Metodika nastave početnog čitanja i pisanja

Metodika nastave početnog čitanja i pisanja

4. Problemi nastave početnog čitanja i pisanja Problemi nastave početnog čitanja i pisanja su: 1. Kada početi sa učenjem čitanja i pisanja? Neki teoretičari se zalažu za odlaganje učenja čitanja i pisanja za zrelije godine, a kao argumente navode:  da deca uzrasta prvog razreda ne pokazuju dovoljno interesovanja za učenje čitanja i pisanja;  da treba poštovati princip ’najpre stvari pa reči’;  da je proces analize i sinteze za decu apstraktan;  da deca nisu psihofizički spremna za učenje čitanja i pisanja. MeĎutim, savremeni uslovi života, obrazovanja i vaspitanja, negiraju te argumente. S obzirom na veliku ulogu predškolskog vaspitanja, kao i na razvoj vizuelnih sredstava (radio, film, kompjuteri), nema razloga za odlaganje učenja čitanja i pisanja. Kod nas deca od 7. godine počinju sa učenjem čitanja i pisanja. 2. Redosled učenja slova Ovo je drugi problem kod učenja početnog čitanja i pisanja. Da bi se utvrdio redosled učenja slova, moraju se uzeti u obzir sledeći kriterijumi:  fonetska struktura glasova,  grafička struktura slova,  učestalost glasova i slova u jeziku,  grafička sličnost slova,  čitljivost slova,  narečje,  izbor metoda i postupaka,  izbor pisma. 3. Kakvim slovima početi? Teoretičari imaju različita mišljenja o tome kojim slovima treba početi učenje čitanja i pisanja- malim ili velikim, pisanim ili štampanim... Potrebno je na početku učenicima objasniti pojam velikog i malog slova, štampanog i pisanog, a kasnije ih naučiti da se imena ljudi, nazivi mesta i ulica pišu velikim početnim slovom, kao i da se na početku rečenice piše veliko slovo. 4. Individualne razlike učenika Znanje koje učenici donose u školu izuzetno je važno za nastavu početnog čitanja i pisanja. Uvid u broj slova koje učenici poznaju, kao i to da li učenik zna da čita i piše, pomaže nastavniku prilikom izbora metoda i postupaka rada.

Poznavajući dobro individualne razlike učenika, nastavnik će kvalitetnije i lakše izvoditi nastavu. Učenicima koji znaju da čitaju pomagaće da usavrše taj proces, a učenicima koji zaostaju pomagaće da brže napreduju... 5. Nastavni plan i program U nastavnim planovima i programima nastava početnog čitanja i pisanja prolazi kroz tri faze:  priprema za čitanje i pisanje,  učenje čitanja i pisanja i  usavršavanje čitanja i pisanja. Uglavnom se ističe slobodan izbor metoda i postupaka. Ali, izbor metoda i postupaka odreĎuje bukvar. Programski zahtevi bi morali više da podstiču istraživačko-eksperimentalnu metodiku rada. 6. Govor učenika i govor nastavnika Govor nastavnika mora biti uzoran, jer utiče na govor učenika. Nastavnik uvek mora govoriti savremenim književnim jezikom, uz jasno i čisto izgovaranje, jer je poznato da učenik imitira nastavnika. 7. Pisanje i levorukost Levoruko dete je, u školi, u znatno težem položaju nego desnoruko dete. Uzrok tome su zahtevi desnoruke populacije. Levoruku decu ne treba prisilno preorijentisati na desnu ruku, treba ih pustiti da uče pisanje levom rukom, a posle navršenih osam godina mogu učiti da pišu i desnom rukom, pritom mu ne treba braniti da obavlja radnje levom rukom. Nastavnik levorukom učeniku treba da posveti posebnu pažnju prilikom učenja novih slova.

5. Fiziološke i psihološke osnove čitanja Čitanje je složena fiziološka aktivnost i sastoji se iz mnoštva operacija. Pri čitanju, oči se ne kreću kontinuirano, već se pomiču i zastaju. Čitamo samo za vreme mirovanja očiju, a ne za vreme njihovog pokretanja. Mirovanje očiju uslovljava prepoznavanje i shvatanje odreĎenog znaka. Oko pravi male ’skokove’ razdvojene fiksacijama. Pokreti očiju su brzi skokovi od jedne fiksacije do druge, ali čitalac to ne primećuje, jer on reč čita kao celinu. Ako je tekst težak, ako ga čitalac prvi put čita, broj fiksacija će biti veći, a to znači sporije čitanje. Učenik u početku fiksira svako slovo posebno, zatim prelazi na indirektno gledanje, kada fiksira samo neka slova, dok druga automatski sliva u jednu celinu. Vremenom se taj proces potpuno automatizuje. Prilikom čitanja dolazi do regresivnih pokreta očiju, odnosno vraćanja na već pročitane reči. Regresivni pokreti su negativna pojava i česti su kod učenika. Psihološke osnove čitanja

- možemo posmatrati: 1. sa stanovišta razvojne psihologije i pitanja kada dete može a uči čitanje, s obzirom na svoje sposobnosti i 2. prema smeru problematike vezane za odredjene mentalne aktivnosti, kao što su mišljenje i govor. Mišljenje o tome kada deca treba da počnu sa učenjem čitanja su podeljena. Neki smatraju da deca mogu uče već od tri godine. Masovno se sa učenjem može početi od 5. ili 6. godine. Mišljenje i govor Deca od 6-7 godina imaju razvijene osnovne operacije dečjeg mišljenja. Mišljenje je više iskustveno nego apstraktno, konkretno logičko mišljenje je sve razvijenije. Dete sa 7 godina ima sve razvijeniju sposobnost analize i sinteze, iako mu se sposobnost apstraktnog mišljenja povećava i opšti pojmovi imaju sve veću ulogu u njegovom mišljenju, ono svoju aktivnost uglavnom zasniva na konkretnim predstavama. Stoga je bitno da u nastavi bude razvijen visok nivo očiglednosti. Škola mnogo utiče na bogaćenje učeničkog rečnika. Nepravilno je nove reči učiti nezavisno od teksta ili govorne situacije, jer reči same za seba ništa ne znače. Nastavniku koji dobro poznaje probleme razvojne psihologije, posebno mišljenje, govor, kao i formiranje pojmova, biće mnogo lakše da savlada odreĎene poteškoće u bukvarskoj nastavi.

6. Lingvističke osnove početnog čitanja i pisanja Govor je proces proizvodnje glasova i glasovnih kompleksa. Govor je širi pojam od jezika i dar je prirode, dok je jezik, kao sistem znakova, društveni proizvod koji se zasniva na dogovoru grupe ljudi. Za govor su potrebni pravilna artikulaija glasova i misaono-emocionalna angažovanost govornika. Osnovne funkcije jezika su komunikaciona i poetska. Komunikaciona je vezana za svakodnevno sporazumevanje, a poetska funkcija jezika vezana je za umetničko književno stvaranje. Jezički znak je jedinstven spoj onog čime se nešto označava i onoga šta se time označava. Oznaka je ime predmeta, pojava ili bića, to je niz glasova, koji ima neko značenje. Smisao i oznaka čine jezički znak, a predmet je ’nejezička’ pojava na koju se jezički znak odnosi. Za formiranje pojmova bitno je razlikovati ove relacije, razlikovati predmet od pojma tog predmeta i od imena tog predmeta. DogaĎa se da učenik prvog razreda ne razlikuje oznaku od označenog, ime od pojma. Npr., ako pitamo dete koja je reč duža-’konj’ ili ’zečić’, dete će reći da je to reč konj, zbog onoga što taj pojam označava. Pojava razumevanja odreĎenih grafema, izraza i rečenica na osnovu konteksta, naziva se redundansa. Nastavnik može da organizuje vežbe prepoznavanja redundantnih glasova i slova, posebno posle obrade novog glasa. Redundansa se može ispoljiti dvostruko:

Npr.kada rečenica nije gramatički dobro normirana.. Okolina ga podstiče da se samostalno uključuje u proces opismenjavanja. Nastavnici uopšte ne obraćaju pažnju na fonemske varijante u nastavi početnog čitanja i pisanja. dok se u reči ’tamvaj’ izgovara kao usneno-zubno ’m’. artikulacija Metodika nastave početnog čitanja i pisanja zahteva od nastavnika dobro poznavanje procesa formiranja glasova. Način života uticao je da se promeni i način saznanja.) i na sintaksičkom nivou. živeći u savremenim uslovima. Okolnosti koje su uslovile pojavu globalnog metoda: . a ne pasivno.. primorano da na odreĎen način uči i pre škole. uči aktivno. Još u periodu priprema za pisanje i čitanje. pravilno se piše ’bratski’. sistemom obrazovanja spolja ’utiskuje’ odreĎena znanja. ali je shvatljiva (mi juče gledati dobar film). što znači da svakom glasu odgovara odreĎeni znak. Takve vežbe mogu biti veoma korisne za učenike. Fonologija kao nauka o fonemama danas svakom nastavniku može pomoći da pouzdanije sagleda odnose izmeĎu glasa i slova. ’gracki’. Globalna metoda Polazište globalnog metoda čini saznanje da je dete. učenika treba upoznati sa govornim organima i izvoditi razne vežbe artikulacije..kada su pojedini glasovi u rečima redundantni (jzk. odnosno dvousno ’m’.. Alfoni (fonetske varijante) To je razlika u izgovaranju istog glasa u zavisnosti od pozicije u kojoj se nadje u rečima. da dobro artikuliše glasove. Dete samostalno upoznaje odreĎene životne okolnosti..  na leksičkom nivou. Ono stiče svoja iskustva. Vežbe artikulacije treba što češće primenjivati. u nekim primerima se odstupa od fonetskog principa izgovaranja. glas m u reči ’mati’ se izgovara kao bilabijalno. Fonemska struktura srpskog jezika Srpski jezik je po svojoj prirodi fonetski. Idući ulicom. a u izgovoru se čuje ’bracki’. odnosno način učenja. Fonetska struktura glasa. odnosno slovo. prodavnica. dete se susreće sa mnoštvom objekata savremenog života: nazivi ulica. Nasuprot fonemskim varijantama. Jedan glas se ne izgovara na isti način u različitim rečima. da sagleda kako se odreĎenom fonetskom sklopu menja značenje u zavisnosti od učešća fonema u njemu. ’gradski’. reklame. Nastavnik na to mora obratiti pažnju. npr. uči samostalno. 7. ne čekajući da mu nastavnik.

pojmovni (fonetički) metod. društvu i mišljenju uvek date kao celina. Postupak globalnog učenja čitanja. 8.  pedagoške (pojava novih pedagoških ideja i reformi). zasnivaju se na činjenici da su pojave u prirodi. Osnovna jedinica čitanja po ovom metodu jeste reč. njen grafički izgled se prima kao slika. metod ščitavanja. Globalni metod insistira da učenik usvaja čitanje kao što usvaja govor. 6. kada se učenici globalizacijom uvode u proces čitanja i pisanja. metod prirodnih glasova. metod sricanja. nastale krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka. 8. 3. Metod sricanja . Metodom razgovora. mogućnost individualizacije nastave početnog čitanja i pisanja. 4. Ispod slike. donekle je sličan metodi normalnih reči. učenje čitanja pomoću pisanja. Čitanje se uči zapamćivanjem reči i rečenica koje se ne rastavljaju na elemente. 9. je u njihovom etimološkom pravopisu. metod glasanja. Globalizacija u početnom čitanju počinje posmatranjem predmeta. 7. Pobornici ovog metoda ističu. po principu odreĎenih celina. učenici se upućuju da upamte sliku predmeta. tu reč u štampanom obliku. fonografički metod. odnosno njegove slike. Drugi razlog široke primene globalne metode u engleskom i njemu sličnim jezicima. socijalne (uticaj industrijske revolucije). Sintetičke metode u nastavi početnog čitanja i pisanja 1. Opravdano je njegovo korišćenje u pripremnom periodu. a nekad i preko nje. Metodološke osnove ove metode. već se pomoću naučenih štampanih reči sastavljaju rečenice. Otuda i zahtev da se uči globalno. fonomimički metod. saznavati i učiti. ali se ta reč ne rastavlja na manje govorne elemente.  psihološke (novi elementi u razvojnoj i pedagoškoj psihologiji). slogovni metod. 5. kao prednost. već se u svesti učenika fiksiraju kao celine sa odreĎenim značenjem. tj. pa ih tako treba i doživljavati. zatim sliku izgovorene reči. već samo u nekim svojim elementima i u kombinaciji sa drugim metodama. Globalni metod se kod nas ne koristi kao čist metod.  jezičke (priroda jezika. 2. koliko struktura jezika odgovara ovoj metodi). napiše se ime tog predmeta.

a čim ga otkrije. Metod ščitavanja (zglašavanja) Ščitavanje se sastoji u tome što se u toku čitanja pojedini glasovi u reči koji čitamo otežu malo više nego u govoru. a to omogućava da učenik razume ono što je pročitao.).. gde učenici prvo u sebi izgovore slova. Tokom otezanja glas se ne prekida. a izbegava se umetanje prizvuka poluglasa ili muklog ’e’.. a treća faza je sinteza cele reči od već naučenih slova. najbitnija je druga faza. učenici usvajaju pojedine glasove i slova i spajaju ih u slogove. Metod prirodnih glasova Polazište ovog metoda je glas kao jedinica čitanja. pa onda dva suglasnika sa samoglasnikom. dok se oteže. Sintetičkim putem se usvaja glas koji se uočava u svom prirodnom kontekstu. buki. U celom ovom procesu. tj. da bi se postupno došlo do njegovog pojma.az. Pročitana reč liči na tu reč izgovorenu u svakidašnjem govoru. odnosno reč. kod ščitavanja reči zima metodom glasanja. To je staro sricanje. Ščitavanje može biti glasovno i slogovno. dok nastavnik ne otkrije sledeće pokriveno slovo i tada spajaju prvi glas sa drugim u jedan slog. Otezanje ne sme biti neprirodno i ne sme preći u pevanje. U procesu ščitavanja treba koristiti individualan rad.. Npr. tj.Vežbanjem se dužina otezanja smanjuje dok se ne doĎe na oblik normalnog čitanja. Nakon učenja slova prelazilo se na sricanje. potom. slogova u reči.. Metod glasanja Postupak metode glasanja podrazumeva da nastavnik pokrije drugo slovo i tako redom svako sledeće. U drugoj fazi. nastavnik bi pokrio u prvom slogu slovo ’i’ dok učenici izgovaraju glas ’z’. celovito shvatanje sloga. učenici ga glasovno povežu (u slog-’zi’).. U današnjem ščitavanju se koristi jedino postupak dugog izgovaranja (’otezanja’ glasa). ljudski glasovi iznenaĎenja ’o-o-o-o što . zujanje pčela (z-z-z-z-z) itd. Sricanje je danas prevaziĎeno i samo se u nekim školama kod nas može naići na tzv. ali se glas. koje se sastojalo u spajanju slova u slogove i.. a svi ostali elementi ovog metoda su prevaziĎeni. Ščitavanje se danas koristi u sintetičkim vežbama koje se organizuju u pripremnom periodu čitanja i pisanja. učenik shvata celi slog odjednom. a učenici glasno izgovaraju (glasaju). Slogovni metod Ovaj metod prolazi kroz tri faze: u prvoj. vjedi. Učili su kako se spaja svaki suglasnik sa svakim samoglasnikom i obrnuto. spaja sa sledećim. čineći tako jednu glasovnu celinu. glasovi se uočavaju u prirodi i okolini.Učenje početnog čitanja pomoću sricanja počinjalo je upoznavanjem svih slova redom (nekada su se slova drugačije imenovala. novo sricanje. To mogu biti onomatopejske slikešuštanje lišća (š-š-š-š). Isto je i sa dugim slogom. pa se oponašaju u učionici. pa tek onda naglas. Učenika treba naučiti da prethodno slovo ščitava sve dok sledeće vizuelno ne prepozna.

uči se čitanje. Ti glasovi se ne oponašaju samostalno. čuĎenja.. Danas se ovaj metod koristi samo delimično. MeĎutim. Polazi od saznanja do kojih je došla fonetika. a zatim se sve to pisanjem spajalo u reči. ’u-u-u-u što je lepo’ i tome slično. ćirilično P-vrata. pa se za način izgovaranja vezuje mimika kao spoljašnji izraz izgovaranja. Učenici uče kako se formira glas.). što su njegove prednosti. dok su nedostaci vezani za njegovu ograničenost. i dok se te reči pišu. preterivanje u traženju glasova. U našoj literaturi je ustaljena podela na:  sintetičke. Izgovaranje glasa se vezuje za osećanje straha. Pomoću slika.  analitičke. izraz lica.rad se može pretvoriti u suvišnu igru. Ovaj metod se danas koristi samo kao etapa u analitičko-sintetičkoj metodi. Ako je. zabavan i unosi dinamiku. Tako se slova lakše shvataju (O-obruč. glas ’O’ izgovoren u uzbuĎenju. . u okviru drugih metoda. pa tek onda slovo. Učenje čitanja pomoću pisanja Po ovoj metodi najpre se obraĎivao glas. uzima se kao znak za glas ’O’ i učenici pamte te mimičke pokrete. karakterističan za to uzbuĎenje. Ovaj metod je interesantan. recimo.. učenicima prvog razreda je preteško da uče anatomiju govornih organa.. Metode u nastavi početnog čitanja i pisanja Sve metode su po prirodi empirijske. Pojmovni metod Ima za cilj da olakša shvatanje veza izmeĎu glasa i slova. Fonomimički metod Polazi od načina izgovaranja glasova u raznim životnim situacijama. fotografija i drugih modela. nastavnik objašnjava kako nastaje glas..boli’. 10.. Fonografički metod Sastoji se u traženju veza izmeĎu oblika predmeta i oblika slova.. kakav položaj zauzimaju govorni organi. već uvek u okviru neke priče..

slovo. analitičko-sintetičke i  globalna metoda. redosled reči. ukoliko se poĎe od celine. Procesu analize i sinteze prethodi formiranje pojmova glas. reč. u pitanju je sintetička metoda. Metoda sricanja 2. pa se analizom doĎe do elemenata. Analizom rečenice utvrĎuje se koliko ima reči u rečenici. M. Učenici uočavaju da glas i slovo sami za sebe ne znače ništa i da značenje dobijaju tek u rečima. Podela metoda je izvršena na osnovu osnovnog postupka učenja. reči na slova). Ukoliko se poĎe od elemenata jezika (glasova i slova). Metoda teksta 2. Analiza u početnom čitanju podrazumeva razlaganje ili rastavljanje odreĎenih celina na delove koje ih čine (rečenica na reči. Metode i postupci u nastavi početnog čitanja i pisanja I Sintetičke metode 1. radi se o analitičkoj metodi.da li učenje počinjemo od elemenata jezika (glasova i slova) ka celini (reči i rečenice) ili od celine ka elementima. Sinteza je suprotna analizi. brže i efikasnije nauči da čita i piše. što se radi u pripremnom periodu. rečenice i tekst). Cilj savremenih metoda jeste da učenik što jednostavnije. pa se sintezom doĎe do celine (reči. normalnih rečenica III Globalna metoda . kada ta slova slažu u reči i reči u rečenice. Ščitavanje II Analitičke metode 1. izdvajanje odreĎenog glasa i slova. Nju koristimo kada učenici slažu slova na slovarici. rečenica. Najviši oblici sinteze su ščitavanje i čitanje. MeĎutim. koliko glasova ima u odreĎenoj reči.

M. normalnih slogova IV Analitičko-sintetičke metode 1. Učenje čitanja pomoću pisanja 3. Metoda glasanja 4. 10. prirodnih glasova 6. Fonomimička 9. M. Slogovna metoda 5. Fonografička 7. Glasovna analitičko-sintetička metoda Postupci obrade slova: a) monografski. b) grupna obrada slova i c) kompleksni postupak. M. normalnih reči 4. Faktori koji utiču na izbor metoda i postupaka . Pojmovna 8.3.

Društvena sredina Novi životni uslovi. Naš pravopis je fonetski. kao i za globalnu. jer se njihova grafička slika brzo pamti i shvata kao celina. Frekvencija pojedinih glasova utiče na izbor metode i postupaka obrade slova. može stvoriti teškoće u nastavi. Jezici sa kraćim rečima pogodniji su za analitičke metode. 2. Naprednija deca zahtevaju efikasnije postupke rada. što znači da svakom glasu odgovara odreĎeni slovni znak. Pravopis Izbor metoda zavisi i od toga da li je pravopis odreĎenog jezika fonetski ili etimološki. tj. ma koliko svesni bili njene sumnjive vrednosti. Pedagoška tradicija Skloni smo tome da se. 6. Intelektualne sposobnosti učenika Deca različitih intelektualnih sposobnosti različitim tempom usvajaju glasove i slova. zbog koga najviše trpe učenici. toliko smo spremni da prihvatamo tuĎe pedagoške tekovine koje ne odgovaraju našem jeziku. da li je dete toliko razvijeno za ispunjavanje zahteva učenja čitanja i pisanja. TakoĎe se govori o funkcionalnoj zrelosti. 8. 3. da prati analitičke i sintetičke vežbe. zbog poštovanja pedagoškog nasleĎa. 4. brz tempo života i veoma brze promene u kulturnom životu odreĎene društvene sredine. Zatim se postavlja pitanje emocionalne i socijalne zrelosti.1. Koliko smo skloni da se odupremo inovacijama. znatno utiču na izbor metoda i postupaka. da li je učenik sposoban da uočava celine. 5. Spremnost nastavnika . čitanja i razumevanja pročitanog. tj. 7. Uzrast učenika Prvo se postavlja pitanje telesne zrelosti. čvrsto držimo pedagoške tradicije. Frekventnost slova utiče na redosled obrade slova. Struktura jezika Na izbor metoda utiče dužina reči. Otpor prema inovacijama u nastavi neizbežno vodi u pedagoški konzervatizam. proces ščitavanja. Uticaj drugih zemalja Nekritičko prihvatanje metodičko-didaktičkih uticaja iz drugih zemalja može biti riskantno.

Redosled učenja slova Kriterijumi koji se moraju poštovati za dobar redosled učenja slova su: 1. 3. izbor metoda i posupaka i 8. ili veći deo slova. važni su faktori za izbor metoda i postupaka. Pitanje je. Faktor racionalizacije i efikasnosti Vreme kojem pripadamo zahteva da učimo racionalnije. uporednog ili kombinovanog učenja čitanja i pisanja. 6. narečje. njegovo opšte obrazovanje. 7. kao i pedagoška invencija. efikasnije i ekonomičnije. 5. 11. 10. obično rešava izborom bukvara ili početnice. 12. grafička struktura slova. Dobar nastavnik će se truditi da primenjuje različite metode i postupke. meĎutim. dok se monografski smatra neefikasnim. za nastavu početnog čitanja i pisanja. Bukvar ili početnica Pitanje izbora metoda i postupaka se. 11. izbor pisma. Kompleksni postupak obrade slova se smatra najefikasnijim. čitljivost slova. Ako većina učenika poznaje sva. 2. Prethodna znanja učenika Obzirom da učenici puno toga nauče u predškolskom obrazovanju. monografski postupak bi bio neefikasan i dosadan. da li je u tom izboru presudna volja nastavnika ili naučno verifikovani faktori. nastavnik ta znanja mora stvaralački upotrebiti. 4. fonetska struktura glasova. U nastavnom planu nije konkretnije razraĎen izbor metoda i postupaka. grafička sličnost slova. Nastavni plan i program Nastavni planovi i programi su pitanje izbora metode i postupaka prepustili nastavniku. . frekvencija slova i glasova u jeziku.Stručna sprema nastavnika. 9. Izbor postupaka je uslovljen izborom odvojenog.

redosled učenja slova na ekavskom i ijekavskom jezičkom području ne moraju se suštinski razlikovati. U grupnom postupku grupe slova moraju biti usklaĎene sa organizacionim specifičnostima tog postupka.  znanje učenika stečeno pre polaska u školu.  programski stavovi. Grafička sličnost slova podrazumeva da se izbegavaju slova slična po obliku. Izbor metoda i postupaka. uporedno učenje čitanja i pisanja i 3. da bi učenici mogli da grade reči.1. jer su najjednostavniji. Odvojeno učenje čitanja i pisanja Metodičari koji se zalažu za ovaj način učenja čitanja i pisanja. . Fonetska struktura znači da ćemo prvo učiti glasove koji se lakše izgovaraju.  stav nastavnika. Čitljivost slova. tj. diktiraju sledeći faktori:  uslovi života. 2. 3. 8. Izbor pisma. 5. a slova ćirilice po drugom. 2. ističu da je veština pisanja mnogo teža od veštine čitanja i da ih stoga treba odvojeno obraĎivati. To diktira njihova grafička struktura. u nastavi početnog čitanja i pisanja. 4. 6. jer ih učenici mogu pomešati. Vokale treba kombinovati sa suglasnicima.postoje slova koja svojim oblikom deluju jednostavno i brzo se vizuelno shvataju. Grafička struktura slova podrazumeva da se prvo obraĎuju slova koja su lakša za pisanje. Prvo ćemo učiti vokale. Frekvencija glasova i slova u jeziku podrazumeva da se u početku uzimaju glasovi.  predškolsko obrazovanje i vaspitanje. ali izvesne razlike moraju postojati. može se učiti na tri načina: 1. odvojeno učenje čitanja i pisanja. 7.  vrsta bukvara ili početnice. odnosno da se ne obraĎuju jedno za drugim. odnosno slova veće frekvencije.u radu po monografskom postupku postoji bezbroj modela za redosled slova. Koji od ova tri načina će biti primenjen. ali slova koja će se prvo učiti ne treba da budu samo vokali. To pomaže učeniku da ih brže prepozna i čita. Narečje. 1.sasvim je opravdano da se slova latinice obraĎuju po jednom redosledu. kombinovano učenje čitanja i pisanja.veće učestalosti upotrebe. Raspored učenja početnog čitanja i pisanja Čitanje i pisanje. 12.

koje uglavnom obuhvataju glasovna vežbanja.Prema jednom modelu rada. dok se istovremeno vrše pripreme za pisanje i na kraju se uči pisanje. pa onda da pišu. Odvojeno učenje čitanja i pisanja je neefikasno i neekonomično. pa ih zato treba obraĎivati posle čitanja. kako bi se što pre zadovoljila njihova zainteresovanost za čitanje i za pisanje. Uporedno učenje čitanja i pisanja Učenici istovremeno uče čitanje i pisanje. Kombinovano učenje čitanja i pisanja Neki metodičari smatraju da slabosti odvojenog i uporednog učenja čitanja i pisanja mogu da se prevaziĎu kombinacijom ta dva načina. 3. najpre se izvode predvežbe za čitanje. 13. uče da ih pišu. kao i velika i mala slova. Postoje mišljenja da se odvojeno uče pisana i štampana slova.  pisana slova su dosta složenija. . njihovom uporednom učenju prethode obilne pripreme. nemaju razvijene sitne mišiće. Zatim se uči čitanje. najpre se izvode predvežbe za čitanje. Postoje mišljenja da se odvojeno uče pisana i štampana slova. pa prvo treba naučiti učenike da čitaju.  učenici. usavršava čitanje. Prema jednom modelu rada. i grafički i u načinu povezivanja u reči. Postoje razni modeli primene kombinovanog učenja čitanja i pisanja i ima bezbroj kombinacija. Zagovornici odvojenog čitanja i pisanja navode sledeće razloge za takav raspored učenja:  štampana slova su grafički jednostavnija od pisanih. u početku. Učenici ne moraju da nauče da čitaju sva slova da bi prešli na pisanje. Odvojeno učenje čitanja i pisanja Metodičari koji se zalažu za odvojeno učenje čitanja i pisanja. Vežbanje čitanja pomaže pisanju i obratno. Pošto su čitanje i pisanje složene veštine. Učeći se da čita reči. učenik se priprema za pisanje. Zatim uče čitanje. dok se istovremeno vrše pripreme za pisanje i na kraju se uči pisanje. kao i velika i mala slova. potrebne za pisanje. koje uglavnom obuhvataju glasovna vežbanja. a učeći pisanje. jer učenici nauče da čitaju i pišu za godinu dana. ističu da je veština pisanja mnogo teža od veštine čitanja i da ih zbog toga treba obraĎivati odvojeno. jer učenici nauče da čitaju i pišu za godinu dana. Nakon što učenici nauče da čitaju odreĎen broj slova. Odvojeno učenje čitanja i pisanja je neefikasno i neekonomično. 2.

. Greške u početnom čitanju su:  nepravilna artikulacija odreĎenih glasova. kao i to kako te greške treba korigovati.  prebrzo čitanje.  ’seckanje’ u toku čitanja.  slogovno čitanje. odreĎenom brzinom. Greške u početnom čitanju Iskusniji nastavnici bi trebalo da znaju koje greške učenici najčešće prave u učenju čitanja.  izostavljanje glasova na kraju reči. grafičku strukturu slova.  učenik ne prepoznaje.  iznenadno podizanje i spuštanje glasa.  nerazumevanje pročitanog. je teško korigovati..  loša dikcija.  unošenje dijalekatskih i lokalnih karakteristika u čitanje. da otkriva tipične greške.  zapažanje tačke tek kada se do nje doĎe. Na vežbama čitanja.  nepravilno disanje. njegov razvoj u čitanju. odvojeno učenje čitanja i pisanja pogodnije je za slabije učenike. 14. da vodi evidenciju napredovanja učenika.  neuravnotežena dinamika izgovaranja pojedinih glasova u reči.  zamenjivanje slova slične grafičke strukture. Korigovanje grešaka je individualan rad.  monotono čitanje. predbukvarski period može biti kratak.  sricanje.  ponavljanje pročitanog.  izostavljanje pojedinih slova.  nepravilna intonacija.  otezanje prvog slova u reči. na ovom uzrastu.  usporeno čitanje. Greške u čitanju.  nepravilno slivanje reči u rečenici.  naglašeno i odsečno čitanje reči. Nastavnik mora da prati učenika..  ako se čitanje i pisanje odvojeno uče.  teško sliva i povezuje slova u celinu. učenicima se ukazuje na odreĎene greške. koje nastavnik komentariše i daje uputstva kako da ih prevaziĎu.  mehaničko čitanje.

 subvokalizacija (poluglasno izgovaranje reči u toku tihog čitanja ili čitanja u sebi).  upoznavanje učenika sa načinom korišćenja pribora i bukvara ili početnice.  upoznavanje učenika sa potrebnim oblicima ponašanja u školi.  pričanje i prepričavanje.  opisivanje. Treba jednako da čitaju i prozne i poetske tekstove.  posebni:  vizuelne vežbe (vežbe u posmatranju). Mora se primenjivati što više vežbanja koja treba da budu raznovrsna. Ne treba učenike terati da jedan tekst čitaju nekoliko puta.  vežbe disanja.  vežbe artikulacije.  izgraĎivanje kulture slušanja govornika. jer ga nauče napamet. zapinje i isprekidano čita već pročitano).  usvajanje i razumevanje pojma glasa. Od pripremnog perioda zavisi kvalitet učenja čitanja i pisanja.  stvaranje odeljenske zajednice. On treba da traje samo onoliko koliko je potrebno da se učenici pripreme za učenje čitanja i pisanja.  akustičke vežbe. Pripreme za početno čitanje i pisanje Trajanje priprema za čitanje i pisanje (trajanje predbukvarskog perioda) zavisi od predznanja učenika.  regresivno čitanje (u toku glasnog čitanja.  snalaženje učenika u školskoj sredini.upoznavanje učenika. 15.  izgraĎivanje kolektivnog života. Zadaci pripremnog perioda:  opšti: . učenik se nekontrolisano vraća na pročitane reči ili na samo jednu reč i tako zastaje. neprirodno čitanje. .

. reči rastavljaju na glasove. Akustičke vežbe. lokalnih i žargonskih karakteristika govora.formiranje ovih pojmova obavezno je u pripremnom periodu. da uočavaju rečenice. fonetska vežbanja vezana za izgovaranje pojedinih glasova. odnosno čitanje. Učenici slušaju govor nastavnika. razne vrste artikulisanih i neartikulisanih zvukova. Posmatra se najpre u učionici. Suprotno analizi. Vizuelno se opažaju oblici.  motoričke vežbe.  rasporedu reči u rečenici. Sintetička vežbanja. ’č’.  usvajanje i razumevanje pojma rečenice. ’ć’.. položaj nečeg. a potom se osamostaljuju. ali mogu prepričavati i bajke. mora se voditi računa o:  dužini rečenice.  vežbe u otklanjanju dijalekatskih.  leksičko-sintaksička vežbanja. Zato se izvode različite vežbe kojima se podstiče pravilno disanje.ove vežbe počinju slobodnim razgovorom o dogaĎajima iz učenikovog života. Leksičko-sintaksička vežbanja. mimika.  globalno čitanje. pokreti. Učenici treba da shvate ove pojmove.nastavnik usmerava učenike da posmatraju svoju okolinu. Najpre se uočavaju glasovi u različitim pozicijama u reči. Pažnja se posebno posvećuje izgovoru glasova ’r’. Kada dete nepravilno diše. ’Ď’. da samostalno sastave rečenicu. u ovim vežbanjima. Kod razvijanja osećaja za rečenicu. boje. pa se.. a zatim i u široj okolini. usvajanje i razumevanje pojma reči.cilj je bogaćenje rečnika učenika i razvijanje osećaja za rečenicu. Mogu se posebno organizovati morfološka vežbanja. reči i glasove u govoru i tekstu. nepravilno izgovara glasove.ovaj proces mora biti postupan.. drugova. Vežbe artikulacije. Treba obratiti pažnju na zvuke onomatopejskog tipa. a reči od glasova. da osete rečenicu kao jedinicu saopštavanja.pravilno disanje je bitan uslov za učenje čitanja i pisanja.  sintetička vežbanja. odnosno reči. Prvo učenici opisuju odgovarajući na pitanja nastavnika. samim tim nepravilno i čita. zatim. jer su oni potrebni za obradu slova. Razumevanje pojmova rečenica. ’dž’. poštujući principe od bližeg ka daljem. Opis može biti tematski vezan za neku sliku ili motiv u prirodi. reč i glas.  analitička vežbanja. nastavnik je saznao koji učenici nemaju dobru artikulaciju i sa njima izvodi posebne vežbe.izvode se na usmenom nivou i od velikog su značaja za početno čitanje i pisanje. stvaranje porodica reči. Vežbe disanja. od konkretnog ka opštem.. učenici od glasova sastavljaju reči.značajna su jer učenike pripremamo za ščitavanje. Pričanje i prepričavanje. Opisivanje.vezane su za razvijanje sluha.prilikom prethodnih ispitivanja. Analitička vežbanja. crtane filmove. Vizuelne vežbe. da je analiziraju i uoče da se ona sastoji od reči.

 ubrzan tempo rada. a da se njihovo utvrĎivanje u celini izvrši na istom času. Grupe pisanih slova treba da budu iste kao i grupe štampanih. jer su oni nosioci osnovnog napora u procesu pisanja.  misaonoj složenosti rečenice. Postoji mnogo razloga za ovaj način obrade slova:  bogatija znanja koja učenici donose u školu.  masovno širenje kulture i pismenosti. Postoje razni tipovi ovih vežbanja: za razvijanje ruke. Merila za formiranje grupe slova su neujednačena. pojačalo je interesovanje za čitanje knjiga i pismeno komuniciranje. pažnja mu opada..  tematskoj oblasti rečenice. prstiju i njihova koordinacija u modelovanju.. ali jedno po jedno.  intonaciji.  potreba za efikasnijim i ekonomičnijim učenjem. . Kontinuirana obrada podrazumeva obradu grupe slova na istom času. Grupna obrada slova Grupna obrada slova podrazumeva da se na jednom času obradi više slova.  predškolsko obrazovanje stvara dobru osnovu za brže učenje. Postoje neka opšta merila: ići od jednostavnijih ka složenijim slovima.  znatno se skraćuje vreme učenja čitanja i pisanja. za oslobaĎanje ruke. od lakših ka težim. crtanju i pisanju.  poreklu saznanja rečenice. crtanje figura iz narodne ornamentike. šake. šake i prstiju.  vrstama reči. Motoričke vežbe. jer je učenik opterećen dodatnim aktivnostima i za kraći vremenski period treba da izvrši veći rad. izboru reči. slobodno crtanje. Iz tog razloga je bitno praviti manje pauze.vežbanja pokreta ruke.  učenici su više angažovani. Zbog toga se više zamara. odnosno grupa slova. Prilikom grupne obrade slova nastavnik bi trebalo da ima na umu sledeće:  da je grupna obrada slova mnogo teža od monografske. crtanje jednostavnih likova. 16. Treba dati prednost vežbama kojima se utiče na razvoj sitnih mišića. Sinhronizovano znači da se sva slova u grupi obrade odjednom. Etape časa su iste kao i kod monografskog postupka.  grupa slova se može obraditi sinhronizovano i kontinuirano. odnosno jedno posle drugog.

Ukoliko se čitanje i pisanje uče uporedo. postupno vezanim etapama. do izražaja dolaze reči koje sadrže glas planiran za obradu. a svaka etapa ima odreĎenu funkciju. Do pojma glasa dolazi se postupno. Zbog toga je neophodno svakodnevno organizovati sistematska vežbanja čitanja.. Čas obrade slova je organizovan po odreĎenim. a učenici utvrĎuju poziciju glasa. 17. uz potpunu zastupljenost svih metodičkih aktivnosti koje doprinose njegovom kvalitetnijem usvajanju. 3. a onda učenici smišljaju reči u kojima se taj glas nalazi (na početku. Etape: I Pristup glasu Metodom razgovora se stvara odreĎeno raspoloženje. IzvoĎenje glasa mora teći postupno. Kroz razgovor. učenici se postupno uvode u sadržaj časa.veliko i malo štampano slovo i veliko i malo pisano slovo. ako radimo grupu slova. Slovo se obraĎuje detaljno. na istom času se uče četiri znaka.. to se može odraziti na kvalitet čitanja.  pošto ovakva obrada slova znači ubrzano učenje. koji se glas uči na odreĎenom času. II Obrada glasa 1. Metodička struktura časa obrade slova po monografskom postupku Monografski postupak podrazumeva obradu po jednog slova na svakom času (svako slovo predstavlja jednu nastavnu jedinicu). Ovim postupkom se mogu obraĎivati štampana i pisana slova. 4. pogotovo ako je grupa teža. Vežbanje izgovora novog glasa . uvek moramo organizovati razna vežbanja za utvrĎivanje slova. Izdvajanje glasa Izdvajanju glasa prethodi priča.metodom prirodnih glasova (onomatopejske slike) i analizom reči na glasove (kod glasova koji se ne mogu obraĎivati metodom prirodnih glasova). To je intelektualna. 2. Prvo nastavnik izgovara reči. odvojeno ili uporedo. na sredini i na kraju reči. Isticanje nastavne jedinice Učenik mora biti obavešten o tome šta se radi. i to na dva načina. tj. Treba voditi računa o razumevanju pročitanog. U monografskom postupku se uvek veliko i malo štampano slovo obraĎuju istovremeno. u sredini i na kraju reči). psihološka i jezička priprema učenika za obradu slova. Uočavanje glasa u raznim rečima Pronalaze se reči u kojima se novi glas nalazi u sve tri pozicije: na početku. razgovor o slici.

IV Čitanje Zadatak ove etape je da se vežbanjem razvija veština čitanja odreĎenih rečenica i tekstova. Uočavanje slova u raznim rečima Uočava se novo slovo u raznim rečima. Fonografička vežba Podrazumeva traženje veze izmeĎu oblika slova i oblika predmeta. naučenim slovima. Slaganje reči na slovarici Uzimaju se lakše i učenicima poznatije reči. 6.. preporučljivo je da učenici samostalno povežu glas koji se obraĎuje sa glasovima u prirodi. učenici izgovaraju glas. plastelin. 4. Postupak ščitavanja reči teče na sledeći način: ~ nastavnik demonstrira ščitavanje. u reč. UporeĎivanje sa drugim slovima Novo slovo se obično uporeĎuje sa sličnim. . treba preći na slaganje kraćih rečenica. ~ analiza. Pisanje slova Prvo nastavnik piše slovo na tabli.. 5. Kada učenici savladaju slaganje reči. kako je već napomenuto.Vežbe artikulacije su veoma značajne. Svaki učenik za sebe slaže reči na slovarici. zuba. u sredini i na kraju reči. Da bi pravilno izgovarali glas. Te reči se zatim ščitavaju. Zatim učenici pišu slovo u sveskama. 2.. Povezivanje sa glasovima u prirodi Kad god je to moguće. odnosno u nekoj životnoj situaciji. slovo. III Obrada slova 1. na početku.drvca. pa se. 1. slovo pokaže na slovarici. Zatim. potrebno je da nastavnik pokaže kako se glas izgovara. ~ horsko ščitavanje.. ukazujući na položaj usana. usmeravajući pažnju učenika na to kako da vuku linije pri ispisivanju tog slova. i to. a onda se komentariše njegova grafička struktura (prvo velikog pa malog slova). Da kažu gde su taj glas čuli u prirodi ili životnoj situaciji. dok nastavnik kontroliše njihov rad i ispravlja eventualne greške. 5. 3. tj. jezika. 2. bez predaha. Samostalan rad na oblikovanju slova Učenici oblikuju slovo od raznih materijala. zatim. Ščitavanje reči Pravilno ščitavanje je slivanje glasova. Pokazivanje i učenje novog slova Uvek se najpre skrene pažnja učenicima na to da svaki glas ima svoj odgovarajući znak.

3. dok učenici prate..). ~ pojedinačno ščitavanje.. . a drugi učenik nastavlja i tako redom). Postoje tri oblika ščitavanja:  dodavanjem i oduzimanjem slova.  rad na ’deformisanim’ rečenicama. ~ čitanje sa takmičarskim usmerenjem (nastavnik iz svakog reda odredi po jednog takmičara.. ~ naizmenično čitanje (jedan učenik pročita pasus. ~ tiho čitanje (najpre u sebi.  nastavni listići. da izrežu slova iz novina. ~ horsko čitanje (organizuje se u početku). Zatim učenici pojedinačno čitaju. nakon čitanja se vodi razgovor o tome ko je kako čitao.  dopunjavanje započete rečenice. V Samostalni i stvaralački rad učenika Primenjuju se različite aktivnosti:  sastavljanje reči od zadatih slova.  sastavljanje rečenica od zadatih reči. Vežbanje čitanja teksta Čitanje se može vežbati na sledeće načine: ~ glasno čitanje.). ~ fleksibilno čitanje (čitanje reči koje su ispisane u stupcima..~ grupno ščitavanje. čitanje rečenica koje su ispisane u vertikalnim nizovima. ~ izražajno čitanje nastavnika. a šta ne. tako što nastavnik postavlja pitanja koja moraju biti jasna i sadržajna. 4. U početku mogu prstom povlačiti rečenicu koja se čita..  pisanje reči. pa onda glasno). Tekst se može i prepričati. a nakon toga se vrši analiza pročitanog. ~ reprodukovanje sadržaja..  ispunjalke.  pisanje reči/rečenica na osnovu slika. Čitanje i interpretacija teksta iz bukvara Najpre nastavnik pročita tekst.  zamenjivanjem slova i  čitanje palindroma ili anagrama (Ana voli Milovana). VI Domaći zadatak Učenicima se može zadati da napišu 1-2 reda novog slova. šta je bilo dobro.  tehnički radovi i crtanje. rebusi i ukrštene reči. ~ čitanje uz kasetu.

2.18. 4. c) ščitavanje i čitanje palindroma ili anagrama. pisanje reči/rečenica na osnovu slika. IV Čitanje 1. pokazivanje i učenje novog slova. vežbanje izgovaranja glasa. . 3. 4. 3. 2. uporeĎivanje sa drugim slovima. 5. 2. 3. sastavljanje reči od zadatih slova. 4. intelektualna i jezička priprema). isticanje nastavne jedinice. fonografička vežba. uočavanje glasa u raznim rečima. vežbanje čitanja teksta: ~ glasno ~ tiho ~ naizmenično ~ sa takmičarskim usmerenjem ~ horsko ~ fleksibilno ~ čitanje uz kasetu ~ interpretativno čitanje. ščitavanje novog slova: a) ščitavanje i čitanje dodavanjem i oduzimanjem slova. pisanje slova. V Samostalni i stvaralački rad učenika 1. b) ščitavanje i čitanje zamenjivanjem slova. pisanje reči. sastavljanje rečenica od zadatih reči. Metodička struktura časa obrade štampanog slova I Pristup glasu (psihološka. 5. 2. 4. 5. 3. povezivanje sa glasovima u prirodi. II Obrada glasa 1. uočavanje slova u raznim rečima. izdvajanje glasa. III Obrada slova 1. 6. dopunjavanje započete rečenice. slaganje reči na slovarici. samostalan rad učenika na oblikovanju slova. čitanje i interpretacija teksta iz bukvara.

a zatim pisanog slova. na koordinaciju oka.  osposobiti učenike da prepoznaju pisano slovo. jedan učenik piše slovo na tabli. kako se vuku linije. po svojoj grafičkoj strukturi. pisanje slova. da bi učenici uočavali sličnosti i razlike. pisanje slova u svesci (jedan red). kako slovo počinje. najpre štampanog. 8. tehnički radovi i crtanje. rad na ’deformisanim’ rečenicama. na savladavanje grafičke strukture slova. rebusi i ukrštene reči. ruke i mentalnih aktivnosti. . nastavnikovo pisanje. U pripremnom periodu treba obratiti posebnu pažnju na razvoj motoričkih sposobnosti za pisanje (razvoj sitnih mišića. ispunjalke. pokazivanje načina pisanja pisanog slova (bitan je nastavnikov komentar u toku pisanjanastavnik treba da objasni kako se u sistemu linija. 7. pomoću prsta. 4. Obraditi pisano slovo znači sledeće:  upoznati učenike sa oblikom slova. Redosled učenja pisanih slova zavisi od redosleda učenja štampanih. VI Domaći zadatak 19. u vazduhu i po školskoj klupi..). Struktura časa: I Pripremni razgovor.6. 3. 5. kako se spaja i kako se završava).čitanje teksta. 2. Obrada pisanog slova Pisana slova su. a ostali učenici ga prate i iskazuju svoja zapažanja. 9.. nastavni listići. Neophodno je u toku obrade napraviti paralelu sa istim štampanim slovom. štampanim slovom. mnogo teža od štampanih i zato se uvek obraĎuju posle njih.  naučiti učenike da pravilno povezuju pisana slova u rečima. pravilno držanje tela. zasićenog slovom koje se obraĎuje II Izdvajanje reči u kojima se nalazi slovo koje se obraĎuje. uporeĎivanje sa sličnim pisanim slovima VI Analiza grafičke strukture slova VII Pisanje slova: 1. kao grafičkim celinama. uočavanje slova koje se obraĎuje III Najava nastavne jedinice IV Pokazivanje novog pisanog slova na slovarici V UporeĎivanje novog slova sa istim.

proces njenog usvajanja je dosta složen i težak. da osete način izgovaranja.na početku. . Pri formiranju pojma reči. reči i glasa u nastavi početnog čitanja i pisanja Formiranje ovih pojmova je obavezno u pripremnom periodu. Do pojma rečenice može se doći globalnim i sintetičkim putem. Važno je da učenici osete granice rečenice. a zatim se utvrdi da je to rečenica i da se kraju rečenice nalazi tačka. polazi se od oponašanja zvukova u prirodi (’z-z-z-z-z’-pčele. na kraju. Treba poći od lakših rečenica. Kako je rečenica za decu apstraktna kategorija. bez obzira da li su vezane ili nevezane za gradivo (slovo) koje se obraĎuje na času. polazi se od predmeta. ’š-š-š-šš-š’-lišće. Ciljevi formiranja pojma rečenice:  da učenici uočavaju rečenicu u govoru i tekstu. pa se.. obraĎuje se naziv tog predmeta. Najpre se da pojam rečenice. Potom jedan učenik čita prvi red. tematski vezanih za životnu okolinu učenika..  da razviju umešnost u samostalnom sastavljanju rečenica. Pojam glasa se može formirati analitičkim i induktivnim putem.  da nauče kako se izgovaraju.6. u sredini i na kraju reči. uvrĎuje se da se rečenica sastoji iz reči koje nešto znače. a zatim se ta reč rastavlja na glasove. pisanje reči i rečenica. zatim.  da osete rečenicu kao jedinicu saopštavanja. rastavlja se na reči i. ona analizira. VIII Čitanje pisanog slova.. Globalnim putem se sve rečenice. na slovarici slažu ili štampanim slovima pišu rečenice. Kod induktivnog. taj glas se prepoznaje u raznim rečima. preko pojma slike tog predmeta. Tako se postupa do kraja teksta. Kod analitičkog. odnosno prvu rečenicu. čitaju globalno. Pojam rečenice. čitanje teksta pisanog pisanim slovima IX Samostalni i stvaralački rad učenika (prepisivanje i diktat) X Domaći zadatak 20.). doći do pojma reči. Pažnju učenika je potrebno usmeriti i na usmeni i na pismeni oblik formiranja rečenice. Sintetički način.polazi se od pojma reči. To je najpouzdaniji put formiranja pojma reči. pa. Pošto učenici nauče neke reči. Pojam reči se formira nakon formiranja pojma rečenice. treba imati na umu da usmeni oblik prethodi pismenom. Pritom. razgovara se o njemu.. njen početak i kraj. treba poći od konkretnog predmeta.

Slova se.  kod kompleksnog postupka. Tokom prvog polugodišta.  rad po kompleksnom postupku podstiče učitelja na aktivniji odnos prema organizaciji i izvoĎenju nastave. u zavisnosti od njihovog znanja i sposobnosti za napredovanje. pokazalo je sledeće:  kompleksni postupak u potpunosti koristi prethodna znanja. u skladu sa njegovim tempom rada.  kvalitet čitanja je bolji kod kompleksnog postupka. tako da se znanje koje se stiče u školskom periodu nadograĎuje. Nastavnik. . Kompleksni postupak učenja početnog čitanja i pisanja Vrednost kompleksnog postupka se prvenstveno ogleda u njegovoj efikasnosti.  zahvaljujući pravilnom korišćenju oblika rada i nastavnih sredstava. odnosno nastavlja na nivo znanja stečen u predškolskom periodu. S druge strane.  usvajanje čitanja po kompleksnom postupku je znatno ekonomičnije i. Postoji posebna tabela u kojoj se registruje i prati napredovanje učenika. sinhronizovano u kontekstu celokupnog života u učionici. a sa učenicima koji sporije napreduju radi postupno i strpljivo. Slova se ne usvajaju pojedinačno. 22. već organizuje zajedničke aktivnosti. kompleksni postupak pruža široke mogućnosti za razvijanje individualnih sposobnosti i napredovanje učenika. Uporedna analiza monografskog i kompleksnog postupka Ispitivanje o efikasnosti monografskog i kompleksnog postupka. Ne postoje jedinstveni zahtevi za sve učenike. prema ovom postupku. monografski postupak zanemaruje prethodna znanja. bez obzira na nivo znanja.21. interesovanje učenika za čitanje dečje štampe i za vannastavni program. ne obraĎuju ni pojedinačno ni grupno. već celovito. već se svakom učeniku prilazi sa posebnim ciljevima i zadacima. svako sopstvenim tempom i redom. učiteljica iz Beograda. koje je sproveo Muhamed Muradbegović. učenici se ne ocenjuju. u kojima učestvuju svi učenici. tako da svi učenici čitanje i pisanje uče ispočetka. upola skraćuje vreme usvajanja slova i čitanja. Tvorac ovog postupka je Jelena Mioč. Nastavnik ne održava klasičnu nastavu. učenicima koji brzo napreduju. već u neprestanom kontaktu sa svim slovima i deca ih individualno usvajaju. je veće. u odnosu na monografski postupak. u proseku. daje dodatne zadatke.

a navika čitanja je tesno povezana sa navikom pisanja. teško mu je da savlada pisanje. a ne slovo ili slog. polazi se od jezičkog saznanja da je reč nosilac značenja. ume da razlikuje bitno od manje bitnog. obogaćuje svoje predstave o rečenici. U trećoj etapi. usvajanje slova i savladavanje ščitavanja reči i kratkih rečenica. Osnovni oblici rada su:  zajednička vežbanja sa ilustrovanim slovaricama. Odnos početnog čitanja i pisanja Pisanje je mnogo složeniji proces od čitanja. Poštujući didaktički princip ’od lakšeg ka težem’. prvo se uči čitanje pa pisanje i prvo se uče štampana pa pisana slova. odreĎenu brzinu čitanja. mogu uočiti četiri faze: 1. ali se. 2. Dok piše.Početnica za rad po ovom postupku je veoma bogata tekstovima i od početka se insistira na njihovoj umetničkoj vrednosti. obogaćuje .  učeničko zapisivanje štampanim slovima. radi se na izgraĎivanju tehnike čitanja. izgraĎivanje pravilne tehnike čitanja i razumevanja pročitanog i 4. učenik razvija moć zapažanja. Pisanje doprinosi usavršavanju čitanja. razvijanje kulture pismenog i usmenog izražavanja. 23. u bukvarskoj nastavi. Ščitavanje prelazi u čitanje. Ako učenik slabo čita. Usavršavanje čitanja podrazumeva pravilno. usavršavanje logičkog čitanja. MeĎutim. sposobnost shvatanja sadržaja. ne posvećuje se dovoljno pažnje obradi glasa. Kompleksni postupak zahteva od učenika maksimalno angažovanje i visok stepen samostalnosti. pripremni period. U pripremnom periodu se radi na uspostavljanju veza izmeĎu akustičke slike glasa i njegovog znakovnog predstavljanja.  razna obaveštenja i upućivanje u dečju štampu. slažu reči i rečenice pomoću slovarice i vežbaju ščitavanje. U etapi usvajanja slova. učenici se osposobljavaju za samostalno čitanje sa razumevanjem. reči i rečenice. 3. Časovi su veoma raznovrsni po načinu organizacije. primenom ovog postupka. u nastavi početnog čitanja i pisanja.  samostalni rad na slovarici. Učenici slova usvajaju individualno i po svom izboru. tačno i tečno čitanje. Bitno je da učenik shvati šta je pročitao. uočava detalje.

Pročitana reč liči na tu reč izgovorenu u svakidašnjem govoru. Nekada su se slova drugačije imenovala. Sa lingvističkog aspekta gledano. uvežbava mehanizam koordinacije raznih aktivnosti. u reč. Otezanje ne sme biti neprirodno i ne sme preći u pevanje. Ščitavanje se sastoji u tome što se u toku čitanja pojedini glasovi u reči koji čitamo otežu malo više nego u govoru. buki. Pravilno ščitavanje je slivanje glasova. pa reči i rečenice shvatamo celovito. U procesu ščitavanja treba koristiti individualan rad. ali se glas. Sricanje i ščitavanje Učenje početnog čitanja pomoću sricanja počinjalo je upoznavanjem svih slova redom. bez predaha. dok se oteže. Učenika treba naučiti da prethodno slovo ščitava sve dok sledeće vizuelno ne prepozna. spaja sa sledećim. Ščitavanje se danas koristi u sintetičkim vežbama koje se organizuju u pripremnom periodu čitanja i pisanja. pisanje je kodiranje.....Vežbanjem se dužina otezanja smanjuje dok se ne doĎe na oblik normalnog čitanja. 24. ~ horsko ščitavanje. U procesu čitanja postiže se automatizam. a čitanje je dekodiranje. Postupak ščitavanja reči teče na sledeći način: ~ nastavnik demonstrira ščitavanje. Sricanje je danas prevaziĎeno i samo se u nekim školama kod nas može naići na tzv. gde učenici prvo u sebi izgovore slova.az. Tokom otezanja glas se ne prekida. Nakon učenja slova prelazilo se na sricanje. a to omogućava da učenik razume ono što je pročitao.proces prevoĎenja jezičkih znakova u. Kroz pisanje se razvija i takmičarski duh (pogotovo kada je reč o lepom pisanju).sopstveni rečnički fond. govorom iskazanu. čineći tako jednu glasovnu celinu. a izbegava se umetanje prizvuka poluglasa ili muklog ’e’.pisano oformljenje odreĎene informacije. Psihološki posmatrano. Odnos čitanja i pisanja uglavnom možemo posmatrati sa dva aspekta. a potom u rečenicu. novo sricanje. ~ pojedinačno ščitavanje. pa tek onda naglas. ~ grupno ščitavanje. slogova u reči. Čitanje je vizuelna aktivnost u kojoj učenik odreĎene grafičke znake sliva u jednu celinu. potom. misao ili osećanje. koje se sastojalo u spajanju slova u slogove i. U pisanju smo veoma svesni radnji koje obavljamo. To je staro sricanje. Učili su kako se spaja svaki suglasnik sa svakim samoglasnikom. pisanje je složeniji i apstraktniji proces od čitanja. Ščitavanje može biti glasovno i slogovno.lingvističkog i psihološkog. vjeci. koja se naziva reč. . ~ analiza.

Učenik prvog razreda tek uči kako da piše slova. a onda da piše slovo po slovo. Pomoću vežbanja treba proveriti:  stepen savladanosti tehnike čitanja.  ščitavanje.uvoĎenje u izražajno čitanje.  da li je (ili nije) učenik usvojio odreĎenu instrukciju. poštujući brzinu napredovanja svakog učenika. učenik mora da izvrši njihovu analizu. iz tog razloga. u početku. a ne sadržinom onoga što piše. na razumevanje. Učenik čak i . Povezivanje slova u reči. Učenici.  razumevanje pročitanog. kao i reči u rečenice. Prva slova piše mehanički. Postoje tri oblika ščitavanja:  dodavanjem i oduzimanjem slova. preokupiran je samom tehnikom pisanja. Prelazak iz faze ščitavanja u fazu čitanja treba da bude lagan. Pišući reči. mora se odvijati postupno. da utvrdi od kojih se glasova sastoji. dok piše.  izražajno čitanje. Zbog toga ih je neophodno usmeravati na značenje pročitanog.  čitanje. reči i rečenica.  zamenjivanjem slova i  čitanje palindroma ili anagrama (Ana voli Milovana). već i način mišljenja i izražavanja. Uvežbavanje čitanja mora biti svakodnevni zadatak. od naučenog slova do kvalitetnog čitanja. jer. ne misle na ono što čitaju.~ reprodukovanje sadržaja.ovladavanje tehnikom čitanja. Izvestan broj učenika proces čitanja savlaĎuje veoma sporo i. Učenicima koji brže napreduju treba davati dodatne zadatke. već na savladavanje tehnike čitanja prepoznavanjem slova i načinom izgovaranja glasova.  usavršavanje čitanja. tj. prolazi odreĎene faze:  prepoznavanje oblika slova. sa tim učenicima treba organizovati individualan rad. 25. Pisanje nije samo savladavanje tehnike pisanja. Karakteristike početnog čitanja i pisanja Čitanje predstavlja viši stepen savladanosti glasova i slova. Učenik. a sa onima koji sporije napreduju treba dodatno raditi na času i van časa.

Učenici čitaju u sebi i pronalaze zadate rečenice i reči. Brzina čitanja mora ići istovremeno sa brzinom shvatanja. ~ pritiskanje na podlogu. onda se počinje sa vežbama za razvijanje brzine čitanja. a kroz razgovor se proverava da li je i kako učenik razumeo pročitano. ~ suvišni pokreti u toku pisanja. a merilo brzine mora biti stepen razumevanja pročitanog. savlada tehniku čitanja. ~ pisanje kosim pismom. Tiho čitanje sa ograničenim vremenom Najpre se odredi vreme za koje učenici treba da pročitaju odreĎeni tekst.slova rastavlja na elemente. dižući olovku sa hartije kada napiše jedan element ili slovo. svesku. ~ nepravilan oblik slova. Nakon čitanja utvrĎuje se vreme za koje je učenik pročitao tekst. početnik. 3. Izborno čitanje U okviru odreĎenog teksta. ~ nejednaka visina slova. kako sedi. Brzina čitanja često zavisi od samog učenika. ako učenik nije razumeo to što je pročitao. Sa učenicima treba prethodno razgovarati o ciljevima ovog čitanja. 2. ~ nepravilno povezivanje slova. otkrivaju odreĎene rečenice ili reči. 26. komentariše ih sa učenicima i daje instrukcije kako da se te greške isprave i prevladaju. Od brzog čitanja nema koristi. Nastavnik je obavezan da prati razvijanje rukopisa učenika i da utiče na poboljšanje istog. Misli i o tome kako drži olovku. Nastavnik otkriva greške. Razvijanje i merenje brzine čitanja Kada učenik. Vreme se odreĎuje prema dužini i težini teksta. od njegovih psihofizičkih mogućnosti. sve dok se pisanje ne automatizuje. Dopunjavanje teksta za izborno čitanje . ~ nepravilno držanje pribora za pisanje. Vežbe za ubrzavanje čitanja: 1. Neke od grešaka u početnom pisanju: ~ nepravilan položaj tela. učenicima treba dati da. Učenik. tokom čitanja. Ona podrazumeva i stepen savladanosti tehnike čitanja i razumevanja pročitanog. svaku operaciju kontroliše svesno.

2. sve aktivnosti koje proističu iz nastavnog plana i programa. 2. različiti zadaci. . radi i slovo i kultura izražavanja.) natprosečni učenici... koja nisu uvek merljiva. 6. kao što su vežbe čitanja. za jezik. Brzina glasnog čitanja može se meriti još u prvom razredu. zanimljiviji i dinamičniji.. Učenici. jednu ispod druge. obično. ali se ostvaruju i programske aktivnosti vezane za usmeno i pismeno izražavanje. pritom. Kombinovani tip organizacije časa obrade slova Kombinovani tip organizacije časa polazi od saznanja da učenici dolaze u školu sa odreĎenim znanjima. Obrada glasa i slova su dominantne aktivnosti. Vežba brzog prepoznavanja reči OdreĎene reči se ispišu na kartonima manjih formata. 5. Merenje brzine glasnog čitanja vrši se individualno. treba proveriti koliko je reči svaki učenik pročitao i da li je razumeo zadate. bogaćenje rečnika. istovremeno. u pitanju rečenice (dakle. Naravno.. Ovaj tip organiizacije časa znači uspostavljanje sasvim drugačijeg sistema rada. vežbe pisanja. ali se dodaju i programski sadržaji drugih nastavnih područja. Učenik čita i zapisuje samo reči koje su izostavljene. pročitane reči. sa različitim ubrzanjem Tekst koji se čita na ekranu najpre teče usporeno. na kartonima se ispisuju rečenice). Kombinacija tematsko-programskih sadržaja Na času je dominantna obrada glasa i slova. u ovom slučaju. dok se merenje brzine tihog čitanja može vršiti sa svim učenicima istovremeno. čas postaje bogatiji. Kombinovani tip organizacije časa se može ostvariti na dva načina: 1. Merna jedinica brzine čitanja je. i ta znanja treba iskoristiti. odnosno. na svakom kartonu treba ispisati nekoliko reči. ostvaruju se. ali sa izostavljenim ključnim rečima (umesto tih reči se stave crte). Svaka grupa dobija zadatke u skladu sa svojim sposobnostima i brzini napredovanja. a onda se polako ubrzava. sa svakim učenikom posebno.OdreĎeni tekst se napiše na grafofoliji ili tabli. samo što su. tematski i programski. zatim. Na taj način.) grupa koja sporo napreduje. Čitanje teksta sa video kasete. Brzina čitanja zavisi i od toga da li je to što se čita učeniku poznato ili nepoznato. nekoliko sekundi posmatraju kartone. tek od drugog razreda. a brzina tihog. Vežba brzog prepoznavanja rečenica Ova vežba se izvodi na isti način kao i prethodna. učenik će brže čitati poznate tekstove nego nepoznate. bogaćenje rečnika. a kada se kartoni sklone. 27. 1 minut i meri se broj reči pročitanih za taj vremenski period. Na času se.1. Na jednom času obrade odreĎenog slova. Rad na nivoima Izdvajaju se tri nivoa učenika. 4.) osrednji učenici i 3.

na izgraĎivanje pravilnosti i urednosti rukopisa. Važno je istaći da učenik mora biti motivisan za rad.  autodiktat.  prepisivanje rečenica.  prepisivanje kraćeg teksta.pravilan položaj tela. jasni. odnosno za diktiranje. na izgraĎivanje rečenice. Prepisivanje zahteva odreĎeni misaoni napor.  prepisivanje štampanog teksta pisanim slovima. potrebna je dobra koncentracija i. ~ pisanje odgovora na postavljena pitanja. Prepisivanje. Učenik prvo mora dobro da prouči tekst koji prepisuje. Prepisivanjem se izgraĎuju i navike pisanja. bogaćenje rečnika.  diktat sa predusretanjem grešaka. preciznost. izgraĎuje odreĎene navike.  prepisivanje kraćeg odlomka. Oblici prepisivanja:  prepisivanje reči. ~ vežbe sastavljanja rečenica. rečenice i tekstovi koji se diktiraju moraju biti jednostavni. 2) razvijanje smisla za urednost i lepotu rukopisa. ne treba diktirati kada su učenici premoreni. Oblici diktiranja:  diktat kao jednostavna vežba za unapreĎivanje pisanja. Osnovni ciljevi diktiranja su usmereni na savladavanje tehnike pisanja. uglavnom su usmerene na savladavanje tehnike pisanja.  prepisivanje sa dopunjavanjem rečenice. ~ diktat. kao i na primenjivanje gramatičkih i pravopisnih pravila. Pismene vežbe mogu biti: ~ prepisivanje. zbog toga. razumljivi i primereni uzrastu učenika. Osnovni zadaci prepisivanja su: 1) savladavanje tehnike pisanja.prilikom upotrebe diktata. 3) razvijanje sposobnosti za tačnost. Najbitnije je da učenik razume taj tekst.  prepisivanje uzornog rukopisa.kroz vežbe prepisivanja učenik se osamostaljuje. Diktat.28. . pravilno držanje olovke. Pismene vežbe u nastavi početnog čitanja i pisanja Pismene vežbe u ovom periodu. razvijanje pravilnih pokreta ruke i šake i način držanja sveske. stiče veru u sebe.  prepisivanje sa proširivanjem rečenice.

Vežbe mogu biti:  sastavljanje rečenica na slovarici. Ovaj oblik pismenih vežbi se može različito organizovati:  nastavnik usmeno postavlja pitanje.  proširivanje rečenica.  sastavljanje rečenica na osnovu slike. izborni diktat. Važno je da učenik shvati da mu je pola odgovora već dato u postavljenom pitanju.  sastavljanje rečenica na osnovu datog predmeta. 29. PROCES PISANJA. ANALITIČKO-SINTETIČKI METOD 31.osnovno pravilo je da učenik na postavljeno pitanje da odgovor u obliku pune rečenice.  sastavljanje rečenica na osnovu datih reči.  sastavljanje rečenica na osnovu date teme. ZAHTEVI PRAVILNOG PISANJA 32. Pisanje odgovora na postavljena pitanja.imaju značajnu ulogu u procesu razvijanja jezičke kulture. UČENJE DRUGOG PISMA 33. a učenik: 1) prepisuje pitanje i odgovara na njega. Vežbe sastavljanja rečenica. a učenik piše odgovor. 2) piše samo odgovor na pitanje. ANALITIČKI METOD 30. KOMPJUTERI U NASTAVI POČETNOG ČITANJA I PISANJA .  dopunjavanje rečenica.  pitanje se ispiše na tabli ili grafofoliji.

...: 03247.0 .30 57.-9300/.570 . 3.8:: 03.:0 89 0. :0 4/70 0303. 09089...  /9.30270 03..03.3070    57058.574 7.40/3489.3.9..   .090894.547 & 0357.03.  !82030.30.. 3.54 0934 9..304/4.3. 30970-.2.4/70 0328.3544 .. -494.3284.308.4583 57.3./97.. ::3.3..302807.2489.   57058..30903058.: 038048.0..2.4247.   57058./. /97.8:   8.   57058..8::8207033.89:: 03.    7.0/4-7.3070 03.   -...8.:209..30270 03.:3./.3058.7.  = .57058./.3428::82070303. /..47..0   57058..3.: 037.3.3489:70/34897:458..30903058.58. 57.349089. 70 03.3..0397.307.3. '.34 /7 .30 9..058..9.8..3.. .  !82030..0 !7058..30  = /9..080   834.70 03.5720703:7.0   57058.3.425074/: :.  !7058.83 7.98..354709.307..9089   -..3489  !7058.30 74...57203.3070 03. 3/7 ..:247..3.9 57.433.0 7. 34089..3044.574: 90894 57058:0 .3.9..7. 04/42...307./.3./4-74/.    7.30:47347:458.  9.   57058..3085484-3489.30 54970-3..5489.:-9 0/3489.  57058..43./97.   /9...  -4.58..30828.9 5742:54970-0/9..3../ 4/34834..90.9  = 58./97.3..25.9  .:70/34890549:7:458.8../.570/:8709.9.8..7:0 .0 -024:-9 = 57058. 57.. 03070 3.-9 249.30903058. 3489 570.0 -057058.3.:2.3.3../45:3..   !82030.0 -08.3057.:94/9....43...7. .90....480/97.89.57024703   834.89.3 .30270 .308..57058.07::80-0 7..0 -0:4.3.0 -.59.0 -0:3..3.

03459.:80   8.70 03.30/.4834.3.: 038..244/4...89.47.47   59.: 035 04/4.3:820345489..3... : 033. 9447..0 /.9/..34.89.59...   8.30  '0 -08.5489.5489..9  !8.1414 .0 '.3:  .4834..94570/209.. 2.40/...9  3.47. -473/9.308085 03...: 03   57058:059.   574 7.970    8.89......47:4-:5:3070 03.84. 4834. 2:054.:/.0 0:9:70  '0 -024:-9  8.3.3.3. 340/.909020   /45:3...59.    5 08.:/.473.3070 03..4834..7.4/4..4834.-7.08:7.0 -8024 0 7...   8.3070 03.7.89.3.94:5489.3070 03.3.3070 03.89...30.034259.304/4.304/4.     % %   %  $%% %   !# $!$ %'!#' !$  & #& !$   !&%#&$%'! %  %!$  .89.89..3070 03..3.3070 03..3::4::574.3.3070 03.:/..30 .4/4.03.4-58203.3457.59...:3..3.9. .

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful