I GRUPA 1. Pojam i klasifikacija nauke o knjizevnosti Sistematsko I razgranato proucavanje knjizevnosti se najcesce naziva nauka o knjizevnosti.

Ponekad se u istom ili slicnom smislu upotrebljava i termin knjizevna kritika. Taj termin inace oznacava procenjivanje vrednosti knj. dela. Cesto se ne smatra delom nauke o knjizevnosti, ciji su redovni cinioci teorija i istorija knjizevnosti. Drugi termin za NOK je filologija. Upotreba tog termina predstavlja problem jer se on najcesce izjednacava sa lingvistikom. V&V kao i vecina teoreticara stoje na stanovistu da je proucavanje knjizevnosti nauka. Filozofija nauke (epistemologija) kaze da nauka mora da ima predmet, metodologiju, i terminologiju. Drustvene nauke: 1. uzrocno objasnjenje (=prirodne) a) one koje se sluze opstim zakonima (sociologija) b) one koje se ne sluze opstim zakonima (istorija) 2. sistematski opis a) one koje se sluze opstim pravilima (lingvistika) b) one koje se ne sluze opstim pravilima (nauka o knjizevnosti) Treba napraviti razliku izmedju knjizevnosti koja je umetnost i nauke o knjizevnosti koja predstavlja neku vrstu znanja. U pokusaju da se ta razlika ponisti tvrdilo se da knjizevnost razume samo onaj koji je pise (stvaraoci = tumaci). On svoje citalacko iskustvo moze da izrazi intelektualno i racionalno iako je predmet njegovog proucavanja iracionalan. Neki teoreticari pokusavali su da pitanje proucavanja knjizevnosti rese poricuci da predstavlja znanje. Tako nastaje stvaralacka kritika koja podrazumeva parafraziranje. Drugi su tvrdili da se knjizevnost uopste ne moze proucavati – u njoj se moze uzivati i mogu se prikupljati razne informacije. Bavljenje knjizevnoscu u pocetku je podrazumevalo koriscenje metoda prirodnih nauka u pokusaju da se dostigne objektivnost. Uvodjene su cak i neke kvantitativne metode – statistike, sheme, grafikoni. Koriscenje statistike je moguce samo u nekim vidovima proucavanja knjizevnosti (versifikacija). Postoji razlika izmedju ciljeva i metoda prirodnih i drustvenih nauka, ali osnovni metodi NOK se koriste i u prirodnim naukama: analiza, sinteza, indukcija, dedukcija i poredjenje. Nemacki hermeneuticar Vilhelm Diltaj istakao je razlike izmedju prirodnih i drustvenih nauka – naucnika zanima uzrok dogadjaja, a proucavaoca knjizevnosti - znacenje (taj proces razumevanja je pojedinacan i subjektivan). Istoricar filozofije Vilhelm Vindelband rekao je da naucnik tezi da ustanovi opste zakone, a istoricara zanima cinjenica. U proucavanju knjizevnosti tezimo da otkrijemo neku osobenost, a to je uvek pojedinacno. Ipak, knjizevno delo je istovremeno i pojedinacno i opste. Jos Aristotel u svojoj Poetici govori o tome da pesnik prikazuje opste, a istoricar pojedinacno. U NOK razlikuje se teorija knjizevnosti, istorija knjizevnosti i knjizevna kritika. Postoji razlika u shvatanju knjizevnosti kao dela u sinhronijskom ili dijahronijskom nizu; u proucavanju samih dela i opstih nacela u knjizevnosti. Knjizevnu teoriju nije moguce stvoriti bez pojedinacnih dela, a istorija i kritika su nemoguce bez nekog sistema pojmova. Teorija i praksa se uzajamno prozimaju, kao i discipline nauke o knjizevnosti. - Nauka o knjizevnosti predstavlja vrstu znanja I poznavanja knjizevnosti, tumacenje knjizevnog dela, konteksta u kom ono postoji, metoda kojima se knjizevnik koristi I sl. Nauka o knjizevnosti se pocela razvijati kao potreba da se knjizevno delo prouci, priblizi citaocima, da se razume. Ona se postepeno formirala prolazeci kroz razlicite stupnjeve I koristeci se razlicitim metodama u potrazi za najuspesnijim I najplodnijim. Neki teoreticari su smatrali da je knjizevnost nemoguce naucno proucavati, vec da se ona moze objasniti samo opisivanjem, ovaj metod koji se naziva “stvaralacka kritika” bio je prilicno bezuspesan jer se uglavnom na osnovu jednog knjizevnog dela stvaralo drugo, losije. Neki teoreticari da se knjizevnost uopste ne moze proucavati jer se tako umanjuje njen estetski dozivljaj I uzitak koji ona pruza. Metodi koji su se javili u proucavanju knjizevnosti, ali nisu se pokazali kao uspesni:  Metod prirodnih nauka – tezi se postizanju objektivnosti, bezlicnosti  “geneticki metod” – proucavanje izvora knjizevnosti I onoga sto joj uzrocno prethodi  Bioloski metod Medjutim, knjizevno delo se ne moze tumaciti kao nesto opste, jer je ono pre svega individualno, jedinstveno. Posmatra se u odredjenom kontekstu, mogu se uociti specificne opstosti medju delima celokupne knjizevnosti, ali se ne moze negirati individualno I subjektivno, ono sto delo cini jedinstvenim I neponovljivim. Proucavalac knjizevnosti se zanima pre svega za ono sto je osobito I pojedinacno u knjzevnom delu, a do uopstavanja tek dolazi kasnije.

1

Odbacivanje metoda prirodnih nauka pocinje sa Vilhelmom Diltajem, 1883. godine (kraj 19. veka) koji je uocio razliku izmedju prirodnih I duhovnih nauka. Za njim su krenuli I Vilhelm Vindelband, Hajnrih Riket I drugi koji su smatrali da se duhovne (istorijske) nauke, za razliku od prirodnih, bave onim sto je subjektivno I samim tim jedinstveno, onim sto se ne treba dokazivati I uopstavati, vec cemu treba isticati jedinstvenost I razumeti, baviti se objasnjenjem, a ne dokazivanjem. Vilhelm Diltaj je razvio I metodu razumevanja koja se naziva hermenautika. Cilj prirodnih nauka. - Discipline nauke o knjizevnosti su:  Teorija knjizevnosti  Istorija knjizevnosti  Knjizevna kritika Pokusaji istorijske rekonstrukcije doveli su do isticanja pisceve namere kao glavnog predmeta istorije knjizevnosti. Postoji i shvatanje da delo treba posmatrati samo iz savremene perspektive. Telo treba povezivati i sa vrednostima njegovog i sa vrednostima potonjih doba, jer je delo istovremeno i vecno i istorijsko – perspektivizam. Relativizam svodi istoriju knjizevnosti na niz zatvorenih i nepovezanih dela, a apsolutizam se interesuje samo za savremenu situaciju. Cesto dolazi do razdvajanja kritike i istorije. Istorija omalovazava kritiku, iako je i sama zasnovana na nekoj vrsti vrednovanja i najcesce preuzima vec postojeca misljenja. Proucavaoci cesto odbijaju da proucavaju modernu knjizevnost, a izraz moderna moze da bude shvacen u najsirem mogucem smislu. Jedino opravdanje je to sto ziv autor nema zaokruzen opus, a prednosti ovakvog proucavanja su mogucnosti za razgovor. Proucavaoci najcesce cekaju sud vremena, odnosno sud drugih kriticara i citalaca. Ni kritika ne moze bez istorije – kriticar koji ne poznaje istoriju ne bi mogao da zna koje je delo izvorno ili bi pogresno shvatao odredjena dela. Velekova i Vorenova Teorija knjizevnosti: 1. Prvi put se javlja distinkcija izmedju unutrasnjeg i spoljasnjeg pristupa 2. Temeljno odredjivanje i klasifikovanje NOK – trijada disciplina (teorija, kritika i istorija) De Sosir je napravio razliku izmedju sinhronije i dijahronije – teorija i kritika se sluze sinhronijskim pristupom, istorija dijahronijskim. 2. Istorija knjizevnosti Zaceci se srecu jos u anticko doba – filoloska i polihistorska istrazivanja, popisi pisaca i dela u bibliotekama. U danasnjem obliku javila se oko 18. v. (tada dolazi i do prelaska na unutrasnji pristup), kada se javila svest o promenljivosti svega. U pocetku je koristila periodizaciju, a kasnije ima ulogu da pokazuje evoluciju i menjanje svesti o knjizevnosti i pristupa njoj. Istorija podrazumeva i spoljasnje i unutrasnje faktore u proucavanju knjizevnosti. Za istorijsko izucavanje vazan je Eliotov pojam tradicije kao zivog mehanizma, sinhronog niza dela, necega sto sami kreiramo. Eliot je bio protiv hronoloskog principa u izucavanju knjizevnosti. Skretanje pazne sa pisca na delo prvi su otpoceli ruski formalisti. Istorija knjizevnosti je nekada poistovecivana sa istorijom, zatim sledi radikalno odvajanje ove dve nauke, ali ipak se zavrsava nekom vrstom kompromisa – istorija knjizevnosti ne moze bez hronologije, koja je osnovni metod istorije, ali shvata se da one treba da govore o razlicitim stvarima. Smatralo se da se istorija knjizevnosti treba potpuno poistovetiti sa prosloscu, tj. sa trenutkom u kom je delo nastalo, da treba uzeti u obzir piscevu nameru I shvatanje dela koje je nastalo u periodu njegovog nastanka. Medjutim ovakav nacin je pogresan jer se umanjuje vrednost dela. Tokom vremena se o delu razvijaju razlicita tumacenja, razvija se knjizevna kritika I saznanja postaju obogacena, tako da afirmisanje samo onoga sto je datom delu savremeno umanjuje njegovu apsolutnu vrednost. Takodje je problem I to sto se savremeni istoricar knjizevnosti ne moze potpuno poistovetiti sa nekim istorisjkim periodom, ne moze ga potpuno doziveti I shvatiti. Ispravno resenje je da istorija knjizevnosti treba da obuhvati sve faze razvoja jednog dela, tacnije sve faze razvoja kritike o knjizevnom delu I na taj nacin stvori kompletnu sliku o njemu. Javljaju se razne vrste problema jer se knjizevnost ne moze potpuno klasifikovati, istorija knjizevnosti se stalno razvija I dopunjuje novim saznanjima – najveci problem je preklapanje perioda, postojanje pisaca cija dela pripadaju razlicitim periodima I sl. Najveci problem predstavlja savremena knjizevnost koja nije potpuno formirana I jos uvek se razvija, pa se zbog toga ne moze tacno definisati. Medjutim, Velek tvrdi da ovo moze biti I pogodnost jer istoricar knjizevnosti moze stupiti u kontakt sa piscima, ali oni uglavnom izbegavaju da pisu o savremenim piscima, govoreci da cekaju “sud vremena”, a u stvari cekaju sud kritike. Istorija knjizevnosti ne moze bez knjizevne kritike I teroije knjizevnosti. Potrebna joj je terminologija koju uvodi teorija knjizevnosti, potrebne su joj analize I rezultati kinjizevne

2

Osnova opste istorije je komparativno proucavanje knjizevnosti i nastojanje da se obuhvate sve pojave od svetskog znacaja ( Geteov pojam svetske knjizevnosti – obuhvata sva dela koja su prekoracila nacionalne granice). versus=stih). mada ona moze da bude shvacena i tako da obuhvata celo problematsko podrucje tk. Svako delo je jezicka tvorevina I potrebno je utvrditi I ispitati njegove jezicke karakteristike kojima se formira stil. Versifikacija – moze se definisati kao deo stilistike. Leo Spicer smatra da se na detaljima zasniva sustina dela. Ona nastoji da utvrdi opsta nacela knizevnog oblikovanja. kao i zakonitosti razumevanja i oblikovanja knjizevnih vrsta. Javlja se posle pojave stampe i sirenja kruga citalaca. sistematizuje. npr. Utemeljivac stilistike je Leo Spicer. versifikacija je najcesce shvacena kao posebno podrucje tk. bavi se pitanjima prirode knjizevnosti. oblika i nacina knjizevnog izrazavanja i opstih i posebnih osobina knjizevnih dela kao umetnickih tvorevina. Njen osnovni zadatak je da vrednuje dela. Njen znacaj se vremenom menjao – imala je ulogu da objasnjava delo. za Aristotela je ona ucenje o pesnickoj umetnosti kao takvoj i o pojedinim njenim oblicima. jezik. komparativna istorija knjizevnosti i opsta istorija knjizevnosti. razvrstava. Istorija pojedine knjizevnosti bavi se proucavanjem nacionalne knjizevnosti ili knjizevnosti koja ima neku zajednicku crtu. ali tako shvacena ona nije deo NOK. S obzirom na to da je oblikovanje stihova vazno i za oblikovanje pojedinih knjizevnih vrsta. Za razumevanje takvih dela potrebna je pomoc knjizevne kritike. da propagira novine (avangarda). stvarajuci opstu sliku o celokupnoj knjizevnosti. Deo stilistike koji se bavi nacinom oblikovanja stihova naziva se versifikacija (lat. Medjutim. 3. Deo tk koji se bavi jezikom knjizevnog dela naziva se stilistikom. sa razvojem savremene knjizevnosti. Bez poznavanja metoda. Uza podrucja teorije knjizevnosti su:  Analiza knjizevnog teksta – polazna tacka nauke o knjizevnosti  Ucenje o knjizevnim rodovima I vrstama – svako knjizevno delo se ostvaruje u nekom obliku I od velikog znacaja je svrstati pojedinacna knjizevna dela u odredjene knjizevne vrste na osnovu kojih se ona povezuju I univerzalizuju. Versifikacija je proucavanje prirode stiha. sredstava i ciljeva pojedinih pravaca u NOK nemoguce je poznavanje tk. Preteca kritike je retorika. ali predstavlja specificnu discipline teorije knjizevnosti. Tim nazivom se oznacava i samo deo tk (ucenje o knjizevnim vrstama). da se bori protiv novina (u moderni). Zato je tk tesno povezana sa metodologijom proucavanja knjizevnosti.kritike. vec se zasniva subjektivnom dozivljaju nekog dela. Centralni problem tk je ucenje o analizi knjizevnog dela i ucenje o knjizevnim rodovima i vrstama. Bavi se proucavanjem nacina na koji se oblikuju stihovi I vazna je za analizu poezije. ali i posebne zakone koji se ticu pojedinih knjizevnih vrsta. U zavisnosti od podrucja razlikuju se istorija pojedine knjizevnosti. da upucuje u knjizevne vrednosti i na taj nacin igra ulogu posrednika izmedju dela i citaoca. sve je teze svstati knjizevnost u konkretnu knjizevnu vrstu. Knjizevna kritika Kritika je najmladja disciplina u NOK I ima najuze podrucje – bavi se pojedinacnim delima. Taj deo teorije knjizevnosti se naziva poetikom. zadaci i uza podrucja teorije knjizevnosti Teorija knjizevnosti je najstarija disciplina NOK. nacina i oblika stihovnog govora i stihovnih knjizevnih vrsta. Ona se cesto naziva i poetikom. kao jedna od knjizevnh vrsta.   Stilistika – predstavlja spoj lingvistike I nauke o knjizevnosti. ucenje o pesnistvu pojedinih razdoblja (npr. poetika romantizma). kao i nakon pojave epoha poput romantizma gde pisci teze originalnosti i nejasnosti pesnickog izraza. pravila kojima se rukovodi neki pisac ili knjizevna skola (poetika ekspresionizma) ili nacin oblikovanja neke knjizevne vrste (poetika radio-drame). a ne samo kao deo stilistike. Komparativna istorija istrazuje veze izmedju dve ili vise knjizevnosti. Predmet. Jedno od najvaznijih pitanja su metode i pravci savremenog proucavanja knjizevnosti. Na osnovu utvrdjivanja stila konkretnih dela. Poetika se bavi razmatranjem prirode knjizevnosti uopste. poredjenjem stilova se utvrdjuje I stepen originalnosti dela. Knjizevna kritika proizvodi subjektivno koje istorija knjizevnosti oebjektivizuje. Knjizevno delo je jezicka tvorevina i zato je njegova analiza nemoguca bez analize jezika kojim se ono ostvaruje. Ona tk povezuje sa lingvistikom. zatim pojedinacnim delima i razmatranjem knjizevnih vrsta unutar kojih se dela ostvaruju. jer dolazi do sve veceg mesanja I preplitanja zanrova. ali ono sto je jedinstveno za sve faze kroz koje je prolazila je cinjenica da se ona bavi iznosenjem odredjenih stavova o knjizevnosti I konkretnim knjizevnim delima. Ona moze biti shvacena i kao samostalna stvaralacka delatnost. da oni grade celinu I da moraju zato biti polaziste svake analize. 3 . 4.

Sa razvojem moderne. Krajem 19. kao centru proucavanja. kada se stvara svest o promenljivosti. lingua = jezik. treba da razvije sopstvene metode. 6. pre svega. Pod uticajem lingvistike knjizevno delo pocinje da se shvata kao jezicka tvorevina i omoguceni su uvidi u strukturu dela. knjizevnost se polako okrece samom delu. 4 . “Knjizevnost I drustvo” – nazvali jednim imenom spoljasnji pristup knjizevnosti. jezik se demokratizuje. tacnost. Razvija se sa pozitivizmom. ispitati njegov zivot I uzroke njegovog stvaranja dela. a u 20. u 20. proucavaju se nevazne cinjenice iz piscevog zivota (koja je babica prisustvovala Puskinovom porodjaju!) I trazi se analogija tih cinjenica sa delom. lingvistiku i filologiju Savremeno shvatanje i proucavanje knjizevnosti kao jezicke umetnosti tesno je vezano za estetiku (filozofiju umetnosti) i lingvistiku (koja se bavi proucavanjem jezika). pa se dovodi u centar proucavanja knjizevnosti. da pokazuje tacnosti I istinitosti. bavi se proucavanjem svrhe nauke o knjizevnosti 5. Estetika (od grcke reci koja oznacava osecaj) javlja se jos u antickoj Grckoj u filozofskim razmisljanjima o prirodi umetnosti. Unutrasnji I spoljasnji pristup proucavanju knjizevnosti . paznja skrece na drustvene okolnosti. TK u odnosu na estetiku. Sa razvojem strukturalne lingvistike Ferdinanda de Sosira I sa definicijom jezickih jedinica Emila Benvenista. Metodologija proucavanja knjizevnosti – shvata se vise kao zasebna disciplina koja doprinosi razvoju teorije knjizevnosti. Ovakav pristup knjizevnom delu naziva se spoljasnji pristup. veka. Delo postaje samo kopija necega. negira se njegova autonomija. pa se knjizevno delo posmatra kao odraz stvarnosti I od njega se trazi da je podrazava. analiziranje i razvrstavanje dela prema srodnim osobinama. Kao posebna nauka koja se bavi istorijskim razvojem jezika i uporedjivanjem razlicitih jezika nastala je u 19. U ovom slucaju moze se govoriti o uporedjivanju estetike i teorije knjizevnosti. pa se njihove metode preuzimaju I za proucavanje knjizevnosti. Nakon toga estetika se razvijala u dva osnovna pravca koji se mogu medjusobno povezivati.v. doba kada dolazi do napretka prirodnih nauka. ali. pa tako nacin njegovog nastanka postaje vazniji od samog dela. ali metode i ciljevi su im razliciti: 1. Pored naziva lingvistika cesto se koristi i naziv filologija koji obicno oznacava nauku koja na osnovi jezika i knjizevnosti proucava celokupnu kulturu jednog ili skupine srodnih naroda. dokazivanje. javlja se svest o autonomiji umetnickog dela. Prema drugim lingvistika treba da bude shvacena kao deo semiotike – nauke o znakovima. “Knjizevnost I psihologija”. Velek I Voren su poglavlja u svojoj knjizi “Knjizevnost I biografija”. 2. U romantizmu se pesnik posmatra kao izvor knjizevnosti. razvojem misljenja o zadacima I ciljevima teroije knjizevnosti. Ponekad se odnosi i na proucavanje kulture na osnovu pisanih spomenika. “Knjizevnost I ideje”. Umesto toga postoji teznja za ponovnim uspostavljanjem problema odredjivanja i razumevanja umetnosti. skrece se paznja sa samog dela. formira se stav da je za shvatanje knjizevnog dela najvaznije shvatiti pisca. Lingvistika (lat. Ovaj pravac je bliskiji knjizevnoj kritici jer se odnosi na pojedinacna dela. Iz ovakvog pristupa proistice biografizam kao osnovna metoda analize. govor) takodje ima poreklo u filozofskim raspravama o poreklu i sustini jezika. Prvi podrazumeva opisivanje. Predstavlja savremena shvatanja o teoriji knjizevnosti. uspostavljanje sistema pojedinacnih umetnosti i uocavanje slicnost i razlika medju delima pojedinacnih umetnosti. trazi se objektivnost. ali uglavnom se odnosi na istorijsko proucavanje knjizevnosti. kada se kultura prenosi sa aristokratske na gradjansku. veku. Uverenje koje preovladava je da tk treba da bude shvacena kao relativno samostalna nauka koja moze da koristi tekovine lingvistike. na nauku o knjizevnosti se prenosi uzrocno – posledicna metoda iz prirodnih nauka.v. Prema nekim shvatanjima tk treba da bude izvedena iz onih spoznaja do kojih je dosla lingvistika. Utemeljivac spoljasnjeg pristupa je Ipolit Ten koji daje dve definicije knjizevnosti – delo je slika drustvene sredine I pisceva ispovest. U realizmu se sa pisca. De Sosir utemeljuje lingvistiku kao nauku koja jezik posmatra kao sredstvo sporazumevanja i strukturu za prenosenje poruke. Ruski formalisti se prvi zalazu za stavljanje dela u centar paznje. a kao filozofska disciplina unutar filozofskog sistema oblikovana je mnogo kasnije u vreme nemackog klasicnog idealizma. Bavi se savremenim stavovima. umanjuje se njegov znacaj koji bi trebalo da bude presudan. Drugi podrazumeva filozofsko razmatranje prirode umetnosti izvan sistema i odbacivanje unapred odredjenog shvatanja umetnosti. Ovakvim pristupom analizi dela. Humbolt razvija opstu lingvistiku. a najveca promena dolazi sa romantizmom.Nauka o knjizevnosti se zasniva krajem 18.

pocinje preispitivanje I kritika unutrasnjeg pristupa => Eliot je pisao o granicama kritike – kritikovao je preterivanje pri interpretaciji dela. Osnovna pitanja su: 1) pitanje autenticnosti 2) pitanje autorstva 3) pitanje datiranja teksta Prvo se bavi samim tekstom i spada u nizu kritiku.. tako da se spoljasnji pristup ne moze u potpunosti negirati. a samim tim otvorili novi problem – lingvisticka invazija. Praski lingvisticki krug (1926. Ponekad je u proucavanje dela ukljuciti I koji podatak sa strane jer se ipak u nekom delu moze naci podatak koji je pisac ili pesnik uneo iz “spoljasnjeg” sveta I koji sa te strane mora I biti sagledan. a ne moze se proucavatina na dotadasnji nacin. Ipak potpuno su ga negirali ekstremne pristalice unutrasnjeg pristupa. poucno. da je njegov najintimniji dokument. nego kao u sebi zatvorena jezicna struktura. Prema V&V najvise je vezana za istoriju knjizevnosti.Jos jedna mana unutrasnjeg pristupa je to sto su isli iz krajnosti u krajnost – odbacujuci biografski princip. vec zakon knjizevne strukture. Zajednicko svim skolama je to sto ostro kritikuju dotadasnji pristup delu preko biografije pisca. ruzi ga I stvara od nejga ono sto piscu nije bilo ni na kraj pameti da stvori. analizu stih po stih. U potpunosti odbacuju spoljasnji pristup proucavanja knjizevnosti – knjizevnost je samostalna I nezavisna stvarnost. da prouce opus jednog pesnika.. Ovakvim negiranjem bilo kakvih spoljasnjih elemenata. ali su vise skoncentrisani na kritiku dela.Jakobson – komicno poredjenje spoljasnjeg proucavalaca knjizevnosti sa policajcem koji hvata sve oko sebe osim lopova. velika dela su puna psiholoski neuverljivih momenata. * Filoloska kritika Filoloska kritika ili tekstologija se bavi tekstom sa stanovista njegove istorije.p.) – Manfred Kridl trazi da se delo postavi u srediste paznje I posmatra kao celina.n. Sklovski napominje da postoje motivi I dogadjaji koji se prozimaju kroz knjizevnost u razlicitim drustvenim situacijama. Tvrde da je pogresan psihoanaliticki pristup delu jer postupcima u delu ne upravlja psiholoski zakon. Stav pristalica unutrasnjeg pristupa proucavanju knjizevnosti je da treba poci od prvog utiska pri analizi I onda dati detaljno objasnjenje. Kajzer “Knjizevno delo ne nastaje kao odraz necega drugog. Osporavanje proucavanja dela na osnovu drustveno – ekonomske situacije.. Anglosaksonske zemlje – zacetnici Eliot I Ricards – insistiraju na pazljivom citanju. Knjizevnost je nekada potrebno sagledati kao stvarnost. U pozitivizmu se prakticni rad uglavnom svodio na: a) kriticko izdavanje knjizevnih tekstova b) istrazivanje izvora i istorijata nastanka dela c) ispitivanje okolnosti u kojima je ziveo pesnik Kolevka filologije je Aleksandrijska skola u 3. oni nisu mogli npr. Poricu vaznost proucavanja filozofskih. doduse dokument koji se ne moze proucavati na ostalu bilo kakvih drugih dokumenata iz njegovog zivota. religijskih I politickih ideja – knjizevno delo nije bolje ako je ispravno. Ona je zauzimala centralno mesto u pozitivizmu.. (cuvanje tekstova.v. Ipak. a nisu primetili da delo. Zastupnici unutrasnjeg pristupa takodje isticu I ukazuju na usmeno stvaralastvo I stvaralastvo nepoznatih autora koje takodje ima veliku vrednost. a druga dva u visu (filoloska kritika je vezana za Bibliju ciji je autor Bog i zato je to visa filoloska kritika).). isticu da delo nije ispovest autora I potcenjuju nekadasnje besmisleno istrazivanje detalja koji ne samo sto nisu korisna. zato se unutrasnji pristup u anglosaksonskim zemljama naziva Nova kritika. vec kritika teksta. nego na sustinski problem dela. tacno. Isticu ahistoricnost dela – delo je aktuelno u bilo kom istorijskom periodu. nisu identicne. koja znacenje dela odvodi u suprotnom smeru. Pojam strukture je najbitniji za unutrasnji pristup – sadrzaj I forma se ne mogu odvojiti jer je delo celina. on takve proucavaoce duhovito naziva “kritickom skolom tiskaca limuna” .v. U Nemackoj se razvija lingvisticka kritika koja se azsniva na poistovecivanju lingvistike I estetike. nego nikog I ne zanimaju. – sfera umetnosti I zivota se ne dodiruju. Utemeljena je u Nemackoj 5 . ispitivanje autenticnosti. To nije knjizevna kritika. a ne okolo. na neki nacin jeste vezano za pisca. ali ipak odraz licnosti pisca ili pesnika. kroz razlicite epohe. fantastike koja se nikako ne moze tumaciti psihoanalizom. Stagner – ispravno se odnosi samo onaj ko gleda u delo. Tekstologija u danasnjem smislu nastaje u 19. potpuno su odbacili bilo kakvu vezu pisca sa delom.e.

a najcesce nije). zatim sve izmene u 3. vec i kriticki aparat gde su navedene sve izmene i mesta iz rukopisa koja drugacije glase (ako je rukopis sacuvan. posebno u vreme pozitivizma. One se mogu objasniti na nekoliko nacina: cenzura. da su vlasti vrsile cenzuru.v. a savremena podela vrsi se prema tekstoloskim kriterijumima: 1) naucna izdanja – cilj im je da sto vernije predstave autentican oblik teksta 2) popularna – cilj im je da tekst dodje do sto veceg broja citalaca Kriticko izdanje je tip naucnog izdanja. Ponekad se i za piscevog zivota pojavi vise izdanja u koja on unosi izmene.. Praznine u tekstu nazivaju se lakune. Izdanja mogu da se klasifikuju na osnovu formata (Sekspir). Sastoji se iz teksta i komentara.. Komentar je deo u kome priredjivac podnosi izvestaj o onome sto je cinio. redakciji u poredjenju sa 1. Kembridzsko izdanje Sekspirovih dela smatrano je remek-delom. Ponekad slagaci ili stampari slucajno ili namerno izmene nesto u tekstu. Zbog toga je neophodno da razvijemo nepoverenje prema onome sto citamo. Verzije su sitne. sveske sa pojedinim ulogama. Obicno su posledice gresaka u prepisivanju.. ali se danas ipak uzima za kriticko izdanje. Kriticko izdanje teksta Za ispitivanje nekog teksta najvaznije je da se utvrdi njegova pouzdanost. od kojih se za prvu A redakciju verovalo da je autenticna.) i folio (od 17. izgubljen papirus. vec rukopisa i varijanti. Kasnije je utvrdjeno da je A nelegitimno prestampano. Autograf je rukopis autora. Kriticko izdanje je najznacajnije za knjizevnost. Svi rukopisi mogu biti koncepti ili cisti tekstovi. U 17. Treba uzeti u obzir to da pisci nisu sami obavljali korekturu. Uzi pojam od redakcije je recenzija. ali to je pocetkom 20. da su stampari vrsili neke izmene.. koji se danas stampa mimo autorove volje. Neki pisci pisu svoja dela u vise redakcija i tada je moguce videti njihov unutrasnji razvoj ili razvoj lirskih motiva..prvi nemacki moderan roman.. Najcesca greska u prepisivanju je haplologija – kada prepisivac nakon pauze nastavi prepis od iste reci koja se nalazi u drugom delu teksta.. jer je B bila napisana u dijalektu narodnim jezikom. Priredjivac ima pravo da ispravlja greske. u poredjenju sa 2. To se ne moze reci za dela koja se ponovo stampaju. Kriticko izdanje ne sadrzi samo tekst prvog izdanja. ostecenost. zvucanje. Uzrok velikih izmena je i nepostovanje autorove volje i autorskog prava. Pojam varijante – tekst u razlicitim oblicima (=redakcija). veku postojale su dve redakcije. itd. Pesma o Nibelunzima sacuvana je u 11 rukopisa i vise od 20 fragmenata u kojima postoje velika odstupanja.. Zadatak filoloske kritike se najbolje ostvaruje preko materijalnih dokaza.. Slican je slucaj i sa romanom Zeleni Hajnrih Gotfrida Kelera. da ih uporedjuje i kriticki odmeri. To su redakcije koje su po svom formatu kvarto ( od 16. ritam.. Izmene se beleze i navodi se sta je do njih dovelo (koncentracija. Tekstologija najvise obraca paznju na: 1) izdanje poslednje volje ili izdanje iz poslednje ruke 2) izdanje iz prve ruke ili editio princeps Izdanje poslednje volje obicno ima prednost. Priredjivac kritickog izdanja mora da poznaje jezicku situciju toga vremena. Cilj filoloske kritike je objavljivanje kritickog izdanja kroz koje se prezentuje autentican oblik dela. a uzori su im bile knjige za suflere. veka dovedeno pod sumnju.). Cilj je da se otkrije jedinstven stav koji je sadrzan u promenama na svakom stupnju.). Ovakvi prepisi su cesto vekovima odvojeni od autenticnog oblika dela i zato sadrze krupne izmene.gde su vrsena proucavanja Biblije.v. Ponekad se zastareli jezicki oblici zamenjuju novim. Specifican je slucaj Grimelhauzenovog Simplicisimusa . Zamena zareza tackom moze da dovede do promene smisla recenice. Kriticko izdanje ovakvog teksta mora da uzme u obzir sve sacuvane redakcije. Ispitivanje teksta treba sprovoditi od sloja do sloja – prvo se uporedjuju sve izmene u 2. Najcuveniji je problem Sekspirovih drama jer se nijedna redakcija ne smatra autenticnom. Postoje jos 2 tipa: faksimilsko (mehanicko) i diplomaticko (dokumentarno) – to nisu izdanja pojedinih dela. Jos jedan problem je to sto su ove drame pisane za pozorisno izvodjenje. Tekst koji je posluzio za prepis je protograf. Srednjovekovi testovi najcesce dospevaju do nas samo u prepisima. Kriticko izdanje nam daje uvid u istoriju razvoja nekog teksta i rukopisa. naknadni zapisi. Koncept je uvek autograf i vidljiv je rad na tekstu. Prvo izdanje ne mora da bude uvek i autenticno. Postoje kriticka izdanja sabranih i izbranih dela. nikako preko estetike! 7. a prepis je apograf. ali i u razvoja samog autora. Sastoji o 6 . izmedju nas i pesnika isprecio se covek koji je modernizovao pravopis. Ditografija je kada prepisivac 2x napise istu rec ili deo teksta.. jos uzi pojam u odnosu na recenziju. pojedinacne razlike u varijantama. Zatim se primeri grupisu i grupe se ispituju svaka ponaosob. Kada su u pitanju novi romani mozemo da verujemo u njihovu autenticnost i pouzdanost jer reprezentuju piscevu volju. prenosi tekst u drugo pismo. Slicno je i sa Pesmom o Rolandu. Znacajan je tekstolog Karl Lahman. Iako taj faktor nije jedan od najbitnijih.

Neki pisci dela ostavljaju nepotpisana. Ateteza je postupak pobijanja ideja o necijem autorstvu (kada kazemo da neko sigurno nije napisao neko delo. o Diplomaticko izdanje – uloga priredjivaca je mnogo veca jer treba citaocu da priblizi tekst. svi elementi I posecanja iz pesme povezivani su sa Geteovim tadasnjim stanjem I sve je imalo logicki sled dok nije ispostavilo da je Gete napisao tu pesmu mnogo pre nego sto je upoznao Lotu. Diplomatika je deo pravne nauke. veku. Kanon nekog pisca predstavljaju dela koja je on sigurno napisao. Genealosko stablo rukopisa je graficki prikaz istorije teksta. oblik stiha) 3) Jezicko – stilisticke (oblici reci. Ta faza se zove emendacija..) interesovanje za narodnu knjizevnost bilo je veliko. tako da se piscu odricala svaka uloga kada je u pitanju shvatanje dela. Nekada se problem javlja I kao posledica koriscenja biografskog metoda za anlizu I datiranje neke pesme. (jakobson i Nabokov). Postoje kombinovana faksimilska i diplomaticka izdanja. izmisli delo vec postojeceg pisca. Kao primer Kajzer navodi slucaj sa Geteovom pesmom “Putnik” koju je on poslao vereniku Lote Buf uz priznanje svojih oecanja prema njoj koje ce verenik moci da vidi I u pesmi. Prvi deo Lahmanove metode se ne moze primeniti ako je tradicija horizonatalna (postoji vise varijanti u isto vreme).. Neka dela je nemoguce shvatiti bez poznavanja autora. upotrba stilskih figura. U filoloskoj kritici 19. i 3) kriptonimi – novo ime nastaje og pocetnih slova imena.. 7 . Autor dobija na znacaju tek u 18. drugi preduslov je iznalazenje pisca. menjanje teksta i podaci iz razlicitih varijanti.. Indicije koje nam daje tekst mogu biti: 1) Sadrzajne (gradja i motivi. U novije vreme mu zameraju mehanicizam. priredio je kriticko izdanje Biblije). ili 3. Moze da ga prebaci u drugo pismo. Cesti su pokusaji da se na osnovu teksta nekog dela otkrije ime pisca. o Faksimilsko izdanje za cilj ima da sto vernije reprodukuje original teksta koji ne mora da bude autenticna varijanta. Postoji i problem plagijata i mistifikacija. Problem iznalazenja pisca i datiranja teksta Posle pripremanja kritickog teksta. To je postupak utvrdjivanja autorstva. npr. Cilj je da se dodje do arhetipa. Najpoznatiji primer falsifikata je Osijan. Postupak koji se primenjuje u ovoj fazi je citanje po tezem ili lectio dificilor . Kod nas je Novica Petkovic priredio sabrana dela Nastasijevica i Disa.. moze da sadrzi greske. Ova izdanja je ponekad tesko razlikovati od originala. Osijan je imao veliki uticaj na pisce. Adespota je tekst kojem ne mozemo utvrditi autora (ne odnosi se na usmenu knjizevnost). tvrdilo se da predstavlja krivotvorinu 18.veca je verovatnoca da je autenticniji onaj tekst u kojem je rec komplikovanija. pocetne varijante. Jedan od problema iznalazenja pisca predstavljaju i pseudonimi koji mogu da budu razliciti: 1) upotreba sasvim drugog imena umesto pravog. To u novoj knjizevnosti ne predstavlja problem. S prelaskom na unutrasnji pristup doslo je do potpunog antipozitivizma i shvatanja dela kao autonomne tvorevine. Ona se mogu priredjivati i u knjizevnosti. Filolog ima pravo na samostalne zakljucke. v.. Lahman kaze da tekstolog obavlja 2 vrste operacija: 1) Filolog se oslanja na ono sto je neoborivo – tu fazu naziva recenzijom. To je neka vrsta parcijalne atribucije. v. Za ruski narodni ep Slovo o puku Igorovu koji se obicno vezuje za 12. Molijer (Zan-Batist Poklen). bavi se starim pravnim tekstovima.v. pisu na stranim jezicima. Erlangenski rukopis. npr.se iz opsteg dela u kojem se iznosi slika zivota teksta. Pastirska knjizevnost je uvek jasno povezana sa situacijom vremena u kojem je nastala. pogled na svet…).) 4) Misaono – sadrzajne (pojedine misli. nemacki filolog. Diplomaticki je kada se npr. ukazivanje na istorijske dogadjaje i licnosti) 2) Formalne (npr. Sekspirov kanon do danas nije utvrdjen. 8. a ne znamo ko jeste).. U srpskoj knjizevnosti problem predstavlja knjizevno delo Laze Kostica. redja. Dugo je ta pesma tumacena preko Geteove biografije. To je istorijski falsifikat – kada su autor i delo potpuno izmisljeni. veka najvazniji je Lahmanov metod (Karl Lahman. dozvoljene su transkripcija i transliteracija. Krisfal (Kristovau Falkau). 2) anagrami kada kombinacijom slova u imenu nastaje novo ime. npr. ali nije isti slucaj sa usmenom ili nekim delima srednjovekovne knjizevnosti. 2) Druga faza je iznosenje pretpostavki koje se odnose na cinjenice iz prve faze. U vreme romantizma (18. ali i sa samim pesnikom (jos od Vergilija).v. keltski pevac iz 2. lakune. Slicno znacenje ima i pasportizacija (vise se odnosi na narodnu knjizevnost). kao i na proucavaoce narodne knjizevnosti. U ova izdanja se prebacuju istorijski kljucni rukopisi.. Atribucija je kljucni termin vise filoloske kritike.

proizvodjaci .ditiramb 3. Drugaciji je slucaj sa poezijom. Ucenje o kompoziciji bavilo se rasporedon sastavnih delova nekog knjizevnog dela. a sofisti su poceli intenzivno da proucavaju jezik i njegove f-je. cesta je bila ironija i satira. jer je najbolje da se svako bavi samo jednom stvari i cinila bi je tri sloja: 1. ali se tokom srednjeg veka razvila i osim toga je obuhvatala i ucenje o jeziku. Anticka poetika je pruzila osnove za razvoj savremene poetike. Datiranje drama. To uverenje je ukljucivalo podrazavanje uzora. U svakom stilu su mogle da se koriste samo odredjene reci (npr.. a samim tim i intenzivno bavljenje umetnoscu (Kina. jer pesnici neke pesme unose u zbirke mnogo kasnije od trenutka nastanka. Da bi pissac mogao da stvara mora da poseduje vestinu dobrog govorenja i pisanja.. rec starac iz srednjeg stila bi u visokom stilu glasila starina. Tu se nalaze koreni stilistike. Na primer. 3. To je bilo posebno bitno kod govora na sudu. Japan. a u niskom starkelja). Atina je dozivela procvat za vreme Periklea u 5. nosici etickog ideala. temama. likovi su bili heroji. Niskim stilom obradjivane su teme iz svakodnevnog zivota. Ovo ucenje je u tesnoj vezi sa ucenjem o stilovima kojih je bilo nekoliko i razlikovali su se po izboru reci. upravljci . Najbitnije je bilo ucenje o figurama.e. kombinacija oba – ep Platon vrednuje dela po kolicini podrazavanja (ono koje najvise podrazava najmanje vredi). Knjizevne vrste su predstavljale cvrste obrasce kojih se treba pridrzavati. Platonovi stavovi o pesnistvu U ovom dijalogu Platon je pokusao da da sliku idealne drzave. v. Srednji je bio izmedju ova dva. Pravilno datiranje je vazno radi iznalazenja zavisnosti. a neki nazivi su se zadrzali do danas. 9. povezanosti i razvoja. kompoziciji i figurama. iako se shvatanje jezika do danas promenilo. jer je i sama knjizevnost shvacena kao lep nacin pisanja. Ime poetika potice od grcke reci poietikos sto znaci pesnicki. . On je protiv mimetickih umetnosti je one podrazavaju samo izgled u datom trenutku. 10. Najcesca je podela na visoki. a terminus ante quem je termin pre kojeg je delo sigurno nastalo. a danas se najvise koristi istrazivanje metrike. Ranije su za pitanje datiranja bila najvaznija jezicka ispitivanja.n. a sama knjizevnost je nazivana poiesis ili poetike tekhne (pesnicka vestina).ratnici 3.cisto podrazavanje . pa se na taj nacin shvatalo i knjizevno delo. cuvari . U takvoj drzavi postojala bi podela rada. Visokim stilom obradjivane su ratnicke teme. On pravi klasifikaciju knjizevnih rodova i smatra da postoje tri tipa podrazavanja: 1.zanatlije On ovu podelu daje praveci paralelu sa ljudskim organizmom. ono se javilo u svim drustvima gde je postojao ekonomski razvoj i uslovi za obrazovanje. Samim tim je pocelo i proucavanje poetske f-je jezika. a Aristotel je o tome napisao citavu raspravu – O pesnickoj umetnosti.. Postojali su uzori za svaku vrstu pisanja i svaku knjizevnu vrstu. proznom izrazavanju i nacelima kritickog ocenjivanja knjizevnih dela. dijegeza . za tragediju je postojalo okvirno uputstvo za to kako treba uobliciti odredjeni tragicni dogadjaj.p. Poeticke rasprave o prirodi i f-ji pesnistva. Njegova poetika je deskriptivna. Poetika i retorika u antici Stara poetika i retorika nastoje da delo analiziraju na osnovu analize jezika. Horacije je tvorac normativne poetike koja je dominirala do druge polovine 18. ucenju o pojedinim stilovima. Svoja poeticka nacela i shvatanje umetnosti.filozofi 2. Stilistika i dalje koristi pojmove i nazive koje su dali poeticari i retoricari u antici. odnosno ukrasenom govoru u knjizevnosti. Indija). Za staru retoriku stilske figure bile su apsolutna sredstva. likovima. Poeticko proucavanje knjizevnosti nije karakteristicno samo za antiku. srednji i niski stil. nacinu gradjenja recenice. romana i pripovedaka novijeg doba ne predstavlja problem. mimeza . poglavlju Drzave. Najznacajnija poetika iz doba rimske knjizevnosti je Horacijeva Poslanica Pizonima. a ne 8 .jednostavno pesnikovo pripovedanje . Platon iznosi u 2. i 10. a za stilistiku su danas to relativna sredstva koja se koriste u najvecem broju slucajeva. Retorika je u staroj Grckoj bila ucenje o govornistvu. Ucenje o dobrom govorenju retorika je zasnovala na ucenju o knjizevnim vrstama. posebno pesnicke. Na taj nacin je omoguceno datiranje dramskog opusa Lopea de Vege i Kalderona.Za kriticko izdanje su bitni podaci o godini nastanka i objavljivanja dela.komedija I tragedija 2.v. kao i o knjizevnim rodovima zapoceo je Platon u svojim dijalozima. Retoricari su figure popisivali i razvrstavali. upotreba nepristojnih reci. Terminus post quem je termin posle kojeg je delo sigurno nastalo. On se zalaze za to da knjizevnost bude spoj lepog i korisnog.

Govor mora da odgovara liku. tragedija) i falioi (nizak. episodije. Rapsodi su u vlasti pesnika i oni ne poseduju stvarno znanje o njima. Sredstva su ritam. Uvodeci pojam katarze on daje protivargument Platonovoj tvrdnji da je pesnistvo stetno. neprijatelji ili nisu ni jedno. Ijon razume samo Homera jer ga goni bozanska sila. U dijalogi Ijon ucestvuju Sokrat i Ijon. scenski aparat i muzicka kompozicija. a tu pesnistvu nema mesta. Aristotelova definicija tragedije i stavovi o pesnistvu Aristotelova Poetika predstavlja neku vrstu polemike sa Platonom. a tu pesnicima nema mesta. ne bilo sta jer je za sve dr8ugo nesposoban (jedan peva ditirambe. on prihvata samo himne bogovima i pesme u pohvalu dobrih ljudi. Pesnistvo prikazuje opste – mora da se pridrzava zakona verovatnosti i nuznosti. drugi epske pesme. Uloga drzave je da obrazuje ratnike koji treba da budu cvrstog karaktera. koristi ih kao svoje sluge i kroz njih govori slusaocima. Strah i sazaljenje moze da izazove osoba koja je po sredini – ne sme da se previse istice svojom pravednoscu.. U njegovoj drzavi ne bi bilo mesta za pesnike i ta ideja je najizrazenija u 10. Uporedjuje je sa silom koja postoji u magnetu koji pomocu nje privlaci druge kamenove i stvara citav lanac. ali ne sme ni da bude los covek. vec su i oni sami nadahnuti posredstvom pesnika. Naprotiv. harmonija i govor. Radnja moze da bude prosta i prepletena. ali drugi pesnici su mu i na sam pomen dosadni. Najbolje je ako pripada visem sloju. Predmet podrazavanja mogu da budu karakteri bolji od nas (Homer). govorom koji je otmen i poseban za svaku vrstu u pojedinim delovima. Podrazavanje je urodjeno samom coveku. 9 . govor. poredeci ga sa poznavaocima slikarstva ili vajarstva. Tragedija je podrazavanje ozbiljne i zavrsene radnje koja ima svoju odredjenu velicinu. Njegova poetika je deskriptivna.). Mimeticka umetnost je moralno stetna. Aristotel govori i o tri jedinstva: vreme. Pesnistvo ne nastaje pomocu vestine ili umesnosti. a ne pripovedaju. Radnje koje izazivaju strah i sazaljenje treba da vrse lica koja su prijatelji. jer da je u pitanju zanat oni koji umeju da pevaju jedno umeli bi i drugo. Takav lik je npr. b) postize cilj za krace vreme (radnja – 24h). Kada je rec o rasporedu dogadjaja oni moraju da imaju kauzalni poredak. licima koja delaju.stvarnost i ideje. Pesnik sme da podrazava samo uzvisene stvari. komedija). c) ima vecu jedinstvenost (potpunije postize cilj). Epopeji i tragediji svojstven je uzvisen predmet. Muza pesniku daje zanos koji on zatim prenosi drugima (kao sto su rapsodi) i stvara se lanac. a rapsod srednju. Sastavni delovi tragedije (kvalitativno) su: prica. On kaze da su sve umetnosti – ep. ni drugo. Kvantitativo on tragediju deli na: prolog. Pesnici stvaraju samo kad su izvan razuma i poneseni zanosom. ali to je i sredstvo za sticanje znanja. izazivanjem straha (od toga da im se ne dogodi nesto slicno) i sazaljenja prema onome ko nezasluzeno pati ljudi se oslobadjaju rdjavih misli. U lancu slusalac predstavlja poslednju kariku. jer ona prikazuje pad iz srece u nesrecu. Tragedija koristi sva tri. komedija i ditiramb . Najbolje ja da to budu lica koja su u prijateljskoj ili rodbinskoj vezi. Prednosti tragedije u odnosu na epopeju: a) ima sve sto ima epopeja (i vise). Sokrat pokusava da mu da objasnjenje za to govoreci mu da nema umetnicko i naucno obrazovanje za to.podrazavajuce delatnosti. Edip. karakteri moraju da budu dosledni – da se ponasaju u skladu sa svojom prirodom. Pesnicko delo ne sme da sadrzi ni muzicke i ritmicke elemente. ali i na prikazivanju tuge. Bog im oduzima snagu razmisljanja. 11. a rapsodi su tumaci tumaca (tumaci pesnika). poglavlju Drzave. srece ili strasti kod junaka. a ako je u pitanju dobar covek. Upravo je to dokaz da je pesnistvo posledica bozanske snage. Uloga drzave je da vrsi vaspitnu ulogu. Razlika izmedju istoricara i pesnika je u tome sto jedan govori o onome sto se stvarno dogodilo. One podrazavaju razlicitim sredstvima. tragedija. misli. a izazivanjem straha i sazaljenja vrsi prociscavanje takvih afekata. Platon zamera Homeru na njegovom prikazu antropomorfnih bogova. karakteri. radnja i mesto (pominje samo prva dva). Lica koja podrazavaju to rade da bi prikazali dogadjaje. a komediji i parodiji nizak. to je upravo i cilj tragedije.. On ne odobrava ni tragediju. Predmet moze da bude spudaioi (uzvisen. eksodu i horske pesme (ulazna pesma i stasimoni). razlicitim nacinima. Ijon se hvali kako najbolje poznaje i razume Homera. Pesnici su tumaci bogova. Nacini su narativni i dramski (diagesis i mimesis). Svaki od njih moze da peva samo ono na sta ga je Muza nadahnula. razlicite predmete. rapsod iz Efesa. Ijon istovremeno priznaje da mu je cilj da recituje stihove da zaradi novac tako sto ce publiku navesti na plac. to moze da vrsi negativan uticaj na citaoca. a drugi o onome sto je moglo da se dogodi. vec kao posledica nadahnuca. a istorija pojedinacno. Ako neko poseduje umece da da ocenu jedne slike znace to da ucini i za neku drugu. prosecni (Kleofont) ili gori od nas (Hegemon Tasanin).

Ovo je narocito bilo vazno za francuski klasicizam odakle se prosirilo na celu Evropu sve do romantizma. Za romantizam su od velikog znacaja Selingova dostignuca u filozofiji. on je stvaralacki genije. Vodja im je bio znacajni nemacki prosvetitelj Johan Gotfrid Herder koji je razradio nauku o istorijskom razvoju ljudskog drustva. 13.v. a knjizevnost je najvisa ljudska delatnost. Na tome mu je zamerio veliki broj pesnika koje je on napao u svojoj poetici. Pored jezuitskih poetika najpoznatija je Sedam knjiga poetike (Poetices libri septem) Julija Cezara Skaligera iz 1561. objavio didakticku poemu u 4 pevanja Art poetique. Dok je Aristotel u svojoj Poetici govorio o jedinstvima vremena i radnje. Romanticarske poetike U romantizmu pocinje svesno odbijanje uzora i uticaja antike. Fridrih Slegel je knjizevnika nazvao najvisim tipom coveka koji se prema obicnom coveku odnosi kao ovaj prema zivotinji. Delo u potpunosti mora da bude podvrgnuto cenzuri kako se u njemu ne bi naslo nesto sto ne bi godilo dvorskom drustvu. a istovremeno dodaju mnogo novih pojmova. a danas je poznat kao Sturm und Drang (oluja i nagon). a druga i treca pesnickim vrstama.v. Umesto razuma on uvodi kriterijum osecanja. gde su ga knjizevnici zvali dobom genija. Ukinute su i jasne granice izmedju knjizevnih rodova i vrsta. elegija. Pesnickom jeziku Boalo pridaje veliki znacaj. Romantizam donosi potpuni otpor prema pravilima. Anticki pojmovi su potpuno istisnuti tek u realizmu. ali i razum. epigram. pri crtanju ljudi pesnik mora da pazi na nacionalne i istorijske razlike. 15. Ukidaju se i cvrste granice izmedju pojedinih nacionalnih 10 . vec u renesansi i srednjem veku). balada. njegova poetika je izvrsila uticaj na celu evropsku knjizevnost. komediji i epu. Poetike klasicizma U drugoj polovini 17. Engleska knjizevna kritika je u prvi plan iznela pesnikovu originalnost. 14. najnaprednija evropska drzava bila je francuska apsolutisticka monarhija. ali i pesnickim vrstama. a njegov simbol je Prometej. na Dalekom istoku i u prirodi. engleski pisac Edvard Jang uvodi pojam stvaralackog genija koji se uzdize iznad pravila. Poetike prosvetiteljstva U 18. Od polovine 18. Pravilo o tri jedinstva u drami nastalo je tek u humanizmu i nije tekovina antike. Knjizevnost tog doba svesno je bila didakticka. Od tog trenutka pesnik ulazi u otvoren sukob sa tradicijom i konvencijama. cak i bolji od antickih. Rasprava o antickim uzorima pocela ubrzo nakon objavljivanja Boaloove poetike. Ruso je bio prethodnik evropskog predromantizma i sentimentalizma koji je bio najpoznatiji u Nemackoj. Glavni uzor mu je bio Horacije.v. u svetu fantazije. Danas realizam oznacava stilski pojam. pa je 1674. Dominiraju lirski elementi kod svih rodova i vrsta. glavna tema je sentimentalna ljubav. U tome se oslanjaju na antiku i knjizevne vrste pokusavaju da uklope u anticke. kao uverenje i da umetnost treba da se priblizi stvarnosti. u kojoj je od Horacija pozajmljivao citave stihove i odlomke. Pesnik svoje delo treba neprestano da doteruje. madrigal. a ne na scensku lakrdiju). Knjizevnost tog vremena – francuski klasicizam – predstavljala je uzor ostalim sredinama. U trecam delu govori o tragediji.12. vodvilj (misli na saljivu pesmu. pored francuske. Autor najpoznatije poetike je didakticki i satiricki pesnik Nikola Boalo. One se narocito bave mikrostrukturama jezika i pesnickog jezika. rondo. veliki uticaj imala je i engleska knjizevnost. vec i od spoljasnjih faktora (drustva). v. Za epsku pesmu je neophodna anticka mitologija. o pravilu tri jedinstva. ali i knjizevnost koja je obelezila 19. Ipak. italijanski humanista Kastelvetro uvodi i jedinstvo mesta. satira. Junak u romantizmu bezi od stvarnosti i utehu trazi u proslosti (ali ne dalekoj. Poeticki spisi humanizma i renesanse Postoji veliki broj poetika humanizma i renesanse i one se uglavnom zasnivaju na antickim koje za njih predstavljaju vecne zakone. U prvoj knjizi govori o tome da je potrebno da pesnik poseduje pesnicki dar. oda sonet. U poetici renesanse pesnik postaje vise od obicnog coveka jer svojom umetnoscu moze da prikaze pravu prirodu stvarnosti koju drugi ne vide (altera natura). Sredinom 18. U drugom delu Boalo govori o manjim pesnickim vrstama kao sto su : idila. Tada je pocelo da se siri uverenje da i moderni pisci mogu da budu uzori. Delo mora da poseduje sklad koji ne zavisi samo od unutrasnjih.v. u Francuskoj Zan Zak Ruso ustaje protiv feudalne kulture i zahteva de se covek vrati prirodi. Tako je nastala salonska knjizevnost koja je u potpunosti iskljucuje prikazivanje fizioloskih procesa. kao sredstvo simbolike i alegoricnosti. Ideja o povratku prirodi doprinela je afirmaciji usmene knjizevnosti. Prva i cetvrta knjiga bave se opstim pogledima. Zato ne postoji ni jedinstvena sistematicna poetika ove epohe.

On se tu i bavi lirskom pesmom.) i koriscenja rime u poeziji. Ovi pravci se odlikuju socijalnom borbenoscu I odbacivanjem logike. Najvazniju ulogu u pozitivizmu ima istorija knjizevnosti koja nastoji da uspostavi objektivno. ali je to omogucilo razvoj filoloske analize koja je I danas aktuelan I potrebna nauci o knjizevnosti. Dalji razvojni stupanj realizma je naturalizam. neoklasicizam i neoromantizam. v. dadaizam (Svajcarska i Francuska). Znacaj dobija i antiherojsko crtanje likova. Pocetkom 20. Za prozu je karakteristican iracionalizam i neocekivani i nemotivisani obrti. Za esteticizam je bitna i neobicnost i muzikalnost pesnickog jezika. i razvoja kapitalizma potpuno se gube anticki uzori kao nerazumljivi. Poetike realizma i naturalizma Poetika realizma vraca se zahtevu 18. ali smatra da u pesnickom delu nikad nije dosta muzike.knjizevnosti. Esteticizam i modernizam u poetici Esteticizam je zavladao u gradjanskoj knjizevnosti krajem 19. pa I za knjizevno. 17. Zato je cesta upotreba zargona i narecja. Na nadrealizam je uticaj imalo Frojdovo ucenje o nesvesnom. slovenske zemlje). Realizam pojam istine shvata hronicarski – prikazuje samo ljudski svet u kojem vladaju ljudske snage i prirodne i psiholoske zakonitosti. Utemeljivac pozitivizma je Ipolit Ten I njegovo shvatanje o rasi. Poznavanje stranih knjizevnosti postaje preduslov za proucavanje domace. priblizava se prozi. ali i opstom poetikom tog doba. Pesnicki jezik je postao hermetican. a zatim moral. dokumentarna knjizevnost. On insistira na tacnoj reprodukciji zivota uz izbegavanje romanticarskih elemenata. Osnovna nacela postavio je najznacajniji predstavnik – Emil Zola. Znacaj pozitivista je u razvoju filoloske analize teksta – proucavajuci biografiju pisca I drustvo dolazili su do mnogo nepotrebnih cinjenica za anilizu. Zahtev za tacnom reprodukcijom doveo je do toga da govor likova bude sveden samo na socijalnu sredinu. 16. Zola uvodi i ideju o coveku kao fizioloskom bicu (psihologija se reducira na fiziologiju). a fabula nelogicna I nepovezana. Teorija knjizevnosti je sve ove pravce obuhvatila nazivom avangarda. Lirika napusta muzikalnost I rimu. vec nijanse. i prema stvarnosti se odnosi sa gadjenjem i prezirom. veka kada se razvijaju prirodne nauke I smatra se da se metode iz prirodnih nauka mogu koristiti za svako naucno istrazivanje. – umetnost treba da prikazuje svakodnevni zivot. On kaze da lik ne treba da bude previse uvelican. v. Aleksandar Flaker poetiku avangarde naziva poetikom osporavanja. Francuski simbolista Pol Verlen izdao je 1882. a to treba pojacati koriscenjem neobicne i zagonetne simbolike. nadrealizam (Francuska. Pripovedac ne sme da pokaze ni najmanji stepen subjektivnosti. Pozitivizam se zasniva na bigrafizmu – potreba da se prouci piscev zivot da bi se na osnovu toga utvrdila njegova motivacija za pisanje I analogija sa delom. na psihologizmu – potreba da se proucava pisceva psihologija kao izvor umetnickog dela. Junak je uslovljen svojim socijalnim statusom. etiku i drustvo. Jedino sto je vredno je umetnost. 11 . Od revolucija 1848. svoju poetiku u obliku kratke lirske pesme. Knjizevnik je shvacen kao posmatrac i svedok onoga sto se desava oko njega. U romantizmu su stvoreni uslovi za nastanak istorije knjizevnosti kao naucne discipline. na istorizmu – knjizevna dela se tretiraju kao spomenici jednog vrema. srpska knjizevnost). Knjizevnost deluje snagom simbola. Ideje pozitivizma u nauci o knjizevnosti Pozitivizam je filozofski pravac koji je zasnovan na teznji da se svaka pojava izvede iz cinjenica I da se empirijski dokaze. Poezija ne traba da slika boje. Najvazniji pojam postaje pojam istine koja je shvacena kao detaljno opisivanje svakodnevnog zivota obicnih ljudi. duhovitost itd. Jezik pripovedaca tezi sto vecoj jednostavnosti. 18. Njihova drustvena f-ja je da izmene estetiku. sistematizovano proucavanje knjizevnosti I uglavnom se zasniva na piscevoj biografiji I utvrdjivanju osobina jenog istorijskog perioda. v. Realizam donosi povratak Aristotelovoj Poetici. Pozitivisti su smatrali da je sadrzaj bitniji od forme I da on odredjuje nacin na koji ce se delo oblikovati. ekspresionizam (Nemacka. Pozitivizam u knjizevnosti ima malo uze znacenje I zasniva se na misljenju da je za proucavanje knjizevnog dela najbitinije utvrditi uslove I izvor njegovog nastanka – prouciti drustvene uslove I pisceve stavove. Kao suprotnost ovim teznjama sve popularnija postaje tzv. sredini I trenutku koje posmatra kao elemente za objasnjenje svakog knjizevnog dela. Pravci esteticizma su simbolizam. On je protiv intelektualizma )poenta. Ovakav stav se javlja sredinom 19. u evropskoj knjizevnosti javili su se agresivni knjizevni pravci – futurizam (Rusija i Italija).

20. . Jedan od kriticara je bio I Jurij Tinjanov koji je pre svega kritikovao svaku staticnu definiciju knjizevnog dela. smatrajuci da je knjizevnost uvek u nekom kontekstu I da se tako treba I posmatrati. a I ako ga posmatramo kao autorovu intuiciju – on postaje previse uopsten da bi se na osnovu njega moglo bilo sta naucno utvrditi. Stilisticka kritika . a prvi takav pravac su ruski formalisti. Ne misle da ulogu imaju ideje jednog vremena. Medjutim. .Razvojem stilistike I novim shvatanjem stila kao izraz individualnosti. Razvila se u Sovjetskom Savezu nakon Oktobarske revolucije. a na osnovu opstih knjizevnih postupaka formiraju se knjizevne vrste. 19.I u okviru ruskih formalista javile su se kritike preteranog naglsavanja sematskog knjizevnog postupka I posmatranje nacina komponovanja dela kao jedino vazno u delu. Dakle. stilistika je dala mogucnost analize gde ce najveca vaznost biti data jezickim kvalitetima. tacnije nacin oblikovanja jednog knjizevnog dela. Njegova stilisticka metoda je kritikovana jer ako se stil veze za autora.Sa Vilhelmom Diltajem odstupa se od pozitivistickog misljenja. Kada piscima dosadi koriscenje odredjenih umetnickih postupaka.Znacaj stilistike I stilisticke kritike za teoriju knjizevnosti je veoma bitan – omogucile su upoznavanje jezickih elemenata koji su osnova za gradjenje knjizevnog dela.Leo Spicer govori da je vrednost stila u pesnikovoj licnosti jer se on njime izrazava. umetnickom vrednoscu estetika I sl. ali je smanjen znacaj onoga sto su pozitivisti smatrali najvaznijim. . Glavni predstavnici I osnovne ideje ruskog formalizma . Oni stavljaju formu ispred sadrzaja (za razliku od pozitivista) jer smatraju da se tema odabira prema postupcima koje pisac zeli da koristi I da se prema njima formira. sociologiju I sl. tako da je bez stilistike koja analizira upotrebu jezika nemoguce u celini analizirati delo. Struktura dela zasnovana je na strukturi jezika. – 1930. . Na osnovu ovakve definicije Volfgang Kajazer I Emil Stajger zasnivaju metodu interpretacije. Greske:  Zapostavili su nacin na koji se delo prihvata.Smatraju da se na osnovu analize knjizevnih postupaka utvrdjuje stil knjizevnog dela. Na ovaj nacin odbacuju sve sto nije knjizevnost u najuzem smislu I time je njihov metod potpuno u suprotnosti sa pozitivistickim koji u nauku o knjizevnosti ukljucuje I druge grane umetnosti I nauke – filozofiju. a da se jezikom bavi lingvistika. Jurij Tinjanov. Njihov osnovni stav je da treba prouciti umetnicke postupke kojima se pisac sluzi tokom stvaranja umetnickog dela. kako objasniti to sto on stvara dela razlicite vrednosti.Smatrali su da se stilovi smenjuju prema nacelu suprotnosti. Boris Ejhenbaum. Medjutim. ne moze se vrednost stila posmatrati preko autora. ne treba se potpuno izolovati. postavlja se pitanje – kako odrediti kvalitet umetnickog stila.Prvi su uocili razliku izmedju fabule I sizea. . Predstavnici ruskog formalizma su: Viktor Shklovski. odnos citalac – delo  Izolovali jezik jer su ga posmatrali samo u kontekstu odredjenog dela . javlja se novo shvatanje da je stil odlika jednog umetnickog dela I da izrazava njegovu individualnost I originalnost. vec smatraju da je presudna prezasicenost odredjenim stilom I “starim” umetnickim postupcima. 12 . sta je u stvari umetnicki stil? . . vec se tezi nalazenju mere – neki elementi pozitivzma zadrzani su.Formalna metoda kao pravac u nauci o knjizevnosti trajala je od 1915. drugacijih karaktera. pozitivizam se ne negira u potpunosti. Smatraju da nauka o knjizevnosti treba da se bavi samo onim sto je “knjizevno” u knjizevnosti. Temelj svake analize je da se ispitaju postupci kojima pisac postize zeljeni cilj.. a predmet knjizevnoteorijske analize je da utvrdi opstosti I svrsta dela u odredjene knjizevne rodove.Mane – Stilisticka kritika nije uspela da da ocenu vrednosti dela jer se delo one moze vrednovati samo prema stilskim obelezjima (a ona je bila potpuno usresredjena na to). godine. posto je stil shvacen kao mogucnost individualnog izrazavanja. Razvila se stilisticka kritika koja je smatrala da se na osnovu tih jezickih kvaliteta moze odrediti umetnicka vrednost knjizevnog dela. pojava novih tema. a ne samo idejnim I tematskim.Njihov rad se zasniva pre svega na kritici dotadasnjeg pozitivistickog pristupa analizi knjizevnog dela. Fabula predstavlja stvaran raspored knjizevnih elemenata. psihologiju. Boris Tomashevski I Roman Jakobson. oni zele da pronadju I upotrebe nove kako bi izazvali odusevljenje I uzbudjenje kod citalaca. a seize nacin na koji su knjizevno – umetnicki elementi rasporedjeni. on je prvi uvideo razliku izmedju prirodnih I duhovnih nauka I potrebu za razgranicavanje njihovih metoda. Pravci koji se zasnivaju nakon pozitivima uglavnom se zasnivaju na kritici pozitivizma.Odbacivsi Spicerovu definiciju stila. On smatra da je najvisi stepen stilisticke analize doci do pesnikove intuicije I otkriti smisao koji je on dao izrazu I time stvoriti jedinstvenu sliku. .

kao nesto sto je zajednicko svim ljudima. veku. nesvesne delatnosti I razumne. sistem koji se stalno obogacuje novim vrednostima. tj.Eliot se zalaze za:  impresivnost pesnistva – smatra da se poezija ne treba analizirati kao izrazavanje pesnikovih osecanja. ali je podstaklo povezivnje knjizevne kritike sa iskustvima drugih nauka. kao I Tpmas Sterns Eliot I Ricards. tradicija je sistem vrednosti.Ricards je imao znacaja za Nove kriticare svojim delom “Prakticna kritika” (1929. ali ne I u formiranju nekih opstih metoda. podsvesno (ego) I svesno (super ego).21. praznjenje – knjizevno delo posmatra kao nadoknadu za fizicke ili moralne nedostatke. . Njegovo delo “Anatomija kritike” nije mnogo neposredno delovalo na razvoj nauke o knjizevnosti. Zalagali su se za tzv. 22. samostalno.Osnov njihovog proucavanja knjizevnosti je analiza samog teksta na osnovu koje bi se utvrdile knjizevne vrednosti. . . najvise etnologije I psihologije. Tradicija se bira. Njihovo zatvaranje u okvir knjizebvnog dela bilo je jos intenzivnije od ruskih formalista jer oni nisu tezili niakvim opstim zakljucivanjima. niti stvaranju jedinstvene I celovite nauke o knjizevnosti koja bi se kao takva razgranicila od drugih nauka. . Poznavanje pisaca cesto vodi pogresnim zakljuchcima koji su posledica stava prema autoru. – 1939. kritikovali svaki vid proucavanja koji ukljucuje neke vanknjizevne elemente. sistem koji je uvek ziv I aktuelan u onoj meri u kojoj ga odredjeni autor prihvati. Takodje je zahvaljujuci psihoanalitickoj kritici nastala psihologija knjizevnosti. On shvata podsvest kao kolektivnu. Psihoanaliticka I arhetipska kritika . Psihoanaliticka kritika nije toliko doprinela nauci o knjizevnosti. nego je samo pesnistvo jedan nacin izrazavanja I kao takvo. Cleanth Brooks. bez akvih lutanja van njega u potrazi za cinjenicama koje bi im pomogle u analizi. Psihoanaliza je metod istrazivanja psihickog zivota I lecenja psihickih poremecaja. Kasnije se ovaj naziv prosirio na sve knjizevne kriticare sa ovim tendencijama. Strukturalizam I semiotika 13 . treba ga posmatrati. Frojd je podelio psihicki zivot na nesvesno (id). kao podsvesna psihicka energija manifestuju se u snu. pomno citanje – akcenat je na analzii knjizevnih vrednosti. u mitovima I umetnosti. vremenom prerasta u ucenje o coveku.Ona proucava psihicku zakonitost knjizevnog dela.Psihoanalza se kao pravac u pihologiji formira u 20. u Novoj kritici. sto je bilo od znacaja jer se ona pocela preterano zatvarati u sebe. Jungov pojam arhetipa vezan je za simbole. a ispoljava se preko simbola. svesne. Nova kritika u Engleskoj I Americi . npr.  odredjeni tip klasicizma u pesnistvu . Allen Tate. Kao tip knjizevne kritike bavi se tematikom knjizevnog dela.Predstavnici su – John Crowe Ranson.  drugacije shvatanje tradicije – tradicija nije obican niz knjizevnih dela na koji se nova dela samo nadovezuju I cine nastavak rada prethodnika. ali je produbila pogled na odredjene teme I karaktere. On smatra da covek stalno vodi borbu izmedju zellje za zadovoljstvom. Arhetipovi. On smatra da je umetnicko delo upravo nacin koordinacije ovih delatnosti.Nova kritika oznacava grupu knjizevnih kriticara u Sjedinjenim Americkim Drzavama koji su paznju proucavanja knjizevnosti skrenuli na samo delo. ali na drugaciji nacin – tezi da ispita znacaj utiska koji delo ostavlja na citaoce. ali je vremenom razvio razlicito misljenje od psihoanalize I tvorac je arhetipske kritike. naglasava kao krajnji cilj dela izazvivanje emptaije kod publike (sazivljavanje sa delom I prepoznavanje sopstvenih psihickih sukoba) I katarze (nakon empatije dolazi do prociscenja). nacela I zakljucaka koji su ipak vazni da bi se moglo govoriti o naucnom proucavanju knjizevnosti.Karl Gustav Jung je bio Frojdov ucenik. ono osobito I neponovljivo u njemu. Utemeljivac je Frojd 1856. a ne kulturnih na koje eventualno tekst ukazuje. I na taj nacin pokazao kako je bitno usresrediti paznju na sam tekst I na vrednosti koje su date u njemu. 23.Njihove zasluge za teoriju knjizevnosti su samo u skretanju paznje na sam tekst I u otkrivanju bitnih osobina pojedinih knjizevnih vrsta. Bilo im je vazno samo da utvrde knjizevne vrednosti teksta. Nortrop Fraj arhetip definise kao skup simbola koji se u knjizevnim delima pojavlju tako cesto da se mogu posmatrati kao opsti elementi. Ovim je skrenuta paznja sa pisca na sam tekst.) gde je analizirao studentske tekstove.). kao I ono sto pisca pokrece da pise. dakle tekstove ciji su autori nepoznati. .

posebno migracija motiva i tema. Sam izraz uporedna knjizevnost predstavlja problem. .) I da se poruka odredjenog upotrebljenog znaka moze shvatiti na osnovu analize niza kome znak pripada I na osnovu utvrdjivanja nacina sklapanja tih znakova u celinu. predistorijom i migracijama njegovih tema i oblika. Oni su posebnu paznju posvecivali knjizevnim uticajima I nacinima sirenja neke knjizevnosti. pa se bave opstom I nacionalnom knjizevnoscu. . Bez proucavanja usmene knjizevnosti nemuguce je shvatiti razvoj knjizevnosti. imao je na umu kulturno-politicki ideal saradnje svih evropskih naroda.) . Taj izraz u praksi obuhvata razlicite oblasti I grupe problema.Znacajni ruski formalisti su Jurij Tinjanov. Roman Jakobson (koji razvija svoje stavove u krugu praskog knjizevno – naucnog strukturalizma). Medjutim. U najsirem smislu oznacava interesovanje za odredjivanje struktura u srustvenim I prirodnim pojavama. Ruski formalisti su paznju posvecivali formi (nacinu oblikovanja dela) kao znacajnijoj za knjizevnu analizu I time razdvojili formu od sadrzaja. ali I izvantekstovnih kao sto su odnosi citalac – delo. Servantes. izmedju njih postoje tesne veze. Geteova svetska knjizevnost – weltliteratur . u odnosu sa knjizevnom vrstom kojoj delo pripada. medjusobnih uticaja. nijedna nacija nije spremna da odustane od svoje pojedinacnosti. On istice nacelo arbitrarnosti (proizvoljnostri znaka) . Dante. u nekom drugom jeziku bi ta jezicka oznaka bila drugacija. 14 . jer je njegov predmet. ali I u svim naukama I zato nije prikladan da opise nacin proucavanja knjizevnosti. onog sto zapisan tekst predstavlja. Time se spajaju sadrzaj I forma (bitno za delo I nacin na koji se delo prenosi). kao sto su casopisi. izmedju oznacenog I oznake. motiva.v.jezikom se samo oznacava pojam. opste ili univerzalne knjizevnosti. Uporedno proucavanje knjizevnosti pocinje u 19. Ovim se bavi i folklor. i umetnost nekog naroda. Ovo su zapoceli francuski komparatisti. uporedna knjizevnost.) i tako postaje sinonim za remek-dela. Opsta i uporedna knjizevnost – pojam. putnici… Ovako shvacena.. se javlja veoma ostar antipozitivizam i ovakvo proucavanje se odbacuje. saloni. tekst – drugi tekstovi I sl. Marksov koncept knjizevnosti podrazumeva gubljenje nacionalnih granica. Proucavanje usmene knjizevnosti je neodvojivi deo NOK. Krecu od uporedne.).Strukturalizam nema jedinstveno znacenje I razlicito se tumaci u oblastima u kojima se javlja. On smatra da se knjizevnost mora proucavati iz dva aspekta – spoznajnog (utvrdjivanje sadrzaja. predvodjeni Fernanom Baldensperzeom. Pisana I usmena knjizevnost deluju jedna na drugu.Strukturalizam kao pravac u knjizevnosti izgradjuje se na osnovama strukturalne lingvistike ciji je najznacajniji predstavnik Ferdinand de Sosir. (20. On je uocio razliku izmedju govora I jezika. pored ostalog.Bitna je I strukturalisticka poetika ruskog teoreticara knjizevnosti Jurija Lotmana..Klod Levi – Stros smatra da je svaki znak odabran iz niza mogucih znakova (sinonima npr. .-ih godina) I uglavnom je pozitivisticko – tematologija (proucavanje tema. Velek I Voren komparatistiku smatraju istorijom knjizevnosti (neki je smatraju posebnom disciplinom). Ovo shvatanje se prenosi I na nauku o knjizevnosti posebno pod uticajem ruskih formalista (na ciji se rad strukturalizam nadovezuje) koji se okrecu delu kao jezickoj tvorevini. Tako se jezik moze ispitivati sa dva aspekta – sa aspekta oznake. konkretnog teksta. istinitosti dela. prevodioci. tj. vec se bavi remek-delima. ogranicava se na spoljasnje cinioce I ne dozvoljava procenu pojedinacnog umetnickog dela. sirenje uticaja itd. . jer je poredjenje metod koji se koristi u citavoj kritici. v. onog sto je napisano I oznacenog.najcesce je shvacena kao knjizevnost svih 5 kontinenata. knjizevnih zanrova I umetnickih sredstava. ali I u izvantekstovnom jer se tek u dodiru sa spoljnim faktorima (citaocima) afirmise kao umetnicko delo. dok on ima znacenje koje je odredjeno za taj pojam. Drugo znacenje izraza uporedna knjizevnost odnosi se na proucavanje odnosa izmedju dveju ili vise knjizevnosti. a asocijacija na nju bi bila ista svima. Ovakav stav zastupa I Jurij Lotman – dolazi do dinamickog shvatanja strukture (tekst se mora posmatrati u kontekstu unutartekstovnih odnosa. onoga sto ono predstavlja) I komunikativnog (delo kao poseban vid komunikacije izmedju autora I citaoca).Mukarovski je smatrao da se knjizevno delo mora posmatrati u knjizevno – umetnickom kontekstu. Tako se I strukturalizam interesuje za proucavanje konkretnog dela na osnovu utvrdjivanja njegovog mesta u knjizevnosti. Prvo je proucavanje usmene knjizevnosti. Svetska knjizevnost moze da oznacava i riznicu klasika (Homer. tj. Sekspir. II GRUPA 26. Gete je tim izrazom oznacavao vreme kada ce se sve knjizevnosti pretopiti u jednu. Gete. predmet i zadaci Neka vrsta utemeljivaca komparatistike je Francuz Fransoa Vilmen. U 20. odnosno njihovim prevodima i podrazavanjima.. Trece znacenje podrazumeva proucavanje celokupne knjizevnosti – svetske.

teorija stiha. opste – nacionalno 2. romanske i slovenske knjizevnosti. a u cetvrtom delu upozorava na njihove implikacije za proucavanje problema kulturne istorije. cinjenice. Isti je slucaj sa metrikom. Ova tri nasledja predstavljaju osnovu koncepcije. Zan – Mari Kare se bavi proucavanjem cinjenica. Knjizevnost je jedinstvena. a u novije doba Pol van Tigem ovaj pojam suprotstavlja uporednoj knjizevnosti. Problem predstavljaju i razlicite nacionalne knjizevnosti pisane na istom jeziku – engleski. pod uticajem pojma evolucije ponovo pocinje proucavanje knjizevnosti kao celine. Kao lingvista. a uporedna knjizevnost proucava odnose dveju ili vise pojedinacnih knjizevnosti. Potrebno je utvrditi slicnosti i razlike medju modernim slovenskim jezicima i sistematski prikaz zajednicke tradicije (rekonstrukcija opste slovenske poetike uz pomoc moderne lingvistike i istorijski opis i tumacenje opste slovenske pisane knjizevnosti koja je nastajala na starocrkvenoslovanskom jeziku). srpski i slovenski). Francuska skola uporedne knjizevnosti Pocetkom 20. Ova osnova mora da se zamisli sistematski. formi i zanrova je medjunarodna. javlja se grupa proucavalaca koji se bave uporednim proucavanjem knjizevnosti. U slovenskim knjizevnostima nadrealizam ima slicna obelezja. U 20. Ovakvi sistematski opisi ovih triju komponenata kao objektivni i naucni opisi predstavljaju skoro nemoguc zadatak.. komparativno – nacionalno Uporedna knjizevnost podrazumeva proucavanje odnosa dveju knjizevnosti. metar ui zanr. u Francuskoj. Svoju koncepciju je izlozio u tekstu Srz uporedne slovenske knjizevnosti. Srpski 15 . Imaz je slika koju jedna zajednica ima o drugoj. Miraz je iskrivljena slika. Imaz je uvek miraz. Jezik moze da utice na stil. on u svojoj koncepciji polazi od srodnosti slovenskih jezika kao temelja za uporedno proucavanje slovenske knjizevnosti. v. ne vodeci racuna o zasebnim jezicima. Dve tradicije zajednicke su vecini slovenskih knjizevnosti – usmena tradicija I staroslovenski jezik I knjizevnosti. Zapadna knjizevnost predstavlja celinu. Glavna je na germanske. komparatistika. Nauka o knjizevnosti je za njega deo lingvistike. Sa njima su Velek I Voren vodili ostru polemiku. ali u njoj postoji i veliki broj podela. Istorija knjizevnosti moze se pisati samo kao nacionalna.. Njihova proucavanja bila su pozitivisticka – uticaji. U drugoj polovini 19.Pojam opsta knjizevnost u pocetku je oznacavao poetike ili teorije I nacela knjizevnosti.. iako ona u velikoj meri zavisi od jezika. v. On uvodi dve opozicije: 1. Uvodi pojmove imaza i miraza. To nisu ucinili ni njegovi sledbenici. Opsta knjizevnost prevazilazi nacionalne kategorije. nemacki… Kriterijum jezika I nacionalne pripadnosti postaje nebitan. I 19. Pol Van Tigem je pokusao da ukloni mane francuske koncepcije uvodjenjem pojma opste knjizevnosti. javljaju se znacajna dela koja se bave celokupnom zapadnom knjizevnoscu – Kurcijus i Auerbah. Uporedna slovenska knjizevnost (Roman Jakobson) Roman Jakobson se bavio svim oblastima u proucavanju knjizevnosti – stilistika. Ovde on daje polja buduceg istrazivanja – tri opsta slovenska nasledja. 28. Prema Van Tigemu opsta knjizevnost proucava pokrete koji prevazilaze nacionalne granice. a razlikuju se i u metodoloskom i pojmovnom pogledu. Zato u francuskoj nema mnogo predstavnika unutrasnjeg pristupa. Smatra da francuska recepcija Sekspira nije isto sto i engleska recepcija Sekspira. O knjizevnosti je potrebno razmisljati kao o celini. motiva. doveo je do suzavanja bavljenja knjizevnoscu i do proucavanja nacionalnih knjizevnosti. Imagologija je (prema Kareu) disciplina koja se bavi predstavama jednih kolektiva o drugim. Naglasavanje jezickih razlika posledica je romanticarskog nacionalizma I uspona moderne istorije knjizevnosti. Ona je nastala kao jedna od alternativa tadasnjem uporednom proucavanju koje se svodilo na uticaje. Ruzdi je na engleskom jeziku obradjivao indijske teme… 27. Medju slovenskim jezicima moguce je prekodiranje (mogucnost sporazumevanja kada su u pitanju npr. v. Ovoj raspravi prethodile su dve u kojima je on izlozio slicne ideje. vec je to francuska predstava o engleskoj tradiciji. nakon I svetskog rata.. Istorija tema. figura. Beket je bio Irac. Ovoliko pridavanje paznje jeziku imalo je negativne posledice na proucavanje srednjovekovne knjizevnosti. Veliki knjizevni pokreti premasuju granice drzava u kojima su nastali. Jakobson je svojom koncepcijom hteo da ponudi samo jedan od mogucih pristupa u proucavanju slovenskih knjizevnosti. Glavni predstavnik je Fernan Baldensperze.v. Istrazivaci su se uglavnom bavili samo jednom od ovih komponenti kao posebnom idejom. Njegov rad znacajan je za prelazak na unutrasnji pristup. ali je pisao na engleskom I francuskom. Uspon nacionalizma u 18. Njegova koncepcija uporednog proucavanja slovenske knjizevnosti stara je 50-ak godina i jos uvek je ostala nerazradjena. Problem predstavlja povlacenje granica izmedju ova dva pojma i odredjivanje njihovih predmeta. ali ne i na istoriju ideja. isti je slucaj I sa grckom I rimskom itd.

Mogu se uzeti i autori iste generacije.. ja i ne-ja. lirika se priblizava muzici i u njoj nestaju razlike izmedju pojedinca i sveta. Tako se moze govoriti o latinskoj ili francuskoj knjizevnosti. Ipak. Dramski tekstovi mogu da se ostvaruju i uz pomoc poezije i proze. Treci nacin klasifikacije je prema nameni koju dela teze da ostvare. kao ni klasifikacije komparativne I nacionalne knjizevnosti. vec i zvucanja i ritma (ne onog koji postoji u svakodnevnom govoru). vrste. Nedostaci Jakobsonove koncepcije su svodjenje knjizevnosti na jezik I problem vrednovanja. ali postoje i druge koje se ostvaruju u didakticko. za razliku od poezije. Postoji i podela na usmenu i pisanu knjizevnost koja nije u vezi ni sa jednim od nacina klasifikacije. knjizevne skole ili vremenskog razdoblja – knjizevnost simbolizma. jer je knjizevnost jezicka umetnost. lirika i drama 1.U knjizevnoj genologiji postoje dva stanovista: 1) supstancijalno (deduktivno. To su epika (grcki epos = rec. a dramu je smatrao sintezom ove dve stvari )dogadjaj koji ukljucuje ljudske ciljeve i namere). a drama se zasniva na sukobu pojedinaca ili onoga sto jeste i onoga sto treba da bude. Nacini klasifikovanja knjizevnosti Knjizevna dela su neponovljive I originalne tvorevine i zbog toga je tesko izvrsiti njihovu klasifikaciju. komediju i dramu u uzem smislu. epika se deli na epiku u prozi (koja se deli na vrste kao sto je roman.) i epiku u stihu (ep i epska pesma). Podela knjizevnosti na rodove Ucenje o tri knjizevna roda nastalo je u 18. njen tekst je namenjen pozorisnom izvodjenju. lirika idrama odgovaraju podrucju osecajnosti.nadrealizam je blizi poljskom nego francuskom. i 3. 2. i 19. Prozna dela se mogu u odredjenoj meri prepricati i uspesno prevoditi. nekad mu se daje prednost nad jezickim kriterijumom. podvrste (epistolarni roman) i zanrove (kriminalisticki roman). drama poseduje odredjene osobenosti koje omogucuju da bude shvacena zasebno. Tu se knjizevnost deli na rodove (epika). Epiku odredjuje objektivnost i sirina pripovedanja. Proza takodje poseduje posebna svojstva jezika. ali taj jezik je blizi svakodnevnom. Za Jakobsona su epika. U doslovnom znacenju neke reci mogu da budu besmislene. vrste (roman). ali unutar pesme uz pomoc ritma i zvuka dobijaju znacenje. 16 . lirika (od naziva instrumenta lyra) i drama (radnja). Drama se uglavnom deli na tragediju. poetska proza ili pesma u prozi. On ne podrazumeva samo formu. Tu se javlja niz problema kao sto je odredjenje nacije ili pitanje prvenstva. vec zajednickog jezika. ali ne podrazumevaju bezuslovno svrstavanje dela. Drugi nacin razvrstavanja je prema autorima ili grupi autora.. 30. Lirika se moze izraziti slogom (zvuk). a drama recenicom (stav koji je u sukobu sa drugim stavom). Epika. Cetvrti nacin je prema obliku koji je u ovom slucaju shvacen veoma siroko. Najcesce se svaki od rodova dalje deli na manje grupe. subjektivnog i objektivnog. Geteovom opusu. Nesumnjivo je da dela jednog autora imaju neke zajednicke karakteristike.Poezija se najcesce ostvaruje stihovima. Tako se moze govoriti o npr. veze i asocijacije nisu uobicajene. v. Knjizevna dela ne moraju pripadati samo jednom knjizevnom rodu. Gete je smatrao da su ta tri knjizevna roda prirodni oblici pesnistva (kod njega se prvi put javlja podela na rodove). Najopstije je razvrstavanje knjizevnosti prema jezicima. To je najbitnija klasifikacija. ali to je i sredstvo za sticanje znanja postoji samo kroz rodove. cak i naucnom. 31. Ona je u tesnoj vezi sa pozoristem i na poseban nacin se prenosi publici. Klasifikacije istoricara i teoreticara knjizevnosti nece biti iste. epika recju (slika sveta). Ta namera je obicno umetnicka.. pesnicka pripovest). Ova opozicija nije isto sto i opozicija stih – proza. epiku sa objektivnoscu (prikaz dogadjaja). U poeziji se reci ne povezuju samo na osnovu znacenja. Srodni kriterijum je razvrstavanje prema nacionalnim knjizevnostima. Emil Stajger smatra da je u temelju sva tri knjizevna roda odredjeni stil. ali postoji i tzv. Dramski elementi mogu da se jave i u poeziji i u prozi. Poezija ne podrazumeva svakodnevno sluzenje recima. u nemackoj filozofiji i knjizevnoj kritici. Anglosaksonski model je podela na poeziju i prozu (najuniverzalnija podela). vec i sadrzinu. U lirskom stilu postoji sklad izmedju zvuka i znacenja. popularnoj ili socijalno angazovanoj knjizevnosti. Osobine pojedinih rodova mogu da budu korisne za analizu knjizevnih dela. Hegel je povezivao liriku sa izrazavanjem subjektivnosti (osecanja i misli). npr. Knjizevni rodovi omogucuju snalazenje. decijoj. a to nije posledica knjizevnih uticaja. slikovitosti i logicnosti. normativno) . Na primer: da li hrvatska knjizevnost koja je nastajala na latinskom jeziku pripada latinskoj (kriterijum jezika) ili hrvatskoj (nacionalna pripadnost) knjizevnosti.Podrazavanje je urodjeno samom coveku. novela itd. lice u gramatici. opis citavog sveta. 2) induktivno (destruktivno) – genoloska rasprava je samo praktican postupak U praksi postoji neko stanoviste izmedju ova dva.

satiricnu i pravu liriku. Sklop motiva se sastoji iz nabrajanja osobina onoga kome je himna posvecena i naglasavanja emocionalnih odnosa prema onome o cemu himna govori. Razlika je u tome sto vrste nisu shvacene kao kalupi. Pripovedanje je nizanje motiva. Elegije se danas pisu razlicitim vrstama stihova. 35. pevanje) je pesma posvecena nekome ili necemu sto covek postuje. pa se tu izdvajaju ljubavna. Jaksic. niti citaoci u delima traze te uzorne oblike. mada je tesko odvojiti misli od osecanja. Poznati su ditirambi Branka Radicevica i J. pri oblikovanju dela i danas postoje odredjene zakonitosti. Njoj pripadaju dela izmedju knjizevnosti I nauke. Tradicija himne se danas ogleda u drzavnim i nacionalnim himnama. Vojislav Ilic. U epskoj poeziji se javlja i izricanje misli koje se razvija postupno. Zmaja. slavi zivotne radosti. Nasi najbolji epitafi su zapisi na steccima. vec kao u nauci ili filozofiji. Stara retorika je vrste shvatala kao unapred date uzorke prema kojima se pravi knjizevno delo. to su tzv. 36. Knjizevne vrste mogu da budu shvacene kao grupe slicnih dela. Drugi smatraju da to nije knjizevni rod. Aleksa Santic. Epitaf je nadgrobni natpis koji kao pesnicki oblik izrazava odnos prema prolaznosti i ljudskoj sudbini. Elegija (elegos = tuzaljka) je u staroj Grckoj bila svaka pesma u elegijskom distihu. gde postoje razlicite vrste slicnosti (polazi se od pojedinacnog). Nastala je u staroj grckoj kao pesma u slavu boga Dionisa. rodoljubiva. Postoje i saljive ode u kojima komicnost proizilazi iz raskoraka izmedju predmeta i stila. postovanje i naklonost. ne kao u lirici. Ima siroku tematiku. ali ovakva podela prilicno neodredjena.. a slave zivotnu radost i vinsko raspolozenje. obuhvata niz dogadjaja zahvatajuci njihov sled u vremenu. Ode su pisali Pindar i Horacije. ali i svako knjizevno delo sa temom zivota u prirodi i na selu. Epigram je u staroj Grckoj oznacavao natpis urezan u kamenu. Postoji i podela na usmenu i pisanu. a sadrzi i elemente misaone lirike. Savremeni stvaraoci svoja dela ne oblikuju na taj nacin. a zatim kratku satiricnu i duhovitu pesmu sa neocekivanim zakljuckom. J. Ipak. U rimskoj knjizevnosti se razvila ljubavna elegija. ali osnovni okviri ipak ostaju. religiozna. ali uglavnom je posvecena nekome ili necemu prema cemu se oseca ljubav. Tvorac je grcki pesnik Teokrit koji je u svojim kratkim pesmama prikazivao slike pastirskog zivota. Prema tematici ditiramb pripada grupi anakreontskih pesama. i to u odredjenoj vrsti stiha. Ditiramb je pesma koja iznosi odusevljenje i radost. Oblici su znacajni i za shvatanje i dozivljavanje knjizevnih dela. ali i prema originalnosti koja ponekad trazi rusenje postojecih vrsta. ili kao idealni tipovi uoblicavanja dela (polazi se od opsteg). seoska. Ona tezi uzvisenom tonu sa svecanim i laganim ritmom. stalni oblici. a saljive ode Zmaj. pa je elegija postala pesma koja iskazuje tugu i bol. Tu se zatim moze izdvojiti gradska. Lirika moze da se razvrstava i prema tematici. prigradska lirika itd. ali se ovde iznose u stihovima. obozava i divi mu se (himne bogovima). Oda je grckog porekla i razvila se iz horskih pesama. Tradicionalno i moderno shvatanje knjizevne vrste Razvrstavanje dela prema obliku je najvazniji kriterijum klasifikacije knjizevnosti. koje su nazvane prema pesniku Anakreontu. vec kao okvirno zadati uslovi unutar kojih se stvaraju originalna dela. na misaonu (refleksivnu) i emotivnu. Opste odlike epske poezije (epska tehnika) Epska poezija se sluzi pripovedanjem I opisivanjem. a i ritmickom prozom. U pocetku je imala obredni karakter. razgovore i ljubavne razgovore pastira i nadmetanja u pevanju. Obrasce su dali grcki pesnik Simonid i rimski Marcijal. pisali su ih i Radicevic.Mnogi proucavaoci pored tri osnovna roda spominju i cetvrti – didaktiku (didaktikos=poucan). himnama odredjenih pokreta i drustvenih organizacija itd. Cesto je duhovit i satirican. oblik dijaloga i narativne delove. 34. ali ne poricu postojanje knjizevno-naucnih vrsta od kojih su najznacajnije esejistika i publicistika. koja se koristi za iskazivanje najrazlicitije tematike. pesmica) je lirska pesma. Za pripovedanje i opisivanje neophodan 17 . Ovi postupci postoje i u epskoj prozi. Himna (hymnos=pesma. pa se zato pri razvrstavanju lirskih pesama cesto uzima raspored stihova i strofa. Opisivanje je niznje motiva prema zakonu asocijacije.. Ode su pisali Musicki i Mazuranic. kako su Bukolike kasnije nazvane. Zato se vrste menjaju i preplicu. na didakticnu. Tradicionalne lirske vrste Lirika je obicne shvacena kao grupa kratkih stihovnih vrsta. a tek kasnije je pocela da oznacava vrstu lirske pesme. Elegije su pisane u Dubrovackoj knjizevnosti. Idila (eidyllion = slicica. U Ovidijevoj zbirci Ex Ponto elegijskim distisima opisane su tuga prognanika i ceznja za domovinom. Dela su uvek u nekom odnosu prema tradiciji knjizevne vrste. odnosno po slicnosti. Prema Vergilijevim Bukolikama idile se nazivaju i bukolske pesme (bukolos = govedar) ili ekloge. pejzazna ili socijalna lirika.

Fabulu cine opstepoznati dogadjaji iz mitoloske ili istorijske proslosti naroda. uvodi i zavrseci omogucuju jedinstvo dela. tako da se razlikuje od filozofije i nauke. balada i romansa. a likovi su obicno heroji. 39. prica) sadrzi sve karakteristike epske poezije. Mahabharatom i Ramajanom. koja se moze izdvojiti iz dela. Svako epsko delo moze da se podeli na manje delove. Ep (epos = rec. Epizoda je veca tematski zaokruzena digresija. religiozni. koji su oznaceni imenima ili brojevima. Postoji misljenje da su epovi nastali spajanjem epskih pesama.Pored legendi koje se bave zivotima svetaca postoje i one gde se govori o 18 . oblikuju i izrazavaju neku zivotnu situaciju. jezika. Ponekad se naziva i epopejom. Posto je zavrsetak zbivanja obicno poznat publici. Jednostavni prozni oblici To su jezicke tvorevine koje zahvataju. Sadrze poseban opis. ali i povezivanja pojedinih delova unutar celine. Romansa (na spanskom el romance oznacava narodni jezik za razliku od latinskog) se javila u Spaniji. javljaju se u svakodnevnom govoru. komicni. Balada (balar=plesati) je slicna romansi. Takve epizode su ceste u Mahabharati. vodja). Odredjuju se temom. Poema je kraca stihovana vrsta u kojoj se preplicu epski i lirski elementi. cija je tematika veoma znacajna za drustveni zivot. Ilijada i Odiseja predstavljaju prave epove ili epopeje. izvestaj. Kompoziciju ne cine samo veze i raspored motiva. Vrste epske poezije Postoji podela na usmenu i pisanu epsku poeziju. isti opisi. Postoji drugi tip koji je nastao u Skotskoj kao plesna pesma. a sredstva su digresije. U sirem smislu opisuje zivot nekog coveka. Tema je obicno ljubavna. Ponavljanja u epici su sredstvo usporavanja. To je lirsko – epska pesma nastala u Provansi (Francuska) u 13. Obradjuje pojedini dogadjaj. pa se u Homerovim epovima javljaju slicnosti sa Epom o Gilgamesu. 38. Poseduju cvrstu jezicku organizaciju i karakteristican odnos prema stvarnosti. Mit na poseban nacin nesto objasnjava sa teznjom da utvrdi smisao i sudbinu postojanja. koji se javlja kako u usmenoj. zivotinjski. didakticki i romanticni ep. ali i da su epske pesme ostaci starijeg epa. Digresija (digressio = udaljavanje od predmeta) usporava tok zbivanja duzim opisom nekog predmeta.je i pripovedac. Poeme se obicno vezuju za romantizam – Bajron. U kulturi svih naroda postoje mitovi o postanku sveta. Konstitutivni elementi strukture su i fabula i lik. Glavne odlike epa su siroka slika zivota naroda data preko heroja i dogadjaja koji su od znacaja za citavu zajednicu i razvoj knjizevnog izraza. Epska poezija se sluzi in medias res principom (u srediste zbivanja) gde se iznosi neka vec razvijena situacija koja je blizu zavrsetka. unutar slozenijih celina ili kao samostalne. Lirsko – epske knjizevne vrste Tu spadaju vrste manjeg obima – poema. Ep je vezan za odredjene stupnjeve u ljudskom razvoju. pojava. razgovor ili deo fabule. Legenda u najuzem smislu oznacava opise zivota hriscanskih svetaca. vec i raspored pojedinih vecih delova unutar celine. vedar ton. tip ponasanja i odnosa prema svetu. Od romanse se razlikuje tematikom i tonom. Taj postupak se naziva retardacija. Epovi su temelj knjizevnog izrazavanja – Pesma o Nibelunzima za nemacku kulturu. ali su podeljeni i smislom. idilicni. a motivi se povezuju asocijativnim putem kao u lirici.. Epska poezija opisuje citav jedan svet i daje siroku sliku zivota. cesto sa sobom nose vec utvrdjene izraze za odredjene situacije. osobe ili dogadjaja koji ne ulazi u kontinuirani prikaz osnovne fabule.. Stihovi se grade prema odredjenom metrickom uzorku.. Zato je stari naziv za legendu ctenije (ono sto se citalo u crkvi prilikom bogosluzenja). Fabula je razvijena. citavih naroda. pojedinaca (kraljeva. coveka. – provansalski tip. 37. drustva. osoba. Govori se o stradanjima i nesrecama. a da zadrzi vlastitu celovitost. ritam brz. epizode i ponavljanja. jezik) ima poseban odnos prema zivotu i svetu. Eneida za rimsko carstvo itd. a izmedju njega i citaoca postoji distanca koje nema u lirici. Epska pesma ima manji obim od epa.. a ne celokupnu sliku sveta. ali je karakteristike spanskog folklora zadrzala i u knjizevnostima drugih naroda. Terminologija i kriterijumi razvrstavanja epskih pesama su prilicno nesredjeni. pesnik se sluzi zadrzavanjem radnje. Puskin.v. Stalni epiteti. Epska tehnika se ogleda u posebnoj kompoziciji koju zahteva duzina i bogatstvo motiva. strukturalnim osobinama i li stavom prema zivotu. U savremenim poemama nema mnogo epske tehnike. Mit (mythos = govor. Govori o poreklu i nastanku sveta. Po duzini se razlikuju epske pesme i epovi. tako i u pisanoj epskoj poeziji. Prethodi joj samo kratak uvod. ali su njeni elementi povezani sa lirskim. Kao posebne vrste teoreticari izdvajaju epopeju ili herojski ep. Ljermontov. ali su epska tehnika i tematika iste kao u epu. Ponavljanja i gradacije (varijacije osnovnih situacija koje se upotpunjuju novim pojedinostima) cine formulaican nacin izrazavanja. heroja.

Delo cini jedinstvenu smislenu celinu i sadrzi neki odnos prema stvarnosti. pevanja. a drugi kao tematsku jedinicu koja se javlja u mnogim knjizevnim delima. slozeno od manjih delova. zapisi o licnostima.. tristan i Izolda. o kraljevima. Prvo se razvila naucna proza koja je imala zadatak da oblikuje iskustvo zivota i sveta. nacin kucanja itd.. Skrivanje odgovora je namerno. i 19.. Razlicite su duzine i odnosa prema istorijskoj istini. Poreklo i opste odlike umetnicke proze Umetnicka proza u savremenom smislu te reci razvila se dosta kasnije od poezije (shvacena kao sistem umetnickog izrazavanja koji obuhvata niz knjizevnih vrsta i postupaka). v. Zagonetka se zasniva na postavljanju pitanja na takav nacina da se navode skrivene osobine nekog predmeta i ocekuje se brz odgovor.. maksima. dok drugi smatraju da oznacavaju istu stvar. koji se. Njenom razvoju je doprinelo i sirenje pismenosti i pronalazak stampe. Pojmovi teme.nekim uzornim pojedincima. Struktura je veoma slozena. govornistvu i istorijografiji. obicno iz porodicnog zivota. Poslovica u obliku tvrdnje ili uputstva izrazava na prvi pogled skrivene osobine onoga o cemu govori... polaritet dobra i zla.. Postoje sage o starim vremenima. Tukidid. vec da postoji potpuna sloboda u izboru jezickih sredstava. ali imaju zajednicki stil. Ima poetsku strukturu u smislu jezicke organizacije (ritam. neki teoreticari ga smatraju tipicnom zivotnim situacijom o kojoj delo govori.). Svi njegovi delovi (glave.). Postoji i umetnicka bajka (Andersen.) ili o likovima koji su nosioci nekog zivotnog iskustva (Faust.).. Cesti su i nazivi aforizam. 40. dakle. Analiza pojedinacnih motiva vaznija je u manjim knjizevnim vrstama. a za razumevanje je bitan neposredni kontekst. a nekad je i sazetije izrazava.). Broj motiva i nacin povezivanja zavisi od vrste kojoj delo pripada. o istorijskim likovima (Karlo Veliki. dnevnici. Javlja se i u savremenoj knjizevnosti. dok su u vecim vazniji samo tipicni motivi. legende o svecima (apostoli. Tema se moze podeliti na motive (moveo = pokretati). recenice) povezani su onime o cemu se u delu govori – temom. objektivnosti i uzrocno – posledicnom objasnjavanju pojava sa jedne. Postoje. grcki heroji. Za razvoj umetnicke proze bitan je uspon romana kao knjizevne vrste koja je u pocetku smatrana nizom.. Islandske sage itd. Uzori za prozno izrazavanje do renesanse bili su Herodot. Svako delo nesto znaci i to znacenje je jedinstveno. pre svega. Vajld.. Don Zuan... nema cudjenja. Izbor teme dobija smisao tek kada se poveze sa nacinom na koji je tema obradjena. To ne znaci da ona nema svoj stil. Koristi se dvosmislenost i protivrecnosti svakodnevice. Umetnicka proza moze da se ostvari na nacin koji se ne razlikuje od svakodnevnog govora. O kompoziciji se moze dosta zakljuciti vec na osnovu nekih spoljasnjih cinilaca – spoljasnji oblik. ako ne i veci. Pojmovi kompozicije i motivacije u analizi knjizevnog dela Kompozicija (componere = slagati) je nacin na koji se govori o nekoj temi u knjizevnom delu i njen znacaj je jednak. gradje i izvora u analizi knjizevnog dela Tema (tema = ono sto je postavljeno) predstavlja jedinstveno znacenje dela.. Bajka (glagol bajati) je vrsta u kojoj se preplice realisticno i fantasticno. Motiv je najmanja tematska jedinica. zasniva na hronoloskom kazivanju.. Platonovi dijalozi. govora nauke ili filozofije. Veliku ulogu je imao i raspad tradicionalisticke i konzervativne evropske kulture do novog veka. da bi u 18. Saga (kaza. mucenici. Naslov uvek upucuje na temu. a ne umetnicko iskustvo. nema psiholoske motivacije. To je najmanji deo knjizevnog dela koji zadrzava neko relativno samostalno znacenje u okviru teme. a izvori su beleske o gradji zabelezene pre nastanka samog dela (istorijski spisi. o likovima iz nehriscanske mitologije (Buda. Zato moderna proza sadrzi sklonost ka racionalistickom razmatranju zivota i sveta. Poezija se veoma rano odvojila od svakodnevnog govora prvenstveno zbog svog stihovanog oblika. gnoma ili krilatica. legende. Ciceron. Sudbina porodice obicno predstavlja primer za narod. Koreni umetnicke proze su u mitskim tvorevinama usmene knjizevnosti i u starogrckoj filozofiji. motiva. predaja) je skandinavska prica o nekom dogadjaju. Navodjenje tema je uvek opste i neodredjeno. ali moze da se ubraja i u prozu.. Gradju dela cine oni elementi koji su preuzeti iz stvarnosti. Franja Asiski. a poreklo je u mitskom ispitivanju pripadnosti clanova nekog kolektiva koji su odredjeni dobnim ili staleskim grupama. sv. Postoje i druga shvatanja motiva. Za razumevanje je petrebno poznavanje konteksta. i sklonost ka sudbinskom pogledu na coveka i zivot sa druge strane. U najsirem smislu to je nacin na koji je delo sastavljeno tj. znacaju izbora teme ili fabule.). Naki teoreticari prave razliku medju ovim nazivima. 41. postao ravnopravan sa poezijom. 42. sto je znacilo sirenje kruga citalaca. Motivi i likovi su isti – f-je. Alexandar Makedonski. Umetnicka proza je nastala kada I razlike u nacinu proznog izrazavanja. Stihovi su obicno 19 . rima).. Vic je kratka jezicka tvorevina koja treba da izazove komicnost.

Bokacov Dekameron predstavlja uzor za tip novele 20 . pripovest i prica. a prica sasvim kratku podvrstu novele koja je cesta u zabavnoj knjizevnosti. Problem pripovedanja i pripovedaca u umetnickoj prozi Svako knjizevno delo je upuceno citaocu. Autor moze delo namerno da podeli tako da izazove poseban ucinak ili ostvari slozen tip kompozicije. 45. Svaki motiv treba da ima neko opravdanje s obzirom na svrhu dela. To je oznaka za nacina kojim se opravdava uvoddjenje pojedinih motiva i njihovo povezivanje u celinu. osecanja. Da bi se postigla celovitost onoga sto je receno novela se obicno zavrsava poentom – naglim isticanjem onoga sto je znacajno za temu. Tako i citalac dobija siri uvid u ono sto mu je ispricano. U odnosu na fabulu i likove u delu razlikujemo objektivno pripovedanje. Ako se motivi povezuju asocijativnim ili logickim putem delo je nefabularno (npr. gde se izjednacava sa nekim od likova u romanu i nastupa kao fiktivni pripovedac. Moze da se predstavlja kao autor. pravaca. Pripovedac moze da bude pouzdan ili nepouzdan (subjektivan koliko i ostali likovi u delu). Fabula i size Fabula (od latinskog prica) oznacava u teoriji knjizevnosti redosled dogadjaja u knjizevnom delu. lice koje se nalazi izvan sveta dela. dijalog i monolog. Analiza kompozicije treba da polazi od jedinstvenog znacenja knjizevnog dela. obrta u radnji ili nekim stilskim efektima. Moze da bude svedok nekog dogadjaja ili da ima neku perspektivu odakle moze da vidi sve dogadjaje (stvar ili zivotinja). odnosno slusaocu. Zato ona pocinje sazetim iznosenjem osobina lika ili dogadjaja. posebno kod pocetnika koji uvode likove. Novela se afirmise u renesansi. a onda i sami zaborave zasto. Pored pripovedanja znacajni su i opis. 43. se sve vise koristi tehnika toka svesti. karakteri. Cesto se upotrebljavaju u vise znacenja – pripovetka ili pripovest oicno oznacava srednju po velicini proznu vrstu. roman moze da bude podeljen na tomove. za razliku od dramskih vrsta gde to cine glumci na pozornici. refleksivna pesma). gde se pripovedac trudi da njegova licnost ne dodje do izrazaja i subjektivno. Grube greske je obicno lako uvideti. Analiza kompozicije mora da uzme u obzir opseg i namenu dela (kompozicija pesme je razlicita od kompozicije romana). Fabula oznacava samo niz dogadjaja. cak i onda kada se predstavlja jkao sam autor knjizevnog dela. delove. Pripovedac je tvorevina knjizevnog dela. Motivacija se shvata i kao obrazlozenje postupaka pojedinih likova i obrazlozenje celovitog fabularnog tkiva veceg knjizevnog dela. poglavlja ili odlomke koji su odvojeni tako sto pocinju novim redom. a u modernim delima se njegova perspektiva obicno menja u toku pripovedanja. Nacin na koji je delo podeljeno moze da ima veliki znacaj. Ulogu pripovedaca moze imati neki od likova u delu. Koji ce se obradjivati na takav nacin da kod citaoca izaziva stalnu neizvesnost. Pojedini teoreticari i h izjednacavaju. U 20. Izbor teme je slobodan. Poredjenjem fabule i sizea ostvaruje se uvid u nacin komponovanja dela. ali ima korene u usmenoj knjizevnosti. opise i stavove koji se javljaju u delu. Ona svoju gradju mora da obradi na poseban nacin zbog svoje kratkoce (ljudske sudbine.na sredini stranice i podeljeni su na strofe. za razliku od fabule koja oznacava stvarni redosled dogadjaja. Pogresno je izjednacavati autora sa pripovedacem. izmedju novele i romana. Size oznacava nacin na koji su dogadjaji u delu prikazani. Razumevanje pripovedaca je bitno za razumevanje ostalih elemenata dela. 44. skola. U prvom planu je sazetost i zanimljivost pripovedanja. U svakodnevnom govoru se cesto koristi i rec sadrzaj u slicnom smislu. dogadjaji i zapazanja o zivotnim pojavama). Ona moze da pomogne razumevanje nacina na koji se ostvaruje neko knjizevno delo i razumevanje osobenosti pojedinih epoha. Kompozicijski je najjednostavniji postupak kada sveznajuci pripovedac prica dogadjaje postavljene u kauzalnom poretku. pojam sadrzajaj podrazumeva i odredjene misli. U knjizevnim vrstama koje se koriste postupkom naracije vazan je pripovedac koji se posredno ili neposredno obraca slusaocu ili citaocu. Pripovedacevo glediste moze da se pomera sa jednog lika na drugi. Novela kao knjizevna vrsta Za manje prozne vrste kod nas se pored naziva novela koriste i nazivi pripovetka. On je samo jedan od aspekata dela. vrsta ili autora. Fabula moze da se shvati i kao nacin povezivanja motiva prema nacelu onoga sto je dalje bilo. U nekim delima se javlja fabula koju je tesko odrediti zbog isprepletanosti i slozenosti fabularnih elemenata. Motivacija se odnosi na nacin povezivanja motiva u knjizevnom delu. na iluziju stvarnosti i umetnicki utisak celovitosti. To se postize naglim uvodjenjem neocekivanog dogadjaja.v. glave. to bi bila neka vrsta autobiografije. Nemaju sva knjizevna dela fabulu. Ako bi autor stvarno govorio o svojim dozivljajima.

i slavi novog boga entuzijazma i vina. pikarske i kriminalisticke. Tespis je uveo prvog glumca. Postoji i klasifikacija prema odnosu pripovedaca prema prici. pateticno I komicno. Najcesce je u sukobu sa svojom okolinom zbog nekih moralnih nacela. a odnos prema zivotu i svetu koji se javlja u njemu povezan je sa renesansom. Tako se moze govoriti o romanu toka svesti kao o posebnoj vrsti ili o romanu – eseju. a povezuje ih tzv. Novela se afirmisala u renesansi. 47. ali ne odnosi se samo na klasifikaciju romana. Eshil drugog. a drugi iz srednjovekovnog viteskog i pikarskog romana. prepleteno je stvarno I fantasticno. Moderni roman karakterise svesno rusenje ovih konvencija. Gospodja Bovari) I roman prostora (Na Drini cuprija).v. teme su iz svakodnevice. Taj kult se javlja u 7. prstenasti i paralelni roman. U romantizmu se novela povezuje sa bajkom. Ono sto je karakterise i danas je tragicki junak. renesansa). Ovo razvrstavanje moze da bude korisno kada je u pitanju pojedinacna analiza. jer na osnovu poznavanja tipova romana mozemo da utvrdimo konvencije unutar kojih se ostvaruje roman.koja zanimljiv dogadjaj obradjuje u sazetoj formi (14. jer su ove vrste nasajale uporedo i njihova zavisnost je obostrana. Tragedija je imala obredni karakter.tragicka krivica nij posledica svesnog krsenja zakona vec sudbinske 21 . pa se tako romani dele na drustvene. junaci su tipicni. vezuje se za renesansu. ili isti lik ili pripovedac. a i neki romani bi mogli da se svrstaju u vise grupa. tragicki zavrsetak i uzviseni stil. On razlikuje roman zbivanja (npr. Ovakva klasifikacija je neodredjena jer se moze prosirivati unedogled. okvirna novela (1001 noc). satiricki. Tako je stvoren pojam uokvirene novele ili uokvirene pripovesti. bitan je neobicni dogadjaj  Klasicna faza – srednji stil. gde je pripovedac najblizi autoru. apokrifi. Sastojala se iz prologa. Tragicki junak je u najsirem smislu te reci zrtva vlastite sudbine. Klasifikacije romana Naziv roman se u pocetku odnosio na svaki spis na romanskom jeziku (narodnom. porodicne. Tipologija romana treba da olaksa analizu. istorijske. Postoje brojni romani koji se ne mogu svrstati ni u jedan od ovih tipova. verovatno jer su Dionisovi pratioci bili zaogrnuti jarecom kozom. psiholoske. Roman u pravom smislu te reci nastao je u novom veku. u avanturistickim romanima). ljubavne. Ako su novele cvrsto povezane ciklus moze da predje u roman. Najstarija i najpoznatija je tematska. razvitak i glavna svojstva tragedije Tragedija se kao dramska vrsta u stihovima razvila u staroj Grckoj. Kod Cehova se insistira na psiholoskom aspektu. a kompozicija je postala slobodnija. viteske. pa se tako realisticki roman razlikuje od modernog. Kasnije je izgubila obredni karakter. Njegovo poreklo neki teoreticari izvode iz helenistickih proznih dela. didakticki i tendenciozni roman. teznja da se sledi prirodni tok zbivanja. U prstenastom romanu jedna novela obuhvata ostale. za razliku od latinskog). a u paralelnom se nekoliko fabularnih nizova razvija uporedo (Ana Karenjina). koja su imala ljubavnu tematiku. Postoji i karakterizacija romana prema pojedinim epohama u knjizevnosti. psiholoska analiza likova. a Sofokle treceg. tragicka krivica. Nastala je iz obreda posvecenih bogu Dionisu kada se prvi glumac izdvoio naspram hora i zapoceo razgovor sa njim. stasimona i eksode. Novele mogu da se povezuju u cikluse. U prvom tipu se novele nadovezuju jedna na drugu tako da je kraj jedne ujedno i pocetak druge (npr. a taj postupak neki teoreticari smatraju izvornim postupkom u kompoziciji umetnicke proze. uloga hora je bila sve manja. Faze u njenom razvoju su:  Prednovelistiacka faza – bajke. Naziv tragedija potice od tragos = jarac i ode = pesma. kauzalnost dogadjaja i pouzdanost pripovedaca. nego knjizevnosti u celini. veku pre n. roman lika (Don Kihot. dok treci ukazuju na vezu izmedju romana i filozofije. navodeci Platonovu pricu o Atlantidi kao prvi roman. Tu se razlikuju tri tipa: autorski roman. Volfgang Kajzer predlaze tipologiju romana prema vladajucim ciniocima integracije svih elemenata pojedinog romana. cesto preuzima elemente avanturistickog ili viteskog romana (sto se vidi u novelama iz cetvrtog I desetog dana Dekamerona)  Moderna faza 46. a gradja je preuzimana iz mitova. uvedena je istorijska i aktuelna tematika.e. i 6. Postoji vise nacina klasifikacije romana. za razvoj je zasluzan Bokacov Dekameron. moze se primeniti na sva knjizevna dela. Nastanak romana se ipak ne moze izvesti iz novele. gde je pripovedac neki od likova i personalni roman. saljive price. Poreklo. a u realizmu Gi de Mopasan tezi da u detalju svakodnevice pokaze celinu. gde kao pripovedaci nastupaju iskljucivo pojedini likovi u romanu. epizoda. etioloske proce. Ruski formalisti su klasifikovali romane prema nacinu izgradnje sizea – lancani ili stepenasti. humoristicki. Karakteristike realistickog romana su cvrsta fabula. kriminalisticki i avanturisticki romani). ja – roman. Drugi nacin je povezan sa stavom autora i opstim tonom romana – sentimentalni. avanturisticke.

a kompozicija mnogo slobodnija. a najznacajniji delovi su parabaza. U savremenoj drami javljaju se tendencije razaranja ustaljene strukture. a renesansna komedija u Italiji uglavnom sledi tu tradiciju (Marin Drzic). 49. P. Poreklo. ali je i nova komedija (Menandar) imala veliki znacaj. Mnogi teoreticari smatraju da se drama sastoji iz pet delova: ekspozicija. stil mora da bude uzvisen. a u francuskom klasicizmu uvedeno je ucenje o tri jedinstva. Kompozicija je labava. groteska i zaplet zasnovan na nesporazumu. ali i nekih svetaca i mucenika. tako sto crkvena liturgija dobija dramski oblik u dijalozima i pevanju. Cesta je i groteska. U renesansi se javlja i commedia dell’ arte koja se zasniva na glumackoj improvizaciji. izmedju ozbiljnog i smesnog. Najznacajniji komediograf klasicizma je Molijer. Najznacajniji su Ezen Jonesko i Semjuel Beket. prikazanja. Meterlinkova simbolisticka drama itd. a komedija situacije na nekim neocekivanim polozajima u kojima se nalaze likovi. Znacajni su i spanski stvaraoci: Lope de Vega. Struktura je slicna tragediji. Melodrama je posebna vrsta drame gde muzika stalno prati govor glumaca. Komedija konverzacije se zasniva na duhovitim razgovorima i verbalnim dosetkama. a cena koju junak placa je najcesce sopstveni zivot. posebno iz Hristovog zivota. Plautovu komediju karakterisu tipicni likovi i odnosi. Govorio je da je tragediji svojstven uzvisen predmet. ovi pojmovi ne moraju da se odnose samo na komediju. karakteri plemeniti. Koristi se gradja iz Biblije. ona se najcesce sluzi dijalogom (dialogos = razgovor). moraliteti.v. gde se pojave i karakteri prikazuju u neprirodnom aspektu i tako se izaziva kriticki stav. skazanja). razvitak i glavna svojstva komedije Komedija se takodje razvila iz narodnih obreda – falicke pesme i takodje je svoj vrhunac dozivela u 5. U 19. Postepeno u ove drame ulaze i prizori iz svakidasnjice i komicni elementi. pasije. Tragedija u klasicizmu je u potpunosti racionalisticka i ima didakticku fju. izoblicavanje i odstupanje od uobicajenog. a likovi imaju stalna imena i karakteristike. zaplet. Komedija karaktera gradi komicne efekte na tipovima karaktera koji poseduju neku manu. a tematika je uvek sentimentalna. Broj likova postaje neogranicen. a vodvilj je laka komedija u kojoj se pevaju popularne melodije. koristi se nelogican razvoj dogadjaja i odsutnost akcije da bi se pokazao strah i usamljenost modernog coveka – antiteatar. Francuski klasicizam donosi stroge zakone – tragedija mora biti pisana u stihovima. karikirani likovi. a tematika je takodje sentimentalna.e. 48. a kada nema osudjivanja o obicnom humoru.sukob dveju suprotnih strana od kojih jedna zastupa misljenje samog pesnika. Takve predstave nazivaju se misterije (mirakuli. Dozivela je procvat zahvaljujuci Aristofanu. Komedija intrige se zasniva na zapletima koji proizilaze iz nekog nesporazuma. Grcka tragedija imala je veliki uticaj na razvoj tragedije u Evropi. v. ali ponekad odstupa od strogih klasicistickih pravila. Izdvaja se nekoliko podvrsta komedije. u renesansi. vec na knjizevnost uopste. peripetija i rasplet. Kalderon da la Barka i Tirso de Molina. Drama dozivljava vrhunac u Sekspirovim delima. nezavisno od grcke tragedije u srednjem veku razvija se poseban tip drame koji nastaje na osnovu hriscanskih verskih obreda. Dramu karakterise jedinstvo radnje (nema epizoda i digresija) koje je uveo jos Aristotel. a komediji nizak. Ali. gde se hor obraca publici i agon .n. fantasticnom i nakaznom. Farsu karakterise grub i vulgaran humor. a kopozicija mora da se sastoji od pet cinova. Pastorala je slicna sa eklogom. Grcka komedija se deli na staru. U romantizmu se odbacuju zahtevi klasicizma. gde prikazivanje tezi izoblicenosti. posebno zato sto je uticala na rimsku komediju. Sredstva za postizanja komicnog su nesklad.v se javlja lirska drama A. radnja nije koncentrisana. Knjizevno . Farsa i vodvilj se obicno smatraju podvrstama unutar komedije. Tu do izrazaja dolaze unutrasnja kolebanja pojedinca. Pored dijaloga koristi se i monolog (monos = sam. logos = rec). kulminacija. Neki teoreticari smatraju da pored komedije i tragedije postoji i drama u uzem smislu. a tekstovi tako dugacki da su predstave izvodjene i po nekoliko dana. Kao suprotnost antiteatru javlja se epski teatar Bertholda Brehta.naucne vrste i publicistika 22 . a kasije ga je dodeljivao arhont. Grci nisu ozbiljno gledali na komediju I u pocetku je hor sastavljan dobrovoljno. se razvija naturalisticka drama – Ibzen.zablude. Kada kritikuje neke pojave ili karaktere koje istovremeno ismeva i osudjuje radi se o satiri. Medjutim. Aristotel je smatrao da je svrha tragedije katarza – prociscenje. hor ima manju ulogu. Najznacajniji tragicari klasicizma su Pjer Kornej i Zan Rasin. U 20. Njegove komedije su u skladu sa poetikom klasicima. srednju i novu. Radnja se prekida nekom vrstom komentara – songovima koji ne dozvoljavaju gledaocima da se potpuno uzive u ono sto gledaju. Postoje neke vrste koje se modu shvatiti kao podvrste drame ili komedije ili kao posebne knjizevne vrste. ili na naglasavanju nekog karakternog nesklada. Cehova. Posto se u tragediji obicno izrazavaju suprotni karakteri. Tematski je bliza svakodnevnom zivotu. konvencija. Aristofan je najznacajniji komediograf u staroj Grckoj.p.

Neka naucna dela mogu se citati I kao umetnicka I obrnuto. Neki tipovi moderne proze teze reportaznom stilu. 23 . prost). postaje jedna od najpopularnijih vrsta. pedagogije i filozofije. sketch = skica). Zabavna knjizevnost se naziva i popularna ili trivijalna (lat. kao sto su – odnosi medju likovima. antropologije. tezi se nizanju dogadjaja koji su u suprotnosti sa svakoneviconm.v. Kada prevlada umetnicka komponenta esej postaje roman – esej. vec i psihologije. nauke i filozofije. Kao sto u ozbiljnoj knjizevnosti postoje dela ispod proseka. memoari i dnevnici su vrste koje kombinuju istorijsko – naucni princip sa umetnickim izrazom. Neke epohe teze da ujedine knjizevni i naucni izraz. U njoj se ponavljaju odredjene sheme.v. Publicistika podrazumeva najcesce pristupacan nacin pisanja. Ove vrste se cesto ukljucuju i u pojam publicistike. obavezna pobeda dobrog itd. prenose se teme. U uzem smislu odnosi se na dela koja u u tesnoj vezi sa ulogom novina u javnom i kulturnom zivotu. Njena uloga je danas veoma velika i niposto se ne sme zanemariti. Takve drame nastaju zbog nemogucnosti pisca da izrazi ono sto zeli samo preko govora pojedinaca I kada mu kratkoca kojom se drama odlikuje predstavlja ogranicenje – takve drame nazivaju se drame za citanje. dramska vrsta. U popularnu knjizevnost spadaju: avanturisticki. Tekstovi popularne knjizevnosti ne zahtevaju ulaganje napora pri razumevanju. likovi. 50. postoji i razlika izmedju zabave i ozbiljne knjizevnosti. III GRUPA 51. Postoji deo koji je namenjen I jednima I drugima a to je deo koji se nalazi na pocetku I naslovljen je “Osobe” ili “Lica”. obrazovanje ili osetljivost za umetnicki nacin izrazavanja. Tvorac eseja je Misel Montenj. sentimentalni. Ovakva knjizevnost zadovoljava potrebe za zabavom odredjenog broja citalaca. motivi. . ali se zaceci mogu naci kod antickih autora. U feljtonima se obradjuju pitanja umetnosti. pojedinim vrstama i odnosima ozbiljne i popularne knjizevnosti. On objedinjuje naucnu teznju za obradom zivotnog ili naucnog pitanja i teznju da se to ostvari na umetnicki nacin. Od knjizevno – naucnih vrsta najznacajniji je esej (franc. Sadrzi i odredjenu dozu naivnosti – ostra podela na dobro i zlo. Taj deo se daje publici u vidu Pozorisnog oglasa ili Programa I nema samo propagandnu funkciju vec uvodi gledaoce u lelemente koji su bitni za razumevanje same drame. osobine i postupci likova. trivialis = obican. Savremene prozne vrste u obzir uzimaju i dela filozofije. U okviru toga je nastao i tip romana sa uzbudljivom tematikom i kompozicijom koja je podredjena izlazenju u nastavcima (roman – feljton). naucna fantastika itd. koji za cilj ima da zabavi i pouci veliki broj citalaca. Ona nije samo predmet NOK.Odnos umetnicke I naucne proze bitan je za tk zbog proucavanja umetnicke proze u vremenu koje je nije razlikovalo od naucne.. Popularna knjizevnost je vazna za razumevanje moderne civilizacije. roman Divljeg zapada. istorije. Izmedju popularne i ozbiljne knjizevnosti postoji uzajamno delovanje. Struktura dramskog teksta Dramski tekst se sastoji iz dela koji je namenjen publici (sadrzina) I dela koji je namenjen reditelju I glumcima (oznake likova I didaskalije).Postoje I drame koje se sluze didaskalijama namenjenim publici pomocu kojih se postize umetnicki efekat. ili pitanja od drustvenog znacaja. iznoseci pogled reportera na predmet o kojem govori. Tako su se u okviru novinarstva razvile knjizevne vrste kao sto su feljton (podlistak) i reportaza. Putopis moze da bude shvacen kao deo geografije ili etnografije ili kao posebna knjizevna vrsta. u popularnoj postoje ona dela koja se uzdizu iznad proseka. Reportaza izvestava o nekom dogadjaju ili pojavi umetnickim nacinom izlaganja. kulturne istorije. Biografije. ali najcesca tema su pojedina knjizevna i umetnicka dela. psihologije. a u 20.. Tematsko podrucje eseja je siroko. Fransis Bejkon je zasluzan za uspeh eseja u renesansi. vrsta knjizevne kritike. essai=pokusaj) ili ogled. Feljton i reportaza ujedinjuju verodostojnost zbivanja sa umetnoscu. Trivijalna (popularna) knjizevnost Pored razlikovanja usmene i pisane knjizevnosti.. spijunski. pripadnost I zanimanje likova I mesto radnje. francuski filozof i knjizevnik.v. pornografski roman.. Cesto se priblizava eseju ili cak romanu (fabula i likovi). Kada prevlada naucnost nastaje studija ili traktat. sociologije. ali I zbog sve veceg prodora nauke u sve ljudske delatnosti. sund = otpadak) ili kic (izvedeno od engl. Za oznacavanje dela koja nemaju nikakvu umetnicku vrednost koriste se i nazivi sund (nem.. Teorija knjizevnosti se bavi pitanjima strukturalnih osobina zabavnih tekstova. kriminalisticki. U 19. Esej je bio posebno vazan za englesku knjizevnost 18. pocinje da se bavi knjizevnim pitanjima. pa I nacin izrazavanja. koja svojim umetnickim i kulturnim vrednostima ne sluzi iskljucivo zabavi.. Esej je oblik knjizevnosti o knjizevnosti.

tj. ali ih u isto vreme voli. . spoj gorko tragickog I smesnog. a koja se koristi jos uvek u stilistici. valjda…) 53. Svakom je odgovarao odredjeni tematski sklop. medjutim. Razradili su temelje ucenja o knjizevnoj vrsti. medjutim. vec se s naporom pretvaraju u radnju.Kada su negativne crte nekih licnosti prikazene na nacin kada pisac ne zeli da ih ismejava ili kritikuje. . znacenje uveliko zavisi od konteksta u kome je recenica izrecena. srednje I visoke. onda se komicno pretvara u humor. sa komicnim.Stilom se bavi stilistika. satire I groteske Na humoru. vec samo opisom upotrebljenih sredstava pomocu kojih se postize umetnicki efekat – stil se shvata kao izraz individualnosti. jer savremena knjizevnost sve vise tezi individualnosti I originalnosti. ismevanje I osudjivanje karaktera.Satira predstavlja ostru kritiku.Za novo shvatanje stila najznacajniji je razvoj lingvistike. ali pate zbog svojih nedostataka. Nema opisa glumaca ni prostora jer je to ocigledno. smsao koji se ne nazire iz pojmovnog znacenja. veka je postala I ucenje o jeziku. Stilistika ne propisuje norme.Stil jeset odraz individualnosti. Tezilo se tome da leksika visokog stila bude uzdignuta. opisivanjem jezickog izrazavanja karakteristicnog za odredjeno delo. Odredjenom afektivnom stavu odgovara jedna varijanta.Stil je vremenom razvio siroku upotrebu I razlicita znacenja. satiri I groteski se zasniva komedija. ona opisuje jezik knjizevnog 24 . u zavisnosti od intonacije I slicno. . . o figurama. Autor se smeje likovima. pre svega zbog terminologije koju je ustanovila. pojmovnu I afektivnu vrednost izraza. Ona se razvila iz retorike koja je nastala jos u antickoj Grckoj I jos tada je postojao pojam stila.Stilistika se razvija kao nauka koja se bavi opisivanjem stilova. o kompoziciji. vec se dogadjaj ostvaruje preko radnje. ali. De Sosir je razdvojio jezik I govor. Razlikovale su se reci koje se mogu upotrebljavati u svakom od stilova. tj. ali u isto vreme se oseca I sazaljenje. Retorika se razvila jos u antici kao ucenje o govornistvu. . . pre svega znaci nacin na koji se obavlja neka delatnost. Pojam stila I razlicite kategorije stilova . tragicno postaje smesno. Svaki izraz ima odredjeno znacenje koje se logicki namece nakon citanja izraza. Retorika je smatrala da postoji ideal govrenja I pisanja koji se mora koristiti kada se stvara knjizevno delo.Osnovni nacin prikazivanja dogadjaja je dramska situacija – sto znaci da nema pripovedanja I opisivanja. likovi sami grade svoje karaktere. delanja I govora likova. razvija se opisna stilistika. Pojmovi humora. o izrazavanju uopste I o kritci knjizevnih dela. o pojedinim stilovima. Poreklo I razvoj stilistike . likovi su sami svesni svojih nedostataka (koji nisu preterani). do 18. Stilistika zalazi dublje u osobine jezika. reci iz visokog stila bile su zabranjene za teme obradjivane niskim stilom I obratno. Odnos visoki – srednji – niski stil bi otprilike ovako izgledao: starina – starac – starkelja. nacine upotrebe umetnickih elemenata I opisuje jezicko izrazavanje u odredjenom deli.Tema drame je uvek neka radnja koja je pokrenuta u ljudskim mislima I osecanjima koja ne ostaju u unutrasnjem bicu coveka. za razliku od njih ona ne propisuje pravila dobrog stila.Normativni pojam stila je nemoguc danas.. pisca ili delo . Dramski tekst povezuje dramska radnja. Sva paznja je usmerena na ono sto glumci govore I rade. Tako se javljaju stilisticke varijante. vec samo u kontekstu. ima za njih simpatije. koristi se u mnogim oblastima. 52. drustva. prelazeci granicu do koje seze gramatika. koja opisuje odredjene stilove. kod odredjenog autora ili u nekoj epohi. Razvija se drugacije shvatanje pojma stila I savremena stilistika se ne bavi donosenjem normi. . vrednost koja se nazire iz samog znacenja takvog sklopa reci. imaju I pozitivnih crta. vec se samo trudi da ono sto postoji opise. (hm… nesto kao crni humor. Danas se stil shvata na dva nacina:  Stil kao dobar nacin pisanja ili govorenja  Stil kao nacin pisanja ili govorenja koji je karakteristican za odredjenu epohu. 54. Nema karakterizacije. Pojmovna vrednost izraza je ona vrednost koja je osnovna. situacije. Stilistika se razvila iz retorike I poetike. Smatrali su da se stilovi dele na niske. ali ovi elementi se takodje srecu u mnogim knjizevnim vrstama kao nacini predstavljanja odredjene teme. Afektivna vrednost je nesto sto daje vlastiti smisao recenici.Groteska predstavlja spoj nakaznog I fantasticnog. to ne znaci da je moguce pisati ili govoriti bilo kako I da to ima stilsku. Medjutim retorika je dosta znacajna za razvoj stilistike. dostojanstvena. oznaku I oznaceno. autora ili epohu. nacina koriscenja umetnickih sredstva u jednom delu. umetnicku vrednost.

na jezik.Stilistika se razvija u dva pravca:  kao lingvisticka disciplina koja je bitna za teoriju knjizevnosti jer svojim metodama omogucuje analizu knjizevnog dela koja upotpunjuje opstu knjizevnoteorijsku analizu – opisna stilistika  razvija se u stilisticku kritiku – analiza koja na osnovu proucavanja stila knjizevnog dela zeli da donese vrednosni sud . elementi u koje je smesteno oni individualno I specificno. a ne samo sadrzajem.  Asonancija nastaje ponavljanjem istih samoglasnika. naucni I knjizevno – umetnicki  analiza stilova vrsi se na osnovu razlikovanja pojmovne. Asonanca pojacava emocionalno reagovanje jer odredjenim samoglasnicima koji se ponavljaju priblizava znacenje reci citaocu ili slusaocu. Impresivna vrednost je svesno obelezje izraza. 57. 55. smatrao je da je sutina skrivena u detaljima. . Zasniva se na ucinku odredjenih glasova I zvukova u govoru. upucuje na samu rec.  Anafora predstavlja ponavljanje reci ili grupe reci na pocetku stihova. .Utemeljivac stilistike je Leo Spicer koji je smatrao da u analizi knjizevnog dela treba polaziti od stinih pojedinosti. dinamizuje znacenje odredjene reci. a detalji su odrednica jednog stila.  Onomatopeja je podrazavanje glasova iz prirode cime se pojacava efekat zvucnosti I opisana situacija se priblizava citaocu I realnije docarava. Za opisnu stilistiku bitne su samo ekspresivna I impresivna vrednost. glasovnih efekata ili zvucnog ugodjaja.  Epifora predstavlja ponavanje reci ili grupe reci na kraju stihova. svesna stvaraoceva namera da deluje I samim izrazom. u tim opisima nalazi elemente koji su bitni za analizu I za bolje razumevanje samog knjizevnog dela. Ekspresivna vrednost je nesvesno obelezje izraza. od detalja. Medjutim. pa na osnovu toga formirati konacnu predstavu o jednom delu.Opisna stilistika moze se podeliti na:  fonostilistiku  morfostilistiku  sintaktostilistiku  semantostilistiku 56. Pojmovna vrednost je osnovno. naucni. opste znacenje poruke. Figure konstrukcije ili sintaksicke figure 25 . publicisticki.  Anadiploza predstavlja ponavljanje reci ili grupe reci sa kraja jednog stiha na pocetku narednog.dela.  Ponavljanje je figura koja se redovno javlja I moze se svrstati I u druge vrset figura.U okviru opisne stilistike vazno je za teoriju knjizevnosti:  utvrditi razliku izmedju razlicitih vrsta stilova – razgovorni. a cilj je postizanje eufonije (milozvucnosti). Opisna stilistika . .Figure diikcije predstavljaju odredjeni sklop reci koji se zasniva na isticanju zvucnosti tih reci.  Simploha predstavlja ponavljanje reci ili grupe reci I na pocetku I na kraju stihova. predstavlja spoj anafore I epifore. Cilj je isti kao I cilj assonance.Stilistika se razvija u dva pravca:  kao lingvisticka disciplina koja je bitna za teoriju knjizevnosti jer svojim metodama omogucuje analizu knjizevnog dela koja upotpunjuje opstu knjizevnoteorijsku analizu – opisna stilistika  razvija se u stilisticku kritiku – analiza koja na osnovu proucavanja stila knjizevnog dela zeli da donese vrednosni sud . Figure dikcije .  Aliteracija nastaje ponavljanjem odredjenih suglasnika ili suglasnickih grupa. Aliteracija se cesto javlja zajedno sa asonancom. ligicno. ekspresivne I impresivne vrednosti izraza.Ove figure ponavljanja u stihovima se nazivaju jednim imenom “lirski paralelizmi”. a ne na njeno znacenje. stilsko obelezje koje izvire iz same prirode stvaraoca. zvuk I nacenje reci nikada ne treba razdvajati – zvucnost sluzi samo da istakne. oni su uvek u neposrednoj vezi.

paradoks I oksimoron .Poredjenje ili komparacija je stilska figura koja se zasniva na poredjenju dva pojma koji se povezuju prema nekim slicnostima koje ne moraju biti odmah I lako uocljive. vec da bi se posebno istakle pojedine reci. . predstavlja gomilanje vezika bez gramaticke potrebe. prenose se pojave iz jednog podrucja zivota u drugo. Elipsa predstavlja izostavljanje odredjenog dela recenice bez kojeg se moze razumeti njeno znacenje.Poredjenje I antiteza spadaju u figure misli.Ironija predstavlja izrazvanje takvo da je ono sto kazemo u stvari suprotno od onoga sto mislimo. Ironija. Polisindet je suprotnost asindet. alegorija koja moze biti svrstana I u jedne I u druge figure. Mnogi teoreticari je opisuju kao skraceno poredjenje pri cemu se iskazuje samo clan poredjenja. ili u trope. jer jedan rec ne zavisi samo od sopstvenog znacenja. Ova figura je najcesca u poeziji. a figure misli se odnose na siri smisao od onoga sto je receno. javljaju se stalna poredjenja koja su postala opsta I karakteristicna. Figure misli se tesko mogu odvojiti od figura reci (tropa) jer se I jedne I druge odnose na znacenje reci. Retoricko pitanje predstavlja niz postavljenih pitanja koja imaju funkciju izjavnih recenica jer se ne ocekuje odgovor na njih. Figure reci nastaju promenom osnovnog znacenja pojedinih reci. asindet predstavlja nepostojanje veznika. (Kisa! Gori!) Ovakvim izostavljanjem reci dinamizuje se stil I postize snazno izrazavanje. 61. Poredjenje I antiteza .”) . . na taj nacin je shvacena kao figura u kojoj se jedan rec upotrebljava umesto druge. alegorija koja moze biti svrstana I u jedne I u druge figure. a nauka o recinici je sintaksa. (“Znam da nista ne znam. Poredjenjem se otkrivaju slicnosti I razlike medju pojmovima koje iznenadjuju I uzbudjuju citaoce otkrivajuci im ono sto neposredno nisu uocili. vec samo sluze da upitnim oblikom naglase svoj stav. a crveni putuju. u odredjenim knjizevnim vrstama. Metafora pre svega ima veliki umetnicki efekat. skretanje paznje na ono sto je najbitnije.. Posredstvom metafore. Ovim se zeli naglasiti nas negativni stav prema onome o cemu govorimo. U nekim razdobljima. protiv recnih pojmova. Ona se sastoji od pitanja sa alternativnim pitanjima. zasniva se na suprotstavljanju pojmova. Figure misli se tesko mogu odvojiti od figura reci (tropa) jer se I jedne I druge odnose na znacenje reci. druga rec.Figure konstrukcije nastaju posebnim rasporedom reci u recenici ili u nekoj drugoj jezickoj celini. Cilj figura konstrukcije je posebno isticanje odredjene reci. Medjutim.   Inverzija predstavlja namerno obrtanje reda reci radio d onog koji je gramaticki najispravniji.    58. . 59. a takodje se sitacija jos vise dramatizuje. Simbol I alegorija 26 . gomilaju se zarezi.Ironija pradoks I oksimoron spadaju u figure misli. Metafora je najcesca stilska figura. a samim tim istice izuzetno bogatstvo mogucnosti sluzenja jezikom. (“Zimsko letovanje”) 60. (Sit gladnu ne veruje.Antiteza je vrsta poredjenja po suprotnosti.) Posebna vrsta antiteze je slovenska antiteza karakteristicna za narodnu poeziju. naglasavanje vaznosti. negacije I odgovora na postavljeno pitanje.Oksimoron je vrsta antiteze I paradoksa u kome se stavra novi pojam spajanjem suprotnih. vec I od konteksta u kome se nalazi. Zuti zutuju. . Drugi teroeticari metaforu shvataju kao zamenu znacenja jedne reci znacenjem druge. stvari I pojave koje su predmet jednog knjizevnog dela I omugacava da ih shvatimo na neki do tada ne vidjeni nacin. Asindet predstavlja nizanje reci bez odredjenog gramatickog povezivanja.Paradoks je figura kojom se izrice neka misao koja je naizgled protivrecna opstem misljenju. a figure misli se odnose na siri smisao od onoga sto je receno. Problem je npr. ublazena poruga ili slicno. ali u sustini ukazuje na dublji smisao koji je prikriven. ona priblizava stanja. pojedinih reci ili celokupnih recenica. Na ovaj nacin gradi se I siri kontekst pojma od onog koji ima. Problem je npr.Metafora spada u figure reci. Metafora . tropi predstavljaju promenjeno znacenje reci. Nazivaju se I sintaksicke figure jer se javljaju kao sklop reci u recinici. rasporedom koji nije specifican I ne odgovara gramatickom I logickom rasporedu. tropi predstavljaju promenjeno znacenje reci. Medjutim.

To su ustaljeni simboli poznati celokupnoj kulturi.) Razlika izmedju eufemizma I litote je to sto se eufemizam zasniva na zameni reci. vec u prenesenom zancenju. Na ovo upucuju i grcki nazivi za stih – red. rec se ublazava tako sto se zamenjuje drugom recju koja ima slicno.) 63.Metonimija prema nekim teoreticarima predstavlja samostalnu stilsku figuru. . Postoji uverenje da se ritam organizuje prema nekom osnovnom elementu koji se stalno ponavlja u stihu. Stih mozemo prepoznati pre svega po grafickom obliku. . Eufemizam. . pa I knjizevnosti. zbog brojnih emocionalnih efekata (pristojnost. Figure reci nastaju promenom osnovnog znacenja pojedinih reci. Pojmovi stiha. odredjen broj umesto neodredjene kolicine I obratno. / tragovi mu smrde necovjestvom. litota . izdvojeno iz konteksta. Basna je knjizevna vrsta koja se u potpunosti zasniva na alegoriji jer njen smisao treba traziti ne u osnovnom. Figure reci nastaju izmenom osnovnog znacenja odredjene reci. do kraja stranice. Figure misli se tesko mogu odvojiti od figura reci (tropa) jer se I jedne I druge odnose na znacenje reci. a litota samo na drugaciji nacin govori o necemu (kao neka vrsta ironije.Hiperbola je figura koja se zasniva na preuvelicavanju odredjenih pojmoiva radi naglasavanja emocionalnog stava prema necemu. vec zahvata jednu celu pesnicku sliku.Simbol I alegorija spadaju u figure reci. versifikacija se cesto naziva i metrikom. ili u trope. Mnogi teoreticari smatraju da ovi sistemi versifikacija odgovaraju prirodi jezika u okviru kojih su se razvijale. = Bice tebi bas dobro. vrste – i prozu – pisati napred. Jezik u stihu (I u svakom knjizevnom delu) ostvaruje odredjeni umetnicki utisak. a ritmicka organizacija postaje nosilac smisla. Kvantitativna versifikacija 27 . pa se razlikuju tri vrste versifikacije – kvantitativna. Nemam ni dinara. tropi predstavljaju promenjeno znacenje reci.Alegorija se posmatra kao prosirena metafora. Medjutim. (“Kome zakon lezi u topuzu. versifikacije i metrike Stih i proza cine dva tipa knjizevnog izrazavanja. metonimija se zasniva na povezivanju prema STVARNIM odnosima. ali ne negativne ironije! ) 64. Stih se od proze razlikuje posebnim ritmom koji je rezultat autorove namere. Prema tome sto predstavlja zamenu reci. zivotinje nastupaju kao olicenja ljudskih karaktera. a figure misli se odnose na siri smisao od onoga sto je receno. 62. 66. Ti elementi su duzina sloga.Sinegdoha je podvrsta metonimije. Zbog verovanja da se stihovi prave prema nekoj meri i razmeri.). moze se shvatiti kao vrsta metonimije. a prema nekima podvrstu metafore.”) . pojave ili pojam njenom alegorijskom oznakom. silabicka. I metonimija je kao metafora preneseno znacenje reci. javlja se sve vise individualnih simbola u delima modernih pesnika. a postoji i kombinovana. koji je negativan I suprotan. kao metafora koja se ne odnosi samo na odredjenu rec.Metonimija I sinegdoha spadaju u figure reci. tonska (akcenatska).Eufemizam spada u figure reci (trope). .Simbol je zamena neke reci. Ona umanjuje I ublazuje jer prvi izraz zamnejuje slabijim. na neki nacin “preneseno” znacenje. pojam koji se povezuje je u stvarnoj vezi sa pojmom koji je proistekao iz njega. Nauka o stihu naziva se versifikacija. ublazavanje traumaticnih izraza I sl. cije se znacenje ne moze shvati odmah. vec samo kada se povezuje sa celinom. opsti simboli – emblemi. ali u sutini nema logicke veze medju njima.Hiperbola I litota spadaju u figure misli. Tekst u stihu ima posebnu zvukovnu organizaciju. Postoje stalni. Figure reci nastaju promenom osnovnog znacenja pojedinih reci. Eufemizam predstavlja oznacavanje nekih zlih. hiperbola. (Nece ti biti lose. jednina za oznacavanje mnozine.. silabicko – tonska. U novije vreme pogotovo. losih. ili u trope. . oznakom koja je na neki nacin povezana sa pojmom koji predstavlja. Metonimija I sinegdoha .Litota je figura koja je suprotna hiperboli. ali dok se metafora zasniva na povezivanju pojmava po njihovim slicnostima. U njoj se deo uzima za oznacavanje celine. zamenjivanje reci koje se iz bilo kojeg razgolaga smatraju opasnim I nepristojnim. cime se postize efektniji umetnicki utisak. vulgarnih reci blazim izrazima. prema tradicionalnom misljenju da jeteorija stiha nauka o tome kako se prave stihovi. (Necu da maknem ni malim prstom. dva organizovana govorna sistema. . broj slogova i akcenat (naglasak).

U modernoj poeziji umetnicki vredni stihovi obicno krse pravilnosti. koriscena je i u rimskoj poeziji..) Teza – naziv za kratak stih.U palimbakhej Obicno je na prvi dugi slog u stopi padao ritmicki udar iktus ( ‘ ). metricke dominante i ritmicke tendencije. tonska i silabicko – tonska versifikacija Presudna su dva nacela: 1) nacelo istog broja slogova u svakom stihu (ritam stihova ostvaruje se tako sto se nizu stihovi sa istim brojem slogova) – silabicka versifikacija 2) nacelo pravilne izmene naglasenih i nenaglasenih slogova – tonska versifikacija 3) ova dva sistema cesto se povezuju tako da i broj slogova i raspored naglaska imaju glavnu ulogu – silabicko-tonska versifikacija U silabickom sistemu vrste stihova razlikuju se prema broju slogova. Stihovi se ne dele na stope nego na akcenatske jedinice ili taktove. Temelji se na cinjenici da su se stihovi pevali ili govorili tako da je postojala jasna razlika izmedju dugih i kratkih (dugi je trajao duplo duze). sastojala se od dva ili vise slogova rasporedjenih u stalnim odnosima dugih i kratkih..anapest U U U tribrah . oznaka je makron ( . Takt oznacava vremenski raspon od pocetka jednog ritmickog signala do pocetka drugog. red reci. U silabicko – tonskoj versifikaciji akcenatska celina ima ulogu organizatora ritma. klasicna i metricka. Ritam i faktori ritma Postoje relativno stalni elementi u organizaciji stiha i njihov pravilan raspored je presudan za stvaranje stihova. Ritam stiha se gradi na osnovu provodnih cinilaca ritma – elemenata koji se ucestali ponavljaju. Razvila se u staroj grckoj. Svaka ima odredjeno trajanje izgovora koje se u antickoj metrici meri morama..kretik U . Najpoznatije su Alkejska i Saficka. Mora . tetrametar. Silabicka. Pesnicki ritam je namerno suprotstavljen prirodnom ritmu zasnovanom na ponavljanju istoga. Na isti nacin. Ritmicka organizacija se zasniva na pravilnoj smeni dugih i kratkih. Sa pentametrom je gradio elegijski distih. povezivanjem stihova.jamb . To je glasovno podudaranje na kraju stiha koje potpomaze ritmicku organizaciju.molos . Pojmovi stope i akcenatske celine U kvantitativnoj versifikaciji osnovna jedinica stiha je stopa. Zbog toga je potrebno utvrditi metricke konstante. U antickoj versifikaciji smena dugih i kratkih slogova. nastajale su strofe. 69. ponavljanja i graficki raspored stihova u jedinstvu sa znacenjem reci.spondej . Savremeno pesnistvo se uglavnom zasniva na mesnim ciniocima. Vazna je i cezura kao stalna granica medju recima nekog sloga.duzina trajanja kratkog sloga (merna jedinica. Najpoznatiji je heksametar – 5 daktila + spondej. 68. pentametar... Prema broju i vrsti stope odredjuje se stih – trimetar. kao i rima i glasovna ponavljanja. dugi slog = 2 more) Arza – ime za dugi stih. oznaka je breve ( u ) Stopa – osnovna ritmicko–melodijska jedinica. u silabickoj broj slogova.bakhej . 28 .U amfibrah U U . Kao cinioci ritmicke organizacije javljaju se i izbor reci. Postojalo je oko 30 vrsta. a u tonskoj smena naglasenih i nenaglasenih predstavljaju osnovne elemente za ostvarivanje stiha.Naziva se jos i anticka. a najvaznije su: U U pirihij .U .U U daktil U . Veliku ulogu ima rima ili srok.U trohej ili horej U . Tonska versifikacija se bavi brojem i rasporedom naglasaka u stihu. 67.

Raspored rima u katrenima je abba abba. Najpoznatije strofe su: Tercina (terza rima) – trostih sastavljen od jampski intoniranih jedanaesteraca sa karakteristicnim rasporedom rima. 71. Drugi polustih uvek ima 8 slogova. Najveci broj stihova i strofa je romanskog porekla italijanskog i francuskog. tri sloga). i sa parnim rimama na sredini i kraju stiha. veku interesovanje za sonet pocinje da opada. srok ili slik je glasovno podudaranje na kraju stiha ili na kraju clanaka u stihu. Sestina je naziv za dva oblika – sestina lirica je pesma od sest strofa sa po sest stihova i jednim dodatkom od tri stiha.aba bcb . Prva velika zbirka soneta je Kancoonijer Franceska Petrarke. veka. a poslednji soet je napravljen od prvih stihova ostalih soneta. gde je poslednji stih jednog prvi stih sledeceg. danasnji oblik je nastao u Italiji u 13. Na kraju pesme ili neke vece celine dolazi samostalan stih kako bi se zavrsilo rimovanje . Stih bugarstice obicno ima 15 ili 16 slogova i raspored stihova je strofni... jedanaesteraca. Slobodni stih i njegov odnos prema vezanom stihu i prozi Mnoge savremene pesme napisane su tako da se u njima nizu stihovi razlicite duzine i bez pravih rima. sloga. Dvostruko rimovani dvanaesterac je stih od 12 slogova sa cezurom posle 6. Kod nas se javlja u lirici 19. zenske (dva sloga) i srednje rime (decije ili daktilske. a u tercetima ima vise kombinacija. Sastoji se od jampski intoniranih jedanaesteraca sa rasporedom rima abababcc. Izbegavanje rime. Stanca (ottava rima) – tipicna strofa italijanskog epa 15. U 15. a drugi stih se rimuje sa prvim stihom sledece strofe. ali i opste karakteristike slobodnog stiha. sloga ima poreklo u usmenoj knjizevnosti. U 16. Raspored rima je abab cdcd efef gg. Pojmovi strofe i njeni tradicionalni oblici Strofa je veca sintaksicka celina od stiha. iako nijedan stih nije potpuno slobodan jer bi u suprotnom presao u prozu. Italijanski ili Petrarkin sonet sastoji se od 2 katrena i 2 terceta. a zatim u Englesku i Nemacku. glas) ili iz provansalskog gde je i ranije oznacavao vrstu pesme. Simetricni osmerac sa cezurom posle 4. sklonost ka ritmickoj organizaciji koja podseca na obican govor i graficki oblik su presudni faktori ritmicke organizacije.70. Ostalo u Recniku knjizevnih termina 29 . kao izraz pobune protiv tradicionalnih oblika. pokusaji da se ona nadomesti aliteracijom i asonancom. poreklo mu je indoevropsko. Rima moze da bude: Parna – vezuje dva uzastopna stiha (aa bb cc) Ukrstena – dolazi naizmenicno u stihovima (abab) Obgrljena (abba) Nagomilana – kada se jedna rima ponavlja u vise stihova (aaa aaaa) Isprekidana – kada nema cvrste sheme (abcb abcdacd) Prava ili pravilna – kada se podudaraju naglaseni slogovi i svi glasovi iza naglasenog sloga Cista – kada se podudaraju i vrste akcenta Bogata – ako se podudaraju i glasovi ispred naglasenog sloga (bludnica – ludnica) Postoji i podela na muske (ako se podudara jedan slog). 74. tercinu je stvorio Dante u svojoj Bozanstvenoj komediji. da bi bilo obnovljeno u vreme romantizma. 72. sloga. Pretpostavlja se da je provansalskog porekla. Slobodni stih je nastao u drugoj polovini 19. u 16. i 16. U lirici se javlja lirski deseterac sa cezurom posle 5. To je stih nase usmene epske poezije sa stalnom cezurom posle 4. Posle dva glavna stiha ide pripevni prilozak od 6 slogova. mnm n. Takav stih se naziva slobodnim stihom. veka. Rimuju se prvi i treci stih. U tercete se ne prenose rime iz katrena.veku prodire u Spaniju. Ritam se zasniva na mesnim ciniocima ritma. veka (Tasov Oslobodjeni Jerusalim i Ariostov Besni Orlando). sa rimom ababcc. Pojam i vrste rime Rima. a italijanski naziv je dobijen prema suono (zvuk. Sonetni venac je ciklus od 15 soneta. u Francusku. Njegova prva slova mogu da cine akrostih. Poreklo i oblici soneta Nas naziv je stvoren prema itlijanskom sonetto. Tradicionalne vrste stiha Deseterac je najstariji stih nase usmene poezije. 73. a sesta rima je epska strofa od sest stihova. Organizacija stihova i strofa cesto se postize rimom. Elizabetanski ili Sekspirov sonet se sastoji od 3 katrena i dvostiha. Ona ucestvuje i u stvaranju melodioznosti stihova. veku.