I GRUPA 1. Pojam i klasifikacija nauke o knjizevnosti Sistematsko I razgranato proucavanje knjizevnosti se najcesce naziva nauka o knjizevnosti.

Ponekad se u istom ili slicnom smislu upotrebljava i termin knjizevna kritika. Taj termin inace oznacava procenjivanje vrednosti knj. dela. Cesto se ne smatra delom nauke o knjizevnosti, ciji su redovni cinioci teorija i istorija knjizevnosti. Drugi termin za NOK je filologija. Upotreba tog termina predstavlja problem jer se on najcesce izjednacava sa lingvistikom. V&V kao i vecina teoreticara stoje na stanovistu da je proucavanje knjizevnosti nauka. Filozofija nauke (epistemologija) kaze da nauka mora da ima predmet, metodologiju, i terminologiju. Drustvene nauke: 1. uzrocno objasnjenje (=prirodne) a) one koje se sluze opstim zakonima (sociologija) b) one koje se ne sluze opstim zakonima (istorija) 2. sistematski opis a) one koje se sluze opstim pravilima (lingvistika) b) one koje se ne sluze opstim pravilima (nauka o knjizevnosti) Treba napraviti razliku izmedju knjizevnosti koja je umetnost i nauke o knjizevnosti koja predstavlja neku vrstu znanja. U pokusaju da se ta razlika ponisti tvrdilo se da knjizevnost razume samo onaj koji je pise (stvaraoci = tumaci). On svoje citalacko iskustvo moze da izrazi intelektualno i racionalno iako je predmet njegovog proucavanja iracionalan. Neki teoreticari pokusavali su da pitanje proucavanja knjizevnosti rese poricuci da predstavlja znanje. Tako nastaje stvaralacka kritika koja podrazumeva parafraziranje. Drugi su tvrdili da se knjizevnost uopste ne moze proucavati – u njoj se moze uzivati i mogu se prikupljati razne informacije. Bavljenje knjizevnoscu u pocetku je podrazumevalo koriscenje metoda prirodnih nauka u pokusaju da se dostigne objektivnost. Uvodjene su cak i neke kvantitativne metode – statistike, sheme, grafikoni. Koriscenje statistike je moguce samo u nekim vidovima proucavanja knjizevnosti (versifikacija). Postoji razlika izmedju ciljeva i metoda prirodnih i drustvenih nauka, ali osnovni metodi NOK se koriste i u prirodnim naukama: analiza, sinteza, indukcija, dedukcija i poredjenje. Nemacki hermeneuticar Vilhelm Diltaj istakao je razlike izmedju prirodnih i drustvenih nauka – naucnika zanima uzrok dogadjaja, a proucavaoca knjizevnosti - znacenje (taj proces razumevanja je pojedinacan i subjektivan). Istoricar filozofije Vilhelm Vindelband rekao je da naucnik tezi da ustanovi opste zakone, a istoricara zanima cinjenica. U proucavanju knjizevnosti tezimo da otkrijemo neku osobenost, a to je uvek pojedinacno. Ipak, knjizevno delo je istovremeno i pojedinacno i opste. Jos Aristotel u svojoj Poetici govori o tome da pesnik prikazuje opste, a istoricar pojedinacno. U NOK razlikuje se teorija knjizevnosti, istorija knjizevnosti i knjizevna kritika. Postoji razlika u shvatanju knjizevnosti kao dela u sinhronijskom ili dijahronijskom nizu; u proucavanju samih dela i opstih nacela u knjizevnosti. Knjizevnu teoriju nije moguce stvoriti bez pojedinacnih dela, a istorija i kritika su nemoguce bez nekog sistema pojmova. Teorija i praksa se uzajamno prozimaju, kao i discipline nauke o knjizevnosti. - Nauka o knjizevnosti predstavlja vrstu znanja I poznavanja knjizevnosti, tumacenje knjizevnog dela, konteksta u kom ono postoji, metoda kojima se knjizevnik koristi I sl. Nauka o knjizevnosti se pocela razvijati kao potreba da se knjizevno delo prouci, priblizi citaocima, da se razume. Ona se postepeno formirala prolazeci kroz razlicite stupnjeve I koristeci se razlicitim metodama u potrazi za najuspesnijim I najplodnijim. Neki teoreticari su smatrali da je knjizevnost nemoguce naucno proucavati, vec da se ona moze objasniti samo opisivanjem, ovaj metod koji se naziva “stvaralacka kritika” bio je prilicno bezuspesan jer se uglavnom na osnovu jednog knjizevnog dela stvaralo drugo, losije. Neki teoreticari da se knjizevnost uopste ne moze proucavati jer se tako umanjuje njen estetski dozivljaj I uzitak koji ona pruza. Metodi koji su se javili u proucavanju knjizevnosti, ali nisu se pokazali kao uspesni:  Metod prirodnih nauka – tezi se postizanju objektivnosti, bezlicnosti  “geneticki metod” – proucavanje izvora knjizevnosti I onoga sto joj uzrocno prethodi  Bioloski metod Medjutim, knjizevno delo se ne moze tumaciti kao nesto opste, jer je ono pre svega individualno, jedinstveno. Posmatra se u odredjenom kontekstu, mogu se uociti specificne opstosti medju delima celokupne knjizevnosti, ali se ne moze negirati individualno I subjektivno, ono sto delo cini jedinstvenim I neponovljivim. Proucavalac knjizevnosti se zanima pre svega za ono sto je osobito I pojedinacno u knjzevnom delu, a do uopstavanja tek dolazi kasnije.

1

Odbacivanje metoda prirodnih nauka pocinje sa Vilhelmom Diltajem, 1883. godine (kraj 19. veka) koji je uocio razliku izmedju prirodnih I duhovnih nauka. Za njim su krenuli I Vilhelm Vindelband, Hajnrih Riket I drugi koji su smatrali da se duhovne (istorijske) nauke, za razliku od prirodnih, bave onim sto je subjektivno I samim tim jedinstveno, onim sto se ne treba dokazivati I uopstavati, vec cemu treba isticati jedinstvenost I razumeti, baviti se objasnjenjem, a ne dokazivanjem. Vilhelm Diltaj je razvio I metodu razumevanja koja se naziva hermenautika. Cilj prirodnih nauka. - Discipline nauke o knjizevnosti su:  Teorija knjizevnosti  Istorija knjizevnosti  Knjizevna kritika Pokusaji istorijske rekonstrukcije doveli su do isticanja pisceve namere kao glavnog predmeta istorije knjizevnosti. Postoji i shvatanje da delo treba posmatrati samo iz savremene perspektive. Telo treba povezivati i sa vrednostima njegovog i sa vrednostima potonjih doba, jer je delo istovremeno i vecno i istorijsko – perspektivizam. Relativizam svodi istoriju knjizevnosti na niz zatvorenih i nepovezanih dela, a apsolutizam se interesuje samo za savremenu situaciju. Cesto dolazi do razdvajanja kritike i istorije. Istorija omalovazava kritiku, iako je i sama zasnovana na nekoj vrsti vrednovanja i najcesce preuzima vec postojeca misljenja. Proucavaoci cesto odbijaju da proucavaju modernu knjizevnost, a izraz moderna moze da bude shvacen u najsirem mogucem smislu. Jedino opravdanje je to sto ziv autor nema zaokruzen opus, a prednosti ovakvog proucavanja su mogucnosti za razgovor. Proucavaoci najcesce cekaju sud vremena, odnosno sud drugih kriticara i citalaca. Ni kritika ne moze bez istorije – kriticar koji ne poznaje istoriju ne bi mogao da zna koje je delo izvorno ili bi pogresno shvatao odredjena dela. Velekova i Vorenova Teorija knjizevnosti: 1. Prvi put se javlja distinkcija izmedju unutrasnjeg i spoljasnjeg pristupa 2. Temeljno odredjivanje i klasifikovanje NOK – trijada disciplina (teorija, kritika i istorija) De Sosir je napravio razliku izmedju sinhronije i dijahronije – teorija i kritika se sluze sinhronijskim pristupom, istorija dijahronijskim. 2. Istorija knjizevnosti Zaceci se srecu jos u anticko doba – filoloska i polihistorska istrazivanja, popisi pisaca i dela u bibliotekama. U danasnjem obliku javila se oko 18. v. (tada dolazi i do prelaska na unutrasnji pristup), kada se javila svest o promenljivosti svega. U pocetku je koristila periodizaciju, a kasnije ima ulogu da pokazuje evoluciju i menjanje svesti o knjizevnosti i pristupa njoj. Istorija podrazumeva i spoljasnje i unutrasnje faktore u proucavanju knjizevnosti. Za istorijsko izucavanje vazan je Eliotov pojam tradicije kao zivog mehanizma, sinhronog niza dela, necega sto sami kreiramo. Eliot je bio protiv hronoloskog principa u izucavanju knjizevnosti. Skretanje pazne sa pisca na delo prvi su otpoceli ruski formalisti. Istorija knjizevnosti je nekada poistovecivana sa istorijom, zatim sledi radikalno odvajanje ove dve nauke, ali ipak se zavrsava nekom vrstom kompromisa – istorija knjizevnosti ne moze bez hronologije, koja je osnovni metod istorije, ali shvata se da one treba da govore o razlicitim stvarima. Smatralo se da se istorija knjizevnosti treba potpuno poistovetiti sa prosloscu, tj. sa trenutkom u kom je delo nastalo, da treba uzeti u obzir piscevu nameru I shvatanje dela koje je nastalo u periodu njegovog nastanka. Medjutim ovakav nacin je pogresan jer se umanjuje vrednost dela. Tokom vremena se o delu razvijaju razlicita tumacenja, razvija se knjizevna kritika I saznanja postaju obogacena, tako da afirmisanje samo onoga sto je datom delu savremeno umanjuje njegovu apsolutnu vrednost. Takodje je problem I to sto se savremeni istoricar knjizevnosti ne moze potpuno poistovetiti sa nekim istorisjkim periodom, ne moze ga potpuno doziveti I shvatiti. Ispravno resenje je da istorija knjizevnosti treba da obuhvati sve faze razvoja jednog dela, tacnije sve faze razvoja kritike o knjizevnom delu I na taj nacin stvori kompletnu sliku o njemu. Javljaju se razne vrste problema jer se knjizevnost ne moze potpuno klasifikovati, istorija knjizevnosti se stalno razvija I dopunjuje novim saznanjima – najveci problem je preklapanje perioda, postojanje pisaca cija dela pripadaju razlicitim periodima I sl. Najveci problem predstavlja savremena knjizevnost koja nije potpuno formirana I jos uvek se razvija, pa se zbog toga ne moze tacno definisati. Medjutim, Velek tvrdi da ovo moze biti I pogodnost jer istoricar knjizevnosti moze stupiti u kontakt sa piscima, ali oni uglavnom izbegavaju da pisu o savremenim piscima, govoreci da cekaju “sud vremena”, a u stvari cekaju sud kritike. Istorija knjizevnosti ne moze bez knjizevne kritike I teroije knjizevnosti. Potrebna joj je terminologija koju uvodi teorija knjizevnosti, potrebne su joj analize I rezultati kinjizevne

2

Utemeljivac stilistike je Leo Spicer. Osnova opste istorije je komparativno proucavanje knjizevnosti i nastojanje da se obuhvate sve pojave od svetskog znacaja ( Geteov pojam svetske knjizevnosti – obuhvata sva dela koja su prekoracila nacionalne granice). npr. sredstava i ciljeva pojedinih pravaca u NOK nemoguce je poznavanje tk. komparativna istorija knjizevnosti i opsta istorija knjizevnosti. Poetika se bavi razmatranjem prirode knjizevnosti uopste. Zato je tk tesno povezana sa metodologijom proucavanja knjizevnosti. Bavi se proucavanjem nacina na koji se oblikuju stihovi I vazna je za analizu poezije. S obzirom na to da je oblikovanje stihova vazno i za oblikovanje pojedinih knjizevnih vrsta. Ona se cesto naziva i poetikom. bavi se pitanjima prirode knjizevnosti. Centralni problem tk je ucenje o analizi knjizevnog dela i ucenje o knjizevnim rodovima i vrstama. Uza podrucja teorije knjizevnosti su:  Analiza knjizevnog teksta – polazna tacka nauke o knjizevnosti  Ucenje o knjizevnim rodovima I vrstama – svako knjizevno delo se ostvaruje u nekom obliku I od velikog znacaja je svrstati pojedinacna knjizevna dela u odredjene knjizevne vrste na osnovu kojih se ona povezuju I univerzalizuju.kritike. kao i zakonitosti razumevanja i oblikovanja knjizevnih vrsta. zadaci i uza podrucja teorije knjizevnosti Teorija knjizevnosti je najstarija disciplina NOK. oblika i nacina knjizevnog izrazavanja i opstih i posebnih osobina knjizevnih dela kao umetnickih tvorevina. nacina i oblika stihovnog govora i stihovnih knjizevnih vrsta. Bez poznavanja metoda. da propagira novine (avangarda). ucenje o pesnistvu pojedinih razdoblja (npr. ali tako shvacena ona nije deo NOK. pravila kojima se rukovodi neki pisac ili knjizevna skola (poetika ekspresionizma) ili nacin oblikovanja neke knjizevne vrste (poetika radio-drame). Taj deo teorije knjizevnosti se naziva poetikom. Leo Spicer smatra da se na detaljima zasniva sustina dela. versus=stih). ali predstavlja specificnu discipline teorije knjizevnosti. Preteca kritike je retorika. sa razvojem savremene knjizevnosti. 3. jezik. Njen osnovni zadatak je da vrednuje dela. stvarajuci opstu sliku o celokupnoj knjizevnosti. razvrstava. Svako delo je jezicka tvorevina I potrebno je utvrditi I ispitati njegove jezicke karakteristike kojima se formira stil. Ona tk povezuje sa lingvistikom. sistematizuje. Jedno od najvaznijih pitanja su metode i pravci savremenog proucavanja knjizevnosti.   Stilistika – predstavlja spoj lingvistike I nauke o knjizevnosti. 4. Medjutim. mada ona moze da bude shvacena i tako da obuhvata celo problematsko podrucje tk. Deo tk koji se bavi jezikom knjizevnog dela naziva se stilistikom. Predmet. Njen znacaj se vremenom menjao – imala je ulogu da objasnjava delo. da oni grade celinu I da moraju zato biti polaziste svake analize. versifikacija je najcesce shvacena kao posebno podrucje tk. poetika romantizma). Javlja se posle pojave stampe i sirenja kruga citalaca. jer dolazi do sve veceg mesanja I preplitanja zanrova. da se bori protiv novina (u moderni). kao i nakon pojave epoha poput romantizma gde pisci teze originalnosti i nejasnosti pesnickog izraza. kao jedna od knjizevnh vrsta. ali i posebne zakone koji se ticu pojedinih knjizevnih vrsta. sve je teze svstati knjizevnost u konkretnu knjizevnu vrstu. Knjizevno delo je jezicka tvorevina i zato je njegova analiza nemoguca bez analize jezika kojim se ono ostvaruje. Ona moze biti shvacena i kao samostalna stvaralacka delatnost. Komparativna istorija istrazuje veze izmedju dve ili vise knjizevnosti. Tim nazivom se oznacava i samo deo tk (ucenje o knjizevnim vrstama). da upucuje u knjizevne vrednosti i na taj nacin igra ulogu posrednika izmedju dela i citaoca. U zavisnosti od podrucja razlikuju se istorija pojedine knjizevnosti. Istorija pojedine knjizevnosti bavi se proucavanjem nacionalne knjizevnosti ili knjizevnosti koja ima neku zajednicku crtu. Knjizevna kritika Kritika je najmladja disciplina u NOK I ima najuze podrucje – bavi se pojedinacnim delima. Knjizevna kritika proizvodi subjektivno koje istorija knjizevnosti oebjektivizuje. ali ono sto je jedinstveno za sve faze kroz koje je prolazila je cinjenica da se ona bavi iznosenjem odredjenih stavova o knjizevnosti I konkretnim knjizevnim delima. Versifikacija je proucavanje prirode stiha. Na osnovu utvrdjivanja stila konkretnih dela. vec se zasniva subjektivnom dozivljaju nekog dela. za Aristotela je ona ucenje o pesnickoj umetnosti kao takvoj i o pojedinim njenim oblicima. Ona nastoji da utvrdi opsta nacela knizevnog oblikovanja. a ne samo kao deo stilistike. 3 . poredjenjem stilova se utvrdjuje I stepen originalnosti dela. Za razumevanje takvih dela potrebna je pomoc knjizevne kritike. Versifikacija – moze se definisati kao deo stilistike. Deo stilistike koji se bavi nacinom oblikovanja stihova naziva se versifikacija (lat. zatim pojedinacnim delima i razmatranjem knjizevnih vrsta unutar kojih se dela ostvaruju.

Bavi se savremenim stavovima. Umesto toga postoji teznja za ponovnim uspostavljanjem problema odredjivanja i razumevanja umetnosti. tacnost. a najveca promena dolazi sa romantizmom. govor) takodje ima poreklo u filozofskim raspravama o poreklu i sustini jezika. De Sosir utemeljuje lingvistiku kao nauku koja jezik posmatra kao sredstvo sporazumevanja i strukturu za prenosenje poruke. U realizmu se sa pisca. 4 . proucavaju se nevazne cinjenice iz piscevog zivota (koja je babica prisustvovala Puskinovom porodjaju!) I trazi se analogija tih cinjenica sa delom. Unutrasnji I spoljasnji pristup proucavanju knjizevnosti . Velek I Voren su poglavlja u svojoj knjizi “Knjizevnost I biografija”. Ponekad se odnosi i na proucavanje kulture na osnovu pisanih spomenika. Pod uticajem lingvistike knjizevno delo pocinje da se shvata kao jezicka tvorevina i omoguceni su uvidi u strukturu dela. veku. Sa razvojem strukturalne lingvistike Ferdinanda de Sosira I sa definicijom jezickih jedinica Emila Benvenista. lingua = jezik. ispitati njegov zivot I uzroke njegovog stvaranja dela. treba da razvije sopstvene metode. Metodologija proucavanja knjizevnosti – shvata se vise kao zasebna disciplina koja doprinosi razvoju teorije knjizevnosti. Ovakvim pristupom analizi dela. pa tako nacin njegovog nastanka postaje vazniji od samog dela. “Knjizevnost I ideje”. Sa razvojem moderne. Ruski formalisti se prvi zalazu za stavljanje dela u centar paznje. javlja se svest o autonomiji umetnickog dela. veka. Krajem 19. Pored naziva lingvistika cesto se koristi i naziv filologija koji obicno oznacava nauku koja na osnovi jezika i knjizevnosti proucava celokupnu kulturu jednog ili skupine srodnih naroda. Ovaj pravac je bliskiji knjizevnoj kritici jer se odnosi na pojedinacna dela. umanjuje se njegov znacaj koji bi trebalo da bude presudan. Drugi podrazumeva filozofsko razmatranje prirode umetnosti izvan sistema i odbacivanje unapred odredjenog shvatanja umetnosti. Razvija se sa pozitivizmom. kada se stvara svest o promenljivosti. Predstavlja savremena shvatanja o teoriji knjizevnosti. bavi se proucavanjem svrhe nauke o knjizevnosti 5. Prema nekim shvatanjima tk treba da bude izvedena iz onih spoznaja do kojih je dosla lingvistika. razvojem misljenja o zadacima I ciljevima teroije knjizevnosti. formira se stav da je za shvatanje knjizevnog dela najvaznije shvatiti pisca. “Knjizevnost I psihologija”. da pokazuje tacnosti I istinitosti. U romantizmu se pesnik posmatra kao izvor knjizevnosti. kada se kultura prenosi sa aristokratske na gradjansku. Uverenje koje preovladava je da tk treba da bude shvacena kao relativno samostalna nauka koja moze da koristi tekovine lingvistike. doba kada dolazi do napretka prirodnih nauka. uspostavljanje sistema pojedinacnih umetnosti i uocavanje slicnost i razlika medju delima pojedinacnih umetnosti. 6. lingvistiku i filologiju Savremeno shvatanje i proucavanje knjizevnosti kao jezicke umetnosti tesno je vezano za estetiku (filozofiju umetnosti) i lingvistiku (koja se bavi proucavanjem jezika). dokazivanje. a u 20. Kao posebna nauka koja se bavi istorijskim razvojem jezika i uporedjivanjem razlicitih jezika nastala je u 19.Nauka o knjizevnosti se zasniva krajem 18. a kao filozofska disciplina unutar filozofskog sistema oblikovana je mnogo kasnije u vreme nemackog klasicnog idealizma. Estetika (od grcke reci koja oznacava osecaj) javlja se jos u antickoj Grckoj u filozofskim razmisljanjima o prirodi umetnosti. ali uglavnom se odnosi na istorijsko proucavanje knjizevnosti. negira se njegova autonomija.v. Lingvistika (lat. skrece se paznja sa samog dela. pa se njihove metode preuzimaju I za proucavanje knjizevnosti. Utemeljivac spoljasnjeg pristupa je Ipolit Ten koji daje dve definicije knjizevnosti – delo je slika drustvene sredine I pisceva ispovest. 2. trazi se objektivnost. paznja skrece na drustvene okolnosti. pre svega. Delo postaje samo kopija necega. u 20. Prema drugim lingvistika treba da bude shvacena kao deo semiotike – nauke o znakovima. knjizevnost se polako okrece samom delu. U ovom slucaju moze se govoriti o uporedjivanju estetike i teorije knjizevnosti. jezik se demokratizuje. ali metode i ciljevi su im razliciti: 1. na nauku o knjizevnosti se prenosi uzrocno – posledicna metoda iz prirodnih nauka. analiziranje i razvrstavanje dela prema srodnim osobinama. kao centru proucavanja. Nakon toga estetika se razvijala u dva osnovna pravca koji se mogu medjusobno povezivati.v. Ovakav pristup knjizevnom delu naziva se spoljasnji pristup. pa se knjizevno delo posmatra kao odraz stvarnosti I od njega se trazi da je podrazava. TK u odnosu na estetiku. “Knjizevnost I drustvo” – nazvali jednim imenom spoljasnji pristup knjizevnosti. pa se dovodi u centar proucavanja knjizevnosti. Humbolt razvija opstu lingvistiku. Prvi podrazumeva opisivanje. Iz ovakvog pristupa proistice biografizam kao osnovna metoda analize. ali.

