P. 1
Skripta Za Ispit_fm

Skripta Za Ispit_fm

|Views: 2,672|Likes:
Published by Panić Rade

More info:

Published by: Panić Rade on Feb 23, 2012
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOC, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

01/14/2013

pdf

text

original

Značaj predmeta ratarstvo

Osnov poljoprivredne proizvodnje je zelena biljka koja energiju sunca i neorgansku materiju pretvara u organsku materiju koja služi kao osnovni izvor hrane i energije za ljude, životinje i mikroorganizme. Biljke su neophodna karika u lanacu kruženja materije. U poljoprivrednoj proizvodnji, ratarstvo je vodeće kako po količini proizvedene korisne organske materije, tako i po površinama. U svetu se godišnje proizvede oko 5 milijardi t organske materije što predstavlja osnov života na našoj planeti. Od 14.9 mlrd ha kopna koje čini 1/3 ukupne površine Zemlje, samo 4.5 mlrd ha tj. oko 1/3 je poljoprivredno zemljište. Sva zemljišta se ne mogu ekonomično obrađivati (hladni, suvi, visoki ili tereni pod nagibom, plitka, siromašna, podvodna ili zemljšta nepovoljne teksture, itd.). Poljoprivredno zemljište čine: Obradive površine, Pašnjaci i Livade i Bare, trstici i ribnjaci, tj. one površine koje čovek koristi za biljnu proizvodnju uz obradu ili bez nje. Od toga samo 1.4 mlrd ha tj. oko 1/3 su oranice, odnosno od ukupne površine kopna oranice čine oko 11 %. Obradivo zemljište čine: Oranice, Voćnaci i vinogradi tj. ono poljporivredno zemljište koje se redovno ili povremeno obrađuje. Oranice su one površine koje čovek redovno obrađuje i po pravilu ore. Na oranicama se gaje ratarske, povrtarske i njivske krmne biljke. Naša zemlja ima 5,105.000 ha poljoprivrednog zemljišta (bez AP Kosova) oko 66 %, od čega su 3,318.400 ha oranice ili 43%, višegodišnji zasadi 4% i 19 % livade i pašnjaci. U Vojvodini je 1,781.000 ha poljoprivrednog zemljišta ili 82%, od čega su oranice 1,574.400 ha ili 74%, višegodišnji zasadi 1% I pašnjaci I livade 7 % Bez obzira na ogromnu produkciju današnjem svetu nedostaje hrana. Danas od gladi umire više ljudi nego od svih bolesti, saobraćajnih nesreća i lokalnih ratova. Hrana je osnov egzistencije i zato je humanija od medicine koja samo “ispravlje greške prirode”. Ilustrativna je izreka da: “Greške lekara zemlja pokriva, dok greške agronoma zemlja otkriva”. Hrana je takođe, osnov sigurnosti, slobode i dobrog života. Smatra se da čovek bez hrane nakon 24h postaje agresivan, nakon 48 h je spreman da krade a nakon 72 h i da se tuče, to jest zaboravlja sve moralne principe i bori se za opstanak kao životinja. Razmak između rata i mira je svega nekoliko dana bez hrane. Životni standard jednog društva zavisi od toga koliki deo stanovništva se bavi poljoprivredom, dok se ostali deo može posvetiti nadgradnji. U razvijenim zemljama to je (USA, GB, D, F) oko 2-3%, u nerazvijenim zemljama 70-90%, dok je u našoj zemlji udeo poljoprivrednog stanovništava 23.5%. Oko 20% stanovništva sveta se razbacuje hranom (razvijene države), a oko 25% gladuje. Zbog neusklađene proizvodnje hrane i porasta populacije sve je veći nedostatak hrane. Procenjuje se da je na Zemlji početkom nove ere bilo 250 miliona stanovnikana i sve do početka XVII veka taj broj se nije bitnije menjao, ali se u narednih 300 godina povećao 6 puta. Od 1900. godine godišnji prirast je bio od oko 1% do približno 2% krajem šezdesetih (manja smrtnost novoređenčadi, duži životni vek). Prema FAO u proseku je u 1995-97. godini u svetu bilo 5.8 mlrd stanovnika, za 2000. se predviđa 6.5, a 2030. godini 8 mlrd. Najveći broj i porast stanovnika je u nerazvijenom – tropskom delu izeđu 30 o SGŠ i 30o JGŠ (Azija, Afrika i Latinska Amerika). U tom delu je oko 70 % populacije i samo ¼ proizvodnje zrnastih useva jer se njaproduktivnija zemljišta gde se ugalvnom gaje žitarice nalaze od 30-50o severne i južne polulopte. Prema Maltus-ovoj teoriji iz XIX veka moguć porast proizvdnje hrane je aritmetičkom progresijom (1,2,3,4), a ljudske polpulacije geometriskom (2,4,8,16). Povećanje proizvodnje je moguće povećanjem obradivih površina što je ograničeno i to samo u Australiji, Africi i L. Amerika ili meliorativnim merama postojećeg neproduktivnog zemljišta, stim da istovremeno u razvijenom delu dolazi do smanjenja obradivih površina (naselja, putevi, deponije, erozija). Druga mogućnost je povećanje prinosa po jedinici površine tj. intenzifikacija. Glavne poluge su: stvaranje novih genotipova (sorata i hibrida) koji će biti produktivnijih i otporniji na nepovoljne uslove, bolesti i štetočine i davati bolji kvalitet ili uvođenje novih biljnih vrsta u proizvodnju, intenzivna hemizacija (mineralna đubriva, pesticidi: herbicidi, fungicidi, insekticidi), navodnjavanje i poljoprivredna mehanizacija ili proizvodnja organske materije u hidroponima, od algi, mikroorganizama…i druge inovacije. Kao što Maltus nije mogao ovo predvideti tako ni mi ne možemo predvideti šta će se novo uvesti u poljoprivredu. Iako su svetski resursi ograničeni granice ljudske kreativnosti ne postoje.

Nastanak, razvoj i podela ratarstva
Čovek se počeo baviti ratarstvom u mlađem kamonom dobu (neolitu) oko 8000 godina pre nove ere, sa osnivanjem stalnih naselja. Gajenjem biljka se prekida dotadašnja sakupljačka privreda i nomadsko stočarstvo, čime čovek postaje manje zavisan od slobodne prirode i ima više vremena za razvoj svoje duhovnosti. Ratarstvo kao naučna disciplina je relativno mlada. Začetak je bio u XIV veku u Engleskoj (Rotamsted), a priznata je tekpočetkom XX veka. 1834 u Alzasu je osnovana I eksperimentalna poljoprivredna stanica. Ratarstvo kao nauka se deli na dve grane: Opšte ratarstvo – izučava opšte principe ratarstva, tj. sistem gajenja useva (agrotehnika) i agroekološke uslove (agroekologija) za njihovo uspevanje. Ovo se izučava u načelu ne vezujući se za određenu biljnu vrstu. Posebno ratarstvo – primenjuje principe opšteg ratarstva na pojedinačne njivske biljke te uz pomoć drugih naučnih disciplina ( meteorologije, botanike, agrohemije, pedologije) I sopstvenih istraživanja razrađuje tehnologiju gajenja ratarskih useva za dati region. Ono je vrlo slično Povrtarstvu (povrtarske biljke) i Krmnom bilju.

Opšte ratarstvo
1.1. AGROTEHNIKA
Agrotehnika potiče od reči ager=polje i tehnos=veština. Cilj agrotehnike je prilagođavanje vegetacionih činioca zahtevima gajenih biljaka radi dobijanja visokih i stabilnih prinosa dobrog kvaliteta uz zadovoljavajuću rentabilnost i očuvanje plodnosti zemljišta. Pošto agrotehnika zavisi od ekoloških faktora i gajene biljne vrste (pa čak i sorte) ovde ćemo govoriti samo o njenim opštim i glavnim principima. Agrotehnika za pojedine ratarske biljne vrste i određeni region izučava se u Posebnom ratarstvu. Agrotehnika u užem smislu obuhvata: obradu zemljišta, đubrenje, setvu (razmnižavanje generativnim organima: plod ili seme) ili sadnju (razmnožavanje vegetativnim organima: krtole, lukovice, reznice, rasad, sadnice itd.), negu i zaštitu (od korova, štetočina i bilesti). Sve agrotehničke mere koje se planski i po određenom redosledu sprovode kod jednog useva čine proizvodni process, način gajenja ili tehnologiju proizvodnje tog useva u jednom regionu.

1.1.1.

OBRADA ZEMLJIŠTA

Obrada zemljišta je mehanički zahvat čoveka u pedosveru primenom različitih oruđa. Sobzirom da se obrada mora prilagođavati prema zemljištu, klimi, predusevu, narednom usevu, nivou proizvodnje, tehničkoj opremljenosti i dr., kao i to da utiče na gotovo sve osobine zemljišta ona je vrlo kompleksna.

Razlozi i ciljevi obrade zemljišta
Obrada je preduslov antropogenizacije, tj stvaranje kulturnog zemljišta - ornice i njenog redovnog iskorišćavanja. Pitanje je kako divlje biljke uspevaju bez obrade: 1) Većina divljih biljaka ima jači koren koji dobro prodire i kroz zbijeno zemljište. 2) Divlje biljke su otpornije na nepovoljne uslove i daju manji prinos. 3)Divlje biljke imaju veđu reproduktivnu moć-daju veći broj semena koje se lakše rasejava. 4) Gajenne biljke su se kroz vekove prilagodile na obrašeno zemljište i daju znatno veće prinose. One se mogu gajiti i pri redukovanoj obradi, ali bez brige čoveka ne bi opstale. Opšti cilj obrade zemljišta je stvaranje optimalnih uslova u zemljištu za porast gajenih biljke koji

se ostvaruje preko sledećih efekata. 1. Obrada svojim mehaničkim dejstvom inicira odvijanje fizičkih, hemijskih i bioloških procesa u zemljištu. Uz uticaj spoljnih sila (padavine, temperature, vazduh i dr.), pri njihovom povoljnom međusobnom odnosu, oživljava rad mikroorganizama što dovodi do brže mineralizacija organske materije, stvara se više CO2 koji učestvuje u aktiviranju hraniva, što sve dovodi do prelaska nepristupačnih u biljci pristupačna hraniva. Uz prisustvo dovoljnih količina koloidnih čestica, koagulatora i humusa stvaraju se uslovi za formiranje stabilne sitno mrvičaste strukture zemljišta, reguliše se vodni, vazdušni i toplotni ređim zemljišta, odnosno dolazi do biološke zrelosti zemljišta - tj njegove spremnosti za gajenje narednih useva. Međutim, neblagovremena, nekvalitetna, kao i obrada suviše vlažnog ili suvog zemljišta ne stvara preduslove za odvijanje ovih korisnih procesa, nego dovodi do pogoršanja svih osobina zemljišta. 2. Odnos biljke i zemljišta se uspostavlja najpre u sloju zemljišta gde seme biljke klija (setveni sloj obrade), a zatim u sloju ukorenjavanjea biljke (korenski sloj obrade). Znači cilj obrade je priprema zemljišta za unos semena i kasnije lakše ukorenjavanje biljaka. 3. Brže i veće upijanje i zadržavanje vode u zemljištu obezbeđujući gejene biljke sa vodom kada ime je najpotrebnija. Takođe je smanjeno isušivanje suvih ili optimalno vlažnih zemljišta i brže sušenje mokrih, čime se smanjuju štete od suše i preobilne kiše. 4. Bolja aeracija i razmena gasova između zemljišta i atmosvere. 5. Uništavanje korova, prouzrokovača bolest i štetočina 6. Unošenje đubriva u zonu korena i zaoravanje žetvenih ostataka koji se u zemljištu brže mineralizuju-razgrašuju od neorganskog-mineralnog oblika. 7 Nedostaci obrade. Pojačana erozija (spiranje) zemljišta vodom ili vertom. Brži gubitak humusa - zbog aktivnijih mikrobioloških procesa u zemljištu. Kvarenje strukture zemljišta - zbog gaženja mašinama, a takoše i zbog smanjenja sadržaja humusa, koji je vrlo značajan za stvaranje stabilnih strukturnih agregata. Veliki utrošak vremena - posebno je to izraženo u jesen. Obrada zemljišta traži odgovarajuća oruđa (ručna, zaprežna ili mašinska obrada) i njihovo održavanje i veliko ulaganje rada i energije. U nas se prema proceni od ukupne energije u biljnoj proizvodnji na obradu troši 38-42 %.

Mehaničko dejstvo obrade
Najvažniji mehanički efekti koji se postižu obradom zemljišta su: prevrtaje, drobljenje, mešanje, rastresanje, sabijanje, ravnanje, prekidanje životne aktivnosti biljka. Istovremena pojava većeg broja navedenih efekata i njihova izraženost je u zavisnosti od upotrebljenog oruđa za obradu. 1. Prevrtanje je najizraženije kod ploga, gde se plastica (brazda) okreće za 135 o tako da donji deo plastice dolazi na površinu, a gornji deo se zaorava. Ovim se strukturni donji sloj bogat hrnivima izbacuje na površinu, a površinski koji je zbijen i nestrukturan zbog gaženja i dejstva padavina i iz koga su pod uticajem ocedne vode ispirane koloidne čestice i hrniva zaorava u dubinu. Prevrtanje je nephodno i zbog zaoravanja semena i plitkih rizoma korova, odnosno busena lucerke i trava na veću dubinu gde ne postoje uslovi za klijanje i dalji razvoj. Takođe je neophodno kod unošenja organskih đubriva i veće količine biljnih ostataka. Prevrtanje zemljišta ima i određene nedostatke. Prevrtanjem se troši znatno više energije nego pri obradi zemljišta do iste dubine bez prevrtanja, a takoše je potrebno i više energije da se takvo zmljište kasnije površinski pripremi. Prevrtanjem se značajno povećava isušivanje obrađenog zemljišta. Prevrtanjem zemljišta, posebno ako je ono suviše suvo, dolazi do razaranja strukturnih agregata, stvaraju se velike grudve i zemljište se rasprašuje. Prevrtanjem se na površinu može izneti donji neplodni sloj (zdravica) ili štetne soli. 2. Rastresanje je međusobno udaljavanje čestica zemljišta, čime se povećava ukupna poroznost a smanjuje zapreminska masa zemljišta. Najizraženije kod razrivača, kultivatora. Posle obrade vremenom dolazi do sleganja i zbijanja zemljišta usled padvina, sopstvene težine zemljišta i gaženja raznim oruđima. Teža i vlažnija zemljišta su naročito osetljiva na zbijanje, zato je potrebno smanjiti broj prohoda naročito u prolećnoj predsetvenoj pripremi. Rastresanjem zemljišta se utiče na lakše upijanje i veću akumulaciju vode, bolja je aeracija, lakše je ukorenjavanje biljke, a povećanjem udela vazduha u zemljištu ono se brže suši i zagreva što je posebno značajno u proleće zbog ranije setve.

3. Drobljenje je sitnjenje delova zemljišta na manje grudve. Efekat drobljenja zavisi od: mehaničkog sastava, sadržaja humusa i organske materije, vlage i zbijenosti zemljišta i izbora oruđa. Ovaj efekat je najizraženiji kod freze. Usitnjeni i rastresiti plitak površinski sloj zemljišta smanjuje isparavanje vode iz dubljih slojeva zemljišta. 4. Mešanje zemljišta omugućava ravnomeran raspored u horizontalnom i vertikalnom pravcu svih vrsta organskih i mineralnih materija čime se ujednačava zemljište. Plug meša zemljište na veću dubinu, ali ne tako ravnomerno kao freza, tanjirača ili drljača. 5. Sabijanje je međusobno približavanje čestica zemljišta i po efektu je suprotno rastresanju. Postoji jedno kod valjanja. Primenjuje se posle setve radi boljeg uspostavljanja kontakta semena i zemljišta, kao i zbog boljeg dotoka vode iz dubljih slojeva u zonu semena. 6. Oblikovanje površine Najčešće obradom želimo dobiti ravnu površinu zemljišta, jer se time smanjuje dodirna površina zemljišta i vazduha, odnosno isparavanje iz zemljišta, i omogućava ravnomeran raspored vlage i toplote u zemljištu. Ređe zbog pojave erozije je poželjno da površina bude talasasta, na nagnutim terenima u pravcu izohipsi zbog erozije vodom, a u ravničarskim zbog erozije vetrom. 7. Prekidanje životne aktivnosti biljka. Svi vidovi obrade zemljišta mehanički uništavaju korovske biljke, a ponekad i gajene. Vidovi prekidanja života gajenih biljak su razoravanje višegodišnjih travno-leguminoznih smeša i zaoravnaje useva namenjenih za zelenišno đubrenje. Za tu namenu najpogodniji je plug koji osom što preseca koren, i prevrtanjem zaorava nadzemnu masu biljaka.

Kategorizacija obrade zemljišta
Obrada se kao kompleks radnji može podeliti na dve glavne grupe: I) Tehnološki postupak zasnivanja ornice i II) Redovno obrađivanje.

1. Zasnivanje ornice
Cilj zasnivanje ornice je stvaranje povoljnog staništa za razvoj gajene biljke u vidu rastresitiogantropogenog sloja (ornice ili mekote), koji služi kao osnova za redovno obrađivanje zemljišta. Ornica je pravi poljoprivredni sloj zemljišta. Stvaranje -zasnvanje ornice se može vršiti na zemljištima koja su bila: pod šumom, prirodnom ledinom ili kulturnom ledinom, a takođe i na lošijim zemljištima koja se već redovno obrađuju. Pre zasnivanja ornice treba uništiti postojeći biljni pokrivač (na ledinam) ili zaorati strnište. Tehnoliški postupak zasnivanje ornice "prdstavlja kompleksnu agrotehničku meru, koju sačinjava oblagorođavanje zemljišta uz sadejstvo mahunastog bilja" i ima dve faze: A) zasnivanje i B) obnavljanje ornice.

A) Zasnivanje ornice
obuhvata sledeće mere: 1. Stvaranje drobnog rastresitog i homogenog zemljišta dubine 35-45 cm. Postepeno podubljivanje ornice, svake godine 2-3 cm, je vrlo dug put, pa se zato pristupa jednokratnom zasnivanju ornice pomoću snažnih traktora i plugova visokog klirensa. Najpovoljnije je da se sa zasnivanjem ornice počne zaoravanja strništa, jer toplota, vlaga i mikrobiološka aktivnost imaju važnu ulogu u hemijsko biološkim procesesima koji će se odvijati tokom leta i jeseni. 2. Obezbeđivanje orničnog sloja dovoljnim količinama organskih i mineralnih materija. Huminizacija je obogaćivanje zemljišta organskim materijama. Za tu namenu se koristi stajnjak ili zelenišno đubrenje. Obično se stajnjaka unosi 1-2 % od težine oraničnog sloja, koja je do dubine od 40 cm oko 5000 t, tj. praktičniji obračun je da se za svaki cm dubine oranja unesi po 1 t stajnka. Zbog boljeg zaoravnja i mešanja, unošenje stajnjaka i oranje se vrši u više navrata po slojevima. Prvo oranje se obavlja tokom avgusta na dubinu od 15-20 cm uz unošenje 15-20 t/ha stajnjaka, drugo oranje jepočetkom septembra na 25-30 cm uz 10 t/ha stajnjaka, a treće dve tri nedelje kasnije na 35-45 cm uz unošenje još 10-15 t/ha stajnjaka. Nakon svakog oranja se vrši kultiviranje. Na ovaj način je zemljište po celoj dubini usitnjeno, rastrešeno i homogeno obogaćeno organskom materijom. Usled nedostatka stajnaka i velikih transportnih troškova huminizacija se može vršiti i sideracijom - zaoravanjem nadzemne zelene mase najčešće jednogodišnjih leguminoza (lupine,stočni grašak,grahorice, soja itd.). Leguminoze, zbog

simbioze sa kvržičnim bakterijama, koje koriste elementarni azot iz vazduha, obogaćuju zemljište azotom tj. nihova organska masa ima povoljniji uži C:N odnos, što utiče na lakše stvaranje blagog humusa. Unošenjem organske materije i njenom razgradnom do humusa zemljište dobija određenu elastičnost i otpornost na sleganje, gaženje i sabijanje. Fosfatizacija: obogaćivanje zemljšta fosforom i njegovo ordžavanje u aktivnom-pristupačnom stanju. Mineralna đubriva, oko 500 kg/ha superfosfata i 200 kg/ha amonijum sulfata se unose pod drugo oranje početkom septembra. 3. Kalcifikacija - unošenje kalcijuma u vidu negašenog kreča,krečnjaka,lapora ili saturacionog mulja se vrši na kiselim i svim drugim zemljištima koja nemaju dovoljno kalcijuma. Unošenje kalcijuma se obavlja pred ljuštenje strništa. Ovaj element je sa humusom vrlo bitan za formiranje povoljne i stabilne strukture zemljišta.

B) Obnavljanje ornice
se vrši povremeno na zasnovanoj ornici primenom istih mera. Usled stalnog gajenja useva, obrade igaženja mašinama, atmosferskih padavina i sopstvene težine zemljište kroz određeno vreme dobija prvobitne osobine. Vreme produžnog delovanja zasnovane i ponovo obnovljene ornice zavisi od: klime, zemljišta, načina redovne obrade, inteziteta gaženja itd. Na lošijim tipovima zemljišta, u hladnijim i vlažnijim regionima obnavljanje ornice se vrši češće, a na boljim zemljištima uz povoljniju klimu ređe, svake 4-5 godine, tj u okviru jedne rotacije ili obrađaja (vidi poglavlje plodored).

2. Redovno obrada
Redovno obrada, se obavlja radi stvaranja optimalnih fizičkih, hemijskih i bioloških osobina ornice do odgovarajuće dubine, shodno potrebama pojedinih useva u cilju što potpunijeg korišćenja genetskog potencijala biljke. Ona se obavlja u međuvremenu izmeđi zasnivanja , odnosno obnavljanja ornivce. Za postizanje optimalnog fizičkog stanja zemljišta primenjuje se više mera obrade, stim da se neke od njih mogu ponoviti u više vremenski odvojenih prohoda. U klasičnom sistemu obrade se jednim prohodom oruđa po pravilu ne može postići željeni efekat. No, razvojem su stvorena oruđa za različite sisteme minimalne obrade, tzv "setveni kombajni" koji u jednom prohodu vrše osnovnu i predestvenu obradu, unose mineralna đubriva, sredstva za zaštitu i seme. Mere obrade su dobile naziv po oruđima kojima se obavljaju i razlikujemo sledeće: oranje, razrivanje, vlačenje, brananje, tanjiranje, kultiviranje, drljanje, ravnanje, valjanje, frezovanje, kao i istovremenu primenu različitih kombinacija ovih mera, tj. oruđa. Ovaj kompleks različitih, organski povezanih faza obrade čini celinu redovne obrade. Posmatrajući vremenskim redom od skidanja prethodnog do žetve tekućeg useva razlikujemo sledeće faze obrade: 1. Ljuštenje 2. Osnovna obrada 3. Površinska-dopunska obrada 4. Obrada u toku vegetacije - nega useva.

1 Ljuštenje
Ljuštenje je plitka obrada zemljišta koja se izvodi neposredno posle žetve ranih preduseva koji stižu u rano leto ili tokom leta (krmne smese, grašak, uljana repica, strnine, konoplja za valkno, rano povrće). Osnovno pravilo u ratrastvu je da se zemljište posle žetve tj. bez useva mora odmah obraditi, a pošto su tada uslovi za osnovnu obradu nepovoljni ljuštenje je jednio rešenje. Balgovremenim i kvalitetnim izvođenjem ove mere postiže se sledeće: - zaoravanje žetvenih ostataka i poniklih korova - bolje upijanje i čuvanje vlage zbog prekidanja kapilarnosti. - bolja je aeracija zemljišta što pospešuje mikroobiološku aktivnost te je brža je razgradnja organske mase što dovodi zemljište u stanje biološke zrelosti. - stvaranje uslova za lakšu i kvalitetniju osnovnu obradu, a time i više prinose narednog useva. - uništavanje korova, bolesti i štetočina. Ometa se rast višegodišnjih korova i provocira nicanje semena korova i gajenih biljaka (samonik), koji se pre osemenavanja zaoravaju osnovnom obradom.

Ljuštenje treba obaviti neposredno posle ili istovremeno sa žetvom, jer u momentu žetve zemljište još sadrži dovoljno vlage za obavljanje ove operacije. Ako je zemljište jako suvo, može se sačekati prva kiša koja će prokvasiti površinskih 10 cm zemljišta. Slamu ako se koristi treba za 1-2 dana sakupiti i odneti sa parcele ili je usitniti i ravnomerno rasporediti po parceli. Spaljivanje slame i drugih žetvenih ostataka je nepoželjno jer se sagoreva deficitarna organska materija i sav azot u njoj, a u površinskom sloju delimično sagoreva i humus, uništavaju se korisni insekti i mikriorganizmi, kao i divljač i zagađuje se životna okolina, a takođe postoji opasnost od požara na susednim parcelama (neovršene strnine, oštećenje biljak na susednim parcelama). Spaljivanje je opravdano jedino na jako zakorovljnim parcelama i u slučaju ponovljene setve radi uništavanja umnoženih bolesti i štetočina. Dubina ljuštenja se kreće od 10-15 cm i zavisi od količine žetvenih ostataka i zakorovljensti, vlage zemljišta, padavina itd. U suvljim uslovima i sa više žetvenih ostataka se ore dublje, a ako je prvenstveni cilj provokativno nicanje korova onda pliće. Umesto ljuštena, pri povoljnom stanju vlažnosti zemljišta može se izvesti letnje oranje na 15-20 cm, što se obično praktikuje kod ponovljene setve strnina. Posle ljuštenja, a posebno letnjeg oranja, poorano zemljište treba što pre zatvoriti, primenom kembridž ili paker valjak i drljače, radi smanjenog isušivanja i obezbeđenja boljeg kontakta između semena korova i zemljišta. Za ljuštenje, osim letnjeg oranja, ne preporučuju se klasični plugovi jer u sušnim letnjim mesecima ne obezbeđuju dobar kvalitet, a zbog radnog zahvata i učinak im je mali. Najbolje je ljuštenja obaviti plugovima ljuštilnicima koji imaju više (4-12) manjih plužnih tela i veliki radni zahvat, i ne mogu orati dublje od 15 cm. Teške tanjrače se takođe mogu koristiti jer imaju veliki radni učinak, no slabije uništavaju korove i unose biljne ostatke, a ostaju i oplazine.

2.Osnovna obrada
Osnovna obrada je obrada zemljišta do pune dubine, koja osim setvenog sloja obuhvata i zonu ukorenjavanja useva. Osnovna obrada se može izvesti: 1. Oranjem - prevrtanjem 2. Rastresanjem - bez prevrtanja 3. Kombinovano (rastresanje i oranje).

1.Osnovna obrada oranjem
Oranje je najčešće primenjivan način osnovne obrade i spada među najstarije agrotehničke mere pa je otuda pojam oranice i istoriski vezan sa oranjem. Od svih mera redovne obrade na oranje se troši 5055 % ukupne energije i vremena. Oranje se obavlja plugovima koji mogu biti: raonični (lemešni), diskosni, a u novije vreme i rotacioni, vibracioni i dr. Najviše se koristi raonični (slika) plug koji pomoću raonika i crtala seče i cepa zemljište u horizontalnom i vertiklanom pravcu, pri čemu se odsečena traka (brazda ili plasitca) zbog kretanja pluga penje uz plužnu dasku i izvija, a kad dospe do njenog kraja usled sopstvene težine pada pri čemu dolazi do prevrtanja, mešanja i drobljena zemljišta. Na standardni plug mogu se postaviti i dodaci u vidu pretplužnjaka i podrivača. Pretpližnjak je manje plužno telo (oko 1/3 glavnog plužnog tela) koje se postavlja ispred glavnog plužnog tela. Obično se koristi za razoravanje zatravljenih površina ili zaoravanje veće količine organskih mase (žetveni ostaci, stajnak). Ovaj dodatak organsku masu i površinskih 10-ak cm zemljišta baca na dno brazde, koja se zatrpava glavnom brazdom. Podrivač je telo u vidu klina ili pačije noge koje se postavlja na gredelj iza glavnog plužnog tela. On bez prevrtanja rastresa zemljište 5-10 cm ispod dubine oranja. Koristi se na zemljištima sa nepropusnim podoraničnim slojem ili za razbijanje plužnog đona. Zbog velikog povećanja vučnog otpora primenjuje se periodično svake 2-3 godine, pri oranju za okopavine i to u ranu jesen kada je zemljište nešto suvlje, jer je tada efekat rastresanja znatno veći. Za srednje duboko oranje najbolje je da odnos dubine i širine brazde bude 1:1.41 a ugao prevrtanja plastice 135 o (slika). Optimalna brzina kretanja standardnih plugova je 7 km/h, jer je pri manjoj brzini prevrtanje i droblje slabije, dok pri se većoj brzini javlja znatno veći vučni otpor.

Vreme oranja
zavisi od vremena skidanja preduseva i vremena setve narednog useva za koji vršimo obradu i može biti u leto, jesen-zimu ili u proleće. Letnje oranje se izvodi od VI-IX. Može biti posle ljuštenja ili neposredno posle žetve preduseva. Praktikuje se kod ponovljene setve strnina, setve uljane repice, avgustovske setve lucerke. Ovo oranje se obavlja samo ako zemljište do dubine oranja ima dovoljno vlage, u protivnom se s obzirom da imamo dovoljno vremena odlaže do većih letnjih kiša koje omogućavaju povoljnije uslove za bolji kvalitet ovog oranja. Jesenje oranje se vrši tokom jeseni od druge polovine IX, kada su uslovi vlaženja mnogo povoljniji. Pod tim se najčešće podrazumeva osnovna obrada za jare useve. Prvenstveni cilj je bolje primanje i zadržavanje zimske vlage, prirodno sleganje i usitnjavanje zemljišta tokom zime pod uticajem mraza (smrzavanjem voda povećava zapreminu za oko 9 %), uništavanje korova i štetočina i olakšana predsetvena priprema za jare useve. U odosu na neobrađeno, zemljište poorano u jesen je na površini u proleće manje vlažno, brže se zagreva i suši što omogućava raniju i kvalitetniju predsetenu pripremu i setvu. Bolje je orati u ranu jesen, jer su kasnije obično zemljišta prevlažna. Jesenje oranje se posle kasnih preduseva (kukuruz, š. repa) najčešće izvodi u XI mesecu sve dok se zemljište ne smrzne, pa i tokom zime ukoliko je zbog kiša ili mrazeva prekinuto u toku jeseni. Zimsko oranje je nešto pliće i toleriše se i nešto lošiji kvalitet, jer je svako zimsko oranje bilje od prolećnog. Prolećno oranje erozija (nagnuti tereni) ili laka zemljišta gde je manji efekat jesenje oranja. Nikako ne na teškim zemljištima. Koristiri oruđa koja ne prevrću tj rastresaju zemljište. sačekati vlažnost, smanjiti dubinu, odmah predsetvena priprema

Momenat oranja
Zemljište treba orati pri umerenom sadržaju vlage, kada je vučni otpor najmanji a plastica se lako meša i drobi na sitnije grudve što olakšava površinsku obradu. Ovo stanje vlažnosti tzv. fizička zrelost za obradu je za srednje teška zemljišta pri sadržaju vode od 40-65 % od pljskog vodnog kapaciteta. Na teškim zemljištima ovaj interval je znatno uži i zato se ona nazivaju "minutnim zemljištima" jer su najveći deo vremena suva i zbijena ili mokra i lepljiva. Na lakim zemljištima ovaj interval je od 20-70 % od poljskog vodnog kapaciteta i praktično ona se mogu obrađivati u svako vreme. Imajući ovo na umu na jednom gazdinstvu prednost u obradi treba da imaju "minutna", odnosno teža u odnosu na lakša zemljišta. U jesenjem oranju se može tolerisati sjajna plastica, ali se i tada najpre obrađju teža zemljišta, dok se u prolećnom oranju prvo obrađuju lakša i zemljišta na prisojnim osunčanim stranama nagnutih terena jer su suvlja. Određivanje fizičke zrelosti za obradu se može utvrditi i sledećim jednostavnim subjektivnim načinima. 1. Uzme se malo zemlje u šaku i blago stisne. Ako se cedi voda zemljište je suviše vlažno, ako se ne može formirati grudva suviše je suvo, a ako se formira grudva koja se raspadne kada je pustimo iz ruke sa visine od 1 m onda je optimalno stanje vlage za oranje. 2. Uzme se malo zemlji i trljanjem između dlanova se oblikuje u vidu gliste. Ako pri savijanju ova figura ne puca zemljište je prevlažno, ako se ne može formirati figura onda je presuvo, a ako obrazovani oblik gliste pri savijanju puca onda je optimalna vlažnost za obradu. 3. Fizička zrelost se može proceniti i po radu pluga. Ako se zemljište razmazuje, lepi i kaiša ili je površina plastice sjajna zemljište je pravlažno i obrnuto ako se zemljište kida, stvaraju se velike grudve i za plugom se diže prašina onda je presuvo.

Dubina oranja
zavisi od: osobina zemljišta, klime, zahteva useva, plodoreda i preduseva, đubrenja i količine žetvenih ostataka, ekonomičnosti, vremena izbvođenja. Osobine zemljišta dubina oranja zavisi od dubine humusno-akumulativnog horizonta. Plitka zemljišta sa neplodnim ili podoraničnim slojem sa štetnim solima se oru pliće da se na površinu ne izbaci podoranični sloj (zdravica). Teška zemljišta se zbog popravke vodno vazdušnih osobina oru dublje od lakih koja su sama po sebi rastresita. Klima: U suvoj klimi ore se pliće zbog smanjenog isparavanja vode, a takođe i u vlažnoj klime pošto biljka ima dovoljno vode. U semiaridnoj (polusuvoj) klimi kakava je u našem žitorodnom području

duboko oranje je korisno jer omogućava veće nakupljanje zimskih padavina za sušne letnje mesece. Zahtevi useva: Za biljke dubljeg korena i one koje ispod zemlje formiraju zadebljali koren ili krtole ore se dublje, a za biljke plićeg i žiličastog korena pliće. Za ozime kulture i jara strna žita dovoljno je 15-20 cm, za okopavine to je 20-25 cm, a za šećernu repu , lucerku, krompir 25-30 cm. Plodored: Efekt dubokog oranje ne traje samo u godini oranja nego i kasnije kroz tzv. "produžno dejstva dubokog oranja". Zato se u plodoredu smenjuju usevi za koje treba orati dublje sa usevima za koje oremo pliće, jer oni povoljno reaguju na produžno dejstvo. Dubinu oranja treba menjati i zbog sprečavanja pojave tzv "plužnog đona". Ako se iz godine u godinu ore na istu dubinu, usled pritiska plaza i raonika na dnu brazde se stvara zbijeni nepropusni sloj za koren vodu i hraniva. Đubrenje: Radi boljeg unošenja i mešanja organskih i mineralnih đubriva potrebno je orati nešto dublje. Ovo je posebno značajno kod meliorativnog đubrenja i zaoravanja veće količine žetvenih ostataka (kukuruzovina). Ekonomičnost: razmarta da li će usev povećenim prinosom opravdati povećanje troškova između plićeg i dubljeg oranja. Vremena izbvođenja: Uglavnom je jesenje i zimsko oranje dublje u odnosu na prolećno i naknadno oranje.

Način oranja
Zbog cene koštanja, načinom oranja se ono unapred planira, da bi se smanjili prazni hodovi i poboljšao kvalitet oranja. Izbor načina oranja zavisi od reljefa, klime i vodnih osobina zemljšta, veličine i oblika parcele, vučne sile i vrste pluga. Razlikujemo: 1. Oranje na zagone (slog i razor) 2. oranje u ravnicu 3. figurno oranje. Osim ovih postoji i oranje na grabenove i baule. Najznačajnija su prva tri. 1. Oranje na zagone : je najrasprostranjeniji način oranja na ravnim i nagnutim terenima, a obavlja se klasičnim plugovima koji gledajući u smeru oranja bacaju brazdu u desno. Potrebno je da ivice parcele budu paralelne, odnosno moramo se truditi da brazde tokom oranja ne budu krivudave, da nebi na kraju ostali "klinovi" ili "oplazine" koji je teško poorati. Pre početka oranja parcelu treba razmeriti i podeliti na zagone, čija je optimalna širina 40-50 puta veća od radnog zahvata pluga, jer tada prazni hodovi iznose 3-5 % od ukupnog hoda traktora. Dužina zagona je jednaka dužini parcele koje su u ravničarskom reonu obično duge oko 400 m, jer je to bio optimum za racionalno korišćenje zaprege, dok je za mašinsko oranje u zavisnosti od snage traktora poželjno 600-1000 m. Kod kraćih zagona povećavaju se prazni hodovi. Na čelu zagona sa obe strane ostavljaju se uvratine, na kojima se okreće traktor sa plugom i koje se oru popreko kada se završi oranje cele pracele. Širina uvratine, računajući i put, je za 1 m veća od poluprečnika okretanja traktora sa plugom. Kod nošenih plugova je dulpo manja nego kod vučenih. Pre početka oranja označava se kraj uvratine prema parceli oranjem poprečne brazde. One se oru na 1/3 dubine oranja tako da plastica pada prema njivi. Služe za lakše ulaženje pluga u zemljište, a takođe i da svaki početak, odnosno kraj brazde bude u istom pravcu. To se postiže tako što se uvek kada zadnji točkovi traktora izlaze iz ove poprečne (čeone) brazde plug pušta, a diže kada oni u nju ulaze. Oranje na zagone može biti na slog pri naoravanju i na razor pri razoravanju. a) Naoravanje Oranje počinje u sredini i ide prema kraju zagona. U sredini zagona plastica prvog plužnog tela u odlasku pada na nepoorano zemljište, a u povratku na plasticu iz odlaska, što znači da dolazi do naoravanja jedne na drugu plasticu zbog čega se formifra slog ili greben u vidu uzdignuća. Da bi se svo zemljište obradilo i greben bio što niži u prvom prohodu se vrši "otvaranje brazde". Najpre se od prve dve brazde formira privremeni razor (dve susedne otvorene brazda), stim da prva brazda bude za 1/4 plića od željene dubine oranja, a druga nešto dublja, a potom naoru jedna na drugu oranjem na punu dubinu (slika). Ako ivice parcele nisu paralelne ili prave, poslednje brazde se ne oru celom dužinom. b) Razoravanje je suprotno naoravanju. Oranje počinje sa krajeva zagona, posmatrajući u smeru oranja u odlasku, najpre na desnom, a povratku na levom kraju, tako da oranje ide prema sredini gde na kraju ostaje razor. Ako ivice parcele nisu paralelne, odnosno ako su poslednje brazde krivudave, pri kraju će u sredini ostati nepoorano zemljište u vidu klina, odnosno u vidu "oplazina". Da bi se ono pooralo traktor se mora više puta okretati uzduž razora po oranju ili voziti veći deo kroz brazdu sa podignutim plugom ili unazad, a to sve dovodi do gaženja pooranog zemljišta i smanjenja učinka. Razori ako su pravi i čisti na težim zemljištima i u vlažnijoj klimi služe za odvodnjavanje suvišne površinske vode. Na normalnim zemljištima u sušnoj i polusušnoj klimi zbog razora se gubi deo proizvodne površine (oko 3%), a osim toga na njima često rastu korovi, koji se odatle se prenose na ostali deo parcele.

Razori i slogovi predstavljaju smetnju krupnoj mehanicaciji pri površinskoj obradi, setvi, negi i žetvi. Zbog toga treba poslednje brazde koje ostaju otvorene u sredini zagona pri razoravanju i na krajevima zagona pri naoravanja orati pliće, odnosno pri naoravanju obavezno "otvarati brazdu" (u slici obratiti pažnju na ovo). U suprotnom je obavezno da se duboki razori naknadno zaoru ili poravnaju ravnjačima ili tanjiračama. Na velikim parcelam zagoni se oru naizmenično na razor i slog. Zagoni odnosno parcele koje se jedne godina oru na razora, druge godine treba orati na slog. Da bi se na velikim parcelama izbeglo stvarnje grebena ili komplikovano "otvaranje brazde" koristi se popravljeno oranje na zagone gde se neparni zagoni oru na slog a parni na razor, stim da se zagoni oru sledećim redosledom 1.,3.,2.,5.,4.,7.,6. itd. jer tada prva plastica parnog zagona pada u poslednju brazdu susednih neparnih zagona, tako da sastavima zagona nema naora.(slika). 2. Oranje u ravnicu: se vrši plugovima obrtačima (balansnim) koji imaju dupla plužna tela, jedna plasticu bacaju u desno (kao klasični plug) a druga nasuprot prvih u levo. Oranje počinje na jednom kraju a završava se na drugom kraju parcele. Kada završi jednu brazdu na uvratinama se okreće traktor ali plužna tela na plugu, što omogućava oranje u povratku u istoj brazdi. Ovo je najbolji način oranja jer se ne stvaraju slogovi ni razori i najmanji su prazni hodovi. Međutim, ovi plugovi su skuplji i teži jer imaju dvostruka plužna tela usled čega se i troši više energije nego pri oranju klasičnim plugom. 3. Figurno oranje: se primenjuje na velikim ravnim parcelama pravougaonog kvadratnog ili okruglastog oblika. Najpre se, na precizno određenoj sredini parcele plugom obrtačem ili na slog uzore figura, koja u malom treba da ima oblik parcele, čime se postiže da pri kasnijem oranju oko figure prema krajevima parcele imamo na svim stranama isti broj brazda. Veličina te figure treba da je tolika da se plug sa traktorom (agregat) oko nje može lako okretati. Zatim se oko figura ore naoravanjem prema njoj na dva načina: a) Plug se na uglovima parcele diže i agregat okreće u obliku petlje u levo b) Plug se ne diže iz brazde nego se stalno ore u krug bez ikakvih praznih hodova. Ovaj način je najpogniji za oranje traktorima na daljinsko upravljanje pomoću telekomandi. No, ako parcela nije okrugla na kraju ostaju nepoorani uglovi koji se uzoru manjim traktorima manevrisanjem.

2 Osnovna obrada rastresanjem
Poslednja dva vida osnovne obrade se manje primenju, iako u sušnijim uslovima mogu biti u prednosti u odnosu na oranje. Rastresanjem se oranica ne meša sa neplodnim podoraničnim slojem, nema uslova za stvarnje plužnog đona, optimum vlage zemljišta za rastresanje je 40 % od PVK, tj. niži nego za oranje što mu omogućava primenu u letnjem i ranojesenjem periodu, troši se 30-40 % manje energije, imamo centralnu a ne kosu vuču kao kod pluga, veći je učinak, nema razora i slogova i veća je usitnjenost zemljišta pa su manji i gubici vode, cena razrivača je manja a lakše je i održavanje i podešavanje. Nedostak rastresanja je nemogućnost unošenja đubriva i biljnih ostataka u zemljište, i slabije prekidanje životne aktivnosti biljka. Rastresanje se izvodi razrivačima (čizel plugovima) na dubinu 20-40 cm i podrivačima na 60-100 cm.

3. Površinska obrada
Posle osnovne obrade, zemljište je na površini neravno i nedovoljno usitnjeno. Dopunskom obradom se ravna, usitnjava i rastresa plitak površinski sloj, smanjuje se evaporacija, poboljšavaju vodnovazdušne i toplotne osobine a time i biološko sazrevanje zemljišta, uništavaju se korovi i samonik i unose i mešaju sa zemljištem mineralna đubriva i pesticidi (inkorporacija). Dopunska obrada u zavisnosti od vremenskog razmaka između osnovne obrade i setve može predstavljati ili predsetvenu pripremu zemljišta ili zeštitnu obradu tj negu osnovne obrade. Za dopunsku obradu se koriste različita oruđa: tanjirača, prstenasti valjci, kultivatori, drljača, brana, vlača i kombinovana oruđa. Koje će se oruđe koristiti i u koliko prohoda zavisi od: kvaliteta osnovne obrade, vremena obavljanja, tipa zemljišta, količine žetvenih ostataka, vlažnosti zemljišta itd. Površinska obrada se može vršiti: A) Istovremeno ili neposredno iza osnovne obrade B) Sa većim vremenskim razmakom od osnovne obrade.

A) Istovremeno ili neposredno iza osnovne obrade
se izvodi kod setve naknadnih, postrnih ili ozimih useva posle kasnih preduseva. Dopunska obrada se vrši odmah iza osnovne obrade zbog: nužnosti setve narednog useva, obavljanja obrade pri povoljnijoj vlažnosti zemljišta i što boljeg čuvanja postojeće vlage koja je neophodna za nicanje. Zbog ovog kažemo da se vrši po principu "beri, ori i sej". Površinska obrada je u ovom slučaju je istovremeno i predsetvena priprema zemljišta koja ima za cilj da omogući kvalitetnu setvu, tj. polaganje semena na istu dubinu, dobro pokrivanje i kontakt zemljišta sa semenom tj. omogućava se ujednačeno klijanje i početni razvoj biljke. Predsetvenom pripremom se ravna, usitnjava i rastresa plitak površinski tzv. setveni sloj i zbija sloj ispod njega, odnosno stvara se "tvrda posteljica i mek pokrivač". Između osnovne obrade i setve ima vrlo malo vremena za prirodno sleganje zemljišta, pa je za suzbijanje pojave "vazdušnih džepova" neophodno pogodnim oruđima sabiti zemljište ispod setvenog sloja tzv. posteljicu. Setveni sloj zemljišta treba da je sitnomrvičaste do sitnogrudvaste strukture (2r 1-30 mm) da bi seme bilo što bolje pokriveno i začtićeno od sunca, vetra i ptica, kao i zbog lakšeg izbijanja ponika na površinu. Poželjno je da se na površini setvenog sloja nalaze nešto krupnije grudve, koje amortizuju udar kišnih kapi i smanjuju opasnost od formiranja pokorice, a u zoni semena sitnije grudve zbog boljeg kontakta semena i korenčića sa zemljištem i snabdevanja vlagom. Koriste se široko zahvatna oruđa kao tanjirača, prstenasti vlaci (kembridž ili paker), roto drljača, kultivatori, drljača ili teški setvospremači. Kombinovana oruđa ili "setvospremači" se najčešće koriste za jednofaznu predsetenu pripremu. Mogu biti teški koji se koriste za teža zemljišta u sušnim uslovima (uglavnom u jesen) ili laki koji se koriste na lakim i srednje teškim zemljištima pri povoljnoj vlažnosti zemljišta (uglavnom u proleće). Na prednjem delu se nalazi prstenasti vljak ili greda, iza je sekcija kultivatora ili drljače, a pozadi su rešetkasti tzv. "krimler" valjci. Prednji delovi ravnaju, usitnjavaju i rastresaju, a zadnji deo zbija posteljicu i finalno usitnjava setveni sloj.

B) Sa većim vremenskim razmakom od osnovne obrade
koji može biti od 2-8 meseci. Zbog toga se površinska obrada deli na dve vremenski razdvojene faze: 1) Nega osnovne obrade i 2) Predsetvena priprema. Ovakva površinska obrada se izvodi za: a) Ozime useve iza ranih preduseva gde od osnovne obrade do setve proće 2-3 mesecs i b) Sve jare useve gde se setva obavlja čak posle 6-8 meseci od osnovne obrade, .

1) Nega osnovne obrade
je potrebna zbog sleganja zemljišta, pojave pokorice i korova, te velikog isušivanja zemljišta u tom dugom međuvremenu od osnovne obrade do setve. Obavlja se ravnjačima, tanjiračama, kolutastim valjcima, roto drljačama. a) Kod letnjeg oranja za ozime useve se prvenstveno vrši zbog čuvanja vlage i popravke kvaliteta osnovne obrade. Pošto imamo dovoljno vremena obavlja se pri optimalnoj vlažnosti (obično posle veće kiše) i značajno olakšava predsetvenu pripremu. b) Kod jesenjeg oranja za jare useve tzv. "zatvaranje brazde" se vrši ako je nekvalitetna osnovna obrada zbog oranja suvog zemljišta. Ovom merom samo usitnjavamo veće grudve ili ih potiskujemo u zemljište radi njhovog lakšeg raspadanja pod uticajem mraza. Poznato je da se grudve prečnika do 10-12 cm raspadaju pod uticajem mraza tokom zime čak i na glinovitom zemljištu. Zatvarenje brazda u jesen se obavezno vrši za rane jare useve (jare strnine, grašak, šećerna repa) bez obzira na kvalitet osnovne obrade, zbog lakše i brže predsetvene pripreme sa smanjenim brojem prohoda u II i III kada je zemljište pravlažno. Zbog jesenjeg špica radova (žetva suncokreta, kukuruza i šećerne repe, setva pšenice i jesenje oranje) prvo se seje pšenica, zatim se obavlja jesenje oranje, pa zatvaranje brazda za rane jare useve, a na kraju ako se stigne i to samo na glinovitim zemljištima za kasne jare useve (suncokret, soja, kukuruz).

2) Predsetvena priprema
ima za cilj da omogući blagovremenu i kvalitetnu setvu. a) Za Ozime useve posle ranih preduseva se izvodi pred njihovu setvu po sličnom principu kao

posle kasnih preduseva, stim da je znatno lakša. b) Za jare useve se vrši što ranije u prleće kada se zemljište dovoljno prosuši i postigne fizičku zrelost za obradu. Prevlažno zemljište se sporije zagreva i osetljivije je na gaženje i sabijanje. Ova obrada dovodi do zbijanja i pogoršanja fizičkih osobina zemljišta naročito na tragovima točkova. Zato se preporučuje postavljanje duplih točkova na traktorima i obavljanje ove operacije u što manjem broju prohoda, agregatiranjem više oruđa ili upotrebom kombinovanih oruđa. Cilj ove predsetvene pripreme je ravnanje i rastresanje zemljišta, a manje usitnjavanje (jer je tokom zime to učinio mraz) i sleganje zemljišta (ono se prirodno sleglo tokom 5-6 meseci). Ovom merom se smanjuje isparavanje vode iz zemljišta (manja dodirna površina, prekid kapilarnog sistema) zbog povećanih temperatura i omugućava ravnomerniji raspored vode i toplote u setvenom sloju. Rastresanjem zemljišta u površinski sloj unosimo vazduh koji ima slabu provodljiost i nizak toplotni kapacitet, što omogućava brže zagrevanje setvenog sloja i time raniju setvu, brži porast i izbegavanje suše u kritičnom periodu VII i VIII meseca, odnosno dužu vegetaciju. Takođe se, uništavaju rani prolećni korovi u fazi klijanja i nicanja kada je to najlakše i unose predsetvene doze mineralnih đubriva. Koriste se široko zahvatna oruđa (vlača, drljača, kultivatori) koje ravnaju i sitne zemljište a ne prevrću ga i seku. Ova oruđa se najčeće agregatiraju ili se koriste kombinovana oruđa - laki setvospremači koji u slučaju kvalitetne osnovne obrade i ravnog zemljišta omogućava jednofaznu predsetvenu pripremu. Dubinu pripreme treba prilagoditi dubini setve, jer preduboka priprema dovodi do nepotrebnog gubljena vode i neujednačenog nicanja. Tanjirača se retko koristi u proleće, osim na jako zakorovljenom ili zbijenom i teškom zemljištu, jer se sečenjem vlažnog zemljišta stvaraju veštačke grudve. Takođe se retko koriste valjci koji prvenstveno sabijaju i usutnjavaju veće grudve zemljišta. Pred setvu kasnih jarih useva se obično vrši još jedan prolazak lakog setvospremača, zbog uništavanja u međuvremenu poniklih korova, boljeg ravnaja i inkorporacije herbicida i insekticida.

4. Obrada u toku vegetacije - nega useva. Valjanje:
se vrši radi usitnjavaja grudvi i zbijanja površinskog sloj zemljišta. Primenjuje se posle setve sitnog semena u sušnim uslovima zbog bojleg kontakta zemljišta sa semenom i dotoka vode iz dubljih slojeva zemljišta u zonu semena, čime se dobija potpunije, brže i ravnomernije nicanje. Takođe, koristi se u proleće u ozimim usevima u slučaju pojave podlubljivanja zbog boljeg kontakta korena i zemljišta. Kod setve jarih širokoredih kultura na sejalicama postoje "nagazni točkovi" koji zatvaraju brazdu iza ulagača i blagim zbijanjem omgućavaju bolji kontakt zemljišta sa semenaom. Valjanje ne sme biti poslednja operacija jer pojačava kapilarni uspon vode, pa zato nakon nedelju-dve, kada se ponik ukoreni, treba primeniti drljanje koje razbija kapilarne veze i pokoricu.

Drljanje
se praktikuje posle setve pri pojavi "pokorice" koja otežava nicanje. Pokorica se javlja posle većih kiša koje su praćene visokim temperaturama. Pre se javlja na teškim zemljištima lošije strukture sa manje humusa ili ako je površinski deo setvenog sloja preterano usitnjen. Za tu namenu se koriste: rotaciona motika (stim da se radni organi okreću sa za 180 o da prilikom okretnja pri podizanju ne izdižu zemljište nego ga samo pritiskaju), zvezdasta ili obična laka drljača. Ovu meru treba primenjivati oprezano i pažljivo jer deo biljaka zbog mehaničkog oštećenja strada pošto su u fazi nicanja vrlo osetljive. Drljanje se praktukuje i kod ozimih žita u proleće, od faze 3 lista do početka vlatanja, jer pospešuje bokoreje, rastresa površinski deo zemljišta gde se zbog bolje aeracije i bržeg sušenja intenzivira rad mikroorganizama, uništavaju se uginule biljke i mineralno đubrivo dato u prihrani unosi u zemljište.

Međuredna kultivacija
se vrši kod širokorednih kultura za uništavanje korova, razbijanje pokorice i rastresanje površinskog sloja zemljišta. Rastresanjem se smanjuje zagrevanje zemljišta i isparavanje vode iz njega, a povećava upijanje vode i aeracija, tj. stvaraju se povoljniji uslovi za mineralizaciju, što sve utiče na povećanje prinosa useva. Obavlja se međurednim kultivatorima od nicanja do sklopanja redova, obično 2-3 puta sa razmakom od 12 nedelje. Broj i razmak zavise od zakorovljenosti, tipa zemljičta i vremenskih prilika. Obavezno je

praćena ručnim okopavanjem nekultivirane "zaštitne zone", koja mora biti dovoljno široka (oko 12-20 cm) da nebi došlo do sečenja biljka u toku kultivacje. Zbog istog, se moraju koristiti kultivatori sa istim ili duplo manjim brojem sekcija od redova sejalice, kultivacija se obavlja u istom semru kao i setva uz obavezno korišćenje stabilizatorskih poluga koje sprečavaju slobodno znaošenje kultuvatora. Da bi imali pozitivn efekta ove mere, kao i kod svih agromera, moramo voditi računa o kvalitetu i blagovremenosti izvođenja. Izvodi se dok korovi ne prerastu, pri povoljnom stanju vlažnosti zemljišta. Dubina klutiviranja mora biti prilagođeena usevu i njgovom uzrastu, a kreće se od 3-8 cm. Ukoloko se korovi uništavaju herbicidima izostavlja se ručno okopavanje, a ipak se zbog razbijanja pokorice i rastresanja zemljišta preporučuje 1-2 međuredne kultivacije.

Ogrtanje
je mera kojom se rastresito zemljište nabacije na prizemne delove biljke, tako da u redovima nastaju humke. Vrši se kod širokorednih kultura, međurednim kultivatorima sa posebnim dodacima. Ogrtanjem se zatrpavaju i na taj način uništavaju korovi u redu. U aridnim uslovima zbog povećane površine zemljišta veće je isparavanje vode i zato se ogrtanje ne preporučuje. No, neke specifične kulture se redovno ogrću: krompir da bi se produžio podzemni deo stabla na kome se formiraju stolone i mlade krtole, kikiriki da bi se dobio veći broj i olakšalo ubušivanje mahuna u zemljište, semenska šečerna repa kod ubrzanog jednogodišnjeg načina proizvodnje zbog biljeg prezimljavnja. Negde se ogrće suncokret i kukuruz zbog pokrivanja adventivnih korenova ("pandže") kukurza i boljeg učvršćivanja biljka, no u našim semi-aridnim uslovima to nije preporučljivo.

SISTEMI OBRADE ZEMLJIŠTA
Predstavalja skup mera po redosledu izvođenja za pojedine useve ili grupe useva. Sistem obrade se mora uklapati u sistema biljne proizvodnje jer zavisi od klime, reljefa, osobina zemljišta, đubrenja, plodoreda, setvene strukture i dr. Zato se kod planiranje sistema obrade za neki usev moraju imati na umu i sistemi obrade ostalih useva zbog produžnog dejstva duboke obrade i đubrenja, efekta preduseva i dr. Poželjno je da jedno gazdinstvo ima više sistema obrade. Sistem obrade treba da se sastoji samo od neophodnih mera koje su prilagođene agroekološkim usovima područja i zahtevima useva. Treba izbegavati suvišne mere, koje samo povećavaju tročkove proizvodnje a ne i prinose. Sve neophodne mere se moraju obaviti blagovremeno u optimalnim agrotehničkim rokovima i kvalitetno, jer će se samo tako ispoljiti njihov puni efekt. Neblagovremeno ili nekvalitetno izvođenje često umesto pozitivnog može imati i negativan uticaj. Sistemi obrade se mogu grupisati po više osnova. Mi ćemo obraditi samo najvažnije: 1) Sistemi obrade prema vremenu setve 2) Sisteme minimalne obrade zemljišta.

1) Sistemi obrade prema vremenu setve
Prema vremenu setve razlikujemo sledeće sisteme obrade: 1. Sistem obrade za ozime useve 2. Sistem obrade za jare useve 3. Sistem obrade za naknadne, postrne i međusezonske useve.

1. Sistem obrade za ozime useve
Ozimi usevi (trave, uljana repica, lucerka, grahorica, pšenica i druga ozima strna žita) se seju od VIII-X meseca i prezimljavaju na otvorenom polju i nastavljaju vegetaciju u prolće. Sve ove biljne vrste zahtevaju kvalitetnu predsetvenu pripremu (vidi napred), koja je u našim uslovima često otežana zbog klimatskih ekscesa karakterističnih za to doba godine. U sušnim uslovima je otežana kako osnovna tako i površinska obrada, zbog velikih grudvi koje treba mehanički primenom različitih oruđa usitniti do prečnika veličine oraha. Obrnuto u vlažnim uslovima se otežava blagovremeno izvođenje i zemljište se pretereno zbija. Sistem obrade prvenstveno zavisi od vremena skidanja preduseva i dužine vremena koje nam ostaje do setve ozimih, pa u vezi sa tim razlikjuemo sistem obrade za ozime useve posle: a) ranih preduseva b) kasnih preduseva.

a) Rani predusevi
(krmne smeše, grašak, uljana repica, strna žita) se skidaju u junu-julu mesecu tako da za 3-4 meseca, do setve ozimih možemo izvršiti kvalitetnu i blagovremenu obradu. Ova obrada može biti: - Klasična, kada se primenjuju sve faze redovnog obrađivanja zemljišta (ljuštenje, zatvaranje brazde, osnovna obrada, predsetvena priprema). - Bez ljuštenja, nakon žetve preduseva pri stanju povoljne vlažnosti se odmah izvodi osnovna obrada na 20 cm. Primenjuje se kod ponovljene setve strnih žita, u stanju povoljne vlažnosti se obavlja nega osnovne obrade, a neposredno pred setvu predsetvena priprema. - Bez osnovne obrade, sistem počinje ljuštenjem tanjiračama ili tečkim kultivatorima, nakon čega se zatvara brazda valjanjem ili drljanjem. Nakon toga se u zavisnosti od zbijenosti i pojave korova ponavlja obrada teškim kultivatorima ili razrivačima, pri povoljnom stanju vlažnosti zemljišta, uz postepeno povećanje dubine od 20 cm u kom se postiže stanje biološke zrelosti zemljišta. Pred setvu se vrši predsetvena priprema.

b) Kasni predusevi
(konoplja, suncokret, soja, krompir, kukuruz, šećerna repa) se skidaju u IX i X mesecu, tako da nema vremena za primenu svih faza redovnog obrađivanja i postizanje biološke zrelosti zemljišta. Najčešći predusev pšenici je kukuruz čija berba često kasni, a kašnjenje setve ozimih utiče na smanjenje njihovih prinosa. - Sa osnovnom obradom, ako imamo dosta žetvenih ostataka (kukuruz, kasni hibridi suncokreta), ili je zemljište jako zakorovljeno i zbijeno. Žetveni ostaci se moraju usitniti i rasporediti (sitnilice, tanjirača). Koristiti plugove sa većim razmakom plužnih tela, višeg klirensa i sa dodacima (pero). Dubina podešava prema količini ž. o. tako da u setvenom sloju ostane što manje organske materije koja otežava predsetvenu pripremu i setvu. Površinska priprema je otežana posebno u sušnim uslovima. U agregatu sa plugom koristiti paker valjke, a neposredno iza tanjiraču, prstenaste valjke i oruđa sa aktivnim organima koja mehanički usitnjavaju grudve, podešavajući porznost i zbijaju posteljicu. Izbegavati upotrebu drljače, lakih setvospremača i kultivatora koji izvalče žetvene ostatke na površinu. Površinski sloj ne treba preterano usitniti jer sitne grudve štite mlade biljke od izmrzavanja i smanjuju opasnost od podlubljivanja. - Bez osnovne obrade, moguće ako nema puno žetvenih ostataka (soja, suncokret, konoplja, krompir pa i šećerna repa ako je ranije izvađena i zmljište nije zbijeno). Češće se primenjuje u sušnim uslovima kada je oranje otežano i nekvalitetno, što otežava i predsetvenu pripremu, troši se znatno više enrgije, potreban je veći broj prohoda a time i vremena što utiče na prolongiranje setve. Koriste se teški kultivatori, teške tanjirače, razrivači i razne kombinacije oruđa.

2. Sistem obrade za jare useve
Rani jari usevi (jare strnine, grahorice, grašak, uljane repice) se seju u II-III, a šećerna repa, lucerka, konoplja, krompir, suncokreta, soja, kukuruz, duvan u III i IV mesecu. Kod ovih useva od osnovne obrade do setve prođe 6-8 meseci i obrada se obavlja u dve vremenski odvojene faze: 1 Ljuštenje i osnovna obrada u jesen i 2. Površinska obrada i predsetvena priprema u proleće. Za jare useve se ne preporučuje redukovana obrada zbog bolje akumulacije zimskih padavina i pojave veće zakorovljenosti. Sistem obrade zavisi od vremena skidanja preduseva pa razlikjuemo sisteme obrade posle: a) ranih preduseva b) kasnih preduseva.

- Posle ranih preduseva,
obrada se sastoji iz svih faza redovne obrade, koje se mogu izvesti balgovremeno i kvalitetno, no traži najviše energije i rada. Počinje se ljuštenjem, nakon čega se zatvara brazda, a nakon toga u jesen se vrši osnovna obrada plugom ili razrivačima. U zavisosti od vremena setve narednog useva, kvaliteta osnovne obrade, tipa zemljišta i zakorovljenositi u toku jeseni se može primeniti neka od mera nege osnovne obrade tzv "zatvranje brazda" pomoću tanjirače, ravnjača ili prstenasti valjaka. U proleće se vrši predsetvena priprema prema navedenim principima u poglavlju predsetvena priprema za jare useve.

- Posle kasnih preduseva,
osnovna obrada - oranje se iz organizacionih razloga obično vrši kasno u jesen posle setve ozimih. Dešava

se da od skidanja useva do početka osnovne obrade prođe i 2 meseca pa se zato u cilju čuvanja vlage preporučuje "zaštitna obrada" koja se obavlja u zavisnosti od količine žetvenih ostataka tanjiračama, teškim kultivatorima ili razrivačima. Na težim zemljištima pri nekvalitetnoj osnovnoj obradi i ako se planira setva ranih jarih useva preporučuje se "zatvaranje brazde". U proleće se vrši površinska obrada i predsetvena priprema.

3. Sistem obrade za međuuseve
Od žetve strnih žita u leto do setve jarih useva u proleće naredne godine, dakle 9-10 meseci, njive u najvećem broju slučajeva ostaju prazne bez useva. Za to vreme može se postići još jedna žetva setvom međuuseva koji mogu biti: naknadni - seju se u kasno proleće, postrni- seju se tokom leta i zimski međuusevi (međusezonski) - seju se u ranu jesen. Međuusevi najčešće služe kao kabasta stočna hrana ili za zelenišno đubrenje, a gajenjem hibrida ili sorata kraće vegetacije kao naknadnih useva može se doboti i zrno. Za ove useve u našim uslovima je najčešće neophodno navodnjavanje, no ujedno oni značajno povećavaju rentabilnost sistema za navodnjavanje. Prema vremenu setve obrada za ove useve može biti: rana ili kasna.

Rana
obrada se vrši za naknadne i postrne useve kao što su kukuruz, suncokret, soja za zrno (kraće vegetaacije) ili silažu (duže vegetacije), repa ugarnjača. U ovom sistemu obrade, radi čuvanja vlage i što dužeg korišćenja vegetacionog period, obrada se izvodi paraleno sa žetvom i istog dana priprema i seje. Ređe se koristi pliće oranje, a češće teške tanjirače, razrivači, freza ili kombinovana oruđa koja površinskih 10-15 cm zeemljišta brzo i kvalitetno pripremaju za setvu. Posle setve se vrši valjanje glatkim valjcima i navodnjavanje zbog bržeg i kvalitetnijeg nicanja.

Kasna
obrada se vrši za ozime međusezonske useve (grahorica, stočni grašak, uljana repica, raž inkarnatska detelina) koji prezimljavaju u polju a skidaju se u drugoj polovini aprila i početkom maja meseca, što omogućva setvu kasnih jarih glavnih useva. Posle ljuštenja u avgustu i septembru mesecu, se ore na potrebnu dubinu, priprema za setvu kao kod ozimih i seje.

2) Sistemi minimalne obrade zemljišta
U konvencionalnom sistem obrade (redovno obrađivanje) od ljuštenja do setve je potrebno i preko 10 različitih operacija, a ako tome dodamo i mere đubrenja, nege, zaštite i žetvu tada je broj operacija 15-20. To ugalvnom znači i toliki broj prohoda što zahteva mnogo vremena i energije, a osim toga prolaskom teških mašina zemljište se sabija i pogoršavaju njegovo fizičko stanje. Od ukupno potrebne energije, na ovakvu obradu se troši oko 40 %, a od toga oko 50 % na oranje. Zbog toga i negativnih efekata (kvarenje strukture, smanjenje sadržaja humusa, opasnost od erozije) oranje još prošlog veka podvrgnuto kritici, razradom jednostavnijih-redukovanih sistema obrade po posebnim koncepcijama (Campbell-ov, Manninger-ov, Malcev sistem obrade). Prvenstveno imajući na umu smanjenje troškova proizvodnje (organizacioni i ekonomski momenat), krajem 40. godina u kukuruznom pojasu SAD se uvodi pojam minimum tilagge-minimalne obrade zemljišta. Osim smanjenja dubine obrade i broja pojedinačnih operacija (spajanje više mera u jednu ili izbacivanje pojedinih mera) te zamena jednostavnijim i jeftinijim merama, kompleksno se razmatraju i prilagođavaju i sve ostale mere agrotehnike, kao što su đubrenje, setva, nega i zaštita. Ovim se svi učesnici u proizvodnom procesu stavljaju pred veoma ozbiljne zadatke jer se redukcija obrade i smanjene troškova proizvodnje ne sme negativno odraziti na plodnost zemljišta i prinos useva. Mora se pratiti uticaj pojednostavljene obrade na fizičke, hemijske i biološke osobine zemljišta uz ostvarenje istih ili povećanih prinosa. U poslednje vreme u Americi se sve više koristi pojam conservation tillage-koncervacona obrada, sistem obrade u kom je u prvom planu zaštita zeljišta od erozije, no i oni obezbeđuju uštedu energije i smanjenje troškova proizvodnje pri istom nivou prinosa, pre svega strnih useva. Izraz redukovana obrada je vezan za Evropu i odnosi se na sve vidove uprošćene obrade koji obezbeđuju uštedu energije i skraćuju vreme potrebno za obradu čime se utiče na kvalitetnije i blagovremeno obavljanje obrade uz smanjene troškove. Širenju minimalne obrade je doprineo:

1. Razvoj mehanizacije- pojava snažnih traktora i sve širi izbor posebnih kombinovanih oruđa prilagođenih različitim zemljišnim i klimatskim uslovima 2. Primena herbicida koji omogućavaju gajenje useva bez osnovne obrade i nege u toku vegetacije. 3. Obnavljanje ornice dubokim oranjem se uništavju korovi, a produžno dejstvo duboke obrade omogućava ne samo pliću obradu u narednom periodu dok ovaj fenomen traje, nego i redukovanje pojednih operacija i prohoda na jedan minimum. U osnovi sve varijante minimalne obrade se mogu podeliti na one: 1. Sa osnovnom obradom i 2. Bez osnovne obrade

1. Minimalna obrada sa osnovnom obradom
Kod ovih varijanti redukcija se ostvaruje ne izostavljanjem već povezivanjem različitih mera obrade i drugih agrotehničkih mera. Razlikuju se 2 grupe:

1.Setva sa osnovnom obradom.
Ovde se osnovna obrada, predsetvena priprema i setva spajaju i obavljaju u jednom prohodu. Od traktora ili nosača oruđa se formira se tzv."setveni kombajn" tako da radni zahvat pluga ili razrvača i predsetvenih oruđa odnosno sejalice bude isti. Rasipanje mineralnih đubriva i pesticida se vrši u posebnom prohodu pre ovog oruđa, mada već postoje i oruđa kojim se i ove operacije izvode istovremeno. Koristi se na lakim i srednje teškim zemljištima povoljnog stanja za setvu postrnih ili strnih žita. Kod jarih osnovna obrada je razdvojena, vrši se 6-8 meseci pre setve. Relativno su skupa i komplikovana za rad i održavanje, a takođe i to što za rad razlišitih oruđa nije isti optimum vlage zemljišta.

2. Setva sa predsetvenom pripremom
Ovde se osnovna obrada izvodi ranije u posebnom prohodu, a površinska priprema, đubrenje, primena pesticida i setva istovremeno. Prednost je što je optimalna vlaga za predsetvenu pripremu i setvu ista, pa se mogu se koristiti i na težim zemljištima i to kako za ozime tako i za jare kulture. Kod ozimih se koriste oruđa sa aktivnim radnim organima, a obezbeđuje se ušteda u vremenu i setva u optimalnim agrotehničkim rokovima. Kod jarih, ako je jesenja osnovna obrada kvalitetan ili je zatvorena brazda, koriste se vučena oruđa, a obavljanjem u jednom prohodu se znatno smanjue sabijanje i gaženje koje je naročito izraženo pri setvi rano jarih useva.

1. Minimalna obrada bez osnovne obrade
Ovi vidovi obrade obezbeđuju značajniju uštedu energije jer se izostavlja osnovana, a delimično i predsetvena priprema. Izostavljnjem ovih mera obrade koje efikasno i jeftino mehanički uništavaju korove, ovi se moraju uništavati hemijskim putem koji je često skuplji i manje efikasan. Ovakvom obradom se zemljište ne prevrće, otežano je unošenje đubriva i žetvenih ostataka Prema stepenu redukcije razlikujemo: 1. Setvu sa predsetvenom obradom i 2. Direktnu setvu.

1. Setva sa predsetvenom obradom.
Ovde postoji dve mogućnosti. a) U našoj praksi se često za ozime useve pri manjoj količini žetvenih ostataka i u sušnim uslovima izostavlja oranje. Oranje je u takvim uslovima otežano ianekvalitetno, a takođe i predsetvena priprema. Za kvalitetnu pripremu se troši znatno više enrgije, nužna je upotreba težih orađa i sa aktivnim radnim organima, potreban je veći broj prohoda a time i više vremena, što utiče na prolongiranje setve koje kod ozimih dovodi do smanjenja prinosa. Koriste se postojaće oruđa kao što su teške tanjirače, teški kultivatori, razrivači i razne kombinacije oruđa. Njačešće se teškim tanjiračama dijagonalno prelazi 2-3 puta, nakon čega se u odvojenim operacijama obavlja predsetvena priprema i setva. b) Setva frezom Ovde se bez predhodne osnovne obrade predsetvena priprema, razbacivanje mineralnih đubriva i pesticida te setva obavljaju u jednom prohodu. Predsetvena priprema se najčešće obavlja sekcijom freze ili roto drljače. Za uskorede ozime useve frezom se obrađuje cela površina, što je posebno pogodna za teške glinuše posle kasnih okopavina. Za širokorede okopavine uzanim frezama se na dubinu 3-10 cm obrađuje samo traka od 20 cm gde će biti red (Rotaseeder). Međuredni prostor se uopšte ne obrađuje, no ovakva setva jerih je ipak riskantna.

2. Direktna setva
ili setva bez ikakve obrade se naziva Zero tillage, No tillage, Sod seeding (setva u ledinu) ili Chemical tillage (hemijska obrada) zato što se 1-2 nedelje pre sete moraju koristiti totalni herbicida bez produžnog delovanja i to za monokotiledone korove Paraquat (Gramoxone) a za dikotiledone Diquat (Reglon). Koriste se posebne sejalice koje ispred ulagača semena imaju jake noževe ili diskove koji seku žetvene ostatke i obrađuju samo traku 3-4 cm širine u koju se polažu mineralna đubriva, pesticidi i seme. Pogodna je za lakša zemljišta, dobrog kulturnog stanja pri zadovoljavajućoj valžnosti, jer se u protivnom seme ne polaže na dovoljnu dubinu ili ostaje nepokriveno pa se javlja ređi sklop.

SISTEMI OBRADE U NAS
Primena mašina je dovela do značajnih promena u obradi zemljišta. Snažni traktori omogućavaju dublju obradu, veću brzinu i učinak a time i kvalitetniju obradu u optimalnijim rokovima. Osim toga omogućava se povezivanje i istovremeno obavljanje više mera obrade ili obrade i drugih agrotehničkinh mera. Ove mogućnosti su otvarile nova pitanja i dileme u vezi sa sistemom obrade. Krajem 60. godina sa početkom intenziviranja ratarske proizvodnje, uglavnom pod uticajem Italijanske nauke počelo se sa ispitivanjem uticaja dubine i načina oranja i sistema đubrenja. Nakon toga, po teorijskoj postavci profesora Todorovića, je ispitivan sistem zasnivanja ornice uz produbljivanje orničnog sloja za pojedine biljne vrste. Dalja istraživanja su vršena u sistemu obnavljanja ornice, praćenjem produžnog dejstva duboke obrade u plodosmeni: pšenica, šećerna repa, kukuruz, suncokret i lucerka van plodosmene i svake 4 godine uključuje u plodosmenu. Zaključeno je da u našim uslovima za černozemu najpovoljnije primeniti sistem obnavljanja ornice svake 4-5 godine. Predloženi sistem obrade se može primeniti na ostale tipove zemljišta pod uslovom da se najpre zasnuje ornica primenom odgovarajućih agromeliorativnih mera. Šećerna repa, lucerka, eventualno kukuruz dolaze na prvo mesto u plodoredu, za njih se uvek duboke ore i vrši normalno đubrenje sa ili bez stajnjaka uz zaoravanje žetvenih ostataka. U međuvremnu za ostale kulture, pošto povoljno reaguju na produžno dejstvo duboke obrade se može orati pliće (15-20 cm). Dubina oranja u tom intervalu zavisi od preduseva i količine žetvenih ostataka, a u povoljnim uslovima za pšenicu se može samo tanjirati. Ovim se značajno smanjuju troškovi obrade, stim da se periodična duboka obrada izvodi samo za kulture kod kojih povećanje prinosa ekonomski pokriva dodatne troškove dubokog oranja. Ova saznanja, želja za smanjenjem troškova proizvodnje i energetska kriza su intenzivirali dalji rad na redukovanoj-racionalnoj obradi. Dugogodišnja obrada samo tanjiračom kod pšenice, a posebno kod okopavina dovodi do smanjenja prinosa. U klimatski nepovoljnim godinama na težim zemljištima izostavljanjem duboke obrade, ali samo privremeno za pšenicu se dobijaju isti prinosi kao kod klasične obrade. Optimalna dubina obrade za pšenicu je ona koja će obezbediti kvalitetnu pripremu i setvu. U zavisnosti od tipa i vlažnosti zemljišta, te preduseva i kulturnog stanja zemljišta optimum je najčešće od 15-20 cm, a može se vršiti oranjem, razrivanjem ili tanjiranjem. Za naredne useve tj. okopavine obavezno se mora vršiti klasična obrada. Primena direktne setve kod pšenice i razrivača za okopavine daje niže prinose za 6 % u odnosu na klasičnu obradu. Direktan setva kod jarih vrsta dovodi do značajnog smanjenja prinosa zbog smanjenog broja biljka posle nicanja.

1.1.2.

PLODORED

Plodored je sistem biljne proizvodnje na oraničnim površinam jer se njime usklađuje odnos proizvodnih grana (ratarstva i stočarstva), pojedinih useva, sistem obrade i đubrenja i druge agrotehničke, biološke i ekonomske karakteristike. Plodored predstavlja planski unapred utvrđen redosled smenjivanja useva u vremenu i prostoru, koji se nakon određenog vremena vraćaju na isto polje. Elementi plodoreda su plodosmena i poljosmena. Plodored Plodored je sistem biljne proizvodnje na oranicama i predstavlja planski unapred utvrđen redosled gajenja, tj. smenjivanja useva u vremenu i prostoru. Vremensko smenjivanje useva ili plodosmena znači smenjivanje svih useva na jednom istom polju iz godine u godinu.

Prostorno smenjivanje useva ili poljosmena znači smenjivanje jednog istog useva na svim plodorednim poljima. Kad jedna kultura obiđe sva polja u plodoredu onda je završena jedna rotacija i počinje druga. Vremensko i prostorno smenjivanje useva će se najbolje videti iz sledećeg primera : Polja Godina I II III IV V VI 1973. 1974. 1975. 1976. 1977. 1978. Okopavine Jara strna žita Detel.trav. smeše Okopavine Zrnene mahunjače Ozime strnine Jara strna Detel. trav. žita smeše Detel. trav. Okopavine smeše Zrnene Okopavine mahunjače Zrnene Ozime mahunjače strnine Ozime Okopavine strnine Jara strna Okopavine žita Okopavine Zrnene mahunjače Ozime strnine Zrnene mahunjače Ozime strnine Okopavine Ozime strnine Okopavine

Jara strna žita Jara strna Detel. trav. Okopavine žita smeše Jara strna Detel. trav. okopavine žita smeše Detel. trav. Zrnene Okopavine smeše mahunjače

Il, drugi primer: 1. godine kukuruz, 2. jari ovas + crvena detelina, 3. godine crvena detelina, 4. godine ozima pšenica, 5. godine kukuruz, 6. godine ozima pšenica, itd. Možemo navesti i druge primere plodoreda, na primer: 1. godine šećerna repa, 2. godine kukuruz, 3.godine suncokret, 4. godine pšenica. U ovom plodoredu se pod šećernu repu vrši obnavljanje ornice, a ostale kulture koriste u plodoredu produžno dejstvo duboke obrade. Na gazdinstvima gde je zastupljeno stočarstvo, u plodoredu mora biti zastupljena i lucerka. Takav plodored obuhvata: 1. godine kukuruz ili druga neka okopavina, 2. godine zrnenu mehunjaču 3. godine ozimu pšenicu, 4, godine lucerku, 5. i 6. godine lucerku 7. godine kukuruz, 8. godine pšenicu i 9. godine zrnene mahunjače Na gazdinstvima gde se uspešno gaje trave ili travno-detelinske smeše za ishranu stoke, mogao bi doći u obzir sledeći plodored: 1. godine pšenica, 2. godine kukuruz, suncokret ili šećerna repa, 3. godine zrnene mahunjače, 4. godine pšenica, 5. godine kukuruz, 6.godine jara strnina + trave, 7. i 8. godine trave . Osnovni zadaci plodoreda se sastoje u sledećem: 1) Da se plodnost zemljišta održava na što većem stupnju, a po mogućnosti da se još i povisi 2) Da se prinosi svih useva na svim poljima održavaju na što većoj visini, težeći da se još i dalje povise 3) Da se, pored ljudske hrane, obezbedi dovoljno stočne hrane, itd. Za obezbeđenje visokih i stabilnih prinosa mora se izabrati pravilna plodosmena. To znači da treba izabrati dobre preduseve za sledeći usev . Za uvođenje i postojanje odgovarajućih plodoreda postoje biološki, agrotehnički i organizaciono-ekonomski razlozi. Biološki -razlozi, uvođenja plodoreda ogledaju se u sledećem: 1) Umornost zemljišta ili samopodnošljivost. U nepodnošljive useve spadaju: suncokret, šećerna repa, lucerka, crvena detelina, pšenica, ječam, grašak, lan, uljana repica, paprika i lubenica. Njihovo gajenje u monokulturi, ili često vraćanje na isto mesto, dovodi do velikog smanjenja prinosa. Nasuprot ovim biljnim vrstama postoji grupa biljaka koje bolje podnose same sebe, a to su tzv. samopodnošljivi usevi, gde spadaju: trave, kukuruz, proso, sirak, ovas , raž, pirinač, krompir, lupina, soja, duvan, pasulj i konoplja. Ukoliko je netolerantnost veća, utoliko će ta ista kultura ređe doći na isto me sto u plodoredu i obrnuto. Visoka tolerantnost omogućuje slobodno ratarenje bez čvrstog plodoreda, pa i gajenje u monokulturi pojedinih biljnih vrsta.

Glavni uzroci umornosti zemljišta, prema Konnecke-u (1967) su: - osiromašenje zemljišta u makro i mikroelementima, - razmnožavanje nematoda, drugih bolesti, štetočina i korova, - razmnožavanje određenih vrsta mikroorganizama i remećenje određene biološke ravnoteže u zemljištu, - izlučivanje toksičnih materija iz biljaka i njihovo nagomilavanje u zemljištu. 2) Međusobna podnošljivost useva je veoma značajna u biološkom smislu. Na primer, lucerka i crvena detelina se ne mogu gajiti posle drugih leguminoza. Ozima pšenica posle raži i ovsa na plodnim zemljištima, uz obilno đubrenje, daje dobre prinose, ali se ozima pšenica ne srne gajiti posle ječma zbog bolesti stabljike. 3) Bolesti i štetočine su jedan od prioritetnih razloga za uvođenje plodoreda ili makar plodosmene. Na primer, nematode nanose velike štete šećernoj repi, krompiru, ovsu, crvenoj detelini, kupusu i dr. Gljivična oboljenja u vlažnijim predelima i kišovitim godinama nanose velike štete pšenici (Ophiobolus graminis, Cercosporella sp., Phusarium sp. Puctinia glumarum), suncokretu (Plasmopara Helianthi, Sclerotinia libertiana i Bataticola, Alternaria Helianthi i dr.). 4) Pojava korova je rezultat uzastopnog gajenja istog useva u monokulturi pri čemu se stvaraju povoljniji uslovi za razmnožavanje pojedinih korova. Primenom odgovarajućih herbicida problem korova je ublažen, ali nije sasvim rešen. Na primer, u šećernoj repi su najčešći korovi divlja loboda, pepeljuga, troskot, gorušnica i divlja rotkva. U monokulturi kukuruza, i pored upotrebe herbicida, pojavljuje se divlji sirak (Sorghum halepense). 5) Uvođenje plodoreda je opravdano i zbog borbe protiv erozije. Na takvim terenima treba birati useve koji dobro pokrivaju zemljište, a korenovim sistemom dobro vezuju zemljište (lucerka .crvena detelina, travne smeše), dok okopavine čak pospešuju eroziju i odnošenje zemljišta. Agrotehničke osnove uvođenja plodoreda Glavni agrotehnički razlozi za uvođenje plodoreda su: održavanje povoljnog nivoa humusa i strukture zemljišta, pravilno trošenje vode, bolje iskorišćavanje biljnih hraniva, itd. 1) Zahtevi biljaka prema vodi nisu jednaki i u plodoredu bi treba!o da se međusobno smenjuju usevi sa većim zahtevi ma prema vodi i obrnuto. 2) Zahtevi biljaka prema hranivima su veoma različiti pa je potrebno kod planiranja njine realne ishrane voditi računa o tome da li je predusev bio veliki potrošač hrane ili je bio azotofiksator, ili je usev zbog osetljivosti na poleganje i bolesti đubren sa manjim dozama NPK hraniva. Tako, na primer, u useve koji dobro iscrpljuju zemljište spadaju konoplja, duvan, lan, suncokret, uljane repice i drugo. 3) Sadržaj organskih materija u zemljištu posle različitih preduseva je veoma različit, što utiče na bogatstvo i plodnost zemljišta. Po količini žetvenih i korenskih ostataka na prvom mestu se nalazi lucerka, zatim kukuruz, pa ozime strnine. Šećerna repa ostavlja malo organskih materija ako se list i glave odnose sa njive za ishranu stoke. Prema odnosu C/N u žetvenim ostacima su najbolje leguminoze, jer ovaj odnos iznosi manje od 20:1, dok je kod kukuruza i pšenice daleko nepovoljniji i kreće se od 50-100:1. 4) Struktura zemljišta je jedan od važnih uslova postojanja plodoreda, jer strna žita kvare strukturu zemljišta, okopavine je poboljšavaju, a leguminoze najpovoljnije deluju na strukturu zemljišta. Zato u plodoredu treba smenjivati useve koji kvare strukturu sa usevima koji je poboljšavaju. 5) Uvođenje plodoreda ili plodosmene omogućuje i primenu racionalnog sistema obrade i korišćenja produženog dejstva na sledeće useve u toku cele naredne rotacije, o čemu je dovoljno rečeno u poglavlju "Sistem obrade". Organizaciono-tehnički i, ekonomski razlozi za uvođenje plodoreda Kod izbora preduseva mora se voditi računa o dovoljnom vremenskom razmaku između žetve prethodnog i setve sledećeg useva, kako bi se obezbedilo blagovremeno izvođenje svih agrotehničkih operacija za setvu narednog useva, ali da to ne bude monokultura. Ako se određeni broj useva gaji u monokulturi to dovodi do nedostatka mašina i radnika u "špicevima" radova i do nedovoljnog iskorištavanja u "mrtvoj sezoni", tj. van sezone dotične kulture. Potrebno je tokom cele godine što bolje koristiti postojeći mašinski park i radnu snagu, obezbeđujući im stalno zaposlenje, što je u

monokulturi i kod neadekvatne zastupljenosti pojedinih kultura, nemoguće. Sa ekonomskog aspekta, plodored obezbeđuje određenu stabilnost poljoprivredne organizacije prema sebi i prema tržištu. To se, u prvom redu, odnosi na vremenske prilike i pojavu bolesti i štetočina. U nepovoljnijoj godini jedne će kulture podbaciti, a druge će dati relativno dobar prinos. Slično je i sa elementarnim nepogodama koje ne mogu naneti iste štete većem broju gajenih biljnih vrsta u plodoredu, jer se iste nalaze u različitim fazama razvića. Ratarsko-stočarska gazdinstva moraju imati plodored i radi podmirenja potreba u stočnoj hrani (prifarmski plodored). Slobodna plodosmena Naziva se još i sistem slobodnog gazdovanja, ili tržišnim ratarenjem. Slobodno gazdovanje se ravna prema konjukturi na tržištu, a to znači gajenje najrentabilnijih useva, koji u određenom agroekološkom reonu najbolje uspevaju. U takvom gazdovanju najmanje su zastupljene krmne biljke, a to znači da slobodno gazdovanje ne trpi stočarstvo, bar onih vrsta koje u ishrani mogu trošiti kabastu hranu ili silažu. Slobodno gazdovanje se može lakše organizovati gde su agroekološki uslovi povoljniji. Kod ovakvih sistema ratarenja mora se voditi računa makar o plodosmeni, tj. pravilnom izboru preduseva i dovoljnom vremenskom razmaku za ponovno gajenje iste biljne vrste a istoj parceli . Međutim, u takvom gazdovanju Često dolazi do monokulture, na primer pšenice, male zastupljenosti industrijskih, povrtarskih i krmnih kultura i do čestog vraćanja samonepodnošljivih kultura na isto mesto (suncokret, šećerna repa, pšenica) . Sistemi industrijskog ratarenja izrasli su iz slobodnog gazdovanja, a pojavili su se u kukuruznom pojasu SAD. Oni se sastoje u daljoj koncentraciji i specijalizaciji procesa proizvodnje, gajenja manjeg broja biljnih vrsta, uz uvođenje najsavremenije mehanizacije i hemizacije. I u nas je bilo pokušaja u ovom sistemu ratarenja, ali se od njega odustalo.

POSEBNO ratarstvo
Posebno ratarstvo proučava odgovarajuće metode gajenja pojedinih ratarskih kultura, oslanjajući se na stečena znanja iz botanike, meteorologije, agroekologije, fiziologije biljaka, agrohemije, pedologije, selekcije, opšteg ratarstva, poljoprivrednih mašina i zaštite bilja. Posebno ratarstvo je, dakle, nauka o njivskim biljkama koja proučava raznovrsnost biljnih formi, morfološke i biološke osobine, zahteve prema uslovima spoljne sredine i savremene metode gajenja. Naročito je od značaja proučavanje ekonomskih karakteristika pojedinih njivskih biljaka i izbor najpogodnijeg načina gajenja koji će dati visoku i rentabilnu proizvodnju. Pri tome se mora voditi računa kako o izboru sorte, tako i o i zboru agrotehnike, mehanizacije i drugih elemenata proizvodnog procesa. Tehnologija proizvodnje njivskih biljaka obuhvata čitav kompleks agrotehničkih mera, kao što su: 1) Izbor sorte prema cilju proizvodnje i prirodnim uslovima proizvodnog reona, 2) Mesto biljne vrste u plodoredu, 3) Način osnovne obrade i predsetvene pripreme zemljišta, 4) Đubrenje organskim i mineralnim đubrivima, 5) Setva (priprema semena, vreme i način setve, gustina sklopa i dubina setve), 6) Mere nege i 7) Sređivanje useva i čuvanje plodova. Za svaku agrotehničku meru proučavaju se optimalni rokovi, način izvođenja, najpovoljnije mašine i priključna oruđa i si. Načni nazivi, biljaka. Radi lakšeg proučavanja svih biljnih vrsta, kojih ima preko 300.000, a kulturnih oko 1.500, sve biljne vrste su svrstane u odgovarajuće botaničke - sistematske jedinice i dobile, pored narodnog i naučne nazive. Naučni naziv obuhvata: familiju, rod, vrstu, podvrstu, varijetet, a u ratarstvu i sortu. Za nas je sorta, kao najniža, sistematska jedinica, upravo najvažnija, jer ona za nas predstavlja objekat proučavanja i sredstvo proizvodnje. Naučni nazivi biljaka su sastavljeni iz latinskog ili polatinjenog naziva roda i vrste. Ako za primer uzmemo pšenicu, onda treba da znamo da ona pripada: familiji Poaceae, rodu Triticum, koji obuhvata 22 vrste (najvažnije su Triticum vulgare i Triticum durum) . Svaka od ovih vrsta ima i svoje varijetete. Tako su kod obične ili meke pšenice najvažniji: Lutescens, milturum, erythrospermum i ferrugineum. U svakom varijetetu se nalazi veći broj sorti pšenice, na primer: varijetetu Lutescens pripadaju: Sava, Drina, Zlatna dol i na,Biserka, Novosadska rana 1,2 i 3, Partizanka, Nova Banatska, Bačvanka, Sremica, Fruškogorka i druge. Podela njivskih biljaka Grupa njivskih biljaka obuhvata oko 90 važnijih vrsta, koje se koriste u manjoj ili većoj meri . Od ovog broja oko 60 vrsta su značajnije za proizvodnju, a u našoj zemlji još manje, svega oko 25 vrsta. Zbog bitnih u načinu korišćenja glavnog prozvoda, botaničkoj pripadnosti i razlika u morfološkim i biološkim osobinama, te načinu gajenja, kao i zahtevima prema uslovima spoljne sredine, nametnula se potreba podele njivskih biljaka na grupe, radi lakšeg pregleda i proučavanja. Polazeći od ove činjenice njivske biljke, koje se proučavaju u ovom delu nastavnog predmeta, podeljene su na sledeće grupe: I Žita (cerealije, zrnene, skrobne biljke) 1) Prava ili strna žita 2) Prosolika žita II Zrnene mahunjače (zrnene belančevinaste biljke), 1) Variva i lupine 2) Zrnene mahunjače za kombinovano iskorišćavanje III Industrijske biljke za tehničku preradu: 1) Uljane,

2) Eterično-uljane i lekovite, 3) Tekstilne (predivne), 4) Biljke za proizvodnju škroba, šećera i alkohola, 5) Ostale industrijske biljke (hmelj i duvan), IV Biljke za stočnu hranu: 1) krmne mahunjače-leguminoze (višegodišnje i jednogodišnje), 2) klasaste trave, 3) korenasto-krtolaste biljke i 4) ostale krmne biljke.

ŽITA, ZRNENO SKROBE BILJKE (CEREALIJE)
Predstavnici, botanička pripadnost, podela na grupe, privredni značaj žita U grupu žita spadaju: pšenica (Tniticum sp.), raž (Secale cereale), ječam (Horedeum sativum), ovas (Avena sativa, kukuruz (Zea mays), proso (Panicum sp.), sirak (Andropogon sorghum), pirinač (Oryza sativa). Sve ove biljke pripadaju familiji Poaceae. U grupu žita ubraja se još i heljda (Polygonum fagopyrum) ali ona pripada familiji Polygonaceae. Zbog razlika u morfološkim i biološkim osobinama i načinu gajenja sve biljke iz grupe žita dele se na: 1) Strna ili prava žita (žita I grupe), i 2) Prosolika žita (žita II grupe) i heljdu. U grupu pravih žita ili žita umerenog klimata spadaju: pšenica, raž, ovas, ječam. Sve ove biljke se gaje kao ozimi i jari usevi, mada među njima postoje bitne razlike u pogledu ozimosti . U grupu prosolikih žita ili žita toplog klimata spadaju: kukuruz, proso, sirak i pirinač. Sve ove biljke se seju u proleće i po odnosu prema niskim temperaturama spadaju u tipično jare kulture. U ovu grupu ulazi i heljda, mada ona po zahtevima prema uslovima spoljne sredine spada u žita umerene zone a ima samo jare forme. Privredni značaj bilo kog useva se ogleda u sledećem: u genetskom potencijalu za rodnost, u površinama koje zauzimaju u svetu u ukupnoj proizvodnji, u značaju za ishranu ljudi i stoke, u industrijskoj preradi i učešću u svetskoj razmeni dobara transport, trgovina, kao osnovna ljudska hrana često imaju i strateški karakter i značaj . Žita spadaju u grupu biljaka za proizvodnju zrna sa najvećim genetskim potencijalom za rodnost. Tu se naročito ističu: hibridni kukuruz, pirinač i pšenica. Žita među svim njivskim biljkama zauzimaju najveće površine u svetu a slična je situacija i u našoj zemlji. Proizvodi od žita služe kao osnovna životna namirnica za najveći deo čovečanstva. Poseban je značaj žita za ishranu stoke, kako preko zrna tako i preko nuzproizvoda. Žita igraju značajnu ulogu u industriji, počev od mlinske industrije i industrije testenina do proizvodnje škroba, alkohola, piva i proizvodnje ulja iz klica pojedinih žita (kukuruz). Žita imaju i svoj agrotehnički značaj kao biljke sa najvećim učešćem u strukturi setve. Privredni značaj proizvodnje žita u našoj zemlji ogleda se, pre svega, u podmirenju sopstvenih potreba za ishranu stanovništva i za stočnu hranu, kao podloge za razvoj druge, vrlo značajne grane proizvodnje stočarstva, a delom i za industrijsku preradu i izvoz.

Strna ili prava žita
Pšenica (Triticum sp.)
-

22 vrste (Triticum durum, vulgare…)

Privredni značaj: Osnovna namena je za proizvodnju brašna za hleb (70 % stanovništva se dominantno hrani hlebom).

Energetska vrednost hleba je 2374 – 9420 J. Pšenični hleb sadrži: belančevine 16 – 17%, ugljene hidrate 77 – 78%, masti 1,2 – 1,5%. Pšenični hleb je dobro svarljiv, ukusan je, a sadržaj belančevina zavisi od klimatskih uslova, zemljišta i mineralne ishrane. Istočni delovi Zemljine kugle proizvode pšenicu sa većim sadržajem belančevina. Pšenični hleb je pored navedenih sastojaka bogat i mineralnim materijama, vitaminima B kompleksa. Pšenični hleb predstavlja kompletan proizvod koji se koristi za ishranu ljudi i obezbeđuje čovekov organizam sa energijom i mineralnim materijama. 3 puta na dan celog života hleb i voda mogu obezbediti opstanak! Veliki privredni značaj pšenice, a i gaji se na velikim površinama. Zrno pšenice se koristi u mlinskoj, pivarskoj, farmaceutskoj industriji, dekstrina u pekarstvu, proizvodnji kolača, alkohola. Sporedni proizvodi su značajni: mekinje (bogate mineralnim materijama i vitaminima), dodatak belančevina brašnu – dobijaju se specijalni tipovi hleba, u stočarskoj proizvodnji kvalitetna koncentrovana hrana za podmladak i muzne krave. Zbog velikih potreba u proizvodnji hleba proizvode se velike količine pšenice. Od mesta proizvodnje do mesta potrošnje potrebna je putna mreža i zato se pšenica koristi kao sredstvo ocene u međunarodnoj trgovini.Kvalitet pšeničnog hleba – parametri: izgled kore hleba, boja, debljina kore, izgled unutrašnjosti, šupljikavost, krupnoća i oštrina šupljina. U kvalitetu hleba učestvuju četiri grupe belančevina: albumini (rastvorljivi u vodi, ne stvaraju lepak pri tegljenju testa), globulini (rastvorljivi u NaCl), glijadin i gluten (stvaraju lepak i kvasac podižu testo). Nuy proizvod je pšenična slama – za proizvodnju hartije, celuloza, kao prostirka, loša stočna hrana, za proizvodnju građevinskih ploča, za spaljivanje (najgora moguća varijanta). Crni hleb – kompletna hrana. Prinosi: 1999 -2003 Sva žita u svetu (pšenica, kukuruz, pirinač) 668 965 555,8 ha (3,1 t/ha) Pšenica 213 046 848,8 ha (2,72 t/ha) Najveći proizvođači pšenice: Azija (96 701 919 ha – 2,61 t/ha), Evropa (55 604 298 ha – 3,33 t/ha), Z.Evropa (17 523 736 ha – 5,65 t/ha), Centralna Amerika (667 730 – 4,81 t/ha), SCG (652 260 ha – 3,12 t/ha) U srbiji i Vojvodini Podela pšenice: ozima (jesen) i jara (proleće) Razlikuju se u vremenu setve, dužini vegetacije, bokorenju (ozima jače bokori i otpornija je na niske temperature). Dužina jarovizacije ozime pšenice je veća. Jara je otpornija na visoke temperature i ima kvalitetnije zrno. Učešće u ukupnim površinama u svetu je različito. U regionima sa oštrom i hladnom zimom se seje jara pšenica jer ozima ne može da prezimi. Geografska rasprostranjenost: Euritopna biljka – širok areal prostiranja, veliki broj vrsta i sorata… Ozima pšenica za svoje uspevanje zahteva blage uslove, umerene zime i gaji se od 30 – 50° s.g.š. optimalni reon gajenja. U Evropi gornja granica za uspevanje je 60° s.g. š. (Norveška – zbog uticaja mora), dok je južna granica 16° s.g.š. U Evropi i Aziji anektički reoni 55° s.g.š. , a na Dalekom Istoku 45° s.g.š. Jara pšenica – gornja granica gajenja u Evropi je 60° s.g.š. (67° s.g.š. u Norveškoj), a na Dalekom Istoku 45° s.g.š. Pšenica se gaji u Evropi do 1700 m nadmorske visine, u Aziji do 4000 m nadmorske visine, a kod nas 1000 -1100 m nadmorske visine. Poreklo: Prema Flaksbergeru i Vavilovu pšenica ima sledeće centre porekla: Jugozapadna Azija – Triticum vulgare ; Etiopija (Abesinija) – Triticum durum (tvrda) ; Prednja Azija (Sirija, Palestina) – Triticum monococum ; Mala Azija, Južni Balkan – Triticum monococoides. Istorija širenja: Poznata starim civilizacijama Mesopotamije, Irak gde je gajena pre 6 hiljada godina. Egipćani su gajili pšenicu pre 5-6 hiljada godina, a na Balkanu pre 4-5 hiljada godina. Gajile su je stare civilizacije, a Sloveni su je doneli sa sobom, a tu su je i zatekli. Oni su je gajili i u svojoj prapostojbini. U Nemačku pšenicu su doneli Rimljani u I veku nove ere. U Južnoj Americi 1529. godine, Severnoj

Americi 1602. godine, a Kanadi 1812. godine. Biološke osobine i uslovi uspevanja: Razlike ozime i jare pšenice: u periodu jarovizacije - ozima prolazi na temperaturi od 0 – 10 °C u trajanju 30 – 35 dana, a jara na temperaturi 5 - 10 °C u trajanju 7 – 12 dana. Zahtevi pšenice prema temperaturi: Klijanje - u fazi klijanja temperatura za ozimu pšenicu je 1 – 2 °C (biološki minimum), a 6 – 12 °C proizvodni minimum; za klijanje suma temperatura je 50 – 60 °C. Nicanje – brzina perioda nicanja zavisi od temperature, tipa zemljišta, dubine setve i vlažnosti zemljišta, optimalna temperatura za nicanje je 15 – 17 °C (proizvodni minimum); suma temperatura za klijanje i nicanje se izračunava: Σ t = (50-60) + 17 ∙ d (d-dubina setve) Bokorenje (međufaza) – pri optimalnoj vlažnosti i temperatui (15 – 17 °C), bokorenje nastupa u roku od 15 dana od nicanja. Prestaje na temperaturi ispod 6 °C i iznad 20 °C. Zavisi od klimatskih uslova, od kvaliteta semena, roka setve (preko temperature 15 – 17 °C se zaustavi), dubina setve (2,4,8 cm – bolje pliće, jer dublja izgubi vreme u nicanju), veličine i oblika hranljivog prostora, aeracije zemljišta (ako je dobro aerisano – intenzivno je bokorenje), mineralne ishrane (ako je optimalna – odvija se optimalno, pri slaboj – slabije, previše intenzivna – zasenjivanje biljaka i smanjena otpornost na poleganje). Otpornost na mraz i kaljenje biljaka: Priprema za prezimljavanje: posle nicanja 2 – 3 lista nastupa faza kaljenja. U I delu vegetacije temperature su 15 °C, 10 °C i 0 °C i odvija se intenzivno proces fotosinteze i nakupljanja organskih materija naročito složenih polisaharida. Razvija se čvor bokorenja (2,5 – 3 cm) odnosno rezervne hranljive materije koji je centar rasta biljke. Posle ove faze biljke su otporne da prežive temperature od -10 do -12 °C. U II fazi kaljenja koja se odvija na temp. od -2 do -3 °C biljke prolaze kroz složene biohemijske procese. Polisaharidi se transformišu u monosaharide i na taj način snižava se tačka mržnjenja, dolazi do obezvodnjavanja ćelijskog soka što dodatno snižava tačku mržnjenja. Postoje određeni fiziološko-morfološki procesi, ali se ne zna tačno koji i šta se tačno zbiva. Posle ove faze biljka izdržava mrazeve od -20, -23, do -25 °C zavisno od sorte i pokrivenosti snegom ili ne. Otpornost na mraz zavisi od sorte, razvijenosti korenovog sistema, vremena setve, fizičkih osobina zemljišta (da li je teško, lako, peskovito, teško opterećeno vodom – smrznuta voda kida biljke), mineralne ishrane (previše N – biljke imaju više vode) i od procesa kaljenja. Razbijanjem polisaharida na monosaharide povećava se površina, pa je i opnene vode (50 bara – vezano za česticu) mnogo više što snižava tačku mržnjenja. Vlatanje nije ograničavajuće u pogledu temperature u našim uslovima, a optimalna temperatura je 8 - 15 °C Klasanje - temperature nisu ograničavajući faktor proizvodnje. Cvetanje i oplodnja – umereno toplo i umereno vlažno; dnevne temperature 20 – 25 °C, a noćne 11 °C. Ako temperature prelaze 30 °C usporava se proces fotosinteze, dolazi do paralize stominog aparata i nekontrolisanog odavanja vode i nastupa privremeno ili trajno propadanje biljaka. Na temperaturi 0 °C može doći do propadanja polenovog zrna i jajne ćelije. Cvetanje počinje na sredini klasa i ide ka vrhu i osnovi. Za jedan klas potrebno je 3 – 5 dana, a za 1 njivu 60 dana. Odmah posle cvetanja u roku 6 – 12 sati pri povoljnim vremenskim uslovima dolazi do oplodnje i stvaranja zigota, a kasnije i klice. Optimalna temperatura je 20 - 25 °C. Pri optimalnoj temperaturi klica se formira u roku od 4 – 5 dana, a formiranje zrna je u roku od 20 dana, a ako je kraće onda je manji prinos. Mlečna faza (mlečno i testasto stanje) traje 16 - 22 dana, a voštana zrelost 6 – 10 dana. U mlečnoj zrelosti formira se i translocira 55 -60 % prinosa hranljivih materija iz stabla i lista u zrno, u voštanoj zrelosti može da se nakupi 3 – 10 % prinosa. Zahtevi pšenice prema vodi: Pšenica ima velike zahteve – transpiracioni koeficijent je 600 – 750 litara/kg organske materije. U različitim agroekološkim uslovima različiti su kritični periodi u pogledu zahteva pšenice prema vodi. Kod nas postoje tri kritična perioda u odnosu na vodu: 1. setva, nicanje – koeficijent prinosa i padavina 0,7 (formira se broj biljaka I veličine prinosa); 2. vlatanje – r = 0,75 (kod nas obično nije kritična, formiran je začetak klasa, a ako se formira manji broj klasova – smanji se prinos; formira se broj cvetova – broj zrna); 3. klasanje i nastanak zrna – r = 0,448 (kad se jedno zrno upropasti, agrotehničkim merama u drugom se tesko može nadoknaditi)

Zahtevi pšenice prema zemljištu: Veliki zahtevi u pogledu plodnosti i fizičkih osobina zemljišta. Najuspešnije na černozemu, livadskoj crnici, krečnim i plodnim aluvijalnim zemljištima - na zemljištima gde je pH 6,8 – 7. Teže se gaji na teškim zbijenim zemljištima opterećenim suviškom vode. Na lakim peskovitim zemljištima, opterećenim vazduhom dolazi do izmrzavanja biljaka. Zahtevi pšenice prema mineralnoj ishrani: Zahteva sva tri deficitarna elementa 1 t zrna + vegetativna masa pšenice izneće N 21,7 – 27,0 kg P2O5 9,2 – 9,6 kg K2O 13,4 – 13,7 kg Azot i K2O biljka uzima celom dužinom vegetacije, nesto više u početku. Azot: Nedostatak – žućenje stabla i listova pšenice (propadanje biljaka u velikom nedostatku), tanje i nežnije stablo, slabo bokorenje, liske uske i kraće, klas slabije razvijen, sitniji i kraći, jače razvijen korenov sistem, masa 1000 zrna manja, a samim tim i manji prinosi. Suvišak – biljke bujne; liske krupne, duže, intenzivno zelene, sukulentne, krupni listovi, zasenjen donji deo stabla, tanji ćelijski zidovi, neracionalno troše vodu u periodu dok ima vode u zemljištu – utiče na izduživanje ćelija koje postaju tanje i duže, zasenjivanje prizemnog dela stabla utiče na poleganje, manja asimilaciona površina posledica manje organske materije i prinosa, bokorenje je bujno stvaraju se neproduktivni bokori koji dodatno zasenjuju biljku, začinju krupan klas, razvijaju slabiji korenov sistem, a u slučaju pojave nedostatka vode te biljke intenzivnije doživljavaju stres i značajnije smanjuju prinose. Tehnologija proizvodnje: Agrotehničke mere: izbor sorata, priprema semena za setvu, izbor preduseva (plodored), osnovna obrada i predsetvena priprema, đubrenje, setva, mere nege, žetva Izbor sorata – voditi računa o sledećim elementima: biološke osobine, ekonomski aspekti i organizacioni elementi. 1. biološke osobine – dužina vegetacije, kvalitet (prinosne sorte – loš kvalitet hleba, visok prinos ; hlebne sorte – kvalitetan hleb, osrednji prinos ; sorte poboljšivaci – vrlo dobar kvalitet hleba, niski prinosi) 2. ekonomski aspekti – različita cena za ove tri sorte 3. organizacioni elementi – dobra organizacija i upošljavanje radne snage; treba gajiti više sorata jer se produžava optimalni rok setve i žetve (ne sazrevaju jednovremeno); period prihranjivanja vegetacije je u različito vreme Predusevi i mesto pšenice u plodoredu – pšenica je biljna vrsta koja podnosi ponovljenu setvu, ali ne treba sejati istu sortu na parceli. Ne gajiti u monokulturi, jer će doći do smanjenja prinosa zbog nepodnošenja štetočine. Četvororedni ili osmoredni plodored, najkraće tropoljni. Mesto u plodoredu – pšenicu treba gajiti na poslednjem mestu. Povoljna plitka obrada i predusevi koji rano napuštaju parcelu zbog moguće pripreme i setve na vreme, kao i predusevi koji ostavljaju zemljište čisto od korova, kao i dobre fizičke, hemijske i biološke osobine. Predusevi: zrnene mahunjače (soja, pasulj, grašak), mak, ozima uljana repica, ozime smeše za proizvodnju zelene stočne hrane, krompir, konoplja za proizvodnju vlakna. Dobri predusevi su: duvan, rane smeše za zrna za ishranu stoke, lucerka, konoplja za seme, suncokret i rani hibridi kukuruza. Loši predusevi su: sirak (ostavlja isušeno zemljište, koren u površinskom sloju, prožima zemlju, ostavlja busen), muhar, kasni hibridi kukuruza, suncokreta, kasne sorte šećerne repe (šećerna repa ne bi trebala da bude predusev, jer je ona prva u plodoredu, a pšenica na poslednjem). Kod nas predusevi su: kukuruz, suncokret (koji može biti dobar i loš - ako se posle ranih hibrida suncokreta ne izvrši zaštitna obrada zemljišta (taniranje), da bi se sprečili gubici vode isparavanjem iz zemljišta – istovremeno se taniranjem usitnjavaju žetveni ostaci), šećerna repa ne treba da bude predusev, grašak i konoplja su dobri predusevi, pšenica u ponovnoj setvi je dobar predusev (ona je dobar predusev za sve (osim za ječam, raž, ovas), jer se skida sa parcele rano i sve agrotehničke mere mogu da se izvrše na vreme, ima dosta vremena za obnavljanje ornice, a

samim tim i obezbeđeno biološko sazrevanje zemljišta) Obrada – osnovna: dubina, način i vreme osnovne obrade za proizvodnju pšenice zavise od preduseva, osobina zemljišta, klimatskih uslova područja, sudbine žetvenih ostataka i sistema obrade (zasnivanje ili obnavljanje ornice). Ako se gaji u sistemu zasnivanja i obnavljanja ornice gaji se u poslednjem mestu u plodoredu, jer ne traži duboku obradu (na dubokoj obradi manji prinosi), ako je duboka obrada, a ne izvrši se predsetvena obrada u zemljištu ostaju mikropore, što prouzrokuje prodiranje hladnog vazduha u zemljište i dolazi do izmrzavanja. Na težim zemljištima obrađuje se dublje, jer se brže sležu. Na lakim i peskovitim zemljištima obrađuje se pliće. Ako su suve jeseni, prethodni usev iskoristi vlagu iz dubljih slojeva zemljišta, a površinski sloj (10 -15 cm) ima minimum vlage, jer ima minimum padavina, pa se vlaga zadržava u površinskom sloju i ta voda se akumulira. Primeniti obradu bez obrtanja plastice, koristi se čizel plug, motike do dubine 20 cm, samo prodire kroz zemljište, ali se ne okreće – samo rastresanje površinskog sloja zemljišta. U tom slučaju žetveni ostaci moraju biti odstranjeni sa parcele u krajnjem slučaju spaljeni. Ukoliko su vlažne jeseni bez obzira na predusev i stanje zemljišta mora se vršiti klasična obrada zemljišta – što pliće da se kvalitetno zatrpaju žetveni ostaci (15 cm). Ako se pšenica gaji van zasnivanja i obnavljanja ornice može da se ore na dubinu 20 - 22 cm, a ako su veliki žetveni ostaci onda i na 25 cm. Ukoliko se pšenica gaji posle lucerke vrše se dva oranja ili oranje sa predplužnjakom. U prvom oranju se samo odseca krunica ili vrat lucerke i zaorava se, da bi se u drugom oranju zaorao i vrat sa korenom. Predplužnjak odseca vrat, a plug odmah za njim seče koren. Ako se ore odmah na pravu dubinu korenovi koji su blizu zemljišta će se regenerisati i ugušiti pšenicu. Predsetvena priprema – treba obezbediti rastresit površinski sloj koji ce prekriti seme i optimalno zbijen sloj na koji ce se položiti seme. Rastresit sloj je dubine 3 – 5 (7) cm. Sloj optimalno zbijen 3 – 5 cm i na ovaj sloj se polaže seme. Rastresit sloj smanjuje otpor klici pri nicanju, a drugi sloj optimalno zbijen obezbeđuje dobar kontakt između semena i zemljišnih čestica u periodu upijanja vode i bubrenja. Kasnije taj sloj treba da obezbedi pravilno ukorenjavanje biljke, kao i dobar kontakt između korenskih dlačica i zemljišta. Ako nemamo pravilno obezbeđena ova dva sloja otpor klici pri klijanju može biti velik, kontakt korena i zemljišnih čestica loš i u slučaju suše – rastresit sloj se brzo suši što može prouzrokovati propadanje klijanaca. Ako je optimalno zbijen sloj vlaga se duže zadržava i ova vlaga će trajati 5 – 7 (10) dana pa će ova biljka pri kiši nastaviti razvoj. Da bi dobro bilo kaljenje, mora biti dobro ukorenjavanje, a da bi se ukorenili dobro potrebna je dobra predsetvena priprema. Predsetvena priprema se izvodi različitim oruđima, u zavisnosti od obrade: ako je obrada izvršena čizel plugom dovoljno je jednom preci setvospremačem, ako je klasična obrada u suvim jesenima (suvo zemljište) predsetvena priprema se izvodi paret valjcima. Da bi se rasitnile buse, sabilo zemljište i posle se prolazi setvospremačem dva puta. Ako je vlažna jesen (klasična obrada plugom), u tom slučaju predsetvena priprema se izvodi lakom tanjiračom ili lakim paret valjkom, a predsetvena obrada setvospremačima, rotacionom drljačom, džerminatorom, drljačom (lakom ili teškom). Broj prohoda zavisi od kvaliteta osnovne obrade. Visinu prinosa određuje ona agrotehnička mera koja je najlošije urađena! Đubrenje – đubrenje svake biljne vrste zavisi od agroekoloških uslova, potencijala regiona za stvaranje prinosa, od potencijala sorte, njive i od agroekoloških uslova godine. Oni utiču na planirani prinos, a u zavisnosti od potreba hraniva ista se vraćaju na osnovu obezbeđenosti zemljišta hranljivim elementima. Obračun pšenice, kukuruza, suncokreta, šećerne repe 1 t zrna + vegetativna masa N 21,7 – 27,0 kg (26) x 6 = 156 kg P2O5 9,2 – 9,6 kg (9,5) x 6 = 57,0 kg K2O 13,4 – 13,7 kg (13,6) x 6 = 82,6 kg (potencijal njive, sorte, godine… x planirani prinos = izneće se tolika količina hraniva sa prinosom) Tri nivoa obezbeđenosti hraniva: P205 50 - 100% (više od iznetog prinosa) K2O 80 - 100 % (od iznetog prinosa)

siromašno < 10 mg/100 g

30 - 50% (više od iznetog prinosa) 60 - 80 % (od iznetog prinosa) srednje obezbeđeno 0 (više od iznetog prinosa) 50 - 60 % (od iznetog prinosa) dobro > 20 mg/100g Primer: 16 mg/100 gr zemljišta P2O5 57,0 x 50% = 27,5 + 57,0 = 84,5 ≈ 85 kg/ha 24 mg/100gr zemljišta K2O 82,6 x 50% = 41,3 ≈ 41 kg/ha Kod fosfora vraćamo više od iznetog prinosa, jer u zemljištu nema mineralne materije iz koje bi se mogao osloboditi fosfor. Kod kalijuma, kod raspadanja lesa ima mnogo kalijumovih jona, u glinenim mineralima. Vraćamo samo ono što iznosimo prinosom, jer će se raspadom nadoknaditi ostalo. Ako se poveća količina P2O5 i K2O do 15 mg tada se prinos povećava, sa nivoa obezbeđenosti 15 – 20 mg prinos stagnira, posle 25 mg prinos počinje da pada, a preko 40 mg počinje toksična vrednost (postoje zemljišta sa 100 – 200 mg). Setva – bitni vreme, način i dubina setve. Za setvu treba koristiti sortno čisto seme jer se povećanje prinosa opravdava time. Seme treba biti zdravo i da ima dobru klijavost i da je dezinfikovano od patogena koji su na semenjači (vrši se hemijskim i biofizičkim metodama – plazmom elektrona). O roku setve treba uzeti u obzir agroekološke uslove regiona i agroekološke uslove regiona u datoj godini. Optimalni rok je onaj koji za datu godinu i date uslove obezbeđuje da pšenica u zimu uđe u fazi punog bokorenja i završenim procesom I i II faze kaljenja - u tom slučaju je uspešno prezimljavanje. Optimalna setva zavisi od agrotehničkih uslova regiona i sorte. U našim uslovima povoljan rok setve je od 5 – 25. oktobra, u zavisnosti od sortimenta rok se pomera od 1 – 30. oktobra, a tolerantni rok setve je 10 – 15. novembar. Pšenica se može sejati i posle ovog roka, ali će to imati značajan uticaj na prinos. Rani rokovi (1 – 10.X) – Pobeda, Rusija, Pesma, Sara, Stepa ; srednje rani rokovi (5 – 20.X) – Evropa 90, Renesansa, Mina, Bajka, Sofija ; optimalni rok (5 – 31.X) – Prima, Anastasija, Sanja, Nevesinjka (fakultativna ozima pšenica, nije tipična jara, a ni ozima). Količina semena po 1 m2: u zavisnosti od sorte seje se od 450 -650 klijavih zrna! 450 – 500 klijavih zrna (Lira, Pobeda, Renesansa, Evropa 90, Nevesinjka, Rusija) ; 500 – 550 klijavih zrna (Prima, Proteinka, Mina) Izračunavanje upotrebne vrednosti i količine semena: Uv % = Kl % x C % /100 = 90 % (Uv – upotrebna vrednost ; Kl – klijavost ; C – čistoća) (Ks – količina semena)

Ks = broj klijavih zrna na m2 x masa 1000 zrna / upotrebna vrednost

Način setve – pšenica se seje uskoredo sa razmakom redova 12,5 cm (mali broj sejalica 15 cm), u redu gusta setva. Dubina setve je 3 – 5 cm. Na lakim zemljištima dublja setva, a na teškim zemljištima plića. Kod jesenjih uslova ako se kasni sa rokom setve seje se pliće i obrnuto. Kod jarih, obrnuto – ako je kasnija setva dublje se seje, jer se povećava temperatura i zemljište se brže suši pa dolazi do sušenja klijanaca. Mere nege – razlikujemo: jesenje, zimske i prolećne Jesenje – valjanje, sa obaveznim brananjem i navodnjavanjem ako ima uslova za to. Valjanje se izvodi u sušnim jesenima (zbog boljeg kontakta semena i zemljišnih čestica), stvaraju se kapilarne pore, podiže se vlaga 5 – 10 cm i skuplja se vlaga oko semena. Valjanje se vrši sa glatkim valjcima, posle ide brana da rastrese 1 – 2 cm zemljišta. Brana se kači za valjak (klinovi su tanke žice ili lanci spojeni i oni restresu površinu zemlje da bi prekinuli kapilarnu mrežu do površine). Valjak ne ide na vlažno zemljište! Zalivanje – ne sme se prvo raditi predsetvena priprema, pa zalivanje, pa setva! Treba prvo sejati, pa tada zaliti (ne zalivati prašnastu strukturu, jer se posle stvara pokorica)! Zimske – razbijanje ledene kore, prosecanje ili otvaranje kanala za odvođenje suvišne vode. Ledena kora može da se pojavi kao ležeća ili viseća (na snežnom pokrivaču je opasnija, ali se i lakše razbija). Ako je zemljište toplo, ledena kora ne dozvoljava da toplota isparava, povećana je temperatura u prizemnom sloju, povećano disanje i dolazi do nedostatka kiseonika ispod ledene kore kao i povećanja potrošnje materija iz čvora bokorenja što prouzrokuje slabljenje biljke. Razbiti koru jer prodor hladnog vazduha zaustavlja disanje biljaka. Lomljenje kore – se vrši gaženjem traktorima (sečenje guma – dodatni troškovi). Ugušenje od suvišne vode – vrši se odvodnjavanjem brazdama do kanala pored

parcele, a otvaranje brazde na stog vrši se jednobrazdnim plugom. Duboko smrzlo zemljište, a gore sneg – lošom obradom stvoren plužni đon. Glejni horizont ne dozvoljava propuštanje. Prolećne – prihranjivanje, borba protiv korova hemijskim putem (herbicidi), drljanje, valjanje, navodnjavanje. Valjanje – ako u toku zime imamo naizmenično zamrzavanje i odmrzavanje zemljišta dolazi do tzv. podlubljivanja i zemljište postaje rastresitije. Ako su u proleće topli i suvi vetrovi zbog rastrešenog zemljišta koren izgubi kontakt sa zemljištem i vetar isušuje više pora nego što je potrebno, topao vetar vrši veću transpiraciju, a koren ne može da obezbedi vodu, pa dolazi do sušenja. Pre sušenja vršiti valjanje da bi sabili zemljište i obezbedili kontakt zemljišta i korena. U vlažno proleće, kiša sabija zemljište. Prilikom valjanja koristiti glatke valjke (“ako zemlja upada u cipele zemljište je jako rastreseno”). Drljanje – vlažna zima prouzrokuje nedostatak kiseonika, a da bi obezbedili kiseonik vršimo drljanje, a i zbog toga da bi došlo do razvoja korena. Ispod 2 % kiseonika u biljci biljka staje sa rastom. Za drljanje se koriste lake drljače, popreko po redovima (uništava i tek iznikle korove). Zalivanje – ako je suša i ako je pšenica pod sistemom. Zalivna norma je 30 – 60 litara/m2. Prihranjivanje – krajem januara ili prvih dana februara uzimaju se uzorci zemljišta (1 uzorak na 10 -20 ha, ako je isti predusev, ukupno 15 – 20 uzoraka), odmaknete se od ivice za širinu rasturivača i po principu skakaca (šahovski princip) po dijagonali uzimati uzorke sondom 0 – 30 cm, 30 – 60 cm, 60 – 90 cm, svaki sloj pojedinačno i ovi uzorci se spajaju i to je prosečan uzorak od 1 kg. Smeša se homogenizuje, pa se pola odbaci. Uzorak se stavlja na 0 – 6 C u prenosne frižidere, do laboratorije. Nmin se meri (mineralni azot). Izračunavanje: y = 146,51 – 0,72 ∙ x (x – količina azota) y = 146,51 – 0,72 ∙ 105 kg = 70,91 kg N/ha kg đubriva = 70,91/46% x 100 = 70,91/33% x 100 = 70,91/27% X 100 = UREA AN KAN

Ne bi trebala UREA (jer postoji mogućnost gubitka N u gasovitom stanju ako se ne rastvori). Trebalo bi AN ili KAN (jer N treba brzo iskoristiti). Tri osnovne grupe sorata: I grupa – od 70,91 kg N/ha – 15 kg N (Evropa 90, Nevesinjka, KG - 56) II grupa – 100% (Pobeda, Renesansa, KG - 100) III grupa – od 70,91 kg N/ha + 15 kg N (Proteinka, Prima, Zlatka) Ukoliko je potrebno više od 100 kg N/ha tada se dva puta vrši prihranjivanje, jednom pri kraju bokorenja 70% i ostalih 30% na početku vlatanja. Primena herbicida – u slučaju potrebe ako je jako zakorovljena parcela u fazi punog bokorenja koriste se: Monosan herbi (15 – 25 l/ha), Maton (0,5 – 1 l/ha), Granistar (15 – 25 g/ha), Pasangran DP (3,5 l/ha), Lintur (150 -180 g/ha), Mustang (0,4 – 0,6 l/ha), Starane (0,4 – 0,8 l/ha). Treba ih primeniti u danima sa temperaturom iznad 0 °C i kada je vremenska prognoza takva da u toku noći temperatura neće pasti ispod 0 °C. Žetva – Izvodi se u punoj zrelosti, može jednofazno, dvofazno ili višefazno. Jednofazno – žetva kombajnima u punoj zrelosti (vlažnost zrna ispod 16%). Ako je vlažnost 16 % vrši se isušivanje tj. produvavanje svežeg vazduha do 13 %, a ako je iznad 16 – 21 % mora se vršiti veštačko dosušivanje zagrevanjem. Dvofazno – izvodi se u dve faze: prva faza je košenje i odlaganje pokošenih biljaka u otkose na visoko pokošenu strnjiku, 21 – 24 % vlage – kosidba, takve biljke brzo gube vlagu i vrši se kombajniranje kombajnima kod kojih je na hederu formiran pick-up uređaj umesto kosidbenog uređaja. Prednost je što biljke brzo gube vlagu i može se početi pre sa žetvom. Višefazna – košenje, vezivanje u snopove, snopovi se denu u krstine, zatim se voze na ekonomsko dvorište, slažu u kamare i tada se vrše na vršalice.

JEČAM (Hordeum vulgare)
Red Poales, porodica (familija) Poaceae, podporodica Pooidae, rod Hordeum.(eng. Barley) PRIVREDNI ZNAČAJ JEČMA. Ječam zauzima četvrto mesto među žitima u svetu, iza pšenice, pirinča i kukuruza. Značaj ječma proizilazi iz njegove raznovrsne upotrebe. Služi kao ljudska hrana na severu i u planinskim rejonima. Kvalitet hleba je loš (sladunjavog ukusa, lošeg mirisa, brzo se suši, ne narasta, puca, nema šupljina, teško je svarljiv, nadima stomak), pa se zbog toga retko upotrebljava za spravljanje hleba. Dosta se troši u oljuštenom vidu kao kaša, geršla. U centralnoj Evropi, SAD i drugim delovima sveta ima veliki značaj u industriji piva i slada. Slad se upotrebljava za proizvodnju piva, a sladni sirup se upotrebljava u pekarstvu, poslastičarstvu, tekstilnoj industriji, farmaciji (laksantno sredstvo), u proizvodnji sladnog mleka, alkohola, sirćetne kiseline i kvasca. U južnim rejonima ječam prvenstveno služi za ishranu stoke. Od oljuštenog zrna prave se griz pahuljice, a služi i kao surogat kafe. Pri preradi zrna dobija se oko 56% geršle, plus sitna zrna, brašno i mekinje, koje se koriste za ishranu stoke. Ječam se može upotrebiti za ishranu stoke i u zelenom stanju, a koristi se i u silaži. Za ishranu stoke i za prostirku koristi se ječmena slama. Za proizvodnju piva koriste se sorte dvoredog ječma (sadržaj belančevina do 12%). Višeredi ječmovi imaju više belančevina (16-18%), pa se koriste u ishrani stoke. POVRŠINE I PRINOSI JEČMA U SVETU (prosek 2001-2002). Region Svet Evropa Rusija Kanada Turska Australija Španija Ukrajina Nemačka Francuska Površine (ha) 54 168 142 28 213 903 8 843 100 3 849 550 3 620 000 3 408 000 3 046 950 3 863 500 2 041 078 1 674 000 Prinosi (t/ha) 2,55 3,26 2,17 2,33 2,07 1,66 2,38 2,66 5,97 6,20 Proizvodnja (t) 138 174 545 91 875 072 19 094 000 9 064 100 7 500 000 5 845 500 7 288 950 10 272 000 12 211 428 10 369 746 Proizvodnja (t) 270 000 342 000 369 000 300 000 252 164 423 484 354 546 330 171

POVRŠINE I PRINOSI JEČMA U SCG (prosek 1996-2002). Površina (ha) Prinos (t/ha) 1996 143 000 1,90 1997 133 000 2,57 1998 135 000 2,73 1999 117 000 2,56 2000 110 618 2,28 2001 131 056 3,23 2002 132 080 2,68 prosek 128 822 2,56

POREKLO JEČMA. Prema Vavilovu postoje dva glavna i jedan sporedni genetski centar porekla ječma: a) Istočnoazijski centar obuhvata Kinu i Japan. Iz ovog centra vodi poreklo višeredi ječam (sa i bez osja - furkatum, plevičaste, gole, jare, ozime i fakultativne forme),

b) Abisinski centar obuhvata planinske oblasti Etiopije i Eritreje. Iz ovog centra vode poreklo sve

forme i varijeteti jarog ječma, c) Prednjeazijski sporedni centar obuhvata Siriju, Palestinu, srednju Anadoliju i dr. Ovde je najrasprostranjeniji dvoredi divlji ječam - Hordeum spontaneum. Ima dvoredih i višeredih ječmova. Ječam spada u najstarije kulturne vrste. Gajen je u Egiptu pre 7000 godina. Gajili su ga i Rimljani. Ječam je iz Italije proširen u druge evropske zemlje (Francusku, Švajcarsku, a zatim u Belgiju, Nemačku i Englesku). Kod nas je ječam gajen pre dolaska Slovena na Balkan, a gajili su ga Sloveni i u staroj postojbini. PRARODITELJI. Praroditelj kulturnih ječmova nije tačno utvrđen. Smatra se da je dvoredi ječam nastao od divljeg dvoredog ječma - Hordeum spontaneum. Za praroditelja višeredih ječmova smatra se divlji dvoredi ječam - Hordeum ischnatherum, od koga je umnožavanjem broja klasaka nastao višeredi ječam. U novije vreme pronađen je divlji višeredi ječam - Hordeum agriocrithon, pa se pretpostavlja da su od njega postali višeredi kulturni ječmovi sa plevičastim zrnom. Prirodnim ukrštanjem između divljih ječmova stvoreni su današnji dvoredi i višeredi plevičasti ječmovi. Prema Popovu, goli i prelazni ječmovi postali su mutacijom i javljaju se kasnije. GEOGRAFSKA RASPROSTRANJENOST. Ječam ima najveći areal rasprostranjenosti, kako na sever, tako i na jug, među svim žitima, usled njegovog velikog polimorfizma. Idući od zapada na istok, severna granica gajenja ječma u Evropi je na 70O s.g.š., u Aziji 61O 54 s.g.š., Americi 35O s.g.š., a na jug ide do 10O s.g.š. Na južnoj polulopti ječam se gaji od 10 do 58 O j.g.š. Ječam ima visok stepen prilagođavanja na različite uslove. Zbog toga se može gajiti i u pripolarnim oblastima, na planinama, polupustinjama, suptropskim i tropskim, kao i u surovim uslovima kontinentalne klime. Višeredi ječam ima širi, a dvoredi uži areal rasprostranjenosti. Dvoredi ječam ima veće zahteve prema umerenim temperaturama, većim količinama padavina i njihovom pravilnijem rasporedu u toku vegetacije. U vertikalnom smeru ječam ide do 2000-4000 m nadmorske visine. BOTANIČKA KLASIFIKACIJA JEČMA. U zavisnosti od broja plodnih klasaka na useku vretena klasa, izvršena je podela na sledeće 3 podvrste: 1. Hordeum sativum ssp. vulgare (polystichum) – višeredi (šestoredi) ječam, Na jednom useku vretena klasa nalaze se tri klaska i sva tri su razvijena i plodna. 2. Hordeum sativum ssp. distichum - dvoredi ječam, Na jednom useku vretena klasa nalaze se tri klaska, ali je plodan samo središnji. Ostali (bočni) klasci su neplodni, i u većoj ili manjoj meri reducirani. Sa svake strane vretena obrazuje se po jedan vertikalni red klasaka. 3. Hordeum sativum ssp. intermedium - prelazni ječam (nema privredni značaj). Mogu da budu plodna od 1 - 3 klaska, bez pravila. OSOBINE PIVSKOG JEČMA. Ječam je osnovna sirovina za proizvodnju piva. U proizvodnji piva se koristi slad. On daje pivu specifičan prirodan ukus i aromu. Pivski ječam treba da ispuni izvesne fizičke, hemijske i biološke osobine pa da bude dobra sirovina za proizvodnju piva. A) FIZIČKE osobine: - Masa 1000 zrna ne sme biti manja od 40 g. - Da su zrna na preseku brašnasta što je znak manjeg sadržaja belančevina, - Da su zrna po obliku i krupnoći ujednačena radi jednovremenog bubrenja i klijanja pri proizvodnji slada. Zrna dobrog pivskog ječma treba da su široka 2,5-2,8 mm, - Da ima što tanje plevice, tako da njihova masa ne iznosi više od 8-12% od mase zrna, - Da su zrna slamasto žute boje, - Da ima hektolitarsku masu najmanje 65 kg. B) BIOHEMIJSKE osobine: - Da sadrži vode najviše 13%, - Da je sadržaj belančevina 9-12%,

-

Kod kvalitetnog ječma za pivo procenat skroba ne sme biti manji od 60%, V) BIOLOŠKE osobine: - da je pivski ječam sortno čist, da zrna imaju što veću klijavost i energiju klijanja. Posle kvašenja, za 3-4 dana zrna treba da isklijaju najmanje 90%. Slad je osnovna sirovina za proizvodnju piva. On predstavlja nakvašeno, proklijalo i osušeno zrno sa odstranjenim klicinim korenčićem. Proizvodnja slada se odvija kroz sledeće operacije: a) čišćenje, pri kome se odstranjuju sve nečistoće, b) klasiranje (I klasa preko 2,5 mm i II 2,2-2,5 mm prečnika zrna, sve ostalo ide u stočnu hranu). c) namakanje traje 40-50 sati na 10-15OC, pri čemu sadržaj vode u zrnu mora da iznosi 42-46%. d) naklijavanje se vrši u 'Saladinovim ormanima' na temperaturi od 13-16OC i kada korenčići porastu do 2/3 svoje dužine u roku od 6-7 dana, tada je naklijavanje završeno i počinje e) sušenje na temperaturi od 45-85OC za vreme 24-48 sata, dok sadržaj vlage u klijalom zrnu ne spadne na 4-5%. Sledeća radnja je odstranjivanje korenčića ili 'čišćenje slada'. Tako dobijen slad odlazi u silose na čuvanje. Najvažnije sorte ječma i njihove osobine:
Sorte Vreme setve Gustina setve Klijavih kg/ha zrna/m2 250-350 250-350 300-350 300-350 300-350 350-400 350-450 350-450 350-450 150-190 150-190 150-180 150-180 160-190 160-190 170-200 170-200 160-180 Vreme unošenja azota Osnovna Prihrana doza ½ ½ ½ ½ 1/1 1/1 1/1 1/1 1/1 1/1 1/1 Odnos N:P:K Masa 1000 zrna 46-48 45 45 45 45 44-46 47 45 44 Zapreminska masa

Ozimi krmni ječam Novosadski 20.IX-5.X 313 Galeb 20.IX-5.X Ozimi pivski ječam Novosadski 25.IX183 15.X Novosadski 25.IX293 10.X Novosadski 25.IX519 10.X Jari pivski ječam Novosadski 15.II294 10.III 15.IIPek 15.III 15.IIJelen 10.III 15.IIViktor 10.III

1:0,4:0,4 1:0,4:0,4 1:0,8:0,8 1:0,8:0,8 1:0,8:0,8 1:1:1 1:1:1 1:1:1 1:1:1

74 75 75-78 77 74 74 74 73 73

EKOTIPOVI JEČMA. Pod uticajem različitih uslova gajenja formirana su 3 različita ekološka tipa ječma. Oni se razlikuju kako po načinu upotrebe tako i po biološkim osobinama. Ječam ima ozime i jare forme. Ozimost kod ječma nije u tolikoj meri izražena kao kod raži i pšenice, mada postoje sorte ozimog ječma koje su po ozimosti jednake ozimoj pšenici. Kod ječma postoje tipične jare, prelazne i više ozime, mada apsolutno ozimih formi nema. Najduži stadijum jarovizacije traje 35-45 dana. Ječam ima brži porast od pšenice, širi list i veću lisnu masu. Korenov sistem je slabije razvijen. Bolje se bokori od pšenice. U proleće brže raste nego pšenica. Osipanja nema, osim kod prezrelih useva, ali je vreteno klasa lomljivo, pa otuda mogu nastati gubici. Severni tip ječma i jare forme odlikuju se kratkom vegetacijom od 60-110 dana. Nemaju velike zahteve prema toploti. Severni ječmovi, pošto uspevaju na nižim temperaturama, sadrže manje belančevina, a više skroba. Zato se prvenstveno koriste u pivskoj industriji i ljudskoj ishrani, a delom i stočnoj. Ovaj tip ječma ima velike zahteve u pogledu vlage, ne podnosi sušu i visoke temperature. Srednjoevropski tip ječma obuhvata većinu kvalitetnih sorti pivskog ječma selekcionisanih u uslovima srednje Evrope. Za proizvodnju pivskog ječma najpogodnija je umerena klima, bez naglih kolebanja i sa ravnomernim rasporedom padavina. Za njegovo uspevanje povoljno je vrlo rano proleće. Najbolji rejoni za proizvodnju pivskog ječma su ono u kojima je vegetaciona sezona kratka,

sa kišovitim letom (planinska područja u našoj zemlji). U našim nizijskim rejonima klimatski uslovi sa manje taloga i suvljim letom nepovoljno utiču na razvoj pivskog ječma. Oblačno vreme u vlažnim rejonima povoljno utiče na sintezu ugljenih hidrata, a suvo, sunčano i toplo vreme utiče na povećanje sadržaja belančevina. Ovaj tip ječma osetljiviji je od južnog tipa na visoke temperature i u toplijim rejonima daje zrno slabijeg kvaliteta. Pripada jarim formama. Južni ili ozimi tip ječma se odlikuje po tome što može da izdrži niske temperature i sušu bolje od srednjoevropskog tipa. On je manje osetljiv na visoke temperature, sušu i toplotni udar od ozime pšenice. USLOVI USPEVANJA JEČMA. Zahtevi prema toploti. Ječam klija na 1-2OC, optimum je 15-22OC, a maksimum 28-30OC. Mlade biljke ozimog ječma mogu izdržati mrazeve od -4 do -5OC bez štetnih posledica (izmrzavaju samo vrhovi listova), a posle pravilnog kaljenja mogu izdržati do -12OC. U periodu od nicanja do klasanja (kod jarog), odnosno od nastavka vegetacije do klasanja (kod ozimog), najpovoljnija temperatura vazduha je 20-22OC, a pri sazrevanju 24OC. Za ječam su opasne niske temperature za vreme cvetanja i sazrevanja zrna. Zahtevi prema vodi. Od svih pravih žita ječam je najotporniji prema suši jer ekonomično troši vodu i ima mali transpiracioni koeficijent (jari 300-350, a ozimi oko 450). Ječam ima veće potrebe za vlagom u prvim fazama razvoja korenovog sistema. Zahteva najmanje vlage za klijanje od drugih pravih žita (50%). Najosetljiviji je na nedostatak vlage pri kraju svetlosnog stadijuma, što dovodi do sterilnosti i manjeg prinosa. Ječam troši dosta vode u fazi bokorenja, a naročito između početka vlatanja i klasanja. Kritičan period za vlagom je i u periodu nalivanja zrna. Jari ječam je najosetljiviji na smanjenje vlažnosti zemljišta u fazi 6 listova. Zahtevi prema zemljištu. Ječam ne podnosi suviše kisela, a takođe se slabo razvija na peskovitim zemljištima. Pošto ima slabije razvijen korenov sistem, ječam traži bolja zemljišta, ali i tu postoje razlike. Srednjoevropskom tipu odgovaraju zemljišta srednje plodnosti, a južnom bogatija zemljišta - istog kvaliteta kao i za pšenicu. AGROTEHNIKA JEČMA. PREDUSEVI za ječam su isti kao i za pšenicu (okopavine). Najbolji predusevi za ozimi ječam su suncokret ili rane sorte soje, a za jari ječam šećerna repa i kasni hibridi kukuruza. Ne treba koristiti preduseve koji iza sebe ostavljaju dosta azota. Ječam je dobar predusev za sve okopavine i industrijske kulture, ali je veoma nepovoljan za pšenicu, a i ona za njega. Dobro podnosi ponovljenu setvu. OBRADA je kao i za pšenicu. Za ječam zemljište treba da bude što rastresitije. Za ozimi ječam obrada mora da počne ranije nego za pšenicu, jer se ranije seje. ĐUBRENJE za ječam je specifično u zavisnosti od ekoloških tipova. Pri ovome se vodi računa o slabijoj razvijenosti korenovog sistema i o potrebama usvajanja većih količina hranljivih materija u sažetom roku, ali treba imati u vidu i lako poleganje ječma. Količina NPK hraniva zavisi od cilja proizvodnje ječma, tipa zemljišta, njegove plodnosti, reakcije sorte na đubrenje, potencijalne rodnosti, otpornosti na poleganje i klimatskih činilaca. Sa 100 kg zrna i odgovarajućom količinom slame iznosi: 24 kg N, 12 kg P2O5 i 22 kg K2O. Prema nameni gajenja menjaju se i odnosi NPK hraniva (tabela sorti). Posebno se mora voditi računa o azotu, zbog neotpornosti ječma prema poleganju. Ječam najviše usvaja azot, pa kalijum i fosfor. Usvajanje azota i kalijuma traje do kraja vegetacije, ali se ipak većina usvoji odmah u proleće pri kretanju vegetacije i u fazama intenzivno brzog porasta. Fosfor se usvaja u ranijim fazama. U periodu od nicanja do kraja intenzivnog bokorenja ječam iskoristi ½ fosfora i ¾ kalijuma, a tek u toj fazi počinje najintenzivnije iskorišćavanje azota. Zbog toga ječam ima najveće potrebe u azotu između bokorenja i vlatanja. Treba imati na umu da ječam veoma dobro koristi produžno dejstvo azota iz zemljišta i đubriva datog kao predusev. Kod pivskog ječma daje se prevaga P i K đubrivima, jer N u većim količinama utiče na povećan sazdržaj belančevina, a P i K na povećan sadržaj skroba i brašnavosti zrna. Ukoliko je zemljište siromašno azotom, azotna đubriva utiču na povećanje prinosa pivskog ječma bez osetnog sadržaja belančevina. Za pivski ječam, naročito ako dolazi iza đubrenih okopavina količina đubriva iznosi (kg/ha): N 20-60, P205 40-60, K20 40-50. Za stočni ječam i različite zemljišne uslove okvirne količine su (kg/ha): N 60-100, P205 50-80,

K20 40-80. P i K se unose u jesen pod osnovnu obradu, N se manji deo unosi u jesen, veći deo se koristi za prihranjivanje krajem februara, do polovine marta. P i K se mogu uneti i pod prethodnu kulturu (na rezervu). Kod prihranjivanja treba voditi računa o bržem razviću ječma nego pšenice, pa ga treba ranije završiti (u fazi bokorenja, a najkasnije 10 dana pre vlatanja). SETVA. Vreme setve ozimog ječma treba podesiti tako da se on što bolje ukoreni i razbokori pre zime, ali i da se ne razvije suviše bujno, jer to utiče na slabije prezimljavanje. Vreme setve i gustina setve (tabela sorti). Pivski ječam ne sme imati povoljne uslove za bokorenje, zato se seje na 10-12 cm međuredno. Ozimi stočni ječam se seje 12-15 cm međuredno. Dubina setve zavisi od čitavog niza faktora. Na vlažnim i teškim zemljištima 3-4 cm, a na suvim i lakšim 4-6 cm. Jari ječam se seje na 3-4 cm dubine. NEGA. Valjanje je obavezno nakon setve, zbog male količine semena, a korisno je i po izlasku iz zime, jer utiče na sklop povećavajući produktivno bokorenje i razvoj sekundarnih korenova. Ostale mere nege su kao kod pšenice. Ječam je osetljiviji na herbicide od pšenice, a posebno na ostatke atrazinskih preparata. ŽETVA. Da bi se postigao što bolji kvalitet zrna pivski ječam se žanje na početku pune zrelosti. Nezrela zrna sadrže više belančevina, a uz to su mutna i bez sjaja. Ukoliko se suši temperatura ne sme preći 40OC, ukoliko je vlažnost zrna iznad 14%. Ozimi ječam stiže pre žetve pšenice, a jari ječam oko polovine žetve pšenice (6-7 dana ranije nego ozimi). Zbog toga se prekida žetva pšenice i prelazi na ječam. Stočni ječam se više osipa. U punoj zrelosti njegov klas se lako lomi, zato se žanje u voštanoj zrelosti u što kraćem roku (3-4 dana).

OVAS (Avena sativa)
Red Poales, porodica Poaceae, podporodica Pooidae, rod Avena. (eng. – oat) PRIVREDNI ZNAČAJ OVSA leži u kvalitetu njegovog zrna i malim zahtevima prema uslovima gajenja, pa može da uspeva i u rejonima gde druga žita daju manje prinose. Ovas se uglavnom upotrebljava za stočnu hranu (naročito za ishranu konja). Nekada se koristio za spravljanje hleba, a danas ne. Hemijski sastav zrna: vode 11,5%, sirovih proteina 11,8, BEM 58%, sirovih masti 5%, celuloze 10,3% i mineralnih materija 3,7%. U zrnu ovsa nalazi se manje ugljenih hidrata, 2-3 puta više masti, a belančevina približno jednako u odnosu na druga prava žita. Zbog toga, a naročito zbog kvaliteta belančevina, od ovsenog zrna se u prehrambenoj industriji proizvode lako svarljivi proizvodi velike hranljive vrednosti: ovsene pahuljice, ovsene flekice, griz, ovseno brašno. Za ishranu stoke, ovseno zrno je bolje od kukuruznog, jer sadrži više svih aminokiselina (osim triptofana). Zato se sva druga hraniva u ishrani stoke svode na ovsene jedinice. Za ishranu stoke služi i vegetativna masa ovsa (sama ili u smeši). Ovsena slama je jedna od najboljih (u odnosu na slamu drugih žita) za ishranu stoke. U našoj zemlji površine pod ovsem su se smanjile, jer u žitorodnim područjima ostala žita daju veći prinos, a i broj konja se smanjio. POVRŠINE I PRINOSI POD OVSEM U SVETU I KOD NAS (prosek 2001-2002). Površine (ha) Prinosi (t/ha) Proizvodnja (t) Svet 13 334 892 1,98 26 361 820 Evropa 8 660 167 2,08 18 065 790 Rusija 4 451 500 1,50 6 689 500 Kanada 1 339 200 2,04 2 733 040 SAD 809 985 2,12 1 717 168 Ukrajina 550 800 1,87 1 027 930 Poljska 560 895 2,48 1 391 608 Finska 433 550 3,21 1 395 272 Španija 457 150 1,71 783 921

Švedska 280 220 Nemačka 233 236 Velika Britanija 119 000 Najveće prinose ima Irska (6,95 t/ha).

3,83 4,64 5,75

1 072 262 1 083 416 685 196

POVRŠINE I PRINOSI POD OVSEM U SCG (prosek 1996-2002). Površina (ha) Prinos (t/ha) Proizvodnja (t) 1996 85 549 1,53 131 000 1997 73 203 1,83 134 000 1998 71 000 1,90 135 000 1999 67 000 1,82 122 000 2000 63 127 1,52 96 209 2001 61 205 2,06 126 167 2002 58 261 1,88 109 667 prosek 68 478 1,79 122 006 POREKLO. Ovas je poreklom iz Evrope, Azije i Afrike, ali je u proizvodnju uveden u Evropi pa se smatra 'evropskim žitom'. Postoje 3 ishodna centra ovsa: 1. srednja i zapadna Evropa, odakle vode poreklo Avena brevis i Avena sterilis, 2. istočna i jugoistočna Azija, odakle vode poreklo Avena sativa i Avena nudae, 3. Afrika, odakle je Avena fatua, a iz Sredozemlja je Avena byzantina. Praroditeljima današnjeg kulturnog ovsa smatraju se Avena fatua i Avena sterilis. Ovas je žito najsevernijih rejona Evrope kao i planinskih rejona srednje Evrope. U Evropi je gajen 1700 godina p.n.e. GEOGRAFSKA RASPROSTRANJENOST ovsa je manja u odnosu na ostala prava žita. Gaji se između 35Oi 65O s.g.š (optimum 44-65O) i 30O i 50O j.g.š. Idući na jug od 44O s.g.š. površine pod ovsem se smanjuju, jer ovas ne podnosi visoke temperature, pa se u tim rejonima gaji uglavnom u planinskim predelima. BIOLOŠKE OSOBINE. Ovas je jara kultura. Tipično ozimih formi nema, ali se sreću izvesne poluozime fakultativne forme koje se odlikuju dugim stadijumom jarovizacije. Kod kulturnog ovsa (Avena sativa) stadijum jarovizacije je kratak (10-14 dana) i prolazi pri temperaturi 2-5OC, a svetlosni stadijum je dug, dok je kod nekih drugih vrsta obrnuto. Dužina vegetacionog perioda kod jarog ovsa kreće se 70-120 dana, a kod ozimog 270-280. Ozimi ovas je biljka toplijih krajeva. Zahtevi prema toploti. Ovas je biljka severnih rejona, pa nema velike zahteve prema toploti. Biološki minimum za klijanje ovsa iznosi 1-2OC, za nicanje i formiranje vegetativnih organa 4-5OC, formiranje generativnih organa, cvetanje, plodonošenje i sazrevanje 10-12OC. Proizvodni optimum za nicanje je 6-12OC, formiranje vegetativnih organa 12-16OC, formiranje generativnih organa i cvetanje, za plodonošenje i sazrevanje 16-22OC. Ozimi ne podnosi golomrazicu, izmrzava na -13OC. Klijanci ovsa podnose niske temperature u proleće do -8OC. Osetljiv je niske temperature u doba cvetanja. Ovas ne može da podnosi visoke temperature i sušu u toku leta, a naročito mnogo strada od toplotnog udara. Zahtevi prema vodi. S obzirom na brz razvoj korenovog sistema, ovas manje strada od prolećne suše nego jara pšenica, ali on ne može da podnosi visoke temperature i sušu u toku leta, kada mnogo brže strada od pšenice i ječma. U odnosu na ostala žita, ovas ima najveće zahteve prema vodi i to kroz čitav vegetacioni period. Za klijanje zahteva 65% vode od mase zrna. Ovo se objašnjava velikim transpiracionim koeficijentom (400-600) i najvećom lisnom površinom među pravim žitima. Kritičan period za vodom je od vlatanja do metličenja. Ovas naročito strada ako nedostatak vlage nastupi 10-15 dana pred metličenje. Zahtevi prema svetlosti su umereni, ali treba voditi računa o fotoperiodskoj reakciji pojedinih sorti. Severne sorte traže duže dnevno osvetljenje, a južne sorte kraće. Zahtevi prema zemljištu. U odnosu na druga žita, ovas ima male zahteve prema zemljištu. To se objašnjava dobro razvijenim korenom i sposobnošću usvajanja hraniva iz teže rastvorljivih jedinjenja. Među svim žitima, najbolje uspeva na težim i vlažnim zemljištima. Dobro uspeva i na novoosvojenim površinama, krčevinama. Slabije uspeva na zaslanjenim zemljištima.

AGROTEHNIKA OVSA PLODORED. Ovas u plodoredu obično dolazi na poslednje mesto, jer zbog dobre usisavajuće moći korena, najbolje koristi ostatke hranljivih materija, a to je pogrešno, jer se tada ne može očekivati visok prinos ovsa. Dobri predusevi su ranostasne đubrene okopavine i leguminoze. Ne podnosi monokulturu (pauza 2-3 godine). Loš je predusev za sva strna žita, jer iscrpljuje i isušuje zemljište. IZBOR SORTE. Sorti ima malo, to su fakultativno ozime vrste, ali ipak dominiraju jare sorte. Starije domaće sorte su NS-2, NS-6, NS-jari, kragujevački, topčiderski. U proizvodnji su i strane sorte Kondor, Astor, Zlatna kiša, a među njima novije su Flemings cronjn, Flemings Nenj, Leanda, a od naših je to Mediteran. Nova sorta jarog ovsa je NS-go-1 (golozrni jari ovas). OBRADA. Ovas nema posebne zahteve u pogledu obrade. Za ozimi ovas obrada mora početi ranije zbog ranije setve. Za jari ovas, uz osnovnu obradu, treba u ravničarskim krajevima obaviti i grubu predsetvenu pripremu. ĐUBRENJE. Ovas se odlikuje rastegnutim, ali dosta ravnomernim usvajanjem hraniva u toku vegetacije. Za vreme porasta u stablo i fazi izbijanja metlice treba najviše hraniva. Reakcija ovsa na đubrenje je velika, pa se u ogledima sa đubrivima koristi kao test kultura. Ovas je veliki potrošač azota i kalijuma, ali se mora paziti na poleganje. Sa 100 kg zrna i odgovarajućom količinom slame iznosi: N 2,5 kg, P 0,8 kg i K 3,2 kg. Orijentacione količine đubriva su: N 60-80 kg/ha, P2O5 40-50 kg/ha i K2O 40-50 kg/ha. Za ozime forme ¼ N+P+K pred osnovnu obradu, ¾ N u dva prihranjivanja (krajem zime i u početku vlatanja). Za jari ovas ½ N predsetveno, a ½ N u toku intenzivnog bokorenja ili ceo N predsetveno. SETVA. Ovas je kultura rane setve, bez obzira da li se radi o ozimoj ili jaroj setvi. Seje se najkasnije do kraja septembra. Kasnije posejan se slabije bokori i više izmrzava. Vreme setve ozimog ovsa se poklapa se vremenom setve ozimog ječma. Jari ovas treba sejati u prvoj nedelji početka prolećnih radova, a to je u našim uslovima u toku marta, a ponekad i krajem februara. Setva se obavlja u redove na 12,5 cm. Dubina setve: ozimi 3-4 cm, jari 2 cm. Ovas je osetljiv na duboku setvu. Za ozimi ovas treba obezbediti 500-550 klijavih zrna/m2 što iznosi 120-160 kg semena/ha, a za jari 400-500 klijavih zrna/m2 što iznosi 120-150 kg semena/ha. NEGA useva. Nema posebnih zahteva, važi isto kao za ostala prava žita. ŽETVA. Ovas neravnomerno sazreva nego druga prava žita, a posle žetve ne sazreva naknadno i osipa se, pa je teže odrediti pravi momenat za žetvu. Zrna u metlici sazrevaju od vrha i periferije ka sredini. Najpodesniji momenat za žetvu ovsa je kada su zrna na donjem i unutrašnjem delu metlice u žutoj, a na gornjem i perifernom delu metlice u punoj zrelosti. Žetvu je najbolje obavljati dvofazno, jer se tada najmanje osipa. Zrno se uspešno čuva ako u njemu nema više od 14% vlage.

Prosolika žita
Kukuruz (Zea mays)
latinski naziv potiče od grčke reci zea – žito i mahis – polatinjena reč mays – kukuruz Privredni značaj: Ima veliki privredni značaj za ishranu ljudi i domaćih životinja. Koristi se zrno ili cela biljka. Za domaće životinje se koristi cela biljka u svežem, siliranom i suvom stanju. Zato što ima širok areal gajenja ima i visok potencijal za prinos i veliku plastičnost. Zbog širokog areala gajenja postoji veliki broj hibrida, različite vegetacije i različite upotrebe. Veliki potencijal za prinos u SAD (25 t/ha), kod nas (18 t/ha). Ukupna produkcija organske materije je 70 – 80 tona i na taj način se proizvede do 22 000 jedinica za ishranu zivotinja u stočarstvu. Zrno za ishranu ljudi se koristi u oplemenjenom obliku (u razvijenom delu sveta industrijskom preradom razni proizvodi kojima se dodaju neki drugi sastojci). U nerazvijenom delu sveta se koristi u neoplemenjenom obliku – brašno (palenta, kaša, kačamak). Zbog velikog prinosa ovaj vid je značajan za ishranu velikog broja ljudi. Industrijskom preradom zrna treba da se dobiju četiri osnovne frakcije: mekinje, rožasti endosperm, brašnavi endosperm i klica. Iz klice se dobija ulje i ovo ulje spada u kategoriju najkvalitetnijih ulja (najkvalitetnija ulja su redom orahovo, kikirikijevo, bundevino, maslinovo, kukuruzovo, suncokretovo, sojino, uljane repice). Kukuruzovo ulje u krvotoku nezamućuje krv, a ostala zamućuju krv. Preradom cele biljke kukuruza može da se dobije 554 proizvoda, a prema novijim podacima preko 1000 proizvoda! Od zrna se može dobiti skrob, a od njega alkohol, ulje, dekstrin. Od stabla se može dobiti furfural, hartija, kukuruzne pahuljice, dečija hrana, griz i šećer. Šecer se dobija na više načina iz zrna, ako se skrob cepa putem enzima dobija se kristalni šećer, glukoza i fruktoza. Preradom kukuruzne krupice i različitog mlevenja dobijaju se različite frakcije brašna (za cornfleks – krupnija frakcija brašna, za smoki – sitnija frakcija (1 mikron) navlažena). Ukoliko se skrob razlaže neenzimski dobija se tečni sirup koji se koristi u proizvodnjii bombona, sokova, piva, alkohola i bezalkoholnih pića, hleba, peciva, u farmaceutskoj industriji (tečna glukoza). Daljim cepanjem glukoze dobija se sorbitol (njegovom daljom preradom se dobija sintetički vitamin C) i manitol. Fermentacijom šećera se dobija mlečna kiselina koja se koristi u proizvodnji želea, sireva, u salamurenju, džemova, sladoleda itd. Dekstroza u kristalnom stanju se koristi za supe u kesicama, gustin, želatin itd. Mlečna kiselina se koristi u farmaceutskoj industriji za dobijanje sintetičke smole koja se koristi za proizvodnju linoleuma. Smatra se da od ukupne proizvodnje kukuruza 85% ide na proizvodnju (mesa i mleka) i ishranu stoke, a 15 % je semenska roba i industrijska proizvodnja. Perspektiva gajenja – u razvijenom delu sveta se površine smanjuju, a povećavaju prinosi pa se povećava proizvodnja. U nerazvijenom delu sveta potrebe se zadovoljavaju povećanjem površina. Agrotehnički značaj kukuruza – veliki značaj , intenzivna tehnologija gajenja. Biljna vrsta koja svojom tehnologijom gajenja obezbeđuje dobra fizička, hemijska i biološka svojstva zemljišta. Biljna vrsta posle koje se mogu postići visoki prinosi drugih gajenih biljaka. Poreklo: Kukuruz je poreklom iz Novog sveta, a uza domovina mu je centralni i južni Meksiko. Šira domovina je Centralna Amerika tj. severni delovi Južne Amerike i južni delovi Severne Amerike. Na području današnjeg Meksika kukuruz je gajen 4500 hiljada godina pre nove ere. Gajile su ga civilizacije Maja, Inka i Asteka. Praroditelj kukuruza nije utvrđen i postoji više teorija. Smatra se da kukuruz Teozinta i Tripsanum vode poreklo od zajedničkog praroditelja. Otkrićem Amerike kukuruz je prenet u Španiju, pa u Italiju, posle u Francusku, posle u Afriku, zatim u Tursku i tek tada stiže i u Srbiju. Geografska rasprostranjenost: Biljka južnih krajeva, veliki zahtevi prema toploti, ali se ipak gaji na severu zbog njene plastičnosti, zbog različite namene (silažni), zbog hibrida kratke vegetacije (60 – 70 dana), pa do 240 dana trajanja vegetacionog perioda. Areal gajenja kukuruza ograničava temperatura letnja tri meseca od 19 °C i izoterma sa noćnim temperaturama 12,8 °C, junska izoterma 17 °C. Na severnoj polulopti kukuruz se

gaji od 0 – 53° s.g.š., a optimalni reon je 15 – 45° s.g.š. Biološke osobine: Zahtevi kukuruza prema temperaturi: Minimalna temperatura za klijanje i nicanje je 8 °C. Proizvodni minimum je 10 °C, a optimalna temperatura je 20 °C (maksimalna temperatura je 35 °C). Na dužinu perioda od setve do nicanja utiču temperatura, dubina setve, količina pristupačne vode u zemljištu i geomagnetizam zemljišta. Suma efektivnih temperatura je iznad 8 °C, a za klijanje 28 – 29 °C, nicanje 55 °C, što je ukupno 83 °C. Za svaki cm dubine setve preko 4 cm potrebna je dodatna suma temperature od 7 °C. Za vlagu se takođe vrši korekcija. Faza usporenog rasta – biljaka je faza od nicanja pa do 9 – 11 listova. U ovoj fazi se intenzivno razvija koren (april, maj). Treba obezbediti uslove da se što bolje razvije koren. U ovoj fazi optimalna temperatura je 18 – 20 °C. Biljke u ovoj fazi mogu da izdrže mrazeve od -2 do -3 °C sa oštećenjem lisne površine manje ili više. U fazi 5 – 6 listova tačka rasta je još uvek ispod površine zemljišta i nema opasnosti od izmrzavanja i propadanja biljaka, čak i ako dođe do izmrzavanja listova. U ovoj fazi nepovoljne su niske temperature od -6 do -8 °C, jer je zemljište hladno pa je dodatno manje razvijanje korena. Temperature iznad 20 °C isto su nepovoljne, jer prouzrokuju brz prolazak faza što ima negativan efekat na visinu prinosa. U ovoj fazi formira se svega 3 – 5% ukupnog prinosa. Niske temperature u ovoj fai potenciraju bokorenje i formiranje zaperaka (bočne grane). Intenzivni porast stabla – u danima traje isto kao i prethodna faza. Optimalna temperatura je 20 °C, a minimalna 10 C. Formira se 48 – 52% prinosa, dnevno 250 kg prinosa po hektaru. Faza formiranja zrna – traje od 20 – 30 dana (zavisno od hibrida). U tom momentu po završetku u zrnu ima 70% vode i 30% suvih materija. U tom periodu sintetiše se 29 – 35% prinosa, koji se sintetiše od svilanja do sazrevanja. Nalivanje zrna – ova faza traje 25 -28 dana i u njoj se sintetiše 48 – 53% prinosa. Mora biti vlage, vlaga u ovoj fazi opada sa 75% na 35% vlage u zrnu. Voštana zrelost – traje od 11 – 17 dana i sintetiše se 12 – 14% prinosa. Vlaga se smanjuje sa 35% na 25% ili 27,5%. U voštanoj zrelosti i to u prvoj fazi sintetiše se svega 3 – 5 % prinosa. Vlaga se smanjuje i obično ide na 20 – 25% vlage u zrnu (kočanka). Zahtevi kukuruza prema vodi: Kukuruz je biljka koja ima velike zahteve prema vodi, zbog visokog prinosa troši velike količine vode. Može se gajiti u onim područjima u kojima u toku vegetacije padne 200 litar/m2 ili 200 – 300 litara/m2 ako su te padavine pravilno raspoređene. Postoje različiti kritični periodi, a najbolje je ih je vezivati za fenološke faze. Prema Kijakovu, kritični period je 20 dana pre metličenja i 10 dana posle svilanja (5 – 6 dana između metlanja i svilanja). U našim agroekološkim uslovima za visoke prinose treba da padne sledeća količina vode po m2 po mesecima: april 25 l, maj 75 l, jun 90 l, jul 100 l, avgust 95 l, septembar 40 l – ukupno 425 litara vode po m2 u vegetaciji. U tom slučaju kukuruz bi bio obezbeđen sa dovoljnom količinom vode u toku vegetacije. U našim agroekološkim uslovima prosečan manjak je 90 l/m2 (to varira između 70 – 230 l/m2). Kod nas se proizvodi u semiaridnoj klimi pa treba sve mere prilagoditi tome. Zahteve kukuruza prema vodi treba ceniti prema bioklimatskim koeficijentima po mesecima: maj 0,11 ; jun 0,18 ; jul 0,18 ; avgust 0,18 ; septembar 0,11 litara po m2 na dan za svaki stepen srednjih dnevnih temperatura. Primer: 1. maj 11 °C x 0,11 = 1,21 l 2. maj 20 °C x 0,11 = 2,2 l Godine koje imaju višak padavina u proleće su kritične, jer će koren ostati plitko pošto je azot u gornjem sloju i koren se ne razvija, čak i pri maloj suši koren i biljka dožive stres što prouzrokuje pad prinosa. Zahetvi kukuruza prema mineralnoj ishrani: Koriste se makro, mikro i korisni elementi. Tri osnovna elementa deficitarna. Azot i K2O biljke

intenzivnije usvajaju do svilanja, a najintenzivnije u fazi od 9 – 11 listova pa do oplodnje (30 – 35 dana). U tom periodu biljka usvoji 66,6% azota i 72,1% kalijuma. Fosfor i kalcijum biljke usvajaju ravnomerno tokom cele vegetacije. U periodu 9 – 11 listova do oplodnje 30 – 35 dana biljke usvoje 55,6% fosfora i 64,2% kalcijuma. Sa 1 t zrna i vegetativnom masom kukuruz iznese: N 18 – 21 kg P2O5 11,4 – 13,2 kg K2O 14,6 – 16,1 kg Zahtevi kukuruza prema zemljištu: Kukuruz ima velike zahteve prema zemljištu, kako prema fizičkim tako i prema hemijskim osobinama. Zemljište ima ulogu i zadatak da akumulira što veću količinu vode, da je sačuva i stavi na raspolaganje biljci onog trenutka kada je biljci neophodna. To mogu da obezbede duboka rastresita zemljišta dobrih fizičkih svojstava. Istovremeno sa vodom, zemljište treba da raspolaže dovoljnom količinom lako pristupačnih hraniva. Ta hraniva zemljište treba da stavi biljci na raspolaganje. To mogu obezbediti zemljišta dobrih hemijskih i fizičkih osobina. Ako zemljište ne raspolaže sa dobrim fizičkim i hemijskim svojstvima agrotehničkim merama treba to zemljište prilagoditi optimalnom stanju. Za visoke i stabilne prinose neophodna su duboka, plodna i rastresita zemljišta. U našim agroekološkim uslovima to su: černozem, livadska i ritska crnica (lakšeg mehaničkog sastava), plodne gajnjače i plodni aluvijumi. Tehnologija gajenja: Izbor sorata – u našim uslovima ranije su se gajile domaće sorte i populacije kukuruza i to: Rumski zuban, Šidski zuban, Novosadsi žuti zuban, Flajšman, Beli i Žuti osmak. Posle II svetskog rata stižu američki hibridi kukuruza (četvorolinijski), a kasnije i dvolinijski (Kanzas…). Ubrzo stižu domaći hibridi iz Zemunpolja, hibridi novosadske selekcije, Zagreba, Osijeka… Sada pored domaćih imamo i strane hibride. Hibridi se dele u tzv. FAO grupe zrenja (100 – 1000). Za naše područje značajne su grupe zrenja 300 – 700. Grupa zrenja 200 – 300 ima dužinu vegetacije 100 – 120 dana, 13 – 15 listova, klip je postavljen 60 – 80 cm i obično u momentu berbe ima 15 – 20% vlage Srednje rani hibridi (400 – 500) – dužina vegetacije 120 – 130 dana, broj listova 15 – 17, klip 80 – 100 cm, vlaga 20 – 25% Srednje kasni hibridi (600 - 700) – dužina vegetacije 130 – 140 dana, 17 – 19 listova, visina klipa 100 – 120 cm, vlaga u momentu zrenja 25 – 30% Hibridi FAO grupe zrenja 200, 300 i 400 se gaje u brdsko-planinskom području na nadmorskoj visini 600 – 800 m (600 m za grupu 400, a 800 m za grupu 200) Hibridi FAO grupe zrenja 500 – 600 se gaje na nadmorskoj visini 400 – 600 m Hibridi FAO grupe zrenja 600 – 700 se gaje na nadmorskoj visini 200 – 400 m U našim uslovima se gaje hibridi 400 (predusev za pšenicu), 500 i 600 FAO grupe zrenja. Izbor hibrida - treba voditi računa o njegovom prinosu, dužini vegetacije, otpornosti stabla na poleganje, suši, toleranciji stabla na bolesti i štetočine, o kvalitetu zrna za utrošak za prirast. Treba voditi računa o strukturi setve (na koliko će posle površina doći pšenica), voditi računa o opremljenosti gazdinstva (poželjno i rani i kasni i srednji kukuruz grupe zrenja). Otpornost stabla na poleganje veoma bitna. Pravilan izbor hibrida ravnomerno upošljava radnu snagu – dug period berbe, setve i optimalne agrotehničke mere. Plodored, predusevi, monokultura – kukuruz dolazi na čelo plodoreda, na prvom mestu ili na drugom mestu posle šećerne repe (šećerna repa → kukuruz → suncokret ili soja → pšenica). Kukuruz se do pojave kukuruzne zlatice mogao gajiti u monokulturi. Posle pojave kukuruzne zlatice kukuruz se mora gajiti u plodoredu, inače on sam sebe podnosi u monokulturi. Larva kukuruzne zlatice se razvija u zemljištu, jede koren, a odrasli jedu svilu pa ako su brojni smanjuju oplodnju. Dobri predusevi za kukuruz su: pšenica, suncokret, šećerna repa, konoplja, lucerka, soja (nije baš povoljna). Dobrim agrotehničkim merama treba obezbediti dobre uslove za vlagu, jer su i šećerna repa i kukuruz veliki potrošaci vode.

Đubrenje kukuruza – sa 1 t zrna i vegetativnom masom kukuruz iznese N 18 – 21 kg x 10 t = 210 kg (30-50%) = 84 kg P2O5 11,4 – 13,2 kg x 10 t = 132 kg → + 0% = 132 kg K2O 14,6 – 16,1 kg x 10 t = 161 kg → 50% = 80,5 kg P2O5 21 mg/100 gr zemljišta K2O 28 mg/100 gr zemljišta Da li ćemo uneti 30, 40 ili 50% azota u predsetvenoj pripremi tj. u jesen zavisi od letnjih padavina. Za taj prinos (10 tona) đubrimo sa 84 kg N, 132 kg P2O5 i 80,5 kg K2O Odgovara đubrivo 10:20:10 , ali se ne đubri 84:168:84 kg (ukupno 840 kg) nego se đubri u odnosu 66:132:66 kg (ukupno 660 kg) + 18 kg UREA, zbog toga što K2O imamo u suvišku u zemljištu – navedeno NPK đubrivo se zaorava. U proleće pre predsetvene pripreme uzmu se uzorci zemljišta po istom principu kao i kod pšenice (površina 10 – 15 ha, 1 uzorak na istom predusevu, na istom tipu zemljišta), jedan uzorak se sastoji iz 15 do 25 pojedinačnih uzoraka. Kod kukuruza uzorci se uzimaju u slojevima od po 30 cm do dubine od 120 cm. posle analiza i rezultata potrebna količina đubriva se izračunava formulom: y = a ∙ b – ((c+d) – e) y – potrebna količina azota u proleće a – potrebna količina azota u proleće za formiranje 1 t zrna i vegetativne mase b – planirani prinos c – količina azota koja je analizom utvrđena u zemljištu po Nmin metodi (lako pristupačni amonijačni i nitratni azot) d – mineralna sposobnost zemljišta e – količina azota koja ostaje na kraju vegetacije y = 21 ∙ 10 t – [(94+ 90) – 25] = 210 – 159 kg = 51 kg 51 kg azota treba uneti predsetveno. Može AN (33% N) , KAN (27% N) , UREA (46% N) 51/33 x 100 = kg AN 51/27 x 100 = kg KAN 51/46 x 100 = kg UREA Celokupnu količinu azota treba uneti pre predsetvene pripreme, pre druge, a posle prve predsetvene pripreme. Kod ovog načina obračuna nedostatak metode je da se isplanira a i b , d može da se odredi za svaku parcelu. Obrada – moramo uzeti u obzir fizička svojstva zemljišta, vremenske uslove tj. količinu padavina na datom lokalitetu, sistem obrade (da li se gaji u sistemu obnavljanja i zasnivanja ornice). Treba voditi računa o sudbini žetvenih ostataka. Ako se kukuruz gaji van sistema zasnivanja i obnavljanja ornice i ukoliko se žetveni ostaci uklanjanju sa parcele, tada se ore na dubinu 20 – 25 cm, a ako se žetveni ostaci zaoravaju, a kukuruz se gaji na težim tipovima zemljišta u aridnijim (suvljim) uslovima, tada se ore na dubinu 30 – 35 cm. Lako zemljište – aridni uslovi – malo veća dubina. Količina i usitnjenost žetvenih ostataka određuje kvalitet obrade. Ako su dobro usitnjeni moguća je plića obrada do 5 cm i obrnuto. Ako se kukuruz gaji u sistemu zasnivanja i obnavljanja ornice i ako kukuruz dolazi na drugo mesto u plodoredu ore se na 20 – 25 cm. Ako dolazi na prvo mesto plodoreda tada se dubina prilagođava sistemu zasnivanja ornice. Ako obnavljamo ili zasnivamo ornicu oranje se vrši na 35 – 45 cm. Ornica se ne zasniva na zemljištima gde ne može da se ore više od 30 cm tj. humusni sloj treba da je dublji od 30 cm. Obradom treba obezbediti dubok humusno-akumulativni sloj u koji će se izvršiti akumulacija vode. Obradom treba uništavati tj. zaoravati korove, treba žetvene ostatke ili stajnjak rasporediti po što dubljem sloju zemljišta, jer se na taj način reguliše vodno-vazdušni i toplotni režim,

kao i rad mikroorganizama i obezbeđuje se optimalan nivo hraniva u zemljištu. Predsetvena priprema – treba stvoriti optimalno rastresit sloj zemljišta izvan zone semena (iznad semena) i optimalno zbijen sloj debljine 5 – 6 cm ispod zone polaganja semena. Ovaj optimalno zbijen sloj na koji se polaže seme prilikom setve treba da obezbedi kapilaran dotok vode do semena, da obezbedi pravilno ukorenjavanje ponika i što bolji kontakt između zemljišnih čestica, semena i korena klijanca. Ovaj sloj treba da je debljine 4 – 6 cm. Površinski rastresit sloj iznad semena treba isto da je debljine 5 – 6 cm. Treba da je rastresit, da obezbedi što lakše nicanje mlade biljčice, smanji otpor klijancu prilikom nicanja, treba da je rastresit da obezbedi što brže poniranje padavina u dublje slojeve kako ne bi došlo do rasplinjavanja strukturnih agregata i formiranja pokorice. U tom slučaju pokorica pruža veliki otpor klici prilikom nicanja. Pokorica može izazvati pucanje koleoptile ispod površine zemljišta (pokorice), što će prouzrokovati razvoj listova ispod površine zemljišta i propadanje klijanca. Predsetvenom pripremom treba uništiti ponike korova. I predsetvena priprema se izvodi nešto dublje 10, 12 – 14 cm. Izvodi se rano u proleće setvospremačima kada to vremenski uslovi dozvoljavaju tj. kada zemljište nije prezasićeno sa vodom i kada prolazak mehanizaije ne izaziva veliko gaženje i sabijanje zemljišta. Cilj ove prve predsetvene pripreme je da se popravi vodno-vazdušni režim, da se zemljište oslobodi suviška vode, da se popravi odnos nekapilarnih i kapilarnih pora kako bi se stvorili povoljni uslovi za izvođenje ostalih agrotehničkih mera. Ovom pripremom treba povećati učešće nekapilarnih pora. U to vreme su već ponikli korovi koji niču na temperaturi do 5 °C i te ponike treba uništiti predsetvenom pripremom. Neposredno pred setvu izvodi se II predsetvena priprema koja ima za cilj da stvori povoljne uslove za klijanje semena i nicanje biljaka, izvodi se na dubini oko 10 cm. Pre ove pripreme primeni se potrebna količina azotnih đubriva. Predsetvenom pripremom đubriva se mešaju sa zemljištem i uništavaju korovi koji niču na temperaturi 5 – 8 °C. Setva – elementi: vreme, način i dubina setve. Kukuruz se seje širokoredno, sa razmakom redova 70 cm, a u redu razmak je 20 – 32 cm, što zavisi od dužine vegetacije hibrida (rani – gušće, kasni – ređe) i zavisi od tipa hibrida (sa uspravnim listovima – gušće, sa položenim listovima – ređe). Ako u toku zime ima optimalna količina zimskih padavina seje se gušće i obrnuto. Ako se ima pravilan raspored azota u dubini profila (najviše azota na dubini 60 cm) biće dobri prinosi i seje se gušce. Optimalna gustina koriguje se ±10 – 15% gustine biljaka. Dubina setve zavisi od tipa zemljišta, vremena setve i od vlažnosti. Na lakšim zemljištima se seje dublje, na težim zemljištima se seje pliće. U ranijim rokovima setve seje se pliće, a u kasnijim rokovima se seje dublje. Dubina setve kukuruza je 4 – 6 (7) cm. Vreme setve: optimalni rok je 5 – 25. april, tolerantni rok je 1 – 30. april, izuzetno do 5. maja. Mere nege – u toku vegetacije izvode se razbijanje pokorice posle setve, a pre nicanja ako se ista pojavi. Pokorica se formira pri preobilnom vlaženju i kada je zemljište preterano usitnjeno i dovedeno do praškastog stanja, a predsetvenom pripremom smo trebali stvoriti sitno-graškastu do sitno-orašastu strukturu. Pokoricu razbijamo ježastim valjkom (lak drveni valjak sa metalnim klinovima) ili upotrebom rotacione kopačice. Valjak se vuče upravno na pravac redova da se ne bi desilo da se ošteti mnogo biljaka u jednom redu. Rotaciona kopačica se vuče popreko. Međuredno kultivisanje izvodi se 2 – 3 puta u toku vegetacije u zavisnosti od pojave pokorice i korova. I kultivisanje se izvodi kada biljke imaju 3 – 5 listova, II kultivisanje se izvodi u zavisnosti od pokorice i korova, a III kultivisanje do momenta kada klines traktora dostiže visinu stabla (kada diferencijal dodiruje stablo). Prvo kultivisanje na dubinu od 6 – 8 – 10 cm, a treće kultivisanje na dubinu 3 – 4 (2) cm. Prvo kultivisanje je najdublje jer treba obezbediti prolaz vode, a kad se razvije koren smanjuje se dubina. Pokoricu razbijati kad se formira i kad to vlažnost zemljišta dozvoljava. Borba protiv korova – može biti hemijska i mehanička. Od mehaničkih mera najznačajnije su: međuredno kultivisanje i okopavanje. Od hemijskih mera najznačajnija je primena herbicida, a herbicidi za suzbijanje korova u kukuruzu su: Dual 500 EC + Atrazin + Afalon u količinama 3+1+2 posle setve, pre nicanja Dual + Atrazin + Bladex u količinama 3+1+3 posle setve, pre nicanja Laso + Atrazin + Afalon u količinama 4+1+2 posle setve, pre nicanja Laso + Atrazin + Bladex u količinama 4+1+3 posle setve, pre nicanja Dual + Banvel 480 3+0,6 Dual posle setve, a pre nicanja, a Banvel u fazi 2 – 5 listova

Laso + Banvel 480 4+0,6 Laso posle setve, a pre nicanja, a Banvel u fazi 2 – 5 listova Za suzbijanje sirka u kukuruzu se koristi: Motivel (1,25 l/ha u fazi 3 – 7 listova) ; Tel (40 gr/ha u fazi 3 – 7 listova) ; Tarot (60 gr/ha u fazi 3 – 7 listova) Zalivanje – ako se kukuruz gaji u sistemu za navodnjavanje, zalivanje se vrši na osnovu vodnog bilansa kad se dođe do kritičnog nivoa obezbeđenosti zemljišta vodom. Zalivna norma treba da je 30 – 50 l/m2 – veća količina vode, a ređe se zalivanje vrši 2,3 ili 4 puta. Berba – kukuruz može da se bere u klipu i zrnu. U klipu se bere kombajnima beračima, bere se sa 25% ili manjim postotkom vlage u zrnu, jer se sa tom vlagom klip može bezbedno skladištiti u čardacima. Ako se berba izvodi u zrnu, a zrno silira berba počinje sa 35%vlage i treba berbu završiti do 25% vlage. Ukoliko se zrno posle berbe suši treba početi berbu blagovremeno i usaglasiti je sa ostalim tehnološkim operacijama, usaglasiti se godinom. Poželjno je da u zrnu bude što manje vode, jer su tada manji troškovi sušenja. Treba voditi računa da se ceo heder menja.

Zrnene mahunjače
Soja (Glycine hispida)
Privredni značaj: Gaji se zbog semena koje ima najveći sadržaj belančevina 36 – 48% (oko 40% u praksi). Belančevine su kvalitetnog aminokiselinkog sastava, sadrže proteine, i esencijalne aminokiseline (lizin, triptofan, metionin itd.). Visoka rastvorljivost belančevina 72 – 95%, dobra svarljivost, 1 kg sojinog brašna = 3,5 kg goveđeg mesa ili 2,3 kg svinjskog mesa. Ulje sadrži 17 – 26% (oko 20% u proseku), obrnuto od suncokreta koji ima 40% ulja, a 20% belančevina. Soja se često ubraja i u uljane biljke. Od semena soje se u svetu dobija duplo više ulja nego od suncokreta. Ulje ima karakterističan miris (miris ribe). Soja sadrži bezazotne materije tj. ugljene hidrate 20% , vitamine A, B1 tj. B2 i manju količinu vitamina C, D, E i K. Način upotrebe soje – zrno se zrelo ili zeleno koristi kao varivo ili prženo, kao surogat kafe. Ulje se koristi u ljudskoj ishrani, prehrambenoj industriji (majonez, margarin, biljna mast), tehnološkoj industriji za dobijanje sapuna, biodizel – biljno ulje koje se esterifikuje, u indusriji boje i lakova, obezmašćeno brašno koje se dodaje hlebu, testeninama, keksu itd. čime se povećava hranljiva vrednost, griz, mleko, sir (tofu sir), sosevi, klica (kao salata). Mogu se izdvojiti iz zrna sojini proteini, ljuspice koje se koriste kao dodatak jelima, dodatak suhomesnatim proizvodima tzv. teksturirani sojini odresci (komadi, šnicle). Ostaci se koriste za dobijanje plastičnih masa, lepkova itd. Od soje se dobija i sojina sačma, u njoj ima 44% belančevina i ona je najkvalitetnija proteinska komponenta u stočnoj koncentrovanoj hrani. Cela biljka soje se može koristiti za stočnu ishranu kao sveža masa ili u silaži (smeša sa nekim od žita, najbolje kukuruzom). Agrotehnički značaj – rana okopavina posle koje se uspešno može gajiti pšenica. Širokoreda zrnena mahunjača koja ima visok sadržaj proteina u vegetativnim delovima pa zbog toga kao žetveni ostaci imaju dosta azota. Dobra kao predusev zbog uzanog C – N odnosa (1:20) i poboljšava strukturu zemljišta. Poreklo: Vodi poreklo sa Daleko Istoka tj. iz Kine, u kombinaciji sa pirinčem daje istu kombinaciju belančevina u hlebu kao i pšenica. Praroditelj je Glycina ussuriensis. U Kini se gajila pre 5000 godina, u Evropu je stigla u 18. veku, a u našoj zemlji se gaji od 20. veka (značajnije površine tek od 1975. godine). Geografska rasprostranjenost: Soja se gaji do 50° s.g.š. i 45° j.g.š. Površine se stalno povećavaju, iznad 70 miliona ha pod sojom, u Jugoslaviji površine pod sojom su 110 656 ha, a prosečan prinos je 1,88 t/ha. Prinos je varijabilan što zavisi od faktora sredine.

Sortiment: Sorte se dele po dužini vegetacije u 13 grupa: 000 - sorte kratke vegetacije (ispod 90 dana), kod nas se ne gaje ; 00 – vegetacija 95 – 100 dana (Jelica, Krajina) ; 0 – vegetacija 115 – 120 dana (Backa, Afrodita) ; I grupa zrenja – dužina vegetacije 120 – 130 dana (Balkan, Ravnica, Novosađanka) ; II grupa zrenja – dužina vegetacije preko 130 dana (Vojvodina, Moravka) ; iznad - znatno duža vegetacija, pa se kod nas ne gaje. Kod nas se gaje 0, I i II grupa zrenja. Biološke osoine: Zahtevi soje prema temperaturi: Soja zahteva toplo i vlažno leto i prohladnu i suvu jesen sa malim kolebanjem dnevne i noćne temperature (min. 5 – 7 °C). Proizvodni minimum je 8 – 10 °C (temperatura setvenog sloja). Otpornost na niske temperature -2,5 – 3 °C. Optimalna temperatura je 21 – 23 °C (a u sazrevanju 14 – 16 °C), dok je minimalna temperatura 17 °C. Zahtevi soje prema vodi: Transpiracioni koeficijent je 600 litara/kg, kritični period za vodu je cvetanje i formiranje mahuna i semena. U slučaju suše dolazi do opadanja cvetova što je karakteristično za sve zrnene mahunjače. Ukoliko se suša javi u cvetanju smanjenje prinosa je 50%, u fazi formiranja mahuna gubici su 80%, a u početnoj fazi do cvetanja soja je otporna na sušu. Zahtevi soje prema svetlosti: Soja je biljka kratkog dana. Ako se pomera za 1 °C sever – jug ne dolazi do promene vegetacije. Zahtevi soje prema zemljištu: Soja zahteva plodna, strukturna zemljišta sa dobrim agrotehničkim uslovima na većim zemljištima, a ne odgovaraju kisela zemljišta sa pH 6,6 – 7,2. Tehnologija gajenja: Mesto u plodoredu – ima povoljan uticaj na druge biljke, nalazi se između kukuruza i pšenice. Podnosi ponovljenu setvu. U Americi se gaji u dvopolju sa kukuruzom. Svi predusevi su dobri, sem suncokreta. Obrada – važna je blagovremena jesenja ili zimska obrada 25 – 30 cm u sistemu zasnivanja i obnavljanja ornice. Predsetvena priprema – kao i kod ostalih kultura. Prvi put se vrši ravnanje i izjednačava se vlaga, a smanjuje se i dodirna površina sa vazduhom – unosi se vazduh. Ovaj sloj se brze zagreva, brže niče, a samim tim je brža i vegetacija. Usitnjavanje se vrši u toku zime (led ima veću zapreminu od vode za 9%). Đubrenje – za 100 kg zrna + vegetativna masa potrebno je: N 7,1 kg P2O5 16 kg K2O 1,7 kg Soja ima dosta visoke zahteve prema azotu, ali se 2/3 azota se dobija azotofiksacijom. Soja se zato đubri malim količinama azota koji je neophodan dok se ne formiraju kvržice. Predsetveno đubrenje se vrši dve nedelje pre nicanja. Na plodnim zemljištima neđubrenje soje ne smanjuje prinos, no zbog biljaka se preporučuje đubrenje sa 50 kg P2O5 i K2O po hektaru. Setva – kod soje se koriste sorte, a seme nema sortnu čistoću, jer bi se dobili niži prinosi. Gajenje deklarisanog semena, čistoce 98%, a klijavosti minimum 80% (seme lakše gubi klijavost). Seme se pre setve inokulira sa azotofiksirajućim bakterijama. Seje se kad se postigne temperatura 8 – 9 °C, dok je optimalni rok posle šećerne repe, a pre kukuruza. Prvo se seju soje duze vegetacije, a posle kraće. Sorte 00 – postrni usevi, a rok setve je do 1. jula. Setvu obavezno obavljati u sistemu za navodnjavanje. Ako ne nikne odmah u junu – datum nicanja u julu, jedan dan jula je kao četiri dana

oktobra. Soja se može gajiti kao združeni uslov za kukuruz, 2+2 reda sa silažu. Setva je širokoreda ako je razmak na 50 cm, a rastojanje u redu 3 – 5,5 cm. Ako se seje na rastojanje 3 cm može biti duplo više biljaka na hektaru. Setva na 70 cm (kao kukuruz i suncokret) se obavlja na manjim gazdinstvima koja nemaju sejalice za 50 cm tj. za repu. Uz smanjenje razmaka biljaka u redu, dobijaju se nešto niži prinosi 5 – 10%, zbog tehničkih razloga prisutni. Broj biljaka je 500 000 / ha, a dubina setve je 4 – 6 cm. Sorte kraće vegetacije su manje bujne i seje se više biljaka po ha i obrnuto. Sorte 00 imaju 550 – 600 Sorte 0 imaju 500 Sorte I imaju 400 – 450 Sorte II imaju 350 – 400 Izračunavanje: 1 biljka = 50 cm x 4 cm = 200 cm2 = 0,02 m2 1 biljka : 0,02 m2 = x : 10000 m2 (1ha) x = 1 x 10000 / 0,02 = 50000 biljaka po hektaru Problem kod ovog načina setve je jer se podešava razmak između semena, a nisu sva semena klijava. Rastojanje isejanih semena u redu (RISUR): RISUR = 1 000 000 x Uv % / BBPH x MR (cm) = 1 000 000 x 88,2 / 50 000 x 50 = 3,53 Uv (Uv = Klijavost x Čistoća / 100) – upotrebna vrednost MR – međuredni razmak BBPH – broj biljaka po hektaru Da bi imali 50 000 biljaka po hektaru treba posejati 56 896 biljaka. Setvena norma: kg/ha = M (1000) gr x 100 / RISUR x MR (cm) = 140 x 100 / 3,53 x 50 = 79,3 kg Ova količina semena po hektaru se kreće od 80 do 100 kg. Mere nege – razbijanje pokorice (posle jake kiše suvo vreme), bitna struktura zemljišta, unošenje stajnjaka i pripremljenost zemljišta, jer se time smanjuje mogućnost formiranja pokorice. Ako se razbija, pokorica se razbija lakim drljačama ili rotacionim kopačicama. Borba protiv korova je druga agrotehnička mera, koja se radi mehanički tri puta međurednim kultivisanjem. Preporuka jednog kultivisanja – razbijanje pokorice, više vode i veći prinos. Optimalna vlažnost zemljišta je bitna u obradi. Herbicidi – postoji veliki broj herbicida. Mogu se primenjivati u četiri momenta: I momenat – inkorporacija ili PPI (pre setve inkorporacija), unosimo ih u površinski zemljišni sloj i deluje u vidu para pa se setvospremačem unose na dubinu 10 cm (Trefan – uskolisni korovi, bolje deluje u sušnim uslovima) II momenat – pre E, posle setve pre nicanja, dve grupe herbicida (1. Afalon, Prometrin – deluju na širokolisne korove, suzbijaju se ; 2. Alahlor, Metahlor, Acetohlor – i širokolisni i uskolisni korovi, imaju bolje dejstvo ako posle tretiranja padne mala kiša) III momenat – post E, posle nicanja do prvih par listova (Pasagran, Pivot, Flex, Galax, Dinam) IV momenat – specijalni herbicidi protiv divljeg sirka i translokacioni herbicidi jer se premeštaju iz stabla u rizome – koriste se za korov velicine 15 – 20 cm jer bolje upije herbicid i vrši translokaciju u rizome (Turore, Azil – može u suncokret i šećernu repu). Uspešna zaštita od korova se postiže herbicidima. hiljada biljaka po hektaru i 3 cm razmak u redu hiljada biljaka po hektaru i 4 cm razmak u redu hiljada biljaka po hektaru i 4,5 cm razmak u redu hiljada biljaka po hektaru i 5 – 5,5 cm razmak u redu

Navodnjavanje – kritična faza je cvetanje i formiranje mahuna. Zbog stresa biljke treba zalivati ujutro i noću. Žetva – u momentu kada biljka odbaci listove, a mahune su žuto-mrke boje, seme određene boje i čvrstine u zavisnosti od sorte. Žetvu obaviti u što kraćem roku zbog pucanja mahuna, ako se okiša dolazi do pojave korova. Visina pojave mahune – poželjno je da bude na 10 cm od zemlje (prve mahune su najkrupnije). Selekcijom treba uticati na podizanje prve mahune, na gušću setvu što ima za posledicu više biljaka i treće podrazumeva mogućnost podešavanja mehanizacije zahvaljujući postignutom ravnom zemljištu u predsetvenoj pripremi, takođe bitno postavljanje valjaka – plivajući heder. Ako se ne vodi računa o žetvi gubici su i do 20%. GMO (Genetski modifikovani organizmi): Unose se novi geni u biljku iz drugih biljaka, bakterija itd. koji ne postoje u samoj originalnoj biljci. Formiraju se aminokiseline u većoj količini što dovodi do stresa kod životinja. Stvaraju se sorte koje su otporne na totalne herbicide.

PASULJ (Phaseolus vulgaris)
PRIVREDNI ZNAČAJ. Pasulj se gaji radi semena koje je bogato belančevinama (23-30%). Belančevine pasulja su lako svarljive, a ljudski organizam ih dobro iskorišćava. Pasulj je osnovno varivo u ishrani našeg stanovništva. Sadrži mnogo aminokiselina neophodnih ljudskom organizmu (tirozin, triptofan, lizin, arginin, histidi, cistin i metionin). Osim zrelog zrna, za ishranu se koriste mlade mahune (boranija) kao povrće. Sadrže oko 6% belančevina. Za ishranu stoke koristi se nadzemni deo kao zelena stočna hrana. Slama je gruba, manje hranljive vrednosti i koristi se za ishranu ovaca. Dobar je predusev za mnoge biljke, a naročito za strnine. POVRŠINE I PRINOSI PASULJA U SVETU (prosek 2001-2002). Region Površine (ha) Prinosi (t/ha) Proizvodnja (t) Svet 25 343 745 0,68 17 264 355 Indija 8 200 000 0,31 2 600 000 Brazil 3 798 515 0,72 2 735 480 Meksiko 1 873 685 1,01 1 355 320 Mianmar 1 849 548 0,79 1 467 330 SAD 602 060 1,85 1 123 935 Evropa 384 232 1,42 547 430 Belorusija 110 500 1,17 131 750 SCG 25 495 1,76 45 014 Najveće prinose ima Irska (5 t/ha). POREKLO. Od 17 vrsta pasulja, 9 su poreklom iz Novog, a 8 iz Starog sveta. Iz Novog sveta najznačajnije vrste su: Ph. vulgaris, Ph. lunatus, Ph. multiflorus, Ph. acutifolius. Za centar porekla kultrunog pasulja smatra se severozapadna Argentina, a za praroditelja Phaseolus aborigenus. Posle otkrića Amerike brzo je prenet u Evropu. U našu zemlju je dospeo preko Italije, a najverovatnije se gaji od 17. veka. Druga grupa pasulja je poreklom iz južne i jugoistočne Azije. Pasulj je ovde poznat oko 5000 godina. Najstarija vrsta je Ph. angularis, a važna je još i Ph. aureus. RASPROSTRANJENOST. Zahvaljujući velikoj hranljivoj vrednosti, polimorfizmu i mnogostrukoj upotrebi, pasulj je jedna od najrasprostranjenijih mahunjača u svetu. NJegov areal je od 60O s.g.š. do 50O j.g.š. SORTE PASULJA. Sorte Dužina vegetacije (dana) Masa 1000 zrna (g) Boja zrna

Zlatko 80 450 Zlatno žuta Dvadesetica 67-70, vrlo rana 350-400 Bela Belko Srednje rana 310 Bela Maksa Srednje rana 440 Bela Sremac Rana 350-400 Žuto-zelena Balkan Srednje rana 330 Bela Slavonski zeleni Žuto-zelena Tetovac 95-100 720 Bela Gradištanac 88 560 Bela Galeb 74 400 Bela Sorte mogu biti povijušave-pritkaši (Tetovac, Gradištanac) i čučave (Zlatko, Dvadesetica, Galeb). Po dužini vegetacije dele se na: rane (65-75), srednje rane (75-85) i kasne (preko 85 dana). ZAHTEVI PASULJA PREMA USLOVIMA USPEVANJA Vegetacioni period, zavisno od sorte, traje 65-140 dana. U povoljnim uslovima od setve do nicanja prođe 10-11 dana. Cvetanje čučavih sorti počinje 25-30 dana posle nicanja, a kod povijušavih nakon 40-50 dana. U cvasti prvo cveta donji cvet, a cvetanje u cvasti se završava za 10-15 dana. Cvetanje traje 2-3 dana, ali je oprašivanje završeno nekoliko časova pre otvaranja cveta. U cvetanju je pasulj osetljiv na zemljišnu i vazdušnu sušu. Stvaranje mahuna i sazrevanje kod čučavih sorti traje 30-45 dana, a kod povijušavih još duže. Prema toploti ima velike zahteve: Kardinalne temperature za Klijanje i Vegetativni Formiranje generativnih Plodonošenje pasulj (OC) nicanje porast organa i cvetanje Minimalne 12-13 12-13 15-18 12-15 Optimalne 15-18 16-26 18-25 20-23 Na visokoj temperaturi, uz nedostatak vlažnosti opadaju pupoljci, cvetovi, a ponekad i mlade mahune. Ponici izmrzavaju na -1OC, a odrasle biljke izdrže do -2OC. Od prvih slabih jesenjih mrazeva stradaju pupoljci i cvetovi, a od nešto jačih cela biljka. Pasulj ima osrednje zahteve prema vlazi, ali je veoma osetljiv na nedostatak vlage u kritičnom periodu. Kritičan period je od pojave pupoljaka do sazrevanja. Naročito su štetni suvi vetrovi. Protiv suše pasulj se bori opuštanjem listova. Bolje podnosi sušu u prvom delu vegetacije. Ako se suša desi u periodu sazrevanja, seme ima grubu semenjaču, teško se kuva i vari. Pasulj reaguje na dužinu dana i intenzitet osvetljenja. NJegovi listovi imaju sposobnost da se prema suncu postavljaju pod određenim uglom. Po reakciji na dužinu dana sorte mogu biti: izrazito kratkog dana, izrazito dugog dana, slabe reakcije na dužinu dana, koje više reaguju na skraćenje dana, slabe reakcije na dužinu dana uopšte. Najveće zahteve prema intenzitetu svetlosti ima u početku vegetacije. Podnosi slabije zasenjivanje. Prema zemljištu ima velike zahteve. Slabo uspeva na teškim, vlažnim, zbijenim, kiselim, slanim i podvodnim. Optimalna vlažnost zemljišta je 60-70% PVK, a nivo podzemne vode treba da je ispod 1 m. Najbolja su duboka, rastresita, plodna zemljišta, neutralne reakcije kao što su černozem, livadska crnica, lakši aluvijum, plodne gajnjače i rastresitije smonice. AGROTEHNIKA PASULJA IZBOR SORTE. Za njivsko gajenje pasulja pogodne su čučave sorte, jer odgovaraju savremenim mašinama za negu i berbu. Za mehanizovanu berbu pogodnije su sorte sa kraćim mahunama, koje u zrelom stanju ne dodiruju površinu zemlje. Preimućstvo imaju sorte belog zrna. PLODORED. Ne podnosi monokulturu (pauza 3 godine). Kao predusevi mu ne odgovaraju zrnene mahunjače, a može da dođe iza kukuruza, industrijskih biljaka i strnih žita. Dobar je predusev za strna žita. Posle ranih čučavih sorti boranije može da se zaseje kao postrni usev. OBRADA. Osnovna obrada na 30-35 cm. Posle strnih žita poore se na 15 cm dubine, drlja i povalja, a u jesen se duboko ore. Posle kasnih okopavina, odmah se ore i ostavi da prezimi u otvorenim brazdama. Predsetvena priprema se sastoji od 1-2 kultiviranja, prvo na 10 cm (krajem marta), a drugo na 6-

8 cm dubine (neposredno pre setve). ĐUBRENJE. Prinosom od 100 kg zrna iznosi: 7-8 kg N, 1,5-2,2 kg P2O5 i 3,5 kg K2O. Za pasulj je od najvećeg značaja đubrenje sa P i K. Količine đubriva: 30-50 kg N/ha, 80 kg P2O5/ha i 50-80 kg K2O/ha. PK idu pod osnovnu obradu, a N predsetveno (služi za obezbeđenje biljke azotom u početku vegetacije, do intenzivne azotofiksacije). 90% PK se usvoji u cvetanju. 20% potreba za N se podmiri iz đubriva, a 80% obezbeđuju zemljište i kvržične bakterije. SETVA. Seme treba da ima najmanje 97% čistoće, 90% klijavosti i najviše 16% vlage. Treba da je sortno, zdravo, a preporučljivo je da se pre setve tretira nitraginom. Rok setve. Seje se kad se zemljište zagreje na 12-15OC, a to je od 20. aprila do 10. maja. U godini sa normalno toplim prolećem, u nas se seje 25.-30. aprila. U kasnijem roku, sve do 15. jula se seje za boraniju. Čučave sorte: gustina setve je najmanje 40 biljaka/m2, 50 x 5 cm. Može i u kućice, 50 x 20 cm sa po 4 semena u kućici. Povijušave sorte: optimalan sklop je 30 biljaka/m2, 60-70 x 5 cm. Češće se seje u kućice, 65 x 20 cm sa po 4 semena u kućici. Količina semena je 100-200 kg/ha, zavisno od krupnoće semena i načina setve. Dubina setve je 3-6 cm. NEGA. Razbijanje pokorice drljanjem ako je potrebno. Nedelju dana po nicanju (kada se vide redovi) plitko se kultivira (5 cm). Drugo kultiviranje je kad su biljke visine 10-15 cm, a treće kad napola prekriju međuredni prostor. Dubina ova dva kultiviranja je oko 8 cm. Kad pritkaš dobije 4-5 listova, postavlja mu se oslonac da bi se uvijao. Pritke su visine 1,5-2 m. Protiv korova se koriste: posle nicanja (bentazon, metolahlor + metobromuron). Navodnjavanje se vrši u periodu cvetanja i nalivanja zrna. ŽETVA. Pasulj se ubira ručno ili mehanizovano (jednofazno i dvofazno). Žetva počinje kada je 2/3 mahuna zrelo, a lišće počinje masovno da opada. Najpre sazrevaju donje, pa srednje mahune. Ručna berba se obavlja čupanjem celih biljaka ili odsecanjem srpom, a posle se vrši. Za jednofaznu žetvu postoje kombajni, ali se njima žanju sorte čije mahune ne dodiruju zemlju. Kod višefazne žetve prvo se kosi, sakuplja u valove, pa vrši. Sušenje u valovima traje 4-10 dana. Prilikom vršidbe ne sme doći do lomljenja zrna i zbog toga broj obrtaja bubnja treba da je 250-400/minuti, a razmak između bubnja i podbubnja treba da je maksimalno otvoren (8-22 mm). Posle vršidbe seme se suši do 14% vlage. Za čuvanje je najpogodnija temperatura skladišta O 10-20 C. U dobrom skladištu može se čuvati 4 godine. Ako se utvrdi da je seme zaraženo pasuljevim žiškom, vrši se dezinsekcija pomoću temperature do 50OC ili malationom.

Industrijske biljke
Pripadaju različitim familijama i prerađuju se u nekoj industriji. Dele se na podgrupe:

Uljane biljke
U svom semenu ili plodu imaju povećan sadržaj ulja, osim ovog imaju i srednji sadržaj belančevina, nusproivod im je sačma. U ovu grupu spadaju: a) Suncokret – familija Asteraceae b) Uljana repica – familija Brasicaceae c) Mak – familija Papaveraceae d) Ricinus – otrovno seme, a koristi se ulje e) Susam – tahamalva Ulje se može dobiti i od soje, kukuruza (klica). Najkvalitetnija ulja su: maslinovo, suncokretovo, uljane repice, sojino, a najbolje ulje je bundevino ulje (neka lekovita svojstva). Ulje se dobija i od drvenastih biljaka: maslina, uljana palma (po hektaru se dobije 5 t ulja – zasićene masne kiseline), jezgrasto voće (orah, badem, lešnik). Sadržaj ulja u biljkama je 20 – 60% (60% kod ricinusa). Hemijski sastav ulja: estri glicerina i viših masnih kiselina, masne kiseline mogu biti zasićene i nezasićene. Ulja imaju najveću energetsku vrednost: 1 gram ima energetsku vrednost 9,6 kcal ili 40 KJ (1 kcal = 4,187 KJ)

U odnosu na skrob ulja imaju 2,4 puta više ili u odnosu na šećere 2,2 puta više energetske vrednosti. Preko masnoća u kolostrumu se prenosi imunitet, utiču na popustljivost ćelijske membrane, unošenje esencijalnih masnih kiselina, unošenje liposolubilnih vitamina. Kvalitativne osobine ulja: Kiselinski broj – količina slobodnih masnih kiselina (do 2,5 korištene u ishrani) Sušivost – sposobnost ulja da pređe u čvrstu i elstičnu masu (proizvodnja boja) Saponifikacioni broj – količina NaOH koja je potrebna za neutralizaciju svih masnih kiselina tj. stvaranje sapuna Korišcenje ulja: u ishrani ljudi – ukus, zasićenost često se dodaje u malim količinama, ali je obavezna komponenta (pečenje, prženje, salate, poslastice). U prehrambenoj industriji se koristi za dobijanje: margarina, majoneza, biljnih masti i za gotova jela (sardine). Osim toga koristi se i u drugim industrijama: boje, lakovi, kozmetika, farmacija, maziva, pogonsko gorivo – biodizel (zamena glicerola metil-alkoholom).

Suncokret (Heliantus annus)
-

biljka Sunca, ime joj potiče od reči annus što znači anualan tj. jednogodišan Familija: Asteraceae (glavočike), postoji 67 vrsta u rodu Heliantus Heliantus tiberosus – čičoka (nadzemni deo biljke se koristi za stočnu ishranu)

Privredni značaj: Gaji se zbog zrna od koga se dobijaju proizvodi u uljari. Prvo se ljušti zrno (22 – 25% ljuske), u ljusci nema ulja, ali ima pigmente koji se prenose u ulje. Ljuska se u uljarama koristi za sagorevanje i služi kao izvor energije, a može se koristiti i kao dodatak stočnoj hrani – suncokretova sačma, kao celuloza za dobijanje furfurola ili etil-alkohola. Ceđenje ulja – čisto fizički postupak presovanja i to je ulje dobijeno hladnim postupkom. Čistim presovanjem ostaje 10% ulja u semenu, a zatim ide na

hemijsko ceđenje gde se rastvaračem (heksan) ispira ulje. Nakon toga se vrši zagrevanje i dolazi do isparavanja heksana, dok na dnu ostaje ulje. Ono se sjedinjuje sa onim iz prve faze i dobija se sirovo ulje koje ide na rafinaciju (uklanjanje boje, mirisa…) i tako se dobija rafinisano tj. jestivo ulje. Postoje dve vrste ulja: hladno ceđeno – skuplje (jer nema hemijskih materija) i rafinisano ulje. Ulje suncokreta – je svetlo-žute boje, prijatnog mirisa i ukusa. U njemu preovlađuju nezasićene masne kiseline (linolna 60%, oleinska 30%) i zasićene masne kiseline (10% - palmitinska, stearinska ; one su zdravije jer su to sitni molekuli i manje se talože i nastaje manje holesterola u krvi). Osim standardnog suncokretovog ulja postoji oleinski tip suncokreta gde je sadržaj oleinske kiseline 80%, a takvo ulje je slično maslinovom ulju i ono je boljeg kvaliteta, duže se može čuvati i otporno je na višekratnu upotrebu (kod nas je to hibrid – Olivko). Osim triglicerida u ulju se nalaze i korisne materije: fosfatidi, voskovi, vitamini A, D, E i K. Posebno treba istaći vitamin E ili tokoferol (α, β i γ oblici), A vitamin (α, β i γ oblici) koji ima ulogu antioksidansa. Treći proizvod je tzv. sačma ili uljane pogače i nastaje od ostatka nakon ceđenja ulja i komponenta je stočne hrane (sadrži 33% belančevina). Može se dobiti i obogaćena suncokretova sačma (sadrži 40% belančevina i drugih korisnih materija i smatra se da je hranljiva vrednost sačme ista kao i hranljiva vrednost ovsa). Daljom preradom sačme dobijaju se koncentrovana proteinska hraniva (proteinsko brašno – sadrži 55% belančevina, koncentrat – 70% belančevina, izolati – 90% belančevina). Te prerađevine se koriste za ljudsku ishranu. Postoje posebni hibridi za grickanje i kod njih je zrno krupnije, mora imati prazan prostor između ljuske i jezgra zbog lakšeg ljuštenja i mora imati manji procenat ulja a veći procenat belančevina. U standardnom suncokretu se nalazi oko 40% ulja u semenu, 17 – 18% proteina, dok Gricko sadrzi 30% ulja i 24 – 26% belančevina. Posebni hibridi su: Delija, Cepko, Gricko. Ostali delovi biljke: glavica u fazi cvetanja – oprašivac pčela, pa se sa 1 ha može dobiti 80 kg polena, 40 kg nektara, te je stoga suncokret medonosna biljka. Nakon vršidbe glavica ima u sebi 14 – 17% belančevina pa se može koristiti za stočnu ishranu. Ima i 20 – 25% pektina pa služi i za proizvodnju marmelade. Stablo je relativno čvrsto – ranije je korišteno kao gorivo, u sagorevanju u pepelu ima 36% K – kalijumovo đubrivo. Cela biljka se koristi za stočnu ishranu, ređe kao sveža masa, nego najčešće kao silaža. Agrotehnički značaj – rana okopavina, ostavlja zemljište čisto od korova i rano stiže, predusev za pšenicu. Dobro koristi vodu i hraniva iz dubljih slojeva zemljišta i otporan je na sušu, a slabije reaguje na đubrenje, pa može podneti i neđubrenje. Prinos: Prosečan prinos u svetu je 1,23 t/ha , površine pod suncokretom se povećavaju. Prosečan prinos u Jugoslaviji je 1,58 t/ha, a gaji se na površinama 150 – 200 000 ha u zavisnosti od godine. Prinosi se kreću između 1,4 – 2,6 t/ha u SCG. U Evropi SCG je na trećem mestu posle Francuske i Italije i među prvima je u svetu uvela nove hibride. Poreklo: Vodi poreklo iz Amerike i to iz Severne Amerike mada neke vrste vode poreklo i iz Južne Amerike. Postoji 67 vrsta tako da suncokret ima veliku genetičku varijabilnost i mogućnost unapređenja u selekciji. Vodi poreklo od divljeg suncokreta koji se gaji u Americi. Suncokret je gajen pre više od 5000 godina, a gajili su ga za zrno, hranu (kao brašno), pigmente. U Evropu prenet otkrićem Amerike. Prvo gajen za ukras, pa za grickanje, a polovinom 19. veka za ulje. Postojbina za gajenje ulja se Rusija i nakon toga dolazi do selekcije i povećanja površina pod njim zahvaljujući stvaranju sovjetskih visokohranljivih sorata kod kojih je smanjena ljuska, a povećan procenat ulja. Gajenje suncokreta u našoj zemlji značajnije posle I svetskog rata, a od 60-tih godina on se gaji na oko 150 000 ha. Geografska rasprostranjenost: Gaji se u umerenom klimatu od 30 do 55° s.g.š. Biološke osobine: Zahtevi suncokreta prema različitim uslovima: Razvojne faze suncokreta omogućavaju bolju vezu između fenoloških faza i faza organogeneze. 1. Razvojna faza nicanje – minimalna temperatura je 3 °C, a proizvodni minimum je 8 °C (potrebno

je 15 – 20 dana da nikne). Suncokret ima niske zahteve i otporan je na niske temperature (-6 do -7 °C), pa se može sejati i krajem marta. 2. Faza stvaranja listova – traje od nicanja do 4 – 5 para listova, određuje se broj biljaka. Na biljci suncokreta ima oko 300 listova. Biljka se intenzivno ukorenjava i odnos koren visina biljke je 2,8 : 1 . Nadzemni deo usporeno raste sve do faze butonizacije. 3. Faza formiranja začetka cvasti i cvetova – traje do 18 – 20 listova tj. do butonizacije, optimalna temperatura je 20 – 25 °C. U toj fazi se određuje druga komponenta prinosa (prinos zavisi od tri komponente: broj biljaka po hektaru, broj začetih zrna tj. broj zrna po biljci, masa 1000 zrna tj. krupnoća zrna). Stvarni nivo prinosa zavisi od kasnijih faza.u ovoj fazi se postepeno smanjuje odnos korena i stabla i on je 1,8 : 1,5 – 1 4. Intenzivni porast – traje od butonizacije (prečnik začetka glave 3 cm) i traje 15 – 20 dana. U tih 15 dana formira se 50% ukupne organske materije i 55% od konačne visine. 5. Cvetanje – je specifično i odvija se postepeno od periferije prema centru po koncentričnim prstenovima. Jedna glavica cveta 10-ak dana. Oplođenje se odvija pomoću pčela. Cvetanje se odvija početkom jula ili krajem juna. 6. Faza formiranja zrna – diferencira se klica i kotiledoni, a sama faza traje 10 – 14 dana. Tada se određuje da li će biti formirana sva zrna, postoje: neoplođena semena ili nedovoljno nalivena zrna (u centru glavice) 7. Faza sinteze ulja – pandam nalivanje zrna kod pšenice. Ima dva podperioda: 1. intenzivna sinteza ulja koja traje 20 – 25 dana nakon formiranja zrna ; 2. usporena sinteza ulja, a procenat ulja se sporo povećava zbog obračunatog procenta. Ukoliko se dogodi suša u prvom delu to utiče na procenat ulja, a ako se pojavi u drugom delu, suša više utiče na masu 1000 zrna tj. na krupnoću semena. 8. Fiziološka zrelost – biljka prestaje sa daljim povećanjem prinosa, ali je visok procenat vode pa se ne može vršiti žetva već se suši na biljci u polju. Procenat vode u zrnu je 30 – 35%, a u glavici 80%. Dolazi do pojave gubitaka: ptice, poleganje, bolesti, pa ne treba dugo čekati sledeću fazu. 9. Tehnička zrelost useva – to je vreme žetve. Desikacija – ubrzanje zrelosti pomocu totalnih herbicida koji izazivaju sušenje biljke hemijskim putem, a mehaničkim putem sušenje se postiže dvofaznom žetvom – posle fiziološke zrelosti se kosi, a posle sušenja se kupi pick-up kombajnima. Zahtevi suncokreta prema vodi: Dobro koristi vodu iz dubokih slojeva zemljišta. Transpiracioni koeficijent je vrlo promenljiv, u uslovima dobrog snabdevanja – troši vodu, a u slučaju suše – manje koristi vodu. Do faze butonizacije koristi vodu do 1,5 m zemljišta, a posle iz dubljih slojeva. Od zimskih padavina u vodnom bilansu koristi 100 ml. Padavine u julu i avgustu – optimalno 50 – 80 ml. Ako su veće padavine veći je napad bolesti, a ako su manje od 50 ml dolazi do smanjenja prinosa. Zahtevi suncokreta prema zemljištu: Najviše odgovaraju plodna zemljišta. Na lošijim tipovima zemljišta daje relativno dobre prinose. Seje se na najlošijim tipovima zemljišta. Tehnologija gajenja: Plodored – suncokret se obavezno mora gajiti u plodoredu zbog bolesti (plamenjača – ona je rešena genetskim putem, homopsis – genetski rešen = tolerantni hibridi). Ekonomski važna bolest sklerocinija – bela trulež III oblika, na korenu, na stablu (ređe) i na glavici – smanjuje prinose. Suncokretov moljac – pancirni sloj ne dozvoljava da položi jaja u zrno. Posle 4 – 5 godina ide na istu parcelu.

Predusevi – nema veće zahteve. Ne odgovaraju mu soja i uljana repica – zbog sličnih bolesti, lucerka i trave sa dubokim korenom koje – isušuju dublje slojeve zemlje Obrada – jesenja i zimska osnovna obrada, ali ne i prolećna. U sistemu za obnavljanje i zasnivanje ornice se ore na dubinu 25 cm, a ako nije u sistemu obnavljanja i zasnivanja ornice onda se ore 35 cm. Predsetvene priprema – u proleće se obavlja laka predsetvena priprema i to ravnanje i rastresanje da se ujednači vlaga u setvenom sloju, da se smanji isušivanje zemljišta. Neophodno je što pre zagrevanje zemljišta. U predsetvenoj pripremi ima dva prohoda. I predseveni prohod se obavlja kada se zemljište prosuši i obavlja se drljačama, a II predsetveni prohod se vrši pred setvu uz unošenje herbicida. Koriste se oruđa koja imaju efekat ravnanja i rastresanja, a ne oruđa koja seku zemljište i usitnjavaju – tanjirače se ne koriste. Đubrenje – specifičnosti biljke: mali žetveni index (udeo ekonomskog prinosa u ukupnom prinosu) 20 – 30%. To je bitno za đubrenje, jer 80% efekta đubrenja ide na vegetativne delove biljke. Biljka koristi đubriva iz dubljih slojeva. Osetljiv na bolesti – đubrenje azotom – nežnije biljke koje su neotporne na bolesti, smanjuje procenat ulja. Đubri se na osnovu količina: 100 kg zrna + vegetativna masa N 4,5 – 4,8 kg P2O5 1,6 kg K2O 8 – 10 kg (kalijumofilna biljka) Kalijum se 90% nalazi u žetvenim ostacima pa se vraća, ali suncokret ima velike zahteve. Đubri se sa 50 – 60 kg, kao i ostale kulture, jer se iz žetvenih ostataka vraća u zemljište. N i P2O5 50 – 60% iznosi se sa zrnom N, a P2O5 70 – 80% se nalazi u zrnu, od potrebnih količina Način unošenja đubriva – K i P se unose u toku jeseni pre osnovne obrade, jer su malo pokretni elementi. Unošenje azota je takvo da se manja količina unosi pod osnovnu obradu, a ostalo predsetveno. Količine zavise od organskih materija u zemljištu. Unosi se 30 – 50 kg na plodnijim zemljištima, a na manje plodnim zemljištima se unosi 70 kg. Ne preporučuje se prihrana tj. đubrenje u toku vegetacije. U sušnim predelima tj. u našim se ne rastvori azot pa ne dolazi do zone aktivnog korenovog sistema. Nmin metoda – stari uobičajan način đubrenja. Utvrđeno je da ako u sloju 0 – 20 cm pre setve ima 100 kg mineralnog azota može se izostaviti đubrenje, a ako nema dopunjuje se do 100 kg. Ova metoda se retko primenjuje, jer je skupa. Setva – za setvu se koristi samo deklarisano seme (hibridi), klijavosti 80%, čistoća 98%, mada je često klijavost i iznad 90%. Vreme setve – ranija setva u odnosu na kukuruz. Zavisno od godine, toplotnih uslova može biti i poslednja dekada marta, optimalno I dekada aprila. Ako se setva izvodi tokom aprila prinosi su manji, a ako je u maju prinosi su značajno manji. Dubina setve je 4 – 6 cm tj. nešto pliće od kukuruza. Seje se širokoredo na međurednom rastojanju 70 cm, a rastojanje u redu zavisi od hibrida: NSH 111, Velja – na gustinu 70x26 to je 55 hiljada semena tj. 50 hiljada biljaka po hektaru NSH 43, 45 (hibridi bujnije vegetacije) – na gustinu 70x28 i na taj način se dobija oko 45 hiljada biljaka Dukat, NSH 15 (hibridi kratke vegetacije) – količina semena je 3,5 – 4 kg/ha i bude 55 hiljada biljaka/ha Mere nege – razbijanje pokorice (javlja se retko) obavlja se kao i kod soje. Mehaničko suzbijanje korova se izvodi sa dve međuredne kultivacije, a nakon toga se ručno okopava, ali se danas koriste herbicidi. Preporučuje se jedna međuredna kultivacija zbog razbijanja pokorice i postizanja optimalne vlažnosti. Herbicidi se koriste u četiri navrata: I grupa – inkorporacija (Stont, Peudimentilin – deluju u vidu para), koriste se sa drugim prohodom

predsetvene pripreme II grupa – posle setve, a pre nicanja herbicidi za širokolisne korove (Afalon, Prometrin; specifični za suncokret su Vold, Reser). Ako se ne vrši inkorporacija onda uneti i ove protiv uskolisnih korova kao kod soje III grupa – posle nicanja (Modaun – herbicid slabog dejstva, korektivna zaštita, za standardne hibride suncokreta). Za rane hibride – selektivnost prema herbicidima iz grupe inidazolina (Pulsak 40 – u fazi 1 – 2 para listova) u borbi protiv tetule, ambrozije, delimično sirka, čička… IV grupa – za borbu protiv divljeg sirka i višegodišnjih travnih korova, a herbicidi su kao i kod soje Navodnjavanje nije neophodno, jer je suncokret otporan na sušu, a u sistemu jačeg navodnjavanja dolazi do bolesti. Žetva – izvodi se u tehnološkoj zrelosti, listovi otpadnu sa stabljike. Sadržaj vode u zrnu počinje sa 14%, a završava se sa 10%. Način čuvanja i skladištenja – dugoročno čuvanje moguće ako je vlažnost zrna 8%, a ako je veća vrši se dosušivanje ili se odmah vrši prerada. Podešenost kombajna (adaptera – vršalice) je veoma bitna – da se seme što manje ošteti.

ULJANE REPICE (Brassica sp.)
ZNAČAJ. Kupusna uljana repica je prirodan heterozis kupusa ili kelja sa ogršticom i ima jare i ozime forme. Sadrži 35-50% ulja (43-47% kod gajenih formi), a u ulju ima 13% linolne kiseline. Seme sadrži 18-25% belančevina. Ulje je polusušivo - jodni broj 95-120, i može se koristiti u tehničke svrhe. Stare sorte su sadržavale eruka kiselinu (nezasićena masna kiselina), a udeo joj je bio više od 50%. Eruka kiselina ima štetno dejstvo jer izaziva anemiju. Selekcijom su stvorene sorte sa manje od 2% eruka kiseline, ali takvo ulje nije podesno u tehničke svrhe nego se rafinisano koristi u ishrani ljudi. Služi kao sirovina u industriji tekstila, kože, boja, sapuna, i kao dodatak mazivima. Upotrebljavalo se za osvetljenje. Sačma sadrži 28% belančevina, 7-8% ulja, 22% BEM. Koristi se kao stočna hrana. Sadrži i S jedinjenja pod nazivom glukozinolati (1-1,5%) koji u organizmu preživara prelaze u otrovne materije. Selekcija nastoji da stvori sorte sa malo glukozinolata. Repica se može koristiti kao krmna biljka i član zelenog krmnog konvejera. Rano stiže, ostavlja zemljište bez korova jer sa vegetacijom kreće kada je temperatura ispod 5°C, a tada mnogi korovi ne niču. U našim uslovima se kosi krajem juna ili početkom jula tako da ostaje dosta vremena za pripremu zemljišta za ozime kulture. Ako se koristi kao ozima kultura mogu se dobiti i 2 žetve godišnje. Može se i silirati. Veliki je potrošač vode tako da iza nje nije preporučljivo sejati soju, suncokret i šećernu repu. Kod nas se malo gaje jer se seju krajem avgusta, početkom septembra kad ima malo vlage, teško prezimljava i ima puno štetočina. Veći proizvođači su zemlje zapadne Evrope. POREKLO I ISTORIJA GAJENjA. Poreklo vodi iz Azije i Evrope. Praroditelj im nije poznat. Gajili su ih još stari Grci i Rimljani. U srednjem veku je ulje korišćeno za osvetljenje. Najverovatnije se počela gajiti u Belgiji, odakle je doneta u Nemačku u 16. veku. Odatle se proširila po srednjoj Evropi u 18. i 19. veku. Kod nas se gaji od 18. veka. PROIZVODNjA ULjANE REPICE U SVETU I KOD NAS (prosek 2000-2002).
Region Svet Evropa Kina Površine (ha) 23 601 004 4 660 264 7 196 391 Prinosi (t/ha) 1,53 2,56 1,54 Proizvodnja (t) 36 214 199 11 930 821 11 080 689

Indija Kanada Nemačka Francuska SCG

5 181 300 3 928 933 1 170 873 1 101 418 4 642

0,96 1,30 3,31 2,89 1,60

5 005 333 5 236 233 3 864 253 3 186 606 7 419

BIOLOŠKE OSOBINE I USLOVI USPEVANjA Faze rasta i razvića: klijanje i nicanje formiranje lisne rozete u jesen formiranje lisne rozete u proleće porast u stablo pojava pupoljaka cvetanje i oplodnja formiranje i nalivanje zrna sazrevanje zrna Do zime mora da formira lisnu rozetu, koren prečnika 2-3 cm i 8 dobro razvijenih listova. Nepovoljno je ako se epikotil izduži, a listovi ne mogu da ga prekriju pa biljka tokom zime izmrzava. Epikotil se izdužujue zbog preobilne mineralne ishrane. Uljana repica zahteva mnogo NPK, jer za kratak vremenski period formira veliku biljnu masu. Nakon zime izgubi skoro svu lisnu masu. Kupusna uljana repica ima vegetaciju za 10-14 dana dužu od ogrštice. TEMPERATURA. Uljana repica je biljka primorskih područja, blagih zima i mnogo padavina. Osetljiva je na mrazeve, pogotovo na golomrazicu (bez snega strada na -15°C, a pod snegom izdrži do -25°C). Na nju loše deluju nagle promene temperatura, naizmenično smrzavanje i kravljenje zemljišta (truli koren). Kasni prolećni mrazevi takođe deluju loše. I temperatura iznosi 2700-2900°C. Klija na 3°C, a optimum od setve do nicanja je 15°C. Može da izdrži mraz do -15°C bez snega zavisno od vlažnosti zemljišta i faze u kojoj ulazi u zimu. Ima dobru moć regeneracije, čak ako izmrzne epikotil i ostane bar 30 biljaka/m2 ne bi trebalo razoravati uz pretpostavku da je izmrzavanje ravnomerno. He pogoduju joj velike količine snega, naročito ako je usev dobro razvijen (biljke mogu da se uguše). Tokom zime na 2°C u trajanju od oko 40 dana prolazi jarovizaciju. Posle zime ostanu 2-3 lista u rozeti, a efektivne temperature > 5°C podstiču porast tj. obnavljanje lisne rozete. Potom se izdužuje stablo koje se grana. Cvetni pupoljci se javljaju na glavnom stablu, a potom na granama 1, 2 i 3. reda. Grane 3. reda nisu važne za prinos. Cveta od osnove prema vrhu, a potrebna je prosečna temperatura u trajanju od 40 dana pre cvetanja od 7,2°C. U slučaju niskih temperatura cvetanje dugo traje. Za cvetanje koje traje 24-30 dana potrebna I efektivnih temperatura je 370-380°C. Za prinos su bitni prvih 16-20 dana kada je I efektivnih temperatura 220-320°C. Najmanja temperatura za cvetanje je 11-14°C. Obično cveta u maju. Od cvetanja do sazrevanja uljanoj repici treba 870-900°C. Ogrštica je manje osetljiva na surovu klimu i zato se gaji u severnijim krajevima. Potrebe u toploti nisu velike ni kod jedne vrste. Sazrevaju početkom ili sredinom juna. VODA. Zahtevi za vodom su različiti. Kritičan period za vodu je setva-nicanje, jer se uljana repica seje u avgustu, pa je pri nedostatku vlage nicanje neujednačeno (kod nas je to najveći problem pri gajenju). Zbog jesenje suše biljke mogu zaostati u porastu, pa ne dostižu fazu potrebnu za prezimljavanje. He traži veliki količinu vlage u jesen. Zimi je bolje da ima manje vode, u suprotnom biljka izmrzava. U proleće u prvim fazama nema velike zahteve, ali pri porastu u stablo i u cvetanju potrebno je mnogo vode, pa se nedostatak u ovim fazama najviše odražava na prinos. Ako nema dovoljno vlage početkom proleća mogu da opadnu pupoljci. Tokom vegetacije repici treba 580-700 mm vlage. TK im je 730. ZEMLjIŠTE. Kupusna uljana repica traži duboka, plodna zemljišta dobre strukture.

Ogrštica podnosi i teža i manje plodna zemljišta. Ni jedna ne podnosi visok nivo podzemnih voda jer im koren lako truli i ne podnose kisela zemljišta (pH 6,5-7). AGROTEHNIKA SORTE. Uljana repica je 60-70% samooplodna i 30-40% stranooplodna. Zbog stranooplodnje su stvorene sintetičke sorte, a teži se korišćenju heterotičnog efekta pa se mešanjem 2-3 linije uz pomoć stranooplodnje dobijaju heterotični efekti. "0" tip sorti (sa smanjenim sadržajem eruka kiseline): Nemačke: Elvira, Korina, Belinda. Francuske: Žet nef, Kid, Linjo. Novosadske ("O-OO"): Samuraj, Banaćanka, Sremica. "00" tip sorti (bez eruka kiseline i sa smanjenim sadržajem glukozinolata): Nemačke: Ridana, Elena, Amanda, Liberator. Francuske: Bienveni, Falkon. Poljske: Olajka. Domaće sorte: Sremica i Banaćanka PLODORED. He gaji se u monokulturi zbog mnogo bolesti i štetočina, a na isto mesto dolazi nakon 4-5 godina. Ima mali broj preduseva jer se rano seje pa se predusevi moraju skinuti do jula. Najbolji predusevi su: za ozime (strna žita, rane okopavine, zrnene mahunarke i crvena detelina), a za jape (kasne okopavine, kukuruz). Ona je dobar predusev za većinu biljaka jer se rano skida, ali nije za soju, šećernu repu i suncokret zbog velikih zahteva za vodom i zajedničkih bolesti. OBRADA. Vreme obrade je bitnije od dubine. Za ozimu kupusnu repicu odmah nakon skidanja strnina i zrnenih mahunarki. Strnište se zaore, povalja i podrlja, a krajem avgusta se ore na 30 cm, uz istovremeno drljanje i ravnanje površine, a potom se vrši predsetvena priprema. Rok osnovne obrade za ozime uljane repice je kraj avgusta, a za jape do početka zime. Ako se jape cejy posle kasnih preduseva odmah se ore na 30 cm, a predsetvena priprema se sastoji od ranog prolećnog drljanja. ĐUBRENjE. Sa 1 t prinosa usvoji 70:25:100 kg NPK. U žetvi se dobar deo hraniva vrati u zemljište tako da se iznese 95:40:30 kg. 140-160 60 pH 5,5-7,5 70-90 pH > 7,5 140-160 pH < 5,5 K2O 50-60 Plodna zemljišta 120-150 Srednje plodna 200-250 Siromašna Fosfor je važan za sintezu ulja, azot za vegetativni porast i prinos, a K zajedno sa R povećava otpornost na mraz. Vreme primene: PK se unose pre osnovne obrade. 30-60 kg N/ha ce unosi pre osnovne obrade, a ostatak u prihranjivanju. Prvo prihranjivanje je u januaru ili krajem februara zavisno od vremenskih uslova. He vrši se ako je list vlažan ili ima snega, jer se tada oštećuje lisna rozeta. Za prihranjivanje usev treba da je potpuno suv. Drugo prihranjivanje je u momentu porasta u stablo. Preporuka je 20-30 kg N/ha na 3 nedelje pred cvetanje zbog povećanja prinosa. Treće prihranjivanje je teško izvodljivo. Ako se vrše 2 prihranjivanja, za prvo se koristi 70% ostatka, a za drugo 30%. SETVA. Optimalni rok 20. avgust-10. septembar, a ogrštica do kraja septembra. Ovde temperatura nije limitirajući faktor, ali vlažnost može biti. Jara repica se seje rano u proleće (kad i jari ječam). Seje se gustoredo na 20-30 cm (kod nas najčešće na 25 cm). Linijske sorte se mogu sejati i gušće. P reporuk e za đu bren je (k g /h a) N P2O5

Količina semena 6-15 kg/ha, a y povoljnim godinama se ide na 70-90 klijavih zrna/m2. Kod nas se ide na 90-110 biljaka/m2, a nikne 80-100. Broj biljaka se redukuje tokom zime i dobro je ako u proleće ima 70-90 biljaka/m 2 . Ako ima 30-50 biljaka/m 2 ne treba razoravati pod uslovom da su biljke pravilno raspoređene, jer u ređem sklopu grananje nadoknađuje prinos. Dubina: 2-3 cm (ima sitno seme). Posle setve usev obavezno povaljati. NEGA. Drljanje samo ako se uhvatila pokorica, lakom drljačom i rebrastim valjkom. 1-2 prihranjivanja. Od herbicida se ranije koristio Treflan (inkorporacijom), a zatim Dual ili Lasso posle setve, a pre nicanja. Gde ima mnogo štetočina (repičina lisna oca, buvač, repičin sjajnik) vrši se njihovo suzbijanje (alfa-cipermetrin, imidakloprid). Navodnjavanje ako je potrebno posle setve sa 60 mm ili u proleće pred kretanje u stablo sa 30 mm. ŽETVA. Sazrevanje prolazi za 10-tak dana. Žetva je komplikovana, jer se teško određuje momenat žetve, a ljuske slabo pucaju. Repica se isprepliće što takođe otežava žetvu. Pri jednofaznoj žetvi su gubici nešto veći nego pri dvofaznoj. Sa žetvom se započinje kada su donje ljuske zrele, a druge u raznim stadijumima voštane zrelosti, listovi skoro opali, a ljuske mrkosive boje. Kombajn se podešava, dodaju se bočne kose i platno iznad kose. Seme se čuva sa 8-10% vlage.

Biljke za proizvodnju šećera, skroba i alkohola Šećerna repa (Beta vulgaris alltisima var. sacharifera)
Privredni značaj: Šećerna repa se gaji radi zadebaljalog korena koji sadrži 16 – 18% šećera. U umerenom klimatskom pojasu šećerna repa je dominantna biljna vrsta iz koje se proizvodi šećer. Pored šećerne repe šećer se može proizvoditi i iz šećerne trske i delimično iz kukuruza. Gajenjem šećerne repe velika kinetička energija Sunca se transformiše u energiju organske materije. 1 t šećera ima energetsku vrednost od 17165,9 KJ x 5,4 t = 92695,9 KJ 1 t hleba = 83374 – 9420 KJ X = 8897 x 7 t = 62279 KJ Od ukupne proizvodnje šećera 40% se proizvodi iz šećerne repe, a 60% iz šećerne trske. U Evropi se šećer proizvodi 85% iz šećerne repe, a izvan Evrope 15%. Pored glavnog proivoda tj. šećera, iz šećerne repe se proizvode sporedni proizvodi: glava i list, a pri preradi korena šećerne repe dobijaju se sporedni proizvodi kao što su: repini rezanci, melasa (tečni nekristalisani šećer) i saturacioni mulj. Iz 50 t korena trebalo bi se proizvesti 6250 kg šećera, 2700 kg suvih rezanaca, 2100 kg melase, 2500 kg saturacionog mulja i oko 30 t glave i lista. Preradom 2100 kg melase može se proizvesti 650 litara alkohola ili 1250 kg pekarskog kvasca. Šećerna repa ima veliki agrotehnički značaj i dobar je predusev za sve gajene biljne vrste. Kvalitetno se ore, zemljište se priprema da bude dobrih fizičkih, hemijskih i bioloških svojstava i taj efekat se produžava na naredne biljne vrste. Intenzivna tehnologija gajenja omogućava uspešnu proizvodnju narednih biljnih vrsta. Nedostaci šećerne repe kao preduseva su: velik prinos 50 – 70 t, veliki procenat vode se iznosi sa parcele (75%) što utiče na gaženje zemljišta. Da bi negativni efekti efikasno bili eliminisani tehnologija i agrotehnika moraju biti maksimalno ispoštovani i tada negativni efekti nestaju (izraženi u kišnim godinama). Sporedni proizvodi glava i list, rezanci i melasa imaju izuzetno visoku energetsku vrednost. Proizvodnjom 50 t korena sporedni proizvodi imaju energetsku vrednost kao 5,3 t kukuruznog zrna i 5,13 t za proizvodnju mleka. Poreklo:

Šećerna repa je poreklom iz Starog sveta. Vodi poreklo od dve vrste Beta perenis i Beta maritima. Sve do kraja 18. veka uzgajana je za ishranu stoke i ljudi. Morgaf 1747. godine dokazuje da šećer iz šećerne repe i šećerne trske imaju isti hemijski sastav. Ahard 1790. godine razrađuje tehnološki postupak prerade korena šećerne repe. Prva fabrika za proizvodnju šećera podignuta u Konarima (Poljska), a zatim u Rusiji a potom i u Francuskoj. Kod nas je prva fabrika otvorena u Bosni i Hercegovini, u Srbiji u Beogradu, a druga je otvorena u Crvenki. Šećerna repa je proizvod čoveka. Ukrštanjem i selekcijom čovek je stvorio šećernu repu, jer je prva šećerna repa imala svega 1% šećera. Najveći doprinos dao Vil Moren sa tzv. individualnom selekcijom, dobio šećernu repu sa 15 – 18 % šećera. Geografska rasprostranjenost: Šećerna repa je euritopna biljka i ima širok areal gajenja od 30 – 60° s.g.š. Biološke osobine: Hemijski sastav: Zavisi i od same sorte, hibrida koji se gaji, od primenjene agrotehnike, zemljišnih uslova i klimatskih uslova. U proseku šećerna repa sadrži: 75% vode, 25% suve materije. Od vode 72,1% je slobodna voda i 2,9% je vezana voda. od 25% suve materije 17,5% su šećeri i 7,5% su nešećerne materije. U nešećerne materije spadaju 5% materija nerastvorljivih u vodi (celuloza…), 2,5% materije rastvorljive u vodi, a od tih 2,5% svega 0,5% su mineralne materije u koje spadaju štetni Kalijum, štetni Na, štetni Cl (u CCl u đubretu), slobodni azot, NH3 i NH4 joni, purinske i pirimidinske baze i sva niskomolekularna jedinjenja azota – štetni α-aminoazot. Štetne materije sprečavaju kristalizaciju 40 delova šećera. Rast i razvice šećerne repe: Šećerna repa je dugogodišnja biljna vrsta koja u prvoj godini formira zadebljali koren i lisnu rozetu, a u drugoj godini cvetonosno stablo, cvet, plod i seme. Ukoliko šećerna repa formira cvet i stablo u prvoj godini – korenovi se nazivaju proraslice. Ako šećerna repa ne formira cvetno stablo u drugoj godini – korenovi se nazivaju tvrdoglavci. U toku prve i druge godine vegetacije šećerna repa prolazi prvu i drugu etapu organogeneze, a u drugoj godini vegetacije sve ostale generativne faze. Vegetacioni period šećerne repe traje 180 – 200 dana. Zahtevi šećerne repe prema toploti: Ako vegetacioni period u prvoj godini vegetacije podelimo na tri podperioda tada su zatevi prema temperaturi sledeći: I podperiod – optimalna temperatura 10,7 °C, to je period od nicanja do sklapanja redova II podperiod – optimalna temperatura 18,8 °C, to je period od sklapanja redova do 1. avgusta III podperiod – optimalna temperatura 16,5 °C, to je period od 1. avgusta do kraja septembra Prvi podperiod je interesantan zbog odnosa šećerne repe prema temperaturi. Minimalna temperatura za klijanje je 4 – 5 °C. Na ovim temperaturama šećerna repa sporo niče, ali se izvodi na ovoj temperaturi jer je seme sitno i treba da nikne na ovoj temperaturi jer je površinski sloj vlažan. Kritičan period u pogledu odnosa šećerne repe i niske temperature je faza klijanja i faza pojave kotiledona na površini zemljišta. Kad kotiledoni zauzmu horizontalni položaj šećerna repa ima veću otpornost prema niskim temperaturama. U prvoj fazi izmrzava na temperaturi -3,5 – 4 °C, a u drugoj fazi (kad se pojave kotiledoni u horizontalnom položaju) izmrzava na -6,5 °C. Maksimalna temperatura za klijanje i nicanje je 35 °C. Zahtevi šećerne repe prema svetlosti: Šećerna repa je biljna vrsta koja sintetiše velike količine šećera. Za sintezu šećera potrebna je velika količina sunčeve energije odnosno potreban je veliki broj sunčanih dana u godini. Između broja sunčanih dana i sadržaja šećera postoji visoka pozitivna korelacija u septembru mesecu. Zahtevi šećerne repe prema vodi: Ako zahteve šećerne repe po podperiodima stavimo u odnos 1 : 9 : 3 tada se u prvom podperiodu do sklapanja redova potroši najmanje vode, da bi se u narednom podperiodu potrošilo mnogo, a u

narednom nešto manje. Kritična faza u pogledu šećerne repe na vodu je srednjih 60 dana. o zahtevima šećerne repe prema vodi treba ceniti po bioklimatskim koeficijentima: april 0,15 ; maj 0,15 ; jun 0,20 ; jul 0,21 ; avgust 0,20 ; septembar 0,12 m3/ha na dan za svaki stepen srednjih dnevnih temperatura (primer: 0,20 m3 x 180 x 17 °C = 612 m3). Pri umerenoj relativnoj vlažnosti vazduha – produkcija organske materije po hektaru je najveća. Povećana relativna vlažnost vazduha – stvara povoljne uslove za razvoj bolesti i biljka koristi veću energiju da transpiriše vodu što će uticati na smanjenje prinosa. Smanjena relativna vlažnost vazduha – smanjuje opasnost od bolesti, smanjuje potrošnju energije za transpiraciju što bi trebalo da ima direktnog uticaja na porast prinosa, ali je povećana potrošnja vode čak i ako ima dovoljno vode u zemljištu koren nije u stanju da usvoji dovoljnu količinu vode koliko list može da transpiriše. Pada turgor biljaka i privremeno nastupa uvenuće, zatvara se stomin aparat, zaustavlja se transpiracija i istovremeno se zaustavlja novo usvajanje vode i mineralnih materija, smanjuje se proces fotosinteze što sve ima za posledicu smanjenje prinosa. Zahtevi šećerne repe prema zemljištu: Šećerna repa najveći deo prinosa formira u samom zemljištu. Šećerna repa je veliki potrošač vode i transformiše veliku količinu kinetičke energije Sunca u energiju organske materije. U prinosu šećerne repe 75% je voda. Da bi se obezbedilo nesmetano debljanje korena, da bi se obezbedile velike količine vode zemljištu se mora posvetiti maksimalna pažnja tj. šećerna repa ima velike zahteve prema zemljištu. Šećernoj repi odgovaraju zemljišta sa dubokim humusno-akumulativnim slojem, zemljišta koja su bogata humusom, dobre strukture, stabilnih strukturnih agregata, zemljište srednjeg mehanickog sastava, rastresita zemljišta velikog kapaciteta za lakopristupačnu vodu, zemljište velike plodnosti i produktivnosti. Sve suprotno ne odgovara. Najbolja zemljišta su: černozem, livadske crnice, plodni aluvijumi i zemljišta srednjeg mehaničkog sastava. Manje plodna zemljišta su: ritske crnice, gajnjače, lesivirano zemljište, ritske smonice i pseudoglej. Na ovim tipovima može se uspešno proizvoditi šećerna repa uz odgovarajuće mere popravke. Tehnologija gajenja: Mesto šećerne repe u plodoredu – obavezno je gajiti u plodoredu, jer su prinosi u monokulturi znatno manji nego u plodoredu. Ona je na prvom mestu u plodoredu u sistemu zasnivanja i obnavljanja ornice. Na isto mesto se vraća posle 4 – 6 godina, na parcelama koje nisu zaražene rizomanijom – virusom nekrotičnog žućenja nerva lista. Monokulturu ne podnosi zbog intenzivnijeg napada bolesti pegavosti lišća ili cerkospore, zbog pepelnice, intenzivnijeg napada štetočina (repine pipe…) i drugih koji utiču na smanjenje prinosa. Ako su parcele zaražene sa rizomanijom šećernu repu treba gajiti u 6-poljnom ili 8-poljnom plodoredu i obavezno gajiti otporne sorte. Osnovna obrada – kako šećerna repa dolazi na prvo mesto u plodoredu za nju se obnavlja ornica. Dobri predusevi su oni koji rano napuštaju parcelu i ostavljaju dovoljno vremena sa se izvrši postupak obnavljanja ornice. U našim agroekoloskim uslovima najbolji predusev su strna žita. Odmah posle skidanja strnih žita vrši se plitko oranje – ljuštenje strništa. Dubina obrade je 10, 12 cm, maksimum do 15 cm. Odmah po ljuštenju strništa vrši se zatvaranje brazde prohodom tanjirače, setvospremača ili drljače. Zatvaranjem brazde stvaramo povoljne uslove za klijanje i nicanje semena korovskih biljaka. Zatvaranjem obezbeđujemo akumulaciju letnjih padavina i vršimo nakupljanje vlage u semiaridnoj klimi. Krajem avgusta i u prvoj polovini septembra izvodi se obrada na dubinu 20 – 25 cm. Ukoliko se planira primena stajnjaka pre ovog oranja upotrebi se 1,25 t stajnjaka po hektaru po cm dubine obrade na punu dubinu (na 35 – 40 cm). Istovremeno ili odmah posle ove obrade vrši se zatvaranje brazde iz istih razloga kao i kod ljuštenja strništa. Između ljuštenja strništa i obrade na 20 – 25 cm vrši se uništavanje ponika i klijanaca korova prolaskom setvospremača ili drljače. Ne sme se dozvoliti da seme korova koje je dalo nova biljka da i novo seme. U toku oktobra izvodi se obrada na punu dubinu 30 – 35 cm do 45 cm uz prethodno unošenje mineralnih đubriva. Posle obrade na punu dubinu vrši se grubo zatvaranje brazde jednim prolaskom lakog paker valjka ili setvospremača. Cilj zatvaranja brazde je da se zemljište poravna kako bi se u proleće što lakše mogla izvršiti predsetvena priprema, da ostane što više makropora kako bi mraz što dublje prodirao u zemljište i na taj način stvarao sitno mrvičastu strukturu. Ukoliko postoje mogućnosti za podrivanje tada se obrada izvodi na dubinu 30 – 35 cm, a podrivanje na dubinu 45 – 50 cm. Slojevitom obradom se stvara dubok humusno-

akumulativni horizont, biološka zrelost zemljišta i povoljna vodno-vazdušna svojstva što omogućuje pravilan rad mikroorganizama u dubljim slojevima zemljišta, poboljšavaju se mehanička svojstva zemljišta, a samim tim povećava se kapacitet zemljišta za vodu – a voda je jedan od bitnih činilaca stvaranja visokog i stabilnog prinosa. Predsetvena priprema – treba stvoriti rastresit površinski sloj, sitno mrvičastu strukturu, optimalno zbijen površinski sloj na dubini polaganja semena kako bi se uspostavio što bolji kontakt između semena i zemljišta. Na taj način ostvarujemo ujednačeno nicanje i pravilan razvoj biljaka. Iznad ovog sloja treba da bude rastresit površinski sloj koji ce omogućiti nesmetano nicanje semena tj. sloj koji će stvarati što manji otpor klici prilikom nicanja. Predsetvena priprema se izvodi neposredno pre setve setvospremačima ili džerminatorima. Đubrenje – zbog velikog prinosa, velike transformacije kinetičke energije Sunca u organsku materiju šećernoj repi je neophodna velika količina svih hranljivih elemenata. Đubrenjem obezbeđujemo optimalan prinos, ali i kvalitet. Prevelika količina NPK đubriva utiče na smanjenje prinosa i kvaliteta. Sa 1 t korena i odgovarajućom vegetativnom masom šećerna repa iznese N P K 4,5 – 5,5 kg x 60 t/ha = 306 kg 1,2 – 1,7 kg x 60 t/ha = 90 kg 4,9 – 5,5 kg x 60 t/ha = 312 kg x (30-50% od potrebne količine) = 122,4 kg x (+30% više) = 90 + 27 = 117 kg x (50%) = 156 kg

0 – 10 mg/100 gr zemljišta 10 – 20 mg/100 gr zemljišta 20 – 30 mg/100 gr zemljišta 19 mg/100 gr zemljišta P2O5 vraća se 30 – 50% više od iznetih prinosom 15 15 15 122,4 122,4 122,5 816 117 117 117 780 156 156 156 1040

Stajnjak 1,25 t/cm/ha x 40 cm (dubina obrade) 90 t/ha u toku prve godine oslobodi se: N = 0,5% x 50 = 250 kg P2O5 = 0,25% x 50 = 125 kg K2O = 0,6% x 50 = 300 kg N 20 P 10 K 0 126 86 10 | 610 kg/ha | 750 kg/ha | 860 kg/ha 122 61 0 40% = 100 kg 25% = 31,25 kg 60% = 180 kg 172 86 0 190 75 0 122,4 – 100 = 22,4 kg 117 – 31,25 = 86 kg 156 – 180 = 0 kg

U proleće pre predsetvene pripreme uzimaju se uzorci do 120 cm i urade analize na lako pristupačan azot (Nmin). y = a x b [(c + d) – e] y = 5 x 70 – [184 + 100] – 25] = 350 – (284 – 25) = 91 kg 91 kg azota u proleće pre predsetvene pripreme KAN 91 x 27% / 100 = 24,57 kg AN 91 x 33% / 100 = 30,03 kg UREA 91 x 46% / 100 = 41,86 kg Setva – setva šećerne repe se započinje onog trenutka kad se zemljište na dubini setve zagreje na 4 – 5 °C. U našim agroekološkim uslovima setva obično počinje krajem I dekade marta, a optimalni rokovi setve su II i III dekada marta. Tolerantni rok je I dekada aprila, produžiti do polovine aprila. Kasnija setva produžava vegetaciju i repa ne stiže u tehnološku zrelost i postižu se znatno niži prinosi.

Način setve – šećerna repa se seje širokoredo sa razmakom redova 45 ili 50 cm, a u redu razmak je 18 – 22 cm. Setva se može obaviti na konačan razmak (18, 20, 22 cm) ili na polurastojanje (9, 10, 11 cm). Dubina setve je u početku setve je 3 cm. Ukoliko se kasni sa setvom dubina se povećava maksimalno do dubine 5 cm, a na lakšim zemljištima u kasnim rokovima 6 cm. Mere nege – kada se posle nicanja pojave redovi i biljke imaju 2 – 4 para listova vrši se prvo međuredno kultivisanje. Broj međurednih kultivisanja zavisi od pojave pokorice i korova. Poslednje međuredno kultivisanje izvodi se kada biljke sklope polovinu međurednog razmaka. Obično se izvode 2 – 3 međuredna kultivisanja . Prvo međuredno kultivisanje se izvodi plitko (2 – 3 cm), a poslednje najdublje (8 – 10 cm ili 12 cm). Dubina zavisi od razvijenosti biljaka. Korekcija broja biljaka se vrši ukoliko je setva izvršena na polurazmak, kada biljke imaju 6 – 7 listova vrši se korekcija biljaka. Zalivanje – vrši se ukoliko se šećerna repa gaji u sistemu za navodnjavanje u zavisnosti od vodnog bilansa i potreba biljaka. Zalivna norma treba da bude veća od 50 – 60 l/ha, a broj zalivanja zavisi od suše. Posle zalivanja trebalo bi izvršiti međuredno kultivisanje, kako bi se sprečili gubici evaporacijom (isparavanjem). Odmah posle setve počinje se zaštita šećerne repe od repine pipe – ukoliko su temperature niske (ispod 12(16) °C) repina pipa mili, ne leti. U tom periodu se uništava kontaktnim insekticidima (insekticid mora da padne na pipu). Kad pipa počne da leti koriste se tzv. translokacioni insekticidi, biljke su dovoljno razvijene pa je potrebno istretirati biljke, kad pipa pojede deo lista ona uginjava. U početku dok pipa mili, oko starog i novog repišta kopaju se kanali rovokopacima i u njih se stavljaju insekticidi (dubina kanala 60 – 80 cm). U toku avgusta ako su noćne temperature visoke i povoljna vlažnost zemljišta, stvaraju se povoljni uslovi za pojavu pegavosti lišća tj. cerkospore. Ista se mora blagovremeno tretirati odgovarajucim fungicidom. Herbicidi – 1. Ronit + Piramin (5 + 5 litara) (u inkorporaciji tj. pre predsetvene pripreme) + Betanal AM (3 litre) posle nicanja 2. Dual + Nortron + Venzar (3 + 6 + 0,6 litara) (posle setve pre nicanja) 3. Dual (3 litre) (posle setve pre nicanja) + Betanal AM (3 + 3 litre) (u dva puta posle nicanja) ili Betanal tandem (3 + 3 litre) (posle nicanja) ili Goltix + Betanal AM (3 + 3 litre) (posle nicanja) U slučaju da se pojavi sirak u šećernoj repi ili palamida ili samonik suncokreta mogu se koristiti: za sirak – Fuzilejd super (1 litra) (u fazi kada sirak ima 40 cm) za palamidu ili samonik suncokret – Lontrel 100 (1 litra) Vađenje šećerne repe – vađenju se pristupa kada je formiran optimalni prinos, a kada je koren šećerne repe u tehnološkoj zrelosti tj. kada je najmanji sastav štetnog α-aminoazota, štetnog K i P, a sadrzaj šećera dostigao optimalan postotak (14,5% pa naviše). Šećerna repa može da se vadi kombajnima ili linijom za vađenje šećerne repe. Kod linije imamo za vađenje šećerne repe imamo tri vučene mašine: sekač glave i lista, vadilica i utovarivač. Vađenje se izvodi i kombajnima – samohodni i u okviru kombajna postoje sve tri mašine. Na kraju parcele se nalazi miš ili mouse za čišcenje šećerne repe koja se zatim transportuje do prikolice. PROIZVODNJA SEMENA U normalnim proizvodnim uslovima šećerna repa je dvogodišnja biljka. Medjutim, zasejana krajem avgusta može veoma dobro prezimiti i tada seme donosi polovinom jula. Zbot toga se seme šećerne repe može proizvoditi: a) iz sadnica (dvogodišnji ciklus) i b) s e tvom krajem leta (jednogodišnji ciklus). Sadnice se u jesen vade i čuvaju u trapovima. U proleće, početkom marta, se rasadjuju a za žetvu stižu polovinom jula. U jednogodišnjem ciklusu (drugi način) seje se u trećoj dekadi avgusta, isključivi u sistemu navodnjavanja. Početkom novembra mlada repa se lako nagrne, a u proleće drlja da se razgrne zemlja. 2etva je 4-5 dana ranije od žetve dvogodišnje proizvodnje. Seme iz jednogodišnje proizvodnje je nešto sitnije, orinos je veći za oko 20%. U proizvodnji semena primenjuje se gotovo ista agrotehnika kao i za industrijsku repu, ali postoje i neke razlike.

Pri proizvodnji za seme djubri se većom količinom fosfora, a manjom azota. Preporučuje se djubrenje sa 60-80 kg azota, 90-100 kg P„05 i 60-80 kg/ha K„0. Seje se mehanički neobradje-no seme, klubeta, prirodnog oblika i krupnoće u količini 20-25 kg/ha. U jednogodišnjem ciklusu proizvodnja žanje se kombajnom, uz prethodnu desikaciju. Za desikaciju se koriste parakvati (Reglon)

KROMPIR- Solanum tuberosum L.
OPŠTE OSOBINE

Privredni značaj Po raznovrsnosti upotrebe i prinosu suve organske materije jedno od 1. mesta među ratarskim usevima Hemijski sastav krtole 77,5 % vode Sastav suve materije Napomena 22,5 % suve materije 19,4% ugljenih hidrata → Skrob (14-22%),šećeri 2,0 % belančevina. uglavnom u primarnoj kori 0,1 % ulja 0,6% sirovih vlaknana 1 % mineralne materije → Soli za neutralizaciju kiselina u organizmu (K2O P2O5) Način upotrebe 1. Zamenjuje hleb (zbog skroba, no ima manje belančevina), a značajniji su visokovredni proteini sa visokim sadržajem aminoskselina (lizin, leucin izoleucin). Lako svarljiv i lako se priprema. Sprema se preko 200 jela. 1 kg krtola krompira ima energetsku vrednost od = 3854 J ili 924 kcal. Izvor vitamina C (200 mg/100g krtole). Upotrebom po 300 g krtole zadovoljava se 50% dnevnih potreba u C vitaminu. 2. U ishrani stoke: Za tov (bekon), za 1 kg prirasta 14 kg kuvanog krompira, 1 kg=0,33 ovsenih jedinica. Za ishranu mlečnih krava – dnevno oko 25 kg. Uglavnom kuvan (zbog razgradnje solanina i poboljšanja ukusa) ređe svež. 3. Industrijska kultura a) Skrob: tehnički i prehrambeni – sorte sa dosta skroba (bela boja mesa sa krupnim skrobnim zrncima = – od 100 kg krompira sa 17% skroba → 18 kg vazdušno suvog skroba – koristi se u : prehrambenoj (dekstrin, dekstroya, maltoza, bombone, skrobni sirup, šećerne boje ), tekstilnoj industriji (štirak), za dobijanje papira, veđtačke svile, lepak, sapun, eksploziv, pasta za cipele b) Alkohol (špiritus): sorte sa dosta skroba i šećera, mogu i oštećene i natrule krtole – od 9000 kg krtola+15 kg yrna ječma →100 l alkohola i 1300 l džibre c) Sušeni krompir sa 10-13% vode, > 70% skroba i 6-8% proteina. Za brašno, instant pire, dodaci za supe idt. d) Čips: pržene pločice u ulju – što više suve mase i manje redukujućih šećera da ne tamni na vazduhu, poželjna je bele ili svetlo žuta boja 4. Agrotehnički značaj: – rana okopavina, dobro đubri i obrađuje, a vađenje je u neku ruku obrada za naredne useve pa je dobar predusev za većinu ratarskih vrsta – mladi krompir omogućuje gajenje postrnih useva Potrošnja krtola krompira po glavi: Poljska 240, Irska, Belgija, Nemačka USA 97, YU 40 kg Površine Svet na 20 mil ha sa prosečnim prinosom od 15,5 t/ha

Azija i Evropa > 4 mil.ha, a SSSR≈ 6 mil.ha, Poljska 2 mil.ha, Nemačka 0,7 mil.ha SRJ: 90000 ha (zapad) 10,16 t/ha SAPV: 21000 ha 12.20 t/ha Prinos u nas nizak u donosu na svet a posebno na Nl-33, ČSSR-27 t/ha, treba povećati površinu u brtsko planinskim regionima Razlog duplo nižeg prinosa od svetskog: nesortnan sadni materijal – infekcija virusna, temperaturna degeneracija. Geografska rasprostranjenost U celom svetu od 71o sgš do 50o jgs (i tropima, no tu ga potiskuje jam, taro, slatki krompir). U Evropi do 1000m, a J Amerika do 4000 m namoresk visine. Velika plastičnost → dobro se i brzo prilagodi novim uslovima → > 2000 sorata. Poreklo i istorijat Južna Amerika (Andi, Peru, Bolivija, Ekvador i Čile). Gajen je pre civilizacije Inka. U Evropu donet 1554 godine u Španiju i širi se po Botaničkim baštama. Crkva ga tretira kao nečastivu kultur koja krije svoje plodove. Intenzivnije se počeo gajiti tek nakon 1 stoleća posle nekoliko gladnih godina i to najpre u Irskoj i Nemačkoj i pored hleba postao glavna hrana. Iz Evrope prenet u S.Ameriku i ostale kontinente. Kod nas se počeo gajiti u XVIII veku (1759.Bačka, 1786. godine - Crna Gora).

BIOLOŠKE OSOBINE KROMPIRA I USLOVI USPEVANJA
Biološke osobine Osnovni način razmnožavanja je vegetativno, krtolama ili delovima krtola. Da bi klijala krtola mora proći kroz period mirovanja (prilagođavanje nepovoljnim sezonskim uslovima) koje traje od 2-5 meseci. Zavisi od sorte (rane duži, kasne kraći) i uslov čuvanja. U vađenju je najdublja, a u proleće je već prošla. Deli se na: - period fiziološkog mirovanja – ne klija u optimalnim uslovima posle vađenja - period prinudnog mirovanja zbog nepovoljnih optimalnih uslova u proleće Optimalna temperatura za klijanje je 12-15oC. Ako se drži na toj temperaturi klijaju samo okca iz vršnog dela, a ako se posle mirovanja čuvaju na 1-5oC a posle na višoj klijaju sva okca Klica treba da je duga oko 15 mm, gde se razlikuje osnova sa začecima korena, sredina koja treba da je što kraća i vrh gde se nalaze začeci listova. Poželjno je da je klica zadebljala i karakteristične boje za sortu, a ne izdužena, tanka, nežna i etiolirna (bela) kakva se javlja ako se naklijavanje obavlja u mraku bez prisustva difuzne svetlosti. U fazi klice nova biljka prolazi određene faze razvoja što omogućava skraćenje perioda od sadnje do formiranja krtola (pre plodonosi) i formira veći prinos što je važno u proizvodnji mladog krompira. U razvoju se mogu razlikovati 4 perioda 1. Od sadnje do nicanja → razvija na račun vode i organske materije iz majčinske krtole, intenzivno ukorenjava, minimalna temperatura 7-8oC , dužina ove faze zavisi od temperature zemljišta na dubini sadnje. Majčinska krtola služi kasnije (kad se iscrpe hraniva do 30 dana od sadnje) kao rezervoar vode. 2. Od nicanja do stvaranja krtola – posle nicanja stablo sporo raste, a koren intenzivno, no kad je stablo visine oko 15-20 cm počinje intenzivni rast, a maksimalna težina nadzemnog dela je u cvetanju. 3. Od stvaranja krtola do cvetanja – u toku stvranja krtola najosetljiviji na sušu. Stvaranje krtola se deli na 3 perioda: a) stvaranje stolona: koje se vrši obično 20 dana od nicanja b) zametanje krtola: počinje 28-35 dana od nicanja , ne mora svaka stolona da da krtole. (odgovara fazi pojava cvetnih pupoljaka) c) Period rasta krtola: počinje 40-70 dana od nicanja što zavisi od – sorte (rane - kasne) i traje i iza cvetanja. Dnevno prirast je oko 5-6 gr/kućici

4. Od cvetanja do sazrevanja krtole. - Veliki deo organske materije iz „cime“ prelazi u krtole koje rastu, mada značajan deo nastaje i u toku fotosintezeod još uvek zelenih listova. Sazrevanje krtole počinje 1) na parceli prestankom daljeg porasta krtole – firiološka zrelost, a 2) završava venjenjem cime, vađenjem i sušenjem t.j. 2-6 nedelja posle vađenja kada gubi višak vode, odebljava pokožica i zarastaju povrede na krtolama gde se formira tzv. kalus. Žetveni index krompira je 0,80 → kraći dan, niže t potenciraju razvoj krtola i obrnuto Zahtevi za toplotom – biljka umereno prohladnog podneblja Biološki minimum za klijanje 3-5oC, 7-10 oC proizvodni minimum (vrlo dugo nicanje) Brzina klijanja i nicanja zavisi od temperatura: na 11-12oC niče za 23dana, 14-15 oC = 12-13 dana, 1820 oC = 10 dana Mlade biljke osetljive na niske t -2 oC ih znatno oštećuje, a -3 oC uništava nadzemni deo (koji se obnavlja iz rezervnih(bočnih) okaca) Optimalna temperatura za rast stabla i lista i cvetanje je 15-20 oC (18-25), t > 30oC zadržava porast, a kod ranostasnih potpuno prekida rast biljke. Za zametanje krtola optimalna temperatura zemljišta 16-19 oC, odnosno 17 oC (20 oC danju 12,5 oC noću) van ovih t zametanje se usporava, a 29 oC potpuno prekida. U ovom periodu t > 20-25 oC dovede do temperaturne degeneracije krtola → prevremeno starenje i buđenje okaca koja daju tanke nitave klice koje daju slabo produktivne biljke. Drugi uzrok degeneracije je infekcija virusima X, C, I i K koji osim nitave klice dovode do uvrnutosti listova, crtičavosti i mozaičnosti lista. Zahtevi za vodom Ekonomičan – transpiracioni koeficijent 460-580 l/kg, u nas je neophodno 460-480 mm vegetacionih padavina, pa je u Vojvodini nedostatak oko 150 mm U početku zahtevi za vodom mali. Kritičan period je od pojave cvetanja pupoljaka do kraja cvetanja što se poklapa za zametanjem krtola. Osetljiv na sušu koja smanjuje prinos, ali pogoršava i kvalitet. Smena suše i vlažnog perioda dovodi do prorastanja krtola – „deca“ U sazrevanju traži manje vlage t.j. suvo i toplo vreme da bi krtole stvorile deblju pokožicu i lakše se čuvale. Visoka relativna vlažnost vazduha povećava osetljivost na plamenjaču. Optimalna vlažnost zemljišta je 75-70% PVK Navodnjavanje rentabilno jer stabilizuje i povećava prinose za 44-71% Zahtevi za svetlosti Slabo reaguje na dužinu dana (naročito ranostasne sorte) i ima umerene zahteve. Krtole formiraju brže na kratkom danu, a formiranje vegetativnih delova i cvetanje je brže na dugom danu. Zahtevi za zemljištem Najbolja su laka rastresita zemljišta, mada može i na drugim tipovima. Ekstremno teška, zbijena glinovita zemljišta sa visokim nivoom podzemne vode nisu pogodna (mali broj stolona i slabo rastu, veća opasnost od bolesti). Optimalna su slabo kisela zemljišta pH 5,6-6,0. Najbolja su aluvijum i černozem, dobra i peskovita ali treba više đubriva i navodnjavaju. Dobro uspeva i na planinskim crnicama i šumskim krčevinama (novinama).

TEHNOLOGIJA PROIZVODNJE
Mesto u plodoredu Podnosi monokulturu uz obilno đubrenje i dobru obradu, no zbog pojave samonika i dosta bolesti (nematoda) na isto mesto ga sejati posle 3-4 godine. Predusevi: najčešće strna žita (pšenica, raž, ječam), a odlični predusevi su jednogodišnje leguminoze,

kao i lucerka, crvena detelina, livade (tzv novine). Čest plodored u zapadnoj Evropi je: raž-lupinekrompir. Krompir odličan predusev – ostavlja zemljište u dobrom stanju (produžni efekat osnovne obrade i đubrenja) i nezakorovljeno, a takođe i rano stiže što u zavisnosti od dužine vegetacije sorte krompira omogućava setvu sledećih useva – iza ranih (mladi krompir) sorata → kupus ili postrne krmne biljke, – iza srednje ranih: → uljana repica, ozimi ječam, – iza kasnih → ozima pšenica. Mladi krompir se može se gajiti kao drugi usev posle graška, uljane repice, pivskog ječma. Obrada zemljišta Za krompir vrlo značajna, zbog toga što se 80% ukupne organske materije formira ispod zemlje. Prinos oblik i kvalitet krtola zavisi od osobina oraničnog sloja. On treba da je rastresit, strukturan, dobrih vodno-vazdušnih osobina i plodnosti → zato traži dublju i kvalitetnu osnovnu obradu. Dubina i način se moraju prilagoditi osobinama zemljišta, a njamanja dubina je 30cm. Na plodnim i dubokim zemljištima obrada na 30 cm, na plitkim ili sa zbijenim pooraničnim slojem na 20-25 cm uz podrivanje sloja od 15 cm ispod toga. U brtsko planinskim dubina prilagođava dubini oraničnog sloja i reljefu (30 ili manje cm). Izvodi krajem leta početkom jeseni Posle strnina i zrnenih mahunjača, ljuštenje na 12-15 cm. Oranje na 25 cm uz zaoravanje stanjnjaka krajem augusta. Osnovna obradana punu dubinu početkom jeseni na 30 cm. Znači dolazi na prvo mesto u plodoredu jer se pod nejga vrši obnavjanje ornice. Posle lucerke, crvene deteline i travno-detelinskih smesa razoravanje krajem VIII na 15-18 cm i početkom X oranje na punu dubinu. Predsetvena priprema – zavisi od stanja zemljišta (otvorene brazde), vlažnosti, zakorovljenosti i sleganja. Drljanje u rano proleće – ravnanjei rastresanje, bolje čuvanje vode i zagrevanje, uništavaju se ponikli korovi i razbija pokorica,. Kultiviranje na 10-12 cm setvospremačem pred sadnju radi ravnanja zbog kvaliteta sadnje (dubina, pravac redova → nega, vađenje). Đubrenje Za 1 t krtola i vegetativne mase krompir usvoji : 5,3 kgN; 2,0 kgP 2O5 i 8,6 kg K2O (po jedinici prinosa manje usvaja, ali zbog visokih prinosa sumarno traži više hranjiva od drugih ratarskih biljaka). Usvaja stalno hranjive materije, dinamika zavisi od: 1. Sorti → rane kraći period, maksimum u VI, srednje rane maksimum VI-VII, a pozne VI-VII-VIII. 2. Vremenskih uslova (temperatura i padavina) u zametanju i porastu krtola. Đubri se: organiskim i mineralnim đubrivima Organska: – stajnjak u količini 20-40 t/ha, – zelenišno đubrenje u vlažnijem podneblju, izvor N i to lupine, st.grašak i druge leguminoze. Mineralna đubrivima: – N značajan za prinos – rast biljke, veličina trajanja i boja listova tj. produktivnost fotosinteze. Za mladi se dodaje 120 kg/ha, za kasnostasne (fiziološki zreo) uz stajnjak 80-100 kg/ha, a za semenski 40-80 kg/ha Najbolji je NH3SO4 – brzo delujući, a dobri i drugi oblici. – P – ubrzava zametanje i rast krtola, povećava hranjivu vrednost (više skroba i P) smanjuje krastavost i u novije vreme koristi više P2O5 naročito u semenskom oko 110 kg/ha (80-150). – K – kaliofilna biljka (traži dosta K) utiče na fotosintezu i promet ugljenih hidrata i N jedinjenja, veća otpornost na bolesti i sušu. Količina zavisi od obezbeđenosti zemljišta i daje se od 60-200 kg/ha – u brdskim predelima 150-200 kg/ha. – Mg – utiče na prinos i kvalitet. Nedostatak češće javlja na kiselim zemljištima. Dodaje preko kompleksnih đubriva ili prskanjem biljaka folijarno 5% MgSO4.

– Značajni su i mikroelementi; Fe, B, Ca, Mn, S. Način unošenja:P i K pod osnovnu obradu i ½ do ⅔ N, a ostatak N predsetveno ili u prihrani pred zagrtanje. Sadnja Izbor sorte: U svetu ima oko 2000 kod nas oko 70. Prema dužini vegetacije: – Rane 70-90 dana: Rani ruževac, Saskia, Sirtema, Vesna, Dragačevka, Ostara, Jerla. – Srednje rane 90-120: Univerzal, Bintije, Urgenta, Jelica, Igror, Cvetnik – Srednje kasne 120-135: Dezire, Viktorija, Kenebek, Matija – Pozne > 135: Woltman, Voran Po načinu upotrebe – Stone: Tanka pokožica, plitka i retka okca, lako kuvanje. Odnos N i bez N materija 1: 12-16 o za kuvanje. Ako je odnos N bez N širi od 1 : 16 (više skroba) – krtole su suve i brašnaste o za salatu – teže se raskuvavaju meso obično žućkasto. Odnos N bez N ne uži od 1 : 12 (više belančevina) → vodenasti i sladunjav ukus – Stočne: što rodnije sa više belančevina (2,8%), sa manje ili bez solanina – Industrijske: što više skroba > 18%, za skrob da ima krupna sk. zrna – Univerzalne: najmanje 2 načina Sadni materijal Krompir se može razmnožavati na dva načina: generativno (semenom) i vegetativno (krtolama) I. Semenom samo izuzetno (na severu i visokim planinama ili u procesu selekcije) kada se seje u tople leje i nakon 2 meseca pikira na stalno mesto. II. Vegetativno je osnovni način, koriste se: cele zrele krtole, sečene krtole (uzduž ili popreko), pojedina okca, ožiljene klice, mikro krtole (mlade nezrele) 1. Cele krtole: najzastupljeniji način gde se biraju zdrave, nepovređene krtole srednje težine od 50-60 grama što odgovara krtolama koje prođu kroz sita sa kvadratnim otvorima dimenzija 35/45mm. Za sadnju sadilicama krtole se moraju sortirati kroz sistem sita. Krupnije krtole daju veći prinos, no znatno se povećava utrošak sadnog materijala po hektaru, pa su najbolje srednje . Za rani(mladi) krompir se vrši obvezno naklijavanje, 5-6 nedelja pre sadnje. Krompir se stavlja u gajbe 60x40x20cm i drži u provetrenoj prostoriji na difuznoj svetlosti na t 10-12 oC. Nastaju kratke debele klice dužine 1-2 cm. Bolje je ukorenjavanje, brži porast, kraća vegetacija za 10-14 dana, a dobija se i veći prinos za oko 20%. 2. Sečene krtole: ako su krupne, obično kod kasnostasnih. Mogu se seći na 2 načina – uzduž na 2-3 dela, nož dezinfikovati 2% formalinom i Na3PO4, presek posuti pepelom i ostaviti da zaraste, svi delovi služe za ssanju. – popreko - sadnja vrškovim, vrh težine 10-15g služi za sadnju, a ostatak (pupčani deo) za jelo. 3. Okcima – seče na onoloko delova koliko ima okaca, nakon sušenja okca se delom krtole se sade u tople leje. Kada se ožile presade se na stalno mesto ali nešto gušće. 4. Ožiljenim klicama – zdrave i krupne krtole se sade u toplu leju ( za 1 ha → 180 m 2 i 140-150 kg krtola). Nakon 20-25 dana kada se klice ožile, očene se (odvoje od krtole) stavljaju u sanduke sa peskom i nose na parcelu gde se sade po 2 biljke u kućicu na dubinu 8-10 cm. Matične krtole se ponovo sade u tople leje da bi se dobile klice iz bočnih pupuljaka koje se takođe koriste za sadnju.. 5. Sadnja mladih krtola – u cilju dobijanja 2 berbe godišnje za sadnju se koriste mlade nezrele krtole iz predhodne berbe. Da bi se skratilo mirovanje nezrele krtole se tretiraju etil hloridom ili se plitko sade ( da se krtola viri iz zemlje) ili se namerno povređuju. Vreme sadnje Kada je temperatura zemljuišta 4-5oC. U Vojvodini to je 2. polovina III do početka IV U brdsko planinskim peonima 1-20 IV a u planinama 20 IV – 10V Naklijali krompir se sadi nešto ranije.

Dubina sadnje Obično na 8-12 cm tako da krtoče budu pokriven sa 5-6 cm. Krupnije krtole (veličine 55/45 mm) sade se na veću dubinu. Sadnja treba da bude na ujednačenu dubinu što omogućava ujednačeno nicanje i porast, a takođe lakšu primenu mera nege i pravilno vađenje krtola. Način sadnje Krompir se sadi se širokoredo i to u zavisnosti od mašina za sadnju, negu i vađenje najčešće na: - na 70 cm - na 62,5 cm (← Nemačke) Broj biljaka po hektaru tj. površina vegetacionog prostora 1 biljke – se određuje rastojanjem u redu, a on zavisi od: 1) Bujnosti sorte tj. dužine vegetcije 2) Osobina zemljišta, 2) Nivoa đubrenja (5-6 b/m 2; 3-4 b/m2) - Rane: 70 x 25 ili 62.5 x 25-30 cm - Sr. rane: 70 x 30 ili 62.5 x 35 cm - Kasne: 70 x 35 ili 62.5 x 40 cm Sadnja može biti ručna ili mehanizovana - sadilice za krompir (polu ili automatske) koje 1) Otvaraju brazdu; 2) Sade krtole; 3) Zagrću brazdu; 4) Delimično ogrću ( stvaraju se bankovi) Količina krtola Zavisi od vegetacionog prostora, krupnoće krtola i oblika krtola Za 50000 biljaka/ha, upotrebom frakcije 35-45 mm (masa 1 krtole oko 50 grama) Okruglih krtola treba 2,2 t/ha; okruglo ovalnih 2,6 a krtola izduženog oblika čak 3 t/ha Nega krompira Posle ručne sadnje, po potrebi valjanje. Ako se pojavi pokorica – drljanje lakim drljačama. Međuredna kultivacija i ručno okopavanje se obavlja više puta. - I kada su biljke visoke oko 10-12 cm - II kada su biljke visoko 16-20 cm uz blago zagrtanje - III pred sklapanje redova (početak cvetanja) to je ustvari konačno zagrtanje, tada rastu stoloni i zameću se krtole i dalje se ne radi međuredna obrada Dubina ogrtanja: u vlažnom podneblju, na lakim zemljištima i pri plićoj sadnji je dublje i obrnuto. Borba protiv korova – herbicidi - posle sadnje pre nicanja 1) Pataron 50 WP (meta bromuron): 1-1,25 kg/ha rane lako 1,5-2,5 kg/ha kasne teško 2) Sencor 70 WP (metri bozin): 0,525-1,050 kg/ha 3) Gesagard 50X WP (Prometrin): 1-1,5 kg/ha aktivne supstance Zalivanje Zahvalan na navodnjavanje – treba zalivati gde god je moguće. Iz brazda ili veštačkom kišom sa 40-60 mm u 1. zalivanju. Rane: od sredine V do kraja VI Srednje rane: u VI i VII (optimalna vlaga 75-80% od PVK Kasne: od sredine VI do sredine VIII Posle zalivanja prskati protiv plamenjače. Zaštita od krompirove zlatice i bolesti Prvo tretiranje 3. dekada V, drugo polovinom jena neki od insekticida, Bankol 0.5-0.6 kg/ha Od bolesti prisutna je plamenjača i smeđa pegavost. U nas se tretira dva do tri puta sistemičnim funkicidima: Ridomil, Dithane, Antraknol 2,5 3.0 kg-ha Vađenje krompira Vadi se kada su krtole zrele tj. kada cima žuti i delimično se suši, kada se krtole lako odvajaju od stolona i kada pokožica očvrsne, sraste sa krtolom i dobije karakterističnu boju. Rani se vadi kada je povoljna cena (razlika u ceni i gubitak prinosa) tj. kada formira prinos > 10 t/ha. Vadi se ručno, vadilicama (samo vadi iz zemlje), kombajnima (vadi, odvaja od zemlje i utovara – ili u

vreće ili transportno sredstvo) Pogodne su sorte krupnih okruglih krtola, glatke pokožice plitkih okaca i zbijene kućice (kratkih stolona). Posle vađenja se sortira prema krupnoći i odvajaju se bolesne i povređene krtole. Nakon sortiranja drži se 7-14 dana na 15-18oC i 85-90% RVV radi sušenja, zarastanja povreda i bržeg stvaranja plute na pokožici. Skladišti se u specijalnim skladištima, podrumima ili trapovima. Optimalna uslovi za skaldištenje: temperatura 2-5oC i 85-97% RVV Neadekvatno čuvan na t ispod 2oC skrob prelazi u šećer→slađe krtole, a ako se takve krtole posle drže na 10-12oC usled intenzivnijeg disanja šećer se utroši ili pređe u skrob→gubi se slast. Neke sorte klijaju na 3-4oC a neke na 6-7oC, što znači da uslovi u skladištu ne odgovaraju pojavi klice. Radi sprečavanja klijanja koriste se i hemijska sredstva: Tuberaji, Belvitan K, Fusareks itd. (može se zaprašiti i semenski, no 2-3 nedelje pre sadnje treba ga držati na 10-15oC da bi preparat ispario). Visina sloja uskladišteng krompira zavisi od uslova provetravanja. - U podrumima i drugde gde se provetrava samo sa vrha 1,2-1,5 m. - U savremenim skladištima gde se provetrava sa svih strana boksovi su dužine 5, širine 4 i visine 3-4m. - Vlažan krompir sa dosta zemlje max do 1 m. - Semenski u gajbicama. Trapljenje krompira Gde nema dovoljno skladišta mora se trapiti u zemlju. Mesto za trap mora biti: 1) ocedno; 2) zaštićeno od vetrova; 3) blizu ekonomskog dvorišta (radi potrošnje i kontrole za vreme zime). Postupak: Ukloni se površinski sloj zemljišta (fitosanitetski razlozi) Trap može biti: površinski ili ukopan 20-30 u zemljište Širine je 1-1.5 m, a dužine po potrebi. Na dno i kasnije sa strane se postavlja čista slama. Krompir se slaže u obliku trostrane plazme (konusa) visine do 1 m → na 1 dužnom metru pri širini od 1m stane 500 kg krtola, pri širini od 1,5m 700 kg Postavljaju se ventilatori (kanali) od perforiranih dasaka i to horizontalni u 2 nivoa i vertikalni. Po završetku slaganja krtola one se prekrivaju najpre slamom, a odozgo zemljom koja se kopa sa strane trapa i nabacije od osnove ka vrhu, stim da se vrh prekrije kada je spolja t ispod 0 oC. Debljina sloja zemlje je oko 25 cm. U toku zime vrši se kontrola trapa.

PREDIVE BILjKE

Ova grupa biljaka obuhvata veći broj vrsta koje sadrže vlakno u nekom svom organu, a koje se može tehničkim postupkom izdvojiti. Za našu zemlju najvažnije su konoplja, lan i pamuk. U svetu se još gaje sledeće predive biljke: kenafa, abutilon, pitomi slez, kendir, bengalska konoplja, brnistra, juta, sisal, novozelandski lan, manila i rafija. Predive biljke se prema biljnom organu iz kojeg se dobija vlakno dele na 4 grupe: iz kojih se vlakno dobija iz stabla (konoplja, lan, kenafa, abutilon, kendir, brnistra...), iz kojih se vlakno dobija iz lista (sisal, novozelandski lan, rafija...), iz kojih se vlakno dobija iz ploda (kokosov orah), iz kojih se vlakno dobija sa semena (pamuk). Najfinije vlakno se dobija od pamuka i lana, srednje grubo od konoplje i kenafe, a od svih ostalih vrsta dobija se grubo vlakno.

Predive biljke se gaje u celom svetu, a najviše u tropskim i suptropskim oblastima). U svetu se gaje na 35 568 067 ha (prosek 2000-2002).

KONOPLjA - Cannabis sativa
ZNAČAJ. Gaji se zbog vlakna koje spada u grupu srednje grubih vlakana, koje se odlikuje sposobnošću da sporo truli pri dugom stajanju u vodi. Kod nas daje dosta stabilne prinose, jer je biljka kratke vegetacije (120 dana) i izbegava sušni period (jer kod nas najviše stradaju biljke koje glavni proizvod donose u najtoplijem delu godine). Može se koristiti cela biljka. Dugačko vlakno se koristi za proizvodnju užarskih proizvoda: užadi, ribarskih mreža, konjske opreme..., a kratko vlakno za dobijanje kanapa za vezivanje snopova i za pakovanje... Glavni potrošači proizvoda od konopljinog vlakna su ribarska industrija, građevinarstvo, brodogradnja. Iz stabla se dobija tehničko vlakno (sastavljeno od manjih delova). Kad se izmoči vlakno dobija se 65% drvenastog dela, pozder. Od finijeg vlakna pravile su se slamarice, peškiri, krpe... Pozder (drvenasti deo, 65% od ukupnog prinosa) se može koristiti za loženje, za pogon mašina, za pravljenje pozder ploča (kao iverica, ali imaju bolju toplotnu i zvučnu izolaciju). Muške biljke (belojke) daju meko, jako vlakno i žive kraće. Ženske biljke (crnojke) duže žive, daju grubo i čvrsto vlakno. U listu i cvasti nalaze se tetrahidrokanabinoli-halucinogena sredstva, pa se iz cvasti dobija ćašiš, a iz lista marihuana. Konopljino seme sadrži do 35% lakosušivog ulja (jodni broj 140-167) koje se može koristiti u ishrani i kozmetici. Iz 100 kg semena dobije se 65 kg uljanih pogača. U listu ima 2,5 % N i može se briketirati i koristiti kao stočna hrana. Stabljika se može koristiti za proizvodnju papira (od kartona do veoma kvalitetnog papira za proizvodnju novčanica. Seme je i dobra ptičja hrana ali je energetski veoma jako i ne sme se davati u velikim količinama. Klimatski i zemljišni uslovi kod nas su veoma povoljni za proizvodnju konoplje. POREKLO I ISTORIJA. Poreklom je iz srednje Azije. Odatle se širila na zapad prema Maloj Aziji, Africi i Evropi oko 2-3. veka p.n.e. Dalje su putevi rasprostiranja išli nezavisno jedan od drugog što je uslovilo formiranje više geografskih grupa konoplje. Smatra se da su je za drogu prvo koristili Skiti. Kod nas su centri konopljarstva bili oko Sombora, Odžaka, Sonte, Sente... GEOGRAFSKA RASPROSTRANjENOST. Gaji se od 0-67° s.g.š. jep je plastična vrsta, održava se u svim uslovima menjajući biološke i morfološke osobine. PROIZVODNjA KONOPLjE ZA SEME U SVETU (prosek 2000-2002).
Region Svet Evropa Kina Francuska Region Svet Evropa Severna Koreja Rusija Površine (ha) 27 102 13 657 11 433 8 000 Površine (ha) 61 645 27 795 18 000 15 667 Prinosi (t/ha) 1,11 0,44 2,03 0,68 Prinosi (t/ha) 0,93 0,76 0,69 0,39 Proizvodnja (t) 30 106 6 077 22 729 5 500 Proizvodnja (t) 57 424 21 385 12 500 6 167

PROIZVODNjA KONOPLjE ZA VLAKNO U SVETU (prosek 2000-2002).

Kina

11 433

1,57

18 124

Kod nas se konoplja gaji na 500-700 ha. BIOLOŠKE OSOBINE. Vlakno se nalazi u periciklu (primarno) i primarnom floemu (sekundarno), najviše u donjem delu stabla. Nije dobro da se konoplja grana jer se primarno vlakno prekida. Primarna vlakna su pektinom povezana čitavom dužinom stabljike, pa se močenjem dobija: tehničko vlakno (primarno vlakno u stablu), koje se deli na kratko vlakno (kučinu) i dugo vlakno (kudelju). FENOLOŠKE FAZE 1) KLIJANjE I NICANjE. Protiče relativno brzo i pri optimalnim uslovima traje 6-8 dana. Dužina ovog perioda zavisi od vlažnosti i temperature zemljišta i od kvaliteta predsetvene pripreme i dubine setve. Optimalna temperatura je 20°C. Za klijanje treba da upije 50% vode od mase semena. Prilikom nicanja iznosi kotiledone. 2) USPOREN PORAST DO 3 PARA LISTOVA. Posle nicanja sporo raste sve do pojave 3 para listova. U ovom periodu nema velike zahteve prema vodi. Podnosi mrazeve do -6°C. Ovaj period traje oko 25 dana i u njemu brže raste koren. 3) INTENZIVAN PORAST počinje u drugoj polovini maja i traje do polovine juna. Traje oko 45 dana, sve do pojave cvasti. Ovo je period intenzivnog rasta (do 12 cm dnevno) i sinteze organske materije. U ovom periodu formira se 65 % prinosa (dnevno preko 200 kg organske materije po hektaru). Najviše organske materije formira se u početku ove faze, a pred masovnu pojavu cvasti (kraj juna početak jula) se smanjuje. Ovo je kritičan period prema temperaturi i vodi. Jako je osjetljiva na visinu temperature. Ako je temperatura niža od 20°C raste samo 2-3 cm dnevno, a kritične su i visoke temperature ukoliko nema dosta vode. Osetljiva je i na niske temperature, ne mora da izmrzne ali skraćuje vegetaciju, ostaje niska i cveta mesec dana ranije. Isto se dešava ako dođe i do jake suše, a često ne formira ni seme. To ce često dešava pri ranoj setvi. Intenzivan rast počinje pri dugom danu, iako je konoplja biljka kratkog dana, pa ne treba sejati ni jako kasno.
4) FORMIRANjE I POJAVA CVASTI. Obrazovanje začetaka cvasti počinje još u fazi

intenzivnog porasta, kad je formirano 4-5 pari listova i traje sve do izduživanja cvasti. U ovom periodu biljka prolazi kroz V, VI i VII etapu organogeneze. Sa pojavom cvasti prestaje intenzivan rast stabla. od glave ose prema vrhu bočnih organa. Cvetaju skoro istovremeno s tim što se može reći da muške biljke cvetaju pre jer se cvetovi na njima pre uoče jer su žute boje, a ženski su zeleni. Ženski cvetovi su duže sposobni za oplodnju. Konoplja je stranooplodna biljka, a oplodnja je anemofilna (pomoću vetra koji može da prenese polen na 5-6 km udaljenosti). Teče sukcesivno, od osnove prema vrhu cvasti. Seme se lako osipa.

5) CVETANjE traje 10-35 dana. Počinje od osnove prema vrhu cvasti, a horizontalno

6) FORMIRANjE, NALIVANjE I SAZREVANjE PLODOVA traje 30-40 dana.

USLOVI USPEVANjA TEMPERATURA. Suma temperatura: za vlakno 1600-2000°C, za seme 2000-2800°C. Najmanja temperatura za klijanje i nicanje 1-2°C, proizvodni minimum 7-9°C, optimum 20°C. Mlada biljka je otporna na niske temperature do -6°C ako traju kraće, a duže na temperaturi -2 do -3°C. Otpornost na niske temperature prestaje sa početkom intenzivnog porasta. U periodu intenzivnog porasta optimalna temperatura je 20-22°C. Dobro podnosi i više temperature ako ima dosta vode. Srednja dnevna temperatura za vegetacioni period za konoplju za vlakno treba da je 1618°C, a za konoplju za seme 15-17,5 C. VODA. Ima velike zahteve. TK (južnog tipa)=500-700, a srednje ruskog je veći. Optimalna vlažnost zemljišta je 70-80% PVK. Sve do intenzivnog porasta nisu velike potrebe (troši

15-25 % vode od ukupne količine). Najviše vode troši od faze 4-5 listova do završetka cvetanja (50-55% vode). Ostatak (20-30% vode) troši u početku nalivanja i sazrevanja zrna. Kritičan period je intenzivan porast. Veće količine padavina u periodu cvetanja i oplodnje prijaju u onim godinama kad je u periodu intenzivnog porasta bilo malo padavina. Za vegetacioni period od 4 meseca treba 200-400 mm padavina. Optimalna vlažnost vazduha je 70-80 %. SVETLOST. Ima velike zahteve. BKD, osim severnog tipa. U periodu intenzivnog porasta traži duži dan. Sorte iz severnih krajeva u južnoj oblasti jako skraćuju vegetaciju i obrnuto. ZEMLjIŠTE. Ima velike zahteve. Traži duboka plodna i rastresita zemljišta-černozem, livadska crnica, aluvijalna, a može i na ritskoj crnici ako nije visok nivo podzemnih voda. Tamo gde dobro uspeva i kukuruz uspeva i južni tip konoplje. AGROTEHNIKA SORTE. Kod nas su gajene dvodome populacije nazvane prema mestima gajenja: Leskovačka, Osječka, Beljska, Apatinska... Mogu biti: a) Dvodome - kod njih tehnološka i biološka zrelost nisu istovremeno b) Jednodome - jednodomnost nije stabilna osobina i može se kontrolisati samo kod superelite, nešto su niže biljke i imaju grublje stablo. c) Uniseksualne sorte - kad se ukrste dvodome biljke i muške jednodome dobije se 80% ženskih biljaka koje se koriste za proizvodnju semena. Mađarske (Kompolti, Uniko-B, Kompolti Hibrid Tc), Francuske (Fibrimon, Fedora, Ferimon), Rumunske (Lovrin, Irene), Ruske (Južna Krasnodovska), Italijanske (Karmanjola, Fibranova, Superfibra), SCG (Ns Plus). Kod nas uspeva samo južni tip konoplje. PLODORED. Relativno dobro podnosi monokulturu ali je ne treba gajiti u monokulturi jer se povećava broj štetočina i bolesti. Dobri predusevi su jednogodišnje leguminoze, okopavine, strna žita ali se ne preporučuje kukuruz zbog kukuruznog moljca, suncokret zbog buvača i šećerna repa ako je te godine bila suša. Može iza lucerke ako je u godini razoravanja bilo dosta padavina ali se ne preporučuje zbog štetočina. Konoplja kao predusev je dobra za strna žita jer se skida krajem avgusta ali ako se ne obradi zemljište, odmah nakon žetve, loša je za strnine jer onda nema dosta vode za njih. OBRADA. Kod nas se ore na 30-35 cm (treba duboko jer ima slabo razvijen koren), sem kad se gaji u plodoredu i ide iza useva za koji se duboko ore (šećerna repa) pa se onda za konoplju može orati na 25 cm. Najbolje je dva puta orati, prvo plitko, a potom na punu dubinu. Posle kasnih preduseva ore se samo jednom. Ore se krajem leta. Ona je naročito osetljiva na prolećno oranje (daje 30-40% niži prinos). Posle oranja zatvaraju se brazde. Pred setvu, krajem marta ili početkom aprila, se jednom pređe setvospremačem. Zemljište mora biti ravno, rastresito, mrvičasto i čisto od korova, da bi se obezbedilo ujednačeno klijanje i nicanje. ĐUBRENjE. Za konoplju je specifično da se gaji za vlakno koje je izgrađeno od celuloze i hemiceluloze, ali pošto je potrebna i organska materija pravi se kompromis pri đubrenju. Sa 1 t vazdušno suve stabljike iznosi: - 11-29 kg/ha N - 5-17 kg/ha P - 9-33 kg/ha K zavisno od toga kada se uzimaju uzorci. Ako se uzimaju u tehnološkoj zrelosti količine su manje nego ako se uzima u intenzivnom porastu ili ako ima lišće na stablu. Ako je zemljište dobro obezbeđeno sa RK, onda su količine za černozem (NPK): 70-150 : 40-110 : 40110. PK se na dobro obezbeđenom zemljištu daju zbog uticaja na kvalitet vlakna. N ima više u listu (4-4,5%) nego u stablu, R ima više u listu (2-3 %) nego u stablu, a K je slično raspoređen. N povoljno utiče na prinos stabljike i vlakna, ali negativno utiče na kvalitet vlakna jer u vlaknu ima 95-96 % celuloze, a N negativno utiče na sadržaj celuloze. RK i deo N se unose u jesen, a ostatak N predsetveno ili predsetveno i prihranom do faze 3 lista. Za naše uslove bolje je da se celokupan N unese predsetveno. Konoplja dobro podnosi visoku koncentraciju rastvora. Nekad se za konoplju obavezno đubrilo stajnjakom, a danas ne.

SETVA. Gaji se za 3 vida proizvodnje: 1. kombinovana namena, 2. za vlakno (vegetacija 90-120 dana), 3. za seme (vegetacija 140-150 dana). Vreme: kraj marta, tolerantan rok do kraja aprila (najveći prinosi ako se seje krajem marta i početkom aprila). Što se kasnije seje stablo ostaje kraće, manje ima drvenastog dela, šuplje je, veća je konkurencija između biljaka. Ako se ranije seje sporije raste, ali ujednačenije. Gustina: - Za vlakno 12,5 cm, - Za kombinovanu upotrebu 30-50 cm, gusto u redu. - Za seme 50-70 cm x 20-30 cm, da se dobije 70000 biljaka/ha, pneumatskom sejalicom podešenom za šećernu repu (ako imamo seme dobre klijavosti). Pri setvi za vlakno seje se 300-350 klijavih zrna/m 2 sa 70-75 kg semena/ha. Seje se seme iz prethodne godine jer brzo gubi klijavost. Semenski materijal se seje širokoredo sa 70000 biljaka/ha. Sa piliranim semenom seje se 50 h 20 cm i troši 2,5-3 kg semena/ha. Dubina: za vlakno 4-6 cm, a za seme 6 cm. NEGA. Za vlakno: u proleće povaljati (ako se seje u optimalnom roku ne treba), ako se javi pokorica razbiti je. Ako treba, prskati protiv buvača u početku vegetacije. Zaštita od moljca je teško izvodljiva Za seme se još i međuredno kultivira. Slabo su proučeni herbicidi za konoplju. ŽETVA je najmanje uspešno rešena jer nema zadovoljavajućih mašina. Za konoplju za vlakno se može koristiti bočna travokosačica, ali uz dodatak letvi iza kose koje kupe stabljike. Žanje se u tehnološkoj zrelosti (jer se ona ne poklapa kod muških i ženskih biljaka). Najbolje kad je masovno opadanje muških cvetova, između 10. i 20. avgusta (10.08. je najfinije vlakno, ima manje lignina, a 20.08. je najveći prinos i najbolji kvalitet za kudeljare). Za seme se žanje u punoj zrelosti kad je 1/2 cvasti u punoj zrelosti. Seče se rano ujutro za vreme rose da se seme ne otrese. Veže se u snopove, stavlja u kupe i suši na parceli. Kad se osuši vrši se. Ako se koristi za papir, kosi se i kada se prosuši secka se i presuje u bale. Stablo se prerađuje na razne načine: 1. mehanički - lomilicama. Ovako se prerađuju oštećene i stabljike niže klase. 2. hemijski - tretira se sa NaOH, ali nije pogodno za industriju. 3. biološki metod močenja ili maceracije. Moči se na rosi ili u bazenima pa gljive razgrađuju stablo. Ima 3 faze: fizička faza - upijanje vode i bubrenje pri čemu se izdvajaju vazduh i mineralne materije biološko vrenje koje ima 2 dela: aerobno nepektinsko vrenje traje sve dok ima O2 u vodi i anaerobno pektinsko vrenje pod dejstvom Bacillus amylobacter. Važno je da se zna kada je proces močenja završen. Dobro izmočena stabljika je ljigave površine, vlakno se lako odvaja po celoj dužini stabljike, a drvenasti deo se lako lomi. Posle završenog močenja stabljika se ispere, a zatim suši do vazdušno suvog stanja. Voda za močenje mora biti meka, temperature 20-30°S. Najbolji odnos zapremine vode i stabljike je 5:1.

OSTALE TEHNIČKE BILKE DUVAN - Nicotiana tabacum
ZNAČAJ. Gaji se radi lišća koje se koristi za pravljenje cigara, cigareta i sličnih sredstava za uživanje. Duvan se uživa pretežno pušenjem, a jako malo žvakanjem i ušmrkavanjem. Od hemijskih sastojaka u listu najvažniji je nikotin, toksičan alkaloid koji unet u

organizam u malim količinama ima smirujuće ili razdražujuće dejstvo u zavisnosti od stanja nervnog sistema. Uživanju duvana doprinose i drugi sastojci lista, kao što su etarska ulja, smole i druge materije. Duvanski dim sadrži kancerogenu materiju benzopiren. Izaziva rak, hroničan bronhitis, infarkt... Iz lišća i otpadaka prerade duvana dobija se nikotin koji služi kao insekticid i kao sirovina u farmaceutskoj industriji U listu ima dosta jabučne i limunske kiseline koje se mogu izdvojiti i koriste se u prehrambenoj industriji (posebno ih ima puno u mahorki - Nicotiana rustica). Cvetovi služe kao sirovina u parfimeriji. Seme sadrži 36-40% ulja pa se može koristiti za njegovo dobijanje, ali je jako sitno. Ima agrotehnički značaj: smanjuje zakorovljenost polja, koriste se zemljišta koja ne mogu da se koriste za druge kulture zbog reljefa i slabe plodnosti. POREKLO I ISTORIJA. Poreklo vodi iz Amerike. Današnje kulturne vrste duvana (duvan i mahorka) nisu nađene u divljem stanju. Ostale vrste pripadaju spontanoj flori, a neke se gaje kao ukrasne biljke. Duvan i mahorka vode poreklo iz Južne Amerike (Peru, Bolivija, Čile). Pretpostavlja se da su postale ukrštanjem nekih divljih vrsta. Iz centra su se proširili preko srednje Amerike i Meksika na sever do Kanade. Na jug su se proširili do krajnjih granica Argentine. Još su stari Indijanci koristili duvan. U Evropi su za njega saznali po otkriću Amerike. Amerigo Vespuči je prvi dao opis duvana i njegove upotrebe. Evropski kolonisti su prvi počeli da gaje duvan na američkom kontinentu, po ugledu na starosedeoce. Početkom 16. veka počeli su ga gajiti Španci na Kubi i Santo Domingu, a ubrzo i Francuzi i Englezi na Antilima. Za nepunih 100 godina duvan se proširio po celom svetu. U Evropu seme je prenešeno 1518. (mahorka, krdža) i 1519. godine (duvan), a njegovo gajenje je prošireno najviše zahvaljujući francuskom ambasadoru (Žan Nikot), koji ga je preporučivao kao lek za glavobolju i francuskom kaluđeru Tevetu koji ga je gajio. U Evropi se proširio tokom 16. i 17. veka, a ubrzo potom u Aziji i Africi gde su ga gajili evropski kolonisti. U Tursku je prenet iz Venecije. Krajem 17. i početkom 18. veka iskorištavanje duvana dobilo je industrijski karakter. U našu zemlju je dospeo sa zapada iz Venecije i sa istoka iz Turske. Geografska rasprostranjenost: 63°c.g.m. - 40°j.g.m.

PROIZVODNjA DUVANA U SVETU (prosek 2000-2002). Region Površine (ha) Prinosi (t/ha) Svet Evropa Kina Indija Brazil Turska SCG BIOLOŠKE OSOBINE 3 974 935 265 694 1 396 495 382 800 315 376 208 446 10 943 1,61 1,95 1,74 1,41 1,89 0,79 1,40

Proizvodnja (t) 6 400 311 518 980 2 438 970 528 333 599 079 166 355 15 435

Vegetacioni period se deli na dva dela: 1) PERIOD RASADA. U zavisnosti od sorte i uslova gajenja traje 45-65 dana. U ovom periodu razlikuju se sledeće fenološke faze: a. Klijanje obuhvata period od bubrenja semena do izbijanja klice. U optimalnim

uslovima ova faza traje 6-8 dana. Optimalna temperatura je 25-28°C, a minimalna 4-6°C, ali tada klija sa zakašnjenjem. Bubrenje semena traje oko 24 časa.. Naklijava se u mlakoj vodi. Kada se pojavi korenčić, seme se osuši i seje u leje. b. Nicanje traje od završetka klijanja do pojave prvog stalnog lista. Ponik se obično pojavluje 4-6 dana od početka klijanja, a kroz 6-8 dana biljčica dobija prvi stalni list. Optimalna temperatura je 25-28°C. Pri nižoj temperaturi ovaj period se produžava, a pri višim (35°C) veliki broj biljaka ugine. U ovoj fazi potrebna je optimalna vlažnost zemljišta. Čak i kratkotrajno isušivanje gornjeg sloja zemljišta dovodi do uginjavanja rasada. U ovoj fazi primarni korendostiže dužinu 10 mm. Velika koncentracija hraniva u ovoj fazi je štetna. c. Ukorenjavanje traje 14-15 dana. Obuhvata period od pojave prvog stalnog lista do pojave trećeg stalnog lista. Nadzemni organi rastu uspravno, a koren intenzivno raste i grana se bočno. Kroz 3-5 dana pojavi se drugi list i prvi i drugi list stoje u odnosu na kotiledone listiće pod pravim uglom gradeći tako neku vrstu krsta pa se ovaj momenat naziva ukrštanje rasada. Koren je dužine 7-8 cm. Svakih 4-5 dana pojavljuje se novi list. Pri kraju ove faze listovi počinju intenzivno da rastu, biljčice smetaju jedna drugoj i listovi se ispravljaju. Momenat ispravljanja naziva se dizanje ušiju. Ovom pojavom završava se ova faza. Koren je dužine 15 cm. U ovoj fazi rasad ima velike potrebe prema svetlosti i mineralnim materijama. Zbog mogućnosti pojave bolesti umereno se zaliva. d. Stasavanje rasada obuhvata period od dizanja ušiju do rasađivanja tj. do momenta kada rasad ima 5-6 stalnih listova i stablo visine 10-12 cm. Ova faza traje 25-30 dana. Koren raste intenzivno, stablo je dovoljno čvrsto. Zbog pojačane sinteze organske materije u ovoj fazi potrebne su veće količine hranljivih materija i jača osvetljenost. Potrebe u vodi su umerene. 2. PERIOD RAZVIĆA U POLjU a. Ukorenjavanje traje 15-25 dana posle rasađivanja. Karakteriše se stagnacijom porasta nadzemne mase i intenzivnim porastom korena koji dostiže dubinu do 25 cm. Intenzivno se pojavljuju i rastu bočni korenovi. U ovoj fazi potrebe za vodom su velike, a potrebe za hranivima su umerene. b. U fazi intenzivnog porasta su najveći zahtevi za vodom. Ona obuhvata period od završetka ukorenjavanja do pojave prvog cvetnog pupoljka. Traje 40-50 dana. U ovoj fazi intenzivno rastu stablo i listovi. Stablo raste u visinu, a svaki 1-2 dana izbija novi list sve dok biljka ne dostigne određen broj listova i visinu, karakterističnu za sortu. Čim se pojavi cvetni pupoljak porast se naglo usporava. Koren raste intenzivno i pred kraj ove faze dostiže dubinu 100 cm. Orijentalnim duvanima nije potrebno toliko vode kao Berleju. c. Cvetanje počinje otvaranjem prvog pupoljka, a TO se dešava 8-10 dana posle pojave pupoljka. Cvetanje traje 25-30 dana. Prvo cvetaju pupoljci u centralnom delu cveta, a potom cvetaju prema periferiji štitolike cvasti. Svakih 1-2 dana otvara se po jedan cvet. Ako nastupi suša i visoke temperature cvetanje se skraćuje i smanjuje se broj cvetova i plodova. d. Porast plodova i sazrevanje semena traje 15-35 dana. Od oplodnje jednog cveta do sazrevanja prođe 18-22 dana. Ima povećane zahteve prema toploti i najoptimalnija temperatura za sazrevanje semena je 22-28°C. e. Formiranje i sazrevanje listova odvija se u svim fenofazama i ne može se izdvojiti posebna faza. Jedan list raste 20-25 dana, zatim se njegova fiziološka funkcija produžava još 20-30 dana, posle čega nastaje odumiranje. List je zreo za berbu kad ima najveći % SM, tj. kad je uravnoteženo stvaranje organske materije i njeno transportovanje iz lista. Dužina vegetacionog perioda od rasađivanja do berbe zavisi od sorte i uslova uspevanja. Za naše sorte obično je 100-140 dana. Vegetacioni period od rasađivanja do sazrevanja semena traje 120-150 dana. USLOVI USPEVANjA TEMPERATURA. Vodi poreklo iz suptropskih i tropskih krajeva i ima velike potrebe prema toploti tokom cele vegetacije. Najmanja temperatura za razviće je 10°C, optimalna 2730°C, a najveća 40-50°C. Ako je vlažnost vazduha niska visoke temperature će biti štetne.

Suma temperatura za uspešno gajenje u polju je 2000-3500°C, zavisno od sorte i rejona. Za rasadnički period 800-1000°C, a za njivski 2000-2500°C. U periodu od maja do septembra srednja dnevna temperatura ne sme biti niža od 13 C. Za orijentalne i poluorijentalne tipove srednja dnevna temperatura tokom vegetacije treba da bude 18-25°C u proseku 22°C. U periodu sazrevanja prosečna temperatura treba da je 17°C. Osetljiv je na niske temperature i strada čim se temperatura spusti ispod 0°C. Posebno kaljen može da izdrži temperature do -1°C, retko -2°C. SVETLOST. Ima velike zahteve i ne podnosi nikakvo zasenjivanje. Odgovaraju mu prisojni položaji. Po fotoperiodskoj reakciji postoje sorte kratkog dana, dugog dana i indiferentne. U nedostatku svetlosti usporen je rast, produžava se vegetacija, list je slabijeg kvaliteta i podložan je obolevanju. Za orijentalne tipove je bitan intenzitet osvetljenja. VODA. Velike potrebe ima u periodu od setve do stasavanja rasada, potom u periodu ukorenjavanja rasada, posle rasađivanja i u periodu bujnog porasta. U kasnijim fazama potrebe su manje. U fazi sazrevanja može da podnese i dužu sušu što se kod orijentalnog duvana odražava pozitivno na prinos. Od cvetanja se zahtevi smanjuju i prevelike količine negativno deluju na kvalitet. Zahteva 100-300 mm padavina u vegetaciji. Za aromatične duvane treba 100-250 mm. Ako je u doba ukorenjavanja bio dobro snabdeven vodom bolje podnosi sušu u kasnijim fazama. Najbolje uspeva ako je vlažnost zemljišta 60-70% PVK. TK 300. VETAR. Nepoželjni su jer hladni vetrovi zadržavaju vegetaciju, a topli izazivaju prevremeno sušenje listova koje proizvođači nazivaju pogorevanje. ZEMLjIŠTE. Ima specifične zahteve. Zahtevi zavise od tipa duvana. Bez obzira na tip duvan traži zemljište dobrih fizičkih osobina sa povoljnim vodnim i toplotnim režimom. - Za sitnolisni, aromatičan orijentalni duvan bolja su zemljišta na brdskim i nagnutim položajima, relativno slabije plodnosti, naročito ona koja sadrže malo N. To su crvenice, lakše gajnjače, deluvijalna i skeletna zemljišta. Ta zemljišta imaju poseban toplotni režim u površinskom sloju i utiču na temperaturu prizemnog sloja vazduha. Danju se sunčevi zraci odbijaju o kamenje i zagrevaju biljke. Noću skelet otpušta toplotu i zagreva prizemnu atmosferu. U takvim uslovima duvan ima umeren porast i jako aromatično lišće. Bolji je prisojni položaj. - Za krupnolisni duvan potrebna su plodnija zemljišta, sa više R i K. To cy aluvijum, plodna crvenica i gajnjače, a za neke sorte duvana i černozem. U Vojvodini duvan ne treba gajiti na suvim, peskovitim zemljištima male plodnosti (dobijaju se suvi posni listovi), niti na jako plodnim zemljištima (dobijaju se grubi listovi koji sporo sagorevaju). Posebno su nepovoljne slatine koje daju listove jako slabog kvaliteta. Najviše mu odgovaraju zemljišta slabo kisele reakcije.
1) Područje orijentalnih sorti duvana obuhvata proizvodne rejone u Makedoniji,

PODRUČJA PROIZVODNjE DUVANA KOD NAS

južnoj Srbiji i na Kosovu. U ovom delu duvan se gaji na nagibima i u ravnom delu kotlina. Zajedničke osobine klime u ovom području su jače ili slabije izražena aridnost, naročito u letnjim mesecima i relativno visoke temperature u toku vegetacije, što u velikoj meri odgovara sitnolisnom orijentalnom duvanu. Tipovi zemljišta su različiti (deluvijalna, skeletna, crvenice, gajnjače) ali su sva rastresita sa relativno malo humusa, dobro snabdevena RK, dobrih vazdušnih i toplotnih osobina. Godišnja količina padavina je 450-760 mm (120-220 za vreme vegetacije). 2) Područje hercegovačkih sorti duvana obuhvata rejone Hercegovine, Dalmacije i Crne Gore. Ovo područje je pod uticajem jadranske klime. Temperaturni režim i raspored padavina je povoljan za dobijanje kvalitetnog duvana. Zemljišta su različiti tipovi crvenica. 3) Područje virdžinijskih sorti duvana nalazi se u severozapadnom delu Panonske nizije (Podravina). Odlikuje se većom humidnošću i hladnije je. Gaji se Svetla

virdžinija.
4) Područje berlejskih sorti duvana obuhvata rejone Panonske nizije (Vojvodina).

Ovde se pretežno gaji na černozemu, aluvijalnim zemljištima i ritskoj crnici. Gaje se Avala, Segedinska ruža, Berlej, Zrenjanin i Nova Crnja.

HEMIJSKI SASTAV. Pod hemijskim sastavom se podrazumeva hemijski sastav lista. Hemijski sastav je jako složen. U njega ulazi preko 70 raznih materija i vrlo je promenljiv. Menja se sa porastom biljke. Zavisi od sorte, zemljišta, klime, načina gajenja, insercije, oštećenosti od štetočina i bolesti, a najveće se promene dešavaju pri štavu, sušenju, fermentaciji i čuvanju. U sastav ulaze: voda, N materije, ugljeni hidrati, organske kiseline, pektinske materije, mineralne materije... Grupu N jedinjenja sačinjavaju: alkaloidi, belančevine, amini, amidi, mineralne N materije, amonijačne i druge materije. Nikotin je najvažniji alkaloid. Ima ga u svim delovima biljke osim u zrelom semenu. Najviše ga ima u lišću. Normalan sadržaj u lišću je 1,2-2% nikotina, slab duvan ima manje od 1% a jak preko 2,5% nikotina. Belančevine su nepoželjan sastojak duvana. Ukoliko ih ima više to je slabiji kvalitet duvana. Takav duvan slabo sagoreva, dim ima neprijatan miris, pali u ustima, ima gorak ukus i draži na kašalj. Prosečan sadržaj belančevina je 7,5%. Ostalih N jedinjenja ima 1-2% i pretpostavlja se da oni bitno ne utiču na kvalitet. Grupu ugljenih hidrata čine više jedinjenja, kao što su vlakno, pektini, dekstrini, fruktoza, a y maloj količini i glukoza. Ako duvan sadrži više ugljenih hidrata utoliko je njegov kvalitet bolji. Od najveće je važnosti fruktoza. Duvan dobrog kvaliteta obično ima 10% prostih ugljenih hidrata, a slab ispod 5%. Za ocenu kvaliteta koristi se Šmukov broj. Šmukov broj je odnos ugljenih hidrata (fruktoze) i belančevinastih materija. Što je on veći kvalitet je bolji. Duvan slabog kvaliteta ima Šmukov broj ispod 1, srednjeg oko 1, a dobrog kvaliteta iznad 1,2. Za ocenu jačine duvana koristi se % nikotina. Od organskih kiselina zastupljene su jabučna, limunska, oksalna, a y manjoj količini i druge. Njihov uticaj na kvalitet nije poznat. U grupu aromatičnih ulja spadaju etarska ulja i smole. Etarska ulja utiču na miris duvana, a smole na aromatičnost duvanskog dima. List sadrži 11% pektinskih materija. He zna se njihov uticaj na kvalitet. Pretpostavlja se da ne utiču na fizičke osobine lista. Mineralne materije deluju posredno na kvalitet duvana. One poboljšavaju sagorljivost duvana. U sastav pepela ulaze jedinjenja K, Sa, S, CI i Si. Neorganska jedinjenja CI pogoršavaju sagorljivost. Od ostalih jedinjenja koja ulaze u sastav važni su polifenoli (ima ih 4-6%, pri sporom sušenju daju crnu boju, uglavnom zbog uzajamnog dejstva AK i pentozana), glikozidi, lignin, parafin i inozit. AGROTEHNIKA SORTE. Izbor sorte zavisi od regiona proizvodnje i fabrika koje obezbeđuju seme. Za svaki region postoji nekoliko sorti u okviru kojih proizvođači mogu da se odluče. Prednost imaju rodne i kvalitetne sorte, otporne na plamenjaču, bakterioze, viroze, trips, nematode i volovod. Od krupnolisnog duvana u Vojvodini prednost imaju one sorte koje imaju manje bočnih nerava, manje nikotina i belančevina, a više prostih ugljenih hidrata. Kod nas su rasprostranjene sledeće sorte: 1) Orijentalni aromatični cigaretni tip: Jaka, Džebel, Prilep. 2) Poluorijentalni krupnolisni cigaretni tip: Ravnjak, Stolac, Avala, Bajinovac, Morava, Drina. 3) Krupnolisni američki cigaretni tip: Svetla Virdžinija, Berlej. 4) Srednjeevropski krupnolisni cigarni tip: Segedinska Ruža, Zrenjanin, Nova

Crnja. PLODORED. Najpovoljnija je petopoljna plodosmena. Dobar predusev su strna žita, jednogodišnje leguminoze, višegodišnje trave. Loši su, višegodišnje leguminoze (ostavljaju puno N), kukuruz, pasulj, krompir, (iste štetočine) suncokret i konoplja zbog volovoda. U nekim delovima bivše SFRJ duvan se gaji u monokulturi, na duvaništima ali takva proizvodnja moguća je samo uz unošenje organskih đubriva svake godine. U monokulturi se gaji zbog nedostatka odgovarajućih zemljišta. Za ublažavanje posledica monokulture koriste se međusezonski usevi. Na jesen posle osnovne obrade seje se smeša ozimog stočnog graška ili grahorice sa ozimim ječmom ili ovsem. Rano u proleće ova smeša se još u doba vegetativnog porasta pokosi i zaore ako je zemljište slabije plodnosti, a ako je plodnije unosi se samo stajnjak, a smeša se koristi za ishranu stoke. Prednosti ovog načina gajenja su što se osnovna obrada završava u jesen, izbegava se erozija, povećava se plodnost i struktura zemljišta, a posle žetve zemljište se može blagovremeno pripremiti za rasađivanje duvana. Posle ovog međuuseva duvan daje veći prinos boljeg kvaliteta. Duvan je dobar predusev za ozima i jara žita, naročito za ozimu pšenicu. U Vojvodini gde se gaji krupnolisni duvan obavezno ga treba sejati u plodoredu. OBRADA. Vreme i način obrade je određeno sortom i tipom zemljišta. Obrađuje se na jesen, osim na nagibima gde preti opasnost od erozije. Na zemljištima koja su plića, dubina obrade je manja, na dubljim zemljištima je veća. Dubina treba da je 20-35 cm, jep se glavna masa korena nalazi na toj dubini. Vreme zavisi od preduseva. Treba je početi odmah nakon žetve preduseva zaoravanjem strništa, a krajem leta i početkom jeseni ore se na punu dubinu. Poorano zemljište ostavi se da prezimi u otvorenim brazdama. U proleće se priprema pred rasađivanje, a pošto se rasađuje dosta kasno treba ga obrađivati više puta. Zemljište se više puta kultivira (3-4 puta) ili se preorava (po potrebi). Dubina kultiviranja je 10-15 cm, a od jednog do drugog kultiviranja obično prođe 15-25 dana. Poslednje kultiviranje treba da je 3-5 dana pred rasađivanje i tom prilikom se unosi predsetvena količina đubriva. Ako se zaorava međuusev ili unosi stajsko đubrivo to treba obaviti najmanje nedelju dana pre sadnje. ĐUBRENjE. Sa 1 t prinosa iznosi 40:20:40 kg NPK. N u suvišku produžava vegetaciju, izaziva bujan porast, usporava sazrevanje, povećava sadržaj nikotina i belančevina u listovima, a smanjuje količinu ugljenih hidrata. R ubrzava sazrevanje, povećava kvalitet i neutrališe štetno dejstvo N. K đubriva sa CI štetno deluju na sagorljivost duvana i zato se ne preporučuju za đubrenje duvana. Količine: odnos NPK je 3:11:10.

t/ha Sitnolisni duvan Krupnolisni duvan

Stajnjak 10-20 30

Mineralna đubriva 200-400 400-800

N 6-12 1 2-24

P2O5 22-44 44-88

K2O 20 -4 0 40 -8 0

Oko 60% se primeni predsetveno, a 40% se upotrebljava 20-30 dana pre rasađivanja ili se deo ostavi za prihranu pred intenzivan porast. PROIZVODNjA RASADA Mesto za rasadnik treba da je ravno ili sa malim nagibom, zaštićeno od vetrova, plodno, rastresito, ocedno i suvo. Sa pripremom leja počinje se u jesen, oranjem. U proleće se ponovo obrađuje i obeležava se mesto za leje. Posle obeležavanja leja se povalja. Zemljište treba da je dezinfikovano metil-bromidom ili dimidom. Za setvu se upotrebljava suvo ili naklijalo seme. Naklijavanje se vrši tako što se seme stavi u plastičnu kesu, stavlja se u mlaku vodu gde stoji 15-20 časova, potom se duže drži u toploj prostoriji, na 20-30°C i s vremena na vreme se meša. Nakon 4-5 dana na semenu se pojavljuje bela tačkica. Sa naklijavanjem semena se prestaje kad je 30% semena naklijalo, seme se suši i spremno je za setvu.

Za m2 potrebno je 0,2-0,5 g semena. U toplim krajevima sadi se krajem februara, početkom marta, a y ostalim sredinom marta. Leja se prvo zalije, seme se pomeša sa nekom inertnom materijom u odnosu 1:100 i seje se. Posle setve pokriva se slojem zgorelog i usitnjenog stajnjaka, blago se sabije i pokrije platnom. Nega se sastoji od zalivanja, prihrane, plevljenja, pokrivanja i zaštiti od bolesti štetočina. Mora se održavati optimalna vlažnost zemljišta. Od klijanja do nicanja zaliva se dnevno sa 2-3 l/m2, od ukorenjavanja do početka bujnog porasta sa 3-4 l/m 2 . U daljem razvoju rasada, zaliva se ređe ali sa većim količinama 4-6 l/m 2 . Nekoliko dana pre rasađivanja prestaje se sa zalivanjem. Prihranjuje se 2-3 puta, posle ukorenjavanja rasada. Za prvo prihranjivanje upotrebljava se rastvor od 10 g NP i 5 g K đubriva u 2 I vode/m2, a za drugo i treće prihranjivanje ove doze se udvostručuju. Posle prihrane rasad se zaliva čistom vodom da bi se soli sprale sa lišća jer mogu izazvati ožegotine. Plevljenje se vrši tamo gde se ne primenjuju herbicidi. Pre početka i po završetku plevljenja, zemljište se dobro zaliva. Regulisanje toplotnog režima se radi prekrivanjem polietilenskim platnom. Protiv plamenjače primenjuje se Cineb 0,4% i Antrakol 0,2%, protiv crne truleži korena Benlate, protiv tripsa se koristi Solvireks, protiv puževa mamci. Kaljenje rasada se obavlja tako što se 3-4 dana pre rasađivanja prestaje sa zalivanjem, a 10 dana pre rasađivanja prestaje se sa prihranom i pokrivanjem. Rasad je spreman za rasađivanje kad ima 5-6 razvijenih listova, a visina stabla je 12 cm. RASAĐIVANjE RASADA počinje kad prestane opasnost od mrazeva i kad je temperatura zemljišta iznad 10°S. Kod nas se ono obavlja od 10. maja do 10. juna. Najbolje je izvršiti parcelaciju zemljišta. Širina parcela je oko 50 t. U okviru parcele obeleže se redovi. Rasađivanje treba da prati navodnjavanje. Pre rasađivanja zemljište se tretira insekticidima i herbicidima (Evanco, Lasso, Dual). Sorta Jaka, Džebel Prilep Bajinovac Drina Ravnjak, Stolac, Avala Veliki hercegovac Berlej Virdžinija Razmak (cm) 45 x 10 45 x 15 50x20 50x30 45x45 70x45 90x40 90x50 Strukova/ha 222 000 148 000 100 000 66 000 49 300 37 000 28 000 22 000

NEGA Popunjavanje praznih mesta posle rasađivanja. Okopavanje se radi 3-4 puta. Prvo 6-8 dana nakon rasađivanja, a ostala 10-15 dana posle prvog. Prvo okopavanje je pliće, oko 8 cm, a ostala 10-12 cm. Navodnjavanje zavisi od faze. Kod duvana, u pogledu navodnjavanja, razlikujemo tri faze, a TO su: ukorenjavanje, formiranje lisne mase i sazrevanje listova. Prva faza traje od rasađivanja do pojave 1/3 listova i ovde ima umerene zahteve za vodom. Druga faza se završava početkom cvetanja, formira se najveća količina lisne mase i potrebe za vodom su najveće. U trećoj fazi, koja traje do završetka berbe, potrebe su najmanje, a kod orijentalnih tipova ne treba navodnjavati. Norma navodnjavanja se kreće od 200-620 mm. Broj navodnjavanja u toku vegetacije je 2-3 puta.

Zalamanjem cvasti reguliše se prinos i kvalitet duvana. Sastoji se u odstranjivanju vršnog dela duvana tj. u zakidanju cvasti. Razlikujemo plitko zalamanje (odstranjuje se cvast), srednje duboko (odstranjuje se cvast i 2-3 vršna lista) i duboko zalamanje (odstranjuje se cvast i više od 3 lista). Prema vremenu zalamanje može biti: vrlo rano (pre cvetanja), rano (u početku cvetanja) i kasno (u početku formiranja čaura). Zakidanje zaperaka je obavezna mera nege. Izbijanje zaperaka se potencira zalamanjem cvasti. Intenzivno se pojavljuju pred jesen, kad noći postanu duže i padnu prve jesenje kiše. BERBA I NIZANjE DUVANA. Bere se u tehnološkoj zrelosti (kad sadrži najveću količinu organske materije). List ulazi u proces zrenja onog momenta kad se produžava nagomilavanje ugljenih hidrata, a nagomilavanje belančevina smanjuje. Listovi sazrevaju postepeno od dole na gore. Berba se vrši ručno, ali postoje i kombajni koji su manje u upotrebi. Broj berbi je 5-7 kod orijentalnih duvana, a kod krupnolisnih 3-5, u razmaku od oko 10 dana. Momenat berbe je kada listovi počinju da žute (hlorofil se razgrađuje). Lako se odvajaju od stabla i specifičnog su mirisa. Obično je 3-5 listova iste starosti i čini inserciju. Bere se od zemlje ka vrhu (podbir-nadpodbir-srednje lišće-podovršak-ovršak). Broj listova i prinos zavisi od tipa duvana. Ako se suši sme se obrati samo onoliko koliko se može nanizati ili osušiti u sušnici. Krupnolisni duvani Srednje lišće, krupniji podovršak Podvršak Ovršak Nadpodbir Podbir Klasa I II III IV V Sitnolisni duvani Ovršak i sitniji podvršak Podovršak Srednje lišće Nadpodbir Podbir

Nizanje duvana je priprema lišća za sušenje. Obavlja se pomoću tanke pljosnate igle kojom se list probada kroz glavni nerv i zatim prebacuje na kanap. Prilikom nizanja lišće se sortira po insercijama, boji, oštećenosti, stepenu zrelosti i veličini. Primarna prerada obuhvata niz operacija: 1) SUŠENjE. Ovo je najvažnija faza i sastoji se od dve faze: a) ŠTAV (ŽUĆENjE) LIŠĆA. Ovo je fiziološko-biohemijski proces u kome preovlađuje razgradnja i nije običan proces dehidracije. Ova hidroliza obuhvata hidrolizu materija koje negativno utiču na kvalitet duvana (skrob, hlorofil i deo belančevina). Kao rezultat toga povećava se kvalitet listova. Prilikom ovog procesa značajan je gubitak vode. Ako brzo gubi vodu u njemu ne dolazi do potpune razgradnje štetnih materija, a listovi zadržavaju zelenu boju. Najintenzivnija hidroliza se obavlja pri umerenoj dehidrataciji koja dovodi samo do delimičnog uvenuća biljaka. Prelazak zelene boje ka žutoj predstavlja spoljašni pokazatelj procesa štava. Ovaj proces obično traje 1-4 dana (donja berba 1 dan, srednja 3, a gornje 3-5 dana), a odvija se u malim, vlažnim i toplim prostorijama. Optimalna temperatura je 25-35°S, a vlažnost vazduha 80%. b) SUŠENjE LIŠĆA. Na kraju štavljenja listovi više ne dišu i u njima se odvija tiha hemijska reakcija prouzrokovana fermentima. Postoji više načina sušenja duvana u zavisnosti od termičkog izvora: SUŠENjE PRIRODNIM PUTEM: % Sušenje na suncu jedan je od najraširenijih načina sušenja. Koristi se više tipova sušila i sušnica. Od sušila najrasprostranjeniji su vertikalni i horizontalni ramovi sa nogarima, a od sušnica prilepska sušnica. Ovo je najprimitivniji način sušenja. Nakon sušenja niske se vade iz sušara i sušnica i stavljaju u posebna skladišta. Sušenje obično traje 10-15 dana. % Sušenje u hladu. Ovako se suši sorta Berlej. Koriste se posebne sušnice u kojima je ventilacija obezbeđena posebnim otvorima na zidovima sušnice. Ovde se obavlja i žućenje, pri čemu je zatvorena ventilacija, a nakon toga se ventilacija malo otvara.

Kad lišće dobije ujednačenu mrku boju ventilacija se postepeno povećava. Ovaj način traje 20 dana. SUŠENjE VEŠTAČKIM PUTEM Sušenje direktno na vatri. Sušenje toplim vazduhom primenjuje se za sušenje duvana tipa Virdžinija. Listovi se ne nižu, nego nabadaju i topao vazduh neprekidno struji kroz masu lišća. Ceo proces traje 100-132 sata. Klimatizaciono sušenje. Prostorije gde se čuva duvan nakon sušenja treba da su suve. U središtu se postavlja najkvalitetniji deo, a prema periferiji manje kvalitetan deo listova.
2) SORTIRANjE u klase. Pre sortiranja vlaga u listu mora biti 12-16 %. Postoji

više načina, a najviše je rasprostranjeno peglanje duvana. 3) PAKOVANjE. Posle sortiranja listovi se kalupe. Sortiraju se po veličini, boji, inserciji i zdravstvenom stanju. Formiraju se bale. 4) ČUVANjE se obavlja u hladnim i suvim prostorijama do otkupa. Prodaja je obično u oktobru ili novembru.

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->