Grigorije Camblak

itije Stefana Deanskog

Poetak XV veka Savremena jezika redakcija prof dr. Lazar Mirkovi
Internet izdanje
IZVRNI PRODUCENT I POKROVITELj

Tehnologije, izdavatvo i agencija Beograd, 6. decembar 2000 PRODUCENT I ODGOVORNI UREDNIK Zoran Stefanovi LIKOVNO OBLIKOVANJE Marinko Lugonja VEBMASTERING I TEHNIKO UREIVANJE Milan Stoji DIGITALIZACIJA TEKSTUALNOG I LIKOVNOG MATERIJALA Nenad Petrovi

Elektronsku verziju za Projekat Rastko priredio Marko Marjanovi po tampanom izdanju: Grigorije Camblak "Knjievni rad u Srbiji", Prosveta i Srpska knjievna zadruga, Beograd, 1989. Originalno objavljeno u knjizi Stare srpske biografije XV-XVII veka, SKZ, Beograd 1936.

Grigorije Camblak itije Stefana Deanskog Meseca novembra 11.

ivot i podvizi svetoga velikomuenika meu carevima Stefana srpskoga koji je u Deanima, napisao Grigorije monah i prezviter, bivi iguman iste obitelji. Blagoslovi, Oe! Bee i ovaj velikoga i najslavnijega naroda srpskoga. Ne samo da je vojnikim silama prevazilazio druge narode, i da je natkriljivao okolne slavom i bogatstvom, lepotom mesta i veliastvom, no se krasio i hvalio najblagoastivijim i najmudrijim carevima, sa kojima je ak bio u ljubavi.

U spisu setih se po imenu osnivaa carstva. Jer kao neki uzroni koren po roenju i po carstvu bio je Simeon triveliki, Simeon, koji je u carevanju ugodio Caru sviju, Simeon, koji se spustio sa visine carstva i zavoleo veliko monatvo, Simeon, dobri vojnik velikoga vojvode, koji se ne obveza valima ivota, no postade ugodan vojvodi, Simeon, vaistinu drug onome Bogoprimcu, a mislim i vei jer ukoliko je blagodat vea od senke zakona, utoliko su i sluitelji blagodati vei od tajnika senke. Koren dobra, dakle, kao to rekoh, Simeon, ostavi carstvu dovoljno naslednika, od kojih je svaki u svoje vreme vlast primio. Nisu uzmuivali crkvu jeretikim valima i jelinskim lakrdijama i basnama kao sinovi i neaci Konstantina Velikoga, no su blagoastivo i bogomudreno i bogoljubazno upravljali vojskom i ostalim uruenim stadom. Poinjui povest o velikomueniku i caru, usrdno molim bogoljubazne due vae da paze na ono to se predlae. I ako to bude nepotpuno, molim vas da me udostojite milosti. Drugi drukije priaju i svaki od ovih hoe da utvrdi svoje. A ja uzdajui se u muenika, ne ispovedam blagodat ni ovima ni onima, no se uzdam u pomo onoga, iju povest pohvalnoga ivota naumih da ispriam. Milutin, koji je etvrti posle velikoga Simeona, raa Stefana, veliki stub pobonosti i venac carstva. I ve do svoga punoletstva mnogo vremena bee proveo obradovan i svetao ka svima, pouavajui se uvek strahu Gospodnjem, i njime uklanjajui se od svakoga zla, i mnoga muevna dobra dela izvri od mladosti. Bee dobropristupan ka onima koji govore, tih reima, milostiv prema stradalnicima, a toliko se gnuae gordosti, da takvoga nije hteo ni pogledati. Zato se srca i razumi sviju raspaljivahu u ljubavi prema njemu. I sav se bee nainio pomonikom Vinjega i ka Njemu jedinome gledae. Ali kako postrada? Podie zavist avo koji uvek mrzi dobro. A izvrilac takvog sluenja bila je njegova ena. O moje suze, to enska prevara savlada praroditeljevu u raju veliku mudrost! ta ovde nije htela zavist uiniti revnima? ujte. Dolazi carica k caru pokazujui tuno lice, neukraen i neobian nastup, roni suze i unutranjim plamenom preseca glas. I, da ukratko kaem, podie oca na oslepljenje prvorodnoga sina, vaistinu slina Isaku dobrim pokoravanjem i poslunou. A on ne da nije znao za ono to je smiljano o njemu, no su ga mnogi od knezova i velmoa tajno uili da se sa mnoinom vojnika ukloni u neku od tamonjih zemalja, i da izbegne od prevare, koja je smiljana protiv njega, i da se odene savreno u svedranje carstva, ali nije hteo ove posluati, sudei da je bolja Boja briga o njemu, koja biva svakome na korist, koji su sebe sveduno poverili njegovu ovekoljublju nego li savet i pomo ljudi i ostajae dalje drei se pravde i nezlobivosti, ogradivi sebe milostinjom i molitvama, govorei: "Vladiko sviju i Boe, jedini stvoritelju vidljivog i nevidljivog stvorenja, zna srca stvorenih, unapred zna sva njihova bia. oveja misao ispovedie ti se, i ostatak misli poverava ti se. Vidi da li u srcu mome ima nepravde, vidi da li je u meni put bezakonja. Boe, koji pravedno ispituje i srca i utrobe, vidi da li je istina ono za ta me ogovaraju, i sudi pravedno, i utiaj srce roditeljsko koje se oestoilo nepravedno protiv mene, i preobrati stremljenje koje se die na milovanje milosti, ti koji si pri Jestiri ukrotio gnev Asuiru caru midijskom, koji se ispoljio. Spasi, dakle, mene, svevidei Vladiko, mene koji sam u bedi i koji sam blizu da podnesem

nepravedni sud, a oca mojega i cara odvrati od zazornoga i poronoga dela. Jer ti hrabrou izvodi okovane i tvoja miica je beskrajno silna, mnogoopevani caru." Tako je hrabri Stefan poveravao tesnotu srca svoga jedinome Bogu, polaui u njega svu nadu na spasenje. U carskim dvorima hoae pobono i u dobrom redu, pokazujui radostan svima prirodno vladanje. Stoj pred ocem imao je nekako smeran i uistinu svojstven nain. No uuta sila promisla na takvu nameru da bude iskuan nepravednom ranom i da se vena pravednim vencem od ivotvoree ruke onoga iji se trudovi i znojevi uistinu ne mogu uporediti ni sa kime. A ta je bilo dalje? Nadvlada enska prevara dostojna aljenja i prie za suze, pobedi se careva premudrost enskim spletkama, pokloni se oinska mudrost enskoj slabosti, ugasi se roditeljska toplota enskom bestidnou! Pravedni bi uhvaen nepravedno, nezlobivi ljutom zamkom, milostivi nemilostivo, i, o runog dela, bi lien oiju! Da me neko od onih koji nisu dobro sluali ne razume krivo, sluajui ovo, da Stefana, dakle, hvalim, a toga dostojnog hvale i svetoga da naim reima beastvujem. Neka ne bude takve neumesnosti. Jer Stefanova oca kao blagoastiva i borca nae prave vere imamo meu svetima i klanjamo se njegovim motima nepropadljivo sauvanim i celivamo ih primajui osveenje, i molimo ga da posreduje za nas ka Vladici, jer zbog mnogih savrenstava ima smelost ka njemu. Nego izobliavamo ensku saglasnost sa avolom, a i podlee malom ukoru, to je posluao nju. Predade sudu nemilosra prvorodnoga, koji je takav bio, kao to Solomon kae, jer ree: "Sin premudri veseli oca." Ali ni zbog ovoga ne treba da mu zazru oni koji dobro razumevaju. Jer i Veliki Konstantin i prvi hrianski car, toliki i takav, ma koliko da je bio u pobonosti i prirodnoj premudrosti, verujui lanim reima lukave ene, i ubi sina svojega Priska, koji je bio dobar i blag mu, a zatim kada je posle saznao da je ova slagala, i nju ubi sudom pravednim. Videste li, vazljubljeni, lukavstvo ene? uste li njihovu prevaru koja lako vara? Zato takovi i bogoprosveeni i premudri Konstantin nije video njezinu zlu zamku pre sinovljeva ubistva? Jer kada bi ovo znao, ne bi osudio najljubaznijega, no tu samu iz koje avo beseae. No, uvideo je kasnije, kada kajanjem nita ne mogae pomoi, niti bee mogue uskrsnuti sina, i nije video odmah ono to su razumnom oku prikrile lukave rei zle ene, no je posle ubistva poznao ta je uinio. Isto tako postrada i Adam, jer znaae da je dobra poslunost koju zapovedi Gospod, a da je neposlunost zla, jer bee premudar, kao divno delo ruku Bojih, odlikovan duom slovesnom i umnom, i znaae dobro i zlo. Ali vidi zloga savetnika kako prvo enu ulovi, a enom Adama savlada da se dotakne zabranjenoga drveta. I to pre znaahu od prirode neposlunosti da je zlo, ovo delom navikoe pokorivi se zlome savetu. Mnoge druge takve i mnogobrojne primere iz boanskih spisa znaju oni koji se ovim zanimaju, a mi emo vratiti re na povest. Ovako, dakle, Stefan pretrpe ovo alosno lienje vida, a mesto gde se ovo dogodi bee zvano Ove polje, gde bee i molitveni hram velikome arhijereju Hristovu, Nikolaju.

Kada je stradalac ljuto iznemogao do kraja i leao skoro mrtav, pred zoru jedva je malo zaspao. I vide mua koji stoji pred njim. Imao je svetenolepni izgled, ukraen svetiteljskom odedom, a svetlost blagodati sijae na licu mua. Nosei na desnom svome dlanu oba njegova izvaena oka i govori mu: "Ne skrbi, Stefane. Evo na dlanu mome su tvoje oi." I govorei ovo pokazivae mu ono to nosi. A on kao mislei ree njemu: "A ko si ti, gospodine moj, koji za mene ini toliku usrdnost?" A onaj koji se javio ree: "Ja sam Nikola, mirlikijski episkop." Ustavi, dakle, iz sna, uzailjae Bogu blagodarenja smernim srcem i njegovu ugodniku. A oseae i neko nemalo olakanje bolova. Zatim je odatle bio poslan u Konstantinov Grad u zatoenje, zajedno sa svoje dvoje dece koja behu u drugom mladosnom uzrastu. I bi zapoveeno od tadanjeg cara Andronika Paleologa, da prebiva u obitelji Boga sviju i svedritelja, zavetavi da niko drugi k njemu ne dolazi da besedi, osim iguman obitelji i onaj kome on dozvoli. I tako prebivae hrabri usrdno podnosei nevolju zatoenja, ovako u sebi uvek javljajui: "Trpi, Stefane! ,U trpljenju vaem stecite due vae' ree Gospod. A i u Premudrosti je pisano: ,kao zlato u pei iskua ih napastima, i kao rtvu sveplodija primi ih'." I nikako ne prestajae, blagodarei, pominjui rei apostola koji govori: "I bivajte blagodarni." I esto se moljae i injae mnoga kolenopreklonjenja. A kada su se bratija skupljala na molitveno pravilo, on se prvi nalaae, stojei nepomino do svretka bogosluenja, tako da su se i sam nastojatelj i sva bratija divili njegovoj bodrosti i revnosti. I zbog ovoga bio je od sviju ljubljen i voljen, i prema njemu pokazivahu svaku panju. I esto k njemu beseahu, primajui nemalu korist, poto im je on mnogo izgovorio iz Pisma o izdrljivosti. Uz to usred govora privoae i apostola koji ui da su nedostojna stradanja sadanjega vremena prema buduoj slavi koja e se u nama otkriti od Boga, i "ukoliko spoljanji na ovek ovetava, utoliko se unutranji obnavlja". Tako on svoja stradanja stavljae u drugi red, imajui na umu korist bratije koja dolazi k njemu, a onima koji imaju veliku smernost reima davae mnoge pouke. Njima olakavae bolove od isposnitva. Takva dela ne ostae nepoznata samodrcu, nego i on bee uo za pohvalno ivljenje ovoga mua. I sav bee u udivljenju, obilno obasut carevom ljubavlju, tako da ga je esto pozivao k sebi u carski dvor zbog koristi da sa njime govori i s njim obeduje. Jer takva je vrlina, da vue k sebi one koji vole dobrotu, a ini da je se stide oni koji vole zlo. A avo tada, koji je u razna vremena uzmutio Crkvu raznim jeresima, ne trpljae to je Crkva imala veliki mir i to je Hristovo stado paslo na pai pobonosti. No iznese nekoga Varlaama, naelnika akindinatske jeresi i pokvarenosti, i ispuni se od njega crkva mnogim meteom, imajui sa sobom mnoge jednomislenike a uz to jednopogibeljnike i uenike neumesnih zapovesti, koji dakle Jedinosuno razvraae po Ariju bezumnome; a Duha svetoga huljae po gnusnome Makedoniju; pa i Preobraenje Vladinje koje je istinito bilo na Gori Tavoru, da pokae pred svetim svojim apostolima i uenicima slavu svoga boanstva, a tada prestavi Mojseja i Iliju neiskazanom svojom silnom vlau, uveravajui ove da kao Bog radi nas postavi ovek vlada ivim i mrtvima, on svestradalni uae da je privienje, a ne istinito. I

mnogi sledie njegovu jeres, a pravoslavni deo bee u nevolji. Po celom onom carskom gradu injahu se ustanci i bune i razdori. Jedni su se, dakle, prikljuivali zloslavnima, a drugi su se protivili i njih optuivali. A tadanji upravitelj crkve, vaistinu meu svetima Atanasije, sazva sabor, na kome bee i zlomudreni Varlaam sa svojim zloslavnim pukom. Sabor utvruje Jednosuno, kao to zavetae i oci u Nikeji, to posle njih utvrdie svi dotad vaseljenski i mesni sabori, a izjasni da je istinito bilo sveto Preobraenje Hrista Boga naega. A Varlaama sa druinom njegovom, koji se nije hteo pokoriti, predade anatemi i izagna ga iz saborne crkve. Varlaam, dakle, bi kao posramljen i do kraja potuen, no kao zmijski rep jo se kretao. Zatim se zatvori u neistu svoju eliju ne izlazei i uuta na vreme, piui razvraene zapovesti protiv crkve, i otrei bogoborni jezik protiv pravoslavlja. Zatim naprasno skoivi slino divljem magarcu, smuivae blagoastive. I ovaj mnoge, kako meu ljudima, tako i meu enama, gurnu u pogibao. Pa i onima koji su u carskim dvorima i samim evnusima koji su caru sluili, dade otrova smrtonosne svoje jeresi, i, prosto, zamalo ne poe za njim ceo grad. Poto je ovo tako bilo, car po svome obiaju prizva k sebi Stefana, i mnogo su govorili o spasenju due i o carskom upravljanju. Uzevi re bogoduhnoveni Stefan ree: "Izgleda mi, o moni, da hoe u svemu da bude meu carevima dobrougodan Bogu i Caru careva, carskim upravljanjem, inovnikim i vojnikim inovima, krotou, smernou, pravosuem, istinom, premudrou, prevazilazei mnoge careve koji su pre tebe bili. A ne znam, o Bogom venani, kako u jednom grei, to je glava vaseljene i kruna carstva, zbog ega apostoli vaseljenu optekoe i privedoe oveanstvo pravoj veri u ime Oca i Sina i svetoga Duha, zbog ega muenici ne potedee tela ni krvi, a to je pobonost." A car e njemu: "Kako misli da greimo u pogledu pobonosti? Govori, o najizvanredniji od drugova i brae!" I Stefan ree: "Javljeno je u Sv. pismu, o care, kada pastir previa ulaz vuji u stado, i ne odgoni ovoga, takav je zver i on, makar da i pastira nosi ime. Jer ne pribavljaju imena potovanja delima, no dela proslavljaju imena. A onaj koji moe da ostavlja zloslavne a da ih ne goni, smatra se od onih koji dobro misle da je zloslavan. Nije pravedno ni podobno, o najsvetliji meu carevima, da ti, koji si odlikovan carskim prestolom i koji si postavljen od Hrista da bude pastir tolikom stadu, da dri njegove neprijatelje u gradu; no treba da ih odgoni kao vukove koji upropauju due, i da poje sa Davidom: ,omrznuh, Gospode, one koji te mrze' i ,rastopih se zbog tvojih neprijatelja, savrenom mrnjom omrzoh ih i postadoe mi neprijatelji'. Nemoj ove nikako ostavljati u predelima Bogom darovane ti oblasti. Ako ovo uini, umirie crkvene razdore i darovae pravoslavnima duboki mir, uveliae skiptar carstva i bie istiniti car istinitim hrianima, a kao istiniti pastir primie nagradu od optega Vladike, neprolazno tamonjega carstva." Kada je ovo uo samodrac, zadivio se reitom razumu mua i rekao da je velika premudrost njegova, tako da je blagodario i hvalio Bojega oveka, i rekao nekim svojim slugama sa udivljenjem:

"Veliki mu je velik u razumu, a naroito mnogovideim oima, iako su mu telesne zatvorene." I odmah zapovedi da mu dovedu Varlaama svezana, a da se izagnaju njegovi jednomiljenici iz grada i da ih ne primaju gradovi i sela njegove drave. Kada je ovaj saznao to je zapoveeno, jer neko od dvorjana njegove jeresi javi mu ubrzo, i uavi u lau, pobee u Rim. A zloastivi njegov skup bio je iz sredine istrebljen. I tako je Bog savetom svoga ugodnika oistio zemlju naroda svoga, a crkva je dobila veliko i nepokolebivo umirenje, i svi grki skiptri. Takva je bila Stefanova revnost za pobonost, takva je bila mrnja prema jereticima, takva vera ka Hristu. I kada je u tuoj zemlji i zatoenju disao takvom revnou prema pravoslavlju da je i cara podigao na izgnanje jeretika, i koji je tako bio snaan u Hristu koji ga krepi, ta li on nee uiniti kada bude imao dravu u svojoj volji? Od tada je car Stefana, ljubitelja vrline, jo vie ljubio i divio mu se. Prisan je bio i samom patrijarhu i celom crkvenom inu, pa i velmoama i stareinama grada, jer smernou i govorom privlaae srca sviju, tako da kada bi samo ko govorio sa njime, smatrao bi za veliku nagradu. A neka blagodet sijae na licu mua, a ljubav je sve k njemu privlaila. Jer takvo je lice onih koji su isti srcem, kao onih koji gledaju Boga mislenim oima i ispunjavaju se neiskazanom radou, i otuda lice dobija zrake svetlosti. O ovom mislim da i Solomon kae: "Kada se srce veseli, cveta lice." Jer on, blaeni, smatrae liavanje oiju kao prosveenje, a zatoenje kao veliku utehu. A uvek se urae ka Bojoj ljubavi, i esto molei se iz dubine due uzdisae, tako da je uticao na onoga koji ga slua ka umiljenju i suzama, i to je jo udnije od obinoga mu dela i to je Bogu iznad svega prijatno: milostinje ne ostavljae. Od onoga to mu car davae i oni oko cara, mali ostatak od ovoga ostavljae sebi, radi najpotrebnije potrebe, a ostalo predavae u ruke igumanu da razda onima kojima je potrebno. Kada je ovaj bio u ovim prilikama, neko od blagorodnih njegova otaastva, poznat mu od poetka i ljubim, preavi u pameti njegove prve obiaje i setivi se ljubavi, oseae bol u dui. I uzevi nemali deo zlata, i poloivi u nedra najvernijem sluzi i u ui njegove mnogo naruivi, posla u Carigrad, zapovedivi da to odnese Stefanu. I ovaj doavi donese poslano i poruene rei, ujedno mnogo utene i milostive da su mogle i samo kameno srce naterati na suze. A on ustavi i podigavi ruke u visinu, pomoli se za onoga delatelja nepromenjene ljubavi, i dade blagodarenja. Zatim prizvavi igumana, davae mu u ruke prineseno, da ga razdeli nitima na utehu. A kada ga je onaj molio da neki deo ostavi radi potrebe, nije hteo, ovako odgovarajui k njemu: "Ovo, asni oe, nismo mi stekli, no kao to pie David Onaj koji otvara ruku svoju i koji zasiava svako ivo bie milou. On posla ovo na potrebu svojim ljudima koji oskudevaju. Da je Bog hteo da me tamonjim hrani, ne bih po njegovoj presudi ovamo stigao. No poto je tako bilo ugodno boanskome promislu, dovoljno i iznad nae mere je ono to nam se nalazi bez truda."

Takvo i mnogo vie ree igumanu i, nita ne ostavivi, predade njemu u ruke ono to je doneseno. A mladia koji je doneo, zadra neko vreme i posla ga ka svom gospodaru, molivi mnogo i blagodarivi obilnim suzama, rekavi tome i ovo ka onom pohvalnome drugu: "Ako hoe opet to da mi poalje, molim tvoju usrdnost prema meni, razdaj tamo onima kojima to treba, jer mene ona sila koja me je ovde dovela, obilno hrani." ta je bilo dalje? Ve se svravae peta godina njegova prebivanja tamo, i dola je asna uspomena udotvorivoga oca Nikolaja. Svenono bdenije vrilo se po uobiajenom ustavu obitelji, i behu zapaljene mnoge svee i kaenje. Stojae i Stefan na odreenom mu mestu, uzdiui iz dubine due i molei se skruenou srca. A kada sedoe po obiaju i kada je na sredini trebalo da se proita itije i ujedno udesa ovoga velikoga oca, od napora velikoga sede Stefan za sto i zadrema. I ugleda oima srca svoga onoga boastvenoga mua koji mu se ranije javio. I ovaj zastavi pred njim ree mu: "Sea li se to sam ti pre rekao javivi se?" A on kao pavi na zemlju govorae da ga poznaje i da je veliki Nikola, a da se ne sea ta je rekao. A on, milostivi, ree: "Rekoh ti da ne tuguje, jer u mojoj su ruci tvoje zenice i ove pokazah tebi." A on izjavi da se sea toga i pripade nogama svetitelju da moli milost. A onaj koji se javio ree: "Ono to ti tada rekoh, sada sam poslan da ispunim." I kada mu davae vid, podie ga i uini krsni znak na licu, dotakavi se krajevima prstiju oiju, ree: "Gospod na Isus Hristos, koji je slepome od roenja dao vid, dariva i tvojim oima prvanji zrak." I onaj, dakle, postade nevidljiv, a ovaj Stefan se prestrai. I doavi k sebi, o neizreenoga ti milosra, Hriste! gledae kao i ranije. I tako uzevi palicu, kao to pree hoae, na isti nain izae iz crkve. Kada je bio u eliji, na zemlju pavi, mnogo asova suze izlivae od novodarovanih onih zenica. Prinosei suzne darove onome koji ih je dao, bijae se u prsa, smatrajui sebe kao zemlju i pepeo, i govorae da je nedostojan takva dobroinstva, a da je dostojan mnogih muka i kazni, jer takovi su sveti, kada se udostojavaju najveega, tada mudruju najsmernije. A kada je dovoljno suza prolio, zakrivi oi ubrusom, pomou palice opet doe u crkvu, stojei po obiaju. I tako se utaji od sviju premudrim umiljenjem, i niko ne poznade da ima silu vida, do dana kada ga izabra Bog da caruje pravdom i postavi ga kao pastira svome otaastvu. O emu smo napred govorili, vratiemo se da nastavimo povest.

Kada proe nemnogo dana iza toga udnovatog progledanja, najmanji njegov sin razbole se tekom boleu i u malo dana umre. A on ne uini neto nelepo od svoje blagorodne due, ne prui ruke ka vlasima glave, ne ispusti nedostojan glas, ne progovori neto nekorisno, no samo dovoljno suza proli popustivi prirodi, jer se ne mogu zadrati. A kada srce iznutra probadahu strele prirode, projavi glas blaenoga Jova: "Gospod dade, Gospod uze." A kada ovoga grobu predade, podigavi ruke na nebo, ree: "Tebi predajem, Vladiko, dete. / Tebi poslah dete, / i spasi mi se od sada i doveka. / Tebi poverih dete, i vie u meni nema nijednog jauka. / Blagodarim i slavim tvoje ovekoljublje, / promislitelju dobri, / to si izvoleo primiti plod moje utrobe / koji jo nije iskusio zlo." Ove i druge blagodarstvene rei izree o detetu, tako da su se svi koji su sluali veoma divili njegovoj velikodunosti i premudroj rei. Ovo je, dakle, tako bilo. Od tada provede dve godine ovaj novi Tovit, prevazilazei pretruene mueve koji su u obitelji proveli mnogo vremena, suzama ujedno i smernom mudrou, podvizima i drugim to pripada monakom ivotu. No onaj koji Jova predade onome koji ga je molio na toliko i takvo stradanje i liio sinova i keri, i prosto sviju domaih, da bi ovim posramio ratnika koji uvek zavidi svetima, da njega pokae kao svetla pobeditelja i da njega posle rane opet uzvede na najvee, sve mu darovavi dvostruko, tako uzvodi i ovoga svoga venanika, poto je iskusio razlina stradanja i u takvim i tolikim bedama pokazao se trpeljiv i ljubazan. Poto ne ispusti ni malu neku re negodovanja, opet ga darova svome otaastvu. Zato se, o najsvetenije poslualite i bogoizabrani ljudi, molim vaoj ljubavi, ujte kako se vrati u eljeno svoje otaastvo, i na koji nain doe u carski in. iljae samodrac Grka svome zetu, srpskom caru, poslanike da mu poalje pomo vojske, jer Agareni tada sve june krajeve pokorivi, sa velikom mnoinom iahu na istone, i car bee sav u podvigu, i ve podizae rat protiv varvara. Izvoli, dakle, on da sa onima poalje i nastojatelja manastira Pantokratorova, kao mua reita i iskusna u svemu. A kada su, dakle, doli caru srpskome, to Samodrac bee zapovedio davahu, i mnoge asti i darove primahu. Najednom car, prizvavi nasamo onoga asnoga oca, pitae o sinu Stefanu. A divan onaj ree: "Pita me o mnogostradalnom i drugom Jovu, o care; sve tvoga carstva nedostojno je, makar godine ivota tvoga bile i na desetine hiljada, prema niteti Stefanovoj. Njega stee na manastir kao neku mnogocenu riznicu; ne samo mi, no i sav onaj carstvujui i slavni grad." I priae mu o mnogim dobrim delima mua i o neporonom ivotu, i kako premudro podie samodrca da izagna jeretike. "I znaj, ree, koliko si samodrcu koristio, toliko si sebe otetio. I ako e posluati mene, koji te dobro savetujem, vrati s au sebi onoga koji je vii od oveanske asti." A kada ovo u ona milostiva dua, otaaski oseti milosre, jer takva je veza prirodna i ne kida se osim smru, no se protee jae. I izlivi dovoljno suza i ustavi klanjae se muu, i ispovedae blagodat govorei:

"Neka bude kako Bog hoe, asni oe, kao to si zapovedio." Zatim ubrzo spremivi one koji su hteli ii s njime, posla caru u Vizantiju, molei da polje Stefana k njemu. Samodrac se obradova zbog ovoga, i ovoga dozvavi k sebi grljae, celivae sa suzama i otputae, i mnoge darove davae. A on darovano mu od cara, sve davae manastiru u kome bee prebivao. I kada polaae na put iz manastira, udni onaj nastojatelj i uz to obini monasi sa mnoinom bratije sa suzama ovoga provaahu, i kada je on odlazio, mislili su da se rastaju sa duama. I tada se ispuni na njemu ono proroko: "Nezlobivi i pravi prianjahu mi." Primivi konane molitve od njih i njima mir ostavivi, poe na put za onim koji ga je vodio napred. Putovavi dovoljno dana, stie u otaastvo i kada doe na mesto gde je car tada prebivao, po njegovoj zapovesti doe k njemu. A on kao otac primio je dobroga sina i sa suzama celivao, i ree mu rei pune utehe, molei sa istinitom smernou oprotaj za ono to je njemu uinio. A ta je inio podraatelj Hristov? Primljen dobrim reima, teio je carevo ridanje i sebe je smatrao krivim za ono to je podneo, jer sluitelj Boji ree ovo: "Oe, zapoveeno ti izvrio si, jer nije prepodobno ni pravedno da ko ne poslua kada Bog zapovedi, poto ti nisi uzrok ni mome roenju na svet, kada on ne bi dao. Zato smo, oe, ree obojica duni da blagodarimo onome koji je tebe hteo da spase sluenjem carstva, a mene da udostoji milosti gubitkom vida." Car se ovome udivi, i uae se razumu mua, a stiae se njegove nesravnjene vrline. Zatim malo dana ostavi, bi poslan od cara i ujedno oca sa mnogom au da prebiva u nekom dioklitijskom mestu, poto su mu prinoene obilne potrebe na svako ugaanje. A on sina, koji je doao s njim od Konstantinova Grada, predade ga njegovu dedu. Od toga vremena bogoljubazni Stefan postade vei u ljubavi Hristovoj, i hranjae se u dui nekom boastvenom sladou, i imaae dobre nade u svemu. Kada je prolo mnogo vremena i kada je trebalo da se izvri boastvena volja, doe caru naprasno neka bolest, i kada se oseae zlo i da nee vie iveti, zapovedi da bude odnesen u svoj mu manastir, gde ostavi malo dana, ostavi ivot, i tu bi pogreben u od njega sazdanom manastiru, mestu zvanom Banjska, zbog toplih tekuih voda, a crkva koja je tamo, posveena je prvomueniku Stefanu. A kada je car izdisao, mnogi su brzo priticali ka Stefanu, i javljali mu to se dogaa. A on miljae da je to prevara, jer ne bee tako lak na izmenu, od ega mnogi stradaju zbog lakomislenosti. A kada saznade da je oeva smrt istinita, odmah bacivi ubrus od oiju, pokaza se onima koji su se skupili svetao licem, a jo svetliji oima, i prepasa se na dostojno mu srpsko carstvo. I poto se takav glas svuda rairio, jedan drugoga ne stiui ka njemu teahu, a i vojnitvo bezmalo sve, i velmoe koje su u savetu. A inovnici i koji su nad carskim dankom postavljeni, ovi svi tekui pripadahu k njegovim nogama, i odavahu carske dobre hvale. A on sve grlei celivae i govorae im rei pune koristi a ujedno i premudrosti, i nekako polagae u njihova srca neku silu usrdnosti. I bee voljen i eljen od njihovih dua, i okruavae ga velika mnoina onih koji nose oruje. Kada je Stefan bio u ovom i kada se krepio i uzvisavao Hristovom silom, i kada su svi njegovi podanici imali veliko smirenje, Konstantin, brat njegov od druge matere, sakupivi dovoljno

vojske, a prizvavi jo i od okolnih predela ne malu pomo, iae na njega, i poslavi zapovedae da se brzo ukloni s carstva, jer govorae: "Kada se kadgod ulo, da slepu oveku prilii carstvo." A kada je ovo uo, i poto je imao spremljenu vojsku, zapovedi da se skupi, i ree: "Ne prilii pre poi na rat dok ne odam onom koji naalstvuje crkvama dostojno poklonjenje." I iza tih rei tamo poe. A srete ga onaj koji je svetiteljstvovao, tadanji arhiepiskop, sa mnogom radou i carskom au, Nikodim zvani, i Hristov uenik vaistinu po prvom Nikodimu. A kada su bili u crkvi, arhijerej uzevi rukama krunu carstva, venavae njegovu asnu glavu, pokazavi ga kao savrena cara svim ilirskim narodima. Zatim ustavi otuda, iae na borbu. A kada se pribliie obe vojske, milostiva ona dua oseti milosre prema bratu, i ovako mu poslanje napisa: "Stefan, milou Bojom car Srba, veoma eljenome bratu nae drave, Konstantinu, pozdrav. to se meni dogodilo, prema Bojem promislu, koji sve dobro udeava, sam si istinito uo. A sada opet znaj, da me je Bog pomilovao i postavljen sam kao car otaaskom udelu, da strahom Bojim i njegovom pravdom vladam narodom kao oci nai. Zato prestani sa onim to si poeo, doi da usrdno vidimo jedan drugoga i primi drugo dostojanstvo carstva, kao drugi sin, a ne ratuj sa tuim narodima na svoje otaastvo, a dovoljno je meni i tebi u tolikoj irini zemlje iveti, jer ja nisam Kain bratoubica, no Josifov drug bratoljubac. Njegovu re javljam sada tebi, kao on tada ka brai: ,Ne boj se, jer ja sam Boji. Vi saveaste o meni zlo, a Bog savea o meni dobro.' " Ovako dakle Stefan. A on nimalo ne posluavi, spremae vojsku za bitku. I kada su se sudarile obe strane, bi pobeen onaj koji je poao da ini nepravdu. I padoe mnoga tela jednorodnih, a mnogi se odluie na bekstvo. I sam Konstantin pade jadno, dobivi takvu nagradu za svoju ludost, a njegovi ljudi se sklonie k Stefanu. A ta je bilo posle ovoga sa blaenim muem? Dalje je imao sve u rukama, i niko se nije smeo protiviti, no svi okolni slahu knezove sa mnogocenim darovima kao molitvenike i moljahu da ive sa njime u miru, i sklanjahu se pod njegovu ruku, i moljahu da im zapoveda kao slugama, i obeavahu mu svaku dobru pokornost. A on, ukoliko se veliko carstvo irilo i mnoilo, utoliko je nosio smerniju misao u smernom mudrovanju, esto postelju moei suzama, ne samo u noi, kao to peva prorok, no i svakoga dana savest omivae suzama, nazivajui sebe, po Davidu, crvom, a ne ovekom, i zemljom i pepelom, po Jovu. Jer ne postade rob enskim slastima kao Solomon, niti pogubi vojsku carstva kao mladi Rovoam, niti progna proroke kao Ahav, niti se drznu beslovesni na svete kao Ozija, no tavie naprotiv ovima savijae pred arhijerejima visinu carstva, a svete asno potovae velikim strahom i pobonou. A ostalo sve po inu i bogougodno upravljae. Takav bee uvek spominjani Stefan. Poto bee lepo da on ima i pomonicu ka bogoljubaznim delima, onaj koji u svemu promilja njemu korisno, izabra takvu muu dostojnu, koja od grada solunskoga od carskoga korena budui doe na carsko, blaena Paleologina.

A Gospod ini i ovo proslavljajui svojega ugodnika, jer u svima njegovim godinama zemlja izdavae veliko obilje plodova, tako da su se svi okolni udili njegovoj dravi, tako da su i mnogi iz daleka ostavljali svoja otaastva i tamo prelazili. A hrianski rog rastae i crkveno bee dobro upravljano, a sve carsko bee po inu. Vojnitvo bee strano neprijateljima samo kada uju za njega, a dobronaroiti Stefan sijae kao neko sunce zbog svoga ivota koji se sijao vrlinama. Bee, dakle, ljubljen duama sviju, i divan razumu sviju, inei, dakle, druga bogougodna dela, a milostinje iljae svuda kao neke zrake. Jer sluae to je pisano: "Milostinje hou, a ne rtve" i "onaj koji je milostiv nitemu, Bogu u zajam daje". Dovoljno ih primie Egipat i Aleksandrija, svetena Gora Sinajska, gde Bog nekada stade sa slavom, dajui ljudima zakon, Jerusalim i sva Palestina, Konstantinov Grad i Tesalija, a naroito mnogo blago dobio je manastir Svedritelja, pa i sveta Gora Atonska obilno pocrpe njegova dobra dela. Ali dovoljno je o tome. Poto je boastveni krepko dran neiskazanom eljom, to uvek imaae na srcu misao: "ta u dati Gospodu za sve ono to mi dade?" Izvoli zidati hram u slavu Hristu Svedritelju, i tu poloiti svu svoju usrdnost. Obilazei mnoga i razlina mesta po celoj svojoj oblasti, traae prikladno za takvo delo. I nae neko mesto u predelima hvostanskim, zvano Deane, i kada ovo dobro sagleda, mnogim suzama blagodario je Boga, i obrativi se k velmoama koji su s njim, ree: " ,Koliko je strano ovo mesto, ovo nije nita drugo, no dom Boji' kao to ree Jakov." A oni rekoe: "Sluasmo proroka najsvetlijega meu carevima gde govori u psalmu ka Bogu za cara: ,elju srca njegova dao si mu i nisi ga liio volje usana njegovih.' A sada to videsmo na samom delu." A car k njima s radou: "ta drugo da vie elim, o izvanredni bogoljubaznih drugova, moja usrdnost se saglaava sa ovim mestom." I tako sa reju zapovedae da brzo dou kamenoseci i da se postave od pomorskih gradova naelnici zdanja toga. A sam, postavivi atore, tu prebivae divei se krasnome mestu, jer lei na najviim mestima, saieno svakim drveem, mnogogranatim i mnogoplodnim, a ujedno ravno i travno, a odasvud teku najslae vode. Tu izviru veliki izvori i napaja ga bistra reka, ija voda pre ukusa daje veliko rumenilo licu, a posle ukusa veliko dobro rastvorenje telu, tako da se niko ne moe nasititi naslade vode. Sa zapadne strane zatvaraju ga najvie gore i njihove strmine, i otuda je tamo zdrav vazduh. Sa istone strane ovome se priupodobljava veliko polje, navodnjavano istom rekom. Takvo je dakle mesto asno i dostohvalno za podizanje manastira. Prvo okolo podie grad, dovoljno dug i irok, utvren estim kulama, a vrata manastira nasprama crkvenog lica malo se klone ka junoj strani. A povrh ovih podie preveliku

utvrenu kulu, tako da je po visini ravna crkvenom vrhu. A po zidovima grada okolo prilepljene su elije inocima, kao neka ptiija gnezda, emu dolikuje re proroka: "Bih kao ptica koja se usamila na zidu." A naini veliku trpezariju, po zdanju najveu, umetnitvom delatelja, kuhinju i pekaru, ustrojene u prostranstvo. Pa naini i igumaniju, neko udno delo i povesti dostojno, i sazdavi sve po redu i u lepoti, pokriva mnogim olovom. A posred svega ovoga on podie dobrolepni i bogolepni hram, koji unutra ima veliku duinu i irinu, a visinu toliku, da se umaraju i oi onih koji gledaju. Dre ga stubovi od mramora izvajani, i iaran je raznim svodovima. A spolja sastavljen je mnogoudno od uglaanog mramora, crvenoga i ujedno beloga. I kamenje jednoga sa drugim salanjeno je divno i najumetnikije, tako da izgleda da je lice celoga onoga hrama jedan kamen, predivno sastavljen vetinom da izgleda kao da je srastao u jedan, koji se javlja u neiskazanoj nekoj lepoti, tako da se velika blagodet sija onima koji gledaju, i uvek lepota kamena i veliina daje hramu najveu krasotu, poto je savreno izvajan kamen, na dostojnolepnost onima koji su ga uinili. A zlatne i srebrne sasude, i svetene odede i svilene tkanine, koje su imale bisere i dragoceno kamenje, ne mogu ih ni opisivati. Toliki i takav hram sazdavi, predade Bogu Svedritelju. Zatim dozva i ravna anelima nastojatelja onoga bratstva, po imenu Arsenija, mua ostarela u vrlinama i dovoljno iznurenog isposnitvom. Priloi manastiru mnoga sela i prihode po razlinim mestima svoje oblasti za potrebe bratiji, kao to i do danas stoji i u premudroj njegovoj hrisovulji, pokazujui njegovu elju i usrdnost k Bogu, i ovo sve njemu urui. Zatim podie i crkvu od osnova dobrom posetitelju velikome Nikolaju, blizu manastira spolja, za svagdanje slavljenje njegovo. A i unutra u manastiru, s june strane velikoga oltara postoji drugi oltar u ast i slavu ovoga svetoga oca. Ovo je dakle ovako izgledalo. Drugi iznenadni podvig snae cara, jer bugarski car Mihailo, uznevi se mnogim uspesima i slavom carstva, podizae se na srpsku dravu i urae se da je pokori. A velika je bila, dakle, njegova vojska, sakupljena od razlinih naroda, a prizvavi jo i nemalu pomo Gota, koji su iveli s one strane Dunava, iae podobno moru koje se talasa. I to je u umu smiljao, to se urio da delima izvri, gledajui toliku mnoinu koja se ne moe izbrojiti. A Stefan saznavi za ovo iz pisma, smuti se, to bee razumljivo, i posla da se skupi vojska koja e ii za njim, a sam se urae, ukoliko je mogue, da ga pretekne sa sinom Stefanom. I kada je bio na mestu takozvanom Velbudu, koje pripada k Sardikiji, tu obe strane ugledae jedna drugu, i nai behu veoma mali, a mnoina njihova, tako kao kada bi neko rekao pet na tisuu. Posla, dakle, najhrianskiji Stefan bugarskom caru da bude izmirenje, govorei: "Zato se trudi da pogubljava rodove bugarske i srpske, jer deo tvoga nasledstva koji ti Bog darova, ima u rukama. Budi zadovoljan sa svojim, da ti dobro bude, a ne eli drugo, to Bog drugima darova, jer dolazi u sukob sa Bogom, kao onaj koji smuuje i ratuje ono, to je od njega dobro razdeljeno. A ako si toliko ratoboran, oruaj se protiv varvara, a ne na Hristov narod, iji sam ja po njegovoj blagodati pastir, koji te uz to nije niim uvredio. Pomisli koliko krvi ima da se izlije, koliko matera e ostati bez dece, koliko e se telesa sa obe strane izloiti pticama i zverovima na hranu? Koliko e zbog njih biti istraivanja onome koji je ove

beslovesno pogubio, a koji je ostavio one koji su daleko od nas da miruju? Sam imajui podobno, obrati se ka svojima, jer oni koji se ure da ugrabe tue, izgubie sa ovim i ono to misle da sigurno dre, poto tako sudi svevidee oko." A on uvi ovo i riknuvi kao zver, ispuni velikim meteom predstojee i podizae jezik nepobonosti i pretnje protiv Stefana i na kraju ree: "Ako ne doe do ujutro kad se sunce javi sa istoka, i ako, poto padne, ne postavim nogu nae nepobedne drave na njegov vrat, to u poslavi dovesti ga svezana beasno, i posle drugih mnogih i velikih muka, predau ga najsilnijoj smrti." A ta Stefan kada je ovo uo? O, blagorodne due! O blaene nade! Iz dubine uzdahnuvi, ree: "Gospod mi je pomonik i ne ubojim se, to e mi uiniti ovek. Gospod mi je pomonik i ja u pogledati na neprijatelje moje." I dozvavi vojvode zapovedi da se ureuje vojska i da se sprema za borbu. A sam u svome atoru stojei, moljae se, podigavi svoje neporone ruke k Bogu i njega prizivae u pomo. I tako provede svu no stojei. A kada je nastao dan, izie imajui svetlost na licu, kao Mojsije u starini kada izlaae od atora svedoanstva. Jer takvo je delo molitva: ne otputa onoga koji se moli takvog kakvog prima, no mnogo svetlijeg. Zatim ujedno skupivi svu vojsku, i postavivi sina Stefana po sredini, urui je njemu, govorei: "Idite, deco, u ime Hristovo, da se izvri njegov pravedni sud. Budite hrabri, jer pie: ,Jedni na kolima a drugi na konjima, a mi emo prizvati u ime Gospoda Boga naega.' ,Neka se ne ustrai srce vae', gledajui na mnoinu onih. Jer kada Senaherim, vojvoda cara asirskog, opsedae Jerusalim, Bog videvi smernost i ozlobljenje naroda svoga, posla jedne noi jednoga anela i ubi od puka asirskoga 185 tisua. I sada e, uzdam se, s vama poslati anela svojega da srui gordoga pred lice vae. Jer pie: ,Bog se protivi gordima, a smernima daje blagodat.' " Ovakvim bogoveanim reima uinivi sve usrdnima i njima u srce davi neku boastvenu silu, uputi ih u borbu. A on opet doavi u obian ator, preklonivi kolena i poloivi lice na zemlju, ronei suze kao izvor moljae se. A Bog poslua svojega ugodnika i onaj silni gordeljivac bi pobeen sa svom vojskom svojom, kao nekada Amalik, dejstvom molitve, i ne mogae izbei sud Boji. Car bugarski bi uhvaen od srpskih vojnika i bi priveden k sinu carevu, Stefanu, koji je tada pokazivao u borbi veliku hrabrost, i tu se lii ivota bedno. Ono to on spremae drugome, bi pravedno na to priveden. I tako se Bugari ispunie stida izgubivi mnoge od svoje vojske. I uzevi mrtvo telo toga Mihaila i svrivi nad njim potrebno, spremivi mrtvoga obinim predovoljno, i Aleksandra, njegova neaka, postavivi za cara, odoe svojim kuama. A pobeditelj Stefan, ukraavajui se svetlim pobedama, vrati se svojoj kui, a narod ga je sretao i venavao pobednim pesmama, hvalio i udio se, blagodarei Boga, to su stekli takvoga cara, najsjajnijeg meu svima prvima. A kada je doao u manastir sa slavnim knezovima i sa mnogim desetinama tisua, pisae pobedne pesme Hristu caru i ispunjavae se neiskazanom radou, gledajui takovo ustrojenje svoje usrdnosti. I od tada se urae ka veim podvizima.

Zato i naini i drugi manastir, tri stadija daleko od velike obitelji, sa elijama jednom do druge, dobro sastavljenim i ukraenim zastiraima za leanje, snabdevenim svim potrebama neophodnim za to. I tamo sabra po celoj njegovoj oblasti bratiju koja boluje od svetene bolesti, dovoljna mnoina po broju, one koji su imali izjedeno lice uzavrenjem krvi, poto je meso otpalo, i poto su se prsti otrgnuli od samih okolnih kostiju, i razdelili se od lanovnog sastava, one koji su se sasvim savili i nisu mogli nita raditi, i one koji nisu mogli slobodno disati, radi ljutine koja je izlazila iznutra. Prizor bee vaistinu jadan i gledanje je izazivalo suze milostivim oima. Tamo ustroji da dobijaju odmor kakav ko hoe, dajui svakoga dana obilno to se nalo za njihovo umirenje, koprene tkanja, radi mekoe, radi leanja onih svetenih tela, i mirisna mira radi hlaenja ognja koji se die. A postavi njima i upravitelja od dvora, blaga i dobra mua, zapovedivi da svima ovima ugaa i da im ublaava bolove koji dolaze od bolesti. A sam tamo esto dolaae, jednom pravei se da je neki od vojnika, i dajui ovima dovoljno novca, a drugi put i javno danju. Klanjajui se ovima grlio je usrdno ona sastradateljna tela, celujui ih sa suzama, govorei im rei utehe i hvalei ih to se radi privremenog stradanja i koje brzo prolazi, udostojie beskonanoga carstva. I ni Solomon se u svoj slavi carstva svoga ne slavljae koliko on ovim sabranjem stradalnika, i mnoge noi provoae besedei s njima, jer behu meu njima muevi, koji su se udostojili nekim boastvenim darovima. Nije mi sada zgodno vreme da dalje piem o ovima, za njih je potrebno drugo tanije upranjenje i raspoloenje. A sada dospevi do kraja izneu kako je bio mueniki kraj njegova ivota i kako se on nastanio u zboru muenika. Jedne noi po svretku jutarnjih pesama, prilegavi na svoju usamljenu postelju, malo zaspa. I ugleda velikoga Nikolu u takoj slici kao to mu se i ranije javi. I opet Nikolaj, opet obina korist, opet hoe da bolje dobro javi. Doavi k njemu ree: "Spremaj se od sada, Stefane, za smrt, jer e ubrzo izii pred Gospoda." O dobre vesti! Ustavi iz sna, suzama radost meae, i sebe bacivi na zemlju, blagodarae Boga i vesnika dobroga preseljenja. Jer on se urae uvek i hoae, ako mu bude mogue, da ostavi zemaljske uzbune, i dalje da ivi sa Hristom. Zatim prizvavi nastojatelja manastira napred spomenutoga Arsenija, i njemu iznese mnogo zlata, govorei: "asni oe, ostalo vreme ivota moga svri se, radi toga ovo uzevi, sauvaj za manastirske potrebe, jer ne znam koji e carevati posle nas, kakvi e biti proizvoljenjem." I ovo, dakle, dade radi obitelji, a drugi deo radi onih blaenih stradalaca, a ostalo sam razdavae; a malo njih su znali za njegovo delo, jer od tada sve noi do asa pravila provoae hodei po gradu i traei one koji trebaju. A Stefan napred spomenuti sin njegov, mnogo puta bio je ranjen eljom za carstvo, iznutra krijae zmiju od straha da ga nee dobiti. Zatim ne mogui trpeti plamen stremljenja, imajui sa sobom mnogo vojnitva i mnoge od naelnih velmoa, pree u arvanitsku zemlju, odlikovanu dostojanstvom tribuna, i tamo se opasa na svesadranje carstva, i ovu oduze od otaaske oblasti.

A ta je inio on, krotki, kada ovo saznade? Mnogo puta obraao se njemu da ostavi nepodobno, i da zajedno sa njime ivi, a posle malo vremena bie ujedno naslednik i molitve i carstva. No kako e posluati dobar savet dua koja se jednom ustremila na zlo? A naavi ovoga gde se ne pokorava, prepusti da se na njemu vri Boji promisao, i prebivae vrei mnoga dobra dela, da se ne preseli odavde bez mnoge koristi. Tako i Davida krotkoga u ovom podraavae i sinovlje gonjenje usrdno podnosae. A kada su neki, koji su pokazivali u mnogom da su njegovi, rekli k njemu: "Zato je tvoje toliko teenje o sinu? Zato toliko odlaganje i kanjenje? Poalji vojsku, ispuni je velikom koriu i ovim e pokazati svoju mo, a zastraie njegove vojnike i dalje se nee smeti podizati na rat protiv tebe." A on, kae se, nekako neobino pogledavi na njih, ree: "Zato vi tako oestoavate krotku duu, i zato je pokornu zakonu Bojem prisiljavate da mu se protivi? Kada primismo dobro iz ruke Gospodnje, kao to ree Jov, zar neemo pretrpeti zlo? Dovoljno se nasladih dobara sadanjega ivota, dobivi, kao to je poznato, slavu i carskoga imena, a treba i svako zlo istradati, i imati neki dostojni deo tamonje utehe, da ne bude i nama kazano ono po pravdi, to je reeno bogatau: ,Primio si svoja dobra u svome ivotu.' " Nato e se oni posramiti i nee mu na to moi dati nikakva odgovora. Jer od kako primi vest o blaenoj smrti, nije obraao svoju panju ni na to drugo, samo je esto bio pogruen u skruenosti srca i suzama, i po obiaju traio je nite. A zato i nae zgodno vreme sin, a ujedno i napada, i iznenada doe sa mnogim silama, i imaae u rukama oca sa enom i decom, i njih dade uvati u drugom gradu, a njega posla u tako zvani grad Zvean, i posle nekoliko dana osudi ga na najgru smrt udavljenja. O nepravedne osude! O nemilostiva odgovora! Kako ne pomilova otaasku utrobu, kako se ne smilova na roditeljsku starost? Kako se ne postide sedine? Kako se ne seti onoga koji je rekao u Zakonu: "Potuj oca i mater." Pa i zloga gospodara zle sluge, kako smedoe, takovo naumivi, ii slobodnim nogama? Kako se idui ne izmenie ka milosti? Kako li, doavi na mesto, smedoe pogledati na ono svetenolepno lice? Ili kako se drznue da se svojim skvrnim rukama dotaknu njegova sveta vrata? O neumesnosti! O ludosti! Kako se ne osuie zloinake ruke? Kako ne oslepie njihove oi, kao to kau spisi mnogih svetih da je bilo. Ali kako bi bio savren muenik, ako ne ovako? Jer jedan je udeo muenitva, a mnogi su naini smrti. I tako predade Gospodu blaenu duu, od anela prihvaenu i hvaljenu, a mnogostradalno ono i asno telo bi doneseno u njegov manastir, i dostojnolepno obilno izvrie se svetenoslovlja, i predade se riznica grobu. A njemu nita slino, no kao kad neko sunce pod zemlju zae. No dosta je o ovom. A ja, o sveteno sabranje i asni oci, nisam mislio da ovo sahranim u dubinu zaborava, no da iznesem na javnost i da predloim vaem sluhu, kao onima koji su hristoljubivi i muenikoljubivi, da ne bi u nekim malim reima osiromaila tolika bogatstva boastvenoga muenika, trudei se ujedno i da va sluh uzveselim sluanjem povesti i udotvorenjem muenika, koje emo sada izneti.

Ono sveteno i stradalniko telo opta mati zemlja zadra u svojim nedrima sedam godina, a postidevi se dobrodeteljne sile koja je u njemu, sauva ga celoga po zapovesti onoga koji ga je stvorio, koje prema tome nije nikako imalo da po prirodi istrune, no takvo ostade, kao to e dalja re pokazati. Jedne noi kada je spavao eklisijarh manastira, javi se neki udni i svetlou neiskazan, i zapovedi mu da iz zemlje iznese telo njegovo. A on ustavi i zastraen bivi, ispria nastojatelju vienje. A on ovoga otpusti, rekavi da treba da bude delo, a mnogo se javlja u snu. A sam u mislima mnogo razmiljae o ovom, i sav bee u uasu, znajui sigurno mua vrline i njegova stradanja na pravdi, i suae da ovo do kraja nikako nee ostati neoblieno. I opet kada bee prolo malo dana, javi se opet eklisijarhu, zapovedajui to. A on i opet javi velikome. A trei put javi se najstranijim nainom zajedno eklisijarhu i igumanu, i ukore ih kao one koji nisu verovali. I poto se o ovom rairio veliki glas, doe i do arhijereja mesta, koji se veoma ustrai i udivi, te sabra arhijerejski sabor koji je pod njim, i crkveni klir, i doe u manastir. Zatim kada je u crkvi bio, zapovedi skinuti kamen prebogatoga groba, i kada je ovo izvreno, o slatke povesti! Sila neiskazanoga ugodnoga mirisa ispunjavae sve, ne samo one koji su se u crkvi nalazili, no i one izvan crkve po celoj obitelji. I niko od tu sabranoga naroda ne ostade, a da se nije nasladio takova dobroga mirisa. I tako svetenim arhijerejskim rukama bi iznesen i poloen u koveg, svetije i asnije delo od onih zavetnih tablica, da svi vide i da se klanjaju, a onima koji sa verom dolaze, da daje isceljenja raznih bolesti. Jer jedan koji prosei seae kod manastirskih vrata, koji je nekad bolovao od ognjice i bio lien gledajueg oseaja oiju, i za etrdeset godina bio je iskuan takovom kaznom, davi lekarima mnoga imanja, jer bee od imunih, i nikako nije mogao postii utehu stradanja. Pa i imanje rastoivi, postade beskunik i prosjak. Ovaj saznavi da je ono asno telo izvaeno iz zemlje, i da lei pred svima prema svaijoj veri kao isceljenje koje se ne kupuje zlatom, no koje se dobija usrdnou, ustavi prispe ka crkvenim vratima, i poto mu ne bee zabranjen ulaz, jer se mnoine sticahu na poklonjenje nepropadljivoga tela, i jedan drugoga pritiskivae, stojei napolju, tople suze izlivae bijui prsi rukama, a jezikom govorei molbu mueniku, ugledavi se na veru one ene u evanelju, da ga, kao i nju, nada ne posrami; tako i ovoga. Jer kada se ve vrila boastvena sluba, nekako lako dobivi ulaz, i priveden od voe ka najsvetijem kovegu, glavu priklonivi, lice sa oima poloi na telo svetoga. I o uda! Ustavi gledae eljenu svetlost izbavivi se preanje tame, i koji je pre toga bio voen, postade voa i hodei propovedae veliija Boja vrena od Stefana. Pa i mnogi drugi hromi, raslabljeni, nemi i gluhi, primahu osloboenje od takvih stradanja, dotakavi se sa verom njegovih motiju, i oni koji su ove znali kau da su do skoro bili ivi. Da li je ovo, dakle, udno! Nikako! Jer Hristov je uenik, koji je rekao: "Dela koja ja inim i taj e initi." Vaistinu Stefan pokaza dela dostojna vere, a veru ukrasi delima, a dela verom zapeati, a ta dela su ovo: vera, nada, ljubav, nezlobije, prostota, milostinja, krotost, dugotrpljenje, pravosue, briga za sirote i udovice, podvig za pobonost i to je najvie: smernost. Jer ovu priloivi ostalim dobrim delima kao neka krila, dostie vremena nadsvetska, nastanjujui se kao velikomuenik sa muenicima. Ovaj druei se sa onima koji su blagoastivo na zemlji carevali, poto ih je prevaziao mnogim delima, zboruje sa prepodobnima, jer prisvoji i neka od velikih njihovih dela, postavi im slian estim molitvama i seanjem smrti, svagdanjim suzama i smernim

mudrovanjem, pa se i spremi da ue u dvornicu sa mudrim devojkama. Jer ispunivi mnoge sasude uljem predovoljno, i predstavivi svetilnik, oekuje strani dolazak slatkoga eniha, koji e biti u pono. A koji su to sasudi, ujte vazljubljeni: utrobe nitih, utrobe gladnih, plea nagih, suze udovih, nevolja siromanih. Njihovu oskudicu teei, Stefan, spremi svetilnik na svoj ukras. Jer koliki reeni e opkoliti njega tada na sveljudskom onom saboru, pokazujui toga stranom sudiji, koji je njih upokojio radi njegove ljubavi i koji im je olakao bolove od stradanja! Koliki e jezici jednim glasom podigavi se jasnije od trube pokazati mua milostinje i to je on njima sakriveno inio. Ovo e oni jasno izneti pred anele i ljude. O blaenoga oblienja! O dobrih pokretaa Stefanovih! I kada je enih dolazio, naie prirodna potreba i uini da sve zadrema i zaspi. No i kada je spavao, sasud njegove svete due ini preslavne stvari. I kada je, dakle, tolikom slavom bio proslavljen u sadanjem vremenu, kakva i kolika e mu se tada darovati, "to oko ne vide i uho ne u, niti uzioe oveku na srce, to Bog spremi onima koji ga ljube". A kada se od esti uprazni po apostolu, kada sa Vladikom i enihom ue u zbornicu, zatvorie se vrata. ta je, dakle, to je divni Josif od brae prodan i u rov baen bio slika Hristova? Zar nije Stefan isto zatoenje, pa i lienje svetlosti poneo. Ja mislim da je smrt bolja od takove kazne. Zar nije onaj bio car Egipta, a ovaj car Srbalja? Samo je onaj bio u Starom zavetu pre zakona blagodati i vladar bezbonom i skvrnom narodu, a ovaj u samoj blagodati, i izabranom narodu, narodu svetenom, stadu Hristovu, koji je mnogo vie iznad onoga. Bio je drug mnogostradalnom Jovu. Kao to je onaj prevazilazio istone careve pobonou i pravdom, tako je i ovaj zapadne milostinjom i nezlobivou, slavom i bogatstvom mnogo vie nadmaio, i na kraju nasilno pogibe, neravan obojici, i kao to je u svemu, tako je i ovde Stefan vei po muenikoj smrti. Ovaj se moe neto uporediti i sa Isusom Navinom i jo vii je podvigom za narod, i voenjem bitaka protiv naroda koji navaljuju i trae da ozlobe Boje nasledstvo, kome on bee uvar, i to ne orujem ni lukom, jer se nikada nije uzdao u njih, no uzdizanjem istih ruku, kao drugi Mojsije, i dejstvom molitve. David je bio car u Izrailju i krotak, o kome Bog svedoi, govorei: "Naoh Davida Jesejeva, mua po mome srcu", pa i pisac pesama igrae pred kovegom. I ovaj, dakle, bio je car i krotak u smernosti, i posvedoen ne reima, no delima pokazan od Boga narodu. A i on je bio peva pesama, koje izviru od srdanog instrumenta i dostiu u ui Boga Savaota, a molitve su tihi usklici, a duhovno je igrao u kolu, ne nogama, no duevnim oseajima. udni Solomon bio je u premudrosti i lepoti iznad svih koji su carevali u Izrailju, ali je bio rob enskim slastima, te porokom slavu unakazi. A ovaj mudrou, koju je po prirodi imao, sauva se premudro od takva poroka, jer elju due bee upravio ka nadzemaljskom. Zar nije onaj sazdao mnogozlatni i mnogoslavni hram, ali na potrebu slubama zakona i na osveenje Izrailju estoka srca? A ovaj sazda hram blagodati za sluenje i dostojanje boastvenih tajana i za molitveno sabranje naroda Hristova. ta su prema ovom delu mnogo spominjani hram kiziki i njegovi stupovi umetniki sloeni, i Josifove itnice ili na polju senarskom ne dobro smiljeni zidovi kule, ili dom u Efesu veoma usrdno dakle ustrojen, ali ne na korist onima koji su ga stvorili? A bee, po Danilu, mu najboljih elja i revnitelj, po Iliji.

Takova su Stefanova dela, takve su prednosti blagoastivoga cara, takovi su plodovi bogoljubazne due. Ne vezuje se on tolikom samodravnou, ne ukrade se gordou, ne pretpostavi to od vidljivih misaonim, no kruna ovoga zemaljskoga carstva isposredova mu nebesko carstvo, i njegova sveta dua nastani se u neizreenoj slavi. Sveteno njegovo telo bi ostavljeno kao neko mnogoceno naslee njegovu otaastvu i svima, poto nas Bog voli. Kada ovo ne bi ovako bilo, trebao bi svakako da se prestavi kao Enoh. Jer ije su asne moti u nas, verujemo da je i preblaena dua toga nevidljivo s nama, koja ispunjuje molbe nae ka spasenju i koja uva od zala koja nailaze, i koja se protivi i javnim kaznama kanjava one koji napadaju na njegov manastir i koji oskrbljavaju anelski in u njemu. ujte, o ljubazni oci, povest, koja nije nepoznata ni vaoj ljubavi. Neki Ivoje bi postavljen od carice Jelene za elnika, nepravedno i nepobono. Ovaj dakle u poetku pritvarae pobonost i smernost, reklo bi se: vuk, pokrivajui se ovijom koom, a zatim otkri zvera koji je unutra iveo. Odmah se pokazivae ljut i bee stan svakog bezakonja. Ovaj idol nepobonosti prisvoji javno sve to je u manastiru, i ustroji da se to upravlja od svetskih, a nastojatelje manastira otui od svakog dostojnog dela, tako da se nije smeo zvati ni imenom iguman. Pa i onaj sveteni zbor inoka stavljae na raznovrsne nevolje, tako da nisu smeli ni slobodno hoditi posred manastira. I da ukratko kaem, tama upravljae svetlosti i vuk bee pastir ovcama, i neka velika i neutena beda pokrivae due sviju. Zatim kada se vraao na konju, kao to je imao obiaj, poto su mnogi ili pred njim i iza njega, a bee podnevni as, kada i bratija pojae esti as, tada u taj as kada je on bio blizu manastirskih vrata, javi mu se Hristov vojnik, jarou sretajui onoga koji se razjarivao protiv njegovih ljudi, i kazni muitelja po pravednom sudu. Jer izgledae da ga je na susretu zbacio s konja i zabio mu dva velika gvoa u grlo, koja su prola ak do grudi i jetre, i nita se od njega nije moglo uti, samo ih moljae da mu brzo dovedu kovaa. Kada je bio unesen u manastir i kova je bio tu, ve nije mogao govoriti, i prstom maui prizivae ovoga, i unutranju pravednu kaznu pokazivae, i u takovim ljutim mukama ispusti jadnu duu. Ali i drugo svedoanstvo izneu vaoj ljubavi, stranije od prvoga, to sa vama i same nae oi videe, a i mnogi drugi behu gledaoci. Govorim o onom Juncu, koji je prema delu dobio i podobno ime, jer podobno neukroenom i divljem juncu doe u manastir, poslan od onih koji su tada blagoastivo vladali da uva mesto, jer se tada dogodie meusobni ratovi i injahu se iznenadna i esta plenjenja, i nemala prolivanja krvi. I kao bezumni, prema pisanom, ree u srcu svome: "Nema Boga." A pokvari se i omrazi se u upravljanju, jer sve to bee u manastiru, imaae u rukama. Obraae kako mu je volja bila, a zapovedi da samo neki mali deo hleba i drugih potreba daju igumanu, i to ne kada iguman hoe, no kada hoe onaj koji daje. I svima koji su u manastiru zapreti da nikako k njemu ne dolaze, pa i ako bi ko po obinom nainu radi koristi doao k nastojatelju, izlazei od igumana upadae u ruke njegovih slugu slinim lovakim psima koji gledaju i oekuju eljeni lov. I ako je takav bio inok, primae mnoga beaa i pretnje, a ako je bio mirjanin, dobijae dovoljno batina, i noge njegove metahu ljuto u klade. A oni blaeni i vaistinu Hristove ovce ne uzimahu pretnje onoga zvera ni u ta, a pokoravahu se kao to treba pastiru, sa toplom verom i gorljivom usrdnou, donosei dovoljno hrane i obilno to je na potrebu, i nikako ne trpljahu da se nimalo razlue od njegove ljubavi, i

ostajahu dalje, ekajui pomo utehe odozgo, drei zajedno sa nastojateljem, jednomudrujui, jednim ustima molei da se ukloni ona beda. Kada je od tada prolo neto malo vremena, bi pozvan Junac pismom na vojsku. Podigavi one koje je imao u vlasti, iae sa velikim veliijem, zavetavi onima koje bee ostavio da upravljaju stvarima, da jo vie zlostavljaju nastojatelja, da bi ustraivi se ostavio manastir. A ako ga vrativi se, nae, mnogim zakletvama zaklinjae se da e ga ubiti svojom rukom. I ovaj, kao to ree David, "gledae greni na onoga koji nije uinio nikakvu nepravdu". A Gospod ga ne ostavljae u njegovim rukama, "jer viae da doe njegov dan". A on tako dostie u puk, gde neki grad opsedahu. A iguman u podvigu budui, mnoge noi provoae molei se. Zatim jedne noi po svretku jutarnjega pjenija, ostade u crkvi, a za to je znao jedini panamonarh. A otvorivi koveg u kom je leao muenik, sa suzama celivae njegove svete ruke, i ovako mu iz dubine due javljae: "Vidi ozlobljenje nae, naroda tvoga, Hristov vojnie! Vidi oblak alosti koji nas je pokrio. Vidi poslednje podjarmljivanje tvoga nasledstva! Vidi kakva ti je obitelj, koju si za ilite sazdao Bogu. Ovu skvrni Junac naini peinom razbojnicima. Vidi i ne preuti!" I kada je on ovo izrekao, izlaae iz crkve. A u taj as Junac spavajui u vojsci sa drugovima svojima, gleda u snu kao da se bee vratio iz vojske, i prolaae manastir idui ka crkvi. I kada proe pripratu, ue i u vrata zvana carska, kao da e ka stolu nastojatelja, da ga tamo ubije sa eleznom palicom u rukama. Ali ga sreta neki strani mu, ukraen carskom odeom. Iziavi od mesta gde koveg stoji, sa dugom i prosedom bradom kao to je i naslikan, i udari ga po licu i prsima svenjakom koji imaae u rukama, tako da je izgledalo da se svenjak slomio od silnoga udarca i da je otpala njegova polovina. A Junac se okrenuo natrag da bei. A onaj strani stigavi toga, udari ga u hrbat posred bedara i u desnu miicu kao kopljem sa ostatkom od svenjaka, rekavi: "Ovo ti je odmazda, da se navikne da ne ini svirepstva mome manastiru i narodu." Riknuvi, dakle, kao zver, on koji je podoban tome, i od sna skoivi, dugo je bio nemoan jako stenjui i polaui esto ruku na mesta, koja po Bojoj dozvoli primie kaznu. Okretae se u postelji desno i levo. A drugovi koji su bili s njim bili su u velikom uasu i stojali su za mnogo asova kao izbezumljeni. A posle neke, kada je ovaj jedva k sebi doao, pitahu da saznaju uzrok onoga iznenadnoga prenemaganja. A on i nehotice kazivae istinu. I tako obuzet velikim plamenom, stradae poslednje dane, tako da kada je bio donesen u manastir, leao je sedam sedmica. Gnilo telo i kosti probodenih mesta, takoe su sagnili, tako da su se videli i sami unutranji organi. Zli smrad onih rana po celom manastiru dosaivao onima koji se u njemu nalaze. Jezik mu je otpao i zubi su se rascepili od velike zloljutine, i mogao se videti onaj koji je pre bio gord gde lei slino davnanjem mrtvacu, koji je sagnio. Dirljiv bee prizor oima, i suzama neutean napor da se razume umnom finoom neto najstranije, i o uda! Jer ne ispusti prvo duu po redu prirode, a zatim da je telo podlealo svojstvenoj raspadljivosti, no je telo prvo grozno i neobino sagnilo, a dua je unutra bila nasilno drana, za pouku drugima. Zatim i samu nju najposle silom ispusti.

O dobre zatite, o brze promisli Stefanove, o svojstvenoga bolovanja za svoje sluge! Jer odmah metei prestajahu, uzbune se utolie, neumesna pirovanja utahu; i beinija koja se dogaahu posred manastira, behu uklonjena, i njemu slina eta bee odagnana. I da saeto kaem: Oisti Gospod zemlju naroda svoga poslavi Stefana. Sluajte vi koji se borite sa Bogom i koji elite da ugrabite crkvene stvari, sluajte i beite kao od ognja; neka vas ucelomudre napred reene strane povesti, a jo prema pisanom: "Neka te poui smrt brata tvoga." Dovoljno rekosmo o ovom. A obratiemo re ka prvom. A kada nas postie i njegova sveosveena uspomena, praznujmo, brao, praznini i ljubazni praznik duhovni, jer posred nas sada nevidljivo stoji siavi od neiskazanih visina, venavajui svakoga po meri usrdnosti, i nita od nas ne moli, osim da se drimo vrline. Praznujmo ga u psalmima i pesmama duhovnim, u krotosti i pravdi, u veri i nadi i ljubavi, u smernosti i istini, u istoti i milostinji, i u ostalom ime se ugaa Bogu. A zagrlimo i ovaj sveteni koveg u kome je riznica Bojih udesa, dotiui ga se poboni usnama i oima, okropimo suzama radosti njegove svete stope koje su zgazile do konca neprijatelje i njihovu za zlo vetu mo, koja se istanjila kao pauina. Celivajmo ruke mirisnije od skupocenoga narda, koje se esto uzdizahu Bogu, i uvek pruahu ka nitima, kada se moljae i ruke uzdizae, i kada umnu molitvu injae, opet ruke milost injahu. O dobroga delanja najkrasnijih ruku! Mislim da su ove ruke najsvetije bile, ak vie i od onih koje su pruene na Gori radi primanja tablica zakona. Izljubimo prsi, riznicu mnogih dobara, koje su iznad onog kraga sa manom, koje su vie i asnije, venajmo njegov asni vrh dobrim hvalama i svu brigu za nas poverimo njemu. Ovo ti je, Stefane, znamenje ljubavi prema tebi, koja je u dui. Ako, dakle, po dostojnosti izvrismo, to ne mogu pomisliti, to je tvoja zasluga zbog ovoga, jer na tebe se uzdasmo da o tebi sastavim slovo, makar da je daleko od dostojnog, jer su mnoga tvoja stradanja, a ja nevea lien sam umne otrine. Zatim i malo znam, jer su oskudicu ovoga znanja delom uinile mnoge godine. Ali i Bogu je ljubazno ono to je po sili. A ti nas nadziravaj odozgo, o boastveni i svetli vojnie, odvraajui gnev Boji koji se radi naih grehova pravedno podie na nas, odgonei, svebogati, molitvama svojima vidljive i nevidljive neprijatelje svojom silom. A kada u strani dan suda i svetlije od sunca zasija, sabrae nas koji smo se nazvali stado tvoga manastira, i pokazavi Bogu sudiji, ispustie onaj blaeni glas: "Evo ja sam i deca koju mi dade Bog", kome slava sa bespoetnim Ocem i presvetim i dobrim i ivotvoreim Duhom, sada i na beskrajne vekove vekova, amin.