P. 1
Unutrašnji Život - Šri Aurobindo i Majka

Unutrašnji Život - Šri Aurobindo i Majka

|Views: 788|Likes:
Published by Bhaerava Kaala
"Čulni organi su pod uticajem psihološkog stanja individue, jer je očigledno da nešto stoji između percepcije oka i aktiviranja odgovarajućeg centra u mozgu. Ono je vrlo suptilno; mozak prima percepciju oka putem nerava; ne postoji nikakvo rezonovanje, proces je, da tako kažemo, trenutan, ali postoji razmak između očne percepcije i ćelije u mozgu koja na nju odgovara i vrednuje je. Upravo to vrednovanje koje vrši mozak je pod uticajem osećanja. Ta mala varijacija između onoga što oko vidi i onoga što mozak interpretira često stvara pogrešnu reakciju. Tu se uopšte ne postavlja pitanje poštenja, jer i najiskreniji ljudi ne znaju šta se dešava, čak ni vrlo mirni ljudi, bez ikakvih agresivnih poriva koji to ni ne osećaju, pod ovim su uticajem, a da nisu svesni te male varijacije. Samo onda kada prevaziđete svaku privlačnost i svaku odbojnost, možete imati ispravan sud. Sve dok postoje stvari koje vas privlače ili odbijaju, ne možete biti sigurni u pravilno funkcionisanje vaših čula."
"Čulni organi su pod uticajem psihološkog stanja individue, jer je očigledno da nešto stoji između percepcije oka i aktiviranja odgovarajućeg centra u mozgu. Ono je vrlo suptilno; mozak prima percepciju oka putem nerava; ne postoji nikakvo rezonovanje, proces je, da tako kažemo, trenutan, ali postoji razmak između očne percepcije i ćelije u mozgu koja na nju odgovara i vrednuje je. Upravo to vrednovanje koje vrši mozak je pod uticajem osećanja. Ta mala varijacija između onoga što oko vidi i onoga što mozak interpretira često stvara pogrešnu reakciju. Tu se uopšte ne postavlja pitanje poštenja, jer i najiskreniji ljudi ne znaju šta se dešava, čak ni vrlo mirni ljudi, bez ikakvih agresivnih poriva koji to ni ne osećaju, pod ovim su uticajem, a da nisu svesni te male varijacije. Samo onda kada prevaziđete svaku privlačnost i svaku odbojnost, možete imati ispravan sud. Sve dok postoje stvari koje vas privlače ili odbijaju, ne možete biti sigurni u pravilno funkcionisanje vaših čula."

More info:

Published by: Bhaerava Kaala on Nov 22, 2011
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

06/21/2013

pdf

text

original

Sections

Mentalna buka

Što se tiče fizičkog uma koji neprestano brblja, mirno ga odbacite, bez
uznemirenosti, dok se ne obeshrabri i povuče odmahujući glavom: "Ovaj momak
je suviše stabilan i miran za moj ukus." Uvek postoje dve stvari koje se mogu
pojaviti i poremetiti tišinu - sugestije vitala ili mehaničko ponavljanje fizičkog
uma. Mimo odbacivanje oba je jedini lek. Unutrašnja Puruša moţe naloţiti prirodi
šta da prihvati, a šta da odbaci, ali njena volja je mirna i snaţna; ako vam nešto
smeta ili vas uzbuĎuje, volja Puruše ne moţe u potpunosti da se ispolji.

*

Ono što uočavate i opisujete u svom pismu je normalna aktivnost fizičkog uma
koji je uvek pun istih uobičajneih misli i koji se uvek bavi spoljašnjim objektima i
aktivnostima. Ono što vas je pre uznemiravalo je vitalni um koji je nešto drugačiji -
on je neprekidno zaokupljen emocijama, strastima, ţeljama, reakcijama svih vrsta i
ponašanjem drugih. Fizički um takoĎe moţe odgovarati na ove podraţaje - ali na
potpuno drugačiji način - njegova priroda nije toliko bogata ţeljama koliko
uobičajenim aktivnostima, sitnim ličnim interesima, patnjom i zadovoljstvima.
Ako pokušate da ih kontrolišete ili potisnete, tako ih samo pojačavate.

Da biste se bavili umom, neophodne su dve stvari, (1) nemojte se puno truditi
da ga kontrolišete, da se borite sa njim ili da ga savladate; bolje bi bilo da se
odvojite od njegove aktivnosti - da ga posmatrate i uočavate šta se dešava,
odbijajući da se povodite za njegovim mislima ili da trčite za objektima koje on
ţeli, ostajući u pozadini uma mirni i odvojeni; (2) veţbajte koncentraciju i
pokušajte da se umirite u toj odvojenosti, sve dok vam ovo ne postane navika koja

39

će toliko dobiti na snazi da će nadjačati sve nevaţne aktivnosti fizičkog uma. Ovo,
naravno, zahteva vreme i moţe se postići jedino veţbom.

*

Pre svega je neophodno ne vezivati se za akcije mehaničkog uma; tada je
umirenom i tihom umu lakše da ostane neuznemiren takvom akcijom, čak i kada se

ona pojavi.

*

Pre se dešava da sa umirivanjem aktivnog uma, pokreti mehaničnog uma
postaju očigledni. Ono što treba u tom slučaju da uradimo jeste da se odvojimo od
tih pokreta i da se koncentrišemo ne obraćajući više paţnju na njih. Oni će tada

verovatno potonuti u tu nepokretnost ili jednostavno nestati.

*

Um mora naučiti kako da bude tih - da bude miran, paţljiv i da ne pravi veliku
galamu. Ako pokušate direktno da umirite svoj um, videćete koliko je to teško,
skoro nemoguće; jer većina materijalnih delova uma nikada ne prestaje da bude
aktivna - ne zaustavlja se ni za trenutak, kao mašina koja neprekidno snima. Ona
ponavlja sve ono što je snimila i ukoliko se ne isključi, zamorno ponavljanje se

nastavlja u nedogled. Ako, s druge strane, uspete da povisite svoju svesnost iznad

uobičajenog uma, to otvaranje ka Svetlu utišava um, on se više ne uzburkava i tako
postignut mentalni mir moţe postati trajan. Jednom kada dospete u tu sferu, vrlo
lako moţete zauvek ostati u njoj - spoljašnji um zauvek ostaje miran.
Jedino istinsko rešenje je teţnja ka višem svetlu.

*

Što se psiha više manifestuje u spoljašnjem biću, sve te stvari (mehaničke

aktivnosti podsvesnog uma) postaju mirnije. To je najbolji put. Direktni napori ka

umirivanju uma su vrlo teţak metod.

40

Opsesivne i nametljive misli

Misli su stvarni entiteti koji obično traju sve dok se ne ostvare. Neki ljudi su
opsednuti svojim mislima. Oni misle o nečemu i ta misao im se stalno mota po
glavi kao da je došla od spolja. Ali to je njihova sopstvena kreacija koja im se uvek
vraća i uznemirava taj isti um koji ju je oblikovao. To je jedan aspekt celokupnog

problema.

Da li ste nekada imali iskustvo da je misao uzela oblik reči ili rečenice u vašem
umu i da vam se u toj formi stalno vraća? Ali ako ste bili dovoljno pametni da
uzmete parče hartije i olovku i da je zapišete - to je njen kraj, neće se više vraćati,
izbacili ste je iz sebe. Zadovoljili ste tu misao tako što ste je manifestovali i zato se
ona više ne vraća.

Postoji još nešto interesantnije: ako imate neku lošu misao koja vas
uznemirava i dosaĎuje vam, napišite je vrlo paţljivo, vrlo briţno, unoseći u pisanje
što je moguće više svesnosti i volje. Tada uzmite taj papir i krajnje koncentrisano
ga pocepajte, uz ubeĎenje da će se i ta misao zajedno sa njim pocepati. Na taj način
ćete je se osloboditi.

*

... činjenica je da je fizički um krajnje glup! Moţete ovo proveriti vrlo lako. On
je prisutan verovatno radi neke kontrole i da bi se sve stvari sa sigurnošću odvijale

ispravno. Mislim da je to njegov normalan posao ... Ali on je od toga stvorio
naviku da sumnja u sve.
Mislim da sam vam već pričala o jednom mom eksperimentu. Uklonila sam
svoju kontrolu i dopustila fizičkom umu da obavlja taj posao - fizički um je taj koji
sumnja. Tako sam započela sledeći eksperiment: ušla sam u sobu i odmah iz nje
izašla, zaključavši vrata za sobom. Odlučila sam da zaključam vrata; kada sam
došla do druge sobe, taj um, materijalni um, fizički um, mi je rekao: "Da li si
sigurna da si zaključala vrata?" Pa, pošto nisam ništa kontrolisala, rekoh: "Dobro,
poslušaću te!" Vratila sam se da proverim. Vrata su stvarno bila zaključana. Ali,
čim sam okrenula vratima leĎa, on mi je rekao: "Da li si dobro proverila?" Tako
sam se vratila ponovo ... I to se nastavilo sve dok nisam odlučila: "Ma hajde, dosta
je bilo, zar ne? Zaključana ili ne, ne vraćam se više da proveravam!" Ovako se

moglo nastaviti ceo dan, jer je taj um tako stvoren. On prestaje da bude takav

jedino kada viši um, racionalni um kaţe: "Ućuti!" Inače, to bi se nastavilo u beskraj
... Znači, ako ste zahvaljujući nekoj svojoj lošoj sreći centrirani tu, u ovom umu,
stvari za koje znate da su sasvim istinite, čak i one koje su potkrepljene fizičkim
dokazima - kao ovo sa zaključanim vratima, biće njegov predmet stalne provere i
sumnje, budući daje on sam sazdan od sumnje.

41

*

Mehanički um je još gluplji od fizičkog uma. O fizičkom umu smo malopre
govorili, o tome da nikada nije siguran ni u šta.
Ispričala sam vam priču o zaključanim vratima, sećate se. Takva je priroda
fizičkog uma. Mehanički um operiše na niţem nivou, zato što on čak ni ne ume da
posiuša glas razuma. Mi mu obično ne dopuštamo da uopšte funkeioniše, ali se on
ipak ispoljava kroz ponavljanje nekih stvari, i to čini apsolutno mehanički, bez

smisla i razuma, tek tako. Kada ga neka ludost zaposedne, tome nema kraja... Na

primer, eto, ako mu se svidi brojanje: "Jedan, dva, tri, četiri", on će nastaviti:
"Jedan, dva, tri, četiri; jedan, dva, tri, četiri." Moţete misliti o svemu i svačemu, ali
dosadno: "Jedan, dva, tri, četiri" će biti tu... (Majka se smeje) Ili se uhvati za tri,
četiri reči i stalno ih ponavlja; i sve dok se ne razbesnite i podviknete : "Ućuti!", on

nastavlja po svom u nedogled.

Nekontrolisane i zbunjujuće misli

Odbaciti sumnje znači kontrolisati svoje misli - bez sumnje. Kontrola misli je
neophodna isto koliko i kontrola vitalnih ţelja i strasti ili kontrola telesnih pokreta
- radi joge i ne samo radi nje. Čovek čak ne moţe biti potpuno razvijeno mentalno
biće ako nema kontrolu nad mislima, ako nije njihov posmatrač, sudija, gospodar -
mentalna Puruša, manomaja puruša, sakši, anumanta, išvara. Za mentalno biće je
mnogo nepoţeljnije da bude teniska loptica za nepokorne i nekontrolisanc misli
nego da bude brod bez kormilara u oluji ţelja i strasti ili rob inertnosti i telesnih
impulsa. Znam da je to teţe, zato što čovek, budući da je stvorenje mentalne
Prakriti, identifikuje sebe sa pokretima svog uma i ne moţe odjednom da se odvoji
i oslobodi vrtloga i virova uma. Za njega je relativno lako da kontroliše telo ili bar
neke od njegovih kretnji; teţe je, mada još uvek moguće posle dugotrajnog napora,
kontrolisati vitalne namere i ţelje; ali sedeti kao tantrički jogi na reci, iznad vrtloga
svojih misli, je najteţe.
Pa ipak, to je moguće postići; sve mentalno razvijene individue, one koje
odlaze izvan prosečnosti, moraju na neki način, ako ne uvek, onda bar u
odreĎenom periodu i u odreĎenu svrhu, da razgraniče dva dela uma, aktivni deo
koji proizvodi misli i miran, gospodareći deo, koji je u isto vreme i Svedok i Volja,
koji te misli posmatra, prosuĎuje, odbacuje, eliminiše, prihvata, zahteva korekcije
i promene, Gospodar u Kući Uma, sposoban da vlada svojim kraljevstvom,

samrađa.

42

*

Odvojte se od toga (uobičajenih pokreta misli) - načinite od vašeg uma nešto
spoljašnje kako biste ga posmatrali kao što posmatrate prolaznike na ulici. Sve dok
vam to ne uspe teško ćete zagospodariti umom.

*

Zašto nam se javljaju loše misli?

Zar vam nisam rekla zašto se loše misli pojavljuju? ... Onoliko koliko ima loših

misli, toliko ima razloga za njihovo pojavljivanje! Svaka se pojavljuje iz nekog
svog specijalnog razloga: moţda zato što ste im skloni, ili da bi vam dosaĎivale,
moţda zato što ih vi sami prizivate da doĎu, ili zato što se izlaţete njihovim
napadima, moţda zbog svega ovoga zajedno ili zbog nekih drugih razloga koje

nisam pomenula.

Loše misli dolaze zato što nešto u vama reaguje na njih; u protivnom biste ih
videli samo kao nešto što prolazi pored vas, ne dodirujući vas. Mislim da pitanje
treba da glasi: zašto odjednom mislim nešto ruţno?
Zato što se nivoi razlikuju. Već sam vam objasnila da je mentalna sredina gora
od bilo kojeg javnog mesta preplavljenog ljudima: tu se nalazi puno ideja, misli

svih vrsta i isprepletenih formi na najkomplikovaniji način tako da je nemoguće iz
svega toga izvući bilo kakav precizan zaključak. Vaša glava je u središtu toga, a vaš
um u samom centru; on se kupa u svemu tome kao čovek u moru. I sve to dolazi,
odlazi, prolazi, okreće se, sudara, ulazi, izlazi... Da ste svesni mentalne atmosfere u
kojoj ţivite, očigledno bi vam izgledala kao ludilo! Mislim da su ljudima ipak
neophodna moţdana ograničenja koja sluţe kao neki filter i to za duţi period
ţivota.

Da biste izašli iz svega toga i ţiveli slobodno u mentalnoj atmosferi takvoj
kakva jeste, da biste je videli u pravom svetlu - isto vaţi i za atmosferu vitala,
uzgred rečeno, ona je moţda još strašnija! - da biste ţiveli u njoj i videli je takvu
kakva jeste, morate biti snaţni, sa vrlo izraţenim osećanjem unutrašnjeg
usmerenja. Ali u svakom slučaju, bez obzira da li to vidite ili ne, da li to osećate ili
ne, ono ostaje činjenica. Zato ne moţete upitati odakle dolaze loše misli - one su
svuda. Zašto dolaze? - a gde da odu? Vi ste u njihovom središtu!
Ono što upravlja filterom vaše svesti, koji vas čini svesnim nekih misli, a nekih
ne, je vaš unutrašnji stav, vaši afiniteti, vaše unutrašnje navike - govorim o umu, a
ne o psihi - to je vaše obrazovanje, vaš cerebralni razvoj, itd. Takvu vrstu filtera
formira vaš ego, koji propušta odreĎene misli, a druge ne - automatski. Iz tog
razloga je priroda misli koje primate prilično vaţan indikator vašeg karaktera -
moţda na podsvesnom nivou, jer čovek obično ne poznaje sebe, ali generalno je to

43

ipak pokazatelj tendencije vašeg karaktera. Da bismo pojednostavili stvari,
uzmimo npr. optimistu, njemu će se uglavnom pojavljivati optimističke ideje;
pesimisti uglavnom pesimističke ideje - govorim veoma uopšteno - buntovnoj
prirodi uglavnom buntovničke ideje, a glupoj osobi plitke ideje! Pod
pretpostavkom da glupači uopšte imaju ideje! Takvo je normalno stanje stvari.
Sada, ako se desi da odlučite da napredujete i poĎete stazom joge, pojavljuje se
novi faktor. Čim poţelite da napredujete, odmah nailazite na otpor svega što ne
ţeli progres i u vama i oko vas. I ovaj otpor se prirodno ogleda u odgovarajućim

mislima.

Pretpostavimo da ţelite da napredujete tako što ćete na primer smanjiti
vezanost za hranu; kada to odlučite, skoro sve vreme će vam dolaziti samo misli
koje se tiču hrane, šta treba da uzimate, kako treba da jedete i kada vam se pojave
takve ideje, izgledaće vam sasvim prirodne. I što više budete sebi govorili: "Oh,
kako bih ţeleo svega toga da se oslobodim, sve te preokupacije su prepreka za moj
napredak", to će se te misli češće pojavljivati, sve dok se zaista neki napredak ne
desi iznutra, a vi se podignete na takav nivo svesti gde ćete sve stvari moći da
sagledate i stavite na odgovarajuće mesto - koje nije baš najvaţnije na svetu. I tako
dalje, za sve stvari. Stoga, vaše preokupacije i afiniteti će vas staviti u gotovo
kontradiktoran kontakt ne samo sa idejama koje su u vezi sa vašim načinom ţivota,
nego i sa sasvim suprotnim idejama. I ako od početka ne zadrţite stav razboritosti,
bićete izloţeni neprekidnoj mentalnoj paljbi.
Ako znate kako da dospete na viši nivo, u oblast spekulativnog uma koji se
razlikuje od običnog fizičkog uma, moţete videti svu tu igru i borbu, sav konflikt,
sve kontradikcije, a da vas one ne dotiču niti utiču na vas. Ako se podignete na još
viši nivo i vidite cilj ka kome ţelite da idete, postepeno ćete izdvojiti ideje koje
podstiču vaš progres i njih ćete zadrţati, kao i ideje koje se protive napretku i koje
ga sprečavaju; i sa tog nivoa ćete moći da ih uklonite, mirno, bez posledica. Ali,
ako ostanete u središtu konfuzije i konflikta, ozbiljno rizikujete da dobijete strašnu

glavobolju!

Najbolje što moţete da uradite jeste da se zabavite nečim praktičnim što će vas
primorati da se koncentrišete na odreĎene stvari: proučavanje, rad ili neki fizički
rad koji zahteva paţnju - bilo šta što zahteva koncentraciju na ono što radite i ne
dopušta da i dalje budete ţrtva lutanja. Ali ako nemate sreću da ih tako osmotrite,
tada ćete, kao što sam rekla, dobiti ozbiljnu glavobolju. Jer, taj problem se moţe
resiti jedino odlaskom u praktičan ţivot i koncentracijom na neki praktičan rad ili
podizanjem na viši nivo i sagledavanjem ovog haosa, kako biste uneli neki red i
postavili ga na prave osnove.

Ali, čovek nikada ne sme ostati na istom planu, jer to ne donosi dobro ni
fizičkom, a ni moralnom zdravlju.

44

Ako čovek govori ili dela sa zlim umom, prati ga patnja kao što točkovi prate
vola koji vuče kola.

To znači da uobičajenim ljudskim ţivotom upravlja um; stoga je najvaţnije

kontrolisati sopstveni um, a da bi se to postiglo, treba se postepeno disciplinovati.
Postoje četiri stepena u toj disciplini koji obično slede jedan za drugim, ali koji
se na kraju mogu istovremeno pojaviti: prvo, posmatrati svoje misli, drugo,

nadgledati misli, treće, kontrolisati misli, i četvrto, zagospodariti svojim mislima.

Posmatrati, nadgledati, kontrolisati, zagospodariti. A sve to da bismo se oslobodili

zlog uma, jer nam je rečeno da čovek koji dela ili govori sa zlim umom, biva praćen
patnjom kao što točkovi prate vola koji vuče kola.

*

Um preovladava. Sve dolazi iz uma. U svim stvarima prvobitni elemenat je

um. Ako čovek govori ili dela sa pročišćenim umom, sreća ga prati poput

senke.

Ovo je druga strana onoga o čemu smo govorili prošli put. Damapada stavlja
pročišćen um nasuprot zlom umu. Već smo rekli da postoje četiri nivoa pri
pročišćavanju uma. Pročišćeni um je prirodno onaj um koji ne prihvata nijednu
lošu misao, a videli smo da je potpuno ovladavanje mislima neophodno kako bismo
postigli ţeljeni efekat, to je bio četvrti stepen. Prvi je bio posmatranje uma.

Nemojte misliti da je to lako, jer da biste posmatrali svoje misli, morate se prvo

odvojiti od njih. U uobičajenom stanju, prosečan čovek ne odvaja sebe od svojih
misli. On čak ni ne zna da misli. On misli, jer mu je to postala navika. I ako ga
odjednom upitate: "Šta misliš sada?" - on neće znati šta da odgovori. To znači da će
u devedesetpet od sto slučajeva odgovoriti: "Ne znam." Postoji potpuna

identifikacija misli i svesti.
Da biste posmatrali misli, prvo treba da se odvojite i da ih osmotrite, da stanete
po strani, tako da pokrete svesti ne zamenite za pokrete misli, i obratno. Zato, kada

kaţemo da morate posmatrati svoje misli, nemojte reći da je to lak zadatak; to je tek
prvi korak. Predlaţem da u našoj večernjoj meditaciji uvedemo ovu prvu veţbu
koja se sastoji u svedočenju sopstvenim mislima i njihovom posmatranju.

*

"On me je uvredio, on me je udario, on me je ponizio, on me je

pokrao." Oni koji gaje ovakve misli, nikada ne gase svoju mržnju.

Damapada nam pre svega govori o tome kako loše misli donose patnju, a dobre
sreću. Sada nam daje primere loših misli i kaţe nam kako da izbegnemo patnju.

45

Evo ga prvi primer, da ponovimo: "On me je uvredio, on me je udario, on me je
ponizio, on me je pokrao"; i dodaje: "Oni koji gaje ovakve misli nikada ne smiruju

svoju mrţnju."

Započeli smo našu mentalnu disciplinu, prolazeći kroz različite nivoe
mentalnog razvoja i videli smo da se disciplina sastoji iz četiri uzastopna stepena,
koje smo opisali kao što se verovatno sećate, kao: posmatranje, nadgledanje,
kontrolisanje i ovladavanje; i tokom poslednje lekcije smo naučili - nadam se - da
se odvojimo od naših misli kako bismo mogli da ih posmatramo kao paţljivi

svedok.

Danas ćemo učiti kako da nadgledamo misli. Prvo ih posmatramo, a zatim
nadgledamo. Naučite da ih gledate sa stavom učenog sudije kako biste mogli da
razdvojite dobre od loših, da razlučite koje su korisne, a koje štetne, koje su
konstruktivne i vode pobedi, a koje nas okreću od nje i vode porazu. Ovu moć
razlučivanja moramo zadobiti, jer će ona biti predmet naše večerašnje meditacije.
Kao što sam vam rekla, Damapada će nam dati primere, ali to su ipak samo
primeri. Mi sami moramo da naučimo kako da razlikujemo dobre od loših misli, ali
zato moramo posmatrati, kao što sam rekla, sa stavom učenog sudije - što znači što
nepristrasnije; to je jedan od neophodnih uslova.

*

"On me je uvredio, on me je udario, on me je ponizio, on me je

pokrao." Oni koji ne gaje ovakve misli ne hrane svoju mržnju.

Ovo je dopuna onoga što smo čitali juče. Ali primetitie da se obično drţimo
samo onih misli koje stvaraju ogorčenost. To je zato što je ogorčenost, zajedno sa

ljubomorom, jedan od najrasprostranjenijih uzroka ljudske patnje.

Ali kako da izbegnemo ogorčenost? Veliko i plemenito srce je sigurno najbolje
sredstvo, ali ga ne moţemo svi doseći. Kontrolisanje sopstvenih misli je daleko
praktičnije.

Kontrola misli je treći korak u našoj mentalnoj disciplini. Jednom kada učeni
sudija naše svesti razluči korisne i štetne misli, pojaviće se unutrašnji čuvar koji će
propuštati samo odabrane misli, a strogo zabranjivati pristup svim nepoţeljnim

elementima.

Sa zapovedničkim stavom, čuvar će zabraniti ulaz svakoj lošoj misli i ukloniti

je što je moguće dalje.

Upravo taj pokret propuštanja i odbacivanja zovemo kontrolom misli i to će biti
predmet naše večerašnje meditacije.

46

Anksioznost

Očigledno je da čoveka posebno karakteriše njegova mentalna sposobnost da
sebe vidi ţivim. Ţivotinja ţivi spontano, automatski i ako gleda na sebe kao na
ţivu, to mora da je neznatno i nevaţno, i zato je ona mirna i ne brine ni o čemu. Čak
i ako ţivotinja pati usled neke nesreće ili bolesti, patnja se svodi na minimum
zahvaljujući činjenici da nema posmatranja, nema projektovanja toga u njenu svest
ili u budućnost, nema imaginacije o svojoj bolesti ili nesreći.
Sa čovekom počinje ta stalna briga o tome šta će se desiti, i ta briga je osnovni,
ako ne i jedini uzrok njegove muke. Sa tom objektivizirajućom svešću započeli su
anksioznost, bolne imaginacije, zabrinutost, mučenje, predosećanje budućih
katastrofa, rezultirajući time da većina ljudi - ne samo oni manje svesni nego i oni
koji su svesniji od ostalih - ţive u neprekidnom mučenju. Čovek je isuviše svestan
da bi bio indiferentan, a opet nedovoljno svestan da bi znao šta se zaista dešava.
Zato se bez preterivanja moţe reći daje čovek najmizerniji od svih bića. Čovek se
navikao na to stanje, budući da ga je nasledio od svojih predaka, iako je ono
mizerno. Jedino zahvaljujući spiritualnom kapacitetu koji moţe da nas podigne na
viši nivo i zameni ţivotinjsku nesvest spiritualnom nadsvešću, javlja se sposobnost
ne samo da se uvidi svrha postojanja i predvidi kulminacija napora, već i da se
stekne nepokolebljiva vera u višu spiritualnu moć kojoj moţemo predati celo svoje
biće, poveriti sebe, predati joj odgovornost za sopstveni ţivot i budućnost i tako se
osloboditi svih briga.

Naravno, za čoveka je nemoguće da se vrati na nivo ţivotinje i izgubi svest koju
sada poseduje; stoga, za njega postoji samo jedan put, jedan način da izaĎe iz stanja
u kojem se nalazi, koje ja nazivam mizernim, a to je da uĎe u više stanje gde je
briga zamenjena punom predanošću i sigurnošću kojom zrači ta kulminacija -
jedino na ovaj način se menja svest.
Iskreno govoreći, nema goreg stanja nego biti odgovoran za postojanje za koje
nemamo rešenje, tj. za koje nemamo putokaze koji bi nas uputili, vodili i konačno
izveli iz tog lavirinta. Ţivotinja ne postavlja sebi probleme, ona jednostavno ţivi.
Njom rukovode instinkti, ona se oslanja na kolektivnu svest koja ima uroĎeno
znanje, ali je ipak automatska, spontana, nema potrebe da koristi volju i ulaţe
napor da do toga doĎe, to je prirodno tako, i s obzirom da nije odgovorna za svoj
ţivot, ona ne brine. Kod čoveka je prisutan osećaj odgovornosti za sopstvenu
sudbinu, a pošto on nema potrebno znanje, rezultat toga je mučenje kojem nema
kraja. Tome se moţe stati na put jedino potpunim predavanjem višoj svesti,
potpunim poverenjem u nju, napuštajući brige i prepuštajući joj tok ţivota i

organizovanje svega.

Kako se moţe resiti problem bez odgovarajućeg znanja? Nesreća je u tome što
čovek veruje da mora da reši sve svoje ţivotne probleme, a pritom nema znanje

koje mu je za to potrebno. To je izvor, poreklo svih njegovih nevolja - to

47

konstantno preispitivanje: "Šta bi trebalo da uradim?" ... iza kojeg sledi još
mučnije pitanje: "Šta će se dogoditi?", kao i više ili manje izraţena nemogućnost
da se bilo šta odgovori.
To je razlog zbog kojeg sve spiritualne discipline počinju neophodnim
odricanjem od svake odgovornosti i oslanjanjem na viši princip. U protivnom, mir
je nedostiţan.

Pa ipak, svest je data čoveku kako bi mogao da napreduje, da otkrije da ne zna,
da se razvije u nešto što još uvek nije postao; zato se moţe reći da postoji više
stanje od nepokretnog i statičnog mira: poverenje koje je dovoljno snaţno da
odrţava volju za napretkom uprkos različitim anksioznostima, očekivanju

rezultata i posledicama. Ovo je korak napred u odnosu na metode "smirivanja"
koje se zasnivaju na ukidanju svake aktivnosti i na utapanju u nepokretnost i

unutrašnju tišinu, koje napuštaju ţivot zato što čovek iznenada oseća da bez mira
nema unutrašnje realizacije i sasvim prirodno, misli da nema mira sve dok ţivi u
spoljašnjim uslovima, u stanju anksioznosti u kojem su prisutni problemi koje ne
moţe rešiti bez odgovarajućeg znanja.
Sledeći korak je suočiti se sa problemom, ali mirno i staloţeno sa apsolutnim
poverenjem u vrhovnu Silu koja zna, i koja vas moţe učiniti sposobnim da rešite
sve probleme. I tada, umesto da napustite aktivnost, moţete delati sa
nepomućenim mirom, koji će biti dinamičan i istrajan.
Ovo moţete nazvati novim aspektom boţanskog u svakodnevnom ţivotu,
novim oblikom posredovanja boţanskih sila, novim aspektom duhovne realizacije.

*

U igri kosmičkih sila, volja u kosmosu - ako tako mogu reči - prividno ne radi
uvek za dobrobit našeg lakog i direktnog napretka u sadani ili pri radu; ona često
unosi nešto što nalikuje pobuni, iznenadnim prevratima koji prekidaju ili remete
naš tok, koji se suprotstavljaju ili uzburkavaju okolnosti ili izazivaju zbunjujuća
napuštanja onoga u čemu smo se privremeno ustoličli. Vrlo je vaţno sačuvati
uravnoteţenost i sačekati pravi trenutak za napredak u sadani uprkos svemu što se
dešava. Postoji viša skrivena transcendentna Volja izvan igre i volje kosmičkih sila

- igre koja je uvek kombinacija povoljnih i nepovoljnih stvari - i na tu Volju

moramo čekati i imati vere u nju; ali bez predubeĎenja da ćemo uvek biti u stanju
da razumemo razloge njenih akcija. Um ţeli da učini ovo ili ono, da nastavi da ide
započetim smerom, ali ono što on ţeli nije uvek u skladu sa Boţanskim Planom.
Čovek zaista uvek treba da sledi glavni cilj sadane i da od njega ne odstupa, da ne
poklanja puno paţnje spoljašnjim okolnostima i uslovima, jer ih to samo osnaţuje

kao da se radi o zaista fundamentalnim stvarima.

48

*

Naučite kako da budete mimi i tihi... Kada vam se pojavi neki problem koji
treba da rešite, umesto da u svojoj glavi kombinujete sve mogućnosti, sve
posledice, sve stvari koje moţete i ne moţete da uradite, ostanete mirni sa teţnjom
ka dobrom raspoloţenju, u najmanju ruku potrebom da budete takvi, rešenje će vrlo
brzo doći. A pošto ste tihi, vi ćete ga čuti.
Kada ste usred neke neprilike, pokušajte sledeće: umesto da se uzbuĎujete, u
potrazi za rešenjem, da budete zabrinuti, nespokojni, u stalnoj ţurbi - ne mislim
spoljašnjoj jer se nadam da imate toliko zdravog razuma da bar spolja to
kontrolišete - nego iznutra, u glavi - ostanite mirni. I u skladu sa vašom prirodom,
sa oduševljenjem ili sa mirom, intenzivno, ili umereno, ili sa svim ovim zajedno,
zamolite Svetio da se pojavi i sačekajte ga.

*

Kada su deca ostavljena sama sebi i ne deformišu se pod uticajem starijih ljudi,
ona imaju izuzetno jaku veru da će sve biti u redu! Na primer, kada im se desi neka
nezgoda, oni nikada ne pomišljaju da bi to moglo biti nešto ozbiljno! Oni su
spontano ubeĎeni da će se sve to uskoro završiti, i upravo im to osećanje i pomaţe
da tome ubrzo doĎe kraj.

*

Ako postoji poverenje, spontano, iskreno, bez ijedne trunke sumnje, ono

pomaţe bolje nego bilo šta drugo, i rezultati su zaista fantastični. Sa
kontradikcijama i sumnjama uma sve je upropašteno, sa primedbom koja se
obavezno javlja u teškim trenucima: "O, pa to je nemoguće. Nikada neću uspeti u
tome. A ako se ovo još pogorša, ako ovo stanje u kojem sam sada, a u kojem ne
ţelim da budem, postane još teţe, ako nastavim da klizim ovako dole, ako, ako,
ako, ako... " čovek stvara zid izmeĎu sebe i sile koju ţeli da primi. Psihičko biće

ima to poverenje, divno, bez mrlje, bez rasprave, bez kontradikcije. Ako je tako,
nema te molitve koja neće biti uslišena, niti aspiracije koju nije moguće
realizovati.

*

Kada ţeliš nešto, a ujedno znaš da će ti ţelja biti uslišena, a odgovor na nju biti
najbolji mogući, to stvara mir u biću, mir u njegovim vibracijama; ako postoji neka
sumnja, neka nesigurnost, ako čovek ne zna šta će ga odvesti ka cilju, ili da li će ga
svi dostići ili da li za to postoji način i si, tada postaje uznemiren i to obično stvara
vihor kroz koji prava stvar ne moţe da proĎe. Ako, nasuprot tome, čovek gaji

49

stabilnu veru, ako dok ţudi, zna da nema ţudnje (spontana, iskrena ţudnja) koja
moţe ostati bez odgovora, tada je miran. Čovek ţudi najvatrenije što moţe, ali to
nije stanje nervne rastrojenosti u kojem se odmah pita zašto ne dobija istog
trenutka ono što je traţio. On mora da nauči da čeka. Negde sam već rekla:
"Poznavati umetnost čekanja, znači biti prijatelj sa vremenom." To je zaista
istinito. Jer ako se čovek uzbudi, on gubi vreme - i ne samo vreme, nego i energiju,
i sposobnost reagovanja. Vaţno je biti miran, spokojan, sa verom da će se desiti
ono što je istinito; ako dopustite da se to desi, ono će se dogoditi mnogo brţe. Tako

se u miru sve odigrava mnogo bolje.

50

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->