I GRUPA 1. Pojam i klasifikacija nauke o knjizevnosti Sistematsko I razgranato proucavanje knjizevnosti se najcesce naziva nauka o knjizevnosti.

Ponekad se u istom ili slicnom smislu upotrebljava i termin knjizevna kritika. Taj termin inace oznacava procenjivanje vrednosti knj. dela. Cesto se ne smatra delom nauke o knjizevnosti, ciji su redovni cinioci teorija i istorija knjizevnosti. Drugi termin za NOK je filologija. Upotreba tog termina predstavlja problem jer se on najcesce izjednacava sa lingvistikom. V&V kao i vecina teoreticara stoje na stanovistu da je proucavanje knjizevnosti nauka. Filozofija nauke (epistemologija) kaze da nauka mora da ima predmet, metodologiju, i terminologiju. Drustvene nauke: 1. uzrocno objasnjenje (=prirodne) a) one koje se sluze opstim zakonima (sociologija) b) one koje se ne sluze opstim zakonima (istorija) 2. sistematski opis a) one koje se sluze opstim pravilima (lingvistika) b) one koje se ne sluze opstim pravilima (nauka o knjizevnosti) Treba napraviti razliku izmedju knjizevnosti koja je umetnost i nauke o knjizevnosti koja predstavlja neku vrstu znanja. U pokusaju da se ta razlika ponisti tvrdilo se da knjizevnost razume samo onaj koji je pise (stvaraoci = tumaci). On svoje citalacko iskustvo moze da izrazi intelektualno i racionalno iako je predmet njegovog proucavanja iracionalan. Neki teoreticari pokusavali su da pitanje proucavanja knjizevnosti rese poricuci da predstavlja znanje. Tako nastaje stvaralacka kritika koja podrazumeva parafraziranje. Drugi su tvrdili da se knjizevnost uopste ne moze proucavati – u njoj se moze uzivati i mogu se prikupljati razne informacije. Bavljenje knjizevnoscu u pocetku je podrazumevalo koriscenje metoda prirodnih nauka u pokusaju da se dostigne objektivnost. Uvodjene su cak i neke kvantitativne metode – statistike, sheme, grafikoni. Koriscenje statistike je moguce samo u nekim vidovima proucavanja knjizevnosti (versifikacija). Postoji razlika izmedju ciljeva i metoda prirodnih i drustvenih nauka, ali osnovni metodi NOK se koriste i u prirodnim naukama: analiza, sinteza, indukcija, dedukcija i poredjenje. Nemacki hermeneuticar Vilhelm Diltaj istakao je razlike izmedju prirodnih i drustvenih nauka – naucnika zanima uzrok dogadjaja, a proucavaoca knjizevnosti - znacenje (taj proces razumevanja je pojedinacan i subjektivan). Istoricar filozofije Vilhelm Vindelband rekao je da naucnik tezi da ustanovi opste zakone, a istoricara zanima cinjenica. U proucavanju knjizevnosti tezimo da otkrijemo neku osobenost, a to je uvek pojedinacno. Ipak, knjizevno delo je istovremeno i pojedinacno i opste. Jos Aristotel u svojoj Poetici govori o tome da pesnik prikazuje opste, a istoricar pojedinacno. U NOK razlikuje se teorija knjizevnosti, istorija knjizevnosti i knjizevna kritika. Postoji razlika u shvatanju knjizevnosti kao dela u sinhronijskom ili dijahronijskom nizu; u proucavanju samih dela i opstih nacela u knjizevnosti. Knjizevnu teoriju nije moguce stvoriti bez pojedinacnih dela, a istorija i kritika su nemoguce bez nekog sistema pojmova. Teorija i praksa se uzajamno prozimaju, kao i discipline nauke o knjizevnosti. - Nauka o knjizevnosti predstavlja vrstu znanja I poznavanja knjizevnosti, tumacenje knjizevnog dela, konteksta u kom ono postoji, metoda kojima se knjizevnik koristi I sl. Nauka o knjizevnosti se pocela razvijati kao potreba da se knjizevno delo prouci, priblizi citaocima, da se razume. Ona se postepeno formirala prolazeci kroz razlicite stupnjeve I koristeci se razlicitim metodama u potrazi za najuspesnijim I najplodnijim. Neki teoreticari su smatrali da je knjizevnost nemoguce naucno proucavati, vec da se ona moze objasniti samo opisivanjem, ovaj metod koji se naziva “stvaralacka kritika” bio je prilicno bezuspesan jer se uglavnom na osnovu jednog knjizevnog dela stvaralo drugo, losije. Neki teoreticari da se knjizevnost uopste ne moze proucavati jer se tako umanjuje njen estetski dozivljaj I uzitak koji ona pruza. Metodi koji su se javili u proucavanju knjizevnosti, ali nisu se pokazali kao uspesni:  Metod prirodnih nauka – tezi se postizanju objektivnosti, bezlicnosti  “geneticki metod” – proucavanje izvora knjizevnosti I onoga sto joj uzrocno prethodi  Bioloski metod Medjutim, knjizevno delo se ne moze tumaciti kao nesto opste, jer je ono pre svega individualno, jedinstveno. Posmatra se u odredjenom kontekstu, mogu se uociti specificne opstosti medju delima celokupne knjizevnosti, ali se ne moze negirati individualno I subjektivno, ono sto delo cini jedinstvenim I neponovljivim. Proucavalac knjizevnosti se zanima pre svega za ono sto je osobito I pojedinacno u knjzevnom delu, a do uopstavanja tek dolazi kasnije.

1

Odbacivanje metoda prirodnih nauka pocinje sa Vilhelmom Diltajem, 1883. godine (kraj 19. veka) koji je uocio razliku izmedju prirodnih I duhovnih nauka. Za njim su krenuli I Vilhelm Vindelband, Hajnrih Riket I drugi koji su smatrali da se duhovne (istorijske) nauke, za razliku od prirodnih, bave onim sto je subjektivno I samim tim jedinstveno, onim sto se ne treba dokazivati I uopstavati, vec cemu treba isticati jedinstvenost I razumeti, baviti se objasnjenjem, a ne dokazivanjem. Vilhelm Diltaj je razvio I metodu razumevanja koja se naziva hermenautika. Cilj prirodnih nauka. - Discipline nauke o knjizevnosti su:  Teorija knjizevnosti  Istorija knjizevnosti  Knjizevna kritika Pokusaji istorijske rekonstrukcije doveli su do isticanja pisceve namere kao glavnog predmeta istorije knjizevnosti. Postoji i shvatanje da delo treba posmatrati samo iz savremene perspektive. Telo treba povezivati i sa vrednostima njegovog i sa vrednostima potonjih doba, jer je delo istovremeno i vecno i istorijsko – perspektivizam. Relativizam svodi istoriju knjizevnosti na niz zatvorenih i nepovezanih dela, a apsolutizam se interesuje samo za savremenu situaciju. Cesto dolazi do razdvajanja kritike i istorije. Istorija omalovazava kritiku, iako je i sama zasnovana na nekoj vrsti vrednovanja i najcesce preuzima vec postojeca misljenja. Proucavaoci cesto odbijaju da proucavaju modernu knjizevnost, a izraz moderna moze da bude shvacen u najsirem mogucem smislu. Jedino opravdanje je to sto ziv autor nema zaokruzen opus, a prednosti ovakvog proucavanja su mogucnosti za razgovor. Proucavaoci najcesce cekaju sud vremena, odnosno sud drugih kriticara i citalaca. Ni kritika ne moze bez istorije – kriticar koji ne poznaje istoriju ne bi mogao da zna koje je delo izvorno ili bi pogresno shvatao odredjena dela. Velekova i Vorenova Teorija knjizevnosti: 1. Prvi put se javlja distinkcija izmedju unutrasnjeg i spoljasnjeg pristupa 2. Temeljno odredjivanje i klasifikovanje NOK – trijada disciplina (teorija, kritika i istorija) De Sosir je napravio razliku izmedju sinhronije i dijahronije – teorija i kritika se sluze sinhronijskim pristupom, istorija dijahronijskim. 2. Istorija knjizevnosti Zaceci se srecu jos u anticko doba – filoloska i polihistorska istrazivanja, popisi pisaca i dela u bibliotekama. U danasnjem obliku javila se oko 18. v. (tada dolazi i do prelaska na unutrasnji pristup), kada se javila svest o promenljivosti svega. U pocetku je koristila periodizaciju, a kasnije ima ulogu da pokazuje evoluciju i menjanje svesti o knjizevnosti i pristupa njoj. Istorija podrazumeva i spoljasnje i unutrasnje faktore u proucavanju knjizevnosti. Za istorijsko izucavanje vazan je Eliotov pojam tradicije kao zivog mehanizma, sinhronog niza dela, necega sto sami kreiramo. Eliot je bio protiv hronoloskog principa u izucavanju knjizevnosti. Skretanje pazne sa pisca na delo prvi su otpoceli ruski formalisti. Istorija knjizevnosti je nekada poistovecivana sa istorijom, zatim sledi radikalno odvajanje ove dve nauke, ali ipak se zavrsava nekom vrstom kompromisa – istorija knjizevnosti ne moze bez hronologije, koja je osnovni metod istorije, ali shvata se da one treba da govore o razlicitim stvarima. Smatralo se da se istorija knjizevnosti treba potpuno poistovetiti sa prosloscu, tj. sa trenutkom u kom je delo nastalo, da treba uzeti u obzir piscevu nameru I shvatanje dela koje je nastalo u periodu njegovog nastanka. Medjutim ovakav nacin je pogresan jer se umanjuje vrednost dela. Tokom vremena se o delu razvijaju razlicita tumacenja, razvija se knjizevna kritika I saznanja postaju obogacena, tako da afirmisanje samo onoga sto je datom delu savremeno umanjuje njegovu apsolutnu vrednost. Takodje je problem I to sto se savremeni istoricar knjizevnosti ne moze potpuno poistovetiti sa nekim istorisjkim periodom, ne moze ga potpuno doziveti I shvatiti. Ispravno resenje je da istorija knjizevnosti treba da obuhvati sve faze razvoja jednog dela, tacnije sve faze razvoja kritike o knjizevnom delu I na taj nacin stvori kompletnu sliku o njemu. Javljaju se razne vrste problema jer se knjizevnost ne moze potpuno klasifikovati, istorija knjizevnosti se stalno razvija I dopunjuje novim saznanjima – najveci problem je preklapanje perioda, postojanje pisaca cija dela pripadaju razlicitim periodima I sl. Najveci problem predstavlja savremena knjizevnost koja nije potpuno formirana I jos uvek se razvija, pa se zbog toga ne moze tacno definisati. Medjutim, Velek tvrdi da ovo moze biti I pogodnost jer istoricar knjizevnosti moze stupiti u kontakt sa piscima, ali oni uglavnom izbegavaju da pisu o savremenim piscima, govoreci da cekaju “sud vremena”, a u stvari cekaju sud kritike. Istorija knjizevnosti ne moze bez knjizevne kritike I teroije knjizevnosti. Potrebna joj je terminologija koju uvodi teorija knjizevnosti, potrebne su joj analize I rezultati kinjizevne

2

Knjizevna kritika proizvodi subjektivno koje istorija knjizevnosti oebjektivizuje. npr. zadaci i uza podrucja teorije knjizevnosti Teorija knjizevnosti je najstarija disciplina NOK. Utemeljivac stilistike je Leo Spicer.kritike. a ne samo kao deo stilistike. Osnova opste istorije je komparativno proucavanje knjizevnosti i nastojanje da se obuhvate sve pojave od svetskog znacaja ( Geteov pojam svetske knjizevnosti – obuhvata sva dela koja su prekoracila nacionalne granice). Zato je tk tesno povezana sa metodologijom proucavanja knjizevnosti. Tim nazivom se oznacava i samo deo tk (ucenje o knjizevnim vrstama). za Aristotela je ona ucenje o pesnickoj umetnosti kao takvoj i o pojedinim njenim oblicima. ucenje o pesnistvu pojedinih razdoblja (npr. Poetika se bavi razmatranjem prirode knjizevnosti uopste. Predmet. nacina i oblika stihovnog govora i stihovnih knjizevnih vrsta. komparativna istorija knjizevnosti i opsta istorija knjizevnosti. Medjutim. 3. Bez poznavanja metoda. zatim pojedinacnim delima i razmatranjem knjizevnih vrsta unutar kojih se dela ostvaruju. Versifikacija – moze se definisati kao deo stilistike. bavi se pitanjima prirode knjizevnosti. ali tako shvacena ona nije deo NOK. Njen znacaj se vremenom menjao – imala je ulogu da objasnjava delo. Knjizevno delo je jezicka tvorevina i zato je njegova analiza nemoguca bez analize jezika kojim se ono ostvaruje. Bavi se proucavanjem nacina na koji se oblikuju stihovi I vazna je za analizu poezije. Ona tk povezuje sa lingvistikom. Knjizevna kritika Kritika je najmladja disciplina u NOK I ima najuze podrucje – bavi se pojedinacnim delima. mada ona moze da bude shvacena i tako da obuhvata celo problematsko podrucje tk. Versifikacija je proucavanje prirode stiha. Na osnovu utvrdjivanja stila konkretnih dela. Svako delo je jezicka tvorevina I potrebno je utvrditi I ispitati njegove jezicke karakteristike kojima se formira stil. kao i zakonitosti razumevanja i oblikovanja knjizevnih vrsta. jer dolazi do sve veceg mesanja I preplitanja zanrova. S obzirom na to da je oblikovanje stihova vazno i za oblikovanje pojedinih knjizevnih vrsta. Za razumevanje takvih dela potrebna je pomoc knjizevne kritike. Javlja se posle pojave stampe i sirenja kruga citalaca. 3 . sa razvojem savremene knjizevnosti. oblika i nacina knjizevnog izrazavanja i opstih i posebnih osobina knjizevnih dela kao umetnickih tvorevina. vec se zasniva subjektivnom dozivljaju nekog dela. 4. da propagira novine (avangarda). Komparativna istorija istrazuje veze izmedju dve ili vise knjizevnosti. Jedno od najvaznijih pitanja su metode i pravci savremenog proucavanja knjizevnosti. stvarajuci opstu sliku o celokupnoj knjizevnosti. ali predstavlja specificnu discipline teorije knjizevnosti. ali i posebne zakone koji se ticu pojedinih knjizevnih vrsta. Ona nastoji da utvrdi opsta nacela knizevnog oblikovanja. versus=stih). razvrstava. Uza podrucja teorije knjizevnosti su:  Analiza knjizevnog teksta – polazna tacka nauke o knjizevnosti  Ucenje o knjizevnim rodovima I vrstama – svako knjizevno delo se ostvaruje u nekom obliku I od velikog znacaja je svrstati pojedinacna knjizevna dela u odredjene knjizevne vrste na osnovu kojih se ona povezuju I univerzalizuju. Taj deo teorije knjizevnosti se naziva poetikom. sve je teze svstati knjizevnost u konkretnu knjizevnu vrstu. versifikacija je najcesce shvacena kao posebno podrucje tk. Istorija pojedine knjizevnosti bavi se proucavanjem nacionalne knjizevnosti ili knjizevnosti koja ima neku zajednicku crtu. pravila kojima se rukovodi neki pisac ili knjizevna skola (poetika ekspresionizma) ili nacin oblikovanja neke knjizevne vrste (poetika radio-drame). Leo Spicer smatra da se na detaljima zasniva sustina dela. sredstava i ciljeva pojedinih pravaca u NOK nemoguce je poznavanje tk. Ona moze biti shvacena i kao samostalna stvaralacka delatnost. Deo stilistike koji se bavi nacinom oblikovanja stihova naziva se versifikacija (lat. kao jedna od knjizevnh vrsta. da oni grade celinu I da moraju zato biti polaziste svake analize. Preteca kritike je retorika. U zavisnosti od podrucja razlikuju se istorija pojedine knjizevnosti. Centralni problem tk je ucenje o analizi knjizevnog dela i ucenje o knjizevnim rodovima i vrstama. da se bori protiv novina (u moderni). jezik. poredjenjem stilova se utvrdjuje I stepen originalnosti dela. poetika romantizma). Njen osnovni zadatak je da vrednuje dela. kao i nakon pojave epoha poput romantizma gde pisci teze originalnosti i nejasnosti pesnickog izraza. sistematizuje. Deo tk koji se bavi jezikom knjizevnog dela naziva se stilistikom. ali ono sto je jedinstveno za sve faze kroz koje je prolazila je cinjenica da se ona bavi iznosenjem odredjenih stavova o knjizevnosti I konkretnim knjizevnim delima. Ona se cesto naziva i poetikom.   Stilistika – predstavlja spoj lingvistike I nauke o knjizevnosti. da upucuje u knjizevne vrednosti i na taj nacin igra ulogu posrednika izmedju dela i citaoca.

formira se stav da je za shvatanje knjizevnog dela najvaznije shvatiti pisca. Delo postaje samo kopija necega. Sa razvojem strukturalne lingvistike Ferdinanda de Sosira I sa definicijom jezickih jedinica Emila Benvenista. pa se dovodi u centar proucavanja knjizevnosti. Metodologija proucavanja knjizevnosti – shvata se vise kao zasebna disciplina koja doprinosi razvoju teorije knjizevnosti. lingua = jezik. “Knjizevnost I psihologija”. govor) takodje ima poreklo u filozofskim raspravama o poreklu i sustini jezika. veku. razvojem misljenja o zadacima I ciljevima teroije knjizevnosti. Iz ovakvog pristupa proistice biografizam kao osnovna metoda analize. na nauku o knjizevnosti se prenosi uzrocno – posledicna metoda iz prirodnih nauka. a u 20. Nakon toga estetika se razvijala u dva osnovna pravca koji se mogu medjusobno povezivati. Sa razvojem moderne. Ovaj pravac je bliskiji knjizevnoj kritici jer se odnosi na pojedinacna dela. Prvi podrazumeva opisivanje. ispitati njegov zivot I uzroke njegovog stvaranja dela. Kao posebna nauka koja se bavi istorijskim razvojem jezika i uporedjivanjem razlicitih jezika nastala je u 19. Lingvistika (lat. “Knjizevnost I ideje”. negira se njegova autonomija. ali uglavnom se odnosi na istorijsko proucavanje knjizevnosti. doba kada dolazi do napretka prirodnih nauka. Ruski formalisti se prvi zalazu za stavljanje dela u centar paznje. Predstavlja savremena shvatanja o teoriji knjizevnosti. Pored naziva lingvistika cesto se koristi i naziv filologija koji obicno oznacava nauku koja na osnovi jezika i knjizevnosti proucava celokupnu kulturu jednog ili skupine srodnih naroda. “Knjizevnost I drustvo” – nazvali jednim imenom spoljasnji pristup knjizevnosti. ali metode i ciljevi su im razliciti: 1. U ovom slucaju moze se govoriti o uporedjivanju estetike i teorije knjizevnosti. uspostavljanje sistema pojedinacnih umetnosti i uocavanje slicnost i razlika medju delima pojedinacnih umetnosti. TK u odnosu na estetiku. kada se stvara svest o promenljivosti. lingvistiku i filologiju Savremeno shvatanje i proucavanje knjizevnosti kao jezicke umetnosti tesno je vezano za estetiku (filozofiju umetnosti) i lingvistiku (koja se bavi proucavanjem jezika). kao centru proucavanja. Prema nekim shvatanjima tk treba da bude izvedena iz onih spoznaja do kojih je dosla lingvistika. analiziranje i razvrstavanje dela prema srodnim osobinama. Velek I Voren su poglavlja u svojoj knjizi “Knjizevnost I biografija”.v. Krajem 19. da pokazuje tacnosti I istinitosti. Pod uticajem lingvistike knjizevno delo pocinje da se shvata kao jezicka tvorevina i omoguceni su uvidi u strukturu dela. knjizevnost se polako okrece samom delu. paznja skrece na drustvene okolnosti. bavi se proucavanjem svrhe nauke o knjizevnosti 5. Razvija se sa pozitivizmom. Bavi se savremenim stavovima. veka. Prema drugim lingvistika treba da bude shvacena kao deo semiotike – nauke o znakovima. umanjuje se njegov znacaj koji bi trebalo da bude presudan. Utemeljivac spoljasnjeg pristupa je Ipolit Ten koji daje dve definicije knjizevnosti – delo je slika drustvene sredine I pisceva ispovest. 4 . tacnost. u 20. a najveca promena dolazi sa romantizmom.Nauka o knjizevnosti se zasniva krajem 18. Ponekad se odnosi i na proucavanje kulture na osnovu pisanih spomenika. Umesto toga postoji teznja za ponovnim uspostavljanjem problema odredjivanja i razumevanja umetnosti. pa se njihove metode preuzimaju I za proucavanje knjizevnosti. skrece se paznja sa samog dela. ali. javlja se svest o autonomiji umetnickog dela. pre svega. Unutrasnji I spoljasnji pristup proucavanju knjizevnosti . proucavaju se nevazne cinjenice iz piscevog zivota (koja je babica prisustvovala Puskinovom porodjaju!) I trazi se analogija tih cinjenica sa delom. trazi se objektivnost. 6. 2. kada se kultura prenosi sa aristokratske na gradjansku. Drugi podrazumeva filozofsko razmatranje prirode umetnosti izvan sistema i odbacivanje unapred odredjenog shvatanja umetnosti. Humbolt razvija opstu lingvistiku. dokazivanje. Uverenje koje preovladava je da tk treba da bude shvacena kao relativno samostalna nauka koja moze da koristi tekovine lingvistike.v. pa se knjizevno delo posmatra kao odraz stvarnosti I od njega se trazi da je podrazava. a kao filozofska disciplina unutar filozofskog sistema oblikovana je mnogo kasnije u vreme nemackog klasicnog idealizma. Ovakvim pristupom analizi dela. De Sosir utemeljuje lingvistiku kao nauku koja jezik posmatra kao sredstvo sporazumevanja i strukturu za prenosenje poruke. U romantizmu se pesnik posmatra kao izvor knjizevnosti. Estetika (od grcke reci koja oznacava osecaj) javlja se jos u antickoj Grckoj u filozofskim razmisljanjima o prirodi umetnosti. treba da razvije sopstvene metode. U realizmu se sa pisca. pa tako nacin njegovog nastanka postaje vazniji od samog dela. Ovakav pristup knjizevnom delu naziva se spoljasnji pristup. jezik se demokratizuje.

Stagner – ispravno se odnosi samo onaj ko gleda u delo. nego kao u sebi zatvorena jezicna struktura. * Filoloska kritika Filoloska kritika ili tekstologija se bavi tekstom sa stanovista njegove istorije. Praski lingvisticki krug (1926.. Knjizevnost je nekada potrebno sagledati kao stvarnost. religijskih I politickih ideja – knjizevno delo nije bolje ako je ispravno. ali su vise skoncentrisani na kritiku dela. Isticu ahistoricnost dela – delo je aktuelno u bilo kom istorijskom periodu. koja znacenje dela odvodi u suprotnom smeru... nisu identicne.p. vec zakon knjizevne strukture. Ona je zauzimala centralno mesto u pozitivizmu. zato se unutrasnji pristup u anglosaksonskim zemljama naziva Nova kritika. kroz razlicite epohe. – sfera umetnosti I zivota se ne dodiruju. oni nisu mogli npr. on takve proucavaoce duhovito naziva “kritickom skolom tiskaca limuna” . isticu da delo nije ispovest autora I potcenjuju nekadasnje besmisleno istrazivanje detalja koji ne samo sto nisu korisna.). Ipak potpuno su ga negirali ekstremne pristalice unutrasnjeg pristupa. poucno.) – Manfred Kridl trazi da se delo postavi u srediste paznje I posmatra kao celina. Sklovski napominje da postoje motivi I dogadjaji koji se prozimaju kroz knjizevnost u razlicitim drustvenim situacijama.. (cuvanje tekstova. Stav pristalica unutrasnjeg pristupa proucavanju knjizevnosti je da treba poci od prvog utiska pri analizi I onda dati detaljno objasnjenje. Osporavanje proucavanja dela na osnovu drustveno – ekonomske situacije.v. ali ipak odraz licnosti pisca ili pesnika. da prouce opus jednog pesnika. Ipak. tako da se spoljasnji pristup ne moze u potpunosti negirati. Poricu vaznost proucavanja filozofskih. fantastike koja se nikako ne moze tumaciti psihoanalizom. ispitivanje autenticnosti. a nisu primetili da delo. a ne moze se proucavatina na dotadasnji nacin. Ponekad je u proucavanje dela ukljuciti I koji podatak sa strane jer se ipak u nekom delu moze naci podatak koji je pisac ili pesnik uneo iz “spoljasnjeg” sveta I koji sa te strane mora I biti sagledan.v. a samim tim otvorili novi problem – lingvisticka invazija. a ne okolo. tacno.e. Ovakvim negiranjem bilo kakvih spoljasnjih elemenata. U pozitivizmu se prakticni rad uglavnom svodio na: a) kriticko izdavanje knjizevnih tekstova b) istrazivanje izvora i istorijata nastanka dela c) ispitivanje okolnosti u kojima je ziveo pesnik Kolevka filologije je Aleksandrijska skola u 3. U potpunosti odbacuju spoljasnji pristup proucavanja knjizevnosti – knjizevnost je samostalna I nezavisna stvarnost. Osnovna pitanja su: 1) pitanje autenticnosti 2) pitanje autorstva 3) pitanje datiranja teksta Prvo se bavi samim tekstom i spada u nizu kritiku. nego nikog I ne zanimaju.Jos jedna mana unutrasnjeg pristupa je to sto su isli iz krajnosti u krajnost – odbacujuci biografski princip. analizu stih po stih. na neki nacin jeste vezano za pisca. pocinje preispitivanje I kritika unutrasnjeg pristupa => Eliot je pisao o granicama kritike – kritikovao je preterivanje pri interpretaciji dela. Anglosaksonske zemlje – zacetnici Eliot I Ricards – insistiraju na pazljivom citanju. potpuno su odbacili bilo kakvu vezu pisca sa delom. ruzi ga I stvara od nejga ono sto piscu nije bilo ni na kraj pameti da stvori.Jakobson – komicno poredjenje spoljasnjeg proucavalaca knjizevnosti sa policajcem koji hvata sve oko sebe osim lopova. U Nemackoj se razvija lingvisticka kritika koja se azsniva na poistovecivanju lingvistike I estetike. Tvrde da je pogresan psihoanaliticki pristup delu jer postupcima u delu ne upravlja psiholoski zakon. To nije knjizevna kritika. Zajednicko svim skolama je to sto ostro kritikuju dotadasnji pristup delu preko biografije pisca. Zastupnici unutrasnjeg pristupa takodje isticu I ukazuju na usmeno stvaralastvo I stvaralastvo nepoznatih autora koje takodje ima veliku vrednost. vec kritika teksta. Prema V&V najvise je vezana za istoriju knjizevnosti. Pojam strukture je najbitniji za unutrasnji pristup – sadrzaj I forma se ne mogu odvojiti jer je delo celina. velika dela su puna psiholoski neuverljivih momenata.n. a druga dva u visu (filoloska kritika je vezana za Bibliju ciji je autor Bog i zato je to visa filoloska kritika). da je njegov najintimniji dokument. doduse dokument koji se ne moze proucavati na ostalu bilo kakvih drugih dokumenata iz njegovog zivota. nego na sustinski problem dela. Utemeljena je u Nemackoj 5 . Kajzer “Knjizevno delo ne nastaje kao odraz necega drugog. Tekstologija u danasnjem smislu nastaje u 19.

vec i kriticki aparat gde su navedene sve izmene i mesta iz rukopisa koja drugacije glase (ako je rukopis sacuvan. Sastoji se iz teksta i komentara. Izmene se beleze i navodi se sta je do njih dovelo (koncentracija. pojedinacne razlike u varijantama. Zadatak filoloske kritike se najbolje ostvaruje preko materijalnih dokaza. Kasnije je utvrdjeno da je A nelegitimno prestampano. Tekst koji je posluzio za prepis je protograf. Kriticko izdanje nam daje uvid u istoriju razvoja nekog teksta i rukopisa. redakciji u poredjenju sa 1. Priredjivac kritickog izdanja mora da poznaje jezicku situciju toga vremena. Ispitivanje teksta treba sprovoditi od sloja do sloja – prvo se uporedjuju sve izmene u 2.). jer je B bila napisana u dijalektu narodnim jezikom. Kriticko izdanje teksta Za ispitivanje nekog teksta najvaznije je da se utvrdi njegova pouzdanost. Obicno su posledice gresaka u prepisivanju. Verzije su sitne. ali se danas ipak uzima za kriticko izdanje. Priredjivac ima pravo da ispravlja greske. Ponekad slagaci ili stampari slucajno ili namerno izmene nesto u tekstu. u poredjenju sa 2. Postoje jos 2 tipa: faksimilsko (mehanicko) i diplomaticko (dokumentarno) – to nisu izdanja pojedinih dela.... One se mogu objasniti na nekoliko nacina: cenzura. Uzi pojam od redakcije je recenzija. Kriticko izdanje ne sadrzi samo tekst prvog izdanja. Jos jedan problem je to sto su ove drame pisane za pozorisno izvodjenje.gde su vrsena proucavanja Biblije. nikako preko estetike! 7. zatim sve izmene u 3.. U 17. Slican je slucaj i sa romanom Zeleni Hajnrih Gotfrida Kelera. Kriticko izdanje je najznacajnije za knjizevnost. izgubljen papirus. Tekstologija najvise obraca paznju na: 1) izdanje poslednje volje ili izdanje iz poslednje ruke 2) izdanje iz prve ruke ili editio princeps Izdanje poslednje volje obicno ima prednost. Prvo izdanje ne mora da bude uvek i autenticno.. Praznine u tekstu nazivaju se lakune.v. ritam.) i folio (od 17. Svi rukopisi mogu biti koncepti ili cisti tekstovi. naknadni zapisi. Treba uzeti u obzir to da pisci nisu sami obavljali korekturu. Srednjovekovi testovi najcesce dospevaju do nas samo u prepisima. a uzori su im bile knjige za suflere. Komentar je deo u kome priredjivac podnosi izvestaj o onome sto je cinio. Sastoji o 6 . Ponekad se i za piscevog zivota pojavi vise izdanja u koja on unosi izmene. Zatim se primeri grupisu i grupe se ispituju svaka ponaosob. Kada su u pitanju novi romani mozemo da verujemo u njihovu autenticnost i pouzdanost jer reprezentuju piscevu volju. posebno u vreme pozitivizma. Zbog toga je neophodno da razvijemo nepoverenje prema onome sto citamo. Pesma o Nibelunzima sacuvana je u 11 rukopisa i vise od 20 fragmenata u kojima postoje velika odstupanja.. Ovakvi prepisi su cesto vekovima odvojeni od autenticnog oblika dela i zato sadrze krupne izmene.. sveske sa pojedinim ulogama. Autograf je rukopis autora.. vec rukopisa i varijanti. Specifican je slucaj Grimelhauzenovog Simplicisimusa . zvucanje. Najcuveniji je problem Sekspirovih drama jer se nijedna redakcija ne smatra autenticnom. a najcesce nije). veku postojale su dve redakcije. koji se danas stampa mimo autorove volje.prvi nemacki moderan roman. da su stampari vrsili neke izmene. Slicno je i sa Pesmom o Rolandu.).. prenosi tekst u drugo pismo. Postoje kriticka izdanja sabranih i izbranih dela. a savremena podela vrsi se prema tekstoloskim kriterijumima: 1) naucna izdanja – cilj im je da sto vernije predstave autentican oblik teksta 2) popularna – cilj im je da tekst dodje do sto veceg broja citalaca Kriticko izdanje je tip naucnog izdanja. ostecenost. Pojam varijante – tekst u razlicitim oblicima (=redakcija). veka dovedeno pod sumnju. da ih uporedjuje i kriticki odmeri. To se ne moze reci za dela koja se ponovo stampaju. Uzrok velikih izmena je i nepostovanje autorove volje i autorskog prava. jos uzi pojam u odnosu na recenziju. Znacajan je tekstolog Karl Lahman. a prepis je apograf.v. Cilj filoloske kritike je objavljivanje kritickog izdanja kroz koje se prezentuje autentican oblik dela. Koncept je uvek autograf i vidljiv je rad na tekstu. itd. Ponekad se zastareli jezicki oblici zamenjuju novim. izmedju nas i pesnika isprecio se covek koji je modernizovao pravopis. To su redakcije koje su po svom formatu kvarto ( od 16. Neki pisci pisu svoja dela u vise redakcija i tada je moguce videti njihov unutrasnji razvoj ili razvoj lirskih motiva. Kembridzsko izdanje Sekspirovih dela smatrano je remek-delom.. ali to je pocetkom 20. Ditografija je kada prepisivac 2x napise istu rec ili deo teksta. Izdanja mogu da se klasifikuju na osnovu formata (Sekspir). Iako taj faktor nije jedan od najbitnijih. ali i u razvoja samog autora. Zamena zareza tackom moze da dovede do promene smisla recenice. Najcesca greska u prepisivanju je haplologija – kada prepisivac nakon pauze nastavi prepis od iste reci koja se nalazi u drugom delu teksta. Cilj je da se otkrije jedinstven stav koji je sadrzan u promenama na svakom stupnju. Kriticko izdanje ovakvog teksta mora da uzme u obzir sve sacuvane redakcije. od kojih se za prvu A redakciju verovalo da je autenticna.. da su vlasti vrsile cenzuru.

Lahman kaze da tekstolog obavlja 2 vrste operacija: 1) Filolog se oslanja na ono sto je neoborivo – tu fazu naziva recenzijom. pisu na stranim jezicima. Neka dela je nemoguce shvatiti bez poznavanja autora. nemacki filolog. Cesti su pokusaji da se na osnovu teksta nekog dela otkrije ime pisca.. Slicno znacenje ima i pasportizacija (vise se odnosi na narodnu knjizevnost). Problem iznalazenja pisca i datiranja teksta Posle pripremanja kritickog teksta. To u novoj knjizevnosti ne predstavlja problem. To je istorijski falsifikat – kada su autor i delo potpuno izmisljeni. To je postupak utvrdjivanja autorstva. Za ruski narodni ep Slovo o puku Igorovu koji se obicno vezuje za 12. Genealosko stablo rukopisa je graficki prikaz istorije teksta. U srpskoj knjizevnosti problem predstavlja knjizevno delo Laze Kostica. npr. Kod nas je Novica Petkovic priredio sabrana dela Nastasijevica i Disa. a ne znamo ko jeste). U vreme romantizma (18.. ali nije isti slucaj sa usmenom ili nekim delima srednjovekovne knjizevnosti. svi elementi I posecanja iz pesme povezivani su sa Geteovim tadasnjim stanjem I sve je imalo logicki sled dok nije ispostavilo da je Gete napisao tu pesmu mnogo pre nego sto je upoznao Lotu. izmisli delo vec postojeceg pisca..veca je verovatnoca da je autenticniji onaj tekst u kojem je rec komplikovanija. ali i sa samim pesnikom (jos od Vergilija). U ova izdanja se prebacuju istorijski kljucni rukopisi. 2) anagrami kada kombinacijom slova u imenu nastaje novo ime.. U novije vreme mu zameraju mehanicizam. Postupak koji se primenjuje u ovoj fazi je citanje po tezem ili lectio dificilor .v. Adespota je tekst kojem ne mozemo utvrditi autora (ne odnosi se na usmenu knjizevnost). 7 . pocetne varijante. redja. 8. menjanje teksta i podaci iz razlicitih varijanti. dozvoljene su transkripcija i transliteracija. Kanon nekog pisca predstavljaju dela koja je on sigurno napisao. S prelaskom na unutrasnji pristup doslo je do potpunog antipozitivizma i shvatanja dela kao autonomne tvorevine. Diplomaticki je kada se npr. To je neka vrsta parcijalne atribucije. keltski pevac iz 2. Najpoznatiji primer falsifikata je Osijan. kao i na proucavaoce narodne knjizevnosti. Krisfal (Kristovau Falkau).. oblik stiha) 3) Jezicko – stilisticke (oblici reci. npr. tvrdilo se da predstavlja krivotvorinu 18. Neki pisci dela ostavljaju nepotpisana. Nekada se problem javlja I kao posledica koriscenja biografskog metoda za anlizu I datiranje neke pesme. lakune. tako da se piscu odricala svaka uloga kada je u pitanju shvatanje dela. Indicije koje nam daje tekst mogu biti: 1) Sadrzajne (gradja i motivi. Ateteza je postupak pobijanja ideja o necijem autorstvu (kada kazemo da neko sigurno nije napisao neko delo.. priredio je kriticko izdanje Biblije). Cilj je da se dodje do arhetipa. veka najvazniji je Lahmanov metod (Karl Lahman. veku. Filolog ima pravo na samostalne zakljucke. upotrba stilskih figura. v. Atribucija je kljucni termin vise filoloske kritike. Sekspirov kanon do danas nije utvrdjen. Jedan od problema iznalazenja pisca predstavljaju i pseudonimi koji mogu da budu razliciti: 1) upotreba sasvim drugog imena umesto pravog. Diplomatika je deo pravne nauke. Postoji i problem plagijata i mistifikacija. Osijan je imao veliki uticaj na pisce. ukazivanje na istorijske dogadjaje i licnosti) 2) Formalne (npr. Pastirska knjizevnost je uvek jasno povezana sa situacijom vremena u kojem je nastala. Prvi deo Lahmanove metode se ne moze primeniti ako je tradicija horizonatalna (postoji vise varijanti u isto vreme). o Faksimilsko izdanje za cilj ima da sto vernije reprodukuje original teksta koji ne mora da bude autenticna varijanta. Ova izdanja je ponekad tesko razlikovati od originala. Kao primer Kajzer navodi slucaj sa Geteovom pesmom “Putnik” koju je on poslao vereniku Lote Buf uz priznanje svojih oecanja prema njoj koje ce verenik moci da vidi I u pesmi.) 4) Misaono – sadrzajne (pojedine misli.) interesovanje za narodnu knjizevnost bilo je veliko. (jakobson i Nabokov). Ta faza se zove emendacija. Moze da ga prebaci u drugo pismo. Dugo je ta pesma tumacena preko Geteove biografije. o Diplomaticko izdanje – uloga priredjivaca je mnogo veca jer treba citaocu da priblizi tekst. v.v. bavi se starim pravnim tekstovima. U filoloskoj kritici 19. Autor dobija na znacaju tek u 18. i 3) kriptonimi – novo ime nastaje og pocetnih slova imena. 2) Druga faza je iznosenje pretpostavki koje se odnose na cinjenice iz prve faze. ili 3..se iz opsteg dela u kojem se iznosi slika zivota teksta. Erlangenski rukopis. pogled na svet…). Molijer (Zan-Batist Poklen). npr. Postoje kombinovana faksimilska i diplomaticka izdanja. Ona se mogu priredjivati i u knjizevnosti.. drugi preduslov je iznalazenje pisca. moze da sadrzi greske.

komedija I tragedija 2.e. Horacije je tvorac normativne poetike koja je dominirala do druge polovine 18. 3. ucenju o pojedinim stilovima. dijegeza . Retorika je u staroj Grckoj bila ucenje o govornistvu. Poeticke rasprave o prirodi i f-ji pesnistva.zanatlije On ovu podelu daje praveci paralelu sa ljudskim organizmom. mimeza . Postojali su uzori za svaku vrstu pisanja i svaku knjizevnu vrstu. temama.p.ditiramb 3. kompoziciji i figurama. iako se shvatanje jezika do danas promenilo. Da bi pissac mogao da stvara mora da poseduje vestinu dobrog govorenja i pisanja.n.filozofi 2. kao i o knjizevnim rodovima zapoceo je Platon u svojim dijalozima. a u niskom starkelja). a sama knjizevnost je nazivana poiesis ili poetike tekhne (pesnicka vestina). Niskim stilom obradjivane su teme iz svakodnevnog zivota.Za kriticko izdanje su bitni podaci o godini nastanka i objavljivanja dela. ali se tokom srednjeg veka razvila i osim toga je obuhvatala i ucenje o jeziku. Svoja poeticka nacela i shvatanje umetnosti. U takvoj drzavi postojala bi podela rada. proizvodjaci . Najbitnije je bilo ucenje o figurama. a za stilistiku su danas to relativna sredstva koja se koriste u najvecem broju slucajeva. a Aristotel je o tome napisao citavu raspravu – O pesnickoj umetnosti. To je bilo posebno bitno kod govora na sudu. a danas se najvise koristi istrazivanje metrike. Samim tim je pocelo i proucavanje poetske f-je jezika. srednji i niski stil. likovima. Anticka poetika je pruzila osnove za razvoj savremene poetike.. Na taj nacin je omoguceno datiranje dramskog opusa Lopea de Vege i Kalderona. romana i pripovedaka novijeg doba ne predstavlja problem. Poetika i retorika u antici Stara poetika i retorika nastoje da delo analiziraju na osnovu analize jezika. i 10. cesta je bila ironija i satira. kombinacija oba – ep Platon vrednuje dela po kolicini podrazavanja (ono koje najvise podrazava najmanje vredi). Terminus post quem je termin posle kojeg je delo sigurno nastalo. likovi su bili heroji. Stilistika i dalje koristi pojmove i nazive koje su dali poeticari i retoricari u antici. Za staru retoriku stilske figure bile su apsolutna sredstva. nacinu gradjenja recenice. jer pesnici neke pesme unose u zbirke mnogo kasnije od trenutka nastanka. Visokim stilom obradjivane su ratnicke teme. Datiranje drama. a sofisti su poceli intenzivno da proucavaju jezik i njegove f-je. a neki nazivi su se zadrzali do danas. Atina je dozivela procvat za vreme Periklea u 5. 9. a terminus ante quem je termin pre kojeg je delo sigurno nastalo. Ranije su za pitanje datiranja bila najvaznija jezicka ispitivanja. To uverenje je ukljucivalo podrazavanje uzora. za tragediju je postojalo okvirno uputstvo za to kako treba uobliciti odredjeni tragicni dogadjaj. Najznacajnija poetika iz doba rimske knjizevnosti je Horacijeva Poslanica Pizonima.v. Ucenje o dobrom govorenju retorika je zasnovala na ucenju o knjizevnim vrstama. odnosno ukrasenom govoru u knjizevnosti. Ime poetika potice od grcke reci poietikos sto znaci pesnicki. posebno pesnicke. proznom izrazavanju i nacelima kritickog ocenjivanja knjizevnih dela. povezanosti i razvoja.ratnici 3. upotreba nepristojnih reci. On pravi klasifikaciju knjizevnih rodova i smatra da postoje tri tipa podrazavanja: 1. 10. Knjizevne vrste su predstavljale cvrste obrasce kojih se treba pridrzavati. v. U svakom stilu su mogle da se koriste samo odredjene reci (npr. Tu se nalaze koreni stilistike. jer je najbolje da se svako bavi samo jednom stvari i cinila bi je tri sloja: 1. Indija). poglavlju Drzave. Drugaciji je slucaj sa poezijom. . Retoricari su figure popisivali i razvrstavali. Najcesca je podela na visoki. upravljci . Srednji je bio izmedju ova dva.jednostavno pesnikovo pripovedanje . ono se javilo u svim drustvima gde je postojao ekonomski razvoj i uslovi za obrazovanje. Ucenje o kompoziciji bavilo se rasporedon sastavnih delova nekog knjizevnog dela. a ne 8 . nosici etickog ideala. Njegova poetika je deskriptivna. Platonovi stavovi o pesnistvu U ovom dijalogu Platon je pokusao da da sliku idealne drzave.cisto podrazavanje . Na primer. On je protiv mimetickih umetnosti je one podrazavaju samo izgled u datom trenutku. On se zalaze za to da knjizevnost bude spoj lepog i korisnog. jer je i sama knjizevnost shvacena kao lep nacin pisanja. pa se na taj nacin shvatalo i knjizevno delo. rec starac iz srednjeg stila bi u visokom stilu glasila starina. Pravilno datiranje je vazno radi iznalazenja zavisnosti.. cuvari . Platon iznosi u 2. Japan. Poeticko proucavanje knjizevnosti nije karakteristicno samo za antiku. Ovo ucenje je u tesnoj vezi sa ucenjem o stilovima kojih je bilo nekoliko i razlikovali su se po izboru reci.. a samim tim i intenzivno bavljenje umetnoscu (Kina.

razlicite predmete. prosecni (Kleofont) ili gori od nas (Hegemon Tasanin). jer ona prikazuje pad iz srece u nesrecu. Sastavni delovi tragedije (kvalitativno) su: prica. Razlika izmedju istoricara i pesnika je u tome sto jedan govori o onome sto se stvarno dogodilo. komedija i ditiramb . tragedija) i falioi (nizak. Kvantitativo on tragediju deli na: prolog. a tu pesnistvu nema mesta. Sokrat pokusava da mu da objasnjenje za to govoreci mu da nema umetnicko i naucno obrazovanje za to. Predmet podrazavanja mogu da budu karakteri bolji od nas (Homer). ali drugi pesnici su mu i na sam pomen dosadni. Muza pesniku daje zanos koji on zatim prenosi drugima (kao sto su rapsodi) i stvara se lanac. U dijalogi Ijon ucestvuju Sokrat i Ijon. licima koja delaju. Strah i sazaljenje moze da izazove osoba koja je po sredini – ne sme da se previse istice svojom pravednoscu. a drugi o onome sto je moglo da se dogodi. Najbolje ja da to budu lica koja su u prijateljskoj ili rodbinskoj vezi. U lancu slusalac predstavlja poslednju kariku. Uvodeci pojam katarze on daje protivargument Platonovoj tvrdnji da je pesnistvo stetno. komedija). On ne odobrava ni tragediju. Pesnici su tumaci bogova. Aristotelova definicija tragedije i stavovi o pesnistvu Aristotelova Poetika predstavlja neku vrstu polemike sa Platonom. a ako je u pitanju dobar covek. Tragedija je podrazavanje ozbiljne i zavrsene radnje koja ima svoju odredjenu velicinu. Naprotiv. Radnje koje izazivaju strah i sazaljenje treba da vrse lica koja su prijatelji. Svaki od njih moze da peva samo ono na sta ga je Muza nadahnula. karakteri moraju da budu dosledni – da se ponasaju u skladu sa svojom prirodom. karakteri. drugi epske pesme. harmonija i govor. vec kao posledica nadahnuca. poredeci ga sa poznavaocima slikarstva ili vajarstva. koristi ih kao svoje sluge i kroz njih govori slusaocima. Mimeticka umetnost je moralno stetna. Edip. Predmet moze da bude spudaioi (uzvisen. rapsod iz Efesa. episodije. Ako neko poseduje umece da da ocenu jedne slike znace to da ucini i za neku drugu. poglavlju Drzave. Prednosti tragedije u odnosu na epopeju: a) ima sve sto ima epopeja (i vise). ne bilo sta jer je za sve dr8ugo nesposoban (jedan peva ditirambe. to je upravo i cilj tragedije. a tu pesnicima nema mesta. a rapsodi su tumaci tumaca (tumaci pesnika). ni drugo. Pesnistvo ne nastaje pomocu vestine ili umesnosti. Lica koja podrazavaju to rade da bi prikazali dogadjaje. tragedija. a ne pripovedaju. srece ili strasti kod junaka. vec su i oni sami nadahnuti posredstvom pesnika. Ijon razume samo Homera jer ga goni bozanska sila. jer da je u pitanju zanat oni koji umeju da pevaju jedno umeli bi i drugo. scenski aparat i muzicka kompozicija. Aristotel govori i o tri jedinstva: vreme. a istorija pojedinacno. a rapsod srednju. Uloga drzave je da vrsi vaspitnu ulogu.. Kada je rec o rasporedu dogadjaja oni moraju da imaju kauzalni poredak. Pesnici stvaraju samo kad su izvan razuma i poneseni zanosom.podrazavajuce delatnosti. misli. Bog im oduzima snagu razmisljanja. Ijon se hvali kako najbolje poznaje i razume Homera. b) postize cilj za krace vreme (radnja – 24h). Uloga drzave je da obrazuje ratnike koji treba da budu cvrstog karaktera. govorom koji je otmen i poseban za svaku vrstu u pojedinim delovima. c) ima vecu jedinstvenost (potpunije postize cilj). Govor mora da odgovara liku. Ijon istovremeno priznaje da mu je cilj da recituje stihove da zaradi novac tako sto ce publiku navesti na plac. razlicitim nacinima. Nacini su narativni i dramski (diagesis i mimesis). eksodu i horske pesme (ulazna pesma i stasimoni). a komediji i parodiji nizak. neprijatelji ili nisu ni jedno. a izazivanjem straha i sazaljenja vrsi prociscavanje takvih afekata. On kaze da su sve umetnosti – ep. U njegovoj drzavi ne bi bilo mesta za pesnike i ta ideja je najizrazenija u 10. Najbolje je ako pripada visem sloju. ali i na prikazivanju tuge. Epopeji i tragediji svojstven je uzvisen predmet. Pesnik sme da podrazava samo uzvisene stvari. Rapsodi su u vlasti pesnika i oni ne poseduju stvarno znanje o njima. ali ne sme ni da bude los covek. Sredstva su ritam. Takav lik je npr. Radnja moze da bude prosta i prepletena. Upravo je to dokaz da je pesnistvo posledica bozanske snage. 11. govor. Uporedjuje je sa silom koja postoji u magnetu koji pomocu nje privlaci druge kamenove i stvara citav lanac. Podrazavanje je urodjeno samom coveku. One podrazavaju razlicitim sredstvima. on prihvata samo himne bogovima i pesme u pohvalu dobrih ljudi. to moze da vrsi negativan uticaj na citaoca. Tragedija koristi sva tri. Pesnicko delo ne sme da sadrzi ni muzicke i ritmicke elemente.stvarnost i ideje.). ali to je i sredstvo za sticanje znanja. izazivanjem straha (od toga da im se ne dogodi nesto slicno) i sazaljenja prema onome ko nezasluzeno pati ljudi se oslobadjaju rdjavih misli. radnja i mesto (pominje samo prva dva). 9 .. Pesnistvo prikazuje opste – mora da se pridrzava zakona verovatnosti i nuznosti. Platon zamera Homeru na njegovom prikazu antropomorfnih bogova. Njegova poetika je deskriptivna.

cak i bolji od antickih. gde su ga knjizevnici zvali dobom genija. Autor najpoznatije poetike je didakticki i satiricki pesnik Nikola Boalo. Ovo je narocito bilo vazno za francuski klasicizam odakle se prosirilo na celu Evropu sve do romantizma. objavio didakticku poemu u 4 pevanja Art poetique. madrigal.v. Rasprava o antickim uzorima pocela ubrzo nakon objavljivanja Boaloove poetike. Engleska knjizevna kritika je u prvi plan iznela pesnikovu originalnost. Prva i cetvrta knjiga bave se opstim pogledima. Ukinute su i jasne granice izmedju knjizevnih rodova i vrsta. Ideja o povratku prirodi doprinela je afirmaciji usmene knjizevnosti. Poetike klasicizma U drugoj polovini 17. a istovremeno dodaju mnogo novih pojmova. Od tog trenutka pesnik ulazi u otvoren sukob sa tradicijom i konvencijama. pa je 1674. engleski pisac Edvard Jang uvodi pojam stvaralackog genija koji se uzdize iznad pravila. Romanticarske poetike U romantizmu pocinje svesno odbijanje uzora i uticaja antike. Od polovine 18. Pesnik svoje delo treba neprestano da doteruje. Ipak.v. Pravilo o tri jedinstva u drami nastalo je tek u humanizmu i nije tekovina antike. Delo u potpunosti mora da bude podvrgnuto cenzuri kako se u njemu ne bi naslo nesto sto ne bi godilo dvorskom drustvu. ali i pesnickim vrstama. Danas realizam oznacava stilski pojam. Knjizevnost tog vremena – francuski klasicizam – predstavljala je uzor ostalim sredinama. vec i od spoljasnjih faktora (drustva). vec u renesansi i srednjem veku). Romantizam donosi potpuni otpor prema pravilima. Tako je nastala salonska knjizevnost koja je u potpunosti iskljucuje prikazivanje fizioloskih procesa. Tada je pocelo da se siri uverenje da i moderni pisci mogu da budu uzori. U trecam delu govori o tragediji. Na tome mu je zamerio veliki broj pesnika koje je on napao u svojoj poetici. a danas je poznat kao Sturm und Drang (oluja i nagon). Dok je Aristotel u svojoj Poetici govorio o jedinstvima vremena i radnje. ali i knjizevnost koja je obelezila 19. italijanski humanista Kastelvetro uvodi i jedinstvo mesta. a njegov simbol je Prometej. u Francuskoj Zan Zak Ruso ustaje protiv feudalne kulture i zahteva de se covek vrati prirodi. o pravilu tri jedinstva. 14. u svetu fantazije. on je stvaralacki genije. ali i razum. a druga i treca pesnickim vrstama. Za epsku pesmu je neophodna anticka mitologija. na Dalekom istoku i u prirodi. U drugom delu Boalo govori o manjim pesnickim vrstama kao sto su : idila. Ukidaju se i cvrste granice izmedju pojedinih nacionalnih 10 . a ne na scensku lakrdiju). veliki uticaj imala je i engleska knjizevnost. Delo mora da poseduje sklad koji ne zavisi samo od unutrasnjih.12. 15. Vodja im je bio znacajni nemacki prosvetitelj Johan Gotfrid Herder koji je razradio nauku o istorijskom razvoju ljudskog drustva. najnaprednija evropska drzava bila je francuska apsolutisticka monarhija. rondo. U poetici renesanse pesnik postaje vise od obicnog coveka jer svojom umetnoscu moze da prikaze pravu prirodu stvarnosti koju drugi ne vide (altera natura).v. Poeticki spisi humanizma i renesanse Postoji veliki broj poetika humanizma i renesanse i one se uglavnom zasnivaju na antickim koje za njih predstavljaju vecne zakone. v. Poetike prosvetiteljstva U 18. Zato ne postoji ni jedinstvena sistematicna poetika ove epohe. a knjizevnost je najvisa ljudska delatnost. Sredinom 18.v. Pesnickom jeziku Boalo pridaje veliki znacaj. vodvilj (misli na saljivu pesmu. epigram. pored francuske. Knjizevnost tog doba svesno je bila didakticka. U tome se oslanjaju na antiku i knjizevne vrste pokusavaju da uklope u anticke. Glavni uzor mu je bio Horacije. njegova poetika je izvrsila uticaj na celu evropsku knjizevnost. kao sredstvo simbolike i alegoricnosti. Fridrih Slegel je knjizevnika nazvao najvisim tipom coveka koji se prema obicnom coveku odnosi kao ovaj prema zivotinji. pri crtanju ljudi pesnik mora da pazi na nacionalne i istorijske razlike. Anticki pojmovi su potpuno istisnuti tek u realizmu. komediji i epu. Dominiraju lirski elementi kod svih rodova i vrsta. glavna tema je sentimentalna ljubav. One se narocito bave mikrostrukturama jezika i pesnickog jezika. balada. u kojoj je od Horacija pozajmljivao citave stihove i odlomke. 13. oda sonet. Ruso je bio prethodnik evropskog predromantizma i sentimentalizma koji je bio najpoznatiji u Nemackoj. kao uverenje i da umetnost treba da se priblizi stvarnosti. U prvoj knjizi govori o tome da je potrebno da pesnik poseduje pesnicki dar. satira. Pored jezuitskih poetika najpoznatija je Sedam knjiga poetike (Poetices libri septem) Julija Cezara Skaligera iz 1561. Junak u romantizmu bezi od stvarnosti i utehu trazi u proslosti (ali ne dalekoj. Umesto razuma on uvodi kriterijum osecanja. elegija. Za romantizam su od velikog znacaja Selingova dostignuca u filozofiji.

Na nadrealizam je uticaj imalo Frojdovo ucenje o nesvesnom. Najvazniji pojam postaje pojam istine koja je shvacena kao detaljno opisivanje svakodnevnog zivota obicnih ljudi. 17. veka kada se razvijaju prirodne nauke I smatra se da se metode iz prirodnih nauka mogu koristiti za svako naucno istrazivanje. i razvoja kapitalizma potpuno se gube anticki uzori kao nerazumljivi. na istorizmu – knjizevna dela se tretiraju kao spomenici jednog vrema. ali i opstom poetikom tog doba. On se tu i bavi lirskom pesmom. ali je to omogucilo razvoj filoloske analize koja je I danas aktuelan I potrebna nauci o knjizevnosti. Poetike realizma i naturalizma Poetika realizma vraca se zahtevu 18. Zato je cesta upotreba zargona i narecja. 16. Poznavanje stranih knjizevnosti postaje preduslov za proucavanje domace.knjizevnosti. Esteticizam i modernizam u poetici Esteticizam je zavladao u gradjanskoj knjizevnosti krajem 19. srpska knjizevnost). sredini I trenutku koje posmatra kao elemente za objasnjenje svakog knjizevnog dela. Teorija knjizevnosti je sve ove pravce obuhvatila nazivom avangarda. Ovakav stav se javlja sredinom 19. Junak je uslovljen svojim socijalnim statusom. Aleksandar Flaker poetiku avangarde naziva poetikom osporavanja. ali smatra da u pesnickom delu nikad nije dosta muzike. ekspresionizam (Nemacka. Lirika napusta muzikalnost I rimu. Od revolucija 1848. On kaze da lik ne treba da bude previse uvelican. nadrealizam (Francuska. Pozitivizam u knjizevnosti ima malo uze znacenje I zasniva se na misljenju da je za proucavanje knjizevnog dela najbitinije utvrditi uslove I izvor njegovog nastanka – prouciti drustvene uslove I pisceve stavove. On je protiv intelektualizma )poenta. duhovitost itd. Kao suprotnost ovim teznjama sve popularnija postaje tzv. Francuski simbolista Pol Verlen izdao je 1882. a fabula nelogicna I nepovezana. Poezija ne traba da slika boje. etiku i drustvo. neoklasicizam i neoromantizam. a to treba pojacati koriscenjem neobicne i zagonetne simbolike. a zatim moral. na psihologizmu – potreba da se proucava pisceva psihologija kao izvor umetnickog dela. Zahtev za tacnom reprodukcijom doveo je do toga da govor likova bude sveden samo na socijalnu sredinu. priblizava se prozi. Pozitivizam se zasniva na bigrafizmu – potreba da se prouci piscev zivot da bi se na osnovu toga utvrdila njegova motivacija za pisanje I analogija sa delom. U romantizmu su stvoreni uslovi za nastanak istorije knjizevnosti kao naucne discipline. Knjizevnost deluje snagom simbola. Realizam donosi povratak Aristotelovoj Poetici. On insistira na tacnoj reprodukciji zivota uz izbegavanje romanticarskih elemenata. Najvazniju ulogu u pozitivizmu ima istorija knjizevnosti koja nastoji da uspostavi objektivno.) i koriscenja rime u poeziji. sistematizovano proucavanje knjizevnosti I uglavnom se zasniva na piscevoj biografiji I utvrdjivanju osobina jenog istorijskog perioda. svoju poetiku u obliku kratke lirske pesme. – umetnost treba da prikazuje svakodnevni zivot. Ovi pravci se odlikuju socijalnom borbenoscu I odbacivanjem logike. Jedino sto je vredno je umetnost. v. slovenske zemlje). 18. Zola uvodi i ideju o coveku kao fizioloskom bicu (psihologija se reducira na fiziologiju). Pripovedac ne sme da pokaze ni najmanji stepen subjektivnosti. Ideje pozitivizma u nauci o knjizevnosti Pozitivizam je filozofski pravac koji je zasnovan na teznji da se svaka pojava izvede iz cinjenica I da se empirijski dokaze. Njihova drustvena f-ja je da izmene estetiku. Za esteticizam je bitna i neobicnost i muzikalnost pesnickog jezika. 11 . Pocetkom 20. dokumentarna knjizevnost. Za prozu je karakteristican iracionalizam i neocekivani i nemotivisani obrti. Znacaj pozitivista je u razvoju filoloske analize teksta – proucavajuci biografiju pisca I drustvo dolazili su do mnogo nepotrebnih cinjenica za anilizu. pa I za knjizevno. Dalji razvojni stupanj realizma je naturalizam. v. Realizam pojam istine shvata hronicarski – prikazuje samo ljudski svet u kojem vladaju ljudske snage i prirodne i psiholoske zakonitosti. Osnovna nacela postavio je najznacajniji predstavnik – Emil Zola. Pravci esteticizma su simbolizam. Knjizevnik je shvacen kao posmatrac i svedok onoga sto se desava oko njega. dadaizam (Svajcarska i Francuska). Utemeljivac pozitivizma je Ipolit Ten I njegovo shvatanje o rasi. Jezik pripovedaca tezi sto vecoj jednostavnosti. vec nijanse. Znacaj dobija i antiherojsko crtanje likova. u evropskoj knjizevnosti javili su se agresivni knjizevni pravci – futurizam (Rusija i Italija). i prema stvarnosti se odnosi sa gadjenjem i prezirom. Pesnicki jezik je postao hermetican. v. Pozitivisti su smatrali da je sadrzaj bitniji od forme I da on odredjuje nacin na koji ce se delo oblikovati.

19.. Ne misle da ulogu imaju ideje jednog vremena. oni zele da pronadju I upotrebe nove kako bi izazvali odusevljenje I uzbudjenje kod citalaca.Njihov rad se zasniva pre svega na kritici dotadasnjeg pozitivistickog pristupa analizi knjizevnog dela. Na ovaj nacin odbacuju sve sto nije knjizevnost u najuzem smislu I time je njihov metod potpuno u suprotnosti sa pozitivistickim koji u nauku o knjizevnosti ukljucuje I druge grane umetnosti I nauke – filozofiju. psihologiju. a predmet knjizevnoteorijske analize je da utvrdi opstosti I svrsta dela u odredjene knjizevne rodove. Razvila se u Sovjetskom Savezu nakon Oktobarske revolucije. On smatra da je najvisi stepen stilisticke analize doci do pesnikove intuicije I otkriti smisao koji je on dao izrazu I time stvoriti jedinstvenu sliku.Smatrali su da se stilovi smenjuju prema nacelu suprotnosti. sociologiju I sl. a da se jezikom bavi lingvistika. Dakle. Njegova stilisticka metoda je kritikovana jer ako se stil veze za autora. a I ako ga posmatramo kao autorovu intuiciju – on postaje previse uopsten da bi se na osnovu njega moglo bilo sta naucno utvrditi.Mane – Stilisticka kritika nije uspela da da ocenu vrednosti dela jer se delo one moze vrednovati samo prema stilskim obelezjima (a ona je bila potpuno usresredjena na to). kako objasniti to sto on stvara dela razlicite vrednosti. .Formalna metoda kao pravac u nauci o knjizevnosti trajala je od 1915.Leo Spicer govori da je vrednost stila u pesnikovoj licnosti jer se on njime izrazava. sta je u stvari umetnicki stil? . . 20. postavlja se pitanje – kako odrediti kvalitet umetnickog stila. godine. Smatraju da nauka o knjizevnosti treba da se bavi samo onim sto je “knjizevno” u knjizevnosti. javlja se novo shvatanje da je stil odlika jednog umetnickog dela I da izrazava njegovu individualnost I originalnost. Struktura dela zasnovana je na strukturi jezika. – 1930. tacnije nacin oblikovanja jednog knjizevnog dela.Prvi su uocili razliku izmedju fabule I sizea. Jedan od kriticara je bio I Jurij Tinjanov koji je pre svega kritikovao svaku staticnu definiciju knjizevnog dela. ali je smanjen znacaj onoga sto su pozitivisti smatrali najvaznijim.Razvojem stilistike I novim shvatanjem stila kao izraz individualnosti.I u okviru ruskih formalista javile su se kritike preteranog naglsavanja sematskog knjizevnog postupka I posmatranje nacina komponovanja dela kao jedino vazno u delu. a prvi takav pravac su ruski formalisti. ne moze se vrednost stila posmatrati preko autora. on je prvi uvideo razliku izmedju prirodnih I duhovnih nauka I potrebu za razgranicavanje njihovih metoda. . ne treba se potpuno izolovati. . Medjutim. posto je stil shvacen kao mogucnost individualnog izrazavanja. 12 . Boris Tomashevski I Roman Jakobson. smatrajuci da je knjizevnost uvek u nekom kontekstu I da se tako treba I posmatrati. a ne samo idejnim I tematskim. drugacijih karaktera. Medjutim. stilistika je dala mogucnost analize gde ce najveca vaznost biti data jezickim kvalitetima. pozitivizam se ne negira u potpunosti. umetnickom vrednoscu estetika I sl.Odbacivsi Spicerovu definiciju stila. tako da je bez stilistike koja analizira upotrebu jezika nemoguce u celini analizirati delo. Fabula predstavlja stvaran raspored knjizevnih elemenata. a na osnovu opstih knjizevnih postupaka formiraju se knjizevne vrste. a seize nacin na koji su knjizevno – umetnicki elementi rasporedjeni. Temelj svake analize je da se ispitaju postupci kojima pisac postize zeljeni cilj. vec se tezi nalazenju mere – neki elementi pozitivzma zadrzani su. Oni stavljaju formu ispred sadrzaja (za razliku od pozitivista) jer smatraju da se tema odabira prema postupcima koje pisac zeli da koristi I da se prema njima formira. Razvila se stilisticka kritika koja je smatrala da se na osnovu tih jezickih kvaliteta moze odrediti umetnicka vrednost knjizevnog dela. Glavni predstavnici I osnovne ideje ruskog formalizma . pojava novih tema.Znacaj stilistike I stilisticke kritike za teoriju knjizevnosti je veoma bitan – omogucile su upoznavanje jezickih elemenata koji su osnova za gradjenje knjizevnog dela. Na osnovu ovakve definicije Volfgang Kajazer I Emil Stajger zasnivaju metodu interpretacije. Boris Ejhenbaum. Jurij Tinjanov. . Predstavnici ruskog formalizma su: Viktor Shklovski. .Sa Vilhelmom Diltajem odstupa se od pozitivistickog misljenja. Kada piscima dosadi koriscenje odredjenih umetnickih postupaka. Stilisticka kritika .Smatraju da se na osnovu analize knjizevnih postupaka utvrdjuje stil knjizevnog dela. odnos citalac – delo  Izolovali jezik jer su ga posmatrali samo u kontekstu odredjenog dela . . Greske:  Zapostavili su nacin na koji se delo prihvata. Pravci koji se zasnivaju nakon pozitivima uglavnom se zasnivaju na kritici pozitivizma. Njihov osnovni stav je da treba prouciti umetnicke postupke kojima se pisac sluzi tokom stvaranja umetnickog dela. vec smatraju da je presudna prezasicenost odredjenim stilom I “starim” umetnickim postupcima.

Frojd je podelio psihicki zivot na nesvesno (id). ali na drugaciji nacin – tezi da ispita znacaj utiska koji delo ostavlja na citaoce. kao I ono sto pisca pokrece da pise. npr. Nova kritika u Engleskoj I Americi . kao I Tpmas Sterns Eliot I Ricards.) gde je analizirao studentske tekstove.).  drugacije shvatanje tradicije – tradicija nije obican niz knjizevnih dela na koji se nova dela samo nadovezuju I cine nastavak rada prethodnika. nacela I zakljucaka koji su ipak vazni da bi se moglo govoriti o naucnom proucavanju knjizevnosti. ali je vremenom razvio razlicito misljenje od psihoanalize I tvorac je arhetipske kritike.Eliot se zalaze za:  impresivnost pesnistva – smatra da se poezija ne treba analizirati kao izrazavanje pesnikovih osecanja. ali je podstaklo povezivnje knjizevne kritike sa iskustvima drugih nauka. tradicija je sistem vrednosti. .Nova kritika oznacava grupu knjizevnih kriticara u Sjedinjenim Americkim Drzavama koji su paznju proucavanja knjizevnosti skrenuli na samo delo. samostalno. kao podsvesna psihicka energija manifestuju se u snu. ali ne I u formiranju nekih opstih metoda. . naglasava kao krajnji cilj dela izazvivanje emptaije kod publike (sazivljavanje sa delom I prepoznavanje sopstvenih psihickih sukoba) I katarze (nakon empatije dolazi do prociscenja).Ricards je imao znacaja za Nove kriticare svojim delom “Prakticna kritika” (1929. Jungov pojam arhetipa vezan je za simbole. treba ga posmatrati. kritikovali svaki vid proucavanja koji ukljucuje neke vanknjizevne elemente. sto je bilo od znacaja jer se ona pocela preterano zatvarati u sebe. Psihoanaliza je metod istrazivanja psihickog zivota I lecenja psihickih poremecaja. ono osobito I neponovljivo u njemu. Zalagali su se za tzv. praznjenje – knjizevno delo posmatra kao nadoknadu za fizicke ili moralne nedostatke. Tradicija se bira.  odredjeni tip klasicizma u pesnistvu . tj.Psihoanalza se kao pravac u pihologiji formira u 20. niti stvaranju jedinstvene I celovite nauke o knjizevnosti koja bi se kao takva razgranicila od drugih nauka. sistem koji je uvek ziv I aktuelan u onoj meri u kojoj ga odredjeni autor prihvati. nesvesne delatnosti I razumne. vremenom prerasta u ucenje o coveku. 23. Arhetipovi. Takodje je zahvaljujuci psihoanalitickoj kritici nastala psihologija knjizevnosti. veku. ali je produbila pogled na odredjene teme I karaktere. Njihovo zatvaranje u okvir knjizebvnog dela bilo je jos intenzivnije od ruskih formalista jer oni nisu tezili niakvim opstim zakljucivanjima.Ona proucava psihicku zakonitost knjizevnog dela. On smatra da je umetnicko delo upravo nacin koordinacije ovih delatnosti. Kao tip knjizevne kritike bavi se tematikom knjizevnog dela.Karl Gustav Jung je bio Frojdov ucenik. On shvata podsvest kao kolektivnu. Bilo im je vazno samo da utvrde knjizevne vrednosti teksta. Nortrop Fraj arhetip definise kao skup simbola koji se u knjizevnim delima pojavlju tako cesto da se mogu posmatrati kao opsti elementi.21. pomno citanje – akcenat je na analzii knjizevnih vrednosti. 22. Utemeljivac je Frojd 1856. a ispoljava se preko simbola. dakle tekstove ciji su autori nepoznati. Psihoanaliticka I arhetipska kritika . – 1939. Ovim je skrenuta paznja sa pisca na sam tekst. a ne kulturnih na koje eventualno tekst ukazuje. bez akvih lutanja van njega u potrazi za cinjenicama koje bi im pomogle u analizi. Cleanth Brooks. Allen Tate. On smatra da covek stalno vodi borbu izmedju zellje za zadovoljstvom.Njihove zasluge za teoriju knjizevnosti su samo u skretanju paznje na sam tekst I u otkrivanju bitnih osobina pojedinih knjizevnih vrsta. najvise etnologije I psihologije. u Novoj kritici. . I na taj nacin pokazao kako je bitno usresrediti paznju na sam tekst I na vrednosti koje su date u njemu. Psihoanaliticka kritika nije toliko doprinela nauci o knjizevnosti. nego je samo pesnistvo jedan nacin izrazavanja I kao takvo. . Njegovo delo “Anatomija kritike” nije mnogo neposredno delovalo na razvoj nauke o knjizevnosti. sistem koji se stalno obogacuje novim vrednostima. . podsvesno (ego) I svesno (super ego). u mitovima I umetnosti. Strukturalizam I semiotika 13 . svesne. kao nesto sto je zajednicko svim ljudima. Poznavanje pisaca cesto vodi pogresnim zakljuchcima koji su posledica stava prema autoru.Osnov njihovog proucavanja knjizevnosti je analiza samog teksta na osnovu koje bi se utvrdile knjizevne vrednosti.Predstavnici su – John Crowe Ranson. Kasnije se ovaj naziv prosirio na sve knjizevne kriticare sa ovim tendencijama.

Ovim se bavi i folklor. Svetska knjizevnost moze da oznacava i riznicu klasika (Homer. a asocijacija na nju bi bila ista svima. U najsirem smislu oznacava interesovanje za odredjivanje struktura u srustvenim I prirodnim pojavama. saloni. Krecu od uporedne. Tako se jezik moze ispitivati sa dva aspekta – sa aspekta oznake. dok on ima znacenje koje je odredjeno za taj pojam. predistorijom i migracijama njegovih tema i oblika. odnosno njihovim prevodima i podrazavanjima.) I da se poruka odredjenog upotrebljenog znaka moze shvatiti na osnovu analize niza kome znak pripada I na osnovu utvrdjivanja nacina sklapanja tih znakova u celinu. tj. Time se spajaju sadrzaj I forma (bitno za delo I nacin na koji se delo prenosi). predvodjeni Fernanom Baldensperzeom. istinitosti dela. . Roman Jakobson (koji razvija svoje stavove u krugu praskog knjizevno – naucnog strukturalizma). Prvo je proucavanje usmene knjizevnosti. u nekom drugom jeziku bi ta jezicka oznaka bila drugacija. imao je na umu kulturno-politicki ideal saradnje svih evropskih naroda. nijedna nacija nije spremna da odustane od svoje pojedinacnosti. se javlja veoma ostar antipozitivizam i ovakvo proucavanje se odbacuje..). u odnosu sa knjizevnom vrstom kojoj delo pripada.Znacajni ruski formalisti su Jurij Tinjanov. sirenje uticaja itd. Pisana I usmena knjizevnost deluju jedna na drugu. onog sto je napisano I oznacenog. ..Klod Levi – Stros smatra da je svaki znak odabran iz niza mogucih znakova (sinonima npr. . Oni su posebnu paznju posvecivali knjizevnim uticajima I nacinima sirenja neke knjizevnosti. medjusobnih uticaja. tekst – drugi tekstovi I sl. On smatra da se knjizevnost mora proucavati iz dva aspekta – spoznajnog (utvrdjivanje sadrzaja. izmedju njih postoje tesne veze. Ovo shvatanje se prenosi I na nauku o knjizevnosti posebno pod uticajem ruskih formalista (na ciji se rad strukturalizam nadovezuje) koji se okrecu delu kao jezickoj tvorevini. ogranicava se na spoljasnje cinioce I ne dozvoljava procenu pojedinacnog umetnickog dela. Sekspir. pa se bave opstom I nacionalnom knjizevnoscu. Ovakav stav zastupa I Jurij Lotman – dolazi do dinamickog shvatanja strukture (tekst se mora posmatrati u kontekstu unutartekstovnih odnosa. Uporedno proucavanje knjizevnosti pocinje u 19. kao sto su casopisi. Geteova svetska knjizevnost – weltliteratur . vec se bavi remek-delima. onoga sto ono predstavlja) I komunikativnog (delo kao poseban vid komunikacije izmedju autora I citaoca). Gete. .Bitna je I strukturalisticka poetika ruskog teoreticara knjizevnosti Jurija Lotmana. 14 . v. Bez proucavanja usmene knjizevnosti nemuguce je shvatiti razvoj knjizevnosti. Velek I Voren komparatistiku smatraju istorijom knjizevnosti (neki je smatraju posebnom disciplinom). Sam izraz uporedna knjizevnost predstavlja problem. Gete je tim izrazom oznacavao vreme kada ce se sve knjizevnosti pretopiti u jednu. U 20..Mukarovski je smatrao da se knjizevno delo mora posmatrati u knjizevno – umetnickom kontekstu. opste ili univerzalne knjizevnosti. II GRUPA 26. Marksov koncept knjizevnosti podrazumeva gubljenje nacionalnih granica. uporedna knjizevnost. motiva. On istice nacelo arbitrarnosti (proizvoljnostri znaka) .Strukturalizam nema jedinstveno znacenje I razlicito se tumaci u oblastima u kojima se javlja. jer je poredjenje metod koji se koristi u citavoj kritici. posebno migracija motiva i tema. tj. Dante. konkretnog teksta.) .jezikom se samo oznacava pojam. Servantes.-ih godina) I uglavnom je pozitivisticko – tematologija (proucavanje tema. Tako se I strukturalizam interesuje za proucavanje konkretnog dela na osnovu utvrdjivanja njegovog mesta u knjizevnosti.Strukturalizam kao pravac u knjizevnosti izgradjuje se na osnovama strukturalne lingvistike ciji je najznacajniji predstavnik Ferdinand de Sosir. Ovo su zapoceli francuski komparatisti. prevodioci. Taj izraz u praksi obuhvata razlicite oblasti I grupe problema. ali I u izvantekstovnom jer se tek u dodiru sa spoljnim faktorima (citaocima) afirmise kao umetnicko delo.v. Medjutim. Drugo znacenje izraza uporedna knjizevnost odnosi se na proucavanje odnosa izmedju dveju ili vise knjizevnosti. Ruski formalisti su paznju posvecivali formi (nacinu oblikovanja dela) kao znacajnijoj za knjizevnu analizu I time razdvojili formu od sadrzaja. knjizevnih zanrova I umetnickih sredstava.najcesce je shvacena kao knjizevnost svih 5 kontinenata. pored ostalog. Trece znacenje podrazumeva proucavanje celokupne knjizevnosti – svetske. ali I u svim naukama I zato nije prikladan da opise nacin proucavanja knjizevnosti. ali I izvantekstovnih kao sto su odnosi citalac – delo.) i tako postaje sinonim za remek-dela. Opsta i uporedna knjizevnost – pojam. Proucavanje usmene knjizevnosti je neodvojivi deo NOK. On je uocio razliku izmedju govora I jezika. predmet i zadaci Neka vrsta utemeljivaca komparatistike je Francuz Fransoa Vilmen. izmedju oznacenog I oznake. putnici… Ovako shvacena. i umetnost nekog naroda. (20. onog sto zapisan tekst predstavlja. jer je njegov predmet.

Isti je slucaj sa metrikom. Veliki knjizevni pokreti premasuju granice drzava u kojima su nastali. Imaz je slika koju jedna zajednica ima o drugoj. iako ona u velikoj meri zavisi od jezika. a u cetvrtom delu upozorava na njihove implikacije za proucavanje problema kulturne istorije. komparativno – nacionalno Uporedna knjizevnost podrazumeva proucavanje odnosa dveju knjizevnosti. U 20.Pojam opsta knjizevnost u pocetku je oznacavao poetike ili teorije I nacela knjizevnosti. Problem predstavlja povlacenje granica izmedju ova dva pojma i odredjivanje njihovih predmeta. Uspon nacionalizma u 18. Jezik moze da utice na stil. Srpski 15 . To nisu ucinili ni njegovi sledbenici. I 19. v. Francuska skola uporedne knjizevnosti Pocetkom 20. Ovde on daje polja buduceg istrazivanja – tri opsta slovenska nasledja. v.. Kao lingvista. U slovenskim knjizevnostima nadrealizam ima slicna obelezja. Njihova proucavanja bila su pozitivisticka – uticaji. motiva.v. Imaz je uvek miraz. Istorija tema. Uvodi pojmove imaza i miraza. Opsta knjizevnost prevazilazi nacionalne kategorije. javljaju se znacajna dela koja se bave celokupnom zapadnom knjizevnoscu – Kurcijus i Auerbah. ali je pisao na engleskom I francuskom. Ova osnova mora da se zamisli sistematski. isti je slucaj I sa grckom I rimskom itd. Miraz je iskrivljena slika. Prema Van Tigemu opsta knjizevnost proucava pokrete koji prevazilaze nacionalne granice. Problem predstavljaju i razlicite nacionalne knjizevnosti pisane na istom jeziku – engleski. Smatra da francuska recepcija Sekspira nije isto sto i engleska recepcija Sekspira. javlja se grupa proucavalaca koji se bave uporednim proucavanjem knjizevnosti. Zapadna knjizevnost predstavlja celinu. Dve tradicije zajednicke su vecini slovenskih knjizevnosti – usmena tradicija I staroslovenski jezik I knjizevnosti. ali ne i na istoriju ideja. Pol Van Tigem je pokusao da ukloni mane francuske koncepcije uvodjenjem pojma opste knjizevnosti. Uporedna slovenska knjizevnost (Roman Jakobson) Roman Jakobson se bavio svim oblastima u proucavanju knjizevnosti – stilistika. Sa njima su Velek I Voren vodili ostru polemiku. romanske i slovenske knjizevnosti. vec je to francuska predstava o engleskoj tradiciji. nemacki… Kriterijum jezika I nacionalne pripadnosti postaje nebitan. U drugoj polovini 19. nakon I svetskog rata. Knjizevnost je jedinstvena. 28. komparatistika. metar ui zanr. Zan – Mari Kare se bavi proucavanjem cinjenica. ali u njoj postoji i veliki broj podela. Glavni predstavnik je Fernan Baldensperze. figura. cinjenice. Njegova koncepcija uporednog proucavanja slovenske knjizevnosti stara je 50-ak godina i jos uvek je ostala nerazradjena. Glavna je na germanske. Medju slovenskim jezicima moguce je prekodiranje (mogucnost sporazumevanja kada su u pitanju npr. Svoju koncepciju je izlozio u tekstu Srz uporedne slovenske knjizevnosti. Ona je nastala kao jedna od alternativa tadasnjem uporednom proucavanju koje se svodilo na uticaje. a razlikuju se i u metodoloskom i pojmovnom pogledu. Njegov rad znacajan je za prelazak na unutrasnji pristup. Beket je bio Irac. srpski i slovenski). Ruzdi je na engleskom jeziku obradjivao indijske teme… 27.. Ovoliko pridavanje paznje jeziku imalo je negativne posledice na proucavanje srednjovekovne knjizevnosti. teorija stiha. Ova tri nasledja predstavljaju osnovu koncepcije. Istrazivaci su se uglavnom bavili samo jednom od ovih komponenti kao posebnom idejom.. a u novije doba Pol van Tigem ovaj pojam suprotstavlja uporednoj knjizevnosti. opste – nacionalno 2. Naglasavanje jezickih razlika posledica je romanticarskog nacionalizma I uspona moderne istorije knjizevnosti. on u svojoj koncepciji polazi od srodnosti slovenskih jezika kao temelja za uporedno proucavanje slovenske knjizevnosti. Imagologija je (prema Kareu) disciplina koja se bavi predstavama jednih kolektiva o drugim. Potrebno je utvrditi slicnosti i razlike medju modernim slovenskim jezicima i sistematski prikaz zajednicke tradicije (rekonstrukcija opste slovenske poetike uz pomoc moderne lingvistike i istorijski opis i tumacenje opste slovenske pisane knjizevnosti koja je nastajala na starocrkvenoslovanskom jeziku). pod uticajem pojma evolucije ponovo pocinje proucavanje knjizevnosti kao celine. ne vodeci racuna o zasebnim jezicima. Istorija knjizevnosti moze se pisati samo kao nacionalna. v. doveo je do suzavanja bavljenja knjizevnoscu i do proucavanja nacionalnih knjizevnosti. Ovoj raspravi prethodile su dve u kojima je on izlozio slicne ideje. a uporedna knjizevnost proucava odnose dveju ili vise pojedinacnih knjizevnosti. O knjizevnosti je potrebno razmisljati kao o celini. Nauka o knjizevnosti je za njega deo lingvistike. u Francuskoj. Zato u francuskoj nema mnogo predstavnika unutrasnjeg pristupa. Jakobson je svojom koncepcijom hteo da ponudi samo jedan od mogucih pristupa u proucavanju slovenskih knjizevnosti. formi i zanrova je medjunarodna. On uvodi dve opozicije: 1. Ovakvi sistematski opisi ovih triju komponenata kao objektivni i naucni opisi predstavljaju skoro nemoguc zadatak..

lice u gramatici. To je najbitnija klasifikacija. novela itd. ali postoji i tzv. lirika se priblizava muzici i u njoj nestaju razlike izmedju pojedinca i sveta. subjektivnog i objektivnog. lirika i drama 1. Knjizevna dela ne moraju pripadati samo jednom knjizevnom rodu. cak i naucnom. Anglosaksonski model je podela na poeziju i prozu (najuniverzalnija podela). Epiku odredjuje objektivnost i sirina pripovedanja. Hegel je povezivao liriku sa izrazavanjem subjektivnosti (osecanja i misli). poetska proza ili pesma u prozi. lirika (od naziva instrumenta lyra) i drama (radnja). drama poseduje odredjene osobenosti koje omogucuju da bude shvacena zasebno. komediju i dramu u uzem smislu. Nacini klasifikovanja knjizevnosti Knjizevna dela su neponovljive I originalne tvorevine i zbog toga je tesko izvrsiti njihovu klasifikaciju. podvrste (epistolarni roman) i zanrove (kriminalisticki roman). Osobine pojedinih rodova mogu da budu korisne za analizu knjizevnih dela. vec zajednickog jezika. Cetvrti nacin je prema obliku koji je u ovom slucaju shvacen veoma siroko. za razliku od poezije. Prozna dela se mogu u odredjenoj meri prepricati i uspesno prevoditi. Podela knjizevnosti na rodove Ucenje o tri knjizevna roda nastalo je u 18. a drama se zasniva na sukobu pojedinaca ili onoga sto jeste i onoga sto treba da bude. Ipak. 2) induktivno (destruktivno) – genoloska rasprava je samo praktican postupak U praksi postoji neko stanoviste izmedju ova dva. Ona je u tesnoj vezi sa pozoristem i na poseban nacin se prenosi publici. Dramski tekstovi mogu da se ostvaruju i uz pomoc poezije i proze. Mogu se uzeti i autori iste generacije. Gete je smatrao da su ta tri knjizevna roda prirodni oblici pesnistva (kod njega se prvi put javlja podela na rodove). u nemackoj filozofiji i knjizevnoj kritici. i 3. epiku sa objektivnoscu (prikaz dogadjaja). Ta namera je obicno umetnicka. Tako se moze govoriti o latinskoj ili francuskoj knjizevnosti. Dramski elementi mogu da se jave i u poeziji i u prozi. Drama se uglavnom deli na tragediju. normativno) . veze i asocijacije nisu uobicajene. a to nije posledica knjizevnih uticaja. slikovitosti i logicnosti. Tu se knjizevnost deli na rodove (epika). vec i zvucanja i ritma (ne onog koji postoji u svakodnevnom govoru). ja i ne-ja. Poezija ne podrazumeva svakodnevno sluzenje recima.) i epiku u stihu (ep i epska pesma). 2. U doslovnom znacenju neke reci mogu da budu besmislene. nekad mu se daje prednost nad jezickim kriterijumom. Drugi nacin razvrstavanja je prema autorima ili grupi autora. Ova opozicija nije isto sto i opozicija stih – proza. kao ni klasifikacije komparativne I nacionalne knjizevnosti. Tu se javlja niz problema kao sto je odredjenje nacije ili pitanje prvenstva. Treci nacin klasifikacije je prema nameni koju dela teze da ostvare.Poezija se najcesce ostvaruje stihovima.U knjizevnoj genologiji postoje dva stanovista: 1) supstancijalno (deduktivno. Lirika se moze izraziti slogom (zvuk). vec i sadrzinu.. ali taj jezik je blizi svakodnevnom. Tako se moze govoriti o npr. ali to je i sredstvo za sticanje znanja postoji samo kroz rodove. To su epika (grcki epos = rec. i 19. Postoji i podela na usmenu i pisanu knjizevnost koja nije u vezi ni sa jednim od nacina klasifikacije. a drama recenicom (stav koji je u sukobu sa drugim stavom). Najopstije je razvrstavanje knjizevnosti prema jezicima. v. 30. Emil Stajger smatra da je u temelju sva tri knjizevna roda odredjeni stil. a dramu je smatrao sintezom ove dve stvari )dogadjaj koji ukljucuje ljudske ciljeve i namere). vrste (roman).Podrazavanje je urodjeno samom coveku. On ne podrazumeva samo formu. popularnoj ili socijalno angazovanoj knjizevnosti. Epika. Proza takodje poseduje posebna svojstva jezika. lirika idrama odgovaraju podrucju osecajnosti. epika se deli na epiku u prozi (koja se deli na vrste kao sto je roman. Geteovom opusu.. U poeziji se reci ne povezuju samo na osnovu znacenja. jer je knjizevnost jezicka umetnost. npr. pesnicka pripovest). 31.nadrealizam je blizi poljskom nego francuskom. Srodni kriterijum je razvrstavanje prema nacionalnim knjizevnostima. ali unutar pesme uz pomoc ritma i zvuka dobijaju znacenje. Nesumnjivo je da dela jednog autora imaju neke zajednicke karakteristike. Najcesce se svaki od rodova dalje deli na manje grupe.. njen tekst je namenjen pozorisnom izvodjenju. Na primer: da li hrvatska knjizevnost koja je nastajala na latinskom jeziku pripada latinskoj (kriterijum jezika) ili hrvatskoj (nacionalna pripadnost) knjizevnosti. ali ne podrazumevaju bezuslovno svrstavanje dela. 16 . Klasifikacije istoricara i teoreticara knjizevnosti nece biti iste. Knjizevni rodovi omogucuju snalazenje. vrste. decijoj. Nedostaci Jakobsonove koncepcije su svodjenje knjizevnosti na jezik I problem vrednovanja. ali postoje i druge koje se ostvaruju u didakticko. knjizevne skole ili vremenskog razdoblja – knjizevnost simbolizma. opis citavog sveta. epika recju (slika sveta). U lirskom stilu postoji sklad izmedju zvuka i znacenja. Za Jakobsona su epika.

Oblici su znacajni i za shvatanje i dozivljavanje knjizevnih dela. Ditiramb je pesma koja iznosi odusevljenje i radost. pisali su ih i Radicevic. U epskoj poeziji se javlja i izricanje misli koje se razvija postupno. pevanje) je pesma posvecena nekome ili necemu sto covek postuje. pa se tu izdvajaju ljubavna. Cesto je duhovit i satirican. pa je elegija postala pesma koja iskazuje tugu i bol. Nasi najbolji epitafi su zapisi na steccima. rodoljubiva. 36. ali i prema originalnosti koja ponekad trazi rusenje postojecih vrsta.. na misaonu (refleksivnu) i emotivnu. Sklop motiva se sastoji iz nabrajanja osobina onoga kome je himna posvecena i naglasavanja emocionalnih odnosa prema onome o cemu himna govori. Obrasce su dali grcki pesnik Simonid i rimski Marcijal. Drugi smatraju da to nije knjizevni rod. Lirika moze da se razvrstava i prema tematici. razgovore i ljubavne razgovore pastira i nadmetanja u pevanju. Prema Vergilijevim Bukolikama idile se nazivaju i bukolske pesme (bukolos = govedar) ili ekloge. Zato se vrste menjaju i preplicu. Nastala je u staroj grckoj kao pesma u slavu boga Dionisa. Epitaf je nadgrobni natpis koji kao pesnicki oblik izrazava odnos prema prolaznosti i ljudskoj sudbini. Vojislav Ilic. Njoj pripadaju dela izmedju knjizevnosti I nauke. i to u odredjenoj vrsti stiha. a saljive ode Zmaj. vec kao okvirno zadati uslovi unutar kojih se stvaraju originalna dela. kako su Bukolike kasnije nazvane. J. ili kao idealni tipovi uoblicavanja dela (polazi se od opsteg). odnosno po slicnosti. Tradicionalno i moderno shvatanje knjizevne vrste Razvrstavanje dela prema obliku je najvazniji kriterijum klasifikacije knjizevnosti. prigradska lirika itd. Oda je grckog porekla i razvila se iz horskih pesama. ali i svako knjizevno delo sa temom zivota u prirodi i na selu. Elegije su pisane u Dubrovackoj knjizevnosti. Pripovedanje je nizanje motiva. postovanje i naklonost. gde postoje razlicite vrste slicnosti (polazi se od pojedinacnog). slavi zivotne radosti. Tradicija himne se danas ogleda u drzavnim i nacionalnim himnama. Opste odlike epske poezije (epska tehnika) Epska poezija se sluzi pripovedanjem I opisivanjem. pejzazna ili socijalna lirika. satiricnu i pravu liriku. stalni oblici. a i ritmickom prozom. ali ne poricu postojanje knjizevno-naucnih vrsta od kojih su najznacajnije esejistika i publicistika. Aleksa Santic. religiozna. Elegije se danas pisu razlicitim vrstama stihova. na didakticnu. obozava i divi mu se (himne bogovima). 34. Razlika je u tome sto vrste nisu shvacene kao kalupi. Knjizevne vrste mogu da budu shvacene kao grupe slicnih dela. Stara retorika je vrste shvatala kao unapred date uzorke prema kojima se pravi knjizevno delo.. 35. a slave zivotnu radost i vinsko raspolozenje. a sadrzi i elemente misaone lirike. mada je tesko odvojiti misli od osecanja. Tu se zatim moze izdvojiti gradska. a zatim kratku satiricnu i duhovitu pesmu sa neocekivanim zakljuckom. U rimskoj knjizevnosti se razvila ljubavna elegija. ali se ovde iznose u stihovima. ali ovakva podela prilicno neodredjena. Postoje i saljive ode u kojima komicnost proizilazi iz raskoraka izmedju predmeta i stila. ne kao u lirici. seoska. Ima siroku tematiku. Zmaja. Elegija (elegos = tuzaljka) je u staroj Grckoj bila svaka pesma u elegijskom distihu. Tradicionalne lirske vrste Lirika je obicne shvacena kao grupa kratkih stihovnih vrsta. pesmica) je lirska pesma. vec kao u nauci ili filozofiji. Ovi postupci postoje i u epskoj prozi. a tek kasnije je pocela da oznacava vrstu lirske pesme. Ona tezi uzvisenom tonu sa svecanim i laganim ritmom. Opisivanje je niznje motiva prema zakonu asocijacije. Ipak. Ode su pisali Pindar i Horacije. koja se koristi za iskazivanje najrazlicitije tematike. pri oblikovanju dela i danas postoje odredjene zakonitosti. obuhvata niz dogadjaja zahvatajuci njihov sled u vremenu. Tvorac je grcki pesnik Teokrit koji je u svojim kratkim pesmama prikazivao slike pastirskog zivota. oblik dijaloga i narativne delove. ali osnovni okviri ipak ostaju. U pocetku je imala obredni karakter. ali uglavnom je posvecena nekome ili necemu prema cemu se oseca ljubav. Himna (hymnos=pesma. niti citaoci u delima traze te uzorne oblike. himnama odredjenih pokreta i drustvenih organizacija itd. Dela su uvek u nekom odnosu prema tradiciji knjizevne vrste. Jaksic. Prema tematici ditiramb pripada grupi anakreontskih pesama. koje su nazvane prema pesniku Anakreontu. Savremeni stvaraoci svoja dela ne oblikuju na taj nacin.Mnogi proucavaoci pored tri osnovna roda spominju i cetvrti – didaktiku (didaktikos=poucan). to su tzv. Za pripovedanje i opisivanje neophodan 17 . Ode su pisali Musicki i Mazuranic. Epigram je u staroj Grckoj oznacavao natpis urezan u kamenu. Idila (eidyllion = slicica. U Ovidijevoj zbirci Ex Ponto elegijskim distisima opisane su tuga prognanika i ceznja za domovinom. Poznati su ditirambi Branka Radicevica i J. pa se zato pri razvrstavanju lirskih pesama cesto uzima raspored stihova i strofa. Postoji i podela na usmenu i pisanu.

balada i romansa. javljaju se u svakodnevnom govoru. Fabulu cine opstepoznati dogadjaji iz mitoloske ili istorijske proslosti naroda. pojedinaca (kraljeva. Posto je zavrsetak zbivanja obicno poznat publici. strukturalnim osobinama i li stavom prema zivotu. Govori o poreklu i nastanku sveta. vodja). U sirem smislu opisuje zivot nekog coveka. Terminologija i kriterijumi razvrstavanja epskih pesama su prilicno nesredjeni. Kao posebne vrste teoreticari izdvajaju epopeju ili herojski ep. Mit (mythos = govor. Jednostavni prozni oblici To su jezicke tvorevine koje zahvataju. didakticki i romanticni ep. jezik) ima poseban odnos prema zivotu i svetu. koja se moze izdvojiti iz dela. ali su podeljeni i smislom. Kompoziciju ne cine samo veze i raspored motiva. Obradjuje pojedini dogadjaj. Ljermontov. Glavne odlike epa su siroka slika zivota naroda data preko heroja i dogadjaja koji su od znacaja za citavu zajednicu i razvoj knjizevnog izraza. ali su epska tehnika i tematika iste kao u epu.. Ponavljanja u epici su sredstvo usporavanja. 38. a da zadrzi vlastitu celovitost. Vrste epske poezije Postoji podela na usmenu i pisanu epsku poeziju. tip ponasanja i odnosa prema svetu. osobe ili dogadjaja koji ne ulazi u kontinuirani prikaz osnovne fabule. pa se u Homerovim epovima javljaju slicnosti sa Epom o Gilgamesu. citavih naroda. a izmedju njega i citaoca postoji distanca koje nema u lirici. Takve epizode su ceste u Mahabharati. 37. razgovor ili deo fabule.. ali je karakteristike spanskog folklora zadrzala i u knjizevnostima drugih naroda. Ep (epos = rec. ali i da su epske pesme ostaci starijeg epa. oblikuju i izrazavaju neku zivotnu situaciju. pojava. Legenda u najuzem smislu oznacava opise zivota hriscanskih svetaca. Epska poezija se sluzi in medias res principom (u srediste zbivanja) gde se iznosi neka vec razvijena situacija koja je blizu zavrsetka. a ne celokupnu sliku sveta. koji se javlja kako u usmenoj. pesnik se sluzi zadrzavanjem radnje. isti opisi. koji su oznaceni imenima ili brojevima. Epska tehnika se ogleda u posebnoj kompoziciji koju zahteva duzina i bogatstvo motiva. Poeme se obicno vezuju za romantizam – Bajron. izvestaj. Odredjuju se temom. Puskin. uvodi i zavrseci omogucuju jedinstvo dela. tako i u pisanoj epskoj poeziji. Stihovi se grade prema odredjenom metrickom uzorku. Epizoda je veca tematski zaokruzena digresija. heroja. Ep je vezan za odredjene stupnjeve u ljudskom razvoju. Od romanse se razlikuje tematikom i tonom. Prethodi joj samo kratak uvod. Lirsko – epske knjizevne vrste Tu spadaju vrste manjeg obima – poema. To je lirsko – epska pesma nastala u Provansi (Francuska) u 13. Epovi su temelj knjizevnog izrazavanja – Pesma o Nibelunzima za nemacku kulturu. idilicni. coveka. vec i raspored pojedinih vecih delova unutar celine. Balada (balar=plesati) je slicna romansi. vedar ton. drustva. U savremenim poemama nema mnogo epske tehnike.je i pripovedac. Ilijada i Odiseja predstavljaju prave epove ili epopeje. Svako epsko delo moze da se podeli na manje delove. Taj postupak se naziva retardacija. Mit na poseban nacin nesto objasnjava sa teznjom da utvrdi smisao i sudbinu postojanja. U kulturi svih naroda postoje mitovi o postanku sveta. Tema je obicno ljubavna. a motivi se povezuju asocijativnim putem kao u lirici. unutar slozenijih celina ili kao samostalne. ritam brz. Stalni epiteti. cija je tematika veoma znacajna za drustveni zivot. Postoji drugi tip koji je nastao u Skotskoj kao plesna pesma. Poseduju cvrstu jezicku organizaciju i karakteristican odnos prema stvarnosti. Fabula je razvijena. Eneida za rimsko carstvo itd.Pored legendi koje se bave zivotima svetaca postoje i one gde se govori o 18 . Mahabharatom i Ramajanom. – provansalski tip. komicni. ali i povezivanja pojedinih delova unutar celine. Poema je kraca stihovana vrsta u kojoj se preplicu epski i lirski elementi. 39. zivotinjski. a likovi su obicno heroji. Ponavljanja i gradacije (varijacije osnovnih situacija koje se upotpunjuju novim pojedinostima) cine formulaican nacin izrazavanja. Ponekad se naziva i epopejom. Govori se o stradanjima i nesrecama. cesto sa sobom nose vec utvrdjene izraze za odredjene situacije.v. Epska poezija opisuje citav jedan svet i daje siroku sliku zivota. Po duzini se razlikuju epske pesme i epovi. Postoji misljenje da su epovi nastali spajanjem epskih pesama. Konstitutivni elementi strukture su i fabula i lik. osoba. epizode i ponavljanja. ali su njeni elementi povezani sa lirskim. Epska pesma ima manji obim od epa. prica) sadrzi sve karakteristike epske poezije. jezika. Zato je stari naziv za legendu ctenije (ono sto se citalo u crkvi prilikom bogosluzenja). a sredstva su digresije. tako da se razlikuje od filozofije i nauke.. religiozni.. Romansa (na spanskom el romance oznacava narodni jezik za razliku od latinskog) se javila u Spaniji. Digresija (digressio = udaljavanje od predmeta) usporava tok zbivanja duzim opisom nekog predmeta. Sadrze poseban opis.

Javlja se i u savremenoj knjizevnosti.. Svako delo nesto znaci i to znacenje je jedinstveno.. zapisi o licnostima. Broj motiva i nacin povezivanja zavisi od vrste kojoj delo pripada.. Stihovi su obicno 19 . v. govornistvu i istorijografiji. motiva.. govora nauke ili filozofije. predaja) je skandinavska prica o nekom dogadjaju. O kompoziciji se moze dosta zakljuciti vec na osnovu nekih spoljasnjih cinilaca – spoljasnji oblik. Postoje. legende o svecima (apostoli. Analiza pojedinacnih motiva vaznija je u manjim knjizevnim vrstama. gnoma ili krilatica.). polaritet dobra i zla. Poezija se veoma rano odvojila od svakodnevnog govora prvenstveno zbog svog stihovanog oblika. Uzori za prozno izrazavanje do renesanse bili su Herodot. Platonovi dijalozi. o kraljevima. Pojmovi kompozicije i motivacije u analizi knjizevnog dela Kompozicija (componere = slagati) je nacin na koji se govori o nekoj temi u knjizevnom delu i njen znacaj je jednak. mucenici. ako ne i veci.). rima). Vic je kratka jezicka tvorevina koja treba da izazove komicnost. recenice) povezani su onime o cemu se u delu govori – temom. Delo cini jedinstvenu smislenu celinu i sadrzi neki odnos prema stvarnosti. Postoji i umetnicka bajka (Andersen. pre svega. grcki heroji. koji se. Razlicite su duzine i odnosa prema istorijskoj istini. nema cudjenja. a za razumevanje je bitan neposredni kontekst. a nekad je i sazetije izrazava. nacin kucanja itd.. Tema se moze podeliti na motive (moveo = pokretati). objektivnosti i uzrocno – posledicnom objasnjavanju pojava sa jedne. Bajka (glagol bajati) je vrsta u kojoj se preplice realisticno i fantasticno. o istorijskim likovima (Karlo Veliki. sto je znacilo sirenje kruga citalaca. Za razvoj umetnicke proze bitan je uspon romana kao knjizevne vrste koja je u pocetku smatrana nizom. Njenom razvoju je doprinelo i sirenje pismenosti i pronalazak stampe. U najsirem smislu to je nacin na koji je delo sastavljeno tj. Motivi i likovi su isti – f-je. Saga (kaza. dakle. tristan i Izolda. Poslovica u obliku tvrdnje ili uputstva izrazava na prvi pogled skrivene osobine onoga o cemu govori. Naki teoreticari prave razliku medju ovim nazivima. Umetnicka proza moze da se ostvari na nacin koji se ne razlikuje od svakodnevnog govora.. znacaju izbora teme ili fabule.. Postoje sage o starim vremenima. Sudbina porodice obicno predstavlja primer za narod.. Poreklo i opste odlike umetnicke proze Umetnicka proza u savremenom smislu te reci razvila se dosta kasnije od poezije (shvacena kao sistem umetnickog izrazavanja koji obuhvata niz knjizevnih vrsta i postupaka). Tukidid... neki teoreticari ga smatraju tipicnom zivotnim situacijom o kojoj delo govori.nekim uzornim pojedincima. slozeno od manjih delova. Postoje i druga shvatanja motiva. sv.. maksima..). a izvori su beleske o gradji zabelezene pre nastanka samog dela (istorijski spisi. dok drugi smatraju da oznacavaju istu stvar. Svi njegovi delovi (glave. a drugi kao tematsku jedinicu koja se javlja u mnogim knjizevnim delima. Koreni umetnicke proze su u mitskim tvorevinama usmene knjizevnosti i u starogrckoj filozofiji. gradje i izvora u analizi knjizevnog dela Tema (tema = ono sto je postavljeno) predstavlja jedinstveno znacenje dela. i 19. Zagonetka se zasniva na postavljanju pitanja na takav nacina da se navode skrivene osobine nekog predmeta i ocekuje se brz odgovor. Zato moderna proza sadrzi sklonost ka racionalistickom razmatranju zivota i sveta. zasniva na hronoloskom kazivanju. dnevnici. da bi u 18. nema psiholoske motivacije. Motiv je najmanja tematska jedinica. o likovima iz nehriscanske mitologije (Buda. Prvo se razvila naucna proza koja je imala zadatak da oblikuje iskustvo zivota i sveta. pevanja. Struktura je veoma slozena. Izbor teme dobija smisao tek kada se poveze sa nacinom na koji je tema obradjena. obicno iz porodicnog zivota. a ne umetnicko iskustvo. 40. Navodjenje tema je uvek opste i neodredjeno. postao ravnopravan sa poezijom. i sklonost ka sudbinskom pogledu na coveka i zivot sa druge strane. a poreklo je u mitskom ispitivanju pripadnosti clanova nekog kolektiva koji su odredjeni dobnim ili staleskim grupama. Franja Asiski. Naslov uvek upucuje na temu.. 41. Islandske sage itd. Pojmovi teme. legende. To ne znaci da ona nema svoj stil.).). Za razumevanje je petrebno poznavanje konteksta. Alexandar Makedonski. 42. Skrivanje odgovora je namerno. Vajld. Koristi se dvosmislenost i protivrecnosti svakodnevice..) ili o likovima koji su nosioci nekog zivotnog iskustva (Faust. Don Zuan.. Ima poetsku strukturu u smislu jezicke organizacije (ritam. ali imaju zajednicki stil.. Cesti su i nazivi aforizam. Ciceron. To je najmanji deo knjizevnog dela koji zadrzava neko relativno samostalno znacenje u okviru teme. Veliku ulogu je imao i raspad tradicionalisticke i konzervativne evropske kulture do novog veka. dok su u vecim vazniji samo tipicni motivi. vec da postoji potpuna sloboda u izboru jezickih sredstava. Umetnicka proza je nastala kada I razlike u nacinu proznog izrazavanja. ali moze da se ubraja i u prozu. Gradju dela cine oni elementi koji su preuzeti iz stvarnosti.

Moze da bude svedok nekog dogadjaja ili da ima neku perspektivu odakle moze da vidi sve dogadjaje (stvar ili zivotinja). U nekim delima se javlja fabula koju je tesko odrediti zbog isprepletanosti i slozenosti fabularnih elemenata. Novela se afirmise u renesansi. gde se pripovedac trudi da njegova licnost ne dodje do izrazaja i subjektivno. Pripovedac je tvorevina knjizevnog dela. odnosno slusaocu. poglavlja ili odlomke koji su odvojeni tako sto pocinju novim redom. Motivacija se odnosi na nacin povezivanja motiva u knjizevnom delu. Pogresno je izjednacavati autora sa pripovedacem. pojam sadrzajaj podrazumeva i odredjene misli. Pripovedac moze da bude pouzdan ili nepouzdan (subjektivan koliko i ostali likovi u delu). za razliku od fabule koja oznacava stvarni redosled dogadjaja. 45. Pripovedacevo glediste moze da se pomera sa jednog lika na drugi. Problem pripovedanja i pripovedaca u umetnickoj prozi Svako knjizevno delo je upuceno citaocu. Koji ce se obradjivati na takav nacin da kod citaoca izaziva stalnu neizvesnost. U svakodnevnom govoru se cesto koristi i rec sadrzaj u slicnom smislu. a onda i sami zaborave zasto. pravaca. opise i stavove koji se javljaju u delu. a prica sasvim kratku podvrstu novele koja je cesta u zabavnoj knjizevnosti. To je oznaka za nacina kojim se opravdava uvoddjenje pojedinih motiva i njihovo povezivanje u celinu. Ona svoju gradju mora da obradi na poseban nacin zbog svoje kratkoce (ljudske sudbine. delove. skola. posebno kod pocetnika koji uvode likove. Da bi se postigla celovitost onoga sto je receno novela se obicno zavrsava poentom – naglim isticanjem onoga sto je znacajno za temu. na iluziju stvarnosti i umetnicki utisak celovitosti. Ulogu pripovedaca moze imati neki od likova u delu. roman moze da bude podeljen na tomove. Poredjenjem fabule i sizea ostvaruje se uvid u nacin komponovanja dela. Bokacov Dekameron predstavlja uzor za tip novele 20 . Nacin na koji je delo podeljeno moze da ima veliki znacaj. Zato ona pocinje sazetim iznosenjem osobina lika ili dogadjaja. cak i onda kada se predstavlja jkao sam autor knjizevnog dela. osecanja. karakteri. Svaki motiv treba da ima neko opravdanje s obzirom na svrhu dela. On je samo jedan od aspekata dela. To se postize naglim uvodjenjem neocekivanog dogadjaja. pripovest i prica. obrta u radnji ili nekim stilskim efektima. Kompozicijski je najjednostavniji postupak kada sveznajuci pripovedac prica dogadjaje postavljene u kauzalnom poretku. Fabula moze da se shvati i kao nacin povezivanja motiva prema nacelu onoga sto je dalje bilo. gde se izjednacava sa nekim od likova u romanu i nastupa kao fiktivni pripovedac. U prvom planu je sazetost i zanimljivost pripovedanja. Fabula oznacava samo niz dogadjaja. Analiza kompozicije treba da polazi od jedinstvenog znacenja knjizevnog dela. Pojedini teoreticari i h izjednacavaju. Motivacija se shvata i kao obrazlozenje postupaka pojedinih likova i obrazlozenje celovitog fabularnog tkiva veceg knjizevnog dela.v. U 20. Tako i citalac dobija siri uvid u ono sto mu je ispricano. Cesto se upotrebljavaju u vise znacenja – pripovetka ili pripovest oicno oznacava srednju po velicini proznu vrstu. Autor moze delo namerno da podeli tako da izazove poseban ucinak ili ostvari slozen tip kompozicije. Ako bi autor stvarno govorio o svojim dozivljajima. Analiza kompozicije mora da uzme u obzir opseg i namenu dela (kompozicija pesme je razlicita od kompozicije romana). ali ima korene u usmenoj knjizevnosti. lice koje se nalazi izvan sveta dela. vrsta ili autora. 43. glave. Fabula i size Fabula (od latinskog prica) oznacava u teoriji knjizevnosti redosled dogadjaja u knjizevnom delu. 44. Novela kao knjizevna vrsta Za manje prozne vrste kod nas se pored naziva novela koriste i nazivi pripovetka. U knjizevnim vrstama koje se koriste postupkom naracije vazan je pripovedac koji se posredno ili neposredno obraca slusaocu ili citaocu. refleksivna pesma). Size oznacava nacin na koji su dogadjaji u delu prikazani.na sredini stranice i podeljeni su na strofe. Moze da se predstavlja kao autor. a u modernim delima se njegova perspektiva obicno menja u toku pripovedanja. dogadjaji i zapazanja o zivotnim pojavama). Ako se motivi povezuju asocijativnim ili logickim putem delo je nefabularno (npr. Nemaju sva knjizevna dela fabulu. se sve vise koristi tehnika toka svesti. Grube greske je obicno lako uvideti. dijalog i monolog. Pored pripovedanja znacajni su i opis. to bi bila neka vrsta autobiografije. Izbor teme je slobodan. za razliku od dramskih vrsta gde to cine glumci na pozornici. U odnosu na fabulu i likove u delu razlikujemo objektivno pripovedanje. Razumevanje pripovedaca je bitno za razumevanje ostalih elemenata dela. izmedju novele i romana. Ona moze da pomogne razumevanje nacina na koji se ostvaruje neko knjizevno delo i razumevanje osobenosti pojedinih epoha.

Kod Cehova se insistira na psiholoskom aspektu. avanturisticke. Eshil drugog. okvirna novela (1001 noc). renesansa). Ono sto je karakterise i danas je tragicki junak. a gradja je preuzimana iz mitova. a i neki romani bi mogli da se svrstaju u vise grupa. stasimona i eksode. Postoje brojni romani koji se ne mogu svrstati ni u jedan od ovih tipova. Roman u pravom smislu te reci nastao je u novom veku. veku pre n. Tako je stvoren pojam uokvirene novele ili uokvirene pripovesti. ali ne odnosi se samo na klasifikaciju romana. tragicki zavrsetak i uzviseni stil. Kasnije je izgubila obredni karakter. a Sofokle treceg. viteske. bitan je neobicni dogadjaj  Klasicna faza – srednji stil. Tipologija romana treba da olaksa analizu. gde je pripovedac najblizi autoru. Postoji vise nacina klasifikacije romana. a povezuje ih tzv. Najcesce je u sukobu sa svojom okolinom zbog nekih moralnih nacela. 47. verovatno jer su Dionisovi pratioci bili zaogrnuti jarecom kozom. Novele mogu da se povezuju u cikluse. U romantizmu se novela povezuje sa bajkom. a taj postupak neki teoreticari smatraju izvornim postupkom u kompoziciji umetnicke proze. Nastala je iz obreda posvecenih bogu Dionisu kada se prvi glumac izdvoio naspram hora i zapoceo razgovor sa njim. a u realizmu Gi de Mopasan tezi da u detalju svakodnevice pokaze celinu. i 6. ljubavne. satiricki. epizoda. pa se tako realisticki roman razlikuje od modernog. Sastojala se iz prologa. vezuje se za renesansu. pa se tako romani dele na drustvene. Tespis je uveo prvog glumca. Tragicki junak je u najsirem smislu te reci zrtva vlastite sudbine. Karakteristike realistickog romana su cvrsta fabula. On razlikuje roman zbivanja (npr. kauzalnost dogadjaja i pouzdanost pripovedaca. uvedena je istorijska i aktuelna tematika.tragicka krivica nij posledica svesnog krsenja zakona vec sudbinske 21 . junaci su tipicni. a odnos prema zivotu i svetu koji se javlja u njemu povezan je sa renesansom. Naziv tragedija potice od tragos = jarac i ode = pesma. dok treci ukazuju na vezu izmedju romana i filozofije. jer na osnovu poznavanja tipova romana mozemo da utvrdimo konvencije unutar kojih se ostvaruje roman. razvitak i glavna svojstva tragedije Tragedija se kao dramska vrsta u stihovima razvila u staroj Grckoj. apokrifi. Taj kult se javlja u 7. Postoji i klasifikacija prema odnosu pripovedaca prema prici. Najstarija i najpoznatija je tematska. porodicne. gde kao pripovedaci nastupaju iskljucivo pojedini likovi u romanu. za razliku od latinskog). Gospodja Bovari) I roman prostora (Na Drini cuprija). U prvom tipu se novele nadovezuju jedna na drugu tako da je kraj jedne ujedno i pocetak druge (npr. psiholoska analiza likova. za razvoj je zasluzan Bokacov Dekameron. psiholoske. moze se primeniti na sva knjizevna dela. kriminalisticki i avanturisticki romani). Novela se afirmisala u renesansi. jer su ove vrste nasajale uporedo i njihova zavisnost je obostrana. Nastanak romana se ipak ne moze izvesti iz novele.e. Ruski formalisti su klasifikovali romane prema nacinu izgradnje sizea – lancani ili stepenasti. nego knjizevnosti u celini. koja su imala ljubavnu tematiku. Poreklo. a u paralelnom se nekoliko fabularnih nizova razvija uporedo (Ana Karenjina). saljive price. gde je pripovedac neki od likova i personalni roman. etioloske proce. U prstenastom romanu jedna novela obuhvata ostale. Postoji i karakterizacija romana prema pojedinim epohama u knjizevnosti. Tragedija je imala obredni karakter. Tu se razlikuju tri tipa: autorski roman. Faze u njenom razvoju su:  Prednovelistiacka faza – bajke. Klasifikacije romana Naziv roman se u pocetku odnosio na svaki spis na romanskom jeziku (narodnom. Ovakva klasifikacija je neodredjena jer se moze prosirivati unedogled. ja – roman. prepleteno je stvarno I fantasticno. u avanturistickim romanima). uloga hora je bila sve manja. i slavi novog boga entuzijazma i vina. Ako su novele cvrsto povezane ciklus moze da predje u roman. pateticno I komicno. Drugi nacin je povezan sa stavom autora i opstim tonom romana – sentimentalni. Ovo razvrstavanje moze da bude korisno kada je u pitanju pojedinacna analiza. roman lika (Don Kihot. Volfgang Kajzer predlaze tipologiju romana prema vladajucim ciniocima integracije svih elemenata pojedinog romana. pikarske i kriminalisticke. tragicka krivica. Tako se moze govoriti o romanu toka svesti kao o posebnoj vrsti ili o romanu – eseju. istorijske. Moderni roman karakterise svesno rusenje ovih konvencija. prstenasti i paralelni roman. ili isti lik ili pripovedac. navodeci Platonovu pricu o Atlantidi kao prvi roman. didakticki i tendenciozni roman. cesto preuzima elemente avanturistickog ili viteskog romana (sto se vidi u novelama iz cetvrtog I desetog dana Dekamerona)  Moderna faza 46. a drugi iz srednjovekovnog viteskog i pikarskog romana. teznja da se sledi prirodni tok zbivanja.koja zanimljiv dogadjaj obradjuje u sazetoj formi (14. teme su iz svakodnevice. a kompozicija je postala slobodnija. humoristicki.v. Njegovo poreklo neki teoreticari izvode iz helenistickih proznih dela.

Komedija intrige se zasniva na zapletima koji proizilaze iz nekog nesporazuma. U romantizmu se odbacuju zahtevi klasicizma. gde se hor obraca publici i agon . Poreklo. Ali. Dramu karakterise jedinstvo radnje (nema epizoda i digresija) koje je uveo jos Aristotel. Medjutim. moraliteti. Pastorala je slicna sa eklogom. stil mora da bude uzvisen. gde se pojave i karakteri prikazuju u neprirodnom aspektu i tako se izaziva kriticki stav. Njegove komedije su u skladu sa poetikom klasicima. zaplet. U 19. Francuski klasicizam donosi stroge zakone – tragedija mora biti pisana u stihovima. a kompozicija mnogo slobodnija. Kompozicija je labava. peripetija i rasplet. Komedija karaktera gradi komicne efekte na tipovima karaktera koji poseduju neku manu. logos = rec). vec na knjizevnost uopste. kulminacija. Najznacajniji komediograf klasicizma je Molijer. Komedija konverzacije se zasniva na duhovitim razgovorima i verbalnim dosetkama. Govorio je da je tragediji svojstven uzvisen predmet. prikazanja. posebno iz Hristovog zivota. Znacajni su i spanski stvaraoci: Lope de Vega. U 20.n. ali ponekad odstupa od strogih klasicistickih pravila. Tragedija u klasicizmu je u potpunosti racionalisticka i ima didakticku fju. 48. Koristi se gradja iz Biblije. a u francuskom klasicizmu uvedeno je ucenje o tri jedinstva. a komedija situacije na nekim neocekivanim polozajima u kojima se nalaze likovi. a tekstovi tako dugacki da su predstave izvodjene i po nekoliko dana. Najznacajniji tragicari klasicizma su Pjer Kornej i Zan Rasin. Kalderon da la Barka i Tirso de Molina. groteska i zaplet zasnovan na nesporazumu. Knjizevno . Kada kritikuje neke pojave ili karaktere koje istovremeno ismeva i osudjuje radi se o satiri. razvitak i glavna svojstva komedije Komedija se takodje razvila iz narodnih obreda – falicke pesme i takodje je svoj vrhunac dozivela u 5. a komediji nizak. Grcka komedija se deli na staru.v se javlja lirska drama A. radnja nije koncentrisana. a cena koju junak placa je najcesce sopstveni zivot. 49. Postepeno u ove drame ulaze i prizori iz svakidasnjice i komicni elementi. posebno zato sto je uticala na rimsku komediju. P. izmedju ozbiljnog i smesnog. ali i nekih svetaca i mucenika. Aristofan je najznacajniji komediograf u staroj Grckoj. a kopozicija mora da se sastoji od pet cinova. a renesansna komedija u Italiji uglavnom sledi tu tradiciju (Marin Drzic). U savremenoj drami javljaju se tendencije razaranja ustaljene strukture. Dozivela je procvat zahvaljujuci Aristofanu. koristi se nelogican razvoj dogadjaja i odsutnost akcije da bi se pokazao strah i usamljenost modernog coveka – antiteatar. karikirani likovi. ali je i nova komedija (Menandar) imala veliki znacaj. a najznacajniji delovi su parabaza. Grci nisu ozbiljno gledali na komediju I u pocetku je hor sastavljan dobrovoljno. Najznacajniji su Ezen Jonesko i Semjuel Beket.e. skazanja). srednju i novu. Cehova.zablude. Melodrama je posebna vrsta drame gde muzika stalno prati govor glumaca. a likovi imaju stalna imena i karakteristike. a kasije ga je dodeljivao arhont. Posto se u tragediji obicno izrazavaju suprotni karakteri. Cesta je i groteska.sukob dveju suprotnih strana od kojih jedna zastupa misljenje samog pesnika. a vodvilj je laka komedija u kojoj se pevaju popularne melodije. U renesansi se javlja i commedia dell’ arte koja se zasniva na glumackoj improvizaciji.naucne vrste i publicistika 22 . Mnogi teoreticari smatraju da se drama sastoji iz pet delova: ekspozicija. tako sto crkvena liturgija dobija dramski oblik u dijalozima i pevanju. Meterlinkova simbolisticka drama itd. Plautovu komediju karakterisu tipicni likovi i odnosi.p. ovi pojmovi ne moraju da se odnose samo na komediju. Sredstva za postizanja komicnog su nesklad. hor ima manju ulogu. Aristotel je smatrao da je svrha tragedije katarza – prociscenje.v. pasije. fantasticnom i nakaznom. konvencija. Struktura je slicna tragediji. ona se najcesce sluzi dijalogom (dialogos = razgovor). Farsa i vodvilj se obicno smatraju podvrstama unutar komedije. Farsu karakterise grub i vulgaran humor. Izdvaja se nekoliko podvrsta komedije. Radnja se prekida nekom vrstom komentara – songovima koji ne dozvoljavaju gledaocima da se potpuno uzive u ono sto gledaju. izoblicavanje i odstupanje od uobicajenog. a kada nema osudjivanja o obicnom humoru. ili na naglasavanju nekog karakternog nesklada. u renesansi. se razvija naturalisticka drama – Ibzen. Takve predstave nazivaju se misterije (mirakuli. a tematika je uvek sentimentalna. nezavisno od grcke tragedije u srednjem veku razvija se poseban tip drame koji nastaje na osnovu hriscanskih verskih obreda. Neki teoreticari smatraju da pored komedije i tragedije postoji i drama u uzem smislu. Pored dijaloga koristi se i monolog (monos = sam. Tu do izrazaja dolaze unutrasnja kolebanja pojedinca. Tematski je bliza svakodnevnom zivotu. Postoje neke vrste koje se modu shvatiti kao podvrste drame ili komedije ili kao posebne knjizevne vrste. Broj likova postaje neogranicen. v. a tematika je takodje sentimentalna. Kao suprotnost antiteatru javlja se epski teatar Bertholda Brehta. gde prikazivanje tezi izoblicenosti. karakteri plemeniti. Drama dozivljava vrhunac u Sekspirovim delima. Grcka tragedija imala je veliki uticaj na razvoj tragedije u Evropi.

23 . Esej je bio posebno vazan za englesku knjizevnost 18. Od knjizevno – naucnih vrsta najznacajniji je esej (franc. sociologije. Neki tipovi moderne proze teze reportaznom stilu. koji za cilj ima da zabavi i pouci veliki broj citalaca. ali I zbog sve veceg prodora nauke u sve ljudske delatnosti. Teorija knjizevnosti se bavi pitanjima strukturalnih osobina zabavnih tekstova. . memoari i dnevnici su vrste koje kombinuju istorijsko – naucni princip sa umetnickim izrazom. Ove vrste se cesto ukljucuju i u pojam publicistike.. Struktura dramskog teksta Dramski tekst se sastoji iz dela koji je namenjen publici (sadrzina) I dela koji je namenjen reditelju I glumcima (oznake likova I didaskalije). trivialis = obican.Postoje I drame koje se sluze didaskalijama namenjenim publici pomocu kojih se postize umetnicki efekat. Zabavna knjizevnost se naziva i popularna ili trivijalna (lat. Kada prevlada naucnost nastaje studija ili traktat. Takve drame nastaju zbog nemogucnosti pisca da izrazi ono sto zeli samo preko govora pojedinaca I kada mu kratkoca kojom se drama odlikuje predstavlja ogranicenje – takve drame nazivaju se drame za citanje. U njoj se ponavljaju odredjene sheme. kao sto su – odnosi medju likovima. Fransis Bejkon je zasluzan za uspeh eseja u renesansi. Izmedju popularne i ozbiljne knjizevnosti postoji uzajamno delovanje. likovi. Publicistika podrazumeva najcesce pristupacan nacin pisanja. obavezna pobeda dobrog itd. Ona nije samo predmet NOK. Kao sto u ozbiljnoj knjizevnosti postoje dela ispod proseka. psihologije. Cesto se priblizava eseju ili cak romanu (fabula i likovi). iznoseci pogled reportera na predmet o kojem govori. dramska vrsta.Odnos umetnicke I naucne proze bitan je za tk zbog proucavanja umetnicke proze u vremenu koje je nije razlikovalo od naucne. U feljtonima se obradjuju pitanja umetnosti. Putopis moze da bude shvacen kao deo geografije ili etnografije ili kao posebna knjizevna vrsta. tezi se nizanju dogadjaja koji su u suprotnosti sa svakoneviconm. nauke i filozofije. antropologije.. kriminalisticki.v.. U 19. sund = otpadak) ili kic (izvedeno od engl. Postoji deo koji je namenjen I jednima I drugima a to je deo koji se nalazi na pocetku I naslovljen je “Osobe” ili “Lica”.. naucna fantastika itd. vrsta knjizevne kritike. pripadnost I zanimanje likova I mesto radnje. On objedinjuje naucnu teznju za obradom zivotnog ili naucnog pitanja i teznju da se to ostvari na umetnicki nacin. Tematsko podrucje eseja je siroko. U popularnu knjizevnost spadaju: avanturisticki. Kada prevlada umetnicka komponenta esej postaje roman – esej. a u 20. Biografije. Trivijalna (popularna) knjizevnost Pored razlikovanja usmene i pisane knjizevnosti. sketch = skica).v. pa I nacin izrazavanja. 50. III GRUPA 51. Neka naucna dela mogu se citati I kao umetnicka I obrnuto. Neke epohe teze da ujedine knjizevni i naucni izraz. Sadrzi i odredjenu dozu naivnosti – ostra podela na dobro i zlo. essai=pokusaj) ili ogled. obrazovanje ili osetljivost za umetnicki nacin izrazavanja. vec i psihologije. Tekstovi popularne knjizevnosti ne zahtevaju ulaganje napora pri razumevanju. istorije.v. Popularna knjizevnost je vazna za razumevanje moderne civilizacije. Esej je oblik knjizevnosti o knjizevnosti. ali se zaceci mogu naci kod antickih autora. osobine i postupci likova. prost). Savremene prozne vrste u obzir uzimaju i dela filozofije.. kulturne istorije. U uzem smislu odnosi se na dela koja u u tesnoj vezi sa ulogom novina u javnom i kulturnom zivotu. spijunski. postoji i razlika izmedju zabave i ozbiljne knjizevnosti. sentimentalni. Ovakva knjizevnost zadovoljava potrebe za zabavom odredjenog broja citalaca. Taj deo se daje publici u vidu Pozorisnog oglasa ili Programa I nema samo propagandnu funkciju vec uvodi gledaoce u lelemente koji su bitni za razumevanje same drame. roman Divljeg zapada. postaje jedna od najpopularnijih vrsta. Tvorac eseja je Misel Montenj. pornografski roman. pojedinim vrstama i odnosima ozbiljne i popularne knjizevnosti.. Njena uloga je danas veoma velika i niposto se ne sme zanemariti. pocinje da se bavi knjizevnim pitanjima. prenose se teme. Feljton i reportaza ujedinjuju verodostojnost zbivanja sa umetnoscu. Tako su se u okviru novinarstva razvile knjizevne vrste kao sto su feljton (podlistak) i reportaza. ali najcesca tema su pojedina knjizevna i umetnicka dela. Reportaza izvestava o nekom dogadjaju ili pojavi umetnickim nacinom izlaganja. U okviru toga je nastao i tip romana sa uzbudljivom tematikom i kompozicijom koja je podredjena izlazenju u nastavcima (roman – feljton). u popularnoj postoje ona dela koja se uzdizu iznad proseka. ili pitanja od drustvenog znacaja. motivi. pedagogije i filozofije. Za oznacavanje dela koja nemaju nikakvu umetnicku vrednost koriste se i nazivi sund (nem. koja svojim umetnickim i kulturnim vrednostima ne sluzi iskljucivo zabavi. francuski filozof i knjizevnik.

Za novo shvatanje stila najznacajniji je razvoj lingvistike. Razvija se drugacije shvatanje pojma stila I savremena stilistika se ne bavi donosenjem normi. smsao koji se ne nazire iz pojmovnog znacenja. Stilistika ne propisuje norme. opisivanjem jezickog izrazavanja karakteristicnog za odredjeno delo. o figurama. ima za njih simpatije.Stil jeset odraz individualnosti. Razlikovale su se reci koje se mogu upotrebljavati u svakom od stilova. nacine upotrebe umetnickih elemenata I opisuje jezicko izrazavanje u odredjenom deli. ali u isto vreme se oseca I sazaljenje. Dramski tekst povezuje dramska radnja. . likovi sami grade svoje karaktere. Stilistika se razvila iz retorike I poetike.. koristi se u mnogim oblastima. u zavisnosti od intonacije I slicno. vec se dogadjaj ostvaruje preko radnje. ali ovi elementi se takodje srecu u mnogim knjizevnim vrstama kao nacini predstavljanja odredjene teme. kod odredjenog autora ili u nekoj epohi. ismevanje I osudjivanje karaktera. ali ih u isto vreme voli.Kada su negativne crte nekih licnosti prikazene na nacin kada pisac ne zeli da ih ismejava ili kritikuje. . satire I groteske Na humoru. srednje I visoke.Stil je vremenom razvio siroku upotrebu I razlicita znacenja. De Sosir je razdvojio jezik I govor. Razradili su temelje ucenja o knjizevnoj vrsti. Ona se razvila iz retorike koja je nastala jos u antickoj Grckoj I jos tada je postojao pojam stila. za razliku od njih ona ne propisuje pravila dobrog stila. Pojmovna vrednost izraza je ona vrednost koja je osnovna.Stilistika se razvija kao nauka koja se bavi opisivanjem stilova. o izrazavanju uopste I o kritci knjizevnih dela. imaju I pozitivnih crta. sa komicnim. Retorika se razvila jos u antici kao ucenje o govornistvu. Smatrali su da se stilovi dele na niske. pre svega zbog terminologije koju je ustanovila. a koja se koristi jos uvek u stilistici. o pojedinim stilovima. dostojanstvena. (hm… nesto kao crni humor. . autora ili epohu.Stilom se bavi stilistika. Tezilo se tome da leksika visokog stila bude uzdignuta. Medjutim retorika je dosta znacajna za razvoj stilistike. . . pre svega znaci nacin na koji se obavlja neka delatnost. koja opisuje odredjene stilove. Sva paznja je usmerena na ono sto glumci govore I rade. drustva. vec samo opisom upotrebljenih sredstava pomocu kojih se postize umetnicki efekat – stil se shvata kao izraz individualnosti.Satira predstavlja ostru kritiku. satiri I groteski se zasniva komedija. pisca ili delo . Odredjenom afektivnom stavu odgovara jedna varijanta. likovi su sami svesni svojih nedostataka (koji nisu preterani). . ali pate zbog svojih nedostataka. delanja I govora likova. Pojmovi humora. znacenje uveliko zavisi od konteksta u kome je recenica izrecena. umetnicku vrednost. Tako se javljaju stilisticke varijante. to ne znaci da je moguce pisati ili govoriti bilo kako I da to ima stilsku. . vrednost koja se nazire iz samog znacenja takvog sklopa reci. vec samo u kontekstu.Groteska predstavlja spoj nakaznog I fantasticnog. onda se komicno pretvara u humor. Svaki izraz ima odredjeno znacenje koje se logicki namece nakon citanja izraza. Stilistika zalazi dublje u osobine jezika. vec se samo trudi da ono sto postoji opise. veka je postala I ucenje o jeziku. ali. situacije. Odnos visoki – srednji – niski stil bi otprilike ovako izgledao: starina – starac – starkelja. o kompoziciji. spoj gorko tragickog I smesnog. Poreklo I razvoj stilistike . Nema karakterizacije. ona opisuje jezik knjizevnog 24 . medjutim. 54. oznaku I oznaceno. 52. Retorika je smatrala da postoji ideal govrenja I pisanja koji se mora koristiti kada se stvara knjizevno delo. vec se s naporom pretvaraju u radnju. medjutim. tj. Svakom je odgovarao odredjeni tematski sklop.Osnovni nacin prikazivanja dogadjaja je dramska situacija – sto znaci da nema pripovedanja I opisivanja. Danas se stil shvata na dva nacina:  Stil kao dobar nacin pisanja ili govorenja  Stil kao nacin pisanja ili govorenja koji je karakteristican za odredjenu epohu. prelazeci granicu do koje seze gramatika.Tema drame je uvek neka radnja koja je pokrenuta u ljudskim mislima I osecanjima koja ne ostaju u unutrasnjem bicu coveka. reci iz visokog stila bile su zabranjene za teme obradjivane niskim stilom I obratno.Normativni pojam stila je nemoguc danas. Autor se smeje likovima. tragicno postaje smesno. Afektivna vrednost je nesto sto daje vlastiti smisao recenici. valjda…) 53. pojmovnu I afektivnu vrednost izraza. nacina koriscenja umetnickih sredstva u jednom delu. razvija se opisna stilistika. Pojam stila I razlicite kategorije stilova . Nema opisa glumaca ni prostora jer je to ocigledno. do 18. tj. jer savremena knjizevnost sve vise tezi individualnosti I originalnosti.

. dinamizuje znacenje odredjene reci.Opisna stilistika moze se podeliti na:  fonostilistiku  morfostilistiku  sintaktostilistiku  semantostilistiku 56. na jezik. pa na osnovu toga formirati konacnu predstavu o jednom delu. . Za opisnu stilistiku bitne su samo ekspresivna I impresivna vrednost. glasovnih efekata ili zvucnog ugodjaja. naucni.  Anafora predstavlja ponavljanje reci ili grupe reci na pocetku stihova. Cilj je isti kao I cilj assonance.  Epifora predstavlja ponavanje reci ili grupe reci na kraju stihova. 57.  Simploha predstavlja ponavljanje reci ili grupe reci I na pocetku I na kraju stihova. Medjutim. Opisna stilistika . stilsko obelezje koje izvire iz same prirode stvaraoca.Utemeljivac stilistike je Leo Spicer koji je smatrao da u analizi knjizevnog dela treba polaziti od stinih pojedinosti.  Asonancija nastaje ponavljanjem istih samoglasnika.  Aliteracija nastaje ponavljanjem odredjenih suglasnika ili suglasnickih grupa. Zasniva se na ucinku odredjenih glasova I zvukova u govoru. zvuk I nacenje reci nikada ne treba razdvajati – zvucnost sluzi samo da istakne.  Onomatopeja je podrazavanje glasova iz prirode cime se pojacava efekat zvucnosti I opisana situacija se priblizava citaocu I realnije docarava. a ne na njeno znacenje.Ove figure ponavljanja u stihovima se nazivaju jednim imenom “lirski paralelizmi”. a ne samo sadrzajem.Stilistika se razvija u dva pravca:  kao lingvisticka disciplina koja je bitna za teoriju knjizevnosti jer svojim metodama omogucuje analizu knjizevnog dela koja upotpunjuje opstu knjizevnoteorijsku analizu – opisna stilistika  razvija se u stilisticku kritiku – analiza koja na osnovu proucavanja stila knjizevnog dela zeli da donese vrednosni sud . predstavlja spoj anafore I epifore. naucni I knjizevno – umetnicki  analiza stilova vrsi se na osnovu razlikovanja pojmovne.dela. ligicno. 55. Impresivna vrednost je svesno obelezje izraza.U okviru opisne stilistike vazno je za teoriju knjizevnosti:  utvrditi razliku izmedju razlicitih vrsta stilova – razgovorni. publicisticki. a cilj je postizanje eufonije (milozvucnosti).  Anadiploza predstavlja ponavljanje reci ili grupe reci sa kraja jednog stiha na pocetku narednog.Figure diikcije predstavljaju odredjeni sklop reci koji se zasniva na isticanju zvucnosti tih reci. opste znacenje poruke. ekspresivne I impresivne vrednosti izraza. a detalji su odrednica jednog stila. smatrao je da je sutina skrivena u detaljima. Aliteracija se cesto javlja zajedno sa asonancom. Pojmovna vrednost je osnovno. od detalja.  Ponavljanje je figura koja se redovno javlja I moze se svrstati I u druge vrset figura. upucuje na samu rec. Figure konstrukcije ili sintaksicke figure 25 . u tim opisima nalazi elemente koji su bitni za analizu I za bolje razumevanje samog knjizevnog dela. svesna stvaraoceva namera da deluje I samim izrazom. oni su uvek u neposrednoj vezi. Asonanca pojacava emocionalno reagovanje jer odredjenim samoglasnicima koji se ponavljaju priblizava znacenje reci citaocu ili slusaocu.Stilistika se razvija u dva pravca:  kao lingvisticka disciplina koja je bitna za teoriju knjizevnosti jer svojim metodama omogucuje analizu knjizevnog dela koja upotpunjuje opstu knjizevnoteorijsku analizu – opisna stilistika  razvija se u stilisticku kritiku – analiza koja na osnovu proucavanja stila knjizevnog dela zeli da donese vrednosni sud . Figure dikcije . elementi u koje je smesteno oni individualno I specificno. Ekspresivna vrednost je nesvesno obelezje izraza. .

Metafora spada u figure reci. rasporedom koji nije specifican I ne odgovara gramatickom I logickom rasporedu. alegorija koja moze biti svrstana I u jedne I u druge figure. Metafora .   Inverzija predstavlja namerno obrtanje reda reci radio d onog koji je gramaticki najispravniji. na taj nacin je shvacena kao figura u kojoj se jedan rec upotrebljava umesto druge. ublazena poruga ili slicno.Ironija pradoks I oksimoron spadaju u figure misli. a takodje se sitacija jos vise dramatizuje. u odredjenim knjizevnim vrstama. vec da bi se posebno istakle pojedine reci.Paradoks je figura kojom se izrice neka misao koja je naizgled protivrecna opstem misljenju. .Poredjenje I antiteza spadaju u figure misli. Problem je npr. Nazivaju se I sintaksicke figure jer se javljaju kao sklop reci u recinici. predstavlja gomilanje vezika bez gramaticke potrebe. Medjutim. ili u trope. Metafora je najcesca stilska figura. naglasavanje vaznosti. a nauka o recinici je sintaksa. 61.Poredjenje ili komparacija je stilska figura koja se zasniva na poredjenju dva pojma koji se povezuju prema nekim slicnostima koje ne moraju biti odmah I lako uocljive. Na ovaj nacin gradi se I siri kontekst pojma od onog koji ima. (“Znam da nista ne znam.) Posebna vrsta antiteze je slovenska antiteza karakteristicna za narodnu poeziju. U nekim razdobljima. Poredjenje I antiteza . a figure misli se odnose na siri smisao od onoga sto je receno.    58. ali u sustini ukazuje na dublji smisao koji je prikriven. Elipsa predstavlja izostavljanje odredjenog dela recenice bez kojeg se moze razumeti njeno znacenje. tropi predstavljaju promenjeno znacenje reci. ona priblizava stanja. tropi predstavljaju promenjeno znacenje reci. . druga rec. Problem je npr. asindet predstavlja nepostojanje veznika. Figure misli se tesko mogu odvojiti od figura reci (tropa) jer se I jedne I druge odnose na znacenje reci. jer jedan rec ne zavisi samo od sopstvenog znacenja. pojedinih reci ili celokupnih recenica.Oksimoron je vrsta antiteze I paradoksa u kome se stavra novi pojam spajanjem suprotnih.”) . . (Kisa! Gori!) Ovakvim izostavljanjem reci dinamizuje se stil I postize snazno izrazavanje.Ironija predstavlja izrazvanje takvo da je ono sto kazemo u stvari suprotno od onoga sto mislimo. Retoricko pitanje predstavlja niz postavljenih pitanja koja imaju funkciju izjavnih recenica jer se ne ocekuje odgovor na njih. Figure reci nastaju promenom osnovnog znacenja pojedinih reci. Ironija. vec samo sluze da upitnim oblikom naglase svoj stav. prenose se pojave iz jednog podrucja zivota u drugo. Drugi teroeticari metaforu shvataju kao zamenu znacenja jedne reci znacenjem druge. Simbol I alegorija 26 . (“Zimsko letovanje”) 60. Poredjenjem se otkrivaju slicnosti I razlike medju pojmovima koje iznenadjuju I uzbudjuju citaoce otkrivajuci im ono sto neposredno nisu uocili. javljaju se stalna poredjenja koja su postala opsta I karakteristicna. Ovim se zeli naglasiti nas negativni stav prema onome o cemu govorimo. Medjutim.Figure konstrukcije nastaju posebnim rasporedom reci u recenici ili u nekoj drugoj jezickoj celini. Polisindet je suprotnost asindet. a crveni putuju. Zuti zutuju. Posredstvom metafore. Metafora pre svega ima veliki umetnicki efekat. Asindet predstavlja nizanje reci bez odredjenog gramatickog povezivanja. (Sit gladnu ne veruje. gomilaju se zarezi. skretanje paznje na ono sto je najbitnije. Cilj figura konstrukcije je posebno isticanje odredjene reci. stvari I pojave koje su predmet jednog knjizevnog dela I omugacava da ih shvatimo na neki do tada ne vidjeni nacin. . Mnogi teoreticari je opisuju kao skraceno poredjenje pri cemu se iskazuje samo clan poredjenja. a figure misli se odnose na siri smisao od onoga sto je receno. paradoks I oksimoron . Figure misli se tesko mogu odvojiti od figura reci (tropa) jer se I jedne I druge odnose na znacenje reci. Ova figura je najcesca u poeziji. Ona se sastoji od pitanja sa alternativnim pitanjima. protiv recnih pojmova. a samim tim istice izuzetno bogatstvo mogucnosti sluzenja jezikom. negacije I odgovora na postavljeno pitanje. 59.. alegorija koja moze biti svrstana I u jedne I u druge figure. zasniva se na suprotstavljanju pojmova.Antiteza je vrsta poredjenja po suprotnosti. vec I od konteksta u kome se nalazi.

/ tragovi mu smrde necovjestvom. . a postoji i kombinovana.) 63. . . tropi predstavljaju promenjeno znacenje reci. Figure misli se tesko mogu odvojiti od figura reci (tropa) jer se I jedne I druge odnose na znacenje reci. a litota samo na drugaciji nacin govori o necemu (kao neka vrsta ironije. Figure reci nastaju promenom osnovnog znacenja pojedinih reci. hiperbola. pa I knjizevnosti. .Simbol I alegorija spadaju u figure reci. zamenjivanje reci koje se iz bilo kojeg razgolaga smatraju opasnim I nepristojnim. vec samo kada se povezuje sa celinom. Figure reci nastaju izmenom osnovnog znacenja odredjene reci. 66. pojam koji se povezuje je u stvarnoj vezi sa pojmom koji je proistekao iz njega. . koji je negativan I suprotan. Eufemizam predstavlja oznacavanje nekih zlih.Hiperbola je figura koja se zasniva na preuvelicavanju odredjenih pojmoiva radi naglasavanja emocionalnog stava prema necemu. (Nece ti biti lose. litota . Basna je knjizevna vrsta koja se u potpunosti zasniva na alegoriji jer njen smisao treba traziti ne u osnovnom. Ti elementi su duzina sloga. Jezik u stihu (I u svakom knjizevnom delu) ostvaruje odredjeni umetnicki utisak. Postoji uverenje da se ritam organizuje prema nekom osnovnom elementu koji se stalno ponavlja u stihu. Tekst u stihu ima posebnu zvukovnu organizaciju. Figure reci nastaju promenom osnovnog znacenja pojedinih reci.Eufemizam spada u figure reci (trope). oznakom koja je na neki nacin povezana sa pojmom koji predstavlja. losih. zbog brojnih emocionalnih efekata (pristojnost. vec u prenesenom zancenju.”) . kao metafora koja se ne odnosi samo na odredjenu rec. na neki nacin “preneseno” znacenje. Ona umanjuje I ublazuje jer prvi izraz zamnejuje slabijim. Postoje stalni. U novije vreme pogotovo. zivotinje nastupaju kao olicenja ljudskih karaktera. ali u sutini nema logicke veze medju njima. ublazavanje traumaticnih izraza I sl. To su ustaljeni simboli poznati celokupnoj kulturi. Stih se od proze razlikuje posebnim ritmom koji je rezultat autorove namere. jednina za oznacavanje mnozine. (“Kome zakon lezi u topuzu.Alegorija se posmatra kao prosirena metafora. broj slogova i akcenat (naglasak). silabicko – tonska. vec zahvata jednu celu pesnicku sliku. Mnogi teoreticari smatraju da ovi sistemi versifikacija odgovaraju prirodi jezika u okviru kojih su se razvijale. a prema nekima podvrstu metafore. moze se shvatiti kao vrsta metonimije. pojave ili pojam njenom alegorijskom oznakom. Prema tome sto predstavlja zamenu reci. prema tradicionalnom misljenju da jeteorija stiha nauka o tome kako se prave stihovi. Zbog verovanja da se stihovi prave prema nekoj meri i razmeri. Medjutim. versifikacije i metrike Stih i proza cine dva tipa knjizevnog izrazavanja.Litota je figura koja je suprotna hiperboli. dva organizovana govorna sistema. cije se znacenje ne moze shvati odmah. Kvantitativna versifikacija 27 . odredjen broj umesto neodredjene kolicine I obratno. = Bice tebi bas dobro. Na ovo upucuju i grcki nazivi za stih – red.. I metonimija je kao metafora preneseno znacenje reci. silabicka. versifikacija se cesto naziva i metrikom. tonska (akcenatska). (Necu da maknem ni malim prstom. U njoj se deo uzima za oznacavanje celine. Eufemizam. cime se postize efektniji umetnicki utisak. opsti simboli – emblemi.Sinegdoha je podvrsta metonimije. pa se razlikuju tri vrste versifikacije – kvantitativna.). 62. Nauka o stihu naziva se versifikacija. izdvojeno iz konteksta. Pojmovi stiha. Nemam ni dinara. ali dok se metafora zasniva na povezivanju pojmava po njihovim slicnostima. Stih mozemo prepoznati pre svega po grafickom obliku. vrste – i prozu – pisati napred.Metonimija prema nekim teoreticarima predstavlja samostalnu stilsku figuru. a ritmicka organizacija postaje nosilac smisla. ili u trope.Simbol je zamena neke reci. rec se ublazava tako sto se zamenjuje drugom recju koja ima slicno.Metonimija I sinegdoha spadaju u figure reci.Hiperbola I litota spadaju u figure misli. javlja se sve vise individualnih simbola u delima modernih pesnika. do kraja stranice. Metonimija I sinegdoha . ali ne negativne ironije! ) 64. ili u trope.) Razlika izmedju eufemizma I litote je to sto se eufemizam zasniva na zameni reci. a figure misli se odnose na siri smisao od onoga sto je receno. metonimija se zasniva na povezivanju prema STVARNIM odnosima. vulgarnih reci blazim izrazima. .

To je glasovno podudaranje na kraju stiha koje potpomaze ritmicku organizaciju. Vazna je i cezura kao stalna granica medju recima nekog sloga. Pesnicki ritam je namerno suprotstavljen prirodnom ritmu zasnovanom na ponavljanju istoga.Naziva se jos i anticka.U U daktil U . red reci. Tonska versifikacija se bavi brojem i rasporedom naglasaka u stihu. Ritam stiha se gradi na osnovu provodnih cinilaca ritma – elemenata koji se ucestali ponavljaju. Svaka ima odredjeno trajanje izgovora koje se u antickoj metrici meri morama. Sa pentametrom je gradio elegijski distih.jamb . povezivanjem stihova. U modernoj poeziji umetnicki vredni stihovi obicno krse pravilnosti. pentametar. Postojalo je oko 30 vrsta. Najpoznatiji je heksametar – 5 daktila + spondej. metricke dominante i ritmicke tendencije..U trohej ili horej U . Pojmovi stope i akcenatske celine U kvantitativnoj versifikaciji osnovna jedinica stiha je stopa.kretik U .. Savremeno pesnistvo se uglavnom zasniva na mesnim ciniocima. oznaka je breve ( u ) Stopa – osnovna ritmicko–melodijska jedinica. a u tonskoj smena naglasenih i nenaglasenih predstavljaju osnovne elemente za ostvarivanje stiha. koriscena je i u rimskoj poeziji. klasicna i metricka. nastajale su strofe. Stihovi se ne dele na stope nego na akcenatske jedinice ili taktove. 67. ponavljanja i graficki raspored stihova u jedinstvu sa znacenjem reci. sastojala se od dva ili vise slogova rasporedjenih u stalnim odnosima dugih i kratkih. Ritam i faktori ritma Postoje relativno stalni elementi u organizaciji stiha i njihov pravilan raspored je presudan za stvaranje stihova.) Teza – naziv za kratak stih. Na isti nacin. Silabicka. 69.. Takt oznacava vremenski raspon od pocetka jednog ritmickog signala do pocetka drugog. Najpoznatije su Alkejska i Saficka.duzina trajanja kratkog sloga (merna jedinica. 28 .U .U amfibrah U U . oznaka je makron ( . tonska i silabicko – tonska versifikacija Presudna su dva nacela: 1) nacelo istog broja slogova u svakom stihu (ritam stihova ostvaruje se tako sto se nizu stihovi sa istim brojem slogova) – silabicka versifikacija 2) nacelo pravilne izmene naglasenih i nenaglasenih slogova – tonska versifikacija 3) ova dva sistema cesto se povezuju tako da i broj slogova i raspored naglaska imaju glavnu ulogu – silabicko-tonska versifikacija U silabickom sistemu vrste stihova razlikuju se prema broju slogova. kao i rima i glasovna ponavljanja. Mora .molos . tetrametar. Temelji se na cinjenici da su se stihovi pevali ili govorili tako da je postojala jasna razlika izmedju dugih i kratkih (dugi je trajao duplo duze).. a najvaznije su: U U pirihij . dugi slog = 2 more) Arza – ime za dugi stih. Prema broju i vrsti stope odredjuje se stih – trimetar. Zbog toga je potrebno utvrditi metricke konstante.bakhej .U palimbakhej Obicno je na prvi dugi slog u stopi padao ritmicki udar iktus ( ‘ ). Razvila se u staroj grckoj. Kao cinioci ritmicke organizacije javljaju se i izbor reci. U antickoj versifikaciji smena dugih i kratkih slogova.anapest U U U tribrah .. 68.spondej . U silabicko – tonskoj versifikaciji akcenatska celina ima ulogu organizatora ritma. u silabickoj broj slogova. Veliku ulogu ima rima ili srok. Ritmicka organizacija se zasniva na pravilnoj smeni dugih i kratkih.

Raspored rima u katrenima je abba abba. Sastoji se od jampski intoniranih jedanaesteraca sa rasporedom rima abababcc.aba bcb . Kod nas se javlja u lirici 19. sloga ima poreklo u usmenoj knjizevnosti.. veka (Tasov Oslobodjeni Jerusalim i Ariostov Besni Orlando). Stanca (ottava rima) – tipicna strofa italijanskog epa 15. danasnji oblik je nastao u Italiji u 13. Organizacija stihova i strofa cesto se postize rimom. U 16. Njegova prva slova mogu da cine akrostih. Elizabetanski ili Sekspirov sonet se sastoji od 3 katrena i dvostiha. Slobodni stih je nastao u drugoj polovini 19. a poslednji soet je napravljen od prvih stihova ostalih soneta.veku prodire u Spaniju. Ritam se zasniva na mesnim ciniocima ritma. veku. sklonost ka ritmickoj organizaciji koja podseca na obican govor i graficki oblik su presudni faktori ritmicke organizacije. a drugi stih se rimuje sa prvim stihom sledece strofe. da bi bilo obnovljeno u vreme romantizma. ali i opste karakteristike slobodnog stiha. Drugi polustih uvek ima 8 slogova. To je stih nase usmene epske poezije sa stalnom cezurom posle 4. Sonetni venac je ciklus od 15 soneta. Prva velika zbirka soneta je Kancoonijer Franceska Petrarke. Italijanski ili Petrarkin sonet sastoji se od 2 katrena i 2 terceta. sloga. 73.70. Dvostruko rimovani dvanaesterac je stih od 12 slogova sa cezurom posle 6. Takav stih se naziva slobodnim stihom. Tradicionalne vrste stiha Deseterac je najstariji stih nase usmene poezije. Najpoznatije strofe su: Tercina (terza rima) – trostih sastavljen od jampski intoniranih jedanaesteraca sa karakteristicnim rasporedom rima. veku interesovanje za sonet pocinje da opada. tri sloga). Slobodni stih i njegov odnos prema vezanom stihu i prozi Mnoge savremene pesme napisane su tako da se u njima nizu stihovi razlicite duzine i bez pravih rima. U 15. a u tercetima ima vise kombinacija. u Francusku. a sesta rima je epska strofa od sest stihova. mnm n. Pojam i vrste rime Rima. Ona ucestvuje i u stvaranju melodioznosti stihova. Najveci broj stihova i strofa je romanskog porekla italijanskog i francuskog. kao izraz pobune protiv tradicionalnih oblika. Stih bugarstice obicno ima 15 ili 16 slogova i raspored stihova je strofni. U lirici se javlja lirski deseterac sa cezurom posle 5. zenske (dva sloga) i srednje rime (decije ili daktilske. Pojmovi strofe i njeni tradicionalni oblici Strofa je veca sintaksicka celina od stiha. srok ili slik je glasovno podudaranje na kraju stiha ili na kraju clanaka u stihu. jedanaesteraca. Ostalo u Recniku knjizevnih termina 29 . 71. a zatim u Englesku i Nemacku. Rimuju se prvi i treci stih. Pretpostavlja se da je provansalskog porekla. U tercete se ne prenose rime iz katrena. veka. iako nijedan stih nije potpuno slobodan jer bi u suprotnom presao u prozu. veka. gde je poslednji stih jednog prvi stih sledeceg. tercinu je stvorio Dante u svojoj Bozanstvenoj komediji. Sestina je naziv za dva oblika – sestina lirica je pesma od sest strofa sa po sest stihova i jednim dodatkom od tri stiha. 72. glas) ili iz provansalskog gde je i ranije oznacavao vrstu pesme. Simetricni osmerac sa cezurom posle 4. i 16. Rima moze da bude: Parna – vezuje dva uzastopna stiha (aa bb cc) Ukrstena – dolazi naizmenicno u stihovima (abab) Obgrljena (abba) Nagomilana – kada se jedna rima ponavlja u vise stihova (aaa aaaa) Isprekidana – kada nema cvrste sheme (abcb abcdacd) Prava ili pravilna – kada se podudaraju naglaseni slogovi i svi glasovi iza naglasenog sloga Cista – kada se podudaraju i vrste akcenta Bogata – ako se podudaraju i glasovi ispred naglasenog sloga (bludnica – ludnica) Postoji i podela na muske (ako se podudara jedan slog). pokusaji da se ona nadomesti aliteracijom i asonancom. 74. Poreklo i oblici soneta Nas naziv je stvoren prema itlijanskom sonetto. u 16. sa rimom ababcc. Izbegavanje rime. sloga. Na kraju pesme ili neke vece celine dolazi samostalan stih kako bi se zavrsilo rimovanje . i sa parnim rimama na sredini i kraju stiha. Raspored rima je abab cdcd efef gg. a italijanski naziv je dobijen prema suono (zvuk. poreklo mu je indoevropsko. Posle dva glavna stiha ide pripevni prilozak od 6 slogova..

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful