P. 1
Car Konstantin i Sveta Jelena

Car Konstantin i Sveta Jelena

3.5

|Views: 1,026|Likes:
Published by api-3773727

More info:

Published by: api-3773727 on Oct 18, 2008
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOC, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

02/01/2016

pdf

text

original

ŽITIJE SVETOG RAVNOAPOSTOLNOG CARA KONSTANTINA VELIKOG i svete hristoljubive majke njegove JELENE

KRAJEM treceg i pocetkom cetvrtog veka, kada se neznabozacki svet odlucno spremao da ognjem i macem zbrise sa zemlje hriscanstvo[1], Promisao Bozji pripremao je medju samim carevima goniteljima hriscanstva pokrovitelja Crkve Hristove u licu cara Konstantina Velikog, koji jos za zivota dobi naziv: Ravnoapostolni. Rodjen 274. godine, od roditelja, iako ne hriscana, ali upoznatih sa hriscanstvom i blagonaklonjenih hriscanstvu. Konstantin se izmlada tudjio neznabozackih sujeverica i priblizavao ka Hristu, istinitom Bogu. Desnica Gospodnja ga je postepeno na razne nacine pripremala za izabrani sasud slave Bozje. Konstantinov otac, Konstancije Hlor, car u zapadnoj polovini Rimske carevine,[2] iako po spoljasnjosti i zvanicnoj duznosti idolopoklonik, u dusi je bio daleko od neznabozackog sujeverja: srcem se odrekao sluzenja laznim bogovima i priznavao jednog istinitog Boga, Njemu se jedinome klanjao on i sav dom njegov. Koliko je Konstancije bio daleko od sluzenja idolima, pokazuje ovaj slucaj iz njegovog zivota. Odrekavsi se sluzenja idolima, Konstancije jednom namisli da dozna stvarno raspolozenje u tom pogledu svojih dvorjana. On ih sazva sve i rece im: Ko hoce da uziva moje poverenje i ljubav i ostane gde je, taj se mora pokloniti bogovima mojim i zajedno sa mnom prineti im zrtve; ko pak ne pristaje da to ucini, taj neka ide iz moga dvora kuda hoce, jer ne mogu da budem zajedno sa nejednovernima. Kada to car rece, dvorjani se podelise u dve grupe: jednu sacinjavahu oni koji ljubljahu ovaj svet i slavu njegovu vise nego Hrista Boga; oni pristadose na carev predlog; a drugu sacinjavahu istinske sluge Hristove: oni ne pristadose na carev predlog, i stadose napustati svoja visoka zvanja i pocasti, i odlaziti iz carevog dvora. Videci to, Konstancije vrati istinske hriscane koji napustahu dvor, i rece im: Posto vidim da verno sluzite Bogu svome, ja zelim da vas imam za svoje sluge i prijatelje i savetnike, jer se nadam da cete i meni biti verni kao sto ste verni svome Bogu. - A onima koji pristadose da se odreknu Hrista i poklone idolima rece: Vas ne zelim da imam u svome dvoru, jer kada ne ostadoste verni svome Bogu, kako cete biti verni meni! I tako postidjene, on ih udalji od sebe, a verne sluge Bozje on priblizi sebi i postavi ih za upravitelje u svojoj oblasti. Na taj nacin, dok je Dioklecijanovo gonjenje plamtelo po svima pokrajinama ogromne Rimske carevine, u oblasti Konstancijevoj hriscani su ziveli na miru i blagodeti. Ali da se ne bi oglusio o volju Dioklecijana, najglavnijeg od careva, Konstancije dopusti da se poruse neke hriscanske crkve. Takva blagonaklonost Konstantinovog oca prema hriscanima, pa obracenje ka Hristu njegove matere, svete Jelene, i njegove sestre Konstancije[3], posejali su u mladu dusu Konstantinovu ljubav prema istinitom Bogu i njegovom zakonu i polozili temelj za njegovo buduce delanje. Godine svoje mladosti Konstantin je morao provoditi na Dioklecijanovom dvoru u Nikomidiji, gde je bio uzet kao zaloga vernosti njegovog oca Konstancija prema najglavnijem caru, Dioklecijanu. Na Dioklecijanovom dvoru Konstantin je dobio pravu sliku neznabozackog nacina zivota i misljenja: tastu naduvenost, raskos, pijanstvo, neobuzdani razvrat misli i zivota, spletke, licemerno postovanje toboznjih bogova, pakost prema postovaocima istinitog Boga. S druge strane on je bio u mogucnosti da upozna zivot drugoga drustva - hriscanskih vernika: tu su i starci i starice, i mladici i 1

devojke, i prostaci i uceni mudraci, pa cak i deca, dokazivali istinu, cistotu i uzvisenost svoje vere svojim delima, svojim vrlinskim zivotom, svojim ispovednistvom, pa i svojom smrcu. Jer u to vreme buktalo je najuzasnije gonjenje na Crkvu Hristovu, u kome se na svima stranama pokazivalo junastvo hriscana i njihovo nepobedivo trpljenje. Kada Konstantin otputova iz Nikomidije u Galiju k svome ocu, zatece ga tesko bolesna. Konstancije Hlor predade Konstantinu svoju carsku vlast, posto ga je najvise voleo od sve dece, i ubrzo umre. A i sva vojska bese za Konstantina. I tako posle smrti Konstancija Hlora Konstantin bi proglasen, 306 godine, za cara Galije i Britanije. Konstantin tada imadjase trideset i dve godine. Carevi Dioklecijan i Maksimijan, zamoreni svojom zlobom protiv nepokolebljivih stradalnika za svetu istinu - hriscana, resise da se povuku sa carskih prestola. Ali to bi povod za mnoge nerede. Galerije, koji se na istoku zacari mesto Dioklecijana, bese nezadovoljan zacarenjem Konstantina na severozapadu, i ne hte ga priznati za cara, vec priznade Severa koji je upravljao Italijom i Afrikom. Medjutim u Italiji bi proglasen za cara Maksencije, sin Maksimijanov. Podrzavajuci Severa, Galerije podje sa vojskom protiv Maksencija; Maksencije zatrazi pomoc od svoga oca Maksimijana, koji ponova uze vlast u svoje ruke. Sever se predade Maksimijanu i bi pogubljen. Tada Galerije proglasi za cara svoga pukovodca Likinija, a vojska - cezara Maksimina. Na taj nacin dogodi se da u Rimskoj carevini u isti mah carovahu sest careva, i svi behu u medjusobnoj zavadi. Samo Konstantinovi podanici uzivahu mir i blagodat, jer Konstantin bese zadovoljan oblascu nasledjenom od oca i nije zeleo da se mesa u medjusobnu borbu drugih sacareva. On je govorio: Ja sam se otudjio od ostalih sacareva, jer sam video divljacnost njihovih naravi. Prema hriscanima Konstantin se, po ugledu na svoga oca, drzao politike mira, jer ih je cenio kao marljive i verne podanike. Posle Galerija koji umre 311 godine od strasne bolesti, i Maksimina, upravitelja Sirije, koji 313 izvrsi samoubistvo, u istocnoj polovini Rimske carevine ostade kao jedini vladar Likinije, koji se potom ozeni Konstantinovom sestrom. U zapadnoj pak polovini, u Italiji, posle ponovnog carovanja Maksimijanovog, zacari se iznova Maksencije, nasuprot zelji rimskog naroda. Konstantin ga priznade za cara u Rimu, pa mu uputi i mirotvorno izaslanstvo. Ali Maksencije ne hocase mir sa Konstantinom, niti ga nazivase carem, posto je zeleo da bude jedini gospodar u svima zemljama i oblastima Rimske carevine. Ucvrstivsi se u Rimu, Makeencije stade ciniti nepravdu ljudima: ne samo gonjase hriscane, nego i svoje neznabosce mucase; ubijase ugledne senatore i oduzimase njihova imanja; nasrtase na cestite domove; otimase senatorima zene i kceri; strasno se bavljase madjijama i gatanjem. Zbog svoje svirepe tiranije i strasne pokvarenosti on bese celome Rimu vrlo tezak i odvratan. Stoga Ramljani tajno uputise molbu caru Konstantinu, koji sa svojom majkom Jelenom zivljase u Britaniji, da dodje i izbavi ih od ovog tiranina. Konstantin najpre uputi Maksenciju pismo, prijateljski mu savetujucn da prestane sa tiranijom. Ali Maksencije ga ne samo ne poslusa, i ne popravi se, nego se jos vise ozlojedi, pa se stade pripremati za rat protiv samog Konstantina. Saznavsi za sve to, Konstantin odluci 312 godine da krene u vojni pohod protiv Maksencija. Ali je taj pohod predstavljao ogromne teskoce. I sam Konstantin nije mogao biti slobodan od nevoljnoga straha. Pritom, Konstantinu je bilo poznato da je vojska njegovog protivnika mnogobrojnija od njegove, i da se Maksencije cvrsto uzda u svoje bogove, koje se starao umilostiviti prinoseci im na zrtvu mnogu decu, devojke i trudne zene; pa je jos madjijama i cinima ogradio sebe i svoju vojsku; i tako imao na svojoj strani veliku silu demonsku. Pri takvom stanju stvari, Konstantinu je bilo jasno da nije dosta uzdati se samo u ljudske sile i sredstva, nego treba imati neku visu pomoc, pomoc 2

odozgo. Razmisljajuci o nesrecnom stanju carevine, koja uzalud iste zastitu od bezdahnih idola; o pomoci Bozjoj, ukazanoj mnogo puta i ocu njegovom i njemu; o politickim prevratima koji su se zbili na njegove oci; o sramnoj pogibiji triju lica koja su zajedno s njim delili vrhovnu vlast u imperiji, - on uvide da je bezumlje uzalud se drzati nepostojecih bogova i ostajati u zabludi posle tolikih dokaza. Usred takvih uzbudljivih razmisljanja, Konstantin stade uznositi molitvu Bogu oca svoga, da mu On sam otkrije istinu o Sebi, da mu da hrabrosti i pruzi desnicu Svoju u pretstojecem pothvatu. I ova molitva njegova bi uslisena: Gospod mu se uskoro sam javi, utesi ga i upugi sta treba da radi. Jevsevije, savremenik dogadjaja, kazuje ono sto je sam licno cuo od cara Konstantina: "Jednom posle podne, pricao je car, kada se sunce vec poce kloniti zapadu, ja svojim ocima videh na nebu Krst Gospodnji, napravljen od zvezda, koji je sijao jace od sunca, i na krstu napisano: Ovim pobedjuj!" To videse i svi vojnici, i vojvoda Artemije, koji behu pored cara, i cudjahu se; ali ih i strah poce hvatati, jer su neznabosci smatrali krst kao rdjav predznak, kao znak nesrece i smrti, posto su na krsnu smrt bili osudjivani razbojnici i zlocinci. I sam car Konstantin bese u nedoumici, i pitase se: Sta znaci ova pojava? No naredne noci caru se u snu javi sam Gospod Hristos, i opet pokaza znamenje cesnog krsta, i rece mu: Nacini ovakav krst, i naredi da se nosi pred tvojom vojskom, i ti ces pobediti ne samo Maksencija nego i sve neprijatelje tvoje. Ustavsi od sna, car isprica svojim velmozama svoje snovidjenje. Zatim pozva veste majstore i naredi im da na zastavama izrade cesni krst od zlata, bisera i dragog kamenja, opisavsi im oblik i izgled javljenog mu znamenja; usto naredi svojim vojnicima da naprave krsni znak na svima svojim oruzjima, na slemovima i na stitovima. Porazen divnim vicenjem, Konstantin odluci u dusi da ne postuje drugog Boga osim Hrista koji mu se javi. I pozva k sebi hriscanske svestenike, i upita ih: Ko je taj Bog i kakav je smisao znamenja koje vide? Saslusavsi njihov odgovor: o jedinom Bogu, o tajni ovaplocenja Njegovog Sina Jedinorodnog radi spasenja ljudi, o krsnoj smrti Gospoda Isusa Koji pobedi silu smrti, o krsnom znamenju koje mu se javilo kao o pobednom znaku, - Konstantin svesno i potpuno postade hriscanin u dusi. Od toga vremena on stade usrdno citati Sveto Pismo, i stalno je pored sebe imao svestenike, ma da jos ne bese primio sveto krstenje. Prizvavsi Hrista Boga kao pomocnika i zastitnika, Konstantin sa svom svojom vojskom, pred kojom je nosen cesni krst, krenu iz Galije u Italiju protiv Maksencija. A Maksencije, posto bogovima prinese raskosne zrtve i saslusa gatare, osiono podje sa velikom vojskom u susret Konstantinu. Sticen spasonosnim znamenjem krsta, Konstantin, posle tri sudara sa protivnikom, dodje do pred sam Rim. Tu mu nanese odlucan udarac i konacan poraz. Sam Maksencije dade se u bekstvo, ali kad bi na mostu preko reke Tibra, most se po dejstvu sile Bozje srusi, i on se udavi sa odabranim konjanicima svojim, kao nekada Faraon sa vojskom svojom. Konstantin udje u Rim svecano kao pobedilac, docekan od naroda sa velikom radoscu. Svestan da je pobedu odneo Bozjom pomocu, Konstantin uznosase veliku blagodarnost Bogu sto je silom casnog i zivotvornog krsta pobedio tiranina, i naredi da se u sredini grada istakne zastava sa krstom. A potom, kada zahvalni Rimljani postavise statuu u cast novoga cara, Konstantin naredi da se u ruke te njegove statue stavi i ucvrsti visoko koplje u vidu krsta sa sledecim natpisom na njemu: "Ovim spasonosnim znamenjem oslobodih vas grad od jarma tiranovog i povratih Rimskome narodu predjasnji sjaj i slavu". Posto na taj nacin postade upravitelj cele zapadne polovine Rimske carevine, Konstantin prvi od careva izdade zakon 313 godine, kojim objavi potpunu slobodu vere za sve narode u carevini: mnogoboscima ostavi da obavljaju obrede svoga bogopostovanja, a hriscanima odobri da se 3

slobodno klanjaju jedinome istinitome Bogu. Za ovim zakonom dosao je citav niz zakona, blagoprijatnih po Crkvu Hristovu: zabrana krsne smrti, ukidanje krvavih igara u cirkusu, prestanak mnogobozackih zrtvoprinosenja i kadjenje u svecane dane; zavedeno je praznovanje nedelje, i zabranjeno vrsiti u nedelju sudske rasprave, i uopste raditi; sirocad i bezprizorna deca, bedni i ubogi, primljeni su pod carsko pokroviteljstvo. Po svima gradovima nastali su praznici obnovljenja i osvecenja crkava; svuda su se slobodno uznosile pesme i zahvalne molitve Bogu; episkopi su se nesmetano sastajali i vecali o potrebama Crkve. Ponekad je i sam car Konstantin prisustvovao tim skupovima, unosio se u pitanja vere, i rado cinio sve za dobro hriscanskog drustva. On je svestenosluzitelje oslobodio od svih nesvestenickih duznosti i od danka, - kao sto su i neznabozacki zreci bili slobodni od danka, - da bi se mogli potpuno pasvetiti sluzbi Bogu. On je ne samo vratio Crkvi groblja i sva mesta, oduzeta od strane gonitelja, nego je jos poklonio nekoliko velikih zdanja, zvana bazilike, koje su upotrebljavane kao sudnice, a koje je bilo lako preobratiti u crkve. On je prepustio pravo pastirima da resavaju sporove i nesuglasice medju hriscannma. Car Konstantin je na svome slemu nosio monogram "Hristos"[4], kao ocigledan za sve znak njegovog poboznog postovanja Hrista Boga. On je svojim vojnicima propisao molitvu, koju su oni bili duzni citati svake nedelje, jer je ona bila ispovedanje srdacne vere samoga cara, i stvarala je raspolozenje prema Svemogucem Davaocu dobara i Pomocnika u svima poslovima. Ovako drzanje cara izazva medju hriscanima odusevljenje. Savremenik Jevsevije ovako opisuje to vreme: "Sada je svetao i vedar dan, bez ikakvog oblaka, obasjao Crkvu Hristovu zracima nebeske svetlosti. Mi treba da smo svesni, da nasa sreca premasa nase zasluge. Mi smo veoma zaprepasceni blagodacu Vinovnika tako velikih darova; mi se kako treba divimo Njemu i govorimo s prorokom: Hodite i vidite dela Boga, koji ucini cudesa na zemlji (Ps. 45, 9). Ljudi svakog uzrasta, muskog i zenskog pola, radujuci se svom dusom, umom i srcem uznose molitve i blagodarenja Bogu". Dok je na Zapadu bilo hriscanima tako dobro pod vladavinom Konstantinovom, dotle je stvar sasvim drukcije stajala na Istoku, gde je carovao Likinije. Vaspitan na dvoru Dioklecijana, pukovodac pod Galerijem, Likinije je, postavsi car, u dusi nenavideo hriscane. Ozenivsi se Konstantinovom sestrom 313 godine, on u prvo vreme nije se usudjivao da se protivi svome mocnom suraku, nego je cak potpisao Milanski zakon o slobodi vere. Ali uskoro, posto posle smrti cara Maksimina, postade punovlasni gospodar celoga Istoka, on poce pritesnjavati i unizavati hriscane. Bojeci se da ne izgubi svoju carsku vlast i podajuci se klevetama pretstavnika idolopoklonstva, on je zatvarao i rusio hriscanske hramove pod izgovorom, da se u njima mole za Konstantina a protiv njega; i zahtevao je od svih, narocito od svoje vojske, neznabozacku zakletvu i prinosenje zrtava idolima. One koji ga ne bi poslusali, on je slao u progonstvo, stavljao na uzasne muke, pa i ubijao. Koliko je bio podozriv i svirep, ne samo prema hriscanima, nego i prema drugima, pokazuje i ovo: on je predao na smrt zenu i kcer svoga bivseg pokrovitelja, Dioklecijana, i pobio svu decu cara Maksimina, cara Severa i cara Galerija. Likinijevi odnosi prema Konstantinu nisu mogli biti i nisu bili prijateljski. Tu je bilo u Likinija i lukavstva i dvoumljenja: uveravao je Konstantina u svoje prijateljstvo, a potajno ga je mrzeo i radio mu o glavi. No njegova lukavstva nisu uspevala, i medju njima je ne jedanput dolazilo do razdora, koji su se zavrsavali ratom. Konstantin je ostajao pobedilac, ali je, obmanjivan laznim uveravanjima zeta, zakljucivao sa njim mir. No ipak su se odnosi medju njima u toku vremena zaostravali sve vise i vise. Najzad je Likinije prestao da skriva svoje zamisli protiv Konstantina i stupi u otvorenu borbu. Godine 323 medju njima se rasplamti zestok rat. Taj rat je imao konacno resiti sudbinu hriscanstva u Rimskoj carevini, koja je obuhvatala "svu vaseljenu".

4

Oba cara skupise velike vojske, i spremahu se za resavajucu bitku. Izgledalo je da je izumiruce neznabostvo krenulo u rat protiv hriscanstva, koje se javilo u svetu da obnovi covecanstvo. Uoci bitke, okruzen zrecima i gatarima, Likinije sabra odabrane vojnike i svoje najbolje prijatelje u hladovitu sumicu, gde su stajali idoli, obavi svecano zrtvoprinosenje, i obracajuci se prisutnima rece: "Prijatelji, evo nasih bogova, koje treba obozavati, kao sto su nas tome ucili nasi preci. A staresina neprijateljske nam vojske, odbacivsi otacke obicaje, primio je lazna shvatanja i proslavlja nekakvog tudjeg, nepoznatog Boga. Sramnim znamenjem njegovim, krstom, on sramoti svoju vojsku; uzdajuci se u njega, on je podigao oruzje ne toliko protivu nas koliko protivu bogova. Sam ce ishod pokazati ko je u pravu a ko u zabludi; ako mi pobedimo, onda je jasno da su nasi bogovi istiniti bogovi; a ako odnese pobedu Konstantinov Bog, koga mi niusta ne smatramo, tudjinacki Bog, onda neka ga obozava. Ali je van svake sumnje da ce nasi bogovi pobediti. Zato poletimo smelo sa oruzjem u rukama na bezboznike!" Naprotiv, Konstantin se pred bitku udaljavao u svoj sator i tamo se molitvom i postom pripremao za borbu. U tim sudbonosnim trenucima on je vrsio smotru svoje proslosti: secao se mnogobrojnih opasnosti u kojima se nalazio i koje je srecno prebrodio; secao se sramnih pogibija gonitelja hriscanstva, i junackog i spokojnog umiranja sledbenika Hristovih; i videci u svemu tome promisljanje Svevisnjega, on je i sebe i svoj pothvat poveravao nebeskom rukovodstvu i zastiti. Hriscani pak usrdno su se molili za cara, svoga pokrovitelja; sveto znamenje vilo se medju pukovima Konstantinovim i odusevljavalo nadom na nebesku pomoc. Sa poboznoscu je vojska Konstantinova gledala u to pobedno znamenje, a neprijatelji su ga sa strahom posmatrali. Likanije je sam uveravao svoje vojnike da ne treba da obracaju paznju na neprijateljske zastave, "jer su one, - govorno je on, - strasne svojom silom i neprijateljske nama". Neznabozacki zreci i gatari proricali su Likaniju pobedu, ali ju je Bog podario Konstantinu. Likinije je mnogokratno vrsio napade na protivnika koji je napredovao, ali je uvek dozivljavao poraze i spasavao se bekstvom. I onda se pritvorno kajao, molio za mir, pa je opet tajno prikupljao novu vojsku, i trazio pomoc od varvara. Najzad. pobeda na moru koju u blizini Vizantije odnese Konstantinov sin Krisp, i bitke kod Adrijanopolja konacno resise ishod rata. Likinije polozi oruzje, a kroz kratko vreme bi pogubljen u Solunu, jer je i posle toga bio sklopio zaveru protiv Konstantina. Tako 323 godine Konstantin postade jedini gospodar cele Rimske carevine. Pobeda nad Likinijem jos jedanput, i tako ocigledno i opipljivo, ubedi Konstantina, da se zemaljska blaga i uspesi daju postovaocima istinitoga Boga. I smatrajuci sebe za smireno orudje u rukama Svevisnjega, Konstantin evo kakvu hvalu smireno odaje Bogu za sve svoje uspehe. "Nece biti nikakva gordost, veli on u jednom od svojih ukaza, ako se hvali onaj koji je svestan da je dobrocinstva dobio od Svevisnjeg Bica. Moju sluzbu Bog je nasao i ocenio kao podesnu za ispunjenje Njegove volje. Pocevsi od Britanskog mora, ja sam uz pomoc neke svevisnje sile gonio pred sobom sve strahote koje su me sretale, da bih rod ljudski, vaspitavan pod mojim uticajem, prizvao na sluzenje svestenom zakonu i pod rukovodstvom Najviseg Bica uzrastao preblazenu veru... Ja sam cvrsto verovao, da sam obavezan prineti velikome Bogu svu dusu svoju, sve cime disem, sve sto postoji u dubini moga uma". Tako nastrojen u dusi, Konstantin posle pobede prosiri i na hriscane Istocne carevine ona prava koja su imali hriscani na Zapadu. On i na Istoku zabrani da se u ime cara prinose zrtve idolima. Za upravntelje oblasti birao je prvenstveno hriscane; starao se o obnovljenju i podizanju crkava; vracao hriscanima imanja, koja su im bila oduzeta u vreme gonjenja. U jednom ukazu njegovom stajalo je: "Naredjujemo da se imanja vrate svima onima, koji su izgubili imanje prolazeci neustrasivo i junacki slavno i bozanstveno popriste mucenistva, ili postali ispovednici i stekli sebi vecnu nadu; i 5

koji su liseni bili imanja, primorani da se sele, posto nisu pristali pred goniteljima da se odreknu svoje vere". - U slucajevima gde nije bilo bliskih srodnika, oduzeta hriscanima imanja predavana su mesnim crkvama; privatna pak lica, od kojih su uzimana mucenicka imanja, dobijala su naknadu iz drzavne kase. Konstantinova hriscanska osecanja izrazena su narocito i potpuno u jednom njegovom raspisu oblasnim upraviteljima. "Sada, obraca se on u tom raspisu Bogu, molim Tebe, veliki Boze! budi milostiv i blagonaklonje" prema Tvojim istocnim narodima; i preko mene, sluge Tvoga, daruj isceljenje svima oblasnim upraviteljima... Pod Tvojim rukovodstvom ja sam zapoceo n dovrsio delo spasenja; uvek noseci napred Tvoje znamenje, ja sam vodio pobedonosnu vojsku; i gde god me je pozivala neka drustvena neophodnost, ja zam sledovao tom znamenju Tvoje sile i isao na neprijatelje. Zato sam Ti ja i predao svoju dusu, dobro okusanu u ljubavi i strahu, jer iskreno ljubim ime Tvoje i s poboznim postovanjem stojim pred silom, koju si Ti mnogo puta ocigledno pokazao i kojom si veru moju ukrepio... Hocu, da narod Tvoj uziva spokojstvo i mir; hocu, da slicno vernima i zabludeli uzivaju prijatnosti mira i tisine, jer takvo vaspostavljanje opstenja moze i zabludele izvesti na put istine. Neka niko ne uznemirava drugoga... Ljudi pametni treba da znaju, da ce samo oni ziveti sveto i cisto koje Ti sam prizoves da pocivaju pod svetim zakonima Tvojim; a koji se odvracaju, neka, ako im je volja, vladaju udelom svoga laznog ucenja... Neka niko ne nanosi stetu drugome; sto je jedan saznao i shvatio, to neka upotrebi, ako je moguce, na korist bliznjega; a kada je to nemoguce, onda treba da ga ostavi, jer jedna je stvar - dobrovoljno primiti na sebe borbu za besmrtnost, a druga - biti primoran na to silom... Udaljujuci savest od svega rdjavog, koristimo se svi darovanim nam blagom, tojest blagom mira". O krstenju cara Konstantina kazuje se ovo: po promislu Bozjem, koji sve uredjuje na korist ljudima, car Konstantin se razbole od vrlo opasne i neizlecive gube, i bese u ranama sav od glave do pete. I dovodjahu k caru mnoge vrlo mudre lekare i vracare, ne samo iz rimskoga carstva nego i iz Persije. Ali mu sve to nimalo ne pomoze. Zatim dodjose k caru Jupiterovi zreci sa Kapitola i rekose: Ako se ne okupas u krvi male dece i ne umijes dok je jos topla, ne mozes se izlecitn; a ucinis li to, odmah ces ozdraviti. I nema ti drugog leka osim ovoga. Car posla na sve strane da pokupe malu decu radi potrebne krvi. I donesose na Kapitol mnogo dece, odojcadi. A kad dodje dan u koji je trebalo da se deca pokolju, car krenu na Kapitol gde su zreci imali da mu spreme kupanje u krvi. I gle, stece se mnostvo zena koje cupahu kose svoje i noktima kidahu lica svoja, kukajuci i gorko naricuci. Car upita, zbog cega one toliko placu. A kada saznade da su to majke dece koja su imala biti poklana, sazali se na njihovo gorko ridanje i suze, i rece: O, kako ogromne necovecnosti u onih sto mi savetovase da prolijem nevinu krv! Nije sigurno da cu ozdraviti i ako se okupam u nevinoj krvi. Pa i kad bih nasigurno znao da cu se izleciti, bolje je da ja jedan trpim bolest, nego da prolijem krv tolike decice koja mi nikakvo zlo nisu ucinila, n da njihove majke u neiskazanu zalost i tugu vrgnem. - Rekavsi to, vrati se u dvor, i naredi da majkama vrate decicu citavu, i jos da svakoj dadu zlata iz carskih riznica, i da ih otpuste s mirom. Videci takvo milosrdje carevo, preblagi Bog uzvrati mu dvostrukim zdravljem: telesnim i dusevnim. Jer posla k njemu svoje vrhovne svete apostole Petra i Pavla, koji mu se, kad on spavase, javise u vidjenju stojeci kraj postelje njegove. I upita ih car, ko su i otkuda su. A oni mu rekose: Mi smo Petar i Pavle, apostoli Isusa Hrista; On nas posla k tebi da te uputimo na put spasenja; i da ti pokazemo banju u kojoj ces dobiti zdravlje i tela i duse; i da ti obecamo od Boga zivot vecni sto si postedeo decu i poklonio im privremeni zivot. Pozovi dakle episkopa Crkve, koji se iz straha od tebe skriva u gori Soraktes, i poslusaj njegovo ucenje: on ce ti pokazati kupatilo, u kome ces se 6

ocistiti od svake necistote, i izici iz njega zdrav i dusom i telom. - Rekavsi to, sveti apostoli otidose od njega. Car se trze iza sna. Utom udje k njemu lekar po obicaju. I on rece lekaru: Nije mi vise potrebno vase lecenje, jer se nadam bozanskoj pomoci. - I rece mu da ide. Zatim naredi da svuda traze episkopa Crkve, i da ga cesno dovedu k njemu. A kada nadjose episkopa i dovedose k caru, on ga primi s postovanjem i ljubavlju, jer sam ustade, srete ga i prijateljski zagrli. Zatim upita episkopa: Ima li u vas nekih bogova koji se zovu Petar i Pavle? - Episkop odgovori: Care, u nas je jedan Bog, koji stvori nebo i zemlju i sve sto je na njima. A Petar i Pavle o kojima govoris nisu bogovi, nego sluge Bozje, koji propovedase po vaseljeni ime Hristovo, pa najposle i krv svoju prolise za Gospoda svog, jer ih Neron pogubi. Cuvsi to, car se obradova i rece: Molim te, episkope, pokazi mi njihove likove, ako ih imas izobrazene na slici, da bih sigurnije saznao, da li su to oni koji mi se u snu javise. - Episkop odmah posla djakona da donese ikonu svetih apostola Petra i Pavla. I kada car vide likove apostola na ikoni, rece: Zaista, to su oni koje videh. - I podrobno isprica episkopu svoje vidjenje, i moli ga da mu pokaze takvo kupatilo, u kome bi se mogao ocistiti od dusevne i telesne gube, kao sto mu u vidjenju rekose apostoli. Sveti episkop Crkve rece caru: Care, u to kupatilo ne mozes uci dok najpre ne poverujes cvrsto u onog Boga koga su propovedali apostoli sto ti se javise. Car odgovori: Kada ne bih verovao da je Isus Hristos jedini Bog, nikada ne bih pozvao k sebi tvoju svetinju. Na to mu svetitelj rece: Najpre treba da postis, i da molitvom i suzama i ispovedanjem grehova svojih umilostivis Boga. Stoga skini sa sebe porfiru i krunu za smirenje; i naredi da se zatvore idolski hramovi, i da prestanu prinositi im zrtve; daj slobodu hriscanima koji su u progonstvu, i pusti one koji su u okovima, budi dobar prema onima koji ti se obracaju molbama, i svakoj pravednoj molbi izidji u susret; i daj od imanja svog obilnu milostinju sirotinji. - I obecaj da ces sve to stvarno uciniti. Episkop metnu ruku na njega, pomoli se Bogu, pouci ga, i otide. Sazvavsi sve verne, episkop Silvestar naredi im da i oni poste i mole se, eda bi prestalo gonjenje na crkvu Bozju, i razvejala se tama idolopoklonstva, i zasijala svima spasonosna svetlost. A krstenje Konstantinovo bi odlozeno za kasnije.[5] I odmah izdade car zapovest da niko ne sme huliti Hrista niti zlostavljati hriscane. I podize u carskom domu svom crkvu u ime Spasitelja Hrista. I naredi da se slobodno krste svi koji zele da budu hriscani, a da bele haljine za krstenje uzimaju iz carskih riznica. I krsti se u to vreme vrlo mnogo ljudi; i iz dana u dan rastijase i uvecavase se Crkva Hristova, a idolopoklonstvo opadase. I nastade radost velika kod hriscana, jer ih bese tako mnogo u Rimu da htedose vec da proteraju iz grada sve koji ne zele da budu hriscani. Ali car zapreti narodu govoreci: Bog nas ne zeli da Mu iko pristupa nasilu i pod moranjem, nego ako ko dobrovoljno i blagonamerno pristupa Njemu, taj Mu je po volji, i On ga milostivo prima. Stoga neka svaki slobodno veruje kako hoce; i neka jedan drugoga ne goni. - Takvoj naredbi carevoj ljudi se veoma obradovase, jer dopusta svima da slobodno zive, svaki u svojoj veri i po svojoj slobodnoj volji. I ne samo u Rimu nastade radost medju vernima, nego i u celom svetu: jer svuda stadose oslobadjati okova i pustati iz tamnice verne, mucene za Hrista; ispovednici Hristovi se vracahu iz progonstva; oni koji su se iz straha od mucitelja krili po planinama i pustinjama, slobodno se vracahu svojim domovima. I svuda gonjenje umuce, i nasilje prestade. Postavsi jedinim vladarem cele Rimske carevine, i objavivsi slobodu vere u celom svetu, Konstantin nije ostao "mlak" (Otkr. 3, 15), u svome carskom zivotu. Odrekav se neznabostva i staviv se na celo hriscanskog drustva, on je u hriscanstvu gledao najvazniji oslonac carevine, 7

osnovno jemstvo moci i napretka drzave, koja je, po njegovom misljenju, duzna krciti put ka slobodnom, neprinudnom, zavladjivanju Carstva Bozjeg na zemlji i ukazivati i davati sredstva za vaspitavanje i usavrsavanje roda ljudskog u duhu Hristovom. Kao otvoreni pokrovitelj hriscana, Konstantin je bio malo voljen u Rimu, gde je bilo jos mnogo neznabozackih obicaja i naravi. I sam on nije voleo Rim sa njegovim Panteonom, gde su, takoreci mehanicki, bili sabrani neznabozacki bogovi svih pokorenih naroda te je retko i nerado posecivao staru prestonicu. I Rimljani, blagodarni oslobodiocu za izbavljenje od tiranina Maksencija, nisu shvatali i nisu mogli kako treba da ocene delatnost carevu; u njemu su oni gledali narusioca svojih starodrevnih poredaka, neprijatelja svoje vere, tesno vezane sa politickom velicinom Rima. Njihovo nezadovoljstvo i roptanje, cak zavere i pokatkad otvorene pobune, potstakli su Konstantina na misao da sagradi sebi novu prestonicu, grad hriscanski, koji nicim ne bi bio vezan sa neznabostvom. Konstaninu se dopadao polozaj drevnog malenog grada Vizantije na obalama Bosfora, obelezenog usto pomorskom pobedom nad Likinijem. I on ga izabra, i nacini od njega novu prestonicu imperije. On je sam u svecanoj procesiji odredio krajnje granice novome gradu i stao graditi velelepne gradjevine. Prostrani dvorci, vodovodi, kupatila, pozorista, ukrasise prestonicu. Ona bi ispunjena riznicama umetnosti, dovezenim iz Grcke, Italije i Azije. Ali se u njoj nisu gradili hramovi, posveceni neznabozackim bogovima. Glavni ukras novoga grada bili su hramovi, posveceni istinitome Bogu, u zidanju kojih je uzimao zivo ucesce sam car, pokrovitelj hriscana. On se cak licno starao i o snabdevanju tih hramova bogosluzbenim knjigama. Prozet dubokim religioznim osecanjem, Konstantin je u novoj prestonici udesio i svoj svakodnevni zivot prema zahtevima poboznosti i svetosti. Sam njegov dvorac bio je ocigledni odrazaj njegovog hriscanskog nastrojenja. "U carskim dvoranama bilo je ustrojeno podobije crkve Bozje, i car je svojim usrdjem prema poboznim upraznjavanjima davao primer drugima. On se svakodnevno u odredjene sate zatvarao u nepristupacne odaje i nasamo razgovarao s Bogom, i u molitvama prosio ono sto mu je potrebno; a ponekad je i svoje dvorjane zvao da uzmu ucesca u tim molitvama. On je sa narocitom poboznoscu provodio nedelju i petak: u te dane prekidao je obicne poslove i sav se posvecivao sluzbi Bogu. Sagovornici njegovi bili su "tajnici Reci Bozje" - episkopi i svestenici; njegovi sluzbenici i strazari odlikovali su se cistotom zivota i vrlinama. Hriscanin - domacin dvora stavljao je na sve hriscaneki pecat. U glavnoj dvorani na pozlacenom svodu bio je izobrazen Krst od dragog kamenja i zlata. Nad glavnim ulazom u carske palate, na najvidnijem mestu, stajala je ovakva slika: lik carev, iznad njegove glave krst, a pod nogama njegovim zmaj, rinut u bezdan. Smisao slike je ovaj: zmaja, neprijatelja roda ljudskog Konstantin je u licu gonitelja hriscanstva neznabozackih careva, rinuo u bezdan pogabli spasonosnom silom Krsta. Nova prestonica bi nazvana po imenu svoga osnivaca: Konstantinopolj = Konstantinograd (= Carigrad). Nastanivsi se u divnoj prestonici, car Konstantin nije mogao ostati ravnodusan prema poruganoj kolevci hriscanstva - Svetoj Zemlji, u kojoj je Gaspod Isus ziveo, sradao, umro i vaskrsao. Imajuci izuzetno pobozno postovanje za znamenje Krsta, on je veoma zeleo da proslavi samo Zivonoono Drvo, na kome bese raspet Car i Gospod. Ali kao vojnik koji je prolio mnogo krvi, on je smatrao sebe nedostojnim da to ucini sam licno. Tu blagocestivu nameru njegovu ostvari njegova cesna mati, carica Jelena, koju on posla u Jerusalim, snabdevsi je punomocijem i bogatim darovima. Carica Jelena, kako kazuje Jevsevije, ta starica uputi se na Istok sa mladalackom brzinom, da bi se poklonila mestu gde su stajale noge Gospodnje. Dosavsi tamo, ona zatece u Svetoj Zemlji veliku pustos, posto su neznabosci, iz mrznje prema hriscanstvu, mnoge svetinje porusili, neke naruzili, neke zatrpali. Sam grob Gospodnji bio je zatrpan djubretom; a na brezuljku do samog groba bilo je podignuto idoliste "sladostrasnom demonu ljubavi" - Veneri. Tada blagocestiva carica Jelena iz 8

svojih sredstava podize prekrasne crkve: nad pecinom Rozdestva Hristova, na Gori Maslinskoj - na mestu Vaznesenja Gospodnja, u Getsimaniji - na mestu Uspenja Presvete Bogorodice, pored duba Mavrijskog na mestu gde se Bog javio Avraamu. No glavna briga blagocestive carice bila je da ispuni zelju svoga sina: pronadje samo Krsno Drvo, na kome je bio raspet Spas sveta. Ali mesto gde je bio sakriven Krst Gospodnji bilo je nepoznato. Stoga blazena Jelena sazva sve Jevreje u Jerusalimu i raspitivase ih gde je, na kom mestu sakriven Krst Gospodnji. Oni odricahu da ista znaju o tome. Ali kad im carica zapreti mukama i smrcu, oni ukazase na nekog vrlo starog Jevrejina, Judu, da on mozda zna sto o tome. Ali i Juda odricase da ista zna o tome. No kada ga carica baci u jedan dubok rov, gde on ostade neko vreme, on obeca da ce kazati. Izvadjen iz rova, on kaza da se Krst Gospodnji nalazi ispod Venerinog hrama na brezuljku. Carica Jelena naredi da se hram Venerin srusi, da se sav materijal ukloni, i onda kopa. Posto idoliste Venerino bi sruseno, sveti patrijarh jerusalimski Makarije odrza molepstvije na poruganom mestu, i onda stadose kopati. I ubrzo iz zemlje se stade razlivati divan miris, i bi otkopan grob Gospodnji i Golgota, i u njihovoj blizini pronadjena tri krsta, i pored njih tablica sa natpisom i cesni klinci. Ali nastade nedoumica oko toga koji je od tri krsta Gospodnji. No po promislu Bozjem dogodi se da tada iznosahu jednog mrtvaca na sahranu; patrijarh Makarije naredi da pratnja stane, i da se krstovi jedan za drugim mecu na mrtvaca. I kada Krst Hristov bi polozen na mrtvaca, mrtvac tog casa vaskrse. Videci to cudo, svi se obradovase i proslavise silu Zivotvornog Krsta Gospodnjeg. Carica se s radoscu pokloni Krstu i celiva, a sa njom i sva njena svita. No posto zbog mnostva naroda mnogi ne mogahu prici, videti i celivati Krst, to molise da ga makar izdaleka vide. Tada patrijarh Makarije, stavsi na uzvisicu, satvori vozdvizenje (= uzdizanje, podizanje) Casnoga Krsta, pokazujuci ga svemu narodu, a sav narod vikase: Gospode, pomiluj! To prvo Vozdvizenje Krsta Gospodnjeg bi 326 godine. Od tada Pravoslavna Crkva praznuje taj dogadjaj svake godine 14 septembra - Krstovdan. Tom prilikom se mnogi neznabosci i Jevreji obratise ka Hristu, medju njima i Juda koji pokaza mesto. On pri krstenju dobi ime Kirijak; potom postade patrijarh jerusalimski, a za vreme Julijana Otstupnika bi mucen za Hrista, i tako postrada kao mucenik[6]. Cesni Krst bi zatim stavljen u srebrni kovceg na cuvanje i radi poklonjenja. A sveta Jelena uze cesticu Zivotvornog Krsta da nosi svome sinu kao dar. I sagradi blazena carica u Svetoj Zemlji jos osamnaest crkava, pored gorespomenutih; sve ih veoma ukrasi i snabde svima potrebama, pa se vrati u Carigrad, noseci sa sobom cesticu Drveta Zivotvornog Krsta i svete klince, kojima bese prikovano Telo Hristovo. Posle toga blazena carica pozive jos neko vreme, pa se 327 godine, u svojoj osamdesetoj godini, prestavi Gospodu, kome svojim zivotom dobro ugodi, i bi cesno pogrebena. Dobivsi od matere, blazene Jelene, skupocenu riznicu - cesticu Casnog Krsta, car Konstantin odluci da ukrasi grob Gospodnji i podigne hram, koji bi bio "veleljepniji od svih hramova". I zaista, kad je bio podignut, hram je predstavljao cudo od lepote, da je sve savremenike dovodio u ushicenje. Istoricar Jevsevije najpohvalnijim recima opisuje neiskazanu lepotu toga hrama. Svoju brigu o Hristovoj Crkvi blagocestivi car je rasprostirao i na njen unutrasnji zivot. U jedinstvu Crkve on je gledao najsigurniji zalog za napredak drzave. Ali u njegovo vreme Crkva je bila uznemiravana od nekih unutrasnjih nesuglasica i nereda. Tek sto se zacari u Rimu, Konstantin s tugom saznade za sukobe medju hriscanima u Africi. Tamo je planula borba zbog postavljenja za episkopa kartagenskog Cecilijana - "izdajnika"[7]; a njegovi su protivnici izabrali sebi za episkopa Majorina, koji ubrzo umre, i na njegovo mesto bi doveden kolovodja pobune protiv Cecilijana 9

Donat, prezviter kartagenski. Pristalice Donatove - "donatisti", zblizivsi se sa novacijanima[8], stadose tvrditi da oni sacinjavaju Crkvu Hristovu, i u svome ludom fanatizmu nisu se ustrucavali da otimaju hramove od svojih protivnika. Zbog toga car Konstantin posla u Kartagenu svog ljubljenog i uvazenog episkopa Osiju[9], da tu stvar izvidi i protivnike izmiri, i da u isto vreme razda novcanu pomoc tamosnjim siromasnim hriscanima. Potom po carevom naredjenju bise odrzana dva sabora protiv donatista: jedan u Rimu, drugi u Arelatu. Osuda, izrecena protiv raskolnika donatista na ova dva sabora, bi potvrdjena saborom u Milanu 316 godine, na kome je Konstantin licno pretsedavao. Posle pobede nad Likinijem 323 godine, Konstantin zatece na Istoku silne sporove povodom Arijeve jeresi.[10] Istoricar Jevsevije ovako opisuje to stanje: "Sporove su vodili ne samo pretstavnici Crkve, nego se i narod bese podelio; stvari su uzele tako nedolican obrt, da je bozansko ucenje podvrgavano uvredljivim potsmesima cak i u neznabozackim pozoristima". Dosav u Nikomidiju, Konstantin bi veoma iznenadjen razdorima, izazvanim arijanstvom. No u pocetku on nije shvatio vaznost tih dogadjaja. Ali je ipak obratio paznju na to. U prvo vreme on uputi opsirnu poslanicu episkopu Aleksandru i Ariju, moleci ih da prestanu sa medjusobnim razdorom. Po carevom misljenju, neopravdana je episkopova neopreznost i ostro postavljanje pitanja, a kriv je Arije sto je prekinuo opstenje, ne pokoravajuci se episkopu. Sa tom poslanicom, Konstantin uputi u Aleksandriju episkopa Osiju, da na licu mesta izvidi tu stvar i poradi na umirenju Aleksandrijaca. Osija izvrsi carev nalog. Istina, on ne uspe da izmiri protivnike, ali iz isledjenja spora on iznese ubedjenje: da Arijeva jeres nije pusto praznoslovlje, vec ozbiljna pretnja samom temelju hriscanske vere, jer vodi odricanju celokupnog hriscanstva. Episkop Osija se vrati k caru 324 godine i izlozi mu ozbiljnu opasnost koju pretstavlja arijanski pokret. Tada se Konstantin resi da sazove Vaseljenski Sabor, kao jedino sredstvo za umirenje Crkve. Car odredi da se Sabor sastane u gradu Nikeji[11], i ucini sve da se episkopima olaksa put do Nikeje. U Nikeju onda doputovase episkopi iz Egipta, Palestine, Sirije, Mesopotamije, Male Azije, Grcke, Persije, Jermenije; iz Rima, umesto prestarelog episkopa, dodjose dva prezvitera. Medju sakupljenim episkopima behu: prestareli Aleksandar aleksandrijski, prvi izoblicitelj Arija, koji sa sobom bese doveo arhidjakona Atanasija, hrabrog darovitog borca protiv arijanaca, koji kasnije bi arhiepiskop aleksandrijski i dobi naziv: Veliki; zatim sveti Nikolaj, episkop grada Mira Likijskog; pa sveti Spiridon Cudotvorac. Na Sabor su dosli episkopi sa prezviterima i djakonima, te ih je bilo preko 2000 dusa, od kojih 318 episkopa. Sabor bi otvoren meseca juna 325 godine[12] u ogromnoj palati carskog dvorca. Kada se svi sabrase, u dvoranu udje car Konstantin, obucen u svoju sjajnu carsku odoru. On cutke pridje svojoj zlatnoj stolici, i ne sede dok mu episkopi ne predlozise da sedne. Zatim, saslusavsi pozdravnozahvalne govore Evstatija antiohijskog i istoricara Jevsevija kesarijskog, Konstantin se sam obrati Saboru recju, u kojoj izrazi svoju radost sto vidi tako veliki skup otaca, i moljase ih da miroljubivo rese sporna pitanja. "Bog mi je pomogao, govorase on tada, da svrgnem necestivu vlast gonitelja, ali je za mene nesravnjeno bolnija od svakog rata, i nesravnjeno pagubnija od svake krvave bitke unutrasnja medjusobna borba u Crkvi Bozjoj". Arijanci su se na Saboru drzali smelo i samouvereno; na njihovoj je strani bilo do 17 episkopa, na celu sa prestonickim arhijerejem, koji je imao veza u carskom dvoru. Arije je uporno branio svoje ucenje, upotrebljavajuci svu svoju krasnorecivost. Ali nepokolebljiva, ubedjena privrzenost saborskih otaca crkvenom ucenju posrami laznu mudrost bogohulnika. Duboko i svestrano poznavajuci istine hriscanske vere, oci Sabora su snazno i uspesno opovrgavali arijansku jeres. U tome se narocito odlikovao aleksandrijski djakon Atanasije. On je svojom bogonadahnutom recitoscu kidao kao paucinu lukavo krasnorecje jeretika. Sporovi su bili vatreni i dugi. Ali je na kraju bilo jasno, da je arijansko ucenje daleko od istine, lazno i bezbozno. 10

Osudivsi arijanstvo potpuno i odlucno, oci Sabora odlucise da vernima dadu tacno ispovedanje pravoslavnog ucenja - Simvol vere. I sveti oci Sabora sastavnse Nikejski simvol vere, opsteobavezan za celu Vaseljensku Crkvu. Zavrsna svecana sednica Nikejskog Vaseljenskog sabora odrzana je u Nikeji u carskom dvorcu 25 avgusta 325 godine. Prastajuci se sa ocima Sabora, car ih je u svojoj oprostajnoj reci molio da imaju mir mecu sobom. "Cuvajte se, govorase im on, gorkih sporova izmedju sebe. Neka niko nema zavisti prema onima koji pokazuju narocitu mudroes: vrednost svakoga smatrajte zajednickom sopstvenoscu cele Crkve. Oni visi i odlucniji neka ne gledaju osiono na one nize: Bog jedini zna ko je odlicniji. Savrsenstva retko gde ima, i treba biti snishodljiv prema slabijoj braci; mirna sloga skupocenija je od svega. Spasavajuci neverujuce, imajte na umu da nije moguce ubediti svakoga ucenim rasudjivanjem; pouke treba saobrazavati prema razlicnim raspolozenjima svakoga po ugledu na lekare koji svoje lekove upotrebljavaju prema raznim bolestima". Posle toga car Konstantin je ziveo jos deset godina i uvek se verno drzao Nikejskog ispovedanja vere, i revnosno se starao da u svome carstvu utvrdi duh hriscanske poboznosti. Posedujuci opste obrazovanje, a posebno i bogoslovsko, on je vodio razgranatu prepisku sa pretstavnicima Crkve po pitanjima vere, poboznosti i ustrojstva hriscanskog zivota, a neretko je i u svome dvoru istupao pred skup dvorjana i naroda s poukama o veri i poboznosti. Neobicno trudoljubiv, car nije trpeo nerad. Velikodusan i vrlo skroman, on nije voleo ovacije. Stojeci sam na velikoj moralnoj visini, Konstantin je zeleo da sve koji su dolazili s njim u dodir podigne do te visine. Tako, jednom prilikom on urazumi jednog velmozu - zelenasa na sledeci nacin. Pozva ga k sebi, pa ga uhvati za ruku i upita: Do kakvih razmera cemo pruzati svoju pohlepnost? Zatim, obelezivsi kopljem na zemlji prostor u velicini covekova rasta, rece mu: Kada bi ti stekao sva bogatstva ovoga sveta i zagospodario svima stihijama zemlje, i tada se neces koristiti nicim vecim od ovakvog parceta zemlje; no i to je pitanje, da li bi se udostojio dobiti to! Arugom jednom prilikom, saslusavsi laskavu rec jednog lica od polozaja, koje nazivase cara blazenim i govorase da ce on, "udostojen u ovom zivotu da vlada nad svima, i u onom zivotu upravljati zajedno sa Sinom Bozjim", Konstantin mu odgovori nezno: "Bolje je, pomoliti se za cara da se on u onom svetu udostoji biti sluga Bozji". Darezljivost careva tekla je kao velika reka; on je, po svedocanstvu svojih savremenika, "od jutra do mraka trazio kome da ucini neko dobro"; uboge, i uopste ljude izbacene na ulicu, on je snabdevao i novcem, i hranom, i odecom; o sirocadi on se brinuo mesto oca; devojke, koje su ostale bez roditelja, on je udomljavao. Narocito je mnoga dobra cinio na Uskrs. U svojoj novoj prestonici on je zaveo obncaj, da se na Uskrsnju noc po svima ulicama pale visoki stubovi od voska, kao neke plamene buktinje, te je ta tajanstvena noc postajala svetlija od dana, a izjutra je car svima nevoljnima obilno razdavao poklone. Tako je radio i o drugim praznicima i svecanostima. Poslednje godine, a narocito poslednji dani zemnoga zivota cara Konstantina, n njegova koncina, bili su dostojni zavrsetak njegove pobozne nastrojenosti. Jos dok je smrt bila daleko od njega, on se poceo pripremati za nju. U svojoj novoj prestonici on podize hram u ime svetih Apostola, i u sredini - bi udesena grobnica. U pocetku nije bilo jasno radi cega je to ucinjeno, a potom se ispostavilo la je blagocestivi car spremio grobnicu za sebe. Misao o smrti postade za cara predmet napregnutog razmisljanja, cim on stade osecati opadanje svojih fizickih sila. Godine 337 on poslednji put svecano otpraznova u Carigradu Uskrs i ubrzo zanemoze. Predosecajuci blisku koncinu, on se sav predade svetim upraznjavanjima: cesto je klececi revnosno izlivao svoje plamene molitve pred Bogom. Po savetu lekara on u to vreme predje u grad Eleonopolj[13], da se tamo leci u toplim 11

vodama. No posto mu od kupanja u toplim vodama ne bi nista bolje, on predje u Nikomidiju. Tu ostavi zavestanjem carstvo trojici sinova svojih. Svoju poslednju zahvalnu molitvu Bogu car zavrsi ovim recima: "Sada se osecam istinski blazen, jer imam cvrstu veru da sam se pricestio Bozanskom svetloscu i udostojio besmrtnog zivota". Veliki i ravnoapostolni car Konstantin predade svoju svetu dusu u ruke Nebeskog Cara - Hrista Boga na sam dan Pedesetnice 337 godine, u svojoj 65 godini. Telo njegovo bi svecano preneseno u Carigrad, i sahranjeno, po njegovom zavestanju, u crkvi svetih Apostola. I sada sveti ravnoapostolni car zivi beskonacnim zivotom u vecnom carstvu Hrista Boga naseg, kome sa Ocem i Svetim Duhom cast i slava kroza sve vekove, amin.

ZITIJA SVETIH, 21. maj Prep. Justin Celijski

NAPOMENE: 1. Ukazom cara Dioklecijana od 23. februara 303. godine naredjivalo se da se hriscanstvo iskoreni sa svima svojim ustanovama i hramovima. Tada je zestoko gonjenje otpocelo pljackanjem i rusenjem od strane vojske hriscanskog hrama u Nikomidiji, prestonici Istocne Rimske carevine, gde je odjednom bilo spaljeno dvadeset hiljada hriscana; zatim su uzasi gonjenja zahvatili Siriju, Palestinu, Malu Aziju i Egapat s Italijom. O svireposti tih gonjenja Laktancije pise: "Kada bih imao stotinu usta i gvozdeni jezik, ni onda ne bih mogao nabrojati sva mucenja koja su hriscani podnosili... gvozdje se tupilo i lomilo; ubice su se zamarali, i radili na smenu, po redu" 2. Radi lakseg upravljanja ogromnom Rimskom carevinom, car Dioklecijan je razdeli na dve polovine: Istocnom je upravljao on sam, uz sacarovanje cezara Galerija, i ziveo u Nikomidiji; a Zapadnoj je postavio za cara Maksimijana, a za njegovog sacara - cezara Konstancija Hlora, koji je neposredno upravljao Galijom i Britanijom. 3. Konstantin je bio jedini sin Jelene; Konstancija je bila kci drute zene Hlorove, Teodore, od koje je Hlor imao i drugu decu. 4. Taj se monogram sastojao iz dva slova: X i R, u kome je prvo slovo pokrivalo drugo. 5. Car Konstantin bi krsten 337. g. u Nikomidiji od episkopa Evsavija. 6. Spomen njegov praznuje se 28. oktobra.

12

7. Izdajnicima su za vreme gonjenja hriscana nazivali one koji su iz straha predavali neznaboscima svestene predmete; za Cecilijana se govorilo da je goniteljima predao svestene knjige, sto nije bilo tacno. 8. Novacijani su ucili da pale za vreme gonjenja, i uopste one koji tesko, "smrtno" grese, treba primati u opstenje s Crkvom ne kroz pokajanje nego kroz ponovno krstenje. 9. Osija, rodom iz Spanije, episkopstvovao preko 50 godina; u vreme Dioklecijanovog gonjenja proslavio se kao ispovednik Hrista. Bio episkop u Korduvi. Car Konstantin pozvao ga na svoj dvor i okruzio ga ljubavlju i poverenjem. U ondasnjem hriscanskom drustvu bilo je rasprostranjeno misljenje, da na cara Konstantina ima silan uticaj njegov ljubljeni savetnik - episkop Osija. 10. Arije je bogohulno ucio da Isus Hristos nije vecni i bespocetni Bog, nije jednosustan sa Bogom Ocem, i bilo je vremena kada Njega nije bilo. Arije je dobio obrazovanje u Antiohiji u skoli mucenika Lukijana; postavsi prezviter u Aleksandriji skrenuo je na sebe paznju svojom umnom darovitoscu i strogim zivotom. Gord zbog toga, nije obracao paznju na savete i opomene svoga episkopa Aleksandra; pa se nije pokorio ni saboru, sazvanom od episkopa, koji ga je osudio. Osim toga, zavodeci klr i narod svojom krasnorecivoscu, on se postarao te je kukolj svoga laznog ucenja posejao i van granica svoje pomesne Crkve. Imajuci dosta pristalica, on je uputio izaslanstvo sa zalbom mnogim episkopima istocnih crkava. Tamo je nasao pristalice, na celu sa Jevsevijem nikomidijskim, skolskim drugom svojim, srodnikom carevim, i stoga covekom uticajnim. Jevsevije, prestonicki episkop (to je bilo jos za vreme cara Likinija, kome je Nikomidija bila prestonica) nije priznao autoritet suda aleksandriskog episkopa. U pismu Ariju Jevsevije je pisao: "Prekrasno umujuci, zeli da svi tako umuju, jer je svakome jasno da stvorenoga nije bilo dok nije uvedeno u postojanje; a sto je uvedeno u postojanje, to ima pocetak". Stoga se episkop aleksandriski nasao u teskom polozaju, i on se 318. godine resi na krajnju meru: sazva sabor od sto episkopa; odluci od crkve Arija i njegove pristalice; otera bogohulnika iz Aleksandrije, i okruznom poslanicom obavesti o tome sve crkve. Ali ova mera jos vise raopali arijanske sporove i njihov plamen raznese po celom Istoku. Stvar Arijeva je na taj nacin izgubila pomesni karakter i dobila opsti crkveni znacaj. 11. Nikeja je sada bedno naselje Isnik, a tada ogroman i bogat grad, glavni grad primorske oblasti Vitinije. Nikeja je bila vezana sa mo rem pomocu jezera, te je bila podjednako pristupacna i s mora i sa suva. U Nikeji se nalazio ogroman dvorac carski i mnogo gradjevina, gde su se komotno mogli smestiti sabrani epiokopi i klirici, a udaljena. je bila svega 20 milja od Nikomidije, ondasnje careve rezidencije. 12. Spomen sv. Prvog Vaseljenskog Sabora praznuje se 29. maja (videti tamo opsirnije) i u nedelju Sv. Otaca pred Pedesetnicu - Duhove. 13. Nalazio se nedaleko od Nikomidije. ZITIJE SVETOG RAVNOAPOSTOLNOG CARA KONSTANTINA VELIKOG i svete hristoljubive majke njegove JELENE

13

KRAJEM treceg i pocetkom cetvrtog veka, kada se neznabozacki svet odlucno spremao da ognjem i macem zbrise sa zemlje hriscanstvo[1], Promisao Bozji pripremao je medju samim carevima goniteljima hriscanstva pokrovitelja Crkve Hristove u licu cara Konstantina Velikog, koji jos za zivota dobi naziv: Ravnoapostolni. Rodjen 274. godine, od roditelja, iako ne hriscana, ali upoznatih sa hriscanstvom i blagonaklonjenih hriscanstvu. Konstantin se izmlada tudjio neznabozackih sujeverica i priblizavao ka Hristu, istinitom Bogu. Desnica Gospodnja ga je postepeno na razne nacine pripremala za izabrani sasud slave Bozje. Konstantinov otac, Konstancije Hlor, car u zapadnoj polovini Rimske carevine,[2] iako po spoljasnjosti i zvanicnoj duznosti idolopoklonik, u dusi je bio daleko od neznabozackog sujeverja: srcem se odrekao sluzenja laznim bogovima i priznavao jednog istinitog Boga, Njemu se jedinome klanjao on i sav dom njegov. Koliko je Konstancije bio daleko od sluzenja idolima, pokazuje ovaj slucaj iz njegovog zivota. Odrekavsi se sluzenja idolima, Konstancije jednom namisli da dozna stvarno raspolozenje u tom pogledu svojih dvorjana. On ih sazva sve i rece im: Ko hoce da uziva moje poverenje i ljubav i ostane gde je, taj se mora pokloniti bogovima mojim i zajedno sa mnom prineti im zrtve; ko pak ne pristaje da to ucini, taj neka ide iz moga dvora kuda hoce, jer ne mogu da budem zajedno sa nejednovernima. Kada to car rece, dvorjani se podelise u dve grupe: jednu sacinjavahu oni koji ljubljahu ovaj svet i slavu njegovu vise nego Hrista Boga; oni pristadose na carev predlog; a drugu sacinjavahu istinske sluge Hristove: oni ne pristadose na carev predlog, i stadose napustati svoja visoka zvanja i pocasti, i odlaziti iz carevog dvora. Videci to, Konstancije vrati istinske hriscane koji napustahu dvor, i rece im: Posto vidim da verno sluzite Bogu svome, ja zelim da vas imam za svoje sluge i prijatelje i savetnike, jer se nadam da cete i meni biti verni kao sto ste verni svome Bogu. - A onima koji pristadose da se odreknu Hrista i poklone idolima rece: Vas ne zelim da imam u svome dvoru, jer kada ne ostadoste verni svome Bogu, kako cete biti verni meni! I tako postidjene, on ih udalji od sebe, a verne sluge Bozje on priblizi sebi i postavi ih za upravitelje u svojoj oblasti. Na taj nacin, dok je Dioklecijanovo gonjenje plamtelo po svima pokrajinama ogromne Rimske carevine, u oblasti Konstancijevoj hriscani su ziveli na miru i blagodeti. Ali da se ne bi oglusio o volju Dioklecijana, najglavnijeg od careva, Konstancije dopusti da se poruse neke hriscanske crkve. Takva blagonaklonost Konstantinovog oca prema hriscanima, pa obracenje ka Hristu njegove matere, svete Jelene, i njegove sestre Konstancije[3], posejali su u mladu dusu Konstantinovu ljubav prema istinitom Bogu i njegovom zakonu i polozili temelj za njegovo buduce delanje. Godine svoje mladosti Konstantin je morao provoditi na Dioklecijanovom dvoru u Nikomidiji, gde je bio uzet kao zaloga vernosti njegovog oca Konstancija prema najglavnijem caru, Dioklecijanu. Na Dioklecijanovom dvoru Konstantin je dobio pravu sliku neznabozackog nacina zivota i misljenja: tastu naduvenost, raskos, pijanstvo, neobuzdani razvrat misli i zivota, spletke, licemerno postovanje toboznjih bogova, pakost prema postovaocima istinitog Boga. S druge strane on je bio u mogucnosti da upozna zivot drugoga drustva - hriscanskih vernika: tu su i starci i starice, i mladici i devojke, i prostaci i uceni mudraci, pa cak i deca, dokazivali istinu, cistotu i uzvisenost svoje vere svojim delima, svojim vrlinskim zivotom, svojim ispovednistvom, pa i svojom smrcu. Jer u to vreme buktalo je najuzasnije gonjenje na Crkvu Hristovu, u kome se na svima stranama pokazivalo junastvo hriscana i njihovo nepobedivo trpljenje. Kada Konstantin otputova iz Nikomidije u Galiju k svome ocu, zatece ga tesko bolesna. Konstancije Hlor predade Konstantinu svoju carsku vlast, posto ga je najvise voleo od sve dece, i 14

ubrzo umre. A i sva vojska bese za Konstantina. I tako posle smrti Konstancija Hlora Konstantin bi proglasen, 306 godine, za cara Galije i Britanije. Konstantin tada imadjase trideset i dve godine. Carevi Dioklecijan i Maksimijan, zamoreni svojom zlobom protiv nepokolebljivih stradalnika za svetu istinu - hriscana, resise da se povuku sa carskih prestola. Ali to bi povod za mnoge nerede. Galerije, koji se na istoku zacari mesto Dioklecijana, bese nezadovoljan zacarenjem Konstantina na severozapadu, i ne hte ga priznati za cara, vec priznade Severa koji je upravljao Italijom i Afrikom. Medjutim u Italiji bi proglasen za cara Maksencije, sin Maksimijanov. Podrzavajuci Severa, Galerije podje sa vojskom protiv Maksencija; Maksencije zatrazi pomoc od svoga oca Maksimijana, koji ponova uze vlast u svoje ruke. Sever se predade Maksimijanu i bi pogubljen. Tada Galerije proglasi za cara svoga pukovodca Likinija, a vojska - cezara Maksimina. Na taj nacin dogodi se da u Rimskoj carevini u isti mah carovahu sest careva, i svi behu u medjusobnoj zavadi. Samo Konstantinovi podanici uzivahu mir i blagodat, jer Konstantin bese zadovoljan oblascu nasledjenom od oca i nije zeleo da se mesa u medjusobnu borbu drugih sacareva. On je govorio: Ja sam se otudjio od ostalih sacareva, jer sam video divljacnost njihovih naravi. Prema hriscanima Konstantin se, po ugledu na svoga oca, drzao politike mira, jer ih je cenio kao marljive i verne podanike. Posle Galerija koji umre 311 godine od strasne bolesti, i Maksimina, upravitelja Sirije, koji 313 izvrsi samoubistvo, u istocnoj polovini Rimske carevine ostade kao jedini vladar Likinije, koji se potom ozeni Konstantinovom sestrom. U zapadnoj pak polovini, u Italiji, posle ponovnog carovanja Maksimijanovog, zacari se iznova Maksencije, nasuprot zelji rimskog naroda. Konstantin ga priznade za cara u Rimu, pa mu uputi i mirotvorno izaslanstvo. Ali Maksencije ne hocase mir sa Konstantinom, niti ga nazivase carem, posto je zeleo da bude jedini gospodar u svima zemljama i oblastima Rimske carevine. Ucvrstivsi se u Rimu, Makeencije stade ciniti nepravdu ljudima: ne samo gonjase hriscane, nego i svoje neznabosce mucase; ubijase ugledne senatore i oduzimase njihova imanja; nasrtase na cestite domove; otimase senatorima zene i kceri; strasno se bavljase madjijama i gatanjem. Zbog svoje svirepe tiranije i strasne pokvarenosti on bese celome Rimu vrlo tezak i odvratan. Stoga Ramljani tajno uputise molbu caru Konstantinu, koji sa svojom majkom Jelenom zivljase u Britaniji, da dodje i izbavi ih od ovog tiranina. Konstantin najpre uputi Maksenciju pismo, prijateljski mu savetujucn da prestane sa tiranijom. Ali Maksencije ga ne samo ne poslusa, i ne popravi se, nego se jos vise ozlojedi, pa se stade pripremati za rat protiv samog Konstantina. Saznavsi za sve to, Konstantin odluci 312 godine da krene u vojni pohod protiv Maksencija. Ali je taj pohod predstavljao ogromne teskoce. I sam Konstantin nije mogao biti slobodan od nevoljnoga straha. Pritom, Konstantinu je bilo poznato da je vojska njegovog protivnika mnogobrojnija od njegove, i da se Maksencije cvrsto uzda u svoje bogove, koje se starao umilostiviti prinoseci im na zrtvu mnogu decu, devojke i trudne zene; pa je jos madjijama i cinima ogradio sebe i svoju vojsku; i tako imao na svojoj strani veliku silu demonsku. Pri takvom stanju stvari, Konstantinu je bilo jasno da nije dosta uzdati se samo u ljudske sile i sredstva, nego treba imati neku visu pomoc, pomoc odozgo. Razmisljajuci o nesrecnom stanju carevine, koja uzalud iste zastitu od bezdahnih idola; o pomoci Bozjoj, ukazanoj mnogo puta i ocu njegovom i njemu; o politickim prevratima koji su se zbili na njegove oci; o sramnoj pogibiji triju lica koja su zajedno s njim delili vrhovnu vlast u imperiji, - on uvide da je bezumlje uzalud se drzati nepostojecih bogova i ostajati u zabludi posle tolikih dokaza.

15

Usred takvih uzbudljivih razmisljanja, Konstantin stade uznositi molitvu Bogu oca svoga, da mu On sam otkrije istinu o Sebi, da mu da hrabrosti i pruzi desnicu Svoju u pretstojecem pothvatu. I ova molitva njegova bi uslisena: Gospod mu se uskoro sam javi, utesi ga i upugi sta treba da radi. Jevsevije, savremenik dogadjaja, kazuje ono sto je sam licno cuo od cara Konstantina: "Jednom posle podne, pricao je car, kada se sunce vec poce kloniti zapadu, ja svojim ocima videh na nebu Krst Gospodnji, napravljen od zvezda, koji je sijao jace od sunca, i na krstu napisano: Ovim pobedjuj!" To videse i svi vojnici, i vojvoda Artemije, koji behu pored cara, i cudjahu se; ali ih i strah poce hvatati, jer su neznabosci smatrali krst kao rdjav predznak, kao znak nesrece i smrti, posto su na krsnu smrt bili osudjivani razbojnici i zlocinci. I sam car Konstantin bese u nedoumici, i pitase se: Sta znaci ova pojava? No naredne noci caru se u snu javi sam Gospod Hristos, i opet pokaza znamenje cesnog krsta, i rece mu: Nacini ovakav krst, i naredi da se nosi pred tvojom vojskom, i ti ces pobediti ne samo Maksencija nego i sve neprijatelje tvoje. Ustavsi od sna, car isprica svojim velmozama svoje snovidjenje. Zatim pozva veste majstore i naredi im da na zastavama izrade cesni krst od zlata, bisera i dragog kamenja, opisavsi im oblik i izgled javljenog mu znamenja; usto naredi svojim vojnicima da naprave krsni znak na svima svojim oruzjima, na slemovima i na stitovima. Porazen divnim vicenjem, Konstantin odluci u dusi da ne postuje drugog Boga osim Hrista koji mu se javi. I pozva k sebi hriscanske svestenike, i upita ih: Ko je taj Bog i kakav je smisao znamenja koje vide? Saslusavsi njihov odgovor: o jedinom Bogu, o tajni ovaplocenja Njegovog Sina Jedinorodnog radi spasenja ljudi, o krsnoj smrti Gospoda Isusa Koji pobedi silu smrti, o krsnom znamenju koje mu se javilo kao o pobednom znaku, - Konstantin svesno i potpuno postade hriscanin u dusi. Od toga vremena on stade usrdno citati Sveto Pismo, i stalno je pored sebe imao svestenike, ma da jos ne bese primio sveto krstenje. Prizvavsi Hrista Boga kao pomocnika i zastitnika, Konstantin sa svom svojom vojskom, pred kojom je nosen cesni krst, krenu iz Galije u Italiju protiv Maksencija. A Maksencije, posto bogovima prinese raskosne zrtve i saslusa gatare, osiono podje sa velikom vojskom u susret Konstantinu. Sticen spasonosnim znamenjem krsta, Konstantin, posle tri sudara sa protivnikom, dodje do pred sam Rim. Tu mu nanese odlucan udarac i konacan poraz. Sam Maksencije dade se u bekstvo, ali kad bi na mostu preko reke Tibra, most se po dejstvu sile Bozje srusi, i on se udavi sa odabranim konjanicima svojim, kao nekada Faraon sa vojskom svojom. Konstantin udje u Rim svecano kao pobedilac, docekan od naroda sa velikom radoscu. Svestan da je pobedu odneo Bozjom pomocu, Konstantin uznosase veliku blagodarnost Bogu sto je silom casnog i zivotvornog krsta pobedio tiranina, i naredi da se u sredini grada istakne zastava sa krstom. A potom, kada zahvalni Rimljani postavise statuu u cast novoga cara, Konstantin naredi da se u ruke te njegove statue stavi i ucvrsti visoko koplje u vidu krsta sa sledecim natpisom na njemu: "Ovim spasonosnim znamenjem oslobodih vas grad od jarma tiranovog i povratih Rimskome narodu predjasnji sjaj i slavu". Posto na taj nacin postade upravitelj cele zapadne polovine Rimske carevine, Konstantin prvi od careva izdade zakon 313 godine, kojim objavi potpunu slobodu vere za sve narode u carevini: mnogoboscima ostavi da obavljaju obrede svoga bogopostovanja, a hriscanima odobri da se slobodno klanjaju jedinome istinitome Bogu. Za ovim zakonom dosao je citav niz zakona, blagoprijatnih po Crkvu Hristovu: zabrana krsne smrti, ukidanje krvavih igara u cirkusu, prestanak mnogobozackih zrtvoprinosenja i kadjenje u svecane dane; zavedeno je praznovanje nedelje, i zabranjeno vrsiti u nedelju sudske rasprave, i uopste raditi; sirocad i bezprizorna deca, bedni i ubogi, primljeni su pod carsko pokroviteljstvo. Po svima gradovima nastali su praznici obnovljenja i osvecenja crkava; svuda su se slobodno uznosile pesme i zahvalne molitve Bogu; episkopi su se 16

nesmetano sastajali i vecali o potrebama Crkve. Ponekad je i sam car Konstantin prisustvovao tim skupovima, unosio se u pitanja vere, i rado cinio sve za dobro hriscanskog drustva. On je svestenosluzitelje oslobodio od svih nesvestenickih duznosti i od danka, - kao sto su i neznabozacki zreci bili slobodni od danka, - da bi se mogli potpuno pasvetiti sluzbi Bogu. On je ne samo vratio Crkvi groblja i sva mesta, oduzeta od strane gonitelja, nego je jos poklonio nekoliko velikih zdanja, zvana bazilike, koje su upotrebljavane kao sudnice, a koje je bilo lako preobratiti u crkve. On je prepustio pravo pastirima da resavaju sporove i nesuglasice medju hriscannma. Car Konstantin je na svome slemu nosio monogram "Hristos"[4], kao ocigledan za sve znak njegovog poboznog postovanja Hrista Boga. On je svojim vojnicima propisao molitvu, koju su oni bili duzni citati svake nedelje, jer je ona bila ispovedanje srdacne vere samoga cara, i stvarala je raspolozenje prema Svemogucem Davaocu dobara i Pomocnika u svima poslovima. Ovako drzanje cara izazva medju hriscanima odusevljenje. Savremenik Jevsevije ovako opisuje to vreme: "Sada je svetao i vedar dan, bez ikakvog oblaka, obasjao Crkvu Hristovu zracima nebeske svetlosti. Mi treba da smo svesni, da nasa sreca premasa nase zasluge. Mi smo veoma zaprepasceni blagodacu Vinovnika tako velikih darova; mi se kako treba divimo Njemu i govorimo s prorokom: Hodite i vidite dela Boga, koji ucini cudesa na zemlji (Ps. 45, 9). Ljudi svakog uzrasta, muskog i zenskog pola, radujuci se svom dusom, umom i srcem uznose molitve i blagodarenja Bogu". Dok je na Zapadu bilo hriscanima tako dobro pod vladavinom Konstantinovom, dotle je stvar sasvim drukcije stajala na Istoku, gde je carovao Likinije. Vaspitan na dvoru Dioklecijana, pukovodac pod Galerijem, Likinije je, postavsi car, u dusi nenavideo hriscane. Ozenivsi se Konstantinovom sestrom 313 godine, on u prvo vreme nije se usudjivao da se protivi svome mocnom suraku, nego je cak potpisao Milanski zakon o slobodi vere. Ali uskoro, posto posle smrti cara Maksimina, postade punovlasni gospodar celoga Istoka, on poce pritesnjavati i unizavati hriscane. Bojeci se da ne izgubi svoju carsku vlast i podajuci se klevetama pretstavnika idolopoklonstva, on je zatvarao i rusio hriscanske hramove pod izgovorom, da se u njima mole za Konstantina a protiv njega; i zahtevao je od svih, narocito od svoje vojske, neznabozacku zakletvu i prinosenje zrtava idolima. One koji ga ne bi poslusali, on je slao u progonstvo, stavljao na uzasne muke, pa i ubijao. Koliko je bio podozriv i svirep, ne samo prema hriscanima, nego i prema drugima, pokazuje i ovo: on je predao na smrt zenu i kcer svoga bivseg pokrovitelja, Dioklecijana, i pobio svu decu cara Maksimina, cara Severa i cara Galerija. Likinijevi odnosi prema Konstantinu nisu mogli biti i nisu bili prijateljski. Tu je bilo u Likinija i lukavstva i dvoumljenja: uveravao je Konstantina u svoje prijateljstvo, a potajno ga je mrzeo i radio mu o glavi. No njegova lukavstva nisu uspevala, i medju njima je ne jedanput dolazilo do razdora, koji su se zavrsavali ratom. Konstantin je ostajao pobedilac, ali je, obmanjivan laznim uveravanjima zeta, zakljucivao sa njim mir. No ipak su se odnosi medju njima u toku vremena zaostravali sve vise i vise. Najzad je Likinije prestao da skriva svoje zamisli protiv Konstantina i stupi u otvorenu borbu. Godine 323 medju njima se rasplamti zestok rat. Taj rat je imao konacno resiti sudbinu hriscanstva u Rimskoj carevini, koja je obuhvatala "svu vaseljenu". Oba cara skupise velike vojske, i spremahu se za resavajucu bitku. Izgledalo je da je izumiruce neznabostvo krenulo u rat protiv hriscanstva, koje se javilo u svetu da obnovi covecanstvo. Uoci bitke, okruzen zrecima i gatarima, Likinije sabra odabrane vojnike i svoje najbolje prijatelje u hladovitu sumicu, gde su stajali idoli, obavi svecano zrtvoprinosenje, i obracajuci se prisutnima rece: "Prijatelji, evo nasih bogova, koje treba obozavati, kao sto su nas tome ucili nasi preci. A staresina neprijateljske nam vojske, odbacivsi otacke obicaje, primio je lazna shvatanja i proslavlja nekakvog tudjeg, nepoznatog Boga. Sramnim znamenjem njegovim, krstom, on sramoti svoju 17

vojsku; uzdajuci se u njega, on je podigao oruzje ne toliko protivu nas koliko protivu bogova. Sam ce ishod pokazati ko je u pravu a ko u zabludi; ako mi pobedimo, onda je jasno da su nasi bogovi istiniti bogovi; a ako odnese pobedu Konstantinov Bog, koga mi niusta ne smatramo, tudjinacki Bog, onda neka ga obozava. Ali je van svake sumnje da ce nasi bogovi pobediti. Zato poletimo smelo sa oruzjem u rukama na bezboznike!" Naprotiv, Konstantin se pred bitku udaljavao u svoj sator i tamo se molitvom i postom pripremao za borbu. U tim sudbonosnim trenucima on je vrsio smotru svoje proslosti: secao se mnogobrojnih opasnosti u kojima se nalazio i koje je srecno prebrodio; secao se sramnih pogibija gonitelja hriscanstva, i junackog i spokojnog umiranja sledbenika Hristovih; i videci u svemu tome promisljanje Svevisnjega, on je i sebe i svoj pothvat poveravao nebeskom rukovodstvu i zastiti. Hriscani pak usrdno su se molili za cara, svoga pokrovitelja; sveto znamenje vilo se medju pukovima Konstantinovim i odusevljavalo nadom na nebesku pomoc. Sa poboznoscu je vojska Konstantinova gledala u to pobedno znamenje, a neprijatelji su ga sa strahom posmatrali. Likanije je sam uveravao svoje vojnike da ne treba da obracaju paznju na neprijateljske zastave, "jer su one, - govorno je on, - strasne svojom silom i neprijateljske nama". Neznabozacki zreci i gatari proricali su Likaniju pobedu, ali ju je Bog podario Konstantinu. Likinije je mnogokratno vrsio napade na protivnika koji je napredovao, ali je uvek dozivljavao poraze i spasavao se bekstvom. I onda se pritvorno kajao, molio za mir, pa je opet tajno prikupljao novu vojsku, i trazio pomoc od varvara. Najzad. pobeda na moru koju u blizini Vizantije odnese Konstantinov sin Krisp, i bitke kod Adrijanopolja konacno resise ishod rata. Likinije polozi oruzje, a kroz kratko vreme bi pogubljen u Solunu, jer je i posle toga bio sklopio zaveru protiv Konstantina. Tako 323 godine Konstantin postade jedini gospodar cele Rimske carevine. Pobeda nad Likinijem jos jedanput, i tako ocigledno i opipljivo, ubedi Konstantina, da se zemaljska blaga i uspesi daju postovaocima istinitoga Boga. I smatrajuci sebe za smireno orudje u rukama Svevisnjega, Konstantin evo kakvu hvalu smireno odaje Bogu za sve svoje uspehe. "Nece biti nikakva gordost, veli on u jednom od svojih ukaza, ako se hvali onaj koji je svestan da je dobrocinstva dobio od Svevisnjeg Bica. Moju sluzbu Bog je nasao i ocenio kao podesnu za ispunjenje Njegove volje. Pocevsi od Britanskog mora, ja sam uz pomoc neke svevisnje sile gonio pred sobom sve strahote koje su me sretale, da bih rod ljudski, vaspitavan pod mojim uticajem, prizvao na sluzenje svestenom zakonu i pod rukovodstvom Najviseg Bica uzrastao preblazenu veru... Ja sam cvrsto verovao, da sam obavezan prineti velikome Bogu svu dusu svoju, sve cime disem, sve sto postoji u dubini moga uma". Tako nastrojen u dusi, Konstantin posle pobede prosiri i na hriscane Istocne carevine ona prava koja su imali hriscani na Zapadu. On i na Istoku zabrani da se u ime cara prinose zrtve idolima. Za upravntelje oblasti birao je prvenstveno hriscane; starao se o obnovljenju i podizanju crkava; vracao hriscanima imanja, koja su im bila oduzeta u vreme gonjenja. U jednom ukazu njegovom stajalo je: "Naredjujemo da se imanja vrate svima onima, koji su izgubili imanje prolazeci neustrasivo i junacki slavno i bozanstveno popriste mucenistva, ili postali ispovednici i stekli sebi vecnu nadu; i koji su liseni bili imanja, primorani da se sele, posto nisu pristali pred goniteljima da se odreknu svoje vere". - U slucajevima gde nije bilo bliskih srodnika, oduzeta hriscanima imanja predavana su mesnim crkvama; privatna pak lica, od kojih su uzimana mucenicka imanja, dobijala su naknadu iz drzavne kase. Konstantinova hriscanska osecanja izrazena su narocito i potpuno u jednom njegovom raspisu oblasnim upraviteljima. "Sada, obraca se on u tom raspisu Bogu, molim Tebe, veliki Boze! budi 18

milostiv i blagonaklonje" prema Tvojim istocnim narodima; i preko mene, sluge Tvoga, daruj isceljenje svima oblasnim upraviteljima... Pod Tvojim rukovodstvom ja sam zapoceo n dovrsio delo spasenja; uvek noseci napred Tvoje znamenje, ja sam vodio pobedonosnu vojsku; i gde god me je pozivala neka drustvena neophodnost, ja zam sledovao tom znamenju Tvoje sile i isao na neprijatelje. Zato sam Ti ja i predao svoju dusu, dobro okusanu u ljubavi i strahu, jer iskreno ljubim ime Tvoje i s poboznim postovanjem stojim pred silom, koju si Ti mnogo puta ocigledno pokazao i kojom si veru moju ukrepio... Hocu, da narod Tvoj uziva spokojstvo i mir; hocu, da slicno vernima i zabludeli uzivaju prijatnosti mira i tisine, jer takvo vaspostavljanje opstenja moze i zabludele izvesti na put istine. Neka niko ne uznemirava drugoga... Ljudi pametni treba da znaju, da ce samo oni ziveti sveto i cisto koje Ti sam prizoves da pocivaju pod svetim zakonima Tvojim; a koji se odvracaju, neka, ako im je volja, vladaju udelom svoga laznog ucenja... Neka niko ne nanosi stetu drugome; sto je jedan saznao i shvatio, to neka upotrebi, ako je moguce, na korist bliznjega; a kada je to nemoguce, onda treba da ga ostavi, jer jedna je stvar - dobrovoljno primiti na sebe borbu za besmrtnost, a druga - biti primoran na to silom... Udaljujuci savest od svega rdjavog, koristimo se svi darovanim nam blagom, tojest blagom mira". O krstenju cara Konstantina kazuje se ovo: po promislu Bozjem, koji sve uredjuje na korist ljudima, car Konstantin se razbole od vrlo opasne i neizlecive gube, i bese u ranama sav od glave do pete. I dovodjahu k caru mnoge vrlo mudre lekare i vracare, ne samo iz rimskoga carstva nego i iz Persije. Ali mu sve to nimalo ne pomoze. Zatim dodjose k caru Jupiterovi zreci sa Kapitola i rekose: Ako se ne okupas u krvi male dece i ne umijes dok je jos topla, ne mozes se izlecitn; a ucinis li to, odmah ces ozdraviti. I nema ti drugog leka osim ovoga. Car posla na sve strane da pokupe malu decu radi potrebne krvi. I donesose na Kapitol mnogo dece, odojcadi. A kad dodje dan u koji je trebalo da se deca pokolju, car krenu na Kapitol gde su zreci imali da mu spreme kupanje u krvi. I gle, stece se mnostvo zena koje cupahu kose svoje i noktima kidahu lica svoja, kukajuci i gorko naricuci. Car upita, zbog cega one toliko placu. A kada saznade da su to majke dece koja su imala biti poklana, sazali se na njihovo gorko ridanje i suze, i rece: O, kako ogromne necovecnosti u onih sto mi savetovase da prolijem nevinu krv! Nije sigurno da cu ozdraviti i ako se okupam u nevinoj krvi. Pa i kad bih nasigurno znao da cu se izleciti, bolje je da ja jedan trpim bolest, nego da prolijem krv tolike decice koja mi nikakvo zlo nisu ucinila, n da njihove majke u neiskazanu zalost i tugu vrgnem. - Rekavsi to, vrati se u dvor, i naredi da majkama vrate decicu citavu, i jos da svakoj dadu zlata iz carskih riznica, i da ih otpuste s mirom. Videci takvo milosrdje carevo, preblagi Bog uzvrati mu dvostrukim zdravljem: telesnim i dusevnim. Jer posla k njemu svoje vrhovne svete apostole Petra i Pavla, koji mu se, kad on spavase, javise u vidjenju stojeci kraj postelje njegove. I upita ih car, ko su i otkuda su. A oni mu rekose: Mi smo Petar i Pavle, apostoli Isusa Hrista; On nas posla k tebi da te uputimo na put spasenja; i da ti pokazemo banju u kojoj ces dobiti zdravlje i tela i duse; i da ti obecamo od Boga zivot vecni sto si postedeo decu i poklonio im privremeni zivot. Pozovi dakle episkopa Crkve, koji se iz straha od tebe skriva u gori Soraktes, i poslusaj njegovo ucenje: on ce ti pokazati kupatilo, u kome ces se ocistiti od svake necistote, i izici iz njega zdrav i dusom i telom. - Rekavsi to, sveti apostoli otidose od njega. Car se trze iza sna. Utom udje k njemu lekar po obicaju. I on rece lekaru: Nije mi vise potrebno vase lecenje, jer se nadam bozanskoj pomoci. - I rece mu da ide. Zatim naredi da svuda traze episkopa Crkve, i da ga cesno dovedu k njemu. A kada nadjose episkopa i dovedose k caru, on ga primi s postovanjem i ljubavlju, jer sam ustade, srete ga i prijateljski zagrli. Zatim upita episkopa: Ima li u vas nekih bogova koji se zovu Petar i Pavle? - Episkop odgovori: Care, u nas je jedan Bog, 19

koji stvori nebo i zemlju i sve sto je na njima. A Petar i Pavle o kojima govoris nisu bogovi, nego sluge Bozje, koji propovedase po vaseljeni ime Hristovo, pa najposle i krv svoju prolise za Gospoda svog, jer ih Neron pogubi. Cuvsi to, car se obradova i rece: Molim te, episkope, pokazi mi njihove likove, ako ih imas izobrazene na slici, da bih sigurnije saznao, da li su to oni koji mi se u snu javise. - Episkop odmah posla djakona da donese ikonu svetih apostola Petra i Pavla. I kada car vide likove apostola na ikoni, rece: Zaista, to su oni koje videh. - I podrobno isprica episkopu svoje vidjenje, i moli ga da mu pokaze takvo kupatilo, u kome bi se mogao ocistiti od dusevne i telesne gube, kao sto mu u vidjenju rekose apostoli. Sveti episkop Crkve rece caru: Care, u to kupatilo ne mozes uci dok najpre ne poverujes cvrsto u onog Boga koga su propovedali apostoli sto ti se javise. Car odgovori: Kada ne bih verovao da je Isus Hristos jedini Bog, nikada ne bih pozvao k sebi tvoju svetinju. Na to mu svetitelj rece: Najpre treba da postis, i da molitvom i suzama i ispovedanjem grehova svojih umilostivis Boga. Stoga skini sa sebe porfiru i krunu za smirenje; i naredi da se zatvore idolski hramovi, i da prestanu prinositi im zrtve; daj slobodu hriscanima koji su u progonstvu, i pusti one koji su u okovima, budi dobar prema onima koji ti se obracaju molbama, i svakoj pravednoj molbi izidji u susret; i daj od imanja svog obilnu milostinju sirotinji. - I obecaj da ces sve to stvarno uciniti. Episkop metnu ruku na njega, pomoli se Bogu, pouci ga, i otide. Sazvavsi sve verne, episkop Silvestar naredi im da i oni poste i mole se, eda bi prestalo gonjenje na crkvu Bozju, i razvejala se tama idolopoklonstva, i zasijala svima spasonosna svetlost. A krstenje Konstantinovo bi odlozeno za kasnije.[5] I odmah izdade car zapovest da niko ne sme huliti Hrista niti zlostavljati hriscane. I podize u carskom domu svom crkvu u ime Spasitelja Hrista. I naredi da se slobodno krste svi koji zele da budu hriscani, a da bele haljine za krstenje uzimaju iz carskih riznica. I krsti se u to vreme vrlo mnogo ljudi; i iz dana u dan rastijase i uvecavase se Crkva Hristova, a idolopoklonstvo opadase. I nastade radost velika kod hriscana, jer ih bese tako mnogo u Rimu da htedose vec da proteraju iz grada sve koji ne zele da budu hriscani. Ali car zapreti narodu govoreci: Bog nas ne zeli da Mu iko pristupa nasilu i pod moranjem, nego ako ko dobrovoljno i blagonamerno pristupa Njemu, taj Mu je po volji, i On ga milostivo prima. Stoga neka svaki slobodno veruje kako hoce; i neka jedan drugoga ne goni. - Takvoj naredbi carevoj ljudi se veoma obradovase, jer dopusta svima da slobodno zive, svaki u svojoj veri i po svojoj slobodnoj volji. I ne samo u Rimu nastade radost medju vernima, nego i u celom svetu: jer svuda stadose oslobadjati okova i pustati iz tamnice verne, mucene za Hrista; ispovednici Hristovi se vracahu iz progonstva; oni koji su se iz straha od mucitelja krili po planinama i pustinjama, slobodno se vracahu svojim domovima. I svuda gonjenje umuce, i nasilje prestade. Postavsi jedinim vladarem cele Rimske carevine, i objavivsi slobodu vere u celom svetu, Konstantin nije ostao "mlak" (Otkr. 3, 15), u svome carskom zivotu. Odrekav se neznabostva i staviv se na celo hriscanskog drustva, on je u hriscanstvu gledao najvazniji oslonac carevine, osnovno jemstvo moci i napretka drzave, koja je, po njegovom misljenju, duzna krciti put ka slobodnom, neprinudnom, zavladjivanju Carstva Bozjeg na zemlji i ukazivati i davati sredstva za vaspitavanje i usavrsavanje roda ljudskog u duhu Hristovom. Kao otvoreni pokrovitelj hriscana, Konstantin je bio malo voljen u Rimu, gde je bilo jos mnogo neznabozackih obicaja i naravi. I sam on nije voleo Rim sa njegovim Panteonom, gde su, takoreci mehanicki, bili sabrani neznabozacki bogovi svih pokorenih naroda te je retko i nerado posecivao staru prestonicu. I Rimljani, blagodarni oslobodiocu za izbavljenje od tiranina Maksencija, nisu shvatali i nisu mogli kako treba da ocene 20

delatnost carevu; u njemu su oni gledali narusioca svojih starodrevnih poredaka, neprijatelja svoje vere, tesno vezane sa politickom velicinom Rima. Njihovo nezadovoljstvo i roptanje, cak zavere i pokatkad otvorene pobune, potstakli su Konstantina na misao da sagradi sebi novu prestonicu, grad hriscanski, koji nicim ne bi bio vezan sa neznabostvom. Konstaninu se dopadao polozaj drevnog malenog grada Vizantije na obalama Bosfora, obelezenog usto pomorskom pobedom nad Likinijem. I on ga izabra, i nacini od njega novu prestonicu imperije. On je sam u svecanoj procesiji odredio krajnje granice novome gradu i stao graditi velelepne gradjevine. Prostrani dvorci, vodovodi, kupatila, pozorista, ukrasise prestonicu. Ona bi ispunjena riznicama umetnosti, dovezenim iz Grcke, Italije i Azije. Ali se u njoj nisu gradili hramovi, posveceni neznabozackim bogovima. Glavni ukras novoga grada bili su hramovi, posveceni istinitome Bogu, u zidanju kojih je uzimao zivo ucesce sam car, pokrovitelj hriscana. On se cak licno starao i o snabdevanju tih hramova bogosluzbenim knjigama. Prozet dubokim religioznim osecanjem, Konstantin je u novoj prestonici udesio i svoj svakodnevni zivot prema zahtevima poboznosti i svetosti. Sam njegov dvorac bio je ocigledni odrazaj njegovog hriscanskog nastrojenja. "U carskim dvoranama bilo je ustrojeno podobije crkve Bozje, i car je svojim usrdjem prema poboznim upraznjavanjima davao primer drugima. On se svakodnevno u odredjene sate zatvarao u nepristupacne odaje i nasamo razgovarao s Bogom, i u molitvama prosio ono sto mu je potrebno; a ponekad je i svoje dvorjane zvao da uzmu ucesca u tim molitvama. On je sa narocitom poboznoscu provodio nedelju i petak: u te dane prekidao je obicne poslove i sav se posvecivao sluzbi Bogu. Sagovornici njegovi bili su "tajnici Reci Bozje" - episkopi i svestenici; njegovi sluzbenici i strazari odlikovali su se cistotom zivota i vrlinama. Hriscanin - domacin dvora stavljao je na sve hriscaneki pecat. U glavnoj dvorani na pozlacenom svodu bio je izobrazen Krst od dragog kamenja i zlata. Nad glavnim ulazom u carske palate, na najvidnijem mestu, stajala je ovakva slika: lik carev, iznad njegove glave krst, a pod nogama njegovim zmaj, rinut u bezdan. Smisao slike je ovaj: zmaja, neprijatelja roda ljudskog Konstantin je u licu gonitelja hriscanstva neznabozackih careva, rinuo u bezdan pogabli spasonosnom silom Krsta. Nova prestonica bi nazvana po imenu svoga osnivaca: Konstantinopolj = Konstantinograd (= Carigrad). Nastanivsi se u divnoj prestonici, car Konstantin nije mogao ostati ravnodusan prema poruganoj kolevci hriscanstva - Svetoj Zemlji, u kojoj je Gaspod Isus ziveo, sradao, umro i vaskrsao. Imajuci izuzetno pobozno postovanje za znamenje Krsta, on je veoma zeleo da proslavi samo Zivonoono Drvo, na kome bese raspet Car i Gospod. Ali kao vojnik koji je prolio mnogo krvi, on je smatrao sebe nedostojnim da to ucini sam licno. Tu blagocestivu nameru njegovu ostvari njegova cesna mati, carica Jelena, koju on posla u Jerusalim, snabdevsi je punomocijem i bogatim darovima. Carica Jelena, kako kazuje Jevsevije, ta starica uputi se na Istok sa mladalackom brzinom, da bi se poklonila mestu gde su stajale noge Gospodnje. Dosavsi tamo, ona zatece u Svetoj Zemlji veliku pustos, posto su neznabosci, iz mrznje prema hriscanstvu, mnoge svetinje porusili, neke naruzili, neke zatrpali. Sam grob Gospodnji bio je zatrpan djubretom; a na brezuljku do samog groba bilo je podignuto idoliste "sladostrasnom demonu ljubavi" - Veneri. Tada blagocestiva carica Jelena iz svojih sredstava podize prekrasne crkve: nad pecinom Rozdestva Hristova, na Gori Maslinskoj - na mestu Vaznesenja Gospodnja, u Getsimaniji - na mestu Uspenja Presvete Bogorodice, pored duba Mavrijskog na mestu gde se Bog javio Avraamu. No glavna briga blagocestive carice bila je da ispuni zelju svoga sina: pronadje samo Krsno Drvo, na kome je bio raspet Spas sveta. Ali mesto gde je bio sakriven Krst Gospodnji bilo je nepoznato. Stoga blazena Jelena sazva sve Jevreje u Jerusalimu i raspitivase ih gde je, na kom mestu sakriven 21

Krst Gospodnji. Oni odricahu da ista znaju o tome. Ali kad im carica zapreti mukama i smrcu, oni ukazase na nekog vrlo starog Jevrejina, Judu, da on mozda zna sto o tome. Ali i Juda odricase da ista zna o tome. No kada ga carica baci u jedan dubok rov, gde on ostade neko vreme, on obeca da ce kazati. Izvadjen iz rova, on kaza da se Krst Gospodnji nalazi ispod Venerinog hrama na brezuljku. Carica Jelena naredi da se hram Venerin srusi, da se sav materijal ukloni, i onda kopa. Posto idoliste Venerino bi sruseno, sveti patrijarh jerusalimski Makarije odrza molepstvije na poruganom mestu, i onda stadose kopati. I ubrzo iz zemlje se stade razlivati divan miris, i bi otkopan grob Gospodnji i Golgota, i u njihovoj blizini pronadjena tri krsta, i pored njih tablica sa natpisom i cesni klinci. Ali nastade nedoumica oko toga koji je od tri krsta Gospodnji. No po promislu Bozjem dogodi se da tada iznosahu jednog mrtvaca na sahranu; patrijarh Makarije naredi da pratnja stane, i da se krstovi jedan za drugim mecu na mrtvaca. I kada Krst Hristov bi polozen na mrtvaca, mrtvac tog casa vaskrse. Videci to cudo, svi se obradovase i proslavise silu Zivotvornog Krsta Gospodnjeg. Carica se s radoscu pokloni Krstu i celiva, a sa njom i sva njena svita. No posto zbog mnostva naroda mnogi ne mogahu prici, videti i celivati Krst, to molise da ga makar izdaleka vide. Tada patrijarh Makarije, stavsi na uzvisicu, satvori vozdvizenje (= uzdizanje, podizanje) Casnoga Krsta, pokazujuci ga svemu narodu, a sav narod vikase: Gospode, pomiluj! To prvo Vozdvizenje Krsta Gospodnjeg bi 326 godine. Od tada Pravoslavna Crkva praznuje taj dogadjaj svake godine 14 septembra - Krstovdan. Tom prilikom se mnogi neznabosci i Jevreji obratise ka Hristu, medju njima i Juda koji pokaza mesto. On pri krstenju dobi ime Kirijak; potom postade patrijarh jerusalimski, a za vreme Julijana Otstupnika bi mucen za Hrista, i tako postrada kao mucenik[6]. Cesni Krst bi zatim stavljen u srebrni kovceg na cuvanje i radi poklonjenja. A sveta Jelena uze cesticu Zivotvornog Krsta da nosi svome sinu kao dar. I sagradi blazena carica u Svetoj Zemlji jos osamnaest crkava, pored gorespomenutih; sve ih veoma ukrasi i snabde svima potrebama, pa se vrati u Carigrad, noseci sa sobom cesticu Drveta Zivotvornog Krsta i svete klince, kojima bese prikovano Telo Hristovo. Posle toga blazena carica pozive jos neko vreme, pa se 327 godine, u svojoj osamdesetoj godini, prestavi Gospodu, kome svojim zivotom dobro ugodi, i bi cesno pogrebena. Dobivsi od matere, blazene Jelene, skupocenu riznicu - cesticu Casnog Krsta, car Konstantin odluci da ukrasi grob Gospodnji i podigne hram, koji bi bio "veleljepniji od svih hramova". I zaista, kad je bio podignut, hram je predstavljao cudo od lepote, da je sve savremenike dovodio u ushicenje. Istoricar Jevsevije najpohvalnijim recima opisuje neiskazanu lepotu toga hrama. Svoju brigu o Hristovoj Crkvi blagocestivi car je rasprostirao i na njen unutrasnji zivot. U jedinstvu Crkve on je gledao najsigurniji zalog za napredak drzave. Ali u njegovo vreme Crkva je bila uznemiravana od nekih unutrasnjih nesuglasica i nereda. Tek sto se zacari u Rimu, Konstantin s tugom saznade za sukobe medju hriscanima u Africi. Tamo je planula borba zbog postavljenja za episkopa kartagenskog Cecilijana - "izdajnika"[7]; a njegovi su protivnici izabrali sebi za episkopa Majorina, koji ubrzo umre, i na njegovo mesto bi doveden kolovodja pobune protiv Cecilijana Donat, prezviter kartagenski. Pristalice Donatove - "donatisti", zblizivsi se sa novacijanima[8], stadose tvrditi da oni sacinjavaju Crkvu Hristovu, i u svome ludom fanatizmu nisu se ustrucavali da otimaju hramove od svojih protivnika. Zbog toga car Konstantin posla u Kartagenu svog ljubljenog i uvazenog episkopa Osiju[9], da tu stvar izvidi i protivnike izmiri, i da u isto vreme razda novcanu pomoc tamosnjim siromasnim hriscanima. Potom po carevom naredjenju bise odrzana dva sabora protiv donatista: jedan u Rimu, drugi u Arelatu. Osuda, izrecena protiv raskolnika donatista na ova dva sabora, bi potvrdjena saborom u Milanu 316 godine, na kome je Konstantin licno pretsedavao. 22

Posle pobede nad Likinijem 323 godine, Konstantin zatece na Istoku silne sporove povodom Arijeve jeresi.[10] Istoricar Jevsevije ovako opisuje to stanje: "Sporove su vodili ne samo pretstavnici Crkve, nego se i narod bese podelio; stvari su uzele tako nedolican obrt, da je bozansko ucenje podvrgavano uvredljivim potsmesima cak i u neznabozackim pozoristima". Dosav u Nikomidiju, Konstantin bi veoma iznenadjen razdorima, izazvanim arijanstvom. No u pocetku on nije shvatio vaznost tih dogadjaja. Ali je ipak obratio paznju na to. U prvo vreme on uputi opsirnu poslanicu episkopu Aleksandru i Ariju, moleci ih da prestanu sa medjusobnim razdorom. Po carevom misljenju, neopravdana je episkopova neopreznost i ostro postavljanje pitanja, a kriv je Arije sto je prekinuo opstenje, ne pokoravajuci se episkopu. Sa tom poslanicom, Konstantin uputi u Aleksandriju episkopa Osiju, da na licu mesta izvidi tu stvar i poradi na umirenju Aleksandrijaca. Osija izvrsi carev nalog. Istina, on ne uspe da izmiri protivnike, ali iz isledjenja spora on iznese ubedjenje: da Arijeva jeres nije pusto praznoslovlje, vec ozbiljna pretnja samom temelju hriscanske vere, jer vodi odricanju celokupnog hriscanstva. Episkop Osija se vrati k caru 324 godine i izlozi mu ozbiljnu opasnost koju pretstavlja arijanski pokret. Tada se Konstantin resi da sazove Vaseljenski Sabor, kao jedino sredstvo za umirenje Crkve. Car odredi da se Sabor sastane u gradu Nikeji[11], i ucini sve da se episkopima olaksa put do Nikeje. U Nikeju onda doputovase episkopi iz Egipta, Palestine, Sirije, Mesopotamije, Male Azije, Grcke, Persije, Jermenije; iz Rima, umesto prestarelog episkopa, dodjose dva prezvitera. Medju sakupljenim episkopima behu: prestareli Aleksandar aleksandrijski, prvi izoblicitelj Arija, koji sa sobom bese doveo arhidjakona Atanasija, hrabrog darovitog borca protiv arijanaca, koji kasnije bi arhiepiskop aleksandrijski i dobi naziv: Veliki; zatim sveti Nikolaj, episkop grada Mira Likijskog; pa sveti Spiridon Cudotvorac. Na Sabor su dosli episkopi sa prezviterima i djakonima, te ih je bilo preko 2000 dusa, od kojih 318 episkopa. Sabor bi otvoren meseca juna 325 godine[12] u ogromnoj palati carskog dvorca. Kada se svi sabrase, u dvoranu udje car Konstantin, obucen u svoju sjajnu carsku odoru. On cutke pridje svojoj zlatnoj stolici, i ne sede dok mu episkopi ne predlozise da sedne. Zatim, saslusavsi pozdravnozahvalne govore Evstatija antiohijskog i istoricara Jevsevija kesarijskog, Konstantin se sam obrati Saboru recju, u kojoj izrazi svoju radost sto vidi tako veliki skup otaca, i moljase ih da miroljubivo rese sporna pitanja. "Bog mi je pomogao, govorase on tada, da svrgnem necestivu vlast gonitelja, ali je za mene nesravnjeno bolnija od svakog rata, i nesravnjeno pagubnija od svake krvave bitke unutrasnja medjusobna borba u Crkvi Bozjoj". Arijanci su se na Saboru drzali smelo i samouvereno; na njihovoj je strani bilo do 17 episkopa, na celu sa prestonickim arhijerejem, koji je imao veza u carskom dvoru. Arije je uporno branio svoje ucenje, upotrebljavajuci svu svoju krasnorecivost. Ali nepokolebljiva, ubedjena privrzenost saborskih otaca crkvenom ucenju posrami laznu mudrost bogohulnika. Duboko i svestrano poznavajuci istine hriscanske vere, oci Sabora su snazno i uspesno opovrgavali arijansku jeres. U tome se narocito odlikovao aleksandrijski djakon Atanasije. On je svojom bogonadahnutom recitoscu kidao kao paucinu lukavo krasnorecje jeretika. Sporovi su bili vatreni i dugi. Ali je na kraju bilo jasno, da je arijansko ucenje daleko od istine, lazno i bezbozno. Osudivsi arijanstvo potpuno i odlucno, oci Sabora odlucise da vernima dadu tacno ispovedanje pravoslavnog ucenja - Simvol vere. I sveti oci Sabora sastavnse Nikejski simvol vere, opsteobavezan za celu Vaseljensku Crkvu. Zavrsna svecana sednica Nikejskog Vaseljenskog sabora odrzana je u Nikeji u carskom dvorcu 25 avgusta 325 godine. Prastajuci se sa ocima Sabora, car ih je u svojoj oprostajnoj reci molio da imaju 23

mir mecu sobom. "Cuvajte se, govorase im on, gorkih sporova izmedju sebe. Neka niko nema zavisti prema onima koji pokazuju narocitu mudroes: vrednost svakoga smatrajte zajednickom sopstvenoscu cele Crkve. Oni visi i odlucniji neka ne gledaju osiono na one nize: Bog jedini zna ko je odlicniji. Savrsenstva retko gde ima, i treba biti snishodljiv prema slabijoj braci; mirna sloga skupocenija je od svega. Spasavajuci neverujuce, imajte na umu da nije moguce ubediti svakoga ucenim rasudjivanjem; pouke treba saobrazavati prema razlicnim raspolozenjima svakoga po ugledu na lekare koji svoje lekove upotrebljavaju prema raznim bolestima". Posle toga car Konstantin je ziveo jos deset godina i uvek se verno drzao Nikejskog ispovedanja vere, i revnosno se starao da u svome carstvu utvrdi duh hriscanske poboznosti. Posedujuci opste obrazovanje, a posebno i bogoslovsko, on je vodio razgranatu prepisku sa pretstavnicima Crkve po pitanjima vere, poboznosti i ustrojstva hriscanskog zivota, a neretko je i u svome dvoru istupao pred skup dvorjana i naroda s poukama o veri i poboznosti. Neobicno trudoljubiv, car nije trpeo nerad. Velikodusan i vrlo skroman, on nije voleo ovacije. Stojeci sam na velikoj moralnoj visini, Konstantin je zeleo da sve koji su dolazili s njim u dodir podigne do te visine. Tako, jednom prilikom on urazumi jednog velmozu - zelenasa na sledeci nacin. Pozva ga k sebi, pa ga uhvati za ruku i upita: Do kakvih razmera cemo pruzati svoju pohlepnost? Zatim, obelezivsi kopljem na zemlji prostor u velicini covekova rasta, rece mu: Kada bi ti stekao sva bogatstva ovoga sveta i zagospodario svima stihijama zemlje, i tada se neces koristiti nicim vecim od ovakvog parceta zemlje; no i to je pitanje, da li bi se udostojio dobiti to! Arugom jednom prilikom, saslusavsi laskavu rec jednog lica od polozaja, koje nazivase cara blazenim i govorase da ce on, "udostojen u ovom zivotu da vlada nad svima, i u onom zivotu upravljati zajedno sa Sinom Bozjim", Konstantin mu odgovori nezno: "Bolje je, pomoliti se za cara da se on u onom svetu udostoji biti sluga Bozji". Darezljivost careva tekla je kao velika reka; on je, po svedocanstvu svojih savremenika, "od jutra do mraka trazio kome da ucini neko dobro"; uboge, i uopste ljude izbacene na ulicu, on je snabdevao i novcem, i hranom, i odecom; o sirocadi on se brinuo mesto oca; devojke, koje su ostale bez roditelja, on je udomljavao. Narocito je mnoga dobra cinio na Uskrs. U svojoj novoj prestonici on je zaveo obncaj, da se na Uskrsnju noc po svima ulicama pale visoki stubovi od voska, kao neke plamene buktinje, te je ta tajanstvena noc postajala svetlija od dana, a izjutra je car svima nevoljnima obilno razdavao poklone. Tako je radio i o drugim praznicima i svecanostima. Poslednje godine, a narocito poslednji dani zemnoga zivota cara Konstantina, n njegova koncina, bili su dostojni zavrsetak njegove pobozne nastrojenosti. Jos dok je smrt bila daleko od njega, on se poceo pripremati za nju. U svojoj novoj prestonici on podize hram u ime svetih Apostola, i u sredini - bi udesena grobnica. U pocetku nije bilo jasno radi cega je to ucinjeno, a potom se ispostavilo la je blagocestivi car spremio grobnicu za sebe. Misao o smrti postade za cara predmet napregnutog razmisljanja, cim on stade osecati opadanje svojih fizickih sila. Godine 337 on poslednji put svecano otpraznova u Carigradu Uskrs i ubrzo zanemoze. Predosecajuci blisku koncinu, on se sav predade svetim upraznjavanjima: cesto je klececi revnosno izlivao svoje plamene molitve pred Bogom. Po savetu lekara on u to vreme predje u grad Eleonopolj[13], da se tamo leci u toplim vodama. No posto mu od kupanja u toplim vodama ne bi nista bolje, on predje u Nikomidiju. Tu ostavi zavestanjem carstvo trojici sinova svojih. Svoju poslednju zahvalnu molitvu Bogu car zavrsi ovim recima: "Sada se osecam istinski blazen, jer imam cvrstu veru da sam se pricestio Bozanskom svetloscu i udostojio besmrtnog zivota".

24

Veliki i ravnoapostolni car Konstantin predade svoju svetu dusu u ruke Nebeskog Cara - Hrista Boga na sam dan Pedesetnice 337 godine, u svojoj 65 godini. Telo njegovo bi svecano preneseno u Carigrad, i sahranjeno, po njegovom zavestanju, u crkvi svetih Apostola. I sada sveti ravnoapostolni car zivi beskonacnim zivotom u vecnom carstvu Hrista Boga naseg, kome sa Ocem i Svetim Duhom cast i slava kroza sve vekove, amin.

ZITIJA SVETIH, 21. maj Prep. Justin Celijski

NAPOMENE: 1. Ukazom cara Dioklecijana od 23. februara 303. godine naredjivalo se da se hriscanstvo iskoreni sa svima svojim ustanovama i hramovima. Tada je zestoko gonjenje otpocelo pljackanjem i rusenjem od strane vojske hriscanskog hrama u Nikomidiji, prestonici Istocne Rimske carevine, gde je odjednom bilo spaljeno dvadeset hiljada hriscana; zatim su uzasi gonjenja zahvatili Siriju, Palestinu, Malu Aziju i Egapat s Italijom. O svireposti tih gonjenja Laktancije pise: "Kada bih imao stotinu usta i gvozdeni jezik, ni onda ne bih mogao nabrojati sva mucenja koja su hriscani podnosili... gvozdje se tupilo i lomilo; ubice su se zamarali, i radili na smenu, po redu" 2. Radi lakseg upravljanja ogromnom Rimskom carevinom, car Dioklecijan je razdeli na dve polovine: Istocnom je upravljao on sam, uz sacarovanje cezara Galerija, i ziveo u Nikomidiji; a Zapadnoj je postavio za cara Maksimijana, a za njegovog sacara - cezara Konstancija Hlora, koji je neposredno upravljao Galijom i Britanijom. 3. Konstantin je bio jedini sin Jelene; Konstancija je bila kci drute zene Hlorove, Teodore, od koje je Hlor imao i drugu decu. 4. Taj se monogram sastojao iz dva slova: X i R, u kome je prvo slovo pokrivalo drugo. 5. Car Konstantin bi krsten 337. g. u Nikomidiji od episkopa Evsavija. 6. Spomen njegov praznuje se 28. oktobra. 7. Izdajnicima su za vreme gonjenja hriscana nazivali one koji su iz straha predavali neznaboscima svestene predmete; za Cecilijana se govorilo da je goniteljima predao svestene knjige, sto nije bilo tacno.

25

8. Novacijani su ucili da pale za vreme gonjenja, i uopste one koji tesko, "smrtno" grese, treba primati u opstenje s Crkvom ne kroz pokajanje nego kroz ponovno krstenje. 9. Osija, rodom iz Spanije, episkopstvovao preko 50 godina; u vreme Dioklecijanovog gonjenja proslavio se kao ispovednik Hrista. Bio episkop u Korduvi. Car Konstantin pozvao ga na svoj dvor i okruzio ga ljubavlju i poverenjem. U ondasnjem hriscanskom drustvu bilo je rasprostranjeno misljenje, da na cara Konstantina ima silan uticaj njegov ljubljeni savetnik - episkop Osija. 10. Arije je bogohulno ucio da Isus Hristos nije vecni i bespocetni Bog, nije jednosustan sa Bogom Ocem, i bilo je vremena kada Njega nije bilo. Arije je dobio obrazovanje u Antiohiji u skoli mucenika Lukijana; postavsi prezviter u Aleksandriji skrenuo je na sebe paznju svojom umnom darovitoscu i strogim zivotom. Gord zbog toga, nije obracao paznju na savete i opomene svoga episkopa Aleksandra; pa se nije pokorio ni saboru, sazvanom od episkopa, koji ga je osudio. Osim toga, zavodeci klr i narod svojom krasnorecivoscu, on se postarao te je kukolj svoga laznog ucenja posejao i van granica svoje pomesne Crkve. Imajuci dosta pristalica, on je uputio izaslanstvo sa zalbom mnogim episkopima istocnih crkava. Tamo je nasao pristalice, na celu sa Jevsevijem nikomidijskim, skolskim drugom svojim, srodnikom carevim, i stoga covekom uticajnim. Jevsevije, prestonicki episkop (to je bilo jos za vreme cara Likinija, kome je Nikomidija bila prestonica) nije priznao autoritet suda aleksandriskog episkopa. U pismu Ariju Jevsevije je pisao: "Prekrasno umujuci, zeli da svi tako umuju, jer je svakome jasno da stvorenoga nije bilo dok nije uvedeno u postojanje; a sto je uvedeno u postojanje, to ima pocetak". Stoga se episkop aleksandriski nasao u teskom polozaju, i on se 318. godine resi na krajnju meru: sazva sabor od sto episkopa; odluci od crkve Arija i njegove pristalice; otera bogohulnika iz Aleksandrije, i okruznom poslanicom obavesti o tome sve crkve. Ali ova mera jos vise raopali arijanske sporove i njihov plamen raznese po celom Istoku. Stvar Arijeva je na taj nacin izgubila pomesni karakter i dobila opsti crkveni znacaj. 11. Nikeja je sada bedno naselje Isnik, a tada ogroman i bogat grad, glavni grad primorske oblasti Vitinije. Nikeja je bila vezana sa mo rem pomocu jezera, te je bila podjednako pristupacna i s mora i sa suva. U Nikeji se nalazio ogroman dvorac carski i mnogo gradjevina, gde su se komotno mogli smestiti sabrani epiokopi i klirici, a udaljena. je bila svega 20 milja od Nikomidije, ondasnje careve rezidencije. 12. Spomen sv. Prvog Vaseljenskog Sabora praznuje se 29. maja (videti tamo opsirnije) i u nedelju Sv. Otaca pred Pedesetnicu - Duhove. 13. Nalazio se nedaleko od Nikomidije.

26

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->