P. 1
o Isusovoj Molitvi

o Isusovoj Molitvi

4.67

|Views: 559|Likes:
Published by api-3700377

More info:

Published by: api-3700377 on Oct 15, 2008
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOC, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

03/18/2014

pdf

text

original

1.

Molitva i tihovanje "Kada se moliš", ispravno je primetio jedan pravoslavni pisac, "moraš biti miran: pusti molitvu neka govori". Tihovanje je ono najteže i odlučujuće u umetnosti molitve. To nije samo nešto negativno - prekid između reči, prekid u govoru - već je ono, pravilno shvaćeno, nešto sasvim pozitivno: odnos otvorenosti, spremnosti, budnosti i, pre svega, osluškivanja. Isihast je onaj ko je dostigao "isihiu", odn. tihovanje ili unutrašnju tišinu, tj. onaj koji sluša. On osluškuje glas molitve u svom srcu i spoznaje da taj glas nije njegov, već nekog ko govori u njemu. Veza između molitve i tnhovanja biće jasnija ako pogledamo četiri kratke definicije. Prva je iz Concise Oxford Dictionary i opisuje molitvu kao uzvišeni vapaj Bogu... "Molitva se predstavlja kao nešto što se izražava rečima, u stvari, kao delo kojim se molimo Bogu da nam iskaže ovu ili onu milost". Ovde se nalazimo na nivou spoljašnje a ne unutrašnje molitve. Malo se ko od nas može zadovoljiti ovakvom definicijom. Druga definicija potiče od ruskog Starca iz prošlog veka i mnogo manje je spoljašnja. "Osnov molitve", kaže sv. Teofan Zatvornik, "jeste da se stoji pred Bogom sa duhom u srcu i neprestano, danonoćno, da se stoji pred Njim do kraja života". Ovakvo označavanje molitve ne sadrži samo molbu za stvari - takva molitva se može obavljati a da se ne upoterbi ni jedna jedina reč; ona nije tek trenutna delatnost, već trajno stanje. Moliti se znači stajati pred Bogom, biti u neposrednoj i ličnoj vezi s Njim. U svakom nivou svog bića tada zapažamo (od instinktivnog do intelektualnog, od podsvesnog do nadsvesnog) da smo u Bogu i On u nama. Da bi osnažili i produbili bliskost s drugima, nije potrebno stalno postavljati zahteve i koristiti reči; što se više molimo i poznajemo, manje smo primorani da svoja osećanja izražavamo rečima. Tako je i u našem ličnom odnosu sa Bogom. U obe definicije naglasak je na ljudskom delovanju a ne Božjem. U tajnosti lične molitve vođstvo preuzima božanski saučesnik i njegovo delo predstavlja temelj. Ovo će biti jasno u trećoj definiciji sv. Grigorija Sinaita. U jednom odlomku, trudeći se da prikaže sve okolnosti unutrašnje molitve, jednostavno kaže: "Čemu toliko reči? Molitva, to je Bog koji ispunjava sve u svemu. Molitva je Bog; ona nije nešto što se kreće od mene, već nešto u čemu učestvujem: ne ono šta ja činim, već je to Bog koji deluje u meni. Sveti apostol Pavle kaže: A živim ne više ja, nego živi u meni Hristos (Gal. 2,2)". Put unutrašnje molitve pravilno je prikazan u rečima sv. Jovana Krstitelja: "On

treba da raste, ja da se smanjujem" (Jn. 3,30). U tom smislu, moliti se znači "biti tih". "Ti moraš biti tih; pusti molitvu da govori" - odn., pusti Boga da govori. Istinska unutrašnja molitva znači: obustaviti svoje glagoljanje i slušati glas reči Božje u svom srcu, odn., da sami od sebe nešto činimo; a to znači: pristupiti delu Božjem. Na početku liturgije, kada je sve spremno za početak evharističnog slavlja đakon prilazi svešteniku i kaže: "Vreme je da Gospod deluje" (Ps. 118). Baš to je odnos vernika ne samo prema liturgiji, već i prema svakoj molitvi, bilo zajedničkoj bilo pojedinačnoj. Četvrta definicija, koja je opet uzeta od sv. Grigorija Sinaita, još bliže određuje delovanje Božje u nama: "Molitva je otkrivenje krštenja". Božje delovanje nije ograničeno samo na krštenog: Bog Gospod je prisutan u svim ljudima i deluje time što je svako sazdan po Njegovom božanskom obrazu i podobiju. Ta slika je potamnela i zamagljena čovekovim padom u greh, ali nije sasvim zgasnula. Tajnom krštenja ona je obnovljena u svojoj prvobitnoj lepoti; u toj Tajni došli su Isus Hristos i Duh Sveti da se nastane u najskrivenijoj keliji srca. Za većinu krštenje je nešto što su primili u detinjstvu i čega se ne sećaju. Po krštenju Hristos i Duh Sveti ne prestaju nikada da deluju u nama. Mnogi od nas su samo u retkim trenucima svesni ove unutrašnje prisutnosti i delovanja. Prava molitva znači otkrivanje i pokazivanje krštenske blagodati. Molitva je prelaz iz stanja u kojem je blagodat u našim srcima skrivena i neopitno prisutna do tačke savršene unutrašnje spoznaje i budnog opažanja, u kojem se opitno i neposredno oseća dejstvo Duha Svetog. Po rečima ep. Kalista i sv. Ignjatija, cilj hrišćanskog života je vratiti se do potpune blagodati Svetog i Životvornog Duha, date božanskim Krštenjem. "Na početku stoji moj kraj". Smisao molitve može se sažeti u jednoj rečenici: Postani ono što jesi. Postati svesno i delatno ono što po sili na tajanstven način već jesmo, time što smo sazdani po obrazu Božjem i ponovo sazdani Krštenjem. Postani ono što jesi; odnosno, vrati se samom sebi; prepoznaj Onog, koji te je već čuo; čuj Onog, koji ne prestaje da govori u tebi; imaj Onoga, koji te već sada ima. To je Božja poruka upućena onima koji se mole: Ne bi me tražio, da si me već našao. Ali, kako početi? Kako da zaustavimo svoj unutrašnji razgovor i počnemo da osluškujemo? Kako da, umesto da se obraćamo Bogu, usvojimo onu molitvu kojom Bog nama govori? Kako preći od usne molitve do tihovanja, od molitve "s naporom" do "samodelatne" molitve, od "moje" molitve do "Hristove molitve u meni"? Siguran put kojim bi čovek otpočeo putovanje je u prizivanju Imena. 2. "Gospode Isuse..."

To nije, naravno, jedini put. Nemoguć je istinski odnos između osoba bez obostrane slobode i jednostavnosti. Ne postoje nepromenljiva i utvrđena pravila kojih bi se držali oni koji se mole. Isto tako, ne postoji mehanički način, telesne ili duhovne prirode, koji bi mogao naterati Boga da pokaže svoju prisutnost. Njegova blagodat je dar i ne dobija se nekim postupkom ili tehnikom. Zbog toga se susret Boga i čoveka dešava u carstvu srca na mnogo načina. U Pravoslavnoj Crkvi mnogi duhovni Oci o "Isusovoj molitvi" malo ili uopšte ne govore. Mada u domenu unutrašnje molitve "Isusova molitva" nema određen položaj, ipak je za mnoge istočne hrišćane postala glavna staza, carski put. Ali ne samo za istočne hrišćane. U susret Pravoslavlja i Zapada u poslednjih šezdeset godina, ni jedan elemenat pravoslavne baštine nije izazvao toliki interes kao "Isusova molitva", i ni jedna knjiga nije naišla na veći odjek od "Kazivanja jednog Bogotražitelja ". Ovo neobično, nepoznato, delo u predrevolucionarnoj Rusiji postiglo je ogroman uspeh i prevedeno je na veliki broj jezika. Oni koji su čitali Selingera setiće se kakav je utisak ta "kao grašak zelena u platno uvezena knjiga" ostavila na Freni. Pitamo se u čemu leži tajna i čudotvornost "Isusove molitve?" Verovatno u sledećem: - prvo, u njenoj jednostavnosti i raznovrsnosti; - drugo, u njenoj "potpunosti"; - treće, u sili Imena; - četvrto, u duhovnoj vežbi neprestanog kazivanja. Razmotrimo ih redom. 3. Jednostavnost i raznovrsnost Prizivanje Imena je jednostavna molitva dostupna svakom hrišćaninu, koja nas uvodi u najdublje tajne sozercanja. Svako ko želi da duže u toku dana govori "Isusovu molitvu", a posebno onom ko želi da primenjuje kontrolu disanja i druge telesne vežbe, neophodno je potreban Starac, iskusan duhovni učitelj. U naše vreme ima malo takvih Pastira. Ipak, i oni koji nemaju lični dodir sa Starcem mogu se bez bojazni baviti ovom molitvom, ali samo u kraćim vremenskim odlomcima - u početku ne duže od deset-petnaest minuta, odn. dokle god ne pokušaju poremetiti prirodne telesne ritmove. Nisu potrebna nikakva posebna znanja da bi se počelo sa "Isusovom molitvom". Početniku je dovoljno reći: jednostavno počni. Da bi naučio da hodaš moraš napraviti prvi korak. Da bi naučio da plivaš moraš skočiti u vodu. Isto je i sa

prizivanjem imena Božjeg. Počni, prizivaj Ga s poštovanjem i ljubavlju. Uporno se drži toga. Ponavljaj je mnogo puta. Ne misli na to kako ponavljaš Njegovo ime; misli na samog Gospoda Hrista. Moli ime Njegovo sporo, kratko i mirno - spoljašnju formulu ćemo brzo savladati. Ona je sastavljena od reči: "Gospode, Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me", ili "Gospode, Isuse" ili samo "Isuse", iako je ovaj poslednji način uobičajen. Molitva se može i proširiti, ako se doda... "(me) grešnog", što bi bio vid pokajanja. Ponekad se dodaje i spomen na Majku Božju ili svetitelje: Molitvama Bogorodice, ili molitvama sv. Nikolaja... Gospode, Isuse Hriste... Jedini nepromenljivi deo molitve sastoji se u božanskom imenu "Isuse", koje se spaja sa drugim. Molitveniku se ostavlja sloboda da ličnom vežbom pronađe način koji je najpogodniji njegovim potrebama. Formulu možemo s vremena na vreme promeniti: ali to ne treba raditi često, jer, upozorava sv. Grigorije Sinait, "ono što se stalno premešta ne pušta koren". Slična raznovrsnost postoji i u pogledu spoljašnjih uslova u kojima se molitva odvija. Postoje dva načina na koji se ona vrši: "slobodni" i "formalni" način. Pod slobodnim delovanjem misli se na molitvu koja se odvija tokom dana dok se čovek bavi uobičajenim poslovima. Može se izgovarati jednom ili više puta u određenim trenucima tokom dana, koji bi inače ostali neispunjeni u duhovnom smislu: npr. kada radimo neki uobičajeni i rutinski posao, pri oblačenju, pri pranju sudova, krpljenju čarapa, pri kopanju u bašti; kada šetamo ili se vozimo, dok čekamo autobus, ili u saobraćajnoj gužvi: u nekom mirnom trenutku pre kakvog neprijatnog i tegobnog razgovora; ako ne možemo zaspati ili pre nego što smo se potpuno probudili. Posebna vrednost "Isusove molitve" leži u tome što se ona, u osnovi jednostavna, može obavljati u trenucima rasterećenosti, kada su složenije molitve nemoguće. Od posebne je koristi u trenucima strašne napetosti i velikog pritiska. Ovakva slobodna upotreba "Isusove molitve" osposobljava nas da pređemo ponor između vremena određenog za molitvu u bogosluženju ili u svojoj sobi i uobičajenih poslova. "Molite se neprestano", upozorava sv. ap. Pavle. Ali, kako je to moguće ako moramo raditi i druge stvari? Episkop Teofan nas navodi na pravi put: "ruke poslu, duh i srce Bogu". "Isusova molitva stalnim ponavljanjem postaje navikom da živimo u Božjoj prisutnosti, bilo gde da smo, ne samo u Crkvi ili u samoći, već i u kuhinji, fabrici ili kancelariji. Tako ćemo biti kao brat Lorenco "koji je za vreme uobičajenih poslova bio snažnije sjedinjen s Bogom nego za vreme monaških pravila". "Pogrešno je misliti da mora postojati razlika između vremena molitve i ostatka vremena, jer smo naznačeni da u vreme rada budemo jedno s Bogom kroz rad, a pri molitvi jedno s Njim u molitvi.

Ovakvo stalno ponavljanje "Isusove molitve" utvrđuje se stalnom vežbom. U njoj je sva naša pažnja usmerena na reči molitve. U isto vreme odričemo se spoljašnje aktivnosti. Ovde ne postoje neka stroga pravila; postoji velika otvorenost i mnogostrane mogućnosti. Nevažan je stav tela. U pravoslavnoj praksi uobičajeno je obavljati tu molitvu sedeći, ali se može obavljati i stojeći ili klečeći, a u slučaju bolesti ili nemoći i ležeći. Obično se moli u potpunoj tami ili sklopljenih očiju, a ne pred ikonom pred kojom gori kandilo ili sveća. Kada se molio sv. Siluan Atonski zaustavljao je svoj zidni sat da ne bi čuo kucanje, pa bi kapu navukao preko ušiju i očiju. Ali, u tami se brzo postaje pospan. Ako se sedi ili kleči, pa se umorimo, trebalo bi na tren ustati, posle svake molitve oseniti se krsnim znamenjem i načiniti metaniju, dodirujući prstima desne ruke tlo. Možemo svaki put učiniti i veliku metaniju i čelom dodirnuti tlo. Ako se molimo sedeći treba se pobrinuti da stolica ne bude previše udobna, sa naslonom za ruke i leđa. Možemo se moliti stojeći, ruku raširenih u vidu krsta. Obično se u ovoj molitvi koriste brojanice, koje se obično sastoje od sto čvorova. Ovo se ne radi radi brojanja, nego kao uporište pažnji i da bi se pronašao ujednačen ritam. Nije preporučljivo meriti ih ni brojanicama ni drugačije. Tačno je da Starac u "Kazivanju jednog bogotražitelza" pridaje važnost tačnom broju molitava koje treba dnevno ponoviti; prvo 3000, zatim 6000 pa 12000. Bogotražitelju nalaže određen broj molitava, ni više ni manje. Pridavanje važnosti količini je nebitno. Ovde se, verovatno, ne ide za količinom već za unutrašnjim odnosom bogotražitelja. Starac želi da proveri njegovu poslušnost i da se uveri da li je bogotražitelj spreman da bez pogovora sledi dato mu poslušanje. Karakterističniji je savet Episkopa Teofana: "Ne razmišljaj o tome koliko često govoriš molitvu; jedino do čega treba da ti je stalo je da molitva iz tvog srca izvire oživljujućom silinom, kao iz izvora vode žive". "Izagnaj sve misli o zadatku iz svog uma". Ponekad se molitva govori zajednički, u grupi, ali uglavnom se molimo sami. Reči se govore glasno ili u sebi. U pravoslavnoj praksi, izgleda, da se radije govori nego što se peva, ako se glasno moli. To nikako ne bi trebalo biti nasilna ili napeta molitva. Reči se ne bi smele preterano naglašavati i bez žara. Treba omogućiti da molitva nađe svoj ritam i težište. Molitva će na osnovu vlastite melodije vremenom postati pesmom u nama. Starac Partenije iz Kijeva poredio je tok molitve sa mirnim proticanjem reke. Iz ovoga se može videti da je prizivanje Imena molitva za svaku priliku. Svako je može primenjivati: na svakom mestu i uvek. Pogodna je za početnike kao i za one naprednije. Možemo se moliti u zajednici ili sami; ova molitva je na prvom mestu i u pustinji i u gradu, u uslovima sabranog tihovanja i u buci i nemiru. Svuda i uvek je dobrodošla.

4. Punoća vere U svom bogoslovlju, na koje se bogotražitelj poziva, "Isusova molitva" sadrži potpunu istinu Jevanđelja; ona je sažeto Jevanđelje; u kratkom obliku obuhvata obe glavne tajne hrišćanske vere: Ovaploćenje i Trojičnost. Prva govori o dvema Hristovim prirodama: o Bogočoveku i Njegovoj ljudskoj prirodi koju On naziva "Isus", koju mu je dala Njegova Prečista Mati pri rođenju u Vitlejemu, i o Njegovom Božanstvu, po kojem se naziva, "Gospode" i "Sine Božji". Na drugom mestu, ova molitva govori, iako ne isključivo, o Svetoj Trojici. Ona je upućena drugom Licu, Isusu Hristu, ali ukazuje i na Oca, jer Isusa prizivamo kao Sina Božjeg, a i Sveti Duh je prisutan u molitvi, jer niko ne može reći Isus je Gospod, osim Duhom Svetim (1. Kor. 12,3). Zato je "Isusova molitva" i hristocentrična i trijadocentrična. I za praktičnu pobožnost "Isusova molitva" nije manje blagodatna. Obuhvata dva glavna momenta hrišćanske pobožnosti: momenat nadanja kada dižemo oči k lepoti Božjoj i u ljubavi se krećemo prema Njemu, kao i momenat pokajanja, svest o našoj nedostojnosti i grehu. Molitva ima kružni tok. uzlet i poniranje. U prvom delu uzdižemo se ka Bogu: "Gospode, Isuse Hriste, Sine Božji...", a u drugom delu u potpunoj skrušenosti ulazimo u sebe:... pomiluj me grešnog". "Oni koji su iskusili dar Duha Svetog", ceni sv. Makarije u jednoj omiliji, "doživljavaju u sebi dve stvari ujedno: radost i utehu, s jedne, i strepnju, strah i osudu, s druge strane". Isto se dešava i u unutrašnjoj dijalektici "Isusove molitve". Ova dva momenta, viđenje slave Božje i svest o ljudskom grehu, sjedinjena su i pomirena u trećem momentu kada govorimo "pomiluj". Pomilovanje označava prekoračenje ponora između Božje pravednosti i palog sazdanja. Onaj koji Bogu govori: "pomiluj me", žali se na svoju nemoć, ali istovremeno nagoveštava novu nadu. On ne govori samo o grehu, već i o njegovom prevazilaženju. On priznaje da nas Bog po svojoj milosti prima, mada smo grešni, i ako se promenimo, Bog traži od nas da prihvatimo tu činjenicu da smo prihvaćeni! "Isusova molitva" nije samo poziv na pokajanje, već i obećanje oproštaja i iskupljenja. Glavni deo molitve - ime "Isus" - nosilac je smisla iskupljenja: "Nadenućeš mu ime Isus, jer će on spasti narod od grijeha njegovih" (Mt. 1,21.). Iako "Isusova molitva" sadrži žalost zbog greha, ona nije bez nade, već "žalost preokreće u radost", kao što veli sv. Jovan Lestvičnik. Takva bogoslovska i duhovna blaga skriva "Isusova molitva". Ona ne postoji u apstraktnom obliku, već je oživljavajuća i delotvorna.

Posebna vrednost "Isusove molitve" jeste u tome da se istine oživotvore, tako da ih naše biće može obuhvatiti ne samo spolja i teorijski, već svom svojom punoćom. Da bi shvatili zbog čega je "Isusova molitva" toliko blagodatna, moramo je razumeti i u druga dva vida: vid sile Imena i vid neprestanog ponavljanja. 5. Sila imena "Ime Sina Božjeg je veliko i neizmerno; i ono nosi čitavu vaseljenu", iz Pastira sv. Jerme. Ne možemo tačno oceniti značaj "Isusove molitve" za duhovnost pravoslavlja, a da ne osetimo silu i moć koju krije u sebi ovo božansko Ime. Ako je "Isusova molitva" blagodatnija od drugih, razlog je u tome što sadrži ime Božje. U Starom Zavetu i u starim kulturama postoji sklad između čovekove duše i njegovog imena. Čitava ličnost sa svim osobenostima prisutna je u imenu. Znati nečije ime znači imati uvid u njegovo biće, pa time postići izvesnu bliskost, pa čak i moć posedovanja nad njim. Iz tog razloga se Nepoznati, koji se rve sa Jakovom u klancu, uzdržava da kaže svoje ime. Isti odnos pokazuje se u anđelovom odgovoru Manoju: Što pitaš za moje ime? Sjajno je. (Sud. 13,18). Promena imena predstavlja potpunu promenu u čovekovom životu: npr., Avram u Avraam, (Post. 17 2) ili Jakov u Izrael (Post 32,28). Tako i Savle postaje Pavle, (Dap. 13,9) a monah zavetovanjem dobija novo ime, koje ne daje on sam, da bi se time obeležilo nešto iz osnova novo čemu se on predaje. U jevrejskoj tradiciji postoji pravna punomoć ako neko čini nešto u nečije ime, ili ime nečije priziva ili se na njega poziva. Kada se nečije ime prizove to znači i oprisutnjenost njegove ličnosti. Ime oživljava čim se prizove. Ime trenutno dobija dušu onoga kome pripada; zato se toliki značaj pridaje prizivanju imena. Ako to važi za imena ljudi koliko to više vredi za ime Božje? Sila i lepota Božja prisutni su i delatni u Njegovom imenu. Ovo Ime znači "božansku prisutnost", "s nama je Bog", "Emanuil". Kada sabrano i razložno prizivamo ime Božje, krećemo se u Njegovoj prisutnosti, otvaramo se sili Njegovoj i predajemo se kao prvina i žrtveni prinos u Njegove ruke. Kod Jevreja osećaj za veličinu imena Božjeg bio je toliko snažan da se tetragram JHVH u sinagogi nije izgovarao glasno. Ime Svevišnjeg predstavljalo je strašnu silu, zato se nije smelo ni pomenuti. Ovo jevrejsko shvatanje imena preuzeto je i u Novom Zavetu. Demoni se isteruju i ljudi isceljuju imenom Gospoda Hrista, jer ovo ime je sila. Kada se da prava vrednost sili imena, mnoga poznata mesta dobijaju smisaonu punoću i ogromnu snagu. Na primer, reči u Molitvi Gospodnjoj: "...da se sveti ime Tvoje", ili u

Hristovom obećanju na Tajnoj večeri: "Što god zaištete od Oca u moje ime, daće vam" (Jn. 16,23). Slična je i Njegova zapovest apostolima: "idite, dakle, i učite sve narode, krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha!" (Mt. 28, 19), blagovest sv. ap. Petra da se spasenje nalazi samo u imenu Isusa Hrista (Dap. 4,10-17), kao i reči sv. ap. Pavla: "Da se u ime Isusovo pokloni svako koljeno što je na nebesima i na zemlji i pod zemljom (Fil. 2, 10); novo i tajno ime koje je zapisano na belom kamenu i koje će nam biti dato u budućem veku" (Otk. 2, 17). Biblijsko strahopoštovanje pred imenom jeste osnova i temelj "Isusove molitve". Ime Božje je po suštini povezano sa Njegovom ličnošću. Zbog toga prizivanje tog Imena sadrži ličan karakter; ono služi kao delotvoran znak Njegove nevidljive prisutnosti i delovanja. Ime Isusovo za vernike danas ima značaj kao i u vreme apostola. I sv. Varsenufije i sv. Jovan tvrde: "Ponavljanje tog božanskog Imena uništava zlo u korenu". Sveti Jovan Lestvičnik poziva: "Razbij neprijatelje svoje imenom Isusovim, jer nema jačeg oružja ni na nebu ni na zemlji... neka se ime Isusovo slije s tvojim disanjem i upoznaćeš vrednost tišine". Ime je sila, ali se mehaničkim ponavljanjem ništa ne postiže. "Isusova molitva" nije magijski amulet. Kao kod svih Tajni čovek je pozvan da svojom verom i svojim asketskim trudom bude pomagač Božji; tako smo pozvani da prizivamo Njegovo ime u sabranosti i budnosti, da duh uključimo u reči molitve sa svešću o tome ko je On koga molimo i koji u srcima našim daje odgovor. Takva molitva u početku nije laka i Oci je opisuju kao tajno mučeništvo. Sveti Grigorije Sinait stalno govori o naporu i muci koje prihvataju svi koji slede put Imena. To zahteva neprestani trud, "bićete u iskušenju da prestanete", "zbog bola koji seče, koji potiče od unutrašnjeg prizivanja Duha", "leđa će te boleti i često ćeš osećati bol u glavi", upozorava on, "ali nastavi ne kolebajuću se i sa plamenom čežnjom, ti koji tražiš Gospoda u svom srcu". Samo strpljivim plamenom vere otkrićemo snagu Imena. Ova upornost dolazi do izražaja u budnom i čestom ponavljanju. Isus je upozorio svoje učenike da se čuvaju ispraznih reči (Mt. 6,7), ali ponavljanje "Isusove molitve" ako se obavlja sa iskrenošću i pažnjom uopšte nije "isprazno". Uporno prizivanje Isusovog imena ima dvostruko delovanje: vodi našu molitvu k jednostavnosti i istovremeno je pounutrašnjuje. 6. Sabranost, sozercanje Kada se iskreno molimo u duhu i istini postajemo potpuno svesni svoje unutrašnje rastrzanosti, nedostatka jedinstva i potpunosti. Uprkos trudu da smerno stojimo

pred licem Božjim, misli lete bez odmora i cilja kroz našu glavu kao roj muva (ep. Teofan), ili skaču s grane na granu kao majmuni. Sabranost znači biti tu gde jesmo, onde i sada. Primećujemo da nismo u stanju da obuzdamo naš duh da ne luta besciljno kroz prostor i vreme. Prizivamo prošlost, predstavljamo budućnost, planiramo koji bi korak sledeći načinili: ljudi i mesta stupaju u našu svest u beskrajnom nizu. Nemamo snage da se sažmemo samo na jednom mestu, na kojem bi morali biti: ovde, u Božjoj prisutnosti. Nesposobni smo da potpuno postojimo u ovom trenutku koji, u stvari, postoji sada, u samoj sadašnjosti. Ova unutrašnja uznemirenost je jedna od posledica grehovnog pada. Utvrđeno je da ljudi koji stvarno nešto daju, obavljaju samo jednu stvar u jedno vreme. To nije lako. Ako je ovo teško u nekom veštastvenom poslu, još teže je u delu unutrašnje molitve. Kako se može prepoznati "kairos", pravi trenutak, blagodat trenutka? U ovom nam može pomoći "Isusova molitva". Neprestano ponavljanje može nas po blagodati Božjoj sabrati iz rastrzanosti jedinstva, iz razbijenosti i mnogoobraznosti u jedno Lice. "Da bi zaustavio juriš svojih misli", kaže ep. Teofan, "veži duh jednom mišlju ili mišlju na Jednoga". Asketski oci, sv. Varsenufije i sv. Jovan, razlikuju dva puta u borbi protiv misli. Prvi način je za "jake ili savršene". Oni će "protivrečiti" svojim mislima, stati pred njih licem u lice i pobediti ih u otvorenoj borbi. Ali za mnoge od nas ovo je teško i može dovesti do teškog poremećaja. Neposredan sukob, pokušaj da se misli nasilno iskorene i proteraju obično posluži da ojača našu maštu. Nasilno potisnute, naše maštarije se sa još većom silinom vraćaju. Umesto da se protiv misli borimo otvoreno i da ih voljnim naporom gušimo, pametnije je da svoju pažnju okrenemo nečem drugom. Umesto upornog zurenja dole u uznemireni svet svoje mašte i truda kako da se odupremo mislima, moramo gledati gore, ka Gospodu Isusu Hristu, i predati sebe u Njegove ruke, prizivajući Njegovo ime, blagodat Njegovog imena, da bi savladao sve misli koje mi svojom snagom ne možemo ugasiti. Naš stav u duhovnoj borbi mora biti pozitivan a ne negativan; umesto što pokušavamo isprazniti svoj duh od zla, moramo ga ispuniti mišlju na dobro. "Ne protivreči mislima koje ti našaptavaju tvoji neprijatelji", poučavaju sv. Varsenufije i sv. Jovan, "jer oni baš to i očekuju, i neće prestati da ti stvaraju teškoće. Obrati se Gospodu za pomoć protiv njih, svoju nemoć položi pred Njim, jer On jedini može da ih rastera i porazi". "Isusova molitva" je put da čovek okrene i upravi pogled u drugom smeru. Predstave i misli nam za vreme molitve dolaze neizbežno. Taj tok ne možemo zaustaviti naporom volje. Uopšte ne vredi sebi govoriti: "Ne misli"! To bi bilo isto kao i reći: "Nemoj disati". "Duh mudar ne biva bez roda", kaže sv. Marko Pustinjak. Misli ispunjavaju duh neprestanim cvrkutanjem, kao jato ptica u zoru. Ne možemo učiniti da to cvrkutanje naglo prestane, ali ga se možemo osloboditi ako svoj neumorni duh "sputamo" na jednu misao, ili na misao o Jednom - na ime

Isusovo. Kao što sv. Dijadoh Fotički veli: "Ako smo sećanjem na Boga zatvorili sve izlaze duha, onda on kao cenu traži neki zadatak koji zadovoljava njegovu potrebu za delatnošću. Dajmo mu kao njegov jedini posao prizivanje: Gospode, Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnog". Sećanjem na Isusa Hrista, kao što veli sv. Filotej Sinajski, sabiraš svoj duh unaokolo rasut". Umesto pokušaja da svojom snagom sprečimo tok misli, uzdajmo se u silu koja deluje kroz Ime. Prema sv. Evagriju Pontijskom, "molitva je odbijanje misli". Odbijanje nije surova borba, nije nasilno suzbijanje, već blag ali postojan način oslobađanja. Ponavljanjem odlažemo svoje površne i iskrivljene predstave, puštajući ih da odu i nadomeštajući ih sećanjem na Isusa. Iako maštu i diskurzivno mišljenje pri "Isusovoj molitvi" ne treba nasilno suzbijati, ipak ih ne smemo ni pojačavati. "Isusova molitva" nije nikakva meditacija o određenim događajima Isusovog života ili o rečima iz Jevanđelja; još manje put za razmatranje teološke istine ili njihovo razmatranje smisla reči "usija" u Halkidonskom ispovedanju. U tom smislu treba "Isusovu molitvu" razlikovati od diskurzivne meditacije, poznate na Zapadu. Kada prizivamo Ime, ne bi trebali da u mislima stvaramo vidljivu sliku Spasiteljevu. To je jedan od razloga zbog čega ovu molitvu obavljamo u tami, umesto otvorenih očiju pred ikonom. "Drži svoj duh slobodnim od boja, slika i likova", preporučuje sv. Grigorije Sinait, "čuvaj se maštanja za vreme molitve, inače ćeš otkriti da nisi postao isihast već fantast". "Da ne bi podlegao iluziji kada se moliš unutrašnjom molitvom, ne smeš stvarati ideje, slike ili predstave", kaže sv. Nil Sorski. "Između tvog duha i Gospoda ne drži nikakvu sliku kao posrednika kada obavljaš "Isusovu molitvu", veli sv. Teofan. "Važno je prebivati u Bogu, a ovo prebivanje pred Bogom znači u svojoj svesti postojano živeti s uverenjem da je Gospod u tebi onako kao što sve ispunjava. Živiš u sigurnom obećanju da On vidi tvoju unutrašnjost i da te poznaje bolje nego što ti sam sebe poznaješ. Ovo viđenje Boga, koji gleda tvoje unutrašnje biće, ne sme biti praćeno predstavom, nego se mora zadržati na jednostavnosti opita. Ako na ovakav način prizivamo ime Hristovo, ne stvarajući predstave o Spasitelju već jednostavno osećajući Njegovu sveprisutnost, iskusićemo ujedinjavajući silu Isusove molitve". 7. Put srca Učestalo prizivanje imena Isusovog jeste pomoć našoj molitvi do jednog novog jedinstva. Istovremeno je vodi dublje unutra i čini je smisaonim delom nas samih. Molitva tada nije nešto što se čini u određenom trenutku, već mnogo više: nešto što mi jesmo; ne neko trenutno delo, već trajno stanje. Takva molitva tada postaje

molitva celog čoveka, pri čemu su reči i smisao molitve u punom skladu sa ličnošću molitvenika. Ovo jasno izražava Pavle Evdokimov: "Slika koja se u katakombama najčešće sreće jeste ikona žene u molitvi, lik molitvenice, ORANTE. Ona predstavlja pravi stav ljudske duše. Nije dovoljno imati molitvu, moramo postati molitva, utelovljena molitva. Nije dovoljno poznavati trenutke slavoslova; ceo naš život, svako delo i svaki pokret, mora postati himna, žrtva, molitva. Moramo darovati ne ono što imamo, nego ono što jesmo". Ono što svetu treba nisu ljudi koji manje-više redovno govore molitve, nego ljudi koji su postali molitva. Način molitve koji opisuje Evdokimov može se jasnije odrediti kao "molitva srca". U pravoslavlju, kao i u nekim tradicijama, molitva se deli na tri stupnja, koje treba posmatrati ne kao nivoe koji se međusobno prožimaju, nego kao stupnjeve koji izlaze jedan iz drugoga; a to su: usmena molitva, molitva duha i molitva srca. Prizivanje imena počinje, kao i svaka druga molitva, kao usmena molitva u kojoj se reči oblikuju jezikom svesnim naporom volje. Upravljamo svoj duh, svesnim naporom, na smisao reči koje se izgovaraju. Vremenom naša molitva urasta, blagodaću Božjom, duboko unutra. Sadejstvo duha postaje snažnije i dešava se spontano, samo od sebe. Jezikom stvoreni glasovi manje važni ponekad sasvim izostaju, pa bezglasno prizivamo ime Isusovo, bez pokreta usana, samo u duhu. Kada se to dogodi znači da smo po volji Božjoj prešli sa prvog na drugi stepen. Prizivanje ne prestaje potpuno, postoje trenuci kada će onaj koji je u molitvi daleko uznapredovao poželiti da Gospoda Hrista zove glasno po imenu. A ko od nas može tvrditi da je uznapredovao? Svi smo mi početnici u duhovnom životu. Putovanje u unutrašnjost još nije došlo do kraja puta. Čovek je mnogo više od svoje duhovne svesti. Osim mozga i razumne sposobnosti, čovekova osećanja i estetski osećaj povezani su s nagonskim slojevima ličnosti. Svi ti nivoi moraju sarađivati pri molitvi, jer je ceo čovek pozvan da učestvuje u slavljenju Boga. Kao što se kap ulja širi po tkanini i natapa je, tako i molitva mora da se stalno produbljuje, šireći se iz mozga, središta svesti, napajajući svaki nivo naše ličnosti. Tehnički rečeno, to znači da smo pozvani da se s drugog popnemo na treći nivo: od duhovne molitve do "molitve duha u srcu". Srce ovde treba razumeti u biblijskom smislu, a manje u doslovnom; u stvari, ne kao reč koja označava osećanja, već potpunost ljudske ličnosti. Srce je glavni organ ljudskog bića, najunutrašnjiji čovek, najdublje i istinsko jastvo, koje se doseže žrtvovanjem, smrću. Po rečima B. Višeslaveca srce je središte ne samo svesnog, već i nesvesnog; ne samo duše, već i duha, ne samo duha, nego i tela; ne samo razuma, već i nerazumljivog; jednom rečju: apsolutno središte. Viđeno tako, srce je više od telesnog organa, telesno srce je više od fizičkog organa; fizičko srce je spoljašnji simbol neograničenih duhovnih mogućnosti čoveka kao stvorenja koje je sazdano po obrazu i podobiju Božjem.

Da bi došli do kraja puta i da bi se istinski molili, neophodno je stupiti u ovo "apsolutno središte", sići od duha u srce; odnosno, moramo sići ne iz duha, nego sići duhom. Cilj nije samo "molitva srca, već molitva duha u srcu", jer naše svesno shvatanje, uključujući i naš razum, dar je Božji i treba biti upotrebljen Njemu na slavu, a ne zapostavljen. Sjedinjenje "duha sa srcem" predstavlja obnovu pale čovekove prirode u raju, prevrat pada, vraćanje u stanje pre greha, "status ante peccatum". To znači da je to eshatološka realnost - predukus budućeg veka - nešto što se u ovom sadašnjem veku nikada ne ostvaruje u potpunosti. Oni koji se nesavršeno ali u izvesnoj meri mole srcem, počeli su s prelazom o kojem smo govorili; od molitve "s naporom" do "samodelatne molitve"; od molitve koju govorim ka molitvi koja sama sebe govori, ili tačnije: ka molitvi kojom Hristos u meni govori. Srce u duhovnom životu ima dvostruko značenje: ono je središte ljudskog bića i susret čoveka i Boga. Srce je mesto samospoznaje, gde čovek sagledava sebe kao hram Svete Trojice, u kojem se licem u lice sreću prvobitni Obraz i odraz. U "unutrašnjoj keliji" srca čovek nalazi osnovu svog bića i prelazi tajanstvenu granicu između sazdanog i nesazdanog. "Srce je puno neistraživih dubina", veli se u Omilijama sv. Makarija. "Ovde je Bog s anđelima, svetlost i život, Carstvo i apostoli, nebeski Grad i bogatstvo blagodati: sve je tu". Molitva srca predstavlja stanje u kojem "moje" delovanje, "moja" molitva, postaje jedno s neprestanim delovanjem nekog drugog u meni. Ona više nije upućena Isusu, nego je molitva samog Isusa. Ovaj prelaz od "naporne" do "samodelatne" molitve ubedljivo je prikazan u "Kazivanjima jednog bogotražitelja svom duhovnom Ocu": "Jednom rano izjutra probudila me je molitva". Do tada je bogotražitelj onaj "koji je govorio molitvu", sada je otkrio da "molitva sama sebe govori", čak i kada spava, jer je postala jedno s molitvom Božjom u njemu. Čitaoci "Kazivanja..." mogu steći utisak da je prelaz sa usne molitve na molitvu u srcu dostignut za nekoliko nedelja. Treba naglasiti da je njegovo iskustvo, mada ne i jedinstveno, izuzetne dubine. Obično samodelatna srčana molitva dolazi ako uopšte i dođe, tek na kraju životne podvižničke borbe. Ona je dar Božji, koji On daje kako i kada hoće, a ne rezultat neke određene tehnike. Sveti Isak Sirin tvrdi kako je taj dar sasvim redak, jedan od deset hiljada udostojava se dara čiste molitve, i dodaje: "Zbog tajne koja leži skrivena u čistoj molitvi u jednoj generaciji postoji jedan čovek koji se približio bezdanu blagodati Božje". "Jedan od deset hiljada iz svake generacije" - mada je ovo upozorenje otrežnjujuće ne smemo biti obeshrabreni, jer put u unutrašnje carstvo ostaje otvoren svima, svi mogu preći deo puta. U današnje vreme malo doživljamo duboke tajne srca, ali mnogi na skromnom i isprekidanom putu primaju pravi utisak o smislu duhovne molitve.

8. Telo u molitvi Čas je da razmotrimo jednu spornu tačku u učenju vizantijskih isihasta, koja se često pogrešno tumači: telo u molitvi. Kao što smo rekli, srce je glavni organ ljudskog bića, tačka susreta duha i materije. Ono je središte ne samo fizičkih, već i psihičkih i duhovnih slojeva. Dve stvari su značajne za srce: ono je u isto vreme vidljiv i nevidljiv organ; zbog toga je molitva srca molitva i tela i duše; jer, samo ako uključuje celo telo može biti molitva celog čoveka. Prema biblijskom učenju, čovek je psihosomatska celina a ne duša zatočena u telu, iz kojeg želi da pobegne; oboje su u savršenom jedinstvu, i duša i telo. Telo nije samo prepreka koju treba preći, komadić materije koji se ne sme uzeti tako ozbiljno; naprotiv, telo u duhovnom životu mora imati pozitivnu ulogu, ono je opremljeno energijama koje se mogu usmeriti na "rad" molitve. Ako to važi za molitvu, onda bi imalo poseban značaj za "Isusovu molitvu"; ovde se radi o prizivanju ovaploćenog Boga-Slova. Hristos je uzeo ne samo ljudski lik i volju, već i telo. Time je telo načinio neiscrpnim izvorom osvećenja. Kako, onda, telo koje je Bogočovek učinio nosiocem duha sarađuje u prizivanju Imena u duhovnoj molitvi u srcu? Da bi pomogli takvo učestvovanje, kao i pomoć u sabranosti, isihasti su razvili "fizičke postupke". Poznali su da svaka duševna aktivnost ima povratan uticaj na fizičku i telesnu ravan; prema našem unutrašnjem raspoloženju postaje nam vruće ili hladno, dišemo brže ili sporije, ubrzava se ili usporava ritam srca itd. S druge strane, svaka promena telesnog raspoloženja deluje kao smetnja ili pomaže našu psihičku delatnost. Ako možemo vladati određenim procesima tela, to bi mogli iskoristiti za učvršćenje naše unutrašnje sabranosti pri molitvi. To je osnovno načelo isihastičkog "metoda". Pojednostavljen ovaj "fizički postupak" ima tri dela: a. Spoljašnje držanje Sveti Grigorije Sinait preporučuje sedenje na niskoj klupi od 20 cm. Glavu i ramena poviti prema srcu, ali priznaje da ovaj položaj ubrzo postaje veoma neudoban. Neki autori idu još dalje: glavu držati između kolena, kao sv. Ilija (1. Kpalj. 18,42). b. Kontrola disanja Disanje mora biti usporeno i usklađeno s ritmom molitve. Prvi deo: "Gospode, Isuse Hriste, Sine Božji... " govori se pri udisanju, a drugi... "pomiluj me grešnog", pri izdisanju. Izgovaranje molitve može se uskladiti sa otkucajima srca.

v. Pažnja prema unutra Onoga ko vežba jogu upozoravaju da svoju svest usmerava na određene delove tela; tako i isihasta svoju svest sabira u centar srca. Dok udiše kroz nos i uvodi dah u svoja pluća, svoj duh pušta da siđe dole s dahom i unutra traži mesto srca. Preciznija uputstva ne daju se pismeno da ne bi bila pogrešno shvaćena; pojedinosti su toliko profinjene da je potrebno vođstvo duhovnika. Početnik, koji bez uputstva traži središte svog srca, u opasnosti je da svoje misli neprimetno usmeri ispod srca, u područje trbuha i donji deo tela. Posledice za molitvu su porazne, jer je to područje izvor telesnih misli i osećanja koje onečišćuju duh i srce. Iz razumljivih razloga nalaže se obazrivost ako se pokuša uticati na telesne procese kao što su disanje ili rad srca. Zloupotreba ovog fizičkog postupka može ruinirati zdravlje i narušiti duhovnu ravnotežu. Otuda i tolika potreba za pouzdanim učiteljem. Ako nemamo Starca najbolje je da ovu molitvu govorimo iskreno, ne brinući o ritmu disanja i otkucajima srca. Često će se doživeti da reči idu same od sebe, bez svesnog napora, prilagođujući se pokretu daha i otkucajima srca. Ako se to ne dogodi, ne treba se uznemiravati; treba mirno nastaviti s "radom" duhovnog prizivanja. Telesne tehnike su dodatak koji je za neke bio od pomoći, ali koji nikako nije obavezan za svakoga. "Isusova molitva" se može vršiti a da se ne primenjuje nikakva telesna tehnika. Sveti Grigorije Palama, koji smatra da se primena tih tehnika može teološki braniti, bavio se tim metodama kao nečim drugorazrednim i preporučivao ih početnicima. Za njega je bitno, kao i za sve učitelje isihazma, ne spoljašnja kontrola disanja već unutrašnje i tajno prizivanje imena Gospoda Isusa Hrista. Pravoslavni pisci poslednjih 150 godina uopšteno su se bavili telesnim tehnikama. Tipičan je savet koji daje sv. Ignjatije Brjančaninov: "Preporučujemo svojoj ljubljenoj braći da ne nastoje da ovu tehniku učine čvrstim delom svog unuštrašnjeg života, osim ako se ona sama ne izražava. Mnogi koji su vežbanjem pokušali proučiti ove stvari uništili su svoja pluća a da nisu postigli ništa. Ono što je bitno sastoji se u sjedinjenju duha sa srcem, a to delo biće učinjeno milošću Božjom u vreme koje Bog odredi. Usmerena tehnika disanja biva zamenjena smirenim izgovaranjem molitve, opuštenim i mirnim disanjem i sabranošću duha na reči molitve. Ako se pomognemo ovim sredstvima, lako ćemo doći do određenog nivoa sabranosti." U pogledu ritma izgovaranja, sv. Ignjatije daje ovakav podstrek: "Da bi se "Isusova molitva" izgovorila pažljivo bez žurbe sto puta treba oko pola časa, nekim podvižnicima treba i više vremena. Nemoj govoriti molitve u žurbi, već jednu za drugom; načini kratak prekid iza svake molitve i ostavi duhu vremena da se sabere. Duh se rastresa ako se molitva govori bez pauze. Diši svesno, opušteno i polako. Početnici neka daju prednost bržem ritmu od ovoga, oko sto molitava za dvadesetak minuta.

Postoji iznenađujuća sličnost između fizičkih tehnika vizantijskih isihasta i onih koje se primenjuju u hinduskoj jogi i sufizmu. Da li je ta sličnost puka slučajnost? Koliko su one rezultat nezavisnog ali analognog razvoja unutar dve tradicije? Ako postoji neposredan odnos između isihazma i sufizma, a neke paralele su veoma bliske pa se čini da je slučajnost isključena - koja je strana pozajmila od druge? Ovde se otkriva jedno začuđujuće područje istraživanja, iako je dosadašnje znanje tek delimično, da bi dopustilo sigurne zaključke. Jedno se ne sme zaboraviti. I pored sličnosti postoje i razlike. Svaka slika ima svoj okvir, a svi okviri slika imaju neka zajednička obeležja: ali slike u tim ramovima mogu biti veoma različite. Radi se o slici a ne o okviru. Ovaj o k v i r "Isusove molitve" sličan je drugim nehrišćanskim okvirima, ali to nas ne sme zavesti da previdimo jedinstvenu sliku u tom okviru, potpuno hrišćanski sadržaj ove molitve. Ono važno u "Isusovoj molitvi" nije ponavljanje samo po sebi; nije važno kako sedimo ili dišemo, odlučujuće je kome upućujemo molitvu. A tu nema nikakvih sumnji: ove reči upućene su ovaploćenom Iskupitelju, Isusu Hristu, Sinu Božjem ili Sinu Marijinom. Postojanje telesne tehnike u ovoj molitvi ne bi trebalo da nam omete pogled na istinski karakter ove molitve. "Isusova molitva" nije samo neka vrsta treninga koji pomaže da se koncentrišemo i opustimo. Ona nije "hrišćanska joga", nekakva "TM", ili hrišćanska mantra, iako je bilo pokušaja da se tako prikaže. Naprotiv, "Isusova molitva" je potpuno okrenuta drugom licu, Bogu koji je postao čovek, Isusu Hristu, našem Spasitelju i Iskupitelju. Ova molitva stoji u određenom kontekstu i ako je iz njega izvučemo ona gubi svoj pravi smisao. Kontekst "Isusove molitve" je pre svega onaj vere. Prizivanje Imena pretpostavlja da onaj koji koji govori ovu molitvu veruje u Isusa Hrista kao u Sina Božjeg i iskupitelja. Ponavljanje takvih molitvenih reči mora da izraste iz žive vere u Gospoda Hrista - iz vere u Njegovu ličnost i u ono što je On lično za mene učinio. Možda je u mnogima od nas vera slaba i nesigurna: možda je pomešana sa sumnjom, možda se često osećamo naterani da zavapimo s ocem dečaka: "Gospode verujem, pomozi mom neverju" (Mk. 9, 24). Treba imati makar čežnju za verom, i pored sve nesigurnosti, treba da postoji makar iskra ljubavi prema Gospodu Hristu, koga još tako malo poznajemo. S druge strane, ova molitva stoji u kontekstu zajednice. Isusovo ime mi ne prizivamo kao odvojene individue sigurne u svoje unutrašnje sposobnosti. Mi molimo kao članovi Crkve. Pisci kao sv. Varsenufije, sv. Jovan, sv. Grigorije Sinait ili sv. Teofan pretpostavljaju da su njihovi učenici kršteni članovi Crkve, koji posle Ispovesti i Pričešća učestvuju u tajinskom životu Crkve. Njima preporučuju "Isusovu molitvu. Oni ni jednog trena nisu videli u prizivanju Imena zamenu za Tajne. Naprotiv, polazili su od toga da je svako ko priziva Ime i član Crkve koji vrši svoju dužnost. Danas u vreme nezaustive radoznalosti i odvojenosti od Crkve, postoje mnogi koji

se mole "Isusovom molitvom", iako uopšte ne učestvuju u životu Crkve. Oni obično nemaju jasnu veru u Gospoda Hrista ili u bilo šta drugo. Moramo li ih osuditi? Treba li im zabraniti da se mole "Isusovom molitvom"? Nikako, sve dok iskreno traže Istočnik života! Sam Gospod Isus Hristos nije nikoga osuđivao; osim licemere! Ipak, moramo situaciju ovih ljudi smatrati neobičnom i upozoravati ih, predočujući im tu činjenicu. Učinimo to u svojoj poniznosti i svesti o vlastitom neverju. 9. Završetak puta Cilj "Isusove molitve", kao i svake molitve, jeste da naša molitva sve više postane molitva kojom se Isus moli u nama, da bi naš život postao jedno s Njegovim životom, da se naš život sjedini s Duhom Božjim koji drži svo sazdanje. Ovaj poslednji cilj se jasno označana pojmom teozisa - oboženje. Ili rečima o. Bulgakova: Isusovo ime koje je prisutno u ljudskom srcu daje mu silu za oboženje". "Slovo je postalo telo", veli sv. Atanasije. "da bi mi mogli postati bog". On, Koji je po prirodi Bog, uzeo je našu ljudsku prirodu, da bi mi po blagodati imali udela u prirodi Božjoj, "postajući svedoci Božje prirode" (2.Pt. 1:4.). "Isusova molitva", koja je upućena ovaploćenom Clovy, jeste put da u sebi ostvarimo tajnu "theosis-a", po kojoj čovek nanovo postaje obrazom Božjim. "Isusova molitva" nas sjedinjuje s Hristom, pomažući nam da uzmemo učešće u perihorezi božanskih Ličnosti - što više molitva postaje deo nas, time dublje ulazimo u jedan pokret ljubavi koji Otac, Sin i Sveti Duh daruju jedan drugom. O toj ljubavi sv. Isak Sirin kaže; "Ljubav je Carstvo o kojem je naš Gospod Hristos govorio u slikama kada je učenicima obećao da će biti za trpezom u Carstvu Njegovom. Šta bi oni trebali da jedu a ne ljubav? Kad smo dostigli ljubav dosegli smo Boga i naše putovanje dostiglo je svoj cilj; prešli smo na ostrvo koje leži s one strane sveta, gde su Otac i Sin i Sveti Duh; neka im je slava i hvala". U isihastičkom predanju tajna "theosisa" obično se prikazuje slikom vizije svetlosti. Ta svetlost koju svetitelji vide u molitvi nije ni simbolična svetlost uma ni telesna i tvarna svetlost čula. Ona nije ništa manje do božanska i nestvorena svetlost Božanstva, koje je zračilo iz Hrista na Preobraženju i koje će na sudnji dan pri Njegovom Drugom dolasku obasjati ceo svet. Sledeći odlomak reći će nam nešto više o toj božanskoj svetlosti. Sveti Grigorije Palama opisije viziju sv. ap. Pavla koji beše uznet do trećeg neba: "Pavle je video svetlo koje nije bilo ograničeno niti prema dole niti prema gore, ni sa strane: nije video nikakva ograničenja tog svetla koje mu se pojavilo i sijalo oko njega, nego je svetlo bilo kao neko sunce bezmerno svetlije i šire od celog kosmosa, a u sredini sunca stajao je on -

pretvorivši se sav u oko", Ovoj vizijom zahvaćenoj lepoti možemo se približiti prizivanjem Imena. "Isusova molitva" daruje sjaj Preobraženja svakom području našeg života. Neprestano ponavljanje Imena imalo je na pisca "Kazivanja..." dvostruki učinak, promenio se njegov odnos prema sazdanim stvarima; sve stvari postale su providne, sve je postalo tajnom Božje prisutnosti. On kaže: "Kada sam se počeo moliti srcem, ukazala mi se sva okolina u očaravajućem obliku; drveće, trava, ptice, zemlja, vazduh, svetlo, sve je izgledalo kao da govori da je tu zbog čoveka, da posvedoči ljubav Božju prema čoveku, i sve se molilo, sve je bilo puno pesme i hvale Bogu. I tada sam shvatio šta se misli pod rečima: "Razumeti jezik sazdanja...". "U međuvremenu osetio sam plamenu ljubav prema Isusu Hristu i prema čitavom Božjem sazdanju...". Otac Bulgakov je u vezi ovoga rekao: "Svetlost imena Isusovog zrači kroz srce i obasjava čitav svemir". Ova molitva nije promenila samo bogotražiteljev odnos prema sazdanim stvarima: i ljudi su se pojavili u novom svetlu: "I opet sam počeo da idem od mesta do mesta. Ali, više nisam bio mučen svojom nevoljom: prizivanje imena Isusa Hrista oraspoložilo me je putem, i svi ljudi bili su dobronamerni prema meni. Izgledalo je kao da su me svi zavoleli... Ako bi me neko uvredio mislio sam kako je slatka "Isusova molitva" i odmah bi nestali povređenost i gnev i sve bih zaboravio". "Kad učiniste najmanjem od moje braće meni učiniste" (Mt. 25, 40). "Isusova molitva" pomaže da u svima prepoznamo Hrista i da sve vidimo u Hristu. Zato ona nema ničeg zajedničkog s bekstvom iz sveta. Haprotiv, ona je vid najvišeg potvrđivanja života. "Isusova molitva" ne predstavlja nikakvo odbacivanje stvorenja Božjeg, šta više, ona pridaje najvišu važnost svim stvorenjima i stvarima u Bogu. Kao što veli Nadežda Gorodecka: "Ovo Ime možemo govoriti nad ljudima, knjigama i cvećem, nad svime što srećemo, što vidimo ili mislimo...". Isusovo ime može postati mistični ključ za onaj svet, instrument tajnog prinošenja svih stvari i ljudi, jer ono daje svetu pečat Božji. Ovde bi se moglo govoriti o sveštenstvu svih vernih. Zajedno s najvišim Sveštenikom zavapimo Duhu Svetom: "Učini moju molitvu tajnom". Molitva je delo; ko se moli u najvišoj meri je aktivan. Ni za jednu molitvu ovo ne znači više nego za "Isusovu molitvu". Iako je posebno izabrana da se u činu monaškog zaveta zove molitvom monaha i monahinja, ona je jednako molitva i mirjana, bračnika itd. Ako se čini ispravno, svakog uvodi dublje u njegov rad; svako postaje bolji u svom radu, a time nije odvojen od drugih, već je povezan s njima, postaje osetljiviji za strahovanja i brige drugih kao nikada pre. "Isusova molitva" svakog čini čovekom za druge, živim oruđem za druge, živim oruđem za mir Božji, stvaralačkim mestom pomirenja.

PS Isusova molitva bez pravog duhovnika moze biti opasna, narocito ako se spusti iz uma u necisto srce. Snaga prelesti moze srusiti i monaha iskusnog u molitvi. Nepravilno primenjena, zajedno sa disanjem, moze ugroziti vitalnost srca. "kada se pripremamo na molitvu i satana se takodje priprema na otpor, odbranu i napad. Vitez molitve treba da je svestan toga od samog pocetka kako ga ne bi iznenadili prvi neocekivani nasrtaji djavola i kasnije - kada i ako uznapreduje, njegovi zaprepascujuce drski i zastrasujuci jurisi. tada ce upotrebiti sve sto mu stoji na raspolaganju... Molitva je borba do poslednjeg daha..." Vece u pustinji Svete gore -Arhimandrit Jerotej Vlahos

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->