Tvrde da je pogresan psihoanaliticki pristup delu jer postupcima u delu ne upravlja psiholoski zakon..Jakobson – komicno poredjenje spoljasnjeg proucavalaca knjizevnosti sa policajcem koji hvata sve oko sebe osim lopova. koja znacenje dela odvodi u suprotnom smeru. vec kritika teksta. nego na sustinski problem dela. To nije knjizevna kritika.) – Manfred Kridl trazi da se delo postavi u srediste paznje I posmatra kao celina. pocinje preispitivanje I kritika unutrasnjeg pristupa => Eliot je pisao o granicama kritike – kritikovao je preterivanje pri interpretaciji dela. velika dela su puna psiholoski neuverljivih momenata. (cuvanje tekstova. U potpunosti odbacuju spoljasnji pristup proucavanja knjizevnosti – knjizevnost je samostalna I nezavisna stvarnost.). Ipak. a ne okolo. nego kao u sebi zatvorena jezicna struktura. poucno. Zastupnici unutrasnjeg pristupa takodje isticu I ukazuju na usmeno stvaralastvo I stvaralastvo nepoznatih autora koje takodje ima veliku vrednost. nego nikog I ne zanimaju. a druga dva u visu (filoloska kritika je vezana za Bibliju ciji je autor Bog i zato je to visa filoloska kritika). fantastike koja se nikako ne moze tumaciti psihoanalizom.Jos jedna mana unutrasnjeg pristupa je to sto su isli iz krajnosti u krajnost – odbacujuci biografski princip. oni nisu mogli npr. Ponekad je u proucavanje dela ukljuciti I koji podatak sa strane jer se ipak u nekom delu moze naci podatak koji je pisac ili pesnik uneo iz “spoljasnjeg” sveta I koji sa te strane mora I biti sagledan. – sfera umetnosti I zivota se ne dodiruju. na neki nacin jeste vezano za pisca. a ne moze se proucavatina na dotadasnji nacin. Stav pristalica unutrasnjeg pristupa proucavanju knjizevnosti je da treba poci od prvog utiska pri analizi I onda dati detaljno objasnjenje. Ona je zauzimala centralno mesto u pozitivizmu. isticu da delo nije ispovest autora I potcenjuju nekadasnje besmisleno istrazivanje detalja koji ne samo sto nisu korisna. Osporavanje proucavanja dela na osnovu drustveno – ekonomske situacije. religijskih I politickih ideja – knjizevno delo nije bolje ako je ispravno. Pojam strukture je najbitniji za unutrasnji pristup – sadrzaj I forma se ne mogu odvojiti jer je delo celina. * Filoloska kritika Filoloska kritika ili tekstologija se bavi tekstom sa stanovista njegove istorije. Praski lingvisticki krug (1926. Anglosaksonske zemlje – zacetnici Eliot I Ricards – insistiraju na pazljivom citanju. nisu identicne. Kajzer “Knjizevno delo ne nastaje kao odraz necega drugog. Isticu ahistoricnost dela – delo je aktuelno u bilo kom istorijskom periodu. analizu stih po stih. ali su vise skoncentrisani na kritiku dela. Knjizevnost je nekada potrebno sagledati kao stvarnost..e. tako da se spoljasnji pristup ne moze u potpunosti negirati. Stagner – ispravno se odnosi samo onaj ko gleda u delo. Ovakvim negiranjem bilo kakvih spoljasnjih elemenata. potpuno su odbacili bilo kakvu vezu pisca sa delom. ruzi ga I stvara od nejga ono sto piscu nije bilo ni na kraj pameti da stvori. da prouce opus jednog pesnika. a samim tim otvorili novi problem – lingvisticka invazija. ispitivanje autenticnosti. da je njegov najintimniji dokument. Poricu vaznost proucavanja filozofskih. doduse dokument koji se ne moze proucavati na ostalu bilo kakvih drugih dokumenata iz njegovog zivota. Prema V&V najvise je vezana za istoriju knjizevnosti. Utemeljena je u Nemackoj 5 . Tekstologija u danasnjem smislu nastaje u 19.v. on takve proucavaoce duhovito naziva “kritickom skolom tiskaca limuna” . vec zakon knjizevne strukture. Ipak potpuno su ga negirali ekstremne pristalice unutrasnjeg pristupa.p. ali ipak odraz licnosti pisca ili pesnika. a nisu primetili da delo.. Osnovna pitanja su: 1) pitanje autenticnosti 2) pitanje autorstva 3) pitanje datiranja teksta Prvo se bavi samim tekstom i spada u nizu kritiku. U Nemackoj se razvija lingvisticka kritika koja se azsniva na poistovecivanju lingvistike I estetike.n.v. Zajednicko svim skolama je to sto ostro kritikuju dotadasnji pristup delu preko biografije pisca. tacno. zato se unutrasnji pristup u anglosaksonskim zemljama naziva Nova kritika.. kroz razlicite epohe. Sklovski napominje da postoje motivi I dogadjaji koji se prozimaju kroz knjizevnost u razlicitim drustvenim situacijama. U pozitivizmu se prakticni rad uglavnom svodio na: a) kriticko izdavanje knjizevnih tekstova b) istrazivanje izvora i istorijata nastanka dela c) ispitivanje okolnosti u kojima je ziveo pesnik Kolevka filologije je Aleksandrijska skola u 3.

Zadatak filoloske kritike se najbolje ostvaruje preko materijalnih dokaza. Postoje jos 2 tipa: faksimilsko (mehanicko) i diplomaticko (dokumentarno) – to nisu izdanja pojedinih dela. Neki pisci pisu svoja dela u vise redakcija i tada je moguce videti njihov unutrasnji razvoj ili razvoj lirskih motiva. vec i kriticki aparat gde su navedene sve izmene i mesta iz rukopisa koja drugacije glase (ako je rukopis sacuvan.gde su vrsena proucavanja Biblije. Srednjovekovi testovi najcesce dospevaju do nas samo u prepisima. da su stampari vrsili neke izmene. Iako taj faktor nije jedan od najbitnijih. Verzije su sitne. To se ne moze reci za dela koja se ponovo stampaju.. nikako preko estetike! 7. ali se danas ipak uzima za kriticko izdanje. Kriticko izdanje je najznacajnije za knjizevnost. Ispitivanje teksta treba sprovoditi od sloja do sloja – prvo se uporedjuju sve izmene u 2. naknadni zapisi. da ih uporedjuje i kriticki odmeri.) i folio (od 17... One se mogu objasniti na nekoliko nacina: cenzura. zvucanje. itd.v. a prepis je apograf. zatim sve izmene u 3. Tekst koji je posluzio za prepis je protograf. Koncept je uvek autograf i vidljiv je rad na tekstu. sveske sa pojedinim ulogama. To su redakcije koje su po svom formatu kvarto ( od 16. Cilj filoloske kritike je objavljivanje kritickog izdanja kroz koje se prezentuje autentican oblik dela. Kriticko izdanje ne sadrzi samo tekst prvog izdanja. Zatim se primeri grupisu i grupe se ispituju svaka ponaosob.. Prvo izdanje ne mora da bude uvek i autenticno. Kriticko izdanje ovakvog teksta mora da uzme u obzir sve sacuvane redakcije.). ritam. Izmene se beleze i navodi se sta je do njih dovelo (koncentracija. Treba uzeti u obzir to da pisci nisu sami obavljali korekturu. ali i u razvoja samog autora. veka dovedeno pod sumnju. Tekstologija najvise obraca paznju na: 1) izdanje poslednje volje ili izdanje iz poslednje ruke 2) izdanje iz prve ruke ili editio princeps Izdanje poslednje volje obicno ima prednost. Kada su u pitanju novi romani mozemo da verujemo u njihovu autenticnost i pouzdanost jer reprezentuju piscevu volju. u poredjenju sa 2. Pesma o Nibelunzima sacuvana je u 11 rukopisa i vise od 20 fragmenata u kojima postoje velika odstupanja. posebno u vreme pozitivizma. Jos jedan problem je to sto su ove drame pisane za pozorisno izvodjenje. koji se danas stampa mimo autorove volje. vec rukopisa i varijanti. Svi rukopisi mogu biti koncepti ili cisti tekstovi. Izdanja mogu da se klasifikuju na osnovu formata (Sekspir). Obicno su posledice gresaka u prepisivanju. Zbog toga je neophodno da razvijemo nepoverenje prema onome sto citamo. Autograf je rukopis autora.. a savremena podela vrsi se prema tekstoloskim kriterijumima: 1) naucna izdanja – cilj im je da sto vernije predstave autentican oblik teksta 2) popularna – cilj im je da tekst dodje do sto veceg broja citalaca Kriticko izdanje je tip naucnog izdanja. Zamena zareza tackom moze da dovede do promene smisla recenice. Cilj je da se otkrije jedinstven stav koji je sadrzan u promenama na svakom stupnju.. Postoje kriticka izdanja sabranih i izbranih dela. prenosi tekst u drugo pismo. Kriticko izdanje nam daje uvid u istoriju razvoja nekog teksta i rukopisa.. Znacajan je tekstolog Karl Lahman.v. Najcuveniji je problem Sekspirovih drama jer se nijedna redakcija ne smatra autenticnom. Uzi pojam od redakcije je recenzija.. Slicno je i sa Pesmom o Rolandu. ali to je pocetkom 20. Kasnije je utvrdjeno da je A nelegitimno prestampano. Priredjivac kritickog izdanja mora da poznaje jezicku situciju toga vremena. Specifican je slucaj Grimelhauzenovog Simplicisimusa . izmedju nas i pesnika isprecio se covek koji je modernizovao pravopis. Komentar je deo u kome priredjivac podnosi izvestaj o onome sto je cinio. Ditografija je kada prepisivac 2x napise istu rec ili deo teksta. Kriticko izdanje teksta Za ispitivanje nekog teksta najvaznije je da se utvrdi njegova pouzdanost. Ponekad se zastareli jezicki oblici zamenjuju novim. jos uzi pojam u odnosu na recenziju. Najcesca greska u prepisivanju je haplologija – kada prepisivac nakon pauze nastavi prepis od iste reci koja se nalazi u drugom delu teksta. U 17.. izgubljen papirus.). a uzori su im bile knjige za suflere. Kembridzsko izdanje Sekspirovih dela smatrano je remek-delom. Sastoji o 6 . veku postojale su dve redakcije... ostecenost. redakciji u poredjenju sa 1. Priredjivac ima pravo da ispravlja greske. a najcesce nije). Uzrok velikih izmena je i nepostovanje autorove volje i autorskog prava. pojedinacne razlike u varijantama. Sastoji se iz teksta i komentara. Slican je slucaj i sa romanom Zeleni Hajnrih Gotfrida Kelera. da su vlasti vrsile cenzuru. Praznine u tekstu nazivaju se lakune. Ovakvi prepisi su cesto vekovima odvojeni od autenticnog oblika dela i zato sadrze krupne izmene. Pojam varijante – tekst u razlicitim oblicima (=redakcija). Ponekad se i za piscevog zivota pojavi vise izdanja u koja on unosi izmene. od kojih se za prvu A redakciju verovalo da je autenticna. Ponekad slagaci ili stampari slucajno ili namerno izmene nesto u tekstu.prvi nemacki moderan roman. jer je B bila napisana u dijalektu narodnim jezikom.

Pastirska knjizevnost je uvek jasno povezana sa situacijom vremena u kojem je nastala. priredio je kriticko izdanje Biblije).. Diplomatika je deo pravne nauke. Erlangenski rukopis. moze da sadrzi greske. 2) Druga faza je iznosenje pretpostavki koje se odnose na cinjenice iz prve faze.) 4) Misaono – sadrzajne (pojedine misli. Indicije koje nam daje tekst mogu biti: 1) Sadrzajne (gradja i motivi. pisu na stranim jezicima. To je neka vrsta parcijalne atribucije. ali i sa samim pesnikom (jos od Vergilija). veku. U ova izdanja se prebacuju istorijski kljucni rukopisi. Atribucija je kljucni termin vise filoloske kritike. pocetne varijante. dozvoljene su transkripcija i transliteracija. Kao primer Kajzer navodi slucaj sa Geteovom pesmom “Putnik” koju je on poslao vereniku Lote Buf uz priznanje svojih oecanja prema njoj koje ce verenik moci da vidi I u pesmi. Postoji i problem plagijata i mistifikacija. nemacki filolog..v. Jedan od problema iznalazenja pisca predstavljaju i pseudonimi koji mogu da budu razliciti: 1) upotreba sasvim drugog imena umesto pravog. menjanje teksta i podaci iz razlicitih varijanti. v. Problem iznalazenja pisca i datiranja teksta Posle pripremanja kritickog teksta. ili 3. Ova izdanja je ponekad tesko razlikovati od originala.. Cilj je da se dodje do arhetipa. tako da se piscu odricala svaka uloga kada je u pitanju shvatanje dela. Filolog ima pravo na samostalne zakljucke. kao i na proucavaoce narodne knjizevnosti. Sekspirov kanon do danas nije utvrdjen. ukazivanje na istorijske dogadjaje i licnosti) 2) Formalne (npr. U filoloskoj kritici 19. Ateteza je postupak pobijanja ideja o necijem autorstvu (kada kazemo da neko sigurno nije napisao neko delo. Krisfal (Kristovau Falkau). npr. lakune. o Faksimilsko izdanje za cilj ima da sto vernije reprodukuje original teksta koji ne mora da bude autenticna varijanta. drugi preduslov je iznalazenje pisca. 8.. To je postupak utvrdjivanja autorstva. veka najvazniji je Lahmanov metod (Karl Lahman. Ta faza se zove emendacija. i 3) kriptonimi – novo ime nastaje og pocetnih slova imena. Cesti su pokusaji da se na osnovu teksta nekog dela otkrije ime pisca. Kanon nekog pisca predstavljaju dela koja je on sigurno napisao. tvrdilo se da predstavlja krivotvorinu 18. v. Neka dela je nemoguce shvatiti bez poznavanja autora. npr. npr.v. Adespota je tekst kojem ne mozemo utvrditi autora (ne odnosi se na usmenu knjizevnost). ali nije isti slucaj sa usmenom ili nekim delima srednjovekovne knjizevnosti.) interesovanje za narodnu knjizevnost bilo je veliko. Diplomaticki je kada se npr. Postoje kombinovana faksimilska i diplomaticka izdanja.. U novije vreme mu zameraju mehanicizam. Prvi deo Lahmanove metode se ne moze primeniti ako je tradicija horizonatalna (postoji vise varijanti u isto vreme).se iz opsteg dela u kojem se iznosi slika zivota teksta. Dugo je ta pesma tumacena preko Geteove biografije.. Nekada se problem javlja I kao posledica koriscenja biografskog metoda za anlizu I datiranje neke pesme. Genealosko stablo rukopisa je graficki prikaz istorije teksta.. U vreme romantizma (18. Osijan je imao veliki uticaj na pisce. svi elementi I posecanja iz pesme povezivani su sa Geteovim tadasnjim stanjem I sve je imalo logicki sled dok nije ispostavilo da je Gete napisao tu pesmu mnogo pre nego sto je upoznao Lotu. oblik stiha) 3) Jezicko – stilisticke (oblici reci. Molijer (Zan-Batist Poklen). Ona se mogu priredjivati i u knjizevnosti. (jakobson i Nabokov). 7 . Moze da ga prebaci u drugo pismo. bavi se starim pravnim tekstovima. Kod nas je Novica Petkovic priredio sabrana dela Nastasijevica i Disa. 2) anagrami kada kombinacijom slova u imenu nastaje novo ime.veca je verovatnoca da je autenticniji onaj tekst u kojem je rec komplikovanija. To u novoj knjizevnosti ne predstavlja problem. S prelaskom na unutrasnji pristup doslo je do potpunog antipozitivizma i shvatanja dela kao autonomne tvorevine. U srpskoj knjizevnosti problem predstavlja knjizevno delo Laze Kostica.. o Diplomaticko izdanje – uloga priredjivaca je mnogo veca jer treba citaocu da priblizi tekst. upotrba stilskih figura. redja. Slicno znacenje ima i pasportizacija (vise se odnosi na narodnu knjizevnost). Za ruski narodni ep Slovo o puku Igorovu koji se obicno vezuje za 12. Najpoznatiji primer falsifikata je Osijan. To je istorijski falsifikat – kada su autor i delo potpuno izmisljeni. a ne znamo ko jeste). Autor dobija na znacaju tek u 18. izmisli delo vec postojeceg pisca. Lahman kaze da tekstolog obavlja 2 vrste operacija: 1) Filolog se oslanja na ono sto je neoborivo – tu fazu naziva recenzijom. Postupak koji se primenjuje u ovoj fazi je citanje po tezem ili lectio dificilor . Neki pisci dela ostavljaju nepotpisana. pogled na svet…). keltski pevac iz 2.

mimeza . cesta je bila ironija i satira. Svoja poeticka nacela i shvatanje umetnosti. a terminus ante quem je termin pre kojeg je delo sigurno nastalo. a ne 8 .p. rec starac iz srednjeg stila bi u visokom stilu glasila starina. Srednji je bio izmedju ova dva. Platonovi stavovi o pesnistvu U ovom dijalogu Platon je pokusao da da sliku idealne drzave. poglavlju Drzave. Na taj nacin je omoguceno datiranje dramskog opusa Lopea de Vege i Kalderona. posebno pesnicke. a danas se najvise koristi istrazivanje metrike. On se zalaze za to da knjizevnost bude spoj lepog i korisnog. likovi su bili heroji. On pravi klasifikaciju knjizevnih rodova i smatra da postoje tri tipa podrazavanja: 1. Anticka poetika je pruzila osnove za razvoj savremene poetike. odnosno ukrasenom govoru u knjizevnosti. U svakom stilu su mogle da se koriste samo odredjene reci (npr. . Stilistika i dalje koristi pojmove i nazive koje su dali poeticari i retoricari u antici. Za staru retoriku stilske figure bile su apsolutna sredstva. a sofisti su poceli intenzivno da proucavaju jezik i njegove f-je. likovima. Najcesca je podela na visoki. proizvodjaci . a samim tim i intenzivno bavljenje umetnoscu (Kina. Ucenje o kompoziciji bavilo se rasporedon sastavnih delova nekog knjizevnog dela.Za kriticko izdanje su bitni podaci o godini nastanka i objavljivanja dela. 9. 10. Ranije su za pitanje datiranja bila najvaznija jezicka ispitivanja. Datiranje drama.e. 3.jednostavno pesnikovo pripovedanje . Poetika i retorika u antici Stara poetika i retorika nastoje da delo analiziraju na osnovu analize jezika. Ovo ucenje je u tesnoj vezi sa ucenjem o stilovima kojih je bilo nekoliko i razlikovali su se po izboru reci. ali se tokom srednjeg veka razvila i osim toga je obuhvatala i ucenje o jeziku. nacinu gradjenja recenice.n. upravljci . dijegeza . Indija). Atina je dozivela procvat za vreme Periklea u 5. Platon iznosi u 2. Postojali su uzori za svaku vrstu pisanja i svaku knjizevnu vrstu. pa se na taj nacin shvatalo i knjizevno delo. za tragediju je postojalo okvirno uputstvo za to kako treba uobliciti odredjeni tragicni dogadjaj.filozofi 2. jer je najbolje da se svako bavi samo jednom stvari i cinila bi je tri sloja: 1.. Njegova poetika je deskriptivna. Drugaciji je slucaj sa poezijom. U takvoj drzavi postojala bi podela rada. Ime poetika potice od grcke reci poietikos sto znaci pesnicki. kompoziciji i figurama. Visokim stilom obradjivane su ratnicke teme. Retoricari su figure popisivali i razvrstavali. a u niskom starkelja). Horacije je tvorac normativne poetike koja je dominirala do druge polovine 18. nosici etickog ideala. kombinacija oba – ep Platon vrednuje dela po kolicini podrazavanja (ono koje najvise podrazava najmanje vredi). upotreba nepristojnih reci. Poeticko proucavanje knjizevnosti nije karakteristicno samo za antiku. Knjizevne vrste su predstavljale cvrste obrasce kojih se treba pridrzavati. On je protiv mimetickih umetnosti je one podrazavaju samo izgled u datom trenutku. a neki nazivi su se zadrzali do danas. a Aristotel je o tome napisao citavu raspravu – O pesnickoj umetnosti.. romana i pripovedaka novijeg doba ne predstavlja problem. Tu se nalaze koreni stilistike. iako se shvatanje jezika do danas promenilo. i 10. To je bilo posebno bitno kod govora na sudu. a sama knjizevnost je nazivana poiesis ili poetike tekhne (pesnicka vestina).v. ono se javilo u svim drustvima gde je postojao ekonomski razvoj i uslovi za obrazovanje. Japan. Ucenje o dobrom govorenju retorika je zasnovala na ucenju o knjizevnim vrstama. proznom izrazavanju i nacelima kritickog ocenjivanja knjizevnih dela. Niskim stilom obradjivane su teme iz svakodnevnog zivota. Da bi pissac mogao da stvara mora da poseduje vestinu dobrog govorenja i pisanja. To uverenje je ukljucivalo podrazavanje uzora. temama. srednji i niski stil. Najbitnije je bilo ucenje o figurama. Pravilno datiranje je vazno radi iznalazenja zavisnosti. a za stilistiku su danas to relativna sredstva koja se koriste u najvecem broju slucajeva. povezanosti i razvoja. kao i o knjizevnim rodovima zapoceo je Platon u svojim dijalozima.ratnici 3..komedija I tragedija 2. v.cisto podrazavanje . cuvari . jer je i sama knjizevnost shvacena kao lep nacin pisanja.ditiramb 3. Poeticke rasprave o prirodi i f-ji pesnistva. Retorika je u staroj Grckoj bila ucenje o govornistvu. Najznacajnija poetika iz doba rimske knjizevnosti je Horacijeva Poslanica Pizonima.zanatlije On ovu podelu daje praveci paralelu sa ljudskim organizmom. Na primer. Samim tim je pocelo i proucavanje poetske f-je jezika. Terminus post quem je termin posle kojeg je delo sigurno nastalo. ucenju o pojedinim stilovima. jer pesnici neke pesme unose u zbirke mnogo kasnije od trenutka nastanka.

Muza pesniku daje zanos koji on zatim prenosi drugima (kao sto su rapsodi) i stvara se lanac. to je upravo i cilj tragedije. ali i na prikazivanju tuge. Radnje koje izazivaju strah i sazaljenje treba da vrse lica koja su prijatelji. Strah i sazaljenje moze da izazove osoba koja je po sredini – ne sme da se previse istice svojom pravednoscu. razlicite predmete. Sastavni delovi tragedije (kvalitativno) su: prica. scenski aparat i muzicka kompozicija. Ako neko poseduje umece da da ocenu jedne slike znace to da ucini i za neku drugu. on prihvata samo himne bogovima i pesme u pohvalu dobrih ljudi. a rapsodi su tumaci tumaca (tumaci pesnika). licima koja delaju. a tu pesnistvu nema mesta. poglavlju Drzave. izazivanjem straha (od toga da im se ne dogodi nesto slicno) i sazaljenja prema onome ko nezasluzeno pati ljudi se oslobadjaju rdjavih misli. Najbolje je ako pripada visem sloju. tragedija. a komediji i parodiji nizak. Predmet podrazavanja mogu da budu karakteri bolji od nas (Homer). Pesnik sme da podrazava samo uzvisene stvari.. Radnja moze da bude prosta i prepletena. Takav lik je npr. 11. a rapsod srednju. U lancu slusalac predstavlja poslednju kariku. Sokrat pokusava da mu da objasnjenje za to govoreci mu da nema umetnicko i naucno obrazovanje za to. One podrazavaju razlicitim sredstvima. Svaki od njih moze da peva samo ono na sta ga je Muza nadahnula. tragedija) i falioi (nizak. poredeci ga sa poznavaocima slikarstva ili vajarstva.. eksodu i horske pesme (ulazna pesma i stasimoni). a izazivanjem straha i sazaljenja vrsi prociscavanje takvih afekata. Epopeji i tragediji svojstven je uzvisen predmet. govor. Tragedija koristi sva tri. a drugi o onome sto je moglo da se dogodi. U dijalogi Ijon ucestvuju Sokrat i Ijon. Ijon istovremeno priznaje da mu je cilj da recituje stihove da zaradi novac tako sto ce publiku navesti na plac. Razlika izmedju istoricara i pesnika je u tome sto jedan govori o onome sto se stvarno dogodilo. ali to je i sredstvo za sticanje znanja. 9 . On ne odobrava ni tragediju. Podrazavanje je urodjeno samom coveku. b) postize cilj za krace vreme (radnja – 24h). prosecni (Kleofont) ili gori od nas (Hegemon Tasanin). govorom koji je otmen i poseban za svaku vrstu u pojedinim delovima. misli.). Njegova poetika je deskriptivna. Uporedjuje je sa silom koja postoji u magnetu koji pomocu nje privlaci druge kamenove i stvara citav lanac. Govor mora da odgovara liku. Rapsodi su u vlasti pesnika i oni ne poseduju stvarno znanje o njima. Tragedija je podrazavanje ozbiljne i zavrsene radnje koja ima svoju odredjenu velicinu. Uvodeci pojam katarze on daje protivargument Platonovoj tvrdnji da je pesnistvo stetno. rapsod iz Efesa. jer da je u pitanju zanat oni koji umeju da pevaju jedno umeli bi i drugo. komedija). Ijon se hvali kako najbolje poznaje i razume Homera. Ijon razume samo Homera jer ga goni bozanska sila. ni drugo. vec kao posledica nadahnuca. Naprotiv. Kada je rec o rasporedu dogadjaja oni moraju da imaju kauzalni poredak. jer ona prikazuje pad iz srece u nesrecu. koristi ih kao svoje sluge i kroz njih govori slusaocima. a tu pesnicima nema mesta. Kvantitativo on tragediju deli na: prolog. Pesnicko delo ne sme da sadrzi ni muzicke i ritmicke elemente. Pesnistvo ne nastaje pomocu vestine ili umesnosti. Aristotelova definicija tragedije i stavovi o pesnistvu Aristotelova Poetika predstavlja neku vrstu polemike sa Platonom. c) ima vecu jedinstvenost (potpunije postize cilj). komedija i ditiramb . razlicitim nacinima. Pesnistvo prikazuje opste – mora da se pridrzava zakona verovatnosti i nuznosti. harmonija i govor. Pesnici stvaraju samo kad su izvan razuma i poneseni zanosom. Platon zamera Homeru na njegovom prikazu antropomorfnih bogova. Edip. episodije. Uloga drzave je da obrazuje ratnike koji treba da budu cvrstog karaktera. a ako je u pitanju dobar covek. karakteri. vec su i oni sami nadahnuti posredstvom pesnika. Sredstva su ritam. Nacini su narativni i dramski (diagesis i mimesis). radnja i mesto (pominje samo prva dva). Predmet moze da bude spudaioi (uzvisen. Mimeticka umetnost je moralno stetna. Uloga drzave je da vrsi vaspitnu ulogu.stvarnost i ideje. to moze da vrsi negativan uticaj na citaoca. srece ili strasti kod junaka. ali ne sme ni da bude los covek. ali drugi pesnici su mu i na sam pomen dosadni. Pesnici su tumaci bogova. ne bilo sta jer je za sve dr8ugo nesposoban (jedan peva ditirambe. neprijatelji ili nisu ni jedno. U njegovoj drzavi ne bi bilo mesta za pesnike i ta ideja je najizrazenija u 10. Najbolje ja da to budu lica koja su u prijateljskoj ili rodbinskoj vezi. a istorija pojedinacno. drugi epske pesme. Bog im oduzima snagu razmisljanja. a ne pripovedaju. Lica koja podrazavaju to rade da bi prikazali dogadjaje. Prednosti tragedije u odnosu na epopeju: a) ima sve sto ima epopeja (i vise). Aristotel govori i o tri jedinstva: vreme.podrazavajuce delatnosti. On kaze da su sve umetnosti – ep. karakteri moraju da budu dosledni – da se ponasaju u skladu sa svojom prirodom. Upravo je to dokaz da je pesnistvo posledica bozanske snage.

a istovremeno dodaju mnogo novih pojmova. Autor najpoznatije poetike je didakticki i satiricki pesnik Nikola Boalo. Ukidaju se i cvrste granice izmedju pojedinih nacionalnih 10 . Junak u romantizmu bezi od stvarnosti i utehu trazi u proslosti (ali ne dalekoj. v. Za romantizam su od velikog znacaja Selingova dostignuca u filozofiji. Ukinute su i jasne granice izmedju knjizevnih rodova i vrsta. Pravilo o tri jedinstva u drami nastalo je tek u humanizmu i nije tekovina antike. a danas je poznat kao Sturm und Drang (oluja i nagon). Knjizevnost tog vremena – francuski klasicizam – predstavljala je uzor ostalim sredinama. veliki uticaj imala je i engleska knjizevnost. Od polovine 18. Vodja im je bio znacajni nemacki prosvetitelj Johan Gotfrid Herder koji je razradio nauku o istorijskom razvoju ljudskog drustva. komediji i epu. U trecam delu govori o tragediji. glavna tema je sentimentalna ljubav. U tome se oslanjaju na antiku i knjizevne vrste pokusavaju da uklope u anticke. Umesto razuma on uvodi kriterijum osecanja. Romanticarske poetike U romantizmu pocinje svesno odbijanje uzora i uticaja antike. Ideja o povratku prirodi doprinela je afirmaciji usmene knjizevnosti. Engleska knjizevna kritika je u prvi plan iznela pesnikovu originalnost. vec u renesansi i srednjem veku). engleski pisac Edvard Jang uvodi pojam stvaralackog genija koji se uzdize iznad pravila. Ovo je narocito bilo vazno za francuski klasicizam odakle se prosirilo na celu Evropu sve do romantizma. Poetike prosvetiteljstva U 18. Poetike klasicizma U drugoj polovini 17. on je stvaralacki genije. Fridrih Slegel je knjizevnika nazvao najvisim tipom coveka koji se prema obicnom coveku odnosi kao ovaj prema zivotinji. vec i od spoljasnjih faktora (drustva). a knjizevnost je najvisa ljudska delatnost. satira. a druga i treca pesnickim vrstama. Ipak. Pesnickom jeziku Boalo pridaje veliki znacaj. Za epsku pesmu je neophodna anticka mitologija. u svetu fantazije. Dok je Aristotel u svojoj Poetici govorio o jedinstvima vremena i radnje. Na tome mu je zamerio veliki broj pesnika koje je on napao u svojoj poetici. kao sredstvo simbolike i alegoricnosti. a ne na scensku lakrdiju). ali i pesnickim vrstama. Od tog trenutka pesnik ulazi u otvoren sukob sa tradicijom i konvencijama. u kojoj je od Horacija pozajmljivao citave stihove i odlomke. epigram. ali i knjizevnost koja je obelezila 19. Tada je pocelo da se siri uverenje da i moderni pisci mogu da budu uzori.v. rondo. vodvilj (misli na saljivu pesmu. Dominiraju lirski elementi kod svih rodova i vrsta. Pesnik svoje delo treba neprestano da doteruje. Rasprava o antickim uzorima pocela ubrzo nakon objavljivanja Boaloove poetike. 13. U drugom delu Boalo govori o manjim pesnickim vrstama kao sto su : idila.v. pri crtanju ljudi pesnik mora da pazi na nacionalne i istorijske razlike. Anticki pojmovi su potpuno istisnuti tek u realizmu. objavio didakticku poemu u 4 pevanja Art poetique. Knjizevnost tog doba svesno je bila didakticka. Tako je nastala salonska knjizevnost koja je u potpunosti iskljucuje prikazivanje fizioloskih procesa. njegova poetika je izvrsila uticaj na celu evropsku knjizevnost. pored francuske. Poeticki spisi humanizma i renesanse Postoji veliki broj poetika humanizma i renesanse i one se uglavnom zasnivaju na antickim koje za njih predstavljaju vecne zakone. Zato ne postoji ni jedinstvena sistematicna poetika ove epohe. najnaprednija evropska drzava bila je francuska apsolutisticka monarhija.v.12. ali i razum. cak i bolji od antickih. Danas realizam oznacava stilski pojam. o pravilu tri jedinstva. 14. Ruso je bio prethodnik evropskog predromantizma i sentimentalizma koji je bio najpoznatiji u Nemackoj. italijanski humanista Kastelvetro uvodi i jedinstvo mesta. Glavni uzor mu je bio Horacije.v. Pored jezuitskih poetika najpoznatija je Sedam knjiga poetike (Poetices libri septem) Julija Cezara Skaligera iz 1561. U prvoj knjizi govori o tome da je potrebno da pesnik poseduje pesnicki dar. 15. Delo u potpunosti mora da bude podvrgnuto cenzuri kako se u njemu ne bi naslo nesto sto ne bi godilo dvorskom drustvu. u Francuskoj Zan Zak Ruso ustaje protiv feudalne kulture i zahteva de se covek vrati prirodi. Delo mora da poseduje sklad koji ne zavisi samo od unutrasnjih. balada. pa je 1674. Prva i cetvrta knjiga bave se opstim pogledima. U poetici renesanse pesnik postaje vise od obicnog coveka jer svojom umetnoscu moze da prikaze pravu prirodu stvarnosti koju drugi ne vide (altera natura). Sredinom 18. elegija. oda sonet. One se narocito bave mikrostrukturama jezika i pesnickog jezika. kao uverenje i da umetnost treba da se priblizi stvarnosti. na Dalekom istoku i u prirodi. a njegov simbol je Prometej. Romantizam donosi potpuni otpor prema pravilima. gde su ga knjizevnici zvali dobom genija. madrigal.

Najvazniju ulogu u pozitivizmu ima istorija knjizevnosti koja nastoji da uspostavi objektivno. Teorija knjizevnosti je sve ove pravce obuhvatila nazivom avangarda. 11 . Pozitivisti su smatrali da je sadrzaj bitniji od forme I da on odredjuje nacin na koji ce se delo oblikovati. Pocetkom 20. ekspresionizam (Nemacka. Lirika napusta muzikalnost I rimu. Pravci esteticizma su simbolizam. Poznavanje stranih knjizevnosti postaje preduslov za proucavanje domace. i prema stvarnosti se odnosi sa gadjenjem i prezirom. Realizam donosi povratak Aristotelovoj Poetici. vec nijanse. – umetnost treba da prikazuje svakodnevni zivot. dokumentarna knjizevnost. Njihova drustvena f-ja je da izmene estetiku. sistematizovano proucavanje knjizevnosti I uglavnom se zasniva na piscevoj biografiji I utvrdjivanju osobina jenog istorijskog perioda. a zatim moral. Aleksandar Flaker poetiku avangarde naziva poetikom osporavanja. Realizam pojam istine shvata hronicarski – prikazuje samo ljudski svet u kojem vladaju ljudske snage i prirodne i psiholoske zakonitosti. dadaizam (Svajcarska i Francuska). Ovi pravci se odlikuju socijalnom borbenoscu I odbacivanjem logike. a fabula nelogicna I nepovezana. Od revolucija 1848. Francuski simbolista Pol Verlen izdao je 1882. Junak je uslovljen svojim socijalnim statusom. Jedino sto je vredno je umetnost. Na nadrealizam je uticaj imalo Frojdovo ucenje o nesvesnom. Pesnicki jezik je postao hermetican. On kaze da lik ne treba da bude previse uvelican. Znacaj dobija i antiherojsko crtanje likova. v. Jezik pripovedaca tezi sto vecoj jednostavnosti.knjizevnosti. Dalji razvojni stupanj realizma je naturalizam. Pripovedac ne sme da pokaze ni najmanji stepen subjektivnosti. svoju poetiku u obliku kratke lirske pesme. pa I za knjizevno. na psihologizmu – potreba da se proucava pisceva psihologija kao izvor umetnickog dela. Za prozu je karakteristican iracionalizam i neocekivani i nemotivisani obrti. Ovakav stav se javlja sredinom 19. Kao suprotnost ovim teznjama sve popularnija postaje tzv. na istorizmu – knjizevna dela se tretiraju kao spomenici jednog vrema. ali je to omogucilo razvoj filoloske analize koja je I danas aktuelan I potrebna nauci o knjizevnosti. priblizava se prozi. slovenske zemlje). Najvazniji pojam postaje pojam istine koja je shvacena kao detaljno opisivanje svakodnevnog zivota obicnih ljudi. etiku i drustvo. v. ali i opstom poetikom tog doba. veka kada se razvijaju prirodne nauke I smatra se da se metode iz prirodnih nauka mogu koristiti za svako naucno istrazivanje. a to treba pojacati koriscenjem neobicne i zagonetne simbolike. Zahtev za tacnom reprodukcijom doveo je do toga da govor likova bude sveden samo na socijalnu sredinu. Poezija ne traba da slika boje. Osnovna nacela postavio je najznacajniji predstavnik – Emil Zola. Zola uvodi i ideju o coveku kao fizioloskom bicu (psihologija se reducira na fiziologiju). ali smatra da u pesnickom delu nikad nije dosta muzike. Poetike realizma i naturalizma Poetika realizma vraca se zahtevu 18. On se tu i bavi lirskom pesmom. i razvoja kapitalizma potpuno se gube anticki uzori kao nerazumljivi. Esteticizam i modernizam u poetici Esteticizam je zavladao u gradjanskoj knjizevnosti krajem 19. On je protiv intelektualizma )poenta. Utemeljivac pozitivizma je Ipolit Ten I njegovo shvatanje o rasi. 16. 18. Znacaj pozitivista je u razvoju filoloske analize teksta – proucavajuci biografiju pisca I drustvo dolazili su do mnogo nepotrebnih cinjenica za anilizu. U romantizmu su stvoreni uslovi za nastanak istorije knjizevnosti kao naucne discipline. Za esteticizam je bitna i neobicnost i muzikalnost pesnickog jezika. duhovitost itd. Ideje pozitivizma u nauci o knjizevnosti Pozitivizam je filozofski pravac koji je zasnovan na teznji da se svaka pojava izvede iz cinjenica I da se empirijski dokaze. sredini I trenutku koje posmatra kao elemente za objasnjenje svakog knjizevnog dela. On insistira na tacnoj reprodukciji zivota uz izbegavanje romanticarskih elemenata. nadrealizam (Francuska. v.) i koriscenja rime u poeziji. neoklasicizam i neoromantizam. Knjizevnost deluje snagom simbola. Knjizevnik je shvacen kao posmatrac i svedok onoga sto se desava oko njega. Zato je cesta upotreba zargona i narecja. Pozitivizam u knjizevnosti ima malo uze znacenje I zasniva se na misljenju da je za proucavanje knjizevnog dela najbitinije utvrditi uslove I izvor njegovog nastanka – prouciti drustvene uslove I pisceve stavove. 17. u evropskoj knjizevnosti javili su se agresivni knjizevni pravci – futurizam (Rusija i Italija). Pozitivizam se zasniva na bigrafizmu – potreba da se prouci piscev zivot da bi se na osnovu toga utvrdila njegova motivacija za pisanje I analogija sa delom. srpska knjizevnost).

. Greske:  Zapostavili su nacin na koji se delo prihvata. . . posto je stil shvacen kao mogucnost individualnog izrazavanja. a I ako ga posmatramo kao autorovu intuiciju – on postaje previse uopsten da bi se na osnovu njega moglo bilo sta naucno utvrditi. Razvila se stilisticka kritika koja je smatrala da se na osnovu tih jezickih kvaliteta moze odrediti umetnicka vrednost knjizevnog dela. Pravci koji se zasnivaju nakon pozitivima uglavnom se zasnivaju na kritici pozitivizma.. a seize nacin na koji su knjizevno – umetnicki elementi rasporedjeni. vec smatraju da je presudna prezasicenost odredjenim stilom I “starim” umetnickim postupcima. Jurij Tinjanov. a da se jezikom bavi lingvistika.Formalna metoda kao pravac u nauci o knjizevnosti trajala je od 1915. Kada piscima dosadi koriscenje odredjenih umetnickih postupaka. kako objasniti to sto on stvara dela razlicite vrednosti.Razvojem stilistike I novim shvatanjem stila kao izraz individualnosti. Njihov osnovni stav je da treba prouciti umetnicke postupke kojima se pisac sluzi tokom stvaranja umetnickog dela. a ne samo idejnim I tematskim. 19. tacnije nacin oblikovanja jednog knjizevnog dela. sta je u stvari umetnicki stil? . Jedan od kriticara je bio I Jurij Tinjanov koji je pre svega kritikovao svaku staticnu definiciju knjizevnog dela. Stilisticka kritika . Boris Tomashevski I Roman Jakobson. Fabula predstavlja stvaran raspored knjizevnih elemenata.Prvi su uocili razliku izmedju fabule I sizea. pojava novih tema. javlja se novo shvatanje da je stil odlika jednog umetnickog dela I da izrazava njegovu individualnost I originalnost. Struktura dela zasnovana je na strukturi jezika. . Boris Ejhenbaum. Razvila se u Sovjetskom Savezu nakon Oktobarske revolucije. sociologiju I sl. odnos citalac – delo  Izolovali jezik jer su ga posmatrali samo u kontekstu odredjenog dela . pozitivizam se ne negira u potpunosti. stilistika je dala mogucnost analize gde ce najveca vaznost biti data jezickim kvalitetima. . a na osnovu opstih knjizevnih postupaka formiraju se knjizevne vrste. Temelj svake analize je da se ispitaju postupci kojima pisac postize zeljeni cilj. . a prvi takav pravac su ruski formalisti. tako da je bez stilistike koja analizira upotrebu jezika nemoguce u celini analizirati delo. Na osnovu ovakve definicije Volfgang Kajazer I Emil Stajger zasnivaju metodu interpretacije. – 1930.Sa Vilhelmom Diltajem odstupa se od pozitivistickog misljenja. On smatra da je najvisi stepen stilisticke analize doci do pesnikove intuicije I otkriti smisao koji je on dao izrazu I time stvoriti jedinstvenu sliku.I u okviru ruskih formalista javile su se kritike preteranog naglsavanja sematskog knjizevnog postupka I posmatranje nacina komponovanja dela kao jedino vazno u delu.Smatrali su da se stilovi smenjuju prema nacelu suprotnosti. Medjutim. smatrajuci da je knjizevnost uvek u nekom kontekstu I da se tako treba I posmatrati. on je prvi uvideo razliku izmedju prirodnih I duhovnih nauka I potrebu za razgranicavanje njihovih metoda. a predmet knjizevnoteorijske analize je da utvrdi opstosti I svrsta dela u odredjene knjizevne rodove. oni zele da pronadju I upotrebe nove kako bi izazvali odusevljenje I uzbudjenje kod citalaca. ne treba se potpuno izolovati.Znacaj stilistike I stilisticke kritike za teoriju knjizevnosti je veoma bitan – omogucile su upoznavanje jezickih elemenata koji su osnova za gradjenje knjizevnog dela. Oni stavljaju formu ispred sadrzaja (za razliku od pozitivista) jer smatraju da se tema odabira prema postupcima koje pisac zeli da koristi I da se prema njima formira. Glavni predstavnici I osnovne ideje ruskog formalizma . psihologiju. vec se tezi nalazenju mere – neki elementi pozitivzma zadrzani su. Ne misle da ulogu imaju ideje jednog vremena.Mane – Stilisticka kritika nije uspela da da ocenu vrednosti dela jer se delo one moze vrednovati samo prema stilskim obelezjima (a ona je bila potpuno usresredjena na to). umetnickom vrednoscu estetika I sl.Njihov rad se zasniva pre svega na kritici dotadasnjeg pozitivistickog pristupa analizi knjizevnog dela. drugacijih karaktera. postavlja se pitanje – kako odrediti kvalitet umetnickog stila. Smatraju da nauka o knjizevnosti treba da se bavi samo onim sto je “knjizevno” u knjizevnosti. godine.Smatraju da se na osnovu analize knjizevnih postupaka utvrdjuje stil knjizevnog dela. ali je smanjen znacaj onoga sto su pozitivisti smatrali najvaznijim. 20. Na ovaj nacin odbacuju sve sto nije knjizevnost u najuzem smislu I time je njihov metod potpuno u suprotnosti sa pozitivistickim koji u nauku o knjizevnosti ukljucuje I druge grane umetnosti I nauke – filozofiju. Njegova stilisticka metoda je kritikovana jer ako se stil veze za autora. Dakle.Leo Spicer govori da je vrednost stila u pesnikovoj licnosti jer se on njime izrazava.Odbacivsi Spicerovu definiciju stila. Predstavnici ruskog formalizma su: Viktor Shklovski. Medjutim. . ne moze se vrednost stila posmatrati preko autora. 12 .

nacela I zakljucaka koji su ipak vazni da bi se moglo govoriti o naucnom proucavanju knjizevnosti. kao I ono sto pisca pokrece da pise.Psihoanalza se kao pravac u pihologiji formira u 20. . Cleanth Brooks. dakle tekstove ciji su autori nepoznati. Allen Tate. Kao tip knjizevne kritike bavi se tematikom knjizevnog dela. On smatra da covek stalno vodi borbu izmedju zellje za zadovoljstvom. Utemeljivac je Frojd 1856. Frojd je podelio psihicki zivot na nesvesno (id). nesvesne delatnosti I razumne. On shvata podsvest kao kolektivnu. 22. – 1939.Ricards je imao znacaja za Nove kriticare svojim delom “Prakticna kritika” (1929. Kasnije se ovaj naziv prosirio na sve knjizevne kriticare sa ovim tendencijama. a ispoljava se preko simbola. pomno citanje – akcenat je na analzii knjizevnih vrednosti.  odredjeni tip klasicizma u pesnistvu . tj. Arhetipovi. sistem koji je uvek ziv I aktuelan u onoj meri u kojoj ga odredjeni autor prihvati. . Jungov pojam arhetipa vezan je za simbole. Psihoanaliza je metod istrazivanja psihickog zivota I lecenja psihickih poremecaja.Ona proucava psihicku zakonitost knjizevnog dela. Njihovo zatvaranje u okvir knjizebvnog dela bilo je jos intenzivnije od ruskih formalista jer oni nisu tezili niakvim opstim zakljucivanjima. Strukturalizam I semiotika 13 . naglasava kao krajnji cilj dela izazvivanje emptaije kod publike (sazivljavanje sa delom I prepoznavanje sopstvenih psihickih sukoba) I katarze (nakon empatije dolazi do prociscenja). 23. kao nesto sto je zajednicko svim ljudima. najvise etnologije I psihologije.  drugacije shvatanje tradicije – tradicija nije obican niz knjizevnih dela na koji se nova dela samo nadovezuju I cine nastavak rada prethodnika. Zalagali su se za tzv. ali je vremenom razvio razlicito misljenje od psihoanalize I tvorac je arhetipske kritike.Eliot se zalaze za:  impresivnost pesnistva – smatra da se poezija ne treba analizirati kao izrazavanje pesnikovih osecanja. npr. veku.Njihove zasluge za teoriju knjizevnosti su samo u skretanju paznje na sam tekst I u otkrivanju bitnih osobina pojedinih knjizevnih vrsta. treba ga posmatrati. kao podsvesna psihicka energija manifestuju se u snu.) gde je analizirao studentske tekstove. kao I Tpmas Sterns Eliot I Ricards. bez akvih lutanja van njega u potrazi za cinjenicama koje bi im pomogle u analizi. niti stvaranju jedinstvene I celovite nauke o knjizevnosti koja bi se kao takva razgranicila od drugih nauka. praznjenje – knjizevno delo posmatra kao nadoknadu za fizicke ili moralne nedostatke. ali na drugaciji nacin – tezi da ispita znacaj utiska koji delo ostavlja na citaoce. Nortrop Fraj arhetip definise kao skup simbola koji se u knjizevnim delima pojavlju tako cesto da se mogu posmatrati kao opsti elementi. a ne kulturnih na koje eventualno tekst ukazuje. . vremenom prerasta u ucenje o coveku. Psihoanaliticka I arhetipska kritika . nego je samo pesnistvo jedan nacin izrazavanja I kao takvo. sto je bilo od znacaja jer se ona pocela preterano zatvarati u sebe.Osnov njihovog proucavanja knjizevnosti je analiza samog teksta na osnovu koje bi se utvrdile knjizevne vrednosti. tradicija je sistem vrednosti. kritikovali svaki vid proucavanja koji ukljucuje neke vanknjizevne elemente. u Novoj kritici.Karl Gustav Jung je bio Frojdov ucenik. ono osobito I neponovljivo u njemu.Nova kritika oznacava grupu knjizevnih kriticara u Sjedinjenim Americkim Drzavama koji su paznju proucavanja knjizevnosti skrenuli na samo delo. Ovim je skrenuta paznja sa pisca na sam tekst. . ali je produbila pogled na odredjene teme I karaktere. Takodje je zahvaljujuci psihoanalitickoj kritici nastala psihologija knjizevnosti. svesne. u mitovima I umetnosti.Predstavnici su – John Crowe Ranson. Bilo im je vazno samo da utvrde knjizevne vrednosti teksta. Nova kritika u Engleskoj I Americi . On smatra da je umetnicko delo upravo nacin koordinacije ovih delatnosti. Tradicija se bira. . ali ne I u formiranju nekih opstih metoda. I na taj nacin pokazao kako je bitno usresrediti paznju na sam tekst I na vrednosti koje su date u njemu.21. Njegovo delo “Anatomija kritike” nije mnogo neposredno delovalo na razvoj nauke o knjizevnosti. samostalno. podsvesno (ego) I svesno (super ego). sistem koji se stalno obogacuje novim vrednostima. Poznavanje pisaca cesto vodi pogresnim zakljuchcima koji su posledica stava prema autoru.). ali je podstaklo povezivnje knjizevne kritike sa iskustvima drugih nauka. Psihoanaliticka kritika nije toliko doprinela nauci o knjizevnosti.

Medjutim. i umetnost nekog naroda. pored ostalog.Klod Levi – Stros smatra da je svaki znak odabran iz niza mogucih znakova (sinonima npr. Dante. . u odnosu sa knjizevnom vrstom kojoj delo pripada.). predmet i zadaci Neka vrsta utemeljivaca komparatistike je Francuz Fransoa Vilmen. Tako se jezik moze ispitivati sa dva aspekta – sa aspekta oznake. se javlja veoma ostar antipozitivizam i ovakvo proucavanje se odbacuje. izmedju oznacenog I oznake. imao je na umu kulturno-politicki ideal saradnje svih evropskih naroda. Velek I Voren komparatistiku smatraju istorijom knjizevnosti (neki je smatraju posebnom disciplinom).najcesce je shvacena kao knjizevnost svih 5 kontinenata.. pa se bave opstom I nacionalnom knjizevnoscu. Ovim se bavi i folklor. Ovo shvatanje se prenosi I na nauku o knjizevnosti posebno pod uticajem ruskih formalista (na ciji se rad strukturalizam nadovezuje) koji se okrecu delu kao jezickoj tvorevini. odnosno njihovim prevodima i podrazavanjima. tj. Proucavanje usmene knjizevnosti je neodvojivi deo NOK. On je uocio razliku izmedju govora I jezika. Sam izraz uporedna knjizevnost predstavlja problem.Bitna je I strukturalisticka poetika ruskog teoreticara knjizevnosti Jurija Lotmana. II GRUPA 26..-ih godina) I uglavnom je pozitivisticko – tematologija (proucavanje tema. Ruski formalisti su paznju posvecivali formi (nacinu oblikovanja dela) kao znacajnijoj za knjizevnu analizu I time razdvojili formu od sadrzaja. saloni. Uporedno proucavanje knjizevnosti pocinje u 19.) i tako postaje sinonim za remek-dela. u nekom drugom jeziku bi ta jezicka oznaka bila drugacija. . knjizevnih zanrova I umetnickih sredstava. jer je njegov predmet. ogranicava se na spoljasnje cinioce I ne dozvoljava procenu pojedinacnog umetnickog dela. Oni su posebnu paznju posvecivali knjizevnim uticajima I nacinima sirenja neke knjizevnosti. Prvo je proucavanje usmene knjizevnosti. Marksov koncept knjizevnosti podrazumeva gubljenje nacionalnih granica.Znacajni ruski formalisti su Jurij Tinjanov. motiva. dok on ima znacenje koje je odredjeno za taj pojam.. U najsirem smislu oznacava interesovanje za odredjivanje struktura u srustvenim I prirodnim pojavama. tekst – drugi tekstovi I sl. vec se bavi remek-delima. Bez proucavanja usmene knjizevnosti nemuguce je shvatiti razvoj knjizevnosti. Taj izraz u praksi obuhvata razlicite oblasti I grupe problema. uporedna knjizevnost. a asocijacija na nju bi bila ista svima. Geteova svetska knjizevnost – weltliteratur . tj. predistorijom i migracijama njegovih tema i oblika. medjusobnih uticaja. . Opsta i uporedna knjizevnost – pojam. 14 . nijedna nacija nije spremna da odustane od svoje pojedinacnosti. izmedju njih postoje tesne veze. v.) . Tako se I strukturalizam interesuje za proucavanje konkretnog dela na osnovu utvrdjivanja njegovog mesta u knjizevnosti. ali I u svim naukama I zato nije prikladan da opise nacin proucavanja knjizevnosti. U 20. posebno migracija motiva i tema. . konkretnog teksta. onoga sto ono predstavlja) I komunikativnog (delo kao poseban vid komunikacije izmedju autora I citaoca). On istice nacelo arbitrarnosti (proizvoljnostri znaka) . Time se spajaju sadrzaj I forma (bitno za delo I nacin na koji se delo prenosi). Sekspir.Strukturalizam nema jedinstveno znacenje I razlicito se tumaci u oblastima u kojima se javlja. putnici… Ovako shvacena. Drugo znacenje izraza uporedna knjizevnost odnosi se na proucavanje odnosa izmedju dveju ili vise knjizevnosti. jer je poredjenje metod koji se koristi u citavoj kritici. onog sto zapisan tekst predstavlja. sirenje uticaja itd. Krecu od uporedne. (20. Pisana I usmena knjizevnost deluju jedna na drugu.) I da se poruka odredjenog upotrebljenog znaka moze shvatiti na osnovu analize niza kome znak pripada I na osnovu utvrdjivanja nacina sklapanja tih znakova u celinu. ali I u izvantekstovnom jer se tek u dodiru sa spoljnim faktorima (citaocima) afirmise kao umetnicko delo. onog sto je napisano I oznacenog. Ovo su zapoceli francuski komparatisti. Servantes.v. opste ili univerzalne knjizevnosti. Trece znacenje podrazumeva proucavanje celokupne knjizevnosti – svetske. Roman Jakobson (koji razvija svoje stavove u krugu praskog knjizevno – naucnog strukturalizma). Svetska knjizevnost moze da oznacava i riznicu klasika (Homer.Mukarovski je smatrao da se knjizevno delo mora posmatrati u knjizevno – umetnickom kontekstu. prevodioci.Strukturalizam kao pravac u knjizevnosti izgradjuje se na osnovama strukturalne lingvistike ciji je najznacajniji predstavnik Ferdinand de Sosir. istinitosti dela. On smatra da se knjizevnost mora proucavati iz dva aspekta – spoznajnog (utvrdjivanje sadrzaja.jezikom se samo oznacava pojam. Gete je tim izrazom oznacavao vreme kada ce se sve knjizevnosti pretopiti u jednu. Gete. ali I izvantekstovnih kao sto su odnosi citalac – delo. kao sto su casopisi. predvodjeni Fernanom Baldensperzeom. Ovakav stav zastupa I Jurij Lotman – dolazi do dinamickog shvatanja strukture (tekst se mora posmatrati u kontekstu unutartekstovnih odnosa.

Imaz je slika koju jedna zajednica ima o drugoj. Dve tradicije zajednicke su vecini slovenskih knjizevnosti – usmena tradicija I staroslovenski jezik I knjizevnosti. Isti je slucaj sa metrikom. a uporedna knjizevnost proucava odnose dveju ili vise pojedinacnih knjizevnosti. Zato u francuskoj nema mnogo predstavnika unutrasnjeg pristupa. Uvodi pojmove imaza i miraza. Problem predstavlja povlacenje granica izmedju ova dva pojma i odredjivanje njihovih predmeta.v. 28. Miraz je iskrivljena slika.Pojam opsta knjizevnost u pocetku je oznacavao poetike ili teorije I nacela knjizevnosti. Ovde on daje polja buduceg istrazivanja – tri opsta slovenska nasledja. Uspon nacionalizma u 18. Jakobson je svojom koncepcijom hteo da ponudi samo jedan od mogucih pristupa u proucavanju slovenskih knjizevnosti. cinjenice. Zapadna knjizevnost predstavlja celinu. Naglasavanje jezickih razlika posledica je romanticarskog nacionalizma I uspona moderne istorije knjizevnosti. Glavni predstavnik je Fernan Baldensperze. Imagologija je (prema Kareu) disciplina koja se bavi predstavama jednih kolektiva o drugim. Knjizevnost je jedinstvena. a u novije doba Pol van Tigem ovaj pojam suprotstavlja uporednoj knjizevnosti. Ruzdi je na engleskom jeziku obradjivao indijske teme… 27. U slovenskim knjizevnostima nadrealizam ima slicna obelezja. u Francuskoj. srpski i slovenski). motiva. Medju slovenskim jezicima moguce je prekodiranje (mogucnost sporazumevanja kada su u pitanju npr. Francuska skola uporedne knjizevnosti Pocetkom 20. Istorija tema. komparatistika. formi i zanrova je medjunarodna. Glavna je na germanske. ali je pisao na engleskom I francuskom. Istrazivaci su se uglavnom bavili samo jednom od ovih komponenti kao posebnom idejom. Istorija knjizevnosti moze se pisati samo kao nacionalna. v. Njegov rad znacajan je za prelazak na unutrasnji pristup. Ovoj raspravi prethodile su dve u kojima je on izlozio slicne ideje. Prema Van Tigemu opsta knjizevnost proucava pokrete koji prevazilaze nacionalne granice. Njegova koncepcija uporednog proucavanja slovenske knjizevnosti stara je 50-ak godina i jos uvek je ostala nerazradjena. Njihova proucavanja bila su pozitivisticka – uticaji. javlja se grupa proucavalaca koji se bave uporednim proucavanjem knjizevnosti. iako ona u velikoj meri zavisi od jezika. On uvodi dve opozicije: 1. doveo je do suzavanja bavljenja knjizevnoscu i do proucavanja nacionalnih knjizevnosti.. Zan – Mari Kare se bavi proucavanjem cinjenica.. O knjizevnosti je potrebno razmisljati kao o celini. Ova tri nasledja predstavljaju osnovu koncepcije. Veliki knjizevni pokreti premasuju granice drzava u kojima su nastali. teorija stiha. Jezik moze da utice na stil. on u svojoj koncepciji polazi od srodnosti slovenskih jezika kao temelja za uporedno proucavanje slovenske knjizevnosti. metar ui zanr. Opsta knjizevnost prevazilazi nacionalne kategorije. v. Srpski 15 . Ona je nastala kao jedna od alternativa tadasnjem uporednom proucavanju koje se svodilo na uticaje. Ovakvi sistematski opisi ovih triju komponenata kao objektivni i naucni opisi predstavljaju skoro nemoguc zadatak. a u cetvrtom delu upozorava na njihove implikacije za proucavanje problema kulturne istorije. Potrebno je utvrditi slicnosti i razlike medju modernim slovenskim jezicima i sistematski prikaz zajednicke tradicije (rekonstrukcija opste slovenske poetike uz pomoc moderne lingvistike i istorijski opis i tumacenje opste slovenske pisane knjizevnosti koja je nastajala na starocrkvenoslovanskom jeziku). ali u njoj postoji i veliki broj podela.. nemacki… Kriterijum jezika I nacionalne pripadnosti postaje nebitan. Ovoliko pridavanje paznje jeziku imalo je negativne posledice na proucavanje srednjovekovne knjizevnosti. Uporedna slovenska knjizevnost (Roman Jakobson) Roman Jakobson se bavio svim oblastima u proucavanju knjizevnosti – stilistika. Pol Van Tigem je pokusao da ukloni mane francuske koncepcije uvodjenjem pojma opste knjizevnosti. Imaz je uvek miraz. Problem predstavljaju i razlicite nacionalne knjizevnosti pisane na istom jeziku – engleski. Beket je bio Irac. U drugoj polovini 19. isti je slucaj I sa grckom I rimskom itd.. figura. ali ne i na istoriju ideja. Kao lingvista. Ova osnova mora da se zamisli sistematski. vec je to francuska predstava o engleskoj tradiciji. opste – nacionalno 2. Nauka o knjizevnosti je za njega deo lingvistike. Svoju koncepciju je izlozio u tekstu Srz uporedne slovenske knjizevnosti. v. I 19. To nisu ucinili ni njegovi sledbenici. javljaju se znacajna dela koja se bave celokupnom zapadnom knjizevnoscu – Kurcijus i Auerbah. Sa njima su Velek I Voren vodili ostru polemiku. Smatra da francuska recepcija Sekspira nije isto sto i engleska recepcija Sekspira. pod uticajem pojma evolucije ponovo pocinje proucavanje knjizevnosti kao celine. romanske i slovenske knjizevnosti. ne vodeci racuna o zasebnim jezicima. U 20. a razlikuju se i u metodoloskom i pojmovnom pogledu. komparativno – nacionalno Uporedna knjizevnost podrazumeva proucavanje odnosa dveju knjizevnosti. nakon I svetskog rata.

Geteovom opusu. subjektivnog i objektivnog..) i epiku u stihu (ep i epska pesma). Treci nacin klasifikacije je prema nameni koju dela teze da ostvare. Emil Stajger smatra da je u temelju sva tri knjizevna roda odredjeni stil. Epiku odredjuje objektivnost i sirina pripovedanja. ja i ne-ja. podvrste (epistolarni roman) i zanrove (kriminalisticki roman). a to nije posledica knjizevnih uticaja. lirika i drama 1. epika recju (slika sveta). Za Jakobsona su epika. Cetvrti nacin je prema obliku koji je u ovom slucaju shvacen veoma siroko. lirika (od naziva instrumenta lyra) i drama (radnja). lice u gramatici. vrste. a drama recenicom (stav koji je u sukobu sa drugim stavom). Srodni kriterijum je razvrstavanje prema nacionalnim knjizevnostima. On ne podrazumeva samo formu. ali unutar pesme uz pomoc ritma i zvuka dobijaju znacenje. vec i zvucanja i ritma (ne onog koji postoji u svakodnevnom govoru). a dramu je smatrao sintezom ove dve stvari )dogadjaj koji ukljucuje ljudske ciljeve i namere). Proza takodje poseduje posebna svojstva jezika. popularnoj ili socijalno angazovanoj knjizevnosti. Ta namera je obicno umetnicka. nekad mu se daje prednost nad jezickim kriterijumom. i 3. Mogu se uzeti i autori iste generacije. cak i naucnom. Postoji i podela na usmenu i pisanu knjizevnost koja nije u vezi ni sa jednim od nacina klasifikacije. U lirskom stilu postoji sklad izmedju zvuka i znacenja. U doslovnom znacenju neke reci mogu da budu besmislene. Anglosaksonski model je podela na poeziju i prozu (najuniverzalnija podela). i 19. drama poseduje odredjene osobenosti koje omogucuju da bude shvacena zasebno. v. 2) induktivno (destruktivno) – genoloska rasprava je samo praktican postupak U praksi postoji neko stanoviste izmedju ova dva. njen tekst je namenjen pozorisnom izvodjenju. ali taj jezik je blizi svakodnevnom. slikovitosti i logicnosti. a drama se zasniva na sukobu pojedinaca ili onoga sto jeste i onoga sto treba da bude.. 2. Prozna dela se mogu u odredjenoj meri prepricati i uspesno prevoditi. komediju i dramu u uzem smislu. Klasifikacije istoricara i teoreticara knjizevnosti nece biti iste. epiku sa objektivnoscu (prikaz dogadjaja). Najopstije je razvrstavanje knjizevnosti prema jezicima. U poeziji se reci ne povezuju samo na osnovu znacenja. decijoj. ali postoje i druge koje se ostvaruju u didakticko. Tu se javlja niz problema kao sto je odredjenje nacije ili pitanje prvenstva. normativno) . 30. vec i sadrzinu.Poezija se najcesce ostvaruje stihovima. Najcesce se svaki od rodova dalje deli na manje grupe. Hegel je povezivao liriku sa izrazavanjem subjektivnosti (osecanja i misli). Ona je u tesnoj vezi sa pozoristem i na poseban nacin se prenosi publici. Epika. Lirika se moze izraziti slogom (zvuk). opis citavog sveta. Nesumnjivo je da dela jednog autora imaju neke zajednicke karakteristike. za razliku od poezije. npr. Podela knjizevnosti na rodove Ucenje o tri knjizevna roda nastalo je u 18. vrste (roman). Drugi nacin razvrstavanja je prema autorima ili grupi autora. 31. Ova opozicija nije isto sto i opozicija stih – proza. To su epika (grcki epos = rec. Osobine pojedinih rodova mogu da budu korisne za analizu knjizevnih dela. Tako se moze govoriti o npr. ali ne podrazumevaju bezuslovno svrstavanje dela. lirika se priblizava muzici i u njoj nestaju razlike izmedju pojedinca i sveta. kao ni klasifikacije komparativne I nacionalne knjizevnosti. Knjizevna dela ne moraju pripadati samo jednom knjizevnom rodu. Dramski tekstovi mogu da se ostvaruju i uz pomoc poezije i proze. Knjizevni rodovi omogucuju snalazenje. 16 . Poezija ne podrazumeva svakodnevno sluzenje recima. Tu se knjizevnost deli na rodove (epika). Dramski elementi mogu da se jave i u poeziji i u prozi. novela itd. Ipak. Nacini klasifikovanja knjizevnosti Knjizevna dela su neponovljive I originalne tvorevine i zbog toga je tesko izvrsiti njihovu klasifikaciju.Podrazavanje je urodjeno samom coveku. Tako se moze govoriti o latinskoj ili francuskoj knjizevnosti. Drama se uglavnom deli na tragediju. Na primer: da li hrvatska knjizevnost koja je nastajala na latinskom jeziku pripada latinskoj (kriterijum jezika) ili hrvatskoj (nacionalna pripadnost) knjizevnosti. u nemackoj filozofiji i knjizevnoj kritici.. epika se deli na epiku u prozi (koja se deli na vrste kao sto je roman. veze i asocijacije nisu uobicajene. knjizevne skole ili vremenskog razdoblja – knjizevnost simbolizma.U knjizevnoj genologiji postoje dva stanovista: 1) supstancijalno (deduktivno. jer je knjizevnost jezicka umetnost. poetska proza ili pesma u prozi. vec zajednickog jezika. To je najbitnija klasifikacija. ali postoji i tzv. Nedostaci Jakobsonove koncepcije su svodjenje knjizevnosti na jezik I problem vrednovanja. lirika idrama odgovaraju podrucju osecajnosti. Gete je smatrao da su ta tri knjizevna roda prirodni oblici pesnistva (kod njega se prvi put javlja podela na rodove). pesnicka pripovest). ali to je i sredstvo za sticanje znanja postoji samo kroz rodove.nadrealizam je blizi poljskom nego francuskom.

U pocetku je imala obredni karakter. Idila (eidyllion = slicica. Stara retorika je vrste shvatala kao unapred date uzorke prema kojima se pravi knjizevno delo. Nasi najbolji epitafi su zapisi na steccima. Elegije se danas pisu razlicitim vrstama stihova. prigradska lirika itd. Epigram je u staroj Grckoj oznacavao natpis urezan u kamenu. Oda je grckog porekla i razvila se iz horskih pesama. slavi zivotne radosti. razgovore i ljubavne razgovore pastira i nadmetanja u pevanju. na didakticnu. Epitaf je nadgrobni natpis koji kao pesnicki oblik izrazava odnos prema prolaznosti i ljudskoj sudbini. gde postoje razlicite vrste slicnosti (polazi se od pojedinacnog). to su tzv. vec kao u nauci ili filozofiji. ali se ovde iznose u stihovima. Tvorac je grcki pesnik Teokrit koji je u svojim kratkim pesmama prikazivao slike pastirskog zivota. Obrasce su dali grcki pesnik Simonid i rimski Marcijal. stalni oblici. ali i svako knjizevno delo sa temom zivota u prirodi i na selu. Drugi smatraju da to nije knjizevni rod. Ipak. pesmica) je lirska pesma. i to u odredjenoj vrsti stiha. rodoljubiva. 34. Postoji i podela na usmenu i pisanu. oblik dijaloga i narativne delove. Tradicionalne lirske vrste Lirika je obicne shvacena kao grupa kratkih stihovnih vrsta. Razlika je u tome sto vrste nisu shvacene kao kalupi. Pripovedanje je nizanje motiva. a sadrzi i elemente misaone lirike. Ode su pisali Pindar i Horacije. Sklop motiva se sastoji iz nabrajanja osobina onoga kome je himna posvecena i naglasavanja emocionalnih odnosa prema onome o cemu himna govori. Tu se zatim moze izdvojiti gradska. Prema tematici ditiramb pripada grupi anakreontskih pesama. Ona tezi uzvisenom tonu sa svecanim i laganim ritmom. ali ovakva podela prilicno neodredjena. Vojislav Ilic. pa se tu izdvajaju ljubavna. Knjizevne vrste mogu da budu shvacene kao grupe slicnih dela. ali uglavnom je posvecena nekome ili necemu prema cemu se oseca ljubav. ali i prema originalnosti koja ponekad trazi rusenje postojecih vrsta. Aleksa Santic. Dela su uvek u nekom odnosu prema tradiciji knjizevne vrste. Ima siroku tematiku. Tradicionalno i moderno shvatanje knjizevne vrste Razvrstavanje dela prema obliku je najvazniji kriterijum klasifikacije knjizevnosti. U epskoj poeziji se javlja i izricanje misli koje se razvija postupno. na misaonu (refleksivnu) i emotivnu. Himna (hymnos=pesma. pa se zato pri razvrstavanju lirskih pesama cesto uzima raspored stihova i strofa. himnama odredjenih pokreta i drustvenih organizacija itd. satiricnu i pravu liriku. obozava i divi mu se (himne bogovima). Poznati su ditirambi Branka Radicevica i J. Ditiramb je pesma koja iznosi odusevljenje i radost. pisali su ih i Radicevic. koja se koristi za iskazivanje najrazlicitije tematike. Postoje i saljive ode u kojima komicnost proizilazi iz raskoraka izmedju predmeta i stila. a zatim kratku satiricnu i duhovitu pesmu sa neocekivanim zakljuckom. Tradicija himne se danas ogleda u drzavnim i nacionalnim himnama. Jaksic. religiozna. Opisivanje je niznje motiva prema zakonu asocijacije. vec kao okvirno zadati uslovi unutar kojih se stvaraju originalna dela. 36.. odnosno po slicnosti. a i ritmickom prozom. Prema Vergilijevim Bukolikama idile se nazivaju i bukolske pesme (bukolos = govedar) ili ekloge. Za pripovedanje i opisivanje neophodan 17 . postovanje i naklonost. Nastala je u staroj grckoj kao pesma u slavu boga Dionisa. Savremeni stvaraoci svoja dela ne oblikuju na taj nacin. pevanje) je pesma posvecena nekome ili necemu sto covek postuje. 35. Oblici su znacajni i za shvatanje i dozivljavanje knjizevnih dela. seoska. Opste odlike epske poezije (epska tehnika) Epska poezija se sluzi pripovedanjem I opisivanjem. koje su nazvane prema pesniku Anakreontu. mada je tesko odvojiti misli od osecanja. J. ne kao u lirici. kako su Bukolike kasnije nazvane. obuhvata niz dogadjaja zahvatajuci njihov sled u vremenu. Ovi postupci postoje i u epskoj prozi. niti citaoci u delima traze te uzorne oblike. a slave zivotnu radost i vinsko raspolozenje. ali ne poricu postojanje knjizevno-naucnih vrsta od kojih su najznacajnije esejistika i publicistika. U Ovidijevoj zbirci Ex Ponto elegijskim distisima opisane su tuga prognanika i ceznja za domovinom. Lirika moze da se razvrstava i prema tematici. ili kao idealni tipovi uoblicavanja dela (polazi se od opsteg). Cesto je duhovit i satirican. Elegija (elegos = tuzaljka) je u staroj Grckoj bila svaka pesma u elegijskom distihu. pri oblikovanju dela i danas postoje odredjene zakonitosti. pejzazna ili socijalna lirika.Mnogi proucavaoci pored tri osnovna roda spominju i cetvrti – didaktiku (didaktikos=poucan). pa je elegija postala pesma koja iskazuje tugu i bol. U rimskoj knjizevnosti se razvila ljubavna elegija. Zmaja. Njoj pripadaju dela izmedju knjizevnosti I nauke. a tek kasnije je pocela da oznacava vrstu lirske pesme. ali osnovni okviri ipak ostaju.. Elegije su pisane u Dubrovackoj knjizevnosti. Ode su pisali Musicki i Mazuranic. Zato se vrste menjaju i preplicu. a saljive ode Zmaj.

Poeme se obicno vezuju za romantizam – Bajron. Epska tehnika se ogleda u posebnoj kompoziciji koju zahteva duzina i bogatstvo motiva. didakticki i romanticni ep. Kao posebne vrste teoreticari izdvajaju epopeju ili herojski ep. oblikuju i izrazavaju neku zivotnu situaciju. Epovi su temelj knjizevnog izrazavanja – Pesma o Nibelunzima za nemacku kulturu. citavih naroda. Glavne odlike epa su siroka slika zivota naroda data preko heroja i dogadjaja koji su od znacaja za citavu zajednicu i razvoj knjizevnog izraza. uvodi i zavrseci omogucuju jedinstvo dela. vedar ton. Stihovi se grade prema odredjenom metrickom uzorku. drustva. Poema je kraca stihovana vrsta u kojoj se preplicu epski i lirski elementi. osobe ili dogadjaja koji ne ulazi u kontinuirani prikaz osnovne fabule. prica) sadrzi sve karakteristike epske poezije. vec i raspored pojedinih vecih delova unutar celine. ali su epska tehnika i tematika iste kao u epu. Balada (balar=plesati) je slicna romansi. Terminologija i kriterijumi razvrstavanja epskih pesama su prilicno nesredjeni. Ilijada i Odiseja predstavljaju prave epove ili epopeje. Lirsko – epske knjizevne vrste Tu spadaju vrste manjeg obima – poema. ali su njeni elementi povezani sa lirskim. strukturalnim osobinama i li stavom prema zivotu. jezika. Po duzini se razlikuju epske pesme i epovi. unutar slozenijih celina ili kao samostalne. U savremenim poemama nema mnogo epske tehnike. jezik) ima poseban odnos prema zivotu i svetu. Sadrze poseban opis. a likovi su obicno heroji. Jednostavni prozni oblici To su jezicke tvorevine koje zahvataju. a sredstva su digresije. Govori o poreklu i nastanku sveta. Ep (epos = rec. Zato je stari naziv za legendu ctenije (ono sto se citalo u crkvi prilikom bogosluzenja). Posto je zavrsetak zbivanja obicno poznat publici. U sirem smislu opisuje zivot nekog coveka. ali su podeljeni i smislom. Ponavljanja u epici su sredstvo usporavanja. koji su oznaceni imenima ili brojevima. heroja. a ne celokupnu sliku sveta. Vrste epske poezije Postoji podela na usmenu i pisanu epsku poeziju. Poseduju cvrstu jezicku organizaciju i karakteristican odnos prema stvarnosti. Taj postupak se naziva retardacija. ritam brz. U kulturi svih naroda postoje mitovi o postanku sveta. Takve epizode su ceste u Mahabharati. izvestaj. 39. Mahabharatom i Ramajanom. Konstitutivni elementi strukture su i fabula i lik. 38. Kompoziciju ne cine samo veze i raspored motiva. koji se javlja kako u usmenoj. Epska poezija se sluzi in medias res principom (u srediste zbivanja) gde se iznosi neka vec razvijena situacija koja je blizu zavrsetka.. Govori se o stradanjima i nesrecama. To je lirsko – epska pesma nastala u Provansi (Francuska) u 13.. Odredjuju se temom. Stalni epiteti. Epska poezija opisuje citav jedan svet i daje siroku sliku zivota. Puskin. religiozni. Mit (mythos = govor. Postoji misljenje da su epovi nastali spajanjem epskih pesama. isti opisi. a da zadrzi vlastitu celovitost. coveka. tako da se razlikuje od filozofije i nauke. Ponavljanja i gradacije (varijacije osnovnih situacija koje se upotpunjuju novim pojedinostima) cine formulaican nacin izrazavanja. balada i romansa. Tema je obicno ljubavna.je i pripovedac. Mit na poseban nacin nesto objasnjava sa teznjom da utvrdi smisao i sudbinu postojanja. Ljermontov. – provansalski tip. javljaju se u svakodnevnom govoru. Digresija (digressio = udaljavanje od predmeta) usporava tok zbivanja duzim opisom nekog predmeta. Eneida za rimsko carstvo itd. ali i povezivanja pojedinih delova unutar celine. Obradjuje pojedini dogadjaj. Ep je vezan za odredjene stupnjeve u ljudskom razvoju. Svako epsko delo moze da se podeli na manje delove. a motivi se povezuju asocijativnim putem kao u lirici. tako i u pisanoj epskoj poeziji. cesto sa sobom nose vec utvrdjene izraze za odredjene situacije..v. 37. tip ponasanja i odnosa prema svetu. pa se u Homerovim epovima javljaju slicnosti sa Epom o Gilgamesu. epizode i ponavljanja. Epska pesma ima manji obim od epa. Romansa (na spanskom el romance oznacava narodni jezik za razliku od latinskog) se javila u Spaniji. Fabulu cine opstepoznati dogadjaji iz mitoloske ili istorijske proslosti naroda. razgovor ili deo fabule. Epizoda je veca tematski zaokruzena digresija. idilicni. pesnik se sluzi zadrzavanjem radnje. Ponekad se naziva i epopejom. pojava. koja se moze izdvojiti iz dela. ali i da su epske pesme ostaci starijeg epa. osoba. vodja). Fabula je razvijena. zivotinjski. a izmedju njega i citaoca postoji distanca koje nema u lirici. komicni. pojedinaca (kraljeva. Postoji drugi tip koji je nastao u Skotskoj kao plesna pesma. Prethodi joj samo kratak uvod. ali je karakteristike spanskog folklora zadrzala i u knjizevnostima drugih naroda. cija je tematika veoma znacajna za drustveni zivot. Legenda u najuzem smislu oznacava opise zivota hriscanskih svetaca..Pored legendi koje se bave zivotima svetaca postoje i one gde se govori o 18 . Od romanse se razlikuje tematikom i tonom.

Stihovi su obicno 19 .). U najsirem smislu to je nacin na koji je delo sastavljeno tj. govora nauke ili filozofije. nacin kucanja itd. Postoje. Poezija se veoma rano odvojila od svakodnevnog govora prvenstveno zbog svog stihovanog oblika. i 19. Cesti su i nazivi aforizam.. Poslovica u obliku tvrdnje ili uputstva izrazava na prvi pogled skrivene osobine onoga o cemu govori. Postoje i druga shvatanja motiva. Naslov uvek upucuje na temu. ali moze da se ubraja i u prozu. pre svega. Alexandar Makedonski. Tukidid. Vajld. Zato moderna proza sadrzi sklonost ka racionalistickom razmatranju zivota i sveta. Platonovi dijalozi. Postoji i umetnicka bajka (Andersen.. nema cudjenja. Veliku ulogu je imao i raspad tradicionalisticke i konzervativne evropske kulture do novog veka. Ciceron. Njenom razvoju je doprinelo i sirenje pismenosti i pronalazak stampe. motiva.. Svi njegovi delovi (glave. Franja Asiski.. a nekad je i sazetije izrazava. recenice) povezani su onime o cemu se u delu govori – temom. Naki teoreticari prave razliku medju ovim nazivima.. Poreklo i opste odlike umetnicke proze Umetnicka proza u savremenom smislu te reci razvila se dosta kasnije od poezije (shvacena kao sistem umetnickog izrazavanja koji obuhvata niz knjizevnih vrsta i postupaka). o istorijskim likovima (Karlo Veliki. Razlicite su duzine i odnosa prema istorijskoj istini. O kompoziciji se moze dosta zakljuciti vec na osnovu nekih spoljasnjih cinilaca – spoljasnji oblik. Ima poetsku strukturu u smislu jezicke organizacije (ritam. 40.. legende. Za razvoj umetnicke proze bitan je uspon romana kao knjizevne vrste koja je u pocetku smatrana nizom. a ne umetnicko iskustvo. Koristi se dvosmislenost i protivrecnosti svakodnevice.. nema psiholoske motivacije.. znacaju izbora teme ili fabule.. Broj motiva i nacin povezivanja zavisi od vrste kojoj delo pripada.. Pojmovi teme. a izvori su beleske o gradji zabelezene pre nastanka samog dela (istorijski spisi. predaja) je skandinavska prica o nekom dogadjaju. Saga (kaza.. slozeno od manjih delova. Koreni umetnicke proze su u mitskim tvorevinama usmene knjizevnosti i u starogrckoj filozofiji. a za razumevanje je bitan neposredni kontekst. polaritet dobra i zla.. o kraljevima. objektivnosti i uzrocno – posledicnom objasnjavanju pojava sa jedne. ali imaju zajednicki stil. To je najmanji deo knjizevnog dela koji zadrzava neko relativno samostalno znacenje u okviru teme. v. zasniva na hronoloskom kazivanju.). dok drugi smatraju da oznacavaju istu stvar. Umetnicka proza moze da se ostvari na nacin koji se ne razlikuje od svakodnevnog govora.. pevanja. Skrivanje odgovora je namerno. Izbor teme dobija smisao tek kada se poveze sa nacinom na koji je tema obradjena. vec da postoji potpuna sloboda u izboru jezickih sredstava. Motivi i likovi su isti – f-je. Uzori za prozno izrazavanje do renesanse bili su Herodot. mucenici. Javlja se i u savremenoj knjizevnosti. Postoje sage o starim vremenima. Pojmovi kompozicije i motivacije u analizi knjizevnog dela Kompozicija (componere = slagati) je nacin na koji se govori o nekoj temi u knjizevnom delu i njen znacaj je jednak. rima). grcki heroji. sv. gnoma ili krilatica.). 41. Zagonetka se zasniva na postavljanju pitanja na takav nacina da se navode skrivene osobine nekog predmeta i ocekuje se brz odgovor. legende o svecima (apostoli. Navodjenje tema je uvek opste i neodredjeno. obicno iz porodicnog zivota. Za razumevanje je petrebno poznavanje konteksta.nekim uzornim pojedincima. dok su u vecim vazniji samo tipicni motivi. Svako delo nesto znaci i to znacenje je jedinstveno. Analiza pojedinacnih motiva vaznija je u manjim knjizevnim vrstama. postao ravnopravan sa poezijom. a drugi kao tematsku jedinicu koja se javlja u mnogim knjizevnim delima. da bi u 18. i sklonost ka sudbinskom pogledu na coveka i zivot sa druge strane. a poreklo je u mitskom ispitivanju pripadnosti clanova nekog kolektiva koji su odredjeni dobnim ili staleskim grupama. Vic je kratka jezicka tvorevina koja treba da izazove komicnost. sto je znacilo sirenje kruga citalaca.).). Bajka (glagol bajati) je vrsta u kojoj se preplice realisticno i fantasticno. Prvo se razvila naucna proza koja je imala zadatak da oblikuje iskustvo zivota i sveta. govornistvu i istorijografiji. zapisi o licnostima. koji se. o likovima iz nehriscanske mitologije (Buda. ako ne i veci. gradje i izvora u analizi knjizevnog dela Tema (tema = ono sto je postavljeno) predstavlja jedinstveno znacenje dela. Gradju dela cine oni elementi koji su preuzeti iz stvarnosti. Tema se moze podeliti na motive (moveo = pokretati). dakle.. tristan i Izolda. neki teoreticari ga smatraju tipicnom zivotnim situacijom o kojoj delo govori. 42. Umetnicka proza je nastala kada I razlike u nacinu proznog izrazavanja.) ili o likovima koji su nosioci nekog zivotnog iskustva (Faust.. Islandske sage itd. Motiv je najmanja tematska jedinica. To ne znaci da ona nema svoj stil. dnevnici. Sudbina porodice obicno predstavlja primer za narod. Don Zuan.. maksima. Struktura je veoma slozena. Delo cini jedinstvenu smislenu celinu i sadrzi neki odnos prema stvarnosti.

karakteri. Ulogu pripovedaca moze imati neki od likova u delu. 43. Pojedini teoreticari i h izjednacavaju. Izbor teme je slobodan. Fabula i size Fabula (od latinskog prica) oznacava u teoriji knjizevnosti redosled dogadjaja u knjizevnom delu. dogadjaji i zapazanja o zivotnim pojavama). Koji ce se obradjivati na takav nacin da kod citaoca izaziva stalnu neizvesnost. za razliku od fabule koja oznacava stvarni redosled dogadjaja. gde se izjednacava sa nekim od likova u romanu i nastupa kao fiktivni pripovedac. U nekim delima se javlja fabula koju je tesko odrediti zbog isprepletanosti i slozenosti fabularnih elemenata. 44. U knjizevnim vrstama koje se koriste postupkom naracije vazan je pripovedac koji se posredno ili neposredno obraca slusaocu ili citaocu. Zato ona pocinje sazetim iznosenjem osobina lika ili dogadjaja. to bi bila neka vrsta autobiografije. Grube greske je obicno lako uvideti. Motivacija se odnosi na nacin povezivanja motiva u knjizevnom delu. roman moze da bude podeljen na tomove. Moze da bude svedok nekog dogadjaja ili da ima neku perspektivu odakle moze da vidi sve dogadjaje (stvar ili zivotinja). Size oznacava nacin na koji su dogadjaji u delu prikazani. cak i onda kada se predstavlja jkao sam autor knjizevnog dela.v. Cesto se upotrebljavaju u vise znacenja – pripovetka ili pripovest oicno oznacava srednju po velicini proznu vrstu. Razumevanje pripovedaca je bitno za razumevanje ostalih elemenata dela. Motivacija se shvata i kao obrazlozenje postupaka pojedinih likova i obrazlozenje celovitog fabularnog tkiva veceg knjizevnog dela. a u modernim delima se njegova perspektiva obicno menja u toku pripovedanja. delove. Ona moze da pomogne razumevanje nacina na koji se ostvaruje neko knjizevno delo i razumevanje osobenosti pojedinih epoha. Da bi se postigla celovitost onoga sto je receno novela se obicno zavrsava poentom – naglim isticanjem onoga sto je znacajno za temu. gde se pripovedac trudi da njegova licnost ne dodje do izrazaja i subjektivno. poglavlja ili odlomke koji su odvojeni tako sto pocinju novim redom. Bokacov Dekameron predstavlja uzor za tip novele 20 . To je oznaka za nacina kojim se opravdava uvoddjenje pojedinih motiva i njihovo povezivanje u celinu. ali ima korene u usmenoj knjizevnosti. Svaki motiv treba da ima neko opravdanje s obzirom na svrhu dela. skola. Nemaju sva knjizevna dela fabulu. pripovest i prica. se sve vise koristi tehnika toka svesti. Fabula moze da se shvati i kao nacin povezivanja motiva prema nacelu onoga sto je dalje bilo. a onda i sami zaborave zasto. za razliku od dramskih vrsta gde to cine glumci na pozornici. Ona svoju gradju mora da obradi na poseban nacin zbog svoje kratkoce (ljudske sudbine. Kompozicijski je najjednostavniji postupak kada sveznajuci pripovedac prica dogadjaje postavljene u kauzalnom poretku. Pogresno je izjednacavati autora sa pripovedacem. Pripovedacevo glediste moze da se pomera sa jednog lika na drugi. Analiza kompozicije mora da uzme u obzir opseg i namenu dela (kompozicija pesme je razlicita od kompozicije romana). Pripovedac moze da bude pouzdan ili nepouzdan (subjektivan koliko i ostali likovi u delu). Pripovedac je tvorevina knjizevnog dela.na sredini stranice i podeljeni su na strofe. Poredjenjem fabule i sizea ostvaruje se uvid u nacin komponovanja dela. U svakodnevnom govoru se cesto koristi i rec sadrzaj u slicnom smislu. Novela kao knjizevna vrsta Za manje prozne vrste kod nas se pored naziva novela koriste i nazivi pripovetka. Novela se afirmise u renesansi. obrta u radnji ili nekim stilskim efektima. opise i stavove koji se javljaju u delu. 45. posebno kod pocetnika koji uvode likove. Analiza kompozicije treba da polazi od jedinstvenog znacenja knjizevnog dela. osecanja. dijalog i monolog. Autor moze delo namerno da podeli tako da izazove poseban ucinak ili ostvari slozen tip kompozicije. Moze da se predstavlja kao autor. a prica sasvim kratku podvrstu novele koja je cesta u zabavnoj knjizevnosti. U odnosu na fabulu i likove u delu razlikujemo objektivno pripovedanje. glave. Nacin na koji je delo podeljeno moze da ima veliki znacaj. odnosno slusaocu. To se postize naglim uvodjenjem neocekivanog dogadjaja. refleksivna pesma). Tako i citalac dobija siri uvid u ono sto mu je ispricano. pojam sadrzajaj podrazumeva i odredjene misli. On je samo jedan od aspekata dela. lice koje se nalazi izvan sveta dela. Pored pripovedanja znacajni su i opis. Problem pripovedanja i pripovedaca u umetnickoj prozi Svako knjizevno delo je upuceno citaocu. Ako bi autor stvarno govorio o svojim dozivljajima. Ako se motivi povezuju asocijativnim ili logickim putem delo je nefabularno (npr. na iluziju stvarnosti i umetnicki utisak celovitosti. U prvom planu je sazetost i zanimljivost pripovedanja. vrsta ili autora. pravaca. izmedju novele i romana. U 20. Fabula oznacava samo niz dogadjaja.

Kasnije je izgubila obredni karakter. a kompozicija je postala slobodnija. Novela se afirmisala u renesansi. Roman u pravom smislu te reci nastao je u novom veku. Tespis je uveo prvog glumca. a odnos prema zivotu i svetu koji se javlja u njemu povezan je sa renesansom. a gradja je preuzimana iz mitova. Volfgang Kajzer predlaze tipologiju romana prema vladajucim ciniocima integracije svih elemenata pojedinog romana. Nastala je iz obreda posvecenih bogu Dionisu kada se prvi glumac izdvoio naspram hora i zapoceo razgovor sa njim. razvitak i glavna svojstva tragedije Tragedija se kao dramska vrsta u stihovima razvila u staroj Grckoj. Ovo razvrstavanje moze da bude korisno kada je u pitanju pojedinacna analiza. U prstenastom romanu jedna novela obuhvata ostale. Tako se moze govoriti o romanu toka svesti kao o posebnoj vrsti ili o romanu – eseju. a i neki romani bi mogli da se svrstaju u vise grupa. ali ne odnosi se samo na klasifikaciju romana. verovatno jer su Dionisovi pratioci bili zaogrnuti jarecom kozom. nego knjizevnosti u celini. Najstarija i najpoznatija je tematska. Njegovo poreklo neki teoreticari izvode iz helenistickih proznih dela. kauzalnost dogadjaja i pouzdanost pripovedaca. a Sofokle treceg. a povezuje ih tzv. roman lika (Don Kihot. i 6. Drugi nacin je povezan sa stavom autora i opstim tonom romana – sentimentalni. uvedena je istorijska i aktuelna tematika. porodicne. uloga hora je bila sve manja. Taj kult se javlja u 7. On razlikuje roman zbivanja (npr. za razvoj je zasluzan Bokacov Dekameron. ili isti lik ili pripovedac. kriminalisticki i avanturisticki romani). moze se primeniti na sva knjizevna dela. viteske. Tako je stvoren pojam uokvirene novele ili uokvirene pripovesti. dok treci ukazuju na vezu izmedju romana i filozofije. teme su iz svakodnevice. za razliku od latinskog). etioloske proce. Novele mogu da se povezuju u cikluse. veku pre n. Karakteristike realistickog romana su cvrsta fabula. Faze u njenom razvoju su:  Prednovelistiacka faza – bajke. Tragicki junak je u najsirem smislu te reci zrtva vlastite sudbine.e. U prvom tipu se novele nadovezuju jedna na drugu tako da je kraj jedne ujedno i pocetak druge (npr. Ono sto je karakterise i danas je tragicki junak. Klasifikacije romana Naziv roman se u pocetku odnosio na svaki spis na romanskom jeziku (narodnom. a u paralelnom se nekoliko fabularnih nizova razvija uporedo (Ana Karenjina). a u realizmu Gi de Mopasan tezi da u detalju svakodnevice pokaze celinu. pa se tako romani dele na drustvene. junaci su tipicni.koja zanimljiv dogadjaj obradjuje u sazetoj formi (14. avanturisticke. Postoje brojni romani koji se ne mogu svrstati ni u jedan od ovih tipova. Nastanak romana se ipak ne moze izvesti iz novele. gde kao pripovedaci nastupaju iskljucivo pojedini likovi u romanu. ja – roman. ljubavne. 47. psiholoska analiza likova. u avanturistickim romanima). humoristicki. epizoda. Tragedija je imala obredni karakter. jer su ove vrste nasajale uporedo i njihova zavisnost je obostrana. Ovakva klasifikacija je neodredjena jer se moze prosirivati unedogled. bitan je neobicni dogadjaj  Klasicna faza – srednji stil. vezuje se za renesansu. prstenasti i paralelni roman. koja su imala ljubavnu tematiku. navodeci Platonovu pricu o Atlantidi kao prvi roman. renesansa). cesto preuzima elemente avanturistickog ili viteskog romana (sto se vidi u novelama iz cetvrtog I desetog dana Dekamerona)  Moderna faza 46. istorijske. Tipologija romana treba da olaksa analizu. Kod Cehova se insistira na psiholoskom aspektu. gde je pripovedac najblizi autoru. Naziv tragedija potice od tragos = jarac i ode = pesma. Poreklo. pikarske i kriminalisticke. Ruski formalisti su klasifikovali romane prema nacinu izgradnje sizea – lancani ili stepenasti. Postoji vise nacina klasifikacije romana. Postoji i klasifikacija prema odnosu pripovedaca prema prici. Eshil drugog. Ako su novele cvrsto povezane ciklus moze da predje u roman. pateticno I komicno. Postoji i karakterizacija romana prema pojedinim epohama u knjizevnosti. psiholoske. gde je pripovedac neki od likova i personalni roman. teznja da se sledi prirodni tok zbivanja. Najcesce je u sukobu sa svojom okolinom zbog nekih moralnih nacela. prepleteno je stvarno I fantasticno. apokrifi. pa se tako realisticki roman razlikuje od modernog. tragicka krivica. Moderni roman karakterise svesno rusenje ovih konvencija. stasimona i eksode. jer na osnovu poznavanja tipova romana mozemo da utvrdimo konvencije unutar kojih se ostvaruje roman.tragicka krivica nij posledica svesnog krsenja zakona vec sudbinske 21 . a drugi iz srednjovekovnog viteskog i pikarskog romana. didakticki i tendenciozni roman. U romantizmu se novela povezuje sa bajkom. saljive price. a taj postupak neki teoreticari smatraju izvornim postupkom u kompoziciji umetnicke proze. satiricki. Tu se razlikuju tri tipa: autorski roman. Sastojala se iz prologa. okvirna novela (1001 noc). Gospodja Bovari) I roman prostora (Na Drini cuprija).v. i slavi novog boga entuzijazma i vina. tragicki zavrsetak i uzviseni stil.

fantasticnom i nakaznom. Grcka tragedija imala je veliki uticaj na razvoj tragedije u Evropi. Komedija karaktera gradi komicne efekte na tipovima karaktera koji poseduju neku manu.zablude. Tematski je bliza svakodnevnom zivotu. se razvija naturalisticka drama – Ibzen. Postoje neke vrste koje se modu shvatiti kao podvrste drame ili komedije ili kao posebne knjizevne vrste. Kalderon da la Barka i Tirso de Molina. U renesansi se javlja i commedia dell’ arte koja se zasniva na glumackoj improvizaciji. a tekstovi tako dugacki da su predstave izvodjene i po nekoliko dana. Neki teoreticari smatraju da pored komedije i tragedije postoji i drama u uzem smislu. Cesta je i groteska. a renesansna komedija u Italiji uglavnom sledi tu tradiciju (Marin Drzic). Kao suprotnost antiteatru javlja se epski teatar Bertholda Brehta. a kasije ga je dodeljivao arhont.p. radnja nije koncentrisana. Struktura je slicna tragediji. Najznacajniji su Ezen Jonesko i Semjuel Beket. v. vec na knjizevnost uopste. a kada nema osudjivanja o obicnom humoru.e. Tragedija u klasicizmu je u potpunosti racionalisticka i ima didakticku fju. a tematika je takodje sentimentalna. Kada kritikuje neke pojave ili karaktere koje istovremeno ismeva i osudjuje radi se o satiri. Radnja se prekida nekom vrstom komentara – songovima koji ne dozvoljavaju gledaocima da se potpuno uzive u ono sto gledaju. konvencija. posebno zato sto je uticala na rimsku komediju. karikirani likovi. skazanja). stil mora da bude uzvisen. a komediji nizak. a likovi imaju stalna imena i karakteristike. U 20. P. Komedija intrige se zasniva na zapletima koji proizilaze iz nekog nesporazuma. Dramu karakterise jedinstvo radnje (nema epizoda i digresija) koje je uveo jos Aristotel. Koristi se gradja iz Biblije. Dozivela je procvat zahvaljujuci Aristofanu. Tu do izrazaja dolaze unutrasnja kolebanja pojedinca. Farsa i vodvilj se obicno smatraju podvrstama unutar komedije. moraliteti. logos = rec). Najznacajniji tragicari klasicizma su Pjer Kornej i Zan Rasin. Sredstva za postizanja komicnog su nesklad. Grci nisu ozbiljno gledali na komediju I u pocetku je hor sastavljan dobrovoljno. a kopozicija mora da se sastoji od pet cinova.n. ili na naglasavanju nekog karakternog nesklada. zaplet. U savremenoj drami javljaju se tendencije razaranja ustaljene strukture. ovi pojmovi ne moraju da se odnose samo na komediju. Farsu karakterise grub i vulgaran humor. gde se hor obraca publici i agon . tako sto crkvena liturgija dobija dramski oblik u dijalozima i pevanju. prikazanja. Njegove komedije su u skladu sa poetikom klasicima. peripetija i rasplet. Medjutim. Knjizevno .v. groteska i zaplet zasnovan na nesporazumu. U romantizmu se odbacuju zahtevi klasicizma. Melodrama je posebna vrsta drame gde muzika stalno prati govor glumaca. a tematika je uvek sentimentalna. Znacajni su i spanski stvaraoci: Lope de Vega. Pastorala je slicna sa eklogom. 49. Najznacajniji komediograf klasicizma je Molijer. srednju i novu. Poreklo. Postepeno u ove drame ulaze i prizori iz svakidasnjice i komicni elementi. koristi se nelogican razvoj dogadjaja i odsutnost akcije da bi se pokazao strah i usamljenost modernog coveka – antiteatar. Komedija konverzacije se zasniva na duhovitim razgovorima i verbalnim dosetkama. ali i nekih svetaca i mucenika. Izdvaja se nekoliko podvrsta komedije. Francuski klasicizam donosi stroge zakone – tragedija mora biti pisana u stihovima. gde se pojave i karakteri prikazuju u neprirodnom aspektu i tako se izaziva kriticki stav. Grcka komedija se deli na staru. izmedju ozbiljnog i smesnog. Mnogi teoreticari smatraju da se drama sastoji iz pet delova: ekspozicija. ali ponekad odstupa od strogih klasicistickih pravila. Takve predstave nazivaju se misterije (mirakuli. izoblicavanje i odstupanje od uobicajenog.sukob dveju suprotnih strana od kojih jedna zastupa misljenje samog pesnika. a kompozicija mnogo slobodnija. a komedija situacije na nekim neocekivanim polozajima u kojima se nalaze likovi. 48. hor ima manju ulogu. Govorio je da je tragediji svojstven uzvisen predmet. Cehova. ona se najcesce sluzi dijalogom (dialogos = razgovor). gde prikazivanje tezi izoblicenosti. karakteri plemeniti. Kompozicija je labava. posebno iz Hristovog zivota. Aristotel je smatrao da je svrha tragedije katarza – prociscenje. a cena koju junak placa je najcesce sopstveni zivot. a u francuskom klasicizmu uvedeno je ucenje o tri jedinstva. Aristofan je najznacajniji komediograf u staroj Grckoj. Pored dijaloga koristi se i monolog (monos = sam. Broj likova postaje neogranicen. Plautovu komediju karakterisu tipicni likovi i odnosi. U 19. nezavisno od grcke tragedije u srednjem veku razvija se poseban tip drame koji nastaje na osnovu hriscanskih verskih obreda.naucne vrste i publicistika 22 . Posto se u tragediji obicno izrazavaju suprotni karakteri. a vodvilj je laka komedija u kojoj se pevaju popularne melodije. pasije.v se javlja lirska drama A. Drama dozivljava vrhunac u Sekspirovim delima. kulminacija. u renesansi. Ali. Meterlinkova simbolisticka drama itd. ali je i nova komedija (Menandar) imala veliki znacaj. a najznacajniji delovi su parabaza. razvitak i glavna svojstva komedije Komedija se takodje razvila iz narodnih obreda – falicke pesme i takodje je svoj vrhunac dozivela u 5.

koja svojim umetnickim i kulturnim vrednostima ne sluzi iskljucivo zabavi. u popularnoj postoje ona dela koja se uzdizu iznad proseka. trivialis = obican. Kada prevlada naucnost nastaje studija ili traktat. pornografski roman. Esej je bio posebno vazan za englesku knjizevnost 18. Njena uloga je danas veoma velika i niposto se ne sme zanemariti. psihologije. Reportaza izvestava o nekom dogadjaju ili pojavi umetnickim nacinom izlaganja. a u 20. Ona nije samo predmet NOK. Ove vrste se cesto ukljucuju i u pojam publicistike. Trivijalna (popularna) knjizevnost Pored razlikovanja usmene i pisane knjizevnosti. obavezna pobeda dobrog itd. Izmedju popularne i ozbiljne knjizevnosti postoji uzajamno delovanje. pedagogije i filozofije. Struktura dramskog teksta Dramski tekst se sastoji iz dela koji je namenjen publici (sadrzina) I dela koji je namenjen reditelju I glumcima (oznake likova I didaskalije). pocinje da se bavi knjizevnim pitanjima. Feljton i reportaza ujedinjuju verodostojnost zbivanja sa umetnoscu. dramska vrsta. vrsta knjizevne kritike. iznoseci pogled reportera na predmet o kojem govori. Cesto se priblizava eseju ili cak romanu (fabula i likovi). pripadnost I zanimanje likova I mesto radnje. Ovakva knjizevnost zadovoljava potrebe za zabavom odredjenog broja citalaca. vec i psihologije. naucna fantastika itd. koji za cilj ima da zabavi i pouci veliki broj citalaca. motivi. obrazovanje ili osetljivost za umetnicki nacin izrazavanja. essai=pokusaj) ili ogled. Neki tipovi moderne proze teze reportaznom stilu. kao sto su – odnosi medju likovima. Neke epohe teze da ujedine knjizevni i naucni izraz. sund = otpadak) ili kic (izvedeno od engl. Kao sto u ozbiljnoj knjizevnosti postoje dela ispod proseka. U 19.v.. roman Divljeg zapada. Tvorac eseja je Misel Montenj. U uzem smislu odnosi se na dela koja u u tesnoj vezi sa ulogom novina u javnom i kulturnom zivotu. kriminalisticki. ali se zaceci mogu naci kod antickih autora. Publicistika podrazumeva najcesce pristupacan nacin pisanja. likovi.Postoje I drame koje se sluze didaskalijama namenjenim publici pomocu kojih se postize umetnicki efekat. pojedinim vrstama i odnosima ozbiljne i popularne knjizevnosti.. memoari i dnevnici su vrste koje kombinuju istorijsko – naucni princip sa umetnickim izrazom. osobine i postupci likova. kulturne istorije. istorije. Sadrzi i odredjenu dozu naivnosti – ostra podela na dobro i zlo. postoji i razlika izmedju zabave i ozbiljne knjizevnosti. III GRUPA 51. sentimentalni. sociologije. . spijunski. Takve drame nastaju zbog nemogucnosti pisca da izrazi ono sto zeli samo preko govora pojedinaca I kada mu kratkoca kojom se drama odlikuje predstavlja ogranicenje – takve drame nazivaju se drame za citanje. Taj deo se daje publici u vidu Pozorisnog oglasa ili Programa I nema samo propagandnu funkciju vec uvodi gledaoce u lelemente koji su bitni za razumevanje same drame. ali najcesca tema su pojedina knjizevna i umetnicka dela. Tako su se u okviru novinarstva razvile knjizevne vrste kao sto su feljton (podlistak) i reportaza. prost). Postoji deo koji je namenjen I jednima I drugima a to je deo koji se nalazi na pocetku I naslovljen je “Osobe” ili “Lica”.Odnos umetnicke I naucne proze bitan je za tk zbog proucavanja umetnicke proze u vremenu koje je nije razlikovalo od naucne.. prenose se teme. U okviru toga je nastao i tip romana sa uzbudljivom tematikom i kompozicijom koja je podredjena izlazenju u nastavcima (roman – feljton). Neka naucna dela mogu se citati I kao umetnicka I obrnuto.v. sketch = skica). U njoj se ponavljaju odredjene sheme. Kada prevlada umetnicka komponenta esej postaje roman – esej.. U feljtonima se obradjuju pitanja umetnosti. Savremene prozne vrste u obzir uzimaju i dela filozofije. Od knjizevno – naucnih vrsta najznacajniji je esej (franc. francuski filozof i knjizevnik. pa I nacin izrazavanja. ili pitanja od drustvenog znacaja. Esej je oblik knjizevnosti o knjizevnosti. Za oznacavanje dela koja nemaju nikakvu umetnicku vrednost koriste se i nazivi sund (nem. Fransis Bejkon je zasluzan za uspeh eseja u renesansi. Popularna knjizevnost je vazna za razumevanje moderne civilizacije. Biografije. 50. nauke i filozofije. tezi se nizanju dogadjaja koji su u suprotnosti sa svakoneviconm. Tematsko podrucje eseja je siroko. 23 . ali I zbog sve veceg prodora nauke u sve ljudske delatnosti. postaje jedna od najpopularnijih vrsta. antropologije. On objedinjuje naucnu teznju za obradom zivotnog ili naucnog pitanja i teznju da se to ostvari na umetnicki nacin. U popularnu knjizevnost spadaju: avanturisticki.v.. Tekstovi popularne knjizevnosti ne zahtevaju ulaganje napora pri razumevanju. Zabavna knjizevnost se naziva i popularna ili trivijalna (lat. Putopis moze da bude shvacen kao deo geografije ili etnografije ili kao posebna knjizevna vrsta. Teorija knjizevnosti se bavi pitanjima strukturalnih osobina zabavnih tekstova..

Pojmovi humora. vec samo u kontekstu. vec se samo trudi da ono sto postoji opise. Pojmovna vrednost izraza je ona vrednost koja je osnovna. satiri I groteski se zasniva komedija.Stil je vremenom razvio siroku upotrebu I razlicita znacenja. nacine upotrebe umetnickih elemenata I opisuje jezicko izrazavanje u odredjenom deli. Stilistika zalazi dublje u osobine jezika. likovi sami grade svoje karaktere. delanja I govora likova. . Svaki izraz ima odredjeno znacenje koje se logicki namece nakon citanja izraza. veka je postala I ucenje o jeziku. De Sosir je razdvojio jezik I govor. vrednost koja se nazire iz samog znacenja takvog sklopa reci. ali ovi elementi se takodje srecu u mnogim knjizevnim vrstama kao nacini predstavljanja odredjene teme. pisca ili delo . valjda…) 53. pre svega znaci nacin na koji se obavlja neka delatnost. nacina koriscenja umetnickih sredstva u jednom delu. spoj gorko tragickog I smesnog. Razlikovale su se reci koje se mogu upotrebljavati u svakom od stilova. . znacenje uveliko zavisi od konteksta u kome je recenica izrecena. ali. o figurama. tj. to ne znaci da je moguce pisati ili govoriti bilo kako I da to ima stilsku. sa komicnim. 52. o kompoziciji. Tako se javljaju stilisticke varijante. ona opisuje jezik knjizevnog 24 . koristi se u mnogim oblastima. autora ili epohu. ismevanje I osudjivanje karaktera. Danas se stil shvata na dva nacina:  Stil kao dobar nacin pisanja ili govorenja  Stil kao nacin pisanja ili govorenja koji je karakteristican za odredjenu epohu. srednje I visoke. tj. oznaku I oznaceno.Osnovni nacin prikazivanja dogadjaja je dramska situacija – sto znaci da nema pripovedanja I opisivanja. vec samo opisom upotrebljenih sredstava pomocu kojih se postize umetnicki efekat – stil se shvata kao izraz individualnosti. tragicno postaje smesno. ima za njih simpatije.Stilom se bavi stilistika. . pojmovnu I afektivnu vrednost izraza. (hm… nesto kao crni humor. Odnos visoki – srednji – niski stil bi otprilike ovako izgledao: starina – starac – starkelja. do 18. .Stilistika se razvija kao nauka koja se bavi opisivanjem stilova.Kada su negativne crte nekih licnosti prikazene na nacin kada pisac ne zeli da ih ismejava ili kritikuje. . pre svega zbog terminologije koju je ustanovila. Poreklo I razvoj stilistike . onda se komicno pretvara u humor. Dramski tekst povezuje dramska radnja. medjutim. kod odredjenog autora ili u nekoj epohi. Medjutim retorika je dosta znacajna za razvoj stilistike. Sva paznja je usmerena na ono sto glumci govore I rade. situacije. Afektivna vrednost je nesto sto daje vlastiti smisao recenici. Razradili su temelje ucenja o knjizevnoj vrsti. reci iz visokog stila bile su zabranjene za teme obradjivane niskim stilom I obratno. vec se dogadjaj ostvaruje preko radnje.Tema drame je uvek neka radnja koja je pokrenuta u ljudskim mislima I osecanjima koja ne ostaju u unutrasnjem bicu coveka. . jer savremena knjizevnost sve vise tezi individualnosti I originalnosti. Tezilo se tome da leksika visokog stila bude uzdignuta. ali u isto vreme se oseca I sazaljenje. . satire I groteske Na humoru. razvija se opisna stilistika. opisivanjem jezickog izrazavanja karakteristicnog za odredjeno delo. Stilistika ne propisuje norme.Normativni pojam stila je nemoguc danas. u zavisnosti od intonacije I slicno. ali ih u isto vreme voli. Smatrali su da se stilovi dele na niske. Nema opisa glumaca ni prostora jer je to ocigledno. Nema karakterizacije. Ona se razvila iz retorike koja je nastala jos u antickoj Grckoj I jos tada je postojao pojam stila. smsao koji se ne nazire iz pojmovnog znacenja. o izrazavanju uopste I o kritci knjizevnih dela. Svakom je odgovarao odredjeni tematski sklop. o pojedinim stilovima. Razvija se drugacije shvatanje pojma stila I savremena stilistika se ne bavi donosenjem normi. prelazeci granicu do koje seze gramatika.Satira predstavlja ostru kritiku. imaju I pozitivnih crta. Odredjenom afektivnom stavu odgovara jedna varijanta. Pojam stila I razlicite kategorije stilova . Retorika se razvila jos u antici kao ucenje o govornistvu. a koja se koristi jos uvek u stilistici. koja opisuje odredjene stilove. ali pate zbog svojih nedostataka. Stilistika se razvila iz retorike I poetike. likovi su sami svesni svojih nedostataka (koji nisu preterani).Za novo shvatanje stila najznacajniji je razvoj lingvistike. Retorika je smatrala da postoji ideal govrenja I pisanja koji se mora koristiti kada se stvara knjizevno delo.. 54. dostojanstvena.Stil jeset odraz individualnosti. Autor se smeje likovima. za razliku od njih ona ne propisuje pravila dobrog stila. vec se s naporom pretvaraju u radnju. drustva. medjutim. umetnicku vrednost.Groteska predstavlja spoj nakaznog I fantasticnog.

elementi u koje je smesteno oni individualno I specificno.Stilistika se razvija u dva pravca:  kao lingvisticka disciplina koja je bitna za teoriju knjizevnosti jer svojim metodama omogucuje analizu knjizevnog dela koja upotpunjuje opstu knjizevnoteorijsku analizu – opisna stilistika  razvija se u stilisticku kritiku – analiza koja na osnovu proucavanja stila knjizevnog dela zeli da donese vrednosni sud . Medjutim. a detalji su odrednica jednog stila. a ne na njeno znacenje. Cilj je isti kao I cilj assonance. opste znacenje poruke.Stilistika se razvija u dva pravca:  kao lingvisticka disciplina koja je bitna za teoriju knjizevnosti jer svojim metodama omogucuje analizu knjizevnog dela koja upotpunjuje opstu knjizevnoteorijsku analizu – opisna stilistika  razvija se u stilisticku kritiku – analiza koja na osnovu proucavanja stila knjizevnog dela zeli da donese vrednosni sud . Impresivna vrednost je svesno obelezje izraza. naucni. a ne samo sadrzajem. publicisticki. Opisna stilistika .Utemeljivac stilistike je Leo Spicer koji je smatrao da u analizi knjizevnog dela treba polaziti od stinih pojedinosti. od detalja. glasovnih efekata ili zvucnog ugodjaja. na jezik. pa na osnovu toga formirati konacnu predstavu o jednom delu.U okviru opisne stilistike vazno je za teoriju knjizevnosti:  utvrditi razliku izmedju razlicitih vrsta stilova – razgovorni. ligicno. Pojmovna vrednost je osnovno. 57. Asonanca pojacava emocionalno reagovanje jer odredjenim samoglasnicima koji se ponavljaju priblizava znacenje reci citaocu ili slusaocu. . Figure konstrukcije ili sintaksicke figure 25 . a cilj je postizanje eufonije (milozvucnosti). Figure dikcije . dinamizuje znacenje odredjene reci.  Ponavljanje je figura koja se redovno javlja I moze se svrstati I u druge vrset figura.  Aliteracija nastaje ponavljanjem odredjenih suglasnika ili suglasnickih grupa.  Simploha predstavlja ponavljanje reci ili grupe reci I na pocetku I na kraju stihova.  Epifora predstavlja ponavanje reci ili grupe reci na kraju stihova. svesna stvaraoceva namera da deluje I samim izrazom. upucuje na samu rec. zvuk I nacenje reci nikada ne treba razdvajati – zvucnost sluzi samo da istakne. Za opisnu stilistiku bitne su samo ekspresivna I impresivna vrednost. predstavlja spoj anafore I epifore. smatrao je da je sutina skrivena u detaljima. Zasniva se na ucinku odredjenih glasova I zvukova u govoru.Opisna stilistika moze se podeliti na:  fonostilistiku  morfostilistiku  sintaktostilistiku  semantostilistiku 56. 55. Aliteracija se cesto javlja zajedno sa asonancom.  Onomatopeja je podrazavanje glasova iz prirode cime se pojacava efekat zvucnosti I opisana situacija se priblizava citaocu I realnije docarava. u tim opisima nalazi elemente koji su bitni za analizu I za bolje razumevanje samog knjizevnog dela. . naucni I knjizevno – umetnicki  analiza stilova vrsi se na osnovu razlikovanja pojmovne.Figure diikcije predstavljaju odredjeni sklop reci koji se zasniva na isticanju zvucnosti tih reci.  Anadiploza predstavlja ponavljanje reci ili grupe reci sa kraja jednog stiha na pocetku narednog.Ove figure ponavljanja u stihovima se nazivaju jednim imenom “lirski paralelizmi”. stilsko obelezje koje izvire iz same prirode stvaraoca. oni su uvek u neposrednoj vezi. ekspresivne I impresivne vrednosti izraza.  Anafora predstavlja ponavljanje reci ili grupe reci na pocetku stihova. . Ekspresivna vrednost je nesvesno obelezje izraza.  Asonancija nastaje ponavljanjem istih samoglasnika.dela.

Asindet predstavlja nizanje reci bez odredjenog gramatickog povezivanja. (“Znam da nista ne znam. Simbol I alegorija 26 . Drugi teroeticari metaforu shvataju kao zamenu znacenja jedne reci znacenjem druge. (“Zimsko letovanje”) 60. Problem je npr. na taj nacin je shvacena kao figura u kojoj se jedan rec upotrebljava umesto druge. . paradoks I oksimoron . .. Polisindet je suprotnost asindet. (Sit gladnu ne veruje. a takodje se sitacija jos vise dramatizuje. 59. skretanje paznje na ono sto je najbitnije. ublazena poruga ili slicno.) Posebna vrsta antiteze je slovenska antiteza karakteristicna za narodnu poeziju. Na ovaj nacin gradi se I siri kontekst pojma od onog koji ima. (Kisa! Gori!) Ovakvim izostavljanjem reci dinamizuje se stil I postize snazno izrazavanje. a figure misli se odnose na siri smisao od onoga sto je receno.Figure konstrukcije nastaju posebnim rasporedom reci u recenici ili u nekoj drugoj jezickoj celini. Retoricko pitanje predstavlja niz postavljenih pitanja koja imaju funkciju izjavnih recenica jer se ne ocekuje odgovor na njih.Paradoks je figura kojom se izrice neka misao koja je naizgled protivrecna opstem misljenju.Metafora spada u figure reci. negacije I odgovora na postavljeno pitanje. zasniva se na suprotstavljanju pojmova. U nekim razdobljima. 61.Oksimoron je vrsta antiteze I paradoksa u kome se stavra novi pojam spajanjem suprotnih. Metafora je najcesca stilska figura. predstavlja gomilanje vezika bez gramaticke potrebe. ona priblizava stanja. tropi predstavljaju promenjeno znacenje reci. Figure misli se tesko mogu odvojiti od figura reci (tropa) jer se I jedne I druge odnose na znacenje reci.Ironija pradoks I oksimoron spadaju u figure misli. Elipsa predstavlja izostavljanje odredjenog dela recenice bez kojeg se moze razumeti njeno znacenje. Medjutim.Poredjenje I antiteza spadaju u figure misli. Nazivaju se I sintaksicke figure jer se javljaju kao sklop reci u recinici. Problem je npr. Mnogi teoreticari je opisuju kao skraceno poredjenje pri cemu se iskazuje samo clan poredjenja. pojedinih reci ili celokupnih recenica. ili u trope.Antiteza je vrsta poredjenja po suprotnosti. Poredjenje I antiteza .    58. asindet predstavlja nepostojanje veznika. Figure misli se tesko mogu odvojiti od figura reci (tropa) jer se I jedne I druge odnose na znacenje reci. Poredjenjem se otkrivaju slicnosti I razlike medju pojmovima koje iznenadjuju I uzbudjuju citaoce otkrivajuci im ono sto neposredno nisu uocili. a crveni putuju. jer jedan rec ne zavisi samo od sopstvenog znacenja. . stvari I pojave koje su predmet jednog knjizevnog dela I omugacava da ih shvatimo na neki do tada ne vidjeni nacin. vec samo sluze da upitnim oblikom naglase svoj stav.”) . vec da bi se posebno istakle pojedine reci. Figure reci nastaju promenom osnovnog znacenja pojedinih reci. Metafora pre svega ima veliki umetnicki efekat.Ironija predstavlja izrazvanje takvo da je ono sto kazemo u stvari suprotno od onoga sto mislimo. Ona se sastoji od pitanja sa alternativnim pitanjima. druga rec. Metafora .Poredjenje ili komparacija je stilska figura koja se zasniva na poredjenju dva pojma koji se povezuju prema nekim slicnostima koje ne moraju biti odmah I lako uocljive. gomilaju se zarezi. rasporedom koji nije specifican I ne odgovara gramatickom I logickom rasporedu. naglasavanje vaznosti. Medjutim. Ovim se zeli naglasiti nas negativni stav prema onome o cemu govorimo. ali u sustini ukazuje na dublji smisao koji je prikriven. Cilj figura konstrukcije je posebno isticanje odredjene reci. javljaju se stalna poredjenja koja su postala opsta I karakteristicna. a nauka o recinici je sintaksa. Ova figura je najcesca u poeziji. . alegorija koja moze biti svrstana I u jedne I u druge figure. vec I od konteksta u kome se nalazi.   Inverzija predstavlja namerno obrtanje reda reci radio d onog koji je gramaticki najispravniji. protiv recnih pojmova. a samim tim istice izuzetno bogatstvo mogucnosti sluzenja jezikom. Posredstvom metafore. prenose se pojave iz jednog podrucja zivota u drugo. tropi predstavljaju promenjeno znacenje reci. alegorija koja moze biti svrstana I u jedne I u druge figure. Ironija. u odredjenim knjizevnim vrstama. Zuti zutuju. a figure misli se odnose na siri smisao od onoga sto je receno.

losih. ali u sutini nema logicke veze medju njima. vec u prenesenom zancenju.). hiperbola. Prema tome sto predstavlja zamenu reci. oznakom koja je na neki nacin povezana sa pojmom koji predstavlja. tropi predstavljaju promenjeno znacenje reci. a postoji i kombinovana. I metonimija je kao metafora preneseno znacenje reci. broj slogova i akcenat (naglasak). jednina za oznacavanje mnozine. vulgarnih reci blazim izrazima. . Postoji uverenje da se ritam organizuje prema nekom osnovnom elementu koji se stalno ponavlja u stihu. (Necu da maknem ni malim prstom. Ti elementi su duzina sloga. Figure reci nastaju promenom osnovnog znacenja pojedinih reci. pa se razlikuju tri vrste versifikacije – kvantitativna. Mnogi teoreticari smatraju da ovi sistemi versifikacija odgovaraju prirodi jezika u okviru kojih su se razvijale. U novije vreme pogotovo. Eufemizam predstavlja oznacavanje nekih zlih. Tekst u stihu ima posebnu zvukovnu organizaciju.Alegorija se posmatra kao prosirena metafora. pojam koji se povezuje je u stvarnoj vezi sa pojmom koji je proistekao iz njega. (“Kome zakon lezi u topuzu. Ona umanjuje I ublazuje jer prvi izraz zamnejuje slabijim. dva organizovana govorna sistema. Eufemizam. Stih mozemo prepoznati pre svega po grafickom obliku.”) . 62. litota .Eufemizam spada u figure reci (trope). odredjen broj umesto neodredjene kolicine I obratno. Jezik u stihu (I u svakom knjizevnom delu) ostvaruje odredjeni umetnicki utisak. . Metonimija I sinegdoha . vec zahvata jednu celu pesnicku sliku. Figure misli se tesko mogu odvojiti od figura reci (tropa) jer se I jedne I druge odnose na znacenje reci. = Bice tebi bas dobro. . koji je negativan I suprotan. pojave ili pojam njenom alegorijskom oznakom. a figure misli se odnose na siri smisao od onoga sto je receno. a litota samo na drugaciji nacin govori o necemu (kao neka vrsta ironije.Metonimija prema nekim teoreticarima predstavlja samostalnu stilsku figuru.Simbol I alegorija spadaju u figure reci. pa I knjizevnosti. Postoje stalni.Simbol je zamena neke reci. Stih se od proze razlikuje posebnim ritmom koji je rezultat autorove namere. 66. Figure reci nastaju izmenom osnovnog znacenja odredjene reci. versifikacije i metrike Stih i proza cine dva tipa knjizevnog izrazavanja. Figure reci nastaju promenom osnovnog znacenja pojedinih reci. Basna je knjizevna vrsta koja se u potpunosti zasniva na alegoriji jer njen smisao treba traziti ne u osnovnom. kao metafora koja se ne odnosi samo na odredjenu rec. zivotinje nastupaju kao olicenja ljudskih karaktera. Kvantitativna versifikacija 27 . moze se shvatiti kao vrsta metonimije. tonska (akcenatska). versifikacija se cesto naziva i metrikom. na neki nacin “preneseno” znacenje. a ritmicka organizacija postaje nosilac smisla. prema tradicionalnom misljenju da jeteorija stiha nauka o tome kako se prave stihovi. . ali dok se metafora zasniva na povezivanju pojmava po njihovim slicnostima. rec se ublazava tako sto se zamenjuje drugom recju koja ima slicno. opsti simboli – emblemi. silabicka. U njoj se deo uzima za oznacavanje celine. To su ustaljeni simboli poznati celokupnoj kulturi. / tragovi mu smrde necovjestvom.) 63. metonimija se zasniva na povezivanju prema STVARNIM odnosima. vec samo kada se povezuje sa celinom. javlja se sve vise individualnih simbola u delima modernih pesnika. silabicko – tonska. ..Hiperbola I litota spadaju u figure misli. ali ne negativne ironije! ) 64.Hiperbola je figura koja se zasniva na preuvelicavanju odredjenih pojmoiva radi naglasavanja emocionalnog stava prema necemu. (Nece ti biti lose. Na ovo upucuju i grcki nazivi za stih – red. . ili u trope. Pojmovi stiha.Metonimija I sinegdoha spadaju u figure reci. cime se postize efektniji umetnicki utisak. Zbog verovanja da se stihovi prave prema nekoj meri i razmeri. a prema nekima podvrstu metafore. vrste – i prozu – pisati napred.) Razlika izmedju eufemizma I litote je to sto se eufemizam zasniva na zameni reci. izdvojeno iz konteksta. ublazavanje traumaticnih izraza I sl. Nauka o stihu naziva se versifikacija. zamenjivanje reci koje se iz bilo kojeg razgolaga smatraju opasnim I nepristojnim.Litota je figura koja je suprotna hiperboli.Sinegdoha je podvrsta metonimije. zbog brojnih emocionalnih efekata (pristojnost. cije se znacenje ne moze shvati odmah. do kraja stranice. Medjutim. ili u trope. Nemam ni dinara.

. Pesnicki ritam je namerno suprotstavljen prirodnom ritmu zasnovanom na ponavljanju istoga.. Stihovi se ne dele na stope nego na akcenatske jedinice ili taktove.anapest U U U tribrah . Vazna je i cezura kao stalna granica medju recima nekog sloga. metricke dominante i ritmicke tendencije. Sa pentametrom je gradio elegijski distih.U palimbakhej Obicno je na prvi dugi slog u stopi padao ritmicki udar iktus ( ‘ ). a u tonskoj smena naglasenih i nenaglasenih predstavljaju osnovne elemente za ostvarivanje stiha. 67. Najpoznatije su Alkejska i Saficka. tetrametar.molos .) Teza – naziv za kratak stih. nastajale su strofe. povezivanjem stihova.. U modernoj poeziji umetnicki vredni stihovi obicno krse pravilnosti. Zbog toga je potrebno utvrditi metricke konstante. Kao cinioci ritmicke organizacije javljaju se i izbor reci.U trohej ili horej U .bakhej . tonska i silabicko – tonska versifikacija Presudna su dva nacela: 1) nacelo istog broja slogova u svakom stihu (ritam stihova ostvaruje se tako sto se nizu stihovi sa istim brojem slogova) – silabicka versifikacija 2) nacelo pravilne izmene naglasenih i nenaglasenih slogova – tonska versifikacija 3) ova dva sistema cesto se povezuju tako da i broj slogova i raspored naglaska imaju glavnu ulogu – silabicko-tonska versifikacija U silabickom sistemu vrste stihova razlikuju se prema broju slogova. koriscena je i u rimskoj poeziji. pentametar. Veliku ulogu ima rima ili srok. Svaka ima odredjeno trajanje izgovora koje se u antickoj metrici meri morama. Ritmicka organizacija se zasniva na pravilnoj smeni dugih i kratkih. klasicna i metricka. Tonska versifikacija se bavi brojem i rasporedom naglasaka u stihu. kao i rima i glasovna ponavljanja. Razvila se u staroj grckoj. u silabickoj broj slogova.duzina trajanja kratkog sloga (merna jedinica.Naziva se jos i anticka. 69.U amfibrah U U . Ritam stiha se gradi na osnovu provodnih cinilaca ritma – elemenata koji se ucestali ponavljaju. Ritam i faktori ritma Postoje relativno stalni elementi u organizaciji stiha i njihov pravilan raspored je presudan za stvaranje stihova. U antickoj versifikaciji smena dugih i kratkih slogova. U silabicko – tonskoj versifikaciji akcenatska celina ima ulogu organizatora ritma.U U daktil U . oznaka je makron ( . Postojalo je oko 30 vrsta. a najvaznije su: U U pirihij .jamb . 28 . Na isti nacin. red reci. 68.U . Pojmovi stope i akcenatske celine U kvantitativnoj versifikaciji osnovna jedinica stiha je stopa. ponavljanja i graficki raspored stihova u jedinstvu sa znacenjem reci. Prema broju i vrsti stope odredjuje se stih – trimetar.kretik U . Najpoznatiji je heksametar – 5 daktila + spondej.. Takt oznacava vremenski raspon od pocetka jednog ritmickog signala do pocetka drugog. oznaka je breve ( u ) Stopa – osnovna ritmicko–melodijska jedinica. Temelji se na cinjenici da su se stihovi pevali ili govorili tako da je postojala jasna razlika izmedju dugih i kratkih (dugi je trajao duplo duze). Mora . Savremeno pesnistvo se uglavnom zasniva na mesnim ciniocima. To je glasovno podudaranje na kraju stiha koje potpomaze ritmicku organizaciju. Silabicka. sastojala se od dva ili vise slogova rasporedjenih u stalnim odnosima dugih i kratkih. dugi slog = 2 more) Arza – ime za dugi stih..spondej .

i 16. Slobodni stih je nastao u drugoj polovini 19. a drugi stih se rimuje sa prvim stihom sledece strofe. mnm n. veka. zenske (dva sloga) i srednje rime (decije ili daktilske. ali i opste karakteristike slobodnog stiha. Slobodni stih i njegov odnos prema vezanom stihu i prozi Mnoge savremene pesme napisane su tako da se u njima nizu stihovi razlicite duzine i bez pravih rima.veku prodire u Spaniju. Stih bugarstice obicno ima 15 ili 16 slogova i raspored stihova je strofni. a u tercetima ima vise kombinacija. iako nijedan stih nije potpuno slobodan jer bi u suprotnom presao u prozu. sklonost ka ritmickoj organizaciji koja podseca na obican govor i graficki oblik su presudni faktori ritmicke organizacije. Poreklo i oblici soneta Nas naziv je stvoren prema itlijanskom sonetto. Najpoznatije strofe su: Tercina (terza rima) – trostih sastavljen od jampski intoniranih jedanaesteraca sa karakteristicnim rasporedom rima. Pretpostavlja se da je provansalskog porekla. Takav stih se naziva slobodnim stihom. Elizabetanski ili Sekspirov sonet se sastoji od 3 katrena i dvostiha. danasnji oblik je nastao u Italiji u 13. glas) ili iz provansalskog gde je i ranije oznacavao vrstu pesme. U tercete se ne prenose rime iz katrena. a sesta rima je epska strofa od sest stihova. kao izraz pobune protiv tradicionalnih oblika. gde je poslednji stih jednog prvi stih sledeceg. 71. i sa parnim rimama na sredini i kraju stiha. Ona ucestvuje i u stvaranju melodioznosti stihova. Prva velika zbirka soneta je Kancoonijer Franceska Petrarke. 72. 73. jedanaesteraca. Drugi polustih uvek ima 8 slogova. U lirici se javlja lirski deseterac sa cezurom posle 5. Posle dva glavna stiha ide pripevni prilozak od 6 slogova. sloga ima poreklo u usmenoj knjizevnosti. U 15. To je stih nase usmene epske poezije sa stalnom cezurom posle 4. Dvostruko rimovani dvanaesterac je stih od 12 slogova sa cezurom posle 6. tercinu je stvorio Dante u svojoj Bozanstvenoj komediji.aba bcb . Najveci broj stihova i strofa je romanskog porekla italijanskog i francuskog. Sestina je naziv za dva oblika – sestina lirica je pesma od sest strofa sa po sest stihova i jednim dodatkom od tri stiha. Rima moze da bude: Parna – vezuje dva uzastopna stiha (aa bb cc) Ukrstena – dolazi naizmenicno u stihovima (abab) Obgrljena (abba) Nagomilana – kada se jedna rima ponavlja u vise stihova (aaa aaaa) Isprekidana – kada nema cvrste sheme (abcb abcdacd) Prava ili pravilna – kada se podudaraju naglaseni slogovi i svi glasovi iza naglasenog sloga Cista – kada se podudaraju i vrste akcenta Bogata – ako se podudaraju i glasovi ispred naglasenog sloga (bludnica – ludnica) Postoji i podela na muske (ako se podudara jedan slog). Ostalo u Recniku knjizevnih termina 29 .. Simetricni osmerac sa cezurom posle 4.70. veka (Tasov Oslobodjeni Jerusalim i Ariostov Besni Orlando). Pojmovi strofe i njeni tradicionalni oblici Strofa je veca sintaksicka celina od stiha. 74. Njegova prva slova mogu da cine akrostih. veku. U 16. Kod nas se javlja u lirici 19. Stanca (ottava rima) – tipicna strofa italijanskog epa 15. u Francusku. Raspored rima u katrenima je abba abba. sa rimom ababcc. Rimuju se prvi i treci stih. u 16. sloga.. veka. poreklo mu je indoevropsko. pokusaji da se ona nadomesti aliteracijom i asonancom. a poslednji soet je napravljen od prvih stihova ostalih soneta. a italijanski naziv je dobijen prema suono (zvuk. Pojam i vrste rime Rima. Sonetni venac je ciklus od 15 soneta. tri sloga). Tradicionalne vrste stiha Deseterac je najstariji stih nase usmene poezije. Izbegavanje rime. a zatim u Englesku i Nemacku. veku interesovanje za sonet pocinje da opada. Raspored rima je abab cdcd efef gg. sloga. Sastoji se od jampski intoniranih jedanaesteraca sa rasporedom rima abababcc. srok ili slik je glasovno podudaranje na kraju stiha ili na kraju clanaka u stihu. da bi bilo obnovljeno u vreme romantizma. Italijanski ili Petrarkin sonet sastoji se od 2 katrena i 2 terceta. Na kraju pesme ili neke vece celine dolazi samostalan stih kako bi se zavrsilo rimovanje . Ritam se zasniva na mesnim ciniocima ritma. Organizacija stihova i strofa cesto se postize rimom.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful