I GRUPA 1. Pojam i klasifikacija nauke o knjizevnosti Sistematsko I razgranato proucavanje knjizevnosti se najcesce naziva nauka o knjizevnosti.

Ponekad se u istom ili slicnom smislu upotrebljava i termin knjizevna kritika. Taj termin inace oznacava procenjivanje vrednosti knj. dela. Cesto se ne smatra delom nauke o knjizevnosti, ciji su redovni cinioci teorija i istorija knjizevnosti. Drugi termin za NOK je filologija. Upotreba tog termina predstavlja problem jer se on najcesce izjednacava sa lingvistikom. V&V kao i vecina teoreticara stoje na stanovistu da je proucavanje knjizevnosti nauka. Filozofija nauke (epistemologija) kaze da nauka mora da ima predmet, metodologiju, i terminologiju. Drustvene nauke: 1. uzrocno objasnjenje (=prirodne) a) one koje se sluze opstim zakonima (sociologija) b) one koje se ne sluze opstim zakonima (istorija) 2. sistematski opis a) one koje se sluze opstim pravilima (lingvistika) b) one koje se ne sluze opstim pravilima (nauka o knjizevnosti) Treba napraviti razliku izmedju knjizevnosti koja je umetnost i nauke o knjizevnosti koja predstavlja neku vrstu znanja. U pokusaju da se ta razlika ponisti tvrdilo se da knjizevnost razume samo onaj koji je pise (stvaraoci = tumaci). On svoje citalacko iskustvo moze da izrazi intelektualno i racionalno iako je predmet njegovog proucavanja iracionalan. Neki teoreticari pokusavali su da pitanje proucavanja knjizevnosti rese poricuci da predstavlja znanje. Tako nastaje stvaralacka kritika koja podrazumeva parafraziranje. Drugi su tvrdili da se knjizevnost uopste ne moze proucavati – u njoj se moze uzivati i mogu se prikupljati razne informacije. Bavljenje knjizevnoscu u pocetku je podrazumevalo koriscenje metoda prirodnih nauka u pokusaju da se dostigne objektivnost. Uvodjene su cak i neke kvantitativne metode – statistike, sheme, grafikoni. Koriscenje statistike je moguce samo u nekim vidovima proucavanja knjizevnosti (versifikacija). Postoji razlika izmedju ciljeva i metoda prirodnih i drustvenih nauka, ali osnovni metodi NOK se koriste i u prirodnim naukama: analiza, sinteza, indukcija, dedukcija i poredjenje. Nemacki hermeneuticar Vilhelm Diltaj istakao je razlike izmedju prirodnih i drustvenih nauka – naucnika zanima uzrok dogadjaja, a proucavaoca knjizevnosti - znacenje (taj proces razumevanja je pojedinacan i subjektivan). Istoricar filozofije Vilhelm Vindelband rekao je da naucnik tezi da ustanovi opste zakone, a istoricara zanima cinjenica. U proucavanju knjizevnosti tezimo da otkrijemo neku osobenost, a to je uvek pojedinacno. Ipak, knjizevno delo je istovremeno i pojedinacno i opste. Jos Aristotel u svojoj Poetici govori o tome da pesnik prikazuje opste, a istoricar pojedinacno. U NOK razlikuje se teorija knjizevnosti, istorija knjizevnosti i knjizevna kritika. Postoji razlika u shvatanju knjizevnosti kao dela u sinhronijskom ili dijahronijskom nizu; u proucavanju samih dela i opstih nacela u knjizevnosti. Knjizevnu teoriju nije moguce stvoriti bez pojedinacnih dela, a istorija i kritika su nemoguce bez nekog sistema pojmova. Teorija i praksa se uzajamno prozimaju, kao i discipline nauke o knjizevnosti. - Nauka o knjizevnosti predstavlja vrstu znanja I poznavanja knjizevnosti, tumacenje knjizevnog dela, konteksta u kom ono postoji, metoda kojima se knjizevnik koristi I sl. Nauka o knjizevnosti se pocela razvijati kao potreba da se knjizevno delo prouci, priblizi citaocima, da se razume. Ona se postepeno formirala prolazeci kroz razlicite stupnjeve I koristeci se razlicitim metodama u potrazi za najuspesnijim I najplodnijim. Neki teoreticari su smatrali da je knjizevnost nemoguce naucno proucavati, vec da se ona moze objasniti samo opisivanjem, ovaj metod koji se naziva “stvaralacka kritika” bio je prilicno bezuspesan jer se uglavnom na osnovu jednog knjizevnog dela stvaralo drugo, losije. Neki teoreticari da se knjizevnost uopste ne moze proucavati jer se tako umanjuje njen estetski dozivljaj I uzitak koji ona pruza. Metodi koji su se javili u proucavanju knjizevnosti, ali nisu se pokazali kao uspesni:  Metod prirodnih nauka – tezi se postizanju objektivnosti, bezlicnosti  “geneticki metod” – proucavanje izvora knjizevnosti I onoga sto joj uzrocno prethodi  Bioloski metod Medjutim, knjizevno delo se ne moze tumaciti kao nesto opste, jer je ono pre svega individualno, jedinstveno. Posmatra se u odredjenom kontekstu, mogu se uociti specificne opstosti medju delima celokupne knjizevnosti, ali se ne moze negirati individualno I subjektivno, ono sto delo cini jedinstvenim I neponovljivim. Proucavalac knjizevnosti se zanima pre svega za ono sto je osobito I pojedinacno u knjzevnom delu, a do uopstavanja tek dolazi kasnije.

1

Odbacivanje metoda prirodnih nauka pocinje sa Vilhelmom Diltajem, 1883. godine (kraj 19. veka) koji je uocio razliku izmedju prirodnih I duhovnih nauka. Za njim su krenuli I Vilhelm Vindelband, Hajnrih Riket I drugi koji su smatrali da se duhovne (istorijske) nauke, za razliku od prirodnih, bave onim sto je subjektivno I samim tim jedinstveno, onim sto se ne treba dokazivati I uopstavati, vec cemu treba isticati jedinstvenost I razumeti, baviti se objasnjenjem, a ne dokazivanjem. Vilhelm Diltaj je razvio I metodu razumevanja koja se naziva hermenautika. Cilj prirodnih nauka. - Discipline nauke o knjizevnosti su:  Teorija knjizevnosti  Istorija knjizevnosti  Knjizevna kritika Pokusaji istorijske rekonstrukcije doveli su do isticanja pisceve namere kao glavnog predmeta istorije knjizevnosti. Postoji i shvatanje da delo treba posmatrati samo iz savremene perspektive. Telo treba povezivati i sa vrednostima njegovog i sa vrednostima potonjih doba, jer je delo istovremeno i vecno i istorijsko – perspektivizam. Relativizam svodi istoriju knjizevnosti na niz zatvorenih i nepovezanih dela, a apsolutizam se interesuje samo za savremenu situaciju. Cesto dolazi do razdvajanja kritike i istorije. Istorija omalovazava kritiku, iako je i sama zasnovana na nekoj vrsti vrednovanja i najcesce preuzima vec postojeca misljenja. Proucavaoci cesto odbijaju da proucavaju modernu knjizevnost, a izraz moderna moze da bude shvacen u najsirem mogucem smislu. Jedino opravdanje je to sto ziv autor nema zaokruzen opus, a prednosti ovakvog proucavanja su mogucnosti za razgovor. Proucavaoci najcesce cekaju sud vremena, odnosno sud drugih kriticara i citalaca. Ni kritika ne moze bez istorije – kriticar koji ne poznaje istoriju ne bi mogao da zna koje je delo izvorno ili bi pogresno shvatao odredjena dela. Velekova i Vorenova Teorija knjizevnosti: 1. Prvi put se javlja distinkcija izmedju unutrasnjeg i spoljasnjeg pristupa 2. Temeljno odredjivanje i klasifikovanje NOK – trijada disciplina (teorija, kritika i istorija) De Sosir je napravio razliku izmedju sinhronije i dijahronije – teorija i kritika se sluze sinhronijskim pristupom, istorija dijahronijskim. 2. Istorija knjizevnosti Zaceci se srecu jos u anticko doba – filoloska i polihistorska istrazivanja, popisi pisaca i dela u bibliotekama. U danasnjem obliku javila se oko 18. v. (tada dolazi i do prelaska na unutrasnji pristup), kada se javila svest o promenljivosti svega. U pocetku je koristila periodizaciju, a kasnije ima ulogu da pokazuje evoluciju i menjanje svesti o knjizevnosti i pristupa njoj. Istorija podrazumeva i spoljasnje i unutrasnje faktore u proucavanju knjizevnosti. Za istorijsko izucavanje vazan je Eliotov pojam tradicije kao zivog mehanizma, sinhronog niza dela, necega sto sami kreiramo. Eliot je bio protiv hronoloskog principa u izucavanju knjizevnosti. Skretanje pazne sa pisca na delo prvi su otpoceli ruski formalisti. Istorija knjizevnosti je nekada poistovecivana sa istorijom, zatim sledi radikalno odvajanje ove dve nauke, ali ipak se zavrsava nekom vrstom kompromisa – istorija knjizevnosti ne moze bez hronologije, koja je osnovni metod istorije, ali shvata se da one treba da govore o razlicitim stvarima. Smatralo se da se istorija knjizevnosti treba potpuno poistovetiti sa prosloscu, tj. sa trenutkom u kom je delo nastalo, da treba uzeti u obzir piscevu nameru I shvatanje dela koje je nastalo u periodu njegovog nastanka. Medjutim ovakav nacin je pogresan jer se umanjuje vrednost dela. Tokom vremena se o delu razvijaju razlicita tumacenja, razvija se knjizevna kritika I saznanja postaju obogacena, tako da afirmisanje samo onoga sto je datom delu savremeno umanjuje njegovu apsolutnu vrednost. Takodje je problem I to sto se savremeni istoricar knjizevnosti ne moze potpuno poistovetiti sa nekim istorisjkim periodom, ne moze ga potpuno doziveti I shvatiti. Ispravno resenje je da istorija knjizevnosti treba da obuhvati sve faze razvoja jednog dela, tacnije sve faze razvoja kritike o knjizevnom delu I na taj nacin stvori kompletnu sliku o njemu. Javljaju se razne vrste problema jer se knjizevnost ne moze potpuno klasifikovati, istorija knjizevnosti se stalno razvija I dopunjuje novim saznanjima – najveci problem je preklapanje perioda, postojanje pisaca cija dela pripadaju razlicitim periodima I sl. Najveci problem predstavlja savremena knjizevnost koja nije potpuno formirana I jos uvek se razvija, pa se zbog toga ne moze tacno definisati. Medjutim, Velek tvrdi da ovo moze biti I pogodnost jer istoricar knjizevnosti moze stupiti u kontakt sa piscima, ali oni uglavnom izbegavaju da pisu o savremenim piscima, govoreci da cekaju “sud vremena”, a u stvari cekaju sud kritike. Istorija knjizevnosti ne moze bez knjizevne kritike I teroije knjizevnosti. Potrebna joj je terminologija koju uvodi teorija knjizevnosti, potrebne su joj analize I rezultati kinjizevne

2

Na osnovu utvrdjivanja stila konkretnih dela.kritike. ali tako shvacena ona nije deo NOK. versus=stih). Istorija pojedine knjizevnosti bavi se proucavanjem nacionalne knjizevnosti ili knjizevnosti koja ima neku zajednicku crtu. Knjizevno delo je jezicka tvorevina i zato je njegova analiza nemoguca bez analize jezika kojim se ono ostvaruje. S obzirom na to da je oblikovanje stihova vazno i za oblikovanje pojedinih knjizevnih vrsta. Bez poznavanja metoda. Ona moze biti shvacena i kao samostalna stvaralacka delatnost. Poetika se bavi razmatranjem prirode knjizevnosti uopste. Za razumevanje takvih dela potrebna je pomoc knjizevne kritike. Medjutim. Taj deo teorije knjizevnosti se naziva poetikom. Njen znacaj se vremenom menjao – imala je ulogu da objasnjava delo. zadaci i uza podrucja teorije knjizevnosti Teorija knjizevnosti je najstarija disciplina NOK. Uza podrucja teorije knjizevnosti su:  Analiza knjizevnog teksta – polazna tacka nauke o knjizevnosti  Ucenje o knjizevnim rodovima I vrstama – svako knjizevno delo se ostvaruje u nekom obliku I od velikog znacaja je svrstati pojedinacna knjizevna dela u odredjene knjizevne vrste na osnovu kojih se ona povezuju I univerzalizuju. poetika romantizma). ali predstavlja specificnu discipline teorije knjizevnosti. Leo Spicer smatra da se na detaljima zasniva sustina dela. Versifikacija – moze se definisati kao deo stilistike. za Aristotela je ona ucenje o pesnickoj umetnosti kao takvoj i o pojedinim njenim oblicima. Ona se cesto naziva i poetikom. Tim nazivom se oznacava i samo deo tk (ucenje o knjizevnim vrstama). Deo tk koji se bavi jezikom knjizevnog dela naziva se stilistikom. Bavi se proucavanjem nacina na koji se oblikuju stihovi I vazna je za analizu poezije. Komparativna istorija istrazuje veze izmedju dve ili vise knjizevnosti.   Stilistika – predstavlja spoj lingvistike I nauke o knjizevnosti. zatim pojedinacnim delima i razmatranjem knjizevnih vrsta unutar kojih se dela ostvaruju. Jedno od najvaznijih pitanja su metode i pravci savremenog proucavanja knjizevnosti. Ona nastoji da utvrdi opsta nacela knizevnog oblikovanja. Osnova opste istorije je komparativno proucavanje knjizevnosti i nastojanje da se obuhvate sve pojave od svetskog znacaja ( Geteov pojam svetske knjizevnosti – obuhvata sva dela koja su prekoracila nacionalne granice). bavi se pitanjima prirode knjizevnosti. ucenje o pesnistvu pojedinih razdoblja (npr. sredstava i ciljeva pojedinih pravaca u NOK nemoguce je poznavanje tk. U zavisnosti od podrucja razlikuju se istorija pojedine knjizevnosti. razvrstava. 4. poredjenjem stilova se utvrdjuje I stepen originalnosti dela. jezik. 3. versifikacija je najcesce shvacena kao posebno podrucje tk. 3 . kao jedna od knjizevnh vrsta. Predmet. ali ono sto je jedinstveno za sve faze kroz koje je prolazila je cinjenica da se ona bavi iznosenjem odredjenih stavova o knjizevnosti I konkretnim knjizevnim delima. Utemeljivac stilistike je Leo Spicer. da propagira novine (avangarda). Ona tk povezuje sa lingvistikom. Centralni problem tk je ucenje o analizi knjizevnog dela i ucenje o knjizevnim rodovima i vrstama. nacina i oblika stihovnog govora i stihovnih knjizevnih vrsta. Preteca kritike je retorika. kao i zakonitosti razumevanja i oblikovanja knjizevnih vrsta. Javlja se posle pojave stampe i sirenja kruga citalaca. Svako delo je jezicka tvorevina I potrebno je utvrditi I ispitati njegove jezicke karakteristike kojima se formira stil. kao i nakon pojave epoha poput romantizma gde pisci teze originalnosti i nejasnosti pesnickog izraza. Njen osnovni zadatak je da vrednuje dela. pravila kojima se rukovodi neki pisac ili knjizevna skola (poetika ekspresionizma) ili nacin oblikovanja neke knjizevne vrste (poetika radio-drame). da oni grade celinu I da moraju zato biti polaziste svake analize. a ne samo kao deo stilistike. Deo stilistike koji se bavi nacinom oblikovanja stihova naziva se versifikacija (lat. Zato je tk tesno povezana sa metodologijom proucavanja knjizevnosti. sistematizuje. sa razvojem savremene knjizevnosti. stvarajuci opstu sliku o celokupnoj knjizevnosti. ali i posebne zakone koji se ticu pojedinih knjizevnih vrsta. da se bori protiv novina (u moderni). jer dolazi do sve veceg mesanja I preplitanja zanrova. vec se zasniva subjektivnom dozivljaju nekog dela. sve je teze svstati knjizevnost u konkretnu knjizevnu vrstu. komparativna istorija knjizevnosti i opsta istorija knjizevnosti. npr. mada ona moze da bude shvacena i tako da obuhvata celo problematsko podrucje tk. da upucuje u knjizevne vrednosti i na taj nacin igra ulogu posrednika izmedju dela i citaoca. Knjizevna kritika Kritika je najmladja disciplina u NOK I ima najuze podrucje – bavi se pojedinacnim delima. oblika i nacina knjizevnog izrazavanja i opstih i posebnih osobina knjizevnih dela kao umetnickih tvorevina. Knjizevna kritika proizvodi subjektivno koje istorija knjizevnosti oebjektivizuje. Versifikacija je proucavanje prirode stiha.

Nauka o knjizevnosti se zasniva krajem 18. a najveca promena dolazi sa romantizmom.v. Sa razvojem strukturalne lingvistike Ferdinanda de Sosira I sa definicijom jezickih jedinica Emila Benvenista. 4 . analiziranje i razvrstavanje dela prema srodnim osobinama. Iz ovakvog pristupa proistice biografizam kao osnovna metoda analize. Sa razvojem moderne. Drugi podrazumeva filozofsko razmatranje prirode umetnosti izvan sistema i odbacivanje unapred odredjenog shvatanja umetnosti. Delo postaje samo kopija necega. Prema drugim lingvistika treba da bude shvacena kao deo semiotike – nauke o znakovima.v. skrece se paznja sa samog dela. negira se njegova autonomija. Unutrasnji I spoljasnji pristup proucavanju knjizevnosti . 2. treba da razvije sopstvene metode. Kao posebna nauka koja se bavi istorijskim razvojem jezika i uporedjivanjem razlicitih jezika nastala je u 19. govor) takodje ima poreklo u filozofskim raspravama o poreklu i sustini jezika. Uverenje koje preovladava je da tk treba da bude shvacena kao relativno samostalna nauka koja moze da koristi tekovine lingvistike. ispitati njegov zivot I uzroke njegovog stvaranja dela. Predstavlja savremena shvatanja o teoriji knjizevnosti. Utemeljivac spoljasnjeg pristupa je Ipolit Ten koji daje dve definicije knjizevnosti – delo je slika drustvene sredine I pisceva ispovest. U romantizmu se pesnik posmatra kao izvor knjizevnosti. Velek I Voren su poglavlja u svojoj knjizi “Knjizevnost I biografija”. “Knjizevnost I psihologija”. U ovom slucaju moze se govoriti o uporedjivanju estetike i teorije knjizevnosti. Nakon toga estetika se razvijala u dva osnovna pravca koji se mogu medjusobno povezivati. ali uglavnom se odnosi na istorijsko proucavanje knjizevnosti. Lingvistika (lat. Estetika (od grcke reci koja oznacava osecaj) javlja se jos u antickoj Grckoj u filozofskim razmisljanjima o prirodi umetnosti. lingvistiku i filologiju Savremeno shvatanje i proucavanje knjizevnosti kao jezicke umetnosti tesno je vezano za estetiku (filozofiju umetnosti) i lingvistiku (koja se bavi proucavanjem jezika). bavi se proucavanjem svrhe nauke o knjizevnosti 5. kada se stvara svest o promenljivosti. umanjuje se njegov znacaj koji bi trebalo da bude presudan. Ovakvim pristupom analizi dela. doba kada dolazi do napretka prirodnih nauka. pa tako nacin njegovog nastanka postaje vazniji od samog dela. Prema nekim shvatanjima tk treba da bude izvedena iz onih spoznaja do kojih je dosla lingvistika. pa se dovodi u centar proucavanja knjizevnosti. kao centru proucavanja. pre svega. Metodologija proucavanja knjizevnosti – shvata se vise kao zasebna disciplina koja doprinosi razvoju teorije knjizevnosti. formira se stav da je za shvatanje knjizevnog dela najvaznije shvatiti pisca. proucavaju se nevazne cinjenice iz piscevog zivota (koja je babica prisustvovala Puskinovom porodjaju!) I trazi se analogija tih cinjenica sa delom. kada se kultura prenosi sa aristokratske na gradjansku. pa se njihove metode preuzimaju I za proucavanje knjizevnosti. TK u odnosu na estetiku. dokazivanje. paznja skrece na drustvene okolnosti. Pored naziva lingvistika cesto se koristi i naziv filologija koji obicno oznacava nauku koja na osnovi jezika i knjizevnosti proucava celokupnu kulturu jednog ili skupine srodnih naroda. Ruski formalisti se prvi zalazu za stavljanje dela u centar paznje. “Knjizevnost I ideje”. jezik se demokratizuje. De Sosir utemeljuje lingvistiku kao nauku koja jezik posmatra kao sredstvo sporazumevanja i strukturu za prenosenje poruke. ali. Ponekad se odnosi i na proucavanje kulture na osnovu pisanih spomenika. Razvija se sa pozitivizmom. Ovakav pristup knjizevnom delu naziva se spoljasnji pristup. ali metode i ciljevi su im razliciti: 1. trazi se objektivnost. da pokazuje tacnosti I istinitosti. a u 20. tacnost. na nauku o knjizevnosti se prenosi uzrocno – posledicna metoda iz prirodnih nauka. Krajem 19. “Knjizevnost I drustvo” – nazvali jednim imenom spoljasnji pristup knjizevnosti. lingua = jezik. razvojem misljenja o zadacima I ciljevima teroije knjizevnosti. veku. Ovaj pravac je bliskiji knjizevnoj kritici jer se odnosi na pojedinacna dela. Humbolt razvija opstu lingvistiku. U realizmu se sa pisca. javlja se svest o autonomiji umetnickog dela. knjizevnost se polako okrece samom delu. a kao filozofska disciplina unutar filozofskog sistema oblikovana je mnogo kasnije u vreme nemackog klasicnog idealizma. Umesto toga postoji teznja za ponovnim uspostavljanjem problema odredjivanja i razumevanja umetnosti. pa se knjizevno delo posmatra kao odraz stvarnosti I od njega se trazi da je podrazava. uspostavljanje sistema pojedinacnih umetnosti i uocavanje slicnost i razlika medju delima pojedinacnih umetnosti. veka. 6. Prvi podrazumeva opisivanje. Bavi se savremenim stavovima. u 20. Pod uticajem lingvistike knjizevno delo pocinje da se shvata kao jezicka tvorevina i omoguceni su uvidi u strukturu dela.

ruzi ga I stvara od nejga ono sto piscu nije bilo ni na kraj pameti da stvori.Jos jedna mana unutrasnjeg pristupa je to sto su isli iz krajnosti u krajnost – odbacujuci biografski princip. doduse dokument koji se ne moze proucavati na ostalu bilo kakvih drugih dokumenata iz njegovog zivota. koja znacenje dela odvodi u suprotnom smeru.v. ispitivanje autenticnosti. U Nemackoj se razvija lingvisticka kritika koja se azsniva na poistovecivanju lingvistike I estetike.. a ne moze se proucavatina na dotadasnji nacin. pocinje preispitivanje I kritika unutrasnjeg pristupa => Eliot je pisao o granicama kritike – kritikovao je preterivanje pri interpretaciji dela.v. Prema V&V najvise je vezana za istoriju knjizevnosti.. isticu da delo nije ispovest autora I potcenjuju nekadasnje besmisleno istrazivanje detalja koji ne samo sto nisu korisna. Utemeljena je u Nemackoj 5 . Poricu vaznost proucavanja filozofskih.p. Osporavanje proucavanja dela na osnovu drustveno – ekonomske situacije. Ovakvim negiranjem bilo kakvih spoljasnjih elemenata. Tvrde da je pogresan psihoanaliticki pristup delu jer postupcima u delu ne upravlja psiholoski zakon. nisu identicne. Stagner – ispravno se odnosi samo onaj ko gleda u delo. * Filoloska kritika Filoloska kritika ili tekstologija se bavi tekstom sa stanovista njegove istorije. a ne okolo. da prouce opus jednog pesnika. zato se unutrasnji pristup u anglosaksonskim zemljama naziva Nova kritika.) – Manfred Kridl trazi da se delo postavi u srediste paznje I posmatra kao celina. kroz razlicite epohe.. Ipak potpuno su ga negirali ekstremne pristalice unutrasnjeg pristupa. Anglosaksonske zemlje – zacetnici Eliot I Ricards – insistiraju na pazljivom citanju. fantastike koja se nikako ne moze tumaciti psihoanalizom. Zajednicko svim skolama je to sto ostro kritikuju dotadasnji pristup delu preko biografije pisca.n. Stav pristalica unutrasnjeg pristupa proucavanju knjizevnosti je da treba poci od prvog utiska pri analizi I onda dati detaljno objasnjenje. U potpunosti odbacuju spoljasnji pristup proucavanja knjizevnosti – knjizevnost je samostalna I nezavisna stvarnost. ali su vise skoncentrisani na kritiku dela. ali ipak odraz licnosti pisca ili pesnika. Isticu ahistoricnost dela – delo je aktuelno u bilo kom istorijskom periodu. vec kritika teksta. – sfera umetnosti I zivota se ne dodiruju.e. U pozitivizmu se prakticni rad uglavnom svodio na: a) kriticko izdavanje knjizevnih tekstova b) istrazivanje izvora i istorijata nastanka dela c) ispitivanje okolnosti u kojima je ziveo pesnik Kolevka filologije je Aleksandrijska skola u 3. a samim tim otvorili novi problem – lingvisticka invazija. a nisu primetili da delo. nego na sustinski problem dela. To nije knjizevna kritika. Pojam strukture je najbitniji za unutrasnji pristup – sadrzaj I forma se ne mogu odvojiti jer je delo celina. religijskih I politickih ideja – knjizevno delo nije bolje ako je ispravno. on takve proucavaoce duhovito naziva “kritickom skolom tiskaca limuna” . (cuvanje tekstova. na neki nacin jeste vezano za pisca. Kajzer “Knjizevno delo ne nastaje kao odraz necega drugog. Ipak. Zastupnici unutrasnjeg pristupa takodje isticu I ukazuju na usmeno stvaralastvo I stvaralastvo nepoznatih autora koje takodje ima veliku vrednost.). poucno. da je njegov najintimniji dokument. Sklovski napominje da postoje motivi I dogadjaji koji se prozimaju kroz knjizevnost u razlicitim drustvenim situacijama. tako da se spoljasnji pristup ne moze u potpunosti negirati. Knjizevnost je nekada potrebno sagledati kao stvarnost. velika dela su puna psiholoski neuverljivih momenata. potpuno su odbacili bilo kakvu vezu pisca sa delom. a druga dva u visu (filoloska kritika je vezana za Bibliju ciji je autor Bog i zato je to visa filoloska kritika). nego nikog I ne zanimaju. tacno. Tekstologija u danasnjem smislu nastaje u 19. analizu stih po stih.Jakobson – komicno poredjenje spoljasnjeg proucavalaca knjizevnosti sa policajcem koji hvata sve oko sebe osim lopova. Osnovna pitanja su: 1) pitanje autenticnosti 2) pitanje autorstva 3) pitanje datiranja teksta Prvo se bavi samim tekstom i spada u nizu kritiku.. Praski lingvisticki krug (1926. Ponekad je u proucavanje dela ukljuciti I koji podatak sa strane jer se ipak u nekom delu moze naci podatak koji je pisac ili pesnik uneo iz “spoljasnjeg” sveta I koji sa te strane mora I biti sagledan. Ona je zauzimala centralno mesto u pozitivizmu. vec zakon knjizevne strukture. nego kao u sebi zatvorena jezicna struktura. oni nisu mogli npr.

U 17. Izdanja mogu da se klasifikuju na osnovu formata (Sekspir). Verzije su sitne.gde su vrsena proucavanja Biblije. Iako taj faktor nije jedan od najbitnijih. ritam. Praznine u tekstu nazivaju se lakune. redakciji u poredjenju sa 1. Kriticko izdanje ne sadrzi samo tekst prvog izdanja. ostecenost. ali i u razvoja samog autora. a uzori su im bile knjige za suflere. Jos jedan problem je to sto su ove drame pisane za pozorisno izvodjenje. Najcesca greska u prepisivanju je haplologija – kada prepisivac nakon pauze nastavi prepis od iste reci koja se nalazi u drugom delu teksta. koji se danas stampa mimo autorove volje. nikako preko estetike! 7. Znacajan je tekstolog Karl Lahman. Uzi pojam od redakcije je recenzija. jos uzi pojam u odnosu na recenziju. Postoje kriticka izdanja sabranih i izbranih dela.) i folio (od 17. To su redakcije koje su po svom formatu kvarto ( od 16. Ponekad se i za piscevog zivota pojavi vise izdanja u koja on unosi izmene. To se ne moze reci za dela koja se ponovo stampaju. Ponekad se zastareli jezicki oblici zamenjuju novim. Ditografija je kada prepisivac 2x napise istu rec ili deo teksta.. Pesma o Nibelunzima sacuvana je u 11 rukopisa i vise od 20 fragmenata u kojima postoje velika odstupanja. Prvo izdanje ne mora da bude uvek i autenticno. Priredjivac ima pravo da ispravlja greske. Postoje jos 2 tipa: faksimilsko (mehanicko) i diplomaticko (dokumentarno) – to nisu izdanja pojedinih dela. Slican je slucaj i sa romanom Zeleni Hajnrih Gotfrida Kelera.. izgubljen papirus. a savremena podela vrsi se prema tekstoloskim kriterijumima: 1) naucna izdanja – cilj im je da sto vernije predstave autentican oblik teksta 2) popularna – cilj im je da tekst dodje do sto veceg broja citalaca Kriticko izdanje je tip naucnog izdanja. Kasnije je utvrdjeno da je A nelegitimno prestampano.. Kriticko izdanje teksta Za ispitivanje nekog teksta najvaznije je da se utvrdi njegova pouzdanost. da su vlasti vrsile cenzuru. veku postojale su dve redakcije. da ih uporedjuje i kriticki odmeri. jer je B bila napisana u dijalektu narodnim jezikom. Cilj je da se otkrije jedinstven stav koji je sadrzan u promenama na svakom stupnju. Cilj filoloske kritike je objavljivanje kritickog izdanja kroz koje se prezentuje autentican oblik dela. prenosi tekst u drugo pismo... Zadatak filoloske kritike se najbolje ostvaruje preko materijalnih dokaza. itd. Autograf je rukopis autora.v. Zbog toga je neophodno da razvijemo nepoverenje prema onome sto citamo.. Neki pisci pisu svoja dela u vise redakcija i tada je moguce videti njihov unutrasnji razvoj ili razvoj lirskih motiva.v. Obicno su posledice gresaka u prepisivanju. Slicno je i sa Pesmom o Rolandu. Kriticko izdanje je najznacajnije za knjizevnost. Sastoji o 6 . sveske sa pojedinim ulogama. od kojih se za prvu A redakciju verovalo da je autenticna. Ovakvi prepisi su cesto vekovima odvojeni od autenticnog oblika dela i zato sadrze krupne izmene. ali se danas ipak uzima za kriticko izdanje.. posebno u vreme pozitivizma. Zamena zareza tackom moze da dovede do promene smisla recenice. vec i kriticki aparat gde su navedene sve izmene i mesta iz rukopisa koja drugacije glase (ako je rukopis sacuvan. Kriticko izdanje nam daje uvid u istoriju razvoja nekog teksta i rukopisa. u poredjenju sa 2. izmedju nas i pesnika isprecio se covek koji je modernizovao pravopis. da su stampari vrsili neke izmene.. Najcuveniji je problem Sekspirovih drama jer se nijedna redakcija ne smatra autenticnom. ali to je pocetkom 20. Kembridzsko izdanje Sekspirovih dela smatrano je remek-delom.prvi nemacki moderan roman. Zatim se primeri grupisu i grupe se ispituju svaka ponaosob. Koncept je uvek autograf i vidljiv je rad na tekstu. a prepis je apograf. Kada su u pitanju novi romani mozemo da verujemo u njihovu autenticnost i pouzdanost jer reprezentuju piscevu volju. One se mogu objasniti na nekoliko nacina: cenzura. a najcesce nije). zatim sve izmene u 3. pojedinacne razlike u varijantama. veka dovedeno pod sumnju. Svi rukopisi mogu biti koncepti ili cisti tekstovi. Tekstologija najvise obraca paznju na: 1) izdanje poslednje volje ili izdanje iz poslednje ruke 2) izdanje iz prve ruke ili editio princeps Izdanje poslednje volje obicno ima prednost. Sastoji se iz teksta i komentara. Kriticko izdanje ovakvog teksta mora da uzme u obzir sve sacuvane redakcije. vec rukopisa i varijanti. Specifican je slucaj Grimelhauzenovog Simplicisimusa .).. naknadni zapisi. Ponekad slagaci ili stampari slucajno ili namerno izmene nesto u tekstu. Pojam varijante – tekst u razlicitim oblicima (=redakcija). Izmene se beleze i navodi se sta je do njih dovelo (koncentracija. Uzrok velikih izmena je i nepostovanje autorove volje i autorskog prava. zvucanje.). Treba uzeti u obzir to da pisci nisu sami obavljali korekturu. Tekst koji je posluzio za prepis je protograf. Ispitivanje teksta treba sprovoditi od sloja do sloja – prvo se uporedjuju sve izmene u 2. Priredjivac kritickog izdanja mora da poznaje jezicku situciju toga vremena. Komentar je deo u kome priredjivac podnosi izvestaj o onome sto je cinio. Srednjovekovi testovi najcesce dospevaju do nas samo u prepisima...

Atribucija je kljucni termin vise filoloske kritike. upotrba stilskih figura. U srpskoj knjizevnosti problem predstavlja knjizevno delo Laze Kostica. pogled na svet…). Postoje kombinovana faksimilska i diplomaticka izdanja.veca je verovatnoca da je autenticniji onaj tekst u kojem je rec komplikovanija. U filoloskoj kritici 19.. To u novoj knjizevnosti ne predstavlja problem.) interesovanje za narodnu knjizevnost bilo je veliko. (jakobson i Nabokov). Ova izdanja je ponekad tesko razlikovati od originala. Diplomaticki je kada se npr. Problem iznalazenja pisca i datiranja teksta Posle pripremanja kritickog teksta. Kanon nekog pisca predstavljaju dela koja je on sigurno napisao. Kao primer Kajzer navodi slucaj sa Geteovom pesmom “Putnik” koju je on poslao vereniku Lote Buf uz priznanje svojih oecanja prema njoj koje ce verenik moci da vidi I u pesmi. Cesti su pokusaji da se na osnovu teksta nekog dela otkrije ime pisca. o Faksimilsko izdanje za cilj ima da sto vernije reprodukuje original teksta koji ne mora da bude autenticna varijanta. Ateteza je postupak pobijanja ideja o necijem autorstvu (kada kazemo da neko sigurno nije napisao neko delo. Molijer (Zan-Batist Poklen). oblik stiha) 3) Jezicko – stilisticke (oblici reci. Cilj je da se dodje do arhetipa. 7 . S prelaskom na unutrasnji pristup doslo je do potpunog antipozitivizma i shvatanja dela kao autonomne tvorevine. ali i sa samim pesnikom (jos od Vergilija). npr.. Erlangenski rukopis. Autor dobija na znacaju tek u 18. Diplomatika je deo pravne nauke. tvrdilo se da predstavlja krivotvorinu 18.v.. To je istorijski falsifikat – kada su autor i delo potpuno izmisljeni.. Moze da ga prebaci u drugo pismo. Prvi deo Lahmanove metode se ne moze primeniti ako je tradicija horizonatalna (postoji vise varijanti u isto vreme). U vreme romantizma (18. Postoji i problem plagijata i mistifikacija. Krisfal (Kristovau Falkau). 2) anagrami kada kombinacijom slova u imenu nastaje novo ime. Genealosko stablo rukopisa je graficki prikaz istorije teksta. o Diplomaticko izdanje – uloga priredjivaca je mnogo veca jer treba citaocu da priblizi tekst. ali nije isti slucaj sa usmenom ili nekim delima srednjovekovne knjizevnosti.. Jedan od problema iznalazenja pisca predstavljaju i pseudonimi koji mogu da budu razliciti: 1) upotreba sasvim drugog imena umesto pravog. 8. 2) Druga faza je iznosenje pretpostavki koje se odnose na cinjenice iz prve faze. drugi preduslov je iznalazenje pisca. Neka dela je nemoguce shvatiti bez poznavanja autora. Dugo je ta pesma tumacena preko Geteove biografije. U novije vreme mu zameraju mehanicizam. Ta faza se zove emendacija. To je postupak utvrdjivanja autorstva. Adespota je tekst kojem ne mozemo utvrditi autora (ne odnosi se na usmenu knjizevnost). veka najvazniji je Lahmanov metod (Karl Lahman. i 3) kriptonimi – novo ime nastaje og pocetnih slova imena. dozvoljene su transkripcija i transliteracija. v. nemacki filolog. To je neka vrsta parcijalne atribucije. Najpoznatiji primer falsifikata je Osijan. kao i na proucavaoce narodne knjizevnosti. Osijan je imao veliki uticaj na pisce. v. Pastirska knjizevnost je uvek jasno povezana sa situacijom vremena u kojem je nastala. pocetne varijante.. lakune. Sekspirov kanon do danas nije utvrdjen. bavi se starim pravnim tekstovima. Neki pisci dela ostavljaju nepotpisana. Za ruski narodni ep Slovo o puku Igorovu koji se obicno vezuje za 12. Nekada se problem javlja I kao posledica koriscenja biografskog metoda za anlizu I datiranje neke pesme.) 4) Misaono – sadrzajne (pojedine misli. ukazivanje na istorijske dogadjaje i licnosti) 2) Formalne (npr. Ona se mogu priredjivati i u knjizevnosti.. Slicno znacenje ima i pasportizacija (vise se odnosi na narodnu knjizevnost). Kod nas je Novica Petkovic priredio sabrana dela Nastasijevica i Disa. priredio je kriticko izdanje Biblije). veku. Postupak koji se primenjuje u ovoj fazi je citanje po tezem ili lectio dificilor . pisu na stranim jezicima. svi elementi I posecanja iz pesme povezivani su sa Geteovim tadasnjim stanjem I sve je imalo logicki sled dok nije ispostavilo da je Gete napisao tu pesmu mnogo pre nego sto je upoznao Lotu. npr. izmisli delo vec postojeceg pisca. Lahman kaze da tekstolog obavlja 2 vrste operacija: 1) Filolog se oslanja na ono sto je neoborivo – tu fazu naziva recenzijom. npr. tako da se piscu odricala svaka uloga kada je u pitanju shvatanje dela. Indicije koje nam daje tekst mogu biti: 1) Sadrzajne (gradja i motivi. U ova izdanja se prebacuju istorijski kljucni rukopisi. Filolog ima pravo na samostalne zakljucke. redja. menjanje teksta i podaci iz razlicitih varijanti.se iz opsteg dela u kojem se iznosi slika zivota teksta. moze da sadrzi greske..v. a ne znamo ko jeste). ili 3. keltski pevac iz 2.

Ucenje o dobrom govorenju retorika je zasnovala na ucenju o knjizevnim vrstama. Platon iznosi u 2.Za kriticko izdanje su bitni podaci o godini nastanka i objavljivanja dela. a samim tim i intenzivno bavljenje umetnoscu (Kina. pa se na taj nacin shvatalo i knjizevno delo. a Aristotel je o tome napisao citavu raspravu – O pesnickoj umetnosti. rec starac iz srednjeg stila bi u visokom stilu glasila starina. Na taj nacin je omoguceno datiranje dramskog opusa Lopea de Vege i Kalderona. romana i pripovedaka novijeg doba ne predstavlja problem. Svoja poeticka nacela i shvatanje umetnosti. Platonovi stavovi o pesnistvu U ovom dijalogu Platon je pokusao da da sliku idealne drzave. 10. Najznacajnija poetika iz doba rimske knjizevnosti je Horacijeva Poslanica Pizonima. cesta je bila ironija i satira. povezanosti i razvoja.ditiramb 3. ono se javilo u svim drustvima gde je postojao ekonomski razvoj i uslovi za obrazovanje. ali se tokom srednjeg veka razvila i osim toga je obuhvatala i ucenje o jeziku.. U svakom stilu su mogle da se koriste samo odredjene reci (npr. Stilistika i dalje koristi pojmove i nazive koje su dali poeticari i retoricari u antici. Najbitnije je bilo ucenje o figurama. iako se shvatanje jezika do danas promenilo. Visokim stilom obradjivane su ratnicke teme. likovi su bili heroji.. Niskim stilom obradjivane su teme iz svakodnevnog zivota. i 10.jednostavno pesnikovo pripovedanje . nosici etickog ideala. Ovo ucenje je u tesnoj vezi sa ucenjem o stilovima kojih je bilo nekoliko i razlikovali su se po izboru reci. a neki nazivi su se zadrzali do danas. Tu se nalaze koreni stilistike. kao i o knjizevnim rodovima zapoceo je Platon u svojim dijalozima. Da bi pissac mogao da stvara mora da poseduje vestinu dobrog govorenja i pisanja. Atina je dozivela procvat za vreme Periklea u 5. nacinu gradjenja recenice. a danas se najvise koristi istrazivanje metrike.v.filozofi 2. Japan. Knjizevne vrste su predstavljale cvrste obrasce kojih se treba pridrzavati. Pravilno datiranje je vazno radi iznalazenja zavisnosti. Za staru retoriku stilske figure bile su apsolutna sredstva. Drugaciji je slucaj sa poezijom. a sofisti su poceli intenzivno da proucavaju jezik i njegove f-je. Samim tim je pocelo i proucavanje poetske f-je jezika. Anticka poetika je pruzila osnove za razvoj savremene poetike.komedija I tragedija 2. Poeticko proucavanje knjizevnosti nije karakteristicno samo za antiku. a ne 8 . On pravi klasifikaciju knjizevnih rodova i smatra da postoje tri tipa podrazavanja: 1. kombinacija oba – ep Platon vrednuje dela po kolicini podrazavanja (ono koje najvise podrazava najmanje vredi). jer je najbolje da se svako bavi samo jednom stvari i cinila bi je tri sloja: 1. U takvoj drzavi postojala bi podela rada. Njegova poetika je deskriptivna.. jer pesnici neke pesme unose u zbirke mnogo kasnije od trenutka nastanka. 9. 3. Terminus post quem je termin posle kojeg je delo sigurno nastalo. On se zalaze za to da knjizevnost bude spoj lepog i korisnog. Postojali su uzori za svaku vrstu pisanja i svaku knjizevnu vrstu. poglavlju Drzave. dijegeza . Horacije je tvorac normativne poetike koja je dominirala do druge polovine 18. proznom izrazavanju i nacelima kritickog ocenjivanja knjizevnih dela.n. Datiranje drama.cisto podrazavanje . Indija). a u niskom starkelja). srednji i niski stil. upravljci .e. Srednji je bio izmedju ova dva. odnosno ukrasenom govoru u knjizevnosti. a sama knjizevnost je nazivana poiesis ili poetike tekhne (pesnicka vestina). upotreba nepristojnih reci. a za stilistiku su danas to relativna sredstva koja se koriste u najvecem broju slucajeva. posebno pesnicke.zanatlije On ovu podelu daje praveci paralelu sa ljudskim organizmom. jer je i sama knjizevnost shvacena kao lep nacin pisanja. Na primer. a terminus ante quem je termin pre kojeg je delo sigurno nastalo. cuvari . . likovima. Najcesca je podela na visoki. kompoziciji i figurama. temama. ucenju o pojedinim stilovima. Retorika je u staroj Grckoj bila ucenje o govornistvu. Retoricari su figure popisivali i razvrstavali. v. mimeza . za tragediju je postojalo okvirno uputstvo za to kako treba uobliciti odredjeni tragicni dogadjaj. proizvodjaci . Ucenje o kompoziciji bavilo se rasporedon sastavnih delova nekog knjizevnog dela. Ranije su za pitanje datiranja bila najvaznija jezicka ispitivanja. To je bilo posebno bitno kod govora na sudu. Poetika i retorika u antici Stara poetika i retorika nastoje da delo analiziraju na osnovu analize jezika. Ime poetika potice od grcke reci poietikos sto znaci pesnicki.p.ratnici 3. To uverenje je ukljucivalo podrazavanje uzora. On je protiv mimetickih umetnosti je one podrazavaju samo izgled u datom trenutku. Poeticke rasprave o prirodi i f-ji pesnistva.

a komediji i parodiji nizak. a istorija pojedinacno. Kada je rec o rasporedu dogadjaja oni moraju da imaju kauzalni poredak. Radnja moze da bude prosta i prepletena. tragedija) i falioi (nizak. Bog im oduzima snagu razmisljanja. Platon zamera Homeru na njegovom prikazu antropomorfnih bogova. Tragedija koristi sva tri. vec su i oni sami nadahnuti posredstvom pesnika. Sokrat pokusava da mu da objasnjenje za to govoreci mu da nema umetnicko i naucno obrazovanje za to. 9 . misli. a ako je u pitanju dobar covek. Pesnistvo prikazuje opste – mora da se pridrzava zakona verovatnosti i nuznosti. Takav lik je npr. Mimeticka umetnost je moralno stetna.. to je upravo i cilj tragedije. govor. komedija). izazivanjem straha (od toga da im se ne dogodi nesto slicno) i sazaljenja prema onome ko nezasluzeno pati ljudi se oslobadjaju rdjavih misli. Edip. c) ima vecu jedinstvenost (potpunije postize cilj). Ijon se hvali kako najbolje poznaje i razume Homera. neprijatelji ili nisu ni jedno.). a rapsodi su tumaci tumaca (tumaci pesnika). prosecni (Kleofont) ili gori od nas (Hegemon Tasanin). Predmet moze da bude spudaioi (uzvisen. a rapsod srednju. b) postize cilj za krace vreme (radnja – 24h). radnja i mesto (pominje samo prva dva). Svaki od njih moze da peva samo ono na sta ga je Muza nadahnula. poredeci ga sa poznavaocima slikarstva ili vajarstva. vec kao posledica nadahnuca. ali drugi pesnici su mu i na sam pomen dosadni. to moze da vrsi negativan uticaj na citaoca. Pesnici stvaraju samo kad su izvan razuma i poneseni zanosom. Podrazavanje je urodjeno samom coveku. Nacini su narativni i dramski (diagesis i mimesis). govorom koji je otmen i poseban za svaku vrstu u pojedinim delovima. licima koja delaju. 11. eksodu i horske pesme (ulazna pesma i stasimoni). On ne odobrava ni tragediju. Pesnistvo ne nastaje pomocu vestine ili umesnosti. U njegovoj drzavi ne bi bilo mesta za pesnike i ta ideja je najizrazenija u 10. ali ne sme ni da bude los covek. Pesnik sme da podrazava samo uzvisene stvari. Aristotelova definicija tragedije i stavovi o pesnistvu Aristotelova Poetika predstavlja neku vrstu polemike sa Platonom. jer da je u pitanju zanat oni koji umeju da pevaju jedno umeli bi i drugo. ni drugo. Tragedija je podrazavanje ozbiljne i zavrsene radnje koja ima svoju odredjenu velicinu. on prihvata samo himne bogovima i pesme u pohvalu dobrih ljudi. a drugi o onome sto je moglo da se dogodi. drugi epske pesme.stvarnost i ideje. One podrazavaju razlicitim sredstvima. poglavlju Drzave. episodije. ne bilo sta jer je za sve dr8ugo nesposoban (jedan peva ditirambe. Ako neko poseduje umece da da ocenu jedne slike znace to da ucini i za neku drugu. Najbolje ja da to budu lica koja su u prijateljskoj ili rodbinskoj vezi. Prednosti tragedije u odnosu na epopeju: a) ima sve sto ima epopeja (i vise). Aristotel govori i o tri jedinstva: vreme. a tu pesnistvu nema mesta. Pesnici su tumaci bogova. Kvantitativo on tragediju deli na: prolog. U dijalogi Ijon ucestvuju Sokrat i Ijon. Sredstva su ritam. Razlika izmedju istoricara i pesnika je u tome sto jedan govori o onome sto se stvarno dogodilo. scenski aparat i muzicka kompozicija. Uloga drzave je da vrsi vaspitnu ulogu. jer ona prikazuje pad iz srece u nesrecu. tragedija. srece ili strasti kod junaka. Epopeji i tragediji svojstven je uzvisen predmet. komedija i ditiramb . rapsod iz Efesa. Muza pesniku daje zanos koji on zatim prenosi drugima (kao sto su rapsodi) i stvara se lanac. a tu pesnicima nema mesta. Pesnicko delo ne sme da sadrzi ni muzicke i ritmicke elemente. ali to je i sredstvo za sticanje znanja. Upravo je to dokaz da je pesnistvo posledica bozanske snage. Najbolje je ako pripada visem sloju. ali i na prikazivanju tuge. Radnje koje izazivaju strah i sazaljenje treba da vrse lica koja su prijatelji. Lica koja podrazavaju to rade da bi prikazali dogadjaje. On kaze da su sve umetnosti – ep.podrazavajuce delatnosti. Uvodeci pojam katarze on daje protivargument Platonovoj tvrdnji da je pesnistvo stetno. a ne pripovedaju. razlicite predmete. a izazivanjem straha i sazaljenja vrsi prociscavanje takvih afekata. Rapsodi su u vlasti pesnika i oni ne poseduju stvarno znanje o njima. Sastavni delovi tragedije (kvalitativno) su: prica. Uporedjuje je sa silom koja postoji u magnetu koji pomocu nje privlaci druge kamenove i stvara citav lanac. Strah i sazaljenje moze da izazove osoba koja je po sredini – ne sme da se previse istice svojom pravednoscu. Naprotiv. Ijon razume samo Homera jer ga goni bozanska sila. Predmet podrazavanja mogu da budu karakteri bolji od nas (Homer). harmonija i govor. razlicitim nacinima. U lancu slusalac predstavlja poslednju kariku. Ijon istovremeno priznaje da mu je cilj da recituje stihove da zaradi novac tako sto ce publiku navesti na plac. Njegova poetika je deskriptivna. karakteri moraju da budu dosledni – da se ponasaju u skladu sa svojom prirodom. koristi ih kao svoje sluge i kroz njih govori slusaocima. Uloga drzave je da obrazuje ratnike koji treba da budu cvrstog karaktera. karakteri.. Govor mora da odgovara liku.

Ruso je bio prethodnik evropskog predromantizma i sentimentalizma koji je bio najpoznatiji u Nemackoj. 14. pored francuske. Delo mora da poseduje sklad koji ne zavisi samo od unutrasnjih. Od tog trenutka pesnik ulazi u otvoren sukob sa tradicijom i konvencijama. Anticki pojmovi su potpuno istisnuti tek u realizmu. vec u renesansi i srednjem veku). U drugom delu Boalo govori o manjim pesnickim vrstama kao sto su : idila. Ipak. rondo. Dok je Aristotel u svojoj Poetici govorio o jedinstvima vremena i radnje. u Francuskoj Zan Zak Ruso ustaje protiv feudalne kulture i zahteva de se covek vrati prirodi. Pravilo o tri jedinstva u drami nastalo je tek u humanizmu i nije tekovina antike. Sredinom 18. madrigal. U prvoj knjizi govori o tome da je potrebno da pesnik poseduje pesnicki dar. komediji i epu.v. u svetu fantazije. v.v. Engleska knjizevna kritika je u prvi plan iznela pesnikovu originalnost.v. ali i pesnickim vrstama. kao uverenje i da umetnost treba da se priblizi stvarnosti. glavna tema je sentimentalna ljubav. Knjizevnost tog doba svesno je bila didakticka. Poetike klasicizma U drugoj polovini 17. Fridrih Slegel je knjizevnika nazvao najvisim tipom coveka koji se prema obicnom coveku odnosi kao ovaj prema zivotinji. Ovo je narocito bilo vazno za francuski klasicizam odakle se prosirilo na celu Evropu sve do romantizma. Na tome mu je zamerio veliki broj pesnika koje je on napao u svojoj poetici. vodvilj (misli na saljivu pesmu.12. elegija. engleski pisac Edvard Jang uvodi pojam stvaralackog genija koji se uzdize iznad pravila. gde su ga knjizevnici zvali dobom genija. Rasprava o antickim uzorima pocela ubrzo nakon objavljivanja Boaloove poetike. One se narocito bave mikrostrukturama jezika i pesnickog jezika. a istovremeno dodaju mnogo novih pojmova. Pesnik svoje delo treba neprestano da doteruje. pa je 1674. Tada je pocelo da se siri uverenje da i moderni pisci mogu da budu uzori. a knjizevnost je najvisa ljudska delatnost. Ukidaju se i cvrste granice izmedju pojedinih nacionalnih 10 . Prva i cetvrta knjiga bave se opstim pogledima. 13. Zato ne postoji ni jedinstvena sistematicna poetika ove epohe. a danas je poznat kao Sturm und Drang (oluja i nagon). kao sredstvo simbolike i alegoricnosti. Knjizevnost tog vremena – francuski klasicizam – predstavljala je uzor ostalim sredinama. a druga i treca pesnickim vrstama. Za epsku pesmu je neophodna anticka mitologija. Romanticarske poetike U romantizmu pocinje svesno odbijanje uzora i uticaja antike. ali i razum. a njegov simbol je Prometej. ali i knjizevnost koja je obelezila 19. Glavni uzor mu je bio Horacije. o pravilu tri jedinstva. italijanski humanista Kastelvetro uvodi i jedinstvo mesta. Od polovine 18. Romantizam donosi potpuni otpor prema pravilima. a ne na scensku lakrdiju). cak i bolji od antickih. Pored jezuitskih poetika najpoznatija je Sedam knjiga poetike (Poetices libri septem) Julija Cezara Skaligera iz 1561.v. Umesto razuma on uvodi kriterijum osecanja. Ideja o povratku prirodi doprinela je afirmaciji usmene knjizevnosti. Autor najpoznatije poetike je didakticki i satiricki pesnik Nikola Boalo. U tome se oslanjaju na antiku i knjizevne vrste pokusavaju da uklope u anticke. Za romantizam su od velikog znacaja Selingova dostignuca u filozofiji. njegova poetika je izvrsila uticaj na celu evropsku knjizevnost. Tako je nastala salonska knjizevnost koja je u potpunosti iskljucuje prikazivanje fizioloskih procesa. Dominiraju lirski elementi kod svih rodova i vrsta. vec i od spoljasnjih faktora (drustva). Junak u romantizmu bezi od stvarnosti i utehu trazi u proslosti (ali ne dalekoj. objavio didakticku poemu u 4 pevanja Art poetique. Pesnickom jeziku Boalo pridaje veliki znacaj. epigram. satira. na Dalekom istoku i u prirodi. balada. Poeticki spisi humanizma i renesanse Postoji veliki broj poetika humanizma i renesanse i one se uglavnom zasnivaju na antickim koje za njih predstavljaju vecne zakone. Vodja im je bio znacajni nemacki prosvetitelj Johan Gotfrid Herder koji je razradio nauku o istorijskom razvoju ljudskog drustva. Delo u potpunosti mora da bude podvrgnuto cenzuri kako se u njemu ne bi naslo nesto sto ne bi godilo dvorskom drustvu. 15. on je stvaralacki genije. U poetici renesanse pesnik postaje vise od obicnog coveka jer svojom umetnoscu moze da prikaze pravu prirodu stvarnosti koju drugi ne vide (altera natura). Danas realizam oznacava stilski pojam. najnaprednija evropska drzava bila je francuska apsolutisticka monarhija. oda sonet. pri crtanju ljudi pesnik mora da pazi na nacionalne i istorijske razlike. Poetike prosvetiteljstva U 18. u kojoj je od Horacija pozajmljivao citave stihove i odlomke. Ukinute su i jasne granice izmedju knjizevnih rodova i vrsta. veliki uticaj imala je i engleska knjizevnost. U trecam delu govori o tragediji.

etiku i drustvo. Od revolucija 1848. Pozitivizam se zasniva na bigrafizmu – potreba da se prouci piscev zivot da bi se na osnovu toga utvrdila njegova motivacija za pisanje I analogija sa delom. na psihologizmu – potreba da se proucava pisceva psihologija kao izvor umetnickog dela. ali je to omogucilo razvoj filoloske analize koja je I danas aktuelan I potrebna nauci o knjizevnosti. i razvoja kapitalizma potpuno se gube anticki uzori kao nerazumljivi. 16. svoju poetiku u obliku kratke lirske pesme. Za esteticizam je bitna i neobicnost i muzikalnost pesnickog jezika. v. Znacaj dobija i antiherojsko crtanje likova. a to treba pojacati koriscenjem neobicne i zagonetne simbolike. a fabula nelogicna I nepovezana. pa I za knjizevno. – umetnost treba da prikazuje svakodnevni zivot. priblizava se prozi. ali i opstom poetikom tog doba. veka kada se razvijaju prirodne nauke I smatra se da se metode iz prirodnih nauka mogu koristiti za svako naucno istrazivanje. Poetike realizma i naturalizma Poetika realizma vraca se zahtevu 18. 18. ekspresionizam (Nemacka. Realizam donosi povratak Aristotelovoj Poetici. Knjizevnik je shvacen kao posmatrac i svedok onoga sto se desava oko njega. Pozitivizam u knjizevnosti ima malo uze znacenje I zasniva se na misljenju da je za proucavanje knjizevnog dela najbitinije utvrditi uslove I izvor njegovog nastanka – prouciti drustvene uslove I pisceve stavove. Pozitivisti su smatrali da je sadrzaj bitniji od forme I da on odredjuje nacin na koji ce se delo oblikovati. Pravci esteticizma su simbolizam. sistematizovano proucavanje knjizevnosti I uglavnom se zasniva na piscevoj biografiji I utvrdjivanju osobina jenog istorijskog perioda. 17. Znacaj pozitivista je u razvoju filoloske analize teksta – proucavajuci biografiju pisca I drustvo dolazili su do mnogo nepotrebnih cinjenica za anilizu.knjizevnosti. Pocetkom 20. Utemeljivac pozitivizma je Ipolit Ten I njegovo shvatanje o rasi. a zatim moral. U romantizmu su stvoreni uslovi za nastanak istorije knjizevnosti kao naucne discipline. slovenske zemlje). Njihova drustvena f-ja je da izmene estetiku. vec nijanse. srpska knjizevnost). nadrealizam (Francuska. Ovakav stav se javlja sredinom 19. v. Najvazniji pojam postaje pojam istine koja je shvacena kao detaljno opisivanje svakodnevnog zivota obicnih ljudi. Zahtev za tacnom reprodukcijom doveo je do toga da govor likova bude sveden samo na socijalnu sredinu. ali smatra da u pesnickom delu nikad nije dosta muzike. Junak je uslovljen svojim socijalnim statusom. Francuski simbolista Pol Verlen izdao je 1882. Osnovna nacela postavio je najznacajniji predstavnik – Emil Zola. On insistira na tacnoj reprodukciji zivota uz izbegavanje romanticarskih elemenata. Poznavanje stranih knjizevnosti postaje preduslov za proucavanje domace. Zato je cesta upotreba zargona i narecja. Ideje pozitivizma u nauci o knjizevnosti Pozitivizam je filozofski pravac koji je zasnovan na teznji da se svaka pojava izvede iz cinjenica I da se empirijski dokaze. dadaizam (Svajcarska i Francuska). i prema stvarnosti se odnosi sa gadjenjem i prezirom. dokumentarna knjizevnost. 11 . u evropskoj knjizevnosti javili su se agresivni knjizevni pravci – futurizam (Rusija i Italija). Poezija ne traba da slika boje. Za prozu je karakteristican iracionalizam i neocekivani i nemotivisani obrti. Zola uvodi i ideju o coveku kao fizioloskom bicu (psihologija se reducira na fiziologiju). Lirika napusta muzikalnost I rimu. On kaze da lik ne treba da bude previse uvelican. On se tu i bavi lirskom pesmom. neoklasicizam i neoromantizam. v. Pesnicki jezik je postao hermetican.) i koriscenja rime u poeziji. Na nadrealizam je uticaj imalo Frojdovo ucenje o nesvesnom. Teorija knjizevnosti je sve ove pravce obuhvatila nazivom avangarda. Kao suprotnost ovim teznjama sve popularnija postaje tzv. Aleksandar Flaker poetiku avangarde naziva poetikom osporavanja. Ovi pravci se odlikuju socijalnom borbenoscu I odbacivanjem logike. Jezik pripovedaca tezi sto vecoj jednostavnosti. On je protiv intelektualizma )poenta. sredini I trenutku koje posmatra kao elemente za objasnjenje svakog knjizevnog dela. Realizam pojam istine shvata hronicarski – prikazuje samo ljudski svet u kojem vladaju ljudske snage i prirodne i psiholoske zakonitosti. Esteticizam i modernizam u poetici Esteticizam je zavladao u gradjanskoj knjizevnosti krajem 19. Knjizevnost deluje snagom simbola. na istorizmu – knjizevna dela se tretiraju kao spomenici jednog vrema. duhovitost itd. Pripovedac ne sme da pokaze ni najmanji stepen subjektivnosti. Dalji razvojni stupanj realizma je naturalizam. Jedino sto je vredno je umetnost. Najvazniju ulogu u pozitivizmu ima istorija knjizevnosti koja nastoji da uspostavi objektivno.

Njihov rad se zasniva pre svega na kritici dotadasnjeg pozitivistickog pristupa analizi knjizevnog dela. Pravci koji se zasnivaju nakon pozitivima uglavnom se zasnivaju na kritici pozitivizma. 12 . tako da je bez stilistike koja analizira upotrebu jezika nemoguce u celini analizirati delo. pozitivizam se ne negira u potpunosti. On smatra da je najvisi stepen stilisticke analize doci do pesnikove intuicije I otkriti smisao koji je on dao izrazu I time stvoriti jedinstvenu sliku. ali je smanjen znacaj onoga sto su pozitivisti smatrali najvaznijim. vec smatraju da je presudna prezasicenost odredjenim stilom I “starim” umetnickim postupcima. Jedan od kriticara je bio I Jurij Tinjanov koji je pre svega kritikovao svaku staticnu definiciju knjizevnog dela. Njegova stilisticka metoda je kritikovana jer ako se stil veze za autora. . Smatraju da nauka o knjizevnosti treba da se bavi samo onim sto je “knjizevno” u knjizevnosti. 19. Stilisticka kritika . psihologiju. . Boris Tomashevski I Roman Jakobson. Njihov osnovni stav je da treba prouciti umetnicke postupke kojima se pisac sluzi tokom stvaranja umetnickog dela. vec se tezi nalazenju mere – neki elementi pozitivzma zadrzani su. a I ako ga posmatramo kao autorovu intuiciju – on postaje previse uopsten da bi se na osnovu njega moglo bilo sta naucno utvrditi. Greske:  Zapostavili su nacin na koji se delo prihvata. Medjutim. . Razvila se u Sovjetskom Savezu nakon Oktobarske revolucije.Odbacivsi Spicerovu definiciju stila. a prvi takav pravac su ruski formalisti. Predstavnici ruskog formalizma su: Viktor Shklovski. a predmet knjizevnoteorijske analize je da utvrdi opstosti I svrsta dela u odredjene knjizevne rodove. – 1930.Znacaj stilistike I stilisticke kritike za teoriju knjizevnosti je veoma bitan – omogucile su upoznavanje jezickih elemenata koji su osnova za gradjenje knjizevnog dela. pojava novih tema. 20. a da se jezikom bavi lingvistika. posto je stil shvacen kao mogucnost individualnog izrazavanja. ne moze se vrednost stila posmatrati preko autora. sociologiju I sl. a ne samo idejnim I tematskim. umetnickom vrednoscu estetika I sl. Oni stavljaju formu ispred sadrzaja (za razliku od pozitivista) jer smatraju da se tema odabira prema postupcima koje pisac zeli da koristi I da se prema njima formira. sta je u stvari umetnicki stil? . . drugacijih karaktera. Glavni predstavnici I osnovne ideje ruskog formalizma . a na osnovu opstih knjizevnih postupaka formiraju se knjizevne vrste. oni zele da pronadju I upotrebe nove kako bi izazvali odusevljenje I uzbudjenje kod citalaca. postavlja se pitanje – kako odrediti kvalitet umetnickog stila. Dakle. Boris Ejhenbaum.Sa Vilhelmom Diltajem odstupa se od pozitivistickog misljenja. Na osnovu ovakve definicije Volfgang Kajazer I Emil Stajger zasnivaju metodu interpretacije. godine..Formalna metoda kao pravac u nauci o knjizevnosti trajala je od 1915. stilistika je dala mogucnost analize gde ce najveca vaznost biti data jezickim kvalitetima. javlja se novo shvatanje da je stil odlika jednog umetnickog dela I da izrazava njegovu individualnost I originalnost. . odnos citalac – delo  Izolovali jezik jer su ga posmatrali samo u kontekstu odredjenog dela .Prvi su uocili razliku izmedju fabule I sizea. Fabula predstavlja stvaran raspored knjizevnih elemenata. Razvila se stilisticka kritika koja je smatrala da se na osnovu tih jezickih kvaliteta moze odrediti umetnicka vrednost knjizevnog dela. Ne misle da ulogu imaju ideje jednog vremena. on je prvi uvideo razliku izmedju prirodnih I duhovnih nauka I potrebu za razgranicavanje njihovih metoda. .Leo Spicer govori da je vrednost stila u pesnikovoj licnosti jer se on njime izrazava. a seize nacin na koji su knjizevno – umetnicki elementi rasporedjeni.Smatrali su da se stilovi smenjuju prema nacelu suprotnosti. ne treba se potpuno izolovati. Struktura dela zasnovana je na strukturi jezika. Jurij Tinjanov. Temelj svake analize je da se ispitaju postupci kojima pisac postize zeljeni cilj. kako objasniti to sto on stvara dela razlicite vrednosti.I u okviru ruskih formalista javile su se kritike preteranog naglsavanja sematskog knjizevnog postupka I posmatranje nacina komponovanja dela kao jedino vazno u delu. . Medjutim.Smatraju da se na osnovu analize knjizevnih postupaka utvrdjuje stil knjizevnog dela.Razvojem stilistike I novim shvatanjem stila kao izraz individualnosti. Kada piscima dosadi koriscenje odredjenih umetnickih postupaka.Mane – Stilisticka kritika nije uspela da da ocenu vrednosti dela jer se delo one moze vrednovati samo prema stilskim obelezjima (a ona je bila potpuno usresredjena na to). tacnije nacin oblikovanja jednog knjizevnog dela. Na ovaj nacin odbacuju sve sto nije knjizevnost u najuzem smislu I time je njihov metod potpuno u suprotnosti sa pozitivistickim koji u nauku o knjizevnosti ukljucuje I druge grane umetnosti I nauke – filozofiju. smatrajuci da je knjizevnost uvek u nekom kontekstu I da se tako treba I posmatrati.

a ispoljava se preko simbola. svesne. .  odredjeni tip klasicizma u pesnistvu . kao nesto sto je zajednicko svim ljudima.Njihove zasluge za teoriju knjizevnosti su samo u skretanju paznje na sam tekst I u otkrivanju bitnih osobina pojedinih knjizevnih vrsta. Arhetipovi. podsvesno (ego) I svesno (super ego). praznjenje – knjizevno delo posmatra kao nadoknadu za fizicke ili moralne nedostatke. niti stvaranju jedinstvene I celovite nauke o knjizevnosti koja bi se kao takva razgranicila od drugih nauka.21. ali na drugaciji nacin – tezi da ispita znacaj utiska koji delo ostavlja na citaoce.Nova kritika oznacava grupu knjizevnih kriticara u Sjedinjenim Americkim Drzavama koji su paznju proucavanja knjizevnosti skrenuli na samo delo.) gde je analizirao studentske tekstove. nacela I zakljucaka koji su ipak vazni da bi se moglo govoriti o naucnom proucavanju knjizevnosti.Predstavnici su – John Crowe Ranson. On smatra da je umetnicko delo upravo nacin koordinacije ovih delatnosti. kao podsvesna psihicka energija manifestuju se u snu.Psihoanalza se kao pravac u pihologiji formira u 20. ali ne I u formiranju nekih opstih metoda. Poznavanje pisaca cesto vodi pogresnim zakljuchcima koji su posledica stava prema autoru. tj. Utemeljivac je Frojd 1856. u mitovima I umetnosti. kao I ono sto pisca pokrece da pise.Osnov njihovog proucavanja knjizevnosti je analiza samog teksta na osnovu koje bi se utvrdile knjizevne vrednosti. nesvesne delatnosti I razumne. Bilo im je vazno samo da utvrde knjizevne vrednosti teksta. Tradicija se bira. Ovim je skrenuta paznja sa pisca na sam tekst. najvise etnologije I psihologije. Nortrop Fraj arhetip definise kao skup simbola koji se u knjizevnim delima pojavlju tako cesto da se mogu posmatrati kao opsti elementi. u Novoj kritici. kao I Tpmas Sterns Eliot I Ricards. pomno citanje – akcenat je na analzii knjizevnih vrednosti.Karl Gustav Jung je bio Frojdov ucenik. npr. nego je samo pesnistvo jedan nacin izrazavanja I kao takvo. kritikovali svaki vid proucavanja koji ukljucuje neke vanknjizevne elemente. Cleanth Brooks. Psihoanaliza je metod istrazivanja psihickog zivota I lecenja psihickih poremecaja.). Psihoanaliticka I arhetipska kritika . 23. . veku.Eliot se zalaze za:  impresivnost pesnistva – smatra da se poezija ne treba analizirati kao izrazavanje pesnikovih osecanja. ali je produbila pogled na odredjene teme I karaktere. Strukturalizam I semiotika 13 . . Allen Tate. Njihovo zatvaranje u okvir knjizebvnog dela bilo je jos intenzivnije od ruskih formalista jer oni nisu tezili niakvim opstim zakljucivanjima.  drugacije shvatanje tradicije – tradicija nije obican niz knjizevnih dela na koji se nova dela samo nadovezuju I cine nastavak rada prethodnika. dakle tekstove ciji su autori nepoznati. Psihoanaliticka kritika nije toliko doprinela nauci o knjizevnosti. Kasnije se ovaj naziv prosirio na sve knjizevne kriticare sa ovim tendencijama. tradicija je sistem vrednosti. . vremenom prerasta u ucenje o coveku. Frojd je podelio psihicki zivot na nesvesno (id). ali je vremenom razvio razlicito misljenje od psihoanalize I tvorac je arhetipske kritike. Zalagali su se za tzv. Njegovo delo “Anatomija kritike” nije mnogo neposredno delovalo na razvoj nauke o knjizevnosti. ono osobito I neponovljivo u njemu.Ona proucava psihicku zakonitost knjizevnog dela. sistem koji je uvek ziv I aktuelan u onoj meri u kojoj ga odredjeni autor prihvati. treba ga posmatrati. sto je bilo od znacaja jer se ona pocela preterano zatvarati u sebe. Nova kritika u Engleskoj I Americi . Kao tip knjizevne kritike bavi se tematikom knjizevnog dela. – 1939. a ne kulturnih na koje eventualno tekst ukazuje. Takodje je zahvaljujuci psihoanalitickoj kritici nastala psihologija knjizevnosti. sistem koji se stalno obogacuje novim vrednostima. naglasava kao krajnji cilj dela izazvivanje emptaije kod publike (sazivljavanje sa delom I prepoznavanje sopstvenih psihickih sukoba) I katarze (nakon empatije dolazi do prociscenja). Jungov pojam arhetipa vezan je za simbole. 22. On shvata podsvest kao kolektivnu.Ricards je imao znacaja za Nove kriticare svojim delom “Prakticna kritika” (1929. On smatra da covek stalno vodi borbu izmedju zellje za zadovoljstvom. I na taj nacin pokazao kako je bitno usresrediti paznju na sam tekst I na vrednosti koje su date u njemu. ali je podstaklo povezivnje knjizevne kritike sa iskustvima drugih nauka. samostalno. . bez akvih lutanja van njega u potrazi za cinjenicama koje bi im pomogle u analizi.

Ovim se bavi i folklor. . predvodjeni Fernanom Baldensperzeom. prevodioci. Svetska knjizevnost moze da oznacava i riznicu klasika (Homer. Oni su posebnu paznju posvecivali knjizevnim uticajima I nacinima sirenja neke knjizevnosti. u odnosu sa knjizevnom vrstom kojoj delo pripada. jer je poredjenje metod koji se koristi u citavoj kritici. nijedna nacija nije spremna da odustane od svoje pojedinacnosti. Uporedno proucavanje knjizevnosti pocinje u 19. odnosno njihovim prevodima i podrazavanjima. saloni. (20. .Strukturalizam nema jedinstveno znacenje I razlicito se tumaci u oblastima u kojima se javlja.Klod Levi – Stros smatra da je svaki znak odabran iz niza mogucih znakova (sinonima npr. . i umetnost nekog naroda. Servantes.najcesce je shvacena kao knjizevnost svih 5 kontinenata.Mukarovski je smatrao da se knjizevno delo mora posmatrati u knjizevno – umetnickom kontekstu. Sekspir. onoga sto ono predstavlja) I komunikativnog (delo kao poseban vid komunikacije izmedju autora I citaoca). motiva.) i tako postaje sinonim za remek-dela. medjusobnih uticaja. a asocijacija na nju bi bila ista svima. ali I u svim naukama I zato nije prikladan da opise nacin proucavanja knjizevnosti. sirenje uticaja itd. predmet i zadaci Neka vrsta utemeljivaca komparatistike je Francuz Fransoa Vilmen. Tako se I strukturalizam interesuje za proucavanje konkretnog dela na osnovu utvrdjivanja njegovog mesta u knjizevnosti. Marksov koncept knjizevnosti podrazumeva gubljenje nacionalnih granica. II GRUPA 26. posebno migracija motiva i tema. izmedju njih postoje tesne veze. uporedna knjizevnost. Proucavanje usmene knjizevnosti je neodvojivi deo NOK. izmedju oznacenog I oznake. Dante.) . Gete je tim izrazom oznacavao vreme kada ce se sve knjizevnosti pretopiti u jednu. putnici… Ovako shvacena. konkretnog teksta. v. tj. ogranicava se na spoljasnje cinioce I ne dozvoljava procenu pojedinacnog umetnickog dela. Ovo su zapoceli francuski komparatisti. Prvo je proucavanje usmene knjizevnosti. se javlja veoma ostar antipozitivizam i ovakvo proucavanje se odbacuje. Ruski formalisti su paznju posvecivali formi (nacinu oblikovanja dela) kao znacajnijoj za knjizevnu analizu I time razdvojili formu od sadrzaja. Drugo znacenje izraza uporedna knjizevnost odnosi se na proucavanje odnosa izmedju dveju ili vise knjizevnosti. predistorijom i migracijama njegovih tema i oblika. knjizevnih zanrova I umetnickih sredstava. Sam izraz uporedna knjizevnost predstavlja problem. u nekom drugom jeziku bi ta jezicka oznaka bila drugacija. tj.Strukturalizam kao pravac u knjizevnosti izgradjuje se na osnovama strukturalne lingvistike ciji je najznacajniji predstavnik Ferdinand de Sosir. On istice nacelo arbitrarnosti (proizvoljnostri znaka) . Velek I Voren komparatistiku smatraju istorijom knjizevnosti (neki je smatraju posebnom disciplinom).-ih godina) I uglavnom je pozitivisticko – tematologija (proucavanje tema. 14 .. pa se bave opstom I nacionalnom knjizevnoscu. Ovakav stav zastupa I Jurij Lotman – dolazi do dinamickog shvatanja strukture (tekst se mora posmatrati u kontekstu unutartekstovnih odnosa. . Taj izraz u praksi obuhvata razlicite oblasti I grupe problema.) I da se poruka odredjenog upotrebljenog znaka moze shvatiti na osnovu analize niza kome znak pripada I na osnovu utvrdjivanja nacina sklapanja tih znakova u celinu. Time se spajaju sadrzaj I forma (bitno za delo I nacin na koji se delo prenosi). pored ostalog. Ovo shvatanje se prenosi I na nauku o knjizevnosti posebno pod uticajem ruskih formalista (na ciji se rad strukturalizam nadovezuje) koji se okrecu delu kao jezickoj tvorevini. On smatra da se knjizevnost mora proucavati iz dva aspekta – spoznajnog (utvrdjivanje sadrzaja. Roman Jakobson (koji razvija svoje stavove u krugu praskog knjizevno – naucnog strukturalizma).). Gete. Krecu od uporedne. kao sto su casopisi. jer je njegov predmet. U najsirem smislu oznacava interesovanje za odredjivanje struktura u srustvenim I prirodnim pojavama. onog sto zapisan tekst predstavlja. Geteova svetska knjizevnost – weltliteratur . istinitosti dela. Medjutim. dok on ima znacenje koje je odredjeno za taj pojam. U 20.v.. Trece znacenje podrazumeva proucavanje celokupne knjizevnosti – svetske. vec se bavi remek-delima.Znacajni ruski formalisti su Jurij Tinjanov. Pisana I usmena knjizevnost deluju jedna na drugu. ali I izvantekstovnih kao sto su odnosi citalac – delo. On je uocio razliku izmedju govora I jezika. Opsta i uporedna knjizevnost – pojam.jezikom se samo oznacava pojam. imao je na umu kulturno-politicki ideal saradnje svih evropskih naroda.Bitna je I strukturalisticka poetika ruskog teoreticara knjizevnosti Jurija Lotmana. Tako se jezik moze ispitivati sa dva aspekta – sa aspekta oznake. opste ili univerzalne knjizevnosti. Bez proucavanja usmene knjizevnosti nemuguce je shvatiti razvoj knjizevnosti. onog sto je napisano I oznacenog. tekst – drugi tekstovi I sl.. ali I u izvantekstovnom jer se tek u dodiru sa spoljnim faktorima (citaocima) afirmise kao umetnicko delo.

srpski i slovenski). U 20. doveo je do suzavanja bavljenja knjizevnoscu i do proucavanja nacionalnih knjizevnosti. nemacki… Kriterijum jezika I nacionalne pripadnosti postaje nebitan. Ona je nastala kao jedna od alternativa tadasnjem uporednom proucavanju koje se svodilo na uticaje. Knjizevnost je jedinstvena. Dve tradicije zajednicke su vecini slovenskih knjizevnosti – usmena tradicija I staroslovenski jezik I knjizevnosti. Francuska skola uporedne knjizevnosti Pocetkom 20. Uspon nacionalizma u 18.. ali ne i na istoriju ideja. To nisu ucinili ni njegovi sledbenici. I 19. a u novije doba Pol van Tigem ovaj pojam suprotstavlja uporednoj knjizevnosti. Pol Van Tigem je pokusao da ukloni mane francuske koncepcije uvodjenjem pojma opste knjizevnosti. romanske i slovenske knjizevnosti. cinjenice. ali u njoj postoji i veliki broj podela. Istrazivaci su se uglavnom bavili samo jednom od ovih komponenti kao posebnom idejom. Kao lingvista.. Jezik moze da utice na stil. Problem predstavlja povlacenje granica izmedju ova dva pojma i odredjivanje njihovih predmeta. Ova osnova mora da se zamisli sistematski. O knjizevnosti je potrebno razmisljati kao o celini. Zan – Mari Kare se bavi proucavanjem cinjenica. Jakobson je svojom koncepcijom hteo da ponudi samo jedan od mogucih pristupa u proucavanju slovenskih knjizevnosti. javljaju se znacajna dela koja se bave celokupnom zapadnom knjizevnoscu – Kurcijus i Auerbah.. Uporedna slovenska knjizevnost (Roman Jakobson) Roman Jakobson se bavio svim oblastima u proucavanju knjizevnosti – stilistika. Opsta knjizevnost prevazilazi nacionalne kategorije. Ovoliko pridavanje paznje jeziku imalo je negativne posledice na proucavanje srednjovekovne knjizevnosti. Ovoj raspravi prethodile su dve u kojima je on izlozio slicne ideje. Imagologija je (prema Kareu) disciplina koja se bavi predstavama jednih kolektiva o drugim. Potrebno je utvrditi slicnosti i razlike medju modernim slovenskim jezicima i sistematski prikaz zajednicke tradicije (rekonstrukcija opste slovenske poetike uz pomoc moderne lingvistike i istorijski opis i tumacenje opste slovenske pisane knjizevnosti koja je nastajala na starocrkvenoslovanskom jeziku). komparatistika. Medju slovenskim jezicima moguce je prekodiranje (mogucnost sporazumevanja kada su u pitanju npr. Veliki knjizevni pokreti premasuju granice drzava u kojima su nastali. Njegov rad znacajan je za prelazak na unutrasnji pristup. Smatra da francuska recepcija Sekspira nije isto sto i engleska recepcija Sekspira. Naglasavanje jezickih razlika posledica je romanticarskog nacionalizma I uspona moderne istorije knjizevnosti. iako ona u velikoj meri zavisi od jezika. Glavni predstavnik je Fernan Baldensperze. Imaz je uvek miraz. U drugoj polovini 19. Ruzdi je na engleskom jeziku obradjivao indijske teme… 27. v. Ovde on daje polja buduceg istrazivanja – tri opsta slovenska nasledja. ne vodeci racuna o zasebnim jezicima. Nauka o knjizevnosti je za njega deo lingvistike. opste – nacionalno 2. v. u Francuskoj.Pojam opsta knjizevnost u pocetku je oznacavao poetike ili teorije I nacela knjizevnosti. nakon I svetskog rata. Prema Van Tigemu opsta knjizevnost proucava pokrete koji prevazilaze nacionalne granice. javlja se grupa proucavalaca koji se bave uporednim proucavanjem knjizevnosti. Istorija knjizevnosti moze se pisati samo kao nacionalna. ali je pisao na engleskom I francuskom. Istorija tema. komparativno – nacionalno Uporedna knjizevnost podrazumeva proucavanje odnosa dveju knjizevnosti. figura. isti je slucaj I sa grckom I rimskom itd. a razlikuju se i u metodoloskom i pojmovnom pogledu. Sa njima su Velek I Voren vodili ostru polemiku. Problem predstavljaju i razlicite nacionalne knjizevnosti pisane na istom jeziku – engleski. Uvodi pojmove imaza i miraza. U slovenskim knjizevnostima nadrealizam ima slicna obelezja. Njegova koncepcija uporednog proucavanja slovenske knjizevnosti stara je 50-ak godina i jos uvek je ostala nerazradjena. Srpski 15 . formi i zanrova je medjunarodna. Miraz je iskrivljena slika. vec je to francuska predstava o engleskoj tradiciji. Isti je slucaj sa metrikom. Ova tri nasledja predstavljaju osnovu koncepcije. pod uticajem pojma evolucije ponovo pocinje proucavanje knjizevnosti kao celine. metar ui zanr. Glavna je na germanske. a u cetvrtom delu upozorava na njihove implikacije za proucavanje problema kulturne istorije. motiva. teorija stiha. Svoju koncepciju je izlozio u tekstu Srz uporedne slovenske knjizevnosti. Zapadna knjizevnost predstavlja celinu. a uporedna knjizevnost proucava odnose dveju ili vise pojedinacnih knjizevnosti. Ovakvi sistematski opisi ovih triju komponenata kao objektivni i naucni opisi predstavljaju skoro nemoguc zadatak. v.. On uvodi dve opozicije: 1. Beket je bio Irac. Zato u francuskoj nema mnogo predstavnika unutrasnjeg pristupa. on u svojoj koncepciji polazi od srodnosti slovenskih jezika kao temelja za uporedno proucavanje slovenske knjizevnosti. 28. Njihova proucavanja bila su pozitivisticka – uticaji. Imaz je slika koju jedna zajednica ima o drugoj.v.

Drama se uglavnom deli na tragediju. ali to je i sredstvo za sticanje znanja postoji samo kroz rodove. Ova opozicija nije isto sto i opozicija stih – proza. U doslovnom znacenju neke reci mogu da budu besmislene. a drama se zasniva na sukobu pojedinaca ili onoga sto jeste i onoga sto treba da bude. Postoji i podela na usmenu i pisanu knjizevnost koja nije u vezi ni sa jednim od nacina klasifikacije. Najcesce se svaki od rodova dalje deli na manje grupe. vrste. poetska proza ili pesma u prozi. i 3. Tako se moze govoriti o npr. Hegel je povezivao liriku sa izrazavanjem subjektivnosti (osecanja i misli). v. lirika i drama 1. Lirika se moze izraziti slogom (zvuk). popularnoj ili socijalno angazovanoj knjizevnosti.nadrealizam je blizi poljskom nego francuskom. ja i ne-ja.. lirika se priblizava muzici i u njoj nestaju razlike izmedju pojedinca i sveta. 2) induktivno (destruktivno) – genoloska rasprava je samo praktican postupak U praksi postoji neko stanoviste izmedju ova dva. kao ni klasifikacije komparativne I nacionalne knjizevnosti. U poeziji se reci ne povezuju samo na osnovu znacenja. Ta namera je obicno umetnicka. Emil Stajger smatra da je u temelju sva tri knjizevna roda odredjeni stil. epiku sa objektivnoscu (prikaz dogadjaja). decijoj. podvrste (epistolarni roman) i zanrove (kriminalisticki roman). Nacini klasifikovanja knjizevnosti Knjizevna dela su neponovljive I originalne tvorevine i zbog toga je tesko izvrsiti njihovu klasifikaciju. Poezija ne podrazumeva svakodnevno sluzenje recima. ali unutar pesme uz pomoc ritma i zvuka dobijaju znacenje. Tu se knjizevnost deli na rodove (epika). vec i zvucanja i ritma (ne onog koji postoji u svakodnevnom govoru). On ne podrazumeva samo formu. Gete je smatrao da su ta tri knjizevna roda prirodni oblici pesnistva (kod njega se prvi put javlja podela na rodove).Poezija se najcesce ostvaruje stihovima. vrste (roman). Dramski elementi mogu da se jave i u poeziji i u prozi. normativno) . Treci nacin klasifikacije je prema nameni koju dela teze da ostvare. epika se deli na epiku u prozi (koja se deli na vrste kao sto je roman. ali postoji i tzv. Nedostaci Jakobsonove koncepcije su svodjenje knjizevnosti na jezik I problem vrednovanja. Drugi nacin razvrstavanja je prema autorima ili grupi autora. drama poseduje odredjene osobenosti koje omogucuju da bude shvacena zasebno. Mogu se uzeti i autori iste generacije. Tu se javlja niz problema kao sto je odredjenje nacije ili pitanje prvenstva. To su epika (grcki epos = rec. vec i sadrzinu. Za Jakobsona su epika. a to nije posledica knjizevnih uticaja. i 19. komediju i dramu u uzem smislu. Dramski tekstovi mogu da se ostvaruju i uz pomoc poezije i proze. veze i asocijacije nisu uobicajene. novela itd. ali taj jezik je blizi svakodnevnom. Podela knjizevnosti na rodove Ucenje o tri knjizevna roda nastalo je u 18. Tako se moze govoriti o latinskoj ili francuskoj knjizevnosti. ali postoje i druge koje se ostvaruju u didakticko.U knjizevnoj genologiji postoje dva stanovista: 1) supstancijalno (deduktivno. Epika. Najopstije je razvrstavanje knjizevnosti prema jezicima. Geteovom opusu.) i epiku u stihu (ep i epska pesma). Knjizevni rodovi omogucuju snalazenje. Prozna dela se mogu u odredjenoj meri prepricati i uspesno prevoditi. vec zajednickog jezika. lirika (od naziva instrumenta lyra) i drama (radnja).. cak i naucnom. To je najbitnija klasifikacija. epika recju (slika sveta). u nemackoj filozofiji i knjizevnoj kritici. Nesumnjivo je da dela jednog autora imaju neke zajednicke karakteristike. 2. Cetvrti nacin je prema obliku koji je u ovom slucaju shvacen veoma siroko. knjizevne skole ili vremenskog razdoblja – knjizevnost simbolizma. Proza takodje poseduje posebna svojstva jezika. njen tekst je namenjen pozorisnom izvodjenju.Podrazavanje je urodjeno samom coveku. opis citavog sveta. Ona je u tesnoj vezi sa pozoristem i na poseban nacin se prenosi publici. Knjizevna dela ne moraju pripadati samo jednom knjizevnom rodu. 31. U lirskom stilu postoji sklad izmedju zvuka i znacenja. lice u gramatici. Epiku odredjuje objektivnost i sirina pripovedanja. a drama recenicom (stav koji je u sukobu sa drugim stavom). Klasifikacije istoricara i teoreticara knjizevnosti nece biti iste. Osobine pojedinih rodova mogu da budu korisne za analizu knjizevnih dela. nekad mu se daje prednost nad jezickim kriterijumom. 30. subjektivnog i objektivnog. a dramu je smatrao sintezom ove dve stvari )dogadjaj koji ukljucuje ljudske ciljeve i namere). lirika idrama odgovaraju podrucju osecajnosti. Srodni kriterijum je razvrstavanje prema nacionalnim knjizevnostima. za razliku od poezije. Ipak. ali ne podrazumevaju bezuslovno svrstavanje dela. pesnicka pripovest). jer je knjizevnost jezicka umetnost. Anglosaksonski model je podela na poeziju i prozu (najuniverzalnija podela). 16 . slikovitosti i logicnosti.. Na primer: da li hrvatska knjizevnost koja je nastajala na latinskom jeziku pripada latinskoj (kriterijum jezika) ili hrvatskoj (nacionalna pripadnost) knjizevnosti. npr.

pisali su ih i Radicevic. koja se koristi za iskazivanje najrazlicitije tematike. oblik dijaloga i narativne delove. Prema Vergilijevim Bukolikama idile se nazivaju i bukolske pesme (bukolos = govedar) ili ekloge. Lirika moze da se razvrstava i prema tematici. slavi zivotne radosti. mada je tesko odvojiti misli od osecanja. Epitaf je nadgrobni natpis koji kao pesnicki oblik izrazava odnos prema prolaznosti i ljudskoj sudbini. ali i prema originalnosti koja ponekad trazi rusenje postojecih vrsta. Ditiramb je pesma koja iznosi odusevljenje i radost. ali ovakva podela prilicno neodredjena. pevanje) je pesma posvecena nekome ili necemu sto covek postuje. Himna (hymnos=pesma. Njoj pripadaju dela izmedju knjizevnosti I nauke. ne kao u lirici. Drugi smatraju da to nije knjizevni rod. Stara retorika je vrste shvatala kao unapred date uzorke prema kojima se pravi knjizevno delo. Ima siroku tematiku. Oblici su znacajni i za shvatanje i dozivljavanje knjizevnih dela. Tu se zatim moze izdvojiti gradska. gde postoje razlicite vrste slicnosti (polazi se od pojedinacnog). pesmica) je lirska pesma. Idila (eidyllion = slicica. a sadrzi i elemente misaone lirike. ali ne poricu postojanje knjizevno-naucnih vrsta od kojih su najznacajnije esejistika i publicistika. Elegije su pisane u Dubrovackoj knjizevnosti. 34. Zato se vrste menjaju i preplicu. Epigram je u staroj Grckoj oznacavao natpis urezan u kamenu. Aleksa Santic. pa se tu izdvajaju ljubavna. a zatim kratku satiricnu i duhovitu pesmu sa neocekivanim zakljuckom. Jaksic. pejzazna ili socijalna lirika. religiozna. koje su nazvane prema pesniku Anakreontu. Obrasce su dali grcki pesnik Simonid i rimski Marcijal. U rimskoj knjizevnosti se razvila ljubavna elegija. obuhvata niz dogadjaja zahvatajuci njihov sled u vremenu. vec kao okvirno zadati uslovi unutar kojih se stvaraju originalna dela. prigradska lirika itd. 36. Ipak. Nasi najbolji epitafi su zapisi na steccima. Zmaja. Knjizevne vrste mogu da budu shvacene kao grupe slicnih dela. Opisivanje je niznje motiva prema zakonu asocijacije. himnama odredjenih pokreta i drustvenih organizacija itd. Oda je grckog porekla i razvila se iz horskih pesama. Ode su pisali Musicki i Mazuranic. niti citaoci u delima traze te uzorne oblike. Tradicionalne lirske vrste Lirika je obicne shvacena kao grupa kratkih stihovnih vrsta. rodoljubiva. J. na didakticnu. Elegija (elegos = tuzaljka) je u staroj Grckoj bila svaka pesma u elegijskom distihu. Postoji i podela na usmenu i pisanu. U pocetku je imala obredni karakter. Tradicija himne se danas ogleda u drzavnim i nacionalnim himnama. razgovore i ljubavne razgovore pastira i nadmetanja u pevanju. pri oblikovanju dela i danas postoje odredjene zakonitosti. satiricnu i pravu liriku. Dela su uvek u nekom odnosu prema tradiciji knjizevne vrste. Tradicionalno i moderno shvatanje knjizevne vrste Razvrstavanje dela prema obliku je najvazniji kriterijum klasifikacije knjizevnosti. odnosno po slicnosti. Postoje i saljive ode u kojima komicnost proizilazi iz raskoraka izmedju predmeta i stila. postovanje i naklonost. Cesto je duhovit i satirican. a tek kasnije je pocela da oznacava vrstu lirske pesme. vec kao u nauci ili filozofiji. Elegije se danas pisu razlicitim vrstama stihova. 35. stalni oblici. seoska. ali osnovni okviri ipak ostaju. Poznati su ditirambi Branka Radicevica i J. pa je elegija postala pesma koja iskazuje tugu i bol. Pripovedanje je nizanje motiva. ali uglavnom je posvecena nekome ili necemu prema cemu se oseca ljubav. a slave zivotnu radost i vinsko raspolozenje. Ode su pisali Pindar i Horacije. Prema tematici ditiramb pripada grupi anakreontskih pesama. Ona tezi uzvisenom tonu sa svecanim i laganim ritmom.. Sklop motiva se sastoji iz nabrajanja osobina onoga kome je himna posvecena i naglasavanja emocionalnih odnosa prema onome o cemu himna govori. a saljive ode Zmaj. Savremeni stvaraoci svoja dela ne oblikuju na taj nacin. Opste odlike epske poezije (epska tehnika) Epska poezija se sluzi pripovedanjem I opisivanjem. Tvorac je grcki pesnik Teokrit koji je u svojim kratkim pesmama prikazivao slike pastirskog zivota. Vojislav Ilic. i to u odredjenoj vrsti stiha. Ovi postupci postoje i u epskoj prozi. to su tzv..Mnogi proucavaoci pored tri osnovna roda spominju i cetvrti – didaktiku (didaktikos=poucan). a i ritmickom prozom. pa se zato pri razvrstavanju lirskih pesama cesto uzima raspored stihova i strofa. kako su Bukolike kasnije nazvane. ili kao idealni tipovi uoblicavanja dela (polazi se od opsteg). U Ovidijevoj zbirci Ex Ponto elegijskim distisima opisane su tuga prognanika i ceznja za domovinom. ali se ovde iznose u stihovima. Nastala je u staroj grckoj kao pesma u slavu boga Dionisa. Za pripovedanje i opisivanje neophodan 17 . Razlika je u tome sto vrste nisu shvacene kao kalupi. ali i svako knjizevno delo sa temom zivota u prirodi i na selu. na misaonu (refleksivnu) i emotivnu. U epskoj poeziji se javlja i izricanje misli koje se razvija postupno. obozava i divi mu se (himne bogovima).

isti opisi. a ne celokupnu sliku sveta. epizode i ponavljanja. jezik) ima poseban odnos prema zivotu i svetu. javljaju se u svakodnevnom govoru. koji se javlja kako u usmenoj. 38.. Digresija (digressio = udaljavanje od predmeta) usporava tok zbivanja duzim opisom nekog predmeta. cija je tematika veoma znacajna za drustveni zivot. ali i povezivanja pojedinih delova unutar celine. Epska pesma ima manji obim od epa.Pored legendi koje se bave zivotima svetaca postoje i one gde se govori o 18 . pesnik se sluzi zadrzavanjem radnje. Posto je zavrsetak zbivanja obicno poznat publici. Terminologija i kriterijumi razvrstavanja epskih pesama su prilicno nesredjeni. Ep je vezan za odredjene stupnjeve u ljudskom razvoju. a sredstva su digresije. Jednostavni prozni oblici To su jezicke tvorevine koje zahvataju. ali i da su epske pesme ostaci starijeg epa. didakticki i romanticni ep.. koja se moze izdvojiti iz dela. Epska tehnika se ogleda u posebnoj kompoziciji koju zahteva duzina i bogatstvo motiva. – provansalski tip. Fabulu cine opstepoznati dogadjaji iz mitoloske ili istorijske proslosti naroda. Poeme se obicno vezuju za romantizam – Bajron. Takve epizode su ceste u Mahabharati. pa se u Homerovim epovima javljaju slicnosti sa Epom o Gilgamesu. Poseduju cvrstu jezicku organizaciju i karakteristican odnos prema stvarnosti. vodja). tip ponasanja i odnosa prema svetu. Romansa (na spanskom el romance oznacava narodni jezik za razliku od latinskog) se javila u Spaniji. tako i u pisanoj epskoj poeziji. pojava. a izmedju njega i citaoca postoji distanca koje nema u lirici. oblikuju i izrazavaju neku zivotnu situaciju. cesto sa sobom nose vec utvrdjene izraze za odredjene situacije. Epovi su temelj knjizevnog izrazavanja – Pesma o Nibelunzima za nemacku kulturu. Fabula je razvijena. Od romanse se razlikuje tematikom i tonom. strukturalnim osobinama i li stavom prema zivotu. Mahabharatom i Ramajanom. balada i romansa. ali su podeljeni i smislom. Taj postupak se naziva retardacija. Ep (epos = rec. Stihovi se grade prema odredjenom metrickom uzorku. Kompoziciju ne cine samo veze i raspored motiva. Ilijada i Odiseja predstavljaju prave epove ili epopeje. ritam brz. Govori o poreklu i nastanku sveta. komicni. Obradjuje pojedini dogadjaj. Ljermontov. 39. religiozni. tako da se razlikuje od filozofije i nauke. unutar slozenijih celina ili kao samostalne. drustva. To je lirsko – epska pesma nastala u Provansi (Francuska) u 13. vedar ton. Odredjuju se temom. Lirsko – epske knjizevne vrste Tu spadaju vrste manjeg obima – poema. U sirem smislu opisuje zivot nekog coveka. coveka. Svako epsko delo moze da se podeli na manje delove. jezika. U savremenim poemama nema mnogo epske tehnike. Prethodi joj samo kratak uvod. Balada (balar=plesati) je slicna romansi. Mit (mythos = govor. Zato je stari naziv za legendu ctenije (ono sto se citalo u crkvi prilikom bogosluzenja).. Ponavljanja u epici su sredstvo usporavanja.. Konstitutivni elementi strukture su i fabula i lik. 37. osoba. izvestaj. vec i raspored pojedinih vecih delova unutar celine. Eneida za rimsko carstvo itd. Po duzini se razlikuju epske pesme i epovi. Puskin. idilicni. U kulturi svih naroda postoje mitovi o postanku sveta. uvodi i zavrseci omogucuju jedinstvo dela. Stalni epiteti. citavih naroda. Sadrze poseban opis. Postoji drugi tip koji je nastao u Skotskoj kao plesna pesma. zivotinjski. ali su njeni elementi povezani sa lirskim. Legenda u najuzem smislu oznacava opise zivota hriscanskih svetaca. Epska poezija se sluzi in medias res principom (u srediste zbivanja) gde se iznosi neka vec razvijena situacija koja je blizu zavrsetka. koji su oznaceni imenima ili brojevima. Epizoda je veca tematski zaokruzena digresija. Tema je obicno ljubavna. ali su epska tehnika i tematika iste kao u epu. Poema je kraca stihovana vrsta u kojoj se preplicu epski i lirski elementi. Mit na poseban nacin nesto objasnjava sa teznjom da utvrdi smisao i sudbinu postojanja. Govori se o stradanjima i nesrecama. Postoji misljenje da su epovi nastali spajanjem epskih pesama. Glavne odlike epa su siroka slika zivota naroda data preko heroja i dogadjaja koji su od znacaja za citavu zajednicu i razvoj knjizevnog izraza.je i pripovedac.v. Kao posebne vrste teoreticari izdvajaju epopeju ili herojski ep. ali je karakteristike spanskog folklora zadrzala i u knjizevnostima drugih naroda. a likovi su obicno heroji. razgovor ili deo fabule. prica) sadrzi sve karakteristike epske poezije. Vrste epske poezije Postoji podela na usmenu i pisanu epsku poeziju. Ponekad se naziva i epopejom. heroja. pojedinaca (kraljeva. Ponavljanja i gradacije (varijacije osnovnih situacija koje se upotpunjuju novim pojedinostima) cine formulaican nacin izrazavanja. a motivi se povezuju asocijativnim putem kao u lirici. a da zadrzi vlastitu celovitost. osobe ili dogadjaja koji ne ulazi u kontinuirani prikaz osnovne fabule. Epska poezija opisuje citav jedan svet i daje siroku sliku zivota.

Izbor teme dobija smisao tek kada se poveze sa nacinom na koji je tema obradjena. motiva. sv.. a ne umetnicko iskustvo.). govora nauke ili filozofije. maksima. Cesti su i nazivi aforizam. Umetnicka proza moze da se ostvari na nacin koji se ne razlikuje od svakodnevnog govora. zasniva na hronoloskom kazivanju. Veliku ulogu je imao i raspad tradicionalisticke i konzervativne evropske kulture do novog veka. i sklonost ka sudbinskom pogledu na coveka i zivot sa druge strane.. Islandske sage itd. gnoma ili krilatica. Analiza pojedinacnih motiva vaznija je u manjim knjizevnim vrstama. Broj motiva i nacin povezivanja zavisi od vrste kojoj delo pripada. Postoje i druga shvatanja motiva. tristan i Izolda. dnevnici. Saga (kaza.. i 19. 42. Poslovica u obliku tvrdnje ili uputstva izrazava na prvi pogled skrivene osobine onoga o cemu govori. legende. da bi u 18. Pojmovi kompozicije i motivacije u analizi knjizevnog dela Kompozicija (componere = slagati) je nacin na koji se govori o nekoj temi u knjizevnom delu i njen znacaj je jednak. Njenom razvoju je doprinelo i sirenje pismenosti i pronalazak stampe. predaja) je skandinavska prica o nekom dogadjaju... ali imaju zajednicki stil. znacaju izbora teme ili fabule. Platonovi dijalozi. Ima poetsku strukturu u smislu jezicke organizacije (ritam. Prvo se razvila naucna proza koja je imala zadatak da oblikuje iskustvo zivota i sveta. Franja Asiski.). Uzori za prozno izrazavanje do renesanse bili su Herodot. Postoji i umetnicka bajka (Andersen. Koreni umetnicke proze su u mitskim tvorevinama usmene knjizevnosti i u starogrckoj filozofiji. Koristi se dvosmislenost i protivrecnosti svakodnevice.).. 40. nema psiholoske motivacije. Tema se moze podeliti na motive (moveo = pokretati).nekim uzornim pojedincima. Zagonetka se zasniva na postavljanju pitanja na takav nacina da se navode skrivene osobine nekog predmeta i ocekuje se brz odgovor... Motivi i likovi su isti – f-je. obicno iz porodicnog zivota.. a poreklo je u mitskom ispitivanju pripadnosti clanova nekog kolektiva koji su odredjeni dobnim ili staleskim grupama. o likovima iz nehriscanske mitologije (Buda. Umetnicka proza je nastala kada I razlike u nacinu proznog izrazavanja. Gradju dela cine oni elementi koji su preuzeti iz stvarnosti. a nekad je i sazetije izrazava. v. Skrivanje odgovora je namerno. O kompoziciji se moze dosta zakljuciti vec na osnovu nekih spoljasnjih cinilaca – spoljasnji oblik. Vic je kratka jezicka tvorevina koja treba da izazove komicnost.). vec da postoji potpuna sloboda u izboru jezickih sredstava. a izvori su beleske o gradji zabelezene pre nastanka samog dela (istorijski spisi.. Motiv je najmanja tematska jedinica. grcki heroji. a za razumevanje je bitan neposredni kontekst. Zato moderna proza sadrzi sklonost ka racionalistickom razmatranju zivota i sveta. U najsirem smislu to je nacin na koji je delo sastavljeno tj. dakle. objektivnosti i uzrocno – posledicnom objasnjavanju pojava sa jedne. neki teoreticari ga smatraju tipicnom zivotnim situacijom o kojoj delo govori. o kraljevima. Postoje.. rima). Struktura je veoma slozena. To ne znaci da ona nema svoj stil. nema cudjenja. Naslov uvek upucuje na temu.. Pojmovi teme. recenice) povezani su onime o cemu se u delu govori – temom. Stihovi su obicno 19 . Ciceron. postao ravnopravan sa poezijom.). a drugi kao tematsku jedinicu koja se javlja u mnogim knjizevnim delima. koji se. zapisi o licnostima. Naki teoreticari prave razliku medju ovim nazivima. Sudbina porodice obicno predstavlja primer za narod.. Delo cini jedinstvenu smislenu celinu i sadrzi neki odnos prema stvarnosti. gradje i izvora u analizi knjizevnog dela Tema (tema = ono sto je postavljeno) predstavlja jedinstveno znacenje dela. dok drugi smatraju da oznacavaju istu stvar. 41. polaritet dobra i zla. Svako delo nesto znaci i to znacenje je jedinstveno.. Postoje sage o starim vremenima. Don Zuan. ako ne i veci. Javlja se i u savremenoj knjizevnosti. o istorijskim likovima (Karlo Veliki. Vajld. To je najmanji deo knjizevnog dela koji zadrzava neko relativno samostalno znacenje u okviru teme. nacin kucanja itd.. pre svega. Za razumevanje je petrebno poznavanje konteksta.) ili o likovima koji su nosioci nekog zivotnog iskustva (Faust. Za razvoj umetnicke proze bitan je uspon romana kao knjizevne vrste koja je u pocetku smatrana nizom. govornistvu i istorijografiji. Svi njegovi delovi (glave. dok su u vecim vazniji samo tipicni motivi. Poezija se veoma rano odvojila od svakodnevnog govora prvenstveno zbog svog stihovanog oblika. Razlicite su duzine i odnosa prema istorijskoj istini. Tukidid. mucenici. Alexandar Makedonski. slozeno od manjih delova. Navodjenje tema je uvek opste i neodredjeno. ali moze da se ubraja i u prozu. Poreklo i opste odlike umetnicke proze Umetnicka proza u savremenom smislu te reci razvila se dosta kasnije od poezije (shvacena kao sistem umetnickog izrazavanja koji obuhvata niz knjizevnih vrsta i postupaka). legende o svecima (apostoli. Bajka (glagol bajati) je vrsta u kojoj se preplice realisticno i fantasticno. pevanja. sto je znacilo sirenje kruga citalaca..

na iluziju stvarnosti i umetnicki utisak celovitosti. U svakodnevnom govoru se cesto koristi i rec sadrzaj u slicnom smislu. Analiza kompozicije treba da polazi od jedinstvenog znacenja knjizevnog dela. gde se pripovedac trudi da njegova licnost ne dodje do izrazaja i subjektivno. Fabula moze da se shvati i kao nacin povezivanja motiva prema nacelu onoga sto je dalje bilo. 43. Moze da bude svedok nekog dogadjaja ili da ima neku perspektivu odakle moze da vidi sve dogadjaje (stvar ili zivotinja). poglavlja ili odlomke koji su odvojeni tako sto pocinju novim redom. Koji ce se obradjivati na takav nacin da kod citaoca izaziva stalnu neizvesnost. karakteri. Poredjenjem fabule i sizea ostvaruje se uvid u nacin komponovanja dela. Pogresno je izjednacavati autora sa pripovedacem. a onda i sami zaborave zasto. dogadjaji i zapazanja o zivotnim pojavama). za razliku od fabule koja oznacava stvarni redosled dogadjaja. Razumevanje pripovedaca je bitno za razumevanje ostalih elemenata dela. Pripovedac je tvorevina knjizevnog dela. Pripovedac moze da bude pouzdan ili nepouzdan (subjektivan koliko i ostali likovi u delu). Size oznacava nacin na koji su dogadjaji u delu prikazani. To se postize naglim uvodjenjem neocekivanog dogadjaja. glave. Analiza kompozicije mora da uzme u obzir opseg i namenu dela (kompozicija pesme je razlicita od kompozicije romana). gde se izjednacava sa nekim od likova u romanu i nastupa kao fiktivni pripovedac. izmedju novele i romana. 45. U nekim delima se javlja fabula koju je tesko odrediti zbog isprepletanosti i slozenosti fabularnih elemenata. cak i onda kada se predstavlja jkao sam autor knjizevnog dela. obrta u radnji ili nekim stilskim efektima. lice koje se nalazi izvan sveta dela. Izbor teme je slobodan. roman moze da bude podeljen na tomove. 44. U 20. refleksivna pesma). Novela kao knjizevna vrsta Za manje prozne vrste kod nas se pored naziva novela koriste i nazivi pripovetka. Zato ona pocinje sazetim iznosenjem osobina lika ili dogadjaja. Ako bi autor stvarno govorio o svojim dozivljajima. U knjizevnim vrstama koje se koriste postupkom naracije vazan je pripovedac koji se posredno ili neposredno obraca slusaocu ili citaocu. se sve vise koristi tehnika toka svesti. Bokacov Dekameron predstavlja uzor za tip novele 20 . skola. Motivacija se odnosi na nacin povezivanja motiva u knjizevnom delu. posebno kod pocetnika koji uvode likove. osecanja. pravaca. U odnosu na fabulu i likove u delu razlikujemo objektivno pripovedanje. Problem pripovedanja i pripovedaca u umetnickoj prozi Svako knjizevno delo je upuceno citaocu. Grube greske je obicno lako uvideti.v. Moze da se predstavlja kao autor. Ona moze da pomogne razumevanje nacina na koji se ostvaruje neko knjizevno delo i razumevanje osobenosti pojedinih epoha. On je samo jedan od aspekata dela. Motivacija se shvata i kao obrazlozenje postupaka pojedinih likova i obrazlozenje celovitog fabularnog tkiva veceg knjizevnog dela. Nemaju sva knjizevna dela fabulu. Autor moze delo namerno da podeli tako da izazove poseban ucinak ili ostvari slozen tip kompozicije. to bi bila neka vrsta autobiografije. Svaki motiv treba da ima neko opravdanje s obzirom na svrhu dela. Kompozicijski je najjednostavniji postupak kada sveznajuci pripovedac prica dogadjaje postavljene u kauzalnom poretku. Fabula oznacava samo niz dogadjaja. Ulogu pripovedaca moze imati neki od likova u delu. Ona svoju gradju mora da obradi na poseban nacin zbog svoje kratkoce (ljudske sudbine. Pojedini teoreticari i h izjednacavaju. a prica sasvim kratku podvrstu novele koja je cesta u zabavnoj knjizevnosti. To je oznaka za nacina kojim se opravdava uvoddjenje pojedinih motiva i njihovo povezivanje u celinu. ali ima korene u usmenoj knjizevnosti. delove. Fabula i size Fabula (od latinskog prica) oznacava u teoriji knjizevnosti redosled dogadjaja u knjizevnom delu. U prvom planu je sazetost i zanimljivost pripovedanja. Ako se motivi povezuju asocijativnim ili logickim putem delo je nefabularno (npr.na sredini stranice i podeljeni su na strofe. pripovest i prica. pojam sadrzajaj podrazumeva i odredjene misli. dijalog i monolog. Pored pripovedanja znacajni su i opis. Novela se afirmise u renesansi. opise i stavove koji se javljaju u delu. vrsta ili autora. za razliku od dramskih vrsta gde to cine glumci na pozornici. Da bi se postigla celovitost onoga sto je receno novela se obicno zavrsava poentom – naglim isticanjem onoga sto je znacajno za temu. Tako i citalac dobija siri uvid u ono sto mu je ispricano. Pripovedacevo glediste moze da se pomera sa jednog lika na drugi. a u modernim delima se njegova perspektiva obicno menja u toku pripovedanja. Cesto se upotrebljavaju u vise znacenja – pripovetka ili pripovest oicno oznacava srednju po velicini proznu vrstu. Nacin na koji je delo podeljeno moze da ima veliki znacaj. odnosno slusaocu.

a odnos prema zivotu i svetu koji se javlja u njemu povezan je sa renesansom. vezuje se za renesansu. avanturisticke. Postoji vise nacina klasifikacije romana. Najcesce je u sukobu sa svojom okolinom zbog nekih moralnih nacela. Sastojala se iz prologa. didakticki i tendenciozni roman. a u paralelnom se nekoliko fabularnih nizova razvija uporedo (Ana Karenjina). renesansa). apokrifi. Tako se moze govoriti o romanu toka svesti kao o posebnoj vrsti ili o romanu – eseju. ili isti lik ili pripovedac. kauzalnost dogadjaja i pouzdanost pripovedaca. porodicne. junaci su tipicni. etioloske proce. Klasifikacije romana Naziv roman se u pocetku odnosio na svaki spis na romanskom jeziku (narodnom. u avanturistickim romanima). teznja da se sledi prirodni tok zbivanja. i 6. navodeci Platonovu pricu o Atlantidi kao prvi roman. tragicka krivica. U prvom tipu se novele nadovezuju jedna na drugu tako da je kraj jedne ujedno i pocetak druge (npr. prstenasti i paralelni roman. cesto preuzima elemente avanturistickog ili viteskog romana (sto se vidi u novelama iz cetvrtog I desetog dana Dekamerona)  Moderna faza 46. roman lika (Don Kihot. a kompozicija je postala slobodnija. saljive price. ljubavne. Najstarija i najpoznatija je tematska. 47. Ovo razvrstavanje moze da bude korisno kada je u pitanju pojedinacna analiza. Nastanak romana se ipak ne moze izvesti iz novele. U romantizmu se novela povezuje sa bajkom. uloga hora je bila sve manja. okvirna novela (1001 noc). i slavi novog boga entuzijazma i vina. viteske. dok treci ukazuju na vezu izmedju romana i filozofije. a Sofokle treceg. humoristicki. prepleteno je stvarno I fantasticno. bitan je neobicni dogadjaj  Klasicna faza – srednji stil. a povezuje ih tzv.koja zanimljiv dogadjaj obradjuje u sazetoj formi (14. kriminalisticki i avanturisticki romani). a drugi iz srednjovekovnog viteskog i pikarskog romana. a i neki romani bi mogli da se svrstaju u vise grupa. verovatno jer su Dionisovi pratioci bili zaogrnuti jarecom kozom. teme su iz svakodnevice. koja su imala ljubavnu tematiku. gde je pripovedac neki od likova i personalni roman. On razlikuje roman zbivanja (npr. istorijske. satiricki. Tako je stvoren pojam uokvirene novele ili uokvirene pripovesti. Novele mogu da se povezuju u cikluse. Ako su novele cvrsto povezane ciklus moze da predje u roman. pateticno I komicno. Poreklo. Taj kult se javlja u 7. Njegovo poreklo neki teoreticari izvode iz helenistickih proznih dela. Tragedija je imala obredni karakter. gde je pripovedac najblizi autoru.e. epizoda. Tu se razlikuju tri tipa: autorski roman. Kasnije je izgubila obredni karakter. Postoje brojni romani koji se ne mogu svrstati ni u jedan od ovih tipova. tragicki zavrsetak i uzviseni stil. Gospodja Bovari) I roman prostora (Na Drini cuprija). uvedena je istorijska i aktuelna tematika. razvitak i glavna svojstva tragedije Tragedija se kao dramska vrsta u stihovima razvila u staroj Grckoj. a u realizmu Gi de Mopasan tezi da u detalju svakodnevice pokaze celinu. psiholoske. Ono sto je karakterise i danas je tragicki junak. U prstenastom romanu jedna novela obuhvata ostale. za razvoj je zasluzan Bokacov Dekameron. Tragicki junak je u najsirem smislu te reci zrtva vlastite sudbine. stasimona i eksode. pa se tako realisticki roman razlikuje od modernog. ali ne odnosi se samo na klasifikaciju romana.v. Naziv tragedija potice od tragos = jarac i ode = pesma. Kod Cehova se insistira na psiholoskom aspektu. Novela se afirmisala u renesansi. Ruski formalisti su klasifikovali romane prema nacinu izgradnje sizea – lancani ili stepenasti. Postoji i klasifikacija prema odnosu pripovedaca prema prici. Nastala je iz obreda posvecenih bogu Dionisu kada se prvi glumac izdvoio naspram hora i zapoceo razgovor sa njim. Faze u njenom razvoju su:  Prednovelistiacka faza – bajke. Moderni roman karakterise svesno rusenje ovih konvencija. Drugi nacin je povezan sa stavom autora i opstim tonom romana – sentimentalni. pikarske i kriminalisticke. a gradja je preuzimana iz mitova. nego knjizevnosti u celini. Ovakva klasifikacija je neodredjena jer se moze prosirivati unedogled. Karakteristike realistickog romana su cvrsta fabula. Roman u pravom smislu te reci nastao je u novom veku. veku pre n. Volfgang Kajzer predlaze tipologiju romana prema vladajucim ciniocima integracije svih elemenata pojedinog romana. ja – roman. gde kao pripovedaci nastupaju iskljucivo pojedini likovi u romanu. a taj postupak neki teoreticari smatraju izvornim postupkom u kompoziciji umetnicke proze. Tipologija romana treba da olaksa analizu. pa se tako romani dele na drustvene. jer na osnovu poznavanja tipova romana mozemo da utvrdimo konvencije unutar kojih se ostvaruje roman.tragicka krivica nij posledica svesnog krsenja zakona vec sudbinske 21 . Eshil drugog. moze se primeniti na sva knjizevna dela. Tespis je uveo prvog glumca. Postoji i karakterizacija romana prema pojedinim epohama u knjizevnosti. jer su ove vrste nasajale uporedo i njihova zavisnost je obostrana. psiholoska analiza likova. za razliku od latinskog).

