I GRUPA 1. Pojam i klasifikacija nauke o knjizevnosti Sistematsko I razgranato proucavanje knjizevnosti se najcesce naziva nauka o knjizevnosti.

Ponekad se u istom ili slicnom smislu upotrebljava i termin knjizevna kritika. Taj termin inace oznacava procenjivanje vrednosti knj. dela. Cesto se ne smatra delom nauke o knjizevnosti, ciji su redovni cinioci teorija i istorija knjizevnosti. Drugi termin za NOK je filologija. Upotreba tog termina predstavlja problem jer se on najcesce izjednacava sa lingvistikom. V&V kao i vecina teoreticara stoje na stanovistu da je proucavanje knjizevnosti nauka. Filozofija nauke (epistemologija) kaze da nauka mora da ima predmet, metodologiju, i terminologiju. Drustvene nauke: 1. uzrocno objasnjenje (=prirodne) a) one koje se sluze opstim zakonima (sociologija) b) one koje se ne sluze opstim zakonima (istorija) 2. sistematski opis a) one koje se sluze opstim pravilima (lingvistika) b) one koje se ne sluze opstim pravilima (nauka o knjizevnosti) Treba napraviti razliku izmedju knjizevnosti koja je umetnost i nauke o knjizevnosti koja predstavlja neku vrstu znanja. U pokusaju da se ta razlika ponisti tvrdilo se da knjizevnost razume samo onaj koji je pise (stvaraoci = tumaci). On svoje citalacko iskustvo moze da izrazi intelektualno i racionalno iako je predmet njegovog proucavanja iracionalan. Neki teoreticari pokusavali su da pitanje proucavanja knjizevnosti rese poricuci da predstavlja znanje. Tako nastaje stvaralacka kritika koja podrazumeva parafraziranje. Drugi su tvrdili da se knjizevnost uopste ne moze proucavati – u njoj se moze uzivati i mogu se prikupljati razne informacije. Bavljenje knjizevnoscu u pocetku je podrazumevalo koriscenje metoda prirodnih nauka u pokusaju da se dostigne objektivnost. Uvodjene su cak i neke kvantitativne metode – statistike, sheme, grafikoni. Koriscenje statistike je moguce samo u nekim vidovima proucavanja knjizevnosti (versifikacija). Postoji razlika izmedju ciljeva i metoda prirodnih i drustvenih nauka, ali osnovni metodi NOK se koriste i u prirodnim naukama: analiza, sinteza, indukcija, dedukcija i poredjenje. Nemacki hermeneuticar Vilhelm Diltaj istakao je razlike izmedju prirodnih i drustvenih nauka – naucnika zanima uzrok dogadjaja, a proucavaoca knjizevnosti - znacenje (taj proces razumevanja je pojedinacan i subjektivan). Istoricar filozofije Vilhelm Vindelband rekao je da naucnik tezi da ustanovi opste zakone, a istoricara zanima cinjenica. U proucavanju knjizevnosti tezimo da otkrijemo neku osobenost, a to je uvek pojedinacno. Ipak, knjizevno delo je istovremeno i pojedinacno i opste. Jos Aristotel u svojoj Poetici govori o tome da pesnik prikazuje opste, a istoricar pojedinacno. U NOK razlikuje se teorija knjizevnosti, istorija knjizevnosti i knjizevna kritika. Postoji razlika u shvatanju knjizevnosti kao dela u sinhronijskom ili dijahronijskom nizu; u proucavanju samih dela i opstih nacela u knjizevnosti. Knjizevnu teoriju nije moguce stvoriti bez pojedinacnih dela, a istorija i kritika su nemoguce bez nekog sistema pojmova. Teorija i praksa se uzajamno prozimaju, kao i discipline nauke o knjizevnosti. - Nauka o knjizevnosti predstavlja vrstu znanja I poznavanja knjizevnosti, tumacenje knjizevnog dela, konteksta u kom ono postoji, metoda kojima se knjizevnik koristi I sl. Nauka o knjizevnosti se pocela razvijati kao potreba da se knjizevno delo prouci, priblizi citaocima, da se razume. Ona se postepeno formirala prolazeci kroz razlicite stupnjeve I koristeci se razlicitim metodama u potrazi za najuspesnijim I najplodnijim. Neki teoreticari su smatrali da je knjizevnost nemoguce naucno proucavati, vec da se ona moze objasniti samo opisivanjem, ovaj metod koji se naziva “stvaralacka kritika” bio je prilicno bezuspesan jer se uglavnom na osnovu jednog knjizevnog dela stvaralo drugo, losije. Neki teoreticari da se knjizevnost uopste ne moze proucavati jer se tako umanjuje njen estetski dozivljaj I uzitak koji ona pruza. Metodi koji su se javili u proucavanju knjizevnosti, ali nisu se pokazali kao uspesni:  Metod prirodnih nauka – tezi se postizanju objektivnosti, bezlicnosti  “geneticki metod” – proucavanje izvora knjizevnosti I onoga sto joj uzrocno prethodi  Bioloski metod Medjutim, knjizevno delo se ne moze tumaciti kao nesto opste, jer je ono pre svega individualno, jedinstveno. Posmatra se u odredjenom kontekstu, mogu se uociti specificne opstosti medju delima celokupne knjizevnosti, ali se ne moze negirati individualno I subjektivno, ono sto delo cini jedinstvenim I neponovljivim. Proucavalac knjizevnosti se zanima pre svega za ono sto je osobito I pojedinacno u knjzevnom delu, a do uopstavanja tek dolazi kasnije.

1

Odbacivanje metoda prirodnih nauka pocinje sa Vilhelmom Diltajem, 1883. godine (kraj 19. veka) koji je uocio razliku izmedju prirodnih I duhovnih nauka. Za njim su krenuli I Vilhelm Vindelband, Hajnrih Riket I drugi koji su smatrali da se duhovne (istorijske) nauke, za razliku od prirodnih, bave onim sto je subjektivno I samim tim jedinstveno, onim sto se ne treba dokazivati I uopstavati, vec cemu treba isticati jedinstvenost I razumeti, baviti se objasnjenjem, a ne dokazivanjem. Vilhelm Diltaj je razvio I metodu razumevanja koja se naziva hermenautika. Cilj prirodnih nauka. - Discipline nauke o knjizevnosti su:  Teorija knjizevnosti  Istorija knjizevnosti  Knjizevna kritika Pokusaji istorijske rekonstrukcije doveli su do isticanja pisceve namere kao glavnog predmeta istorije knjizevnosti. Postoji i shvatanje da delo treba posmatrati samo iz savremene perspektive. Telo treba povezivati i sa vrednostima njegovog i sa vrednostima potonjih doba, jer je delo istovremeno i vecno i istorijsko – perspektivizam. Relativizam svodi istoriju knjizevnosti na niz zatvorenih i nepovezanih dela, a apsolutizam se interesuje samo za savremenu situaciju. Cesto dolazi do razdvajanja kritike i istorije. Istorija omalovazava kritiku, iako je i sama zasnovana na nekoj vrsti vrednovanja i najcesce preuzima vec postojeca misljenja. Proucavaoci cesto odbijaju da proucavaju modernu knjizevnost, a izraz moderna moze da bude shvacen u najsirem mogucem smislu. Jedino opravdanje je to sto ziv autor nema zaokruzen opus, a prednosti ovakvog proucavanja su mogucnosti za razgovor. Proucavaoci najcesce cekaju sud vremena, odnosno sud drugih kriticara i citalaca. Ni kritika ne moze bez istorije – kriticar koji ne poznaje istoriju ne bi mogao da zna koje je delo izvorno ili bi pogresno shvatao odredjena dela. Velekova i Vorenova Teorija knjizevnosti: 1. Prvi put se javlja distinkcija izmedju unutrasnjeg i spoljasnjeg pristupa 2. Temeljno odredjivanje i klasifikovanje NOK – trijada disciplina (teorija, kritika i istorija) De Sosir je napravio razliku izmedju sinhronije i dijahronije – teorija i kritika se sluze sinhronijskim pristupom, istorija dijahronijskim. 2. Istorija knjizevnosti Zaceci se srecu jos u anticko doba – filoloska i polihistorska istrazivanja, popisi pisaca i dela u bibliotekama. U danasnjem obliku javila se oko 18. v. (tada dolazi i do prelaska na unutrasnji pristup), kada se javila svest o promenljivosti svega. U pocetku je koristila periodizaciju, a kasnije ima ulogu da pokazuje evoluciju i menjanje svesti o knjizevnosti i pristupa njoj. Istorija podrazumeva i spoljasnje i unutrasnje faktore u proucavanju knjizevnosti. Za istorijsko izucavanje vazan je Eliotov pojam tradicije kao zivog mehanizma, sinhronog niza dela, necega sto sami kreiramo. Eliot je bio protiv hronoloskog principa u izucavanju knjizevnosti. Skretanje pazne sa pisca na delo prvi su otpoceli ruski formalisti. Istorija knjizevnosti je nekada poistovecivana sa istorijom, zatim sledi radikalno odvajanje ove dve nauke, ali ipak se zavrsava nekom vrstom kompromisa – istorija knjizevnosti ne moze bez hronologije, koja je osnovni metod istorije, ali shvata se da one treba da govore o razlicitim stvarima. Smatralo se da se istorija knjizevnosti treba potpuno poistovetiti sa prosloscu, tj. sa trenutkom u kom je delo nastalo, da treba uzeti u obzir piscevu nameru I shvatanje dela koje je nastalo u periodu njegovog nastanka. Medjutim ovakav nacin je pogresan jer se umanjuje vrednost dela. Tokom vremena se o delu razvijaju razlicita tumacenja, razvija se knjizevna kritika I saznanja postaju obogacena, tako da afirmisanje samo onoga sto je datom delu savremeno umanjuje njegovu apsolutnu vrednost. Takodje je problem I to sto se savremeni istoricar knjizevnosti ne moze potpuno poistovetiti sa nekim istorisjkim periodom, ne moze ga potpuno doziveti I shvatiti. Ispravno resenje je da istorija knjizevnosti treba da obuhvati sve faze razvoja jednog dela, tacnije sve faze razvoja kritike o knjizevnom delu I na taj nacin stvori kompletnu sliku o njemu. Javljaju se razne vrste problema jer se knjizevnost ne moze potpuno klasifikovati, istorija knjizevnosti se stalno razvija I dopunjuje novim saznanjima – najveci problem je preklapanje perioda, postojanje pisaca cija dela pripadaju razlicitim periodima I sl. Najveci problem predstavlja savremena knjizevnost koja nije potpuno formirana I jos uvek se razvija, pa se zbog toga ne moze tacno definisati. Medjutim, Velek tvrdi da ovo moze biti I pogodnost jer istoricar knjizevnosti moze stupiti u kontakt sa piscima, ali oni uglavnom izbegavaju da pisu o savremenim piscima, govoreci da cekaju “sud vremena”, a u stvari cekaju sud kritike. Istorija knjizevnosti ne moze bez knjizevne kritike I teroije knjizevnosti. Potrebna joj je terminologija koju uvodi teorija knjizevnosti, potrebne su joj analize I rezultati kinjizevne

2

Taj deo teorije knjizevnosti se naziva poetikom. Bez poznavanja metoda. ali i posebne zakone koji se ticu pojedinih knjizevnih vrsta. da oni grade celinu I da moraju zato biti polaziste svake analize. Istorija pojedine knjizevnosti bavi se proucavanjem nacionalne knjizevnosti ili knjizevnosti koja ima neku zajednicku crtu. Predmet. npr. Utemeljivac stilistike je Leo Spicer. Knjizevna kritika proizvodi subjektivno koje istorija knjizevnosti oebjektivizuje. Knjizevno delo je jezicka tvorevina i zato je njegova analiza nemoguca bez analize jezika kojim se ono ostvaruje. ali tako shvacena ona nije deo NOK. da propagira novine (avangarda). versifikacija je najcesce shvacena kao posebno podrucje tk. ucenje o pesnistvu pojedinih razdoblja (npr. komparativna istorija knjizevnosti i opsta istorija knjizevnosti. ali ono sto je jedinstveno za sve faze kroz koje je prolazila je cinjenica da se ona bavi iznosenjem odredjenih stavova o knjizevnosti I konkretnim knjizevnim delima. ali predstavlja specificnu discipline teorije knjizevnosti. Preteca kritike je retorika. kao i nakon pojave epoha poput romantizma gde pisci teze originalnosti i nejasnosti pesnickog izraza. stvarajuci opstu sliku o celokupnoj knjizevnosti. Versifikacija je proucavanje prirode stiha. versus=stih). jer dolazi do sve veceg mesanja I preplitanja zanrova. sve je teze svstati knjizevnost u konkretnu knjizevnu vrstu. Versifikacija – moze se definisati kao deo stilistike. Njen osnovni zadatak je da vrednuje dela. Uza podrucja teorije knjizevnosti su:  Analiza knjizevnog teksta – polazna tacka nauke o knjizevnosti  Ucenje o knjizevnim rodovima I vrstama – svako knjizevno delo se ostvaruje u nekom obliku I od velikog znacaja je svrstati pojedinacna knjizevna dela u odredjene knjizevne vrste na osnovu kojih se ona povezuju I univerzalizuju. Na osnovu utvrdjivanja stila konkretnih dela. Ona se cesto naziva i poetikom. Jedno od najvaznijih pitanja su metode i pravci savremenog proucavanja knjizevnosti. Poetika se bavi razmatranjem prirode knjizevnosti uopste. Bavi se proucavanjem nacina na koji se oblikuju stihovi I vazna je za analizu poezije. za Aristotela je ona ucenje o pesnickoj umetnosti kao takvoj i o pojedinim njenim oblicima. sistematizuje. kao jedna od knjizevnh vrsta. Tim nazivom se oznacava i samo deo tk (ucenje o knjizevnim vrstama). Komparativna istorija istrazuje veze izmedju dve ili vise knjizevnosti. Zato je tk tesno povezana sa metodologijom proucavanja knjizevnosti. pravila kojima se rukovodi neki pisac ili knjizevna skola (poetika ekspresionizma) ili nacin oblikovanja neke knjizevne vrste (poetika radio-drame). bavi se pitanjima prirode knjizevnosti. Deo tk koji se bavi jezikom knjizevnog dela naziva se stilistikom. Javlja se posle pojave stampe i sirenja kruga citalaca. jezik. kao i zakonitosti razumevanja i oblikovanja knjizevnih vrsta. Knjizevna kritika Kritika je najmladja disciplina u NOK I ima najuze podrucje – bavi se pojedinacnim delima. S obzirom na to da je oblikovanje stihova vazno i za oblikovanje pojedinih knjizevnih vrsta. nacina i oblika stihovnog govora i stihovnih knjizevnih vrsta. sa razvojem savremene knjizevnosti. Leo Spicer smatra da se na detaljima zasniva sustina dela. Ona nastoji da utvrdi opsta nacela knizevnog oblikovanja. Medjutim. da upucuje u knjizevne vrednosti i na taj nacin igra ulogu posrednika izmedju dela i citaoca. Svako delo je jezicka tvorevina I potrebno je utvrditi I ispitati njegove jezicke karakteristike kojima se formira stil.   Stilistika – predstavlja spoj lingvistike I nauke o knjizevnosti. Ona moze biti shvacena i kao samostalna stvaralacka delatnost. Njen znacaj se vremenom menjao – imala je ulogu da objasnjava delo. Za razumevanje takvih dela potrebna je pomoc knjizevne kritike. vec se zasniva subjektivnom dozivljaju nekog dela. razvrstava. 3 . Osnova opste istorije je komparativno proucavanje knjizevnosti i nastojanje da se obuhvate sve pojave od svetskog znacaja ( Geteov pojam svetske knjizevnosti – obuhvata sva dela koja su prekoracila nacionalne granice). zadaci i uza podrucja teorije knjizevnosti Teorija knjizevnosti je najstarija disciplina NOK. Centralni problem tk je ucenje o analizi knjizevnog dela i ucenje o knjizevnim rodovima i vrstama.kritike. Ona tk povezuje sa lingvistikom. da se bori protiv novina (u moderni). sredstava i ciljeva pojedinih pravaca u NOK nemoguce je poznavanje tk. zatim pojedinacnim delima i razmatranjem knjizevnih vrsta unutar kojih se dela ostvaruju. poredjenjem stilova se utvrdjuje I stepen originalnosti dela. Deo stilistike koji se bavi nacinom oblikovanja stihova naziva se versifikacija (lat. mada ona moze da bude shvacena i tako da obuhvata celo problematsko podrucje tk. poetika romantizma). 3. a ne samo kao deo stilistike. oblika i nacina knjizevnog izrazavanja i opstih i posebnih osobina knjizevnih dela kao umetnickih tvorevina. 4. U zavisnosti od podrucja razlikuju se istorija pojedine knjizevnosti.

ali uglavnom se odnosi na istorijsko proucavanje knjizevnosti. 4 . jezik se demokratizuje. Pod uticajem lingvistike knjizevno delo pocinje da se shvata kao jezicka tvorevina i omoguceni su uvidi u strukturu dela. Prema nekim shvatanjima tk treba da bude izvedena iz onih spoznaja do kojih je dosla lingvistika. pa se knjizevno delo posmatra kao odraz stvarnosti I od njega se trazi da je podrazava. Metodologija proucavanja knjizevnosti – shvata se vise kao zasebna disciplina koja doprinosi razvoju teorije knjizevnosti. javlja se svest o autonomiji umetnickog dela. da pokazuje tacnosti I istinitosti. Predstavlja savremena shvatanja o teoriji knjizevnosti.v. pa tako nacin njegovog nastanka postaje vazniji od samog dela. Nakon toga estetika se razvijala u dva osnovna pravca koji se mogu medjusobno povezivati. negira se njegova autonomija. a u 20. razvojem misljenja o zadacima I ciljevima teroije knjizevnosti. umanjuje se njegov znacaj koji bi trebalo da bude presudan. proucavaju se nevazne cinjenice iz piscevog zivota (koja je babica prisustvovala Puskinovom porodjaju!) I trazi se analogija tih cinjenica sa delom. pre svega. paznja skrece na drustvene okolnosti. Humbolt razvija opstu lingvistiku. na nauku o knjizevnosti se prenosi uzrocno – posledicna metoda iz prirodnih nauka. pa se dovodi u centar proucavanja knjizevnosti. tacnost. Sa razvojem moderne. U ovom slucaju moze se govoriti o uporedjivanju estetike i teorije knjizevnosti. Estetika (od grcke reci koja oznacava osecaj) javlja se jos u antickoj Grckoj u filozofskim razmisljanjima o prirodi umetnosti. U romantizmu se pesnik posmatra kao izvor knjizevnosti. u 20. Lingvistika (lat. “Knjizevnost I drustvo” – nazvali jednim imenom spoljasnji pristup knjizevnosti. a kao filozofska disciplina unutar filozofskog sistema oblikovana je mnogo kasnije u vreme nemackog klasicnog idealizma. a najveca promena dolazi sa romantizmom. Pored naziva lingvistika cesto se koristi i naziv filologija koji obicno oznacava nauku koja na osnovi jezika i knjizevnosti proucava celokupnu kulturu jednog ili skupine srodnih naroda. “Knjizevnost I psihologija”. TK u odnosu na estetiku. ispitati njegov zivot I uzroke njegovog stvaranja dela. Ovakav pristup knjizevnom delu naziva se spoljasnji pristup. ali metode i ciljevi su im razliciti: 1. treba da razvije sopstvene metode. Unutrasnji I spoljasnji pristup proucavanju knjizevnosti . U realizmu se sa pisca. Velek I Voren su poglavlja u svojoj knjizi “Knjizevnost I biografija”. Uverenje koje preovladava je da tk treba da bude shvacena kao relativno samostalna nauka koja moze da koristi tekovine lingvistike.Nauka o knjizevnosti se zasniva krajem 18. knjizevnost se polako okrece samom delu. Razvija se sa pozitivizmom. Utemeljivac spoljasnjeg pristupa je Ipolit Ten koji daje dve definicije knjizevnosti – delo je slika drustvene sredine I pisceva ispovest. lingvistiku i filologiju Savremeno shvatanje i proucavanje knjizevnosti kao jezicke umetnosti tesno je vezano za estetiku (filozofiju umetnosti) i lingvistiku (koja se bavi proucavanjem jezika). ali. Ponekad se odnosi i na proucavanje kulture na osnovu pisanih spomenika. pa se njihove metode preuzimaju I za proucavanje knjizevnosti. lingua = jezik. formira se stav da je za shvatanje knjizevnog dela najvaznije shvatiti pisca. Delo postaje samo kopija necega. Krajem 19. trazi se objektivnost. 6. 2. bavi se proucavanjem svrhe nauke o knjizevnosti 5. veku. dokazivanje. kada se kultura prenosi sa aristokratske na gradjansku. Umesto toga postoji teznja za ponovnim uspostavljanjem problema odredjivanja i razumevanja umetnosti. “Knjizevnost I ideje”. Sa razvojem strukturalne lingvistike Ferdinanda de Sosira I sa definicijom jezickih jedinica Emila Benvenista. Iz ovakvog pristupa proistice biografizam kao osnovna metoda analize. Ovakvim pristupom analizi dela. De Sosir utemeljuje lingvistiku kao nauku koja jezik posmatra kao sredstvo sporazumevanja i strukturu za prenosenje poruke. doba kada dolazi do napretka prirodnih nauka. skrece se paznja sa samog dela. Kao posebna nauka koja se bavi istorijskim razvojem jezika i uporedjivanjem razlicitih jezika nastala je u 19. govor) takodje ima poreklo u filozofskim raspravama o poreklu i sustini jezika. veka. kao centru proucavanja. kada se stvara svest o promenljivosti.v. Ruski formalisti se prvi zalazu za stavljanje dela u centar paznje. Ovaj pravac je bliskiji knjizevnoj kritici jer se odnosi na pojedinacna dela. Bavi se savremenim stavovima. Prema drugim lingvistika treba da bude shvacena kao deo semiotike – nauke o znakovima. Prvi podrazumeva opisivanje. uspostavljanje sistema pojedinacnih umetnosti i uocavanje slicnost i razlika medju delima pojedinacnih umetnosti. analiziranje i razvrstavanje dela prema srodnim osobinama. Drugi podrazumeva filozofsko razmatranje prirode umetnosti izvan sistema i odbacivanje unapred odredjenog shvatanja umetnosti.

Ona je zauzimala centralno mesto u pozitivizmu. fantastike koja se nikako ne moze tumaciti psihoanalizom. on takve proucavaoce duhovito naziva “kritickom skolom tiskaca limuna” . velika dela su puna psiholoski neuverljivih momenata. kroz razlicite epohe. pocinje preispitivanje I kritika unutrasnjeg pristupa => Eliot je pisao o granicama kritike – kritikovao je preterivanje pri interpretaciji dela. Anglosaksonske zemlje – zacetnici Eliot I Ricards – insistiraju na pazljivom citanju. Ponekad je u proucavanje dela ukljuciti I koji podatak sa strane jer se ipak u nekom delu moze naci podatak koji je pisac ili pesnik uneo iz “spoljasnjeg” sveta I koji sa te strane mora I biti sagledan. (cuvanje tekstova. Sklovski napominje da postoje motivi I dogadjaji koji se prozimaju kroz knjizevnost u razlicitim drustvenim situacijama. a ne okolo. Ovakvim negiranjem bilo kakvih spoljasnjih elemenata. ali ipak odraz licnosti pisca ili pesnika. da je njegov najintimniji dokument.n. Isticu ahistoricnost dela – delo je aktuelno u bilo kom istorijskom periodu. poucno. Kajzer “Knjizevno delo ne nastaje kao odraz necega drugog. U Nemackoj se razvija lingvisticka kritika koja se azsniva na poistovecivanju lingvistike I estetike. da prouce opus jednog pesnika. nego nikog I ne zanimaju. tako da se spoljasnji pristup ne moze u potpunosti negirati. Osporavanje proucavanja dela na osnovu drustveno – ekonomske situacije.Jakobson – komicno poredjenje spoljasnjeg proucavalaca knjizevnosti sa policajcem koji hvata sve oko sebe osim lopova. doduse dokument koji se ne moze proucavati na ostalu bilo kakvih drugih dokumenata iz njegovog zivota. religijskih I politickih ideja – knjizevno delo nije bolje ako je ispravno. na neki nacin jeste vezano za pisca. a druga dva u visu (filoloska kritika je vezana za Bibliju ciji je autor Bog i zato je to visa filoloska kritika). vec zakon knjizevne strukture. Tekstologija u danasnjem smislu nastaje u 19. U pozitivizmu se prakticni rad uglavnom svodio na: a) kriticko izdavanje knjizevnih tekstova b) istrazivanje izvora i istorijata nastanka dela c) ispitivanje okolnosti u kojima je ziveo pesnik Kolevka filologije je Aleksandrijska skola u 3. analizu stih po stih. Zastupnici unutrasnjeg pristupa takodje isticu I ukazuju na usmeno stvaralastvo I stvaralastvo nepoznatih autora koje takodje ima veliku vrednost. Pojam strukture je najbitniji za unutrasnji pristup – sadrzaj I forma se ne mogu odvojiti jer je delo celina. Tvrde da je pogresan psihoanaliticki pristup delu jer postupcima u delu ne upravlja psiholoski zakon.v. ali su vise skoncentrisani na kritiku dela. Stagner – ispravno se odnosi samo onaj ko gleda u delo. a samim tim otvorili novi problem – lingvisticka invazija. oni nisu mogli npr.e.. Osnovna pitanja su: 1) pitanje autenticnosti 2) pitanje autorstva 3) pitanje datiranja teksta Prvo se bavi samim tekstom i spada u nizu kritiku. potpuno su odbacili bilo kakvu vezu pisca sa delom.) – Manfred Kridl trazi da se delo postavi u srediste paznje I posmatra kao celina.. vec kritika teksta. Ipak potpuno su ga negirali ekstremne pristalice unutrasnjeg pristupa.Jos jedna mana unutrasnjeg pristupa je to sto su isli iz krajnosti u krajnost – odbacujuci biografski princip... Prema V&V najvise je vezana za istoriju knjizevnosti. nego na sustinski problem dela. ruzi ga I stvara od nejga ono sto piscu nije bilo ni na kraj pameti da stvori.). Zajednicko svim skolama je to sto ostro kritikuju dotadasnji pristup delu preko biografije pisca. a nisu primetili da delo. Knjizevnost je nekada potrebno sagledati kao stvarnost. isticu da delo nije ispovest autora I potcenjuju nekadasnje besmisleno istrazivanje detalja koji ne samo sto nisu korisna. To nije knjizevna kritika. nego kao u sebi zatvorena jezicna struktura.p. zato se unutrasnji pristup u anglosaksonskim zemljama naziva Nova kritika. Stav pristalica unutrasnjeg pristupa proucavanju knjizevnosti je da treba poci od prvog utiska pri analizi I onda dati detaljno objasnjenje. U potpunosti odbacuju spoljasnji pristup proucavanja knjizevnosti – knjizevnost je samostalna I nezavisna stvarnost.v. Ipak. tacno. * Filoloska kritika Filoloska kritika ili tekstologija se bavi tekstom sa stanovista njegove istorije. Praski lingvisticki krug (1926. a ne moze se proucavatina na dotadasnji nacin. Poricu vaznost proucavanja filozofskih. koja znacenje dela odvodi u suprotnom smeru. ispitivanje autenticnosti. Utemeljena je u Nemackoj 5 . nisu identicne. – sfera umetnosti I zivota se ne dodiruju.

Kasnije je utvrdjeno da je A nelegitimno prestampano...). Zatim se primeri grupisu i grupe se ispituju svaka ponaosob. ali to je pocetkom 20. vec i kriticki aparat gde su navedene sve izmene i mesta iz rukopisa koja drugacije glase (ako je rukopis sacuvan.. Treba uzeti u obzir to da pisci nisu sami obavljali korekturu. Koncept je uvek autograf i vidljiv je rad na tekstu. Slican je slucaj i sa romanom Zeleni Hajnrih Gotfrida Kelera.. ali se danas ipak uzima za kriticko izdanje. Sastoji o 6 . Prvo izdanje ne mora da bude uvek i autenticno. da ih uporedjuje i kriticki odmeri..v.. Zadatak filoloske kritike se najbolje ostvaruje preko materijalnih dokaza. zvucanje. Najcuveniji je problem Sekspirovih drama jer se nijedna redakcija ne smatra autenticnom. naknadni zapisi. jer je B bila napisana u dijalektu narodnim jezikom. Pesma o Nibelunzima sacuvana je u 11 rukopisa i vise od 20 fragmenata u kojima postoje velika odstupanja.) i folio (od 17. redakciji u poredjenju sa 1. Iako taj faktor nije jedan od najbitnijih. jos uzi pojam u odnosu na recenziju. Izdanja mogu da se klasifikuju na osnovu formata (Sekspir). da su vlasti vrsile cenzuru. ali i u razvoja samog autora. Verzije su sitne. Ponekad slagaci ili stampari slucajno ili namerno izmene nesto u tekstu. Postoje kriticka izdanja sabranih i izbranih dela.). u poredjenju sa 2. Cilj je da se otkrije jedinstven stav koji je sadrzan u promenama na svakom stupnju. pojedinacne razlike u varijantama. sveske sa pojedinim ulogama. vec rukopisa i varijanti. Priredjivac kritickog izdanja mora da poznaje jezicku situciju toga vremena. To su redakcije koje su po svom formatu kvarto ( od 16. U 17. Neki pisci pisu svoja dela u vise redakcija i tada je moguce videti njihov unutrasnji razvoj ili razvoj lirskih motiva. Ditografija je kada prepisivac 2x napise istu rec ili deo teksta. nikako preko estetike! 7. One se mogu objasniti na nekoliko nacina: cenzura. Zbog toga je neophodno da razvijemo nepoverenje prema onome sto citamo. koji se danas stampa mimo autorove volje. Praznine u tekstu nazivaju se lakune. Kada su u pitanju novi romani mozemo da verujemo u njihovu autenticnost i pouzdanost jer reprezentuju piscevu volju. a savremena podela vrsi se prema tekstoloskim kriterijumima: 1) naucna izdanja – cilj im je da sto vernije predstave autentican oblik teksta 2) popularna – cilj im je da tekst dodje do sto veceg broja citalaca Kriticko izdanje je tip naucnog izdanja. ritam. veku postojale su dve redakcije. Tekstologija najvise obraca paznju na: 1) izdanje poslednje volje ili izdanje iz poslednje ruke 2) izdanje iz prve ruke ili editio princeps Izdanje poslednje volje obicno ima prednost. da su stampari vrsili neke izmene.. a prepis je apograf. Jos jedan problem je to sto su ove drame pisane za pozorisno izvodjenje. Tekst koji je posluzio za prepis je protograf. Ponekad se zastareli jezicki oblici zamenjuju novim.. Izmene se beleze i navodi se sta je do njih dovelo (koncentracija. Ispitivanje teksta treba sprovoditi od sloja do sloja – prvo se uporedjuju sve izmene u 2. Pojam varijante – tekst u razlicitim oblicima (=redakcija). izgubljen papirus. a uzori su im bile knjige za suflere. od kojih se za prvu A redakciju verovalo da je autenticna. Sastoji se iz teksta i komentara. Srednjovekovi testovi najcesce dospevaju do nas samo u prepisima.gde su vrsena proucavanja Biblije. Cilj filoloske kritike je objavljivanje kritickog izdanja kroz koje se prezentuje autentican oblik dela.. Najcesca greska u prepisivanju je haplologija – kada prepisivac nakon pauze nastavi prepis od iste reci koja se nalazi u drugom delu teksta. To se ne moze reci za dela koja se ponovo stampaju. Uzi pojam od redakcije je recenzija. veka dovedeno pod sumnju. prenosi tekst u drugo pismo.. Priredjivac ima pravo da ispravlja greske. Kriticko izdanje je najznacajnije za knjizevnost. Kriticko izdanje teksta Za ispitivanje nekog teksta najvaznije je da se utvrdi njegova pouzdanost. ostecenost. Ponekad se i za piscevog zivota pojavi vise izdanja u koja on unosi izmene. Kriticko izdanje ne sadrzi samo tekst prvog izdanja.v. zatim sve izmene u 3. Postoje jos 2 tipa: faksimilsko (mehanicko) i diplomaticko (dokumentarno) – to nisu izdanja pojedinih dela. izmedju nas i pesnika isprecio se covek koji je modernizovao pravopis.prvi nemacki moderan roman. Svi rukopisi mogu biti koncepti ili cisti tekstovi. a najcesce nije). itd. Uzrok velikih izmena je i nepostovanje autorove volje i autorskog prava. Autograf je rukopis autora. Specifican je slucaj Grimelhauzenovog Simplicisimusa . Kriticko izdanje nam daje uvid u istoriju razvoja nekog teksta i rukopisa. Kembridzsko izdanje Sekspirovih dela smatrano je remek-delom. Komentar je deo u kome priredjivac podnosi izvestaj o onome sto je cinio. Obicno su posledice gresaka u prepisivanju. Slicno je i sa Pesmom o Rolandu. Znacajan je tekstolog Karl Lahman. posebno u vreme pozitivizma. Ovakvi prepisi su cesto vekovima odvojeni od autenticnog oblika dela i zato sadrze krupne izmene.. Kriticko izdanje ovakvog teksta mora da uzme u obzir sve sacuvane redakcije. Zamena zareza tackom moze da dovede do promene smisla recenice.

Postupak koji se primenjuje u ovoj fazi je citanje po tezem ili lectio dificilor . 8. priredio je kriticko izdanje Biblije). ili 3. Sekspirov kanon do danas nije utvrdjen. kao i na proucavaoce narodne knjizevnosti. npr. menjanje teksta i podaci iz razlicitih varijanti. Autor dobija na znacaju tek u 18. 2) Druga faza je iznosenje pretpostavki koje se odnose na cinjenice iz prve faze.se iz opsteg dela u kojem se iznosi slika zivota teksta. Molijer (Zan-Batist Poklen). Ona se mogu priredjivati i u knjizevnosti. Diplomatika je deo pravne nauke. Cilj je da se dodje do arhetipa. To je postupak utvrdjivanja autorstva. pocetne varijante. ukazivanje na istorijske dogadjaje i licnosti) 2) Formalne (npr. S prelaskom na unutrasnji pristup doslo je do potpunog antipozitivizma i shvatanja dela kao autonomne tvorevine.) 4) Misaono – sadrzajne (pojedine misli. moze da sadrzi greske. upotrba stilskih figura.v. o Faksimilsko izdanje za cilj ima da sto vernije reprodukuje original teksta koji ne mora da bude autenticna varijanta. Cesti su pokusaji da se na osnovu teksta nekog dela otkrije ime pisca. pisu na stranim jezicima. oblik stiha) 3) Jezicko – stilisticke (oblici reci. Dugo je ta pesma tumacena preko Geteove biografije. U vreme romantizma (18. Kanon nekog pisca predstavljaju dela koja je on sigurno napisao. veku. U filoloskoj kritici 19. veka najvazniji je Lahmanov metod (Karl Lahman. ali i sa samim pesnikom (jos od Vergilija). i 3) kriptonimi – novo ime nastaje og pocetnih slova imena. tvrdilo se da predstavlja krivotvorinu 18.) interesovanje za narodnu knjizevnost bilo je veliko. Ova izdanja je ponekad tesko razlikovati od originala. Postoji i problem plagijata i mistifikacija. Moze da ga prebaci u drugo pismo. nemacki filolog.. tako da se piscu odricala svaka uloga kada je u pitanju shvatanje dela.. npr.. v. Problem iznalazenja pisca i datiranja teksta Posle pripremanja kritickog teksta. To u novoj knjizevnosti ne predstavlja problem. Diplomaticki je kada se npr. drugi preduslov je iznalazenje pisca. svi elementi I posecanja iz pesme povezivani su sa Geteovim tadasnjim stanjem I sve je imalo logicki sled dok nije ispostavilo da je Gete napisao tu pesmu mnogo pre nego sto je upoznao Lotu. Kao primer Kajzer navodi slucaj sa Geteovom pesmom “Putnik” koju je on poslao vereniku Lote Buf uz priznanje svojih oecanja prema njoj koje ce verenik moci da vidi I u pesmi.. Adespota je tekst kojem ne mozemo utvrditi autora (ne odnosi se na usmenu knjizevnost). Postoje kombinovana faksimilska i diplomaticka izdanja. Neka dela je nemoguce shvatiti bez poznavanja autora. Prvi deo Lahmanove metode se ne moze primeniti ako je tradicija horizonatalna (postoji vise varijanti u isto vreme). 7 . Nekada se problem javlja I kao posledica koriscenja biografskog metoda za anlizu I datiranje neke pesme. dozvoljene su transkripcija i transliteracija. Ta faza se zove emendacija. Jedan od problema iznalazenja pisca predstavljaju i pseudonimi koji mogu da budu razliciti: 1) upotreba sasvim drugog imena umesto pravog. Neki pisci dela ostavljaju nepotpisana. Najpoznatiji primer falsifikata je Osijan. Lahman kaze da tekstolog obavlja 2 vrste operacija: 1) Filolog se oslanja na ono sto je neoborivo – tu fazu naziva recenzijom. Pastirska knjizevnost je uvek jasno povezana sa situacijom vremena u kojem je nastala. redja. Za ruski narodni ep Slovo o puku Igorovu koji se obicno vezuje za 12. ali nije isti slucaj sa usmenom ili nekim delima srednjovekovne knjizevnosti. To je istorijski falsifikat – kada su autor i delo potpuno izmisljeni. Krisfal (Kristovau Falkau). npr. Osijan je imao veliki uticaj na pisce.. bavi se starim pravnim tekstovima.veca je verovatnoca da je autenticniji onaj tekst u kojem je rec komplikovanija. o Diplomaticko izdanje – uloga priredjivaca je mnogo veca jer treba citaocu da priblizi tekst. Genealosko stablo rukopisa je graficki prikaz istorije teksta. U novije vreme mu zameraju mehanicizam. v. Ateteza je postupak pobijanja ideja o necijem autorstvu (kada kazemo da neko sigurno nije napisao neko delo. izmisli delo vec postojeceg pisca.. pogled na svet…). Erlangenski rukopis. U ova izdanja se prebacuju istorijski kljucni rukopisi. Atribucija je kljucni termin vise filoloske kritike.. lakune.v. U srpskoj knjizevnosti problem predstavlja knjizevno delo Laze Kostica. Slicno znacenje ima i pasportizacija (vise se odnosi na narodnu knjizevnost). keltski pevac iz 2. 2) anagrami kada kombinacijom slova u imenu nastaje novo ime. Filolog ima pravo na samostalne zakljucke. To je neka vrsta parcijalne atribucije. Kod nas je Novica Petkovic priredio sabrana dela Nastasijevica i Disa. (jakobson i Nabokov). a ne znamo ko jeste).. Indicije koje nam daje tekst mogu biti: 1) Sadrzajne (gradja i motivi.

