arl Bodler Veze Priroda je hram gde mutne rei sleu Sa stubova ivih ponekad, a dole ko kroz umu

u ide ovek kroz simbole ma to ga putem prisnim pogledima sreu. Ko odjeci dugi to daljem se svode u jedinstvo mrano i duboko to je ogromno ko no i kao svetlost, boje mirisi i zvuci razgovore vode. Neki su mirisi ko put deija svei, zeleni ko polje, blagi ko oboje, - drugi iskvareni, pobedniki, tei, to u beskraj prostiranje svoje, kao ambra, mous, tamjan, rasko njuha koji peva zanos ula nam i duha. arl Bodler Albatros Dokoni mornari od zabave love esto albatrose, silne morske ptice, na putu nemarne, tihe pratilice laa to nad ljutim vrlozima plove. Na daske od krova spuste ih sputane. Kraljevi azura, neveti, zbunjeni, belim i ogromnim krilima skunjeni mau ko veslima na obadve strane. Maloas prrekrasan, a sad smean, jadan, krilati se putnik bori s okovima; s lule jedan mormar duva mu dim gadan u kljun, drugi mu se ruga skokovima. Tom knezu oblaka i pesnik je slian; on se s burom drui, munjom poji oi, ali na tlu sputan i zemlji nevian, divovska mu krila smetaju da kroi.

Stefan Malarme Labud Deviansko Danas, ivahno i krasno zanesenim krilom da l razbiti smede jezero sleeno, s injem, kud se dede letova zastalih lednik blistav jasno. Negdanji se Labud sea, ali kasno: divan je,no zalud slobodu on htede, jer opevo nije kraj gde da provede vek, kad mraz jalov sinu amom strano. Vratom stree belu tu smrt to je stee prostorom kanjena ptica kog poree, al na uas tla to perje joj sputava. Sablast koja na tom mestu sjaji, prisno, ukoen u hladnom snu prezira spava zaodenut Labud,izgnan beskorisno. Stefan Malarme Grob Verlena Crna gnevna stena koju vihor vue Ni pod rukama pobonim ne bi stala, to dodirom trae slinost ljudskih zala, Blagoslovom crte kobne maske ue. Ovde skoro uvek ako golub gue Bestelesna alost na bore je pala Zreloj zvezdi kojoj budunost je dala Da blistanjem srebra gomilu prevue Ko trai, u sledu samotnike stope Jo nedavne, naeg lutalicu opet Verlena? Verlena sada trava skriva, Bezazleno samo da shvati u miru, Suve usne, daha nepresuno iva, Klevetniku smrt u njenom plitkom viru.

Pol Verlen - Pesnika umetnost Muzika nek te prva brine i zato Nepar nek ti pjeva to mutan lake se prelijeva, a sve bez poze i teine. Kad bira rijei, nek ti godi da ih ne bira bez prezira: siva nas pjesma vie dira, kad se Nejasno s Jasnim vodi. To su za velom oi krasne sjaj dana kada trepti zrakom, il na jesenskom nebu mlakom u plavoj zbrci zvijezde jasne. Nek nam je jo i Preljev dan, jedino preljev, a bez Boje! Samo preljevi lako spoje flautu s rogom, san uz san. Od Dosjetke ti bjei smjele, od kruta Duha, Smijeha gnjila; s njih plau oi Plavetnila; sve je to luk iz proste zdjele! Rjeitost zgrabi, vrat joj stezi! Pri radu ti se esto sjeti i Rimu malko opameti, jer pusti li je, ona bjei. Za grijehe Rime nema rijei! Zar gluho dijete, Crnac ludi taj jeftin nakit nama nudi to pod turpijom prazno zvei? Muzike jo i sve i dugo, da stih ti kao smion vai lete iz due koja trai druge ljubavi, nebo drugo. Nek stih ti bude avantura, u hitrom vjetru jutra rasut, od kog metvica i smilj cvatu... Sve drugo je - literatura.

Pol Verlen Meseina Pejza bez premca, to je vaa dua Gde idu ljupke maske, pleu krinke, A svi, dok zvonka lauta se slua, Kao da su tuni ispod udne minke. Premda u pesmi setno im trepere Pobedna ljubav, ivot dnevnog sjaja, U sreu kao da nemaju vere, A pesma im se s meseinom spaja. Sa meseinom i tunom i lepom Od koje ptice sanjaju u borju I vodoskoci u zanosu slepom Jecaju, vitki u svome mramorju.

Aleksandar Blok - Dvanaestorica ... I dravnim idu krokom ... - Tko je tamo? Hajde van! Crven barjak je visoko Sprijeda vjetrom razigran ... Pred njima je - nanos hladni, - U nanosu tko je - van! To skitniki tek pas gladni Za njima epesa sam... - Bocnut u te bajonetom, Bje odavde, ugavi! Stari svijete, kuno pseto, Bjei - da ne udarim! ... Vuk se gladni dalje vue, Ceri zube - rep podaviv Pas ozebli - pas bez kue ... - Hej, tko ide, daj se javi! - Tko barjakom tamo mae? - Gledaj samo, kakva tmina! - Tko to urnim trkom kae, Kriju se za uglovima? - Svejedno je, bit e moj, Bolje predaj nam se sam! - Hej, ti drue, bit e zlo, Izlazi da ne pucam! Trah-tah-tah! - I samo eho Po kuama zvoni plah ... A meava dugim smijehom Zavija kroz snjeni prah . .. Trah-tah-tah! Trah-tah-tah...... I dravnim krokom tako Idu - pas ih slijedi tragom, Sprijeda, s krvavim barjakom, S vijavica nedoglediv, Od taneta nepovrediv, Nad meavom hodom njenim, I bisernim prahom snjenim, Na njem vijenac rua ist Pred njima je - Isus Krist.

Aleksandar Blok - Movarski duhovi Oterah te biem amo U podne kroz granje, Da udvoje doekamo Prazno blagostanje. Eto sedim pored tebe, Movara je pusta. Svedok Mesec gore s neba Iskrivio usta. Ja sam kao ti, dete uma, ta stasom da kaem, Od makovog manji zrna Zakrljali vrae. Na eretskoj kapurini Zvonce za rastanke. Iza lea u daljini Delte pletisanke. Na eretski zanos stine Vode mrtve tako. Zelene se kapurine, Stoje naopako. San svoj vode umom krope, Talas rom line... Mi smo naputene stope Neije sudbine...

Artur Rembo Ofelija I Na mirnom crnom valu gde zvezde sanjaju Bela Ofelija poput velikog krina Leluja velovima koji uranjaju... Odjek hajke stie iz uma, iz daljina. Ve vekovima Tuna Ofelija tako Plovi, sablast bela, rekom to crna tee. Ve vekovima krotka ludost njena lako Romori svoju romansu u lahor, u vee. Vetar velove vije, grudi joj celiva, voda ljuljuka velove, spletene, bele; Na ramenu joj drhte, plau rese iva, Nad elom koje sanja trske se nadnele. Uzdiu oko nje lokvanji koji venu; Katkada u jovi zaspaloj budi gnezda Iz kojih mali drhtaj prhne u trenu: - Tajanstvena pesma sa zlatnih pada zvezda. II Bleda Ofelijo! Lepa poput snegova! Da, Ti umre, dete, odnele su te vode. - Vetrovi to se rue s norvekih bregova aptali su ti rei opore slobode; To dah jedan to ti guste svijao kose udne nosae zvuke tvom dahu to sanja; Sluao ti je srce pev prirode, to se Javi uzdahom noi i tualjkom granja. To ti glas lugih mora, grcaj nedogledan Slomi detinju grud, a preblaga je bila; To u aprilsko jutro lep bledi vitez jedan, Jadni ludak, nemo sede do tvog krila. Raj! Ljubav! Sloboda! Ludo, kakva snivanja! Na toj si vatri bila ko sneg to se topi; Re ti vizija stesni u svoja zbivanja - Sa stravom se beskraj u plavom oku stopi. III A pesnik kae da preko zvezdane pruge Dolazi nou, trai cvee to si brala, I da vide na vodi velove tvoje duge; Ofelija plovi, veliki krin vrh vala.

Artur Rembo - Predoseaj U plav letnji suton, krenuu na staze, Hou, bockan itom, da kroz nisku travu, U njenoj sveini, moje noge gaze I da vetar kupa moju golu glavu. Bez misli, bez rei, pozvan od daljina, S duom, od ljubavi silne opijenom, Na put u da poem, poput ciganina, Kroz Prirodu - srean kao s nekom enom