P. 1
ODREĐIVANJE FIZIČKIH I HEMIJSKIH OSOBINA VODE

ODREĐIVANJE FIZIČKIH I HEMIJSKIH OSOBINA VODE

|Views: 10,817|Likes:
Published by Nikola Belobaba

More info:

Published by: Nikola Belobaba on Oct 23, 2011
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOC, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

07/08/2015

pdf

text

original

UVOD Da bi se mogla koristiti za stanovništvo voda mora ispunjavati niz uslova za kvalitet koji je propisan zakonom voda mora

odgovarati fizičkim i hemijskim standardima. Hemijski aspekt kvaliteta vode za piće je vrlo važan u svakodnevnoj praksi. Hemijski aspekt kvaliteta vode obavlja se putem definisanja preporučenih vrednosti odgovarajućih supstanci u vodi. Preporučene vrednosti predstavljaju MDK određene supstance u vodi za piće, pri kojoj nema negativnih posledica za zdravlje. Sve ovo se može prikazati u tabeli:

HEMIJSKA SUPSTANCA NH3 Fe REZIDUALNI Cl Mn NO3MUTNOĆA pH POTROŠNJA KMnO4 ClPROVODLJIVOST

MDK 0.1 0.3 0.5 0.05 50 0.03 6.8 - 8.5 do 8 200 do 1000

Osnovna hemijska analiza kontrole kvaliteta vode za piće obuhvata fizička i hemijska ispitivanja kao što su: određivanje mutnoće, pH vrednost, utrošak KMnO4, određivanje aktivnog hlora, određivanje hlorida, amonijak, nitrate, nitrite, elektrolitičku provodljivost, suvi ostatak, gvožđe, mangan i dr. Da bi se odredili navedeni parametri koriste se sledeće metode kvantitativne analize: - volumetrija (titrimetrija), određuje hloride, utrošak KMnO4... - gravimetrija, određuje suvi isparni ostatak... - nefelometrija, određuje mutnoću... - spektrofotometrija, određuje aktivni hlor, mangan, amonijak...

1

ODREĐIVANJE FIZIČKIH I HEMIJSKIH OSOBINA VODE 1. Mutnoća Voda za piće treba da je bistra i bezbojna. Mutnoću vode čina suspendovane, neorganske supstance, dispergovane organske supstance. Mutnoća vode je posledica optičke aktivnosti rastvorenih supstanci. Metoda: Nefelometrijsko određivanje mutnoće prema standardnom formanskom polimeru. Princip: Metoda je zasnovana na efektu rasipanja svetlosti koje nastaje pri prolasku kroz uzorak koji sadrži čestice u koloidnom, emilgovanom ili suspendovanom stanju. Jačina rasute svetlosti je direktno srazmerna mutnoći rastvora. Merenje se vrši trubidimetrom, upoređujući jačinu rasute svetlosti nastale pri prelasku kroz standardnu suspenziju. Mutnoća se izračunava u nefelometrijskim jedinicama mutnoće (NTU). Kao standardna suspenzija za mutnoću služi kormazinov polimer. Aparatura i pribor: 1) Trubidimetar je po konstrukciji nefelometar koji pokazuje jačinu svetlosti rasute pod uglom od 90o prema pravcu ulazne svetlosti. 2) Kivete za uzorke, od bistrog, bezbojnog stakla. Treba ih održavati besprekorno čistim i spolja i iznutra. Određivanje: Uzorak se dobro izmućka, sačeka se da nestanu mehurići i sipa se u trubidimetrijsku kivetu. Mutnoća u nefelometrijskim jedinicama pročita se direktno sa skale aparature. 2. Koncentracija vodonikovih jona (pH vode) pH vodenog rastvora definiše se kao negativan logaritam koncentracije vodonikovih jona pH = -log(H+) U prirodnim vodama pH obično reguliše ravnoteža CO2 i karbonata, i kreće se u intervalu od 4.5 do 8.5. Na pH mogu da utiču razne supstance koje menjaju karbonatnu ravnotežu, biološku aktivnost biljaka, kao i soli koje mogu da hodrolizuju. Precizni rezultati se dobijaju merenjem na licu mesta. Ako to nije moguće uzorke treba transportovati u potpuno napunjenoj i dobro zatvorenoj boci, da bi se sprečila promena sastava, naročito CO2. Metoda: Elektrometrijsko određivanje pH. Princip: Koncentracija vodonikovih jona (pH) određuje se u EMS ćeliji, koja sadrži indikatorsku elektrodu (elektroda koja reaguje na vodonikove jone, ,,staklena elektroda") koja se stavlja u ispitivani rastvor i referentnu (kalomelovu) elektrodu ili kombinovanu (sadrži obe elektrode). Razlika od jedne pH jedinice, stvara potencijalnu promenu od 38.16 mV na 20 oC. Elektromotorna sila se meri pH-metrom. Smetnje: Temperatura utiče na potencijal elektroda i jonizacija u uzorku. Aparatura: Kombinovana elektroda, pH -metar, rastvori, komercijalni pufer. Postupak: Kalibracija pH-metra, se vrši, pomoću puferskih rastvora pH = 7.02 ± 0.001. Reguliše se pH-metar na pH pufera, na temperaturi pre početka merenja. Određivanje: Pre merenja pH uzorka koji se ispituje elektrodi isprati destilovanom vodom, a zatim uzorkom. Uzorci se predhodno tretiraju na željenu temperaturu. Sistem treba da se stabilizuju pre konačnog očitavanja meri se u uzorku koji miruje da bi se izbegao gubitak CO2 ili drugih isparljivih sastojaka koji mogu da izmene pH vrednost. 3. Ukupni ostatak posle isparavanja Ukupni isparni talog koji ostaje na dnu suda kada isparena zapremina vode, ispari. Zove se ,,ukupni" zato što sadrži neisparljive sastojke koje je ta zapremina vode imala, ili kao rastvorene ili kao suspendovane.

2

Metoda: Gravimetrijsko određivanje ukupnog ostatka posle isparenja na 105 oC. Princip: Dobro promešan uzorak isparava u čaši, isuši se do konstantne mase u sušnici na 105 oC. Porast mase iznad mase prazne čaše, predstavlja ukupni isparni ostatak. Elektrolitička provodljivost je proporcionalna ukupnom suvom ostatku. Može se očekivati da će ostaci sušeni na 105 oC zadržati ne samo vodu kristalizacije, već i nešto mehanički očvrsle vode. Gubitak CO2 će nastati zbog prelaska bikarbonata u karbonate: CaHCO3 —► CaCO3 + H2O + CO2↑ Organske supstance slabo isparavaju na ovoj temperaturi. Postupak: Preneti odmereni uzorak 100 ml u predhodno izmerenu čašu i upariti do suva na 105 oC. Tako ispareni uzorak se suši u sušnici jedan sat na 105 oC. Meri se pošto se uzorak ohladi. 4. Hloridi Skoro svaka voda u prirodi sadrži izvesne količine hlorida kao NaCl, CaCl2, MgCl2. Kuhinjske soli obično ima najviše, a hloridi u vodu dolaze na više načina. Hloridi su soli po sebi ne škodljive ali spadaju u indikatore. Ako je količina velika to može uticati na ukus. Njihovo povećanje iznad normale može uticati na zagađenje vode. U slučaju smanjenja količine hlorida ispod površinske pojave, može prouzrokovati i smanjenje na površini, što implicira da je voda podložna zagađenju (nije zaštićenja). Metoda: Argentometrijsko određivanje hlorida po MORR-u. Princip: Hloridi se u neutralnoj ili slabo kiseloj sredini titruju rastvorom srebronitrata uz kalcijum-hromat kao indikator. Srebro-hlorid sa kvantitativno istroši pre stvaranja tamnocrvenog srebro-hromata, čija boja označava kraj titracije. Završna tačka titracije zasniva se na građenju drugog taloga karakteristične boje. Zbog ispravne indikacije završne tačke titracije, koncentracija hromata kao i indikatora mora biti kontrolisana. Ako se doda previše hromata, završna tačka titracije će biti precenjena, a ako se doda nedovoljno, završna tačka će kasniti. reakcija titracije: AgNO3 + NaCl —► AgCl (beli talog) + NaNO3 reakcija završne tačke: K2CrO4 + 2AgNO3 —► AgCrO4 (crveno-smeđ talog) + 2KNO3 Smetnje: - joni bromida i jodida su obuhvaćeni ovom reakcijom - joni mangana pri koncentraciji većoj od 0.25 mg/l - joni gvožđa pri koncentraciji većoj od 10 mg/l - joni sulfata i sulfida Reagensi: - kalijum-hromat - standardni rastvor srebro-nitrata Postupak: U 100 ml uzorka vode doda se oko 1 ml rastvora kalijum-hromata i titruje standardnim rastvorom srebro-nitrata do pojave crvenkasto-smeđe boje, Za vode koje sadrže manje od 5 mg/l hlorida vrši se koncentrisanje uzorka, uparavanjem 200 ml do 100ml. Za koncentrisanje hlorida većih od 50 mg/l uzima se proporcionalno manja količina uzorka i dopunjava do 100 ml destilovanom vodom. Izračunavanje: U (ml/l) = (V1 * 1000) / V2 V1 - zapremina rastvora AgNO3 utrošena za titraciju V2 - zapremina uzorka SPEKTROFOTOMETRIJSKE METODE

3

Spektrofotometrijska metoda kvantitativne analize se koristi za određivanje rezidualnog hlora, amonijaka, nitrata (UV - spektrofotometrija), nitrita, gvožđa i mangana. Spektrofotometrija se zasniva na merenju asorpcije svetlosti tačno određene talasne dužine. Količina apsorbovane svetlosti je direktno proporcionalna koncentraciji rastvora. Opš6ta teorija apsorpcije zasnovana je na Labert-Ber-ovom zakonu, gde je: A=a*b*c A - apsorbancija a - konstanta b - debljina sloja mernog rastvora c - koncentracija rastvora Da bi se navedena jednačina mogla da se primeni pri eksperimentalnom radu, mora da se upotrebi monohromatska svetlost, tj. svetlost samo jedne određene talasne dužine. Da bi odredili talasnu dužinu svetlosti pri kojoj je instrument najosetljiviji za datu vrstu određivanja potrebno je izraditi tzv. ,,spektralne krive" (apsorpcione krive). Njihovo čitanje se vrši na nekoliko različitih talasnih dužina, a za samo ispitivanje date supstance odabira se talasna dužina kojoj odgovara minimalna propustljivost, odnosno maksimalna apsorpcija. Za ovu vrstu određivanja uzima se rastvor koji se nalazi u opsegu koncentracije koja će se odrećivati. Ovako odabrana talasna dužina naziva se ,,radna talasna dužina". Kada pravimo kalibracione dijagrame meri se apsorbancija serije standardnih rastvora ispitivane supstance na ,,radnoj talasnoj dužini". Očitane vrednosti služe nam za crtanje kalibracionog dijagrama kod kojeg se na ordinate nanose očitane vrednosti apsorbancije, a na apcisu vrednosti koncentracije. Od dobijenih tačaka koje spojimo dobijamo radnu krivu. Ukoliko kosu krive postoji linearna zavisnost, nepoznata koncentracija supstance u ispitivanom rastvoru moe se izračunati pomoću izraza: C = A / F Faktor se izračunava preko kalibracionog dijagrama samo kada je u pitanju prava linija: F = A / C Prilikom rada na spektrofotometru treba paziti da vrednosti propustljivosti budu ograničene na oblast od 20 % do 80 % T. Spektrofotometri Spektrofotometri su fotomotri koji za dobijanje monohromatske svetlosti koriste se prizme ili rešetke. Rade na sledećem principu: bela svetlost koju daje volframova lampa, prolazi kroz ulazni razrez, i difraktuje se pomoću difrakcione rešetke. Jedan deo ove razložene svetlosti koji sadrži slične talasne dužine (monohromatska svetlost) prolazi kroz drugi razrez i dolazi do kivete koja sadrži rastvor uzorka koji se određuje. Deo svetlosti koji nije apsorbovan u rastvoru uzorka koji se određuje. deo svetlosti koji nije apsorbovan u rastvoru, vć prolazi kroz njega, pada na fotocev instrumenta koji meri jačinu propuštene svetlosti. Apsorbancija zračenja u vidljivoj i ultraljubičastoj oblasti svodi se na isti fenomen - u oba slučaja apsorpcija energije određene talasne dužine zasnovana je na stabilnim promenama u elektronskim energetskim nivoima, odnosno prelaskom elektrona iz nižeg u više energetsko stanje. Vidljivi deo spektra, koji obuhvata oblast talasnih dužina od 380-780 nm, koristi se za ispitivanje neorganskih jedinjenja. Na vidljivu oblast naslanja se UV - oblast koja obuhvata talasne dužine od 100-380 nm. Za praktičnu primenu, koristi se oblast od 200-380 nm, tzv. bliska ili kvarcna UV-oblast. Naziv kvarcna održava činjenicu da se za rad koriste kivete od kvarcnog stakla, dok se u vidljivoj oblasti koriste kivete od običnog staklja. Kao izvor zračenja u vidljivoj oblasti koriste se volframova, a u UV-oblasti deuterijumova lampa. 5. Rezidualni hlor Voda koju želimo da upotrebimo za piće mora, na neki način, biti dezinfikovana, jer voda u prirodi pored uobičajenih sastojaka sadrži i razne mikroorganizme. Voda mora bitibez stranih materija obuhvaćenih pod jednim imenom kao ,,indikatori fekalnog zagađenja"

4

(amonijumove soli, nitriti, povećanje potrošnje KMnO4, povećanje sadržaja hlorida), koji ukazuju na mogućnost dospevanja patogenih mikroorganizama. Da bi se ovakva voda mogla koristiti, treba je dezinfikovati, a to se može vršiti na više načina (kuvanjem, UV zračenjem, ultrazvukom, filtrovanjem kroz keramički materijal, srebrom, ozonom, jodnim preparatima, hlorom...) Ako je hlor u pitanju, uvek se dodaje nešto više, i ovaj višak čini 0.5 mg/l. Mehanizam reakcije: Hlor-gas se solvatizuje, dajući sgregat Cl2 * (H2O)n tj. Cl2 (aq), potom hidrolizom nastaje sona kiselina (HCl) i hipohlorasta kiselina (HClO) i nascentni kiseonik (O): Cl2 + nH2O —► Cl2(H2O)n —► HClO + H+Cl- —► HCl + ½O2 Prilikom dezinfikovanja sa hlorom, hlor treba da ostane u višku radi zaštite vode od naknadnog zagađenja. Višak aktivnog hlora naziva se rezidualni hlor i sastoji se od slobodnog i vezanog hlora (adicioni ili supsticioni kompleksi sa azotnim jedinjenjima). Metoda: Spektrofotometrijsko određivanje rezidualnog hlora sa ortotolidinom. Princip: Dodatkom o-tolidina (3,3 - dimetil - benzidin) vodi koja sadrži rezidualni hlor, nastaje žuta boja čija jačina zavisi od koncentrcije hlora. Koncentracija hlora se određuje na spektrofotometru na talasnoj dužini 470 nm. Smetnje: Oksidaciona sredstva: nitriti, Fe (III) i Mn (III) - jona takođe reaguju sa o tolidinom i prividno povećavaju sadržaj aktivnog hlora u uzorku. Takođe, temperatura ne sme prelaziti 20 oC. Aparatura: Spektrofotometar saq upotrebom na 470 nm. Reagensi: Ortotolidin. Postupak: U kivetu (epruvetu) sipati 0.5 ml rastvora o - tolidina i dodati oko 10 ml uzorka. Nastala boja se očitava na spektrofotometru na 470 nm. Izračunavanje: rez. Cl2 (mg/l) = A470 / F A - apsorbancija na 470 nm F - faktor (iz kalibracionog dijagrama) 6. Amonijak Amonijak se u vodi za piće nalazi u obliku soli amonijum-hlorida, karbonata... U podzemnoj vodi nastaje kao produkt redukcije nitrata, kada je bez higijenskog značaja ili kao produkt oksidacije organskih materija kada je indikator zagađenja, odnosno dok iz bakteriološkog truljenja otpadnih organskih materija. Metoda: Spektrometrijsko određivanje amonijaka sa Neslerovim reagensom. Princip: Amonijačni joni u anilisanom rastvoru sa Neslereovim ragensom daju žutomrku ili crvenomrku boju od amonijum - merkurioksi - jodida. Priprema Neslerovog reagensa: 2KJ + HgCl2 —► HgJ2 + KCl HgJ2 + 2KJ —► K2(HgJ4) Neslerov reagens Reakcija između Neslerovog reagensa i amonijum-jona: NH4OH + 3KOH + 2K2(HgJ4) —► Hg2ONH2J + 7KJ + 3H2O amonijum-merkuroksi-jodid Rastvori: Senjetov rastvor: kalijum-natrijum-tartarat, KNaC2H4O6*4H2O Neslerov reagens: kalijum-jodid, zasićeni rastvor živa (III)-hlorida i rastvor KOH ili NaOH. Smetjne: Prethodnim tretiranjem uzorka sa cink-sulfatom i natrijum-hidroksidom, pre razvijanja boje sa Neslerovim reagensom talože se kalcijum, gvožđe, magnezijum, i sulfidi koji stvaraju zamućenje pri dodatku Neslerovog reagensa. Dodatkom Senjetovog rastvora sprečava se taloženje Ca i Mg u prisustvu alkalnog Neslerovog reagensa. Amonijak se ne

5

može raditi u prisustvu rezidualnog hlora. Hlor se odstranjuje dodatkom reagensa za dehidrataciju, da bi se sprečilo njegovo reagovanje sa amonijakom. Aparatura: Spektrofotometar sa upotrebom na 425 nm. Postupak: U 100 ml uzorka doda se 2 ml Senjetove soli, dobro se promeša i ostavi da stoji 10 min. Očitava se na 425 nm. Ako je uzorak mutan, alikvotu od 100 ml se doda 1 ml rastvora ZnSO4 i promeša, a zatim uz lagano mešanje rastvor NaOH do pH = 10.5. Kada se talog slegne cedi se kroz hartiju za ceđenje pri čemu se prvih 25 ml filtrata odbaci. Zapremini od 50 ml bistrog uzorka dodaju se dve kapi Senjetovog rastvora i promeša, a zatim 1 ml Neslerovog reagensa i opet promeša. Posle stajanja od 10 min. meri se apsorbancija na 425 nm prema slepoj probi. Izračunavanje: NH3 (mg/l) = A425 * 1000 / F * V A425 - apsorbancija na 425 nm F - faktor V - zapremina uzorka 7. Nitriti Nitriti su soli azotne kiseline, vrlo su labilni i nepostojani produkt, između amonijaka i nitrata. Nastaju nepotpunom oksidacijom amonijačnih materija ili parcijalnom redukcijom nitrata. Nitrati se u organizmu vežu za hemoglobin i dovode do blokiranja vezivanja (O2), što ima za posledicu pojavu bolesti koja se zove METHEMOGLOBIN. Bolest je kod dece od sedam godina veoma rizična, a može ostaviti i velike posledice. Metoda: Spektrofotometrijsko određivanje nitrita sulfanilnom kiselinom. Princip: Sulfanilna kiselina se diazotuje sa azotnom kiselinom koja se na pH = 2.0 - 2.5 kupuje sa α-naftil-aminom, dajući crveno-ljubičasto jedinjenje. Boja je uvek srazmerna sa koncentracijom. Određuje se spektrofotometrijski na 525 nm. Smetnje: - Suspendovane čestice se otklanjaju ceđenjem, a koloidne čestice pomoću aluminijum-hidroksida ili taloženjem sa ZnSO4. - Zbog hemijske inkopaktibilnosti nitriti i slobodni hlor se ne javljaju zajedno u rastvoru. Rastvori: - Rastvor sulfanilne kiseline - Rastvor α-naftil-amin Aparatura: Spektrofotometar sa upotrebom na 525 nm. Postupak: u 100 ml uzorka doda se 2 ml sulfonilne kiseline, Posle pet minuta doda se 2 ml rastvora α-naftil-amina. Dobro se promeša, ostavi da odstoji 20 min. i meri na spektrofotometru na 525 nm prema slepoj probi. Izračunavanje: NO2 (mg/l) = A525 * 1000 / F * V A525 - apsorbancija na 525nm V- zapremina uzorka F - faktor 8. Nitrati Nitrati su krajnj oksidacioni produkt azotnih jedinjenja, i soli azotne kiseline. Ako su prisutni u veliki količinama, pokazuju postojanje zagađenja zemljišta ljudskim ili životinjskim otpadnim materijama, čija je oksidacija, tj. mineralizacija završena, Stvaranje nitrata može biti skorašnjeg datuma ili su nastali u ranijoj geološkoj epohi. Prisustvo nitrata u visokoj koncentraciji u vodi za piće uvek je posledicaljudskog delovanja, bilo da je u

6

pitanju raspad organizama, ili posledica prodora nitrata iz veštačkih đubriva. Povećana koncentracija nitrtata može biti opasna po zdravlje ljudi. Maksimalna dozvoljena koncentracija nitrata u vodi za piće ja 50 mg/l. Metoda: UV - spektrofotometrijsko određivanje nitrata Princip: Ova metoda se primenjuje za određivanje nitrata u uzorcima vode za piće koja sadrži male količine organskih materija, kao što su nezagađene prirodne vode i pijaće vode. Određivanje se zasniva na merenju apsorbancije uzorka na 220 n. Pošto neke organske materije mogu apsorbovati na 220 nm, a nitriti ne apsorbuju na 275 nm drugo merenje se izvodi na 275 nm da bi se korigovala vrednost za nitrate. Aparatura: Spektrofotometar sa upotrebom na 220 nm i 275 nm. Postupak: U zone bistrog uzorka doda se 1 ml 1M HCl, copuni se do 100 ml destilovanom vodom i očitavase apsorbancija organskih materija na 275 nm duplo slabija od one na 220 nm dobijenu vrednost pomnoženu sa dva treba oduzeti od apsorbancije nađene na 220 nm. Dobijeni rezultat predstavlja traženu apsorbanciju nitrata. Izračunavanje: NO3 (mg/l) = A * 1000 / F * V A = A220 - 2A275 F - faktor V - zapremina uzorka 9. Gvožđe U većim ili manjim količinama, gvožđe se u mnogim vodama (većinom podzemnim) nalazi u obliku fero(III)-jedinjenja i to kao bikarbonati u većini. Pri doiru sa vazduhom prelazi u fer(III) oblik jedinjenja i taloži kao feri-hidroksid. U koncentracijama većim od 0.3 mg/l miriše na mastilo i stvara neugodan ukus i miris. Metoda: Spektrofotometrijsko određivanje gvožđa sa 1.10-fenantroninom. Princip: Trovalentno gvožđe se u kiselom rastvoru redukuje hidroksilamino hloridom u dvovalentno, koje zatim reaguje pri pH = 3.5 - 5.5 sa 1.10-fenantroninom, dajući naradžasto-crveni kompleks. Jačina boje je proporcioalna koncentraciji gvožđa. Apsorbancija se očitava na 510 nm. Prisutni Fe joni se redukuju u Fe jone pomoću hidroksiaminohlorida, prema reakciji: NH3OHCl —► (NH3OH)+ + ClKod manjih koncentracija Fe (III) dešava se sledeća reakcija: 3Fe3+ + (NH3OH)+ —► 3Fe2+ + 4H+ + NO Kod većih koncentracija Fe(III) uzorak pre dodavanja hidroksilaminohlorida treba zagrejati do blizu ključanja, da bi se odigrala sledeća reakcija: 4Fe3+ + 2(NH3OH)+ —► 4Fe2+ + 6H+ + H2O + N2O Dodavanjem pufera podešava se pH vrednost na 3.5 - 5.5 čime je anemogućena reakcija jona nikla, bakra i cinka sa o-fenolftaleinom. Eventualno prisutni koloidni oblici gvožđa se prevode u jonski oblik kuvanje sa koncentrovanom HCl. Aparatura: Spektrofotometar sa upotrebom na 510 nm. Postupak: U 100 ml uzorka vode doda se 2 ml konc. HCl. Rastvor se ostavi da upari do oko 75 ml. Ohlađeno rastvoru se doda 1 ml hidroksiaminohlorida, 10 ml pufera pH = 3.5 5.5 i 5 ml 1.10-fenantromina. Nastaje narandžasto-crveno obojenje koje se očitava na 510 nm. Izračunavanje: Fe (mg/l) = A * 1000 / F * V A - apsorbancija V - zapremina uzorka F - faktor

7

ZAKLJUČAK Hemijskim (instrumentalnim i volumetrijskim) metodama kvantitativne analize može se pouzdano utvrditi da li određeni uzorak zadovoljava propisane kriterijume vode za piće. Spektrofotometrijskim određivanjem, prisustvo azotnih jedinjenja (amonijak, nitrati, nitriti) iznad maksimalno dozvoljenje koncentracija (MDK) ukazuje na moguće bakteriološko zagađenje, pošto se sva jedinjenja stvaraju raspadanjem organskih materija, dejstvom bakterija ili pod uticajem hemijskih procesa. Povećan utrošak KMnO4 ukazuje na prisustvo nedozvoljenih supstanci u vodi, kao i veliki sadržaj hlorida koji pored prepoznatljivih negativnih fizoloških efekata vodi za piće daje neprijatan ukus. Neki od indikatora zagađenja vodu čine nepodesnom za primenu u domaćinstvu i industriji. Kvalitet vode za piće mora odgovarati propisima koji se odnose sa obzirom na fiziološke i psihičke efekte koje voda za piće može da izazove. Preporučene vrednosti koncentracija su date sa struče zaštite zdravlja od opasnih i štetnih hemijskih materija u vodi.

LITERATURA - Pravilnik o higijenskoj ispravnosti vode za piće, S.L. SFRJ br. 33/91 i 28/96 - Dalmacija B i saradnici 1996, Kvalitet vode za piće, Preporučeni standardi inormativi, Beograd 1996 - Voda za piće, Standardne metode , Stručna literatura iz arhive JKP ,,Vodovod Šabac" - J. Mišović, T Ast. instrumentalne metode hemijske analize, Tehnološko-metalurški fakultet, Beograd 1989

8

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->