DRAGO KALAJI

EV R O PSK A ID E O L O G IJ A

IKP "Nikola Pai" Beograd 2004.

Uvod
Nae istraivanje je pokrenuto jednom zapitanou pred poslednjim povesnim pokretom ka ujedinjenju evropskih drava: da li je Evropska unija doista evropska? Moda je izlino isticati da to pitanje izraava i temeljnu sumnju, hranjenu dugim nizom upadljivih praznina u zvaninim projektima, ugovorima i odreenjima saveza rastueg broja drava, poevi od trajnog izostanka ak i pukog pomena sadraja njegovog osnovnog prideva, do takoe hroninog nedostatka neposrednih iskaza krajnjim ili bitnim ciljevima ujedinjenja, odnosno svrhama obrazovanja zajednikog trita. U preambuli Ugovora Evropskoj uniji istaknuta je "pot- reba za uspostavom vrste osnove radi izgradnje budue Evrope", ali tu nisu predoeni ni priroda reene potke, ni razlog "izgradnje", kao ni jedna jedina crta "budue Evrope". Sledi mutni ili dvo- smisleni iskaz "elje" potpisnika akta da "prodube solidamost svojih naroda, uz potovanje njihove istorije, kulture i njihove tradicije ". Ako je tu doista re preduzeu "produbljivanja soli- damosti"evropskih nacija, koje, pored ostalog, ine upravo "njihove istonje, kulture injihove tradicije' - onda je izjavljeno obavezi- vanje na "potovanje" sasvim suvino. Nije pak suvino, kao reto- rika magla, ako ideal "solidarnosti"xx toj izjavi namera zapravo krije sasvim suprotne, koje prete tekovinama istorija, kulturama i tradicijama evropskih nacija. Stoga je u pravu Ginter Make kada istie onu najveu dvosmislenost, to karakterie, kao potpuno protivureje, poglede savremenika na ciljeve ujedinjenja Evrope: "Duo quum faciunt idem non est idem. Ako dva oveka izmeu sebe govore jedinstvu Evrope, uinie im se da su istog miljenja. Ustvari, jedan e jedinstvo Evrope eleti kao etapu prema jedinstvu sveta, zapeaenu uniformiuom socijalizacijom ovcanstva, koju pro- izvode tehnika i ekonomija, dva faktora to svaku politiku ine suvinom. Drugi sagovomik e, nasuprot tome, eleti jedinstvo Evrope s kojim e se zaustaviti sve univerzalistike tendencije ka ujedinjenju sveta i ka unitenju svih postojeih razlika lzmedu nacija i izmeu kultura. Evropa treba da se ujedini ali da bi se ogradila; morae da ostvari nov politiki identitet koji e joj brzo omoguiti da razJikuje prijatelja od nepnjatelja, na jedan novnain." (Maschke, 1995) Po svemu sudei, na gradilitu Evropske unije uveliko i stalno preovlauju pobornici ujedinjenja Evrope kao puke "etape prema jedinstvu sveta", odnosno ka svetskom tritu bez granica, kao da ekonomija i osobito trgovina ine vrhovni cilj i smisao postojanja oveka a ne tek puko sredstvo Ijudskog ivota. Tu je u pitanju pak sredstvo postvarenja mondijalistike pseudoimperije, zvane "One world". Zvanine samoobjave Evropske unije, kao i izjave namera njenih elnih arhitekata - od ana Monea do aka Delora - uglavnom osvedoavaju optu i trajnu tenju ka stvaranju "Jedinstvenog trita . Jedina sutinska razlika izmeu "oca- osnivaa pokreta ujedinjenja, ana Monea Trijegovog najdelo- tvornijeg naslednika, aka Delora, poiva u domenu retorike. Prvi je bio mnogo obazriviji i pritvorniji, delujui iz senke te stvarajui utisak da je "zajedniko trit' samo lukav a najkrai put do celovitog i visokog ujedinjenja. Drugi je otvoreno predoavao da je "jedinstveno raste"glavni cilj i svrha ujediniteljskog preduzea. Tako, primerice, u

predgovoru Completing the Intemall Market, on otvoreno predoava ishode stvaranja "Jedinstvenog trita ": '' Objedinja vanje trita od320. miliona potroaa iziskuje da drave-lanicepnhvate nitenje svake vrsteprepreke... kako bi se obezbedilo da trite postane fleksibilno te da omogui tokove Ijudskih, materijalnih i fmansijskih'resursa ka zonama od vee ekonomske probitanosti." Nije potrebno raspolagati velikora pameu da bi se u nave- denom iskazu namera proitala, pre svega, velika pretnja zonama od manje ekonomske probitanosti. U pitanju je nadasve smrtna presuda suverenitetu drava-lanica i odgovarajuim ekonomskim politikama, tako lienim moi da usmeravaju nacionalne resurse ka sopstvenim dobrobitima i da pree njihova odlivanja ka stranim "zonama od vee ekonomske probitanosti". Sa stanovita ideala ujedinjenja Evropljana bila bi to naelno prihvatljiva rtva ako bi ona jaala odbrane ekonornije i suverenitet zajednike drave u nastajanju. Naalost, rasturanje odbrana nacionalnih ekonomija i suvereniteta drava-lanica ne prati jaanje zajednikih zatitnih ograda i uspostavljanje saveznog suvereniteta. Naprotiv, sve te rtve samo pospeuju rastvaranje lanica Evropske unije u "glo- balnom tritu, pod stalnim, ucenjivakim i preteim pritis- cima vaingtonske, pseudoimperijalne i protivevropske strategije. Tako Evropska unija gubi deo po deo spoljnih i unutranjih odbrana, omoguujui odlivanje svojih "ljudskih, matenjalnih i finansijskih resursa ka vanevropskim "zonama od vee ekonomske probita- nost". U jo veoj meri su pogubna postupna ali nepovratna smanjenja zatita domena od vitalnog znaaja, poput ishrane i poljoprivrede. Primerice, ako u tom domenu Evropska unija ispuni sve zahteve vaingtonskih stratega - ostae bez ratarskog stalea i odgovarajuih kulturnih tradicija te sopstvenih izvora ishrane, odnosno bez prehrambene samodovoljnosti i neuslovljivosti. Evropljani e postati ucenjivi zavisnici industrija za proizvodnju genetski modifikovane, "frankentajnske hrane" Nije bio nita odreeniji u pogledu smisla Evropske unije ni prvi nacrt njene ustavne povelje, ponuen tek 2003. godine, nakon niza decenija bezustavnosti, to zorno svedoi kako je u pitanju jedan politiki provisorium. Umesto jasnih odreenja, preambula tog akta pruza samo neuspele, kvazipoetske nadome- stke, od navodne odluke ( inae nikad upitanih) naroda Evrope da "iskuju zajedniku sudbinu" do uverenja kako Evropa "'uje- dinjena u njenim razliitostima' nudi njima najbolje mogunosti da nastave - uz meusobno potovanje prava i svest njihovoj odgovomosti spram buduih pokolenja i Zemlje - veliku pusto- lovinu to odnje iniprivilegovaniprostor ljudske nade. " Uoene praznine na mestima gde bi trebali biti ideolokL i pravni, duhovni i graditeljski temelji zajednikog doma Evrop- Ijana - omoguuju i uzrokuju brojne te raznovrsne nesaglasnosti i sukobe meu preduzetnicima u pogledu oblika i svrha, tlocrta i brzine izgradnje te nadasve "kunog reda", odnosno pravila sui- vota i suodluivanja, to veoma usporava pa i ugroava ceo podu- hvat. Uoptavajui ta raznoglasja, stiemo do osnovnog protivu- reja izmeu branilaca status quo-a i pobornika osposobljavanja Evropske unije da deluje kao suverena, nezavisna i

neucenjiva sila u areni sveta. Snage koje se odupiru rastu moi te zalau za odranje status quo-& dakle za uniju lienu sutinske samostal- nosti i stvarnih sposobnosti odluivanja - ni ne kriju svoju vazalsku podinjenost voljama ili zlovoljama atlantskog Levijatana. Re je svesnim ili nesvesnim pobornicima podvrgavanja Evrope "novom svetskom poretku , odnosno silama politikog mondija- lizma , ekonomskog globalizma i drutvenog multikulturalizma, to skupa ine poslednji, agonini avatarangloamerikog, atlant- skog kolonijalizma i liberalnog kapitalizma. Pod svetlom injenice da "novi svetski poredak' biva nametan i postvarivan uglavnom silinom osvajakih i parazitskih snova i tenji amerike plutokratije - koja iznuuje od sveta te i od Evropske unije sve vee ustupke - stie se osnovani utisak da razgraivanje te nitenje ostataka suvereniteta i identiteta evrop- skih drava i nacija ne vodi ka uspostavljanju zajednikog i vieg ekonomskog a kamoli politikog organizma, ve ka njihovom svoenju na razinu provincija amerike pseudoimperije. Ipak, s obzirom da je Evropska unija formalno ili idealno oznaena pridevom izvedenim iz podrazumevanog ali ne bolje odreenog pojma (ili ideje) Evrope - svako procenjivanje njenih pojavnosti i njenih mogunosti, projekata i izvedbi, prevashodno iziskuje posedovanje spoznajnovrednosnog kriterijuma, zasno- vanog na pretpostavljenim osobenostima Evropljana u istorijskopolitikoj areni sveta. Dakle, da bi spoznajno napredovala, pre- doena zapitanost spram Evropske unije zahteva posedovanje odgovora na sutinsko pitanje: da li evropski narodi imaju zajed- nike osobenosti u politikom domenu te odgovarajue potrebe i volje koje mogu odrediti, osmisliti i usmeriti njihove pokrete ka ujedinjenju? Saeto, to pitanje glasi: kakav je evropski politiki identitet na sceni istorije? Neophodno je istai da je izloenom pitanju Savet Evrope posvetio veliki a bezuspeni nauni skup, u Strazburu, aprila meseca 2001. godine. Umesto svih teinu zadatka objasnila je An-Mari Tiejs, voda odgovarajue potrage u Nacionalnom centru za nauna istraivanja. "Pojam evropski identitet niko od nas u ovom trenutku ne ume da odredi. Ali to ne treba da nas obeshrabri, jer ni oni koji su, pre dva veka, poeli da grade nacionalne iden- titete, nisu znali, kao nimi danas, kakvi e biti rezultati njihovog poduhvata, koji je zaokupljao nekoliko narednih generacija ^Politika "od 20. aprila 2001.)

DIMENZIJE EVROPE

Zadatak spoznaje evropskog zajednitva preduzeli su, s grupama raznovrsnih strunjaka, ideoloki i politiki pobornici evropskog ujedinjenja - od Arnolda Tojnbija i Deni de Rumona, do Robera Sumana i Alide de Gasperija - za Okruglim stolom Evropskog saveta, u rimskoj palati Aldobrandini, godine 1953. Sudei po jednoj ispovesti razoarenja Deni de Rumona, taj skup bio je obeleen skoro optom suranjiavou spram posto- janja elemenata evropskog zajedinitva:

"Vezoa tih ' Evropljana \ premda se zalagala za Uniju i premda je bila zaduena da ispita ono to smatram njenim naj- vrim periodom - nae zajedniko kulturno naslee - zapravo se bavila mnoenjemprimedbi te sumnjiavih ogranienfi. i upo- zorenja protiv misticizma ujedinjenja... Na tom skupu svaka grupa strunjaka je izjavljivala da ujedinjenje - nesumnjivo poeljno u drugim domenima - nema nikakvog razloga za postojanje unjihovom te da su predloene mere prerane ili prekasne. Konano, neko je zaudeno upitao da li i sam pojam evropske kulture odgovara stvamosti ili je tu re samo pukom sloganu za prekomemo revnosne uen/ke." (De Rougemont, 1960) Sa intelektualnom dovitljivou, svojstvenom koli ele- gantne duhovitosti francuskog klasicizma, De Rumon je neuspeh reenog skupa proglasio za uspeh silom zakljuka da je upravo sumnjiavost spram postojanja evropskog kulturnog zajednitva dokaz njegove stvarnosti: "Nita nije vie evropsko od tih sumnji i od tog skepticizma, od te navike da sepreispituju stvan\ a se izbegavaju banalnosti i da se istiu razlike. Nita nije tipinije za jednu civilizaciju koja je nimalo sluajno razvila paralelne ideje originalnosti i nacionalnog karaktera, iji su najblistaviji umovi uvek gajili neku vrstu strasti za razlikovanje, do take da su svoje razliitosti sma- trali svojim sutinskim ciljem te su uvek spremni da zanemare ono to je zajedniko, to je prihvaeno od svih i to je stoga izlino ponavljati" Moda je izlino isticati da navedena dosetka ne moe pomoi naoj zapitanosti jer ona opisuje samo jednu psiholoku ili karakteroloku crtu forma mentis istaknutih primeraka evropske vrste oveka. Ta crta je, u najboljem sluaju, jedan od izraza njegove individualne psihologije, to nam ne prua ire uvide u viedimenzionalnu celovitost evropskog bia te odgovarajui kon- cept evropskog. Premda nismo obaveteni s kakvim spoznajnim optikama ili metodama su poraenuti strunjaci odricali postojanje ikakve osnove za evropsko ujedinjenje, na osnovu iskustva moemo pretpostaviti da je u pitanju greka svojstvena prekratkim pers- pektivama. ak i u oima lanova neke porodice meusobne raz- like obino izgledaju toliko velike da im zaklanjaju uvid u ono to im je zajedniko, pogotovo u perspektivi niza pokolenja. S druge strane, svaki Evropljanin koji je boravio daleko od Evrope, tamo gde su belci manjina, primerice u afrikim ili azijskim tui- nama, izvesno je imao prilike da u drutvima bledolikih opaa kako su njihove nacionalne razlike pomraene optim oseanjem evropske solidarnosti te svesti pripadnosti jedinstvenoj nad- naciji i matrici. Tu jedinstvenu matricu lepo je naslutio pesnik Rajnere Maria Rilke, kroz viziju svog pretka Kristofa fon Rilkea i njegove vojne drube u slubi poslednjeg oblika Svete rimske imperije germanskog naroda, u pustoi panonske nizije, na vojnom putu oslobaanja evropske otadbine od islamskih zavojevaa, godne 1663: " Tad svi su jedan drugom bliski, ta gospoda koja dolaze iz Francuske i Burgundije, iz Nizozemske, iz korukih dolina, iz ekih dvoraca i od cara Leopolda. Jer to tajjedan pria, to su doivjeliidrugi, i upravo tako. Kao dapostojisamojedna majka". (Rilke, 1979) Uostalom, u prostorima tuine i domorodci umeju da vide jedinstvenim pripadnike razliitih evropskih nacija. To je luicidno uoio Deni de Rumon polemiui protiv onih to poriu postojanje zajednice zvane Evropa ili Evropljanr.

"'Evropa? Nikad uo!' ... KadSartr, posle Fanona, trlja rukc od zadovoljstva zato to su Angolci Vnasakrirali Evropljane im bi ih opazili' - vi mu aplaudirate i ne pnmetivi da vam je upravo unitio vaalibi: oni veoma dobro znaju ko je Evropljanin. " (De Rougemont, 1989)

"Who is Europe?"

injenica da je osnovni pridev predmeta naeg razmatranja izveden iz imena jednog od kontinenata, upuuje prvi korak spo- znajne nakane ka geograikom okviru. U nizu odreenja evropskog, geografsko je izvesno najslabije, doputajui prevelike slobode (zlo)upotreba pa i osporavanja smisla politikog jedinstva evrop- skih nacija. Dobar primer predoene mogunosti prua jedan Bizmarkov ironini osvrt, ispisan na margini pisma koje mu je uputio ministar Rusije Gorakov, novembra meseca 1876. godine. Na ozbiljno i osnovano ukazivanje Gorakova da je "Istono pitanje "zapravo "evropsko pitanje", Bizmark uzvraa: " Qui parle Europe a tort. Notion geographique!" Potom na engleskom jeziku: "Who is Europe?" Kako je dobro uoio istoriar abod, izraz "notion gcograph/que" Bizmark je verovatno pozajmio od fon Meterniha, koji je vie od pola stolea ranije Italiju odredio kao puki "geo- grafskipojam", hotei time obesmisliti i obespraviti svako nas- tojanje naroda Italije da se dravotvorno uspostave kao politika nacija. (Chabod, 1967) Ako su sve evropsko i Evropa svodivi iskljuivo u okvire "geografskog pojma ili ako jedino iz njega proistiu - onda je svaka potraga za njihovim viim sadrajima i znaenjima bes- predmetna te besmislena. Svojevrsnu bedu koncepta "evropskog na gradilitu Evropske unije osvedoavaju proizvoljna i protivu- rena korienja njegovog geografskog znaenja kao osnovnog kriterijuma prijema u takav savez. Primerice, sa poloaja kancelara ponovo ujedinjene Nemake, Helmut Kol je obrazlagao naelnu zatvorenost Evropske unije spram ruske ideje "zajednikog evrop- skog doma te pristupanja Rusije silom injenice da se ona veim svojim delom prostire po Aziji, zakljuujui kako je stoga u pitanju azijska a ne evropska drava. Takvo, doslovno prizemno poimanje evropskog nije smetalo i ne smeta istoj politici da se zalae za prijem Turske u Evropsku uniju, uz koricnje upravo geografskog kriterijuma, odnosno isprike da se ta drava jednim svojim deliem, koji ini jedva tri odsto njene teritorije, prostire i po Evropi. Nije izlino ovde istai da je u pitanju - za Evropljane sramotni - ostatak plena zavojevakih pohoda islamske, odnosno Osmanske pseudoimperije na Evropu ali i spomenik britanske te potom angloamerike protivevropske strategije, kojoj su se mnoge evropske drave slepo podavale, od uea u vekovnoj opsadi Rusije i u Krimskom ratu, preko istrajnog podravanja "bolesnika sa Bosfora i njegove parazitske vladavine nad balkanskim naro- dima i kolevkom evropske civilizacije, do podravanja niza geo- politikih izuma protiv jedinstva Evrope, poput "sanitarnog kor- dona i "gvozdene zavese\ do udela u agresiji artlantskih snaga na Republiku Srpsku te Srbiju i Crnu Goru. Na posebnu, samosvojnu slabost geografskog kriterijuma odreenja okvira pojavnosti evropskog ukazuje i svetlo odgova- rajue povesti, to svedoi promenljivosti poimanja tlocrta,

odnosno granica sveta ili kontinenta zvanog Evropa. Primerice, prvi helenski pomeni Evrope, u geografskom smislu, ukazuju da je tim toponimom bila oznaavana samo uska regija severno od Egejskog raora. Ve u reniku prvog jonskog geografa, Anaksi- mandra, znaenje Evrope obuhvatalo je sve prostore severno od Sredozemnog mora, ali ne i Heladu. Opazivi kako "niko jo nije objasnio da li Evropu okruuje more s istoka i sa severa" Herodot ispoveda da ne razume zato ljudi jedinstveno svetsko kopno vide trodelno, s tri imena, Evropa, Azija i Libija. {Istorija, IV, 45). I za Aristotela te njegove savremenike Helada je samo- stalni geografski svet, izmeu Evrope, Azije i Libije, odnosno Afrike. U slici sveta koju su posedovali drevni Heleni i Rimljani, istone i severne granice Evrope bile su otvorene, odnosno neo- dreene, gubei se u maglama legendarnih ili mitskih prostora, poput hiperborejskog, do koga, prema uenju Pindara, uvenom meu pesnicima, "smrtn/ci ne mogu dospeti ni po moru, ni po zemlji. Ta drevna slika mnogo je blia svetu vrhovnih, dakle metafizikih istina, nego to su to i najpotpunije mape Evrope modernih kartografa. Odreenje istone granice Evrope grebenima Urala je skorija i sasvim proizvoljna dosetka, jer ta planina nita znaajno razliito ne razdvaja. Stoga je i veliki geograf starog sveta, Strabon, uprkos oskud- nosti optika i saznanja s kojima je raspolagao te odgovarajuih greaka umeo da dublje od mnogih dananjih evropeista nasluti kako razliita svojstva evropskih nacija iziskuju ujedinjenje da bi postali skladni delovi idealne celine: "Od Evrope moramo poetijer ona poseduje veliku razno- likost oblika, jer je po pnrodi bolje obdarena valjanim ljudima i politikim reimima te jer je ona podelila svetu svojstvena dobra... Sva ravniarska Evropa uiva u umerenoj klimi i po prirodi je predodreena za takav nain ivota: u obdarenoj zemlji sve tei ka miru, dok u siromanoj sve vodi ka ratu ika muevnoj hrabrosti. Ali narodi mogu da meusobno ukazuju svoje prednosti: jedni pruaju pomo svog oruja, drugipak svojeprinose, svoja tehnika znanja, svoje moralno vaspitanje... Stoga kako u ratu, tako i u miru, ne moe se biti samodovoljniji nego to je to Evrope: ona poseduje neiscrpne zalihe ljudi za borbu, za obradu zemlje i za upravljanjegradovima. "(Geografija, 11,4) Upravo geografska defmicija kontinenta posredno ali najubedljivije pobija svaku osnovanost iskljuivanja Rusije iz evropskog kruga: meu kontinentima Evropa je izuzetak jer ne poseduje geofizika svojstva kakva iziskuje takva veliina. Osma- trana s izloenog geografskog stanovita, Evropa je samo jedno poluostrvo Azije, premda upravo u njemu poiva geometrijsko sredite kopnene hemisfere, kao geofiziki pendant istorijske i kulturno-civilizacijske "sredinjosti" Evropljana. Evropa je stekla status kontinenta te i reene "sredinjosti" zahvaljujui preva- shodno metageografskim svojstvima koja su tvorili i tvore Evro- pljani svojim mislima i delima, poduhvatima i podvizima, u dobru kao i u zlu. To je dobro uoio i najsaetije izrazio, vojnikom jedno- stavnou, nemaki general i geopolitiar Hajnrih Jordis fon Lohauzen: "Evropa nije obini kontinent, u istom smislu kao to je to Afrika, Australija ili Antarktik. Ona je delo Evropljana a ne dar prirode. Evropa nije ni sa ove, ni sa one strane Urala ve upravo tamogde se ona branir Evropu brane i svi njeni sinovi te keri u rasejanjima po ostalim kontinetima to uvaju i razvijaju naslea poneta iz ota- dbina, jezik i njegove plodove te plodonosnosti, svetonazore i

obiaje, uspomene i nade zajednica iz kojih potiu. Jedna doista evropska politika - kakvu, za sada, moemo sarao prieljkivati - ne moe ih, niti sme zaboraviti i prepustiti pretapanju u svetove tudine i ieznuu ve mora prema njima graditi prekookeanske i interkontinentalne mostove zajednitva te stvarati uslove za njihov povratak. Potragu za evropskim nije mogue ograniiti u prostoru: Evropa je matica ija su rasejanja planetarnih razmera.

"Slava neprolazna"
Ako opaanje generala fon Lohauzena da je Evropa tamo gde se ona brani shvatimo strictu sensu, onda nas ono upuuje da izraze evropske samosvesti traimo, kroz povest, prevashodno na mestima odbrana Evrope te sueljavanja s neprijateljem i njegovim osvajakim izazovima. Primenu Smitovog odreenja pojma politikog, odnosno kriterijuma razlikovanja prijatelj- nepnjatelj, posebnim sjajem preporuuje injenica da je prvi poznati ispis imenice Evropljan" proizaao s ratnog polja, kod Poatjea, 732. godine, gde su udruene germanske, romanske i keltske snaga - pod vostvom nekrunisanog kralja Karla, od tada zvanog Ceki - zaustavile najezdu bar dvostruko vee vojske Araba. U tom dobu, jedan panski monah, znan samo po imenu Isidor, opisujui tu bitku u svom letopisu, upotrebio je, nekoliko puta, re Evropljani (Europenses) e da bi istakao pobednike: " Istupivi iz klanca Evropljani su se nali pred postrojenim ato- nma Araba... "(Chronicon, u Monumenta Germaniae Historica, Autores Antiqui, XI,2) Prema Historia Longobardorum Pavla akona, Evropljani su kod Poatjea izgubili samo hiljadu i pet stotina boraca dok je neprijatelj ostavio na bojnom polju tri sto- tine sedamdeset i pet hiljada dua a u begstvu je poginuo i sam kalif Abd-ar-Rahman. Navedene brojke su verovatno preterane ali jedno je izvesno: najezda arabsko-muslimanske mase je pretila da duboko zadre i moda preplavi Evropu te da potpuno izmeni genofond i sudbinu Evropljana, trajno zatirui njihovu forma mentis te arabizujui njihovu svest i duu. Drugim reima reeno, da kod Poateja nisu pobedili Evropljani ve Arabi, ^danas bi se u Oksfordu predavao Kuran / sa njegovih katedri bi narodu obrezanih pokazivali svetost i istinitost Muhamedovog otkrovenja." (Gibbon, 1973) Ipak, kao nastavak politike drugim, odnosno krajnjim sredstvima, rat svojim unutranjim i spoljnim vatrama obino baca u zasenak mnoge veoma znaajne pa i politike sadraje te pokretae suprotstavljenih snaga, pokazujui nam, na Marsovora polju, uz spektakle ratovodstva, uglavnom elementarne porive i sile, psiholoke ili karakteroloke razlike sukobljenih. Da bi spo- znali neto vie kroz vatre i praine ratnih sukoba potrebna su nam svedoenja veoma otrovidih osmatraa ili vanredno nadah- nutih pesnika, poput Homera, koji je uoio da se kod Troje suko- bljavaju potpuno oprene kulture te razliite gravitacione sile ljudskih okupljanja - mehanika i duhovna - ispoljavane i odgo- varajuim stilovima borbenog nastupanja: "Kad su se vojske ve sve poreale s voama svojim, / Trojci stanu da cikte i grajui krenu k'o ptice; / k'o to se pod nebom znaju usciktati jata dralova / kad od studeni jake i kia neprestanih bee /pa sve cikte iIete u oblast okeanskih

voda... / utei krenu u borbu Ahajci od gnjeva gorei, u srcu udei eljno da jedan pomae drugom. "(Ilijada, III, 1, 1-9) Taj opte indoevropski (tanije reeno: evroarijski) stil borbe odrao se kroz niz vekova i milenija, kako svedoi i pojanjuje Velesova knjiga severnih Slovena, otkrivajui nam i uspravnu, religijsku dimenziju agona: "Bogovi e nam darovati venu slavu inita nas nee zaustaviti/da sekao lavovijedan za drugoga borimo i / sluamo kneza svoga. Perun / e uz nas ostati do pobede. " Iz trezora nacionalnog naslea, to sadri niz slojeva pesnike tradicije ali i kristalizacija povesnog seanja, tvorac I/jjadeje obelodanio vekovno pamenje sukoba evroarij- skih osvajaa Peloponeza te obala Male Azije i domorodaca. Taj sukob predstavljen je borbom Ahajaca i Trojanaca, ije su meusobne razlike - od fizikih te karakterolokih do kulturnih i ideolokih - savreno podudarne s onim koje nam otkrivaju povesna i filoloka istraivanja tragova osvajakih pohoda evroarijskih druina ratnika na gradove sredozemnog meltmg-pot-. Primerice, opisujui izgled ahajskih junaka, "bogo- likih"'\ "gradoruitelja" Homer veoma esto istie da su "pla- vokosi" i "plavooki. Takvi, skoro obavezni pridevi opevanih Ahajaca pak potpuno izostaju u opisima trojanskih junaka, to nas navodi na posredni zakljuak da su pripadali meleskom tipu oveka, stvorenom rasnim meanjima u sredozemnom te nadasve bliskoistonom melting-pot-u, osvedoenom crnokosim i tamno- okim likovima s fresaka palate u Knososu, iz kasnominojskog doba. Taj melting pot, odnosno multikulturni sastav trojanske vojske kao otelotvorenja domorodakog drutva i civilizacije - iskazan je i "vavilonskom" meavinom jezika: "A Trojanci k'o ovce u kakvom gavanskom toru / tono bezbrojne stoje kad mleko im belo se muze, / one jednako bleje kad uju od jagnjadi meku: / tako se trojanska graja po irokoj orila vojsci, /jer im govorijezik ne bejae jednak u sviju, /jezik im bee meovit, sa razlinih bilisu strana. "(IV,4, 433-438). Takve razliitosti nagone glasnicu bogova, sklonu Tro- jancima, da kroz usta Polita savetuje najpogodniji ratni raspored: "Mnogo saveznika u gradu Prijam imade, /i svijezikom raznim od rasutih naroda zbore; / svaki onima neka nareduje kojima vlada, / nek ih vodi u borbu u redove graane svrstav. "(II, 9, 803-806). Temeljne razlike izmeu sukobljenih svetonazora savreno jezgrovito su izraene kroz meusobna oslovljavanja Glauka i Diomeda na bojnom polju. Glauko, olienje samopouzdanog ethosa evroarijskih osvajaa te odgovarajue doktrine genetskih te kar- mikih odredenja Ijudskih razlika, s olimpske visine oseanja zdruenosti bogova i ljudi u istom poretku borbe za odranje Reda, jednako prezirui sve samo ljudsko i prolazno, dovikuje Diomedu, surovo i ponosito: "Ko SI, dragiu, ti, od kakvih si smrtnih Ijudi? / Ta jo te nikada pree u borbi, u junakoj slavi, /ne videh, a sad daleko pred borce si doao druge/smelou svojom, pred moje dugoseno koplje kad stie: / sinovi nesrenih Ijudi sa snagom se sretaju mojom!'\y\, 3, 123-127). Diomed, vrsni predstavnik domorodake, "matrijarhalne" kulture odgovara lepom metaforom koja najsaetije izraava sutinu religioznosti kultova Majke Zemlje, veru u prolaznost

svih stvari i pojava, u neumoljivost "kruga nunosti, odnosno u neiskupljivu podvrgnutost oveka neprekidnom toku nastajanja i nestajanja: "Zato\ Tidejev sine, junae, za rod me pita? / Kakvo je lie u umi, i ljudsko pleme je takvo: / jedni lie vetar po zemlji rastura, drugo / raa brsnata uma kad proletnje osvane doba. / Tako i ljudi: jedni uzrastaju, nestaju drugi." (VI,3,145- 149) Medu helenskim batinicima Homerovog naslea najdublje je sagledao istorijski sadraj Ilijade Isokrat, prepoznavi u ratu Ahajaca i Trojanaca odluujuu suprotnost izmedu Azije i Evrope: "Ispravno sudimo ako kaemo da je Jelena bila uzrok to mi nismo postali robovi varvara. Doista zbog nje su se Heleni sloili ipre- duzeli zajedniki pohod protiv varvara te je tada Evropa, po prvi put, uzdigla trofej nad Azijom... Posle tog rata na rod je toliko napredovao da je od varvara povratio gradove i velike povrine zemlje. "(.Pohvala Jeleni, 67-68) Ukazavi na potpunu, leksiku i morfoloku podudarnost Homerove sintagme "slava neprolazna "(kleos aphthiton) sa san- skrtskim izrazom ravas akitam, veliki srpski fllolog i helenista Milan Budimir istie kako je epska umetnost mnogo drevnija od pojave Ahajaca na Peloponezu i Arija u Indiji: "Ona pripada opteindoevropskoj vojnikoj aristokratiji, ije se ime pominje u XIV veku stare ere u Zakavkazju, na pisanim dokumentima, a sauvalo se i u jadranskih Slovena do XII veka (nove ere)." (Budimir, 1965) To je samo jedna od mnotva istorijskih injenica koje nam u perspektivi sagledavanja osobenosti politikog bia evropskog oveka svedoe da su njegova ishodita mnogo dalja ili dublja od horizonata starovekovne Atine, Rima te pogotovo Jerusalima. Moda nije sluajno ve intuicijom vie nunosti evropska nauka otkrila jedinstveno stablo evroarijskih jezika upravo uoi veka najveih bratoubilakih ratova, to su poprimili svetske razmere, ugroavajui i sa.m bioloki opstanak evropske vrste ljudi. Sudei po jednom osvrtu De Mestra, tu svrhovitost vieg reda prvi je naslutio Bajer u Museum sinicum iz 1730. godine, objavljenom upravo u Sankt Petersburgu: "/os uvek ne moe da se vidi emu slue nai radovi jeziku; ali brzo emo to uvideti. Nije bez nauma Provienja injenica da su jezici koju su do pre dva stolea bili potpuno nepoznati u Evropi sada dostupni svima. Vcje mogue zamisliti taj naum; i na sveti zadatak je da sa njime saradujemo ulaui sve nae snage. '(De Maistre, 1971)

Kroz neprijateljstvo do samospoznaje

Sagledani u svoj irini arene sukoba Azije i Evrope, krstaki pohodi su bili veoma zakasneli, glomazni, tromi i sasvim neuspeni odgovori na izazove borbenog islama ije su vojske, uz strategije nomadskog pljakastva i parazitizma, vekovima nepre- kidno kidisale na evropske prostore, od Gibraltara do Konstan- tinopolja, esto prodirui duboko i do obronaka Alpi, otimajui blaga, ubijajui, silujui i odvodei u ropstvo "nevernike". Po svemu sudei najezde muslimana su razdelile Evrop- Ijane mnogo dublje nego hrianski raskol: "Najezda islama je oznaila konano razdvajanje Istoka i Zapada, okonavi jedinstvo sredozemnog sveta. Afrika i zemlje poput panije, koje su nasta- vile da budu deo zapadne zajednice -poelisu da gravitiraju oko Bagdada.

Zapadno Sredozemlje je pretvoreno u muslimansko jezero, prestavi da bude pravac koji je pogodovao trgovini i razmeni ideja, kao to je vazda bio do tada. "(Pirenne, 1937) Dodue, papa Urban , jedva etrdeset godina nakon velikog raskola, s propovedaonice Sabora u Klermonu pokrenuo je Prvi krstaki pohod pozvavi katoliki svet da prui pomo ugroenim hrianima sestrinske, pravoslavne Crkve. S obzirom da je u tom dobu postojala skoro potpuna podudarnost izmeu evropskog kruga i hrianskog sveta - taj poziv moemo shvatiti i kao jedan od prvih velikih iskaza evropske svesti i solidarnosti: " Vaoj brai s Istoka nuno je hitno pruiti pomo koju smo toliko puta obeali i koja im je sada doista neophodna. Turci i Arabi su ih napali i prodrli su u teritoriju Romeja do dela Sredo- zemlja zvanog 'rukavac Svetog ora' (Bosforski moreuz). Pro- dirui u zemlju tih hriana pobedili su ih u bitkama sedam puta, pobili i zarobili u velikom broju, razonli im crkve i opustoili carstvo. Ako vi sada to dopustite te bez otpora, oni e proiriti svoju vladavinu nad mnogim vernim slugama Boga. Zato vas molim i podstiem - ne ja, ve Gospod vas moli i podstie, kao glasonoe Hristosa - siromane kao i bogate, da pohitate kako bi prognali tu bednu rasu iz oblasti koje nastanjuje naa braa te da pruite valjanu pomo poklonicima Hristosa." U roku od jednog stolea krstaki pohodi su se izmetnuli u plutokratski rat protiv pravoslavnih Evropljana. razmerama tog neprijateljstva svedoi Ansber u svojoj povesti krstakog pohoda Fridriha Barbarose: " Za osvajanjem (Konstantinopolja) celokupna Hristosova vojska je teila a za opsadu - ako bipotra- jala upomost pobonog rimskog cara i tvrdoglavostkonstantino- poljskog cara - bili su pnpremljeni pomoni odredi Srba i Vlaha, od preko ezdeset hiljada. " {Historiade expeditione Fridenci imperatons, u Monumenta Germaniae Histonca, Scriptores rerum Germanicarum). Za raun i novce venecijanske plutokratije i tala- sokratije etvrti krstaki pohod je osvojio ne samo sva geoeko- nomska uporita pomorske trgovine u istonom delu Sredozemnog mora ve i glavninu Istonog carstva te i Konstantinopolj, silovan i razoren, spaljen i opljakan 1204. godine. Tako je bio zadat kobni udarac istonim odbranama Evrope od azijskog zavojevaa. Sprega verskih iskljuivosti i rastue pohlepe na vlasti u talasokratskim te merkantilnim republikama - poput venecijanske i enovljanske - zamraivala je evropsku svest te onemoguavala spoznaju ivotnog znaaja Istonog carstva za odbranu Evrope. Tako tada i jedna pesnika dua, kao to je bila Petrarkina, nije mogla odoleti a da ne izrazi svoje oduevljenje zbog nekog novog pljakakog napada enovljanskih trgovaca na biago Vizantije, pozivajui javno Savet enove da "istrebi njihovu sramnu impe- riju i gnezdo zabluda kanjavanjem koje je vepreduzeo katoliki svet." U drugom pisrau lamentira nad nizom primera evropske nesloge i bratoubilakih ratova ali ne opaa da sam ini ono to kudi gojei netrpeljivost spram Grka i Grke: "Grka radi za sebe, anje za sebe, melje za sebe, hrani se sama i, vaui loe hranu spasenja napustila j'e nae stanite. "(Petrarca, 1937) Ipak, najprosveeniji duhovi - od imperatora Fridriha II Hohentaufena do pape Urbana II i pape Enea Silvia Pikolominjia - bili su daleko iznad takvih ogranienja, prosijani i evropskom samosveu te odgovarajuim ethos-om solidarnosti. Kada je Konstantinopolj konano pao i pod

truskom navalom, papa Enea Silvio Pikolomini - inae zasluan za obnovu i irenje imenice Evropljani nakon sedmovekovnog muka te i za rado korienje sintagme "naa (evropska) otadbina umeo je da spozna evropske razmere te tragedije i njenih moguih posledica: " Najasniji oci, najugledniji prinevi, i vi ostali ljudi plemeniti po rodenju i doktrini, konstantinopoljska propast bila je velika pobeda Turaka, krajnji udes Grka i vrhovna sramota Latina koja utoliko vie mui i razdire svakog od vas verujem - to ste vi sami plemenitiji i vrliji... Ako hoemo da kaemo istinu, recimo da za mnogo stolea hriansko drutvo nije pretrpelo veu sramotu od ove. U prolosti bilo smo pogadani u Aziji i u Africi, to e rei u stranim zemljama ali sad upravo u Evropi, to e rei u naoj otadbinimi smo pogodeni u nau veru i ubijani. Neko kae kako ima tome mnogo godina da su Turci preli u Grku, Tatari se naselili u Evropu preko Tasnaja, Saraceni preli Herkulovo more okupirajui deo panije; nikad pak nismo u Evropi izgubiligrad ili mesto koje moe da se poredi s Konstan- tinopoljem. "(.Epistolarum liber, CXXX) Premda je u navedenora pismu teko razluiti versku od politike, odnosno evropske oseajnosti, ova potonja je izvesno prisutna, oitovana ukazivanjem na razliitost teine istih sramota ako su pretrpljene "u stranim zemljama ili u Evropi. Izvesno najsnaniju evropsku svest posedovali su branioci Evrope na njenim jugoistonim granicama, poput moldavskog princa Stefana Velikog koji je stupivi na presto nekoliko godina nakon pada Konstantinopolja sebi zadao svetu dunost obnove Istonog car- stva. Godinama odbijajui navale viestruko vee i jae azijatske sile, on je zaludno slao poruke rimskom papi te evropskim suve- renima traei vojnu pomo radi zajednike odbrane hrianske Evrope: "Saznaviza tekiporaz svoje vojske, paganski car Turaka je odluio da se osveti i da se vrati, meseca maja, na elu svoje vojske protiv nas, kako bi zagospodano Naom Zemljom, koja je Vratnica hrianskog sveta i koju je Bog potedeo. Ali ako ta Vratnica, koja je Naa Zemlja, ne dao Bog bude silovana, tada e ceo hrianski svet zapasti u veliku opasnost. Dakle, molimo Vas da poaljete Vae vojskovoe, dok ima vremena, da nam pomognu u borbi protiv neprijatelja hrianstva... to se nas tie, mi se obavezujemo, zaklinjui se u nau hriansku veru, da emo se odupreti i da emo se boriti sve do svoje smrti za hriansku veru. I to treba da inite i Vi, po moru i po zemlji, sve dok s pomou Boijom ne odseemo desnicu neprijatelju. " (Bogdan, 1913, Eliade, 1997) Uzalud. Umesto da se odazovu pozivu na zajedniko oslobaanje Konstantinopolja i konano odbacivanje pretee sile u njene azijske prostore, evropski suvereni su sklapali sramne sporazume sa zajednikim neprijateljem ratujui meu sobom. U poslednjem obraanju, pred slom, Stefan Veliki je upozorio kako se "hrianski prinevi tuku jedni protiv drugih umesto da se ujedine u borbiprotiv Turaka. "Od pape je dobio jedino estitke, izvinjavajua uveravanja besparici Crkve i titulu Athleta Chnsti dok novac za prvu pomo nekako sakupljen medu evropskim suverenima ugarski kralj nije predao ve ga je utajio. Pad Konstantinopolja i rast azijatske pretnje bili su samo povod ekom kralju oru Podiebradu da stvori projekt konfe- deracije novih drava radi jaanja njihove nezavisnosti spram germanske imperije i Svete stolice. Nacrt konfederacije sa zajed- nikom Skuptinom i obavezama jedinstvene odbrane predloio je "treoj strani", kralju Francuske Luju XI i dudu

Venecijanske republike, ali bez uspeha. Idejni primat pak pripada Pijeru Diboa, advokatu i savetniku kralja Filipa Lepog, koji je jo 1305. godine, pod isprikom preke potrebe ujedinjenja evropskih snaga radi oslo- baanja Hristosovog groba, zamislio federaciju evropskih drava kao alternativu njihovim sukobima i ratovima te zamiruem dua- lizmu imperatora i pape: "Da bi dovoljan broj osoba bio doveden (u Svetu zemlju) i tamo ostao bie neophodno da su katoliki prinevi u meu- sobnoj slozi ane u ratu;jer kad se jednom tamo nadu, ako saznaju da su njihovi zaviaji napadnuti i razoreni, napustie naslee Boga i vratie se svome da ga brane, kao to se mnogima to ve deavalo. Stoga je potrebno da mirpotpiu svi katolici - makar oni koji su odani rimskoj crkvi - tako da stvore jednu jedinstvenu republiku, ujedinjenu na tako vrst nain da ona ne moe vie bitirazdeljena. "(Dubois, 1956) Premda se obrazovao kraj pariskih katedri obnovitelja aristotelovske logike, svetog Tome Akvikog i Brabantea, Pijer Diboa nije usvojio odgovarajue metode saznanja i postupke izlaganja te je njegov De recuperatione Teirae Sanctae, podnaslovljen Traktat optoj politici, ispao galimatijas viestranih pogleda i miljenja, zapoetosti pa nedoreenosti, protivureja i matovi- tosti. Takva svojstva odaju osobu u kojoj preovladavaju strasti i oseajnosti nad razumom i poznavanjem mere. Izgleda kao da su upravo te intelektualne mane i slabosti omoguile razmah misli Pijera Diboa do spektakularnih dometa, daleko ispred ogranienja njegovog vremena. Kao nekakav intelektualni medijum, Diboa je upijao, sprovodio i iskazivao tajne ili jo nevidljive pokrete i porive sila i silnica oslobadanih urusavanjem papske i imperatorske vlasti, izazvanim obostrano iscrpljujuim neprijateljstvom. Tako u svetonazoru Diboa vidimo najave i nagovetaje niza pojava i ustanova koje su tek vekovima kasnije obeleili modernu civili- zaciju Zapada, od antiklerikalizma, odnosno zahteva da bude zatomljena svetovna viast pape, ukinut celibat i konfiskovana imovina mnogih manastira i crkava u korist kraljeva, do svoje- vrsnog feminizma, do predloga emancipacije enskog pola pos- redstvom odgovarajuih obrazovnih ustanova; od racionalizma i podravanja eksperimentalne nauke do apsolutistikog monarhizma i nacionalizma te zalaganja za uenje nacionalnih jezika. Na tom mestu analize lika i dela Pijera Diboa istoriar Bernar Vojen umesto mnogih postavlja jedno pitanje i prua odgovor: "A li, rei e neki, kako je mogue da taj mali Rielje, taj potencijalni Robespijer moe da bude istovremeno i pretea (uje- dinjene) Evropa? Odgovoriemo: upravo zato to je nacionalista Diboa je evropeista; jo uvek je suvie protivan hnanstvu da ne vidi, istovremeno, ono to slavi i ono to unitava. Gorljivi pobomik nacionalne stvan, on je savreno svestan onoga to bi mu se moglo zamenti: ICakav dogovor se moe postii izmeu tih suverenih nacija? Koja konica moe da zaustavi njihove nazajaljive ambicije?' Upravo zato to je nacionalista Diboa osea nunost da bude istovremeno i intemacionalista. Postoji jedna logika u tim injenicama koja ne bi smela da promakne oku bistrog i domiljatog duha. esto emo sretati istu pojavu s istom unutranjom nunou i ponekad s mnogo manje logike " (Voyenne, 1958)

Evropa nesloga
Azijatska pretnja podsticala je mnoga raanja i buenja evropske samosvesti, premda obino prekasno i predaleko od mesta velikih odluivanja. Tako je ovani Karlo Saraeni, u svojoj povesti ratova, objavljenoj 1600. godine u Veneciji, povodom boja na Kosovu uoio kako je "nesloga brianska "glavni uzrok uspeha turskih osvajaa: "(9ra bitka... uinas: kakopoetak onih pregolemih osvajanja koja Turci malo-pomalo nainie u Evropi vue koren iz nesloge hrianske; a ista je ta nesloga i kasnije uveavala njihovo carstvo, sve do granica koje danas vidimo... " (Perilo, 1994) Slian zakljuak iz istorijskog iskustva izveo je i panski humanista Huan Luis Vives, u obliku knjievnog dijaloga gde njegov alter ego optuuje neslogu evropskih suverena za poraze Evrope: "Nesloga Evrope, nadasve ona koja je buktala medu prin- evima Konstantinopolja, predala je Aziju u ruke Turaka i otvonla im vrata Trakije. Potom su razmince izmedu kraljeva Evrope i ratovi to nicahu jedan za drugim kao glave hidrc ohrabnH Turke da se joire rasprostrupo Evropi... Ako vetar malo prestane da duva i ako vi okrenete vau mrnju i va bes protiv Turina, odmah ete upoznati ono to je hram Azijata. Nevolja e otkriti ono to je neprekinuti niz uspeha skrivao i uinie vidljivim u svoj jasnoi da Turci nisu bili jaki zbog sopstvene snage i hra- brosti ve zbog naih greaka. "(Vives, 1964) S vanrednim geopolitikim instinktom Vives je naslutio ogromni strateki znaaj nemake odbrane Evropa od azijatske najezde: "Utvrdimo Germaniju, utvrdimo je s citadelama i zidinama ali pre svega delajmo zajedno da Turin ne zagospodari Germa- nijom. U protivnom, nema nade da ceo Zapad nee pasti pod vlast Turina i da oni koji ne budu hteli da ive pod njegovim jarmom ne emigriraju u flotama ka Novom Svetu. Ali ni tamo nee biti bezbedni od napada tog tiranina koga je izujedao obad pohlepe i ambicije. Istina je da je Evropa veoma jaka ali kakve to ima svrhe kad Turin poseduje najbolji deo Evrope?" Svoje delo Vives je objavio 1526., dakle u godini kada su Maari pretrpeli teak poraz kod Mohaa i izgubili domovinu. Pet godina ranije pao je Beograd a potom Rodos, glavno uporite vitezova Svetog Jovana. etiri godine kasnije prvi talas azijatske najezde udario je u bedeme Bea, potvrujui Vivesove bojazni. Ipak, u svim pomenutim te i ostalim iskazima evropske samo- svesti nema znaajnijih odgovora na nau osnovnu zapitanost, izuzimajui pojave jo neodreenog ili neosveenog evropskog nacionalizma. Kada spoznajni pogled okrenemo od spoljnih odbrana Evrope ka unutranjim, meduevropskim sukobima i rato- vima, spoznajni zadatak postaje neuporedivo tei. Mapa istorije Evrope je sva ispresecana rovovima neprijateljstava, od onih najkraih, izmeu antikih polisa, do najduih, izmeu drava ili medudravnih saveza, nacija te religija. Ni mnoga drutva pa ni nacije, uprkos razvoju drutvene ili nacionalne samosvesti te ose- anja jedinstva u zajednikim uspomenama i nadama - nisu odo- leli iskuenjima ideolokih, klasnih ili verskih zavada, podajui se, preesto pa i lakomisleno, pozivima neprijatelja u graanske i bratOubilake ratove. Ako bi statistika i zakon brojeva bili jedini pokazatelji, onda bi pred masom raedudravnih i

meuna- cionalnih, meuverskih te graanskih sukoba i ratova na tlu Evrope morali zakljuiti da je evropsko nejedinstvo ne samo hronina stvarnost ve i pravilo a jedinstvo izuzetak i ideal. Nema nikakve sumnje da je jedan od bitnih, posrednih uzronika neiscrpne proizvodnje bratoubilakih sukoba i ratova meu Evropljanima te bezmernih razaranja i stradanja upravo istrajni nedostatak snane evropske samosvesti na mestima odlu- ivanja, kao i jednako trajni izostanak odgovarajue sile sabor- nosti, sposobne da odbija, prevladava ili bar ograniava iskuenja te izazove unutranjih suprotnosti i neprijateljstava. Stoga je razu- mljivo to su meduevropski ratovi ili ratne pretnje bili i ostali bitni pokretai skoro svih zamisli, ideja i projekata ujedinjenja evropskih drava. Dakle, umesto unutranjeg i prirodnog poriva ka ujedinjenju srodnih ili slinih, spoljna nuda je pokretala mnoge duhove, tokom niza vekova, da spas vide u nekakvom savezu koji bi onemoguavao meduevropske ratove, po formuli uvenog plana opata Sen-Pijera iz 1713. godine: "Predloeno Evropsko Drutvo moe da sve evropske vladare snabde dovoljnom bezbednou za stalni mir unutar i izvan njihovih drava. Dakle, meu njima nee biti nikog kome bi nepotpisivanje ovog Ugovora dalo mnogo vieprednosti nego potpisivanje. "(De Saint-Pierre, 1986). Na margini lektire i sreivanja projekta opata Sen-Pijera, an-ak Ruso je uoio kako Evropljani spreavanjem "posebnih ratova" izazivaju razbuktavanje "optih, hiljadu puta uasnijih ratova" a sklapanjem meusobnih saveza postaju "neprijatelj ljudske vrste": "Ako postoji sredstvo da se odstrane ta opasna protivureja - onda je to jedan oblik federalne vlade koji bi, ujedinjujui narode s vezama slinim onim to ujedinjuju Ijude, podvrgnuo jednako jedne i druge autoritetu zakona. "(Rousseau, 1971) Srozanost ideje ujedinjenja Evrope na najnie razine, na puko sredstvo raznovrsno ispovedanih oajnikih miroljublja ini je lakim plenom svakakvih (zlo)upotreba. Primerice, polovinom XIX stolea italijanski revolucionar masonskog smera Karlo Kataneo prieljkuje i predskazuje rast nacionalizama ne toliko za dobrobit nacija ve radi razaranja mrskih mu imperija istone Evrope a uspostavljanje Sjedinjenih evropskih drava i odgova- rajui mir zagovara samo zato da bi u Evropi video presaen "ist amenki model", odnosno politiki sistem Sjedinjenih ame- rikih drava: "Naelo nacionalnosti, izazvano i preuveliano vojnim tlaenjem to tei da ga uniti rastvone sluajne imperije istone Evrope i preobrazie ih u federacije slobodnih naroda. Imaemo istinski mir kada budemo imali Sjedinjene evropske drave. "(Cattaneo, 1945) Bio je to zapravo provincijski zakasneli odjek svojevrsne amerikanofilije francuskih revolucionara "koji su postvarivali slobodarska naela filosofa XVIII veka, podeena na empinjski nain od strane engleskih businessmen-a " (Vovenne, 1953). Za francuske revolucionare Sjedinjene amerike drave bile su uzor i primer ostvarljivosti reenih ideja ne samo u francuskim ve i evropskim, odnosno svetskim razmerama, kako saeto ispoveda Lafajet u jednom pismu iz Vaingtona: "/a sam graanin Sveo- veanskc Republike. Vidim ljudsku vrstu kao veliku porodicu, ujedinjenu bratskim vezama. Zasejali smo seme slobode i Unije koje e, malo po malo, proklijati po celoj Zemlji. Jednog dana, po modelu Sjedinjenih amenkih drava ustanovie se Sjedinjene drave Evrope. Sjedinjene drave bie zakonodavcisvih nacija."

U sledu takvih (zlo)upotreba bilo je neiminovno da se ideje Sjedinjenih evropskih drava dokopa i vod protivruske revolucije te ideoloka pretea mondijalista, Lav Trocki. I on obuzet sekularizovanim pseudomesijanstvom, videi ceo svet - a ne samo komad neke arabske pustinje kao "obeanu zemlju, Trocki je otvoreno ispovedio plan da ujedinjenje Evrope poslui samo kao "jedna etapa"ka uspostavljanju svetske pseudoimperije: "Formula Sjedinjene sovjetske drave Evrope izraava ideju da je socijalizam nemogu u samo jednoj zemlji. On ne moe da dosegne svoju punou razvoja ni okviru granica jednog konti- nenta. Sjedinjene socijalistike drave Evrope predstavljaju po sebi jednu etapu istorijske lozinke na putu ka Svetskoj socijali- stikoj federaciji". (Troskij, 1962) Vaingtonski stratezi neobjavljenog rata protiv Evrope, pokretai procesa ujedinjenja zapadnoevropskih drava, imali su u vidu slinu svrhu svog poduhvata: Evropska ekonomska zaje- dnica trebala je da poslui kao sredstvo za rasturanje nacionalnih suvereniteta i svih zatita nacionalnih ekonomija te trita, kako bi njene lanice postale potpuno i u svakom domenu uslovljive i ucenjive, poevi od otvorenosti za amerike robe. Prema zamisli vaingtonskih stratega Evropska ekonomska zajednica trebala je da bude - jednako kao i Evropska unija - samo "'jedna etapa "ka "Qne world", ka svetu pod posrednom ili neposrednom vladavinom atlantskog Levijatana, odnosno njujorke interaacionale finansij- skog kapitala. Ve tokom Drugog svetskog rata an Mone, agent vaingtonske strategije, odnosno zvanini izaslanik predsednika SAD Ruzvelta i njegovih savetnika - danas poznatiji kao nezva- nini "otac-osnivaEvropske unije"- dobio je zadatak da prido- bije francuske politiare za uspostavljanje takvog "evropskog entiteta " to je on inio s neuvenom bestidnou, meajui ucene i obeanja, pretnje okupacionom vladom i uveravanja kako e Francuska tu biti vodea sila. Svedoi njegova "nota za razmi- ljanje "od 5. avgusta 1943. godine, upuena Francuskom korni- tetu nacionalnog osloboenja\ " U Evropi koja je oslobodena ali u kojoj su Nemaka i Italija potopljene, Francuska se vraa poloaju prve konhnentalne sile. ta vie, njena istonjska prolost, njene demokratske tradicije uinie da Evropa gleda u Francusku i oekuje makar jednu nadu... Treba delovati odmah. Ciljevi koje treba ostvanti su: obnoviti ili uspostaviti u Evropi demokratski reim te ekonomsku ipolitiku organizaciju jednog 'evropskog enhteta'. Nee biti mira u Evropi ako se drave budu obnavljale na osnovu nacionalnih suvereniteta sa svim onim to to donosi u smislu politike prestia i ekonom- skih zatita. Ako se zemlje Evrope budu ponovo titile jedne od drugih stvaranje velikih vojski bie ponovo neophodno. "(Rieben, H. - Schuman, R. 1990) General De Gol bio je jedini prvak koji se usudio da ustane protiv vaingtonskog projekta podinjavanja Evrope te je istrajno razobliavao Moneov zakulisni rad na uspostavljanju evrokratije; odane prekoatlantskim nalogodavcima. Primerice, 21. decembra 1951. general De Gol je javno ustao protiv Moneovog izuma evropskog "komiteta mudraca ": "Kakve odgovomostinose oni? Ko su ti javni funkcioneri, kako su postali funkcioneri tako napreac, ne zna se kakvom zaslugom, pa bivaju izdignuti iznad njihovih vlada da im upravljaju inareuju? "

Neki cinik obdaren ironijom mogao bi zakljuiti da su Evropljani veoraa dobro proli s anom Moneom. Moglo im se desiti da medu savetnicima Ruzvelta preovladaju krajnji evrofobi poput Henri Morgentaua i Feliksa Frankfiirtera koji su se zalagali za zatiranje svih naunih, tehnikih i privrednih moi Nemake te za totalni genocid, odnosno za "kastraciju celokupnog stanov- nitva.

"Ravnotea sila"
Prema veoma rasprostranjenom uverenju, ideja i postva- renje "ravnotee sila bila je vievekovna, dinamina brana meu- evropskirn ratovima koja je nakon Drugog svetskog rata popri- mila svetske razmere te "bipolarni" oblik . "Ravnotea sila "je izvesno jedna od najznaajnijih i vremenski najtrajnijih politikih tvorevinana Evropljana ali ona ne osvedoava osobenost evropskog politikog bia ve jedino umea. Po svemu sudei prvo teorijsko odreenje tog izuma pruio je Franesko Guiardini opisujui spoljnu politiku Firence pod vladavinom Mediija: "I znajui (Lorenco de Medii) da bi za fiorentinsku repu- bliku a i za njega samog bilo veoma opasno da neko od najveih vladara prokii svoju vlast, nastojao je na svaki nain da se stvari u Italiji odravaju na uravnoteen nain, da nepreteu ni tamo, ni ovamo a to se nije moglo izvesti bez ouvanja mira i bez nadzi- ranja, s najveom panjom, svake pa i najmanje pojave. "(Gui- cciardini, 1974-1981). Sistem "ravnotee sila poprimio je evropske razmere za vreme vladavine Karla V, stiui vremenom sve brojnije pobor- nike, od filosofa prosvetiteljstva i idealizma do politike arene i mirovnih kongresa, od Monteskijea i Fihtea do kancelara Fon Meterniha. Ipak Monteskije se zavaravao procenjujui kako Evropi sve drave zavise jedne oddrugih ". Uoavajui pak upravo nedostatak takve zavisnosti Johan Fihte je preporuivao "ravno- teu" kao jedino raspoloivo sredstvo zapostizanje mira, u uvenim Besedama nemakom narodu : "Neka niko ne osvoji toliku silu da moe unititimir; neka svako zna da je suprotna strana dovoljno naoruana za odbranu kao i za napad; dakle, neka se uspostavi ravnotea, pretega izmeu svih sila. I samo tako, iscrpivi sva druga sredstva, svako e ostati u onome to je sada njegovo i svi e biti u miru. " Dodue Fihte "ravnoteu sila "ne smatra najboljim sistemom meudravnih odnosa u Evropi ve samo jedinim koji preostaje nakon sloma idealnog, evropske hrianske ekumene: "Da je hrianska Evropa ostala ujedinjena, kao to je trebala da ostane i kao to je prvobitno bila - nikada ne bi bili pnnueni na takvu ideju; ono to je ujedinjeno poiva na sopstvu i samo se odrava, ne deli se na daleke sile koje imaju potrebu da budu postavljene u medusobnu ravnoteu. Samo onda kada je Evropa postala nepravedna i kada se podelila ta misao je za nju stekla svoje bedno znaenje." Mnjenje patentu zvanom "ravnotea sila zavisi u mno- gome od take gledita. Primerice, Guardinijev savremenik i prijatelj, Nikolo Makijaveli, ne pominjui je izriito ipak je pos- redno optuio svojevrsnu "ravnotezu sila (ili slabosti) u Italiji da onemoguava dravotvorno ujedinjenje te osloboenje itali- janske nacije od stranih okupatora. Svu krivicu Makijaveli je svalio na katoliku Crkvu "jer premda je ispunjavala i drala svetovnu vlast, nije bila toliko silna, niti vrla da bi mogla okupi- rati ostatak

Italije te proizvesti vladara a s druge strane nije bila dovoljno slaba pa da zbog straha da ne izgubi vladavinu nad svetovnim stvarima pozove nekog monika e da je brani protiv onog to je u Italiji postalo premono... "(Discorsi sopra la pnma deca di Tito Livio, I, 11) Filosof Konstantin Franc, pod svetlom iskustava sticanih u Ministarstvu inostranih poslova Prusije uoio je kako sistem "ravnotee sila , poetski nazvan "evropskim koncertom velikih sila , zasnivajui se na privilegovanju upravo gole sile - uz potpunu ravnodunost spram visokih naela istorije, morala i civilizacije - proizvodi ili uslovljava procese to vode ka uspo- stavljanju pogubnih unutranjih neravnotea. Nastojanje da se odri "ravnotea zapravo je tenja ka uveavanju dve najpoto- vanije sile u ovoj areni svemira - vojne i ekonomske - na utrb svih ostalih. Tako se, opaa Franc, razvoj naroda odvija u Kasami i u Berzi. Osim toga, pre ili kasnije "ravnotea mora biti okonana, kako pokazuje ishod trke u naoruanju izmeu SAD i SSSR, koja je iscrpla ekonomske moi socijalistikog sistema, dovevi ga do sloma, falsifikujui ishod ideolokog takmienja izmeu dva modela drutvenog ureenja. Uostalom, za razliku od Svete Alijanse, koja je decenijama uspeno uvala evropski mir, sistem "ravnotee sila uglavnom je proizvodio meduevropske ratove. Posebni uzrok tog paradoksa poiva u injenici da je spoljna politika podlog Albiona preuzela upravljanje "ravnoteom sila "kao podvrstom strategije divide et impera. Dok su se evropske drave i sile, hukane tajnim ili javnim nagovorima podlog Albiona 'fcabavljale" uspostavama meusobnih "ravnotea - Velika Britanija je osvajala svet. Ona je bila izvan "ravnotee sila". Prema Kisinderovom cininom ali iskrenom objanjenju vaingtonske spoljne politike "imperije nemaju inte- resa da deluju unutar medunarodnog sistema; one tee da same budu medunarodni sistem. Imperije nemaju potrebe za ravnoteom sila... Nikada u svojoj povesti SAD nisu uestvovale u sistemu ravnotee sila. Pre oba svetska rata SAD su izvlaile konsti iz operacija ravnotee sila ali se nikada nisu meale u njene spletke, uivajui u luksuzu da ih konano kanjavaju. Tokom Hladnog rata SAD su vodile ideoloku, politiku i strateku borbu sa SSSR u kojoj su dve svetske sile delovale saobrazno naelima sasvim suprotnim od onih sistema ravnotee sila. "(Kissinger, 1994). Neophodno je istai kako mnogi znaci ukazuju i na podracionalne, psiholoke uzroke te porive istrajne i izrazito antievropska politika britanske (te potom nadasve vaingtonske) politike elite. Stoga je razumljivo to je veliki nemaki istoriar Ludvig Dehio, nastojei da kroz povesnu retrospektivu sagleda sraisao britanske politike prema Nemakoj - ni ne pomiljajui na druge njene uzronosti izuzev racionalnih - morao da ispovedi svoju dirljivu zapanjenost: "Ali Engleska se na kraju odluila da vidi u Nemakoj neprijatelja broj jedan, protivnika ranga partije u XVI veku ili Francuske u XVII, XVIIIIXIX veku, sve u svemu da vidipre- tendenta na hegemoniju. I osetila se ugroenom kao nikad ranije u intimnom jezgru svoje politike sile, premda Nemaka, zatvo- rena u sebe, nije raspolagala nikakvim okeanskim sektorom koji bi se mogao uporediti sa panskim ili s francuskim. "(Dehio, 1988) Kada ocenjujemo da je britanska spoljna politika izrazito "antievropska"- imamo prevashodno u vidu injenicu da je ona vodila tajne ili javne, neposredne ili posredne ratove protiv evropskih drava. Da li je ta politika u dubljem smislu protiv- evropska, dakle protivna samom evropskom

politikom biu ? Na to pitanje treba da odgovori upravo kriterijum za kojim tragarao. Da bi umeli da odredimo ko je sutinski evropski neprijatelj a ko prijatelj, da bi spoznali koje su se snage borile ili bore, svesno ili nesvesno, u dobru ili zlu, za Evropu a koje protiv Evrope - moramo prethodno raspolagati kriterijumom odreenja evropskog.

Kada je roena Evropa?

Sledei pravilo ivota duhovnih tvorevina - od ideja do stilova i umetnikih oblika - moemo zakljuiti da se najverodo- stojnija, najjasnija ako ne i najbolja pojavnost evropskog oituje u njegovom izvoritu. Problem odredenja vremena "radanja Evrope" ili "evropskog drutva" - kome se sve uestalije posveuju smeliji istoriari - nije toliko besmislen kako se ini Deni de Rumonu, jer nastojanja da se odgovori takvoj zapitanosti bar posredno osvetljavaju pretpostavljanu prirodu evropskog, silom odgovarajuih sklonosti ili idiosinkrazija. Primerice, nastavni program Evropskog Univerzitetskog Instituta (Istituto Universitano Europeo) u Firenci odaje veoma rasprostranjenu i preovlaujuu netrpeljivost zvanine kulture - zadojene liberalizmom - protiv tradicionalne Evrope: tu se istorija Evrope izuava i predaje samo poevi od Renesanse i Reforma- cije. Drugim reima reeno, tu je evropsko svedeno iskljuivo na povest perioda prevlasti snaga laicizma i sekularizma, racio- nalizma i pozitivizma, uz jedini popust spram hrianstva uinjen za ljubav protestantizma, moda zbog njegovih nepobitnih zasluga za raanje liberalnog kapitalizma. Sa katedre Annales, Mark Bloh je tvrdio da se "Evropa pojavila upravo kada se Rimska impenja sruila", to je njegov naslednik, Lisijen Fevr, preinaio u dinamini "zakon istorije po kome se Evropa uvek rada kada se njene imperije rue. (Febvre, 2000) Dakle, prema ispoveenoj ideolokoj netrpeljivosti spram svake potpunije pojave Evrope u areni politike - u obliku vero- dostojne i zajednike drave Evropljana - zaludno je (ili "politiki nckorektno "?) traiti evropsko u svim viim oblicima politikog zajednitva, od Rimske imperije i Svetog rimsko-germanskog te Vizantijskog carstva do Austrougarske imperije i carske Rusije. Suprotni primer, mo prevladavanja osobnih ideolokih pristrasnosti osvedoava grof Sen Simon uvenim projektom ujedinjenja evropskih nacija iz 1814. godine. Ukazujui da mir ne mogu stvoriti mirovni ugovori i kongresi, koji su jednako jalovi kao i oekivanja da se "drutveno telo stvonsilom razgovora i dogovora", grof Sen Simon odaje priznanje Karlu Velikom i epohi Srednjovekovlja, "jedinoj u kojoj je sistem Evrope bio zasnovan na svojoj istinskoj osnovi, na optoj organizaciji": "Karlo Veliki bio je osniva Evropskog Drutva. Posred- stvom svog izvanrednog maa i svoje duboke politike postao je gospodar dva naroda, latinskog i varvarskog. Dosegavi takav poloaj, jedini koji doputa zakonodavcu da ostvari svoje zamisli, pristupio je organizaciji Evropskog Drutva: ujedinio je, federa- lisao delove dva naroda. Od religije je nainio federalnu sponu... Pre kraja XVstolea, sve evropske nacije inile su jedno jedinstveno politiko telo, pomireno

unutar sebe i naoruano protiv neprija- telja njegovog uspostavljanja i njegove nezavisnosti. Rimokato- lika vera, ispovedana od jednog do drugog kraja Evrope, bila je pasivna veza Evropskog Drutva a njen kler aktivna veza. Rasut svuda i svuda zavisei samo od sebe, sunarodnik svih naroda, raspolaui svojom vladom i svojim zakonima, kler je bio sredite iz koga je zraila volja to je davala ivot tom velikom telu i to ga jepodsticala da dela. "(Saint Simon, 1967). Pred navedenim iskazom dopustiemo sebi samo jednu primedbu: evropska samosvet izvesno prethodi hvaljenom podu- hvatu Karla Velikog, to osvedoava i pomenuto imenovanje pobednika u bitci kod Poateja za odbranu Evrope i Evropljana: "Europenses". Ipak, nita ne prei a mnotvo injenica potvruje uverenje da su Evropljani, s evropskim, postojali mnogo vremena pre tog imenovanja i iskaza samosvesti. Uostalom, Evropljani su s evropskim izvesno postojali i potom, premda je njihovo zaje- dniko ime vekovima tavorilo neznano, moda na rubovima govora ali izvesno nezabeleeno, sve dok ga nije otrgao od tame zaborava i razglasio, tek u XV stoleu, papa Enea Silvija Piko- lomini, odnosno II. Za postojanje neke vrste izvesno nije neophodna i odgovarajua samosvest. Osim irenja imenice Evropljani, Eneji Silviju Pikolomi- niju dugujemo i najpopularnije odreenje izvora Evrope i evrop- skog, koje je on prepoznao u sprezi vrednosti obeleenih Atinom, Rimom i Jerusalimom, odnosno u venanju helenske misli i rimske dravotvornosti sa hrianstvora. To odredenje je potom prenoeno preko dugog niza pokolenja i posredstvom osnovnog obrazovanja, kao neka nepobitna povesna injenica, sve do nae savremenosti. U predloenoj formuli, sagledanoj iz vremenske perspektive, upad- Ijivo je potpuno neosnovano i neobrazloeno zatvaranje horizonta na mestima Atine, Rima i Jerusalima. Shvaeni i u najirem smislu svojih pojavnosti, Atina i Rim nisu ni prve a ni jedine ve pri- lino pozne stanice na putu velikog mara evroarijskih naroda, od preistorije ka nadistoriji. Kako moemo uvideti istraujui najdrevnije spomenike evroarijskog svetonazora - od sutinski filosofskih zapitanosti i odgovora pesnika Veda te upaniadskih eksegeza, do Odinovih svevienja prolosti, budunosti te uzroka sloma boanskih moi kosmostvaranja, kao i izvorita budueg preporoda; od severnjake, evroarijske kue, prauzora helenskog hrama i gotske katedrale, sazdane po uzoru na spoznatu strukture kosmosa, do "kvadrature kruga" kosmogramskog tlocrta stanita Evroarijaca u centralno- azijskim stanicama njihovih anabaza - bitne i presudne spoznaje te odluke steene su i donete mnogo stolea ranije na tom maru, i u drugim prostorima, moda ve u okoloarktikom prazaviaju, koji nam je nadahnuto ali i znalaki te nepobitno osvetlio, uz pomo vedskih naznaka i putokaza Bal Gangadar Tilak (Tilak, 1987). Jerusalim je pak samo jedno od mesta prelamanja zraenja plodova arijske, odnosno iranske misli i tradicije kroz pustinjskim vetrovima uskovitlanu prainu i pepeo propalih bliskoistonih kultura i civilizacija - od ideje Spasioca i njegovog bezgrenog zaea do doktrine osloboenja i ljubavi. (Autran, 1935) Svaka nepristrasna analiza sadraja te trojne formule mora uoiti protivurenosti naela njenih sastojaka koje su toliko brojne i nepomirljive da ine nemoguim i puko postojanje a kamoli

uspeno delovanje odgovarajueg bia, ako bi ono moralo biti verno svakora pojedinom, pretpostavljenom konstitutivnom eleraentu. U pitanju su ne samo protivurenosti izmeu elemenata ve i unutar elemenata te formule. Primerice, u pitanju je polarna i nepomirijiva protivurenost izmeu Starog zaveta i Novog zavetar. dok starozavetni Jahve kupuje od "izabranog naroda" vernika ropsku pokoraost obeavajui im tude zemlje, tua imanja i plo- dove tueg rada, podstiui im pohlepe i zavisti, rasistike mrnje i ikljuivosti te hukajui ih u nemilosrdne pljakake i genocidne pohode novozavetnihog obeava Nebo, poziva na prevladavanje niskosti i propoveda ljubav te slobodu svim ljudima dobre volje. Ako susredimo pogled na najstariji sastojak te vetake trijade, na Atinu te i ceo helenski svet - moramo uoiti da tu najdrevniji, odnosno prvi nama povesno znani spomenici kulture odaju najvie moi uma i srca. Dela poput Ilijade i Odiseje te misao kakva je u presokratiara, primerice Heraklita - izvesno ne potiu iz niega i ne mogu biti plod trenutanog prosvetljenja i stvaralakog osposobljenja. Ta dela i te misli osvedoavaju da su plodovi veoma dugih puteva sazrevanja, zapoetih moda ve u okoloarktikom, hiperborejskom prazaviaju Evroarijaca. Moda nije potrebno istai kako potrage za evropskim identitetom obino previaju ili ak poriu njegove evroarijske sastojke i osnove. Skoro po pravilu spoznajna misao zaustavlja se pred pragom evroarijske perspektive, kao da je ona tabuisana, odnosno zabranjena. Samo poneko i ponegde prua nam brzopleti pokuaj objanjenja poricanja evroarijskog porekla evropskih nacija i kultura: ne govore ba sve evropske nacije nekim od evroarijskih jezika. U pitanju su Madari, Finci, Estonci i Baski... Takvo objanjenje je dvostruko neosnovano. Demografski udeo reenih nacija u evropskoj masi iznosi jedva nekoliko procenata, to je sasvim nedovoljno za osporavanje bilo kakvog uoptavanja. Ako bi tako mali izuzeci u nekoj celini bili dovoljni da ospore njenu prirodu onda ne bi bilo mogue svoditi svet stvari i pojava u vrste, kategorije i pojmove koji su potpuno "isti", bez ikakvih primesa, samo na platonovskom Nebu. Potom, re je odavno i uveliko evropeiziranim nacijama, u svakom domenu, od etnikih meanja do kulturnih asimilacija.

Filosofska potraga za ishoditem evropskog

U domenu filosofije novog doba najzamaniju teoriju znaenja Evrope pruio je Hegel, po kome Evropa poinje tamo gde se okonava sveoveanska i viemilenijska povest "velikog dana Duha"to sledi (prividni) put Sunca, od Istoka ka Zapadu, od mita ka logosu, od poistoveenosti spoznajnog subjekta sa predmetom spoznaje do njegovog odvajanja i osamostaljenja, od praznoverja i "orijentalnog despotizma do racionalnosti, Pros- vetiteljstva (Aufldcrung) i slobode. Zagledan u krizu ili "prividan poraz (tog) racionalizma " izazvan zapadanjem u "naturalizam"i "objektivizam", Edmund Huserl je sebi postavio veoma teko pitanje: "ta karakterie duhovni oblik Evrope?" (Huserl, 1991) Takvo uoptavanje je zasnovano na uvidu u injenicu da evropske nacije, uprkos meu- sobnih neprijateljstava, poseduju "posebnu duhovnu sklonost koja ih ujedinuje iprevazilazi sve nacionalne

granice ". Rairivi pogled svoje fenomenoloke "intencionalnostt po "duhovnom liku Evrope'"\ odgovarajuoj osobenosti - predvoenju sveove- anske i beskonane potrage za istinom po sebi Huserl nas uverava da je reena pustolovina bila zapoeta od strane "neko- licine grkih udaka " odnosno u prvom krugu helenskih mislilaca: "Duhovni telos evropskog humaniteta, u kojije ukljuen poseban telos posebnih nacija i onaj pojedinanih ljudi, lei u bekonanom, to je beskonana ideja ka kojoj tako rei na pnknven nain stremi celokupno duhovnopostojanje. " Uprkos naela "intencionalnosti", Huserlovi nalazi su a priori predodreeni spoznajnom perspektivom koja polazi iz moderne filosofije nastajanja, upravo u znaku radikalnog odbijanja tradicije klasine, helenske misli, upuene ka spoznaji venih i postojanih naela inteligibilnog sveta. Stoga kroz optike moderne ideologije progresa Huserl opaa da ta osobenost "duhovog lika Evrope"nalae i "borbu upolitikoj sferi moi, izmedu onih koji su zadovoljni tradicijom na konzervativni nain i fflosofskog kniga ljudi". Huserlovo osvetljenje ne pogada sutinu evropskogna sceni politike ve delimino, odnosno polovino, samo jedno nepobitno karakteroloko svojstvo Evropljana - koje bi Lav Gumiljev nazvao "evropskom pasionamou"a pengler "faustovskim duhom"- previajui njegovu "konzervativnu" dimenziju. Ipak, na ovom mestu uputno je razmotriti Huserlovo pretpostavljanje vremena i mesta poetka evropske, " beskonane" potrage za istinom po sebi. Tu je neophodno ukazati na neosnovanost inae veoma rasprostranjenog uverenja da se ono doista najbitnije u spoznajnom stavu evropskog oveka - " univerzalnost kritikog dranja koje je reeno da nijedno unapred dato mnjenje, nijednu tradiciju, ne prihvata bez pitanja, da bi odmah za ceo tradicionalni dat univerzum pitao istinitom po sebi, idealitetu" - po prvi put u povesti oveanstva oglasilo iz prvog, nama znanog kruga helen- skih mislilaca. Najdrevniji spomenici evroarijskog pogleda na svet - od Veda te Upaniada do Avesta - zorno svedoe da je takva neograniena zapitanost iskonsko svojstvo evroarijskog oveka. Dovoljno je samo mislima zai u intelektualne turnire koji ine znatan deo Upaniada pa shvatiti da je "univerzalnost kritikog dranja"jedna od osnovnih odlika arijskih mudraca, poput slavnog Jadnavalkija. To je prvi uoio openhauer, itajui latinski prevod persijskog prenosa Upaniada . Razmere njegovog oduevljenja su dobro predstavljene renikom nesvojstvenim filosofskim govo- rima: "Vena filosofska istina e teko pronai odluniji i ubed- ljiviji izraz od onog u (upaniadskoj) doktnni emancipacije znanja od atmana" (atman = subjektivni pol stvarnosti, prim. D.K.)... Oh, kako dua biva oiena od prerano nakalemljenih jevrejskih praznoverica i od njima servilne filozofije. To je najzanosnija literatiura na svetu; ona je uteha mog ivota i bie mi uteha na samrti. "Potvrujui nalaz "venih filosofskih istina", Dusen je potom ocenio da Upaniade najavljuju neke od bitnih ideja nemakog idealizma, od openhauera do Kanta. Prema opaanju jednog engleski mrzovoljnog procenitelja filosofskih dometa arijskih brahmana i katrija, kakav je Artur Keit, mudri Jadna- valkija ui razlikama izmeu spoznajnog subjekta i objekta spoznaje, to je bitni uslov filosofskih razmiljanja. (Keit,1925)

Ustalom, i najdrevniji glasovi arijske misli, stotinama i hiljadama godina pre helenskih mislioca, bili su obuzeti zapita- nou istinitom po sebi. Ovako nam jedan od tvoraca vedskih himni ispoveda svoju bolnu, sasvim filosofsku sumnju i zapitanost, svestan da svet u kome ivi prethodi ne samo Ijudiraa ve i bogovima: "Po kome su uvreni mono nebo i zemlja? Ko je ustalio svemirski svod? I ko podneblju premen prostranstvo? Kojem bogu da pnnesem rtvu?" " Ko to izvesno zna, ko da nam to kae? Otkud porod i otkud iskon ? Bogovi slede po tom iskonu, pa ko da znade kako se to zbilo? Ikako se taj iskon zbivao? Da liga je uspostavio, ili nije, onaj ko bdi u najviem nebu? On sam to zna, a moda ne zna ni on. '\Rg- Veda, X, 121 -129) Slinu zapitanost iskazuje i Zaratutra, najmanje par stolea pre helenskih mislilaca. Zaratutrina obraanja vrhovnom bogu iranskih Arija, Ahura-Mazdi, osvedoavaju da boanske poruke nisu primane kao bespogovorna uputstva ropskoj podinjenosti ve kao predmeti promiljanja te savetovanja s (emanacijama) Ispravnou i Dobrom Milju, uz nova obraanja Gospodinu za pojanjenja: "Ovako te pitam, reci mi po istini, Gospodine, da shvatim tvoje mudre upute irei, kojima sam se savetovao sa Ispravnou / Dobrom Milju, zato da pravo spoznam bitak: prema kojim dobrima da usmenm svoju duupa da ih postignem?" "Ovako te pitam, reci mi po istini, Gospodaru! Ko je ispravan meu ovima s kojima raspravljam a ko je laan? Jesam li laan ja ili onaj koji, jer je laan, hoe da mi ospon tvoju blagodet? Kako to da njegova lanost nije oevidna?" (Yasna, XL, 8-12) Ovde je neophodno ukazati i na neosnovanost Huserlove pretpostavke da predmeti prvih, helenskih filosofsko-kosmolokih promiljanja pripadaju "fiziko telesnojprirodi", jer upravo i na tom mestu posredno prosijava prethodna, milenarno duga tradicija. Po Huserlu, helenska filosofska misao je "isprvat, po sebi razumljivo, u svom teorijskom interesu, usmerena na fiziki telesnu prirodu, budui da sve ono prostorno-vremenski dato u svakom sluaju, u najmanju ruku, prema supstratu, ima egzisten- cijalnu formulu fizike telesnosti. " Stvari stoje urpavo obratno: misao presokratiara polazi od metafizike ka fizikoj datosti, od deontoloke ka ontolokoj razini, od inteligibilnog sveta ka senzibilnom svetu, kako je taj put potom najpotpunije izloio Platon. Primerice, u promiljanju presokratiara poput Heraklita ili Talesa rei " vatra", "zemlja , "ra/a' ili "vazduH" ne odnose se na "fiziki telesnuprirodu"ve na metaflzika konstitutivna naela kosmosa. U protivnom, ako bi eleo biti iole dosledan a ne protivurean, Huserl bi morao zakljuiti - saobrazno svom tumaenju misli presokratriara - da se toliko hvaljeni evropski racionalizam ve od prvog trenutka svoje pojavnosti obreo u krizi, na dnu dekadencije, optereen "naturalizmom i "objektivizmom". injenica da prvi nama poznati helenski mislioci nisu ostavili nikakvog traga misaonim postup- cima koji su ih doveli do spoznaje tih elemenata ukazuje da su ih zapravo primili, kao samorazumevajue naslee, iz prethodeih izvora tradicije kojoj su pripadali.

Evropeizacija hrianstva
Vievekovna podudarnost hrianskog i evropskog sveta nalae upitanost udelu hrianstva u razvoju politikog bia evropskog oveka. U domenu politikog, hrianstvo nije donelo Evropi nikakvu novu, pozitivnu ustanovu te se tu njegova uloga iscrpljivala u nastojanju uspostavljanja, irenja i odranja hege- monije nad zateenim ili samoniklim oblicima - u nestajanju, poput Rimske imperije, ili u nastajanju te razvijanju, poput feudalnih drava i Istonog carstva te Svete rimske iraperije germanskog naroda - snagom duhovnog autoriteta i vrednou konsakracije suverena. Uostalom, temeljna hrianska pretpostavka sveoveanske namene odgovarajuih poruka iskljuuje svako te i evropsko ograniavanje religije: "Nema tu Jevrejina ni Grka, nema roba ni gospodara, nema mukog roda ni enskoga: jer ste vi svijedno u Hristu Isusu. "(Pavlovaposlanica Galatima, 3,28) Istorijsku podudarnost hrianskog i evropskog sveta kardinal Racinger danas objanjava kao neku vrstu prinudne nunosti, uslovljene islamskim osvajanjem azijskih i afrikih prostora hianstva. U protivnom, ako bi (katolika) crkva pri- hvatila takvo - pa makar i sasvim privremeno poistoveenje s evropskim svetom, "odustajanje od evrocentrizma moralo bi ukljuiti i odustajanje odmisionarskog rada. "(Ratzinger, 2003) Dualnost ili dualizam temporalne i sakralne vlasti, koji je obeleio odnose izmeu Crkve i srednjovekovnih imperija Evrope, nije plod nekog pozitivnog odreenja ve daleka i duboka posle- dica raskola nekad jedinstvenog sveta na sakralni i profani deo, bremenita protivurenostima koje su samo u kratkim periodima bile prevladavane primiijima ili saglasnostima. Izlino je isticati da je taj razdor donelo hrianstvo, produbljujui, silom inercije, negdanju prepomku dvosmislenog ivota vernika u omraenoj im imperiji - usled nepodudarnosti ili suprotnosti izmeu civitas chnstiana i civitas Romana - po formuli davanja odgovarajuih tributa i Bogu, kao i Kezaru. Prema zvaninom pogledu rimokatolike Crkve, koji nam prua kardinal Pol Pupar, upravlja kulturnim poslovima Svete stolice, uloga hrianstva bila je od ivotnog znaaja za opstanak evropskih nacija: "Prenosei (vrednosti) helensko-rimske civilizacije i isto- vremeno potujui nacionalne vrednosti, hrianstvo je produb- Ijivalo kulturni identitet evropskih naroda koji bez njega oni ne bi moglipostii. Dok jepostavljalo temelje zajednike civilizacije, hnanstvo je isticalo posebni identitet svakog naroda. Gradevina evropskog jedinstva treba da sauva tu ravnoteu kao uslov sklada medu narodima i umkovitosti velikog skupa zajednitva." (Poupard, 1994.) Ako ostavimo po strani nesporivo valjanu preporuku, moramo zakljuiti da predoena, samodopadljiva slika uloge hrianstva malo odgovara povesnoj stvarnosti. Uglavnora nasilno irenje hrianstva po Evropi obeleeno je bezobzirnim i revno- snim unitenjima materijalnih i nadasve duhovnih spomenika i tradicija "stare vere' te odgovarajuih identiteta pokorenih naroda. Mnoge zajednice, odbijajui pokrtavanje, imale su samo pravo izbora izmeu istrebljenja i

progona te upravo paganskim izbe- glicama na Island i njihovoj okeanskoj postranjenosti dugujemo ouvanje pisanih tragova jedine neposredne tradicije germanske religioznosti. Hrianstvo je odgovorno za zatiranje kulturnih identiteta evropskih naroda silom monoteistike netrpeljivosti i proselitizma, nepoznatog u evropskom te evroarijskom svetu. Ono to je od rih identiteta preivelo nasilja i progone, pokolje i lomae, duguje svoj opstanak samo sopstvenoj borbenosti, ivotnosti i ilavosti koji su esto prinuavali partizane " novog neba" da. odustaju, da ine ustupke, poput preodevanja svetkovine Suncovrata u praz- novanje tobonjeg rodendana Isusa Hristosa. Neophodno je istai da su kulturni identiteti evropskih naroda imali mnogo povoljnije uslove i sudbine u svetu pravoslavlja, zahvaljujui nizu njegovih odlika, od izvanredne posveenosti postvarenjima doktrine ljudske slobode i gajenja religijske neposrednosti, do odsustva centrali- zovanog ustrojstva, svojstvenog katolikoj Crkvi. Posebno blagotvorao a dalekoseno dejstvo na ouvanje iskonskih vrlina i vrednosti nacionalnih kultura izvrila je reforma patrijarha Fotija, legitimiui i legalizujui heterodoksne oblike ispovedanja vere kod Slovena. Neophodno je istai da kulturni kontinuitet u Istonom carsrtvtu - za razliku od Zapadne Evrope - ni u jednom trenutku nije bio prekinut te da su misao i umetnost stare Helade vazda bili prisutni i ivi u prostorima vizantijske i potom slovenske elite. Veoma povoljne uslove za ouvanje nacio- nalnih samobitnosti i tradicija u pravoslavnom svetu pruala je i prua autokefalna priroda crkava, zasnovanih na stvarnim, orga- ninim i nezamenljivim nacionalnim zajednicama - pred kojima svaka odgovara, od kojih svaka zavisi i koje stoga svaka nastoji zatititi - umesto na apstraktnoj univerzalnosti, odnosno katoli- nosti, iji je duh naelno ravnoduan spram potreba ouvanja i razvijanja nacionalnih potreba i osobenosti. Izvesno je da su izloene prednosti pravoslavlja spram katolicizma plodovi ne samo verske politike Istonog carstva te helenske batine ve nadasve kulture slovenske zajednice i kara- kternih svojstava slovenske forma mentis. Niz najdrevnijih znanih spomenika slovenske forma mentis, od Vlasove knjige do Nesto- rovog letopisa osvedoavaju jedinstveno velik, zapravo velian- stveni pogled na svet ija su nesputanost i neogranienost u pro- storu i vremenu izravni znaci vanredne duhovne slobode i veliko- dunosti. Za oveka u posedu takve duhovne slobode i veliko- dunosti nezamislivo je da drugime namee svoju veru i uve- renja, pogotovo ako teinom dunosti iziskuju najbolje ljudske materijale. Odnos izmeu hrianstva i evropskih naroda valjalo bi sagledati i iz suprotne perspektive koja nam otkriva da su mnogi elementi te religije pretrpeli znatne pa i potpune preobraaje u Evropi. Mnoge vrle osobine koje obino ali neosnovano bivaju pripisane hrianskoj uljudbi ili hrianskom uticaju - zapravo potiu iz predhrianske Evrope. To je dobro uoio arheolog Adriano Romualdi u nadahnutom ogledu evropskoj tradiciji:

"Nasuprot divljaka ali i Turina te Levantinca, hrianin se odlikuje 'merom' u ispovedanju vere iponaanju... Bilo bi pogreno verovati da je hrianstvo stvorilo takva svojstva jer je tip Evropljanina manje proizvod 'Hrianstva' nego to je ono proizvod evropskog etnosa. Sklonosti razumnoj pobonosti, pro- etoj oseanjem za uravnoteenost, velikodunost i potovanje, bili su prisutni ve u klasinom svetu. I potovanje linosti te Ijudskog ivota, koji su karakteristike Evrope i koji predsta vljaju jasnu granicu spram 'varvarina' - prisutni su ve u helenskom humanizmu, pre Hristosa. Mnoge od takozvanih hrianskih vrednost nisu nita drugo do nastavljanje naina bivstvovanja, ukorertjenih ve u antikom humanitas, na tlu iste etnije i evropske kulture." (Romualdi, 1972) Kada se spoznajni pogled, vian da razlikuje sopstvo od tuinstva, uzdigne jo vie te sagleda vidokrug najuzvienijih misli i dela Evropljana, tvorenih u slubi Crkve - od zvezdanog svoda mauzoleja carice Gale Placidije u Raveni i Belog anela iz sskog manastira Mileeva do gotskih katedrala, od "negativne teologije' Dionisa Pseudoareopagite do uenja Meistera Ekharta plemenitom oveku, od svetih ratnika sa zidova zadubine despota Stefana Lazarevia do prizora Bogorodice s detetom Pijera dela Franeska, od gregorijanskih moteta do umetnosti fuga Johana Sebastijana Baha -jedno pitanje se namee: ta je tu doista hriansko a ta evropsko? I u cvetolikim sazveima mauzoleja Gale Placidije, kroz koje prosijava platonovska enja za zvezdanim prazaviajem nebeskog elementa oveka, kao i u Belom anelu iz Mileeva te celokupnom kanonu vizantijskog ivopisanja, svaka iole osetljiva optika spoznaje stilova mora prepoznati plodove izvedene iz poznog, senilno uproenog klasicizma rimske umetnosti, koji su hriani, zavladavi Rimskom imperijom, preuzeli iz zateenih radionica i potom kanonizovali. Gotske katedrale su nicle iz iskustva ivota pod okriljem gustih evropskih uma te iz neiskorenjivog simbolizma "svemirskog stabla", Yggdrasill-di, ije korenje, prema drevnoj vedskoj slici, potie iz Neba. "Negativna teolo- gija' Dionisa Pseudoareopagite, to je bitno uticala na srednjovekovnu estetiku je jedan od niza izraza sklonosti evroarijskog oveka - od doktrine prosvetljenja princa Sidarte do Hajdegerove fenomenologije - da u epohama velikih duhovnih kriza te potresa i iskuenja zaborava izvora tradicije prevladava spekulativna zavo- enja i izroavanja smelo otvarajui preice ka izvornim meta- fizikim istinama, odreujui ih i uvajui od zagaenja silom negacija svih privida. Propovedi Meistera Ekharta boanskoj prirodi oveka poticale su izravno iz svetonazora "stare vere te su upravo zato bile proglaene jeretikim. Sveti ratnici sa zidova manastira Manasije, u sumraku srpske srednjovekovne drave, sutinski obnavljaju evroarijsku pedagogiji koja je - prema Hero- dotovom opaanju - uila mlade vetini upotrebe svetlog oruja te netreminog gledanja u smrt i sunce istine. Prizor Bogorodice sa detetom Pijera dela Franeska je kristalisan oko apolonske, simetrine i sferine strukture sveta a gregorijanski moteti prenose kroz vekove moduse drevnih pevanja evroarijskih gortaka, koji se i danas mogu uti, od Kavkaza do visokih Alpi. Muzika Johana Sebastijana Baha, "jasna i tajanstvena poput zvezdanog svoda u letnju /7cc"(Rebatet, 1981), sa svojom velianstvenom, vertikalnom pokrenutou i susreenou ka Sreditu svih sredita - suta je

suprotnost izvornim hrianskim pevanjima, odnosno bliskoistonim lestvicama te odgovarajuim, horizontalnim lelu- janjima i lutanjima glasova po pustinjama ljudskog, lienim pos- tojanog, gravitacionog sredita ne samo tonova ve i misli te oseanja. Nisu li sva te velika dela Evropljana svojevrsni biseri koje je evropski duh, svesno ili nesvesno, kristalisao oko nanosa pra- ine iz levantijskih pustinja, donetih vetrovima istorije?

Mit Hiperborejcima
Da povest pustolovine evropskog oveka ne poinje od Atine i Rima - ve da nau spoznajnu perspektivu moramo pro- duiti do evroarijskog prazaviaja - ukazuje nam i jedno helensko seanje na duge, evroazijske puteve koji su dovodili niz pohoda evroarijskih plemena do severnih obala Sredozemnog mora. Dodue, u povesnoj svesti Helena to seanje se vremenom zamutilo i pocepalo te izobliilo. Primerice, Platon paraenje poslednjeg, dorskog talasa evroarijskih osvajanja svodi u okvire homerov- skog predanja opsadi Troje, u pretpostavljeni sukob izmedu povratnika i novih narataja ratnika koji ih u zaviaju "nisu doe- kali kako bi trebalo, nego je svuda vladala smrt i ubistva, a mnogi su ak moralipobei u izgnanstvo. "(.Zakom\ III, 682de). Eshilove tragedije uvaju te prenose seanje na sukob kultura evroarijskih osvajaa i domorodaca kroz prizore pobeda "novih " olimpskih i nebeskih boanstava nad "stanm , htonskim i podzemnim. Re je i pobedi "patrijarhalne" tradicije nad "mat- rijarhalnom", trijumfli naela posvudanje Pravde nad zakonima krvne solidarnosti i pristrasnosti. U Eumenide Eshil ististie i estetski dualizam dve kulture, koji potvrduju i poredbe figura odgovarajuih panteona, poevi od Apolona i Dionizija. Nakaz- nost Erinija, domorodakih boanstava, Apolon opisuje u besedi kojom objavljuje svoju vemost Orestu: "Ne ostavljam te! Svagda uvar biu tvoj /pa bio blizu il' daleko od tebe; / i dumanima tvojim neu biti blag. / Sad vidi mahnitice savladane snom, / te gadne od sna iznemogle devojke, / te stare erke Noi, koje ne voli /ni bog ni ovek ni zverka ikakva. "(I, 2, 65-70). Isti estetski zazor ispoveda i Atina kroz besedu to prua uvid u pobedu Ahajaca, ijim pozivima se odazvala: "Daleko na Skamandiv va ja poziv uh / gde primah i pregledah ono zemljite /to ahejske ga vojvode i knezovi / ko velik deo ratnogplena zasvagda /u dravinu meni dadoe... / U ovoj zemlji nov ja svet primeujem, / ne zebem, al' su udo mojim oima. / ko ste? (Obraa se "starim" boanstvima, prim. D. K.) Svima vama zborim jednako / i strancu tome to krajkipa sedimog, /i vama; nina kakavne liite stvor, /nit bog vas vide kad u krugu boginja, / nit vae oblije na ljudski lii lik. /Al' blinjem rugati se to je nakazan /poteno nije, nitipravdi prilii. "(IV, 1, 400-417) Hor Erinija odgovara ispovedanjem onog preteeg te neobuzdanog osvetoljublja koje je ostalo jedno od osnovnih svoj- stava forma mentis oveka pokorenih kultura, poprimivi najjai izraz, vekovima kasnije, kroz megasadistike, apokaliptine vizije teologa Jovana:

"Mladi bozi, stari zakon / oteste mi, pogaziste. / Uvredena, jadna, gnevna, / tamaniu zemlju ovu. / Otrov, otrov tono alost/ opet raa prosipau. / Rae liaj, te bez lia / i bez ploda sve epolje, /avajpravdo, opusteti. /uma ljudstvopodavie. "(V, 4, 782-791) Seanje na evroarijske seobe od severa ka jugu evroazij- skog kontinenta najbolje je sauvano u mitu Hiperborejcima, to dokazuje prednosti takvog oblika predaje. Taj mit prosijava kroz sve slojeve helenske kulture, sve do Pausanijevog Opisa Helade koji uva niz hiperborejskih kristalizacija. Primerice, prema legendi keltskoj najezdi - to je ciljala blago Apolonovog hrama u Delfima - helenski branioci su prizivali u porao ne samo elementarae snage prirode ve i hiperborejske oklopnike: "im su se vojske sukobile, na Gale se ne samo stadoe oburvavati gromovi i odronjene gromade s Pamasa ve se ustremie na njih i jezive utvare u obliju oklopnika. Dvoje oklopnika, Hiperoh i Amadoh, kau, stigla su od Hiperborejaca, treije bio Pir, Ahilov sin. "(I, 4). Tu je izneto jedno od brojnih helenskih osvedoenja vero- vanja - rasprostranjenog irom evroarijskih prostora - da u presudnim bitkama stupaju u borbu, esto prizivani od potomaka, seni hero- iziranih, legendarnih, mitskih ili obogotvorenih predaka. Herodot u osmoj knjizi Istorije prua niz primera takvih povrataka slavnih seni na poljima rata, od eponiraa Maratona, Tezeja i Ehatla, koji su uestvovali u boju na Maratonu, preko Filaka i Autonooja, to su s ivima branili Delfe od Persijanaca, do Ajanta i Telamona, koje su potomci prizivali da im pomognu u bitki kod Salamini. Taj obiaj borbenog prizivanja predaka najdue se zadrao kod Srba. Prema svedoenju srpskog svetenika-borca Ljube P. Nena- dovia iz oslobodilakih ratova protiv azijatskih zavojevaa balkanske kolevke evropske kulture i civilizacije, ukad se pomeaju s Turcima (Cmogorci) uzvikuju imena i onih junaka to su u stara vremena sekli Turke: Ha, Strahinjiu bane! Ha, poteci Obiliu! Ha, Manduiu Vue, e si, evo Turaka!" (ajkanovi, 1973). U ogledu Klicanje predaka znameniti srpski etnolog Veselin ajka- novi iznosi i sopstvena iskustva tog obiaja, tokom balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, meu kojima je upadljiv i jedan francuski usklik ivosti jedinstvene, evroarijske tradicije: "Godine 1916, na jednom francuskom sektoru, kadje neka eta, istroena i skoro unitena, iz rova koji je bio pun izginulih francuskih vojnika, trebalo da krene na juri i zauzme neprijateljski poloaj, pozvao je komandir ostatke ete na jun, i, u zanosu oveka koji osea da mora izvriti zadatak, viknuo: ebout les morst!' ('Ustajte mrtvi!')" U tradiciji kojoj je re prizivaju se iskljuivo seni sop- stvenih, krvnih predaka. Nezamislivo je da iko te i neki Helen priziva seni tudih, varvarskih predaka. Nad Pausanijevom predajom slobodni smo stoga zakljuiti kako u helenskoj svesti Hiperborejci - uprkos ogromne, zapavo polarne prostrne udaljenosti, odme- rene i samim etimolokim znaenjem etnonima - nisu doivlja- vani kao tudini ve kao istorodnici. Mit Hiperborejcima uva seanje na milenijima duge seobe helenskih predaka kroz evro- azijske prostore, od okoloarktikog prazaviaja do Peloponeza. Seanje na okolopolarni prazaviaj Helena prosijava i kroz mit hiperborejskom poreklu te potonjoj seobi na jug boginje Lete, majke Apolona i Artemide, to luta po svetu u traganju za mestom gde bi mogla poroditi boanski plod, odbijana od svih iz straha od Herine ljubomore. Stenovito ostrvo Del,

gde ona konano nalazi eljeno mesto i porada boanske blizance postalo je zato sredite kulta hiperborejske tradicije. Svest krvnoj, rodbinskoj vezi s Hiperborejcima prosijava i kroz predanje po kome je Leti pritekla u pomo boginja poro- daja, Ejlejtija, takode hiperborejskog porekla. Opisujui atinska svetilita Pausanije nas obavetava da se nedaleko od Serapidovog svetilita nalazi hram Ejlejtije: "Ona je, vele, od Hiperborejaca dola na Del i olakala Leti trudove. Ostali su za njeno ime saznali od Deljana. Deljani ovoj boginjiprinose rtve paljenice i njoj u astpevaju Olednovu Himnu Ejlejtiji" (I, 18) Tu transevropsku i metaistorijsku vezu izmeu hiperbo- rejske praotadbine i Helade izraava i predanje kultnom prenosu rtvenih darova, prvog ponjevenog klasja, koje Hiperborejci alju, svake godine, Helenima. Prvo svedoanstvo pruio je Herodot: " najvie znaju ajima stanovnici Dela, koji tvrde da su Hiper- borejci uvijali svoje zavetne darove u peninu slamu i slali ih Skitima, a od Skita dospeli su ti darovi njihovim susedimna, i tako od naroda do naroda, dok nisu dospeli daleko na zapad do Jadranskog Mora, a odatle na jug u Heladu, i to najpe u Dodonu, a odatle su sili na Maliski Zaliv, zatim su preli na Eubeju, pa onda odgrada do grada stignu i do Karista, a posle ovogaprodu pored Andra i ne svrate na njega. Stanovnici Karista ih naime odnesuna Ten, a Tenjanina Del. '\Istonja, IV, 33) Pausanijev prikaz tog puta tafetnog prenosa rtvenih darova se donekle razlikuje od Herodotovog: "U Prasiji je Apo- lonov hram; ovamo, kako sepnpoveda, stieprva letina kao rtveni dar Hiperborejaca, a Hiperborejci je predaju Arimaspima Isedo- njanima, od kojih prvinuprihvataju Skiti i dopremaju je u Sinopu; iz Sinope je Heleniprenose u Prasiju, a Atinjani su ti kojije nose na Del; onu prvinu roda sknvaju upeninojslamii niko odnjih je nije video. "(I, 31) Razlike izmeu Herodotovog i Pausanijevog opisa puta hiperborejskih rtvenih darova Frejzer objanjava geoekonom- skim uzronikom, otkriem kraeg puta, kroz Bosforski moreuz, Helsepont i Egejsko raore - otvorenim ustanovljenjem helenskih naseobina na cmomorskim obalama - koje je anahronizovalo stariji i dui, kopneni put. Valja imati u vidu da vremenska razlika izmeu Herodotove i Pausanijeve predaje iznosi skoro est vekova. Dakle, Pausanijeva predaja osvedoava saobraavanje rnita novoj mapi razmena, uz ouvanje njegove sutine pa i osnovnog pravca prenosa rtvenih darova: sever-jug. Ostaje da se odgovori na pitanje: kakvo iskustvo taj mit uva od zaborava za sva budua pokolenja? Po svemu sudei i tu je u pitanju mitska predaja seanja na evroarijske seobe, od krajnjeg evroazijskog severa do sredo- zemnog juga. Tu pretpostavku potkrepljuju i pridavanja Hiper- boreji atributa primordijalnog, "zlatnog doba". Herodot pripoveda kako je Aristej sa Prokonesa, nadahnut Apolonom te predanjem njegovom hiperborejskom zaviaju - kuda odlazi svake zime - krenuo tragom hiperborejskog boga, dospevi do Isedonije. Po Herodotu, Aristej u Arimaspskim pesmama poduava da "iza Ise-donjana stanuju Arimaspi, ljudi sa jednim okom, a da su dalje iza njih orlovi, uvan zJata, a jo dalje od ovih, sve do morske obale, stanuju Hiperborejci. "(IV, 13) Verodostojnost Ari- stejevog svedoanstva posredno potvruje Herodotov promaeni prevod iraenice Arimaspi s "ljudi s jednim okom ": "Zovemo ih

skitskim nazivom Arimaspi jer arima na skitskom jeziku znai 'jedan' a spu znai 'oko'" (IV,27) Tek svetlost staroiranske leksike omoguava nam spoznaju ispravnog znaenja Anmaspi. Tu je zapravo re Aryannaaspa, "Asijima koji volekonje". Pod svetlom evroarijske simbologije, u orlovima \ zlatu- o kojima peva Aristej - moemo lako prepoznati obeleja prvo- bitnosti i metafizike osunanosti hiperborejske pradomovine to je prenosom prostora u vreme povezano s mitskim, "zlatnim dobom", kome uvaju seanje skoro sve evroarijske kulture. Po nizu helenskih seanja, iz hiperborejske pradomovine Ahajci su doneli kult Apolona a po tradiciji koju prenosi Plutarh, u arktikim predelima - gde sunce zalazi samo jedan as dnevno tokom itavog meseca i gde ni no nije tamna ve je slina sum- raku - sniva Kronos, bog zlatnog doba. (De facie in orbe lunae, XXVI.) Herodot prenosi kako za uspomenu na smrt hiperborej- skih devojaka koje su prvi put donele darove "delske devojke i momci seku svoju kosu; uoi svadbe odseku devojke sebi jedan pramen kose, obaviju ga oko vretena i stavljaju na grob... a svi momcisa Dela omotavajupramen kose oko jedne zlatnegranice i stavljajuga nagrob. "(IV, 34) Izloeni ritual odlaganja pramenova kose pripada simbo- lizmu uea u hiperborejskoj tradiciji te vernosti njenim vrlinama i vrednostima. Pomenuti itni omota u koji su poloeni hiper- borejski darovi simbolie venost tih vrlina i vrednosti. Herodo- tovo predanje da hiperborejske darove, obavijenu itnim omotaom, "niko nije video" (I, 31) ukazuje da nije u pitanju vidljiva, dakle materijalna ve nevidljiva, metafizika vrednost.

Srodnost s varvarima
Za hiperborejski prazaviaj vezana je i ideja duhovne istoe koja se prenosi i na telesnu razinu. Ideju istoe otelo- tvorava Apolonov sluga Abarije Hiperborejac koji s apolonskim znamenjem, sa zlatnim lukom, obilazi helenski svet i udotvorno isti gradove te pojedince i od najteih bolesti, uspostavljajui, kao u Sparti, imunitet i od kuge. Bilo je neminovno da se hiperborejski element umea i u glavni te trajni duhovni rat izmeu evroarijskih i domorodakih slojeva, najupadljivije ispoljen borbom Apolona i Dionizija za prevlast, poevi od Delfa. Pausanije nam prenosi teoriju pobornika apolonske osnove Delfa: "Boja, me- tanka, koja je sastavila himnu za stanovnike Delfa, kae da su proroite za boga (Apolona) osnovali ljudi koji su doli od Hiperborejaca, Olen i drugi i da je on prvi davao predskazanja i prvipevao u beksametrima. Ovo su Bojini stihovi: 'Hiperborejaca sinovi Pagas, boanski Agijej / Proroite stvorie zaista tu to sea se dobro.' Nabrajajui i druge Hiperborejce, na kraju himne imenuje Olena: Olen, prvi prorok Fena koji je bio, / Prvi od stihova drevnih doista naini pesmu.'" (X,5) Uz vertikalnu, dijahronu dimenziju helenske svesti pri- padnosti iroj, evroarijskoj zajednici, postoji i horizontalna, sin- hrona, koja ume da povreraeno prevlada ak i onaj najvei jaz, izmeu Helena i persijskih varvara. I u tom domenu svest zajednikom poreklu sauvala se u

obliku jednog mita. Prema Herodotovoj predaji na taj mit pozivao se Kserkse poruujui preko jednog glasnika Argejcima da sklope savez umesto da ratuju: "Pria se da je taj glasnik, stigavi u Arg, izjavio: 'Argejci, kralj Kserkse vam ovo poruuje: Mi smatramo da je Persej, iji smo mi potomci, sin Danajinog Perseja, koga je rodila Kefijeva erka Andromeda. Prema tome, dakle, mi bismo vodili poreklo iz vaeg grada, i ne bi imalo smisla ni da mi ratujemo protiv svojih predaka, a ni da vi pomaete drugima u ratu protiv nas, nego bi trebalo da sedite mirno kod svoje kue.'" (VII, 150). Istu svest Eshil iskazuje na sceni tragedije Persijanci posredstvom jednog sna Kserkseove majke Atose, u kome se Persija i Helada, predstavljajui Aziju i Evropu, pojavljuju kao roene sestre: "U lepu ruhu pojave se enska lika dva - / u persijskome jedna bee peplosu, / u dorskom ruhu druga - stale meni pred oi. / Uzrastom nadmaahu ene dananje, / lepota im bez mane; sestre behu to / od istog roda; ovoj kockom dopade / Helada za dom, onojzemlja varvarska. /1kavgu neku, u snu mi se uini, / zapodenu. sin moj kad to primeti, / zaustavlja ih, min, pree kola, /u jaram teak hvata, iju stee im. "(I, 2, 181- 191) U Anabazama, opisu udesne pustolovine helenskih pla- enika, koji su ratovali na strani Darijovog sina Kira a protiv njegovog brata, kralja Persije Artakserksa, Ksenofont prua neko- liko primera ivosti persijske svesti srodnosti s Helenima. Kada je raeu Helenima izbila neka velika svaa, Kir je pourio da ih pomiri urlajui: "Klearko, Prosene i svi Heleni, da li ste poludeli!? Zar ne shvatate da ako se pobijete, u tom istom trenutku e nas smaknuti sve, prvo mene a potom vas. Ako bude ugroen na pohod svi ovi varvan oko nas e nam skoiti za vrat s takvom svirepou kakve nema nikod varvara u kraljevoj vojsci. "(1,5) Dakle, persijski princ za sebe i Helene koristi prvo lice mnoine a vojsku svoje multirasne i multikulturne drave naziva " varvarskom". Kada Kir, uoi sukoba, upuuje helenske plae- nike u svoje strateke zamisli, on opisuje persijsku vojsku svog brata kao Homer trojansku, ali uz prezir nepoznat pesniku Ilijade. "Suoiete se s mnogo brojnijim neprijateljima koji obiavaju da napadaju urlajui kao mahniti. Dovoljno je da samo malo vremena izdrite taj udar i potom - kaem vam to bez ikakvog stida - shvatiete kakvi su ljudi u ovoj zemlji. "(1,7) Samo oseaj duhovne bliskosti ili iskonske, evroarijske istorodnosti helenske i persijske religije raoe objasniti lakou s kojom je persijski princ uzeo uea u verskom ritualu evropskih plaenika, ponavljajui s njima ratnu lozinku "Zevs Spasilac ipobeda!"\e dodajui: "/ japonavljam tajpoziv te nekga Nebo uslii!'{\$)

USPRAVNICA TRODELNOSTI
U monografiji Srednjovekovna civilizacija Zapadne Evrope aka Le Gofa, trodelno drutvo ilustrovano je minijaturama sa stranica manuskripta hronike Dona od Vustera iz XII veka koje prikazuju grozomorao snovienje Henrika I, kralja Engleske, u kome mu prete, s odgovarajuim oruima, predstavnici tri stalea: ratari, potom vitezovi i konano svetenici. Slobodni smo zakljuiti da tu suveren vlada, na vrhu trodelne strukture zajednice, uz neophodnu podrku sva tri stalea. Ako bi likovni prikaz evrop- skog ideala i strvarnosti trodelne strukture zajednice potraili irom optikom, najpotpunije svedoenje pruila bi nam slika Seoba Srba Paje Jovanovia. Ipak, da bi potpunije shvatili njen ikono- loki smisao moramo imati u vidu i istorijsku okolinu seobe. Velika kontraofanziva evropskih snaga na azijatske zavo- jevae - to je usledila uspenoj odbrani Bea, 1683. godine - izazvala je kod Srba ogromne nade u skoro osloboenje od ropstva pod teretom islamske pseudoimperije. Srbi, iz svih, slobodnih kao i okupiranih krajeva otadbine dizali su se na oruje i pridru- ivali pohodu vojske cara Leopolda, koji ih je decembra 1688. godine pozvao u borbu, obeavajui slobode i povlastice. Izgle- dalo je da e azijatski dumanin Evrope biti odbaen s one strane Bosforskog moreuza ali je i ta prilika - poput svih prethodnih i potonjih izostala zahvaljujui nedostatku evropske ili bar hri- anske solidarnosti, preesto optereenom i izdajom. U tragediji kojoj je re izdaju je poinio kralj zvani Sunce: umesto da se pridrui i pomogne oslobodilaki pohod cara Leopolda, Luj XIV je sklopio savez s islamskom pseudoimperijom kako bi zloupotrebio susredenost vojnih snaga carstva na evropskom jugoistoku i provalio s vojskom u Falaku, jeseni 1688. Leopoldovi stratezi bili su prinueni da odmah upute najvei deo vojske i pridruenih jedinica srbskih ratnika sa jugoistonog na zapadni front odbrane carstva. Ta izdaja Luja XIV je bitno doprinela preokretu odnosa snaga na balkanskom frontu te su se bedni ostaci carske armije, nakon poraza u bici kod Kaanika, okrenuli u brzo pa i panino povlaenje ka severu, ostavljajui nezatieni srpski narod krvoednom osvetoljublju okupatora Evrope. Kada je sila islamske pseudoimperije ponovo zauzela Ni - rodno mesto rimskog imperatora Konstantina - poraena evropska vojska dobila je slobodu za povlanje pod uslovom predaje svih Srba, svih uzrasta, koji su potom bili listora pobijeni. tom velikom iskuenju srpskog naroda svedoi anonimni letopisac iz manastira Deani: "Oh, oh, oh, gorko uvi mnje! Ljuti strah i beda togda bee; mater ot edeh razdvajahu, a ot oca sina; mlade robljahu, a stare sekahu i davljahu. Togda na se eloveci smrtprizivahu a ne ivot ot prokleti Turaka i Tatara. Uvi mnje, ljute tuge!" (Pani- Surep, 1963) Tako je bila pokrenuta najvea seoba srpskog naroda iz okupiranih prostora ka carstvu, kome su Srbi bili potrebni da bi ga branili od azijatskih pretnji i najezdi, du Vojne Krajine. Car Leopold obratio se tada predvodniku seobe Srba, patrijarhu Arse- niju Carnojeviu pismenim priznanjem te pozivom da istraje u radu da se "varvarsko-otomansko tiranstvo uniti i ugasi. " Prikaz seobe Srba naruili su, krajem XIX veka, od Paje Jovanovia, patrijarh Georgije Brankovi i Crkveni sabor, kao srpski odgovor slici Mihalja Munkaija, Ajpad osniva maarsku dravu,

napravljenoj za potrebe proslave hiljadugodinjice maarske kulture i drave. Naalost, Jovanovievo delo - plod ne samo nacio- nalnog saoseanja ve i opsenih istoriografskih istraivanja - nije bilo prikazano na reenoj izlobi jer umetnik nije imao dovoljno vremena da izvri bitne promene, kakve je nalagao naruilac, nameran da tom slikom posvedoi kako seoba Srba nije bila puko povlaenje naroda pred tudinskom najezdom ve dolazak vojno i politiki organizovane sile. Kako svedoi trea, konana verzija tog dela, iz 1945. godine, umetnik je svoj doivljaj seobe Srba kristalisao oko tro- delne strukture zajednice, oliene predstavnicima funkcija duhovnog suvereniteta, odbrane i plodnosti. Na desnom krilu frontalno raz- vijenog poretka, ispred gusto zbijenih redova borbene konjice, istie se vitez-oklopnik u galopu, sa zatitniki uspravljenim kopljem u desnici. Na levom krilu je olienje fiinkcije plodnosti, majka s detetom te narod ratara a u sreditu su visokodostojnici crkve, predvoeni patrijarhom Arsenijem araojeviem, s obe- lejima vere. Pogled umetnika ili osmatraa prizora je odsrediten te pada u prostor izmeu predstavnika plemstva i svetenstva, gde ispred svih koraa, u opancima, s pukom na ramenu, muevno odluno, uzor srpskog ratara-ratnika, odnosno krajinika, vekovima na vatrenoj liniji odbrane Evrope od azijatskih zavojevaa. Kad ga osmatramo pogledom to ume i da proivljava vieno ini nam se da on nosi teret mnogo vei od one "ogromne tragedije sna na pleima seljaka " kojoj nam potresno svedoi Ezra Paund ve u prvom stihu prvog pevanja iz pizanskog zato- enitva. (Pound, 1953) Na svojim pleima taj srpski ratar-ratnik nosi ne samo tragediju velikog poraza Evrope ve i teret dunosti i odgovornosti sve tri funkcije zajednice, preuzetih silom vanrednih okolnosti to za srpski narod traju ve vekovima. Taj srpski ratar- ratnik dolazi iz velikih daljina i izgleda da svojim zamiljenim pogledom pod dubokom senkom skupljenih veda jo dalje stremi. Izgleda da je za takav usiljeni mar kroz istoriju neophodno umee viebojnog ogledanja u svakoj od tri osnovne funkcijediscipline evroarijske zajednice.

Ideologija trodelnosti
Svaki pogled ka horizontima evroarijskih ishodita evrop- skog oveka mora uoiti da su ona - u doraenu politikih stvar- nosti ili ideala - obeleena jedinstvenim svojstvom koje je Zor Dimezil odredio nazivom ideologija trodelnosti. Re je idealnom modelu trodelno ustrojenog poretka zajednice, sazdane od zasebnih ali povezanih te komplementarnih funkcija: suvereniteta, odbrane i plodnosti. U idealnoj, evroarijskoj zajednici prva funkcija sadri suverenska i sudijska, magijska i religijska delovanja; drugu funkciju izvrava, u prvom redu, borbeni element aristokratije i anarhine mladosti, dok trea obuhvata niz polja delotvornosti, od materinstva do poljoprivrede, zanatstva i trgovine. Najdrevnije pravno odreenje dunosti tri funkcije sadri zakonik ivota indijskih Arija, Manava-Dharma-Castra, po kome je njihov pro- pisatelj Purua, objedinitelj prirodne i svemirske dimenzije oveka te olienje naela delotvornosti svemira:

"Radi zatite svega stvorenog Purua je proizveo odreene delatnosti, podeljene meu onima koji su roeni od njegovih usta, od njegovih ruku, od njegovi butina i od njegovih peta. Brahmanima je naloio da poduavaju, prouavaju, prinose rtve za sebe, pnnose rtve za druge, da poklanjaju i primaju darove. Katrijima je naloio da tite narod, da poklanjaju, da prinosi rtve i izuavaju svete knjige te da budu uzvieni nadpredmetima ulnih zadovoljstava. uvanje stoke, davanje milostinje, prino- enje rtvi, itanje (svetih spisa) trgovanje, pozajmljivanje novca s interesom i obraivanje zemlje su poslovi odredeni za vajije. Purua je slugama dodelio samo jedan posao: da slue ostale klase bezkivnosti. "(I, 87-91) Saimajui svoja viedecenijska istraivanja viestranih pojavnosti ideologije trodelnosti - od evroarijskih panteona do struktura zajednica i forma mcntis evroarijskog oveka - Dimezil je zakljuio: "Prvo: osim Indo-Iranaca, indoevropski narodi u drevnom dobu ili su stvamo primenjivali takvo (trodelno) razvrstavanje, ili su, u legendama, pomou kojih su objanjavali sopstveno poreklo, delili njihove, takozvane 'poetne' sastojke meu kate- gorije tog istog razvrstavanja; drugo: u antikom svetu, od zemlje Sinjaca do Herkulovih stubova, od Libije i Arabije do Hiperbo- rejaca, nijedan neindoevropski narod nije iznito izkazao, prak- tino ili idealno, takvu strukturu, ili, ako je to i uinio, bilo je to nakon odreenog dodira - na sagledljivom mestu i u vremenu - s nekim indoevropskim narodom. " (Dumeiil, 1958) Ideologija trodelnosti je koordinatni sistem svetonazora evroarijskog oveka s kojim on osmatra i doivljava, spoznaje i oseca te odreuje znaenja i znaaje stvan pojavau areni svoje tvoOrcrborbe. U spoznajnoj ]5erspektivi jedna od posledica pose- "Hovamja takvog koordinatnog sistema je vrednosni primat uloge nad njenim izvriocima: kao da uloge pripadaju platonovskom svetu ideja a izvrioci svetu nastajanja i nestajanja. Kako istorijsko iskustvo svedoi, taj primat uloga ini ih neprikosnovenim i neuslovljivim spram sila nastajanja i nestajanja te omoguava trajnu mobilizaciju izvrilaca. Dakle, tu su uloge vene a Ijudi smenjivi i smrtni. Trud prevazilaenja onog smenjivog i smrtnog u pravcu uzdizanja teita bia do razine tipa ili herojske uloge jeste in raetafizikog preobraaja koji Homer iztie nazivajui svoje junake "bogolikim". I upravo tu se ideologija trodelnosti pokazuje celovito otelotvorena suverenom i vojskovoom Aga- memnonom, to lii na tri boga, predstavnika tri funkcije: "Oima svojim i glavom na gromovitog liae Diva, /pasom na Areja boga a grudima na Posidona. '\Ilijada, 11,7, 378-379) Ni bogovi evroarijskog panteona nisu poteeni od strogih ispita iraanentnih naelima ideologije trodelnosti, prinudeni da zbog neuspeha ustupaju mesta drugim. Pokreti smena odvijaju se ne samo u krugu panteona ve i izmeu bogova i ljudi, to ukazuje na mene pa i na opadanja religijske svesti. Zato ponekad, na scenama mitova i legendi, neka istorijska linost uspeva da svojom osobenou toliko zakloni paradigmatsku ulogu da ona tu ostane poznata samo pod odgovarajuim imenom i prezimenom. Tako je i Isus Hristos, u mnogim mislima i srcima, zauzeo mesto evroarijskog Spasioca, primerice iranskog Saoyanta (Autran, 1935) - roenog doslovno bezgrenim zaeem, jer mu je majka devica - koji se pobedonosno vraa pri kraju svakog ciklusa, dugog tri hiljade godina, da izvri veliko ispravljanje i preobraenje sveta. Dolazak Saoyanta obeavaju, bar hiljadu godina jire nove ere, arijske himne Yat: "Kada mrtvi budu vaskrsli, /ZrV/(Sao- yant) e doi bez

oklevanja, /Po volji ivot e bitipreobraen. " (XIX, 11 i 89) U narodnim nadama srednjovekovne Evrope ta iskonska iekivanja metaistorijskog spasa probudila su se i kristalisala oko figura poput Fridriha II Hohentaufena te Marka Kraljevia, za koje odgovarajua predanja govore da nisu umrli ve da u sreditu svete planine, sa svojim ratnim pristaama, oekuju kraj najgoreg doba, kada e izai u pobedonosni juri protiv sila zla. Upravo kao to ini iranski Saoyant, pri kraju etvrtog, mranog doba. Sudei po kristalizacijama povesnog iskustva evroarijskih naroda u obliku mitova i legendi, strukture ideologije trodelnosti su omoguavale ne samo skladni ivot zajednice - u znaku saradnje svih njenih funkcionalnih delova - ve i integraciju drugih etnikih skupina. Mitska i epska predanja ratovima izmeu Aza i Vana, Latina i Sabinjana ili Ahajaca i Trojanaca izvesno iskazuju borbena iskustva evroarijskih naroda na putevima evro- azijskih rasejanja. Tamo gde su etnike ili rasne razlike izmeu osvajaa i domordaca bile prevelike - nije ih bilo mogue inte- grisati kroz treu funkciju (kao Vane ili Sabine) ve je bila obrazovana posebna, etvrta klasa, poput one zvane udra, za starosedeoce Indije. Dobar primer uspene integracije pruaju legende stvaranju Rima ujedinjenjem razliitih etnikih skupina, odnosno funkcija. Polubog, rex-augur, Romul, zajedno sa svojim latinskim drugovima, nosilac je prve funkcije. Njemu pomae Etruranin Lukumon, sa svojom grupom profesionalnih ratnika a Sabinjani, bogati starosedeoci, oliavaju treu funkciju. Ideologija trodelnosti je prva osobenost politikog bia evroarijskog te evropskog oveka, ne samo u hronolokom ve i kvalitativnom smislu. Raznovrsni oblici ili odrazi ideologije tro- delnosti obeleavaju i odmeravaju celokupnu politiku povest Evropljana, od Platonove Drave najpotpunijeg doktrinarnog opisa njenih sadraja - do stalekih skuptina Evrope pre buro- askih revolucija, koje su preokrenule odgovarajuu hijerarhiju te omoguile uzurpaciju vlasti od strane neproizvodnih i parazit- skih delova treeg stalea. Upravo istorijska istrajnost tog uzora ustrojstva zajednice bogova ili ljudi - to dovoljno opovrgava evolucionistike teorije po kojima je u pitanju samo jedna od etapa u razvoju svakog drutva - ukazuje na njegovu metafiziku, odnosno nadistorijsku prirodu i poreklo.

Metafiziki koren trodelnosti

Pre svakog pokreta istraivanja povesnih izraza ili odraza ideologije trodelnosti neophodno je imati u vidu njen metafiziki koren, plodonosan u nizu domena, od evroarijskih predstava kosmosa i panteona do mitolokih bia podzemnog sveta, od idealnih modela kvalitativnog, politikog ustrojstva zajednice do spoznaja osnovnih, konstitutivnih elemenata oveka. Pod svetlom injenica gustine, uestalosti i znaaja domena pojava trodelnosti, trojstava ili utrostruenosti moemo zakljuiti da je u pitanju osobenost evroarijskog sveta ije su modele - silom dodira, sukoba ili meenja - usvajali drugi, blii ili dalji kulturni krugovi. Ideologija trodelnostije posvudanje rasprostranjena, irom evroarijskog sveta te stoga opaamo kako ne samo u politikom ili drutvenom domenu ve i na mnogim drugim poljima sloene celine

bivaju obino predstavljene analitiki razloene na tri osnovna, kvalitativno razliita ali komplementarna i nezamenljiva sastojka. Najizrazitiji primer trodelne strukture evroarijskih panteona prua slovenski Triglav, objedinjenje tri funkcije, olienih Svarogom, Perunom i Svetovidom. Sudei po Velesovoj knjizi, prvi pomenuti bog tog trojstva vri funkciju plodnosti kosmo- tvorakih razmera: "Hvalimo Svaroga, deda bojeg kojije svemu rodu bojem zaetnik /1 tvorac je svega ivog, veni izvor koji tee leti/i svuda, a zimi i nikada ne mrzne. "Drugu funkciju vri Perun: " Ti oivljava nas neprestanim okretanjem kruga i vodi stazom /Prava kroz bitke do Velike Trzne. "Prva funkcija pripada Svetovidu a obuhvata niz suverenskih i magijskih poslova, od uvanja postojanosti stoera svemira i Svarogovog toka nunosti do prosvetljenja ljudi: "Bogu Svetovidu slavu /uznosimo jer on je bog Prava i Java i njemu pojemo pesmu jer je svetlost /kroz koju vidimo svet." Ne samo panteonima ve i mnogim delima evroarijskih bogova je imanentno naelo trodelnosti. Tako, primerice, Purua, sunano boanstvo arijskih Veda, propisatelj dunosti sva tri roda arijske zajednice, oliava naelo delotvornosti svemira te ga odmerava i tako odreuje posredstvom svoja "tri iroka koraka " to stvaraju tri dimenzije prostora i trosvet nebo, meduprostor i zemlju. (Rg-veda, VIII,29,7.) Evroarijski narodi znaju za posto- janje tri neba: dnevnog, nonog i jutarnjeg, koje je plod njihovog venanja. U Chandogya-upanisad (VI,2,3-4) ljudski domen sastoji se od tri elementa: prvi, duhovnu vatru (tejas), stvorilo je kosmo- tvorako bie, pokrenuto eljom za umnoavanjem sopstva; tejas je stvorila vode a vode hranu. I ovo trojstvo je povezano s ideo- Iogijom trodelnostijer je mo "otvaranje (prolenih) voda"jedna od osnovnih odlika Indre, najomiljenijeg boga druina mladih ratnika. S ideologijom trodelnostije povezano i uenje indijskih Arija - najprostije izloeno u BhagavadGita - tri osnovne dimenzije ili discipline kojima treba da se podvrgavaju Ijudi, saobrazno svojim prirodama, odnosno mogunostima: Jnanayoga, Karmayoga i Bbaktiyoga. Prva je posveena znanju, druga pri- pada svetu delotvornosti i borbi a trea, najmasovnija, sastoji se od pasivnog predavanja boanskom i odgovarajuih molitvi te rituala. Boanska ipostaza tu upozorava na neophodnost delovanja: "Nc moe ovek osvojiti slobodu delovanja drei se podalje od delovanja, niti moe dosegnuti savrenstvo pukim povlaenjem iz sveta. "(111,4) Prema doktrini drevnih upaniada, prakrti, primordijalna substancija sveta, kao i vene moi boanskog sopstva, poseduju tri osnovna svojstva ili vrline (guna): sattva, rajas i tama. Doslovno sattva oznaava sutastvenosti, potpunost ili ono to postoji te je u jeziku upaniada koriena za opisivanje prve guna: postojana svetlozomost. Rajas oznaava svet oseanja (ali i prainii) dok tamas (tama ili tmina) ukazuje na pomraenost uma, kao suprot- nost svojstvu zvanom sattva. Na drugom kraju evroarijskog sveta, Platon, u Dravi, izlae slino uenje osnovnim svojstvima bia, dakle umnosh, poudnosti i sranosti (thimos) - "koja se stavlja na stranu uma ako se on ne slae sa poudama... ako (sranost) nije ravim vaspitanjem sasvim iskvarena " (IV, 440e - 441a) - uoenim u nizu od oveka do drave. Pri poredenju obe doktrine uoljivo je da se razlike izmeu znaenja oznaka vrlina zapravo meusobno dopunjuju i pojanjavaju. Sattva, odnosno postojana svetlozornost ']z odlika umnosti, omoguena, prema Platonovom uenju, otvorenou uma za boanska prosvetljenja. Srce je sre- dite thimos te i zato to svojstvo

ovde prevodimo sa sranost, premda ta re obuhvata krug oseanja (rajas) svojstvenih drugoj funkciji: od srditosti i strasnosti do poletnosti i borbenosti. Poud- nostpak iziskuje tamas, dakle stanje pomraenosti uma. Opti okvir guna je Dharma (.Zakon) dok kod Platona odnose izmeu svojstava usklauje "unutranje delovanjepravi- nosti": "Potrebno je kako valja svako (svojstvo) postaviti gde mu je mesto kao to ini onaj ko je gospodar svoje kue i samog sebe. Tako se postie urednost i pnjateljstvo sa samim sobom, kao i usklaenost onih triju svojstava, sasvim onako kako se to postie u muzikom saglaavanju trostrukog: onog najvieg, onog najnieg i onog srednjeg, ne raunajui na ono drugo to se izmedu ovih moe umetnuti. Tako e sve to, na taj nain povezano, omo- guiti da u svemu iz mnotva nastaje jedno, umereno, skladno. " (IV, 443de) Izmeu ljudskog elementa i drave je porodica te njen proiren oblik, zvani zadruga - takoe proet ideologijom tro- delnosti - najdue ouvan u ozakonjenom stanju kod krajikih Srba (Semjan, 1960). I klasino evroarijsko porodino stanite, zvano kua (s teitem u fizikom domenu) ili dom (s teitem u porodinom domenu) sazdano u umovitoj, severnjakoj prapostojbini, od drveta, osvedoava ideju i naela trodelnosti. Osnovni deo, obino uzemljen, odgovara treoj funkciji jer se tu uvaju sredstva za odranje ivota, od alatki do namirnica. Sredini deo je nadzemljen, s ognjitem i esto osovinskom gredom, to sira- bolie drvo ivota, stablo svemira ili axis mundi, a tavan, pod dvoslivnim krovom, odgovara duhovnoj prirodi prve funkcije. Na tavanu bivaju odlagane stvari koje zasluuju uvanje te seanje ili stvari koje je potrebno - zbog magijskih razloga - privremeno odstraniti iz sredinog prostora. U tavanu, prema nizu verovanja, borave duhovi predaka a to je i prostor kroz koji u kuu ulaze bogovi te Sunce, u vreme Suncovrata, potom preobueno u hri- anskog Boia. (ajkanovi, 1994) Moda je ideja skladne sprege razliitih funkcija - ima- nentna ideologiji trodelnosti - sadrana i u evroarijskom korenu (*dem- ili *dem(a)) niza imena stanita, od staroslovenskog domu, sanskrtskog damah i avestskog damana te srpskog dom do staro- grkog domos i latinskog domus. neki glagolski te imenini izvodi iz korena slue ne samo u renicima gradenja arhitektonskih oblika ve i oblikovanja meuljudskih odnosa. Tako iz korena *dem= ili *dem(a) perspektive snage oznaavanja i odreivanja vode ka irokom horizontu, od latinskog dominus do staroslo- venskog domoviti/te domovina, do "srpskog domaina, to usred- sreuje u svojim rukama upravu nad zadrugom, koji u samom odreivanju sopstvenog imena otkriva predstavu zajednitva kao dua teposebne organizatijeporodice. "(Buti, 1962) Benvenist pak smatra da su reeni koreni samo homofoni a znaenjski sasvim razliiti te stoga svrstava izvode u tri zasebne porodice (vladanje; graenje i dom-porodica) dok ostalo pripisuje "kontaminacijama : "Nepobitno je da su se izmedu tih oblika, rodenih iz ta dva korena, proizvele kontaminacije, kao na primer uHomerovom starogrkom izmcu do(m) (dom-porodica) /domos (dom-graevina). "(Benveniste,1969). Ako su Benvenistova razli- kovanja osnovana, ostaje mnogo znaajnija injenica da ono to on naziva "kontaminacijama " odaje odgovarajue potencijalnosti te sklonosti ne samo leksikih korena te grae ve i ljudi. Kada Virgilijev Enej uzvikuje "Ific domus - hic patria est!"- on uprkos razliitosti korena domus i patria iskazuje, iz dubljeg ili drevnijeg sloja trezora jezika i potreba, oseanje organske sprege ta dva pojma, sauvane u drugim granama evroarijskog stabla, prime- rice u slovenskim: /om - domovina.

Prema nalazima evroarijskih istraivanja Gamkrelidzea i Ivanova ''opteindoevropski leksem *t'om- sa znaenjem 'dom'i 'ustrojstvo' oznaava osnovnu dru- tvenu jedinicu indoevropskih plemena koja pretpostavlja objedinjenje i sjedinjenje stanovitih ljudi povezanih odreenim rodbin- skim spregama. "(Gamkrelidze, Ivanov, 1984). Predoivi niz primera simbolizma trojstva koji su u nepo- srednoj ili posrednoj vezi s ideologijom trodelnosti valja nam se upitati zato evroarijski ovek obiava da vidi celine odreenih stvari i pojava vidljivog i nevidljivog sveta razloene na tri a ne - primerice - na dva, etiri, pet, deset, trideset ili bezbroj ele- raenata. Nesklonost evroarijskog oveka svoenju mnotva raz- liitosti u bezoblino Jcdno - kako to ini suprotna, htonska forma mentis, od dravidske Indije, preko semitskog Bliskog istoka do pelake Helade, od kultova Majke zemlje i Dionizija do ero- tologije Aristofana iz Platonove Gozbe i metafizike Plotina - moe biti objanjena nedostatkom odgovarajueg psiholokog poriva. Re je psihologiji esto oajnikog traganja za razree- njem nerazreivih unutranih dualizama, odnosno protivureja, imanentnih oveku koji je stvoren meanjima raznorodnosti na najuem delu Svetskog kopna, na pravcima sudara i veza Evrope, Azije i Afrike. Istog porekla je i osnovna raonoteistika sublimacija poriva najnieg sloja ljudske meavine, to stvara pol ljudske suprotnosti spram pola navodno neodredive i napojmljive apstrak- cije zvane Jedno. Prvo, odnosno najdrevnije osvetljenje izloene zapitanosti pruio nam je - ali ne i znaajnu pomo - slavni upaniadski mudrac Jadnavalkija, odgovarajui kralju Vidadda akaliju: "U tom trenutku Vidadda akalija ga je upitao: 'Koliko Bogova ima, Jadnavalkija?'. On odgovoriposredstvom brojeva datih za prizivanje: 'Tri i tri stotine, tri i tri hiljade'. 'Tako je', ree drugi, 'ali koliko Bogova uistinu ima, Jadnavalkija?' 'Trideset i tri.' 'U redu', reemu, 'ali, u stvari, koliko ima Bogova, Jadnavalkija?' 'est'. 'Tano', ree mu, 'ali, u stvarnosti, Jadnavalkija, koliko ima Bogova?' 'Tri.' 'Da', ree mu, 'ali, uistinu, Jadnavalkija, koliko ima Bogova?' 'Dvoje.' 'U redu', ree mu, 'ali, uistinu, Jadnavalkija, koliko ima Bogova?' 'Jedan i po.' 'Da', ree mu, 'ali, u stvari, Jadnavalkija, reci mi, koliko ima Bogova?' 'Jedan.' 'Da', ree mu, 'a ta su onda one tri stotine i tri te tri hiljade i tri?' Jadnavalkija odgovorr. 'To su, u stvari, njihove velemoi (mahimanah), ali u stvarnosti nema vie od trideset i tri Boga.'" (Brhad-arannyaka-upanisad\ III, 9, 1 -20) Slobodni smo zakljuiti da je za evroarijskog oveka troj- stvo ili trodelstvo najpoeljniji oblik krajnjeg uoptavanja i svo- enja sloenih celina stvari i pojava Neba i Zemlje. Toj sklonosti generiki prethodi potreba ili volja da se predmet saznanja sag- leda, dakle odredi i prikae celovito, bez ostatka. Za evroarijskog oveka trojstvo ili trodelnost su krajnji domet spoznajnih uop- tavanja gde je odriva vitalna celovitost koja iziskuje dijalek- tike odnose, dakle unutranje suprotnosti ili komplementarnosti. Ispod broja trisu dva i jedan: dualizam i ukidanje svakog razli- kovanja, spram kojih verodostojni evroarijski te evropski ovek gaje urodene odbojnosti, ponekad proete i uasom ili odvrat- nou, kao pred nekakvim udovinim hibrisom. Valja imati u vidu i istorijsku osnovu: na svojim milenijima dugim marevima kroz evroazijske prostore, pokrenut iz okolo- arktike pradomovine, okovane naglom glacijacijom, ka jugu evroazijskog kontinenta, evroarijski ovek se suoavao s brojnim izazovima tuinstva, medu kojima su s intelektualne take gledita najznaajniji oni to su svodivi na simbolizam vrednosti

zvanih bezbroj (mnotva), dva (dualizam) i jedan (nerazlikovanje). Ka bezbroju te ambisiraa besmisla vodili su arijske bogove umnoa- vajui vrtlozi tropski bojne mate dravidskih starosedelaca Indije. U tim umnoavanjima avatara boanstva su samo prividno, kvanti- tativno jaala a zapravo su propadala, odroavajui se od vedske biti do nakazne neprepoznatljivosti, jednako kao i olimpski bogovi u ogovaranjima predevroarijskog sloja, pelakog plebsa. Ve na tlu Indije evroarijski ovek suoio se sa zamkama i ogranienjima dualizama, nastojei da ih prevlada upravo doktrinom tri guna, poput one koju sunani bog predaje mladom ratniku Arduni uoi bitke, na sceni Mahabharata: "Jednako cenei zadovoljstvo i bol, dobitke i gubitke, pobedu iporaz, ustaj u borbu; tako neeprekritipravilo... Vede se odnose na domen tn guna ali ti budi slobodan, Arduna, uini se slobodnim od parova suprotnosti, s pouzdanim htenjem stremei ka vrhunskoj stvamost, ne hajui ni da kupuje, ni da gomila, gospodar sisvogistinskogsopstva."{Bhagavadgita, II, 38-45) Jednaku odbojnost prema levantinskom dualizmu pokazao je evropski ovek, vekovima kasnije, gradei - na temeljima jedne retorike formule krtenja iz Jevandelja po Mateji (28,29), iskoriene poput neke isprike - velianstvenu katedralu svetog Troj- stva. Veoma je uputno za nae razmatranje da su u vremenu pre Nikejskog sabora najmanje razumevanje spram te teoloke tvorevine pokazivali vladike iz azijskih i afrikih provincija carstva, od Tertulijana i Origena do Klementa Aleksandrijskog i Dionizija Aleksandrijskog. Bila je neophodna odluna zapovest rimskog poglavara Dionizija da se nametne dogma svetog Trojstva. Nije na zadatak da razmatramo da li je zapravo nuna usiljenost te graevine trojstva pravi uzrok njene tajanstvenosti ili spoznajne neprozirnosti koju ispoveda Blaeni Avgustin, upuujui na unu- tranjimirk'do preduslov sagledavanja takvog videnja: "Ko moe da shvati Sveto Trojstvo? ipak ko to ne govori njemu ako se uistinu govori njemu? Retka je dua koja zna ta govori kad njemu govori. Iprepiru se ljudi i bore, i niko bez unutranjeg mira ne moe da vidi to vienje. "{Ispo- vesti, XIII, 11,12) Da bi sveto Trojstvo uinio dostupnijim vernicima, Blaeni Avgustin predlae da ponu "vebanjem", odnosno "osmatranjem tri stvari u sebi", koje su posebni doprinos evroarijskoj doktrini guna: "Mislim ovo troje: biti, znati i hteti. Ja uistinu jesam, ja znam, ja hou; ja sam onaj koji zna i hoe; ja znam da jesam i znam da hou;ja hou biti i hou znati. "(Ispo vesti, XIII, 11,12). Ni dualizam raja i pakla nije prihvatljiv evroarijskora te evropskom eoveku koji ga je ograniio ili bar ublaio uvodei izmeu njih trei element, istilite. Posluivi se nizom osvedoenja verovanja da se molitvama za mrtve mogu olakati njihovi gresi te odgovarajuim obiajima, popout onog zvanog "krtenje za mrtve"( Prvaposlanica Korinanima, 15,29), katolika misao je uspela da izgradi doktrinu istilita te da je usvoji kao dogmu na Saborima u Firenci te Trentu 1563. godine. I ta doktrina je trodelna, posredno odravajui ideologiju trodelnosti. U skladu s magijskom dimenzijom prve funkcije te ideologije, prvi element doktrine istilita utvrduje postojanje jednog interregnum-a. izmeu raja i pakla, gde e pravedni provoditi odreeno vreme e da bi se potpuno oistili, sve dok ne iskupe dugove poinjene svojim gre- sima. Drugi element - obeleen borbenom delotvornou - ini

priroda dosuenih kazni: one tu ciljaju da proiste pravednika a ne da ga veno mue, kao u paklu. Trei element je prilino sao- brazan trinoj, odnosno kupoprodajnoj dimenziji tree funkcije ideologije trodelnostr. vernicima je doputeno da vrlim delima - ne samo molitvama i ispatanjima ve i darivanjima crkvi, u novcu i naturi - iskupe i proiste blinjeg u istilitu. Prema optem mnjenju, iz doktrine Svetog Trojstva izve- deni su mnogi modeli videnja trodelnih struktura istorije, od mile- naristikih (oakino da Fiore) do filosofskih (Hegel), od oekivanja treeg Rima (posle Rima i Konstantinopolja - u Moskvi) do oekivanja Treeg Rajha. U svim tim modelima, uprkos razli- itosti njihovih izvora, osnova i sadraja, osvedoava se temeljna potreba evropskog oveka da se suprotstavi struji nastajanja i nestajanja, silama temporalnosti i prolaznosti te da vreme, odnosno povest ne samo odredi, geometrizira, ve samim tim i osmisli.

Platonova drava
Drevnost ideologije trodelnosti oituje se u Aristotelovom delu na posredni nain: on ideju trodelne zajednice pripisuje Hipodamu Eurifontu iz Mileta, navodno prvom politikom mis- liocu helenskog sveta koji se suoio s pitanjem najboljem ustavu: "Zamislio je dravu s devet hiljada Ijudi a podeljenu na tri dela: jedan bi deo bili radnici, drugi ratari, trei ratnici i nao- ruani ratnici. podelio je na tri dela i zemlju: svetu, narodnu i pnvatnu, i to svetu za one koji e obavljati propisane obrede u bogosluju, narodnu za uzdravanje ratnika iprivatnu za ratare. " (Politika, XXII, 1267b) Nije teko pretpostaviti da je u pitanju primer istorizacije preistorijske tradicije, uz iskrivljenja ili praznine oitovane nedo- statkom funkcije suvereniteta u prvora delu, to je potom isprav- ljeno u drugom, gde podela zemlje savreno izraava ideologiju trodelnosti. U povesti evropske politike misli Platonova Drava prua prvi i najpotpuniji primer izlaganja ideologije trodelnosti. Njen poredak se "sastoji od tri roda bia: onog koji privreuje, onog pomonikog i onog koji odluuje. "(IV, 440e-441a) Okos- nicu Platonove idealne drave ini njena trolana struktura (IV, 435c) te je znatan deo predavanja posveen osvetljavanju prirode takvog ustrojstva koje se zasniva i na odgovarajuim kvalitetima, odnosno vrstama ljudskog materijala, gde je mera pravednosti uslovljena i njihovom iskljuivom posveenou poslovima za koje su (genetski) predodreeni: "Za dravu smo rekli da jepravina ako u onim tnma, prirodno datim vrstama ljudi, svaki poje- dinac obavlja ono to mupripada... "(IV, 435b). Platon osvetljava ontoloku osnovu takve drave u prirodi, odnosno karakternim svojstvima oveka posredstvom pitanja koje je i odgovor: "Da lije nuno da se saglasimo u tome da u svakome od nas doista postoji takva struktura i takve karakteme osobine kakve ima drava? Jer u dravi one nisu dole od nekog drugog. " (IV, 435e) Re je tri osnovne karakteme osobine koje odgovaraju osnovnim domenima pojavnosti ljudskog elementa: umnom, duevnom i telesnom. Svaka od te tri osobine "gospodan u odgo- varajuoj vrsti delanja; na primer, pomou jedne uimo, pomou druge se estimo a opet pomou tree se odnosimo prema hrani, rasplodnim uivanjima isvemu to je tome srodno. "(IV, 436a) Moda je ilino isticati da je izloeno trojstvo svodivo, bez ostatka, u najue okvire ideologije trodelnosti. Sledei Hesi- odovu predaju odreivanja vrsta ili rodova Ijudi posredstvom sim-

bolizma metala, Platon prvu funkciju poverava Ijudima zlatnog roda, drugu ljudima srebrnog roda dok je trei stale u znaku gvoa ili bronze. Posebnu vrednost Platonovog modela ini njegova unutranja ivost, izraena naelom da svaki lan raora delima zasluivati poloaj u rodu te poretku, to ga ini izvesno mnogo bliim izvorima nego to su to bili ostaci ideologije tro- delnostiu njegovom dobu te potonjira vremenima, gde se plem- stvo nasleivalo pukim roenjem, kao neko neotudivo pravo. Stoga je briga oko potomstva najvaniji zadatak nosilaca prve funkcije, dakle uvara idealne drave: "Ako njihovpotomak ima u sebi bronze i gvoa, ne smeju prema njemu imati nikakvo saaljenje, nego e mu odrediti mesto koje odgovara njegovoj prirodi i svrstae ga meu zanatlije ili zemljoradnike; ako bi meu ovima bio neko ko bi u sebi imao zlata i srebra, ukazae mu poasti unapredie ga, nekogkao uvara, nekogkao pomo- nika; jer, proroite kazuje da e drava potpuno propasti u onom vremenu kada je budu uvali gvozdeni i bronzani uvar. " (III, 415b415c) U Zakonima Platonov alter ego, Atinjanin, opisujui ide- alni dravni poredak prua uvid u hijerarhiju vrednosti koje su takode ustrojene prema naelima trodelnosti: "Pravilnost se sastoji u tome da se kao najdragocenija i najvia dobra imaju smatrati dobra due, i to one u kojoj ima umerenosti; zatim, da na drugom mestu budu lepota i telesne vrline, a tek na treem mestu takozvana dobra koja se sastoje u imetku i novcu"(lll, 697b) Na ovom mestu izlaganja valja otvoriti zagradu te ukazati na veoma rasprostranjenu ideoloku (i psiholoku) netrpeljivost preovlaujue misli moderne civilizacije Zapada spram Platonove trodelno i hijerarhijski ustrojene zajednice. Preesto, umesto spoznajnih prodora moderna kritika samo kraba grafite uvreda i demonizacija po zidovima Platonove drave. Umesto da je osmatra u njenom povesnom kontekstu ili u poredbi s vrhovnom, venom idejom drave - moderaa kritika postavlja Platonov raodel na scenu savremenih ideolokih ratova. Nijedna intelektualna tvorevina daleke prolosti ne izaziva takva, estoka osporavanja, kao da neposredno predstoji postvarenje Platonovog ideala koje treba po svaku cenu osujetiti. Ta injenica intelektualne hronike nae savremenosti osvedoava ne samo snagu Platonove misli ve i ivost ideala drave u skrivenim odajama pamenja te u dubini srca evropskog oveka. Uostalom, moemo se u potpunosti sloiti s opaanjem Karla Popera da je Platonova drava - kao prvi teorijski potpuno izvedeni sistem "zatvorenog drutva " - krajnja suprotnost idealu "otvorenog drutva "(Popper, 1950), ali to izvesno nije dovoljno da okrenemo lea velikom uitelju Evropljana. "Otvoreno drutvo" je poslednji i najljupkiji, teorijski prevod trajnog zahteva talaso- kratskih i komercijalnih sila da se njihovim trgovakim ili plja- kakim te osvajakim pohodima otvore sva vrata i uklone sve unutranje i spoljne odbrane. S obzirora da reeni dualizam ne postavlja sobora (niti moe postaviti) etiko ve u najboljem slu- aju samo moralistiko, dakle promenljivo i prevrtljivo pitanje - svako vrednosno odreivanje pojraova zatvorenosti i otvorenosti u politici ovisi iskljuivo od subjekta vrednovanja i odgovarajue, strateke take gledita. Tu nema vieg suda za albe i presude. Naelno, sa stanovita branilaca zajednice i njene drave zatvorenostraoe biti dobro ime valjane odbrane od pretnji unu- trasnjih slabosti te tuinskih interesa ili neprijateljstava. Primerice,

osnovne uslove za veliki rast pruske te nemake privrede stvo- rila je Listova strategija, u znaku objedinjavanja i utvrivanja ne samo zajednikog trita ve i njegovih zajednikih carinskih odbrana od uvoza radi podsticanja domae proizvodnje te osna- enja i osposobljavanja nacionalne ekonomije za stupanje u svetsku arenu. Uostalom, i Poperov "najbolji svei\ umeo je i ume da titi svoje interese neuvenim merama ekonomske pa i politike zatvorenosti, od masovne internacije dravljana japanskog porekla u SAD i pretpostavljeno pronemakih dravljana Velike Britanije - za vreme Drugog svetskog rata - do zida koji su Izraelci izgradili da bi se razdvojili od Palestinaca i odgovarajuih pretnji. Poperova otvorenost pak oznaava potpunu lienost ne samo samoodbranbenih sredstava te moi ve i svakog vieg, nadekonomskog smisla zajednitva. Primerice, ako neka zajednica svojevoljno uini svoju dravu potpuno i bezuslovno otvorenom za sve pa i najrazliitije imigrantske prilive - koji e je pre ili kasnije svesti u razmere manjine - onda to samo znai da je ona izgubila svaki smisao i razlog postojanja. Nema nikakve sumnje pak da unutranji ili spoljni neprijatelji zajednice i njene drave prieljkuju da ona postane ne samo drutvo - dakle mehaniki skup usamljenih jedinki a ne vie organski ustrojen zbor linosti - ve i otvomo, kako bi time bile uklonjene sve prepreke spram svakog napada, od spoljnjeg do unutranjeg, od osvajakog do prevratnikog te uzurpatorskog i parazitskog. Uzgred reeno, valja se setiti da je drugi veliki politiki uitelj Evropljana, Nikolo Makijaveli, takoe preporuivao zat- voreno drutvo. Visoko iznad svih neosnovanih optubi da je propovedao amoralnost i naelo po kome cilj opravdava sredstva,, predajui potrebi podvrgavanja morala politici kao to se deo neke celine treba interesima celine saobraziti, Makijaveli je sa stanovita ethos-a imanentnog ideologiji trodelnosti hvalio eko- nomsku zatvorenost nemake nacije. Re je pohvali vanrednih vrlina nemake nacije, ouvanih upravo zahvaljujui svojevrsnoj zatvorenosti, mnogo vremena pre ekonomske reforme Fridriha Lista: "Niti su oni (susedi) ili kod njih (Nemaca), niti su ovi ili u tue kue, jer su im bila dovoljna ona dobra, jer su iveli od one ishrane, jer su se oblaili s onom tkaninom to im je pru- ala njihova zemlja te je tako bio otklonjen uzrok svakog saobra- aja inaelo svakog kvarenja, s obzirom na to da nisu moglipre- uzeti obiaje niti Francuza, niti panaca, niti Italijana, nacija to skupa inepokvarenost celog sveta. "(Discorsi, I, 55)

Misao iz krize
Pristrasnosti i netrpeljivosti modernih ruitelja Platonove drave odaje i previanje ili preutkivanje stvarnih magnituda njenog porekla, znaenja i znaaja, uz ne retka nastojanja da ona bude svedena u domen pukih, nepostvarivih izmiljotina, zvanih utopije. Opaanje Platonovog sagovornika da drava koju su izgradili "postoji samo u mish'ma"ne upuuje na utopiju - kako to esto tvrde moderni tumai - ve na dva pola stvarnosti: apso- lutni i ontoloki. Iz tog apsolutnog pola, odnosno iz nebeskog, inteligibilnog sveta venih ideja, iz ideje drave, um izvodi njen ovozemaljski izraz: "Ali - rekoh - moda za onoga koji hoe da je vidi i koji, poto ju je video, hoe prema njoj da uredi svoju duu,

njen uzor postoji na nebu. Uopte nije vano da li ovakva drava negde stvamo postoji ili e tek u budunostipostojati. Jer e takav ovek ivetiprema njoj i niprema kojoj drugoj. "(IX, 592b) Suprotni pol stvarnosti inili su doivljaji te spoznaje duboke krize identiteta i politikih ustanova helenske zajednice, to je u Platonu istrajno podsticalo viestrane delotvornosti, od bezuspenih pokuaja uea u politikom ivotu Atine, preko zaludnih nastojanja prosveivanja tirana, do misaone izgradnje najbolje drave otvaranjem uma za isijavanja njenog nebeskog uzora. U tom domenu najue, neposredno izvorite uenja kome je re ini Platonovo mladalako razoarenje u ljudski materijal na sceni atinske politike. Vreme i iskustvo samo su mu proirivali vidike i produbljivali razloge delotvornog pesimizma. Platonovo Sedmo pismo potresno iznosi porazne procene stanja u koje je zapao helenski ovek: "Dok sam daklepromatrao to iIjudekojisu vodili dravne poslove, pa zakone i obiaje, to sam vie razmiljao i postajao stariji, to mi se teim inilo da se mogu valjano baviti dravnim poslovima... Pisani su se pak zakoni i obiaji kvanli, i to se inlo neobino brzo. Od toga mi se, premda sam isprva bio ispunjen tenjom da se bavim javnim poslovima, promatrajui to stanje i videi opti mete, konano zavrtjelo u glavi. Nisam dodue prestao razmiljati kako bi se mogle popraviti i same te prilike i cijelo dravno ureenje, ali za vlastito djelovanje ekao sam pogodni as. Konano sam se uvjeno da sve sadanje drave imaju lou upravu, jer je kod njih stanje zakona gotovo nepopravljivo ako ne doe do nekog neobinog zahvata potpomognutog sreom. I tako sam na hvalu prave filosofije bio prisiljen tvrditi da se pomou nje moe spoznati sve to jepravedno u ivotu drave i pojedinca; da se stoga ljudski rod nee osloboditi nevolja prije nego ilipravi ili valjanipredstavnici filosofije dodu do dravne vlasti ili vladan u dravama nekom boankom providnou pnonu uzpravu filosofiju. "( 325c - 326b) Nizom opaski Platon nas posredno obavetava da je takvo stanje izraz opte otuenosti od tradicije, ime obrazlae i sop- stvenu osamljenost te onemoguenost bavljenja politikom: "Video sam da se to ne moe ostvanti bez prijatelja i pouzdanih pristasa, koje nije bilo lako naijer se naa drava nije vie upravljala po obiajima i uredbama predaka, a nemogue je bilo brzo steidruge, nove. "(325d) Taj pomen "obiaja i uredbipredaka "nije usamljen, niti uzgredan u Platonovom delu ve je izraz konstante njegovog pogleda, potvrene i prirodom ideologije trodelnosti koja je arhaina u najboljem, izvoraom znaenju tog prideva. Razmere krize helenskog oveka ne doputaju nikakve iluzije u pogledu mogunosti obnove reenih "obiaja i uredbi predaka "te se stoga Platon ne odaje besplodnim nostalgijama i jadikovkama ve stilom revolucionarnog tradicionalizma nastoji da stvori model drave koji je jo blii njenom nebeskom uzoru nego svi prethodno postvareni na scenama povesti. Jedna zapitanost tu prednjai nad svim ostalim: ta je uzrokovalo krizu helenskog oveka? Sledei Platonovo uenje pogubnim posledicama meavina stalea (Drava, VIII, 547a) - koje on naziva etnosima, kao da su steleke razlike naelno uslo- vljene etnikim - moemo i uzrok krize kojoj je re potraiti upravo u loim posledicama suivota ahajskog, osvajakog i pela- kog, starosedelkog etnosa te odgovarajuih kultura. Te dve etnike skupine i odgovarajue kulture nikad nisu uspele stvoriti organsku zajednicu i sintezu ve je povest Helade

od Homerovih vreraena u znaku stalnog, neobjavljenog rata izmeu suprotnosti, olienog dualizmom Apolona i Dionizija, poevi od njihove borbe za prevlast nad delfskim proroitem. Platon je bio savremenik i otrovidi osmatra sumraka ahajskog oveka te gubitka ideniteta i rastvaranja manjine poto- maka severnjakih osvajaa u sivilu mediteranskog melting pot-a, gde su bile smeani te rasplinuti i prethodni pohodi bledolikih. I ta svest dekadenciji ga takoe pokree u poduhvate politikog osveivanja tirana te stvaranja modela drave, dravnika i zako- nika. Na nizu mesta on upuuje svoje uenike ka apolonskom naelu i nadahnuu te ih poziva da se opredele za ahajsku, odnosno dorsku tradiciju: "Onoga dakle medu vama koji nije kadar ivjeti na dorski nain, po obiajima predaka, nego pristaje uz nain ivota Dionovih ubojica i uz sicilijanski raskoni ivot, nemojte pozivati k sebi i nemojte smatrati da bi takav mogao izvesti neto pouzdano i valjano. "(Sedmopismo, 336cd) Svi preostali ili vaskrsli oblici civilizacijskog ivota staro- sedelaca izazivaju Platonu odbojnost i podsmeh, poput onog spram pomodnih oblika druge religioznosti ( pengler dixit), kakve su inicijacije u toboe velike misterije, to obeleavaju preokret tra- dicionalnog, arhajskog i ahajskog vrednosnog sistema: "A kad iz due tako osvojenog mladia sve to bude oieno i izbrisano, onda nju na to sveaniji nain uvode u velike misterije, i sad u velikojpovorci, sjajno obuene isa vencem na glavi dolaze: drs- kost, bezakonje, rasko i bestidnost; pevaju slavopojke i govore lepe i laskave rei. Drskost nazivaju lepim vaspitanjem, bezakonje - slobodom, rasipnitvo - velikodunou, bestidnost - hrabrou. " (Drava, VIII, 560d - 561a)

Pod senkom ideologije jednakosti

Izostanak oblika ili ak pukog odraza ideologije trodel- nosti na politikim scenama savremenog doba - obeleenog tota- litarnim nametanjima raznovrsnih oblika ideologije jednakosti - ne treba shvatiti kao znak njene povesne okonanosti, tim pre jer je i sama politika izbaena iz sopstvenih prostora od strane sila svevlaa ekonomizma, nametanog pod isprikama egalitarizma. Upravo prevlast ideologije jednakosti onemoguava svojim svesnim pristalicama ili nesvesnim medijumima te sunjima da proniknu smisao ideologije trodelnosti. Po svemu sudei idealni uslovi za vrednosna poreenja sistema zanovanog na ideologiji trodelnosti i onog koji su nametnule buroaske revolucije pod isprikama ideala jednakosti je neposredno iskustvo oba poretka. Takvu su priliku imali savremenici Francuske revolucije te stoga ozef de Mestr nije morao ulagati posebnog truda da svojim sunarodnicima predoava ne samo potrebu kontrdrevolucije te rekonstrukcije ve i obnove staleke hijerarhije: "Kada u Dravi svi mogu da pretenduju na sve, onda u njoj ima previe nemira a nedovoljno subordinacije. Poredak zah- teva da poslovigeneralno budu gradirani kao i stalei graana i da talenti, uz ponekad sitnu protekciju, uklanjaju barijere koje razdvajaju razliite klase. Na taj nain postoji takmienje bez poniavanja ipromena bez unitavanja; razlika koja sepripisuje nekom poslu izraz je samo vee ili manje tekoe da se do njega dode. (De Maistre, 2001)

Kako dobro opaa Luj Dimon, "ivei u egalitaristikom drutvu, skloni smo da hijerarhiju vidimo kao skalu vlasti i zapo- vedanja, kao u vojsci a ne kao gradaciju rangova i statusa." (Dumont, 1966). Jo ee, u suenoj te izoblienoj perspektivi modernog oveka hijerarhija tradicionalne zajednice izgleda kao nekakav nain opravdanja i odranja ropskog ili nepravednog sistema klasne diskriminacije te izrabljivanja. Sa stanovita kla- sine zajednice, svrstane u stalee ili klase, kakve su indoarijske vama, stvari stoje upravo obratno.. Svedoi jedan od najuglednijih glasova tradicionalne Indije dvadesetog stolea, Ananda Kuma- rasvami: "Ustanova klasa (varna) se razlikuje od 'podele rada' svoj- stvene modernoj industnji - koju karaktene usitnjavanje Ijudskih sposobnosti - s obzirom da ona proishoduje razliite modalitete rada ali ne i razliite stepene odgovomosti. I upravo zato to je tradicionalna organizacija fimkcija zajednice poivala na uzajamnoj lojalnosti i dunostima, nepomiriljiva s takmiarskim karakterom naeg industrijalizma - svaki sistem vlasti zasnovan na monarhiji, feudalizamu ili klasama bio je uvek ocmjivan od strane raznih sociologa ija su miljenja oigledno plod predrasuda jednog ambijenta topo pravilu odbija svaki odnosprema pravim nae- lima. Dakle, totalna meavina klasa oznaava smrt (tradicionalne) zajednice koja je na taj nain srozana na bezoblinu masu gde ovek moe da menja profesije po komandi, kao da je to neto nezavisno od njegove prirode. I to je upravo nain na koji tra- dicionalne zajednice bivaju ubijane a njihove kulture razarane u dodiru s industrijskim i proleterskim civilizacijama. " (Cooma- raswamy, 1943) Za materijalistike svetonazore, liberalno ponizne spram modernih demonija ekonomizma, nedopustivo je ili skandalozno svako klasno razlikovanje zasnovano na vanekonomskim naelima. Istoriari materijalistikog svetonazora su pak skloni da brojna i sveevropski rasprostranjena srednjovekovna osvedoenja vaskrsenja ili vitalnosti ideologije trodelnosti tumae kao obmanjivake pro- izvode vladajuih elita to su iljale da prikriju sutinu sistema koji nije trojni ve toboe samo dualistiki, dakle svodiv na bogate i sirotmju, eksploatatore i eksploatisane. Takvom sumnjienju najvie pogoduje opis trodelne hijerarhije koji je pruio biskup Adalberon iz Laona, u obraanju kralju Robertu Pobonom, 1020. godine: '!Zajednica vernika obrazuje samo jedno telo ali Drava obuhvata tri tela. Jer drugi zakon, ljudski zakon, razlikuje druge dva klase: nadplemiima ikmetovima, odista, ne vlada isd zakon... Prvi su ratnici, zatitnici crkava, oni su branitelji naroda, velikih kao i malih, svih najzad, i istovremeno obezbeuju sopstvenu bezbednost. Druga klasa je klasa kmetova: taj nesreni soj neto poseduje tek po cenu svog truda... Vidimo kako se kraljevi i crkveni velikodostojnici prave sluge svojih slugu; kmet hrani gospodara, kojipak tvrdi da on njega hrani. kmetne vidi kraja svojim suzama i svojim uzdasima. Boija kua, za koju mislimo da je jedna, podeljena je, dakle, na tn (<&): jedni se mole, drugi se bore, trei konano rade. Ta tri dela koja zajedno opstoje ne pate to su rastavljena; usluge koje jedan deo vri uslovljene su radom druga dva dela; svaki redom prima na sebe da olaka celini. / tako je taj trostruki sastav uvek ujedinjen, i tako je zakon mogao da tnjumfuje a svet da uiva u miru. " U navedenom periodu istoriar Le Gof vidi kapitalno osvedoenje stvarnosti feudalnih drutvenih odnosa: "Jednim bljeskom otknvena je stvamost feudalnog drutva u reenici: kmet hrani gospodara koji pak tvrdi da on njega hrani. postojanje klasa - iprema tome njihovog antagonizma - mada odmah poknveno

pravovemom tvrdnjom drutvenom skladu, postavlja se konstatacijom: Boija kua, za koju misiimo da je jedna, podeljena je, dakle, na tri. "(Le Goff, 1974) Priznanje samo jednog biskupa - pod uslovom da nije u pitanju izraz tada veoma rasprostranjene netrpeljivosti klera spram plemstva - ne ini nam se dovoljnim razlogom za svoenje ideo- logije trodelnosti u klasni dualizam, drag osobito marksistikom svetonazoru koji je jedna od poslednjih, sekularistikih metastaza starozavetnog duha. Uostalom, istorijsko iskustvo nam svedoi da "instrumentipropagande"nisu, niti mogu biti dugog veka. Ideologija troelnosti pak traje milenijima, irom evroazijskog kontinenta, kao osnovna struktura pogleda na svet i politikog postojanja zajednica, to svedoi da odgovara stvarnoj i jednako ukorenjenoj potrebi. Ta potreba izvesno nije nova ve drevna i iskonska te trajna pojava. Upravo Le Gof svojom smotrom srednjovekovnih primere ideologije trodelnosti prua i onaj koji bar posredno porie marksistika sumnjienja. Re je nemakoj narodnoj pesmi iz XIII veka koja ukazuje na postojanje i etvrte klase, klase lihvara (Wuocher), za koju se dalje crnoironino predskazuje da e zavladati nad prethodnim, trima klasama. Slino svedoi i jedna engleska poslovica iz XIV stolea: "Bog je stvorio svetenike, vitezove i orae, ali avo je stvorio graane i lih vare. " Uzgred reeno, u svom izvoru engleska re lord oznaava uvara hleba, dok se njegovi podanici, odnosno tienici tu nazi- vaju, tradicionalno, uhlebljeni. Pod svetlom navedenih i brojnih drugih primera slobodni smo zakljuiti da su ideologija i stvarnost trodelnog ustrojstva drutva upravo suprotnost te i odbrana spram pretnji parazitskog izrabljivanja, olienih graanstvom i lihvarima. Kako dobro pokazuje povest seljakih buna u Evropi pre revolu- cija, one nisu toliko ciljale feudalni sistem i feudalce - osim kad su traili obnovu starih prava, dakle iz vremena izvornog feudalizma - ve sve jai, drskiji i nametljiviji parazitizam graanstva, od lihvara i trgovaca do poreznika. Veinu tih seljakih buna predvodili su upravo plemii, izvravajui jednu od osnovnih du- nosti svoje uloge, dakle titei ratara od izrabljivaa i parazita koje su proizvodili patoloki rast urbanog drutva i dravne uprave apsolutistikih monarhija. Kako uoava Kamen, "predvoenje (seljakih) buna, koje su preuzimali aristokrate ili pnpadnici nieg plemstva, bilo je toliko univerzalna pojava da bi samo neki zadrti dogmata mogao da to negira. "(Kamen, 1982) Pleraii evropskog porekla bili su u prvim redovima i odbrane amerikog, ratarskog Juga, jedne od poslednjih oaza "slatkoe ivota koju ne poznaju oni to nisu iveli pre Revolu- cije"{De Tiljeran dixit), na koju se ostrvila sila graanske pohlepe Sevemjaka, pod isprikom borbe protiv robovlasnikog sistema. I u vremenima daleko odmaklim od jeseni srednjeg veka, gde god se ukazivala prilika doista slobodnog izbora izmeu starog feu- dalnog sistema i novog, liberalnog, ratari su se opredeljivali za preanji status. Istraujui niz takvih primera iz vremena panske uprave Lombardijom, u XVII veku, Domeniko Sela ukazuje kako su ratari ak ustajali na oruje radi obnove feudalnog sistema a protiv tobonjeg oslobaanja, koje su propovedali graanski vlasnici zemlje te rentijeri, zakljuujui: "Svi sluajevikoje smo ovde predoilipokazuju da su se spram problema refeudalizacije ruralne zajednice razilazili u dva tabora: s jedne strane vlasnici zemlje, koji su se suprotstavljali feudalnom reimu a s druge ratan koji sugaprieljkivali. "(Sella,1982)

Poredei metodom kole nove istorije ivot Evropljana /f> buroaskih revolucija te epohe racionalizma i danas - u studiji p r e - 3 j e naslov saeti zakljuak istraivanja: Razum je bio u knvu iji i^simo Fini opaa "zapanjujuu injenicu da u anciene regime... - M^f^/z/ plemia i ratara nikada nije bila uspostavljena ona vrsta izffj^sr ^ proetih stalnom mrnjom ikivnou, kakva se, s dolaskom on<=^'j j, $lrijske i postindustnjske civilizacije, uspostavila izmeu indu-^jgftnjata i graanstva, izmeu siromanog i bogatog, izmeu prot*=> fgpina i malograanina, izmeu svakog i njegovog suseda. " gra^t; 1985) ( F i f l i U o s t a l o m , povest modernog doba ubedljivo svedoi da - nasilnog ruenja ostataka ideologije i ustanova trodelno nakoi~^6j)e zajednice te njene drave odgovarajui oblici eksploaustroj njsu potrti ve je ona doivela vanredno uveanje, oslobo- tacije .yth preanjih stega i ogranienja raoralne, verske i pravne ena ss ^ prutveno-ekonomska povest oveanstva - nakon bur- prirod^^ j-evolucija - obeleena je stalnim uveanjem drutvenog oaski optim i trajnim produbljenjem jaza izmeu sve ue te duali2r"^^.atije manjine i sve vee, siromanije i gladnije te oajnije sve bo^ veine-

CP^l Ravanice do tri stola Marka Kraljevia

^ska epska poezija postkosovskog ciklusa - dakle nakon drave, to osvedoava da su njene pobude izvan \loma srf^avno raz'ga - prua niz ubedljivih primera kako je \vakog di^ ifodeJnosti bila uvreena i u narodu to nije oseao \deolog*7^^ojnost ve samo snanu i duboku privrenost odgo- \Vikakvu cr -jerarhij i i dravi. U pesmi Zidanje Ravanice (Karadi, I arajuoj t^^ bard, dakle glas iz sveta tree funkcije, posredstvom 35) n31"4^ .pjkog ili idealnog otelotvorenja u kraljevskom dvoru, ^enog VI"h rena da se spram materijalnog blaga odnosi sao- ^foozorava j{0jno svoje uloge, dakle da ga ne gomile ve ulae u (Vazno i do j^ea. Ovako govori kneginja Milica svom supurgu, ^Mhovna pr<2 . \ezu Laza^^/ne, slavni knez-Lazare! /Zazor mene u te pog- \ ' ^ (jiO h s tobom go vonti, / Bit' ne moe go vonti hou: / lati, /A k' Treba

to bijahu Nemanjii stan, / Carovae, pa ipreminue, /Ne trpae na gomile blago, / No gradie s njime zadubine, / Sagradie mloge namastire: / Sagradie Deane vie akovice; Paariju vie Pei ravne; / UDrenici bijela Devia, / 1Petrovu crkvupod Pazarom; /Malo vie ureve Stupove, /Sopoane navrh Rake ladne, /1 Trojicu u Hercegovini, / Crkvu Janju u Starom Vlahu; / I Pavlicu ispod Jadovnika, / Studenicu ispod Brvenika; / Crkvu Ziu vie Karanovca; / U Prizrenu crkvu svetu Petku; /Graanicu u Kosovu ravnom; /Sve to jesu njine zadubine; Ti ostade u stolu njinome / 1potrpa na gomile blago, / ne gradi nigde zadubine; / Eto nama ne epristat' blago, /Niza zdravlje niza nau duu, / ni nama, ni kome naemu."

Posebni znaaj ove pesme za sagledavanje srpske tradicije ideologije trodelnosti ini njeno osvedoenje jednog pogleda iz druge funkcije, obeleenog psihologijom delotvornog pesimizma i ekonomijom herojskog realizma. Ovako govori srpski vitez Milo Obili: "Vala, knee, na besjedi tvojoj! / to ti hoe zadubine gradit', / Vreme nije, niti moe biti; / Uzmi, knee, knjige caro- stavne, / Te tigledaj to nam knjige kau:/Nastalo jepoljednje vrijeme, /Hoe Turci carstvopreuzeti, /Hoe Turci brzo carovati; / Oborie nae zadubine, / oborie nae namastire, / Oborie crkvu Ravanicu, /Iskopae temelj od olova, /Slijevae u tope ulove, / Te e nae razbijat'gradove; // crkvi e rasturitilatna, /Slije- vae iz ate ratove; / Hoe crkvi pokrov rasturiti, / Kadunama kovati derdane;/Sa crkve e biserraznizati, /Kadunamapodnizat' erdane; /Povadie to drago kamenje, / Udarat' ga sabljam' u balake /1kadama u zlatno prstenje; / Ve me u li slavni knez Lazare! / Da kopamo mermera kamena, / Da gradimo crkvu od kamena, /1 Turcie carstvopreuzeti/1nae ezadubine sluit' / Od vijeka do suda Bojega: / Od kamena nikom ni kamena. " Dobre primere ukorenjenosti ideologije trodelnosti u umu i srcu Srba tokom dugih vekova otpora islamskom zavojevau Evrope pruaju pesme Marku KLraljeviu, najpopularnijem junaku srpske epske poezije, prauzoru strategije revolucionarnog tradicionalizma (Kalaji, 1997), istorijskoj linosti iz srednjove- kovnih vremena te nesuenom suverenu Srbije. Kljuno mesto osvedoenja ideologije trodelnosti u cik- lusu pesama Marku Kraljeviu sadri pesma Turci u Marka na 5/av/(Karadi, II, 72): "A kada Marku Sveti urad doe/ Svu gospodu na sveto mesto zaziva,/ U dvoru mu tri sofre bijau;/ Prva sofra dvanaest vladika,/ Druga sofra gospoda rianska,/ Trea sofra niti i ubogi;/Marko slui vino svetenikom /1 ubavoj gospodi rianskoj,/Majka slui nite i uboge. " Uprilienje gozbe u dan slave Marka Kraljevia ukazuje na sakralnu osnovnu ideologije trodelnosti. Markovo razvrstavanje gostiju savreno izvrava naelo ideologije trodelnosti u domenu poretka zajednice. Prvi sto pripada nosiocima duhovnih zadataka iji broj evocira celovitost apostolskog poziva. U "gospodi ri- anskoj'")Q lako prepoznati predstavnike plemstva dok posveivanje Markove majke sluenju "nitih i ubogih " za treim stolom, ukazuje na mesto funkcije plodnosti. Da bi razumeli tu sliku moramo znati da je svoenje treeg stalea na "nitei uboge"verni izraz narodne spoznaja sopstvenog stanja pod vievekovnim nasi- ljima i nametima parazitske ekonomije islamskog zavojevaa, odnosno osmanske pseudoimperije. Zapadnutost Srbije pod vievekovnu okupaciju te nedo- statak plemstva - koje je skoro potpuno izginulo na Kosovu polju, 1389. godine, rtvujui se za odbranu svoje otadbine i Evrope objanjavaju vanredni znaaj Markove majke, otelotvorenja tree funkcije u ciklusu pesama srpskom kraljeviu. Odgovore na mnoge svoje zapitanosti te mudre savete Marko Kraljevi - nesueni nosilac prve funkcije i osamljeni vrilac druge funkcije - trai i nalazi pod okriljem tree funkcije. Kroz pesmu kojoj je re srpsko narodno iskustvo i pamenje svedoi da su ideologija trodelnosti'\ njeni obiaji upravo branili narod od nedaa koje namee vanredno stanje suanjstva pod neprijateljskom silom. Izloeni smisao se osvedoava i kroz pesrau Marko Kraljevi i beg Kostadin (Karadi, 11,60), gde srpski junak odbija poziv prijatelja na slavu, jer je na prethodnoj opazio njegova neovetva, odnosno ogreenja ethos svojstven ideologiji trodelnostr.

"Prvo tije, brate, neovetvo:/ dooe ti do dve sirotice/ da j' narani leba bijeloga/ i napoji vina crvenoga;/ a ti veli dvema sirotama:/ 'Id't' odatlejedan ljudskigade!/Ne gad'te mi predgospodom vina!'/... Drugo tije, bee, neovetvo;/to su bili stan gospodan,/pa su svoju aznu izgubili,/ i na njima stari skerlet bee - /one mee u donju trpezu;/a koji su novigospodari/ i odskora aznu zametnuli/ i na njima novi skerlet bee - / one mee u gornju trpezu,/pred nji nosi vino i rakiju/ i gospodsku akoniju redom./ Tree tije, bee, neovetvo:/ ti imade i oca i majku, /nijednoga u astalu nema,/ da ti pije prvu au vina. " Slobodni smo zakljuiti da narodno predanje Kraljeviu Marku osvedoava doivljaj ideologije trodelnosti kao uzornog ustrojstva tradicije kome je svojstven plemenitaki ethosr. ljudi su vrednovani na osnovu svojih vrlina i vrenja uloga a ne mate- rijalnih imetaka. Otuda u Markovom svetonazoru stari gospodan, uprkos osiromaenosti, zasluuju prvenstvo poasti, ispred novih gospodara, koji nemaju drugo da pokau do novi skerlet. Markov hijerarhijski poredak je sutinski saobrazan onom u Platonovoj Dravi, gde su piljari, dakle materijalno najbogatiji sloj, na dnu vrednosnog sistema zajednice dok je sloboda od materijalnog bogatstva znamenje najboljih, plemenitih ljudi od zlatnogroda. Koreni takvog hijerarhijskog poretka te trajne odbojnosti evropskog oveka prema prevlasti ili irenju piljarskih naela, izvan okvira najue nunosti, seu duboko, do nesagledivih izvora evroarijskog etnosa i ethosa. Verodostojni evropski ovek uvek i svuda doivljava ta naela kao neto tue pa i suprotno njegovom ethosu. Stoga je, iz iste perspektive, posao trgovca, smatran poniavajuim. Benvenist je uoio kako "poredba indoevropskih jezika ne prua nikakvo zajedniko odreenje za trgovinu kao posebnu delatnost, razliitu odkupovine iprodaje... Specifikacija jednog termina - koji je prvobitno znaio 'zaposlenost' - u smislu 'komercijalni poslovi' nije usamljena i nalazi se ak i u mnogim modemim jezicima (fr. affaires, engl. business, ltd.); ona odaje tekou da se s jednim sopstvenim termmom odredi delatnost koja nema tradirije u indoevropskom svetu. "(Benveniste, 1969) Eto jednog od najbitnijih pitanja nae povesti: ta je (sve) uzrokovalo preokret takvog vrednosnog sistema te omoguilo uzurpaciju vlasti od strane otuenih elemenata treeg stalea?

Zanos zlatom

I u tom domenu zapitanosti Platon prua najdublja uput- stva. Drava sadri veoma zorno uputstvo razlikovanja metafi- zikog od fizikog zlata kao razdelnice uzornog poretka i strmine dekadencije ka ostalim, niim oblicima vlasti, ka timokratiji, oli- garhiji te demokratiji i tiraniji. Ovde valja istai Platonovo uenje da drave potiu iz "karaktera ljudi... koji dravu povlae kao tegna terazijama "(VIII, 544 e) te da su svi osnovni oblici drave i njihove organske smena na sceni helenskog iskustva uzrokovani "meanjem"(Vm, 547 a) i slabljenjem rodova te opadanjem formativnog i informativnog dravotvornog naela du trodelne hije- rarhijske uspravnice, od prvog ka drugom i konano treem staleu. Drugi stale proizvodi "astoljubivo dravno ureenje" (VIII, 545 b), zvano timarhija ili timokratija, olieno Spartom, ija se suprotnost, zvana oligarhija, zainje tamo gde udnja za slavom i poastima biva zamenjena "eljom za novcem '(VIII, 548 a), to otvara ambis propadanja. Demokratsko i tiransko uredenje su poetak i kraj spektakla kakav prireduje priroda treeg stalea

kada uzurpira pravo odreivanja politikog sistema, uslov- ljavana najniim porivima i samoobmanama. Da bi obezbedio dravu od magnetizma demonija materijalnog bogaenja radi bogaenja Platon nalae da prva dva stalea idealne drave ideo- logije trodelnosti- dakle uvari i pomonici- budu na pouzdano nepremostivoj razdaljini od svakog dodira sa fizikim zlatom i odgovarajuim uticajima: to se zlata i srebra tie, treba im (uvarima drave i njihovim pomonicima) rei da oni u svojim duama nose boje i od bogova poklonjeno, da im Ijudsko zlato nikako nijepotrebno, i da gree ako boje zlato dovedu u vezu sa zlatom smrtnih ljudi i tako ga skrnave, jer se sa kovanim zlatom desilo ve mnogo bezbonih stvan, dokje njihovo zlato neokaljano. "(111,416e-417a) Odreujui hijerarhiju ljudskih materijala i doba posred- stvom simbolizma metala Platon istim renikom upozorava na veliku tetnost po dravu od meanja rodova: "A kad se gvoe pomea sa srebrom i bronza sa zlatom, nastae od ve meavine nejednakost i neskladna nejednolinost koja, gde god se pojavi, uvek stvara rat i neprijateljstvo. Treba jorei da je poreklo nesloge uvek takvo, ma gde se ono pojavilo." (VIII, 547a) Valja istai da se privrenost Platonove doktrine evro- arijskoj tradiciji te njenoj ideologiji trodelnosti osvedoava i navedenim uenjem metafizikom zlatu te preporukom ouvanja istoe rodova od svakog meanja koje otvara puteve za uzurpa- cije prve funkcije. Re je kobnim posledicama sloma trodelne hijerarhije koji omoguava preuzimanje vlasti od strane ljudskog materijala obeleenog gvoem ili bronzom. "Jer, proroite kazuje da e drava potpuno propasti u onom vremenu kada je budu uvaligvozdeni i bronzani uvar. "(III, 415 c) Izloenu Platonovu doktrinu iroko potvruju helenska iskustva. Temeljno delo svetonazora treeg, ratarskog stalea Helade potie iz iskustva pohlepe koje je stekao njegov tvorac, Hesiod, u parnici s bratom. Ve je zakonodavni um Solona, u prvom helenskom polisu koji se odao demoniji ekonomije i boga- enju radi bogaenja, dakle u Atini, opaao nihilistike pretnje pohlepe osloboene kostreti naela sklada kosmosa te odgovara- jue pravde: "Nagradneepropastipo Zevsovom odreenju i odluci bogova, jer je Palada Atena, njegova gorda uvarka, rairila ruke nad njim, nego e sami gradani, svojom pohlepom, iz bezumlja upropastitigrad. "(fragmenat 3) Obraajui se Atinjanima Solon je ukazao na posledinu slabost koja omoguuje uspostavljanje tiranskih oblika vlasti: "Ako ste zbog svoje slabosti stekli loe iskustvo, ne pre- bacujte krivicu za to na boga, jer ste sami dozvolili da se ti Ijudi (Pizistrat i njegovi) uzdignu dajui im mo, pa ste zato i zapali podnjihovo sramno ropstvo. "(fragment 8) Zlato u Platonovoj andragogiji nije tek izraz retorike domiljatosti ve nas upuuje na dugi i brojni niz evroarijskih tradicija. Posredstvom mitolokih kristalizacija vekovnih i milenamih iskustava one svedoe da prvu veliku krizu trodelne hije- rarhijske strukture zajednice svuda izaziva meanje rodova te degradacija znaenja zlata. Na tom mesto okonava se zlatno

doba i poinje proces koji vodi ka slomu boankih moi stvaranja, kako glasi prevod sintagme Ragnaroek, iz speva Voluspa, bitnog spomenika starogermanske religioznosti. U predanju kome je re krizu zajednice Aza izaziva pojava tudinskog elementa, arobnice iz redova neprijateljskih Vana, olienja treeg stalea. Njeno ime, Gulveig; znai Zanos zlatom. Zanos materijalnim elementom zlata, odnosno gubitak metafizikih vrednosti koje ono simbolie, odaje, posredno, slom ili bar slabljenje ideologije i ustanova trodelne hijerarhije do mere preokreta uspravnice vrednovanja. vanrednom znaaju i znaenju te pojave svedoi i injenica da Ragnaroek poinje obeleen nastojanjem Aza da vatrom proienja unite uljeza u njihovu zajednicu, odnosno da prevladaju ustale porive pohlepe, to oznaava i poetak "prvog rata naroda u svetu': "Poznajem Prvi rat naroda u svetu,/ kako probadahu svojim dilitima / Gulvajgu /1 kako je u Hanjevoj (Odinovoj) dvorani spaljivahu./ Tn puta (je) spalie,/ Tn puta (se ona) preporodi / Uvek i svuda ona oivljava... Tad se svi bogovi uspee / na svoje sudijske stolice, / Vrhovna boanstva, /1 savetovae se: / da li da Aziplate danak/ili da jednako Vanima primaju rtve. Onda zavitla Odin koplje /ihitnu ga meu narode /Bio je to prvi/rat u svetu: /Provaljen bee bedem utvrde Aza, /Polje osta pobednikim Vanima. " (Voluspa, 21- 23)

Boansko poreklo stalea

Navedeno predanje istrajno pokree spoznajne zapitanosti stvarnosti koju izraava ili odrava. Preovlauje mnjenje da je u pitanju mitoloki izraz povesnih dogaaja, poevi od sukoba izmeu junogeramanskih (Vani) i severnogermanskih bogova (Azi). Rasprostranjeno je i uverenje da je tu re mitolokom pamenju borbe izmeu starosedelakog stranovnitva, posveenog poljoprivredi (Vani) i duhovno superiornijeg, ratnikog plemena (Azi), pristiglog sa jugoistoka, iz zone izmeu Crnog i Kaspijskog mora, dakle iz pravca Azije, kako su smatrali i prvi, srednjovekovni tumai. Po njima etnonim Azi oznaavao je azijatsko poreklo tog naroda. Panju zasluuje i Boajevo upuivanje ka psihologiji: "U pitanju su dva komplementama aspekta jedinstvenog ideolokog i religijskog entiteta: boanstva, kaimo superioma, mudraka i delotvorna, ulaze u sukob sa boanstvima smatranim infenomim, vegetativnim imeditativnim. To sueljavanjeje zaludno jer suprotstavlja nerazdvojive sastojke Ijudskog psihizma te se Duno okonava pomirenjem uKvasiru. "(Boyer, 1981) Izloene pretpostavke nisu meusobno protivurene i mogu skupa postojati - poput vieznaja tradicionalnih simbola - jer tradicija kojoj je re ne predoava samo i jedino odreeni dogaaj u povesti ve sadraje dijahrone perspektive zajednikog isku- stva i seanja. koja pronie kroz sva vremena pa i budue. Ko zna da sagleda linije pokreta sila u prolosti i sadanjosti - umee da predvidi i njihove pravce te razmere u budunosti. Tako budunosti govori proroica iz speva Voluspa, nalaui ljudima tiinu, kako bi uli onom bitnom to je bilo i to e biti. Valja imati u vidu i pozadinu tog poziva: kr i led Islanda, obasjavani vulkanskim vatrama, udarani bunim talasima te vetrovima Atlan- tika. Tu su potraili poslednji prostor slobode za vernost svojim bogovima oni koji su ponosno odbili nasilno i ucenjivako pokr- tavanje. Upravo tom odmetnitvu

smo duni trajnu zahvalnost jer je ono sauvalo i prenelo edski ciklus, najneposrednije - premda prilino kasno - osvedoenje severnjake religioznosti evroarijskog oveka. I upravo edski ciklus odaje dubinu krize koja je zahvatila severnjaki panteon, izvesno mnogo vremena pre dolaska hri- anskih misionara. Re je i krizi koja je duboko oslabila prve redove trodelne hijerarhije zajednice, prvu i drugu funkciju, otvarajui put izopaenjima tree funkcije. Ona koju Azi zovu Zanos zlatom izvesno ne bi nala mesta na njihovom dvoru da je bog Tir bio u punoj snazi i moi. Kako svedoi edski ciklus, nekad vrhovnik, Tir je sveden na ulogu boga pravde ija je desnica - dakle mo njenog postvarenja - zaloena te zatoena, odnosno bespomona u eljustima vuka Fenrira, olienja svetskih sila zla i nereda. Izazovi tih poslednjih vremena izveli su, posredno, na vrh panteona, iz neke provincije boanskog sveta, Odina to abdikacije, kapitulacije ili slabosti ostalih bogova svih funkcija nastoji da nadomesti preuzimajui i vrei sve njihove uloge, na njihovim mestima, skoro svuda istovremeno: od samortvujueg osvajanja mudrosti i sveopteg pamenja, preko zapovednikog poloaja na elu vojske i uzora bardova, do savetodavca ratara. Odinov sin Hejmdal je uvar mosta Bifrost koji u obliku duge povezuje ljudski i boanski svet te tvorac trodelne hijerarhije zajednice, odnosno bioloki otac prauzora sva tri stalea, roenih iz njegovih veza sa enama smrtnih ljudi, to posebno svedoi svetosti takvog poretka u oima njegovih pristalica. U danskom predanju stvaranju oveka i prvih stalea - te poreklu danskih kraljeva odgovarajue razlike istaknute su karkterolokim osobenostima kakve sreemo i na drngora, istonom kraju evroarijskih sistema. Primerice, u prauzoru sloja slugu, koji je izvan trodelne zajednice - poput udra u arijskoj Indiji - "koa je bila uta a kosa cma; okupali su ga i nazvali Trel jer je imao izgled roba: hrapava mu je bila koa na rukama, grubi zglobovi, kvrgave ruke i runo lice, lea povijena, ogromna stopala. "U prauzoru treeg stralea, nazvanog Karl - "kao to pnlii slobodno roenom deaiu - oi su bile svetle; imao je ruiastu kou i plavu kosu. Dete je dobro raslo i uvek bilo zdravo, krotilo je volove, gradilo rala, podizalo kue i staje, popravljalo teretna kola i obdelavalo zemlju motikom." Prauzor drugog stalea, nazvan Jarl - "kao to priliiplemenito roenom deaku - bio je belokos, obrazi su blistali a zmijske oi sevale su kao munje." Saobrazno fimkciji odbrane, Jarl je "uskoro nauio da se slui titom ikopljem, da zatee luk i privruje tetivu, da otri strelu i baca dilit, da pujdapse i da jaepastuve, da pliva kroz maticu i da vlada maem. "Prauzor prvog stalea, funkcije suvereniteta i magije je najmlai Jarlov sin, Kon: "bio je vian runama koje upravljaju ivotom a umeo je i da titi ratnike, da tupi maeve neprijatelja i da umiruje talase. Mogao je da tumaiglasove ptica, kroti mora i vatru, ublaava bolove, bio je snaan za osmoricu... " (Dimi, 1964)

Koriolanova usamljenost
Neki osporavatelji Dimezilovog otkria koriste nedostatak javnih ustanova ideologije trodelnosti u odreenim prostorima i vremenima evroarijskog sveta kako bi opovrgli njen opti znaaj i znaenje. Upravo ti izost^j^oblikajiepamrii^ ideologije trodelnosti - uz odreena posredna isijavanja osve- doavaju metafiziki, odnosno metapolitiki rang te konstante evroarijske forma mentis i njene zajednice, gde ona ima ulogu idealnog modela, uzornog sistema vrednosti. Moda je izlino isticati

da se priroda ovog sveta stvari i pojava opire i iole pot- punijim a kamoli trajnim postvarenjima idealnih poredaka. U protivnom ne bi postojale razlike izmeu inteligibilnog te venog i senzibilnog te promeneljivog i prolaznog sveta. Zato se u evro- arijskom svetu ideologija trodelnosti mnogo ee oituje upravo kao ideja, odnosno ideal uspraviteljskog te hijerarhijskog ustroj- stva zajednice, kao vrhunsko naelo vrednovanja stanja njenih ustanova. Stoga je ona mnogo prisutnija u mitovima, legendama ili basnama nego na scenama politike, u zakonima i objavama. Dobar primer izloene prirode i uloge ideologije trodel- nosti prua nam Tito Livije opisujui prvi veliki sukob izmeu plebsa i patricija te idealni ustanak vojskovoe Kaja Marcija, prozvanog Koriolan. tom sporu nije mogue govoriti kao izrazu nekakve krize zajednitva ili ideologije trodelnostijer je u pitanju drutvo sazdato prinudnom spregom te suivotom razli- itih etnikih skupina. Tu rei patncij ili pJebejac, jo uvek, u znaajnoj raeri, oznaavaju odgovarajua etnika porekJa te uvaju pamenje na temeljne razdeobe izmeu osvajaa i pokorenih domorodaca. Re je skupu dve razliite zajednice od kojih plebejska - svodiva u okvire treeg stalea, ali uz odreene vojne obaveze radi odbrane drave - loe podnosi nadreenost ili supe- riornost patiirijske, kojoj pripadaju prava i dunosti prve i druge funkcije. Dakle, tu je trodelna hijerarhijska struktura stvorena podelom poslova na etnikoj osnovi. Koriolan ustaje kroz drutveni procep kao najusamljeniji ovek rimske drave, sam protiv svih: protiv demagogije sebi- nosti plebejaca i kukaviluka patricija, koju su mu uskratili podrku i isporuili ga zlovolji rulje, zastraeni njenim pretnjama: "Konzuli su dobro znali kakvu su naredbu primili od Senata aJi su takode videli da niko od onih to je izmedu zidova kunje govorio toliko ponosno nije bio s njima da (pred plebsom) preuzme svoj deo omrznutosti". ( 11,28) Livije nas obavetava prvim znacima koji najavljuju drutveni rasap: tajnim, nonim oku- pljanjima plebsa na brdima Eskvilino i Aventino radi organizo- vanja stranaki podvojenog nastupanja na Forumu. alei zbog nedostatka jednog ali odlunog oveka koji bi se tome valjano suprotstavio, Livije opaa veliki siraptom raspada drutva kroz povlaenje ustanove odluivanja iz belodane javnosti u mrak taj- nosti: "Da je Republika imala istinskog magistra, u Rimu ne bi bilo drugih skupova do javnih; sad su stoga javniposlovipode- Ijeni rasutina hiljade kurija ihiljade okupljanja. "(11,28) Livije nas obavetava i zahtevima plebsa te razlozima izostanka njihovog odziva vojnoj mobilizaciji:"7>e6a svakom dati slobodu pre nego mu se preda oruje kako bi se borili za zajedniku otadbinu i sugradane a ne za sopstvene gospodare." (11,28) Re je zapravo slobodi od dugova koji su uveani te oteani ratovanjem izmeu Rimljana i Volana te parazitizmom lihvara. Tu se potvruje osnovanost navedene narodne slutnje da e etvrti, lihvarski stale preovladati svim ostalim: "Rat je bio okonan trostrukim uspehom ali ni patriciji, kao ni plebs, nisu prestali da misle na razreenje unutranjih poslova: tolika je bila istananost i vetina s kojom su lihvari pripremili sredstva spo- sobna da prevare ne samo plebs ve i samog diktatora. "(11,31) I u toj krizi holistiko naelo ideologija trodelnosti biva prizvano kao uzorni putokaz ivota, posredstvom govora s kojim je Menenije Agripa - izaslanik Senata i Koriolanov prijatelj - nastojao te uspeo da pobunjeni plebs privede ka celovitosti i odbrani drave:

"U vremenima kada u oveku nije vladala, kao sada, savrena harmonija izmeu svih delova, veje svaki lan imao posebni nain mnjenja, posebni nain izraavanja, uvredili su se drugi delovi zbog toga to sve ono to pribavljaju svojim delo- vanjima, svojim naponma, svojim funkcijama, odlazi u korist trbuha, dok on poiva u miru i sreditu te ne misli na ita drugo do na uivanje i zadovoljstva koja mu pruaju; stoga su sklopili zaveru i dogovorili se da ruka vie ne daje hranu ustima, da usta odbijaju ono to im se nudi, da zubi ne vau ono to pnmaju. Posledica takve pobune bila je ta da su nastojei da ovladaju trbuhom gladu ne samo on ve i celina s njime te udovi i celo telo bili dovedeni do krajnje iscrpljenosti. Postalo je, dakle, oevidno da ni trbuh nije lenario veje imao svoju fiinkciju i da nije bio hranjen vie nego to je hranio sve delove tela, jednako raspodeIjujui venama tu krv kojoj dugujemo ivot i snagu i to se stvara pribavljanjem hrane. Dakle, pokazujui s poredbom koliko je unutranja pobuna u telu bila slina besu plebsa protiv patri- cija, kae se da je on uspeo da obuzda naume tih Ijudi. "(11,32) Duboku uvreenost ideje sadrane u izloenoj prii osve- doava njena vanredna prostorna i vremenska rasprostranjenost te je sreemo od Ezopovih basni (197) i Ksenofontovih uspomena (II, 3,18), preko rimskog foruma do ekspirovog truda da dramski oivi Agripin govor, uz svoenje pobune plebsa na tenju ka svekolikoj jednakostr. "a to je taman tol'ko pnkladno / kao kad vi na senatore nae / kivni ste jer su od vas drukiji. " (Koriolan, 1,1) Da bi izotrio antiegalitaristiku dimenziju ustanka svog junaka, ekspir mu poverava osudu prevrtljivosti plebsa to mrzi te ne podnosi svaku vrlu razliitosti: "Vrlina vam je da veliate / Onoga koga obon krivica, / proklinjete pravdu to ga kazni. / Ko veliinu postigne, tog odmah / Stigne i vaa mrnja; tenje su vam / Ko prohtev bole- snika, koji eli / Najvie ono ba to boljku mu / Pogorava. " (Kono/an, 1,1) Koren pozitivne osnove izloene kritike kao i antropo- morfiie predstave ideologije trodelnostipoiva u iskonskim kosmo- gonijskim mitovima evroarijskog sveta koji stvaranje svemira prikazuju kao delo samortvovanja prvobitnog, kosmikog makro- oveka. Na vodoravnoj razini evroarijskog simbolizma ovek je proet dualnoi levog i desnog te obuhvata sve strane sveta, to je se zadralo i pod hrianstvom, kako, primerice, svedoi i jedno ranovizantijsko uenje koje objanjava ime Adam kao skraenicu sainjenu od prvih slova grkih oznaka za istok, zapad, sever i jug. (Averincev, 1982) U sreditu slike sveta koju nam predaje najbolje ouvana, slovenska tradicija magije nalazi se upravo trostepeni ovek, sastavljen od tri hijerarhijski rasporeena dela, od glave, grudi i udova (Radenkovi, 1996) ija svojstva i dejstva savreno odgovaraju ideologiji trodelnostr. funkcija suvereniteta iziskuje glavu, odnosno um; funkcija odbrane trai srce, odnosno sranost a funkcija plodnosti zahteva radne moi ljudskih udova.

Doktrina etiri doba

Niz tradicija evroarijskog oveka, irom evroazijskog prostora, osvedoava analoke pa i prirodne sprege izmeu tro- delne hijerarhije zajednice i istorijskog sleda etiri doba. Neop- hodno je istai da je etvrto doba anomalija, odnosno odstupanje od trodelnog poretka na isti nain kao to je u arijskoj Indiji et- vrta klasa, udra, zapravo izvan arijske zajednice. Preuzimajui od Hesioda

metalni simbolizam doba i odgovarajuih vrsta ljudi {Poslovi i dani, 109-201) Platon odreuje trodelnu strukturu idealne drave terminima zlata, srebra i gvoda te bronze. "Vi koji sai- njavate dravu, sviste braa! kazaemo im kao da smo mitolozi. - Ali bog, koji vas je oblikovao, udesio je da oni koji treba da zapovedaju budu pomeani sa zlatom, pa zato zasluuju da budu najvie cenjeni; srebra ima najvie u onima koji su nainjeni kao pomonici, a zemljoradnike i ostaJe zanatiije sainio je ponajvie odgvoda i bronze. "(Drava, 415a) Prema doktrini indijskih Arija, izloenih u Vinupuranam - povesti delovanja solarnog boanstva kroz niz doba - svako doba je obeleeno vladavinom naela ili svojstava odgovarajue varna (boje), odnosno klase Ijudi. Priraerice, tako prvo, najsvetije doba, odlikuju osobenosti prve funkcije trodelne strukture arijske zajed- nice, dok u poslednjem preovladavaju svojstva udra, sloja nedo- dirljivih, izvan sistema. I sam Vinu se prilagoava tim promenama te su njegovi araan'saobrazni duhu vremena odgovarajueg doba: "U Ksitayuga, On, za dobrobit svih stvorenja, bio je roden kao veliki isposnik Kapila te ga je pouio istinskoj mudrosti. U Treta yuga roen je kao vrhovnigospodar te je zatomljavao zle i titio tri sveta. U Dwapara yuga roden je kao Viasa i podelio je Vede na etiri dela to su ponovo podeljena na razne grane a koje su ponovo podeljene na razne iseke. I na kraju etvrtog doba, Kaliyuga, On e bitiroen kao Kalki ipredvodieponovo zle na stazama pobonosti. Na taj nain beskrajni Vinu stvara, odrava i unitava svetove. "(Vinupuranam, III, 2) U tom otvorenom delu koje je tvorio izvesno milenarno dugi niz pokolenja, svako prinosei svoja iskustva, spoznaje i slutnje, nau panju posebno privlai opis kraja najgoreg, etvrtog doba, zvanog Kali yuga, u znaku potpunog sloma trodelne hijerarhijske strukture te prevlasti klase udra dakle nedodirljivih, izvan kastinskog sistema - i demonije najgoreg materijalizma: "UKaliyuga ljudi nee potovati kaste, red i ustanove, niti svetkovine kakve su naloile Veda. U Kali yuga svi spisi bie smatrani kao da su sveti; svi nebeski bie smatrani jednakim a nain ivota bie jednak skoro za sve... Svako triavo vlasnitvo inie vlasnika ponosnim na svoj imetak... ene e naputati mueve kad oni izgube bogatstva i samo e bogataa tada ene smatrati svojim gospodarom. Onaj koji bude delio veliki imetak bie smatran Uiteljem a plemenito poreklo nee biti smatrano odlikom... Svest Ijudi bie zaokupljena zaradivanjem novca koji e biti troen na zadovoljavanje sebinih elja. Niko nee odva- jati ak ni najmanji deli svog bogatstva i rtvovati svoj interes ak i ako to itu prijatelji. U Kali yuga ljudi e sebe smatrati jednakim brahmanima ikrave e biti cenjene samo radi mleka... Prinevi e pljakati svoje podanike umesto da ih tite. U Kali yuga svako ko poseduje kola i slonove ili konje smatrae sebe poglavarom; svako ko je slab postae rob. Vaiyasi (pripadnici treeg stalea, prim. D.K.) e napustitipoljoprivredu i trgovinu te e se izdrzavati slueiili vreimehanikeposlove; udre e nastojati da preivljavajuprosei ipopnmie izgled verskih pro- sjaka te e postati neisti sledbenici pogrenih i izopaenih uenja. Mueniglau iporezima, ljudi e naputati zaviaje i sklanjae se na zemljitima koja su pogodna sarno za proste kulture. Staza Veda bie zbrisana i narod e skrenuti u izopaenost."( Vinu- puranam,V\, 1) Moda je izlino isticati kako su mnoga svojstva Kaliyuga savreno podudarna s optim karakteristika moderae civilizacije Zapada, od procesa desakralizacije i sekularizacije ("svi spisi bie smatranikao da sisveti") preko nitenja svakog uporita verodo- stojnog autoriteta ("ljudi e sebe smatrati jednakim brahmanima... a plemenito poreklo nee biti smatrano odlikom") i nasilnog postvarenja ideologije jednakosti ("nain ivota bie jednak skoro za sve"), do idolatrije materijalnog bogatstva ("svako triavo

vlasnitvo inie vlasnika ponosnim na svoj imetak'), do pokreta masovnih emigracija {"Ijudienaputatizaviaje"). Tu se nemi- novno namee pitanje prirode pogleda koji je stvarao izloene vizije. Ako ostavimo po strani pretpostavku da one potiu iz neke vanredne vidovitosti, jedino objanjenje njihove podudar- nosti s prizorima kakve prua raoderna civilizacija Zapada moe poivati u slutnji uasnih potencijalnosti sadranih u pojavama koje su tvorci Vishnupuranam opaali, iskuavali te doivljavali kao najave najtamnijih horizonata budunosti. Te pojave mogu poticati iz unutranjeg ili spoljnog sveta, iz kriza i lomova trodelne hijerarhijske strukture zajednice te iz suoavanja s dekadencijama drugih kultura i civilizacija. Re je i simptomima bolesti onih materijalistikih i robovlasnikih civilizacija koje su Ariji osma- trali na svom velikom maru kroz evroazijske prostore. Kao svo- jevrsno tresetite istorijskih seanja raznovrsnog porekla, Vinupuranam sadri i tragove susreta Arija sa propalim semitskim i dravidskim kulturama i civilizacijama. Dakle, u kvalitativnom smislu, bolesti moderne civilizacije Zapada nisu nikakva novina u ovoj areni univerzuma: one su jedinstvene samo po ekstremizmu svojih pojavnih oblika te po ogromnim, planetarnim razmerama rasprostranjenosti. Bolesti kojima je ovde re razbuktale su se silom buroaskih revolucija i odgovarajuih razaranja poslednjih ostataka ustanova i obiaja ideologije trodelnosti.

Sloboda - jednakost - bratstvo

U domenu sistema i ustanova politikog ivota prva rtva Francuske revolucije bila je Skuptina stalea - koju su sainjavala odvojena predstavnitva svetenstva, plemstva i gradanstva odnosno mogunosti sadrane u tom poslednjem organonu ideo- logije trodelnosti. Premda je Skuptina stalea - ustanovljena na dobroj tradiciji 1347. godine - postojala samo de jure, odavno uspavana procesima patolokog razvoja monarhijskog apsolutizma i odgovarajueg samodravlja, njeno obnavljanje, uoi prevrata, moglo je otvoriti alternativu da su branioci monarhije bili na visini izazova. Izgleda kao cinina ironija istorijske sudbine injenica da je upravo jedan groteskni simulakrum Skuptine stalea - prizvane, leta 1887. godine, iz prolosti, gde je poivala zakopana skoro dva stolea, od strane Pariske skuptine, radi legalnog raz- reenja sukoba s kraljem oko novih poreskih nameta, preko pot- rebnih zbog namirivanja dravnih dugovanja lihvarima iz senke otvorio puteve stihiji koja je dovela da Francuske revolucije. prizivanje nije bilo izraz uvianja vrednosti idealno sadranih u Skuptini stalea ve lukavstva kraljevih savetnika te kukaviluka predstavnika treeg stalea, koji nisu imali smelosti da odbiju zahteve kralja ve su se izgovarali svojom nenadlenou. Dodue, upravo su predstavnici treeg stalea, na prethodnoj sednici Skuptine stalee, odranoj predaleke 1614. godine, traili da se ona ee saziva, bar jednom u desetleu. Dakle, osnovnu krivicu za skoro dvovekovno mrtvilo te ustanove ideologije tro- dclnosti saosi prvi stale, olien kraljem, iji apsolutizam je zatomio i izopaio mnoge vrline drugog stalea, izazvavi skoro opte povlaenje plemstva sa svih frontova dunosti i odgovornosti ka dekadentnoj dokolici i raskoi Versaja. Prema dobrom opaanju Rene Genona, tu vidimo kako kralj, da bi "'centralizovao' ipris-

vojio vlasti kakve kolektivno pripadaju celokupnom plemstvu, ulazi u sukob s plemstvom i posveuje se besomunom unitenju feudalnosti izkoje je proistekao; i zbog tih razloga vidimo kako se kraljevi Francuske, poevi od Filipa Lepog, skoro redovno okruuju burujima, najvie oni kraljevi, poput Luja XI i Luja XIV, to su 'centralizaciju' doveli do krajnjih posledica, izkojih je buroazija morala pokupiti koristi kada je osvojila vlast posredstvom Revolucije. "(Guenon, 1929) Nema nikakve sumnje da plemstvo gubi svoj smisao tamo gde se spoljnom silom ili sopstvenim kukavilukom liava du- nosti i odgovornosti svojstvenih drugoj funkciji. I nije tu samo re funkcijama fizike ve duhovne odbrane zajednice, odnosno gubitku sakralne prirode plemstva. Zato su moderni istoriari samo polovino u pravu kada dekadenciju plemstva pripisuju okolnostima koje su njihove usluge uinili izlinim: "Jedna injenica se pokazivala na sve oitiji nain: injenica apsolutne izlinosti plemstva jer ve odavno, gospodan, plemii, ili ta vejesu, bar kao takvinisu nikoga titili ni od koga. "( Goubert, 1976). Vrativi na pogled razmatranja ka skuptini iz koje je proistekla Francuska revolucija moemo zakljuiti da je licemerno i lano obnovljena ustanova ideologije trodelnosti pokazala, na klupama predstavnika, naopakosti izbornog sistema ili duboke razmere pada te otudenja svih stalea. Tu su se predstavnici prvog i drugog stalea plaljivo povlaili ili su ak pristupali treem, ije psihopatoloke pobude ubedljivo osvedoavaju uvena pitanja i tragikomini odgovori opata Sijejesa: "ta je trei stale? - Sve! ta je do sada bio? - Nita! ta trai? - Da bude neto!" Koliko i kako (ne)verno je u toj skuptini bio predstavljen stvarni trei stale dovoljno svedoi injenica da se u njoj obreo samo jedan zemljoradnik, izvesni erar, izabran u Renu kao "razuman i vrlo poten, premda nekolovan ovek. "Hronike tog vremena svedoe da je obiavao dolaziti na sednice obuen u seljako odelo. Bio je, stoga, predmet opte sprdnje - to vie govori niskosti smeha nego njegovog predmeta - dok je on pak ostalim poslanicima imao veoma ozbiljno miljenje: "Izgleda mi da meu nama ima mnogo nitkova. " Silom anarhije, kojoj su odavno otvorili sve puteve duhovne, intelektualne i moralne slabosti prvog i drugog stalea, bilo je neminovno da samozvani predstavnici treeg stalea konano ponite svaki privid ustanove ideologije trodelnosti te da tako uzurpiranu skuptinu nazovu "nacionalnom", podrazumevajui potpuni znak jednakosti izmeu sebe i pretpostavljene, vetake nacije. Usledile su godine terora te masovnih ubijanja ne samo pripadnike prvog i drugog stalea ve i ratarskog dela treeg sta- lea: u Vandeji, uivajui i u spektaklima muenja i spaljivanja ivih rtava, ena i dece, revolucionari su pobili preko sedam stotina hiljada dua. Revolucionarai udar na ostatke ustanova ideologije tro- delnosti osvedoava i krilatica idealnog stanja - sloboda-jednakost- bratstvo - koja je preuzeta iz mehanikog sinkretizma masonskih loa, odnosno iz odgovarajuih pohara trezora simbola i uenja tradicionalnih kultura. Re je trijadi idealnog stanja koja najpo- dobnije prilii ideologiji trodelnosti. Sloboda kao trajno stanje je odlika prve funkcije to u ustrojstvu oveka odgovara umu. Samo oni Ijudi koji su se dokazali suverenim te neuslovljivim gospo- darima ivotinjskog u oveku te sposobnim za religio ljudskog

i boanskog, poloivi sve neophodne ispite, mogu biti slobodni od ogranienja, normi pa i rituala jer im takve stege i pripomoi vie nisu potrebne. Kao obeleje stanja ivota jednakostsavreno pnlii nosio- cima druge funkcije koji su, stvarao ili potencijalno, po dunosti, neposredno suoeni sa smru, pozvani da krote i prevladavaju sve strahove ivotinje u oveku, to stvara aristokratiju. Etika druge funkcije nalae da svi moraju biti jednaki pred smrtnim pretnjama izuzev predvodnika, ija je dunost da prednjai. Konano, stanje bratstva svojstveno je treoj funkciji, obuhvatajui celokupni njen raspon, od plodnosti i krvnih veza zajednice koje doslovno izraava, do odgovarajue solidarnosti to treba da obuzdava sebinosti i pohlepe ivotinje u oveku kad se nade u svetu proizvodnje i potronje. Sasvim drugaiji smisao poprima trojstvo sloboda-jedna- kost-bratstvo kad obeleava prevratniki poredak, gde je vrh dru- tva uzurpiran od strane taloga treeg stalea. Tu stanje slobode od svih ogranienja i stega - duhovne i verske, moralne i politike prirode - trai probuena i drakana pohlepa ekonomske ivotinje u oveku. Jednakost primenjena na prvu funkciju oznaava poni- tenje i obezvreenje svih njenih vrlina i odlija. Prieljkivanje stanja bratstva, preporuenog da zameni funkciju odbrane, pret- postavlja da e ona postati izlina silom ruenja svih granica i razlika izmeu vera, klasa, rasa, nacija i drava, koje su tu pro- kazane kao osnovni uzroci svih sukoba i ratova. Unitenje poslednjih ostataka ustanova ideologije trodel- nosti pod isprikom sveobavezujue moralne zapovesti jednakosti, proterivanje prvog i drugog stalea, svetenstva i aristokratrije sa politike scene, nisu poveali slobode prosenog pojedinca ve su ih najee umanjili. Francuski revolucionari su s posebnim arom zatomljavali staleka i radna udruenja pod isprikora oslobaanja oveka od odgovarajuih obaveza i zavisnosti. Tako su zapravo nitene poslednje odbrane dostojanstva oveka i rada te organskih veza to su ga povezivale s ostalim domenima ivota zajednice - od sila totalitarizma slobodnog trita i odgovarajuih zakona koje su oslobodile buroaske revolucije. Prema dobrom opaanju Karla Polanjija, "odvojitiradoddrugih aktivnostiivota i podvri ga zakonima trita znai ponititi sve organske oblike postojanja i zameniti ih drugaijom vrstom organizacije, atomistikom i individualistikom. "(Polanyi, 1974). Valja istai da je uoena pojava samo deo niza posledica raspadanja trodelne strukture zajednice pod dejstvom brojnih sil- nica, poevi od usvajanja naela ustrojstva svojstvenih starozavetnom drutvu, obeleenom dualizmom oveka i boga, bogatih i siromanih, tela i due, ene i mukarca... Najvei udar na ustanove te samu ideologiju trodelnosti izvrile su sile pokrenute protestantskim usvajanjem starozavetne, kupoprodajne koncep- cije religio, gde je bogatstvo oveka mera njegove verske revnosti, to je otvorilo puteve razmaha pohlepi, sebinosti i individualizmu te njemu najpodobnijem politikom sistemu. Re je oligarhijskom i plutokratskom sistemu vlasti, pod obrazinama posrednike demo- kratiji. Ve je De Tokvil otrovido uoio te posledice poredei ameriku demokratiju i evropsku aristokratiju, ameriko drutvo usamljenih individua i evropsku zajednicu to oveka povezuje sa svim pokolenjima prolosti i budunosti:

"Aristokratija je od svih graana stvarala dugi lanac koji je vodio od ratara do kralja; demokratija kida taj lanac i ini svaku kariku zasebnom. Zato demokratija ini da svaki ovek ne samo zaboravlja svoje pretke ve mu skriva i potomke te ga odvaja od savremenika; stalno ga upuuje ka njemu samom i preti mu da ga potpuno zatvori u usamljenost njegovog srca. " (De Tocqueville, 1970) Razaranje poslednjih ustanova i obiaja ideologije tro- delnosti zatomilo je tradicionalnu, organsku zajednicu, u kojoj su ljudi bili povezani nizom duhovnih, krvnih i radnih sprega, esto razapetih visoko iznad prostornih i vremenskih razdaljina. Tako je otvoren put za stvaranje simulakra zajednice, dakle dru- tva, mehanikog skupa usamljenih jedinki (Toennies, 1935). Valja istai da Tenisovo razlikovanje zajednice i drutva ima osnove i u tradiciji nemakog svetonazora. Opaanja raspada nacije i preokreta onog vrednosnog poretka koji je imanentan ideologiji trodelnosti nalazimo ve u uvenoj Osnabrueckische Geschihte Justusa Mozera, iz 1768. godine: "Vreme u kome je svaki Frank ili Saksonac obraivao paterna rura i sam je branio, u kome je sa svog imanja dolazio na skupove zemlje, vreme u kome je i onaj ko nije posedovao imanje - a mogao je biti i najbogatiji meu trgovcima - pripadao klasi siromanih ljudi, bez poasti i ugleda, e to je vreme moglo da pokaepravu naciju a ne ovo. "(Chabod, 1967) Slino opaanje odlikuje i povratnika iz Prvog svetskog rata, traginog junaka Juengerovog romana Glaeserne Bienen\ "Mislio sam na lepa prola vremena kada gospodarima elika, tekstila i uglja ne bi prida vali onaj znaaj koji oni sada za sebe trae. filmu i robotima tada se nije ni govorilo, osim na vaarima. Nekog malog zemljoposednika, sna optereenog dugo- vima, konjanici su viepotovali nego onekoje su viali kako se voze uprvim automobilima to su uznemiravali konje. Konji su nasluivali ono to dolazi. U meuvremenu svet se preokrenuo." (Juenger, 1957)

Jedna Kulturmorphologie
Ezra Paund poduava da i slikari umeju - svesno ili nesvesno - naslutiti "ono to dolazi"\& i veliki preokret tradicio- nalne hijerahije: "Ponavljam: jedan strunjak, gledajui neku sliku (Memija, Goje ili bilo kojeg slikara) znae da uoi stupanj tolerancijeprema lihvikojijeprisutan u drutvu gde je slika bila naslikana. "(Pound, 1942) U prethodnom ogledu, Umetnost ilihva, Paund je objasnio kako uoiti likovne znake ograniavanja ili oslobadanja zelenatva. Vrla stega se ispoljava "istoom linija", poput onih to odlikuju damiju u Kordovi i izraavaju Muha- medovu zabranu lihvarstva. Nasuprot tome, sloboda za lihvare i pekulante "ide skupa sa udebljanjem u svim oblicima umetnosti" (Pound, 1938) Izloeni spoznajni raetod moe valjano posluiti i za poredbena odmeravanja veliina preokreta. Paundov estetski i etiki ideal izvesno dobro predstavlja umetnost Pizanela, za koga, u pizanskim Cantos (LXXIV) kae da je uz skulptora Matea de Pastija "izvan Vavilonije". (Pound, 1953). Suprotni pol, u dobu pre Francuske revolucije, izvesno ini umetnost Rembranta, koju karakteriu najvea i viestrana udebljanja. Premda je stvarao u vremenu oslobaanja lihve, pod senkom venecijanske merkantilne i talasokratske republike, Pizanelo je poslednji veliki slikar evropske gotike i etosa srednjovekovnog vitetva. Protiv Venecije a na strani plemenitih Gonzaga umeo je da

ustaje i nastupa i s orujem rukama, da nosi teret politikog prognanika. Rembrant je stvarao u Amsterdamu, prestonici evropskog lihvarstva, uivajui podrku najbogatijeg sloja treeg stalea te se obogaen i sam odavao trgovini dugovima, berzanskim pekulacijama te zaradama sticanim iz vremena. Rob pohlepe iveo je u divljem braku sa premladom slukinjom kako bi sauvao nasledstvo prve, pokojne ene, zave- tano pod uslvom da ostane udovac. Kao da je bio poklonik ideala anonimnosti, u smislu pre- vazilaenja tate individualnosti emu su teili sredjovekovni mistici, vitezovi i neimari - Pizanelo se nije trudio da ostavi tra- gove svog ivota, niti izgleda. Ne znamo ni kad se rodio, ni kad je otiao iz ove arene svemira. Snana individualna psihologija ili tatina, svojstvena modernom oveku, nagonila je Rembranta da nametljivo istie svoj lik, premda je bio fiziki veoma ruan, tela nagrenog bestidnom gojaznou, osobito u poznijim godinaraa. Ostavio je za sobom oko sedamdesetak autoportreta ali mu ni to nije bilo dovoljno te je rado uzimao ulogu modela za prikazi- vanje uvenijih linosti, od Demokrita do apostola Pavla iz Tarsa. I to olako korienje razliitih maski, odnosano upranjavanje sasvim razliitih uloga, takoe najavljuje moderau civilizaciju u kojoj e sujeveije egalitarizma poricati svaki znaaj razlika ljud- skih priroda spram poslova i dunosti. Pizanelova tanana linija - to s otmenou bez presedana istie profile stvari i figura, strpljivo otkrivajui raznovrsna svet- losna tkanja u svetu materije - savreno iskazuje krajnju netrpe- ljivost spram lihve. Ipak, doba te i takve netrpeljivosti bilo je tada na izdisaju. ivei i stvarajui u interregnum-u, u sumraku Evrope katedrala, vitetva i trubadura, Pizanelo kao da je nasluivao dolazak velikog preokreta vrlina i vrednosti: njegovi najlepi ili najznaajniji prizori proeti su plemenitakom setom, kao pred konani rastanak od voljenih. Linija Rembrantovih crtea je gojazna i masna, ponekad otromboljena i propraena mrljama. Njegovi likovi i autoportreti, osobito u poznijem periodu, prika- zani su debelim naslagama boja, nabacanim i razmazanim irokom etkom, koja ostavlja tragove dlaka, vremenom isticane uljeb- ljenjem naslaga prljavtine, odnosno patine. Kao da njihova likovna uverljivost treba da bude potvrena na samo ulom vida posmatraa ve i pod prstima, ulom pipanja. Tako istaknuta, gruba materijalnost slikanja odaje gubitak duhovne sadrine i podlo- nost gravitacionim silama materijalnog sveta. U Pizanelovom opusu vreme prevrata najpotresnije naja- vljuje freska Polazak Svetog ora, sa zida Castelvecchio, u Veroni. Ispod hrianske preobuke poiva opti, evroarijski mit koji uva niz domena iskustava, od istorijskog pamenja sudara kultura, pod stegovima nebeskih naela a protiv poklonika hton- skih i podzemnih boanstava, do borbe boaoskog elementa, unutar ljudske meavine, za ovladavanje i upravljanje ivotinjskim porivima i silama. Pizanelo prikaz mita postavlja u drutvenu okolinu svog doba, istiui tako njegovu savremenost. Ipak, adaja je jo uvek spoljna pretnja: grad sazdan gotskim nadahnuem i umeem poiva u miru i snu. U njemu odluno vlada red i zakon, kako svedoe veala s kojih se klate tela obeenih. Budni su samo oni kojima je to plaena ili moralna dunost: grupa stranih naja- mnika, uobiajenih za italijanske gradove Pizanelovog vremena te Sveti ore i Princeza, olienje druge i prve funkcije. Premda je spoljna pretnja nadprirodnih razmera, junaki par dranjem, pokretima i pogledima predoava nepokolebljivost

snopa vrlina. Pogled brine Princeze, to poiva na licu junaka i pogled Svetog ora, upuen daljini, ka neprijatelju - ili ka Svetom Antoniju, u prizoru Madona sa Svetim Antonijem i Svetim orem, jednako kao i zagledanost Svetog Eustahija u raspee, ukazano mu iz ela jelena, u slici Vizija svetog Eustahija - osvedoavaju apsolutnu suverenost uma i suvereno spokojstvo duha. Dranje Pizanelovih figura te nadasve njihovi pogledi savreno predstavljaju stav verodostojne rimske te evropske i evroarijske religioznosti, koji je Lukrecije u De rerum natura opisao odbacujui tue obiaje: "Religija se ne sastoji u stalnom okretanju ka sknvenom kamenu, niti upristupanju svim oltarima a ni u bacanju, niice prostrti, po zemlji, niti u dizanju ruku pred boravitima bogova, niti uplavljenju hramova krvlju rtvi, niti u gomilanju darova - ve u osmatranju svega sa spokojnim duhom. " U figurama s Rembrantovih slika oi su obino mrtve, pogledi isprazni. I to je pouzdani znak vladavine novca i lihve, znak gaenja unutranje vatre boanskog elementa. Rembrantov pendant moe biti jedino Nona straa, grupni portret civilne garde Amsterdama, koju graani plaaju da bi uvala red, mir i nadasve njihovu imovinu. Zatieno graanstvo je predstavljeno jednom bolesno pregojaznom i starmalom devojicom koja uz osmeh neke blesavosti prelazi s kraja na kraj ulice, nosei mrtvu kokoku zadenutu za pojas. Premda je tu pretnja formalno svedena na razmere obinog kriminala, prizor odaje vanrednu uznemirenost upravo onih koji bi trebali druge da umiruju. Zapovednik, sre- dina figura, dok koraa i objanjava neto ustro (treba najbliem ali izgleda kao da glasno govori sam sebi), gleda, irom otvo- renih oiju, u neku prazninu. Za razliku od vanredne irine vidika u Pizanelovom prizoru, saobrazno magnitudo an/m/junaka i Prin- ceze Rembrantov prizor odie oseanjem klaustrofobine sku- enosti, na ivici panike. Na sve stvari i pojave pao je teak mrak - povean oksidacijom aljkavo priprernljenih boja - istican nekim sablasnim, iskoenim osvetljenjima. Tu opasnost kao da vreba sa svih strana. Taj utisak pojaava doboar, koji treba da hrabri graanstvo i strai lupee. Tu je svaka figura potpuno usamljena, kao da je slikar hteo prikazati svoju slutnju ivota usamljene gomile u metropolama budunosti. Neke sprege su sasvim izvetaene i mehanike, poput one pomenute izmeu zapovednika i njegovog pomonika: svako tu koraa, poput medijuma, zatvoren u sop- stvenom svetu.

Jedinstvo naroda i elite

Ideologija trodelnosti iziskuje - kao conditio sine qua non - organske sprege uzajamnosti svakog stalea sa ostalim. Naelno, u normalnim stanjima zajednice ili drave, struje uticaja izviru s vrhova i proimaju sva tela i sve stalee. U vanrednim stanjima, kako svedoi srpska narodna poezija, tamo gde nema dovoljno ili valjanih ljudi za vrenje prve i druge funkcije, predstavnici tree funkcije preuzimaju dunosti i odgovornosti te poslove nedostajuih. Re je sprezi koja objedinjuje polove zajednice te doista vodi - kako opaa De Tokvil - od kralja do ratara, ali i od svetaca i mudraca do najumilnijih ljudi. Primerice, po tradi- ciji Arija u Indiji, ak i samniasi\ ljudi koji se na pragu starosti, nakon izvrenja svih obaveza spram porodice i zajednice, odmeu u umsku osamu radi posveivanja metafizikom postvarenju sopstva - ne prestaju da deluju za dobrobit zajednice, makar

kao uitelji ili savetnici. Savetodavna uloga obuhvata sve pa i najprofanije poslove, kako svedoi evropsko iskustvo Don Huan Donoso Kortesa, markiza od Valdegamas: "Da Ijudska vrsta oije naviknuta da stvari vidi naopako - ona bi za savetnike birala, medu ljudima, teologe, medu teolo- zima mistike, meu misticima one koji vode najpovueniji ivot spram sveta iposlova. Meu osobama kojepoznajem, a poznajem ih mnogo, jedine u kojima sam prepoznao nepokolebljivo i dobro oseanje za stvan, istinsku mudrost, udesnu sposobnost da izna- laze praktina i mudra reenja najteih problema te da otkriju uvek izlaz iz najteih poslova - to su one koje ive duhovniki i povueno. "(Donoso Cortes, 1946) Tamo gde organske sprege izmeu funkcija izostaju pos- toje svi uslovi za odroavanje svakog stalea ne samo od celine ve i od sopstvene biti. Francuski suvereni su se ne samo "skoro redovno okruivali burujima"- kako je uoio Genon - ve i lihvarima, postajui tako taoci rastuih dugova i medijumi tude volje ili zlovolje, to ih je preesto gonila u bratoubilake ratove zarad novih i dubljih zaduivanja. Veliki doprinos pruila je i podatna pravnika misao tog vremena: nastojei da vladavinu kralja odredi potpuno nezavisnom od viih naela - ona je monar- hiju de facto liila sakralne prirode; nastojei da kralja uini jed- nako nezavisnim spram niih sudova - ona je unitila obiajno pravo, ukinula tradicionalne slobode ratarskog dela treeg stalea te obespravila njegove feudalne zatitnike. Tako je otvoren put apsolutizmu i buroaskoj revoluciji koja je preuzela i viestruko ojaala centralistike strukture, preuzete od drave Ancien regime. Ciklus buroaskih revolucija je poeo na Britanskim ostr- vima zahvaljujui slabljenjima i izopaenjima plemstva. U Sto- godinjem ratu koji je englesko plemstvo vodilo protiv Flandrije i Gaskonjana za raun trgovaca vunom i nadasve lihvara - pot- rebnih za finansiranje preskupog odranja stajae vojske na kon- tinentu i vanrednog razvoja tehnike te sredstava opsade gradova ono je skoro potpuno iscrplo svoje bioloke snage i materijalna sredstva. Ono to je preivelo rat bilo je podivljalo do te mere senilnog varvarstva da je izgubilo svaku mo vrenja tradicio- nalnih uloga u zajednici. Plemii su odlazili u rat nadahnuti poe- tikom vitetva a vraaii su se kao robovi lihvarskih ucena, okom- ljujui se na narod, sposobni samo za pljakaki i parazitski ivot, zapadajui u sve dublje zaduenosti i zavisnosti, to su iziskivale nove, raedusobne ratove, poput onog izmeu crvene i cme rue. Engleska je bila prva zemlja u kojoj su ukinuta sva bitna ogranienja spram lihve. I prva u kojoj su plemike titule nuene na prodaju i kupovane. Primerice, nakon smrti Henriha VIII ulogu regenstva preuzeo je Savet od esnaest lanova, medu kojima nije vie bilo nijednog verodostojnog plemia jer njihove titule nisu bile zasluene na bojnom polju ve kupljene novcem ili uslugama. Dodeljivanje titule lorda gusarima poput Drejka ili lihvarima, poput Rotilda - koji je najvee bogatstvo stekao vele- prevarom i na tuoj nesrei - savreno odraava poreokret vred- nosnog poretka koji je u osnovi svakog istinskog postvarenja ideologije trodelnosti. Patoloka pojava nedostojnog ili lanog "plemstva", snabdevenog titulama kupovanim u novcu ili uslugama na javnira ili okultnim pijacama, brzo se proirila te na nju uka- zuje ve De Mestr kao na jedan od kobnih uzroka Francuske revolucije:

"Lano plemstvo je bilo jedna od najveih nevolja Fran- cuske: druga, manje sjajna kraljevstva umorna su i obeaena njima, u oekivanju drugih nesrea... Uloga koju je nekoliko plemia odigralo u Francuskoj revoluciji hiljada je puta, neu da kaem uasnija, ve u da kaem strahotnija od svega to smo videli tokom revolucije. "(De Maistre, 2001) U dugom nizu beaa koje je poinilo pseudoplemstvo podlog Albiona posebno se istie uskraivanje azila ruskom caru Nikolaju II te carskoj porodici, tako preputenih krvolonoj mrnji neprijatelja ruskog naroda i hrianskog carstva. Valja istai da je taj zloin bio omoguen dugim procesom raspadanja ne samo meusobnih sprega ve i unutranjih struktura funkcija trodelne zajednice. Zadovoljavajui se samo retorikom formulom ideo- logije trodelnost - "pravoslavlje, samodravlje i narodnost" - i odgovarajuim pljescima dvorske svite, car je postajao sve osam- ljeniji a carstvo sve urgoenije. U presudnom vremenu pokazalo se da su cara i carstvo zapravo izdali skoro svi: od rodaka iz palate Bakingam, do raskog plemstva, politike i vojne elite te odgovarajue inteligencije, skoro potpuno predate zapadnjakim uticajima. U salonima carstva, s neuvenim kompleksom pro- vincijske inferioraosti ili zadocnelosti, ruska elita se revnosno podavala bolestima Zapada, od slobodnog zidarstva, okultizma i teozofije do socijalizma, anarhizma i nihilizma. Prema svedoenju Nikolaja Berajeva, "za inteligenciju je karakteristino odsustvo tla - odvajanje od tradicije - raskidsa svim tradicijama stalekog naina ivota a to jeneto tojekarakteristinorusko.... Sobzirom na uslove ruskog politikog sistema, inteligencija se nala po strani od svakog realnog drutvenog delanja i to je uve/iko pogo- dovalo da se kod nje razvije sklonost ka matanju promenama drutva. U samodravnoj i feudalnoj Rusiji raale su se najradi- kalnije socijalistike i anarhistike ideje. "(Berajev, 1989) Cara je najodlunije branio - i zato je ubijen od strane neprijatelja carske Rusije - jedan jurodivi ovek iz naroda, Ras- puin. I tu se osvedoava ona organska sprega to je u verodostojnoj aristokratskoj Evropi povezivala kralja i ratara. Po svemu sudei, neprijatelji carske Rusije koja je bila na najboljem putu da postane najmonija svetska sila - demonizijui i kriminalizujui Raspuina ciljali su da ne samo lie cara ak i tako patetino slabe te usamljene odbrane ve i da demonizuju te kriminalizuju ruski narod i njegovu tradiciju, da simbolino zatome njegovu vanrednu vitalnost. Kako opaa Platonov, nakon podrobnih pro- uavanja svih raspoloivih svedoanstava, negativni "mit Ras- puinu potrebno je razmotriti kao posebno stvorenu prepreku (.'mada ne ijedinu) na putu poimanja naih duhovnih, politikih i nacionalnih vrednosti. I on je stvoren upravo da bi zatro putpovratka ka tim vrednostima, da bi osvmuvi se na mitologiziranog Raspuina Ijudi u uasu ustuknuli od svoje prolosti, trudei se da je zaborave i da joj se ne vrate. "(Platonov, 1996) Kada itamo poruke koje je Raspuin slao caru stiemo utisak da je taj neuki sin naroda umeo bolje videti stanje ljudskog nego elite prve i druge funkcije. U poslednjoj telegramskoj poruci od 23. novembra 1916. godine Raspuin poduava cara: "Svi smo mi ljudi i svi se na ljude moramo obazirati. Planovi Ijudski nisu lestvica, lestvica planova ljudskih je onda kada oni rasuduju sa vrstinom i kad im na licu plamti istina, i mi se moramo povinovati s potovanjem, a kada im na licu gori razdor i zloba u srcu, to lii na kulu Va vilonsku'!

Istiui naelo "svoje svojima a tudina na stranu"- Ras- puin okonava poruku reima ohrabrenja cara: "Neemo se bojati zla, dobrobite biti naa." U trezorima evropske memorije, uz niz povesnih osvedo- enja pogubnih posledioca raskida uzajamnosti izmedu tri fun- kcije poiva i jedna mitska kristalizacija, pretoena u epsku pesmu srpskog naroda enidba Duanova, (Karadi, 11,29). U toj pesmi, koja inae obiluje simbolizmima broja tri, trojstvima i trostruko- stima, guslar peva putu herojske inicijacije, prevladavanju vanrednih prepreka kakve je "latinski kralj Mijailo "podlo ispreio svadbenoj povorci "srpskog cara Stjepana", koji se, shodno zva- ninom obeanju i dogovoru, uputio meu Latine "stare varalice" - da uzme i oeni ki njihovog suverena. Prethodno, izaslanika "srpskog cara Stjepana" taj Mijailo je otpratio s porukom da mladoenja "ne vodi svoja dva sestria,/ Dva sestria, dva Voinovia; Vukaina i s njima Petraina; / Upiu su teke pijanice/ u kavzi Ijute kavgadije; /Opie se zametnue kavgu, / Pak je teko devap dati kavzi/Unaem bijelu Leanu. " Opazivi sa svojih utvrda kako prolazi i odlazi svadbena povorka, plemeniti Voinovii uoavaju i veliku opasnost: "to l' se ujak na nas rasrdio, / Te nas ne e zvati u svatove? / Neko nas je njemu opadnuo, / S njega iva ivo meso otpadalo! / Car otide u zamlju Latinsku, / junaka sa sobom ne ima / Ni jednoga od roda svojega, /Koji bi mu bio u nevolji, / Ako bi mu bilo za nevolju; / Latini su stare varalice, / Ujaka e naeg pogubiti/a nezvaniiine smijemo." Kao i u ciklusu pesama srpskom heroju revolucionarnog tradicionalizma iz vremena vievekovne islamske okupacije, dakle Marku Karljeviu - i ovde se odraava olovno vreme na pleima naroda, lienog plemstva te stoga bitni savet Vojnoviima potie od majke, dakle iz poslednjeg, preostalog izvora mudrosti to se nalazi u domenu tree funkcije. Majka ih savetuje da u tajnu pomo srpskom caru poalju svog brata Miloa Vojnovia, njenog treeg i najmlaeg sina: "Vi imate brata u planini / Kod ovaca, Milo- obanina, / Najmladi je, a najbolji junak, / za njega care i ne znade." Prikljuivi se svadbenoj povorci pod obanskom ubarom koja mu je skrivala lik i pod obanskom kabanicom koja mu je pokrivala sveanu odeu od svile i zlata, Milo Vojnovi se jedini medu plemenitakim svatovima odazvao svim pozivima cara za junakom spremnim da umesto njega odgovori na izazove Latina, na latinska uslovljavanja ruke keri kralja Mijaila. Sledi niz ispita svestranosti junaka, od dvoboja sa kraljevim zatoenikom, preko preskoka konjeva s plamteim maevima i moi pameti da otkrije koja je kraljeva ki meu tri lepotice do konane pobede, do borbe s "Balakom, troglavim vojvodom ". U srpskom epu kristalizovano je iskustvo i saznanje da se metafizika snaga plemstva odrava samo tamo gde je ono ostalo verno narodu, tamo gde ivi s narodom, vrei svoje du- nosti i odgovornosti.

Masonski surogat trodelne zajednice

Odrodavanje plemstva od svoje biti i uloge je jedan od bitnih uzroka dekadencije te zatomljavanja tradicije i ustanova ideologije trodelnosti. Stoga i najsnanije polemike protiv monarhijskog apsolutizma ili klerikalizma nisu poivale na pozitivnim naelima ideologije trodelnosti ve su prizivale u pomo svetove uobraene egzotike, utopija ili "drevnih sloboda " kako je to pri- merice inio grof Anri de Bulanvilie - nepravedno zaboravljeni pretea i uitelj Rusoa i Voltera te francuske masonerije - koji je veliao araboislamsko drutveno uredenje spram evropskog, monarhoapsolutistikog i klerikalnog (Vic de Mahomet) te franaku aristokratiju spram vladajue francuske dinastije. Dodue, De Bulanvilie je protiv meta svojih polemika pokrenuo i rehabilita- ciju Staleke skuptine (Lettres sur le anciens Parlements de France que l'on nomme Etats Generaux) ali previajui trojnu sutinu, zasenjen njenim franakim poreklom te prirodom u znaku drevnih sloboda i jednakosti, gde je izborni a ne nasledni kralj samo primus interpares. Tako spreavana monarhijskim apsolutizmom i intelek- tualnom rastrojenou plemstva ideologija trodelnosti se postva- rila u jednom patrljastom i patoloki izopaeenora obliku, po svojoj prirodi slinom zloudnom tumoru, koji je bio glavna laboratorija onih ideja i pokreta to su izveli buroaske revolucije protiv apso- lutistikih monarhija i ostataka imperija te duhovne vlasti. U pitanju je organizacija slobodnih zidara, koja je imala znaajne pa i bitne udele u nizu presudnih pojava na scenama evropske novije istorije, od Francuske revolucije (Jacob, 1991) do izazivanja Prvog svetskog rata te stvaranja Jugoslavije i nove deobe Evrope (Mui, 2001). Neopodno je odmah istai da ovde nije re nekakvom verodostojnom nasleu srednjovekovnih udruenja graditelja kate- drala ve modernoj, spekulativnojmasoneriji, koja je svoj naziv preuzela od stare, operativne, u ije se sekularizmom te bespo- slicom odavno opustele londonske loe ugnezdila, poput raka u tuu koljku. Prvi sastav masonerije bio je upravo u znaku pro- nadene sprege tri funkcije koje su u loama predstavljali prote- stantski kler, plemstvo i bogatiji sloj treeg stalea. Sudei prema nalazima jedinstveno dalekosenih istraivanja Bernara Feja, prvi pokreta stvaranja spekulativne masonerijc na Britanskim ostrvima bila je ogromna potreba nekih protestantskih svetenika da se izazovima rastue moralne anarhije te bezveija engleskog urbanog drutva odgovori ukazivanjem na postojanje Boga posredstvom pozitivistikih i empirijskih dokaza, videnih osobito u Njutnovoj teoriji gravitacije. Jedan od osnovnih pokretaa, koga Fej prepo- znaje u pastoru Dezaglijeu, objanjavao je taj pristup ovim reima, na stranicama uvoda u svoja predavanjima eksperimentalnoj filozofiji{A Course ofExperimental Philosophy): "Sva saznanja koja imamo prirodi poivaju na injeni- cama, jer bez opaanja i iskustva naa prirodna filozofija ne bi bila ita drugo do jedna nauka pukih rei i nerazumljvog nareja. " (Fay, 1945) S obzirom da za takve propovedi hramovi nisu bili podobni a i da bi se one otisnule te utisnule duboko u profano drutvo - propovednici su potraili i nali najpogodnije, odnosno najslobodnije i najjeftinije prostore u seditima preostalih udruenja retkih graditelja katedrala, koji su tu uglavnom dokoliarili, zaludno oekujui narudbe od drutva obuzetog bezverjem. Bila je to "formula koja jepriliila obrazovanim, visoke intelektualne razine, privlaene heterodoksnim misticizmom, kao i kleru,

zabnnutom da sauva tradicionalni moral, drutvene kadrove Crkve i sutinski deo hriankih dogmi te plerniima, eljnim novina, malo oset- Ijivim prema ideji boanskog, malo sklonim mistici, potovanju liturgije i molitvi ali tatim, oholim i ednim uzbudenja... Visoko graanstvo sledilo je plemstvo, ali oprezno i suzdrano; malo, intelektualno, umetniko, trgovako gradanstvo, koje je ivot u luksuzu i atmosferi velegrada ve uinio grozniavim, bacilo se u masoneriju glavake i slepo, prepunivi loe. Bilo je marljivo, oduevljeno i indiskretno. Za njih je bilo prelepo to uestvuju na skupovima u loama gde su svi bili jednaki, gde su svi bili braa, gde su svi nosili sablju, gde su se svi nazivali 'vitezovima To sublimno deonitvo s najdubljim misterijama bilo je istovre- meno veoma prijatno deonitvo s visokim klasama. "(Fay,1945). Ipak, takvo deonitvo predstavnika tri funkcije ili stalea nije urodilo one plodove koje ustanove ideologije trodelnosti obino pruaju, premda je spram spoljnog sveta doboroinstvo bilo i ostalo zvanino osnovni cilj masonskog udruivanja. Po svemu sudei re je kobnoj posledici izvetaene, mehanike prirode takvog deonitva i (samo)obmanjivake prirode sadraja masonske pseudodoktrine, mitova i legendi te "najdubljih miste- rija". Dovoljan je samo jedan letimian pogled kroz ikonoloke optike na scenografiju masonskih loa - krcatih simbolima pokra- danim besavesno i beslovesno iz najrazliitijih izvora, silom pomodnog egzotizma i kvaziezoterizma - pa da se uoi injenica kako masonerija ne potie iz drevnog Egipta pa ni preivelih te osvetoljubljem nadojenih ostataka templarskog reda ve iz levan- tofilskog pseudospiritualizma, roenog u Firenci tatih meetara i jalovih manirista, dakle u XVI stoleu. To kienje tuim peijem obino je praeno previanjima pa i potpuno naopakim preina- enjima verodostojnih znaenja pokradenih simbola, deviza i rituala te se slobodno moe rei da s masonerijom poinje istorija one vrste neukusa, zvanog kitsch, koju nije poznavala nijedna pret- hodna epoha, ni kultura.
Takoe je krajnje neukusna te odvratna i masonska imi- tacija vitekih redova, liena svakog smisla, osim obmanjivakog. U pitanju je majmunisanje inicijatskih i hijerarhijskih puteva metafizikog preobraaja ljudskog elementa, koji u stvarnosti iziskuju herojska ogledanja i borbena suoavanja sa smrtnim pret- njama. Na istinski viteki put preloma egzistencije i metafizikog preobraaja ovek raoe stupiti samo s orujem u rukama i sa zaslugaraa steenim kroz vetrove rata, vatre borbi te na najstu- denijim ispitima srca. Farsinu prirodu takvog, malograanskog majmunisanja vitekih redova osvedoava i injenica brzog umno- avanja preaga na lestvici masonske pseudohijerarhije: od poetne dve, svojstvene istinskoj, dakle operativnoj masoneriji, to su razlikovale uenike i drugove - kojima su spekulativni siobodni zidari odmah dodali treu, za predsednika loe, proizvednog u majstora (Newton, 1916) - sve do ak trideset tri stupnja, izmi- ljanih i nazivanih proizvoljnou petparke matovitovitosti modernog oveka. Na ovom mestu izlaganja neophodno je otvoriti jednu zagradu te ukazati da negativne procene sadraja i uinaka maso- nerije nisu bez ostataka, gde poivaju i vanredno znaajni poduhvati te dela, ponajvie u domenu otkria basnoslovnih vrednosti i vrlina u trezorima naslea evropskih nacija. Mnogi od istraivaa kojima dugujemo i intuicije evroarijskog zajednitva, tokom XIX stolea, pripadali su masoneriji i uestvovali u pokretima nacio- nalnog osveenja te

preporoda. Svako potpunije sagledavanje povesti masonerije mora takode imati u vidu i ogromne razlike izmeu esto dobrih namera i poraznih ishoda. U masonskim loama izvesno je bilo i onih koji su se tu obreli zavedeni ili silom sopstvene naivnosti, poput kneza Pjera Bezuhova, junaka Tolstojevog romana Rat i mir. Dobar primer reenog prua i grof Zozef de Mestr u odgovoru od 18. juna 1782. godine na poziv vojvode od Brunsvika da se pridrui masonskom skupu u Vilhelmsbadu (Memeoire au duc de Brunswick). De Mestr ne samo da tu odluno odbacuje sve mistifakcije o poreklu masone- rije ve istie svoje uverenje (odnosno elju) u hriansku prirodu njene inicijacije. De Mestr ocrtava svoj ideal organizacije koji je zapravo jedan oblik ideologije trodelnosti. Po De Mestru masonska organizacija treba da bude trodeleno ustrojena: braa na prvom stupnju treba da se posveuju dobroinstvu te izuavanju morala i politike; na drugom stupnju uspostavljanju hrianskog ekume- nizma i uticanju na vlade a na treem vrhovnim otkrovenjima i dogmama ezoterijskog domena hrianske doktrine. Moda je izlino isticati da je De Mestr morao napustiti masoneriju. Zatvorivi zagradu moemo istai da su prvi gubitnici spekulativne masonerije bili upravo pripadnici prvog i drugog stalea. Pripadnici klera, tragajui za empirijskim i pozitivistiki valjanim dokazima postojanja hrianskog Boga - koji su trebali biti zakonomemo nepobitni poput onih to ih itu metode moderne, eksperimentalne, dakle samo svetu kvantiteta posveene te podvrgnute nauke - konano su izgubili sve pa i vehi u Boga, koga im je zamenila jedna frankentajnski sklepana, deistika i antropomorfna nakaza, pola ovek-pola jarac, to u viziji raspopa Elifljasa Levija otelotvorava Velikog Arhitektu (masonskog) Univerzuma. Aristokratija se brzo izgubila u gomili predstavnika treeg stalea, gde su vladala i gde vladaju naela plutokratije a svi zajedno su postali svesni i voljni ili nesvesni te medijumski izvrioci nihilistikih strategija okultnih ili otvorenih snaga subver- zije, to su ciljale da posredstvom masonerije, kao pukog sredstva, podrivaju i razaraju ostatke poredaka i ustanova, vrlina i vrednosti monarhijske i imperijalne, hrianske i plemenitake Evrope. Masonerija je nadasve potpuno izneverila sutinski smisao tro- delne strukture tradicionalne evropske zajednice koju je svojim sastavom oponaala: umesto da slui celini zajednice - ona je svuda i uvek bila te ostala otudeno telo, kao samozvana elita koja se spram drutva odnosila i odnosi parazitski. Pripadnicima treeg stalea masonerije je uglavnom sluila i slui kao preica za postvarenje niza sebinih potreba, od linog napredovanja i vrenja uticaja, preko sklapanja poslova te nagodbi do zarada mimo moralom ili zakonom propisanih postupaka. Te koristi plaale su se i plaaju svesnim ili nesvesnim sluenjem u neobjavljenom ratu protiv Evrope, na strani njenih neprijatelja, s one strane kanala Laman i Atlantskog okeana. Izostanak bilo kakve pozitivne osnove tog neprijateljstva odaje njegovu medijumsku prirodu, u slubi silama nihilizma. Izjava iskustva masonerije kakvo je stekao Fridrih Veliki, kralj Pruske, mnogo je dublja nego to je miljena jer osvetljava ideal nihilizma: "Masonerijejejedno veliko Nita!"

etvrti stale
Ruenjem poslednjih ustanova i obiaja ideologije trodel- nosti otvoren je veliki ambis za degradaciju rada i svodenje slo- enih odnosa sveta proizvodnje u prosti dualizam vlasnika sredstva za proizvodnju i najamnika, eksploatatora i eksploatisanih, profita i preivljavanja. Osmatrajui prevashodno englesku priv- redu i drutvo, Marks je mogao s pravom da opazi u Komunistikom manifestu: "Ceio se drutvo sve vie i vie cepa na dva veiika neprijateijska tabora, na dve velike klase koje stoje neposredno jednaprema drugoj: buroazija iproletarijat. "(Marx/Engels, 1945). Svet na koji Marks projektuje svoje neobuzdane mrnje spram evropske i hrianske tradicije je odreden ideologijom trodelnosti. Taj svet Marks vidi u istorijskoj perspektivi. On s neskrivenim zadovoljstvom opaa da su buroaske revolucije odbacile na "smetlite istorije"ne samo prvi i drugi stale ve i sve odgovarajue vrline i vrednosti. Po Marksu, te vrline i vred- nosti su samo "reiigiozne ipolitike iluzije", proizvoene za pot- rebe "prikrivanja espioatacije." Zato on hvali i slavi nihilistiki poduhvat buroazije koji skida s oveka sve "iiuzije i otkriva ga kakvim jeste, dakle kao sebinu, ekonomsku ivotinju: "Buroazija je u istoriji odigraia snanu revolucionarnu ulogu. Gde god je doia na vlast, buroazija je razorila sve feu- daine, patrijarhalne, idiline odnose. Ona je nemiiosrdno pocepaia aroiiko izukrtane feudalne veze koje su oveka vezivale za njegovogprirodnopretpostavljenog, inije ostaviia izmedu oveka i oveka nikakvu drugu vezu osim golog interesa, osim bezose- ajnog 'plaanja ugotovu'. Onajeuledenoj vodisebinograuna utopila tihu jezu pobonog sanjarenja, viteko oduevijenje, malo- graansku setu. Ona je lino dostojanstvo rastvorila u prometnoj vrednosti i na mesto bezbrojnih, poveljama priznatih i izvojevanih sloboda stavila jednu besavesnu slobodu trgovine... Buroazija je sa svih dotadanjih dostojanstvenih profesija, na koje se gledalo sa strahopotovanjem, skinula svetiteljski oreol. Ona je lekara, pravnika, svetenika, pesnika i naunika pretvo- rila u svoje plaene najamne radnike. Buroazija je sa porodinog odnosa zderala dirljivi senti- mentalni veo i svela ga na isto novani odnos... Sve to je sta- leko i ustajalo isparava, sve to je sveto skmavi se, i Ijudi najzad bivaju prisiljeni da na svojpoloaj, na svoje medusobne odnose pogledaju trezvenim oima." Premda y Marksovim oima buroazija ima vanredne zasluge za unitenje evropskih i hrianskih vriina i vrednosti te za svoenja ljudskih odnosa pa i oveka u kostreti materijalnih interesa - ona je osuena da svoju vlast i viasnitva prepusti etvrtom staleu, proletarijatu, jer je njen nihilizam nedovoljno uinkovit. U oima Marksove mrnje prema svemu evropskom i hrianskom - osvedoenoj ve mladalakim, satanistikim pesmama - proletarijat ima dvostruku prednost spram buroazije. Prva: njegov nihilizam je potencijalno odluniji i uinkovitiji. Druga prednost: za razliku od buroazije, u kojoj i posredstvom koje preivljavaju nekakvi ostaci ili makar simulakri starog drutva, odnosno starih "iluzija" - proletarijat prua sobom te svojom moralnom opustoenou uzomi i ohrabrujui primer koliko daleko moe dosegnuti proces nihilizma:

"ivotni uslovi starog drutva ve su uniteni u ivotnim uslovima proletarijata. Proletarijat nema svojine; njegov odnos prema eni i deci nema vie nita zajedniko s buroaskim poro- dinim odnosom; modemi industrijski rad, moderno robovanje kapitalu... oduzelomujesvakinacionalnikarakter. Zakoni, moral, religija za njega su samo buroaske predrasude iza kojih se kriju buroaski interesi." Kako je bilo mogue da niz decenija, nesagledive mase obrazovanih i dobronamemih ljudi itaju navedene redove Komu- nistikog manifesta i ne shvataju da je u pitanju neskriveni iskaz mrnje prema svemu ljudskom to pripada uspravnici ivota? Zapitanost o razlozima zbog kojih su se pokolenja masovno oda- zivala sirenama marksistikog nihilizma - po cenu intelektualnog, moralnog pa i fizikog samoubistva - zasluuje posebna i veoma iscrpna istraivanja. Ovde se moramo zadovoljiti hipotezom da je najdublji razlog, odnosno pokreta pristajanja masa uz komunistiki pokret poivao upravo u osporenoj a ipak imanentnoj ideologiji trodelnosti, u njenoj vrednosnoj hijerarhiji koja besa- vesne posednike materijalnog bogatstva - Marks bi rekao " vlasnike sredstava zaproizvodnju i eksploatatore"- postavlja na dno treeg stalea. Buroaske revolucije, omoguene vekovnim slab- ljenjem prvt? i druge fiinkcije, izvrile su, na sceni drutvene stvarnosti, potpuni preokret vrednosnog sistema svojstvenog ideolo- giji trodelnosti ali je on ostao nesavladan i uspravan u srcima ljudi. To je izazvalo snano protivureje izmeu ljudske spoljanosti i unutranjosti. Zato je komunistiki poziv na revoluciju bio iroko a pogreno shvaen kao poduhvat usmeren usposta- vljanju prirodnog poretka vrednosti, odnosno drutvene pravde, dakle usmeren obnovi a ne unitenju ljudskosti. Takva, potpuno razliita shvatanja ciljeva komunizma poprimila su, konano, razmere borbenog dualizma unutar revo- lucionarnog pokreta, oitovanog ve sukobom Staljina sa skoro celokupnom "vrhukom partije, poevi od Lenjina i Trockog. Staljin, raspolaui snanom podrkom ruske "baze" stremio je ka obnovi razorene drave i ruske sile. Lenjin, Trocki i ostali iz " vrhuke' zalagali su se za potpuno zatomljenje ruske drave i genocidno istrebljenje prvog i drugog stalea te gornjeg sloja treeg stalea ruskog naroda, nadasve ratara. Genadij Zjuganov, osmatrajui povest komunistikog pokreta u SSSR - od Okto- barske revolucije do perestrojke i sloma - opaa kako nju kara- kterie dualizam "heroizma i izdaje, rtvi i delata, veiiine i niskosti, patriotizma i rusofobije... Prvi su se trudiii da obnove unitene i paraiisane infrastrukture, da uspostave snabdevanje namimicama, da modemizuju ekonomiju, da grade nove fabrike, da preporode oruane snage. Drugi su potpisivaii svirepe ukaze 0 potpunoj tiekozakizaciji', vriii Iikvidacije hiljada taoca, hvalili 'streljanje kao metod vaspitanja' , organizovali koncentracione logore, hladnokrvno zatomljavali milione Ijudi i dizali u vazduh svetilita nacije. Unutranja borba ove dve grupe u partiji ponekad je jenjavala, ponekadse razbuktavala s obnovljenom snagom, ali nikad se nije prekinula, nijednog trenutka, trajui duginiz decenija ipredstavijajui, u izvesnom smislu, potku sovjetskogperioda u istoriji Rusije, koja je na odluan i dramatian nain uslovila dogadajeposlednjih godina. "(Zjuganov, 1999)

Novi svetski haos

Ideologija trodelnosti ne upuuje obavezno ka potpunom 1 vernom postvarenju sopstvene strukture, niti stvara odgovara- jue klase. Ona se iskazuje iz dubine samobitnosti evropskog oveka, kao idealni, nadistorijski te veni uzor politikog ustroj- stva, ak najpotpunije tamo gde je izvren preokret odgovarajue hijerarhije, kako nam pre svih svedoi Platonova doktrina. U povesti evropskog oveka ta ideologija je osvedoena kao ima- nentni, idealni model koji mu omoguava da poredbeno sagleda stvarno stanje zajednice ili drutva, odnosno razmere otudenja od normi skladnog odnosa izmeu funkcija. Poune primere korienja ideologije trodelnosti za sagle- davanje stanja u Evropi nakon buroaskih revolucija - izvrenih pod zastavama ideologije jednakosti - pruaju ruski mislioci, u prvom redu slavenofili. Primerice, Fjodor Mihailovi Dostojevski, vrativi se iz Pariza objavio je, 1863. godine, na stranicama aso- pisa Vremja, svoj utisak o stanju francuske nacije, svedene na uzomog pripadnika treeg stalea, izvesnog ili imaginamog aka Bonoma, samozadovoljnog sopstvenom nitavnou i amoralnou. Razoarani Rus, opaajui nestanak vitekog i religijskog tipa oveka meu Francuzima zakljuuje da ih je zatomilo pograda- njenje. Taj uvid potvruje i produbljuje Konstantin Leontijev u ogledu o prosenom Evropljaninu kao idealu i orudu opteg razaranja. Tu je ideologija trodelnosti podrazumevajua, pozitivna osnova kritike procesa stalekih meanja i uproavanja, odnosno potiranja svih kvalitativnih osobenosti oveanstva, od rasnih i nacionalnih do stalekih. Taj proces potire svojstva u pravcu protivprirodne jednoobraznosti, odnosno svodenja svih u kostreti modela treeg stalea. Imajuu u vidu i tehnoloki razvoj koji prati taj proces, Leontjev je predoio katastrofalne ishode, koji prete na samo prirodi ve i ljudskom drutvu to treba da bude sloen i zaokrugljen organizam, poput tela koja je priroda obli- kovala... Maine, para,elektricitet i tako dalje, kao prvo, jaaju i ubrzavaju to meanje... Njihovo dalje irenje neminovno e dovesti do nasilnih i krvavih preokreta; verovatno ak do nepre- dvidivih fizikih katastrofa; drugo, svi ovi izumi su korisni samo onojklasiprosenih ljudikoji su ujedno iglavno orude meanja injegovipredstavnici, injegovproizvod. "(Leontjev, 2002) Svet u kome ivimo, na poetku XXI veka, obeleen je globalnim nihilistikim procesima koje su oslobodile buroaske revolucije te uzurpacije vlasti od strane neproizvodnih i parazitskih delova treeg stalea. Ti procesi su razvalili poslednje ostatake i ustanove ideologija trodelnosti te odgovarajua verska, politika, etika i moralna ogranienja pohlepi ekonomske ivotinje u oveku. Valja istai da ovde nije samo re o velikim buroaskim revo- lucijama - kakva su engleska i francuska - ve i onim prethodeim, malim ili puzeim, tihim ili tajnim, to su stvorile komercijalne republike poput venecijanske ili enovljanske. U Veneciji prva rtve bilo je upravo samo plemstvo, kome je plutokratsko naelo i merilo valjanosti oveka odobravalo ili uskraivalo ak i pravo za stupanje u brak. To pravo bilo je uskraivano - i po cenu zatomljenja loze - ako je imetak bio nii od naloenih veliina. Kako istorijsko iskustvo svedoi, u buroaskim revolu- cijama ne preovladava osnovni ili celoviti duh tree funkcije ve inbenici njenih patolokih izrodavanja. Otuda je, pre ili kasnije, i

svet tree funkcije obavezna meta napada tako osloboenih, nihilistikih i parazitskih sila. Procesi zapoeti ideologijom libe- ralizma i prosvetiteljstva, judeoprotestantskom etikom rada i apologijama individualizma te sebinosti, buroaskim revolucijama i oslobaanjem proizvodnih, komercijalnih te finansijskih sila od stega i ogranienja politike, verske i moralne prirode - doveli su, nakon dva stolea, do trijumfa najcrnje ekonomije u povesti oveanstva koja ugroava osnovne bioloke i ekoloke uslove opstanka svih oblika ivota na planeti, poevi od ljudske vrste. Procesi koji su zapoeli na Britanskim ostrvima legaliza- cijom lihvarstva, izmetanjem ucenjenog plemstva u pljakae naroda, bestidnom kupoprodajom plemikih titula te otuenjem od Evrope - doveli su do potpunog preokreta klasinog poretka zajednice te su danas na vrhu svetske piramide samo uzorci najgoreg, zlikovakog i kriminogenog sloja ljudskog materijala. U studiji o novom svetskom ekonomskom haosu, ekonomista Zor Korm vri smotru galerije prvaka najcrnje ekonomije, na vrhu svetske piramide finansijske moi, od "prineva fmansija, koji su osvojiii vanredna bogatstva zahvaljujui berzanskimpokretima i fmansijskim big beng, omoguenim revoiucijom eiektronskih komunikacija... do iroke mree nacionainih i intemacionainih trgovaca drogom, orujem, jeftinom radnom snagom i svakom robom ili osobom to se kree krei nacionaine zakone. Re je o legiji novih rentijera XX veka ije bogatstvo ne poiva na ikakvojproizvodnoj osnovi ve upravo suprotno tome na rastro- javanju modemih ekonomskih mehanizama. "(Corm, 1993) Moda je ovde izlino isticati kako je liberalni kapitalizam osnovna ideoloka matrica i pokreta vievekovnog procesa koji je doveo do novog svetskog ekonomskog haosa. S druge strarne neophodno je istai kako je osnovna snaga to se suprotstavljala tom procesu - pod razliitim pa i meusobno suprotstavljenim oblicima i pokretima - poticala iz onog oseanja to se obino naziva dmtvenom pravdom a koje je zapravo poriv uroen ideologiji trodelnosti. Valja imati u vidu injenicu istorijskog iskustva da porivi, sklonosti ili nastrojenosti odreene forma mentis nisu mnogo probirljivi u stanjima oskudice ili potpune nematine: ako nemaju sopstveni, sapriroeni oblik ispoljavanja, oni pristaju uz najblie. Tako se moe objasniti i paradoks masovnih pristu- panja komunistikom pokretu ija je osnovna doktrina zapravo radikalni, nihilistiki izraz netrpeljivosti spram ideologije trodel- nosti. Razmah novog svetskog ekonomskog haosa izvesno obes- hrabruje nade u mogunost novog ustanovljenja i postvarenja ideo- logije trodelnosti. Tamo gde vladaju "zakoni trita " - zapravo otueni centri finansijske i politike moi te nadnacionalne kom-panije i korporacije - nema nikakvog mesta pod suncem ne samo za bilo kakve vie oblike Ijudskog zajednitva ve ni za uspravnog oveka. Ali upravo pod takvim uslovima ideologija trodelnosti moe da pokae svoju osnovnu prirodu, dakle da poslui kao vrednosna osnova otpora plutokratskim silama i kao putokaz priprema za vreme nakon sloma sveta obmana i samoobmana nakazne, trovake i lihvarske civilizacije Zapada.

IDEAL CELOVITOSTI
uveno uenje Karla mita o sutini pojma politikog - koju ini odgovarajui kriterijum razlikovanja prijatelja i nepri- jatelja (Smit, 1995) - poiva na mnogo dubljoj osnovi od one koju osvetljava katedra tog poslednjeg uvara ideala jus publicum Europaeum. Re je o zajednikom etimolokom korenu (*pt~) rei p(t)olis (grad) - iz koje, preko pridevskog izvoda, potie imenica politika - i rei p(t)olemos (rat). Ako nije izraz nekog nesvesnog nasluivanja budueg horizonta civilizacijskog sloma, ta sprega grada i rata moe uditi jer su u pitanju rei protoevro- arijskog porekla, dakle skovane u kulturi ija je odlika upravo visoko razvijena urbanost. Ta veza prilii evroarijskom svetu jer su se odgovarajui narodi pojavili na sceni istorije kao veliki ruitelji gradova, od Mikene i Troje do Mohanju Dero i Harabe. Otuda je gradoruitelj najee svojstvo po kome Homer prepo- znaje ahajske junake. Retki su evropski gradovi stvoreni silom ukrtanja trgo- vakih puteva. Ogromna veina evropskih gradova je sazdana na temeljima vojnih utvrda a najlepi, srednjovekovni, kristalisali su se oko zamkova, osvedoavajui ljudsku potrebu za viim za- titama. Cak je i Dubrovnik, izrazito trgovaki grad-republika te poslednji polis, koji nikada nije ratovao, opasan ogromnim, veko- vima gradenim bedemima i tvravama. U dobu raanja helenskog pojma politike, veza izmeu polisa i rata bila je skoro trajna pojava. Zato Platonovo zakljuno delo, posredstvom izlaganja Kleinija o zakonu Krita, sadri osudu "nerazboritosti onih mnogobrojnih Ijudi koji ne shvataju da rat neprekidno traje kako izmeu pojedinaca, tako i izmeu drava (polisa)... Jer ono to veina Ijudi naziva mirom, to je samo prazna re, dok se u stvari sve drave stalno nalaze u neobjavljenom ratu, i to sve protiv svih." (Zakoni, I, 625e-626a) Nije teko prepoznati u navedenom opaanju ne samo poetni attacco Hobsove vizije Levijatana ve i idealnu osnovu Smitovog uenja o osobenosti, odnosno samostalnosti te nezavisnosti pojma i kriterijuma politikog spram ostalih domena ljudskog miljenja i delanja: "Politifco, naime, ima svoje sopstvene kriterijume koji na osoben nain postaju delotvorni u odnosu na razliita, relativno samostalna podruja stvarnosti Ijudskog mi- Ijenja i delanja, posebno u odnosu na ono to je moralno, estetsko, ekonomsko. Politiko zbog toga mora leati u sopstvenim krajnjim razlikovanjima na koja se moe svesti svako delanje koje je u specifinom smislu politiko. Sledi stav koji izgleda kao ideal pojmovnog istunstva suprotstavljen mutljazima povesne stvarnosti: "Razlikovanjepri- jatelja i neprijatelja ima taj smisao da oznai krajnji stepen inten- ziteta vezivanja ili razdvajanja, asocijacije ili disocijacije; ono moe teorijski i praktino postojati a da istovremeno ne bi morala da se primene sva ona moralna, estetska, ekonomska i druga razlikovanja." Doista nema uvek "potrebe da politiki neprijatelj bude moralno zao, nema potrebe da on bude estetski ruan; on se ne mora javljati kao privredni konkurent...", ali povest svedoi bezbrojnim primerima da neprijateljstva ratnih razmera poivaju upravo na ekonomskim, moralnim pa ak i

estetskim razlozima. Po Smitu "druga razlikovanjd'' bivaju koriena samo "radi podrke" onog glavnog i bitnog, dakle politikog. Ipak, veliki uitelj nam ne osvetljava sadrinu kriterijuma politikog ve samo njegov konani zakljuak, uz letimino opaanje da je politiki prepoznati neprijatelj "drugost stranca (kojaj znai negaciju sopstvenog naina egzistencije, pa se zbog toga odbija ili savla- dava kako bi se sauvao vlastiti, bivstvovanju primereni nain ivota." Tragajui za sadrajem kriterijuma o kome je re valja se zapitati ta ini "nain egistencije" te "drugosti" ako ne sve ono to Smit odlae pod stavkom druga razlikovanja". Nain egzi- stencije, pored ostalih svojstava ine upravo etiki i moralni sveto- nazor, estetski ukus te ekonomska nastrojenost i namerenost. Prebacujui liberalnom stanovitu to je " dilemi izmeu duha i ekonomike... pokualo da neprijatelja, polazei od poslovne sfere, rastvori u konkurenta, a polazei od duhovne sfere, u protivnika u diskusiji" - mit je poinio slini spoznajni previd. Upravo je optikama liberalnog svetonazora svojstvena sklonost da stvarnost sloenih celina previdaju ili poriu videi umesto njih najradije gomile raspadnutih, nepovezanih i samostalnih par- adi. U kulturama evroarijskog oveka neposredno i posredno upravljanje poslovima politike zajednice idealno obuhvata sve bitne domene miljenja i delanja te i moral, estetiku i ekonomiju. Ta posvudanjost zadataka i odgovornosti politikog uma izvesno ne menja, niti slabi odgovarajui, sutinski kriterijum. Idealni politiki pogled o kome je ovde re obuhvata svojom brigom i trudom za ouvanje, uveanje i razvijanje vrlina i vrednosti sve bitne domene miljenja i delanja oveka i odgovarajue zajednice te iz takve ukupnosti, odnosno celovitosti a ne partikularnosti i postranjenosti - imajui u vidu cijeve i interes celine zajednice ili drave - prosuuje ko je prijatelj a ko neprijatelj. Politiki svetonazor ne deli istu razinu s moralnim, estetskim ili ekonom- skim ve ih sve nadvisuje jer ih sve obuhvata, s odgovarajuim kriterijumima. Posebnost politikog u odnosu na "druga razliko- vanja" poiva u injenici da ih ono naelno sve sadri u sebi. Tamo gde se politiko povlai - otvara se nebranjeni prostor slabosti u korist unutranjih i spoljnih neprijatelja.

Etika osovina politike

U svom izvorniku pojam politike ne samo da potie iz pojma grada-drave ve se s njim podudara: politika je nadasve odluivanje i delanje to proima sve ustanove i organe drave; U idealnom stanju osnovna formativna i informativna naela drave te i njene politike su nebeskog porekla, nosei posebne zadatke i odgovornosti u strukturi svemirskog Reda. Svest o metafizikim korenima drave i suverena odrala se, tokom niza milenija, sve do vremena buroaskih revolucija pa je ideal dravnog "oponaanja nepromenljivih defcreta Boga" rasprostranjen irom racionalistike misli te i u spisima an-ak Rusoa. U pitanju je hristijanizovani ili deizovani patrljak izvome misli evroarijskog oveka koji je sebe i svoju zajednicu video te odreivao u

poretku borbe za Red, posredstvom ponavljanja uzornih boanskih inova i dela. U pitanju je stvarnost koju najvernije ali i najsa- etije predoava svetlost katedre Pija Filipani-Ronkonija: "Ceo svet, od tanane vlati trave do sublimnog nebeskog svoda, od poslednjeg medu Ijudima do vrhovnog mei bogovima, zasnovan je na etikim snagama koje se odraavaju u nepro- menljivom poretku Prirode. Taj poredak, kojije na fizikoj razini dat postojeom, nepromenljivom saglasnou izmedu prirodnih zakona i odgovarajuih pojavnosti, na razini etinosti Ijudske svesti poiva takode na eljenoj i odravanoj sprezi izmedu date rei i dela njenog izvrenja: saglasnost i sprega u kojima poiva Istina. Dakle, za indijske i persijske Arije injenica odranja date rei, vernosti zakletvama i prijateljstvu imala je ogromni reli- gijski znaaj jer ih je - premda delujui na zemlji i u Ijudskim dogadanjima - inila duhovnim uesnicima u odranju kosmikog Reda. Od Reda do Suvereniteta malije korak i evo kako su Mitra i Varuna prizivani u sloenim ritualima krunisanja, pomenutom raja-suya, koji e kasnije sluiti za krunisanje univerzalnog suverena, cakra-vartin-a, 'Pokretaa toka'. U tom sveanom inu, kojije po mnogim aspektima povezan s 'osvajanjem glavnih strana sveta' (dig-vijaya; treba istai da dig znai i 'prostor') i rtvova- njem konja, kralj preuzima dve funkcije svojstvene paru Suverenih bogova, sveteniku vlast, projekciju rta (Redaj i vojnu te civilnu, ksatra (koja u pravnom domenu izgleda odgovara pojmovima fas i jus drevnih Rimljana), dok njegov presto, u tom sluaju prekriven koom tigra, biva poistoveen sa 'sreditem sveta' (razni umbelicus ili onphalos antikog sveta), odnosno s planinom Sumeru, stanitem bogova." (Filippani-Ronconi,1981) Sadrei najdrevnije znane zakone, propise te uputstva za dravniku politiku - upravo u perspektivi razlikovanja pri- jatelja i neprijatelja - Manarva-Dharma-Castra nam osvetljava figuru idealnog suverena koja je najjezgrovitije otelotvorenje idealne te posvudanje funkcije politikog odluivanja i delanja: "Kada je ovaj svet bio bez kralja, tada su svi Ijudi gonjeni strahom jurili u svim pravcima i jurcali bezglavo. Gospod je poslao kralja da zatiti sve to, uzimajui trajne elemente od Indre, Vetra, Sunca, Vatre, Varune, Meseca i gospodara bogatstava. I s obzirom da je kralj stvoren od delia te gospode bogova - on prevazilazi blistavom energijom sva iva bia te kao Sunce pri oi i srca i niko na zemlji nije u stanju da ga gleda. " (VII, 1-6) Navedeni period utvruje osnovu ulogu suverena, koja obuhvata sve ostale, kao to svemirski Red sadri u sebi sve svetove. Sa stanovita svetonazora evroarijskog oveka nezamislivo je postojanje nekog iole znaajnog domena ivota pojedinca i zajednice koji nije obuhvaen svetlou formativnih i informa- tivnih naela Reda posredovanih funkcijom suvereniteta. Nebesko poreklo misije kralja posredno ukazuje da je dravni poredak deli te odgovarajui odraz svemirskog Reda, to na drugom kraju evroarijskog sveta starogrki jezik uva oznaavajui s istom reju, kosmos, vasionu i pravno ustrojstvo drave. Sledi analitiko razlaganje sastava materijala od koga je sainjen idealni suveren. U pitanju su elementi boanskog porekla ija raznovrsnost opisuje toliko iroki krug svojstava da njime urediteljski i zatitniki obuhvata sve potrebe dravne zajednice. Kroz vedske himne Indra se osvedoava kao politiki bog par excellence: on je ne samo vrhovni bog ve i pomaga Arija u njihovim borbama protiv Asura. Indrin solarni element u sastavu suverena odgovara borbenim te ratnim dimenzijama

dravne politike. Za razliku od Indre koji vlada dnevnim periodom Varuna je bog nonog doba i svoda u ijim zvezdama vedski pesnik prepoznaje njegove oi, odnosno posvudanjost te neogranienost boanskih moi, poevi od onih demijurkih, kosmotvorakih, kada je "plemeniti bog smislio nesmislivo" (Rg-Veda, VII,86,7). Element preuzet od Varune - koji u kosmostvaranju odreuje etiko i substancijalno ustrojstvo svemira - odgovara etikim, pravnim te zakonodavnim i eko- nomskim domenima politikog odluivanja i delovanja. Pod svetlom evroarijske tradicije slobodni smo zakljuiti da su deontoloko ishodite, osovinska dimenzija i vrhunski ciljevim idealnog politikog svetonazora vroarijskog oveka etike pri- rode. Zato izgradnja idealne evroarijske drave, kroz Platonove dijaloge, poinje temeljnom zapitanou o smislu pravde i pra- vednosti. Ispred celokupne evroarijske tradicije Platon tu ustaje protiv izopaenog mnjenja, koje prenosi mladi Trasimah, to krijui razoarenje stanjem stvari pod maskom cinizma tvrdi da je "pravino ono to koristi jaem", odnosno "da je neprevinost jaa, slobodnija i silnija nego pravinost" (Drava I, 344c).

Sveobuhvatnost politikog pogleda

O dubokoj ukorenjenosti ideje da dunosti i odgovomosti politikog odluivanja i delanja obuhvataju sve bitne domene ivota oveka i zajednice svedoe i najznaajniji spomenici antikog politikog miljenja. Od Platonove Drave i Zakona do Aristotelove Politike - osvedoava se uverenje da sve to je javno ili zajedniko u dravi, pripada delokrugu posredne ili neposredne brige nosioca politike vlasti. Zarivi u svest i srca vemika levantijski dualizam - krajnje tu evroarijskom pogledu na svet - primitivno hrianstvo je zadalo veliki, razorni udarac tradicionalnom shvatanju politike te odnosa izmedu pojedinca i njegove politike zajednice i drave. Politiko je tu bilo lieno svojih osnovnih sadraja a drava svih viih te formativnih uloga, dok je objektivnu etiku zamenio subjek- tivni moralizam, iz koga potiu, kao njegove proteze, sve bitne drutvene ideje ili oseajnosti, mere i propisi svojstveni hrian- skom uenju i crkvi, od ljubavi i sabornosti, preko milosra i jednakosti, do zabrana i kazni. Nametnuti raskol izmeu duha i tela pogodio je i odnos izmeu dravljanina i drave, prokazivane, jednako kao i njena politika - bar u prvim vremenima vladavine hrianstva - kao plod prvobitnog greha i nuno zlo. Ipak, ako izuzmemo monake zajednice, koje su idealno fuga in avanti, koje eksperimentalno ive u obeanom blaenstvu neprotivureja eshatolokog horizonta budunosti, hrianstvo se vremenom saobrazilo svetu nunosti ali i uslovljavanjima evropske forma mentis te se dualizam vere i drave na Istoku rastvorio u ideju skladne deobe nadlenosti cara i patrijarha, dok se na Zapadu preobrazio u vekovni sukob imperatora i pape oko prevlasti. To je otvorilo prostor za rehabilitaciju antikih nadlenosti politike te i metafizikih korena drave, sve do vremena buroaskih revolucija. Primerice, upravo je jedan kardinal, ovani Batista de Luka, u estom poglavlju svog prirunika

za hrianskog suve- rena (II Principe cristiano pratico), iz 1680. godine, odredio pojam "politike vlasti" kao "sve ono to se tie javnih poslova Drave zarad ouvanja, uveanja, ulepanja i sree kneevine te posle- dino samog Kneza i naroda, od kojih je to mistino, odnosno politiko telo sazdano ". ak i u uenju Makijavalija, gde je samosvest politikog stekla najveu emancipaciju te nezavisnost, organske veze sa "drugim razlikovanjima" nisu prekinute ve su istrajno isticane nizom povesnih primera. Primerice, uzroke dekadencije i slomova drava ili poredaka Makijaveli najee prepoznaje u korupciji moralnih ili religijskih snaga te obiaja: "Vladari republike ili kraljevstva trebaju da uvaju temelje religije do koje dre; ako tako ine bie im lako da republiku odravaju religioznom te posledino dobrom i ujedinjenom. " (Discorsi, 1,12) Neke od osnovnih moi politikog delovanja su izrazito etike prirode, poput vrline (virtu) i dobrote (bonta). Dodue, u Makijavelijevom reniku, koji uva veze s latinskim izvorom, re vrlina sadri iri ali i dublji spektar znaenja te oznaava nadasve najvii stupanj pojavnosti duhovne virilnosti te energi- nosti, u dobru jednako kao i u zlu. Upravo u toj duhovnoj viril- nosti ukorenjena je etinost rimskog humanitas. Re dobrota pak podrazumeva potpunu i vrhunsku etinost. Po Makijaveliju ispravljanje politikih zajednica ili drava iziskuje rehabilitaciju prvobitnih naela koja moraju sadrati dobrotu: "SVa naela zaje- dnica, republika i kraljevina treba da imaju u sebi neku dobrotu, posredstvom koje (one) preuzimaju prvobitni ugled i prvobitni rast. " (Discorsi, 111,1). Makijavelijevo delo, osobito ogledi ispisani na margini lektire Tita Livija - gde je spoznajna misao velikog Fiorentinca dosegla najvie osmotrite - prua nam otvoreni uvid u sadraje kriterijuma politikog. U pitanju su upravo ona "druga razliko- vanja", od ekonomskih poriva do duevnih pokreta i sila, poput volje za vladanjem. Sa stanovita sveobuhvatnosti i dajui, naelno, u sporovima, prednost celini koju predstavlja nad interesima njenih delova, politiki um prosuuje konano o sudovima "drugih razlikovanjcT. Primerice, sa politikog, odnosno holistikog sta- novita, za zajednicu i drave je od vitalnog znaaja ivost religioznosti, pouzdane zatite od korupcije i propadanja: "One kne- evine ili one republike koje ele da se odre nekorumpirane treba iznad svega da odravaju nekorumpiranim religijske cerimonije i stalno oboavanje istih; jer nema veeg pokazatelja propasti neke provincije do videti prezren boanski kult. ". (Discorsi, I, 12) Premda u navedenoj preporuci Makijaveli ukazuje samo na spoljne oblike religioznosti, to ne znai da njenu unutranju ivost smatra politiki beznaajnom. Bez ivosti religioznosti nisu, dugoronije gledano, odrivi ni svi njeni spoljni oblici i obiaji. Jednak znaaj Makijaveli pridaje ivosti etikih naela, otelotvorenih ivim primerima, koji utiu snagom svoje uzornosti ne manje od zakona i odgovarajuih prisila: "Oni koji su u Rimu posebno izvrili takve dobre uinke bili su Horacio Koklit, Mucio Scevola, Fabricio, dva Decia, Regul Atilius i drugi; svojim retkim i vrlim primerima oni su u Rimu izazvali skoro iste uinke kakve su proizvodili zakoni i poretci." (Discorsi, 111,1) Ipak, postoje okolnosti u kojima vernost etikim naelima moe biti pogubna te je valja rtvovati. Donekle preinaujui Livijevo svedoenje, Makijaveli ukazuje na

sluaj kad su Rimljani, nakon poraza u bici protiv Sanita, prihvatili da izvre poniavajue uslove potede ivota ' jer je otadbina dobro branjena na bilo koji nain bila ona branjena, ili s beaem, ili sa slavom; jer spasivi tu vojsku, Rim je imao vremena da zbrie beae; ne spasivije, premda sa slavnim izginuem, Rim bi bio izgubljen, kao i njegova sloboda" (Discorsi, 111,41). Izloeni nadmoralizam posebno je istaknut u traktatu II Principe, gde veliki Fiorentinac ukazuje oekivanom osloboditeiju i ujedinitelju Italije kako vladar " ne moe da se dri svih onih stvari zbog kojih su Ijudi smatrani dobrim, jer je esto neophodno, radi odranja drave, delovati protiv vere, protiv milosrda, protiv Ijudskosti, protiv religije." (XVIII) I tu Makijaveli ima u vidu nadasve idealnu i virtualnu politiku celinu, ije je ime Italija, kojoj je posveen svim snagama uma i srca: "Radi spoznaje italijanskog duha bilo je neophodno da se Italija svede na ono to danas jeste: da bude porobljenija nego to su bili Jevreji, sluganjskija nego to su bili Persijanci, rasejanija nego to su bili Atinjani; bez voe, bez poretka, poraena, ogoljena, poce- pana, izgubljena, podnosei svaku vrstu propadanja " (XXVI).

Idealno ureenje
Koje politiko ureenje je najpodobnije ili najpriroenije politikom biu Evropljana? Ako bi takvu zapitanost poverili statistikom istraivanju povesti Evrope - dobili bi odgovor krajnje nepovoljan za veoma rasprostranjena a sasvim neosnovana uve- renja modemih Ijudi kako je demokratski sistem ne samo patent evropskog oveka ve i imanentan njegovom politikom biu. S izloenim uverenjima suoiemo se potpunije u poglavlju o Evropskoj uniji dok na ovom mestu valja ukazati kako antiki, demokratski i moderni, pseudodemokratski sistemi skupa obuhvataju sasvim mali, ni deseti deo povesti Evrope. Ako bi se sloili s Platonom da se svi politiki sistemi mogu svesti na dva osnovna, monarhijski i demokratski (Zakoni, III, 693d), onda je izvesno da prvi obuhvata znatno vei deo povesti i prostora Evrope. U domenu o kome je re evropskog oveka ne osvedoava pretpostavljena sklonost ka demokratiji ili ka monarhiji ve trajno nezadovoljstvo postojeim te idealna ili pragmatina potraga za "novim" sistemom, koja stvara i iskuava bezbroj razliitih te i krajnje suprotstavljenih ustrojstava politike zajednice i drave, esto po cenu velikih lomova i prevrata, graanskih ratova pa i krvavih revolucija. Sudei prema ironinom opaanju jedne li- nosti Aristofanove satire ginekokratije, do tog vremena atinska drava je iskusila sve mogue i "nemogue" politike sisteme. Nigde u povesti ostalih, vanevropskih kulturnih i civilizacijskih krugova nije mogue nai ita slino izloenom obilju i dinamizmu politike povesti Evrope, osim u obliku provincijskih odraza pokreta u evropskom krugu. Duboki izvor te pojave potvrduju i izomorfije u povesti umetnosti: za razliku od evropske kulture, u znaku obilne proizvodnje stilova - koji se brzo raaju a esto dugo umiru na njenim scenama - vanevropske kulture karakte- rie istrajni konzervativizam te su tamo retke smene stilova obino posledice snanih evroarijskih i evropskih upliva ili uticaja. Pri- merice, likovna umetnost te arhitektura indijskog potkontinenta su ve

milenijima u znaku tropski bujnog, fantastinog pa i udo- vinog razmnoavanja hibrida izvedenih iz helenistikih modela i matrica, koje su doneii helenski graditelji u pratnji Aleksandra Velikog. Velika monoteistika revolucija, u znaku heliocentrine religioznosti, koju je protiv milenarne tradicije Egipta izvrio Amenotpe IV, uz usvajanje radikalnog realizma u likovnoj umet- nosti, po cenu prikazivanja gnusnih telesnih nakaznosti dotinog faraona, ne moe se objasniti drugaije do uticajem Nefertiti, arijske "lepotice koja je stigla" sa severa, donevi odgovarajui kult, estetski ukus i stil. "Kubistika" stilizacija crnakih maski je krajnja posledica milenarnog procesa - zapoetog oponaanjem egipatskog realizma - u kome je svako pokolenje skulptora nas- tojalo da "verno" umnoava uzore prethodnog. Dakle, u pitanju je krajnja suma greaka svih pokolenja stvaralaca. ta pokree tu trajnu potragu evropskog oveka za "novim" politikim sistemom ili "novim" stilom umetnikog izraavanja? Povest umetnosti prua nam znatno vie putokaza te je uputno u njoj potraiti odgovor na nau zapitanost jer su u pitanju samo dva razliita domena manifestacije iste forma mentis. Skoro po pravilu istorijskog iskustva, vrlinom evroarijskog svetonazora to se odlikuje trajnim, nostalginim pogledom u pravcu prohu- jalog "zlatno doba" i odgovarajuom psihologijom - svi veliki stilovi u povesti evropske umetnosti roeni su iz zagledanosti u horizonte vrlina i vrednosti prolih ili davnoprolih uzora te iz udnje da se oni obnove. Primerice, ono to zovemo "fiorentinskom Renesansom" je plod venanja gotskog realizma s romanskim klasicizmom pred oltarom antikih uzora koje su velikani tog pokreta nastojali da spoznaju i obnove. Protagonisti manirizma su programski nastojali da ponove i ujedine najbolja svojstva "nedostinih" prethodnika, od Leonarda i Rafaela do Mikelanela. Paladije je pomno prouavao i premeravao oblike i proporcije rimskih uzora u ruevinama, nastojei da ih vaskrsne a zapravo je stvorio novi, "paladijevski" stil, koji je oblikovao vile i palate irom Evrope, od Padanije do obala reke Moskve. Prvu i osnovnu struju romantizma ini pokret nostalgije za vrlinama i vrednostima herojskog i epskog srednjovekovlja. Konano, poslednji stil koji je evropski ovek stvorio - zvani Modern stil na Britanskim ostrvima, Art Nouveau u Francuskoj, Liberty u Italiji, Jungendstil u Nemakoj ili Seeesija u ozraju austrougarske kulture - potie takoe iz nostalgije za srednjovekovnom kulturom te obnove keltskog likovnog jezika, skovanog na evroazijskim putevima keltske pustolovine, verovatno na osnovu uzora skitske umetnosti. Pod svetlom izloenih i mnotva ostalih primera moemo zakljuiti da raanje stilova ne pokree toliko udnja za "novim" ve upravo za "starim", odnosno za dosezanjem ili obnovom vrho- vnih uzora. Silom analogije moemo pretpostaviti da i politike sisteme ne raa potreba za pukom promenom ili novinom ve za uspostavljanjem najpodobnijeg ili boljeg te najboljeg ureenja, o emu svedoe i bezbrojne utopije, koje su takode patent evropskog oveka. Za razliku od Platona, koji pretpostavlja da su se politiki sistemi, odnosno oblici drave razvijali "jedan iz drugog... zbog prelaenja Ijudi u nova naselja, i to u toku neiskazano dugotrajnog

vremenskogperioda" (Zakoni, III,683a), Polibije nasluuje neku znatno viu, nadljudsku uzronost te pojave. Polibijevo uenje da se politiki sistemi smenjuju na sceni povesti s predodre- enim redosiedom te ciklino - moda je blia istini i dublja nego to je pogreno smiljena. Moda su politiki sistemi zapravo raspadnuti te izoblieni ili izopaeni delovi nekog idealnog i celovitog nadsistema iz prolosti ili s Neba Platonovog sveta ideja? Izloenu pomisao posredno potvruje upravo Platonovo uenje da je najbolje politiko ureenje meavina najboljih svojstava razliitih sistema, svodivih na dualizam monarhije i demokratije: "Ono prvo, do krajnosti razvijeno, imaju Persijanci, a drugo mi. Gotovo sva ostala dravna ureenja sastoje se od ovih u najraznovrsnijim stepenima meavine. Drava, ako u njoj treba da postoje Ijubav i sloboda uz razboritost, mora da uestvuje u oba ova dravna ureenja... Ako sada jedna drava prihvata iskljuivo i prekomerno samo monarhijski princip, a druga iskljuivo princip slobode, onda ni jedna ni druga nisu u pravom odnosu prema osnovnim zahtevima. " (Zakoni,III,693de) U helenskom svetu, najdrevnije pojave uenja da je najbolje dravno ureenje sinteza monarhijskog, aristokratskog i demo- kratskog sistema potiu iz pitagorejskih kola. Imajui u vidu ne samo meunarodne veze ve i hiperborejske korene pitagorejstva moemo zakljuiti da je ta ideja znatno starija. Jedno je izvesno: ona je veoma brzo osvojila sve glavne filosofske kole, od Akade- mija do Stoe. Pod svetlom tradicije moemo zakljuiti da je idealu bilo najblie ureenje Sparte, koje njen predstavnik na sceni Platonovih dijaloga opisuje sledeim reima: "ini mi se da je slino ak tiranskom ureenju, jer u njemu postoji vlast efora, koja je neverovatno tiranska. Ponekad mi se, opet, prividi da vie od svih ostalih drava lii na demo- kratsko uredenje. Bilo bi, opet, sasvim neobino ne priznati da je nae dravno ureenje aristokratsko. U njemu se stvarno nalazi i doivotna kraljevska vlast, najstarija od svih vlasti i, kao takvu, je priznajemo i mi i svi Ijudi. I kad se mi ovako iznenada postavi to pitanje, ja zaista ne mogu, kao to rekoh, sasvim pouzdano izjaviti kome od pomenutih dravnih ureenja pripada nae dravno ureenje". (IV, 712de) Vie od dva milenijuma kasnije, 1818. godine, slinu nedoumicu je izrazio Nikolaj Karamzin, pretea slavenofila, ispo- vedajui svoj politiki stav, u pismu I. I. Dimitrijevu: " Ne elim ni Ustav, ni predstavnike ustanove ali sam u mom srcu ipak republikanac, i istovremeno verni podanik ruskog cara; u ovim reima ima protivureja ali u stvarnosti ne. " Stvarnost o kojoj govori Karamzin i u kojoj nestaju protivureja ispoljena na razini analize izgleda dublja nego to je miljena. I tu stojimo pred ispoljavanjem znakova izgubljene celovitosti politikog sistema, iji su osamostaljeni elementi naknadno dobili znaenja to ih ine suprotstavljenim umesto sukladnim ili komplementarnim. Ideal integralnog politikog sistema prosijava i kroz Polibijev rani pogled na povest rimske drave, izloen u prvom sloju ispisa Istorije. Uzrok vanredne postojanost rimske drave, koja spremno odoleva svim spoljnim i unutranjim udarcima te dekadenciji to preti iz mira te blagostanja Polibije je video u njenom objedinjavanju naela i ustanova monarhijskog, aristo-

kratskog i demokratskog ureenja. Trojna vlast, odnosno podela vlasti izmedu monarha, patricija i plebsa vrlinom meusobnih ograniavanja onemoguavala je izrodavanje monarhijskog elementa u tiranski, aristokratskog u oligarhijski i demokratskog u oklokratski. Polibijevom modelu vekovi evropske povesti nisu umanjili sjaj te ga je Makijaveli uneo, skoro doslovno prepisan, u prvu knjigu Discorsi. Moda je izlino ovde isticati da se takvo idealno uravno- teeno trovlae nije dugo odralo u Rimu. Po svemu sudei ono je bilo neodrivo u uslovima stalnog vanrednog stanja, odnosno trajnih ratnih napora radi irenja drave koja je potom nazvana imperijom, savreno saobrazno njenoj marcijalnoj sudbini. Titula imperator potie iz vojnikog renika: kliui je vojnici su slavili svoje vrhovne zapovednike nakon znaajnih pobeda. Tako spon- tano odlikovani vojni zapovednici su uz titulu nosili i broj akla- macija. Ipak, naelno, imperija je potpuno otvorena za usposta- vljanje pomenutog trovlaa jer ona kao najvei oblik politikog jedinstva ne prejudicira oblik vladavine celinom, niti njenim delovima. Neophodno je istai da ovde govorimo o idealnom sistemu u veoma ogranienom domenu i smislu. Ako bi usvojili tradicionalnu doktrinu odvijanja istorije kroz etiri regresivna doba i opte uverenje njenih savremenih tumaa da ivimo u poslednjem, najgorem, zvanom kali-yuga ili. "mrano doba" - onda je savreno razumljiva nemogunost i puke pojave a kamoli opstanka idealnog sistema pod takvim uslovima. Stoga je rimsko trovlae idealan sistem samo u datim uslovima a ne i u apso- lutnom smislu. Nepostojanim, promenljivim pa i haotinim uslovima ivota poslednjeg doba odgovara bezoblian i dinamian poli- tiki sistem, sposoban da se stalno saobraava stanjima i potrebama. Zato obilje protivureja koje istraivai vide u Makijave- lijevom delu nije izraz njegove intelektualne zbrke ili nedoslednosti ve je verni odraz stvarnosti sveta koji je prevrtljiv poput globusa. Makijavelijeva "protivureja" su zapravo smotra preporuljivih odgovora na razliite pa i protivurene izazove i uslove, od nor- malnih, kada politika treba da bude zasnovana na etinosti do vanrednih, koje valja suoavati i s amoralizmom. Prirodu "mranog doba" savreno su pronikli stari Rimljani te su za potrebe suoa- vanja drave s vanrednim stanjima i izazovima, koji prete njenom jedinstvu, izumeli i zakonski ustanovili figuru dictatora-a, u posedu imperium maximum, odnosno pune civilne i vojne vlasti, na vremenski ogranien period od najvie est meseci.

Spasilac u liku imperatora Fridriha II

U uzornoj studiji o imperijalnoj ideji Fridriha II Hohen- taufena Antonino di Stefano je dobro uoio jednu kvalitativnu osobenost imperije, koja je ini viom od svih ostalih oblika vladavine jer ih potencijalno sve sadri u sebi bez ikakvog protivu- reja: "Dok Aristotel shvata poretke vladavina kao iskljuive i apsolutne oblike, dok je klasinoj koncepciji Imperije ostao tud koncept hijerarhije svrha i politikih tela, u Srednjem veku, u kome koncept jedinstva nadvisuje ali ne ponitava onaj mnoine,

monarhijsko naelo, olieno Imperatorom, izgleda saobrazno svim moguim oblicima vladavine - bili oni demokratski ili ari- stokratski - kao manje savrenim izrazima jedinstva " (De Stefano, 1978). Prema optem i vekovima dugom uverenju, inom kruni- sanja Karla Velikog od strane pape Leona III, u Rimu, na dan Boia godine osam stote, obnovljen je zapadni deo rimske imperije, koju je Fridrih I, zvani Barbarosa, nekoliko vekova kasnije i zvanino proglasio "svetom ": Sacrum Romanum Imperium. Ve i sama injenica da imperator, naelno, vlada potinjenim monarsima i kneevima a ne odgovarajuom teritorijom ukazuje na nadmaterijalnu, dakle prevashodno duhovnu prirodu njegove vlasti. Neophodno je ukazati da je "svetost" nove, nastajue imperije bila istaknuta ve na koncilu nemakih biskupa u Frankfurtu 794. godine, u njihovom sveanom obraanju Karlu Velikom, tada proglaenom rte samo za kralja ve i svetenika: "Kralj za vladanje i svetenik za magisterijpodiiavanja". Moda je izlino ovde napominjati da je s tim proglasenjem obnovljeno dvojstvo uloge monarha, svojstveno ne samo prvoj funkciji rimske drave ve i evroarijske ideologije te tradicije trodelnosti. Na drugom kraju evroarijskog sveta duhovnosti, jedna od najdrevnijih upa- niada, Chandogza upanisad, uva tragove prvobitnog, idealnog stanja, u kome su kraljevi katrijskog roda upuivali svetenike, odnosno brahman-e u najvia znanja svetih spisa (7,1,1). Uostalom, ako je osnovana filoloka pretpostavka da su vojnici titulu impe- rator preuzeli iz jedne formule moi Jupitera - Iuppiter imperator - onda je sakralnost prati od prvog trenutka njene milename pusto- lovine, od asa kada je klicanjem, na panskom ratitu, proslavila starijeg Scipiona Afrikanskog (Livije, XXVII, 19,4). Posedovanje sakralnog naela kristalizacije te okupljanja razliitih nacija i drava je znak raspoznavanja i razlikovanja verodostojne imperije spram pseudoimperija. Nezadrivo irenje hrianstva bilo je pouzdani znak smrti sakralnog srca rimske imperije te i njenog kraja. Oajnika nastojanja Julijana Impera- tora da to srce oivi suoavala su se samo s mlitavou vere i bezverjem, otkrivajui da je izumrla i osnova rimske religio: rimska etnika supstanca. Stoga je borba Fridriha II Hohentau- fena protiv papskog libido dominandi - za odbranu i priznanje neposredne sprege imperatora te imperije s boanskim izvorom nadahnua i ovlaenja - mnogo dublja nego to se obino pret- postavlja. Da je borba Fridriha II bila okonana pobedom onda bi nju izvesno krunisala velika rehabilitacija sakralnosti celog sveta u oima bar podanika imperije. Re je o perspektivi pre- vladavanja one prepolovljenosti sveta koju je nametnula hrianska prepopruka moralne dvolinosti izmeu Kezara i Boga, profanog i sakralnog. Samo se pod svetlom uverenja u celovitu sakralnost sveta mogu razumeti bitni stavovi Hohentaufena, poevi od uverenja da su oni koji biraju imperatora nadahnuti boanskom Promilju, kako je objavio Fridriha Barbarose na saboru u Besansonu 1157. godine: "Posredstvom izbora koji su izvrili prinevi, mi samo Bogu dugujemo krunu i imperiju; vlast nad svetom je poverena dvema ezlima; ali s obzirom na to da je sveti Petar rekao 'Bojte se Boga i potujte kralja', lae svako ko se usuuje da tvrdi kako je Fridrih primio carsku krunu iz ruku Pape na ime dobroinstva ".

Izbor imperatora bio je vren pod svetlom vieg opuno- moja, "constat nos divina dispensante gratia ceteris mortalibus supereminere", razvijenog iz formule "Dei gratia", skovane za potrebe hrianske konsakracije rimskih imperatora a koriene i u vremenima poduhvata Karla Velikog. U svetonazoru Fridriha II i drava stoji pouzdano u sre- ditu sakralnog sveta, kao delo boanskog Provienja. Tako je drava bila uzdignuta ne samo iz Aristotelovog sveta pukih nunosti ve i Augustinovog limba srama, u kome je bila vekovima drana kao zli plod i potvrivanje prvobitnog greha. Za Fridriha II imperija je bila nadprirodno, Providenjem dato sredstvo borbe protiv posledica reenog greha, dakle u pravcu velikog ispravljanja oveka. Kao i u svim velikim dravotvomim poduhvatima evro- arijskog i evropskog oveka - i u preduzeu Fridriha II vidimo ideju da drava treba da poiva na deontolokom Pravu. Imperija je upravo najznaajniji oblik postvarenja tog Prava te stoga tek "posredstvom Imperije Ijudsko drutvo dosee svoje scrvrenstvo i ostvaruje sebe". (De Stefano, 1978) U svetonazoru Fridriha II Crkva i Imperija su dva razliita ali komplementarna te jednako sakralna puta uspravljanja, poboljanja i metafizikog preobraaja oveka i zajednice. Prema iskazu Juliusa Evole, "poslednjeg gibelina", pokret pristalica imperijalne ideje Fridriha II je "smatrao da kroz koncept zemaljskog ivota kao discipline, milicije i sluzbe, jedinka moe prevazii sebe i slediti nadprirodni cilj Ijudske linosti putevima akcije i u znaku imperije. " (Evola, 1972). Po pravilu velikih pokreta evropskog oveka, i gibelinski stvara novine nastojei da obnovi uzome starine. Bezbrojni znaci i iskazi velikih protagonista burnog i tegobnog ali esto i slavnog te velianstvenog ivota Svete rimske imperije osvedoavaju tu svest i volju renovatio rimske imperije, od ideje da je inom postavljanja imperijalmne krune na glavu Karla Velikog izvrena translatio imperi, do sveano proklamovanog uverenja Fridriha Barbarose da je "naslednik Augustusa i Antonina". Ipak, kad se bolje osmotri taj milenarni poduhvat mora se uoiti da obnovilaka volja sutinski nije ciljala toliko politike sadraje rimske imperije ve ivotnost same ideje koja idealno prethodi i nadvisuje svako postvarenje. Ako izuzmemo usvajanje tradicije rimskog prava - osobito Justinijanovog zakonika koji je posluio kao uzor prav- nicima Fridrihu II - imperatori Svete rimske imperije preuzimali su od pretpostavljenog uzora samo elemente s povrine. Primerice, zvanine liste oslovljavanja Fridriha II sadrale su niz rimskih titula, od Augustus i Caesar do Magnifieus, ali su one bile odvezane od formalnih, politikih znaenja izvomika, sluei evokaciji pathos-a nadljudskih dimenzija uloge imperatora. Izvesno je da Fridrih II Hohentaufen - najueniji meu germanskim impera- torima i najupueniji u povest prethodnice - nijednom odlukom nije pokazao namere da obnavlja naela i obiaje, ustanove i strukture rimske imperije. U istom dobu, na drugom kraju evropskog kontinenta, iz nesagledivih izvora keltskog dela trezora evroarijskog pamenja izbijale su legende o vitezovima Okmglog stola i njihovom traganju za Graalom, trofejom herojske inicijacije ali i sredstvom obnove kraljevstva, jalovog i

onemoalog poput njegovog kralja, Artura. Dakle, ni u tom ciklusu legendi, to upuuju na najdrevnija, evroarijska ishodita, nema nikakvog pomena rimske imperije, premda su njeni spomenici bili veoma uoljivi, izazivajui div- ljenje u mislima i srcima mladih varvara, kako dirljivo svedoi pevanje anonimnog enleskog barda pred ruevinama grada Bata: "Divan je zid od kamena. Dogadaji su ga slomili,/ zgrade su sruene, delo divova se osipa." Po svemu sudei, i poduhvat Fridriha II, kao i tkanje legendi o traganju za Graalom i obnovom kraljevstva ciljali su s one strane i daleko iznad rimske imperije, voeni najdubljim pamenjem ka nekoj idealnoj dravi, to prethodi i nadvisuje sve potonje, vrlinom svog metafizikog poloaja. Imajui u vidu ne samo vanredne vrline Fridriha II ve i iskupljujuu funkciju imperije, Dante ga je nazvao "drugim Mesijom ". Ipak, pogreio je upuujui na starozavetni uzor, koji je, kako smo ve predo- ili, samo daleko i izoblieno, da ne kaemo bedno oponaanje evroarijskog uzora, poput prostomo najblieg, iranskog Spasioca, odnosno Saoajant-a. U tom domenu prost narod pokazao se mnogo pametnijim, prepoznajui u Fridrihu II upravo otelotvo- renje verodostojnog, evroarijskog Spasioca: "Imperator nije mrtav - peva saga - ve spava okruen svojim vitezovima u nedostupnoj peini Kifhauzera, oekujui as kad e gavrani prestati da lete oko vrha planine a patuljasta kruka procvetati u dolini, da bi se probudio kad nemaka ota- dbina bude u opasnosti. Ponovo e se pojaviti na elu svojih krstaa i podarie svojoj mladoj i vernoj Germaniji plave kose mir, snagu ijedinstvo. " (Momigliano, 1960) Sline legende istkane su i u italijanskom prostoru, oko vulkana Etna, u ijem sreditu Fridrih II sa svojim vitezovima oekuje kraj vremena da se vrati i povede konani, pobedonosni boj protiv sila zla. Upravo koloplet narodenih legendi koje u Fridrihu II vide budueg avatara Spasioca osvedoava njegovu moralnu pobedu, u nadistorijskoj perspektivi. U povesti pak borba Fridriha II i pape icrpla je snage i moi Imperije i Crkve. Nakon odlaska Fridriha II iz ove arene svemira Sveta rimska imperija bila je osuena da se svede na razmere jedne, nemake nacije. Crkva pak je postala lak plen mnogo slabijih suverena, poput Filipa Lepog, taoca lihvara i zatomitelja velikog evropskog reda hramovnika. Filip Lepi i njegovi pravnici otvaraju proces usta- novljenja apsolutne monarhije, nakaznog surogata imperijalne celovitosti. Na ovom mestu naeg izlaganja uputno je vratiti pogled toj pojavi i osvetliti njenu tuost u evropskom krugu te pogubne politike posledice.

Apsolutizam protiv zajednice

Izroavanje monarhijskog elementa u tiranski kroz uspo- stavljanje apsolutistike i centralistike vlasti otvorilo je proces zatomljavanja i nitenja mnogih ivototvornih i plodonosnih sadraja zajednice i drave, svodei njihova bogatstva sloenosti i razliitosti na prosti dualizam suverena (te odgovarajue biro- kratije) i puka. U procesima otudenja monarhije od evropske biti i saobraavanja levantijskom apsolutizmu, narodno oseanje okre- nulo se od takve drave, u kojoj

nije moglo prepoznati svoj dom. Ako izuzmemo apsolutistika iskuenja nekih rimskih imperatora, poevi od Dioklecijana i Konstantina, dakle u poznom, senilnom periodu ve posvudanje levantizovane imperije, takav oblik vladavine bio je posve nepoznat u Evropi. ak je i vlast izbomih ili naslednih germanskih kraljeva - koji su u oima svojih naroda imali boansko poreklo - bila ograniena odlukama narodnog sabora, glavnog organa drave i uvara suvereniteta. Po hijerarhijskom redosledu prvo na udaru apsolutizma francuske monarhije bilo je "staro" plemstvo, koje je titule i posede steklo na bojnim poljima, dakle na najteim ispitima moi upra- vljanja ljudima i gospodaranja strahom spram smrtnih pretnji. "Staro" plemstvo moralo je da svoje mesto na hijerarhiji ustupi "novom", koje je titule sticalo ili kupovalo po kancelarijama, salonima, kuloarima pa i pijacama kraljevstva. Bio je to ne samo veliki etiki ve i drutveni preokret, u znaku procesa izumiranja feuda, odnosno povlaenja "starog" plemstva s isturenih poloaja mirnodopskih uloga, uz kidanje organskih sprega aristokratije i ratarskog naroda, lienog pomoi i zatita elite te preputenog na milost i nemilost nezajaljivosti novih, buroaskih gospodara. Neminovna posledica tog preokreta bilo je ruenje mnogih pouzdanih brana spram demonije ekonomije ije se oslobaanje manifestovalo nizom patolokih pojava, od procesa obezvrei- vanja nepokretne imovine i proizvodnje konkretnih dobara te precenjivanja pokretne imovine i jaanja uticaja spekulantskog kapitala do velikog razmaha metastaza lihvarskog parazitizma. Zahvaljujui apsolutizmu i ogromnim trokovima za odravanja centralizovane dravne uprave lihvari su uli u najui krug savet- nika suverena i posledino rastui javni dug je postao stalni jaram na grbai naroda. Ratovi pokretani radi namirenja dugova iziski- vali su nova i vea zaduenja pretvarajui suverena u taoca lihvara. Apsolutizam Luja XIV razgradio je mnoge tradicionalne oblike provincijskih, ragionalnih i komunalnih samouprava. Nasilni karakter preobraaja struktura drave, razaranje vekovima razvi- janih organa sloene celovitosti zajednice te sutinski neprija- teljski odnos monarha spram podanika simptomatino su i saeto izraeni u figuri vojnog upravitelja nad preivelim provincijama. Osim represije otpora, ti upravitelji nisu imali druge, iole zna- ajnije dunosti te su najradije iveli daleko od svojih zona odgovornosti, u Versaju, odati dvorskom slatkom ivotu. Apso- lutistika razaranja pretrpeli su i ostali sistemi simbiotikog zaje- dnitva, od strukovnih udruenja do opte, staleke skuptine, koju su monarsi prestali da sazivaju, saobrazno svom svevlau. Takva razaranja, liivi dravu svih oblika simbiotikog zajed- nita, stvorila su prauzor modernog drutva, mehanikog skupa osamljenih i nemonih jedinki. Kao to smo ve istakli, takav oblik viadavine je krajnje tu evropskim politikom biu te svojstven bliskoistonim tradi- cijama, odnosno merkantilnim, materijalistikim i robovlasnikim dravama i civilizacijama. Na evropskim tlu, uspostavljanje i obrazlaganje opravdanosti apsolutistikog sistema monarhijske vladavine - lienog istorijske ili obiajnopravne osnove - iziskivalo je velike trudove pravnike retorike. I kao to je najvei razmah papskog apsolutizma bio

podravan vanrednim razvojem kanonskog prava, u cilju legitimisanja svih prohteva - pa i po cenu krivotvorenja te nadasve rtvovanja i zanemarivanja teolo- kih studija - tako je i "Iegitimisanje" apsolutistikog monar- hizma bilo plod trudova niza pokolenja dvorskih pravnika, jo od vremena Filipa Lepog, obino bez kime spram elja suverena. Dobar primer moralnog izuzea prua an Boden s teorijom suvereniteta, odnosno projektom apsolutistike vladavine, liene bilo kakvog posredovanja izmeu podanika i monarha-zakono- davca. Re je o delu stvorenom onim pobudama i oajanjima koji ine temelje jus pubblicum Europaeum. Samo u takvoj dravi, iznad svih deoba i raskolnikih strasti, Boden je video spas od bratoubilakih, verskih ratova koji su razdirali Evropu. Ipak, ni njegova drava nije se sutinski udaljila od poprita. Odbacujui rimsko i obiajno pravo evropskih naroda, lomei tradicije politikog te pripisujui kralju pravo na samo- dravlje, svi ti pravnici su uzor videli u starozavetnoj tradiciji, odnosno u judejskoj dravi. Neki cinik bi mogao zakljuiti kako je jedan obiaj likovnog ukraavanja ili retorikog preterivanja za potrebe velianja dinastija - poistoveivanje srednjovekovnih dinastija sa starozavetnim uzorima - poprimio, na krajnjem zapadu Evrope, u dravnopravnom domenu, prevratniku prirodu, pripre- majui sve neophodne uslove za revoluciju treeg stalea. Fran- cuski revolucionari nisu se odrekli centralistikog sistema ve su ga potpuno usvojili, produbili i iskoristili do krajnjih mogu- nosti. Valja istai da je ista, starozavetna tradicija bila uzor i Hobsovoj viziji Leviathan-a, jednako apsolutistike i centralistike ali i materijalistike drave, koja nije zasnovana na pretpostavljenoj "Boijoj voljf ve na ratio naturalis masa samoivih jedinki, uasnutih perspektivama razmaha sopstvenih, najniih poriva. Hobsova drava je stvorena dobrovoljnim podavanjem masa - to su pokretane jedino "prirodnom pohlepom" ("cupiditas naturalis ") - radi spasa bednih ivota od sopstvenog "rata svih protivsvakog" ("bellum omnium contra omnes"). Stanje u kome se nalazila Engleska bilo je prirodna potka Hobsovog beznadenog nepoverenja u ljudski rod: u vekovnom ratovanju protiv Francuske rtvovana su ogromna materijalna bogatstva i skoro celokupno verodostojno plemstvo, uz posledino uruavanje moralnih te ekonomskih obiaja, ustanova i organa zajednitva. Ta praznina otvorila je put ka vlasti i moi najbeskrupuloznijim elementima treeg stalea, prvacima trgovakog i finansijskog kapitala, lihva- rima te kupcima plemikih titula i drutvenih poloaja.. Hobs je otvoreno isticao svoje odstupanje od evropske tradicije: " Moja doktrina se razlikuje od prakse onih zemalja koje su primile njihovo moralno vaspitanje od Atine i Rima." U tom odstupanju Hobs izvesno nije ostao usamljen: anglosaksonski pravni sistem - s obe strane Atlantika - zasnovan je na starozavetnoj tradiciji. (Konvitz, 1978) U Francuskoj je pak monarhijski apsolutizam uspeo zatomiti plodove moralnog vaspitanja rimske i helenske kulture te civilizacije. Zato nema sutinske razlike izmeu statusa subjekata "drutvenog ugovora" u Hobsovom i Rusoovom sistemu. Na obe strane vidimo apstraktne jedinke, bez ikakvog vieg svojstva osim sopstvene, gole indi- vidualnosti, odnosno krajnjeg stupnja socioloke redukcije.

Neop- hodno je dodati da je Rusoov izvor nadahnua - po svemu sudei - delo Johanesa Altuziusa, uzornog tumaa evropske dravotvome tradicije i ideje neotudivog prava naroda na suverenitet. Ipak, Ruso je potpuno prevideo ili izdao sutinu Altuziusove predaje, priklanjajui se stanju opustoenosti u sistemu apsolutistike monarhije, umesto evropskoj tradiciji. Za razliku od Rusoovog, Alteziusov "ugovor je pre svega izvor obrazovanja najuih zaje- dnica: klana, plemena, sela ili grada. I posredstvom daljih pri- mena istog naela mnoge od tih najuih zajednica se ujedinjuju da bi stvorile suverenu zajednicu, jedinu koja se moe s pravom nazvati dravom. U obrazovanju suverene zajednice individue kao takve nemaju nikakvu ulogu. To nije ugovor izmedu indi- vidua veje to ugovor izmedu korporacija." (Derathe, 1993).

Klasa protiv stalea

Nije bilo teko Altuziusu ostati veran evropskoj tradiciji jer je ona u njegovom vremenu i nemakom prostoru bila veoma iva. Otuda je i Hegelovo shvatanje "civilnog dmtva,'> - izloeno u Nacrtu filosofije prava, skoro dvesta trideset godina kasnije - sutinski poivalo na istoj stvarnosti nemake zajednice. Za razliku od anglosaksonskih branilaca individualnih sloboda, Hegel prvu manifestaciju slobode vidi upravo u inu prevladavanja uslovlja- vajuih ogranienja individue radi stvaranja zajednitva. Re je o neposrednoj perspektivi postvarenja ljudske slobode, zapoetoj prevladavanjem ogranienja svojstvenih individui posredstvom ustanovljenja vlasnitva i ugovornih odnosa, dakle pod okriljem prava. Iz te volje za pravom razvija se moralnost te etinost, sutina nacije, odnosno iva tradicija njenih obiaja i normi u kojoj pripadnik odgovarajue zajednice prepoznaje sopstvo i dunosti. U Hegelovom vienju slika ljudske zajednice je srodna onoj koju je osvetlila katedra Altuziusa: simbiotika, hijerarhijska i organskidinamina. Ta zajednica razvija se od najprostijeg, "nutamjeg" nosioca etosa nacije, dakle porodice, preko "civilnog drutvcT - sainjenog od stalekih i strukovnih udruenja, koje tu "ispoljena" etika takoe osmiljava - do najoptijeg sadra- telja, etiki zasnovane drave. Vertikalu tog poretka ini organski razvoj i samoosveenje etike, vrhovnog cilja te i smisla svake verodostojne slobode. Sama takva struktura ukazuje da je tu protivoprirodna ili neautentina svaka sloboda koja se odmee od naela zajednitva te je stoga dunost drave da uva i brani celovitost od razdora. U XX stoleu tu nemaku tradiciju ideja i ideala zajed- nitva preuzimaju i razvijaju mislioci Deutsche Bewegung, poput Osvalda penglera koji svojstva "pruskog socijalizma" didaktiki predoava nizom poredbi sa svojstvima anglosaksonskog, libe- ralkapitalistikog drutva. pengler uoava mnoge srodnosti liberalnog kapitalizma i marksistikog komunizma, od jedinstvene matrice do zajednike netrpeljivosti prema dravi: "Istinski mark- sista je protivnik drave zbog istih razloga kao i vigovac: drava spreava beskrupuloznu odbranu privatnih komercijalnih interesa. Model koji inspirie njegova (Marksova) razmiljanja je society bez drave. Kao i u politiko-

parlamentarnoj stvarnosti Engleske, i u marksistikom ekonomskom univerzumu deluje samo sistem dve suverene partije i nita od onog to stoji iznad obe... Ali pruska drava stoji iznad tog Dobra i tog Zla. Ona je narod u njegovoj celovitosti i pred njegovom neuslovljivom suverenou obe patije su upravo samo i jedino stranke, manjine, obe u slubi celovitosti." (Spengler, 1933) Poput slavnih prethodnika, i pengler vrednosno istie pojam stalea te ga suprotstavlja liberalnom i marksistikom pojmu klase: "Sa svom psiholokom nesposobnou jednog uma sa polovine XIX veka, obrazovanog studijama prirodnih nauka, Marks nije bio u stanju da spozna razlike izmedu stalea i klase. Stale je etiki koncept, izraz jedne ideje. Stale privilegovanih koji se 1789. godine suprotstavljao buroaziji otelotvoravau je stale kao ideal oblika, kao grandeur, courtoisie, unutranje i spoljanje odlikovanje... Klasa je pak jedan isto ekonomski koncept: poevi od njega etikopolitiki koncept buroazije iz 1789. godine se konvertovao u onaj ekonomski iz 1850. godine. Ideal stalea preobrazio se u klasni interes. Samo su se u Engleskoj klase ve odavno razlikovale po bogatstvu. Srednja klasa sadrala je one koji su iveli od svog rada a da nisu bili siromani. Via klasa bila je bogata bez rada. Nia klasa radila je i bila siromana. U Prusiji pak, poloaj, odnosno vei ili manji stupanj autoriteta i poslunosti je razlikovao klase. Ovde, kraj klase ratara bila je klasa (dravnih) slubenika, dakle ne neka ekonomska klasa ve jedinstvo po funkciji. Dakle, Marks je razmiljao iskljuivo u engleskim terminima. Njegov klasni sistem je otisak situacije naroda trgovaca koji je trgovini rtvovao i svoju poljoprivredu i koji nikada nije imao dravnu birokratiju s dobro ukorenjenom - pruskom sveu o pripadnosti staleu." Ideal celovitosti i odgovarajueg sklada konstitutivnih delova zajednice i njene drave iskljuuje kao sutu suprotnost pojavu politikih stranaka kakve su iznedrile buroaske revolucije. U pitanju su politike organizacije koje se u sistemu takozvane "posrednike i parlamentarne demokratije" nude da zastupaju interese uglavnom ekonomskom merom odreenih slojeva. Zasno- vanost tih stranaka u ekonomskoj sferi - saobrazno dobu vlada- vine izmetnutih ili otuenih delova treeg stalea - svodi i poli- tiku polemiku u okvire pukog ekonomizma, uz posledino, patoloko produbljavanje jazova klasne netrpeljivosti. Ne samo da se simbiotike zajednice tako izmeu u mehanika drutva ve se i ovo potonje, degenerativno stanje pogorava podsticanjem i ak institucionalizovanjem stalnih a sasvim sterilnih unutranjih deoba, sukoba i neprijateljstava to prema svedoenju istorije mogu poprimiti i razmere graanskih ratova. Izvesno je da povest oveanstva obiluje tragovima dualizma bogatih i siromanih slojeva, ekonomski viih i niih klasa ali je tek u Evropi, silom razomih posledica apsolutistikog monarhizma i buroaskih revolucija takva antiteza uspostavljena kao glavna okosnica i okvir politikog ivota, duboko potresajui, razdirui te razarajui zajednice i nacije, drutva i drave. Ve i samo svoenje politike zajednice ili nacije i njene drave u kostreti puke ekonomije obesmiljava njihovo posto- janje. Unutranji sukobi pa i graanski ratovi stranaka oko ekonomskih sredstava postojanja, uz potpuno prenebregavanje viih ciljeva zajednice i njene drave, samo produbljuju pitanje svrho- vitosti njihovog opstajanja. Ve je Platon jednim retorikim pitanjem ukazao na alternativu i odgovarajuu dunost zakonodavca:

"ta bi neko vie voleo da prihvati: da li da se potpuno uniti jedna stranka i da se posle potpune pobede druge stranke ugui pobuna i doe do mira, ili da se na osnovu pomirenja izmedu stranaka stvori prijateljstvo i mir, i da se tek posle ovoga obratipanja na spoljne neprijatelje? " (Zakoni, I, 628bc) Koliko Platonov alter ego, Atinjanin na sceni zakono- tvornih dijaloga, smatra znaajnim izloeno naelo jedinstva zajednice - svedoi injenica da mu se esto vraa te u drugoj prilici osuuje obiaj pobednika u meustranakim raspravama da sebi prisvajaju svu vlast, odriui je i potomcima pobeenih: " Mi takve drave ne smatramo pravim dravama, a one zakone koji nisu bili stvoreni radi zajednike koristi drave kao celine takoe smatramo da ne vrede. Naprotiv, mi za one zakone koji su stvoreni samo radi jednog dela drave kaemo da su stvar jedne stranke, a ne cele drave." (Zakoni, IV,715ab)

Danteov san
Trajni evroarijski ideal jedinstva zajednice - gde sukobi ne prevazilaze okvire komplementarnosti ili mee sklada razli- itosti - poprima vrhunski izraz u Danteovom razmatranju idealne, etike imperije. Osnovni pokreta vizije i konana svrha imperi- jalnog poretka je " sveopti mir... najbolje od svega to je dano za nae blaenstvo'''' (Monarhija, 1,4) Premda se Dante poziva na jevaneljsku tradiciju Hristosovog mira - dakle onog izmeu ljudskog i boanskog, koji ukida starozavetni dualizam - nije teko zakljuiti da je tu prevashodno prizivan onaj zemaljski mir, svom silinom patnji i stranih iskustava steenih kroz bratoubilake sukobe i ratove gvelfa i gibelina. Uostalom, mir kao osnova naela vlasti Danteovog Monarha, odnosno primata jednog umesto vie, nije toliko hrianske ve evroarijske prirode. Re je o miru kakav nalae hijerarhijski sklad inbenika svemirskog Reda: "/ kao to dio stoji prema cjelini, tako djelomini red stoji prema sveukupnosti. Dio prema cjelini stoji kao prema svrsi i savrenosti: dakle, i djelomini red prema sveukupnom redu takode stoji kao prema svrsi i savrenosti" (1,6 ) Slobodni smo pretpostaviti da je Danteovo pozivanje na jevaneljski mir neka vrsta unapred pripremljenog tita od moguih napada klerikalnih neprijatelja gibelinske ideje, koju otvoreno osvedoava nekoliko poglavlja tree knjige, posveenih "bitkiza spas" (111,3), odnosno pobijanju teolokih mnjenja o vrednosnom prvenstvu te nadreenosti Crkve spram imperije. U povesti politike misli Evropljana, s Danteovim spisom Monarhija poinje "linija proizvodnje" vizija i projekata ujedi- njenja Evrope u funkciji ostvarenja i odranja trajnog mira meu njenim narodima i dravama. Ta tradicija pacifistikog ishodita i fiinkcije idealnih ili stvamih tenji ka ujedinjenju Evrope traje do naih dana te su i prve rtve suvereniteta evropskih drava, prinete gradilitu Evropske zajednice, bile zvanino pravdane potrebom da se obezbedi trajni mir. Ipak, u projektima o kojima je re - saobrazno silama sekularizacije - potpuno je izostalo ono vrhunsko, sakralno naelo kristalizacije ujediniteljskog poretka, imanentno ne samo

Danteovoj Monarhiji ve i svakoj verodos- tojnoj evropskoj imperiji, od rimske i vizantijske do austrougarske i ruske. Dante uoava da se s pojavom Monarha i sveobuvatne imperije rastvara i nestaje sutina politikog: "... ako je doista Monarh, ne moe imati neprijatelja " (1,11). Dante gradi viziju svetske imperije na razboju iju horizontalu ini zapovest evro- arijske etike o suverenom gospodarenju nad svim eljama i pou- dama ivotinjskog elementa u oveku a vertikalu takode opta, evroarijska ideja metafiziki ukorenjene pravde, osnove mira. Svetske razmere imperije ine besmislenim te stoga nemoguim pojave elja za osvajanjem novih poseda, to stvara uslov za neometani i konani trijumf pravde: "Monarh nema to eljeti, jer se njegov pravorijek jedino oceanom okonaje: a to ne biva s drugim vladarima, vladarstvo kojih granii s drugim, kao pri- mjerice, kralja Kastilje i kralja Aragona. Iz ega slijedi da Monarh moe biti najistiji nositelj pravde meu smrtnicima" 0,11) Iz zapovesti vladavine nad pokretima inferiomog dela ljudske "meavine", iz naloga neuslovljivosti te slobode ljudskog uma i suda spram elja i udnji kojima mora suvereno upravljati, Dante izvodi dokaz primata imperije nad svim oblicima, odnosno sistemima politikog "zastranjivanja", gde se obre prirodni raspored svrha i sredstava te gde ovek gubi slobodu: " Jedino kad vlada Monarh, Ijudski rodje sebi a ne drugome svrha: samo tad se, naime, ispravljaju politika zastranjivanja - to jest demo- kracija, oligarhija i tiranija to Ijudski rod vode u ropstvo, kako je vidljivo onomu koji ih razmotri, a vladaju kraljevi, plemii koje zovu optimatima i pobornici slobode puka; a budui da Monarh najvema voli Ijude, kako je ve dodirnuto, eli ih sve dobrima uiniti: a to ne moe gdje se politiki zastranjuje. Nije, naime gradanin zbog konzula, nitije narod zbog kralja, nego su naprotiv konzuli zbog graana, a kralj zbog naroda... " (I, 12) Pod svetlom istorijskih okolnosti i silnica Danteovog vremena, njegov spis moemo itati kao odbranu nedovrenog dravotvomog poduhvata Fridriha II Hohentaufena te njegovog stava da i dostojanstvo imperatora - a ne samo prvosvetenika - neposredno potie iz boanskog izvora. Dok prvosvetenik ima zadatak da "prema onom to je objavljeno" vodi ljudski rod ka "vjenom ivotu " - imperator pak, " prema Jilosofskom nauku ", upravlja ljudski rod "svjetovnoj srei ". (111,15) Videi u svakoj podeli imperije njeno unitenje te udar na ljudsko pravo, Dante je za slom velianstvenog poduhvata Fridriha II optuio pobomike papske prevlasti, istiui jednako sakralno dostojanstvo Monarha - " Monarh svijeta izravno proishodi od vladara svemira, kojije Bog" (111,15) - te ukazujui jednim istorijskim primerom na potpunu samoniklost slave imperije: "Da pak ugled crkve nije uzrok carskog ugleda ovako se dokazuje: ono, to ne postojei ili ne djelujui drugdje imade svoju mo, nije uzrok te snage; a kada Crkva nije postojala ili djelovala, Carstvo je imalo svoju mo: dakle, Crkva nije uzrok moi Carstva, a prema tome ni ugleda, jer su njegova mo i ugled isto. " (III, 12) Dantovo delo je ne samo apologija i nadgradnja dravo- tvornog poduhvata Fridriha II ve i vizija budunosti, zasnovana na primordijalnoj tradiciji. Saobrazno evroarijskom pogledu na istoriju - koji je poima i doivljava u obliku ciklusa ili sfere a ne pravolinijskog napredovanja ka krajnjem horizontu, Sudnjem danu, "taki Omega" (Tejar de ardena) ili "Jednom svetu" - prauzor

idealne imperije, odnosno savreno ureenog sveta, kada je pravda najmonija, poiva u "zlatnom dobu", iju obnovu nagovetava Vergilije: " Djevica ponovo stie i vlast se Saturna vraa" (Bukolika, IV,6). Sledi Danteova eksegeza: "'Djevicom' se, naime, nazivaepravda koju takoer i 'Astreom'zvahu; 'vlast Saturna' odnosi se na dobra vremena, to se i 'zlatnim' imenovahu." 0,11) U Danteovoj viziji rimska imperija je ne samo prvi i opti istorijski uzor ve i dokaz postvarivosti idealne pravde i odgovarajueg mira, odnosno osnovanosti nada u njihovu obnovu: "samo je pod boanskim Augustom, za postojanje savrene Monarhije, cio svijet ivio u miru." ( I , 16). U uzornosti i prven- stvu rimske imperije, njenih svojstava i ustanova, Dante vidi osvedoenja boanske volje, odnosno Provienja. Izlino je isti- cati da takvog dara ne bi bilo bez vrlosti rimskog oveka, delo- tvomo odanog idealu pravde: "Ako, dakle, Rimljani smjerahu dobru drave, bit e istinito rei da smjerahu i svrsi prava. A da je pak rimski narod smjerao gore reenoj dobrobiti podvrgava- jui sebi ceo svijet, to njegova djela pokazuju, u kojima, odba- civi pohlepu, to je vazda suprotna dravi, i njegujui sveopti mir sa slobodom, taj svet, poboan i slavan narod kao da je zanemarivao vlastitu ugodu, da bi priskribio javnu, za spas Ijudskog roda... Velim stoga, glede pitanja, da je rimski narod s pravom a ne prisvajajui zadau Monarhije, to se 'Carstvom' zove, vrhu svih smrtnika svjesno stekao. A to se ponajpre ovako dokazuje: preplemenitom se narodu pristoji da prednjai svima; rimski narod bijee preplemenit; dakle pristajae mu da svima prednjai. " (11,5-13)

Najblii Hiperborejciraa
Ako u trezorima najdubljih pamenja Evropljana poiva idealna imperija, koja ih povremeno pokree u velike poduhvate obnove i postvarenja tog sna - onda mora postojati i njen idealni narod, dakle ljudski korelat tog oblika politikog jedinstva, odnosno celovitosti. Sam preistorijski ili nadistorijski poloaj te nevidljive imperije upuuje nau zapitanost ka primordijalnom zaviaju te narodu koji je zapoeo milenamu pustolovinu rasejanja du puteva evroazijskog kontinenta i konano sveta. Na tim putevima mnogi narodi su nestali ili su se pretopili u druge, kao poraeni i pokoreni ali esto i kao pobednici te osvajai. Danas, na nekoj zamiljenoj prozivci, na stotine evroarijskih naroda ne bi imali nijednog oveka, potomka i zastupnika da samosveu i glasom potvrdi njihovu prisutnost. Medu preostalim nacijama nema nijedne koja izravno i potpuno sauvana potie iz prvog ciklusa rasejanja. Preostale nacije meusobnim razlikama osve- doavaju razliite istorijske i prostome puteve iskustava, to su ih samo udaljavali od prvobitne celovitosti. Svako ko je ikada pokuao da osnovne razliitosti evrop- skih nacija stavi u jedan okvir morao je opaziti kako se one meusobno dopunjuju, kao delovi neke idealne celine. Kao da je milenama pustolovina evroarijskih naroda sluila da postvari bogatstvo razliitih mogunosti sadranih u primordijalnom narodu i njegovoj celovitosti. Sudei po uvenoj zapovesti Fridriha

Niea - koja ima mo da prosvetljava, poput formule arijske incijacije: tat vam asi! ( to tijesi!) - taj primordijalni narod jo uvek ivi, kroz istinske Evropljane: "Pogledajmo se u lice: mi smo Hiperborejci! Dosta dobro znamo koliko po strani ivimo. Ni po zemlji, ni po moru nee nai put koji vodi Hiperborejcima; ve je Pindar to znao o nama. S one strane severa, leda, smrti - tamo je na ivot, tamo je naa radost." Po svemu sudei, meu savremenim evropskim nacijama najblia Hiperborejcima je ruska. Nije u pitanju samo injenica da Rusi preteno nastanjuje upravo one oblasti za koje se pret- postavlja da su pradomovina evroarijskih naroda. Ako su ti pros- tori prvi zaviaj naroda koji su se oko hiljadite godine nove ere stopili u rusku naciju - onda tu stojimo pred jedinstvenom snagom starosedelatva, koje ni najvei vetrovi istorije nisu uspeli iskoreniti i slomiti. Ako je pak osnovana tvrdnja iz Nestorove Povesti minulih leta da su podunavski prostori prazaviaj slovenskih naroda - onda moramo zakljuiti da su pretci Rusa pre- duzeli jedinstveni pokret povratka ka hiperborejskoj pradomo- vini. Moda je nostalgija srpskih Krajinika za Rusijom - to ih je vodila od limes-a austrougarske imperije na prve odbrane Rusije od turanskih zavojevaa - mnogo dublja nego to ispo- veda Pievi u svojim uspomenama i to pretpostavlja srpski pisac Milo Crnjanski, u romanu Seobe. Od vremena ujedinjenja niza slovenskih naroda i odgo- varajuih dravica u rusku naciju i dravu imperijalnih perspek- tiva, okosnicu njene povesti ini sasvim jedinstvena suzdranost, duevna povuenost i duhovna udaljenost ili uzvienost spram svih poziva iz evropske arene na uea u velikim kultumim i civilizacijskim pokretima. Ta pojava ne moe se objasniti nekakvom duevnom tromou a jo manje "zaostalou" jer povest ruskog naroda iroko dokazuje posedovanje vanredno budnog i istrajno radoznalog te dalekovidog pogleda na svet. U pitanju je karakteroloko svojstvo bez premca meu evropskim nacijama, koje osvedoava upravo Nestorov letopis, pruajui velianstvenu mapu bogatstva rasnih i etnikih, kultumih i religijskih razliitosti sveta. Imajui u vidu upravo dirljivu neukost Nestora zadi- vljuju razmere njegovog pogleda po horizontima sveta, koje se mogu meriti samo sa obuhvatima velikih helenskih istoriara i geografa. Ve i samo predanje o uspostavljanju ruske drave pod vostvom Rjurika - po kome su Rusi pozvali normanske plemie da im vladaju, kao da nisu imali velika dravotorna iskustva, o kojima svedoi Velesova knjiga - ukazuje na povuenost o kojoj govorimo. Ivan Kirjejevski, prvi filosof slavenofilskog pokreta, smatra pak da je ruska kruna ustupljena strancima kako bi se izbegli sukobi izmeu domaih pretendenata. Sumnju u povesnu osnovanost tog predanja izaziva injenica da se ono pojavilo kasnije od Ilarionovog Slova o zakonu i blagodeti te Seanja i pohvala knezu ruskom Vladimiru, koji rodoslov mske dinastije izvode od kneza Igora. Ipak, sama voljnost mskog naroda pa i veine slavenofila da to predanje usvoje odaje forme mentis koja je jedinstveno iznad svake tatine. Prema uenju slavenofila Konstantina Aksakova, Sloveni su ustupili Normanima posao stvaranja i upravljanja dravom jer su spoznali da je ona nunost ali su

istovremeno hteli da sauvaju svoju zajednicu te svoje etiko i ivotno naelo od svakog meanja i poistoveivanja s politikim i dravnim. Najdublje, posredno osvetljenje metafizikih korena te mske suzdranosti pma nam Lav Tolstoj u romanu Rat i mir. Tok pripovedanja tu biva esto prekidan da bi pisac izloio, u obliku filosofskog ogleda, svoje uenje o kosmikim razmerama uzronosti svakog dogaaja i svake pojave. Stoga i tokovi, oblici i ishodi sukoba na bojnom polju odstupaju od ratnih planova i strategija. Umesto da deluje u svetu imajui u vidu samo sopstvenu volju i neposrednu okolinu njenog predmeta, ovek treba da sagleda upravo celinu sveta i svetskih pokrete te da im prilagodi svoje uee. Tolstoj tu stoji na pragu arijske doktrine o "delovanju nedelovanjem" Cakravarti-a, "gospodara sveta", olienom nepominim sreditem u toku svetskih promena . Po Tolstoju, general Kutuzov je izvojevao pobedu nad Napoleonom upravo zato to se suzdravao od zaludnih stratekih planiranja i odluivanja. To olienje sutinske prirode ruskog oveka Tolstoj nam najsaetije otkriva posredstvom opaanja princa Andreja Bolkonskog, koji se nakon susreta s generalom Kutuzovom i povratka u svoju regimentu osetio mnogo spokojnijim spram ishoda rata: "to je vie video u tom starcu nedostatak bilo kakve crte osobenostii... a umesto inteligencije ( koja okuplja dogaaje i izvlai zakljuke) sposobnost za spokojnu kontemplaciju toka dogaanja - utoliko vie se oseao uverenim da e sve ii kako treba da ide. 'On nee uiniti nita na sopstvenu inicijativu. Nee intervenisati, nita nee preduzeti' - mislio je princ Andrej - 'ali e oslukivati sve, pamtie sve, stavie sve na svoje mesto, nee onemoguiti ita korisno i nee dopustiti nita tetno. On shvata da postoji neto jae i znaajnije od njegove volje: neiz- bezni tok dogadaja; i on zna da ih vidi, da razume njihovo zna- enje, i, imajui u vidu to znaenje, zna da se odrekne uzimanja uea u tim dogaajima, zna da odustaje od svoje volje upu- ene drugom." (111,16)

"Lepota e spasti svet"

Posebni aspekt te ruske suzdranosti je ravnodunost spram preovlaujuih, drutvenih mera "zemaljskih", materijalnih vrednosti. Mnogi ruski pisci svedoe i o spremnosti plemstva da s osmehnutou baca u vatre strasti bezmema materijalna bogat- stva. Ipak, u tim prizorima preovladava usiljena oholost i aktivni prezir, svojstven delotvornom pesimizmu, koji su tui psiholo- giji ruskog naroda te ine deo karaktemih crta steenih na pute- vima otuenja plemstva. Prava ruska ravnodunost spram dru- tvenih mera "zemaljskih" vrednosti izraava se jednim nemim, spokojnim i suverenim prezirom. I to je Tolstoj dobro uoio te izrazio u romanu Rat i mir, kroz oseanja Pjera Bezuhova: "Drugo oseanje bilo je neuslovljen, iskljuivo ruski prezir spram sveg onog to je uobiajeno, izvetaeno, Ijudsko, spram sveg onog to veina Ijudi smatra vrhovnim dobrom sveta. Po prvi put Pjer je osetio to udno i fascinantno oseanje u palati Slobodski, kada je, u jednom magnovenju, osetio kako

bogatstvo i vlast, i ivot, i sve ono to Ijudi prave te uvaju s toliko napora, ak i kad neto vredi, vredi samo zbog zadovolj- stva s kojim se odbacuje. " U raznovrsnim inovima tog zadovoljstva odbacivanja zemaljskih vrednosti ruski ovek "stavlja na ispit svoju mo i snagu, izjavljujui prisustvo jednog supremnog suda ivota, suda koji poiva izvan Ijudskih uslova".( 111,27) Verodostojni, ruski pogled na svet "zemaljskih" vrednosti preokree uobiajenu perspektivu, kao po uzoru na takozvanu "obrnutu perspektivu" pravoslavnog kanona ivopisanja svetih tvari. Materijalni aspekt je na dnu a lepota na vrhu ruske hijerarhije "zemaljskih" vrednosti. Duboku uvreenost te mere u ruskom biu potvruje i predanje 0 opredeljenju Rusa za hriansku veroispovest. Prema legendi koju nam prenosi Nestorov Ietopis ruski izbor hrianstva nije uinjen pod smrtnom pretnjom i prinudom ili silom politikog probitka elite pa ni pod utiskom jevaneljskih poruka ljubavi ili uasnih obeanja Otkrovenja ve iskljuivo vrlinom estetskog opredeljenja: "Hodismo u Bugare, gledasmo kako se klanjaju u hramu, zvanom damija, stojei raspojasani; poklonivi se, sjedaju i gledaju tamo i amo, kao bijesni, i nema veselja u njima ve tuga 1 smrad veliki. Nije dobar zakon njihov. I dodosmo u Nijemce, i u hramovima njihovim vidjesmo mnoge slube ali nismo vidjeli nikakve Ijepote. I doosmo u Grke, uvedoe nas tamo gdje slue Bogu svojemu, i nismo znali da li smo na nebu ili na zemlji; nema na zemlji takvog pogleda i Ijepote takve, i nismo pametni kako da o tome ispriamo; samo ovo znamo - ondje Bog s Ijudima prebiva, i sluba je njihova Ijepa od onih u drugim zemljama." Da estetski izbor veroispovesti nije bio plod sluaja ve odluka doneta iz sutine mskog bia svedoi sklonost ruskih mislioca da lepoti poveravaju najvee zadatke: od princa Vladi- mira Odoevskog, koji je ukazivao da se oveanstvo moe uzdii iz stanja uslovljenog prvobitnim grehom te stei izgubljenu ljudsku celovitost preduzimajui estetski put obrazovanja i uspravljanja - do Fjodora Dostojevskog koji nam pred hori- zontima "poslednjih vremena", kroz rei Karamazova poverava svoje uverenje da e lepota spasti svet. To uzdanje u lepotu izvesno nije hrianskog porekla ve je ukorenjeno u evroarijskoj forma mentis i odgovarajuem sve- tonazoru. Kao i u svakom Evropljaninu, u svakom Rusu ideja lepote je posredovana helensko-rimskom kulturom, koju su Rusi usvojili zajedno s vizantijskom predajom nasleda rimske imperije. Uzdanje u lepotu je jedan od niza osvedoenja ouvanosti prehrianske batine u mislima i srcima ruskog naroda. Izabravi hrianstvo istone umesto zapadne crkve Rusi su sauvali znatan deo trezora kulture "stare vere". Osnovno naelo razlikovanja pravoslavlja spram katolicizma - "Hrianstvo je vera a Bog je zakon ", nasuprot rimskog "Hrianstvo je zakon a Bog je vera " dakle vanredna otvorenost pravoslavne crkve za razliite puteve veroispovesti, sa kojih su mnogi narodi donosili i u nju unosili svoja prehrianska naslea, objanjava ouvanost i ivost mnogih drevnih, prehrianskih pa i preistorijskih ideja, verovanja i

obiaja. Ve i sama zasnovanost samostalnih pravoslavnih crkvi na stvamim nacijama, kojima u svakom asu istorije odgovaraju doprinela je razvitku i osnaenju njihovih uvarskih uloga spram odgovarajuih kultumih batina. Uostalom, za razliku od zapadnih Evropljana, koje muslimani istrajno podseaju da im duguju temeljno obrazovanje, upoznavanje s delima helenskih filosofa koja su im prodavali arapski trgovci - u krugu vizan- tijske civilizacije veza s helenskom tradicijom ni u jednom tre- nutku nije bila prekinuta ve stalno iva i plodonosna. Pod svetlom izloenog shvatljivo je kako su Rusi uspeli da kroz niz vekova sauvaju svoje osnovne osobenosti. Takoe je izvesno da nijedan evropski narod nije toliko duboko kao ruski usvojio naslee imperije. Najuoljivija mera tog usvajanja je neuslovljiva uzvienost nad sopstvenom nacionalnom samosveu. Istorija svedoi da su se u vremenima kriza ili poraza ostale evropske imperije raspadale na stvame ili potencijalne etnike ili nacionalne sastojke. Kod Rusa oseanje pripadnosti imperiji je iznad oseanja pripadnosti naciji te stoga oni ostaju uvek i svuda vemi Rusiji, ak i u trenucima najveih poraza i stradanja. Premda je kod Rusa nacionalna samosvest veoma snana, ona je uvek i svuda bila te ostala podreena imperijalnoj samosvesti. Otuda re "Rus " i danas, u svakodnevnoj upotrebi, oznaava pre svega pripadnika vienacionalne zajednice ija se drava zove Rusija. U pitanju je pojava koja ukazuje na sakralnu, metafiziku prirodu drave koju Rusi nose u svojim mislima i snovima. I tu vidimo kako prosijava vizantijski posredovano naslee rimske imperije, kome Rusi duguju - prema opaanju Konstantina Leontjeva svoju ujedinjenost i neuvenu snagu: " Vizantijske ideje i oseanja vrsto su sjedinile u jedno telo poludivlju Rusiju. Vizantizam nam je dao snagu da izdrimo tatarski pogrom i dugotrajno plaanje danka. Vizantijski lik Spasa na velikokneevskoj zastavi titio je Dimitrijevu verujuu vojsku na ratnom polju, na kome je Moskovska Rusija prvi put pokazala Tatarima da vie nije ona ranija, razdrobljena i ras- cepkana Rusija. Vizantizam nam je dao snagu u borbi sa Poljs/com, sa vedanima, sa Francuskom i Turskom. Pod njegovim okriljem, ako mu ostanemo verni, imaemo snage da izdrimo i pritisak cele internacionalne Evrope, ako bi ona nekad pokuala, poto kod sebe uniti sve uzvieno i lepo, da i nama nametne trule i smrad svojih novih zakona o maloj zemaljskoj svesrei, o zemaljskoj radikalnoj svetrivijalnosti." (Leontjev, 1994)

"Poslednji Evropljani"
Delujui suprotno kulturi i tradiciji, tenjama i volji ruskog naroda, uvodei nasilno tekovine i izume ali i ideje te ustanove, obiaje i mode zapadnoevropske civilizacije, car Petar I je izazvao vekovni potres i raskol. Odvajanje mskog plemstva od naroda bilo je obeleeno nizom mera: od premetanja presto- nice iz Moskve u Sankt Petersburg do usvajanja francuskog jezika ne samo za dvorske i salonske ve i svakodnevne te i intimne razgovore. Od tog istorijskog asa

mska elita postala je - upravo zahvaljujui ednoj celovitosti mske due - idealna laboratorija za krajnja ispitivanja, in vivo, svih pa i najekstremnijih zapadno- evropskih ideja i ideologija, verovanja i sujeverja. Romani Dos- tojevskog pruaju spektakularne uvide u te Iaboratorije i neuveno dosledne te iskrene ispovesti ispitivaa. Glavna linost romana Zli dusi, princ Stavrogin, upuuje nesvesne zamorie u niz ekstremnih filosofskih i politikih ideja tog vremena - koje e odrediti sudbinu XX veka - e da bi sagledao njihove ishode na ispitima ivota. Neko od zapadnoevropskih osmatraa tih ruskih iskuavanja ideja Zapada zakljuio je svoje uvide podsmeljivim opaanjem kako Rusi "sve shvataju suvie ozbiljno", ne shva- tajui da je time zapravo izrekao porazni sud o oveku Zapada ili o njegovim idejama. Ui nas Ezra Paund: "ovek koji nema hrabrosti da stoji iza svojih ideja ili ne vredi kao ovek, ili njegove ideje ne vredi nita. " I upravo Dostojevskom dugujemo otkrie posebne dimen- zije ruske celovitosti, koja u sebi potencijalno sadri sve evropske nacije. Grof Versilov govori sinu o utiscima steenim pred slikom Zlatno doba Kloda Lorena i u borbi protiv pariskih komunara, na strani Prusa: "Jeste, ba tada je Komuna zapalila Tiljerije... O, ne uznemiravaj se; znam da je to bilo 'logino', i odlino mogu da shvatim neodoljivost savremene ideje; ali, kao nosilac vie ruske kulturne misli, nisam mogao to da dopustim, jer je via ruska misao ba u sveizmirenju ideja. A ko bi tada u celom svetu mogao da shvati takvu misao: lutao sam sam. Ne govorim o sebi lino - govorim o ruskoj misli. Tamo je bila borba i logika; tamo je Francuz bio samo Francuz, a Nemac samo Nemac, i to jae nego ikad u njihovoj istoriji; prema tome, nikad Francuz nije nanosio vie tete Francuskoj, ni Nemac svojoj Nemakoj nego ba tada! Tada u celoj Evropi nije bilo nijednog Evro- pljanina! Jedino ja, medu svim tim petrolejcima, mogao sam im rei u oi da je njihovo spaljivanje Tiljerija pogreka; ijedino sam ja meu svim konzervativcima-osvetnicima mogao rei tim osvetnicima: da je spaljivanje Tiljerija zloin, ali pak logian. Zato, mali moj, to sam samo ja, kao Rus, bio tada u Evropi jedini Evropljanin... Jedino je Rus, i to ak i u nae vreme, dakle jo mnogo pre no to se bude sveo opti raun - stekao sposobnost da bude u najveoj meri Rus ba tada kad je u najveoj meri Evropljanin. U tom i jeste bitna nacionalna razlika izmeu nas i svih ostalih, i u tom pogledu smo mi neto potpuno zasebno. U Francuskoj sam Francuz, sa Nemcom Nemac, s antikim Grkom sam Grk i, tim sam, u najveoj meri Rus. Tim samim sam pravi Rus i najbolje sluim Rusiji, zato to nosim njenu glavnu misao". (Dostojevski, 1979). Dakle, nije sluajno to iz tog ruskog osmotrita evropske samosvesti potiu najdublje spoznaje slabosti i bolesti koje iri zapadna civilizacija. U tom domenu ruska, slavenofilska misao daleko je prevazila domete svojih uzora u nemakom, romanti- arskom pokretu. Saobrazno osnovnom svojstvu ruskog bia, glavna spoznajna perspektiva slavenofilske misli - od Ivana Kiijejevskog do Alekseja Homjakova - cilja raspad celovitosti oveka i zajednice pod dejstvom ideja i sila civilizacije Zapada. Primerice, u gnoseolokom domenu, sa stanovita slavenofil- skog ideala "celovitosti razuma" - gde logikoj spoznaji vre- menski i hijerarhijski prethode volja, kao formativno i infor- mativno naelo, te vera, kao neposredna, takorei predkategori- jalna mo

opaanja - Homjakov vri pozitivnu kritiku zapad- njakog racionalizma, to raskida tu organsku spregu, uz posle- dino degradaciju saznanja, koja postaju puki i povrni odrazi stvari i pojava. Pod svetlom "celovitosti razuma" pak stvari i pojave bivaju takoe celovito doivljene i preobraene u inje- nice naeg unutranjeg ivota. I za Kirjejevskog "logika misao, odcepljena od drugih spoznajnih sposobnosti je osobita karakteristika intelekta kojije izgubio svoju celovitost" (Kirevskij, 1911). Pogled Ivana Kirjejevskog je mnogo veih razmera ali i on ga zapoinje od pozitivne premise, ideala celovitosti oveka ije su pojedine sposobnosti organski usklaene iz zajednikog, metafizikog sre- dita. oveka Zapada karakterie upravo raspad tih veza: svaka sposobnost deluje za sebe, nezavisno od dragih, i upravo tako Kiijejevskij objanjava uspevanje civilizacije Zapada da ostva- ruje makar privremeni napredak u pojedinim domenima, uprkos opteg duhovnog slabljenja. Kiijejevskij uoava uzronoposledinu spregu izmeu protestantizma - koji uobraava da je hrianska istina dostupna logikom razumu, dakle svakom oveku - racionalizma i demokratskog egalitarizma. Racionalizam podriva svaku ideju i stvarnost zajednitva otudujui individualni razum od onog nadindividualnog uma i odgovarajue sabornosti. Na tom putu ovek se otuuje i od svog Tvorca. Ideoloki korelat, liberalna demokratija, razarajui tradicionalnu zajednicu dri jedinke na okupu samo spoljnom spregom, to omoguava idola- triji privatnog vlasnitva i odgovarajuoj pohlepi da obezduuju i opustouju ljudske odnose te pretvaraju ljude u robove stvari, krajnju suprotnost celovitosti oveka. Ideal celovitosti oveka i sabomosti ljudi bio je pozitivna osnova slavenofilskih kritika reformi Petra I. Te reforme su vanredno ojaale moi ruske drave u areni sveta ali su razorile rusku zajednicu unevi u nju zapadnjake klice raslojavanja i razdora, nesloga i sukoba. Prema opaanju Kiijejevskog ta zajednica "nije poznavala gvozdena razdvajanja drutvenih klasa, okrenutih sebi, niti jednostrane privilegije i neizbene politike te moralne sukobe to iz toga proistiu, ni prezir, mrnje i zavisti jednog sloja prema drugom. Prinevi, bojari, svetenstvo, narod, prin- evska, plemika, gradska, ratarska udruenja, sve klase i svi slojevi zajednice bili su proeti jedinstvenim duhom, jedinstvenim uverenjima i mislima, jedinstvenom tenjom ka zajednikom dobru." (Kirevskij, 1911) U toj ruskoj, kao i svakoj idealnoj tradicionalnoj zaje- dnici, razliitosti ne ratuju ve radije sarauju. Posluivi se vanredno dubokom a savreno saetom intuicijom Drije La Roela "Rusija je i Car, i komunizam, ijo vie" (Drieu La Rochelle, 2002) - mogli bi slobodno rei da u takvoj zajednici ovek moe biti istovremeno monarhista, komunista i jo vie a da ni u jednom trenutku ne zapadne u protivureje. Upravo protivureja "levice" i "desnice" - do razmera graanskih ratova - svedoe o bolesnom stanju modemog drutva i odgovarajue misli to zapada u vrtloge redukcionizma i jame partikularizma, nesposobna za holistiki pogled na svet.. Na presudnom ispitu istorije, pred izazovimna nasilno uvezene, tuinske i antiruske revolucije, pokazala se sva pogubnost i dubina procesa otuenja ruske elite od ruskog naroda pa i drave. Ruska elita nije bila na visini tih izazova te je svojim slabostima sutinski izdala ne samo

narod ve i cara te imperiju, premda je pred izbijanje Prvog svetskog rata, u svim civiliza- cijskim domenima poreenja - od nauke i tehnike do privrede - uspon Rusije ukazivao da e ona veoma brzo postati vodea sila sveta. Neophodno je istai da ruska imperija, kao i austrougarska, nije pretrpela ideoloki ve vojni poraz. Premda je zbog odbrane nepravedno optuene Srbije ratovala na strani atlantskih saveznika, i ona je doivela poraz jer je razaranje naslednika rimske impe- rije bilo glavni cilj neprijatelja Evrope, odsnono pokretaa Prvog svetskog rata, koji su od mladih srpskih poklonika masonske ideje namili ubistvo Ferdinanda Hazburkog kako bi imali valjani povod za otvaranje ratnih dejstava. (Mui, 2001) Stoga ideja evropske imperije, sutinski nepobeena, ima sva prava na obnovu i postvarenje.

Protivevropska priroda liberalizma

U vatrama dva svetska i bratoubilaka rata unitene su ne samo evropske imperije ve i evropski poretci vrlina i vrednosti. Obrtanje tih poredaka i hijerarhija, uz irenje podljudskih naela i oblika ivota izvesno nije plod nekakve kvalitativne nadmo- nosti liberalnog kapitalizma ve su posledice nasilja s kojim je ta ideologija nametnuta Evropi, dakle silom vojnih pobeda angloamerike, atlantske sile u oba svetska rata. Stoga nae raz- matranje iziskuje makar letiminu smotm sutinske prirode ideo- logije okupatora Evrope jer je ona prvi pokreta niza procesa otuenja, od suavanja domena i izopaenja delovanja politike do nitenja zajednica i njihovog pretvaranja u mehanika, klasno podeljena i unutranjim sukobima razdirana dmtva. U uverenju pobomika liberalnog kapitalizma da su odgovarajui modeli drutvenog i ekonomskog ustrojstva uni- verzalno primenjivi, uvek i svuda - poiva neka istina. U pitanju su ideje i modeli koji ne potiu iz evropske biti ve iz najniih, dakle univcrzalno rasprostranjenih poriva ljudskog elementa. Re je o porivima ka posedovanju te uveavanju materijalnih dobara, koji bez valjanih brana mogu poprimiti razmere opsesivne te i pljakake i zloinake gramzivosti. Buroaske revolucije, odnosno uzurpacije vlasti od strane izroenih delova treeg sta- lea i preokreti tradicionalne, trodelne i hijerarhijske strukture evropske zajednice sruili su sve odbrane zajednice od pohlepe ekonomske ivotinje. Re je o odbranama izgraivanim i odravanim trudom i brigom objektivne etike i hrianskog moralizma, posredstvom drave te odgovarajue politike. Zato su prve rtve nihilizma demonije ekonomije, zvanog liberalizam, bile upravo politika i drava. Ve smo ukazali na znaaj istraivanja Maksa Vebera i Vemera Zombarta koji su osvetlili u protestantizmu i starozavetnoj forma mentis posebni podsticaj oslobaanju, odnosno liberali- zaciji ekonomske ivotinje od svih stega i brana. U pitanju je jedna od niza delekosenih te zamanih i najee traginih pos- ledica pomeranja teita religioznosti ka Starom zavetu, odnosno ka kupoprodajnoj koncepciji odnosa vemika i pretpostavljenog boanstva. Sujevema prepostavka da je materijalno imanje vemika neka vrsta naknade te i pokazatelj njegove verske revnosti stvorila

je, silom vekovne indoktrinacije, forma mentis koju preovlaujua sklonost ka bogaenju radi bogaenja osuuje na odgovarajuu ekonomiju sopstvenog ivota, na svojevrsnu askezu i samoivost, to se krije pod maskom vrlog individualizma. Re je o idealnom podaniku liberalkapitalistike vladavina koja svuda zatomljuje simbiotike ili organske zajednice i umesto njih proi- zvodi vetaka drutva, mehanike gomile usamljenih jedinki. Mrnja starozavetnog oveka spram istorijskih imperija ili pseudoimperija, ije je stege iskusio i zlopamtio - i koja je probila sve ograde Novog Zaveta, osvojivi zavrni prostor, gde zavidljivo proklinje silu, sjaj i bogatstvo Rima posredstvom pretpostavljenog Otkrovenja - pmila je psiholoki humus za klijanje novog, protestantskog te posledino liberalnog neprija- teljstva prema modemim dravama i njihovim preostalim branama te ogranienjima. Znamo kako su apsolutistike monarhije - silom centralizacije ivota zajednice koja ga je slabila - proizvodile veoma povoljne uslove za ustanak takvog neprijateljstva te za buroaske prevrate poredaka i hijerarhija, vrednosti i vrlina. Nitei bogatstva sloenosti feudalnih sistema, zatomljavajui mnoge bitne i konstitutivne strukture i oblike, organe i ustanove, rodove i stalee, tradicije i obiaje ivota te samim tim nadasve osnovnu ivotnost zajednice - procesi centralizacije apsolutistikih drava su omoguili lake uspone i trijumfe tako osloboenih, najniih sila ljudskog elementa. Skoro svuda revolucionari su usvojili centralistiki sistem ali su potpuno preokrenuli, odnosno izopaili klasini, evropski smisao drave te odnose izmedu drave i dravljana. Umesto da dravu osea kao neto svoje i svojstveno, kao proireni dom, poput zajednice koja je produena porodica - ovek liberalizma je vidi i doivljava, u najboljem sluaju, kao neko spoljno, tude i nuno zlo, ako ne i kao pro- tivnika ili neprijatelja, koga treba prevariti i iskoristiti. Duh liberalizma karakteriu problematizacije i dramati- zacije sloboda jedinke spram drave te prava oveka - koja po praznovericama jusnaturalizma hronoloki prethode i vrednosno nadvisuju dravu - uz potrebu odgovarajuih ustavnih i zakon- skih odreenja i obezbeenja. Moda je izlino isticati da su takvi problemi bili posve nepoznati u evroarijskim te i antikim, evropskim poretcima. Zato Sokrat, slobodan da pobegne i izbegne kaznu, radije bira smrt, ostajui veran dravi, u zlu kao i u dobru, uprkos krajnjih razmera sukoba s vlastodrcima. O istrajnosti oseanja odbojnosti te neprijateljstva spram strane drave, ukorenjenog u starozavetnoj forma mentis, svedoi injenica da liberalistike pseudoimperije - nekad Velika Britanija a potom SAD - svoj javni raison d'etre istrajno trae i nalaze u postojanju pretpostavljenih neprijateljskih poredaka koje treba unititi. Dakle, tu urodeni protivdravni poriv odro- enih masa biva usmeravan spolja i susreivan na zvanino prokazivana otelotvorenja zla, od junjake Konfederacije, preko sila Osovine i Rusije (pod isprikom antikomunizma), do Srbije, Iraka i Irana. U svetu pod senkom vladavine liberalizma, izgubivi svaku pozitivnu a pogotovu vaspitnu, formativnu i informativnu ulogu, drava je zajedno s politikom svedena na slukinju

demonije ekonomije kojoj se jednako podaju njeni poklonici kao i disidenti, poput marksista. Optike marksizma ne vide, niti priznaju verodostojnost ljudskih vrlina i vrednosti, slobodnih od uslovljavanja sveta proizvodnih i komercijalnih odnosa. Marksizam se sutinski razlikuje od liberalizma samo udnjom za osloba- anje oveka od kapitalistikog iskoriavanja, posredstvom sve- opteg ukidanja privatnog vlasnitva i pravedne raspodele dobiti. Ipak, horizont tu i dalje ostaje sveden na krug iste demonije. Procesi sekularizacije preobrazili su ideju boanskog Providenja u teoriju ekonomskog determinizma to deluje pos- redstvom trita i trinih zakona. U tritu i pretpostavljenim zakonima propovednici liberalizma poput Hajeka slave transcen- dentne sile sposobne da same ureduju sve meuljudske odnose za optu dobrobit. Na izloenom sujeverju poiva doktrinamo liberalistiko osporavanje ili zabranjivanje svakog uplitanja drave i njene politike u ekonomske procese te nadasve u delovanje trinih mehanizama ponude i potranje. U stvarnosti sveta pod senkom liberalizma trite nikad nije bilo niti jeste neka slobodna ili samostalna ustanova te sila ve ponajvie izraz uinaka vla- dajuih snaga - od internacionale finansijskog kapitala, nadnacionalnih kompanija i korporacija do trustova i lobbies .- koje koriste i dravu te odgovarajuu politiku kao servise uticaja na ekonomske pa i trine procese. Jedan od glavnih, premda posrednih uzroka izvanredne podlonost liberalne drave vladavini otudenih pa i protivnarodnih centara moi te lobbies poiva upravo u individualizmu te protivdravnoj netrpeljivosti tihe veine. Izloena svojstva je ine postranjenom od dravnih poslova te nemonom rtvom izopaene politike. O tom raskolu svedoi i trajni proces produbljavanja drutvenog jaza izmeu sve ue i bogatije manjine, s jedne strane - i sve vee te osiromaenije veine, s druge strane. Izloena injenica sama po sebi je dovoljna da pobije jedno od osnovnih liberalistikih opravdanja oslobaanja pohlepe eko- nomske ivotinje kao najboljeg ili najkraeg puta ka optem bla- gostanju, zamiljenom ili uobraenom po meri aritmetikog zbira individualnih blagostanja. U tom drutvenom jazu poivaju i osnove stranaka moderne, posrednike i parlamentarne demo- kratije jer one grosso modo i naelno zastupaju ekonomske inte- rese odgovarajuih klasa, odnosno slojeva raspadnutog drutva. I to svoenje politike na dualizam ekonomske levice i ekonomske desnice osvedoava posebni aspekt njenog izrodavanja, odnosno gubitka viih i optih formativnih i informativnih naela, uz redukciju na sluenje inferiornim i partikularnim interesima. Last but not least, degradaciju politike u svetu pod senkom liberalizma osvedoava i tekui jezik. U tekuem govoru english speaking sveta re politics odavno je ustupila mesto rei policy. S druge strane, u evropskoj kulturi, kao silom neke osvete zbog gubitka klasinih dunosti i odgovornosti, odnosno zbog zato- mljenja bogatstva semantikih sadraja rei politika, ona svuda doivljava inflaciju. Skoro u svakom domenu drutvene pojav- nosti postoji ili se priziva neka politika, od monetame, fiskalne ili investicione, do kultume, razvojne, stambene i zdravstvene. I ta

injenica nam ukazuje da je politiko neunitivo i ivo, poput odgovarajueg ideala celovitosti i ideje imperije koja ga najpot- punuje postvaruje u dravnim razmerama.

AUTORITET I SLOBODA
Na popritima vekovnog rata mora protiv zemlje, nepri- jatelj ume i da nesvesno pokazuje Evropljanima njihove poli- tike osobenosti, ciljajui ih podrivakim ili razomim udarima. kolski primer izloenog iskustva pruila je, 1968. godine, nihi- listika navala zavaranih te nahukanih masa studenata na temelje evropskog visokog sistema obrazovanja, nadasve na vrline i ustanove znanstvenog i andragokog autoriteta, polemiki odre- divane i svoene pod ig autoritarizma. Premda su tada mete napada uglavnom bili samo patrljasti ili fosilni ostaci ustanova autoriteta, nihilistika stihija to se na njih obruavala nije smerala da oisti prostor za uspostavu vero- dostojnih oblika i sadraja te vrline ve da uniti svaki njen trag. S obzirom da je u tim napadima potpuno izostajala pozitivna osnova opovrgavanja te bilo kakvo pozitivno odreenje autoriteta - slobodni smo zakljuiti da oni nisu ciljali pojave izro- davanja vrline ve samu vrlinu, lano predstavljanu kao nekakvu preteu suprotnost slobodi, kao deo posvudanjeg sistema opre- sije, u slubi vladajuih sila kapitalizma.

Metafiziko poreklo
U povesti Evropljana, poevi od prvih znanih pojava rimske dravotvornosti, potreba za autoritetom je jedna od bitnih te trajnih odlika politikog miljenja i delovanja. Tu povest obeleava, kao njena konstanta, trajni pokret traganja i postvari- vanje te potrebe, s promenljivim snagama i moima, na razli- itim osnovama i pod raznovrsnim politikim uslovima ili siste- mima, u jednako raznolikim oblicima ili razmerama. Predoena svojstva te potrebe za autoritetom ukazuju nam na njeno pred- politiko ili metapolitiko te nadvremensko ishodite u biti evrop- skog oveka. O metafizikom poreklu ideje autoriteta te odgo- varajuih potreba posredno svedoi i mutnost ili nedovoljna jasnost znaenja sadranih u toj imenici latinskog korena, to je u otroj suprotnosti sa istrajnou potreba i potraga, kao i sa estinom mrnji spram njenih olienja ili ustanova, ostataka ili tragova. Te mrnje i osporavanja, to ine paralelnu konstantu u poslednjem dobu evropske povesti, nisu uvek i obavezno pojave puke niskosti to ne trpi uzvienost. esto, u pitanju je svesni ili nesvesni izraz pobune protiv lanih autoriteta, to priziva pojavu istinskog. U sutini, dugi niz intelektualnih ustanika protiv autoriteta - od Dekarta do Fihtea - koristio je posve pogreno tu re za oznaavanje vladajuih mnenja te propisa crkve, drave ili nauke, previajui istinu da su pretpostavljene vrednosne suprotnosti, dakle um i sloboda, upravo bitni elementi istinskog autoriteta. Istinski autoritet uvek i svuda dolazi s visine pozivajui slobodu da se delotvorno odazove njegovim savetima, kao to u Platonovom modelu Ijudske meavine osvetljava te stoga kroti i usmerava ostale moi. Metafiziku prirodu autoriteta ponekad ume da mutno nasluti i moderna politika misao, nastojei, patetieno nemono, da pojavu objasni uz pomo svojih redukcionistikih metoda, poput

naopakosti psihoanalitikih tumaenja superiornog i opteg njihovim svoenjem u kostreti inferiornog, podsvesnog te posebnog i patolokog. Tako, primerice, teoretiar prava Kelzen obanjava drutveni autoritet kao odjek ili projekciju prvog, infantilnog iskustva autoriteta: "Drutveni autoritet, kao i religijski autoritet, kao i svaki drugi autoritet, biva prvobitno osean kaoprvi autoritet koji sepojavljuje u ivotu jedinke: kao otac, kao otac otadbine, kao Bog-otac. I to psiholoko poreklo drutvenog autoriteta odbija ideju stvaranja autoriteta od strane podvrgnutih tom samom autoritetu. "(Kelsen, 1929) Ako ostavimo po strani injenicu da pod uslovom usvajanja predloene generike perspektive prvi doivljeni autoritet nije oinski ve materinski te istorijsku datost da je sintagma otac otadbine skovana nekoliko vekova nakon prvih objava politikog autoriteta u Rimu - ostaje mnogo znaajnija injenica sutinskog promaaja Kelzenovog spoznajnog truda koji uopte ne objanjava znaenje i znaaj autoriteta ve spoz- najni problem samo pomera od drutvene razine ka porodinoj i infantilnoj. Polemiki ton poslednjeg dela navoda otkriva nam polemiku svrhu izloene primene psihoanalitike teorije, to zapravo cilja da se naruga svakoj potrebi za drutvenim autori- tetom, svodei je u kazistiku pretpostavljenih regresivnih reakcija. Uostalom, sam Kelsen nesvesno porie svoju hipotezu: ako je poreklo drutvenog autoriteta psiholoko, odnosno infantilno - onda je i puka pomisao o mogunosti "stvaranja autoriteta od strane podvrgnutih " potpuno neosnovana, odnosno besmislena. Moda je izlino isticati da autoritet ne bi ni postojao ako bi oni kojima je potreban bili sposobni ili vini da ga sami stvaraju. Istinski autoritet je svojstvo koje - poput junatva ili mudrosti, lepote ili plemenitosti - nije dato ili dostupno svima, niti svakoj sposobnosti. U sutini, saobrazno redukcionistikim te krivotvoriteljskim sklonostima misli modernog oveka i obrascima racionalizma, Kelzen shvata autoritet kao drugo ime vlasti i njenih zapovesti, to je najlaki nain da se previdi istinski sadraj i smisao, znaenje i znaaj te vrline. U svom prvom i najviem ishoditu, autoritet je metafizika vrlina koju nije ispravno poistoveivati s vlau, jer autoritet moe delovati jednako uinkovito i bez ikakvih sredstava ili atributa vlasti pa i bez ikakvog vidljivog delovanja. Na istonom kraju evroarijskog sveta to svojstvo nam je prvi otkrio njegov pomni osmatra s granice, carski bibliotekar Lao Cu, saimajui saznanja u preporuku uzomog dravnikog upravljanja nedelovanjem (XXXVII, 1-4), po nebeskom uzoru: "Ovo je put Neba: ne bori se a zna pobeivati, ne govori a zna odgovoriti, ne daje znaka a sve mu samo dolazi'." (LXXIII,8-11) Vlast liena istinskog autoriteta mora pribegavati sili zakona i pravila pa i nasilju ili strahu te malodunosti da bi ljudsko naterala izvravati njene nedrage mu naloge. Tamo gde deluje samo sobom, kao u izvomom obliku rimskog senata, autoritet se obraa ljudskoj slobodi, traei slobodne odzive. Dobar primer te potpune nezavisnosti prirode autoriteta od prirode vlasti pmio nam je Vilijam ekspir, upravo u epohi zapadanja autoriteta u znaenjski okvir pojma vlasti do rastva- ranja i poistoveenja. Taj primer sadri tragedija Kralj Lir, u sceni gde kralju, lienom poseda i vlasti, koga naputaju svi a nadasve razum i svest, pristupa nepravedno odbaeni vojvoda Kent, preruen u neznanca, s eljom da mu uprkos svemu slui, vrlinom plemenitakog ethos-a:

"Lir: Pa^ ko si ti? Kent: ovek vrlo asna srca, i siromaan kao kralj. Lir: Ako si siromaan kao podanik kao to je on kao kralj, onda si dovoljno siromaan. ta bihteo? Kent: Slubu. Lir: Kome bi da slui? Kent: Vama. Lir: Poznaje li me ti, prijatelju? Kent: Ne, gospodaru, ali u Vaem dranju ima neega to bih voleo da nazovem gospodarom. Lir: A ta je to? Kent: Autoritet." U polemici protiv ideologa revolucije, ukazujui na tegobnost spoznaje sadraja pojave koju oznaava imenica autoritet, Franc fon Bader je ispravno uoio njenu neunitivost i neodvojivost od slobode: "Premda niko nije, koliko ja znam, odredio na ispravan i iscrpan nain sutinu autoriteta, niko do sad nije ni porekao njegovu stvamost a to vai i za sankilote i njihov narodni auto- ritet. Poznato je da ni najbenji revoiucionari nisu uspeli da razore autoritet ve su se samo ograniili na to da ga uzurpiraju... Uprkos slabljenja ili odstranjenja legitimnog autoriteta, ostaje potreba da mu se slui, aii ona nije vie slobodna ve postaje doista slu- ganjskar (Von Baader, 1925) Na ovom mestu nae smotre valja istai da potpuna i samosvesna potreba za istinskim autoritetom odlikuje linosti koje su ga dostojne, odnosno slobodne ljudi koji su sposobni da ga prepoznaju jer u sebi imaju neto od predmeta potrage. U protivnom, one ne bi bila u stanju ni da oseaju potrebu za auto- ritetom, niti da se odazivaju njegovim pozivima. Otuda se slu- ganjska potreba nikada ne obraa istinskom autoritetu ve njegovim odrazima, surogatima ili pukoj te sirovoj vlast i sili. Pouan jer opti primer tog potpunog previda istinske prirode autoriteta prua Fridrih Engels u spisu O autoritetu, polemiki upuenom socijalistima koji, prema opaanju Marksovog ortaka, vode "siste- matski krstaki rat protiv onog to zovu principom autoriteta . (Engels, 1949) Engels prvo odreduje autoritet o kome je re: "nametanje tude volje naoj volji; s druge strane, autoritet pretpostavlja potinjavanje". Sledi dramatino pitanje svih mar- ksista koji su dospeli do praga sumnje u ideal odumiranja drave: " Moemo li biti bez tog odnosa, moemo li - u uslovima koji postoje u dananjem drutvu - stvoriti neki drugi drutveni poredak, u kojem taj autoritet nee vie imati nikakve svrhe, u kojem e on, prema tome, morati da iezne?" Svodei autoritet na ono to on nije, dakle na element upravljanja pa ak i na puko fiziko uslovljavanja bilo kakvog posla - uz primer tobonjeg "autoriteta pare", odnosno parne maine, "koja ne mari za linu autonomiju" i kojoj se moraju podvrgavati radnici, bez obzira na sistem u kakvom ive - Engels dospeva do zakljuka da ieznue "politike drave a s njom i politikog autoriteta iziskuju primenu "najautoritamije stvari", odnosno drutvenu revoluciju: "Revolucija je, nesumnjivo, najautoritamija stvar to moe biti. Revolucija je akt u kome jedan deo stanovnitva namee svoju volju drugom delu pomou puaka, bajoneta i topova, to jest sredstava vanredno

autoritarnih; i akopartija koja jepobedila ne eli da izgubiplodove svojih napora, ona mora da odrava svoje gospodstvo pomou straha kojinjeno oruje uliva reakcionarima. Dakle, tu vidimo kako re autoritet biva koriena za oznaavanje najgorih sredstava prisile, terora i straha, uz bestidno preporuivanje to nam nedvosmisleno jasno odaje podljudsku prirodu, kojoj je istinski autoritet apsolutno nedostupan i nepoznat. Sledei izloene preporuke a jednako shvatajui autoritet kao sinonim vlastodrakih prinuda, Maks Horkhajmer - jedan od najgrlatijih neomarksistikih hukaa protiv autoritarizma, auto- ritarnog oveka i autoritamih sistema - zakljuio je da vrednosni sud o odreenom autoritetu zavisi od procene odgovarajueg sistema zavisnosti: "Autoritet kao potvrena zavisnost moe, stoga, znaiti kako napredne odnose, koji odgovaraju interesima uesnika i pogoduju razvitku Ijudskih snaga, tako i skup vetaki odravanih, ve odavno neistinitih drutvenih odnosa i predstava, protivu- renih stvamim interesima optosti. Na atutoritetu se zasniva kako slepa i ropska odanost, koja subjektivno vodi od duevne inertnosti i nesposobnosti ka vlastitoj odluci i objektivno doprinosi daljem trajanju ograniavajuih i nedostojnih prilika, 'tako i svesna radna disciplina u drutvu koje je u procvatu. A ipak, oba ova naina postojanja razlikuju se kao san i budnost, kao zatoe- nitvo i sloboda. Samo celokupna analiza svaki put postojee drutvene situacije moe da odgovori na pitanje... da li bezu- slovno podredivanje nekom politikom vodi ili nekoj partiji istorijski ukazuje napred ili nazad. (Horkheimer, 1976) Paradoksalno a nesvesno prizivanje autoriteta od strane njegovih protivnika i ruitelja prvi je i otrovido uoio nadahnuti mislilac kontrarevolucije Antoan de Rivarol, osmatrajui po trgovima Pariza kako se ruilaka strast revolucionarne rulje okomljuje kamenjem na statue suverena: u Kraljevskim Iinostima deava se isto to i statuama bogova: prvi udarci upueni su doista bogu aliposlednji padaju samo na izoblieni mramor. "(De Rivarol, 1941)

Etimoloka perspektiva
Sama injenica da nam u svojoj prvoj istorijskoj pojav- nosti, na sceni Rima, ideja autoriteta pokazuje veoma sloenu i zrelu prirodu, svedoi da su prethodili dugi, preistorijski putevi odredivanja i razvijanja te vrline. Tradicija nas upuuje da osnovna saznanja o izvoraom znaenju pojmova traimo u etimolokoj perspektivi. Tlo latinskog jezika ima najvie izdanaka opteg ali zatrtog evroarijskog korena rei autoritet. Za razliku od jezika Veda i A vesta, gde su izdanci korena *aug- ogranieni domenom druge, dakle odbran- bene funkcije - oznaavajui punou fizike snage (ojas\ odnosno aogar- ili aojah), s kojom deluju odgovarajui bogovi, prvens- tveno Indra - u latinskom jeziku oni proimaju sve tri fimkcije i oznaavaju mnogostrane uloge i svojstva, od ivotnog znaaja za zajednicu i njenu dravu. Razmatrajui evroarijski koren *aug- sa sufiksom *-es - koji obino oznaava uvreni, sabrani uinak delanja ili ukupni uinak ponovljenih delanja - or Dimezil opaa da *aug-es- "moe da ima smisao ^teenog i stvarnog uinka uveanja ili uveavanja', odnosno 'punoe' ove ili one vrste snaga ili sred- stava... U indo-iranskom, gde se glagol izgubio i gde je izvedena imenica bila pridata ideologiji druge

fiinkcije (fizika snaga, ratniki poduhvat) *auj-as je poprimio, naravno, jasni i ogranieni smisao koji smo odredili: 'punoa onog to uslovljava in prvaka ili borca, punoa miine snage'". (Dumezil, 1969) U svom latinskom domenu, auctoritas te niz imenitelja stvaralake, religijske i dravnike deiotvornosti i odgovarajuih uloga - od auctor, preko augur do Augustus - potiu iz glagola augeo koji renici prevode slino kao i evroarijski koren *aug- : delovanje to uveava ili izaziva rast neke vrednosti ili veliine. Oigledno je da sadraji auctoritas te reenih uloga daleko pre- maaju predoeni semantiki okvir njihovog zajednikog, Iatin- skog te evroarijskog korena, premda je u sluaju autoriteta kojim su raspolagali rimski senatori, kao bitnim svojstvom, mogue uoiti izvesnu podudarnost u domenu mera sveta kvantiteta: postaju senatori (od senex - starac) oni koji poseduju vrline te znanja to ih uzdiu nad ostalim lanovima zajednice, dakle uzvieni viak, steen plemenitakim poreklom i iskustvom, kaljenim i potvrivanim na ispitima ivota i dravnih poslova a to je izvor i osnova njihovog autoriteta. Ipak, nije mogue prevideti injenicu da zbir takvog vika s ostatkom ini neku celovitost ili punou. Pod svetlom svega izloenog je osnovano pretpostaviti da teite vrline koju izvomo oznaavaju auctoritas te koreni nije toliko u samom inu uveavanja ili u viku ve u postvarenju ili postvarenosti neke celovitosti, kristalisane oko uspravnice dimenzije kvaliteta. Odraze tog iskonskog znaenja moemo uoiti i danas u srpskom jeziku, u idiomatskim izrazima poput "ispunio je svoj ivot'"\\\ "ispunio jesvoju ulogu", gde ispunitizaac\ isto to i osmisliti ili ostvariti. Na takvu pretpostavku upuuje nas i forma mentis evroarijskog oveka, kojoj je bilo posve nepoznato pa i tue praznoveije u beskonani napredak, odnosno u bezgranino uveavanje bogat- stava: tu je svako uveavanje ogranieno svetom mera i oblika, dakle u pravcu idealne celovitosti ili ispunjenosti.

Rimski senat
Na tu idealnu celovitost ukazuje nam i broj od sto lanova prvog senata koji je, prema rimskoj tradiciji, ustanovio Romul (Livije, 1,8). I u skuptinu Solonove Atine svako pleme je slalo sto predstavnika. U nizu simbolizama tradicionalnih kultura evroazijskog kontinenta broj sto je skoro obavezno vrednosno znamenje sveukupnosti, saete u pojedincu ili skupu. Rimski senat je najpotpuniji istorijski izraz ustanove saveta staraca, koja je jedan od zajednikih inilaca evroarijske tra- dicije politike sabornosti i njenog odluivanja. U evropskoj povesti rimski senat je jedan od prvih (a najpotpuniji) izraza politikog autoriteta. U svom izvornom obliku, senat je savetodavni i nadzorni organ prve, suverenske funkcije, kome je poveren i zadatak da samo snagom svog auctoritas potvruje ili porie valjanost odluka potestas i libertas, odnosno zakonodavnih te izvrnih tela i narodne skuptine, dunih da trae takve potvrde i savete ali i slobodnih da ih odbace. U toj slobodi oituje se znaajna razlika izmeu auctoritas i potestas. Senatori su preuzimali imperium, poslove izvrne vlasti samo u vanrednim sluajevima izostanka ili onemoguenosti titulara vlasti ili magistara, dakle u periodima interregnuma.

U periodu republikanskog uredenja, na politikoj sceni rimske drave, senat je jedini ostatak arhajskog ustrojstva suverenske funkcije, na ta posredno ukazuje i Kikeron u De res publica, odreujui osnovna svojstva elemenata trodelne strukture rimske drave: autoritet (auctoritas) je odlika senata, vlast (potestas) pripada magistrima a sloboda (libertas) je obeleje naroda. U rimskoj republici izvor suverenog odluivanja, u kvalitativnom smislu, pomerio se nanie, ka domenu klasine druge funkcije, gde su potestas, izvrnu civilnu i vojnu vlast, vrili magistri, konzuli i pretori, izabrani od naroda. To pomeranje osvedoava poprimanje prirode i sudbine obeleene prevlau boga Marsa, saobrazno borbenom odravanju te potom vanrednom i osvajakom, nadkontinentalnom irenju rimske drave. Prouavajui temelje i ustanove rimske drave Teodor Momzen je dobro uoio nesvodivost senata u kategoriju obinog savetodavnog tela, jer su odluke senatora znaajnije te mnogo jae od pukog saveta, ali bez snage potpunog obavezivanja, kao u odnosu tutora spram tienika: "Re auctoritas, u toj drevnoj formuli sauvala je prvobitno, doslovno znaenje, kao u tutoris auctoritas javnog prava: in volje zajednice, podloan grekama i pogrenim odlukama, ima potrebe za 'uveanjem', za potvrdom od strane saveta staraca ". (Mommsen, 1887) Da su saveti ili odluke senatora imali snagu obaveznosti - senat ne bi postojao, kao ni komplementarno dvojstvo saveto- davnog tela i izvrne vlasti. Da je izvrna vlast donosila odluke potpuno samostalno, bez obaveze prethodnog traenja saveta od senata te podvrgavanja odgovarajuem nadzoru - ona bi u mnogo veoj pa i pogubnoj meri trpela silnice svoje pristrasnosti ili politike arene, uslovljavana umesto da uslovljava. Komple- mentarno dvojstvo senata i izvrne vlasti postvaruje ideal organske sprege te dijalektike objektivnog i subjektivnog pola stvarnosti, sveta ideja te naela i sveta primena te prakse, opteg i posebnog. Ta ustanova evroarijske tradicije politikog ustrojstva posebno je istaknuta osobenou senatora spram magistara: za razliku od magistara, koji su izabrani s jednogodinji mandatom za odreene domene poslova, senatori su izabrani doivotno a njihov delokrug obuhvata celinu drave, sve njene dimenzije i horizonte. Doivotnost senatorskog zvanja odgovara nadvre- menskoj prirodi autoriteta iji osnovni deo potie od pleme- nitakih predaka, idealno prisutnih te delotvornih u senatu pos- redstvom potomaka. Dakle, dela senata za dobrobit zajednice su plodovi niza pokolenja te se s odreenom slobodom tumaenja moe rei da je ta nadvremenska dimenzija posebni aspekt onog " vika ili "vieg to odlikuje senatora spram magistara i naroda. Stoga je svako slobodno ili obavezno traenje saveta od senatora bilo upueno ne samo savremenicima ve idealno i pretcima, odnosno tradiciji. Idealna zatvorenost senata spram svakog koristoljublja njegovih lanova - kojima je, u klasinom periodu te ustanove, bilo zabranjeno ak i bavljenje nizom najlukrativnijih poslova na tritima urbsa-a, to ih je upuivalo da imetak stiu u poljoprivredi - takode ukazuje na metafiziki rang i poreklo senatorskog autoriteta jer su naela tih odredbi evroarijskog ethos-a suta suprotnost silnicama to vladaju u htonskom delu Ijudske meavine. Ogranienja o kojima je re su odraz onih naela evroarijske politike tradicije koja je dobro pamtio i izloio Platon u nacrtu drave, iji vrh,

za razliku od dna, "piljarskog stalea " odlikuje posedovanje metafizikog zlata te savreno odricanje od materijalnih dobara: "to se zlata i srebra tie, treba im rei da oni u svojim duama nose boje i od bogova poklonjeno, da im Ijudsko ziato nikako nije potrebno, i da gree ako boje ziato dovode u vezu sa zlatom smrtnih ljudi i tako ga skmave, jer se sa kovanim zlatom desilo ve mnogo bezbonih stvari, dok je njihovo zlato neokaljano"{Drava, 416e-417a). Jasno je da te odredbe brane zajednicu i da ih ovek idealno iziskuje ili prieljkuje ali ta injenica nije dovoljna osnova pretpostavci da ustanova saveta staraea potie iz sveta optih, posvudanje ljudskih ili sveoveanskih potreba te odgovara- juih iskustava, jer bi ona, u protivnom, bila univerzalno raspro- stranjena. U pitanju je politiko telo ukorenjeno u deontolokom svetu koje otelotvorava potrebu metafizikog ranga, urodenu evroarijskom oveku. Na metafiziko ishodite autoriteta ukazuje nam i upo- treba korena augeo u rimskoj pismenosti. Emil Benvenist, uz pomo niza navoda rimske tradicije - od Lukrecija (V,322) do Tita Livija (XXIX,27) - ukazuje da svojim drevnim upotre- bama augeo ne pokazuje rast neega to ve postoji ve in sopstvene proizvodnje; stvaralaki in koji neto poraa iz plodnog tla a to je privilegija bogova ili velikih prirodnih sila a ne Ijudi. "(Benveniste, 1969) Na isto, metafiziko ishodite uka- zuje i pravilo da se sednice senata odravaju na svetim mestima i u svetilitima, od Curia Calabra na Kampidolju, do Jupiterovog hrama na Forumu. Slobodni smo zakljuiti da i idealna celovi- tost - koju sadri ideja auctoritas - takode potie iz visina boanskog elementa ljudske meavine. Zato je bilo mogue da u mislima i oseanjima Rimljana pridev augustus poprimi znaenje atributa boanske prirode u oveku, predstavljene imperatorom.

Imperator August: samoizgradnja auctoritas

Ipak, sjedinjenje auctoritas i potestas u ulozi te nadasve osobi kezara ili imperatora otvara put okonanju ili zatomljenju plodonosnog dvojstva senata i izvrne civilne te vojne vlasti. Kezarska ili imperatorska uzurpacija autoriteta senatora sruila je jednu od osnovnih ustanova politike osobenosti rimskog te evroarijskog oveka, irom otvarajui vrata levantijskim, odnosno bliskoistonim modelima i porivima samovlaa, koji su, zajedno s odgovarajuim ljudskim materijalom na tronu, obeleili sumrak rimske drave. Tu pojavu je pratio, podsticao i hranio neumereni, osva- jaki uvoz tuih boanstava i kultova - uz stalne prilive masa tuina, u kojima se rastvarao rimski etnos - s posledinim slabljenjem verodostojne, rimske religio, dakle uz udaljavanje od metapolitikih izvorita auctoritas. U vremenskoj podudar- nosti uvoza kulta Majke Zemlje - otelotvorene cmim kamenom, koji je postavljen u hram Pobede 204. godine stare ere - i agonije republike uoljiva je uzronoposledina sprega vieg reda. To je i poetak sumraka senata koji se oajniki ali prekasno te sve slabije borio protiv razomih i anarhinih posledica uvoza stranih kultova i obiaja. Ni senat nije mogao biti poteden procesa kompcije. Konano, krajnju slabost te ustanove osve- doili su sami senatori

podastiranjem jadnih ostataka sopstvenog autoriteta kroz in priznanja posvudanjosti autoriteta impe- ratora Augusta: auctoritate omnibus praestans. Prezir njegovog prethodnika spram senata, to je postao leglo oligarhijske vlasti, poivao je na uvidu u strano stanje izopaenosti te ustanove: "Senat je svojom ogromnom brojnou postao izobli- ena i neureena rulja: bilo je preko hiljadu senatora a neki su bilipotpuno nedostojni ljudi i takvi koji su bili uvreni u senat nakon smrti Kezarove zahvaljujui uticaju i mitu a narod ih je zvao lanovi Orka'. Tajje senat August sveo na nekadanji broj i vratio mu stari sjaj, izvrivi dva izbora: prvi je izbor bio preputen senatorima, pri emu je svaki birao svog oveka a drugije vriopo svojojiAgripinojelji.'( Svetonije, II, 35) Kao da je bio nadahnut nieanskom idejom pozitivne uloge nihilizma, Julius Kezar nije ita inio da preporodi senat ve sve da ga pogora, uzdiui u red senatora i ljudski materijal sa drutvenog dna. Na ovom mestu naeg razmatranja namee se pitanje o pobudama imperatora Augusta da obnovi senat, uprkos velikog zaziranja od podlosti njegovih lanova koje ga je navodilo da ih prima samo pojedinano, nakon pretrage njihove odee te da im predsedava naoruan, u oklopu pod togom, okruen vernim prijateljima senatorskog roda i telesnom gardom. Po svemu sudei imperator August je preduzeo obnovu senata ne samo radi uspostavljanja osnove legitimiteta vlasti ve nadasve radi sticanja mase auctoritas neophodne za ogromni i velianstveni preporod rimske drave, koji je izveo u znaku tradicionalne revolucije, bez presedana u povesti Evropljana. Moemo osnovano pretpostavljati da je imperator August bio duboko svestan kako mu za takav poduhvat osobni auctoritas nije dovoljan te je zato sve inio da ga uvea, od obnove senata do linog samouzdiueg preobraaja. Imperator August je imao duboku svest o krizi i manjku auctoritas, savreno poznajui sutinske razlike izmeu auctoritas i potestas. U nezavrenoj povesti svojih poduhvata (Monumentum ancyranum), imperator August saoptava kako je iz svog poseda steene vlasti ("ex mea potestate transtuii') vratio res publica senatu i rimskom narodu, nadmaivi tako sve u domenu aucto- ritas ali ne i u domenu potestas, gde je ostao prvi, dakle princeps medu jednakim, formalno zasnivajui svoju vlast na konzulskom, odnosno tribunskom poloaju. Istorija je uglavnom usvojila mnjenje njegovih protivnika da je tako uspostavljeni principat bio zapravo prikriveni oblik monarhije. Ipak, s vlau kojom je raspolagao kao veliki pobednik na popritu graanskih ratova August nije imao nikakve potrebe da je skriva iza obnove senata te stoga njegove reforme valja tumaiti upravo pod svetlom visoke svesti o znaaju auctoritas. U protivnom, imperator August ne bi uloio veliki trud da samog sebe preobraava po uzoru auctoritas. Putanju tog duhovnog samouzdizanja upadljivo odmera- vaju ogromne fiziognomske razlike izmeu hronolokog poetka i vrhunca galerije portreta imperatora Augusta. Prvi portret u tom nizu, izraen najkasnije trideset pete godine stare ere, pokazuje nam pobednika nad Antonijem i Kleopatrom vetinom heleni- stikog realizma koji verno prevodi u mramor lik marcijalne mladosti. Kosu mu hajkaju vetrovi rata i ratne slave a asime- trino lice je proeto vanrednim naponom fizike snage i volje za mo, to izbijaju iz svakog miia i sklopa kostiju, kao da ustaju protiv svih ogranienja fizikog sveta. Nema u tom portretu ni traga one solarne duhovnosti i uzvienosti,

suverenske vedrine i uravnoteenosti koji zrae iz portreta imperatora tipa Porta Prima - izraenog osam godina kasnije, vrlinama kla- sinog stila - koji je posluio kao uzor za stotinak poznatih replika i varijacija. Fiziognomske i karakteroloke crte prvog i potonjeg portreta su toliko razliite da je neupuenom teko poverovati kako je u pitanju ista osoba. Neki moderni istoriari smatraju kako portret tipa Porta Prima ne odraava toliko lik u stvarnosti ve da izraava pro- miljeno pruanje ikoninog simbola pax auguste, radi uspoko- javanja i ohrabrivanje masa, pokolebanih i unespokojenih dugo- godinjim stranakim sukobima te graanskim ratovima. Ipak, ako i prihvatimo izloenu pretpostavku, zapravo projekciju modemih iskustava politike propagande, moramo zakljuiti, na osnovu istorijskih svedoanstava, da je imperator August sve inio kako bi se saobrazio i fiziki a ne samo duevno svom mramomom liku. Svedoi Svetonije: "U lieu je bio, kad je govorio i kad je utao, sasvim miran i vedar; tako je neki galski voda priznao meu svojim ljudima da ga je njegov izraz lica ublaio i odvratio od vrste namere da ga kodprelaza preko Alpa, kad je bio puten k njemu toboe na razgovor, gume' u jednu provaliju. Oi su mu bile bistre i sjajne a eleo je da se u njima nazire neto od boanske snage i radovao se ako je koga pogledao pa je taj sklanjao oi kaopred Sunevim sjajem. "(11,79) Julije Kezar Germanik svedoi da je imperator August bio u stanju da samo jednim svojim pogledom zaplai i obuzda buntovne legije (Tacit, 1,42). Moda se upravo na taj napor saobravanja mramornom olienju solarnog auctoritas odnose poslednji pokreti i rei imperatora Augusta. Svetonije nas oba- vetava kako je na samrtnikoj postelji zatraio da ga oeljaju i da mu nameste razlabavljene vilice te kako je okupljene prija- telje upitao da li je svoju ulogu u komediji ivota izvrsno odigrao. Poslednjim dahom izgovorio je obiajnu poruku s kojom su se tada glumci opratali od publike, nakon predstave: "Ako vam je izvrsna bila gluma naa onda nam pljeskajte i svi nas sada ispratiti s radou!"(Sve\.oni)e II, 99). Mislima i snovima Evropljana svih pokolenja Svetonije je predao i prizor Augustove igre, s one strane smrti, na sceni sveta: dok je telo imperatora gorelo na Marsovom polju, gde su ga doneli senatori na ramenima, jedan pretor je ugledao kako se lik imperatora uzdie k nebu (11,100). Dakle, ne samo duh oslo- boen kostreti tela ve i sam lik suverena uzdigao se k visinama iz kojih potie ideja auctoritasr. trud metafizikog preobraaja sopstva dosegao je vrhunac gde se lice potpuno i neraskidivo slilo sa zlatnom maskom vrhovnog tumaa ideje auctoritas na sceni sveta. Bila je to najvea nagrada onom koji je ivot posvetio najteoj ulozi, ivom otelotvoravanju ideje i vrline auctoritas. Svaku sumnju u istinitost tog trijumfa sagoreva sjaj "zlatnog doba" koje je August, prema skoro optem svedoenju savre- menika, obnovio. Sa stanovita optih potreba nema velikog znaaja da li je jedan ovek, od roda Oktavijana, nazvan Uzvi- eni, doista izvrio unutranji i spoljanji preobraaj svog bia po uzoru auctoritas. Jedino su znaajna dela koja ja stvorio zahvaljujui tom trudu.

Put negacija
U areni sveta, zavisei samo od vrlina ili mana, snaga ili siabosti, uzvienosti ili niskosti jednog oveka, na vrhu vlasti, auctoritas je postao plen ljudskih razlika i kolebanja, gubei na strminama istorije istinski smisao, zapadajui u domen znaenja pukog potestas, skoro kao njegovo drugo, premda otmenije ime. Taj pad omoguio je niskim silama da uzurpiraju ak i boanski element, sadran u jezgru auctoritas, svodei ga na neku vrstu ukrasnog atributa u posedu niza nedostojnih imperatora, osobito levantijskog porekla, koji su zahtevali da ih senat te ostali smatraju otelotvorenim bogovima. Tako je, primerice, sirijski homoseksualac Helagabal, uspevi se na tron silom intriga, korupcija i zavera, poetkom treeg stolea, uspostavio kult penisa na mesto kulta Sunca, diui mu mramorna obeleja du puteva to su vodili ka Rimu, u koji je trijumfalno uao jaui naopake na magarcu, u znak poruge rimskoj tradiciji. Gubei auctoritas silaskom u domene potestas, senat je konano izgubio i svaku vlast, pretvorivi se u gomilu laskavaca na uzdi imperatora. U sumraku Rima, samo ponekad, i 'sve ree, iz redova senatora, mogao se uti glas drevnog ponosa dobre rase. Jedan takav glas, obojen ironijom, iz grudi hrabrog Gneja Pisona, ukazao je na bedno stanje ljudskog materijala u senatu, upitavi imperatora Tiberija: "Koji epo redu glasati, Kezare? Ako budeprviglasao, znaupo kome u se ravnati. Ako bude poslednji, bojim se da u se, iz neznanja, razii s tobom u miljenju. "(Tacit, 1,74) Konano, ispranjena ljutura auctoritas postala je predmet nadmetanja novca i gole sile, koja je vladala strahom to je postao posvudanji, proimajui sve, od poslednjeg poda- nika do imperatora. Amijan Marcelin, iscrpno opisujui tu klimu sveopteg straha, sumnjienja i potkazivanja, svedoi da su se tada "ljudiplaili i zidova, kao jedinih svedoka (XIV, 1,7) te da je imperator Konstancije, "duha skuenog i mekog, shvatao svaki uanj kao delo ili nameru uperenu protiv njega, alosno pobeujui ubijanjem nevinih ". (XIV,52) Premda je iz ruevina imperijalnog Rima papa Sveti Gregorije Veliki vapio za senatom "Gde je sada senat, gde je sada narod? Nema senata - narodje izgubljenf - niz povesnih dokumenata svedoi da je ta ustanova, uprkos opteg procesa uruavanja struktura rimske drave, bar formalno uspevala da opstaje i odoleva udarcima vetrova promene, nadasve u Carigradu, gde je vrila znaajni uticaj tokom sedmog i osmog stolea. Ipak, teite auctoritas pomerilo se ka polju dvojnosti ili dualizma hrianskih poglavara i imperatora. Premda je hrianska deoba sveta i oveka te i njegovih obaveza na profanu i sakralnu sfem, u znaku dualizma Boga i Kezara, sasvim tua evroarijskom, holistikom svetonazoru - koji ceo svemir vidi kao jedinstven organizam, proet sakralnou - taj rascep je stvorio nekakvu branu osipanju svetosti auctoritas u oima oajanja pokrtenih masa. Potvrujui polemiko iskustvo po kome negacija liena valjanih pozitivnih osnova obino biva uslovljena svojim predmetom osporavanja, glavni teoloki tvorci saobraavanja hrianske doktrine i crkve volji totalitame prevlasti nad impe- rijom - od Tertulijana i Kiprijana do Blaenog Augustina - ugra- dili su u temelje odgovarajuih ustrojstava i ustanova ne samo kljune rei ve i pojmove te strukture, izravno preuzete iz rimskog pravnog, politikog i vojnog poretka. Tim putem i

dvojstvo auctoritas i potestas dobilo je uslove za novi ivot i nove oblike, obeleivi niz potonjih vekova.

Dva maa
Tertulijan i Kiprijan su preuzeli veoma oteeni pojam auctoritas, koji su dugi vekovi imperatorskih samovolja liili svake veze sa svetom slobode, svevi ga, uglavnom, na mutno legitimisanje vlastodrakih volja ili zlovolja te zapovesti. Prema teolokom shvatanju tog vremena, koje je najpotpunije izrazio Kiprijan, crkva, posredstvom svojih episkopa, legitimnih pos- lanika Spasioca - na osnovu ovlaenja datog apostolu Petru (Jevaneije po Mateji, 16,18-19) - raspolae kapitalom "sacra auctoritas", to idealno potie od "Boga i boanskog prava\ izloenog u Svetom pismu. Tako je profani, politiki poredak bio teoloki podreen formativnim i informativnim naelima "boanskogporetka i odgovarajueg autoriteta. Tako je obnov- Ijena sakralna priroda auctoritas, premda u hrianskom prevodu i bez slobode, osim one koju su prisvajali episkopi, suprotstav- ljeni jedni drugima na polju tumaenja sadraja Svetog pisma. Zato je tu izostalo i dvojstvo auctoritas i potestas, jer je "sacra auctoritas sluio samo legitimisanju crkvene vlasti episkopa te njihovih doktrinamih iskaza, odluka ili zapovesti. Blaeni Avgustin, u ijim spisima se pojam auctoritas pojavljuje na hiljadu sto ezdeset i etiri mesta (Lutcke,1964), potrudio se da mu osnai ili sauva sakralnu prirodu od udara sila korupcije ovog sveta razlikujui njegovo nevidljivo, vie, i vidljivo, nie sedite, odnosno "nevidljivu" i " vidljivu crkvu . Za razliku od " vidijive ustanove spasa, gde su do spoljanje neraspoznatljivosti i bar do Sudnjeg dana izmeani dobri i zli, "nevidljiva ili idealna crkva, koju ini "zajednica svetih" (congregatio sanctorum), predstavlja deo "Boje drave" (Civitas Dei), kao delimino i prevremeno pos- tvarenje horizonta budunosti, s one strane istorije, ka kome streme hriani. Sticanjem statusa dravne i jedine legalne veroispovesti, crkva je stvorila uslove za postvarenje uenja o posvudanjosti "boanskog poretka i "boanske vlasti", po formuli apostola Pavla iz Tarsa: "omnis potestas a Deo\ Od jedva podnoenog neprijatelja Boga, imperator je postao njegov sluga to je otvorilo pitanje primata u zastupnitvu "boanskog poretka i "boanske vlast" te vievekovnu perspektivu dualizma crkvene hijerarhije i prineva, nadasve imperatora ovog sveta. Na zapadnom popritu te borbe najdalekoseniji uticaj izvrila je formula deobe i saradnje koji je papa Gelasije pred- loio imperatoru Anastaziju u uvenom pismu od 494. godine: "Dve sile nadasve upravljaju ovim svetom, o imperatore Uzvieni: sveti autoritetpapa i kraljevska vlasf. Prema toj formuli, crkva je nadprirodna zajednica, kojoj pripada onaj vrhovni, "sveti autoritef, dok je drava prirodna zajednica, kojoj pripada odgo- varajua vlast. Crkveni autoritet blagosilja, legitimie i moralno nadzire vlast, koja prua crkvi neophodnu materijalnu potporu i odbranu. Zasnovana na naelu razdvajanja suverenske i svete- nike uloge, ta formula je preporuivala prvenstvo pape u duhovnom domenu i imperatora na politikom polju. Slinu formulu sadri Epanagoga vizantijskih careva Vasilija, Lava i Aleksandra, nadah- nuta uenjem patrijarha Fotija a skovana pri kraju devetog stolea: crkva i drava su jedinstven organizam o kome brinu i kojim upravljaju patrijarh i

car, prvi u duhovnom a drugi u mate- rijalnom domenu. Doktrinarnu osnovu tog saglasnog dvojstva prua i jedna metafora Jevanelja po Luki: UA uenici rekoe: Gospode, evo dva maa. A Isuse im ree: To je dovoljno." (22,38) Na metaforu dva maa pozvao se imperator Fridrih Bar- barosa odgovarajui izazovu pape Hadrijana IV te je potom evocirao i Saxenspiegel: "Gospod je postavio dva maa za zatitu hrianstva. Duhovni ma je poveren papi a svetovni imperatom . O privlanosti te slike svedoi i injenica da je ona obnovljana u XIX stoleu, posredstvom enciklike Immortale Dei pape Lava XIII: " Tako je Bog poverio brigu za Ijudski rod dvema vlastima: crkvenoj i dravnoj. Jedna je nadlena da se brine o boanskim stvarima a druga o zemaljskim. Svaka je najvia u svojoj vrsti: svaka ima odreene granice u okviru kojih se kree, granice koje su sutina i konani cilj svake od te dve vlasti." Re je o fOrmuli idealnog odnosa koji se veoma retko postvarivao kao kratkotrajno primirje na popritu skoro stalnog a uglavnom neobjavljenog rata, ograniavanog meduzavisnou dve sile: grosso modo, verska je pruala legitimitet vlasti a vlast je uzvraala potporama i odbranama. Valja istai da su u prvom periodu, usled nedostatka kasnije izgradene vertikalne hijerarhije, upravo teoloki sukobi pa i raskoli unutar crkve posredno jaali uticaj imperatora, koji su ne samo postavljali biskupe, ve su se, tako prizivani, pojavljivali na sinodima u svojstvu nezvaninih ali vrhovnih presuditelji u sporovim, deiajui za jedinstvo crkve zarad postojanosti drave. Izlino je ovde isticati da njihove presude nisu bile toliko zasnovane na doktrinarnim ve na poli- tikim razlozima. Najdrevniji trag pojave duhovnog primata vladara prua, na istonom kraju evroarijskog sveta, drevno upaniadsko osve- doenje prvenstva kraljevske pa i viteke klase nad brahman- skom u domenu tumaenja vedske doktrine (Chandogya-upanisad, 7,1,1). U prehrianskoj Evropi, na svetost suverenske funkcije ukazuje ustanova kraljevskog svetenstva te rasprostranjena vera germanskih naroda u boansko poreklo kraljevskih loza. Primat Karla Velikog u crkvi - koju je predvodio s uverenjem da mu je Bog poverio tu misiju - predstavlja najuspeni primer vitalnosti te evroarijske tradicije u Evropi pod senkom hrianstva. Suprotni stav najpotunije iskazuje doktrina pape Bonifacija VIII, po kojoj ne samo sav auctoritas ve i neposredna vlast u ovom svetu ("potestas directa in temporabilis') pripada iskljuivo pogla- varu crkve. Uoptavajui povest tih odnosa ili sukoba moemo zak- ljuiti da su porivima libido dominandi i pohlepama prednjaile pape, naoruane ucenjivakim pretnjama i obeanjima, politikom divide et impera te moima ekskomunikacija, ne prezajui ni od falsifikata, poput tobonjeg donatio Constantini, Konstantinovog darivanja poseda, na koje se prvi pozvao Stefan II, 751. godine, kako bi legitimisao teritorijalne zahteve. Ni imperatori te suve- reni nisu prezali od nasilja pa i javnih poniavanja verskih pogiavara, svodei ih, ponekad, na puke lutane. U tom ratu niskog intenziteta, kako svedoi sukob gvelfa i gibelina, pape su takode umele da mobiliu i najnie porive, sebinosti i pohlepe treeg stalea, protiv imperatora Fridriha II Hohentaufena i pobornika njegove ideje imperijalno ujedinjene Evrope, koja je bila nadahnuta verodostojnom sakralnom auctoritas.

Prema opaanju istoriara Antonino de Stefana, za Fridriha II vrhovni vladar je "Boiji izabranik koji slui kao posrednik izmeu prirodnog oveka i Boga te je imperator stoga drugi Spasilac i - kako e ga nazvati Dante - 'novi Mesija'... Vladar je, ne manje od Crkve, u svojoj stvarnost, sredstvo venog spasenja oveka, s obzirom da je on stvoren kao protivmera grehu a ono to je istinito za pojedine suverene joje istinitije za njihovog poglavara, Imperatora. Takva hijerarhija vlasti ne iskljuuje duhovne vlasti iz sveta ve samo iz sopstvenog domena i sop- stvene hijerarhije te se vrhovi Imperatorom koji, kao takav, nema drugog pred sobom do Boga, od koga on izravno prima vlast i svoju misiju, i s kojim se sjedinjuje u vladanju svetom." (De Stefano, 1978) Ovde valja istai da reeno 'vladanje svetom', kao i pretpostavljenu univerzalnu prirodu ili rasprostranjenost idealne imperije ne treba shvatati u materijalnom i osvajakom ve duhovnom i preporodilakom smislu. Kao sredstvo ostvarenja boanskog Provienja, odnosno iskupljenja i uspravljanja Ijudskog roda, imperija mora biti usmerena ka univerzalnom, pa makar zauzimala prostor ne vei od jednog ljujdskog srca, kakvo je bilo u grudima velikog barda imperijalne ideje Fridriha II, Dante Alegijerija. U nadhrianskom domenu ta doktrina bila je nadahnuta drevnom idejom - koju nam je preneo neoplatoniar Kels - o slaganju svih religijskih perspektiva u taki njihovog zajedniog, metafizikog ishodita, odnosno o postojanju "jednog intelek- tualnog naela koje potie iz visine, naela slaganja najmudrijih naroda, drava i Ijudi." (Alethe logos, 1,14) Zamak Fridriha II Hohentaufena Castel del Monte je veliki spomenik te ideje, arhitektonski oliene simbolizmom osmostranosti tlocrta i kula, znamenja tenje preporodu i venosti - a istorijski potvrdene injenicom da je u njemu vanredna te posvudanja spoznajna zapitanost Fridriha II okupljala mudrace, znalce i uenjake, prizivane sa svih strana prostomog i duhovnog sveta. Zato je impe- rator Fridrih II Hohentaufen smatrao da ima pravo prosuivati i o teolokim pitanjima, ustajui ak i protiv papske polemike spram pravoslavnih Helena. Primerice, u pismu svom prijatelju i suprugu svoje keri Konstance, vizantijskom caru Jovanu Vatacu - koji mu je po svetonazoru bio blizak - imperator Fridrih II Hohentaufen brani Helene "koje taj takozvani vrhovni pastir (papa) bestidno klevee, nazivajui ih jeretieima, premda je od njih potekla hrianska vera pa se proirila do najudaljenijih graniea sveta . (Obolenski, 1996) Nastojei da u oima naroda lie imperatore svetog autoriteta, pape i odgovarajue slube su pribegevale i uvera- vanjima posredstvom slika, poput one koju je opazio Fridrih Barba- rosa tokom posete Rimu, to je prikazivala imperatora kako poput konjuara posluno dri uzde papskom konju, uz natpis: "Homo fit Papae, sumit, quo dante, coronarri\ Svoj rimski utisak Fridrih Barbarosa je preneo nemakim biskupima u uvenom pismu koje objanjava njegov stav spram Crkve i pape te zorno svedoi da su najplemenitije pobude imperatora bile posveene odbrani upravo svetog autoritetat. Bog je veiiao Crkvu u prestonici sveta uz pomo Imperije a sada, u tom istom gradu, Crkva hoe da izgubi Imperiju. Poelo je s jednom slikom, potom je njoj dodat natpis a sad se tom natpisu hoe pripisati snaga zakona. Evo onoga to ja neu nikad otrpeti: pre u izgubiti krunu nego to u dopustiti da ona bude tako poniena .

Valja istai da meu pounim prizorima koje sadre crkve srednjovekovne Evrope mnogi imaju smisao posve razliit od onog ka kome je ciljala slika to je pogodila ponos imperatora Fridriha Barbarose. Primerice, jo uvek, nae oi, ako zau u pomrinu romanske crkve Della Martorana u Palermu, mogu biti lepo zasenjene zlatnim nebom mozaika to istie figuru Isusa Spasitelja koji s visine, lebdei nad tlom, sputa desnicom krunu na blago nagnutu glavu Rudera II, slavnog dede po majci Fridriha II Hohentaufena. Ipak, tenja Svete stolice da ima monopol na sveti auto- ritet ')Q preovladala s obostrano kobnim posiedicama. Svim ras- poloivim silama i sredstvima pobornici tog monopola su preili da vrlina svetog autoriteta raste i cveta i u drugim redovima te ustanovama. Ciklus epova i legendi o podvizima vitezova Okruglog stola na putevima metafizikih preobraaja plemenitakog sopstva, odnosno metafizikih traganja za svetim sredstvom obnove posustalog kraljevstva te Boanstvena komedija i ideal svete imperije Dante Alegijerija - samo su najistaknutije pojave meu svedoanstvima velianstvenih mogunosti sadranih u samobitnoj, prehrianskoj tradiciji svetog autoriteta. Te mogunosti ograni- avao je i zatomljavao obru klerikalnog neprijateljstva i iskljuivosti, od ucenjivake politike papa do krstakogpohoda protiv Grala (Rahn, 1933) i protivpokreta gvelfa, odnosno gradanskog dela treeg stalea protiv gibelina, kojim je otvoren put ka monarhijskom apsolutizmu i centralizmu, bitnim preduslovima buroaskih revolucija i uzurpacija vlasti, u znaku potpunog izvr- tanja evroarijske, trodelno hijerarhijske strukture. Upravo u tom zenitu srednjovekovne civilizacije Evrope, neprijateljstvo papa spram samostalnosti dostojanstva impera- tora je podrilo i hrianski oblik svetog autoriteta, liivi ga monih odbrana i plemenitakih podsticaja. Tu veliku krizu svetog autoriteta Crkve te potrebu za stvarnim autoritetom posredno je osvedoio ustanak rimskog plebsa protiv papske vlasti i plemstva, koji je nakon smrti Ino- kentija II (1143) silom osvojio Kampidoljo i uspostavio senat, zapravo sopstvenu zakonodavnu i izvrnu vlast. Ta vlast plebej- skih savetnika i senatora trajala je nekoliko decenija, okonavi se, u takvom obliku autonomije, priznanjem papskog autoriteta, ali prevashodno zbog unutranjih slabljenja, izazvanih strana- kim sukobima. Osloboden nadzora drugog, imperatorskog pola, sveti autoritet papa i klera postao je plen najniih poriva, prodajui - pri kraju te moralne nizbrdice, na nekoj vrsti stalne i otvorene, simonijske drabe - svoje moi kosakracije potestas najboljim materijalnim, odnosno platenim i teritorijalnim ponudama potra- ilaca krune te temporalne vlasti. Tamo gde su pak preovladavali pozivi "unutranje crkve\ otvarala se neka vrsta istorijske cme mpe u kojoj su vekovima bespovratno i nenadoknadivo propadala bezmerna genetska blaga Evropljana, osudivana celibatom svetenstva i omasovljavanjem monatva na jalovost, odnosno na genetsko samoubistvo bez- mernog niza nedunih pokolenja. Povest Istonog i potom Srpskog carstva svedoi da je ta "unutranja crkva , s isiha- stikom udnjom, vekovima iscrpljivala snage te slabila odbrane od najezdi azijatskih zavojevaa. U kritinim periodima ta "unutraanja crkva " okupljala je mnogo vee mase monaha na mestima isposnitva i molitvi nego to se ljudi s orujem svrsta- valo pod stegovima odbrane carstava.

U zapadnoj Evropi, slabost svetog autoriteta se osvedo- avala irenjem simonije s vrha hijerarhije, poraznim podavanjem visokodostojnika i svetenstva centrifugalnim porivima "ivotinjskog" elementa u oveku, raznovrsnim oblicima demonije materijalne pohlepe, od bezdunih nameta i besramnog isticanja znakova bogatstva, do prodaje oprotaja. Ta obeleja su u znatnoj meri izazvaia protestantsku reformu, koja je, u svom domenu, zadala konani udarac tradiciji svetog autoriteta, svodei ga u kostreti Svetog pisma, uz pomeranje teita vere u starozavetni deo i svet, s posledinim usvajanjem odgovarajue, levantijske forma mentis te upravo kuporodajne prirode religioznosti. Tako je, kao po volji nekog ironinog cinizma duha istorije, protestantizam sruio sve brane spram sila apostazije protiv koje je ustao. Istraivanja Maksa Vebera (Weber,1989) i Vernera Zombarta (Sombart, 1911) magistralno su osvetlila starozavetne korene liberalnog kapitalizma koji je sa politike ili javne scene poti- snuo na margine ne samo nacionalnu zajednicu te njenu dravu i politiku ve pre svih samu crkvu i njenu veru, svodei je u zatvor najstroe privatnosti, preputene milosti ili nemilosti osloboenih sila demonije ekonomizma te njenih reca i medijuma. U toj vekovnoj borbi papa i imperatora, meusobno su se iscrpla i oslabila oba autoriteta, to je dobro uoio, ve sredinom XV stolea, Enea Silvije Pikolomini, potonji papa Pio II, obraajui se vazalima nemakog cara: . " Viast careva je nitavna. Vi treba da mu se pokoravate onoiiko koliko sami to hoete a vi ete to hteti to je mogue manje... Hrianstvo je telo bez giave, republika bez zakona i dravnih organa. Papi i caru ostaju sjaj koji donose sobom velika dostojanstva, ali su to samo varljive senke, jer su oni izvan mogunosti da zapovedaju, s obzirom da nema nikoga ko bi ih sluao."

Pod senkom Levijatana

U politikoj areni Evrope ostala je samo re autoritet, s pridevskim izvodima iz kojih je konano abortiran pojam autori- tarizam, kao simptom agonije politike. Metafiziku prirodu auctoritas, koju najsaetije odreuje pridev sacra, osvedoava injenica njene neunitivosti te postojanosti u mislima i srcu evropskog oveka, uprkos svih udara prevratnikih i nihilistikih sila. Stoga ta re istrajava u politikom reniku do naih dana, makar kao drugo, otmenije ime osporavane ili branjene vlasti, ili kao oznaka njene ne bolje odreene moi da podanicima namee bezuslovno izvravanje svojih odluka, naloga i zakona. Moda je, pri kraju nae smotre, izlino isticati da je u modernoj upotrebi, u svetu nakon buroaskih uzurpacija vlasti, ta re izgubila sva svoja izvorna te stoga jedino verodostojna znaenja. Dobar primer tog opustoenja prua Hobsov Levijatan, plod uasnutosti jednog levantizovanog duha pred silama Ijudske pohlepe koje je oslobodila revnosna i sekularizovana primena upravo starozavetnih naela, otvorivi tako "rat svih protiv svakog . Tako je ovek otuden od evropske biti bio i ostao razapet izmeu sebinog individualizma i tiranskog totalitarizma, ija protivureja kobno karaktreriu anglosaksonski liberalizam. U Hobsovom delu re autoritet oznaava iskljuivo pravo

delo- vanja Levijatana, koje mu prenosi masa dobrovoljnih podanika zarad spasa od sopstvenog "rata svihprotivsvakog\ Osnovni teorijski problem s kojim se Hobs morao suoiti je kako preobraziti bezobilino mnotvo (moltitudo) u narod (populus) koji je politiki unum, odnosno jedinstven. Potpunije reeno, u pitanju je problem preobraaja mnotva navodno slo- bodnih jedinki - ali s individualnim mnjenjima, potrebama te voljama razliitim do suprotnosti, koje poprimaju i razmere upravo posvudanjeg rata "svih protiv svakog - u jedinstveno politiko telo i jedinstvenu politiku volju. Uzgred reeno, novina bitnosti takvog problema u povesti politike misli na tlu Evrope potie iz novine pojave dmtva proetog demonijom ekonomije kao velike posledice niza istorijskih silnica te nadasve procesa otudenja anglosaksonskog oveka od evropske biti i odgovarajue tradicije zajednitva i sabornosti. Moda je izlino istai da takav problem nije mogue reiti obostrano povoljno jer je u pitanju upravo nepomirljivo protivureje. Slino protivureje obeleava i demokratiju, razapetu izmeu naela primata veine i naela jednakosti. Onog asa kada mnotvo sebinih jedinki da pristanak da ih sve skupa zastupa i predstavlja te umesto njih suvereno odluuje samo jedno telo - sa svojim od njih nezavisnim ili siobodnim mnjenjem, potrebama i voljama - to mnotvo sutinski povlai s politike scene, privremeno ili stalno, sve svoje individualne potrebe i volje te odgovarajua prava. Tu injenicu Hobs je jasno video i istakao posredstvom primera zakona pukog fizikog sveta, ije kostreti ve hronino ograniavaju te uslovljavaju misao anglo- saksonskog oveka: " f s obzirom da je za svakog oveka nemogue da stvamo prenese sopstvenu snagu na nekog drugog, ili za tog drugog da je primi, treba shvatiti da prenos moi i snage jednog oveka nije nita drugo do ostavijanje i naputanje sopstvenog prava na otpor onome kome je to takopreneto." (Elements ofLaw, I, 19, 10). Na suprotnoj strani takvog prenosa, ili zamene, "onaj kome se ne moe s pravom opirati - ima moprinude nad svim ostalima i zato moe da ograniava i da upravlja njihovim delovanjimapo svom zadovoljstvu, to je apsolutni suverenitet." (Elements odLaw, 11,1,19). Tu moemo videti kolski primer izmetanja politikih sistema u neku vrstu suprotnosti izvornim zamislima na kojima poivaju, to su ve uoavali u svetu svog iskustva Platon i Aristotel. Nastojei da rei probleme liberalnog drutva u nasta- janju, Hobs je stvorio model koji bi rado usvojio svaki tiranin u sistemu zvanom orijentalna despotija. Valja istai da ovo opa- anje nije neka retorika dosetka ve da odgovara upravo staro- zavetnim korenima Hobsovog modela drave koji nimalo slu- ajno nosi ime starozavetne, taiasokratske nemani, Levijatan. U pitanju je jedna od osvetoljubivih, zoomorfnih matarija staroza- vetnog oveka, muenog sopstvenim unienostima te strahovima i zavistima spram svih uzvienosti: "Nita nema na zemlji da bise isporedilo s njim, da bi stvoreno bilo da se niega na boji. to je god visokoprezire, car je nadsvijem zvijerjem" (Knjiga o Jovu, 41, 2425). Uostalom, sam Hobs je otvoreno istakao da su za njega izrazi tiranin i suveren sinonimi: prvi koriste oni kojima suveren nije po volji. Svestan protivurenosti izmeu liberalistikih elja i svog modela, Hobs je u Levijatanu pokuao da ih prikrije ili bar ublai rastvarajui pojam prenos ili zamena, svojstven vlas- nikim odnosima, u sistem stvoren po uzoru prenosa autorskog prava pisca

neke drame njenim izvoaima na pozorinoj sceni, gde individualne volje oliava autor a optu volju predstavlja glumac. "Rei i dela nekih vetakih lica su priznati od strane onih koje ona predstavljaju. Lice je tada glumac a onaj koji priznaje njegove rei i dela je autor; u tom sluaju glumac deluje na osnovu autorizacije." (Leviathan or the Matter, XVI). U povesti politike misli na tlu Evrope Hobsov model obeleava potpuno ispadanje iz njene tradicije, upravo u meri izroavanja ili otudenja anglosaksonskog oveka od evropske biti. Tu je auctoritas re koja oznaava pravo Levijatana, steeno "autorizacijom", da deluje u ime populus, koji je to postao od moltitudo zahvaljujui dobrovoljnom gubitku, odnosno prenosu svojih prava odluivanja. Hobs preokree tradicionalni izvor auctoritas to tako ne dolazi vie s visine ve sa dna ljudskog oajanja i beznaa. Tu je zajednica svedena na drutvo, na mehaniki skup jedinki iji se ivot i preostala (ali levijatanskim zakonima uslovljavana) prava sastoje od: "kupovanja iprodaje, sklapanja drugih ugovora, biranja boravita, podizanja dece i drugog'. Izvesno je da takvom ivotu nije potreban nikakav sveti autoritet jer su tu od trodelne strukture evroarijske zajed- nice ostali samo neki od sadraja poslednje, tree funkcije. Ni u polju protivnika revolucije treeg stalea te pobor- nika restauracije starog reima re autoritet nije imala mnogo bolju sudbinu, jednako liene bitnih svojstava, pogotovu organske sprege sa slobodom, visoko uzdizana kao deviza bitnog suprot- stavljanja prosvetiteljskom i republikanskom, negativnom slobo- darstvu. Dodue, ona je tu i dalje upuivala na svoje boansko poreklo, ali svedena na obeleje pretpostavljenog legitimiteta samodravlja, ne mnogo razliitog od onog u orijentalnim despotijama. Dobar primer takvog shvatanja autoriteta prua talova teorija monarhijske vlasti po kojoj njen legitimitet ukazuje da "autoritet; ijom silom kraij vlada, potie od Boga, kao injegovopravo da zauzimapresto." (Eschenburg, 1965) Ve i sama vanredna vitalnosti rei autoritet i njenih raznovrsnih i raznoznaenjskih, pridevskih i imenikih izdanaka u politikim jezicima modernog doba svedoi da ona u mislima i srcu evropskog oveka odgovara njegovim najdubljim potre- bama. Uprkos milenijima duge sklonosti govora masa pa i elita da re autoritet neumesno koriste za oznaavanje vlasti- premda saobrazno i procesima zapadanja autoriteta u glibove vlasti - takva zbrka ipak nije potrla jezgro koje ona istinski oznaava u svesti ili nadsvesti evropskog oveka. O tome zorno svedoi injenica da nikada u povesti evropskih jezika re vlast nije koriena za oznaavanje bilo kakvog autoriteta. Takvoj upotrebi opire se sama priroda jezika, ali ona je samo izraz sutinskog stanja forma mentis i njenih potreba.. Ovde je re o jednoj potrebi metapolitike prirode. Zato svi napadi na autoritete i autoritarizme - od intelektualnih sumnjienja do nasilnih prevrata - ne pogadaju vrlinu i njene stvarne moi ve njene (rede) stvame i dostojne ili (najee) lane i nedostojne figure i pojave. injenica da potrebe evropskog oveka za verodostojnim autoritetom ostaju uglavnom nezado- voljene ili previdane te da bivaju preinaene i izneveravane - samo potvrduje njihovu vitalnost. Moda je izlino isticati kako je vitalnost ideje autoriteta u srcima i mislima ljudi sama po sebi jedna velika

osuda postojeih politikih poredaka, lienih svakog autoriteta te i legitimiteta. Tu poiva duboko objanjenje pojave korienja pojma legainost kao surogata iegaliteta i autoriteta, to je uoio Karl mit razmatrajui moderni sistem posrednike i viestranake demokratije: "'Legalnost' ovde ima upravo taj smisao i zadatak da uini iziinim i da porekne kako legitimnost (monarha i plebiscitarne narodne volje) tako i svaki, na samom sebi poivajui iii vii autoritet / vlast. Ako se u tom sistemu uopte jo upotrebljavaju rei kao to su 'legitiman' ili 'autoritet', onda samo kao izraz iegainosti i samo iz ove izvedene." (Schmitt, 2001) Potreba evropskog oveka za stvarnim autoritetom kao da strpljivo udi za verodostojnom pojavom.

Nema slobode bez autoriteta

Izostanak vrline i sile istinskog autoriteta na scenama zvaninosti modernog sveta odaje, posredno, sasvim lanu ili polovinu prirodu tu prisutnih ili nudenih sloboda. Svaka sloboda - ona za, jednako kao i ona od - ima smisla samo u odnosu na autoritet odgovarajue norme koja je omoguava ili spreava, usmerava ili ograniava. Najvia je ona sloboda koja je svojstvo istinskog autoriteta i plod najveih stega. Stoga tamo gde nema autoriteta, ni odgovarajuih normi, nema ni sprege ili dualizma izmeu te vrline te njenih ogranienja, s jedne strane - i poriva ka slobodi, s druge. Osim obesmiljenja, slobodi tu preti da se izmetne u sopstvenu suprotnost, u ropstvo onim silama i stihijama ivotinje u oveku kojima samo autoritet prosvetljenog uma te visoke norme umeju da gospodare. Zato su najvei, revolucionarni pokreti za slobodu, ustajui protiv svih autoriteta i normi tradicionalnog poretka a bez svojih, valjanih zamena, svuda uspostavljali vladavinu nasiija i terora, porobljavanja i masovnih istrebljenja. Zato je i jedan princ, Kir - kako nas obavetava Kseno- font - zavidio ak i obinim helenskim vojnicima na slobodi kakvu ni on nije imao, niti je mogao imati u multietnikoj dravi iji mir i red nisu poivali na savesti suverenih ljudi ve na strahu ropske mase od surovih kanjavanja. Ovako je govorio Helenima, uoi bitke za presto Persije: " Ljudi Helade, nisam se ujedinio s vama zbog nedostatka varvarskih trupa ve sam vas izabrao upravo zato to ste bolji i vredniji od njihovog mnotva. Pokaite se jo jednom dostojni slobode koju ste osvojili i na kojoj vam toliko mnogo zavidim: znajte da bih vie voleo da posedujem tu slobodu nego sve to imam i sva bogatstva sveta. "(Anabaze, I, 7) Re je i o slobodi za najznaajnije, dakle reiigijske razlike, koju tada najsaetije iskazuje, umesto svih Helena, Herodot - povodom Kambisovog izmgivanja i paljenja statua bogova u Kabirskom hramu - posredno osvedoavajui i jednu od bitnih osobina evroarijske forma mentis; lienost proselitskih poriva: "Kad bi neko dao ijudima da biraju medu svim obiajima i da odrede koji su najbolji, razgiedaii bi ih i sigumo je da bi izabrao svaki svoje. Tako svi ijudi misle da su njihovi obiaji najbolji. " (III, 38) Pojam i doivljaj slobode zavise od forma mentis i njenog pogleda na svet. Najdua granica to razdvaja slobodu za i slobodu odje ona to na svetskoj mapi drevnih kultura i civili- zacija

odeljuje uranske, evroarijske od htonskih, odnosno dra- vidskih, semitskih i pelakih kultura. Borei se sa svojim nebeskim bogovima za odranje i razvoj svemirskog Reda, evroarijski ovek je nastojao da stekne najvee moi slobode za, dok su poklonici htonskih boanstava te kultova Majke Zemlje, od Indije do Herkulovih stubova, udeli za slobodom od, pogotovo pod teretom tuinskih normi ivota, kakve su nametali osvajai sa severa. Za razliku od htonskih podzemnih boanstava, iz utrobe Majke Zemlje, koja uglavnom izazivaju strah, evroarijski bogovi su rodeni iz radosti, kako svedoe i njihova "veseia imena, odnosno imena koja poinju s usklikom ushienja." (Juenger, 1957) U etimolokoj osnovi evroarijskih jezika nema korena siobode od ve svi koreni daju samo slobodu za. U Rimu, najdrevnija ozakonjena upotreba prideva slobodan poiva u formuli venanja: otac neveste daje ker "Iibei(of)um quaesundum eausa (o gratia) 'da rodi zakonite sinove'". Prema opaanju Benve- nista, u evroarijskim jezicima "prvobitni smisao (slobode) nije, kako se obino misii, 'osloboden od neega' ve pripadnost etnikoj rasi, oznaenoj s metaforom vegetainog rasta. Ta pripa- dnost daje privilegiju koju stranac i rob nikad ne upoznaju. " (Benveniste, 1969). U evroarijskom svetu ovek je slobodan vrlinom pripadanja porodici, rodu ili staleu, dakle u sprezi sa drugima, jer je sutinski smisao njenog korienja dobrobit zajednice. Te ogromne razlike se i danas mogu osetiti, saete u svega nekoliko koraka, koliko je potrebno da u velikim evropskim muzejima predemo iz dvorana mesopotamskih kultura u dvorane helenske i rimske kulture. Za leima nam ostaju tmina i teskoba, antropozoomorfna udovita te okamenjena ugojenost i tatina happy few, robovlasnika, evnuha i raunovoa. Pred nama se otvaraju, naglo, prizori trijumfa svete svetlosti i velianstvene nesputanosti pogleda, misli i pokreta lepote, smelosti te uzvie- nosti to i mramor uzdiu, oivljavaju i prosijavaju. Kada zastanemo, primerice u Luvru, u dvorani sa uzor- cima sumerske kulture i civilizacije te pogled poloimo na figu- ricu svetenika Abhila, ili na figure sa Urnaneove zavetneplo- ice, ili na statuu Gudeja, osnovno karakteroloko iskustvo nam govori da stojimo pred prauzorima ili paradigmama potroake senzualnosti, duhovne skuenosti i duevne umrtvljenosti modemog, prepolovljenog oveka, to potvruju i pisani spomenici, poput govora peharnice bogova u spevu o Gilgameu, koji svemu tome s delotvornim pesimizmom usamljeno protivurei: "Kad bozi, stvorie ljude /Smrt oni ovjeku dahu, /ivot za sebe zadrahu oni. / Ti pak, Gilgameu, napuni trbuh, / Danju i nou veseo da bude ti, /Svaki dan nek'praznik ti bude, /Danju i nou igraj i sviraj ti! / Odjea tvoja da sjajna bude, / Kosa ista, vodom se umivaj, / Gledaj, kako li dijete ruke ti dri, / Cjelovim, svojim suprugu raduj - / Samo je to o vjeko v ivot! " (Tab li ca X) Da je uo navedenu ispovest, Platon bi, s osmotrita poslednjeg uvara evroarijskog ethosa u Heladi, ponovio kako ona odaje podlone nasladama, kojima preti "isto to i onima koji su podlegli strahu: oni e na drugi ijo gori nain dospeti u ropstvo... te ne zasluuju da ih nazovemo hrabrim i slobodnim ljudima"(Zakoni, I, 635d) U dvoranama helenske kulture, od figura Panatanejske povorke do Miloske Venere prostiru se nevidljive mree dostojanstvenih a vedrih pogleda plemenitosti upuenih s one strane svega materijalnog te i ljudskog, ka bes- kraju i venosti. Iznad, dodirujui tlo samo da bi se

od njega otisnula to vie u visine - kako je lepo uoio De Mestr u Les soiiees de Saint-Petersbourg boginja pobede, Nika Samotraka, s haljinom zatalasanom na prolenom vetru slobode. Kulturne i religijske razlike u poimanju odnosa izmeu ljudskog i boanskog ispoljavaju se posledino te analogno i u domenu shvatanja odnosa izmeu oveka i slobode. Oseanje kvalitativne te etike jednakosti Ijudi i bogova, to stoje u istom poretku borbe za Red a protiv Haosa, ini da evroarijski ovek sebe smatra potpuno slobodnim da u meri svojih mogunosti tvori sopstvenu sudbinu te da utie na tokove sveta stvari i pojava. Iz svesti da sudbinu oveka odreuju ne samo njegove ve i predake misli i rei, postupci i dela - pozna upaniadska misao izvela je doktrinu karma-cita (.zbir inova) po kojoj su "razliiti oblici postojanja posledice zbira inova . (Mundaka upaniad, II, 1, 12) Na scenama Ilijade bogovi uzimaju uea u borbama pa ak ulaze i u ljudska bia da bi posredstvom njihovog glasa izgovorili savete i uputstva. Ipak, ljudi to ne opaaju ve samo nadahuti pesnik. Za helenski svetonazor klasinog perioda, od predsokratovaca do Platona i Aristotela, ovek koji raspolae slobodnom voljom i razumom je potpuno odgovoran za svoje misli i svoja dela. U tim mislima ili delima mogu imati udela demoni i bogovi, podstiui, nadahnjujui ili ograniavajui moi Ijudskog, ali to ne umanjuje slavu ili odgovornost oveka, u dobru ili zlu. Tek u sumraku ahajskog elementa helenske kulture, u helenizmu, namee se tema odnosa izmedu ljudske volje i Nunosti, odnosno boanskog Provienja. Re je o sudaru kultura, o posledici upliva i usvajanju levantijskog svetonazora, jer je bliskoistonim, pustinjskim religijama svojstveno da apso- lutizuju Nunost i Providenje, savijajui oveka u ropski poloaj, koji je prijatniji od uspravnog, donosei znatno manji teret line odgovornosti ak i za poinjena nedela. U poslednjem velikom religijskom pokretu na Bliskom istoku, u velianstvenom ustanku jednog usamljenog oveka protiv uasnih razmera izopaenja njegovog naroda, vernik je nazvan doslovno robom (musliman) a za oprost svih poinjenih grehova tu je dovoljano pokajanje. Primerice, premda Kuran zabranjuje zelenatvo kao najvei porok, od lihvara se trai jedino pokajanje i uzdravanje ali ne i povraaj imetka bezbono steenog na tudoj nesrei. Ustanak Isusa Hristosa protiv starozavetnog duha i sveta ciljao je ka velikom preokretu ljudskog stanja. To istorijsko otelotvorenje arijske ideje Spasioca svojim uenjem i inovima je objavilo kako ovek nije rob bogova ve je - kao glavni predmet i svrha boije ljubavi pa i boijeg silaska u Ijudsko oblije - obdaren najvrednijom slobodom. O razmerama tuosti takvih ideja bliskoistonom svetu svedoi i injenica da Hristosa nisu umeli razumeti, niti su imali smelosti slediti ga ak ni njegovi najblii uenici. Donevi sobom te rairivi po Evropi i glavne predmete ustanka Isusa Hristosa, poevi od starozavetne forma mentis, hrianstvo je podstaklo te istrajno hranilo zapi- tanosti, promiljanja i rasprave o dvojstvu ili dualizmu slobodne volje oveka i boanskog Provienja. Re je o trajnoj temi evropske misli, od Epikura, Kikerona i Plutarha do Fihtea, Kanta, Hegela i De Mestra. I u tom domenu uoljive su opte razlike sline onim koje smo opazili tokom brze smotre osnovne kulturno-etnike granice Starog sveta, na pravcu sever-jug. Uoptavajui noviju

povest te teme moemo zakljuiti da se tu evropska forma mentis ispoljava s tenjom odbrane suvereniteta, dostojanstva te slobode ljudske volje. Protiv takvog uverenja ustaje suprotno nastrojena misao - koja kao da ideje i nadahnua crpi iz levantijskih korena - propo- vedajui kako je ovek ropski nemoan te podinjen spoljnim ili ak podsvesnim uslovljavanjima. Takva je Marksova teorija koja celokupnu stvarnost oveka i drutva - od religijskih ideja i etikih uzora, preko umetnikih dostignua i naunih izuma, do povesnih promena i meuljudskih odnosa - svodi na puke posle- dice ekonomskih silnica i uslovljavanja. Jednako odrie oveku slobodu i Frojdova teorija, svodei sve ljudske misle i postupke na posledice spoljnih, tuih, ili unutranji, libidinalnih i neosve- enih uslovljavanja. Tom neevropskom skupu teorija i verovanja izvesno pripada i ideologija liberalizma. Ideologija liberalizma potpuno odstupa od evropskog shvatanja slobode. U pitanju je pokret za slobodu od svih moralnih, politikih i dravnih ogranienja preduzetnitvu koje cilja da zadovolji individualnu pohlepu, doktrinarno uzdignutu na razinu glavnog inbenika opteg bla- gostanja. Dakle, njen subjekt i ciljni uivalac dobrobiti nije porodica, zajednica ili stale ve usamljena, sebina i pohlepna individua. Veran istinskom i iskonskom evropskom shvatanju slobode i prozirui nemogunost njenog ostvarivanja izvan tradicio- nalnih oblika zajednitva, Hegel je ustao u odbranu stalekih ustanova i korporacija kao konstitutivnih elemenata graanskog drutva: "7o da bi ovjek morao biti neto mi razumijemo da on pripada odredenom staleu; jer neto tako znai da je on tada neto substaneijaino. ovek bez stalea je puka privatna osoba i ne stoji u zbiljskoj openitosti... Ranije smo videli da individua, brinui se o sebi, u gradanskom drutvu radi i za druge. Aii ova nesvjesna nunostnije dovoljna: onapostaje svjesnom misleom obiajnou tek u korporacijC (Hegel, 1989)

Nakon sloma iluzija

Kuda usmeriti pogled oekivanja pojave stvamog autoriteta? Sila inercije usmerava takav pogled ka ostacima ili ruevinama one ustanove iz koje se prvi put objavio auctoritas u politikoj povesti Evrope. Re je o senatu. Da bi se takva ustanova potpuno otvorila za pojavu stvarnog autoriteta neophodno je da bude takoe potpuno obnovljena, to iziskuje vanredno prepoznavanje te vrline i jednako izuzetnu snagu da se njoj otvori put ka podobnom mestu. Ono to danas opstaje na politikoj sceni Evrope pod imenom senatu najboljim sluajevima je samo neka vrsta vieg mesta provere i ispravljanja odluka nieg doma viestranake, predstavnike demokratije, premda su i tu senatori de facto izbranici istih stranaka, zastupajui odgovarajue inte- rese, koji su sve dalji od izbornih osnova. . Kao element vrha trodelne strukture evroarijske zajed- nice, autoritet za svoju politiku pojavu i delotvornost iziskuje njeno ispravljanje, odnosno obnavljanje. U neposrednom vido- krugu pak nema znakova priprema takvog velikog ispravljanja, osim onih koji ga najavljuju posredno, dakle osim simptoma sioma i kraja jednog civilizacijskog ciklusa. Opaanje Ortega i Gaseta da

"novac vlada samo kada nema drugog naela koje vlada' valja dopuniti uvidanjem da tamo gde novac vlada nijednom suprotnom naelu nije doputeno ni da javno postoji a kamoli da mirno prevlada. Upravo Ortega i Gasetu dugujemo jednu nada- hnuti i nadahnjujuu pouka istorijskog iskustva o povratku auto- riteta zahvaljujui slomu oligarhijskih i protivplemenitakih iluzija: "Kada koiektivna oseajnost dospe do tog stupnja obino poinje nova istorijska epoha. Bol i propast stvaraju u masama novo dranje iskrene skromnosti koja okree leda svim antiari- stokratskim iluzijama i teorijama. Prestaje kivnost spram izuzetne manjine. Priznaje se nunost njene posebne intervencije u drutvenom suivotu. Na taj nain prethodni istorijski eiklus se zatvara i otvara se drugi. Poinje period u kome se oblikuje nova aristokratija. "(Ortega y Gasset, 1921) Gde danas stoji ili stasava ta nova aristokratija, prirodni nosioc obnove verodostojnog autoriteta? Ako tu zapitanost pos- tavimo u perspektivi sagledavanja agonije jednog sveta, odnosno zapadnog ciklusa civilizacije, moraemo zakljuiti da odgovor valja traiti upravo u evropskom krugu, medu ruevinama. Do sada evropski duh uvek je znao da na izazove kriza, deka- dencija i slomova odgovori novim idejama koje su umele da obnove i preporode ivot Evrope. S druge strane, u drugim kulturno-civilizacijskim krugovima ve vekovima nema, kao ni danas, nikakvih znakova pojave pa ni priprema neke samobitne vrednosne alternative procesima pozapadnjaavanja sveta. Premda se, prema opaanju Samjuela Hantingtona, senka koju baca civilizacije Zapada na svet stalno smanjuje, kao i njen udeo u svetskoj proizvodnji (Huntington, 1996) - to je s odgovarajueg stanovita bitni pokazatelj moi - ostale kulturno-civilizacijske krugove karakteriu, u najboljim sluajevima, samo odbranbeni procesi, asimilacije i prilagoavanja sopstvenih, oslabljenih tradicija te obiaja zapadnjakim modelima i normama. Jedno je izvesno: obnovu autoriteta je mogue oekivati samo od one vrste ljudi koja je sposobna da stoji uspravna meu ruevinama, neuslovljiva procesima propadanja. Re je o doslovnom postvarenju jedne metafore herojskog oveka, koju je naim mislima i snovima ostavio u naslee Horacije (Ode\ 111,3): "Si fractus illabatur orbis - impavidum ferient ruinae ("Ako slomljen propadne svet - on e neustraiv stajati medu ruevi- nama). Takvih ljudi izvesno nema meu masama pobornika, slubenika i medijuma nakazne, lihvarske i trovake civilizacije Zapada, koja predstavlja potpuni preokret svih sutinskih naela ivota i svetonazora, vrlina i vrednosti evroarijskog te evropskog oveka. U pitanju je ljudski materijal obeleen nenadoknadivim moralnim i/ili intelektualnim slabostima, iz koga nije mogue oblikovati novu aristokratiju te nosioce autoriteta. Re je o prepolovljenom oveku modeme civilizacije Zapada, koji je zapravo krajnja suprotnost one celovitosti to je odlikovala uzome lanove saveta staraca irom evroarijskog sveta, od rimskih senatora do arijskih samnyasin-a. Nosioce obnove autoriteta nije mogue nai ni tamo gde se uzdiu katedre zvanine znanosti moderne civilizacije Zapada, jer njen osnovni i obavezujui svetonazor, u znaku viadavine kvantiteta (Gu&on, 1945), takoe prepolovljuje oveka, liava- jui nauku te svaku odgovarajuu spoznaju i delotvornost kvaii- tativnih, dakle bitnih dimenzija stvari i pojava.

Nedostatak organine prirode i sprege znanja te naunih disciplina - koje su se u antikom svetu idealno usredsreivale ka svom filosofskom ishoditu, sreditu i predvodnitvu - osvedoava kraj vekovno dugog procesa raspadanja. Izvesno je da ni ono to je ostalo od discipline zvane filosofija, ili to se tako - najee potpuno neosnovano - samo- naziva, ne moe preuzeti i obnoviti ulogu koju je ona imala u svojoj helenskoj mladosti: jedina raspoloiva alternativa mas- turbatorskom i sutinski samoubilakom a posvudanje nametanom i rasprostranjenom smeru anaiitike fiiosofije i ostalih metastaza neopozitivizma (Paci, 1965) je Hajdegerovo upuivanje na potrebu obnove spoznajne nevinosti te samozapitanosti pred svetom, uz pomo etimologije i pesnitva te umskog odmetnitva od civilizacije Zapada, uz puku nadu da nas pred navalom raspoma- mljenih sila njenog nihilizma "samo neki bog moe spast". (Heidegger,1980) Sledei logiku antiteza, drugo poinjanje evropske misli treba oekivati s onih mesta gde postoji najivlja svest o prirodi nihilizma te preporodilaka volja. Jedno od takvih, najistaknu- tijih mesta na mapi evropske misli obeleavaju mislioci - od Hajdegera do Jingera i penglera - koji su umeli da venavaju i stvaralaki razvijaju Nieove, prve lekcije o nihilizmu i Getova posredovanja tradicionalnih doktrina o prirodi. Oni su pruili i mnoge nadahnute i nadahnjujue primere plodonosnosti spoz- najnog usmerenja ka kvaiitativnim dimenzijama predmeta saz- nanja. Re je o znacima ili predznacima obnove holistikog pog- leda na svet, saobraznog idealu ceiovitostikoji odlikuje verodos- tojnu evroarijsku i evropsku spoznajnu polcrenutost. Osnovno uporite tih preduzea nasuprot struja anarhije nije u pesnitvu, ni u filosofiji strictu senso, niti u drutvenim ili prirodnim'zna- nostima, ve izmeu, na mestu ukrtanja njihovih perspektiva, uz meusobne uticaje. Stoga najbolje plodove takvog pogleda na svet karakterie sprega pesnike nadahnutosti uma, filosofske budnosti razuma i znanstvene obavetenosti. Ta sprega najprodornije osve- tljava svoje predmete bljescima intuicije kroz optike sline onim koje su tvorene za fiziognomska, karakteroloka i ikonoloke istraivanja. Izoptenost takvih optika iz sveta zvanine znanosti dobro ih preporuuje za horizonte budunosti, s one strane sloma civilizacije Zapada, u kome imaju znatnog udela i slabosti odgovarajuih nauka. U politikom domenu, sledei logiku dualizma, obnove eelovitosti kao osnove za istupanje istinskog autoriteta valja oekivati tamo gde politika misao i delotvornost tee krajnjem prevladavanju procesa raspadanja, dakle ka obnovi jedinstva. Tu obnovu znatno olakavaju upravo krajnji ishodi procesa raspa- danja, gde i sama odreenja drutvenih te ideolokih posebnosti i suprotstavljenosti - poevi od onih najkrupnijih, u znaku suprotnosti izmeu levice i desnice - gube svako pouzdano uporite i naelo, znaenje i znaaj. Rastue slabljenje tih naela, propadanje znaenja i uruavanja znaaja ideolokih odrednica levice i desnice u procesima globalistikog nihilizma otklanjaju velike prepreke protivpokretu. Pred udarima poslednjeg i najveeg avatara demonije ekonomije, zvanog globalizacija, preanja klasna i ideoloka neprijateljstva gube svaki znaaj jer su svi delovi ili slojevi drutva ugroeni, to omoguava pojavu one vrste solidarnosti koja je svojstvena verodostojnoj zajednici, odnosno naciji. AJco je veran idealu celovitosti, takav

protivpokret mora da ga postvamje zatomljenjem svake mogunosti gra- anskog rata izmeu levice i desnice, uzdizanjem svog uporita daleko iznad poprita deoba i neprijateljstava, pokretanjem sinergijskih sila, okupljanjem onogto jerasuto. Neohodno je istai i jednu vanrednu vrednost uslova koje oveku namee civilizacija Zapada. U egzistencijalnom domenu neposredno iskustvo sila nihilizma i naopakosti, sticano na mestima otpora je dragoceno pa i neohpodno sredstvo saz- davanja nove aristokratije, jednako kao to se i stara raala na ratitima, kroz preobraujua prevladavanja svih slabosti svoj- stvenih ljudskom elementu. Moda je izlino isticati da su isku- enja svojstvena mirnodopskim uslovima ivota pod senkom civilizacije Zapada danas bezmemo vea od onih srednjo- vekovnih te da su ispiti koje mora poloiti nova aristokratija znatno tei a mete vie.

NACIJA I NACIONALIZAM

Sudei po planetarnim razmerama rasprostiranja, esto na pravcima giavnih strujanja vetrova istorije, nacionalizam, nacija i drava-nacija su najuspeniji politiki proizvodi evropskog uma u modernom dobu. Povesna okosnica tog uspeha se prostire od upotrebe nacije za legitimisanje vlasti (uzurpirane od strane delova treeg stalea, silom buroaskih revolucija), preko roman- tiarskog pokreta budenja svenemake nacionalne samosvesti radi politikog i ekonomskog ujedinjenja niza drava i dravica u jedinstveni Reich, do nacionalistikih odgovora izazovima protivnacionalnog, socijalistikog intemacionalizma posredstvom usvajanja te zastupanja ideja drutvenepravde, do niza nacional- oslobodilakih pokreta protiv kolonijalne zatoenosti te nacio- nalistikih otpora globalizaciji, odnosno pseudoimperijalizmu stratega novog svetskogporetka. Treba istai da su avatari nacionalizma izvan evropskog kruga, osobito u Treem svetu, uglavnom samo povrna opona- anja evropskih uzora, esto bez ikakve osnove. O teini primene tog pojma evropskog politikog uma svedoi Sun Ven ukazu- jui, sredinom dvadesetih godina dvadesetog veka, da u kine- skom kulturno-povesnom kontekstu nacionalizam moe biti shvaen samo kao "dravna doktrina", dodajui kako je duboko svestan da to "vredijedino za Kinu ali ne i za Zapad". Snagu te ideje osvedoava i injenica da se pred njom ak i najhladnije istraivake optike umeju uariti vatrom pris- trasnosti. Otuda i mnoge od najuglednijih savremenih studija o nacionalizmu ne odlikuje toliko nauna metoda te odgovarajui spoznajni uinci ve poiemoloka strast, volja poricanja ne samo svake vrednosti ili vrlosti ve i same stvarnosti predmeta razmatranja, tu svoenog u domen kolektivnih (samo)opsena. Sai- majui neku idealnu smotru shvatanja nacije i odnosa prema nacionalizmu tokom poslednjih stolea mogli bi zakljuiti da oni prvenstveno odraavaju i osvedoavaju odgovarajua politiku polazita te ciljeve.

Sredstvo i cilj
Najuvenija i po posledicama najznaajnija obznana politike uloge nacije- dakle u Deklaracijiprava oveka igraa- nina - sastoji se od ciglo dve reenice: "Princip svakog suve- reniteta sutinski poiva u Naciji. Nijedno teio, nijedan poje- dinac nemoe vriti viastkoja izriito odatle ne proistie. " Sta sadri, kakve osobenosti i svojstva, kakva pamenja i volje, ka kakvim ciljevima stremi ta Nacija? Sudei po reenoj Dekiaraciji i okolnim izjanjenjima ta Nacija je jednako nei- votni, izmiljeni i mutan pojam kao i ovek te njegova prava, u ime kojih su otueni elementi treeg stalea izvrili prevrat. Uostalom, upravo ta mutnost pojma bila je neophodna revolu- cionarima jer je omoguavala najire, neograniene pa i zloi- nake zloupotrebe. S obzirom da sastavljai Dekiaracije koriste re gradanin kao sinonim rei ovek- slobodni smo zakljuiti da Naciju ine samo gradani, zapravo samo pobornici prevrata. Svi ostali - poevi od plemstva i svetenstva do masa ratara - bili su silom iskljueni iz Nacije pa mnogi i iz ivota. To je sutinski, najdublji, odnosno pakleni smisao uvenog tragikominog odgo- vora opata Sijejsa na sopstveno pitanje: "ta je trei staie? - Sve!" U najboljem sluaju postvarenja ta Nacija bila bi vetaki obrazovano drutvo silom mehanikog gomilanja jedinki, odnosno gradana koje je De Mestr umesno razlikovao od istoimene figure antike uljudnosti: "Vidite kako zloin slui kao osnova svim tim rapublikanskim gubilitima; tu re graanin, koju su pretpo- stavili antikim oblicima utivosti, nose oni koji su najvie zii medu Ijudima". (De Mestr, 2001) Uostalom, gradani su iskazivali netrepeljivost ne samo spram ostalih stalea ve i ostalih a stvarnih nacija ili etnikih zajednica, nastojei da im zatome jezike te kulture, na osnovu podozrenja o kojima ubedljivo svedoi jedan izvetaj sastavljen za potrebe dravne slube bezbednosti iz 1794. godine: "Federaiizam i sujeveije govore bretonski, emigracija i mrnja spram Republike govore nemaki; kontrarevolucija govori itaiijanski a fanatizam baski. "(Oberlercher, 1989) Da je uspostavljanje Nacije revolucionara iziskivalo rtvovanje stvarnih nacija i etnikih zajednica na krvavom oltaru izmiljene boginje Razuma svedoe brojna, silom iznudivana odricanja od porekla. Tako su, tih revolucionarnih godina, na desetine hiljada pripadnika Nacionalne garde, od Langdoka i Provanse do Bretanje i Alzasa potpisivali kolektivne zakletve vernosti Nacijiie izjave da vie nisu Langedoani, Provansaici, Bretonci ili Alzaani ve samo i jedino Francuzi. Vemi nadnacionalnom ali i nadpolitikom, sakralnom autoritetu monarha, kontrarevolucionari tog vremena nisu se obraali nikakvoj naciji, premda bi to mogli initi s mnogo vie prava jer je bilo ivotno ugroeno duhovno jezgro i genetsko blago Francuske. Kao da je puko pozivanje revolucionara na nekakvu Naciju obeshrabrivalo poglede kontrarevolucionara da u stvamim nacijama Francuske trae snage za protivpokret. Izuzetak ine razmiljanja najumnijeg medu kontrarevolucionarima, Savojca ozefa de Mestra, koja poveravaju naciji mnogi viu ulogu od one propisane Deklaracijom prava oveka i graa- nina . Oglede Tri fragmenta o Francuskoj De Mestr

poinje iskazom uverenja da nacije, kao i pojedinci, imaju "svoj karakter, pa ak i svoju misiju. "Stoga "u drutvu nacija, svaka se od njih posmatrau predstavlja neizbrisivim karakterom koji je rezultat svih individualnih osobina i ujedinjeno koraa ka mnogo optijem, ali nita manje nepoznatom cilju. Neke nacije imaju medio- kritetske aktivnosti, one jedva da obeleavaju stazu vekova; o njima se malo govori, i one gotovo uivaju u srei umesto da se die slavom. Druge, sasvim suprotno, igraju upadljivije uloge, ali uvek sa tajnim ciljem. Ovoj je naciji sudbina odredila da pobeuje i da pod svojom moi ujedinjuje vie razliitih nacija; onojje, pak, priroda naloila da se ne iri preko svojih granica: ona je velika samo u okviru njih... "(De Maistre, 2001) Po svemu sudei prvi u nizu De Mestrovih primera misija odgovara francuskoj naciji. Za De Mestra, ujedinjenje razliitih etnikih zajednica u jedinstvenu francusku naciju oba- vljeno je mnogo vekova pre odgovarajuih napora revolucio- nara. Najvei zadatak misije francuske nacije De Mestr otkriva tragajui za smislom vanrednih, katastrofalnih dogaaja njegovog vremena. U Razmatranjima o Francuskoj iz 1797. godine on dospeva do uverenja kako je krvavi spektakl Francuske revolu- cije deo visoke andragogije boanskog Providenja, posredovane odgovarajuom misijom francuske nacije, kanjene kaznom koja "omoguava preporod": "Svaka naeija, kao i svaka individua, primila je na sebe jednu misiju koju mora da ispuni. Francuska na Evropu uistinu ima veiiki uticaj koji bi bilo bespredmetno dokazivati, aii kojije ona, na najgreniji nain, zioupotrebila... Svaka kap krvi Luja XVI kotae Francusku oluja; etiri miliona Francuza e, moda, platiti glavom veliki narodni zloin jedne antireligiozne i anti- drutvene pobune, krunisane kraljeubistvom... I najzad, kazna Francuza proizlazi iz svih svakodnevnih zakona, a zatita Fran- cuske takode proizlazi iz toga; ali, ta dva ujedinjena uda jedno drugo umnoavaju i ine jednu od najudnijih predstava koje je ljudsko oko ikad videlo. "(De Maistre, 2001). Ipak, sve do sumraka decenijama dugog perioda evropskog mira - steenog i odravanog Svetom alijansom kontinentalnih, hrianskih imperija - konzervativna i kontrarevolucionarna misao je zazirala od nacionalizma, dobro pamtei prevrate, nerede i bezmerna stradanja naroda poinjene u ime Nacije ili pak podo- zrevajui u takvom pokretu pretnju plebejske stihije tradicionalnom, monarhijskom i hrianskom poretku. Meternih, glavni izvrioc Svete alijanse je upomo i uinkovito poricao svako pravo na politiko postojanje naelu nacionalnosti i naciji. Do kraja te jedinstveno duge epohe mira nacionalizam sui generis je jedno od glavnih sredstava mobilizacije liberalno nastrojenih slojeva graanstva u pokretu ka osvajanju ekonomske i politike vlasti. I tu, na polju upotreba nacionalizma, moemo opaziti kako i koliko politika svrha odreuje njegovu prirodu. Valja istai da ta svrha ne iziskuje obavezno samoobmane ili krivotvorine - kako se istrajno zaklinju raznovrsni neprijatelji nacije i nacionalizma - ve da ume prizivati i stvarne snage. Dobar primer prua nemaki, romantiarski pokret otkria pove- snih trezora naroda u pravcu obnove narodnog carstva, odnosno uspostavljanja jedinstvene nacionalne drave, kojoj je prethodilo utvrdivanje zajednikih spoljnih granica jedinstvenog trita posredstvom Carinskog saveza 1834. godine. Oba poduhvata, ekonomski i ujedinjujue-dravotvomi, bila su ne samo omoguena ve i

legitimisana upravo tim pokretom irenja te produbljivanja nacionalne samosvesti i svesti o nacionalnom jedinstvu svih nemakih etnikih zajednica, iznad svih granica.

Jedno razmee levice i desnice

U povesti Francuske godina 1871. oznaava skup niza tekih drutvenih i vojnih poraza - od ustanka Pariske komune do opsade Pariza i kapitulacije pred zdruenim nemakim sna- ama, uz gubitak znaajnih delova teritorije - te posledini preokret prirode nacionalizma. O snazi utiska koji su izazivali ti porazi svedoi spektakulami preokret mnjenja o Francuskoj revoluciji jednog od njenih najistaknutijih duhovnih potomaka te najuticajnijih ideologa liberalizma, Emesta Renana. On je vojni trijumf Pmske objasnio njenom privrenou aristokratskoj tradiciji a poraz Francuske, analogno, gubitkom virilnosti imanentne plemstvu, zatomljenom giljotinama i terorom revolucije. Ili je ispravnije rei da taj preokret samo osvedoava nepostojanosti liberalistike ili racionalistikoprosvetiteljske misli pod jaim udarima vetrova istorije? Jedno je izvesno: svi ti porazi, obelodanivi moralne poroke i politike slabosti vlastodrakih (pseudo)elita iz redova pristalica liberalizma - razotkrili su i svu neutemeljenost pa i izvetaenost te lanost njihovog nacionalizma, skrojenog za kostreti prosvetiteljskih, laicistikih i pozitivistikih mnjenja i predodbi. ak i tamo gde je liberalistika i prosvetiteljska misao toliko nesputana i ponesena sopstvenom prevratnikom vizijom da se njen jezik pribliava onom protivnika, romantiara, aakle u govorima Macinija - nacija i Evropa su samo velike rei bez ikakvih stvamih sadraja. U ogledu O revolucionamoj ini- cijativi u Evropi, savremenu Evropu, Evropu pod okriljem Svete Alijanse, Macini prezrivo naziva "starom i umiruoni\ to "poiva u grobnici Napoleonovoj" ali ne prua nikakvo odredenje eljene "Mlade Evrope" Kao da je svestan te ispraznosti Macini sve uloene i kod dmgih podsticane strasti te nade upuuje jo dalje, ka nekakvom i ne bolje odreenom, takode bezivotnom Coveanstvu, zamiljenom po uzom na masonsku utopiju One WorId i liberalkapitalistiku podelu rada, nesvesno obezvre- ujui svaki prethodni trud, svodei i nacije, kao i Evropu na usputne i uslune stanice. Te goleme praznine moda najsaetije osvedoava proglas Sveta Alijansa naroda, iz 1849. godine: "Bez otadbina nema oveanstva, kao to bez organi- zacije i podele rada nema hitrosti i plodnosti rada. Nacije su individue oveanstva kao to su gradani individue nacije. Kao to svaki ovek ivi sopstvenim ivotom i ivotom odnosa, tako i svaka nacija; kao to gradani nacije treba da je ine jakom i naprednom, vrei njihove raziiite funkcije, tako i svaka nacija mora da izvrava posebnu misiju, jedan deo posla na osnovu sopstvene obdarenosti za opti razvoj, za progresivni rast oveanstva. "(Mazzini, 1972) Svuda gde su snage liberalizma preuzele vlast pokazalo se da iza kulisa satkanih od takve, toboe pronacionalne i proo- veanske retorike obino poiva gola sila jo ogoljenije pohlepe. Kad god bi se narod usudio da izrazi svoje nezadovoljstvo libe- ralistikom vlau - ona bi, skoro svuda i uvek gde se oseala ili osea jakom, trenutano zaboravila sva svoja zaklinjanja u svetost nacionalnog izvora legitimiteta i suvereniteta te bi odgovarala prezirom pa i masakrima. Na taj primer politikog amoralizma je ispravno ukazao jedan od najotrovidijih umova kontrarevo- lucije,

Abel Bonar, uoivi kobnu posledicu mrnje iz koje je roena Francuska revolucija, to je razdvojila Francusku na dve trajno suprotstavljene stranke, jakobincc i Francuzc. "Ako se Francuzi dignu na ustanak samostaino, ako se pobune a da im to nije zapovedeno, ako pokau makar i najmanji pokret iskrenog nezadovoljstva - na njih e biti otvrena vatra iz mitraijeza, jer to vie nije narod koji je fabrikovan. Jedini rat od koga jakobinci ne mogu da odustanu je onaj koji vode protiv Francuza. Za njih je politika, sutinski, rat unutar nacije." (Bonnard, 1936) Od tada znamenja i stegove nacionalizma te nacionalnog oslobodenja od otuenih i nedostojnih vlastodrakih (pseudo)elita te odgovarajueg sistema preuzimaju i nose duhovni potomci kontrarevolucije, prvaci duhovne desnice, premda vazda usitnjene na suprotstavljene kole, od legitimistikog monarhizma i kato- licizma do neopaganstva i populizma. Moda je izlino isticati da su protagonisti duhovne desnice u potpunosti izmenili sadraje i prirodu francuskog nacionalizma te i njegovog bitnog proizvoda, dakle nacije. Prema preanjem, veoma uskom odreenju, teite znaenja nacije poivalo je u odgovarajuoj dravi: svi drav- ljani Francuske su pripadnici francuske nacije. Zato, primerice, Zozef de Mestr, dravljanin i visoki dunosnik kraljevine Sar- dinije, roen u vojvodstvu Savoja, sebe nije smatrao Francuzem ve "najfrancuskijim meu strancima " Moda je izlino isticati koliko je izloeno odredenje ne samo usko ve i povrno te nepostojano: takve nacije obino traju koliko i rodonaelne drave a istorijsko iskustvo nam svedoi da su one druge, prirodno stvarane nacije mnogo dugovenije nego drave. Neke, pa ak i najvee, samo dravom odreene nacije, poput sovjetske ili jugoslovenske, umrle su takorei s asom njihovog rasturanja. Okretanje snaga duhovne desnice ka naciji urodilo je pomeranje teita njenog odreenja ka etnosu i tradiciji, jeziku i kulturi. Dakle, zahvaljujui tumaenju potomaka kontrarevo- lucije, nacija je daleko prerasla predanje okvire, u svim dimen- zijama, ukljuujui osobito vremensku. Niz pokolenja svojih sledbenika Sarl Moras poduavao je i poduava o univerzalnim, sveobuhvatnim razmerama Nacije te i o samobmanama njenih protivnika: "Od svih vrstih te zbijenih krugova zajednitva koji postoje u vremenitosti Nacija je najiri. Slomite ga i razgoliete Univerzum to e tako izgubiti svaku vrstu odbrana, podrki i uea. Osloboen jarma Nacije on nee biti osloboen ni od nestaica, ni od eksploatacije, ni od smrtonosnih nasilja. Stoga zakljuimo saobrazno prirodnoj istini da sve ono to jeste, sve ono to ima i sve ono to voli ivi uslovljeno postojanjem Naije: sve to eli ma kako malo da se ouva mora braniti, po svaku cenu, svoju naciju. Od nacije ne stvaramo boanstvo ili meta- fiziki apsolut ali u krajnjoj liniji moemo rei da inimo ono to su Ijudi drevnih vremena zvali deizmom. "( Maurras, 1966) Na tom mestu udnog priznanja jednog revnosnog kato- lika otkriva nam se metafizika dimenzija nacije, koju je Morasov sledbenik, Alfons de atobrijan, preveo u hrianske termine, cenei da je dekadencija francuske nacije posledica njenog zapadanja u bezveije: "Kako Francuska vie ne veruje vaskrsenju

Hristosovom u srcima, Francuska je nesrena; Bog se u njoj vie ne raa." Obnova vere u vaskrsenje Hristosa je uslov spasa savremenog pokolenja i obnove ivota unutar nacije iju prirodu Alfons de atobrijan ocrtava nizom primera njenih odlika: "pie- menito elo Versanetoriksa, svetost Luja IX, praktina zajed- Ijivost Luja XI, nadahnutost Jovanke Orleanke, viteka jednos- tavnost Baiarda, kraljevska svest Anrija IV, istoa Vovnarga, duevnost Katinaa. "(De Chateaubriant, 1937) Izloene razlike u odnosu spram nacije i nacionalizma ostale su, do savremenog doba, jedno od bitnih razmea proka- pitalistike te prosocijalistike levice, s jedne strane, i istinske, dakle duhovne, nadekonomske desnice, s druge strane. Po pravilu istorijskog iskustva, kada prvenstveno ekonomizmu odana levica, jednog ili suprotnog smera, potrai razloge svoje politike borbe u nacionalnim interesima i oseanjima - njena zahvatanja su veoma povrna i ograniena te obino ne mnogo dublja od sloja zvanog drutvo. Iole dubljim zahvatima opire se, prevashodno, ontoloko ogranienje svakog ekonomizma, onog zasnovanog na pohlepi i sebinosti jednako kao i tome suprotstavljenog, to nalae raspodelu dohotka po meri drutvene pravde. Re je o ideologiji primata ekonomije nad politikom kao svrhe nad sredstvom, dakle o ideologiji primata deliminog i inferiornog nad celinom kojoj pripada i nad odgovarajuim, superiornim svojstvima. S obzirom da je politika, po deflniciji, opta stvar, da smisao njenog postojanja i delovanja poiva u skupu raznovrsnih interesa zajednica ili nacije - svakom ekonomizmu je imanentna negacija ne samo svakog nacionalizma ve i svake istinske politike. Zato pojave nacionalizma u poli- tikom programu i delovanju levice izazivaju podozrenja u pog- ledu iskrenosti ili postojanosti opredelenja. U protivnom, kao to osvedoava evolucija jedne struje italijanskog socijalizma u faizam - te potonji, slini pokreti irom Evrope - element iskrenog nacionalizma je toliko jak da se lako namee kao sre- dite kristalizacije jedinjenja. I tu se oituje neosnovnost kritika nacionalizma kao nekakve lane svesti, proizvodene toboe radi zamene i zatomljenja klasne svestr. snaga nacionalizma potie upravo iz dubina kultume ukorenjenosti i postojanosti. Spoznajna misao levice - prosvetiteljskog jednako kao i marksistikog porekla - slae se u opaanju opasnih poriva te ideja kakve navodno sadre dubine ljudske iracionalnosti, to ih bude, prizivaju i izazivaju tribuni nacionalizma. Stoga, kada se reena misao zaboravi, odnosno previdi svoju onovnu premisu - po kojoj su sva htenja i deiovanja drutevnog oveka, posredno ili neposredno, uzrokovani ekonomskim pobudama - ona nacio- nalizam optuuje da je glavni uzronik modernih pa i svetskih ratova.

"Horizont grobalja "

Istorijsko iskustvo pak svedoi da je nacionalizam u najgorim sluajevima uglavnom ratnohukako sredstvo odre- enih ekonomskih snaga i interesa. Iole paljivija smotra povesti ratova koji su u novom dobu iskrvarili Evropu mora uoiti da su ekonomski razlozi njihov obavezno osnovni i prvi pokreta. I ovde valja istai mudrost Platona koji je prvi uoio tu uzrono- posledinu spregu demonije ekonomije i rata (Drava,373e).

Premda napadno gorljiva ili emfatina retorika ratobor- nosti obino karakterie prvake kulture desnog nacionalizma - modema povest svedoi da su bitni ili odluujui zagovornici te preduzetnici osvajakih ratova i kolonijalnih pohoda upravo prvaci i pobomici liberalizma. Osvajake politike najagresiv- nijih pojava nacionalizma - poput one Treeg Rajha i faistike Italije - bile su zapravo zakasneli pokuaji sticanja kolonija. Stratezi kolonijalnih irenja Treeg Rajha ka evropskom Istoku i Italije po Balkanu i Africi imali su za uzor britansku kolonijalnu pseudoimperiju, svetskih razmera. U pogledu uzroka zloglasne politike nacionalsocijalista Emst Nolte je samo polovino u pravu kada njenu sutinu svodi u oblik krajnje i oponaateljske reakcije na izazove zloinakog boljevizma. (Nolte, 1987). Ako ostavimo po strani nepobitne dokaze da je upravo Ruzvelt sa saradnicima prvi krivac Drugog svetskog rata jer je nizom izazova i ucena, sankcija i provokacija svesno gurao Hitlera na put ratne pustolovine kao jedine altemative (Bavendamm, 1983) - ostaje injenica da su glavni uzori nacionalsocijalistikih i faistikih snova o ekspoanziji te metoda bili britanski koloni- jalisti, koji su takoe prvi izumeli rezervate i koneentraeione logore za konano reenje, odnosno istrebljenje nepoeljnih pro- tivnika. Do Prvog svetskog rata planetarno razmahnuta koloni- jalna politika britanskog liberaiizma je osvojila i prigrabila preko trideset miliona kvadratnih kilometara, ostavivi daieko za sobom zakasnele oponaatelje s kontinenta, poput Nemake s plenom veliine nepuna tri miliona kvadratnih kilometara. Nemaki kolonijalni pohod na Afriku nije bio po volji Bizmarka, niti izraz pruskog nacionalizma ili militarizma, pa ni interesa velikih indu- strijalaca. Bio je to poduhvat liberalno nastrojenih i pohlepnih a pustolovlju sklonih pripadnika klase novih bogataa, koje je sledila ratarska sirotinja. I francuski kolonijalizam potie s liberalne leviee. Jedan od najupeatljivijih primera pruala je, poetkom dvadesetog stolea, francuska Skuptina, u kojoj su se za potrebe podrke kolonijalizmu razne struje Ievice udruile u brojano nadmonu parlamentamu veinu, zvanu Groupe colonial. Nasuprot ratobome levice, raspoloenje desnica se kretalo od ravnodunosti ili neodlunosti, preko osuda s katedri prvaka katolike misli, poput Leona Bloa, do nacionalistikog gnuanja nad prolivanjem krvi mladih Francuza radi zadovoljenja grabljivosti anonimnog kapi- taia, do podozrenja Morisa Baresa kako sirene konijalizma slue "odvlaenju eiita nae armije odRajne" to omoguava "irenje nemake hegemonijepo Evropi". (Girardet, 1972) Retke osude kolonijalizma koje su dolazile od nekih majstora liberalnog miljenja - poput Adama Smita ili an- Baptist Seja - nisu poticale iz moralnih ve raundijskih pobuda: oni su procenjivali da osvajanje i vojnoadministrativno odra- vanje kolonija kota poreske obveznike te ekonomiju drave mnogo vie nego to donose koristi i to samo neznatnoj manjini kolonizatora. Uostalom, upravo je liberalni, odnosno divlji kaptalizam, unitavajui ratarsku kulturu silom industrijalizacije, osnovni pokreta masovnih emigracija koje su u XIX stoleu odvele iz Evrope ka drugim kontinentima skoro estinu stanovnitva. Ti procesi su davali meso pljakakim kolonijalnim osvajanjima kojima su upravljali prvaci liberalnog kapitalizma, poput Sesila Rodesa - jednog od prvih ideologa reforme britanske pseudo- imperije u pravcu novog svetskogporetka - to je pohlepe svet- skih razmera pravdao pretpostavkom rasne superiornosti Engleza. Re je o superiomosti

izvedenoj iz tada rasprostranjenog uve- renja britanske vladajue pseudoelite da Englezi nisu german- skog porekla ve zapravo izgubljeno pleme "izabranog naroda " odnosno Izraelaca: "Tvrdim da smo mi prva rasa sveta i da je bolje za oveanstvo da se mi nastanimo u to veem delu sveta... S obzirom da je oigledno kako je rasu koja govori engleski Bog uinio svojim izabranim omdem, pomou koga e stvoriti stanje dmtva zasnovano na pravdi, slobodi i mim, ta njegova elja se mora ispuniti, i ako bi sve bilo u mojoj moija bih pourio da toj rasi dam to vie prostora i moi. Ako Bog postoji ja mislim da e mi rado neto priutiti, da e to je mogue vei deo afrike mape obojiti u britansko crveno. "(Rhodes, 1902) Nasuprot Rodesu, uzorni uitelj duhovne desnice, grof Artir de Gobino u neosnovano ozloglaenom Ogledu o nejedna- kosti (itaj: razliitosti) Ijudskih rasa - koji ne mogu ili ne ele valjano proitati generacije osporavatelja ili klevetnika - posvetio je celo jedno poglavlja osudi kolonijalizma, pogotovu svireposti onog anglosaksonskog koji "ne podnosi ne samo prisustvo (domorodaca) ve i samo njihovo postojanje. " Prema opaanju De Gobinoa, upotreba alkohola, otrova i bolesti radi eksterminacije protivnika je patent moderne civilizacije "jer ni Vandali, ni Goti, ni Franci a niprvi Saksonci nisu ni pomiljali da se koriste takvim sredstvima. S obzirom da su bile rafiniranije, civilizacije antikog sveta bile su i izopa- enije alinikada nisu pale toliko nisko. Nisu brahmani, niti magi osealipotrebu da sa savrenompreciznou zbriu sve oko sebe to ne odgovara njihovim idejama. Naa civilizacija je jedina koja ima taj poriv i istovremenu odgovarajuu ubistvenu silu. Ona jedina bez besa, bez uznemirenosti, smatrajui se ak pre- terano ljupkom i trpeijivom, proklamujui beskrajnu blagost, neprekidno radi da se okrui horizontom sainjenom odgrobalja. " De Gobino se nije zaustavio na etikoj osudi moderne civilizacije i njenog nihilistikog kolonijalizma. Uoavajui da je u osnovi svega pohlepa osloboena svih kostreti

a potujui geopolitika vrednovanja - De Gobino je ukazao na precenjivanja znaaja koji se pridaje osvajanju te kolonizaciji novih teritorija:

"Hou rei da zemlje ne ine vrednost neke nacije, niti e to ikad initi; naprotiv, naeija je ta koja daje, koja je davala i koja e davati teritoriji njenu ekonomsku, moralnu i politiku vrednost. "(De Gobineau, 1967) Neki cinik mogao bi zakljuiti da istinski razlog omraze koju ve vekovima trpi misao De Gobinoa poiva upravo u njegovoj osudi demonije ekonomije te nihilizma moderne civi- lizacije Zapada. Ako se po svaku cenu eli De Gobinou pripisati optika rasistikog vrednovanja, onda bi pod njenim svetlom, u njegovim spisima, najgore proli upravo bledoliki. Pored ostalog, o tome svedoi i pismo od 22. marta 1855. godine, upueno iz Kaira Prokeu, u kome De Gobino otvoreno osuuje amoralnost osvajaa: "Evropljani su malo preporuljivi i u svakom trenutku onipruaju dovoljno razloga da ih domorodcipreziru imrze. " Nakon Prvog svetskog rata levica je postupno, poevi od komunista - po nalozima Kominterne te odgovarajue stra- tegije permanentne revolucije (Lav Trocki dixit) - preuzimala zastave antikolonijalizma. Nakon Drugog svetskog rata i preo- stali, prokapitalistiki delovi levice u

Evropi pod senkom Zapada postali su protivnici odranja evropskih kolonija jer je to, uz pretnje i ucene, zahtevala vaingtonska administracija (Kalaji, 1998), podstiui i pomaui, politiki i finansijski, nacionaloslo- bodilake pokrete, irom Afrike i Azije, u pravcu tobonje neza- visnosti, kako bi nametnula novi, neuporedivo unosniji oblik kololonijalnog iskoriavanja, zvani dunika ekonomija, pod nadzorom Medunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke. Razmatrajui povest odnosa izmeu ratova i naciona- lizma moemo grubo zakljuiti da ne pokree ratove nacionalizam ve da ratovi stvaraju nacionalizam. Upravo su neprijateljstva i ratovi najjai podstrekai buenja ili radanja te kalitelji nacio- nalne svesti. Ako pogled ograniimo samo na novo doba, moramo opaziti da prve povesne znake budenja ili raanja nacionalne svesti izazivaju ratniki pohodi anglosaksonske nacije, poevi od desetog stolea a nadasve tokom Stogodinjeg rata. Prema dobrom opaanju britanskog povesniara Grinfilda "raanje nacije Engleza nije bilo raanje jedne nacije ve raanje nacija, raanje nacionalizama. "(Greenfels, 1992) Doista, kotski, irski te velki nacionalizam duguju svoje postojanje te vitalnost, u najveoj meri, nemilosrdnoj, osvajakoj te i genocidnoj strategiji sinova podlog Albiona. Uostalom, neprijateljstva i ratovi su i kolevke drava: prema dobrom opaanju nemakog antropogeografa Racla, skoro po pravili istorijskog iskustva drave se zainju na obo- dima etnikih krugova. (Ratzel, 1902-1904) Najvei talas raanja ili budenja nacionalizama i nacija izazvali su osvajaki pohodi Napoleonove armije pod zastavama nacionalnog suvereniteta. Izazivajui divljenja i oponaanja, oni su stvarali ideoloke pristalice koje su se upravo zbog vernosti ideji nacije umele i valjano suprotstaviti zavojevau, kako svedoi uspeh branitelja panije, odnosno Hispanidad. Brzinu i snagu pokreta ka zajed- nikoj dravi nemaki nacionalizam u znatnoj meri duguje rajnskoj krizi iz 1840. godine, odnosno osvajakim pretnjama Fran- cuske. PodliAlbion Dobar primer dvostrukog odnosa spram nacionalizma te odgovarajuih zloupotreba prua povest britanske, pseudoimpe- rijalne politike. Nema nikakve sumnje da su svi ti odnosi bili i ostali odreivani razlozima politike koristi te strategije to cilja da nekom tetom naudi protivniku ili neprijatelju, najee pro- glaavanom upravo za prijatelja. Primerice Velika Britanija, uz podrku Francuske, sve je inila da oslabi ili obesnai mere samozatite drava Svete alijanse od nacionalistikih i separa- tistikih pokreta, to su pretili tradicionalnom poretku i evrop- skom miru. Izvesno je da su liberalni i republikanski ideali i tada bili puka te stoga veoma prozirna, cinina isprika zalaganja za nacionalizme, jer je ono uglavnom bilo ogranieno na prostor Svete AJijanse. Posebni doprinos budenju nacionalnih samosvesti te odgovarajuih oslobodilakih ili separatistikih pokreta unutar evropskih imperija pruila je britanska spoljna politika koristei niz raspoloivih sredstava, od javne i tajne diplomatije, do kontinentalne mree masonskih loa. Ona je ciljala da slabi te podriva silu uticaja katolike crkve i nadasve odbrane celovitosti evropskih, nadnacionalnih imperija. Na suprotnoj strani, zbog istih geopolitikih razloga - u znaku jednaine da je slabost Evrope uslov pa i izvor snage podlog Albiona - britanska spoljna politika podravala je i vetaki odravala islamsku pseudoimperiju, Bolesnika s Bosfora i njegovu okupaciju hrianskih

naroda evropskog jugoistoka, jarosno suzbijajui i demonizujui njihove nacional-oslobodilake elje, pokrete i ustanke. Jedan primer je dovoljan: britanska vlada je s neu- venom zlovoljom odbacila memorandum grofa Andraija, ministra inostranih poslova Austro-Ugarske, od 30. decembra 1875, kojim je predlagano Porti da ukine ropski poloaj hriana, obezbedi njihovu punu ravnopravnost te omogui evropskoj komisiji nad- gledanje takvih drutvenih reformi. Tom prilikom D'Izraeli je memorandum grofa Andraija javno nazvao "idiotskimpostupkom iizdajom", upozoravajui evropske sile da moraju voditi rauna o britanskim interesima u osmanskoj pseudoimperiji. (ivojinovi, 1976). Uzgred reeno, britanska mapa odnosa spram evropskih nacionalizama je skoro istovetna onoj koju su crtale ljubavi i mrnje Karla Marksa i Fridriha Engelsa. I oni su iznad svega te zduno mrzeli Rusiju te one nacije i nacionalizme koji su imale bliske istorijske, kulturne i duhovne veze s ruskim narodom. Koliko je to rasploenje zavisilo od geopolitikih razloga poka- zuje dvostruki odnos prema Rumunima: velika naklonost ka onima iz Besarabije, kada gaje protivruska oseanja i veliki gnev prema Rumunima iz Transilvanije, jer su lojalno branili celovitost austro-ugarske imperije. Preuzevi od Velike Britanije ulogu glavne geopoltike potke Levijatana - nakon Prvog svetskog rata i preseljenja sre- dita internacionale fmansijskog kapitala iz Londona u Njujork SAD su nastavile istu politiku dvostrukog odnosa spram nacio- nalizama. Primerice, sve rezolucije Kongresa koje su obavezi- vale dravnu administraciju da u okviru hladnog rata pomae pokrete otpora komunizmu navode sve nacije pa ak i majune etnike zajednice SSSR, izuzev jedne i najvee: ruske. Kao to su nekada glavne njujorke banke finansirale boljeviku revo- luciju radi unitenja carske te hrianske Rusije i genocida nad ruskim narodom - tako je i stvarni cilj vekovne borbe atlantskih snaga protiv komunizma bila i ostala ruska nacija te njena drava. O tome, pored ostalog, ubedljivo svedoe brojne zva- nine izjave namera dravnog sekretara SAD Demsa Bejkera nakon sloma SSSR, poput one od 24. maja 1992. godine: "Ono to elimo da postignemo su nezavisne drave, ne samo Rusije i u Rusiji, ne samo Moskve i Sankt Petersburga, nego i Urala, Sibira i Dalekog istoka. "Izloena potreba za razbijanjem Rusije na niz nemonih pseudodrava i dravica moe se potpunije shvatiti pod svetlom prethodne izjave Bejkera, izreene 16. decembra 1991 - dakle samo etiri dana nakon proglaenja rasturanja SSSR - kako SAD treba da predvode iskoriavanje "bogatih ljudskih i materijalnih izvora tih ogromnih zemalja za stvar slobode umesto totalitarizma, kako bi na taj nain neizmemo ojaali bezbednost, prosperitet i slobodu Amerike i sveta." (Baker, 1991) Na osnovu povesnih iskustava moemo oekivati da e atlantski Levijatan i dalje podsticati one nacionalizme i separa- tizme koji koriste strategiji razaranja Rusije. Ipak, arhitekti novog svetkog poretka ne predviaju nikakvu dalju budunost evrop- skih nacija koje se postupno osipaju, umrtvljuju i rastvaraju silom ekonomskih uslovljavanja, medijskih ienja mozgova i sve masovnijih priliva imigranata iz Treeg sveta to menjaju demografsku i religijsku siliku Evrope.

Strategijom divide et impera izazvani Prvi svetski rat prekrojio je mapu Evrope uglavnom po meri drava-nacija, izve- denih iz sruenih imperija. Potom su i one, pre ili kasnije, pos- tale prepreka na putu pohoda atlantskog Levijatana namerenog da potpuno, politiki, ekonomski i kulturno podini, odnosno preobrazi Evropu u provinciju One world silom procesa sveopte politike mondijalizacije i ekonomske globalizacije. Valja istai da su evropski nacionalizmi danas, uprkos svih slabosti, stvarno ili potencijalno, najilavije i zapravo poslednje prirodne odbrane Evrope, to posredno objanjava besomune napade pobornika One world. Slabosti leksike U domenu ideolokih napada na nacionalizam te njegove tenje i pokrete, ustanove i plodove, najbezoniji ali i najgluplji duh koristi postupke neopozitivistike analize s kojima biva procenjivana i poricana valjanost postojeih odreenja pojma nacije. Primerice, jedan od najivahnijih protivnika naciona- lizma medu istoriarima XX stolea, Erik Hobsbaum, koji otvoreno priznaje line pobude netrpeljivosti, u svom osvrtu tvrdi kako "nikakav zadovoljavajui kriterijum po kome bi se odlu- ilo koji od mnogih ljudskih kolektiva trebalo ovako da se zove (nacija) - ne moe da se otkrije... Pokuaji stvaranja objektivnih kriterijuma za odredivanje nacije, ili za objanjenje zato su izvesne grupe postale 'nacije' a druge nisu, esto se zasniva na jednom jedinom kriterijumu kao to je jezik, zajednika teri- torija, zajednika istorija, kulturna zaostavtina, ili ve neto drugo, "(Hobsbavvm, 1996) Puka tvrdnja da ne postoji zadovoljavajue odreenje pojma nacije biva, potom, bez ikakvog obrazloenja, unapre- dena u dokaz da je takav pojam lien svakog stvaraog sadraja te da je u pitanju "mit", vetaka (krivo)tvorevina ili kolektivna samoobmana. Izloena kritika verodostojnosti nacije oslanja se na odreenje koje je pruio drug Josif Visarionovi Staljin u ras- pravi Marksizam i nacionalno i kolonijalno pitanje (1912), kojom on odgovara na poraz prvog pokuaja protivruske revolucije (1905) i uoeno nastojanje carskog poretka da revolucionarne izazove predupredi "podsticanjem razvoja nacionalnosti". (Staljin, 1947) Dakle, videi u tom "razvoju nacionainosti"pvetnju revo- lucionarnim tenjama komunistikog pokreta, Staljin razmatra sadraj nacije i prua jedan od kvantitativno najzahtevnijih kriterijuma njenog postojanja: "Nacija je postojana, povesno stvorena zajednica jezika, teritorije, ekonomskog ivota i psihikog sklopa koji se poka- zuje kroz kulturu... Neophodno je istai da nijedna od pokazanih karakteristika, uzetih izdvojeno, nije dovoljna da odredi naciju. ta vie, dovoijno je da nedostaje samo jedna od tih karakte- ristika pa da nacija prestaje da postoji kao takva." Pod svetlom izloene zahtevnosti drug Staljin je odrekao status nacije ne samo mehanikim skupinama (poput Ameri- kanaca) ve i nizu optepretpostavljenih nacija, od Nemaca, Rusa, Norveana, Litvanaca i Danaca do Gruzijaca i Jevreja: "Bauer govori o Jevrejima kao o jednoj naciji, premda 'nemaju zajedniki jezik'; i o kakvoj 'zajednikoj sudbini' i o kakvim nacionalnim vezama se tu moe govoriti primerice u pogledu gruzijskih, dagestanskih, ruskih i amerikih Jevreja, koji su pot- puno odvojeni jedni od drugih i ive na razliitim teritorijama te govore raziiitim jezicima?"

Dosledno primenjujui naela (marksistikog) materija- lizma, drug Staljin precenjuje mo uslovljavanja te znaaj ele- menata materijalnog sveta, poput tla, odnosno teritorije i potce- njuje snagu duhovne sutine nacije da prevlada takva ograni- enja ili manjkavosti. Tu sutinu je najdalekosenije razglasio Renan, u uvenom odgovoru na pitanje ta je nacija, pruenom s katedre Sorbone, 11. marta. 1882. godine: "Nacija je jedna dua, jedno duhovno naelo. Dve stvari, koje su uistinu samo jedna, ine ovu duu, ovo duhovno naelo. Jedna od njih pripada prolosti, druga sadanjosti. Jedan je zajedniki posed bogatog nasledstva u seanjima, druga je sadanji dogovor, elja da se ivi zajedno. Dakle, nacija je velika soli- darna zajednica to nosi teret rtve koja je podneta i rtve koja se jo podnosi." Da nacija ima duu te duhovno naelo, da je proeta oso- benim karakterom - uli smo, prethodno, s katedre De Mestra. Slabost Renanovog odreenja ne poiva toliko u nedostatku izvornosti ve u priprostosti koja je otvorena i za druge, prime- rice iskljuivo religijske prirode zajednitva te solidarnosti. Osvet- Ijavajui pak Staljinovo odreenje s vieg osmotrita, koje omoguava sagledavanje vekovima te milenijima dugih tokova te ponoraica ideja i verovania, moemo opaziti da njegovo pre- cenjivanje znaaja teritorije idealno potie, zajedno s komuni- stikim egalitarizmom, iz kultura kristalisanih oko kultova Majke Zemije, koje su cvetaie du junog pojasa evroazijskog konti- nenta, pre poslednjeg velikog vala evroarijskih migracija ili osvajanja. Vrativi se osnovnom polju razmatranja valja nam istai da glavne tekoe oko odreenja pojma nacije moemo svesti na izvetaeni semantiki problem. Taj problem ne potie toliko iz pojave kakvu re nacija treba da idealno odredi i oznai ve iz procesa osiromaenja evropskih jezika pod senkom civilizacije Zapada. Re je i o posledinom procesu svoenja razliitih pojava pod jedinstveni imenitelj i time uzrokovanim znaenjskim zbr- kama. U pitanju su esto bitne pojave i svojstva ivota oveka i zajednice: od Ijubavi do dualizma prijateij-neprijatelj i nacije. Primerice, za razliku od starogrkog jezika koji je posedovao dvadesetak izraza za razliite vrste i oblike meuljudskih sklo- nosti, moderni evropski jezici, raspolaui samo s reju ljubav, prinueni su da njenim znaenjskim okvirom obuhvataju sve pa i protivprirodne i patoloke odnose. mitova rasprava o pojmu politikog valjano ukazuje do kakvih udovinih tumaenja jevan- eljskog naela "Volite neprijatelje svoje"(Matej, 5, 44; Luka, 6,27) moe dovesti nepoznavanje injenice da su i starogrki, kao i latinski jezik posedovale razliite izraze za razliite vrste prijateijstva ili neprijateljstva te da je tu re o linom (inimicos) a ne javnom, odnosno politikom (hostes) neprijatelju. (Schmitt, 1995) Sline pa i gore nesporazume moe izazvati nastojanje da se raznorodni i raznovrsni oblici ljudskog okupljanja ili zaje- dnitva sagledavaju i oznaavaju jednim jedinim imeniteljem (nacija), pogotovo tamo gde on biva korien kao kriterijum razlikovanja stvarnosti od opsena. Nacija je samo jedan u dugom nizu poj- mova koje diskurzivni jezik modernog oveka nije u stanju da odredi bez ostataka i izuzetaka. Dodue, povest korienja rei nacija ukazuje na vanrednu podatnost razliitim potrebama, od Kikerona koji njoma oznaava stale plemia, preko srednjove- kovnih

univerziteta, gde su studenti bili razvrstavani po nacio- nalnom poreklu - premda je tamo, izraz natio anglica obuhvatao sve pripadnike germanske porodice naroda a ne samo doljake sa Britanskih ostrva - do naeg doba, gde se ak i mehaniki skup stanovnika SAD naziva (amerikom) nacijom, uprkos svih rasnih i nacionalnih, etnikih i kulturnih te jezikih razliitosti. Etimoloko odreenje Potraivi pomo od etimologije saznaemo da u evro- arijskim jezicima jezgro pojma nacije (latinski natio iz korena *gnatio) poiva u genetskoj sprezi (plemenske) zajednice. (Gamkrelidze, Ivanov, 1984) Epsko stvaralatavo prua nam bezbroj primera ogromnog znaaja koji je evroarijski ovek pridavao genetskom poreklu pri odreivanju poloaja Ijudi u idealnoj hijerarhiji vrlosti. "Ko si? Odakle si? Gde tije dom? Gde otac i majka?/... I kojim se kolenom die?" - pita Telemah Atinu preruenu u stranca (Odiseja, I, 3, 170-172) a Helena Menelaja za Telemaha, prepoznavi u njegovom liku crte Odiseja: "Znamo li togod, Menelaju, Divova diko, kakvim / rodom se ponose strancito unae dodoe dvore?"(Odiseja, IV,3, 138-139). Osvajaki pohod evroarijskih naroda irom junog, rubnog pojasa evroazijskog kontinenta je iroko osvedoen povesnim, mitolokim i legendarnim prizorima dualizma i dualnosti, sukoba i pomirenja suprotstavljenih kultura te odgovarajuih uzora ljudskog elementa. Svuda i uvek osvajai su isticali kult predaka i znaaj genetskog porekla za odreenje kvaliteta ljudskog mate- rijala. Domorodci, jedinstveno odani kultovima Majke Zemlje te derivatima, u svakoj hijerarhiji ljudskog roda i u svakom razgra- nienju videli su, s uasom, napad na zakon jednakosti svih ljudi, izveden iz analogije s materinskom ljubavlju. U svetonazoru poklonika kultova Majke Zemlje, od iberijskog i apeninskog poluostrva, preko Bliskog Istoka do indijskog podkontinenta, svaka ljudskom voljom nametnuta granica videna je kao ogre- enje o zakon nepodeljivosti prirode. Premda je Bahofen greio uveravajui nas u smenu matrijarhata patrijarhatom unutar jedin- stvenih etnikih zajednica umesto da prepozna preovladavanje patrijarhalne kulture osvajaa nad matrijarhalnom kulturom poraenog domoradakog sloja - njegova opaanja svojstava sukobljenih kultura su sutinski tana: "Ono toje roeno pripada materinskoj materiji, koja ga je odnegovala, donela na svet i sadga hrani. Ali ta majka je sad ista, u krajnjoj liniji to je zemlja, koja zastupa zemaijske ene u celom redosiedu majki i keri... Pretpostavka o materinstvu zemlje i odatle izvedenom srodstvu i bratstvu svih ljudi nije spekulativna ideja, nego je pojam najstarijeg sveta uopte... Jednakost svih slobodnih dravljana izveli smo iz njihovog zajednikog porekla iz jedne majine utrobe, zemlje. "(Bachofen, 1990) Koristei svoj izum spoznajno korisne "lai u reima"te preuzevi mit domorodakih Pelazga o Majci Zemlji kao materi svih ljudi, Platon je odbacio univerzalistike i sveoveanske razmere pretpostavljenog srodstva te ga je sveo u razmere otad- bine, odnosno idealne drave, po formuli: "Vi koji sainjavate dravu - sviste braa!"(Drava 4l4d-4l5a). Na najvioj razini Ijudskih samospoznaja sprege izmeu odreenih nacija i odgovarajuih zemalja ine deo metafizike mree korespodencija izmeu ideja, stvari i pojava koje su ljudi drevnih kultura opaali i oseali, doivljavali i promiljali. Pred predoenim uenjem Platona stie

se utisak da je u pitanju neka vrsta ideolokog palimpsesta: ispod evroarijske ideologije genet- skog naziru se ostaci pelakog mita, odnosno kulta Majke Zemlje. Tom kultu pripadaju i komunistiki elementi Platonove drave, u suprotnosti s njenim evroarijskim ustrojstvom. Pelaki mit i kulture kristalisane oko kultova Majke Zemlje ne samo da ne pruaju nikakve povoljne uslove ve i spreavaju emancipaciju bilo kakvog kvalitativnog razlikovanja te razvrstavanja Ijudskog roda, pojavu geneolokog stabla ple- menitosti kao i nacije, odnosno nacionalne samosvesti. Sa sta- novita oveka prostrtog pred nekom statuom Majke Zemlje - sve su to bogohulni ili otpadniki oblici poricanja njenog temeljnog zakona, po kome su sva ljudska stvorenja istorodna i jednaka, njena deca, braa isestre te kopilad. Platonovo uenje pak prua dobro polazite za odreenje prirodnih nacija. Ono je potvreno svojstvom postojanih zajed- nica da silom vekovima dugog boravka u odreenom prostoru stiu sve jau etniku homogenost, irei i produbljujui genetske veze lanova te asimilujui pridolice. Stoga evropski ovek iz vremena pre industrijske revolucije nije bio toliko kolebljiv pri upotrebi rei nacija - kako esto pretpostavljaju istoriari nacionalizma - koristei je za odreivanje etnikih zajednica ali i stanovnika provincija, regija ili gradova. Ako ostavimo sad po strani metafiziku razinu te odgovarajuu mreu korespodencija, ostaje nepobitna injenica da je veina stanovnika regija ili gradova o kojima je re bila povezana nizom sprega, od genet- skih i povesnih do kulturnih i politikih. U nekim sluajevima te sprege su biie toliko jake da su suprotno modernim procesima internacionalizacije ili globalizacije, to potiru razlike u pravcu opte i planetarne uravnilovke - uzrokovale i podsticale ogromne diferencijacije, ak i unutar jedinstvenih kulturnih prostora te na majunim razdaljinama. Dobar primer prua renesansna Italija: dovoljno je samo porediti likovnu umetnost Firence i - samo nekoliko stotina kilometara dalje - Venecije tog vremena pa videti osvedoenja ogromnih razlika izmeu forma mentis fiorentinske i veneci- janske nacije, koje su, uostalom, raspolagale i odgovarajuim dravama. U Firenci, vizantijska romanika se venava sa ger- manskom gotikom obrazujui sintezu u znaku hijerarhijskih, asijalnih i simetrinih struktura te vrstih oblika i psiholokog realizma samopouzdanog pogleda na svet. U Veneciji pak, iza zasenjujue raskonog, trgovakog arenila palete, oblici i struk- ture se rastvaraju, stvari i pojave lelujaju a najcenjeniji majstori, poput Tijepola i Tintoreta, prikazuju teatar sveta kao niz nasu- mino izrezanih kadrove ubrzane prolaznosti, gde preovladava duh nespokojstva i zebnje. Tu se oituju i etnike razliitosti: Toskana je vekovima bila pribeite buntovnika i pustolova, jeretika i slobodoljubivih, koji su na etrurskoj osnovi stvorili borbeni tip Ijudi, nazvanih prokleti Toskanci (Maiaparte, 1956), to su se vekovima krvili podeljeni izmeu ideala imperije i nezavisnosti gradova. Venecija, nekad prostor Venda ili Veneta, silom razmaha komercijalne i talasokratske prirode drave postala je stecite international crowd dok se zgadeno plemstvo povlailo du reke Po, vraajui se feudalnoj poljoprivredi, upravijajui svojim imanjima iz prelepih vila i palata arhitekte Paiadija, koje je aristokratsko osiroma- enje gradilo, naalost, od tronih opeka umesto granita ili mramora.

Praistorija nacionalne svesti Prema veoma rasprostranjenom uverenju modernih isto- riara i politikologa, nacionalizam i nacija su patenti modernog doba, stari ne mnogo vie od dva stolea. U pitanju je jedna od niza (samo)obmana moderne misli jer su izrazi nacionalne samosvesti u domenu politikih htenja, volja i delovanja jedna od trajnica povesti. Uostalom, bitna svojstva koje moderni sma- traju obaveznim pokazateljima postojanja nacije - od jezika i obiaja, preko osobene kulture i istorije, do "psihikog sklopa " (Staljin) i "duhovnog naela"(Renan) - ubedljivo poriu pret- postavljenu mladost jer se njihova starost obino meri nizom vekova pa i milenijima. Novosti u modernim izrazima nacionalne samosvesti potiu upravo od odgovarajuih procesa, svojstvenih modernoj civilizaciji. Bitnu novinu izraava oseanje individualnosti nacije u meri njene potpune odvojenosti od celine prirode. U pitanju je pojava analogna procesima otudenja jedinke modernog oveka od sveta i drutva. Za oveka drevnih evroarijskih pa i evropskih kultura svaka nacija bila je organski deo kosmikog poretka, povezan s odgovarajuim elementima sveta stvari i pojava, od zemlje, flore i faune do boja, brojeva, zvukova i sazveda. U dugoj tra- diciji razmatranja nacija kao plodova dejstava i uticaja geo- grafskih i klimatskih inbenika - od Hipokrata i Aristotela do Bodina i Dvornikovia - moemo prepoznati nesvesne ostatke preanjih i viih sagledavanja korespodencija. Uostalom, spoz- najnu perspektivu reene tradicije mogue je i obrnuti te rei, s punim pravom, da je svaka nacija izabrala prostor koji odgovara njenim predodreenjima. Po videnju arhajskog ili idealnog oveka evroarijskih kultura nacije su ukorenjene u Nebu. Stoga i evroarijski suvereni - prema svedoenju niza tradicija - nose znamenja Neba, od nebeskog porekla kraljevske vlasti (Herodot, IV, 5), do boan- skog porekla germanskih kraijeva (Heusler, 1908). Bar u idealnim ili naelmm stanjima te nacije nisu sluile ni suverenima, ni bogovima, ve su se zajedno s njima, na odgovarajuoj razini moi, borile za ouvanje i razvijanje svemirskog Reda, opona- ajui kosmotvorke inove u sopstvenom domenu. Svest o nacijama kao politikim zajednicama je stara koliko i istorija kao nauka. Najstariji meu znanim istoriarima - od Herodota i Tukidida do Tacita i Marcelina - kada misle i na najvee, izvesno mnogonacionalne drave, poput Egipta, Persije ili Kartagine, govore o dravnim ili politikim nacijama, o Egip- anima, Persijancima ili Kartaginjanima, jer ih tako doivlja- vaju. Platonova Drava sadri ne samo visoku svest o karakte- rolokim razliitostima nacija sveta (IV, 435e-436a) ve i naelo nacionalnog altruizma, protiv bratoubilakih sukoba i poroblja- vanja: u Da li tise inipravinim da Heleniporobljavaju helenske drave, ili treba da se, po mogustvu, naue dapotede helensko pleme i da se sami uvaju da ne postanu robovi varvara? Ja, naime, tvrdim da su helenska plemena medu sobom u srodstvu i da su domaa, a da su varvarskim narodima strana i tua... Ako se, medutim, Heleni bore protiv Helena, rei emo da su oni po prirodi prijatelji, a da je Helada u takvom stanju bolesna i pobunjena i takvo neprijateljstvo treba nazvati neslogom. " (V, 469b - 470d)

Kada povesniari modernog doba istiu ideal siobode kao jedno od osnovnih obeleja modernih nacija, to ih ine, navodno, pojavom bez presedana u istoriji (Chabod,1967) - namee se pitanje da li su dobro proitali bar delo rodonaelnika te nauke, Herodota, to sadri slavni odgovor Atinjana predlogu Aleksandra Velikog da sklope mir s Persijancima: "Znamo to i sami da Kserks ima nekoliko puta veu vojsku nego mi, te na to ne treba uzalud troiti re. Aii naa ljubav prema slobodi je tolika da emo se braniti dokle god budemo mogli. Nemoj ni pokuavati da nas nagovori da skiopimo mir s varvarinom, jer te neemo posluati. " (Istorija, VIII, 143). Moda je iziino isticati da to slobodoljublje nije samo odlika veoma kultivisanih Atinjana ve je opte svojstvo etosa evroarijskih naroda, s kojim se predstavljaju ve na prvim znanim koracima po scenama istorije. Primerice, upravo u slobodarstvu, jednom od izrazito nacionalnih svojstava Germana, Tacit je uoio silu koja nadmaa i najjae drave njegovog vremena: "Ni Samniani, ni Kartaginjani, ni panci i Gali, pa ak ni Persijanci, nisu nam zadali toliko posla, jer je lake pobediti Arsakovo kraljevstvo nego germansku slobodu "(Germania, XXXVII) Tacitovo delo nam svedoi da nacionalni ponos nije nekakvo jedinstveno svojstvo modernih nacija te nacionalizama ve pojava koja je u drevnim vremenima bila toliko jaka da je odgovarajua zavist umela da uzrokuje i promene identiteta: "Treverci i Nervljani tvrde za sebe da su germanskog porekla, pa se ak time i ponose, kao da na taj nain hoe da iskljue svaku vezu s tromim Galima. "(XXVIII). Nacionalnu samosvest i nacionalni ponos u politikom domenu osvedoavaju i mnogo stariji spomenici, premda uglavnom posrednim znacima. Primerice, takvo posredno osvedoenje nacije sadri prvo pevanje Vendidad, iz Zaratutrine Avesta. Re je o najsaetijoj povesti silaska Arija, pokrenutih glacijacijom, od krajnjeg severa ka jugu Evroazije, od arijskog prazaviaja u okolopolarnim oblastima, do iranske visoravni i indijskog pot- kontinenta. Tu povest saznajemo iz obraanja Ahura Mazde, koji Zaratutru obavetava o zemljama koje je stvorio za Arije i u koje su se oni naseljavali, redovno potom napadani od strane zlobogog Anra Mainjua te njegovih demona: "Ja (koji jesam) Ahura Mazda stvorih prvo odlino od mesta i boravita, dobrosazdaniZaviaj Arija (Airyana Vaejah). Ali Anra Mainju, veoma smrtonosan, proizvede iz njega veliku nepogodu. crvenu zmiju i zimu, koju su stvorili demoni (daeva). Tamo (su zato) deset meseci zime, dvaletnja. I oni su studeni za vode, studeni za zemlju, studeni za biljke. /(to je) sredite zime, srcezime... "{ Vendidad, I, 2-3) Sledi opis ostalih petnaest boravita koje je Ahura Mazda stvorio i u kojima su se Ariji suoavali s odgovarajuim izazo- vima i pretnjama, od spoijnih neprijateljstava do unutranjih slabosti, od bolesti to su napadale njihovu stoku (I, 4) i nezdravih, pretoplih klimatskih uslova, zateenih u predelima Hapta Hindu (I, 18), preko vladavine nepravde (I, 5), izopaenja polnih odnosa i meanja klasa (1,9) te pederastije (I, 11), do sopstvene malodunosti (I, 7) i lakovernosti (1,15), do izmetanja arijskih suverena (I, 10) i gubitka vlasnitva nad zemljom u korist nearija (I, 17).

Pod svetlom shvatljivih poruka Vendidad - spomenika koji je do nas dospeo s uasnim oteenjima i izoblienjima, to odaju dejstva sila dekadencije i zaborava - moemo zakljuiti da je u pitanju delo stvoreno ne samo radi religijskih ve nadasve politikih potreba Arija. Na tu svrhu ukazuje i sam naslov dela: Vendidad, doslovno "Dato protiv demona (daeva). "U pitanju je prirunik za borbu protiv demona u slubi boga Zla. Na osnovu niza podataka sadranih u Vendidad moemo takode zakljuiti da su Ariji jedna etnika zajednica koja ima sva pa i via svojstva idealne nacije, poevi od pamenja milenijima duge nacionalne istorije. Mogli bi dodati, uz osmeh ironije, da zajednica Arija o kojoj je re viestruko ispunjava glavni zahtev koji drug Staljin postavlja na ispitu nacija: pamti ak esnaest teritorija svojih istorijskih boravita. I upravo injenica da je ta zajednica sauvala svoju osnovnu veru, ethos te obiaje, suoa- vajui se s nizom tuinstava i neprijateljstava, razliitosti i opre- nosti - visoko svedoi o vrstini tela nacije to sadri odgo- varajue osobenosti. Celo sedmo poglavlje Manava-Dharma-Castra, temeljnog kodeksa etikog, pravnog i politikog ivota indijskih Arija, posveeno je upuivanjima u vetine politike i strategije, shvaenih u smislu upravo mitovskog dualizma prijatelj-neprijatelj, odnosno Ariji-neariji. Taj jedinstveni spomenik je sav proet bezbrojnim uputstvima, nalozima i zabranama protiv sparivanja i meanja Arija s nearijima, to odaje oajniku borbu za ou- vanje majune arijske nacije osvajaa indijskog potkontinenta od rastvaranja u okeanu domorodake, uglavnom dravidske, sive i crne rase. Taj kodeks svedoi da je u pitanju nacija koja je raspolagala ne samo svojstvima kakva iziskuju najzahtevniji moderni kriterijumi ve i druga te znatno via. Prema odreenju tog zakonika nije dovoljno puko rodenje - dakle etniko poreklo - da bi ovek bio priznat kao pripadnik arijske nacije: on je morao biti dvi-ja, dvostruko roden', odnosno prei put upui- vanja te doiveti metafiziki preobraaj: "Ako (pripadnici) tri kiase nisu podvrgnuti rituaiu preobraaja upravom momentu - onigube mogunost da naue stih posveen sunanom bogu, postaju bezakoniei i prezreni od Arija. "(II, 39) Jedan od najdrevnijih spomenika arijske kulture, spev Mahabharata, sadri izvesno najpotresniji primer herojske ver- nosti nacionalnoj zajednici, koja je jaa i od boanskih ponuda besmrtnosti. Junak Dananjaja, tragajui za vanrednim orujem, kako bi izbavio svoj narod iz poraza i povratio izgubljeno kra- ljevstvo - na krunom putu oko sredita sveta, metafizike pla- nine Meru, kroz uzlazni niz inicijatskih ispita herojstva - dosee konano boansko boravite, stupa meu bogove te trai pomo od Indre, koji mu odgovara: "'Sad kad si dospeo ovde, emu ti slue oruja, o Dana- njaja? Izaberi boanske moi, vene svetove, jer si dosegao do vrhovnog ivota.' Tako ispitivan, odgovori Dananjaja bogu s hiljadu oiju: ' Ni svetove vene, ni moi boanske - a emu, inae, (takva) srea? - pa nigospodarenje nad svim besmrtnim ja ne elim, o kralju trideset bogova. Rod u praumi ostavivi, neprijatelja ne savladavi, sramotu bih stekao u svim svetovima izasva vremena. '"(III, 284) Vernost srodstvu - to povezuje lanove porodice, uvezuje porodice u pleme a plemena u naciju, kada steknu politiku samosvest i volju - osnovni je pokreta sredinog dela Mahab- harata,

speva Bhagavat-gita, gde uoi bratoubilake bitke, mladi ratnik, Arduna, poverava bogu Krni, avataru solarnog boga Vinu, svoju odbojnost spram borbe koja predstoji. Njegovo odbijanje da stupi u borbu je zasnovano na deontolokoj etici i spoznajnoj perspektivi koja povezuje pojedinca i porodicu sa celinom zajednice, kroz sva vremena: "Ja ne udim za pobedom, o Krna, ni za kraljevstvom, ni za zadovoljstvima. emu slui kraljevstvo, o Govinda (Krna), emu zadovoljstva pa i sam ivot? Oni zbog kojih mi elimo kraljevstva, uitke i zadovoljstva, upravo oni se bore, odustajui od ivota i bogatstava, uitelji, oevi, sinovi i dedovi, ujaci i zetovi, unuci i rodaci te drugi srodnici. Ja njih ne elim da ubijam, o Madusudana (Krna), pa makar oni mene ubili; ni za trostruki svet (to ne elim); nikad to ne bih uinio za Ijubav vlasti nad zemijom... Kada jedna porodica propada, najdrevniji zakoni (vrlina) zamiru, a kada je zakon zamro, nepravda podvrgava celu porodicu. I kada je nepravda ta koja preovla- dava, o Krna, ene naeg (arijskog) roda postaju potkupljive a kada ene postaju potkupljive nastaje meanje rasnih klasa (varnasamkarah). I to meanje je pakao za one koji su unitili porodicu i za samu porodicu; i tu padaju i duhovi njihovih predaka, lieni(kultnih) rtvipirina i vode... Takogovorei, na bojnom polju, due izmuene, Arduna sede na borna kola i odbaci odsebe luk tepregrt strela, "(I, 32-47) Trezori vrhunskih kristalizacija iskustava evroarijskih naroda sadre i niz epskih i mitskih osvedoenja pojave koju danas zovemo nacionalna samosvest. Ponekad, ta samosvest o nacionalnoj posebnosti te osobitoj misiji odreene nacije dosee metafizike horizonte, kako svedoi kosovski zavet u srpskoj tradiciji. Prema epskom predanju, pred odsudnu bitku protiv islamske mase zavojevaa, na Kosovu polju, 1389. godine, vo Srba, knez Lazar, suoio se s izborom izmeu zemlje i .neba, izmedu odranja vlasti po cenu pokoravanja volji dumana i borbe, poraza te vene, nebeske slave. Knez Lazar je izabrao poraz, smrt i venu, nebesku slavu, svesno ili nesvesno izvravajui herojski uzor metafizike svrhovitosti poraza, sadran u drevnom mitu niza kavkaskih naroda o nestanku Narta. Ako Srbi ne potiu s Kavkaza, taj mit su im verovatnmo preneli Sarmati, odnosno Alani, tokom zajednikih pohoda. Prema zavrnom inu mita o Nartima, oni su bili najjai narod na svetu, sve dok im neko nije predloio da snagu odmere s Bogom te da ga privuku na megdan uskraivanjem rtvi. Lien namerno svih poasti oglasio se izazivaima te pristao na borbu pod jednim uslovom: "Ako ja budem jai, ta e vam biti poeljnije: da vaa rasa bude unitena ili da vas naslede rdavi potomci?"*Neko od Narta je glasno opazio kako je bolje imati i rdave potomke nego ostati bez potomstva ali je presudio junak Urizmag: "Ne, bolje je ostati bez potomaka. Kakve potrebe imamo da ivimo beskrajno. Ono to je nama neophodno nije jedan ivot ve vena slava. "(Dumezil, 1965) Jezgro preprianog mita sadri ne samo herojsku dimenziju ve i neumoljivu logiku ekonomije uloga zajednica u koncertu oveanstva: ako je smisao ivota Narta to to su oni najjai na svetu te ako oni konano doive poraz, pa makar i od samog boga - onda se time okonava svaki razlog njihovog nacionalnog postojanja. injenica da je mit o izboru Narta prenet samo Srbima, jedinoj istorijskoj naciji koja ga je postvarila, u novom obliku, ukazuje na pokazane, metafizike

korene nacija. Uprkos svoje malobrojnosti, naselivi se na "sred carskog druma"- to kopnenim i renim, stvarnim i virtualnim puteVima neposredno povezuje Evropu s Bliskim Istokom i Centralnom Azijom - Srbi su vekovima borbeno branili svoju zemlju od osvajakih pohoda najveih svetskih sila, od Istonog carstva i osmanske pseudoimperije, do Austro-ugarske imperije, Treeg Rajha i SAD te "novog svetskog poretka". I moda nije izraz puke sluajnosti ve vie nunost, to potie iz ukrenjenosti nacija u Nebu, da je pad skoro svih tih sila poeo upravo sukobom sa srpskom odlunou. Re je nadasve o odlunosti izbora Neba, izvrenja kosovskogzaveta. Slobodni smo zakljuiti da idealni ovek evroarijskih kultura ume videti u naciji mnogo vie pa i znaajnije uloge od onih koje ona ima poevi od Francuske revolucije, kao puki, uglavnom samo formalni nosilac suvereniteta a zapravo lana isprika za vladavinu otudenih pseudoelita. Heleni, iznad svega I u oima helenskih i rimskih filosofa te istoriara nacija je ivo telo povezano nizom uzronoposledinih veza s oko- linom i osnovom. Ve smo ukazalio da kroz takva sagledavanja prosijavaju drevnija i via uenja o korespodencijama svetova stvari i pojava, Neba i Zemlje. Valja istai da prvi povesni istraiva formativnih uticaja okoline na nacije, Hipokrat, u gla- sovitom ogledu O vazduhu, vodama i mestima, uoava ne samo mo geolokih i klimatskih ve i politikih te genetskih uslov- Ijavanja, uz uverenje da se i vetaki steena svojstva nasleuju (XIV). Sve te sile skupa, po Hipokratu, odreuju ne samo prirodu i karakter nacija ve i kontinentalnih skupina, Evropljana i Azijata. "Ravnodunou i malodunou biva hranjena straiji- vost dok su muevne vriine podsticane nedaama i naporima. Zato su, dakle, borbeniji Evropljani a osim toga i zbog drugaijeg politikog ustrojstva, jer nisu podvrgnuti monarhiji, kao Azijati. Sad, tamo gde je na snazi monarhijska vlast Ijudi su nuno kukaviee, kao to rekoh ipre. Due su im slugenjarske te odbijaju da se dobrovoljno suoe s opasnostima mimo sopstvene koristi, radi odbrane tude vlasti. Siobodni Ijudi pak, u sopstvenom interesu a ne zbog drugih, biraju put opasnosti, sami sebe pod- stiu i smelo nastupaju ka pogibelji jer oni sami odnose pobed- niku nagradu. "(XXIII) Navedeno opaanje slavnog enciklopediste sa Kosa je pretea teorija modernih liberala o despotskoj prirodi monar- hijskog sistema. Kada govori pak o smelosti slobodnih ljudi ani se kao da ima u vidu moderno, liberalno shvatanje drave-drutva, u smislu skupa graana ujedinjenih radi ostvarenja pojedinanih interesa. Jedno je izvesno: izloene modele sprege etnokarak- terolokih i geopolitikih spoznaja nalazimo u delima toliko velikog broja istoriara, filosofa i mislilaca poevi od Hipo- kratovog savremenika Herodota, preko Platona i Aristotela, Tuki- dida i Posidonija, Prokla i Marcelina, sve do Bodena i Montes- kijea, Dvornikovia i Gumiijova - da se ta injenica ne moe objasniti snagom uticaja enciklopediste s Kosa ve optikom imanentnom svetonazoru i iskustvu evroarijskog oveka. I zato, kako svedoi upravo Herodot, kada je Kserks upitao Demareta, odbaenog kralja Sparte u persijskom egzilu, o borbenoj sprem- nosti Helena, on mu je odgovorio saetom lekcijom o jedin- stvenim svojstvima spartanske nacije:

"UHeladije uvek vladalo siromatvo, ali su oni, zahva- ljujui svojoj mudrosti i strogim zakonima, stekli vrlinu pomou koje se Helada brani od siromatva i ropstva. Svaka ast svim Helenima koji stanuju oko onih iz dorskih pokrajina, aii neu o njima svima da ti govorim, nego u ti rel za Spartance da oni nikada nee pristati na to da, na tvoj zahtev, gurnu Heladu u ropstvo; naprotiv, oni e tiizaina megdan, makar da cela ostala Heiadaprede na tvoju stranu... "(Istorija, VII, 102) Jedno od najbolnijih osvedoenja slabosti oseanja pri- padnosti prirodnoj, objektivnoj naciji te snage oseanja pripa- dnosti subjektivnim, politikim podnacijama su upravo brato- ubilaki, Peloponeski ratovi, koji su satrli najbolje ljudske mate- rijale helenske zajednice te unitili njenu kulturnu i politiku, vojnu i ekonomsku mo. I to je, kao to smo prethodno istakli, dobro uoio Platon, ukazujui da je "Helada u takvom stanju bolesna"(Drava, V,470c) te implicitno pozivajui Helene na nacionalno pomirenje. Ipak, stvarno stanje bilo je etniki mnogo sloenije od pretpostavljene heienske homogenosti. Ono najdublje, potmulo ali trajno etniko neprijateljstvo potomaka pelakih domorodaca spram potomaka dorskih osvajaa - izraeno i stalnom borbom za prevlast nad Delfima izmeu Dionizija i Apolona - produ- avalo se kroz politiku. U pitanju je osnovni sukob izmeu promenljivih koalicija kristalisanih oko otvorenog drutva multikul- turne i demokratske, plutokratske i talasokratske Atine, na jednoj strani i zatvorenog drutva, jednoetnokratske i aristokratske, patrijarhalne i ratarske Sparte, na drugoj strani. Ipak, kada bi se nad Heladom nadnela senka azijskog osvajaa, oseanje pripadnosti idealnoj politikoj naciji umelo je da prevlada u srcima odro- denih Helena Atine te i nad svim ostalim helenskim medu- sobicama i neprijateljstvima. Prema navodu Herodota, dobar primer te svesti o pripa- dnosti helenskoj naciji pruili su Atinjani u odgovoru na bojazni Spartanaca da e popusitti pod nagovorima Aleksandra Makedonskog i sklopiti mir s Persijom: "Sasvim je razumljivo to se Spartanei boje da ne sklo- pimo prijateljstvo s persijskim kraljem. Ali je ipak to sramota to ste se poplaili, iako znate stanovite Atinjana, jer nema na svetu tog zlata, niti lepe i bogate zemlje cime bi nam se moglo platiti da dobrovoljno preemo na stranu Persijanaca i da pomo- gnemo da Helada padne u ropstvo. Ima mnogo stvari koje nas spreavaju da to uinimo ikad bismo hteli. Prvo i najvanije to nas spreava jesu spaljeni iporueni kipovi i hramovi bogova, zbog kojih smatramo za svoju svetu dunostpre da se osvetimo onome ko je to uinio, nego da se s njim sprijateljimo. A pored toga, i mi smo Heleni, i govorimo istim jezikom kao i vi, i u naim ilama tee ista krv; imamo iste bogove i iste hramove, iste rtve i iste obiaje, pa bi bilo sramota da Atinjani budu izdajnici svega toga. Znajte bar sada, ako sluajno ranije niste znali, da dokle god bude ijednog Atinjanina u ivotu, neemo se pomiriti s Kserksom."(.Istorija, VIII, 144) Moda je izlino isticati da navedeni odgovor sadri toliko razvijeno odreenje nacije da nimalo ne zaostaje za najzahtevnijim meu modernim, poput Staljinovog. Svi eiementi su tu jasno predoeni, od zajednitva u veri, jedinstevnog jezika, preko pretpostavjene etnike jedinstvenosti, do jedinstva u kulturi i obiajima. Navedeni govor svedoi ne samo o nacionalnoj svesti Atinjana ve i

o njenom politikom rangu: u domenu spoljne politike, odnosa prema drugim, nehelenima, nacionalna solidar- nost je vrhovna vrednost, iznad svih ideoiokih razliitosti i sukobljenosti. Neostvarena odluka Julijana Imperatora Na ovom mestu naeg izlaganja neopohdno je ukazati i na jednu veliku a nepostvarenu mogunost istorijskog preokreta sadranu u politikom svetonazoru zasnovanom na uvidu u ogromne razliitosti rasa i nacija koje je obuhvatala rimska imperija. Re je o mogunosti osvedoenoj u otvorenom pismu Julijana Imperatora protiv izroenih graana Antiohije, ispi- sanom uoi bitke protiv Persijanaca, u kojoj je izgubio ivot. Taj spis, Misopogon, karakterie prezir spram levantijskog sveta i gorua nostalgija za Evropom keltskih i germanskih naroda, koje je dobro upoznao branei i odbranivi od njihovih napada ve izgubljene, zapadne provincije imperije. Imperator prvo ocrtava razlike, retoriki preuzimajui uiogu Antiohljana koji mu se obraaju s prekorom: "Zar nisi shvatio da smo mi daleko odtoga da budemo Kelti ili Traani ili Iliri? Zar ne vidiu koliko duana ima u ovom gradu?.A ti si omraen medu trgovcima jer ne doputa da narodu i doljacima prodaju potreptine po onoj ceni po kojoj eie. " (349d-350a) Sledi ispovest nostalgije: "Ja sam imao posia s Keltima i Germanima i Herci- nijskom umom od trenutka kada sam odrastao i proveo sam onde ve mnogo vremena, kao nekakav Iovac koji se drui s divljim zverima i koji se srodio s njima. Onde sam se susretao s karakterima koji ne umeju ni da laskaju, ni da se ulaguju, nego umeju samo da se jednostavno i slobodno ophode prema svima podjednako." (359b) Po svemu sudei, u dubini svoje due, Julijan Imperator je doneo odluku - koju e drugi postvariti vekovima kasnije - da posle oekivane pobede nad Persijancima sredite svog delo- vanja uspostavi tamo gde mu je srce udelo da ode. Pod svetlom navedenih seanja to je jedini smisao inae tajnovite poruke, izreene pri kraju spisa: "Prepustivi se Adrasteji, otputovau k drugom narodu i drugaijim gradanima. '(370b) Ostaje nam samo da razluimo prirodu rasnih ili nacio- nalnih razlika koje je uoio Julijan Imperator. Da li je pod njegovim pogledom sutina tih razlika poivala upravo u domenu svetonazora? Ili pomen Hereenijskih uma ukazuje ne samo na jednog prethodnika, Juliusa Kezara, ve i na njegovo opaanje kako civilizacija slabi snagu naroda? Istiui kako su nekad Kelti bili jai od Germana, otevi im "najplodnije zemlje oko Hercenijskih uma", Kezar opaa kako se odnos snaga preokrenuo jer su oni zbog blizine rimskoj civilizaciji "imali mogunosti da upoznaju udobnosti ivota. "Stoga su, "malo po malo navikli da sebe smatraju slabijim, pretrpevi poraze u mnogim bitkama, tako da danas ni ne pomiljaju da se porede s Germanima na bojnom polju. "(De bello Gallico, VI, 24) Jedno je izvesno: da Julijan Imperator nije pao u borbi protiv Persijanaca i da je postvario elju izreenu u poslednjem spisu, istorija bi bila posve drugaija. Imperija bi verovatno izgubila azijske i afrike provincije ali bi upravo zato bila spasena, ozdravljena te obnovljena silom pomeranja njenog idealnog, formativnog i informativnog sredita ka severu, medu germanske,

keltske te slovenske narode, gde bi Julijanova velika ideoloka borba bila duboko shvaena i srano prihvaena u pravcu velikog uspravljanja. Nacija, poslednja uzdanica Julijanova pisma i spisi - iz perioda noenja imperator- skih dunosti i odgvornosti osvedoavaju rastue razoarenje zbog poraznih ishoda njegovih oajnikih poziva sugraanima na obnovu paganitas. Ipak, u tim iskazima nema ni jednog traga slabljenja njegove vernosti bogovima. Stoga je njegovo htenje da otputuje "ka drugom narodu i drugaijim gradanima "izvesno bilo pokretano nadom ili uverenjem da e tamo njegovi pozivi naii na najpotpunije, prieljkivane odzive. Nije prvi put da se u velikim krizama pogledi nade okreu ka naciji a ne ka nekoj veri ili ideologiji, politikoj doktrini i dravnom sistemu. Ono to izaziva odreenu krizu upravo je imanentno odgovarajuoj veri ili ideologiji, doktrini i sistemu ili njihovim sukobima te ratovima. Ispod tih superstruk- tura osnova nije obavezno sainjena od nacije. U povesnoj smotri esto nailazimo na (mehanika) drutva, meiting-pots pa i mase, puke gomile. Niko se ne obraa njima za spas jer ni drutvo, mehaniki skup jedinki a kamoli meltingpot, masa ili gomila nemaju u sebi nikakvo sopstveno, pozitivno naelo usme- ravanja i oblikovanja, podravanja i ouvanja ivota. Stoga je obraanje nacijama - tamo gde postoje - obavezni znak velike krize superstruktura, simptom rastueg ili opteg gubitka vere u njihovu mo da i dalje uspeno organizuju te biagotvorno podstiu ivotnost oveka i zajednice. Uverenje modernih povesniara i politikologa da su nacionaiizam i nacija pojave moderaog doba, bez presedana, zapravo odaje krupnu greku u spoznajnoj perspektivi, odnosno duboko nerazumevanje predmeta saznanja. Moderni naciona- lizam i nacija nisu plodovi nekakvih politikih oslobaanja ili napredaka ve dubokih kriza: nakon uruavanja i raspadanja svih superstruktura pa i drave, tu se ukazuje golina tela nacije ija ivotna sila ume da odoleva i najveim udarima u areni istorije. Dobar primer prua nam svedoenje koje je pruio bivi kapetan austrougarske vojske, Borer, iz Orebia, piscu Ernstu Jingeru, leta 1932. godine: "Drugaiji nain na koji se dogodio prevrat u Austriji postao nam je naroito jasan kad nam je Borer jedne veeri priao o dogadajima koji su se za vreme revolucije odigrali u brodskoj oficirskoj menzi, u Splitu. Kod nas u Rajhu se, pored ostaiog, moglaprimetitiraziiitost socijainih slojeva; ovde su se, medutim, otvoriie provaiije raziika medu narodnostima. U prii estitog kapetana odjekivao je uas koji je osetio kad se staro drutvo drugara, jednoga dana, kao pod dodirom arobnog tapia, raspalo na Poijake, ehe, Srbe, Slovenee, Hrvate i Italijane irasprilo na sve strane. "(Juenger, 1990). Veoma esto, iz kriza i slomova imperija i pseudoimpe- rija nacije izranjaju izroene i liene svake veze s viim, s Nebom. Uostalom, talas modernih nacionalizama poeo je iz najvee krize hrianske religoznosti, iz protestantske reakcije. U polemici protiv Rima vode protestantizma su koristili Stari zavet ali su pristalice sticali uglavnom pozivanjem na drevna, pogaena prava i

slobode nemake nacije. I tu vidimo uinak obeleen magijom podudaraosti suprotnosti: iz protestantizma su proistekle dve glavne a suprotstavljene ideoloke sile modernog doba: liberalni kapitalizma sa socijalizmom, s jedne strane i nacionalizam, s druge. Povesnu novinu tih pokreta ne ine njihovi sadraji ve vanredne razmere rasprostranjenosti i snage, bez presedana. O ogromnim snagama to mogu poivati u nacionalnoj svesti i nacionalizmu te rodoljublju ubedljivo svedoi pobedo- nosni ishod Staljinove odluke da rat koji je SSSR vodio sa silama Osovine proglasi Otabinskim. Suoen sa stranim vojnim, ideolokim te moralnim porazima, s injenicom da narod doe- kuje osvajae kao oslobodioce od komunistikog terora, shva- tivi da ne postoji jaka volja da se brani zemlja komunizma od nacifaizma, Staljin je preko noi odbacio ideoloki profil i pozvao u pomo rusko rodoljublje te i svetenstvo sa stegovima i znamenjima Svete Rusije. I kada se uruavala jedna polovina sistema demonije ekonomije ovog sveta, dakle socijalistiki sistem, u njegovim ruevinama, mase nisu traile ideologiju te poredak istorijskih pobednika, dakle Iiberalni kapitalizam - koji im je nametnut silom izdaja i prevara, ucena i pretnji ve su se okrenule okrilju nacije i govoru nacionalizma kao jedinom putu spasa. Nije sluajno da se u govoru poraza, u ruevinama soci- jalistikog sistema, ponekad s istih mesta uju rei nade ije je ime nacija i Evropa. Kako smo ve opazili, iz najveih kriza ume da izbija i svest o idealnom evropskom jedinstvu, samosvest o pripadnosti evropskoj porodici nacija. Objektivni nacionalizam i istinski evropeizam - zasnovan na stvarnim nacijama kao ideologija njihovog idealnog zajednitva - dva su samo kvantitativno razliita stupnja politike samosvesti. U idealnoj perspektivi oni su organski povezani u hijerarhijskom poretku gde je nacija osnova s koje se polazi a Evropa zajedniki, metageografski imeniteij jedinstva ka kome se tei. Kako smo ve predoili, premda je veoma retka pojava u povesti, sprega nacionalizma i Evrope kao idealnog okupiteija nacija je veoma drevna. Ideja nacionalnog jedinstva - izvedena iz svesti o jedinstvenom poreklu, koju su veliki helenski tragi- ari suprotstavljaii bratoubilakim sukobima i neprijateljstvima - pojavljuje se po prvi put spregnuta s idejom Evrope u bese- dama Isokrata nad ruevinama atinske moi, iscrpljene Pelopo- neskim ratovima. Kao da je neprijateljstvo iz Peloponeskih ratova neka besmrtna sila, Isokrat se zalagao da ona bude usmerena od unu- tranjosti ka spoljnom prostoru. Premda je oplakivao samo sudbinu svoje Atine, opominjui ostale, prvenstveno protivnike, Spartance, da je njena pomorska prevlast bila od koristi svim Helenima, Isokrat je uvidao neophodnost saveza sa Spartom radi preporoda svih helenskih drava. U besedi upuenoj Fiiipu, on poziva makedonskog kralja da ujedini i povede Helene u rat protiv Persijanaca, obrazlaui tu potrebu razlozima koji odaju demoniju ekonomije svojstvenu demokratskoj, talasokratskoj i merkantilnoj Atini: "Imaj u vidu kako je sramotno trpeti to da je Azija u boljem poloaju od Evrope i da varvari uivaju u blagostanju veem nego to je helensko; osim toga (imaj u vidu) da su oni ija vlast potie od Kira, koje je majka ostavila na ulici, prozvani 'Veliki Kralj', dok su potomci Herkula, uzdignutog

od svog oca na rang bogova zbog svojih vrlina, oslovljavani sa skromnijim titulama. Ne sme se dopusti da tako neto vie traje ve treba oboriti ipromeniti sve." (Filipu, 132) Valja istai da je Isokratov politiki svetonazor dvostruk te protivurean, to je takode svojevrsno osvedoenje dubine krize. Za Isokrata helenski nacionalizam koji ispoveda je samo sredstvo ostvarenja imperijalne ekumene i odgovarajueg, prosvetiteljskog irenja superiornih vrednosti atinskog sistema uljuivanja, odnosno kulture. Na tome mestu nacionalista pos- taje kosmopolita, naelo krvi ustupa mesto naelu bratstva po duhu te Isokrat u Panegirikonu ponosno izjavljuje: "Onaj ko uestvuje u naoj uljudbije Helen u viem smisiu nego onaj ko s nama deli samo isto poreklo. "(51) Taj osvajaki poriv imperijalnih razmera, nakien zvekama eivilizacijske misije i kosmopolitizma - kao prauzor forma mentis britanskog, takoe demokratskog, talasokratskog i merkantilnog pseudoimperijalizma - izvesno je tu helenskom oveku, pogotovu njegovom oseanju za meru. On dolazi iz ve uveliko izroene i sutinski anacionalne Atine. Radi potpunije predstave potrebno je sagledati i istorijske podsticaje osvajakim snovima: vekovima istrajne senke pretnji koje su se uzdizale iz Azije. Ideja o panhelenskom jedinstvu je prevashodno plod tih pretnji i ta injenica je u osnovi uvenog Aristotelovog opaanja da bi "rod Helena... mogao zavladati svima da se okupi u jednu dravu. "(Poiitika, VII, 1327b, 29-35) Moda je izlino napomenuti da je istorija ispunila i Isokratove, kao i Aristotelove politike snove. Pod nadahnutim i nadahnjujuim vostvom Aristotelovog uenika - helenska nacija se ujedinila u jednu dravu, iji imperijalistiki i kolonijalni zamah je dosegao obale Inda, ali nije preiveo smrt svog suverena. Ipak, kulturna hegemonija Atine, koju je Isokrat zagovarao, kao sredstvo legitimisanja te odranja imperijalne prevlasti, trajala je i bez imperije, vekovima a u mnogim evropskim mislima i srcima ak do naih dana. Neophodno je istai da je ovde re o kulturnoj hegemoniji onog dela Atine koji je bio protivnik vladajueg, demokratskog duha i ustrojstva to je umelo da i najbolje sugraane otera u izgnanstvo ili smrt, poput Ksenofonta i Sokrata. Povesno poslednja velika pojava sprege nacionalizma ili nacionalizama i ideje Evrope bila je upriliena pod senkom Drugom svetskog rata. Nema nikakve sumnje da je okretanje politike strategije Treeg Rajha ka ideji "Nove Evrope" ili "novog evropskogporetka"bi\di cinina iznudica niza politikih i vojnih izazova, od gubitka iluzija u preokret britanske politike i stupanja amerike sile u ratnu arenu do nadasve neoekivanog zastoja armija Treeg rajha na Istonom frontu. Skueni okviri malograanskog nacionalizma nisu omoguavali politikom miljenju Adolfa Hitlera da se uzdigne do stvarenih uvida u fenomene rasa te je njegova, navodno rasistika poiitika bila zapravo svesno protivrasna, otvoreno uperena protiv velikih delova bele rase. U sutini, on je pojam bele rase, svodio, de facto, iskljuivo u germanske okvire nacija. Prieljkujui naivno i neobaveteno savez s germanskom Velikom Britanijom, Hitler je potedeo zarobljavanja skoro celokupnu, kod Denkerka iskrcanu i poraenu armiju podlog Albiona, dopu- stivi da se ona nesmetano vrati na ostrva, verovatno se uzdajui da e takva velikodunost duboko potresti i

preobratiti potomke Angla i Saksonaca. Tako su stratezi Treeg Rajha propustili jedinstvenu priliku da za dugi period vremena obezbede spokoj- stvo na Zapadnom i Afrikom frontu. S druge strane, niz dokumenata i svedoanstava, sve do Hitlerovih govora za stolom (Hitler, 1953) svedoe da je krajnji cilj Drang nach Osten bilo osvajanje evroazijskih prostora slo- venskih naroda i njihovo svodenje u rezervate novog ropstva. Uostalom, i u zvaninim iskazima ministra propagande Jozefa Gebelsa, radi potreba mobilisanja sveevropskih snaga za borbenu izgradnju "nove Evrope", stvarne osvajake i kolonizatorske namere Treeg Rajha - po uzoru na britanski kolonijalizam i psedoimperijalizam - loe su skrivane toboe samo hegemon- skim namerama: "Nai (evropski) unutranji sukobi liavaju nas poiitike i ekonomske vitalnosti na teritorijalnoj osnovi, koja bi nas uiniia sposobnim da odrimo nau (superiornu) poziciju za sledeih stotinu godina... Koordinacija napora pojedinih nacija u politikom domenu je mogua samo ako jedna grupa sila preuzme komandu. Iskustvo jo od kraja Prvog svetskog rata i istorijsko iskustvo uoptepokazuje da jedan savez grupa nacija - takav da njihovizajedniki interesimogu bitipredstavljanisamo od strane jednog giasa - moe postojati samo pod hegemonijom jedne sila, koja je jaa od drugih, koja je pokazala to i borbama i ija suprava priznata od svih drugih.... Uzamenu za relativno skromne ustupke novom poretku, zainteresovani narodi i drave uivae u ekonomskoj i drutvenoj bezbednosti, kakvoj se ne bi mogii nadati u epohi bura i preokreta to nas oekuje. (Goebels,1942) Ipak, upravo u najozloglaenijem delu vojnih poredaka siia Osovine raala se te postvarivala iskrena i nepatvorena tenja nacionalnih oseanja ka evropskom ujedinjenju. Re je o sprezi to je prevladala nacionalne uskogrudosti u pravcu evropske solidarnosti. Re je o Waffen SS, najveoj sveevropskoj armiji u povesti Evrope, iju su dobru petinu sainjavali dobrovoljci iz skoro svih evropskih nacija, od holandskih, danskih i valonskih preko francuskih do ruskih. Bez obzira na prosude i presude uverenjima dobrovoljaca Waffen SS da brane Evropu, evropsku kulturu i civilizaciju od pretnji saveza ' judeoboljevikog var- varstva i "judeomasonskepliutokratije"- oni su se nepobitno pokazali kao najportvovaniji i najbolji borci sila Osovine na Istonom frontu, to osvedoava znaaj ideolokog inbenika na popritima pod senkom boga Marsa. Pod svetlom uvreenih predodbi, posebni paradoks ini injenica da se upravo dobro- voljci iz francuske divizije Charlemagne bili poslednji branioci Hitlerovog bunkera u Berlinu (Saint-Paulien, 1958). Prema dobrom opaanju Emsta Noltea, pripadnici Waffen ^koji su poticali iz zapadne i severne Evrope mladalaki drsko su se suprotstavljali gradanskim uskogrudostima koje su ostavljali u svojim otadbinama: "Ako je tano da su meu njima isplivavale tendeneije razvoja, takode je istinito da je njihova zajednika borba predstavljala jedno od najneoekivanijih izraza faistike protivvere." (Nolte, 1968) Kako svedoi u svojim uspomenama pukovnik Waffen SS Leon Degrel - u kome je Hitler javno prepoznao idealnog sina koga nema - borci na Isto- nom frontu, suoeni s zadivljujuim heroizmom neprijatelja, umeli su da sagore sve predrasude o Rusima kakve je irila nacistika propaganda:

"Prodirui u Rusiju, Nemci, koji su bili podvrgnuti doista preterano priprostoj nacistikoj indoktrinaciji, zamiljali su da su jedina vredna bia u univerzumu Arija, koji su nuno morali biti divovi, sazdani kao cevi orgulja, plavlji od aja, s oima plavim kao tirolsko nebo u avgustu mesecu... Moe se zamisliti iznenadenje Nemaca kada su, silazei kroz Rusiju, sretali samo plave s azurnim oima, upravo tipove savrenih Arija, kakve su im usadili da oboavaju. Plave bogove. Iplavue! I kakve plavue! Visoke devojke s polja, blistave, snane, s jasnim plavim oima, prirodnije i zdravije od svega to je okupljaia Hitler-Jugend. Nije biio mogue zamisliti arijevskiju rasu, ako bi se draio svetih kanona hitlerizma. U roku od est meseci, ceia nemaka armija postala je rusofilska. Svuda se bratimilo s ruskim seijacima... "(Degrelle, 1970)

DA LI JE EVROPSKA UNIJA EVROPSKA? Sagledavi osnovne sadraje bitnih osobenosti politikog bia evropskog oveka u milenarnoj perspektivi njegovog pos- tojanja i postojanosti - moemo pristupiti razmatranju prirode Evropske unije, pod svetlom izvedenih naela razlikovanja. Drugim reima reeno - moemo odgovoriti na temeljnu zapitanost, koja je pokrenula nau potragu: Da li je Evropska unija doista evropska? Pre svakog spoznajnog zadiranja u organizaciju o kojoj je re valja razmotriti njen odgovor na postavljeno pitanje koji ona prua posredstvom ugovorno izjavljivanih i potvri- vanih vernosti naelima demokratije te ljudskih prava, to su uz niz mera i razmera uinaka ekonomija lanica uzdignuti na razinu osnovnih kriterijuma prijema. Ipak, i najpovrnija smotra gradilita Evropske unije mora uoiti hronino protivureje izmeu sveanih obavezivanja naelima demokratije i stvarnog stanja. Primerice, ono to bi tu trebala biti osnovna ustanova najire shvaene demokratije, dakle Evropska skuptina, skup predstavnika drava-lanica, izabranih na odgovarajuim politikim izborima, de facto nije uspela da prevazie, mukotrpnim razvojem, prirodu pasivnog tela, lienog bitnih te potpunih zakonodavnih moi i prava. Re je o posred- nikom teiu podreenom aktivizmu Evropske komisije, koju odreuju, ovlauju ili razvlauju postupci unutar ustrojstva evrokratije\ daleko od svakog uticaja a pogotovu nadzora demos-a. Ida Malji ak smatra da je Evropski parlament, "marioneta, bez moi odiuivanja, stvoren upravo zato da bi omoguio - tako skriveno od indiskretnih radoznalosti organizaciju istinskog komandovanja, koncentrisanog u malo ruku to ine Evropsku komisiju, iji lanovi, prema odreenju iana 157. Mastrihtskog ugovora 'ne trae, niti prihvataju uputstva ni od jedne vlade, niti organa'. lan 145. odreuje da su odluke organa komande 'izvrne'. Izgleda prosto neverovatno da dvadeset osoba, s takvom formulom, na koju niko nema pravaalbe, upravljaju sa 375miliona ljudi. "(Magli, 1997) Tegobno i sporo napredovanje sistema bitnih odluivanja - od opteg prava na veto ka pravu nekakve veine - onemogu- ava Evropskoj uniji, ve decenijama, da se uspostavi kao jedin- stveno i deiotvorao politiko telo. Te nemoi nastoji nadomestiti besomuni aktivizam evrokratije, ija je hiperproizvodnja uredbi, propisa i preporaka preesto sama sebi svrha, liena ne samo viih formativnih i informativnih naela ve i svrsishodnosti. Pod svetlom izloenog stanja razumljivo je to i mnogi pobor- nici Evropske unije otvoreno optuuju "deficit demokratije . U tom pogledu simptomatina je procena manjkavosti Mastriht- skog ugovora, koju je praio Luii Vitorio Majoki, profesor povesti evropskih integracija Univerziteta u Paviji, s katedre koja nosi ime upravo ana Monea, prvog zakulisnog arhitekte procesa ujedinjenja meu Evropljanima: "Uoava se perverzna posledica oduzimanja rastueg broja pitanja nacionalnoj, demokratskoj kontroli, kako bi ih poveravali nadnacionalnim ustanovama, kojima ona (demokratska kontrola) nedostaje. Izato nije mali broj onih koji su u (Mastrih- tskom) ugovoru videli elementkoji uveava 'deficit demokratije' te izotrava krizu demokratije, to se ve uoava u

zemljama Zajednice pod najrazliitijim oblicima: od odbojnosti spram poiitikih izbora i povratka snaga krajnje desnice, do pres- tupnikih dianja nadahnutih ksenofobijom. "(Majocchi, 1996) Last butnot least, reeni udeficit demokratije' je uoen i sa samog vrha gradilita Evropske unije; optikom izvesno najpre- duzimljivijeg graditelja u njenoj povesti, predsednika Evropske komisije Zaka Delora, u osvrtu na loe posledice zakulisnog delovanja "Oeva osnivaa\ "Polemika voena oko ratifikacije ugovora povratila je raskoi izmeu delovanja upravljaa i stupnja privienosti dela javnog mnenja. Naaiost, evropska izgradnja se odavno odvija okruena rasprostranjenom ravnodunou naroda, predvoena nekom vrstom prijatnog, prosveenog despotizma. Kada je doao trenutak da se raskine s metodom koji su primenjivaii Oevi osnivai platili smo oskudnost komunikacija, pedago- gije i debate. "( Delors, 1993). Neophodno je istai da su "deficiti demokratije' i "ras- prostranjene ravnodunosti naroda svojstveni i podsistemima, odnosno politikim ustrojstvima svih drava-lanica. Moda je iziino isticati da bi nas opisivanje bar osnovnih praznina, mana i slabosti sistema modernih, predstavnikih i viestranakih te parlamentarnih demokratija odveli daleko od naeg osnovnog pravca razmatranja i izlaganja. Uostalom, bar naeino, sami po sebi i za sebe, u odreenom prostoru i vremenu, svi "deficiti demokratije" nisu dovoljni da poreknu opte uverenje kako je opredeljenje za demokratiju bitna odlika politikog bia evrop- skog oveka iz koga ona i potie, kao njegova legitimacija u areni sveta. Protivureja deraokratije Dakle, prvi korak nae zapitanosti treba da glasi: da lije demokratija samobitni i najverodostojniji izraz htenja evropskog politikog bia ? Ako bi odgovor potraili od nekog idealnog, zamiljenog skupa evropske mudrosti - on bi izvesno bio nega- tivan. Ogromna veina najizvornijih i najsmelijih, najradozna- lijih i najdalekovidijih mislilaca Evrope, koji upravo takvim svojstvima najvie predstavljaju stil evropske misli - od Heraklita, Sokrata i Platona do De Mestra, Donoso Korteza, Niea, mita i Berajeva - pruila je bezbroj iskaza odbojnosti spram apsurda i niskosti imanentnih demokratiji. Izvorno bezo- blian, demokratski sistem, prema opaanju Platona, "sadii sve vrste diavnih ureenja (Diava, VIII, 557d), odnosno prua mogunosti i legitimisanja ustanovljenja najrazliitijih te i meu- sobno suprotstavljenih obiika vladavine. Re je o sistemu koji poiva na dva osnovna a potpuno protivurena naela. Na jednoj strani je naeio prvenstva svake brojane veine nad svakom manjinom, odnosno naelo primata vred- nosti kvantiteta nad vrlinama kvaliteta. Na suprotnoj strani je naelo jednakosti, uz podelu takoe jednakih, apstraktnih delia suvereniteta svim punoletnim graanima ili dravljanima. Takva deoba je zasnovana na naelu jednakosti to u nizu najznaaj- nijih domena ivota pojedinca i drutva obezvreuje ili obesmi- ljava intelektualne i duevne, iskustvene i obrazovne, stvara- lake i proizvoake razlike, idealno svodei sve na mehaniki skup ili gomilu bezlinih jedinki. Ve je Tukididov Perikle, u najuvenijem odreenju atinske demokratije, posredno predoio to protivureje izmedu naela primata veine i naela jednakosti te slobode:

"Re koju koristimo da odredimo na politiki sistem je demokratija. Ipak, u privatnim parnicama dajemo svakom jednaku teinu i u svakom sluaju u naem javnomivotu vlada sioboda . Moda je izlino ukazati da tamo gde vlada veina nisu, niti mogu biti svi jednaki i da tamo gde su svi jednaki vladaju svi ili niko. Izloeno protivureje otvara iroke perspektive mogunostima vrenja i oseanja nasilja. U ogledu De la iiberte desAnciens compaieea celle des Modemes, ispisanom pod senkom uasnih iskustava Francuske revolucije, Konstan tano uoava da je uzor francuskih revolucionara, sloboda atinske demokra- tije, omoguavala niz nasilja, od ostrakizma do osude te smrti najmudrijeg Atinjanina, Sokrata. Dodue, ono to se u modernom svetu zove demokratijom ima malo ili nikakve veze s helenskim uzorom. Primerice, premda mnogi povesni podaci ukazuju da je i atinska demokratija bila zapravo maskirana oligarhija, u tom sistemu, za razliku od modernih, "posrednikih demokratija", narod je vladao, odnosno odluivao neposredno, dok je naelo jedinstva nalagalo da se nosioci javnih dunosti biraju rebom. Navedeno, Tukididovo odreenje sadri i tree svojstvo demokratskog sistema: tenju jedinki i interesnih grupa da pod povoljnim uslovima svoje pravo na slobodu od ire protiv potreba, volja pa i sloboda veine te konano protiv drave. Re je o tenji poriva ka slobodi od zasnovanom ne samo na odgova- rajuem Ijudskom pravu ve i na naelu jednakosti - da se u najveoj moguoj meri odmetne i od viasti, odnosno da do krajnjih granica smanji domen dravne uprave i nadzora. I ta mogunost se upravo postvaruje u modernim, liberalnim demokratijama, pod senkom atlantskog Levijatana, gde zvanino siavijena i hukana pohlepa ekonomske ivotinje u oveku izgoni s politike scene ne samo etiku i religiju te crkvu ve i verodostojnu politiku. Opstaje samo politika preobraena u pukog opsiuiteija potreba bezbednosti poslovanja, pekulisanja i tezaurisanja kapitala. U tom sistemu nihilizam plutokratije podstie etnike, moralne pa ak i seksualno nastrane manjine protiv svetonazora veine, radi podrivanja i razaranja ostataka tradicionalnih vriina i vrednosti, koje uvek i svuda ine okosnicu zajednice, branii je od rasula i preobraaja u amorfnu masu, podatnu svakom nega- tivnom uslovljavanju. Evropska unija prua niz primera kako se uz pozivanje na naelo jednakosti odnos izmeu manjine i veine obre te veina biva liena prava na postvarenje svojih potreba, voija i sloboda, za koje evrokratija toboe pretpostavlja da mogu povrediti potrebe, volje i slobode manjina, odnosno ugroziti njihova ljudska prava. Tako evropska i hrianska, ogromna veina u Evropskoj uniji postaje talac raznovrsnih pa i brojano neznatnih manjina. Stie se utisak da je tu pomeranje teita politike brige ka individualnim ljudskim pravima zapravo sredstvo kojim se liavaju svakog prava politike veine, u prvom redu evropske i hrianske nacije. Politiku nemo evropskih nacija prati i psiholoka te moralna paralisanost koju odrava ve hronina kriza savesti, kakvu hrane medijski proizvoai javnog mnjenja, optuujui ih za kolektivne zloine ili ugroavanja manjina. Ta moderna kriza savesti u dui Evropljana izgleda kao sekulari- zovana zamena oseanja krivice zbog "prvobitnoggreha ". Uostalom, upravo je Tukidid posvedoio da je i u tom najslavnijem periodu atinske povesti "demokratija postojaia samo na papiru dok je u stvamosti vladao princ", odnosno Perikle.

Naelo jednakosti u domenu politike neminovno iziskuje politiko svoenje ljudskog u kostreti pukih fiziolokih potreba, po formuli kojom je jo atinski sofista Antifon poricao bili kakvu suvislost diskriminacije Helena i varvara: " To se mdze zakijuiti na temeiju onoga to je od prirode svim ljudima potrebno. Svi to mogupribaviti na isti nain i u svemu tome se ne razlikuje nijedan od nas, ni varvarin, ni Helen. Ta svi izdiemo zrak kroz usta i nos te jedemo rukama ". Uveravajui svakog ko je bio sklon da ih slua u tobonju superiornost retorike nad znanjem, sofisti su zduno podravali demokratiju prepoznavi u tom sistemu idealnu mogunost da mase bivaju usmeravane ili vlast sticana pukom vetinom govora a izvan ili nasuprot istine. Nije nita povoljniji ni sud istorijskog iskustva. Skoro po pravilu, ve u svom prvom povesnom krugu pojavljivanja i pokazivanja, demokratski sistem se dokazao - slabei dravu silom samosvojstvenih podsticanja jedinki ka slobodi od - kao preduslov ili uzronik najteih poraza svojih pristalica. Naelno, gubitak rata ne oznaava obavezno i poraz ideologije gubitnika ali porazi demokratskih drava, predvoenih atinskom, uprkos njihovih materijalnih i vojnih nadmoi, izvesno ukazuju na uzroke politike prirode. Prvi veliki poraz helenske demokratije doivele su u bitci kod Mantineje, 418. godine, koja je oznaila i preokret u korist oligarhija. Platonovo opaanje slabosti gojaznih vojnika sistema posveenih materijalnom bogaenju (Diava, IV, 422b) iroko je potvreno nizom slomova hegemonskih poduhvata demokratske Atine i njenih saveznika, uprkos ogromnih stratekih nadmoi: od sramno neuspenog pohoda na sicilijanske gradove, do konanog ishoda Peloponeskog rata, u znaku trijumfa Sparte. Ideale demokratije zastupali su i najei protivnici evroazijskog preduzea Aleksandra Velikog, kao i poslednji, nemoni branioci Helade spram rimskih osvajaa. Porekio demokratije injenica da su povesna istraivanja prve tragove demokratskog sistema uoila na helenskom horizontu sedmog stolea stare ere - nikako nije dovoljna da potvrdi njegovo evropsko poreklo, u etniko-kulturnom okviru znaenja tog prideva. U evroarijskom kulturnom krugu, irom evroazijskih rasejanja, nema drugih tragova pa ni pomena demokratskih naela, izuzimajui u predanju Vishnu-purana, gde se drutvena jednakost opisuje kao posledica sioma tradicionaine hijerarhije, odnosno kao jedan od mnotva simptoma opte naopakosti, svojstvene kali-yuga. Po svemu sudei arijski tvorci tog predanja uoili su ustanove naela jednakosti kod pokorenih masa domorodaca te su ga uvrstili meu znake vremena "mranog doba . Ideologija jednakosti sa primatom kvantiteta i ideal slo- bode od upuuju nas ka svom protoevroarijskom poreklu, ka meleskim kulturama, kristalisanim oko kultova Majke Zemlje, rasprostranjenim du junog pojasa evroazijskog kontinenta, od Herkulovih stubova do Indije. Bahofen je sa nenadmaenom nadahnutou opisao lepi ili ugodniji deo tog sveta, proetog te uslovljavanog mreama komercijalnih odnosa, obeleenog kul- turama i religijama plodnosti i seksualnosti, obasjavanog mate- rinskim naelima pravde i drutvenog ustrojstva, iz

kojih je izvedena i ideja jednakosti svih ljudi, po uzoru na onu odreenu pogiedom majinske ljubavi na sopstveni porod. Iz istih, pretpostavljenih naela Majke Zemlje, iz odgo- varajuih kosmogonijskih mitova koji su svet stvari i pojava predstavljali kao proces raspadanja idealnog, provobitaog Jednog, iznad svih razlika i deoba - to osvedoavaju i siie prirode, ne trpei nikakve osim sopstvene prepreke ili ogranienja - izveden je i duboko usaivan u odgovarajuem Ijudskom materijalu ideai slobode od. Moda je ovde izlino isticati da je taj ideal, u domenu politike, uvek i svuda, osnovni pokreta demokratskih htenja. Ipak, neophodno je istai kako ve i sama predvremenska razina pretpostavljenog, prvobitnog stanja sveta, odnosno Jednog, ukazuje na nepostvarivost ideje jednakosti svih ljudi pre okonanja cikiusa raspadanja te obnove idealnog poretka. Prema uenjima o kojima je ovde re tada vie nee biti ni ljudi. Neophodno je imati u vidu i onu drugu, mranu stranu tog sveta, ispoljenu osobito u drugom najuem delu svetskog kopna spram vodene mase planete, odnosno spram Indijskog okeana i Sredozemnog mora, to povezuje evroazijski kontinent s afrikim, predodreenom za najvee sudare i meavine rasa te odgovarajuih kultura. Upravo krajnje razmere rasnih, etnikih i kulturnih suprotnosti te sukobljavanja, produenih, silom meanja i unutar jedinki, izazivaju u levantijskom melting pot-u najvee amplitude klatna masovnih religijskih i politikih pokreta, esto u znaku nepomirljivog ili apsolutnog dualizma. Tu klatno pokreta masa dosee polove krajnjih afirmacija i negacija, od idolatrija enskog elementa ili androginosti, to su umele da nalau ak i ritualne samoeviracije masa vernika - do okrutnih oblika muke prevlasti, do obespravljenosti, tlaenja i preziranja enskog elementa; od otpora monogamnim zakonima ili obiajima evroarijskih osvajaa, ak i silom rituala prinudnih ispatanja, zvanih sveta prostitucija -do potpunog skrivanja ene od tudjih pogleda, nizom pregradnih zidova i tkanina; od potpunog posveivanja ivota orgijastinim uicima ula - do neuvenih oblika zatomljavanja svih ulnih poriva spram izazova mate- rijalnog i putenog sveta silom povlaenja u pustinjska ili peinska isposnitva; od uzdizanja seksualnog optenja na razinu jedinog ili poslednjeg, svima datog sredstva doivljaja boanskog - do surovih zatomljavanja ili ograniavanja i kanjavanja seksualnih poriva; od pokreta obeleenih prakomunistikim htenjima masa, uspostavljanjem kolektivnih vlasnitvom nad dobrima i enama te negacijama boanskog - do abisalnih razmera dualizma boga i oveka, vlastodraca i podanika, odnosno robovlasnika i robova. Negativna selekcija i pad nataliteta Ve smo nagovestili da demokratska naela omogua- vaju izbacivanje sa politike scene svakog vieg naela ili oblika uljuivanja i udruivanja, poevi od etike do njenih religioznih kristalizacija te crkve. Premda je demokratski sistem naelno bezoblian te otvoren, upravo ta svojstva ga ine najpodobnijim medijumom za pobedu ljudskih slabosti pa i niskosti te za posledino uspostavljanje odgovarajuih oblika vlasti. Nedostatak meritokratskih kriterijuma selekcije i verodostojne elite na elu drave - saobrazno egalitaristikim naelima - ini demokratski sistem otvoren za uzurpacije od strane najgorih, obdarenih beskrupuloznou. Zato demokratske sisteme

esto karakterie "negativna selekcija" elita. Demokratska drava, liena pred- stave o uzornom oveku i odgovarajuih pedagokih i andrago- kih uloga, pogoduje ustanku svih ljudskih slabosti pa i niskosti protiv vrlosti, koje tu nema ko vie da iziskuje, uva i razvija. Pod dejstvom imanentnih silnica, demokratski sistem svodi ogromno bogatstvo galerije tradicionalnih ijudskih tipova i dunosti na jednu osnovnu figuru: potroa. Njena karakteroloka osobenost zove se sebinost. Ve je De Tokvil, poredei ame- riku demokratiju s evropskom aristokratijom uoio da prva raskida lanac zajednice i pokolenja, to povezuje, u svakom tre- nutku, ne samo suverena s poslednjim ratarom ve i savreme- nike s onima kojih vie nema i s onima kojih jo nema: " Unitenje zajedniea ini da ovek zaboravlja svoje pretke i ne vidi svoje potomke; otuuje ga od njegovih savremenika i staino ga upuuje ka njemu samom, pretei, konano da ga zatoi u osamijenost njegovog srca. Vidim neizbrojnu gomilu slinih i jednakih ljudi koji se samo okreu oko sebe, kako bi sebipriutili mala i vuigarna zadovoljstva s kojima hrane svoje due. Iznad njih uzd&e se ogromna i tutorska vlast koja se obavezuje samo da im obezbeuje iitke u imetku i da bdi nad njihovom sudbinom. Ona je apsolutna, minuciozna, sistematska, oprezna i blaga. Brine se o njihovoj bezbednosti, o njihovim potrebama, olakava im sticanje zadovoljstava, upravlja poslovima, industrijama, ureuje nasleivanja, raspodeijuje nasled- stva: zar im moda ne oduzima i snagu da ive i misie?." (De Tocqueville, 1970) Raskidajui taj lanac zajednice i pokolenja, sile demo- kratije u politici i liberalizma u ekonomiji svakog oveka priti- skaju u pravcu ne samo otuenja i osamljenja ve i samosni- enja ka potpunoj nemoi. Od vremena De Tokvilovih opaanja one su otkazale mnoge navedene usluge ali ne vraajui uzap- ene uslove za celoviti i suvereni ivot linosti. Poivajui samo na egzistencijalnoj osnovi, horizontali bitka, otrgnut iz mree sprega porodice i zajednice, to povezuje pretke, savremenike i oekivane potomke, ovek u liberaldemokratskom sistemu biva upuen jedino na samog sebe i svoju samoivost, koja stoga ne osea, niti misli ikakve te ni reproduktivne obaveze spram onih kojih vie nema i onih kojih jo nema. Njegova samoobezvre- enost i nemo zatomljavaju samu mogunost promiljanja sop- stva kao prenosioca vrlina i vrednosti roda u perspektivi budu- nosti, to je jedan od osnovnih preduslova elje za potomcima. Otuda "bela kuga" suvereno vlada svuda gde su Ijudi i narodi usvojili naela posrednike demokratije i liberalnog kapitalizma. Dakle, u moralnom pogledu liberaldemokratski sistem podstie preoviadavanje poriva samoivosti i sebinosti. U poli- tikom domenu on oveku ne priznaje osobenosti, svodei ga na apstraktnu, bezivotnu jedinku. U intelektualnom i duhovnom domenu, obezvreujui svaku viu razinu Ijudskosti te nadasve svaku metafiziku perspektivu obrazovanja, postvarenja i delotvornosti - demokratija i liberalizam lome u oveku vertikalu koja ga ini uspravnom te uzrokuju psihiku, egzistencijalnu i konano drutvenu anarhiju, to stvara povoljne uslove za razmah otuenja od prirodnosti i parazitizma nad ivotom.U toj lienosti temeljnih dimenzija ljudskosti vertikale duha i zajed- nitva - poiva osnovni uzronik niza patolokih pa i kata- strofalnih pojava civilizacije Zapada, poevi od bioloke ugro- enosti evropskog oveka. Poetkom XX stolea

Evropljani su inili etvrtinu oveanstva a na kraju tog veka jedva deseti deo. Prema zvaninim demografskim projekcijama OUN (objavljenim 9.12.2003.), pri kraju XXI stolea evropski udeo e iznosti 6,5 odsto. Dakle, vertikalni pad nataliteta Evropljana preti da ih u roku od par generacija svede na neznatnu manjinu, beliastu mrlju to se ubrzano rastvara u tamnom okeanu oveanstva, zvanog One world. Da uzroke "bele kuge" valja traiti pre u podavanju demokratskim i liberalistikim naelima nego u loim eko- nomskim uslovima - s kakvim se pravdaju mnoge jalovosti pred ispitivaima "javnog mnjenja - dokazuje injenica da je vertikalni sunovrat nataliteta posvudanja pojava, svojstvena iednako razvijenom Severu kao i nerazvijenom Jugu sveta Evropljana, od matice do rasejanja. Sazdan od simulakra i opsena, proet idolatrijom profita kao smisla ivota, bez ikakve osnove u prirodnom ivotu, to ga ini njegovim neprijateljem, ispunjavajui zaludno tu zjapinu neprekidnom proizvodnjom besmisienih teorija i koncepata, liberaldemokratski sistem odgovara na izazove pada nataliteta potpuno saobrazno svojoj protivprirodnosti. Svodei konkretne zajednice na aritmetike skupove jedinki i ljude na brojke te odriui ili previajui svaku vrednost ili vrlost sadraja nacije te kulture i tradicije, miljenje odano liberaldemokratskoj ideo- iogiji i samu belu kugu shvata iskljuivo kao pretnju proiz- vodnim moima, odnosno odgovarajuem profitu te fondovima socijalnog i penzijskog osiguranja. Dosledni hibrisu iz koga ta ideologija i njen sistem potiu, njihovi pobornici ni ne pomi- ljaju da se zaloe za mere poveanja nataliteta evropskih staro- sedelaca. Oni pad nataliteta koriste kao razlog vie za uvoz strane radne snage, preporuujui usvajanju dece Treeg sveta kao najbolje sredstvo podmlaivanja nacije. Oigledno je da smo tu pred jednim od najudovinijih oblika moderne, reduk- cionistike misli, ije pristalice uobraavaju kako je silom name- tanja pa i ozakonjenja odgovarajuih praznoverica mogue potrti svaki znaaj etnikih i kulturnih razlika. U pitanju je krajnji izraz nihilizma, protivevropski rasizam koji pod maskom huma- nizma selektivno cilja samo i jedino vrline i vrednosti evropskih nacija i kultura. Po svemu sudei pristalice demokratije ne smatraju taj sistem vrednim sopstvenog truda. U protivnom morali bi biti oevidci velikih protesta pa i pobuna protiv zloupotrebe demo- kratske ideje kao maske oligarhijskih i plutokratskih sistema. Teko je i zamisliti da pobornici demokratije, danas i u Evropi, preduzmu put njene emancipacije od suanjstva iiberainom kapitaiizmu. Uostaiom, upravo povest Helade nam posredno pokazuje da moderna sprega demokratije i jednog obiika demonije ekonomije, dakle liberalnog kapitaiizma, nije siuajna pojava ve da osvedoava meusobne privlanosti. Zato su najvee sklonosti ka demokratiji pokazivaie drave i dravice zapijuski- vane talasima pomorske trgovine: od Atine preko Mileta, Egine, Megare i Korinta do Kalkida. Zato je Platon u Zakonima prepo- ruio da gradovi budu uzdizani u brdima, daieko od mora: "Blizina mora izaziva elju za sticanjem novca, irom otvara vrata trgovini na veliko i malo a u duama stvara nepo- stojane i neasne navike, sam grad ini nepouzdanim i neprija- teijskim prema samom sebi, a isto tako i prema ostalim Ijudima. Poto je u brdima, jasno je da on ne mc&e

da donosi mnogo- brojne plodove i u izobilju. Jer kad bi sve to imao, onda bi se zbog bogatog izvoza svega toga napunio zlatom i srebrom, a to je najvee zlo, da tako kaemo, za jednu diavu, koja treba da stieplemeniteipravinenavike... "(IV, 705,ab) Svoje poreklo iz meleskih kultura koje su cvetale pre poslednjeg velikog osvajakog pohoda evroarijskih naroda - krajem drugog milenijuma pre nove ere - demokratija odaje i ve uoenom, imanentnom tenjom da uveava sopstvenu izbornu osnovu irenjem prava graanstva i da pospeuje meurasna ili meuetnika te meukulturna meanja ruenjem ili rastvaranjem svih obiajnih ili zakonskih razlikovanja, odbrana i prepreka. I to svojstvo demokratije dobro je uoio Platon: "Doseljenik se izjednauje s domorocem i domorodac s doseljenikom, pa ak i sa strancem, u pravom smislu te rei. " (Diava, VIII, 562e- 563a) Izloeno svojstvo nam posredno objanjava bar naelnu ravnodunost modernih pobornika liberaldemokratskog sistema spram odumiranja evropskih naroda te njihova zalaganja da se opadanje koliine ljudskog materijala reava uvozom treesvet- skih masa tuina.Takve tenje neminovno podrivaju etniku i kulturnu homogenost svake zajednice koja je usvojila demokratska naela. Uostalom, jedan od osnovnih egzistencijalnih uslova demokratije, svoenje ljudi na bezline i zamenljive jedinke - emu posredno doprinose doktrine srodnog pozitivizma, svodei oveka na pasivnog medijuma uslovljavanja vanljudskih, odnosno podljudskih, nadasve ekonomskih sila liava odgovarajuu dravu svake vie odbrane. Kao i u svetu pod senkom Hobsovog Levijatana, tu je drutvo okupljeno najniim interesima te pukim strahom od "rata svih protiv svakog . I zato, prema pravilu povesnog iskustva, vetrovi kriza i ratova prvo i najlake obaraju demokratske drave, ije su slabosti uroene i hronine. "Ljudskaprava"\iroti\ Ijudskog Ljudska prava su drugi bitni element politikih uslova prijema u Evropsku uniju. O kakvim pravima je tu uglavnom re posredno svedoi jedna crnohumorno izreena sumnja srpskog satirinog pesnika Bore orevia da e njegova drava ikada postati lanica Evropske unije: "Nemamo mi dovoljan brojpedera da binasprimili u Evropsku uniju. "Izvedena iz jusnaturalizma i retorike francuskih revolucionara te odgovarajuih (ali takoe neobavezujuih) odraza irom svearskih povelja raznih usta- nova meunarodnosti - poevi od Ujedinjenih nacija - ljudska prava su odavno izgubila ukrasno svojstvo poprimivi teinu jedne od najubojitijih isprika zapadnjakog nihilizma. Upravo retorika priroda izjanjavanja za Ijudska prava te nepostojanje valjanog pravnog odreenja odgovarajuih obaveza iroko omo- guavaju svako arbitrarno tumaenje i cinine zloupotrebe. Kraj XX i poetak XXI stolea obeleeni su agresivnim pohodima atlantske sile na niz suverenih drava radi osvajanja najznaaj- nijih stratekih prostora te najveih energetskih i sirovinskih tre- zora evroazijskog kontinenta, uz bestidne isprike da su u pitanju velikoduna rtvovanja zarad odbrane i irenja prostora ljudskih prava, slobode i demokratije. Jedan od mnotva pokazatelja alosne potinjenosti Evropske unije atlantskom Levijatanu je upravo njena obaveznost na po- tovanje i izvravanje nihilistike svrhovitosti ustanove ljudskih prava. Primerice, veoma je simptomatino da osnovna naela sistema zatite rada - koji ini jedno

od temeljnih Ijudskih prava, ivotno potrebno ogromnoj veina svakog drutva - nemaju nikakve stvarne odbrane u ugovorima i poveljama Evropske unije. Otuda su mnoge vlade lanica Evropske unije, tokom poslednje decenije dvadesetog veka - uprkos svojih leviarskih programa i suprotno volji odgovarajuih slojeva drutva - mogle da se iako iate demoliranja ceiokupnog sistema zatita rada i radnika, graenog vekovnom borbom leviarskih sindikata i stranaka. Jednako su unitena i temeljna ljudska prava na slo- bodu miljenja i izraavanja siloni niza zakona koji krimina- lizuju "politiki nekorektna i ''revizionistika' miljenja - kao da bi bez metoda revizije, imanentne svakoj naunoj spoznajnoj disciplini pa i istorijskoj nauci, bio mogu ikakav razvoj misli i saznanja. Valja istai da su oba navedena iga preuzeta, bez ikakvih preinaenja, iz Lenjinove zaostavtine patenata za kriminalizovanje i likvidaciju politikih protivnika. Krajem epohe "hladnog rata" i uoi pojave najveih talasa mirnodopskog osvajanja Starog kontinenta od strane gladnih masa Treeg sveta, zakonodavstva lanica Evropske unije a i drugih evropskih drave su odavala sinhrone napore da se veoma brzo i tiho, bez parlamentarnih rasprava, umetnu odredbe koje drastino kanjavaju sve oblike "negativne" diskri- minacije. Iskustvo sudske prakse pokazuje da se te odredbe nikada ne koriste za odbranu dostojanstva i oseanja veinskih nacija i religijskih, hrianskih zajednica od negativne diskrimi- nacije te uvreda i kleveta ve da sutinski slue zastraivanju i zatomljavanju svakog otpora unutranjim delovanjima antinacionalnih snaga te invaziji treesvetskih masa, masovnih rtava lihvarskog kolonijalizma, pod senkom atlantskog Levijatana. Avet ljudskih prava zapravo slui kao jedno od sredstava s kojima mondijalistika plutokratija zatomljava kulture i tradicije, obiaje i svetonazore, etike i rehgijske norme. U pitanju je podlo sredstvo obeshrabrivanja svakog napora i ustanova uvanja i razvijanja vrednosti i vrline naroda to podstie inbenike i procese indi- vidualne, psihike i drutvene anarhije. Pod isprikom borbe za ijudskaprava znaajne snage evrokratije i njoj podreenih vlada pokazuju fanatinu posveenost irenju mnogih oblika pona- anja koje evropski te i hrianski ovek vekovima i milenijima smatraju amoralnim, protivprirodnim ili patolokim, od drutvenog parazitizma do homoseksualizma. Pomenuta zloupotreba usta- nove ljudskih prava u korist mirnodopske invazije Evrope oi- gledno cilja da evropske narode lii i njihovih otadbina, posredstvom potpunog preokreta demografske i kultumo-religijske boje te slike naeg kontinenta. U poslednjoj godini drugog milenijuma, uz glasno ili preutno odobravanje reenih vlada, evrokratija je bezono pokazala koliko dri do ijudskih prava evropskih nacija 1 naeia demokratije bacivi Austriju u moralni karantin nizom sankcija i demonizacija - potpuno svojevoljno, bez ikakvog pravnog osnova - samo zato to je zahvaljujui ishodu politikih izbora, odnosno posredovanoj volji austrijskog naroda, Slobodarska stranka, navodno "politiki nekorektna , osvojila sebi mesto u vladi. Uostaiom, pruivi svaku traenu vojnu i logistiku podrku agresiji SAD na Jugoslaviju 1999. godine, poiitike (pseudo)elite o kojima je re te odgovarajue vlade su s jednakim prezirom pogazile i sopstvene nacionalne suverenitete te ustave, to izriito zabranjuju ofanzivni rat i nalau da odbranbeni rat prethodno odobri nacionalna skuptina te da predsednik drave proglasi stupanje u ratno stanje. Stie se utisak da tu sva zari- canja u demokratiju slue

samo da prikriju ne samo "deficit demokratije' ve i sloeni sistem onemoguavanja bilo kakvog stvarnog uticaja naroda ili verodostojnih elita na bitne politike odluke. Veine, koje su na politikim izborima steene uglavnom medijskim uslovljavanjima - srazmernim uloenom novcu tu slue kao puko, formalno pokrie vlasti koja ima sve karak- teristike oligarhije i plutokratije. Acquitns ili aequalitas Rasprostranjenost privrenosti idealnim naelima demo- kratije - to karakterie poslednji period povesti Evrope - nije dovoljni dokaz da su ona imanetna ili saprirodena politikom biu evropskog oveka. Ipak, reene privrenosti zahtevaju spoznaju uzroka koje izvesno nije mogue potpuno te bez osta- taka svesti u kazistiku vanrednih moi modernih proizvoaa javnog mnjenja, steenih tehonolokim razvojem i posvuda- njou sredstava masovnih komunikacija te odgovarajuih, jednosmernih uslovljavanja i indoktrinacija. Te sklonosti mogu biti i plodovi niza spoljnih uslovljavanja, poevi upravo od "deficita demokratije koje evropski ovek, pod razliitim sistemima prinude osea ili doivijava kao udar na temelje linog dostojanstva, kao nasilna uskraivanja osnovnih politikih prava i sloboda. Primerice, u uslovima posleratne, dvodelne okupacije Evrope, za veinu slobodarskih duhova Istone Evrope, pod senkom marksistikog socijalizma, posrednika, viestranaka demokratija Zapada izgledala je kao otelotvorenje "carstva slobode , tim pre jer u stvarnosti nije bilo ni traga ostataka ili mogunosti uspostavljanja nekog drugaijeg sistema. Za mase pod senkom atlantskog Levijatana, koje je okupator stalno ucenjivao i zastraivao tobonjim osvajakim namerama "ruskog medveda te nesposobnou njihovih drava da se samostalno odbrane (Kalaji, 1998) - viestranaka, parlamentama demokratija izgledala je kao jedina alternativa toboe suparnikoj, neupo- redivo goroj vrsti potinjenosti. Svaka smotra razloga savremenih sklonosti ka naelima demokratije - uprkos njihovih redovnih i dubokih razoarenja - mora imati u vidu i mogunost da su one, znatnim delom, posledice neke vrste prinudne samobmane. S obzirom da je na politikom "tiitu" sistem posrednike demokratije jedini dozvoljeni put politikog uea ili ivota pojedinca, bez ikakve alternative, jer su ostali jednostavno, preutno ili zakonski zabranjeni - ovek svakodnevice je skoro prinuen da mu neke svoje osnovne potrebe preda na milost i nemilost. Neophodno je istai da prava te slobode za posredna ili neposredna uea u politikom odluivanju zajednice evropski ovek nosi u sebi kao jedno od osnovnih naslea evroarijskih kultura. Ali tu nisu u pitanju prava i slobode kristalisani oko naela demokratskog, dakle vodoravnog i jednobraznog uea. Tu su u pitanju prava i slobode kristalisani oko naela sutinski suprotnog, vertikalnog i kvalifikovanog uea jedinki u politikom odluivanju zajednice. Razmatrajui politika znaenja i znaaje pojma autori- teta ve smo ukazali na vrhunsku razinu kvalifikovanosti o kojoj je ovde re, osvedoenu svom irinom evroarijskog i evropskog sveta, od rimske narodne skuptine i senata do staroruskog zemaljskog sabora i sveslovenskog vea staraca. Ustanove poput senata ili vea staraca potencijalno sadre neuporedivo viu i obimniju mo predstavijanja od one kakvu imaju moderne viestranake skuptine jer otelotvoravaju

najpotpunije razmere i najvie domete memorije, saznanja i iskustava zajednice. Zajednica koju predstavijaju najvii drevni evroarijski i evropski organoni politike je takoe neuporedivo vea, dublja i daleko- senija od svakog modernog drutva to bira svoje poslanike: ona se protee od iskonske prolosti do nesagledive budunosti, obuhvatajui ideaino sva pokolenja prolosti, savremenosti i budunosti. Premda su se idealni, celoviti oblici politikog organizma verovatao raspali pre povesnog vremena, pokazujui nam u njemu i kroz njega samo svoje izobliene delove, borbene smene i preobraaje paradi prvobitaog jedinstva i tuica u evropskoj areni politike - od monarhije i aristokratije do republike i demo- kratije - iskonski poriv brige evropskog oveka za sudbinu zajednice kojoj pripada te odgovarajua volja uea ostali su njegova trajna osobenost, koja se ispoljava u svim povoljnim prilikama. Posle sumraka antikog sveta, prvu povoljnu priliku pruio je srednjovekovni pokret svekolike obnove. Neophodno je istai da uprkos uslova kakve su pruali egalitaristiki elementi hrianskog uenja, skolastika posredovanja Aristotelove poli- tikologije i priznanja naroda kao neposrednog izvora legitimiteta gradskih gospodara te pozivanja nekih imperatora na narodno ovlaenje - sadrano u preuzetom nasleu rimske imperije - naela atinske demokratije nisu bila ni uzeta u razmatranje a kamoli primenjena. Visoko evropsko srednjovekovlje je pak obnovilo iskonske oblike kvalifikovanog uea u politikom ivotu zajednice, svojstvenog politikom biu evroarijskog te evropskog oveka. Teite politikog ivota gradskih zajednice srednjovekovne Evrope nije poivalo na osamljenoj jedinki i pukim izborima ve na organskim sastojcima zajednice te na kvalifikovanosti odgo- varajuih predstavljanja. Tu nije bilo toliko znaajan oblik iii nain izbora ve konani ishod, legitimitet i kvalitet predstav- Ijanja. Nasuprot modernih demokratija, to mase jedinki svode na opti statistiki uzorak ili apstrakciju zvanu "'jedan oveka - jedan glas" - politiki sistem visokog evropskog srednjovekovlja poivao je na bujnom obilju organskih jedinjenja koja su se esto meusobno proimala i oploavala, od porodice i klana, preko redova, udruenja i korporacija, do kvartovskih, optin- skih, regionalnih vea i stalekih skuptina te sabora. U takvom sistemu odluke nisu poivale na veinskoj, kvantitativnoj ve kvalitativnoj osnovi. Tu je jo uvek vladalo Heraklitovo naelo da jedan moe biti vredniji od hiljade. Nema nikakvog ustupka izvornim naelima demokratije ni u vrhovnom deiu teolokopolitike misli srednjovekovlja, u Defensor pacis, teoriji idealne drave Marsila Padovanskog, koja najavljuje Monteskijeov sistem trodelne podele vlasti. Mar- silova drava je odreena zakonima koji su ukorenjeni u narodu, priznatom kao prvi izvor suvereniteta ali vrenje tog suvere- niteta, odnosno svako uee u politici tu je odreeno naelom kvaliteta a ne kvantiteta, odnosno puke brojane veine. U tom ueu nije svaki uesnik jednak ve svaku pojedinu vrednost (" valention pars") odreuje vrednost mandatara, odnosno polo- aja odgovarajueg reda, udruenja ili korporacije ("secundum gradum suum") u hijerarhijskoj strukturi zajednice. "Deficit demokratije"

Vrativi pogled na savremeno gradilite Evropske unije moramo priznati da uzroke uoenog "deflcita demokratije'' nije mogue svesti samo i jedinu u okvire evrokratskog libido domi- nandi i odgovarajue, protivnarodne politike, koja svesno ili nesvesano slui neprijateljima Evropljana. Valja imati u vidu i plodove spoznajnih trudova niza istraivaa politikih sistema, od Makijavelija do Brajsa, slonih u opaanju da su za uspo- stavljanje istinske demokratije neophodni takorei nepostvarivi uslovi, od opte nadahnutosti, obrazovanosti i posveenosti ugraanskim vriinama\ do takoe opteg ekonomskog blago- stanja, mira i odsustva iole znaajnijih klasnih razlika. Mune rasprave oko sistema odluuvanja obelodanjuju da se politike nekih lanica vode naelom beskrupuloznog ou- vanja neosnovanih privilegija, po eenu ugroavanja Evropske unije. Te rasprave su otkrile, krajem 2003. godine, da Velika Britanija nije jedini "trojanski konj" koji u slubi atlantskog Levijatana otvoreno sabotira izgradnju zajednikog doma Evro- pljana. Mnoge od istonoevropskih stvarnih i potencijalnih lanica 2 poevi od Poljske, koju su slavenofili zvali "Judom Slovena 3 otvoreno su tada odale svoju sluganjsku potinjenost atlantskom Levijatanu i spremnost na protivevropska delovanja. Ako se ima u vidu da su u tim dravama agenture atlantskog Levijatana (od Svetske banke i Meunarodnog monetamog fonda do niza atlantskih "neviadinih organizacija ) unitile nacionalne ekonomije, otele i rasprodale nacionalne industrije i bogatstva u korist tuin- skog kapitala i domaih kriminainih struktura te da su duboko proele dravne uprave i potkupile vladajue pseudoelite - onda je jasno zato su one, bar u doglednom vremenu, potencijalni medijumi neprijatelja stvarnog ujedinjenja Evrope. Uostalom, njihove politike (pseudo)elite otvoreno pristupaju Evropskoj uniji s prosjakim pa i parazitskim mentalitetom, videi u njoj manu za sva probleme. Neophodno je istai da su savremene politike (pseudo)elite Evrope otelotvorenja viedecenijskog negativnog sistema selek- cije koji su oba okupatora - atlantski i sovjetski, liberaikapitali- stiki i marksistiko-socijalistiki - nametnuli silom pobede u Drugom svetskom ratu, kako bi ouvali njene plodove. Ve je Platon uoio da tiranije uklanjaju sve vrle Ijude, "dok ne ostane nijedan koji neto vredi, ni prijatelj, ni neprijateij" .(Drava, VIII, 576b) Ta injenica objanjava niz hroninih slabosti i poroka savremenih politikih (pseudo)elita, od moralne beskimenosti, samoive odroenosti i sklonosti korupciji, do reenog prosjakog i parazitskog mentaliteta. Po svemu sudei "deficit demokratije je neotklonjiva posledica niza raziiitih uzronika, otvorena za takode razliite upotrebe ili zloupotrebe od strane tajno ili javno suprotstavljenih snaga na gradilitu Evropske unije. "Deficit demokratije' je vetaki odravan i produbljavan radi suzbijanje svakog otpora politici to tei da pod isprikom evropskih integracija liava drave suvereniteta u korist projekta svetske pseudoimperije atlantskog Levijatana, zvane "novi

svetskiporedak". Isti "deficit demokratije' moe biti korien i za posve suprotne tenje te za prevladavanje rasprostranjenih iluzija o demokratiji u pravcu uspostavljanja sistema politikog uea i predstavljanja sao- braznog verodostojnoj politikoj biti evropskog oveka. Izvesno je da status quo odgovara samo neprijateljima Evropljana i stvaranja Evropske unije kao nezavisne, suverene i mone sile u areni sveta. Ve je veoma dugo iskustvo zloupo- treba naela demokratije i Ijudskih prava radi suzbijanja svake ideje i pokreta, miljenja i dela koji protivuree uravnilovci "politike korektnosti", kakvu propisuju reci atlantskog Levi- jatana. reci atlantskog Levijatana, prevodei naelo primata veine iz domena politikih izbora u domen izbora istine te pokazujui veinsko miljenje, odnosno "javno mnjenje' (koje su sami stvorili silom medijskog monopola), kao nekakvu normu a pod isprikom odbrane demokratije i ljudskih prava uskrauju pravo na postojanje svemu to nije saobrazno propisanim okvi- rima. Njihov prezir prema narodu odaje i njihova terminologija u kojoj svaka pojava politikih pokreta to izraavaju stvarne potrebe naroda, stiui brzo pristalice - biva igosana te demo- nizovana kovanicom "popuiizam\ Ve je izvesno prodemokratski nastrojen Karl Manhajm - priznajui da postoje "istine ili ispravne intuicije koje su dostupne samo odreenim linim sposobnostima ili odreenim tenjama izvesnih grupa" - morao upozoriti na zlu kob demo- kratskog kosmopolitizma: "Demokratski kosmopolitizam uspi- njue buioazije jeporicao vrednost ipravo na postojanje takvih shvatanja. Time je prevladao isto socioloki sastojak u krite- rijumu istine, odnosno demokratski zahtev da takve istine moraju biti iste za svakog. " (Mannheim, 1952) Saetije ali i ire odre- enje te kobi pruio je Tenis u znamenitom ogledu o razlikama izmeu organske zajednice (Gemeinschaft) i mehanikog drutva (Geseiischaft): "Arbitrarna sloboda (individue) i arbitrami des- potizam (Kezara ili diave) se samoprividno meusobno isklju- uju. U stvarnosti oni su samo dva razliita lica istog stanja. Mogu se i meusobno boriti, manje ili vie estoko, aii su po svojoj prirodi saveznici. " (Toennies, 1935) To su hiljadama godina pre videli i znali helenski mudraci, poput Sokrata, Platona ili Ksenofonta, a i umni Megabik, na persijskom dvoru, koji je ukazivao suverenu da arijskoj dravi ne prilii demokratski sistem jer je on gori od tiranije, s obzirom da je zasnovan na neznanju. (Herodot, Istorija, III, 80) Ve i sama ozakonjeno prinudna priroda odranja pos- rednike, viestranake demokratije to unapred i zauvek iskljuuje pojavu svakog iole drugaijeg politikog sistema - osvedoava da je politiko stvaranje i odluivanje u Evropskoj uniji lieno bithe slobode za. Takav, obavezujui i nasiini uslov odranja pukih privida demokratije zatvara sve mogue perspek- tive razvoja evropske politike i posledino Evropske unije. Neo- drivost tih privida naterala je neprijatelje Evrope da stvore lanu alternativu, zvanu civilno drutvo. U pitanju je falsifikat civilnog drutva o kome je govorio Hegel. Umesto stvarnih tela zajednice tu vidimo samozvane "nevladine organizacije\ deo infrastrukture novog kolonijalizma, ispostave tajnih i javnih ustanova atlantskog Levijatana na tlu Evrope koje predvode uglavnom intelektualni plaenici iz anglofonskog sveta, zvanog i "engiish speakingidea", begunci od nezaposlenosti u matinim dravama. "Neviadine organizacije' slue kao

avangarda i logi- stika podrka osvajakoj te potom okupatorskoj politici u nizu domena, od subverzije nacionalnih odbrana i propagande toboe najboljih namera osvajaa do lanog predstavljanja vitalnih delatnosti i struka nacije, do pijunae i proizvodnje javnog mnenja te izbora, korupcije i usmeravanja "kooperativnih "elita. Da bi se horizont budunosti otvorio, neophodno je otvo- riti perspektive za pojave stvarnih alternativa, dakle politikih sistema kvalitativnog uea i odluivanja, to je conditio sine qua non obnove i uspostavljanja prvobitne celovitosti, ka kojoj svesno ili nesvesno ali vekovima te milenijima istrajno tee najdaiekovidiji Evropljani. Invalidnost umesto celovitosti Razmatrajui ideal celovitosti izloili smo hipotezu da su svi osnovni oblici politikih sistema, to ih jednom za svagda pokazuje helensko iskustvo - od timokratije preko oligarhije do demokratije i tiranije - izoblieni odrazi sadraja raspadnutog, vrednosno idealnog i hronoloki prethodeeg ustrojstva, koje je organino objedinjavalo sve odgovarajue vrednosti i vrline. Ako je naa pretpostavka osnovana onda je i demokratski sistem - kome se s neuvenim fanatizmom, sasvim nesvojstvenim evrop- skom oveku, evrokrati neiskreno zavetuju - samo izopaeni deli idealnog sistema politike celovitosti to oekuje trudove obnove. Onaj deo idealnog, celovitog politikog sistema, koji evrokratska demokratija izopaeno ili lano predstavlja, sadri naela politike delotvornosti lanova zajednice koja su svoj- stvena evropskom oveku, pripadajui svetu kvaliteta a ne kvantiteta. Ipak, puka rehabilitacija te preporod tradicije i usta- nova kvalitativnog i kvalifikovanog politikog predstavljanja i odluivanja ne mogu, sami po sebi, zameniti idealnu celovitost. Moda je izlino isticati da je Evropska unija, i pod uslovom idealnih postvarenja najsmelijih od postojeih tenji na njenom gradilitu - veoma daleko od ideala celovitosti politikog sis- tema. Ako ostavimo po strani medijume tuinskih ili neprijateljskih potreba, koristi i planova te retke, samo retorike dopri- nose hrianskog personalizma, kakve je, primerice, pruao Deni de Rumon - temelje Evropske unije postavljali su svesna ili nesvesna, zakonita ili nezakonita deca ilumunizma ili racionalizma, pozitivizma i liberalkapitalizma, dakle srodnikih ili ortakih pokreta iji su svetonazori, po definiciji, redukti- vistiki ili invalidski, s urodenom tenjom apsolutizacije primata deliminog nad optim i inferiornog nad superiornim. Dakle, invalidsko stanje politikog sistema Evropske unije ')Q i neminovna posledica ogranienosti i svedenosti njenog ideolokog horizonta u kostreti odreene predoenim pokretima sniavanja i uniavanja ljudskog. Politika idealno potie iz sveta filosofskih zapitanosti i odgovora te izraava, posredno iii nepo- sredno, sve sutinske promene u njemu. Stoga je neminovno da svaka politika koja se posredno ili neposredno zasniva na modernim fiiosofijama nastajanja, to skupa vode ka neopoziti- vistikom ukidanju problema spoznaje venih istina te ka samouutkivanju ili intelektualnom samoubistvu - trpi jednaku sudbinu. Odricanje od ideala celovitosti - koji je conditio sine qua non svake istinske politike, to podrazumeva i uskiaivanje razliitosti - neminovno odbacuje ne samo ideju skiada ve i tenju ka istini, koja je Severnjaa svakog verodostojnog politikog miljenja i delovanja. Dakle, re je i o samoubistvu poli- tike, od koje ostaju samo puki

prividi i tehnike. Uostalom, posebnu invalidnost Evropske unije ini nedostatak jedinstvene spoljne poiitike. Stoga su spoljne politike lanica Evropske unije nemi- novno protivurene, inei zaludnim usamljene otpore osva- jakom nihilizmu i parazitizmu atlantskog Levijatana. Preovla- dava glasno ili preutno odobravanje svakog udara repa Levija- tana kao nekakve hegelovske nunosti. Pod izloenim uslovima nije mogua obnova osnovne, trodelne i hijerarhijske strukture celovitosti, svojstvene poiiti- koj tradiciji evroarijskog i evropskog oveka. Neki ameriki general postao je poznat po svom sudu o Evropi koji izgleda izreen kao po meri ideologije trodelnosti: "Evropa je ekonomski div, politiki kepec i vojni crv. "Ne samo da je idealna struktura potpuno odsutna u projektima ve u njima preovladava, od samog poetka, potpuno suprotna, liberalistika ideologija, u znaku primata i suvereniteta demonije ekonomizma. Demon profita i idolatrije rasta ekonomske uspenosti preti da potpuno izopai i izjalovi evropsko ujedinjenje. Postavljeno kao osnovni i sredini princip kristaiizacije ujedinjenja, trite, sa svojim silnicama iii zakonima preti da od sredstva postane konani cilj, koji ve sada zahteva rasturanje svih spoljnih odbrana Evropske unije te njeno rastvaranje u globalnoj pijaci. Imajui u vidu skoro sveoptu uvreenost uverenja da ivimo u svetu vladavine nekakvih zakona tiita i slobodne konkurencie - neophodno je uporno razobliavati takve mistifikacije reca liberalnog kapita- lizma, koje slue ruenju svih odbrana nacionalnih ekonomija pred osvajakim pohodima nadnacionalnog kapitala te odgova- rajuih korporacija i kompanija. U sutini ne postoje nikakvi zakoni tiita, niti slobodna konkurencija jer su svetska trita uslovljena delovanjima ne samo svetskih centara moi i lobbies ve i vantrinih te neproizvodnih, odnosno parazitskih sila, poput spekulantskog kapitala koji je u stanju da uniti ak i najnaprednije privrede. Tu mistifikaciju razobliava i injenica da njeni reci diu velike uzbune protiv svake ekonomske poli- tike koja se radi odbrane nacionalne ekonomije usuuje da proti- vurei silama zakona trita i naela slobodne konkurencije, dok na drugoj strani preutkuju kao dejstvo vie sile katastrofalne uinke spekulantskog kapitala na pretpostavljene zakone i slobode.. Zrtve i odricanja drava-lanica od znaajnih delova suvereniteta u korist evropskog ujedinjenja pokazale su se zaludnim, to se posebno i paradoksalno oituje upravo u domenu ekonomije. Skoro sva bitna sredstva ekonomske politike - od proizvodnje sopstvene monete i upravljanja teajima razmena do fiskalne strategije i odreenja okvira javnog bilansa - dravelanice predale su evrokratiji. Ipak, oekivana zajednika, aktivna ekonomska politika je izostala i preneta sredstva ostaju uglavnom neupotrebljena. Liene sredstava ekonomske politike i s razvaljenim odbranama domae proizvodnje, vlade drava-lanica su postale nemone pred unutranjim i nadasve spoljnim izazo- vima, preputajui nacionalnu ekonomiju na miiost i nemilost udara procesa globalizacije, pod senkom liberalkapitalistike idolatrije svetskog trita bez granica. Tako se legitimie i omo- guava veliki vrednosni obrt: sve tekovine evropske civilizacije u domenu ekonomije - od takozvane "dizave biagostanja , za- tite rada i radnika, drutvene brige za ugroene slojeve i opteg zdravstvenog osiguranja, do zakonskog obavezivanja indus- trijske proizvodnje na ouvanje ivotnog prostora i ekoloke ravnotee - doivele su veliku osudu pred sudom svetskog

trita. Stoga na tom te nadasve evropskom tristu sve vise pobeuju treesvetski proizvodi ija je neodoljiva jeftinoa postignuta ropskim cenama rada i potpunim prezirom prema uslovima ivota. Umesto da se takvoj vrsti konkurencije odluno suprotstavi bra- nama i uslovljavanjima evrokratija uzmie, osobito pred nava- lama atlantskih pobornika globalizacije, svetrinog postvarenja pseudoimperijalne ideje One world. Umesto da izgradnja Evropske unije sledi redosied koji nalae tradicija ideoiogije trodeinosti - od jedinstvene kuiiture i poiitike, preko zajednike odbrane, do zajednikog trita sve je poelo od ekonomskog domena, s posledino veoma neizvesnim i mukotrpnim perspektivama k viim oblicima usloavanja. esto pominjan primer ujedinjenja Nemake - zapoetog zajednikom carinskom unijom - nije valjan. Pre svega, stvaranju carinske unije tu je prethodio decenijama dugi rad intelektualnih elita na irenju i produbljavanju svenemake kulturne samosveti. Dakie, re je o ujedinjenju delova jedinstvenog naroda a ne niza nacija kojima tek valja osvetliti zajednike korene. Osim toga, izmeu carinske unije, remek dela ekonomske politike Fridriha Lista i ujednjenja nemakih drava i dravica u jedinstveni Reich - prolo je skoro trideset i est godina. Konano, sasvim je izvesno da je presudni podsticaj ujedinjenju dao napad Francuske na Prusku te trijumf pruske i ruske vojske. Dodue, ne treba toliko kriviti Evropljane za manjkavosti i slabosti unete u temelje evropskih ujedinjenja jer su to poinili prvi pokretai procesa, ameriki okupatori Evrope. Vaingtonski zagovornici ekonomskih integracija Zapadne Evrope delovali su na nizu razina, od tajnih akcija agentura koje su vrbovale elite i osnivale te fmansiraie organizacije poput Evropskog federali- stikog pokreta (Evans-Pritchard, 2000), do otvorenih uslovlja- vanja pomoi iz takozvanog Maralovog plana zajednikim projektima drava-korisnica. Prema zamislima atlantskih tvoraca, pokretaa i finansijera prvih posleratnih "proevropskih" pokreta i oblika ujedinjenja - sve je to trebalo da se iscrpi i okona u zajednikom tritu, uz odgovarajue gubitke suvereniteta drava- uesnica. U optici prekoatlantskih okupatora Evrope Zajedniko tiite bilo je zamiljeno kao najlaki nain da se evropske drave same liavaju suvereniteta. U tom pogledu uputna je lektira radova Lajonela Robinsa, direktora ekonomskog sektora britanskog Minstarstva rata i jednog od tvoraca ideje da se posredstvom evropske ekonomske integracije ne samo oslabe suvereniteti i razvlaste evropske drave te narodi ve i da se otvori mondijalistiki put uslovljavanja pokreta ka svetskoj ekonomskoj federaciji. U ogledu iz 1939. godine o krajnjem uzroku rata, opaajui da moderne drave ograniavaju eko- nomski ivot koji spontano tei da prevlada sve granice, Robins istie da su evropske drave postale "antiekonomske jedinice koje za administraciju pozitivnih funkija kakve vre i zbog tereta odianja aparata odbrane neophodnog za obezbeenje nezavis- nosti - sve vieprete da iscrpu sve energije njihovih stanovnika. Postojanje ogranienja komercijalnim aktivnostima i migraci- jama izmeu razliitih evropskih diava je jednako apsurdno kao ipostojanje analognih ogranienja izmeu razliitih provin- cija u prethodnim periodima. "(Robbins, 1985)

Koliko je navedena udnja za slobodom "ekonomskog ivota od svakog dravnog nadzora pristrasna, odnosno pro domo sua, svedoi i potpuno prenebregavanje osnovake inje- nice da su reena ogranienja esto nuna sredstva odbrane upravo slabijih nacionalnih ekonomija od invazije jaih, pogotovu pod senkom Velike depresije, koju je izazvao slom njujorke Berze. Uostalom, upravo su ekonomske sankcije i embarga protiv Treeg Rajha i Italije - koje je nametala svesno ratnohukaka politika Ruzvelta i savetnika - jedan od glavnih ako ne i bitnih pokretaa Drugog svetskog rata. (Bevendamm, 1983) Izvesno je da Eropska unija danas ne moe izdrati ni ispit pod svetlom poredbe s relativnom celovitou svake iole suverene i nezavisne drave. Najuoljiviji atribut i conditio sine qua non suvereniteta je posedovanje spoljne politike. Moglo bi se slobodno rei, pod svetlom katedre Karla mita, da je Evropska rnija, niz decenija bez svoje spoljne politike - kolski primer lienosti bitne politike sposobnosti, odnosno moi suve- renog prepoznavanja i odreivanja prijatelja i neprijatelja: li Od trenutka kada izostaje sposobnost ili volja takvog razlikovanja, narod prestaje da politiki postoji. Ako narod prihvata da mu neki stranac propisuje izbor svog neprijateija i nalaze protivkoga ima iii nema prava da se bori - on prestaje da postoji kao politiki siobodan narod te je prisvojen ili podreen od strane drugog politikog sistema... Ako jedan narod nema vie snage da se odii u sferi poiitike, to nije kraj poiitike u svetu ve je samo krajjednog slabog narodaP (mit, 1992) Evropske drave - pod dvostrukom okupacijom od 1945. godine - savreno alosno dokazuju valjanost navedenog opa- anja. Izuzetak Francuske za vreme predsednitva generala arla de Gola samo potvruje to pravilo. Onesposobljene da suvereno politiki i ekonomski deluju, one su prihvatale da im okupa- torske sile, SAD i SSSR, odreuju koga treba da smatraju neprijateljem a koga prijateljem. Neophodno je istai da je general De Gol, u javnom obraanju od 24.januara 1963. godine, suprotsta- vljajui se otvaranju evropske zajednice za Veliku Britaniju, prvog trojanskog konja vaingtonske politike, dobro uoio odgo- varajue opasnosti od rastvaranja u svetskom mnotvu, pod senkom atlantskog Levijatana: " Ustvari\ Velika Britanija je ostrvska, pomorska zemija, vezana, posredstvom svojih razmena i svojih tiita, svojih snabdevanja, za najrazliitije i najudaijenije zemlje... S druge strane, ta (evropska) zajednica, rastui na takavnain, suoiese sa svim problemima svojih ekonomskih odnosa spram mase drugih diava, i pre svega spram SAD. Treba predvideti da kohezija njenih lanica - abie ih mnogo, i to prilino razliitih - nee dugo odoieti tee se, u krajnjoj iiniji, pojaviti kolosaina, atlantska zajednica, pod zavisnou i upravom SAD, koja e brzo apsorbovati evropsku zajednicu U svim kritinim momentima savremene povesti predvi- enu podreenost potvrdile su lanice Evropske unije, ak ue- stvujui - po cenu krenja ne samo Povelje OUN i meuna- rodnog prava ve i sopstvenih ustava - u ratnim pohodima SAD za osvajanje sveta i produbljavanje zavisnosti te slabosti Evrope, od operacije Pustinjska oiuja, protiv Iraka (1991), preko agresije na

Jugoslaviju (1999), do konanog osvajanja Iraka (2003). Samo u poslednjem osvajakom pohodu na irake geostrateke prednosti te trezore nafte, neke lanice Evropske unije, u prvom redu Francuska i Nemaka, pokazale su smelost bez presedana da javno uskrate atlantskom Levijatanu politiki i vojni danak u evropskoj asti, pameti i krvi. Britanska politika brzo se potru- dila da pokrene vetaki gajene strahove od stvaranja osovine Pariz-Berlin, to je znamenitog povesniara evropskog srednjo- vekovlja, Franko Kardinija navelo na melanholino opaanje: " Pitam se da ii su oni koji danas mau strailom francusko- nemake hegemonije nad Evropom ikada proitali neku knjigu o istoriji, da ii su ikada paljivije posmatraii neku geografsku mapu? Da su to uinili oni bi shvatili da je Evropa, u sutini, Francuska i Nemaka, s neim drugim u okoiini: neto drugo to je u stvari mnogo, divno, udesno ali ostaje, u svakom sluaju, neto drugo. Nosea osovina je trancusko-nemaka. I pitam se zato bi trebali da se toliko mnogo brinemo kako ne bi postali 'vazali Pariza i Berlina' a da nasuprot tome prihvatamo, kao neto prirodno, kao da to nita nije, da budemo vazali Vaing- tonaf (Cardini, 2003) Rusko pitanje Nedostatak sposobnosti za uoavanje neprijatelja posle- dino prati i nedostatak sposobnosti za prepoznavanje prijatelja. Izvesno najkrupniji ispit iskrenosti ili bar suverenosti tenji ka ujedinjenju evropskih nacija i drava zove su Rusija. Po pravilu iskustva na tom ispitu su pali svi arhitekti i graditelji Evropske unije, s izuzetkom generala arla de Gola koji je navukao na sebe omrazu atlantskog Levijatana i zato to se zalagao za Evropu "od Atlantika do Urala . Ni najpodrobnija analiza svih zvaninih i nezvaninih iskaza odbijanja da se gradilite Evropske unije ikada otvori za Rusiju ne moe pronai nikakav suvisli, nepobitni razlog. Protivnici Rusije, bili toga svesni ili ne, najee ponavljaju jedan sud Napoieona, iz egzila na ostrvu Sveta Jelena, koji osvedoava samo ljudski razumljiv, patetian pokuaj pravdanja besmislenog i katastrofalnog pohoaa protiv Rusije i jed zbog izjalovljenog sna o francuskoj hegemoniji: "Raunao sam da je Rusija prevelika da bi mogla ikada ui u evropski sistem koji sam upravo uspostavio i ije je sredite Francuska. Trebalo je dakle Rusiju izbaciti iz Evrope kako ne bi upropastiia jedinstvo tog sistema. Trebaio je dati tom novom politikom razgranienju prilino vrste granice kako bi one odoiele teini cele Rusije. Trebaio je siiom staviti tu zemlju na mesto gde je bilapre sto godina. "(Napoleon, 1974) Ima bar vie lukavstva u Delorovom odgovoru ruskim zalaganjima za "zajedniki evropski dom', pruenom pri kraju izlaganja o perspektivama Evropske zajednice, pred Evropskim parlamentom, 17. juna 1989. godine. Takva zalaganja ak Delor je oznaio kao ispad "preteranog iirizma , ne pruajui nikakvo objanjenje zato bi Rusija trebala ostati zauvek samo i jedino "sused' Evropske zajednice: "Izvesno je da imamo u vidu ono to su tane geografske dimenzije Evrope, izvesno je da svim silama eiimo da mir, trgovine i saradnja budu karakteristike sutranje Evrope. Ipak, treba da pazimo kako ne bi zapaii u preterani lirizam ili opasnost reklamerske politike. Reiu - kako bih bio boije shvaen - da svi mipr&eijkujemo selo Evropa u kome viada saglasje, u kome se ekonomske i

kultume delatnosti odvijaju u meusobnom poverenju. Ali ako bih ja danas trebao da ocrtam takvo selo, dospeo bih do nacrtaprofila Jcue zvane Evropska zajednica, iji smo mi iskljuivi arhitekti i ije kljueve emo ljubomorno uvati, koristei ih za otvaranje naih vrata samo kako bi mogli trgovatisa susedima. "(Delors, 1993) Ostaje nam da samo nagaamo kako je bilo mogue pre- videti postojanje Rusije u "tanim geografskim dimenzijama Evrope . Kancelar Nemake Helmut Kola pak odricao je Rusiji mesto u Evropskoj uniji silom injenice da se ona veim delom prostire po Aziji, ali taj geografski kriterijum nije primenio protiv prijema azijske Turske, za koji se zalagao, premda njen evropski deli, ostatak vievekovne okupacije, ini samo tri odsto turske teritorije. Sa stanovita dueg evropskog pamenja moemo biti zadovoljni to u navedenom, Delorovom osvrtu Rusija nije vie oznaena, po decenijama dugom obiaju, kao neprijatelj, ve samo kao sused. U nekim prethodnim periodima samozvani "Oevi osniva" Evropske zajednice te unije imali su cak obiaj da u Rusiji prokazuju pretnju ravnu onoj Atilinih hordi ili arapskih zavojevaa kod Poatjea, premda je upravo Rusija vekovima branila Evropu od azijatskih osvajaa: "Mi ivimo u epohi... u kojoj se zapadna civilizacija suoava s drugom civilizacijom to je napada i to hoe da je uniti. Isto se deavalo kad smo zaustavili - da tako kaemo - Atilu na katalaunskimpoljima, ilikada suArapi bilizaustavijeni podzidovima Poatjea. I, mutatis mutandis, ista istorijska pojava sepokazuje, alipod drugim uslovima, s Rusima, onielei a mi prihvatajui izazov; to je izazov, na zapadnom terenu, da bi se videlo kakva e civiiizacija i kakve vrednosti proistei iz ove borbe... Za to delo imamo, prirodno, potrebu za ueem ceio- kupnog Zapada, i ponavijam Ceiokupnog, s one strane granica male Evrope i doseui SAD. "(Spaak, 1958) Slobodni smo zakljuiti da je u krajnjoj viziji samozvanih "Oeva osnivaa Evropske zajednice te unije ona trebala da bude samo deo " ceiokupnostf Zapada to obuhvata Evropu i SAD. Neki osmatra obdaren ironijom mogao bi u navadenom iskazu prepoznati i tragikomini izraz uasa koji su Pol-Anri Spaku te ostalim ministrima inostranih poslova evropskih la- nica Atlantskog saveza ulili predsednik SAD Hari Truman i nje- govi saradnici, na sveanoj veeri u ast potpisivanja osni- vakog akta, odranoj u Beloj kui 3. aprila 1947. godine. Tada je predsednik SAD ucenio Evropljane zastraivi ih petparakom obmanom kako toboe predstoji invazija Crvene armije na Zapadnu Evropu: " Uprkos ogromnog ratnog potencijaia SAD, zapadne nacije su praktino razoruane i nemaju nikakvu mogu- nost da spree est stotina sovjetskih divizija da zgnjee Zapadnu Evropu i veliki deo Azije. "Jo vei uas kod evropskih gostiju izazvao je odgovor predsednika SAD na njihov predlog da se ameriko atomsko naoruanja iskoristi radi odvraanja neprijatelja: "Bolje da ne govorimo o nunosti upotrebe (atomskih bombi) protiv naih saveznika iz Zapadne Evrope ako bi bili okupirani. "Atlantski okupator Evrope obeao je odbranu samo pod uslovom "prihvatanja rtvi nekih tradicionalnih ekonomskih i bezbedonosnih ciijeva koje u vaim (evropskim) oima nee izgledati osobito pceljne". Sve u svemu, ta tragikomina pred- stava zastraivanja evropske naivnosti ili podatnosti sluila je iznudivanju od evropskih lanica Atlantskog saveza krupnog plena, od bitnih delova dravnog suvereniteta do koionija, name- njenih

novom, neuporedivo jeftinijem ali i surovijem te uinko- vitijem obliku kolonijalizma, zvanom "dunika ekonomija". (Kalaji, 1998) Silom sloma realnog socijalizma i razaranja SSSR - iezla je ideoloka isprika rusofobije to je bestidno poistove- ivala komunizam i ruski narod, cinino preutkujui injenicu da su ta doktrina i njena plaenika armija bili izvezeni u Rusiju sa Zapada, uz obilatnu finansijsku potporu njujorke interna- cionale lihvarskog kapitala, radi unitenja hrianskog carstva. Ipak, u sreditu osvajake strategije atlantskog mondijalizma ostali su nepromenjeni naelni, rasistiki, religijski te materijali- stiki razlozi rusofobije to u basnoslovnim bogatstvima Rusije vidi poslednji a najvei plen, nuno potreban parazitskoj prirodi opstanka amerike pseudoimperije. Da je tobonje neprijatelj- stvo spram komunizma samo puka isprika ili maska rusofobije dovoljan je jedan primer, direktiva Slube nacionalne bezbed- nosti SAD broj 20/1, od 18, avgusta 1948, godine: "Mi moramo imati autonomne garancije koje obezbeuju da ak inekomunistiki te nominalnoprijateljskireim (Rusije): a) u budue ne raspoiae nikakvom vojnom moi, b) u ekonomskim odnosima silno zavisi od spoljnog sveta, c) nema ozbiljnu vlast nadglavnim nacionalnim manjinama, d) ne uspostavi nita nalik gvozdenoj zavesi. U sluaju da takav reim ispoljava neprijateljstvo prema komunizmu iprijateljstvo prema nama, moramo se pobrinuti da ovi uslovi i pored toga budu nametnuti, premda ne na uvredljiv i poniavajui nain. Ali, mi moramo, ako ne milom onda silom, da ih pridobijemno, radi zatite naih interesa." Ipak, protivrusku nastrojenost glavnih arhitekata Evropske unije nije mogue pripisati iskljuivo atlantskom nadziratelju radova. U pitanju je hronoloki poslednji period vekovima duge konstante neprijateljske politike evropskih sila prema Rusiji. Kako je ve odavno uoio i nepobitno dokazao Danilevski, u studiji Rusija i Evropa, tora neprijateljstvu Rusija nikada nije dala nikakav povod. Retka, sporadina i veoma ograniena uea ruske vojne sile u meuevropskim sukobima i ratovima bila su zapravo puka izvravanja obaveza preuzetih silom prethodnih, dvostranih ili viestranih dravnih ugovora o zajednikoj odbrani. Ni u jednom od tih sluajeva Rusija nije traila niti naplatila svoje vojno uee nekim teritorijalnim ustupkom ili osvaja- njem. Glavnu i trajnu okosnicu ruske spoljne politike spram ostatka Evrope inila su nastojanja da se od tursko-islamske pseudoimperije iznuuju olakanja tereta ropstva na pleima vekovima pokorenih hrianskih naroda, u pravcu njihovog potpunog oslobaanja te da se obezbedi slobodna i neucenjiva plovidba ruskoj trgovakoj floti kroz Bosforski moreuz. Ideal niza pokolenja ruskih patriota - kome se posvetila i carica Katerina II - bio je konano oslobaanje drugog Rima, Konstan- tinopolja te odbacivanje tursko-islamskog okupatora sa tla Evrope. Takve nesebino proevropske i prohrianske tenje ruske spoljne politike i odgovarajui pozivi na zajedniku borbu nisu izazivali nikakve podrke, izuzev sporadinih odziva austrougarske imperije, ali zbog razloga geopolitikog irenja njene hegemonije, u pravcu Bliskog istoka. Tokom diplomatskog putovanja kroz Zapadnu Evropu 1698. godine, umesto zdunih odziva ideji zajednike borbe za oslobodenje evropskih prostora od tursko-islamske okupacije - car Petar I je prikupio samo nagovore suverena Brandenburga, Saksonije i Poljske za zaje- dniki rat protiv

vedske i njene hegemonije nad Baltikim morem. Istoriju odnosa evropskih sila prema Rusiji, od vremena velikog "otvaranja" cara Petra I, obeleava viestrarno nasto- janje - od diplomatskog do ratnog - da se sve njene proevropske i prohrianske tenje izjalove i da se odri u ivotu bolesnik s Bosfora te njegova parazitska okupacija kolevke evropske kulture i civilizacije. Po pravilu istorijskog iskustva, tu konstantu neprijateljstva prema Rusiji vazda je odreivala i nalagala svojim evropskim medijumima - u prvom redu Francuskoj - britanska pseudoimperijalna politika, posredstvom tajne ili javne diplomatije, silom ucena i obeanja a nadasve po formuii divide et impera, koja je predstavljana kao tobonje nastojanje da se ouva mir posredstvom odranja ravnotee sila. Na ovom mestu naeg izlaganja nuno je setiti se samo najkrupnijih uspeha protivevropske politike podlog Albiona. Zabrinuta za odranje prauzora "sanitarnog kordona", to je sluio da podstie zavade umesto saveza izmeu ruskog carstva i poslednjeg oblika rimsko-germanske imperije, podii Albion je posredstvom francuske politike nahukao tursko-islamsku pseudoimepriju da napadne Rusiju, 1712. godine. Godine 1717. car Petar I je posetio Pariz s predlogom da se besmislena neprija- teljstva, koje je protiv Rusije pokretala britanska spoljna politika, zamene savezom ali je bio odbijem silom kobnog, londonskog uticaja. Blistave pobede koje su izvojevane u ratu Rusije sa austrougarskom imperijom protiv tursko-islamske pseudoimperije (1736-1739) bile su izjalovljene za stolom mirovnih pregovora, snanim pritiskom francuske diplomatije, u korist britanskih interesa. Nakon velikih ustupaka koje je rusko-austrougarski vojni savez iznudio mirovnim ugovorom od tursko-islamske pseudoimperije 1774. godine - od teritorija do prava na slobodnu plovidbu Crnim i Egejskim morem te prava na nadzor stanja i zatitu hriana - britanska spoljna politika, nezado- voijna francuskim medijumom, odluila je da deluje neposredno. Prva prilika ukazala se 1787. godine: nahukana, trusko-islamska pseudoimperija je izazvala novi rat s rusko-austrougarskim savezom a britanska spoljna politika je istovremeno protiv Rusije, sa severa, pokrenula vedsku armiju. Pritiskom na Be britanska diplomatija je uspela da iznudi separatni mir sa turskoislamskom pseudoimperijom 1792. godine, ostavivi opet Rusiju samu na bojnom polju, gde je ona ipak uspela da odoli svim izazovima i da potvrdi sve prethodno steene ustupke. Idealne uslove za konano oslobaanje kolevke Evrope od tursko-islamske okupacije pruio je tajni savez cara Aleksandra I i Napoleona, sklopljen u Tilsitu, s ugovorom koji je ruskoj hegemoniji preputao svu brigu o jugoistonoj Evropi pod tursko-islamskom okupacijom te i konano odreene ruke za oslobaanje Konstantinopolja. Naalost, ubrzo se pokazalo da francuski suveren nije bio iskren te da je njegova gramzivost htela da poseduje sve, i ostatak. Sledeu priliku za osloboenje kolevke evropske kulture i civilizacije pruio je ustanak grkog naroda: od 1821. godine car Aleksandar I uzlud je nastojao da od evropskih saveznika i sila dobije saglasnost za vojnu intervenciju. Tu saglasnost, uz pravo nadzora nad unutranjom politkom tursko-islamske pseudoimperije uspeo je da izvojuje car Nikolaj I, po slovu javnih i tajnih odredbi ugovora sklopljenog s Prusijom i austrougarskom imperijom u Minhengracu, 1833. godine. To je

bio znak za veliku kontraofanzivu britanske javne i tajne diplomatije, krunisanu londonskom konvencijom od 1841. godine, koja je obavezivala evropske sile na potovanje suvereniteta truskoislamske pseudoimeprije, ime je Rusija de facto izgubila skoro sve to je prethodno stekla po cenu ogromnih rtava. Vrhunac te protivruske poltike podlog Albiona dosegnut je Krimskim ratom (1853-1856), u koji je Velika Britanija protiv Rusije povela i svoje medijume, Francusku te Savojsku kraljevinu, rtvujui ivote stotina hiljada Evropljana zarad odranja "bolesnika s Bosfora i njegove parazitske senke nad jugoistonom Evropom. Rusiji je tada podii Aibion oduzeo ak i pravo na brigu za sudbinu hriana pod tursko-islamskom okupacijom. Nakon uasnih pokolja izvrenih nad hrianima 1876. godine, Rusija je ponovo krenula protiv azijskog zavojevaa i kad su se ruski vojnici nali u predgrau Kostantinopolja, iznu- divi mirovni sporazum koji je oslobodio sve slovenske narode - Velika Britanija je sve zaustavila demonstracijom vojne sile u Mramoraom mora, praenom besnim protivraskim harangama D'Izraelija i anglofilskih medija irom zapadne Evrope. Tada je Nikolaj Danilevski u ogledu naslovljenom Kako se poneia Evropa prema rusko-turskoj poiemici uoio prividnost nekih deklarisanih suprotnosti, opaajui kako je protiv Rusija a za Tursku ustala ne samo ona oekivana "jevrejska, bankarska, berzanska, pekuiantska Evropa" ve i uEvropa demokratska, revoiucionama, socijaiistika, poev od narodno-revoiucionarnih partija... do kosmopoiitske intemacionaie. " Bila je to zapravo potvrda jednog tuno-ironinog zakljuka, iznetog na stranieama studije Rusija i Evropa, po kome je mrnja prema Rusiji jedina veza sposobna da ujedini inae duboko razjedinjenu Evropu: "u tom pogledu klerikalci pomazu iiberale, katoiici protestante, aristokrati demokrate, monarhisti anarhiste, crveni beie, iegiti- misti i orieanisti bonapartiste "(Danilevski, 1994). Potom je britanska politika divide et impera, pridobivi Nemaku i austrougarsku imperiju, uspela da ne samo izjalovi plodove vojnih pobeda ruske vojske i ustanika ve i da izmeu Moskve s jedne strane, i Berlina te Bea s druge, iskopa duboki jaz nepoverenja i suparnitva. Skroro tokom celog tog stolea, na azijskom frontu, britanska poiitika je istrajno vodila posredni rat protiv Rusije, od naoruavanja i hukanja musiimanskih naroda i piemena protiv ruske carevine do svesrdne te i finansijske podrke japanskom vojnom izazovu 1905. godine. Posebno okrutno nepoinstvo podlog Albiona bilo je uskraivanje traenog azila ruskoj carskoj porodici, preputenoj krvnicima ruskog i hrianskog naroda. Uzgred reeno, britanska dinastija pogazila je time i krvne veze s Romanovima. Par decenija kasnije poslala je ratnu krstaricu radi evakuacije abisinskog cara Haila Selasija i njegove svite, pred zakasnelim kolonijalnim pohodom italijan- skih snaga. Dakle, savremena zatvorenost gradilita Evropske unije za veliki raski doprinos ujedinjenju Evrope od Rejkjavika do Vladivostoka odraava predugu podlonost zapadnoevropskih politikih (pseudo)elita uticajima ili nalozima to su nekad poti- cali s one strane Lamana a danas s one strane Atlantika, saobrazno premetanju sredita interaacionale finansijskog kapitala iz Londona u Njujork, odnosno Vaington. U protivnom, imajui u vidu izrazito ekonomicistiku prirodu i nastrojenost Evropske unije, njena zatvorenost spram Rusije bila bi potpuno neobja- njiva. Nije

mogue prevideti, kroz optike upravo ekonomskih koristi, basnoslovne dobrobiti koje bi Rusija unela u Evropsku uniju. od neprocenjivih zaliha prirodnih bogatstava i energetskih izvora, preko ogromnog trita do vanredno visoke kvalifika- cione strukture radnog stanovnitva, do tehnologije naoruanja koja daleko prednjai nad amerikom. Tek s Rusijom Evropska unija moe postati politiki mona, vojno nezavisna i ekonomski samodovoljna, neuslovljiva i neucenjiva, dakle suverena i sposobna da svetu prui veliku spasonosnu, kulturnu i civilizacijsku alternativu. Evrokratija protiv nacija U povesti korienja rei Evropljanin niko je nije upo- trebio za toliko niske predmete odreenja kao an-ak Ruso, u ogledu o vladi Poljske, lamentirajui nestanak nacija. Ipak, dva stolea kasnije, njegovo kritiko preterivanje pokazalo se tako- rei vidovitim: "Nacionalne ustanove su te koje stvaraju genij, karakter, ukuse i obiaje nekog naroda; koje ga ine odreenim a ne nekim drugim narodom; one mu nadahnjuju ono gorue rodo- ijubije to potie iz korenja koje nije mogue istrgnuti... Nek misli ta ko hoe ali danas nema vie ni Francuza, ni Nemaca, ni Spanaca pa ak ni Engleza. Postoje samo Evropljani. Svi imaju iste ukuse, iste strasti, iste obiaje, jer niko nije primio nacio- nalni peat posredstvom samosvojstvenog vaspitanja. Svi e, u istim okolnostima uiniti iste stvari; svi e govoriti o javnom dobru a misiie zapravo samo na sebe; svi e hvaliti umereno blagostanje a elee da postanu krezovi; imaju samo jednu ambiciju: luksuz; samo jednu strast: zlato. Uvereni da ga mogu koristiti za postizanje svega to ih iskuava, prodae se, bez izuzetka, prvom koji bude hteo da ih kupi. Kakvog znaaja ima ko je gazda kome slue i ije zakone siede? Gde god ima novca za krau i ena za korupciju - oni se oseaju kao kod svoje kue."(Rousseau, 1971) Po svemu sudei, opisujui pretpostavljene Evropljane an-ak Ruso je imao pred oima veoma uski sloj treeg sta- lea, ija je internacionalna jednoobraznost ili slinost izvesno bila plod urbanih iskorenjavanja i podlonosti uslovljavanjima merkantilne civilizacije. Takoe je izvesno da navedeni opis odgovara neuporedivo vie dmtvu nae nego Rusoove savreme- nosti, to ukazuje da je nekad uski sloj treeg stalea, tokom poslednjih vekova poprimio masovne razmere. Jednako je savremen i implicitni dualizam izmeu Rusoove nacije i Evropljana. Re je o neprijateljstvu evrokratije prema evropskim nacijama i nacionalizmima, to kao neka konstanta trajno obeleava vlada- jue stanje duhova na gradilitu Evropske unije. Prema opaanju Ide Malji, s oriovske visine svoje katedre antropologije, jedan od glavnih deklarisanih ciljeva evrokratije ')Q "smrtnacije". "Ipak, poiitiari i novinari sicizno ne doputaju graa- nima da raspravljaju o tom cilju. Dobro znaju da bi u protivnom izazvaii pobunu. Prema jednoj Heimut Koiovoj rekonstrukciji istorije - moda nesvesno ali potpuno priiagoenoj ispravijanju uloge Nemake - koju poiitiari i viastodrciponavijaju kao da je u pitanju najoiglednija istina, nacionaiizmi su pokretaki uzrok svih ratova. Dakie, samo eiiminacijom nacija, odnosno diava (premda se tu nastoji uspostaviti suptilna raziika izmeu nacije i diave), mogue je izbei rat. Upitanju je toliko ideo- logizovana premisa da je o tome iziino raspravijati. Ostaje injenica da je neznanje poiitiara o dugoronoj istoriji skoro neverovatno. Kada misie na istoriju nacija, svodei je na dina- mikupojava u

devetnaestom veku - oni se naiazepotpuno izvan saznanja nauke dvadesetog veka. Ili, boije reeno, oni ostaju duni da objasne mehanizme obrazovanja i odianja Viasti. ak i ako stavimo po strani tu greku u interpretaciji istorije, ostaje nezaobilazna injenica da nacije postoje. I upravo je to ono to projekt Evropske unije veruje da moe izbrisati s rtima na papiru ( Mastrihtskog) Ugovora. "(iMagli, 1998) Dodue, u preambuli Mastrihtskog ugovora, lanice Evropske unije se obavezuju "na ojaavanje soiidarnosti izmeu njenih naroda, uzpotovanje njihovih istorija, njihovih kuitura i njihovih tradicija". Prihvatajui uslovno navedenu obavezu kao iskreni, premda trapavi izraz najboljih namera, moramo opaziti da je ona potom redovno izneveravana, na svim iole znaajnim ispitima. Najupadljiviji primer takve izdaje prua uskraivanje svake podrke zahtevima Grke da se potuju i solidarno brane njena istorija, kultura i tradicija. Re je o izneverenim pozivima za podrku, s kojima se grka politike obraala Evropskoj uniji protiv bestidnog prisvajanja i uzurpacije toponima Makedonija te istorijskih znamenja grkog naroda od strane susedne, novokomponovane balkanske pseudodravice, proizale iz "antihe- rojskog rata Zapada protiv Jugoslavije\ Sami po sebi, reena kraa i kienje tuim peijem ne bi zasluivali ita vie od melanholinog potsmeha ali geopolitiki kontekst im pridaje znaenje i znaaj ozbiljne pretnje. Politika pseudoelita reene pseudodravice je otvoreno zatraila i dobila status bezuslovnog vazala i opsluitelja svih potreba atlantskog Levijatana. Tako je samozvana Makedonija dobrovoljno postala jedna od geopoli- tikih karika "islamske transverzale\ odnosno lanca zemalja s muslimanskom veinom ili jakom manjinom, koji se protee od Turske do Bosne i Hercegovine. U perspektivi antievropske stra- tegije Vaingtona "islamska transverzala treba da otsee Grku od Evrope i da slui kao jedinstveni kopneni most za mirno- dopsko osvajanje Evrope silom imigracija treesvetskih masa, rtvi novog kolonijalizma, odnosno dunike ekonomije. Osim toga, dotina pseudodravica je i potencijalni medijum turskog ekspanzionizma i turskih teritorijalnih prohteva to lako mogu zloupotrebiti injenicu da se istorijska Makedonija prostire i kroz Grku. Prema pravilu povesnog iskustva izrazito su negativne sve posredne ili neposredne reakcije evrokratije spram manifes- tacija, uspona moi ili izbornih uspeha pokreta i stranaka nacionalistikog smera, inae jedinih programski posveenih upravo odbrani i razvoju vrednosti nacionalnih istorija, kultura i tradi- cija. Premda evrokratija nastoji da svoje netrpeljivosti posredno opravda te obrazloi primenom pseudoiluministikih naela diskriminacije naprednih i nazadnih snaga, odnosno pretposta- vljenom intelektualnom i ekonomskom zaostalou pristalica nacionalistikih pokreta i stranaka - geoekonomska mapa evrop- skih izbora svedoi upravo obrnuto. Upravo su ekonomski najra- zvijenije regije Evrope izborna osnova najradikalnijih nacionali- stikih pokreta otpora evrokratiji, globalizaciji i multikultumom drutvu, od italijanske Lige Nord do Flamanskog bloka. U pog- ledu iroke podrke programu francuskog Nacionalnog fronta, dr Miroslav Jovanovi, ekonomski osmatra Ujedinjenih nacija opaa da taj pokret najvie poverenja stie u zonama gde su iskustva sa procesima evropske integracija najrazvijenija: "Dakle, liberalne teorije da ekonomski napredak donosi uivanje i zado- voijstvo ne dte vodu u tom

sluaju. Napredak je neophodan aii narod ima potrebu za oseanjem zajednikog doivljaja budunosti. Narod ima potrebu da bude pitan ili da uestvuje u sistemu kako bi doprineo stvaranju takve perspektive. Eiita je ozbiljno potceniiapojavu imo nacionaiizma." (Jovanovic, 2004) Da li je u pitanju samo i jedino potcenjivanje? injenica da se nacionalistiki pokreti i stranke odlikuju esto najeim kritikama te najodlunijim otporima spram niza mera evro- kratske politike - od protivdemokratskih uzurpacija nacionalnih suvereniteta do proimigracionih zakona i nameta raznovrsnih uravnilovki svetu proizvodnje, po cenu gubitka osobenosti - ne moe objasniti a kamoli opravdati izloene netrpeljivosti, ija je sutina izvesno dublja i naelna, kako je opazila Ida Malji. Zestini te antinacionalne netrpeljivosti je toliko jaka da prevla- dava svaku unutranju meru politike mudrosti, zvane suzdr- anost, po cenu skandala te izazivanja uinaka suprotnih od eljenih. Upravo taj psiholoki naboj netrpeljivosti spram nacio- nalizma - odnosno spram politikih pojavnosti nacija ili bar nacionalno najsamosvesnijih slojeva - ukazuje da je tobonje evropsko ujedinjenje sutinski zamiljeno te graeno protiv evropskih nacija, protiv njihovih istorija, kultura i tradicija. I ogromno te strasno zalaganje evrokrata radi uspostavljanja multikulturnog drutva ima za osnovnu potku mrnju prema evropskim nacijama, odnosno vrlinama i vrednostime koje nacije nose i otelotvoruju. Da ta mrnja nije zaslepljujua pobornici multkulturnog drutva bi morali opaziti da protivuree svom idealu ostrvljujui se na prava evropskih nacija. Sile koje su u periodu pre Prvog svetskog rata podsticale i veliale nacionalizme unutar evropskih i hrianskih imperija da bi ih razorile i koje su potom u Versaju iscrtale mapu Evrope drava-nacija tako da ih trajno zavaaju i sukobljavaju - po novoj, mnogo dinaminijoj britanskoj formuli divide et impera, zvanoj ravnotea siia - nainile su i osnovni tlocrt budue Evropske unije kao klopke za zatomljavanje svakog istinskog politikog ivota nacija. Ako ostavimo po strani osnovnu svrhu evropskog ujedinjenja u perspektivi antievropske strategije atlantskog Levi- jatana, ostaje injenica da su njegovi prvi pokretai i usmeritelji u Evropi bili proeti duhom neprijateljstva spram svih nacionali- zama. Valja istai da su mnogi pobornici tog neprijateljstva iskreno verovali da su nacionalizmi jedini ili bar glavni uzro- nici oba svetska rata, previajui niz injenica koje su uka- zivale i ukazuju da je prokazani krivac bio, u najgorim sluaje- vima, samo medijumsko sredstvo drugih, izrazito protivnacio- nainih, protivevropskih te nadasve protivhrianskih sila i strate- gija, pobuda i ciljeva. Prva i preovlaujua ideoloka potka pok- reta ka Evropskoj uniji bila je negativne prirode: uverenje da se mir moe postii razgradnjom drava-nacija te slabljenjem njihovih granica, pretpostavljenih ili nabeenih uzronika meu- evropskih sukoba i ratova. Najslavniji i izvesno najnadahnutiji glasnogovornik te zablude je Tomas Man, kako svedoi poruka Evropljanima, upuena iz Njujorka posredstvom radio BBC-a, 29. januara 1943. godine: "Ova podeia, posredstvom arbitrarnih diavnih granica i suvereniteta, dovela je do propasti kontinenta. Za mene i za one koji dele moja miljenja, ideja evropskog jedinstva bila je uvek draga i dragocena; ona je predstavijala neto prirodno za nae miljenje i nau volju. Bila je suprotnaprovincijskoj uskogrudosti, bednom egoizmu, brutalnosti i ponosu nacionalista; ona je oznaavala slobodu, irinu pogleda, duh dobrote".

Nije teko prepoznati u navedenom miljenju daleki, slabaan odraz veoma jake N'ieove misli iz S one strane dobra i zla:. "Zahvaljujui bolesnom otuivanju koje je nacionali- stiko ludilo uspostavilo i nastavlja da uspostavlja izmeu evro- pskih naroda, zahvaljujui jednako i kratkovidim politiarima te povrnosti to su uzpomo njega danas na vrhuncu te nimalo ne nasluuju kako e razorna politika, kakvu primenjuju, nuno biti politika interludija - zahvaljujui svemu tome, i neemu dru- gom, to je potpuno neizrecivo, bivaju danas zanemarivani ili arbitamo te lazno previani jasniji znaci pokazivanja volje Evrope da se ujedinf. I u pogledu navedenih stavova neophodno je imati u vidu injenicu da je nacionalizam nesvodiv u odreenja poput Manovog, koje zapravo iz iskustava knjievnosti romantizma i realizma te odgovarajuih antiburoaskih nastrojenosti izvodi optu sliku prosenog pripadnika niih slojeva treeg stalea za potrebe prikazivanja nacionalista. Takvom poistoveivanju mogli bi suprotstaviti mnoge iskaze nacionalistike svesti i samosvesti koji osuuju upravo provincijsku uskogrudist, bedni egoizam, brutalnost i idiotsko samozadovoljstvo buruja, ravnodunih spram stanja i interesa nacije. Manova kritika odnosi se samo na jedno od niza sasvim razliitih pa i suprotstavljenih iikova nacionalizma. Uostalom, upravo rani poiitiki ogledi Tomasa Mana pripadaju ideainoj antologiji nemakog nacionaiizma, odnosno Deutsche Bewegung, iji su prvaci bili i prve rtve Hitlerove borbe za samovlae. Re je o pokretu iji je sutinski svetonazor bio otvoren za meunacionalne saveze, osobito s Rusijom, nastavljajui najbolju tradiciju pruskog nacionalizma. Uostalom, istu vrstu nacionalizma ispovedao je i Nie, osobito u posthumno objavljenom nacrtu Veiike nemakepoiitike: "Mi imamo apsolutnupotrebu za dogovorom s Rusijom, za novim zajednikim programom, koji ne predvia u Rusiji nikakvu engiesku nadmo. / nikakvu ameriku budunost ". (Mohler, 1972) U politikim ogledima Deni de Rumona, duhovnog oca evropskih integracija, ima premalo rei posveenih osvetlja- vanju horizonta postvarenja tenji. Nasuprot tome, njegovi spisi obiluju retorikom napada na dravu-naciju. Stie se utisak da je i tu ujedinjenje Evrope tek puko sredstvo ostvarenja glavnog cilja, unitenja drava-nacija. Poprimivi udovine izglede u De Ru- monovoj optici, drava-nacija je postala kriva takorei za sva zla savremenog sveta, kriva i zato to je navodno premala ali i zato to je istovremeno prevelika: " Centralizovana i ujedinjena diava-nacija sanja sebe i vidi sebe zatvorenom, potpunom, samodovoijnom, kako svojom kulturom, tako i svojom ekonomijom te kao jedinog sudiju ne samo sopstvenih ve i tuih interesa. Dakle, to je deo koji hoe da bude sve. Modema, ujedinjena i apsoiutna diava-naeija je samo promaena imperija... S obzirom da su premale, diave- nacije treba da se federalizuju u kontinentalnim razmerama; i s obzirom da supreveiike, moraju da sefederalizuju iznutra". (De Rougemont, 1968) Dakle, drave-nacije treba da nestanu, zajedno sa svim svrhama i dunostima u slubi vitalnih potreba odbrane, ops- tanka i razvoja nacionalnih zajednica koje su ih izgradile, kao svoj najvei i viestruko zatitniki oblik. Simptomatino je kod svih protivnika drava-nacija - od

Tomasa Mana do De Ru- mona - da oni potpuno previaju njihove pozitivne sadraje i delokruge, uloge i doprinose. Ve smo u pogovoru srpskom izdanju zavetnog dela De Rumona, Budunostje naa stvar(Dc Rougemont, 1989), ukazali na pogubne posledice zatomljenja drave-nacije pre stvaranja zajednike drave evropskih nacija: odriui se dela po dela suvereniteta te zatita i dobrobiti kakve prua drava-nacija na putu ka konanom, verodostojnom obliku ujedinjenja, nacionalnim zajednicama preti da pre tog cilja ostanu potpuno liene svake odbrane, u svim domenima od vitalnog znaaja. Uostalom, naelno nema ili bar ne bi trebalo da bude nikakve znaajnije kvalitativne razlike izmeu drave- nacije i zajednike, federalne drave svih evropskih nacija ka kojoj je De Rumon stremio. U protivnom, ako ona ne bi bila dovoljno upravo zatvorena, potpuna i samodovoijna - postala bi lak plen mondijalistikih uslojavanja i ucenjivanja, iskoriavanja i zatomljavanja. Izgled gradilita Eropske umje, poetkom dvadeset prvog stolea potvruje izloene bojazni. Ve smo istakli da ekonomije i kulture drava-lanica Evropske unije postaju sve slabije spram razornih talasa globa- lizacije i mondijalizacije, spram atlantskih uslovljavanja i ucenjivanja; s druge strane, zbog traginog nedostataka zajednike spoljne politike te vojne sile, redovno izostaju i zajedniki, evropski odgovori na izazove u areni sveta. Procesi zatomlja- vanja i gaenja nacionalnih samosvesti izvesno znatno doprinose slabljenju te uruavanju svakog otpora spram mirnodopske invazije kontinenta od strane treesvetskih masa imigranata, to prete da u doglednom vremenu potpuno preokrenu etniku i kulturnu sliku Evrope. I to je upravo cilj koji intelektualne pseudoelite evrokratije, u siubi atlantskog Levijatana, ve otvo- reno i (zlu)rado zagovaraju. Jedan primer je dovoljan: govor profesora torinskog univerziteta Luii Bonantea, lana Inter- national Advisori Board "European Journal of International Reiations", koji tvrdi .- samo silom svojih elja a ne i dokaza - kako je padom Berlinskog zida sruena i Evropa nacija te odgovarajuih identiteta: Pad Berlinskog zida doista je zbrisao jednu ideju o Evropi, premda je nije zamenio drugom. Ipak, jedna okolnost je izbiia uprviplan, im se siegia praina odruenja: da drzavijani (odreeni kao skup onih koji je nastanjuju) ne mogu dopustiti a da ne budu zastupljeni, ili kako to ve namee nunost. Jasno je da to znai odustajanje od ideje nacije zasnovane na identitetu (kakav to mce biti identitet koji ujedinjuje Hoiananina s Maro- kancem?), naputanje ideje Evrope zasnovane na jedinstvenosti i superiornosti njenog istorijskog i kulturnog nasiea, konano, i nasuprot tome, usvajanje hipoteze demokratije koja se ne zas- niva na putnoj ispravi ve na sudionitvu sudbine (nadasve budue), ne vie zasnovane na proiosti ve na originainostipos- tojeih situacija i nepoznanica koje nas oekuju - nee samo pravo giasa davati Evropi demokratiju ve e to biti prvi koraci ka njenom rasprostiranju. Jedna nenacionalna, nesuverena Evropa, odbojna prema identitetu, demokratska: to jeprojekt."( Canfora, 1997) Navedeno miljenje zasluuje panju jer saeto pred- stavlja opte mesto nihilizma vladajuih pseudoelita u slubi atlantskog Levijatana, koje svoju (sado-mazohistiku?) protivevropsku nastrojenost neveto skrivaju nastojanjem da se u svesti masa izopai, odnosno izbrie

svako istorijsko, kulturno i tradicijsko znaenje Evrope. Izloeni uzorak odaje da je u pitanju miljenje sainjeno od sprege implicitnog, pseudohegelovskog stava da je racionalno sve to je stvarno i uverenja da je vredno te naelno ili moralno neosporivo sve to je racionalno. Projektujui, primera radi, takvo klanjanje pred svakom stvarnou u vremena pobedonosnog pohoda vojski Atile, Sulejmana Velianstvenog, Napoleona ili Hitlera - morali bi osuditi svaki nacionalni, religijski ili evropski otpor kao napad na stvarnost, odnosno na vrednost racionalnosti. Primerice, s jednakim pravom bi morali braniti i stvarnost, odnosno racionalnost koncentra- cionih logora, od Afrike do Sibira, protiv pretpostavljene iracio- nalnosti osuda. Osim toga, navedenom miljenju nedostaje bilo kakva valjana osnova u stvarnosti za prvu premisu, odnosno za uverenje da je ruenje Berlinskog zida izazvalo, ne bolje opi- sanim mehanizmima, nekakvo "odustajanje od ideje nacije zasnovane na identitetu. "Naprotiv, upravo je ruenje Berlinskog zida oznailo poetak velikih pa i traginih obnova nacionalnih svesti i dravotvortnih volja, irom Istone Evrope. Nacija koja nije zasnovana na nekakvom identitetu je neto savreno nepoznato u analima povesti, odnosno neto to doista protivurei stvarnosti, osim ako navedeni mislilac nema u vidu umesto nacije amorfnu masu ili gomilu. Kljuno mesto tog govora. (sado-mazohistikih?) elja, gde se obelodanjuje osnovna pobuda, ini retoriko pitanje: "kakav mce biti identitet koji ujedinjuje Holananina s Marokancem T Doista, nikakav zaje- dniki i objedinjujui identitet tu ne postoji. Ostaje da nam ilu- minator te injenice jo samo objasni kakav pravni ili politiki, moralni ili logiki zakon to nalae Holananima da se zbog gostoprimstva koji su ukazali te ukazuju imigrantima iz Maroka ili bilo koje druge zemlje moraju zauvek odrei svog kulturnog i civilizacijskog, etnikog i istorijskog identiteta te odgovarajue drave i suvereniteta. Jasno je da takav zakon ne postoji i da je u pitanju samo jedan simptom rasprostranjene, nihilistike mrnje prema evropskim nacijama i Evropi nacija, koja bi htela da se prikae kao nekakva neporeciva stvarnost i nepobitna racional- nost. Sledei udovinu elju savremeni Holanani treba da se odreknu zemlje koju su njihovi preci vekovima otimali od okeana te da je prepuste da potone pod talasima treesvetskih masa. Dodue, valja imati u vidu i istorijsko iskustvo da silom ponavljanja odreene obmane i lai poprimaju izgled stvarnosti i istina. I upravo u ovoj savremenosti opaamo kako sila kriminalizacija i demonizacija nacionalnih identiteta - to se s katedri izdajnikih psuedoetlita iri kroz medije masovnih uslovljavanja - pokree viestruke procese otuenja od sopstva i pada svih odbrana. Tako se evropske nacije silom medijskih uslovijavanja doista, postupno aii neumitno, preobrauju u amorfne mase. U navedenom primeru nedostatka zajednikog identiteta ciljna grupa evrokratskog nihilizma nisu, niti to mogu biti Marokanci ve Holanani. Oni treba da se lie svog identiteta a Marokaci e svoj izvesno sauvati snagom islamske veroispovesti. Ako predoena, evrokratska izdaja evropskih nacija i Evropljana ostane ne vlasti, imajui u vidu i demografske tendencije, moemo lako zakljuiti kako e ve u drugoj polovini dvadesetprvog veka, u Evropi preovladati identitet treesvetskih masa imigranata. Upravo ka takvom cilju vodi postvarenje projekta "nenacionalne, nesu- verene Evrope, odbojne prema identitetu, demokratske ".

Last but not ieast, valja istai da su krajnje neosnovana uverenja kako je mogue zasnovati demokratiju na nekakvoj "nepoznanicikoja nas oekuje" s one strane smrti nacija i nacio- nalnih identiteta. Moderne, posrednike demokratije su plodovi nacionalnih pokreta ka dravi-naciji. Ta injenica objanjava raznovrsnost oblika ili priroda demokratije na politikoj mapi Evrope XIX i XX stolea kao posledice nacionalnih razliitosti. Stoga je ispravno oekivati da e slabljenje nacionalnih samo- svesti i identiteta izazivati i produbljivati poiitiku apatiju masa, ravnodunost spram upranjavanja rituala posrednike demo- kratije. Uostalom, re je o dva paralelna i meuzavisna procesa koji se ve odvijaju pred naim oima. Zajedno s osekom nacio- nalne samosvesti i identiteta osipa se lanstvo politikih stranaka i stalno opada broj uesnika na politikim izborima. Tu oseku izvesno produbijuje izmetanje centara politikog odluivanja izvan nacionalnih okvira koje se doivljava kao gubitak pos- lednjih mogunosti uticaja. Uostaiom, u najveoj politikoj orga- nizaciji sveta, OUN, nema ni traga demokratije jer bitne, izvrne odluke donose lanice Saveta bezbednosti ija stanovnitva skupa su daleko od toga da ine veinu oveanstva. Evrokratija protiv Hristosa Ve smo na poetku naih razmatranja istakli posebno mesto te posredovanu prirodu hrianskog naslea u trezorima evropske samobitnosti. Osmatrana s neke visoke katedre komparativnih religija, hrianska doktrina je posebni, dramatini i agonini izraz duhovnog ustanka ostataka evroarijske tradicije unutar levantijskog melting-pot-a, odajui svoje poreklo nizom bitnih elemenata, poevi od rehabilitacije iranske ideje Spa- sioca, krivotvorene u starozavetnom odrazu po meri etnocen- trizma ili etnoegoizma i linearno-istorijske umesto cikline kon- cepcije vremena te istorije. Verodostojni evropski ovek, uz odreena odstranjenja i proienja jevaneljske predaje, moe se prepoznati u nekim izrazima posredovane doktrine. Hriansko naslee izvesno ini znaajan a ponegde i bitan deo istorije, kulture i tradicije evropskih naroda, jer sadri i neotuive evropske, duhovne, misaone i stvaralake doprinose, odnosno radove na zadate teme, koji veoma esto umeju da ispoljavaju i vikove, sutine evroarijskog bia i svetonazora. Posebno veliku, mobili- zatorsku ulogu hrianstvo je imalo na prvim linijama odbrane Evrope i evropskog naslea od islamskih zavojevaa. Stoga mastrihtska obaveza potovanja istorije, kulture i tradicija evrop- skih naroda izvesno mora obuhvatati i hriansko naslee. Ipak, svedoci smo otvorene ili posredovane netrpeljivosti spram hrianstva koju evrokratija ispoljava svakom prilikom, poevi od upornog ogluivanja o molbe rimskog pape, ispred katolike Evrope, da se u ustavnom odreenju prirode i sadraja Evropske unije nae mesto i za hrianski sastojak. Mrnja evrokrata prema Hristosu je toliko neobuzdana da i na tom mestu prevladava sve unutranje stege - kakve nalau osnovaka pravila politike vetine saobraanja - te ne doputa mogunost ak ni pukog, retorikog i sasvim neobavezujueg isticanja hrianskog sastojka istorije, kulture i tradicije evropskih naroda. U osvrtu na evropsko naslee premabule nacrta Ustava Evropske unije, koji je iskar d'Esten - predsednik Konvencije sazvane za sastavljanje tog dokumenta - podneo javnosti na uvid, maja 2003. godine, nema ni pomena

hrianstva ali ima iskaza duga spram masonskog iluminizma, inae podeljenog izmeu borbenog ateizma i deizma: U odgovoru na opaske arhibiskupa an-Luj Torana da je izostanak pomena hrianstva a odavanje poasti Iluministima " ideoloka operacija te izraz "iskuenja da se nasiino ispie istorija objavljenom na stranicama milanskog dnevnika Corriere deila Sera od 31. maja 2003. godine prozvani iskar d'Esten se pravdao nedostatkom opte saglasnosti te pretpostavljenom oset- ljivou nehrianskih manjina: "(U Preambuli ) pominje se religija i istiem da mnogi nisu hteii ak ni to... Nismo mogli da ekspiicitnije navedemo (hrianstvo) jer bi u tom sluaju morali da navodimo i druge religijske tradicije, prisutne na naem kontinentu, od judaizma do isiama. A ni to reenje ne bi biioprihvatljivo za sve". Konano, posredstvom istog glasila, od 4. septembra 2003. godine, britanski ministar za odnose s Evropskom unijom Denis Makajn je obavestio hriansku javnost da mora odustati od svakog pomena hrianskog naslea u evropskom Ustavu zbog injenice da "u Evropiive petnaest miiiona musiimana. " Dakle, i tu se oituje ve uoeno protivureje imanentno demo- kratskom sistemu, napad slobode pojedinaca te manjina na slo- bode, potrebe i volje veine. Formalno-pravnu osnovu borbenog ateizma modernih demokratija te posledinog izgona svakog etikog ili verskog uticaja iz prostora politike prua upravo vladavina reenog naela slobode i mira u prostoru odnosa izmeu graana. Tu se potpuno i nedosledno prenebregava veina te arbitrarno pretpostavlja da objava jedne etike ili verske volje ugroava neke druge: zato se etikim svetonazorima i veroispovestima nalae stroga klauzura u okvirima puke privatnosti, uz posledino liavanje drutva i drave bitne, vertikalne dimenzije ivota. Izlino je isticati da je tu najvea rtva upravo veroispo- vest ogromne veine Evropljana. ak i tamo gde je svaka vera u vii poredak sveta iezla, ostali su bar oni rudimenti etike kakvu iziskuje kao conditio sine qua non skoro svaka religija. Nije tano da je sve doputeno tamo gde nema Boga - kako pomilja jedan junak Dostojevskog - jer nas je najvei evropski uitelj, Platon, u Eutifronu, odavno poduio da se naa posveenost bogovima zasiva na uvidu u njihovu supremnu vrlost i dobrotu a ne na veri da su oni vrli i dobri samo zato to su bogovi. Pre pojave boanskog ovek mora uoiti u sebi i oko sebe sjaj vrlosti i dobrote, zametke kristalizacija bogova. Vrativi se osnovnom toku izlaganja moramo uoiti da je antihriansku nastrojenost evrokratije posebno osvedoila svo- jevrsna zavera utanja ustanova i glasnogovornika Evropske unije te odgovarajue mree medijskih informisanja spram ina beati- fikacije Marka d'Aviana, proroka i udotvorca, propovednika i duhovnog savetodavca imperatora Leopolda I. Njegovom hrabrom duhovnom predvoenju malobrojne vojske branilaca hrianske Evrope te udotvornom, gorostasnom ukazanju na nebesima - u oima masa azijatskih zavojevaa pred presto- nicom poslednjeg oblika rimsko-germanske imperije - niz isto- rijskih izvora pripisuje glavnu zaslugu za slom poslednje tursko- islamsko opsade Bea, 12. septembra 1683. godine. Ni izriitim ukazivanjem na znaaj dela svetog Marka d'Aviana u odbrani Evrope, u omeiiji od 27. aprila 2003.

godine, papa Jovan Pavle II nije uspeo da izmoli od evrokrata ak ni simbolini iskaz seanja, potovanja i zahvalnosti: "Nenaoruani prorok bcanske milosti, bio je ponukan okoinostima da se delotvorno zauzme za odbranu i jedinstvo hrianske Evrope. Evropski kontinent, koji se ovih godina otvara za nove perspektive saradnje, blaeni Marko d'Aviano podseea da e njegovo jedinstvo bitivree ako je zasnovano na zajednikim hrianskim korenima." Iste godine, u Brislu, Interinstitucionalni seminar, posveen finansijskim potporama istraivanja raznovrsnih upotreba ljud- skih embriona, odbio je, de facto, silom naela (a)moralnog relativizma, sve hrianske zahteve da se potuje ljudski ivot te okonaju takve zloinake rabote. Zakljuni dokument tog skupa potvrdio je pravo svake lanice Evropske unije da sopstvenim zakonodavstvom zabranjuje ili odobrava istraivanja i korienja ljudskih embriona. Dakle, hrianski ili samo Ijudski naioena bioloka etika nije bila uvrena u skup acquis communautaire. I u tom sluaju osvedoilo se pravilo vladavine demona ekonomizma: jedina protivureja izazvalo je pitanje da li je ispravno da istraivanja o kojima je re finansiraju i poreski obveznici lanica koje ih zabranjuju. Ponekad, ta mrnja ne preza ni od zloina protiv hrianske tradicije, kako alosno osvedoava uee vojnih snaga lanica Evropske unije u agresiji Atlantskog saveza protiv Jugoslavije. Jedan od bitnih ciljeva skoro tromesenih bombar- derskih napada biie su i desetine hrianskih crkava na Kosovu i Metohiji, mahom srednjovekovnog porekla. To razaranje nasta- vili su islamsko-albanski teroristi pod okriljem meunarodnih mirovnih snaga (KFOR), uz preutnu saglasnost evrokratije, koja se nijednom prilikom nije oglasila da izrazi bar platonski protest protiv ruenja hrianskih hramova i spomenika na Kosovu i Metohiji, u kolevci evropske kulture i civilizacije. O kakvom nasleu je re neka ovde svedoe rei iz usamljenog apela Masimo Kaarija, filosofa i gradonaelnika Venecije, iskazanih u intervjuu objavljenom na stranicama samo lokalne, venetske tampe: "Musiimani bi mogii da pokrenu nove napade, oni unitavaju draguije... Posle etnikih ienja na red je doio ienje memorije. Zbrisati seanja. Nek nestanu simboii, nadasve jaki: crkve, manastiri, spomenici hrianstva. Treba sve to zbrisati s iica zemije kako bi se otklonio svaki povod za povratak Srba. Rat je zavren 1999. godine ali Kosovo (\ Metohija), autonomna pokrajina federacije Srbija-Cma Gora, u oekivanju da ko zna kad postane autonomna diava - ostaje bamtana. Sto dvadeset i dve pravoslavne crkve dignute su u vazduh, pred oima KFOR-a, multinacionalnih mirovnih snaga. Umetniko naslee svetskog znaaja iezava. Crkva Svetog Marka (u okviru Peke patrijarije) ima udesne ireske. Mana- stir i crkva u Pritinu su Konstantinopolj, Vizantija. Sav iznutra oslikan, Deanski manastir poseduje neverovatnu lepotu. To su najdrevniji spomenici vizantijske umetnosti, deset hiljada puta znaajniji od grkih crkvi u Kastoriji ili vizantijskih ostataka u

Solunu. Seam se i romanskih erkava ranga veiikih dalmatinskih katedrala u Zadru, ibeniku, Trogiru. Neuveno je da meuna- rodna zajednica - koja je sebi upala kose samo zato to su A vganistanci Bina Ladena digii u vaduh dve statue Bude, to su s umetnikog stanovita nada de nada - nije mrdnula prstom. Imajui tamo ak i svoju vojsku... Ako u okviru operacije koje Italija (italijanski kontigent u okviru KFOR-a) treba da ini ne bude zatieno takvo naslee, kakvom nema ravnog u svetu - postaemo sauesnici u unitenju.Treba nas streljati. Nemam drugih rei: treba nas streljati. Zar smo mi oslobodioci, oni koji su tamo otili da donesu mir, koji su izabraii civilizaciju umesto varvarstva? To su neshvatljive stvari. Sve dok ne budemo apsolutno uvereni da niko nee moi ugroziti te crkve, mi ne smemo da rasputamo naa vojna uporita. To umetniko naslee je jedinstveno, bezpresedana."( Veca, 2003) Vladavina pseudoelite Na margini prethodnog navoda neophodno je ukazati da izraz "treba nas streljat" cilja samo i jedino vladajue pseudo- elite. Zavera utanja glavnih proizvoaa informisanosti i javnog mnjenja - pod suverenom kontrolom internacionale flnansijskog kapitala - onemoguava svojim potroaima da spoznaju nepo- eljne istine. Zato je ogromna veina dravljana Evropske unije savreno neobavetena o naopakostima i proneverama, izdajama pa i zloinima koje sistematski poinjava vladajua politika. Ipak, i bez potpunijih uvida u stvame razmere zla, veina je uspela da stekne opti sud o vladajuim pseudoelitama koji je jedan od bitnih uzroka opteg i rastueg nepoverenja u politike ustanove. Svedoi, umesto svih, sud generala Pjer-Mari Galoa, savetnika generala De Gola, tvorca francuske strategije nuklearnog odvraanja i jednog od vodeih geopolitiara: "Evropljani su voeni politiarima u prilinoj meri dos- tojnih prezira, koji su obuzeti linim interesima i koje je ba briga za interese i budunost njihovih naroda. Veinu je mogue kupiti na korektan nain, bankovnim raunom u Njujorku, i oni e se prikloniti amerikoj voiji. To je dovelo, ta magma poje- dinaca koji vie nemaju za ta da se bore, do toga da se prihvata ono to je trenutno. Unitena je nacionaina dizava koja je titiia graanina. Diava je dovedena do toga da vie ne moe da se brine o svojim stanovnicima, o emu svedoe mnoga otputanja radnika i socijalne tenzije."("Nedeijni teiegraf' od 29. januara 2003) Vladavina ioeg pa i najgoreg ljudskog materijala potvr- uje izloeno pravilo istorijskog iskustva da demokratija pogo- duje uspostavljanju sistema "negativne selekcije". Pojava o kojoj govori general Pjer-Mari Galoa ima i drugi, posebni istorijski uzrok. Re je o posledicama ishoda Drugog svetskog rata, kada su njegovi pobednici, u oba dela razruene, okupirane i "gvoz- denom zavesom" podeljene Evrope obnavljali politike usta- nove, poveravajui formalnu vlast provereno najpodobnijim, ne samo u ideolokom ve nadasve amoralnom smislu, odnosno najpodmitljivijim i najpodatnijim Ijudskim materijalima meu pokorenim narodima. Iskrena vera u pobedniku ideologiju mogla je tada biti povezana s moralnom vrstinom te je stoga bila izloena naelnom podozrenju ispitivaa. Zato su upravo iskreni te moralno najvri komunisti bili najbrojnije rtve prokomu- nistikog sistema, irom Istone Evrope. Zato i savremene pse- udoelite na vlasti ili u

opoziciji, u istonoevropskim "zemijama tranzicije" - od prokomunizma ponovo ka liberalnom kapita- lizmu - listom vode neposredno ili bar posredno poreklo iz prethodnih, prokomunistikih nomenkiatura. Logika amoralnosti je uinila i ini da se taj sistem "negativne selekcije" ne samo samoumnoava ve i produbljuje: svako pokolenje bira sebi naslednike jo gore od sebe. Svako ko je imao prilike da iskuava oba sistema okupa- cije Evrope moe svedoiti da atlantski, liberal-kapitalistiki izaziva mnogo dublje i pogubnije posledice u mislima i srcima ijudi. Revolucionarnu te stoga i protivprirodnu sadrinu marksi- stike doktrine njeni propovednici nisu krili ve su ak ponosno isticali, nesvesno dajui do znanja rtvama indoktrinacije da su terane verovati u ispravnost inteiektualnih i moralnih naopa- kosti. Otuda je indoktrinacija bila povrna i bilo je dovoljno samo prisustvovati kolektivnim ritualima ideoloke revnosti pa ostati poteen. Nita manje revolucionarnu te znatno dublje protivprirodnu ideologiju liberalnog kapitalizma njeni propo- vednici predstavljaju pak kao neto to savreno racionalno izraava ljudsku stvarnost i ak najbolje Ijudske elje. Osim toga propovednici liberalnog kapitalizma i odgovarajuih, pseudoimperijalnih i mondijalistikih projekata raspolau mnogo usa- vrenijim medijima i tehnikama "ienja mozgova , ne preza- jui ni od tajnih emitovanja subliminalnih poruka i slika. Zato su mase koje nagone u toreve liberalnog kapitalizma liene odbrana, uverene da slede sopstvene ciljeve. Osim toga i kontrole "politike korektnosti" (Lenjin dixit) u svetu pod senkom civilizacije Zapada su neuporedivo stroe, potpunije pa i svire- pije nego one koje su primenjivali marksistiki "inenjeri dua . Svaki pa i najmanji javni otpor vladajuim "dogmama" - od puke zabrinutosti zbog posledica otvorenosti za imigracije tree- svetskih masa i izraza sumnje u valjanost modela "muitikul- turnog drutva " do zalaganja za ouvanje nacionalnog identiteta - biva izloen na javne stubove srama, kriminalizovan i demoni- zovan. Ostaje otvoreno pitanje dubokih, psiholokih uzroka i pokretaa te mrnje vladajuih pseudoelita spram sopstvenih nacija i nacionalnih identiteta. S obzirom da su vladajue pseudoelite samo uzorci drutvenih taloga a nacionalni identiteti sainjeni od vrlina i vrednosti kaljenih na vatrama istorije - ta suprotnost nam pomae da mrnju shvatimo kao psiholoki izraz suprotnosti. Odlaui razmatranje te pojave za neku drugu priliku, ovde emo ukazati samo na injenicu da je jedan Rus, u ruskoj laboratoriji iskuavanja ideja Zapada, osetio i iskreno ispovedio oseanje koje danas proima vladajue pseudoelite Evrope pod senkom atlantskog Levijatana. U ostavtini profesora moskovskog Univerziteta V.S. Peerina naena je pesma koja objanjava njegov odlazak iz Rusije na Zapad: "Kako je siatko mrzeti otadbinu! /Iudno oekivati njeno unitenje! /1 u njenom razaranju videti /Zoru univerzalnog vaskrsenja!" Ipak, za razliku od masa svojih psihopatolokih potomaka Peerin je posedovao visoku intelektualnu mo te moralnu kimu. Poput mnogih prethodnih i potonjih ruskih disidenata - i Peerin je doiveo veliko razoarenje upoznavi bolje svet Zapada, gde je pristupio ultrakonzervativnom redu borbenog katolicizma. "Evropska unija,fksiO mamac Konano, valja se upitati da li ili u kojoj meri tip oveka koji otelotvoruje preovlaujue procese na gradilitu Evropske unije moe predstavljati savremene Evropljane i njihove stvarae

tenje? Kada tragom reenih procesa priemo njihovim ideo- lokim ili idejnim ishoditima moramo uoiti da su ona uglavnom u znaku sekularizacije te izopaenja i otuenja od evropskih svojstava i tradicija. Otuen silom naloga laicizma i liberalizma od religijske, odnosno hrianske zajednice, jednako kao i od nacionalne, proseni evrokrata, izvrilac tih procesa, nikome nije veran do sopstvenoj samoivosti i sebinosti. Jedino to na prvi pogled u tom oveku protivurei programskom indivi- dualizmu ili egoizmu je sklonost - kakvu inae esto ispovedaju poboraici laicizma i liberaiizma - ka snu o ruenju svih granica i suvereniteta drava i nacija te njihovom rastvaranju u jedin- stvenu, svetsku republiku i bezoblino oveanstvo, obasjano "zorom univerzalnog vaskrsenja". Re je o snu koji se protee od prvih, londonskih loa spekuiativne masonerije, preko poj- movnih zbrka Macinijevih agitacija, do prvih laboratorija pro- jekata ujedinjenja Evrope. Da je ujedinjenje Evrope, u zamisli njegovih antifaistikih otaca bilo samo nuno sredstvo ostva- renja nekakve svetske drave - svedoe mnogi dokumenti, od predloga veoma uticajnog ekonomiste Lajonela Robinsa, direk- tora ekonomske sekcije Ministarstva rata Velike Britanije, do "svetog spisa evrofederalista, II Manifesto Ventotene. Ve se u Macinijevoj retorici mogao opaziti znak jedna- kosti izmeu pojmova Evropa i oveanstvo. Po svemu sudei u retorici Macinijevih vizija re Evropa oznaava samo jednu medustanicu na zamiljenom putu progresa, odnosno procesa politikog ujedinjenja nacija i drava u pravcu sveoveanskog saveza. Stoga je tu i otadbina odreena kao "uporite dato poluzito treba da deiuje u koristoveanstva . (Mazzini, 1972) Na samom poetku Drugog svetskog rata, Robins ovim reima opisuje stanje ideala jedne federacije svetskih razmera: "Sad izgleda sasvim utopijsko nadanje da e se u naem vremenu stvoriti federaeija svetskih razmera. Nema dovoljno oseanja jedinstvenog dfzavljanstva. U sadanjim uslovima ak bi i problemi politikih izbora takvog tela predstavijaii nepre- mostive tekoe... Ipak, nije utopijsko nadanje u izgradnje manjih federaeija, u fuziju nezavisnih suvereniteta u teritorije gde postoji svest o eivilizacijskom zajednitvu te potreba za veim jedinstvom. Posebno nije utopijsko misiiti na stvaranje strukture takve vrste u onom delu sveta kome najvie prete protivureja savremene politike organizacije, to jest ratobornih evropskih suvereniteta. Daieko od toga da bude utopijska, za one koji imaju oi da to vide, takva federacija je najurgentnija praktina nuznostnae epohe . (Robbins, 1985) Nekoliko godina kasnije, u predgovoru II Manfesto di Ventotene, jedan od osnivaa i predvodnika Evropskog federaii- stikog pokreta, Eugenije Kolomi, vidi postvarenje sna o svetskoj federaciji mnogo bliim te otvoreno predoava kako evropska federacija treba da bude samo njen preludium: "Ideal evropske federacije, preludiuma svetske federa- cije, mogao je izgledati kao daleka utopija samo do pre nekoliko godina a danas, pri kraju ovog rata, on se pokazuje kao dost&na meta, skoro na dohvatruke. " ( Colorni, 1991)

Slobodni smo zakljuiti da je u strategiji osnivaa fede- ralistikog pokreta evropska zajednica bila mamac koji je trebao da evropske drave i nacije navede i uvede u jedinstvenu organizaciju svetskih razmera. ta sutinski uzrokuje te istrajne tenje pseudoelita da se evropske drave i nacije rastvore u posve neodreenoj svetskoj republici, federaciji ili pseudoimperiji? Da li je u pitanju sekularizovani reklikt forma mentis kultura ispod poslednjeg sloja evroarijskog nanosa, obeleenih kosmogonij- skim verovanjima da je postojei svet razlika, granica i sukoba posledica raspada te degradacije provobitnog Jednog - kasnije fllosofski predoavanog posredstvom lekcija Plotina - uz posle- dine, reiigijski obrazovane i ritualno odmeravane udnje za obnovom primordijalnog stanja? Moda tu stojimo pred manifestacijama dubinske psiho- logije, pred porivom ka samoukinuu koji je Frojd uoio kod svojih bekih pacijenata? U tom sluaju pojava koju razmatramo bila bi izraz megalomanske tenje ka smrti to hoe da u njoj rastvori ne samo jednu individualnost ve i sve evropske nacije te drave. III je u pitanju, sasvim suprotno, intelektualno izopa- eni, patrljasti izraz neobuzdane, pustoiovne radoznalosti, svojs- tvene samo evroarijskom te evropskom oveku, koja ga je ve vekovima i milenijma istrajno gonila i goni u velianstvene pokrete du svih irina i visina materijalnih i namaterijalnih sve- tova: od rasejanja evroarijskih naroda ka jugu, istoku i zapadu evroazijskog kontinenta te i dalje, preko imperatorskih pohoda znatielje Aleksandra Velikog ili Konstancija Hlora, koji je, prema hvalospevima dvorskih pesnika, krenuo u osvajanje Velike Britaniju da bi video podnebije gde dan i no traju po est meseci, do osvajanja nove zemlje i aovog neba, s one strane Atlantskog okeana, uz pokrie Otkrovenja teologa Jovana? Moda u pojavi o kojoj je re ima udela i neki ostatak sekularizovanog univerzalizma hrianstva, kome je ve teolog i vladika Euzebio od Cezareje pruio politiku simetriju: "Jedan jedini Bog je objavljen ijudima; i istovremeno je izrasia i razviia se jedna univerzaina vlast, rimska imperija. Dugotrajna i nesavladiva minja svake nacije spram drugih je ve pobeena; i kao to spoznaja jedinog Boga i jedinog puta vere te spasenja, kao i samog uenja Hristosa, bivaju predoeni svim ijudima - tako, istovremeno, s obzirom da je celokupna mo rimske imperije predata samo jednom suverenu, duboki mir vlada celim svetom. I tako, zbog izriite voije istog Boga, dva korena dobra, rimska imperija i hriansko uenje o milosiu, klijaju zajedno za dobrobit Ijudske vrste". (De laudibus Consta- ntini, XVI) Euzebiov hvalospev danas valja imati u vidu i kao pouku da se ne treba podavati sjaju spoljanosti: moda je ovde izlino isticati da je sunovrat ve odavno razjedenih struktura rimske imperije poeo upravo od vremena vladavine imperatora Kons- tatina. Jedno je izvesno: od izloene slike komplementamog dvojstva ostao je samo mutni san o nekakvoj univerzalnoj, svet- skoj dravi i vlasti, koji u savremenom svetu slede atlantski pokreti i organizacije to su posredno ili neposredno proizali iz gorkih plodova protestantizma, od britanske masonerije do The Round Table Groups, drutva osnovanog krajem devetnaestog stolea s ciljem da se obnovi, osnai i uvea RuJe Britannia, odnosno britanska pseudoimperija, irom sveta obuhvaenog s "engiishspeakingidea '. (Kalaji, 1998)

Po svemu sudei, na polju sutinskih uzronika tenji ka rastvaranju drava i nacija u nekakvu svetsku dravu i odgo- varajui meiting pot.; najjai je demon ekonomizma, ne samo silom svojih tenji ve i snagom posledica koje izaziva u svesti i dui podanika. Otrgnut od svake podreenosti viim naelima ustrojstva oveka i zajednice te njene drave, preinaen od sred- stva u cilj ivota oveka i drutva, uzdignut na pijedestal isklju- ivog ili bar vlaajueg vrednosnog i izbomog, formativnog i informativnog naela, ekonomizam tei da svoje trite proiri do krajnjih granica sveta. Njegovi protivnici su drave i granice, mere zatite nacionalne ekonomije i carinske dabine te uvozne kvote. Njegov ideal je svet sveden na trite bez granica, dakle One World. Drugim reima reeno, proizvevi demon ekono- mizma i njegove trijumfe, liberalizam je suprotno obeanju, sadr- anom u svom imenu, porobio jedinku, pretvorivi je u sunja samoivosti, sebinosti pa i pohlepe, to zatomljuju u svesti i dui svaki vitalni oblik pripadnosti zajednici te zajednitvu u uspomenama i nadama. Re je o praznini koja osvedoava pustoenja demona ekonomizma i procese otuenja, ije je rtve knjievnost novog doba iroko opisala, poevi od Dojsove karikature Odiseja, Jevrejina Bluma, jedinke bez otadine ali i sopstva, to zaludno luta ulicama Dablina dok mu se supruga, runa parodija Penelope, podaje erotskim matarijama. Moemo pretpostaviti da kod jedinki u kojima je zatrt ili utmut oseaj pripadnosti duhovnoj i nacionalnoj zajednici - ili, jo ire, evropskoj tradiciji - takva praznina izaziva niz pato- lokih reakcija, od iroko osvedoenih mrnji prema crkvi i naciji ili evropskoj tradiciji, do usiljenog nastojanja stvaranja nadokna- ujue, unutranje obaveznosti spram veih, sveobuhvatnih surogata, kakav moe biti onaj zvani oveanstvo ili One World. Moda je i zato evrokratija u domenu spoljne politike napadno pasivna i trpeljiva, nesposobna da sama prepozna i odredi ak i pukog suparnika ili protivnika a kamoli neprijatelja. Ona se ne usuuje da blagovremeno i otvoreno protivurei amerikim nelegalnim trgovinskim izazovima ak i kada kaznene odgovore zvanino doputa i preporauje Svetska trgovinska organizacija. U domenu unutranje politike evrokratija se ponaa napadno netrpeljivo prema svakom viem, dakle duhovnom i nacionalnom te tradicijskom obliku zajednitva i odgovarajuih osobenosti. Zato se u evrokratskim ambijentima duhovne opustoenosti i jalovosti osea "zadah smrti namirisan parfemom u modi\ kako bi rekao jedan Drije La Roelov junak, inae suoen s prizorom homoseksualnog odnosa. Uostalom, vladajui duh je slian homoseksualnom jer previa ili zatomljava vertikalnu dimenziju oveka te odnos ljudskog sa drugaijim od ljudskog, dakle s boanskim. I zbog te prinudne prizemnosti, na koju je teran evropski ovek, izgradnja doma Evropske unije odvija se, ve decenijama, muno i traljavo, uz krajnju ravnodunost pa i ras- prostranjenu odbojnost njenih nevoljnih stanovnika, to evrokra- tiju navodi da veto liava demos svake ozbiljnije mogunosti izjanjavanja o bitnim izborima pred horizontima budunosti. Dakle, slobodni smo zakljuiti da obrisi i sadraji Evropske unije nisu evropski, odnosno ne izraavaju politiku prirodu evropskog bia. Ne samo da u toj graevini ne moe prepoznati svoj dom Evropa nacija ve ni Evropa masa usamljenih jedinki, kakvu evrokrati proizvoe, podajui se

demoniji ekonomizma i nadasve atlantskom Levijatanu, zabranjujui i zatomljavajui vrline i vrednosti nacija i tradicija. NASAIMPERIJA esto, konani ishod pa i najdublji smisao nekih preduzea ne samo da izmie namerama preduzetnika ve im je i protivan. Zato su se u areni istorije mnoge pobede kasnije izmet- nule u poraze a mnoga osvajanja su nanela osvajaima nenado- knadive gubitke.Tako su, krajem drugog milenijuma pre nove ere, u nizu nezadrivih ratnih pohoda, na bornim kolima koje su izumeli, "bogoliki", zlatokosi i plavooki Ariji osvojili indijski potkontinent te potinili mase crnih domorodaca i razorili gradove veoma razvijene, materijalistike civilizacije, zasnovane na kultovima Majke Zemlje, plodnosti i seksualnosti. Doneli su jezgro Rg-Veda, zvanini temelj induistike religije i odgova- rajuih, tropski bujnih i najee potpuno nevernih nadgradnji, osvedoenja nesavladive ivosti prearijskih kultura i verovanja te sujeverja domorodaca. Da bi ouvali svoj manjinski genofond i svetonazor u preteem okeanu pokorenih masa, Ariji su strukturu trodelne zajednice razvili u neuveno sloen i strog sistem zabrana stalekih te nadasve rasnih meanja. Uzalud. Danas, vie od tri milenija kasnije, u Indiji, meu stotinama miliona starosedelaca nije mogue sresti ni jedno jedino bie ije lice jo uvek uva crte, bledolikost i nebeski sjaj zenica drevnih Arija. Ariji su osvojili basnoslovna prostranstva i bogatstva ali su straili i izgubili sebe, rastvorivi se u crnom okeanu tuine koji je stoga samo ponegde posiveo. Isto pravilo istorijskog iskustva potvruju i ishodi krs- takih pohoda, od razaranja Istonog cartva i odgovarajuih odbrana hrianske Evrope spram islamskih, osvajakih pretnji, do gubitka niza pokolenja mladih Evropljana. Re je ne samo o uzalud izginulim ve i o onim bezbrojnim koji su odluili da zauvek ostanu na Bliskom istoku, daleko od evropskih studi i odricanja, stega i dunosti, privueni lakoom i slatkoom levan- tijskih uslova ivota. O tome tuno svedoe mnoga hvalisava pisma otuenih, upuena blinjim, ostavljenim u Evropi. Danas, vekovima kasnije, moemo zakljuiti da je i taj veliki odliv evropskog genofonda bio zaludan. Nita ivo nije ostalo od krstakih kolona: nijedan obiaj, nijedna re, ni jedno jedino lice koje bi bilo u stanju istupiti iz mase bliskoistonog melting-pot-a i verodostojno izjaviti svest o svom vekovima dalekom evrop- skom poreklu. Ponegde o gubicima moemo da zakljuujemo samo na osnovu posrednih saznanja i znakova, od otkria "belih Indiosa" u praumama Ekvadora, do mita junoamerikih domorodaca o "belim bogovim" koji su im obeali da e se vratiti. Moda su i monumentalne, kamene glave s Uskrnjih ostrva, prikazane i okrenute pogledima puinama okeana, s istaknutim svojstvima ljudi beie rase, s dugim nosevima i uima, oajniki izraz oeki- vanja i poziva "bogovima" da se vrate. Jedno je izvesno: na planetarnim putevima otkrivanja i osvajanja evroarijski te evropski ovek izgubio je neprocenjiva blaga. Otkria "novih" kontinenata te stravini uslovi ivota kakve je u Evropi nametao liberalni kapitalizam, pokrenuli su nove talase rasejanja, u traganju za ivotnim prostorom i snolji- vijim uslovima ivota. U XX stoleu, revolucije, svetski ratovi te

nadasve nasilja komunistikih vlastodraca izazvali su poslednje velike pokrete evropskih emigracija ka drugim kontinentima. Po svemu sudei, gubitak evropskih kolonija u korist pohlepe atlantskog Levijatana bila je neka vrsta sree u nesrei. Otimajui evropskim silama kolonije - ucenama i pretnjama, milom ili silom steenom ishodom Drugog svetskog rata, zarad nametanja svog oblika kolonijalizma, u znaku dunikog izrab- Ijivanja - vaingtonska strategija je izvesno ciljala i da oslabi Evropu, liavajui je sirovinskih i energetskih izvora. U ogromnoj veini tako "osloboenih" kolonija, od Indokine do Alira, Konga i Rodezije, beli, evropski koloni, bez obzira da li su se tu rodili ili samo doselili, postali su mete krvavih osvetoljublja, pljaki i progona. Prognani pripadnici "plemena belokoaca" potraili su i trae azil tamo gde su belci jo uvek veina, od Australije o Kanade. Mnogi su se vratili i vraaju evropskoj matici. U pitanju je poetak kraja milenijima dugog procesa planetamog rasejanja Evropljana koji je zapoeo - sudei po iskonskim, neposrednim ili posrednim svedoanstvima i pame- njima evroarijskih kultura - udarom vanrednog ledenog doba na prvobitni zaviaj, u severnom, okolopolarnom pojasu evroazij- skog kontinenta. Vreme rasejanja je prolo. Mi se danas nalazimo na poetku velikog obrta tog milenarnog procesa, na pragu doba velikog povratka Evropljana Evropi i evropskom sopstvu. Razaranje SSSR ostavilo je, van granica Rusije, u osamo- staljenim republikama centralne Azije, u tuinskom okruenju, dvadesetak miliona Evropljana, uglavnom Slovena, odnosno Rusa, Ukrajinaca i Belorusa. Postavi tako neeljeni stranci ili graani drugog reda, izloeni netrpeljivosti i napadima, otima- inama i ugnjetavanjima a bez ikakve zatite, masovno su naputali rodna ognjita i sve tekovine rada predaka da bi potraili spas u maticama. Tako je i ka Nemakoj krenula kolona izbe- glica, potomaka nemakih kolonista koje je po prostranstvima ruskog carstva naseljavala prosveena agrarna politika carice Katarine II. S druge strane Atlantskog okeana, velike ekonomske krize koje je u latinoamerikim zemljama, poput Argentine, izazivala potinjenost njihovih privreda parazitizmu njujorkih banaka i sevemoamerikih nadnacionalnih korporacija i kompanija pokre- nuia je, poetkom treeg milenija nove ere, prve talase bezna- deno osiromaenih povratnika u evropske matice. Po svemu sudei, u doglednoj budunosti, i preostaloj materijalistikoj pseudoimperiji, zvanoj Sjedinjene amerike drave, predstoji slom pod teretom niza odavno uoenih poroka i bolesti, od ve nenadoknadivog a geometrijski rastueg duga spram ostatka sveta, do takoe rastueg protivureja izmeu finansijskih potreba za odranje vladavine nad svetom i platenih moi. Kada tom svetskom parazitu budu uskraene mogunosti da se goji i odrava na raun ostatka oveanstva, celokupni unutranji sistem kupovanog drutvenog mira doivee slom i izazvati raspad amerikog drutva ne samo po klasnim ve nadasve rasnim i etnikim granicama. Dakle, u doglednoj budunosti moemo oekivati uruavanje ostataka Sjedinjenih amerikih drava u ambis Treeg sveta i posledini povratak evropskih sinova i keri te potomaka ka evropskim, stvamim ili idealnim otadbi- nama.

Moda nije sluajna ve zakonomerna sinhronost dve povesno jedinstvene pojave: okonanje migracionih procesa Evropljana ka drugim kontinentima te poetak njihovog povratka matici - i preduzee ujedinjenja evropskih naroda i drava. Uprkos prvobitnim, protivevropskim planovima i odgovarajuim nasto- janjima, to preduzee ini mune ili prespore ali izvesno nepovratne pomake ka zajednikoj dravi. Moda najdublji smisao ujedinjenja Evropljana - suprotno namerama osnivaa - odgo- vara i potrebama prihvatanja oekivanih povratnika. Jedna od velikih dunosti savremenog pokolenja je upravo priprema uslova za valjani prihvat svih sinova i keri te potomaka Evrope. Evropska samosvest Prvi uslov za izgradnju zajednikog doma Evropljana je postojanje "kritine mase" evropske samosvesti, neophodne za odgovarajui dravotvorni pokret. Sasvim je iluzorno oekivati pojavu evropskih samosvesti tamo gde je potpuno utmula ili zatrta nacionalna samosvest. Jednako je neosnovano pretposta- vljati da su evropska samosvest i evropeizam nekakve suprot- nosti i altemative nacionalnoj samosvesti i nacionalizmu. U pitanju su dve samo kvantitativno ali ne i kvalitativno razliite razine Ijudskog prepoznavanja u zajednitvu uspomena i nada, vrlina i vrednosti, seanja i volja. Evropska samosvest je nad- gradnja, odnosno plod samospoznaje osobnog nacionalnog ili vienacionalnog identiteta. Bez posedovanja svesti o pripadnosti naciji ili nacijama evropskog kruga nije mogue stei verodo- stojnu evropsku samosvest jer je njen idealni predmet sazdan od nacionalnih sastojaka i vienacionalnih inilaca. Idealni, evropski predmet samospoznaje evropskog oveka je skup bitnih sadraja trezora preistorijskog i istorijskog, kultumog i civilizacijskog naslea niza evropskih nacija. Stoga za razliku od nacionalizma koji je usied sopstvenih ogranienja, slepila ili previda preesto umeo da deluje protiv evropskih interesa - verodostojni evropeizam nikad nije ustajao protiv evropskih nacija i odgovarajuih interesa ve samo protiv slabosti i izopaenja nacionalizma. Ono to se u povesti suprot- stavljalo i suprotstavlja evropskim nacionalizmima pod obrazinom evropeizma je zapravo neki od oblika neprijateljstva protiv Evrope. Magistralni put ka evropskoj samosvesti obavezno vodi kroz nacionaine samosvesti. injenica da su putevi samospo- znaje evropskih nacionalizama veoma retko dovodili do evropske samosvesti samo odaje njihovu prekratkost ili povrnost. Stoga za izostanke rasta nacionalnih samosvesti do evropskih magni- tuda treba optuivati upravo nedovoljnost nacionalistikih samo- spoznajnih poriva, snaga i sposobnosti. Opte istorijsko iskustvo svedoi da evropski nacionalisti uglavnom nisu zasluili svoje politiko ime, jer nisu produbili nacionainu samosvest do spo- znaje izvora nacije te bitnih naela, vrlina i vrediiosti trezora naslea. U protivnom, da su takve spoznaje izvrene, naciona- listi bi morali uoiti mnotvo genetskih ili etnikih te kulturnih veza i sprega izmeu evropskih nacija. Uostalom, tek pod svetlom evropske samosvesti mnogi inae mutni ili do neprepoznatlji- vosti oteeni eiementi nacionalnih identiteta - koji su na putevima istorije izgubili potpunost znaenja i znaaja - popri- maju svoj puni i izvorni smisao. U pitanju je plod primene poredbenih metoda svojstvenih evroarijskim, odnosno indo- evropskim istraivanjima,

gde se izvorni a zaboravljeni smisao neke rei ili sintagme, nekog boga ili mita, rituala ili obiaja, rekonstruie uz pomo osvetljenja analognih ili izomorfnih stvari i pojava s drugih grana zajednikog stabla tradicije. Ve smo ukazali na poetku naeg ogleda da te veze i sprege ine i zajednike istorijske perspektive to vode ka jedin- stvenoj praotabini i jedinstvenom, evroarijskom pranarodu, iz koga posredno potiu skoro sve savremene evropske nacije. Slo- bodni smo zakljuiti da za ogromni nedostatak evropske samo- svesti treba optuiti prevashodno slabosti i manjkavosti nacio- nainih samosvesti koje su conditio sine qua non raanja i postojanja samosvesnih Evropljana. Dodue, siabosti i manjka- vosti nacionainih samosvesti nisu samo subjektivne ve i objektivne prirode, uzrokovani viedecenijskom hajkom, demo- nizacijama i kriminalizacijama od strane velikih proizvoaa javnog mnjenja Zapada. U takvim, pretekim uslovima opstanka nije mogue oekivati prirodna produbljivanja perspektiva nacionalnih samosvesti do horizonata njihovih prepoznavanja u zajednikom, evropskom identitetu. Moda je izlino ponovo isticati kako se evropska samo- svest obino budi u mislima i srcima sinova i keri Evrope kad odu daleko od zajednike otabine i zau duboko u prostore neke tuine. Oni koji su iveli ili ive daleko od Evrope, prime- rice u sred crne Afrike ili ute Azije, dobro poznaju radost koju izaziva susret ak i s nepoznatim a evropski srodnim, s pripadnicima "plemena belokoaca". U krugu sazdanom od te radosti i oseanja solidarnosti obino iezava svaka meunacionalna razdaljina jer tu prisutni predstavnici evropskih nacija idealno ine jedan jedinstven snop evropskog bia i evropske samo- svesti. U krugu o kome je ovde re moe se lako i brzo spoznati istina kako evropska samosvest ne iskljuuje nacionalnu: zato moemo oekivati raanje evropske nacije u kojoj nee nestati ve e opstati postojee nacije s odgovarajuim znacima prepo- znavanja kao sredine stanice na skali kvantitativne hijerarhije, izmeu najnieg, regionalnog i najvieg te sveobuhvatnog, evropskog identiteta. Dobro znamo da u areni istorije evropsku samosvet ume da probudi iz predugog sna samo neka velika pretnja, poput one arapskih zavojevaa koje su zaustavili, kod Poatjea, 732. godine, zdruene germanske, galske i romanske snage, nadahnuvi jednog monaha da u svom letopisu pobedu pripie "Evropljanima" te da tako tu kovanicu upie u nae renike i povest pismenosti. Pod svetiom izloenih iskustava moemo pretpostaviti da e se evropska samosvest buditi, iriti i razvijati pod udarima sve veih, eih i eih talasa imigracija treesvetskih masa, koji ve poprimaju razmere mirnodopske invazije. U pitanju je rastua katastrofa proizvoena novim, lihvarskim kolonijalizmom atlan- tskog Levijatana a niz znakova odaje da njegovi stratezi svesno podstiu, finansiraju i usmeravaju tokove emigracija masa ka Evropi kako bi potpuno promenili njenu kulturnu i demografsku sliku, saobrazno mondijaiistikoj viziji ideainog sveta, zvanog "One Worl\ I upravo je ta pretnja mirnodopske invazije Evrope - za koju se priprema, samo u podsaharskoj Africi, stotinak miliona emigranata, kako uoavaju istraivanja departmana za demografiju Univerziteta "La Sapienza" u Rimu ("// Messa- ggero" od 17. juna 2003. godine) - jedna od oitovanih nunosti stvarnog ujedinjenja

evropskih drava u jedinstvenu, nezavisnu i monu silu, sposobnu da se odbrani pruajui alternativu i suprotstavljajui atlantskom parazitizmu i nihilizmu evropski model meunarodne saradnje i koprosperiteta. Obrazovanje evropskog oveka Umesto oekivanja pojave evropske samosvesti irih razmera silom spoljnih pretnji, neophodno je sve uiniti da se ona probudi pre konanih ispita, pre sloma civilizacije Zapada, kako bi bila u stanju da na sve izazove spremno odgovori. inje- nica da u nastavnim programima sistema obrazovanja evropskih drava istrajava ve hronina praznina tamo gde bi trebala ve odavno poivati volja predaje evropske samosvesti - odaje stvami odnos vladajuih pseudoelita prema idealu ujedinjenja Evrop- ljana. Stoga zadatak buenja i predaje evropske samosvesti oekuje sve koji su za to sposobni, u svim redovima znanja, od uitelja u osnovnim kolama, bibliotekara i knjiara do univerzitetskih profesora, akademika i mudraca; od pukih ljubitelja umetnosti i povesti kultura te ivih enciklopedija za stolovima srednjoevrop- skih caffea, do strunih istraivaa etnolokog i arheolokog blaga; od porodinog doma do mrea proevropskih, tajnih i javnih udruenja i pokreta. I u tom pogledu nemako ujedinjenje u XIX stoleu moe pruiti dobar uzor: politikim odlukama niza drava i dravica da obrazuju jedinstvenu prethodio je decenijama dugi rad i trud elita na otkrivanju nacionalnog naslea i na irenju nacionalne samosvesti. Na evropskoj sceni sveta, izbija iskri evropske samo- svesti stoji u poretku boraca za stvarno ujedinjenje evropskih nacija kao avangarda. Bez postojanja "kritine mase" evropske samosvesti nije mogue stvoriti a ni odrati dravu svih Evrop- Ijana. Izgradnja zajednikog dravnog doma Evropljana iziskuje od svih nacija i pojedinaca rtve kakve moe odobriti samo snana i posvudanje ukorenjena evropska samosvest, duboko proeta oseanjem sveevropske solidarnosti. Zato je pozivar evropske samosvesti na buenje poslednja istorijska figura to se pojavljuje pred pozadinom sainjenom od dubokog sumraka zapadnog ciklusa civilizacije. Ako uspe u svojoj misiji, bie to i prva figura novog ciklusa, u znaku velikog uspravljanja evrop- skog oveka. Figura o kojoj je re idealno ujedinjuje u sebi niz vetina i poziva, od istraivakog, na poljima evroarijskog sveta, preko nastavnikog i misionarskog do politikog i borbenog. Od uspeha preduzea buenja, obrazovanja i razvijanja evropske samosvesti zavisi doslovno opstanak Evropljana koji se nikad u svojoj povesti nisu naiazili u gorem i opasnijem poloaju, istovremeno beznadeno slabi, bezvoljni i nesvesni. U protivnom, da nije te nesvesti, slinoj onoj koju izaziva anestezija, izgledalo bi kao da su pomireni sa izvesnou gubitka svojih otabina i svog ieznua. Zato je neophodan poslednji juri svih onih koji su budni i "uspravni meu ruevinama" na tu bolesnu obamrlost evropske svesti i samosvesti. Valja imati u vidu da Evropa ima dovoljno vrlih primera a malo odanih ljudi: zato je na tom polju odsudne borbe dragocen svaki probudeni ovek, duan da prenosi evropsku ideju.

Evroarijsko i evropsko naslee, dostojni predmet i sadraj samosvesti o kojoj je re, sainjeno je od kristalizacija znanja, iskustava i nadahnua izvrenih u elitnim i narodnim radionicama, tokom niza milenija usiljenog mara evroarijskih i potom evropskih naroda kroz ovu arenu svemira, od hiperborejskog prazaviaja ka zajednikoj dravi novog veiikog okupljanja, od preistorije ka nadistoriji. Stoga je prvi zadatak osvetljenje upravo najdrevnijih trezora, ponetih iz hiperborejskog ishodita koje vremenski i prostomo daleko prethodi svim potonjim stanicama rasejanja. S obzirom na uvreenost jedne zaglupljujue zablude, valja uporno ponavljati istinu da Atina i Rim nisu polazita ve prilino kasne, usputne stanice istorijske pustolovine evropskog oveka, zapoete pre desetak milenija, pri vrhu severnog sveta. Predaja sadraja evropske samosvesti, odnosno predmeta evropskog identiteta mora biti saobrazna sopstvenoj tradiciji, dakle potpuno razliita od one koja se vri pod senkom moderne civilizacije Zapada. Za raziiku od nauke zapadnog cikiusa, obe- leene vladavinom naeia kvantiteta, koja ne samo da previa dimenzije kvaliteta ve i najivlje predmete "umrtvljuje" pro- uavajui ih kao da su leevi na anatomskom stolu za sekciranje te opaajui samo odgovarajue stvari i pojave - spoznajni pogled tradicionalnih kultura uiuje te predaje nadasve kvalitativna svojstva i ivosti naslea. U pitanju je veno i upravo zato najivlje naslee, koje je neophodno preuzimati kao neodvojivi te temeljni deo naeg duhovnog tela. Zadatak uenika u evropskim kolama klasinog obrazovanja i vaspitanja da pamte i u svakom asu znaju izrei duge odlomke epova i koloplete lirskih pesama knjievnog naslea nije toliko ciljao da uvebava moi memorisanja ve da unese u duhovno telo trajni izvor zraenja opevanih vrlina. Dakle, tu cilj sticanja znanja nije tek puko uveanje koliine mrtvih podataka i obavetenosti ve koreniti, pozitivni preobraaj oveka. Svaki eiement trezora evroarijskog i evropskog trezora naslea - od kosmogonijskih mitova, kosmograma istkanih na razbojima evroarijske tradicije "geometrizaeije" sveta i Fibonaciusovog "niza", to nam otkriva svemirsku meru lepote, odnosno "zlatni presek" proporcija spi- rainih pokreta galaksija, strukture koljke Nautilus ali i rimskih vila, do helenskih mitova, junakih epova srednjoevropskog vitetva, bajalica srpskih uvariteljki tajni prirode i predskazanja edskih proroica - izloen svetlu misli i talasima oseanja pos- taje mono intelektualno i duevno oruje na polju velikog rata Reda protiv Haosa, podobno za otvaranje puta metafizikog postvarenja i prevaziiaenja sopstva. Lekcija Ezre Paunda Jedan primer korienja ivog znanja naslea je dovoljan i neka to bude onaj koji nam je pruio, u najteem asu svog ivota, najvei evropski pesnik XX stolea, Ezra Paund. Baen, kao neukrotiva i opasna zver u kavez od bodljikave ice, setio se Odisejevog zatoenitva u kiklopovoj peini i lukavstva s kojim je helenski junak izbegao da oda svoje ime i da tako bude magijski svezan: "Ime mije nikol" Zato se i prvi pesnik Evrope - "usamljeni mrav razorenog mravinjaka, iz ruevina Evrope ego scriptor" - na samom poetku prvog pevanja pizanskih Cantos-a (Pound, 1967) predstavlja zapitanou na starogrkom jeziku: "Ime mi je niko, ime mi je niko?" I dodaje, matemjim jezikom: "Odisej / ime moje porodieej ini deo procesa i vetar /

sestrica Luna / Boj se boga i idiotizma plebsa..." (LXXIV) Izmeu te zapitanosti i poslovice za preivljavanje tamo gde vladaju strasti demos-a nazire se intuicija zapadanja evropskog oveka u suanjstvo pod silom novih kiklopa. Paundova poredba pogodila je metu: meu flgurama Homerovog sveta kiklopi imaju svojstva koja ih ine divljakim pretaama modemog, senilnog varvarstva nasilnika atlantskog Levijatana. Dodue, Homer nam ne prua podrobnija obavetenja, pretpostavljajui da njegovi sluaoci dobro poznaju tu vrstu hominida ali i ono malo to kae veoma podsea na modeme "kiklope". U injenici da je kiklop Polifem sin Posejdona moe se videti najava talasokratske osnove "kiklopske" sile atlantskog Levijatana. I zaetnici "kiklopskog" roda takoe su naseljavali prostore krajnjeg zapada Homerovog sveta. iveli su jedin- stveno samoivo i sebino kao prauzori "usamljene gomile" modeme civilizacije Zapada. I izvomi, kiklopski pogled na svet bio je lien bilo kakve dubine, dakle povran, odnosno dvodi- menzionalan, kako je svojstveno "jednookosti". Smatrajui sebe jaim od svih i verujui samo u pravo sile, nisu priznavali nikakvog boga, niti zakona nad svojom parazitskom i kanibalskom eko- nomijom opstanka. Sudei po ostalim izvorima kiklopi su negde bili poznati kao demonski veti proizvoai oruja koje su kovali na vulkanskim vatrama - a na drugim mestima helenskog svetra pamtili su ih kao iegendarne graditelje "kiklopskih" zidova, to su po svemu odstupali od apolonske mere, poput neboderske arhitekture modemih megalopolisa. Figuru arobnice Kirke Paundu priziva u seanje prizor koji pruaju njegovi uvari, proseni uzorci moi moderne civilizacije Zapada da obezduuje ljude: "tako su poivali Ijudi u Kirkinom svinjcu; / ivi in harum ego ac vidi cadaveres animae." (LXXIV). Ipak, Kirka ne moe dugo odrati svoj mrani ugled u modernom svetu. I ona - poput mnogih figura i pojava iskuavanja Odisejeve hrabrosti, postojanosti i mudrosti - izgleda kao deija ala kad se uporedi s uasnim, crnomagijskim moima vraeva, odnosno proizvoaa javnog mnjenja modernog sveta. Zato se samo nekoliko stihova kasnije Paund s osmehom ironije osvre na Odisejevo vienje Kirke. Njena moderna naslednica, personifikacija nadnacionalnog lihvarstva je neuporedivo opasnija: "ni s leopardima, ni s lavovima praena / ve s otrovom, s otrovom / u svim venama javnog zdravlja / ako je gore, rairie se dole medu njima..." (LXXIV) Stara, Homerova Kirka pak moe dobro posluiti za pravovremeno upoznavanje evropske dece s pogubnim moima modernih medija to takode preobra- avaju potroae svojih ari i obmana u podljudska bia. Ista didaktika svojstva sadri i simbolizam krvoednih aveti, zvanih sirene (od semitskog ir =pesma) to najavljuju mo moderne muzike i njenih subliminalnih poruka da neodoljivo privlai mase miadih u rituale i halucinogene svetove za samounitenje oveka. Toponim Itaka moe biti korien ne samo u pesnitvu ve i obinom govoru kao drugo ime nae idealne otadbine, Evrope, koje dobro odmerava njenu udaljenost. Osim toga, Evropa danas politiki nije bitno razliita od Itake kakvu je zatekao Odisej, vrativi se, lika prikrivenog senkom kapuljae prosjakog ogrtaa. I danas kao i nekad, usled nedostatka ote- lotvorenja stvamog auetoritas te

odgovarajue moi i vlasti - viast dre nedostojni, pruajui samo primere intelektualne nedoraslosti i moralne beskimenosti ili ak izopaenosti. Traginu usamljenost evropskog pesnika to uspravno stoji u ruevinama Evrope otkriva nam obraanje njegovog pevanja samom sebi i sopstvenom seanju. Preesto Paundove misli, opaanja ili navodi su fragmentarni, ispisani telegram- skom pa i stenogramskom ekonomijom, to sve odaje privatnost spisa ali i poriv neke vanredne urbe, pod opsadom pretnji svemu to je Ijudsko a uspravno. I sadraji tog seanja - od elemenata imaginame, opte enciklopedije sveta stvari i pojava, do lica te odgovarajuih postupaka i uzreica koji su samo pesniku znani ukazuju nam se kao posebni odraz okolnosti, prizor "razorenog mrvinjaka". Ipak, iz "razorenog mravinjaka, iz ruevina Evrope" misao pesnika ume da se uzdigne visoko kao nikad ranije, pruajui evropske lekcije lepote koja nas spasava: uDa bi uzdigli grad Dajaka ije terase imaju boje zvezda / Oi blage, vedre, ne uvreene, / ini deo proeesa i kia. / Ono od ega se udaljuje nije put / i maslina se razbeljuje na vetru / okupanom u Kiang i Han /koju belinu bi dodao toj belini, toj ednosti? " (LXXIV). Iz pizanskog zatoenitva Paund priziva niz dragulja tradicije neotuivih vrlina i vrednosti: "Ono to zaista voli ostaje, / ostalo je otpad / Ono to zaista voli nee ti biti otrgnuto/ Ono to zaista voli je tvoje istinsko naslee" ( LXXXI) Moemo pretpostavljati da je ta velianstvena mobilizacija znanja i iskustava sa svih puteva i staza seanja iznuena iza- zovima zatoenitva. Ljudsko se povlai u kavez suanjstva pred stihijom neljudskog i Paund iz kaveza opaa veliki i spasonosni obrt, osvedoenje metafizikih moi tradicije: "S one strane bodljikave iee haos i nita." (LXXX) Nema nikakve sumnje da je Paund umeo da tano odmeri pogubnost zla kakvo donosi i kakvo je donelo lihvarstvo oslobo- eno svih ogranienja i kostreti silom buroaskih revolucija. Upravo Paundovo stradanje i sramna osuda na zatoenitvo u psihijatrijskoj klinici Njujorka osvedoavaju da je njegova optuba pogodila cilj i razgnevila razobliene. Osnovanost Paundove susreenosti na lihvu kao glavnu pretnju oveanstvu danas osvedouje niz procesa, od nezaustavljivog produbljivanja ambisa prezaduenosti to izgladnjuje milijarde ljudi i pomeranja teita svetske ekonomije ka berzanskim sreditima spekulantskih transakcija, do patoiokog rasta dolarske mase, ija je ukupna nominalna vrednost desetinama puta vea od vrednosti svih raspoioivih dobara na tritima sveta. Paund se ne zadrava na osudi iihve i lihvara ve trai i nalazi spas u idealnoj dravi kojoj se esto vraa na plimi seanja: "ipak Drava moe da pozajmi novac / i jlota koja je izala ka Salamini / bila je izgraena s dravnim zajmom brodograditeljima / otuda napad na klasine studije " (LXXIV). "Drava moe da pozajmi novac/ kao to je bilo pokazano kod Salamine / i zbog beleki o monopolu / Tales; i o kreditima, Siena; / oboje za poverenje i nepoverenje; / 'ivima pripada zemlja' / interes na sve to stvara iz niega / ima sramotna banka; ista zlonamernost / i menjati vrednost novca, jedinicu novca / METATHEMENON / jo nismo okonali to poglavlje/ Le Paradis n'estpas artificiel. " (LXXVII)

Rimsko nasiee Gde je ta idealna drava, sposobna da zatomi zlo lih- varstva pruajui podrku svim proizvodnim snagama kojima je ona potrebna? Ta drava postoji samo u naim mislima i snovima, nosei i mnotvo drugih zadataka obnove i odbrane, raanja i razvijanja evropskih vrlina i vrednosti. Moda i zbog veliine izazova i pretnji evropskom oveku te njegovoj tradiciji i kulturi - mi tu idealnu, unutranju dravu Evropljana vidimo srazmerno monu i veliku, dakie odmerenu imperijalnim magnitudama. Uostalom, istinski Evropljani su duhovno spremni da rado stupe u zajedniki dom koji ima strukturu imperije. U mislima i srcu svakog istinskog Evropljanina opstaje makar tanani i maglovit trag nostalgija za imperijom. Svi sinovi i keri Evrope mogu slobodno za sebe rei "civis romanus ego sum" jer im je otadbina nekad bila u sastavu rimske imperije ili neke od njenih naslednica, poput Svete rimske imperije germanskog naroda te imperije Habzburga s jedne strane i Istonog carstva te carske Rusije s druge strane Evrope. Srpsko carstvo, koje je za vreme vladavine cara Duana preuzelo romejsko naslee, ostalo je tako duboko urezano u seanje naroda da ga ni vekovi tursko- islamske okupacije nisu uspeli izbrisati. Stoga je ideja obnove Slaveno-serbskog carstva nadahnjivala voe srpskih ustanaka, od Karaora do Miloa Obrenovia. (Kalaji, 1998b) Premda nas je helenska misao zaduila znatno vie od rimske, u jezicima evropskih nacija veina bitnih odreenja pojava, ustanova i pojmova kulturnog i civilizacijskog ivota potie izravno iz latinskog. Po svemu sudei to korienje latinizama - ak i tamo gde nije neophodno posledica je ne samo negdanje rasprostranjenosti latinskog jezika irom evropske ekumene ve je i plod velikog ugleda rimske organizacije drave te rimskog prava. Koristei lepu izreku srpskog naroda o snazi genetskog uslovljavanja - "krv nije voda" - mogli bi s jednakim pravom rei i za rei da "nisu voda": koriene, one silom svojih odreenja, fonetskog odjekivanja i ritma utiu na bie pojedinca pa i nacije. Cinjenica da je u pitanju odavno "mrtvi" jezik uveava njegovu mo uticaja jer je upravo zahvaljujui takvom stanju latinski vean i nepromenljiv. Kao vean i nepromenljiv, jezik rimske imperije nam preko odreenja kljunih pojava, ustanova i pojmova kulturnog i civilizacijskog ivota prua najbolje odbrane od zlonamernih prevara: izvoma, neizmenljiva znaenja. Zato su atlantski okupatori Evrope, silom pobede u Drugom svetskom ratu napali ne samo "klasine studije", kako je opazio Ezra Paund - nalaui zatvaranje klasinih gimnazija i ukidanje nastave latinskog te starogrkog jezika, filosofije i etike - ve i bitni deo rei latinskog i starogrkog porekla. Tako su proizvoai javnog mnjenja u slubi atlantskih okupatora nastavili antievropsko delovanje Kominterne Lenjina i Trockog u domenu jezika, pridajui krajnje negativna znaenja nizu rei koje oznaavaju upravo dranja i delovanja od vitalnog znaaja za opstanak ne samo oveka i zajednice ve i puke Ijudskosti, od autoritet, diskriminacija, dogma i konzervativnost, do reakcija i revizija. Svuda gde naivno ili zastraeno usvaja izopaenja znaenja oznaka osnovne ljudskosti ovek postaje lak plen uslovljavanja neprijatelja, zazirui od autoriteta umesto da ga trai; uzdravajui se od svake diskriminacije te dogme, odnosno moi razlikovanja istine i lai,

lepote i runoe ili dobra i zla; liavajui se sposobnosti da konzervira, odnosno uva te da prenosi (tradicija) vrline i vrednosti. Uz sve to - sa stanovita strategije atlantskih neprijatelja Evrope - idealni podanik je nesposoban za samoodbranbene reakcije na izazove, kao i za reviziju, odnosno preispitivanja ne samo istorije kakvu su ispisati ratni pobednici ve i nametnute ideologije. Glasovita izreka da "svi putevi vode u Rim " je mnogo dublja nego to je miljena. U pitanju je izraz mentalne slike sveta koji ima svoje sredite, iz koga se zrakasto ire putevi do limes-a, poput sunevih zraka, simboliui odbranu Reda od sila haosa. Istoj mentainoj siici pripada i rimska primena preisto- rijskog, evroarijskog krsta za uredenje gradova, kristalisanih oko pravaca cardo i decumanus . Mi i danas putujemo magistralnim putevima koje su otvorili rimski graditelji te u mnogim gra- dovima koraamo ulicama to slede pravce cardo i decumanus, koje su odredili rimski urbanisti. Spomenici rimske kulture i civilizacije - od Panteona, Foruma i carskih palata poput Had- rijanove, Dioklecijanova ili Galerijeve do statua, akvadukta i termalnih kupatila, izgraenih irom Evrope - ine osnovu evropskog naslea koje usmerava i osmiljava nae ivote. Tek kad napustimo Evropu, odnosno prostor tog naslea, kad istu- pimo iz mree istkane isijavanjima znaenja niza belega naeg, evropskog identiteta i orijentira naih misli te oseanja - mi moemo osetiti, naslutiti njihov znaaj. U nekoj prekookeanskoj tuini, na drugim kontinentima, pitamo se, ako smo iole oset- ljivi, kako je mogue iveti u toj skuenosti, bez one istorijske dubine kakvu poseduje Evropa. I to oseanje istorijske dubine ili veliine vremena dugujemo, znatnim delom, rimskoj imperiji. Ve decenijama, svakog prvog januara, u podne, po nepisanom ritualu, svesno ili nesvesno Evropljani odaju poast poslednjem zapadnom izdanku rimske imperije, sluajui prenos Novogodinjeg koncerta kompozicija dva Johana trausa, oca i sina, oba upravnika orkestra bekog, imperijalnog dvora. Upravo taj ritual je jedno od posrednih svedoanstava propasti svih nastojanja atlantskih neprijatelja Evrope da u srcu i sluhu Evrop- Ijana zatome Ijubav za istinsku, tonalnu muziku i njene hannonije. Prema iskrenom priznanju Herberta Markuzea, ideologa protivevropske pobune studenata i saradnika CIA, "sistem opre- sije" je protivan kolektivnoj memoriji jer u njoj mase mogu "pronai opasne intuieije" : moda strah neprijatelja Evrope od intuicije imperijalne ideje obavezuje zvanine, odnosno "'poli- tiki korektne" vodie kroz svet srednjoevropske kulture da ve decenijama revnosno zaobilaze njene istinske veliine a da veli- aju uglavnom izlive podzemnih laboratorija mrnje protiv imperijalne, tradicionalne i hrianske Evrope? Tako biva da kulturu srednjoevropskog oveka predstavljaju upravo anti- evropski ili neevropski proizvodi, od atonalne muzike Semberga, Veberna i Berga, negacije osnovne osobenosti evropske muzike, postojanog sredita gravitacije tonova to vodi ili proizvodi harmonije; preko Frojdove psihoanalize, pseudonaune restau- racije levantijskih sanovnika i sujeveija oko seksualnosti (Bakan, 1977); do ekstremnog, neopozitivistikog oblika aleksandrijskog sofizma, gajenog prvo u "bekom krugu". Znamenito opaanje Karla Krausa daje Be "laboratorija za unitenje

oveanstva" mnogo je dublje nego to je miljeno. Dakle, nauivi da istinu, dobrotu i lepotu trai suprotno od nagovora i pokazatelja proizvoaa javnog mnjenja Zapada - evropski ovek bi trebao da pogled volje i nade smelo okrene imperijalnoj ideji. Imperijalna otvorenost Jednu od najveih prepreka na putu ujedinjenja evrop- skih nacija i drava ine njihove razlike. Imperija je jedini oblik politikog jedinstva koji je potpuno otvoren za sve unutranje razlike. Imperija ne prejudicira oblik ili sistem vladavine na svom vrhu, kao ni u sastavnim delovima. Imperijalna vlast ne vlada dravama koje obuhvata te se ne vri na odgovarajuim teritorijama ve upravlja ili usmerava sve ono to je iznad i izmeu delova. Naelno imperija u svom sastavu moe sadrati drave koje imaju ne samo razliite statute - kako pokazuje i priraer savremene Kine, s pokrajinama gde su doputeni kapita- listiki metodi privreivanja - ve i raznovrsne oblike vlasti, od monarhijske i aristokratske do demokratske i komunistike. U pitanju je mogunost koja je imnanentna ideji imperije te nema nikakvih ozbiljnih razloga da se ona ne postvari. S druge strane, bezbroj razloga ne preporauje nasilno nastojanje graditelja Evropske unije da sve drave u njenom sastavu, uprkos svih istorijskih, nacionalnih i religijskih raziika budu podvrgnute jedinstvenom modelu politike vlasti. Takvo nasiije ne samo da protivurei osnovnim pravima i slobodama ve unitava jedno od bitnih bogatstava Evrope, njene unutranje raziiitosti, ste- ene na milenarno dugim i esto osobnim putevima istorijskih iskustava nacionalnih i etnikih zajednica. Cinjenica je da spoljna i formalna, ideoloka i politika jednoobraznost drava Evropske unije, njihova svedenost u kos- treti viestranake i posrednike (pseudo)demokratije nije plod nekakvog spontanog razvoja, niti slobodnih izbora ve je izravna, zbirna posledica svetskih ratova i revolucija, vojnih poraza drugih ideologija i atlantske okupacije. Onemoguavanje razvoja i slabljenje socijalistikog sistema bili su jednako iznueni silom hiadnog rata i vetaki podsticane trke u naoruanju, koja je nalagala SSSR da iroke domene drutvenih neophodnosti liava ogromnih sredstava, preusmeravanih ka odbrambenim potrebama. Ipak, sve to nije bilo dovoljno za slom socijalistikog sistema koji je nadasve posledica kapitulacije i izdaje pseudoelita. U tom pogledu simptomatino je da eksplozija nuklearne centrale u ernobilu - koja je, prema- nizu pokazatelja, genocidno zlodelo rusofobskih snaga - oznaava kraj stvarne "'perestrojke", odnosno obnove socijalizma, i poetak samorazaranja. Taj proces nasilnog usmeravanja nacija oitovao se i nakon zatomljenja socijalis- tikog sistema, kada je atlantska siia, irom Istone Evrope, posredstvom niza svojih medijuma i medija - od Meunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke do "nevladinih organizacija" - razoriia nacionalne ekonomije i otela drutvene imovine te javna dobra posredstvom "privatizacije", kako bi narode liiia svake odbrane od "tranzicije" ka oktroisanoj, suanjskoj sudbini. Stoga je imperija najpodobniji oblik i za obnovu slobode izgubljene u svetskim ratovima i revolucijama, istinske slobode za politiko samoodreenje evropskih nacija.

Evropska unija ve poseduje dva naela unutranje organizacije koji su imanentni verodostojnoj imperiji. Re je o naelu otvorenosti za razliite stupnjeve ujedinjenja - postvarenom takozvanom "Evropom u vie brzina" - i o naelu subsi- diarnosti. Prvo naelo sutinski brani izgradnju evropskog doma od opstrukcija, poput britanskih, doputajui slobodu istupanja iz dogovora, poput primene zajednike monete ili jedinstvenog viznog sistema. Izlino je isticati da tu reena sloboda od vredi savreno jednako kao i sioboda za, dakle ne spreavajui drage da ire i uvruju oblike i sisteme zajednitva. Naeio subsi- diarnosti je upravo patent evropskog imperijalnog iskustva, koji je bio iroko i plodonosno primenjivan od Istonog carstva i Svete rimske imperije do imperije Habzburga. Vrsan primer pri- mene tog naela pruala je Vojna Krajina koja se prostirala du granica s Osmanskom pseudoimperijom, grosso modo na teri- toriji dananje Hrvatske i severnog dela Srbije. Krajinici, nao- raana nacija srpskih ratnika i ratara, branei imperiju, raspo- lagali su potpunom politikom i verskom, vojnom i ekonom- skom autonomijom, odnosno samoupravom. Osobenost statusa Vojne Krajine ogledala se i u inenici da ona nije bila, ni u kakvom politikom pogledu upuena na Zagreb ve je izravno odgovarala samo imperijalnoj upravi u Beu. Zahvaljujui takvom statusu upravo Vojna Krajina je postala trezor vanrednog ou- vanja i razvijanja srpske kulture, osobito junakog epa, iji su koreni preistorijski. Zato se u Vojnoj Krajini najdue zadrao i ouvao drevni evroarijski oblik rastue porodine ekonomije, zvani zadruga. Naelo subsidiarnosti praa posebno povoljne uslove za ouvanja i razvijanje evropskog bogatstva razliitosti, u svim domenima, od sistema upravljanja i modela privreivanja do kultumih tradicija i obiaja, kulinarstva i enologije. Kada postoji imperija onda nema nikakve opasnosti da naelo otvorenosti za razliite stupnjeve ujedinjenja i naelo subsidiarnosti te procesi regionalizacije osujeuju razvoj integracije i njenu postojanost. Naprotiv, upravo takav skup unutranjih dravnih i regionalnih razliitosti, poput sistema zatvorenih komora nekog broda, ini imperiju jaom spram svih spoljnih udara. Veoma otvorena unutar sebe za sve razliitosti pojava i pokreta, imperija pak nalae nesalomljivo jedinstvo spram spoljnog sveta. I tu uoavamo sutinsku kvalitativnu razliku izmeu imperije i Evropske unije. Kao da je graena da bude naopaka imperija ili protivimperija, Evropsku uniju karakteriu unutranji procesi integracije koji tee da uspostave optu jednoobraznost i nivelaciju, odnosno unitenje bogatstva razliitosti. Prema spoljnom svetu pak Evropska unija je skoro potpuno otvorena, liena bilo kakvog zatitnog oklopa te i bilo kakve politike volje. Stoga je u XXI vek Evropska unija ula bez ministra spoljnih poslova, odnosno bez spoljne politike, kao i bez sopstvenih snaga bezbednosti, prinuena da plaa raeket atiantskom okupatoru pa ak i danak u krvi evropske mladosti za potrebe njegovih pohoda na evroazijsko "Srce sveta". U pitanju su dva elementa suvereniteta bez kojih je nezamisliva ne samo imperija ve i najmanja, iole suverena drava. Imperijalna, ustavom odreena i pozitivnim zakonima branjena otvorenost za bogatstvo razliitosti prua uslove za odbranu evropskog oveka od nasilja mnogih iskljuivosti sekularizovanih metastaza monoteizma, od liberalnog kapitalizma te idolatrije privrednog rasta,

podvrste kuita linearno-istorijskog progresa. Imperija prua dovoljno manevarskog prostora za pre- vladavanje demonije ekonomije, to oveka i Ijudski ivot preo- braava u ropsko sredstvo. Uostalom, pokret ka ujedinjenju Evropljana gubi svaki smisao ako vodi ka istim, ve vekovima odreenim ciljevima iiberainog kapitalizma s one strane Lamana i koji su osnovni pokretai procesa nitenja evropskih vrlina i vrednosti. Izgradnja Evropske unije e stei puni smisao tek kad bude preuzela zadatak emancipacije oveka od liberalnog kapi- talizma, u pravcu rehabilitacije evropske tradicije shvatanja eko- nomije kao sredstva niza ijudskih poriva ka samoostvarenju - a ne samo pohlepe - i nadasve u slubi svih potreba zajednice. Osnovni uslov postojanja zajednike drave Evropljana je obnova evropskog poretka vrednosti to iziskuje veliki preo- kret vekovne i silom nametane naopakosti koja sve podreuje demoniji ekonomije. Dakle, re je o rehabilitaciji trodelne hije- rarhije zajednice i odgovarajue ideologije. Re je i o nunosti rehabilitacije vrhovnosti politikog, odnosno o posvudanjosti primata superiomog nad inferiomim i opteg nad deliminim. Neophodno je ekonomiju vratiti prirodnom poloaju znaenja i znaaja te usmeriti njene snage da pruaju pozitivne doprinose politici u okviru odgovarajueg sistema predstavljanja. Odavno oigledna i rastua nesposobnost postojeih politikih stranaka da odgovore na sve vee izazove svetskih procesa nalae uspostavljanje altemativnog sistema predstavljanja stvarnih potreba i volja zajednice te mobilizaciju verodostojnih elita. Re je o nu- nosti otvaranja prostora za politiko predstavljanje i mobilisanje svih bitnih snaga i delatnosti zajednice, od crkve, nauke i teh- nike te umetnosti, preko vojske i sila bezbednosti do privrede i poljoprivrede. Upravljajui samo onim iznad i izmeu drava, imperijalna uprava ima preku potrebu za takvim, predstavnikim domom uloga i delatnosti te odgovarajuih nadnacionalnih, odnosno sveevropskih organizacija, udruenja, saveza i korporacija. Osim strunosti koja daleko nadmaa preskromne pa i nitavne moi postojeih viestranakih skuptina, takav dom bi mogao da prua i vanredne doprinose jaanju evropskog jedin- stva. Povezujui poslanike i delatnike iz svih evropskih drava i nacija du evropskih osovina i transverzala, silnice tog doma pouzdano bi branile Evropu od centrifugalnih poriva i iskuenja. Ujedinjenje levice i desnice Borba za postvarenje evropske tradicije shvatanja ekono- mije prua posebnu priliku za ujedinjenje ili bar saradnju snaga prave desniee i istinske ievice koje je antievropska strategija divide et impera uspevala da vekovima zavaa i sukobljava do razmera graanskih ratova i revolucija. Povremeno, veoma retko i samo privremeno, te snage su uspevale da prevladaju meusobne idiosinkrazije i da se ujedine. Negde, na pariskom trgu Konkord, taj magini savez trajao je samo jedan dan: 6. februara 1934. godine mladi leviari i desniari su zajedno ustali protiv korum- pirane, antidrutvene i antifrancuske vlade Narodnog fronta. Nekoliko decenija kasnije, 1. marta 1968. godine, slian i jednako spontani savez nezadovoljstva mladih leviara i desniara izbio je u Rimu, pod svetlom nepobedivog Sunca i zajednikog pro- glasa: "Svi ujedinjeniprotiv svihpartija". (Kalaji, 1968) Naa- lost, taj savez je brzo razbijen spremnim

delovanjem agenata u slubi neprijatelja Evrope koji su demonstracije usmerili ka razaranju evropskog sistema obrazovanja, uz uzgredne i sasvim jalove manifestacije idolopoklonstva spram istorijskih figura komunistikog pokreta. Povest saveza o kome je re nije zamisliva bez "pakta Ribentrop-Molotov" ili "osovine Berlin-Moskva", dakle bez mirovnog sporazuma Treeg Rajha i SSSR. Nema nikakve sumnje da su osnovni tvorci tog sporazuma bili obostrano oni elementi koji su umeli da se uzdignu iznad ideolokih ograni- enja nacionalnog socijalizma i komunizma te da sagledaju velike interese germanskog i slovenskog sveta te Evrope. Zasnovan i na proruskim te progermanskim idejama Deutsche Bewegung i slavenofila, taj savez je delio transverzalno snage u Berlinu i Moskvi. U Berlinu njegove pristalice su poticale iz intelek- tualnih krugova SS i revolucionarnih ostataka partije dok su mu najljui protivnici bili generali Wermahta i sama anglofilska dua Adolfa Hitlera. U Moskvi pak vrh Crvene armije i odgova- rajua kontraobavetajna sluba bili su pronemaki raspoloeni dok su se u vrhu partije i NKVD-u gajila protivnemaka ose- anja i podozrenja. Kada je rusofobska vlast u Kremlju, uz pomo oficira Atlantskog saveza te snajperista izraelske divizije "Jerihon" pokrenula vojnu silu protiv predstavnika volje ruskog naroda, okupljenih u Domu Sovjeta, novembra 1993. godine - taj simbol narodnog suvereniteta branili su, rame uz rame, mladi nacio- nalisti i komunisti. Savez srpske levice i desnice u obliku vlade Narodnog jedinstva bio je iznuen viegodinjim neprijateijstvom, hladnim i vruim ratom Atlantskog saveza protiv srpskog naroda i njegove drave. Premda u ideolokom domenu savez srpskih soeijalista i radikala nije ostavio nikakvog traga, niti ploda - izvesno zbog sasvim pragmatine prirode pobuda na kojima je poivao - on se pokazao spasonosnom, odbranivi dravu i dru- tvenu pravdu, sauvavi narodnu imovinu i preduzevi veliki pokret obnove razorene zemlje te privrede sopstvenim sred- stvima. Uprkos tako retkih, slabih i uglavnom neplodnih saveza levice i desnice, svaki pa i najmanji susret te dijalog dve strane bez neprijateljstva izaziva atlantske proizvoae javnog mnjenja da zvone na sva zvona uzbuna, kao da je u pitanju najopasnija pretnja. S obzirom da je okosnica sukoba i ratova koji su razorili i unesreili Evropu tokom poslednja dva stoiea bila upravo u znaku ideolokih dualizama levica i desnica - svaka dobro- namemost morala bi pozdraviti takve susrete, dijaloge ili saveze kao znak preovladavanja razuma, miroljublja ili nekog oblika vie, nadstranake solidamosti. Cinjenica da proizvoai javnog mnjenja zaziru od obustave neprijateljstava izmedu levice i des- nice svedoi da nakane njihovih, atlantskih nalogodavaca nisu dobronameme prema Evropljanima. Njihove stvame namere najbolje je obelodanila "strategija suprotstavljenih ekstremi- zama", naroito tokom sedamdesetih i osamdesetih godina XX stolea, iji su krvavi tragovi uvek upuivali i upuuju na nalogodavce i fmansijere iz neevropskih tajnih slubi. Nije neophodno raspolagati velikom pameu da bi se shvatilo kako je jedan od bitnih interesa Evrope i Evropljana ne samo obustava jalovih a opasnih sukoba ve i veliki savez snaga prave desnice i istinske levice. Ve smo uoili najlaki nain

iznalaenja pravilnih odgovora na izazove: treba uvek initi sve suprotno savetima "majstora" iz ustanova mondijalistikog projekta. Neki cinik mogao bi s pravom opaziti kako su najvei delovi levice i desnice ve odavno pomireni. Re je o ideolokoj i moralnoj eroziji najveeg dela evropske levice koja je uzrokovana nizom subjektivnih i objektivnih inbenika, od nepodo- bnosti marksistikih optika za dubinske analize te zamiranja ideolokog obrazovanja elita i rada s masama, do slabosti ljudskog materijala na vrhu poiitikih stranaka i sindikalnih pokreta, do sloma SSSR i odgovarajue mree solidarnosti. Levica je skoro masovno pobegla s poloaja " klasne borbe" ka centru i postala mnogo revnosniji, bezuslovniji i beskrupulozniji izvr- ilac naloga atlantske siie te internacionale finansijskog kapitaia nego to je to ikad bila ili jeste lana, odnosno ekonomska des- nica. Da je iv, Donoso Kortes bi zakljuio kako se socijalizam, kao nekakav bludni sin vratio svojoj liberalistikoj majci. U ciglo nekoiiko godina, tokom poslednje decenije XX veka, vlade levog centra, irom Evrope, uspele su da razore skoro sve odbrane te zatite rada i radnika koje su bile steene vekovnim borbama. Istovremeno su odbacile svako znamenje miroljublja da bi i po cenu gaenja meunarodnog prava, Povelje OUN i nacionalnih ustava odobrile uee nacionalnih snaga u agresiji Atlantskog saveza na Jugoslaviju. Sva pamet levice - nekad u hroninom stavu kriticizma i opovrgavanja - radi promene sveta koju nalae uvena Marksova jedanaesta teza o Fojerbahu - svedena je na posredno i neposredno odobravanje ili podravanje ak i najpogubnijih vladajuih procesa i pojava, kao da su u pitanju posledice neke vie sile. S druge strane ista misao obi- ava da se s najveom jarou baca ne samo na glasove otpora ve i na pokuaje analitike spoznaje stvarnih uzroka pojava to prete svetu. Primerice, spoznajni napor da se otkriju stvarni ciljevi i svrhe ratnih pohoda Sjedinjenih amerikih drava i vazala biva obino izvrgavan ruglu kao "teorija zavere " ili kao simptom intelektualne megalomanije: odustajanje od svake ana- lize se preporuuje s tvrdnjom kako su uzroci reenih pojava kao i ostalih "mondijalistikih" procesa toboe toliko brojni a njihova meudelovanja zamrena da ljudski um to sve ne moe sagle- dati. Stoga se bez ikakvog stida naiae abdikacija uma i sveukupna kapitulacija pred vitgentajnovskim "svetom - totali- tetom injenica". Kriza identiteta ve decenijama razjeda snage desnica. O tome dovoljno svedoe politiki renici gde je re "desnica" odavno postala oznaka irokog fronta snaga pobornika liberalnog kapitalizma. Nesaivljeni ili neposluni ostatak biva krimina- lizovan i demonizovan te izgnan sa scena politike i parlamen- tame legalnosti igom "eskstremna desniea ". U svetu pod senkom atlantskog Levijatana pridev "ekstremno " oznaava najgore pa i krivino kanjive poloaje ljudskih ideja i miljenja, kao da nam celokupna istorija ne svedoi kako su stvaralake i pokretake snage uvek na najisturenijim krajnostima dok se iz osrednjosti i umerenosti nita novo nije rodilo. Svi velikani evropske poli- tike misli, od Heraklita i Platona do Dantea i Makijevalija, Hegela i Niea, Danilevskog i penglera su esktremisti par excellence. Krizu identiteta stranaka i pokreta desnice produbljuje hronini nedostatak kultume dimenzije i odgovarajuih intelek- tualnih te stvaralakih snaga, sposobnih da ga odrede i brane.

U pitanju je posledica niza uzroka meu kojima je jedan od najjaih psiholoke prirode. Za razliku od prosenog intelektualca levice, sklonog kolektivizmu i odgovarajuoj disciplini, inteiektualca s evropske desnice karakterie snana nezavisnost duha to ga obino ini predmetom viestranih podozrenja. Postoji i izvesna "lenjost" desnosmernog intelektualca: za razliku od intelektualca levice koga hibridna priroda njegove ideologije, liene ontoloke osnove, nagoni da se stalno dovija te da neprekidno proizvodi teorijske surogate tla pod nogama intelektualac desnice zna da su njegove ideje stvamije od materijalne stvarnosti te vene i zato nema preke potrebe da ikome dokazuje njihovu istinitost. Izvesno je da oseka intelektualnih moi u strankama hrianskog nadahnua ima dublje uzroke to se oituju i posle- dnjom te najveom povesnom krizom katolike Crkve. Tu krizu i slabosti demohrianskih snaga na politikoj sceni najizrazitije oituje njihova potpuna, politika, moralna i verska kapitulacija pred liberalnim kapitalizmom, uprkos svesti da je u pitanju izrazito protivhrianska pa i protivljudska ideologija i sila. Jedno svedoenje je dovoljno i neka to bude pismo oro la Pire, gra- donaelnika Firence, upueno papi Piu XII, 1. maja 1958. godine. Glasom slinim onom iz pustinje, La Pira je opominjao umimeg papu na dunost Crkve da se svim raspoloivim sredstvim suprotstavi "antihrianskim i neljudskim naelima liberalizma ": "Najblazeniji Oe, narod i naeija kojima je sudeno da imaju sutinskog udela u izgradnji novog sveta nacija ne mogu vie doputati da njihove ekonomske (te drutvene i politike) strukture budu tkane protivhrianskim i protivljudskim naelima liberalizma. Uenja Crkve govore jasno: od Lava XIII i Pia XI (velika enciklika Quadragesimo anno!) do Pia XII, osuda eko- nomskog (i ne samo ekonomskog) liberalizma je krajnje jasna i odluna. Otrov civilizacije, uzrok komunizma je izraen i sadran u tom tkivu 'liberalnih normi' koje su ukorenjene u naelu bellum omnium contra omnes (homo homini iupus!). Znajte, Najblaeniji Oe, snaga novca, doista demonska, nalazi se u malo ruku... Svete vrednosti moraju biti vraene Ijudima; ne smeju biti lom- Ijene jednom koncepcijom sveta - onom liberalnom - koja ne priznaje misteriju milosti, sakramenta, Crkve i koja je ateistika te materijalistika jednako koliko je ateistika i materijalistika koncepcija komunizma to je iz nje proizaao kao plod iz semena, kao posledica uzroka. Najblaeniji Oe, mi emo se neumorno boriti protiv tog drutvenog raka koji je 'sekularizovao' civili- zaciju te je doveo do ruba ambisa." ("Corriere della Sera" od 3.1.2004.) Uprkos velikih i snanih otpora pohod ideja i sila libe- ralnog kapitalizma nije zaustavljen i njegovi pobomici slave "kraj istorije", odnosno izostanak bilo kakve protivne alterna- tive u areni sveta. Proglaenje "kraja istorije " je mnogo dublje nego to je miljeno jer sile koje pokree liberalni kapitalizam, izazivajui irom planete niz katastrofa - od psiholokih i egzistencijalnih, drutvenih i kultumih do ekonomskih, biolokih i ekolokih - doista prete da okonaju povest ljudske vrste jednom za svagda. I to je jedan od vitalnih razloga za ujedinjenje snaga prave desnice i istinske Ievice na gradilitu zajednike drave svih Evropljana koja bi s tako sabranim znanjima i silama, moima i voljama mogla otvoriti spasonosnu alternativu "novom svetskom poretku ".

Horizonti mogunosti ak i da izostane idealni savez, sama obustava jalovih neprijateljstava izmeu prave desnice i istinske levice te njihovo obostrano sagledavanje stvamih a zajednikih neprijatelja i izazova to prete Evropi - bili bi veliki doprinos izgradnji zajednike drave Evropljana. Posebno veliki doprinos levica bi mogla da prui prevrednovanjem, odnosno zamanim produblji- vanjem marksistikog naslea, poevi od teorije "vika vred- nosti", ija rauniea je ostala nedovrena, odnosno nepotpuna, kako bi svesnim previdom bitnog inbenika, proizvodaa i pozaj- mljivaa novca "iz niega", posluila kao osnova optube protiv posednika sredstava za proizvodnju i kao poluga klasne borbe. Proizvoa i pozajmljiva novca, iji je znaaj Marks usiljeno potcenjivao ili preutkivao te titio - poput voa pariskih komunara koje su pomno pazile da nahukane mase ne krenu da pljakaju banke i bankare - sticao je i stie plodove rada svih uesnika u lancu proizvodnje te i posednika sredstava za proiz- vodnju i proletarizovanog radnika pukom emisijom papimatih pseudovrednosti "iz niega". Pomeranje teita svetske ekono- mije u domene beizanskih spekulacija te kockanja i trgovine dugovima, uz posledino obezvreivanje proizvodnje konkretnih dobara ukazuje na razmere marksistikog promaaja. Taj pro- maaj posebno oituje injenica da vrh monika kapitala ne ine posednici sredstava za proizvodnju ve protagonisti najcmje ekonomije, od berzanskih spekulanata i trgovaca dugovima do prodavaca narkotika, oruja i ljudi. Odbrana evropske ekonomije iziskuje novu, nepristrasnu i sveobuhvatnu teoriju vika vrednosti koja treba da osvetli i velike pretnje "globalizacije" te da odredi najbolje odbrane. Re je o profitima sticanim osvajanjem evropskih trita s robom koja je proizvedena u Treem svetu iskoriavanjem novih robova i zloupotrebom sloboda od niza obaveza zatite rada i Ijudskog ambijenta, kakve nalau pozitivni zakoni Evrope. Dugorono gledano takva strategija stvaranja profita nema budunost jer proces izmetanja proizvodnje iz Evrope u zemlje Treeg sveta produbljuje nezaposlenost Evropljana te posledino suava njihovu kupovnu mo i evropsko trite. U nedostataku drugih odbrana evropska ekonomija e biti prinuena da se prilagoava globalnim uslovima, dakle da odbaci i poslednje ostatke odbrane i zatite rada i radnika te ivotne okoline. U pitanju je proces koji vodi obaranju evropskog kvaliteta ivota na razinu globalnog pro- letarijata. Ka takvom ishodu vode i perspektive uvoza masa treesvetskih imigranata koji obaraju cenu i uslove rada, na tetu evropskog radnitva. Ako je u levici ostalo ita od oseanja internacionalne solidarnosti proletarijata onda je njena dunost da se zaloi za obnovu evropskih odbrana i zatita rada i radnika te ivotne okoline kako bi vrlinu usvajanja takvih normi u vanevropskom svetu proizvodnje nametala kao uslov otvaranja evropskog trita. Vie nego ikad svet danas ima potrebu za borbom protiv liberalkapitalistikih ustanova neprikosnovenosti i ak tobonje "svetosti" privatnog vlasnitva u domenima od vitalnog znaaja za Ijudsku vrstu. Re je o procesima privatizacije i eksploatacije zemlje, vazduha i vode koji liavaju Ijude osnovnih resursa te bitnih biolokih uslova opstanka, izazivajui ekoloke katastrofe ve planetarnih razmera. I s tog polja borbe levica je dezertirala, jer se njene ekoloke

stranke zapravo bore u korist stratega "novog svetskog poretka" i mirnodopske invazije treesvetskih masa, protiv Evrope i Evropljana. injenica da se samozvane protivglobalistike organizacije zalau za iste ciljeve, za oba- ranje svih dravnih granica pred talasima rastueg okeana imi- granata, ukazuje da su one u slubi onih protiv kojih toboe diu glasove i pesnice protesta. Tako se vetaki i za male pare stvara utisak kako su toboe jedina alternativa globalizaciji grupice ulinih nasilnika i izgrednika iji ideolozi pate od velike zbrke pojmova. Bitni zadatak istinske desnice je da postane doista radi- kalna, odnosno vema svojim korenima. U toj izvornosti ona je na samo prva i najdublje sagledaia demonsku, protrivhriansku te protivljudsku prirodu liberainog kapitaiizma ve je pruila uzorne alternative, od enciklike Rerum Novarum pape Lava XIII do radova nemake real-istorijske kole ekonomije i "pruskog socijalizma" Osvalda penglera, do De Golovog, katolikim uenjem nadahnutog i referendumom odbijenog jer neshvaenog projekta "partecipacije" radnika u upravljanju preduzeima te u deobi dohotka. Uzgred reeno, upravo su iz laboratorija desnice, iz programa Italijanske socijalne republike jugosiovenski komu- nisti preuzeli i s velikim uspehom primenili ideju "partecipa- cije", pod podobnijim imenom "samoupravljanje". Istorija je potvrdila razobliujuu vidovitost desne, kon- trarevolucionarne misli spram obmana i utopija pobomika libe- ralizma (za demoniju ekonomije) i propovednika progresa. Neophodno je preuzeti naslee te misli te je dovesti do kraja, do velike rehabilitacije celovitosti ivljenja, protiv kostreti demo- nije ekonomije koja ivot prisiljuje da slui idoiatriji profita i privrednog rasta to unesreuje pokolenja. Kao tradicionalni nosilac nacionalizma u Evropi, prava, odnosno radikalna des- nica ima zadatak da pokrene veliko produbljavanje nacionalnih samosvesti do horizonata spoznaje sutinskog jedinstva evrop- skih nacija. Prava desnica se prepoznaje pod devizom "Naciona- listi svih zemalja - ujedinite se\" Taj zadatak iziskuje i obnovu nacionalnih, etnikih te regionalnih kultura i tradicija, rituala i obiaja, redova i bratstava, optina i zadruga te nadasve izvomog stvaralakog duha i glasa, to nalae oslobaanje medija masovnih komunikacija od sluenja programima pomraenja ljudskosti. I za taj zadatak nai predci su nam predali prauzor, kako svedoi junoslovenski mit o spasavanju Zore, koju je zarobio, u svom undergound-u, Cmobog, najvei neprijatelj "svetlih bogova", udei da savlada nepobedivo Sunce, Svanimira te da zavlada Svitogorom. Posebno znaajan zadatak desnice je oslobaanje od inercija antikomunizma koji je bio samo isprika za rusofobiju. Ve smo ukazali na veliku prevaru atlantskih okupatora koji su nakon pobede u Drugom svetskom ratu uspeli da ubede zapadno- evropske vlade te i evropsku desnicu kako Evropi preti ruski osvajaki pohod. Ta ia je pala na pogodno tle, na latentnu i rasprostranjenu rusofobiju, zli plod podlog Albiona i njegove protivevropske poiitike divide et impera. Neophodno je uloiti veliki trud u reviziju istorije odnosa Rusije i Evrope koju su pisali i koju ispisuju istoriari pod senkom atlantskog Levija- tana. Primerice, ko danas potrai u enciklopedijama obavetenja

2 Svetoj Alijansi - velikom plodu mske spoljne poiitike i jedinom primeru njene velike intervencije u zapadnoevropske poslove - saznae kako je car Aleksandar I predloio taj savez pod uticajem mistinih uenja izvesne baronice Kidener ili kako je tekst odgovarajueg ugovora kancelar Metemih smatrao "ispraznim 3 zvunim", ili kako su iz toga svega proistekle "neliberalne mere"... U enciklopedijama nama pomena da je zahvaljujui Svetoj alijansi, odnosno savezu Rusije, Austrije i Prusije - ponuenom i Francuskoj - Evropa, tako spasena meusobnih neprijateljstava, verskih protivurenosti i revolucija uivaia skoro celo jedno stoiee u mim i blagostanju. Neophodno je i sagledavanje istine da bez Rusije nije mogue izgraditi suverenu, nezavisnu i monu dravu svih Evropljana. S Rusijom ostatak Evrope dobija sve ono to danas nema i to je predmet atlantskih ucenjivanja, od superiornih sredstava odbrane i vanredno visoke kvaiifikacione strukture stanovnitva, do nesagledivo velikih energetskih resursa i ogro- mnog trita. Zajednika drava Evropljana iziskuje magnitude verodostojne imperije, od Rejkjavika do Vladivostoka. Takva imperija bila bi u svakom pogledu neuslovljiva i samodovoljna, sposobna da doista spase svet, kako su predskazivali ruski slavenofili, imajui u vidu misiju Rusije. Samo verodostojna imperija prua uslove za postvarenje obeanja veiike obnove evropskog ivota koje pronose kroz vekove najnadahnutiji i najvidovitiji duhovi, od proroica iz Edda do Riikea: "Bie sve opet veliko i snano / Njive e snove jednostavne sniti, / i namrekane vode e se liti, / dinovska debla put neba e se viti... /1 u svakom domu bie gostoljublja, / i svest o rtvovanju, kao zublja, / davae naim postupeima smer. "

Literatura Autran, Ch. (1935). Mithra, Zoroastre etia prehistoire aijenne du christianisme, Paris. Averincev, S. (1982). Poetika ranovizantijske knjievnosti, Beograd. Bachofen, J.J. (1990). Matrijarhat, Sremski Karlovci. Bakan, D. (1977). Freud eia tradizione mistica ebraica, Milano. Baker, J. (1991). America andthe Coliapse ofthe Soviet Empire: Whathas to be done. US Department of State Dispatch. Benveniste, E. (1969). Le vocabuiaire des institutions indo- europeennes. Paris. Berajev, N. (1989). Izvori ismisao ruskogkomunizma, Beograd. Bevendamm, D. (1983) Rooseveits WegzumKrieg. Amerikanische Poiitik 1914-1939, Muenchen. Bogdan, I. (1913). Documentele lui Stefan celMare, Bucarest. Bonnard, A. (1936). Les Moderes, Paris. Boyer, R. (1981). La Religion des Anciens Scandinaves, Paris. Budimir, M. (1965). O atinskojIlijadi, u Homerova Ilijada, Novi Sad. Buti, G. (1962). La casa degliIndeuropei, Firenze. Canfora, L. (1997). Idee diEuropa. Attualitn e la fragilita di un progetto antico, Bari. Cardini, F.(2003). Congli USA non cisto, u "Liberal", br. 17, Roma. Cattaneo, C. (1945). L'Insurrezione diMilanonel 1848. ela successiva guerra (1849), u Pagine federaliste e repubblicane, Roma. Chabod, F. (1967). L'idea dinazione. Bari. Cappellini, P. (1993). Nazionalismo, u Politica, Jaca Book, Milano. Colorni, E. (1991). Prefazione za Iproblemi della federazione europea, u Spineli, A., IIManifesto di Ventotene, Bologna. Coomaraswamy, A. (1943). Hinduism and buddhism, New York. Corm, G. (1993). Le Nouveau desordre eeonomigue mondial, Paris. ajkanovi, V. (1994). Sabrana dela izsrpske religije i mitologije, II. Beograd. Danilevski, N.J. (1994). Rusija iEvropa, Beograd. De Chateaubriant, A. (1937). La Gerbe des Forces, Paris. De Gobineau, A. (1967). Essai sur l'inegalite des races humaines. Paris. Degrelle, L. (1970). Hitlerpre mille anni. Monfalcone. Dehio L. (1988). Eguilibrio o egemonia. Bologna. Delors, J. (1993). II nuovo concerto europeo. L 'unita dell Europa tra ideali e realta, Milano. De Maistre, J. (1971). Le serate di Pietroburgo, Milano. De Maistre, J. (2001). Spisi o revoluciji. Beograd-aak. Derathe, R. (1993). Jean-Jacques Rousseau e la scienzapolitica deisuo tempo, Bologna. De Rivarol, A. (1941). Notes, Maximes et Pensees de A. de

Rivarol. Paris. De Rougemont, D. (1960). Introduzioneu Beloff, MLEuropa e gli Europei, Milano De Rougemont, D. (1968). De lEtat-Nation aux Regions federees, u Europaeische Probleme aus Wirtschaft und Politik, Erlenbach'Zuerich i Stuttgart. De Rougemont, D. (1989). Budunostje naa stvar, Beograd. De Saint-Pierre, Ch.I.C. (1986). Memoirespour rendre lapaix perpetuelle en Europe, Paris. De Saint Simon, C.H. (1967). De la reeorganisation de la societe europeenne ou de la necessite et des moyens de rassembler les peuples de L Europe en un seul corpe politique en conservant a chacun son independance nationale, Lausanne. De Stefano, A. (1978). L 'idea imperiale di Federico II, Parma. De Tocqueville, A. (1970). De la democratie en Amerique, Paris. Dimi, M. (1964). Predanja starih Germana, Beograd. Donoso Cortes, J. (1946), Ensayo sobre ei catolicismo, el liberaiismo y el socialismo, u Obras completas, Madrid. Dostojevski, F.M. (1979). Mladi, Beograd. Drieu la Rochelle, P. (1963). Histoires deplaisantes, Paris. Drieu la Rochelle, P. (2002). L 'Agente doppio, Padova. Dubois, P. (1956). The Recovery ofthe Hoiy Land, New York. Dumezil, G. (1958). L 'ideologie tripartie des Indo-Europeens, Bruxelles. Dumezil, G. (1965). Le Livre des Heros - Legendes surles Nartes, Paris. Dumezil, G. (1969). Idees romaines. Paris. Dumont, L. (1966). Homo hierarchicus - Lesysteme des castes et ses impiications, Paris. Eliade, M. (1997). Breve storia delia Romania e deiRumeni, Roma. Engels, F. (1949). Karl Marks/ Fridrih Engels: Izabrana deia. Beograd. Eschenburg, T. (1965) Ueber Autoritaet, Frankfurt am Main. Evans-Pritchard . (2000). Euro-federaiists fmanced by USspy chiefs, u "The Daily Telegraph" od 19. septembra, London. Evola, J. (1972). Gii uomini e lerovine, Roma. Fay, B. (1945). La Massoneria e ia rivoluzione inteliettuale dei secoio XVIII, Torino. Febvre, L. (2000). L Europe. Histoire d'un civiiisation, Paris. Filippani-Ronconi, P. (1981). Magia, religioni e miti deii'India, Roma. Fini, M. (1985). La Ragione aveva Torto?, Milano. Gamkrelidze, T. V., Ivanov, V.V. (1984). Indoevropeiskii jazik i Indoevropeici, Tbilisi. Gibbon, E. (1973) The Deciine andFali of the Roman Empire, London. Girardet, R. (1972). L 'idee coioniale en France, Paris. Goebels, J. (1942). Die Neue Europa, u "Das Reich" od 4 oktobra, Berlin. Goubert, P. (1976). L'ancienregime. Milano. Greenfeld, L. (1992). Nationaiism: Five Roads to Modemity, Harvard.

Guenon, R. (1929). Autorite spirituelle et pouvoir temporei, Paris. Guenon, R. (1945). Le Regne de la quantite etles signes des Temps. Paris. Hegel, G.W.F. (1989). Osnovne crte filozofijeprava, Sarajevo. Heidegger, M. (1980). Zur Seinsfrage.Stuttgart. Heusler, A. (1908). Diegeiehrte Urgeschichte im aitisiaendischen Schrifttum, u "Abhandlungen der koeniglich-preussischen Akademie der Wissenschaften, Berlin. Hitler, A. (1953). Hitier's Table Talk, London. Hobsbamn, E. (1996). Nacije inacionaiizam od 1780. Beograd. Horkheimer, M. (1976). Tradicionaina ikritika teorija, Beograd. Huntington, S. (1996). The Clash of civiiizations and the remaking of Worid order, New York. Huserl, E. (1991). Kriza evropskih nauka, Gomji Milanovac. Jacob, M. (1991). Living the Enlightenment, Freemasonry and Politics in EighteenthCentury Europe, New York. Jovanovi, M.M. (2994). European economic integration, Cheltenham. Juenger, E. (1957). Glaeserne Bienen, Stuttgart. Juenger, E. (1959). An derZeitmauer, Stuttgart. Juenger, E. (1990). Boravak u Daimaciji, u "Gradac", br.92-94, aak. Kalaji, D. (1968). Krevina, Beograd. Kalaji, D. (1997). Marko, revoiucionami tradicionaiista, u "Duga" broj 1674, Beograd. Kalaji, D. (1998).Kako je okupirana Evropa, u Ameriko zio 2, Beograd. Kalaji, D. (1998b). Sa Naertanijem, na pragu XXI veka, predgovor za: Ilija Garaanin, Naertanije, Beograd. Kamen, H. (1982). IIsecoio di ferro 1550-1660, Bari. Karadi, V. (1976). Srpske narodnepjesme, Beograd. Keith, A. (1925). The Religion andphilosophy of the Veda and Upanishads, Delhi Varanasi - Patna. Kelsen, H. (1929). Vom Wesen und Wert der Demokratie, Tubingen. Kirevskij, I. V. (1911). Polnoe sobranie soinenij, Moskva. Kissinger, H. (1994). Diplomnacy, New York. Konvitz, M. (1978). Judaism and American Idea, London. Le Goff, J. (1974). Srednjovekovna civilizacija Zapadne Evrope, Beograd. Leontijev, K. (1994). Vizantizam isiovenstvo, Beograd. Leontjev, K. (2002). ProseniEvropejac kao ideal i orude optegrazaranja, Beograd. Luetcke, K.H. (1964). Funktion und JVesen des auctoritas- Begriffs in den ersten SchriTten Augustins bis zur Schrift "De utiiitate credendi", Tuebingen. Magli, I. (1997). Contro VEuropa, Milano. Majocchi, L.V. (1996). La difficile costruzione dell'unita europea.

Malaparte, C. (1956). Maiedetti Toscani, Firenze. Mannheim, K. (1952). Ideoiogy and Utopia, New York. Marx, K. / Engels, F. (1945). Komunistikimanifest, Beograd. Maschke, G. (1995). Samoubistvo iii odbrana Evrope, u "Duga", br. 1617-1618. Beograd. Maurras, Ch. (1966). Sapore di came, Milano. Mazzini, G. (1972). La Santa Alleanza deipopoli, u Scritti poiitici, Torino. Mohler, A. (1972). Die Konservative Revolution in Deutschiand 1918-1932, Darmstadt. Momigliano, E. (1960). Federico IIdi Svevia, Milano. Mommsen, T.(1887).Romisches Staatsrecht, Tubingen. Mui, I. (2001). Masonstvo u Hrvata, Split. Newton, J. F. (1916). TheBuilders, Jowa. Napoleon, B. (1974). Manuscript venu de Saint-Helene d'une maniere inconnue, Paris. Nolte, E. (1968). Die Krise des liberalen Systems und die faschistischen Bewegungen, Muenchen. Nolte, E. (1987). Der europaeische Buergerkrieg 1917-1945. Nationalsozialismus und Bolschewismus, Frankfiirt/M. Oberlercher, R. (1989) 1789 etlesrevolutions del' ere modeme, u "Vouloir", br.54-55. Bruxelles. Obolenski, D. (1991). Vizantijski komonvelt. Beograd. Ortega y Gasset, J. (1921). Espana invertebrata, Madrid. Paci, E. (1965). Tempo e relazione, Milano. Pani-Surep, M. (1963). Kadsu ivizavidelimrtvima, Beograd. Perilo, F.S. (1994). Kosovski boj u itaiijanskojknjievnosti, u Kosovski boj u evropskojknjievnosti, Beograd. Petrarca, F. (1937). Edizione nazionaie delie opere, Firenze. Pirenne, H. (1937). Mahomet et Chariemagne, Paris-Bruxelles. Platonov, O. (1996). ivot za eara (Istina o Grigoriju Raspuinu), Petrograd. Polanyi, K. (1974). La grande trasformazione, Torino. Popper, K. (1950). The Open soeiety and its enemies, Princeton. Pound, E. (1938). Guide to Kulehur, London. Pound, E, (1942). Carta da visita, Roma. Pound, E. (1953). Canti Pisani, Parma. Radenkovi, Lj. (1996). Simboiika sveta u narodnojmagiji Junih Slovena, Ni. Rahn, O. (1933). Krteuzzug gegen den Gral, Freiburg. Ratzel, F. (1902-1904). Die Erde unddas Leben, Leipzig-Wien. Ratzinger, J. (2003). Fede, verita e tolleranza, Roma. Rebatet, L. (1981). Histoire de la musique, Paris. Rhodes, C. (1902). The Last Will andTestament ofC. J. Rhodes, London.

Rieben, H. - Schuman, R. (1990). La naissance d'un continent nouveau, Laussane. Rilke, R.M. (1979). Pjesan o Ijubavi i smrti korneta Kirstofa Rilkea, u Arhajski torzo, Zagreb. Robbins, L. (1985). II Federalismo e l'ordine economico internazionale, Bologna. Romualdi, A. (1972). Sulproblema di una tradizione europea, u "Vie della Tradizione" br. 3, Palermo. Rousseau, J.J. ((1971). Estratto delprogetto dipace perpetua dell'abate Di Saint-Pierre, u Scritti politici, Bari. Saint-Paulien (1958). Les Maudits I - La Bataille de Berlin. Paris. Schmitt, C. (2001). Legalnost i legitimnost, u Norma i odluka - Karl mit injegovikritiari, Beograd. Schmitt, C. (1995). Pojampolitikoga, "Trei program", br. 102, Beograd. Sella, D. (1982). L 'economia lombarda durante la dominazione spagnola, Firenze. Semjan, M. (1960). Istorija Krajinika ikune zadruge u ratnoj dravi, u Spomenik CVIil Srpske akademije nauka, Beograd. Sombart, W. (1911). Die Juden und das Wirtschaftsleben. Leipzig. Spaak, P.H. (1958). U L 'Europe et le monde d'aujourd'hui, textes des conjerrences et des entretiens organisees par les Recontres Internationales de Geneve en 1957, Neuchatel. Staljin, J.V. (1947). Marksizam i nacionalno i kolonijalno pitanje, Beograd. Tilak, B.G. (1987). Arktika pradomovina Veda, Beograd. Toennies, F. (1935). Gemeinschaft und Gesellschaft, Leipzig. Tolstoj, L. (1951). Guerraepace, Mialno. Troskij, L. (1962). II Disarmo e gli Stati uniti d'Europa, u Scritti 1929-1936, Torino. Veca, M.L. (2003). Dal Kosovo e Metohija, u "Rinascita" (quotidiano di liberazione nazionale), od 8. maja, Roma. Vives, J.L. ((1964). De europae dissidiis et bello turcico dialogus, u Opera omnia, London. Von Baader, F. (1925). Schriften zur Gesellschaftsohilosophie. Jena. Voyenne, B. (1958). Piccolastoria dell'idea europea, Paris. Weber, M. (1989). Protestantska etika i duh kapitalizma. Sarajevo. ivojinovi, D. (1976). Bendamin Dizraeli ijunoslovenski narodi u vreme velike istonekrize (1875-1878), Zbornik za istoriju Matice srpske, 14, Novi Sad.

SARAJ

EVROPSKA IDEOLOGIJA.....................................................................2 Uvod..........................................................................................................3 DIMENZIJE EVROPE...................................................................................5

"Who is Europe?"................................................7 "Slava neprolazna"..............................................9 Kroz neprijateljstvo do samospoznaje...............11 Evropa nesloga.................................................15 "Ravnotea sila"................................................18 Kada je roena Evropa?....................................20 Filosofska potraga za ishoditem evropskog.....22 Evropeizacija hrianstva..................................25 Mit Hiperborejcima.........................................28 Srodnost s varvarima........................................31
USPRAVNICA TRODELNOSTI.....................................................................34

Ideologija trodelnosti........................................35 Metafiziki koren trodelnosti.............................37 Platonova drava..............................................42 Misao iz krize....................................................44 Pod senkom ideologije jednakosti.....................46 CP^l Ravanice do tri stola Marka Kraljevia.. . .49 Zanos zlatom....................................................51 Boansko poreklo stalea..................................53 Koriolanova usamljenost...................................54 Doktrina etiri doba..........................................56 Sloboda - jednakost - bratstvo..........................58 Jedna Kulturmorphologie...................................61 Jedinstvo naroda i elite.....................................63 Masonski surogat trodelne zajednice................67