P. 1
Teorija_knjizevnosti

Teorija_knjizevnosti

|Views: 6,281|Likes:
Published by katja92k

More info:

Published by: katja92k on Dec 28, 2011
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOC, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

01/22/2015

pdf

text

original

I GRUPA 1. Pojam i klasifikacija nauke o knjizevnosti Sistematsko I razgranato proucavanje knjizevnosti se najcesce naziva nauka o knjizevnosti.

Ponekad se u istom ili slicnom smislu upotrebljava i termin knjizevna kritika. Taj termin inace oznacava procenjivanje vrednosti knj. dela. Cesto se ne smatra delom nauke o knjizevnosti, ciji su redovni cinioci teorija i istorija knjizevnosti. Drugi termin za NOK je filologija. Upotreba tog termina predstavlja problem jer se on najcesce izjednacava sa lingvistikom. V&V kao i vecina teoreticara stoje na stanovistu da je proucavanje knjizevnosti nauka. Filozofija nauke (epistemologija) kaze da nauka mora da ima predmet, metodologiju, i terminologiju. Drustvene nauke: 1. uzrocno objasnjenje (=prirodne) a) one koje se sluze opstim zakonima (sociologija) b) one koje se ne sluze opstim zakonima (istorija) 2. sistematski opis a) one koje se sluze opstim pravilima (lingvistika) b) one koje se ne sluze opstim pravilima (nauka o knjizevnosti) Treba napraviti razliku izmedju knjizevnosti koja je umetnost i nauke o knjizevnosti koja predstavlja neku vrstu znanja. U pokusaju da se ta razlika ponisti tvrdilo se da knjizevnost razume samo onaj koji je pise (stvaraoci = tumaci). On svoje citalacko iskustvo moze da izrazi intelektualno i racionalno iako je predmet njegovog proucavanja iracionalan. Neki teoreticari pokusavali su da pitanje proucavanja knjizevnosti rese poricuci da predstavlja znanje. Tako nastaje stvaralacka kritika koja podrazumeva parafraziranje. Drugi su tvrdili da se knjizevnost uopste ne moze proucavati – u njoj se moze uzivati i mogu se prikupljati razne informacije. Bavljenje knjizevnoscu u pocetku je podrazumevalo koriscenje metoda prirodnih nauka u pokusaju da se dostigne objektivnost. Uvodjene su cak i neke kvantitativne metode – statistike, sheme, grafikoni. Koriscenje statistike je moguce samo u nekim vidovima proucavanja knjizevnosti (versifikacija). Postoji razlika izmedju ciljeva i metoda prirodnih i drustvenih nauka, ali osnovni metodi NOK se koriste i u prirodnim naukama: analiza, sinteza, indukcija, dedukcija i poredjenje. Nemacki hermeneuticar Vilhelm Diltaj istakao je razlike izmedju prirodnih i drustvenih nauka – naucnika zanima uzrok dogadjaja, a proucavaoca knjizevnosti - znacenje (taj proces razumevanja je pojedinacan i subjektivan). Istoricar filozofije Vilhelm Vindelband rekao je da naucnik tezi da ustanovi opste zakone, a istoricara zanima cinjenica. U proucavanju knjizevnosti tezimo da otkrijemo neku osobenost, a to je uvek pojedinacno. Ipak, knjizevno delo je istovremeno i pojedinacno i opste. Jos Aristotel u svojoj Poetici govori o tome da pesnik prikazuje opste, a istoricar pojedinacno. U NOK razlikuje se teorija knjizevnosti, istorija knjizevnosti i knjizevna kritika. Postoji razlika u shvatanju knjizevnosti kao dela u sinhronijskom ili dijahronijskom nizu; u proucavanju samih dela i opstih nacela u knjizevnosti. Knjizevnu teoriju nije moguce stvoriti bez pojedinacnih dela, a istorija i kritika su nemoguce bez nekog sistema pojmova. Teorija i praksa se uzajamno prozimaju, kao i discipline nauke o knjizevnosti. - Nauka o knjizevnosti predstavlja vrstu znanja I poznavanja knjizevnosti, tumacenje knjizevnog dela, konteksta u kom ono postoji, metoda kojima se knjizevnik koristi I sl. Nauka o knjizevnosti se pocela razvijati kao potreba da se knjizevno delo prouci, priblizi citaocima, da se razume. Ona se postepeno formirala prolazeci kroz razlicite stupnjeve I koristeci se razlicitim metodama u potrazi za najuspesnijim I najplodnijim. Neki teoreticari su smatrali da je knjizevnost nemoguce naucno proucavati, vec da se ona moze objasniti samo opisivanjem, ovaj metod koji se naziva “stvaralacka kritika” bio je prilicno bezuspesan jer se uglavnom na osnovu jednog knjizevnog dela stvaralo drugo, losije. Neki teoreticari da se knjizevnost uopste ne moze proucavati jer se tako umanjuje njen estetski dozivljaj I uzitak koji ona pruza. Metodi koji su se javili u proucavanju knjizevnosti, ali nisu se pokazali kao uspesni:  Metod prirodnih nauka – tezi se postizanju objektivnosti, bezlicnosti  “geneticki metod” – proucavanje izvora knjizevnosti I onoga sto joj uzrocno prethodi  Bioloski metod Medjutim, knjizevno delo se ne moze tumaciti kao nesto opste, jer je ono pre svega individualno, jedinstveno. Posmatra se u odredjenom kontekstu, mogu se uociti specificne opstosti medju delima celokupne knjizevnosti, ali se ne moze negirati individualno I subjektivno, ono sto delo cini jedinstvenim I neponovljivim. Proucavalac knjizevnosti se zanima pre svega za ono sto je osobito I pojedinacno u knjzevnom delu, a do uopstavanja tek dolazi kasnije.

1

Odbacivanje metoda prirodnih nauka pocinje sa Vilhelmom Diltajem, 1883. godine (kraj 19. veka) koji je uocio razliku izmedju prirodnih I duhovnih nauka. Za njim su krenuli I Vilhelm Vindelband, Hajnrih Riket I drugi koji su smatrali da se duhovne (istorijske) nauke, za razliku od prirodnih, bave onim sto je subjektivno I samim tim jedinstveno, onim sto se ne treba dokazivati I uopstavati, vec cemu treba isticati jedinstvenost I razumeti, baviti se objasnjenjem, a ne dokazivanjem. Vilhelm Diltaj je razvio I metodu razumevanja koja se naziva hermenautika. Cilj prirodnih nauka. - Discipline nauke o knjizevnosti su:  Teorija knjizevnosti  Istorija knjizevnosti  Knjizevna kritika Pokusaji istorijske rekonstrukcije doveli su do isticanja pisceve namere kao glavnog predmeta istorije knjizevnosti. Postoji i shvatanje da delo treba posmatrati samo iz savremene perspektive. Telo treba povezivati i sa vrednostima njegovog i sa vrednostima potonjih doba, jer je delo istovremeno i vecno i istorijsko – perspektivizam. Relativizam svodi istoriju knjizevnosti na niz zatvorenih i nepovezanih dela, a apsolutizam se interesuje samo za savremenu situaciju. Cesto dolazi do razdvajanja kritike i istorije. Istorija omalovazava kritiku, iako je i sama zasnovana na nekoj vrsti vrednovanja i najcesce preuzima vec postojeca misljenja. Proucavaoci cesto odbijaju da proucavaju modernu knjizevnost, a izraz moderna moze da bude shvacen u najsirem mogucem smislu. Jedino opravdanje je to sto ziv autor nema zaokruzen opus, a prednosti ovakvog proucavanja su mogucnosti za razgovor. Proucavaoci najcesce cekaju sud vremena, odnosno sud drugih kriticara i citalaca. Ni kritika ne moze bez istorije – kriticar koji ne poznaje istoriju ne bi mogao da zna koje je delo izvorno ili bi pogresno shvatao odredjena dela. Velekova i Vorenova Teorija knjizevnosti: 1. Prvi put se javlja distinkcija izmedju unutrasnjeg i spoljasnjeg pristupa 2. Temeljno odredjivanje i klasifikovanje NOK – trijada disciplina (teorija, kritika i istorija) De Sosir je napravio razliku izmedju sinhronije i dijahronije – teorija i kritika se sluze sinhronijskim pristupom, istorija dijahronijskim. 2. Istorija knjizevnosti Zaceci se srecu jos u anticko doba – filoloska i polihistorska istrazivanja, popisi pisaca i dela u bibliotekama. U danasnjem obliku javila se oko 18. v. (tada dolazi i do prelaska na unutrasnji pristup), kada se javila svest o promenljivosti svega. U pocetku je koristila periodizaciju, a kasnije ima ulogu da pokazuje evoluciju i menjanje svesti o knjizevnosti i pristupa njoj. Istorija podrazumeva i spoljasnje i unutrasnje faktore u proucavanju knjizevnosti. Za istorijsko izucavanje vazan je Eliotov pojam tradicije kao zivog mehanizma, sinhronog niza dela, necega sto sami kreiramo. Eliot je bio protiv hronoloskog principa u izucavanju knjizevnosti. Skretanje pazne sa pisca na delo prvi su otpoceli ruski formalisti. Istorija knjizevnosti je nekada poistovecivana sa istorijom, zatim sledi radikalno odvajanje ove dve nauke, ali ipak se zavrsava nekom vrstom kompromisa – istorija knjizevnosti ne moze bez hronologije, koja je osnovni metod istorije, ali shvata se da one treba da govore o razlicitim stvarima. Smatralo se da se istorija knjizevnosti treba potpuno poistovetiti sa prosloscu, tj. sa trenutkom u kom je delo nastalo, da treba uzeti u obzir piscevu nameru I shvatanje dela koje je nastalo u periodu njegovog nastanka. Medjutim ovakav nacin je pogresan jer se umanjuje vrednost dela. Tokom vremena se o delu razvijaju razlicita tumacenja, razvija se knjizevna kritika I saznanja postaju obogacena, tako da afirmisanje samo onoga sto je datom delu savremeno umanjuje njegovu apsolutnu vrednost. Takodje je problem I to sto se savremeni istoricar knjizevnosti ne moze potpuno poistovetiti sa nekim istorisjkim periodom, ne moze ga potpuno doziveti I shvatiti. Ispravno resenje je da istorija knjizevnosti treba da obuhvati sve faze razvoja jednog dela, tacnije sve faze razvoja kritike o knjizevnom delu I na taj nacin stvori kompletnu sliku o njemu. Javljaju se razne vrste problema jer se knjizevnost ne moze potpuno klasifikovati, istorija knjizevnosti se stalno razvija I dopunjuje novim saznanjima – najveci problem je preklapanje perioda, postojanje pisaca cija dela pripadaju razlicitim periodima I sl. Najveci problem predstavlja savremena knjizevnost koja nije potpuno formirana I jos uvek se razvija, pa se zbog toga ne moze tacno definisati. Medjutim, Velek tvrdi da ovo moze biti I pogodnost jer istoricar knjizevnosti moze stupiti u kontakt sa piscima, ali oni uglavnom izbegavaju da pisu o savremenim piscima, govoreci da cekaju “sud vremena”, a u stvari cekaju sud kritike. Istorija knjizevnosti ne moze bez knjizevne kritike I teroije knjizevnosti. Potrebna joj je terminologija koju uvodi teorija knjizevnosti, potrebne su joj analize I rezultati kinjizevne

2

a ne samo kao deo stilistike. Poetika se bavi razmatranjem prirode knjizevnosti uopste. Centralni problem tk je ucenje o analizi knjizevnog dela i ucenje o knjizevnim rodovima i vrstama. Tim nazivom se oznacava i samo deo tk (ucenje o knjizevnim vrstama). jer dolazi do sve veceg mesanja I preplitanja zanrova. Javlja se posle pojave stampe i sirenja kruga citalaca. Knjizevno delo je jezicka tvorevina i zato je njegova analiza nemoguca bez analize jezika kojim se ono ostvaruje. nacina i oblika stihovnog govora i stihovnih knjizevnih vrsta. Utemeljivac stilistike je Leo Spicer. pravila kojima se rukovodi neki pisac ili knjizevna skola (poetika ekspresionizma) ili nacin oblikovanja neke knjizevne vrste (poetika radio-drame). Medjutim. ucenje o pesnistvu pojedinih razdoblja (npr. Versifikacija – moze se definisati kao deo stilistike. Preteca kritike je retorika. Na osnovu utvrdjivanja stila konkretnih dela. Komparativna istorija istrazuje veze izmedju dve ili vise knjizevnosti. sredstava i ciljeva pojedinih pravaca u NOK nemoguce je poznavanje tk. kao i nakon pojave epoha poput romantizma gde pisci teze originalnosti i nejasnosti pesnickog izraza. Ona tk povezuje sa lingvistikom. Za razumevanje takvih dela potrebna je pomoc knjizevne kritike. Knjizevna kritika Kritika je najmladja disciplina u NOK I ima najuze podrucje – bavi se pojedinacnim delima. Deo stilistike koji se bavi nacinom oblikovanja stihova naziva se versifikacija (lat. versifikacija je najcesce shvacena kao posebno podrucje tk. vec se zasniva subjektivnom dozivljaju nekog dela. Njen osnovni zadatak je da vrednuje dela. mada ona moze da bude shvacena i tako da obuhvata celo problematsko podrucje tk. poredjenjem stilova se utvrdjuje I stepen originalnosti dela. da propagira novine (avangarda). 3 . Ona se cesto naziva i poetikom. jezik. Ona moze biti shvacena i kao samostalna stvaralacka delatnost. Osnova opste istorije je komparativno proucavanje knjizevnosti i nastojanje da se obuhvate sve pojave od svetskog znacaja ( Geteov pojam svetske knjizevnosti – obuhvata sva dela koja su prekoracila nacionalne granice). U zavisnosti od podrucja razlikuju se istorija pojedine knjizevnosti. da oni grade celinu I da moraju zato biti polaziste svake analize. poetika romantizma). npr. Deo tk koji se bavi jezikom knjizevnog dela naziva se stilistikom. Istorija pojedine knjizevnosti bavi se proucavanjem nacionalne knjizevnosti ili knjizevnosti koja ima neku zajednicku crtu. ali predstavlja specificnu discipline teorije knjizevnosti. zadaci i uza podrucja teorije knjizevnosti Teorija knjizevnosti je najstarija disciplina NOK. Bez poznavanja metoda. Versifikacija je proucavanje prirode stiha. sa razvojem savremene knjizevnosti. komparativna istorija knjizevnosti i opsta istorija knjizevnosti. ali tako shvacena ona nije deo NOK. 4. Bavi se proucavanjem nacina na koji se oblikuju stihovi I vazna je za analizu poezije. S obzirom na to da je oblikovanje stihova vazno i za oblikovanje pojedinih knjizevnih vrsta. Jedno od najvaznijih pitanja su metode i pravci savremenog proucavanja knjizevnosti. ali ono sto je jedinstveno za sve faze kroz koje je prolazila je cinjenica da se ona bavi iznosenjem odredjenih stavova o knjizevnosti I konkretnim knjizevnim delima. Svako delo je jezicka tvorevina I potrebno je utvrditi I ispitati njegove jezicke karakteristike kojima se formira stil. da se bori protiv novina (u moderni). ali i posebne zakone koji se ticu pojedinih knjizevnih vrsta. razvrstava. Uza podrucja teorije knjizevnosti su:  Analiza knjizevnog teksta – polazna tacka nauke o knjizevnosti  Ucenje o knjizevnim rodovima I vrstama – svako knjizevno delo se ostvaruje u nekom obliku I od velikog znacaja je svrstati pojedinacna knjizevna dela u odredjene knjizevne vrste na osnovu kojih se ona povezuju I univerzalizuju. sve je teze svstati knjizevnost u konkretnu knjizevnu vrstu. sistematizuje. bavi se pitanjima prirode knjizevnosti. stvarajuci opstu sliku o celokupnoj knjizevnosti. Predmet.   Stilistika – predstavlja spoj lingvistike I nauke o knjizevnosti.kritike. za Aristotela je ona ucenje o pesnickoj umetnosti kao takvoj i o pojedinim njenim oblicima. Ona nastoji da utvrdi opsta nacela knizevnog oblikovanja. Njen znacaj se vremenom menjao – imala je ulogu da objasnjava delo. oblika i nacina knjizevnog izrazavanja i opstih i posebnih osobina knjizevnih dela kao umetnickih tvorevina. Zato je tk tesno povezana sa metodologijom proucavanja knjizevnosti. kao jedna od knjizevnh vrsta. 3. kao i zakonitosti razumevanja i oblikovanja knjizevnih vrsta. Leo Spicer smatra da se na detaljima zasniva sustina dela. Taj deo teorije knjizevnosti se naziva poetikom. versus=stih). zatim pojedinacnim delima i razmatranjem knjizevnih vrsta unutar kojih se dela ostvaruju. Knjizevna kritika proizvodi subjektivno koje istorija knjizevnosti oebjektivizuje. da upucuje u knjizevne vrednosti i na taj nacin igra ulogu posrednika izmedju dela i citaoca.

Iz ovakvog pristupa proistice biografizam kao osnovna metoda analize. Prvi podrazumeva opisivanje. doba kada dolazi do napretka prirodnih nauka. Sa razvojem moderne. umanjuje se njegov znacaj koji bi trebalo da bude presudan. Kao posebna nauka koja se bavi istorijskim razvojem jezika i uporedjivanjem razlicitih jezika nastala je u 19. veku. Pod uticajem lingvistike knjizevno delo pocinje da se shvata kao jezicka tvorevina i omoguceni su uvidi u strukturu dela. “Knjizevnost I ideje”. Prema drugim lingvistika treba da bude shvacena kao deo semiotike – nauke o znakovima.Nauka o knjizevnosti se zasniva krajem 18. jezik se demokratizuje. Drugi podrazumeva filozofsko razmatranje prirode umetnosti izvan sistema i odbacivanje unapred odredjenog shvatanja umetnosti. pre svega. Sa razvojem strukturalne lingvistike Ferdinanda de Sosira I sa definicijom jezickih jedinica Emila Benvenista. na nauku o knjizevnosti se prenosi uzrocno – posledicna metoda iz prirodnih nauka. Ovaj pravac je bliskiji knjizevnoj kritici jer se odnosi na pojedinacna dela. pa se dovodi u centar proucavanja knjizevnosti. kada se stvara svest o promenljivosti. a u 20. tacnost. Razvija se sa pozitivizmom. 2.v. ispitati njegov zivot I uzroke njegovog stvaranja dela. Estetika (od grcke reci koja oznacava osecaj) javlja se jos u antickoj Grckoj u filozofskim razmisljanjima o prirodi umetnosti. uspostavljanje sistema pojedinacnih umetnosti i uocavanje slicnost i razlika medju delima pojedinacnih umetnosti. kada se kultura prenosi sa aristokratske na gradjansku. proucavaju se nevazne cinjenice iz piscevog zivota (koja je babica prisustvovala Puskinovom porodjaju!) I trazi se analogija tih cinjenica sa delom. pa tako nacin njegovog nastanka postaje vazniji od samog dela. analiziranje i razvrstavanje dela prema srodnim osobinama. skrece se paznja sa samog dela. 4 . 6. dokazivanje. U realizmu se sa pisca. knjizevnost se polako okrece samom delu. Krajem 19. razvojem misljenja o zadacima I ciljevima teroije knjizevnosti. Utemeljivac spoljasnjeg pristupa je Ipolit Ten koji daje dve definicije knjizevnosti – delo je slika drustvene sredine I pisceva ispovest. ali uglavnom se odnosi na istorijsko proucavanje knjizevnosti.v. Umesto toga postoji teznja za ponovnim uspostavljanjem problema odredjivanja i razumevanja umetnosti. U romantizmu se pesnik posmatra kao izvor knjizevnosti. Bavi se savremenim stavovima. lingua = jezik. Metodologija proucavanja knjizevnosti – shvata se vise kao zasebna disciplina koja doprinosi razvoju teorije knjizevnosti. Predstavlja savremena shvatanja o teoriji knjizevnosti. govor) takodje ima poreklo u filozofskim raspravama o poreklu i sustini jezika. javlja se svest o autonomiji umetnickog dela. paznja skrece na drustvene okolnosti. Pored naziva lingvistika cesto se koristi i naziv filologija koji obicno oznacava nauku koja na osnovi jezika i knjizevnosti proucava celokupnu kulturu jednog ili skupine srodnih naroda. Ovakav pristup knjizevnom delu naziva se spoljasnji pristup. kao centru proucavanja. Ovakvim pristupom analizi dela. pa se knjizevno delo posmatra kao odraz stvarnosti I od njega se trazi da je podrazava. u 20. ali. U ovom slucaju moze se govoriti o uporedjivanju estetike i teorije knjizevnosti. negira se njegova autonomija. Nakon toga estetika se razvijala u dva osnovna pravca koji se mogu medjusobno povezivati. TK u odnosu na estetiku. a kao filozofska disciplina unutar filozofskog sistema oblikovana je mnogo kasnije u vreme nemackog klasicnog idealizma. “Knjizevnost I psihologija”. Ponekad se odnosi i na proucavanje kulture na osnovu pisanih spomenika. veka. lingvistiku i filologiju Savremeno shvatanje i proucavanje knjizevnosti kao jezicke umetnosti tesno je vezano za estetiku (filozofiju umetnosti) i lingvistiku (koja se bavi proucavanjem jezika). Lingvistika (lat. Ruski formalisti se prvi zalazu za stavljanje dela u centar paznje. Delo postaje samo kopija necega. a najveca promena dolazi sa romantizmom. “Knjizevnost I drustvo” – nazvali jednim imenom spoljasnji pristup knjizevnosti. De Sosir utemeljuje lingvistiku kao nauku koja jezik posmatra kao sredstvo sporazumevanja i strukturu za prenosenje poruke. pa se njihove metode preuzimaju I za proucavanje knjizevnosti. da pokazuje tacnosti I istinitosti. Velek I Voren su poglavlja u svojoj knjizi “Knjizevnost I biografija”. trazi se objektivnost. Humbolt razvija opstu lingvistiku. Uverenje koje preovladava je da tk treba da bude shvacena kao relativno samostalna nauka koja moze da koristi tekovine lingvistike. Prema nekim shvatanjima tk treba da bude izvedena iz onih spoznaja do kojih je dosla lingvistika. ali metode i ciljevi su im razliciti: 1. bavi se proucavanjem svrhe nauke o knjizevnosti 5. Unutrasnji I spoljasnji pristup proucavanju knjizevnosti . treba da razvije sopstvene metode. formira se stav da je za shvatanje knjizevnog dela najvaznije shvatiti pisca.

analizu stih po stih. – sfera umetnosti I zivota se ne dodiruju. doduse dokument koji se ne moze proucavati na ostalu bilo kakvih drugih dokumenata iz njegovog zivota.).. vec kritika teksta. Tvrde da je pogresan psihoanaliticki pristup delu jer postupcima u delu ne upravlja psiholoski zakon. U pozitivizmu se prakticni rad uglavnom svodio na: a) kriticko izdavanje knjizevnih tekstova b) istrazivanje izvora i istorijata nastanka dela c) ispitivanje okolnosti u kojima je ziveo pesnik Kolevka filologije je Aleksandrijska skola u 3.Jakobson – komicno poredjenje spoljasnjeg proucavalaca knjizevnosti sa policajcem koji hvata sve oko sebe osim lopova. Stav pristalica unutrasnjeg pristupa proucavanju knjizevnosti je da treba poci od prvog utiska pri analizi I onda dati detaljno objasnjenje. * Filoloska kritika Filoloska kritika ili tekstologija se bavi tekstom sa stanovista njegove istorije. Zajednicko svim skolama je to sto ostro kritikuju dotadasnji pristup delu preko biografije pisca. vec zakon knjizevne strukture. nego na sustinski problem dela.. na neki nacin jeste vezano za pisca.p. Zastupnici unutrasnjeg pristupa takodje isticu I ukazuju na usmeno stvaralastvo I stvaralastvo nepoznatih autora koje takodje ima veliku vrednost. Osnovna pitanja su: 1) pitanje autenticnosti 2) pitanje autorstva 3) pitanje datiranja teksta Prvo se bavi samim tekstom i spada u nizu kritiku.. tacno. Poricu vaznost proucavanja filozofskih. pocinje preispitivanje I kritika unutrasnjeg pristupa => Eliot je pisao o granicama kritike – kritikovao je preterivanje pri interpretaciji dela. Ponekad je u proucavanje dela ukljuciti I koji podatak sa strane jer se ipak u nekom delu moze naci podatak koji je pisac ili pesnik uneo iz “spoljasnjeg” sveta I koji sa te strane mora I biti sagledan. velika dela su puna psiholoski neuverljivih momenata. oni nisu mogli npr. kroz razlicite epohe. nego kao u sebi zatvorena jezicna struktura. nisu identicne.v. a samim tim otvorili novi problem – lingvisticka invazija.e. Praski lingvisticki krug (1926. To nije knjizevna kritika.Jos jedna mana unutrasnjeg pristupa je to sto su isli iz krajnosti u krajnost – odbacujuci biografski princip. fantastike koja se nikako ne moze tumaciti psihoanalizom.v. Ipak potpuno su ga negirali ekstremne pristalice unutrasnjeg pristupa. Kajzer “Knjizevno delo ne nastaje kao odraz necega drugog. U Nemackoj se razvija lingvisticka kritika koja se azsniva na poistovecivanju lingvistike I estetike. Stagner – ispravno se odnosi samo onaj ko gleda u delo. zato se unutrasnji pristup u anglosaksonskim zemljama naziva Nova kritika. poucno. a druga dva u visu (filoloska kritika je vezana za Bibliju ciji je autor Bog i zato je to visa filoloska kritika). ruzi ga I stvara od nejga ono sto piscu nije bilo ni na kraj pameti da stvori. ali su vise skoncentrisani na kritiku dela. Sklovski napominje da postoje motivi I dogadjaji koji se prozimaju kroz knjizevnost u razlicitim drustvenim situacijama.n. Prema V&V najvise je vezana za istoriju knjizevnosti. on takve proucavaoce duhovito naziva “kritickom skolom tiskaca limuna” . a ne okolo. da je njegov najintimniji dokument. Tekstologija u danasnjem smislu nastaje u 19. religijskih I politickih ideja – knjizevno delo nije bolje ako je ispravno. Knjizevnost je nekada potrebno sagledati kao stvarnost.) – Manfred Kridl trazi da se delo postavi u srediste paznje I posmatra kao celina. U potpunosti odbacuju spoljasnji pristup proucavanja knjizevnosti – knjizevnost je samostalna I nezavisna stvarnost. nego nikog I ne zanimaju. Isticu ahistoricnost dela – delo je aktuelno u bilo kom istorijskom periodu.. Ovakvim negiranjem bilo kakvih spoljasnjih elemenata. tako da se spoljasnji pristup ne moze u potpunosti negirati. ali ipak odraz licnosti pisca ili pesnika. da prouce opus jednog pesnika. Ipak. (cuvanje tekstova. Osporavanje proucavanja dela na osnovu drustveno – ekonomske situacije. isticu da delo nije ispovest autora I potcenjuju nekadasnje besmisleno istrazivanje detalja koji ne samo sto nisu korisna. Utemeljena je u Nemackoj 5 . Anglosaksonske zemlje – zacetnici Eliot I Ricards – insistiraju na pazljivom citanju. koja znacenje dela odvodi u suprotnom smeru. a nisu primetili da delo. a ne moze se proucavatina na dotadasnji nacin. Ona je zauzimala centralno mesto u pozitivizmu. potpuno su odbacili bilo kakvu vezu pisca sa delom. Pojam strukture je najbitniji za unutrasnji pristup – sadrzaj I forma se ne mogu odvojiti jer je delo celina. ispitivanje autenticnosti.

ali se danas ipak uzima za kriticko izdanje. izgubljen papirus. jer je B bila napisana u dijalektu narodnim jezikom.. zatim sve izmene u 3. Kriticko izdanje ovakvog teksta mora da uzme u obzir sve sacuvane redakcije.. sveske sa pojedinim ulogama. Ditografija je kada prepisivac 2x napise istu rec ili deo teksta. Verzije su sitne. Kriticko izdanje ne sadrzi samo tekst prvog izdanja. Cilj filoloske kritike je objavljivanje kritickog izdanja kroz koje se prezentuje autentican oblik dela. U 17.prvi nemacki moderan roman. Zatim se primeri grupisu i grupe se ispituju svaka ponaosob. To se ne moze reci za dela koja se ponovo stampaju. Prvo izdanje ne mora da bude uvek i autenticno. Ispitivanje teksta treba sprovoditi od sloja do sloja – prvo se uporedjuju sve izmene u 2.. Specifican je slucaj Grimelhauzenovog Simplicisimusa . zvucanje. Ponekad slagaci ili stampari slucajno ili namerno izmene nesto u tekstu. Treba uzeti u obzir to da pisci nisu sami obavljali korekturu. a najcesce nije). ali to je pocetkom 20. u poredjenju sa 2. Sastoji se iz teksta i komentara. To su redakcije koje su po svom formatu kvarto ( od 16. Slican je slucaj i sa romanom Zeleni Hajnrih Gotfrida Kelera. da su stampari vrsili neke izmene. veku postojale su dve redakcije. a prepis je apograf. Najcuveniji je problem Sekspirovih drama jer se nijedna redakcija ne smatra autenticnom. ritam. Priredjivac kritickog izdanja mora da poznaje jezicku situciju toga vremena. Kriticko izdanje je najznacajnije za knjizevnost. koji se danas stampa mimo autorove volje. Zbog toga je neophodno da razvijemo nepoverenje prema onome sto citamo. Pesma o Nibelunzima sacuvana je u 11 rukopisa i vise od 20 fragmenata u kojima postoje velika odstupanja. Tekst koji je posluzio za prepis je protograf. Priredjivac ima pravo da ispravlja greske..). Izdanja mogu da se klasifikuju na osnovu formata (Sekspir). Zadatak filoloske kritike se najbolje ostvaruje preko materijalnih dokaza. Ovakvi prepisi su cesto vekovima odvojeni od autenticnog oblika dela i zato sadrze krupne izmene.. Pojam varijante – tekst u razlicitim oblicima (=redakcija).. Jos jedan problem je to sto su ove drame pisane za pozorisno izvodjenje. Srednjovekovi testovi najcesce dospevaju do nas samo u prepisima. Obicno su posledice gresaka u prepisivanju. Cilj je da se otkrije jedinstven stav koji je sadrzan u promenama na svakom stupnju. Kembridzsko izdanje Sekspirovih dela smatrano je remek-delom. pojedinacne razlike u varijantama. Postoje jos 2 tipa: faksimilsko (mehanicko) i diplomaticko (dokumentarno) – to nisu izdanja pojedinih dela. itd.) i folio (od 17. Kriticko izdanje nam daje uvid u istoriju razvoja nekog teksta i rukopisa. vec i kriticki aparat gde su navedene sve izmene i mesta iz rukopisa koja drugacije glase (ako je rukopis sacuvan. Sastoji o 6 . ali i u razvoja samog autora. Praznine u tekstu nazivaju se lakune. Iako taj faktor nije jedan od najbitnijih. jos uzi pojam u odnosu na recenziju. redakciji u poredjenju sa 1. posebno u vreme pozitivizma. a uzori su im bile knjige za suflere. Komentar je deo u kome priredjivac podnosi izvestaj o onome sto je cinio.. Ponekad se zastareli jezicki oblici zamenjuju novim. da ih uporedjuje i kriticki odmeri.). ostecenost. da su vlasti vrsile cenzuru. Autograf je rukopis autora. Tekstologija najvise obraca paznju na: 1) izdanje poslednje volje ili izdanje iz poslednje ruke 2) izdanje iz prve ruke ili editio princeps Izdanje poslednje volje obicno ima prednost.. nikako preko estetike! 7.v. Najcesca greska u prepisivanju je haplologija – kada prepisivac nakon pauze nastavi prepis od iste reci koja se nalazi u drugom delu teksta. Zamena zareza tackom moze da dovede do promene smisla recenice. Kriticko izdanje teksta Za ispitivanje nekog teksta najvaznije je da se utvrdi njegova pouzdanost. vec rukopisa i varijanti. Postoje kriticka izdanja sabranih i izbranih dela. Uzrok velikih izmena je i nepostovanje autorove volje i autorskog prava. Koncept je uvek autograf i vidljiv je rad na tekstu. veka dovedeno pod sumnju. One se mogu objasniti na nekoliko nacina: cenzura. a savremena podela vrsi se prema tekstoloskim kriterijumima: 1) naucna izdanja – cilj im je da sto vernije predstave autentican oblik teksta 2) popularna – cilj im je da tekst dodje do sto veceg broja citalaca Kriticko izdanje je tip naucnog izdanja. Kasnije je utvrdjeno da je A nelegitimno prestampano. naknadni zapisi. od kojih se za prvu A redakciju verovalo da je autenticna. Neki pisci pisu svoja dela u vise redakcija i tada je moguce videti njihov unutrasnji razvoj ili razvoj lirskih motiva. Znacajan je tekstolog Karl Lahman. Ponekad se i za piscevog zivota pojavi vise izdanja u koja on unosi izmene.v. Svi rukopisi mogu biti koncepti ili cisti tekstovi.gde su vrsena proucavanja Biblije. Izmene se beleze i navodi se sta je do njih dovelo (koncentracija. Slicno je i sa Pesmom o Rolandu. izmedju nas i pesnika isprecio se covek koji je modernizovao pravopis... prenosi tekst u drugo pismo. Uzi pojam od redakcije je recenzija.. Kada su u pitanju novi romani mozemo da verujemo u njihovu autenticnost i pouzdanost jer reprezentuju piscevu volju.

Moze da ga prebaci u drugo pismo. Kao primer Kajzer navodi slucaj sa Geteovom pesmom “Putnik” koju je on poslao vereniku Lote Buf uz priznanje svojih oecanja prema njoj koje ce verenik moci da vidi I u pesmi. Prvi deo Lahmanove metode se ne moze primeniti ako je tradicija horizonatalna (postoji vise varijanti u isto vreme). Ona se mogu priredjivati i u knjizevnosti. npr. Kanon nekog pisca predstavljaju dela koja je on sigurno napisao. Genealosko stablo rukopisa je graficki prikaz istorije teksta.) 4) Misaono – sadrzajne (pojedine misli. upotrba stilskih figura. To je postupak utvrdjivanja autorstva. Ta faza se zove emendacija. Lahman kaze da tekstolog obavlja 2 vrste operacija: 1) Filolog se oslanja na ono sto je neoborivo – tu fazu naziva recenzijom. 2) Druga faza je iznosenje pretpostavki koje se odnose na cinjenice iz prve faze.v. 8. ali i sa samim pesnikom (jos od Vergilija). Za ruski narodni ep Slovo o puku Igorovu koji se obicno vezuje za 12. lakune. U filoloskoj kritici 19. tako da se piscu odricala svaka uloga kada je u pitanju shvatanje dela. To je neka vrsta parcijalne atribucije. npr. menjanje teksta i podaci iz razlicitih varijanti. bavi se starim pravnim tekstovima. To je istorijski falsifikat – kada su autor i delo potpuno izmisljeni. Jedan od problema iznalazenja pisca predstavljaju i pseudonimi koji mogu da budu razliciti: 1) upotreba sasvim drugog imena umesto pravog. dozvoljene su transkripcija i transliteracija. Kod nas je Novica Petkovic priredio sabrana dela Nastasijevica i Disa. pogled na svet…). Indicije koje nam daje tekst mogu biti: 1) Sadrzajne (gradja i motivi. U novije vreme mu zameraju mehanicizam. To u novoj knjizevnosti ne predstavlja problem. Slicno znacenje ima i pasportizacija (vise se odnosi na narodnu knjizevnost).. Diplomaticki je kada se npr. tvrdilo se da predstavlja krivotvorinu 18. Filolog ima pravo na samostalne zakljucke. U srpskoj knjizevnosti problem predstavlja knjizevno delo Laze Kostica. Postupak koji se primenjuje u ovoj fazi je citanje po tezem ili lectio dificilor . veka najvazniji je Lahmanov metod (Karl Lahman..) interesovanje za narodnu knjizevnost bilo je veliko. S prelaskom na unutrasnji pristup doslo je do potpunog antipozitivizma i shvatanja dela kao autonomne tvorevine. redja. Nekada se problem javlja I kao posledica koriscenja biografskog metoda za anlizu I datiranje neke pesme. (jakobson i Nabokov). pocetne varijante. Cesti su pokusaji da se na osnovu teksta nekog dela otkrije ime pisca. o Diplomaticko izdanje – uloga priredjivaca je mnogo veca jer treba citaocu da priblizi tekst. ili 3.veca je verovatnoca da je autenticniji onaj tekst u kojem je rec komplikovanija. Adespota je tekst kojem ne mozemo utvrditi autora (ne odnosi se na usmenu knjizevnost). 7 . U vreme romantizma (18. drugi preduslov je iznalazenje pisca.. Atribucija je kljucni termin vise filoloske kritike. kao i na proucavaoce narodne knjizevnosti. Postoje kombinovana faksimilska i diplomaticka izdanja.v. Dugo je ta pesma tumacena preko Geteove biografije. Krisfal (Kristovau Falkau). npr. Ateteza je postupak pobijanja ideja o necijem autorstvu (kada kazemo da neko sigurno nije napisao neko delo. ukazivanje na istorijske dogadjaje i licnosti) 2) Formalne (npr. i 3) kriptonimi – novo ime nastaje og pocetnih slova imena. Ova izdanja je ponekad tesko razlikovati od originala. ali nije isti slucaj sa usmenom ili nekim delima srednjovekovne knjizevnosti. svi elementi I posecanja iz pesme povezivani su sa Geteovim tadasnjim stanjem I sve je imalo logicki sled dok nije ispostavilo da je Gete napisao tu pesmu mnogo pre nego sto je upoznao Lotu. izmisli delo vec postojeceg pisca. Cilj je da se dodje do arhetipa.. Autor dobija na znacaju tek u 18. Osijan je imao veliki uticaj na pisce. v. Postoji i problem plagijata i mistifikacija. Pastirska knjizevnost je uvek jasno povezana sa situacijom vremena u kojem je nastala.se iz opsteg dela u kojem se iznosi slika zivota teksta. pisu na stranim jezicima. Neka dela je nemoguce shvatiti bez poznavanja autora. nemacki filolog. 2) anagrami kada kombinacijom slova u imenu nastaje novo ime. moze da sadrzi greske. veku. U ova izdanja se prebacuju istorijski kljucni rukopisi. priredio je kriticko izdanje Biblije). Molijer (Zan-Batist Poklen).. Diplomatika je deo pravne nauke... a ne znamo ko jeste). o Faksimilsko izdanje za cilj ima da sto vernije reprodukuje original teksta koji ne mora da bude autenticna varijanta. Problem iznalazenja pisca i datiranja teksta Posle pripremanja kritickog teksta. Neki pisci dela ostavljaju nepotpisana. v. Erlangenski rukopis. keltski pevac iz 2.. oblik stiha) 3) Jezicko – stilisticke (oblici reci. Sekspirov kanon do danas nije utvrdjen. Najpoznatiji primer falsifikata je Osijan.

jer pesnici neke pesme unose u zbirke mnogo kasnije od trenutka nastanka.komedija I tragedija 2.jednostavno pesnikovo pripovedanje . Niskim stilom obradjivane su teme iz svakodnevnog zivota. povezanosti i razvoja. Najznacajnija poetika iz doba rimske knjizevnosti je Horacijeva Poslanica Pizonima. Horacije je tvorac normativne poetike koja je dominirala do druge polovine 18. a samim tim i intenzivno bavljenje umetnoscu (Kina. a Aristotel je o tome napisao citavu raspravu – O pesnickoj umetnosti. Terminus post quem je termin posle kojeg je delo sigurno nastalo. a terminus ante quem je termin pre kojeg je delo sigurno nastalo. Ucenje o kompoziciji bavilo se rasporedon sastavnih delova nekog knjizevnog dela. pa se na taj nacin shvatalo i knjizevno delo. On je protiv mimetickih umetnosti je one podrazavaju samo izgled u datom trenutku. . Na primer.ratnici 3. Pravilno datiranje je vazno radi iznalazenja zavisnosti.v. To uverenje je ukljucivalo podrazavanje uzora. odnosno ukrasenom govoru u knjizevnosti. Njegova poetika je deskriptivna.Za kriticko izdanje su bitni podaci o godini nastanka i objavljivanja dela. 3. Knjizevne vrste su predstavljale cvrste obrasce kojih se treba pridrzavati. Da bi pissac mogao da stvara mora da poseduje vestinu dobrog govorenja i pisanja. Platon iznosi u 2. proznom izrazavanju i nacelima kritickog ocenjivanja knjizevnih dela. poglavlju Drzave. a sama knjizevnost je nazivana poiesis ili poetike tekhne (pesnicka vestina). To je bilo posebno bitno kod govora na sudu. upotreba nepristojnih reci. upravljci . Najcesca je podela na visoki. Samim tim je pocelo i proucavanje poetske f-je jezika. a sofisti su poceli intenzivno da proucavaju jezik i njegove f-je. On pravi klasifikaciju knjizevnih rodova i smatra da postoje tri tipa podrazavanja: 1. jer je i sama knjizevnost shvacena kao lep nacin pisanja. mimeza . Za staru retoriku stilske figure bile su apsolutna sredstva.e. 10. temama. likovima.. Retoricari su figure popisivali i razvrstavali. Na taj nacin je omoguceno datiranje dramskog opusa Lopea de Vege i Kalderona. Ime poetika potice od grcke reci poietikos sto znaci pesnicki. Poetika i retorika u antici Stara poetika i retorika nastoje da delo analiziraju na osnovu analize jezika.filozofi 2. Ovo ucenje je u tesnoj vezi sa ucenjem o stilovima kojih je bilo nekoliko i razlikovali su se po izboru reci. Ranije su za pitanje datiranja bila najvaznija jezicka ispitivanja. Japan. Svoja poeticka nacela i shvatanje umetnosti. a danas se najvise koristi istrazivanje metrike..ditiramb 3. Tu se nalaze koreni stilistike.zanatlije On ovu podelu daje praveci paralelu sa ljudskim organizmom. ono se javilo u svim drustvima gde je postojao ekonomski razvoj i uslovi za obrazovanje. likovi su bili heroji. Postojali su uzori za svaku vrstu pisanja i svaku knjizevnu vrstu. 9. v. a za stilistiku su danas to relativna sredstva koja se koriste u najvecem broju slucajeva. Najbitnije je bilo ucenje o figurama. posebno pesnicke. proizvodjaci .p. nosici etickog ideala. kompoziciji i figurama. romana i pripovedaka novijeg doba ne predstavlja problem. kao i o knjizevnim rodovima zapoceo je Platon u svojim dijalozima. iako se shvatanje jezika do danas promenilo. Indija). U takvoj drzavi postojala bi podela rada. U svakom stilu su mogle da se koriste samo odredjene reci (npr. Poeticko proucavanje knjizevnosti nije karakteristicno samo za antiku. jer je najbolje da se svako bavi samo jednom stvari i cinila bi je tri sloja: 1. On se zalaze za to da knjizevnost bude spoj lepog i korisnog. rec starac iz srednjeg stila bi u visokom stilu glasila starina. ucenju o pojedinim stilovima. Ucenje o dobrom govorenju retorika je zasnovala na ucenju o knjizevnim vrstama. Srednji je bio izmedju ova dva. za tragediju je postojalo okvirno uputstvo za to kako treba uobliciti odredjeni tragicni dogadjaj. Platonovi stavovi o pesnistvu U ovom dijalogu Platon je pokusao da da sliku idealne drzave. Poeticke rasprave o prirodi i f-ji pesnistva. Retorika je u staroj Grckoj bila ucenje o govornistvu. kombinacija oba – ep Platon vrednuje dela po kolicini podrazavanja (ono koje najvise podrazava najmanje vredi). Datiranje drama. dijegeza . a u niskom starkelja). Visokim stilom obradjivane su ratnicke teme.cisto podrazavanje . Drugaciji je slucaj sa poezijom. Atina je dozivela procvat za vreme Periklea u 5. nacinu gradjenja recenice. a neki nazivi su se zadrzali do danas. srednji i niski stil.. ali se tokom srednjeg veka razvila i osim toga je obuhvatala i ucenje o jeziku. Stilistika i dalje koristi pojmove i nazive koje su dali poeticari i retoricari u antici.n. cesta je bila ironija i satira. a ne 8 . cuvari . i 10. Anticka poetika je pruzila osnove za razvoj savremene poetike.

Pesnistvo ne nastaje pomocu vestine ili umesnosti. poredeci ga sa poznavaocima slikarstva ili vajarstva. Muza pesniku daje zanos koji on zatim prenosi drugima (kao sto su rapsodi) i stvara se lanac. to moze da vrsi negativan uticaj na citaoca. prosecni (Kleofont) ili gori od nas (Hegemon Tasanin). Radnje koje izazivaju strah i sazaljenje treba da vrse lica koja su prijatelji. Takav lik je npr.). Uvodeci pojam katarze on daje protivargument Platonovoj tvrdnji da je pesnistvo stetno. drugi epske pesme. ali ne sme ni da bude los covek. razlicite predmete. govor. Bog im oduzima snagu razmisljanja. U dijalogi Ijon ucestvuju Sokrat i Ijon. ne bilo sta jer je za sve dr8ugo nesposoban (jedan peva ditirambe. Pesnici su tumaci bogova. scenski aparat i muzicka kompozicija. karakteri. On ne odobrava ni tragediju. a drugi o onome sto je moglo da se dogodi. Upravo je to dokaz da je pesnistvo posledica bozanske snage.. Ijon istovremeno priznaje da mu je cilj da recituje stihove da zaradi novac tako sto ce publiku navesti na plac. Platon zamera Homeru na njegovom prikazu antropomorfnih bogova. jer ona prikazuje pad iz srece u nesrecu. One podrazavaju razlicitim sredstvima. Tragedija koristi sva tri. Predmet podrazavanja mogu da budu karakteri bolji od nas (Homer). Uloga drzave je da vrsi vaspitnu ulogu. Rapsodi su u vlasti pesnika i oni ne poseduju stvarno znanje o njima. Razlika izmedju istoricara i pesnika je u tome sto jedan govori o onome sto se stvarno dogodilo. a komediji i parodiji nizak. a rapsodi su tumaci tumaca (tumaci pesnika). on prihvata samo himne bogovima i pesme u pohvalu dobrih ljudi. licima koja delaju. Pesnicko delo ne sme da sadrzi ni muzicke i ritmicke elemente. srece ili strasti kod junaka. rapsod iz Efesa. Podrazavanje je urodjeno samom coveku.podrazavajuce delatnosti. Radnja moze da bude prosta i prepletena.stvarnost i ideje. Najbolje ja da to budu lica koja su u prijateljskoj ili rodbinskoj vezi. Tragedija je podrazavanje ozbiljne i zavrsene radnje koja ima svoju odredjenu velicinu. Njegova poetika je deskriptivna. a rapsod srednju. Sredstva su ritam. Pesnik sme da podrazava samo uzvisene stvari. Sokrat pokusava da mu da objasnjenje za to govoreci mu da nema umetnicko i naucno obrazovanje za to. Sastavni delovi tragedije (kvalitativno) su: prica. U njegovoj drzavi ne bi bilo mesta za pesnike i ta ideja je najizrazenija u 10. U lancu slusalac predstavlja poslednju kariku. a izazivanjem straha i sazaljenja vrsi prociscavanje takvih afekata. komedija). Aristotelova definicija tragedije i stavovi o pesnistvu Aristotelova Poetika predstavlja neku vrstu polemike sa Platonom. radnja i mesto (pominje samo prva dva). razlicitim nacinima. a tu pesnistvu nema mesta. vec su i oni sami nadahnuti posredstvom pesnika. eksodu i horske pesme (ulazna pesma i stasimoni). c) ima vecu jedinstvenost (potpunije postize cilj). tragedija) i falioi (nizak. Svaki od njih moze da peva samo ono na sta ga je Muza nadahnula. to je upravo i cilj tragedije. tragedija. Edip. Uloga drzave je da obrazuje ratnike koji treba da budu cvrstog karaktera. 9 . a tu pesnicima nema mesta. ali i na prikazivanju tuge. ni drugo. vec kao posledica nadahnuca. Naprotiv. Uporedjuje je sa silom koja postoji u magnetu koji pomocu nje privlaci druge kamenove i stvara citav lanac. ali to je i sredstvo za sticanje znanja. Prednosti tragedije u odnosu na epopeju: a) ima sve sto ima epopeja (i vise). jer da je u pitanju zanat oni koji umeju da pevaju jedno umeli bi i drugo. Aristotel govori i o tri jedinstva: vreme. Pesnistvo prikazuje opste – mora da se pridrzava zakona verovatnosti i nuznosti. harmonija i govor. Kada je rec o rasporedu dogadjaja oni moraju da imaju kauzalni poredak. govorom koji je otmen i poseban za svaku vrstu u pojedinim delovima. a ako je u pitanju dobar covek. 11. Ijon se hvali kako najbolje poznaje i razume Homera.. Epopeji i tragediji svojstven je uzvisen predmet. ali drugi pesnici su mu i na sam pomen dosadni. neprijatelji ili nisu ni jedno. Ijon razume samo Homera jer ga goni bozanska sila. b) postize cilj za krace vreme (radnja – 24h). karakteri moraju da budu dosledni – da se ponasaju u skladu sa svojom prirodom. On kaze da su sve umetnosti – ep. Ako neko poseduje umece da da ocenu jedne slike znace to da ucini i za neku drugu. Mimeticka umetnost je moralno stetna. episodije. Lica koja podrazavaju to rade da bi prikazali dogadjaje. a ne pripovedaju. Pesnici stvaraju samo kad su izvan razuma i poneseni zanosom. Nacini su narativni i dramski (diagesis i mimesis). Kvantitativo on tragediju deli na: prolog. Govor mora da odgovara liku. Najbolje je ako pripada visem sloju. a istorija pojedinacno. Predmet moze da bude spudaioi (uzvisen. Strah i sazaljenje moze da izazove osoba koja je po sredini – ne sme da se previse istice svojom pravednoscu. komedija i ditiramb . koristi ih kao svoje sluge i kroz njih govori slusaocima. izazivanjem straha (od toga da im se ne dogodi nesto slicno) i sazaljenja prema onome ko nezasluzeno pati ljudi se oslobadjaju rdjavih misli. poglavlju Drzave. misli.

Dok je Aristotel u svojoj Poetici govorio o jedinstvima vremena i radnje.12. Ukinute su i jasne granice izmedju knjizevnih rodova i vrsta. Anticki pojmovi su potpuno istisnuti tek u realizmu. 13. kao sredstvo simbolike i alegoricnosti. Glavni uzor mu je bio Horacije. Rasprava o antickim uzorima pocela ubrzo nakon objavljivanja Boaloove poetike. Na tome mu je zamerio veliki broj pesnika koje je on napao u svojoj poetici. a ne na scensku lakrdiju). on je stvaralacki genije. Tada je pocelo da se siri uverenje da i moderni pisci mogu da budu uzori. Sredinom 18. Delo mora da poseduje sklad koji ne zavisi samo od unutrasnjih. a njegov simbol je Prometej. U trecam delu govori o tragediji. Knjizevnost tog vremena – francuski klasicizam – predstavljala je uzor ostalim sredinama. a druga i treca pesnickim vrstama. rondo. ali i razum. Zato ne postoji ni jedinstvena sistematicna poetika ove epohe. u svetu fantazije.v.v. 14. a istovremeno dodaju mnogo novih pojmova.v. oda sonet. Umesto razuma on uvodi kriterijum osecanja. cak i bolji od antickih. Fridrih Slegel je knjizevnika nazvao najvisim tipom coveka koji se prema obicnom coveku odnosi kao ovaj prema zivotinji. na Dalekom istoku i u prirodi. U tome se oslanjaju na antiku i knjizevne vrste pokusavaju da uklope u anticke. Poetike prosvetiteljstva U 18. ali i knjizevnost koja je obelezila 19. Od tog trenutka pesnik ulazi u otvoren sukob sa tradicijom i konvencijama. Pesnickom jeziku Boalo pridaje veliki znacaj. pored francuske. Knjizevnost tog doba svesno je bila didakticka. vec i od spoljasnjih faktora (drustva). italijanski humanista Kastelvetro uvodi i jedinstvo mesta. Za epsku pesmu je neophodna anticka mitologija. veliki uticaj imala je i engleska knjizevnost. Ideja o povratku prirodi doprinela je afirmaciji usmene knjizevnosti. u Francuskoj Zan Zak Ruso ustaje protiv feudalne kulture i zahteva de se covek vrati prirodi. engleski pisac Edvard Jang uvodi pojam stvaralackog genija koji se uzdize iznad pravila. Junak u romantizmu bezi od stvarnosti i utehu trazi u proslosti (ali ne dalekoj. vodvilj (misli na saljivu pesmu. Tako je nastala salonska knjizevnost koja je u potpunosti iskljucuje prikazivanje fizioloskih procesa. Romantizam donosi potpuni otpor prema pravilima. pri crtanju ljudi pesnik mora da pazi na nacionalne i istorijske razlike. najnaprednija evropska drzava bila je francuska apsolutisticka monarhija. o pravilu tri jedinstva. Pesnik svoje delo treba neprestano da doteruje. Autor najpoznatije poetike je didakticki i satiricki pesnik Nikola Boalo. Poeticki spisi humanizma i renesanse Postoji veliki broj poetika humanizma i renesanse i one se uglavnom zasnivaju na antickim koje za njih predstavljaju vecne zakone. kao uverenje i da umetnost treba da se priblizi stvarnosti. a danas je poznat kao Sturm und Drang (oluja i nagon). U poetici renesanse pesnik postaje vise od obicnog coveka jer svojom umetnoscu moze da prikaze pravu prirodu stvarnosti koju drugi ne vide (altera natura). epigram. Pored jezuitskih poetika najpoznatija je Sedam knjiga poetike (Poetices libri septem) Julija Cezara Skaligera iz 1561. a knjizevnost je najvisa ljudska delatnost. glavna tema je sentimentalna ljubav. gde su ga knjizevnici zvali dobom genija. Za romantizam su od velikog znacaja Selingova dostignuca u filozofiji. ali i pesnickim vrstama. Danas realizam oznacava stilski pojam. Prva i cetvrta knjiga bave se opstim pogledima. Delo u potpunosti mora da bude podvrgnuto cenzuri kako se u njemu ne bi naslo nesto sto ne bi godilo dvorskom drustvu. njegova poetika je izvrsila uticaj na celu evropsku knjizevnost. Ovo je narocito bilo vazno za francuski klasicizam odakle se prosirilo na celu Evropu sve do romantizma. Ruso je bio prethodnik evropskog predromantizma i sentimentalizma koji je bio najpoznatiji u Nemackoj. Ukidaju se i cvrste granice izmedju pojedinih nacionalnih 10 . 15. Poetike klasicizma U drugoj polovini 17. objavio didakticku poemu u 4 pevanja Art poetique. satira. v. madrigal. Engleska knjizevna kritika je u prvi plan iznela pesnikovu originalnost. Ipak. vec u renesansi i srednjem veku). One se narocito bave mikrostrukturama jezika i pesnickog jezika. pa je 1674. Od polovine 18. U prvoj knjizi govori o tome da je potrebno da pesnik poseduje pesnicki dar. u kojoj je od Horacija pozajmljivao citave stihove i odlomke. U drugom delu Boalo govori o manjim pesnickim vrstama kao sto su : idila. Pravilo o tri jedinstva u drami nastalo je tek u humanizmu i nije tekovina antike.v. Romanticarske poetike U romantizmu pocinje svesno odbijanje uzora i uticaja antike. balada. Dominiraju lirski elementi kod svih rodova i vrsta. Vodja im je bio znacajni nemacki prosvetitelj Johan Gotfrid Herder koji je razradio nauku o istorijskom razvoju ljudskog drustva. elegija. komediji i epu.

Esteticizam i modernizam u poetici Esteticizam je zavladao u gradjanskoj knjizevnosti krajem 19. i razvoja kapitalizma potpuno se gube anticki uzori kao nerazumljivi. a zatim moral. Knjizevnik je shvacen kao posmatrac i svedok onoga sto se desava oko njega. Na nadrealizam je uticaj imalo Frojdovo ucenje o nesvesnom. On se tu i bavi lirskom pesmom. Osnovna nacela postavio je najznacajniji predstavnik – Emil Zola. Pesnicki jezik je postao hermetican. Junak je uslovljen svojim socijalnim statusom. Pripovedac ne sme da pokaze ni najmanji stepen subjektivnosti. Lirika napusta muzikalnost I rimu. U romantizmu su stvoreni uslovi za nastanak istorije knjizevnosti kao naucne discipline. a to treba pojacati koriscenjem neobicne i zagonetne simbolike. Ideje pozitivizma u nauci o knjizevnosti Pozitivizam je filozofski pravac koji je zasnovan na teznji da se svaka pojava izvede iz cinjenica I da se empirijski dokaze. Za prozu je karakteristican iracionalizam i neocekivani i nemotivisani obrti. etiku i drustvo. Pravci esteticizma su simbolizam. Francuski simbolista Pol Verlen izdao je 1882. Poznavanje stranih knjizevnosti postaje preduslov za proucavanje domace. v. Najvazniju ulogu u pozitivizmu ima istorija knjizevnosti koja nastoji da uspostavi objektivno. Ovakav stav se javlja sredinom 19. na psihologizmu – potreba da se proucava pisceva psihologija kao izvor umetnickog dela. a fabula nelogicna I nepovezana. dadaizam (Svajcarska i Francuska). ekspresionizam (Nemacka. Realizam pojam istine shvata hronicarski – prikazuje samo ljudski svet u kojem vladaju ljudske snage i prirodne i psiholoske zakonitosti. Pozitivizam u knjizevnosti ima malo uze znacenje I zasniva se na misljenju da je za proucavanje knjizevnog dela najbitinije utvrditi uslove I izvor njegovog nastanka – prouciti drustvene uslove I pisceve stavove. Realizam donosi povratak Aristotelovoj Poetici. Pozitivizam se zasniva na bigrafizmu – potreba da se prouci piscev zivot da bi se na osnovu toga utvrdila njegova motivacija za pisanje I analogija sa delom. ali je to omogucilo razvoj filoloske analize koja je I danas aktuelan I potrebna nauci o knjizevnosti. neoklasicizam i neoromantizam. Jedino sto je vredno je umetnost. ali i opstom poetikom tog doba. On insistira na tacnoj reprodukciji zivota uz izbegavanje romanticarskih elemenata. Za esteticizam je bitna i neobicnost i muzikalnost pesnickog jezika. Dalji razvojni stupanj realizma je naturalizam. duhovitost itd. Pocetkom 20. Aleksandar Flaker poetiku avangarde naziva poetikom osporavanja. – umetnost treba da prikazuje svakodnevni zivot. 17. Znacaj pozitivista je u razvoju filoloske analize teksta – proucavajuci biografiju pisca I drustvo dolazili su do mnogo nepotrebnih cinjenica za anilizu. Poetike realizma i naturalizma Poetika realizma vraca se zahtevu 18. Zato je cesta upotreba zargona i narecja. 16. On je protiv intelektualizma )poenta. slovenske zemlje). pa I za knjizevno. v. vec nijanse. Njihova drustvena f-ja je da izmene estetiku. i prema stvarnosti se odnosi sa gadjenjem i prezirom. Od revolucija 1848. Zola uvodi i ideju o coveku kao fizioloskom bicu (psihologija se reducira na fiziologiju). Ovi pravci se odlikuju socijalnom borbenoscu I odbacivanjem logike. v. svoju poetiku u obliku kratke lirske pesme. u evropskoj knjizevnosti javili su se agresivni knjizevni pravci – futurizam (Rusija i Italija). ali smatra da u pesnickom delu nikad nije dosta muzike. Pozitivisti su smatrali da je sadrzaj bitniji od forme I da on odredjuje nacin na koji ce se delo oblikovati.knjizevnosti. Teorija knjizevnosti je sve ove pravce obuhvatila nazivom avangarda. srpska knjizevnost). dokumentarna knjizevnost. Poezija ne traba da slika boje. sredini I trenutku koje posmatra kao elemente za objasnjenje svakog knjizevnog dela. Znacaj dobija i antiherojsko crtanje likova. veka kada se razvijaju prirodne nauke I smatra se da se metode iz prirodnih nauka mogu koristiti za svako naucno istrazivanje. Najvazniji pojam postaje pojam istine koja je shvacena kao detaljno opisivanje svakodnevnog zivota obicnih ljudi. na istorizmu – knjizevna dela se tretiraju kao spomenici jednog vrema. sistematizovano proucavanje knjizevnosti I uglavnom se zasniva na piscevoj biografiji I utvrdjivanju osobina jenog istorijskog perioda. Knjizevnost deluje snagom simbola. 18. Kao suprotnost ovim teznjama sve popularnija postaje tzv. priblizava se prozi. Zahtev za tacnom reprodukcijom doveo je do toga da govor likova bude sveden samo na socijalnu sredinu. On kaze da lik ne treba da bude previse uvelican. Utemeljivac pozitivizma je Ipolit Ten I njegovo shvatanje o rasi. 11 . Jezik pripovedaca tezi sto vecoj jednostavnosti. nadrealizam (Francuska.) i koriscenja rime u poeziji.

posto je stil shvacen kao mogucnost individualnog izrazavanja. a ne samo idejnim I tematskim. Stilisticka kritika .. Njihov osnovni stav je da treba prouciti umetnicke postupke kojima se pisac sluzi tokom stvaranja umetnickog dela. a na osnovu opstih knjizevnih postupaka formiraju se knjizevne vrste. pojava novih tema. Boris Tomashevski I Roman Jakobson. Greske:  Zapostavili su nacin na koji se delo prihvata. . Pravci koji se zasnivaju nakon pozitivima uglavnom se zasnivaju na kritici pozitivizma.Sa Vilhelmom Diltajem odstupa se od pozitivistickog misljenja.Razvojem stilistike I novim shvatanjem stila kao izraz individualnosti. Boris Ejhenbaum. . odnos citalac – delo  Izolovali jezik jer su ga posmatrali samo u kontekstu odredjenog dela .Prvi su uocili razliku izmedju fabule I sizea. Razvila se stilisticka kritika koja je smatrala da se na osnovu tih jezickih kvaliteta moze odrediti umetnicka vrednost knjizevnog dela. vec smatraju da je presudna prezasicenost odredjenim stilom I “starim” umetnickim postupcima. oni zele da pronadju I upotrebe nove kako bi izazvali odusevljenje I uzbudjenje kod citalaca. . ali je smanjen znacaj onoga sto su pozitivisti smatrali najvaznijim. psihologiju. Fabula predstavlja stvaran raspored knjizevnih elemenata. umetnickom vrednoscu estetika I sl. kako objasniti to sto on stvara dela razlicite vrednosti. Struktura dela zasnovana je na strukturi jezika. . Njegova stilisticka metoda je kritikovana jer ako se stil veze za autora.Odbacivsi Spicerovu definiciju stila. 12 . . Oni stavljaju formu ispred sadrzaja (za razliku od pozitivista) jer smatraju da se tema odabira prema postupcima koje pisac zeli da koristi I da se prema njima formira. Medjutim. a prvi takav pravac su ruski formalisti.Formalna metoda kao pravac u nauci o knjizevnosti trajala je od 1915. vec se tezi nalazenju mere – neki elementi pozitivzma zadrzani su. Predstavnici ruskog formalizma su: Viktor Shklovski. Glavni predstavnici I osnovne ideje ruskog formalizma . Jedan od kriticara je bio I Jurij Tinjanov koji je pre svega kritikovao svaku staticnu definiciju knjizevnog dela. a seize nacin na koji su knjizevno – umetnicki elementi rasporedjeni. on je prvi uvideo razliku izmedju prirodnih I duhovnih nauka I potrebu za razgranicavanje njihovih metoda. smatrajuci da je knjizevnost uvek u nekom kontekstu I da se tako treba I posmatrati. stilistika je dala mogucnost analize gde ce najveca vaznost biti data jezickim kvalitetima. Na osnovu ovakve definicije Volfgang Kajazer I Emil Stajger zasnivaju metodu interpretacije. Razvila se u Sovjetskom Savezu nakon Oktobarske revolucije. 20. . sociologiju I sl.Smatraju da se na osnovu analize knjizevnih postupaka utvrdjuje stil knjizevnog dela. Smatraju da nauka o knjizevnosti treba da se bavi samo onim sto je “knjizevno” u knjizevnosti. Dakle.Znacaj stilistike I stilisticke kritike za teoriju knjizevnosti je veoma bitan – omogucile su upoznavanje jezickih elemenata koji su osnova za gradjenje knjizevnog dela.Leo Spicer govori da je vrednost stila u pesnikovoj licnosti jer se on njime izrazava.Smatrali su da se stilovi smenjuju prema nacelu suprotnosti. Na ovaj nacin odbacuju sve sto nije knjizevnost u najuzem smislu I time je njihov metod potpuno u suprotnosti sa pozitivistickim koji u nauku o knjizevnosti ukljucuje I druge grane umetnosti I nauke – filozofiju. a predmet knjizevnoteorijske analize je da utvrdi opstosti I svrsta dela u odredjene knjizevne rodove. pozitivizam se ne negira u potpunosti. javlja se novo shvatanje da je stil odlika jednog umetnickog dela I da izrazava njegovu individualnost I originalnost. Jurij Tinjanov. tako da je bez stilistike koja analizira upotrebu jezika nemoguce u celini analizirati delo. a I ako ga posmatramo kao autorovu intuiciju – on postaje previse uopsten da bi se na osnovu njega moglo bilo sta naucno utvrditi. drugacijih karaktera. . Ne misle da ulogu imaju ideje jednog vremena. a da se jezikom bavi lingvistika. ne moze se vrednost stila posmatrati preko autora.Mane – Stilisticka kritika nije uspela da da ocenu vrednosti dela jer se delo one moze vrednovati samo prema stilskim obelezjima (a ona je bila potpuno usresredjena na to).I u okviru ruskih formalista javile su se kritike preteranog naglsavanja sematskog knjizevnog postupka I posmatranje nacina komponovanja dela kao jedino vazno u delu. godine. 19. sta je u stvari umetnicki stil? . Medjutim. – 1930. Temelj svake analize je da se ispitaju postupci kojima pisac postize zeljeni cilj. ne treba se potpuno izolovati. Kada piscima dosadi koriscenje odredjenih umetnickih postupaka.Njihov rad se zasniva pre svega na kritici dotadasnjeg pozitivistickog pristupa analizi knjizevnog dela. tacnije nacin oblikovanja jednog knjizevnog dela. On smatra da je najvisi stepen stilisticke analize doci do pesnikove intuicije I otkriti smisao koji je on dao izrazu I time stvoriti jedinstvenu sliku. postavlja se pitanje – kako odrediti kvalitet umetnickog stila.

ali je podstaklo povezivnje knjizevne kritike sa iskustvima drugih nauka. . . nacela I zakljucaka koji su ipak vazni da bi se moglo govoriti o naucnom proucavanju knjizevnosti. On smatra da covek stalno vodi borbu izmedju zellje za zadovoljstvom. Ovim je skrenuta paznja sa pisca na sam tekst. – 1939. treba ga posmatrati. sistem koji se stalno obogacuje novim vrednostima. bez akvih lutanja van njega u potrazi za cinjenicama koje bi im pomogle u analizi. Nova kritika u Engleskoj I Americi . kritikovali svaki vid proucavanja koji ukljucuje neke vanknjizevne elemente.Ricards je imao znacaja za Nove kriticare svojim delom “Prakticna kritika” (1929. I na taj nacin pokazao kako je bitno usresrediti paznju na sam tekst I na vrednosti koje su date u njemu. kao podsvesna psihicka energija manifestuju se u snu. Nortrop Fraj arhetip definise kao skup simbola koji se u knjizevnim delima pojavlju tako cesto da se mogu posmatrati kao opsti elementi. tj. ali je vremenom razvio razlicito misljenje od psihoanalize I tvorac je arhetipske kritike. svesne. Zalagali su se za tzv.Nova kritika oznacava grupu knjizevnih kriticara u Sjedinjenim Americkim Drzavama koji su paznju proucavanja knjizevnosti skrenuli na samo delo. tradicija je sistem vrednosti. Takodje je zahvaljujuci psihoanalitickoj kritici nastala psihologija knjizevnosti. praznjenje – knjizevno delo posmatra kao nadoknadu za fizicke ili moralne nedostatke. . sto je bilo od znacaja jer se ona pocela preterano zatvarati u sebe. dakle tekstove ciji su autori nepoznati. a ispoljava se preko simbola. podsvesno (ego) I svesno (super ego). vremenom prerasta u ucenje o coveku. Allen Tate. . Bilo im je vazno samo da utvrde knjizevne vrednosti teksta.Eliot se zalaze za:  impresivnost pesnistva – smatra da se poezija ne treba analizirati kao izrazavanje pesnikovih osecanja.Njihove zasluge za teoriju knjizevnosti su samo u skretanju paznje na sam tekst I u otkrivanju bitnih osobina pojedinih knjizevnih vrsta.Predstavnici su – John Crowe Ranson. Psihoanaliticka kritika nije toliko doprinela nauci o knjizevnosti. Njegovo delo “Anatomija kritike” nije mnogo neposredno delovalo na razvoj nauke o knjizevnosti.Ona proucava psihicku zakonitost knjizevnog dela.  odredjeni tip klasicizma u pesnistvu . niti stvaranju jedinstvene I celovite nauke o knjizevnosti koja bi se kao takva razgranicila od drugih nauka. nesvesne delatnosti I razumne. 22. Kasnije se ovaj naziv prosirio na sve knjizevne kriticare sa ovim tendencijama. On shvata podsvest kao kolektivnu. Psihoanaliza je metod istrazivanja psihickog zivota I lecenja psihickih poremecaja. kao I Tpmas Sterns Eliot I Ricards. sistem koji je uvek ziv I aktuelan u onoj meri u kojoj ga odredjeni autor prihvati. On smatra da je umetnicko delo upravo nacin koordinacije ovih delatnosti. Kao tip knjizevne kritike bavi se tematikom knjizevnog dela. u Novoj kritici.Psihoanalza se kao pravac u pihologiji formira u 20. u mitovima I umetnosti. Frojd je podelio psihicki zivot na nesvesno (id). Arhetipovi. .  drugacije shvatanje tradicije – tradicija nije obican niz knjizevnih dela na koji se nova dela samo nadovezuju I cine nastavak rada prethodnika.21. naglasava kao krajnji cilj dela izazvivanje emptaije kod publike (sazivljavanje sa delom I prepoznavanje sopstvenih psihickih sukoba) I katarze (nakon empatije dolazi do prociscenja). a ne kulturnih na koje eventualno tekst ukazuje. ono osobito I neponovljivo u njemu. Strukturalizam I semiotika 13 . Njihovo zatvaranje u okvir knjizebvnog dela bilo je jos intenzivnije od ruskih formalista jer oni nisu tezili niakvim opstim zakljucivanjima. kao nesto sto je zajednicko svim ljudima. nego je samo pesnistvo jedan nacin izrazavanja I kao takvo. ali je produbila pogled na odredjene teme I karaktere.) gde je analizirao studentske tekstove. Poznavanje pisaca cesto vodi pogresnim zakljuchcima koji su posledica stava prema autoru.Osnov njihovog proucavanja knjizevnosti je analiza samog teksta na osnovu koje bi se utvrdile knjizevne vrednosti.). ali ne I u formiranju nekih opstih metoda. Tradicija se bira. kao I ono sto pisca pokrece da pise. najvise etnologije I psihologije. samostalno. Utemeljivac je Frojd 1856. veku. Jungov pojam arhetipa vezan je za simbole. pomno citanje – akcenat je na analzii knjizevnih vrednosti. Cleanth Brooks. npr. ali na drugaciji nacin – tezi da ispita znacaj utiska koji delo ostavlja na citaoce. Psihoanaliticka I arhetipska kritika . 23.Karl Gustav Jung je bio Frojdov ucenik.

ogranicava se na spoljasnje cinioce I ne dozvoljava procenu pojedinacnog umetnickog dela. a asocijacija na nju bi bila ista svima. onoga sto ono predstavlja) I komunikativnog (delo kao poseban vid komunikacije izmedju autora I citaoca). 14 . Uporedno proucavanje knjizevnosti pocinje u 19. Servantes. Sam izraz uporedna knjizevnost predstavlja problem. On istice nacelo arbitrarnosti (proizvoljnostri znaka) . Pisana I usmena knjizevnost deluju jedna na drugu.. tj. jer je njegov predmet. ali I u izvantekstovnom jer se tek u dodiru sa spoljnim faktorima (citaocima) afirmise kao umetnicko delo. opste ili univerzalne knjizevnosti. On je uocio razliku izmedju govora I jezika. medjusobnih uticaja. Velek I Voren komparatistiku smatraju istorijom knjizevnosti (neki je smatraju posebnom disciplinom). kao sto su casopisi. predmet i zadaci Neka vrsta utemeljivaca komparatistike je Francuz Fransoa Vilmen. Dante. Marksov koncept knjizevnosti podrazumeva gubljenje nacionalnih granica. predvodjeni Fernanom Baldensperzeom. Roman Jakobson (koji razvija svoje stavove u krugu praskog knjizevno – naucnog strukturalizma). saloni. odnosno njihovim prevodima i podrazavanjima.Bitna je I strukturalisticka poetika ruskog teoreticara knjizevnosti Jurija Lotmana. Svetska knjizevnost moze da oznacava i riznicu klasika (Homer. vec se bavi remek-delima. predistorijom i migracijama njegovih tema i oblika..najcesce je shvacena kao knjizevnost svih 5 kontinenata. pored ostalog. konkretnog teksta. Sekspir. Ovo su zapoceli francuski komparatisti. Trece znacenje podrazumeva proucavanje celokupne knjizevnosti – svetske.v. nijedna nacija nije spremna da odustane od svoje pojedinacnosti.Klod Levi – Stros smatra da je svaki znak odabran iz niza mogucih znakova (sinonima npr. prevodioci. Ovim se bavi i folklor. Krecu od uporedne. . jer je poredjenje metod koji se koristi u citavoj kritici. ali I izvantekstovnih kao sto su odnosi citalac – delo. . Gete je tim izrazom oznacavao vreme kada ce se sve knjizevnosti pretopiti u jednu. Drugo znacenje izraza uporedna knjizevnost odnosi se na proucavanje odnosa izmedju dveju ili vise knjizevnosti. posebno migracija motiva i tema. v.Mukarovski je smatrao da se knjizevno delo mora posmatrati u knjizevno – umetnickom kontekstu. knjizevnih zanrova I umetnickih sredstava. Ruski formalisti su paznju posvecivali formi (nacinu oblikovanja dela) kao znacajnijoj za knjizevnu analizu I time razdvojili formu od sadrzaja. imao je na umu kulturno-politicki ideal saradnje svih evropskih naroda.Strukturalizam nema jedinstveno znacenje I razlicito se tumaci u oblastima u kojima se javlja. sirenje uticaja itd. i umetnost nekog naroda. II GRUPA 26. izmedju oznacenog I oznake. motiva. onog sto je napisano I oznacenog. .Strukturalizam kao pravac u knjizevnosti izgradjuje se na osnovama strukturalne lingvistike ciji je najznacajniji predstavnik Ferdinand de Sosir. ali I u svim naukama I zato nije prikladan da opise nacin proucavanja knjizevnosti. u nekom drugom jeziku bi ta jezicka oznaka bila drugacija.-ih godina) I uglavnom je pozitivisticko – tematologija (proucavanje tema.). Proucavanje usmene knjizevnosti je neodvojivi deo NOK. dok on ima znacenje koje je odredjeno za taj pojam. (20. Prvo je proucavanje usmene knjizevnosti. Gete. Time se spajaju sadrzaj I forma (bitno za delo I nacin na koji se delo prenosi).) . U 20. uporedna knjizevnost.. U najsirem smislu oznacava interesovanje za odredjivanje struktura u srustvenim I prirodnim pojavama. u odnosu sa knjizevnom vrstom kojoj delo pripada. .Znacajni ruski formalisti su Jurij Tinjanov.jezikom se samo oznacava pojam.) I da se poruka odredjenog upotrebljenog znaka moze shvatiti na osnovu analize niza kome znak pripada I na osnovu utvrdjivanja nacina sklapanja tih znakova u celinu. Opsta i uporedna knjizevnost – pojam. Tako se jezik moze ispitivati sa dva aspekta – sa aspekta oznake. Ovo shvatanje se prenosi I na nauku o knjizevnosti posebno pod uticajem ruskih formalista (na ciji se rad strukturalizam nadovezuje) koji se okrecu delu kao jezickoj tvorevini. istinitosti dela. pa se bave opstom I nacionalnom knjizevnoscu. Ovakav stav zastupa I Jurij Lotman – dolazi do dinamickog shvatanja strukture (tekst se mora posmatrati u kontekstu unutartekstovnih odnosa. se javlja veoma ostar antipozitivizam i ovakvo proucavanje se odbacuje.) i tako postaje sinonim za remek-dela. Bez proucavanja usmene knjizevnosti nemuguce je shvatiti razvoj knjizevnosti. Tako se I strukturalizam interesuje za proucavanje konkretnog dela na osnovu utvrdjivanja njegovog mesta u knjizevnosti. Oni su posebnu paznju posvecivali knjizevnim uticajima I nacinima sirenja neke knjizevnosti. onog sto zapisan tekst predstavlja. Taj izraz u praksi obuhvata razlicite oblasti I grupe problema. On smatra da se knjizevnost mora proucavati iz dva aspekta – spoznajnog (utvrdjivanje sadrzaja. tekst – drugi tekstovi I sl. Geteova svetska knjizevnost – weltliteratur . Medjutim. tj. izmedju njih postoje tesne veze. putnici… Ovako shvacena.

Prema Van Tigemu opsta knjizevnost proucava pokrete koji prevazilaze nacionalne granice. ali je pisao na engleskom I francuskom. To nisu ucinili ni njegovi sledbenici. a u novije doba Pol van Tigem ovaj pojam suprotstavlja uporednoj knjizevnosti.. metar ui zanr. Imagologija je (prema Kareu) disciplina koja se bavi predstavama jednih kolektiva o drugim. Svoju koncepciju je izlozio u tekstu Srz uporedne slovenske knjizevnosti. Pol Van Tigem je pokusao da ukloni mane francuske koncepcije uvodjenjem pojma opste knjizevnosti. motiva. a u cetvrtom delu upozorava na njihove implikacije za proucavanje problema kulturne istorije. Uspon nacionalizma u 18. cinjenice. Imaz je slika koju jedna zajednica ima o drugoj. pod uticajem pojma evolucije ponovo pocinje proucavanje knjizevnosti kao celine. Jezik moze da utice na stil. v. iako ona u velikoj meri zavisi od jezika. Problem predstavljaju i razlicite nacionalne knjizevnosti pisane na istom jeziku – engleski. Njegova koncepcija uporednog proucavanja slovenske knjizevnosti stara je 50-ak godina i jos uvek je ostala nerazradjena. Ovakvi sistematski opisi ovih triju komponenata kao objektivni i naucni opisi predstavljaju skoro nemoguc zadatak. Jakobson je svojom koncepcijom hteo da ponudi samo jedan od mogucih pristupa u proucavanju slovenskih knjizevnosti.. Ruzdi je na engleskom jeziku obradjivao indijske teme… 27. Glavni predstavnik je Fernan Baldensperze. 28. Ovde on daje polja buduceg istrazivanja – tri opsta slovenska nasledja. Isti je slucaj sa metrikom. Miraz je iskrivljena slika.v. I 19.Pojam opsta knjizevnost u pocetku je oznacavao poetike ili teorije I nacela knjizevnosti. opste – nacionalno 2. On uvodi dve opozicije: 1. Ova osnova mora da se zamisli sistematski. javljaju se znacajna dela koja se bave celokupnom zapadnom knjizevnoscu – Kurcijus i Auerbah. Njihova proucavanja bila su pozitivisticka – uticaji. teorija stiha. U 20. Nauka o knjizevnosti je za njega deo lingvistike. Problem predstavlja povlacenje granica izmedju ova dva pojma i odredjivanje njihovih predmeta. v. Beket je bio Irac. U drugoj polovini 19. Smatra da francuska recepcija Sekspira nije isto sto i engleska recepcija Sekspira. ali ne i na istoriju ideja. srpski i slovenski). Opsta knjizevnost prevazilazi nacionalne kategorije. U slovenskim knjizevnostima nadrealizam ima slicna obelezja. on u svojoj koncepciji polazi od srodnosti slovenskih jezika kao temelja za uporedno proucavanje slovenske knjizevnosti. a uporedna knjizevnost proucava odnose dveju ili vise pojedinacnih knjizevnosti. nakon I svetskog rata. Francuska skola uporedne knjizevnosti Pocetkom 20. v. Ovoj raspravi prethodile su dve u kojima je on izlozio slicne ideje. Medju slovenskim jezicima moguce je prekodiranje (mogucnost sporazumevanja kada su u pitanju npr. Naglasavanje jezickih razlika posledica je romanticarskog nacionalizma I uspona moderne istorije knjizevnosti. doveo je do suzavanja bavljenja knjizevnoscu i do proucavanja nacionalnih knjizevnosti. Zato u francuskoj nema mnogo predstavnika unutrasnjeg pristupa. Istorija tema. Imaz je uvek miraz. Knjizevnost je jedinstvena. nemacki… Kriterijum jezika I nacionalne pripadnosti postaje nebitan. Potrebno je utvrditi slicnosti i razlike medju modernim slovenskim jezicima i sistematski prikaz zajednicke tradicije (rekonstrukcija opste slovenske poetike uz pomoc moderne lingvistike i istorijski opis i tumacenje opste slovenske pisane knjizevnosti koja je nastajala na starocrkvenoslovanskom jeziku). figura. javlja se grupa proucavalaca koji se bave uporednim proucavanjem knjizevnosti. Sa njima su Velek I Voren vodili ostru polemiku. komparatistika. romanske i slovenske knjizevnosti. Glavna je na germanske. Zapadna knjizevnost predstavlja celinu. u Francuskoj. Uvodi pojmove imaza i miraza. Ova tri nasledja predstavljaju osnovu koncepcije. Njegov rad znacajan je za prelazak na unutrasnji pristup. a razlikuju se i u metodoloskom i pojmovnom pogledu. Uporedna slovenska knjizevnost (Roman Jakobson) Roman Jakobson se bavio svim oblastima u proucavanju knjizevnosti – stilistika. isti je slucaj I sa grckom I rimskom itd. Kao lingvista. Istrazivaci su se uglavnom bavili samo jednom od ovih komponenti kao posebnom idejom. Ovoliko pridavanje paznje jeziku imalo je negativne posledice na proucavanje srednjovekovne knjizevnosti. O knjizevnosti je potrebno razmisljati kao o celini. komparativno – nacionalno Uporedna knjizevnost podrazumeva proucavanje odnosa dveju knjizevnosti. Veliki knjizevni pokreti premasuju granice drzava u kojima su nastali. formi i zanrova je medjunarodna. Zan – Mari Kare se bavi proucavanjem cinjenica.. Ona je nastala kao jedna od alternativa tadasnjem uporednom proucavanju koje se svodilo na uticaje. Istorija knjizevnosti moze se pisati samo kao nacionalna. ne vodeci racuna o zasebnim jezicima.. Srpski 15 . Dve tradicije zajednicke su vecini slovenskih knjizevnosti – usmena tradicija I staroslovenski jezik I knjizevnosti. ali u njoj postoji i veliki broj podela. vec je to francuska predstava o engleskoj tradiciji.

31. Podela knjizevnosti na rodove Ucenje o tri knjizevna roda nastalo je u 18. vrste (roman). Tako se moze govoriti o latinskoj ili francuskoj knjizevnosti. vrste. u nemackoj filozofiji i knjizevnoj kritici. komediju i dramu u uzem smislu. Knjizevni rodovi omogucuju snalazenje. Ipak.Podrazavanje je urodjeno samom coveku. Tako se moze govoriti o npr. Klasifikacije istoricara i teoreticara knjizevnosti nece biti iste. ali postoje i druge koje se ostvaruju u didakticko. Nesumnjivo je da dela jednog autora imaju neke zajednicke karakteristike. drama poseduje odredjene osobenosti koje omogucuju da bude shvacena zasebno. vec zajednickog jezika.nadrealizam je blizi poljskom nego francuskom. Ta namera je obicno umetnicka. Nacini klasifikovanja knjizevnosti Knjizevna dela su neponovljive I originalne tvorevine i zbog toga je tesko izvrsiti njihovu klasifikaciju.. Prozna dela se mogu u odredjenoj meri prepricati i uspesno prevoditi.Poezija se najcesce ostvaruje stihovima. popularnoj ili socijalno angazovanoj knjizevnosti. U lirskom stilu postoji sklad izmedju zvuka i znacenja. vec i sadrzinu. Najopstije je razvrstavanje knjizevnosti prema jezicima. Za Jakobsona su epika. njen tekst je namenjen pozorisnom izvodjenju. veze i asocijacije nisu uobicajene. Na primer: da li hrvatska knjizevnost koja je nastajala na latinskom jeziku pripada latinskoj (kriterijum jezika) ili hrvatskoj (nacionalna pripadnost) knjizevnosti. a dramu je smatrao sintezom ove dve stvari )dogadjaj koji ukljucuje ljudske ciljeve i namere). Dramski tekstovi mogu da se ostvaruju i uz pomoc poezije i proze. subjektivnog i objektivnog. a drama recenicom (stav koji je u sukobu sa drugim stavom). a drama se zasniva na sukobu pojedinaca ili onoga sto jeste i onoga sto treba da bude. 16 . ja i ne-ja. Epika. lirika se priblizava muzici i u njoj nestaju razlike izmedju pojedinca i sveta.U knjizevnoj genologiji postoje dva stanovista: 1) supstancijalno (deduktivno. pesnicka pripovest). epika recju (slika sveta). ali to je i sredstvo za sticanje znanja postoji samo kroz rodove. poetska proza ili pesma u prozi. cak i naucnom. 30. v.. ali postoji i tzv. ali taj jezik je blizi svakodnevnom. Drama se uglavnom deli na tragediju. slikovitosti i logicnosti. podvrste (epistolarni roman) i zanrove (kriminalisticki roman). kao ni klasifikacije komparativne I nacionalne knjizevnosti. Ova opozicija nije isto sto i opozicija stih – proza.. Mogu se uzeti i autori iste generacije. Lirika se moze izraziti slogom (zvuk).) i epiku u stihu (ep i epska pesma). U doslovnom znacenju neke reci mogu da budu besmislene. On ne podrazumeva samo formu. Drugi nacin razvrstavanja je prema autorima ili grupi autora. epika se deli na epiku u prozi (koja se deli na vrste kao sto je roman. za razliku od poezije. decijoj. 2) induktivno (destruktivno) – genoloska rasprava je samo praktican postupak U praksi postoji neko stanoviste izmedju ova dva. ali unutar pesme uz pomoc ritma i zvuka dobijaju znacenje. To je najbitnija klasifikacija. npr. lice u gramatici. Ona je u tesnoj vezi sa pozoristem i na poseban nacin se prenosi publici. Nedostaci Jakobsonove koncepcije su svodjenje knjizevnosti na jezik I problem vrednovanja. a to nije posledica knjizevnih uticaja. Poezija ne podrazumeva svakodnevno sluzenje recima. vec i zvucanja i ritma (ne onog koji postoji u svakodnevnom govoru). Hegel je povezivao liriku sa izrazavanjem subjektivnosti (osecanja i misli). lirika idrama odgovaraju podrucju osecajnosti. Srodni kriterijum je razvrstavanje prema nacionalnim knjizevnostima. Proza takodje poseduje posebna svojstva jezika. Postoji i podela na usmenu i pisanu knjizevnost koja nije u vezi ni sa jednim od nacina klasifikacije. Dramski elementi mogu da se jave i u poeziji i u prozi. Geteovom opusu. normativno) . ali ne podrazumevaju bezuslovno svrstavanje dela. jer je knjizevnost jezicka umetnost. opis citavog sveta. Treci nacin klasifikacije je prema nameni koju dela teze da ostvare. Anglosaksonski model je podela na poeziju i prozu (najuniverzalnija podela). lirika (od naziva instrumenta lyra) i drama (radnja). i 3. U poeziji se reci ne povezuju samo na osnovu znacenja. Epiku odredjuje objektivnost i sirina pripovedanja. epiku sa objektivnoscu (prikaz dogadjaja). knjizevne skole ili vremenskog razdoblja – knjizevnost simbolizma. i 19. Tu se knjizevnost deli na rodove (epika). novela itd. Tu se javlja niz problema kao sto je odredjenje nacije ili pitanje prvenstva. Emil Stajger smatra da je u temelju sva tri knjizevna roda odredjeni stil. Najcesce se svaki od rodova dalje deli na manje grupe. To su epika (grcki epos = rec. Gete je smatrao da su ta tri knjizevna roda prirodni oblici pesnistva (kod njega se prvi put javlja podela na rodove). Knjizevna dela ne moraju pripadati samo jednom knjizevnom rodu. 2. nekad mu se daje prednost nad jezickim kriterijumom. Osobine pojedinih rodova mogu da budu korisne za analizu knjizevnih dela. Cetvrti nacin je prema obliku koji je u ovom slucaju shvacen veoma siroko. lirika i drama 1.

Ima siroku tematiku. Opste odlike epske poezije (epska tehnika) Epska poezija se sluzi pripovedanjem I opisivanjem. U epskoj poeziji se javlja i izricanje misli koje se razvija postupno. Vojislav Ilic. ali osnovni okviri ipak ostaju. Nasi najbolji epitafi su zapisi na steccima. 36. Ipak. Aleksa Santic. Elegija (elegos = tuzaljka) je u staroj Grckoj bila svaka pesma u elegijskom distihu. pa se zato pri razvrstavanju lirskih pesama cesto uzima raspored stihova i strofa. gde postoje razlicite vrste slicnosti (polazi se od pojedinacnog). Za pripovedanje i opisivanje neophodan 17 . Ovi postupci postoje i u epskoj prozi. Jaksic. Savremeni stvaraoci svoja dela ne oblikuju na taj nacin.Mnogi proucavaoci pored tri osnovna roda spominju i cetvrti – didaktiku (didaktikos=poucan).. Zato se vrste menjaju i preplicu. Razlika je u tome sto vrste nisu shvacene kao kalupi. religiozna. himnama odredjenih pokreta i drustvenih organizacija itd. Opisivanje je niznje motiva prema zakonu asocijacije. seoska. pa se tu izdvajaju ljubavna. odnosno po slicnosti. a sadrzi i elemente misaone lirike. Nastala je u staroj grckoj kao pesma u slavu boga Dionisa. pesmica) je lirska pesma. Tradicionalne lirske vrste Lirika je obicne shvacena kao grupa kratkih stihovnih vrsta. Dela su uvek u nekom odnosu prema tradiciji knjizevne vrste. Obrasce su dali grcki pesnik Simonid i rimski Marcijal. Knjizevne vrste mogu da budu shvacene kao grupe slicnih dela. Ona tezi uzvisenom tonu sa svecanim i laganim ritmom. Tradicija himne se danas ogleda u drzavnim i nacionalnim himnama. Himna (hymnos=pesma. U pocetku je imala obredni karakter. Cesto je duhovit i satirican. 35. Stara retorika je vrste shvatala kao unapred date uzorke prema kojima se pravi knjizevno delo. Postoji i podela na usmenu i pisanu. 34. kako su Bukolike kasnije nazvane. rodoljubiva. na misaonu (refleksivnu) i emotivnu. razgovore i ljubavne razgovore pastira i nadmetanja u pevanju. a saljive ode Zmaj. ali ne poricu postojanje knjizevno-naucnih vrsta od kojih su najznacajnije esejistika i publicistika. satiricnu i pravu liriku. Tradicionalno i moderno shvatanje knjizevne vrste Razvrstavanje dela prema obliku je najvazniji kriterijum klasifikacije knjizevnosti. Oda je grckog porekla i razvila se iz horskih pesama. ali uglavnom je posvecena nekome ili necemu prema cemu se oseca ljubav. vec kao okvirno zadati uslovi unutar kojih se stvaraju originalna dela. pisali su ih i Radicevic. ili kao idealni tipovi uoblicavanja dela (polazi se od opsteg). stalni oblici. Idila (eidyllion = slicica. ne kao u lirici. Epitaf je nadgrobni natpis koji kao pesnicki oblik izrazava odnos prema prolaznosti i ljudskoj sudbini. Prema tematici ditiramb pripada grupi anakreontskih pesama. U Ovidijevoj zbirci Ex Ponto elegijskim distisima opisane su tuga prognanika i ceznja za domovinom. Ditiramb je pesma koja iznosi odusevljenje i radost. pejzazna ili socijalna lirika. na didakticnu. koje su nazvane prema pesniku Anakreontu. Epigram je u staroj Grckoj oznacavao natpis urezan u kamenu. Oblici su znacajni i za shvatanje i dozivljavanje knjizevnih dela. Tu se zatim moze izdvojiti gradska. Ode su pisali Musicki i Mazuranic. Lirika moze da se razvrstava i prema tematici. a zatim kratku satiricnu i duhovitu pesmu sa neocekivanim zakljuckom. mada je tesko odvojiti misli od osecanja. Postoje i saljive ode u kojima komicnost proizilazi iz raskoraka izmedju predmeta i stila. obozava i divi mu se (himne bogovima). prigradska lirika itd. Zmaja. a slave zivotnu radost i vinsko raspolozenje. to su tzv. niti citaoci u delima traze te uzorne oblike. koja se koristi za iskazivanje najrazlicitije tematike. Tvorac je grcki pesnik Teokrit koji je u svojim kratkim pesmama prikazivao slike pastirskog zivota. i to u odredjenoj vrsti stiha. Prema Vergilijevim Bukolikama idile se nazivaju i bukolske pesme (bukolos = govedar) ili ekloge. pevanje) je pesma posvecena nekome ili necemu sto covek postuje. Poznati su ditirambi Branka Radicevica i J. a i ritmickom prozom. oblik dijaloga i narativne delove. Drugi smatraju da to nije knjizevni rod. Ode su pisali Pindar i Horacije. U rimskoj knjizevnosti se razvila ljubavna elegija. ali se ovde iznose u stihovima. Njoj pripadaju dela izmedju knjizevnosti I nauke. postovanje i naklonost. ali i svako knjizevno delo sa temom zivota u prirodi i na selu. ali ovakva podela prilicno neodredjena. ali i prema originalnosti koja ponekad trazi rusenje postojecih vrsta.. Sklop motiva se sastoji iz nabrajanja osobina onoga kome je himna posvecena i naglasavanja emocionalnih odnosa prema onome o cemu himna govori. Pripovedanje je nizanje motiva. a tek kasnije je pocela da oznacava vrstu lirske pesme. pri oblikovanju dela i danas postoje odredjene zakonitosti. Elegije su pisane u Dubrovackoj knjizevnosti. obuhvata niz dogadjaja zahvatajuci njihov sled u vremenu. pa je elegija postala pesma koja iskazuje tugu i bol. slavi zivotne radosti. J. vec kao u nauci ili filozofiji. Elegije se danas pisu razlicitim vrstama stihova.

Poseduju cvrstu jezicku organizaciju i karakteristican odnos prema stvarnosti. pojedinaca (kraljeva. vec i raspored pojedinih vecih delova unutar celine. Postoji drugi tip koji je nastao u Skotskoj kao plesna pesma. religiozni. prica) sadrzi sve karakteristike epske poezije. Balada (balar=plesati) je slicna romansi. Svako epsko delo moze da se podeli na manje delove. pojava. a da zadrzi vlastitu celovitost. Sadrze poseban opis. ali su epska tehnika i tematika iste kao u epu. Epizoda je veca tematski zaokruzena digresija. Stihovi se grade prema odredjenom metrickom uzorku. 39.Pored legendi koje se bave zivotima svetaca postoje i one gde se govori o 18 . tako da se razlikuje od filozofije i nauke. coveka. Glavne odlike epa su siroka slika zivota naroda data preko heroja i dogadjaja koji su od znacaja za citavu zajednicu i razvoj knjizevnog izraza. a ne celokupnu sliku sveta. Po duzini se razlikuju epske pesme i epovi. a sredstva su digresije. Epska pesma ima manji obim od epa. U sirem smislu opisuje zivot nekog coveka. Mit na poseban nacin nesto objasnjava sa teznjom da utvrdi smisao i sudbinu postojanja. koja se moze izdvojiti iz dela. Stalni epiteti. Ilijada i Odiseja predstavljaju prave epove ili epopeje. idilicni. Od romanse se razlikuje tematikom i tonom. 37. osobe ili dogadjaja koji ne ulazi u kontinuirani prikaz osnovne fabule. ritam brz. didakticki i romanticni ep. Romansa (na spanskom el romance oznacava narodni jezik za razliku od latinskog) se javila u Spaniji. komicni. Jednostavni prozni oblici To su jezicke tvorevine koje zahvataju. Fabulu cine opstepoznati dogadjaji iz mitoloske ili istorijske proslosti naroda. Vrste epske poezije Postoji podela na usmenu i pisanu epsku poeziju. Legenda u najuzem smislu oznacava opise zivota hriscanskih svetaca. koji su oznaceni imenima ili brojevima. Epska poezija opisuje citav jedan svet i daje siroku sliku zivota. Mit (mythos = govor. Zato je stari naziv za legendu ctenije (ono sto se citalo u crkvi prilikom bogosluzenja). Tema je obicno ljubavna. Mahabharatom i Ramajanom. strukturalnim osobinama i li stavom prema zivotu. – provansalski tip.je i pripovedac. cija je tematika veoma znacajna za drustveni zivot.. jezik) ima poseban odnos prema zivotu i svetu. Digresija (digressio = udaljavanje od predmeta) usporava tok zbivanja duzim opisom nekog predmeta. 38. Poeme se obicno vezuju za romantizam – Bajron. ali i povezivanja pojedinih delova unutar celine. Odredjuju se temom. To je lirsko – epska pesma nastala u Provansi (Francuska) u 13. Epska poezija se sluzi in medias res principom (u srediste zbivanja) gde se iznosi neka vec razvijena situacija koja je blizu zavrsetka. citavih naroda. Lirsko – epske knjizevne vrste Tu spadaju vrste manjeg obima – poema. pa se u Homerovim epovima javljaju slicnosti sa Epom o Gilgamesu. Fabula je razvijena. tako i u pisanoj epskoj poeziji. oblikuju i izrazavaju neku zivotnu situaciju. Ponavljanja i gradacije (varijacije osnovnih situacija koje se upotpunjuju novim pojedinostima) cine formulaican nacin izrazavanja. uvodi i zavrseci omogucuju jedinstvo dela. izvestaj. ali su njeni elementi povezani sa lirskim. Konstitutivni elementi strukture su i fabula i lik. Posto je zavrsetak zbivanja obicno poznat publici.. unutar slozenijih celina ili kao samostalne. Ep je vezan za odredjene stupnjeve u ljudskom razvoju. Taj postupak se naziva retardacija. Epovi su temelj knjizevnog izrazavanja – Pesma o Nibelunzima za nemacku kulturu. drustva. koji se javlja kako u usmenoj. javljaju se u svakodnevnom govoru. tip ponasanja i odnosa prema svetu. Govori se o stradanjima i nesrecama. razgovor ili deo fabule. Terminologija i kriterijumi razvrstavanja epskih pesama su prilicno nesredjeni. ali je karakteristike spanskog folklora zadrzala i u knjizevnostima drugih naroda. Kao posebne vrste teoreticari izdvajaju epopeju ili herojski ep. isti opisi. balada i romansa. osoba. Kompoziciju ne cine samo veze i raspored motiva. vodja). Ljermontov. zivotinjski. a likovi su obicno heroji. Puskin. U savremenim poemama nema mnogo epske tehnike. Postoji misljenje da su epovi nastali spajanjem epskih pesama. a izmedju njega i citaoca postoji distanca koje nema u lirici. Ep (epos = rec. ali su podeljeni i smislom. ali i da su epske pesme ostaci starijeg epa. cesto sa sobom nose vec utvrdjene izraze za odredjene situacije. Ponavljanja u epici su sredstvo usporavanja. Takve epizode su ceste u Mahabharati. heroja. a motivi se povezuju asocijativnim putem kao u lirici. pesnik se sluzi zadrzavanjem radnje.v. U kulturi svih naroda postoje mitovi o postanku sveta. Poema je kraca stihovana vrsta u kojoj se preplicu epski i lirski elementi.. epizode i ponavljanja. Ponekad se naziva i epopejom. Epska tehnika se ogleda u posebnoj kompoziciji koju zahteva duzina i bogatstvo motiva. jezika. Eneida za rimsko carstvo itd.. Govori o poreklu i nastanku sveta. vedar ton. Prethodi joj samo kratak uvod. Obradjuje pojedini dogadjaj.

Postoje. nema cudjenja. 40. a izvori su beleske o gradji zabelezene pre nastanka samog dela (istorijski spisi. Navodjenje tema je uvek opste i neodredjeno. govora nauke ili filozofije. objektivnosti i uzrocno – posledicnom objasnjavanju pojava sa jedne.). grcki heroji.. pre svega. postao ravnopravan sa poezijom. Postoje i druga shvatanja motiva. i sklonost ka sudbinskom pogledu na coveka i zivot sa druge strane. Zagonetka se zasniva na postavljanju pitanja na takav nacina da se navode skrivene osobine nekog predmeta i ocekuje se brz odgovor. sto je znacilo sirenje kruga citalaca. Platonovi dijalozi. gradje i izvora u analizi knjizevnog dela Tema (tema = ono sto je postavljeno) predstavlja jedinstveno znacenje dela.. ako ne i veci. Analiza pojedinacnih motiva vaznija je u manjim knjizevnim vrstama. Razlicite su duzine i odnosa prema istorijskoj istini. Skrivanje odgovora je namerno. Koreni umetnicke proze su u mitskim tvorevinama usmene knjizevnosti i u starogrckoj filozofiji.). Delo cini jedinstvenu smislenu celinu i sadrzi neki odnos prema stvarnosti. o likovima iz nehriscanske mitologije (Buda. ali moze da se ubraja i u prozu. Prvo se razvila naucna proza koja je imala zadatak da oblikuje iskustvo zivota i sveta. maksima. Ima poetsku strukturu u smislu jezicke organizacije (ritam. Pojmovi kompozicije i motivacije u analizi knjizevnog dela Kompozicija (componere = slagati) je nacin na koji se govori o nekoj temi u knjizevnom delu i njen znacaj je jednak.). a drugi kao tematsku jedinicu koja se javlja u mnogim knjizevnim delima. Vic je kratka jezicka tvorevina koja treba da izazove komicnost. dnevnici. da bi u 18. Za razumevanje je petrebno poznavanje konteksta. dok drugi smatraju da oznacavaju istu stvar.. Sudbina porodice obicno predstavlja primer za narod. a poreklo je u mitskom ispitivanju pripadnosti clanova nekog kolektiva koji su odredjeni dobnim ili staleskim grupama.nekim uzornim pojedincima.. Motiv je najmanja tematska jedinica. ali imaju zajednicki stil. Motivi i likovi su isti – f-je.. Uzori za prozno izrazavanje do renesanse bili su Herodot. recenice) povezani su onime o cemu se u delu govori – temom. Vajld. Umetnicka proza moze da se ostvari na nacin koji se ne razlikuje od svakodnevnog govora.... o kraljevima. zapisi o licnostima.. Veliku ulogu je imao i raspad tradicionalisticke i konzervativne evropske kulture do novog veka. Javlja se i u savremenoj knjizevnosti. pevanja. mucenici. Pojmovi teme.) ili o likovima koji su nosioci nekog zivotnog iskustva (Faust. Za razvoj umetnicke proze bitan je uspon romana kao knjizevne vrste koja je u pocetku smatrana nizom. rima). Broj motiva i nacin povezivanja zavisi od vrste kojoj delo pripada. a nekad je i sazetije izrazava. Zato moderna proza sadrzi sklonost ka racionalistickom razmatranju zivota i sveta. Umetnicka proza je nastala kada I razlike u nacinu proznog izrazavanja. motiva.). Poezija se veoma rano odvojila od svakodnevnog govora prvenstveno zbog svog stihovanog oblika. 41.. zasniva na hronoloskom kazivanju. U najsirem smislu to je nacin na koji je delo sastavljeno tj. Struktura je veoma slozena. gnoma ili krilatica. o istorijskim likovima (Karlo Veliki.. Bajka (glagol bajati) je vrsta u kojoj se preplice realisticno i fantasticno. dakle. Svako delo nesto znaci i to znacenje je jedinstveno. Islandske sage itd. To ne znaci da ona nema svoj stil. nema psiholoske motivacije. dok su u vecim vazniji samo tipicni motivi. Naslov uvek upucuje na temu. Poreklo i opste odlike umetnicke proze Umetnicka proza u savremenom smislu te reci razvila se dosta kasnije od poezije (shvacena kao sistem umetnickog izrazavanja koji obuhvata niz knjizevnih vrsta i postupaka). i 19. Njenom razvoju je doprinelo i sirenje pismenosti i pronalazak stampe. Tukidid. a ne umetnicko iskustvo. Gradju dela cine oni elementi koji su preuzeti iz stvarnosti. Postoje sage o starim vremenima. Ciceron. Alexandar Makedonski. znacaju izbora teme ili fabule. sv.).. Saga (kaza. Stihovi su obicno 19 . legende. O kompoziciji se moze dosta zakljuciti vec na osnovu nekih spoljasnjih cinilaca – spoljasnji oblik. neki teoreticari ga smatraju tipicnom zivotnim situacijom o kojoj delo govori. koji se. Cesti su i nazivi aforizam. Svi njegovi delovi (glave. v. predaja) je skandinavska prica o nekom dogadjaju.. slozeno od manjih delova. vec da postoji potpuna sloboda u izboru jezickih sredstava. govornistvu i istorijografiji.. nacin kucanja itd.. Izbor teme dobija smisao tek kada se poveze sa nacinom na koji je tema obradjena. polaritet dobra i zla. a za razumevanje je bitan neposredni kontekst. Postoji i umetnicka bajka (Andersen. Don Zuan. 42. tristan i Izolda. Koristi se dvosmislenost i protivrecnosti svakodnevice. Tema se moze podeliti na motive (moveo = pokretati). Poslovica u obliku tvrdnje ili uputstva izrazava na prvi pogled skrivene osobine onoga o cemu govori. obicno iz porodicnog zivota. To je najmanji deo knjizevnog dela koji zadrzava neko relativno samostalno znacenje u okviru teme. Franja Asiski.. Naki teoreticari prave razliku medju ovim nazivima. legende o svecima (apostoli.

lice koje se nalazi izvan sveta dela. Poredjenjem fabule i sizea ostvaruje se uvid u nacin komponovanja dela. karakteri. Ona moze da pomogne razumevanje nacina na koji se ostvaruje neko knjizevno delo i razumevanje osobenosti pojedinih epoha. Nemaju sva knjizevna dela fabulu. delove. za razliku od dramskih vrsta gde to cine glumci na pozornici. Ona svoju gradju mora da obradi na poseban nacin zbog svoje kratkoce (ljudske sudbine. posebno kod pocetnika koji uvode likove. dijalog i monolog. Size oznacava nacin na koji su dogadjaji u delu prikazani. osecanja. Kompozicijski je najjednostavniji postupak kada sveznajuci pripovedac prica dogadjaje postavljene u kauzalnom poretku. za razliku od fabule koja oznacava stvarni redosled dogadjaja. U nekim delima se javlja fabula koju je tesko odrediti zbog isprepletanosti i slozenosti fabularnih elemenata. Problem pripovedanja i pripovedaca u umetnickoj prozi Svako knjizevno delo je upuceno citaocu. obrta u radnji ili nekim stilskim efektima. izmedju novele i romana. gde se izjednacava sa nekim od likova u romanu i nastupa kao fiktivni pripovedac. poglavlja ili odlomke koji su odvojeni tako sto pocinju novim redom. odnosno slusaocu. Zato ona pocinje sazetim iznosenjem osobina lika ili dogadjaja. Bokacov Dekameron predstavlja uzor za tip novele 20 . ali ima korene u usmenoj knjizevnosti. Analiza kompozicije treba da polazi od jedinstvenog znacenja knjizevnog dela. Svaki motiv treba da ima neko opravdanje s obzirom na svrhu dela. a u modernim delima se njegova perspektiva obicno menja u toku pripovedanja. U 20. Grube greske je obicno lako uvideti. Koji ce se obradjivati na takav nacin da kod citaoca izaziva stalnu neizvesnost. 43. Cesto se upotrebljavaju u vise znacenja – pripovetka ili pripovest oicno oznacava srednju po velicini proznu vrstu. Ulogu pripovedaca moze imati neki od likova u delu. U prvom planu je sazetost i zanimljivost pripovedanja. refleksivna pesma). Fabula moze da se shvati i kao nacin povezivanja motiva prema nacelu onoga sto je dalje bilo. U svakodnevnom govoru se cesto koristi i rec sadrzaj u slicnom smislu. cak i onda kada se predstavlja jkao sam autor knjizevnog dela. dogadjaji i zapazanja o zivotnim pojavama). a onda i sami zaborave zasto. pravaca. roman moze da bude podeljen na tomove.v. Analiza kompozicije mora da uzme u obzir opseg i namenu dela (kompozicija pesme je razlicita od kompozicije romana). U knjizevnim vrstama koje se koriste postupkom naracije vazan je pripovedac koji se posredno ili neposredno obraca slusaocu ili citaocu. gde se pripovedac trudi da njegova licnost ne dodje do izrazaja i subjektivno. Ako se motivi povezuju asocijativnim ili logickim putem delo je nefabularno (npr. a prica sasvim kratku podvrstu novele koja je cesta u zabavnoj knjizevnosti. Novela se afirmise u renesansi. U odnosu na fabulu i likove u delu razlikujemo objektivno pripovedanje. Moze da bude svedok nekog dogadjaja ili da ima neku perspektivu odakle moze da vidi sve dogadjaje (stvar ili zivotinja). Ako bi autor stvarno govorio o svojim dozivljajima. Da bi se postigla celovitost onoga sto je receno novela se obicno zavrsava poentom – naglim isticanjem onoga sto je znacajno za temu. opise i stavove koji se javljaju u delu. On je samo jedan od aspekata dela. se sve vise koristi tehnika toka svesti. na iluziju stvarnosti i umetnicki utisak celovitosti. 44. To je oznaka za nacina kojim se opravdava uvoddjenje pojedinih motiva i njihovo povezivanje u celinu. Tako i citalac dobija siri uvid u ono sto mu je ispricano. Izbor teme je slobodan. skola. Pojedini teoreticari i h izjednacavaju. Fabula i size Fabula (od latinskog prica) oznacava u teoriji knjizevnosti redosled dogadjaja u knjizevnom delu. Autor moze delo namerno da podeli tako da izazove poseban ucinak ili ostvari slozen tip kompozicije. Pripovedac moze da bude pouzdan ili nepouzdan (subjektivan koliko i ostali likovi u delu). Pored pripovedanja znacajni su i opis. Fabula oznacava samo niz dogadjaja. Novela kao knjizevna vrsta Za manje prozne vrste kod nas se pored naziva novela koriste i nazivi pripovetka. Pripovedacevo glediste moze da se pomera sa jednog lika na drugi. 45. vrsta ili autora. Razumevanje pripovedaca je bitno za razumevanje ostalih elemenata dela. Moze da se predstavlja kao autor. to bi bila neka vrsta autobiografije. pripovest i prica. Motivacija se odnosi na nacin povezivanja motiva u knjizevnom delu.na sredini stranice i podeljeni su na strofe. pojam sadrzajaj podrazumeva i odredjene misli. Nacin na koji je delo podeljeno moze da ima veliki znacaj. Pogresno je izjednacavati autora sa pripovedacem. glave. Pripovedac je tvorevina knjizevnog dela. To se postize naglim uvodjenjem neocekivanog dogadjaja. Motivacija se shvata i kao obrazlozenje postupaka pojedinih likova i obrazlozenje celovitog fabularnog tkiva veceg knjizevnog dela.

a u paralelnom se nekoliko fabularnih nizova razvija uporedo (Ana Karenjina). vezuje se za renesansu. On razlikuje roman zbivanja (npr. Njegovo poreklo neki teoreticari izvode iz helenistickih proznih dela. Gospodja Bovari) I roman prostora (Na Drini cuprija). kriminalisticki i avanturisticki romani). Faze u njenom razvoju su:  Prednovelistiacka faza – bajke. Novele mogu da se povezuju u cikluse. Naziv tragedija potice od tragos = jarac i ode = pesma. jer su ove vrste nasajale uporedo i njihova zavisnost je obostrana. a odnos prema zivotu i svetu koji se javlja u njemu povezan je sa renesansom. prstenasti i paralelni roman. gde je pripovedac neki od likova i personalni roman. Eshil drugog. Sastojala se iz prologa. pa se tako romani dele na drustvene. prepleteno je stvarno I fantasticno. junaci su tipicni. roman lika (Don Kihot. Karakteristike realistickog romana su cvrsta fabula. U prvom tipu se novele nadovezuju jedna na drugu tako da je kraj jedne ujedno i pocetak druge (npr. epizoda. Ako su novele cvrsto povezane ciklus moze da predje u roman. uvedena je istorijska i aktuelna tematika. Volfgang Kajzer predlaze tipologiju romana prema vladajucim ciniocima integracije svih elemenata pojedinog romana. pateticno I komicno. tragicka krivica. stasimona i eksode. jer na osnovu poznavanja tipova romana mozemo da utvrdimo konvencije unutar kojih se ostvaruje roman. Ruski formalisti su klasifikovali romane prema nacinu izgradnje sizea – lancani ili stepenasti. navodeci Platonovu pricu o Atlantidi kao prvi roman. uloga hora je bila sve manja. apokrifi. razvitak i glavna svojstva tragedije Tragedija se kao dramska vrsta u stihovima razvila u staroj Grckoj. ali ne odnosi se samo na klasifikaciju romana. Tragedija je imala obredni karakter. viteske. Roman u pravom smislu te reci nastao je u novom veku. gde kao pripovedaci nastupaju iskljucivo pojedini likovi u romanu.v. saljive price. Tespis je uveo prvog glumca. koja su imala ljubavnu tematiku. Najstarija i najpoznatija je tematska. porodicne. Tako je stvoren pojam uokvirene novele ili uokvirene pripovesti. Postoje brojni romani koji se ne mogu svrstati ni u jedan od ovih tipova. tragicki zavrsetak i uzviseni stil. bitan je neobicni dogadjaj  Klasicna faza – srednji stil. Postoji i klasifikacija prema odnosu pripovedaca prema prici. teme su iz svakodnevice. Tu se razlikuju tri tipa: autorski roman. kauzalnost dogadjaja i pouzdanost pripovedaca. a gradja je preuzimana iz mitova. Taj kult se javlja u 7. i 6.tragicka krivica nij posledica svesnog krsenja zakona vec sudbinske 21 . teznja da se sledi prirodni tok zbivanja. Ovakva klasifikacija je neodredjena jer se moze prosirivati unedogled. cesto preuzima elemente avanturistickog ili viteskog romana (sto se vidi u novelama iz cetvrtog I desetog dana Dekamerona)  Moderna faza 46. okvirna novela (1001 noc). za razliku od latinskog). Ono sto je karakterise i danas je tragicki junak. Kod Cehova se insistira na psiholoskom aspektu. Novela se afirmisala u renesansi. gde je pripovedac najblizi autoru. u avanturistickim romanima). Postoji i karakterizacija romana prema pojedinim epohama u knjizevnosti. dok treci ukazuju na vezu izmedju romana i filozofije. moze se primeniti na sva knjizevna dela.koja zanimljiv dogadjaj obradjuje u sazetoj formi (14. i slavi novog boga entuzijazma i vina. ja – roman. Tipologija romana treba da olaksa analizu. Drugi nacin je povezan sa stavom autora i opstim tonom romana – sentimentalni. satiricki. Klasifikacije romana Naziv roman se u pocetku odnosio na svaki spis na romanskom jeziku (narodnom. pikarske i kriminalisticke. ljubavne. istorijske. nego knjizevnosti u celini. a povezuje ih tzv. veku pre n. a i neki romani bi mogli da se svrstaju u vise grupa. renesansa). U romantizmu se novela povezuje sa bajkom. pa se tako realisticki roman razlikuje od modernog. psiholoska analiza likova. Kasnije je izgubila obredni karakter. Nastanak romana se ipak ne moze izvesti iz novele. etioloske proce. avanturisticke. Poreklo. a kompozicija je postala slobodnija. humoristicki. za razvoj je zasluzan Bokacov Dekameron. Nastala je iz obreda posvecenih bogu Dionisu kada se prvi glumac izdvoio naspram hora i zapoceo razgovor sa njim. verovatno jer su Dionisovi pratioci bili zaogrnuti jarecom kozom. Moderni roman karakterise svesno rusenje ovih konvencija. didakticki i tendenciozni roman. Tako se moze govoriti o romanu toka svesti kao o posebnoj vrsti ili o romanu – eseju.e. Tragicki junak je u najsirem smislu te reci zrtva vlastite sudbine. Najcesce je u sukobu sa svojom okolinom zbog nekih moralnih nacela. Ovo razvrstavanje moze da bude korisno kada je u pitanju pojedinacna analiza. 47. ili isti lik ili pripovedac. U prstenastom romanu jedna novela obuhvata ostale. a taj postupak neki teoreticari smatraju izvornim postupkom u kompoziciji umetnicke proze. a drugi iz srednjovekovnog viteskog i pikarskog romana. a Sofokle treceg. psiholoske. a u realizmu Gi de Mopasan tezi da u detalju svakodnevice pokaze celinu. Postoji vise nacina klasifikacije romana.

Grcka komedija se deli na staru. karikirani likovi. v. a najznacajniji delovi su parabaza.sukob dveju suprotnih strana od kojih jedna zastupa misljenje samog pesnika. Medjutim. ali ponekad odstupa od strogih klasicistickih pravila. Izdvaja se nekoliko podvrsta komedije.naucne vrste i publicistika 22 . konvencija. ona se najcesce sluzi dijalogom (dialogos = razgovor). Najznacajniji su Ezen Jonesko i Semjuel Beket. Komedija karaktera gradi komicne efekte na tipovima karaktera koji poseduju neku manu. Aristofan je najznacajniji komediograf u staroj Grckoj. Dozivela je procvat zahvaljujuci Aristofanu. Broj likova postaje neogranicen.v se javlja lirska drama A. gde prikazivanje tezi izoblicenosti. Znacajni su i spanski stvaraoci: Lope de Vega. se razvija naturalisticka drama – Ibzen. Cehova. Kada kritikuje neke pojave ili karaktere koje istovremeno ismeva i osudjuje radi se o satiri. Ali.v. prikazanja. koristi se nelogican razvoj dogadjaja i odsutnost akcije da bi se pokazao strah i usamljenost modernog coveka – antiteatar. Tragedija u klasicizmu je u potpunosti racionalisticka i ima didakticku fju. logos = rec). karakteri plemeniti.n. 48. Poreklo. a likovi imaju stalna imena i karakteristike. a komedija situacije na nekim neocekivanim polozajima u kojima se nalaze likovi. Francuski klasicizam donosi stroge zakone – tragedija mora biti pisana u stihovima. Radnja se prekida nekom vrstom komentara – songovima koji ne dozvoljavaju gledaocima da se potpuno uzive u ono sto gledaju. moraliteti. Komedija intrige se zasniva na zapletima koji proizilaze iz nekog nesporazuma. Posto se u tragediji obicno izrazavaju suprotni karakteri. hor ima manju ulogu. Drama dozivljava vrhunac u Sekspirovim delima. ovi pojmovi ne moraju da se odnose samo na komediju. U renesansi se javlja i commedia dell’ arte koja se zasniva na glumackoj improvizaciji. a komediji nizak. 49. U savremenoj drami javljaju se tendencije razaranja ustaljene strukture. Takve predstave nazivaju se misterije (mirakuli. Grci nisu ozbiljno gledali na komediju I u pocetku je hor sastavljan dobrovoljno. a u francuskom klasicizmu uvedeno je ucenje o tri jedinstva. gde se hor obraca publici i agon . Melodrama je posebna vrsta drame gde muzika stalno prati govor glumaca. Sredstva za postizanja komicnog su nesklad. a kada nema osudjivanja o obicnom humoru.zablude. U 20. skazanja). Koristi se gradja iz Biblije. peripetija i rasplet. pasije. Plautovu komediju karakterisu tipicni likovi i odnosi. Neki teoreticari smatraju da pored komedije i tragedije postoji i drama u uzem smislu. Najznacajniji komediograf klasicizma je Molijer.e. kulminacija. Cesta je i groteska. Kompozicija je labava. u renesansi. a tematika je uvek sentimentalna. srednju i novu. zaplet. Pastorala je slicna sa eklogom. Meterlinkova simbolisticka drama itd. Postoje neke vrste koje se modu shvatiti kao podvrste drame ili komedije ili kao posebne knjizevne vrste. P. Tu do izrazaja dolaze unutrasnja kolebanja pojedinca. a tekstovi tako dugacki da su predstave izvodjene i po nekoliko dana. a vodvilj je laka komedija u kojoj se pevaju popularne melodije. Kao suprotnost antiteatru javlja se epski teatar Bertholda Brehta. posebno iz Hristovog zivota. groteska i zaplet zasnovan na nesporazumu. Kalderon da la Barka i Tirso de Molina. Njegove komedije su u skladu sa poetikom klasicima. izmedju ozbiljnog i smesnog. razvitak i glavna svojstva komedije Komedija se takodje razvila iz narodnih obreda – falicke pesme i takodje je svoj vrhunac dozivela u 5. Aristotel je smatrao da je svrha tragedije katarza – prociscenje. vec na knjizevnost uopste. izoblicavanje i odstupanje od uobicajenog. a renesansna komedija u Italiji uglavnom sledi tu tradiciju (Marin Drzic). Dramu karakterise jedinstvo radnje (nema epizoda i digresija) koje je uveo jos Aristotel. radnja nije koncentrisana. U romantizmu se odbacuju zahtevi klasicizma. Govorio je da je tragediji svojstven uzvisen predmet. U 19. Mnogi teoreticari smatraju da se drama sastoji iz pet delova: ekspozicija. stil mora da bude uzvisen. Farsu karakterise grub i vulgaran humor. nezavisno od grcke tragedije u srednjem veku razvija se poseban tip drame koji nastaje na osnovu hriscanskih verskih obreda. Knjizevno . fantasticnom i nakaznom. a kasije ga je dodeljivao arhont. Grcka tragedija imala je veliki uticaj na razvoj tragedije u Evropi. a cena koju junak placa je najcesce sopstveni zivot. a kopozicija mora da se sastoji od pet cinova. Postepeno u ove drame ulaze i prizori iz svakidasnjice i komicni elementi. a tematika je takodje sentimentalna. Tematski je bliza svakodnevnom zivotu. ali je i nova komedija (Menandar) imala veliki znacaj. Komedija konverzacije se zasniva na duhovitim razgovorima i verbalnim dosetkama. Pored dijaloga koristi se i monolog (monos = sam. posebno zato sto je uticala na rimsku komediju. ili na naglasavanju nekog karakternog nesklada. ali i nekih svetaca i mucenika. Struktura je slicna tragediji.p. tako sto crkvena liturgija dobija dramski oblik u dijalozima i pevanju. gde se pojave i karakteri prikazuju u neprirodnom aspektu i tako se izaziva kriticki stav. a kompozicija mnogo slobodnija. Najznacajniji tragicari klasicizma su Pjer Kornej i Zan Rasin. Farsa i vodvilj se obicno smatraju podvrstama unutar komedije.

Kada prevlada umetnicka komponenta esej postaje roman – esej. obavezna pobeda dobrog itd. ali I zbog sve veceg prodora nauke u sve ljudske delatnosti.. Kao sto u ozbiljnoj knjizevnosti postoje dela ispod proseka. Izmedju popularne i ozbiljne knjizevnosti postoji uzajamno delovanje. nauke i filozofije. pornografski roman. Biografije. Struktura dramskog teksta Dramski tekst se sastoji iz dela koji je namenjen publici (sadrzina) I dela koji je namenjen reditelju I glumcima (oznake likova I didaskalije). Neke epohe teze da ujedine knjizevni i naucni izraz. u popularnoj postoje ona dela koja se uzdizu iznad proseka. Za oznacavanje dela koja nemaju nikakvu umetnicku vrednost koriste se i nazivi sund (nem. Ona nije samo predmet NOK. ali se zaceci mogu naci kod antickih autora. 23 .Odnos umetnicke I naucne proze bitan je za tk zbog proucavanja umetnicke proze u vremenu koje je nije razlikovalo od naucne. Publicistika podrazumeva najcesce pristupacan nacin pisanja. Njena uloga je danas veoma velika i niposto se ne sme zanemariti. Tematsko podrucje eseja je siroko. kulturne istorije. ali najcesca tema su pojedina knjizevna i umetnicka dela.. Takve drame nastaju zbog nemogucnosti pisca da izrazi ono sto zeli samo preko govora pojedinaca I kada mu kratkoca kojom se drama odlikuje predstavlja ogranicenje – takve drame nazivaju se drame za citanje. iznoseci pogled reportera na predmet o kojem govori. Zabavna knjizevnost se naziva i popularna ili trivijalna (lat. antropologije. U uzem smislu odnosi se na dela koja u u tesnoj vezi sa ulogom novina u javnom i kulturnom zivotu. Tvorac eseja je Misel Montenj. trivialis = obican. sketch = skica). psihologije. prenose se teme. Tekstovi popularne knjizevnosti ne zahtevaju ulaganje napora pri razumevanju. sund = otpadak) ili kic (izvedeno od engl. postaje jedna od najpopularnijih vrsta. Putopis moze da bude shvacen kao deo geografije ili etnografije ili kao posebna knjizevna vrsta.v. Teorija knjizevnosti se bavi pitanjima strukturalnih osobina zabavnih tekstova. spijunski.Postoje I drame koje se sluze didaskalijama namenjenim publici pomocu kojih se postize umetnicki efekat. pocinje da se bavi knjizevnim pitanjima.v. Cesto se priblizava eseju ili cak romanu (fabula i likovi). Feljton i reportaza ujedinjuju verodostojnost zbivanja sa umetnoscu. Taj deo se daje publici u vidu Pozorisnog oglasa ili Programa I nema samo propagandnu funkciju vec uvodi gledaoce u lelemente koji su bitni za razumevanje same drame. Trivijalna (popularna) knjizevnost Pored razlikovanja usmene i pisane knjizevnosti. U feljtonima se obradjuju pitanja umetnosti. . koja svojim umetnickim i kulturnim vrednostima ne sluzi iskljucivo zabavi. ili pitanja od drustvenog znacaja. vec i psihologije. Popularna knjizevnost je vazna za razumevanje moderne civilizacije. Neki tipovi moderne proze teze reportaznom stilu. U njoj se ponavljaju odredjene sheme. naucna fantastika itd. pedagogije i filozofije. On objedinjuje naucnu teznju za obradom zivotnog ili naucnog pitanja i teznju da se to ostvari na umetnicki nacin. Ovakva knjizevnost zadovoljava potrebe za zabavom odredjenog broja citalaca. Esej je oblik knjizevnosti o knjizevnosti... istorije.. pojedinim vrstama i odnosima ozbiljne i popularne knjizevnosti. III GRUPA 51. motivi. U popularnu knjizevnost spadaju: avanturisticki. vrsta knjizevne kritike. U 19. a u 20. francuski filozof i knjizevnik. Postoji deo koji je namenjen I jednima I drugima a to je deo koji se nalazi na pocetku I naslovljen je “Osobe” ili “Lica”. Neka naucna dela mogu se citati I kao umetnicka I obrnuto. roman Divljeg zapada. Esej je bio posebno vazan za englesku knjizevnost 18. Ove vrste se cesto ukljucuju i u pojam publicistike. Tako su se u okviru novinarstva razvile knjizevne vrste kao sto su feljton (podlistak) i reportaza. memoari i dnevnici su vrste koje kombinuju istorijsko – naucni princip sa umetnickim izrazom.v. Fransis Bejkon je zasluzan za uspeh eseja u renesansi. pa I nacin izrazavanja. koji za cilj ima da zabavi i pouci veliki broj citalaca. 50. dramska vrsta. likovi. sociologije. sentimentalni. Od knjizevno – naucnih vrsta najznacajniji je esej (franc. tezi se nizanju dogadjaja koji su u suprotnosti sa svakoneviconm. kao sto su – odnosi medju likovima. Kada prevlada naucnost nastaje studija ili traktat. Sadrzi i odredjenu dozu naivnosti – ostra podela na dobro i zlo. postoji i razlika izmedju zabave i ozbiljne knjizevnosti. kriminalisticki. pripadnost I zanimanje likova I mesto radnje.. osobine i postupci likova. Reportaza izvestava o nekom dogadjaju ili pojavi umetnickim nacinom izlaganja. prost). Savremene prozne vrste u obzir uzimaju i dela filozofije. U okviru toga je nastao i tip romana sa uzbudljivom tematikom i kompozicijom koja je podredjena izlazenju u nastavcima (roman – feljton). obrazovanje ili osetljivost za umetnicki nacin izrazavanja. essai=pokusaj) ili ogled.

vec se samo trudi da ono sto postoji opise. opisivanjem jezickog izrazavanja karakteristicnog za odredjeno delo. Razvija se drugacije shvatanje pojma stila I savremena stilistika se ne bavi donosenjem normi. onda se komicno pretvara u humor.Normativni pojam stila je nemoguc danas. 54. kod odredjenog autora ili u nekoj epohi. likovi sami grade svoje karaktere. valjda…) 53. a koja se koristi jos uvek u stilistici. nacine upotrebe umetnickih elemenata I opisuje jezicko izrazavanje u odredjenom deli. Afektivna vrednost je nesto sto daje vlastiti smisao recenici. sa komicnim. Retorika se razvila jos u antici kao ucenje o govornistvu. situacije. .Tema drame je uvek neka radnja koja je pokrenuta u ljudskim mislima I osecanjima koja ne ostaju u unutrasnjem bicu coveka. Odredjenom afektivnom stavu odgovara jedna varijanta. o kompoziciji. ona opisuje jezik knjizevnog 24 . Stilistika se razvila iz retorike I poetike. Stilistika zalazi dublje u osobine jezika. o izrazavanju uopste I o kritci knjizevnih dela. u zavisnosti od intonacije I slicno. imaju I pozitivnih crta. Dramski tekst povezuje dramska radnja. prelazeci granicu do koje seze gramatika. Nema karakterizacije. drustva. to ne znaci da je moguce pisati ili govoriti bilo kako I da to ima stilsku. ali u isto vreme se oseca I sazaljenje. . ismevanje I osudjivanje karaktera.Stil jeset odraz individualnosti. Razlikovale su se reci koje se mogu upotrebljavati u svakom od stilova. pre svega znaci nacin na koji se obavlja neka delatnost. Pojam stila I razlicite kategorije stilova .Kada su negativne crte nekih licnosti prikazene na nacin kada pisac ne zeli da ih ismejava ili kritikuje. Svaki izraz ima odredjeno znacenje koje se logicki namece nakon citanja izraza. znacenje uveliko zavisi od konteksta u kome je recenica izrecena. Stilistika ne propisuje norme. jer savremena knjizevnost sve vise tezi individualnosti I originalnosti. za razliku od njih ona ne propisuje pravila dobrog stila. vec se dogadjaj ostvaruje preko radnje. ali. pisca ili delo . De Sosir je razdvojio jezik I govor. tj. ali ih u isto vreme voli. Poreklo I razvoj stilistike .Stilistika se razvija kao nauka koja se bavi opisivanjem stilova.Groteska predstavlja spoj nakaznog I fantasticnog. razvija se opisna stilistika. satire I groteske Na humoru. koja opisuje odredjene stilove. tj. Tako se javljaju stilisticke varijante.. likovi su sami svesni svojih nedostataka (koji nisu preterani). srednje I visoke. . dostojanstvena. o pojedinim stilovima. Retorika je smatrala da postoji ideal govrenja I pisanja koji se mora koristiti kada se stvara knjizevno delo. spoj gorko tragickog I smesnog. koristi se u mnogim oblastima. autora ili epohu. 52. smsao koji se ne nazire iz pojmovnog znacenja. Razradili su temelje ucenja o knjizevnoj vrsti. vec se s naporom pretvaraju u radnju.Za novo shvatanje stila najznacajniji je razvoj lingvistike.Stilom se bavi stilistika. Sva paznja je usmerena na ono sto glumci govore I rade. do 18. delanja I govora likova. Svakom je odgovarao odredjeni tematski sklop. Medjutim retorika je dosta znacajna za razvoj stilistike. pre svega zbog terminologije koju je ustanovila. Odnos visoki – srednji – niski stil bi otprilike ovako izgledao: starina – starac – starkelja. . o figurama.Satira predstavlja ostru kritiku. satiri I groteski se zasniva komedija. Nema opisa glumaca ni prostora jer je to ocigledno. umetnicku vrednost. vec samo u kontekstu. medjutim. oznaku I oznaceno. Tezilo se tome da leksika visokog stila bude uzdignuta. Autor se smeje likovima. Smatrali su da se stilovi dele na niske.Stil je vremenom razvio siroku upotrebu I razlicita znacenja. nacina koriscenja umetnickih sredstva u jednom delu. . ali ovi elementi se takodje srecu u mnogim knjizevnim vrstama kao nacini predstavljanja odredjene teme. Ona se razvila iz retorike koja je nastala jos u antickoj Grckoj I jos tada je postojao pojam stila. ali pate zbog svojih nedostataka. tragicno postaje smesno. . vrednost koja se nazire iz samog znacenja takvog sklopa reci. Pojmovi humora. . veka je postala I ucenje o jeziku. Pojmovna vrednost izraza je ona vrednost koja je osnovna. vec samo opisom upotrebljenih sredstava pomocu kojih se postize umetnicki efekat – stil se shvata kao izraz individualnosti. ima za njih simpatije. Danas se stil shvata na dva nacina:  Stil kao dobar nacin pisanja ili govorenja  Stil kao nacin pisanja ili govorenja koji je karakteristican za odredjenu epohu. medjutim. pojmovnu I afektivnu vrednost izraza.Osnovni nacin prikazivanja dogadjaja je dramska situacija – sto znaci da nema pripovedanja I opisivanja. reci iz visokog stila bile su zabranjene za teme obradjivane niskim stilom I obratno. (hm… nesto kao crni humor.

57. ligicno. oni su uvek u neposrednoj vezi. u tim opisima nalazi elemente koji su bitni za analizu I za bolje razumevanje samog knjizevnog dela. zvuk I nacenje reci nikada ne treba razdvajati – zvucnost sluzi samo da istakne. predstavlja spoj anafore I epifore.  Anafora predstavlja ponavljanje reci ili grupe reci na pocetku stihova.  Onomatopeja je podrazavanje glasova iz prirode cime se pojacava efekat zvucnosti I opisana situacija se priblizava citaocu I realnije docarava. .  Asonancija nastaje ponavljanjem istih samoglasnika. smatrao je da je sutina skrivena u detaljima. Medjutim. glasovnih efekata ili zvucnog ugodjaja. . Impresivna vrednost je svesno obelezje izraza. Opisna stilistika . Za opisnu stilistiku bitne su samo ekspresivna I impresivna vrednost.  Anadiploza predstavlja ponavljanje reci ili grupe reci sa kraja jednog stiha na pocetku narednog. stilsko obelezje koje izvire iz same prirode stvaraoca. pa na osnovu toga formirati konacnu predstavu o jednom delu.Stilistika se razvija u dva pravca:  kao lingvisticka disciplina koja je bitna za teoriju knjizevnosti jer svojim metodama omogucuje analizu knjizevnog dela koja upotpunjuje opstu knjizevnoteorijsku analizu – opisna stilistika  razvija se u stilisticku kritiku – analiza koja na osnovu proucavanja stila knjizevnog dela zeli da donese vrednosni sud .U okviru opisne stilistike vazno je za teoriju knjizevnosti:  utvrditi razliku izmedju razlicitih vrsta stilova – razgovorni. Asonanca pojacava emocionalno reagovanje jer odredjenim samoglasnicima koji se ponavljaju priblizava znacenje reci citaocu ili slusaocu. Figure konstrukcije ili sintaksicke figure 25 . Cilj je isti kao I cilj assonance.  Aliteracija nastaje ponavljanjem odredjenih suglasnika ili suglasnickih grupa. naucni.Utemeljivac stilistike je Leo Spicer koji je smatrao da u analizi knjizevnog dela treba polaziti od stinih pojedinosti. Zasniva se na ucinku odredjenih glasova I zvukova u govoru. Aliteracija se cesto javlja zajedno sa asonancom.Stilistika se razvija u dva pravca:  kao lingvisticka disciplina koja je bitna za teoriju knjizevnosti jer svojim metodama omogucuje analizu knjizevnog dela koja upotpunjuje opstu knjizevnoteorijsku analizu – opisna stilistika  razvija se u stilisticku kritiku – analiza koja na osnovu proucavanja stila knjizevnog dela zeli da donese vrednosni sud .  Simploha predstavlja ponavljanje reci ili grupe reci I na pocetku I na kraju stihova.Figure diikcije predstavljaju odredjeni sklop reci koji se zasniva na isticanju zvucnosti tih reci. a cilj je postizanje eufonije (milozvucnosti). od detalja. Ekspresivna vrednost je nesvesno obelezje izraza.Ove figure ponavljanja u stihovima se nazivaju jednim imenom “lirski paralelizmi”.Opisna stilistika moze se podeliti na:  fonostilistiku  morfostilistiku  sintaktostilistiku  semantostilistiku 56. ekspresivne I impresivne vrednosti izraza. elementi u koje je smesteno oni individualno I specificno. na jezik.  Epifora predstavlja ponavanje reci ili grupe reci na kraju stihova. dinamizuje znacenje odredjene reci.dela. a detalji su odrednica jednog stila. 55. Pojmovna vrednost je osnovno. svesna stvaraoceva namera da deluje I samim izrazom. upucuje na samu rec. naucni I knjizevno – umetnicki  analiza stilova vrsi se na osnovu razlikovanja pojmovne. a ne samo sadrzajem. Figure dikcije . a ne na njeno znacenje. publicisticki. opste znacenje poruke.  Ponavljanje je figura koja se redovno javlja I moze se svrstati I u druge vrset figura. .

) Posebna vrsta antiteze je slovenska antiteza karakteristicna za narodnu poeziju. Poredjenje I antiteza .   Inverzija predstavlja namerno obrtanje reda reci radio d onog koji je gramaticki najispravniji.Figure konstrukcije nastaju posebnim rasporedom reci u recenici ili u nekoj drugoj jezickoj celini. Figure misli se tesko mogu odvojiti od figura reci (tropa) jer se I jedne I druge odnose na znacenje reci. Retoricko pitanje predstavlja niz postavljenih pitanja koja imaju funkciju izjavnih recenica jer se ne ocekuje odgovor na njih. Posredstvom metafore. Asindet predstavlja nizanje reci bez odredjenog gramatickog povezivanja. asindet predstavlja nepostojanje veznika. Elipsa predstavlja izostavljanje odredjenog dela recenice bez kojeg se moze razumeti njeno znacenje. predstavlja gomilanje vezika bez gramaticke potrebe. Metafora je najcesca stilska figura. Figure reci nastaju promenom osnovnog znacenja pojedinih reci. Ovim se zeli naglasiti nas negativni stav prema onome o cemu govorimo. vec I od konteksta u kome se nalazi. .”) . ona priblizava stanja. javljaju se stalna poredjenja koja su postala opsta I karakteristicna. jer jedan rec ne zavisi samo od sopstvenog znacenja. 61. Figure misli se tesko mogu odvojiti od figura reci (tropa) jer se I jedne I druge odnose na znacenje reci. prenose se pojave iz jednog podrucja zivota u drugo.Ironija predstavlja izrazvanje takvo da je ono sto kazemo u stvari suprotno od onoga sto mislimo. Metafora pre svega ima veliki umetnicki efekat. . vec samo sluze da upitnim oblikom naglase svoj stav. (“Znam da nista ne znam. stvari I pojave koje su predmet jednog knjizevnog dela I omugacava da ih shvatimo na neki do tada ne vidjeni nacin.Antiteza je vrsta poredjenja po suprotnosti.Oksimoron je vrsta antiteze I paradoksa u kome se stavra novi pojam spajanjem suprotnih. (Kisa! Gori!) Ovakvim izostavljanjem reci dinamizuje se stil I postize snazno izrazavanje. (“Zimsko letovanje”) 60. a samim tim istice izuzetno bogatstvo mogucnosti sluzenja jezikom..    58. . skretanje paznje na ono sto je najbitnije. na taj nacin je shvacena kao figura u kojoj se jedan rec upotrebljava umesto druge. ublazena poruga ili slicno. naglasavanje vaznosti. tropi predstavljaju promenjeno znacenje reci.Poredjenje I antiteza spadaju u figure misli. zasniva se na suprotstavljanju pojmova. Na ovaj nacin gradi se I siri kontekst pojma od onog koji ima. a nauka o recinici je sintaksa.Poredjenje ili komparacija je stilska figura koja se zasniva na poredjenju dva pojma koji se povezuju prema nekim slicnostima koje ne moraju biti odmah I lako uocljive. alegorija koja moze biti svrstana I u jedne I u druge figure. U nekim razdobljima. Ova figura je najcesca u poeziji. Medjutim.Metafora spada u figure reci. Mnogi teoreticari je opisuju kao skraceno poredjenje pri cemu se iskazuje samo clan poredjenja. pojedinih reci ili celokupnih recenica. Cilj figura konstrukcije je posebno isticanje odredjene reci. Drugi teroeticari metaforu shvataju kao zamenu znacenja jedne reci znacenjem druge. vec da bi se posebno istakle pojedine reci. . Ironija. (Sit gladnu ne veruje.Ironija pradoks I oksimoron spadaju u figure misli. Ona se sastoji od pitanja sa alternativnim pitanjima. a crveni putuju. protiv recnih pojmova. Metafora . rasporedom koji nije specifican I ne odgovara gramatickom I logickom rasporedu. gomilaju se zarezi.Paradoks je figura kojom se izrice neka misao koja je naizgled protivrecna opstem misljenju. Problem je npr. Simbol I alegorija 26 . negacije I odgovora na postavljeno pitanje. ili u trope. Poredjenjem se otkrivaju slicnosti I razlike medju pojmovima koje iznenadjuju I uzbudjuju citaoce otkrivajuci im ono sto neposredno nisu uocili. alegorija koja moze biti svrstana I u jedne I u druge figure. Nazivaju se I sintaksicke figure jer se javljaju kao sklop reci u recinici. paradoks I oksimoron . a takodje se sitacija jos vise dramatizuje. Problem je npr. ali u sustini ukazuje na dublji smisao koji je prikriven. a figure misli se odnose na siri smisao od onoga sto je receno. Medjutim. Polisindet je suprotnost asindet. tropi predstavljaju promenjeno znacenje reci. Zuti zutuju. druga rec. 59. a figure misli se odnose na siri smisao od onoga sto je receno. u odredjenim knjizevnim vrstama.

vrste – i prozu – pisati napred. Figure reci nastaju promenom osnovnog znacenja pojedinih reci. Kvantitativna versifikacija 27 . 62. ali ne negativne ironije! ) 64. / tragovi mu smrde necovjestvom. Zbog verovanja da se stihovi prave prema nekoj meri i razmeri. pojave ili pojam njenom alegorijskom oznakom. Na ovo upucuju i grcki nazivi za stih – red. . zivotinje nastupaju kao olicenja ljudskih karaktera. = Bice tebi bas dobro. hiperbola. rec se ublazava tako sto se zamenjuje drugom recju koja ima slicno.Simbol je zamena neke reci. Stih se od proze razlikuje posebnim ritmom koji je rezultat autorove namere. Basna je knjizevna vrsta koja se u potpunosti zasniva na alegoriji jer njen smisao treba traziti ne u osnovnom. metonimija se zasniva na povezivanju prema STVARNIM odnosima. kao metafora koja se ne odnosi samo na odredjenu rec. (Necu da maknem ni malim prstom. cime se postize efektniji umetnicki utisak.Simbol I alegorija spadaju u figure reci. vec samo kada se povezuje sa celinom. Figure reci nastaju izmenom osnovnog znacenja odredjene reci.Sinegdoha je podvrsta metonimije. Pojmovi stiha. U novije vreme pogotovo. dva organizovana govorna sistema. versifikacija se cesto naziva i metrikom..Hiperbola je figura koja se zasniva na preuvelicavanju odredjenih pojmoiva radi naglasavanja emocionalnog stava prema necemu. versifikacije i metrike Stih i proza cine dva tipa knjizevnog izrazavanja. Postoje stalni. litota . koji je negativan I suprotan. oznakom koja je na neki nacin povezana sa pojmom koji predstavlja. 66. Ti elementi su duzina sloga.Metonimija prema nekim teoreticarima predstavlja samostalnu stilsku figuru. opsti simboli – emblemi. Figure reci nastaju promenom osnovnog znacenja pojedinih reci. do kraja stranice. silabicka. jednina za oznacavanje mnozine. Figure misli se tesko mogu odvojiti od figura reci (tropa) jer se I jedne I druge odnose na znacenje reci. . . moze se shvatiti kao vrsta metonimije. vec zahvata jednu celu pesnicku sliku. zbog brojnih emocionalnih efekata (pristojnost. a prema nekima podvrstu metafore.Hiperbola I litota spadaju u figure misli. vulgarnih reci blazim izrazima.”) . Jezik u stihu (I u svakom knjizevnom delu) ostvaruje odredjeni umetnicki utisak. . pa I knjizevnosti. Nemam ni dinara.Eufemizam spada u figure reci (trope). izdvojeno iz konteksta. tropi predstavljaju promenjeno znacenje reci. na neki nacin “preneseno” znacenje. silabicko – tonska. pa se razlikuju tri vrste versifikacije – kvantitativna. . Eufemizam predstavlja oznacavanje nekih zlih. a figure misli se odnose na siri smisao od onoga sto je receno. Tekst u stihu ima posebnu zvukovnu organizaciju. zamenjivanje reci koje se iz bilo kojeg razgolaga smatraju opasnim I nepristojnim.) Razlika izmedju eufemizma I litote je to sto se eufemizam zasniva na zameni reci. Eufemizam. vec u prenesenom zancenju. a ritmicka organizacija postaje nosilac smisla. (“Kome zakon lezi u topuzu. tonska (akcenatska). I metonimija je kao metafora preneseno znacenje reci.) 63. .Litota je figura koja je suprotna hiperboli. ili u trope. (Nece ti biti lose. Nauka o stihu naziva se versifikacija. cije se znacenje ne moze shvati odmah. Mnogi teoreticari smatraju da ovi sistemi versifikacija odgovaraju prirodi jezika u okviru kojih su se razvijale. a litota samo na drugaciji nacin govori o necemu (kao neka vrsta ironije. Metonimija I sinegdoha . U njoj se deo uzima za oznacavanje celine. Prema tome sto predstavlja zamenu reci. ublazavanje traumaticnih izraza I sl. losih. Ona umanjuje I ublazuje jer prvi izraz zamnejuje slabijim. Medjutim. Postoji uverenje da se ritam organizuje prema nekom osnovnom elementu koji se stalno ponavlja u stihu. pojam koji se povezuje je u stvarnoj vezi sa pojmom koji je proistekao iz njega. ili u trope.Metonimija I sinegdoha spadaju u figure reci. javlja se sve vise individualnih simbola u delima modernih pesnika.Alegorija se posmatra kao prosirena metafora. broj slogova i akcenat (naglasak). a postoji i kombinovana. prema tradicionalnom misljenju da jeteorija stiha nauka o tome kako se prave stihovi. odredjen broj umesto neodredjene kolicine I obratno. To su ustaljeni simboli poznati celokupnoj kulturi. ali dok se metafora zasniva na povezivanju pojmava po njihovim slicnostima. ali u sutini nema logicke veze medju njima. Stih mozemo prepoznati pre svega po grafickom obliku.).

bakhej . Mora . metricke dominante i ritmicke tendencije. dugi slog = 2 more) Arza – ime za dugi stih. U antickoj versifikaciji smena dugih i kratkih slogova. Silabicka. Prema broju i vrsti stope odredjuje se stih – trimetar. a u tonskoj smena naglasenih i nenaglasenih predstavljaju osnovne elemente za ostvarivanje stiha. tonska i silabicko – tonska versifikacija Presudna su dva nacela: 1) nacelo istog broja slogova u svakom stihu (ritam stihova ostvaruje se tako sto se nizu stihovi sa istim brojem slogova) – silabicka versifikacija 2) nacelo pravilne izmene naglasenih i nenaglasenih slogova – tonska versifikacija 3) ova dva sistema cesto se povezuju tako da i broj slogova i raspored naglaska imaju glavnu ulogu – silabicko-tonska versifikacija U silabickom sistemu vrste stihova razlikuju se prema broju slogova. Ritam stiha se gradi na osnovu provodnih cinilaca ritma – elemenata koji se ucestali ponavljaju. Razvila se u staroj grckoj. 68. Vazna je i cezura kao stalna granica medju recima nekog sloga.Naziva se jos i anticka. Pojmovi stope i akcenatske celine U kvantitativnoj versifikaciji osnovna jedinica stiha je stopa.. nastajale su strofe. u silabickoj broj slogova. To je glasovno podudaranje na kraju stiha koje potpomaze ritmicku organizaciju.U palimbakhej Obicno je na prvi dugi slog u stopi padao ritmicki udar iktus ( ‘ ). 69. U modernoj poeziji umetnicki vredni stihovi obicno krse pravilnosti.duzina trajanja kratkog sloga (merna jedinica. Kao cinioci ritmicke organizacije javljaju se i izbor reci. oznaka je makron ( . Svaka ima odredjeno trajanje izgovora koje se u antickoj metrici meri morama.U U daktil U . Savremeno pesnistvo se uglavnom zasniva na mesnim ciniocima. Ritam i faktori ritma Postoje relativno stalni elementi u organizaciji stiha i njihov pravilan raspored je presudan za stvaranje stihova.U trohej ili horej U . pentametar. Zbog toga je potrebno utvrditi metricke konstante. Stihovi se ne dele na stope nego na akcenatske jedinice ili taktove. Najpoznatije su Alkejska i Saficka. sastojala se od dva ili vise slogova rasporedjenih u stalnim odnosima dugih i kratkih. 28 .. kao i rima i glasovna ponavljanja. 67. Takt oznacava vremenski raspon od pocetka jednog ritmickog signala do pocetka drugog.U amfibrah U U . Temelji se na cinjenici da su se stihovi pevali ili govorili tako da je postojala jasna razlika izmedju dugih i kratkih (dugi je trajao duplo duze). red reci. koriscena je i u rimskoj poeziji.. klasicna i metricka.U . Postojalo je oko 30 vrsta... oznaka je breve ( u ) Stopa – osnovna ritmicko–melodijska jedinica.molos . U silabicko – tonskoj versifikaciji akcenatska celina ima ulogu organizatora ritma. Najpoznatiji je heksametar – 5 daktila + spondej. Pesnicki ritam je namerno suprotstavljen prirodnom ritmu zasnovanom na ponavljanju istoga.) Teza – naziv za kratak stih. a najvaznije su: U U pirihij . Tonska versifikacija se bavi brojem i rasporedom naglasaka u stihu. Sa pentametrom je gradio elegijski distih.spondej . Ritmicka organizacija se zasniva na pravilnoj smeni dugih i kratkih. Veliku ulogu ima rima ili srok.jamb .anapest U U U tribrah . tetrametar. povezivanjem stihova. Na isti nacin. ponavljanja i graficki raspored stihova u jedinstvu sa znacenjem reci.kretik U .

Stih bugarstice obicno ima 15 ili 16 slogova i raspored stihova je strofni. jedanaesteraca.veku prodire u Spaniju. Stanca (ottava rima) – tipicna strofa italijanskog epa 15. iako nijedan stih nije potpuno slobodan jer bi u suprotnom presao u prozu. Pretpostavlja se da je provansalskog porekla. veku interesovanje za sonet pocinje da opada.70. tri sloga). sloga. Izbegavanje rime. Dvostruko rimovani dvanaesterac je stih od 12 slogova sa cezurom posle 6. veku. Sestina je naziv za dva oblika – sestina lirica je pesma od sest strofa sa po sest stihova i jednim dodatkom od tri stiha. poreklo mu je indoevropsko. U 15. 72. veka. sklonost ka ritmickoj organizaciji koja podseca na obican govor i graficki oblik su presudni faktori ritmicke organizacije. Pojmovi strofe i njeni tradicionalni oblici Strofa je veca sintaksicka celina od stiha. ali i opste karakteristike slobodnog stiha.. Sastoji se od jampski intoniranih jedanaesteraca sa rasporedom rima abababcc. Ritam se zasniva na mesnim ciniocima ritma. veka. a u tercetima ima vise kombinacija. U 16. Slobodni stih je nastao u drugoj polovini 19. Slobodni stih i njegov odnos prema vezanom stihu i prozi Mnoge savremene pesme napisane su tako da se u njima nizu stihovi razlicite duzine i bez pravih rima. a italijanski naziv je dobijen prema suono (zvuk. pokusaji da se ona nadomesti aliteracijom i asonancom. sloga ima poreklo u usmenoj knjizevnosti. 71. a poslednji soet je napravljen od prvih stihova ostalih soneta. 74. Simetricni osmerac sa cezurom posle 4. kao izraz pobune protiv tradicionalnih oblika. srok ili slik je glasovno podudaranje na kraju stiha ili na kraju clanaka u stihu. U tercete se ne prenose rime iz katrena. mnm n. Prva velika zbirka soneta je Kancoonijer Franceska Petrarke. zenske (dva sloga) i srednje rime (decije ili daktilske. sloga. Rima moze da bude: Parna – vezuje dva uzastopna stiha (aa bb cc) Ukrstena – dolazi naizmenicno u stihovima (abab) Obgrljena (abba) Nagomilana – kada se jedna rima ponavlja u vise stihova (aaa aaaa) Isprekidana – kada nema cvrste sheme (abcb abcdacd) Prava ili pravilna – kada se podudaraju naglaseni slogovi i svi glasovi iza naglasenog sloga Cista – kada se podudaraju i vrste akcenta Bogata – ako se podudaraju i glasovi ispred naglasenog sloga (bludnica – ludnica) Postoji i podela na muske (ako se podudara jedan slog). Na kraju pesme ili neke vece celine dolazi samostalan stih kako bi se zavrsilo rimovanje .. u Francusku. a sesta rima je epska strofa od sest stihova. Italijanski ili Petrarkin sonet sastoji se od 2 katrena i 2 terceta. To je stih nase usmene epske poezije sa stalnom cezurom posle 4. Raspored rima u katrenima je abba abba. 73. Elizabetanski ili Sekspirov sonet se sastoji od 3 katrena i dvostiha. Kod nas se javlja u lirici 19. Pojam i vrste rime Rima. Ona ucestvuje i u stvaranju melodioznosti stihova. Takav stih se naziva slobodnim stihom. Rimuju se prvi i treci stih. danasnji oblik je nastao u Italiji u 13. Najveci broj stihova i strofa je romanskog porekla italijanskog i francuskog. sa rimom ababcc. Sonetni venac je ciklus od 15 soneta. Raspored rima je abab cdcd efef gg. gde je poslednji stih jednog prvi stih sledeceg. Tradicionalne vrste stiha Deseterac je najstariji stih nase usmene poezije. a zatim u Englesku i Nemacku. U lirici se javlja lirski deseterac sa cezurom posle 5. Posle dva glavna stiha ide pripevni prilozak od 6 slogova.aba bcb . u 16. Drugi polustih uvek ima 8 slogova. i sa parnim rimama na sredini i kraju stiha. Ostalo u Recniku knjizevnih termina 29 . Najpoznatije strofe su: Tercina (terza rima) – trostih sastavljen od jampski intoniranih jedanaesteraca sa karakteristicnim rasporedom rima. Poreklo i oblici soneta Nas naziv je stvoren prema itlijanskom sonetto. a drugi stih se rimuje sa prvim stihom sledece strofe. Organizacija stihova i strofa cesto se postize rimom. Njegova prva slova mogu da cine akrostih. tercinu je stvorio Dante u svojoj Bozanstvenoj komediji. da bi bilo obnovljeno u vreme romantizma. veka (Tasov Oslobodjeni Jerusalim i Ariostov Besni Orlando). i 16. glas) ili iz provansalskog gde je i ranije oznacavao vrstu pesme.

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->