Milovan Gliid

(1847-1908)

Roen je 6. januara 1847. u selu Gracu, kraj Valjeva. Roditelji mu nisu mogli obezbediti redovno kolovanje poto u
selu nije bilo kole, ali su ga osposobljavali za ivot onim to je bilo najbolje u njima. Otac guslar i majka darovit
usmeni pripoveda nauili su ga pisanju orlovim perom. Tako pripremljen, mladi Milovan bio je u Valjevu odmah
primljen u drugi razred osnovne kole. Bio je ved napunio sedamnaest godina kad je stupio u prvi razred gimnazije.
To je bilo 1864, u Beogradskoj nioj gimnaziji, "terazijskoj". Neobezbeen, mladi Gliid se morao oslanjati samo na
vlastito snalaenje. Kad mu je ved idude godine, 1865, umro otac i u rodnoj kudi ostala majka udovica sa dvoje mlae
dece, ugasila se svaka nada i na onu tanku pomod koja bi vredela kao podsticaj i ohrabrenje. Ostavljen sebi, Gliid se
nije libio nikakvih poslova. "Bio je i ak i sluga. Posluivao je po imudnijim kudama, prao sudove, iao po vodu,
trkarao po varoi, ponekad je zabavljao decu - radio je sve to se trailo od njega, samo da bi imao hleba i krova nad
glavom" (Uro Donid). Mada mu je "posluivanje" oduzimalo dosta vremena, Milovan je ipak bio dobar ak. Njegovo
interesovanje nije se svodilo samo na kolske predmete; itao je mnogo, bez reda, sve to mu je dolazilo do ruku.
Pored toga uio je i strane jezike: ruski, francuski, nemaki.
Po zavrenoj gimnaziji (1870), Gliid je najpre poeo da studira tehniku. Tada je uao u javni ivot dublje i vidnije, kao
urednik satirinog lista Vragolan i agilan lan pokreta Svetozara Markovida. Obeleen od vlasti, kao protivnik poretka,
"crveni komunac", "usijana glava", Gliid je bio uhapen kad je 1872. sa dva svoja druga preneo iz Zemuna nekoliko
primeraka Markovideve Srbije na Istoku. Zbog materijalne nematine, on je te godine napustio tehniki i preao na
filoloko-istorijski odsek Velike kole. Studije su tekle uspeno i nizali se ispiti, ali jedan neuspeh sve je naglo i zauvek
prekinuo. Gliid je bio uveren da je neuspeh posledica nepravde i u ogorenju napustio je studije 1875. bez zavrne
diplome.
Poetak njegove karijere oznaava sluba pomodnika urednika Srpskih novina. U 1875. je i poetak njegova
knjievnog rada: ugledni knjievni list Otadbina tampa mu prve pripovetke. Uskoro, za vreme srpsko-turskih ratova
1876-1878, njegovo znanje stranih jezika pokazade se kao dragoceno na radu u Presbirou. Posle smrti ure Jakida,
Gliid je, 1878, postavljen za korektora Dravne tamparije. Godine 1881. postade dramaturg Narodnog pozorita u
Beogradu, 1898. bide penzionisan, a 1900. vraden u dravnu slubu kao pomodnik upravnika Narodne biblioteke. To
je bio najvii poloaj koji je postigao; na njemu de i umreti, 20. januara 1908, u Dubrovniku, kud je otiao radi leenja.
Tri godine pre smrti doiveo je istinsko i veliko zadovoljstvo kad ga je Jovan Skerlid, sa visine vrhunskog kritiarskog
autoriteta. svojom impresivnom, znalakom i ubedljivom studijom rehabilitovao kao pripovedaa, utvrdio mu rang i
odredio istorijski znaaj.
Najznaajniji deo Gliideva knjievnog rada predstavljaju satire. Njima je on, polazedi od bitnih osobina realistikog
metoda, izvajao plastiku celog niza likova, ocrtao znaajne drutvene pojave i procese, osvetlio neke oznake epohe,
bez kojih bi ona ostala nedovoljno uobliena, pa i osiromaena, i uhvatio boje presudne za prodorniju strukturalnu
analizu i celovitiju sliku sredine. Preteno je u tim satirama re o selu, ali su se odnosi i pojave, uzroci i posledice,
tako i toliko isprepleli i usloili da se palanka i selo esto nalaze u istom ivotnom ramu, vezani neraskidivim koncima
meusobnih srodnosti i naklonosti, ali jo i vie razjedinjeni antagonizmima surove borbe oko novane modi. Svoje
satire Gliid je stvarao na motivima koji su bili prirodni odjeci drutvene stvarnosti. istota pobuda u ovom sluaju je
nepogreivo vodila do dejstvene kritike. Karakteristino je za Gliidev metod to je on zelenaa Pupavca sreo,
drugovao s njim, prouavao radi vernijeg prenoenja mentalnih, telesnih, govornih pojedinosti, ali je za knjievnoistorijski znaaj Gliidevog dela pretenije ubedljivo uoavanje korena i unutranjih pogonskih snaga socijalne pojave.
Jer zelenaenje, birokratski sistem, kulturna zaostalost, primitivizam, parazitski nain ivota popova i uitelja, gusta
ogrezlost u sujeverje, raznovrsni i mnogovrsni poroci u ljudima i u njihovim odnosima, protkali su Gliidev tekst
gorinom istinoljubivog svedoanstva i odredili njegovu sutastvenu knjievnu prirodu.

Meu satirama, pripovetka Zloslutni broj i komedija Podvala i svoju fabulu i svoje tematsko obeleje zasnivaju na
istom liku. Istina, u pripoveci to je Mojsilo Pupavac, a u komediji Vule Pupavac, u pripoveci je dogaaj smeten u
Smederevo, a u komediji u neimenovanu varo; ima i drugih sitnijih razlika u imenima i broju linosti, ali proirena
dramska prerada nije u bitnosti izmenila ono to je osnovno u prirodi lika, ono to je karakteristino za uslovljenost
takve drutvene pojave. Pupavac je vrsta seoskog zelenaa, nemilostivog pauka u malenoj radnji; sve njegove
sposobnosti svode se na jedan jedini vid; njegovo ivotno kretanje poznaje samo jednu stazu: onu kojom se moe
"interesirati", na kojoj se, dakle, stiu sve vrste i sve mogudnosti "pekulacija" od primitivnih i sitnih prevara do
estokog i razornog kamatnjatva, tu maijski privlanu stazu na kojoj se ostvaruju intimni snovi kapitalisanja.
Vladarski siguran u svojoj seoskoj radnji, Pupavac je, meutim, sasvim izmenjen u gradskoj sredini: telesno
neugledan, ruan, on u novoj sredini gubi svoju snalaljivost, naivan je, neuk, nespretan, lakoveran do
neverovatnosti. I u pripoveci i u komediji njega de u palanci snalaziti samo nevolje: sad je on onaj koga bezduno
varaju, kome uzimaju novac, kome se podsmevaju, komina rtva vlastite nezajaljivosti i lakovernosti. Pisac ga
neprestano i dosledno kanjava; to kanjavanje je odmazda za njegova ranija zlodela, ali je prenaglaeno, pa i
promaeno u efektu. U pripoveci je nametena slutnja o broju 25; motivisanost je slaba i neubedljiva, pa je u
komediji pisac sveo pominjanje broja na pogodniji opseg. Meutim, u komediji ima neodrivih naivnosti. I pored
svega, svih tih vidnih slabosti i grubih konstrukcija, u srpskoj literaturi ostaje dograen i izrazit lik Pupavca, sa
osobenim zvukom i sugestivnim reljefom.
Po irini i prostranstvu tematskog obuhvatanja znaajnija je pripovetka Glava edera. Kompoziciono je nejedinstvena,
jer sadri vie odelitih tema i vie pripovedakih motiva, sastavljajudi svoju celinu od ovla povezanih, ponekad
tonom i duhom razliitih epizoda, ali je sinteza onih osobina kojima de Gliid najbolje odraziti drutveno-ekonomska i
moralna previranja, grenja i posrtanja jedne sredine i jednog vremena. Od ironine bezazlenosti do satirine
jetkosti, od suvog realistikog podatka do unog karakterolokog uoptavanja, Glava edera je istovremeno
anegdotski snimak jednog lukavog postupka, ali i procesa raslojavanja sela, istorija propadanja seljaka Radana i
bogadenja kapetana Maksima Sarmaevida, slika udruenog delovanja birokratske vlasti i seoskih "interedija", pa
time prodire u slojevitost tadanjih odnosa. Cela pripovetka je u rasponu dveju krajnosti: jedna je kako seljaci govore
o kaznama na nebu, u venosti, koje de stidi kaiare i zelenae, a govore to radi svoje utehe, radi vlastitog olakanja,
jer pravde na zemlji nema, a druga je ona huna i buna slava seoskog date Davida Uzlovida, sa skupom parazita i
nasilnika. Izmeu ta dva krajnja ruba svoje pripovetke Gliid je smestio likove i dogaaje, jednu neveselu fabulu i
jednu potresnu optubu. U portretu kapetana Sarmaevida ironija se rascvetala do raskoi, zazvuala je finijim
akcentima privida jedne stvarnosti. Pod uglaenom spoljanodu kapetanovom, pod prividom uljuenog ponaanja to bi trebalo da predstavlja napredak - krije se opak i gramziv duh birokrate. Taj duh de pronadi nov nain globljenja
seljaka, rafiniran u formalnoj ispravnosti, gledanoj spolja, i u unutranjoj igri, tvrdoj i surovoj, kojom se iskrivljuje
zakon, izopaavaju odnosi i zloupotrebljuje poloaj. Tu je ironija prea u satiru, gorku i prodornu, a pisac je ostvario
impresivne trenutke svoje proze.
Druge Gliideve satire nemaju taj znaaj. Neke od njih su zanimljive po motivu. Pripovetka Svira ima takvu
zanimljivost. Ona nosi naslov o svirau Sretenu, ali je u njoj, zapravo, vidniji lik gazda-Miluna, pohlepnog raundije i
neobuzdanog zelenaa. Time se ne iscrpljuje satira Milovana Gliida. Nje ima i u drugim pripovetkama, iji karakter je
preteno humoristian ili fantastian. Ovaj krug zavrava se, meutim, nekolikim manjim pripovetkama, gotovo
crticama. Takva je etnja posle smrti. Pisac je bio na tragu i pri dodiru jedne dobre satirine teme o formalistikom
shvatanju dunosti: zamren spor i luda pometnja oko nadlenosti ko je duan da se brine za sahranu samohrana
oveka izokrede prirodan red stvari. Gliid je ostao, meutim, samo na zamisli, ne razvijajudi temu podrobnije, u
njenim obuhvatnijim oblicima, i zadovoljavajudi se tek nagovetajem. Takva je i crtica Molepstvo: ta "ala iz
natmurene 1885. godine" intonirala je prizvuk satirine aoke nad praznim molitvanjem. Srodna aoka pojavila se i u
Sigurnoj vedini. Dananji italac de se zauditi kad u tekstu Milovana Gliida nae elemente atmosfere iz satira Radoja
Domanovida: ovaj Gliidev ministar, sa svojim snom o zemlji bez opozicije, sa izvesnodu o sigurnom izboru i o
sigurnom opstanku na vlasti, to je ved prethodnik ministara iz Stradije. Krug se, ipak, ne moe ovde zavriti. Jer Gliid

je, slino Stevanu Sremcu, imao i jedan protivrean trenutak, onaj kad je u Novom Mesiji strele svoje satire uperio
protiv Vase Pelagida; te su strele bile zatupljene, ali odapete. "Izbrani guan", Polaguid je prevremen fanatik,
apsolutni u svojim idejama, nestvaran i fantast. Pisac mu nije oprostio te mane.
Kao i njegov uzor Gogolj, Gliid je imao razvijen humoristiki nerv, u gradaciji od ironije do parodije. Elemenat
humora prisutan je skoro u svima njegovim pripovetkama, ali jedan deo njih gradi svoje efekte iskljuivo na
humoristikoj potki. Ti efekti se najuspenije izvlae iz obrnutog reda stvari, iz "ila za ognjilo", iz prepredeno
zamiljene i veto izvedene podvale, iz obrauna za neki raniji odnos. Dosetka, duhovita podvala, spretna obmana, to
su uzronici i inioci drutvene atmosfere u kojoj se grlato smeje i vedrinom vidaju rane. Potka je iroka i njene niti su
sirovost i neukost, sujeverica i lakovernost, hvalisavost i uobraenost. U njenom prostranstvu su neradni uitelji i
zaostali popovi, sitne inovnike duice i vetrenjasti seoski napasnici, praznoverni lovci i straljivi trgovci, dovitljivi
seljaci i edne seljanke. Gradska sredina i selo susredu se tu na spojnim granicama istovetnih i istovrsnih mana,
ukrtajudi svoje mentalne karakteristike i osobenosti u zajednike uskosti duhovnih vidika. Slika se ipak zaustavlja na
razini smenoga.
Za Gliidev metod i za splet pripovedakih osobina vrlo je karakteristina pripovetka Brata Mata. Sujeverica nije ovde
ni teak ostatak ni stvarna pojava, nego podloga za vetu alu i uspelo postavljenu zamku. U dvema pripovetkama, Ni
oko ta i Uitelj, pojavljuju se dve vrste, dve kategorije uitelja u punoj suprotnosti osobina, shvatanja i delovanja.
Humoristika intriga i zaplet izmeu uitelja Grujice i popa Vujice izbili su odista "ni oko ta", zbog ispunjene buljine,
ali je lik uitelja svetao i prijatan, sa oznakama modernog oveka temeljnije obrazovanog i metodski pripremljenog.
Antipod mu je lakomi i licemerni pop Vujica, oblaporan na tue jelo a krt, sujetan na svoje znanje, a nesposoban.
Gliid je komiku hvatao na perifernim popovim osobinama, na njegovim uzreicama, na njegovu plitkom raunu da
uitelja zatekne uvek pri jelu, a teite humoristikog efekta bacio na povreenu popovu sujetu zbog nedobijanja
ispunjene buljine. Iz toga de se posle izroditi neizmirljiva svaa, ali ta tanka humorna okosnica nije presudan inilac
nosivosti u pripoveci. Vie je to ona nespojivost njihovih shvatanja, prirodna nesaglasnost naprednog uitelja i
zaostalog popa, slikovita nesrazmera dveju uloga. Za selo Gliidevog vremena takav pop i takav uitelj su slika ive i
nabujale stvarnosti.
Ta slika ima i svoju suprotnost. U Uitelju pop Marko i uitelj Milan uskladili su svoje odnose i svoje uloge do
saveznitva u odbrani vlastitih interesa. Glavna briga toga uitelja, neradnika, svodi se na to kako de obmanuti
izaslanika. Njegov drug u svakidanjim razonodama, pop Marko, tu mu je od dragocene pomodi. Slika te dvojice uitelja kako obuen lei u krevetu i pravi se teko bolestan, i popa koji je natakao epitrahilj pa ita molitve za
uiteljevo ozdravljenje - komina je kao zamisao, ali tuna kao podatak mentaliteta i prilika. Seoski ivot bruji i
drukijim zvucima i odbleskuje se i u drugim uglovima. Humoreska ilo za ognjilo je slika odmazde seljaka nad
trgovcem dir-Trpkom, vetim i pohlepnim prevarantom na kantaru. Odmazda je omogudena promenom situacije: sad
je trgovac lakoveran, a seljaci veti, i u tom obrtu humor postaje dejstven. ilo za ognjilo kao postupak, kao komad,
ponovide se i u bezazlenoj dvostrukosti dogovora u Drumskoj mehani, a vie i jae u Rogi, jednoj od Gliidevih
pripovedaka uspelijih po kompoziciji, opet sa varijantom jedne pravedne odmazde. Nadmudruju se meusobno i dva
uvena lovca, Neko Srndad i Stojan Duk (Dva lovca), nadmudruju se vrnjaci Kida i Mida u komediji Dva cvancika sa
iarkom umesto oraha i mahovinom umesto vune. Ako je u tom predelu lake ale i kominog zapleta Vujina
prosidba u celini svedena na skicu gotovo neverovatnog susreta lepe i zdrave devojke sa tunjavim prosiocem, koji
ima neizleivu strast za ritama i spavanjem u pohabanom odelu, pripovetka Redak zver prelazi okvir i sliku susreta
lovca Radoa sa majmunom, ulazedi u ire i prodornije obeleavanje sredine. U humoristinoj crtici ist vazduh na
nian podsmeha doli su palanani. Njihovo prvobitno oduevljenje, koje ih vodi iz pranjave palanke, iz monotonije
svakodnevnog ivota, u zelenilom zasideno prostranstvo seoskog vidika, na ist vazduh, u sveinu odmorita, utopilo
se u rakijskoj izmaglici vlane, smradne, zaguljive seoske mehane. Drukiji je karakter pripovetke Raspis; ona je spoj
nekolikih osobina, meajudi humor i satiru do nedeljivosti.

U pripovedakom delu Milovana Gliida postoji cela jedna manja oblast koja bi se teko mogla oekivati od pisca
izrazito realistikog metoda. To je oblast fantastinih pria, oblast sa duhom i tonom narodne pripovetke, sa
karakterom gatke, sa folklornim motivima. Sva je prilika da je tu naklonost Gliid primio od Gogolja, pisca onih
udesnih Veeri na salau kraj Dikanjke. U pripovetkama iz te oblasti Gliid je iscrpeo sve to je sujeverje iznitilo oko
vampira, anatemnjaka, dinova, sablasti, oko pojava kojima je mata priprostog seljaka naselila zagrobni svet.
Ponekad se takav motiv probije i u pripovetku sa stvarnom ivotnom podlogom: u Glavi edera jedna epizoda je
posvedena opisu Radanove borbe sa neastivom silom. I u drugim pripovetkama ima meanja elemenata. Nod na
mostu, pored opisa jedne stravine nodi, ima jo i dva pokuaja objanjenja promena na selu: jedan o nestanku
prijateljstva, drugi o uzroku nerada. Kao Gogolj, i Gliid je ponekad sujevericama davao ton ubedljivosti. Prizvuk
leerne ironinosti i narodskog humora dejstven je u prii Posle devedeset godina. Pria je graena na legendarnim
slojevima humora, na kojima su u narodnoj pripoveci nastajali Doso i Ero, sa svima karakteristikama i u svima
situacijama bujnog izmiljanja. A gde smo, u kome razdoblju Srbije, kad se pria deava? Ljudi jo nose perine,
Strahinja je "propalio" duvan, a jo je momak, kmet na sastanku lei potrbuke pod orahom "pa se nogata najlak",
sastanci se zavravaju prepirkama, a prepirke tunjavama, seljaci se meusobno plae jezivim priama o prokletoj
vodenici, caruju vampiri. Gliid je i ovde pomeao dve teme: jedna je o prelivanju vampira vodom adijazmom, a
druga o ljubavi dvoje mladih, Strahinje i Radojke, sa uobiajenim nesporazumom izmeu roditelja i dece. On je sa
zadovoljstvom izvlaio i iz takvih situacija ono to je ljudsko, ljudski toplo i meko, osedanja simpatije i prijateljstva,
sloge i saradnje.
Odstupanje od toga tona i prihvatanje fatalistikog pritiska ilo je na tetu knjievne vrednosti Gliidevih pripovedaka.
Realnost pojave neastivog u pripoveci Nagraisao ustupak je seoskoj neprosvedenosti. U takvom sklopu mistika se
nije mogla izbedi. Zadunice su pole od dobrog trenutka plemenite majinske ljubavi prema jedinetu, ali su se
utopile u sujevernim talasima neobjanjenih pojava.
U Gliidevim pripovetkama nema mnogo enskih likova. Meutim, dva enska lika, udovica Miona i starica Desa,
izdvajaju se svojom izrazitodu u srpskoj prozi toga vremena. U Prvoj brazdi je lik Mione, u Tetka Desi Dese, sa punim
i vrstim reljefom kod prve, sa manje celovitosti kod duge. Metodski su pripovetke zanimljive, iako se razlikuju. U
Prvoj brazdi ljudske sudbine i istorije svode se na hitre, saete, gotovo posloviki kratke izraze: "Pokojni Sibin Damid
poginuo je u drugome ratu, iza Jankove klisure." "Seosku kudu ne moe zadesiti gra nesreda nego kad ostane bez
muke glave." "Mnoga udovica alila je i prealila svoga domadina." Sad pisac nema vremena za podrobnije
analizovanje situacije ni za prikupljanje argumenata; on hita isturenoj meti svoje zamisli: da otelotvori jednu enju,
da zavri jednu slutnju, da nagradi jednu hrabrost. U toj hitnji on je i ceo proces snalaenja udovice u neoekivanoj
situaciji sveo na trenutak odluke: "Otresita i vredna ena prihvati u svoje ruke i teke ratarske poslove..." Od toga
trenutka Miona de postati borac u dvostrukom smislu: u jednom da ouva ime porodice, duh porodine zajednice,
lozu i snagu, neprikosnoveni kudni temelj i obasjan ljudski ponos; u drugom da unapredi ivot svoje dece
kolovanjem. Prva brazda koju je uzorao Ognjan nije simbol, nego neposredan, uzbudljiv, neporean dokaz da je
stasao domadin, da je pobeeno razdoblje odricanja i strepnje, da je ivot otvorio iroka i svetla vrata srede. Toj
pobedi majinske hrabrosti, tome moralno zasluenom i stokratno opravdanom trijumfu upornog ljudskog otpora
prema iskuenjima i bedama, Gliid nije priao kao posmatra, ved kao pesnik, i njegova pripovetka, obojena
toplinom i naklonodu, podignuta u tonu, nadahnuta optimizmom. i ostvarena emocijom, izdvaja se iz prostora iju
prirodu i granicu odreuju humor, satira i fantastika. I lik kooperne starice Dese ozaren je idilinim sjajem i izdvojen
ljudskom vrlinom. Za njegovu manju uspelost krivo je pievo meanje elemenata. U uvodu oni su delovi reportae:
"Ja sam prvi put video tetku Desu preklane na saboru u Dreni. Drena je vrlo zanimljivo selo. Selo usred upskih
vinograda. Tu je golema pivnica, tu je crkva seoska, sudnica optinska i groblje." I pored tih podataka linog
karaktera, slika nema ni ivosti ni plastike. Izraz je uopten. Koje selo nema pivnicu, sudnicu, groblje? Pievo
interesovanje je, oevidno, usmereno na ljudsku izuzetnost tetka-Desinu: sama, ona zrai oko sebe sjajem istinite
ljubavi; sama, ona je predana slubi za sredu drugih; sama, ona je stub sigurnosti za osamljene sirotane. Iako, dakle, i
u Tetka-Desi ima svetlucanja ljudske topline, ovde je to samo plamiak, pa pripovetka ne premaa okvire reportanog
trenutka.

Po svome metodu Milovan Gliid je pisac koji se oslanja samo na "poeziju injenica", na podatke i pojave koje moe
da uoi njegov vid i klasifikuje vlastito iskustvo. Vedi deo likova u njegovim pripovetkama preslikan je sa ivih linosti.
Taj metod pogodovao je za obradu onih drutvenih pojava koje su bile pod udarom kritike Svetozara Markovida.
Birokratija i zelenatvo, rasprostranjena drutvena zla toga vremena, ine se u Gliidevim pripovetkama kao
ilustracija Markovidevih ideja. Svetozar Markovid pie u Srbiji na Istoku: "Mrnja na inovnike, koja se kod naroda
pokazala u svim bunama to u ono doba potresoe nau otadbinu, u samoj stvari pokazivae nezadovoljstvo i
mrnju naroda na birokratsku sistemu dravnu, na ovo novo ugnjetavanje naroda koje se vrilo po propisima i
zakonima." Glava edera, Raspis, Svira, osvetljuju to "novo ugnjetavanje po propisima i zakonima"; osvetljuju ga iz
raznih uglova, kominih i traginih, ironinih i satirinih, ali mu daju svedoanstvo i peat istine. Sa zelenatvom je to
jo oiglednije.
Iz takvog odnosa prema stvarnosti proizlazi Gliidev metod. Njemu je bila potrebna ili anegdota ili stvarna linost;
anegdota kao fabularno tkivo, linost kao obrazac. Time se obeleavaju i glavne pripovedake osobine Milovana
Gliida. Karakter njegovog prianja svodi se prvenstveno na fabulu, na razvijenost radnje, na dijaloku tenost, na
pojedinosti koje celom toku daju manje ili vie reljefa. Unutranji ivot njegovog junaka gotovo nam je sasvim
nepoznat. Gliid nije imao snage za psiholoku analizu, za bojenje i ispitivanje dubljih i skrivenijih pojava ovekovog
bida. Njegovi opisi linosti zaustavljaju se na uoptavanju kojim se ne prelazi mnogo narodni govor i postupak.
Svedena na dogaaj, na odnose, na likove, na situacije, ta proza je siromana svim onim to je umetnika dra teksta.
Njene figure su do podudaranja u duhu i izrazu svakidanjeg govornog saobradaja. Ono to je najbolje kao
pripovedaka osobina ove proze, to je esto upeatljiva plastika likova. Oni stvaraju atmosferu, oni nose radnju, oni
obeleavaju odnose. Neki od njih i danas dre pun zvuk zanimljivosti i verodostojnosti. Takvi su naroito kapetan
Maksim Sarmaevid, zelena Vule Pupavac, seljak Radan, lovac Rado, udovica Miona. Celovitodu njihovih uloga i
ubedljivodu njihovih slika Milovan Gliid je prethodnik onih pisaca koji de kao socijalni hroniari ili istoriari
obeleavati drugo vreme, ali likovima koji ved imaju svoje uzore. Ne samo gazda Jova iz Pauka Iva Dipika no svi docniji
pauci, svi kaiari i kamatnici, imaju svoj prototip u Gliidevu Pupavcu.
Jezik je jedna od onih osobina koje se ne mogu mimoidi kad je re o prozi Milovana Gliida. To vai i za prevodilaki
vid njegove aktivnosti. Kao prevodilac sa ruskog i francuskog Gliid je razvio plodnu i znaajnu delatnost. Ostaje van
sumnje injenica da su njegovi prevodi Tolstojeva Rata i mira i Krajcerove sonate, Gogoljevih Mrtvih dua i Tarasa
Buljbe, Ljeljkinovih Polkanovih memoara, Gonarovljeva Oblomova, pored vedeg broja drugih, znatno uticali na
poznavanje ruske knjievnosti meu srpskom italakom publikom. Preko Gliida poeo je plodan uticaj Gogolja na
nae pisce, meu kojima su i Stevan Sremac, Svetozar Dorovid, Branislav Nuid. Gliid je, odista, vrstan poznavalac
jezika, izvornog, jezgrovitog po duhu i pravilnog u oblicima.
Posle Gliida dodi de mnogi vedi umetnici, srpska pripovetka razudide svoje tokove i u irinu i u dubinu, razvide se do
nadmodnog roda, ostvaride briljantne rezultate, ali u njenim skromnim poecima, u njenim prvim pokuajima da
nae svoj put i svoje granice, udeo Milovana Gliida je vidan i nesumnjiv.

, . , ... : ", !
, , !" . .
, , ,
:
- , ?
- ?
- - , .

- ... - .
- , , ? - .
- , , - .
- , ? -
.
- , - .
- , ? - . , :
- , .
- ? - .
- ... - , .
- , , ! - .
- ?
- ?
- - , !
- , , !
- - .
- .
- , - .
- , , !
, :
- , ; ?
- , ? - , .
- .
, . ,
, :
- , , ?
- ! - , .
- , ... ?
- , .
- ? - . - ' ?
- .
- ?
- , .
- ? - ', . - - .
- ?
- , !
, , :
- , ! !
- ', !
- ?
- , .
- , , , ... ' ?
- ', . , , .
- ?
- - ! - .
- ?
- -...
- ?
- ' - .

- , , ', - .
- .
- ?
- . .
- , . , ... ', .
- , , ! - , : - , , ?
- ? ' ?
- ', , ?
- , , .
- ! ?
- , - .
- , ! - , ;
, : , !...
, :
- , !
- ! - .
- ! - .
- ! - .
- ' - ! - .
, . ... .
. . ,
; "", " ". .
.
- , ! - .
- ', ! ? - , ,
.
- ! - . - !
- , ! - , . - , ,
.
- , !.. ! - .
- , ?... ! ! !... ?... ! ! !... ?... ? -
, , ,
, .
- , , - .
- ! - .
- ! - , , .
- , ! - . - , !
- , ... - . - , .
- , - , .
, , .
...
- ? - .
- ... , , , . ,
.
- ? - .
- - !
- , !
- , - - , ?

- , , . !...
. , ... ? : ,
, , ... , , . ,
. , , . - : " !
!..." ...
- ! - .
- , ?... , , . , ' ...
' ! , . , , ,
. ", !..." , , .
... , , !
- ? - .
- , !
- , - ? - .
- , , , , ,
... , , . ,
, , . ! ,
: " , !..." , ! . '
. , - ! - : "
." - , , , .
"", , " , ." , - !
...
- , , ! ?! - ...
- , !... , ?... , ,
... . , . ... , ,
, !...
- , ! - . - .
- , !... - ! - .
- ? - .
- !... - . - ,
, ; ;
, - .
- - -
. ...
- ', ', - . - ,
, , .
- . , ,
, , , ,
, , ... ,
, , ...
- , ! - .
- - . - , .
... , .
- ! - . - ... , , ...
, ! . ...
...
- ... ' !
- ? ... , , ,
... - . ,
, ; ...

- ... - .
- ' . , -
.
- - - , ,
...
- ' , - , . -
!...
- ? - .
- , ! , , , . , , ;
- , . , , ; ; , . , , ... .
, , ...
- , ? - .
- , !... . , ;
, ... ! ,
... , , ; , !... ,
. !... , !...
- ! - , .
- ... !... ? . , , , !...
, .- , ... , !
, . " !"
- ? - .
- , ! - : " ", , " !" " ", . " ,
... !" ", !" . . ,
. ... ! , ...
. , .
... . , ,
, ... ; , - ' .
... , ... .
, ... , .
, - . " , , !" - . , ...
... .
- ? - .
- ... . , , , .
, , !... , , , ,
... ; , , ...
. , . -
!...
- ', ! - .
- , ? - .
- , ... , ... , ,
. ' , - ...
- ? - .
- , ...
, , , .
. . , , , ,
. .
. " ?" , .
. , : , ... ;

 . " , ?" . " , ." - " ?"

, . - " ", . , , .
. , ;
, : " ! , ! ! , , !" ,
, . " !"
, : " !"
... , , ...
. , - ! , - ! ,
. , ; ...
, . , -
! , . . ... , . , -
. - . , . ,
. , .
. ... .
... , . : " , ,
, . , !..." . ,
, . . .
***
, !...
, : - ;
- ; ; - ; , ,
, ! ...
! , , . , ,
; . .
, , ?
?! , , ... .
.
- . ; . ,
- , . .
.
, , ,
. ;
. - , .
- , .
! ,
, , ,
, . - , ,
, .
- ; , ,
, , .
! , , , ; ,
, .
, , , - .
. , , , ,
. , ... , , .
, , ;
, " ". ,

. ! , , , ;
... . ,
, !...
- .
- . ; .
, , ...
.
- , ? - , .
- , ! - .
- ... . - , : ', ! - .
- , - . ... ... , , ? -
.
- ?... - .
.
- ... , , !
- ...
- , . ... ...
... ... !
- ... . , ?
- , ! ... ? !
- , , !... . ...
, , ...
!... . !
- , ! - . - .
... . ,
...
. ;
; ; , :
, , .
.
.
, . ,
... , , ;
, ; , ;
. ;
, .
- ? - .
- , ! .
- , - . , ,
, .
- ', , ! - .
- - ! . , ,
, ... , ...
- ', , , ! - .
- , ... . ,
, , .
- ', , ! - .

- , . -
. , , , , ,
... . , - , ;
...
- , , ! - . -
- !... , .
- , , ! - . - , , - .
, , ;
, . ! , ,
!... , , - ; ,
... ! ! ?!
, !... - ,
. , , !... , ,
, , ; .
"", "", " ", . ,
, ! ,
... , ?!... - !
, .
, .
"" , ,
, . ,
. . ,
. , ;
.
. . ,
; ,
... .
. , , ,
. . ,
, . .
- , , , - .
- , , ... ! , ! -
.
- , . ? - .
- ! - . -
. , , , .
, !... , , , . ,
, . . , , ? .
- . . - .
- - - , ? , ?
- ' ! - . - . !
.
- , - - ...
- - -
?... , . -
...
. , , .

 ... , ,
... , , .
- ! , , - -
- .
- , - - , , , -
? - : - , ,
, , , .
- , , , ? - .
- , ... - ... - !
- , , ! ?
- , , ? - , ... - , - ! ...
- ?...
- ! ... - . .
- ? ...
- , , , - ... ', . , ,
! , ...
- , , - - !
- ! ? - . - - ,
, . - ,
... .
- ?
- ? - , .
...
- , , !... .
- - - , .
- ', ' - ,
. , : " , , ! . !
, .
- , - .
, , .
,
, .

, " ".
- ! - . - . ,
- .
- , -! - . - , !
- ', , , ! , !
- , , ! - ; -, : - ,
...
- . , . ...
- ... - . - .
- , , - . - ... ,
...
- , , , ! - .
- , , ! - , . - .... ,
... , ; . ,
...

 :
- , -, !
- , ! - . : - ,
?
- ! - .
, .
. .
, , , .
.
- - - ... - .
, :
- ?
- , , , , !... - .
- ... - . - ...
...
- , , ! - . - , ...
- , ; , .
. ... - , .
- , - . - ... -
!...
- - . - - ,
... ... -
: - , , !... - , .
, ,
...
. ,
, "
", , , .
, ;
.
, ,
, , , ,
- ; , " ",
, , , , " ". , ,
, , . , 54 .
: , , .,
,
.
, , .
. , , ,
" "... ,
" " .
, -
:
- , , ' , ?
- , , ! - . - .
, .
- ?
- .

- ?
- .
- - , : - , ,
?
- , ?
- - !
- , , ! ... - . - , .
- , !... ... - .
,
.
; -
, ,
, ...
, , "a 54 . 12%..."
***
, ?! , , , ...
, , .
, !
, . .
- : , ,
, ,
. , ,
,
, ,
,
" " , , ,
. -,
, ,
: ;
, ,
- - .
; . ,
,
. - . ;
, ; ; ,
, ,
. . -
, .
; ,
, . ,
"". , ,
!... !...
, - !...
, , . , , ,
, . ;
" " , ,
; ,
, .
; , - ,

. - ;
: " ",
: "! ! ! !" .
, .
. ,
...
- , ! - . . - , - .
- , , ! - . - , ,
, ?
- , - . - ... , , ! , ?
: , , ! .
- , ! - ,
:
- , , , ?
- , ! - , . -
, ! .
- ? ? , , ! -
. : "-!" .
- , - ! - : ", , !"
.
- , , , , ? - .
- , - , - -
. , . .
. : " ", , ...
, .
- , , , .
...
- , , ... !
- , , ... , ?
- , , ...
- , - !? : ", , !" ,
, !... , ?
- , , .
- , , ! - , - ; , ,
, - ,
!... , , - ?
- , . , ...
- !... .
- !... !... ,
- ?
- , !
- - ? - , .
- ... - . - , ?
- ? - . - ...
- , ! - - . - ... . ,
, !

- , ... - , - ...-
. , ? ? , ,
, ?... ' ?...
- , - .
- - , !... ! ,
!... , , ! -
.
- , , - . - !
- , , ! - , . -
... ! , !... -
.
- , ! - .
-.
- , , !... - ... , ?
, ! - .
, :
- ! ... , -! - -
.
- - .
- , ! .
- , - - , , . . :
- !... !... , !...
. , , !
. , , .
, . , ,
, . " , ..."
", , ,
, ,
- !" " ";
, ""
, ,
: "!..."
.
, .
. - .
: "!"
, , .
,
, - .
; , , : " ? , !"
; , ,
... , . " , ?!"
. ", , - !"
, :"!" .
- ! - .
- ! - .
. . "
". -, ,
-, ; , , ,

. -
.
. -
.
- ... - - . - , , !... - ...
- ... - - ... , ... - ...
... , !... , - !
... ; . .
- ,
. , , , .
- , ?
- -!... , ! - . - ... , ! , , , ...
.
- , ? - .
- , , ? - , , . - , , ! - ,
.
- , , ! - . - , , ! ...
- , ! - , . - ? ?... , !
. - ! , !... - .
- , ?
- , - ?... ! - ,
, , : - ,
?
- , .
- ? !... - , , : - ,
, ?!... ?... - !... , ?
- , ...
- , ?
- , .
- , , ! !... ?... ! , , !
- . ?
- , - . - ?
- ?
- , - !... . ,
!... , , , - !... - ,
, , : - , !
, !
- , ? - .
- - '?... ' !... , - !...
- ?
- - , ! ?... !... -
; , ;
, : - , ! ! ', !...
.
- , , ! - !... - .
, :
- , , !...
- , ! - ...
***

 , -
- " ". . ,
. " ".
! -
- ...
" " , , - "
". . , , , , ,
, ... !
.
, ; ;
, : " ",
" ";
"" . , ,
, . , ,
, , .
, ...
, , , , - !... .
. , .
" " . ,
, ,
. . , ,
:
- , , , !...
- , , ? - .
- ? , ! - . - , , ,
- , , :
!... - , ... !
, . , . " ",
, " ?" ,
, : . ... , , ,
, !...
- ? - .
- , !... , -
- , . ,
- .
- ? - .
- , !... !... .
. , - . , :
, . " ?"
. " , ." - " ?" - " ." - " !"
. , , . - .
: "!..." . ,
, . - , . - " ",
, " !" - ", ",
, " !" - ", , - , !" -
. .
; .
, ... - . ,
.

- ?
- !... , ! ?...
. , , . ,
... , - . .
, , - !...
- , !
- , !... ? - . ,
!...
- , .
- ... , ,
. , ; . ,
; , . -
- , .
, , . , ,
. : "!" : "! !"
. ... , !...
, ;
, , . , .
, ; , :
- ' , ?!
, , : - , ! , - ?
- , . ', !
- ?
- .
- , ? ?...
- , ! ? - , ,
.
- ', !... - . - , ,
.
- ? - .
- ?... , , ! , .
- , , ...
, , , . ,
, , ... .
. , . , ,
? . .
- , ! ?
- , . ,
. , , , .
, , , . . ,
, . ,
- . : " ", , "!
? ... !"
... , , ! ,
...
- , .
- , ! ... ,
... , , , !
, . , : ", ,

 !" . - ,
: " , , "? - "", ,
" ". " ?" . , .
! . , , , .
. ... - ,
: . . ,
. , , , . ! ,
- , , !...
- ! - .
- , . . - , !...
, . , , ,
...
- ?
- . , ... ,
, , , , . .
. , , ...
; ... , , !...
- , ! - . .
. . .
, . .