ili na naglasavanju nekog karakternog nesklada. Medjutim. posebno zato sto je uticala na rimsku komediju. konvencija. stil mora da bude uzvisen. a likovi imaju stalna imena i karakteristike. U renesansi se javlja i commedia dell’ arte koja se zasniva na glumackoj improvizaciji. Postepeno u ove drame ulaze i prizori iz svakidasnjice i komicni elementi. Drama dozivljava vrhunac u Sekspirovim delima. Mnogi teoreticari smatraju da se drama sastoji iz pet delova: ekspozicija. ovi pojmovi ne moraju da se odnose samo na komediju. a tematika je uvek sentimentalna.sukob dveju suprotnih strana od kojih jedna zastupa misljenje samog pesnika. Grcka tragedija imala je veliki uticaj na razvoj tragedije u Evropi. radnja nije koncentrisana. moraliteti. Aristofan je najznacajniji komediograf u staroj Grckoj. a cena koju junak placa je najcesce sopstveni zivot.v. Sredstva za postizanja komicnog su nesklad. karakteri plemeniti. Plautovu komediju karakterisu tipicni likovi i odnosi. U romantizmu se odbacuju zahtevi klasicizma. Aristotel je smatrao da je svrha tragedije katarza – prociscenje. logos = rec). a kompozicija mnogo slobodnija. a kasije ga je dodeljivao arhont. ona se najcesce sluzi dijalogom (dialogos = razgovor).v se javlja lirska drama A. pasije. groteska i zaplet zasnovan na nesporazumu. Komedija intrige se zasniva na zapletima koji proizilaze iz nekog nesporazuma. Najznacajniji su Ezen Jonesko i Semjuel Beket. Cehova. P. zaplet. a komedija situacije na nekim neocekivanim polozajima u kojima se nalaze likovi. Grcka komedija se deli na staru. vec na knjizevnost uopste. Knjizevno . izoblicavanje i odstupanje od uobicajenog.zablude. a komediji nizak. Francuski klasicizam donosi stroge zakone – tragedija mora biti pisana u stihovima.e. Koristi se gradja iz Biblije. Struktura je slicna tragediji. Pored dijaloga koristi se i monolog (monos = sam. a najznacajniji delovi su parabaza. tako sto crkvena liturgija dobija dramski oblik u dijalozima i pevanju. Tematski je bliza svakodnevnom zivotu. razvitak i glavna svojstva komedije Komedija se takodje razvila iz narodnih obreda – falicke pesme i takodje je svoj vrhunac dozivela u 5. a u francuskom klasicizmu uvedeno je ucenje o tri jedinstva. Izdvaja se nekoliko podvrsta komedije. ali ponekad odstupa od strogih klasicistickih pravila. izmedju ozbiljnog i smesnog. v. a tematika je takodje sentimentalna. Kompozicija je labava. a renesansna komedija u Italiji uglavnom sledi tu tradiciju (Marin Drzic). Njegove komedije su u skladu sa poetikom klasicima. a vodvilj je laka komedija u kojoj se pevaju popularne melodije. skazanja). 48. U 20. a tekstovi tako dugacki da su predstave izvodjene i po nekoliko dana. Najznacajniji komediograf klasicizma je Molijer. U 19. posebno iz Hristovog zivota. a kada nema osudjivanja o obicnom humoru. koristi se nelogican razvoj dogadjaja i odsutnost akcije da bi se pokazao strah i usamljenost modernog coveka – antiteatar. Ali. Neki teoreticari smatraju da pored komedije i tragedije postoji i drama u uzem smislu. Kao suprotnost antiteatru javlja se epski teatar Bertholda Brehta. nezavisno od grcke tragedije u srednjem veku razvija se poseban tip drame koji nastaje na osnovu hriscanskih verskih obreda.naucne vrste i publicistika 22 .p. Cesta je i groteska. se razvija naturalisticka drama – Ibzen.n. Tu do izrazaja dolaze unutrasnja kolebanja pojedinca. a kopozicija mora da se sastoji od pet cinova. Takve predstave nazivaju se misterije (mirakuli. gde prikazivanje tezi izoblicenosti. Farsu karakterise grub i vulgaran humor. karikirani likovi. Komedija karaktera gradi komicne efekte na tipovima karaktera koji poseduju neku manu. Radnja se prekida nekom vrstom komentara – songovima koji ne dozvoljavaju gledaocima da se potpuno uzive u ono sto gledaju. Dozivela je procvat zahvaljujuci Aristofanu. Grci nisu ozbiljno gledali na komediju I u pocetku je hor sastavljan dobrovoljno. Poreklo. Farsa i vodvilj se obicno smatraju podvrstama unutar komedije. peripetija i rasplet. ali je i nova komedija (Menandar) imala veliki znacaj. Komedija konverzacije se zasniva na duhovitim razgovorima i verbalnim dosetkama. ali i nekih svetaca i mucenika. kulminacija. Meterlinkova simbolisticka drama itd. fantasticnom i nakaznom. 49. Dramu karakterise jedinstvo radnje (nema epizoda i digresija) koje je uveo jos Aristotel. Kada kritikuje neke pojave ili karaktere koje istovremeno ismeva i osudjuje radi se o satiri. Pastorala je slicna sa eklogom. prikazanja. Tragedija u klasicizmu je u potpunosti racionalisticka i ima didakticku fju. Melodrama je posebna vrsta drame gde muzika stalno prati govor glumaca. hor ima manju ulogu. Najznacajniji tragicari klasicizma su Pjer Kornej i Zan Rasin. Broj likova postaje neogranicen. Posto se u tragediji obicno izrazavaju suprotni karakteri. U savremenoj drami javljaju se tendencije razaranja ustaljene strukture. Govorio je da je tragediji svojstven uzvisen predmet. Postoje neke vrste koje se modu shvatiti kao podvrste drame ili komedije ili kao posebne knjizevne vrste. u renesansi. Znacajni su i spanski stvaraoci: Lope de Vega. gde se hor obraca publici i agon . srednju i novu. gde se pojave i karakteri prikazuju u neprirodnom aspektu i tako se izaziva kriticki stav. Kalderon da la Barka i Tirso de Molina.

naucna fantastika itd. ali I zbog sve veceg prodora nauke u sve ljudske delatnosti. Sadrzi i odredjenu dozu naivnosti – ostra podela na dobro i zlo. pa I nacin izrazavanja. istorije. Tako su se u okviru novinarstva razvile knjizevne vrste kao sto su feljton (podlistak) i reportaza. Njena uloga je danas veoma velika i niposto se ne sme zanemariti. U njoj se ponavljaju odredjene sheme. sociologije. roman Divljeg zapada. Takve drame nastaju zbog nemogucnosti pisca da izrazi ono sto zeli samo preko govora pojedinaca I kada mu kratkoca kojom se drama odlikuje predstavlja ogranicenje – takve drame nazivaju se drame za citanje. motivi. Taj deo se daje publici u vidu Pozorisnog oglasa ili Programa I nema samo propagandnu funkciju vec uvodi gledaoce u lelemente koji su bitni za razumevanje same drame. Ona nije samo predmet NOK. koja svojim umetnickim i kulturnim vrednostima ne sluzi iskljucivo zabavi. memoari i dnevnici su vrste koje kombinuju istorijsko – naucni princip sa umetnickim izrazom. Popularna knjizevnost je vazna za razumevanje moderne civilizacije. vec i psihologije. Tematsko podrucje eseja je siroko. Tekstovi popularne knjizevnosti ne zahtevaju ulaganje napora pri razumevanju. Neka naucna dela mogu se citati I kao umetnicka I obrnuto. kriminalisticki. pornografski roman. kao sto su – odnosi medju likovima.. U popularnu knjizevnost spadaju: avanturisticki. U okviru toga je nastao i tip romana sa uzbudljivom tematikom i kompozicijom koja je podredjena izlazenju u nastavcima (roman – feljton). trivialis = obican. Postoji deo koji je namenjen I jednima I drugima a to je deo koji se nalazi na pocetku I naslovljen je “Osobe” ili “Lica”. Neke epohe teze da ujedine knjizevni i naucni izraz. U uzem smislu odnosi se na dela koja u u tesnoj vezi sa ulogom novina u javnom i kulturnom zivotu. Trivijalna (popularna) knjizevnost Pored razlikovanja usmene i pisane knjizevnosti. prost). obrazovanje ili osetljivost za umetnicki nacin izrazavanja.. Fransis Bejkon je zasluzan za uspeh eseja u renesansi.. nauke i filozofije.Postoje I drame koje se sluze didaskalijama namenjenim publici pomocu kojih se postize umetnicki efekat. Putopis moze da bude shvacen kao deo geografije ili etnografije ili kao posebna knjizevna vrsta. pedagogije i filozofije. ali se zaceci mogu naci kod antickih autora. 50.. Od knjizevno – naucnih vrsta najznacajniji je esej (franc. Tvorac eseja je Misel Montenj. U 19. essai=pokusaj) ili ogled. spijunski. Izmedju popularne i ozbiljne knjizevnosti postoji uzajamno delovanje. iznoseci pogled reportera na predmet o kojem govori.Odnos umetnicke I naucne proze bitan je za tk zbog proucavanja umetnicke proze u vremenu koje je nije razlikovalo od naucne. pojedinim vrstama i odnosima ozbiljne i popularne knjizevnosti. ali najcesca tema su pojedina knjizevna i umetnicka dela. postoji i razlika izmedju zabave i ozbiljne knjizevnosti. prenose se teme. Kada prevlada umetnicka komponenta esej postaje roman – esej. Neki tipovi moderne proze teze reportaznom stilu. a u 20. tezi se nizanju dogadjaja koji su u suprotnosti sa svakoneviconm. antropologije..v. sentimentalni. sund = otpadak) ili kic (izvedeno od engl. Esej je oblik knjizevnosti o knjizevnosti. Biografije. postaje jedna od najpopularnijih vrsta. u popularnoj postoje ona dela koja se uzdizu iznad proseka. On objedinjuje naucnu teznju za obradom zivotnog ili naucnog pitanja i teznju da se to ostvari na umetnicki nacin. Cesto se priblizava eseju ili cak romanu (fabula i likovi). psihologije. kulturne istorije. Savremene prozne vrste u obzir uzimaju i dela filozofije. Kao sto u ozbiljnoj knjizevnosti postoje dela ispod proseka. Esej je bio posebno vazan za englesku knjizevnost 18. francuski filozof i knjizevnik. sketch = skica).v. ili pitanja od drustvenog znacaja. pripadnost I zanimanje likova I mesto radnje. Ove vrste se cesto ukljucuju i u pojam publicistike. obavezna pobeda dobrog itd.. Teorija knjizevnosti se bavi pitanjima strukturalnih osobina zabavnih tekstova. Za oznacavanje dela koja nemaju nikakvu umetnicku vrednost koriste se i nazivi sund (nem. likovi. Ovakva knjizevnost zadovoljava potrebe za zabavom odredjenog broja citalaca. vrsta knjizevne kritike. . pocinje da se bavi knjizevnim pitanjima. Reportaza izvestava o nekom dogadjaju ili pojavi umetnickim nacinom izlaganja. Kada prevlada naucnost nastaje studija ili traktat. Feljton i reportaza ujedinjuju verodostojnost zbivanja sa umetnoscu.v. Publicistika podrazumeva najcesce pristupacan nacin pisanja. Zabavna knjizevnost se naziva i popularna ili trivijalna (lat. 23 . Struktura dramskog teksta Dramski tekst se sastoji iz dela koji je namenjen publici (sadrzina) I dela koji je namenjen reditelju I glumcima (oznake likova I didaskalije). U feljtonima se obradjuju pitanja umetnosti. III GRUPA 51. koji za cilj ima da zabavi i pouci veliki broj citalaca. osobine i postupci likova. dramska vrsta.

Smatrali su da se stilovi dele na niske.Za novo shvatanje stila najznacajniji je razvoj lingvistike. nacine upotrebe umetnickih elemenata I opisuje jezicko izrazavanje u odredjenom deli. satire I groteske Na humoru. situacije. o kompoziciji. pisca ili delo .Tema drame je uvek neka radnja koja je pokrenuta u ljudskim mislima I osecanjima koja ne ostaju u unutrasnjem bicu coveka. Retorika je smatrala da postoji ideal govrenja I pisanja koji se mora koristiti kada se stvara knjizevno delo.Osnovni nacin prikazivanja dogadjaja je dramska situacija – sto znaci da nema pripovedanja I opisivanja. to ne znaci da je moguce pisati ili govoriti bilo kako I da to ima stilsku. ona opisuje jezik knjizevnog 24 .Stil jeset odraz individualnosti. srednje I visoke. smsao koji se ne nazire iz pojmovnog znacenja.Stilistika se razvija kao nauka koja se bavi opisivanjem stilova. ali u isto vreme se oseca I sazaljenje.Stil je vremenom razvio siroku upotrebu I razlicita znacenja. . Autor se smeje likovima. spoj gorko tragickog I smesnog. ali ih u isto vreme voli. nacina koriscenja umetnickih sredstva u jednom delu. likovi sami grade svoje karaktere. o izrazavanju uopste I o kritci knjizevnih dela.. kod odredjenog autora ili u nekoj epohi. drustva. prelazeci granicu do koje seze gramatika. vec se s naporom pretvaraju u radnju. Odnos visoki – srednji – niski stil bi otprilike ovako izgledao: starina – starac – starkelja. Stilistika ne propisuje norme. De Sosir je razdvojio jezik I govor. razvija se opisna stilistika. za razliku od njih ona ne propisuje pravila dobrog stila.Groteska predstavlja spoj nakaznog I fantasticnog. sa komicnim. Razvija se drugacije shvatanje pojma stila I savremena stilistika se ne bavi donosenjem normi. ali ovi elementi se takodje srecu u mnogim knjizevnim vrstama kao nacini predstavljanja odredjene teme. vec se samo trudi da ono sto postoji opise.Normativni pojam stila je nemoguc danas. Razradili su temelje ucenja o knjizevnoj vrsti. autora ili epohu. delanja I govora likova. tragicno postaje smesno. Nema opisa glumaca ni prostora jer je to ocigledno. Razlikovale su se reci koje se mogu upotrebljavati u svakom od stilova. u zavisnosti od intonacije I slicno. Stilistika zalazi dublje u osobine jezika. medjutim. veka je postala I ucenje o jeziku. (hm… nesto kao crni humor. Svaki izraz ima odredjeno znacenje koje se logicki namece nakon citanja izraza. . jer savremena knjizevnost sve vise tezi individualnosti I originalnosti. tj. tj. Tako se javljaju stilisticke varijante. pojmovnu I afektivnu vrednost izraza. satiri I groteski se zasniva komedija. vec se dogadjaj ostvaruje preko radnje. Odredjenom afektivnom stavu odgovara jedna varijanta. pre svega znaci nacin na koji se obavlja neka delatnost. znacenje uveliko zavisi od konteksta u kome je recenica izrecena. umetnicku vrednost. ismevanje I osudjivanje karaktera. pre svega zbog terminologije koju je ustanovila. Retorika se razvila jos u antici kao ucenje o govornistvu. Medjutim retorika je dosta znacajna za razvoj stilistike. onda se komicno pretvara u humor. imaju I pozitivnih crta.Satira predstavlja ostru kritiku. o pojedinim stilovima. oznaku I oznaceno. a koja se koristi jos uvek u stilistici. vec samo u kontekstu. valjda…) 53. Afektivna vrednost je nesto sto daje vlastiti smisao recenici. Sva paznja je usmerena na ono sto glumci govore I rade. medjutim. 54. 52. . Dramski tekst povezuje dramska radnja. Svakom je odgovarao odredjeni tematski sklop. ima za njih simpatije. Nema karakterizacije. Tezilo se tome da leksika visokog stila bude uzdignuta. opisivanjem jezickog izrazavanja karakteristicnog za odredjeno delo. Ona se razvila iz retorike koja je nastala jos u antickoj Grckoj I jos tada je postojao pojam stila. . Stilistika se razvila iz retorike I poetike. dostojanstvena. Danas se stil shvata na dva nacina:  Stil kao dobar nacin pisanja ili govorenja  Stil kao nacin pisanja ili govorenja koji je karakteristican za odredjenu epohu. ali pate zbog svojih nedostataka. vec samo opisom upotrebljenih sredstava pomocu kojih se postize umetnicki efekat – stil se shvata kao izraz individualnosti.Kada su negativne crte nekih licnosti prikazene na nacin kada pisac ne zeli da ih ismejava ili kritikuje. . koja opisuje odredjene stilove. do 18. . reci iz visokog stila bile su zabranjene za teme obradjivane niskim stilom I obratno. Pojam stila I razlicite kategorije stilova . . koristi se u mnogim oblastima. Pojmovna vrednost izraza je ona vrednost koja je osnovna.Stilom se bavi stilistika. ali. Pojmovi humora. o figurama. vrednost koja se nazire iz samog znacenja takvog sklopa reci. Poreklo I razvoj stilistike . likovi su sami svesni svojih nedostataka (koji nisu preterani).

zvuk I nacenje reci nikada ne treba razdvajati – zvucnost sluzi samo da istakne. od detalja.Stilistika se razvija u dva pravca:  kao lingvisticka disciplina koja je bitna za teoriju knjizevnosti jer svojim metodama omogucuje analizu knjizevnog dela koja upotpunjuje opstu knjizevnoteorijsku analizu – opisna stilistika  razvija se u stilisticku kritiku – analiza koja na osnovu proucavanja stila knjizevnog dela zeli da donese vrednosni sud . Cilj je isti kao I cilj assonance.Ove figure ponavljanja u stihovima se nazivaju jednim imenom “lirski paralelizmi”. dinamizuje znacenje odredjene reci.  Simploha predstavlja ponavljanje reci ili grupe reci I na pocetku I na kraju stihova.  Ponavljanje je figura koja se redovno javlja I moze se svrstati I u druge vrset figura. a detalji su odrednica jednog stila. Figure konstrukcije ili sintaksicke figure 25 . a ne samo sadrzajem. oni su uvek u neposrednoj vezi. . ligicno. Aliteracija se cesto javlja zajedno sa asonancom.Utemeljivac stilistike je Leo Spicer koji je smatrao da u analizi knjizevnog dela treba polaziti od stinih pojedinosti.  Aliteracija nastaje ponavljanjem odredjenih suglasnika ili suglasnickih grupa.Opisna stilistika moze se podeliti na:  fonostilistiku  morfostilistiku  sintaktostilistiku  semantostilistiku 56. smatrao je da je sutina skrivena u detaljima. 55. naucni.  Anadiploza predstavlja ponavljanje reci ili grupe reci sa kraja jednog stiha na pocetku narednog. stilsko obelezje koje izvire iz same prirode stvaraoca. Medjutim. naucni I knjizevno – umetnicki  analiza stilova vrsi se na osnovu razlikovanja pojmovne. opste znacenje poruke. svesna stvaraoceva namera da deluje I samim izrazom.dela.  Onomatopeja je podrazavanje glasova iz prirode cime se pojacava efekat zvucnosti I opisana situacija se priblizava citaocu I realnije docarava.  Anafora predstavlja ponavljanje reci ili grupe reci na pocetku stihova. Asonanca pojacava emocionalno reagovanje jer odredjenim samoglasnicima koji se ponavljaju priblizava znacenje reci citaocu ili slusaocu. ekspresivne I impresivne vrednosti izraza.Stilistika se razvija u dva pravca:  kao lingvisticka disciplina koja je bitna za teoriju knjizevnosti jer svojim metodama omogucuje analizu knjizevnog dela koja upotpunjuje opstu knjizevnoteorijsku analizu – opisna stilistika  razvija se u stilisticku kritiku – analiza koja na osnovu proucavanja stila knjizevnog dela zeli da donese vrednosni sud . Impresivna vrednost je svesno obelezje izraza. pa na osnovu toga formirati konacnu predstavu o jednom delu. . Ekspresivna vrednost je nesvesno obelezje izraza.  Asonancija nastaje ponavljanjem istih samoglasnika.U okviru opisne stilistike vazno je za teoriju knjizevnosti:  utvrditi razliku izmedju razlicitih vrsta stilova – razgovorni. u tim opisima nalazi elemente koji su bitni za analizu I za bolje razumevanje samog knjizevnog dela. publicisticki. a ne na njeno znacenje. 57.Figure diikcije predstavljaju odredjeni sklop reci koji se zasniva na isticanju zvucnosti tih reci. predstavlja spoj anafore I epifore.  Epifora predstavlja ponavanje reci ili grupe reci na kraju stihova. upucuje na samu rec. . Opisna stilistika . na jezik. a cilj je postizanje eufonije (milozvucnosti). Za opisnu stilistiku bitne su samo ekspresivna I impresivna vrednost. glasovnih efekata ili zvucnog ugodjaja. Figure dikcije . elementi u koje je smesteno oni individualno I specificno. Pojmovna vrednost je osnovno. Zasniva se na ucinku odredjenih glasova I zvukova u govoru.

Ironija. 61. Problem je npr. vec da bi se posebno istakle pojedine reci. Mnogi teoreticari je opisuju kao skraceno poredjenje pri cemu se iskazuje samo clan poredjenja. Metafora je najcesca stilska figura. negacije I odgovora na postavljeno pitanje. Figure misli se tesko mogu odvojiti od figura reci (tropa) jer se I jedne I druge odnose na znacenje reci. gomilaju se zarezi. u odredjenim knjizevnim vrstama. ona priblizava stanja.    58. alegorija koja moze biti svrstana I u jedne I u druge figure. protiv recnih pojmova. Problem je npr.”) .Metafora spada u figure reci. Poredjenjem se otkrivaju slicnosti I razlike medju pojmovima koje iznenadjuju I uzbudjuju citaoce otkrivajuci im ono sto neposredno nisu uocili. skretanje paznje na ono sto je najbitnije. Cilj figura konstrukcije je posebno isticanje odredjene reci. asindet predstavlja nepostojanje veznika. 59.) Posebna vrsta antiteze je slovenska antiteza karakteristicna za narodnu poeziju. vec samo sluze da upitnim oblikom naglase svoj stav. Posredstvom metafore. ali u sustini ukazuje na dublji smisao koji je prikriven.Paradoks je figura kojom se izrice neka misao koja je naizgled protivrecna opstem misljenju.Poredjenje I antiteza spadaju u figure misli. alegorija koja moze biti svrstana I u jedne I u druge figure.Antiteza je vrsta poredjenja po suprotnosti. U nekim razdobljima. Ovim se zeli naglasiti nas negativni stav prema onome o cemu govorimo. a nauka o recinici je sintaksa. pojedinih reci ili celokupnih recenica. predstavlja gomilanje vezika bez gramaticke potrebe. . tropi predstavljaju promenjeno znacenje reci. ili u trope.Ironija predstavlja izrazvanje takvo da je ono sto kazemo u stvari suprotno od onoga sto mislimo. Drugi teroeticari metaforu shvataju kao zamenu znacenja jedne reci znacenjem druge. stvari I pojave koje su predmet jednog knjizevnog dela I omugacava da ih shvatimo na neki do tada ne vidjeni nacin.Oksimoron je vrsta antiteze I paradoksa u kome se stavra novi pojam spajanjem suprotnih. paradoks I oksimoron . Medjutim. a takodje se sitacija jos vise dramatizuje. Metafora pre svega ima veliki umetnicki efekat. a figure misli se odnose na siri smisao od onoga sto je receno. Zuti zutuju. javljaju se stalna poredjenja koja su postala opsta I karakteristicna. (“Zimsko letovanje”) 60. Nazivaju se I sintaksicke figure jer se javljaju kao sklop reci u recinici. Ona se sastoji od pitanja sa alternativnim pitanjima. Poredjenje I antiteza . (Kisa! Gori!) Ovakvim izostavljanjem reci dinamizuje se stil I postize snazno izrazavanje. tropi predstavljaju promenjeno znacenje reci.. . jer jedan rec ne zavisi samo od sopstvenog znacenja. Metafora . Elipsa predstavlja izostavljanje odredjenog dela recenice bez kojeg se moze razumeti njeno znacenje. vec I od konteksta u kome se nalazi.Figure konstrukcije nastaju posebnim rasporedom reci u recenici ili u nekoj drugoj jezickoj celini.Ironija pradoks I oksimoron spadaju u figure misli. rasporedom koji nije specifican I ne odgovara gramatickom I logickom rasporedu. Polisindet je suprotnost asindet. prenose se pojave iz jednog podrucja zivota u drugo. Asindet predstavlja nizanje reci bez odredjenog gramatickog povezivanja. Ova figura je najcesca u poeziji. (“Znam da nista ne znam. zasniva se na suprotstavljanju pojmova. naglasavanje vaznosti.Poredjenje ili komparacija je stilska figura koja se zasniva na poredjenju dva pojma koji se povezuju prema nekim slicnostima koje ne moraju biti odmah I lako uocljive. druga rec. a figure misli se odnose na siri smisao od onoga sto je receno. . Simbol I alegorija 26 . Medjutim. na taj nacin je shvacena kao figura u kojoj se jedan rec upotrebljava umesto druge. Figure reci nastaju promenom osnovnog znacenja pojedinih reci. ublazena poruga ili slicno. (Sit gladnu ne veruje. Na ovaj nacin gradi se I siri kontekst pojma od onog koji ima. a samim tim istice izuzetno bogatstvo mogucnosti sluzenja jezikom. . Retoricko pitanje predstavlja niz postavljenih pitanja koja imaju funkciju izjavnih recenica jer se ne ocekuje odgovor na njih. a crveni putuju. Figure misli se tesko mogu odvojiti od figura reci (tropa) jer se I jedne I druge odnose na znacenje reci.   Inverzija predstavlja namerno obrtanje reda reci radio d onog koji je gramaticki najispravniji.

a ritmicka organizacija postaje nosilac smisla.Eufemizam spada u figure reci (trope). dva organizovana govorna sistema. Kvantitativna versifikacija 27 . (“Kome zakon lezi u topuzu. a postoji i kombinovana. Na ovo upucuju i grcki nazivi za stih – red. Stih se od proze razlikuje posebnim ritmom koji je rezultat autorove namere. zamenjivanje reci koje se iz bilo kojeg razgolaga smatraju opasnim I nepristojnim. zivotinje nastupaju kao olicenja ljudskih karaktera. Figure reci nastaju promenom osnovnog znacenja pojedinih reci. pojam koji se povezuje je u stvarnoj vezi sa pojmom koji je proistekao iz njega. .Simbol I alegorija spadaju u figure reci. = Bice tebi bas dobro. vulgarnih reci blazim izrazima. kao metafora koja se ne odnosi samo na odredjenu rec. tonska (akcenatska). . odredjen broj umesto neodredjene kolicine I obratno. ali ne negativne ironije! ) 64. / tragovi mu smrde necovjestvom. Figure misli se tesko mogu odvojiti od figura reci (tropa) jer se I jedne I druge odnose na znacenje reci. jednina za oznacavanje mnozine. ili u trope. . oznakom koja je na neki nacin povezana sa pojmom koji predstavlja. Prema tome sto predstavlja zamenu reci.”) .. ublazavanje traumaticnih izraza I sl. tropi predstavljaju promenjeno znacenje reci. Tekst u stihu ima posebnu zvukovnu organizaciju. (Necu da maknem ni malim prstom. na neki nacin “preneseno” znacenje. pa I knjizevnosti. losih. Basna je knjizevna vrsta koja se u potpunosti zasniva na alegoriji jer njen smisao treba traziti ne u osnovnom. opsti simboli – emblemi. Figure reci nastaju izmenom osnovnog znacenja odredjene reci. Ona umanjuje I ublazuje jer prvi izraz zamnejuje slabijim. do kraja stranice.Metonimija prema nekim teoreticarima predstavlja samostalnu stilsku figuru. zbog brojnih emocionalnih efekata (pristojnost. metonimija se zasniva na povezivanju prema STVARNIM odnosima.) Razlika izmedju eufemizma I litote je to sto se eufemizam zasniva na zameni reci. To su ustaljeni simboli poznati celokupnoj kulturi. silabicka. pojave ili pojam njenom alegorijskom oznakom. Nauka o stihu naziva se versifikacija. 62. pa se razlikuju tri vrste versifikacije – kvantitativna. cime se postize efektniji umetnicki utisak. U njoj se deo uzima za oznacavanje celine. Medjutim. vrste – i prozu – pisati napred. koji je negativan I suprotan.Hiperbola I litota spadaju u figure misli. litota .) 63. versifikacija se cesto naziva i metrikom. Postoje stalni. hiperbola. Figure reci nastaju promenom osnovnog znacenja pojedinih reci.Simbol je zamena neke reci. izdvojeno iz konteksta. cije se znacenje ne moze shvati odmah. a figure misli se odnose na siri smisao od onoga sto je receno. vec u prenesenom zancenju. vec samo kada se povezuje sa celinom. Pojmovi stiha. Eufemizam. .Hiperbola je figura koja se zasniva na preuvelicavanju odredjenih pojmoiva radi naglasavanja emocionalnog stava prema necemu.Metonimija I sinegdoha spadaju u figure reci. 66. Metonimija I sinegdoha . prema tradicionalnom misljenju da jeteorija stiha nauka o tome kako se prave stihovi. a litota samo na drugaciji nacin govori o necemu (kao neka vrsta ironije. rec se ublazava tako sto se zamenjuje drugom recju koja ima slicno. . ali dok se metafora zasniva na povezivanju pojmava po njihovim slicnostima. Mnogi teoreticari smatraju da ovi sistemi versifikacija odgovaraju prirodi jezika u okviru kojih su se razvijale. Jezik u stihu (I u svakom knjizevnom delu) ostvaruje odredjeni umetnicki utisak. Stih mozemo prepoznati pre svega po grafickom obliku. vec zahvata jednu celu pesnicku sliku.). Nemam ni dinara. Postoji uverenje da se ritam organizuje prema nekom osnovnom elementu koji se stalno ponavlja u stihu.Sinegdoha je podvrsta metonimije.Alegorija se posmatra kao prosirena metafora. (Nece ti biti lose. broj slogova i akcenat (naglasak). javlja se sve vise individualnih simbola u delima modernih pesnika. silabicko – tonska. ili u trope. Eufemizam predstavlja oznacavanje nekih zlih. I metonimija je kao metafora preneseno znacenje reci. U novije vreme pogotovo. versifikacije i metrike Stih i proza cine dva tipa knjizevnog izrazavanja. ali u sutini nema logicke veze medju njima. a prema nekima podvrstu metafore. Ti elementi su duzina sloga. moze se shvatiti kao vrsta metonimije.Litota je figura koja je suprotna hiperboli. Zbog verovanja da se stihovi prave prema nekoj meri i razmeri. .

oznaka je makron ( . Najpoznatiji je heksametar – 5 daktila + spondej. u silabickoj broj slogova. Razvila se u staroj grckoj. Vazna je i cezura kao stalna granica medju recima nekog sloga. pentametar. Sa pentametrom je gradio elegijski distih.U amfibrah U U . a najvaznije su: U U pirihij .. U silabicko – tonskoj versifikaciji akcenatska celina ima ulogu organizatora ritma. klasicna i metricka. Kao cinioci ritmicke organizacije javljaju se i izbor reci.U trohej ili horej U . Stihovi se ne dele na stope nego na akcenatske jedinice ili taktove. tetrametar.molos . 68. Ritam i faktori ritma Postoje relativno stalni elementi u organizaciji stiha i njihov pravilan raspored je presudan za stvaranje stihova. Veliku ulogu ima rima ili srok. Mora .spondej . oznaka je breve ( u ) Stopa – osnovna ritmicko–melodijska jedinica.U U daktil U . Silabicka. Tonska versifikacija se bavi brojem i rasporedom naglasaka u stihu.. U modernoj poeziji umetnicki vredni stihovi obicno krse pravilnosti. Ritmicka organizacija se zasniva na pravilnoj smeni dugih i kratkih. dugi slog = 2 more) Arza – ime za dugi stih.duzina trajanja kratkog sloga (merna jedinica.) Teza – naziv za kratak stih.. Na isti nacin. To je glasovno podudaranje na kraju stiha koje potpomaze ritmicku organizaciju. Savremeno pesnistvo se uglavnom zasniva na mesnim ciniocima..kretik U . Postojalo je oko 30 vrsta.. Takt oznacava vremenski raspon od pocetka jednog ritmickog signala do pocetka drugog. ponavljanja i graficki raspored stihova u jedinstvu sa znacenjem reci. 69. Pesnicki ritam je namerno suprotstavljen prirodnom ritmu zasnovanom na ponavljanju istoga. Prema broju i vrsti stope odredjuje se stih – trimetar. Pojmovi stope i akcenatske celine U kvantitativnoj versifikaciji osnovna jedinica stiha je stopa.jamb . metricke dominante i ritmicke tendencije. nastajale su strofe. koriscena je i u rimskoj poeziji. Temelji se na cinjenici da su se stihovi pevali ili govorili tako da je postojala jasna razlika izmedju dugih i kratkih (dugi je trajao duplo duze). 67. red reci. povezivanjem stihova.Naziva se jos i anticka.U palimbakhej Obicno je na prvi dugi slog u stopi padao ritmicki udar iktus ( ‘ ). Najpoznatije su Alkejska i Saficka. Ritam stiha se gradi na osnovu provodnih cinilaca ritma – elemenata koji se ucestali ponavljaju.bakhej . sastojala se od dva ili vise slogova rasporedjenih u stalnim odnosima dugih i kratkih. a u tonskoj smena naglasenih i nenaglasenih predstavljaju osnovne elemente za ostvarivanje stiha.anapest U U U tribrah . tonska i silabicko – tonska versifikacija Presudna su dva nacela: 1) nacelo istog broja slogova u svakom stihu (ritam stihova ostvaruje se tako sto se nizu stihovi sa istim brojem slogova) – silabicka versifikacija 2) nacelo pravilne izmene naglasenih i nenaglasenih slogova – tonska versifikacija 3) ova dva sistema cesto se povezuju tako da i broj slogova i raspored naglaska imaju glavnu ulogu – silabicko-tonska versifikacija U silabickom sistemu vrste stihova razlikuju se prema broju slogova. 28 . Zbog toga je potrebno utvrditi metricke konstante. kao i rima i glasovna ponavljanja.U . U antickoj versifikaciji smena dugih i kratkih slogova. Svaka ima odredjeno trajanje izgovora koje se u antickoj metrici meri morama.

Ritam se zasniva na mesnim ciniocima ritma. da bi bilo obnovljeno u vreme romantizma. u Francusku. Na kraju pesme ili neke vece celine dolazi samostalan stih kako bi se zavrsilo rimovanje . sa rimom ababcc. Izbegavanje rime. Sonetni venac je ciklus od 15 soneta. Takav stih se naziva slobodnim stihom. gde je poslednji stih jednog prvi stih sledeceg. poreklo mu je indoevropsko. To je stih nase usmene epske poezije sa stalnom cezurom posle 4.aba bcb . veku. Posle dva glavna stiha ide pripevni prilozak od 6 slogova. a zatim u Englesku i Nemacku. Tradicionalne vrste stiha Deseterac je najstariji stih nase usmene poezije. Rimuju se prvi i treci stih.veku prodire u Spaniju. 73. Raspored rima u katrenima je abba abba. Dvostruko rimovani dvanaesterac je stih od 12 slogova sa cezurom posle 6. Kod nas se javlja u lirici 19. U 15. zenske (dva sloga) i srednje rime (decije ili daktilske. mnm n. pokusaji da se ona nadomesti aliteracijom i asonancom. Rima moze da bude: Parna – vezuje dva uzastopna stiha (aa bb cc) Ukrstena – dolazi naizmenicno u stihovima (abab) Obgrljena (abba) Nagomilana – kada se jedna rima ponavlja u vise stihova (aaa aaaa) Isprekidana – kada nema cvrste sheme (abcb abcdacd) Prava ili pravilna – kada se podudaraju naglaseni slogovi i svi glasovi iza naglasenog sloga Cista – kada se podudaraju i vrste akcenta Bogata – ako se podudaraju i glasovi ispred naglasenog sloga (bludnica – ludnica) Postoji i podela na muske (ako se podudara jedan slog). a poslednji soet je napravljen od prvih stihova ostalih soneta. Pretpostavlja se da je provansalskog porekla. Stih bugarstice obicno ima 15 ili 16 slogova i raspored stihova je strofni. Prva velika zbirka soneta je Kancoonijer Franceska Petrarke. sklonost ka ritmickoj organizaciji koja podseca na obican govor i graficki oblik su presudni faktori ritmicke organizacije. Pojmovi strofe i njeni tradicionalni oblici Strofa je veca sintaksicka celina od stiha. Elizabetanski ili Sekspirov sonet se sastoji od 3 katrena i dvostiha. veka. 72. veku interesovanje za sonet pocinje da opada. sloga ima poreklo u usmenoj knjizevnosti. iako nijedan stih nije potpuno slobodan jer bi u suprotnom presao u prozu. ali i opste karakteristike slobodnog stiha.. Najpoznatije strofe su: Tercina (terza rima) – trostih sastavljen od jampski intoniranih jedanaesteraca sa karakteristicnim rasporedom rima. srok ili slik je glasovno podudaranje na kraju stiha ili na kraju clanaka u stihu. U lirici se javlja lirski deseterac sa cezurom posle 5. Drugi polustih uvek ima 8 slogova. i 16. Njegova prva slova mogu da cine akrostih. Ostalo u Recniku knjizevnih termina 29 . i sa parnim rimama na sredini i kraju stiha. Stanca (ottava rima) – tipicna strofa italijanskog epa 15. Raspored rima je abab cdcd efef gg. kao izraz pobune protiv tradicionalnih oblika. Italijanski ili Petrarkin sonet sastoji se od 2 katrena i 2 terceta. a u tercetima ima vise kombinacija. glas) ili iz provansalskog gde je i ranije oznacavao vrstu pesme. jedanaesteraca. 74. Simetricni osmerac sa cezurom posle 4. a sesta rima je epska strofa od sest stihova. danasnji oblik je nastao u Italiji u 13.. tri sloga). Organizacija stihova i strofa cesto se postize rimom. 71. U tercete se ne prenose rime iz katrena. u 16. Poreklo i oblici soneta Nas naziv je stvoren prema itlijanskom sonetto. Pojam i vrste rime Rima. Slobodni stih i njegov odnos prema vezanom stihu i prozi Mnoge savremene pesme napisane su tako da se u njima nizu stihovi razlicite duzine i bez pravih rima. a drugi stih se rimuje sa prvim stihom sledece strofe. veka (Tasov Oslobodjeni Jerusalim i Ariostov Besni Orlando). Sestina je naziv za dva oblika – sestina lirica je pesma od sest strofa sa po sest stihova i jednim dodatkom od tri stiha. Slobodni stih je nastao u drugoj polovini 19. Sastoji se od jampski intoniranih jedanaesteraca sa rasporedom rima abababcc. sloga. U 16. sloga.70. a italijanski naziv je dobijen prema suono (zvuk. tercinu je stvorio Dante u svojoj Bozanstvenoj komediji. veka. Najveci broj stihova i strofa je romanskog porekla italijanskog i francuskog. Ona ucestvuje i u stvaranju melodioznosti stihova.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful