P. 1
Saveti Za Ispovest

Saveti Za Ispovest

4.67

|Views: 1,789|Likes:
Published by api-3700377

More info:

Published by: api-3700377 on Oct 15, 2008
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOC, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

03/18/2014

pdf

text

original

SAVETI ONOME KO SE PRIPREMA ZA ISPOVEST

U Svetom Pismu je rečeno: "Sine moj! Ako pristupaš služenju Gospodu Bogu pripremi svoju dušu na iskušenja: upravi srce svoje i budi čvrst, i ne daj da te uznemire misli; prilepi se uz Njega i ne odstupaj kako bi se na kraju uzvisio" (Sir.2,1-3). Čim se odlučiš da postiš, da se kaješ i da ispovediš svoje grehe odmah će se pojaviti mnoštvo unutrašnjih i spoljašnjih prepreka. Neprijatelji ljudskog roda, saznavši zѕ tvoju nameru na svaki način će te uznemiravaati raznim neprilikama spolja i sumnjama, pomislima i strahovima iznutra. Ali, sve će nestati čim pokažeš da imaš čvrste namere. Čovek treba da se ispoveda što je moguće češće, pauze između ispovesti treba da budu ispunjene duhovnom borbom i naporima, koji će se učvršćivati pripremama za prethodnu ispovest i pripremom za sledeću. Znači, često ispovedanje greha će te čuvati, podržavati i činiti bodrim sav tvoj duhovni život. Blagodat Božja koja deluje u Svetim Tajnama Pokajanja i Pričešća osetno čini da čovek počne da oseća svoje grehe i slabosti, da se ne upušta tako lako u greh i da se učvršćuje u istinama vere: Crkva i sav njen poredak mu postaju dragi i bliski srcu. Iako je poželjno da čovek ima svog duhovnika, to uopšte nije obavezan uslov za istinsko pokajanje. Za čoveka koji stvarno pati zbog svog greha nema razlike kod koga se ispoveda: samo da se što pre pokaje i dobije razrešenje. Pokajanje mora biti potpuno slobodno, bez ikakve prinude. Ispovest nije razgovor o svojim nedostacima i sumnjama, to nije jednostavno upoznavanje duhovnika sa sobom. Ispovest je Sveta Tajna, a ne samo "religijski običaj." Ispovest je vatreno pokajanje srca, želja za očišćenjem koja se rađa od osećanja svetinje, ispovest i pokajanje su tzv. drugo krštenje, i shodno tome, u pokajanju umiremo za greh i vaskrsavamo za svetost. Pokajanje je prvi stepen svetosti, van Boga. Prva stvar za onoga koji se sprema za ispovest mora biti ispitivanje srca. Za to je potrebno da se čovek pripremi nekoliko dana da posti, da čita duhovnu literaturu, da se više moli, da čita savete i pouke o Svetoj Tajni Pokajanja, da se seti i da zapiše svoje grehe. Obično ljudi koji nemaju iskustva u duhovnom životu ne vide ni mnoštvo svojih greha ni njihovu odvratnost. Kažu: "ništa posebno nisam učinio", "imam samo sitne grehe, kao svi ostali", "nisam krao",

"nisam ubijao" - tako često mnogi počinju ispovest. A samoljublje, netrpljenje prekora, bezosećajnost, čovekougađanje, slabost vere, nedostatak ljubavi prema bližnjem, a malodušnost i duhovna lenjost? Zar sve to nisu teški gresi? Zar je naša vera delatna i vatrena? Da li svakog čoveka volimo kao brata u Hristu? Da li smo dostigli krotost, bezgnevlje, smirenje? Čime objasniti našu bezosećajnost na ispovesti, našu umišljenost, ako ne kamenom bezosećajnošću, mrtvilom, smrću duše i srca? Zašto su Sveti Oci, koji su nam ostavili pokajne molitve, smatrali sebe najvećim grešnicima, a mi smo ubeđeni da je kod nas sve u redu?! Što jače svetlost Hristova obasjava srca, tim čovek više oseća sve mane, čireve i rane. I obrnuto: ljudi koji su zaronjeni u grehovni mrak ništa ne vide u svom srcu, a ako i vide ne užasavaju se, jer nemaju sa čim da uporede, jer je Hristos za njih sakriven zavesom njihovih greha. U pokušaju da se čovek razabere u pogledu moralnog stanja svoje duše treba da se potrudi da napravi razliku između osnovnih i sekundarnih grehova, između simptoma i dubljih razloga. Na primer, mi primećujemo, i to je vrlo važno, rasejanost na molitvi, nepažnju za vreme bogosluženja, odsustvo interesovanja za slušanje i čitanje Svetog Pisma, ali zar ovi gresi ne proističu iz malovernosti ili slabe ljubavi prema Bogu?! Treba u sebi da primetimo svojevoljnost, neposlušnost, samoopravdanje, netrpeljivost, tvrdokornost i tvrdoglavost, ali mnogo je važnije da čovek otkrije i shvati njihovu vezu sa samoljubljem i gordošću. Ako primećujemo u sebi želju da uvek budemo u društvu s ljudima, ako ispoljavamo brbljivost, sklonost ka podsmevanju i ogovaranju, ako se previše brinemo o svom spoljašnjem izgledu i odeći, treba brižljivo da ispitamo te strasti, jer se naša sujeta i gordost najčešće tako ispoljavaju. Ako preterano primamo k srcu životne neuspehe, teško podnosimo rastanak, neutešno patimo za umrlima, zar se u jačini i dubini tih naših iskrenih osećanja ne krije neverje u blagu Promisao Božju? Postoji još jedno sredstvo koje može da nam pomogne u poznanju naših greha. Pre ispovesti treba da se prisetimo za šta nas obično krive ljudi koji žive zajedno sa nama, naši bližnji: često su njihova okrivljavanja, prekori i napadi opravdani. Pre ispovesti treba da zatražimo oproštaj od svih pred kim se osećamo krivim da bismo Svetoj Tajni pristupili mirne savesti. Prilikom takvog ispitivanja srca čovek treba da pazi da ne padne u preteranu sumnjičavost i sitničarsku podozrivost prema svakom pokretu srca; ako krenemo tim putem možemo da izgubimo osećaj za bitno i nebitno, da se zapletemo u sitnice. U takvim slučajevima treba privremeno da ostavimo ispitivanje svoje duše i molitvom i dobrim delima da prosvetlimo svoju dušu.

Priprema za ispovest se ne sastoji u tome da se čovek što podrobnije priseti greha, i da ga čak zapiše, već u tome da dostigne ono stanje usredsređenosti, ozbiljnosti i molitve, u kojem će naši gresi postati jasno vidljivi kao na svetlosti. Onaj ko pristupa Svetoj Tajni Ispovesti kod duhovnika ne treba da donese spisak grehova, već osećanje pokajanja, ne detaljno prepričavanje svog grešnog života, već skrušeno srce. Znati svoje grehe još uvek ne znači pokajati se za njih. Istina je da Gospod prima iskrenu i poštenu ispovest, čak ako ona i nije praćena snažnim osećanjem pokajanja, ako i taj greh - kamenu bezosećajnost, ispovedimo hrabro i otvoreno, bez licemerja. Ipak, skrušenost srca, žalost zbog sopstvenih greha jeste ono najvažnije što možemo i treba da donesemo na ispovest. Ali, šta da činimo ako se naše srce isušeno od greha ne orošava živonosnim vodama suza? Šta ukoliko su "nemoć duhovna i telesne slabosti" toliko velike da nismo u stanju da se iskreno pokajemo? Ipak, to nije razlog da se ispovest odlaže u očekivanju osećanja pokajanja. Bog se može dotaći našeg srca i u toku same ispovesti, jer sama ispovest, samo glasno izgovaranje svojih greha mogu da omekšaju naše srce, da izoštre duhovni vid, da prodube osećanje pokajanja. Za prevladavanje naše duhovne tromosti služe molitvene pripreme za ispovest i ponajviše post. Iscrpljujući naše telo, post narušava naše telesno spokojstvo i duševni mir, koji su pogubni po naš duhovni život. Ipak, post sam po sebi samo priprema i rastresa teren našeg srca koje posle toga može da upije molitvu, Reč Božju, Žitija Svetih i dela Svetih Otaca, a što će biti praćeno pojačanom borbom sa svojom grehovnom prirodom, što će nas podstaći da aktivno činimo dobra bližnjima. Naša bezosećajnost na ispovesti najčešće ima koren u nedostatku straha Božjeg u nama. Eto, na to treba usmeriti svoje napore. Zbog toga je veoma korisno čitanje i razmišljanje o smrti, o Strašnom Sudu, o nesrećnom bivstvovanju grešnika u paklu, o prolaznosti života i o beskonačnoj veličini večnosti. Na ispovesti ne treba očekivati pitanja, čovek sam treba da uloži napor, jer je ispovest podvig i samoprinuda. Treba da govori tačno, ne skrivajući rugobu greha uopštenim izrazima. Prilično je teško, ali je neophodno na ispovesti izbeći sablazan samoopravdavanja, odreći se pokušaja da se duhovniku objasne "olakšavajuće okolnosti", odreći se izgovaranja drugima koji su nas, navodno, naveli na greh. Ponekad se ljudi pozivaju na slabo pamćenje koje, navodno predstavlja prepreku da se čovek seti svih greha. I zaista, često se dešava da lako i brzo zaboravimo svoje grehe. Ali, da li se to dešava samo zbog zaboravnosti? Ima naprimer, slučajeva, kad je jako i do bola bilo

povređeno naše samoljublje, kad nas je neko nezasluženo uvredio, ili nasuprot tome slučajeva koji gode sujeti: uspeha, dobrih dela, pohvala, zahvalnosti - svega toga se sećamo dugo godina. Sve ono što u našem svetskom životu na nas ostavlja snažan utisak dugo i jasno pamtimo. Ne zaboravljamo li svoje grehe zbog toga što im ne pridajemo ozbiljan značaj? Neki ljudi se boje i kao da ne veruju da im gresi mogu biti oprošteni i ta bojazan ponekad poprima oblik bolesti. Osećaj straha se temelji na nedostatku vere, nade i ljubavi prema milosrdnom Gospodu, ili pak na čestom ponavljanju greha. Trudi se da ne grešiš i onda će se, uz Božju pomoć, smanjiti i briga za to da ti Gospod neće oprostiti. Ne usuđuj se da pomisliš da su tvoji gresi toliko veliki da nema smisla kajati se. Ko prima naše pokajanje? Ko isceljuje naše grehovne rane? Svemogući Bog. Zapamti: Svemogući. Svemogući Lekar! I kao takav, On čini mogućim oproštaj i najtežih mogućih greha Ima takozvanih neispoveđenih greha sa kojima mnogi žive mnogo godina, a možda i čitavog svog života. Sve vreme oni imaju želju da ih otkriju duhovniku, ali ih je previše sramota da o njima govore i tako prolazi godina za godinom. Međutim, oni stalno muče dušu i pripremaju joj večnu osudu. O, kako se treba plašiti nepokajanih i neispoveđenih greha! Naš život je, kako kaže Apostol, isto što i para (Jakovlj. 4,14), danas smo živi, a sutra nam se sprema kraj. Gde ćemo tamo sakriti svoje grehe? Treba se stideti greha, a ne pokajanja. Pokajanje je pobeda nad samim sobom, pobednički trofej zbog kojeg je onaj koji se pokajao dostojan svakog posštovanja i časti. Znak potpunog pokajanja je osećaj lakoće, čistote i neizrecive radosti, kada greh čoveku izgleda isto onako težak i nemoguć kao što je pre toga bila radost. Pokajanje neće biti potpuno ukoliko čovek, kajući se iznutra, ne donese čvrstu odluku da se ne vraća tom grehu. Ali, reći ćeš: "Kako mogu da obećam da neću ponoviti greh? Zar nije ispravnije misliti da će se zbog naše nemoći, ponoviti? Jer, i na osnovu iskustva svako zna da se kroz neko vreme čovek vraća istim gresima i da se iz godine u godinu ne vidi poboljšanje?" U stvari nije tako! Nema slučaja da prilikom iskrenog pokajanja i dobre želje Sveto Pričešće koje je čovek primio, u duši nije izazvalo blage promene. I teško da čovek može sam da sudi o svom stanju. Sve veći zahtevi prema sebi, strogost i izoštren duhovni vid često stvaraju utisak da greha ima sve više i da se njihovo dejstvo pojačalo. Vernik počinje da misli da je postao još grešniji, da bolesti postaju snažnije. U stvari, mnogo toga se poboljšalo, mnogo zla je odbačeno, ali se na njegovom mestu pojavilo ono što ranije nije bilo primećeno i borba se mora nastaviti istom snagom.

Često nam Gospod po posebnoj Promisli Svojoj zatvara oči za naše uspehe, da bi nas sačuvao od sujete i gordosti. I obrnuto: da ne bismo pali u očaj i da bismo se odlučili na borbu s grehom, Gospod nam ne dopušta da odjednom vidimo sliku svog grehovnog pada, koja je krajnje užasna, već nam, po meri našeg duhovnog uzrasta, otvara oči. Često greh dugo ostaje u čoveku, ali česta Ispovest, pričešćivanje Svetim Tajnama potkopava i slabi njegov koren. Pa i sama borba protiv greha, patnja zbog greha - zar već to samo po sebi nije napredak?! "Ne boj se, čak i ako padaš svakog dana i odlaziš od puteva Božjih, stoj hrabro, i Anđeo-Čuvar će poštovati tvoje strpljenje", govori Sveti Jovan Lestvičnik. Pa čak i ako nema ovog osećanja olakšanja i preporoda, treba imati snage za povratak ispovesti, svoju dušu u potpunosti treba očistiti od nečistote, treba hrabro izbaciti sve nakaznosti, sve gadosti, bez prikrivanja, bez ukrašavanja, očistiti je od skvrnote i prljavštine. Onaj ko teži ka tome uvek će uspeti! Samo, ne smemo sebi da pripisujemo svoje uspehe, da računamo na svoju snagu, da se uzdamo u svoje mogućnosti. Tako možemo da izgubimo sve što smo stekli. "Da, gospode, Care, daj mi da sagledam svoje grehe..." (iz Velikoposne molitve Sv Jefrema Sirina) "Gospode, daj mi misao za ispovedanje greha mojih" (iz 7. Molitve Sv Jovana Zlatousta pre spavanja) "Rasejani um moj saberi, Gospode, i zaleđeno srce očisti, kao Petru daj mi pokajanje, kao cariniku - uzdah i kao bludnici - suze. Amin.

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->