U razvoju bolesti ulogu imaju lekari koji su bolesnika postepeno jatrogenizovali. do 40 godina života. Štucanje Grč dijafragme koji proizvodi štucanje. ne prolazi na nitroglicerin. sukobi oko imovine). tu III moždane komore). neurosis cardiaca. Strah od infarkta i smrti su skoro pravilo. Kliničku sliku dopunjuju osećaj gušenja. nedostatka vazduha. Bolesnici su mladji muškarci. Dijagnoza je jednostavna: snimanje pasaže jednjaka sa kontrastom. Diferencijalno dijagnostički u obzir dolaze panični poremećaj i angina pectris. Terapijski treba osnažiti osećanje samopoštovanja . Sreće se kod nezadovoljnih. obično stavlja ruku na levi torakalni predeo. Klinički oblici Da Kostin sindrom. Kod mladjih žena treba misliti na hipertireozu. U slučaju organskih tečna hrana lakše prolazi . Oboleli su obično muškarci. Lekkovi:BD i/ili AD. vežbama disanja i kontrole srčanog rada i vrlo bitnu sugestiju. Prethodno treba isključiti organske bolesti (peritonitis. relaksacione tehnika (vežbe disanja. koja se klinički ispoljava kao podrigivanje. kognitivna i grupna th. potreba za uzdisanjem. ponekad se širi ka levoj ruci. a nemogućnosti gutanja je prethodio stresni dogadjaj (porodične svadje. bol. Bolesnik se žali na probadanje u širem predelu srca . Prilikom opisivanja tegoba. Poremećaj se sreće uglavnom kod osoba iz ruralnih krajeva.Psihoterapija: sugestija i ventilacija. obično je benigni poremećaj. Tahikardija navodi pacijenta da često meri puls i dramatizuje ukoliko je broj otkucaja oko 90/min. Ekstrasistole su česte i plaše pacijenta. dok je u drugom slučaju obrnuto. Disfagije Smetnje u porlazu hrane ka želucu mogu biti organske ili psihogene. U th BD i spazmolitici. zbog nastojanja da kompenzuju osećaj manje vrednosti. on ima osećaj da će mu svakog trena stati srce. Bol traje satima. Vomitus ili psihogeno povraćanje 70 . Lečenje se sprovodi kapima hlorpromazina. Aerofagija Aerofagija je nevoljno gutanje vazduha. koji su obično videli srčani napad (neretko oca). osećaj težine ili toplote. osećaj nesigurnosti i nestabilnosti. a tehnički naučiti bolesnika da prvo stavi kašiku ili viljušku u usta i da guta samo pri ekspirijumu. svesnih svojih nedostataka na porodičnom i profesionalnom planu.

U obzir mogu doći: fantazmi o oralnim sex aktivnostima. bazično nezadovoljstvo i skeptičnost. tj. odlazak u drugi grad. Komorbiditet sa depresijom izražen. Početak bolesti obično je vezan za neki emocionalni šok. Postoji teza da bes i gnev zbog nerešenih konflikata čije je poreklo u nesvesnom. doživljavaju sebe kao manje vredne. Psihološki profil ovih osoba: pesimistički životni stil. povraćanja tokom trudnoće. U terapiji se primnjuje kombinacija farmako i psihoterapije (derivati NL sa antiemetičkim dejstvom – Stemetil. emocionalna dijareja 2. kraće seanse hipnoze. tzv. izazivaju porast lučenja želudačne kiseline i podloga su za stvaranje grizlice („gutači gneva“). Opstipacija Opstipacija se karakteriše smetnjama u izbacivanju fecesa. Lečenje podrazumeva psihoterapiju u cilju uspostavljanja kontrole nad zavisnošću i strahom od razdvajanja (autogeni trening) i po potrebi Sulpirid (2x50 do 3x50mg). podrigivanje. sklonost depresiji. previše vezane za bračnog partnera. ali često ima svrdlajući karakter. Sve pomenuto može se svesti na anlanu dilemu: zadržati ili izbaciti! U osnovi ovog poremećaja leži regresija na analni stadijum psihosex razvoja. Kod stanja izrazite napetosti. ili manje doze NL ). Najčešće je reč o ženama koje su u emocionalno podredjenom položaju. uglavnom separacionu dramu: napuštanje. ali nekad teško nazreti dinamičku pozadinu poremećaja. u kom dete stiče orudje za manipulaciju nad roditeljima. Nikada ne treba smetnuti sa uma da su uporne opstipacije čest pratilac depresije. Kao deo kliničke slike iritabilnog kolona.Kod ovog poremećaja. prisilno razdvajanje dece od roditelja. Psihogeni iritabilni kolon Predstavlja somatoformni poremećaj ANS koji se karakteriše opstipacijom i dijarejom. a kada se to i desi osećaju krivicu. često stidljive osobe. ruminacije o beznačajnim doživljajima. Pirosis (gorušica) se javlja u danima kada nisu u stanju da reše neki konflikt. dominacija ok rituala (težnja ka sterilnoj čistoći. se relativno lako postavlja ali treba biti oprezan kod razgraničavanja od organskih poremećaja. nepodnošenje nekih jela. Dijareja Definiše se kao često izbacivanje tečnih stolica i psihijatar ovo stanje sreće u dva slučaja: 1. razvod. Obično se radi o osobama ženskog pola koje su izgubile samopoštovanje. Neuritis gastrica Podrazumeva skup poremećaja koji se sastoji od stalnih žalbi na neodredjene tegobe u želucu. Struktura ličnosti ovih pacijenata je karakeristična: povučene. 71 . udaja. lažna trudnoća. Nesvesni fantazmi i doživljaj da se u telu nalazi nešto opasno deluje kao okidač. klone se izlazaka i emocionalnih veza. koje teško ispoljavaju agresivnost.kada biraju izmedju dve podjednako loše opcije. zatim od anoreksije. uznemirenosti i straha Izvestan broj obolelih pokazuje znake agorafobije sa paničnim poremećajem. antiperistaltički talas izbacuje iz organizma ono što bolesnik smatra za šteteno ili opasno. nesuglasice u braku vezane za intimnu sferu i dr. Bolm može biti potmuo ili samo u vidu težine. bulimije. otežano varenje. ambivalencija). bez znakova telesnog oštećenja (kakvo se vidja kod ulceroznog kolita i Chronove bolesti). Dg. bolovima u donjem trbuhu i nadimanjem.

u prisustvu osobe za koju je emocionalno zainteresovana (psihoanalitički:nesvesna želja da se ta veza prekine ili ne uspostavi. iscrpljujuće bolove koji su neprecizno lokalizovani.v.slikom i u tesnoj je vezi sa njegovim emocionalnim stanjem i dejstvom stresora. Do retencije dolazi kada emocionalno nezrela osoba proceni da joj nije uradjeno ono što je smatrala da joj pripada. Psihogeni kašalj Psihogeni kašalj je oblik somatoformne vegetativne disfunkcije kod koje su glavni ismptomi stalno kašljucanje ili kašljanje bez objektivnih razloga za to. dramatizaciji i teatralnosti. ubrzanog disanja. U drugom slučaju. samo su profili obolelih različiti. Bol je u centru pažnje obolelog. reaguje na bolne nadražaje. Javlja se uglavnom kod bolesnica sklonih histrioničnom ponašanju. U suštini .Najbolje rezultate u lečenju pokazuje relaksacija. Stalni somatoformni bolni poremećaj Definicija SSBP predstavlja poremećaj koji se karakteriše upornim žalbama na jake. lekar zatiče bolesnika u ležećem položaju. ali je verovatnije da se radi o narastanju napetosti koja se strukturiše u smeru paničnog poremećaja sa elelmntima agorafobije). Pri neurološkom nalazu. a karakter bola ne odgovara telesnom oštećenju i posledičnoj telesnoj disfunkciji. Oboleli kao da šalje poruku da je atmosfera oko njega zatrovana i da ga fuši. Napad se može zaustaviti ako se pacijentu naloži da duva u papirnatu kesu. Česti uzroci ovog poremećaja su dispareunija i frigidnost. pokazuje ponašanje tipično za hiusteričnu krizu: uporno steže očne kapke. Kašljucanje je radnja nalik tiku koja se uigrava i postaje hronična. injekcijom Ca-bromida. dominira kl. Sitno kašljucanje može se tumačiti i kao poziv na komunikaciju. Retencija urina Retencija urina opisanja je u psihijatrijskoj literaturi jos 1872. ili bensedina ali je efekat sporiji.g. ali je češće kod žena u stresnim situacijama. Konflikt koji obično prethodi poremećaju je iz bračne sfere (bračna nevera. Hiperventilacioni sy Brzo i plitko disanje je često kod akutnog napada straha ili je deo histerične krize. refleksi su mu živi i simetrični. to je simbolično izbacivanje stranog (otrovnog) sadržaja. (Šarko) kada je opisivao histerične osobine kod pacijenata sa ovim poremećajem. Retencija ima slično simboličko značenje kao i opstipacija. Skoro je klasična žalba mladje žene na imperativnu potrebu za mokrenjem u restoranu. Epidemiologija Češći je kod starijih osoba(četvrta i peta decenija života) Etiologija • Aleksitimija • Potreba za kažnjavanjem • Bol kao način komunikacija • Kulturološki činioci 72 . uvredjenost). odgovarajuća ishrana i eventualno sedativi. i. Kašalj ima ulogu da otkloni strano telo iz organizma. zatvorenih očiju. osećaj odbačenosti. Mesto bola se često menja. Polakiurija Poliakiurija ili učestalo mokrenje ima istu učestalost u oba pola.

Klinički oblici • Lumbago predstavlja bol u lumbalnom delu kičme i idealnu lokalizaciju za somatizovanje emocionalnih smetnji i ostvarivanje sekundarne dobiti. pad tolerancije za bol. Dijagnoza Postavljanje dijagnoze je kompleksno i zahteva strpljivost kliničara. Sy borbabekstvo. Intenzitet bola prati emocionalno stanje. Osnovna postavka je postojanje i dominacija jakog i iscrpljujućeg bola koji se ne može objasniti fiziološkim ili somatskim poremećajima. Kod većine pacijenata je postojala manje ili više izražena organska lezija koja se povukla ali je zaostalo bolno ponašanje (pain behavior). bol je simetričan i zahvata obe potkolenice. depersonalizacioni fenomeni u početku psihoze. Tok i prognoza Tok bolesti zavisi od psiholoških činilaca.• Uloga sex zlostavljanja Klinička slika Klinička slika ovog poremećaja je karakteristična i specifična. celokupno stanje podseća na akutno stanje straha. obična glavobolja. Treba je razlikovati od akutnog bola koji traje kraće od 6 sedmica i prate ga simptomi simpatikotonije: tahikardija. Bolesnik noću ustaje i hoda. Najčešći klinički način ispoljavanja su : lumbalni i cervikalni bol. dok je porgnoza kod osoba koje izdražavaju porodicu i direktno žive od svog rada. brahijalgija i tzv. restless legs pod ovim dosta nejasnim pojmom podrazumevaju se nejasni bolovi rasuti po celom organizmu . • Neuritis migrans. 73 . Ćest je slučaj somatizacije depresivnog poremećaja u ovaj sy. hiperventilacija. Sy nemirne noge opisan je prvi put 1685 (Vilis) kao bolni sy i to kao simptom histerije. kljucanja ili tištanja. lokalizovan obostrano i da za razliku od onog organske etiologije. • Obična glavobolja ovaj poremećaj nije precizno odredjen kao što je to slučaj sa migernom. oseća neprijatnost zbog bola. pasivno-zavisnim poremećajem ličnosti. Diferencijalna dijagnoza Depresija. midrijaza. a ponašanje obolelog je usmereno da pribavi pažnju i sažaljenje okoline. po tipu neuralgije. jer uvodi obolelog u depresivno stanje. i javlja se u okolnostima koje upućuju na postojanje konflikata ili psiholoških problema. u vidu stezanja . prolazi pri kretanju . simulacija. Hronični bol traje duže od 6 meseci. poremećaj apetita. već destruktivan. sy umrtvljenja (ovaj sy nije celishodan . alkoholizmom. Praksa pokazuje da se ovaj poremećaj povezuje sa depresijom. hipermobilnost. opstipacija. hipohondrija. povišen TA. razdražljivost. i karakterišu ga simptomi parasimpatikotonije: smetnje spavanja. Bol je obično lociran na potiljku ili na tačkama pripoja sternokleidomastoideusa. • Brahijalgija(meralgia parestetica) prvi ga je opisao Wartenberg podvlačeći da je bol u obliku parestezija. koji počinju na jednom a završavaju na drugom delu tela. • Cervikalgija se javlja kod više od polovine osoba starijih od 45 godina i takodje je povoljan teren za razvoj sekundarne psihološke dobiti. znojenje. psihomotorna usporenost. stanja straha.

Češći je kod mladjih žena. u ruralnim sredinama. telesnim simptomima ili bolestima.ali se ona konvertuje u svarb. Kada se javi kkod žena one su obično emocionalno nezrele. obično se javlja kod osoba opsesivno-kompulzivne strukture. Epidemiologija Učestalost u opštoj populaciji je izmedju 1 i 5%. uzrok najverovatnije leži u dubokom nezadovoljstvu u domenu sexualnosti. 74 . telesnim zdravljem. Th. dok je sekundarna znatno češća. Drugi somatoformni poremećaji • • • Globus histerikus je veoma tipičan simptom i predstavlja osećaj zalogaja u grlu. a za kupiranje propratne napetosti i anksiolitici. Javlja se kod anksioznih . • • • HIPOHONDRIJA Definicija Hipohondrija se definiše kao preterana okupiranost telesnim funkcionisanjem. AD) i psihoterapije (sa jasnim pristupom: prihvatiti postojanje bola. sa lošim interpersonalnim odnosima. Rasli su i razvijali se pod okriljem superprotektivne majke i u suparništvu sa bratom ili sestrom. Psihogeni svrab Stalan i uporan svrab bez organskog uzroka. Pri tome je teško. primitivnije strukture.Lečenje Lečenje je dvodimenzionalno: primena lekova (BD. ali im to ne umanjuje strepnju ili sumnju. što je u vezi sa patološkim strahom da je osoba obolela od neke ozbiljne bolesti ili sa sumnjom da je teška bolest već prisutna. Oboljenje podjednako pogadja osobe oba pola. trzaji vratom. češći kod mladjih žena. Primarna hipohondrija se retko dijagnostikuje (prevalenca u primarnoj zdravstvenoj zaštiti je 2-7%).podrazumeva: autogeni trening. ali nisu u stanju da ih ostvare. bizarni pokreti telom. Ove osobe se često podvrgavaju brojnim i nepotrebnim pregledima i ispitivanjima. ali ne i nemoguće da se takve osobe razuvere da ne boluju od te bolesti. pp i depresije Psihogeni tortikolis predstavlja prolazni ili stalni spazam sternokleidomastoideusa koji je konverzivni simptom i nastaje nakon neke emocionalne traume. Lokalizacija svraba ima simboličku vrednost i ukazuje na mesto najveće ekscitacije i želje. Etiologija Etiologija hipohondrije nije poznata. osoba koje su potisnule svoju agresiju i osoba sa opsesivnokompulzivnim crtama ličnosti koje ispoljavaju rigidnost i tendenciju ka negaciji. koja potiskuje svoju agresivnost . korak po korak razrešavati emocionalne porbleme) . a prva ispoljavanja se registruju tokom treće i četvrte decenije. Psihogeni tik fleksija glave. psihoanalitičku pt. Svoju agresivnost duboko potiskuju. ali postoji više etioloških modela. to su osobe koje imaju visoke aspiracije. Psihogena dismenoreja Škrgutanje zubima ili bruksizam se dešava u trenutku kada spavanje prelazi iz jedne faze u drugu i pripada paradoksalnom stadijumu spavanja. Čest je simptom histerije. često frigidne. polako sugerisati da je uzrok bola u domenu emocionalnog.

Bihejvioralni model Nalazi sličnost izmedju stalnih zahteva za razuveravanjem i ispitivanjem zdravstvenog stanja i prisili proveravanja u opsesivno-kompulzivnom poremećaju. kao i da im se pridaje veći značaj. zdravljem i bolešću. I razuveravanje i kompulzije privremeno smanjuju napetost.Kod težih oblika postoji uporna sumnja ili strah da je prisutna bolest. a takodje se pretpostavlja i da predstavlja odbranu od suočavanja sa bolnim i neprijatnim osećanjima (koja su u vezi sa neadekvatno zadovoljenim potrebama za zavisnošću u detinjstvu). Hipohondrična osoba oseća da je ugrožena iznutra i da će je telo uskoro izdati. hipohondrija je u vezi sa nagonom smrti i posledica je primarnog nepoverenja. ključna je odlika hipohondrije i dovodi do somatske neizvesnosti. simptomima. Emocionalnu komponentu čini strah od smrti.. Povod pojave straha i sumnji nekada je smrt u bliskom okruženju. kognitivnu nepodnošenje neizvesnosti. a reakcije na razuveravanje su 75 . Hipohondriju karakteriše i izvestan otpor pri pokušaju razuveravanja. pred nerešivim problemom ili da bi zadovoljila potrebe za pažnjom i oslobadjanjem od obaveza i odgovornosti. Preterana preokupiranost telom. u čijoj osnovi je doživljaj pretnje iz sopstvenog tela. paze da vode zdrav način života. Klinička slika Početku oboljenja prethode traumatska iskustva ili nepovoljni životni dogadjaji kao što su teška bolest ili smrt u porodici.Psihodinamički model Frojd je hipohondriju dovodio u vezu sa narcizmom i objašnjavao je transformacijom seksualnih impulsa. Takodje ima mišljenja da je ona odbrana od neuspeha (u slučaju narcistične osobe ) ili osećanja nezadovoljstva i krivice (u slučaju izrazito nesigurne i anksiozne osobe). Prema drugom bihevioralnom modelu važnu ulogu može da igra imitiranje porodičnih obrazaca ponašanja. Latentna hipohondrija se sreće kod osoba koje su investirane u svoje telo. Za Melani Klajn. njegovim funkcionisanjem. Hipohondrija se može pojaviti u sklopu procesa tugovanja i tokom oporavka od životno ugrožavajuće bolesti. Dijapazon ispoljavanja hipohondrije je veoma širok. Sociodinamički model Ovaj model pretpostavlja da hipohondrična osoba traži od dijagnoze društveno priznat status bolesnika kada se nadje u nekoj nepovoljnoj životnoj situaciji. to osoba više brine. Kognitivni model Suštinu problema vidi u tendenciji da se pojačaju.. razvod ili neuspeh u karijeri. trude se da steknu savršenu kondiciju. selektivno opažaju ili pogrešno tumače telesne senzacije. Kasnije je hipohondrija tumačena kao odbrambeni mehanizam (odbrana od intrapsihičke dezintegracije pa i psihotične dekompenzacije). Drugi su hipohondriju povezivali sa primarno agresivnim osećajima koja su posledica doživljaja lišavanja ili odbacivanja u detinjstvu ( u tom smislu hipohondrija predstavlja pokušaj frustriranja i kažnjavanja istovremenim traženjem i odbijanjem pomoći) . Što su telesna zbivanja kojim je okupirana manje jasna. negovanje smrtno obolele bliske osobe. Sumnja u postojanje bolesti predstavlja specifičnu kognitivno-emocionalnu reakciju na stanje somatske neizvesnosti.

jer kod oba poremećaja postoji rekurentnost. Uporno verovanje da je prisutno neko telesno oboljenje koje se nalazi iza postojećih simptoma. • Depresija – hipohondrija može predstavljati deo kliničke slike depresije ili biti nezavisna od depresivnih epizoda i perzistirati i mimo njih.različite (ljutnja. • Poremećaj ličnosti – hipohondrija se često javlja u sklopu narcističkog ili anankastičnog poremećaja ličnosti. koje je obično prebojeno i drugim elementima psihoze (pacijent veruje da je oboleo od raka jer ga truju kancerogenim materijama). • Prolazna hipohondrična stanja – ako su prolazne prirode. dijagnoza hipohondrije se ne postavlja • Simulacija je relativno retka 76 . a često traže posebnu pažnju od drugih. već se dijagnostikuje u okviru hipohondrije. Preokupiranost bolešću čini obolelog nesposobnim za funkcionisanje. Ono što povezuje sva hipohondrična ponašanja jeste traženje objašnjenja a ne lečenja. dominira preokupiranost telesnim izgledom ili zamišljenim telesnim defektom • Somatizacioni poremećaj – za njega je tipičan veliki broj telesnih simptoma . poremećaj sumanutosti. Hipohondrična sumanutost se karakteriše čvrstim. Somatizacioni poremećaj počinje pre 30-te godine. uredno je sredjuju i donose na preglede. misle da će im srce stati. osećaju vitalnu ugroženost. dok je u hipohondriji najčešće reč o jednoj ili tek nekoliko takvih tegoba. Uporno odbijanje saveta ili razuveravanja lekara da telesno oboljenje nije prisutno Diferencijalna dijagnoza • Organsko oboljenje – ovde treba imati na umu da ne postoji organsko oboljenje koje imitira hipohondriju. ali se ok misli doživljavaju kao ego distone i nametnute • Dismorfofobija – u MKB 10 ne postoji kao posebna dijagnostička kategorija. Hipohondrični pacijenti pridaju veliki značaj svojoj medicinskoj dokumentaciji. bez obzira što brojna ispitivanja ne ukazuju da takvo oboljenje zaista postoji 2. Često pokušavaju sami sebe da dijagnostikuju i leče. ili samo naizgled odbijanje da se razuvere). uz prisutan bizaran karakter (sch. Nakon napada panike ovakvo ponašanje prestaje. Dijagnoza MKB10: 1. da će se ugušiti. da će im se krv izliti u mozak. • Opsesivno-kompulzivni poremećaj – mogu ličiti. nepokolebljivim ubedjenjem u postojanje bolesti. a verovanje je ubedjenje u stanje izvesnosti) i sve dok postoji sumnja ne postoji čvrsto ubedjenje. • Panični poremećaj – za vreme napada panike liče na hipohondrične pacijente: zovu HP. koristeći stručnu literaturu. psihotična depresija). • Psihotični poremećaji – ključno je razlikovanje hipohondrične sumanutosti od hipohondrične sumnje. koja je fluidna i podložna izvesnoj korekciji (sumnja odražava neizvesnost. kao i dijagnoza hipohondrije nije kompatibilna sa postojanjem telesnog oboljenja.

umora. Kina – 80-90%) Neurastenija se može javiti u bilo kojoj straosnoj dobi. koje je dugotrajno obično se koristi psihoterapija u kombinaciji sa psihofarmacima. uz velike oscilacije u intenzitetu tegoba kod oko dve trećine pacijenata. telesna slabost. Farmakoterapija sekundarne hipohondrije može dati odlične rezultrate( AD-SSR-i. Nisu retki ni bezrazložni izlivi besa. što je posledica predrasuda. a češće se sreće kod manje obrazovanih osoba u sociokeonomski nižim slojevima. prepoznavanje pacijentovih potreba. Lečenje Lečenje primarne hipohondrije zahteva od psihijatra toleranciju. a skoro po pravilu su prisutni: razdražljivost. mada je početak nešto češći kod osoba srednjih godina. 77 . fleksibilnost. Naročito je važno da se kontratransferni elementi drže pod kontrolom. Pacijenti iznose da su im popustili živci. SS-60%.Tok i prognoza Tok je hroničan. strpljenje. malaksalosti i iscrpljenosti uz prisustvo i drugih telesnih. Klinička slika Klinička slika je bitno odredjena polimorfnim simptomima. U lečenju. Distribucija po polu je jednaka. Koristi se i terapijsko razuveravanje. da lako planu i ljutito reaguju na najmanji povod. laka zamorljivost iloi osećaj stalne iscrpljenosti. BD). Hipohondrija se često smatrala neizlečivom. napetost i nervoza. Raspoloženje je promenljivo. DRUGI NEUROTSKI POREMEĆAJI • • • Neurastenija Sy depersonalizacije-derealizacije Drugi specifikovani neurotski poremećaji NEURASTENIJA Definicija Predstavlja neurotski poremećaj koji se karakteriše horničnim i onesposobljavajućim osećajem slabosti. Danas se smatra da je uspeh moguć kod polovine pacijenata. Etiologija I dalje ne postoji etiološki model ovog poremećaja. Danas se samo kao kuriozitet pominje Frojdovo verovanje da je neurastenija posledica neodgovarajućeg pražnjenja sex energije kroz masturbaciju. emocionalnih i kognitivnih simptoma. Veću ulogu igra odnos izmedju pacijenta i terapeuta nego primena specifičnih terapijskih tehnika. korišćenje raznih veština i idnamičko prilagodjavanje pacijentu. Pacijenti se žale na: bezvoljnost. Jedino je donekle opstala modifikovana verzija Berdove teze da je neurastenija posledica interakcije izmedju nervne iscrpljenosti i spoljašnjih činilaca u vidu hroničnog stresa. pri čemu specifični mehanizmi preko kojih on dovodi do neurastenije nisu poznati. medju kojim dominiraju: umor. Epidemiologija Podaci o učestalosti ovog poremećaja oskudni su i neujednačeni (Švajcarska-1%.

vratu . trnci po rukama i nogama. razdražljivost 7. generalizovano stanje straha i somatizacioni poremećaj. Somatizacioni poremećaj može ličiti na neurasteniju. poremećaji spavanja 5. od ljutitog iznošenje tegoba i upornog traženja pomoći do ravnodušnosti. dok su ostali simptomi nespecifični i raznovrsni : žarenje ili strujanje u pojedinim delovima tela. neurološke bolesti i stanja (MS). Simptomi se veoma često prepliću sa simptomima depresije ili distimije. gorušica. specifični poremećaj U DSM IV se umesto neurastenije dijagnostikuje nediferencirani somatoformni poremećaj. u smislu teškoća u rasudjivanju i donošenju odluka. dispepsija • Telesni simptomi i depresivna ispoljavanja nisu dovoljno jaka da bi bili ispunjeni kriterijumi za neki drugi. Kriterijumi za postavljanje dg. Uporno i veoma neprijatno osećanje umora posle psihičkog napora 2. oslabljen apetit. stanja posle virusnih infekcija. jer je isključuje pirsustvo bilo kog drugog psihičkog poremećaja. Od organskih oboljenja najčešće u obzir dolaze: virusne infekcije(infektivna mononukleoza. glavobolja napetosti 4. endokrinološke bolesti (hipotireodizam). su sledeći: • Prisustvo najmanje 1 od 2 simptoma 1. hronična anemija. vrtoglavica 3. depresija. preznojavanje. ali se češće sreće kod žena i počinje pre 30-te godine.nesanicu. kao i otežanog upamćivanja. minimalnog fizičkog napora • Prisustvo najmanje dva od sledećih 7 simptoma: 1. bolovi u ledjima. dva su pitanja od najveće važnosti: Da li postoji organska podloga za simptome i da li su oni potvrda postojanja nekog drugog psihičkog poremećaja? U žiži pažnje kliničara su : organska oboljenja. postencefalitički sy. dok oni sa somatizacionim poremećajem pokazuju širok dijapazon reagovanja. Pacijenti sa neurastenijom su iscrpljeni simptomima. Kognitivno funkcionisanje može biti kompromitovano. influenza). problemi sa varenjem. postkomocijalni sy. dijareja. Kod nas se koristi izraz pseudoneurastenija za ispoljavanja neurastenije u sklopu organskog poremećaja. Diferencijalna dijagnoza Kada je reč o diferencijalnoj dijagnozi. Dijagnoza U MKB 10 ovaj poremećaj se tretira kao rezidualna dijagnoza. nemogućnost opuštanja 6. neke autoimune bolesti (SLE). Tok i prognoza 78 . organski emocionalno labilni poremećaj. Od telesnih smetnji česta je glavobolja. Zbog ovih simptoma pacijenti su zabrinuti za svoje zdravlje. ponekad na način karakterrističan za hipohondriju. stanja straha i somatizacionog poremećaja. hepatitis. bolovi u mišićima 2.

Psihoterapijski postupci se primenjuju posebno kada je neurastenija posledica hroničnog stresa (relaksacija. Ova dva fenomena se često javljaju zajedno. panični poremećaj 4. okp • Intoksikacija halucinogenima. Odnos prema realnosti je očuvan. U kliničkoj praksi se ne sreće često. tu mozga • Psihički poremećaji 1. otudjuje ih ili ih negira). Lečenje Lečenje podrazumeva kombinovanu primenu psihoterapije i farmakoterapije. Kod derealizacije doživljaj nestvarnosti se prenosi na okolinu i objekte u njoj. ono što sve opise objedinjuje jeste doživljaj osobe kao da sama sebi nije više bliska i prepoznatljiva (isti doživljaj može da se odnosi i na okolinu osobe) 79 . kkognitivno-bihejvioralna ili psihodinamička). ali je ishod i tada neizvestan.Radi se o hroničnom oboljenju sa prosečnim trajanjem simptoma od oko četiri godine. Epidemiologija Ovaj fenomen se javlja kod 70% opšte populacije i ne mora uvek biti patološki. alkoholom. sch 2. temporalna epi 2. Uz lečenje je prognoza povoljnija. depresija 3. hipotireodizam) • Reakcija na traumu • Hiperventilacija • Potpuno izostajanje stimulacije čula • Umor/iscrpljenost Klinička slika Oboljenje počinje naglo i nekad mu prethodi traumatsko iskustvo. tako da osoba uvidja da doživljaj depersonalizacije ne odgovara stvarnosti. Psihoanalitičari je smatraju odbrambenim mehanizmom ( osoba se brani od neprihvatljivih identifikacija tako što ih se odriče. BD. Medjutim. suportivna. Etiologija Etiologija ovog poremećaja nije rasvetljenja. Najčešći uzroci i mehanizmi nastranka depersonalizacije : • Neurološka oboljenja 1. Kvalitet života narušen je kod 80% nelečenih pacijenata. a češći je kod mladjih žena. u potpunosti ili delimično. SINDROM DEPRESONALIZACIJE I DEREALIZACIJE Definicija Depersonalizacija je doživljaj osobe kao da je sama sebi nestvarna. koji se manifestuje Ego-distonim i zato neprijatnim epizodama depersonalizacije. Svoje tipične smetnje pacijenti opisuju različito. Što je početak raniji prognoza je lošija. barbituratima. ali je početak maskiran simptomima straha i depresije. beta-blokatorima • Metabolički i endookrinološki poremećaji (hipoglikemija. Pretpostavlja se da poremećaj počinje u ranoj adolescenciji . Sy d-d se definiše kao hronični ili rekurentni poremećaj .

Dinamička je pretpostavka da se radi o akutno nastalom 80 . Kada se odnosi na osećanja. sumanutim verovanjem da se osoba promenila i da se eventualno pretvorila u nekog drugog. odsustvo Epi i intoksikacije Diferencijalna dijagnoza Depresonalizacija je poremećaj u doživljaju selfa ili celokupne ličnosti i ona se ne odnosi na neki specifičan. Kliničare je oduvek interesovalo da li uticaji kuture dovode do nekih specifičnih oblika neurotske psihopatologije. U paničnom poremećaju može postojati ovaj sy ali samo tokom napada panike. Dijagnoza MKB10: 1. Više straha uslovljava češće depresivno reagovanje. što izaziva strah. pa ga ona odnekud posmatra. SPECIFIČNI NEUROTSKI KULTUROLOŠKI SINDROMI Odavno je poznata veza izmedju kulture grupe ljudi i učestalosti ispoljavanja neurotskih poremećaja postoji od davnina. Pri dijagnostikvanju najpre treba ispitati poreklo (organska etiologija). Pr. delom zbog bojazni da neće biti shvaćena. Normalno stanje svesti. Obolela osoba ima teškoću u opisu sopstvenog doživljavanja. ako pacijent ističe samo to da su neki predmeti promenili izgled i veličinu ( i zato mu se čine nestvarnim) radi se o metamorpsiji. Kod nekih se ovi simptomi javljaju svakodnevno. kao da je vreme stalo. što radja neprijatno osećanje izolovanosti. Ako se odnosi na unutrašnje organe onda se manifestuje doživljajem promene njhovog mesta i veličine. pacijentu se čini da je izgubio sposobnost da doživljava emocije. Prognoza je determinisana reakcijom pacijenta. Tok i prognoza Kod većine pacijenta se radi o hroničnom oboljenju. a kultura na njihovo psihičko oblikovanje. treba misliti na depresiju.Otudjenje u depersonalizaciju zahvata različite aspekte ličnosti . Ako se odnosi na kontinuitet sa prošlošću osoba saopštava da više nije onakva kakva je bila ranije. Ljudi utiču na stvaranje kulture. Ove osobe je lakše hipnotisati i pokazuju veću sklonost u korišćenju disocijativnih mehanizama. Kada je reč o telu. relativno izolovan i dominantan poremećaj svesti. Doživljaj nestvarnosti često se tumači kao gubitak kontrole i početak ludila. U odnosu na vreme. da je vremenski tok usporen ili ubrzan. pamćenja ili telesne sheme. koju ne poznaje naučna psihijatrija (folk syndroms). postojan. nepokolebljivim. osobi se čini da joj se telo promenilo ili da joj više ne pripada. U slučaju kada su izmene u sferi emocija. opažanja. Doživljaj da su d-d simptomi spontano nastali i da nisu nametnuti 3. Kod sch sy depersonalizacija se karakteriše čvrstim. ono joj se čini strano i automatsko. Egzacerbacija je uglavnom u vezi sa stresom. kada je u pitanju ponašanje . što znači veću verovatnoću hronifikacije i lošiju prognozu. Ista analogija važi i za fenomen nikad vidjeno i autoskopske pojave. Koro Koro je psihogeni poremećaj koji se karakteriše naglo nastalim paničnim strahom u čijoj osnovi leži verovanje da će se penis muškarca odnosno labija žene vratiti u trbuh i da će zbog toga nastupiti smrt. Postojanje depersonalizacionih/derealizacionih simptoma 2.

u našoj zemlji kao psihogena.mogu dovesti do psihičkih poremećaja. Pretpostavlja se da je uzrokovan senzornom deprivacijom kod lovaca na foke . Često se udružuje sa afektivnim poremećajima. Teško je reći zašto prodorni pogled ima tako univerzalno značenje stresa (moguće je da se radi o pokretanju osetljivih i intenzivnih transfernih reakcija. Javlja se kod osoba nižeg obrazovanja i slabije psihološke organizacije i pripadnika primitivnih društava. to jest straha od pogleda drugih. vračanje .Klajn.g. Specifični neurotski kulturološki sindromi u nas Verovanja da magija. čiji su odredi prerasli u regularnu armiju. ističući da je to bila specifična neuroza vojnika . u posebnim uslovima partizanske borbe. poremećaj nastaje zbog pogrešnog narodnog verovanja i zabluda). Nastanak i razvoj poremećaja povezuje se sa verovanjem da gubitak sperme predstavlja rasipanje materije što škodi zdravlju i životu uopšte. Opisao ga je H. Kineza i Malezijaca. Rasprostranjen je u Latinskoj Americi i kod Amerikanaca meksičkog porekla. Dhat sindrom ili spermatoreja Spermatoreja je kulturološki neurotski poremećaj. Susto Susto je kulturološki sindrom koji odgovara stanju straha nastalom zbog verovanja da hje došlo do iznenadnog delovanja crne magije. aa glavni patoplastični činilac borbenost. Karakterisali su je psihogeni napadi histeričnog tipa u kojim je prikazivana hrabrost i borba. pre svega „juriš na neprijatelja“. Odgovara paničnom poremećaju kod zapadnih civilizacija i javlja se kod muških odsoba starijih od 18 godina.. praćenog razvojem straha od nesreće u uslovima usamljenosti. strah od vetra i opsesivna potreba da se obuče nekoliko slojeva odela radi zaštite od hladnoće. Glavni patogenetski činilac bila je težnja za priznanjem. veoma anksioznih osoba. Psychoneurosis convulsiva reactiva) 81 . ili bacanja čini. Latah Kulturološki neurotski sindrom koji najviše odgovara disocijativnom (konverzivnom) poremećaju. a nije redak ni kod ljudi sa Mediterana.. socijalne fobije. Ratna neuroza Jugoslovena Ispoljavao se tokom 1943-1946. što dovodi do gubitka duše obolelog.strahu od kastracije zbog pretnje gubitka visoko narcistički investiranog objekta kao što je penis (znači . Dojč je podelio osobe na tri grupe: 1. Frigophobia (pa-ling) Oblik opsesivno-kompulzivne neuroze koji se karakteriše prisilnim strahom od hladnoće. preokupacijom da manjak toplote odredjuje vitalnost. Urokljive ili zle oči Kulturni poremećaj koji ima osobine fobičnog poremećaja. Kliničkim pregledom. Sy straha od vožnje kajakom jednosedom – Kajak angst syndrom Smatra se nacionalnom bolešću Eskima koji žive na Zapadnom Grenlandu. ili je to urodjeni strah ljudi). sa borbenom i ratničkom predispozicijom. Psihopate i histerici. stanje straha. koje se sreće kod mladih. neurotska reakcija koja je najviše ličila na disocijativno-konverzivni poremećaj. preosetljive osobe koje reaguju abnormalno naročito na strah i nezadovoljstvo (dg.

82 . infantilne i primitivne osobe koje su „videle napade“ kod drugih (dg. Psychoneurosis convulsiva belli imitatoria ) 3. Psychoneurosis convulsiva simulatoria) Klajn je takodje razvrstao ovaj poremećaj na tri oblika: • Demonstrativni napadi u cilju isticanja svojih zasluga u ratu (prikazivali podvige i stradanja) • Defanzivni napadi bili su izazvani depresivnom napetošću (kroz napad se oboleli rasterećivao teško podnošljive napetosti i branio od nesvesnog samooptuživanja.2. Mlade. kažnjavao sebe putem identifikacije sa žrtvom) • Tendenciozni napadi su za cilj imali ostvarivanje neke psihološke dobiti. zadovoljavao svoju potrebu za osvetom. Grupa koja je simuliala napade jer je shvatila da je to način ostvarivanja dobiti (dg.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful