Teorija_knjizevnosti

I GRUPA 1. Pojam i klasifikacija nauke o knjizevnosti Sistematsko I razgranato proucavanje knjizevnosti se najcesce naziva nauka o knjizevnosti.

Ponekad se u istom ili slicnom smislu upotrebljava i termin knjizevna kritika. Taj termin inace oznacava procenjivanje vrednosti knj. dela. Cesto se ne smatra delom nauke o knjizevnosti, ciji su redovni cinioci teorija i istorija knjizevnosti. Drugi termin za NOK je filologija. Upotreba tog termina predstavlja problem jer se on najcesce izjednacava sa lingvistikom. V&V kao i vecina teoreticara stoje na stanovistu da je proucavanje knjizevnosti nauka. Filozofija nauke (epistemologija) kaze da nauka mora da ima predmet, metodologiju, i terminologiju. Drustvene nauke: 1. uzrocno objasnjenje (=prirodne) a) one koje se sluze opstim zakonima (sociologija) b) one koje se ne sluze opstim zakonima (istorija) 2. sistematski opis a) one koje se sluze opstim pravilima (lingvistika) b) one koje se ne sluze opstim pravilima (nauka o knjizevnosti) Treba napraviti razliku izmedju knjizevnosti koja je umetnost i nauke o knjizevnosti koja predstavlja neku vrstu znanja. U pokusaju da se ta razlika ponisti tvrdilo se da knjizevnost razume samo onaj koji je pise (stvaraoci = tumaci). On svoje citalacko iskustvo moze da izrazi intelektualno i racionalno iako je predmet njegovog proucavanja iracionalan. Neki teoreticari pokusavali su da pitanje proucavanja knjizevnosti rese poricuci da predstavlja znanje. Tako nastaje stvaralacka kritika koja podrazumeva parafraziranje. Drugi su tvrdili da se knjizevnost uopste ne moze proucavati – u njoj se moze uzivati i mogu se prikupljati razne informacije. Bavljenje knjizevnoscu u pocetku je podrazumevalo koriscenje metoda prirodnih nauka u pokusaju da se dostigne objektivnost. Uvodjene su cak i neke kvantitativne metode – statistike, sheme, grafikoni. Koriscenje statistike je moguce samo u nekim vidovima proucavanja knjizevnosti (versifikacija). Postoji razlika izmedju ciljeva i metoda prirodnih i drustvenih nauka, ali osnovni metodi NOK se koriste i u prirodnim naukama: analiza, sinteza, indukcija, dedukcija i poredjenje. Nemacki hermeneuticar Vilhelm Diltaj istakao je razlike izmedju prirodnih i drustvenih nauka – naucnika zanima uzrok dogadjaja, a proucavaoca knjizevnosti - znacenje (taj proces razumevanja je pojedinacan i subjektivan). Istoricar filozofije Vilhelm Vindelband rekao je da naucnik tezi da ustanovi opste zakone, a istoricara zanima cinjenica. U proucavanju knjizevnosti tezimo da otkrijemo neku osobenost, a to je uvek pojedinacno. Ipak, knjizevno delo je istovremeno i pojedinacno i opste. Jos Aristotel u svojoj Poetici govori o tome da pesnik prikazuje opste, a istoricar pojedinacno. U NOK razlikuje se teorija knjizevnosti, istorija knjizevnosti i knjizevna kritika. Postoji razlika u shvatanju knjizevnosti kao dela u sinhronijskom ili dijahronijskom nizu; u proucavanju samih dela i opstih nacela u knjizevnosti. Knjizevnu teoriju nije moguce stvoriti bez pojedinacnih dela, a istorija i kritika su nemoguce bez nekog sistema pojmova. Teorija i praksa se uzajamno prozimaju, kao i discipline nauke o knjizevnosti. - Nauka o knjizevnosti predstavlja vrstu znanja I poznavanja knjizevnosti, tumacenje knjizevnog dela, konteksta u kom ono postoji, metoda kojima se knjizevnik koristi I sl. Nauka o knjizevnosti se pocela razvijati kao potreba da se knjizevno delo prouci, priblizi citaocima, da se razume. Ona se postepeno formirala prolazeci kroz razlicite stupnjeve I koristeci se razlicitim metodama u potrazi za najuspesnijim I najplodnijim. Neki teoreticari su smatrali da je knjizevnost nemoguce naucno proucavati, vec da se ona moze objasniti samo opisivanjem, ovaj metod koji se naziva “stvaralacka kritika” bio je prilicno bezuspesan jer se uglavnom na osnovu jednog knjizevnog dela stvaralo drugo, losije. Neki teoreticari da se knjizevnost uopste ne moze proucavati jer se tako umanjuje njen estetski dozivljaj I uzitak koji ona pruza. Metodi koji su se javili u proucavanju knjizevnosti, ali nisu se pokazali kao uspesni:  Metod prirodnih nauka – tezi se postizanju objektivnosti, bezlicnosti  “geneticki metod” – proucavanje izvora knjizevnosti I onoga sto joj uzrocno prethodi  Bioloski metod Medjutim, knjizevno delo se ne moze tumaciti kao nesto opste, jer je ono pre svega individualno, jedinstveno. Posmatra se u odredjenom kontekstu, mogu se uociti specificne opstosti medju delima celokupne knjizevnosti, ali se ne moze negirati individualno I subjektivno, ono sto delo cini jedinstvenim I neponovljivim. Proucavalac knjizevnosti se zanima pre svega za ono sto je osobito I pojedinacno u knjzevnom delu, a do uopstavanja tek dolazi kasnije.

1

Odbacivanje metoda prirodnih nauka pocinje sa Vilhelmom Diltajem, 1883. godine (kraj 19. veka) koji je uocio razliku izmedju prirodnih I duhovnih nauka. Za njim su krenuli I Vilhelm Vindelband, Hajnrih Riket I drugi koji su smatrali da se duhovne (istorijske) nauke, za razliku od prirodnih, bave onim sto je subjektivno I samim tim jedinstveno, onim sto se ne treba dokazivati I uopstavati, vec cemu treba isticati jedinstvenost I razumeti, baviti se objasnjenjem, a ne dokazivanjem. Vilhelm Diltaj je razvio I metodu razumevanja koja se naziva hermenautika. Cilj prirodnih nauka. - Discipline nauke o knjizevnosti su:  Teorija knjizevnosti  Istorija knjizevnosti  Knjizevna kritika Pokusaji istorijske rekonstrukcije doveli su do isticanja pisceve namere kao glavnog predmeta istorije knjizevnosti. Postoji i shvatanje da delo treba posmatrati samo iz savremene perspektive. Telo treba povezivati i sa vrednostima njegovog i sa vrednostima potonjih doba, jer je delo istovremeno i vecno i istorijsko – perspektivizam. Relativizam svodi istoriju knjizevnosti na niz zatvorenih i nepovezanih dela, a apsolutizam se interesuje samo za savremenu situaciju. Cesto dolazi do razdvajanja kritike i istorije. Istorija omalovazava kritiku, iako je i sama zasnovana na nekoj vrsti vrednovanja i najcesce preuzima vec postojeca misljenja. Proucavaoci cesto odbijaju da proucavaju modernu knjizevnost, a izraz moderna moze da bude shvacen u najsirem mogucem smislu. Jedino opravdanje je to sto ziv autor nema zaokruzen opus, a prednosti ovakvog proucavanja su mogucnosti za razgovor. Proucavaoci najcesce cekaju sud vremena, odnosno sud drugih kriticara i citalaca. Ni kritika ne moze bez istorije – kriticar koji ne poznaje istoriju ne bi mogao da zna koje je delo izvorno ili bi pogresno shvatao odredjena dela. Velekova i Vorenova Teorija knjizevnosti: 1. Prvi put se javlja distinkcija izmedju unutrasnjeg i spoljasnjeg pristupa 2. Temeljno odredjivanje i klasifikovanje NOK – trijada disciplina (teorija, kritika i istorija) De Sosir je napravio razliku izmedju sinhronije i dijahronije – teorija i kritika se sluze sinhronijskim pristupom, istorija dijahronijskim. 2. Istorija knjizevnosti Zaceci se srecu jos u anticko doba – filoloska i polihistorska istrazivanja, popisi pisaca i dela u bibliotekama. U danasnjem obliku javila se oko 18. v. (tada dolazi i do prelaska na unutrasnji pristup), kada se javila svest o promenljivosti svega. U pocetku je koristila periodizaciju, a kasnije ima ulogu da pokazuje evoluciju i menjanje svesti o knjizevnosti i pristupa njoj. Istorija podrazumeva i spoljasnje i unutrasnje faktore u proucavanju knjizevnosti. Za istorijsko izucavanje vazan je Eliotov pojam tradicije kao zivog mehanizma, sinhronog niza dela, necega sto sami kreiramo. Eliot je bio protiv hronoloskog principa u izucavanju knjizevnosti. Skretanje pazne sa pisca na delo prvi su otpoceli ruski formalisti. Istorija knjizevnosti je nekada poistovecivana sa istorijom, zatim sledi radikalno odvajanje ove dve nauke, ali ipak se zavrsava nekom vrstom kompromisa – istorija knjizevnosti ne moze bez hronologije, koja je osnovni metod istorije, ali shvata se da one treba da govore o razlicitim stvarima. Smatralo se da se istorija knjizevnosti treba potpuno poistovetiti sa prosloscu, tj. sa trenutkom u kom je delo nastalo, da treba uzeti u obzir piscevu nameru I shvatanje dela koje je nastalo u periodu njegovog nastanka. Medjutim ovakav nacin je pogresan jer se umanjuje vrednost dela. Tokom vremena se o delu razvijaju razlicita tumacenja, razvija se knjizevna kritika I saznanja postaju obogacena, tako da afirmisanje samo onoga sto je datom delu savremeno umanjuje njegovu apsolutnu vrednost. Takodje je problem I to sto se savremeni istoricar knjizevnosti ne moze potpuno poistovetiti sa nekim istorisjkim periodom, ne moze ga potpuno doziveti I shvatiti. Ispravno resenje je da istorija knjizevnosti treba da obuhvati sve faze razvoja jednog dela, tacnije sve faze razvoja kritike o knjizevnom delu I na taj nacin stvori kompletnu sliku o njemu. Javljaju se razne vrste problema jer se knjizevnost ne moze potpuno klasifikovati, istorija knjizevnosti se stalno razvija I dopunjuje novim saznanjima – najveci problem je preklapanje perioda, postojanje pisaca cija dela pripadaju razlicitim periodima I sl. Najveci problem predstavlja savremena knjizevnost koja nije potpuno formirana I jos uvek se razvija, pa se zbog toga ne moze tacno definisati. Medjutim, Velek tvrdi da ovo moze biti I pogodnost jer istoricar knjizevnosti moze stupiti u kontakt sa piscima, ali oni uglavnom izbegavaju da pisu o savremenim piscima, govoreci da cekaju “sud vremena”, a u stvari cekaju sud kritike. Istorija knjizevnosti ne moze bez knjizevne kritike I teroije knjizevnosti. Potrebna joj je terminologija koju uvodi teorija knjizevnosti, potrebne su joj analize I rezultati kinjizevne

2

pravila kojima se rukovodi neki pisac ili knjizevna skola (poetika ekspresionizma) ili nacin oblikovanja neke knjizevne vrste (poetika radio-drame). sve je teze svstati knjizevnost u konkretnu knjizevnu vrstu. nacina i oblika stihovnog govora i stihovnih knjizevnih vrsta. zatim pojedinacnim delima i razmatranjem knjizevnih vrsta unutar kojih se dela ostvaruju.kritike. jezik. ali predstavlja specificnu discipline teorije knjizevnosti. Deo tk koji se bavi jezikom knjizevnog dela naziva se stilistikom. Versifikacija je proucavanje prirode stiha. Knjizevna kritika proizvodi subjektivno koje istorija knjizevnosti oebjektivizuje. Jedno od najvaznijih pitanja su metode i pravci savremenog proucavanja knjizevnosti. a ne samo kao deo stilistike.   Stilistika – predstavlja spoj lingvistike I nauke o knjizevnosti. Utemeljivac stilistike je Leo Spicer. Njen osnovni zadatak je da vrednuje dela. sistematizuje. Istorija pojedine knjizevnosti bavi se proucavanjem nacionalne knjizevnosti ili knjizevnosti koja ima neku zajednicku crtu. ali i posebne zakone koji se ticu pojedinih knjizevnih vrsta. 3 . zadaci i uza podrucja teorije knjizevnosti Teorija knjizevnosti je najstarija disciplina NOK. poredjenjem stilova se utvrdjuje I stepen originalnosti dela. sa razvojem savremene knjizevnosti. da oni grade celinu I da moraju zato biti polaziste svake analize. kao i nakon pojave epoha poput romantizma gde pisci teze originalnosti i nejasnosti pesnickog izraza. Bez poznavanja metoda. da upucuje u knjizevne vrednosti i na taj nacin igra ulogu posrednika izmedju dela i citaoca. da propagira novine (avangarda). Knjizevno delo je jezicka tvorevina i zato je njegova analiza nemoguca bez analize jezika kojim se ono ostvaruje. Bavi se proucavanjem nacina na koji se oblikuju stihovi I vazna je za analizu poezije. kao i zakonitosti razumevanja i oblikovanja knjizevnih vrsta. kao jedna od knjizevnh vrsta. Knjizevna kritika Kritika je najmladja disciplina u NOK I ima najuze podrucje – bavi se pojedinacnim delima. Ona se cesto naziva i poetikom. ali tako shvacena ona nije deo NOK. Deo stilistike koji se bavi nacinom oblikovanja stihova naziva se versifikacija (lat. Njen znacaj se vremenom menjao – imala je ulogu da objasnjava delo. oblika i nacina knjizevnog izrazavanja i opstih i posebnih osobina knjizevnih dela kao umetnickih tvorevina. Taj deo teorije knjizevnosti se naziva poetikom. Predmet. bavi se pitanjima prirode knjizevnosti. Uza podrucja teorije knjizevnosti su:  Analiza knjizevnog teksta – polazna tacka nauke o knjizevnosti  Ucenje o knjizevnim rodovima I vrstama – svako knjizevno delo se ostvaruje u nekom obliku I od velikog znacaja je svrstati pojedinacna knjizevna dela u odredjene knjizevne vrste na osnovu kojih se ona povezuju I univerzalizuju. U zavisnosti od podrucja razlikuju se istorija pojedine knjizevnosti. Ona moze biti shvacena i kao samostalna stvaralacka delatnost. Medjutim. vec se zasniva subjektivnom dozivljaju nekog dela. mada ona moze da bude shvacena i tako da obuhvata celo problematsko podrucje tk. Poetika se bavi razmatranjem prirode knjizevnosti uopste. Osnova opste istorije je komparativno proucavanje knjizevnosti i nastojanje da se obuhvate sve pojave od svetskog znacaja ( Geteov pojam svetske knjizevnosti – obuhvata sva dela koja su prekoracila nacionalne granice). komparativna istorija knjizevnosti i opsta istorija knjizevnosti. S obzirom na to da je oblikovanje stihova vazno i za oblikovanje pojedinih knjizevnih vrsta. Ona nastoji da utvrdi opsta nacela knizevnog oblikovanja. Na osnovu utvrdjivanja stila konkretnih dela. npr. versifikacija je najcesce shvacena kao posebno podrucje tk. da se bori protiv novina (u moderni). Ona tk povezuje sa lingvistikom. Svako delo je jezicka tvorevina I potrebno je utvrditi I ispitati njegove jezicke karakteristike kojima se formira stil. poetika romantizma). Centralni problem tk je ucenje o analizi knjizevnog dela i ucenje o knjizevnim rodovima i vrstama. Komparativna istorija istrazuje veze izmedju dve ili vise knjizevnosti. Preteca kritike je retorika. za Aristotela je ona ucenje o pesnickoj umetnosti kao takvoj i o pojedinim njenim oblicima. sredstava i ciljeva pojedinih pravaca u NOK nemoguce je poznavanje tk. ucenje o pesnistvu pojedinih razdoblja (npr. razvrstava. Versifikacija – moze se definisati kao deo stilistike. Za razumevanje takvih dela potrebna je pomoc knjizevne kritike. stvarajuci opstu sliku o celokupnoj knjizevnosti. Javlja se posle pojave stampe i sirenja kruga citalaca. Zato je tk tesno povezana sa metodologijom proucavanja knjizevnosti. Tim nazivom se oznacava i samo deo tk (ucenje o knjizevnim vrstama). 3. 4. versus=stih). ali ono sto je jedinstveno za sve faze kroz koje je prolazila je cinjenica da se ona bavi iznosenjem odredjenih stavova o knjizevnosti I konkretnim knjizevnim delima. jer dolazi do sve veceg mesanja I preplitanja zanrova. Leo Spicer smatra da se na detaljima zasniva sustina dela.

Ovaj pravac je bliskiji knjizevnoj kritici jer se odnosi na pojedinacna dela. veka. Pod uticajem lingvistike knjizevno delo pocinje da se shvata kao jezicka tvorevina i omoguceni su uvidi u strukturu dela. Utemeljivac spoljasnjeg pristupa je Ipolit Ten koji daje dve definicije knjizevnosti – delo je slika drustvene sredine I pisceva ispovest. uspostavljanje sistema pojedinacnih umetnosti i uocavanje slicnost i razlika medju delima pojedinacnih umetnosti. Iz ovakvog pristupa proistice biografizam kao osnovna metoda analize. Ruski formalisti se prvi zalazu za stavljanje dela u centar paznje. a najveca promena dolazi sa romantizmom. razvojem misljenja o zadacima I ciljevima teroije knjizevnosti. a kao filozofska disciplina unutar filozofskog sistema oblikovana je mnogo kasnije u vreme nemackog klasicnog idealizma. kada se kultura prenosi sa aristokratske na gradjansku. Ovakav pristup knjizevnom delu naziva se spoljasnji pristup. TK u odnosu na estetiku. Pored naziva lingvistika cesto se koristi i naziv filologija koji obicno oznacava nauku koja na osnovi jezika i knjizevnosti proucava celokupnu kulturu jednog ili skupine srodnih naroda. paznja skrece na drustvene okolnosti. Predstavlja savremena shvatanja o teoriji knjizevnosti. jezik se demokratizuje. Delo postaje samo kopija necega. “Knjizevnost I psihologija”. proucavaju se nevazne cinjenice iz piscevog zivota (koja je babica prisustvovala Puskinovom porodjaju!) I trazi se analogija tih cinjenica sa delom. analiziranje i razvrstavanje dela prema srodnim osobinama. umanjuje se njegov znacaj koji bi trebalo da bude presudan. Estetika (od grcke reci koja oznacava osecaj) javlja se jos u antickoj Grckoj u filozofskim razmisljanjima o prirodi umetnosti. pre svega. na nauku o knjizevnosti se prenosi uzrocno – posledicna metoda iz prirodnih nauka. formira se stav da je za shvatanje knjizevnog dela najvaznije shvatiti pisca. De Sosir utemeljuje lingvistiku kao nauku koja jezik posmatra kao sredstvo sporazumevanja i strukturu za prenosenje poruke. Kao posebna nauka koja se bavi istorijskim razvojem jezika i uporedjivanjem razlicitih jezika nastala je u 19. kao centru proucavanja. U realizmu se sa pisca. 6. Metodologija proucavanja knjizevnosti – shvata se vise kao zasebna disciplina koja doprinosi razvoju teorije knjizevnosti. U romantizmu se pesnik posmatra kao izvor knjizevnosti. ali. ali metode i ciljevi su im razliciti: 1. U ovom slucaju moze se govoriti o uporedjivanju estetike i teorije knjizevnosti. lingvistiku i filologiju Savremeno shvatanje i proucavanje knjizevnosti kao jezicke umetnosti tesno je vezano za estetiku (filozofiju umetnosti) i lingvistiku (koja se bavi proucavanjem jezika). ispitati njegov zivot I uzroke njegovog stvaranja dela. 4 . veku. Prema nekim shvatanjima tk treba da bude izvedena iz onih spoznaja do kojih je dosla lingvistika. doba kada dolazi do napretka prirodnih nauka. trazi se objektivnost. lingua = jezik. u 20. a u 20. Krajem 19. Uverenje koje preovladava je da tk treba da bude shvacena kao relativno samostalna nauka koja moze da koristi tekovine lingvistike. Ovakvim pristupom analizi dela. pa se njihove metode preuzimaju I za proucavanje knjizevnosti. Lingvistika (lat. Drugi podrazumeva filozofsko razmatranje prirode umetnosti izvan sistema i odbacivanje unapred odredjenog shvatanja umetnosti. knjizevnost se polako okrece samom delu. “Knjizevnost I ideje”. Nakon toga estetika se razvijala u dva osnovna pravca koji se mogu medjusobno povezivati. Bavi se savremenim stavovima. treba da razvije sopstvene metode. tacnost. Razvija se sa pozitivizmom. negira se njegova autonomija. Sa razvojem strukturalne lingvistike Ferdinanda de Sosira I sa definicijom jezickih jedinica Emila Benvenista. 2. da pokazuje tacnosti I istinitosti. kada se stvara svest o promenljivosti.v. bavi se proucavanjem svrhe nauke o knjizevnosti 5. pa se knjizevno delo posmatra kao odraz stvarnosti I od njega se trazi da je podrazava. govor) takodje ima poreklo u filozofskim raspravama o poreklu i sustini jezika. “Knjizevnost I drustvo” – nazvali jednim imenom spoljasnji pristup knjizevnosti. pa se dovodi u centar proucavanja knjizevnosti. Humbolt razvija opstu lingvistiku. javlja se svest o autonomiji umetnickog dela. ali uglavnom se odnosi na istorijsko proucavanje knjizevnosti. skrece se paznja sa samog dela. Velek I Voren su poglavlja u svojoj knjizi “Knjizevnost I biografija”. dokazivanje. Umesto toga postoji teznja za ponovnim uspostavljanjem problema odredjivanja i razumevanja umetnosti. Sa razvojem moderne. Prvi podrazumeva opisivanje. Prema drugim lingvistika treba da bude shvacena kao deo semiotike – nauke o znakovima.Nauka o knjizevnosti se zasniva krajem 18. Ponekad se odnosi i na proucavanje kulture na osnovu pisanih spomenika. Unutrasnji I spoljasnji pristup proucavanju knjizevnosti . pa tako nacin njegovog nastanka postaje vazniji od samog dela.v.

