P. 1
Na Drini ćuprija

Na Drini ćuprija

|Views: 230|Likes:
Published by rebel_61

More info:

Published by: rebel_61 on May 17, 2011
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOC, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

10/13/2014

pdf

text

original

Na Drini ćuprija

I poglavlje
Većim delom svoga toka reka Drina protiče kroz tesne gudure između strmih planina ili kroz duboke kanjone okomito odsečenih obala. Samo na nekoliko mesta rečnog toka njene se obale proširuju u otvorene doline i stvaraju, bilo na jednoj bilo na obe strane reke, župne, delimično ravne, delimično talasaste predele, podesne za obrađivanje i naselja. Takvo jedno proširenje nastaje i ovde, kod Višegrada, na mestu gde Drina izbija u naglom zavoju iz dubokog i uskog tesnaca koji stvaraju Butkove Stijene i Uzavničke planine. Zaokret koji tu pravi Drina neobično je oštar a planine sa obe strane tako su strme i toliko ublizu da izgledaju kao zatvoren masiv iz kojeg reka izvire pravo, kao iz mrkog zida. Ali tu se planine odjednom razmiču u nepravilan amfiteatar čiji promer na najširem mestu nije veći od petnaestak kilometara vazdušne linije. Na tom mestu gde Drina izbija celom težinom svoje vodene mase, zelene i zapenjene, iz prividno zatvorenog sklopa crnih i strmih planina, stoji veliki i skladno srezani most od kamena, sa jedanaest lukova širokog raspona. Od tog mosta, kao od osnovice, širi se lepezasto cela valovita dolina, sa višegradskom kasabom i njenom okolinom, sa zaseocima poleglim u prevoje brežuljaka, prekrivena njivama, ispašama i šljivicima, izukrštana međama i plotovima i poškropljena šumarcima i retkim skupovima crnogorice. Tako, posmatrano sa dna vidika, izgleda kao da iz širokih lukova belog mosta teče i razliva se ne samo zelena Drina nego i ceo taj župni i pitomi prostor, sa svim što je na njemu i južnim nebom nad njim. Na desnoj obali reke, počinjući od samog mosta, nalazi se glavnina kasabe, sa čaršijom, delom u ravnici, a delom na obroncima bregova. Na drugoj strani mosta, duž leve obale, proteže se Maluhino polje, raštrkano predgrađe oko druma koji vodi put Sarajeva. Tako most, sastavljajući dva kraja sarajevskog druma, veže kasabu sa njenim predgrađem. Upravo, kad se kaže „veže“, to je isto toliko tačno kao kad se kaže: sunce izlazi izjutra da bismo mi ljudi mogli da vidimo oko sebe i da svršavamo potrebne poslove, a zalazi predveče da bismo mogli da spavamo i da se odmorimo od dnevnog napora. Jer taj veliki, kameni most, skupocena građevina jedinstvene lepote, kakvog nemaju ni mnogo bogatije i prometnije varoši („Još svega dva ovakva imaju u Carevini“, govorilo se u staro vreme), jedini je stalan i siguran prelaz na celom srednjem i gornjem toku Drine i neophodna kopča na drumu koji veže Bosnu sa Srbijom i preko Srbije, dalje, i sa ostalim delovima Turske Carevine, sve do Stambola. A kasaba i njeno predgrađe samo su naselja koja se uvek neminovno razvijaju na glavnim saobraćajnim tačkama i s obe strane velikih i važnih mostova. Tako su se i ovde, s vremenom, rojile kuće i množila naselja na oba kraja mosta. kasaba je živele od mosta i rasla iz njega kao iz svoga neuništivog korena. (Da bi se jasno videla i potpuno razumela slika kasabe i priroda njenog odnosa prema mostu, treba znati da u varoši postoji još jedna ćuprija, kao što postoji još jedna reka. To je Rzav i na njemu drveni most. Na samom kraju varoši Rzav utiče na Drinu, tako da se središte varoši i ujedno njena glavnina nalaze na peščanom jezičku zemlje između dve reke, velike i male, koje se tu sastaju, a rasuta periferija prostire se sa druge strane mostova, na levoj obali Drine i na desnoj obali Rzava. Varoš na vodi. Ali iako postoje i još jedna reka i još jedan most, reči „na ćupriji“ ne označavaju nikada rzavsku ćupriju, prostu drevnu gradjevinu bez lepote, bez istorije, bez drugog smisla osim što služi meštanima i njihovoj stoci za prelaz, nego uvek i jedino kameni most na Drini.) Most je oko dve stotine i pedeset koraka dugačak a širok oko deset koraka, osim na sredini, gde je proširen sa dve potpuno jednake terase, sa svake strane kolovoza mosta po jedna, i dostiže dvostruku širinu. To je onaj deo mosta koji se zove kapija. Tu su, naime, na srednjem stubu koji se pri vrhu proširuje, ozidani sa obe strane ispusti, tako da na tom stubu počivaju, levo i desno od kolovoza, po jedna terasa, smelo i skladno isturena iz prave linije mosta u prostor nad šumnom, zelenom vodom u dubini. One su oko pet koraka duge i isto toliko široke, ograđene kamenom ogradom, kao i ceo most po dužini, ali inače otvorene i nenatkrivene. Desna terasa, idući iz varoši, zove se sofa. Ona je izdignuta za dva basamka, optočena sedištima kojima ograda služi kao naslon, a i basamaci i sedišta i ograda, sve od istog svetlog kamena, kao saliveno. Leva terasa, preko puta od sofe, ista je, samo prazna, bez sedišta. Na sredini njene ograde zid se izdiže iznad visine čoveka; u njemu je pri vrhu, uzidana ploča od belog mermera i na njoj urezan bogat turski natpis - tarih-sa hronogramom koji u trinaest stihova kazuje ime onoga koji je podigao most i godinu kad je podignut. Pri dnu zida teče česma: tanak mlaz iz

usta kamenog zmaja. Na toj terasi smešten je kafedžija sa svojim džezvama, fildžanima, uvek raspaljenom mangalom, i dečakom koji prenosi kafe preko puta, gostima na sofi. To je kapija. Na mostu i njegovoj kapiji, oko njega i u vezi sa njim, teče i razvija se kao što ćemo videti, život čoveka iz kasabe. U svima pričanjima o ličnim, porodičnim i zajedničkim doživljajima, mogu se uvek čuti reči „na ćupriji“. I zaista, na drinskoj ćupriji su prve dečije šetnje i prve igre dečaka. Hrišćanska deca, rođena na levoj obali Drine, pređu odmah prvih dana svog života most, jer ih već prve nedelje nose u crkvu na krštenje. Ali sva druga deca i ona koja su rođena na desnoj obali i muslimanska, koja nisu uopšte krštavana, provodila su, kao i njihovi očevi i dedovi nekad, glavni deo detinjstva u blizini mosta. Pecali su ribu oko njega ili lovili golubove pod njegovim oknima. Od najranijih godina njihove oči su se privikavale na skladne linije te velike građevine od svetlog, poroznog, pravilno i nepogrešno sečenog kamena. Znali su sve majstorski izrezane obline i udubine kao i sve priče i legende koje se vezuju za postanak i gradnju mosta, i u kojima se čudno i nerazmrsivo mešaju i prepliću mašta i stvarnost, java i san. I to su ih znali oduvek, nesvesno, kao da su ih sa sobom na svet doneli, onako kao što se molitve znaju, ne sećaju se ni od koga su ih naučili ni kad su ih prvi put čuli. Oni su znali da je most podigao veliki vezir Mehmedpaša, čije je rodno selo Sokolovići, tu, iza jedne od ovih planina koje okružuju most i kasabu. Samo vezir je mogao dati sve što treba da se ovo trajno čudo od kamena sagradi. (Vezir - to je nešto sjajno, krupno, strašno nejasno u svesti dečaka.) Zidao ga je Rade Neimar, koji je morao živeti stotinama godina da bi sagradio sve što je lepo i trajno po srpskim zemljama, legendarnim i stvarno bezimeni majstor kakvog svaka masa zamišlja i želi, jer ne voli da mnogo pamti ni mnogima da duguje, čak i u sećanjima. Znali su da je gradnju ometala vila brodarica, kao što je oduvek i svuda poneko ometao svaku gradnju, i noću rušila ono što je danju sagrađeno. Dok nije „nešto“ progovorilo iz vode i savetovalo Radu Neimaru da nađe dvoje nejake dece bliznadi, brata i sestru, Stoju i Ostoju po imenu i da ih uzida u srednje stubove mosta. Odmah je počelo traženje dece po celoj Bosni. Obećana je nagrada onome ko ih nađe i dovede. Najposle su sejmeni pronašli u jednom udaljenom selu dvoje bliznadi, pri sisi, i oteli ih silom vezirove vlasti; ali kada su ih poveli, majka nije htela da se odvoji od njih, nego je kukajući i plačući, neosetljiva na psovke i udarce, posrtala za njima sve do Višegrada. Tu je uspela da se progura pred neimara. Decu su uzidali, jer druge nije moglo biti, ali neimar se, kako kažu, sažalio i ostavio na stubovima otvore kroz koje je nesrećna majka mogla da doji svoju žrtvovanu decu. To su ovi fino srezani slepi prozori, uski kao puškarnice u kojima se sada gnezde divlji golubovi. Kao spomen na to već stotinama godina teče iz zidina majčino mleko. To su oni beli, tanki mlazevi što u određeno doba godine cure iz besprekornih sastavaka i vidi im se neizbrisiv trag na kamenu. (Predstava o ženinom mleku izaziva u dečjoj svesti nešto što im je suviše blisko i otužno a isto tako nejasno i tajanstveno kao i veziri i neimari, i što ih zbunjuje i odbija.) Te mlečne tragove po stubovima stružu ljudi i prodaju kao lekoviti prah ženama koje posle porođaja nemaju mleka. U centralnom stubu mosta, ispod „kapije“, ima jedan veliki otvor, uska i dugačka vrata bez vratnica, kao džinovska puškarnica. U tom stubu, kaže se, ima velika soba, mračna dvorana u kojoj živi Crni Arapin. To znaju sva deca. On u njihovim snovima i nadlagivanjima igra veliku ulogu. Kome se on javi taj mora da umre. Nijedno dete ga još nije videlo, jer deca ne umiru. Ali ga je ugledao jedne noći Hamid, onaj sipljivi i večito pijani ili mamurni hamal krvavih očiju i umro je još te noći, tu pored zida. Doduše, bio je pijan do nesvesti i zanoćio je tu na mostu, pod vedrim nebom pri temperaturi od -15°. U taj mračni otvor gledaju dečaci često sa obale, kao u ponor koji i straši i privlači. Dogovore se da svi gledaju netremice, a koji prvi mašta ugleda da vikne. Zure u tu široku, mračnu pukotinu, strepeći od radoznalosti i od straha, dok se nekom malokrvnom dečaku ne učini da se otvor kao crna zavesa počinje da njiše i pomera, ili dok neki od onih podrugljivih i bezobraznih drugova (uvek ima po jedan takav) ne vikne „Arapin!“ i ne počne tobože da beži. To pokvari igru i izaziva razočarenje i negodovanje kod onih koji vole igru mašte, mrze ironiju i veruju da bi se paž1ljivim gledanjem moglo zaista nešto videti i doživeti. A noću, na spavanju, mnogi od njih rve se i nosi sa tim Arapinom iz ćuprije, kao sa sudbinom, sve dok ga majka ne probudi i tako se oslobodi mučnog sna. I dok ga zapoji hladnom vodom („da rastjera stravu“) i nagna da izgovori božje ime, dečak već ponovo spava, premoren od dnevne igre, tvrdim dečjim snom u kome strahovi još ne mogu da uhvate maha i ne traju dugo. Uzvodno od mosta, na strmoj obali od sivog krečnjaka, sa jedne i sa druge strane, vide se okrugle udubine, sve dva po dva, u pravilnim razmacima, kao da su u kamen urezani tragovi kopita nekog konja natprirodne veličine; one idu odozgo sa Starog grada, spuštaju se niz liticu do reke i pojavljuju se opet na drugoj obali, gde se gube pod mrkom zemljom i rastinjem.

Deca, koja duž te kamenite obale, za letnjih dana, po vas dan love sitnu ribu, znaju da su to tragovi davnih vremena i starih ratnika. Tada su na zemlji živeli veliki junaci, kamen je još bio nezreo i mek kao zemlja, a konji su bili kao i junaci, džinovskog rasta. Samo, za srpsku decu to su tragovi Šarčevih kopita, ostali još od onda kad je Kraljević Marko tamnovao gore, u Starom gradu, pa pobegao iz njega, spustio se niz brdo i preskočio Drinu, na kojoj tada nije bilo ćuprije. A turska deca znaju da to nije bio Kraljević Marko nit' je mogao biti (jer otkud Vlahu i kopilanu takva sila i takav konj!), nego Đerzelez Alija, na svojoj krilatoj bedeviji, koji je kao što je poznato, prezirao skele i skeledžije i preskakao reke kao potočiće. Oni se o tome i ne prepiru, toliko su i jedni i drugi ubeđeni u tačnost svoga verovanja. I nema primera da je ikada iko uspeo da koga razuveri ili da je ko promenio svoje mišljenje. U tim udubinama, koje su okrugle a široke i duboke kao oveći čanci, zadrži se još dugo posle kiše voda, kao u kamenim sudovima. Te jame, ispunjene mlakom kišnicom, dečaci zovu bunarima i u njima drže, i jedni i drugi, bez razlike verovanja, sitnu ribu, krkušice i plote, koje uhvate na udicu. A na levoj obali, u strani, odmah iznad druma ima jedna oveća humka, zemljana ali od neke tvrde zemlje, siva i skamenjena. Na njoj ništa ne raste i ne cvate do neka sitna trava, tvrda i bodljikava kao čelična žica. Ta je humka meta i granica svih dečijih igara oko mosta. To se mesto nekad zvalo Radisavljev grob. I priča se da je to bio neki srpski prvak, silan čovek. I kad je vezir Mehmedpaša naumio da zida most na Drini i poslao ljude, sve se pokorilo i odazvalo na kuluk, samo je ustao taj Radisav, podbunio narod i poručio veziru da se okane tog posla, jer neće, šale, podići ćuprije na Drini. I muke je imao vezir doka je savladao Radisava, jer je bio junak mimo ljude, a nije ga bila ni puška ni sablja, nit' je bilo konopca ni lanca kojim se mogao vezati; sve je kidao kao konce. Takav je tilsum imao pri sebi. I ko zna šta bi bilo i da li vezir ikad podigao ćupriju da se nije našao neki od njegovih ljudi, mudar i vešt, i podmitio i ispitao momka Radisavljevog. Tako su Radisava iznenadili i udavili na spavanju, vezavši ga svilenim konopcima, jer jedino njegova amajlija nije pomagala. Naše žene veruju da ima po jedna noć u godini kad se može videti kako na tu humku pada jaka bela svetlost pada sa neba. I to nekako u jesen, u vreme između Velike i Male Gospojine. Ali, dečaci koji su, i verujući i ne verujući, ostajali da bdiju pored prozora sa izgledom na Radisavljev grob, nisu nikad uspevali da vide nebesku vatru, jer bi ih još pre ponoći savladao san. Zato su opet putnici, kojima nije do toga, viđali neki beo sjaj na humci iznad mosta, vraćajući se noću u kasabu. A Turci, u kasabi, naprotiv, pričaju od starina da je na tom mestu poginuo kao šehit neki derviš, po imenu šeh, Turhanija, koji je bio veliki junak i od neke kaurske vojske branio ovde prelaz preko Drine. A što na tom mestu nema ni nišana ni turbeta, to je po želji samog derviša, jer je hteo da tako bude sahranjen bez znaka i biljega, kako se ne bi znalo da je tu. Jer, ako ikad opet navali neka kaurska vojska ovuda, on će ustati ispod ovog brežuljka i zaustaviti je kao što je i nekad učinio, tako da od višegradske ćuprije neće moći dalje napred. Ali zato njegovu humku samo nebo ponekad ozari svojom svetlošću. Tako se život kasabalijske dece odigrava ispod mosta i oko njega, u beskorisnoj igri ili dečijim maštanjima. A sa prvim godinama zrelosti on se prenosi na most, upravo na kapiju, gde mladićka mašta nalazi drugu hranu i nove predele, ali gde počinju već i životne brige i borbe i poslovi. Na kapiji i oko kapije su prava ljubavna maštanja, prva viđenje u prolazu, dobacivanja i sašaptavanja. Tu su i prvi poslovu i pazari, svađe i dogovori, tu sastanci i sačekivanja. Tu se, na ćuprijskoj ogradi od kamena, izlažu na prodaju prve trešnje i bostan, sabahzorski salepi i vrući simiti. Ali tu se sakupljaju i prosjaci i sakati i gubavi, isto kao i mladi i zdravi koji žele da se pokažu ili da vide druge, kao i svi koji imaju da iznesu ma šta naročito od plodova, odela ili oružja. Tu često posedaju, zreli, ugledni ljudi, da se porazgovore o javnim stvarima i zajedničkim brigama, ali još češće mladići koji znaju samo za pesmu i šalu. Tu se prilikom velikih događaja i istorijskih promena ističu proglasi i pozivi (na onom izdignutom zidu, ispod mermerne ploče sa turskim natpisom, a iznad česme), ali tu su se sve do 1878, vešale ili nabijale na kolac glave svih onih koji su ma s koga razloga bivali pogubljeni, a pogubljenja su u ovoj kasabi na granici, naročito u nemirnim godinama, bila česta, a za nekih vremena, kao što ćemo videti, i svakodnevna. Ne mogu preći preko mosta ni svatovi ni pogreb a da se ne zaustave na kapiji. Tu se svatovi obično spremaju i svrstavaju pre ulaska u čaršiju. Ako su mirna i bezbrižna vremena, obredaju se rakijom i zapevaju, povedu kolo, i često se zadrže mnogo duže nego što su mislili. A kod ukopa, oni koji nose pokojnika spuste ga malko da se odmore, redovno tu na kapiji, gde mu je inače protekao dobar deo života. Kapija je najvažnija tačka na mostu, isto kao što je most najvažniji deo varoši, ili kako je jedan turski putnik, koga su Višegrađani lepo ugostili, napisao u svom putopisu, „njegova kapija je srce mosta koji je srce ove

imali smisla ne samo za stalnost i lepotu građevine nego i za korist i udobnost koju će od te građevine imati i najdalji naraštaji. podnimljen i naslonjen na tesan. iz naraštaja u naraštaj. često nose u sebi složene i tajanstvene drame i istorije. i njegovih potreba. Udri odmah. kad je trebalo da ga zameni: -Kad sjediš u busiji. Kao u tolikim drugim stvarima i ovde nije lako odrediti šta je uzrok a šta posledica. skloni uživanjima. ta sofa od kamena lebdi u prostoru. i brzi na trošak. ne udaraj i ne kaljaj ruke uzalud. Njihove su sudbine tako isprepletene da se odvojeno ne daju zamisiti i ne mogu kazati. ne može se poricati da su Višegrađani od davnina važili. Ako vidiš siromaški odjevena putnika: oborio glavu i poklopio se po konju kao da je u prošnju pošao. istina. želja i shvatanja kao što nema proizvoljnih linija i bezrazložnih oblika u neimarstvu. u poređenju sa stanovnicima drugih mesta. gladak kamen. ali višegradska voda i vazduh su takvi da se već njegova deca rađaju otvorene ruke i raširenih prsta. Ona pokazuje koliko su stari neimari. Ali ako vidiš neku divaniju: prekrstio noge na sedlu. Isturena i uzvišena petnaestak metara tu iznad zelene hučne reke.kasabe koja svakom mora da ostane u srcu“. i para. sa kapijom. izdvojenih iz ljudskog društva u kome su nikle. U tim beskrajnim sedenjima.“ Priča se da je Starina Novak. kao i njen odnos prema naselju u kome je podignuta. Koliko ima vezira ili bogataša na svetu koji mogu svoju radost ili brigu. Tada svaki ovdašnji građanin može. A postanak i život svake velike. ovako učio Dijete Grujicu. ti dobro gledaj putnika koji naiđe. to je Višegrađanin.. Nema slučajnih građevina. Svakako. A ako se nađe neki gazda štediša i kućenik. Neko je davno tvrdio (istina. vekovna veza. Stoga je priča o postanju i sudbini mosta u isto vreme i priča o životu kasabe i njenih ljudi. između tamnozelenih brda sa tri strane. A koliko je naših. srebrne toke i bijele tozluke. razume se. kad je iznemogao i morao da se povuče i napusti hajdukovanje po Romaniji.) . nad vodom. u toku stoleća i nizu naraštaja. XXIV (poslednje) poglavlje (. druga i nafaka. a taj ništa nema. razmrsivao večno iste a uvek na drugi način zamršene konce naših kasabalijskih sudbina. ili akšam ili noćne časove kad se neprimetno pomera ceo zvezdani svod nad glavom! Mnogi i mnogi od nas sedeo je tu. kuca u šarkiju i pjeva iza glasa. Njihova varoš je na povoljnom položaju. mora da kaže sam sebi da je zaista mali broj ljudi u ovoj Bosni koji imaju ovakvu zgodu i ovakvo uživanje kao što ga svaki i poslednji kasabalija može imati na kapiji. Svakako. to je Fočak. kao ljudi lakomisleni. presedelo ovde zoru. to je bio stranac i govorio je u šali) da je ova kapija imala uticaja na sudbinu kasabe i na sam karakter njenih građana. to je redovno neki došljak. udri slobodno. Ako vidiš da jordamli jaše a na njemu crven džamadan. I kad čovek upozna ovdašnji život i dobro razmisli. Da li je kapija napravila od kasabalija ono što su ili je. okolna sela su rodna i bogata. Ali u svako drugo doba godine kapija je prava blagodet za malo i veliko. u svako doba dana i noći. za koje se u pričama priča da su se nosili s vilama i svakojakim čudima i da su morali da zaziđuju živu decu. lepe i korisne građevine. ali se ne zaustavlja dugo u njemu. sa nebom i oblacima ili zvezdama nad sobom. a puni para kao šipak. vrlo malo. naprotiv. nema zadržavnja na otvorenim terasama na kapiji. Pa ipak je teško pouzdano kazati u kojoj je meri to mišljenje tačno. pa i taj pruži korak i pogne glavu pod hladnim vetrom koji stalno duva nad rekom. ili da se zadržava tu oko nje u poslu ili razgovoru. bez ikakve strasti. i pri večitoj igri svetlosti na planinama i oblaka na nebu. jer se u njih para ne drži. jer tada prelazi preko mosta samo onaj koji mora. Sve bi to potvrđivalo gornje mišljenje onoga stranca.. ili svoj ćeif ili dokolicu da iznesu na ovakvo mesto? Malo. da iziđe na kapiju i sedne na sofu. i podležući opštoj zarazi rasipnosti i bezbrige žive sa devizom: „Drugi dan. a sa otvorenim vidikom niz reku kao uskim amfiteatrom koji u dubini zatvaraju modre planine. jer taj ima i na sebi i u bisagama. nego pusti trice nek prođe. Naravno da zimsko doba ne dolazi u obzir. u sredini. ona zamišljena u njihovom duhu i shvatanju i sagrađena prema njima i njihovim potrebama i navikama? Izlišno i uzaludno pitanje. Tada. isto kao što se kroz sva pričanja o kasabi provlači i linija kamenog mosta na jedanaest lukova. tvrdio je stranac. treba tražiti ključ za sklonost mnogih kasabalija ka razmišljanju i sanjarenju i jedan od glavnih razloga one melanholične bezbrige po kojoj su poznati stanovnici kasabe. Takvi su svi: tvrdice i tutumraci. jedno je izvesno: između života ljudi u kasabi i ovoga mosta postoji prisna. to je Rogatičanin. prolazi obilno kroz Višegrad. kao krunom.

vezira i begova. gde raste stara lipa. Kad bi samo mogao da udahne više vazduha. da mu je malo dublje i malo više vazduha udahnuti!) Ko zna? Može biti da će ova pogana vera što sve uređuje. One su izlizane i iskrivljene godinama i dugom upotrebom i potpuno srasle i postale jedno sa drvetom. Ali ko zna? (Oh. bilo vam ne bilo. postoji otkad svet pamti mala „Lutvina kahva“. Ako je bog digao ruke od ove nesrećne kasabe na Drini.Ali neka. valja da im se spremate“. koji je ovih dana putovao poslom u Livno.“ Odbijam ja na šalu: „Stotine godina smo živili . Ne može više ni da održi pravi odnos između disanja i srca. ako se ovde ruši. kaže. negde se gradi. i kad bi mogao stići do kuće da legne u svoj dušek i da vidi i čuje nekoga od svojih! To je jedino što još želi. pod samom stenom. većina ih zamišljeno prati igru sunca i oblaka i zlovoljno kašljuca. sastaju travnički begovi i ugledniji ljudi koji su pripušteni u njihovo društvo. Sedeći na svojim mestima. svoje utvrđeno društveno i političko značenje. Ali ne može. neki Sulejman-beg Ajvaz. mesto na kom se posle podne. begovi tiho razgovaraju. I već mu je to odobreno. u podnožju brega. To se mesto zvalo Sofa. „nije nama do musafira.“ „E.Pa eto tako. to je. U to doba dana niko se drugi od građana ne bi usudio da sedne i pije kafu na toj uzvisini. Poslednji je petak u mesecu oktobru 1806. po davnašnjoj tradiciji. Oko te lipe i između stena i busenja uklopljene su niske klupe nepravilna oblika na kojima je zadovoljstvo posedeti i sa kojih se teško ustaje. zemljom i kamenom oko njih. Ljepo me čovjek pita: „Spremate li se musafirim u Travniku?“ „Jok mi“. Još ove zime se možete nadati konzulu. I danas tu sedi desetak begova. U bašti je kafanica. i od njega čuo tu vest koju on sada begovima kazuje. Ima valjda još negde mirnih krajeva i razumnih ljudi koji znaju za božji hator. kao što se ponekad u snu dešava. ispod hladovitog i hučnog izvora Šumeća. Samo ovde nema spasonosnog buđenja. iako je dan već oblačan i javlja se vetar koji u ovo doba godine donosi kišu. čisti. kroz naraštaje. taj je bar stotinak godina već na nekom od razasutih travničkih grobalja. Na uzbrdici koja vodi na Mejdan ležao je Alihodža i izdisao u kratkim trzajima. pretresano i zaključeno. to je bilo gotovo isto toliko koliko da je rešeno među ajanima. Otvori široko usta i oseti da mu očI zviru iz glave. Strmina koja je i dotle neprestano rasla primače se potpuno njegovom licu. I ta je reč u narodnom govoru u Travniku imala. srce je potpuno zaptilo dah. razgovarao je tamo sa nekim Splićaninom. godine. to jest od početka maja pa do kraja oktobra. Govor je o jednoj krupnoj novosti. Celo vidno polje ispuni mu tvrdi. jer što je na Sofi rečeno. pašnjak za svoju nezajažljivu glad i neshvatljive prohteve? Sve može biti. na Divanu kod vezira. Sulejman-beg objašnjava: . nije valjda od celog sveta i sve zemlje što je pod nebom? Neće ni ovi ovako doveka. Ljudima je nejasno. oko ićindije. možda će od vascelog božjeg sveta napraviti pusto polje za svoje besmisleno građenje i krvničko rušenje. ozbiljnim čovekom kako kaže. Tražio Bunaparta na Kapiji u Stambolu da može poslati svoga konzula. kažem ja. Sad se jasno čuje da u čaršiji pevaju. Travnička hronika Prolog Na kraju travničke čaršije. ne sećaju se ni najstariji ljudi. hladovito i malo uzvišeno mesto. raširiti po celoj zemlji. Toga prvog sopstvenika kafane. Ali jedno ne može: ne može biti da će posve i zauvek nestati velikih i umnih a duševnih ljudi koji će za božju ljubav podizati trajne građevine. ima jedno odvojeno. Jedan od njih. koji se pretvarao u mrak i obuhvatao ga svega. da bi zemlja bila lepša i čovek na njoj živeo lakše i bolje. kad bi put bio manje strmen. U tim mislima korača hodža sve teže i sporije. to bi značilo da će i božja ljubav ugasnuti i nestati sa sveta. mislio je on dalje. ali svi idu kod Lutve na kafu i njegovo se ime pamti i izgovara tamo gde su zaboravljena imena tolikih sultana. „jer će vam stići francuski konzul. To ne može biti. Kad bi njih nestalo. prepravlja i doteruje da bi odmah sve proždrla i porušila. Lutve. Ne može. raspituju ga za pojedinosti i traže da ponovi već rečeno. da otvori konzulat u Travniku i da tu sjedi. ocediti drum. Za vreme letnjih meseci.

jer što Bunaparta zatraži niko dosad nije odbio pa neće ni devlet u Stambolu. Ja doći ja ne doći. ode ti daleko komšija“. jer svi čekaju šta će kazati najstariji među njima.. ali ne treba sve odmah srcu uzimati. Najposle Hamdi-beg svojim začudo mladim glasom prekide nagađanja.a ne koja mu nedrago kasaba i palanka. ali on se samo smješka..završi Ajvaz svoje pričanje. to sam čuo. da gleda kako se vladaju begovi i age a kako raja. pa neće ni taj. i nikako mi ne izlazi iz glave .“ „Ej. Srbija ne prestaje da se buni jedna ovakva nejasna vest bila je dovoljna da uznemiri i inače zabrinute begove.. pa neće ni toga. Kako ste živili da ste živili. Reč mu je spora ali jasna. pa ćemo i njima. slutnje i bojazni: . i tako ne izgovori Bunapartino ime koje je bilo u svima mislima i na svima usnama. Teški očni kapci olovne su boje i spušteni nisko. Sve treba slušati i pamtiti. Studena jeza koja je prolazila celom travničkopm dolinom kazivala je da je za ovu godinu došao kraj sedenjima i razgovorima na Sofi. suzbijam ja vlaha. ali još uvek snažnog tela džinovskih srazmera. krupan starac. tek koliko da se javi. vi gledajte kako ćete“. ali niko ne kazuje ništa određeno. Brada i brkovi su mu retki a celo oštro pravilno lice opaljeno. ali smo mi svakom dosada u leđa pogledali. Mi smo ovdje na svome. rđa latinska... i nagađaju šta bi to moglo biti i koliko ima laži a koliko istine u ovim vestima.Pa i da bude! Valja vidjeti kako će biti i koliko će biti.bez tih konzula pa možemo i odsada. i hvata se za brk: „Ovo ti meni odsjeci.. a i šta će konzul u Travniku? Ali on jedno te jedno. A što je tak tamo tražio u Stambolu. šta bi trebalo preduzeti da se stvar izvidi i možda već u začetku spreči. I dosada je mnogi mnogo koješta tražio . ko zna kako je. Više niko ne reče ništa i na tome ostade razgovor o toj najnovijoj vesti. I sa tim konzulima.De sad. niko nama nikad nije u naše poslove zavirivao.francuska vojska je već godinu dana u Dalmaciji. Ubrzo oblaci zakloniše sasvim sunce i prođe jak i hladan talas vetra. „ali konzula će vam valjat primiti. ali ne biva sve ko šta traži.Eto.) . a imao je jedanaest sinova i osam kćeri i mnogobrojno potomstvo od njih. Svaki govori ponešto.“ „E. VIII poglavlje (. Jedni su mišljenja da su to izmišljene i preterane vesti kojima neko želi da ih uznemiri i zaplaši. zaustavljam ga ja. dobri ljudi. da ne žalimo za živa hadžija. Mnoge je ratove prošao i dopadao i rana i ropstva. Na topolama pored vode zašušta lišće metalnim zvukom. sa gorčinom u glasu. Takva vremena došla.toga. A najstariji je Hamdi-beg Teskeredžić.“ . jedan po jedan. iako se to po njihovim licima i mirnim dimovima koje odbijaju ne bi moglo primetiti. A i da dođu. i da ne uzbunjujemo svijet bez potrebe. a za njom će doći Rusija. što no se kaže. I tu se Hamdi-beg lako zagrcnu i zakašlja od prikrivene ljutnje. ako baš dođu. Sporo i neodlučno govore..“ „To nit je bilo niti može biti. ako ne bude jă nalik na ovo. A konzul će sebi naći posla. zatražiće i oni da primite njenog. to još ne mora biti gotova stvar. Treći se opet teše da je ovo Travnik . i da se njima ne mora i ne može desiti ono što se drugima dešava. nego opet ovuda kuda teče.Travnik! . kaže meni on. Nego čim vidi Austrija da ste primili francuskog konzula. Sad ih još nema ni na pomolu. da su takva vremena došla i da se takve stvari dešavaju i u Stambolu i u Bosni i u celom svetu.. sporih pokreta. neće Lašva poteći naopako. Izgovorivši ljutito poslednje reči. Jedan po jedan počeše begovi da se dižu i uz neme pozdrave razilaze kućama. Drugi opet kažu. i da sve javlja Bunaparti. Ničija nije do zore gorila... da se ničemu ne treba čuditi i da na sve treba da budu spremni. sješće pored vezira da naređuje i raspoređuje. Hamdi-beg zastade i u potpunoj tišini odbi jedan dim pa nastavi: . a svaki drugi koji dođe na tuđem je i nema mu duga stanka. bogami. Vojske su ovde padale pa se nisu mogle dugo zadržati. U današnjim prilikama . puno ožiljaka i modrih pega od jedne davnašnje eksplozije baruta. Mnogi je ovdje došao da ostane. sad vam valja živiti sa konzulom. Uzmučili se i zabrinuli begovi.

osim Davne koji je imao da prevodi. Oduševljen ovom željom. (. -Pa taj ne zna šta govori . osim da u izvesnom smislu (to jest u smislu svetlog sklada i savršenstva) cela Evropa postane jedna Francuska. jer ljudi nikad neće prestati da traže i žele više i bolje od onoga što im sudbina daje. malo ili čak nikako. i koja se posle svake poplave i svakog zamračenja ukazuje svetu ponovo kao neuništiva snaga i večita radost. Pošto je poslužena kafa sa čibucima. bez zadnjih misli i lične sujete. smejući se slatko i odmahujući rukom. ne razumem. ne krijući da je razočaran i da ne razume smisao ni vrednost takve duhovne zabave.Davil je jahao sa osećanjem da se vraća sa neke sahrane. kao sliku svestrane lepote i skladnog. kako je najbolje mogao. Dok je Evrope biće i Francuske i nikad je ne može nestati. -Imamo i mi tako raznih derviša i bogomoljaca što recituju zvučne stihove. Tu se Davil seti jednog letošnjeg doživljaja sa vezirom. I voleće je mnogi i uvek. Činilo mu se da jasno vidi vezirove pobude. vole u njoj sve ono što ne mogu da nađu u sopstvenoj zemlji a za čim njihov duh ima neodoljivu potrebu. vole je.. ali kao na nešto što je davno i nepovratno izgubljeno. koju nikakva trenutna zamračenja ne mogu da izmene i unakaze. ali je slušao dalje suvoparni Davnin prevod i patetično konzulovo čitanje. Mehmed-paša je prekinuo dalje čitanje.otkako je sveta i veka nit je bilo niti može biti da veliki vezir upada u harem i razgovara sa sultanijama. francuski način života i francuska shvatanja. Ali to nije mogućno. Pa.. s pravom.rekao je vezir i strogo i podrugljivo . vole je i kad je poznaju samo površno. Sećao se pojedinosti iz mnogih razgovora sa njim. I kazivao je to otvoreno. neprijatno dirnut. i on sam sada misli o Francuskoj. .) Samo su se fra Julijan i Defose odvojili i kao stari poznanici raspravljali malo življe. Uzalud je Davil. nastojao da mu protumači značenje tragedije i smisao poezije. Obojica mladi. Živahni i ljubopitljivi vezir raspitivao se uvek o francuskom životu i jednog dana mu je tako rekao da je mnogo slušao o francuskom pozorištu i da bi voleo da čuje bar nešto od onoga što se u Francuskoj prikazuje. gotovo grubo. vedri i zdravi ljudi. Činilo mu se da shvata uopšte kako i zašto stranci vole Francusku. rešen da veziru pročita nekoliko scena iz „Bajazeta“.. Ali kad je došlo do objašnjenja između sultanije i velikog vezira. Vole je po zakonu protivnosti. Vezir se namrštio.. Sećao se vezirovih uveravanja. čiste i odvojene od uobičajenih profesionalnih laskanja. Konzul je objasnio veziru. razumnog života. Davil je već sutradan došao sa drugom sveskom Rasinovih dela pod pazuhom. masku od svetlosti koja poigrava ceo dan između usta i očiju i koju gasi valjda samo kad spava. često iz najoprečnijih razloga i pobuda. šta je pozorište. sva posluga se povukla. kako ono izgleda i u čemu je zadatak i smisao glume. kad već ne može da vidi pravo pozorište. Vezir je neumoljivo odmahivao rukom. Zatim je počeo da čita scenu u kojoj je govor o tome kako Bajazet poverava Amurata na čuvanje sultaniji Roksani. Činilo mu se da vidi njegov osmejak. ali nikad ne pomišljamo da ih izjednačimo sa ljudima od posla i ugleda. ne kao o svojoj rodnoj zemlji koju dobro i oduvek poznaje. Docniji susreti u Gučoj Gori samo su ih još više zbližili. Ne. nego o Francuskoj kao divnoj i dalekoj zemlji sklada i savršenstva o kojoj se mašta uvek usred grubosti i divljine. ne. u svetlosti ovoga rastanka.) XIII poglavlje (. proveravao je njihovu iskrenost. I sada. mi im dajemo milostinju. oni su zalazili u razgovor pa i u prijateljsku prepirku sa zadovoljstvom. Bosanski fratar i mladić iz Francuske imali su očigledno još od onog prvog susreta na Kupresu osećanje simpatije i poštovanja jedan prema drugom. i u kojoj je i zla i dobra video. kako voli Francusku i ceni Francuze. Vezir se zatim još dugo smejao iskreno i glasno. Mislio je na vezira sa kojim se maločas rastao. sa bezobzirnošću čoveka druge civilizacije. tuđi i daleki jedan drugom. sve do poslednjeg časa. evo. Isuviše su ljudi različiti.

Izdvojivši se malo i posmatrajući kroz zamagljeni prozor gola drveta posuta sitnim snegom, oni su razgovarali o Bosni i Bosancima. Defose je tražio podatke i objašnjenja o katoličkom življu i radu fratara. A zatim je i sam kazivao svoje dosadašnje utiske i iskustva, iskreno i mirno. Fratar je odmah video da „mladi konzul“ nije gubio vreme u Travniku, nego da je sakupio mnogo podataka o zemlji i narodu, pa i o katoličkom življu i radu fratara. Obojica su se slagala da je život u Bosni neobično težak i narod svih vera bedan i zaostao u svakom pogledu. Tražeći razloge i objašnjenja tome stanju, fratar je sve svodio na tursku vladavinu i tvrdio da nikakvog boljitka ne može da bude dok se ove zemlje ne oslobode turske sile i dok tursku vlast ne zameni hrišćanska. Defose nije hteo da se zadovolji tim tumačenjem, nego je tražio razloge i u hrišćanima samim. Turska vladavina stvorila je, tvrdio je on, kod svojih hrišćanskih podanika izvesne karakteristične osobine, kao pritvorstvo, upornost, nepoverenje, lenost misli i strah od svake novine i svakog rada i pokreta. Te osobine, nastale u stolećima nejdnake borbe i stalne odbrane, prešle su u prirodu ovdašnjeg čoveka i postale trajne crte njegovog karaktera. Nastale od nužde i pod pritiskom, one su danas, i biće i ubuduće, velika prepreka napretku, rđavo nasleđe teške prošlosti i krupne mane koje bi trebalo iskoreniti. Defose nije krio da je iznenađen uporstvom kojim se u Bosni ne samo Turci nego i ljudi svih ostalih vera brane od svakog uticaja, pa i najboljeg, opiru svakoj novini, svakom napretku, pa i onom koji je moguć i pod sadašnjim prilikama i zavisi samo od njih. Dokazivao je svu štetnost te kineske ukočenosti, takvog zaziđivanja od života. -Kako je mogućno - pitao je Defose - da se ova zemlja smiri i sredi da primi bar onoliko civilizacije koliko njeni najbliži susedi imaju, kad je narod u njoj podvojen kao nigde u Evropi? Četiri vere žive na ovom uskom, brdovitom i oskudnom komadiću zemlje. Svaka od njih je isključiva i strogo odvojena od ostalih. Svi živite pod jednim nebom i od iste zemlje, ali svaka od te četiri grupe ima sedište svoga duhovnog života daleko, u tuđem svetu, u Rimu, u Moskvi, u Carigradu, Meki, Jerusalimu ili sam bog zna gde, samo ne onde gde se rađa i umire. I svaka od njih samatra da su njeno dobro i njena korist uslovljeni štetom i nazatkom svake od ostale tri vere, a da njihov napredak može biti samo na njenu štetu. I svaka od njih je od netrpeljivosti načinila najveću vrlinu i svaka očekuje spasenje odnekud spolja, i svaka iz protivnog pravca. Fratar ga je slušao sa osmejkom čoveka koji smatra da zna stvari i nema potrebe da svoja znanja proverava ili proširuje. Očigledno rešen da mu protivreči po svaku cenu, on je dokazivao da njegov narod, s obzirom na prilike u kojima se nalazi, može da živi i postoji samo ovakav kakav je, ako ne želi da se odrodi, izmetne i propadne. Defose mu je odgovarao da jedan narod, ako počne da usvaja zdraviji i razumniji način života, ne mora zato da se odrekne svoje vere i svojih svetinja. Po njegovom mišljenju upravo fratri bi mogli i morali da rade u tom pravcu. -Eh, dragi gospodine, - govorio je fra Julijan sa onom koketerijom čoveka koji brani konzervativne teze - eh, lako je vama govoriti o potrebi materjalnog napretka, i o zdravim uticajima, i kineskoj ukočenosti, ali da smo mi bili manje kruti i otvarali vrata raznim „zdravim uticajima“, danas bi se moji parohijani Pero i Anto zvali Mujo i Huso. - Dozvolite, ne treba odmah ići u krajnost, u tvrdoglavost. - Šta ćete? Mi smo Bošnjaci ljudi tvrde glave. Takve nas svak zna i po tome smo čuveni - govorio je fra Julijan sa onom istom samodopadnošću. - Ali, izvinite, što se vi brinete kakvi ste u očima drugih ljudi i šta se o vama misli i zna? Kao da je to važno! Važno je koliko čovek ima od života i šta u životu načini od sebe, od svoje sredine i svoga potomstva. - Mi čuvamo svoj stav i niko se ne može pohvaliti da nas je naterao da ga promenimo.

- Ali, oče Julijane, nije važan stav, nego život; stav je u službi života; a gde vam je ovde život?

Fra Julijan upravo zausti da, po običaju, kaže neki citat, kad ih domaćin prekinu u razgovoru. Fra Ivo se bio digao. Crven od dobrog ručka, on je biskupski pružao svima svoju tešku ruku, kao omanji jastuk, i teško dišući i šišteći uveravao da je zima i mećava, da je Doca daleko i da im valja kretati, ako žele za vida da stignu. Mladić i fratar se rastaše sa žaljenjem. (...)

Epilog
Već je treća nedelja otkako se vreme ustalilo. Kao svake godine, begovi su počeli da izlaze na razgovore na Sofi u Lutvinoj kahvi. Ali njihovi razgovori su uzdržljivi i sumorni. U celoj zemlji vrši se onaj prećutni dogovor za ustanak i otpor protiv nepodnošljivog i ludog vladanja Ali-pašina. Ta stvar je u duhovima već rešena i sad sazreva sama od sebe. Svojim postupcima Ali-paša i sam ubrzava to sazrevanje. Danas je poslednji petak maja meseca 1814. godine. Svi su begovi na broju i razgovor je živ i ozbiljan. Svima su poznate vesti o porazima Napoleonovih armija i njegovoj abdikaciji; sad samo izmenjuju, upoređuju i dopunjuju svoja obaveštenja. Jedan od begova, koji je jutros govorio sa ljudima iz Konaka, kaže da je sve uređeno za odlazak francuskog konzula i njegove porodice, a da se zna pouzdano da će ubrzo za njim krenuti i austrijski konzul, koji je zbog Francuza jedino i sedeo u Travniku. Tako se može slobodno računati da će pre jeseni nestati iz Travnika konzulâ i konzulatâ i svega što su oni doneli i uveli. Svi primaju te vesti kao glas o nekoj pobedi. Jer, iako su se u toku godina umnogome privikli na prisustvo stranih konzula, svi su ipak zadovoljni što će nestati tih stranaca sa njihovim drukčijim i neobičnim načinom života, sa njihovim drskim mešanjem u bosanske poslove i prilike. Pretresaju pitanja ko će preuzeti „Dubrovački han“ u kome je sada Francuski konzulat i šta će biti od velike Hafizadićeve kuće kad i austrijski konzul napusti Travnik. Svi govore malo glasnije, da bi i Hamdi-beg Teskeredžić, koji sedi na svom mestu, mogao da čuje o čemu je reč. On je prestareo i tronuo, slegao se u sebe kao trošna građevina. Izdaje ga sluh. Ne može da digne očne kapke koji su još više otežali, nego mora da zavrti glavu kad hoće koga bolje da pogleda. Usne su mu modre i lepe se jedna za drugu pri govoru. Starac diže glavu i pita onoga koji je poslednji govorio: - Kad ono bi te dođoše ovi...konzuli? Nastade zglédanje i pogađanje. Jedni odgovaraju da ima šest godina, drugi da ima više. Posle kraćeg objašnjavanja i računa složiše se i utvrdiše da je prvi konzul stigao pre više od sedam godina, na tri dana pre ramazanskog Bajrama. - Sedam godina - kaže zamišljeno i otežući reči Hamdi-beg - sedam godina! A sjećate li se kakva je onda uzbuna i povika bila zbog tih konzula i zbog toga...toga...Bunaparte? Te Bunaparta ovdje, te Bunaparta ondje. Te ovo će učiniti, te ovo neće. Svijet mu je tijesan; njegovoj sili nema mjere ni karara. A ovaj naš kaurluk bijaše digao glavu kň jalov klas. Te jedni se drže za skut francuskom, te drugi austrijskom konzulu, te treći očekuju moskovskog. Lijepo se izbezumila raja i povilénila. Pa, evo, i to bi i prođe. Digoše se carevi i slomiše Bunapartu. Konzuli će očistiti Travnik. Pominjaće se još koju godinu. Djeca će se na jaliji igrati konzulâ i kavazâ, jašući na drvenim pritkama, pa će se i oni zaboraviti kô da nikad nisu ni bili. I sve će opet biti kao što je, po božjoj volji, oduvjek bilo. Hamdi-beg zastade, jer ga je izdavao dah, a ostali su ćutali u očekivanju onoga što bi starac još mogao da kaže, i pušeći svi su uživali u dobroj, pobedničkoj tišini.

Prokleta avlija
I poglavlje

(...) Upravnik ove čudne i strašne ustanove je Latifaga, zvani Karađoz. Taj nadimak mu je odavno postao pravo i jedino ime i pod tim imenom je poznat ne samo ovde nego i daleko izvan zidova Proklete avlije. On je i svojim izgledom i svima svojim osobinama njeno oličenje. Otac mu je bio nastavnik u nekoj vojnoj školi; tih čovek, ljubitelj knjige i razmišljanja, oženio se već u zrelim godinama i imao je svega to jedno dete, muško. Dete je bilo živo i bistro, volelo je knjigu, ali naročito muziku i svaku igru. Do četrnaeste godine dečak je dobro učio i izgledalo je da će poći očevim stopama, ali tada je njegova živost počela da se pretvara u bes, a njegova bistrina okrenula naopakim putem. Dečak je brzo stao da se menja, čak i fizički. Naglo se raskrupnjao i neprirodno se ugojio. Njegove umne, smeđe oči stale su da igraju kao na zejtinu. Napustio je školu i počeo da se druži sa kafanskim sviračima i mađioničarima, sa kockarima, pijanicama i pušačima opijuma. Sam nije imao nekog naročitog dara za veštine, ni prave strasti za kocku i piće, ali ga je privlačio taj svet i sve ono što se plete oko njega, isto kao što ga je odbijalo sve što je pripadalo svetu mirnih, običnih sudbina, ustaljenih navika i redovnih obaveza. Bujan i još neiskusan, mladić je brzo upao u sumnjive poslove i drske podvige svoga društva i došao u sukob sa zakonom. I ne jedanput. Otac ga je vadio nekoliko puta iz zatvora, koristeći se svojim ugledom i svojim poznanstvima sa ljudima na položaju, naročito sa upravnikom celokupne policije, starim i dobrim školskim drugom. „Je li moguće da moj sin obija kuće, pljačka trgovce i otima devojke?“-pitao se očajni otac. A stari iskusni upravnik mu je odgovaro mirno ali po istini. Da krade, ne krade baš, ni trgovce ne vara, ni devojke ne otima lično, ali gde god se stvari dešavaju, možeš biti siguran da ćeš i njega tu negde u blizini naći. A ako ga ovako ostavimo, zagaziće i sam u prestup. Nego valja tražiti zavremena neko rešenje. I upravnik gradske policije našao je „rešenje“, koje je smatrao kao jedino moguće, dakle najbolje: da mladića koji je pošao zlim putem uzme u svoju službu. I kao što biva, od mladog čoveka, koji je bio već zauzeo svoje mesto među kockarima i gospodskim dangubama, postao je dobar i revnostan stambolski policajac. Nije to postao odjednom. Kolebao se prvih godina i tražio svoje mesto, a našao ga je tamo gde se najmanje moglo očekivati, u radu protiv svog nekadašnjeg društva. Nemilosrdno se okomio na skitnice, pijanice, secikese, krijumčare i svakojake nesrećnike i dokonjake iz tamnih kvartova Stambola. Radio je sa strašću, sa neobjašnjivom mržnjom, ali i sa veštinom, sa poznavenjem te sredine kakvo je samo on mogao da ima. Te stare veze pomogle su mu da proširi krug svoga rada, jer sitni prestupnici odaju krupne. Podaci o ljudima se gomilaju, obaveštačka mreža se pojačava i širi. Izuzetna revnost i uspesi u službi doveli su ga posle desetak godina za pomoćnika upravnika ovog velikog „prihvatilišta“. A kad je stari upravnik umro od srčane kapi, on je bio jedini koji ga je mogao zameniti. Tada je počela njegova vladavina u Prokletoj avliji. I traje, evo, već dvadesetu godinu. Raniji upravnik, tvrd i iskusan starac, imao je kruti, klasični način upravljanja. Za njega je bilo glavno da svet poroka i bezakonja u svojoj celini bude što jasnije obeležen i što bolje odvojen od sveta reda i zakona. Pojedinac i njegova krivica nisu ga mnogo zanimali. U toku mnogih godina on je na Prokletu avliju i na sve što živi u njoj gledao kao na karantin, a na njene stanovnike kao na opasne i teško izlečive bolesnike koje raznim merama, kaznama i strahom, fizičkom i moralnom izolacijom treba držati što dalje od takozvanog zdravog i poštenog sveta. A inače, u svemu ih prepustiti same sebi. Ne dati im da izađu iz svog kruga, ali i ne dirati ih bez potrebe, jer se od tog dodira ništa dobro ni pametno ne može izroditi. Novi upravnik je celim svojim stavom i svima postupcima stao odmah da primenjuje drukčiji način. Već prve godine Latif je, kad mu je otac umro, prodao veliku, lepu očinsku kuću u Novoj mahali i kupio jedno zapušteno, veliko imanje iznad same Proklete avlije. Sve u kiparisima, ono je ličilo na pusto ostrvo ili starinsko groblje. Od Proklete avlije bilo je odeljeno raselinom sa šumom plemenitih drveta i čitavim sistemom raznih ograda i visokih zidova. Tu je, pored bogate žive vode, među starim drvetima, sagradio lepu kuću, koja je gledala na protivnu stranu padine i tako bila zaštićena od južnog vetra i nezdravog zadaha iz arsenala i pristaništa. Kuća je imala veliko preimućstvo da je i vrlo udaljena od Proklete avlije i vrlo blizu njoj. Po celom izgledu, po miru i čistoći, to je bio drugi svet, na hiljadu milja odavde, a ipak u samom susedstvu Avlije i nevidljivo vezana sa njom. Služeći se prekim, samo njemu pristupačnim puteljcima, Karađoz je mogao u svako doba dana, pravo od svoje kuće, neopažen ući u Avliju. (Tako se nikad nije tačno moglo znati kad je tu a kad nije, ni otkud može odjednom iskrsnuti.) Upravnik se tom mogućnošću često koristio. Nadzirao je lično i zatvorenike i njihove čuvare. I poznavajući gotovo svakog od zatočenih, njegovu prošlost i njegovu sadašnju krivicu, on je sa dosta prava govorio da „zna kako diše Avlija“. A kad pojedinca i nije znao baš u glavu,

mutna reka prolazilo kroz nju. zbunjivalo žrtvu. phi. Na tom licu tamnomaslinaste boje nije niko nikad video osmeh. Jedni su tvrdili da ne vidi ništa na levo oko. Po tom svom neobičnom načinu rada on je bio i mnogo gori. U svakom pojedinom slučaju. Igra očiju u tom licu bila je jedna od velikih Karađorđevih veština. kosmat. koji je u mladosti zauvek napustio. izazivalo. Već prve godine on je stekao svoj nadimak Karađoz. I . Od beskrajnog i neuhvatljivog preplitanja tih suprotnosti sastojao se njegov neobični odnos prema Avliji i celom onom ljudstvu koje je kao spora. phi. ne vidi. Ono je živelo samo za sebe i kretalo se kao neki reflektor. Iza pospanog i kao mrtvog lica i sklopljenih očiju krila se uvek budna pažnja i đavolski nemirna i dovitljiva misao. Tako je bar sam govorio i time se uvek hvalio. nakazno razroko. pretresajući svaku pojedinsot o njemu. U svojim razgovorima o Karađozu hapsenici su. I za dvadeset godina se nikad nisu mogli složiti u tome. Od toga je celo lice. pobogu čoveče. ni kriv ni dužan nisi? Ih. kao po nekom nadahnuću. čas smešan izgled groteskne maske.poznavao je onu skitničku i prestupničku dušu u njemu i u svakom trenutku mogao je stati pred njega i nastaviti razgovor o njegovoj ili tuđoj krivici. bez stida i obzira. Radio je uvek neočekivano. menja i preobražava. bez poštovanja drugog čoveka i sebe sama. ali od kojih se svaka mogla tog istog časa pretvoriti u strašnu stvarnost. bar naizgled. krupno. a njegovo teško i mlohavo telo razvijalo je u takvim trenucima bikovsku snagu.Šta veliš. Ako pritešnjen i izmučen čovek. sa teškim pretnjama koje su često bile samo pretnje. A desno oko bilo je širom otvoreno. Rano pregojen. Levo oko bilo je redovno gotovo potpuno zatvoreno. koja je bila potpuno lična. on je. I zaista je ta Avlija i sve što je sa njom živelo i što se u njoj dešavalo bila velika pozornica i stalna gluma Karađozovog života. tamne puti. ponekad bolji i čovečniji od ranijih upravnika. vrlo često u protivnosti sa svim pravilima policijskog rada i postupanja i sa opštim društvenim običajima i navikama. . Ničeg od teškog dostojanstva osmanlijskog visokog činovnika nije bilo na Karađozu ni u njegovom govoru i kretanju. To je moglo biti dugo ispitivanje sa poznavanjem svih pojedinosti. Svi su krivi. od izraza krajnjeg gnušanja i strašne patnje do dubokog razumevanja i iskrenog saučešća. Karađoz je mogao odjednom da promeni držanje i da stane da se udara po čelu. odeljen svojim položajem i svojim gustim baštama i za druge neprelaznim železnim ogradama i vratnicama. sa svakim osumnjičenim licem on je igrao naročitu igru. a uvek tako kao da se čudi i gnuša i nad tim čovekom i nad samim sobom i nad „stvari“ koja je među njima. jer krivih ovde ima mnogo. želeći da se oslobodi bar za trenutak Karađozovog pritiska. kud mi to kaza baš sada. Upadao je u razno doba dana i noći i prilazio pojedincu ili čitavoj grupi hapsenika.Phi. . opasna i neodoljiva nagovaranja. . i u izvesnom smislu. To lice je moglo da se steže i rasteže. Ni najstariji i najlukaviji gosti Proklete avlije nisu mogli uhvatiti kraja ni konca toj Karađozovoj igri. i još bolje. Ali je njegov izgled mogao da prevari čoveka. Mogla su to biti uporna. Od samog početka Karađoz je „radio iznutra“. ali se između sastavljenih trepavica osećao pažljiv i kao sečivo oštar pogled. stane da preklinje i da kroz iskren ili glumljen plač uverava o svojoj nevinosti. I tako je celog veka ostao i u najužoj vezi sa svetom nereda i kriminala. ni onda kad bi se celo Karađozovo telo treslo od teškog unutarnjeg smeha. i u isto vreme iznad njega i daleko od njega. još sam mogao da te pustim. Ono je napadalo. drugi opet da baš na ono desno iskolačeno. bio živ i brz kao lasica. phiii! Izgovarao je te svoje slogove u različitim visinama i intonacijama. kad bi zatrebalo. ako je ikako moguće bilo. teži i opasniji.Šta je? Ti još ovde čmavaš? Phi! Nego dede. Sa svih svojih sto oka težine. Ali baš nam jedan nevin treba. moglo je da izađe do neverovatne mere iz svoje duplje i da se isto tako brzo povuče u nju. phi. ali se nikad nije moglo znati kakav će dalji njegov tok biti. kako je ono bilo? Tako je razgovor počinjao. ali su uvek i svi strepeli od pogleda tih njegovih očiju i izbegavali ga. prikivalo je u mestu i prodiralo u najskrovitije kutove njenih misli. ali i bezdušne lakrdije bez vidljivog smisla i cilja. svaki put drukčije. A isto tako. javne i skrivene osobine i sklonosti. on je rano i ostareo. govorili naročito mnogo i često o tim njegovim očima. dobivalo čas strašan. puna neočekivanih i smelih obrta i smicalica. poznavo je svakog čuvara i njegove dobre i rđave. phiii! Da si rekao da si kriv. Phi. nada i planova.

Skrivio je nešto. nastavlja svoju igru. ispod sve grubosti i velikog gnušanja prema svemu. izvuče priznanje i dobije podatke o saučesnicima ili o mestu na kom je skriven ukradeni novac. da te smeni. da urla ili šapuće. Da nisi sam rekao. ja još nisam našao da je neko bez razloga i bez neke krivice doveden. još bi nešto i moglo biti. Ovde nevinog čoveka nema. Ako ništa drugo. samo nije svakom pisano da ovde hleb jede. I tako ih otpremi. idu pa se žale uticajnim poznanicima. Ko ovde dođe. bio ga ili milovao. Ljudi gledaju. tako da mu se lice oduži i izmeni izraz. u njegovu smirenu masku očekujući da se Karađoz nasmeje i okrene stvar na šalu. Takav je nov red. U svojoj „igri“ Karađoz je mogao sate da provede sa čovekom optuženim za neku krađu ili utaju. Niko ovde nije slučajno. za silovanje. viče da sve odjekuje. . hladan i učtiv.. . Phi! Pustio sam ih dosta. nije on nevin. Ali ni tada ne zaboravlja i ne napušta potpuno onog koji je priznao. phiii! To ne valja. gledajući kao da će ga proždreti. kaže da nije kriv. nego mu često svojim iskazom pomaže i olakšava. majka mu je. Phi. prelazeći Avliju. da izigrava glupaka ili ostrvljenog krvnika ili čoveka od srca i razumevanja. Svaki. koji sležu ramena i odmahuju rukom. i ne može da se zaustavi. jadi te ne znali! Priznaj. I sami se pomalo smeškaju. sve naizmence i sve sa istom iskrenošću i ubedljivošću.. Samo to ne. tešku povredu ili bekstvo. krivi su svi. pomislila nešto rđavo. presresti onog prvog „nevinog“ i odjednom nastaviti razgovor od pre tri nedelje. jesi li čuo? Kupi prnje i da te moje oči više ne vide.Phi! Šta ti misliš. kao da se nečeg prisetio. govoren u hodu. čovek odjednom prikupi snagu i samo klisne iz Avlije. U glasu mu. jer ću narediti da te prebiju kao mačku. ili se makar očešao o krivca. i jednako mu se unosio u oči: „Priznaj. A onaj „nevini“ sad zna da može da sedi još nedeljama a da ga Karađoz više ne pogleda.zato te ne mogu pustiti. Ali kriv je bio svaki. postaje sve brži i življi. uneti mu se u lice. to ste pogrešili. Jer baš sad hvataju nevine i puštaju krive.E. ali za toliko godina koliko sam ovde. dokle ćeš ovde da smrdiš? Kao da nema smrada i bez tebe. Pričaju stvar među prijateljima. Ali kad ste vi sami pred vlastima izjavili da nije ništa kriv. oba oka za trenutak sklopi. A oni još dugo ne mogu da se priberu. dakako da smo rekli. Odmah da se gubiš odavde. kao čovek koji je najposle svršio prljav i neprijatan posao. kao ljudi koji tvrdo veruju da u Karađozu sedi i iz njega govori sam đavo. utanji glas. obilazeći dalje Avliju. dok se ne pretvori u ludačku viku i psovanje svega što ova Avlija zatvara i što živi izvan nje. da mole Karađoza da ga pusti jer je nevin. u pratnji nekolicine čuvara. zamisli se i uozbilji. da se benavi. sedi i ćuti! I Karađoz. Desi se da može da za koju nedelju posle ovog slučaja doću u grupi ugledni rođaci nekog bogatog mladića koji je uhvaćen zajedno sa svojim rđavim društvom. Je li prešao prag ove Avlije. Jer ovde nema nevinih. Ali ima ih na hiljde krivih koji nisu ovde i nikad neće ni doći. sad već samo sebe radi. Ovako. valja da sedim ovde dok ne pronađem negde nekog nevinog. jedva čujno trepti nešto kao suzan grč žaljenja što je sve to tako. Ponekad se rvao sa takvim čovekom ili grlio. i spasi glavu. jer vidiš da ćeš krepati u mukama.Jesmo. Sad. .Jeste li vi rekli onima koji su ga uhapsili da je nevin? . nagne se učtivo ka moliocima. pa ma to bilo u snu. U prvi mah skamenjen od iznenađenja. i po naredbi i na svoju odgovornost. Prići će mu naglo. takvog kao što si ti. phi. jer kad bi svi krivi dospeli ovamo. .Neka mi samo niko ne kaže za nekog: nevin je. zbunjeni. dabogme. Malo-pomalo ceo taj monolog. ova bi Avlija morala biti od mora do mora. zbaci sve te maske odjednom kao izlišne i predaje stvar redovnom postupku. taj je kriv. on samo otare dlan o dlan. sada. Ali Karađoz će možda već sutradan. On se odjednom sav izmeni. da. ali. Ja ljude znam. Priznaj!“ A kad postigne cilj. ostavljajući ono svojih sitnica da se čuvari i hapsenici otimaju o njih. Ali on ostaje neumoljivo ozbiljan. i to ne jedan. moraće da ostane ovde. kad ga je nosila. .

već toliko puta krpljene čarape. a u stvari je bila dobro i trezno sračunata i redovno postizavala svoj cilj. U njoj nije bilo ponavljanja ni rutine. Njegov način rada čudovišan je i ponekad za pojedinca strašan. O njoj su išle priče po Stambolu. (Opsovati svakom prilikom Karađozovu ćerku. a vremena i očiju ima čovek napretek. to je ustaljen.) Gospođica I poglavlje (. ponavljaju reči ljubavne pesme koja je. U stalnoj strepnji i mržnji. u kom su svi krivi i dostojni osude. ali u kojoj one. začudo. tu provodi dan.) Svi oni. ali on. toliko je bila zamršena i izvitoperena. bila je uvek nova i rasla sama iz sebe. u njemu se istina. kao neka vrsta večite lutrije i stalne neizvesnosti za hapsenika. mržnje. sav taj prestonički svet poroka i nereda smatrao je Karađoza svojim. psovanja. u rđavom ali i u povoljnom smislu. podsmeha. Zbog svega toga žalbe na Karađoza bile su česte i raznovrsne. A Gospođica ne troši mnogo vremena na takve poslove kao što su spremanje kuće i kuvanje. onda je još bolji ovaj i ovakav. a zatim je nesvesno i nečujno ponavlja i okreće u sebi. ali u tom načinu postoji uvek mogućnost iznenađenja. ali njihov. „pas i pasji sin“. Ceo svet. svaku reč. sve je ipak ostajalo po starom. Već zbog toga što ona ne voli trošenje uopšte. računajući tu i svet iz Poklete avlije. toliko su njegovi postupci izgledali ponekad nečovečni i suludi a ponekad opet neuračunljivo blagi i puni sažaljenja i obazrivosti. Svi su oni navikli na Karađoza. A na kraju krajeva. nekad i fizičkih napadaja. Svi su znali da je Karađoz upravnik na svoju ruku. održavati bar privid neke pravde i kakav-takav red. sa krpljenjem.) U toj neveseloj sobi provodi Gospođica veći deo svoga vremena. ali su isto tako znali da nije lako naći čoveka koji bi se tako dan i noć nosio sa celim jednim svetom lopova. u svakom slučaju više nego svega ostalog. Druga je stvar sa poslom koji sada radi. (. zvani Karađoz. Ta igra je izgledala u većini slučajeva izlišna i neshvatljiva i nedostojna. gubi vreme i zamaraju oči. kaže ona sebi tu narodnu poslovicu. ali kao što se grdi voljeni život i kleta sudbina. To je prijatan i koristan posao. „stenica i krvopija“. bezglasno i nagonski. Grde ga. omađijani. pa i sam Karađoz. nikla bogzna gde i bogzna kad. „Krpež i trpež kuću drže“. ili bar im izgleda tako. čudan i samovoljan. Ali ti isti ljudi govore o njemu sa nepriznavanim divljenjem i prepričavaju njegove podvige. Tu je Karađoz oduvek bio stalan predmet razgovora. izbegavaju ga kad mogu i koliko god mogu. davnašnji običaj u Avliji. I on je to priznanje tražio. srodili se na svoj način sa njim. tu radi. jer svi oni vole kocku i izbegavaju izvesnost koja je za njih uvek teška. on je bio njihov „krmak“. čak se postavljalo pitanje njegovog smenjivanja. veziri su na Divanu raspravljali o njemu. cedio ga iz čoveka sa očajničkim naporom. prate i tumače svaki Karađozov korak i pogled. okorele i česte goste Proklete avlije. nalaze živu sliku i tačan izraz svojih najdubljih želja... ne samo okrivljenom ni svedoku nego ni samom sebi. ogovaranja. oni su postali jedno s njim i teško im je bilo zamisliti život bez njega. I Karađoz je ostajao i dalje na svom mestu da upravlja Prokletom avlijom. tako da je zbunjivala i najiskusnije. pa ni taj glagol-trošiti-ni u kakvoj vezi i ni u kom obliku. . I kad već mora da postoji Prokleta avlija i u njoj upravnik.. postaje podnošljivije i lakše. ali štedi sve ostalo. kao da nije verovao nikad nikom. Takav je Latifaga. trpež!-kao što mlade devojke pri radu. sedajući pored prozora i uzimajući svoje stare. lovio. Tu spava. sama po sebi beznačajna. On je deo njihovog prokletstva. i stoga mu je bilo potrebno priznanje kao jedina donekle stalna tačka sa koje se može u ovom svetu. po bezbroj puta-krpež. strepe od njega. jer je to jedina prostorija koja se greje.Nerazumljiva je bila ta njegova beskonačna i čudna igra. kao da se bori za svoj rođeni život i razmršava svoje nerazmršljive račune sa porokom i prestupom i lukavstvom i neredom. i ne jednom. Od toga im sve. u stvari. tu i kuva na maloj peći svoj oskudni ručak koji je u isto vreme i večera. skitnica i degenerika svake vrste i držao ih u svojoj Avliji u kakvom-takvom zaptu i redu. Ponekad je postajala nerazumljiva i onima koji već godinama rade sa Karađozom.. Ceo svet je nalazio da je to najprirodnije rešenje.

kao jeres. nos crven. U mene nema štete ni rastura. znači pomagati večnosti u njenom trajanju. drugu propusti. i mnogo više. a životno iskustvo samo je još bolje utvrdilo u tom. dugu upotrebu. dok ne pojača i ne učvrsti to načeto mesto. i ne napušta svoje mesto. sa ljubavlju. obogaćuje nas stalno i čini. Ona održava život i trajnost oko nas. večnim ono što imamo. propisana temperatura od petnaest stepeni Celzijusa. kao zbog bacanja i raskoša. Ona to zna. šta su sitne muke i odricanja koja podnosimo u službi štednje prema onome što nam ona daje i od čega nas spasava. ali sjajni izgledi velikih pobeda. Istanji se i pocepa jedno mesto na tankim papučama ili nekom komadu rublja. Lepota je skupa. Svima svojim tihim i nevidljivim. . A što se tiče lepote. kao zbog dangube. i idu napred. pa se odmah trže. nevidljivim neprijateljem. još na zemlji i za života. sveti. zapuštena još jedna podmukla pukotina. Istina. suparničkog idola koji zavodi ljude na žalosne stranputice i odvraća ih od jedinog pravog božanstva. istina. ispuni je od glave do pete. To i nije vatra nego oskudni plamičak koji nikad ne uspeva da zagreje sobu. tako se Gospođici čini. stegnu zube i hrabro se vrati na svoje mesto. večita borba i zamorno nadmudrivanje sa moćnim. napred pa natrag. u srećnim trenucima. i zbog svakog zalogaja. znači boriti se protiv propadanja. ima i poraza i klonuća. Ali sada. provlači konac pažljivo između žica koje su popustile i razmakle se. Ali tu. „Trpež!“ I to je slast. tako sve redom. Nikad nije pravo razumela zašto ljudi prave toliku razliku između onog što je lepo i onog što nije. ali velikim i upornim devičanskim snagama ona se baca na taj predmet i ne pušta ga iz ruku ni ispred očiju dok ne bude izušivan i iskrpljen za novu. Ipak.) Sa tim mislima i ne oseća mnogo studen. Tako Gospođica i krpi i trpi. U toj borbi ima suvoparnih. to je tiha. Zadovoljna je samom sobom i ovim svetom u kome svuda i uvek ima mesta za štednju. ali koji. onda mora da se zastidi zbog svakog trenutka odmora. Nema goreg rasipnika ni veće opsene. Nikad je nije mnogo veolela i uvek je zazirala od nje.“ Tako govori Gospođica sama sebi i zaneseno. I više od toga: da je u velikoj i večnoj borbi protiv kvara. unutarnja drhtavica od studeni. ni za nošenje ni za bacanje. Zato je taj neugledni i sitni posao tako velik i svet i ispunjava celu dušu mirom i zadovoljstvom. ali za koji zna da još više proždire i sažiže svojim plamenom nego ovi naši poznati vulkani. Greje je ona lopatica uglja koju nije potrošila. svetačkog služenja i pobedničkog zanosa. svetlih trenutaka predanog. veliki novac koji je iznad svega i sa kojim se nikakva lepota ne može ni približno meriti. tu za Gospođicu tek počinje prava borba i tek se otvaraju mučni i daleki. Tako i dobri. kida i rastvara.„Krpež!“ To je slast. jednu žicu zahvati iglom. Sa fantastičnom hrabrošću mučenika treba podnositi sve u toj borbi bez izgleda. za nju je još manje briga mori. Zbog toga vredi i pomučiti se i štošta podneti i otrpeti. I kad čovek pomisli kako sve oko nas stalno i neprimetno čili i nestaje. to je sladak bol i srećna rana. od bede koja dolazi na kraju a koja je gora i crnja od smrti. samo da se odupre tome zlu. za zimskih meseci. To je. kida se. Jer. ali ne žali i ne popušta. da je na velikoj. guta drvo i ugalj kao Vezuv i Etna ili kao onaj neki američki vulkan čijeg se imena više ne seća. gleda tu papuču što je spasena i oteta onoj dušmanskoj sili koja sve na nama i oko nas nagriza. I često. teških. ona nas čuva od troška. I kad ga tada pogleda. gubitaka i nereda. ali šta je to prema zadovoljstvu koje daje ta pobeda i ta ušteda? Neka boli i neka ranjava. prividno bezizlaznih trenutaka. tako da cela stvar nije više ni za što. ona počinje sve jače i određenije da mrzi tu lepotu. troši i izmiče. kao prokletstvo koje je sa grehom prvog čoveka palo na ljudsko postojanje. suzila se i iskrivila i žulji i grebe i ranjava kožu na nozi. koja je stalno ugrožena. pravi pakao. štete i troška odnesena još jedna pobeda. ruke su joj modre. ali je savlađuju junaštvom. onda bi pristao na svaku patnju i svako odricanje. ali ja ne bacam ništa. ali ima. kao da je htela da uradi neko veliko i nepopravljivo zlo. negde u novinama pročitala da je u kasarnama. od štednje. Krpiti. Zadrhta i zabode iglu u čarapu pa se. Premrzla i ukrućena. ta papuča nije više lepa na oči. kao zlog. tako reći. moćni. teško diže i ode da prigleda vatru u peći. onako sva ukrućena. i šta je to što ih zanosi i opija da zbog toga što nazivaju lepotom gube zdravlje i troše novac. ludo skupa a ništavna i varljiva stvar. Od toga zanosa u mislima Gospođicu proće stvarna jeza. jer je i mnogo trpela u životu i mnogo zadovoljstva od toga osetila. a i inače. „Krpež“. usne sive. od siromašenja. ovo bacila. Gospođica ne ustupa. I zašto da čovek i ne otrpi ponešto kad zna da time izbegava mnogo gore zlo i iskupljuje mnogo veće dobro? Čovek ne bi bio razumno biće kad ne bi mogao da uvidi koliko je koristan i siguran posao koji tako pravi. a kako je malo i slabo ono što možemo i umemo da preduzmemo i učinimo u borbi protiv toga. kako ulazi u godine i kako joj se sve više i jasnije otkrivaju neslućene i nepregledne lepote i slasti štednje. ta svest poraste do pobedničkog zanosa. I mnogo više od toga ona je spremna da podnese. „Svaka bi druga. ona učvršćuje prosenjeno mesto na čarapi. Na mahove prođe joj celim telom duboka. vasionoj galiji. A u isto vreme. gde druge žene popuštaju i predaju se toj svemoćnoj sili koja sve troši i tanji na vama i koja prati svaki ljudski život i svaki pokret. (Seća se da je nekad. Tu nastavlja da krpi čarapu. svest da je još jedna tačka iz njenog kućanstva zabeležena na pozitivnu stranu u složenom knjigovodstvu gubitka i dobitka. na mom mestu. sposobni ratnici ne mogu da izbegnu kratku drhtavicu u trenucima opasnosti. pravedna služba tome božanstvu. kao neka toplota. Pođe da doda još malo uglja. buši.

Zato je računao da obećanjima i darovima veže nekog od ovih knezova (po mogućnosti samog Zimonjića) za sebe. Omer ga je pustio jedan trenutak tako. i misli i mašta na svoj način i seća se. Bio je uveren da je. Iskustvo i teorija naučili su ga da najviše izgleda na uspeh imaju one operacije za koje protivnik smatra da ih nećeš moći izvesti. zastrtoj prostoriji. da bi jasnije video oko sebe i bolje se snašao. dok hvata i ispušta žice. u tom je bio žrtva samoobmane i precenjivanja samog sebe. na kraju. Tako prolaze sati u tom naoko jednoličnom i suvoparnom poslu. posle Bosne vrlo verovatno doći na red Crna Gora. darivanjima i ucenama nastojao da ih sve obaveže i uplaši... ipak. Poznajući dobro bosanske ustanike i njihov drevni način ratovanja. Tih dana u Sarajevu smenjivale su se deputacije jedna za drugom. Jer. i da tako postigne da što veći broj pobunjenika napusti položaj i ode kućama na zimovanje. Njegove trupe bile su i opremljene i uvežbane za zimsko ratovanje. serasker je iskoristio da uspostavi veze sa uglednim ljudima od sve tri vere iz cele zemlje. I svaka u početku izgleda beznadna i nepopravljiva. Svojim povlašćenjem u Sarajevo hteo je da ostavi utisak kao da i on ne može preko zime da ratuje.) Omerpaša Latas Audijencija U jesen. provlačeći konac. On je znao da će. Ali. Gospođica pušta maha i svojoj uobrazilji i svojim uspomenama. Ali Omerpaša je imao još jedan. u svakom slučaju da ih prisili da mu u tom poslu pomognu. on samo izgleda jednoličan. a premalo poštovanja za tuđu. Sve tako od žice do žice i večeras prolazi pred njom ceo njen život. I on se u najvećoj tajnosti spremao na to. u ovom uništavanju svih žarišta otpora i nemira. Pod teškim i visokim Zimonjićem škripale su i jecale drvene stepenice dok su ga izvodili gore na sprat u veliku sobu za prijeme.A zatim dolazi na red druga rupa. on je zaboravljao koliko su ga mnoge godine i . on je računao sa tim da će im se vojska i onako pred zimu prilično osuti. neposredno i grubo narodski. uporedo ili naizmenice. Kad se našao pred Omerpašom u toj svetloj. Neki su sami dolazili. On je taj ton i taj glas vadio negde iz duboko zatrpanih sećanja na razgovore Ličana i Bosanaca koje je slušao u detinjstvu po sajmovima. ali on to nije hteo da pokaže. (. knez je malo zastao. Početkom novembra meseca stigli su u Sarajevo knez Bogdan Zimonjić sa još četiri glavara iz istočne Hercegovine. (Kad bi ovako nasamo govorio sa uticajnim ljudima iz naroda. mnogo važniji razlog da lično vidi ove ljude i razgovara sa njima. Ovo vreme od kraja jeseni do početka zime. Trudeći se da govori prisno. -Ovde. U stvari. a neke je on pozivao. trepnuo očima i lako zabacio glavu. a da će svakako njemu biti poveren taj zadatak. neodoljiv i sposoban da gane i pridobije svakog. i to je bila samo jedna od njegovih ratnih varki. A kad se to desi.. da ga ispita o stanju na granici i da vidi do koje mere bi mogao ubuduće računati sa njegovom pomoći. na istoj ili na drugoj čarapi. dok su ostali zadržani dole u velikoj ađutantskoj sobi. u kojoj je vedar novembarski dan ulazio na sve prozore. A nad svakom se. pošto su prvo odbili poziv da mu se pridruže i krenu protiv Omerpašine vojske. Svima je serasker objašnjavao svoju nameru da u potpunosti i bez pogovora sprovede u Bosni i Hercegovini carske uredbe. Omerpaša je najpre primio kneza Bogdana samog kao glavnog i najuglednijeg od njih. on će iskoristiti prve suve zimske dane da iznenadi i napadne tako raspršene i malobrojne ustaničke snage koje su još na položajima. osmehne pobeda. zbog izuzetno velikih uspeha u životu imaju suviše poverenja u svoju snagu i svoju pamet. govoreći tako „rođački“. Sad ih je serasker pozvao da im zahvali na lojalnom držanju i da im da uputstva za dalje upravljanje i održavanje mira i reda. pored mene.. kao planinac na proplanku i čistini. kao što često bivaju ljudi koji. A za takav pohod na Crnu Goru njemu je važno da na hercegovačko-crnogorskij granici vlada mir i da tu ima među Srbima nekoliko uglednijih ljudi na koje bi se bar donekle moglo osloniti. a sam se vratio u Sarajevo i pustio glas da se sprema da tu prezimi. U stvari. Omer je podešavao naročit ton i naročitu boju glasa. kad se okišalo i naglo zahladilo. i pretnjama i laskanjima. a onda mu je srdačno i jednostavno ponudio da sedne. Ova petorica bila su pred četom koja je razbila Alipašinog kavazbašu Pivodića na Zijevnju. Omerpaša je povukao vojsku u gradove.

a ne znaju da je to davno prošlo i da ti papiri ne vrede ni toliko da se od njih naloži vatra nasred Sarajeva.. stvarni prvak i jedini glavar svoga naroda. -Da bijasmo. Knez pristade ne rekavši ništa. Društvo posla ne sviđa. koji su nepromišljeni. kroz nos. Govoreći mirno. pa i u Bosni i Hercegovini. i oduzeti i dodati. nego negde iz glave. To su neuki i slepi ljudi. Omer je govorio dalje o kneževoj porodici za koju se zna u Stambolu odavno. a naročito po hrišćanske narode. bila bela i glataka kao u mladića. jednom ili nijednom. lepo vajane. Omer je govorio zatim o redu koji milom ili silom treba da se uvede u celoj Turskoj. a šaka desne ruke stezala se polagano u pesnicu. tamnopute ruke nisu mogle da je potpuno prekriju. kao dvije glave. Gledajući u njegovo široko lice. i nije dolazio iz grudi. a poslije mogu i oni doći. Pominjao je njegovog dalekog pretka kneza Jovana. Glas mu nije više bio dubok. dodao je uzgled. -Nije mi protivno. razbio četu Alipašinog kavazbaše i što se tako pokazao kao veran podanik. tanka i velika.da svi budu pri ovom razgovoru. Tim glasom govorio je živo o izuzetnom vremenu i svom zadatku u Bosni. pametan glavar i prijatelj mira i reda. ali mislim da je bolje da prvo razgovaramo nas dvojica. teška kao nedopečen hleb. duvanski promukao. suve. Jednom u sto godina dolazi carski serasker u Bosnu. koja je inačem pod kapom. i isto tako polagano opuštala. pozvan da bude mnogo više i bolje od onog što je sada. oberučke prihvatio kneževu desnu ruku. Omer je zahvalio knezu što je sa svojim ljudima na Zijevnu. dok mu je gornja polovina. ružno istanjen. To će biti od koristi po celu državu. Samo. Imam i ja svoje društvo. Pomenuo je sultanske namere i planove: da se najposle povede u delo Hatišerif od 1839. Zimonjić je sedeo bez reči i pokreta. Posle laskanja i slabo prikrivenih ponuda došle su pretnje.nije što protivno? On je u govoru zastajkivao malko. a ipak se po nečem osećala uspavana snaga udaraca kako bije iz te ruke koja je tolika da obe pašine jake ali mršave.. Zimonjić je ćutao. i jedino se izlapele begovske glave pouzdaju u svoje fermane i tapije. kome nikad nije ni bio posve blizak. koji je dvaput izlazio pred sultana.pozvali i moje društvo. i najposle progovorio. Tako se on. godine. i izgledale su na njoj malene. bio je i bojom i visinom tona bleđi i skromniji nego što se od tog snažnog tela i muškog lica moglo očekivati. Bez vidljiva otpora. Omera je izazivalo to ćutanje. A jedino budale to ne znaju i ne vide.. jedan od stubova toga novog reda. koja se nije videla ispod njega. Njegov glas. ali kad dođe. koji ne razumeju sadašnjost i ne vide šta se oko njih dešava ni kud svet ide. lako je treptao očima. kišu samo ne može puštati ni zaustavljati.. o vojnoj sili kojom raspolaže i kojoj se nikakav odmetnik odupreti ne može. O Alipaši Stočeviću govorio je kao o čoveku koji je bio i prošao a njegove ljude nazvao je rđama i izelicama. On je nekoliko puta sevnuo očima. odavao upravo onim čim je mislio da zavede i prevari drugog. njegovog oca popa Aćima. Pa . obletao je oko njega rečima i navaljivao kao na zatvoren grad. Samouveren i siguran u sebe. ali drugo sve može. koga je narod voleo i turske vlasti uvažavale. To je bila bela i čudno neotporn. Ako ti. ali ogromna. i koja ima tačno obrnuto dejstvo. knez Bogdan. knez i njegovi ljudi treba da se čuvaju Crnogoraca. nemirni i brzi na zlo. kao ogorele. u kome je takođe bilo oklevanja.) -Ovde. onda može sve i vezati i drešiti.. bar u ovom slučaju. čvrsto stisnuta usta i visoko čelo koje je bilo u donjoj polovini preplanulo. on nije mogao da oseti kako mu ispod izveštačenog govora i ponašanja izbija lažna nota koju može da primeti i oseti svak osim njega. samo je jednom lako prešao dlanom preko očijum kao da uklanja nevidljivu nit jesenje svile koja je naletela na njega. nepomičan. Zimonjić je još oklevao da sedne. pored mene! Ponovio je Omer svoj poziv i.veliki uspon u Carigradu udaljili od naroda. neočekivano. pa vidiš da nisam nikog pozvao. o važnoj ulozi i velikoj odgovornosti koju ljudi kao što je knez Bogdan sada imaju u svom narodu. o novom i boljem položaju hrišćana. i to na onim mestima gde je otprilike trebalo da dođe Omerovo ime ili njegove titule koje on zbog nečega nije hteo ili nije mogao da izgovori.. Knez se malo pomače na jeftinoj austrougarskoj fotelji prevučenoj zelenim plišem. i visoko popeti i nisko spustiti. I sve se svodilo na to da je on. u isto vreme i s visine i toplo.

a? I. poustajali su i prvaci. Ljudi koščati i krupni. ljuti se ali ne pokazuje svoju ljutnju. manji i manje snažni od kneza Bogdana. Poslednji u redu. Odgovor kratak. pogled mu susreće isti prizor. nikakav. a čim ih podigne. muška snaga? Zimonjić je prešao preko pitanja kao da mu je postavljeno na nepoznatom jeziku. malo oštro: . što je moglo ličiti i na beznačajan osmejak. gledajući jednako u njega. Samo je nekoliko puta trepnuo očima. ko će znati da li je to osmejak ili samo divljačka grimasa. kao da očekuju da im još nešto. ne kazuje ništa. ali i jači i viši od seraskera. glavno kaže.ni prošlost ne pamte. Sad su stajali poređani vojnički. a nekih važnijih ljudi tu baš i nema. imaš pravo! Zato si zdrav. rekao je na pašine hvale. -Ali imaš pravo. niti podstiče na dalji razgovor. gledajući mimo njih. Omer je pitao kakvo je stanje na granici sa Crnom Gorom. On je ustao. on je dolazio u dodir sa rajom i njenim predstavnicima i uvek je taj dodir izazivao u njemu neko mučno sažaljenje. zaista ne pušiš duvan? -Eto. i na uzdržljivo odobravanje i ni na šta. Već od samog početka. -Ah. Uostalom. kao kockar koji zna da samo novim i većim ulogom i smelijom igrom može izgubljeno da povrati. Pred njim stoji džinovski gatački knez. postepeno je menjao način govora. Obori oči zemlji. dozvao poslugu i naredio da dovedu Zimonjićeve drugove. a ukoliko je reč. I samo ih je jednom hladno i strogo vratio na pravac razgovora. a zagonetan i uverljivo uzdržljiv. Omer je za Turke oko Gacka i po istočnoj Hercegovini. Tako. mogao bi kazati njihova imena i nabrojati nedela. To treba da zna svaki koji sebi i svojoj porodici i svima svojima želi dobro. sa teškim srebrnim tokama na grudima. bio je prema njemu ljubazniji i prisniji nego što je hteo i nego što to ovaj seljački knez o svom položaju i svojoj važnosti zaslužuje. pa odjednom okrete na drugo. Naprotiv. zaćutao je i Omer. i kakvi su. mršav starac nakostrešenih brkova i isturene jabučice. Zimonjić je ćutao. Pa. ali bolje da mu u tom pomogne njegovo društvo. dobroćudan i učtiv naizgled. Zimonjić je ćutao. sa kapama u rukama. da takav čovek nema nikom da polaže račun ni o broju skinutih glava ni o sumama utrošenih dukata. ćutanje mu je bilo teže od razgovora koji nije bio lak. I teško onom ko to na vreme ne vidi! Serasker koji je sada izgledao zamoren i zlovoljan. -Ama. „rođački“. A služi te zdravlje. sam ne zašto. koji su glavni ljudi sa crnogorske strane. Ne znaju da takav čovek sve može. i jedan drugom upadali u reč. niti potvrđuje niti poriče ono što je rečeno. inače bi znali šta znači kad serasker stigne sa carskom vojskom. A u poslednjim rečenicama javljao se čak neki stran izgovor i naglasak. bar ne ovako i ne sada. stoji i smeška se osmejkom koji ne kazuje ništa. ne znaju. čak i nepitani. Omerpaša ih je slušao kao izdaleka. Pitao je kako su se tukli Alipašini ljudi. ah! A ja pušim i noću. Ali. onako. Omer odmah povisi glas lažno veselo i srdačno.. da li su to reči ili zadovoljno rzanje ogromnog zdravog tela? I sve to počinje pomalo da ga ljuti. Najposle. pomešano sa jakom odvratnošću. a Omer je prolazio pored njih. Oni su govorili. Granica je „ko granica“.) Slušao ih je s naporom. Omerpaša je ustao. ali tu ne može dugo da izdrži. ali opet neodređeno. To kneževo „jŕ“ više je neodređen zvuk nego reč. živeli i ostareli. (Svuda gde je umirivao bune. Ne znaju. Sve se završilo Omerpašinom svečanom zahvalom i pohvalom i hrabrenjem da na tom putu istraju. Naglo je menjao tok razgovora. Kakvi su sada? Ima li još siledžija? Na to je knez odgovorio nešto malo življe. Onaj „rađački“ ton bledeo je sve više. Došla su i posedala četvorica prvaka. kakvo im je bilo naoružanje. na svoju nesreću. Ima nekoliko takvih zlih ljudi. -Ja. koje ga je gonilo da skrati razgovor i prekine dodir. Bežeći od ćutanja. Videći da sa ovim čovekom nema razgovora.. on je sad pojačavao svoju ljubaznost. u Aziji kao i na Balkanu. ali se nisu razvijali ni pravo očima progledali. A to bi morali da znaju. kao što ni oskudne reči koje izgovara ne kazuju stvarno ništa određeno i ne obavezuju nikog ni na šta. samo jedno ne: ne može se pred sultanovo lice vratiti nesvršena posla. A razgovor je krenuo opet drugim pravcem.nisam navikao. evo i sada. A ovi ljudi koji govore jezikom njegovog detinjstva još su teži i neprijatniji i izgledaju mu kao niži stvorovi koji su se za muku rodili.

odobrava što kažeš. a ostaje pri onom što je namislio. Bilo je prilično jasno da će ovaj krupni gorštak ostati pri svom ćutanju ili pri rečima koje ne kazuju ništa više od ćutanja. Omer ga je prekinuo. ali sa tim se Omerpaša nije hteo ni mogao pomiriti. Za njih je spreman ručak u hanu. ali kako da ga se kloniš kad ostaneš ovako nasamo sa njim. da ga navede na prisniji. Jedan od tih momaka uneo je piće i meze. a pametan i vešt. Nisam ja neka tako krupna i važna glava. jednako se smejući. svi su njegovi gosti i u hanu gde su odseli mogu da poručuju šta god žele od jela i od pića. Zaustio je da kaže nešto. To zna sigurno. to je Omer sam. Starac je naglo oborio pogled. ali po jednom jesu: po mučnom osećanju iščekivanja i neizvesnosti. Dva čoveka. Omer. Preporučio im je da ostanu još koji dan i da razgledaju Sarajevo. ponovio da će stati na put svakom zulumu i ukinuti sva nepravedna davanja i namete. A za to vreme. Ne treba da se ustručavaju. Toga se ne treba bojati. Zlica i krvopija. gospodine. a kad je došao red na Zimonjića. Dvojica su bila u crnim poluevropskim modelima sa širokim pantalonama. Ili će ga otrovati? Ne. i kloni ga se koliko možeš. Opet je nastao razgovor oko Zimonjićeve umerenosti. i svemu izgledali knezu kao pelivani o kojima je slušao da postoji. nisu ličili jedan na drugog ni po čem. On u ovom trenutku i ne misli toliko na to koliko na svoju čudnu i nestrpljivu potrebu da ovog seljaka smekša i savije bar malo ka sebi. -Skinuću ja to sa vas. kao čovek koji se izmiče u želji da bolje vidi i da se razabere. I prvaci su najposle izišli.-Jeste. hitra i slatka na reči. i sa nekom vrstom dugačkih redengota zakopčanih bezbrojnim nizom dugmeta sve do pod grlo. to neće. Zna mu poreklo. išli su vrlo vešto natraške. i Zimonjićev domaćin. bez srca i obraza. osmehnuo se i položio ruku na njegove velike toke. ali koje nikad nije video. Pojavljivali su se i nestajali nečujno. Kad vidiš ovako čoveka suviše sigurna u sebe i u ono što kaže. Opasnost ovde. dosta mu je ovo što ovde već dva sata gleda i sluša. Šta može da uradi ovaj Omer sa njim? Ili će i dalje nastojati da ga laskanjem i mićenjem veže za svoju i tursku stvar? Ili će ga posle ručka predati zaptijama i zadržati u zatvoru? Toga je bivalo kod ranijih vezira. ali to nije mnogo hitno ni tako važno da bi zbog toga morao da se ovoliko udvara ovoj gromadi od čoveka. Rukovao se sa svima. Četiri razne vrste rakije i konjaka bile su u četiri kristalne flaše povezane spletom srebrne žice u jedan servis. Izlazeći. kao da hoće da vidi jesu li toke još na njemu. Čudan lični prkos nagonio ga je da ovu stvar tera do kraja. U svojim mislima sporog i tvrdog hoda Zimonjić je procenjivao izglede i mogućnosti ovog nametnutog mu sastanka udvoje. rekao mu je brzo i neočekivano: -Ti ćeš. Jeste da mu je stalo da pronađe nekog od prvaka na toj granici. -Kako. ni rakije ne piješ? -Ama. opet svež i nasmejan kao u početku audijencije. nespretno se okrećući i bacajući začuđene i brižne poglede put Zimonjića. Oživeo. koji je stajao upravo pred njim. po njegovom vlašću. ne može biti! Anasonliju da probaš? . seraskeru ne bi nikako sada išla u račun moja smrt i nema nikakve potrebe ni da me hapsi i progoni. ostati danas kod mene na ručku. Jedan je bio u živopisnom turskom kostimu. a Omer je povukao ruku i. u njegovoj kući i na njegovom prokletom hlebom? U zabuni i iščekivanju bio je. a i seraskerova naređenja bila su kratka i poluglasna. makar samo i lični razgovor. Taj je bio Crnac. koji su sada ostali lice u lice sami. on bi to i učinio. a što je glavno. koje su se sužavale pri dnu kao šalvare. Nečujno su ulazili i izlazili momci. Zimonjić je opet zabacio glavu i gornji deo tela lako unazad. ali još uvek su velike dacije i svakojaki tereti na nama. koga bi mogao pridobiti i u potrebi iskoristiti. koji ti nudi što mu ne tražiš. znaj da je kurva i bezdušnik. Ništa ne treba da brine. za glavu niži od njega. i lukav kao zmija. pokazujući rukom na svoje društvo. I da je ovo nešto krš i šuma. A i da ne zna. a još manje da me smakne. sve je onako kako si rekao. vojvodo. na svoj način. zna i krvave tragove koji su ostajali za njim kud god je prolazio po Tusrkoj Carevini. serasker je izdavao naređenja za ručak.

lakim pokretom čistunca. sa dva prozora. Na knezu je stajaće gatačko odelo od grubo valjanog sukna. Soba u koju su ušli bila je mnogo manja. u gustom nizu. Od pribora za jelo služio se samo kašikom. A jasno je samo toliko da to što prodire kroz tanke otvore između trepavica. I sav je taj čovek u svojoj glomaznosti i krutosti. Sporazumeli su se za lozovaču. pažljivo podizao brkove sa usana. sa strane. Često se brisao ubrusom. nisi tome vješt. a na druga polaganim i podrobnim iznošenjem svih narodnih potreba i nezgoda. oštar. i celom razgovoru daje izraz neke ljubazne nejasnosti. ono se zategne i razvedri i postane glatko i bezazleno kao u zdrava deteta. Serasker je opet postavljao pitanja. A što ga je više gledao. i kao da još nikako ne može sve na njemu dobro da sagleda i oceni. kao nasmejanim očima. kao da samo takav može biti i kao da na svetu ne postoje drugi ljudi sa drugim shvatanjima i drugačijim odelom i držanjem. ali ovo je stolačka lozovača. a Zimonjić pribrano i polako. rastresiti brkovi iza spuštenih gustih trepavica svetluca njegov pogled. Serasker se digao i poveo svoga gosta na ručak. Tada je Zimonjić nekim neverovatno sporim i dostojanstvenim prazničnim pokretima prihvatio napunjenu čašicu. zategnute kao da će popucati od neke mučne snage tih listova. (. izmenio se pri jelu. a zatim palcem leve ruke. ponovo otpočeo razgovor. kao kroz puškarnice. I opet je Zimonjioć odgovarao kao i ranije: na prva ćutanjem i lakim odmahivanjem („Jŕ. a njegova ivica. ali celom težinom svoga nasmejanog ćutanja. kao da su u ovom susretu pitanja već postala sporedna a pogled glavno. kao da baca iza sebe. to se više čudio telesnoj građi. Omer se digao ćutke. odelu i držanju svoga gosta. ali nije trajao dugo. Obazrivo je uzimao sasvim sitne zalogaje. Na sredini je bio na evropski način zastrt sto. a gost je krenuo za njim.) Omerpaša je tada žustro i poslovno ustao i. kad je došla kafa i Omer zapalio čibuk. vide žute metalne kopče. ali kad se bez vidljiva povoda. stojeći pored nepomičnog kneza. Jeli su ćutke. naročito uske srebrne toke na grudima i bele dokolenice od valjane vune. sve vidi. i tmulim glasom rekao nešto. Omer ga je posmatrao iskosa sjajnim. ono dobija izmučen. Posle kompota u kome je Zimonjić samo pokvasio svoju malu (u njegovoj ruci neverovatno malu) kašiku. Omer je mešao svoju mirisnu anasonliju koja je u vodi ostavljala mlečan trag. prirodan i slobodan. Mladolik i nabujao izgledao je ovaj četrdesetogodišnji knez. samo malo preplanulo. na kojima se.Zimonjić je odbijao. Ali u tom trenutku serasker je opet seo. . Tu je. vratio na stolić. čas o prilikama u Crnoj Gori. administraciji ili snabdevanju u Hercegovini. Zimonjić je našao opet svoj osmejak i zbunjeno se pomerao u mestu.. opasan i podmukao izraz. polako ih prinosio ustima i neprimetno žvakao. bez finijeg tkiva i svilenih gajtana. očigledno ne znajući da li da ustane i on. nije njegov pravi pogled koji se skriva iza spuštenih očnih kapaka i otud. neobično široko bez bora. Krupni čovek u teškom vunenom odelu. gledao ga je netremice i živo. koja je u njegovoj ruci izgledala malena poput ženskog naprstka. Kad miruje. Ručak se sastojao od mnogo raznih jela. neodređeno treperi između lake zbunjenosti i još neodređenog osmejka. pozlaćenim širitom. -Dobro. jer je sve brzo unošeno i iznošeno. sa rukama savijenim na prsima kao pokojnik. ovo možeš. Lice belo i čisto. nastavio još jačim glasom da govori. čas o agrarnim odnosima. Prešli su samo široki. postao lak i svečan. prineo je usnama i. porubljena je širokim. i to sasvim pored njeg. polutamni hodnik kojim su kao senke klizili momci u crnini i pribijali se leđima uza zid da propuste gospodu kao da je tesno. ni rečima ni pokretom. Omer žustro i rasejano. Crna i tvrda duga kosa i nepomični. pun neke napregnute pažnje i mačijeg opreza. pojedini delovi toga lica stanu da pomeraju i krše. koja se vidi na grudima. evropski nameštene. samo je džemadan od crvene čoje. nevđen. otpivši vrlo malo. Prešli su na veliki divan prekriven nekim belim krznom.. ali čudno sastavljeno od mnogih izlomljenih površina i jakih ispolina. To odelo daje mu svečan i krut izgled kipa. Opet je ušao jedan od onih momaka u crnom. Govorio mu je gotovo na uho. pod svojim srebrnim tokama. ko će to znati?“).

. I zato mi ne veruješ. Serasker je i dalje premerao sobu sporim koracima.vjera-uspeo je najzad da odgovori odsutno i mehanički. Na to bi mu Zimonjić svaki put učinio pokret rukom kao čovek koji se brani od takve pomisli. Tako su se merila i nosila ta dva čoveka od kojih jedan. Neka bude! Dobro! Ništa ti ne tražim i ništa te ne pitam. Pogled mu se otimao put prozora i vidika koji se tamo otvarao. još jednako sa rukama na grudima.) Sve je to trajalo koliko traje tren oka.. A u tom svetu sve je nepredviđeno. Ali jedno hoću: da mi vjeruješ. nastojeći lakim pokretom ruku i izrazom lica da razuveri seraskera. pribrao i osetio noge pod sobom. otkida s njega i daleko nosi žuto lišće koje ponekad blesne na suncu kao zlatne parice prosute sa visina. Sporo i neodlučno digao se i Zimonjić. pred njim je stajao Omerpaša. izazivački: -Ti meni ne veruješ i ne primaš moju riječ kao istinitu. i svake turske i bosanske stvarnosti. nastojeći da uvek bude licem okrenut seraskeru. u neki neslućen svet novih odnosa i mogućnosti. tanak i požuteo jablan. i mogao je da sabere svu snagu kako ne bi izgubio ispred očiju ko je i šta je gde se nalazi. sve podjednako moguće i podjednako opasno i varljivo. u jednom pa u drugom pravcu. -Ne. ali serasker se nije dao zaustaviti i nastavljao je sve življe i uzbuđenije: -Dobro! Neka bude kao da sve ono što je ovde rečeno nismo nikad govorili. a sasvim blizu vitka kamena munara i uz nju visok. želi sve što čovek može postati i biti. Zimonjić je njegove reči čuo sada kao prigušen dalek glas... serasker se zaustavio u hodu. ti ne znaš s kim govoriš. Bio je zaista zbunjen kao malo kad u svom ne lakom i nemirnom životu. na drugoj strani grada bele kuće i retki stakleni prozori. i stojeći pred svojim gostom.. a kad se poslednjim naporom oslobodio toga padanja. Bogdane. kao uzetim jezikom. Bogdane? -Jeste.-Ti meni ne veruješ. i glasno ga (valjda već po drugi put) pitao: -Je li vjera. -Slušaj. ni pomislili. kao da je odjednom izbačena iz sklopa vezirovog Konaka. S vremena na vreme Omer bi ponovio kao uvređeno i razočarano. nesigurno. Napolju je pod čistim nebom sve sjalo od neobično jakog popodnevnog sunca tople jeseni: u daljini. (. Zimonjić se izmicao gornjim delom tela i branio od takve pomisli. Zimonjić se polako pomerao u mestu. a od svega oko sebe video je samo dve žute ruke raširenih prsta na tamnoj bluzi generalske uniforme. ne. kao da ih broji. A onda je nestalo i toga. Videlo se kako jak vetar povija vršak toga jablana. nemoj misliti da sam iznutra ovo što izgledam spolja. Mala soba se stezala oko njega i sve se više punila zabunom i neprilikom zbog neočekivanog i neobičnog obrta koji uzima ovaj razgovor. a drugi neće ništa do samo da bude i ostane ono što je. Tu je opet ustao. sada opet na šarenom ćilimu seraskerove sobe. I pre nego što je knez mogao da nađe i izgovori reč. širokim pokretom položio obe ruke na grudi. zbog čega je tu i s kim govori. i što ga podiže u očima sveta. Omer.

Na svojim nepomičnim rukama hapšenik je najpre ugledao sunce. pričinja mu se da se lagano pomiču i odvajaju. ali sa dve železne postelje između kojih se jedva moglo proći i dve stolice od nebojene čamovine. očekivanje sve življe i kad je već izgledalo da je došlo do vrhunca i približilo se ostvarenju. Dugo je slušao šum u svojim ušima.. Omer je odvojio ruke od grudi. zanesen pogled se vrati u stvarnost: pred njim leže samo njegove poznate ruke. koje je pre tri meseca slobodan . Izgledalo mu je kao da to zujanje jača i raste. Tako se s vremena na vreme ponavlja ta bolna plima i oseka razdraženog sluha. naslušao se šta je sve bivalo i šta sve može biti. a u porodici koja je glavarska. Znao je dobro da se od čoveka može čovek svačem nadati.. nego njegov rumeni. Evo. Veliko afričko sunce. Posmatrao je žile. Izmerio je ćeliju uzduž i poreko. zagleda pažljivo visoki mali prozor i rešetke na njemu. krčag i praznu policu.. i ponovo otpočinje kratka iluzija. Pošto je njegova pažnja brzo i pohlepno pokupila i utrošila sve što je ova uboga ćelija pružala. znaj da pred tobom ne stoji Omerpaša nego Mićo Latas iz Janje Gore. A čudo se ne dešava. Kad se dugo zagledao u te ruke što miruju na kolenima počinje da zamišlja da su to nečije ruke i da se nada da će se one odvojiti i ispuniti prostor pred njegovim očima novim neviđenim i radosnim pokretima i rasterati samoću i čamotinju. vezane za njega i utamničene s njime. U igru su počela da ulaze i ostala čula.) Na ćeliji pred kojom su se zaustavili bio je broj 38. ali ovo je bilo isuviše neverovatno i neočekivano. i na mahove mu se pričinjalo kao da će se ono pretvoriti u određen zvuk. Kad se svrši ručak i kad iznesoše sudove. i zalupi bez reči vrata za mladićem koji ostade neko vreme nasred ćelije ne puštajući stvari iz ruku. jer ono ne dopire nikad u ovu ćeliju. bore. U tim mislima bilo je i straha i nade. i da može dočekati i videti i ono što je mislio da se nikad videti ne može. Pažnja je bivala sve napregnutija. I kad ne vjeruješ mojim riječima. odjednom bi onaj šum padao ponovo u jednolično beznadno zujanje koje ne kazuje ništa. Pogled mu je padao na ruke koje su počivale na kolenima. Ćelija je bila malena. nokte. otpoče posmatranje i trošenje samoga sebe. sad će se slobodno dići ruke drugog živog bića! Ali kad mašta dođe sasvim blizu ostvarenja. otpoče prvo popodne u samici. kao napola mrtav insekt. kratkim i naviklim pokretima. Stražar otvori. Ne sunce sâmo.prekrstio se. možda u ljudsku reč. skromnim. Zatim je seo i mislio o tom koga će mu ubaciti na drugu postelju. tada samo nemoćno makne prstima. Za četrdeset godina svoga života Zimonjić je video dosta čuda i od Turaka i od svojih.) Na sunčanoj strani Sunce (.-E onda. daleki. naročito one koje idu oko zglavkova kao dvostruki sitno pleteni lančići. skinuo živo teški fes sa modrom kićankom i bacio ga teatralno na beli divan.. osuđena unapred na beznadan pad. a zatim je sastavio tri prsta desne i . Praznina je otpočinjala istu igru sa vidom kao tišina sa sluhom. ali su sve završavale strahom. Do ručka je vreme prošlo dosta brzo. Pre svega oči. Gleda ih zaneseno. posredni odblesak. vjeruj ovom. (. Tamničke misli brzo uzleću.. bez rečim oborenih očiju.. razgledao oskudne predmete u njoj i komadić sivog zida koji se vidi kroz visok prozorak. A već idućegn trenutka pogled mu se ukoči i zamagli. Nada ludo raste. ali brzo i padaju.

Jedno isto svuda. diše. to je našao u dnu mračne i vlažne ćelije u kojoj je bio nevin zatvoren. on nije mogao da vidi. leti. sutradan u svitanje. ne raspe u nečujnu eksploziju kao sunčana zlatna prašina koja se gubi u suncu. neiscrpno. vasiono. uvek istu misao i istu melodiju. Spavao je tvrdo. čudio se bez bola i ogorčenja što je noć puna sunca i bogatstva. ime. Osećao je na mahove da mu u utrobi gori i sja celo sunce i da mu se dijafragma podiže i talasa kao plamen i da mu taj unutrašnji sjaj bije i suklja na oči. u zanosu. Ali to nije bilo ni potrebno. neznanim. neiscrpno i nepresušno . i tako snažno da je širio usta. drži u ravnoteži. svemoćno i jedino. Raširi malko prste. bijeno i ustrašeno. kad se ovakva blaga od saznanja kriju po jadnim ljudskim tamnicama! I šta nose u sebi svemirske maglice i komete koje proleću nebom. I od toga je ceo zvučao kao žica i osećao potrebu da peva. Sve je imao. nasmejanu grimasu čoveka koji je preplavljen i zaslepljem jarkom. šta ima u tvojim visinama. najveće čudo bilo je u tome da se ovo telo pod teretom velike iluzije i silnog zanosa. U tom trenutku nad njim se. To nije više bio veliki sjajni kolut koji ga je dopratio kroz gradske ulice do tamničkih vrata. Put Alije Đerzeleza (. gamiže. Tada je imao bolne i divne trenutke velikog nezadržljivog. sa ukusom vina i voća. Podiže lice prema prozoru. planine i polja. sja ili cvate. Sunce . u stvari postoji samo sunce. slobodnim i prostranim i za one modre nebeske opne. neizdržljivom sunčevom svetlošću. nepresušeno. samo je odbleska toga sunca. ubogo. to je bilo ovo nevidljivo a svagdašnje. sam ne zna da li glasno ili nečujno. sanjajući neprestano sjajno sunce i neke moćne. Da. sve je bilo blisko. od bojazni da se ne uguši ili da ne prsne.govorio je sam sebi kao pijan. A kad je. kao pevač. Eto. i same mrtve stvari.) . Brzo se svukao i legao u levu postelju. kao sama od sebe. misleći kako bi se te reči mogle pevati kao melodija. -Postoji samo sunce . žitkog smeha. nemirno i drhtavo strujanje koje je ispunjavalo i pokretalo svaki delić ne samo njegovog tela nego i svega oko njega. fantastične odevene ljude kako se suncu klanjaju. i što je glavno. Dolazilo je vreme spavanju.gledao kako se diže nad Sredozemnim morem.sunce. Nije ni primetio da je ćelija bila već mračna. prisno i mogućno. pokret.u isto vreme i tečnost i zvuk i dah. na nosnice. Mora i gradove. samo jedan od vidova njegovog postojanja. kao da je taj prozor nevidljivo sunce. koja se savijaju i škripe pod teretom bogate žetve. umesto kliktanja. i naslonjen na ogradu broda-peva. Sva bića i sve stvari postoje samo utoliko ukoliko u svojim ćelijicama nose rezerve sunčevog daha. u senci i vlazi. protivtežom drži da se. koliko-toliko i da može da savlada ovu neodoljivu potrebu za letom i kliktanjem. jer je ugledao sunce. bio probuđen oštrim i hladnim zvukom hapsanskih zvona. to što je on sada znao kao sunce i zvao suncem. a jutro sivo. Sve mu je izgledalo blago i dobro.. O. glas. kada ovo jadno ljudsko telo izgladnelo. bilo je ništa prema ovom jedva primetnom sjaju. na sve pore. i odmah su mu se reči pretvarale u pevanje i lice u zanesenu. ono je svest i misao. Ne. Govorio je sam sebi. a sve ovo što živi. Delila se voda po ćelijama. bez zračka i videla. A oko njih nepregledna stada i teška natovarena kola. Iz tog zanosa prenuše ga zveket ključeva i škljocanje brave. i da se nekom čudnom opet sunčanom. odjednom. može da razvije ovaj žar i ovoliki zanos radosti! U istinu. visoko na samom plafonu. hladno i sumračno svitanje. A sunce u njemu neprestaje da sja. Sunce je oblik i ravnoteža.. zapalila sijalica opletena žicom. Sad to zna jasno i bez dvoumljenja kao što nikad ništa do sada u životu nije znao. koji je navirao iz njega kao topljeno zlato. -Jedno je sunce. stalno u pokretu sa žarom vatre i svežinom vode.

Penjao se i otiskivao. za čitav boj viša od njihove kuće. bez zračka razumevanja u velikim očima. Đerzelez se nije nadao tako naglom zaokretu. smiješka na njegovom licu. i svako razumevanje za stvarnost koja rastavlja ljude jedne od drugih. i on ne vidje ništa do. On se osmijehnu. pridržavao rukama za travu i ogranke. da je ne poznaju. Tako je ležao potrbuške. jer je odmah do njih bila islahana. Ona je često povazdan plakala ne znajući kud će sa životom i sa svojom proklinjanom ljepotom. u svojoj velikoj nevinosti. pređe obronak ravnice i otisnu se niz visoku strmu obalu put potoka. odupirući se na ruke.. Nikad nije smjela izlaziti. Prisjeća se da je htio nekog da bije. pribra se i odluči u tupoj glavi da se izvuče iz potoka. ugledala bi za prozorom nacereno lice ludog Alije. Videći je onako mladu i punu kao grozd. Ona je klela samu sebe i grizla se i uzalud mučila. I svaki dan je bivala ljepša. On opade na koljena. Pod njim je u hrpi crnog gara bljesnula još gdjekad pokoja iskra. Noć je odmicala. Bilo mu je mučno. Svecem bi je vodili zorom na ranu misu u Latinluk. a ona bi je slušala. i kasna noć. Dešavalo se.. Djevojka ga ugleda na vrijeme.. htio je nekog da upita šta je ovo sa njim. Još je ostalo malko. Rijetko je silazila i u avliju. nesrećna zbog svoje ljepote o kojoj su pjevali dvije pjesme po svoj Bosni. Usiljava se da trči što bolje i bijaše je dobro pristigao. Podalje u polumraku. -Tako je stajao.A Đerzelez posrće. a onda se nasmija poluglasno i šireći ruke i gotovo poskakujući pođe prema njoj. a onda se okrenu: . potrebno je samo da ruku pruži! Jedan tren je gledao. ni s kim da se bije. on izgubi u tili čas svaki račun o vremenu i istinskim odnosima. i nikog nije bilo. kao što čini čovjek koji se žestoko udari.... odupirao se koljenima. veliku bijelu plohu avlijskih vrata za kojima je škripala brava i strugao mandal. Čulo se kako psi reže i glođu ostavljene kosti. Na kuću su im udarali zbog nje. idući sve više nalijevo gde je obala bila manje strma. Sa jednog bora pade šišarka i dokotrlja se do njega. i zbog čega to mora ona da se krije i stidi a njeni da žive u strahu. kad ona najednom okrijenu nalijevo i izgubi se na putu koji vodi između njiva. skopčavajući ječermu na grudima. trže staricu za rukav i uvuče je u avliju Đerzelezu se ukrstiše u očima gipki i veliki pokreti zrele djevojke . ni koga da pita. Nakon duga vremena i mnogo napora on se nađe na rubu ravnice na kojoj već davno nije bilo žive duše. U očima mu je još titrao sjaj. žuta i krezuba idiota. Isprva se dočekivao na noge. ali tu je bilo mračno. grdila i u čudu se pitala „u koga se umetnu“ da je rad nje grad lud i kuća nemirna. A kad god bi izišla. (. kad bi askeri ili sarajski momci vriskali i nakašljavali se ispod prozora i udarali na vrata. i sve je to činio kao u snu. a đaci te škole slabo hranjeni i mnogo bijeni mladići. loveći je pogledom po avliji. poslije burnih večeri. . blijedi od želje. Napipa vodu i stade da hladi ruke i čelo. pred samim nosom. sada već besmislenog. sate na prozorima. i tad umotanu u bošču kao Turkinju. da dokuči šta je to „bezobrazno i tursko“ na njoj što zaluđuje sve muškarce i rad čega se uspaljuju i mame oko njine kuće askeri i balije. on nije mogao ni načas da posumnja u svoje pravo.'vamo dođi! Nikako ne može da se sabere. . Pod rukama osijeti vlažno kamenje i glib. Osjeti ravno i tvrdo tlo pod nogama i tek tada iznemože potpuno.. raskoračen i zažmirivši malo na desno oko. rospijo. ali kako je obala bivala sve strmija. Tako je sjedio dugo.Ne gađaj se. dočeka se na ruke i osjeti nešto toplo i prhko pod sobom. provodili su. da bi je majka ni krivu ni dužnu. Zemko. (. on se nije mogao zaustaviti. težak i pijan.Vidiš!. ali bilo se naoblačilo. i odmah poče da se diže. izgubi ravnotežu i skotrlja se kao klada sve do u potok. onako krut.a onda tresak. U neko doba osijeti studen i neugodnu drhtavicu. za poslednjim Cigankama i lovi Zemku.) Kao uvijek kad bi ugledao žensku ljepotu. I u nesvijesnom čuđenju nekoliko puta ponovi tu riječ bez smisla i značenja.. kad se jednom zaletio. bio je izišao na mjesto gde je izgorio plast sijena. koji je bio sluga u toj školi. Bilo je tamno.) Ona se zvala Katinka i bila je kći Andrije Poljaša.

poznat ukoljica i ženskar. i zašto on sa svojom slavom i snagom ne može da ga pređe. a prelaze ga svi gori od njega? Svi. Jekaterina! Koliko sam ja svijeta obišao! . I odmah poče da ga raspasuje. to je ruka Jekaterine. ljut kao ris. nejasna.) Đerzelez ju je poznavao iz prijašnjih noći. dobro došao! . u silnoj i smiješnoj strasti. Pripio je lice uz tanko tkivo njenih dimija. nikad do kraja domišljena. malko prignuta. (. A pred njim je uvek Katinkina kuća zatvorenih vrata i nepomičnih pendžera. Počeše se kupiti i neke Sarajlije. Ona se iznenadi danjoj posjeti. a on reče mirno. tako jasna i vjerovatna i nepovratno istinita: da u toj kući već od nekidan nema djevojke s blijedim i mršavim licem a teškom kosom i bujnim velikim tjelom (on je još jednom ugleda cijelu). Dolazio je i mladi Bakarević.. .. neka. Gojna udovica.) (.. u polumračnoj halvedžinici. Ne moći do te vlahinje. s vrata: . da valja da se odreče i povuče.Neka. krvavi mu dođoše i baba i Arnautin. I opet gasne misao i ruši se neriješena i teška u njemu.ne može nikako da shvati ljude ni njihove najjednostavnije postupke. pa Derviš-beg sa Širokače.Ili da ovo nije varka! Da njega ne magarče? Kakva je ovo šala opet? I kakve su to žene do kojih se ne može kao ni do Boga? A istog časa je jasno osjećao da su to pretanki konci za njegove ruke i da . I ta ruka što je osjeća na sebi.. Sjeo je na kratko šiljte. Đerzelez ih je slušao. Samo Jekaterine! Jedino do Jekaterine se ide pravo! I još se jednom javi misao s kojom je sto puta zaspao. I Katinka.Koliko sam svijeta vidio. ne može ni zamisliti. voće koje zri u hladu. a za njim je ostajala bijela šutljiva kuća i mračna niska halvedžinica. i Avdica Krdžalija. ublažene i daleke. . zaplićući se i uzalud tražeći riječi.Mlječanka u krznu i somotu čije se tijelo. Ta stvar. Poslije je ležao položivši glavu na njen skut. riđ i podbuo od pića. Sa gorčinom i zapaljenim ustima i nekim bolnim nemirom u svakom mišiću. (. smijao se. dok mu je ona milovala suncem opaljenu šiju.Jekaterina.) . ustade. a ona ostade stojići. Tu. sitan.) Đerzelezu udari krv u glavu. a sad. nikad ne moći! I ne moći nikog ubiti i ništa razbiti! (Novi val krvi zapljusnu. drska i podmukla. okrenu se i kao slijep iziđe na ulicu. pa i sam pokatkad pričao. samo on. a mila životinja. Šta žene traže? Mala ruka ne prestaje da ga gladi. nepomičan. Ciganka Zemka. vješto i znalački niz kičmu. .govorila je ona namještajući mu pokorno jastuke. Nije se osvrtao. čekali bi da pukne top i vodili duge razgovore o ženama samo da zaborave žeđ i duhan. pred očima su mu kružili svijetli i crveni kolutovi nesrećne krvi i bezbrojne uspomene. vitko i plemenito.Ne. zbog posta... Govorio je kao u snu. Nijedne misli u glavi. samo se crven oblak jedan za drugim diže i rasplinjuje. i da ostaje sam sa svojim smiješnim gnjevom i suvišnom snagom.Otad zaređaše Đerzelezu popodnevi u halvedžinici. Kao da se steže i smrknu halvedžinica. cio svoj vijek pruža ruke kao u snu. Strasna a prevejana Jevrejka. uzbuni i prevrnu sve u njemu.po koji je to put već u životu!? . mrčav i žustar kao vatra. gdje je svaka stvar bila potamnjela i lepljiva od šećera i isparivanja. došao sam do tebe. Nadimao se od gnjeva. Išao je tup i ubijen. je li to ruka žene? . a uvredljiva i jadna misao: zašto je put do žene tako vijugav i tajan.

osim kiše koja je svu noć padala kao san i olakšanje. A s noći se proli težak pljusak. Mula Jusuf je preuzeo na sebe brigu da je to veče otpremi sa starim Avdagom i seizima u Sarajevo. kći trebinjskog kjatiba. Dani prolaze. poslati ocu u Trebinje. kad se pod planinskom tamom mrvi svijest i volja. bježi u kut. sva iskrivljena i otrcana od obilaženja po sobama. Otkako je kod kadije. Doveli su je u Višegrad. Govor joj se bio oduzeo. nego povazdan sjedi u maloj bašti opkoljenoj visokim zidovima. Dok ga na putu iz Goražda za Sokolac ne razbiše nadmoćni Turci i ne oteše mu djevojku. i neki sjedi kaluđeri grobna glasa i od duvana žutih brkova. Djevojku iz njegove kuće povedoše u alvat Sulejman-begova čardaka. Odlučeno je da se sutra zorom digne logor i krene. Tvrdičina kuća je bila puna svega. Nju je sa očeva čitluka oteo hajduk. pa se zatvori u kuću i prijeti da neće izlaziti dok se logor ne digne. tvrdoći i studeni. U sobama. ćilima. što zastrašuje i odbija i ne veseli nikog i ne služi nikom. koji je kao munja pao na njihov čardak. U ogromnoj zgradi živili su samo on i žena mu sa poslugom. Sutra stiže veći deo džebane. Kiša je tolikom snagom bila o zemlju. a dotle da je smjeste u čiju kuću u kojoj nema djece. krezuba i pljosnatih grudi. i odveo je u manastir Taru. vazduh zahladnje i sa šumom navriješe studene struje u kotlinu. Naljuti se i ogorči u mehćemi. a kadija uzalud čeka da paša pošalje po nju kao što je obećao.. Bio je miran u sanjivoj tišini u kojoj se slivaju i izmiruju svi dani i događaji. Oni logoruju. Najprije. To bogatstvo i tu čistoću je po cio dan branila i čuvala kadijina žena. Šume su u daljini kao nove.On sam nije više znao bi li to da joj se tuži ili da se hvali. svađe sa sluškinjama i prekomjerne štednje. A svuda i u svemu je bila ona. i prekinu se. kutija i sanduka. a odatle će je njegov prijatelj Munir-efendija. Tek potkraj druge nedelje sve se odjednom riješi. Nabijeni podrumi. zar da je pokrsti i uzme. i ljudi u medžilisu zaključiše da je prvom prilikom otpreme ocu. Nasta tutanj prodola. da se rasipala u paru koju je vjetar nosio na zamahe. Međutim. Pa seoske kuće. u petak veče. Munja se vezuje za munju. Silom je sklapao oči. koji otprema državnu poštu. Ali kako je potjera išla u stopu za njima. Bio je vlažan i ispran dan. U logoru se lupalo.. studena čistoća. pune dima i đubreta. ne raspoznavajući i ne shvatajući ništa. malo se umirila.) Kadija je očajan zbog troška i nerada. a po ostali deo džebane da se pošalju seizi i da ga vode ravno u Srebrnicu. gdje je vladala uvek zimna tišina. Tu je puno vlage i strasno spletenih vriježa. kao čovjek kom je dan samo kratak odmor i kome valja dalje putovati. Strašni Špaljo. Ne progovara. poklao sve a nju odvukao sa sobom vas od kože i srme. Za logorovanja (. koju su često menjali. Ostavljao bi je po koji dan skrivenu i odlazio i četovao. Tu je živila bjegunica. Pa ledeni manastiri što zaudaraju na svinjsku mast i tamjan. Htio je da produži taj čas bez misli i želje. džebana ne stiže. pa bi onda iznenada. u po dana ili noći. Produbili se vidici i izvedrile daljine. . studen i tvrd. stišćući ruke među koljena. Pa noćna bježanja. Čim je uvedu u sobu. hambari i štale. Dok ga opet strah i nestrpljivost ne istjeraju iz kuće. Špaljo Crnogorac. i prevladaše. on je bježao s njom od manastira i od jataka do jataka. da što bolje otpočine. Kuća mu je bila usred varoši. Ona se potpuno izgubila u tom strahu. Tako dopade kadiji. Gledala je ukočeno i tupo u svijet. dolazio i vukao je dalje. Ta visoka djevojka bijaše sasvim izbezumljena od strahovanja i nesreće. bilo je pretrpano od prostirke. i grane šibaju po očima. u bosanskim kućama tako česta. spremalo i pjevalo življe. ali ne plače. Paša pozva ponovo kadiju. vezova. Sve iščeznu i umuknu.

jasan. I još u topotu nogu im izmiješanom dahtanju čuo se taj zvuk njena tvrda i ogromna tijela. a dah mu se pretvara u šištavo kliktanje: . i sad kad se kretala izgledalo je da su svi oblici na njoj porasli i da se neprestano razlijevaju i rastu. Pokreti tih ruku. bijela i gola. Iz otvorenih usta su mu virila dva zuba. sasvim muklo vrisnu i poče da bježi po sobi. kad Mula Jusuf siđe u alvat da obiđe djevojku. kh. zvonak. A djevojka je stajala kao izvan sebe i puštala sve tupim.Stani. Podsjecaju mu se noge i drhti vidno mišić na lijevom obrazu. onda se strese i bijesno jurnu na djevojku. Ali se djevojka tada neočekivano izvi. Jakako! Ona zbaci bošču sa sebe i stajaše nad njim visoka i nepomična. bijeli i veliki a bez ikakve moći i svijesti. saviše i slomiše uzdrhtala mulu i on priđe sam da joj odriješi dimije. Ona je vriskala. Tako ostade časak. Iznenadi ga i zapanji stasom i oblikom. mnogo ljepša i krupnija u maloj niskoj sobi. i dočekivala ga je i odbijala kao bedem. a mula dopade i pomiješa se vas sa njom. sa kratkom rumeni.Valja da se skineš kćeri. Glas mu je podrhtavao. I ječermu! Bez toga ne može. U borbi i otimanju dotače joj se nehotice britvom golog ramena i iz kratke rane briznu krv. . Bila je u samoj košulji. Vas u ledu od glave do pete. Usta mu se krive i kupe u grč kao od malina. lice posivlje. Ona je sjedila u jednom kutu sva umotana u veliku bošču.I ovo 'ćeri. modre vjeđe se spustiše duboko. I još je duljio riječi i pokrete. sad na drugom ramenu. i opet preko očekivanja bijelo. Djevojka nekako bespomoćno i predano raširi ruke (izgledalo je kao da se razapinje) i skide ječermu. crn i tanak. da je izliječi i otpremi kući.I ječermu valja da skineš. sve! Otimala se jedva osjetno i nekim ukočenim. Mula se ukoči. teškim mirom koji bludniku vraćaše svijest i izazivaše želju da slast produži i pooštri. Nikad kraja! To je toplo a glatko kao led. Ali zato treba da skine sa sebe bošču. Djevojka se branila i padala i prelijetala sobu kao razvijena zastava. na njeg nije padala ni kosa ni sjenka. . preko tih bedara i bokova. a onda zalipta iz grla mlazom. gotovo metalan.Kh. Izobličen. Prvo obrijati. stani! Na desnoj strani joj se pocijepa košulja i ukaza se rame. mula je bjesnio. glava mu se zavali. nasrtao na nju i odskakivao od nje. sve treba. kh! I opet je obli krv. kako će on nad njom dovu da uči. Ona je jedan čas stajala kao da oklijeva. Tukla je o zidove i treskala o zaključana vrata. . pa je još više izgledao gojan i bijel. a mula je. . Djevojka se savi. pade i ispuni kut sobe. ali prigušeno i muklo (životinja koja nema glasa). Govorio joj je brzo. Vrat joj je sjao. . odmjerenim pokretima kao u snu.Valja da te obrijem. Tu ruka ima da putuje. da izazove otpor i pokret. smiješio se ukočeno. sve. mrseći neprestano besmislene riječi i vitlajući brijačem: . tvrda. Teško je disao.Bio je nagal suton iza svijetla dana. oblo i veliko.. Saruk mu se zavalio sasvim na tjeme. umiljato.. Sa niskog rafa on dohvati berbersku britvu. Stara Fatima je bila otišla.

da mu se ruke neprestano grče.I krštenog i nekrštenog: svijet je pun gada. Mustafi se mutno učini da to ima veze sa njegovom mišlju. kraja mu nema. Neko je mislio da to ćehajini ljudi hvataju zulumce. I sad su ovi Turci u kahvi govorili o ćehajinoj strogosti. drhtavo i mračno. Zagledaše se. Naši ginu a krštenog gada se nakotilo. Uzalud je nastojao da rastjera dva crna nemirna koluta kroz koje mu se mutno ukazivao vas sjaj dana i grad pod njim. Koga god uhvati pijana ili besposlena. Sve se ispuni strahom. što je prolazio ulicama kao kakav isposnik. bez ispita i istrage. Sjaha i uđe. pa onda ih najednom nestane. Sagleda lica oko sebe. Lutfibeg. bijaše se namnožilo besposlenjaka i pijanica. Jedan starc je govorio prekorno: . Tada ga videše kako je vas raskidan. s noževima stadoše naprijed. u kojojje ostala zjenica kao crna tačka u sredini. gdje su na širokoj i zelenoj meraji. neko da Turci gone ćehajina zaptiju. Sjede. Krv se viđala svuda. Ne usuđujući se da javno kažu šta misle. Sjatiše se prolaznici. umnožena i isprevrtana. Maši se sablje. ali su se s pogledom zajedno pomicali i crni koluti kroz koje je sve pred njim izgledalo splinuto. Zgužvan. Pređe rukom preko rosna lica. .) Osvanu na Gorici više Sarajeva. ali teško dovodi u vezu pojedine riječi. među njima u čuveni junaci i mejdandžije. pognut. on ga baci u žutu tabiju. ali sve mu se nameću i pletu. S velikim naporom se sabra: . Kad u Stambolu dodijaše žalbe. sultan posla ovog svog naročitog izaslanika s neograničenom vlašću. Kroz huk krvi u ušima sluša njihove razgovore. Sve je nebo bilo ozareno i tanki oblaci sasvim prožeti sjajem. bijaše neumoljiv. Nad gradom je ležala niska magla iz koje su stršili samo vrhovi munara. a dvojica mlađih. Pod njim je svaki čas posrtao konj raskrvavljenih cevanica i upalih bokova. I tišina je gluva. Ali on uhvati i udavi dvojicu sarajskih dućandžija. već sjedeli neki Turci i srkali kavu. Pomišlja na Sarajevo. Stariji uza zid. Svi skočiše. Raja se radovala. Razabirajući riječi.Valahi će nas preplaviti raja. Oni su govorili o progonima koje je počinio sultanov izaslanik. Taman kao ugljen u licu.. okretao se levo i desno. koji su po Sarajevu i ostaloj Bosni otimali. A on. koji su ga javno ogovarali. od ćehajinih pandura. nesigurno stupa kroz pomrčinu koja mu je na očima. kao jarboli potopljenih lađa. kroz mrak od krvi. i kad siđe u prvu mahalu zaustavi konja pred jednom kahvom. Prevrnu stupu u kojoj se kava tuca. Svi se okrenuše na taj glas. svirep i brz. pa ma na kojoj strani. promaši drugog. Nikad se nije osjetila tolika strogost vlasti.Mustafa Madžar (. da se opet za tren ukažu. u pijanstvu ili gnjevu. Jedva nekako iziđe iz zamršenih šljivika i plotova. Tek tada vidješe da su mu oči sasvim zalivene krvlju. a lijevi brk izgrizen i kraći. Na ulicama su se vićali leševi onih koji su poginuli braneći se. Turci za njim. Poslije mnogih i dugih ratova. a u njoj se čuje krv kako nasjeda bez prestanka i bije muklo u šiji. gdje su njegovi dželati Anadolci davili tvrdim jataganima sve redom. kaljav. prije nego što se iko mogao za njih zauzeti. Obori prvog. i oborenih tankih brkova. Nikad nije bilo lakše poginuti. Braneći se. umrljan travom i žut od ilovače. obnevidio. ili koga mu pokažu kao ubicu i otimača. Bilo je dana kada je udavljeno po šezdeset zlikovaca za jednu noć. kraj groblja i česme. Taj visoki čovjek. kul-ćehaja.. blijed. da mu je razdrljeni vrat nabrekao. u misli kavkaski gradovi i njihove munare. kao slijep potrča na ulicu. nazre kako se prema njemu okreću sva ta lica. Zastade među šljivicima. Pipao je slijepoočnice. ubijali i činili nasilja svake vrste. Turci počeše da mrmljaju na njegovu strogost. sasvim promukao i šištav kao šapat. ali. oni su samo žalili što pogiboše toliki Turci. i svi su učestvovali u njima s nekom krvoločnom zluradošću. Ne može da se sjeti gde je ni koji je dan. Na mahove mu se sasvim gubi vid. i učini mu se da se spremaju na navalu. U poslednje doba su bili navikli svakodnevno na takve gužve.

Svi se prozori okitiše glavama. a najgore im je što nemaju mosta na Žepi.Fataj. razočaranje i bol odvode misli u prošlost. Gonjenu i udaranu sa svih strana. voda ga odnese. ćelav. pogodi ga u slijepoočnicu i obori na mjestu. videći da gone polunaga čovjeka. ali da je i selo i sav taj kraj osiromašio. glad i svakojake bolesti. Zderaše s njeg džemadan. samo pokatkad. naglo i iznenada kao svi gorski potoci. (Bilo je neko zlo i hladno proleće koje nije nikako dalo letu da grane. i u isto vreme naredi da se vidi šta im je najpotrebnije od građevina. česma presahla. (Umrli su oboje još dok je on bio skroman pomoćnik nadzornika carskih štala. on se zaplete u vratnice.) A sa mesecom majem iziđe Jusuf iz zatočenja kao pobednik. Mnogo ruku ga hvata.Obnevideo. miran. mahnit je! . i on je dao da im se opervaze grobovi kamenom i podignu beli nadgrobni nišani. sjajan.Drži ga. baci se na njega komadom starog gvožđa. zamahnu sabljom i stade da trči niz strmu mahalu. pedesetak koraka poviše ušća. Setio se oca i majke. Bilo je prijatno. što iskusni i napaćeni ljudi čuvaju u sebi kao skrovito dobro. pa . a Mustafa im se istrže. Progonitelji su pristizali.Rsuz! . Jer. On odredi znatnu pomoć svima svojima. a gde niko ne poznaje i ne sluti naličje slave ni cenu po koju se uspeh stiče. Ali od onih zimskih meseci. koliko god ih još ima u Žepi. Krupna zvijezda preleće preko mračna i uska neba. kretnji i reči. i što im se. Još toga istog leta on je imao prilike da govori s ljudima koji su dolazili iz bosne. Svijetina je alakala za njim: . osta u košulji. misliti na daleko zemlju i raštrkano selo Žepu. Borba je trajala celu zimu i proleće. kad iz jedne kovačnice iziđe Ciganin i. Mnogi nisu ni znali zašto ga gone. Ono neizrecivo. tanke vratnice se najednom s praskom oboriše. Učas zgasnu i posljednja. vezir se setio svoga porekla i svoje zemlje. Puca i košulja. on nije podlijegao udarcima i trčao je mnogo brže od svih njih. a za njom se osuše sitnije. Pade mu saruk. Iz kapija su izlijetali sve novi i pridruživali im se. ništa ne videći pred sobom. Sa ćepenaka su ih dućandžije hrabrile i bacale se na njega nanulama i kantarskim jajima. ali rulja za njim je rasla. gde u svakoj kući ima priča o njegovoj slavi i uspehu u Carigradu. Most na Žepi Četvrte godine svoga vezirovanja posrnu veliki vezir Jusuf. još jednom mu se u ugašenoj svijesti malo razgali: Svijet je pun gada. da im je džamija oronula i pogorela. tako u nesreći. ili nabuja Žepa. I život se nastavi. Otima se bijesnom snagom i ne pušta sablje iz ruku. a jedini put za Višegrad ide preko Žepe. Kakav god most načine od brvana. nesvesno odražava u pogledu. Jer. Selo je na bregu kraj samog utoka Žepe u Drinu. Kako ih je bilo mnogo. jednoličan. Uplašeni psi su bježali uporedo s njim.) Setio se Bosne i sela Žepe. i kazivali su. Već se primicao zelenom groblju na Čekrklinci. Živeći zatočen. Bježao je. kad između života i smrti i između slave i propasti nije bilo razmaka ni koliko je oštrica noža. iz kog su ga odveli kad mu je bilo devet godina. ostade u pobedniku veziru nešto stišano i zamišljeno. Kokoši su prhale i kreštale. u osami i nemilosti. Sva gomila za njim. Odasvud! Iako sasvim izvan sebe. oskudica. i kao žrtva jedne opasne intrige pade iznenada u nemilost. Obori zaptiju koji mu se bio ispriječio. To je bilo posljednje što je osjetio. ne daj! Neki prolaznici uzalud pokušaše da ga uhvate. Posle buna i ratova bejahu naišli nered. go do pasa i rutav.Ubi čoj'ka! . Mrak i tvrdo. rpa se zaljulja i popada. Raspitivao je. i u isti čas sklopiše ga i Turci iz kahve i oni sa ulice. Tvrdo. Javiše mu da ima još četiri kuće Šetkića i da su ponajimućniji u selu.

Tako svratiše reku. Kopali su dok nisu našli široku i duboku žilu kamena. Od tada je rastao svakog dana. tucka. ali nije hteo da stanuje ni u Višegradu ni u kojoj od hrišćanskih kuća ponad Žepe. nije nikad kupovao. Kad. Niko ne zna šta mu je. sve do Žepe. sveden na jedan luk od stene do stene. Odatle se spustio niz Drinu. a rumen i mladolik u licu. Svet nije mogao da se načudi neobičnom poslu. lebdeći nad ponorom. parče modre Drine. ali je pleter bio isprovaljivan. koji je bio jedriji i belji od onog kojim je zidan višegradski most. pred proleće. Hercegovci i Dalmatinci. Zidari odoše kućama. među prstima mrvi i na jeziku kuša malter iz sastavaka i kako premerava koracima okna. obilazi veliki kameni most. a neimar je zimovao u svojoj brvnari. I u isto vreme odluči da im podigne most. saginjao se nad njima i merio im svaki čas rad žutim limenim trougaonikom i olovnim viskom na zelenom koncu. kolje počupano. stade led pucati. Među radnicima i u narodu pođe šapat da Žepa ne da mosta na se. Najpre pobiše ukoso preko Žepe teške borove grede. voda je bila već splasna. Na uzvisini. i odredio mesto gde će biti skela za prevoz kamena. Ali uto padoše prvi mrazevi i rad se obustavi. Stigli su još za snega u Višegrad. Vezir dade šest ćilima za džamiju i novaca koliko treba da se pred džamijom podigne česma sa tri lule. Pokatkad i noću. još dublje. Već su bili s jedne i s druge strane prosekli kamenitu i strmu obalu. i začas se zamuti i nabuja Žepa. sastavili u luk i ostavili tako za jedan trenutak.onaj vezirov čovek i jedan višegradski kjatib su mu bili tumači . Podigoše im drvenjare. tek on biva sve nepristupačniji i zaboravlja i napušta već otpočete radove i u samom Carigradu. i jedna polovina korita ostade suva. Sam je sebi kuvao. Dugo nisu oči mogle da se priviknu na taj luk . kažu. Tek kad sve bi spremljeno i gotovo. Izgledalo je kao da su obe obale izbacile jedna prema drugoj po zapenjen mlaz vode. pred kojima su klesali kamen.podrije i otplavi grede. Ali već treći dan naredi neimar da se pobija novo kolje. prolomi se jednog dana. Izveo je argate i otkopao majdan. pa da se polome i stoka i ljudi. pa između njih dva reda kolja. pa zajazi i zaustavi Žepu kod ušća. Veselo oboriše radnici skele. pognut i sed. A zimi se opet uhvati poledica po brvnima. Zatim je nekoliko dana odlazio u Banju. zabrinu. svet koji je prelazio Žepu preko brvana. Uto se iz Carigrada vratio onaj činovnik sa vezirovim odobrenjem i prvom trećinom potrebnog novca. vitak i beo. Kupovao je od seljaka jaja. i ti se mlazevi sudarili. A mesa. malo poviše gradnje. Ko bi im tu most podigao. Povazdan je nešto tesao. ili nadođe Drina. oblak. beli od kamene prašine kao vodeničari. I opet je iz dubine odjekivalo kamenito rečno korito od maljeva i radničke vike i udaraca u ritmu. Nasta zlovolja među radnicima i u narodu mrmljanje da od mosta neće biti ništa. Ispod luka se videlo. povazdan pognut nad svojim planovima i računima. A kad sutradan osvanu dan. U Carigradu je tada živeo jedan Italijan. iz koje nije gotovo nikud izlazio. i da se isprave i poravnaju preostale grede. luk i suvo voće. grede iskrivljene. stigoše klesari i zidari.i u njoj je stanovao. a duboko pod njim je grgoljila zapenjena i ukroćena Žepa. primeti prvi put kako se s obe strane reke pomalja beo gladak zid od tesana kamena. obilazio skele i nasipe. kajmak. u dnu vidika. i dovučen kamen iz Banje. i gradnja se nastavi. i ona naraste i digne most kao da ga nije ni bilo. sagradi brvnaru . gde je bio majdan sedre iz kojeg je vađen kamen za višegradski most. sa lučem u ruci. prepletoše prućem i nabiše ilovačom kao šanac. koji je gradio nekoliko mostova u okolini Carigrada i po njima se pročuo. da li je bolest ili su neke brige. Upravo kad su dovršili taj rad. on je svaki čas. Još pre Đurđevdana vratiše se zidari i rad otpoče ponovo. crtao. Otpoče rad. koji je bio posve zasut zemljom i obrastao šipragom i borićima. i iz toga spleta od greda i dasaka pojavi se most. Na petnaest dana pred Mitrovdan. Nije ni naličilo na most ono što se radilo. u onom uglu što ga čine Drina i Žepa. učinio bi im najveće dobro. kad ponestade novca. Tada se jedan od one dvojice vezirovih ljudi vratio u Carigrad s računom i planovima. Na svašta se moglo pomisliti pre negoli na tako čudesnu građevinu u rastrganu i pustu kraju. Tu istu noć provali već gotov nasip po sredini. neimar. Ali posle nekoliko dana stiže vezirov čovek sa zaostalim delom novca. Njega najmi vezirov haznadar i posla sa dvojicom dvorskih ljudi u Bosnu. Samo je radnju priglédao često. Neki koji su dolazili iz Carigrada pričali su kako se govori da se vezir promenio. opleten sa svih strana skelama kao paučinom. A tačno u pô leta bi posao dovršen. Neimar ostade da čeka. ispitivao vrste sedre ili osmatrao tok i pravac Žepe. negde u planini. na zimovanje. Nekoliko dana uzastopce su gledali začuđeni Višegrađani neimara kako. A neimar je obilazio oko njih.

Bio je u najlepšim godinama kad se zna i oseća puna vrednost života. povezao i natovario svoje sanduke sa spravama i hartijama. i koga je vezir s vremena na vreme darivao i pomagao. istinski rob božji. odljuma na onom konju: ama da se jednom obazrije jal na nas jal na ćupriju! Jok. Iz Višegrada i Rogatice su dolazili varošani i divili mu se. U prvo vreme. a obrve mu se nakostriješile. neimar je isplatio radnike. Čuo je. koji je bio iz Bosne rodom. Upravo kad je to naređivao . posle povratka na vlast. Već idućeg dana. Ono zimus dok se nije radilo. dve godine od njegova pada i zatočenja. pođe u Stambul i prevezosmo ga na skeli. pomodrile od studeni. pa piše. ljudi moji. bogzna po koji put. pa mu ja ne otiđi po desetak-petnaest dana.odgovarali su im Žepljani i udarali dlanom po kamenoj ogradi.smišljenih i tankih linija. a kad bi gotov. i sve se više čude i ne mogu da nažale što ga nisu bolje i pažljivije zagledali dok je još prolazio višegradskim sokacima. koji mu je na svom konju dogonio stvari iz Višegrada i jedini zalazio u njegovu brvnaru. Selim. raširenih ruku. Posle dužeg razmišljanja. most. koja je bila prava i oštrih bridova. Još dok su prvi putnici. na većem je pisalo: Jusuf Ibrahim. odredi vezir da se od preostala tri dela jedan isplati bolnici. Jusufova Ispod toga bio je vezirov pečat u ovalu. A dućandžije ga sve više ispituju o neimaru i njegovom životu. razbole se od kuge. sve što zna o strancu. stiže u grad. prelazili preko mosta. Iz okolnih sela povrve svet da vidi most. I. i kad bi dva konaka do Carigrada. A kad dođem. A sutradan u isto doba izdahnu na rukama jednog fratra. i i Plemenita jedna krasni dika Veština drugoj. . U groznici. Neimar je bio primio samo četvrti deo svoje plate. urezati natpis da se zna kad je zidana i ko je podiže. on i sad nudi veziru svoje usluge i moli da ga udostoji da primi hronogram koji mu šalje i koji je s velikim trudom sastavio.donesoše mu molbu jednog mladog a učenog carigradskog mualima. ni testamenta ni kakvih naslednika. jedva se držeći na konju. Kao uvek. koliko se namuči. Vezir je sedeo dugo nad tom molbom. izvestiše vezira o neimarovoj smrti i predadoše mu preostale račune i nacrte mosta. on nije primećivao kakve promene na sebi. Ciganin. Iza sebe nije ostavio ni duga ni gotovine. Sve tako. Ono nikad nisam vidio. Ja otovarim. a na manjem vezirova deviza: U ćutanju je sigurnost. a on gleda u mene onim zelenim očima. pa piše nešto. Prošle su. eto godinu i po.bilo je mirno jutro potkraj leta . A nit govori nit romori. pa struže. pun kukrikovine i pavite. ujutro.Asli i nije on čovek k'o što su drugi ljudi. kao na svaku javnu građevinu. koji izgleda kao da je u letu samo zapeo za taj oštri mrki krš. za most koji je vezir podigao u Bosni i nada se da će i na tu. pritiskujući jednim dlanom natpis u stihovima. sedi po dućanima i priča. zastajkujući od čuđenja. U studenoj brvnari on sjedi sa kapom od međedine na glavi. pisao vrlo glatke stihove. Tek tada pođe po varoši i po selima govor o njemu. a druga dva daju u zadužbinu za sirotinjski hleb i čorbu. samo mu ruke vire. a ono sve neraspremljeno k'o što sam i ostavio. Odmah svrati u bolnicu italijanskih franjevaca. umotan do pod pazuha. a drugim neimarove račune i nacrt mosta. bi reko proždrijeće te. i da će prvom prilikom nastaviti let i iščeznuti. U poslednje vreme on je sve duže razmišljao nad molbama i spisima. A neimar je dotle putovao.Valja rodit vezira! . kaže. a on jednako struče ono kamenje. . kao da je od sira rezana a ne u kamen sečena. i zajedno sa onim vezirovim ljudima krenuo put Carigrada. žaleći što je u toj vrleti i divljini a ne u njihovoj kasabi. podeljen na dva nejednaka polja. Na priloženoj tvrđoj hartiji bio je fino ispisan hronogram sa crvenim i zlatnim inicijalom: Kad Dobra Uprava Pružiše ruku Nastade ovaj Radost podanika Na oba sveta. još letos. .

Kraj zatvorene peći stajao je stari Ilija ekmeščija. Odmah se sporazumeše. Odnekud se ustali u njemu ova misao: svako ljudsko delo i svaka reč mogu da donesu zlo. Vređali su ga izvesni predmeti koje pre nije ni primećivao. Oprezno su jahali po poledici koja se kravila. Mara milosnica (.umesto da zaboravlja . prijatan i čudan je bio dodir toplog klesanog kamena. niko ga neće poznati. Tako ostade most bez imena i znaka. vidi. a sa Drine je dolazio hladan vetar. tamo u Bosni. Sunce je bleštalo po sitnoj zelenoj ćeramidi na kiosku u vrtu. a iz noćnih snova je. zalutala i uhvaćena u kršu i divljini. kao neodređen užas. a onda podiže ponovo ruku i jednim snažnim potezom izbrisa i nju. prelazila u javu. Sve poče da prima sa prikrivenim ali dubokim nepoverenjem. jer ga je u mislima vezivao s nekom studenom pustoši i osamom. Postade osetljiviji za stvari oko sebe. Zastade samo malo. meka i ne škripi pod rukom. Naredio je da se digne sav somot iz palate i zameni svetlom čohom koja je glatka. Omrznu sedef. I koliko takvih pokrajina ima na ovom božjem svetu? Koliko divljih reka bez mosta i gaza? Koliko mesta bez pitke vode. I ovoga jutra vezir je bio umoran i neispavan. štur. Sve pokućstvo i oružje u kom je bilo sedefa odstranjeno je iz njegovih soba. Kad se naslonio leđima na kamen.. Pobednik vezir oseti strah od života. on nije imao moći da spreči snove. nužde. pognut. Gledan sa strane. ali prohladne noći. prvi je koji je došao na misao da mu ispita i sazna postanak. Ostade samo deviza: U ćutanju je sigurnost.u sećanju sve češće javljala pomisao na tamnicu. a kiše sapraše tragove klesarskog rada. njemu se . iščeznu posve. Ali što je više odmicalo vreme. i prebacivao preko sebe ljude i stoku. Malo pomalo. Bili su vreli letnji dani. očni kapci su mu bili tešli a lice kao sleđeno u svežini jutra. koju ni sama svetlost islama nije mogla nego samo delimično da obasja. U snu poče da mu se javlja tamnica. kad čovek počne da s više interesa posmatra senku koju stvari bacaju nego stvari same. i umoran. svet raznese i voda otplavi polomljeno kolje i parčad skela i preostalu građu. Mislio je na stranca neimara koji je umro. naiđe paša s pratnjom kroz čaršiju. To je zlo rovalo kidalo u njemu. Od dodira sedefa i od samog pogleda na nj trnuli su mu zubi i prolazila jeza uz kožu. Ako je i uspevao ponekad da rastera misli. siromašan. ali miran i sabran. ljudi i ne slute koliko ima moćnih i velikih koji tako ćutke i nevidljivo. Onaj koji ovo priča. seo pored kamenite ograde na mostu. Čovek je bio znojan. Tako je i ne sluteći ulazio u ono stanje koje je prva faza umiranja. Mislio je na daleku brdovitu i mračnu zemlju Bosnu (oduvek mu je u pomisli na Bosnu bilo nečeg mračnog!). On je. pa onda precrta i prvi deo pečata sa svojim imenom.pobedio je sve protivnike i bio moćniji nego ikad pre. ljudi će kazati prosto: smrt. pa i kad to zlo dovrši svoj rad i izbije na površinu. onaj krug razrovane zemlje i razbacanih predmeta koji okružuju svaku novu gradnju. rekne ili pomisli. Vezir obori pogled na mualimov natpis u stihovima. njegov beo i smelo izvijen luk je izgledao uvek izdvojen i sam. i u kojoj je život.. polako podiže ruku i precrta dvaput ceo natpis. Ali predeo nije mogao da se priljubi uz most. Jer. a nije mogao ni pomisliti da ga kome ispovedi i poveri. blještao na suncu i sjao na mesečini. Bio je pazarni dan i kod Garića ekmeščinice zakrčiše im put neki seljački konji. oseti da je još topao od dnevne žege. dubinom skorašnjeg pada mogao jer da meri visinu svoje moći. opor. To je bilo jednog večera kad se vraćao iz planine. i na sirotinju koja će jesti njegovu zaradu. umiru u sebi. natovareni drvima. a brzo. i iznenađivao putnika kao neobična misao. iz kojih su neprestano . vraćajući se s vježbališta. i džamija bez ukrasa i lepote? U mislima mu se otvarao svet.) Drugog dana pred podne. i trovala mu dane. Dok su se uplašeni seljaci ustrčali oko upornih konja. pun svakojakih potreba. ni most uz predeo. Stajao je neko vreme nad njom. s upaljenim prestarelim očima. I ta mogućnost poče da veje iz svake stvari koju čuje. Tada je odlučio da mu napiše istoriju. i straha pod raznim oblicima. paša baci pogled u pekarnicu. bez ikakve više uljuđenosti i pitomosti.

koja se retko viđa kod žena iz ovih krajeva. Prvih dana se bavio samo njom. usamljena. i tek kad on poslije prvih noći. upućena potpuno na njega. Ovo joj je pravo vreme. krijepio i veselio. kratku i rumenu.Turčin. Klečeći i odupirući se jednom rukom. Bilo joj je nepunih šesnaest godina. koja je posluživala. kao nikad. Zavolje naročito miris njegove kože. s nekom tužnom usrdnošću. to je da i oni djelovi kože koji nisu u stalnom dodiru sa vazduhom i svjetlom. Paša se nije prevario. Što je na njoj bilo neobično. kao resasta trava u šumskoj mračnoj vodi. poče da iščezava. pritjerana uz liticu. koji je bio miran i slabouman mladić i kome je on i otvorio ovu pekarnicu. Ali s vremenom poče da se privikava. ni lice sa onim strašnim lišajem na njegovom obrazu i s mrkim oborenim brkovima. drhti a zjenice joj zapadaju. kao obično kod plavih žena. nego joj je sve tjelo imalo tu svijetlu a zaruđelu boju koja se mijenjala samo sa sjenkom u udubinama ili sa nejednakim i plahovitim strujanjem krvi. radeći one svakojake sitne poslove koji su nevidljivi. Stanovala je nedaleko od pašine kuće. Tada bi se po nekoliko puta budila s jasnom svijesti . Paša je oživeo.. Djevojka nema nikog do oca. pojavi se. kad su je tek doveli iz Travnika. koja joj je bila neki rod i živila s dvoje unučadi u velikoj sirotinji. Da ju je doveo prije ne bi valjalo. Nikad nije mogla da potpuno bez straha gleda u njegove neobično mirne oči. Ipak se polako približavala Sari. Nikad nije išla i niko joj nije dolazio osim Hamše Ciganke. i udisala ga je satima. ekmeščinica je bila pusta. koje su se polagano kretale. Cio dan provodila je u dvije polumračne sobe. Imala je sasvim svjetlu. i pomagala u svemu. Nije mogla da spava. Zadržao se trećeg dana popodne dok mu ne javiše da će stvar moći urediti. koja je bila ćutljiva i dobra i opremala je. ona ih je primala ukočenmo. I lice i ruke su joj bile obrasli. protivrječnim zakonima muškog srca. koje su samo na suncu mogle da se vide. i oborene glave polazila za njim u pašin konak. Paša ostavi nešto novaca i preporuči stvar svome starom poznaniku Teskeredžiću. To je bila ta vrsta ženska koju je on uvek tražio i naročito cjenio. Mučila se samo još noću kad bi je. dovedoše mu djevojku u Sarajevo. Fizički bol ovlada potpuno njome. A krajem marta. Ustrčaše se podoficiri i zaptije. i kad je uminuo bol i prvi strah. u nje nisu jednolično bijeli i otužni. i stidila dana i svijeta. kao što se često dešavalo slao da sama spava. i tada bivala još zagasitija. a na njemu je kunjao bjel mačak nagorjele dlake. Majka joj je bila čuvena Jelka zvana Hafizadićka. koji su uvek bili malko vlažni i lagano treptali pri govoru. Pokatkad mu se činila kao zvijerka koja. Ali dah koji je njegovo tjelo širilo od sebe sve ju je više privlačio. Ona se bojala paše. a i u snu se osjećala prokletom. .kapale suze na velike brkove. sklopljenih očiju i s glavom na njegovim grudima ili njegovom dlanu. da je muči nejasna ali mračna i teška misao o grijehu i sramoti. jer ju je stari Mustaj-beg Hafizadić držao nekoliko godina kod sebe pa je onda udao za svoga Garića. i zagleda joj se u široko djetinje lice i vedre oči. ugašena porculanskog sjaja. A to je pojačavalo ljubavnu strast i. Imala je velike oči golubinje boje. kao maškom sitnim svijetlim maljama. Naredi da mu se traži i dovede ta djevojka. čini mu se. Prvih dana. ona nije mogla nikako sebi da dođe. ona je pružala drugu za nekom tepsijom u dnu. bila je kći mu Mara. jednog pazarnog dana. Bila mu je prijatna i misao da i sad.o tom šta je ona i ko je ona sada. i sa ustima punim plača zatiskivala lice između dušeka i jastuka i grcala: . tešku i tvrdu kosu. Na prostranom ćepenku. i baba-Anuše s Bistrika. koja ga je jedino još privlačila. Kad je popodne opet projahao tuda. ona podiže glavu i paša je viđe onako izpruženu i poleglu po ćepenku.kakva samo može u mraku da se javi . detinjski zbunjeno.. gadila one Sare Jevrejke. ćepenak napola presavijen. Kad ču viku vojnika i topot seljačkih konja. već bi precvala. a koji ženama tako lako ispune dan. može po jednoj ispruženoj ruci da pozna vrstu žene i njenu pravu vrednost. Imala je posve djetinjsku ruku. ustrašena. u zasebnoj kućici koju joj je on najmio i namjestio. a tri-četiri mjeseca docnije. Teže se privikavala na pašu i njegova milovanja. Bila je odvojena od svojih. Pred veče bi dolazio po nju pašin momak i ona bi se umotala i pobulila sve do očiju. među hljebovima i tepsijama sa pitama ili mesom. izazvalo u njemu želju da dariva i usrećuje i štiti.

Šta ti činim? I može tako satima da čeka snužden kao da je i njemu samome teško što mora tu da sedi. a ona bi ga dočekivala previjenih ruku na grudima. To Kosaru dovodi do besnila. koje stid i razum ne sprečava. da joj budu kao dvorkinje. Malo-pomalo. To se između njih dvoje zvalo „sjesti u kutiju“. oko Anikine kuće se stvaro logor. i ona počinje strašnu svađu. za vratima. Sara bi donosila hladnu vodu. Ali bi sutra popodne opet dočekivala pašu s jednolično rumenim licem. crvena i krupna poluseljanka sastavljenih obrva. kao kroza san. izlaze. dočekuju goste i odlaze s njima u sobu. ne govori ništa i.ponavlja on tužno. a ne zemnog srama i propasti. a iz pokrajnje sobe bi se vratila Mara. kao danju. Od tog vremena pa za godinu ipo dana. i izvan njega. malo znojan i zarumenjen. Pošto bi se oprao i rashladio. U neko doba digne se i ode gotovo bez pozdrava. sede u avliji ili u kući. Tane kujundžija. Otvorila je kuću muškarcima. a djevojka iznosila čizme.U tami bi misao koja ju je mučila uzimala oblik vječite kazne i paklenih muka. Otada pa do ilindanskog vašara. mršav. dao bi da se otvore vrata i svi prozori. . Tako bi sjedeo na promaji dok Sara ne bi unjela bocu mastike i sahan sa maslinama i sitno narezanim komadićima hljeba. On bi se tada raskopčavao. Sedi tako na nekom sanduku. čekajući da vidi Aniku. ali Tane samo odmahuje rukom i odgovara tek pokatkad.. sa bezbojnim uvek raširenim očima u izmoždenom licu. Jelenku i Savetu. i sa bezglasnim smješkom koji je sav od bjelih zuba i sjajnih očiju. on sedne ma gde u avliji i bojažljivo se smeška na Jelenku koja ga tera: . Kod kuće ga grdi žena mu Kosara. žarila je i palila ne samo po kasabi nego po celom kadiluku višegradskom. . a sutra dan opet doće. spremna. Bog sam zna ko sve nije noću dolazio. ruglo svjetsko? Mogao si i ostati kod njih. i danju dolaze.. mogao sam ostati . neka me. (. i spušatala mu se u krilo. Kad ga isteraju iz kuhinje.Jesi li opet sjedio kod rospija. Mnogo se od toga poboravilo. Poslije toga bi momak Salih donio nargilu na kojoj je u raspaljenoj tumbečiji tinjala žeravka. ona je smišljala zlo i nesreću kao što drugi svet misli o kući. o deci i hlebu.) Taj Đurđevdan ostao je u sećanju sveta kao dan kada se Anika objavila.. bio je jedan od najbeznadnijih i najrevnosnijih posetilaca. bôna. mladići. On bi dolazio s vježbe ili s jahanja. ona je potpuno razvila barjak. stranci čak iz Čajniča i Foče. ali tada se tek uvidelo šta može da počini žena otpadnica.Ih. Poneki. a mnogo je muka ostala neviđena i nekazana. samo gleda Jelenku i Savetu. plivale dvije trešnje. na bistroj vodi..) Anikina vremena (. a vidi se da je mislima odsutan. I Sara i momak bi iščezli. a u kristalnoj boci. i pogledajući s vremena na vreme u Anikine prozore. nabavila neke dve seoske skitnice.Eh. . ako ih puste ili prosto lunjaju sokakom s rukama u džepovima. ženjeni ljudi. dečaci. sa izgledom na cjelo Sarajevo i na trebevićku kosu. ovde. starci. A one prolaze pored njega kao da ne postoji. Tako je bivalo svako predveče.

zavist. A noć je pritiskivala. osluškujući glas iz podruma. Najpre se išlo kradom. oko te kuće i na toj raskrsnici kupilo se sve što ne valja i što nije kako bog zapovjeda. Oni koji su odbijani. nego su čekali da padne mrak i dolazili tada redovno. otišao kući. kao onaj Nazif. Taj krug muškaraca oko Anikine kuće naglo se širio i zahvato sve više ne samo slabih i poročnih nego i zdravih i pametnih ljudi. muški prkos i sujeta počeše da vrše svoje. Ljutilo je ludakovo uporstvo i slala je Savetu i Jelenku da ga gone. Samo sutradan osvane čitava hrpa izdeljana drveta i ispušenih cigareta na mestu gde je sedeo.Bilo je i sasvim ludih.vikala je ozgo Anika smešeći se. Ona je slušala priče o njegovoj svireposti. zaboravljeni i potonuli život. i nisu davale ključa ni pomoći. mirna budala. nego su se kao omađijani uvek ponovo vraćali. Još u početku Anika se našalila s njime. ko zna koji. ali daleko i gotovo neverovatno. kako ubija žandarme iz zasede. I rukom i glavom mu je davala znak da je to još uvek malo. Anika ga i ne zna. nisu svi uvek dolazili samo zbog nje. rasprši sve ovo kao grozovit san. On joj je ispod otvorena prozora nudio pune pregršti šećera. zaobilazno i pojedinačno. Bilo ih je i takvih koji se nisu usuđivali da dođu danju. ili bar pokušali da joj se približe. Ali se nije micala s mesta.. u žedji. večno tako spavati i ćutati.) O ovome Lazaru se odavno mnogo govorilo na Sokocu. dolazili su ponovo u nadi da će popraviti svoju dvostruku bruku: što joj odlaze i što neće da ih primi. nego je sedela i dalje nepomična. Na kraju. ogovaralo i prepričavalo. jednim osmejkom. vidi kako njemu žandarmi vraćaju dug. Govorilo se o njoj kao o nečem što je sramotno i strašno. Isprva su pokazivali prstom i pratili šapatom one koji su joj odlazili. za pojasom. Inače je povazdan nosio šećer po varoši. malo je bilo mlađih ljudi u kasabi koji nisu bili kod Anike. Kao sa sopstvenom smrću. pevušići i mrmoreći. to je razumljivije. i bez . poneki što se rodio izgubljen i očajan. Idiot je razabrao šta mu govori. a na kraju poče svet da se podsmeva onima koji ne idu. A sad. Vikao je dok se Anika nije pomolila. Jer. i on nju poznaje samo iz viđenja. isto kao da je mrtvac pored nje. nisu ga videli kad je došao niti znaju kad ode. malo . i vratio se pod prozor. po džepovima.Malo je to. ali to su bile molitve za neki drugi. ukrao u braće novca. Ali. ali bi već sutradan osvanuo pod Anikinim prozorima sa još više šećera. koji je grčevito stiskao uza se. a ovaj što spava i diše pored nje. nisu više mogli da se zaustave. Cereći se od sreće nudio joj je šećer. U mraku. Ali što se više govorilo. sve gušća i sve teža. može li tako večno ići? Njoj se čini da tako srljaju u neki ponor i da će svi zajedno propasti u ovakvoj noći bez svitanja. To je neki nesrećan mlad čovek. i u nepoznatim strahotama. i on je otišao žalosno mumlajući. kupio dve oke šećera. Dok ga opet ne bi oterali. . Kako muči na najstrašniji način seljake koji mu se ne pokoravaju. Tako poneki samo sedi po svu noć i puši na kamenu kod česme. mutava i gluva. Nazife. krupno i blesavo momče iz begovske kuće. Otad je dolazio svaki dan vukući u zembilju.. Aniki se dosadila šala. svlači ih do kože i ostavlja gole na putu. noću. (. zadirkivala ga i krala mu šećer iz zembilja.) Žeđ (... evo. bliže i običnije postajalo to zlo. a oni koji su jednom bili primljeni. niti je budila čoveka. iako nisu imali izgleda ni da uđu u Anikinu kuću. Poneki je dolazio što je uopšte gotov na svako zlo. sama. Bar dvaput preko dana on dođe pod prozore i nerazumljivim mumlanjem doziva Aniku. Anika se smejala grohotom. sa svojim strahom i svojim pitanjima. Deca su pristajala za njim. To više nije bila obična noć. Kako su bili ređi oni koji su uspevali da odmah dođu do Anike. da ga moli da jednom rečju svojom. jedna od bezbrojnih u nizu dana i noći. Tek. koliko god više može šećera. mirila se sa mišlju da će onaj što jauče večno moliti i jaukati. nego jedna jedina večita i beskrajna pustinja od mraka u kojoj poslednji živi čovek jauče i zapomaže. u krvi. On se branio od njih i odlazio gunđajući. Pomišljala je i na molitve kojima su je naučili u detinjstvu. nego se većina morala zadovoljavati Jelenkom i Savetom. Na mahove je pomišljala da budi čoveka.

. prvo siva pa rumena. Nasmejan. podiže se malko. ali njeni pokreti nisu imali ni približnu snagu njenog ogorčenja ni brzinu njene misli. uh. Živi još samo slabi žižak njene svesti. . savijena. Čovek je otvorio ispavane oči i pogled mu je pao na povijena pleća ženina i njen bledi potiljak. brišući sve ostalo. a desnom slobodnom rukom. I sad. sama sa svojom mukom. Žena se otimala kratko i uzaludno. Iako je svitanje osvajalo. odupirući se na levi lakat. krpa. kao vodeni mehurići nad davljenikom. tonula je u gluhom i sumračnom moru poznate a uvek nove slasti. polomljene bogzna gde. Popustiše kosti i mišići u mladom telu kao poslušna mašina. Nad njom su ostajali poslednji tragovi njenih noćašnih misli i odluka i svega ljudskog sažaljenja. Sve su vode usahle i svi ljudi presvisli. Njihova kuća je bila izvan varoši. zamuti se i naraste Bosna i dođe pod samu kuću. da ima teških i bolnih stvari koje mora da mu kaže i preko kojih se ne može tako lako preći na svagdašnji život. A sve to zajedno bilo je manje od vrha najoštrije igle: poslednji trag njegove svesti i poslednji dokaz postojanja. usamljena među njivama i šljivacima. koje ga je svega ispunjavalo. avetinjski izdvojeni i porasli. Htela je da mu se odupre i i uveri ga da to ne može biti. razbijenih kaca i tesanog drveta. Pa ipak je svanulo. i stapajući se u jedno jedino osećanje bola. njegov život. sedela je nakraj postelje i nije ni primetila kad se komandir probudio. Htede da zovne ženu. Smrt u Sinanovoj tekiji (. i od svih živih bića. navalja klade i korenje. na onom mestu gde reka Bosna čini jak zaokret i zaobilazi Zenicu. sa vodama. i kako zora. Usta su joj bila zapečaćena njegovim ustima. Sa nevericom je gledala žena kako počinje da se beli zid. Samo se zagrcnu. Ogorčene reči su joj navirale.nade i pomoći bogoradi kap vode. od celog njegovog dugog i radinog veka. Sva ukrućena. Napregnutim sluhom mogla je da razabere još uvek hajdukov glas. Ni psovke ni proklinjanja. Ali od celog velikog božjeg sveta.. a nanese neke tuđe plotove. Htela je da ga odgurne od sebe. Tada ga. bez reči i objašnjenja. ali kao da dolazi iz daleka. Svega dvaput u životu zbunila ga je pojava žene.Uh.dve sitne i besmislene muke koje su ispunile nekoliko dana njegovog detinjstva i njegove mladosti . posle prve nedoumice. telo i misao. ni jedne ruke. . Osećala ga je na sebi kao ogroman kamen za koji je privezana i sa kojim zajedno pada. nema više ni jedne suze vode. žena nije imala snage da se makne. taj zvuk koji nije dospeo da postane ni jedna cigla reč. da klikne njeno ime. kišama i rosama. najzad budu zaboravljeni i od nas samih. samo ta dva događaja . granja. Učini joj se užasan taj nenadani i neodoljiv zagrljaj. iskićena soba naglo se punila živom svetlošću dana. ali se predomisli. bez značenja i važnosti. ali nije mogao da izgovori ni jedne. odnese im baštenski plot. Ali čovek nije ni primetio taj znak njenog otpora. strelovito i nezaustavno. kao jedini svedok svega toga. svega prođe i prože svest o radosnoj stvarnosti. nečujno. i redom iščezavali. kao mlak i zanosan talas. Gubeći svest ne samo o prošloj noći nego o celom životu.) Sećao se živo i brzo. Bela. na istom mestu kao i za ranijih svitanja. i to su bili oni nevidljivi događaji. iznenada obuhvati njena ramena i privuče je i savi poda se. ostanu neviđeni i nepoznati celom svetu i. Bilo mu je deset ili jedanaest godina. izneveri noćnom svetu u kom je do tog trenutka živela i stradala. Činilo joj se nemogućno i svetogrdno da se tako brzo i lako. koji se odigravaju tajno.stajali su pred njim. U proleće i u jesen. osvaja sobu i izdvaja i oživljava predmete u njoj. sa glavom u dlanovima. Već sama vrlina toga odmornog i probuđenog tela pritisnu je kao teret. kad vode nadođu. bez reči. naplavi debeo nanos od mulja. uuuh! I to je više pogađalo nego čula.

a malo niže protezao se beo kuk. gubeći i opet brzo hvatajući ravnotežu. natraške i ne skidajući pogleda sa mesta gde je ležala utopljenica. otvorio prozor i. i brzo se izgubiše u jednom uskom prolazu. Mladić se nije usudio da spusti pogled još jednom na kapiju.. Dečak se najednom umiri. Štapom se bejaše odupro o plot a nogama o direk. pomoliše se dva tamna muška lika. ne štedeći snagu. I odmah. Tada ga trgnu nešto bolno i silovito. ali kad je trebalo naći pravu reč i početi. na suvo i tvrdo tle. a zatim se pokazao list pa prst na nozi. strepeo je da neki od braće ne ode u baštu i ne otkrije tajnu. gledalo je na more. a koje deci nameću zahtevi njihovog tela u rastenju i mašte koja se budi. iza ćoška na vrhu ulice. Bio je sav ukočen i tup. u nedoumici između sna i jave: lik mu se primicao velikom brzinom. a ruku pruža uzaludno ka alci. možda deset. pocepana. neobično zreo za svoje godine. u jednom istom danu. sad treba reći. zastade. polunaga. videlo se da je raščupana. Levom rukom je dodirivao nanos od peska i suvog granja. Noć je bila bez meseca. Tu ga tek uhvati strah. Iako je bio mučen strahom i potrebom da govori. Kao da u toj neobičnoj noćnoj sceni igra već i on svoju ulogu. lišću i šljunku. Gonioci. Spavao je pet minuta. njegova rođena utroba ga je budila iz sna. Tekija u kojoj je živeo imala je dva lica. poče oprezno da se povlači ka postelji i brzo leže. Učini mu se da je u pesku i granju video ljudsko uho i pramen kose. a s planine je dolazio dalek i potmuo huk koji je nagoveštavao novu poplavu. Stupajući natraške. Ču se tup i slab udarac tela o tešku zaključanu kapiju. opadajući naglo i naglo opet nadolazeći. Jedne noći. (. Trčeći prema kući. Žena je trčala pravo ka kapiji koja se nalazila ispod samog prozora. nije mogao da nađe jedne reči kojom bi kazao ono što je video. Malo zatim. voda je bila ćudljiva i neobična.. naslonivši glavu na drvene prečage. kad u vrhu ulice ugleda neki beo lik koji se brzo spuštao nizbrdo. mladić se probudio i rasanio. Dok god je bilo vidno. tek ako je bila ponoć. udisao hladan pretprolećni vazduh. i sve je mislio. Obradovao se kao neočekivanoj igrački i odmah se pope oprezno na nj. Nebo je bilo nisko i oblačno. sad ću im kazati što sam video. niz koji se spuštala jedna jedina ulica. napola potonuo u mulju. zaustaviše se odjednom kad videše da je žena uspela da se dohvati kapije. posle svake poplave. pusti prečagu za koju se držao. Dečak odbaci štap. Ali detinje telo se lako zamori i dečja mašta brzo zasiti. koleno je bilo prekriveno muljem. razli se u njemu polumračna. koje je od kuće delilo svega dvadesetak koraka. Ustao je. gledajući oca. među baštenskim zidovima. ali kad je stigao i ugledao ukućane. jer je bio još vlažan i klizav. jedva su ga naterali u kuću. I oni su trčali. Pred njim se belesala kaldrma ulice koja se penjala uzbrdo. Kao bezobzirna tuđa ruka.Za decu to je čitav jedan dalek i tajanstven svet kom su se ona radovala i po kome su. Jedno predveče. očito izbezumljena od straha. sav predan onim neobičnim pokretima koji starijima izgledaju tako besmisleni i opasni. a drugo u strmi breg sa baštama i grobljima. stešnjeno između direka i plota. bolna svest o nekoj zamršenoj nesreći. Ubrzo se začu težak topot njihovih nogu. preturala danima. Od svežeg noćnog vazduha polako su mu se sklapale oči. Došavši do pčelinjaka. preko polovine utonulo u mulju. majku i braću: evo. Lutao je po avliji. veoma cenjen. kao da ono što je malopre video nije uopšte doprlo do njega do njegove svesti. Tada mu pogled pade na nešto neobično i nejasno. Kod samog plota spazi jedan kratak i obal direk. Već pet-šest godina u Carigradu. bio je najmlađi među nastavnicima. Toga proleća. njemu se stezalo grlo i pečalila usta. To je bila neka žena u beloj haljini ili samo u košulji. . vikao je glasno majku. jer nema snage da je dohvati. glava joj je naslonjena na sam prag. Mladić se nagnu. Već je hteo da zatvori prozor i da se vrati u postelju. spusti se s direka polako na protivnu stranu i poče da izmiče preko bašte. i tako se njihao. Pošto je još jedno prešao pogledom celo doplavljeno telo po dužini. ali vedra i zvezdana. i još jednom vide jasno ženu kako leži na velikoj kamenoj ploči. bez ijedne misli. Kad se primakla. prevlada u njemu odjednom dotle nepoznato osećanje stida. kao gonjena zverka. spusti se. Okrenu se i iza sebe ugleda nago žensko telo. Otvori široko oči. Postelja se odmah zagreja pod njim i on utonu u san brz kao nesvestica.) Bilo mu je oko dvadeset i pet godina. opasana s obe strane visokim zidom i tamnim baštama. Jurila je. Jedno glavno i duže. voda je bila opala posle mutne i iznenadne bujice. koja je toga jutra derala njihovom baštom. opkorači i uzjaha direk. ali rame je virilo jasno iz taloga. pre nego što je otvorio oči. Dečak je lutao sam i dugim štapom crtao nejednake šare po mekom crvenkastom mulju koji je ostao iza vode.

pored toga. da se sa ovoga sveta na onaj bolji ne može preći dok se kao zrela voćka ne otkine. i samo kao malo sunce. što ga čeka šim otvori oči? Tako se nekoliko puta pokolebao između sna i jave. veliki i jedini. naišla je ova gorčina. ovo je bio njegov poslednji minut. predali potpuno tebi. Milostivi. ne poleti u bolnom i strmoglavom padu. smrt mu je bila čudesna i sveta. gorče je i teže nego što sam mislio robovanje zakonima Tvoje zemlje. Bilo je uoči petka. kakvog u govoru drugih ljudi nema i koji je ostajao u vazduhu i titrao i onda kad je izgovorena reč ugasla. . Zbog toga je svaka njegova reč kazivala više nego što ona u običnom govoru znači. dok su mu se usne micale samo po navici.grehu.Doživeo je nešto mučno i strašno. On je bio majstor u tim stvarima i zato mu je ostao od mladosti nadimak Tufegdžija. Jedan od tih čudnih drvenih časovnika otkucavao je jedanaest sati. plovi put visina. Više zla nego dobra. Nikad se ne bi moglo potpuno kazati u čemu je upravo bila lepota njegovog pričanja. delova od pušaka. Još odjek poslednjeg udarca nije bio zamro kad je fra Petar počeo da priča. zagledan u nebo. gde se koji zadesio. oko svake njegove reči lebdeo je još naročit prizvuk. U fra-Petrovoj ćeliji bilo je velikih i malih časovnika. softe pomisliše da govori samrtnu molitvu i svi zastadoše. kojom mi se preseče srce nadvoje. nagledao sam se svakojakih čuda i vidio zla i dobra. prožeto suncem.Kad sam bio u progonstvu u Maloj Aziji. i morala je da ispuni svakog divljenjem kao i život mu. tako sam oduvek s Tobom i tako čvrsto u tvojoj ruci. Valjda se i raju nosi modrica toga pada. kazao je ja ili ne. fra Petar je još uvek mogao da priča dugo i lepo. U muci dotle nepoznatoj i neslućenoj. ni suzom. i ugleda još jednom ruku ispruženu ka alci koja je suviše visoko. ostavivši sve. kao neki zvučni oreol. taj mir koji Ti daješ onima koji su se. zaboravio: da je hlebac koji jedemo ustvari ukraden. . koji su ceo prostor ispunjavali svojim jednomernim šumom i povremenim iskucavanjem časova. To je izgubljeno zauvek. Tu sam vidio jednog čovjeka koji je bio živi spomenik nesreće i slika svih zala koja vrebaju živo čeljade. do ta dva mračna sećanja i do bola koji se ne izražava ni grčem. ako poslednji bljesak njegove svesti. I evo. Nisam znao da ovakva gorčina može ispuniti dušu čoveka. bilo je oružja. Zamišljen. Evo moja misao. Zaboravio sam da žena stoji. da smo za život koji nam je dat dužni zloj sudbini . i red dunja i jabuka.. staklo rakije sa travama. Ovako se molio Alidede pod neizdržljivim pritiskom svoga bola. i ne tresne o tvrdu zemlju. Ali. kao kapija. Ništa.) A ovo sada. Bez tegobe sam živeo. da znam da mi se ništa ne može desiti. (. ni neuk. jasno ugleda još jednom mračne oružane ljude kako gone neku napola nagu ženu. Tako je i izdahnuo. da me podseti na ono što sam. Videći da Alidede miče usnama. na izlazu kao i na ulazu ovoga sveta. pogruženi i nepomični. njegova se poslednja snaga pretvori u molitvu kakvu nikad nije uputio nijedan pravoverni. dok se najzad u njemu ne ustali teško saznanje da nije san nego java. to je u stvari raj. Trup Iako mučen bolešću i prikovan odavno za postelju. taksiratu. gledajući u raf na duvaru na kom su bile dve-tri knjige. jer rečI nije više bilo na njima: Svedržitelju. i u tom minutu ovo sećanje. To saznanje. U svemu što je govorio bilo je nečeg nasmejanog i mudrog u isto vreme.. Uzalud je nastojao da ne misli na to ili da se seti ma čega drugog. Razbuđen. ploveći kao sitno zrno prašine koje titra u sunčevu zraku: bez težine je. ni jaukom. noć mladog meseca. I svakog trenutka može odjeknuti njeno kucanje. fra Petar je slušao njihov zvuk. razne gvožđurije i alata. I po opštem mišljenju. ču jasno njen pad. jer dobra je malo manje pod ovim nebom pod kojim živimo. ni učen. samo kad bi našao slušače koji su mu po volji. Možda je sanjao? Kako je lepo da postoji java i da čovek može da se probudi i oslobodi! Ili je možda doživeo nešto bolno. a ti je vidiš.

kao baba. Naprijed. Sad sam mogao bolje da ga vidim.Ja sam. A šumarak krije hladovite bašte i vrela žive vode. Podignem glavu s posla i pogledam. Donese mi sve to jedan momak pa ode. a ne traže ništa za sebe. Tako gospodskim kućama često vladaju robovi i stranci. a oni nisu za taj posao. Na njima sam poređao alat. kojima se ne zna dobro ni šta su ni odakle su. . Pored njih neka nosila. kao što ni njen gazda nije bio kao drugi ljudi. duboko ispod nas. samo skrupulant i smiješan čovjek. Vidim dolje. Tražim gasa i zejtina. Na jednu od tih dasaka sjede i onaj momak. Šutim ja. samo trup. Prekrstim se u sebi i počnem posao. ali sat rđavo usađen pa mu drob zakisava sve do zereka. eto. do koje dopiru vrhovi drveća iz bašte i koju već obasjava sunce. satove i puške. a bio je dobar kao hljeb. samo što glavom kreće i klanja se čudno. dvije-tri peruške i jednu turpiju. nego usred Sarajeva. na njoj glava sa belim kaukom. I tako sam uvijek ponekom bio potreban jer. Ali osim toga sve je drugo bilo zapušteno. Bojim se da nisu neka čeljad iz harema i da Turčin ne pomisli štogod i da mi ne zamjeri. do same kamenite ograde. ugasla pogleda i duboka glasa. brave. Sve tvrda građa i velika majstorija. Stoji i ne miče se s mjesta. ama nema ni ruku ni nogu. Ne znam otkud se sjetih fraFilipa. ispod sata. Pogledaj. a ne smijem da podignem oči s posla. ali me Turčin prekide u mislima. Ta mi je moja vještina valjala i u Akri. koja nije bila kao druge kuće što su. Tek kad čovjek prođe veliku kapiju. oni uistinu vladaju svima oko sebe i ostaju na mjestu dok se sve oko njih mijenja. samo šute i gledaju oko sebe i kao da im je sva nagrada u tome što sve znaju a ništa ne žele. Otkako sam ovamo došao. Počeli su da me zovu i po varoši. Vidim: ovo je radio jali Grk jali Jermenin. umire.Jesi li vidio? – odjednom me upita Turčin. Pošto su se potpuno odrekli svoje vjere i svoga imena i svog života samog. . ali i za manje stvari se degenek jede i glava gubi. Kao da nisam ni u ropstvu ni u Aziji. pa poturčen i oslobođen. ljudska prilika u žutoj i zelenoj anteriji do same zemlje. Sad kad se sjetim. znaju sve druge tajne u duši i ćud svakog od svojih gospodara i od posluge. kad ga ministrant kadi tamjanom a on se samo klanja glavom i ne umije da prestane. vidi da je to prava tvrđava. Dohvatismo se drvenih basamaka i uspesmo se na kulu na kojoj je bio veliki sat koji je juče odjednom stao i zbog kojeg su me dozvali iz apsa. Bože me ne pokaraj. To je bio čitav dvor. ali davnašnji. ili udaje i odlazi. bilo je dasaka od nekog dobrog tvrdog drveta. pa ću ti nešto ispričati. mislim da je morao biti rob. Prvo kod kajmakama. sa nasipima i mostovima i kulama od štura kamena. vidim šta je i kako je. Tu na tavanu.Nisam – odgovaram je. ni koji im je pravi posao u kući. . samo zato što su potpuno pregoreli i što nemaju one požude i ona vitia kojima robuju njihovi gospodari. nisam čuo da česma romoni. u našoj fratarskoj avliji. mršav i povijen u pasu. Stražar koji me je doveo predade me jednom blijedom čovjeku neodređenih godina. Nisam čestito ni pogledao. kao dijete. A i nisam ništa ni vidio. pa zatim i kod drugih uglednih ljudi gdje ima šta da se popravi. Vidim. Popravio sam i naoštrio mome apsandžiji kaveni mlin. Od toga mi se pročula slava. napola sakriven u gustom šumarku koji je izdaleka izgledao kao čuperak na žutoj strmini na brijegu. jer je turpija jedina alatka koju mi u apsu ne daju da držim.Pogledaj slobodno – kaže mi opet Turčin – nije ono ženskinje ni hare. možebit od djetinjstva. . koje su još u hladovini. rađa. kao pokojni fra Filip Bravadžić kod velike mise. i više ima štete i batala nego sreće i napretka. Bio je već u godinama. jer tu nema prevare i ne pomaže lagati. i oni svakom pomognu. Svak traži od njih poneku uslugu. Tako sam došao u kuću Čelebi-Hafiza. sve od istog sivog kamena. Čim sam ga otvorio. stoji nešto. Pogledam ga malo iskosa i vidim ga gleda kroz onaj mali otvor ispod sata. To su te doživotne sluge po turskim gospodskim kućama. I taj šum vode dođe mi drag i poznat kao maternji jezik. Batal-majstor od zanata. pored česme. iako veliko i bogato. pomoć ili savjet. To mi je ostalo od detinjstva i to sam oduvijek radio u manastiru. sve se na ovom svijetu troši i kvari. Samo u Aziji ima takvih iznenađenja. preko nekih doksata. šuti Turčin. Bog mu duši dao lako. neki tufegdžija. Najposlije su mi davali da popravljam i brave na našem zatvoru. lukavi Čivuti i tajanstveni poturčenjaci. Građa mletačka i dobra. Šta ja znam? Nisam uradio ništa. jedan kahvaji a drugi sasvim crn. kao što znate. Ja skidoh kapak i zasukah rukave. Onaj koji me je doveo ostade pored mene. I za ovoga sam odmah osjetio da je takav neki kućni dušmanin. prostrte serdžade i na njima sjede dva roba. jastuci i šargije. Oni znaju najbolje kako stoji kuća i u kući mâl i imanje. Opravljao sam mlinove. ne mogu da razaznam. kroz neke hladne i prazne prostorije. na kamenim pločama. Taj me je vodio dugo uz kamene basamake.

jer je ispred Čelebi-Hafiza bježalo sve što bježati može. Kakve su to škole koje je izučio i knjige koje je čitao? U kojoj se medresi ovakav nauk daje? I ko je. ni brkova. . nego što Hafizu nije vrijedilo moliti se. strahovito polagano. Taj je žario i palio. i ne može da zaspi dok nebo nad njim nije crveno od požara. u sjeni bedema. Turčin me je gledao čudnim očima. Ja sam radio svoj posao. Prvo je uzeo sve zemlje koje su. osula se i razišla vojska – niko još haira u Siriji nije bidio! – jedan po jedan vratile se starješine. ali on je nepomičan. samo povećava muku i nesreću. . I kao što često biva za nemirna i luda zemana. Ni nosa. U stvari. a tamo su muti često. I bez sidžila i bez tapije sve je postajalo njegovo na dva dana hoda pred njim. Sa tom vojskom pošao je iz Stambola i Čelebi Hafiz. ne što su se nadali pomoći. neobično bijele kože. A ja nisam baš sve dobro razumio i nisam mu mogao svaku riječ dobro uhvatiti. Zato je sve palio i rušio. Gledao me je kao da je htio da se nagleda čovjeka koji nije nikada čuo za Čelebi-Hafiza. a ono što je radio potpuno je odgovaralo onome što je govorio. Ja sam izdaleka i odskora ovdje. A kako sam bio zauzet poslom. „Samo ću nebo nad Sirijom ostaviti“. I tada je počeo da priča priču o trupu i njegovoj sudbini. Turčin je pričao ovo: „Stari su im bili gospoda u Siriji. nisam. Poveo ga je sam komandant. pa udesno. a nit se zamara nit dogorijeva? Pitali su se ljudi tako. Došao je na vojsku pravo sa škola kao vitak i miran mladić. samo što glavom kreće.. Tamo su bili ulema. nisam mu morao ništa odgovarati.Nisam. koji je nekada Siriju pokorio. kao čovjeka koljenovića. Tu su robovi jednako sjedili na kamenim pločama.Vidiš ono dolje pod nama. Samo dok bi ja štogod krupnije kucao ili turpijao. da mu je sretno gospodstvo. kao zvjerka kad njuši vjetar i predosjeća vrijeme. očima čovjeka koji zbog nečega pati. Pa opet ponovo. ali su četiri posljednja naraštaja bila posve prešla u Stambol. i raniji ustanci protiv vlasti i redovna vojska koja je bila došla da ih uguši. I na kraju. i stoga mu pogled liči na pogled krštena čeljadeta. crnih očiju a riđih obrva i nausnica. što i kamen ne može da gori. nekad pripadale njihovoj kući. bez prekida. Slušao si za njega. trup u žutoj i zelenoj svili. to je bila njegova vojska i plaćao je i izdržavao od vilajeta koji je umirivao. malo-pomalo. poslaše na nju vojsku. kad bi se udostojio da nešto kaže. i otkud ova vatra kojom sve sažiže i ruši. prevučen zategnutom novom kožom. Smetalo mu je i dražilo ga sve što je živo i što stoji uspravno. sve je ostalo na jednoj četi i na Čelebi-Hafizu. Sve samo jedan veliki ožiljak. Svak je ostavljao sve što ima i spasavao go život. jer nisam mogao zapitkivati. pa udesno. i to jaka. Sjena se pomicala i sunce je bilo prešlo na njega. onda mu bolje nazirem lice i vidim da je kao spečena jabuka. I sve tako: ulijevo. živo. ni usnica. koje tek sada pravo sagledah. Kad se okrene ovamo put sahat-kule. . po njegovim tapijama. ni brade. ali sam glavno razabrao. usadio ovu mržnju u njega. ali to odjednom: kao mlijeko kad se provari. govorio je. ni očiju. ali i Hafiz je gazio i ostavljao sve za sobom i jurio samo za životima kao za lovinom. ja sam pomalo bacao pogled na doksat ispod nas. Turčin bi malo zastao i predahnuo. Zemlja ga je pozvala Vatreni Hafiz. I samo se ljutio što je poslednju travku ne može da sabije u zemlju. I kad se ono uzmuti po unutrašnjoj Siriji. Najprije – diže glavu uvis – diže! diže!! – nisam vidio živa čovjeka da tako visoko i ponosno digne glavu. A onda stane da polagano kreće glavom. I taj mladi Hafiz odjednom. A zemlje je bilo koliko hoćeš. i kada. ulijevo. A Turčin pored mene je pričao. starinom iz tih krajeva. ne znajući zašto se pitaju i nikad ne nalazeći odgovor. I molili su se bogu. a pored ograde stajao je Čelebi Hafiz. ponavljajući riječi za koje je mislio da ih nisam dobro čuo ni razumio. I sve se zaboravilo. pretvori se u četovođu i krvoloka ratnika. jer je bog tada još bio na Hafizovoj strani. ostali su samo Hafiz i ta zemlja koju je on gazio i kaišao kako je znao i koliko je mogao. U svojoj nevolji. Ono je Čelebi Hafiz. sve brže i žustrije. ali sam brzo uvidio da on to kazuje zbog sebe a ne zbog mene. jer je on primio na sebe ono što niko nije hteo da primi: da za svoj račun umiruje Siriju i dotjeruje pod carski zakon i svoju volju sve što je živo u njoj. sa oca na sina. svijet se pitao kako se od onog bojažljivog softe sa obrazima kao krv i mlijeko napravi zmaj što kolje i davi. dok se ne zamori i spusti glavu za trenutak. Dok je on pričao. Ali vojska kad ne može da utvrdi zapt i red. U početku mi je bilo nezgodno što on to meni priča.

pljačkalo je. nego onaj koji pati sakriven i nepomičan. koliko za dlaku pogriješi. sakupljali bi se u rupama koje bi iskopali u strmim obroncima gdje je pijesak sabijen i tvrd. poslije toliko godina zajedničkog života. tako da mu ja pogledah u ruke kao da će mi zaista nešto pokazati. eto. osim jednog jedinog čoveka koji je nekako uspio da neopaženo pobjegne u mrak. Ali jednog dana. Umijesto udaraca. silovao i globio. ili je zaboravio. u pustinji. pušteno iz tamnice. i to je bilo dosta da se i za njega nađe sablja. sva preplanula od pustinjskog vjetra. ali zastade pored samih merdevina i poče brzo i skraćeno. Drugima je uništavao i rasipao. dočekan u svojoj rođenoj avliji od oružanih ljudi. Njegovi ljudi. da u Siriji ima poslovica. Zidao je i gradio tvrdo i visoko i na sve udarao teške brave i mahsuz ključeve i mandale. Na žutom pjesku pod mršavim drvetom koje nije imalo sjenke. on se samo malko ispravi i napola sklopljenih očiju. Hafiz se odvojio od svoje čete. Na zglobu desne ruke visila mu je ogajtanu ispuštena sablja. lomilo i palilo. sjekao i vješao. ima jedan lijek svakoj muci i svakom zlu. i gledaju visoko iznad sablje i ratnika. onako polugolo. Hafiz je raširio ruke. kao tezgere. izmršalo i osakaćeno. preplićući riječima. izgovorila je brzo kratku molitvu: „U ime Boga koji je milosrdan iznad svakog milosrđa. Tu mu je sva pratnja pobijena. Ali vidiš (rob izgovori tu riječ polagano i značajno. Bila je polunaga. kratku a tešku. a Hafiz je jednako umirivao Siriju. sa ostacima odijela na sebi. Ona je podigla oči sa zemlje i ugledala njegovu sablju. ali su joj niz opaljene obraze nazirale dvije crvene brazde kao rane. i niko mu ništa nije mogao. Zapovjedio je da se ova devojka skloni i da niko u nju ne dira. ali ipak manje strašna od Hafizovih kopljanika ili njihovih luča i katrana. Tada je počela neobična noć po mnogobrojnim i velikim stanovima Čelebi-Hafizovim. razdrljen i izranjen. Zato se po stazama koje idu ka vodi i pored potoka samih uvijek moglo naći leševa i ranjenika. jer je već mrtvo i samo još odnekud ima dar govora. Oko njega je urlalo roblje koje se otelo i ciktale žene. nisu više imale otkud da plaču. A pomisli koliko ima minuta u životu. a sebi je sticao i podizao. Govoreći. Ali žeđ i glad su ih izgonili noću da po okrajcima oaza traže vode i hrane. Tu. zna je svako dijete. I meni se pogled ote napolje. Toga dana uveče. „Eto. koja kaže za kućne ključeve: ako hoćeš da si bez brige podaj ih najvernijem sluzi. svi mislili i za Hafiza: ne može mu niko ništa i kraja mu nema. ni božji zakon ni carska ruka. i on se prevario: sažalio se nad jednom slabom i polumrtvom ženom koju je sreo na svom putu. pogleda odjednom kroz onaj mali prozor ispod sata. palio je. I pomisli da lakše pogriješi onaj koji goni i kreće se. u groznici. On nije znao. naredio je da je odvedu u njegov harem. a koji želi da kaže nešto važno i potrebno. ogrnutu nekim muškim haljetkom. koji je dotle pričao bez prekida. diže se oklijevajući. ni suza ni mržnja onih koje je gonio. Tu su ih sačekivali Hafizovi ljudi i ubijali kao zvjerinje po pojilima. jedne večeri kad se vratio s vojske. . Njoj jedinoj je vjerovao. nego u jednu tačku na zidu.“ Rob. Tamo dolje sluge su spremale nosila. U velikoj glavnoj avliji bio je vezan uz gredu na bunaru Čelebi Hafiz. tragovi presahlih suza. I šta da ti kazujem kad se iskazati ne može? Žario je. Dalje nije mogla. samo napravljena od platna i puna nekih jastuka i prostirke. da priča kao čovjek koga svaki čas mogu da odazovu. i bez oproštaja. Hafiz je ranjen i svučen sa konja. Goneći neku uglednu i mnogobrojnu porodicu koja se bila sklonila u pustinju.Ljudi su bježali u pustinju gdje je smrt bila manje-više sigurna. i zastade. ali življe. poče da niže riječi brzo i jasno kao u molitvi). Tako su. Ovaj moj Turčin se uznemiri. Njoj je ostavljao ključeve kad bi polazio na svoje pohode. Velike oči. kao da čita. I tako je.“ Prošaptala je to kao stvorenje koje se više ne boji i ne brani. krvavih nogu i koljena od posrtanja i padanja. i izgubiše se niz kamene basamake. kao trupac. U njih lagano i oprezno posadiše Hafiza. Izgledalo je kao da će otići ne završivši priču. Tako su prolazile godine. kao satarica. vidiš. našao je klonulu devojku. Za jedan tren oka prestao je da mrzi i goni. i sve mu je polazio za rukom. Ono što je još stigao da ispriča bilo je manje jasno. u jednoj sekundi. a ako hoćeš svoju propast podaj ih ženi. koja se bila već umrtvila. Roblje. Trag je vodio jednom od onih pustinjskih puteva koji idu ka vodi i doveo ga do jednog gotovo presušenog potoka. ta žena je s vremenom zavladala i haremom i svim imanjem Hafizovim i Hafizom samim. zatekli su ga još tako. jedva rastavljajući usne. Hafiz. a to je: da u svakom minutu u životu čovjeka postoji mogućnost da čovjek pogriješi. bar najglavnije od najglavnijeg. nije ni gledao više u mene. ali to je dosta za njegovu smrt i potpunu propast. koji su pristizali za njim. kad su je doveli pred njega. kao da žali.

I prije nego što je prvi vojnik stigao da je uhvati ili posječe. ne bi mogao biti čudnovatiji. tako nešto. I toliki puci i narodi traju tako. A u Siriji. Zvali smo ga Karajazidži. Vatreni Hafiz. Kao na javi. ali mu je spasao ruku. Ona je ovo godinama smišljala i spremala. I poče da se spušta što brže može niz merdevine. Da sam san usnio. u neko doba noći. Izgorio je potpuno samo jedan udaljeni čardak. to se pitam i dan-danas kad se sjetim Čelebi-Hafiza. Šta je bio onaj blijedi presamićeni Turčin? Možda iz neke od onih raspršenih sirijskih porodica? Možebit poturčenjak ili sin poturčenjaka? Zašto mi je sa onoliko strasti i žustrine pričao stvari koje se apseniku i rajetinu ne pričaju? I da li je baš sve to istina i onakao kako mi je kazivao. sa očima. Napustili su sve u unutrašnjosti i preselili se ovamo na morsku obalu. a nju su svi slušali. i dobacivalo mu je nejasne riječi i uvrede. kao veli: gotova je priča. jedino stvorenje nad kojim se sažalio. Sudbina mu je oduzela ruke i noge i očinji vid.. I tako provodi vijek. dok jednog dana nije pobjegao. pustio sam ga da iskucava dok ne dođe na mjeru. Prebili su mu ruke ispod lakata i noge ispod koljena i udarali su ga zapaljenim mašalama. klada od mesa koju sevap i bratovska ljubav održavaju u životu. ama kárli. bir tahta eksik? To sam se pitao onda. ruka. pohvatano ili pobijeno. a on sam neće više da govori. ili je rob izmišljao i dodavao iz svoje glave? A da nije on bio malo onako.. a gdje niko nikom ne može ništa da odgovori ni objasni. bože me ne pokaraj. dok su najbrži konji poslati po hećime. zamoreno tolikim bijesom. Žive na zemlji. Ali tada se. odjednom raspršilo i razbježalo bez otpora. Drugog. Neke godine. nego se opet sam pitam šta li je sa Čelebi-Hafizom. . I dok je imao oči da gleda. Pisao je nekim Jermenima u Stambolu nešto što Turci ne vole i što ne treba da se piše. samo zdrav i čitav. kao duša iz čistilišta željna molitava. Kad je svanuo dan. malo prije nego što ću se razboljeti. vješto se pretvarajući i čekajući zgodan trenutak da svoju osvetu izvrši. pijano i zasićeno. Ali šta ćeš? U Aziji je bilo. Onaj konjanik koji je uspeo da pobjegne dojavio je sve Hafizovom bratu. da li je živ u onom strašnom liku koje mu je dalo božje pokaranje i da li sluša iskucavanje onog velikog sata koji sam zdušno i pošteno popravio? I u snu mi se javi Čelebi-Hafiz. začu konjski topot. u zemlji gdje je sve mogućno i gdje se svak živ cijelog života pita kako ovo i zašto ono. u ropstvo dovelo. zakrenula njome i ugasila je na njemu. Bio je kršćanin iz Libana. misleći da to neka velika vojska dolazi. koje mu je bilo blisko i kome je u životu povjerovao. Samo što udiše malo božji vazduh i sluša čereke koje iskucava ovaj sat sa kule.“ Uto neko ozdo zapljeska rukama. („Pero je mene. i sam znaš. mogao je da vidi: najdraže biće od svih bića. gdje se pitanja ne rješavaju nego zaboravljaju. posluga i oslobođeno roblje. ali takvom neočekivanom brzinom da se ono roblje. u snu ili na javi. Tako i ja sam sebi ne umijem da odgovorim na ova pitanja. jer je htela da ga gleda kako se muči. dođe Čelebi Hafiz na misao. Vodilo me jedno golobrado momče i predalo zaptiji. ona je udarila nekoliko puta Hafiza u samo lice zapaljenom mašalom. Kolo je vodila ta ista najmilija žena Čelebi-Hafizova. i on je stigao sa svega nekoliko konjanika. Čelebi Hafiz. Glave su onima odsjekli. Pomiješao se sa hamalima koji su nosili robu na jednu rusku lađu i tamo nestao. skakalo je oko njega. a rob prekide govor u pola riječi i samo me lagano gurnu rukom u grudi. I kad god mi je tako. Hafizov brat Sabit brzo je povratio red. harem. sa rukama i nogama. i da on vidi da ga ona gleda. Meni je pričao da često sanja kako su mu odsjekli ruku. pa eto. kaže. koji je u vrijeme proveo četiri mjeseca sa mnom u istoj sobi. zadužujući se na onom svijetu. radi svoj posao. a kad sam završio. postao je trup. Ukratko: spasli su mu život. a onome koji je pisao. ja se odmah sjetim i moga druga iz Apsa u Akri. Jedina koja je ostala pored vezanog Hafiza bila je Sirijanka. pravog imena nisam mu ni ja znao. Izveli su me istim putem. U nesvijesti i strašno unakažen ležao je Čelebi Hafiz u pustom haremluku. ali je ostao onakav kakvog si ga vidio. usnio sam ga. Uto je vojnik pristigao i oborio je jednim udarcem. niti umijem sebi da rastumačim. Ima otada mnogo godina. Neki arzuhal. Sirijanka. Tu desnu ruku nosio je uvek za pojasom i krio je kao neku dragocjenost koju je jedanput gubio pa našao. ali nisam više vidio ni Čelebi-Hafiza ni onog roba. Ona nije dala da ga ubiju. izbezumljeno i zapjenjeno. kaligraf po zanimanju.“) I kad su bili pohvatani. Dosta sam posla imao oko sata. sve je bilo savladano. a njega je jedan njegov ugledni zemljak poslao na dugu robiju. ali ja niti mogu da zaboravim ono što sam vidio i čuo na sahat-kuli u Akri. stasit i naočit Turčin.puštene iz harema: vitlali su noževima i svakojakim oruđem i mahali rasplamsalim mašalama sa kojih je prštala i kapala smola. bilo im je suđeno: da se onima koji su stvar smislili odsiječe glava. krilati Hafiz.

fatalna karakteristika te mržnje i jeste u tome što bosanski čovek nije svestan mržnje koja živi u njemu. Ali ispod svega toga kriju se u neporoznim dubinama olujne mržnje. Bosna je zemlja mržnje. ali ne kao neki takav momenat u toku društvenog razvitka i neminovan deo jednog istorijskog procesa. svaki komadić tijela mu opet živi za sebe. tako i bosanski čovek krije nesumnjivo u sebi mnogu moralnu vrednost koja se kod njegovih sunarodnika u drugim jugoslovenskim zemljama ređe nalazi. A kad te bujice splasnu i nestanu. I posljednji dram mesa miče se isto onako i gamiže u istom pravcu u kom bi se i živ i čitav Turčin kretao. Taj čovjek je govorio samo danju. ali sam ne govori ništa. ima svoju funkciju u razvitku društva. Umio je lijepo da govori. samo kao takva i postoji. Ja znam da mržnja. Bosna je divna zemlja. mržnja koja kao rak u organizmu troši i izjeda sve oko sebe. Znam ja to dobro. gleda u mene i sluša me. Jer. pored svijeće. za stvaranje boljeg života. činjenica je: da u Bosni i Hercegovini ima više ljudi koji su spremni da u nastupima nesvesne mržnje. Pismo iz 1920. koji u stvari i nije tako čudan. kao i gnev. jer takva mržnja kao plamen. Ali da ostavimo po strani strah koji je samo korelativ te mržnje. vi ste osuđeni da živite na dubokim slojevima eksploziva koji se s vremena na . To je mržnja. ubijaju ili budu ubijeni. I nesreća je u tome što to niko neće i ne ume da učini. on se pokrije onom tankom kabanicom. i mrzi svakoga ko pokuša da to učini. to je nešto drugo. a on prsne na komade. gdje plače od bola nad tom rukom. Svakako je bio čudan. i samo dotle dok svoj zadatak potpunog uništenja ne izvrši. koja sama u sebi nalazi svoju svrhu. Ali vidiš.pa kad se probudi ruka ga još dugo poslije boli bolom. shvati i uvidi. godine (. ali je znao mnogo više nego što je govorio. I po čudnom kontrastu. To je Bosna. (.) Da predjem odmah na stvar. bar ljudi tvoje vrste. A stvar je baš u tome što bi to trebalo uočiti. privrženosti i nepokolebljive odanosti. analizirati. Čim padne veče. Tako. I kao što se pod zemljom u Bosni nalaze rudna blaga. i da govorimo o mržnji. Pa ipak. uzvišene čvrstine karaktera.) Dragi prijatelju. ima nešto što bi ljudi iz Bosne. njen prirodan odjek.. dok ne svane. da ne gube nikad iz vida: Bosna je zemlja mržnje i straha. Time je obično ili završavao ili počinjao fra Petar svoju priču o Čelebi-Hafizu. Izgleda da se zavjetovao. što zazire od njenog analiziranja. ostaje mesto za slobodu. jer pate od njih. i možda bi se pažljivom analizom dao lako objasniti. može se isto tako kazati da je malo zemalja u kojima ima toliko tvrde vere. ali pametan. I tako. da na kraju i sama ugine. zbijenih mržnji koje sazrevaju i čekaju svoj čas. nego mržnja koja nastupa kao samostalna snaga. raznim povodima i pod raznim izgovorima. morali da uvide. i nema mu lijeka ni popravke. nimalo obična zemlja i po svojoj prirodi i po svojim ljudima. nego u drugim po ljudstvu i prostranstvu mnogo većim slovenskim i neslovenskim zemljama. Da. zanimljiva. Ja sam ga sam u noći zaticao. kaže. -Jeste.. Da. I ti se instinktivno trzaš i buniš kad čuješ tu reč (to sam video one noći na stanici). toliko dubine osećanja. Mržnja koja diže čoveka protiv čoveka i zatim podjednako baca u bedu i nesreću ili goni pod zemlju oba protivnika. Između vaših ljubavi i vaše mržnje odnos je isti kao između vaših visokih planina i hiljadu puta većih i težih nevidljivih geoloških naslaga na kojima one počivaju. Sa njim sam jedinim razgovarao o trupu koji sam tih dana vidio sa kule i o priči koju sam slušao. ali potomstvo će videti samo plodove snage i pokreta. čitavi uragani sapetih. jer mržnja daje snagu. on ne bi progovorio ni za živu glavu. Ima zastarelih i duboko ukorenjenih nepravdi i zloupotreba. takav je Turčin. Savremenici vide mnogo bolje mržnju i gnev. I od njega sam tada čuo jednu riječ koju uvijek pamtim. toliko nežnosti i ljubavnog žara. toliko žeđi za pravdom. A kršten čovjek je kao srča: kucneš ga na jedno mjesto. a gnev izaziva pokret. Isjeci ga na komade. utvrditi. o mržnji. nema stalnog lika ni sopstvenog života.. Ali ovo što sam gledao u Bosni. koje samo bujice mržnje i gneva mogu da iščupaju i otplave. ona je prosto oruđe nagona za uništenjem ili samouništenjem. kao što se svaki od vas opire da to čuje. Nekome čovjek mora da kaže.

Bojim se da nije sasvim tako. nekad nevidljivo i podmuklo. taj može da čuje glasove sarajevske noći. naprotiv. Razumljivo je da ne spava dobro čovek koji se nosi takvim mislima. na žalost. gotovo opšta karakteristika stanovnika.) Oni koji tlače i eksploatišu ekonomski slabije. smrtno mrze i često sudaraju. u naša tela i daje im boju i izgled. Kod vas asketi ne izvlače ljubav iz svoje askeze. u svakoj misli i svakom. nekad vidljivo i otvoreno. i najuzvišenijem. nerazumevanje. navikli da svu snagu mržnje ostavljate za ono što vam je blizu. I ja sam ležao pored otvorenog prozora u sobi u kojoj sam se rodio. Ja sam o tome razmišljao. a vaša mržnja prelazi vrlo lako na delo. trezvenjaci mrze one koji piju. čini mi se. čuvaj se ljubavi. Oni koji veruju i vole smrtno mrze one koji ne veruju ili one koji drugačije veruju i drugo vole. neg čija mu krvca grije prsi“. ali u zemljama kao što je Bosna i vrline govore i deluju često mržnjom. često sa druge strane vašeg avlijskog zida. (Ja sam. ali bog jedini zna koliko je sada sati kod njih. Jer toj zaostaloj i ubogoj zemlji. koja tu eksploataciju čini stostruko težom i ružnijom. za ovo nekoliko meseci dobro video strašne međusobne odnose meću ljudima raznih vera i raznih narodnosti u Sarajevu!) Štampaće se i govoriće se svuda i svakom prilikom: „Brat je mio. morala da bude takva i tolika da bi raznela i tlačenog zajedno sa mrskim tlačiteljem. ali je uklanja i ne sprečava u rastenju. A ta razlika je. Možda je vaša najveša nesreća baš u tome što i ne slutite koliko mržnje ima u vašim ljubavima i zanosima. unose u to još i mržnju. ali ovo što sam video u Bosni ne ukazuje na to da se tim putem već sada ide. tuđih krajeva sveta! Jevreji nemaju svoga sata koji iskucava. po čudnom računanju dalekih. U nekoj Mopasanovoj pripoveci ima jedan dionizijski opis proleća koji se završava rečima da bi u takve dane po svim uglovima trebalo izlepeti oglase: „Građanine francuski. tradicijama i pobožnostima. „Tuđe poštuj.. i. koje vere bio“ ili „Ne pita se ko se kako krsti. nesvesne. naročito poslednjih meseci. Teško i sigurno izbija sat na katoličkoj katedrali: dva posle ponoći. a oni koji te nepravde podnose. Prođe više od jednog minuta (tačno sedamdeset i pet sekundi. I svoju rođenu zemlju vi volite. ali kao o nekoj osvetničkoj eksploziji koja bi. I kao što tle na kom živimo prelazi. Tako i noću. koje povremeno prelazi u otvorenu mržnju. i određuje karakter i pravac našem načinu života i našim postupcima tako isto silna. ja u to verujem. koliko po sefardskom a koliko po eškenaskom računanju. i to iskuca jedanaest sati. Ali oduvek je u bosanskim građanskim krugovima bila dosta lažne građanske učtivosti. jer troše a ne stvaraju. ali na tri-četiri razna načina koji se među sobom isključuju. Tako vaša ljubav ne traži mnogo dela. da se u tom pogledu ipak primećuje izvestan napredak. u većini. međusobnog razumevanja i snošljivosti nego drugim zemljama. (. i ko će imati snage da to? Jednom će doći. Znam da mi se na to može odgovoriti. uvek slična mržnji. Između raznih vera jazovi su tako duboki da samo mržnja uspeva ponekad da ih pređe. pod uticajem atmosferske vlage i toplote. Poroci rađaju svuda na svetu mržnju. A kad će doći to vreme. Ko u Sarajevu provodi noć budan u krevetu. da su ideje XIX veka i ovde učinile svoje. trebalo bi četiri puta više ljubavi. nego mržnju na sladostrasnike. endemične mržnje. A u Bosni je. a da će sada posle oslobođenja i ujedinjenja sve ići mnogo bolje i brže. goste i poste prema četiri razna. a u pijanicama se javlja ubilačka mržnja na ceo svet.vreme pali upravo iskrama tih vaših ljubavi i vaše ognjene i svirepe osećajnosti. i da će živeti dok god ne budu potpuno izmenjene osnove materjalnog i duhovnog života u Bosni. Vaše su voljene svetinje redovno iza trista reka i planina. brojao sam) i tek tada se javi nešto slabijim ali prodornim zvukom sat sa pravoslavne crkve. kad sam se još borio sa odlukom da zauvek napustim Bosnu. mudrog varanja sebe i drugih zvučnim rečima i praznim ceremonijalom.) . To prikriva kako-tako mržnju. osećanju čuva mržnje. i on iskucava svoja dva sata posle ponoći. među sobom zavađena kalendara. kad bi se ostvarila po njihovoj zamisli. dok sve spava. proleće je. u kojoj žive zbijeno dve različite vere. (Najviše zlih i mračnih lica može čovek sresti oko bogomolja. i sa dosta prava. u brojanju pustih sati gluvog doba bdi razlika koja deli ove pospale ljude koji se budni raduju i žaloste. i najbolje postupke. Bojim se da i pod pokrovom svih savremenih maksima mogu u tim krugovima da dremaju stari nagoni i kainovski planovi.“ Možda bi u Bosni trebalo opominjati čoveka da se na svakom koraku. i sve svoje želje i molitve šalju jednom nebu na četiri razna crkvena jezika. često potpuno istovetna sa njom. često se glavni deo njihove vere i njihove ljubavi troši u toj mržnji.. dalekim glasom sahat-kula kod Begove-džamije. podzemna i nevidljiva mržnja na kojoj živi bosanski čovek ulazi neprimetno i zaobilazno u sve njegove. ruše a ne grade. napolju je šumela Miljacka naizmenice sa vetrom rane jeseni u još obilnom lišću. Naprotiv. Vi ste. maštaju o pravdi i odmazdi. Malo za njim iskuca promuklim. „Integralno narodno jedinstvo ne poznaje verskih ni plemenskih razlika“. žarko volite. avetinjskih turskih sati. urođene. a predmeti vaše odvratnosti i mržnje tu su pored vas. u istoj varoši. a svojim se diči“. manastira i tekija.

sa dve-tri krupne crvene pege. skrenulo bi ženine misli na drugu stranu i zadržalo je. neka knjiga ili sitan posao . Možete da živite mesecima u nekoj bosanskoj kasabi pa da ne čujete nijednu od njih pravo i potpuno. kao i ova srećno udomljena žena. ona je i sada brzo složila najnužnije od potrebnih stvari i odela (samo ono što je ona donela). možda tragične odluke. sve ćutke. Žena se odjednom našla pored svog ormana u spavaćoj sobi. posve crna po leđima. i život bi se u kući nastavio kakav je bio i dotad. kamoli kazati. nedostojan. Njena je misao potpuno stala. Sa tim pričama je slična stvar. ali ne bi mogla da preturi sate i minute. vuku je i gone neodoljivo iz ove kuće. i sve dalje redom. neizdržljiv. kako svet oko nas nikad ne miruje. Ima u bosanskim rečicama i potocima jedna naročita vrsta pastrmke. skrivenim životom. Da je to bio gazda Andrija. panično ustremljeni svi u jednom pravcu. koja leti kao obnevidela na udicu u veštoj ruci. U mislima strahovanja. Ali to što se dešava tako često. Pokazalo se da je to momak iz radnje. Više od dve godine Anica je živela tako. ali i neobično lukava i brza riba. I opet nikoga da čuje i da sretne. Taj nemir je nju nosio kao slamku niz strmu ulicu i vodio je pravo očinskoj kući. To je neobično proždrljiva. da kukavno izbegnemo donošenje prave odluke i da produžimo stari način života. obično se dešava tada da neka sitnica . ona bi provela to veče kao i svako drugo. i samo jedno pitanje: kakve scene i pričanja donosi ovo veče i kakva li joj se noć sprema? Da je bar devojka tu. nije se ovoga puta desilo. i to od onih posve neverovatnih koje najviše kazuju o mestu i ljudima. iscrpe se sposobnost za skrovitu patnju i bolno pretvaranje. U tim ponajčešće izmišljenim pričama krije se. ako ne bi podlegla. ne velika. Kao što je često radila u snovima i u onim bunovnim mislima pored zaspalog muža. preturila bi godine.privuče našu pažnju na sebe i odvrati naš pogled sa istine koju smo uočili. ona bi ih preturila.neko lice. ispričaju i tri i četiri takve priče. i sa koferom u ruci spustila se niz basamake. Takav jedan neprelazni i sudbonosni sat naišao je polovinom treće godine njenog braka. a može vam se desiti da slučajno zanoćite negde i da vam za jedno veče. U svojim mislima odavno se ona pomirila s tim da se njena muka ne može nikome ni nagovestiti. Priča o vezirovom slonu Bosanske kasabe i varoši pune su priča. Pomislila je da je to muž koji je došao nešto ranije. Ali sada je trebalo čekati na muževljev dolazak. i četvrta. Te priče žive čudnim. i prema tome da joj nema ni leka.) Tako je umnogom naoko sređenom životu razlika između dana i noći ogromna. neizvesnost. Pred njom je bio već otvoren njen mali i jevtini devojački kofer od veštačke kože. . ali je nedostižna. Ima ih dosta koji. sa udicom u ruci. i kako smo mi sami više skloni da izbegavamo sudbonosne prelome. na dnevnoj svetlosti idu mirni i pribrani. U snažnom.prsne ceo taj život u komade. još devojačkom telu oživeli oštri nemirni trnci. Nije bilo nikakva razloga da joj tako ne prođe i treća godina. Ali kad u takvom jadnom životu razlika između dana i noći postane i suviše velika. A onaj snažan nemir u telu biva sve jači i tako je silan da bi lance raskinuo. i zadrhtala je. To je bilo neizdržljivo i postajalo nemogućno u ovom času.Zlostavljanje (. To je bio jedan od onih trenutaka koji planu pred nama i pokažu nam jasno i nesumljivo da je život koji vodimo nemoguć. stvarna i nepriznavana istorija toga kraja.. Celo naše biće zadrhti tada iz korena i napregne se za teške. a liči na svašta pre nego na ribu. vazdan gaziti kamenjar oko rečice pa da ništa ne ulovi. čak i nevidljiva za onoga ko nije vešt tim vodama i toj vrsti ribe. izmenjenih sa njom. i tako nam omogući da sami sebe još jednom zavaramo. Takav čovek može. U tome one liče na bosansku pastrmku. a noću podnose takve muke da sami sebe ne mogu da poznaju u vrelom mraku svoje postelje.. nekim poslom. i usled nejednakog pritiska između dana i noći . Ali. Toga septembarskog predvečerja Anica je čula da devojka u prizemlju otvara nekome. To su one orjentalne laži za koje turska poslovica veli da su "istinitije od svake istine". Ali je slučajno i devojka bila u tom trenutku otišla negde preko ulice. neki razgovor. živih ljudi i davno pomrlih naraštaja. Godine bi prošle. pod vidom neverovatnih događaja i maskom često izmišljenih imena. čak i da ne vidi drugo do s vremena na vreme crnu i munjevito brzu prugu kako preseca vodu od jednog kamena do drugog. Nekoliko beznačajnih reči.

ne desi ovo. i pogledala pravo u oči. ali sa suviše daha. koju doskora nije ni primećivao. . kad bi bilo moguće da se i on nečega uplaši.nezapamćena stvar! .) Toga jesenjeg dana Gaga je nešto unela i odmah krenula ka vratima sa talsom novih dimija koji je izgledao kao da je nosi. Tako jednom. . samo gornjom polovinom tela. on mu se dugo svetio. i preoštro možda. Kad je nesigurnom rukom našao u gustoj neposlušnoj kosi njeno uho. „prolazi!“ . onako u hodu.gazda Jevrem je sve češće prizivao Gagu i nalazio ponešto da joj naredi ili primeti. . I tako danas. tako sutra – „stani!“.Priđi! . naravno.Neću! Smešila se samo onom vlagom u očima. Takva je priča o filu.) Nemirna godina (. dvaput.kaže gazda. dok se jednog dana. bez predaha i prestanka. izvi se neočekivano i čudno. odgovori kratko i podmuklo: . Ali zato svaka njihova priča vredi za tri druge. ali .Priđi! Reč je bila izgovorena oštro. Na licu mu se nije ništa moglo primetiti. . uplašen. upravo jednog od ovih suvih i sivih pretprolećnih dana.. okrenula se. stežući ga dugo. Pogled joj je bio nesiguran. po njihovoj proceni. zametnula se tajna igra.. kao mlada topola na vetru. (. . negde u dnu kao nasmejan.Prolazi! . vezirovom slonu. najviše takvih priča znaju. Gaga je i dalje bila bojažljiva i pokorna i rečima i pokretima plaćala uobičajeni danak straha.gazda Jevrem je u sobi bio iznenađen. kao prigušen grcaj. Devojčica prilazi.Travničani. koji svako živo ljudsko stvorenje mora da prati gazda Jevremu. isto kao što bogati ljudi najteže daju paru iz ruke. moglo bi se reći. Stala je. i iz tog prosto neverovatnog položaja koji je brkao sve starčeve misli.rekao je zatim muklo i tišim glasom. Gledao je nekoliko trenutaka u nju. zamagljen i vlažan. Između starog gazde i njegove sluškinjice. Na to se devojčica.. najmudriji ljudi u Bosni. jer za njom je išlo nešto kao nagoveštaj uzdaha. grčevito.. samo ih retko kad pričaju strancima.Stani! . pošto je silom našao neki povod za ljutnju.viknuo je neočekivano i promuklo gazda Jevrem. okrenula.

bez pozive i reči od njegove strane. Sve se odjednom ukočilo u njemu i na njemu: misao. koje u stvari ne znači ništa. nigde znaka promene ni slabosti. naročito kći Draginja.Priđi! I ona prilazi. kao neki red. jezik. i ne sluteći to. ciganska devojčica od nepunih petnaest godina. što ne postoji. gazda-Jevremu se činilo da je odjednom ugledao pred sobom biće iz drugog nekog sveta. sa muzikom ili mirisom. a i tada opet u vezi sa suncem i svetlošću. . pomogli s vremena na vreme da primetena njegovom licu novi neobičan izraz u isto vreme bezbrižan i zamišljen. nevidljivo. usamljenog zvuka koji izgleda neobičan i značajan. Sekund zaborava. Opažajući i pamteći danima i godinama njeno javljanje u najrazličitijim oblicima. za mene lično bilo bi smešno i uvredljivo da svoju najveću stvarnost nazivam tim imenom. Čak se dešavalo da sama priđe. Samo neopisivo i neizrecivo uživam u tom deliću sekunde. A to što se ne pojavljuje. Bez reči i bez glasa. početak raspadanja. to sam prežalio i preboleo kao bolest koja se boluje samo jednom u životu.) Da. vitka. I to. (Muzikom slučajnog. To je bivalo samo kratko i prolazno.. (Ja to zovem priviđenjem zbog vas kojima ovo pričam. učinila je. samo jednim pokretom glave dadoh znak da je šala uspela. tako njena javljanja bivaju češća i življa. I tada se desilo nešto kao čudo. Tada nije mogao sakriti da mu ruka drhti. ni u govoru ni u držanju ničeg blažeg ni čovečnijeg. Ali ukućani. da može ući. Posle je opet bivalo sve kako treba i prividno izgledalo po starom. Tako ona dolazi uvek. uvek čudno i neočekivano. I moj napola otvoren prozor kucnu nekoliko puta o zid. kao zalutao i usamljen talas. da je čekam sa radošću. Time ga je razoružala do kraja. nepriznavane bolesti. Naravno da posle nikad ne uđe niti je ugledaju moje oči. Pa ipak. Ali često se već sutradan posle toga dešavalo obrnuto. mirisom celog jednog predela ili severca koji nagoveštava prvi sneg. prvi put je on morao da ponovi svoju reč jer nije bila odmah poslušana.A gazda je u svojoj nepomičnosti postao još nepomičniji. ona se javlja gotovo isključivo u vremenu od kraja aprila pa do početka novembra. U maju retka i neredovita.) Ponekad čujem posve nejasan razgovor. ruka. (. Ono što nisu mogli da učine događaji ni ljudi ni godine. Ali ja sam već navikao da je i ne očekujem i da sav utonem u slast koju daje beskrajni trenutak njenog javljanja. U očima stranih ljudi one je isti onakav kakav je vazda bio. koje je nikad nisu videle. Ponekad vidim samo kako pored moga prozora mine njena senka. Samo bi kao lasica šmugnula kroz jedva otškrinuta vrata i bez šuma ih zatvorila za sobom. Nije htela da priđe nikako. Ta čudan i naizgled nevina igra povukla je u svoj vrtlog nepristupačnog i nepomičnog gazda-Jevrema. Samo su oči gledale u iskošenu i zakrenutu devojčicu. priviđenje je u vezi sa suncem i njegovim putem. nečujna. . Preko zime vrlo retko. Ali ta reč je već imala izmenjen zvuk. koji su stalno oko njega. kao naprsla. sa ljupkom šalom. načela ga i stala da rastače kao što crv rastače drvo. Otakako se zna da ovaj mali i zatvoreni gazda-Jevremov svet ide kako ide i da gazda Jevrem sa šiljteta upravlja njime. Pre svega. zaboravljajući da ima išta zdravo i pokretno na sebi. ali nekako nasmejano i lako.. iznutra. kako sunce raste. Jer. uspeo sam da nađem u tome izvesnu pravilnost. bez senke straha i kao od svoje volje. samo se nasmeših kao čovek koji zna dobro sve oko sebe i živi mirno u sreći koja je iznad iznenađenja. i opet ne okrećem glave niti dižem pogleda. koje ničem ne liči na ljude koji su se dosad kretali oko njega i nije podložno nijednom od zakona koji vladaju u ovom gradu i u njegovoj kući. uplašio ih. gluva za sve njegove pretnje i molbe i promukla dozivanja. ona se uvukla u njega. taj izraz ih je zbunio više nego ijedan od njegovih nastupa gneva.) Jelena. kao da pita nekoga pred kapijom za moj stan. ali i one ukočene od čuđenja. žena koje nema Od samog početka U tišini i nepomičnom vazduhu letnjeg dana javi se odnekud neočekivan i nevidljiv pokret. toliko sam siguran da je to ona i da će sada ući. Tak-tak-tak! Ne dižući oči sa posla. kao da su ugledale pečat strašne.

u široko rastvorenim laticama. Ali tu za mojim vjeđama . Meni se čini da mi neprestano vlaga navire u ćeliju i da mi pada po licu i rukama kao lepljiv talog. Koga ljubi sada ona mlada žena? Jednom sam na maloruskoj ravni našao crven i krupan cvijet: njegova sočna čaška . Poučen svojim dugim iskustvom. negde iza moje senke.) Iz Ex Ponta * Dva dana me već ne izvode ni na onaj jedan sat šetnje. Nikad nije postojala. nevidljiva i nečujna. što je mnogo više od svega što mogu da daju oči i uši i sva sirota čula. * Koga li ljubi sada ona mlada žena? Ona mlada žena koju sam našao jednog ljeta lijepu i dozrelu od šesnaest godina. bez leka i objašnjenja. Ali kad počne da se skraćuje sunčeva staza i lišće da biva ređe.bogzna zašto – jutros mojim sjećanjem. ona se gotovo ne odmiče od mene dok sedim na terasi. Osećam je u sobi po jedva čujnom šuštanju listova u knjizi ili po neprimetnom pucketanju parketa. A u oktobru. moje jelo ima ukus limene posude i moja ćelija onaj neopisiv zadah uskog prostora u kom jedan čovek diše i živi.U julu. bez znaka i oproštaja.živi sva veličina života i sva ljepota svijeta. I sad kad sam sve to izgubio puni mi dušu beskrajna blagodarnost za sve mnogostruke i divne darove što ih život daje onima koji su srećniji od mene. Otkud mi ovo čudno osjećanje? Ja kroza nj prolazim kao kroz tamnozeleni mir i mirisnu tišinu omorikove šume u ljetnji dan. A ja satima živim u svesti o njenom prisustvu. kratka cvata. Sve što je ikad samo taklo oči. Nevidljiva žena počinje da se utkiva u moju senku. pokriven pletivom sunca i senki od lišća. Raskoš i ljepota života žive neuništivo u meni. priviđenje počinje da se gubi i bledi. Ali najčešće stoji. Nestaje i umire kao što nestaju aveti i priseni. Moj pokrivač je oštar i studen. Sve su ređi oni sitni šumovi koje sam navikao da čujem iza sebe u sobi. Koga ljubi sada ona mlada žena? . (. a na jasnoj kori drveta ukaže se munjevita veverica koja već menja dlaku..sklopim li samo oči . bez promjene i zračenja. ja znam da ona spava u mojoj senci kao u čudesnom logu iz kojeg ustaje i javlja mi se neredovito i neočekivano. potpuno nestanu šale za koje znaju samo bezbrižnost mladosti i večiti svet snova. avgustu gotovo svakodnevno. kad je popodnevno sunce žitko i kad ga čovek pije bez kraja i zamora kao da pije samu žeđ. I zaboravljam sve oko sebe. I potpuno isto kao sa ženom od krvi i mesa. kako se samo može očekivati od stvorenja koja je i žena i avet. Ćudljivo i nepredvidljivo. po zakonima kojima je teško uhvatiti kraj. Sad je nema.. svoje nadrasle prašnike svim vjetrovima. prolazi . jer kiša bez prestanka sipi. nudila je. i sa njom dolaze na mahove u moj život sumnja i nemir i tuga. usne i ruke moje sve je u mojoj svijesti živo i svijetlo na tamnoj pozadini ove patnje.

jer sam i onda jednako žalio sebe i Vas. zoro noći naše. Tek u nesvjesnoj suzi vaših ženâ. a ja sam. raspjevana ljepota koju nemirno lovimo kao djeca leptira. a bol ogroman. da iz tih svagdanjih događaja bije. maštanju djevojakâ.na svim našim djelima tanke vijugave linije. Tek najbolji među vama osjetiće. pa bježimo pred tobom. nepoznata plava gospođo. Budući! * Žene. Što će vas sjećati otaca vaših koji su bili veći u trpljenju nego u borbi? Vaš život biće naš zaborav. umoran i satrven vlažnim ulicama. zaustavlja se u virove i pada strmoglavce. a ona nam. sve srećno preturio. Ali nevolja redom ide. ti bdiješ u našim mislima. moćnoj svirci ili riječima vaših pjesnika. nemoćnu robu kad mu pljuju u lice. možda je kakva nesreća pala i na Vašu kuću s balkonom. Pod zvijezdama sam je ljubio do umora i do ponoći sam ležao na travi. Ta mudrost nije lijek.sjećam. jutros. koje je gledalo patnju našu i sram i smrt. . To je bila žena za ljubav i predavala se nijema od strasti i suznih očiju. šapućući isprekidane riječi o vjernosti. ili zadaje bol ili pretvara u gorčinu? Žene. Šta znači talasava linija vašeg tijela? I ta nijema. Preko naših bijelih tjelesa pjeni se bučno život naš. tragovi tvojih nevidljivih prsta. Da. saznao kako je ići blijed.Nikad nije bilo između nas riječi (ja sam teško i razumjevao njen jezik) i naš odnos nije imao nikada određenog imena. bljesnuće možda na čas spomen otaca vaših čiji je život bio kratak. vjerujte da je bez gorčine neispunjene osvete. u Vašem gradu sam. i dok mislimo da si daleko. Od Vas sam saznao kako je vezanu. To je bilo davno. beskrajna žalost mrtvih i nijemih života koji su živjeli i mrli za vas. i dok hoćemo u radu da te zaboravimo . kad pomislim da Vam u Vašem bolu možda katkad još i naša blijeda prekorna lica mute trzav san. Koga li ljubi sada ona mlada žena? * Budući! Slobodna djeco. evo. kad se budu slobodni i visoki domovi vaši ocrtavali na istom nebu. nego si postala strašna vizija i otrov krvi naše. ni starost ne pomaže. pa mi Vas je žao. bijela. niko neće pomišljati da ti moćni temelji počivaju na našim kostima. Sreća bezbrižna i misli naprijed samo. kao vjetar. a opraštati nemam šta. * Visoka plava gosođo iz Maribora. jer ja sam srećno zaboravio. naizmjence. S čega mudračeve oči mute i svetačke usne blijede? Ženo. što ne možemo da te jasno vidimo kao pračovjek ženku na suncu. u očima vašim sja ulomak jednog ljepšeg neba koje je sjalo nad srećnijim stvorovima no što smo mi i za neke strahovite kataklizme prslo u parčad. vaš je glas još u bilu krvi moje.gle! . možda. i kad sve umukne. ako Vas se jutros .sav u radosti voćnjaka koji cvate . u zanosima mladićâ. dok sa rasvijeteljenih balkonâ plješću bešćutni muškarci i okrutne žene. ali u naš život ulazite kao pljusci nošeni vihorima. ja ne znam kome ste vi bili blaga kiša jutarnja. s glavom u njenom krilu.

oče. sine moj! .Šta si vidio. Iziđi u ljetnji dan. idem. . jer je malo ko ljubio grijeh i strašnu radost kao ja. . izmoren putevima duha. Tebi me je zavjetovala majka moja u času tjeskobe. trgao sam u stranu i bio sam kao zlo dijete koje ne spava kod kuće nego bjega. blijed i okružen cvijećem kao mrtvac. u ljetnji dan? Vidio sam da je ljubav kratka. ali sva su se redom. otimao sam se putu i pozvanju. u ljetnji dan? Vidio sam da je ovaj život stvar mučna. Ko je još vidio da se mala djeca tako opremaju u svijet. Lik ti je pognut i lice blijedo. . strogo označio put moj. idem da živim. nečisto. Prolazio sam svijetom i udarao lijevo i desno na vrata tuđih sudbina. sa vlatima sijena na odijelu a pogled ima mutan i nestalan kao ničije pseto. sine moj? Ne. na kamenu. Ti si me tako poslao i sa licem oca. Pa kao sam mogao biti srećan? I još sam bio lud i samosvoj. u jednom od onih časova kad nema niotkud pomoći i kad su sva vrata zatvorena. a čovjek slab i kratkovjek.Hoćeš da usniš. I ništa nije ostalo što nisam učinio da Ti se otmem. mislio sam da Te nema. Iz Nemira U djetinjstvu mome izabrao si me i označio da idem Tvojim putem.* Epilog Mnogo samuješ i dugo ćutiš. sine moj. sine moj. osim vrata Tvojih.Nisu mi bile pune četiri godine kad sam usnio da mi je sa ikone sišao jedan svetac.Šta si vidio u ljetnji dan. . koji se rijetko smije.Šta si vidio. i predao mi raspelo koje je njemu dotežalo. I ništa mi drugo nisi na put dao. kao na tajni znak. sa krstom siromaštva i teretom velikih zavjeta? A ipak. Kad Te nisam vidio nad sobom. Jer kasno sam uvidio da se ne otvaraju silom. zatravljen si snovima. a glad vječna. Nisam mogao shvatiti zašto je za mene svaki živ čovjek tajna vlažnih treptavih očiju i zašto se pred mojim koracima svaka vrata zatvaraju. i poslije sam dugo sjedio krvavih ruku. kao po nekom mučkom dogovoru. duboko spuštene vjeđe i glas kao škripa tamničkih vrata. bila za mene zatvorena. da živjeti znači slagati varku na varku. sine moj? Vidio sam da je zemlja jaka i nebo vječno. Nasrtao sam uzalud na vrata čovjekova. koja se sastoji od nepravilne izmjene grijeha i nesreće. sine moj. .

To liči na pozdrav od starih prijatelja. Iz Lirike U sumrak U sumrak pevaju devojke. Ali srce je moje tamno jezero. Nema poraza ni pobjeda nego uvjek i svuda. na spomen onoga što proživih u ljubavi i zanosu. Iznad pobjeda Iz godine u godinu slušam urlik o pobjedi a sve je manje hljeba na svijetu i snage u ljudima. kad jablanovi sjaju u crvenu zlatu. To si Ti. venu vijenci i trunu zastave a ostaje čovjek koji sije i radi i kiša koja mu pomaže. Ti pobjednici su blijedi sa velikim ružnim ustima. da me onda inokosna i ostavljena okružiš ljubavlju koja boli i posvećuje. i nemaju ništa do svoje divlje plamene radosti iza koje ostaje pepeo.A to si Ti htio da me odbiješ od svijeta kao što se djeca od godine odbijaju od sise: da im ogrkne i da im se ogadi. postavljao svoju nevidljivu ruku između mene i svijeta. Vaša pobjeda ima nisko čelo i crvene oči. Vjetrovi putuju i kiše idu. Ona podseća na sarajske sumrake. i boje blijede i sve se zaboravlja a čovjek ostaje uvijek isti. U pobjednika je nemiran pogled. Kao rumene latice zasipaju me glasovi. nego jedna mala krvava laž i jedna velika nesreća. ali pobjeda nema. Pevaju devojke. Blaga i dobra mesečina Blaga i dobra mesečina. Ko će pobijediti čovjeka? To je samo Bog načas okrenuo lice i ostavio svijet u tami. kao kad behar opada. taj govor o pobjedama. One pevaju. pognut pod bolom i ustrajan u radu. drhte i gore. Sve je to samo kratak ružan san. kod poraženih jednako kao i kod pobjednika. Prokleto je vaše ognjeno pobjedničko vino. toplo i lepo. napaćen i ponižen čovjek. ne okrepljuje ono i ne veseli! Bog drži ruku na tjemenu pobijeđenih a pobjedni je sâm i njegova radost plamti i gasne. dok zemljom prolazi laž o pobjedi. uvijek jednake. Pevaju lepo. utjehe i ljepote na svijetu otkriva se očima pobijeđenih. kao sreća moja da mi rupcem maše. pobednici su slijepi. nego u svim ratovima jednako: dobivenim kao i izgubljenim. koga ništa ne diže i u kom se niko ne ogleda. Sve što je nade. kao vitke ponosne žene. a krvi im je nasjela na oči. što pada. kô molitve matera naših . O. Njini su glasovi meki i dahnu svežinom cveća i ljubavi. jedno poraženo čovječanstvo. dobre i plodne.a zastave se polako rastaču i cijepaju. ali će ih postidjeti jednog jutra more svojim mirom i njive svojom svetom tišinom. a vi urlate: pobjeda. Ona ima nešto od mojih ljubavi: davno. u suton. Njina je pesma blaga. Jer šta su drugo današnje pobjede nego sutrašnji porazi? U očima čovjeka samca nema dobivenih ni izgubljenih bitaka.

Mesečina. ulazi u srca paćenika i diže stare. Blaga mesečina. Bez mira. Svi koji mnogo stradaju ne vole obesno sunce.po grobovima zaboravljenih milostiva je uteha onih. ko bledi prsti devojke miluje obraze samotnim. Silno mirišu bijeli cv'jetovi. ja kisnem sam. U srcu mome nema ljubavi. davni i mučni. koji nerado pod suncem hode. u zlatno proljeće. I sivi. Majka nevoljnih. Kisnem. Sam i žalostan. starih pesama zvoni u srcu nesrećnih. Njina je molitva srebrena nad grobovima onih koji su žalosno umrli. sestrica onih koji se vole. Ko miris neznana cveća ona je bolesnim. sestrica ljubavi. mladosti snova i cveća i očima tužnim sjaj strasnih davnih ašikovanja. bez ljubavi. kô svele ruže iz prašnih knjiga. O niko ne zna kako je teško hoditi sam i bolestan. ko ritam starih. milosno zove sebi turobne. . snuždeni oblak! I licima usedelih devojaka daje lepotu zaboravljenih noći. Kad prožme sivi i snuždeni oblak i on bude beo i lep. Lanjska pesma Mirišu silno bijeli cv'jetovi i pada sitna kiša proljetna. u srcu mom su tavni spomeni. ko latice divnoga cveta. bez igdje ikog svoga. Mesečina. Mesečina. suzne spomene.

a ja slutim radosti: kad procvatu brda strašnim sjajem njihova oružja. kad se pojave prvi konjanici. da sve to ima drage i tužne veze sa onim. ja slutim dane velikih djela. Ovo mora da su mi popucali svi konci. šta meni znače lica i stvari i spomeni minulih dana? I kuda idu ovi dani moji I zašto bije tamno srce moje? Kuda? Zašto? Potonulo Neki glas. Kad li će doći kraljeve vojske? . ovo mi dođe noć. Pa ipak mutno slutim. lepi konci.Tama Ja ne znam kud ovo idu dani moji. što je potonulo. Prva proljetnja pjesma Jutros oblaci nebom idu. umorni. žalosni na sve što se ljubilo. Kad će doći kraljeve vojske? Oblaci nebom plove kao vojska. o njima pjevaju djevojke za prozorima i za njih raste cvijeće u malim vrtovima. Jutros sam vidio napupalu granu. U dubini svojoj osećam tegobu mrtvog Lane i žalost zaborava. Ne znam. tanani. njih spominju dobri ljudi u molitvama. miris neki i jedna lepa zvezda ne mogu. kad zaboravih značenje svega. Ni otkud magla ružna na sve što se čekalo. Čeka spremnih stotinu nježnosti. prašni: i poprskani pjenom kao u nekoj staroj pjesmi. kad posiju plamene cvjetove po poljima. o radosti! Kad će doći kraljeve vojske? Žene tkaju u tišini za njih darove. kad se začuje prva truba. ni otkud nemar jadni na sve što se radilo. Od svih ružnih noći. ni kuda vode ove noći moje. noćas. što vezahu mene za moje Juče. Ko će da mi kaže noćas. Magla. ni zaborav otkuda. Ne drže konci. da dignu iz moje dubine sve što je bilo.

Al' samo misô da tim istim suncem blješte i tvoji obasjani puti i ko topljeno zlato očnjeg vida.Toga je jutra zlatna žica prepukla u srcu mom. Na mračnoj vodi ugledao Svoj lik. Mračna i vlažna.) Toga je jutra crna ptica pjevala u srcu mom: bila je-bila!-tvoja mladost i sve je prošlo s njom. bješe ćelija moja. [Split (stari zatvor). bez mira danâ. i zao. Jarboli nekog broda iza zida. suza za suzom stade da se toči. Al' jutros. ispijen. da od sunca plačem. 8 . jadan. (1915) . sa užasom. a stražar sa mačem i licem onih koji nekog tješe mišljaše.VIII 1914. blijed. Lagano je zaboravljala Moja duša u vjencu rana. puni i dobri sunčani minuti. s prvim zrakom sunca Zacvilje spomen strašnim glasom I krv zapišta iz svih rana: Unijeli su mi krčag vode I prvi put sam. kad se vratih.Šetnja A jutros su me izveli na sunce. ne pohodi nas dvaput radost: Crvljivo voće brzo zre. i ništa više ne vidješe oči.] 1914. a sužanj ne zna ni sunca ni neba već brzo stari i brzo mre. (1914. Zaklopih oči. U polutami i tišini Bez snova noći. Maribor) Jutro (Dan jedan praznih očiju i zamagljena čela.

C. To ne znači da ćemo biti „razočarani“ -Bože. Ostarićemo.i nositi demonstrativno „časne sedine“. I smirićemo se i proti volje. grdimo. burno lomimo. Koračam još kao da idem nečem u susret. sačuvaj! . I svaki odlazi zadovoljan. Pomamnim šumom noćnih sati. brže od munje. Da sečem život u korenu.J.. tako. volimo. što od burna života. bića i svetove Brišem netragom zaborava. Ostarićemo. čist i umiven. Tražeći sreću u osmejku i zaborav u pevanju. 1937) Koračam još kao da idem. gledam i mislim. Ne. munjevit i nepoznat. Sada i još za dugo. svuda kod ljudi otpor i raspre izazivamo. Piće za one koji ne mogu Da sačekaju zalazak sunca. Da misli. Da sam piće. ne bez neke nežnosti sa samim sobom: ostarićemo. (1922) Lepa mlada žena govori Da sam voda tekućica U kojoj mnogi žeđu gase. dabome. ako nas opet neka ognjena šimera pre vremena ne odnese do đavola.M. tugu kod svojih. (Beograd. al to je daleko. gustim dimom terevenke. i volićemo malo odviše knjige i slike na kojima drugi neće moći bogzna šta da vide. . tek. Da sam otrov. doživljaj će zameniti sećanja. biće nam draže mesto kraj prozora i stišan razgovor. i najluđe i najsmelije. Sa svojom srećom jedinstvenom Kojoj na svetu nema ravne. Da im ja želje ostvarujem. I u svemu tome često pomislim. silovito i radosno. volja da se srdimo. T.. Koje piju drugari po krčmama.

Priča o ptici za koju se zna jedino Da je odletela. bez izlaza. trenutak Kraj Septembar. kraj.. dublje. smrt ne dolazi.a preda mnom su sve same neminovnosti. Neshvatljiva. (1970) tanji. Života nema. sve bliže ni biti biti ni biva više dolazi vidika. Skupocena Kojoj Srce bije Krv je Ono što Odlazak. predoseća jesen: Ni bogova ni molitava. donosi jače. duga. vino sve jer plodna čaša kvasi. Kamen koji može samo Da tone. Ljudska sudbina. a nikad ne diže. nepodnošljivo duga. Zavesa koja se svega jednom spušta. (Beograd. bez odlaganja.. od svetlosti. očiju svetliji neproziran. Sve brže i Kad neće više Jer neće Koje ga gledaju. Ni bogova Pa ipak biva Nešto kao molitven šapat u sebi. sve bliže Vidik se I. maj 1968) Sve više. nestanak. (1970) nagnuta ivicu sve nemirna. ono . To Javlja I U Gde se tihim nekom bih moja stara odnekud glasom od ni ponekad da molitava! čujem i traži beskrajnih najposle večno iz malo vrtova našao živa želja dubina mesta rajskih.

Beograd pali svoje svetlosti do u beskraj i izgleda kao igračka za divove.Što sam Širinu Malo slobodna daha. Ravnica se mrači i postaje kruta. Trenutna iluzija iščezla. Iz Znakova pored puta * Zašto balkanske zemlje ne mogu da uđu u krug prosvećenog sveta. zadivljeno. Opet se pojavljuju znani. Taj nedostatk mi svuda nosimo sa sobom kao neki istočni greh našeg porekla i pečat manje vrednosti koji se na da sakriti. Svršena predstava. To je mesto gde istina sja kao sunce koje ne zalazi. -Ah. nepomični vidici. sa odsečenom crtom na horizontu. Trenutna iluzija koja prođe ne ostavljajući traga.Kažu da postoji negde mesto pravog suda i pune istine. * . Tu školu nismo još prošli i taj nauk potpuno izučili. akrobacija i šala. To je naša velika slabost i u tom pogledu svi mi često i nesvesno grešimo. uzalud tražio otvoren ovde: vidik. kazuje sve što je ostalo prećutano i nerečeno. ponovo smejalo. pa to je lepše od svih snivanih rajeva i utopija! Može li biti da takvo mesto zaista postoji? Ako postoji. u ove jesenje dane. Sunce je davno zašlo. suze su mu se same sušile na licu. Molilo je starije da ne dozvole da se smota lepi veliki ćilim koji mu je izgledao prostran i šaren kao rajska livada i da se ne prekida divna igra akrobata i klovna. čak ni preko svojih najboljih i najdarovitijih predstavnika? Odgovor nije jednostavan. Uzalud su ga umirivali da je to samo prva tačka. i to bezuslovnog i doslednog poštovanja. (Beograd. nego i zemlja s njim. ispravlja sve što je ikad bilo naopako i krivo. može li se znati gde je i kako se dolazi do njega? . njegovog punog dostojanstva i pune unutarnje slobode. gasi se kao žeravka u vodi. Kad su posle prve scene. Tu se saznaje i objavljuje sve što je među ljudima bilo skriveno i tajno. a zatim počne da se gubi i sremska ravnica. dete je udarilo u plač. Dete je plakalo gorko i glasno i umirilo se tek kad su se pojavili konji i bele mazge sa praporcima i plavim vrpcama upletenim u grivu. U mom ranom detinjstvu jedna od najvećih i najlepših senzacija bila je prva cirkuska predstava na koju su me odveli.ukoliko to zavisi od čoveka . Samo i tu je bio jedan trenutak straha i plača. dosipa onom kome je zakinuto.do kraja rešava. * Nad Beogradom sunce sija kao da nikad neće zaći. Ali čini mi se da je jedan od razloga odsustvo poštovanja čoveka. gde pravda caruje. da se savija kao naslikano platno. Izgleda mi kao da ne zalazi sunce samo. počeli da savijaju ćilim i pripremaju mesto za iduću scenu. odasipa tamo gde se presipalo. Tu se pitanje ljudskog postojanja pravo postavlja i . kao nerazumljiva jeza uz kičmu. O tome bi trebalo govoriti i na tome raditi. 1973) i oduvek prostranstvo. vraća sve što je utajeno ili oteto. I dok se. da se igra nastavlja i da ima još mnogo lepših stvari koje dolaze. Ali kad stane da zalazi. Potone zajedno sa suncem i modra gorska kosa u daljini. Savijaju ćilim.

hoteći da to budem. a ponekad čak ne služi na čast ni mom karakteru ni mojoj pameti. Bilo je vreme da već naučimo da u sebi ćutimo. a kod većine sa prvim pojavama starenja). kao teren u ratu. A to je strašno. upravlja nama i odbacuje nas kad više ne možemo da poslužimo njegovim nama nepoznatim ciljevima. naročito na putovanjima i kad ostanem duže sam. osvajamo. ne vredi mnogo. * Vreme je da se penje. da mi posve nestane utvrđeno osećanje vremena. ne poznavajući sebe. Dešava se. da izgubim račun o vremenu i o sebi u njemu. kao što u svojoj slepoj egocentričnosti mislimo. Govoriti malo.-Može. kad se već ne može izbrisati. * Kad počnemo da se pitamo šta ćemo sa svojim životom (kod nekih se to pitanje postavlja i u mlađim godinama. pa svest o sebi i svojim dimenzijama. bezimenom postojanju. ne živimo mi život. Jer. krv hladni. Šta vredi što mudro držimo jezik za zubima. da se napreduje za stepenicu više. razuman i pravedan . naglo slabi volja i odliva se snaga od nas. ovde gde sada stojimo. ali samo po inerciji. nagoni odumiru. krećući se sopstvenim pogonskim sredstvima. takvo je da u većini slučajeva. ili čak ne govoriti uopšte. Ali to nije dovoljno. površno ni uzaludno. tako da i bez svoje velike zasluge govorimo manje. jer inače će nam se desiti da do kraja zlo živimo i. sopstvenom težinom. ili da se bar može zaboraviti. na kraju. * . nego život upotrebljava nas. kao što čoveku nestaje daha. ne govoriti zlo. živi u istoj koži sa mnom. Ono je među nama. Priroda sama nam pomaže u tome. S godinama. U tom stanju. Tada se gubi najpre sećanje.i ono će biti svuda gde tvoja noga stupi i tvoja reč odjekne. i bolje bi bilo da nije nikad ni bilo. dužnostima i potrebama. to je znak da silazimo sa pravog puta i da život ne zna šta će sa nama. dok nas taj život ne skloni sa piste kao smetnju svom živom saobraćaju. čovekoljubiv. Ono što sam bio. Sve su to stepenice na putu ličnog napretka i usavršavanja koje u toku života. * Ono što je vredelo nešto u meni i na meni bilo je redovito izvan moje volje i moga znanja i saznanja. kad bi potrajalo. Posle toga mi još „živimo“ neko vreme. jer od njega postaje živo ništa koje se gubi u opštem. -?!? . Sve nas poziva na to. savlađujemo se i obuzdavamo lakše. ali im se u pogledu i podrhtavanju usnica javlja ponekad odraz unutarnjih kivnih i zloćudnih monologa i dijaloga. ako u nama još sve vri od oštrih sudova i brzopletih replika koje ne pokreću naš jezik i ne prelaze preko usana. gubimo i ponovo osvajamo. Vreme je da se pređe na postizavanje višeg stepena. stideći se svog nerazdvojnog parnjaka. ali potresaju i paraju našu unutrašnjost? Često mogu da se vide takvi starci koji smireno i prepodobno ćute. glupo. iako ni prethodna stepenica nije još potpuno osvojena ni utvrđena kako treba. možda razumnije i čovečnije. da gubim brzinu i padam kao mrtav predmet. koja nastupa polako i tiho kao sumrak na zemlju.Da! Budi hrabar. iskren i postojan. tačnije rečeno sa starošću. ne bi se moglo živeti ni onoliko koliko čovek može izdržati bez vode ili bez hrane. a ko je onaj drugi koji. a to je: unutarnje ćutanje. ružno umremo. Ko sam ja koji delam i živim na svoju bruku i na svoju štetu. planovima. Vreme je. Tako mi se ponekad čini da je kod samog postanka mog duha i karaktera učinjena greška koju ništa više ne može popraviti.

u ostarelom čoveku se. javlja odjednom preterana želja za savršenstvom u svemu. čistotom i odanošću. Ali vrlo je verovatno da će u budućnosti kao pravi pisci ostati samo oni koji su umeli da daju najbolju sliku svoga vremena i ljudi i shvatanja u njemu. . Rastu sumnje i hladnoća u odnosu sa ljudima. čovek se pita kako pisac može izdržati takav poziv. Čim osetite opštu zlovolju prema svetu i nepoverenje prema ljudima. i još bi im ostalo malo osećanja da me požale. A time ćete biti bolji. da bi se tako ovladalo svetom i da bi čovek zauzeo bolje mesto na zemlji koju gazi i u vasioni koja ga okružuje. ne samo vreme. koliko je za mene napor bio živeti. nikad mi ne zaboravimo zemlju ženskog tela i čulne ljubavi. ja ne valjam ništa. * Kad ljudi počnu da stare. i podseti ga nejasno na vremena kad je živeo u onoj zemlji i govorio taj jezik. nego sve u njima i oko njih. i obratite pažnju na svoju unutrašnjost. pa zatim o letenju. svaki most predstavlja jedan grub i još za zemlju vezani početak čovekovog napora da ostvari svoj san o savlađivanju zemljine teže. Ostane nešto. a u isto vreme sve veća biva potreba za tim istim ljudima. Budite nepoverljivi prema sebi pa nećete imati potrebe da budete preterano nepoverljivi prema celom ostalom svetu. svima prijatniji. Na žalost. i sami sebi lakši. zlovolja. * Da bi se stvorilo jedno umetničko delo potreban je ogroman rad mašte. * Kad nisam očajan. * Budite nepoverljivi prema sebe. sve radi protiv njih. oprostili bi mi lakše sve zlo što sam počinio i sve dobro što sam propustio da učinim. poverenjem. Kako mu u rukama ne eksplodira oruđe kojim se služi i ne ubije njega samog umesto da stvara po njegovoj volji. smanjivanjem mogućnosti i sužavanjem izgleda. a kao posledica te lude želje: nezadovoljstvo samim sobom i (još više) drugima. njihov glavni neprijatelj. uporedo sa opadanjem svih snaga. podmlađuje ili bar održava u snazi i svežini. Kad se pomisli na sve to. * U stvari. ali prema samom sebi. I taj napor ne treba prosuđivati samo po onome što je ostvareno i uspelo nego i po onome što je neuspelo i odbačeno prilikom rada i što će nama čitaocima i gledaocima zauvek ostati nepoznato. za toplinom. Njihovo telo uporno. više nego što je to razumno opravdano i potrebno. pravedniji. pa ga zaboravio s vremenom tako da mu retko samo pojedina reč iskrsne u sećanju. ali nešto što nije ništa: nepotpuno sećanje i nesavršen zaborav. Njihov duh se slepo odupire svemu što obnavlja. Kao da to nije dovoljno. u samom srcu opasnosti. I to bez obzira na sva prolazna shvatanja i trenutna raspoloženja.Čini mi se kad bi ljudi znali. za ljude svoga vremena i njihova shvatanja i raspoloženja. * U svakom vremenu važe kao dobri i veliki pisci oni koji najbolje umeju da pišu za svoje vreme. a naprotiv. taloži i razvija u sebi sve ono što zamračuje vidike i smanjuje životnu radost. jer to je najbolji znak da u nešto vama nije u redu. svojim osećanjima i raspoloženjima. Ali izgleda da su oni koji rade takve opasne poslove zaštićeni upravo time što žive u unutrašnjosti događaja. I mi se osećamo kao čovek koji je nekad znao jedan jezik i govorio tečno. * Ne. beznadežnost i očajanje. odmah budite na oprezu. po nekom čudnom i paradoksalnom pravilu. samoubilački luči sve nove otrove koji im zagorčavaju i skraćuju dane života.

Iznad moga prozora ima jedno udubljenje u veličini muškarčeve pesnice. nego da smo povezani sa drugim ljudima mnogostrukim i tajnim vezama koje i ne slutimo. a koje nam „naš“ pisac otkriva. g. Noć ima svoje puteve i zahteve. Posmatrao sam ih kako su odlazili. počinjem da pronalazim i sređujem ono što je mrak bio prekrio. Moj rad leži preda mnom kao stvar koju prvi put gledam. Još rade nešto unutra. Sve je jasno i pregledno. ni u najsmelijim zaključcima. to je njihova potreba da se mere i upoređuju sa drugima. svaki put sa slamkom ili nekim vlaknom u kljunu. jer nam je pao u deo najveći dar koji čitanje može da nam pruži: osetili smo da nismo sami nikad. * Iz Svezaka Za pripovetku Jedan od znakova njihove slabosti. dok nisu svu tu udubinu „tapacirali“ mekom i toplom steljom koja na krajevima poviruje napolje. Sve tęži napred i sluti na dobro. A sutradan ujutru. dolazili. Prečitavam ono što je napisano. I sam vrat nije više onako sliven iz . i 1944. * Pre podne radim svež i čio. čas sporije. S godinama. mirno i samo sa manjim oklevanjima. U toj okrugloj udubini vrapci su ove godine savili gnezdo. zahvalni i srećni. iako ne tako brzo kao što bih hteo. telo počinje da se račva. pročitavši do kraja. * Za pripovetku Karakterističan deo lepote ženskog tela je . mi zastanemo zadivljeni i uplašeni. To statuarno jedinstvo čini veliku i naročitu draž tela. brišem i popunjavam. dešavaju se pred nama čuda. I sa nevericom se pitamo: „Je li mogućno? Hoće li se to što naslućujemo zaista desiti? Je li ovo zaista ona ista misao koju smo i mi.vrat. sve se zbrka i potamni. Otvaraju se preda mnom perspektive i putevi kojima treba samo krenuti. vidimo da je zaista tako. veza između pojedinih muskula i kostiju počinje da se naslućuje. put se gubi.g. Kod mladih i lepo građenih žena vrat je monolitan sam po sebi i u isto vreme bez vidljivog prelaza povezan i sjedinjen sa glavom i grudnim košem. a kamoli da vidim dalje napred. naslutili pri dodiru naše svesti sa svetom oko nas. Često na početku neke rečenice. nastavljam tamo gde sam stao. Ali čim prođe prva polovina dana. Radim i napredujem. ni u najtežim ni u najlepšim trenucima. čas brže. ni u svojim najgorčim nedoumicama. I sve je opet poznato i razumljivo. A tada se jučerašnja igra ponavlja. to je trag tankog nemačkog topovskog metka od 20 mm. Ne mogu da poimim ni ono što sam toga dana do podne napisao. ne jednom. moji planovi postaju manje jasni. čim otvorim oči. pa iz šestodnevne ulične borbe 1944. pa da biva vidljiva. To je spasonosno. ono je bitna oznaka mladosti. kad vidimo kako se pomalja jedna misao. Kad se zapali svetlost.* Čitajući dobre pisce.g. skrivani deo naše unutarnje stvarnosti? Zar ima još neko da je ovo ovako video i osetio?“ A kad. sve do posle podne. * Znakovi Kuća u kojoj stanujem nosi mnogo ožiljaka od bombardovanja 1941. mi ostajemo nad tom rečenicom zamišljeni.

U drugim strukama takav „zalutao“ čovek ostaje neprimećen.jednog komada. snažni. ali se ne prepustiti strasti ni prisnosti u kojoj čovek zaboravlja potpuno sebe [dovde]. sve što je više od toga opasno je po njih i štetno po službu koju vrše. naročito kod pokreta. duboko potisnuto i nevidljivo ali prisutno . biti svestan u svemu. pa se njegov glas i njegov sluh i ne mogu proceniti. kao što je bio. ne pomaže ali i ne kvari. na ličnom. * Za pisca Nijedna stvar. počinju da se ocrtavaju. To izgleda protivrečno. Ko da utvrdi i pobroji šta sve moraju da imaju oni koji hoće da se posvete toj službi? Treba biti mnogostruk i jednostavan. i da je sigurna i dobra. ali ne i suvi i dosadni. peva u horu.dobro. stvarni. koliko da čovek vidi svaku stvar sa svih strana i sa svima njenim mogućnostima i neposrednim posledicama. umetnosti. Oni treba da znaju dosta. ne uvrede i ne postide njime. ali nezatvoreni i tajanstveni. I samo na osnovu iskustva. ali sve što sam pročitao izgledalo mi je površno i nedovoljno. trezveni. ljudi uprošćene i ograničene osetljivosti i hladna srca. i razonode. ali ne grubi. ali biti prirodno ponosan. * Diplomatija Čini mi se da u diplomatskoj službi svih zemalja ima. ali na tom što znaju ne smeju da se vide tragovi učenja i pedanterije. Kod svakog pojedinog slučaja lekar je sav u njemu. ali ne biti nikad nečovek. ali nikad ničim ne pokazati i nikom ne . ali ga ne pokazujete. kod opisa bola . [ubačeno]: imati mnoga i raznovrsna interesovanja za ljude. ali da ga nikad ne zbune. mišići i tetive. čovečanskom i na službenom. Samo tada će u našem pričanju opisivani predmet biti zaista i u punoj meri ono što jest. i ni u čemu!) ali umeti se zadržati negde na granicama sitničavosti i pedanterije. Nisam pročitao mnogo od onog što je pisano o diplomatskom pozivu. ali umetnost je osnovana na toj prividnoj protivrečnosti i živi od nje. Samo na negativan način mogao bih da kažem nešto o njemu. stvaran i živ. igre. ljudi koji su pogrešili vrata pa sada niko ne može da ih izvede a oni ne umeju da nađu izlaz i da se vrate. sposobni za pretvaranje. „promašenih ljudi“. ali i sa svim iskustvima i sa zdravljem kao ciljem .zadovoljstvo. biti spreman na sve i sposoban za sve. sa bolešću i bolesnikom kao svojim jedinim vidikom. ali bez preterane revnosti [dovde] ceniti trenutak i uvek se koristiti njime. ali samo u određenoj količini. Ne samo da diplomatija „nije za svakog“ nego se može slobodno reći da je mali broj ljudi koji zaista imaju dara i zvanja za taj posao. neljudskom. zna i može sav u njemu. predmete. ali ne i lišeni srca i bez svake osetljivosti. Ne biti ličan. ali ne preki i brzopleti. No. Pisac je u tome sličan lekaru. Kod opisa mora treba u našoj svesti da je uvek prisutno. biti malo čovek. nijedan položaj čoveka ili pojavu u prirodi ne treba opisivati kao usamljene i izdvojene. pokušajmo. više nego i ujednoj drugoj. Isto tako je i sa njihovom hrabrošću. To su ljudi dobre ali jednostavne pameti. a ako s godinama nastupe neke naslage sala i kružne bore i prevoji na koži. a svojim znanjem treba da prijatno iznenade pa možda i zadive onog sa kim govore. ali umeti ostaviti vremenu da vrši svoje dejstvo. mnogo je teže reći kakvi bi trebalo da budu ti ljudi. isključivo posvećen njemu. Ja bih bio u velikoj neprilici kad bih morao da dam određenu definiciju i bitne karakteristike toga poziva. Ukratko: nevidljivi opositum. brzi i odlučni. treba da imaju. To u stvari znači: živeti stalno na dva plana. Moraju da imaju i mašte. Naravno. ali da je ispoljavaju samo u krajnjem slučaju i da je nose kao što se nosi oružje za koji svi znaju da ga imate. ali ne biti bezdušnik ni čudovište. potpun. čak i gord ponekad: ne prezirati sitnice (nipošto. kod zla . Ali isto tako važi i obrnuto od toga: u opisu samom opisivani predmet treba da je izdvojen i apsolutan u svom postojanju i pisac ceo sa svim što ume. još manje podli. U diplomatskoj službi prilike prisile većinu ljudi da moraju pre ili posle da istupe samostalno i da pokažu kakvi su i šta umeju.kopno.opositom u sebi. to je već kraj lepote.

u stvari jedno oveće drvo ili dva prikovana jedno uz drugo. istrajniji su od drugih građevina i ne služe ničem što je tajno i zlo. To je velika nevolja i za službu i za njih lično. Ukratko. u strahu od profesionalne nedaće. u zatokama među stenama. ali ta zatesana brvna. a lepota njihovih linija otkriće se potpuno očima naših unuka. a u njihovim sastavcima i neprimetnim pukotinama raste tanka trava ili se gnezde ptice. . a oni sami ne umeju da neđu izlaz i da se vrate. ali razume se da je ta shema pomalo veštačka i da ni ovde nema mnogo čestih i izrazitih tipova uspelih i neuspelih diplomata. Oni su važniji od kuća. Zato se uz te planinske potoke. pa sada niko ne može da ih izvede napolje. To truje život i podriva dušu i stvara nesrećnike naročite vrste. što drhte i zvuče od svakog voza kad projuri. U diplomatskoj službi prilike prisile čoveka da mora pre ili posle da istupi samostalno i da pokaže kakav je i šta ume. zavisiti iz zla slučaja koji vreba. Poluuspelih. pa se njegov glas i njegov sluh i ne mogu proceniti. Veliki kameni mostovi. ili još bolje: ni sam ne biti potpuno svestan toga. U drugim strukama kakav zalutao čovek može da se izgubi u množini i ostane neprimećen. na mestu na kom se ukrštava najveći broj ljudskih potreba. jer opštiji. mizantrope i kandidate za samoubice. za svagda i za sve i svakoga definisati.odavati na kom se planu u tom trenutku nalazite. leže i trunu kao i ostalo drvo naplavljeno tu slučajem. Sve što je o njoj rečeno i što bi se još moglo reći može biti manje ili više tačno. često okrzani na oštro rezanim ćoškovima. da peva u horu u kom ne pomaže ali i ne kvari. ali strogo i na sto načina doziranih. tešu i postavljaju nova. Ali jedno je sigurno: ko nema barem neke glavne od pobrojanih osobina ni barem u osnovi svoga temperamenta. prebačeni preko nekog gorskog potoka koji bi bez njih bio neprelazan. I. [dovde] Pogreška u izboru zvanja plaća se u svim službama. Po dva puta u godini gorska bujica odnosi.ne imati. ništa nije u mojim očima bolje i vrednije od mostova. treba biti čovek naročite vrste a nimalo ne ličiti na to. od hramova. olupina koja još dugo i dalje plovi. [ubačeno]: A međutim upravo ta služba ima svoje spoljne. prosečnog čoveka. Mostovi Od svega što čovek u životnom nagonu podiže i gradi. takvih koji su imali sjajan početak ali nisu uspeli da se održe i sada žive od svoje ranije slave i u senci nekog skromnog mesta čekaju srećnu priliku koja se ne javlja. Jer u toj službi koja izgleda uniformisana i ukroćena kao nijedna druga nema ničeg stalnog ni izvesnog nego čovek ide kao kroz maglu u kojoj svetlost koja povremeno prosijava više zbunjuje i vara oči nego što pokazuje put i omogućuje čoveku da se snađe. Takvih koji su posle prvih neuspeha imali snage ili veštine ili sreće da ne potonu i da nađu svoje mesto. osuđena na oganj ili truljenje. Svačiji i prema svakom jednaki. svedoci iščezlih epoha kad se drugojačije živelo. karaktera i vaspitanja i ko nije sposoban da ih u toku rada razvije i praktički primeni . seku. Tanki železni mostovi. sjajne strane kojima privlači i vara ljude. ali pogrešno bi bilo misliti da je to dovoljno i [da] se ona da kratko i prosto. Od njih ta neobična i neobično teška struka koja i u najpovoljnijem slučaju troši i deformiše čoveka. a seljaci slepo uporni kao mravi. podignuti uvek smisleno. stvara nastrane ljude. što je najsigurniji način da se nećete odati. ali nigde tako skupo i teško kao u diplomatiji. Tako izgleda stvar prikazana u shemi. najposle. Uopšte bi se za tu vrstu ljudi moglo kazati da je njihova sposobnost više u dobrom i pravilnom srazmeru između raznih osobina nego u vrednosti tih samih. korisni. vide često ti bivši mostovi. I još mnogo toga ima što bi u toj službi trebalo imati i . Ko taj ispit ne položi postaje i smešna i žalosna figura u službi za koju nije a koje više ne može da se oslobodi. zategnuti od jedne obale do druge kao žice. svetiji. Stoga u njoj ima više nego i u jednoj drugoj službi ljudi koji su pogrešili vrata. izdvajaju se od ostalog nanosa i podsećaju još sada na cilj kome su služila. I obrnuto. sivi ili zarudeli od vetra i kiše. a ima čitava skala onih koji se kreću između te dve krajnosti. mislilo i gradilo. Drveni mostovi na ulasku u bosanske varošice čije izglodane grede poigravaju i zveče pod kopitama seoskih konja kao daščice ksilofona. kad nadođe.za toga je bolje da nikad ne ulazi u takvu službu. Otprilike tako da svaka pojedina od njihovih osobina bude osrednja a celina koju one čine da bude originalana i iznad osrednjosti. nego uvek i u svemu imati izgled običnog. za četvrtinu uspelih. Stotinu sposobnosti treba imati. oni sasvim mali mostići u planinama. oni još kao da čekaju svoj poslednji oblik i svoje savršenstvo. ta brvna. I sve to vrvi i kreće se u neprestanoj utakmici i trci za uspehom i priznanjem.

a izlomljene strane prekinutog luka bolno teže jedna ka drugoj. Vaše priznanje jednom od književnika te zemlje znači nesumnjivo ohrabrenje tom prodiranju. Fantastični mostovi u Turskoj. ukusu. zar ne izgleda pomalo kao nepravda da se od onog koji je stvorio neko umetničko delo. gde god se moja misao krene ili stane. ne samo u svoje ime nego i u ime književnosti kojoj pripadam. pokriveni krovom zbog velikih snegova. presečen po polovini. Tako isto u snovima i proizvoljnoj igri mašte. kako je rako jedan naš pisac. sve čim se ovaj naš život kazuje – misli. i prilikama kojima je bio okružen. ali oni stoje još jednako. smrt ili nesmisao. prema svom shvatanju. Zatim. Slušajući najgorču i najlepšu muziku koju sam ikada čuo. kažem nekoliko reči o toj zemlji i dodam nekoliko opštih razmatranja u vezi sa pripovedačkim delom koje ste izvoleli nagraditi. Na Miljacki. pa i na kulturnom. merena međunarodnim razmerama. čije je korito kičma Sarajeva. uvučen u se kao dobra i ćutljiva tvrđava koja ne zna za predaju ili izdaju.Svi su oni u suštini jedno i podjednako vredni naše pažnje. malen ali stalan. znači visoko priznanje. napori. po cenu velikih žrtava i izuzetnih napora. nadoknadi ono što joj je neobično burna i teška prošlost uskratila. Neka mi je dopušteno da. mogu tu zahvalnost jednostavno ali iskreno da izrazim. i koji smo mišljenja da je govor umetničkih dela čistiji i jasniji ako se . Tako. Kameni mostovi u Španiji. i to je zemlja koja u brzim etapama. To je vernost i uzvišena nepomirljivost lepote. Jer. Među njima i jedan koji nosi sudbinsko ime jednog mladića. a prema kom su svi zemni mostovi samo dečije igračke. nego oni koji su najviše zadržali i zaneli moju pažnju i moj duh. kojoj se upravlja kao cilju. primajući to priznanje. protivnosti ni rastanka. pored toga što nam je dao svoju kreaciju. Nešto teži i složeniji je drugi deo mog zadatka: da kažem nekoliko reči u vezi sa pripovedačkim delom pisca kome ste ukazali čast svojom nagradom. i ja sam srećan što vam u ovom trenutku i sa ovog mesta. kao kapele. koja pored sebe dopušta jednu jedinu mogućnost: nepostojanje. pamtim ograde. i to upravo u vreme kad je naša književnost nizom novih imena i originalnih dela počela da prodire u svet. izmiri i spoji sve što iskrsne pred našim duhom. Pre svega. i na kojoj tek dobiva svoj pravi smisao. pogledi. i poslednjim naporom pokazuju jednu mogućnu liniju luka koji je nestao. u opravdanoj težnji da svetskoj književnosti i ona da svoj odgovarajući prilog. nego je savladao i premostio kako je mogao. u sećanju mi iskrsavaju ne oni preko kojih sam najviše prelazio. sa kojih je vreme odbilo sve što se moglo odbiti. očekuje da kaže nešto i o sebi i o tom delu? Ima nas koji smo više skloni da na tvorce umetničkih dela gledamo bilo kao na neme. nailazi na verne i ćutljive mostove kao na večitu i večno nezasićenu ljudsku želju da se poveže. očima i nogama. Naposletku. kao što se kaže. Ali kad je u pitanju pisac i njegovo delo. svuda na svetu. zarasli u bršljen i zamišljeni nad sopstveno slikom u tamnoj vodi . mostovi koje sam video na putovanjima. Sve to ima nešto da savlada i premosti: nered. osmesi. most čiji se krajevi gube u beskonačnosti. sarajevski mostovi. Moja domovina je zaista „mala zemlja među svetovima“. O priči i pričanju U izvršavanju svojih visokih zadataka. Stoga nas ono obavezuje na zahvalnost. Svojim priznanjem vi ste bacili snop svetlosti na književnost te zemlje i tako privukli pažnju sveta na njene kulturne napore. male zemlje odlikuje Nobelovom nagradom koja. liče na dugačke ambare i iskićeni su iznutra slikama svetitelja ili čudesnih događaja. Vidim ih jasno i brojim redom. bilo kao na slavne pokojnike. nastoji da na svim područjima. tanki i beli kao priviđenja. od bela kamena. jer pokazuju mesto na kome je čovek naišao na zapreku i nije zastao pred njom. uzdasi – sve to teži ka drugoj obali. Znam im lukove. a pored kojih već stotinu godina vodi neki nov most. Drveni mostovi po Švajcarskoj. čuvani i održavani sudbinom. odsutne savremenike. kao skeleti na straži. sve je prelaz. I kad mislim na mostove. Rimski mostovi u južnoj Italiji. odjednom mi se ukaza kameni most. A sva je naša nada s one strane. Nobelov komitet Švedske akademije rešio je ovog puta da pisca jedne. reči. nošu iz voza. dakle deo sebe. da ne bude deljnja. oni su kao kameni pršljenovi. bledi simboli. postavljeni otprilike.

to je duh kojim je nadahnuta njegova priča.“ Ukratko sto načina i puteva može postojati kojima pisac dolazi do svoga dela. i što ubedljivije. nisu stigli da se izraze? Ili to pripovedač možda priča sam sebi svoju priču. i produži iluziju života i trajanja. Ili možda pripovedač svojim delom treba da pomogne čoveku da se nađe i snađe? Možda je njegov poziv da govori u ime svih onih koji nisu umeli ili. po meri svojih nasleđenih ili stečenih sklonosti i shvatanja i snazi svojih izražajnih mogućnosti. Postojati. a priča teče i dalje i pričanju kraja nema. bar malo. i svakog treba pustiti da slobodno priča. sve su to pistanja tehnike. rođen bez svog znanje i bez svoje volje. sjajno izraženu. pored vatre. ona osnovna poruka koju ljudima kazuje njegovo delo. Nositi identitet. zar se u prošlosti kao i u sadašnjosti ne suočavamo sa sličnim pojavama i istim problemima? Biti čovek. a drugi sa kapricioznom i veselom lakoćom kao onaj plodni francuski romansijer koji je govorio: „Šta je istorija? Klin o koji ja vešam svoje romane. možemo da saznamo i shvatimo. prelaze pragove stoleća. i sadržana prava istorija čovečanstva.“ (Razmišljao sam o drevnim danima i sećao se godina večnosti. od drevnih patrijarhalnih pričanja u kolibama. kaže nešto više nego što mi . kroz vekove priča smo sebi. na razmatranje o priči i pričanju uopšte. A o tome. njegovo delo kao takvo govori to isto. u milion varijanata. kojim načinom i kojim putevima? Jedni to postižu slobodnim i neograničenim razmahom mašte drugi dugim i pažljivim proučavanjerm istorijskih podataka i društvenih pojava. koji živimo ali koji ne vidimo i ne razumemo uvek. šta bi trebalo činiti a šta ne. nema i ne može biti propisa ni pravila. kod neprežaljenog Albera Kamija. i to što lepše. Sve je to manje ili više zanimljiva igra duha povodom jednog dela i oko njega. Najposle. kao što je po mom mišljenju pravo i umesno. metode. ispreda se priča o sudbini čovekovoj. svak snosi moralnu odgovornost za ono što priča. tako da često tek iz reči dobrog pripovedača saznamo šta smo učinili a šta propustili. nepredvidljive i nepredviđene postupke svoje i tuđe. bez obzira na njen oblik i njenu temu. dok ne postane živo tkanje priče koju on želi da saopšti čitaocima. naravno. Tako nam ponekad izgleda da čovečanstvo od prvog bleska svesti. Ali dopušteno je. pa sve do dela modernih pripovedača koja izlaze u ovom trenutku iz izdavačkih kuća u velikim svetskim centrima. Tako. i da nam o tom životu. i možda bi se iz njih bar mogao naslutiti. Ali. da sa lakoćom kao u snu.ne meša sa živim glasom njegovog stvaraoca. sve sudare. Kako da se to postigne. ali potreba za pričom i pričanjem ostaje. nego što je moguće više pokretana ljubavlju i vođena širinom i vedrinom slobodnog ljudskog duha. mislim. I to bez obzira na to da li obrađuje prošlost ili sadašnjost. stalno istu priču. u svojoj slabosti. jedni poniranjem u suštinu i smisao minulih epoha. i s one strane crte koja proizvoljno deli prošlost od sadašnjosti pisac susreće tu istu čovekovu sudbinu koju on mora uočiti i što bolje razumeti. to je delo samo. i svojim dahom i svojom krvlju je grejati. Sa divljenjem i razumevanjem sam nekad pročitao Geteovo pravilo: „Umetnikovo je da stvara a ne da govori!“ Kao što sam mnogo godina docnije sa uzbuđenjem naišao na istu misao. u najraznoličnijim uslovima života. običaja. A ta priča kao da želi. na kraju krajeva. ono što je pri tom glavno. da zavara krvnika da odloži neminovnost tragičnog udesa koji nam preti.) Pa i bez ikakvog natpisa. iz veka u vek. ne bude ni zatrovana mržnjom ni zaglušena grmljavinom ubilačkog oružja. Izdržati atmosferski pritisak svega oko sebe. Pisac istorijskih romana mogao bi na svoje delo da stavi kao natpis i kao jedino objašnjenje svega. koju bez kraja i prekida pričaju ljudi ljudima. Morati plivati. bačen u okean postojanja. pripovedač i njegovo delo ne služe ničem ako na jedan ili na drugi način ne služe čoveku i čovečnosti. poistovetiti se sa njom. koji ponajčešće nisu po meri naših snaga. Ukratko: biti čovek. ili se smelo zaleće u budućnost. usmenim i pismenim. oboreni pre vremena od života-krvnika. Na hiljadu raznih jezika. ako ne saznati smisao te istorije. Jer. Takvo shvatanje nije ni usamljeno ni novo. tamne puteve na koje nas često život baca. Mislim da se pisci istorijskih pripovedaka i romana ne bi složili sa tim i da bi pre bili skloni da priznaju da sami stvarno i ne znaju kako ni kada se prebacuju iz onog što se zove sadašnjost. u ono što smatramo prošlošću. poput pričanja legendarne Šeherezade. na kraju poželeti da priča koju današnji pripovedač priča ljudima svoga vremena. Svak priča svoju priču po svojoj unutarnjoj potrebi. Stoga bih želeo da težište ovog kratkog izlaganja postavim. ali jedino što je važno i presudno. Nije uopšte toliko važno da li jedan pripovedač opisuje sadašnjost ili prošlost. Možda je u tim pričanjima. A povrh svega. Kad je reč o pripovedanju koje ima za predmet prošlost. Način i oblici toga pričanja menjaju se sa vremenom i prilikama. treba još izdržati svoju misao o svemu tome. treba napomenuti da ima shvatanja prema kojima bi pisati o prošlosti trebalo da znači prenebregnuti sadašnjicu i donekle okrenuti leđa životu. Još Monteskije je tvrdio da „pisci nisu dobre sudije svojih dela“. . i to svima i jednom zauvek. uporedo sa dahom svojih pluća i ritmom svoga bila. drevne reči: „Cogitivi dies antiquos et annos aeteornos in mente habui. što jednostavnije. kao dete koje peva u mraku da bi zavaralo svoj strah? Ili je cilj tog pričanja da nam osvetli.

ivoandric. završiti kao što sam i počeo: sa izrazom duboke i iskrene zahvalnosti. I to je ono što sam smatrao za dobro da istaknem u ovom svom kratkom prigodnom razmatranju koje ću. ako mi dopustite. sa sajta http://www.yu .To je ono što je bitno.org.

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->