Hemisfera u kosi (za Graceu) Dopusti mi da udiem dugo ,dugo, miris tvojih kosa, da uronim u njih svoje lice

kao to edan uranja glavu u vodu izvora i da maem njima kao miriljavom maramicom istresajuci iz njih uspomene. Kad bi samo mogla znati ta sve vidim ta sve osecam ta sve cujem u tvojim kosama moja dua lebdi na mirisima kao to dua drugih lebdi na muzici. Tvoje kose kriju ceo jedan svet pun jedara i jarbola, u njima lee velika mora ciji me monsuni nose prema blaenim podnebljima gde je prostor plavetniji i dublji gde je vazduh miriljav od plodova lica i ljudske puti U okeanu tvojih kosa nazirem luku punu tunih pesama krepkih ljudi svih nacija lada svih oblika koje ocrtavaju svoju tananu sloenu arhitekturu na beskrajnom nebu gde pociva vecna toplota. U milovanju tvojih kosa ponovo nalazim malaksalu tugu dugih casova provedenih na divanu u kabini neke lepe lade koju jedva primetno ljulja zanjihana voda bure izmedju saksija sa cvecem i praznih posuda iz kojih struji sveina u toplom domu tvojih kosa udiem miris duvana izmesan s' opijumom, ecerom u noci tvojih kosa vidim blistavo plavetnilo tropskog neba. U maljavim pribejima tvojih kosa opijam se mirisima sacinjenim od umske smole, mousa i kokosovog ulja. Dopusti mi da ujedam tvoje crne teke pletenice, Kada grickam tvoje gipke i nepokorne kose cini mi se da jedem uspomene...

Albatros Cesto, ale radi, sa broda mornari Love albatrose, silne ptice mora, to slede, nehajni saputnici stari, Ladu koja klizi vrh gorkih napora. Tek to ih na daske stavi momcad cila, Ti kraljevi neba, neveti i tromi, Bedno spuste svoja mocna krila Kao red vesala to se uz njih lomi Taj krliati putnik sad sputan i mali! On, prekrasan nekoc, sad smean i klet! Jedan mornar lulom kljun mu njegov pali, Drugi oponaa, hramljuc, njegov let Pesnik slici ovom vladaru oblaka to se smeje strelcu, protiv nepogoda: Prognan na tle usled ruganja opaka, Dinovska mu krila smetaju da hoda. Lepota Ko san kamen, smrtni! Ja sam puna cari, A grudi, to svakog zanose na svetu, Stvorene su da bi nadahle poetu Ljubavlju vecnijom i nemljom od tvari U plaveti vladam kao sfinks neshvacen; S labudom belinom sneno srce mi je; Mrzim pokret koji pomera linije, Nikad se ne smejem i nikad ne placem Pesnici, uz moje oblike goleme, to ih podsecaju na kipove gorde, U ucenju strogom izgubice vreme; Jer imam, da sludim ljubavnike bodre, Ogledala cista gde sve lepe dajem: Oci, krupne sa vecitim sjajem! Himna lepoti De profundis clamavi Ja preklinjem Tebe, jedinu to volim, S dna bezdana ovog gde mi srce cami. Pusta je to zemlja sa vidikom golim Gde uas i kletva plivaju u tami est meseci sunce u visini dremlje, est drugih meseci noc zemlju pokriva; Taj predeo pust je ko polarne zemlje; -Nigde vode, ume, nigde stvora iva O, nema na svetu uasa ni jednog S okrutnocu vecom od tog sunca lednog, Od noci to s vecnim Haosom se meri; Ja zavidim sudbi najbednije zveri Koja u snu glupom moe da se smota, Tako sporo tece povesmo ivota!

iva buktinja Stupaju preda mnom Oci pune bleska, Ko Andeo da ih magneticnim stvori; To su moja braca, dva brata nebeska, Lijuc mi u oci oganj nesagoriv. tite me od greha i nesrece druge, Korake mi vode po stazama Lepog; Ja sam njihov suanj, oni moje sluge; Toj buktinji ivoj pokoran sam slepo O, prekrasne Oci, blistate ko svece Kad misticni sjaj im usred dana gori; Sunce sja, al njihov plam zgasiti nece Dok one Smrt slave, vi pevate Zori; Stupate, pojuci budenje u meni, Zvezde ciji plamen sunce ne zaseni Uzdanje u dobru drugih Andele bezbrini, pozna li teskobu, Stid, grinju, dosadu i jecaj nemoci, to s nejasnim strahom navrlim iz noci Od kinjenog srca naplacuju globu? Andele bezbrini, pozna li teskobu Ti, dobri, pozna li mrznju koja plavi? Pest stisnutu kriom, gorkih suza cau, Kad Osveta klikne, kad svu snagu nau Pod komandu svoju iskljucivu stavi? Andele, pozna li mrnju koja plavi Andele pun zdravlja, vatrutinu zna li to bolnickim zidom rie are mnoge, Ko skintnice koje vuku trome noge I blude e da bi retko sunce nali? Andele pun zdravlja, vatrutinu zna li Andele prelepi, zna li ta su bore I strah od starenja, taj grozni trenutak Kad ljubljene oci, negde slasni vrutak, Saaljivo blesnu, jo verne, al spore? Andele prelepi, zna li ta su bore? Andeli radosni, presrecni, presvetli, David na samrti stao bi da klice Zdravlju iz tvog tela; to se mene tice, Vapijem - u molitvi me se seti, Andeli radosni, presrecni, presvetli!

Jednoj Madoni Ex-voto po panskom ukusu Madono vladarko, gradicu ze tebe Uzvieni oltar na dnu bednog sebe; Dubiti u srcu, u najcrnjem uglu, Van pogleda sveta i udnji i ruglu, Plavetno i zlatno jedno udubljenje Da uspravim, Kipe, tvoje udivljenje. Stihovima glatkim, od cista metala, Sa mudrim sazvedem rim od kristala Krunu ce da reci moje ti satvore; O Madono smrtna, a zbog ljubomore Varvarski i teak Plat cu da ti krojim, Ukrucen i postavljen sumnjama mojim, Da ti cari krije kao oklop otkan; Ne Biserom, nego Suzama protkan! Haljina ce biti elja moja suta, to ko talas drhti, die se i sputa, Trepti na grebenu, miruje u dolu I poljupcem jednim oblaci te golu. Od mog Potovanja cipele ce lepe Biti, da se oko stopala ti slepe Divno poniene, priljube se tebi I stopala odliv ponesu u sebi. Ne uspe li napor vetine mi spretne Da srebrni Mesec pod noge ti metne, Postavicu Zmiju to mi drobom plazi; Neka peta tvoja sa porugom gazi, Pobedna kraljice iskupljenjem plodna, Tu nakazu mrnjom popljuvanu do dna. Videce mi Misli rasporedom Sveca Oko tvog oltara to je prepun cveca; Odrazi ko zvezde plavim stropom snatre, Gledaju te misli ocima od vatre; A jer sve u meni oboava, voli, Sve ce biti tamjan; u mirisnoj smoli, Bez prestanka k tebi, o vrhuncu snezni, Penjace se Duh moj u Prri, meteni Najzad, da bi bila Marija do kraja, Kao i da ljubav s varvarstvom se spaja, Crna slast! - od Sedam grehova cu smrtnih Naciniti sedam otrih noa krtih, Ja delat pun grie; vetinom onglera, Smo dno cu tvoje ljubavi da smeram; Sve cu ih zabosti u trzaj tvog Srca, U Srce to vrca, u Srce to grca.

Pohvale mojoj Frankiski Sa novih struna sada mi, Kouto, pesmu izmami U srca moga osami. Neka te rue svih bata Obaspu, o eno iz mata, Zbog koje greh se oprata Ko s Lete blago kad usne, Sa tvoje pio bih usne, U tebi magnet se gusne. Kad vetar poroka, poraza Grmnu irom svih staza, Boginjo, ti se ukaza, Ko zvezda spasa, ko zrenik Sto moli mu se davljenik - Stog srce - na tvoj rtvenik Kupko navrlijih uzora, Vecna mladosti izvora, Vrati mi moc govora! to runo bee - ti spri, to divlje - smiri u sri, to slabo - ruku mu prui. Trpezo gladne godine, Svetiljko nocne pratmine, Zauvek, srecno vodi me. Promi me svojom snagom, Banjo to njuhu se nagom U mirisu daje blagom! Uz bedra sjaj mi topi, Pojasom cednosti me oklopi, Andelskom vodom pokropi; krinja si, draguljna niska, Hleb i so, hrana bliska, Vino bogova, Frankiska! Jednoj prolaznici Duga, tanka, u crnini, velicanstvo bola, Prola je neka ena, a ruka joj ohola Pridizae, njihae skutove izvesne; Hitra, otmena, s nogom kao u kakva kipa. A ja se napajah, u grcu osobenjaka, Njenim okom, olovnim nebom olujnog znaka, to zanosnu blagost i smrtonosnu slast sipa. Jedna munja a zatim noc! - Trenutna prelesti S cijeg pogleda namah novim ivotom diem, Zar cu te samo u vecnosti ponovo sresti? Drugde, daleko! Prekasno! Moda nikad vie! Jer ne zna kuda cu, ne znam kuda si nestala, Ti koju mogah voleti, ti to si to znala! Vino usamljenika Neobicni pogled neke lepe ene Koji klizi k nama kao zracak beli to ga viljast mesec po jezeru preli Da u njemu kupa cari razneene;

Ni poslednji novcic u ruci igraca; Razvratnicki celov Adeline rune; Ni zvuci muzike opojne i tune, Slicne udaljenom vrisku ljudskog placa. Sve to nije ravno, o duboka flao, Melemu to u tvom trbuhu sam nao Da njim srce tai kakav pesnik dicni Ti mu lije ivot, nadu davnih dana, - I ponos, to blago vecnih sirotana, to nas cini da smo bogovima slicni Unitenje Progoni me Demon kroz moja bespuca, Lebdi oko mene kao vazduh, svuda; Prodire u srce i razara pluca, Ispunjava mi duu cenjom vecnog bluda. Znajuc da Umetnost ljubav mi je prava, Uzme katkad oblik divnog enskog bica, I pod izgovorom, lanim, privikava Moje vrele usne na becasna pica. Vodi me daleko od Bojega oka, Bez daha i lomna, na pucinu sinju Dosade to zjapi pusta i duboka; Baca mi u oci smuene od bdenja Zamazane krpe, rane, golotinju, Sav jezivi pribor i stroj Unitenja! Buntovnik Ljut Andeo sleti s neba kao oro I pesnicom zgrabi bezbonoga zlocu, Vicuc: To pravilo upoznace skoro! (Jer Andeo tvoj sam, cuje?) Ja to hocu! Znaj mora da voli, ne pravi grimase, Svakog, bio bedan, glup, hrom, ili zao, Da moe pred Hrista kad javi svima se, Prostrt cilim koji si dobrotom tkao. To je Ljubav! I dok tvoje srce kuca Nek u slavu Boga tvoj zanos svetluca; Ta Slast istinita stvara trajnu srecu! I Andeo, kaznec ko to zna da ljubi, Potvridi prokletstvo uz udarac grubi, Al kanjenik stalno odgovara: Necu!

Don Huan Paklu Kada do podzemaljske reke Don Huan sice i kad Haronu plati, nekakav prosjak urnogledaju? ponosito kao Antisten-price i zgrabi vesla snano, osvetnicki i tmurno. Ispod su crnog svoda ene krile ruke, pokazujuci svoje omlitavele dojke, i dugo je za sobom sluao te jauke kao rtvenog stada ocajne alopojke. Zganarel, trae? platu, pred njim se cerekao, dok je don Luis prst svoj-pred duama to blede lutahu obalama-na sina upirao to je ruio drsko njegove kose sede. Smravela Elvira, nevina, pod crninom, kraj nevernoga mua to ljubavnik joj bee, ko da ga preklinjae da mu se-sa milinom zakletve prve-oci poslednji put nasmee. Visok oklopnik kamen stajao je uz dugo krmilo to je seklo valovlje neprozirno; ali, ne udostojiv pogledom ita drugo, junak je , nad mac nagnut, gledao trag taj mirno Smrt umetnika Kol'ko jo puta da ti, uz zveku praporaca, poljubim nisko celo, mutno izoblicenje? Da pogodim u metu, to tajno odrecenje, koliko, moj toboce, da strela jo pobacam? Spletkama otroumnim istroicemo due i mnoge cemo teke skele da pokrhamo pre nego to Stvorenje veliko ugledamo za kojim nas paklena elja i jecaj gue Neki jo ne videe Idola za ivota, vajari koje prati prokletstvo i sramota te hode bijuci se u celo i u grudi, a nada im je, mracni Kapitol, samo ovo: da ce im Smrt, lebdeci ko neko sunce novo, pupoljke mozga jednom u cvece da razbudi!

Neprijatelj Mladost mi je bila mracna nepogoda koji samo katkad sunce bleskom probi, i u mojoj bati sad je malo ploda, kad nakon oluje osta u grdobi. Evo vec se jesen mojih misli unja; sad aov i grobvlje traim, radi truda da izravnim zemlju plavu, punu mulja, gde ko reke grdne jame zjape svuda. No da li ce cvece novo koje sanjam do misticne hrane ivotne da dode? korenom u zemlju pustu da uranja, O boli! To vreme ivot jede, mrvi, i duman mracni to nam srca glode raste snaan mlazom istekle nam krvi. Miris Citaoce, reci, udahnu li kada Zrak crvke starinske, gdje se tamjan vije? S nasladom, polako, da l' uskrsnu kada Dah mousa starog, to torbica krije? Zanosom dubokim opaja nas lako Sjaj minulih dana, kad obasja zjene! Nad ljubljenim tijelom ljubavnik se tako Nadvija i srce pelud uspomene. Njena teka kosa mirisna je puna, Iz nje vonj divljine vio se i peo kao tamjan loga i omame veo. A iz haljine njene od meka baruna, to mladocu nagom natopljena sva je, Hlapio se miris krzna u odaje.

Radosni mrtvac Za svoje cu kosti sam izdupsti raku U tlu masnih gruda, gdje pueva ima, Zaboravljen tu cu spavati u mraku Ko pas morski skriven u dubokim dnima. Oporuke mrzim, mrzim sjaj grobova; Ne prkosim od svijeta suze alosnice, iv, prije bih pozvao jato gavranova, Da raskljuju moje truplo nemilice. Crvi! slijepi druzi, oguhli u tami, Gle, mrtvac se k vama pun radosti sprema; Mudri sladokusci, koje truce mami, Bez kajanja le mi prorujte posvema I recite: patnje ima il jo koje Za trup bez due, za to tijelo moje. Spleen (LXXXI) Kad svod nizak, teak kako poklop tlaci Duh izmucen stravom drugih camotinja, I kad sapet krugom neba, to se mraci, Tuniji od noci dan sivkasti tinja; Kad zatvoru vlanom slici lice svijeta, U kojemu Nada bojaljivo krili I ko imi slijepo oko zida lijeta, O stropove glavom udara i svili; Kad mlazovi pljute jednolika zvuka I reetku riu tamnice prostrane, I kad nijemo mnotvo odvratnih pauka Na dnu mozga mree raspinjati stane, Tad nejednom jeknu zvona poput groma I urlike nebom prospu grozomorno, Ko dusi to blude samotni, bez doma, Pa jecati pocnu dugo, tvrdokorno. Niz mrtvackih kola promice bez glasa Duom, dok mi Nada shrvana zavija, A despotska Strepnja prepuna uasa U ludanju moju crni stijeg zabija.

Suton Evo ljupko vece, pobratim svih hulja, Korakom ortaka necujno se ulja; Ko lonica velja nebo se zatvara, A covjek nestrpljiv u zvijer se pretvara. O prijazno vece, elcjkuju te oni Koji s pravom vele - umorni i boni -: ''Radili smo danas''! - vece melem nosi Dua koja trpi i pocinak prosi, Starcu ucenjaku kome vjede tee, I radniku svakom koji trudan lijee. U zraku, medutim, demoni se bude Po nemiru nalik na poslovne ljude, Sve kapke i strehe okrznu u letu. Dok svjetla na vjetru ziblju se i letu, Ulicama svuda Blud se pali tada, Ko mravinjak vrvi u njedrima grada; On posvuda krci sebi put potajni, Dumaninu slican, sprema prepad tajni; Rijuci po blatu to sred grada die, Poput crva snagu iz Covjeka sie. Odsvakud se cuje iz kuhinja pisak, Kazalita amor i kapele vrisak; Za stolom gdje koska uitak je fini, Sjate se bludnice i sudruzi njini; Tokovi to nocu za odmor ne znadu, Uskoro i oni prionut ce radu: Provalit ce vrata i opljackati kase Da poive malo, odjenu metrese. Saberi se, duo, u tom tekom casu I ne sluaj ciku to gradom se rasu. To je cas kad patnje bolesnih su ljuce Mracana Noc ih davi i u ponoc vuce - u bezdanu jamu, zajednicku svima, Bolnice su pune njinim jaucima. Mnogi vie nece uvece kraj vatre Sa voljenom duum da sjede i snatre. A koliki nisu osjetili nikad Toplinu svog doma, nit ivjeli ikad!

Veze Priroda je hram gde mutne reci slecu Sa stubova ivih ponekad, a dole ko kroz umu ide covek kroz simbole ma to ga putem prisnim pogledima srecu. Ko odjeci dugi to daljem se svode u jedinstvo mracno i duboko to je ogromno ko noc i kao svetlost, boje mirisi i zvuci razgovore vode. Neki su mirisi ko put decija svei, zeleni ko polje, blagi ko oboje, - drugi iskvareni, pobednicki, tei, to u beskraj prostiranje svoje, kao ambra, mous, tamjan, rasko njuha koji peva zanos cula nam i duha Epitaf jednoj osudenoj knjizi Dobrocudni, mirni citaoce, kojem srce trezvenocu bije, baci ovu knjigu, vedra nije, iz nje sjeta i razvrat se toce. Ako nii kolovat se htio kod Sotone - metra prepredena za tebe ce ostat nesvacena il ce reci da sam mahnit bio. Ako udes snagu ti je dao da zaroni u ponore zala, tij me da bi ljubiti me znao. Bolna duo, duo radoznala, koja trai raj svoj, ti me sudi, poeli me! - il prokleta budi!

Uznesenost Iznad svih jezera i iznad dolina, i iznad najvieg planinskog vrhunca, i dalje od zvijezda i dalje od sunca, i iznad granica svemirskih dubina Krece se misao sa toliko strasti, kao dobar plivac medu valovima, i ostavlja brazdu medu prostorima sa neizrecivom i muijackom slasti. Odleti to dalje od gnjilih mocvara, procisti se gore u bistrome zraku i pij kao nektar u ovome mraku vatru koja vrata nebeska otvara! Iz briga i jada od kojih se gine, od kojih se dua mutno zmamglila, sretan je tko moe u zamahu krila uznijeti se prema poljima vedrine! I nalik na evu samo zato mari da svakoga jutra cistog zraka kua, - tko nad svime lebdi i bez muke slua razgovore cvijeca i svih nijemih stvari! Ljepota Lijepa sam, o ljudi, kao san od kama, moja grud, pred kojom svako sladan pade, stvorena je ljubav pesniku da dade, vjecnu, nijemu kao materija sama. Vladam nad azurom, tajnu sfinge krijem, snijeno srce imam, labudu bjelinu; mrzim pokret, jer naruava cjelinu, nikada ne placem, nikad se ne smijem. Pjesnici pred mojim uzvienim stasom, to ih sjeca stava gordih spomenika, u predanom radu ne krtare casom; jer ja, da ocaram vjernog ljubavnika, ogledala imam to dra svemu daju: oci, krupne oci koje vecno sjaju!

JA TE VOLIM KAO Ja te volim kao noci drugo lice, o posudo tuge o ti cutalice, i sve vise tvoj sam sto bezis od mene, i spodsmehom vecim,sazvezdju opsene, umnozavas prostor koji mi razdvaja opruzene ruke od plavih beskraja. Polazim u napad,na jurise tmurne, kao na les dragi kad zbor crva jurne, i sve obozavam,o zveri svirepa! do hladnoce kojom vecma si mi lepa! ZAMUCENO NEBO Kao da ti je pogled pod maglicastom mrenom; u oku nepojmnom (plavom,sivom,zelenom?) naizmenice ti punom blagosti,sna i besa, odrazava se nehaj i bledilo nebesa. Secas se onih belih,mladih, oblacnih dana kad grcaju u placu srca omadjijana, kad,u neznanom bolu koji ih prosvrdlava, prebudni se zivci rugaju duhu sto spava. Kadkad si nalik na one lepe daljine sto ih zapale sunca u doba maglustine... Kako plines u sjaju,ravnico raskvasena, kad te razbukte zraci sa neba zamucena! O zeno pogibeljna!O zavodnicke klime! Hocu li voleti i tvoj sneg i vase zime, i navesti okrutnu studen da mi se preda uzivanjem ostrijim od gvozdja i od leda? NISAM ZABORAVIO NEDALEKO OD GRADA... Nisam zaboravio nedaleko od grada, belu nam kucu,malu,no u kojoj mir vlada; njenu Pomonu od gipsa i Veneru staru sto gole clanke krije u krzljavom cestaru, i sunce,za veceri,puno gordoga plama kada lici,iza okna gde mu se snop prelama, velikom budnom oku sto s radoznalog neba duge i mucaljive obede nase vreba, i siri kao svece svoja titranja zlatna po skromnom stolnjaku i zavesama od platna.

MAGLE I KISE O jeseni pozne i blatna proleca, volim vas i hvalim,uspavljiva doba! Jer tada mi srce ovito oseca ponjavom maglenom u pustosi groba. Na toj pustoj ravni,gde severnjak brije i vetrokaz skripi mrakom dugih noci, moja dusa jace no kad prolec greje gavranskim ce krilom razmahnuti moci. Nista sladje srcu-punom grobne zime, sto davno vec mrazom pritisnuto bije, o bledo podneblje,kralju nase klimeod tvoje sivoce,stalne i bez nade, -osim nocu kadkad,kad meseca nije, udvoje na logu uspavati jade Sadejstva Priroda je onaj hram gde iz stubova zivih pokadkad po neka nejasna rec izlece; covek se tuda po sumama simbola krece, pod pogledom njihovih ociju poverljivih. Kao dugi odjeci sto se daleko spoje u nekakvu mracnu i duboku istovetnost neizmernu kao sto je noc i kao svetlost, govore medju sobom zvuci,mirisi,boje. Ima mirisa svezih kao detinje puti, blagi kao oboe,kao polja zelenih, -a drugi su pobednici,raskosni,izvrgnuti, sto imaju moc stvari u beskraj rasirenih, s dahom ambre,mosusa,tamjana i izmirne, koji pevaju zanos kada cula duh dodirne.

Bolesna muza Sta je tebi nocas jadna muzo moja? Pune su ti oci nocnih prividjenja, na licu ti vidim gde se menja boja ludila i straha,hladnih poput stenja. Zeleni demoni i duhovi nocni strah i ljubav svoju nisu li ti dali? A strah nocnih snova despotski i mocni mozda ti jos okom ukocenim pali? Hteo bih da tobom veje miris zdravlja, da se mocnom misli nedro ti obnavlja, da hriscanska krv ti u ritmu zastruji, ko sto slogom drevnim zvuk besmrtni bruji, gde cas Febus,izvor pesama,govori a cas Pan,sto zetvu u zlato pretvori. Slepci Govorim sebi:gledaj ih; smesni i podnaduli; jezivi cudaci i pusti somnabuli; sumracne im duplje srljaju u pravcu ko zna koga cilja. Te oci gde bozanska iskra zgasnu,ko da -zagledane daleko-ostase put neba dignute; i nikad niko ne vide njihove glave krute da se sanjivo zdruze sa odjecima hoda. Prolaze tako kroz crnu noc bez nade sto je sestra vecnoj tisini.O grade! Oko nas dok pevas i urlas,dok lepi zivot provodis svoj u milju,u haosu, gle!I ja batrgam!Al tupaviji no oni sto su pitam se :kog djavola traze u Nebu svi ti slepi?

ANYWHERE OUT OF THE WORLD (Bilo kuda izvan sveta) Ovaj ivot je bolnica u kojoj svakog bolesnika mori elja da promeni postelju. Taj tu bi hteo da pati ispred pei, a onaj tamo veruje da bi se izleio pokraj prozora. ini mi se da bih se uvek oseao dobro tamo gde nisam, pa to pitanje selidbe predstavlja jedno od onih o kojima neprestano raspravljam sa svojom duom. "Reci mi, duo moja, jadna prozebla duo, ta misli da se nastanimo u Lisabonu? Tamo mora da je toplo, pa bi ti opet ivnula kao kakav guter. Taj grad lei na obali: vele kako je graen od mramora, i kako narod u njemu toliko mrzi biljni svet da upa svako drvo iz korena. Evo jednog predela po tvome ukusu; predela stvorenog od svetlosti i minerala, i tenosti da bi ih odrazila!" Moja dua ne odgovara. "Poto toliko voli odmaranje uz prizor vreve, hoce li da dode i nastani se u Holandiji, toj posveenoj zemlji? Moda ce se razonoditi u tome kraju ijoj si se slici esto divila po muzejima. ta misli o Roterdamu, ti koja voli ume od jarbolja i brodovlje na vezu uz same pragove kua? Moja dua ostaje nema. "Moda bi ti Batavija vie odgovarala? Tamo bismo uostalom nali evropski duh venan sa tropskom lepotom. " Ni rei. - Da nije umrla moja dua? "Zar si dakle dospela do one take otupelosti kada se dobro osea samo jo u svome zlu? Ako je tako, jurnimo put zemalja koje su saobrazne Smrti. -Ja vodim brigu o naoj stvari, jadna duo! Spakovaemo prtljag za Torneu. Krenimo jo dalje, do na sami kraj Baltika; ako je moguno, jo dalje od ivota; nastanimo se na polu. Tamo sunce tek iskosa okrzne zemlju, a polagana smenjivanja dana i noi ukidaju raznolikost i uveavaju jednolinost, tu polovinu nitavila. Tamo emo moi da se dugo kupamo u pomrini, dok nam polarna svetlost, da bi nas razonodila, bude povremeno slala svoje snopove rumene kao odbleske vatrometa iz Pakla!" Najzad, moja dua prasnu i mudro mi povika: "Bilo kuda! bilo kuda! samo da to bude izvan ovog sveta!"

SVAK SVOJU HIMERU* Pod golemim sivim nebom u beskrajnoj pranoj ravnici, bez puteva, bez trave, bez ijednog ika, bez ijedne koprive, susretoh neke ljude presamiene u hodu. Svaki od njih nosio je na pleima po jednu udovinu Himeru, teku kao vrea brana ili uglja, ili oprema rimskog peaka. Ali ta se neman nije ponaala kao mrtav teret; naprotiv, ona je zagrlila i stegla oveka gipkim i monim miiima; zakaila se velikim kandama za slabine svome nosau; a basnoslovnom glavom nadnela se nad ljudsko elo kao kakav strani lem kojim su drevni ratnici verovali da e vema uplaiti neprijatelja. Obratih se jednome od tih ljudi, i upitah ga kuda tako idu. On mi odgovori da ne zna nita o tome, ni on ni ostali; ali da oevidno idu nekuda, jer ih goni neka neodoljiva sila. Valja zabeleiti udnu stvar: nijedan od tih putnika nije izgledao gnevan na zver koja mu se obesila o vrat i priljubila uz plea; reklo bi se da je nju smatrao delom svoga bia. Sva ta umorna i ozbiljna lica nisu pokazivala nikakvo oajanje; pod mrzovoljnim kubetom neba, stopala utonulih u prainu tla beznadenog koliko i to nebo, iahu svojim putem sa pomirenim izrazom onih koji su osueni da se vazda nadaju. I povorka proe kraj mene utonuv u daljinu na obzorju, tamo gde se zaobljena povrina planete uklanja radoznalosti ljudskog pogleda. Koji asak bio sam uporan u elji da odgonetnem tu tajnu; no ubrzo se neodoljiva Ravnodunost obrui na mene, i pritite me tee no njih same njihove mlaviteljske Himere.

UMLATIMO SIROMAHE ! Bejah se na petnaest dana povukao u svoju sobu i okruio knjigama po ukusu onoga vremena (ima tome esnaest do sedamnaest godina); hou rei knjigama u kojima je raspravljano o vetini da se narodi uine srenim, mudrim i bogatim, a u roku od dvadeset i etiri casa. Bejah dakle svario -progutao, hou da kaem - svekolike danonone mudrolije svih onih preduzimaa narodne sree -onih koji svim siromasima savetuju da postanu robovi i onih drugih koji ih ubeuju da su svi oni svrgnuti kraljevi. - Niko se nee zauditi to sam se tada nalazio u izvesnom stanju duha koje se granii sa vrtoglavicom ili tupavou. Izgledalo mi je da tek nazirem, negde na samom dnu svoga razuma, nejasnu klicu jedne ideje koja je prevazilazila sve one obrasce enskog mudrovanja kojih sam renik nedavno prelistavao. Ali to bejae samo ideja o ideji, neto beskrajno neodreeno. I izaoh iz kue silno edan. Jer strasna sklonost prema ravom tivu izaziva srazmernu potrebu za istim vazduhom i osveavajucim piem. Upravo sam hteo da uem u krmu, kad mi neki prosjak prui svoj eir, uz jedan od onih nezaboravnih pogleda koji bi obarali prestole kad bi duh pokretao materiju i kad bi oko hipnotizera inilo da sazreva groe. No u taj mah zauh neki glas koji mi aputae na uho i koji sam odmah poznao; bio je to glas dobrog Anela, ili dobrog Demona, koji me svuda prati. Poto je Sokrat imao svoga dobrog Demona, zato i ja ne bih imao svoga dobrog Anela, i zato ne bih imao ast, kao Sokrat, da dobijem svedoanstvo o ludilu, koje bi potpisali vispreni Leli i obazrivi BajareI? Razlika izmedu Sokratovog i mog Demona sastoji se u tome to se Sokratu njegov Demon javljao samo da odbrani, da upozori, da sprei, a to moj blagoizvoleva da savetuje, da nagovara, da ubeuje. Jadni Sokrat je imao samo Demona zabranitelja; moj je veliki potvriva, moj je Demon od dela, ili Demon od borbe. Elem, njegov mi glas aputae sledee: "Jednak sa drugim je samo onaj ovek koji to i dokae, a slobode je dostojan samo onaj ko ume da je osvoji." Odmah zatim bacih se na svog prosjaka. Jednim jedinim udarcem pesnice zatvorio sam mu oko koje

za cigli as postade veliko kao lopta. Slomih sebi nokat da bih mu izbio dva zuba, a kako se nisam oseao dovoljno snanim, budui od roenja nean i malo vian pesnienju, da bih brzo umlatio tog starca, uhvatih ga jednom rukom za jaku a drugom za guu, te stadoh da mu snano lupam glavu o zid. Moram priznati da bejah prethodno jednim pogledom ispitao okolinu i proverio da se u ovom pustom predgrau nalazim na due vreme izvan domaaja svakog predstavnika policije. Poto sam zatim jednim udarcem noge u leda, dovoljno jakim da mu polomim plea, oborio na zemlju tog slabanog ezdesetogodinjaka, doepah jednu povecu granu koja je leala na zemlji, i udarao sam po njemu sa upornom radinou kuvara koji hoe da razmeka biftek. Odjednom - o uda! o uivanja za filozofa koji potvruje ispravnost svoje teorije! - videh kako se ova drevna olupina okrete, kako se uspravi sa snagom koju nikada ne bih naslutio u jednoj toliko rasklimatanoj napravi, i, uz pogled pun mrnje koji mi se uini kao dobar predznak, oronuli probisvet se baci na mene, nadu mi oba oka, razbi mi etiri zuba i istom onom granom me isprebija na mrtvo ime. -Svojim odlunim leenjem bejah mu dakle povratio ponos i ivot. Onda mu svim moguim pokretima dadoh na znanje da nae prepiranje smatram zavrenim, i podiui se sa tla, sa zadovoljstvom jednog sofiste ispod Portika, rekoh mu: "Gospodine, vi ste mi ravni! Uinite mi ast da podelite sa mnom moju kesu; i setite se, ako ste zaista ovekoljubivi, da na svu vau sabrau, kada vam budu traili milostinju, treba primeniti teoriju za koju mi je ukazan bol to sam je okuao na vaim leima." Kleo mi se da je razumeo moju teoriju i da e posluati moje savete.

LUDA I VENERA Kakav divan dan! Prostrani vrt premire pod goruim okom sunca, kao mladost pod vlau ljubavi. Sveopti zanos stvari ne ispoljava se nikakvim umom; i same vode kao da su zaspale. Sasvim drugaija od ljudskih ovde je to utljiva orgija. Kao da neka svetlost, to neprestano raste, izaziva sve jae svetlucanje predmeta; kao da nadraeno cvee gori od elje da se nebeskom plavetnilu suprotstavi silinom svojih boja, i kao da vrelina ini mirise vidljivima i uzdie ih prema zvezdi, kao kad. Meutim, u tom sveoptem uivanju, opazih jedno ucveljeno bie. U podnoju gorostasne Venere, neka od onih luda od zanata, neki od onih dobrovoljnih lakrdijaa zaduenih da zasmejavaju kraljeve, kada ove spopadne Gria ili ama, nakaraden dreavim i smenim ruhom, sa rogovima i praporcima na kapi, sav se skupio na njenom postolju i die oi prepune suza prema besmrtnoj Boginji. A oi mu vele: "Poslednji sam i najusamljeniji meu ljudskim biima, lien ljubavi i prijateljstva, i po tome nii i od najnie ivotinje. Pa ipak sam i ja stvoren da pojmim i osetim besmrtnu Lepotu! Ah! Boginjo! smiluj se mome jadu i bezumlju!" Neumoljiva pak Venera gleda nekuda u daljinu svojim oima od mramora. JEDNOJ PROLAZNICI Ulica je zagluna vritala oko mene. Duga, tanka, u crnini, velianstvo bola, Prola je neka ena, a ruka joj ohola Pridizae, njihae skutove svoje; Hitra, otmjena, s nogom kao u kakva kipa. A ja se napajah, u gru osobenjaka, Njenim okom, olovnim nebom olujnog znaka, to zanosnu blagost i smrtonosnu slast sipa. Jedna munja? A zatim noc! - Trenutna prelesti S ijeg pogleda namah novim ivotom diem, Zar u te samo u vjenosti ponovo sresti? Drugdje, daleko! Prekasno! Moda nikad vie! Jer ne zna kuda u, ne znam kuda si nestala, Ti koju koju sam mogao voljeti, ti to si to znala.

LO STAKLOREZAC Ima priroda iskljuivo posmatrakih, kojima delanje uopte ne odgovara, a koje, meutim, iz po nekom tajanstvenom i nepoznatom porivu, stupaju katkada u dejstvo sa takvom brzinom za koju ni same ne bi poverovale da su sposobne. Onaj ko se pribojava da ga pazikua ne doeka i ne ojadi kakvom veu, pa kukaviki luta po itav as pred vratima ne usuujui se da ue, i onaj ko uva neko pismo po petnaest dana neotvoreno, ili se tek posle est meseci odlui da izvri ono to se moralo preduzeti jo pre godinu dana - takvi katkad osete kako su napreac strmoglavIjeni u delanje nekom neodoljivom silom, kao strelica odapeta sa luka. Moralista i lekar, koji smatraju da sve znaju, ne mogu da objasne otkuda tako naglo dolazi tako luda odlunost ovim lenjivim i sladostrasnim duama, i kako one, inae nesposobne da obave ak i najjednostavnije i najneophodnije stvari, pronalaze u izvesnom trenutku raskonu hrabrost da bi se bacile na dela najbesmislenija, a esto ak i najopasnija Jedan od mojih prijatelja, najbezazleniji sanjar koji je ikada postojao, podmetnuo je jednom prilikom poar u neku umu da bi video, kako ree, da li se on odista razbuktava sa tolikom lakoom kao to se to obino tvrdi. U deset uzastopnih pokuaja, ogled nije uspeo; ali, u jedanaestom, ishod se pokazao i suvie dobrim. Drugi e paliti cigaru pokraj bureta sa barutom, da vidi, da sazna, da iskua sudbinu, da primora sebe na pruanje dokaza o sopstvenoj odlunosti, da se kocka, da upozna slast zebnje, nizato, iz udi, iz dokonosti. To je neka vrsta odlunosti koja izvire iz amotinje i iz sanjarije; a osobe u kojima se ona tako pravovremeno ispoljava uglavnom su, kao to sam rekao, najvee mlakonje i sanjalice meu svim biima. Neki drugi, toliko stidljiv da obara oi cak i pred pogledima mukaraca, toliko da mora prikupiti svu svoju jadnu volju kako bi uao u neku kafanu ili proao ispred kancelarije kakvog pozorita, gde mu nadzornici izgledaju kao olienja velianstva Minosova, Eakova i Radamantova, bacie se najednom o vrat nekom starcu koji prolazi kraj njega i poljubie ga oduevljeno pred zaprepacenim svetom.

Zato? Zato to... zato to mu je to lice bilo neodoljivo simpatino? Moda; ali sa vie prava bi se dalo pretpostaviti da ni on ne zna zato. Bio sam vie no jednom rtva tih preokreta i tih uzleta koji nam doputaju da verujemo kako se u nama unjaju zloesti Demoni i navode nas da, i ne znajui ta inimo, izvravamo njihove najbesmislenije zahteve. Jednog jutra ustao sam mrzovoljan, tuan, umoran od dokolienja i prinuen, inilo mi se, da uinim neto krupno, nekakav podvig; te otvorih prozor, avaj! . (Posmatrajte, molim vas, kako sklonost ka obmanjivanju lakovernih, koja, u nekih osobit, ne predstavlja ishod kakvog rada ili prorauna, nego nepredvienog nadahnua, ima mnogo zajednikog, bar po estini elje, sa tim raspoloenjem, - histerinim po miljenju lekara, satanskim po miljenju onih to rasuuju neto bolje no lekari - koje nas gura bez otpora prema gomili nepodobnih i opasnih dela). Prva osoba koju sam opazio na ulici bio je neki staklorezac ije prodorno, neskladno izvikivanje dopre do mene odozdo, iz tekog i prljavog pariskog vazduha. Bilo bi mi inae nemogue da objasnim zbog ega me prema tome jadnom oveku obuze mrnja, koliko iznenadna toliko i despotska. "Hej! hej!" i viknuh mu da se popne. Pomislih meutim, ne bez izvesnog veselja, kako e, poto se soba nalazi na estom spratu a stepenite je veoma usko, taj ovek morati da se pomui dok se ne uspe popeti i da ce na mnogim mestima zakaiti uglove svoje lomljive robe. Najposle se on pojavi; radoznalo sam pregledao sva njegova stakla i rekoh mu: "Kako? nemate stakla u boji? ruicasta, crvena, plava stakla; arobna stakla, rajska stakla? Bezobraznice jedan! usuujete se da etate po siromanim etvrtima, a nemate ak ni stakla koja omoguuju da se vidi ivot u lepim bojama!" I hitro ga odgurah do stepenita, gde on posrnu, gunajui. Prioh balkonu i dograbih jednu malu saksiju sa cveem, i kad se covek pojavi na izlazu pred vratima, pustih svoju ratnu spravu da padne pravo na zadnji rub njegova samara; a kako ga udarac obori nauznak, polomi mu se pod leima itava uboga pokretna imovina, od ega se razlee lomljava kao da je neku kristalnu palatu smrvio grom.

A ja mu, pijan od svoga ludila, besno doviknuh:

"ivot u lepim bojama! ivot u lepim bojama!" Te razdraujue ale nisu bezopasne, i esto se mogu skupo platiti. Ali ta mari za vene muke onaj kome je jedan trenutak otkrio beskraj uivanja? U JEDAN AS UJUTRO Najzad! sam! uje se jo samo kloparanje poneke zakasnele, satrvene koije. Tokom nekoliko asova imaemo bar tiinu, ako ne odmor. Najzad! tiranija ljudskog lica se izgubila, i odsad u sam biti vinovnik svoje patnje. Najzad! doputeno mi je dakle da se razgalim kupanjem u pomrini! Najpre, dvostruki okretaj u bravi. ini mi se da ce taj okretaj kljua uveati moju samou i ojaati barikade koje me sada dele od sveta. Uasan ivot! Uasan grad! Da ukratko izloimo protekli dan: video vie knjievnika od kojih me jedan pitao da li se moe otici u Rusiju kopnenim putem (bez sumnje smatra Rusiju ostrvom); izdano raspravljao sa urednikom jednog asopisa, koji na svaku primedbu odgovara: "Ovde su okupljeni estiti ljudi", to podrazumeva da sve ostale listove ureuju lupei; pozdravio dvadesetak osoba meu kojima petnaest meni nepoznatih; podelio stisak ruke u istim razmerama, a nisam bio obazriv prethodno da kupim rukavice, popeo se" kako bih ubio vreme, tokom pljuska, kod neke akrobatkinje koja me zamolila da joj nacrtam kostim za ljupku Veneru; uinio podvorenje upravniku jednog pozorita, koji mi je, opratajui se, rekao: "Moda biste dobro uinili da se obratite Z...; to je najnezgodniji, najgluplji i najslavniji od svih mojih pisaca; sa njim biste moda mogli doci do necega. Nadite se sa njim, a potom emo videti"; hvalisao se (zato?) mnogim gadostima koje nikada nisam uinio, a kukaviki poricao neke druge rave postupke koje sam izvrio sa radou, prestup iz razmetljivosti, sagreenje iz bojazni ta e svet reci; odbio jednom prijatelju prirodnu uslugu, a dao pismenu preporuku jednoj preispoljnoj hulji; uh! je li tu odista kraj? Nezadovoljan svima i nezadovoljan sobom, veoma bih eleo da se iskupim i malo pogordim u tiini i usamljenosti noi. Due onih koje sam voleo, due onih koje sam opevao, ojaajte me, podrite me, odagnaj te od mene la i sablanjiva isparenja sveta; a ti, Gospode Boe moj! udeli mi milost da stvorim nekoliko lepih stihova koji meni samome dokazuju da nisam poslednji meu ljudima,

da nisam nii od onih koje prezirem! OSTARELI KOMEDIJA Na sve strane pustio se, razmileo se, razveselio se narod o prazniku. Bejae to jedna od onih svetkovina na koje dugo unapred raunaju medijai, akrobati, prikazivai ivotinja i trgovci torbari, kako bi nadoknadili slabije doba godine. U tim danima ini mi se da narod zaboravlja na sve, na bol i na rad; postaje slian deci. Za maliane je to dan raspusta, uas od kole odloen za dvadeset etiri asa. Za odrasle je to primirje zakljueno sa zlim silama ivota, odgoda roka u optem sporu i optoj borbi. ak i ljudi iz visokog drutva i ljudi koji se bave duhovnim radom teko se otimaju uticaju ovakvog narodnog veselja. I oni upijaju, bez sopstvene volje, svoj deo iz tog bezbrinog raspoloenja. to se mene tie, nikada ne proputam, kao pravi Parianin, da izvrim smotru svih atri to se epure u ta doba svetkovanja. One se tu, odista, pretvarahu unepomirljive takmace: kretahu, rikahu, urlahu. Razlegahu se i meahu uzvici, zvek bakra i prasak raketa. Pajaci i glupi avgusti bekeljahu svoja utavljena lica, otvrdla od vetra, kie i sunca; dobacivahu, sa pouzdanjem komedijaa sigurnih u svoje dejstvo, dosetke i poalice jedre i neotesane komike, kao to je Molijerova. Herkuli, gordi sa svojih golemih udova, bez ela i bez lobanje, kao orangutani, velianstveno se nadimahu pod trikoima sino opranim za ovu priliku. Igracice, lepe kao vile ili kneginje, poskakivahu i obrtahu se pod sjajem fenjera koji im suknje obasipahu iskrama. Sve bejae samo svetlost, praina, vrisak, veselje, mete; jedni troe, drugi zarauju, i jedni i drugi podjednako veseli. Deca se veahu majkama o suknje da bi dobila koju eerlemu, ili se pentrahu oevima na ramena da bi bolje videla opsenara blistavog kao neki bog. A svuda je kruio, nadvladavajui sve ostale, miris prena mesa kao tamjan ove svetkovine. Na kraju, na samom kraju niza atri, kao da se, posramljen, sam izagnao iz sveg tog sjaja, ugledah jednog ubogog komedijaa, pogrbljenog, oronulog, dotrajalog, ruevinu od oveka, oslonjenog leima o jedan stub svoje atrlje; atrlje bednije no u najnieg divljaka, koje su okrajci dveju pIaveih i dimljivi svea i suvie osvetljavali u svoj njenoj bedi. Svuda veselje, zarada, raskalanost; svuda sigurnost

u sutranji hleb; svuda pomamni izliv ivotnosti. Ovde, krajnja beda, beda nakaradena, da bi uas dostigao vrhunac, smenim dronjcima, gde je nematina, vema no umetnost, istakla suprotnost. Nije se smejao, jadnik! Nije plakao, nije igrao, nije mlatarao rukama, nije galamio; nije pevao nikakvu pesmu, ni veselu ni tunu, nije preklinjao. Bio je nem i nepomian. On se ve odrekao, ve odustao. Njegova sudbina bejae vec zapeaena. Ali kakvim je dubokim, nezaboravnim pogledom bludeo po gomili i svetlostima iji je talas dopirao na nekoliko koraka od njegove odbojne bede! Osetih kako mi strana ruka histerije stee prsa i uini mi se da mi se pogled zamaglio od tih nepokornih suza koje nee da briznu. ta initi? emu upitati nesrenika ta bi to osobito i udesno imao da prikae u svojoj smradnoj pomrini, za svojom poderanom zavesom? Odista, nisam se usudio; pa makar vas razlog moga ustezanja i zasmejao, priznau da sam se bojao da ga ne ponizim. Najzad, tek to odluih da u prolazu stavim neto novca na neku od njegovih dasaka, nadajui se da e on prozreti moju nameru, kad me jedan veliki talas svetine, izazvan nekakvim uznemirenjem, odnese daleko od njega. I, vraajui se, opsednut tim prizorom, pokuavao sam da razloim svoj iznenadni bol, te rekoh sebi: Upravo sam video sliku starog knjievnika koji je nadiveo narataj iji je izvanredni zabavlja bio; starog pesnika bez prijatelja, bez porodice, bez dece, koga su srozale beda i javna nezahvalnost, i u iju atru svet sklon zaboravu ne eli vie da ue! STRANAC Kazi, zagonetni covjece, tko ti je srcu najdrazi? Otac ili majka? Sestra ili bratac? -Ja nemam ni oca, ni majke, ni sestre, ni brata. -A prijatelji? -Smisao te rijeci jos do dana danasnjega nisam spoznao. -A domovina? -Ne znam u kojem se kraju sveta ona nalazi. -Mozda volis lepotu? -Volio bih kad bi bila bozanska i besmrtna. -Zlato? -Mrzim ga, bas kao sto vi mrzite Boga. -Pa sta onda volis, cudnovati strance? -Volim oblake, oblake koji putuju....tamo.....tamo daleko.....one divne oblake! JUNAKA SMRT

Fanulo bejae izvrsna dvorska budala i gotovo jedan od Kneevlh prijatelja. Ali za osobe sa zanatom posveene smenome, ozbiljne stvari imaju kobnu privlanost; i premda moe izgledati neobino da se rodoljubive i slobodarske ideje uvrte despotski u glavu jednom lakrdijau, dogodi se da Fanulo pristupi zaveri koju je skovalo nekoliko nezadovoljnih plemia. Svuda se nae estitih ljudi kako bi prokazali vlastima one pojedince ualjive naravi koji hoe da svrgavaju kneeve i da spremaju selidbu nekoj bratiji, a da je nisu pitali za miljenje. Plemii o kojima je re dopadoe tamnice, kao i Fanulo, i bi im izreena smrtna presuda. Rado bih poverovao da Knezu bi gotovo ao to je svoga omiljenog komedijaa naao meu pobunjenicima. Knez ne bejae ni bolji ni gori od ma kojeg drugog; ali ga je izvesna preterana osetljivost inila, u mnogim prilikama, surovijim i despotskijim od svih ostalih. Strastan ljubitelj, a inae izvanredan poznavalac umetnosti, bejae on i istinski nezasit sladostrasnik. Prilino ravnoduan prema ljudima i moralu, pravi umetnik i sam, nije poznavao opasnijeg neprijatelja od amotinje, a udnovati napori koje je ulagao kako bi izbegao ili pobedio tu tiranku sveta, izvesno bi mu pribavili, iz pera nekog strogog istoriara nadimak "udovite", da se u njegovoj zemlji bejae smelo pisati ita to ne bi teilo iskljuivo da zabavi ili da zadivi, to opet predstavlja jedan od najtananijih vidova zabave. Na svoju veliku nevolju, taj Knez nikada nije raspolagao pozornicom dovoljno prostranom za svoj stvaralaki duh. Ima mladih Nerona koji se gue u odve uskim granicama, a budui vekovi im nikada nee doznati ni za imena ni za dobru volju. Neuviavno Provienje bejae i ovoga obdarilo sposobnostima veim od njegove drave. Najednom se pronee glasine kako vladar hoe da pomiluje zaverenike; a koren tih glasina bi najava neke velike predstave u kojoj je Fanulo imao da igra jednu od svojih glavnih i najboljih uloga, i kojoj e prisustvovati, govorilo se, ak i osueni plemii; oevidan znak, dodavahu povrni duhovi, velikodunih namera uvreenog Kneza. Od oveka prirodom i voljom toliko nastrana, sve se davalo oekivati: ak da pokae vrlinu, ak da se pokae milostiv, naroito ako se mogao nadati da u tome pronae neoekivano zadovoljstvo. Ali za one koji su, kao ja, uspeli da neto vie proniknu u dubine te neobine i bolesne due, bejae daleko verovatnije

da je Knez hteo oceniti koliko vredi glumaki dar u jednoga osuenika na smrt. eleo je da iskoristi priliku kako bi izveo fizioloki ogled od ivotnog znacaja, i proverio do koje mere svakidanje sposobnosti jednog umetnika mogu zatajiti ili se preobraziti posredstvom izuzetnog poloaja u kojem se ovaj nalazi; povrh toga, da li ga je u dui povukla vie ili manje potisnuta namera da bude milostiv? To se pitanje nikada nije moglo rasvetliti. Najposle, kad osvanu veliki dan, taj mali dvor zablista svim svojim sjajem; a ko nije video teko bi zamislio svu onu velelepnost koju povlaeni stale jedne male drave, sa ogranienim sredstvima, moe da prikae o istinskoj svetkovini. Ova bejae dvostruko istinska, pre svega po aroliji izloene raskoi, a zatim po tajanstvenom moralnom znaaju koji joj se pridavao. Gospar Fanulo se naroito isticao u nemim ili malo govornim ulogama koje su esto glavne u onim vilinskim dramama iji je predmet simboliko predstavljanje tajne ivota. On izae na pozornicu sa lakoom i savrenom neusiljenocu, to je doprinelo da se meu plemenitim gledaocima osnai zamisao o blagosti i o pomilovanju. Kada se za nekog glumca kae: "Evo dobrog glumca", onda se upotrebljava izraz koji podrazumeva da se u igranoj linosti jo uvek moe nazreti glumac, to ce rei umetnost, napor, htenje. Elem, kad bi neki glumac uspeo da, u odnosu na linost koju treba da tumai, bude ono to bi najbolji kipovi starog veka, udesno obdareni duom, ivotom, hodom, pogledom, trebalo da budu u odnosu na opti i nejasni pojam lepote, to bi, bez sumnje, predstavljalo jedinstven i sasvim nepredvien slucaj. Fanulo bi, te veeri, uzor savrenstva, koji bejae prosto nemogue ne uzeti kao iv, moguan, stvaran. Taj lakrdija je odlazio, dolazio, smejao se, plakao, kreveljio se, sa nekim neunitivim oreolom oko glave, oreolom nevidljivim za sve, ali vidljivim za mene, a u kojem se slivahu, u udnom amalgamu, zraci Umetnosti i Slava muenika. Fanulo je, po nekakvoj posebnoj milosti, unosio boansko i natprirodno i u najpreteranije lakrdije. Pero mi drhti a suze vazda prisutnog uzbuenja naviru mi u oi dok traim kako da vam opiem to nezaboravno vee. Fanulo mi, na presudan i nepobitan nain, dokazivae kako je pijanstvo Umetnosti sposobnije no ikoje drugo da zastre strahote ponora; kako genije moe da igra komediju na ivici groba sa radou koja ga spreava da ugleda grob, izgubljenoga, kao to on i jeste, u nekom raju

koji iskljuuje svaku pomisao na grob i na unitenje. Svi gledaoci, koliko god da su bili oguglali i isprazni, naoe se ubrzo pod svemonom vlau umetnikovom. Niko vie nije ni sanjao o smrti, alosti i muenjima. Svako se prepusti, bez nespokojstva, mnogostrukim nasladama koje prua prizor jednog ivog remek-dela umetnosti. Izlivi radosti i divljenja potresahu u vie navrata svodove zgrade sa silinom neprekidne grmljavine. I sam se Knez, opijen, pridrui pljeskom svome dvoru. Medutim, za pronicljivo oko, njegovo sopstveno pijanstvo ne bejae bez primese. Oseae li se pobeenim u svojoj despotskoj moci? ponienim u svojoj vetini da ispunjava srca strahom i da slama duhove? prevarenim u svojim nadanjima i ismejanim u svojim predvidanjima? Takve pretpostavke, ne sasvim opravdane ali ne i liene svakog osnova, padahu mi na um dok sam posmatrao Kneevo lice ije se uobiajeno bledilo stalno prekrivae novim bledilom, kao to se sneg slee na sneg. Usne mu se stiskahu sve vie, a oi mu se zaarivahu nekom unutarnjom vatrom nalik onoj to se raspaljuje od ljubomore i osvetoljblja, ak i dok je naoigled prisutnih pljeskao darovitosti svoga starog prijatelja, neobinoga lakrdijaa koji je tako dobro izvodio lakrdiju sa smru. U izvesnom trenutku videh kako se Njegovo Visocanstvo naginje prema jednom malom pau iza sebe i apue mu na uho. Obeenjako lice lepog deaka ozari se osmehom; a zatim on hitro napusti kneevsku lou, kao da e izvriti neki hitan nalog. Nekoliko minuta kasnije, otar, otegnut zviduk prekide Fanula u jednom od njegovih najsvetlijih trenutaka, i zapara u isti mah ui i srca. A sa onog mesta u dvorani odakle je izbilo to neoekivano negodovanje, neki deak se stuti u hodnik, sa priguenim smehom. Fanulo, prodrman, probuen iz svog sna, najpre sklopi oi, zatim ih gotovo smesta opet otvori, ogromno ih razrogaivi, potom zinu kao da se grevito bori za vazduh, povede se malo napred; malo nazad, i onda kao protac pade mrtav na daske. Da li je zviduk, brz kao ma, odista preduhitrio delata? Da li i sam Knez bejae predvideo da e njegovo lukavstvo imati toliko ubistveno dejstvo? Doputeno je da se u to posumnja. Da li je zaalio za svojim dragim i neponovljivim Fanulom? Prijatno je i dozvoljeno da se u to poveruje. Plemii vinovnici bejahu poslednji put uivali u pozorinoj predstavi. Iste ih noci pogubie.

Od tada su mnogi mimiari, s pravom cenjeni irom raznih zemalja, dolazili da igraju na dvoru u***; -ali nijedan meu njima nije uspeo ni da podseti na udesnu darovitost Fanulovu, niti se mogao uzvisiti do iste milosti. OI U SIROMAHA Ah! hteli biste da znate zato vas danas mrzim. Nesumnjivo e vama biti tee da to shvatite nego meni da objasnim; jer vi ste, ini mi se, najlepi primer enske neutuvljivosti koji se moe sresti. Bejasmo proveli zajedno itav jedan dugi dan koji mi je izgledao kratak. Bejasmo se vrsto zarekli jedno drugome da ce nam sve misli biti zajednike i da e nae dve due ubudue predstavljati jednu; - san u kojem nema niega osobitog, naposletku, izuzev to su ga sanjali svi ljudi, a nije ga ostvario niko. Uvece, pomalo umorni, zaeleste da sednete ispred neke novootvorene kafane na samom uglu jednog novog bulevara, gde su jo svuda unaokolo bili rasuti ostaci buke ali se nedovrena rasko ve prikazivala u svoj svojoj slavi. Kafana se caklila: I sam je plin tu goreo svim arom jednog poetka, i svojski je obasjavao zidove zaslepljujue od beline, blistave ravni ogledala, pozlatu na zidnim pervazima i vencima, bucmaste paeve koje tegle za sobom psi na kaiima, gospe to se osmehuju sokolu na ruci, nimfe i boginje to na glavama nose voe, peciva i divlja, Hebe i Ganimede koji ispruenih ruku nude malu amforu sa punem ili dvobojni obelisk od meanog sladoleda; itavu istoriju i itavu mitologiju u slubi dranja. Pravo pred nama na kolovozu, bejae se ukipio neki estiti ovek od etrdesetak godina, umorna lica, prosede brade, drei jednom rukom nekog maliana, a na drugoj nosei neko majuno bie, odve nejako da bi hodalo. Obavljao je posao dadilje i izveo je svoju decu da se nadiu veernjeg vazduha. Svi u ritama. Ta tri lica bejahu izvanredno ozbiljna, a tih est oiju netremice gutahu novu kafanu sa divljenjem podjednakim, ali postupno razlicitim prema uzrastu. Oi u oca su govorile: "to je ovo lepo! to je ovo lepo! Kao da je sve zlato siromanog sveta dolo da se smestina ovim zidovima." Oi u maliana: "to je ovo lepo! to je ovo lepo!

Ali u takvu kuu mogu da ulaze samo ljudi koji nisu kao mi." Kada je re o oima u najmlaega, one behu odve opsenjene da bi izrazile ita osim duboke, nedotupavne radosti. Pevai kazuju da zadovoljstvo puni duu dobrotom i smekava srca. Pesma je te veeri imala pravo, to se mene tie. Ne samo da me je ganula porodica tih oiju, ve sam se pomalo stideo naih aa i boca,veih od nae ei. Potraih svojim pogledom va, ljubavi moja, da bih u njemu proitao svoju misao; ar onih vam u tako lepe i tako udno blage oi, u vae zelene oi u kojima se stani ud i koje nadahnjuje Luna, kad mi rekoste: "Ne mogu da podnesem ove ljude ovde, sa njihovim oima irom otvorenim kao kolske kapije! Ne biste li zamolili gazdu kafane da ih otera odavde?" Eto koliko je teko uzajamno se razumeti, anele moj dragi, i koliko je misao nesaoptiva, ak i meu ljudima koji se vole! LANI NOVAC Dok se udaljavasmo od prodavnice duvana, moj prijatelj briljivo prebra svoj novac; u levi dep prsnika spusti sitne zlatnike; u desni, sitne srebrnjake; u levi dep akira, itavu hrpu krupnih groa, i najzad, u desni, samo jedan srebrnjak od dva franka, koji je najpre paljivo ispitao. "Da neobine i sitniarske raspodele!" rekoh u sebi. Naiosmo na nekog siromaha koji nam drui prui svoju kapu. Ne znam nita to tako obespokojava kao nema reitost tih preklinjuih oiju, ispunjenih u isti mah, za osetljiva oveka koji ume da iz njih ita, tolikom poniznou i tolikim prekorima. Neto veoma slino dubini tog sloenog oseanja nalazi on i u suznim oima bievanih pasa. Milostinja moga prijatelja bi mnogo zamanija od moje, te mu rekoh: "U pravu ste; posle zadovoljstva da se necemu zadivimo, nema veceg do onog da nekome priredimo iznenadenje," "Ono je bio laan novac", odvrati mi on mirno, kao da se pravda zbog svoga rasipnitva. Ali u mome jadnom mozgu, to se povazdan stara u podne sveu da pali (kakvu mi je zamornu sposobnost poklonila priroda!), najednom se rodi misao da bi takav postupak moga prijatelja mogla izviniti samo elja za stvaranjem nekog dogaaja u

ivotu tog veselnika, moda ak za otkrivanjem razliitih, kobnih i drugih posledica koje moe izazvati komad lanog novca u ruci jednog prosjaka. Ne bi li se on dao umnoiti u istinske novce? ne bi li ga mogao i odvesti u zatvor? Kakav krmar, kakav pekar, na primer, moda bi smesta prijavio da ga uhapse kao nekoga ko kuje ili rastura lani novac. A isto tako bi taj lani komad moda, za nekog bednog malog meetara, predstavljao klicu obogaenja za nekoliko dana. I tako mi mata nastavljae dalje, dajui krila duhu moga prijatelja i izvlaei sve mogue zakljuke iz svih moguih pretpostavki. Ali ovaj iznenada prekide moju sanjariju preuzimajui moje sopstvene rei: "Da, u pravu ste; nema slaeg zadovoljstva nego iznenaditi oveka pruajui mu vie no to oekuje." Pogledah mu pravo ti oi, i uasnuh se kad videh kako mu oi blistaju neospornom prostodunou. Bi mi tada jasno kako je on hteo da u isti mah ini milosre i napravi dobar posao; da zaradi etrdeset groa i srce boje; da tedljivo pridobije raj; najzad, da se besplatno ulani u dobrotvorno drutvo. Gotovo bih mu oprostio elju za zloinackim uivanjem, za ta ga maloas smatrah sposobnim; naao bih da je udno, neobino, to se zabavlja dovoenjem siromaha u nepriliku; ali mu nikada neu oprostiti budalatinu njegove raunice. Nikada se ovek ne moe izviniti to je zao, ali ima izvesne zasluge u njegovom saznanju da je takav; a najnepopravljivija od svih mana jeste initi zlo iz gluposti. UZNESENOST Iznad svih jezera i iznad dolina, i iznad najvieg planinskog vrhunca, i dalje od zvijezda i dalje od sunca, i iznad granica svemirskih dubina Kree se misao sa toliko strasti, kao dobar pliva meu valovima, i ostavlja brazdu meu prostorima sa neizrecivom i muijakom slasti. Odleti to dalje od gnjilih movara, proisti se gore u bistrome zraku i pij kao nektar u ovome mraku vatru koja vrata nebeska otvara! Iz briga i jada od kojih se gine, od kojih se dua mutno zamaglila,

sretan je tko moe u zamahu krila uznijeti se prema poljima vedrine! I nalik na evu samo zato mari da svakoga jutra istog zraka kua, - tko nad svime lebdi i bez muke slua razgovore cvijea i svih nijemih stvari! JA TE OBOZAVAM Ja te obozavam kao nebo nocu, O posudo tuge, i tvoju mirnocu Ja ljubim sve vise sto mi bjezis dalje Pa i makar mislim da te tama salje Da bi ironicno razmak povecala Sto ga je do neba vec priroda dala. U divljem naletu nasrcem i skacem I k'o crv lesinu ne bih dao jacem! I meni je draga, u ocaju slijepom, Cak i ta hladnoca sto te cini lijepom TMURNO NEBO Tajanstvene zjene maglom prekrivene, Jesu li ti plave, sive il zelene? Sad gledaju njezno, sad zure okrutno, Odrazuju nebo nehajno i mutno. Ti si kao mlaki, natmureni dani, Kad sred srca grca jad neisplakani, A neznane boli po zivcima ruju, Sto se duhu snenom ludo ismjehuju. Ponekad si nalik na divne obzore, Gdje lomace sunca u maglini gore. U kakvom si sjaju, oroseni kraju, Kad te s nujno svoda ognji obasjaju! O zeno opasna, o carobne klime Kako snijeg tvoj voljet i stud grobne zime? O da li cu od nje, mrazne, neumolne, Izmamiti slasti opojne i bolne? Miris itaoe, reci, udahnu li kada Zrak crvke starinske, gdje se tamjan vije? S nasladom, polako, da l' uskrsnu kada Dah mousa starog, to torbica krije? Zanosom dubokim opaja nas lako Sjaj minulih dana, kad obasja zjene! Nad ljubljenim tijelom ljubavnik se tako Nadvija i sre pelud uspomene.

Njena teka kosa mirisna je puna, Iz nje vonj divljine vio se i peo kao tamjan loga i omame veo. A iz haljine njene od meka baruna, to mladou nagom natopljena sva je, Hlapio se miris krzna u odaje. Vino samotnika Osobiti pogled zavodljive ene to po nama klizi kao bijela zraka Koju luna alje, nemarna i laka Na jezero meu uzdrhtale sjene U ruci igraa poslednji cekini Strastveni poljubac tanke Adeline Muzika to takvim uzbuenjem sine Ko da uje ljudski vapaj u daljini Sve to nije ravno Slasti to je daje u opojnom gru Pokvarenu srcu pobona pjesnika! Toi mu nadanje, besmrtnost i mladost, I divnu oholost, tu prosjaku radost Koja s bogovima uzravna bijednika. Himna lepoti Sidje li s nebesa, ali s bezdna kroci, O Lepoto? Zlocin zbrkan sa vrlinom Liju ti bozanske i paklene oci Zato te mozemo porediti s vinom. U oku ti sunca smiraj, zore svitak; Mirise razlevas kao burno vece; Usta ti amfora, poljubac napitak Sto heroja slabi, decku hrabrost tece. Tmi ponora ili zvezdama se ote? Tvoj skut ko pas prati Usud koga caras; Ti nasumice sejes radost i strahote, Vladas svim, a nikom ti ne odgovaras. Po mrtvima gazis i rugas se njima; U nakitu tvom i Uzas divno sija, A ubistvo, dragulj medju najdrazima, Po tvom se trbuhu gordom ljupko nija. Zasenjeni leptir tebi, sveco, hrli, Blagosilja lucu sto ga przi ziva. Ljubavnik nad dragom, kad je zdihan grli,

Lici samrtniku sto grob svoj celiva. Svejedno pakao ili raj te stvori, Lepoto, naivno cudoviste grozno! Nek tvoj osmeh, oko, noga mi otvori Beskraj sto ga volim, a nisam ga pozno. Andjele, Sireno, od Boga il' Vraga? Svilooka vilo, - Cini, ma sta si, Miris, ritme, zrako, o kraljice draga, Svet manje gnusnim, da su laksi casi! MOLITVA Slava i hvala tebi, Satano, na visini Neba, gde vladar bese, kao i u dubini Pakla, gde sad, porazen, tvoj duh na miru sanja! Daj da se moja dusa pod Drvetom Saznanja kad se njegovo granje ko novi Hram rasiri po tvome celu - ukraj tebe konacno smiri! ONOR Paskal je svoj bezdan svud nosio sobom, - Avaj! sve je ponor, - delo, zelja, reci, Snovi! Dignutom mi kosom vijoreci, Vetar straha cesto punime teskobom. Svuda, kroz visine i dubine vidne, Strasni nas prostori pritiskuju mukom ... U dnu mojih noci Bog znalackom rukom Crta bezbroj lica more neprekidne. Sna se bojim kao mracnih grdnih vrata Otkud zjapi neka strava nepoznata; Sa svih je prozora samo beskraj vidljiv, A moj duh, sav smucen od tamnih otkrica, Pred nistavilom je bescutnim zavidljiv, - Ah! - zar vecno biti rob Broja i Bica! LITANIJE SATANI Andjele mimo drugih lep, mudar i uzvisen, boze sudbinom svaran i hvalospeva lisen, Satano, sazali se na ponor bola mog! O, kneze u izgnanstvu, prevaren i uvredjen, ti sto se jace dizes otkako si pobedjen, Satano, sazali se na ponor bola mog! Ti sto sve znas, o kralju podzemnoga prostranstva,

isceljitelju vicni svih strepnji covecanstva, Satano, sazali se na ponor bola mog! Ti sto ljubavlju ucis parije odgurnute, pa cak i ogubale, da ukus Raja slute, Satano, sazali se na ponor bola mog! Ti sto sa starom, krepkom ljubavnicom, u klupku, sa Srmcu, zace Nadu - ovu ludicu ljupku! Satano, sazali se na ponor bola mog! Ti sto prokazenome, na tren pred pogubljenje, dajes da gleda rulju spokojno i s prezrenjem, Satano, sazali se na ponor bola mog! Ti sto znas u kom kutu zemlje surevnjivice Bog ljubomoran sakri dragulje hrpimice, Satano, sazali se na ponor bola mog! Ti sto lagume mracne pronices jakim okom, gde narodi metala u miru spe dubokom, Satano, sazali se na ponor bola mog! Ti cija krupna saka od mesecara krije kolike mu kraj nogu zevaju provalije, Satano, sazali se na ponor bola mog! Ti koji cudom meksas pijancu kosti jadne kada u pozne sate pod konjske noge padne, Satano, sazali se na ponor bola mog! Ti sto coveku slabom pomoze ruke jitre pokazavsi mu smesu sumpora i salitre, Satano, sazali se na ponor bola mog! Ti sto nemilosrdnom Knezu svoj zig ledeni stavljas na podlo celo, ortace prepredeni, Satano, sazali se na ponor bola mog! Ti sto stavljas u oci i srce devojkama obozavanje rane i strast za krpicama, Satano, sazali se na ponor bola mog!

Sveco pronalazaca, palico izagnanih, ispovednice sviju bundzija, povesanih, Satano, sazali se na ponor bola mog! Poocime svih koje, pun crnog gneva svog, Iz zemaljskog raja istera Otac Bog, Satano, sazali se na ponor bola mog! PRIBIRANJE Smiri se, Tugo moja, smotrenije postupaj, Ti si trazila vece: evo ga; tiho pada: grad neprozirna tama obavija i kupa, jednima nosec pokoj, drugima breme jada. Dok svuda smrtnih ljudi prostacka rulja stupa pod bicem Zadovoljstva, krvnika ljutog, rada da na ropskome piru bere kajanja tupa, ti mi, O tugo, ruku podaj; hajdemo sada daleko. Eno mrtve Godine zovu mene sa nebeskih balkona, starinski odevene; Zalost iz voda nicuc setnim osmehom zraci; na smrt bolesno Sunce leze pod most da spava, i dok istocnim nebom pokrov se dug navlaci, cuj, draga : Noc se blagim korakom priblizava! SED NON SATIATA Neobicno bozanstvo, tamno ko kon duboka, s mirisom propletenim mosusa i havana, delo nekoga zreca, Fausta iz savana, kceri ponoci mracnih, vestice crnoboka, od vina mi je sladji i od makova soka eliksir tvojih usta, ljubavna gorda hrana; kad krenu k tebi zelje, nizovi karavana, ja pojim pustu camu u zdenicu tvoga oka. Kroz okna tvoje duse, te krupne crne oci, demone nemilosni, manje plamena toci! Ja nisam Stiks da tebe grlim po devet puta, niti pak mogu, avaj! Megero bludnih tmina, da bih skrotio pozar kojim si opsednuta, u paklu tvoga odra postati Prozerpina! Smrt ljubavnika Divani e nai bit mirisa puni, duboki ko rake, s leajim mekim,

na stalcima cvijee to se tiho truni, procvjetalo za nas pod nebom dalekim. Rasipljui strasno posljednje topline, naa srca dva e kao zublje sjati, dvostruki e traci od svjetlosti njine na zrcalu dua jedan odraz dati. A u vee modro nadnaravna sjaja jedan emo blijesak izmijenit jedini kao dugi jecaj u znak oprotaja; odkrinuvi vrata, tad Andjel e ui da radosnom kretnjom oivi u tmini ogledala mutna i uglasle lui. BLESKOVI Pronasao sam odredbu Lepog - mog Lepog. To je nesto zestoko i tuzno, nesto pomalo neodredjeno, sto ostavlja prostor nagadjanju. A sada cu, evo, svoja shvatanja da pokazem n ajednom opipljivom predmetu; uzecu, na primer, najzanimljiviju stvar koja se u ljudskoj zajednici moze videti, zensko lice. Zanosna i lepa glava, glava zene; naime, glava koja podstice na sanjareenje - i to na neki mutan nacin - u isti mah o slasti i tugovanju; u njoj je sadrzano nesto od sete, od klonulosti, od zasicenosti cak, ili pak nesto tome suprotno, to jest, zestina, strasnost zivljenja, koju prati izvesna naknadno nadosla gorcina, sto kao da izvire iz lisavanja ili iz beznadja. Nedokucivost i zaljenje za necim takodje su cinioci Lepog. Lepa muska glava ne mora, izuzev, mozda, u ocima zene, no za muskarca, svakako, ne mora da sadrzi ono nesto sladostrasno sto na zenskom licu deluje utoliko privlacnije ukoliko je lice, uopste uzev, setnije. Ali i ta glava treba da ima nesto zestoko i tuzno, duhovnu usmerenost, mutno potisnute teznje, neku tutnjecu, neusmerenu silu, katkad trag neke osvetne neosetljivosti (jer u ovim stvarima ne treba smetnuti s uma idealni tip dendija) i s vremena na vreme - a to je jedna od najzanimljivih crta lepote, nedokucivost i konacno (a sad da iznudim od sebe priznanje do koje mere svoja osecanja smatram modernim kad je u pitanju nauka o lepom) nesreca. Ne kazem da se Radost ne moze dovesti u vezu s Lepotom, vec tvrdim da je Radost jedan od njenih najprostojih ukrasa, dok joj je seta, da tako kazem, najsvrsnija druga, toliko da ne mogu nikakao da zamislim (kao da mi je mozak zacarano ogledalo!) neki oblik Lepote u kojem ne bi bilo Nesrece. Drzeci se takvih shvatanja neko ce reci : opsednut je njima, tesko cu, jasno je, izvuci zakljucak da je najsavrseniji obrazac muske lepote satana - u Miltonovom duhu.