dijegeza . a ne 8 . pa se na taj nacin shvatalo i knjizevno delo. Horacije je tvorac normativne poetike koja je dominirala do druge polovine 18. cesta je bila ironija i satira. Za staru retoriku stilske figure bile su apsolutna sredstva. Ranije su za pitanje datiranja bila najvaznija jezicka ispitivanja. 3. On pravi klasifikaciju knjizevnih rodova i smatra da postoje tri tipa podrazavanja: 1. Niskim stilom obradjivane su teme iz svakodnevnog zivota. v. Datiranje drama. a sama knjizevnost je nazivana poiesis ili poetike tekhne (pesnicka vestina). Drugaciji je slucaj sa poezijom. Poeticko proucavanje knjizevnosti nije karakteristicno samo za antiku. On se zalaze za to da knjizevnost bude spoj lepog i korisnog. Samim tim je pocelo i proucavanje poetske f-je jezika. Ucenje o kompoziciji bavilo se rasporedon sastavnih delova nekog knjizevnog dela. ono se javilo u svim drustvima gde je postojao ekonomski razvoj i uslovi za obrazovanje.Za kriticko izdanje su bitni podaci o godini nastanka i objavljivanja dela. a samim tim i intenzivno bavljenje umetnoscu (Kina. Ime poetika potice od grcke reci poietikos sto znaci pesnicki. a Aristotel je o tome napisao citavu raspravu – O pesnickoj umetnosti. kao i o knjizevnim rodovima zapoceo je Platon u svojim dijalozima. poglavlju Drzave. On je protiv mimetickih umetnosti je one podrazavaju samo izgled u datom trenutku. To je bilo posebno bitno kod govora na sudu. nacinu gradjenja recenice.cisto podrazavanje . Svoja poeticka nacela i shvatanje umetnosti. iako se shvatanje jezika do danas promenilo. rec starac iz srednjeg stila bi u visokom stilu glasila starina.filozofi 2. Terminus post quem je termin posle kojeg je delo sigurno nastalo. Da bi pissac mogao da stvara mora da poseduje vestinu dobrog govorenja i pisanja. Atina je dozivela procvat za vreme Periklea u 5. Najbitnije je bilo ucenje o figurama. upravljci . likovi su bili heroji. Pravilno datiranje je vazno radi iznalazenja zavisnosti.v. povezanosti i razvoja. Visokim stilom obradjivane su ratnicke teme.komedija I tragedija 2. cuvari ... a sofisti su poceli intenzivno da proucavaju jezik i njegove f-je. jer je i sama knjizevnost shvacena kao lep nacin pisanja. Indija). Na taj nacin je omoguceno datiranje dramskog opusa Lopea de Vege i Kalderona. Poetika i retorika u antici Stara poetika i retorika nastoje da delo analiziraju na osnovu analize jezika. Platon iznosi u 2. a u niskom starkelja). a danas se najvise koristi istrazivanje metrike. za tragediju je postojalo okvirno uputstvo za to kako treba uobliciti odredjeni tragicni dogadjaj. kompoziciji i figurama. ali se tokom srednjeg veka razvila i osim toga je obuhvatala i ucenje o jeziku. jer je najbolje da se svako bavi samo jednom stvari i cinila bi je tri sloja: 1. To uverenje je ukljucivalo podrazavanje uzora. Japan. romana i pripovedaka novijeg doba ne predstavlja problem.zanatlije On ovu podelu daje praveci paralelu sa ljudskim organizmom. a neki nazivi su se zadrzali do danas. jer pesnici neke pesme unose u zbirke mnogo kasnije od trenutka nastanka. U svakom stilu su mogle da se koriste samo odredjene reci (npr. Retoricari su figure popisivali i razvrstavali. ucenju o pojedinim stilovima. odnosno ukrasenom govoru u knjizevnosti. Tu se nalaze koreni stilistike.n.ratnici 3. Poeticke rasprave o prirodi i f-ji pesnistva. U takvoj drzavi postojala bi podela rada. Ucenje o dobrom govorenju retorika je zasnovala na ucenju o knjizevnim vrstama. Retorika je u staroj Grckoj bila ucenje o govornistvu. srednji i niski stil. i 10. Njegova poetika je deskriptivna. temama. kombinacija oba – ep Platon vrednuje dela po kolicini podrazavanja (ono koje najvise podrazava najmanje vredi). Anticka poetika je pruzila osnove za razvoj savremene poetike. a terminus ante quem je termin pre kojeg je delo sigurno nastalo. Na primer. Ovo ucenje je u tesnoj vezi sa ucenjem o stilovima kojih je bilo nekoliko i razlikovali su se po izboru reci. Najznacajnija poetika iz doba rimske knjizevnosti je Horacijeva Poslanica Pizonima. nosici etickog ideala. posebno pesnicke. proznom izrazavanju i nacelima kritickog ocenjivanja knjizevnih dela. upotreba nepristojnih reci..ditiramb 3.e. Srednji je bio izmedju ova dva.jednostavno pesnikovo pripovedanje . proizvodjaci . 9. mimeza . 10. likovima. a za stilistiku su danas to relativna sredstva koja se koriste u najvecem broju slucajeva. . Najcesca je podela na visoki. Postojali su uzori za svaku vrstu pisanja i svaku knjizevnu vrstu. Knjizevne vrste su predstavljale cvrste obrasce kojih se treba pridrzavati.p. Platonovi stavovi o pesnistvu U ovom dijalogu Platon je pokusao da da sliku idealne drzave. Stilistika i dalje koristi pojmove i nazive koje su dali poeticari i retoricari u antici.

Najbolje je ako pripada visem sloju. a ako je u pitanju dobar covek. Ijon istovremeno priznaje da mu je cilj da recituje stihove da zaradi novac tako sto ce publiku navesti na plac. Pesnik sme da podrazava samo uzvisene stvari. ali drugi pesnici su mu i na sam pomen dosadni. to je upravo i cilj tragedije. prosecni (Kleofont) ili gori od nas (Hegemon Tasanin). jer ona prikazuje pad iz srece u nesrecu.podrazavajuce delatnosti. 11. Uloga drzave je da obrazuje ratnike koji treba da budu cvrstog karaktera. vec kao posledica nadahnuca. Epopeji i tragediji svojstven je uzvisen predmet. Predmet podrazavanja mogu da budu karakteri bolji od nas (Homer). neprijatelji ili nisu ni jedno. episodije. Radnja moze da bude prosta i prepletena. Strah i sazaljenje moze da izazove osoba koja je po sredini – ne sme da se previse istice svojom pravednoscu. U njegovoj drzavi ne bi bilo mesta za pesnike i ta ideja je najizrazenija u 10.. Prednosti tragedije u odnosu na epopeju: a) ima sve sto ima epopeja (i vise). Bog im oduzima snagu razmisljanja. vec su i oni sami nadahnuti posredstvom pesnika. On ne odobrava ni tragediju. a drugi o onome sto je moglo da se dogodi. Uvodeci pojam katarze on daje protivargument Platonovoj tvrdnji da je pesnistvo stetno. Aristotel govori i o tri jedinstva: vreme. Pesnici stvaraju samo kad su izvan razuma i poneseni zanosom. radnja i mesto (pominje samo prva dva). One podrazavaju razlicitim sredstvima. Sokrat pokusava da mu da objasnjenje za to govoreci mu da nema umetnicko i naucno obrazovanje za to. Uloga drzave je da vrsi vaspitnu ulogu. Muza pesniku daje zanos koji on zatim prenosi drugima (kao sto su rapsodi) i stvara se lanac. 9 . Ako neko poseduje umece da da ocenu jedne slike znace to da ucini i za neku drugu. izazivanjem straha (od toga da im se ne dogodi nesto slicno) i sazaljenja prema onome ko nezasluzeno pati ljudi se oslobadjaju rdjavih misli.. razlicite predmete. to moze da vrsi negativan uticaj na citaoca. Govor mora da odgovara liku. Kada je rec o rasporedu dogadjaja oni moraju da imaju kauzalni poredak. tragedija. Razlika izmedju istoricara i pesnika je u tome sto jedan govori o onome sto se stvarno dogodilo. Pesnistvo ne nastaje pomocu vestine ili umesnosti. govorom koji je otmen i poseban za svaku vrstu u pojedinim delovima. Kvantitativo on tragediju deli na: prolog. Tragedija koristi sva tri. a komediji i parodiji nizak. Sredstva su ritam. koristi ih kao svoje sluge i kroz njih govori slusaocima. poglavlju Drzave. Aristotelova definicija tragedije i stavovi o pesnistvu Aristotelova Poetika predstavlja neku vrstu polemike sa Platonom. On kaze da su sve umetnosti – ep. srece ili strasti kod junaka. Podrazavanje je urodjeno samom coveku. Rapsodi su u vlasti pesnika i oni ne poseduju stvarno znanje o njima. b) postize cilj za krace vreme (radnja – 24h). U lancu slusalac predstavlja poslednju kariku. Radnje koje izazivaju strah i sazaljenje treba da vrse lica koja su prijatelji.stvarnost i ideje. komedija). a rapsod srednju. scenski aparat i muzicka kompozicija. komedija i ditiramb . a rapsodi su tumaci tumaca (tumaci pesnika). misli. Upravo je to dokaz da je pesnistvo posledica bozanske snage. a izazivanjem straha i sazaljenja vrsi prociscavanje takvih afekata. Uporedjuje je sa silom koja postoji u magnetu koji pomocu nje privlaci druge kamenove i stvara citav lanac. Lica koja podrazavaju to rade da bi prikazali dogadjaje.). Pesnicko delo ne sme da sadrzi ni muzicke i ritmicke elemente. rapsod iz Efesa. Nacini su narativni i dramski (diagesis i mimesis). karakteri. harmonija i govor. on prihvata samo himne bogovima i pesme u pohvalu dobrih ljudi. Predmet moze da bude spudaioi (uzvisen. ni drugo. ali i na prikazivanju tuge. Pesnistvo prikazuje opste – mora da se pridrzava zakona verovatnosti i nuznosti. Njegova poetika je deskriptivna. ali to je i sredstvo za sticanje znanja. ne bilo sta jer je za sve dr8ugo nesposoban (jedan peva ditirambe. licima koja delaju. Pesnici su tumaci bogova. Ijon razume samo Homera jer ga goni bozanska sila. drugi epske pesme. c) ima vecu jedinstvenost (potpunije postize cilj). Platon zamera Homeru na njegovom prikazu antropomorfnih bogova. poredeci ga sa poznavaocima slikarstva ili vajarstva. karakteri moraju da budu dosledni – da se ponasaju u skladu sa svojom prirodom. Edip. a tu pesnistvu nema mesta. Sastavni delovi tragedije (kvalitativno) su: prica. jer da je u pitanju zanat oni koji umeju da pevaju jedno umeli bi i drugo. Takav lik je npr. razlicitim nacinima. Ijon se hvali kako najbolje poznaje i razume Homera. Mimeticka umetnost je moralno stetna. govor. Svaki od njih moze da peva samo ono na sta ga je Muza nadahnula. eksodu i horske pesme (ulazna pesma i stasimoni). a tu pesnicima nema mesta. Naprotiv. U dijalogi Ijon ucestvuju Sokrat i Ijon. tragedija) i falioi (nizak. Najbolje ja da to budu lica koja su u prijateljskoj ili rodbinskoj vezi. ali ne sme ni da bude los covek. a ne pripovedaju. a istorija pojedinacno. Tragedija je podrazavanje ozbiljne i zavrsene radnje koja ima svoju odredjenu velicinu.

njegova poetika je izvrsila uticaj na celu evropsku knjizevnost. Od polovine 18. madrigal. Junak u romantizmu bezi od stvarnosti i utehu trazi u proslosti (ali ne dalekoj. ali i knjizevnost koja je obelezila 19. Za epsku pesmu je neophodna anticka mitologija. 15.12. Pravilo o tri jedinstva u drami nastalo je tek u humanizmu i nije tekovina antike. Poetike klasicizma U drugoj polovini 17. Dok je Aristotel u svojoj Poetici govorio o jedinstvima vremena i radnje. oda sonet. U drugom delu Boalo govori o manjim pesnickim vrstama kao sto su : idila. Danas realizam oznacava stilski pojam. balada. pa je 1674. satira. glavna tema je sentimentalna ljubav. pri crtanju ljudi pesnik mora da pazi na nacionalne i istorijske razlike. Ruso je bio prethodnik evropskog predromantizma i sentimentalizma koji je bio najpoznatiji u Nemackoj. najnaprednija evropska drzava bila je francuska apsolutisticka monarhija. a njegov simbol je Prometej. Prva i cetvrta knjiga bave se opstim pogledima. Od tog trenutka pesnik ulazi u otvoren sukob sa tradicijom i konvencijama. U tome se oslanjaju na antiku i knjizevne vrste pokusavaju da uklope u anticke. Ipak. Rasprava o antickim uzorima pocela ubrzo nakon objavljivanja Boaloove poetike. Engleska knjizevna kritika je u prvi plan iznela pesnikovu originalnost. u Francuskoj Zan Zak Ruso ustaje protiv feudalne kulture i zahteva de se covek vrati prirodi. Zato ne postoji ni jedinstvena sistematicna poetika ove epohe. 14. objavio didakticku poemu u 4 pevanja Art poetique. na Dalekom istoku i u prirodi. engleski pisac Edvard Jang uvodi pojam stvaralackog genija koji se uzdize iznad pravila. Na tome mu je zamerio veliki broj pesnika koje je on napao u svojoj poetici. Sredinom 18. italijanski humanista Kastelvetro uvodi i jedinstvo mesta. kao sredstvo simbolike i alegoricnosti. pored francuske. Za romantizam su od velikog znacaja Selingova dostignuca u filozofiji. Tako je nastala salonska knjizevnost koja je u potpunosti iskljucuje prikazivanje fizioloskih procesa. vec i od spoljasnjih faktora (drustva). U prvoj knjizi govori o tome da je potrebno da pesnik poseduje pesnicki dar. vec u renesansi i srednjem veku). u svetu fantazije. rondo. Glavni uzor mu je bio Horacije. Pesnik svoje delo treba neprestano da doteruje. Poetike prosvetiteljstva U 18. ali i razum. a druga i treca pesnickim vrstama. Umesto razuma on uvodi kriterijum osecanja. o pravilu tri jedinstva. u kojoj je od Horacija pozajmljivao citave stihove i odlomke.v.v. Romantizam donosi potpuni otpor prema pravilima. cak i bolji od antickih. v. a ne na scensku lakrdiju). komediji i epu. Vodja im je bio znacajni nemacki prosvetitelj Johan Gotfrid Herder koji je razradio nauku o istorijskom razvoju ljudskog drustva. Knjizevnost tog vremena – francuski klasicizam – predstavljala je uzor ostalim sredinama. Poeticki spisi humanizma i renesanse Postoji veliki broj poetika humanizma i renesanse i one se uglavnom zasnivaju na antickim koje za njih predstavljaju vecne zakone. ali i pesnickim vrstama. Anticki pojmovi su potpuno istisnuti tek u realizmu.v. Tada je pocelo da se siri uverenje da i moderni pisci mogu da budu uzori. on je stvaralacki genije. Dominiraju lirski elementi kod svih rodova i vrsta. Romanticarske poetike U romantizmu pocinje svesno odbijanje uzora i uticaja antike. U poetici renesanse pesnik postaje vise od obicnog coveka jer svojom umetnoscu moze da prikaze pravu prirodu stvarnosti koju drugi ne vide (altera natura). U trecam delu govori o tragediji. 13. vodvilj (misli na saljivu pesmu. Knjizevnost tog doba svesno je bila didakticka. a knjizevnost je najvisa ljudska delatnost. Delo u potpunosti mora da bude podvrgnuto cenzuri kako se u njemu ne bi naslo nesto sto ne bi godilo dvorskom drustvu.v. veliki uticaj imala je i engleska knjizevnost. Autor najpoznatije poetike je didakticki i satiricki pesnik Nikola Boalo. Ukinute su i jasne granice izmedju knjizevnih rodova i vrsta. gde su ga knjizevnici zvali dobom genija. a danas je poznat kao Sturm und Drang (oluja i nagon). elegija. One se narocito bave mikrostrukturama jezika i pesnickog jezika. Fridrih Slegel je knjizevnika nazvao najvisim tipom coveka koji se prema obicnom coveku odnosi kao ovaj prema zivotinji. Ovo je narocito bilo vazno za francuski klasicizam odakle se prosirilo na celu Evropu sve do romantizma. Delo mora da poseduje sklad koji ne zavisi samo od unutrasnjih. Ideja o povratku prirodi doprinela je afirmaciji usmene knjizevnosti. a istovremeno dodaju mnogo novih pojmova. kao uverenje i da umetnost treba da se priblizi stvarnosti. epigram. Pored jezuitskih poetika najpoznatija je Sedam knjiga poetike (Poetices libri septem) Julija Cezara Skaligera iz 1561. Pesnickom jeziku Boalo pridaje veliki znacaj. Ukidaju se i cvrste granice izmedju pojedinih nacionalnih 10 .

Ovakav stav se javlja sredinom 19. Aleksandar Flaker poetiku avangarde naziva poetikom osporavanja. On kaze da lik ne treba da bude previse uvelican. dokumentarna knjizevnost. 18. v. Zola uvodi i ideju o coveku kao fizioloskom bicu (psihologija se reducira na fiziologiju). Utemeljivac pozitivizma je Ipolit Ten I njegovo shvatanje o rasi. Poetike realizma i naturalizma Poetika realizma vraca se zahtevu 18. 17. slovenske zemlje). ali i opstom poetikom tog doba. etiku i drustvo. ali smatra da u pesnickom delu nikad nije dosta muzike. Realizam donosi povratak Aristotelovoj Poetici. na istorizmu – knjizevna dela se tretiraju kao spomenici jednog vrema. Francuski simbolista Pol Verlen izdao je 1882. Osnovna nacela postavio je najznacajniji predstavnik – Emil Zola. veka kada se razvijaju prirodne nauke I smatra se da se metode iz prirodnih nauka mogu koristiti za svako naucno istrazivanje. Kao suprotnost ovim teznjama sve popularnija postaje tzv. Znacaj dobija i antiherojsko crtanje likova. a to treba pojacati koriscenjem neobicne i zagonetne simbolike.) i koriscenja rime u poeziji. na psihologizmu – potreba da se proucava pisceva psihologija kao izvor umetnickog dela. v. Pozitivizam se zasniva na bigrafizmu – potreba da se prouci piscev zivot da bi se na osnovu toga utvrdila njegova motivacija za pisanje I analogija sa delom. Poznavanje stranih knjizevnosti postaje preduslov za proucavanje domace. 16. Realizam pojam istine shvata hronicarski – prikazuje samo ljudski svet u kojem vladaju ljudske snage i prirodne i psiholoske zakonitosti. Junak je uslovljen svojim socijalnim statusom. Ideje pozitivizma u nauci o knjizevnosti Pozitivizam je filozofski pravac koji je zasnovan na teznji da se svaka pojava izvede iz cinjenica I da se empirijski dokaze. Znacaj pozitivista je u razvoju filoloske analize teksta – proucavajuci biografiju pisca I drustvo dolazili su do mnogo nepotrebnih cinjenica za anilizu.knjizevnosti. Pocetkom 20. – umetnost treba da prikazuje svakodnevni zivot. svoju poetiku u obliku kratke lirske pesme. nadrealizam (Francuska. dadaizam (Svajcarska i Francuska). 11 . neoklasicizam i neoromantizam. sistematizovano proucavanje knjizevnosti I uglavnom se zasniva na piscevoj biografiji I utvrdjivanju osobina jenog istorijskog perioda. v. Jezik pripovedaca tezi sto vecoj jednostavnosti. ali je to omogucilo razvoj filoloske analize koja je I danas aktuelan I potrebna nauci o knjizevnosti. sredini I trenutku koje posmatra kao elemente za objasnjenje svakog knjizevnog dela. Za prozu je karakteristican iracionalizam i neocekivani i nemotivisani obrti. Najvazniju ulogu u pozitivizmu ima istorija knjizevnosti koja nastoji da uspostavi objektivno. a fabula nelogicna I nepovezana. a zatim moral. Za esteticizam je bitna i neobicnost i muzikalnost pesnickog jezika. Lirika napusta muzikalnost I rimu. Najvazniji pojam postaje pojam istine koja je shvacena kao detaljno opisivanje svakodnevnog zivota obicnih ljudi. Esteticizam i modernizam u poetici Esteticizam je zavladao u gradjanskoj knjizevnosti krajem 19. pa I za knjizevno. Pesnicki jezik je postao hermetican. u evropskoj knjizevnosti javili su se agresivni knjizevni pravci – futurizam (Rusija i Italija). Jedino sto je vredno je umetnost. On se tu i bavi lirskom pesmom. Ovi pravci se odlikuju socijalnom borbenoscu I odbacivanjem logike. Pozitivisti su smatrali da je sadrzaj bitniji od forme I da on odredjuje nacin na koji ce se delo oblikovati. ekspresionizam (Nemacka. vec nijanse. Poezija ne traba da slika boje. Od revolucija 1848. On je protiv intelektualizma )poenta. Dalji razvojni stupanj realizma je naturalizam. Knjizevnik je shvacen kao posmatrac i svedok onoga sto se desava oko njega. i razvoja kapitalizma potpuno se gube anticki uzori kao nerazumljivi. Knjizevnost deluje snagom simbola. Pozitivizam u knjizevnosti ima malo uze znacenje I zasniva se na misljenju da je za proucavanje knjizevnog dela najbitinije utvrditi uslove I izvor njegovog nastanka – prouciti drustvene uslove I pisceve stavove. Njihova drustvena f-ja je da izmene estetiku. Teorija knjizevnosti je sve ove pravce obuhvatila nazivom avangarda. priblizava se prozi. Zahtev za tacnom reprodukcijom doveo je do toga da govor likova bude sveden samo na socijalnu sredinu. Pravci esteticizma su simbolizam. duhovitost itd. srpska knjizevnost). Na nadrealizam je uticaj imalo Frojdovo ucenje o nesvesnom. Zato je cesta upotreba zargona i narecja. i prema stvarnosti se odnosi sa gadjenjem i prezirom. U romantizmu su stvoreni uslovi za nastanak istorije knjizevnosti kao naucne discipline. Pripovedac ne sme da pokaze ni najmanji stepen subjektivnosti. On insistira na tacnoj reprodukciji zivota uz izbegavanje romanticarskih elemenata.

tacnije nacin oblikovanja jednog knjizevnog dela. Njihov osnovni stav je da treba prouciti umetnicke postupke kojima se pisac sluzi tokom stvaranja umetnickog dela.Znacaj stilistike I stilisticke kritike za teoriju knjizevnosti je veoma bitan – omogucile su upoznavanje jezickih elemenata koji su osnova za gradjenje knjizevnog dela. stilistika je dala mogucnost analize gde ce najveca vaznost biti data jezickim kvalitetima.. . Na osnovu ovakve definicije Volfgang Kajazer I Emil Stajger zasnivaju metodu interpretacije. Temelj svake analize je da se ispitaju postupci kojima pisac postize zeljeni cilj.Smatraju da se na osnovu analize knjizevnih postupaka utvrdjuje stil knjizevnog dela. a predmet knjizevnoteorijske analize je da utvrdi opstosti I svrsta dela u odredjene knjizevne rodove. Predstavnici ruskog formalizma su: Viktor Shklovski. posto je stil shvacen kao mogucnost individualnog izrazavanja. Boris Tomashevski I Roman Jakobson. Na ovaj nacin odbacuju sve sto nije knjizevnost u najuzem smislu I time je njihov metod potpuno u suprotnosti sa pozitivistickim koji u nauku o knjizevnosti ukljucuje I druge grane umetnosti I nauke – filozofiju. a prvi takav pravac su ruski formalisti. Medjutim. Stilisticka kritika . 19. Jurij Tinjanov. vec se tezi nalazenju mere – neki elementi pozitivzma zadrzani su. . Fabula predstavlja stvaran raspored knjizevnih elemenata. ne moze se vrednost stila posmatrati preko autora. smatrajuci da je knjizevnost uvek u nekom kontekstu I da se tako treba I posmatrati. Kada piscima dosadi koriscenje odredjenih umetnickih postupaka. Struktura dela zasnovana je na strukturi jezika.Smatrali su da se stilovi smenjuju prema nacelu suprotnosti. On smatra da je najvisi stepen stilisticke analize doci do pesnikove intuicije I otkriti smisao koji je on dao izrazu I time stvoriti jedinstvenu sliku. godine. Boris Ejhenbaum. . Smatraju da nauka o knjizevnosti treba da se bavi samo onim sto je “knjizevno” u knjizevnosti. a I ako ga posmatramo kao autorovu intuiciju – on postaje previse uopsten da bi se na osnovu njega moglo bilo sta naucno utvrditi. ne treba se potpuno izolovati. odnos citalac – delo  Izolovali jezik jer su ga posmatrali samo u kontekstu odredjenog dela . Njegova stilisticka metoda je kritikovana jer ako se stil veze za autora. sociologiju I sl. . pozitivizam se ne negira u potpunosti. 20. a seize nacin na koji su knjizevno – umetnicki elementi rasporedjeni. Razvila se u Sovjetskom Savezu nakon Oktobarske revolucije. a ne samo idejnim I tematskim. .Formalna metoda kao pravac u nauci o knjizevnosti trajala je od 1915.Sa Vilhelmom Diltajem odstupa se od pozitivistickog misljenja. – 1930. pojava novih tema. Medjutim. vec smatraju da je presudna prezasicenost odredjenim stilom I “starim” umetnickim postupcima. oni zele da pronadju I upotrebe nove kako bi izazvali odusevljenje I uzbudjenje kod citalaca.Mane – Stilisticka kritika nije uspela da da ocenu vrednosti dela jer se delo one moze vrednovati samo prema stilskim obelezjima (a ona je bila potpuno usresredjena na to).Prvi su uocili razliku izmedju fabule I sizea. Greske:  Zapostavili su nacin na koji se delo prihvata. 12 . postavlja se pitanje – kako odrediti kvalitet umetnickog stila. Pravci koji se zasnivaju nakon pozitivima uglavnom se zasnivaju na kritici pozitivizma. umetnickom vrednoscu estetika I sl. ali je smanjen znacaj onoga sto su pozitivisti smatrali najvaznijim.Leo Spicer govori da je vrednost stila u pesnikovoj licnosti jer se on njime izrazava.Odbacivsi Spicerovu definiciju stila. psihologiju. drugacijih karaktera. Glavni predstavnici I osnovne ideje ruskog formalizma .Razvojem stilistike I novim shvatanjem stila kao izraz individualnosti. sta je u stvari umetnicki stil? . a na osnovu opstih knjizevnih postupaka formiraju se knjizevne vrste. Dakle. Jedan od kriticara je bio I Jurij Tinjanov koji je pre svega kritikovao svaku staticnu definiciju knjizevnog dela. kako objasniti to sto on stvara dela razlicite vrednosti. Razvila se stilisticka kritika koja je smatrala da se na osnovu tih jezickih kvaliteta moze odrediti umetnicka vrednost knjizevnog dela. . on je prvi uvideo razliku izmedju prirodnih I duhovnih nauka I potrebu za razgranicavanje njihovih metoda. Ne misle da ulogu imaju ideje jednog vremena.I u okviru ruskih formalista javile su se kritike preteranog naglsavanja sematskog knjizevnog postupka I posmatranje nacina komponovanja dela kao jedino vazno u delu. . a da se jezikom bavi lingvistika. tako da je bez stilistike koja analizira upotrebu jezika nemoguce u celini analizirati delo. Oni stavljaju formu ispred sadrzaja (za razliku od pozitivista) jer smatraju da se tema odabira prema postupcima koje pisac zeli da koristi I da se prema njima formira.Njihov rad se zasniva pre svega na kritici dotadasnjeg pozitivistickog pristupa analizi knjizevnog dela. javlja se novo shvatanje da je stil odlika jednog umetnickog dela I da izrazava njegovu individualnost I originalnost.

. Kasnije se ovaj naziv prosirio na sve knjizevne kriticare sa ovim tendencijama. sistem koji se stalno obogacuje novim vrednostima.Predstavnici su – John Crowe Ranson. niti stvaranju jedinstvene I celovite nauke o knjizevnosti koja bi se kao takva razgranicila od drugih nauka. sistem koji je uvek ziv I aktuelan u onoj meri u kojoj ga odredjeni autor prihvati.Njihove zasluge za teoriju knjizevnosti su samo u skretanju paznje na sam tekst I u otkrivanju bitnih osobina pojedinih knjizevnih vrsta. Nortrop Fraj arhetip definise kao skup simbola koji se u knjizevnim delima pojavlju tako cesto da se mogu posmatrati kao opsti elementi. ono osobito I neponovljivo u njemu. treba ga posmatrati. tj. Njihovo zatvaranje u okvir knjizebvnog dela bilo je jos intenzivnije od ruskih formalista jer oni nisu tezili niakvim opstim zakljucivanjima. nesvesne delatnosti I razumne. Strukturalizam I semiotika 13 . . nego je samo pesnistvo jedan nacin izrazavanja I kao takvo. .Osnov njihovog proucavanja knjizevnosti je analiza samog teksta na osnovu koje bi se utvrdile knjizevne vrednosti. kao I ono sto pisca pokrece da pise. tradicija je sistem vrednosti. Allen Tate. Frojd je podelio psihicki zivot na nesvesno (id). Poznavanje pisaca cesto vodi pogresnim zakljuchcima koji su posledica stava prema autoru. u Novoj kritici.Ona proucava psihicku zakonitost knjizevnog dela. ali je produbila pogled na odredjene teme I karaktere. dakle tekstove ciji su autori nepoznati. On shvata podsvest kao kolektivnu. Njegovo delo “Anatomija kritike” nije mnogo neposredno delovalo na razvoj nauke o knjizevnosti.Eliot se zalaze za:  impresivnost pesnistva – smatra da se poezija ne treba analizirati kao izrazavanje pesnikovih osecanja. 23. kao podsvesna psihicka energija manifestuju se u snu. najvise etnologije I psihologije. Nova kritika u Engleskoj I Americi .) gde je analizirao studentske tekstove. Kao tip knjizevne kritike bavi se tematikom knjizevnog dela. Zalagali su se za tzv. bez akvih lutanja van njega u potrazi za cinjenicama koje bi im pomogle u analizi. Arhetipovi. Bilo im je vazno samo da utvrde knjizevne vrednosti teksta.  odredjeni tip klasicizma u pesnistvu . naglasava kao krajnji cilj dela izazvivanje emptaije kod publike (sazivljavanje sa delom I prepoznavanje sopstvenih psihickih sukoba) I katarze (nakon empatije dolazi do prociscenja). veku. u mitovima I umetnosti. pomno citanje – akcenat je na analzii knjizevnih vrednosti. Ovim je skrenuta paznja sa pisca na sam tekst.Nova kritika oznacava grupu knjizevnih kriticara u Sjedinjenim Americkim Drzavama koji su paznju proucavanja knjizevnosti skrenuli na samo delo. Psihoanaliticka kritika nije toliko doprinela nauci o knjizevnosti.  drugacije shvatanje tradicije – tradicija nije obican niz knjizevnih dela na koji se nova dela samo nadovezuju I cine nastavak rada prethodnika. kao nesto sto je zajednicko svim ljudima. kao I Tpmas Sterns Eliot I Ricards. Cleanth Brooks. .Karl Gustav Jung je bio Frojdov ucenik. Jungov pojam arhetipa vezan je za simbole. ali na drugaciji nacin – tezi da ispita znacaj utiska koji delo ostavlja na citaoce. ali ne I u formiranju nekih opstih metoda. Psihoanaliza je metod istrazivanja psihickog zivota I lecenja psihickih poremecaja. – 1939. vremenom prerasta u ucenje o coveku. nacela I zakljucaka koji su ipak vazni da bi se moglo govoriti o naucnom proucavanju knjizevnosti. sto je bilo od znacaja jer se ona pocela preterano zatvarati u sebe. npr. 22. ali je podstaklo povezivnje knjizevne kritike sa iskustvima drugih nauka. a ispoljava se preko simbola.). ali je vremenom razvio razlicito misljenje od psihoanalize I tvorac je arhetipske kritike. . podsvesno (ego) I svesno (super ego). samostalno.Psihoanalza se kao pravac u pihologiji formira u 20. a ne kulturnih na koje eventualno tekst ukazuje.21. Takodje je zahvaljujuci psihoanalitickoj kritici nastala psihologija knjizevnosti. svesne. I na taj nacin pokazao kako je bitno usresrediti paznju na sam tekst I na vrednosti koje su date u njemu. On smatra da je umetnicko delo upravo nacin koordinacije ovih delatnosti.Ricards je imao znacaja za Nove kriticare svojim delom “Prakticna kritika” (1929. Utemeljivac je Frojd 1856. praznjenje – knjizevno delo posmatra kao nadoknadu za fizicke ili moralne nedostatke. kritikovali svaki vid proucavanja koji ukljucuje neke vanknjizevne elemente. Psihoanaliticka I arhetipska kritika . Tradicija se bira. On smatra da covek stalno vodi borbu izmedju zellje za zadovoljstvom.

Uporedno proucavanje knjizevnosti pocinje u 19. Ovo shvatanje se prenosi I na nauku o knjizevnosti posebno pod uticajem ruskih formalista (na ciji se rad strukturalizam nadovezuje) koji se okrecu delu kao jezickoj tvorevini. putnici… Ovako shvacena.. opste ili univerzalne knjizevnosti. II GRUPA 26. jer je poredjenje metod koji se koristi u citavoj kritici. onoga sto ono predstavlja) I komunikativnog (delo kao poseban vid komunikacije izmedju autora I citaoca). . Gete. . Tako se jezik moze ispitivati sa dva aspekta – sa aspekta oznake. Geteova svetska knjizevnost – weltliteratur .Bitna je I strukturalisticka poetika ruskog teoreticara knjizevnosti Jurija Lotmana. onog sto zapisan tekst predstavlja. Trece znacenje podrazumeva proucavanje celokupne knjizevnosti – svetske. predmet i zadaci Neka vrsta utemeljivaca komparatistike je Francuz Fransoa Vilmen. Ovakav stav zastupa I Jurij Lotman – dolazi do dinamickog shvatanja strukture (tekst se mora posmatrati u kontekstu unutartekstovnih odnosa. izmedju njih postoje tesne veze. Roman Jakobson (koji razvija svoje stavove u krugu praskog knjizevno – naucnog strukturalizma). Medjutim. Prvo je proucavanje usmene knjizevnosti. Ruski formalisti su paznju posvecivali formi (nacinu oblikovanja dela) kao znacajnijoj za knjizevnu analizu I time razdvojili formu od sadrzaja. Sam izraz uporedna knjizevnost predstavlja problem. (20. se javlja veoma ostar antipozitivizam i ovakvo proucavanje se odbacuje. Dante. Bez proucavanja usmene knjizevnosti nemuguce je shvatiti razvoj knjizevnosti.Strukturalizam nema jedinstveno znacenje I razlicito se tumaci u oblastima u kojima se javlja. Ovo su zapoceli francuski komparatisti. Gete je tim izrazom oznacavao vreme kada ce se sve knjizevnosti pretopiti u jednu. 14 . predistorijom i migracijama njegovih tema i oblika. knjizevnih zanrova I umetnickih sredstava. U 20.). sirenje uticaja itd. saloni. pored ostalog. . tj. Sekspir. konkretnog teksta.-ih godina) I uglavnom je pozitivisticko – tematologija (proucavanje tema.) .najcesce je shvacena kao knjizevnost svih 5 kontinenata.Strukturalizam kao pravac u knjizevnosti izgradjuje se na osnovama strukturalne lingvistike ciji je najznacajniji predstavnik Ferdinand de Sosir. Pisana I usmena knjizevnost deluju jedna na drugu.Klod Levi – Stros smatra da je svaki znak odabran iz niza mogucih znakova (sinonima npr. ali I u svim naukama I zato nije prikladan da opise nacin proucavanja knjizevnosti.) I da se poruka odredjenog upotrebljenog znaka moze shvatiti na osnovu analize niza kome znak pripada I na osnovu utvrdjivanja nacina sklapanja tih znakova u celinu. Marksov koncept knjizevnosti podrazumeva gubljenje nacionalnih granica. Opsta i uporedna knjizevnost – pojam. a asocijacija na nju bi bila ista svima. medjusobnih uticaja. posebno migracija motiva i tema. imao je na umu kulturno-politicki ideal saradnje svih evropskih naroda.. tekst – drugi tekstovi I sl. u odnosu sa knjizevnom vrstom kojoj delo pripada. i umetnost nekog naroda. odnosno njihovim prevodima i podrazavanjima.Znacajni ruski formalisti su Jurij Tinjanov.jezikom se samo oznacava pojam. predvodjeni Fernanom Baldensperzeom. ogranicava se na spoljasnje cinioce I ne dozvoljava procenu pojedinacnog umetnickog dela.) i tako postaje sinonim za remek-dela. vec se bavi remek-delima. dok on ima znacenje koje je odredjeno za taj pojam. U najsirem smislu oznacava interesovanje za odredjivanje struktura u srustvenim I prirodnim pojavama. Time se spajaju sadrzaj I forma (bitno za delo I nacin na koji se delo prenosi). nijedna nacija nije spremna da odustane od svoje pojedinacnosti. . Taj izraz u praksi obuhvata razlicite oblasti I grupe problema. pa se bave opstom I nacionalnom knjizevnoscu. motiva. prevodioci. uporedna knjizevnost. jer je njegov predmet. ali I u izvantekstovnom jer se tek u dodiru sa spoljnim faktorima (citaocima) afirmise kao umetnicko delo. Svetska knjizevnost moze da oznacava i riznicu klasika (Homer.v. izmedju oznacenog I oznake. Velek I Voren komparatistiku smatraju istorijom knjizevnosti (neki je smatraju posebnom disciplinom). Servantes. istinitosti dela. On smatra da se knjizevnost mora proucavati iz dva aspekta – spoznajnog (utvrdjivanje sadrzaja. kao sto su casopisi. Tako se I strukturalizam interesuje za proucavanje konkretnog dela na osnovu utvrdjivanja njegovog mesta u knjizevnosti.. On istice nacelo arbitrarnosti (proizvoljnostri znaka) . Oni su posebnu paznju posvecivali knjizevnim uticajima I nacinima sirenja neke knjizevnosti. On je uocio razliku izmedju govora I jezika. u nekom drugom jeziku bi ta jezicka oznaka bila drugacija. Drugo znacenje izraza uporedna knjizevnost odnosi se na proucavanje odnosa izmedju dveju ili vise knjizevnosti.Mukarovski je smatrao da se knjizevno delo mora posmatrati u knjizevno – umetnickom kontekstu. onog sto je napisano I oznacenog. ali I izvantekstovnih kao sto su odnosi citalac – delo. tj. Ovim se bavi i folklor. Krecu od uporedne. Proucavanje usmene knjizevnosti je neodvojivi deo NOK. v.

Potrebno je utvrditi slicnosti i razlike medju modernim slovenskim jezicima i sistematski prikaz zajednicke tradicije (rekonstrukcija opste slovenske poetike uz pomoc moderne lingvistike i istorijski opis i tumacenje opste slovenske pisane knjizevnosti koja je nastajala na starocrkvenoslovanskom jeziku). a uporedna knjizevnost proucava odnose dveju ili vise pojedinacnih knjizevnosti. Uspon nacionalizma u 18. Imaz je slika koju jedna zajednica ima o drugoj. a razlikuju se i u metodoloskom i pojmovnom pogledu. Uvodi pojmove imaza i miraza. ali je pisao na engleskom I francuskom. Njihova proucavanja bila su pozitivisticka – uticaji. on u svojoj koncepciji polazi od srodnosti slovenskih jezika kao temelja za uporedno proucavanje slovenske knjizevnosti. Sa njima su Velek I Voren vodili ostru polemiku. Glavni predstavnik je Fernan Baldensperze. Knjizevnost je jedinstvena. Ovoj raspravi prethodile su dve u kojima je on izlozio slicne ideje. a u cetvrtom delu upozorava na njihove implikacije za proucavanje problema kulturne istorije. Ovakvi sistematski opisi ovih triju komponenata kao objektivni i naucni opisi predstavljaju skoro nemoguc zadatak. Opsta knjizevnost prevazilazi nacionalne kategorije. Medju slovenskim jezicima moguce je prekodiranje (mogucnost sporazumevanja kada su u pitanju npr. O knjizevnosti je potrebno razmisljati kao o celini. I 19. Istorija knjizevnosti moze se pisati samo kao nacionalna. Kao lingvista. metar ui zanr. Istrazivaci su se uglavnom bavili samo jednom od ovih komponenti kao posebnom idejom. U drugoj polovini 19. komparativno – nacionalno Uporedna knjizevnost podrazumeva proucavanje odnosa dveju knjizevnosti. vec je to francuska predstava o engleskoj tradiciji. Imagologija je (prema Kareu) disciplina koja se bavi predstavama jednih kolektiva o drugim. iako ona u velikoj meri zavisi od jezika.. Njegov rad znacajan je za prelazak na unutrasnji pristup. U 20. cinjenice. Imaz je uvek miraz. Zapadna knjizevnost predstavlja celinu. Beket je bio Irac. To nisu ucinili ni njegovi sledbenici. Svoju koncepciju je izlozio u tekstu Srz uporedne slovenske knjizevnosti..v. Isti je slucaj sa metrikom. Problem predstavlja povlacenje granica izmedju ova dva pojma i odredjivanje njihovih predmeta. u Francuskoj. doveo je do suzavanja bavljenja knjizevnoscu i do proucavanja nacionalnih knjizevnosti. Jakobson je svojom koncepcijom hteo da ponudi samo jedan od mogucih pristupa u proucavanju slovenskih knjizevnosti. Prema Van Tigemu opsta knjizevnost proucava pokrete koji prevazilaze nacionalne granice. Istorija tema. Dve tradicije zajednicke su vecini slovenskih knjizevnosti – usmena tradicija I staroslovenski jezik I knjizevnosti. a u novije doba Pol van Tigem ovaj pojam suprotstavlja uporednoj knjizevnosti. Nauka o knjizevnosti je za njega deo lingvistike. opste – nacionalno 2. Ova tri nasledja predstavljaju osnovu koncepcije. Veliki knjizevni pokreti premasuju granice drzava u kojima su nastali.. Ova osnova mora da se zamisli sistematski. nakon I svetskog rata. v. isti je slucaj I sa grckom I rimskom itd. Glavna je na germanske. Francuska skola uporedne knjizevnosti Pocetkom 20. Ona je nastala kao jedna od alternativa tadasnjem uporednom proucavanju koje se svodilo na uticaje. 28. Problem predstavljaju i razlicite nacionalne knjizevnosti pisane na istom jeziku – engleski.Pojam opsta knjizevnost u pocetku je oznacavao poetike ili teorije I nacela knjizevnosti. Jezik moze da utice na stil. formi i zanrova je medjunarodna. javlja se grupa proucavalaca koji se bave uporednim proucavanjem knjizevnosti. javljaju se znacajna dela koja se bave celokupnom zapadnom knjizevnoscu – Kurcijus i Auerbah. nemacki… Kriterijum jezika I nacionalne pripadnosti postaje nebitan. srpski i slovenski). Smatra da francuska recepcija Sekspira nije isto sto i engleska recepcija Sekspira. Ovde on daje polja buduceg istrazivanja – tri opsta slovenska nasledja. figura. On uvodi dve opozicije: 1. komparatistika. ali ne i na istoriju ideja.. Zato u francuskoj nema mnogo predstavnika unutrasnjeg pristupa. Ruzdi je na engleskom jeziku obradjivao indijske teme… 27. Njegova koncepcija uporednog proucavanja slovenske knjizevnosti stara je 50-ak godina i jos uvek je ostala nerazradjena. ali u njoj postoji i veliki broj podela. Ovoliko pridavanje paznje jeziku imalo je negativne posledice na proucavanje srednjovekovne knjizevnosti. Uporedna slovenska knjizevnost (Roman Jakobson) Roman Jakobson se bavio svim oblastima u proucavanju knjizevnosti – stilistika. motiva. Miraz je iskrivljena slika. pod uticajem pojma evolucije ponovo pocinje proucavanje knjizevnosti kao celine. U slovenskim knjizevnostima nadrealizam ima slicna obelezja. romanske i slovenske knjizevnosti. v. Naglasavanje jezickih razlika posledica je romanticarskog nacionalizma I uspona moderne istorije knjizevnosti. Pol Van Tigem je pokusao da ukloni mane francuske koncepcije uvodjenjem pojma opste knjizevnosti. ne vodeci racuna o zasebnim jezicima. v. Zan – Mari Kare se bavi proucavanjem cinjenica. teorija stiha. Srpski 15 .

Proza takodje poseduje posebna svojstva jezika. Postoji i podela na usmenu i pisanu knjizevnost koja nije u vezi ni sa jednim od nacina klasifikacije. Knjizevna dela ne moraju pripadati samo jednom knjizevnom rodu. epiku sa objektivnoscu (prikaz dogadjaja). Tu se knjizevnost deli na rodove (epika). Treci nacin klasifikacije je prema nameni koju dela teze da ostvare. subjektivnog i objektivnog. Knjizevni rodovi omogucuju snalazenje. Emil Stajger smatra da je u temelju sva tri knjizevna roda odredjeni stil... knjizevne skole ili vremenskog razdoblja – knjizevnost simbolizma. ja i ne-ja. ali unutar pesme uz pomoc ritma i zvuka dobijaju znacenje.) i epiku u stihu (ep i epska pesma). Tu se javlja niz problema kao sto je odredjenje nacije ili pitanje prvenstva. Prozna dela se mogu u odredjenoj meri prepricati i uspesno prevoditi. slikovitosti i logicnosti. Nacini klasifikovanja knjizevnosti Knjizevna dela su neponovljive I originalne tvorevine i zbog toga je tesko izvrsiti njihovu klasifikaciju. lirika i drama 1. u nemackoj filozofiji i knjizevnoj kritici. vrste (roman). normativno) . Epika. v. U doslovnom znacenju neke reci mogu da budu besmislene. Na primer: da li hrvatska knjizevnost koja je nastajala na latinskom jeziku pripada latinskoj (kriterijum jezika) ili hrvatskoj (nacionalna pripadnost) knjizevnosti. Poezija ne podrazumeva svakodnevno sluzenje recima. a dramu je smatrao sintezom ove dve stvari )dogadjaj koji ukljucuje ljudske ciljeve i namere). podvrste (epistolarni roman) i zanrove (kriminalisticki roman). cak i naucnom.U knjizevnoj genologiji postoje dva stanovista: 1) supstancijalno (deduktivno. vrste. Epiku odredjuje objektivnost i sirina pripovedanja. komediju i dramu u uzem smislu. U poeziji se reci ne povezuju samo na osnovu znacenja. vec zajednickog jezika. lirika (od naziva instrumenta lyra) i drama (radnja). a drama recenicom (stav koji je u sukobu sa drugim stavom). jer je knjizevnost jezicka umetnost. kao ni klasifikacije komparativne I nacionalne knjizevnosti. Najopstije je razvrstavanje knjizevnosti prema jezicima. Osobine pojedinih rodova mogu da budu korisne za analizu knjizevnih dela. Najcesce se svaki od rodova dalje deli na manje grupe. Gete je smatrao da su ta tri knjizevna roda prirodni oblici pesnistva (kod njega se prvi put javlja podela na rodove). ali to je i sredstvo za sticanje znanja postoji samo kroz rodove. 2) induktivno (destruktivno) – genoloska rasprava je samo praktican postupak U praksi postoji neko stanoviste izmedju ova dva. Drama se uglavnom deli na tragediju. novela itd. drama poseduje odredjene osobenosti koje omogucuju da bude shvacena zasebno. Nedostaci Jakobsonove koncepcije su svodjenje knjizevnosti na jezik I problem vrednovanja. epika se deli na epiku u prozi (koja se deli na vrste kao sto je roman.nadrealizam je blizi poljskom nego francuskom. Dramski elementi mogu da se jave i u poeziji i u prozi. U lirskom stilu postoji sklad izmedju zvuka i znacenja. lice u gramatici. 16 . i 3. Tako se moze govoriti o npr. Ipak. pesnicka pripovest). popularnoj ili socijalno angazovanoj knjizevnosti. Za Jakobsona su epika.. ali postoje i druge koje se ostvaruju u didakticko. ali ne podrazumevaju bezuslovno svrstavanje dela. decijoj. lirika se priblizava muzici i u njoj nestaju razlike izmedju pojedinca i sveta. Ona je u tesnoj vezi sa pozoristem i na poseban nacin se prenosi publici. ali postoji i tzv. njen tekst je namenjen pozorisnom izvodjenju. To je najbitnija klasifikacija. a drama se zasniva na sukobu pojedinaca ili onoga sto jeste i onoga sto treba da bude. Ta namera je obicno umetnicka. Hegel je povezivao liriku sa izrazavanjem subjektivnosti (osecanja i misli). veze i asocijacije nisu uobicajene. Tako se moze govoriti o latinskoj ili francuskoj knjizevnosti. 2. Dramski tekstovi mogu da se ostvaruju i uz pomoc poezije i proze. Cetvrti nacin je prema obliku koji je u ovom slucaju shvacen veoma siroko. ali taj jezik je blizi svakodnevnom. npr. Ova opozicija nije isto sto i opozicija stih – proza. Klasifikacije istoricara i teoreticara knjizevnosti nece biti iste. poetska proza ili pesma u prozi. epika recju (slika sveta). To su epika (grcki epos = rec. On ne podrazumeva samo formu. nekad mu se daje prednost nad jezickim kriterijumom. Podela knjizevnosti na rodove Ucenje o tri knjizevna roda nastalo je u 18.Podrazavanje je urodjeno samom coveku. Geteovom opusu. Mogu se uzeti i autori iste generacije. vec i zvucanja i ritma (ne onog koji postoji u svakodnevnom govoru). Drugi nacin razvrstavanja je prema autorima ili grupi autora. Srodni kriterijum je razvrstavanje prema nacionalnim knjizevnostima. Lirika se moze izraziti slogom (zvuk). Nesumnjivo je da dela jednog autora imaju neke zajednicke karakteristike. Anglosaksonski model je podela na poeziju i prozu (najuniverzalnija podela). za razliku od poezije.Poezija se najcesce ostvaruje stihovima. 31. vec i sadrzinu. a to nije posledica knjizevnih uticaja. lirika idrama odgovaraju podrucju osecajnosti. 30. i 19. opis citavog sveta.

pri oblikovanju dela i danas postoje odredjene zakonitosti. ali i svako knjizevno delo sa temom zivota u prirodi i na selu. ili kao idealni tipovi uoblicavanja dela (polazi se od opsteg). Tradicija himne se danas ogleda u drzavnim i nacionalnim himnama. Elegije se danas pisu razlicitim vrstama stihova.. 35. ali uglavnom je posvecena nekome ili necemu prema cemu se oseca ljubav. Ima siroku tematiku. slavi zivotne radosti. na misaonu (refleksivnu) i emotivnu. pa se zato pri razvrstavanju lirskih pesama cesto uzima raspored stihova i strofa. Idila (eidyllion = slicica. Tvorac je grcki pesnik Teokrit koji je u svojim kratkim pesmama prikazivao slike pastirskog zivota. ali ovakva podela prilicno neodredjena. Stara retorika je vrste shvatala kao unapred date uzorke prema kojima se pravi knjizevno delo. a i ritmickom prozom. Ditiramb je pesma koja iznosi odusevljenje i radost. Postoji i podela na usmenu i pisanu. Nastala je u staroj grckoj kao pesma u slavu boga Dionisa. Oda je grckog porekla i razvila se iz horskih pesama. ali i prema originalnosti koja ponekad trazi rusenje postojecih vrsta. Cesto je duhovit i satirican. Nasi najbolji epitafi su zapisi na steccima. rodoljubiva. Postoje i saljive ode u kojima komicnost proizilazi iz raskoraka izmedju predmeta i stila. kako su Bukolike kasnije nazvane. Oblici su znacajni i za shvatanje i dozivljavanje knjizevnih dela. U epskoj poeziji se javlja i izricanje misli koje se razvija postupno. Ode su pisali Musicki i Mazuranic. Poznati su ditirambi Branka Radicevica i J. pisali su ih i Radicevic.. Himna (hymnos=pesma. Knjizevne vrste mogu da budu shvacene kao grupe slicnih dela. J. Za pripovedanje i opisivanje neophodan 17 . Drugi smatraju da to nije knjizevni rod. razgovore i ljubavne razgovore pastira i nadmetanja u pevanju. pejzazna ili socijalna lirika. a slave zivotnu radost i vinsko raspolozenje. ali se ovde iznose u stihovima. Ovi postupci postoje i u epskoj prozi. obuhvata niz dogadjaja zahvatajuci njihov sled u vremenu. a saljive ode Zmaj. himnama odredjenih pokreta i drustvenih organizacija itd. koje su nazvane prema pesniku Anakreontu. Savremeni stvaraoci svoja dela ne oblikuju na taj nacin. vec kao u nauci ili filozofiji. Elegije su pisane u Dubrovackoj knjizevnosti. mada je tesko odvojiti misli od osecanja. 36. i to u odredjenoj vrsti stiha. U Ovidijevoj zbirci Ex Ponto elegijskim distisima opisane su tuga prognanika i ceznja za domovinom. Dela su uvek u nekom odnosu prema tradiciji knjizevne vrste. pevanje) je pesma posvecena nekome ili necemu sto covek postuje. religiozna. U rimskoj knjizevnosti se razvila ljubavna elegija. Tu se zatim moze izdvojiti gradska. ne kao u lirici. odnosno po slicnosti. satiricnu i pravu liriku. 34.Mnogi proucavaoci pored tri osnovna roda spominju i cetvrti – didaktiku (didaktikos=poucan). Prema Vergilijevim Bukolikama idile se nazivaju i bukolske pesme (bukolos = govedar) ili ekloge. Pripovedanje je nizanje motiva. ali ne poricu postojanje knjizevno-naucnih vrsta od kojih su najznacajnije esejistika i publicistika. Zmaja. na didakticnu. pa je elegija postala pesma koja iskazuje tugu i bol. Opste odlike epske poezije (epska tehnika) Epska poezija se sluzi pripovedanjem I opisivanjem. Ode su pisali Pindar i Horacije. Jaksic. Njoj pripadaju dela izmedju knjizevnosti I nauke. a sadrzi i elemente misaone lirike. a zatim kratku satiricnu i duhovitu pesmu sa neocekivanim zakljuckom. koja se koristi za iskazivanje najrazlicitije tematike. a tek kasnije je pocela da oznacava vrstu lirske pesme. pesmica) je lirska pesma. vec kao okvirno zadati uslovi unutar kojih se stvaraju originalna dela. Elegija (elegos = tuzaljka) je u staroj Grckoj bila svaka pesma u elegijskom distihu. U pocetku je imala obredni karakter. Epigram je u staroj Grckoj oznacavao natpis urezan u kamenu. Opisivanje je niznje motiva prema zakonu asocijacije. Obrasce su dali grcki pesnik Simonid i rimski Marcijal. seoska. Prema tematici ditiramb pripada grupi anakreontskih pesama. pa se tu izdvajaju ljubavna. Tradicionalne lirske vrste Lirika je obicne shvacena kao grupa kratkih stihovnih vrsta. Aleksa Santic. Epitaf je nadgrobni natpis koji kao pesnicki oblik izrazava odnos prema prolaznosti i ljudskoj sudbini. obozava i divi mu se (himne bogovima). niti citaoci u delima traze te uzorne oblike. oblik dijaloga i narativne delove. postovanje i naklonost. ali osnovni okviri ipak ostaju. Razlika je u tome sto vrste nisu shvacene kao kalupi. Vojislav Ilic. stalni oblici. gde postoje razlicite vrste slicnosti (polazi se od pojedinacnog). Ona tezi uzvisenom tonu sa svecanim i laganim ritmom. Tradicionalno i moderno shvatanje knjizevne vrste Razvrstavanje dela prema obliku je najvazniji kriterijum klasifikacije knjizevnosti. to su tzv. Zato se vrste menjaju i preplicu. Lirika moze da se razvrstava i prema tematici. prigradska lirika itd. Ipak. Sklop motiva se sastoji iz nabrajanja osobina onoga kome je himna posvecena i naglasavanja emocionalnih odnosa prema onome o cemu himna govori.

a motivi se povezuju asocijativnim putem kao u lirici. vedar ton. Tema je obicno ljubavna. ali su epska tehnika i tematika iste kao u epu. tako da se razlikuje od filozofije i nauke. Legenda u najuzem smislu oznacava opise zivota hriscanskih svetaca. Fabula je razvijena. koja se moze izdvojiti iz dela. Epovi su temelj knjizevnog izrazavanja – Pesma o Nibelunzima za nemacku kulturu. osobe ili dogadjaja koji ne ulazi u kontinuirani prikaz osnovne fabule. Po duzini se razlikuju epske pesme i epovi. vec i raspored pojedinih vecih delova unutar celine. Vrste epske poezije Postoji podela na usmenu i pisanu epsku poeziju. Ponavljanja i gradacije (varijacije osnovnih situacija koje se upotpunjuju novim pojedinostima) cine formulaican nacin izrazavanja. jezika. Mit (mythos = govor. Ponekad se naziva i epopejom. Epizoda je veca tematski zaokruzena digresija. Govori o poreklu i nastanku sveta. Epska poezija se sluzi in medias res principom (u srediste zbivanja) gde se iznosi neka vec razvijena situacija koja je blizu zavrsetka. Kompoziciju ne cine samo veze i raspored motiva. 39. Posto je zavrsetak zbivanja obicno poznat publici. citavih naroda. Postoji misljenje da su epovi nastali spajanjem epskih pesama. Balada (balar=plesati) je slicna romansi. pojedinaca (kraljeva. Poeme se obicno vezuju za romantizam – Bajron. uvodi i zavrseci omogucuju jedinstvo dela. a da zadrzi vlastitu celovitost. idilicni. oblikuju i izrazavaju neku zivotnu situaciju. Ep (epos = rec. Konstitutivni elementi strukture su i fabula i lik. Eneida za rimsko carstvo itd. ritam brz. epizode i ponavljanja. pesnik se sluzi zadrzavanjem radnje. Stihovi se grade prema odredjenom metrickom uzorku.. a izmedju njega i citaoca postoji distanca koje nema u lirici. a likovi su obicno heroji. komicni. isti opisi. Ljermontov.je i pripovedac. a ne celokupnu sliku sveta. Epska pesma ima manji obim od epa. tip ponasanja i odnosa prema svetu. Puskin. 37. Taj postupak se naziva retardacija. osoba. Ep je vezan za odredjene stupnjeve u ljudskom razvoju. Takve epizode su ceste u Mahabharati. Mahabharatom i Ramajanom. strukturalnim osobinama i li stavom prema zivotu. heroja. ali su njeni elementi povezani sa lirskim. zivotinjski. unutar slozenijih celina ili kao samostalne. Terminologija i kriterijumi razvrstavanja epskih pesama su prilicno nesredjeni. Ilijada i Odiseja predstavljaju prave epove ili epopeje. Obradjuje pojedini dogadjaj. religiozni.. Fabulu cine opstepoznati dogadjaji iz mitoloske ili istorijske proslosti naroda. U kulturi svih naroda postoje mitovi o postanku sveta. Zato je stari naziv za legendu ctenije (ono sto se citalo u crkvi prilikom bogosluzenja). drustva. cija je tematika veoma znacajna za drustveni zivot.. U sirem smislu opisuje zivot nekog coveka. Poema je kraca stihovana vrsta u kojoj se preplicu epski i lirski elementi. Ponavljanja u epici su sredstvo usporavanja.. Lirsko – epske knjizevne vrste Tu spadaju vrste manjeg obima – poema. Sadrze poseban opis. Prethodi joj samo kratak uvod. Jednostavni prozni oblici To su jezicke tvorevine koje zahvataju. izvestaj. Glavne odlike epa su siroka slika zivota naroda data preko heroja i dogadjaja koji su od znacaja za citavu zajednicu i razvoj knjizevnog izraza. tako i u pisanoj epskoj poeziji. jezik) ima poseban odnos prema zivotu i svetu. To je lirsko – epska pesma nastala u Provansi (Francuska) u 13. ali i da su epske pesme ostaci starijeg epa. Kao posebne vrste teoreticari izdvajaju epopeju ili herojski ep. Mit na poseban nacin nesto objasnjava sa teznjom da utvrdi smisao i sudbinu postojanja. ali je karakteristike spanskog folklora zadrzala i u knjizevnostima drugih naroda. Od romanse se razlikuje tematikom i tonom. pa se u Homerovim epovima javljaju slicnosti sa Epom o Gilgamesu. U savremenim poemama nema mnogo epske tehnike. Epska poezija opisuje citav jedan svet i daje siroku sliku zivota. Odredjuju se temom. Romansa (na spanskom el romance oznacava narodni jezik za razliku od latinskog) se javila u Spaniji. pojava. didakticki i romanticni ep. coveka. 38. Poseduju cvrstu jezicku organizaciju i karakteristican odnos prema stvarnosti. Stalni epiteti. Epska tehnika se ogleda u posebnoj kompoziciji koju zahteva duzina i bogatstvo motiva.Pored legendi koje se bave zivotima svetaca postoje i one gde se govori o 18 . vodja).v. koji su oznaceni imenima ili brojevima. javljaju se u svakodnevnom govoru. koji se javlja kako u usmenoj. Digresija (digressio = udaljavanje od predmeta) usporava tok zbivanja duzim opisom nekog predmeta. razgovor ili deo fabule. – provansalski tip. balada i romansa. cesto sa sobom nose vec utvrdjene izraze za odredjene situacije. Svako epsko delo moze da se podeli na manje delove. Govori se o stradanjima i nesrecama. ali su podeljeni i smislom. ali i povezivanja pojedinih delova unutar celine. prica) sadrzi sve karakteristike epske poezije. Postoji drugi tip koji je nastao u Skotskoj kao plesna pesma. a sredstva su digresije.

nema psiholoske motivacije... vec da postoji potpuna sloboda u izboru jezickih sredstava. Alexandar Makedonski. Platonovi dijalozi. Motivi i likovi su isti – f-je. legende o svecima (apostoli. Razlicite su duzine i odnosa prema istorijskoj istini.. motiva. Ima poetsku strukturu u smislu jezicke organizacije (ritam. U najsirem smislu to je nacin na koji je delo sastavljeno tj. gnoma ili krilatica. Postoji i umetnicka bajka (Andersen.. Analiza pojedinacnih motiva vaznija je u manjim knjizevnim vrstama..). obicno iz porodicnog zivota. ali imaju zajednicki stil.. Delo cini jedinstvenu smislenu celinu i sadrzi neki odnos prema stvarnosti. a za razumevanje je bitan neposredni kontekst. tristan i Izolda. Don Zuan. Svi njegovi delovi (glave. ako ne i veci. ali moze da se ubraja i u prozu. recenice) povezani su onime o cemu se u delu govori – temom. pre svega. da bi u 18. neki teoreticari ga smatraju tipicnom zivotnim situacijom o kojoj delo govori. a poreklo je u mitskom ispitivanju pripadnosti clanova nekog kolektiva koji su odredjeni dobnim ili staleskim grupama. Za razvoj umetnicke proze bitan je uspon romana kao knjizevne vrste koja je u pocetku smatrana nizom.). Vic je kratka jezicka tvorevina koja treba da izazove komicnost. Zato moderna proza sadrzi sklonost ka racionalistickom razmatranju zivota i sveta. Gradju dela cine oni elementi koji su preuzeti iz stvarnosti. a nekad je i sazetije izrazava. rima). sv. 41. a ne umetnicko iskustvo. Ciceron. Pojmovi kompozicije i motivacije u analizi knjizevnog dela Kompozicija (componere = slagati) je nacin na koji se govori o nekoj temi u knjizevnom delu i njen znacaj je jednak. Cesti su i nazivi aforizam. slozeno od manjih delova.)..nekim uzornim pojedincima. dok drugi smatraju da oznacavaju istu stvar. dok su u vecim vazniji samo tipicni motivi. Naki teoreticari prave razliku medju ovim nazivima. gradje i izvora u analizi knjizevnog dela Tema (tema = ono sto je postavljeno) predstavlja jedinstveno znacenje dela. o kraljevima.). Struktura je veoma slozena. predaja) je skandinavska prica o nekom dogadjaju..). Franja Asiski. i 19. Pojmovi teme. Izbor teme dobija smisao tek kada se poveze sa nacinom na koji je tema obradjena. Umetnicka proza je nastala kada I razlike u nacinu proznog izrazavanja.. Navodjenje tema je uvek opste i neodredjeno. o likovima iz nehriscanske mitologije (Buda. Prvo se razvila naucna proza koja je imala zadatak da oblikuje iskustvo zivota i sveta. Tukidid. govora nauke ili filozofije.. mucenici. nema cudjenja. i sklonost ka sudbinskom pogledu na coveka i zivot sa druge strane.. Saga (kaza. Koristi se dvosmislenost i protivrecnosti svakodnevice. a drugi kao tematsku jedinicu koja se javlja u mnogim knjizevnim delima. 40. Broj motiva i nacin povezivanja zavisi od vrste kojoj delo pripada.. Postoje sage o starim vremenima. Koreni umetnicke proze su u mitskim tvorevinama usmene knjizevnosti i u starogrckoj filozofiji. Sudbina porodice obicno predstavlja primer za narod. maksima. 42. Uzori za prozno izrazavanje do renesanse bili su Herodot. Naslov uvek upucuje na temu. To je najmanji deo knjizevnog dela koji zadrzava neko relativno samostalno znacenje u okviru teme. zapisi o licnostima. Javlja se i u savremenoj knjizevnosti. nacin kucanja itd. Skrivanje odgovora je namerno. pevanja. dnevnici. Poezija se veoma rano odvojila od svakodnevnog govora prvenstveno zbog svog stihovanog oblika.. a izvori su beleske o gradji zabelezene pre nastanka samog dela (istorijski spisi. Postoje. v. Poslovica u obliku tvrdnje ili uputstva izrazava na prvi pogled skrivene osobine onoga o cemu govori. Njenom razvoju je doprinelo i sirenje pismenosti i pronalazak stampe. sto je znacilo sirenje kruga citalaca. dakle. Bajka (glagol bajati) je vrsta u kojoj se preplice realisticno i fantasticno. znacaju izbora teme ili fabule. legende. Postoje i druga shvatanja motiva. Veliku ulogu je imao i raspad tradicionalisticke i konzervativne evropske kulture do novog veka. Vajld. O kompoziciji se moze dosta zakljuciti vec na osnovu nekih spoljasnjih cinilaca – spoljasnji oblik. o istorijskim likovima (Karlo Veliki. postao ravnopravan sa poezijom. Tema se moze podeliti na motive (moveo = pokretati).) ili o likovima koji su nosioci nekog zivotnog iskustva (Faust. Umetnicka proza moze da se ostvari na nacin koji se ne razlikuje od svakodnevnog govora. grcki heroji. koji se. Za razumevanje je petrebno poznavanje konteksta. zasniva na hronoloskom kazivanju. govornistvu i istorijografiji. Zagonetka se zasniva na postavljanju pitanja na takav nacina da se navode skrivene osobine nekog predmeta i ocekuje se brz odgovor... To ne znaci da ona nema svoj stil. Islandske sage itd. Motiv je najmanja tematska jedinica. Svako delo nesto znaci i to znacenje je jedinstveno. objektivnosti i uzrocno – posledicnom objasnjavanju pojava sa jedne. polaritet dobra i zla. Poreklo i opste odlike umetnicke proze Umetnicka proza u savremenom smislu te reci razvila se dosta kasnije od poezije (shvacena kao sistem umetnickog izrazavanja koji obuhvata niz knjizevnih vrsta i postupaka). Stihovi su obicno 19 ..

skola. Svaki motiv treba da ima neko opravdanje s obzirom na svrhu dela. Da bi se postigla celovitost onoga sto je receno novela se obicno zavrsava poentom – naglim isticanjem onoga sto je znacajno za temu. Moze da se predstavlja kao autor. a onda i sami zaborave zasto. a u modernim delima se njegova perspektiva obicno menja u toku pripovedanja. Pripovedac je tvorevina knjizevnog dela. glave. Pojedini teoreticari i h izjednacavaju. dogadjaji i zapazanja o zivotnim pojavama). To je oznaka za nacina kojim se opravdava uvoddjenje pojedinih motiva i njihovo povezivanje u celinu. cak i onda kada se predstavlja jkao sam autor knjizevnog dela. Fabula moze da se shvati i kao nacin povezivanja motiva prema nacelu onoga sto je dalje bilo. Size oznacava nacin na koji su dogadjaji u delu prikazani. Motivacija se shvata i kao obrazlozenje postupaka pojedinih likova i obrazlozenje celovitog fabularnog tkiva veceg knjizevnog dela. Izbor teme je slobodan. Grube greske je obicno lako uvideti. Pored pripovedanja znacajni su i opis. a prica sasvim kratku podvrstu novele koja je cesta u zabavnoj knjizevnosti. opise i stavove koji se javljaju u delu. Fabula oznacava samo niz dogadjaja. Ona svoju gradju mora da obradi na poseban nacin zbog svoje kratkoce (ljudske sudbine. U 20. obrta u radnji ili nekim stilskim efektima. lice koje se nalazi izvan sveta dela. U nekim delima se javlja fabula koju je tesko odrediti zbog isprepletanosti i slozenosti fabularnih elemenata. To se postize naglim uvodjenjem neocekivanog dogadjaja. Moze da bude svedok nekog dogadjaja ili da ima neku perspektivu odakle moze da vidi sve dogadjaje (stvar ili zivotinja). Kompozicijski je najjednostavniji postupak kada sveznajuci pripovedac prica dogadjaje postavljene u kauzalnom poretku. Analiza kompozicije mora da uzme u obzir opseg i namenu dela (kompozicija pesme je razlicita od kompozicije romana).v. ali ima korene u usmenoj knjizevnosti. Cesto se upotrebljavaju u vise znacenja – pripovetka ili pripovest oicno oznacava srednju po velicini proznu vrstu. Autor moze delo namerno da podeli tako da izazove poseban ucinak ili ostvari slozen tip kompozicije. Bokacov Dekameron predstavlja uzor za tip novele 20 . vrsta ili autora. Pripovedacevo glediste moze da se pomera sa jednog lika na drugi. delove. refleksivna pesma). osecanja. 43. pravaca. Poredjenjem fabule i sizea ostvaruje se uvid u nacin komponovanja dela. Tako i citalac dobija siri uvid u ono sto mu je ispricano. posebno kod pocetnika koji uvode likove. Novela kao knjizevna vrsta Za manje prozne vrste kod nas se pored naziva novela koriste i nazivi pripovetka. Ona moze da pomogne razumevanje nacina na koji se ostvaruje neko knjizevno delo i razumevanje osobenosti pojedinih epoha. Nemaju sva knjizevna dela fabulu. to bi bila neka vrsta autobiografije. 45. Pripovedac moze da bude pouzdan ili nepouzdan (subjektivan koliko i ostali likovi u delu). na iluziju stvarnosti i umetnicki utisak celovitosti. Novela se afirmise u renesansi. Analiza kompozicije treba da polazi od jedinstvenog znacenja knjizevnog dela. poglavlja ili odlomke koji su odvojeni tako sto pocinju novim redom. dijalog i monolog.na sredini stranice i podeljeni su na strofe. Problem pripovedanja i pripovedaca u umetnickoj prozi Svako knjizevno delo je upuceno citaocu. Nacin na koji je delo podeljeno moze da ima veliki znacaj. karakteri. Ako bi autor stvarno govorio o svojim dozivljajima. On je samo jedan od aspekata dela. U svakodnevnom govoru se cesto koristi i rec sadrzaj u slicnom smislu. Ulogu pripovedaca moze imati neki od likova u delu. Pogresno je izjednacavati autora sa pripovedacem. Koji ce se obradjivati na takav nacin da kod citaoca izaziva stalnu neizvesnost. Fabula i size Fabula (od latinskog prica) oznacava u teoriji knjizevnosti redosled dogadjaja u knjizevnom delu. odnosno slusaocu. U odnosu na fabulu i likove u delu razlikujemo objektivno pripovedanje. roman moze da bude podeljen na tomove. Ako se motivi povezuju asocijativnim ili logickim putem delo je nefabularno (npr. Razumevanje pripovedaca je bitno za razumevanje ostalih elemenata dela. gde se pripovedac trudi da njegova licnost ne dodje do izrazaja i subjektivno. Zato ona pocinje sazetim iznosenjem osobina lika ili dogadjaja. 44. se sve vise koristi tehnika toka svesti. pojam sadrzajaj podrazumeva i odredjene misli. U prvom planu je sazetost i zanimljivost pripovedanja. U knjizevnim vrstama koje se koriste postupkom naracije vazan je pripovedac koji se posredno ili neposredno obraca slusaocu ili citaocu. za razliku od dramskih vrsta gde to cine glumci na pozornici. pripovest i prica. gde se izjednacava sa nekim od likova u romanu i nastupa kao fiktivni pripovedac. Motivacija se odnosi na nacin povezivanja motiva u knjizevnom delu. izmedju novele i romana. za razliku od fabule koja oznacava stvarni redosled dogadjaja.

prepleteno je stvarno I fantasticno. Drugi nacin je povezan sa stavom autora i opstim tonom romana – sentimentalni. verovatno jer su Dionisovi pratioci bili zaogrnuti jarecom kozom. Moderni roman karakterise svesno rusenje ovih konvencija. porodicne. ali ne odnosi se samo na klasifikaciju romana. pa se tako romani dele na drustvene. prstenasti i paralelni roman. koja su imala ljubavnu tematiku. jer na osnovu poznavanja tipova romana mozemo da utvrdimo konvencije unutar kojih se ostvaruje roman. cesto preuzima elemente avanturistickog ili viteskog romana (sto se vidi u novelama iz cetvrtog I desetog dana Dekamerona)  Moderna faza 46. Sastojala se iz prologa. Eshil drugog. istorijske. Postoji vise nacina klasifikacije romana. Postoje brojni romani koji se ne mogu svrstati ni u jedan od ovih tipova. Najstarija i najpoznatija je tematska. a u realizmu Gi de Mopasan tezi da u detalju svakodnevice pokaze celinu. dok treci ukazuju na vezu izmedju romana i filozofije. Ovakva klasifikacija je neodredjena jer se moze prosirivati unedogled. Njegovo poreklo neki teoreticari izvode iz helenistickih proznih dela. gde kao pripovedaci nastupaju iskljucivo pojedini likovi u romanu. psiholoske. avanturisticke. Postoji i klasifikacija prema odnosu pripovedaca prema prici. Poreklo. tragicki zavrsetak i uzviseni stil.tragicka krivica nij posledica svesnog krsenja zakona vec sudbinske 21 . Karakteristike realistickog romana su cvrsta fabula. gde je pripovedac neki od likova i personalni roman. Tragedija je imala obredni karakter. Taj kult se javlja u 7. moze se primeniti na sva knjizevna dela. saljive price. epizoda. Novele mogu da se povezuju u cikluse. Gospodja Bovari) I roman prostora (Na Drini cuprija). a kompozicija je postala slobodnija. okvirna novela (1001 noc). Tu se razlikuju tri tipa: autorski roman. Ono sto je karakterise i danas je tragicki junak. didakticki i tendenciozni roman. a i neki romani bi mogli da se svrstaju u vise grupa. pikarske i kriminalisticke. etioloske proce. Ako su novele cvrsto povezane ciklus moze da predje u roman.e. teznja da se sledi prirodni tok zbivanja. navodeci Platonovu pricu o Atlantidi kao prvi roman. kriminalisticki i avanturisticki romani). pa se tako realisticki roman razlikuje od modernog. ljubavne. a gradja je preuzimana iz mitova. Tako se moze govoriti o romanu toka svesti kao o posebnoj vrsti ili o romanu – eseju. a odnos prema zivotu i svetu koji se javlja u njemu povezan je sa renesansom. Faze u njenom razvoju su:  Prednovelistiacka faza – bajke. Volfgang Kajzer predlaze tipologiju romana prema vladajucim ciniocima integracije svih elemenata pojedinog romana. psiholoska analiza likova. a drugi iz srednjovekovnog viteskog i pikarskog romana. i 6. Ovo razvrstavanje moze da bude korisno kada je u pitanju pojedinacna analiza. junaci su tipicni. razvitak i glavna svojstva tragedije Tragedija se kao dramska vrsta u stihovima razvila u staroj Grckoj. On razlikuje roman zbivanja (npr. stasimona i eksode. Tespis je uveo prvog glumca. Tako je stvoren pojam uokvirene novele ili uokvirene pripovesti. Nastanak romana se ipak ne moze izvesti iz novele. a taj postupak neki teoreticari smatraju izvornim postupkom u kompoziciji umetnicke proze. gde je pripovedac najblizi autoru. Klasifikacije romana Naziv roman se u pocetku odnosio na svaki spis na romanskom jeziku (narodnom. a u paralelnom se nekoliko fabularnih nizova razvija uporedo (Ana Karenjina). u avanturistickim romanima). Roman u pravom smislu te reci nastao je u novom veku. tragicka krivica. roman lika (Don Kihot. U prstenastom romanu jedna novela obuhvata ostale. ili isti lik ili pripovedac. kauzalnost dogadjaja i pouzdanost pripovedaca. Kod Cehova se insistira na psiholoskom aspektu. veku pre n. bitan je neobicni dogadjaj  Klasicna faza – srednji stil. U romantizmu se novela povezuje sa bajkom. Nastala je iz obreda posvecenih bogu Dionisu kada se prvi glumac izdvoio naspram hora i zapoceo razgovor sa njim. za razvoj je zasluzan Bokacov Dekameron. humoristicki. teme su iz svakodnevice. uvedena je istorijska i aktuelna tematika. vezuje se za renesansu. Novela se afirmisala u renesansi. Najcesce je u sukobu sa svojom okolinom zbog nekih moralnih nacela. uloga hora je bila sve manja. pateticno I komicno. Tipologija romana treba da olaksa analizu. i slavi novog boga entuzijazma i vina. Naziv tragedija potice od tragos = jarac i ode = pesma.koja zanimljiv dogadjaj obradjuje u sazetoj formi (14. za razliku od latinskog). jer su ove vrste nasajale uporedo i njihova zavisnost je obostrana.v. satiricki. 47. U prvom tipu se novele nadovezuju jedna na drugu tako da je kraj jedne ujedno i pocetak druge (npr. ja – roman. nego knjizevnosti u celini. Postoji i karakterizacija romana prema pojedinim epohama u knjizevnosti. Kasnije je izgubila obredni karakter. Tragicki junak je u najsirem smislu te reci zrtva vlastite sudbine. a povezuje ih tzv. viteske. Ruski formalisti su klasifikovali romane prema nacinu izgradnje sizea – lancani ili stepenasti. a Sofokle treceg. apokrifi. renesansa).

ali je i nova komedija (Menandar) imala veliki znacaj. Znacajni su i spanski stvaraoci: Lope de Vega. a cena koju junak placa je najcesce sopstveni zivot. Komedija intrige se zasniva na zapletima koji proizilaze iz nekog nesporazuma. Takve predstave nazivaju se misterije (mirakuli. Grcka tragedija imala je veliki uticaj na razvoj tragedije u Evropi. Kompozicija je labava. U romantizmu se odbacuju zahtevi klasicizma. gde prikazivanje tezi izoblicenosti. karakteri plemeniti. Postoje neke vrste koje se modu shvatiti kao podvrste drame ili komedije ili kao posebne knjizevne vrste. a likovi imaju stalna imena i karakteristike.zablude. ovi pojmovi ne moraju da se odnose samo na komediju. Komedija karaktera gradi komicne efekte na tipovima karaktera koji poseduju neku manu. Pored dijaloga koristi se i monolog (monos = sam. a kopozicija mora da se sastoji od pet cinova. Radnja se prekida nekom vrstom komentara – songovima koji ne dozvoljavaju gledaocima da se potpuno uzive u ono sto gledaju. Cehova. Farsu karakterise grub i vulgaran humor. Neki teoreticari smatraju da pored komedije i tragedije postoji i drama u uzem smislu. Grcka komedija se deli na staru. Pastorala je slicna sa eklogom. izmedju ozbiljnog i smesnog. logos = rec).n. gde se hor obraca publici i agon . Poreklo. u renesansi. U 20.e. Melodrama je posebna vrsta drame gde muzika stalno prati govor glumaca. Plautovu komediju karakterisu tipicni likovi i odnosi. radnja nije koncentrisana. v. 49. U 19. a kompozicija mnogo slobodnija.v. Drama dozivljava vrhunac u Sekspirovim delima. Cesta je i groteska. Dozivela je procvat zahvaljujuci Aristofanu. Posto se u tragediji obicno izrazavaju suprotni karakteri.v se javlja lirska drama A. Izdvaja se nekoliko podvrsta komedije. a tematika je takodje sentimentalna. Ali. tako sto crkvena liturgija dobija dramski oblik u dijalozima i pevanju. groteska i zaplet zasnovan na nesporazumu.naucne vrste i publicistika 22 . Njegove komedije su u skladu sa poetikom klasicima. a komedija situacije na nekim neocekivanim polozajima u kojima se nalaze likovi. a vodvilj je laka komedija u kojoj se pevaju popularne melodije. Najznacajniji su Ezen Jonesko i Semjuel Beket. a renesansna komedija u Italiji uglavnom sledi tu tradiciju (Marin Drzic). Broj likova postaje neogranicen. posebno iz Hristovog zivota. fantasticnom i nakaznom. Struktura je slicna tragediji. Komedija konverzacije se zasniva na duhovitim razgovorima i verbalnim dosetkama. kulminacija. a najznacajniji delovi su parabaza. Medjutim. Kalderon da la Barka i Tirso de Molina. a tekstovi tako dugacki da su predstave izvodjene i po nekoliko dana. a tematika je uvek sentimentalna. gde se pojave i karakteri prikazuju u neprirodnom aspektu i tako se izaziva kriticki stav. posebno zato sto je uticala na rimsku komediju. izoblicavanje i odstupanje od uobicajenog. ali i nekih svetaca i mucenika. srednju i novu. peripetija i rasplet. se razvija naturalisticka drama – Ibzen. Grci nisu ozbiljno gledali na komediju I u pocetku je hor sastavljan dobrovoljno. Francuski klasicizam donosi stroge zakone – tragedija mora biti pisana u stihovima. Najznacajniji komediograf klasicizma je Molijer.sukob dveju suprotnih strana od kojih jedna zastupa misljenje samog pesnika. moraliteti. U savremenoj drami javljaju se tendencije razaranja ustaljene strukture. a kada nema osudjivanja o obicnom humoru. Sredstva za postizanja komicnog su nesklad. ona se najcesce sluzi dijalogom (dialogos = razgovor). nezavisno od grcke tragedije u srednjem veku razvija se poseban tip drame koji nastaje na osnovu hriscanskih verskih obreda. Kao suprotnost antiteatru javlja se epski teatar Bertholda Brehta. Aristofan je najznacajniji komediograf u staroj Grckoj. Tematski je bliza svakodnevnom zivotu. 48. konvencija. Knjizevno . Kada kritikuje neke pojave ili karaktere koje istovremeno ismeva i osudjuje radi se o satiri. Mnogi teoreticari smatraju da se drama sastoji iz pet delova: ekspozicija. zaplet. hor ima manju ulogu. prikazanja. stil mora da bude uzvisen. a komediji nizak. U renesansi se javlja i commedia dell’ arte koja se zasniva na glumackoj improvizaciji. P. karikirani likovi. ali ponekad odstupa od strogih klasicistickih pravila. razvitak i glavna svojstva komedije Komedija se takodje razvila iz narodnih obreda – falicke pesme i takodje je svoj vrhunac dozivela u 5. Tragedija u klasicizmu je u potpunosti racionalisticka i ima didakticku fju. a u francuskom klasicizmu uvedeno je ucenje o tri jedinstva. ili na naglasavanju nekog karakternog nesklada. Aristotel je smatrao da je svrha tragedije katarza – prociscenje. koristi se nelogican razvoj dogadjaja i odsutnost akcije da bi se pokazao strah i usamljenost modernog coveka – antiteatar. vec na knjizevnost uopste. Govorio je da je tragediji svojstven uzvisen predmet. Tu do izrazaja dolaze unutrasnja kolebanja pojedinca. Meterlinkova simbolisticka drama itd. Koristi se gradja iz Biblije. Farsa i vodvilj se obicno smatraju podvrstama unutar komedije. Postepeno u ove drame ulaze i prizori iz svakidasnjice i komicni elementi. a kasije ga je dodeljivao arhont. skazanja). Dramu karakterise jedinstvo radnje (nema epizoda i digresija) koje je uveo jos Aristotel. pasije.p. Najznacajniji tragicari klasicizma su Pjer Kornej i Zan Rasin.

prenose se teme. vec i psihologije. Tekstovi popularne knjizevnosti ne zahtevaju ulaganje napora pri razumevanju. memoari i dnevnici su vrste koje kombinuju istorijsko – naucni princip sa umetnickim izrazom. sociologije. Izmedju popularne i ozbiljne knjizevnosti postoji uzajamno delovanje. Feljton i reportaza ujedinjuju verodostojnost zbivanja sa umetnoscu. Od knjizevno – naucnih vrsta najznacajniji je esej (franc.. . pripadnost I zanimanje likova I mesto radnje. Savremene prozne vrste u obzir uzimaju i dela filozofije. pa I nacin izrazavanja. obavezna pobeda dobrog itd. postaje jedna od najpopularnijih vrsta. U okviru toga je nastao i tip romana sa uzbudljivom tematikom i kompozicijom koja je podredjena izlazenju u nastavcima (roman – feljton). Zabavna knjizevnost se naziva i popularna ili trivijalna (lat.. Trivijalna (popularna) knjizevnost Pored razlikovanja usmene i pisane knjizevnosti. dramska vrsta. Taj deo se daje publici u vidu Pozorisnog oglasa ili Programa I nema samo propagandnu funkciju vec uvodi gledaoce u lelemente koji su bitni za razumevanje same drame. Fransis Bejkon je zasluzan za uspeh eseja u renesansi.v. Esej je oblik knjizevnosti o knjizevnosti. U njoj se ponavljaju odredjene sheme. Popularna knjizevnost je vazna za razumevanje moderne civilizacije.. Ona nije samo predmet NOK.v. koja svojim umetnickim i kulturnim vrednostima ne sluzi iskljucivo zabavi. kulturne istorije.. essai=pokusaj) ili ogled.. pedagogije i filozofije. Biografije. motivi. Kada prevlada umetnicka komponenta esej postaje roman – esej. vrsta knjizevne kritike. Putopis moze da bude shvacen kao deo geografije ili etnografije ili kao posebna knjizevna vrsta. Cesto se priblizava eseju ili cak romanu (fabula i likovi). istorije. ali I zbog sve veceg prodora nauke u sve ljudske delatnosti. iznoseci pogled reportera na predmet o kojem govori. Njena uloga je danas veoma velika i niposto se ne sme zanemariti. Neke epohe teze da ujedine knjizevni i naucni izraz.Odnos umetnicke I naucne proze bitan je za tk zbog proucavanja umetnicke proze u vremenu koje je nije razlikovalo od naucne. prost). pojedinim vrstama i odnosima ozbiljne i popularne knjizevnosti. likovi. On objedinjuje naucnu teznju za obradom zivotnog ili naucnog pitanja i teznju da se to ostvari na umetnicki nacin. sketch = skica). Kao sto u ozbiljnoj knjizevnosti postoje dela ispod proseka. U popularnu knjizevnost spadaju: avanturisticki. ili pitanja od drustvenog znacaja. Sadrzi i odredjenu dozu naivnosti – ostra podela na dobro i zlo. Esej je bio posebno vazan za englesku knjizevnost 18. a u 20. U feljtonima se obradjuju pitanja umetnosti.. III GRUPA 51. kriminalisticki. kao sto su – odnosi medju likovima. u popularnoj postoje ona dela koja se uzdizu iznad proseka. sund = otpadak) ili kic (izvedeno od engl.Postoje I drame koje se sluze didaskalijama namenjenim publici pomocu kojih se postize umetnicki efekat. Reportaza izvestava o nekom dogadjaju ili pojavi umetnickim nacinom izlaganja. Tvorac eseja je Misel Montenj. psihologije.v. Ovakva knjizevnost zadovoljava potrebe za zabavom odredjenog broja citalaca. pocinje da se bavi knjizevnim pitanjima. Neki tipovi moderne proze teze reportaznom stilu. sentimentalni. 23 . naucna fantastika itd. pornografski roman. koji za cilj ima da zabavi i pouci veliki broj citalaca. Neka naucna dela mogu se citati I kao umetnicka I obrnuto. U uzem smislu odnosi se na dela koja u u tesnoj vezi sa ulogom novina u javnom i kulturnom zivotu. ali najcesca tema su pojedina knjizevna i umetnicka dela. postoji i razlika izmedju zabave i ozbiljne knjizevnosti. francuski filozof i knjizevnik. Kada prevlada naucnost nastaje studija ili traktat. Takve drame nastaju zbog nemogucnosti pisca da izrazi ono sto zeli samo preko govora pojedinaca I kada mu kratkoca kojom se drama odlikuje predstavlja ogranicenje – takve drame nazivaju se drame za citanje. Tako su se u okviru novinarstva razvile knjizevne vrste kao sto su feljton (podlistak) i reportaza. Tematsko podrucje eseja je siroko. Teorija knjizevnosti se bavi pitanjima strukturalnih osobina zabavnih tekstova. ali se zaceci mogu naci kod antickih autora. tezi se nizanju dogadjaja koji su u suprotnosti sa svakoneviconm. trivialis = obican. Za oznacavanje dela koja nemaju nikakvu umetnicku vrednost koriste se i nazivi sund (nem. roman Divljeg zapada. antropologije. Struktura dramskog teksta Dramski tekst se sastoji iz dela koji je namenjen publici (sadrzina) I dela koji je namenjen reditelju I glumcima (oznake likova I didaskalije). nauke i filozofije. 50. Publicistika podrazumeva najcesce pristupacan nacin pisanja. U 19. Ove vrste se cesto ukljucuju i u pojam publicistike. spijunski. obrazovanje ili osetljivost za umetnicki nacin izrazavanja. osobine i postupci likova. Postoji deo koji je namenjen I jednima I drugima a to je deo koji se nalazi na pocetku I naslovljen je “Osobe” ili “Lica”.

Stilistika zalazi dublje u osobine jezika.Kada su negativne crte nekih licnosti prikazene na nacin kada pisac ne zeli da ih ismejava ili kritikuje.Satira predstavlja ostru kritiku. Nema karakterizacije. sa komicnim. . Pojmovna vrednost izraza je ona vrednost koja je osnovna. pre svega zbog terminologije koju je ustanovila. to ne znaci da je moguce pisati ili govoriti bilo kako I da to ima stilsku. Danas se stil shvata na dva nacina:  Stil kao dobar nacin pisanja ili govorenja  Stil kao nacin pisanja ili govorenja koji je karakteristican za odredjenu epohu. Retorika se razvila jos u antici kao ucenje o govornistvu. koristi se u mnogim oblastima. Nema opisa glumaca ni prostora jer je to ocigledno. ali ovi elementi se takodje srecu u mnogim knjizevnim vrstama kao nacini predstavljanja odredjene teme. Afektivna vrednost je nesto sto daje vlastiti smisao recenici. medjutim. Retorika je smatrala da postoji ideal govrenja I pisanja koji se mora koristiti kada se stvara knjizevno delo. nacine upotrebe umetnickih elemenata I opisuje jezicko izrazavanje u odredjenom deli. veka je postala I ucenje o jeziku. Medjutim retorika je dosta znacajna za razvoj stilistike. . o izrazavanju uopste I o kritci knjizevnih dela. koja opisuje odredjene stilove. Sva paznja je usmerena na ono sto glumci govore I rade. delanja I govora likova. ali ih u isto vreme voli. Poreklo I razvoj stilistike . spoj gorko tragickog I smesnog. . tj. u zavisnosti od intonacije I slicno. vec se dogadjaj ostvaruje preko radnje. pre svega znaci nacin na koji se obavlja neka delatnost. vec samo u kontekstu. razvija se opisna stilistika. . . Svaki izraz ima odredjeno znacenje koje se logicki namece nakon citanja izraza. Razvija se drugacije shvatanje pojma stila I savremena stilistika se ne bavi donosenjem normi. pisca ili delo . reci iz visokog stila bile su zabranjene za teme obradjivane niskim stilom I obratno. Dramski tekst povezuje dramska radnja.Tema drame je uvek neka radnja koja je pokrenuta u ljudskim mislima I osecanjima koja ne ostaju u unutrasnjem bicu coveka. vec samo opisom upotrebljenih sredstava pomocu kojih se postize umetnicki efekat – stil se shvata kao izraz individualnosti. vec se s naporom pretvaraju u radnju. ali pate zbog svojih nedostataka. likovi su sami svesni svojih nedostataka (koji nisu preterani). (hm… nesto kao crni humor.Stilom se bavi stilistika.Groteska predstavlja spoj nakaznog I fantasticnog. De Sosir je razdvojio jezik I govor. znacenje uveliko zavisi od konteksta u kome je recenica izrecena. drustva. . ona opisuje jezik knjizevnog 24 . ali u isto vreme se oseca I sazaljenje. onda se komicno pretvara u humor.Za novo shvatanje stila najznacajniji je razvoj lingvistike.Osnovni nacin prikazivanja dogadjaja je dramska situacija – sto znaci da nema pripovedanja I opisivanja. ali. satire I groteske Na humoru. tragicno postaje smesno. Svakom je odgovarao odredjeni tematski sklop. . o pojedinim stilovima. o kompoziciji. 52. Tezilo se tome da leksika visokog stila bude uzdignuta. kod odredjenog autora ili u nekoj epohi. nacina koriscenja umetnickih sredstva u jednom delu. oznaku I oznaceno. Odredjenom afektivnom stavu odgovara jedna varijanta. imaju I pozitivnih crta. Ona se razvila iz retorike koja je nastala jos u antickoj Grckoj I jos tada je postojao pojam stila. dostojanstvena. prelazeci granicu do koje seze gramatika. Razlikovale su se reci koje se mogu upotrebljavati u svakom od stilova. satiri I groteski se zasniva komedija. opisivanjem jezickog izrazavanja karakteristicnog za odredjeno delo. umetnicku vrednost. do 18. Autor se smeje likovima. Tako se javljaju stilisticke varijante.Stil jeset odraz individualnosti. Odnos visoki – srednji – niski stil bi otprilike ovako izgledao: starina – starac – starkelja. Pojmovi humora. Smatrali su da se stilovi dele na niske. tj. a koja se koristi jos uvek u stilistici. vrednost koja se nazire iz samog znacenja takvog sklopa reci. vec se samo trudi da ono sto postoji opise. valjda…) 53. 54. Stilistika se razvila iz retorike I poetike. pojmovnu I afektivnu vrednost izraza.Normativni pojam stila je nemoguc danas..Stil je vremenom razvio siroku upotrebu I razlicita znacenja. srednje I visoke. situacije.Stilistika se razvija kao nauka koja se bavi opisivanjem stilova. za razliku od njih ona ne propisuje pravila dobrog stila. o figurama. Stilistika ne propisuje norme. likovi sami grade svoje karaktere. autora ili epohu. smsao koji se ne nazire iz pojmovnog znacenja. Pojam stila I razlicite kategorije stilova . Razradili su temelje ucenja o knjizevnoj vrsti. ima za njih simpatije. ismevanje I osudjivanje karaktera. medjutim. jer savremena knjizevnost sve vise tezi individualnosti I originalnosti.

u tim opisima nalazi elemente koji su bitni za analizu I za bolje razumevanje samog knjizevnog dela. Ekspresivna vrednost je nesvesno obelezje izraza. 55. pa na osnovu toga formirati konacnu predstavu o jednom delu. svesna stvaraoceva namera da deluje I samim izrazom. elementi u koje je smesteno oni individualno I specificno. ligicno. upucuje na samu rec. na jezik.Stilistika se razvija u dva pravca:  kao lingvisticka disciplina koja je bitna za teoriju knjizevnosti jer svojim metodama omogucuje analizu knjizevnog dela koja upotpunjuje opstu knjizevnoteorijsku analizu – opisna stilistika  razvija se u stilisticku kritiku – analiza koja na osnovu proucavanja stila knjizevnog dela zeli da donese vrednosni sud . Aliteracija se cesto javlja zajedno sa asonancom.Stilistika se razvija u dva pravca:  kao lingvisticka disciplina koja je bitna za teoriju knjizevnosti jer svojim metodama omogucuje analizu knjizevnog dela koja upotpunjuje opstu knjizevnoteorijsku analizu – opisna stilistika  razvija se u stilisticku kritiku – analiza koja na osnovu proucavanja stila knjizevnog dela zeli da donese vrednosni sud . 57.  Aliteracija nastaje ponavljanjem odredjenih suglasnika ili suglasnickih grupa.  Epifora predstavlja ponavanje reci ili grupe reci na kraju stihova. opste znacenje poruke. dinamizuje znacenje odredjene reci.Figure diikcije predstavljaju odredjeni sklop reci koji se zasniva na isticanju zvucnosti tih reci.  Onomatopeja je podrazavanje glasova iz prirode cime se pojacava efekat zvucnosti I opisana situacija se priblizava citaocu I realnije docarava. Opisna stilistika . Za opisnu stilistiku bitne su samo ekspresivna I impresivna vrednost.dela.  Asonancija nastaje ponavljanjem istih samoglasnika. Zasniva se na ucinku odredjenih glasova I zvukova u govoru.Ove figure ponavljanja u stihovima se nazivaju jednim imenom “lirski paralelizmi”. smatrao je da je sutina skrivena u detaljima. Asonanca pojacava emocionalno reagovanje jer odredjenim samoglasnicima koji se ponavljaju priblizava znacenje reci citaocu ili slusaocu. zvuk I nacenje reci nikada ne treba razdvajati – zvucnost sluzi samo da istakne. . Impresivna vrednost je svesno obelezje izraza. .Opisna stilistika moze se podeliti na:  fonostilistiku  morfostilistiku  sintaktostilistiku  semantostilistiku 56. ekspresivne I impresivne vrednosti izraza. naucni I knjizevno – umetnicki  analiza stilova vrsi se na osnovu razlikovanja pojmovne.  Anafora predstavlja ponavljanje reci ili grupe reci na pocetku stihova.  Anadiploza predstavlja ponavljanje reci ili grupe reci sa kraja jednog stiha na pocetku narednog. predstavlja spoj anafore I epifore.U okviru opisne stilistike vazno je za teoriju knjizevnosti:  utvrditi razliku izmedju razlicitih vrsta stilova – razgovorni. Figure dikcije . Pojmovna vrednost je osnovno. Figure konstrukcije ili sintaksicke figure 25 . od detalja. a ne samo sadrzajem. a detalji su odrednica jednog stila.  Simploha predstavlja ponavljanje reci ili grupe reci I na pocetku I na kraju stihova. . Medjutim. stilsko obelezje koje izvire iz same prirode stvaraoca. a ne na njeno znacenje. naucni. Cilj je isti kao I cilj assonance. publicisticki. a cilj je postizanje eufonije (milozvucnosti).Utemeljivac stilistike je Leo Spicer koji je smatrao da u analizi knjizevnog dela treba polaziti od stinih pojedinosti. glasovnih efekata ili zvucnog ugodjaja.  Ponavljanje je figura koja se redovno javlja I moze se svrstati I u druge vrset figura. oni su uvek u neposrednoj vezi.

tropi predstavljaju promenjeno znacenje reci. vec samo sluze da upitnim oblikom naglase svoj stav.    58. Figure reci nastaju promenom osnovnog znacenja pojedinih reci. Drugi teroeticari metaforu shvataju kao zamenu znacenja jedne reci znacenjem druge. alegorija koja moze biti svrstana I u jedne I u druge figure. a samim tim istice izuzetno bogatstvo mogucnosti sluzenja jezikom. vec da bi se posebno istakle pojedine reci.Metafora spada u figure reci. .Oksimoron je vrsta antiteze I paradoksa u kome se stavra novi pojam spajanjem suprotnih. Na ovaj nacin gradi se I siri kontekst pojma od onog koji ima. Asindet predstavlja nizanje reci bez odredjenog gramatickog povezivanja. Metafora je najcesca stilska figura. ali u sustini ukazuje na dublji smisao koji je prikriven. Retoricko pitanje predstavlja niz postavljenih pitanja koja imaju funkciju izjavnih recenica jer se ne ocekuje odgovor na njih. gomilaju se zarezi. (Kisa! Gori!) Ovakvim izostavljanjem reci dinamizuje se stil I postize snazno izrazavanje. a takodje se sitacija jos vise dramatizuje. (“Zimsko letovanje”) 60.Ironija pradoks I oksimoron spadaju u figure misli. a figure misli se odnose na siri smisao od onoga sto je receno. tropi predstavljaju promenjeno znacenje reci. . Ovim se zeli naglasiti nas negativni stav prema onome o cemu govorimo.Figure konstrukcije nastaju posebnim rasporedom reci u recenici ili u nekoj drugoj jezickoj celini. stvari I pojave koje su predmet jednog knjizevnog dela I omugacava da ih shvatimo na neki do tada ne vidjeni nacin. Ona se sastoji od pitanja sa alternativnim pitanjima. Problem je npr. Medjutim. Ova figura je najcesca u poeziji. predstavlja gomilanje vezika bez gramaticke potrebe. a figure misli se odnose na siri smisao od onoga sto je receno. Medjutim. negacije I odgovora na postavljeno pitanje. paradoks I oksimoron . Nazivaju se I sintaksicke figure jer se javljaju kao sklop reci u recinici. Zuti zutuju. javljaju se stalna poredjenja koja su postala opsta I karakteristicna.. ona priblizava stanja. Problem je npr.”) .Antiteza je vrsta poredjenja po suprotnosti. Cilj figura konstrukcije je posebno isticanje odredjene reci. alegorija koja moze biti svrstana I u jedne I u druge figure. Figure misli se tesko mogu odvojiti od figura reci (tropa) jer se I jedne I druge odnose na znacenje reci. Mnogi teoreticari je opisuju kao skraceno poredjenje pri cemu se iskazuje samo clan poredjenja. 59. Poredjenjem se otkrivaju slicnosti I razlike medju pojmovima koje iznenadjuju I uzbudjuju citaoce otkrivajuci im ono sto neposredno nisu uocili. druga rec. U nekim razdobljima. Poredjenje I antiteza . ili u trope. jer jedan rec ne zavisi samo od sopstvenog znacenja. a nauka o recinici je sintaksa. na taj nacin je shvacena kao figura u kojoj se jedan rec upotrebljava umesto druge. u odredjenim knjizevnim vrstama.Poredjenje ili komparacija je stilska figura koja se zasniva na poredjenju dva pojma koji se povezuju prema nekim slicnostima koje ne moraju biti odmah I lako uocljive. .Ironija predstavlja izrazvanje takvo da je ono sto kazemo u stvari suprotno od onoga sto mislimo. vec I od konteksta u kome se nalazi.Paradoks je figura kojom se izrice neka misao koja je naizgled protivrecna opstem misljenju. 61. Elipsa predstavlja izostavljanje odredjenog dela recenice bez kojeg se moze razumeti njeno znacenje. ublazena poruga ili slicno. Figure misli se tesko mogu odvojiti od figura reci (tropa) jer se I jedne I druge odnose na znacenje reci. rasporedom koji nije specifican I ne odgovara gramatickom I logickom rasporedu. prenose se pojave iz jednog podrucja zivota u drugo. Posredstvom metafore. Metafora . Simbol I alegorija 26 . protiv recnih pojmova. pojedinih reci ili celokupnih recenica. naglasavanje vaznosti. zasniva se na suprotstavljanju pojmova.Poredjenje I antiteza spadaju u figure misli. asindet predstavlja nepostojanje veznika. Polisindet je suprotnost asindet. a crveni putuju. (“Znam da nista ne znam. Ironija. .   Inverzija predstavlja namerno obrtanje reda reci radio d onog koji je gramaticki najispravniji.) Posebna vrsta antiteze je slovenska antiteza karakteristicna za narodnu poeziju. Metafora pre svega ima veliki umetnicki efekat. skretanje paznje na ono sto je najbitnije. (Sit gladnu ne veruje.

cime se postize efektniji umetnicki utisak. a figure misli se odnose na siri smisao od onoga sto je receno. Postoji uverenje da se ritam organizuje prema nekom osnovnom elementu koji se stalno ponavlja u stihu. Jezik u stihu (I u svakom knjizevnom delu) ostvaruje odredjeni umetnicki utisak. a litota samo na drugaciji nacin govori o necemu (kao neka vrsta ironije. a prema nekima podvrstu metafore. vrste – i prozu – pisati napred. Figure misli se tesko mogu odvojiti od figura reci (tropa) jer se I jedne I druge odnose na znacenje reci. 62. opsti simboli – emblemi. silabicko – tonska.). losih. U novije vreme pogotovo. . Zbog verovanja da se stihovi prave prema nekoj meri i razmeri.) Razlika izmedju eufemizma I litote je to sto se eufemizam zasniva na zameni reci.”) . Eufemizam predstavlja oznacavanje nekih zlih. (“Kome zakon lezi u topuzu. metonimija se zasniva na povezivanju prema STVARNIM odnosima. oznakom koja je na neki nacin povezana sa pojmom koji predstavlja. tropi predstavljaju promenjeno znacenje reci. . zamenjivanje reci koje se iz bilo kojeg razgolaga smatraju opasnim I nepristojnim.Simbol I alegorija spadaju u figure reci. = Bice tebi bas dobro. javlja se sve vise individualnih simbola u delima modernih pesnika. Figure reci nastaju izmenom osnovnog znacenja odredjene reci. pojave ili pojam njenom alegorijskom oznakom. vulgarnih reci blazim izrazima. Na ovo upucuju i grcki nazivi za stih – red.Metonimija prema nekim teoreticarima predstavlja samostalnu stilsku figuru. (Necu da maknem ni malim prstom. Ti elementi su duzina sloga.Alegorija se posmatra kao prosirena metafora. Nemam ni dinara. Medjutim. odredjen broj umesto neodredjene kolicine I obratno. To su ustaljeni simboli poznati celokupnoj kulturi. Prema tome sto predstavlja zamenu reci. / tragovi mu smrde necovjestvom. Stih se od proze razlikuje posebnim ritmom koji je rezultat autorove namere. ili u trope.) 63. broj slogova i akcenat (naglasak). versifikacija se cesto naziva i metrikom. dva organizovana govorna sistema. ali u sutini nema logicke veze medju njima. vec u prenesenom zancenju. litota . jednina za oznacavanje mnozine. Eufemizam.Hiperbola I litota spadaju u figure misli. zivotinje nastupaju kao olicenja ljudskih karaktera.Metonimija I sinegdoha spadaju u figure reci. do kraja stranice.Eufemizam spada u figure reci (trope). vec samo kada se povezuje sa celinom.Litota je figura koja je suprotna hiperboli. Mnogi teoreticari smatraju da ovi sistemi versifikacija odgovaraju prirodi jezika u okviru kojih su se razvijale. Basna je knjizevna vrsta koja se u potpunosti zasniva na alegoriji jer njen smisao treba traziti ne u osnovnom. Figure reci nastaju promenom osnovnog znacenja pojedinih reci. Figure reci nastaju promenom osnovnog znacenja pojedinih reci. pa I knjizevnosti. izdvojeno iz konteksta. Postoje stalni. ali ne negativne ironije! ) 64. pa se razlikuju tri vrste versifikacije – kvantitativna. (Nece ti biti lose.Simbol je zamena neke reci. koji je negativan I suprotan. silabicka. Nauka o stihu naziva se versifikacija. ili u trope. Stih mozemo prepoznati pre svega po grafickom obliku.. moze se shvatiti kao vrsta metonimije. hiperbola. a postoji i kombinovana. kao metafora koja se ne odnosi samo na odredjenu rec. tonska (akcenatska). 66. I metonimija je kao metafora preneseno znacenje reci. a ritmicka organizacija postaje nosilac smisla.Hiperbola je figura koja se zasniva na preuvelicavanju odredjenih pojmoiva radi naglasavanja emocionalnog stava prema necemu. ublazavanje traumaticnih izraza I sl. Tekst u stihu ima posebnu zvukovnu organizaciju. vec zahvata jednu celu pesnicku sliku. Pojmovi stiha. . Metonimija I sinegdoha . zbog brojnih emocionalnih efekata (pristojnost.Sinegdoha je podvrsta metonimije. pojam koji se povezuje je u stvarnoj vezi sa pojmom koji je proistekao iz njega. prema tradicionalnom misljenju da jeteorija stiha nauka o tome kako se prave stihovi. Kvantitativna versifikacija 27 . . versifikacije i metrike Stih i proza cine dva tipa knjizevnog izrazavanja. Ona umanjuje I ublazuje jer prvi izraz zamnejuje slabijim. ali dok se metafora zasniva na povezivanju pojmava po njihovim slicnostima. . rec se ublazava tako sto se zamenjuje drugom recju koja ima slicno. na neki nacin “preneseno” znacenje. cije se znacenje ne moze shvati odmah. . U njoj se deo uzima za oznacavanje celine.

Sa pentametrom je gradio elegijski distih. tetrametar.) Teza – naziv za kratak stih. red reci. oznaka je makron ( . Takt oznacava vremenski raspon od pocetka jednog ritmickog signala do pocetka drugog.U U daktil U . U antickoj versifikaciji smena dugih i kratkih slogova. 69. sastojala se od dva ili vise slogova rasporedjenih u stalnim odnosima dugih i kratkih. U modernoj poeziji umetnicki vredni stihovi obicno krse pravilnosti. Pojmovi stope i akcenatske celine U kvantitativnoj versifikaciji osnovna jedinica stiha je stopa. a u tonskoj smena naglasenih i nenaglasenih predstavljaju osnovne elemente za ostvarivanje stiha. Vazna je i cezura kao stalna granica medju recima nekog sloga. Svaka ima odredjeno trajanje izgovora koje se u antickoj metrici meri morama.duzina trajanja kratkog sloga (merna jedinica. a najvaznije su: U U pirihij .U palimbakhej Obicno je na prvi dugi slog u stopi padao ritmicki udar iktus ( ‘ ). 28 ....U trohej ili horej U ..Naziva se jos i anticka. Mora . Najpoznatiji je heksametar – 5 daktila + spondej.jamb . Veliku ulogu ima rima ili srok. 68. povezivanjem stihova. tonska i silabicko – tonska versifikacija Presudna su dva nacela: 1) nacelo istog broja slogova u svakom stihu (ritam stihova ostvaruje se tako sto se nizu stihovi sa istim brojem slogova) – silabicka versifikacija 2) nacelo pravilne izmene naglasenih i nenaglasenih slogova – tonska versifikacija 3) ova dva sistema cesto se povezuju tako da i broj slogova i raspored naglaska imaju glavnu ulogu – silabicko-tonska versifikacija U silabickom sistemu vrste stihova razlikuju se prema broju slogova. Kao cinioci ritmicke organizacije javljaju se i izbor reci. u silabickoj broj slogova. Temelji se na cinjenici da su se stihovi pevali ili govorili tako da je postojala jasna razlika izmedju dugih i kratkih (dugi je trajao duplo duze). 67. Najpoznatije su Alkejska i Saficka. Savremeno pesnistvo se uglavnom zasniva na mesnim ciniocima.U amfibrah U U . Ritam i faktori ritma Postoje relativno stalni elementi u organizaciji stiha i njihov pravilan raspored je presudan za stvaranje stihova.anapest U U U tribrah . Na isti nacin. ponavljanja i graficki raspored stihova u jedinstvu sa znacenjem reci. To je glasovno podudaranje na kraju stiha koje potpomaze ritmicku organizaciju. Silabicka. nastajale su strofe.spondej . Razvila se u staroj grckoj. dugi slog = 2 more) Arza – ime za dugi stih. Stihovi se ne dele na stope nego na akcenatske jedinice ili taktove.molos .. pentametar. oznaka je breve ( u ) Stopa – osnovna ritmicko–melodijska jedinica. koriscena je i u rimskoj poeziji. metricke dominante i ritmicke tendencije. Postojalo je oko 30 vrsta. kao i rima i glasovna ponavljanja. Ritmicka organizacija se zasniva na pravilnoj smeni dugih i kratkih. klasicna i metricka. Tonska versifikacija se bavi brojem i rasporedom naglasaka u stihu. Ritam stiha se gradi na osnovu provodnih cinilaca ritma – elemenata koji se ucestali ponavljaju. Zbog toga je potrebno utvrditi metricke konstante.kretik U .U . Pesnicki ritam je namerno suprotstavljen prirodnom ritmu zasnovanom na ponavljanju istoga.bakhej . U silabicko – tonskoj versifikaciji akcenatska celina ima ulogu organizatora ritma. Prema broju i vrsti stope odredjuje se stih – trimetar.

Prva velika zbirka soneta je Kancoonijer Franceska Petrarke. 73. a drugi stih se rimuje sa prvim stihom sledece strofe. Italijanski ili Petrarkin sonet sastoji se od 2 katrena i 2 terceta. Najpoznatije strofe su: Tercina (terza rima) – trostih sastavljen od jampski intoniranih jedanaesteraca sa karakteristicnim rasporedom rima. sloga.70. tri sloga). veku. Pojmovi strofe i njeni tradicionalni oblici Strofa je veca sintaksicka celina od stiha. veka. Raspored rima u katrenima je abba abba. pokusaji da se ona nadomesti aliteracijom i asonancom. Organizacija stihova i strofa cesto se postize rimom. Na kraju pesme ili neke vece celine dolazi samostalan stih kako bi se zavrsilo rimovanje . sloga ima poreklo u usmenoj knjizevnosti. sa rimom ababcc. 72. u 16.aba bcb . a zatim u Englesku i Nemacku. zenske (dva sloga) i srednje rime (decije ili daktilske. kao izraz pobune protiv tradicionalnih oblika. i sa parnim rimama na sredini i kraju stiha. a sesta rima je epska strofa od sest stihova. Izbegavanje rime. jedanaesteraca. i 16. 71. Stanca (ottava rima) – tipicna strofa italijanskog epa 15. da bi bilo obnovljeno u vreme romantizma. ali i opste karakteristike slobodnog stiha. srok ili slik je glasovno podudaranje na kraju stiha ili na kraju clanaka u stihu. Simetricni osmerac sa cezurom posle 4. glas) ili iz provansalskog gde je i ranije oznacavao vrstu pesme. Drugi polustih uvek ima 8 slogova. iako nijedan stih nije potpuno slobodan jer bi u suprotnom presao u prozu. Posle dva glavna stiha ide pripevni prilozak od 6 slogova. Poreklo i oblici soneta Nas naziv je stvoren prema itlijanskom sonetto. Kod nas se javlja u lirici 19. a italijanski naziv je dobijen prema suono (zvuk. sklonost ka ritmickoj organizaciji koja podseca na obican govor i graficki oblik su presudni faktori ritmicke organizacije. U 16.. Pretpostavlja se da je provansalskog porekla. a u tercetima ima vise kombinacija. gde je poslednji stih jednog prvi stih sledeceg. danasnji oblik je nastao u Italiji u 13. Pojam i vrste rime Rima. Njegova prva slova mogu da cine akrostih.veku prodire u Spaniju. Dvostruko rimovani dvanaesterac je stih od 12 slogova sa cezurom posle 6. Stih bugarstice obicno ima 15 ili 16 slogova i raspored stihova je strofni. Ritam se zasniva na mesnim ciniocima ritma. u Francusku. U tercete se ne prenose rime iz katrena. mnm n. a poslednji soet je napravljen od prvih stihova ostalih soneta. Rimuju se prvi i treci stih. Ona ucestvuje i u stvaranju melodioznosti stihova. poreklo mu je indoevropsko.. veku interesovanje za sonet pocinje da opada. veka. tercinu je stvorio Dante u svojoj Bozanstvenoj komediji. Slobodni stih je nastao u drugoj polovini 19. Ostalo u Recniku knjizevnih termina 29 . To je stih nase usmene epske poezije sa stalnom cezurom posle 4. 74. Slobodni stih i njegov odnos prema vezanom stihu i prozi Mnoge savremene pesme napisane su tako da se u njima nizu stihovi razlicite duzine i bez pravih rima. Raspored rima je abab cdcd efef gg. U lirici se javlja lirski deseterac sa cezurom posle 5. Sonetni venac je ciklus od 15 soneta. Sastoji se od jampski intoniranih jedanaesteraca sa rasporedom rima abababcc. Sestina je naziv za dva oblika – sestina lirica je pesma od sest strofa sa po sest stihova i jednim dodatkom od tri stiha. Takav stih se naziva slobodnim stihom. U 15. sloga. Rima moze da bude: Parna – vezuje dva uzastopna stiha (aa bb cc) Ukrstena – dolazi naizmenicno u stihovima (abab) Obgrljena (abba) Nagomilana – kada se jedna rima ponavlja u vise stihova (aaa aaaa) Isprekidana – kada nema cvrste sheme (abcb abcdacd) Prava ili pravilna – kada se podudaraju naglaseni slogovi i svi glasovi iza naglasenog sloga Cista – kada se podudaraju i vrste akcenta Bogata – ako se podudaraju i glasovi ispred naglasenog sloga (bludnica – ludnica) Postoji i podela na muske (ako se podudara jedan slog). Elizabetanski ili Sekspirov sonet se sastoji od 3 katrena i dvostiha. Tradicionalne vrste stiha Deseterac je najstariji stih nase usmene poezije. veka (Tasov Oslobodjeni Jerusalim i Ariostov Besni Orlando). Najveci broj stihova i strofa je romanskog porekla italijanskog i francuskog.