ZORAN GLUEVI - ''Jedinstvo evropskog romantizma'' : Evropski romantizam : Problem jedinstvene definicije pojma romantiarskog fenomena : romantizam nije

nastao istovremeno u svim zemljama, niti iz istih pobuda; nije bio iskljuivo knjievni ili kulturni fenomen; niti je drutvena, politika, kulturna i knjievna situacija u svim zemljama u vreme njegovog nastanka bila istovetna. Romantizam je nastao iz nagomilane emocionalne i intelektualne energije, ali nije doneo gotov program ne javlja se kao formulisana knjievna i estetika samosvest, koja publici saoptava samo rezultate svog laboratorijskog eksperimentisanja, ve neposredno iznosi u javnost sam proces eksperimentisanja pesnikim fenomenom i njegovom samosveu. Takoe, romantizam je proao kroz niz promena i u subjektivnoj svesti svojih predstavnika. Sve ovo se prvenstveno odnosi na nemaki romantizam, koji je najpresudniji za nastanak i modelovanje romantinog fenomena. Romantiari se pre svega okreu prolosti. F.legel : ''Danteova proroka poema sistem transcendentalne poezije, jo uvek najvii u svojoj vrsti. ekspirov univerzalitet pravo sredite romantine umetnosti. Geteova poetina poezija najsavrenija poezija poezije.'' F.legel jo uvek ne definie romantizam kao poseban i nov kvalitet, nego kao kombinaciju ve postojeeg kao izbor u okviru tradicije, koji se oslanja na izvesne kvalitete romantiarskog pristupa pesnikom fenomenu, kao to su sklonost ka teorijskom pristupu stvarima (zato Dante), ili zahtev da se pojedinano shvati kao projekcija opteg (ekspir). F.legel je dao jednu od najvanijih definicija romantike, istiui njenu dinamiku sutinu i tenju za totalnom formom : ''Romantina poezija je progresivna univerzalna poezija. Njena svrha nije samo u tome da ponovo ujedini sve razdvojene rodove poezije i da dovede u vezu poeziju sa filozofijom i retorikom. Ona hoe i treba da pomea i stopi poeziju sa prozom, tvoraku snagu sa kritikom, umetniku poeziju sa prirodnom poezijom; da poeziju uini ivom i drutvenom, a ivot i drutvo poetinim, i da forme umetnosti ispuni i zasiti materijalom pogodnim za obrazovanje svake vrste, oivljujui ga treperenjem humora.'' A.V.legel tome dodaje i emotivnu ustremljenost romantike ka neem nedokuivom i neuhvatljivom : ''Poezija starih je bila poezija posedovanja, naa poezija je poezija enje. Dok njihova stoji vrsto na tlu sadanjice, naa se njie izmeu seanja i slutnji.'' Romantika se tako definie kao proces veite i nezaustavljive kreacije. Istie se sloboda imaginacije kao osnovna komponenta stvaranja, izbegava se mogunost neposrednog pritiska objektivne materijalne stvarnosti na subjekat, koji postaje sredite neprekidne stvaralake emanacije. an Paul Rihter doivljava poeziju kao neprekidni stvaralaki proces : ''Romantino je lepo bez ogranienja... lepo beskrajno... talasavo odbrujavanje strune ili zvona.'' Predstava pesnikog fenomena koja spreava njegovo omeivanje ak i u odnosu na samu stvarnost; pesniki fenomen se neosetno utkiva u stvarnost, bez mogunosti uzajamnog razgranienja. Time se poetizuje i sama stvarnost, i ukazuje se na subjekt kao na izvor te poetizacije. Novalis : ''Romantizovati znai banalnom dati uzvien smisao; uobiajenom nepoznati izgled; poznatom dostojanstvo nepoznatog; konanom privid beskonanog.'' Zahtev za iskljuenjem iz sredine koja ugroava poetine i idealno ustremljene duhove, i potreba da se potre surova i nesavladiva stvarnost, preobraeni u poetsku enju ka jednom fluidnom, rastapajuem stanju.

an Paul Rihter je sa tom enjom spojio muziki doivljaj kao njen najsigurniji i najadekvaniji medijum. Pukin smatra da se ''pod optim pojmom romantizma podrazumevaju dela koja na sebi nose peat sete ili sanjalatva''. Kaimir Broinski istie prolost, sve to podsea na ''nevinost, slobodu, zanos vitekih vremena''; a kao odliku romantike podvlai ''prijatnu tugu'' koja moe da probudi samo oseanje uspomena i enje. P.B.eli : ''Pesnitvo podie koprenu sa skrivene lepote sveta i ini da obine stvari postaju kao da nisu obine.'' atobrijan istie neobinost, tajanstvenost, nepoznatost kao estetski element dopadljivosti, i smatra da je priroda u svom totalitetu, kao vasiona, model zakonitosti koje vae i za umetniku kreaciju. U ovom romantiarskom elementu postoji trostruka tendencija : 1.- ponitavanje svake fiksacije kreativnog procesa, odn. pretvaranje poezije u stalni dinamiki proces, 2.- potreba za slivanjem prolog, sadanjeg i budueg u jedno, odn. ponitavanje vremena; 3.- tenja ka beskrajnom, beskonanom. F.legel : ''Romantina poezija nalazi se jo u postajanju; zapravo, njena prava sutina je u tome to ona veno moe samo da postaje a nikada ne moe da se zavri.'' Iz pojma beskrajnog, kao najvanije, sutinske kvalifikacije, raa se i uobliava pojam slobode poezije i pojam slobode subjekta kao njenog nosioca : ''jedino je ona beskrajna, kao to je jedino ona slobodna, i kao svoj prvi zakon priznaje da samovolja pesnika ne trpi nikakve zakone nad sobom.'' F.legel je poeziju, od odreene estetike kategorije, pretvorio u dinamino stanje duha, u raspoloenje ''koje se beskrajno uzdie iznad svega uslovljenog, pa i iznad sopstvene umetnosti''. Umetniki akt je uzdignut iznad subjekta kao svog kreativnog nosioca. Poezija kao stanje duha negira svoju sopstvenu sublimaciju kao ogranienu tvorevinu svoje neograniene produktivne moi. Stvaranje je beskonana i nezaustavljiva delatnost koja moe da se ispolji jedino u zavrenim, zaustavljenim, konanim ili okonanim oblicima. Romantiarska teorija fragmenata savrena zatvorenost u nezatvorenom. Potie od romantiarske koncepcije o beskrajosti kreacije kao takve. Fragment je istovremeno i zatvoren u sebe, sam sebi dovoljan, jedan misaoni svet sklopljen nad celinom smisla, ali istovremeno slobodno otvoren za dalja stvaralaka dograivanja i asocijacije. P.B.eli definie poeziju kao nezaustavljiv kreativna proces element ekstemporalnosti, ili vremenitog saimanja kategorija u jedinstven temporalni doivljaj : ''Mi gledamo svet ispred i iza sebe / i eznemo za onim to jo nije...'' Svrha pesnike dinaminosti je u prevazilaenju ulnih ogranienja stvarnosti. Novo shvatanje odnosa modela i kreacije, koje odbacuje vulgarno-imitativnu projekciju, a matu ini vrhovnim inspiratorom i modelatorom utisaka koje subjekt prima od stvari. Romantiarska poetika je definisana kao jedinstvo dve suprotnosti - Novalis : ''Umetnost na prijatan nain uiniti udnom, jedan predmet uiniti stranim, a ipak poznatim i privlanim to je romantina poetika.''

Romantizam i pojam beskonanog : Novalisovi fragmenti : - dva pojma : 1.- pojam udaljavanja od realnog, konkretnog, ulno-opipljivog, neposredno datog; 2.- pojam beskrajnog ili beskonanog, kao krajnja imaginarna taka u tom procesu udaljavanja od fiziki prisutne stvarnosti. - dva toka : 1.- isto knjievni, koji tei da stvari i pojave uzdigne iznad njihovog uobiajenog izgleda; on vodi rauna o psihologiji itanja i itaoca ustupak publici, ali publici doivljenoj u prvom licu, tj. ustupak samom sebi kao itaocu. 2.- tok koji istie pojam beskonanog kao jedan od elemenata u polaritetu iji je drugi inilac ono to je konkretno, odreeno, zavreno i konano taj spoj predstavlja jednu od najvanijih odredbi romantiarske teorije i poetike. Kao i u shvatanju prirode, i u zasnivanju individualnog odnosa prema prirodi, i ovde je romantiarima pretea bio ..Ruso : ''Hteo bih da se uguim u univerzumu, da se otisnem u beskraj''. Od predromantiara Herdera i Rusoa vode dve razliite linije u shvatanju odnosa prema beskrajnom, iako ga obojica vide kao apstrahovanu predstavu i viziju kosmosa, svemira, prirode. Ruso smatra prirodu i svemir antipodom civilizacije, njegov zahtev za povratkom prirodi nastaje iz emotivne negacije ljudskog drutva i civilizacije, u iji progres on nije verovao. I Nerval je oseao jaz izmeu oveka i prirode, i njegova poetska vokacija je bila u tome da raskidano ponovo vezuje, da prevazie jaz stvoren razvojem civilizacije. Herder je uviao nedostatke ljudskog drutva i civilizacije, ali nije izabrao raskid sa drutvom, ve je u odnos subjekta i drutva uveo prirodu, koja bi trebalo da to ljudsko drutvo preobrazi i unapredi. Time on uvodi oveka kao subjekta u opti evolutivni proces koji vlada svemirom, prirodom, sveukupnou. To je svemirska relacija romantiara, spoj mikro- i makro-kosmosa, spoj konanog i beskonanog. Meutim, Herder daje racionalistiki pokuaj jednog optimistikog reagovanja na ljudsku i drutvenu stvarnost, time to sputa boga i svemir u subjekt, da bi principe ureenosti svemira primenio i na neprozirnost zbivanja u istoriji; romantiari, sa druge strane, taj optimizam rue upravo tim istim spojem, samo sa razliitim rasporedom tih elemenata unutar njihovog spoja. Fihte koristi pojam beskonanog da oznai neto to sutinski spada u svojinu naeg bia. Kod njega se ''beskonano'' javlja sa jasno izraenom tendencijom da se ''ogranii'', tj. beskrajno treba da se pojavi u ogranienom da bi nam postalo dostupno. eling to primenjuje na polje stvaralake aktivnosti, definiui lepotu kao ''konano prikazivanje beskonanog''. Vremenom se postepeno konkretizuje ovaj elingov prvobitno apstraktni univerzalni stav jedan od osnovnih principa romantiarske poetizacije. Romantiarskom pojmu beskonanosti dati su realno-humani impulsi. Forma je jo uvek apstraktna, i romantiarski karakter se ispoljava u toj apstraktnoj predstavi totaliteta, u zahtevu za totalnim razvojem ljudske prirode. Pojam beskonanog je upuen na podruje egzaktnog ljudskog humaniteta koji se prostire u beskonanost. Time je evolucija beskonanog razvijanja svih ljudskih kvaliteta zamenila prvobitnu predstavu o beskonanom kao o fizikalno-prostornoj ili imaginarno-spiritualnoj kosmolokoj kategoriji. Venost i beskraj se ne mogu dokuiti razumom, ve oseanjem, i to samo negativnom emocijom sutina romantizma : odnos prema beskraju i venosti, bol umesto radosti, tj. definicija i spoznaja i prihvatanje sveta sa stanovita negativne emocije, tj. intonacija melanholije odn. pesimizma kao instrument i rezultat saznanja. Upravo ta mala izmena u odnosu prema bolu i radosti izraava fundamentalnu razliku izmeu klasicizma i romantizma.

A.V.legel : lepo je ''simbolini prikaz beskonanog'' time beskonano postaje sastavni deo procesa poetizacije, metaforizacije, umetnike aktivnosti u njenoj sutinskoj funkciji formiranja poetske simbolike. Poetska slika deluje uoptavajue, podrazumeva se kao zamena za neuhvatljivu, beskrajnu celinu, koja samo jednim karakteristino odabranim detaljem ukazuje na smisao totaliteta. F.legel razgraniava poetian od nepoetinog pogleda na stvari antinomija beskrajno i konano kao postupak umetnikog stvaranja i kao deo postupka poetizacije, dobija oblik antinomije izmeu ulne opaajnosti i dublje simbolike koja je stvarima imanentna, pa umetnost postaje beskrajna igra procesa simbolizacije. A.V.legel smatra da poezija mora da obuhvati jo iri raspon realiteta od antinominog para priroda-umetnost, do antiteze ivot-smrt. Poezija se samosaznaje kao glavno vaspitno orue u slubi potpunog i svestranog razvitka ljudske linosti. Insistiranjem na beskrajnom kao beskrajno humanom, romantiari ele da uspostave totalitet ljudske linosti. an Paul Rihter produbljuje legelovo shvatanje poezije kao nezaustavljivog procesa, svodei ga na problem umetnikog izraza. Romantinu poeziju suprotstavlja antikoj : romantina poezija je proizala iz muzike; antika iz ulno-konkretnog opaanja i doivljaja ljudskog tela, pa zato pati od svih ogranienosti vidnog polja. Razlika izmeu klasike i romantike, izmeu ''ogranieno lepog'' i ''lepog bez ogranienja'', zasnivala bi se na razlici izmeu oka i uha kao ulno-poetskih instrumenata. U definisanje pojma romantinog unosi dva pojma : neodreenost i daljinu (tj. gubljenje, brisanje obrisa). Romantinost trai neodreenost, razlivanje i osipanje vrstih kontura vidljivog sveta (ista ideja : Novalisovi fragmenti o daljini i Ajhendorfov ''pogled odozgo''). Faza postepenog zamiranja i iezavanja zvuka (''talasavo odbrujavanje'') dovodi se u vezu sa beskrajnim. Karakteristino je da nestajanje u beskraju izaziva najsubjektivniju projekciju, beskrajno se automatski pretvara u subjektivno beskrajno je nezamislivo bez subjekta, i postoji samo kao pokuaj subjektove projekcije i interpretacije. Taj njihov odnos je jedna od romantiarskih novina. Najdublja sutina romantike ima koren u totalnoj individualizaciji oseanja i sveta oseajnosti, a tu oseanost romantika dovodi u vezu sa muzikom. Emocija je sredite individuacije, ali i sredstvo spajanja sa irim kosmikim okvirom, u koji romantini subjekt smeta sebe. V.Hazlit : ''Poezija je jezik mate i strasti... sveopti jezik kojim srce opti sa prirodom i sa samim sobom''. Vordsvort : ''Jer svaka dobra poezija je spontani izliv nenih oseanja.'' Romantizam i muzika : Romantiari na razne naine otkrivaju vezu izmeu muzike i sveta, muzike i subjekta. Apsolutizacija muzike ispoljava se kao svest o nedovoljnosti rei kao izraajnog kreativnog sredstva. Klajst muzika je izvor i praobrazac svih ostalih umetnosti. Kolrid uzima prisustvo muzike, odn. muzikalnost stihova, kao bitno i presudno merilo pesnike vokacije, kao osnov za razgraniavanje pesnika od nepesnika. Dovodi muziku u vezu sa imaginacijom, i smatra je njenim proizvodom. A.V.legel muzika je jedan od tri konstitutivna elementa (uz poeziju i ples) koji sainjavaju zajedniki izvor svake umetnike aktivnosti. Hofman dovodi muziku u vezu sa dva najbitnija romantiarska pojma, sa enjom i beskrajnou : ''muzika je najromantinija od svih umetnosti ... jer njen predmet je jedino beskonanost ... i ona budi u nama onu beskrajnu enju koja je sutina romantike''. Vilhelm Hajnrih Vakenroder prvi meu romantiarima nalazi pribeite i utoite u muzici. Betina Brentano fon Arnim doivljava muziku kao sutinu same stvarnosti.

V.Blejk spoj konanog i beskonanog, ogranienog i beskrajnog, vremenitog i venog : ''Ceo svet u zrnu peska da se spazi / u cvetu divljem nebesa da su beskonanost da se na dlanu nalazi / venost da bude u jednom asu.'' atobrijan izvodi apoteozu nebeskom i morskom beskraju prvo bie se otkriva ne razumu, ve ''ljudskom srcu kada se ovek nae pred velikim prizorima prirode''. V.Igo dovodi pojam beskrajnosti u vezu sa personifikacijom svemira i prirode (himnikopanteistika personalizacija i spiritualna personifikacija prirode i svega u njoj). Emocija i muziki tonalitet se nalaze u tajanstvenom odnosu, a zajednika im je talasna struktura. Re nije u stanju da uhvati i izgovori tu poslednju tajnu, niti da dovede subjekt u vezu sa beskrajnim i beskonanim. Jedino je ton u stanju da adekvatno izrazi romantiarsku sliku sveta, koja je pesimistina i izraava se negacijom sadanjice i postojeeg (ta negacija se najplastinije predstavlja odumiranjem, nestajanjem). Ono to je romantiarima smetalo u antici, i to je an Paul formulisao kao antropolokoestetiku razliku izmeu sveta klasike (vid, konanost) i sveta romantike (sluh, beskonanost), A.V.legel je definisao kao sukob i antinomiju izmeu ureenog, dovrenog sveta zakonitosti, i nedovrenog, labilnog sveta haotine ustremljenosti ka beskrajnom, nepoznatom, neprekidno progresivno dinamikom. enja predstavlja element stalnog nemira i razbijanja ovog sveta lepo ureene zakonitosti, koji se pretvara u tamnicu duha i negaciju dijalektike neprekidne promene. Drutveno znaenje romantizma : Romantiarski duh na poetskom planu odraava, u stvari, proces drutvenog razvlaivanja i nastupajuu smenu posednikih klasa, koji su zapoeli francuskom revolucijom. Unutranje treperenje, ritmika pomeranja, smena likovnih oblika tonskim valerima, specifian, morbidan senzibilitet i nervozitet, spolja simbolizovan i saet u pojmu enje ka beskrajnom, u predstavu vene dinamike i beskonanog produktiviteta sve to je izraz poljuljanih konvencionalnih drutvenih odnosa, izraz ruenja jednog dotrajalog sveta. Romantika je nezamisliva bez svemirske relacije i bez enje ka beskrajnom, beskonanom i venom, ali se dovodi i u funkcionalno-kauzalnu vezu sa doivljajem beskunitva i otuenosti. Romantiar je nezadovoljan, otuen, odgurnut, beskunik, veiti lutalica. Poto se osea usamljen, neukorenjen, on svoj doivljaj beskunitva toliko intenzivie kao svoj poloaj u svetu, da svuda vidi zaveru protiv sebe, osea se prognan iz drutva i izbaen iz zaviaja : nije meni svet tu, ve sam ja tu svetu, ja sam iz njega iskljuen, otpisan, mrtav, ja u njemu nemam ta da traim. Pojam beskraja i venosti ne izrasta iz subjektove svesti usmerene objektivno i nezainteresovano u prostor, ve usmerene u samog sebe, u svoje najintimnije probleme. Subjekt sa intenzivnim oseanjem da je prognan u beskraj, opet se vraa sam sebi, jer su ti prostori praznine i beskrajne prognanosti samo prostori njegove emotivne sfere, fiktivni prostori njegovog reagovanja na realne drutvene odnose i norme. To oscilovanje izmeu sebe i beskraja kod romantiara se sublimie u antinomiju konanog i beskonanog, Subjekta i Svemira. Svemir je za romantiare bio maglovita, neodreena, emotivno oblikovana predstava neeg haotino-prvobitnog, simbol prapoetka i pramaterije u kojoj se sve (sve ono to je naknadnom drutvenom degradacijom dato kao organizovano, statino, strukturisano, izdeljeno i hijerarhisano) rastapa i ponovo vraa u prvobitno homogeno stanje, jedno i sve. Pojam svemira se formira kao stvar subjektove percepcije, emotivne relacije, sinteze i simbola za izvesna priguena stanja revolta, izazvana nezadovoljstvom i oseanjem nemoi, emotivno pokrenuta subjektovom sveu o nepovratnoj ubaenosti oveka u klasno strukturisano drutvo.

Muziki element u strukturi romantinog duha : Opsesija muzikom ima poreklo i u kreativnoj prirodi, u hipersenzibilitetu romantiarskog subjekta koji intenzivno osea ritam pesnike imaginacije, njeno stapanje sa muzikim ritmom. Romantiari se stvorili jedan kvalitetno nov odnos prema muzici ona se shvata ne samo kao autonomna stvaralaka oblast, ve i kao totalitet iz koga se izvode sve sutine bitne za oveka i njegovu fiziku i duhovnu egzistenciju. Rokokoovski stil uivanja muzika nije prelazila okvire razonode. Tek kod romantiara muzika postaje najbitniji gnoseoloki instrument u reavanju tajni bia (openhauer), teorija psihikog i emotivnog izraza (Vakenroder). Hofman je zvucima naselio itav svet stvarnosti. legel upotrebljava pojam muzikog kao sutinski element svoje definicije romantinog. Novalis otkriva muziku stranu prirode i kosmosa. Muzika je jedina vrsta umetnosti koja je, po samoj definiciji, po svojim izraajnim sredstvima, baena u kretanje, i iju smrt, samonegaciju, prouzrokuje zavrenost. Muzika je umetnost trajanja, njen medijum je vreme, neto to nije materijalno opipljivo. Muzika postoji samo u neprekinutom kontinuitetu, ne u trenutku koji je iz nje izvuen i sam sebi dovoljan. Zato je muzika idealno sredstvo izraavanja osnovnog romantiarskog raspoloenja : unutranjeg nemira. Novalis : ''Moramo teiti da stvorimo unutranji svet koji e zapravo biti pandan spoljanjem svetu, i koji e, time to e mu u svim takama biti tano suprotan, sve vie proirivati nau slobodu.'' ''Sloboda'' znaajan romantiarski simbol. Iza tenje za slobodom nalazi se sutinska negacija strukture sveta i drutva, a nosilac krajnjeg stepena te negacije je romantik jedini izlaz za njega je potpuno intenziviranje sopstvenog unutranjeg sveta, iji je on suvereni gospodar. Zbog svoje potpune osloboenosti od pojmovno-predmetne odreenosti pojedinanih fenomena, muzika je idealno podruje za razvijanje unutranjeg sveta apsolutne slobode i nezavisnosti. Tenja ka harmoniji : arobna mo muzike je u tome to ona sve neusaglasive pokrete, emocije i stanja due moe da svede na jedinstvenu i blagotvornu harmoniju. Muzika se oveku namee kao optimistika sposobnost odnosa prema svetu, sposobnost da se svet sagleda sa stanovita unutranje subjektivne usklaenosti. Hofman je smirenu harmoninu liniju ritma kojim se kree spoljanji svet, prenosio na unutranji subjektivni svet i tako ostvarivao harmoninu strukturu misli. Ritam je sredstvo da se misli prema njemu obuzdaju u harmonini mikrokosmos. Helderlin ritam proima sve to egzistira u bilo kom obliku, od prirode i oveka do umetnosti. Betina : ''muzika sainjava svaku pravu umetniku pojavu'' jedan od osnovnih estetikih stavova romantike, u kojem se ogleda svest o preklapanju ritma pesnike imaginacije sa ritmom emotivne melodike koju poetska re nosi u sebi. A.V.legel otkriva srodnosti i zajednike strukture sveta muzike i sveta emotivne stvarnosti, na osnovu ritmike strukture psiho-fizikog organizma oveka. Sukob sa materijalnou, koja proima sve emocije i suava duhovni vidokrug, romantiara vodi u jedan astralno-apstraktni svet istote i uzvienosti, spiritualnosti i nevinosti. Negacija sveta i ivota : subjekt, koji se osea zapostavljenim, ponienim i ugroenim, i koji sve svoje neuspehe pripisuje drutvu, reaguje prkosnim prezirom i pojaanom spiritualizacijom satiru zamenjuje spiritualni uzlet, to dalje od stvarnosti, sve do mistike spiritualne praegzistencije. Muzika se izdvaja iz sfere razonode i zabave, i obavija se oreolom svetinje. Stvara se mit o muzici kao pribeitu od svih ovozemaljskih ponienja.

To nije bilo dovoljno umetnik je morao da postane ravnopravan sa najviim bogovima. Na kraju, njegov prezir i njegova mrnja prema prozainom svetu graanske idile dobijaju transcendentalnu dimenziju : muzika se uznosi do najvie sutine. I muzika i ovek vode poreklo od jednog istijeg, spiritualnog sveta; preko muzike se ovek ponovo vraa tom svetu, koji je njegova jedina postojbina. Psiholoki primarno i zakonito za sve romantiare : oseaj ivotne i drutvene teskobe egzistencije linosti je doivljaj koji neprekidno prati romantiarsku svest, ivotno i drutveno nezadovoljstvo koje postaje stalni refren njihove literarne produkcije. Romantika je ponikla iz odnosa linost-drutvo i linost-ivot. Njena prvobitna impulsivna osnova je negacija ivota i drutva. Romantiari do opsesivne i somnambulne mitologizacije uzdiu razne aspekte sudara linosti sa ivotom, drutvom, ljudima, svetom. Romantika oznaava drutvenu negaciju, negaciju ivota (ire) i negaciju zemaljskog (najire) zato romantiari bee meu zvezde i magline, ili u daleku, izmiljenu, nemoguu prolost, to dalje od surovog malograanskog i birokratskog sveta i njegove pohlepe. Izlaz iz takve negacije je sama linost, titanski predimenzionirana. Linost se povlai u sebe, u sopstveni prostor uobrazilje. Funkcija uobrazilje je fantastika, a literarni rezultat koji pritom nastaje je udesni snovidni svet mate. Odbijen od stvarnosti, romantik nalazi rasterenje u svojoj uobrazilji, i reaguje fantastino na stvarnost i ivot, da bi (i sam uzdignut do totaliteta) mogao da ih podnese. Spremna da otpore prema sebi potencijalno doivi kao mitske i titanske sudare, da svakom tom sukobu da metafizike razmere, stvaralaka imaginacija romantiara uvek zadrava mogunost monumentalne ekspozicije svojih likova i dogaaja, uvek ostavlja otvorena vrata njihovom titanskom rasponu koji se prua unedogled. Svemo pesnika : Doivljavajui titanske dimenzije svog subjektivnog Ja, romantiar je tu subjektivnu iluziju svoje svemoi preneo na kreativno i imaginativno podruje svoje pesnike linosti, izjednaivi pojamove stvaranja, pesnitva i pesnika sa svim tim moima svoje ugnjetene i revoltirane linosti. Tako se pesnik pojavljuje u ulozi svemogueg tvorca. P.B.eli pesniku je moguno i pristupano, putem koncentrisane mate, egzaltiranog zanosa i vizionarstva, svako sutinsko saznanje i prodiranje u najskrivenije istine sveta, kosmosa i oveka. Novalis : ''Pravi pesnik je sveznajui.'' Igo opisuje saznavalaku svemo u trenucima vizionarske egzaltacije. Obogotvorenje imaginacije : Pesnikova samosvest o kreativnoj svemoi smatra imaginaciju kao glavno pesniko orue stvaraoca u njegovom pohodu imaginarnog zaposedanja svega realno nedostupnog. Kod romantiara imaginacija doivljava svestranu glorifikakiju i divinizaciju. Blejk imaginaciju je samostalna, svemona, vena i neunitiva kreativna sila, za razliku od svega ostalog to je vremenito i uslovno postojee, od nje stvoreno i u ivot postavljeno. A i ovek, kao uesnik te stvaralake sile, je obogotvoren : ''Imaginacija je Boansko Telo u svakom oveku.'' Kolrid u imaginaciji otkriva izvor vene kreacije. eli imaginacija je ne samo intelektualna, ve i moralna sila. Leopardi neposredno izjednaava uobrazilju i intelekt, i smatra da je imaginacija jedinstveni izvor intelektualnih i emotivnih ovekovih sila.

Teite je na produktivnoj mati. Zato eli pojam pesnitva stapa sa pojmom mate, shvaene u stvaralakom, imaginativnom smislu : ''Pesnitvo, u optem smislu, mogli bismo da odredimo kao izraz stvaralake mate.'' Imaginacija je shvaena kao stvaralaka sila koja oveka oslobaa od njegove vezanosti za postojei, materijalni, stvarnosni okvir u tome Hazlit vidi njene boanske atribute. eli poezija je izvor svih intelektualnih aktivnosti ljudskog duha, jedna kreativna sinteza njegovih produktivnih moi. Vordsvort poezija je osnovna saznajna disciplina, mera i kriterijum saznanja uopte. To to vai za imaginaciju i poeziju, vai i za lepotu (ili za romantiarski pojam lepote). Kits pokuava da lepotu drutveno valorizuje : ''...jer veni je zakon / da prvi u lepoti bude prvi u moi!''. On izjednaava lepotu sa istinom, i svest o tom identitetu proglaava za vrhovno ljudsko saznanje. Prisustvo intelektualnih elemenata u pesnikom nadahnuu, kao i izjednaavanje imaginacije odn. umetnike kreacije sa vrhovnim saznajnim procesima dalekosena racionalizacija kreativnog ina, sa svrhom da se kroz razaranje starih oblika ostvari nova struktura. Tendencija romantiara ka stvaranju novih sazvuja i nove harmonije, tenja za simetrijom i pravilnou, elja da se dosegnu nove zakonitosti, a ne da se srui svaka pravilnost i zakonitost stvaranja. Romantizam i zakoni stvaranja : Iako romantizam (idejno i formalno) predstavlja anarhino oslobaanje linosti, on ipak ne zahteva potpunu pesniku slobodu, slobodu koja negira mogunost ikakvog podvrgavanja pesnike inspiracije i stvaralake imaginacije pravilima koja na bilo koji nain reguliu stvaralaki proces. Romantiari sasvim jasno razlikuju pojam slobode od pojma haosa i anarhije, tj. smatraju da pojam slobode implicira i izvesnu obaveznu estetiku strukturu. Romantiari tee harmoniji svih potencija ljudske psihe; ne potiranju svake zakonitosti, ve otklanjanju onoga to ometa procese stvaranja; ukidanju klasicistikih pravila radi uvoenja novih, romantiarskih koncepcija. V.Igo se sa neobuzdanim retorskim arom i romantiarskim patosom okomio na sve dotadanje institucije, shvatanja i pravila, ali je i on prihvatio potrebu nove poetike i novih, ma koliko slobodoumnih, pravila umetnikog stvaranja : ''Razbijmo teorije, poetike i sisteme... Ne postoje ni pravila ni uzori... osim optih zakona prirode, koji lebde iznad cele umetnosti, i posebnih zakona koji, za svaki sastav, proistiu iz okolnosti svojstvenih svakom predmetu. Jedni su veiti, unutranji, i ostaju; drugi su promenljivi, spoljanji, i slue samo jedanput...''. Vordsvort misao kao stalna i trajna kontrola i voa naih eruptivnih oseajnih izliva, i kao kategorija deponovanja svega to smo nekada doiveli i oseali. V.Igo : ''prava, potpuna poezija se sastoji u harmoniji suprotnosti...''. Lamartin definie pojam harmonije najirim psiho-emotivnim registrom, kao sveukupnost emotivne i intelektualne aktivnosti : ''ivot je pesma, a naa cela dua samo je njen jedan glas.'' Blejk upotrebljava izraz ''stravina simetrija'', to ukazuje na snano izraeno oseanje i potrebu ravnotee - jedna racionalna tendencija i jedan razumski element u romantiarskoj estetici. Vordsvort tek kada je naoruan harmonijom, ovekov pogled moe da prodre u istinu i sutinu stvari. Kolrid unosi racionalni momenat u strukturu imaginacije podvlaei totalitet i uravnoteenost psihikih moi, neminovnost njihovog uzajamnog i meusobnog podreivanja. Za njega su imaginacija i metar sredstvo duhovnog uravnoteavanja i obuzdavanja strasti.

Ambivalentan stav romantizma u odnosu na emociju : romantizam je istovremeno i silovita, neobuzdana eksplozija oseanja, i podavanje oseanjima, ali i potreba da se ta emocija ogranii novim kanonima. Smisao romantizma se ne iscrpljuje u isticanju tamnih tonova i udnji za emocionalnom burom, jer su romantiari istovremeno svesni i opasnosti koja preti od preovladavanja totalne emocije. Zato joj se suprotstavljaju, i to : 1.- stvaranjem nove strukture koja obavezuje i normira imaginaciju i emociju; 2.- humorni postupak, poznat kao termin romantina ironija - da bi savladao svoju neobuzdanu egzaltaciju, romantiar je izvrgava podsmehu. Postupak poznat jo od Servantesa don-kihoterija je tek sa romantiarima dobila jedno psiholoko znaenje opasnosti od bezuslovnog zanosa i matanja bez ogranienja. Iako neki romantiari smatraju da je haos osnovno agregatno stanje iz kojeg se raa i koje koristi imaginacija, oni tee da imaginaciju podvrgnu jednoj novoj zakonitosti. Romantizam i shvatanje prirode : Priroda se pojavljuje u viestrukoj funkciji : stalna zamena za ljudsko drutvo, uravnoteitelj svih ivotnih i drutvenih suprotnosti, izvor i utoka stvaralake imaginacije. magijski

Iako se ljudska inspiracija upravlja po njenim modelima, priroda nije identina sa pojmom lepog. Igo odsustvo usklaenosti jednog detalja sa njegovom prirodnom celinom dovodi do varljive subjektivne impresije o njegovoj runoi, a taj utisak ispravlja tek pretpostavka o celini okvira u koji se taj detalj uklapa : ''Pesnik treba da prima savete samo od prirode, od istine i nadhnua, koje je isto tako istina i priroda''. atobrijan u oveku otkrio iskonsku elju da se stopi sa prirodom (kao i Ruso). Ali, priroda sama po sebi, nije estetski uzor i obrazac, a ako jeste, onda je to lepa priroda (a ne priroda ispunjena udovitima), dakle priroda ve prethodno podvrgnuta estetskim kriterijumima. Lepota je i u podraavanju prirodi merilo dokle se u tom podraavanju sme ii. Igo : ''sve to je u prirodi, to je i u umetnosti...''. Ipak, on logiki dokazuje koliko je besmislen pokuaj bukvalnog prenoenja prirode u umetnost. Vordsvort zalae se za apsolutnu estetsku autonomiju prirode, za njenu estetsku autohtonost u odnosu na ljudsku intervenciju. Pojedini elementi prirode, ili ona u celini, predstavljaju idealne obrasce za ljudske drutvene tenje i ideale. Novalis : ''More je element slobode i jednakosti.'' Za romantiarski doivljaj prirode presudno je oseanje povezanosti bia i stvari u prirodi, jedan zatvoreni krug svejedinstva, u kojem bi romantiari eleli da vide oveka, vraajui ga tako onom prastarom prajedinstvu sa prirodnom okolinom, iz koga su ga istrgli razvojni procesi urbane civilizacije. Za romantizam je u prvom redu karakteristina negacija mehaniko-materijalistike slike sveta, prirode i kosmosa, odn. personalizacija i oivljavanje mehaniko-fizikalne umrtvljene strukture kosmosa, koje se egzaltirano manifestuju kao tenja za beskrajnim, kao sinteza subjekta i svemira, subjekta i prirode. Romantiari, pa ak i klasicista Gete, zamiljaju prirodu i kosmos kao stari Heleni, kao ivo bie, kao sistem ivih reakcija. Stvaranje preuzima ulogu saznanja. itavi totalitet ljudske linosti, a ne samo njegov intelektualni aparat, postaje gnoseoloki subjekt. Saznanje postaje kreacija (sinteza), a ne selekcija (analiza). Poto romantiari za gnoseoloki objekat smatraju pre svega prirodu, ta predstava o prirodi kao ivom organizmu, uslovila je favorizovanje kreativnog subjekta : stvaralaki subjekt pesnika izbija u prvi plan i postaje posrednik izmeu prirode i oveka.

Istorizam i nova simbolika : Odredba dinaminosti, ili dinamiko-dijaklektiko shvatanje estetskog fenomena. Romantizam se javlja kao bunt, revolt, negacija normi i klasicistike estetike shematike, pa mu je istorizam bio prirodan saveznik. Dok je klasicizam zastupao neizmenljivost normi, njihovu apsolutnost, romantizam je proklamovao relativnost estetike u neumoljivoj propadljivosti i smeni ideja i oblika nalaze najsnaniji argument za promociju sopstvene, nove estetike. Zato romantiari misle u istorijskom kontekstu, i postavljaju umetnost u istorijski prostor. Opta osobina romantizma : doivljavanje umetnosti i njene simbolike kao kompenzacije za realnu (drutvenu) akciju - to je razlika izmeu sistema klasicistike simbolike i sistema romantiarske pesnike mitologije. Simbolika kod romantiara nastaje na osnovu nesvesnog potiskivanja i kompenzovanja, tj. ima isto psiholoko poreklo i dijapazon vee elastinosti i pokretljivosti. Klasicistika simbolika je rezultat racionalne inspiracije. Dok klasicizam tei ka univerzalnoj projekciji, ka jednoj vrsti simbolike apstrakcije, romantizam trai lokalnu boju, ali je ona najee samo prividno autentina, jer je tenja ka tom smetanju u neki okvir izazvana potrebom bekstva iz jedne realnosti, izraenom kao nezadovoljstvo postojeim i kao enja za idealnim.

RENE VELEK - ''Kritiki pojmovi'' : I - Pojam romantizma u knjievnoj istoriji : 1.- termin ''romantiko'' i njegovi izvodi : Artur O. Lavdoj : ''O razlikovanju romantizma'' postoji mnotvo romantizama, sasvim razliitih po misaonom sklopu, ali moda postoji neki njihov zajedniki sadritelj, iako se on nikada nije jasno ispoljio, jer su romantike ideje uglavnom necelovite, logiki nezavisne, i ponekad sutinski antitetike. Glavni romantiki pokreti ine jedinstvo teorija, filozofija i stila, a ovi predstavljaju jednu celovitu i logiki doslednu grupu ideja koje se uzajamno podrazumevaju. Teko je utvrditi kada je neko knjievno delo prvi put oznaeno kao ''romantiko'' i koja su to dela bila, kada je uvedena suprotnost ''klasiko-romantiko'', kada je neki pisac prvi put sebe nazvao ''romantiarem'', kada je u nekoj zemlji usvojen termin ''romantizam''. Termin ''romantika poezija'' prvo se upotrebljava za Ariosta i Tasa i za srednjovekovne romanse kojima su se oni inspirisali u Francuskoj 1669.g., i u Engleskoj 1674.g. Tomas Vorton rasprava ''Poreklo romantike izmiljene knjievnosti u Evropi'' (1774.) : izvesna suprotnost izmeu ''romantike'' knjievnosti (srednjovekovne i renesansne) i one knjievne tradicije koja potie od klasike antike. U skladu sa suprotnostima koje su opte za 18.v. : stari i moderni, izvetaena i narodna poezija, prirodna, pravilima neograniena ekspirova poezija i francuska klasicistika tragedija. Suprotstavljanje ''gotskog'' i ''klasikog'' : Herd smatra da Taso oscilira izmeu gotskog i klasikog, a da je ''Vilinska kraljica'' gotska, a ne klasika poema; Vorton naziva ''Boanstvenu komediju'' divim spojem klasike i romantike mate ovde se prvi put sreu ova dva pojma, iako je Vorton na umu imao samo Danteovu istovremenu upotrebu hrianskih i vitekih motiva. Nemaka : Herder se slui Vortonovom terminologijom, i razlikuje ''romantiko'' (viteko) od ''gotsko'' (nordijsko), ali obe te rei uglavnom upotrebljava naizmenino. Vremenom se upotreba ovog termina sve vie iri : romantikim se, pored srednjovekovne knjievnosti, Ariosta i Tasa, nazivaju i ekspir, Servantes i Kalderon tj. sva poezija napisana u tradiciji drugaijoj od one koja potie iz klasike antike. Kasnije, u delu brae legel, ovo iroko shvatanje se spaja sa jednim tipolokim znaenjem, zasnovanim na razradi suprotnosti klasiko-romantiko. Gete je smatrao da su braa legel jednostavno prekrstili ilerove termine naivno sentimentalno u ''klasiko'' i ''romantiko''. Termini ''Romantiker'' i ''Romantik'' su Novalisovi izumi ali, on njima oznaava pisce odn. samu knjievnost romansi i bajki. F.legel odlomak 116. iz Athenauma (1798.) romantika poezija se definie kao ''progresivna univerzalna poezija'', i povezuje se sa idejom romantikog romana. U kasnijem delu, legel smatra da je ekspir postavio temelje romantike drame, da se romantiko nalazi kod Servantesa, u italijanskoj poeziji, u dobu vitetva, ljubavi i bajki. F.legel svoje doba nije nazivao romantikim, a romane ana Paula izdvaja kao ''jedini romantiki proizvod jednog neromantikog doba''. A.V.legel predavanja iz estetike, u Jeni 1798.g. : jo uvek ne pravi izrazitu razliku klasiko-romantiko, ali je podrazumeva u raspravi o modernim anrovima - romantiki roman, iji je vrhunac Don Kihot, romantika drama ekspira, Kalderona i Getea, i romantika narodna poezija panskih romansi i kotskih balada.

Berlinska predavanja 1801-04.g. suprotnost klasiko-romantiko formulie kao suprotnost izmeu antike i moderne poezije, pri emu se romantiko udruuje sa progresivnim i hrianskim. U nacrtu istorije romantike knjievnosti, Dante, Petrarka i Bokao se opisuju kao njeni utemeljivai iako su se divili antici, njihova forma je potpuno neklasika. Romantiko ukljuuje i nemake junake pesme poput Nibelunga, ciklus o Arturu, romanse o Karlu Velikom i pansku knjievnost od ''Sida'' do ''Don Kihota''. Predavanja iz Bea 1808-09.g. suprotnost romantiko-klasiko se povezuje sa antitezama organsko-mehaniko, i plastino-slikovito. Knjievnosti antike i neoklascizma se suprotstavljaju romantikoj drami ekspira i Kalderona, poezija savrenstva poeziji beskonane elje. 1803.g. an Paul naziva sebe romantiarem, ali pritom misli samo na svoje likove; 1804.g. tako naziva Tika, mislei pritom na pisce bajki. Oznaavanje itave savremene knjievnosti kao romantike dolazi od neprijatelja hajdelberke grupe (tzv. ''druga romantika kola'') napadnuti zbog svojih reakcionarnih katolikih gledita, nazvani su romantiarima. Arnim i Brentano su prihvatili taj naziv. Hajne (1833.) je obuhvatio i Fukea, Ulanda, Vernera i E.T.A.Hofmana. Hajm (1870.) se ograniava na prvu jensku grupu brau legel, Novalisa i Tika. U nemakoj knjievnoj istoriji je, dakle, odbaeno prvobitno iroko istorijsko znaenje termina romantiko, i re ''Romantiker'' se upotrebljava za grupu pisaca koji se nisu nazivali tako. iroko znaenje termina, kako ga je upotrebljavao A.V.legel iri se u svim pravcima, pre svega na skandinavske zemlje. Za latinski i angloameriki svet, znaajna je posrednika uloga ge De Stal. Iako je u Francuskoj i ranije postojala upotreba tog termina (pr. atobrijan), prelomna je bila 1813.g., kada je u Londonu objavljena knjiga ge de Stal ''O nemakoj'' (pretampana u Parizu 1814.), a pojavio se i prevod legelovih ''Predavanja o dramskoj knjievnosti''. U knjizi ge De Stal, oigledno je da iz legela potie problem klasiko-romantiko, koji ukljuuje slinost klasikog sa plastinim, a romantikog sa slikovnim, kao i problem suprotnosti izmeu helenske drame dogaaja i moderne drame karaktera, izmeu poezije Sudbine i poezije Provienja, poezije savrenstva i poezije stalnog napredovanja. Sve do 1816.g. nijedan Francuz nije sebe nazvao romantiarem, niti se u Francuskoj znalo za termin romantizam. Prvi : Stendal (1818.) kae da se zalae za ekspira protiv Rasina, i za Bajrona protiv Boaloa. U to vreme Stendal izraava naklonost prema italijanskom romantizmu Italija je prva latinska zemlja sa romantikim pokretom koji je bio svestan svoje romantike prirode. U Francuskoj, kao i u Italiji, iroki tipoloki i istorijski termin koji je uvela ga De Stal, uskoro postaje moto grupe pisaca koja je u njemu nala prikladan izraz za svoje protivljenje neoklasicizmu. panija grupa pisaca koji su se nazivali romantiarima, odnosi pobedu tek 1838.g. Slovenske zemlje prihvataju taj termin skoro u isto vreme kao i romanske. U ekoj nikada nije bilo zvanine romantike kole. U Poljskoj, 1818.g. Kazimir Broinski pie raspravu o klasicizmu i romantizmu; 1822.g. Mickjevi u predgovoru za ''Balade i romanse'' izlae suprotnost klasiko-romantiko. Rusija 1821.g. Pukin o svom ''Kavkaskom zarobljeniku'' govori kao o romantikoj pesmi. Engleska : Posle Vortona, dolazi do obimnog prouavanja srednjovekovnih romansi i ''romantike izmiljene knjievnosti'', ali ne postoji suprotstavljanje klasikog romantikom, niti ikakva svest o tome da bi se nova knjievnost, koja se javila sa ''Lirskim baladama'', mogla nazvati romantikom. Razlika klasiko-romantiko se prvi put javlja u Kolridovim predavanjima iz 1811.g.; oigledno izvedena iz legela, poto je udruena sa suprotnostima organsko-mehaniko, slikarsko-vajarsko.

Nijedan engleski pesnik nije u sebi video romantiara, niti je shvatao vanost ove rasprave za njegovo vreme i njegovu zemlju. Ni Kolrid ni Hazlit, koji su se obimno sluili legelom, ne nalaze tim terminima takvu primenu. Bajron je smatrao da razlika klasiko-romantiko predstavlja isto kontinentalni spor. Kasnije, Bajron se slui tim pojmovima u nekoj vrsti zalaganja za relativnost pesnikog ukusa : ne postoje nepromenljiva, stalna naela pesnitva, ak je i ugled pesnika nuno nepostojan ''on ne zavisi od vrlina (pesnika), ve od prostih promena u ljudskom mnenju. legel i ga de Stal takoe su se trudili da poeziju svedu na dva sistema, klasiki i romantiki. Njihovo dejstvo, meutim, tek poinje da se osea''. Bajron nije ni bio svestan da pripada romantiarima. U Engleskoj se vrlo kasno javljaju i termini ''romantic'' (romantik, pesnik-romantiar), ''romanticist'' (romantiar), i ''romanticism'' (romantizam). Tomas o (1849.) govori o Skotu kao o prvom stupnju u knjievnosti koja vodi romantizmu, i Bajrona naziva najveim romantiarem (ali Vordsvorta izdvaja zbog njegovog metafizikog kvijetizma). Ako bi osnovno merilo za upotrebu ovog termina bilo : - samoproklamovanje, onda bi se romantiki pokret u Nemakoj javio tek 1808., u Francuskoj 1818. ili 1824., dok ga u Engleskoj ne bi ni bilo. - upotreba termina ''romatiko'' za bilo koju vrstu knjievnosti : Francuska - 1669., Engleska - 1673., Nemaka - 1698. - suprotnost izmeu klasikog i romantikog : Nemaka - 1801., Francuska - 1810., Engleska - 1811., Italiji - 1816. - svest o prirodi romantizma : Romantik Nemaka - 1802., romantisme Francuska - 1816., romanticismo u Italija - 1818., romanticism Engleska - 1823. Oigledno je da su se velike promene zbile nezavisno od uvoenja ovih termina. U celini, nije bilo nikakvog nerazumevanja u vezi sa znaenjem romantizma kao nove oznake za poeziju koja se suprotstavlja poeziji neoklasicizma, a svoje nadahnue i izvore crpi iz srednjeg veka i renesanse. Engleski pisci su vrlo rano shvatili da postoji pokret koji odbacuje kritike pojmove i pesniku praksu 18.v., i da je taj pokret neto jedinstveno, jer slini pokreti postoji i na kontinentu, naroito u Nemakoj. Izvren je prelaz sa starog shvatanja istorije engleske poezije (kao ujednaenog napredovanja), na novo Saudijevo shvatanje (1807.) da je vreme izmeu Drajdena i Popa najgore doba engleske poezije. Preobraaj je poeo sa Tomsonom i Vortonima (Dozef i Tomas), a pravi prelom nainila je Persijeva zbirka balada. Uskoro se javlja stav da je Vordsvort sposoban da bude na poetku novog i velikog doba poezije, kao ''najvei savremeni pesnik''. Lord Defri (1816.) : za revoluciju u knjievnosti zasluni su francuska revolucija, Berkov genije, uticaj nove nemake knjievnosti, koja je oigledan izvor '' engleske jezerske pesnike kole''. Hazlit (1818.) : opisuje novo doba kojim vlada Vordsvort, a iji su izvori u francuskoj revoluciji i nemakoj knjievnosti, i koje se suprotstavlja mehanikim konvencijama sledbenika Popa i stare francuske pesnike kole. T.B.Makoli (1831.) : razoblje 1750-80.g. naziva najgorim odeljkom knjievne istorije. Glavni nosioci promene su : oivljavanje ekspira, balade, atertonove krivotvorine, Kuper. Bajron i Skot se odvajaju kao velika imena. ''Bajron, mada se uvek podmevao g.Vordsvortu, ustvari je ipak bio, moda nesvesno, posrednik izmeu g.Vordsvorta i mnotva... Lord Bajron je zasnovao neto to bi se moglo nazvati ezoterikom kolom jezeraca sve to je g.Vordsvort rekao kao pustinjak, lord Bajron je rekao kao svetski ovek.'' - Makoli je uvideo jedinstvo engleskog romantizma mnogo pre nego to je znao termin za njega.

U ovim delima, nijednom se ne pominje termin ''romantiki'', ali se svuda istie da postoji jedno novo doba poezije, iji je stil potpuno suprotan stilu Popa. Nemaki uticaj, oivljavanje balada i elizabetanske poezije, francuska revolucija presudni uticaj na promene. Tomson, Berns, Kuper, Grej, Kolins i aterton se pominju kao pretee, Persi i Vortoni kao zaetnici, Vordsvort, Kolrid i Saudi kao osnivai, a kasnije se uz njih stavljaju Bajron, Kits i eli, uprkos tome to je nova grupa pesnika poricala stariju iz politikih razloga. Nauna ispitivanja pokazuju da je obnova srednjovekovne, elizabetanske i narodne knjievnosti otpoela mnogo ranije nego to se pretpostavljalo. Primedbe protiv ropskog podraavanja klasicizma i stroge privrenosti pravilima su opta mesta engleske kritike, ak i u 17.v. Mnoge navodno romantike ideje o ulozi genija i uobrazilje bile su savreno prihvatljive i za glavne neoklasicistike kritiare. Mnogi pesnici, oznaeni kao pretee romantizma, zastupali su veinu osnovnih kritikih uverenja neoklasicizma, pa se ne mogu nazvati revolucionarima. Ipak, znaajna su njihova nasluivanja romantikih gledita i sredstava, ak iako to nije bilo u neskladu sa neoklasicizmom. Da u 18.v. nije bilo priprema, nagovetaja i skrivenih strujanja, koji se mogu opisati kao predromantike pojave, moralo bi se pretpostaviti da su Vordsvort i Kolrid pali s neba, a da je neoklasiko doba bilo nepokolebljivo vrsto, jedinstveno i koherentno, na nain na koji takvo nije bilo nijedno doba ni pre ni posle njega. 2.- jedinstvo evropskog romantizma : to se tie svojstava same knjievnosti, svuda u Evropi se javljaju ista shvatanja o pesnitvu i o procesima i prirodi pesnike uobrazilje, isto shvatanje prirode i njene veze sa ovekom, i isti pesniki stil, sa upotrebom slikovnosti, simbolike i mita, stil koji se jasno razlikuje od stila neoklasicizma 18.v. Stav o istovetnosti potkrepljuju izuavanja i elemenata : subjektivnosti, srednjovekovlja, folklora... Najubedljivija su tri merila, a svako od njih je sredite za odreen vid knjievne prakse : 1.- uobrazilja, za shvatanje pesnitva, 2.- priroda, za pogled na svet, 3.- simbol i mit, za pesniki stil. Nemaka knjievnost : obe tzv. romantike kole shvataju pesnitvo kao znanje o najdubljoj stvarnosti, prirodu kao ivu celinu, a poeziju prvenstveno kao mit i simboliku. Nije tano uobiajeno nemako gledite da je romantizam tvorevina legela, Tika, Novalisa i Vakenrodera. U istoriji nemake knjievnosti - izmeu pojave Kloptokovog dela ''Mesija'' 1748. i Geteove smrti 1832. - primeuje se jedinstvo i celovitost itavog tog pokreta, koji se naziva romantikim. Naravno, postoje razliiti stupnjevi tog razvoja : 70-ih g. 18.v. javio se pokret Sturm und Drang slian onome to se u Francuskoj ili Engleskoj naziva ''predromantizam'', jer je na njega najznaajniji uticaj izvrio ..Ruso, a engleski i kotski kritiari prilino pripremili Herderove ideje. Herder je krajnje iracionalistiki nastrojen predromantiar, kao to su to i mladi Gete i iler, iako su obojica prola kroz fazu klasicizma, koja se najveim delom ispoljila jedino u njihovim teorijama. Vrlo je teko nai ita klasiko u ilerovoj praksi. Geteova najvea dela su subjektivne lirske pesme, ''Faust'', ''Majster'' i ''Verter'' a u njima teko da postoji ikakav trag klasicizma. Gete nije prihvatao njutnovsku kosmologiju, predstave o svetu kao o maini, ve je pesniki branio jedno dinamiko, organsko shvatanje prirode. Geteova gledita nisu istovetna sa elingovim, ali se teko mogu razlikovati od njih a eling je bio otac nemake filozofije prirode. Takoe, Gete je simboliar i mitolog on je jezik tumaio kao sistem simbola i slika; prvi je povukao jasnu razliku izmeu simbola i alegorije. Pokuao je da stvara nove mitove. U svom jedinom apstraktnom filozofskom spisu on tvrdi da vidi Boga u prirodi i prirodu u Bogu. Tako se Gete savreno uklapa u evropski romantiki pokret.

Izraziti stepen helenstva, iji koren se nalazi u Vinkelmanu : iler, Helderlinovi ''Hiperion'' i ''Arhipelag'', Geteov rad o Vinkelmanu i rani spisi F.legela. Oduevljenje Heladom postoji i u Francuskoj (A.enije, atobrijan i Lamartin) i Engleskoj (veoma rasprostranjeno u 18.v., a kod Bajrona, elija i Kitsa nalo snaan izraz). itavo to novohelenstvo uopte ne mora da protivrei romantizmu. Homer je tumaen kao primitivan pesnik. legelu i elingu treba zahvaliti na shvatanju orfike, orgijastike strane helenske civilizacije. Shvatanje antike u Kitsovom ''Hiperionu'' je vrlo daleko od neoklasicizma 18.v. Jedinstvo nemake knjievnosti od polovine 18.v. do Geteove smrti sadri se u pokuaju stvaranja nove filozofije, koja istie ukupnost ovekovih snaga, ne samo razum ili samo oseanje, istie intuiciju, ''neposredno intelektiualno saznanje'', uobrazilju. Predstavlja obnovu neoplatonizma, jedan panteizam, monizam koji dolazi do poistoveivanja Boga sa svetom, due sa telom, subjekta sa objektom. Pobornici ovih ideja su uvek bili svesni nepouzdanosti svojih gledita, pa su im i ona sama izgledala kao neki daleki ideali zato se javlja ''beskonana elja'', i istie evolucija umetnosti, shvaene kao lagano pribliavanje idealu. Raznovrsna egzotinost je deo te opte reakcije na 18.v. potisnute snage due tragaju za svojim uzorima i analogijama u praistoriji, na Istoku, u srednjem veku i u Indiji, kao i u nesvesnom i u snovima. Nemaki romantiki pisci su savremenici procvata nemake muzike Betovena, uberta, umana, Vebera. Saradnja poezije sa muzikom ne postoji u Engleskoj, a u Francuskoj je kasna i neznatna. Romantizam u Nemakoj je dublje nego u drugim zemljama delovao je na sve oblasti filozofiju, politiku, filologiju, istoriju, nauku i sve umetnosti. Nemaki romantizam, mnogo vie nego francuski ili engleski, je bio pokret inteligencije koja je oslabila svoje klasne spone, i zato bila naroito sklona stvaranju knjievnosti koja je udaljena od obine stvarnosti i drutvenih problema. Ne porie se izvornost velikih nemakih pisaca kada je kae da su oni slobodno crpli iz stranih izvora (Ruso, engleski predromantizam), ili izvora u udaljenoj prolosti, stranoj i domaoj, iz izvora koji su stajali na raspolaganju i drugim evropskim nacijama (neoplatonizam, .Bruno, Beme, Spinoza, Lajbnic). Nemaki uticaj u Engleskoj : Beme je imao znaaj za Blejka, eling i A.V.legel za Kolrida, Gete za Skota, mada je sasvim zanemarljiv nemaki uticaj na Vordsvorta, elija, Kitsa, ak i Bajrona. Nemaki uticaj u Francuskoj : mnogo kasnije; legel je zasluan za uvoenje nove kritike terminologije; zanimanje za nemaku knjievnost je snano kod Nodijea i Nervala, dok atobrijan, Lamartin, Vinji, Igo, Balzak, Sen-Bev nemaju mnogo dodirnih taaka sa njom. Francuska : iako je romantiki pokret zvanino poeo pobedom ''Ernanija'' 1830.g., izvan drame se mnogo ranije zbila jedna velika promena. Odluujua uloga Rusoa neki ga smatraju izvoritem sveg romantizma. Romantiarski elementi u francuskoj knjievnosti 18.v. : sentimentalizam, koji see unazad sve do Prevoa; ponovno buenje oseaja za prirodu; snana podstruja iluminizma i teozofije. Francuski predromantiki pokret je privremeno nazadovao tokom revolucije, koja je podravala klasicizam i racionalnost, i tokom Carstva, koje je takoe imalo svoj zvanini klasicizam. Ali, romantizam je cvetao u emigraciji ga De Stal je bila zastupnik nemakih romantiara, atobrijan definitivno nije bio klasicista, uprkos njegovom interesovanju za klasinu antiku i njegovoj uzdranosti prema ekspiru i mnogim savremenicima. Nodije zbirka romantikih tema i ideja. Bio je entomolog, i mitologizovao je svet insekata. U prirodi vidi vrstu azbuke, koju treba razreiti, a u svemiru nalazi proces ''syngenesie'' fantastinu evoluciju ka nekoj ljudskoj Utopiji. Pisao je romantike bajke i fantazije. Lamartin izraz romantikog shvatanja prirode kao jezika, kao harmonijskog sazvuja. itav svemir se zamilja kao sistem simbola, saobraznosti, znamenja, koji je istovremeno iv i ritmiki kuca. Zadatak pesnika je ne samo da ga proita, ve i da podrhtava sa njim, da oseti i ponovi njegov ritam.

Vinji ne prihvata romantiko shvatanje prirode, ali prihvata dualizam oveka i prirode, jedno pesimistiko titanstvo koje predstavlja stalno opiranje poretku prirode. Priroda je mrtva i nema, ak i neprijateljska prema oveku. Taj otri etiki dualizam oveka suprotstavljenog prirodi udruen je sa potpuno romantikom simbolikom oigledna je Vinjijeva obuzetost mitom. Igo najvei mitolog i simbolista meu romantiarima, prorok jedne nove religije. Nadrealisti istiu mitskog, jezivog, velianstvenog a ponekad i apsurdnog proznog Igoa. Kod njega postoji spokojstvo sinteze koja ne uzmie pred vlastitom protivrenou; koja, istovremeno panteistika i deistika, pokazuje boga rasutog u svemiru, a ipak transcendentalnog i linog; koja crpi iz svih izvora, iz modernih platonovaca i pitagorejaca, iz Svedenborga, savremenih iluminista i kabalista. Igo izlae panpsihizam prirode, uverenje u sveoseaj, uverenje u pobedu jedinstva nad raznovrsnou, svega nad prolaznim, u pobedu sveopteg ivota nad svim to ograniava, liava, osujeuje i porie. Kod Igoa su saeta sva romantika razmiljanja i teme : organska, razvojna priroda, gledite o pesnitvu kao prorotvu, shvatanje da su simbol i mit pesnika orua. Naroito je upadljivo mirenje suprotnosti, isticanje grotesknog i zla koji se konano gube u skladu svemira (rane estetike teorije, kao i predgovor ''Kromvelu''). Igo je izloio sve mogue tvrdnje u prilog romantikog shvatanja prirode, uzajamne povezanosti oveka i prirode, i konanog savrenstva oveka. Balzak obino se ne smatra romantiarem, ali Kurcijus istie njegovo zanimanje za magijsko i okultno. On se drao organskog shvatanja prirode, koje naziva ''magisme''. Privlaili su ga svi oblici magnetizma, mesmerizma i frenologije, sve to se oslanja na jedinstvo prirode. Zastupao je i teoriju o intuiciji, za koju vezuje termin ''specialite'' koji je odvaja od instinkta i apstrakcija. Balzak je vatreni mitolog, i simboliki je tumaio sve kultove, mitove, verske tajne i umetnike tvorevine. Bio je nadahnut jednim posebnim tipom romantike metafizike, fizike ili energetike. Nerval najvie mistiki, ''natprirodan'' francuski romantiar, najblii Nemcima. Simbolisti su u njemu videli svog preteu. ''Aurelia'' niz vienja i snova kojima se itav ivot samog pisca pokuava pretvoriti u mit. Nerval je, kao i Kits, verovao u doslovnu istinitost svega to je uobrazilja izmislila. itavo Nervalovo delo je svet mitova i simbola sna; on je pun svedenborgovstva i drugih okultnih verovanja; priroda je za njega potpuno proeta znamenjima. Engleska : potpuno slaganje sa Nemcima i Francuzima po svim bitnim pitanjima. Veliki pesnici engleskog romantikog pokreta ine jednu prilino celovitu grupu, sa istim pogledom na poeziju i istim shvatanjem uobrazilje, kao i istim pogledom na prirodu i um. Sluili su se jednim pesnikim stilom i istom upotrebom simbolike i mita, koji se apsolutno razlikuju od svega korienog u pesnikoj praksi 18.v. Blejk itavu prirodu smatra ''samom uobraziljom''. Uobrazilja nije samo obina mo vizuelizovanja, neto izmeu oseanja i razuma, niti je pronalazaka mo pesnika uobrazilja je postala stvaralaka mo kojom duh dolazi do uvida u stvarnost, pa prirodu vidi kao simbol neega izvan ili unutar nje same, neega to se obino ne zapaa. Uobrzilja postaje osnov Blejkovog odbacivanja mehanicistike slike sveta, i osnova estetike, opravdanje umetnosti uopte, kao i njegove sopstvene, posebne vrste umetnosti. To shvatanje uobrazilje dovoljno opravdava potrebu za mitom, i za metaforom i simbolom kao njegovim nosiocima. Vordsort shvata uobrazilju u osnovi isto, mada vie zavisi od teorija 18.v. Uobrazilja je za njega stvaralaka, ona je uvid u prirodu stvarnosti, i osnovno opravdanje umetnosti. Pesnik postaje iva dua koja uvia ivot stvari. Uobrazilja je sredstvo saznavanja koje preobliava objekte i vidi kroz njih. ''U pesnitvu na mene deluje samo ono to je uobraziljno tj. ono to je u prisnoj vezi sa Beskrajem ili zavisi od njega''. Kolrid pasus o primarnoj i sekundarnoj uobrazilji u ''Biografia Literaria'' je isto legelovski, ali Kolridova teorija u celini ne zavisi mnogo od Nemaca. Kolrid govori o ''uobliujuem duhu uobrazilje''. Uobrazilja je neki nejasni ''analogon stvaranja, ne sve to verujemo da jeste stvaranje, ve sve to moemo zamisliti kao stvaranje''.

eli ''Odbrana poezije'' je gotovo istovetna sa Kolridovom teorijom. Uobrazilja je ''naelo sinteze''. Poezija se moe definisati kao ''izraz uobrazilje''. Pesnik uestvuje ''u venom, beskonanom, jedinom''. Poezija podie koprenu sa ''skrivene lepote sveta i ini da poznate stvari izgledaju kao da nisu poznate''. Uobrazilja je stvaralaka mo, a pesnikova uobrazilja je orue saznavanja stvarnoga. Pored Blejka, eli je jasnije od svakog drugog romantiara izrazio miljenje da pesniki trenutak predstavlja trenutak vienja. Kits slui se senzulistikim renikom vie od Kolrida i elija. ''Ono to uobrazilja dri za Lepotu, mora biti Istina''. Takva je mo stvaralake uobrazilje, sile koja uvia, miri i zdruuje, koja zahvata staro, prodire duboko ispod njegove povrine, tamo oslobaa usnulu istinu, i, gradei iznova, uobliava jedan presagraeni svemir u prikladnim formama od umetnike moi i lepote. Jedna takva teorija o uobrazilji mora da podrazumeva neku teoriju o stvarnosti, a naroito prirodi. Za sve romantike pesnike, uprkos razlikama, zajedniko je neslaganje sa mehanicistikim svemirom 18.v. svi shvataju prirodu kao organsku celinu, sliniju oveku nego skupu atoma. Za njih, priroda nije bila odvojena od estetskih vrednosti Blejk estoko se protivi kosmologiji 18.v., koju personifikuje Njutn, osuuje Loka i Bekona, atomizam, deizam, prirodne religije... Za njega, itava priroda je svedoanstvo pada ovekov pad i stvaranje fizikog sveta su jedan isti dogaaj. Kada doe Zlatno doba, prirodi e (kao i oveku) biti vraena nekadanja slava; ovek i priroda nisu samo uzajamno povezani, ve jedno drugom slue kao znamenje. Sloena simbolika i neskladan ton, liili su Blejkove pesme ireg italakog kruga, ali one ipak pokazuju tananost i logiku doslednost njegovih razmiljanja, koja su ga ukljuila u veliku tradiciju Naturphilosophie. Vordsvort prelaz sa neega slinog animistikom panteizmu na jednu predstavu koja se moe pomiriti sa tradicionalnim hrianstvom. Priroda poseduje duu; ona je iva, ispunjena Bogom ili Duhom sveta; taj duh je na neki tajanstven nain prisutan, od njega potiu i moralna kazna straha i nagrada zadovoljstva. Priroda je i jezik simbola. Prirodna filozofija, jedna metafizika predstava o prirodi, tek je sa Vordsvortom zaista ula u poeziju i nala veoma konkretan izraz. Kolrid u mladosti ak kembridskih platonovaca i Berklija, ponavlja sve osnovne Vordvortove pojmove. Pozniji Kolrid je razvio jednu sloenu filozofiju prirode, koja se veoma oslanja na elingovu Naturphilosophie. Priroda se dosledno tumai na osnovu analogije sa ovekovim napretkom do samosvesti stav blizak vitalizmu ili panpsihizmu. eli uglavnom ponavlja Vordsvortove i Kolridove iskaze o ''duhu prirode'' isti pojmovi ivotnosti prirode, uzajamne povezanosti prirode i oveka, i prirodnog jezika znamenja; pojam sadejstva i uzajamne povezanosti subjekta i objekta. ''Moj ljudski um to prima pasivno / sad uticaje razne prolosti / pa tako stalno vri razmenu / sa vaseljenom istom oko nas''. eli se ne zadrava na prirodi, ve traga za onim viim jedinstvom iza nje. U najviem zanosu, svu pojedinanost i posebnost ponitava velika harmonija sveta. Ali, za razliku od Blejka i Vordsvorta, koji hladno posmatraju ivot stvari, eli rastae i sam ideal; njegov glas se kida i gubi; najvee oduevljenje postaje potpuni gubitak linosti, orue smrti i unitenja. Kits prisna veza sa prirodom i antikom mitologijom prirode. ''Hiperion'' nejasno nagovetava jedan optimistiki evolucionizam. Romatiko shvatanje prirode je najmanje delovalo na njega, moda zato to je studirao medicinu. Bajron iako ne prihvata romantiko shvatanje uobrazilje, zastupa sline stavove o prirodi najuoljivije u treem pevanju ''ajlda Harolda''. ''Ne ivim sam u sebi, ve sam deo / sveg oko sebe... U samost, gde smo sami ponajmanje / istina tad nam cijelo bie zbudi / iste nas od nas''. Ali, Bajron je vie deista koji veruje u njutnovsku svetsku mainu, i ovekovu strast i nesrenost stalno suprotstavlja nepomuenoj i ravnodunoj lepoti prirode. On zna za uas ovekove izdvojenosti, i ne odbacuje u potpunosti kosmologiju 18.v., kao drugi veliki romantiari; on sa njima ne deli oseanje uzajamne povezanosti sa prirodom, niti se u svemiru osea kao kod kue.

Svi veliki romantiki pesnici su mitotvorci, simboliari pokuavaju da daju jedno potpuno mitsko tumaenje sveta, iji klju dri pesnik. U doba romantizma javlja se vrlo rasprostranjeno vraanje na mitsko shvatanje poezije, koje je bilo skoro sasvim zaboravljeno u 18.v. To oivljavanje mitske poezije su otpoeli savremenici Blejka. Blejk prvi engleski pesnik koji je stvorio jednu obuhvatnu novu mitologiju; ona nije ni klasina ni hrianska, mada ukljuuje mnoge biblijske i miltonovske elemente. Iako se nejasno oslanja na neku keltsku (druidsku) mitologiju na imena iz nje ona je, u sutini, izvorna tvorevina, koja pokuava da da i kosmogoniju i apokalipsu. U isti mah, to je filozofija prirode, psihologija, politiko i moralno vienje. Nortrop Fraj je dokazao da je Blejk bio neobino izvoran mislilac, koji je koristio ideje o kulturnim ciklusima, kao i metafizike teorije vremena. Blejkove spekulacije o sveoptoj rasprostranjenosti arhetipskih mitova i obreda u primitivnom drutvu, mogu da izgledaju konfuzne i amaterske, ali nisu neshvatljive za doba koje je razvilo modenu antropologiju. Vordsvort najvie udaljen od simbola i mita, ali i on u svojoj teoriji naglaava slikovnost i nije nimalo ravnoduan prema mitologiji. On ima znaajnu ulogu u novom zanimanju za helensku mitologiju, tumaenu pomou animizma. Ni njegova poezija nije liena simbola. Klint Bruks je pokazao da se ''Oda: nagovetaji besmrtnosti'' zasniva na dvostrukoj, protivrenoj metafori svetlosti. Kolrid teorija simbolike zauzima sredinje mesto : pesnik nam sve saoptava putem simbola, priroda je jedan simboliki jezik. Razlika izmeu simbola i alegorije povezana je sa razlikom izmeu uobrazilje i mate, genija i talenta, razuma i poimanja. Alegorija je prosto prevoenje apstraktnih pojmova na slikoviti jezik, koji sam po sebi nije nita drugo do apstrakcija izvedena iz ulnih objekata. Simbol se odlikuje naziranjem posebnog u pojedinanom, ili opteg u posebnom, ili sveopteg u optom; odlikuje se naziranjem venog kroz prolazno, i u njemu. Sposobnost stvaranja i korienja simbola jeste uobrazilja. Kolrid osuuje klasiko kao razliito od hrianske mitologije; kasnije se zanima za simboliki prerazmotrenu helensku mitologiju. Rana dobra Kolridova poezija je sasvim simbolika ''Stari Mornar'' - itava pesma podrazumeva jedan pojam ''sakramentalizma'', svetosti prirode i svih prirodnih bia, i ustrojena je na simbolima meseine i suneve svetlosti, vatre i kie. eli definitivno simboliar i mitolog; njegova poezija je skroz metaforina. On tei da stvori novi mit o iskupljivanju Zemlje od propasti, i vrlo slobodno se slui klasinom graom. U njegovoj poeziji postoji prilino dosledan sistem povratnih simbola orao i zmija, hramovi, tornjevi, barka, potok, peina, koprena, kube od obojenog stakla i belo zraenje venosti. Zanos se kod elija javlja u grozniavom, falsetskom tonu, glas se kida na najviim mestima; pesnik gubi svest. eli eli da ovek prevazie okove pojedinanosti, da iezne u nirvani. Ta udnja za jedinstvom objanjava i jednu odliku njegovog stila : sinesteziju meanje oblasti razliitih ula javlja se istovremeno sa meanjem emocija i brzim prelascima iz jedne u drugu (iz zadovoljstva u bol, iz patnje u radost). Kits takoe mitolog; povratna simbolika meseca i sna, hrama i slavuja. Velike ode nisu samo nizovi slika, ve simboliki sklopovi u kojima pesnik pokuava da izrazi sukob umetnika i drutva, vremena i venosti. Bajron njegova dela ''Manfred'', ''Kain'', ''Nebo i zemlja'', ''Sardanapal'', mogu se tumaiti pomou ovih pojmova. Saudi svoje epske pesme pie na osnovu mitolokih tema iz drevnog Velsa i Indije. Engleski romantiki pokret nije bio toliko samosvestan, niti moda toliko radikalan, kao nemaki i francuski, jer su u Engleskoj stavovi 18.v. bili daleko uticajniji i rasprostranjeniji nego na kontinentu, naroito u filozofiji (vladali utilitarizam i kolska zdravorazumska filozofija); engleska romantika teorija poezije predstavlja udan spoj senzualizma i asocijacizma, nasleen iz 18.v., i novog ili starog platonizma. Kolrid je bio jedini znaajni pisac koji je izloio neki dosledan ideoloki sistem, ali je nacrt za njega uglavnom bio pozajmica iz Nemake. Ipak, postoje dokazi da se intelektualna atmosfera u Engleskoj menjala. U Engleskoj je bilo mnogo romantike nauke, hemije i biologije; javilo se i romantiko shvatanje folklora...

Italija poricalo se da ona uopte ima ''pravi'' romantizam. Iako njegove knjievne teorije poseduju mnoge neoklasike osobine, Leopardi pripada romantiarima zbog romantikog shvatanja prirode, razmiljanja o velikom pesnikom skladu, kao i nostalgije za ranom Heladom. panski romantizam raspao se brzo nakon svoje pobede 1838.g., bar to se tie romantizma kao ''kole''. To ne vai za romantiku pansku knjievnost 19.v. Skandinavske zemlje nemaki romantizam, i naroito eling, izvrili su najvei uticaj. Naturphilosophie je bila uveliko prihvaena, a mitologiziranje se nalo u samom sreditu nordijske obnove. Rusi su se dosta oslanjali na Nemce, naroito na elinga i Hegela. Ljermontov definitivno spada meu romantiare. Pukin predstavlja izuzetak njegova ista forma izgleda neoklasika, i nova ruska nauka o knjievnosti ga iskljuuje iz romantikog pokreta. Ipak, suprotno tome govore njegove srodnosti sa Bajronom, njegova simbolika prirode, njegov mit o ruilakoj skulpturi. Poljska Mickjevi i Slovacki se u potpunosti dre romantikog shvatanja prirode i romantikog pojma uobrazilje, i obilno se slue simbolom i mitologizacijom. eki pokret ima bar jednog velikog pesnika Karel Hinek Maha, koji shvatanje prirode, uobrazilje i simbola deli sa svojim nemakim i poljskim savremenicima. Postoje razlike izmeu raznih romantikih pokreta, razlike u istaknutosti i rasporedu pojedinih elemenata, u brzini razvoja i u linostima velikih pisaca. Ove tri grupe ideja potiu iz vremena Prosveenosti i mogu se nai u prikrivenim strujanjima 18.v. Gledite o organskom jedinstvu prirode potie iz neoplatonizma. Gledite o uobrazilji kao stvaralakoj sili i o poeziji kao prorotvu, imaju slino poreklo. Simboliko, ak i mitsko shvatanje poezije je esto u istoriji, npr. u doba baroka. U izvesnom smislu, romantizam je obnova neeg starog, ali obnova sa promenama; sve stare ideje su bile prenete u termine prihvatljive za ljude koji su proli iskustvo Prosveenosti. Postoji duboka doslednost i uzajamno podrazumevanje romantikih shvatanja prirode, uobrazilje i simbola. Bez takvog gledanja na prirodu, mi ne bismo mogli poverovati u znaaj simbola i mita. Da nije bilo simbola i mita, pesnik bi bio lien onog orua za uvid u stvarnost koji je tvrdio da ima, a bez takve epistemologije, koja veruje u tvoratvo ovekovog uma, ne bi bilo ive prirode ni prave simbolike. Zato se moe govoriti o romantizmu kao o jednom evropskom pokretu; dok njegov spori razvoj tokom 18.v. moe da se opie i nazove predromantizmom. II - Preispitivanje romantizma : Tokom poslednjih decenija sve se vie iri oblast slaganja, pa ak i uzajmnog pribliavanja definicija romantizma. 20-ih.g.20.v. - Nemaka : M.Dojbajn fenomenoloko neposredno saznanje sutine romantizma, koje ukazuje na izmirujuu, sintetiku uobrazilju kao na zajedniki sadritelj celog pokreta : engleski i nemaki romantizam se slau u pogledu pojma i svrhe sintetike uobrazilje, u pogledu jedinstva suprotnosti, konanog i beskonanog, venosti i privremenosti, sveoptosti i pojedinanosti. F.trih po Velflinu (renesansa-barok, otvorena-zatvorena forma) : suprotnost izmeu klasike i romantike knjievnosti vezuje se sa ovekovom udnjom ka venou, koja se moe postii ili u savrenstvu ili u beskonanosti. Savrenstvo trai mir, ono je zatvoreno i jasno, traga za slikom; beskonanost trai kretanje i promenu, ona je otvorena i tamna, i traga za simbolom. SAD : V.T.Donson romantizam je vie dinamike, nego statike prirode, i pretpostavlja nered poretku, neprekidnost prekidnosti, i meke linije izotrenom pogledu; vie je sklon unutranjem nego spoljanjem, a onaj svet pretpostavlja ovom. (- takoe po Velflinu).

Nemaka (posle rata) : Adolf Grime definie romantizam kao izbijanje ''vegetativnih slojeva due'', to je vie presvesno nego podsvesno. Presvesno ukljuuje uobrazilju, koju romantizam uzdie na nivo svesti. Grime brani fenomenoloki metod : jedan jedini primer mora da bude dovoljan, jer se u vezi sa romantizmom nita ne moe dedukovati ili uoptavati pre nego to se zna ta se pod romantizmom podrazumeva mi jedino moemo pokazati ta je romantiko, ba kao to pokazujemo na crvenu boju. Poreenja nemakog i engleskog romantizma postaju sve opreznija. Povlae se velike razlike izmeu njih : istie se prevlast filozofije empirizma i retkost romantike ironije u Engleskoj, jedinstvenost nemake bajke. Istie se poseban istorijski poloaj engleskih pesnika, koji nisu bili suoeni sa tako velikim linostima kakve su u Nemakoj bile Gete i iler. Ukazuje se na nihilistiku smelost, sotonstvo, dekadentnost i krajnji esteticizam nemakog romantizma, koji uveliko prevazilaze graanska ogranienja Vordsvorta i Kolrida. Francuska : Pol Van Tigem pokuava da da sintezu svih evropskih romantikih knjievnosti, pri emu se obilno slui i manjim evropskim knjievnostima, ukljuujui slovenske i skandinavske. Ipak, on ostaje prilino povran, jer se kategorije kao to su oseanje za prirodu, vera, ljubav, egzotika i istorizam, nikad ne uzdiu iznad nivoa obinih uoptavanja. ''Kritiari svesti'' ili ''enevska kola'' : A.Begen veliina romantizma se nalazi u tome to je ''razabrao i potvrdio veliku slinost pesnikih stanja sa otkrovenjima jednog verskog reda''. Romantizam je mit ovek izmilja mitove da bi prevladao svoju usamljenost i da bi sebi ponovo naao mesto u celini; ''izmilja'' u dvostrukom smislu rei : nalazi ih u riznici istorije, i otkriva ih u snovima i nesvesnom. Begen razlikuje tri romantiarska mita : o dui, o nesvesnom, i o poeziji. Poezija je jedini odgovor na iskonsku strepnju bia ogranienog na prolazno postojanje. Meutim, Begen neopravdano izdvaja pisce najvie sklone iracionalizmu, i prenaglaava san, no, nesvesno. or Pule potkrepljuje prethodno stanovite. Definie osobeno doivljavanje vremena zajedniko za mnoge romantiare Rusoa, Kolrida, De Kvinsija, Bodlera : svi oni su doivljavali paramneziju, deja vu, potpuno seanje koje se ne pokazuje kao seanje; ili su bar stremili potpunom iskljuivanju prolosti iz sadanjosti, putem savrenog utapanja u sadanjost, tako da vreme stoji i pretvara se u venost. Taj romantiarski doivljaj nije istovetan sa svojim filozofskim izvorom, novoplatonovskim ''istovremenim i savrenim posedovanjem beskonanog ivota''. Romantiari nisu eleli da u svojim pesmama opisuju neki idealni svet niti apstraktno postojanje boga. Oni su eleli da izraze svoja sopstvena konkretna iskustva, svoje lino poimanje ljudske vanvremenitosti tj, oni su, paradoksalno, unosili Venost u Vreme. Kasnije, Pule definie romantizam malo drugaije, kao svest o sutinski subjektivnoj prirodi uma, kao povlaenje iz stvarnosti u sredite linog Ja, koje slui kao polazite za novi povratak prirodi. Primere za to nalazi kod francuskih pisaca, i kod Kolrida i elija, sluei se (duhovito, ali prenaglaeno) figurama kruga i obima. Pule smatra da je svaki pisac iveo u svom posebnom svetu, koji je sainila njegova sopstvena svest, a zadatak kritiara je da prodre u tu svest; kasnije, Pule poinje da veruje da su sve te svesti ujedinjene u nekom sveobuhvatnom duhu vremena. Romantizam definie upravo tim pokuajem da se u linom iskustvu nadvlada suprotnost subjekta i objekta, sredita i kruga. A.erar odbacuje stara optenja o romantizmu kao neprikladna : emocionalizam, kult spontanosti, primitivnost. Kod Vorsvorta, Kolrida, elija i Kitsa (Bajron se izrazito iskljuuje) ispituje zajednika gledita o pesnikom iskustvu kao formi saznanja, formi neposredne spoznaje svemirskog jedinstva u smislu uzajamne povezanosti materije i duha. Dokazuje postojanje filozofije stvaralatva, jedinstvo subjekta i objekta, i ulogu simbola i mita. R.V. povlai razliku izmeu romantikog pokreta u irem smislu rei, kao pobune protiv neoklasicizma, i romantizma u uem smislu, shvaenog kao ustanovljavanje dijalektikog i simbolistikog shvatanja poezije.

Pesnika teorija podrazumeva jedan filozofski stav i neku pesniku praksu (u tom istom dobu). Novi engleski i ameriki prouavaoci romantizma doli su do izvesnog opteg slaganja u vezi sa osnovnim romantiarskim pogledima na stvarnost i prirodu, i u vezi sa glavnim pesnikim sredstvima koje su upotrebljavali romantiki pesnici. U prouavanju poezije, vano mesto zauzima funkcija romantikog shvatanja prirode. V.K.Vimst metafora kao osnova ustrojstva jedne romantike pesme (predeo u Kolridovom sonetu predstavlja istovremeno i povod za seanje i izvor metafora kojima se to seanje opisuje); romantike pesme zamuuju razliku izmeu doslovnog i figurativnog (pesnik eli da odreenom predelu prida neko znaenje, istovremeno elei da se u njemu nae). M.H.Abrams povratna slika predstavlja ''glavnu temu uzajamne povezanosti i razmene spoljanjih kretnji i unutranjeg ivota i moi'' u mnogim znaajnim romantikim pesmama, kao to su Kolridova ''Potitenost'', ili Vordsvortov ''Prelid''. D.Hartman sama Priroda je odvela pesnika van prirode. To nije priroda kao takva, ve Priroda udruena sa Uobraziljom. ''Uobrazilja, doivljena kao neka mo odelita od Prirode, otvara pesnikove oi time to ih poklapa''. Pol de Man opisuje transcendentalno dvostruko vienje koje Vordsvortu omoguava da predele sagleda kao objekte, i kao kapije u jedan svet to lei izvan vidljive prirode. To poredi sa Jejtsovim predelom-znamenjem. D.Feri uvia da je priroda kod Vordsvorta jedna metafora za venost, za odsustvo smrti. Ta teorija simbolike uzima za svoju osnovu dvostruku svest po kojoj prirodni objekti mogu posedovati pojedinaan i poseban identitet, ali istovremeno mogu i ''figurativno'' zastupati celinu iji su delovi. E.Vaserman pesniki in istovremeno stvara i jedan kosmiki sistem i pesmu koja taj sistem omoguava. Stvaranje jedne pesme predstavlja i stvaranje svemirske celine koja toj pesmi daje znaenje; svaki pesnik mora nezavisno izgraditi svoju sliku sveta, i svoj jezik u jeziku. To objanjava romantiko interesovanje za simboliku i mitologiju, koje su pojedinane i privatne, koje se oslanjaju na jedno lino vienje, pa zato podleu najrazliitijim tumaenjima. D.V.Najt ''Zvezdama osvetljen svod'', najuticajnija knjiga o romantikim kljunim slikama i mitovima. Najtov prostorni pristup, nain sagledavanja pesme jedinstvenim pogledom uzor za mnoga kasnija itanja poezije. Meutim, Najtove asocijacije su prilino proizvoljne, kao to je neumesno i njegovo unoenje psihoanalize i Niea u tumaenje pesme. Ipak, Najt pravilno zakljuuje da Vordsvort stremi ''udruivanju uma sa prirodom, radi stvaranja sutog raja''. Za to zdruivanje eli i Kits daju jo neposrednije dokaze. V.H.Odn ''Razjareno more - romantika ikonografija'' : udnja za morem mnogih pesnika, od Vordsvorta do Maralmea (istie se ispitivanje ''Mobi Dika''). Dijalektika svesnog i nesvesnog : romantizam podrazumeva poistoveivanje svesti i greha; romantiar udi za nevinou zato to odlazi sve dalje i dalje od nesvesti. Poto je samosvest najplemenitije ljudsko svojstvo, umetnik, kao najsvesniji ovek, postaje romantiki junak. Ali, idol svesti je panteistiki bog, sav sadran u prirodi. F.V.Betson simbol prirode, sintetika karika izmeu svesnog i podsvesnog uma, predstavlja osnovnu jedinicu romantike poezije. R.A.Fouks opisuje romantiki sistem simbola kao neto to slui ''vienju sklada''. F.Kermod neposredno iz romantizma izvodi moderni simbol, ali smatra da je simbolizam ''veliki i u nekim pogledima tetan istorijski mit''. H.Blum izrazito pozitivno vrednovanje romantike mitologije. Uzdie Blejka i elija, i njihovo vienje tumai kao gnostiki zanos, koji prevazilazi onaj kod Vordsvorta i Kitsa, vezanih za prirodu. (( -neubedljivo, jer nije prikladno traiti prototip romantizma u nekoj tako izuzetnoj i usamljenoj linosti kao to je Blejk, koji je vie ostatak iz prethodnog veka, ma koliko nagovetavao sporna pitanja ak i modernog vremena)).

Ono to se naziva romantizmom, nije neko vienje mistika, ve pokuaj da se izmire subjekt i objekt, ovek i priroda, svesno i nesvesno. E.D.Hir pokazuje kako se dve upadljivo razliite linosti, Vordsvort i eling, pribliavaju jedna drugoj u itavom nizu ideja u nainu mirenja vremena sa venou, u imanentnom teizmu, u strahu od otuenja, u pojmu ive prirode, i shvatanju da se uloga uobrazilje sadri u eksplikovanju implicitnog jedinstva svih stvari. U osnovi Vordsvorta i Kolrida, isto kao i u osnovi elinga, stoje neoplatonovska tradicija i Bemeova mistika prirode, prenete u pojmove 18.v. Pol de Man redefinie romantiku pesniku sliku prirode. Slui se Rusoovim, Vordsvortovim i Helderlinovim odlomcima o visokim vajcarskim planinama, da bi pokazao neobian paradoks o nostalgiji romantikog pesnika za objektom. Jezik se upinje da postane sama priroda. Romantiko miljenje i poezija se ponekad toliko potinjavaju toj nostalgiji za objektom, da postaje vrlo teko povui razliku izmeu objekta i slike, uobrazilje i opaaja, izraenog i sastavnog, te podraajnog i doslovnog jezika. Man smatra da je greka nazivati romantike pesnike panteistima ''oni su verovatno prvi pisci koji su svojim pesnikim jezikom postavili pitanje o ontolokom prvenstvu opaljivog objekta''. Ma koliko ovo miljenje bilo sporno, ono izraava jednu istinu : izmirenje umetnosti i prirode, jezika i stvarnosti, zaista jeste bila romantika tenja. D.Hartman posebni romantiki lek za ljudski bezizlaz je pokuaj da se ''iz same svesti izvue protivotrov za samosvest'' - ideja o povratku prirodi ili naivnosti preko znanja, zajednika za engleski i nemaki romantizam. Sve ove studije, uprkos razlikama, uviaju uzajamno podrazumevanje uobrazilje, simbola, mita i pojma organske prirode, i to uzajmno podrazumevanje shvataju kao deo velikog poduhvata da se prevazie raskol izmeu subjekta i objekta, linog ja i sveta, svesnog i nesvesnog (i da se sve to postigne poezijom, koja je ''poetak i kraj sveg znanja''). Taj poduhvat je sredinji zakon za velike romantike pesnike Engleske, Nemake i Francuske, a predstavlja jedan celovit i dosledan skup miljenja i oseanja. Dodue, jedinstvo romantizma moe da se utvruje i na najniem knjievnom nivou : u oivljavanju uda, u gotskom romanu, u zanimanju za folklor i srednji vek.

MIROSLAV BEKER ''Povjest knjievnih teorija'' : Romantizam : Prikaz knjievnih teorija romantizma ukljuuje odreene jednostavne crte - isticanje pesnike linosti, obraun sa tradicionalnim knjievnim rodovima, izraavanje oseajnosti... Ipak, knjievne injenice su mnogo raznovrsnije, pa zato A.O.Lavdoj : nemogue je svesti romantizam na suvislu formulu ili jedinstven pojam; R.Velek : u itavoj Evropi poetkom 19.v. postoje slina shvatanja o poeziji, o odnosu prirode i oveka, a slini su i stil tog vremena, kao i vrste pesnikih slika i simbola. Engleska sve jai zamah industrijske revolucije; Francuska degeneracija apsolutistikog kraljevstva; Nemaka jo uvek neujedinjena, pa zato bez velike knjievne tradicije. Moda je zato u Nemakoj najranije dolo do irenja novih, romantinih ideja, mada su najizrazitiji preduslovi za to nastali u engleskoj i kotskoj filozofiji 18.v. Iako su britanski empirijski filozofi (posebno F.Bekon i D.Lok) doprineli jaanju anti-emocionalizma i racionalizma u klasicizmu 18.v., oni su pretpostavili pojedinano optem, i tako pripremili bitnu postavku romantizma : veru u pojedinano, individualno, za razliku od opteg i univerzalnog. Razvili su i teoriju psihikog asocijanizma - ovek dolazi do optih zakljuaka jedino putem asocijacija; zakoni asocijacija u ljudskoj svesti su stapanje ideja po slinosti, tj. po sistemu uzrok-posledica, slinost i suprotnost. kotska filozofska kola ublaava ovu teoriju verom u uroeni moralni oseaj oveka to je poetak romantiarske sklonosti ka oseajnosti. Romantiari su u asocijativnoj psihologiji pronali objanjenje procesa od neposrednosti do optosti, za razliku od logine analize koja zahvata tek odreeni, time i delimini, pristup nekoj pojavi. U nemakoj filozofiji, okretanje subjektivnosti stie od Kanta (1724-1804) usmerenje prema oveku, dakle i piscu, umetniku, a ne prema delu (kao u klasicizmu). Uloga ljudske svesti dobija prvorazredni znaaj, jer ona stvara i oblikuje predmet koji zamilja i poima. Poto je pesniki doivljaj izrazito individualan, i njegov proizvod mora biti neponovljiv (klasicisti su verovali da postoje trajne pesnike forme, a pesniki zadatak je da se izrazi u tim gotovim oblicima). Vordsvortova izjava da je pesnitvo ''spontani izliv snanih oseanja'' sugerie aktivnu ulogu ljudske svesti u pesnikom stvaranju. Dok je za klasicizam bila presudna Aristotelova teza o umetnosti kao oponaanju, sada osnovni termin postaje ''izraz''. Za romantiare, pesnik je aktivni izvor, tako da se njegova delatnost ne moe svesti na prosto oponaanje. L.Tik - eli ne da imitira izgled biljaka, planina, ve da prikae svoj duh i raspoloenja koja njim vladaju. Osnova tog shvatanja je Plotinova filozofija iz 3.v.n.e. postoji jedno apsolutno, koje je u isto vreme jedinstveno, dobro i boanstveno, i ije izobilje rezultira u emanaciji te supstance; prvi rezultat emanacije je duh, a konani i najnii stepen je materija; najvie stanje ljudske egzistencije je ekstatino oduevljenje, poistoveivanje sa boanskim i apsolutnim. Nemaka : Sturm und Drang - prvi odluan obraun sa klasicizmom. 70-ih g. 18.v. javlja se otpor prema francuskom kulturnom uticaju, a to znai i pobunu protiv tradicionalnih pravila, konvencije i klasinih knjievnih rodova. J.G.Haman (1730-1788) odbija modernu civilizaciju (kao Ruso), veruje da ona znai pobedu razuma na tetu mate, i smatra da poezija predstavlja aspekt vere i prirodnog naina propovedanja. J.G.Herder (1744-1803) saeo veinu predromantiarskih tendencija savremenika i razvio ideje koje su sluile kao putokaz daljem razvoju romantizma. Smatra da kritiar uivljavanjem (empatija) pokuava da pronae autorovu nameru, rekonstruie je i oceni njenu vrednost. Verovao je da se poezija nalazi u samom poreklu jezika, tj. u mitologiji i epu o ljudskom radnjama i govoru to je bilo jedinstvo pevane pesme, poezije i muzike. Za poeziju je bitna metafora, jer se do due, do same sutine, ne moe prodreti bez upotrebe pesnikih simbola i analogija. Zalagao se za prouavanje narodne, usmene poezije. Herder najavljuje glavne teme romantizma : novo shvatanje prirode poezije, metafore, simbola i pesnike mate, istorijskog pristupa knjievnom delu, i sve to u vezi sa odbacivanjem racionalistike i refleksivne poezije.

Fridrih legel (1772-1828) jedan od prvih teoretiara novog pokreta. U ranoj fazi je smatrao ''modernu poeziju'' suvie neistom (po meavini anrova i tonova) i anarhinom (zbog odbijanja bilo kakvih pravila). Ali i tada iznosi stavove karakteristine za kasniji romantizam : istorija shvaena kao ''sistem beskonanog usavravanja'' (za razliku od statinih shvatanja klasicizma). Do promene dolazi pod uticajem F.ilera (1759-1805) i rasprave ''O sentimentalnom i naivnom pesnitvu'' grki pesnici su jo mogli naivno i spontano prikazivati prirodu i drutvo, poto su i sami jo uvek bili organski deo te celine; sa razvojem i irenjem civilizacije pesnik gubi mogunost da prirodu prikae tako neposredno i spontano on i dalje tome tei, ali to sada postaje deo njegovog svesnog napora; takvog pesnika iler naziva ''sentimentalnim''. F.legel sada moderno pesnitvo naziva progresivnom univerzalnom poezijom. Ideal postaje ekspir (postavio temelje moderne romantine drame). Interes se iri na srednji vek, pa F.legel govori o potrebi stvaranja novog mita, koji bi ukinuo logiki razum i vratio ljude ''lepoj konfuziji mate, originalnom haosu ljudske prirode''. ivot u duhu idealistike filozofije (pre svega Fihteove) je slobodna igra, a umetnost je simbolika delatnost. Lepo se sastoji od raznolikosti, jedinstva i celine, tj. od mnotva, bogatstva i ivota, a to se u umetnikom delu vidi kao sklad, organizacija i savrenstvo. To je romantika teza o potrebi jedinstva i sklada suprotnosti. Sa tim u vezi je i teza o ironiji : ironija je prikazivanje dogaaja, ljudskih likova, ivota, kao igre bez apsolutnog uporita. Umetniko delo na taj nain prikazuje celinu istine o oveku i ivotu, a to je spoj prividnih nemogunosti u jedinstvenu umetniku celinu. Ironija je borba izmeu aspolutnog i relativnog, pokuaj da se prikae celina stvarnosti, pri emu autor treba da bude svestan nemogunosti takvog pokuaja. Autori koji zadovoljavaju te kriterijume : Aristofan, Servantes, ekspir, Svift, Stern i an Paul. U tom otkrivanju ironije kao konstitutivnog elementa sastoji se jedna od najvrednijih tekovina romantine knjievne teorije. U eseju o knjievnosti i nacionalnom karakteru F.legel govori o sveobuhvatnoj vrsti knjievnosti koja bi ukljuivala filozofiju, sociologiju i teologiju. Pismo i govor su najvee tekovine po kojima se ovek razlikuje od ivotinje, a knjievnost je neto najbolje i najvrednije to je stvoreno na tom polju pa je knjievnost nekog narod najlepa tekovina neke nacionalne zajednice. Dok su klasicisti (pr.A.Pope) smatrali da je oslanjanje na nacionalnu tradiciju neoprostiv provincionalizam, F.legel smatra da je upravo nacionalna knjievnost glavnina umetnike batine nekog naroda. August Vilhelm legel (1767-1845) oduevljeni pristalica ideje o svetskoj knjievnosti. Osuuje bezbojni jezik svog doba, i smatra da pesnik mora da se slui simbolikim jezikom koji e uspostaviti meusobnu zavisnost svih stvari romantiarski stav o jedinstvu u mnotvu, i o nerazdvojivosti izmeu pojedinosti celine; time se istie neogranieno i neodreeno. Smatrao je da doba prosvetiteljstva znai mehaniko ponavljanje, pa i suavanje klasinih pravila. U Grkoj je bilo lake pridravati se dramskih jedinstava, jer je sadraj grke drame mitologija, a to je ve poezija prilagoena za prikazivanje pregledne grae dok u modernom dramatiaru kao sirovina za njegova dela slui neki deli stvarnosti. A.V.legel optuuje francusku dramu u kojoj junak o svojoj traginoj sudbini recituje u retorikim figurama, a to nas spreava da sa njim saoseamo. Zato treba pruiti otpor francuskom uticaju i nastojanjima da se Francuska predstavi kao zakonodavac ukusa (inae, vreme Napoleonovih ratova). Visoko je cenio ekspira, njegovu slobodu od tradicionalnih pravila, kao i bogatstvo njegovog dramskog opusa. Romantiari svakom prlikom istiu organsku prirodu umetnikog dela ekspir je bio idealan uzor stvaraoca koji ne unosi svoju grau u ve gotove knjievne vrste, nego trai idealan i specifian nain izraavanja za proizvode svoje umetnike intuicije. ekspirovi likovi nisu ilustracije nekih karakternih svojstava, ve su prikazani u punoi svog bia, sa svim svojim oseanjima i strastima. ekspir je pokazao i nastranosti ljudskog bia, melanholiju, delirijum, ludost legel ga upravo zbog toga i hvali (za klasiciste, podruje umetnikog prikazivanja je racionalno-moralni ovek). ekspir je ipak zadrao kritiko rastojanje prema svojim likovima, tako da od svog itaoca ne trai odobravanje ili osudu onoga to njegovi likovi rade.

Taj ekspirov stav bi se mogao nazvati ironinim, jer kada nam pesnik dopusti da povremeno uoimo neku manu njegovih likova, on kao da stvara tajni sporazum sa svojim inteligentnim itaocem, poruivi mu da on nije vezan za ono to prikazuje, i da bi, kad bi hteo, mogao nemilosrdno da uniti sjajne prizore koje je sam stvorio. Zbog tog odstojanja i stvaralake slobode, svako ekspirovo delo je svet za sebe koji se kree u sopstvenoj sferi. ekspir je pesnik od koga bi bilo apsurdno traiti da se pokorava tradicionalnim pravilima, ali je on takoe i pesnik koji stvara posebne proizvode mate u kojima dosledno sprovodi zakonitosti adekvatne za taj specifini imaginarni svet. Posle A.V.legelove analize ''Romea i Julije'', ekspir postaje idealan autor za romantine koncepcije o poeziji koja sadri suprotnosti kao to su priroda i umetnost, poezija i proza, ozbiljnost i ala, duhovnost i senzualnost. Dok je klasina poezija ritmiki skladni izraz nepromenljivih zakona o sreenom svetu koji odraava vene ideje, romantina poezija izraava tajnu tenju prema haosu, koja lei u samoj osnovi sreenog stvaranja. Pravo umetniko delo je organska tvorevina, tj. odreena samim svojim sadrajem. Tako je forma samo znaajna spoljanjost koja predstavlja svedoanstvo o sopstvenoj skrivenoj prirodi. Iz toga proizilazi odbacivanje teorije o tri jedinstva u drami. A.V.legel je bio jedan od prvih kritiara koji se pisali pozitivno o romanu. Vanost mita u knjievnosti kao imaginativnog izraza ljudskih tenji, strahova i objanjenja sveta i prirode : Filozofija umetnosti F.V.J. elinga (1775-1854) shvata poeziju vrlo iroko, kao opti imaginativni ljudski izraz u kojem ne postoje otre granice izmeu mita, umetnosti, religije i filozofije. I filozof i pesnik prodiru do sutine sveta, do apsoluta, pa time umetnost rui prepreke izmeu stvarnog i idealnog sveta. Umetnost je analogija prirode i njene stvaralake snage. Fridrih fon Hardenberg - Novalis (1772-1801) poistoveivao pesnitvo sa religijom i filozofijom. Poezija je ljudska misao, igra, istina, tenja. Pesnik je mistika linost i njegova funkcija se ne moe svesti na oponaanje on jedini zasluuje naziv mudraca, a poezija je simbolina i poput sna. Novalis je visoko cenio vilinsku priu i bajku kao osnovu za poeziju; cenio je i roman, ali je smatrao da i on mora biti poput bajke. Za pesnika je bitno oduevljenje, neka vrsta entuzijazma, transa ipak, oduevljenje bez razumevanja je beskorisno. ekspira smatra velikim uzorom; njegova umetnost je puna odjeka beskrajne strukture kosmosa. Geteovog ''Vilhelma Majstera'' nije posebno cenio, zbog njegove prozainosti, malograantine i snobizma. Ludvig Tik (1773-1853) eklektiar po prirodi, koristio termine svojih savremenika. Oduevljavao se ekspirom, zanimao se za pansku dramu iz tzv. zlatnog doba. Govori o ironiji kao o pesnikoj strategiji, i deli je na ''niu'' i 'viu'' osuuje tzv.''vulgarnu'' ironiju, i prihvata tumaenje po kojem je ironija istovetna sa objektivnou, tj. kao pesnikova mo nad njegovom graom. an Paul Rihter (1763-1825) vrlo kritian prema elingu i brai legel, kojima je prebacivao samodopadljivost i subjektivni idealizam u smislu Fihteove filozofije; a sam je traio uzore u Herderu i F.H.Jakobiju. ''kola estetike'' (1804.g.) umetnost treba da predstavi spoj i jedinstvo posebnog i opteg. Umetnost ne oponaa, ali ne sme ni unititi svet. Poezija stvara svet u minijaturi, svet koji je ponovo rodila ljudska svest. Veliku panju posvetio romanu neka vrsta pesnike enciklopedije, anr koji doputa veliku slobodu. Cenio je engleski humoristiki roman 18.v., koji mu je posluio kao uzor za sopstvena dela. Engleska : klasicizam nikada nije bio u potpunosti prihvaen kao u Francuskoj. Ipak, britanski empiriari su isticanjem ljudskog iskustva pridoneli opadanju uticaja platonistikog pogleda na svet, kao to su britanski filozofi isticali i vanost oseajnosti u ivotu pojedinca. (aftsberi polemie sa Hobsom). Sredinom 18.v. javlja se i ideja o originalnosti umetnikog stvaralakog postupka (E.Jang poreenje dela sa biljkom).

Vilijam Vordsvort (1770-1850) predgovor ''Lirskim baladama''. Iako se smatra manifestom engleskog romantizma, to je pre most koji spaja 18. i 19.v. Shvatanje saoseanja i poistoveivanja sa prirodom pod uticajem aftsberija; ideje o pesnikoj mati delimino zasnovane na klasicistikom stavu psihologa Hartlija i teoriji o asocijacijama. Vordsvort je bio manje radikalan od Vilijama Blejka (1757-1827), koji je mati pripisivao radikalno novu stvaralaku ulogu i osuivao mehaniko-empirijsku koncepciju sveta Njutona ili Loka. Engleska poezija krajem 18.v. klasicizam u kasnoj fazi, knjievna moda bez vitalnosti; njen jezik se razlikovao od ivog jezika, u elji da poezija ne izgubi svoju dostojanstvenost od eventualnog dodira sa svakodnevicom. Vordsvort se zalae za upotrebu jednostavnog jezika obinih ljudi, ali ne eli da svoju poeziju svede na prozainost banalnog izraza, pa je svojim pesmama dao odreeno ''bojenje matom kojim obine stvari treba da budu prikazane u duhu na neobian nain''. Veruje kako sve njegove pesme imaju pozitivnu svrhu, koja je rezultat dubokih oseanja i razmiljanja oseaji u pesmi daju vanost radnji i situaciji, a ne obrnuto. Posebno je vano odrati oseajnost i svest o sutinskom jedinstvu oveka i prirode, jer je to doba velikih previranja (francuska revolucija i brza urbanizacija Engleske), koja dovode do stanja ''tuposti i obamrlosti''. Kritiari bi mogli da mu prebace da se njegova poezija ne razlikuje dovoljno od proze ali on ne priznaje da izmeu dobre proze i poezije sme postojati velika razlika. Pesnik je ''ovek koji govori ljudima; obdaren je ivljom oseanou, sa vie oduevljenja i nenosti, ima vie znanja o ljudskoj prirodi, i ima iru duu nego to je to obino sluaj sa ljudima''. On se potpuno poistoveuje sa likovima koje stvara, i tako postie visoki stepen saoseanja sa prirodom i ivotom oko sebe. Pesnik posmatra oveka i stvari oko sebe u uzajamnom delovanju kako proizvode bol i radost, posmatra samu prirodu oveka i njegov obini ivot, i na sve to gleda u svetlu svog sopstvenog znanja i iskustva. Na taj nain pesnik vodi dijalog sa prirodom uopte, dok naunik posmatra samo njene pojedinosti. ''Pesnik misli i osea u duhu ljudskih strasti'' zato se njegov jezik ne moe razlikovati od ivog govora stvarnih ljudi. Ipak, Vordsvort dodaje da metar poezije predstavlja dodatak svakodnevnom govoru, pridaje mu neku vrstu nestvarnosti, pa se zato patetine situacije i snane oseaje u poeziji mogu mnogo bolje podneti nego u prozi. Metar, forma, udaljava nas od strahote traginog dogaaja, i upuuje nas na injenicu da se pre svega radi o umetnikom delu. Obino se smatra da romantiari ele da pobegnu od svakodnevne stvarnosti, da nas svojom matom prenose u udaljene krajeve ali, u Vordsvortovom predgovoru je iznesena pesnikova izrazita elja da peva jezikom ljudskog roda i za prosenog oveka. Semjuel T. Kolrid (1772-1838) Kolrid i Vordsvort se nazivaju ''jezerskim pesnicima''. Meu njima postoje velike razlike, prvenstveno u shvatanju poezije. Kolridov teoretski rad je ostao nedoreen. Uzori : nemaki filozofi (Kant, eling) i kritiari (braa legel) u njegovom delu postoje odlomci koji su skoro doslovni prevodi iz njihovih dela. Ipak, Kolrid je bio prvi engleski mislilac i pesnik koji je upoznao Englesku sa filozofskim i knjievno-teoretskim idejama tadanje Nemake. U ''Biographia Literaria'', Kolrid pie da je 1797.g. sa Vordsvortom raspravljao o knjievnosti, iz ega se rodila ideja o zajednikom izdanju pesama pod naslovom ''Lirske balade'' gde bi Vordsvort objavio pesme sa sadrajem iz skromnog seoskog ivota, a Kolrid pesme sa natprirodnom tematikom. Pri tome, Kolrid se trudio da njegove pesme zadre izgled verovatnosti i istine, to e kod itaoca dovesti do ''voljnog odlaganja neverice'' (willing suspension of disbelief), od ega se i sastoji pesnika vera. Kolrid smatra da je neopravdano uzimati Vordsvortov sredinji stav (- jezik poezije kao govor obinih ljudi u svakodnevnom ivotu) kao opte pravilo. Takoe, Vordsvortovu tvrdnju da je za svoje pesme izabrao grau iz skromnog i nekolovanog seoskog ivota, smatra tek delimino tanom u Vorsdvortovim najboljim pesmama likovi nisu iz takvog ambijenta, pa ni njihova oseanja i jezik ne proizilaze iz takvog ivota. Citira Vordsvorta : da je priprosti seoski jezik kojim se on slui jednostavan govor ''oien od deformacija i nedostataka'', i dodaje da je takav ''oien'', tj. doteran jezik moda blii svakoj prosenoj i optoj varijanti engleskog jezika, nego jeziku ljudi sa sela.

Kolrid deli matu na primarnu i sekundarnu. Primarna mata je ''ponavljanje u odreenoj svesti venog ina stvaranja u odreenom Ja sam'' tj. svest oveka o samom sebi i svojoj egzistenciji. Sekundarna mata ''rastapa, rastae, raspruje, kako bi ponovo stvarala; ili tamo gde je taj proces nemogu, svakako se bori da idealizuje i ujedinjuje'' mata deluje poput hemijskog procesa time to rastapa i stvara nove celine (veliki uticaj na Novu kritiku). Trea vrsta mate je ''fancy'' matovitost, duhovitost, koja samo razmeta ''gotove odreene predmete'' (varijanta klasicistikog shvatanja). Pesma, kao proizvod mate, je takav sklop koji je suprotan naunom delu time to za neposredni cilj ima zadovoljstvo, a ne istinu, a od svih drugih vrsta razlikuje se po tome to ovde celina prua takvo zadovoljstvo kao to moe pruiti svaki njen deo. U pesmi se delovi meusobno potpomau i objanjavaju, usklauju se i doprinose svrsi i efektu metrikog sklopa. italac ne sme eleti da dalje ita samo da bi saznao ta e se dogoditi, ve ga samo itanje ispunjava zadovoljstvom to je ''prijatna delatnost duha uzbuena samim putovanjem'' (ruski formalisti : za prozu je bitno da to uspenije prenese poruku, dok u poeziji svaka re mora ispunjavati estetsku vrednost). Pesnik pokree celu ljudsku duu, i magijski mea suprotne i raznorodne kvalitete - opte sa posebnim, apstraktni pojam sa pesnikom slikom, novost sa ve usvojenom temom. Pesnik ima mo da prirodu uini bliskom oveku; on stapa oblik, boju, pokret i zvuk, i iz njih stvara jedinstvo nadahnuto moralnim oseanjem. Umetnost i poezija posreduju izmeu oveka i prirode. Lepota : jedinstvo u mnotvu, stapanje raznovrsnog, celina oblikovanog i ivotnog. Ako umetnik oponaa samo mrtvu formu, gotovu prirodu, rezultat e biti siromaan i upalj; umetnik mora da dopre do prirode koja stvara, koja pretpostavlja vezu izmeu prirode u viem smislu i ljudske due. U predmetima prirode prikazani su, kao u ogledalu, svi elementi i procesi intelekta pre ljudske svesti. Ljudska svest oblikuje i stvara sopstveni opteljudski sistem, a pesnik predstavlja senzitivni vrhunac te svesti. Njegova mata je ezemplastina stapa ono to je raznorodno i suprotno u jedno, i konstituie svet pesnikovog dela, a to je odluujue i za celokupno ljudsko poimanje sveta. Nai pojmovi nisu odraz sveta, nego rezultat zakonitosti ljudske svesti i misli mi ivimo u okviru naih, ljudskih predstava, pa je zato shvatanje sveta u stvari kretanje na polju naih metafora o svetu. Kroz ljudsku svest procesi prirode postaju osveteni i osmiljeni, posebno putem pesnikove sposobnosti da uoava, razlikuje i spaja. Time ljudska svest ne imitira ono to vidi, nego svojim izborom i oblikovanjem dovrava prirodu. Umetnik oponaa ono to je unutar neke stvari, i to nam govori putem sugestivnih simbola jedino tako umetnik moe da proizvede delo zaista prirodno po predmetu i ljudsko po svom efektu. Kolrid smatra da su kod ekspira ostvareni ovi pesniki ideali, i hvali ga zbog istananog oseaja za lepotu - on pokazuje intenzivnu ljubav prema prirodi, bez koje niko ne bi mogao da tako istinski i strasno prikae njenu beskonanu raznolikost. Poseduje dar da spaja razliite predstave, ime postie nove i neoekivane efekte. Njegove pesnike slike su toliko uspene, da ponekad zaboravimo na same rei i kroz njih vidimo predmete i radnje njegove poezije. Kolrid porie klasicistiku tvrdnju da je ekspir instinktivni stvaralac bez intelektualnog poznavanja svoje umetnosti on je bio organski umetnik, i za njegove drame, kao izraz visoko intelektualnog genija, ne vae pravila dramske umetnosti, jer bi to znailo mehaniko nametanje pravila jednom specifinom i individualnom izrazu. Persi B. eli (1792-1822) ''Odbrana poezije'', primer romantiarskog isticanja vanosti pesnikog nadahnua - odgovor na satirini esej T.L.Pikoka ''etiri godinja doba poezije'', gde se tvrdi da je doba poezije prolo, i da naunici stoje daleko iznad savremenog pesnika. Pesnici nisu samo stvaraoci jezika i muzike, arhitekture i plesa oni postavljaju i zakone, i uitelji su religije. Poezija je zapis najboljih i najsrenijih trenutaka i najsrenijih umova. Pesnici su moralno najbolji ljudi, pa su zato i najsreniji. ''Pesnici su nepriznati zakonodavci sveta''. eli ne priznaje da u poeziji postoji potreba za tehnikim umeem - poezija nije umetnost, nego vizija, neizrecivo stanje ljudske due. Pesnik ne moe namerno i svesno pisati pesmu, ona je lini izraz, uteha samog pesnika zbog njegovog otuenja. Pesnik opisuje uzore moralne vrline i prikazuje idealne junake. Poezija je usko vezana za moralni napredak, i personifikuje etike ideale svog doba.

Vilijam Hazlit (1778-1830) bogat i raznovrstan kritiki opus; praktini kritiar na publicistikom zadatku. Zastupao je naela kritike koja e kasnije biti nazvana impresionistikom pie o svojim utiscima o nekom autoru i njegovom delu. Verovao je da poezija izraava pesnikov oseajni ivot, i da time uspeva da zarazi samog itaoca. ekspir veliki uzor; on se uivljava u svaiju situaciju, on nema svoju linost, ve je apsorbovan u svet oko sebe. Don Kits (1795-1821) nije razvio samostalnu knjievnu teoriju, ali je u svojim pismima i belekama izuzetno pronicljivo govorio o pesniku i njegovom delu. Kitsova fraza ''negativna sposobnost'' (negative capability) pesnikova sposobnost da ostane u neizvesnosti, misteriji i sumnji, a da pritom ne osea nelagodnost koja ga tera da trai vrste injenice i logika opravdanja. Smatrao je da Kolrid nema tu sposobnost, da uvek eli da objasni sve stvari, da eli da stvori neki racionalni sistem i da se ne preputa intuiciji koja pesnika orijentie iskljuivo prema lepom, a to ne mora nuno biti vezano sa racionalnim. Kits govori o impersonalnosti pesnika on nema svoje Ja, to Ja je sve ili nita. ''Pesnik je najnepesnikiji stvor na svetu; jer on nema identiteta on neprekidno oblikuje i ispunjava neko drugo telo''. (- slino Hazlitu i Kolridu o ekspirovoj sposobnosti da se u potpunosti pretvara u veliku galeriju likova svojh drama). Paradoks : jedna od osnovnih kritikih ideja romantizma je isticanje pesnikove linosti i subjektivnosti, a njegovi veliki predstavnici zastupaju impersonalnost pesnika i hvale njegovu sposobnost da negira svoju linost. Francuska : tu je razvoj romantizma naiao na najvee tekoe prvom fazom romantizma smatra se razdoblje od ..Rusoa (1712-1778) do Senankurta; kasnije, pod politikim uticajem revolucije i carstva, dolazi do ponovnog jaanja klasicizma; da bi drugi talas romantizma nastupio sa Viktorom Igoom i predgovorima njegovih drama. Madam De Stal (1766-1817) iako je preteno derivatan kritiar, zahvaljujui njenim knjigama ''O knjievnosti'' (1800.) i ''O Nemakoj'' (1810.), francuska javnost je obratila panju na romantizam. Otkriva karakteristine razlike izmeu knjievnosti severenih i junih naroda : juni narodi (pr.Italijani) su preuzeli kulturu antike, ali su despotski vladari spreili njen puni razvoj; knjievnosti severnih naroda su slobodnije, filozofskije i strastvenije. Ona uzima u obzir i politike sisteme u pojedinim zemljama, to je novost, poto tako ne proklamuje apriorna knjievna naela, nego delo vidi onakvo kakvo je uslovljeno nacionalnim karakterom i istorijskim razvojem. U knjizi ''O Nemakoj'', Madam De Stal daje vrlo iroku sliku Nemake tog doba. Ona osuuje salonski tip francuske knjievnosti, koja jeste elegentna, ali je uplja. Nemaka je stvorila knjievna dela sa vie duha, oseaja i originalnih karaktera. Moderni umetnik treba da opisuje pokrete due, a time moderni pesnici stiu prednost nad antikom, jer im je oseajni element mnogo blii i poznatiji. Uopteno, njen stav prema knjievnosti se moe nazvati emocionalistikim, poto ona smatra da knjievnost pre svega mora dirnuti itaoca. Poezija je u sutini stanje uzbuenosti i oduevljenja, stanje intenzivne oseajnosti. Za modernog oveka karakteristian je oseaj nedovrenosti sudbine ljudske due, iz ega proizilazi enja i melanholija tu nedovrenost ljudske due najbolje prikazuju knjievnosti severnih naroda. Govorei o tragediji, Madam De Stal veruje da je istorijska drama karakteristian rod njenog vremena. Poto su ljudski likovi sloeni, tome mora da odgovara i ton savremene drame, to znai da ona mora biti raznolika, ukljuujui i plemenito i nisko. Nove teme nameu meavinu rodova, a ton komedije se esto mea sa traignim tonom. Roman treba da ima moralnu poruku, ali ona mora proizai iz oseajnosti likova, a to e se dogoditi ako je prikaz likova realistian, i ako su prikazani dogaaji blii naem vremenu. Posebno ceni Riardsona i Sterna, koji su bili pretee, kako ona smatra, najveem piscu ..Rusou.

Fransoa R. atobrijan (1769-1848) napao je knjigu Madam De Stal ''O Nemakoj'', zbog nedoslednosti izmeu isticanja melanholije i vere u mogunost stalnog usavravanja oveka i drutva. Njegovo glavno kritiko delo ''Duh hrianstva'' (1803.), iji su delovi bili poznati iz njegovih romantinih romana ''Atala'' i ''Rene'', upereno je protiv skepticizma 18.v. i francuske revolucije. Zadatak umetnika je da stvara lepotu, i to lepotu u ljudskim likovima i predmetima tj. moralnu i fiziku lepotu. Lepa poezija mora da probudi nae divljenje i na bol. Ono to nas dotie nije sirova, ve humanizovana priroda, tako modifikovana da nas dira u duu. atobrijan vie ceni Rasinovu ''Andromahu'' od antike, jer je Rasinova junakinja plemenitija, tj. umetniki bolje obraena i prilagoena. Veruje da hrianstvo ima veliku umetniku vrednost po svojim motivima i temama koje se mogu umetniki idealno obraditi. Iz hrianstva je nastao i kult strasti, nepoznat u antici, a koji prua istinsku pesniku inspiraciju. U svom shvatanju lepote, atobrijan je bio sklon onome to bi se danas nazivalo baroknim napetosti i sukobi izmeu ljubavi i dunosti, due i tela, a to je opet blie hrianstvu nego antici. Uzdizao je jedinstvenu ulogu knjievnosti, posebno poezije, u ljudskom ivotu, jer e ona svojim remek-delima ostati vena, za razliku od drugih ljudskih delatnosti. Viktor Igo (1802-1885) oznaava konanu pobedu romantizma u Francuskoj, iako u svojim ranim kritikim delima nije zastupao te stavove u pogovoru ''Odama'' (1824.) kae da ne shvata ta se podrazumeva pod romantinim i klasinim knjievnim vrstama. Ve 1826.g. menja miljenje predgovori dramama ''Ernani'' i ''Kromvel'' se smatraju manifestom francuskog romantizma. Igo tvrdi da toliko puta loe prikazan i definisan romantizam nije nita dugo do slobodoumlje u knjievnosti, a da to podrazumeva slobodu u umetnosti i drutvu. Do radikalne promene na bolje dolo je zbog nove publike u pozoritu, koja je bila spremna da prihvati i odobri novost. Istie da postoji razlika izmeu italake i pozorine publike prva je odavno prihvatila pobedu romantizma. U predgovoru drami ''Kromvel'' (1827.) istie da se poezija razvija prema osnovama drutva, a drutvene faze deli na prvobitni period, stari i novi vek. U skladu sa tim, i poezija ima tri faze : lirsko (oda, himna) odgovara praistorijskom dobu; epsko starom veku; dramsko novom veku. Drama kao sukob i suprotstavljanje postaje mogua tek sa pojavom hrianstva, tj. sa priznanjem dvostrukosti ljudskog bia. Kada se uzme u obzir sveobuhvatnost prve poezije, postaju potpuno besmislena pravila kojima su se bavili klasicisti. Zamera epskoj poeziji to je prouavala prirodu samo sa jedne strane, i iz umetnosti izbacivala sve to se ne odnosi na njen tip lepote. Veruje da je hrianstvo privelo poeziju istini. Priznanjem da postoji razlika, ako ne i suprotnost, izmeu due i tela, hrianstvo je doprinelo razvoju poezije koja je shvatila da u prirodi nije sve ljudski lepo, da uz lepo postoji i runo, da se nakazno nalazi u blizini lepote, a da je groteskno nalije uzvienog. Nova poezija, i umetnost uopte, toga mora da bude svesna ona treba da istovremeno prikazuje svetlost i tamu, ivotinju i duh... Nova umetnost uvek unosi nov element, a to je groteskno, to je naelo koje antici jo nije bilo poznato. Groteskno je za umetnost od bitnog znaaja, jer jedino putem grotesknog postajemo svesni drugih kvaliteta. Igo se suprotstavlja teoriji o tri jedinstva, i smatra apsurdnom tvrdnju da ih se treba pridravati zbog naela verovatnosti. Sama stvarnost pobija tu tvrdnju. Igo istie da, uprkos zalaganju za prirodnost i umetnost, ipak priroda i umetnost predstavljaju dva potpuno odvojena niza. Umetnost osim svog idealnog dela ima i svoj zemaljski i pozitivni deo. Ona ipak ostaje u okvirima gramatike i prozodije, jer ipak treba priznati da misao izraena u stihu odjednom dobija nove i nesluene kvalitete. Igo se veinom nadovezuje na tipine romantiarske knjievne teorije, posebno na brau legel, zahtevom da autor ne prikazuje samo ono to je lepo, nego treba da uvidi i suprotnost, pa da u njegovom delu doe do izraaja celina tog doivljaja. Vidljiv je i uticaj Madam De Stal i atobrijana. U kasnijem kritikom delu ''Vilijam ekspir'' (1864), Igo je izneo zanimljive stavove o arhetipskom poreklu poezije, po kojima se sva poezija zasniva na nekoliko uzoraka. Igo te prauzorke naziva ''tipovima'', i smatra da oni u sebi sabiraju i saimaju cele skupove srodnih ljudskih likova. Tip je mit sa ljudskim licem, parabola i simbol u kojem prepoznajemo sami sebe. Pesnikova mata dopire do tih pralikova i reprodukuje najdublje uzorke oveanstva.

MIODRAG PAVLOVI ''Pesnitvo romantizma'' : Dogaaj romantine poezije : Romantina poezija se sastoji od velikih i dobrih pesnika. Iako se nekad tvrdi da je ona pre svega poezija oseanja, ili da je u njoj najvanija imaginacija nesumnjivo je da vei deo romantine poezije ima odlike intenzivne i originalne umetnosti. Prvi talas veliki, ali vrlo razliiti pesnici. ''Lirske balade'' Vordsvorta i Kolrida, koje se po nekima smatraju poetkom evropskog romantizma, mogle su predstavljati i uvod u jedan novi anr, u realistiko-baladnu poeziju. Realistiku crtu imaju i Gete i Pukin. Intelektualno-filozofska stremljenja i obrazovanost iler, Helderlin i Novalis, kao i Kolrid. Blejkovu intelektualnu budnost karakterie originalna simbolika, itav sistem nove mitologije namenjen modernom oveku. Neki nemaki (Fos) i ruski klasicisti, kao i A.Poup su esto blizu ivota, u ironinoj i satirinoj komunikaciji sa svakodnevnim drutvenim ivotom svog vremena. Sa druge strane, Helderlin, enije, pa i iler, zatim Kits i eli izgledaju u stvari kao klasicisti, koji antikom nasleu prilaze sa veim razumevanjem (a manje preuzimanjem neposrednih uzora), sa veom filozofskom dubinom, okreui se vie Heladi nego Rimu. Kasnije, tokovi romantiarske poezije poinju da se razlikuju irom Evrope. Bliskost sa antikom kulturom se zanemaruje ili odbacuje vode se itave polemike protiv dekorativne primene helenske mitologije u poeziji; metriki kanoni su ve ranije odbaeni. Romantiki pesnik ne bei od stvarnosti, on eli da joj se priblii, ali kao umetnik. Njegova drutvena stvarnost je pre svega njegova publika velika elja za dopadanjem. Pesnici neposrednost svog optenja kroz poeziju pojaavaju pre svega emocijom. Izuzetno ire spisak pesnikih tema i motiva. Nastoje sa konstituiu nove obrasce lepote. Neki pesnici pokuavaju da se profiliu u dodiru sa folklornom tradicijom formule narodnog stvaralatva nude primere prirodnosti, utopijske naivnosti, intuitivne prvobitnosti. Ideje Rusoa i Herdera, kao da se ostvaruju u dodiru sa narodnim stvaralatvom. Sve u romantizmu pokuava sa bude i privlano i duboko, i pametno i ljupko, i zato se i granice knjievnih anrova i definicije stila javljaju u jednom fluidnom stanju. Stvara se nova filozofija istorije, koja uzima u obzir ne samo ideje, ve i realne kulturne entitete u istoriji. Javlja se nova politika filozofija, zasnovana na pojaanom nacionalnom oseanju kotski i engleski pesnici, nemaki pesnici rokokoa, mladi Gete, dok kod slovenskih naroda ova orijentacija ima gotovo sudbonosni karakter. Socijalni aspekt istorije nije naao mnogo izraza, ali ipak postoji esto u obliku poezije koja je vie sentimentalna, ili pisana kao revolucionarna invokacija, nego to je problemska. Ali, postoje i izvanredne, socijalno inspirisane pesme velikih pesnika romantizma Blejk i Vordsvort, Helderlin i Bajron, Hajne, Igo, Pukin i niz pesnika dekabrista. Takoe, neki pesniki fragmenti iz mnogih romantikih drama koje su bile revolucionarno inspirisane iler, mladi Gete, mladi Igo... Romantini pesnici, u jednom krilu koje vue poreklo iz 18.v. uvode elemente savremenog ivota u poeziju. Oni su savremenost uinili pesniki moguom, i stvorili su koncept modernosti, stalne invencije, napretka, i jedne estetike koja e voditi rauna o promenljivim vidovima realnog drutvenog ivota. Pokret ka savremenom : Vordsvortove ''Lirske balade'', a jo ranije kod Blejka, zatim italijanski pesnici milanskog kruga, Igo, Pukin (posebno ''Evgenije Onjegin''); kasnije Ajhendorf, Merike; pri kraju Bodler, Hajne - pokret koji je sa jedne strane vodio pravo u realizam, a sa druge u modernizam. Dogaaj romantine poezije stvorio se veliki elan, na vidiku su bile velike mogunosti, kao da su se otvorila vrata ka daljem stepenu ljudske evolucije. Razvili su se misaoni sistemi i koncipirale se nove umetnike forme. Nastao je oseaj da se milju, pisanjem, ne stvaraju samo tekstovi, nego da se otvaraju i stvaraju svetovi. Pisana re i umetniko delo dobijaju veliki drutveni ugled i presti.

Stilske i anrovske promene u romantinoj poeziji : Osnovni ciljevi romantinih pesnika : sloboda, invencija, originalnost i lina obojenost. Romantina poezija nije prepoznatljiva po nekom odreenom literarnom stilu ona je beala od stilova i kanona, da bi ostvarila izraz, izraajnost, novost, bogatstvo slika i oblika, bogatstvo jezika. Romantizam naputa : dugaak stih raen prema grkim i latinskim uzorima (oblici velikih oda, religioznih himni); mitoloku naraciju, i racionalni, diskurzivni jezik, rezonovanje i raspravljanje u stihu, pa i satiru (koja je po rimskim uzorima bila obnovljena u 17. i 18.v.); paljivi, utivi, bezlini jezik veine pesnitva 18.v. (bilo svean ili humoran); sve to bi moglo da bude dosadno i poznato. anrovi se u stvari se obnavljaju, ma koliko su granice meu njima nejasne. Epska poezija umesto uenog i herojskog klasicistikog epa, oivljava dramski ep, ep-roman, pesnike pripovesti iz neherojskih vremena, manji epovi sa egzotinim, gotskim i avanturistikim sadrajem (Bajron, iler). Naputaju se poune teme, i pribegava se dugakim satirinim spevovima, ili kraim pesnikim pripovestima. Nastaju i krai epovi sa posebnim sadrajem Novalisove ''Himne smrti'', Blejkove ''Proroke knjige'', spev ''Hijavata'' Longfeloua. Tzv. vizionarski ep se javlja sa Blejkom, a kasnije u Geteovom ''Faustu'' i Igoovoj ''Legendi vekova''. Neobini, bizarni ep je ponovo uspostvaljen i njime se obilno koriste postromantini pesnici (pa i Lotreamon). Poseban ugled uiva manje narativna, vie pevljiva balada, poreklom iz narodnog pesnitva. Bila je vre ritmiki organizovana i esto je imala refren, kao uspomenu na svoje narodno i pevano poreklo. Buknula u kotskoj pseudo-Osijan, V.Skot, Kits i Tenison; u Nemakoj se taj rod smatrao tipinim od Bergera, preko Getea i ilera, do Hajnea i danas; vrlo uspene balade pisali su Pukin i Ljermontov. Mala lirska pesme, intimna i pevuava preporodila se u romantizmu. Ona dozvoljava neto vrlo umetniko, spretno, jednostavno i armantno u isti mah. Kratka pesma, mali pesniki oblik donela je istinsku pobedu poezije u romantizmu. Poreklo srednjovekovne rimovane latinske pesme, lirska narodna poezija, trubaduri... Cveta ve u rokokou i tzv. preromantizmu. Ide i direktno iz muzike, iz pevane pesme. Kao to je mala pesma znaila odbacivane velikih i komplikovanih strofa baroka i klasicizma, tako je i najea romantika prozodija teila ka pojednostavljivanju, ka izraenijim ritmovima, muzikalnim sazvujima i kraim stihovima. Svetskoistorijski projekti romantizma : Romantizam je oiveo svest o svetskoj istoriji. U poeziji romantizma krajem 18.v. javljaju se pesnike vizije velikog zamaha i irokog raspona. Blejk pie svoje proroke poeme irokog stiha, i u simbolikim integralima koji obuhvataju realnu istoriju njegovog veka, i jednu sinkretinu mitologiju koja je zasnovana pre svega na kritici puritanskog protestantizma. Geteov ''Faust'', posebno II deo, kroz smenu razliitih istorijskih i mitolokih slika daje osnovna iskuenja zapadnog oveka, od antike do prosvetiteljstva, i njegovo razreenje u oseanju i izvrenju socijalnog imperativa, koji je istovremeno i pristupanje tajni sveta i nalaenje najlepeg zadovoljenja elje. Velike mitoloke vizije Helderlina, koji je bio privren francuskoj revoluciji i Napoleonu, ponovo konstituiu lepotu slobodnog oveka, buntovnog i poetinog u isti mah; susret sa boanskim postaje ponovo mogu, i ovek moe da se nada ponovo najveim objavljenjima. I u poeziji ilera i Bajrona postoje potezi velikog pesnikog nadahnua u kojem se pokazuje vienje oveka u celini, oveka istorijskog i stvaralakog. U filozofiji : rei ''svetsko'' i ''istorijsko'' javljaju se na kljunim mestima kod Fihtea, elinga i Hegela, u esejima i teoriji brae legel, ilera, Klajsta, u govorima francuskih revolucionara. U monumentalnoj Igoovoj ''Legendi vekova'' sintetie se gotovo sveukupno stvaralako i moralno iskustvo oveka, koliko je bilo poznato pesniku u tom dobu.

Isticanje Ego-a : Pojaano oseanje svoga Ja, kult samog sebe, egocentrinost koju ranije epohe knjievnosti nisu poznavale. Romantiari su isticali svoje Ja i u svojoj melanholiji, u svom ''svetskom bolu'', i u svojim zanosima; u svom poverenju u umetnost, i u svojoj skepsi prema ivotu. Taj egoizam je imao i svoju vidljivu filozofsku dimenziju Fihte, eling, ali i neku vrstu neumerenog, pozerskog individualizma. Koliko god protivrenih ideja doneo romantizam, sve su bile proete duhom slobode. Romantiarsko Ja jeste bilo ono to je htelo da bude slobodno, ono je bilo supstrat zahteva za slobodom. I zato to Ja nije uvek bilo individualno. Naglaavanje jednog Ja je bilo opta poviena samosvest romantiara, njihova stvaralaka, revolucionarna, buntovnika samosvest. To je bila oznaka elje za inicijativom i zbacivanjem ustaljenog reda koji je vodio shematizovanju ivota. Romantizam je pojaavao Ja-svest, ali to Ja je bilo i kolektivno i individualno, estetsko i erotsko, klasno i grupno, misaono i akciono. Pesniko, filozofsko i metaforiko Ja za veinu romantiara nije bilo taka najvee snage i afirmacije privatne linosti to je esto bio simbol najslabije take u svetu, mesto najveeg elegijskog zgunjavanja. U Sturm und Drang periodu je bilo titanskih tenji Getea i ilera, ali su one uvek imale prizvuk himne u slavu oveka, kao to i i Blejkova prorokovanja nisu davala nikakvo posebno mesto samom Blejku u kosmogoniji koju je sam stvorio. Tek u drugoj polovini 19.v. nastaje programska afirmacija svog Ja kao ekspanzivne i razorne slie Nie. Veliki romantiari su odlazili u prolost, ne da u njoj ostanu, ve da neto iz nje donesu, da ojaaju sebe. Odlazili su i u daleke zemlje, da donesu duhovna dobra, da proire svet. Vraanje u prolost je neminovna posedica romaniarskog oslanjanja na matu. Mati su potrebni podsticaji, slutnje, koje se nalaze u davnim i nepristupanim vremenima i sredinama. Takoe, to je bio odraz opte tendencije prema istorizmu tendencije koja je donela estetiki eklektizam i neiste stilove, ali je imala i veliki znaaj u samosaznavanju oveka. Istorizam je bio izraz nove, nasluene slobode oveka : da bira sebe u istoriji, da saznaje svoju sloenost i svoju plastinost, da meditira o neverovatnoj raznovrsnosti fenomena ''ovek'', i da pravi projekte o samom sebi i za sebe. Zato ''bekstvo od stvarnosti'' nije najbitnija odlika romantizma romantiari tu stvarnost prelamaju na jedan sloen i viestruk nain, i stenjenom oveku nude izbor svojih vizija i istorijskih slika, ne da bi ga opili i uspavali, ve da bi mu ponudili lepote na izbor, i da bi vratili u ivot motiv vrednosti. Romantiarska ljubav : Naglaenost ljubavnog oseanja jedno od optih mesta romantizma. Po uestalosti i veliajnosti tog oseanja stekao se na kraju utisak romantiarskog preterivanja. To nije bila samo moda ili navika romantiari su bili sposobni da rehabilituju ljubav. To je poslednja epoha u evropskoj kulturnoj istoriji koja je tu re pisala velikim slovom. Termin romantiarska, odn. romantina ljubav i danas znai ljubav punu zanosa, sa mnogo mate, nezainteresovanu, ne-graansku. Romantiari su voleli i idealizovali enu, voleli i idealizovali poeziju i jezik, umetnosti uopte, voleli i idealizovali zemlju i narod ili narode. Ljubav romnatiara jeste sam intenzitet njihovog postojanja. Romantizam i kulturni krugovi epohe : Romantizam je splet pojava, koje su znaile jaanje kulturnih inicijativa, afirmaciju prisustva revolucionarnog, slobodarskog duha, ali i duha intuicije, isticanja individualnosti. Dotadanja dominacija Engleske i posebno Francuske na kulturnom horizontu Evrope je bila dovedena u pitanje. Romantizam je imao fazu kada je, uprkos arenilu i mnogooblinosti, znaio novi kulturni univerzalizam. U daljim konsekvencama, vodio je, kroz individualizaciju nacionalnih kultura, do meusobnog udaljavanja naroda.

Zloupotrebe i porazi : Pored svega lepog to je romantizam zapoeo, ostalo je i neto negativno u pojmu romantinog. Nekoliko osnovnih premisa romantiarske poetike dovele su do zasienja i zloupotrebe. Romantiarsko trganje za velikim temama odvelo je pesnike u potragu za velikim uzbuenjima i krupnim mislima, koje se nisu mogle uvek nai, pa je dolo do njihove simulacije u poeziji je porasla njena retorina strana, i vetina da se pravi zamamno stihotvorstvo sa siunim povodima. To se javlja ve kod druge romantiarske generacije kod elija i Bajrona, kod Igoa i Lamartina, kod mnogih nemakih romantiara. Reagujui na jednostranost klasicizma, romantizam je i sam poeo da pati od njega, posebno po pitanju idealizacije naglaavanje samo jedne krajnosti, tj. zanosa i visoke mate. Najvei pesnici romantizma nisu davali prednost ni goloj stvarnosti ni prostom idealu ve ih je zanimalo uspostavljanje aktivnog odnosa izmeu njih. Stvarno velika dela, kao to su Geteova ili Pukinova, u kojima ovek nije izveden ili zaveden van svoje polifonije, retka su u romantizmu. Romantiari su veliinu postigli kada su otili to je mogue dalje u jednom pravcu kao Helderlin i Blejk u poeziji, Vagner u muzici, Kits u lepoti, Igo u mati i jeziku, Herder u poniranju u narodni duh.

J.V.GETE iz zbornika ''Teorijska misao o knjievnosti'' - priredio P.Milosavljevi Prirodni oblici poezije : Postoje samo tri prava prirodna oblika poezije : jasno pripovedaki, uzbueno entuzijastiki i lino aktivni ep, lirika i drama. Oni mogu dejstvovati zajedno ili biti odvojeni. esto mogu da se nalaze zajedno i u najmanjoj pesmi, i upravo tim sjedinjenjem na najuem prostoru stvaraju najdivnija uoblienja. U grkoj tragediji su sva tri pesnika roda povezana tek posle izvesnog vremena oni se razdvajaju. U francuskoj tragediji, ekspozicija je epska, dok peti in, koji se zavrava strau i entuzijazmom, moe da se nazove lirskim. Homerov spev je isto epski tu rapsod uvek gospodari, a isprekidan dijalog, najlepi ukras drame, nije doputen. O svetskoj knjievnosti : Svuda se uje i ita o napretku ljudskog roda, o daljim izgledima za razvoj prilika u svetu i meu ljudima. Gete je uveren da se stvara jedna opta svetska knjievnost, u kojoj je Nemcima namenjena asna uloga svi narodi ih hvale, kude, prihvataju ili odbacuju, razumeju ih dobro ili loe. On smatra da su u knjievnom pogledu Nemci mnogo ispred drugih naroda, koji e nauiti da ih vie cene, pa makar zato to od njih uzimaju bez zahvalnosti i iskoriavaju ih ne odajui im priznanje. Ali, kao to vojno-fizika snaga jednog naroda potie iz njegovog unutranjeg jedinstva, tako mora i moralnoestetska postepeno proizilaziti iz slinog slaganja za to je potrebno vreme. Gete posmatra protekle godine i primeuje kako se, ako ne iz oprenih a ono iz heterogenih elemenata, formira nemaka knjievnost, koja samo tako postaje jedno to je pisana na jednom jeziku, koji, prema sasvim razliitim sposobnostima i talentima, miljenjima i delanjima, suenjima i preduzimanjima, postepeno iznosi ne videlo duu naroda. (1827.g.) Prikazujui kotske asopise, Gete kae da e oni, kako postepeno dobijaju sve veu publiku, najefikasnije doprineti stvaranju oekivane opte svetske knjievnosti. Nije u pitanju to da narodi podjednako misle, ve samo treba da zapaze jedni druge, da se uzajamno shvate, i, ako se meusobno ne mogu voleti, da bar naue da jedni druge trpe. U uvodu za nemako izdanje biograije F.ilera autora T.Karlajla, Gete kae da se ve neko vreme govori o jednoj optoj svetskoj knjievnosti, i to sa pravom : jer su svi narodi morali da primete da su, koliko god bili ogranieni na sebe, ipak zapazili neto tue, primili to u sebe, i povremeno osetili dotad nepoznate duhovne potrebe. Odatle je poniklo oseanje susedskih odnosa, i umesno dotadanjeg zatvaranja u sebe, duh je ponovo dobio elju da i on bude primljen u slobodan duhovni trgovinski promet. Za razmiljanje : Svaki narod ima osobenosti koje ga razlikuju od drugih, i upravo one i ine da se narodi oseaju rastavljeni meu sobom, da se privlae ili odbijaju. Spoljanje odlike tih unutranjih osobenosti su razlog zbog kojih neki narod cenimo manje nego to zasluuje. Sa druge strane, svoje duevne osobine ne moe da upozna ni sam narod, jer unutranja priroda naroda, kao i pojedinog oveka, deluje nesvesno zato se na kraju zaudimo onome to izae na videlo. Gete smatra da su u tom trenutku takve unutranje delotvorne osobine najaktivnije kod Francuza, i da e oni zato opet imati veliki uticaj na civilizovan svet. Lepa knjievnost nekog naroda ne moe se spoznati ni osetiti, ako ovek nema pred sobom ceo kompleks njene situacije. Ako bi neko eleo da se upozna sa najnovijom francuskom literaturom, morao bi da upozna predavanja koja su drana i tampana nekoliko proteklih godina, kao i listove i asopise. Francuska poezija se ni za trenutak ne odvaja od ivota i strasti cele nacije. a ako ovek prati ove ive ispovesti, zagledae se duboko u njihove prilike, a iz naina kako misle o Nemcima, ovi mogu da naue o sebi da sude.

ARTUR LAVDOJ ''O razlikovanju romantizma'' : ( iz zbornika ''Teorijska misao o knjievnosti'' - priredio P.Milosavljevi ) Pojam ''romantizam'' zbrka termina i miljenja, koja je obilno produktivna istorijskim grekama. Jedini lek - da se prestane govoriti o romantizmu - ne bi bio usvojen. Bilo bi korisno ocrtati asocijativni proces kroz koji je re ''romantiki'' poprimila svoju sadanju zauujuu raznoznanost, i time i neodreenost konotacija i denotacija. Deo zadatka istoriara ideja, kad ih primenjuje u istraivanju predmeta nazvanog romantizam, je da prikae kako je tako raznovrstan i protivrean fenomen mogao kao celina a dobije jedno ime. U praksi, to istraivanje bi bilo neodvojivo od drugog, koje se ovde preporuuje. Pre svega je potrebno nauiti da se re ''romantizam'' upotrebljava u mnoini. Knjievni istoriari ve priznaju da ''romantizam'' jedne zemlje moe imati malo zajednikog sa ''romantizmom'' iz druge, i definiu ih distinktivnim terminima. Meutim, razlikovanje romantizma nije iskljuivo ili uglavnom zasnovano na kriterijumu nacionalnosti ili jezika. Izuavanje predmeta mora poeti razaznavanjem mnotva romantizama, punim razlikovanjem misaonih kompleksa prema njihovom broju koji se moe pojaviti u jednoj zemlji. Postoje razliiti istorijski dogaaji ili pokreti kojima su razni istoriari davali ime. U Nemakoj postoji pokret koji poinje 90-ih g. 18.v. jedini koji neosporno treba nazvati romantizmom, jer je sam sebi dao to ime. U Engleskoj postoji jedan drugi pokret koji dosta odreeno poinje oko 1740.g., a u Francuskoj pokret koji poinje 1801.g. Jo jedan pokret poinje u Francuskoj u drugoj dekadi veka, a povezan je sa nemakim pokretom i preko Nemake je dobio ime. Bogat i neskladan skup ideja naao bi se i u Rusou... Moe postojati neki zajedniki nazivnik za sve to ali ako je tako, to jo nikad nije jasno izloeno, i njegovo prisustvo nije a priori prihvaeno. Svaki od ovih tzv. romantizama je bio u velikoj meri sloena i uglavnom veoma nestabilna intelektualna smea svaki od njih je bio sastavljen od pojedinih razliitih ideja povezanih, ne nekim nerazdvojnim obavezama logike potrebe, ve jednim uveliko olakanim i delimino prouzrokovanim aloginim asocijativnim procesom, koji se u sluaju romantizma uveava roenom i steenom dvosmislenou te rei, poto je naziv ''romantizam'' izmiljen. Na kraju jedne ili dve dekade postoje isti ljudi i isti skup naziva, ali duboko razliite ideje uptavo to se desilo i sa onim to je nazvano francuskim romantizmom, bez obzira na teoriju da je na poetku postojala neka klica onoga to se kasnije javilo kao dominantno. Poto su ovi romantizmi grubo odvojeni, sutinsko je da se svaki od njih (uz potovanje njihovih predstavnika i datuma) razlui na pojedinane ideje i estetske sklonosti od kojih je sklopljen. Tek poto su jasno odvojeni i iscrpno specifikovani, moe se suditi o stepenu njihovog afiniteta prema drugim kompleksima kojima se pridaje isto ime, i precizno utvrditi koliko su preutne zamisli, ili vodei motivi, ili izrazita borba, zajedniki za bilo koja dva ili vie njih, i u emu oni pokazuju razliite i suprotne tendencije.

T.S.ELIOT ''Tradicija i individualni talenat'' : injenica je da kritiar hvali one vidove dela u kojima pesnik najmanje podsea na bilo kog drugog, tj. ono po emu se taj pesnik razlikuje od svojih prethodnika, naroito od svojih neposrednih prethodnika, jer misli da e tu otkriti individualnu, svojstvenu esenciju oveka. Meutim, ako se pesniku prie bez ovakvih predrasuda, otkrie se da esto ne samo najbolji ve i najindividualniji delovi njegovog dela mogu biti oni u kojima su mrtvi pesnici, njegovi preci, najsnanije potvrdili svoju besmrtnost. Pa ipak, kada bi se jedini oblik tradicije, prenoenja iz generacije u generaciju, sastojao u tome da se slede putevi one generacije koja je neposredno prethodila, bez sumnje bi takvu ''tradiciju'' trebalo odbaciti. Tradicija ima mnogo iri znaaj. Ona se ne moe naslediti, a ako je potrebna mora se stei velikim trudom. Ona na prvom mestu obuhvata oseanje istorije (koje je neophodno svakom onom ko bi hteo da bude pesnik i posle svoje 25.g.), koje ukljuuje zapaanje ne samo onoga to je prolo u prolosti, ve i to je sadanje u prolosti. Oseanje istorije prisiljava oveka da ne pie proet samo svojom generacijom, ve sa oseanjem da itava evropska literatura, poev od Homera, i u okviru nje itava literatura njegove sopstvene zemlje, istovremeno egzistiraju i istovremeno sainjavaju jedan poredak. Takav istorijski smisao smisao za vanvremensko kao i za vremensko, ili za vanvremensko i vremensko uzeto zajedno jeste ono to jednog pisca ini tradicionalnim. A to je u isti mah i ono to kod pisca pobuuje najsnaniju svest o njegovom mestu u vremenu, o njegovoj savremenosti. Nijedan umetnik, nema sam za sebe celovito znaenje. Njegov znaaj, ocena njegovog dela jeste ocena njegovog odnosa (poreenja i kontrasta) prema mrtvim umetnicima. T.S.Eliot smatra da je ovo princip estetike, a ne samo istorijske kritike. Nunost da se pesnik saobrazi, ukljui, nije jednostrana ono to se dogaa kada se stvori neko novo umetniko delo je neto to se u isti mah deava i sa svim umetnikim delima koja su mu prethodila. Postojei spomenici obrazuju meu sobom jedan idealni poredak koji se modifikuje uvoenjem novog umetnikog dela. Postojei poredak je potpun sve dok se ne pojavi to novo delo, a da bi se odrao red i posle novine koja se nametnula, itav postojei poredak mora da se makar i najmanje izmeni i tako se odnosi, vrednosti, srazmere svakog umetnikog dela ponovo saobraavaju celini, a to predstavlja uklapanje starog i novog. Sadanjost isto toliko menja prolost koliko prolost upravlja sadanjou. Takoe, pesnik e na jedan nain biti svestan da mu se neizbeno mora suditi po merilima prolosti. U pitanju je ocena, poreenje, u kome se dve stvari mere jedna drugom. Samo se saobraziti, za novo delo znailo bi ne saobraziti se uopte ono ne bi ni bilo novo i stoga ne bi bilo umetniko delo. Novo delo ne vredi vie zato to se uklapa, ve je samo uklapanje proba njegove vrednosti. Pesnik ne moe da primi prolost kao neku neobjanjivu pilulu, on ne moe da se iskljuivo formira na jednoj ili dvojici pesnika kojima se intimno divi, niti moe da se iskljuivo nadahne jednom epohom koju vie voli. Prvi je nain nedopustiv, drugi je znaajno iskustvo mladia, a trei je prijatna i veoma poeljna dopuna. Pesnik mora biti dovoljno svestan glavnog toka koji ne mora nepogreivo da prolazi kroz one koji uivaju najvei ugled. Mora mu biti jasno da se duh Evrope, duh njegove vlastite zemlje, duh za koji e vremenom nauiti da je mnogo vaniji od njegovog linog duha, menja, i da, zahvaljujui tom razvoju, ne stare ni ekspir ni Homer. Meutim, razlika izmeu sadanjosti i prolosti sastoji se u tome to svesna sadanjost predstavlja svest o prolosti u meri i na nain na koji prolost nikada ne moe da se pokae da je svesna sebe. Tano je da : ''Mrtvi pisci su daleko od nas zato to znamo mnogo vie nego to su oni znali'' - ali su oni sami ono to mi znamo o njima. Ova doktrina zahteva jednu smenu koliinu erudicije (pedanterije), a takav zahtev se moe odbaciti, i moe se dokazati da veliko znanje umrtvljuje ili izvitoperava poetsku senzibilnost. Pesnik mora razviti, odn. stei svest o prolosti, i u toku itave svoje karijere mora razvijati tu svest. Tako nastaje ono trajno potinjavanje svoga ja, onakvog kakvo je u nekom odreenom trenutku, neemu vrednijem. Progres umetnika je trajno samortvovanje, trajno ponitavaje sopstvene linosti. Moe se rei da se umetnost preko depersonalizacije pribliava karakteru nauke. Dobra kritika i ocena usmerene su na poeziju, a ne na pesnika.

T.S.Eliot istie znaaj odnosa izmeu jedne pesme i ostalih pesama drugih pisaca, i daje koncepciju poezije kao ive celine itave poezije koja je ikada napisana. Drugi aspekt ove Bezline teorije o poeziji je odnos pesme prema autoru. Prednost duha zrelog nad duhom nezrelog pesnika nije u vrednosti njegove ''linosti'', niti u tome to je nuno zanimljiviji, ili ima ''vie da kae'', ve u tome to je on vie usavren medijum u kome naroita ili vrlo raznolika oseanja mogu slobodno da stupe u nove kombinacije: - Analogija : kada se kiseonik i sumpordioksid pomeaju u prisustvu platine, oni stvaraju sumpornu kiselinu. Ovo se jedinjenje obrazuje samo ako je prisutna platina pa ipak novoformirana kiselina ne sadri ni traga od platine, niti se sama platina na izgled promenila, ostala je inertna, neutralna, ista. Pesnikov duh je komadi platine. On moe delimino ili iskljuivo da koristi iskustvo samog oveka, ali ukoliko je umetnik savreniji, utoliko e u njemu radikalnije biti razdvojen ovek koji pati od duha koji stvara utoliko e njegov duh savrenije da preobraava strasti koje su njegov materijal. Elementi koji se nau u prisustvu katalizatora koji ih menja, su dvojaki : emocije i oseanja. Dejstvo jednog umetnikog dela na osobu koja uiva u njemu je doivljaj drugaiji od svakog doivljaja koji nije izazvalo neko umetniko delo. Taj doivljaj moe izazvati jedna emocija, ili kombinacija nekoliko njih, a mogu mu se dodati i razliita oseanja koja pisac izraava naroitim reima, frazama, poetskim slikama. Velika poezija se moe pisati i bez posredstva bilo kakve emocije moe se kombinovati iskljuivo od oseanja. Pesnikov duh je neka vrsta posude u kojoj se gomilaju i sakupljaju bezbrojna oseanja, fraze, slike, i tu ostaju sve dok se ne stvore svi inioci koji mogu da se sjedine i obrazuju novu sloenicu. Pri poreenju reprezantativnih odlomaka najvee poezije, vidi se da je raznolikost meu tipovima kombinacija ogromna, i da svaki poluetiki kriterijum ''uzvienog'' potpuno promai cilj nisu vani ''veliina'', intenzitet emocije, komponente, ve intenzivnost umetnikog procesa, tj. neka vrsta pritiska pod kojim se odigrava objedinjavanje. T.S.Eliot napada gledite vezano za metafiziku teoriju supstancijalnog jedinstva due : on misli da pesnik poseduje ne ''linost'' koju treba da izraava, ve jedan odreeni medijum, u kome se utisci i doivljaji kombinuju na neobine i neoekivane naine. Utisci i doivljaji vani za oveka mogu da se i ne pojave u poeziji, dok oni znaajni za poeziju mogu da budu sasvim nevani za oveka, za njegovu linost. Pesnik nikako ne moe biti znaajan, niti zanimljiv po svojim linim emocijama, koje su izazvali odreeni dogaaji u njegovom ivotu; njegove line emocije mogu da budu jednostavne, grube ili nezanimljive. U njegovoj e poeziji emocija biti neto vrlo kompleksno, ali nee posedovati emotivnu kompleksnost ljudi koji u ivotu doivljavaju vrlo kompleksne ili neobine emocije. Tragati za tim da se izraze nove ljudske emocije u stvari je greka ekscentrinosti, jer dok traga za novinom pesnik otkriva perverzno. Njegov zadatak nije u tome da pronalazi nove emocije, ve da koristi obine i, poto ih obradi poetski, da izrazi oseanja koja se uopte ne nalaze u stvarnim emocijama. Pri tome e mu isto tako dobro posluiti emocije koje nikada nije doiveo, kao i one koje su mu poznate. Prema tome, T.S.Eliot konstatuje da je ''emocija koje se seamo u smirenosti'' netana formulacija. Jer to nije ni emocija, ni seanje, ni smirenost to je koncentracija i neto novo proisteklo iz te koncentracije, iz veoma velikog broja doivljaja koji nekoj praktinoj i aktivnoj osobi uopte ne bi liili na doivljaje to je koncentracija koja se ne javlja svesno ni namerno. Ovi doivljaju nisu ''seanja'', na kraju se sliju u atmosferu ''smirenosti'' i samo se u okviru nje pasivno obnavljaju dogaaji. Ali, prilikom pisanja poezije mnogo toga mora biti svesno i namerno. Lo pesnik je obino svestan tamo gde treba da bude nesvestan, i nesvestan tamo gde treba da bude svestan te greke ga ine ''linim''. Poezija nije putanje na volju emociji, ve beanje od emocije; ona nije izraz linosti, ve beanje od linosti. Samo oni koji imaju svoju linost i svoje emocije znaju ta znai eleti da se pobegne od njih. Cilj : odvratiti interesovanje od pesnika u korist poezije - to bi dovelo do pravilnije ocene stvarne poezije. Mnogo ljudi ceni izraz iskrene emocije u stihovima; manji broj je u stanju da ceni tehniku izvrsnost. Ali vrlo malo njih moe da otkrije izraz znaajne emocije, koja ivi u pesmi, a ne u pesnikovom ivotu. Umetnika emocija je bezlina, i pesnik ne moe dostii tu bezlinost ako se potpuno ne preda delu pred sobom. On verovatno nee saznati ta treba da se uini dok ne bude iveo u onome to nije iskljuivo sadanjost, ve sadanji trenutak prolosti, dok ne postane svestan, ne onoga to je mrtvo, ve onoga to ivi.

SENT-BEV ''O vlastitoj metodi'' (iz zbornika ''Povjest knjievnih teorija'' - priredio M.Beker) Metoda najbolja za prouavanje knjiga i talenata : knjievna proizvodnja se ne moe odvojiti od oveka i njegove prirode. U nekom delu se moe uivati, ali se o njemu teko moe suditi nezavisno od znanja o samom oveku. Prouavanje knjievnosti zato prirodno vodi do prouavanja morala. Najee nije mogue vratiti se oveku kod onih dela od kojih je ostao samo polurazbijeni spomenik. Zato se moe samo komentarisati o delu, a o autoru razmiljati i diviti mu se, samo kroz njega. Na taj nain je mogue uobliiti likove pesnika i filozofa, sa uzvienim, idealnim oseanjem to je sve to doputa nepotpuno stanje znanja : oskudica izvora, nedostatak sredstava komunikacije, nemogunost povratka. Kod pisaca iz nedavne prolosti ili savremenika, potpuno je drugaije. Vrlo je vano poznavati oveka, ak poznavati ga dobro, naroito ako je taj ovek poseban i slavan pojedinac. Moralno posmatranje likova je jo uvek ogranieno na pojedinosti, na elemente, na opis pojedinca ili na vie njih odreene vrste. Meutim, doi e dan kada e biti utvrena nauka o knjievnosti, kada e velike porodice duha i njihove osnovne podele biti odreene i poznate. O ljudima se ne moe govoriti tano kao o ivotinjama i biljkama ovek je moralno sloeniji. On ima ono to se naziva slobodom; a ona pretpostavlja veliku razliitost moguih kombinacija. Ipak, jednog dana e se odrediti nauka o moralu. Ali, kada nauka o svesti i bude organizovana na pravi nain, ona e uvek biti tako delikatna i promenljiva da e postojati samo za one koji imaju prirodnu sposobnost i dar zapaanja. Uvek e umetnost zahtevati talentovanog umetnika, kao to i medicina zahteva oseaj za medicinu. Jednom e se pojaviti neko sa darom ili sposobnou da shvati knjievne grupe ili porodice neko ko na prvi pogled moe razlikovati, neko ko obuhvata ivot i svest, neko ko je sposoban da bude prirodni naunik na tom podruju ljudske svesti. Kad ovek otkrije poreklo, tj. neposredne i bliske roake nekog istaknutog pisca, osnova koju treba odrediti posle odlomka posveenog njegovom vaspitanju i studijama je njegova prva sredina, ili okolina. Njegov talenat e biti time obeleen, tako da ta god bude kasnije uradio, zauvek e oseati posledice tog doba. Vrlo veliki pojedinci se uzdiu iznad grupe. Oni sami po sebi ine sredite, i sakupljaju oko sebe ostale. Grupa, zajednica, saveznitvo i aktivna izmena ideja, je ovekovo uestvovanje u onome to je izvan njega samog, njegovo dozrevanje i vrednosti. Neki talenti uestvuju u radu vie grupa odjednom tada je bitno uoiti sakriveni i stalni izvor delovanja, upornu snagu motivacije. Svako delo nekog autora koje je istraeno na takav nain, na svom pravom mestu, nakon to je postavljeno nazad u okvir i okrueno svim okolnostima koje su obeleile njegovo roenje dobija svoje puno znaenje, svoju istorijsku i knjievnu vanost. Vano je uhvatiti talenat ne smo u trenutku njegovog prvog pokuaja i prvog otkria, nego i kad se potpuno oblikovao i postao zreo. Ali, treba uoiti i drugo razdoblje kada on pone da propada ili se raspada, grei, zastajkuje. Da bi se upoznao neki ovek, treba odgovoriti na mnogo pitanja, koja ne moraju da imaju veze sa svojstvima njegovih dela religija, pogled na prirodu, ene, novac, poroci ili slabosti? Svi odgovori su vani kad se sudi o autoru neke knjige, i o samoj knjizi, posebno ako se radi o knjievnom delu, o delu u koje on na bilo koji nain ulazi. Do neke mere je mogue prouavati talente po njihovom moralnom potomstvu, po sledbenicima i oboavateljima. To se moe primeniti na Lamartina, Igoa, Balzaka ili Misea oni oboavaju sami sebe, svoje vrline i greke u svom velikom uzoru. * arl Ogustin Sent-Bev (1804-1869) francuski kritiar, studirao medicinu. Prvo pristalica romantizma, prema kome je kasnije bio sve kritiniji. Predavanja o francuskoj knjievnosti; lanci; pesme; jedan roman. Njegovo delo pokazuje kretanje kritike i knjievne teorije prema uverenju da knjievne rasprave i ocene mogu da postignu stepen naune egzaktnosti. Preko autorove biografije i psihologije pokuava da doe do pouzdanih vrednosnih sudova. U tome se vidi ira tendencija kritike da se priblii naturalistikim, ''naunim'' metodama, kakve su kasnije formulisali Ten i Zola. Najvea vrlina SentBevove kritike je njegova sposobnost da oseti i prikae specifinu vrednost nekog autora ili dela. Ipak, prema svojim savremenicima je ponekad bio nepravden poznati su njegovi nepovoljni sudovi o Balzaku, Stendalu i Floberu.

Roman (leksikografska obrada) : Roman = velika prozna fikcionalna knjievna vrsta. Pojam iz francuske knjievnosti u 12.v. se tako naziva delo na narodnom jeziku (lingua romana), nasuprot dela na uenom jeziku (lingua latina); u 13.v. tako se naziva fikcionalna (izmiljena) pripovest u prozi ili stihu, tek krajem veka se termin ograniava na prozu. U 17.v. pojam prelazi iz francuske u ostale evropske knjievnosti, ali engleski sistem za ovu vrstu uvodi pojam the novel (prema ital. novella ''neto novo'', kod nas je novela krai prozni oblik). Po Bahtinu, ''roman nema takav kanon kao druge vrste : istorijski su delotvorni samo pojedini uzroci romana, ali ne kanon vrste kao takav'', pa i danas ''vrstotvorake snage deluju pred naim oima : raanje i uspostavljanje vrste romana deava se pri punom svetlu istorijskog dana. Okosnica romana kao vrste jo nije otvrdnula, pa ne moemo unapred predvideti sve njegove plastike mogunosti''. Roman je nastajao van sistema knjievnih rodova i vrsta kanoniziranih u antikoj, renesansnoj i klasicistikoj knjievnosti, kao ''slobodni oblik'' koji se odupire normama i dovrenosti, i neprestano se menja. Roman doputa meanje razliitih stilova, ak proze i stiha, i razliitih tipova jezika : standardnog jezika i dijalekata, argona i profesionalnih govora, a izvor mu je narodno pripovedanje koje doputa meanje ozbiljnog sa smenim, stvarnog sa fantastinim, istorijskog sa intimnim, epskog sa lirskim. 16.v. poetak teorije romana, ali tek opat Huet ''Ogled o poreklu romana'' (1670) ukazuje na znaenje romana i utie na evropsku poetiku. Teorija se razvija u 18.v., pre svega u prilozima samih autora : Filding, Viland, Ruso, Gete. Blakenburg ''Ogled o romanu'' (1774) priznaje roman kao punovrednu knjievnu vrstu, kao naslednika epa, s tim to roman ne prikazuje oveka kao pripadnika odreene zajednice i istorijsko bie, ve pre svega kao pojedinca. Realizam i naturalizam : esto se istie norma objektivnog pripovedanja (Spielhagen), ili se roman shvata kao mogunost vernog reprodukovanja stvarnosti (Zola). Kasnije se javljaju novi tipovi romana T.Man brani roman kao punovrednu modernu vrstu : to svedoi o mnogim transformacijama romana, koje se esto ine kao simptomi krize vrste, iako su prirodna posledica njegove uvek nedovrene strukture. U 20.v. uticajna je Lukaova teorija o tri temeljna evropska tipa : apstraktno-idealistiki roman, iluzionistiki roman, i sinteza oba tipa. Prema Hegelu, roman je ''graanski ep''. Roman nije sa epom genetski povezan, dok sa ostalim knjievnim vrstama ulazi u neposrednu interakciju. esto je pokuavano odreivanje romana u odnosu prema ''celovitoj i dovrenoj'' strukturi klasinog epa, kakvu je kodifikovao evropski klasicizam. Nasuprot epu, koji tei da oblikuje totalitet sveta sa izrazitom istorijskom distancom, roman postavlja u sredite individualizovanog oveka prema kojem se italac moe odnositi kao prema savrmeniku. Nasuprot epu, roman se odrie izlaganja istorijskih injenica i uzima ih samo sa pojedinanim dogaajem koji je njegov sadraj, ali na taj nain razotkriva unutranju stranu, nalije istorijskih injenica. Jo Gete naglaava subjektivnost romana nasuprot epu, jer je u romanu jae istaknuta pripovedaeva linost. Kriterijumi za klasifikaciju romana su razliiti i ne primenjuju se uvek jednako dosledno. 1.- prema autorovoj nameri i osnovnom tomalitetu : sentimentalni, humanistiki, satiriki, didaktini, tedenciozni roman, roman ideja... 2.- otvorenost prema drugim oblicima : epistolarni roman, roman-dnevnik, roman-hronika, biografski, memoarski, putopisni, esejistiki roman... 3.- prema osnovnoj temi : viteki, pustolovni (avanturistiki), roman o umetnicima, detektivski, socijalni, istorijski, seoski, psiholoki, porodini, genealoki, ''western'', nauno-fantastini... 4.- hijerarhija vrednosti i odnos publike : galantni, trivijalni ili zabavni, bulevarski, narodni, deji... 5.- (ruski formalisti) prema tipovima fabule : prstenasta, stepenasta i paralelna izgradnja fabule; ili prema osobinama takve izgradnje : roman tajni, roman sa prepoznavanjem, roman bez motivacije...

6.- (Markiewicz) prema pripovedaevom gleditu :

I tip ine romani sa autorskim pripovedaem koji ne pripada predoenoj stvarnosti : a)- sveznajui pripoveda, b)- pripoveda sa prividno ogranienim poznavanjem predoene stvarnosti, c)pripoveda koji interpretira stvarnost, d)- pripoveda kao neutralni posmatra, e)- pripoveda koji ulazi u svest nekih likova, f)pripoveda koji ulazi u svest jednog lika; II tip ine romani sa pripovedaem kao fiktivnim autorskim subjektom, a dele se isto kao u prvom. III tip su romani sa pripovedaem koji pripada predoenoj stvarnosti : a)- pripoveda koji pripoveda retrospektivno (oblici dnevnika, pisama, monolokih iskaza), b)- pripoveda kao subjekt unutranjeg monologa. IV tip su romani koji sa pripovedaem koji prividno pripada predoenom stvetu (fiktivni pripoveda), ali u stvari ima sveznanje autorskog pripovedaa.

7.- nemaki teoretiari : roman zbivanja, roman likova, roman prostora i roman vremena. Roman zbivanja : helenski ljubavni i rimski roman Longo ''Erotikon'', Heliodor ''Dafnis i Hloja'', Petronije ''Satirikon'', Apulej ''Metamorfoze'' kao fikcionalna proza utemeljenja na zbivanju. Ovaj tip romana su potvrdile srednjovekovne i renesansne narodne knjige, a zatim i prvi novovekovni roman evropske knjievnosti Rableov ''Gargantua i Pantagruel''. esto raznolike epizode ovakvog tipa romana povezuje fabula koja se obino sastoji u prevladavanju prepreka koje stoje na putu ka cilju koji eli da dostigne agens romana. U fabularnim retardacijama uestvuju kontraagensi koji, npr, spreavaju susret ljubavnika, ako je krajnji cilj agensa ostvarenje trajne ljubavi. Na tome se temelji srednjovekovni viteki roman (koji esto nastaje proznom obradom, narodnom asimilacijom epa), kao i istorijski roman, iji je utemeljiva V.Skot. Sloenije fabule sa postupkom ''otkrivanja tajni'' kriminalistiki romani. K.Dojl. Savremeni nauno-fantastini roman. Roman karaktera : ve kod Rablea postoji razvijeno oblikovanje ljudskih likova, ali tek suavanjem zbivanja i njegovim podreivanjem oblikovanju lika kao u ''Don Kihotu'' (roman koji se parodistiki odnosi prema vitekom romanu upravo kao romanu zbivanja) nastaje roman lika, koji, punei se psiholokim sadrajem, dobija znaenja karaktera. U sreditu strukture je oblikovanje psiholoki znaajnog karaktera, pa tome slue i opisi naravi ili sredine i karakteroloki paralelizmi. U Engleskoj : Riardson, Filding, Goldsmit. Nemaka sa podvrstama : roman o vaspitanju ili o razvitku karaktera Viland, Gete, kao i Dikens u Engleskoj. U 19.v. se razvijaju socijalno-psiholoke motivacije postupaka - Balzak : karakter je strukturalna okosnica niza romana koji tee da obuhvate totalitet jednog drutva (takvi romani se cikliziraju). Ruska varijanta : roman o suvinom oveku. Roman prostora : jedno od osnovnih naela izgradnje fabule je stvaranje promena prolaskom lika kroz (razliito) vreme ili (razliiti) prostor. Prostor daje mogunost oblikovanja razliitih sredina i susreta sa razliitim likovima koji u svojoj ukupnosti predstavljaju jednu sredinu, ili, pripadajui razliitim sredinama, govore o strukturi drutva u celini. Roman vremena i prostora : naelo umnoavanja likova u vremenu i prostoru, integriui neke postupke istorijskog romana : Tolstojev ''Rat i mir'' mogunost analize drutva i njegovoj i sinhroniji i dijahroniji. Za taj tip, Rusi imaju termin roman-epopeja, a Francuzi roman-reka. Monoloko-asocijativni roman : I varijanta potie od ''Zloina i kazne'' naglaena unutranja monologizacija lika. Roman koji se gradi na oblikovanju samog procesa unutar ljudske svesti. U daljem razvoju : lien vrste fabularne okosnice i strukturalnosti. Ekstremni oblik Dojs ''Ulis'', V.Vulf. Dobijaju ime roman toka svesti. II varijanta : Prust ''U traganju za izgubljenim vremenom'' pripoveda nie asocijacije i seanja iz proteklog ivota. Roman iskaza : Monoloko-asocijativno naelo, isprepletano sa interpolacijama iskaza pripovedaa ili likova kao ''materijalom izvan siea''. Takoe ve u ''Zloinu i kazni'', ali jo vie u ''Legendi o velikom inkvizitoru'' ili ''Ispovesti vrela srca'' i uopte u polifoninosti iskaza u ''Brai Karamazovi'' (koji je jo samo kompozicijski ''porodini roman''). Kada takvi iskazi ponu da dominiraju strukturom dela, radi se o romanu iskaza ili esejistikom romanu. Razvija ga T.Man ''Doktor Faustus'', ''arobni breg''; a romanu kao ''ivom obliku eseja'' pribliavaju se i Sartr i Kami.