P. 1
Sid - ispit

Sid - ispit

|Views: 2,656|Likes:
Published by Milica Arambašić

More info:

Published by: Milica Arambašić on Nov 19, 2011
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOC, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

09/18/2015

pdf

text

original

Pjer Kornej – Sid

Predistorija dela, u teorijskom i intelektualnom smislu: 1. srednjovekovna Pesma o Sidu (Ova pesma nema mnogo veze sa Kornejevim Sidom – centralni sukob u spevu je između Sida i njegovih vitezova.) 2. srednjovekovne romanse koje govore o Sidovoj mladosti (Ono što je u njima više liči na roman.) 3. u predgovoru Sidu Kornej kaže da je sadržaj drame preuzet iz Marianine Istorije Španije – tu je opisano kako je don Rodrige u dvoboju ubio don Gomeza, a njegova ćerka sama tražila od kralja da ili ona postane žena don Rodrigea (poneta njegovom vrlinom) ili da ga kralj kazni zbog ubistva. 4. takođe u predgovoru Kornej kaže da je ovaj događaj stavio na pozornicu Giljem de Kastro – Mladost Sida – priča o junaku iz 11. veka koji uzima za ženu ćerku plemića koga je ubio. Ovde se obrađuje Rekonkvista (špan – ponovno osvajanje) – osvajanje Španije od Mavara tj. razdoblje u istoriji Pirinejskog poluostrva od 8. do 15. veka, kada su Španci i Portugalci osvajali sopstvenu zemlju od Arapa koji su tamo vladali. * Blisko je temi Pesme o Rolandu. Na francuskoj sceni se gotovo u isto vreme pojavljuju tri drame koje se bave likom Sida. Tema Sida je uzeta iz upravo prevedene drame španskog pisca Giljema de Kastra Mladost Sida, pa se Kornej morao pravdati pred svojim zavidnim protivnicima1 zbog “plagijata”. Zamerka za plagijat: drastično pojednostavljenje, redukcija komada Giljema de Kastra. Kornejeve inovacije: 1. pojednostavio i zgusnuo radnju koja je kod Kastra puna digresija i epizodnih uloga (tako je postigao jedinstvo radnje i vremena. & Vitanović: Kornej je postigao napregnutost radnje, što je mnogo važnije od pravila.) 2. unutrašnje vreme radnje je kod Kastra obuhvatalo 18 meseci, a kod Korneja do 30 sati.2 3. redukcija mesta radnje: Kod Kastra junaci putuju celom Španijom, a kod Korneja radnja se dešava u Sevilji 4. izostavio je sva nevažna lica; isekao ih je i tako očistio dramu 5. drama se deli na dane a ne na činove kao kod Kastra (??) 6. zakoni volje i uma, koje oličava cogito smenili su duh misticizma prisutan u Kastrovom delu – kod njega se u jednoj sceni, na primer, pojavljuje Rodrigu sveti Lazar u vidu leproznog bolesnika. (Danilo Kiš) 7. herojski aleksandrinac – dvanaesterac, uvek rimovan (što je stih klasične drame – koriste ga i Rasin i Molijer) – gde se najčešće, kao lajtmotiv, rimuju čast i strast. * Postoje i Rodrigove stance – strofe od 8
Tek osnovana Akademija, u liku kritičara Šaplena, prvi i poslednji put istupa kao zvaničan arbitar. Ova polemika sledi nakon uspeha kod publike koji je Sid stekao izvođenjem na sceni, potom štampanja i na kraju Skuderijevog napada: Primedbe na Sida. 2 Cilj klasicističke drame je da gledaoci zaborave na razliku između njihovog sveta i onog sa scene – radnja zato vremenski mora da teče potpuno jednako sa realnim vremenom. (Imanentno vreme = realno vreme.)
1

1

jampskih 11teraca sa drugačijim rimovanjem – na kraju I čina, a stancu Kornej koristi i kod Infantkinje na početku petog čina. Stvaralački postupak koji je odveo do ... Sida karakterističan je za klasicizam uopšte: - strah od redundance - semantički slične, svodive na jednu srž, epizode valja izbaciti - zapleti takođe moraju biti jednostavni. To je dramaturški princip uopšte – izvući osnovno značenjsko jezgro.

Tragikomedija
Odlike: - mešani, hibridni žanr (nasuprot strogosti u određivanju žanrova u klasicizmu3) - popularna u doba pisanja Sida, pre potpune dominacije aristotelizma, pre tiranije čistih žanrova.4 - ima interesantno teorijsko obrazloženje. Prvi put se javlja u predgovoru Plautovog Amfitriona. Za njega tragikomedija znači da u komediji deluju likovi koji po kriterijumu dekoruma odgovaraju tragediji. Dakle, ruši se pravilo decoruma. Nastanak: - U Italiji u 16. veku, ona predstavlja ... neautentičan dramski oblik. - U Francuskoj, prva poznata tragikomedija je Bradamante (lik iz Besnog Orlanda). Definisanje: 1. tragedija u kojoj postoje elementi komike (zabuna) tj. drama u kojoj je spojeno tragično i komično. 2. tragedija koja ima srećan kraj (ovo je bilo prihvaćeno značenje u Italiji u 16. v – više nije bitno jer se javlja niz pastoralnih drama) Vrednovanje: U 17. veku tragikomedija postaje popularna i to joj daje teorijsko opravdanje: 1. Anre Marišal kaže da je ona vrhunac celog dramskog stvaralaštva – ona je najbolje što je dala antička komedija i antička tragedija. Spaja najbolje od oba i time ih poništava. Prirodni završetak evolucije oba žanra. * Mnogo više odgovara onome što traži istančanost modernih duhova – ništa neprijatno ne sme da se dešava u književnosti → težnja za ublažavanjem, pristojnošću, nevređanjem, sofrosine. 2. Fransoa Ožije smatra da je od svih žanrova tragikomedija najprimernija savremenom čoveku jer je u najvećoj meri u skladu sa životom. U čovekovom životu ne postoji ni jedan čas u kome se suze ne smenjuju sa
Specijalističko shvatanje rodova i vrsta je ono koje smatra da je delo suštinski određeno time što pripada nekom žanru, a žanrovi su organizovani entiteti. 4 Grčka drama je deo rituala i zato ima zakone koji su nepromenljivi. Zato u njoj postoje stalne zakonitosti koje nisu prirodne u poeziji, već odlikuju religiozni čin. U 16. veku, drama veštački kalemi u sebe zakonitosti antičke koja je supstancijalno drugačija i potiče iz drugačijeg konteksta.
3

2

smehom. *Apsolutna svrha tragikomedije – zadovoljstvo, uživanje – suprotno katarzi (duboko nerazumevanje ideje katarze).

SID
Sid je jedna od prvih drama koja se trudi da poštuje tri jedinstva. To je Kornejev danak nastupajućem pravilu koje je prvi put formulisano u Francuskoj 1631. godine. (Sevilja se ne nalazi na moru). Sam Kornej u uvodu Sidu navodi da je ispunio dva Aristotelova uslova: 1. likovi su mu slični nama i padaju u nevolju koju nisu zaslužili 2. proganjanje junaka ne potiče od neprijatelja već od neke ličnosti koja treba da voli onog koji pati (iv: situacija pathosa) SADRŽAJ drame (Vitanović): Sreća i ljubavna nadanja dvoje mladih: Rodriga i Himene, iznenadno se prekidaju sporom oko prestiža između njihovih očeva: Rodrigovog ostarelog Don Dijega i Himeninog nešto mlađeg Don Gomeza. Sukob se tako prenosi na plan vremena: u ime prošlih zasluga kralj je Don Dijega izabrao za vaspitača svoga sina i time ga priznao za gospodara, najvišeg posle sebe. Don Gomez osporava prošlost i u ime sadašnjosti, opalivši don Dijegu šamar, unižava ga kao roba. Samo dvobojem se mogla sprati sramota i uspostaviti ravnoteža, zato Don Dijego poziva sina da ga zameni. ... Na kraju je Rodrigo spasilac Kastilje (proterao je Mavre sa Pirinejskog poluostrva) i kralj mu duguje presto(?). OBLIK DRAME vs. SADRŽINA - Spoljašnji oblik drame – histerično savršen i celovit. Scene, rima, smena likova – sve je bez greške. - Veliki jaz između manifestnog i unutrašnje sadržine: Unutra sve ključa. Sve je dvoslojno. 3

STRUKTURALNI ELEMENTI / TOKOVI: Strukturalno Sid ima tri elementa: 1. drama (dramski sukob) 2. ep – herojska priča (epski pogled na svet) * Kornejevski junak5 sanja o tome da bude izuzetan – esencija aristokratskog se jedino kroz herojsku egzistenciju pretvara u stvarnost. 3. bajka. Šta ova drama ima od bajke? Ima ono što je funkcija u bajci: likovi nisu individualizovani → lik=funkcija. Otac – funkcija vladara i glave. Sin – funkcija podanika, instrumenta, odnosno ruke. Najvažnija je funkcija oca, a potom i sina kao instrumenta. (Grof i Don Dijego su isti «Što sam je nekad bio, ti si sada» – ovaj se stih ponavlja.)6 Drama deluje kao amalgam dramske agnostike7 / agonstike (?)8, epskog pogleda na svet i utiska bajke. Herojski predložak iz koga je Sid potekao: Kornejevski ,,svet časti“ – osobine kornejevskog junaka: - zasluge – čovek koji ima zasluge ima nešto što se zove vrednost. Ona je pokazivanje telesne i voljne superiornosti. (Zasluga se razlikuje po polu: za žene suštinski ne postoji – za njih ne postoji na aktivan način; ženska zasluga je pasivna – njena je zasluga – lepota i ne-delanje → prepuštanje svega, u potpunosti, muškarcima.) - dužnost – zasluga je vezana za pojam dužnosti. Dužnost je usađena u pojedince kao mera ili način ponašanja... Unutrašnja mera nije autonomna etika već invertovana socijalna etika. U socijalnoj etici dužnost je činiti ono što je dobro za društvo, ono što društvo nalaže. Ono što će pojedincu omogućiti ovaj poduhvat (ovladavanje dužnošću) je virtu – mogućnost subjekta da gospodari sobom.9 & Ne treba strastima dati da ovladaju razumom, potrebna je kontrola svesti → biti samosvestan – etika ne-želje – ovo je osnovna Dekartova ideja koju Kornej preuzima.10 - slava – cilj nije hrišćanska poniznost, nego slava kao najviši ideal. - ugled/poštovanje – čovek živi zbog društva. On mora da dobije poželjan odgovor od društva, a to je – poštovanje. - čast – najvažniji je kodeks časti, a čast je ponašanje u skladu sa društvenim kanonom, sa onim što se pokazalo kao socijalno najprikladnije, najpoželjnije. Sve su ovo socijalne kategorije koje svedoče o sociocentričnosti sveta ove drame. Čovek u Kornejevom svetu je suštinski određen društvom, i sve što čini, čini zbog društva. Sociocentrični ideal je sada postao unutrašnji moral
Vitanović: Kornejevski junak predstavlja uglavnom zbir karakternih crta glavnih likova njegova četiri remek-dela: Sida, Horacija, Sina i Polijekta. Za njih se vezuje visoko poimanje dužnosti, pitanje časti i slave. Iz njih su uklonjeni slabosti i poroci. Svojom nadmoćnošću, Kornejevski junak izaziva divljenje (a ne sažaljenje i strah). * Ova herojska koncepcija podrazumeva aristokratski moral 17. veka: likovi brane svoju čast u skladu sa aristokratskim moralom feudalnog društva. 6 Ženski likovi nisu svedeni na funkcije. Funkcija žene nije jasna ili, u krajnjem slučaju, može biti promenjena... 7 Agnostika – poricanje mogućnosti spoznaje objektivnog sveta. 8 Agon – 1.sportsko takmičenje u staroj Grčkoj; 2.u pozorišnom životu stare Grčke – takmičenje autora, horega i glumaca 3.deo starogrčke drame, a posebno staroatičke komedije, posvećen bici rečima između zastupnika dvaju oprečnih mišljenja. 9 Neostoicizam je pre svega u vladanju sobom... 10 Kiš: Red, logičnost i vladanje strastima, ljudskom snagom i ljudskim umom – to su ključevi za poetski svet Sida.
5

4

koji pripada društvu (individua je u potpunosti sapeta moralnim kodeksom koji je u potpunosti koristan za društvo). Reč je o heteronomiji11 čije je poreklo u društvu a ne u transcendenciji.12 (Svaki lik deluje u skladu sa unutrašnjim moralom koji nije individualan, već pripada društvu; do sukoba individue i društva i ne dolazi; Rodrigo nema dilemu – svi likovi znaju šta moraju da urade.)

Problem propadljivosti tela
Za ove osnovne (socijalne) kategorije je važno imati telo, volju, razum. To znači da je čovek krajnje propadljiv u vremenu jer ne postoji u tome ništa što bi bilo vanvremeno (što bi iskakalo, što bi bilo posebno) jer sve što se postigne je u stvari – dužnost. Telo je osuđeno na vreme i tome gotovo da nema leka. Ta propadljivost se može prevazići na dva načina: 1. perpetuacija13 u krvi – rod, porodica – efektivno je ponavljanje u telu, ponavljanje u krvi – to znači da se ima sin. Žena nije sudeonik u krvi (zato Himena na suštinski način ne može da učestvuje). Krv je kvintesencija muškog. Ljudi su vezani istom krvlju. Ono što jedan od njih učini vezano je za sve u tom telu. (Svi su oni organski povezani – telo koje obuhvata one koji su članovi roda – zakon tela.) Krv nije, međutim, dovoljna, već je potreban odnos imitacije – krv mora da se (oponašanjem) potvrdi u ovom odnosu – imitiranjem prethodnog nosioca. Onaj ko je imitiran mora biti pogodan za imitiranje. Grof to nije (zato on nema sina), don Dijego jeste. *Perpetuacija u krvi je jedan od tokova, predmeta ove drame. Perpetuacija u duhu je trajna, ali toga ovde nema. 2. književnost – koja se ovde odjednom upliće, koja se upliće u ceo svet kome suštinski ne pripada – to je umetničko-epski tok – slava junaka → Don Dijego: «On može o svemu tome da pročita u priči, istoriji mog života» → literarna transpozicija svega toga. Ovo je poetičko rešenje – beleženje rečima. Sid i postoji zato što je neko Don Dijegove poduhvate zabeležio...) Telo je ugroženo svakim mlađim telom... Pre smrti ono se degeneriše i ugrožava ličnost... Krv (kao genetski kod) određuje čoveka kao telesno biće. Otud problematika produženja u vremenu. Dijego je ispunio sve imperative, ali ga to ne može spasti od degradacije koju vreme donosi – počinje slabljenje snage. Smena generacija.
Kroz lik don Dijega vidimo dve mogućnosti razrešenja: 1. stvaranje niza tela; nasleđe – novo telo proisteklo iz njegovog , telo koje preuzima njegovu funkciju; 2. poetičko rešenje – beleženje rečima. & Govor o slavnim delima – povest o njima je jedan pokušaj izlečenja vremenitosti tela (stalan intertekstualni odnos sa epovima).

Osnovni odnosi na koje valja obratiti pažnju u drami:
1. KOLEKTIVNO (OPŠTE) – INDIVIDUALNO (POJEDINAČNO) Kornejevski junak se u procesu individualizacije nalazi na onom stepenu razvoja na kome se individualno «ja» ne potvrđuje kroz isticanje svoga
Heteronomija – zavisnost od tuđih zakona, upravljanje po tuđim pravilima. Molijer će se razračunati sa problemom heteronomije, problemom kolektiviteta u najširem smislu, sa sociocentričnošću (individua podređena društvenoj strukturi). 13 Perpetuacija – ovekovečenje, spas od zaborava, neprekidno održavanje, nastavljanje, postizanje besmrtnosti.
11 12

5

prava na punu autonomiju, na vlastitu slobodu, posebnost, već kroz identifikaciju sa plemenskim «ja». Lično «ja» postoji u funkciji kolektivnog «ja» – rase i klase kojoj jedinka pripada. Rodrigov pristanak da umesto oca spere sramotu teorijski je bio rešen još pre samog događaja, on je zapisan u celokupnom njegovom vaspitanju, u srži njegovog plemićkog bića.14 2. SOCIJALNO – TELESNO Organicističko shvatanje samog društva: struktura tako čvrsta da dobijamo sliku živog organizma. Poredak tela: mladić – stariji; muškarac – žena (mladić i muškarac su moćniji). Svi su u porodici organski povezani – to je telo koje obuhvata one koju su krvno povezani. Zakon tela podrazumeva krv koja je zajednička muškarcima. Himena na suštinski način ne može da učestvuje. (Likovi se grupišu po socijalnoj hijerarhiji i po krvnoj vezi. To je organicistička ideja patrijarhalnog društva.)

Problem statičnosti i nepromenjivosti
VELIKI OTAC & NEPROMENJIVOST - uloga oca je izuzetno važna u herojsko-aristokratskom svetu Kornejevog pozorišta. Otac otelovljuje čitav sistem vrednosti i ideala kome se i naslednici pokoravaju. Taj sistem vrednosti niko ne želi da dovede u pitanje. * Ovakvo društvo se pokazuje kao suštinski patrijarhalno – otac je stožerna figura. - Klasicizam kao celina pati od Edipovog kompleksa, inhibiran je. Uvek postoji neki veliki otac: u antici (je takva figura oca?), pa onda hrišćanski bog otac. Klasicizam je potomak, neko ko treba da raščisti sa prethodnikom. - Unutar drame, to je latentna simbolika. Snažna organicistička simbolika patrijarhata (simbol krvi, delova tela – glava i ruka...)15. Iza toga je apsolutna nesloboda – ruka ne može čak ni da razmišlja da li će da posluša glavu. Emancipacija je ne nemoguća, nego nezamisliva. Inicijacija (kao prelazak iz detinjstva u zrelo doba??) je samo mitska, bez današnje simbolike. Ovde to postoji isključivo telesno, kao snaga da se obavlja funkcija. Dete nikada ne postaje čovek suštinski. SLOBODA ili status ličnosti u herojskom svetu – ovde postoji zamagljenost opštim bajkovitim tonom, ušuškanost. Ispod te ušuškanosti postoji druga, kompleksna problematika. Rodrigov pristanak da umesto oca spere sramotu rešen pre samog događaja – u srži je njegovog plemićkog bića. Kornejev svet je strog, zatvoren i savršen sistem vrednosti u kome nema kolebanja u prosuđivanju ljudskih postupaka. Ovaj svet je strogo kodiran – problem je u tome je li taj svet doveden u pitanje. UTISAK DINAMIKE proističe iz antinomičnosti – svaki od likova se pokazuje na dva pola svoje strasti – stalno se premišlja. Ovo je lažna dinamičnost koja samo zamenjuje strašnu statičnost likova – sve je predestinirano. (Lažna dinamičnost ovde: statičnost likova u suštini – ako se svi ne ponašaju kako je predviđeno ruši se poredak.)16
Kiš: U Sidu dramski sukob je sukob opštih interesa i interesa pojedinca. (?) Simbolika iz Eneide – Eneja na leđima nosi oca i za ruku drži sina. 16 Suprotni stavovi: Vitanović: Ličnost Kornejevih junaka je u isti mah i determinisana, sputana i slobodna. & Povjest: Fatalnost antičke grčke tragedije potpuno je isključena iz Kornejove tragedije. Njegovi junaci su slobodne ličnosti, gospodari svoje sudbine. Veličanjem
14 15

6

Osnovna situacija: inicijacija
Onaj ko se inicira je Rodrigo. Rodrigova inicijacija je jedan od tokova ove drame. Rodrigo time simbolički ulazi u taj krug muškaraca koji vidljivo postoji na kraju drame. (Kornej opisuje svog junaka u času inicijacije – kada postaje čovek.) U vezi sa ovim stoji SMENA GENERACIJA: Starost – jako važan kriterijum drame. Da li je neko mlad ili star odlučno ga određuje i možda na jedini način. + Sukob između grofa i Dijega ima vrednost smene generacija... Koraci u inicijaciji: 1. prvi korak inicijacije je Rodrigova odluka – monolog na kraju I čina – lažno dvoumljenje. 2. drugi korak je ubistvo 3. treći korak je Rodrigovo pretvaranje u ono što bismo zvali univerzalni zaštitnik (ruka) – sukob sa Mavarima da bi se opravdao kod kralja i da bi mu pokazao da mu je potreban. Time zamenjuje grofa – vrši njegovu funkciju. & Model mladića koji treba da postane vitez: - dvoboj - sukob sa Mavrima (najezda Mavara – prilika za Rodriga da se potvrdi kao heroj, pošto je u dvoboju već to pokazao, da se od ličnog uzdigne na porodični plan, a sada na nacionalni plan). Uznesenje jedinke do istorijske ličnosti – apoteoza (proglašavanje) heroja – simbolično je iskazana promenom imena u Sid – nacionalni junak!!! Sukob sa Mavarima – ovo je potrebno ne samo zbog kraljevog opravdanja već i da Rodrigo potvrdi preuzimanje muške funkcije. Izveštaj daje sam Rodrigo, protagonist. Kroz suprotstavljanje Mavarima se vidi njegova funkcija – onaj ko štiti pred prirodnom stihijom. Na kraju drame pojavljuje se kao apsolutno muško, a ceo grad se ponaša kao žensko – cela zajednica dobija ženske atribute – svi plaču, beže, nazivaju ga Gospodarem (mora?)17. Tek tada dobija Himenu. Muškarac kao zaštitnik, branitelj – utoliko može da joj zameni oca. Inicijacija don Sanča se odvija kroz dvoboj sa Rodrigom – zato što ima snage da prizna da je neko jači od njega, ali istovremeno zbog hrabrosti koju pokazuje – izlazi na dvoboj sa njim! Himenin čin inicijacije – ona uzima mušku masku, prelazi granice ženskog. Čin inicijacije – osveta, ubistvo – ona ne može da ostvari sama, potreban joj je posrednik. Himenina inicijacija ne uspeva iz dva razloga: 1. inicijacija se ne odvija preko posrednika
herojskog Kornej ne želi da izazove «strah i poštovanje» nego «divljenje». & Pule: Pošto ga je pisac lišio bilo kakve individualnosti, pa čak i bilo kakvog postojanja u trenutku, Kornejev junak naposletku postaje simbol slobodne volje: postaje biće koje je izvan vremena i koje postoji samo u virtuelnosti svoje volje i u mogućnosti da je ispolji. 17 G. A: Rodriga su zarobljeni Mavri prozvali Sidom – gospodarom.

7

2. Himenina inicijacija bi bila protivprirodna ((zato što je ona žensko)). Zbog toga ona u nekim scenama biva brutalno ismevana. Drama inicijacije – Rodrigo se inicirao u muškarca, ali ne i u čoveka. Ovi likovi ostaju na stadijumu lutke. Nema anticipacije, ne dostižu sebe, ne dovode u pitanje gospodarenje sobom. Žive u svetu blaženog neznanja. Slika u Sidu je lažno optimistična...

((Odnosi unutar tela))
Don Dijego i Rodrigo su određeni kroz: funkcije – otac i sin starosno doba – starost i mladost vremenski / temporalno (?) – kategorija vremena se oličava kroz tri lika: Don Dijego, grof i Sid. Ključan je prelaz između sadašnjosti i budućnosti: Dijego (prošlost) – Grof (sadašnjost) – Rodrigo (budućnost) Njih trojica se razlikuju samo po te tri vremenske instance, po vremenu u kome se nalaze, temporalno, inače su identični. Kad Rodrigo prođe kroz inicijaciju on će u potpunosti zameniti grofa.* Sukob grofa i don Dijega – oni vrše identičnu funkciju (funkcije: otac, glava, vojskovođa). (Hijerarhijska) razlika je u vremenu: grof je u naponu snage, mladosti, sada je moćan. * Rušilačka funkcija vremena je bitna, čovek je nebitan po individualnim odlikama. »Kao što ste vi nekada bili, ja sam sad.» * Da bi taj ceo poredak nastavio da živi neophodno je neprekidno (perpetuiranje?) u vremenu: grofa ubija budućnost – to da mu neko mora biti nadređen.(?) Odnos Don Dijega i Rodriga: Zamena – Rodrigo zamenjuje oca. Rodrigova krv je u zenitu. Čast je zajednička. Rodrigo – ukoliko bi nadživeo čast oca – bio bi neprihvatljiv za sve, pa i za samu Himenu. Nema izbora, mora da poštuje dati socijalni imperativ.

Tematski (semantički) se može reći da drama ima tri osnovna smisaona toka:
1. drama o utvrđivanju (opozivu /potvrđenju) arhetipa oca – smena generacija (?). Sukob grofa i don Dijega je u tome ko će biti vaspitač princu, borba za to ko će biti priznat za očinski arhetip, za autentično ovaploćenje arhetipa. U tom sukobu imamo dva nosioca iste funkcije koji se razlikuju po svojoj samosvesti (osećanju dužnosti?). 2. drama o utvrđenju (potvrđenju) poretka apsolutne monarhije – eksplicitna je poruka da su svi podanici podređeni kralju (prva dva toka su povezana) → ideološka poruka: Kralj je autoritet iznad svih.18 * Ideološki prtljag → neograničena volja kralja, uspostavljanje apsolutističke monarhije. (Kralj je protiv dvoboja – dvoboj znači uzimanje oružja u ruke kad se kome prohte, mimo kraljeve volje.)19 3. drama inicijacije – vezano za bajku: inicijacija Rodriga, don Sanča i pokušaj inicijacije Himene – ali žena ne može biti inicirana 4. drama polova – sukob Rodriga i Himene. Ovde se vidi ta heteronomnost: heteronomnost koja odlučno određuje sve. (Potpuna
Sid je pisan u vreme građenja apsolutne monarhije... Povjest: Paradoksalna je činjenica da Kornej, dramatičar građanskog porekla, postaje pesnik veličine i slave aristokratsko-feudalnog ideala.
18 19

8

heteronomnost likova.) 20 *Ovde postoji tragedija u zametku – a to je odnos Himene i Rodriga – njihov odnos koji je narušen ubistvom njenog oca, ali tragedija ostaje nerazvijena jer ne postoji autentična osećajnost. (Potencijal tragedije postoji ali pošto nijedan od likova ne dozvoljava da strasti zaposednu razum...) + Kod Korneja muško i žensko su jako približeni, maltene izjednačeni. Odnos zaštitnika i zaštićenog postoji samo imenom. Susreti Rodriga i Himene su nalik dvobojima što ukazuje na ravnopravnost. (Kada Rodrigo moli Himenu – jezik trubadurske poezije...) Himenu vodi poriv za osvetom kao i Rodriga. On se ponaša prema njoj agresivno iako to ne čini namerno...

Pravi i pseudosukobi u drami:
Pravi i jedini sukob u drami: Stvaran sukob je između don Dijega i Grofa – sve što se desilo kao posledica tog sukoba (na početku drame) je ono iz čega proizlazi važan semantički aspekt dela – a to je utvrđivanje arhetipa oca. Infantkinjin sukob: Da li žrtvovati svoju ljubav? – iako deluje kao sukob to što se dešava u njoj, ovaj sukob je besmislen. Rodrigov sukob – odlučivanje između ljubavi i dužnosti21; Prave drame nema bez slobodne volje!!! Nje ovde nema. Rodrigovo dvoumljenje nije proizvod objektivnih mogućnosti, već je to samo frustracija. Svet drame je kontrolisan. Ljudi su odlučno određeni svojoj funkcijom. Svet nije duša, ni univerzum već društvo. Rodrigo nema dilemu – svi likovi znaju šta moraju da urade. Rodrigo – ukoliko bi nadživeo čast oca – bio bi neprihvatljiv za sve, pa i za samu Himenu. Nema izbora, mora da poštuje dati socijalni imperativ. (Ostali Rodrigovi sukobi su samo herojska dela kojima biva iniciran.) Himenin sukob – 1. Da li će se osvetiti Rodrigu? ili 2. Da li će ga prihvatiti kao muža?; Himenin unutrašnji sukob je besmislen. (?) *Mila: Himenin sukob: ljubav prema Rodrigu ili obaveza da osveti oca može se shvatiti kao manifestni sukob u kome se suprotstavljaju ljubav kao izraz čovekove prirode (telesno) i obaveza koje društvo nameće (socijalno). Međutim, to je prividan sukob – očigledno je da u tom društvu Himena ne treba da se sveti – ona nije muško, te to ne može biti njena obaveza. Pravi sukob tj. tragika leži u Himeninoj nemogućnosti da transcendira granice svog pola. *Ivana: na površini je sukob strasti i razuma: Himena ne može da se osveti zato što voli Rodriga. Pravi sukob je sukob pojedinca i patrijarhalnog poretka: Himena ne može da se osveti zato što nije muško.

-

-

Poimanje ljubavi u drami.
Dve konvencije o ljubavi – ljubav postoji samo na dva načina: - hrišćanska – caritas, agape – moje zadovoljstvo je u tome da činim druge srećnim. Ali Kornejev svet nije hrišćanski već radikalan preokret – razum je suprotan osećajnosti (?) - strast i zadovoljstvo (cupiditas) Nema autentične kornejevske ljubavi
Kod Rasina je heteronomnost obračun sa božanstvima, kod Korneja obračun sa društvom. (?) Mila: Rodrigo se dvoumi da li može da se potvrdi na drugi način, da osmisli svoju egzistenciju izvan sistema društvenih konvencija, dužnosti. Da li ljubav može da bude okosnica čitavog novog sveta?
20 21

9

Ovim likovima treba telesno posedovanje. Imamo želju, nedostatak posedovanja, ograničenost na aspekt uživanja. Ljubav iza sebe nema ideju večnosti, spajanja bića, stapanja... Želja kao temeljni pojam psihoanalize primarno određuje ljudske postupke. Don Dijego kaže: Imamo samo jednu čast a metresa je puno → bitan je samo čin uživanja. Rodrigo svoje uživanje vezuje samo za jedan objekat. Ali, to ne menja kvalitet njegove strasti – ona je i dalje žudnja, ali sada opsesivna... Don Dijego propagira kontrolisanje ljubavi i strasti, ali Rodrigo prelazi njegove granice – njegova ljubav je kvantitativno veća, ali kvalitativno ista... Ljubav je odgovor društva na zaslugu – na racionalnom nivou... U kornejevskom svetu ne može se voleti neko bez razloga – neko ko to nije zaslužio! 22 & Ne sme da se pomeša zadovoljstvo i dužnost. 23 Čovek ima samo jednu čast, a može imati mnoštvo metresa. Lik infantkinje ostaje po strani, prenosi Ovidijevu ideju ljubavi koja je tom svetu strana – al to njeno hrišćanstvo je lažno. (?) & Kornej koristi ovidijevski jezik «lek oči ljubavi»? → ljubav kao telesno uživanje.

Himena
Himena je lik koji je privlačio najviše kritike. Odudara od celine drame (herojsko-bajkovita tužna priča o neslobodi u uređenom svetu, gde ako se ponašamo po pravilima, imaćemo srećan kraj). Tragički aspekt Sida vezan je za Himenu. Himena pokušava da transcendira granice svog pola. Čitav sistem vrednosti društva se odlučno razlikuje ukoliko se primeni /odnosi na muškarca i ženu. Ženina je zasluga ako ne učini ništa nečasno. Ideal njenog ponašanja je potpuna pasivnost – prihvatanje svega što drugi kažu, pokoravanje drugima. Himena, kao žena, ne može da bude stvarno aktivna i da potraži izlaz u herojstvu. Himena pokušava da prođe inicijaciju, ne uviđa nužnost tela u falokratskom društvu. (Muško je aksiološka kategorija u takvom društvu...) Ona pokušava da to imitira, pokušava da uđe u proces imitiranja. Taj odnos imitacije je kod nje nemoguć. Zajedništvo muškog tela u kome ona ne može da učestvuje. Ona pokušava da uđe u moralni kodeks, sociocentrični kodeks. Himenina tragedija je u tome što pokušava da ostvari ulogu u krvi, zato je ona lik koji deluje komično (neprestano kuka – komičan oblik) a u suštini je tragična. Cela drama je njen pokušaj da uđe u ovaj proces imitiranja – ona Rodriga hoće da imitira (3. čin). Ona to ne može da učini i time se

-

-

Vitanović: Kornejevska ljubav nikada nije prvenstveno afektivna i čulna veza između dva bića koja se žele. Moralna komponenta je bitna: ljubavi nema bez poštovanja i divljenja prema partneru. Ljubav je, dakle, sadržana u pojmu dužnosti. V. Janković: Kornej (u svom odgovoru Akademiji i Dobinjaku – trima raspravama u kojima je izneo svoja teorijska gledišta) dopušta da u tragediji bude prisutna ljubav, ali smatra da su prikladniji pravo rođenja i osećanje časti (ovo su osnovni motivi Sida). Kornej tu takođe preporučuje sukob između strasti i prirode (ovaj drugi pojam za njega označava krvnu vezu!). 23 Vitanović: stance na kraju prvog čina dugo su tumačene kao primer kornejevske dileme: odlučivanje između dužnosti i ljubavi. Dubrovski je pokazao da tu ne može biti govora o pravoj dilemi – o izboru između alternativa koje se isključuju. Ljubav je sadržana u pojmu dužnosti. Rodrigo pobedom moralnog bića u sebi postaje ljubavi dostojan.
22

10

-

-

-

-

potvrđuje kao žena. (i time što neprekidno kuka). Nesposobna je da to učini jer je vođena svojom ljubavlju prema Rodrigu. (?) U razgovoru sa Elvirom kaže da obožava Rodriga. Njena želja raste nakon smrti njenog oca. Da li obožava Rodriga koga je volela i ranije? Ili voli upravo ubicu svog oca? * Za ženu kodeks nije tako siguran kao za muškarca. Da li ga obožava zato što se identifikuje sa njim? Po tome je muški lik. Kao da je Kornej uneo nešto što nije trebalo da bude. Smenjivanje na funkciji je inicijalno ubistvo od strane naslednika. Himena je muškobanja – ponaša se sirovo, muški. Na koji način žena može da učini herojsko delo? Kroz celu dramu žudi da se osveti Rodrigu, ali joj ne ide... Falusna žena – želi da je vole zbog onoga što nije. Himena se trudi da postane muško, sukcesivno se pred kraljem javlja kao neko ko odgovora Don Dijegu. Sebe stavlja u istu situaciju u kojoj je Rodrigo. U ovom svetu svaki od likova je predestiniran. Njena muževnost je pokušaj da se izađe iz zatvorenog kruga krvi koji je osuđen na propast. (Ono što jeste autentična tragedija je neautonomnost likova.) ,,Iako“ je najčešća njena reč, svedoči o dubokoj ambivalenciji njenog lika. Svojim stalnim nastojanjima da uđe u taj zatvoreni muški krug krvi osuđenim na neuspeh ona postaje predmet komičke igre. Poslednji korak u komičnoj degradaciji njenog lika je to što ona postaje CENA, da bi na kraju postala NAGRADA za onog ko pobedi u dvoboju. (Rodrigo joj nudi mač da ga ubije. Taj falusni aspekt je samo maska koja biva surovo skinuta: Himena postaje cena za njegove podvige, a pre toga je ona cena onome ko pobedi u dvoboju. Drama se pretvara u parodiju.)24 Ovaj korak je analogan Rodrigovoj osveti oca (iv: njenoj nesposobnosti da se osveti Rodrigu zbog ubistva oca) → degradiranje – izjalovljuje se prazna reč koju ne može da sledi postupak. Tako ona dolazi do potpune nemoći, pasivnosti. Njen konflikt je izvrgnut ruglu. Kod Bergsona O smehu: Bergson navodi postupke izazivanje smeha – jedan je lutka i konac – ovde su svi likovi lutke na koncu. Konac je negde drugde, to je slika heteronomije koja je ostvarena u dramskim delima. (Ono što jeste autentična tragedija je neautonomnost likova.) * Himena izaziva beskrajan smeh, postaje komičan lik jer deluje kao da je pokreće nešto što je van nje.

Suprotan stav – Vitanović: Na planu dramske radnje, tema herojstva i tema ljubavi ostaju razdvojene sve do raspleta. Izlaz iz začaranog kruga takmičenja u vrlinama morala je da potraži Himena, da ženskim lukavstvom zaključi napetost radnje dovedene do apsurda. Pribegavajući dvoboju i drevnom običaju da pripadne pobedniku, ona je potajno uverena da će to biti Rodrigo – tako će to biti volja sudbine a ne i njena odluka. *Tako se konačno ukida protivrečnost između morala (dužnosti) i strasti. U Sidu Kornej ostvaruje istovremeni trijumf dužnosti i ljubavi.
24

11

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->