ali su vise skoncentrisani na kritiku dela. a druga dva u visu (filoloska kritika je vezana za Bibliju ciji je autor Bog i zato je to visa filoloska kritika).p. religijskih I politickih ideja – knjizevno delo nije bolje ako je ispravno. a samim tim otvorili novi problem – lingvisticka invazija...) – Manfred Kridl trazi da se delo postavi u srediste paznje I posmatra kao celina. vec kritika teksta. a ne okolo. da prouce opus jednog pesnika. Tvrde da je pogresan psihoanaliticki pristup delu jer postupcima u delu ne upravlja psiholoski zakon. vec zakon knjizevne strukture. na neki nacin jeste vezano za pisca. on takve proucavaoce duhovito naziva “kritickom skolom tiskaca limuna” . nego nikog I ne zanimaju. Utemeljena je u Nemackoj 5 . Poricu vaznost proucavanja filozofskih. fantastike koja se nikako ne moze tumaciti psihoanalizom. Praski lingvisticki krug (1926. nisu identicne.e. Osporavanje proucavanja dela na osnovu drustveno – ekonomske situacije. Ovakvim negiranjem bilo kakvih spoljasnjih elemenata. tako da se spoljasnji pristup ne moze u potpunosti negirati. Knjizevnost je nekada potrebno sagledati kao stvarnost. nego kao u sebi zatvorena jezicna struktura. Prema V&V najvise je vezana za istoriju knjizevnosti. tacno..Jos jedna mana unutrasnjeg pristupa je to sto su isli iz krajnosti u krajnost – odbacujuci biografski princip.v. da je njegov najintimniji dokument.v. U potpunosti odbacuju spoljasnji pristup proucavanja knjizevnosti – knjizevnost je samostalna I nezavisna stvarnost. velika dela su puna psiholoski neuverljivih momenata. potpuno su odbacili bilo kakvu vezu pisca sa delom. analizu stih po stih. U pozitivizmu se prakticni rad uglavnom svodio na: a) kriticko izdavanje knjizevnih tekstova b) istrazivanje izvora i istorijata nastanka dela c) ispitivanje okolnosti u kojima je ziveo pesnik Kolevka filologije je Aleksandrijska skola u 3. * Filoloska kritika Filoloska kritika ili tekstologija se bavi tekstom sa stanovista njegove istorije. oni nisu mogli npr. Anglosaksonske zemlje – zacetnici Eliot I Ricards – insistiraju na pazljivom citanju. ispitivanje autenticnosti. Tekstologija u danasnjem smislu nastaje u 19. Ipak. kroz razlicite epohe. Zastupnici unutrasnjeg pristupa takodje isticu I ukazuju na usmeno stvaralastvo I stvaralastvo nepoznatih autora koje takodje ima veliku vrednost.). zato se unutrasnji pristup u anglosaksonskim zemljama naziva Nova kritika. Kajzer “Knjizevno delo ne nastaje kao odraz necega drugog. a ne moze se proucavatina na dotadasnji nacin. To nije knjizevna kritika. Stagner – ispravno se odnosi samo onaj ko gleda u delo. Ipak potpuno su ga negirali ekstremne pristalice unutrasnjeg pristupa. Osnovna pitanja su: 1) pitanje autenticnosti 2) pitanje autorstva 3) pitanje datiranja teksta Prvo se bavi samim tekstom i spada u nizu kritiku. Zajednicko svim skolama je to sto ostro kritikuju dotadasnji pristup delu preko biografije pisca. doduse dokument koji se ne moze proucavati na ostalu bilo kakvih drugih dokumenata iz njegovog zivota. isticu da delo nije ispovest autora I potcenjuju nekadasnje besmisleno istrazivanje detalja koji ne samo sto nisu korisna. nego na sustinski problem dela..Jakobson – komicno poredjenje spoljasnjeg proucavalaca knjizevnosti sa policajcem koji hvata sve oko sebe osim lopova. U Nemackoj se razvija lingvisticka kritika koja se azsniva na poistovecivanju lingvistike I estetike. Pojam strukture je najbitniji za unutrasnji pristup – sadrzaj I forma se ne mogu odvojiti jer je delo celina. ali ipak odraz licnosti pisca ili pesnika. pocinje preispitivanje I kritika unutrasnjeg pristupa => Eliot je pisao o granicama kritike – kritikovao je preterivanje pri interpretaciji dela. Isticu ahistoricnost dela – delo je aktuelno u bilo kom istorijskom periodu. Ona je zauzimala centralno mesto u pozitivizmu. ruzi ga I stvara od nejga ono sto piscu nije bilo ni na kraj pameti da stvori. – sfera umetnosti I zivota se ne dodiruju. Stav pristalica unutrasnjeg pristupa proucavanju knjizevnosti je da treba poci od prvog utiska pri analizi I onda dati detaljno objasnjenje. (cuvanje tekstova. Sklovski napominje da postoje motivi I dogadjaji koji se prozimaju kroz knjizevnost u razlicitim drustvenim situacijama. a nisu primetili da delo.n. Ponekad je u proucavanje dela ukljuciti I koji podatak sa strane jer se ipak u nekom delu moze naci podatak koji je pisac ili pesnik uneo iz “spoljasnjeg” sveta I koji sa te strane mora I biti sagledan. koja znacenje dela odvodi u suprotnom smeru. poucno.

Slican je slucaj i sa romanom Zeleni Hajnrih Gotfrida Kelera. Zadatak filoloske kritike se najbolje ostvaruje preko materijalnih dokaza.). zatim sve izmene u 3. Priredjivac kritickog izdanja mora da poznaje jezicku situciju toga vremena. Kriticko izdanje ne sadrzi samo tekst prvog izdanja. Uzi pojam od redakcije je recenzija. naknadni zapisi.v.. a najcesce nije). To se ne moze reci za dela koja se ponovo stampaju. Sastoji o 6 . da su stampari vrsili neke izmene. od kojih se za prvu A redakciju verovalo da je autenticna. ritam.. Specifican je slucaj Grimelhauzenovog Simplicisimusa .. Priredjivac ima pravo da ispravlja greske. Svi rukopisi mogu biti koncepti ili cisti tekstovi. Ovakvi prepisi su cesto vekovima odvojeni od autenticnog oblika dela i zato sadrze krupne izmene. Obicno su posledice gresaka u prepisivanju. Cilj filoloske kritike je objavljivanje kritickog izdanja kroz koje se prezentuje autentican oblik dela. Kembridzsko izdanje Sekspirovih dela smatrano je remek-delom. To su redakcije koje su po svom formatu kvarto ( od 16. Uzrok velikih izmena je i nepostovanje autorove volje i autorskog prava. Kada su u pitanju novi romani mozemo da verujemo u njihovu autenticnost i pouzdanost jer reprezentuju piscevu volju. Verzije su sitne. Srednjovekovi testovi najcesce dospevaju do nas samo u prepisima. sveske sa pojedinim ulogama. nikako preko estetike! 7. Ditografija je kada prepisivac 2x napise istu rec ili deo teksta. redakciji u poredjenju sa 1. Ponekad slagaci ili stampari slucajno ili namerno izmene nesto u tekstu..prvi nemacki moderan roman. Najcuveniji je problem Sekspirovih drama jer se nijedna redakcija ne smatra autenticnom. Zamena zareza tackom moze da dovede do promene smisla recenice. Sastoji se iz teksta i komentara. Praznine u tekstu nazivaju se lakune. ali se danas ipak uzima za kriticko izdanje. Izdanja mogu da se klasifikuju na osnovu formata (Sekspir)... koji se danas stampa mimo autorove volje. Najcesca greska u prepisivanju je haplologija – kada prepisivac nakon pauze nastavi prepis od iste reci koja se nalazi u drugom delu teksta. Zbog toga je neophodno da razvijemo nepoverenje prema onome sto citamo. Pojam varijante – tekst u razlicitim oblicima (=redakcija). Ponekad se zastareli jezicki oblici zamenjuju novim. jos uzi pojam u odnosu na recenziju. Kriticko izdanje ovakvog teksta mora da uzme u obzir sve sacuvane redakcije. Izmene se beleze i navodi se sta je do njih dovelo (koncentracija. Ispitivanje teksta treba sprovoditi od sloja do sloja – prvo se uporedjuju sve izmene u 2. Tekst koji je posluzio za prepis je protograf. a prepis je apograf. Pesma o Nibelunzima sacuvana je u 11 rukopisa i vise od 20 fragmenata u kojima postoje velika odstupanja. zvucanje. Postoje jos 2 tipa: faksimilsko (mehanicko) i diplomaticko (dokumentarno) – to nisu izdanja pojedinih dela. izmedju nas i pesnika isprecio se covek koji je modernizovao pravopis.. prenosi tekst u drugo pismo. da su vlasti vrsile cenzuru. Kasnije je utvrdjeno da je A nelegitimno prestampano. itd. Jos jedan problem je to sto su ove drame pisane za pozorisno izvodjenje.). Ponekad se i za piscevog zivota pojavi vise izdanja u koja on unosi izmene.) i folio (od 17. a uzori su im bile knjige za suflere. Koncept je uvek autograf i vidljiv je rad na tekstu. ali i u razvoja samog autora.. Tekstologija najvise obraca paznju na: 1) izdanje poslednje volje ili izdanje iz poslednje ruke 2) izdanje iz prve ruke ili editio princeps Izdanje poslednje volje obicno ima prednost. a savremena podela vrsi se prema tekstoloskim kriterijumima: 1) naucna izdanja – cilj im je da sto vernije predstave autentican oblik teksta 2) popularna – cilj im je da tekst dodje do sto veceg broja citalaca Kriticko izdanje je tip naucnog izdanja.. Postoje kriticka izdanja sabranih i izbranih dela. Iako taj faktor nije jedan od najbitnijih. veka dovedeno pod sumnju. ostecenost. izgubljen papirus. U 17. ali to je pocetkom 20. Prvo izdanje ne mora da bude uvek i autenticno. Zatim se primeri grupisu i grupe se ispituju svaka ponaosob. Slicno je i sa Pesmom o Rolandu. da ih uporedjuje i kriticki odmeri. vec i kriticki aparat gde su navedene sve izmene i mesta iz rukopisa koja drugacije glase (ako je rukopis sacuvan. posebno u vreme pozitivizma. Neki pisci pisu svoja dela u vise redakcija i tada je moguce videti njihov unutrasnji razvoj ili razvoj lirskih motiva. One se mogu objasniti na nekoliko nacina: cenzura.gde su vrsena proucavanja Biblije. vec rukopisa i varijanti. Autograf je rukopis autora. jer je B bila napisana u dijalektu narodnim jezikom.v.. Kriticko izdanje teksta Za ispitivanje nekog teksta najvaznije je da se utvrdi njegova pouzdanost. Znacajan je tekstolog Karl Lahman.. pojedinacne razlike u varijantama. Komentar je deo u kome priredjivac podnosi izvestaj o onome sto je cinio. veku postojale su dve redakcije. Kriticko izdanje nam daje uvid u istoriju razvoja nekog teksta i rukopisa. Treba uzeti u obzir to da pisci nisu sami obavljali korekturu. Cilj je da se otkrije jedinstven stav koji je sadrzan u promenama na svakom stupnju. u poredjenju sa 2. Kriticko izdanje je najznacajnije za knjizevnost.

Adespota je tekst kojem ne mozemo utvrditi autora (ne odnosi se na usmenu knjizevnost). Cilj je da se dodje do arhetipa. kao i na proucavaoce narodne knjizevnosti. drugi preduslov je iznalazenje pisca.. Jedan od problema iznalazenja pisca predstavljaju i pseudonimi koji mogu da budu razliciti: 1) upotreba sasvim drugog imena umesto pravog. Lahman kaze da tekstolog obavlja 2 vrste operacija: 1) Filolog se oslanja na ono sto je neoborivo – tu fazu naziva recenzijom. redja. nemacki filolog. Kod nas je Novica Petkovic priredio sabrana dela Nastasijevica i Disa. 2) anagrami kada kombinacijom slova u imenu nastaje novo ime. moze da sadrzi greske.v. oblik stiha) 3) Jezicko – stilisticke (oblici reci. Filolog ima pravo na samostalne zakljucke. bavi se starim pravnim tekstovima. pogled na svet…). Ta faza se zove emendacija. Slicno znacenje ima i pasportizacija (vise se odnosi na narodnu knjizevnost). ili 3. Atribucija je kljucni termin vise filoloske kritike. Nekada se problem javlja I kao posledica koriscenja biografskog metoda za anlizu I datiranje neke pesme. Pastirska knjizevnost je uvek jasno povezana sa situacijom vremena u kojem je nastala.. Cesti su pokusaji da se na osnovu teksta nekog dela otkrije ime pisca.. Moze da ga prebaci u drugo pismo. ali i sa samim pesnikom (jos od Vergilija). ali nije isti slucaj sa usmenom ili nekim delima srednjovekovne knjizevnosti. Neka dela je nemoguce shvatiti bez poznavanja autora. To je istorijski falsifikat – kada su autor i delo potpuno izmisljeni. Erlangenski rukopis. i 3) kriptonimi – novo ime nastaje og pocetnih slova imena. priredio je kriticko izdanje Biblije). U ova izdanja se prebacuju istorijski kljucni rukopisi. dozvoljene su transkripcija i transliteracija. Postupak koji se primenjuje u ovoj fazi je citanje po tezem ili lectio dificilor . lakune. Genealosko stablo rukopisa je graficki prikaz istorije teksta.. Ateteza je postupak pobijanja ideja o necijem autorstvu (kada kazemo da neko sigurno nije napisao neko delo. pisu na stranim jezicima. menjanje teksta i podaci iz razlicitih varijanti. Indicije koje nam daje tekst mogu biti: 1) Sadrzajne (gradja i motivi. izmisli delo vec postojeceg pisca. Dugo je ta pesma tumacena preko Geteove biografije. Osijan je imao veliki uticaj na pisce. U novije vreme mu zameraju mehanicizam. npr.se iz opsteg dela u kojem se iznosi slika zivota teksta. svi elementi I posecanja iz pesme povezivani su sa Geteovim tadasnjim stanjem I sve je imalo logicki sled dok nije ispostavilo da je Gete napisao tu pesmu mnogo pre nego sto je upoznao Lotu. Za ruski narodni ep Slovo o puku Igorovu koji se obicno vezuje za 12. S prelaskom na unutrasnji pristup doslo je do potpunog antipozitivizma i shvatanja dela kao autonomne tvorevine.) interesovanje za narodnu knjizevnost bilo je veliko. Diplomaticki je kada se npr. Kanon nekog pisca predstavljaju dela koja je on sigurno napisao. Molijer (Zan-Batist Poklen). a ne znamo ko jeste). U srpskoj knjizevnosti problem predstavlja knjizevno delo Laze Kostica. Postoji i problem plagijata i mistifikacija. o Faksimilsko izdanje za cilj ima da sto vernije reprodukuje original teksta koji ne mora da bude autenticna varijanta. 7 . Autor dobija na znacaju tek u 18. veka najvazniji je Lahmanov metod (Karl Lahman. Najpoznatiji primer falsifikata je Osijan.. Diplomatika je deo pravne nauke.. U vreme romantizma (18. ukazivanje na istorijske dogadjaje i licnosti) 2) Formalne (npr. Neki pisci dela ostavljaju nepotpisana. U filoloskoj kritici 19. To je neka vrsta parcijalne atribucije. 8. veku. 2) Druga faza je iznosenje pretpostavki koje se odnose na cinjenice iz prve faze. Ova izdanja je ponekad tesko razlikovati od originala.v. npr. tako da se piscu odricala svaka uloga kada je u pitanju shvatanje dela. To u novoj knjizevnosti ne predstavlja problem. o Diplomaticko izdanje – uloga priredjivaca je mnogo veca jer treba citaocu da priblizi tekst. Krisfal (Kristovau Falkau). Problem iznalazenja pisca i datiranja teksta Posle pripremanja kritickog teksta. v..) 4) Misaono – sadrzajne (pojedine misli. Ona se mogu priredjivati i u knjizevnosti.. Sekspirov kanon do danas nije utvrdjen. Postoje kombinovana faksimilska i diplomaticka izdanja. keltski pevac iz 2. upotrba stilskih figura. (jakobson i Nabokov). tvrdilo se da predstavlja krivotvorinu 18. pocetne varijante. npr. To je postupak utvrdjivanja autorstva. v. Prvi deo Lahmanove metode se ne moze primeniti ako je tradicija horizonatalna (postoji vise varijanti u isto vreme).veca je verovatnoca da je autenticniji onaj tekst u kojem je rec komplikovanija. Kao primer Kajzer navodi slucaj sa Geteovom pesmom “Putnik” koju je on poslao vereniku Lote Buf uz priznanje svojih oecanja prema njoj koje ce verenik moci da vidi I u pesmi.

Ucenje o kompoziciji bavilo se rasporedon sastavnih delova nekog knjizevnog dela. ono se javilo u svim drustvima gde je postojao ekonomski razvoj i uslovi za obrazovanje.filozofi 2. jer pesnici neke pesme unose u zbirke mnogo kasnije od trenutka nastanka. a samim tim i intenzivno bavljenje umetnoscu (Kina. v. Pravilno datiranje je vazno radi iznalazenja zavisnosti. Ucenje o dobrom govorenju retorika je zasnovala na ucenju o knjizevnim vrstama. a ne 8 . poglavlju Drzave. upravljci . Srednji je bio izmedju ova dva. a za stilistiku su danas to relativna sredstva koja se koriste u najvecem broju slucajeva. Da bi pissac mogao da stvara mora da poseduje vestinu dobrog govorenja i pisanja. Poetika i retorika u antici Stara poetika i retorika nastoje da delo analiziraju na osnovu analize jezika. To uverenje je ukljucivalo podrazavanje uzora. likovima. ucenju o pojedinim stilovima.ditiramb 3. iako se shvatanje jezika do danas promenilo.e. Stilistika i dalje koristi pojmove i nazive koje su dali poeticari i retoricari u antici.zanatlije On ovu podelu daje praveci paralelu sa ljudskim organizmom. Ranije su za pitanje datiranja bila najvaznija jezicka ispitivanja. temama. a sama knjizevnost je nazivana poiesis ili poetike tekhne (pesnicka vestina). romana i pripovedaka novijeg doba ne predstavlja problem. a terminus ante quem je termin pre kojeg je delo sigurno nastalo. To je bilo posebno bitno kod govora na sudu. . za tragediju je postojalo okvirno uputstvo za to kako treba uobliciti odredjeni tragicni dogadjaj. rec starac iz srednjeg stila bi u visokom stilu glasila starina. Retorika je u staroj Grckoj bila ucenje o govornistvu. upotreba nepristojnih reci.jednostavno pesnikovo pripovedanje . cesta je bila ironija i satira. Svoja poeticka nacela i shvatanje umetnosti. Poeticko proucavanje knjizevnosti nije karakteristicno samo za antiku.Za kriticko izdanje su bitni podaci o godini nastanka i objavljivanja dela. Anticka poetika je pruzila osnove za razvoj savremene poetike. Indija). 10. Drugaciji je slucaj sa poezijom. jer je i sama knjizevnost shvacena kao lep nacin pisanja. Na taj nacin je omoguceno datiranje dramskog opusa Lopea de Vege i Kalderona. odnosno ukrasenom govoru u knjizevnosti. cuvari . proizvodjaci . Postojali su uzori za svaku vrstu pisanja i svaku knjizevnu vrstu. proznom izrazavanju i nacelima kritickog ocenjivanja knjizevnih dela.n.. srednji i niski stil.v. a sofisti su poceli intenzivno da proucavaju jezik i njegove f-je. Tu se nalaze koreni stilistike. Niskim stilom obradjivane su teme iz svakodnevnog zivota. Ovo ucenje je u tesnoj vezi sa ucenjem o stilovima kojih je bilo nekoliko i razlikovali su se po izboru reci. Za staru retoriku stilske figure bile su apsolutna sredstva. Poeticke rasprave o prirodi i f-ji pesnistva. jer je najbolje da se svako bavi samo jednom stvari i cinila bi je tri sloja: 1. mimeza . Platonovi stavovi o pesnistvu U ovom dijalogu Platon je pokusao da da sliku idealne drzave. a Aristotel je o tome napisao citavu raspravu – O pesnickoj umetnosti. Platon iznosi u 2. Ime poetika potice od grcke reci poietikos sto znaci pesnicki.cisto podrazavanje . Terminus post quem je termin posle kojeg je delo sigurno nastalo.p. Najznacajnija poetika iz doba rimske knjizevnosti je Horacijeva Poslanica Pizonima. U svakom stilu su mogle da se koriste samo odredjene reci (npr.. nosici etickog ideala. Retoricari su figure popisivali i razvrstavali. Najbitnije je bilo ucenje o figurama. Samim tim je pocelo i proucavanje poetske f-je jezika.komedija I tragedija 2. 3. a u niskom starkelja). U takvoj drzavi postojala bi podela rada. i 10. a neki nazivi su se zadrzali do danas. ali se tokom srednjeg veka razvila i osim toga je obuhvatala i ucenje o jeziku. Knjizevne vrste su predstavljale cvrste obrasce kojih se treba pridrzavati. Visokim stilom obradjivane su ratnicke teme. Atina je dozivela procvat za vreme Periklea u 5. kao i o knjizevnim rodovima zapoceo je Platon u svojim dijalozima. likovi su bili heroji. kompoziciji i figurama. pa se na taj nacin shvatalo i knjizevno delo. Japan. povezanosti i razvoja. Njegova poetika je deskriptivna. dijegeza . Najcesca je podela na visoki. a danas se najvise koristi istrazivanje metrike. Datiranje drama. nacinu gradjenja recenice.. Horacije je tvorac normativne poetike koja je dominirala do druge polovine 18. On pravi klasifikaciju knjizevnih rodova i smatra da postoje tri tipa podrazavanja: 1. 9. Na primer. On je protiv mimetickih umetnosti je one podrazavaju samo izgled u datom trenutku.ratnici 3. posebno pesnicke. On se zalaze za to da knjizevnost bude spoj lepog i korisnog. kombinacija oba – ep Platon vrednuje dela po kolicini podrazavanja (ono koje najvise podrazava najmanje vredi).

11. Aristotelova definicija tragedije i stavovi o pesnistvu Aristotelova Poetika predstavlja neku vrstu polemike sa Platonom. to moze da vrsi negativan uticaj na citaoca. On ne odobrava ni tragediju. drugi epske pesme. Epopeji i tragediji svojstven je uzvisen predmet. Sastavni delovi tragedije (kvalitativno) su: prica. Edip. Ijon istovremeno priznaje da mu je cilj da recituje stihove da zaradi novac tako sto ce publiku navesti na plac. Aristotel govori i o tri jedinstva: vreme. govor. a drugi o onome sto je moglo da se dogodi. a tu pesnistvu nema mesta. U lancu slusalac predstavlja poslednju kariku. Najbolje ja da to budu lica koja su u prijateljskoj ili rodbinskoj vezi. Prednosti tragedije u odnosu na epopeju: a) ima sve sto ima epopeja (i vise). episodije. vec kao posledica nadahnuca. Predmet podrazavanja mogu da budu karakteri bolji od nas (Homer). On kaze da su sve umetnosti – ep. Pesnistvo ne nastaje pomocu vestine ili umesnosti. Muza pesniku daje zanos koji on zatim prenosi drugima (kao sto su rapsodi) i stvara se lanac. Kada je rec o rasporedu dogadjaja oni moraju da imaju kauzalni poredak. Uloga drzave je da obrazuje ratnike koji treba da budu cvrstog karaktera. razlicite predmete. U dijalogi Ijon ucestvuju Sokrat i Ijon. tragedija. Naprotiv. izazivanjem straha (od toga da im se ne dogodi nesto slicno) i sazaljenja prema onome ko nezasluzeno pati ljudi se oslobadjaju rdjavih misli. jer da je u pitanju zanat oni koji umeju da pevaju jedno umeli bi i drugo. Uvodeci pojam katarze on daje protivargument Platonovoj tvrdnji da je pesnistvo stetno. Upravo je to dokaz da je pesnistvo posledica bozanske snage. Najbolje je ako pripada visem sloju. a ne pripovedaju. misli. Tragedija je podrazavanje ozbiljne i zavrsene radnje koja ima svoju odredjenu velicinu. Mimeticka umetnost je moralno stetna. komedija). ni drugo. Pesnik sme da podrazava samo uzvisene stvari. Uloga drzave je da vrsi vaspitnu ulogu. Ijon se hvali kako najbolje poznaje i razume Homera. Takav lik je npr. Pesnistvo prikazuje opste – mora da se pridrzava zakona verovatnosti i nuznosti. a ako je u pitanju dobar covek. a izazivanjem straha i sazaljenja vrsi prociscavanje takvih afekata. to je upravo i cilj tragedije. Uporedjuje je sa silom koja postoji u magnetu koji pomocu nje privlaci druge kamenove i stvara citav lanac. tragedija) i falioi (nizak. Strah i sazaljenje moze da izazove osoba koja je po sredini – ne sme da se previse istice svojom pravednoscu. Podrazavanje je urodjeno samom coveku. Kvantitativo on tragediju deli na: prolog.. Pesnicko delo ne sme da sadrzi ni muzicke i ritmicke elemente. srece ili strasti kod junaka. 9 . prosecni (Kleofont) ili gori od nas (Hegemon Tasanin). Rapsodi su u vlasti pesnika i oni ne poseduju stvarno znanje o njima. a istorija pojedinacno. Govor mora da odgovara liku.). Bog im oduzima snagu razmisljanja. ali i na prikazivanju tuge. govorom koji je otmen i poseban za svaku vrstu u pojedinim delovima. ne bilo sta jer je za sve dr8ugo nesposoban (jedan peva ditirambe. Sokrat pokusava da mu da objasnjenje za to govoreci mu da nema umetnicko i naucno obrazovanje za to. U njegovoj drzavi ne bi bilo mesta za pesnike i ta ideja je najizrazenija u 10. ali ne sme ni da bude los covek. radnja i mesto (pominje samo prva dva). Njegova poetika je deskriptivna. koristi ih kao svoje sluge i kroz njih govori slusaocima. a rapsodi su tumaci tumaca (tumaci pesnika). karakteri. vec su i oni sami nadahnuti posredstvom pesnika. poglavlju Drzave. scenski aparat i muzicka kompozicija. Pesnici su tumaci bogova. Nacini su narativni i dramski (diagesis i mimesis). razlicitim nacinima. Lica koja podrazavaju to rade da bi prikazali dogadjaje. komedija i ditiramb . Radnje koje izazivaju strah i sazaljenje treba da vrse lica koja su prijatelji.. Sredstva su ritam. a tu pesnicima nema mesta.podrazavajuce delatnosti. karakteri moraju da budu dosledni – da se ponasaju u skladu sa svojom prirodom. on prihvata samo himne bogovima i pesme u pohvalu dobrih ljudi. licima koja delaju. ali drugi pesnici su mu i na sam pomen dosadni. b) postize cilj za krace vreme (radnja – 24h). Tragedija koristi sva tri. harmonija i govor. One podrazavaju razlicitim sredstvima.stvarnost i ideje. eksodu i horske pesme (ulazna pesma i stasimoni). poredeci ga sa poznavaocima slikarstva ili vajarstva. neprijatelji ili nisu ni jedno. Ako neko poseduje umece da da ocenu jedne slike znace to da ucini i za neku drugu. rapsod iz Efesa. Razlika izmedju istoricara i pesnika je u tome sto jedan govori o onome sto se stvarno dogodilo. a komediji i parodiji nizak. c) ima vecu jedinstvenost (potpunije postize cilj). Svaki od njih moze da peva samo ono na sta ga je Muza nadahnula. a rapsod srednju. Radnja moze da bude prosta i prepletena. Predmet moze da bude spudaioi (uzvisen. Ijon razume samo Homera jer ga goni bozanska sila. jer ona prikazuje pad iz srece u nesrecu. ali to je i sredstvo za sticanje znanja. Pesnici stvaraju samo kad su izvan razuma i poneseni zanosom. Platon zamera Homeru na njegovom prikazu antropomorfnih bogova.

balada. Romantizam donosi potpuni otpor prema pravilima. U prvoj knjizi govori o tome da je potrebno da pesnik poseduje pesnicki dar. Dok je Aristotel u svojoj Poetici govorio o jedinstvima vremena i radnje. Ukinute su i jasne granice izmedju knjizevnih rodova i vrsta. Romanticarske poetike U romantizmu pocinje svesno odbijanje uzora i uticaja antike. pa je 1674. Rasprava o antickim uzorima pocela ubrzo nakon objavljivanja Boaloove poetike. U poetici renesanse pesnik postaje vise od obicnog coveka jer svojom umetnoscu moze da prikaze pravu prirodu stvarnosti koju drugi ne vide (altera natura). Danas realizam oznacava stilski pojam.v. madrigal. a knjizevnost je najvisa ljudska delatnost. Fridrih Slegel je knjizevnika nazvao najvisim tipom coveka koji se prema obicnom coveku odnosi kao ovaj prema zivotinji. Pored jezuitskih poetika najpoznatija je Sedam knjiga poetike (Poetices libri septem) Julija Cezara Skaligera iz 1561. a druga i treca pesnickim vrstama. njegova poetika je izvrsila uticaj na celu evropsku knjizevnost. cak i bolji od antickih. kao sredstvo simbolike i alegoricnosti. komediji i epu. Prva i cetvrta knjiga bave se opstim pogledima. Junak u romantizmu bezi od stvarnosti i utehu trazi u proslosti (ali ne dalekoj. Tako je nastala salonska knjizevnost koja je u potpunosti iskljucuje prikazivanje fizioloskih procesa. Poetike prosvetiteljstva U 18. Pesnickom jeziku Boalo pridaje veliki znacaj. a istovremeno dodaju mnogo novih pojmova. Anticki pojmovi su potpuno istisnuti tek u realizmu. 15. objavio didakticku poemu u 4 pevanja Art poetique. Vodja im je bio znacajni nemacki prosvetitelj Johan Gotfrid Herder koji je razradio nauku o istorijskom razvoju ljudskog drustva. elegija. na Dalekom istoku i u prirodi. Za romantizam su od velikog znacaja Selingova dostignuca u filozofiji. u svetu fantazije. glavna tema je sentimentalna ljubav. pored francuske. a ne na scensku lakrdiju). pri crtanju ljudi pesnik mora da pazi na nacionalne i istorijske razlike. Delo u potpunosti mora da bude podvrgnuto cenzuri kako se u njemu ne bi naslo nesto sto ne bi godilo dvorskom drustvu. Ipak. epigram. veliki uticaj imala je i engleska knjizevnost. Ovo je narocito bilo vazno za francuski klasicizam odakle se prosirilo na celu Evropu sve do romantizma. najnaprednija evropska drzava bila je francuska apsolutisticka monarhija. ali i pesnickim vrstama. Poeticki spisi humanizma i renesanse Postoji veliki broj poetika humanizma i renesanse i one se uglavnom zasnivaju na antickim koje za njih predstavljaju vecne zakone. satira. ali i knjizevnost koja je obelezila 19. Autor najpoznatije poetike je didakticki i satiricki pesnik Nikola Boalo. Pravilo o tri jedinstva u drami nastalo je tek u humanizmu i nije tekovina antike. U drugom delu Boalo govori o manjim pesnickim vrstama kao sto su : idila. u Francuskoj Zan Zak Ruso ustaje protiv feudalne kulture i zahteva de se covek vrati prirodi.v. Za epsku pesmu je neophodna anticka mitologija. U tome se oslanjaju na antiku i knjizevne vrste pokusavaju da uklope u anticke. Knjizevnost tog doba svesno je bila didakticka. Od tog trenutka pesnik ulazi u otvoren sukob sa tradicijom i konvencijama. Tada je pocelo da se siri uverenje da i moderni pisci mogu da budu uzori. Poetike klasicizma U drugoj polovini 17. Knjizevnost tog vremena – francuski klasicizam – predstavljala je uzor ostalim sredinama. Ruso je bio prethodnik evropskog predromantizma i sentimentalizma koji je bio najpoznatiji u Nemackoj. italijanski humanista Kastelvetro uvodi i jedinstvo mesta. Zato ne postoji ni jedinstvena sistematicna poetika ove epohe. Dominiraju lirski elementi kod svih rodova i vrsta.v. vodvilj (misli na saljivu pesmu. Pesnik svoje delo treba neprestano da doteruje. Sredinom 18.v. u kojoj je od Horacija pozajmljivao citave stihove i odlomke. Ukidaju se i cvrste granice izmedju pojedinih nacionalnih 10 . U trecam delu govori o tragediji. Ideja o povratku prirodi doprinela je afirmaciji usmene knjizevnosti. Delo mora da poseduje sklad koji ne zavisi samo od unutrasnjih. a njegov simbol je Prometej. engleski pisac Edvard Jang uvodi pojam stvaralackog genija koji se uzdize iznad pravila. Umesto razuma on uvodi kriterijum osecanja. rondo. Od polovine 18. gde su ga knjizevnici zvali dobom genija. vec i od spoljasnjih faktora (drustva). oda sonet. Glavni uzor mu je bio Horacije. o pravilu tri jedinstva. a danas je poznat kao Sturm und Drang (oluja i nagon).12. 14. vec u renesansi i srednjem veku). kao uverenje i da umetnost treba da se priblizi stvarnosti. 13. Na tome mu je zamerio veliki broj pesnika koje je on napao u svojoj poetici. Engleska knjizevna kritika je u prvi plan iznela pesnikovu originalnost. on je stvaralacki genije. One se narocito bave mikrostrukturama jezika i pesnickog jezika. v. ali i razum.

Realizam pojam istine shvata hronicarski – prikazuje samo ljudski svet u kojem vladaju ljudske snage i prirodne i psiholoske zakonitosti. U romantizmu su stvoreni uslovi za nastanak istorije knjizevnosti kao naucne discipline. etiku i drustvo. Poetike realizma i naturalizma Poetika realizma vraca se zahtevu 18. v. Knjizevnost deluje snagom simbola. Od revolucija 1848. Esteticizam i modernizam u poetici Esteticizam je zavladao u gradjanskoj knjizevnosti krajem 19. i prema stvarnosti se odnosi sa gadjenjem i prezirom. Zola uvodi i ideju o coveku kao fizioloskom bicu (psihologija se reducira na fiziologiju). Jezik pripovedaca tezi sto vecoj jednostavnosti. 16. srpska knjizevnost). pa I za knjizevno. Junak je uslovljen svojim socijalnim statusom. ali smatra da u pesnickom delu nikad nije dosta muzike. svoju poetiku u obliku kratke lirske pesme. Jedino sto je vredno je umetnost. 18. Najvazniji pojam postaje pojam istine koja je shvacena kao detaljno opisivanje svakodnevnog zivota obicnih ljudi. Najvazniju ulogu u pozitivizmu ima istorija knjizevnosti koja nastoji da uspostavi objektivno. Teorija knjizevnosti je sve ove pravce obuhvatila nazivom avangarda. Pozitivizam se zasniva na bigrafizmu – potreba da se prouci piscev zivot da bi se na osnovu toga utvrdila njegova motivacija za pisanje I analogija sa delom. ali i opstom poetikom tog doba. vec nijanse. Francuski simbolista Pol Verlen izdao je 1882. Lirika napusta muzikalnost I rimu. On kaze da lik ne treba da bude previse uvelican. Ovakav stav se javlja sredinom 19. u evropskoj knjizevnosti javili su se agresivni knjizevni pravci – futurizam (Rusija i Italija). Znacaj pozitivista je u razvoju filoloske analize teksta – proucavajuci biografiju pisca I drustvo dolazili su do mnogo nepotrebnih cinjenica za anilizu. Ovi pravci se odlikuju socijalnom borbenoscu I odbacivanjem logike.knjizevnosti. Pocetkom 20. ekspresionizam (Nemacka. Realizam donosi povratak Aristotelovoj Poetici. dadaizam (Svajcarska i Francuska). dokumentarna knjizevnost. Aleksandar Flaker poetiku avangarde naziva poetikom osporavanja. a fabula nelogicna I nepovezana. Poznavanje stranih knjizevnosti postaje preduslov za proucavanje domace. Utemeljivac pozitivizma je Ipolit Ten I njegovo shvatanje o rasi. Znacaj dobija i antiherojsko crtanje likova. Zahtev za tacnom reprodukcijom doveo je do toga da govor likova bude sveden samo na socijalnu sredinu. Zato je cesta upotreba zargona i narecja. na istorizmu – knjizevna dela se tretiraju kao spomenici jednog vrema. Njihova drustvena f-ja je da izmene estetiku. slovenske zemlje). Pozitivizam u knjizevnosti ima malo uze znacenje I zasniva se na misljenju da je za proucavanje knjizevnog dela najbitinije utvrditi uslove I izvor njegovog nastanka – prouciti drustvene uslove I pisceve stavove. Pesnicki jezik je postao hermetican. i razvoja kapitalizma potpuno se gube anticki uzori kao nerazumljivi. On je protiv intelektualizma )poenta. a zatim moral.) i koriscenja rime u poeziji. 11 . nadrealizam (Francuska. Za esteticizam je bitna i neobicnost i muzikalnost pesnickog jezika. Na nadrealizam je uticaj imalo Frojdovo ucenje o nesvesnom. neoklasicizam i neoromantizam. v. Osnovna nacela postavio je najznacajniji predstavnik – Emil Zola. Za prozu je karakteristican iracionalizam i neocekivani i nemotivisani obrti. v. duhovitost itd. na psihologizmu – potreba da se proucava pisceva psihologija kao izvor umetnickog dela. 17. sredini I trenutku koje posmatra kao elemente za objasnjenje svakog knjizevnog dela. On se tu i bavi lirskom pesmom. priblizava se prozi. Pozitivisti su smatrali da je sadrzaj bitniji od forme I da on odredjuje nacin na koji ce se delo oblikovati. a to treba pojacati koriscenjem neobicne i zagonetne simbolike. ali je to omogucilo razvoj filoloske analize koja je I danas aktuelan I potrebna nauci o knjizevnosti. sistematizovano proucavanje knjizevnosti I uglavnom se zasniva na piscevoj biografiji I utvrdjivanju osobina jenog istorijskog perioda. Kao suprotnost ovim teznjama sve popularnija postaje tzv. Knjizevnik je shvacen kao posmatrac i svedok onoga sto se desava oko njega. Dalji razvojni stupanj realizma je naturalizam. – umetnost treba da prikazuje svakodnevni zivot. On insistira na tacnoj reprodukciji zivota uz izbegavanje romanticarskih elemenata. Ideje pozitivizma u nauci o knjizevnosti Pozitivizam je filozofski pravac koji je zasnovan na teznji da se svaka pojava izvede iz cinjenica I da se empirijski dokaze. Pravci esteticizma su simbolizam. Poezija ne traba da slika boje. veka kada se razvijaju prirodne nauke I smatra se da se metode iz prirodnih nauka mogu koristiti za svako naucno istrazivanje. Pripovedac ne sme da pokaze ni najmanji stepen subjektivnosti.

Stilisticka kritika . a predmet knjizevnoteorijske analize je da utvrdi opstosti I svrsta dela u odredjene knjizevne rodove. Medjutim. Na ovaj nacin odbacuju sve sto nije knjizevnost u najuzem smislu I time je njihov metod potpuno u suprotnosti sa pozitivistickim koji u nauku o knjizevnosti ukljucuje I druge grane umetnosti I nauke – filozofiju.Znacaj stilistike I stilisticke kritike za teoriju knjizevnosti je veoma bitan – omogucile su upoznavanje jezickih elemenata koji su osnova za gradjenje knjizevnog dela. posto je stil shvacen kao mogucnost individualnog izrazavanja. a I ako ga posmatramo kao autorovu intuiciju – on postaje previse uopsten da bi se na osnovu njega moglo bilo sta naucno utvrditi. postavlja se pitanje – kako odrediti kvalitet umetnickog stila. a da se jezikom bavi lingvistika. 20.Njihov rad se zasniva pre svega na kritici dotadasnjeg pozitivistickog pristupa analizi knjizevnog dela. oni zele da pronadju I upotrebe nove kako bi izazvali odusevljenje I uzbudjenje kod citalaca. . Predstavnici ruskog formalizma su: Viktor Shklovski. .I u okviru ruskih formalista javile su se kritike preteranog naglsavanja sematskog knjizevnog postupka I posmatranje nacina komponovanja dela kao jedino vazno u delu. – 1930.Sa Vilhelmom Diltajem odstupa se od pozitivistickog misljenja. Fabula predstavlja stvaran raspored knjizevnih elemenata. vec smatraju da je presudna prezasicenost odredjenim stilom I “starim” umetnickim postupcima. javlja se novo shvatanje da je stil odlika jednog umetnickog dela I da izrazava njegovu individualnost I originalnost.Leo Spicer govori da je vrednost stila u pesnikovoj licnosti jer se on njime izrazava. Njihov osnovni stav je da treba prouciti umetnicke postupke kojima se pisac sluzi tokom stvaranja umetnickog dela. Jurij Tinjanov. ali je smanjen znacaj onoga sto su pozitivisti smatrali najvaznijim. smatrajuci da je knjizevnost uvek u nekom kontekstu I da se tako treba I posmatrati. Kada piscima dosadi koriscenje odredjenih umetnickih postupaka. Pravci koji se zasnivaju nakon pozitivima uglavnom se zasnivaju na kritici pozitivizma. Njegova stilisticka metoda je kritikovana jer ako se stil veze za autora. drugacijih karaktera. Medjutim. Razvila se u Sovjetskom Savezu nakon Oktobarske revolucije. Razvila se stilisticka kritika koja je smatrala da se na osnovu tih jezickih kvaliteta moze odrediti umetnicka vrednost knjizevnog dela. Glavni predstavnici I osnovne ideje ruskog formalizma . 12 . godine.Prvi su uocili razliku izmedju fabule I sizea.. Oni stavljaju formu ispred sadrzaja (za razliku od pozitivista) jer smatraju da se tema odabira prema postupcima koje pisac zeli da koristi I da se prema njima formira. Na osnovu ovakve definicije Volfgang Kajazer I Emil Stajger zasnivaju metodu interpretacije. vec se tezi nalazenju mere – neki elementi pozitivzma zadrzani su. pozitivizam se ne negira u potpunosti. . a na osnovu opstih knjizevnih postupaka formiraju se knjizevne vrste. pojava novih tema. Boris Tomashevski I Roman Jakobson. Smatraju da nauka o knjizevnosti treba da se bavi samo onim sto je “knjizevno” u knjizevnosti.Odbacivsi Spicerovu definiciju stila. on je prvi uvideo razliku izmedju prirodnih I duhovnih nauka I potrebu za razgranicavanje njihovih metoda. odnos citalac – delo  Izolovali jezik jer su ga posmatrali samo u kontekstu odredjenog dela . kako objasniti to sto on stvara dela razlicite vrednosti. Dakle. On smatra da je najvisi stepen stilisticke analize doci do pesnikove intuicije I otkriti smisao koji je on dao izrazu I time stvoriti jedinstvenu sliku. Ne misle da ulogu imaju ideje jednog vremena.Formalna metoda kao pravac u nauci o knjizevnosti trajala je od 1915. a seize nacin na koji su knjizevno – umetnicki elementi rasporedjeni. .Smatrali su da se stilovi smenjuju prema nacelu suprotnosti. 19.Razvojem stilistike I novim shvatanjem stila kao izraz individualnosti. sociologiju I sl. ne moze se vrednost stila posmatrati preko autora. umetnickom vrednoscu estetika I sl. Temelj svake analize je da se ispitaju postupci kojima pisac postize zeljeni cilj. sta je u stvari umetnicki stil? . tako da je bez stilistike koja analizira upotrebu jezika nemoguce u celini analizirati delo. ne treba se potpuno izolovati. tacnije nacin oblikovanja jednog knjizevnog dela. . Struktura dela zasnovana je na strukturi jezika.Smatraju da se na osnovu analize knjizevnih postupaka utvrdjuje stil knjizevnog dela. psihologiju. a ne samo idejnim I tematskim. a prvi takav pravac su ruski formalisti. . Jedan od kriticara je bio I Jurij Tinjanov koji je pre svega kritikovao svaku staticnu definiciju knjizevnog dela. Greske:  Zapostavili su nacin na koji se delo prihvata. .Mane – Stilisticka kritika nije uspela da da ocenu vrednosti dela jer se delo one moze vrednovati samo prema stilskim obelezjima (a ona je bila potpuno usresredjena na to). Boris Ejhenbaum. stilistika je dala mogucnost analize gde ce najveca vaznost biti data jezickim kvalitetima.

. najvise etnologije I psihologije. ali je vremenom razvio razlicito misljenje od psihoanalize I tvorac je arhetipske kritike. sistem koji se stalno obogacuje novim vrednostima. treba ga posmatrati. Allen Tate. pomno citanje – akcenat je na analzii knjizevnih vrednosti. Njegovo delo “Anatomija kritike” nije mnogo neposredno delovalo na razvoj nauke o knjizevnosti. Zalagali su se za tzv. ali je produbila pogled na odredjene teme I karaktere. Frojd je podelio psihicki zivot na nesvesno (id). kao podsvesna psihicka energija manifestuju se u snu. On shvata podsvest kao kolektivnu. Psihoanaliticka kritika nije toliko doprinela nauci o knjizevnosti. ono osobito I neponovljivo u njemu. Arhetipovi. a ispoljava se preko simbola.Njihove zasluge za teoriju knjizevnosti su samo u skretanju paznje na sam tekst I u otkrivanju bitnih osobina pojedinih knjizevnih vrsta. ali na drugaciji nacin – tezi da ispita znacaj utiska koji delo ostavlja na citaoce. 23. kritikovali svaki vid proucavanja koji ukljucuje neke vanknjizevne elemente. Nova kritika u Engleskoj I Americi . nego je samo pesnistvo jedan nacin izrazavanja I kao takvo. sto je bilo od znacaja jer se ona pocela preterano zatvarati u sebe.21. Kao tip knjizevne kritike bavi se tematikom knjizevnog dela. tradicija je sistem vrednosti. u Novoj kritici. praznjenje – knjizevno delo posmatra kao nadoknadu za fizicke ili moralne nedostatke. svesne. . samostalno. Takodje je zahvaljujuci psihoanalitickoj kritici nastala psihologija knjizevnosti.Ona proucava psihicku zakonitost knjizevnog dela. On smatra da covek stalno vodi borbu izmedju zellje za zadovoljstvom. I na taj nacin pokazao kako je bitno usresrediti paznju na sam tekst I na vrednosti koje su date u njemu.Psihoanalza se kao pravac u pihologiji formira u 20. nacela I zakljucaka koji su ipak vazni da bi se moglo govoriti o naucnom proucavanju knjizevnosti. . kao nesto sto je zajednicko svim ljudima. a ne kulturnih na koje eventualno tekst ukazuje. nesvesne delatnosti I razumne. tj. Kasnije se ovaj naziv prosirio na sve knjizevne kriticare sa ovim tendencijama. niti stvaranju jedinstvene I celovite nauke o knjizevnosti koja bi se kao takva razgranicila od drugih nauka.) gde je analizirao studentske tekstove. Jungov pojam arhetipa vezan je za simbole.).  odredjeni tip klasicizma u pesnistvu . vremenom prerasta u ucenje o coveku. . npr. veku. Tradicija se bira. Njihovo zatvaranje u okvir knjizebvnog dela bilo je jos intenzivnije od ruskih formalista jer oni nisu tezili niakvim opstim zakljucivanjima. sistem koji je uvek ziv I aktuelan u onoj meri u kojoj ga odredjeni autor prihvati. Cleanth Brooks.Eliot se zalaze za:  impresivnost pesnistva – smatra da se poezija ne treba analizirati kao izrazavanje pesnikovih osecanja. kao I ono sto pisca pokrece da pise. Psihoanaliza je metod istrazivanja psihickog zivota I lecenja psihickih poremecaja. u mitovima I umetnosti. – 1939.Ricards je imao znacaja za Nove kriticare svojim delom “Prakticna kritika” (1929. podsvesno (ego) I svesno (super ego).  drugacije shvatanje tradicije – tradicija nije obican niz knjizevnih dela na koji se nova dela samo nadovezuju I cine nastavak rada prethodnika. Bilo im je vazno samo da utvrde knjizevne vrednosti teksta.Predstavnici su – John Crowe Ranson. 22. Utemeljivac je Frojd 1856. naglasava kao krajnji cilj dela izazvivanje emptaije kod publike (sazivljavanje sa delom I prepoznavanje sopstvenih psihickih sukoba) I katarze (nakon empatije dolazi do prociscenja).Nova kritika oznacava grupu knjizevnih kriticara u Sjedinjenim Americkim Drzavama koji su paznju proucavanja knjizevnosti skrenuli na samo delo. ali je podstaklo povezivnje knjizevne kritike sa iskustvima drugih nauka.Karl Gustav Jung je bio Frojdov ucenik. kao I Tpmas Sterns Eliot I Ricards. Strukturalizam I semiotika 13 . bez akvih lutanja van njega u potrazi za cinjenicama koje bi im pomogle u analizi. Psihoanaliticka I arhetipska kritika . Nortrop Fraj arhetip definise kao skup simbola koji se u knjizevnim delima pojavlju tako cesto da se mogu posmatrati kao opsti elementi. . ali ne I u formiranju nekih opstih metoda.Osnov njihovog proucavanja knjizevnosti je analiza samog teksta na osnovu koje bi se utvrdile knjizevne vrednosti. On smatra da je umetnicko delo upravo nacin koordinacije ovih delatnosti. Ovim je skrenuta paznja sa pisca na sam tekst. Poznavanje pisaca cesto vodi pogresnim zakljuchcima koji su posledica stava prema autoru. dakle tekstove ciji su autori nepoznati.

najcesce je shvacena kao knjizevnost svih 5 kontinenata. . konkretnog teksta. . Time se spajaju sadrzaj I forma (bitno za delo I nacin na koji se delo prenosi). vec se bavi remek-delima. Sekspir. u nekom drugom jeziku bi ta jezicka oznaka bila drugacija. ogranicava se na spoljasnje cinioce I ne dozvoljava procenu pojedinacnog umetnickog dela. motiva. pored ostalog. Tako se I strukturalizam interesuje za proucavanje konkretnog dela na osnovu utvrdjivanja njegovog mesta u knjizevnosti. se javlja veoma ostar antipozitivizam i ovakvo proucavanje se odbacuje. uporedna knjizevnost.). Proucavanje usmene knjizevnosti je neodvojivi deo NOK. Pisana I usmena knjizevnost deluju jedna na drugu. Roman Jakobson (koji razvija svoje stavove u krugu praskog knjizevno – naucnog strukturalizma). izmedju oznacenog I oznake. Ovakav stav zastupa I Jurij Lotman – dolazi do dinamickog shvatanja strukture (tekst se mora posmatrati u kontekstu unutartekstovnih odnosa. pa se bave opstom I nacionalnom knjizevnoscu. izmedju njih postoje tesne veze. U 20. medjusobnih uticaja. v. tj. . On smatra da se knjizevnost mora proucavati iz dva aspekta – spoznajnog (utvrdjivanje sadrzaja.jezikom se samo oznacava pojam. On istice nacelo arbitrarnosti (proizvoljnostri znaka) . putnici… Ovako shvacena. Ruski formalisti su paznju posvecivali formi (nacinu oblikovanja dela) kao znacajnijoj za knjizevnu analizu I time razdvojili formu od sadrzaja.. Dante. Drugo znacenje izraza uporedna knjizevnost odnosi se na proucavanje odnosa izmedju dveju ili vise knjizevnosti. (20. a asocijacija na nju bi bila ista svima. onog sto zapisan tekst predstavlja. 14 . ali I u svim naukama I zato nije prikladan da opise nacin proucavanja knjizevnosti. Velek I Voren komparatistiku smatraju istorijom knjizevnosti (neki je smatraju posebnom disciplinom). i umetnost nekog naroda. imao je na umu kulturno-politicki ideal saradnje svih evropskih naroda. Bez proucavanja usmene knjizevnosti nemuguce je shvatiti razvoj knjizevnosti. istinitosti dela. sirenje uticaja itd.. Sam izraz uporedna knjizevnost predstavlja problem. ali I izvantekstovnih kao sto su odnosi citalac – delo. Oni su posebnu paznju posvecivali knjizevnim uticajima I nacinima sirenja neke knjizevnosti. Servantes. Uporedno proucavanje knjizevnosti pocinje u 19.Strukturalizam kao pravac u knjizevnosti izgradjuje se na osnovama strukturalne lingvistike ciji je najznacajniji predstavnik Ferdinand de Sosir. II GRUPA 26. opste ili univerzalne knjizevnosti. knjizevnih zanrova I umetnickih sredstava. Geteova svetska knjizevnost – weltliteratur . nijedna nacija nije spremna da odustane od svoje pojedinacnosti. Trece znacenje podrazumeva proucavanje celokupne knjizevnosti – svetske. jer je poredjenje metod koji se koristi u citavoj kritici. Tako se jezik moze ispitivati sa dva aspekta – sa aspekta oznake. Medjutim.v.-ih godina) I uglavnom je pozitivisticko – tematologija (proucavanje tema. Taj izraz u praksi obuhvata razlicite oblasti I grupe problema. kao sto su casopisi. tekst – drugi tekstovi I sl. predvodjeni Fernanom Baldensperzeom. U najsirem smislu oznacava interesovanje za odredjivanje struktura u srustvenim I prirodnim pojavama. prevodioci. Prvo je proucavanje usmene knjizevnosti.Strukturalizam nema jedinstveno znacenje I razlicito se tumaci u oblastima u kojima se javlja. dok on ima znacenje koje je odredjeno za taj pojam. On je uocio razliku izmedju govora I jezika.Znacajni ruski formalisti su Jurij Tinjanov.Mukarovski je smatrao da se knjizevno delo mora posmatrati u knjizevno – umetnickom kontekstu. Marksov koncept knjizevnosti podrazumeva gubljenje nacionalnih granica. Gete. Ovim se bavi i folklor.Bitna je I strukturalisticka poetika ruskog teoreticara knjizevnosti Jurija Lotmana. odnosno njihovim prevodima i podrazavanjima. tj. . ali I u izvantekstovnom jer se tek u dodiru sa spoljnim faktorima (citaocima) afirmise kao umetnicko delo. Ovo su zapoceli francuski komparatisti. jer je njegov predmet.) i tako postaje sinonim za remek-dela.) . Ovo shvatanje se prenosi I na nauku o knjizevnosti posebno pod uticajem ruskih formalista (na ciji se rad strukturalizam nadovezuje) koji se okrecu delu kao jezickoj tvorevini. saloni.. u odnosu sa knjizevnom vrstom kojoj delo pripada. Gete je tim izrazom oznacavao vreme kada ce se sve knjizevnosti pretopiti u jednu. predmet i zadaci Neka vrsta utemeljivaca komparatistike je Francuz Fransoa Vilmen. onog sto je napisano I oznacenog. Opsta i uporedna knjizevnost – pojam. predistorijom i migracijama njegovih tema i oblika. onoga sto ono predstavlja) I komunikativnog (delo kao poseban vid komunikacije izmedju autora I citaoca).) I da se poruka odredjenog upotrebljenog znaka moze shvatiti na osnovu analize niza kome znak pripada I na osnovu utvrdjivanja nacina sklapanja tih znakova u celinu. Krecu od uporedne. posebno migracija motiva i tema.Klod Levi – Stros smatra da je svaki znak odabran iz niza mogucih znakova (sinonima npr. Svetska knjizevnost moze da oznacava i riznicu klasika (Homer.

Uvodi pojmove imaza i miraza. ne vodeci racuna o zasebnim jezicima. Veliki knjizevni pokreti premasuju granice drzava u kojima su nastali. Glavni predstavnik je Fernan Baldensperze. Knjizevnost je jedinstvena. Zapadna knjizevnost predstavlja celinu. Njegova koncepcija uporednog proucavanja slovenske knjizevnosti stara je 50-ak godina i jos uvek je ostala nerazradjena. Ovakvi sistematski opisi ovih triju komponenata kao objektivni i naucni opisi predstavljaju skoro nemoguc zadatak. Jakobson je svojom koncepcijom hteo da ponudi samo jedan od mogucih pristupa u proucavanju slovenskih knjizevnosti. figura. Opsta knjizevnost prevazilazi nacionalne kategorije. On uvodi dve opozicije: 1. Kao lingvista. Ova tri nasledja predstavljaju osnovu koncepcije. Imaz je slika koju jedna zajednica ima o drugoj. Potrebno je utvrditi slicnosti i razlike medju modernim slovenskim jezicima i sistematski prikaz zajednicke tradicije (rekonstrukcija opste slovenske poetike uz pomoc moderne lingvistike i istorijski opis i tumacenje opste slovenske pisane knjizevnosti koja je nastajala na starocrkvenoslovanskom jeziku). doveo je do suzavanja bavljenja knjizevnoscu i do proucavanja nacionalnih knjizevnosti. Glavna je na germanske. Njihova proucavanja bila su pozitivisticka – uticaji. Uporedna slovenska knjizevnost (Roman Jakobson) Roman Jakobson se bavio svim oblastima u proucavanju knjizevnosti – stilistika. opste – nacionalno 2. Ovde on daje polja buduceg istrazivanja – tri opsta slovenska nasledja. Ovoliko pridavanje paznje jeziku imalo je negativne posledice na proucavanje srednjovekovne knjizevnosti.v. on u svojoj koncepciji polazi od srodnosti slovenskih jezika kao temelja za uporedno proucavanje slovenske knjizevnosti. Svoju koncepciju je izlozio u tekstu Srz uporedne slovenske knjizevnosti. a razlikuju se i u metodoloskom i pojmovnom pogledu. O knjizevnosti je potrebno razmisljati kao o celini. teorija stiha. Istorija knjizevnosti moze se pisati samo kao nacionalna. Nauka o knjizevnosti je za njega deo lingvistike. v. komparatistika. Problem predstavlja povlacenje granica izmedju ova dva pojma i odredjivanje njihovih predmeta. Smatra da francuska recepcija Sekspira nije isto sto i engleska recepcija Sekspira. a u novije doba Pol van Tigem ovaj pojam suprotstavlja uporednoj knjizevnosti. Istorija tema.. nemacki… Kriterijum jezika I nacionalne pripadnosti postaje nebitan. javljaju se znacajna dela koja se bave celokupnom zapadnom knjizevnoscu – Kurcijus i Auerbah. motiva.. 28. Ova osnova mora da se zamisli sistematski. a uporedna knjizevnost proucava odnose dveju ili vise pojedinacnih knjizevnosti. Prema Van Tigemu opsta knjizevnost proucava pokrete koji prevazilaze nacionalne granice. Problem predstavljaju i razlicite nacionalne knjizevnosti pisane na istom jeziku – engleski. Njegov rad znacajan je za prelazak na unutrasnji pristup. Sa njima su Velek I Voren vodili ostru polemiku. Naglasavanje jezickih razlika posledica je romanticarskog nacionalizma I uspona moderne istorije knjizevnosti. javlja se grupa proucavalaca koji se bave uporednim proucavanjem knjizevnosti. Isti je slucaj sa metrikom. v. ali u njoj postoji i veliki broj podela. Miraz je iskrivljena slika. Beket je bio Irac. Medju slovenskim jezicima moguce je prekodiranje (mogucnost sporazumevanja kada su u pitanju npr. Dve tradicije zajednicke su vecini slovenskih knjizevnosti – usmena tradicija I staroslovenski jezik I knjizevnosti. a u cetvrtom delu upozorava na njihove implikacije za proucavanje problema kulturne istorije.. Pol Van Tigem je pokusao da ukloni mane francuske koncepcije uvodjenjem pojma opste knjizevnosti. Jezik moze da utice na stil. Istrazivaci su se uglavnom bavili samo jednom od ovih komponenti kao posebnom idejom. iako ona u velikoj meri zavisi od jezika. u Francuskoj. v. Ovoj raspravi prethodile su dve u kojima je on izlozio slicne ideje. Zato u francuskoj nema mnogo predstavnika unutrasnjeg pristupa. ali ne i na istoriju ideja. ali je pisao na engleskom I francuskom. metar ui zanr. isti je slucaj I sa grckom I rimskom itd. U 20. pod uticajem pojma evolucije ponovo pocinje proucavanje knjizevnosti kao celine. I 19. Srpski 15 . nakon I svetskog rata. komparativno – nacionalno Uporedna knjizevnost podrazumeva proucavanje odnosa dveju knjizevnosti.. Imagologija je (prema Kareu) disciplina koja se bavi predstavama jednih kolektiva o drugim. Zan – Mari Kare se bavi proucavanjem cinjenica. Francuska skola uporedne knjizevnosti Pocetkom 20. Ona je nastala kao jedna od alternativa tadasnjem uporednom proucavanju koje se svodilo na uticaje.Pojam opsta knjizevnost u pocetku je oznacavao poetike ili teorije I nacela knjizevnosti. vec je to francuska predstava o engleskoj tradiciji. Imaz je uvek miraz. formi i zanrova je medjunarodna. U drugoj polovini 19. srpski i slovenski). cinjenice. To nisu ucinili ni njegovi sledbenici. Uspon nacionalizma u 18. romanske i slovenske knjizevnosti. U slovenskim knjizevnostima nadrealizam ima slicna obelezja. Ruzdi je na engleskom jeziku obradjivao indijske teme… 27.

slikovitosti i logicnosti.. opis citavog sveta. Anglosaksonski model je podela na poeziju i prozu (najuniverzalnija podela). a drama se zasniva na sukobu pojedinaca ili onoga sto jeste i onoga sto treba da bude. kao ni klasifikacije komparativne I nacionalne knjizevnosti. Najopstije je razvrstavanje knjizevnosti prema jezicima. U poeziji se reci ne povezuju samo na osnovu znacenja. Geteovom opusu. To je najbitnija klasifikacija. Lirika se moze izraziti slogom (zvuk). i 19. Podela knjizevnosti na rodove Ucenje o tri knjizevna roda nastalo je u 18. 16 . 2. Tu se javlja niz problema kao sto je odredjenje nacije ili pitanje prvenstva. popularnoj ili socijalno angazovanoj knjizevnosti. Treci nacin klasifikacije je prema nameni koju dela teze da ostvare. U lirskom stilu postoji sklad izmedju zvuka i znacenja. a dramu je smatrao sintezom ove dve stvari )dogadjaj koji ukljucuje ljudske ciljeve i namere). lirika i drama 1.U knjizevnoj genologiji postoje dva stanovista: 1) supstancijalno (deduktivno.. Tako se moze govoriti o latinskoj ili francuskoj knjizevnosti. v. drama poseduje odredjene osobenosti koje omogucuju da bude shvacena zasebno. To su epika (grcki epos = rec. decijoj. Tu se knjizevnost deli na rodove (epika). Na primer: da li hrvatska knjizevnost koja je nastajala na latinskom jeziku pripada latinskoj (kriterijum jezika) ili hrvatskoj (nacionalna pripadnost) knjizevnosti. Drama se uglavnom deli na tragediju.nadrealizam je blizi poljskom nego francuskom. Ipak. komediju i dramu u uzem smislu. lirika (od naziva instrumenta lyra) i drama (radnja). Knjizevni rodovi omogucuju snalazenje. u nemackoj filozofiji i knjizevnoj kritici. ali postoje i druge koje se ostvaruju u didakticko. Osobine pojedinih rodova mogu da budu korisne za analizu knjizevnih dela. lirika se priblizava muzici i u njoj nestaju razlike izmedju pojedinca i sveta. Za Jakobsona su epika. lirika idrama odgovaraju podrucju osecajnosti. epika se deli na epiku u prozi (koja se deli na vrste kao sto je roman. 2) induktivno (destruktivno) – genoloska rasprava je samo praktican postupak U praksi postoji neko stanoviste izmedju ova dva. lice u gramatici. Klasifikacije istoricara i teoreticara knjizevnosti nece biti iste. Ona je u tesnoj vezi sa pozoristem i na poseban nacin se prenosi publici. Hegel je povezivao liriku sa izrazavanjem subjektivnosti (osecanja i misli). pesnicka pripovest). Epiku odredjuje objektivnost i sirina pripovedanja. Gete je smatrao da su ta tri knjizevna roda prirodni oblici pesnistva (kod njega se prvi put javlja podela na rodove). Drugi nacin razvrstavanja je prema autorima ili grupi autora. Proza takodje poseduje posebna svojstva jezika. poetska proza ili pesma u prozi. ali ne podrazumevaju bezuslovno svrstavanje dela. Dramski elementi mogu da se jave i u poeziji i u prozi. vec i zvucanja i ritma (ne onog koji postoji u svakodnevnom govoru). ja i ne-ja. Srodni kriterijum je razvrstavanje prema nacionalnim knjizevnostima.) i epiku u stihu (ep i epska pesma). ali postoji i tzv. Emil Stajger smatra da je u temelju sva tri knjizevna roda odredjeni stil. i 3. vrste. jer je knjizevnost jezicka umetnost. Postoji i podela na usmenu i pisanu knjizevnost koja nije u vezi ni sa jednim od nacina klasifikacije.Poezija se najcesce ostvaruje stihovima. normativno) . vec zajednickog jezika. Cetvrti nacin je prema obliku koji je u ovom slucaju shvacen veoma siroko. Ta namera je obicno umetnicka. za razliku od poezije. npr. Nedostaci Jakobsonove koncepcije su svodjenje knjizevnosti na jezik I problem vrednovanja. ali taj jezik je blizi svakodnevnom. Nesumnjivo je da dela jednog autora imaju neke zajednicke karakteristike. Najcesce se svaki od rodova dalje deli na manje grupe. ali unutar pesme uz pomoc ritma i zvuka dobijaju znacenje. podvrste (epistolarni roman) i zanrove (kriminalisticki roman). a to nije posledica knjizevnih uticaja. ali to je i sredstvo za sticanje znanja postoji samo kroz rodove. Epika. On ne podrazumeva samo formu. a drama recenicom (stav koji je u sukobu sa drugim stavom). U doslovnom znacenju neke reci mogu da budu besmislene. vrste (roman). vec i sadrzinu. 31. 30. Ova opozicija nije isto sto i opozicija stih – proza.. Mogu se uzeti i autori iste generacije. knjizevne skole ili vremenskog razdoblja – knjizevnost simbolizma. epika recju (slika sveta). nekad mu se daje prednost nad jezickim kriterijumom.Podrazavanje je urodjeno samom coveku. Nacini klasifikovanja knjizevnosti Knjizevna dela su neponovljive I originalne tvorevine i zbog toga je tesko izvrsiti njihovu klasifikaciju. Tako se moze govoriti o npr. Dramski tekstovi mogu da se ostvaruju i uz pomoc poezije i proze. Poezija ne podrazumeva svakodnevno sluzenje recima. subjektivnog i objektivnog. njen tekst je namenjen pozorisnom izvodjenju. Prozna dela se mogu u odredjenoj meri prepricati i uspesno prevoditi. cak i naucnom. epiku sa objektivnoscu (prikaz dogadjaja). Knjizevna dela ne moraju pripadati samo jednom knjizevnom rodu. novela itd. veze i asocijacije nisu uobicajene.

Tu se zatim moze izdvojiti gradska. Ode su pisali Pindar i Horacije. obuhvata niz dogadjaja zahvatajuci njihov sled u vremenu. Ona tezi uzvisenom tonu sa svecanim i laganim ritmom.. U Ovidijevoj zbirci Ex Ponto elegijskim distisima opisane su tuga prognanika i ceznja za domovinom. Ode su pisali Musicki i Mazuranic. U rimskoj knjizevnosti se razvila ljubavna elegija. Nasi najbolji epitafi su zapisi na steccima. Postoje i saljive ode u kojima komicnost proizilazi iz raskoraka izmedju predmeta i stila. Oda je grckog porekla i razvila se iz horskih pesama. ili kao idealni tipovi uoblicavanja dela (polazi se od opsteg). Oblici su znacajni i za shvatanje i dozivljavanje knjizevnih dela. a slave zivotnu radost i vinsko raspolozenje. Tradicionalne lirske vrste Lirika je obicne shvacena kao grupa kratkih stihovnih vrsta. stalni oblici. Prema tematici ditiramb pripada grupi anakreontskih pesama. Epitaf je nadgrobni natpis koji kao pesnicki oblik izrazava odnos prema prolaznosti i ljudskoj sudbini. a i ritmickom prozom. mada je tesko odvojiti misli od osecanja. Knjizevne vrste mogu da budu shvacene kao grupe slicnih dela. Epigram je u staroj Grckoj oznacavao natpis urezan u kamenu. koja se koristi za iskazivanje najrazlicitije tematike. a zatim kratku satiricnu i duhovitu pesmu sa neocekivanim zakljuckom. razgovore i ljubavne razgovore pastira i nadmetanja u pevanju. ali se ovde iznose u stihovima. J. Zmaja. slavi zivotne radosti. rodoljubiva. Elegija (elegos = tuzaljka) je u staroj Grckoj bila svaka pesma u elegijskom distihu. Tvorac je grcki pesnik Teokrit koji je u svojim kratkim pesmama prikazivao slike pastirskog zivota. religiozna. Jaksic. niti citaoci u delima traze te uzorne oblike. Stara retorika je vrste shvatala kao unapred date uzorke prema kojima se pravi knjizevno delo. pa je elegija postala pesma koja iskazuje tugu i bol. Opisivanje je niznje motiva prema zakonu asocijacije. ali i svako knjizevno delo sa temom zivota u prirodi i na selu. to su tzv.. seoska. vec kao okvirno zadati uslovi unutar kojih se stvaraju originalna dela. Tradicionalno i moderno shvatanje knjizevne vrste Razvrstavanje dela prema obliku je najvazniji kriterijum klasifikacije knjizevnosti. Obrasce su dali grcki pesnik Simonid i rimski Marcijal. ali osnovni okviri ipak ostaju. Tradicija himne se danas ogleda u drzavnim i nacionalnim himnama. postovanje i naklonost. 36. ali ovakva podela prilicno neodredjena. oblik dijaloga i narativne delove. obozava i divi mu se (himne bogovima). Za pripovedanje i opisivanje neophodan 17 . a sadrzi i elemente misaone lirike.Mnogi proucavaoci pored tri osnovna roda spominju i cetvrti – didaktiku (didaktikos=poucan). pri oblikovanju dela i danas postoje odredjene zakonitosti. ali i prema originalnosti koja ponekad trazi rusenje postojecih vrsta. Prema Vergilijevim Bukolikama idile se nazivaju i bukolske pesme (bukolos = govedar) ili ekloge. himnama odredjenih pokreta i drustvenih organizacija itd. Poznati su ditirambi Branka Radicevica i J. Elegije su pisane u Dubrovackoj knjizevnosti. pisali su ih i Radicevic. ali ne poricu postojanje knjizevno-naucnih vrsta od kojih su najznacajnije esejistika i publicistika. Himna (hymnos=pesma. Ditiramb je pesma koja iznosi odusevljenje i radost. Sklop motiva se sastoji iz nabrajanja osobina onoga kome je himna posvecena i naglasavanja emocionalnih odnosa prema onome o cemu himna govori. Nastala je u staroj grckoj kao pesma u slavu boga Dionisa. Aleksa Santic. pevanje) je pesma posvecena nekome ili necemu sto covek postuje. Ovi postupci postoje i u epskoj prozi. prigradska lirika itd. ne kao u lirici. Zato se vrste menjaju i preplicu. Elegije se danas pisu razlicitim vrstama stihova. Razlika je u tome sto vrste nisu shvacene kao kalupi. gde postoje razlicite vrste slicnosti (polazi se od pojedinacnog). Vojislav Ilic. kako su Bukolike kasnije nazvane. vec kao u nauci ili filozofiji. Drugi smatraju da to nije knjizevni rod. Dela su uvek u nekom odnosu prema tradiciji knjizevne vrste. pesmica) je lirska pesma. Opste odlike epske poezije (epska tehnika) Epska poezija se sluzi pripovedanjem I opisivanjem. Njoj pripadaju dela izmedju knjizevnosti I nauke. satiricnu i pravu liriku. a saljive ode Zmaj. odnosno po slicnosti. Savremeni stvaraoci svoja dela ne oblikuju na taj nacin. a tek kasnije je pocela da oznacava vrstu lirske pesme. na misaonu (refleksivnu) i emotivnu. pa se tu izdvajaju ljubavna. na didakticnu. ali uglavnom je posvecena nekome ili necemu prema cemu se oseca ljubav. Ima siroku tematiku. i to u odredjenoj vrsti stiha. Postoji i podela na usmenu i pisanu. Cesto je duhovit i satirican. pa se zato pri razvrstavanju lirskih pesama cesto uzima raspored stihova i strofa. 34. Idila (eidyllion = slicica. pejzazna ili socijalna lirika. 35. koje su nazvane prema pesniku Anakreontu. U pocetku je imala obredni karakter. Ipak. Lirika moze da se razvrstava i prema tematici. Pripovedanje je nizanje motiva. U epskoj poeziji se javlja i izricanje misli koje se razvija postupno.

Legenda u najuzem smislu oznacava opise zivota hriscanskih svetaca. koji su oznaceni imenima ili brojevima. jezika. cija je tematika veoma znacajna za drustveni zivot. Lirsko – epske knjizevne vrste Tu spadaju vrste manjeg obima – poema. Digresija (digressio = udaljavanje od predmeta) usporava tok zbivanja duzim opisom nekog predmeta. coveka. ritam brz. unutar slozenijih celina ili kao samostalne. Epska tehnika se ogleda u posebnoj kompoziciji koju zahteva duzina i bogatstvo motiva. 38. ali su epska tehnika i tematika iste kao u epu. Epska poezija se sluzi in medias res principom (u srediste zbivanja) gde se iznosi neka vec razvijena situacija koja je blizu zavrsetka. Taj postupak se naziva retardacija. prica) sadrzi sve karakteristike epske poezije. Romansa (na spanskom el romance oznacava narodni jezik za razliku od latinskog) se javila u Spaniji. zivotinjski. jezik) ima poseban odnos prema zivotu i svetu. isti opisi. Od romanse se razlikuje tematikom i tonom. Ponekad se naziva i epopejom. osobe ili dogadjaja koji ne ulazi u kontinuirani prikaz osnovne fabule. Balada (balar=plesati) je slicna romansi. komicni. cesto sa sobom nose vec utvrdjene izraze za odredjene situacije. Zato je stari naziv za legendu ctenije (ono sto se citalo u crkvi prilikom bogosluzenja). Mahabharatom i Ramajanom. a sredstva su digresije. Fabulu cine opstepoznati dogadjaji iz mitoloske ili istorijske proslosti naroda. Mit na poseban nacin nesto objasnjava sa teznjom da utvrdi smisao i sudbinu postojanja. Ljermontov. koja se moze izdvojiti iz dela. javljaju se u svakodnevnom govoru. pojedinaca (kraljeva. 39. Govori o poreklu i nastanku sveta.. Obradjuje pojedini dogadjaj. Epizoda je veca tematski zaokruzena digresija. Ponavljanja i gradacije (varijacije osnovnih situacija koje se upotpunjuju novim pojedinostima) cine formulaican nacin izrazavanja. Stihovi se grade prema odredjenom metrickom uzorku. strukturalnim osobinama i li stavom prema zivotu. Posto je zavrsetak zbivanja obicno poznat publici. vodja). uvodi i zavrseci omogucuju jedinstvo dela. citavih naroda. ali su podeljeni i smislom. Stalni epiteti. Kompoziciju ne cine samo veze i raspored motiva. U kulturi svih naroda postoje mitovi o postanku sveta. koji se javlja kako u usmenoj. tip ponasanja i odnosa prema svetu. Ponavljanja u epici su sredstvo usporavanja. Ep je vezan za odredjene stupnjeve u ljudskom razvoju. a da zadrzi vlastitu celovitost. religiozni. Tema je obicno ljubavna. Po duzini se razlikuju epske pesme i epovi. drustva.v. Prethodi joj samo kratak uvod. heroja. ali su njeni elementi povezani sa lirskim. pojava. tako da se razlikuje od filozofije i nauke. Kao posebne vrste teoreticari izdvajaju epopeju ili herojski ep. a likovi su obicno heroji..Pored legendi koje se bave zivotima svetaca postoje i one gde se govori o 18 . Jednostavni prozni oblici To su jezicke tvorevine koje zahvataju. Poseduju cvrstu jezicku organizaciju i karakteristican odnos prema stvarnosti. Konstitutivni elementi strukture su i fabula i lik. Ep (epos = rec. izvestaj. Epska poezija opisuje citav jedan svet i daje siroku sliku zivota. – provansalski tip. Govori se o stradanjima i nesrecama. Sadrze poseban opis. ali je karakteristike spanskog folklora zadrzala i u knjizevnostima drugih naroda. Svako epsko delo moze da se podeli na manje delove. Odredjuju se temom. Glavne odlike epa su siroka slika zivota naroda data preko heroja i dogadjaja koji su od znacaja za citavu zajednicu i razvoj knjizevnog izraza. Eneida za rimsko carstvo itd. Mit (mythos = govor. Fabula je razvijena. epizode i ponavljanja.. ali i povezivanja pojedinih delova unutar celine. Takve epizode su ceste u Mahabharati. 37. vedar ton. Postoji drugi tip koji je nastao u Skotskoj kao plesna pesma. Poeme se obicno vezuju za romantizam – Bajron. Epska pesma ima manji obim od epa. oblikuju i izrazavaju neku zivotnu situaciju. balada i romansa. tako i u pisanoj epskoj poeziji. To je lirsko – epska pesma nastala u Provansi (Francuska) u 13. a izmedju njega i citaoca postoji distanca koje nema u lirici. Ilijada i Odiseja predstavljaju prave epove ili epopeje. vec i raspored pojedinih vecih delova unutar celine. Terminologija i kriterijumi razvrstavanja epskih pesama su prilicno nesredjeni. Poema je kraca stihovana vrsta u kojoj se preplicu epski i lirski elementi. didakticki i romanticni ep.. Vrste epske poezije Postoji podela na usmenu i pisanu epsku poeziju. U savremenim poemama nema mnogo epske tehnike. pesnik se sluzi zadrzavanjem radnje. osoba. U sirem smislu opisuje zivot nekog coveka. pa se u Homerovim epovima javljaju slicnosti sa Epom o Gilgamesu. Epovi su temelj knjizevnog izrazavanja – Pesma o Nibelunzima za nemacku kulturu. idilicni. razgovor ili deo fabule. a motivi se povezuju asocijativnim putem kao u lirici. a ne celokupnu sliku sveta. Puskin. ali i da su epske pesme ostaci starijeg epa.je i pripovedac. Postoji misljenje da su epovi nastali spajanjem epskih pesama.

a izvori su beleske o gradji zabelezene pre nastanka samog dela (istorijski spisi. sv. Skrivanje odgovora je namerno. motiva. Naslov uvek upucuje na temu. zasniva na hronoloskom kazivanju. govornistvu i istorijografiji. znacaju izbora teme ili fabule. Postoje i druga shvatanja motiva. Cesti su i nazivi aforizam. polaritet dobra i zla. legende o svecima (apostoli. Motiv je najmanja tematska jedinica. Zato moderna proza sadrzi sklonost ka racionalistickom razmatranju zivota i sveta... a nekad je i sazetije izrazava. Struktura je veoma slozena.. grcki heroji. Umetnicka proza moze da se ostvari na nacin koji se ne razlikuje od svakodnevnog govora. nema cudjenja. a ne umetnicko iskustvo. Alexandar Makedonski.). ali imaju zajednicki stil. Poslovica u obliku tvrdnje ili uputstva izrazava na prvi pogled skrivene osobine onoga o cemu govori. tristan i Izolda.. Analiza pojedinacnih motiva vaznija je u manjim knjizevnim vrstama. predaja) je skandinavska prica o nekom dogadjaju.. 41. recenice) povezani su onime o cemu se u delu govori – temom. U najsirem smislu to je nacin na koji je delo sastavljeno tj. objektivnosti i uzrocno – posledicnom objasnjavanju pojava sa jedne. Prvo se razvila naucna proza koja je imala zadatak da oblikuje iskustvo zivota i sveta. dok drugi smatraju da oznacavaju istu stvar. Pojmovi teme. Sudbina porodice obicno predstavlja primer za narod. O kompoziciji se moze dosta zakljuciti vec na osnovu nekih spoljasnjih cinilaca – spoljasnji oblik. Uzori za prozno izrazavanje do renesanse bili su Herodot. pevanja. Svako delo nesto znaci i to znacenje je jedinstveno. slozeno od manjih delova. Postoji i umetnicka bajka (Andersen. a drugi kao tematsku jedinicu koja se javlja u mnogim knjizevnim delima... Veliku ulogu je imao i raspad tradicionalisticke i konzervativne evropske kulture do novog veka. koji se. o kraljevima.. Gradju dela cine oni elementi koji su preuzeti iz stvarnosti. 42. Svi njegovi delovi (glave. Ciceron. dakle. o istorijskim likovima (Karlo Veliki. Vic je kratka jezicka tvorevina koja treba da izazove komicnost. Postoje sage o starim vremenima. Za razvoj umetnicke proze bitan je uspon romana kao knjizevne vrste koja je u pocetku smatrana nizom. legende.).) ili o likovima koji su nosioci nekog zivotnog iskustva (Faust.). Vajld. nacin kucanja itd... Koristi se dvosmislenost i protivrecnosti svakodnevice. Don Zuan. Javlja se i u savremenoj knjizevnosti. sto je znacilo sirenje kruga citalaca. Zagonetka se zasniva na postavljanju pitanja na takav nacina da se navode skrivene osobine nekog predmeta i ocekuje se brz odgovor. Poreklo i opste odlike umetnicke proze Umetnicka proza u savremenom smislu te reci razvila se dosta kasnije od poezije (shvacena kao sistem umetnickog izrazavanja koji obuhvata niz knjizevnih vrsta i postupaka). Koreni umetnicke proze su u mitskim tvorevinama usmene knjizevnosti i u starogrckoj filozofiji. i sklonost ka sudbinskom pogledu na coveka i zivot sa druge strane. obicno iz porodicnog zivota. Pojmovi kompozicije i motivacije u analizi knjizevnog dela Kompozicija (componere = slagati) je nacin na koji se govori o nekoj temi u knjizevnom delu i njen znacaj je jednak. Navodjenje tema je uvek opste i neodredjeno. rima). ako ne i veci. Tema se moze podeliti na motive (moveo = pokretati). Umetnicka proza je nastala kada I razlike u nacinu proznog izrazavanja.. Postoje. Islandske sage itd. gradje i izvora u analizi knjizevnog dela Tema (tema = ono sto je postavljeno) predstavlja jedinstveno znacenje dela. neki teoreticari ga smatraju tipicnom zivotnim situacijom o kojoj delo govori. Njenom razvoju je doprinelo i sirenje pismenosti i pronalazak stampe. Bajka (glagol bajati) je vrsta u kojoj se preplice realisticno i fantasticno. Naki teoreticari prave razliku medju ovim nazivima. o likovima iz nehriscanske mitologije (Buda. da bi u 18. Poezija se veoma rano odvojila od svakodnevnog govora prvenstveno zbog svog stihovanog oblika. govora nauke ili filozofije.). Stihovi su obicno 19 . Ima poetsku strukturu u smislu jezicke organizacije (ritam. Franja Asiski. 40. zapisi o licnostima. Broj motiva i nacin povezivanja zavisi od vrste kojoj delo pripada. i 19. a poreklo je u mitskom ispitivanju pripadnosti clanova nekog kolektiva koji su odredjeni dobnim ili staleskim grupama. Tukidid. ali moze da se ubraja i u prozu.).. pre svega. vec da postoji potpuna sloboda u izboru jezickih sredstava.. Delo cini jedinstvenu smislenu celinu i sadrzi neki odnos prema stvarnosti. Razlicite su duzine i odnosa prema istorijskoj istini. v. dnevnici. maksima. Motivi i likovi su isti – f-je. To ne znaci da ona nema svoj stil... Za razumevanje je petrebno poznavanje konteksta. dok su u vecim vazniji samo tipicni motivi. postao ravnopravan sa poezijom. nema psiholoske motivacije. To je najmanji deo knjizevnog dela koji zadrzava neko relativno samostalno znacenje u okviru teme. gnoma ili krilatica.nekim uzornim pojedincima. mucenici.. Saga (kaza. Izbor teme dobija smisao tek kada se poveze sa nacinom na koji je tema obradjena. Platonovi dijalozi. a za razumevanje je bitan neposredni kontekst.

gde se pripovedac trudi da njegova licnost ne dodje do izrazaja i subjektivno. Motivacija se odnosi na nacin povezivanja motiva u knjizevnom delu. Kompozicijski je najjednostavniji postupak kada sveznajuci pripovedac prica dogadjaje postavljene u kauzalnom poretku. obrta u radnji ili nekim stilskim efektima. U nekim delima se javlja fabula koju je tesko odrediti zbog isprepletanosti i slozenosti fabularnih elemenata. Pripovedac je tvorevina knjizevnog dela. Ako bi autor stvarno govorio o svojim dozivljajima. Pripovedacevo glediste moze da se pomera sa jednog lika na drugi. delove. osecanja. a u modernim delima se njegova perspektiva obicno menja u toku pripovedanja. To je oznaka za nacina kojim se opravdava uvoddjenje pojedinih motiva i njihovo povezivanje u celinu. Motivacija se shvata i kao obrazlozenje postupaka pojedinih likova i obrazlozenje celovitog fabularnog tkiva veceg knjizevnog dela. opise i stavove koji se javljaju u delu. Bokacov Dekameron predstavlja uzor za tip novele 20 . Autor moze delo namerno da podeli tako da izazove poseban ucinak ili ostvari slozen tip kompozicije. Novela kao knjizevna vrsta Za manje prozne vrste kod nas se pored naziva novela koriste i nazivi pripovetka. On je samo jedan od aspekata dela. pravaca. izmedju novele i romana. vrsta ili autora. U svakodnevnom govoru se cesto koristi i rec sadrzaj u slicnom smislu. To se postize naglim uvodjenjem neocekivanog dogadjaja. Pojedini teoreticari i h izjednacavaju. Fabula i size Fabula (od latinskog prica) oznacava u teoriji knjizevnosti redosled dogadjaja u knjizevnom delu. dijalog i monolog.v. U odnosu na fabulu i likove u delu razlikujemo objektivno pripovedanje. lice koje se nalazi izvan sveta dela. poglavlja ili odlomke koji su odvojeni tako sto pocinju novim redom. Moze da bude svedok nekog dogadjaja ili da ima neku perspektivu odakle moze da vidi sve dogadjaje (stvar ili zivotinja). Grube greske je obicno lako uvideti. na iluziju stvarnosti i umetnicki utisak celovitosti. Razumevanje pripovedaca je bitno za razumevanje ostalih elemenata dela. gde se izjednacava sa nekim od likova u romanu i nastupa kao fiktivni pripovedac. 45. odnosno slusaocu. Ulogu pripovedaca moze imati neki od likova u delu. Novela se afirmise u renesansi. Ako se motivi povezuju asocijativnim ili logickim putem delo je nefabularno (npr. za razliku od dramskih vrsta gde to cine glumci na pozornici. Moze da se predstavlja kao autor. Size oznacava nacin na koji su dogadjaji u delu prikazani. Izbor teme je slobodan. posebno kod pocetnika koji uvode likove. Problem pripovedanja i pripovedaca u umetnickoj prozi Svako knjizevno delo je upuceno citaocu. Poredjenjem fabule i sizea ostvaruje se uvid u nacin komponovanja dela. a onda i sami zaborave zasto. Nemaju sva knjizevna dela fabulu. Zato ona pocinje sazetim iznosenjem osobina lika ili dogadjaja. 44. Fabula oznacava samo niz dogadjaja. Da bi se postigla celovitost onoga sto je receno novela se obicno zavrsava poentom – naglim isticanjem onoga sto je znacajno za temu. Pored pripovedanja znacajni su i opis. Analiza kompozicije treba da polazi od jedinstvenog znacenja knjizevnog dela. pripovest i prica. Ona svoju gradju mora da obradi na poseban nacin zbog svoje kratkoce (ljudske sudbine.na sredini stranice i podeljeni su na strofe. refleksivna pesma). Tako i citalac dobija siri uvid u ono sto mu je ispricano. Analiza kompozicije mora da uzme u obzir opseg i namenu dela (kompozicija pesme je razlicita od kompozicije romana). Pogresno je izjednacavati autora sa pripovedacem. karakteri. U knjizevnim vrstama koje se koriste postupkom naracije vazan je pripovedac koji se posredno ili neposredno obraca slusaocu ili citaocu. roman moze da bude podeljen na tomove. Koji ce se obradjivati na takav nacin da kod citaoca izaziva stalnu neizvesnost. to bi bila neka vrsta autobiografije. 43. dogadjaji i zapazanja o zivotnim pojavama). Cesto se upotrebljavaju u vise znacenja – pripovetka ili pripovest oicno oznacava srednju po velicini proznu vrstu. pojam sadrzajaj podrazumeva i odredjene misli. se sve vise koristi tehnika toka svesti. Ona moze da pomogne razumevanje nacina na koji se ostvaruje neko knjizevno delo i razumevanje osobenosti pojedinih epoha. Pripovedac moze da bude pouzdan ili nepouzdan (subjektivan koliko i ostali likovi u delu). glave. za razliku od fabule koja oznacava stvarni redosled dogadjaja. a prica sasvim kratku podvrstu novele koja je cesta u zabavnoj knjizevnosti. U 20. U prvom planu je sazetost i zanimljivost pripovedanja. Svaki motiv treba da ima neko opravdanje s obzirom na svrhu dela. ali ima korene u usmenoj knjizevnosti. skola. Fabula moze da se shvati i kao nacin povezivanja motiva prema nacelu onoga sto je dalje bilo. Nacin na koji je delo podeljeno moze da ima veliki znacaj. cak i onda kada se predstavlja jkao sam autor knjizevnog dela.

jer su ove vrste nasajale uporedo i njihova zavisnost je obostrana. Ovo razvrstavanje moze da bude korisno kada je u pitanju pojedinacna analiza. ljubavne. razvitak i glavna svojstva tragedije Tragedija se kao dramska vrsta u stihovima razvila u staroj Grckoj. Ono sto je karakterise i danas je tragicki junak. Eshil drugog. jer na osnovu poznavanja tipova romana mozemo da utvrdimo konvencije unutar kojih se ostvaruje roman. Postoje brojni romani koji se ne mogu svrstati ni u jedan od ovih tipova. bitan je neobicni dogadjaj  Klasicna faza – srednji stil. Taj kult se javlja u 7. Tu se razlikuju tri tipa: autorski roman. 47. Tragicki junak je u najsirem smislu te reci zrtva vlastite sudbine. za razvoj je zasluzan Bokacov Dekameron. a odnos prema zivotu i svetu koji se javlja u njemu povezan je sa renesansom. okvirna novela (1001 noc). a drugi iz srednjovekovnog viteskog i pikarskog romana. Najstarija i najpoznatija je tematska. Postoji vise nacina klasifikacije romana. gde je pripovedac neki od likova i personalni roman. Novela se afirmisala u renesansi. Gospodja Bovari) I roman prostora (Na Drini cuprija). i 6. pa se tako romani dele na drustvene. a u paralelnom se nekoliko fabularnih nizova razvija uporedo (Ana Karenjina). Nastala je iz obreda posvecenih bogu Dionisu kada se prvi glumac izdvoio naspram hora i zapoceo razgovor sa njim. pikarske i kriminalisticke. moze se primeniti na sva knjizevna dela. vezuje se za renesansu. teme su iz svakodnevice. dok treci ukazuju na vezu izmedju romana i filozofije. tragicka krivica. uloga hora je bila sve manja. u avanturistickim romanima).tragicka krivica nij posledica svesnog krsenja zakona vec sudbinske 21 . avanturisticke. Kod Cehova se insistira na psiholoskom aspektu. tragicki zavrsetak i uzviseni stil. junaci su tipicni. Sastojala se iz prologa. Naziv tragedija potice od tragos = jarac i ode = pesma. ja – roman. ili isti lik ili pripovedac. Ovakva klasifikacija je neodredjena jer se moze prosirivati unedogled. Tragedija je imala obredni karakter. humoristicki. Drugi nacin je povezan sa stavom autora i opstim tonom romana – sentimentalni. Karakteristike realistickog romana su cvrsta fabula. Kasnije je izgubila obredni karakter. nego knjizevnosti u celini. prstenasti i paralelni roman. verovatno jer su Dionisovi pratioci bili zaogrnuti jarecom kozom. gde je pripovedac najblizi autoru. psiholoske. Tespis je uveo prvog glumca. psiholoska analiza likova.e. koja su imala ljubavnu tematiku.koja zanimljiv dogadjaj obradjuje u sazetoj formi (14. Moderni roman karakterise svesno rusenje ovih konvencija. Tipologija romana treba da olaksa analizu. U prvom tipu se novele nadovezuju jedna na drugu tako da je kraj jedne ujedno i pocetak druge (npr. viteske. Ruski formalisti su klasifikovali romane prema nacinu izgradnje sizea – lancani ili stepenasti. saljive price. navodeci Platonovu pricu o Atlantidi kao prvi roman. Ako su novele cvrsto povezane ciklus moze da predje u roman. i slavi novog boga entuzijazma i vina. teznja da se sledi prirodni tok zbivanja. U prstenastom romanu jedna novela obuhvata ostale. Roman u pravom smislu te reci nastao je u novom veku. satiricki. Poreklo.v. epizoda. Njegovo poreklo neki teoreticari izvode iz helenistickih proznih dela. U romantizmu se novela povezuje sa bajkom. renesansa). a u realizmu Gi de Mopasan tezi da u detalju svakodnevice pokaze celinu. Postoji i klasifikacija prema odnosu pripovedaca prema prici. a i neki romani bi mogli da se svrstaju u vise grupa. ali ne odnosi se samo na klasifikaciju romana. Novele mogu da se povezuju u cikluse. didakticki i tendenciozni roman. Tako se moze govoriti o romanu toka svesti kao o posebnoj vrsti ili o romanu – eseju. roman lika (Don Kihot. stasimona i eksode. kriminalisticki i avanturisticki romani). On razlikuje roman zbivanja (npr. a taj postupak neki teoreticari smatraju izvornim postupkom u kompoziciji umetnicke proze. uvedena je istorijska i aktuelna tematika. Tako je stvoren pojam uokvirene novele ili uokvirene pripovesti. prepleteno je stvarno I fantasticno. a kompozicija je postala slobodnija. apokrifi. gde kao pripovedaci nastupaju iskljucivo pojedini likovi u romanu. porodicne. a Sofokle treceg. za razliku od latinskog). Nastanak romana se ipak ne moze izvesti iz novele. Klasifikacije romana Naziv roman se u pocetku odnosio na svaki spis na romanskom jeziku (narodnom. Najcesce je u sukobu sa svojom okolinom zbog nekih moralnih nacela. Postoji i karakterizacija romana prema pojedinim epohama u knjizevnosti. pateticno I komicno. pa se tako realisticki roman razlikuje od modernog. a gradja je preuzimana iz mitova. kauzalnost dogadjaja i pouzdanost pripovedaca. cesto preuzima elemente avanturistickog ili viteskog romana (sto se vidi u novelama iz cetvrtog I desetog dana Dekamerona)  Moderna faza 46. Faze u njenom razvoju su:  Prednovelistiacka faza – bajke. Volfgang Kajzer predlaze tipologiju romana prema vladajucim ciniocima integracije svih elemenata pojedinog romana. istorijske. a povezuje ih tzv. etioloske proce. veku pre n.

naucne vrste i publicistika 22 . Komedija intrige se zasniva na zapletima koji proizilaze iz nekog nesporazuma. Drama dozivljava vrhunac u Sekspirovim delima. srednju i novu. izoblicavanje i odstupanje od uobicajenog. U renesansi se javlja i commedia dell’ arte koja se zasniva na glumackoj improvizaciji. Knjizevno . a tematika je takodje sentimentalna. prikazanja. a kasije ga je dodeljivao arhont. Komedija konverzacije se zasniva na duhovitim razgovorima i verbalnim dosetkama. Ali.v. Mnogi teoreticari smatraju da se drama sastoji iz pet delova: ekspozicija. gde prikazivanje tezi izoblicenosti. kulminacija. a tematika je uvek sentimentalna. Cesta je i groteska. a cena koju junak placa je najcesce sopstveni zivot. Njegove komedije su u skladu sa poetikom klasicima. groteska i zaplet zasnovan na nesporazumu. Koristi se gradja iz Biblije. Struktura je slicna tragediji. vec na knjizevnost uopste. Postepeno u ove drame ulaze i prizori iz svakidasnjice i komicni elementi. 49. konvencija. a kompozicija mnogo slobodnija. Meterlinkova simbolisticka drama itd. a kada nema osudjivanja o obicnom humoru. Govorio je da je tragediji svojstven uzvisen predmet. Kada kritikuje neke pojave ili karaktere koje istovremeno ismeva i osudjuje radi se o satiri. razvitak i glavna svojstva komedije Komedija se takodje razvila iz narodnih obreda – falicke pesme i takodje je svoj vrhunac dozivela u 5. Tu do izrazaja dolaze unutrasnja kolebanja pojedinca. U 20. Poreklo. zaplet. v. nezavisno od grcke tragedije u srednjem veku razvija se poseban tip drame koji nastaje na osnovu hriscanskih verskih obreda. Najznacajniji su Ezen Jonesko i Semjuel Beket. a u francuskom klasicizmu uvedeno je ucenje o tri jedinstva. a kopozicija mora da se sastoji od pet cinova. pasije. Znacajni su i spanski stvaraoci: Lope de Vega. Izdvaja se nekoliko podvrsta komedije. Najznacajniji komediograf klasicizma je Molijer. a vodvilj je laka komedija u kojoj se pevaju popularne melodije. Takve predstave nazivaju se misterije (mirakuli. Grcka tragedija imala je veliki uticaj na razvoj tragedije u Evropi.sukob dveju suprotnih strana od kojih jedna zastupa misljenje samog pesnika. Plautovu komediju karakterisu tipicni likovi i odnosi. Kalderon da la Barka i Tirso de Molina. ali je i nova komedija (Menandar) imala veliki znacaj. gde se hor obraca publici i agon . moraliteti. 48. gde se pojave i karakteri prikazuju u neprirodnom aspektu i tako se izaziva kriticki stav. karakteri plemeniti. Farsa i vodvilj se obicno smatraju podvrstama unutar komedije. tako sto crkvena liturgija dobija dramski oblik u dijalozima i pevanju. u renesansi. ali ponekad odstupa od strogih klasicistickih pravila. ili na naglasavanju nekog karakternog nesklada. Posto se u tragediji obicno izrazavaju suprotni karakteri. Aristotel je smatrao da je svrha tragedije katarza – prociscenje. Pastorala je slicna sa eklogom. Sredstva za postizanja komicnog su nesklad. Dramu karakterise jedinstvo radnje (nema epizoda i digresija) koje je uveo jos Aristotel. a renesansna komedija u Italiji uglavnom sledi tu tradiciju (Marin Drzic). karikirani likovi. Neki teoreticari smatraju da pored komedije i tragedije postoji i drama u uzem smislu. Cehova. ona se najcesce sluzi dijalogom (dialogos = razgovor). radnja nije koncentrisana. Dozivela je procvat zahvaljujuci Aristofanu.p. skazanja).zablude. a komedija situacije na nekim neocekivanim polozajima u kojima se nalaze likovi. Kao suprotnost antiteatru javlja se epski teatar Bertholda Brehta. se razvija naturalisticka drama – Ibzen. Farsu karakterise grub i vulgaran humor. Broj likova postaje neogranicen. Medjutim. U savremenoj drami javljaju se tendencije razaranja ustaljene strukture. ali i nekih svetaca i mucenika. a najznacajniji delovi su parabaza. fantasticnom i nakaznom.e. U romantizmu se odbacuju zahtevi klasicizma. ovi pojmovi ne moraju da se odnose samo na komediju. a komediji nizak. logos = rec). Grci nisu ozbiljno gledali na komediju I u pocetku je hor sastavljan dobrovoljno.v se javlja lirska drama A. Postoje neke vrste koje se modu shvatiti kao podvrste drame ili komedije ili kao posebne knjizevne vrste. a likovi imaju stalna imena i karakteristike. Grcka komedija se deli na staru. a tekstovi tako dugacki da su predstave izvodjene i po nekoliko dana. hor ima manju ulogu. Tematski je bliza svakodnevnom zivotu. stil mora da bude uzvisen. Tragedija u klasicizmu je u potpunosti racionalisticka i ima didakticku fju. Radnja se prekida nekom vrstom komentara – songovima koji ne dozvoljavaju gledaocima da se potpuno uzive u ono sto gledaju. Pored dijaloga koristi se i monolog (monos = sam. peripetija i rasplet. Kompozicija je labava. posebno iz Hristovog zivota. koristi se nelogican razvoj dogadjaja i odsutnost akcije da bi se pokazao strah i usamljenost modernog coveka – antiteatar. Aristofan je najznacajniji komediograf u staroj Grckoj. P. Francuski klasicizam donosi stroge zakone – tragedija mora biti pisana u stihovima. Najznacajniji tragicari klasicizma su Pjer Kornej i Zan Rasin. U 19. izmedju ozbiljnog i smesnog. posebno zato sto je uticala na rimsku komediju.n. Melodrama je posebna vrsta drame gde muzika stalno prati govor glumaca. Komedija karaktera gradi komicne efekte na tipovima karaktera koji poseduju neku manu.

spijunski. Ona nije samo predmet NOK. Kada prevlada umetnicka komponenta esej postaje roman – esej. Kao sto u ozbiljnoj knjizevnosti postoje dela ispod proseka. Esej je oblik knjizevnosti o knjizevnosti. memoari i dnevnici su vrste koje kombinuju istorijsko – naucni princip sa umetnickim izrazom.Odnos umetnicke I naucne proze bitan je za tk zbog proucavanja umetnicke proze u vremenu koje je nije razlikovalo od naucne.. Feljton i reportaza ujedinjuju verodostojnost zbivanja sa umetnoscu. Neki tipovi moderne proze teze reportaznom stilu. ili pitanja od drustvenog znacaja. essai=pokusaj) ili ogled. Publicistika podrazumeva najcesce pristupacan nacin pisanja. antropologije.. Biografije. III GRUPA 51. Esej je bio posebno vazan za englesku knjizevnost 18. Tematsko podrucje eseja je siroko. Takve drame nastaju zbog nemogucnosti pisca da izrazi ono sto zeli samo preko govora pojedinaca I kada mu kratkoca kojom se drama odlikuje predstavlja ogranicenje – takve drame nazivaju se drame za citanje. istorije. Savremene prozne vrste u obzir uzimaju i dela filozofije. postoji i razlika izmedju zabave i ozbiljne knjizevnosti. U 19. Sadrzi i odredjenu dozu naivnosti – ostra podela na dobro i zlo. sentimentalni. Neka naucna dela mogu se citati I kao umetnicka I obrnuto. Njena uloga je danas veoma velika i niposto se ne sme zanemariti. sociologije. dramska vrsta. prost). Za oznacavanje dela koja nemaju nikakvu umetnicku vrednost koriste se i nazivi sund (nem. ali I zbog sve veceg prodora nauke u sve ljudske delatnosti. Popularna knjizevnost je vazna za razumevanje moderne civilizacije. kao sto su – odnosi medju likovima. trivialis = obican. 23 . Tekstovi popularne knjizevnosti ne zahtevaju ulaganje napora pri razumevanju.. a u 20. koji za cilj ima da zabavi i pouci veliki broj citalaca. naucna fantastika itd. Kada prevlada naucnost nastaje studija ili traktat.. postaje jedna od najpopularnijih vrsta. U njoj se ponavljaju odredjene sheme. pornografski roman. U okviru toga je nastao i tip romana sa uzbudljivom tematikom i kompozicijom koja je podredjena izlazenju u nastavcima (roman – feljton). pedagogije i filozofije. iznoseci pogled reportera na predmet o kojem govori. Zabavna knjizevnost se naziva i popularna ili trivijalna (lat. obavezna pobeda dobrog itd. Tako su se u okviru novinarstva razvile knjizevne vrste kao sto su feljton (podlistak) i reportaza. koja svojim umetnickim i kulturnim vrednostima ne sluzi iskljucivo zabavi.v.v. kriminalisticki. vrsta knjizevne kritike.v. pripadnost I zanimanje likova I mesto radnje. Struktura dramskog teksta Dramski tekst se sastoji iz dela koji je namenjen publici (sadrzina) I dela koji je namenjen reditelju I glumcima (oznake likova I didaskalije). osobine i postupci likova. nauke i filozofije. Ovakva knjizevnost zadovoljava potrebe za zabavom odredjenog broja citalaca. Izmedju popularne i ozbiljne knjizevnosti postoji uzajamno delovanje. . On objedinjuje naucnu teznju za obradom zivotnog ili naucnog pitanja i teznju da se to ostvari na umetnicki nacin. likovi. Od knjizevno – naucnih vrsta najznacajniji je esej (franc. pocinje da se bavi knjizevnim pitanjima. Cesto se priblizava eseju ili cak romanu (fabula i likovi). prenose se teme. Ove vrste se cesto ukljucuju i u pojam publicistike. ali se zaceci mogu naci kod antickih autora. pa I nacin izrazavanja. Trivijalna (popularna) knjizevnost Pored razlikovanja usmene i pisane knjizevnosti. sund = otpadak) ili kic (izvedeno od engl. Tvorac eseja je Misel Montenj. Fransis Bejkon je zasluzan za uspeh eseja u renesansi. ali najcesca tema su pojedina knjizevna i umetnicka dela. u popularnoj postoje ona dela koja se uzdizu iznad proseka. kulturne istorije. roman Divljeg zapada. Neke epohe teze da ujedine knjizevni i naucni izraz. Reportaza izvestava o nekom dogadjaju ili pojavi umetnickim nacinom izlaganja. pojedinim vrstama i odnosima ozbiljne i popularne knjizevnosti.. Teorija knjizevnosti se bavi pitanjima strukturalnih osobina zabavnih tekstova.Postoje I drame koje se sluze didaskalijama namenjenim publici pomocu kojih se postize umetnicki efekat. U popularnu knjizevnost spadaju: avanturisticki. U uzem smislu odnosi se na dela koja u u tesnoj vezi sa ulogom novina u javnom i kulturnom zivotu.. Postoji deo koji je namenjen I jednima I drugima a to je deo koji se nalazi na pocetku I naslovljen je “Osobe” ili “Lica”. Taj deo se daje publici u vidu Pozorisnog oglasa ili Programa I nema samo propagandnu funkciju vec uvodi gledaoce u lelemente koji su bitni za razumevanje same drame. 50. U feljtonima se obradjuju pitanja umetnosti. psihologije. sketch = skica). Putopis moze da bude shvacen kao deo geografije ili etnografije ili kao posebna knjizevna vrsta. obrazovanje ili osetljivost za umetnicki nacin izrazavanja. vec i psihologije. francuski filozof i knjizevnik. motivi. tezi se nizanju dogadjaja koji su u suprotnosti sa svakoneviconm.

. Poreklo I razvoj stilistike . valjda…) 53. Razradili su temelje ucenja o knjizevnoj vrsti. razvija se opisna stilistika. o izrazavanju uopste I o kritci knjizevnih dela. onda se komicno pretvara u humor. Smatrali su da se stilovi dele na niske. Sva paznja je usmerena na ono sto glumci govore I rade. Stilistika ne propisuje norme.Normativni pojam stila je nemoguc danas. pre svega zbog terminologije koju je ustanovila. o pojedinim stilovima. tj. nacina koriscenja umetnickih sredstva u jednom delu.Groteska predstavlja spoj nakaznog I fantasticnog. drustva. pisca ili delo . .Kada su negativne crte nekih licnosti prikazene na nacin kada pisac ne zeli da ih ismejava ili kritikuje.Osnovni nacin prikazivanja dogadjaja je dramska situacija – sto znaci da nema pripovedanja I opisivanja. o figurama. 54. .Za novo shvatanje stila najznacajniji je razvoj lingvistike. . a koja se koristi jos uvek u stilistici. Svakom je odgovarao odredjeni tematski sklop. kod odredjenog autora ili u nekoj epohi. vec se samo trudi da ono sto postoji opise. Tako se javljaju stilisticke varijante. o kompoziciji. u zavisnosti od intonacije I slicno.. do 18.Tema drame je uvek neka radnja koja je pokrenuta u ljudskim mislima I osecanjima koja ne ostaju u unutrasnjem bicu coveka. reci iz visokog stila bile su zabranjene za teme obradjivane niskim stilom I obratno. umetnicku vrednost. Autor se smeje likovima. . vec se dogadjaj ostvaruje preko radnje. ali. Nema karakterizacije. situacije. Pojmovi humora. Tezilo se tome da leksika visokog stila bude uzdignuta. Nema opisa glumaca ni prostora jer je to ocigledno. vrednost koja se nazire iz samog znacenja takvog sklopa reci. ima za njih simpatije. za razliku od njih ona ne propisuje pravila dobrog stila. . spoj gorko tragickog I smesnog.Stilistika se razvija kao nauka koja se bavi opisivanjem stilova. pojmovnu I afektivnu vrednost izraza. ali u isto vreme se oseca I sazaljenje. Stilistika zalazi dublje u osobine jezika. prelazeci granicu do koje seze gramatika. (hm… nesto kao crni humor.Satira predstavlja ostru kritiku.Stil jeset odraz individualnosti. vec samo opisom upotrebljenih sredstava pomocu kojih se postize umetnicki efekat – stil se shvata kao izraz individualnosti. Dramski tekst povezuje dramska radnja. dostojanstvena. satiri I groteski se zasniva komedija. smsao koji se ne nazire iz pojmovnog znacenja. srednje I visoke. koja opisuje odredjene stilove. ali ih u isto vreme voli. 52. likovi su sami svesni svojih nedostataka (koji nisu preterani). Medjutim retorika je dosta znacajna za razvoj stilistike. medjutim. Stilistika se razvila iz retorike I poetike. tragicno postaje smesno. nacine upotrebe umetnickih elemenata I opisuje jezicko izrazavanje u odredjenom deli. . to ne znaci da je moguce pisati ili govoriti bilo kako I da to ima stilsku. ona opisuje jezik knjizevnog 24 . delanja I govora likova. sa komicnim. Svaki izraz ima odredjeno znacenje koje se logicki namece nakon citanja izraza. likovi sami grade svoje karaktere. Afektivna vrednost je nesto sto daje vlastiti smisao recenici. Odredjenom afektivnom stavu odgovara jedna varijanta. pre svega znaci nacin na koji se obavlja neka delatnost. Retorika je smatrala da postoji ideal govrenja I pisanja koji se mora koristiti kada se stvara knjizevno delo. imaju I pozitivnih crta. vec se s naporom pretvaraju u radnju. ali ovi elementi se takodje srecu u mnogim knjizevnim vrstama kao nacini predstavljanja odredjene teme. satire I groteske Na humoru. tj.Stilom se bavi stilistika. Odnos visoki – srednji – niski stil bi otprilike ovako izgledao: starina – starac – starkelja. medjutim. veka je postala I ucenje o jeziku. ali pate zbog svojih nedostataka. opisivanjem jezickog izrazavanja karakteristicnog za odredjeno delo. koristi se u mnogim oblastima. Retorika se razvila jos u antici kao ucenje o govornistvu. Razvija se drugacije shvatanje pojma stila I savremena stilistika se ne bavi donosenjem normi. Razlikovale su se reci koje se mogu upotrebljavati u svakom od stilova.Stil je vremenom razvio siroku upotrebu I razlicita znacenja. ismevanje I osudjivanje karaktera. De Sosir je razdvojio jezik I govor. Ona se razvila iz retorike koja je nastala jos u antickoj Grckoj I jos tada je postojao pojam stila. oznaku I oznaceno. jer savremena knjizevnost sve vise tezi individualnosti I originalnosti. vec samo u kontekstu. znacenje uveliko zavisi od konteksta u kome je recenica izrecena. Pojam stila I razlicite kategorije stilova . Pojmovna vrednost izraza je ona vrednost koja je osnovna. autora ili epohu. Danas se stil shvata na dva nacina:  Stil kao dobar nacin pisanja ili govorenja  Stil kao nacin pisanja ili govorenja koji je karakteristican za odredjenu epohu.

dinamizuje znacenje odredjene reci. Pojmovna vrednost je osnovno. a cilj je postizanje eufonije (milozvucnosti). opste znacenje poruke.  Ponavljanje je figura koja se redovno javlja I moze se svrstati I u druge vrset figura. a ne na njeno znacenje.Ove figure ponavljanja u stihovima se nazivaju jednim imenom “lirski paralelizmi”. na jezik. Figure konstrukcije ili sintaksicke figure 25 . Zasniva se na ucinku odredjenih glasova I zvukova u govoru. a ne samo sadrzajem.dela.Opisna stilistika moze se podeliti na:  fonostilistiku  morfostilistiku  sintaktostilistiku  semantostilistiku 56.Utemeljivac stilistike je Leo Spicer koji je smatrao da u analizi knjizevnog dela treba polaziti od stinih pojedinosti. u tim opisima nalazi elemente koji su bitni za analizu I za bolje razumevanje samog knjizevnog dela. ligicno. Za opisnu stilistiku bitne su samo ekspresivna I impresivna vrednost.Stilistika se razvija u dva pravca:  kao lingvisticka disciplina koja je bitna za teoriju knjizevnosti jer svojim metodama omogucuje analizu knjizevnog dela koja upotpunjuje opstu knjizevnoteorijsku analizu – opisna stilistika  razvija se u stilisticku kritiku – analiza koja na osnovu proucavanja stila knjizevnog dela zeli da donese vrednosni sud . Opisna stilistika . . stilsko obelezje koje izvire iz same prirode stvaraoca. Medjutim. elementi u koje je smesteno oni individualno I specificno.  Simploha predstavlja ponavljanje reci ili grupe reci I na pocetku I na kraju stihova. Cilj je isti kao I cilj assonance. Aliteracija se cesto javlja zajedno sa asonancom. . Figure dikcije . publicisticki.U okviru opisne stilistike vazno je za teoriju knjizevnosti:  utvrditi razliku izmedju razlicitih vrsta stilova – razgovorni.Figure diikcije predstavljaju odredjeni sklop reci koji se zasniva na isticanju zvucnosti tih reci. 55. ekspresivne I impresivne vrednosti izraza. naucni. Asonanca pojacava emocionalno reagovanje jer odredjenim samoglasnicima koji se ponavljaju priblizava znacenje reci citaocu ili slusaocu. 57. zvuk I nacenje reci nikada ne treba razdvajati – zvucnost sluzi samo da istakne.Stilistika se razvija u dva pravca:  kao lingvisticka disciplina koja je bitna za teoriju knjizevnosti jer svojim metodama omogucuje analizu knjizevnog dela koja upotpunjuje opstu knjizevnoteorijsku analizu – opisna stilistika  razvija se u stilisticku kritiku – analiza koja na osnovu proucavanja stila knjizevnog dela zeli da donese vrednosni sud .  Aliteracija nastaje ponavljanjem odredjenih suglasnika ili suglasnickih grupa.  Epifora predstavlja ponavanje reci ili grupe reci na kraju stihova.  Onomatopeja je podrazavanje glasova iz prirode cime se pojacava efekat zvucnosti I opisana situacija se priblizava citaocu I realnije docarava. predstavlja spoj anafore I epifore. . Impresivna vrednost je svesno obelezje izraza.  Anadiploza predstavlja ponavljanje reci ili grupe reci sa kraja jednog stiha na pocetku narednog. naucni I knjizevno – umetnicki  analiza stilova vrsi se na osnovu razlikovanja pojmovne. od detalja. upucuje na samu rec. oni su uvek u neposrednoj vezi. Ekspresivna vrednost je nesvesno obelezje izraza. smatrao je da je sutina skrivena u detaljima.  Asonancija nastaje ponavljanjem istih samoglasnika.  Anafora predstavlja ponavljanje reci ili grupe reci na pocetku stihova. pa na osnovu toga formirati konacnu predstavu o jednom delu. a detalji su odrednica jednog stila. glasovnih efekata ili zvucnog ugodjaja. svesna stvaraoceva namera da deluje I samim izrazom.

Retoricko pitanje predstavlja niz postavljenih pitanja koja imaju funkciju izjavnih recenica jer se ne ocekuje odgovor na njih. stvari I pojave koje su predmet jednog knjizevnog dela I omugacava da ih shvatimo na neki do tada ne vidjeni nacin.”) .Paradoks je figura kojom se izrice neka misao koja je naizgled protivrecna opstem misljenju. . Posredstvom metafore.Poredjenje ili komparacija je stilska figura koja se zasniva na poredjenju dva pojma koji se povezuju prema nekim slicnostima koje ne moraju biti odmah I lako uocljive. naglasavanje vaznosti. .) Posebna vrsta antiteze je slovenska antiteza karakteristicna za narodnu poeziju. Elipsa predstavlja izostavljanje odredjenog dela recenice bez kojeg se moze razumeti njeno znacenje. 59. . .    58. (“Znam da nista ne znam. alegorija koja moze biti svrstana I u jedne I u druge figure.. 61. Metafora . Figure reci nastaju promenom osnovnog znacenja pojedinih reci.Oksimoron je vrsta antiteze I paradoksa u kome se stavra novi pojam spajanjem suprotnih. paradoks I oksimoron . Figure misli se tesko mogu odvojiti od figura reci (tropa) jer se I jedne I druge odnose na znacenje reci. zasniva se na suprotstavljanju pojmova. druga rec. protiv recnih pojmova. Medjutim. a figure misli se odnose na siri smisao od onoga sto je receno. tropi predstavljaju promenjeno znacenje reci. na taj nacin je shvacena kao figura u kojoj se jedan rec upotrebljava umesto druge. Mnogi teoreticari je opisuju kao skraceno poredjenje pri cemu se iskazuje samo clan poredjenja. Na ovaj nacin gradi se I siri kontekst pojma od onog koji ima. a nauka o recinici je sintaksa. Metafora pre svega ima veliki umetnicki efekat. skretanje paznje na ono sto je najbitnije. a takodje se sitacija jos vise dramatizuje.Ironija pradoks I oksimoron spadaju u figure misli. vec samo sluze da upitnim oblikom naglase svoj stav. a samim tim istice izuzetno bogatstvo mogucnosti sluzenja jezikom. rasporedom koji nije specifican I ne odgovara gramatickom I logickom rasporedu. Metafora je najcesca stilska figura. jer jedan rec ne zavisi samo od sopstvenog znacenja. Asindet predstavlja nizanje reci bez odredjenog gramatickog povezivanja. Problem je npr. ili u trope. Ovim se zeli naglasiti nas negativni stav prema onome o cemu govorimo. prenose se pojave iz jednog podrucja zivota u drugo. negacije I odgovora na postavljeno pitanje. vec da bi se posebno istakle pojedine reci. Drugi teroeticari metaforu shvataju kao zamenu znacenja jedne reci znacenjem druge.Ironija predstavlja izrazvanje takvo da je ono sto kazemo u stvari suprotno od onoga sto mislimo. javljaju se stalna poredjenja koja su postala opsta I karakteristicna. Poredjenjem se otkrivaju slicnosti I razlike medju pojmovima koje iznenadjuju I uzbudjuju citaoce otkrivajuci im ono sto neposredno nisu uocili. u odredjenim knjizevnim vrstama. gomilaju se zarezi. Medjutim. tropi predstavljaju promenjeno znacenje reci. Cilj figura konstrukcije je posebno isticanje odredjene reci. U nekim razdobljima. vec I od konteksta u kome se nalazi.Metafora spada u figure reci. Poredjenje I antiteza . (Sit gladnu ne veruje. ublazena poruga ili slicno. ali u sustini ukazuje na dublji smisao koji je prikriven. pojedinih reci ili celokupnih recenica. ona priblizava stanja.Poredjenje I antiteza spadaju u figure misli. predstavlja gomilanje vezika bez gramaticke potrebe. alegorija koja moze biti svrstana I u jedne I u druge figure. Polisindet je suprotnost asindet. (“Zimsko letovanje”) 60. Ova figura je najcesca u poeziji. (Kisa! Gori!) Ovakvim izostavljanjem reci dinamizuje se stil I postize snazno izrazavanje.   Inverzija predstavlja namerno obrtanje reda reci radio d onog koji je gramaticki najispravniji. Problem je npr. a figure misli se odnose na siri smisao od onoga sto je receno. Ona se sastoji od pitanja sa alternativnim pitanjima. a crveni putuju. asindet predstavlja nepostojanje veznika. Zuti zutuju. Simbol I alegorija 26 .Figure konstrukcije nastaju posebnim rasporedom reci u recenici ili u nekoj drugoj jezickoj celini.Antiteza je vrsta poredjenja po suprotnosti. Nazivaju se I sintaksicke figure jer se javljaju kao sklop reci u recinici. Ironija. Figure misli se tesko mogu odvojiti od figura reci (tropa) jer se I jedne I druge odnose na znacenje reci.

Simbol I alegorija spadaju u figure reci. vec samo kada se povezuje sa celinom. Figure reci nastaju promenom osnovnog znacenja pojedinih reci.) Razlika izmedju eufemizma I litote je to sto se eufemizam zasniva na zameni reci. Postoji uverenje da se ritam organizuje prema nekom osnovnom elementu koji se stalno ponavlja u stihu. opsti simboli – emblemi. Metonimija I sinegdoha . koji je negativan I suprotan. versifikacije i metrike Stih i proza cine dva tipa knjizevnog izrazavanja. a ritmicka organizacija postaje nosilac smisla. prema tradicionalnom misljenju da jeteorija stiha nauka o tome kako se prave stihovi.Simbol je zamena neke reci. pojam koji se povezuje je u stvarnoj vezi sa pojmom koji je proistekao iz njega. .”) . do kraja stranice. rec se ublazava tako sto se zamenjuje drugom recju koja ima slicno. jednina za oznacavanje mnozine.Hiperbola I litota spadaju u figure misli. pa I knjizevnosti. cime se postize efektniji umetnicki utisak.Metonimija prema nekim teoreticarima predstavlja samostalnu stilsku figuru. a litota samo na drugaciji nacin govori o necemu (kao neka vrsta ironije. Figure misli se tesko mogu odvojiti od figura reci (tropa) jer se I jedne I druge odnose na znacenje reci. cije se znacenje ne moze shvati odmah. Eufemizam. zamenjivanje reci koje se iz bilo kojeg razgolaga smatraju opasnim I nepristojnim. (“Kome zakon lezi u topuzu. Stih mozemo prepoznati pre svega po grafickom obliku.) 63. Figure reci nastaju izmenom osnovnog znacenja odredjene reci. odredjen broj umesto neodredjene kolicine I obratno. . oznakom koja je na neki nacin povezana sa pojmom koji predstavlja. Tekst u stihu ima posebnu zvukovnu organizaciju. Ona umanjuje I ublazuje jer prvi izraz zamnejuje slabijim. ali ne negativne ironije! ) 64. Figure reci nastaju promenom osnovnog znacenja pojedinih reci. zbog brojnih emocionalnih efekata (pristojnost. pa se razlikuju tri vrste versifikacije – kvantitativna. Postoje stalni. broj slogova i akcenat (naglasak). .Sinegdoha je podvrsta metonimije. vrste – i prozu – pisati napred. Medjutim. . a prema nekima podvrstu metafore. kao metafora koja se ne odnosi samo na odredjenu rec. Stih se od proze razlikuje posebnim ritmom koji je rezultat autorove namere. / tragovi mu smrde necovjestvom. hiperbola. . To su ustaljeni simboli poznati celokupnoj kulturi. (Necu da maknem ni malim prstom. vulgarnih reci blazim izrazima. ali u sutini nema logicke veze medju njima. ali dok se metafora zasniva na povezivanju pojmava po njihovim slicnostima. ili u trope. . silabicko – tonska.Litota je figura koja je suprotna hiperboli. (Nece ti biti lose.Metonimija I sinegdoha spadaju u figure reci.). vec u prenesenom zancenju. Nauka o stihu naziva se versifikacija. versifikacija se cesto naziva i metrikom. ublazavanje traumaticnih izraza I sl. = Bice tebi bas dobro.. Kvantitativna versifikacija 27 . I metonimija je kao metafora preneseno znacenje reci. Zbog verovanja da se stihovi prave prema nekoj meri i razmeri. 66. Basna je knjizevna vrsta koja se u potpunosti zasniva na alegoriji jer njen smisao treba traziti ne u osnovnom. Na ovo upucuju i grcki nazivi za stih – red. a postoji i kombinovana. litota . javlja se sve vise individualnih simbola u delima modernih pesnika. dva organizovana govorna sistema. silabicka. pojave ili pojam njenom alegorijskom oznakom. Jezik u stihu (I u svakom knjizevnom delu) ostvaruje odredjeni umetnicki utisak. a figure misli se odnose na siri smisao od onoga sto je receno. metonimija se zasniva na povezivanju prema STVARNIM odnosima. Eufemizam predstavlja oznacavanje nekih zlih. tropi predstavljaju promenjeno znacenje reci. U novije vreme pogotovo. Prema tome sto predstavlja zamenu reci. U njoj se deo uzima za oznacavanje celine. tonska (akcenatska). 62. izdvojeno iz konteksta. Nemam ni dinara. losih. vec zahvata jednu celu pesnicku sliku.Hiperbola je figura koja se zasniva na preuvelicavanju odredjenih pojmoiva radi naglasavanja emocionalnog stava prema necemu. na neki nacin “preneseno” znacenje. Mnogi teoreticari smatraju da ovi sistemi versifikacija odgovaraju prirodi jezika u okviru kojih su se razvijale. Ti elementi su duzina sloga.Alegorija se posmatra kao prosirena metafora. Pojmovi stiha. ili u trope.Eufemizam spada u figure reci (trope). moze se shvatiti kao vrsta metonimije. zivotinje nastupaju kao olicenja ljudskih karaktera.

Najpoznatije su Alkejska i Saficka. Ritam i faktori ritma Postoje relativno stalni elementi u organizaciji stiha i njihov pravilan raspored je presudan za stvaranje stihova. Silabicka. tonska i silabicko – tonska versifikacija Presudna su dva nacela: 1) nacelo istog broja slogova u svakom stihu (ritam stihova ostvaruje se tako sto se nizu stihovi sa istim brojem slogova) – silabicka versifikacija 2) nacelo pravilne izmene naglasenih i nenaglasenih slogova – tonska versifikacija 3) ova dva sistema cesto se povezuju tako da i broj slogova i raspored naglaska imaju glavnu ulogu – silabicko-tonska versifikacija U silabickom sistemu vrste stihova razlikuju se prema broju slogova. U antickoj versifikaciji smena dugih i kratkih slogova.U amfibrah U U . koriscena je i u rimskoj poeziji.U palimbakhej Obicno je na prvi dugi slog u stopi padao ritmicki udar iktus ( ‘ ). kao i rima i glasovna ponavljanja. a u tonskoj smena naglasenih i nenaglasenih predstavljaju osnovne elemente za ostvarivanje stiha.. Pojmovi stope i akcenatske celine U kvantitativnoj versifikaciji osnovna jedinica stiha je stopa. U silabicko – tonskoj versifikaciji akcenatska celina ima ulogu organizatora ritma.kretik U . 69. Kao cinioci ritmicke organizacije javljaju se i izbor reci. Tonska versifikacija se bavi brojem i rasporedom naglasaka u stihu.jamb . tetrametar.) Teza – naziv za kratak stih.. Sa pentametrom je gradio elegijski distih. 28 . oznaka je makron ( . Pesnicki ritam je namerno suprotstavljen prirodnom ritmu zasnovanom na ponavljanju istoga.. metricke dominante i ritmicke tendencije. klasicna i metricka. povezivanjem stihova. Razvila se u staroj grckoj. 68.U . Mora . Ritmicka organizacija se zasniva na pravilnoj smeni dugih i kratkih. Najpoznatiji je heksametar – 5 daktila + spondej. sastojala se od dva ili vise slogova rasporedjenih u stalnim odnosima dugih i kratkih. Stihovi se ne dele na stope nego na akcenatske jedinice ili taktove. Temelji se na cinjenici da su se stihovi pevali ili govorili tako da je postojala jasna razlika izmedju dugih i kratkih (dugi je trajao duplo duze). a najvaznije su: U U pirihij .duzina trajanja kratkog sloga (merna jedinica. pentametar.molos .. Na isti nacin. 67. nastajale su strofe. red reci. U modernoj poeziji umetnicki vredni stihovi obicno krse pravilnosti. oznaka je breve ( u ) Stopa – osnovna ritmicko–melodijska jedinica. Takt oznacava vremenski raspon od pocetka jednog ritmickog signala do pocetka drugog. Savremeno pesnistvo se uglavnom zasniva na mesnim ciniocima. Postojalo je oko 30 vrsta.bakhej .spondej .Naziva se jos i anticka. u silabickoj broj slogova. Zbog toga je potrebno utvrditi metricke konstante. ponavljanja i graficki raspored stihova u jedinstvu sa znacenjem reci. dugi slog = 2 more) Arza – ime za dugi stih.. To je glasovno podudaranje na kraju stiha koje potpomaze ritmicku organizaciju. Prema broju i vrsti stope odredjuje se stih – trimetar. Veliku ulogu ima rima ili srok. Vazna je i cezura kao stalna granica medju recima nekog sloga.anapest U U U tribrah .U U daktil U .U trohej ili horej U . Svaka ima odredjeno trajanje izgovora koje se u antickoj metrici meri morama. Ritam stiha se gradi na osnovu provodnih cinilaca ritma – elemenata koji se ucestali ponavljaju.

Pretpostavlja se da je provansalskog porekla. da bi bilo obnovljeno u vreme romantizma. Ona ucestvuje i u stvaranju melodioznosti stihova. 74.. Drugi polustih uvek ima 8 slogova. Posle dva glavna stiha ide pripevni prilozak od 6 slogova.. Takav stih se naziva slobodnim stihom. veku. Raspored rima je abab cdcd efef gg. veka (Tasov Oslobodjeni Jerusalim i Ariostov Besni Orlando). i sa parnim rimama na sredini i kraju stiha. iako nijedan stih nije potpuno slobodan jer bi u suprotnom presao u prozu. tercinu je stvorio Dante u svojoj Bozanstvenoj komediji. a zatim u Englesku i Nemacku. mnm n. gde je poslednji stih jednog prvi stih sledeceg. kao izraz pobune protiv tradicionalnih oblika. Pojmovi strofe i njeni tradicionalni oblici Strofa je veca sintaksicka celina od stiha. a italijanski naziv je dobijen prema suono (zvuk. tri sloga). sloga. a drugi stih se rimuje sa prvim stihom sledece strofe. 72. glas) ili iz provansalskog gde je i ranije oznacavao vrstu pesme. U lirici se javlja lirski deseterac sa cezurom posle 5. zenske (dva sloga) i srednje rime (decije ili daktilske. Kod nas se javlja u lirici 19. 73. Najpoznatije strofe su: Tercina (terza rima) – trostih sastavljen od jampski intoniranih jedanaesteraca sa karakteristicnim rasporedom rima. veku interesovanje za sonet pocinje da opada. a sesta rima je epska strofa od sest stihova. Tradicionalne vrste stiha Deseterac je najstariji stih nase usmene poezije. Najveci broj stihova i strofa je romanskog porekla italijanskog i francuskog. a poslednji soet je napravljen od prvih stihova ostalih soneta.70. Dvostruko rimovani dvanaesterac je stih od 12 slogova sa cezurom posle 6. Italijanski ili Petrarkin sonet sastoji se od 2 katrena i 2 terceta. Izbegavanje rime. Rimuju se prvi i treci stih. Na kraju pesme ili neke vece celine dolazi samostalan stih kako bi se zavrsilo rimovanje . Pojam i vrste rime Rima. Sastoji se od jampski intoniranih jedanaesteraca sa rasporedom rima abababcc. Njegova prva slova mogu da cine akrostih. U 16. Stih bugarstice obicno ima 15 ili 16 slogova i raspored stihova je strofni. Raspored rima u katrenima je abba abba. Prva velika zbirka soneta je Kancoonijer Franceska Petrarke.aba bcb . sloga. Slobodni stih i njegov odnos prema vezanom stihu i prozi Mnoge savremene pesme napisane su tako da se u njima nizu stihovi razlicite duzine i bez pravih rima. Ritam se zasniva na mesnim ciniocima ritma. sklonost ka ritmickoj organizaciji koja podseca na obican govor i graficki oblik su presudni faktori ritmicke organizacije. Sestina je naziv za dva oblika – sestina lirica je pesma od sest strofa sa po sest stihova i jednim dodatkom od tri stiha. i 16. pokusaji da se ona nadomesti aliteracijom i asonancom. jedanaesteraca. ali i opste karakteristike slobodnog stiha. Organizacija stihova i strofa cesto se postize rimom. To je stih nase usmene epske poezije sa stalnom cezurom posle 4. veka. U tercete se ne prenose rime iz katrena. Poreklo i oblici soneta Nas naziv je stvoren prema itlijanskom sonetto. Sonetni venac je ciklus od 15 soneta. a u tercetima ima vise kombinacija. U 15. 71. Elizabetanski ili Sekspirov sonet se sastoji od 3 katrena i dvostiha. Ostalo u Recniku knjizevnih termina 29 . Simetricni osmerac sa cezurom posle 4. Stanca (ottava rima) – tipicna strofa italijanskog epa 15. sa rimom ababcc. danasnji oblik je nastao u Italiji u 13. srok ili slik je glasovno podudaranje na kraju stiha ili na kraju clanaka u stihu. Rima moze da bude: Parna – vezuje dva uzastopna stiha (aa bb cc) Ukrstena – dolazi naizmenicno u stihovima (abab) Obgrljena (abba) Nagomilana – kada se jedna rima ponavlja u vise stihova (aaa aaaa) Isprekidana – kada nema cvrste sheme (abcb abcdacd) Prava ili pravilna – kada se podudaraju naglaseni slogovi i svi glasovi iza naglasenog sloga Cista – kada se podudaraju i vrste akcenta Bogata – ako se podudaraju i glasovi ispred naglasenog sloga (bludnica – ludnica) Postoji i podela na muske (ako se podudara jedan slog). sloga ima poreklo u usmenoj knjizevnosti. u Francusku. Slobodni stih je nastao u drugoj polovini 19. veka. poreklo mu je indoevropsko. u 16.veku prodire u Spaniju.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful